Nevolje Boinga kao prilika za kinesku avio-industriju


Kineski predsednik Si Đinping želi da svoju zemlju pretvori u aero-kosmičku supersilu. Rušenje Boinga etiopske avio-kompanije mu je možda pružilo priliku za to, donosi poslovni portal Blumberg.

Avio-kompanije koje se zabrinuto pitaju da li da kupuju avione kompanije Boing imaju još jednu opciju osim letelica kompanije Airbus SE: kinesku vladu i vazduhoplove koje pravi fabrika u njenom vlasništvu. Kineska državna komercijalna avio-kompanija Komak (Comac) pravi svoj C919, uskotrupni putnički avion sa kapacitetom od oko 170 putnika, za koji kompanija tvrdi da je dobila više od 800 narudžbina širom sveta. Ovaj model će se takmičiti sa Boingom 737 Maks 8 – kao i sa Erbasom 320 neo – što je deo rizične ambicije koju je na sebe preuzeo kineski predsednik Si Đinping, koji namerava da izgradi domaću avio-industriju od nule i na taj način razbije dominaciju zapadnih kompanija na globalnom nebu.

Kina je u roku od par sati nakon rušenja etiopskog Boinga prizemljila sve svoje „Maks osmice“, predvodeći globalni talas suspenzija ovog vazdušnog plovila. “Ovakvi događaji pružaju priliku Komaku da nastupi na tržištu sa svojim modelom”, kaže Čed Olend, viši inženjer korporacije Rand iz Vašingtona. “Ako su pametni, pokucaće na vrata svih 10 najvećih avio-kompanija koje razmišljaju o kupovini uskotrupnog vazduhoplova.”

Kompanija, koja je 2017. pokrenula probne letove C919, primila je 815 narudžbina od 28 kupaca, uključujući GE Capital Aviation Services. Kineski Comac još uvek nije komentarisao ovu vest.

Aspiracije Pekinga protežu se i izvan modela C919. Komak sarađuje sa kompanijom United Aircraft Corp. iz Moskve na razvoju širokotrupnog modela CR929, koji bi na kraju mogao leteti na dugim relacijama kao što je Peking-Njujork. Preduzeća u državnom vlasništvu razvijaju kompletan asortiman aviona, uključujući širokotrupne letelice, turbo-propelerce, poslovne avione, helikoptere, hidroavione, pa čak i cepeline. „Strateški gledano, avio-proizvodnja je nacionalni imperativ“, kaže Ju Žanfu, partner u pekinškoj filijali nemačke firme Roland Berger Strategy Consultants, koja se bavi aeronautikom i odbrambenim letnim sistemima. “Kada avio-industrija jednom uspešno postigne ekonomiju obima (isplativosti pokretanja ogromnog lanca dobavljača, proizvođača i proizvodnje), ta grana sa sobom podiže i čitav niz drugih industrija.” Dve trećine će biti avioni s jednim prolazom među sedištima (single-aisle planes, dakle uskotrupni), kao što su to Boeing 737 i C919.

Komak iz Šangaja gradi centar za obuku inženjera koji će raditi na održavanju, pritom obučavajući stjuardese i druge zaposlene koji će u budućnosti leteti avionima C919 i CR929. “Kada je reč o kineskom velikom planu za sopstvenu proizvodnju civilnih aviona, „Oni paralelno rade četiri, pet ili šest stvari”, kaže Mark Sepan, predavač međunarodnog biznisa na Okfordskoj poslovnoj školi Said. “Funkcionišu i sprovode operacije maksimalno ubrzanim tempom.”

To stavlja Boeing u potencijalno nezgodnu poziciju nadmetanja protiv jednog od svojih partnera: Comac i Boeing su, zapravo, suvlasnici sabirnog centra južno od Šangaja koji je otvoren u decembru 2018, i koji Er Kini isporučuje 737 Max 8. Još jedan Komakov avion, regionalni avion ARJ21, takmiči se sa avionima kompanije Embraer SA, koja takođe formira zajedničko preduzeće sa kompanijom Boeing. Kupci su dosad uglavnom manji prevoznici, uključujući Čengdu Erlajnz (Chengdu Airlines) i Džingis Kan Erlajnz (Genghis Khan Airlines). “Comac je veliki konkurent i mi ih izuzetno poštujemo”, rekao je Boeing u e-mailu. “Oni su takođe odlični saradnici (u zajedničkom poslu)”. Prema podacima koje je prikupio Bloomberg, Boing je zahvaljujući Kini prošle godine napravio oko 14% prihoda.

Ali, još uvek nije sve jasno. Kineski avioni za sada nemaju podatke o sopstvenoj kao i o bezbednosti letenja – podatke kakve imaju zapadni. Još važnije, nijedna kineska kompanija nema kapaciteta da osmisli i proizvodi motore za komercijalne avione, kaže Jong Teng, partner sa L.E.K. Consulting u Šangaju. Motori C919 su oni koje proizvodi i sklapa CFM International, zajedničko preduzeće koje sačinjavaju General Electric Co. i francuski Safran SA.

Ta tehnologija je u srcu optužbi koje je prošlog oktobra američko ministarstvo pravde pokrenulo protiv dva državljana Kine. Rečeno je da su to bili obaveštajni oficiri koji su, navodno, pokušavali da hakuju kompjuterske sisteme kompanija kako bi dobili informacije o komercijalnim avionskim motorima. Sjedinjene Države su takođe otpečatile optužbe protiv navodnog kineskog agenta i optužile ga za zaveru, naime, „pokušaja krađe poslovne tajne od američkih kompanija za vazduhoplovna i aero-kosmička istraživanja“. Kineska vlada je odbacila ove optužbe.

Nikolas Eftimijades, predavač na Školi za javnu upravu Državnog univerziteta u Pensilvaniji u Herisburgu: “Aerokosmička tehnologija je verovatno primarni cilj kineskih obaveštajnih struktura.”

 

Bruce Einhorn, Dong Lyu, Bloomberg

Kinezi ne žele američko đubre


Njujork tajms piše o problemima s kojima se suočavaju Amerikanci: kako su troškovi reciklaže u SAD drastično porasli, sve je više američkih gradova koji potpuno odustaju od prerade korisnog otpada.

S obzirom da Kina više ne prihvata korišćenu plastiku i papir iz Sjedinjenih Država, američki gradovi i naselja sada se suočavaju sa vrtoglavim rastom računa za usluge prikupljanja sekundarnih sirovina, prisiljavajući ih na okončanje svojih programa reciklaže, spaljivanje ili gomilanje na deponijama – a smeća je danas u SAD daleko više nego do pre samo nekoliko meseci.

Projekt reciklaže – koji je tokom proteklih decenija prerastao u gotovo refleksnu radnju praktično svih američkih domaćinstava i preduzeća, a s namerom smanjenja količine otpada i očuvanja životne sredine – propada u mnogim delovima Sjedinjenih Država.

Filadelfija i njenih milion i po stanovnika sada spaljuje oko polovine ukupne količine otpada koji je praktično moguće reciklirati, u spalionici koja ovaj otpad pretvara u korisnu energiju. Na međunarodnom aerodrom u Memfisu i dalje postoje kante za reciklažu oko svih terminala iako se sve sakupljene limenke, flaše i novine šalju direktno na deponiju a ne na reciklažu. Prošlog meseca su se zvaničnici Deltone na Floridi suočili sa stvarnošću da je, uprkos njihovim najboljim namerama i naporima da recikliraju, njihov program za prikupljanje smeća suspendovan jer „nije funkcionisao“.

Ovo su samo tri od stotina američkih gradova koji su otkazali svoje dosadašnje programe reciklaže, ograničajući vrste materijala koje prihvataju – ili pak pristaju na reciklažu, ali uz ogromno povećanje cena.

“Reciklažni pokret je u ovom trenutku u krizi”, rekla je Fijona Ma, blagajnica državne banke Kalifornije, jedne od američkih država u kojoj su troškovi recikliranja porasli do neslućenih visina.

U prilog prognozi o daljem poskupljenju američkih troškova za reciklažu je situacija u Kini, koja je do januara 2018. bila veliki kupac materijala koje je moguće reciklirati i koji je sakupljan u Sjedinjenim Državama a potom brodovima otpreman preko Pacifika. Ove isporuke sekundarnih sirovina su se zaustavile u momentu kada su kineski zvaničnici utvrdili da je previše nepotrebnog smeća umešano tj ubačeno u reciklažni otpad koji dobijaju od Amerikanaca, kao što su karton i određene vrste plastike. Nakon toga, Tajland i Indija počeli su da prihvataju veće količine otpada, preuzimajući i dotadašnje kineske kvote, premda čak i ove države nameću nova ograničenja.

Previranja na globalnim tržištima otpada počela su da pogađaju američke gradove prošle godine, a problemi su se otad samo produbljivali.

Sa manjim brojem kupaca, kompanije za reciklažu nastoje da nadoknade izgubljene profite tako što skuplje naplaćuju svoje usluge u SAD, a u nekim slučajevima četiri puta više nego što su naplaćivali prošle godine. U svetlu drastičnog poskupljenja reciklaže u Americi, gradovi i manja mesta donose teške odluke o povećanjima ekoloških taksi, uz smanjivanje obima nekih drugih opštinskih usluga ili, naprosto, dižu ruke od tradicionalno uvreženog ekološkog pokreta koji je u SAD zaživeo još tokom 1970-ih. „Recikliranje je dugo vremena bilo nefunkcionalno“, rekao je Mič Hedlund, izvršni direktor neprofitne organizacije Recycle Across America, koja se zalaže za bolju standardizaciju obeležja i znakova na mestima za odlaganje otpada, kako bi pomogli građanima da što bolje sortiraju otpadni materijal. “Mnogi Amerikanci, međutim, nisu primetili da je Kina doskora bila naša deponija.”

Eric Griffin na reciklažnoj ruti u Sarajzu, gde je gradonačelnik doveo u pitanje ozbiljnost kontaminacije redovnim otpadom (Sscott McIntire-NYT)

Eric Griffin na reciklažnoj ruti u Sanrajzu, gde je gradonačelnik doveo u pitanje ozbiljnost kontaminacije redovno sortiranog otpada (Scott McIntyre-NYT)

Iako možda kontraintuitivno, ispostavlja se da su oni koji najviše dobijaju u ovoj situaciji zapravo najveći recikleri, Waste Management i Republic Services, koji su takođe i veliki sakupljači smeća a i vlasnici deponija.

Recikliranje je bio jedan od najunosnijih segmenata njihovog poslovanja, uz usluge prevoza i odlaganja na deponije. Analitičari kažu da su mnoge kompanije koje se bave otpadom tradicionalno gledale na recikliranje kao na posao u kojem se nalaze “lideri među gubitašima”, nudeći svoje usluge u velikoj meri samo da bi osvojili monopol nad poslovanjem otpadom u određenom okrugu (opštini).

Ova poslovna jednačina počinje da se menja. Iako je u Sjedinjenim Državama i dalje održivo tržište za preradu otpada poput plastičnih boca i kartonaže, obim njihovog poslovanja nije toliki da bi mogao apsorbovati svu plastiku, papir i karton koji Amerikanci nastoje da recikliraju. Kompanije za reciklažu kažu da ne mogu zavisiti od prodaje upotrebljene plastike i papira po cenama koje tek da pokrivaju troškove obrade, pa traže od opština da plate znatno više za svoje dosadašnje usluge prerade. Neke kompanije takođe naplaćuju kupcima dodatne naknade usled “kontaminiranosti” otpadnog materijala, koji je pomešan sa ostalim smećem pa se mora i dodatno sortirati pre reciklaže – što samo dodatno povećava i onako visoke cene.

Veće naknade za recikliranje, kažu analitičari, doprineće jačanju najvećih kompanija u biznisu koji već doživljava procvat. Waste Management je tokom 2018. godine zabeležio snažan operativni profit, dok je poslovni izveštaj Republic-a na kraju prošle godine obelodanio povećanje prihoda, podstaknuto novim prilikama u biznisu otpadnim sirovinama.

Veći deo povećanja broja deponija u reciklažnoj industriji vođen je logikom ekonomskog rasta: što više Amerikanaca troši, utoliko više otpada. Međutim, analitičari kažu da se radi o, u najmanju ruku, većim količinama reciklabilnih materijala koji se ne mogu prodati ili prenameniti.

Mič Hedlund, CEO Recycle Across America: „Recikliranje je u Sanrajzu dugo bilo nefunkcionalno“ (Scott McIntyre-NYT)

Mič Hedlund, CEO Recycle Across America: „Recikliranje je u Sanrajzu dugo bilo nefunkcionalno“ (Scott McIntyre-NYT)

Neki od čelnih ljudi američkih okruga kažu da su sve oprezniji sa kompanijama koje kontrolišu praktično svaki aspekt sistema otpada i reciklaže.

“Jesu li ove stope kontaminacije zaista visoke, ili ta „kontaminiranost“ (nedovoljno sortirani otpad) ide u korist njihovog korporativnog interesa?”, upitao se Majk Rajan, gradonačelnik Sanrajza na Floridi.

Gradić Sanrajz nije mogao da priušti veće troškove za reciklažu svog otpada, ali je odlučio da svoj reciklažni materijal spali u objektu koji pretvara otpad u energiju, umesto da ga šalje na deponiju.

“To nije ono što većina ljudi smatra reciklažom, ali je bolje od sumorne alternative – ništa ne učiniti s otpadom ili ga uludo spaljivati a pritom zagađivati životnu sredinu”, rekao je Rajan.

Kada je reč o gradovima poput Filadelfije, recikliranje je odavno predmet ponosa lokalaca. Tokom poslednje decenije, Filadelfija je uspela da od jedne od najnižih stopa reciklaže među velikim gradovima dopre među gradove koji imaju najbolju preradu otpada.

U vreme dok je Kina kupovala karton i plastiku, reciklaža je zarađivala novac za grad nekoliko godina. Međutim, Filadelfija je prošle godine bila pogođena “neverovatno visokim” poskupljenjem, kaže u svojoj izjavi zvanična portparolka ovog grada.

Gradonačelnik Sanrajza Majk Rajan kaže da prelazak sa uobičajene reciklaže na proizvodnju struje spaljivanjem smeća “nije ono što većina smatra recikliranjem, ali je bolje od alternative – pukog gomilanja na deponiji” (Scott McIntyre-NYT)

Grad je došao do jednog privremenog rešenja: Identifikovani su delovi grada sa najvećim zagađenjem tj nesortiranim otpadom u svojim kantama za reciklažu, a potom je započeto otpremanje takvog materijala u spalionicu nizvodno niz reku Delaver do obližnjeg Čestera, u Pensilvaniji. Ostatak se još uvek otprema u postrojenja za reciklažu.

Spalionica pretvara otpad u energiju, koja se kao struja može prodati kroz električnu mrežu, rekao je filadelfijski komesar za rad na terenu, Karlton Vilijams. I pored svega, ni time se nije previše učinilo kako bi se ublažili strahovi brojnih stanovnika i zabrinutost zbog povećanog zagađenja vazduha u Česteru.

“Stanovnici Čestera kažu,” S obzirom da pričate kako ulažete sve napore za recikliranje, a vi ga, zapravo, spaljujete?”, navodi Vilijams reči svojih sugrađana. “Meštani, čim čuju reč ‘spaliti’ pomisle da se radi o ekološkoj katastrofi.”

Gradski zvaničnici Filadelfije pregovaraju o jednom finansijski pristupačnijem ugovoru koji će tokom ove godine doprineti obnavljanju reciklaže čitavog grada.

U Deltoni, uvećani troškovi nisu bili jedini faktor koji stoji iza prošlomesečne odluke o zaustavljanju reciklaže. Čak i da je grad pristao da plati dodatnih 25.000 dolara mesečno kompaniji koja se bavi reciklažom, nije bilo garancije da će svi plastični kontejneri i isporuke otpada biti prerađeni u nešto novo i ekološki odgovarajuće, rekla je gradonačelnica Hajdi Hercberg.

“Svi smo radili na recikliranju jer je bilo lako, ali stvarnost je takva da se, zapravo, nije mnogo recikliralo”, rekla je Hercberg.

Problemi sa recikliranjem uzrok su sve glasnijih poziva na ograničavanje otpada na njegovom izvoru. Mere kao što su zabrana plastičnih kesa i slamki, koje su dugo promovisale grupe za zaštitu životne sredine, sve više dobijaju na snazi među američkim stanovništvom.

Postrojenje u kojem se struja generiše spaljivanjem otpada. Kao i u Sanrajzu, i u Filadelfiji se koristi spalionica, iako se u njoj reciklira tek polovina gradskog otpada (Scott McIntyre-NYT)

U Konektikatu je ovog marta jedna grupa za lobiranje govorila o stanju haosa u lokalnim programima recikliranja, pozivajući guvernera ove države da se fokusira na ograničavanje plastičnih kesa, slamki i kutija za pakovanje.

“Što pre prihvatimo ekonomsku nepraktičnost recikliranja, tim ćemo pre biti u stanju da učinimo neki ozbiljniji i konkretniji napredak u rešavanju problema zagađenja plastikom”, rekao je Džen Del, inženjer koji vodi Last Beach Cleanup. Ova ekološka grupa sarađuje sa investitorima i neprofitnim organizacijama kako bi smanjila zagađenje plastikom.

Neki veliki proizvođači otpada i dalje prolaze kroz postupke recikliranja, bez obzira na uzaludnost te finansijske konstrukcije.

Širom Memfisa, velika komercijalna preduzeća su za sada morala da zaustave reciklažu usled problema sa kontaminacijom tj mešanjem različitih vrsta otpada. Međutim, gradski aerodrom zadržava svoje kante za odlaganje reciklažnog otpada kako bi sačuvao “kulturu” recikliranja među putnicima i zaposlenima, rekao je portparol Gradske kuće.

“Želimo da osiguramo da smo u stanju da ostvarimo besprekornu tranziciju ako i kada se recikliranje nesmetano i u kontinuitetu u jednom trenutku vrati na područje Memfisa”, saopštio je imejlom gradski portparol, Glen Tomas.

 

Majkl Korkri je ekonomski novinar koji pokriva maloprodajnu industriju i njen uticaj na potrošače, radnike i ekonomiju. Ranije je bio reporter u Volstrit džornalu.

 

NYT

Novi francusko-nemački narativ za Evropu


Constanze Stelzenmuller piše da novi evropski narativ prizivaju oni koji su iskovani teškim iskušenjima velike „utakmice moći“ između Rusije, Kine i Sjedinjenih Država. Ovaj tekst je prvobitno objavljen u Fajnenšel tajmsu.

Prošle sedmice je francuski predsednik Emanuel Makron objavio karakteristično grandiozan manifest upućen „građanima Evrope“. Ova opsežna lista političkih predloga objavljena je u 28 evropskih novina i evropskih medija. Berlin je sada odgovorio. Značajno je, međutim, da odgovor na hitnu molbu Makrona da Francuska i Nemačka povrate inicijativu za očuvanje jedinstvene Evrope nije potekao od Angele Merkel, nemačke kancelarke, već od Annegret Kramp-Karrenbauer, njene naslednice.

“AKK” je, kao što je poznato, naslednica Merkelove na mestu liderke hrišćanskih demokrata, a time i pretpostavljena naslednica u čekanju. Njena intervencija je pravovremena, jer su odgovori Nemačke na ponovljene pokušaje Francuza – počevši od Makronovog govora na Sorboni septembra 2017. – bili ledeni i nevoljni, pojačavajući rasprostranjeni osećaj da evropski projekat ne samo da je zastao, već se raspao.

Mnogo toga je na kocki. Na izborima za Evropski parlament krajem maja, desničarske evroskeptične partije koje „unovčavaju“ gnev i konfuziju evropskih birača očekuju značajan napredak.

Značajne su razlike između vizija Evrope koje su postavili Makron i gđa Kramp-Karrenbauer. Makron želi da zavede panevropski demos stvarajući nove EU agencije i proširujući granice evropskih propisa i solidarnosti na goruća pitanja kao što su klimatske promene, imigracija i socijalna politika – čak i ako time reskira otuđenje nekih država članica. A on takođe želi da povede bitku protiv agresivne kineske i američke konkurencije oslanjajući se na novi evropski državni intervencionizam i protekcionizam.

Odgovor gospođe Kramp-Karrenbauer je predvidljivo skeptičan, na način koji ne samo što odražava nemačke preference, već ga dele i neke druge zemlje članice severne i istočne Evrope. Ona prednost daje slobodnim tržištima a ne dirigovanoj ekonomiji za koju se zalaže Makron i oprezna je u prenošenju moći iz nacionalnih vlada na EU institucije. Ona se opire “dobrim” proevropljanima protiv “loših” populista. A njen odgovor na apelaciju tj poziv gospodina Makrona za evropskom minimalnom platom, „objedinjavanjem“ duga i stvaranjem sistema socijalne zaštite na panevropskom nivou je jedno prostosrdačno „nein“.

Pa ipak, greše i oni komentatori koji umorno izjavljuju kako smo „sve ovo videli i pre“. Naprotiv, ono što je ovde uzbudljivo jeste novi evropski narativ koji je iskovan u krugu velike konkurencije moći između Rusije, Kine i Sjedinjenih Država – konkurencije koja je globalna po obimu, ali u kojoj je Evropa ključna strateška nagrada.

Februarska bezbednosna konferencija u Minhenu pružila je dovoljno dokaza o ovom novom strateškom okruženju. Američki potpredsednik Majk Pens napao ja Evropljane, zatraživši od njih da napuste sporazum o nuklearnoj energiji sa Iranom. Visoki kineski zvaničnik odao je veliko poštovanje multilateralizmu, koji je bio potpuno u suprotnosti sa pokušajima Pekinga da se zemlje članice EU međusobno sukobe. A ministri inostranih poslova Rusije i Irana prezrivo su gledali publiku zbog toga što su prevarili Trampovu Ameriku.

U međuvremenu, gospođa Merkel je dobila ovacije jer je Amerikancima rekla kada i gde treba da se povuku, mada je njen govor ostao prilično kratak za recepte tipa „kako dalje“. Makron je morao da otkaže svoj nastup, kako bi se pozabavio protestima kod kuće.

Sada, francuski predsednik i gospođa Kramp-Karrenbauer iznose ono što bi se moglo nazvati četvrtim narativom za ujedinjenu Evropu. Prvi narativ ticao se mira na tlu Evrope; drugi narativ imao je za temu evropski prosperitet; i treći, demokratski preobražaj evrpskog kontinenta. Ova četvrta priča govori o zaštiti onoga što Makron naziva „civilizacijom“ a Kramp-Karrenbauer „evropskim načinom života“: predstavnička demokratija, vladavina prava, individualna sloboda i socijalna tržišna ekonomija. Drugim rečima, oboje govore o očuvanju izvanrednih dostignuća tokom tri četvrtine veka na kontinentu koji je ranije bio simbol rata.

Annegret Kramp-Karrenbauer u duhovitom izdanju

Annegret Kramp-Karrenbauer u duhovitom izdanju

Stoga je njihov zajednički fokus na sposobnosti Evrope da deluje: na unapređenju sposobnosti za inovacije i globalno nadmetanje, obezbeđivanje svojih granica, odbijanje predatora i stvaranje evropskog veća za bezbednost koje će sarađivati sa Britanijom. Isto tako, oboje potvrđuju svoju predanost trans-atlantskom savezu, bez obzira nastavove Donalda Trampa. Ne spominju ni “stratešku autonomiju” a ni “EU armiju”. Prisutne su i njihove detaljno razrađene ideje da bi većina drugih država članica EU mogla da zaostane (usled kašnjenja sa ispunjavanjem EU agende i obaveza, naročito finansijskih, koje sve EU članice imaju prema evropskoj zajedničkoj kasi)

I pored svega, da bi bio kredibilan, ovaj pragmatični podsticaj za jednu jaču Evropu morao bi da u budućnosti izbegne tri zamke. Prva je licemerje. Ustati protiv autoritaraca koji su pokucali na evropske dveri je cilj vredan borbe, ali taj će se cilj meriti s onim što Evropljani sklapaju s onima kao što su Huavej ili Gazprom. Druga opasnost je oportunizam. Evropske vrednosti moraju se takođe braniti od autoritaraca unutar same Evropske unije. Konačna zamka je dosta bliža kućnom pragu. Makron pokušava da popravi probleme s kojima se suočava Francuska, dok se Nemačka suočava sa decenijom nedovoljnih ulaganja u infrastrukturu, konkurentnost i odbranu.

To su izazovi koje treba savladati ukoliko Evropa želi da bude restoran sa bogatom ponudom koji će svi posećivati, a ne samo obrok moćnima u jednom novom svetskom poretku sa ekonomijom nultog zbira.

 

Constanze Stelzenmüller, Brookings.edu

E-trgovina: kineski motor ruralnog razvoja


Farmer prodaje jabuke putem livestreaminga u autonomnoj oblasti Sinđjang Ujgur na severozapadu Kine (24. okt 2017. Foto: VCG/ China Daily)

Ulaganja kineske vlade u puteve, vodovodne projekte, logistiku i internetsku infrastrukturu svojih seoskih područja omogućili su neverovatan rast elektronske trgovine među preduzetnicima-farmerima koji koriste nove tehnološke mogućnosti širom zemlje. Mnogi bivši migranti – koji su nekada radili u fabrikama ili kao dostavljači u gradovima istočne Kine – sada se vraćaju u svoja rodna mesta i osnivaju svoja mala preduzeća i “farmerske startapove”.

Centralna vlada je nedavno pozvala na pojačane napore za unapređenje strukturalnih reformi na strani ponude poljoprivrednog sektora, kako bi se postigla bezbednost hrane uporedo sa izgradnjom moderne i efikasne industrije.

Do kraja 2017. godine, ruralna e-trgovina je stvorila više od 1,3 miliona novih radnih mesta, dok su ukupne transakcije za tu godinu dostigle 120 milijardi juana (17,88 milijardi dolara), navodi Alibaba.

“Mnogi mladi ljudi se vraćaju iz urbanih područja da bi u svojim selima otvorili e-trgovine. Oni skupljaju proizvode; pakuju ih, čak sami stvaraju imena brenda – sami brendiraju svoje proizvode. E-trgovina pruža mogućnost ovim ljudima da zarade za život”, rekao je Li Sjaojun, profesor razvojnih studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu.

“Brojne su prilike i poslovne šanse u ne-poljoprivrednim aktivnostima, kao što su, recimo, ruralni turizam ili prodaja lokalnih proizvoda. Na primer, farmeri iz Junana prodaju sirovi smeđi šećer od šećerne trske i med pčela uzgajanih na plantažama čaja”, kaže on.

“E-trgovina pruža pristup tržištu, a samim tim i mogućnostima prodaje proizvoda, tako da se i potrošač i proizvođač mogu sastati u tačno određenom trenutku na Mreži ili mobilnoj aplikaciji. Ovo pruža veoma efikasan način povezivanja proizvođača i potrošača. Mnoge od tih malih kompanija za elektronsku trgovinu, kao i trgovci u maloprodaji  koriste e-trgovinu; to je nešto novo, a rešava brojme probleme, rekao je Li.

Prodaja preko velikih platformi kao što su Taobao, JD.com ili Pinduoduo omogućava ljudima iz seoskih područja Kine da se povežu sa gradskim potrošačima, iako je potrebna vladina infrastruktura i organizaciona podrška da bi sistem funkcionisao.

Vlada provincije Gansu na severozapadu Kine, na primer, sarađuje s Azijskom razvojnom bankom kako bi podstakla ruralnu e-trgovinu u celoj  toj pokrajini.

“Vlada shvata da su u Gansuu, koji je manje razvijena kineska provincija, potrebni brojni servisi za organizovanje farmera kao i standardizaciju proizvodnje, zatim za plasman ovih poljiprivrednih proizvoda putem e-trgovine. Ruralna e-trgovina je posvuda, ali je manjeg obima u onim kineskim provincijama koje su manje razvijene. Dakle, zaista morate malo više da katalizujete tj ubrzate ove procese, ”rekao je Jan Hinrichs, ekonomista Azijske razvoje banke (ADB) čija je specijalnost proučavanje prirodnih resursa, i koji je direktno angažovan na projektu poboljšanja elektronske trgovine u Gansuu.

On je rekao da posredničke kompanije pružaju poljoprivredne usluge potrebne da bi e-trgovina funkcionisala. “Ovde se ne radi samo o individualnom poljoprivredniku koji stavlja svoj proizvod na Taobao. To je niša, ali ne možete mnogo učiniti s tim. Morate imati oznake kvaliteta, uzorkovanje, pakovanje, marketing i sortiranje”, rekao je Hinrihs.

On kaže da Azijska razvojna banka radi sa sedam preduzeća – nekim javnim, nekim privatnim – kako bi izgradili platformu koja će se povezati sa glavnim igračima u e-trgovini, kao što su Alibaba i JD. “Tu se zaista radi o odnosu između ugovarača posla i zemljoradničkih preduzetnika; Farmeri imaju svoju zemlju, ali imaju i pristup stabilnom tržištu putem ovih platformi za elektronsku trgovinu, koje takođe pružaju logistiku, plus đubriva i pesticide.”

“Farmeri koriste ovu priliku da izgrade sopstvene e-prodavnice usluga. Neka od ovih poljoprivrednih preduzeća kupuju bespilotne letelice tj dronove koji im, između ostalog, služe za pregled farmi na kojima će se primenjivati đubriva ili pesticidi. Oni mogu da svoje useve prskaju đubrivima i pesticidima sa ovih bespilotnih letelica, dakle – na ciljani i svrsishodan način.

“Sve će to postati dostupno, tako da ukoliko vam treba da uzgajate krompir prema određenim standardima kako bi napravili čips od krompira, morate se pridržavati standarda koji obezbeđuju određeni kvalitet tom proizvodu. Hinrihs kaže da to čini odnos ugovarača i uzgajivača daleko lagodnijim i praktičnijim, a zahvaljujući smanjenju transakcijskih troškova između pojedinih farmera sa integratorom (licem koje objedinjuje ponude farmera na određenoj teritoriji i pravno ih ali i finansijski formatira).

Hinrihs je procenio da projekat u Gansuu stvara 1.700 novih radnih mesta sa punim radnim vremenom. “Ukoliko farmerima obezbedite izlazak na e-tržište, virtuelno mesto gde mogu prodavati svoje proizvode, oni sasvim pouzdano mogu povećati svoje realne prihode.”

Li je pohvalio vladu, rekavši da je njena “investicija u fizičku infrastrukturu u zapadnoj Kini napravila krupan pozitivni pomak u životnom standardu, veoma različitom od stanja do pre samo neku godinu unazad. Mnoga udaljena i planinska područja mogu proizvesti mnogo lokalnih proizvoda, ali transport je bio možda najveći problem u ovim zabačenim oblastima.

“Nije bilo asfaltiranih puteva a troškovi transporta su bili veoma visoki. Kompanije za logističke usluge nisu bile u mogućnosti da dođu do ovih ljudi. Tokom proteklih sedam godina, pristup asfaltiranom putu i ​​Wi-Fi pokrivenost su se izuzetno poboljšali.”

Li je sarađivao sa Hebijanom, selom u Sišuangbanu u provinciji Junan. “Putovanje od 10 kilometara po lokalnom putu trajalo je više od sat vremena: samim tim, i troškovi za bilo koju vrstu kamiona i prevoz bili su veoma visoki. Ne samo što je transport proizvoda predugo trajao, već je zaista oduzimao i mnogo energije farmerima. Nije bilo 4G veze ili mobilnih veza. Sada je celo selo pokriveno Wi-Fi konekcijom. “

“Prema najnovijim podacima, a posmatrano kroz ciljeve prihoda kao i srodnih ciljeva u obrazovanju i zdravstvu, Kina će do 2020. godine ostvariti svoje ciljeve umrežavanja u ruralnoj e-trgovini. Međutim, siromaštvo u ovim seoskim područjima neće biti tek tako iskorenjeno: Ono će i dalje postojati u različito obimu, ali i s aspekta formiranja cena.

“Stoga mora postojati strategija za revitalizaciju ruralnih područja, koja će kontinuirano smanjivati siromaštvo u budućnosti”, rekao je Li.

 

David Blair | China Daily | 2019-03-14 09:35

EU zauzima tvrđi stav prema Kini


Evropska unija poziva na ujedinjenu trgovinu i tehnološki front protiv “rivalske” Kine.

U ovom dokumentu, koji važi za evropsku političku „prekretnicu“ prema Kini, apeluje se na primenu većeg broja recipročnih ekonomskih odnosa sa najvećim trgovinskim partnerom EU bloka. Dokument je poziv na otrežnjenje pekinškog bankarskog sektora, koji bi trebalo da najnoviji EU stav prema Kini poveže sa američkim kontramerama i pritiscima koje Tramp i SAD vrše tokom aktuelnog trgovinskog rata, kaže jedan kineski analitičar za South China Morning Post.

U tom je EU papiru (od utorka 12. marta) Kina po prvi put označena kao “ekonomski takmac” i “sistemski suparnik koji promoviše alternativne modele upravljanja”.

Dokumentom se pozivaju EU lideri, koji se ove sedmice sastaju u Briselu, da usvoje akcioni plan u 10 tačaka kojim bi se uspostavili uravnoteženiji i recipročniji ekonomski odnosi sa Kinom, dok bi se učvrstila odluka 28 zemalja članica EU za suprotstavljanjem globalnom uticaju ove azijske zemlje, koji je glavni trgovinski partner evropskog bloka zemalja.

Ovaj poziv dolazi tek par nedelja uoči planirane posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Italiji i Francuskoj, a pred godišnji samit Kine i EU u Briselu devetog aprila, kojim će kopredsedavati kineski premijer Li Kećjang.

Portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova Lu Kang je prošle srede u Pekingu priznao da je prisutan rivalitet sa EU, ali ga je on nazvao „zdravim u svojoj prirodi“.

“Želim da naglasim da treba da prihvatimo korektan stav prema takvoj benignoj konkurenciji i da izbegavamo da se međusobno tretiramo kao protivnici”, rekao je Lu.

Analitičari kažu da je potez EU bio pokušaj pritiska na Peking uoči aprilskog susreta na najvišem nivou kada će se u Briselu pojaviti Si i Li, kao i napor da se premoste podele unutar bloka u vezi gigantske kineske infrastrukturne strategije “Inicijativa za pojas i put“, kao i ulogom kineskog tehnološkog diva, Huaveja, u mrežama evropskih telekom kompanija.

Pang Žonđjing, stručnjak za međunarodne odnose iz Pekinga je taj dokument nazvao „značajnim“, utoliko što je u njemu reflektovana i zabrinutost američke administracije oko Kine i njene globalne strategije.

Kako su Sjedinjene Države primorale EU da zauzme tvrđi stav prema Kini

“[Ovim dokumentom se takođe] naglašava snažna želja EU u iznalaženju novog načina upravljanja odnosima s Pekingom, koji se brzo menjaju”, rekao je Pang.

“Taj je dokument u određenoj meri i neka vrsta otrežnjenja za Peking, jer bi mogao uticati na preovlađujuće razmišljanje među kineskim političkim elitama koje su do pre neki dan usmeravali svoje nade ka uspostavljanju bliskih veza s Evropom, ne bi li neutralisali pritisak nastao pogoršanjem odnosa sa Sjedinjenim Državama, a u jeku trgovinskog rata između ove dve zemlje.”

U ovom EU dokumentu se kaže da brzo rastući politički i ekonomski uticaj Kine naglašava njene globalne ambicije. Postoji “u Evropi rastuće uvažavanje činjenice o promeni ravnoteže između kineskih izazova i prilika (koje bi ta zemlja želela da iskoristi)”, navodi se u ovom saopštenju.

“Kina se više ne može smatrati zemljom u razvoju… Kineske javno izrečene reformske ambicije trebalo bi da se pretoče u konkretne političke poteze, ili akcije koje su srazmerne njenoj globalnoj ulozi i odgovornosti”, navodi se u ovom dokumentu.

“Ni EU, niti bilo koja njena država članica ne može efikasno ostvariti svoje ciljeve s Kinom u punom jedinstvu (članica).”

Evropa je izrazila svoju frustraciju usled nedostatka kineskog napretka u odobravanju šireg pristupa stranih kompanija svojim tržištima, kao i smanjenju subvencija i prisilnom transferu najnovijih tehnologija, koje su inostrane firme prinuđene da prenose na kineske državne joint-venture partnere.

Evropske zemlje su takođe pod pritiskom Vašingtona da zabrane telekom opremu kompanije Huavej, naime, usled straha od špijunaže.

Međutim, pozivi EU za kolektivnim jedinstvenim odgovorom na talas kineskih preuzimanja u kritičnim sektorima u okviru Inicijative za pojas i put odavno su ometani podelama unutar samog EU bloka.

Italija je saopštila kako planira da postane prva zemlja G7 koja će se pridružiti brojnim zemljama centralne i istočne Evrope koje su već podržale ovu inicijativu.

Ako ih podrže lideri EU, Unija će pozvati Kinu da poštuje pravila Svetske trgovinske organizacije, posebno ona koja se tiču subvencija i prisilnog transfera tehnologija, kao i da do 2020. godine zaključi sporazum sa EU o investicionim pravilima.

Ovim dokumentom se pozivaju zemlje članice EU da ožive dosad skrajnuti predlog poznat kao „međunarodni instrument za nabavku“, koji bi od stranih zemalja zahtevao da otvore svoje javne tendere u zamenu za pristup Evropi i njenom tržištu.

Ovim se papirom, takođe, kritikuje ono što evropski političari nazivaju pekinškom diplomatskom „asertivnošću“ tj upitnoj pouzdanosti u vezi vojnih, ekonomskih i političkih strategija u Južnokineskom moru, pogoršanju životne sredine i represivnim politikama u Sinđjangu, regionu na krajnjem zapadu Kine.

Osim toga, njena pomorska kretanja izazvala su i zabrinutost oko budućnosti autonomije Hong Konga usred nastavka pekinškog političkog mešanja.

 „Dokument je produžetak prethodno zacrtane evropske politike prema Kini iz 2016. godine, kojim se naglašavaju jednakost i pravičnost. U prošlosti se EU fokusirala na trgovinu, ali sada je taj spisak proširen na pitanja kao što su infrastruktura i 5G mreža”, rekao je Cui Honđijan, viši saradnik u Kineskom institutu za međunarodne studije.

 „Različite zemlje EU imaju različite odnose sa Sjedinjenim Državama. Dakle, EU želi da ujedini ova pitanja, ali pitanja koja su podignuta na nivo EU [u dokumentu] definitivno su generisana pod uticajem Sjedinjenih Država.”

Vang Livej, stručnjak za evropske poslove u pekinškom univerzitetu Renmin rekao je da Nemačka i Francuska stoje iza novog dokumenta EU, i da se ove dve zemlje zalažu za tvrd stav i pristup Kini.

“Imajući u vidu svoje političke penzionisanje tokom 2021. godine, [nemačka kancelarka Angela] Merkel trebalo bi prethodno da obezbedi svoje diplomatsko nasleđe i spreči propadanje EU od urušavanja usled sve moćnije Kine, ali i Sjedinjenih Država pod Donaldom Trampom, koji će i dalje naginjati ka unilateralizmu (tj jednostranim potezima Amerikanaca)”, naglasio je Vang.

“Faktor Kine, tačnije, uvećanje kineske pretnje na globalnoj političkoj pozornici predstavlja savršen izgovor koji bi se mogao upotrebiti kao apel za (političkim) jedinstvom sa zemljama članicama EU.”

Međutim, većina kineskih analitičara izjavila je da će za EU lider biti dug i težak proces da ovaj dokument pretoče u neku konketniju evropsku politiku prema Kini, s obzirom da je gotovo 20 evropskih zemalja već izrazilo interes za kineski projekat Pojas i put.

I, za razliku od strukturnog rivalstva između Pekinga i Vašingtona – usled pretenzija obe supersile na globalno liderstvo – rivalitet (Kine) sa EU bi se više ticao ekonomskih i trgovinskih interesa, kao i moći i potencijala Evrope za globalnim vođstvom i upravljanjem ključnim polugama međunarodnih sistema.

Huang Đing iz Instituta za međunarodne i regionalne studije jezika i kulture pri Univerzitetu u Pekingu je izjavio da Peking treba da pažljivo prouči ovaj dokument i obrati pažnju na zabrinutost EU zbog njenih sve snažnijih veza s Rusijom, koju Evropa smatra najvećom sigurnosnom pretnjom.

“Peking mora biti oprezan pri odlučivanju kako da odgovori na ove planove Evropske unije jer ne može sebi priuštiti dalje otuđenje (od EU) usred trgovinskog rata sa SAD”, rekao je on. “Pogoršanje odnosa sa Evropskom unijom bi moglo imati poguban uticaj na Kinu.”

 

Lee Jeong-ho, South China Morning Post

Greta Tanberg, ili gravitacija Zemlje


Na inicijativu srednjoškolaca koji već više nedelja štrajkuju širom sveta, šesnaestogodišnja Šveđanka Greta Thunberg (slika gore),  takođe protestuje protiv globalnog zagrevanja: ona je autentično lice generacije koja ne namerava da odustane ili pak plaća za greške i grehove starijih generacija u koje spadaju i njeni roditelji.

Njeno lice je postalo poznato posvuda. Ona je ozbiljna kao i mi kad još ne napunimo 17 godina, netremice streljajući pogledom objektiv, dok naglas čita svoj govor pre no što nastupi pred demonstrantima, na savršenom engleskom, njene mudre obrve uokviruju joj okrugle obraze, očiju s pogledom koji ne okleva, stojeći pravo i spuštenih ruku – izgleda kao gimnastičarka, ili delegirana od grupe devojaka s koledža. Greta je postala najverodostojnije oličenje aktivističke borbe u pokretu za odbranu naše planete, ugrožene rasipanjem prirodnih resursa i nestankom životinjskih vrsta. Nju primaju najveće javne ličnosti, predsednici, direktori najvećih kompanija i rukovodioci globalnih industrija, kao i eminentne banke.

Greta je održala govor na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP 24. Ovaj ekskluzivni klub ugostio je političare i stručnjake za životnu sredinu u Katovicama u Poljskoj – pojavila se među onima koji mnogo pričaju a ne rade mnogo. Njen govor je lako razumljiv. Ne koristi se hiperbolama, ne krije se iza beskorisnih statistika i obećanja. Ona, takođe, ne laska javnosti kako bi sebi privukla poklonike koji će je podržavati.

Ona kaže da mi – odrasli, lideri, akteri u našem sebičnom i grabežljivom svetu – nismo ništa učinili, i da će nas deca budućnosti smatrati odgovornima. Ona čak kaže i nešto još strašnije: da će, kada generacije starijih budu biološki nestale – za deset, dvadeset ili trideset godina – ona opet biti na ovom istom mestu, i da će tada „neki novi klinci“ tražiti i od nje da takođe položi račune. Ona sve nas, starije, svojim tihim i mirnim glasom, optužuje da smo zaboravili da nam Zemlja nije data već pozajmljena. Da li ova poruka dopire do nas? Čuli smo tako malo glasova koji su nas upozoravali pre Grete. Nismo slušali reči poglavice Lummi Indijanaca, Velikog Sijetla, kada je odgovorio guverneru koji je ponudio da kupi njihovu zemlju: “Kako možemo da prodamo ono što nam ne pripada?” Nismo čuli upozorenja naučnika Alda Leopolda, Bertranda Rasela… Nismo poslušali ni Ajnštajna kada nas je upozoravao da nam je, ako pčele nestanu s lica Zemlje, ostalo još samo nekoliko meseci života.

Njeno delovanje je jednostavno, kao što bi uvek trebalo biti kada dođe do razgovora o tako normalnim stvarima. Svakog petka ona poziva mlade na štrajk.Štrajkovati u  školi – skeptici bi natuknuli da „tu ima nečeg smešnog“. Uz jedva vidljivi osmeh, skeptici ne oklevaju da kažu da je ona „prilično originalna, prilično zabavna“. A treba joj i hrabrosti, Greti, da se suoči sa ironičnim osmehom odraslih.

Ipak, kada se ona pojavi na našim ekranima, na stranicama naših novina, sa svojim ozbiljnim licem i nežnim crtama, kako bi nam s ljutnjom u glasu poručila da je krajnje vreme da se uspaničimo i dignemo na noge, da moramo reagovati i da, ogorčeni, započnemo borbu, da promenimo naš način neekološke egzistencije, naš odnos sa svetom, okolinom i životinjama koje žive s nama, da moramo brinuti o odsustvu godišnjih doba, o nestanku insekata i ptica, depopulaciji mora i smrti korala , o ovakvoj vrsti „zaglušujuće tišine“ koja se malo po malo širi na prirodu i planetu, a u korist buke gradova, grozničavog kretanja, preterane eksploatacije bogatstva zemlje i šuma – i, napokon, kako to da nam, zbog svega toga srce jače ne zalupa, kako da nas ne uzbudi izvesno mračna budućnost, kako to da ne budemo napadnuti nostalgijom za boljom budućnošću, idejom o tome što sve nismo učinili a mogli smo, šta smo sve pustili niz vodu da se „odvija svojim tokom“,  kako to da okrećemo glavu i pogled od svega toga, cinično uživajući u sopstvenoj sebičnosti ?

Kako ne čuti njene reči? Kako možemo toliko zaboraviti svaku svoju odgovornost, sve odgovornosti koje, sasvim izvesno, imamo prema budućim generacijama, i kako smo se samo usudili da prihvatimo zdravo za gotovo da će oni koji će najviše patiti od klimatskih promena biti oni koji ih nisu prouzrokovali niti su učestvovali u uništavanju iste?

Nije, naravno, ni u snu zamislivo da je sve ovo „samo neka prolazna kriza“, koja će nestati „tamo negde“, netragom se zagubiti na pretrpanom tavanu naših predatih borbi, i tih tako “opuštenih” i neodgovornih prognoza tipa „jedan na prema otprilike“, uz besprizorno nejasne predstave o tome šta se, zapravo, dešava… nadajući se da će “ova kriza” nestati pod ruševinama naših srušenih snova.

Uprkos ironiji starijih generacija, Greta Tanberg (Greta Thunberg) nije odustala. S težinom svoje mladosti, instinktivnom naukom iz djetinjstva, ona svake sedmice izlazi negde na govornicu da bi nam se obratila, kako bi nam rekla ono što ne želimo čuti; Greta sa svojim prijateljima ističe protestne natpise pred parlamentima, pred političarima koji ulaze u te „dvorane u kojima se odlučuje“, ističući sa svojim istomišljenicima natpise pred vratima brojnih moćnika ovoga sveta. Ona govori u svoje kao i u ime svoje generacije, ali i u ime još nerođene dece; ona govori i u ime svih nas „ostalih“, u ime čitave planete Zemlje; u ime njene dragocene i krhke lepote. Slušajmo je. Imajmo sluha za ono što nam govori.

Možda, ipak, još ima vremena da popravimo ono što smo uništili.

JMG The Clezio – Mar13, 2019, 19:06

Liberation

30 godina Svetske računarske mreže


Veb je star tri decenije. Ima li boljeg trenutka boriti se za njegovu budućnost? Za stranicu Svetskog ekonomskog foruma piše Tim Berners-Li, osnivač svetske računarske mreže i direktor W3C (World Wide Web Consortium). Ovo pismo je originalno objavljeno na stranici Veb fondacije (webfoundation.org.)

Kreator Svetske računarske mreže, Tim Berners-Li: “Borba za veb je jedna od najvažnijih stvari naše epohe.” (Foto: REUTERS/ Simon Dawson)

Danas, 30 godina nakon mog početnog predloga za sistem upravljanja informacijama, polovina sveta je onlajn. Trenutak je da proslavimo koliko smo daleko dogurali, ali i prilika da razmislimo o tome koliko još daleko treba da idemo.

Mreža je postala javni trg, biblioteka, ordinacija, prodavnica, škola, dizajn studio, kancelarija, bioskop, banka – i još puno toga. Naravno, sa svakom novom karakteristikom, svakom novom veb stranicom, jaz između onih koji su online i onih koji to nisu sve je veći, što čini još većim i imperativ da veb bude dostupan svima.

I dok je veb stvorio priliku za sve, dajući glas marginalizovanim grupama i učinivši naš svakodnevni život lakšim, stvorio je i prilike za prevarante, dajući glas i onima koji šire mržnju i olakšavajući činjenje svih vrsta kriminalnih delikata.

U pozadini vesti o tome na koje se sve načine veb može zloupotrebljavati, razumljivo je da mnogi ljudi osećaju strah i nesigurnost da li je veb zaista snaga koja čini dobro. Ali, s obzirom na to koliko se mreža promenila u proteklih 30 godina, bilo bi defetistički i nemaštovito makar pomisliti da se veb kakav danas znamo ne može promeniti nabolje u narednih 30 godina.

Ako sada odustanemo od izgradnje bolje mreže, onda nas veb neće izneveriti, već ćemo mi izneveriti njega.

Da bismo se pozabavili bilo kojim problemom, moramo ga jasno ocrtati i razumeti. Uglavnom vidim tri izvora disfunkcija koji utiču na današnju mrežu:

1. Namerno činjenje loših stvari, zlonamerni činovi poput hakovanja i napada koje sponzoriše država, kriminalno ponašanje i maltretiranje via internet.

2. Osmišljavanje sistema koji stvara izopačene podsticaje u kojima se žrtvuje korisnička vrednost, kao što su modeli prihoda zasnovani na oglasima, a kojima se komercijalno nagrađuju virusno širenje dezinformacija i sadržaji čiji je glavni cilj privlačenje pažnje i podsticanje posetilaca da klikom na link posete određenu (potencijalno opasnu) veb stranicu.

3. Nenamerne negativne posledice dobronamerno osmišljenog veba, kao što su ogorčeni i polarizovani ton i kvalitet onlajn rasprave tj diskursa.

Iako je prvu kategoriju nemoguće potpuno iskoreniti, možemo kreirati i zakone i kodove kako bismo minimizirali ovo ponašanje – kao što smo oduvek i radili van mreže. Druga kategorija zahteva od nas da redizajniramo sisteme na način koji menja podsticaje. I konačna kategorija, naime, koja poziva na istraživanje kako bi se razumeli postojeći sistemi i modelirali mogući novi, ili prilagodili onima koje već imamo.

Ne možete kriviti samo jednu vladu, jednu društvenu mrežu ili prirodu ljudskog duha. Pojednostavljenim narativima reskiramo iscrpljivanje naše energije jureći za simptomima ovih problema umesto da se fokusiramo na njihove uzroke. Da bi se ovo ispravilo, moraćemo da se udružimo kao globalna veb zajednica.

U nekim ključnim trenucima u prošlosti, generacije pre nas pravile su istorijske iskorake, ubrzano se lativši zajedničke akcije za bolju budućnost. Sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, različite grupe su se mogle dogovoriti o osnovnim principima. Zakonom o moru i Ugovorom o svemiru smo sačuvali nove granice za opšte dobro. I sada, dok veb upravo preoblikuje ovaj naš svet, na nama je odgovornost da se uverimo da je prepoznat kao ljudsko pravo i izgrađen za javno dobro  svih ljudi na planeti. Zbog toga Veb fondacija sarađuje sa vladama, kompanijama i građanima kako bi se sačinio jedan univerzalni, novi ugovor koji bi se primenjivao za Svetsku računarsku mrežu.

Ovaj ugovor je lansiran u Lisabonu na Veb samitu, okupljajući grupu istomišljenika koji su saglasni kako treba uspostaviti jasne norme, zakone i standarde koji podržavaju zdrav internet. Oni koji ga podržavaju, podržavaju njegove početne principe, i zajedno radimo na konkretnim obavezama u svakoj oblasti. Nijedna grupa ne bi trebalo to da radi sama, a svačiji doprinos će biti poštovan. Vlade, kompanije i građani – svi oni daju svoj doprinos, a cilj nam je da postignemo konkretne rezultate do kraja ove godine.

Vlade moraju prevesti i upodobiti zakone i propise tako da funkcionišu u digitalnom dobu. Oni moraju osigurati da tržišta ostanu konkurentna, inovativna i otvorena. A oni imaju odgovornost da štite ljudska prava i slobode na internetu. Potrebni su nam javni pobornici za veb unutar vladajućih struktura – državni službenici i izabrani zvaničnici koji će poduzeti mere onda kada interesi privatnog sektora počnu da ugrožavaju javno dobro – oni koji će ustati u zaštitu otvorene Mreže.

Kompanije moraju učiniti više kako bi osigurale da njihovo ostvarivanje kratkoročnog profita nije na štetu ljudskih prava, demokratije, naučnih činjenica ili javne sigurnosti. Platforme i proizvodi moraju biti osmišljeni tako da imaju na umu privatnost, raznolikost i sigurnost. Ove godine smo videli da brojni tehnološki zaposlenici počinju da dižu svoj glas, zahtevajući bolju poslovnu praksu. Moramo ohrabriti taj duh.

I, što je najvažnije, građani moraju držati kompanije i vlade odgovornima za obaveze koje preuzimaju na sebe, pritom zahtevajući od njih da poštuju internet Mrežu kao globalnu zajednicu u čijem su srcu njeni građani. Ukoliko ne izaberemo političare koji brane slobodnu i otvorenu mrežu, ako ne pružimo svoj doprinos kako bismo podstakli konstruktivne zdrave razmene mišljenja na internetu – ako nastavimo da i dalje klikćemo na pristanak bez zahteva da se poštuju naša prava na zaštitu ličnih podataka – tako ćemo samo bežati od odgovornosti da osiguramo da ova i slična pitanja budu prioritet za sve one koji su u vladajućim strukturamo širom sveta.

 

Tim Berners-Lee, Director, W3C (World Wide Web Consortium)

World Economic Forum (WEForum)

Elektronsko poresko uverenje godišnje štedi dva miliona evra


Poreska uprava omogućila je pribavljanje uverenja o plaćenom porezu elektronskim putem od početka ovog meseca, što će građanima i privrednicima, kako smatraju u NALED-u, uštedeti najmanje dva miliona evra godišnje.

Time je delimično rešena najdugovečnija preporuka “Sive knjige”, koja datira još iz 2009, a ovu proceduru građani i privreda izabrali su kao prvu koju bi trebalo digitalizovati, u okviru kampanje “Pitajte kada”, koju je NALED realizovao tokom prošle godine zbog unapređenja javnih usluga.

Dobijanje poreskog uverenja jedan je od najučestalijih administrativnih postupaka, budući da je ovaj dokument potreban za učešće na tenderima, u poslovanju sa bankama, radi upisa ili brisanja iz registara…

“Kako je u tim poslovima neophodno podneti i potvrdu Poreskoj upravi i potvrdu lokalne poreske administracije o prestanku poreskih obaveza ili njihovom redovnom izmirivanju, često se dešavalo da važenje jednog dokumenta od pet dana istekne pre dobijanja drugog, a rok za izdavanje je bio 15 dana. Time su se privrednici nalazili u začaranom krugu birokratije, a sada je to rešeno”, kažu u NALED-u.

U sledećoj fazi razvoja sistema trebalo bi omogućiti da privreda elektronski pribavlja i potvrde lokalnih poreskih administracija, da ta dva dokumenta budu objedinjena, kao i da budu ukinute prateće takse – dodala je Jelena Bojović, direktorka tima za regulatornu reformu u NALED-u.

Međutim, problem predstavlja činjenica da je zadržana praksa naplate dve takse u ukupnom iznosu od 620 dinara, za podnošenje zahteva i dobijanje dokumenta, kao i u vreme kada je procedura obavljana na šalteru. Kako bi takav namet trebalo da održava realni trošak pružanja usluge, stav NALED-a je da takse za elektronske usluge ne bi trebalo naplaćivati, jer najveći deo posla obavlja softver, a ne službenici.

“Zato apelujemo na Ministarstvo finansija da ukine takse za ovu proceduru. Predlog NALED-a je i da bi građane i privredu trebalo osloboditi obezbeđivanja dokaza o plaćenom porezu u postupcima pred državnim organima, odnosno da podatke iz ovih dokumenata institucije pribavljaju elektronskom komunikacijom sa Poreskom upravom, na šta ih zakon i sada obavezuje”, dodaju u NALED-u.

Novi elektronski servis predstavlja važan korak u realizaciji programa transformacije Poreske uprave, koja godišnje izda 750.000 uverenja.

021.rs

Kinesko pravosuđe pomaže otvaranju za svetski biznis


Veća uloga kineskog pravosuđa u obezbeđivanju socijalne stabilnosti i razvoja doprinosi boljim uslovima poslovanja u zemlji i svetu, donosi portal china.org.cn.

Treći plenarni sastanak druge sesije 13. Nacionalnog narodnog kongresa (NPC) održao se juče 12. marta 2019. u Velikoj dvorani naroda u Pekingu, glavnom gradu Kine, (Xinhua / Yan Yan)

Kineski sudski i prokuratorski organi su i dosad održavali visok pritisak na kršenje zakona: od korupcije i mita, preko lokalnih mafija, do “Pepa praseta” i kršenja autorskih prava, a u cilju zaštite pravde, društvene stabilnosti i razvoja.

Prema izveštajima o radu Vrhovnog narodnog suda VNS (Supreme People’s Court, SPC, VNS) i Vrhovnog narodnog prokuratora (Supreme People’s Procuratorate, SPP), kinesko pravosuđe takođe nastoji da služi sveobuhvatnom otvaranju zemlje, Inicijativi za pojas i put kao i razvoju visokog kvaliteta proizvodnje, a u susret tekućoj godišnjoj zakonodavnoj sednici održanoj u utorak (12. mart).

Glavni sudija Žou Ćeng (Zhou Qiang) i generalni prokurista Džang Džun (Zhang Jun) istakli su u čemu se dogodio napredak u proteklih godinu dana, od njihovog prošlogodišnjeg izveštaja do danas.

“Vrhovni narodni sud vodio je procese i doneo presude za privredne i finansijske kriminalne radnje, štiteći pritom narod i odlučno čuvajući nacionalnu sigurnost i socijalnu stabilnost u skladu sa zakonom”, kazao je Žou.

Vrhovni narodni sud je u 2018. godini rešio 34.794 predmeta i zaključio 31.883 predmeta, što je u odnosu na prethodnu godinu više za 22.1%, odnosno 23.5%. Lokalni sudovi su zabeležili porast od 8,8% i 10,6% u slučajevima koje su rešavali i zaključili.

Vrhovni prokurator je “svoj rad zasnivao na sve većim zahtevima kineskih građana za demokratijom, vladavinom zakona, pravičnošću i pravdom, bezbednošću i boljem očuvanju okoline u novoj eri”, rekao je Žang.

Usred nepokolebljive odlučnosti da se lica koja učestvuju u korupciji privedu pravdi, kineski sudovi su prošle godine zaključili 28.000 slučajeva korupcije koji uključuju proneveru, podmićivanje i zanemarivanje dužnosti. Među 33.000 lica koja su se pojavila u ovim procesima bilo je 18 bivših zvaničnika na pokrajinskom nivou kao i onih koja su bila na višim funkcijama. U međuvremenu su procesuirana 32 takva bivša visoko rangirana zvaničnika, uključujući Sun Žengaja i Vanga Sanjuna.

Sun je bivši šef partije za pokrajinu Čongking u jugozapadnoj Kini, koji je maja prošle godine osuđen na doživotni zatvor zbog uzimanja mita od preko 170 miliona juana (25,29 miliona američkih dolara), dok se Vangu, bivšem šefu Partije za provinciju Gansu sudilo u oktobru, a na osnovu optužbe da je svoj položaj iskoristio za uzimanje mita.

Ukupno 2.466 ljudi koji su ponudili mito osuđeno je prošle godine zbog težih oblika takve vrste kriminala.

Tužioci su rešavali krivične predmete vezane za rad i radna mesta, prenetih sa nadzornih komisija, koje su 2018. uključivale 16.092 osumnjičene osobe.

Sudovi su takođe označili korupciju kao jedan od najvećih prioriteta koje treba rešavati i u 2018. godini, uz 1064 sudskog osoblja nad kojima je pokrenuta istraga i koji su osuđeni zbog zloupotrebe sudske i izvršne vlasti.

Napredujući u kampanji za borbu protiv organizovanog kriminala i iskorenjivanje lokalne mafije, kineski sudovi su 2018. zaključili 5.489 povezanih slučajeva, u kojima je učestvovalo 29.000 kriminalaca, dok su prokuratori širom zemlje odobrili hapšenje 73.385 osumnjičenih koji su učestvovali u takvoj vrsti kriminala, od kojih je 61.188 optuženo.

Kada je u pitanju zagađenje, Kina je prošle godine krivično gonila 42.195 ljudi zbog štetnog uticaja na životnu sredinu i resurse, što je za 21 odsto više u odnosu na pretprošlu godinu, a sudovi su zaključili 2.204 predmeta koji se odnose na krivična dela zagađenja životne sredine.

Jačanjem zaštite intelektualne svojine, kineski sudovi su 2018. zaključili 288.000 predmeta koji se odnose na prava intelektualne svojine (IPR, intellectual property rights) u prvostepenim predmetima, što predstavlja povećanje od 41,8% u odnosu na prethodnu godinu (2017).

U međuvremenu, 8.325 ljudi je procesuirano za krivična dela kao što su kršenje patentnih prava i zloupotrebe/ falsifikovanja prava trgovačke marke tj brenda, što je povećanje za 16,3 odsto.

Prošle godine su Vrhovni narodni sud i njegov tribunal obrađivali predmete koji se odnose na prava intelektualne svojine, kako bi se dodatno ojačala sudska zaštita prava na osnovu intelektualne svojine.

Pored toga, pravosuđe je, usled  kineskog svestranog otvaranja za globalni biznis, značajno poboljšalo pravne mehanizme. Sudovi su 2018. godine zaključili 15.000 prvostepenih parničnih i privrednih predmeta povezanih sa inostranstvom.

Među predmetima je bio i sud u Hangdžou, koji je prošlog avgusta presudio u slučaju kršenja autorskih prava, naloživši dvema kineskim kompanijama koje su kršile zakon da nadoknade finansijski gubitak vlasnika autorskih prava na britanski animirani lik “Peppa Pig”.

 

china.org.cn

Demokratija vs. AI


Pariski Le Monde postavlja pitanje da li su sami principi demokratije poljuljani veštačkom inteligencijom i njenom upotrebom u političkim kampanjama.

Da li je upotreba algoritama za učenje i big date u svrhe političkog marketinga ozbiljna pretnja našem demokratskom modelu društva?

“Carte blanche”. Blanko karta, ili: budite slobodni da učinite ono što želite. Demokratija je model političkog upravljanja usvojen u većini zemalja sveta, barem zvanično. Modaliteti njenog funkcionisanja su poznati a njeni nedostaci predvidljivi. Pokušaji da se utiče na javno mnjenje jesu suštinski prirođeni demokratiji i tokom dvadesetog veka sprovođeni su kroz masovne medije (novine, radio i televizija).

Napadi na ovaj društveno-politički model danas su pojačani bihevioralnim poznavanjem profila ponašanja. Ovi napadi poprimaju različite forme, mada svi oni imaju za cilj uticaj i manipulaciju mišljenjem pojedinca, jer su upravo pojedinci u srcu demokratskog modela.

U tu je svrhu sprovedeno nekoliko naučnih studija kako bi se identifikovale osobe čije mišljenje ima uticaja na javno mnjenje (influenseri) kao i mehanizmi uticanja na društvenim mrežama a u svrhu digitalnog marketinga. Oni koji su identifikovani kao influenseri koriste se kao releji za ubrzavanje propagiranja mišljenja. Osim što utiču na tehnike putem društvenih mreža, digitalne marketinške kampanje koriste se za personalizaciju usluga sa profilisanjem digitalnih tragova.

Pokretačka sila iza ovakvog razvoja i sleda događaja je upotreba algoritama za učenje i obrada velike količine podataka (big data). Međutim, od komercijalnog marketinga do političke propagande je tek samo jedan korak: onaj ko zna kako da utiče na mišljenje da bi pokrenuo prodaju, može usmeravati javno mnjenje u smislu uticanja na tok izborne kampanje.

Kako znamo da li je glasanje, krajnji demokratski izraz, zasnovano na dubokom individualnom ubeđenju ili određenom pravovremenom, namenskom uticaju koji je rezultat političke marketinške kampanje ili talasa lažnih informacija (“fake news”) koje dovode ljude u zabludu.

Takvo stanje stvari predstavlja ozbiljnu pretnju našem demokratskom modelu. Kako da znamo da li je slobodna volja očuvana ili je uzurpirana veštačkom inteligencijom u sprezi sa političkim marketingom i lažnim vestima? Zar demokratski model ne pretpostavlja da se ljudi izražavaju po sopstvenoj svesti i savesti? Da li bi bilo moguće da tehnologije sposobne da utiču na mišljenje ne ugroze onu suštinsku i temeljnu ideju na kojoj demokratija počiva, a to je  individualni princip “jednog čoveka, jednog glasa”?

 

I, ukoliko se ovi osnovni principi dovedu u pitanje, šta nam preostaje od demokratskog modela?

 

(Nozha Boujemaa rukovodi odeljenjem za nauku i inovacije u Median Technologies, kompaniji koja se bavi razvojem medicinskog softvera i aplikacija)

 

Le Monde

Svetu treba drukčije oporezivanje kompanija


Kako oporezivati kompanije u svetu mobilnog kapitala i globalnih korporacija? Kako ohrabriti korporativne investicije i obeshrabritu finansijski inženjering? Kako smanjiti oporezivanje rada? Kako da oporezujemo rentu, a ne produktivnu aktivnost? Kako obeshrabriti kompleksne i vijugave puteve izbegavanja poreza? Kako, što nije i najmanje važno, smanjiti podsticaje za globalnu utrku redukovanja oporezivanja kompanija?

To su izuzetno važna politička pitanja. Ona su važna ne samo za sposobnost vlada da prikupljaju prihode već i za politički legitimitet kapitalizma. Na žalost, neki dobri odgovori na ova pitanja predstavljala su predmet diskusije u nedavnoj američkoj debati o reformi oporezivanja korporacija, ali su na kraju zakopani. Reforma je imala dva principa: porez bi padao na novčane tokove te se primenjivao na odredište korporativnih transakcija, a ne na njihovo poreklo. Neki eksperti su predložili sistem poznat kao “porez na tok gotovine zasnovan na destinaciji tj ishodištu na kojem se roba kupuje (prodajna destinacija)”. Mnogo je toga što bi moglo ići u prilog ovakvom načinu oporezivanja.

Poreska osnovica za takav sistem bi bili nefinansijski prilivi, manji nefinansijski odlivi (Osnova koja uključuje finansijske prilive i odlive je takođe izvodljiva, ali će se to ovom prilikom ignorisati). Troškovi investicija i rada bi bili odbijeni kao ostvareni, ali nije bilo moguće odbiti finansijske troškove. Potpuni rashodi za investicije bi vladu učinili partnerom u investicionim projektima, doprinoseći njima i ostvarujući prinos od njih u jednakom omeru. Porez bi na kraju nosio korporativnu rentu – povraćaj iznad troškova faktora proizvodnje (uključujući kapital) koji su potrebni za njihovo stvaranje. Renta je, takođe, ono što treba da oporezujemo.

Značajna korist ovog sistema je da više ne bi postojala današnja pristrasnost u korist finansiranja dugom, što stvara značajne rizike po ekonomsku stabilnost, kao što je pokazala finansijska kriza. U širem smislu, veliki deo finansijskog inženjeringa kojem smo svedoci mora biti vođen na način koji je malo više od želje za izbegavanjem poreza. Ovo ne obezbeđuje nikakvu društvenu korist.

Druga velika promena bila bi u oporezivanju po mestu prodaje (destinacija), a ne po mestu proizvodnje (poreklu). Jedan od načina razmišljanja o tome je da bismo zamenili trenutne napore za oporezivanje profita tamo gde su stvoreni porezom na dodatu vrednost koji oslobađa troškove rada. Izuzimanje troškova rada je, očigledno, privlačno.

Štaviše, niskim oporezivanjem (suboptimalnim) prema poreklu, kompanije imaju podsticaj da svoju proizvodnju presele u jurisdikcije sa niskim porezima, daleko od jurisdikcija koje su ih učinile uspešnim. U današnjim okolnostima, šta je sa internetom i ulogom intelektualne svojine, pa je veliki deo tog preseljenja proizvodnih sredstava samo (visoko profitabilna) izmaštana predstava. Ali destinacija nije plod, jer je daleko teže sakriti gde se nešto prodaje nego gde je napravljeno. Prelaskom na oporezivanje prema destinaciji, kompanije bi bile primorane da plaćaju poreze na globalno važnim tržištima.

Jedna od najvećih atrakcija ove reforme je to što bi ona nekoj zemlji obezbedila koristi, čak i ako je napravila pomak isključivo sebe radi. Podsticaj za ulaganje u zemlju koji bi učinio promenu bi se povećao, i to usled punog odbitka za iznos ulaganja. Novi porez bi bio relativno jednostavan da se nametne, jer bi se ubirao na prodaju kompanije na njenim sopstvenim tržištima. Još privlačnije, ukoliko bi neka zemlja uvela ovaj oblik oporezivanja, ona bi prestala da nameće korporativne poreze na domaću proizvodnju usmerenu na strana tržišta. To bi stvorilo značajan podsticaj da se proizvodnja prebaci u zemlju uvođenjem reformi. Taj podsticaj bi mogao da ubedi druge zemlje da slede taj primer (Odbitak je svaka stavka ili rashod oduzeta od bruto prihoda kako bi se smanjio iznos prihoda koji podleže porezu na dohodak. Takođe se naziva i “dozvoljenim odbitkom”. Na primer, ako zaradite 40.000 dolara i potražujete odbitak za 1.000 dolara, vaš oporezivi prihod se smanjuje na 39.000 dolara).

Zbog toga je neuspeh Sjedinjenih Država u sprovođenju predviđene reforme bila takva šteta. Međutim, Britanija nakon Bregzita treba da hitno razmotri predloženu reformu zarad sopstvenog interesa. To bi poboljšalo podsticaje za ulaganje; to bi, takođe, učinilo Britaniju privlačnijom bazom za proizvodnju orijentisanu ka svetskim tržištima; i to bi, u velikoj meri, eliminisalo nepravdu malo oporezovanih kompanija koje se nalaze u inostranstvu, a koje su potkopavale domaće konkurente.

Reforma bi stvorila nove probleme i izazove. Jedan od njih je da izvoz iz kompanija baziranih na resursima ne bi bio podložan porezu. Stoga bi bio potreban poseban porez na rente od sirovina. Problemi se, mada rešivi, takođe javljaju i u tretmanu finansijskih kompanija.

I pored svega, jedna velika stvar je sasvim jasna. Postojeći poreski sistem zasnovan na poreklu, posebno sa odbitkom interesa i nedovoljnim odbitkom za troškove ulaganja, stvara velike probleme. Umesto da se s njom bavimo neumorno i istrajno, potrebna je radikalnija reforma. Oporezivanje novčanih tokova na osnovu odredišta je upravo takva vrsta poreske reforme. Neko mora da isproba efikasnost ovog modela.

 

Martin Wolf, FT

Ekonomija, ekonomisti i predrasude prema ženama


Pristrasnost i predrasude u ekonomiji mogu se korigovati većom zastupljenošću žena, pokazuje jedno istraživanje koje je objavio Fajnenšel tajms.

Ekonomija ima svoj #MeToo trenutak. Kada se radi o regrutovanju studentkinja, zapošljavanju fakulteta i pitanju unapređenja na poslu, ova struka i nauka već odavno zaostaje za drugim društvenim naukama, pa čak i onim najtežim. Ekonomistkinje se često suočavaju sa neprijateljskim evaluacijama svoje nastave, strožim procesima pregleda stručnih radova koji se objavljuju, ali i manje zasluge za koautorstvo. Nedavno objavljeni rad Alice Wu sa Univerziteta Harvard takođe je dokumentovao posebno problematičnu kulturu mizoginije na veb stranici za zapošljavanje ekonomskih stručnjakinja.

Na ovogodišnjem sastanku Američkog ekonomskog udruženja, nekoliko vrhunskih ekonomistkinja, uključujući i Dženet Jelen (Janet Yellen), bivšu predsednicu američkih Federalnih rezervi (tj Američke centralne banke), govorila je o svojim ličnim bitkama s rodnim predrasudama i diskriminacijom u sferi ekonomije i rodne zastupljenosti.

Međutim, muškarci ekonomisti drže 72% asistentskih pozicija i 87% profesura sa katedrom ne posmatraju tako ozbiljno ovu problematiku o podjednakoj rodnoj zastupljenosti u profesiji, što je pokazala i nedavna studija Ha-Džun Čanga (Ha-Joon Chang) sa univerziteta Kembridž.

U ovom onlajn eksperimentu su za identifikaciju predrasuda uzeti ekonomisti iz 19 zemalja. Od njih se tražilo da ocenjuju izjave istaknutih ekonomista o različitim temama, uključujući i rodni problem profesije. U eksperimentu je izvor za svaku izjavu nasumično promenjen bez znanja učesnika. Nekim učesnicima je rečeno da je od poznatog ekonomiste, drugi su govorili da je izjavu dao neko ko se smatra ideološki drugačijim subjektom.

U ovoj e-anketi otkrivena je snažna ideološka pristrasnost: učesnici su imali manje od 7% verovatnoće da će se složiti sa ekonomistom koji nije mejnstrim tj ne pripada korpusu uobičajenih stavova. Na primer, učesnici suočeni sa oštrim komentarima o trenutnom stanju makroekonomije imali su 9,5% veću verovatnoću da se slože ako su mislili da je to od Lorensa Samersa (Lawrence Summers), bivšeg sekretara Trezora SAD, nego da je to bio Janis Varufakis, levičarski nastrojeni nekadašnji ministar finansija Grčke.

Ovi jaki obrasci predrasuda aktivno protivreče imidžu koji ekonomisti imaju o sebi: 82% ispitanika se slaže da pri ocenjivanju izjave treba obratiti pažnu samo i isključivo na njen sadržaj, a ne na autora. Pozitivno je to što su žene ekonomistkinje imale manje od 40 odsto manje izgleda da budu podložne „zvučnosti“ imena autora od svojih muških kolega, tako da je, sudeći po rezultatima, verovatno da će ekonomska profesija u budućnosti bivati sve manje pristrasna jer postaje sve uravnoteženija.

Međutim, takođe su uočene i oštre razlike između načina na koji ženski i muški ekonomisti percipiraju napore profesije za većom rodnom ravnopravnošću. Kada se suoči sa izjavom “pripadnici ekonomske struke su u poslednjih nekoliko decenija napravili tek mali pomak u prevladavanju jaza među polovima. Imajući u vidu važnost ove teme (unutar ove struke) pri određivanju javnih politika, ovo predstavlja jedno prilično ozbiljno pitanje. Bilo da su eksplicitne ili suptilnije, namerno ili ne, prepreke sa kojima se žene suočavaju u ekonomiji su vrlo stvarne“, žene su bile sklonije za 26% da će se složiti sa ovim stavom od svojih muških kolega.

Povrh toga, muška saglasnost s ovom izjavom je pala za dodatnih 5,8% kada im je rečeno da je izjavu dala leva britanska feministička ekonomistkinja Dajen Elson (Diane Elson) a ne pravi izvor, Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart), mejnstrim ekonomistkinja sa Harvarda. Ženski nivoi saglasnosti sa izjavom nisu se promenili sa identitetom autora, što ukazuje na to da su u vezi sa ovim pitanjem ekonomistkinje bili u stanju da skrajnu svoje predrasude i usredsrede se na sadržaj izjave.

Ideološke predrasude čine ekonomsku profesiju loše opremljenom za uključivanje u uravnotežene rasprave o politički kontroverznim ekonomskim pitanjima koja karakterišu naše vreme, kao što su nejednakost, mere štednje i klimatske promene.

U rezultatima ove onlajn ankete uočen je i podatak  da žene ekonomisti pokazuju manju ideološku pristrasnost i predrasude, kao i da su u stanju da svoje predrasude odbace onda kada se bave problemom koji su lično iskusile. To sugeriše da bi rešavanje rodnog problema profesije bio delotvoran način za rešavanje šireg pitanja ideološke pristrasnosti.

 

FT

Šta sanja Si Đinping: Četiri istorijska cilja moderne Kine


U kontekstu aktuelne politike SAD, i Rusiji i Kini je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav vojni, ili ekonomski blok, jer su obe države isuviše velike i snažne da bi ulazile u takav savez, ali je njihova sadašnja saradnja svakako planirana na jedan veoma dugi rok, kaže u razgovoru za Sputnjik novinar i publicista Saša Novačić.

U izdanju „Filipa Višnjića“ iz Beograda nedavno je objavljena knjiga „Si Đinping — kineski san“ Saše Novačića, koji je godinama radio kao dopisnik jugoslovenskih agencija i listova iz Moskve i Pekinga.

Sagledavajući izazove, unutrašnje i spoljne, s kojima se suočava aktuelni kineski lider na putu ka ostvarenju nacionalnog sna, Novačić pruža jasan i jezgrovit uvid u istorijske i političke prilike u Kini u proteklih stotinak godina. Ova knjiga je mnogo više od biografije državnika, a posebnu vrednost i autentičnost daje joj to što autor mnoge ključne događaje iz novije kineske istorije opisuje kao neposredni svedok.

Si Đinping je postavio dva glavna cilja za razvoj Kine u sledećih 30 godina. Prvi je da Kina na stogodišnjicu osnivanja Komunističke partije, 2021. godine, postane umereno razvijeno društvo u svim aspektima, a da do 2049. godine, kada će biti obeležen vek od osnivanja NR Kine, izraste u modernu socijalističku državu.

Četiri osnovna atributa te buduće države treba da budu: Jaka Kina, Civilizovana Kina, Harmonična Kina i Lepa Kina. To su preduslovi za ostvarenje kineskog sna. Da li je njegovo ostvarenje moguće? Naš sagovornik smatra da to više i nije san, jer je već odavno počeo da se ostvaruje.

Koje su to ključne tačke u kineskoj istoriji, kulturi i tradiciji, bez kojih nikako ne možemo da razumemo ni ličnost sadašnjeg lidera Kine?

— Kina traje najmanje 2.500 godina, kao država i civilizovano društvo, a to je uticalo i na kineske rukovodioce, državnike, političare u 20. i 21. veku. Kinesko nasleđe kulture, običaja, morala je ogromno i mora biti uvažavano kada se ocenjuju potezi kineske države, vlade, partije i pojedinaca. Kinezi poštuju poredak i red, za njih je to možda i najvažnije. U svojoj dugoj istoriji Kina nije ratovala s drugim državama, ali u njoj samoj je vođeno bezbroj ratova, s milionskim žrtvama. Svi ti unutrašnji ratovi ostavili su ogroman trag na svakog pojedinca koji u mirnim uslovima života vidi ideal. Poslednji put je Kina bila na ivici građanskog rata 1989. godine, tokom čuvenih studentskih demonstracija na Tjenanmenu. Tada sam bio tamo. To je bila pobuna, pre svega, mladih protiv starijih. Deng Sjaoping je to sprečio silom, tenkovima, smatrajući da je opravdano ako se veća šteta i žrtve spreče manjom štetom i žrtvama.

Kina je država u kojoj, kako napominjete u knjizi, postoji hiljadugodišnja tradicija poštovanja vlasti i onih koji je predstavljaju. Koliko to utiče na ličnost današnjeg predsednika?

— To je tradicija još iz vremena imperijalne Kine. Imperatori su smatrani sinovima Neba. U Kini ne postoji religija u zapadnom smislu reči, ne veruje se da postoji bog koji je stvorio Zemlju, smatra se da su Nebo i Zemlja oduvek postojali, te da je Kina oduvek postojala. Čak i najveći kineski filozof Konfučije, čije se moralne dogme i danas primenjuju i poštuju, nikada u svojoj viziji odnosa u Kini nije polazio od toga šta bi moglo da se izgradi, nego od toga šta je već izgrađeno. Na osnovu toga je razvijao svoju filozofiju i kodekse odnosa među ljudima. Vlast u Kini se poštuje dok god se politika, životni standard, bezbednost i drugi kvaliteti države dobro razvijaju. Kada se to poremeti, kada se umešaju neke strane sile, ili dođe do poplava, gladi, ratova, vođa gubi autoritet i poštovanje i milom ili silom odlazi s državničke ili političke funkcije. Analitičare na Zapadu najviše interesuje pitanje koliko će dugo Si Đinping ostati na vlasti, a odgovor glasi: dok god se Kina bude razvijala u pozitivnom pravcu, dok god njena ekonomija bude jačala, dok god narod bude živeo bolje, nema razloga za njegovu smenu.

Si Đinping smatra da je sadašnji uspon Kine nastavak viševekovne tradicije te zemlje, koja je vekovima bila najmoćnija država na svetu. Šta su glavni politički ciljevi Si Đinpinga, šta je, zapravo, kineski san koji on pokušava da pretvori u stvarnost?

— Jaka Kina je ekonomski, politički i vojno snažna država, koja ima odgovarajući uticaj u svetu. Civilizovana Kina znači da unutar zemlje treba da se neguju moralne vrednosti, da odnosi među ljudima budu zasnovani na poverenju i uzajamnoj pomoći. Harmonična Kina je jedan od starih kineskih ciljeva koji podrazumeva sklad među klasama, društvo bez velikih razlika u bogatstvu. Lepa Kina je država u kojoj je zaštićena priroda, u kojoj se vodi računa o životnoj sredini.

Kritičarima Si Đinpinga, kojih je mnogo više na Zapadu nego u samoj Kini, smetaju, pre svega, njen politički sistem i pitanje poštovanja ljudskih prava. Si Đinping im odgovara kineskom izrekom: „Da li su cipele udobne ili nisu najbolje zna onaj koji u njima korača“.

— Kina ne izvozi svoj politički sistem, ali ne dozvoljava ni da njoj neko nameće drugačiji politički sistem. Za nju je neshvatljivo to što Amerika i zapadne zemlje nastoje da joj nametnu višepartijski sistem. Deng Sjaoping je jednom rekao da je Kina prošla i kroz diktature, i kroz višepartijske sisteme, i kroz komunističku vlast, da je videla loše strane svega toga i da je za nju najbolji socijalizam s kineskim karakteristikama. Si Đinping smatra da je Kina tek u početnoj fazi izgradnje socijalizma, koja će trajati sto godina. Tek u 22. veku biće moguće razgovarati o tome šta je to socijalizam u Kini. Zasad oni grade taj sistem, pridržavajući se reči prvog predsednika Republike Kine Sun Jat Sena da će socijalizam biti izgrađen uz pomoć kapitalizma. Kinezi su oprezni, ostavljaju taj sistem za neku dalju budućnost i time, možda, potvrđuju Marksovu tezu da će socijalizam pobediti u najbogatijim zemljama. Sadašnji, primarni interes Kine jeste razvijanje ekonomski snažne države, a u njegovoj osnovi više nije samo proizvodnja, nego pre svega razvoj moderne tehnologije zasnovane na čipovima, koja predstavlja „treću industrijsku revoluciju“.

Kina se, istovremeno, suočava sa spoljnopolitičkim problemima, pre svega u odnosima sa SAD. Da li je to, možda, najveći izazov za njenog lidera?

— Najveći kineski izazovi su unutar same Kine. Što se tiče spoljne politike, odnosa sa SAD, oni su se pogoršali. Američki predsednik Tramp nameće sankcije i zabranu izvoza savremene tehnologije Kini, jer tvrdi da postoji velika nesrazmera u trgovinskoj razmeni. I to je tačno. Kinezi od 600 milijardi dolara ukupne trgovine s Amerikom imaju suficit od više od 300 milijardi dolara. To svakako pogađa SAD, ali problem nije u tome, nego u izvozu najmodernije tehnologije, odnosno čipova i poluprovodnika u Kinu. Kina koja nema dovoljno nafte uvozi taj energent u vrednosti od oko 100 milijardi dolara godišnje, a za savremenu elektronsku opremu daje 400 milijardi dolara. To može da bude vrsta pritiska na Kinu, jer se celokupno ljudsko znanje sada kontroliše tim malim čipovima. Kinezi, međutim, i na to imaju odgovor: ulažu oko 200 milijardi u naučno-istraživački rad, izgradili su posebne oblasti u kojima živi 30.000 naučnika iz celog sveta. Oni rade na izradi tih čipova. Na duži rok, te američke sankcije ne mogu da imaju velikog efekta na Kinu.

Neki podižu zidove, mi gradimo mostove, neki ruše puteve, mi ih gradimo — poručuju iz Pekinga. Kina je država koja ima potrebu da jača svoju moć, ali Si Đinping ističe da ona ne želi da preuzme ulogu svetskog policajca. Ona se razvija za sebe. Koliko taj razvoj i uspon Kine može da ugrozi potreba Zapada da održi svoju globalnu nadmoć?

— Kina je dala alternativu sadašnjem svetskom poretku, zasnovanom na ekonomskoj i vojnoj sili. Ta alternativa je njen fantastični program „Novi put svile“. Ta zemlja ima ogromne finansijske i proizvodne rezerve koje ulaže u infrastrukturu, rudnike, puteve, bolnice u drugim zemljama i na taj način pomaže i svojoj privredi i tim zemljama. Kinezi izvoze svoj kapital i delimično radnu snagu, osvajaju nova tržišta, dobijaju na političkoj ulozi i ugledu. A zemlje koje prihvataju kinesku inicijativu, a već ih je oko sto, imaju korist od toga. Kina, pritom, ne postavlja nikakav politički uslov niti se meša u unutrašnja pitanja tih zemalja.

Veoma je bitan u spoljnopolitičkom smislu odnos s Rusijom, koji je sada na veoma visokom nivou. Koliko je Kini važna Rusija i koliko je Rusiji važna Kina?

— U kontekstu sadašnje politike SAD, i jednoj i drugoj državi je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav blok, jer su obe zemlje isuviše velike i snažne da bi pristupale bilo kakvom vojnom ili ekonomskom savezu. Činjenica je da je ekonomska saradnja na veoma visokom nivou. Problema ima, ali su oni u drugom planu. Niti Moskva odobrava sve kineske poteze, niti Peking odobrava sve poteze Rusije, ali su odlučili da sarađuju bez mešanja u unutrašnje stvari. Kinesko-ruski odnosi su mnogo puta imali uspone i padove, ali je to prošlost, pitanje granica je definitivno rešeno. Sve više ima kineskog kapitala u Sibiru. To su državni interesi koji prevazilaze politiku jednog ili drugog lidera. Mislim da je ova sadašnja saradnja Kine i Rusije uspostavljena na jedan duži rok.

Kina je i sve ono što smo videli na otvaranju Olimpijskih igara. Poruka s tog fascinantnog događaja glasi: Tu smo, moćni smo i vladamo svojom silom. Tu smo da ponovo zauzmemo mesto koje nam pripada. Da li je to ključna ideja vodilja Si Đinpinga u ovom trenutku?

— To je jedna od njegovih ključnih ideja u spoljnoj politici, ali je ipak dominantna poruka koja se tiče same Kine. Prvi put je u Kini zvanično kao cilj objavljen porast standarda života pojedinca. Dosad je u prvom planu uvek bila država, jačanje njene ekonomske snage, a sada je u prvom planu bolji život pojedinca. To je preokret koji je napravio Si Đinping.

 

Sputnik News

Kojim životinjama potcenjujemo inteligenciju?


Hteo sam da kažem hijene, ali s obzirom da je to opšte mesto  dozvolite mi da vam predstavim jedan potpuno drugačiji i vanzemaljski organizam. Tehnički, to zapravo i nije životinja, ali sumnjam da će vam takvo šta zasmetati.

Na slici iznad je Physarum policephalum (sluznjača), takođe poznata kao “mnogoglava sluznjača”, vrsta protista (јednoćeliјskog eukariotskog organizma), a posebno, humusna sluznjača. Termin “humusne sluznjače” ne odnosi se na specifičnu pojedinačnu grupu već je širok pojam za nekoliko vrsta eukariota koji se ponašaju slično.

U svakom slučaju, sluznjača poseduje – što je zapanjujuće – osnovni oblik inteligencije, uprkos tome što nema mozak i samo sadrži jednu jedinu višećelijsku stanicu. Evo nekih zapanjujućih stvari koje ovaj organizam može da uradi.

Može da reši kako da izađe iz lavirinta. Mnogoglava sluznjača smeštena u plastični lavirint će izbaciti stotine hvataljki, istražujući sve moguće pravce dok ne pronađe onaj koji vodi do hrane. Zatim povlači sve one hvataljke koje nisu u dosegu hrane. Štaviše, ovaj organizam zna i koji je put najbrži. Ukoliko postoji više puteva ka nagradi tj hrani, sluznjača će obustaviti svaki put koji je makar i malo duži od onog najkraćeg.

Ovaj organizam pamti. Kada rešava izlazak iz lavirinta, on ostavlja trag sluzi gde god da dosegne neka od njenih hvataljki. Koristeći se ovom sluzi, Physarium izbegava puteve kojim je već prelazio. To je u suštini kreativna, mada rudimentarna analogija pamćenju tj memoriji – onom pamćenju koje je prisutno u spoljašnjoj, materijalnoj formi.

Ovaj organizam oponaša mreže i sisteme transporta. Mnogoglava sluznjača je u eksperimentu stavljena u plastičnu kutiju oblika Tokija. Komadići hrane bili su smešteni tamo gde bi bili oni glavni transportni čvorovi i u pravom Tokiju, a humusna sluznjača – znajući kako da odabere i upotrebi najbrži način – stvorila je repliku gradskih železničkih mreža korišćenjem svojih hvataljki.

Fisarijum uči i prati vremenski tok tj vremenski sled. Tim naučnika – uključujući i onaj koji je izveo eksperiment s lavirintom – stavio je ovaj kalup u jedan izduženi žljeb, ostavljajući ovu plesan da se kreće duž njega. Naučnici bi, međutim, svakih 30 minuta smanjili temperaturu i vlažnost (fisarijumi napreduju u toplim i vlažnim uslovima). Organizam je usporio svoj ritam napredovanja kako bi trošio što manje energije. Nakon nekog vremena, naučnici su stali. Naravno, policefalum je nastavio da i dalje usporava svoj ritam na svakih 30 minuta, pokazujući da je sposoban da nauči i zapamti vremenski raspon.

Ovaj organizam se zdravo hrani. Drugi eksperiment je sluznjaču stavio u centar kružnog displeja časovnika. Na svaku oznaku na satu postavljena je drukčija hrana. Međutim, nešto od te hrane je, za razliku od druge hrane, sadržavalo najzdraviju razmeru ugljenih hidrata i proteina. Sve fisarijumi odabrali su optimalnu hranu.

Ovaj organizam je zapanjujući koliko je to uopšte moguće (uzgred, ne spada ni u biljke a ni u životinje kao ni gljivice već je u srodstvu s amebama). Toliko  neobično i toliko nedokučivo za objašnjenja, pa je izvesno da će ono naučnicima i nadalje imati da ponudi još puno neverovatnih priča.

Naučnici takođe koriste ove organizme pri rešavanju starih matematičkih zagonetki koristeći metod sličan eksperimentu s lavirintom. U jednom eksperimentu, oni su ovaj organizam koristili da bi rešili tzv. „problem trgovačkog putnika“, što je, vremenski i po resursima, predstavljao težak i intenzivan zadatak – čak i za moderne računare. Očigledno da biološko računanje nije toliko ludo koliko možda zvuči, a za određene zadatke može biti superiornije od digitalne obrade. Računarski sistem inspirisan ovom vrstom ameboidnog organizma nadmašuje konvencionalne metode optimizacije, o čemu možete detaljnije pročitati ovde:

Logika saobraćajne mreže Tokija se u velikoj meri ogleda kroz ponašanje sluznjače stavljene na “tlocrt” ovog grada – ova ameba “povukla” je “najlogičnije” trase kretanja na način gotovo identičan projektovanim trasama, ulicama i saobraćajnicama ovog japanskog grada:

Gary Meaney, zoolog i ljubitelj životinja (Quora)

Kina izjednačuje strane i domaće ulagače


Aktuelni Nacrt zakona o stranim ulaganjima u Kini izjednačava strane i domaće ulagače.

Predloženi novi zakon o stranim investicijama zameniće tri postojeća i poslužiti kao osnovni zakon za tu oblast, budući da zemlja nastavlja da se otvara u novoj eri, izjavio je zvaničnik najvećeg kineskog zakonodavnog tela.

Žang Jesui (Zhang Yesui), zvanični voditelj 13. godišnjeg zasedanja Narodnog kongresa, izjavio je u ponedeljak na konferenciji za novinare kako ovaj nacrt jasno predviđa da će se strani investitori koji žele da zasnuju biznis u Kini tretirati na potpuno isti način kao i domaći investitori, uz jedan izuzetak: za strance važi i „negativna lista“ koja im zabranjuje ulaganja u određenim sektorima. Inače, svi standardi biće jedinstveni i važiće za sve podjednako, dok će model odobravanja dozvola za svaki slučaj pojedinačno biti ukinut, rekao je Žang.

Nacrt će biti predat na uvid, 15. marta ujutro, tokom četvrte plenarne sednice Narodnog kongresa.

Ukoliko bude usvojen i implementiran, ovaj novi zakon zameniće tri postojeća zakona o kinesko-inostranim zajedničkim ulaganjima, zajedničkim ulaganjima koja nisu deonički kapital, kao i preduzećima koja su potpuno u rukama stranih kompanija – zakonima koji su usvojeni mahom između 1979. i 1988. i kasnije revidirani.

“Ovo je fundamentalna promena u kineskom sistemu upravljanja stranim investicijama, i doprineće stvaranju jednog otvorenijeg, transparentnijeg i predvidljivijeg okruženja za investitore”, rekao je Žang. “Ovaj novi zakon, takođe, pruža i jače pravne garancije u trenutku kada Kina nastavlja sa svojim otvaranjem.”

Nacrtom zakona takođe se postavljaju jasne pozicije o zaštiti prava stranih investitora u pogledu stavki kao što su eksproprijacija i kompenzacija, zaštita intelektualne svojine i transfer tehnologija, a sve to su zajednički problemi stranih investitora.

Žou Mi (Zhou Mi), stručnjak sa Kineske akademije za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju, izjavio je da će novi zakon pružiti sveobuhvatnu i čvrstu pravnu osnovu za ažurirane prakse upravljanja stranim investicijama, čime će svi igrači na kineskom tržištu biti konstantno u toku s kineskim daljim reformama i otvaranjem (za strane ulagače).

“Potreba stranih investitora za zaštitom svog poslovanja se menja, od zabrinutosti oko doslednosti politika i političkog okruženja do zaštite intelektualne svojine i drugih faktora koji će uticati na njihov dugoročni razvoj i potencijal njihovih investicija.”

Ženg Kunji (Zheng Qunyi), predsednik Herbalife Nutrition China, izjavio je da se oseća ohrabrenim ovim predlogom nacrta novog zakona.

“Sa novim zakonom verujem da će strani investitori povećati svoje investicije u Kini, imajući širi upliv i propusnost kao i veću efikasnost, dok će njihova prava biti bolje zaštićena.”

 

China.org.cn 5. mart 2018.

Zašto Amerikanci nikada ne bi primetili klimatsko zagrevanje


Ovo je klasičan sindrom raka u loncu koji nije svestan trenutka kada je voda proključala: osoba koja se danas uzrujava usled “užasnog” dana uzrokovanog vrućinom, mogla bi da u roku od samo pet godina tu istu temperaturu neumitno prihvati kao „sasvim normalnu“ – u odnosu na ono što nam donose ubrzane klimatske promene, otkriva nova studija.

U proteklih 50 godina, klimatske promene su izmenile vremenske prilike u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do blažih zima, toplijih noći i nesnosnih letnjih vrućina. Ove promene će se intenzivirati tokom narednih decenija; do kraja veka, na primer, klima bi u jednoj Filadelfiji mogla biti kao u današnjem Memfisu – osetno toplija.

Nova studija, međutim, sugeriše da većina Amerikanaca nije primetila ove tj bilo kakve promene – i nikada neće.

Tokom protekle decenije, različiti timovi stručnjaka iz društvenih nauka pokušali su da odgovore na isto pitanje: odakle dolazi naš osećaj za “normalno” vreme? Zašto neke dane osećamo kao neuobičajeno vruće, a neke kao samo uobičajeno tople? Da bismo uporedili jedan letnji dan i izmerili intenzitet promena, da li bi trebalo da ga uporedimo sa dosadašnjim merenjima svih letnjih dana u poslednjih nekoliko decenija, ili samo neke „letnje prizore“  koje smo, nekada, videli u nekoj knjizi?

Nova studija, objavljena ove sedmice u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka, pokušava da odgovori na ovo pitanje uzimajući u obzir podatke ekstrahovane sa tvitera. Jesu li vremenske prilike tako neobične, pitali su se autori, da ljudi o tome još i posvuda tvituju? Da bi to saznali, uparili su bazu podataka od 2,1 milijarde geotagovanih tvitova sa drugom bazom geotagovanih vremenskih uslova. Potom su filtrirali tvitove za specifične reči povezane sa vremenom, kao što su kišica, vrelo, ili jesenji.

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Čini se da se, po njihovim otkrićima, osećaj Amerikanaca za “normalno” vreme ponovno uspostavlja svakih pet godina. Ljudi bi slali više vremenskih tvitova kada je napolju bilo neuobičajeno vruće ili hladno, mada je njihov osećaj za ono što je proizvelo to „neobično“ vreme bilo prilično kratkovido. Generalno, ako su ljudi iskusili ekstremnu temperaturu tokom istog meseca u prethodne dve do osam godina, mnogo je manje verovatno da će to iskustvo (svesno artikulisati i potom) objaviti.

Ovo je veliki izazov za mnoge zagovornike postojanja klimatskih promena jer sugeriše da ljudi ažuriraju tj nanovo „osvežavaju“ svoj osećaj za „normalno vreme“ u roku daleko kraćem od onoga u kojem dolazi do klimatskih promena. Drugim rečima, mnogi Amerikanci jednostavno neće nikada otkriti da je s vremenskim prilikama nešto krenulo po zlu, barem na onom svakodnevnom nivou. Kao što je jednom izjavila Frensis Mur (Frances Moore), spisateljka i profesorka zaštite životne sredine na UC Davis: “Ne možemo naprosto očekivati da ljudi izađu iz svojih kuća, da bi napolju shvatili da se klimatske promene zaista događaju.”

Po podacima kojima raspolaže, Murova i njene kolege otkrili su da korisnici tvitera ažuriraju svoj osećaj za hladno vreme podjednakom brzinom kao i u slučaju toplog vremena. Tako bi se korisnici ponekad žalili na naizgled ledenu nedelju usred zime, iako te temperature „nisu bile toliko niske u istorijskom kontekstu“, rekla je ona. “Zapravo, samo je bilo hladno jer se ideja ljudi o tome šta je to uobičajena zimska temperatura vremenom promenila.”

Crvena linija ovog grafikona pokazuje modelirani porast prosečnih godišnjih temperatura u Sjedinjenim Državama u najgorem scenariju tj predviđanjima, u poređenju sa prosekom od 1981. do 2010. Plava linija pokazuje koliko brzo bi Amerikanci te promene počeli da smatraju za nešto normalno (Foto: Moore i dr. / PNAS)

Iza ove studije stoji jedna veća priča – ona se tiče klimatskih promena koje se mogu prepoznati kroz lično iskustvo pisca ovih redaka. Ovi podaci o „subjektivnom osećaju“ i promenama u osećaju percipiranja „normalnog“ sugeriše da se globalno zagrevanje neće osećati kao da neko podiže temperaturu do vreline pećnice. Umesto toga, osećaće se kao da se svi uspinjemo jednim beskonačnim stepeništem, a da ne znamo koliko smo se visoko popeli. Svakih nekoliko godina, ljudi mogu primetiti opasno vruće leto ili zabrinjavajuće toplu zimu. Pa ipak, nakon što nam se talasi tih temperatura vrate u nekoliko navrata, prestaćemo da ih primećujemo: Zaboravićemo da su sezone nekada bile drugačije od ovih današnjih. A onda će ciklus ekstrema početi iznova.

Međutim, studija u stvari samo može da ocrta tu ideju, koliko god je ova primamljiva. Aron Mekrajt (Aaron McCright), profesor sociologije na Državnom univerzitetu u Mičigenu koji je proučavao percepciju i razumevanje javnosti o klimatskim promenama, rekao je da mu je „neugodno da analizira podatke sa tvitera kako bi izmerio promene u stavovima. Na kraju krajeva, samo od kompjuterskog programa zavisi uspešnost i utemeljenost analize nestvarnih 2,1 milijarde tvitova – pa čak i tada, kompjuterski programi prave neke suštinski „početničke“greške, zbunjujući se i ne prepoznajući nešto što je sarkazam. Iako su ljudi ti koji u dva navrata proveravaju (ipak samo mali) uzorak valjanosti tog programa, sam čovek nikada ne bi mogao da prečisti i ekstrahuje suštinske elemente iz kompletnog skupa podataka koji je ogroman.

Studija unekoliko zanemaruje tj. ne reprezentuje i druga važna pitanja. „Vi u suštini nastojite da objasnite koliko dugo je neko živeo u nekom području onda kada od njih tražite da procene vreme kao normalno ili pak nenormalno“, rekao je Mekrajt. Ali – ova studija ne dobacuje dotle.

Ovom studijom se takođe ne objašnjava koliko je bilo koji toplotni ili ledeni talas bio pokriven u medijima, što bi moglo oblikovati neku predstavu o tome koliko često ljudi tvituju o ovim promenama i temperaturnim ekstremima. “Samo se setimo polarnog talasa od pre nekoliko sedmica”, napomenuo je Mekrajt. „Naravno, većina onih koji žive u Sjedinjenim Državama je iskusila hladnije vreme i temperature niže od onih koje su uobičajene. A tu je, napokon, i javnost koja je i ranije doživljavala medijsko bombardovanje nalik ovome, za vreme i po okončanju nekih sličnih temperaturnih i vremenskih nepogoda, govoreći nam koliko su baš tada, u tom trenutku, ove pojave bile ekstremne.

Konačno, pošto samo mali broj Amerikanaca koristi Tviter, uzorak koji je obuhvaćen ovom studijom verovatno ne predstavlja američku populaciju u celini. “Jednostavno, nisam siguran šta da uradim sa ovom studijom i dobijenim podacima”, rekao je on.

Čak i studija prepoznaje neke od ovih praznina. Murova je naglasila da studija ne ispituje percepciju prirodnih katastrofa najvećih razmera, kao što su poplave, požari ili uragani. Ipak, dokazi upućuju na to da Amerikanci i dalje obraćaju pažnju na te događaje. Prošlog meseca je anketa AP-a otkrila da su “nedavna ekstremna klimatska dešavanja” glavni razlog što Amerikanci prihvataju klimatske promene zdravo za gotovo – ne shvatajući, zapravo, koliko se vremenom modifikuje njihova percepcija normalnog.

Aleksa Spens (Alexa Spence), profesorka psihologije na Univerzitetu u Notingemu mišljenja je da ova studija nudi nadasve korisne pouke stručnjacima, štampi i medijskim poslenicima ali i svakome ko iskreno želi da utemeljeno razgovara o klimatskim promenama. “Trebalo bi da se postaramo da se… istorijska poređenja temperatura odabiraju na odgovarajući, primeren način”, rekla je Spensova, tako da možemo da pravilno procenimo današnje vremenske prilike u njihovoj “punoj, alarmantnoj grozoti”.

Uostalom, većina vremenskih prilika je u poslednje vreme bez presedana. Upravo smo proživeli četiri najtoplije godine koje smo ikada izmerili. Ali šta je zimom 2014. godine? Koliko je te godine leto bilo sparno? Nekoliko godina može biti sasvim dovoljno vremena da zaboravimo sve ono što smo nekada osećali nenormalnim i drugačijim od uobičajenog.

 

The Atlantic

Alibaba, najveći poslodavac na svetu


Alibaba je prošle godine stvorio preko  40 miliona radnih mesta, što ga, po svemu sudeći, čini najvećim svetskim poslodavcem.

Alibaba, kineski gigant u elektronskoj trgovini je, sudeći po nedavnom izveštaju,  prošle godine stvorio oko 40,82 miliona radnih mesta putem ekspanzivnog maloprodajnog ekosistema, što je 10,9 odsto više na godišnjem nivou.

U izveštaju kineskog Univerziteta Renmin navode se platforme kojima ova kompanija raspolaže u svrhu elektronske trgovine, uključujući Taobao i Tmall, kao i da su prošle godine obezbedile oko 15,58 miliona novih radnih mesta za online trgovce.

Odeća i tekstil, dnevne potrepštine i kućni aparati bile su tri vrste maloprodajnih artikala koji su se najbolje prodavali; samim tim je posao najviše cvetao u ovim trgovinskim nišama, a time je i broj zaposlenih rastao najviše u ovim prodajnim sektorima.

Alibabina internetska maloprodaja je takođe doprinela povećanoj potražnji za profesionalcima u upstream i downstream sektorima kao što su istraživanje i razvoj, dizajn, proizvodnja i logistika, a što je ukupno oko 25,24 miliona radnih mesta (upstream: nabavni, sirovinski sektor kojim se obezbeđuje repro-materijal za proizvodnju artikala; downstream: (distribucija, veleprodaja i maloprodaja).

U pokušaju da pomogne ugroženim grupama u pronalaženju posla, ova kompanija je obezbedila programe obuke kroz svoju platformu za učenje “Taobao Universitiy“.

Jang Vejguo (Yang Weiguo), profesor sa Univerziteta Renmin, koji je vodio istraživanje izjavio je da su platforme za elektronsku trgovinu, uključujući Alibabu, odigrale važnu ulogu u stabilizaciji kineske ekonomije i povećanju zaposlenosti., donosi Xinhua, a potom i portal china.org.cn

Kina ostvaruje solidan napredak u strukturnoj reformi: saopštenje

Isti izvori navode da je prošle godine je ostvaren solidan napredak u strukturalnoj reformi kineske ekonomije, sa tradicionalnim sektorima koji postaju efikasniji, a novi pokretači snažniji, objavio je zvanični izveštaj u četvrtak (28.feb).

Nacionalni biro za statistiku objavio je saopštenje o ekonomskom i društvenom razvoju 2018. godine, ističući da se produbljuje strukturna reforma na strani ponude.

Zahvaljujući naporima da se smanje štetni sektori, stopa korišćenja nacionalnih industrijskih kapaciteta ostala je na relativno visokom nivou od 76,5%. Odnos za sektore rudarstva i flotacije porastao je za 2,4 procentna poena u odnosu na prethodnu godinu, to jest na 70,6 odsto.

Što se tiče kineske stanogradnje, ona je značajno opala, a odnos duga i imovine za industrijske kompanije takođe je pao. Troškovi korporativnog poslovanja su opali kako su vlade krenule ka rasterećenju poslovnih regulativa, dok su investicije porasle u dosad slabim privrednim područjima, uključujući zaštitu okoline i poljoprivredu.

Ovo saopštenje je takođe pokazalo robusnost novih pokretača kineske privrede. Proizvodnja strateških privrednih grana u nastajanju porasla je 8,9 posto u odnosu na prethodnu godinu, a proizvodnja visoke tehnologije povećala se za 11,7 posto. Proizvodnja opreme porasla je za 8,1 odsto i činila je skoro trećinu ukupne industrijske proizvodnje.

Investicije visokih tehnologija porasle su za 14,9 odsto, a investicije u modernizaciju tehnologije porasle su za 12,8 odsto.

Proizvodnja novih energetskih vozila porasla je za 66,2 odsto, a pametni televizori za 17,7 odsto. Online maloprodaja je porasla 23,9 odsto, na preko 9 biliona juana (oko 1,35 biliona američkih dolara).

Pod vođstvom visokokvalitetnog koncepta razvoja, ekonomija je ostvarila stabilne rezultate u 2018. godini sa poboljšanim kvalitetom i boljim sredstvima za život ljudi, korak napred u izgradnji umereno prosperitetnog društva u svakom pogledu, navodi se u najnovijem kominikeu kineskog ministarstva privrede.

Pet najboljih poslovnih  sajtova u Kini


Kina je najbrže rastuća ekonomija na svetu. Uspostavljanje poslovnog prisustva u ovoj zemlji je neophodni imperativ svake globalne kompanije. Međutim, pravila poslovanja u Kini se, u osnovi, razlikuju od onih u zapadnom svetu. Ovaj članak prikazuje 5 top sajtova i blogova koji će vam pomoći da bolje razumete kako da poslujete u Kini.

1. Chinalawblog

Chinalawblog.com je dnevno ažurirani blog koji prvenstveno predstavlja pravna pitanja i odgovore koji se tiču poslovanja u Kini. Njegove teme se kreću od pravnog sistema u Kini pa do društvenih pitanja, kulture i aktuelnih događaja. Ovo je najuticajniji pravno-poslovni  blog koji se tiče kineske legislative.

 

2. The China Business Leadership

Blog o liderima i uspesima kineskog poslovanja (The China Business Leadership blog) dotiče se problema koji ometaju stranog biznismena u Kini. Blog pokriva različite oblasti, uključujući one svakodnevne koja se tiču „običnog“ čoveka i svega onoga što mu je potrebno da bi dobro započeo i vodio poslovanje; ovaj blog bavi se i kulturom, menadžmentom ali i svakodnevnim stvarima koje se tiču boravka i života u Kini. Ovaj blog je odlično mesto za strance u potrazi za informacijama koje će im pomoći u poslovanju u ovoj najmnogoljudnjoj zemlji sveta.

 

3. eChinacities

eChinacities.com pruža informacije o svim aspektima putovanja, života i poslovanja u Kini. Sajt je veoma popularan među onima koji kao stranci žive i rade u Kini ali i stranim posetiocima koji putuju u Kinu radi posla ili zabave. eChinacities.com tvrdi da nije povezan ni sa jednom vladinom agencijom u Kini ili van nje.

 

4. China Briefing

China Briefing je osnovan 1999. godine. Internet stranica pruža najnovije poslovne informacije stranom investitoru u Kini. Takođe, objavljuje u PDF-u i mesečno izdanje, „China Briefing“, koji inače  funkcioniše kao dnevni onlajn servis.

 

5. Learn Chinese Business

Learn Chinese Business je blog za preduzetnike i profesionalce koji posluju u Kini. Blog nudi detaljnu analizu poslovnih i ekonomskih trendova, kao i izuzetne priče o preduzetnicima i preduzetništvu.

 

Provesti godinu bez kupovine


Navršava se godina dana od početka globalne inicijative protiv kompulzivne kupovine. Priču donosi britanski Bi-Bi-Si.

Red u tržnom centru Vestfild na zapadu Londona (BBC/Dan Kitwood /Getty Images)Red u tržnom centru Vestfild na zapadu Londona (BBC/Dan Kitwood /Getty Images)

Godinama je Hana Luiz Poston imala naviku koje je želela da se otarasi: „navučenost“ na trošenje para kupovinom kozmetičkih proizvoda, odeće i kućnih potrepština, čak i onda kada nije bila u prilici da ih priušti sebi.

“Nisam imala baš totalnu navučenost na kupovinu”, kaže ona. „[Zadužila bih se] 3.000 dolara (2.322 funti) ili čak 4.000 dolara, a onda bih se uspaničila i ipak našla način da svoj saldo vratim na nulu. To je, međutim, značilo da nikada nisam uspela da bilo šta uštedim.“

Tako je Postonova (33) odlučila da iskoreni svoju kupaholičarsku zavisnost: odlučila je da će 2018. biti “godina bez kupovine”. Ne samo što je želela da uštedi novac već i vreme i energiju, koje bi obično potrošila na kupovinu.

Londonci u redu za novi iPhone XS, Apple XS Max i Apple Watch. (Jack Taylor/Getty Images)Londonci u redu za novi iPhone XS, Apple XS Max i Apple Watch. (Jack Taylor/Getty Images)

Zaklela se da će se na godinu dana odreći kupovine šminke, proizvoda za negu kože, odeće, posuđa i nameštaja, sa izuzetkom zamene predmeta poput onih za pranje lica. Onlajn trgovcima je čak uskratila podatke o svojoj kreditnoj kartici.

Ona je svoja iskustva dokumentovala snimcima koje je kačila na jutjub, gde je njeno iskustvo „zavibriralo“ među gledaocima. U zadnjih godinu dana zadobila je gotovo 20.000 pretplatnika. “Ogroman deo reakcija se svodio na jedno: “Ovaj (video) je i moja priča”, kaže Hana Luiz Poston. “Svakodnevno dobijam e-poruke od žena [koje dele isti problem].”

Posvećenost borbi protiv kupoholičarskih navika poput onih koje ima Postonova nisu ništa novo. Blogeri već godinama unazad pokušavaju da iniciraju da više cenimo i uvažavamo ono što već posedujemo. Drugi su to učinili trudeći se da umanje, ponovo koriste i recikliraju. Spisateljica En Pečet (Ann Patchett) je 2017. pisala o svojoj godini bez kompulzivne potrošnje novca, podstaknuta osećajem da svoje kupovine koristi kao distrakciju: kao “poremećenu zabavu”. Ekonomska novinarka i spisateljica Mišel Mekga (Michelle McGagh) je iste godine napisala knjigu pod nazivom „Godina bez troškarenja“ (“No Spend Year”) iste godine.

Međutim, izgleda da u ovom trenutku rastu i popularnost i vidljivost. Ako na guglu i platformama kao što su youtube i reddit ukucate u pretragu „godina bez kupovine“ (no-buy year”)  ili „izazov je ne trošiti” (no-spend challenge), na kojima posetioci i korisnici rado dele svoja iskustva, naći ćete obilje video-klipova. Na jutjubu, termin „bez kupovine“ je uobičajen na kanalima lepote, koji sadrže stvari kao što je „mesec bez kupovine“ ili „bez karmina“.

Kit Jerou (Kit Yarrow), je psihološkinja iz San Franciska čije su knjige o psihologiji potrošača (Decoding the New Consumer Mind: How and Why We Shop and Buy, Gen BuY: How Tweens, Teens and Twenty-Somethings Are Revolutionizing Retail) privukle veliku pažnju. Ona kaže da nije čudo što potrošači prihvataju trend redukcije svojih potrošačkih navika. “U proteklih dvadesetak godina bili smo pretrpani jeftinom robom”, kaže ona. „Ljudi su preplavljeni proizvodima, odećom, kozmetikom, svakovrsnom opremom… Njima (kupcima) ponestaje prostora (za sve te artikle).”

Poput pokreta koji je pokrenula Meri Kondo (Marie Kondo), i Kit Jerou misli da je “Cilj isti: osećati da zadobijate kontrolu nad svojim stvarima.” Ona godinu bez kupovine ne vidi kao “protivotrov koji vas spasava od proždrljivosti”.

Hana Luiz Poston: Hana Luiz Poston: “Kupovina me odvraćala od onoga u životu o čemu nisam želela da razmišljam”

Neki od onih koji prihvataju izazov žele da drastično umanje svoj konzumerizam u eri prekomerne proizvodnje, da brinu o očuvanju okoline ili na ekološki prihvatljiv način vode svoja domaćinstva. Drugi, međutim, izražavaju zabrinutost jer njihova kupovina postaje problem.

Pregled objavljenih istraživanja pokazuje da zavisnost od kupovine, ili kompulzivna kupovina pogađaju oko 5% populacije. Stručnjaci veruju da trenutno stanje – čiji stepen uticaja na ljude može da varira po ozbiljnosti –  eskalira i da su potrebna bolja sredstva za dijagnozu kako bi se tačno kvantifikovao problem.

Kompulzivni kupci doživljavaju kako “skoče u svojim očima” onda kada kupuju, nimalo drukčije od vrhunca u kojem uživaju korisnici nekih droga. “Naš organizam doživljava navalu dopamina onda kada kupujemo, i u tim trenucima se lepo osećamo”, kaže njujorška psihološkinja Džordana Džejkobs, čiji se pacijenti često suočavaju sa problemom samopoštovanja, a što se ponekad manifestuje kroz “navučenost” na kupovinu.

Postonova misli da su se njene kupoholičarske navike pogoršale nakon predsedničkih izbora 2016. godine. “Koristila sam šoping kao način da sebe odvratim od stvari u mom životu o kojima nisam želela da razmišljam.” Ona kaže da bi provodila čitavo popodne u Sephori, lancu prodavnica kozmetike, gledajući šminku čak i kada joj ništa od toga nije ni bilo potrebno.

Stručnjaci kažu da redukcija kupoholičarskih navika proizvodi obilje benefita po mentalno zdravlje. „Mnogi ljudi koriste kupovinu kako bi skrenulo misli od osećaja patnji i bola, od nelagodnosti“, kaže Džejkobsova. “Impuls je tu –kupiti nešto – i kada to radimo upravo je kupovina ta koja nas u suštini muči.” Kit Jerou kaže da, iako akcijom „godina bez kupovine“ možete uštedeti popriličan novac, ovaj se trend pre svega tiče “očuvanja vaše psihe”.

Ema Noris (26) je sidnejska blogerka koja planira da ove godine pokuša da što više redukuje svoje potrošačke navike. Nada se da će joj to pomoći u umanjivanju svojih dosadašnjih zahteva, da će postati digitalni nomad i raditi sa računara gde god se zatekne na mreži – a možda otputuje sa svojim partnerom na Bali i u još neke zemlje.

Ona sebe naziva “impulsivnim ali ne i kompulzivnim kupcem, i hroničnom zavisnicom od trošenja na odeću” koju je nekada kupovala; šopaholičarsko ponašanje bilo je jedna vrsta bekstva od dosade ili usamljenosti. „Osećala sam se kao da nikada neću moći da je pobedim, jer sam samo nastavljala da sve više i više gomilam stvari“, kaže ona.

Pre no što se posvetila „godini bez trošenja“ izbacila je puno stvari iz svojih ormara. To joj je pomoglo da se pomiri s tim da “ima toliko koliko ima” i da se osloni na to nužno što je u njima ostavila. Tu je i činjenica da joj više od toga, zapravo, i nije potrebno. Izuzimajući kupovinu onoga što je krajnje neophodno, ona uopšte ne namerava da ide u prodavnice.

Tržni centar u Poljskoj uoči BožićaTržni centar u Poljskoj uoči Božića (Getty Images)

Bez obzira na to da li ste onlajn ili kupujete u radnjama, kupovina se odvija u našoj psihi, usput iscrpljujući sredstva iz naših novčanika – u tom smislu, neki koji apstiniraju od kupoholičarskih navika zamrzavaju svoju potrošnju tako što krajnje redukuju svoje kupovne navike 

I mada očekuje da će joj ova apstinencija umanjiti svakodnevne troškove, Norisova se pre fokusira na smanjenje količine predmeta koje poseduje. Umesto da kupuje novu odeću, ona je iznajmljuje putem pretplatničkog servisa koji se zove GlamCorner, po ceni od 99 australijskih dolara mesečno (€62, US$70, £54).

Što se tiče Postonove, ona vreme koje je nekad posvećivala kupovini sada koristi za svoj mali biznis – šivenjem odeće za ljude koji igraju tango, održavajući i svoj jutjub kanal. Ona se, takođe, izvukla iz dugova koje je napravila svojom kreditnom karticom, započevši da uspešno štedi novac.

Odricanje od kupoholičarskih navika funkcioniše i na jednom dubljem nivou. “To je potpuno promenilo moj život; ne samo moje ponašanje, već i osećaj sebe. Koristila sam šoping kao način da izbegnem suočavanje sa svojim demonima ”, kaže ona. Ali nije bilo lako: „Počela sam da idem na terapiju, mnogo sam se svađala sa svojim dečkom. Napravila sam neke promene u načinu na koji živim. Ukidanjem svoje šoping-manije i besmislene kupovine stvari, krenula sam putem kojim sada idem – da izvučem ono najbolje iz sebe.“

Psihološkinja-specijalista za oblast potrošačke psihologije, Kit Jerou, kaže da nije nužno da baš svaki kupoholičar koji želi da se skine treba da “zamrzne” svoju kupovinu na godinu dana, iako iskustvo ukidanja naših kupovnih navika može dramatično promeniti problematično ponašanje. Ključ je, kaže ona, u iskrenosti prema sebi, prepoznavanju situacija kada preterano kupuju, kao i najboljem načinu za preduzimanje kontrole.

 

Julissa Treviño, BBC

Kompanijama treba manje mistika a više real-kritičara


Dugogodišnji hvalospevi na sopstveni račun i kićenje zvučnim titulama pre imaju za cilj da ih zaposleni sa statusom „svetih krava“ u firmi što bolje naplate; time oni nanovo zaposedaju i brane statusni položaj, uzgred – zadobijen bez nekog istinskog razloga. Ovo je fenomen koji teško da je neka nova stvar.

Svi smo mi nekada bili izloženi nekom takvom zgodno nakićenom „globalnom rukovodiocu pojedinačne i korporativne prodaje i koordinatoru i predsedniku izvršnih službi, Emea, Asean & UK; tu je i predsedavajući Upravnog odbora za usluge, prodaju i izvršni profil, BSC, MSC, MBA, GCSE(s)” dok smo, pritom, u sebi razmišljali: šta li je sad pa to, pobogu? Međutim, u današnjem svetu hiper-inflacije gromopucatelnih zvanja zaduvali su neki drugi vetrovi. I dok su se apsurdne poslovne titule u prošlosti pre svega ticale preteranog definisanja profesionalnih uloga – sve do bolno „detaljnih“ opisa – današnji trend je upravo suprotan. Što su nejasnije, besmislenije i mističnije – tim bolje.

Neko bi mogao sugerisati da je ovaj trend odraz sve uzavrelijeg i inovativnijeg korporativnog sektora kojim su korporacije oberučke prigrlile mlade ljude i slobodnjake, posebno u klasi izvršnih direktora. Ali, izgleda da to pre nagoveštava trend koji obespokojava: to je, naime, nedostatak korporativnog razumevanja za ono šta je danas istinska svrha jedne kompanije u društvu i na tržištu.

Možda je istina to da sa novim tehnologijama u paketu dolaze i novi načini rada; a novi načini rada zahtevaju nove vrste poslova; a te nove vrste poslova zahtevaju, sasvim logično, i – nove titule. U tome nema ničega zlokobnog ili izuzetnog. Pa ipak, današnja apstraktnost velikog broja zvučnih titula odraz su nedostatka sinergije i osećaja za naprednu ili naučnu utemeljenost. Ako ništa drugo, a ono paralela sa feudalno nastrojenom klasom koja je van dodira s realnošću, vladajućom klasom koja se sve donedavno prepuštala savetima mistika, proroka i proročanstava kojima se poriče stvarnost – umesto da se upravo tom realnošću konkretno pozabave.

Ako provedete samo par minuta na LinkedIn-u, dobićete nagoveštaj jednog trenda o kojem je ovde reč. Postoji 41 rezultat za “glavnog referenta za budućnost” (“chief future officer“), 44 za “glavnog službenika radosti”, 52 za “glavnog referenta za sreću”, 63 za “glavnog službenika za razmišljanje”, potom 170 rezultata za “glavnog službenika za vizije”, ili, recimo, 197 futurista i 354 futurologa. Ukoliko pređete na još apstraktnije titulare, otkrićete 6,158 „jevanđelista“ (evangelists, propovednici, jedna vrsta nabeđenih influensera samo „izuzetno moćnih u svojoj sugestivnosti), 15,145 „lidera u razmišljanju“ (“thought leaders”)  i neverovatnih 245,167 „uticajnih“ („influenseri, influencers).

Šta se to, zapravo, događa? U potrazi za odgovorom, dobro mesto za početak je dolazak AOL-ovog samozvanog “digitalnog proroka” Šingija (pravo ime Dejvid Šing, David Shing) 2011. godine. Na površini, ova uloga podrazumevala je miks otkačenosti i tajanstvenosti, a sve to u kamernom i upečatljivom ambijentu konferencijskih sala.

Šingi je sada prepoznat i poznat zato što je, naprosto, Šingi. Nažalost, niko mlađi od 40 godina nije nešto značajno pametniji u vezi veštine poslovanja u AOL-u. Ali, s druge strane, ni povezivanje rasta korporativnog misticizma sa slabostima i stagnacijom nije baš sasvim pravedno. Na primer, Jeff Barr iz veb-servisa kompanije Amazon već skoro dve decenije ima ulogu neke vrste „jevanđeliste“ (tzv „propovednika“ koji propoveda veštinu poslovanja). U to vreme je Amazon i postao treća najveća korporacija na svetu. Ali, da li njegov uspeh opovrgava teoriju da je kićenje zvučnim titulama simptom jedne dublje krize značenja i svrhe u korporativnoj sferi?

Živimo u svetu u kojem investitori zahtevaju hiper-rast od potencijalnih „lepih želja“ tj korporativnih priča o uspehu. Razumljivo je da kompanije moraju da opravdaju svoje vanzemaljske ambicije. Jedan od načina da se to učini jeste negovanje ulizivačkih mistika koji su u stanju da pričaju čudne priče o dobrim stvarima koje je moguće učiniti, ako i kada se dostigne apsolutna moć. Kako, inače, možete sebi i drugima „prodati maglu“ nekim pričama o, recimo, ukupnoj tržišnoj dominaciji i monopolu?

Od Merlina do Raspućina, uloga „glavnog korporativnog mistika“ oduvek je bila da obezbedi opravdanje za potragu za najvećom silom, istovremeno stavljajući stvarnost u zapećak. Isto važi i za njihove korporativne naslednike danas. Opasnost dolazi od upadljivosti narativa ako i kada region ili populacija više ne podržavaju vaš plan o korporativnoj moći. Nedavno povlačenje Amazona iz Njujorka je dobra ilustracija za ovaj slučaj.

A u tome, zapravo, i jeste problem: nevoljne uloge ohrabruju nerazumno razmišljanje kojima se korporativni lideri i investitori odvraćaju od realnosti. Korporativni svet bi bio daleko bolji ukoliko bi postojala zanimanja tipa „glavnih službenika za kritičko mišljenje“, spremnih da najmoćnijim korporativnim donosiocima odluka govore istinu, a ne da je dalje šire. Nažalost, na LinkedInu nema takvih titula.

 

Fajnenšel tajms

Bregzit: haos na vezi, a i bez veze


Može li tehnologija da reši zastoj nastao Bregzitom kada Wi-Fi ne funkcioniše?

Blumberg donosi priču o svim izazovima koje sa sobom nosi nadolazeći Bregzit. Naime, žitelji pograničnih mesta između Severne Irske i Republike Irske nemaju čak ni signal na svojim telefonima i računarima jer, naprosto, ne postoji infrastruktura koja pokriva veliki deo ovih oblasti. U takvim uslovima, nemoguće je normalno obavljati svakodnevne poslove i biznise – a kamo li razmišljati o fizičkim barijerama, koje će se uskoro isprečiti njihovoj robi.

Kako je moguće da žitelji irskog ostrva nemaju nikakvu ideju na koji način rešiti pitanje loše internet i mobilne veze kao i nepojmljivo nesolidne telekom strukture? I to u ovakvim okolnostima, odnosno – uoči izlaska Britanije iz Evropske unije, koji je već sam po sebi dramatičan.

Skandinavci su, nasuprot Ircima, proizveli sjajno rešenje za gotovo identičan problem. Primer švedsko-norveškog pograničnog prometa izvrsno ilustruje ono što bi moglo biti za sada najbolje rešenje primenljivo i na buduće granične kontrole između dve Irske – granice koja će se uspostaviti čim Bregzit stupi na snagu.

Šuma prosečena na granici Švedske i Norveške: raj za vožnju motornim saonicama

Šuma prosečena tačno po švedsko-norveškoj granici: omiljeno mesto za vožnju motornim saonicama

Iz kancelarije smeštene u svom domu pokraj granice između dve Irske, Katriona Kuran može da utroši i do osam sati dnevno u e-mail prepisci: ona nikako da izađe na kraj sa gotovo nepostojećom bežičnom konekcijom, bez koje je nemoguće poslati njena poslovna dokumenta američkim partnerima. Teško je uopšte i poverovati da bi tehnologija mogla predstavljati ključni problem – a i odgovor to jest rešenje – za najteži deo Bregzita.

“Moje kolege često ostaju zatečene i u neverici kada im kažem da ću laptop ostaviti da radi preko noći kako bih mogla da im pošaljem fajlove koji će im oduzeti nekoliko minuta”, rekla je Kuranova (26), koji se bavi marketingom.

Kamena stolica u Donahu

Kamena stolica u Donahu

Kuranova živi u ruralnom selu Donah (Donagh) u Fermanahu (Fermanagh), na “prvoj liniji” Bregzita. Trenutno, izgledi za nesmetan izlazak iz Evropske unije od strane Evropske unije zavise od nevidljivosti granice između juga i severa Irske.

EU zagovara potrebu takozvanog „Backstop“ postupka (backstop: zaštitna mreža – mehanizam koji bi trebalo da predupredi nagli i nekontrolisani izlazak Britanije iz EU bez prethodno sklopljenog sporazuma o razlazu). Bekstop zaštitni mehanizam trebalo bi da je garancija u sporazumu o Bregzitu koji blisko povezuje Severnu Irsku sa evropskim blokom. Nasuprot tome, pristalice izlaska iz EU susreću se sa još neotkrivenom tehnologijom koja bi mogla da razreši ovu zagonetku. Katriona Kuran je, međutim, skeptična.

„Da li verujem da imamo infrastrukturu ili tehnologiju koja će se nositi sa kontrolama i ostalim graničnim merama nakon Bregzita?“, pita se ona. “Pa, eto, ja sam ta osoba koja sedi ljuta i frustrirana zbog sporog, napornog procesa stvorenog zastarelom i nesofisticiranom tehnologijom.”

„Sada, pokušajte da pomnožite to sa 30.000, što je broj ljudi koji svakodnevno prelaze granicu zbog posla. Ova činjenica po sebi govori prilično jasno”, rekla je ona.

Konzervativni zakonodavci žele da Tereza Mej iznađe „alternativne aranžmane“ kako bi njima zamenila bekstop mehanizam. Ovo bi, prema zagovornicima Bregzita i Evropske istraživačke grupe (ERG), moglo da uključi kamere, uređaje za prepoznavanje registarskih tablica a možda čak i bespilotne letilice.

EU je dosledno govorila da tek treba videti iole neke uverljive dokaze da sama tehnologija može ovu granicu učiniti „nevidljivom“, iako je voljna da tu mogućnost razmotri ako, naravno, Ujedinjeno Kraljevstvo bude dala neke konkretnije predloge.

Pretraga signala

Kada Ketrin Keri (Catherine Carey), koja živi blizu Kuranove, želi da mobilnim razgovara sa svojim ćerkama-tinejdžerkama, ona je primorana da izađe iz svoje kuće u potrazi za signalom.

“Moj telefon uopšte nema vezu kada sam u kući, a tek povremeno kada sam napolju”, izjavila je ova 54-godišnja učiteljica iz pograničnog mesta u Severnoj Irskoj. “Kada krenem autom niz put nekoliko kilometara, nisam u dometu signala.”

Ona se pribojava da će posledice Bregzita učiniti da seosko stanovništvo ostane „potpuno zaboravljeno“.

“Niko (na Britanskom ostrvu) nema nikakav jasan koncept o tome kako i koliko će izlazak iz EU biti težak za nas a, iskreno, draga moja, njih uopšte nije briga”, rekla je Ketrin Keri.

Ovaj se refren ponavlja duž granice od 310 milja (500 kilometara) koja se proteže od Derija (Derry) na severu do Dandalka (Dundalk) na jugu – potez na kojem će se formirati kopnena granica EU sa Britanijom nakon Bregzita.

Noćna mora zvana Netfliks

Petigo (Petiggo) je seoce na granici okruga Donegal u Republici Irskoj i okruga Fermanagh u Severnoj Irskoj. Podeljen je rekom Termon koja je deo granice između Republike Irske i Severne Irske. Trejsi Slitor, žiteljka ovog mesta, kaže da je internet veza u njenom mestu “gotovo nepostojeća”. I dok njena ćerka studira u Belfastu,koji je na 90 minuta vožnje od Petiga, ispostavlja se da ona za vikend ne dolazi kući jer je za njen posao važno da bude onlajn. Dakle, ne može da radi ukoliko nema iole pristojnu internet konekciju… i zato je prinuđena da ostane u Belfastu.

„Samo jedna osoba može biti na internetu, koji je u večernjim satima još sporiji. Ukoliko želite da gledate nešto sa Netfliksa, ovo je prava noćna mora – kaže Trejsi Slitor. “Pet godina se žalimo svom provajderu, ali sadašnja situacija uopšte nije smešna i niko nije voljan da nam pomogne.”

Učiteljica Tanja Džonston (Tanya Johnston) živi na obodu Enniskillena, koji ima više stanovnika nego u Petigu. Pa ipak, ona još uvek mora da vozi do obližnje planine kako bi, pošto se popne „malo poviše“ na obronak, obavila telefonski poziv.

„Prijem bilo kog signala na našim mobilnim telefonima je ravan nuli i to, dakle, važi za sve provajdere na koje smo ukačeni u kući; kada izađemo iz kuće signal je toliko slab da gotovo i ne postoji“, kaže Džonstonova. “Često moramo da ’povezemo’ svoje mobilne telefone u vožnju do obližnje planine Topt (Topped), kako bismo primili iole neki signal.”

Skandinavska iskustva

BBC donosi tekst u kojem se navodi da primer Norveške i Švedske izvrsno ilustruje ono što bi moglo biti odlično rešenje i za graničnu kontrolu koja će se – po stupanju Bregzita na snagu – u budućnosti uspostaviti između Severne Irske i Republike Irske. Ove dve skandinavske zemlje imaju jednu od tehnološki najnaprednijih granica u svetu, a samim tim i najbrži način kontrole i evidencije robe koja svakodnevno prelazi ovu najdužu granicu između dve zemlje u Evropi.

Norveška nije u Evropskoj uniji (iako pripada njenom jedinstvenom tržištu) i njena granica od preko hiljadu i po kilometara sa Švedskom (koja je njena članica) predstavlja najdužu kopnenu granicu u EU.

Pre svega, ono što sada nedostaje granici između Republike Irske i Severne Irske jeste napredni video-nadzor. Automobili na švedsko-norveškoj granici prolaze kroz potpuno automatizovane granične prelaze opremljene kamerama koje koriste automatski sistem prepoznavanja registarskih tablica, dok sofisticirani kompjuterski sistem omogućava da se roba koja se deklariše na ovoj skandinavskoj granici bude ocarinjena i pre nego što napusti skladišta.

Međutim, kamioni koji prevoze robu i dalje moraju da zastanu na carinskom prelazu gde postoji osoblje radi fizičke carinske provere. Na glavnom graničnom prelazu, u Svinesundu, kako kažu norveški carinari, svakodnevno se obrađuje oko 1.300 kamiona – a svaka obrada traje oko 20 minuta.

Lars Karlsson, koji je u Švedskoj nekada bio viši carinski službenik, podneo je Evropskom parlamentu izveštaj o tome kako se tehnologija može primeniti na irskoj granici. On je za BBC News izjavio da sama tehnologija neće eliminisati potrebu za konkretnim tj fizičkim proverama na irskoj granici i uspeh švedsko-norveške carinske granice zasnivao se na visokom nivou poverenja i veoma slične standarde proizvoda ove dve zemlje.

U svakom slučaju, iako najsavršenija, čak ni ova granica nije bez carinskih punktova na kojima se mora zastati i izvršiti pregled – a oba ova elementa bi bila veoma kontroverzna i problematična na granici između dve Irske.

Sabina Vejand (Sabine Veyand), zamenica Mišela Barnijea koji je glavni pregovarač za Bregzit u ime EU, već je odbacila upotrebu postojeće tehnologije.

“Pregledali smo sve granice na planeti Zemlji, kao i sve granice koje EU ima sa trećim zemljama – jednostavno ne postoji način na koji možete ukloniti provere i kontrole”, rekla je ona nakon glasanja u britanskom parlamentu.

Bloomberg

BBC

Oni dolaze: Top 10 kineskih startapova u 2019


 

Fokus pokretačke snage biznisa usmerava se ka zapadu (ili ka istoku, u zavisnosti od toga gde živite), što je trend koji traje već duže vremena.

Kina je 2017. godine zahvatila 48% globalnih sredstava prikupljenih za start-up firme čija je specijalnost razvoj veštačke inteligencije, naspram 38% koliko ih je u Sjedinjenim Državama. Ovo je veliko povećanje od 2016. godine, kada je Kina bila zastupljena sa samo 11% u globalnom finansiranju veštačke inteligencije.

A teško da je u startap ekosistemu Kine veštačka inteligencija jedina poslovna niša interesantna onima koji bi osnivaju ili finansiraju potencijalno lukrativne startup firme. Broj i kvalitet kineskih startup firmi se u protekloj deceniji dramatično povećao.

Prednosti kineskog startap okruženja

U Kini postoji nekoliko jedinstvenih strateških prednosti u odnosu na američko startup okruženje. Kina se u poslednjih pola decenije zdušno oslanjala na ove prednosti.

Vladine direktive i (izostanak) regulative

Kineska vlada se ne plaši da izvrši uticaj u privatnom sektoru. Oni to rade kako sa direktivama tako i sa finansiranjem. Državni savet Kine je, recimo, u julu 2017. godine objavio svoj „Razvojni plan veštačke inteligencije naredne generacije“ sa relativno direktnim, smelim ciljem da do 2030. godine postane globalni inovacijski centar za veštačku inteligenciju.

I pored propisa koje kontroliše država, sama regulativa preduzetništva, što je izuzetno pozitivno, nije rigidna.

Pomalo je iznenađujuće da je Kina, takođe, olakšala većinu svojih regulativa koja bi potencijalno mogla ograničiti rast startapova:

“Kineska vlada uvek iskusno i veoma  korisno ume da „zažmuri“ kad god se neki startap ukaže sa inovacijom koja ima dobru perspektivu, da bi se tek naknadno pozabavio regulativom, rekao je Jing Vang (Ying Wang), generalni direktor Fosun Kinzon Capital-a (FKC), koja je uključivala delegaciju iz Guangdžoua, predvođenu zamenikom gradonačelnika, Kajem Čaolinom (Cai Chaolin). “To [preduzetnicima] daje mogućnost za dalji napredak.” (izvor: Fortune).

Taktički, “manja regulacija” tj smanjivanje i olakšavanja propisa za pribavljanje papira za započinjanje svog biznisa bi u Kini mogla značiti samo jednu dozvolu za čitavu teritoriju ove zemlje, umesto 50 pojedinačnih državnih dozvola u Sjedinjenim Državama – ili, čak, bez ikakve regulacije u prve tri godine rada (u slučaju kompanije Alipay za mobilna plaćanja).

Novi obrasci upotrebe tehnologije

Kako se kategorizacija zemalja i regiona kreće od siromašnih zemalja u razvoju ka rangu razvijenih, dotične često preskaču čitave generacije tehnologija uz koje su druge, dugoročnije razvijene zemlje provele desetleća. Na primer, građani Kine koriste svoje mobilne telefone za plaćanje robe 50 puta češće od Amerikanaca jer, naprosto, nije bilo dovoljno vremena da kreditne kartice zažive i zadobiju istu penetraciju poput one koju imaju u Sjedinjenim Državama.

Sličan trend se dešava i u brojnim afričkim zemljama u kojima su pokrivenost i penetracija mobilnih plaćanja zapravo veće od pokrivenosti električnom energijom ili čistom vodom (izvor: The Economist).

Demografija

Stanovništvo Kine trenutno broji 1.4 milijarde ljudi. I mada značajan deo tog stanovništva i dalje živi u seoskim područjima, ono je četvorostruko veće od broja stanovnika u Sjedinjenim Državama.

Ono što je relevantnije za startape i skaliranje je to da Kina ima 160 gradova sa više od milion stanovnika (podaci: World Population Review), dok ih Sjedinjene Države imaju samo deset.

Lako je naći primere koji potkrepljuju ove demografske podatke: firmi za deljenje bicikala Mobike trebalo je samo 10 meseci da se ni iz čega uspne na 20 miliona narudžbina (ili vožnji) dnevno. (Izveštaj o AI – Stanford 2017).

Kako je izabrano ovih deset?

Kineski jednorozi ne posustaju. Od deljenja bicikala i e-trgovine do razvijanja veštačke inteligencie za prepoznavanje lica – nije ih teško pronaći.

Evo jedne u obilju rejting-list kineskih startapova koje uključuju i nekoliko jednoroga za koje verovatno niste čuli, ali i one koje takođe prave izuzetne prodore; to su kineske start-up firme sposobne da – ako ne sad a ono u narednih nekoliko godina – podignu svoju vrednost na milijardu dolara.

Top 10 kineskih startapova na koje treba obratiti pažnju

1. CloudWalk:

Ovaj startap je član rastućeg kineskog modela – naime, procvata startup firmi koje se bave razvojem veštačke inteligencije za prepoznavanje lica. Na talasu tog trenda, CloudWalk je prikupio značajna sredstva od venčer fondova kao št su Shunwei Capital, Oriza Holdings i Puhua Capital ($75m) kao i finansijske uprave grada/oblasti Guangdžou ($301m) (izvor: Funding Notes).

CloudWalk se takođe udružio sa vladom Zimbabvea kako bi njihovu tehnologiju testirali na različitim nacionalnostima ove zemlje i to u veoma širokom spektru (izvor: Atlantic blog – Quartz).

2. DaSouChe:

Zahvaljujući ovoj platformi za trgovinu polovnim automobilima, od 2012. do danas je već zamenjeno više od 500.000 automobila. Ovaj startap je nadomak zadobijanja statusa jednoroga, prikupivši 2017. godine 180 miliona dolara u rundi serije D (četvrtom krugu dokapitalizacije).

3. Laidian:

Ovaj startap je 2017. prikupio $20 miliona u prvom krugu dokapitalizacije (serija A). Laidian je startup firma za iznajmljivanje uređaja kojima se vrši dopuna struje na mobilnim uređajima, pružajući rešenje onima koji svoje mobilne telefone ne mogu da napune dok su van kuće ili kancelarije.

Većina ljudi u Kini koristi svoje telefone za kupovinu ali i plaćanja računa i taksi. Njihova baterija se pred kraj dana obično gasi, pa može biti nezgodno da mobilni telefoni budu gotovo neprekidno priključeni na inače prilično teške i kabaste baterije za dopunu strujom (takozvane „power banks“).

Laidian je postavio svoje terminale za iznajmljivanje električne energije u više od 80 gradova u Kini. Većina terminala za „rent-a-power“ instalirano je u trgovačkim centrima, metroima i na železničkim stanicama, a više od 20.000 Kineza svakodnevno koristi njihove usluge. (Izvor: AllTechAsia)

4. Tujia:

Nakon petog kruga dokapitalizacije (krug serije E, krajem 2017. godine), ovaj startap se sada procenjuje na oko 1,5 milijardi dolara, ali teško da je izvan Kine iko i čuo za njih. Tujia se često naziva “kineski Airbnb”, mada prednjače za nekoliko koraka u odnosu na tu američku kompaniju.

Tujia nije naprosto „klon“ Airbnb-a

Tujia pruža usluge prilagođene kineskoj klijenteli. Njihovi zaposleni upravljaju check-in i check-out uslugama (prijavom/odjavom gostiju), a za bilo koju imovinu koju koriste treća lica, Tujia zapravo obezbeđuje da je svaka nekretnina koja se iznajmljuje proverena i prigodno ocenjena (izvor: Forbes India).

5. VIPKid:

Još niste čuli za VIPKid? Uskoro ćete, jer ovaj sajt za učenje engleskog jezika doživljava neverovatan uspon.

Prema podacima koje su obezbedili sami investitori, VIPKid je od 2017. godine imao 296.363 učenika i 38.724 nastavnika – što je nagli porast sa samo 3.305 učenika i 404 nastavnika koliko ih je bilo pre samo dve godine. Predviđanja kažu da će se 2019. godine skoro desetostruko povećati broj studenata, na 2,4 miliona, kao i na više od 280,000 nastavnika.

VIPKid će uskoro postati brend prepoznatljiv svakom kineskom domaćinstvu

Prema podacima iResearch, onlajn tržište podučavanja engleskom jeziku je na putu da ove godine dostigne 52 milijarde juana (osam milijardi dolara), dok je VIPKid spreman da zaposedne lavovsko parče ovog poslovnog kolača.

6. iCarbonX:

Cilj ovog kineskog startapa za obradu podataka je unapređenje zdravstvene zaštite korišćenjem veštačke inteligencije i biotehnologije. Osnovan 2015. godine od strane genomičara Juna Vanga, ova mlada perspektivna kompanija postala je sveobuhvatna platforma za procesiranje zdravstvenih podataka miliona kineskih građana.

iCarbonX je kreirao Digital Life Alliance koji raznorodne kompanije okuplja u jedinstveni ekosistem edukacije zdravom životu, rizicima od oboljevanja, terapijama i procedurama za izlečenje, kao i načinima na koje se veštačka inteligencija može koristiti u zdravstvene svrhe (izvor: Fast Company).

7. DeepGlint:

Poput nekih drugih AI/ ML kineskih startapova, i DeepGlint se snažno usredsredio na kompjuterski generisani video sadržaj.

Oni, međutim, prednjače u ovoj poslovnoj niši jer su uložili značajna sredstva u AI analizu ljudskog ponašanja i kretanja. Krećete li se sporije ili brže od onih koji se kreću u gomili oko vas? Da li se krećete na donekle neobičan način? Softver kompanije DeepGlint će vas brzo selektovati i „izdvojiti“ iz gomile ukoliko taj program „proceni“ da ste zbog nečeg „bezbednosno neobični“, da bi vas, potom, držao na oku. Veoma vredno bezbednosno sredstvo ili pak slučaj koji neodoljivo podseća na filmu „Manjinski izveštaj“ (Minority Report)? Vi ste ti koji ćete proceniti – ali ste, ujedno, i „predmet obrade“ tj. objekat kojeg procenjuju.

Iako je DeepGlint uspeo da u dokapitalizaciji prikupi relativno skromnih 18 miliona dolara, ovaj startap je veoma izgledni kandidat za preuzimanje jedne od najvećih AI firmi, eCommerce, ili još nekih kineskih telekomunikacionih kompanija.

8. Liulishuo:

AI pokreće platformu za učenje engleskog jezika i aplikaciju koja nudi personalizovano i adaptivno učenje jezika za 50 miliona korisnika u 379 kineskih gradova i preko 175 zemalja širom sveta. Lijulišuo cilja na u Kini izuzetno lukrativni biznis – podučavanje engleskog jezika – poslovnu nišu koju sledi i već pomenuti startap VIPKid, mada na način koji je detaljnije i dugoročnije planiran.

Lijulišuo je dokapitalizacijom prikupio 100 miliona dolara u svojoj poslednjoj rundi (sredinom 2017), i spreman je da ove godine nastavi svoj brzi rast.

9. Pico Interactive:

Pico je razvio jednu od prvih visokokvalitetnih, zaista bežičnih VR slušalica. Bez „kačenja“ na računar ili mobilni telefon, dok povezivanje (tethering) nije potrebno; početna cena kreće od 599 dolara. Ove slušalice su osvojile izuzetno pozitivne kritike na prošlogodišnjem CES-u, a takođe je i dobro pozicioniran da preraste u tehnološkog lidera u oblasti opreme za virtuelnu realnost (VR).

Veoma je verovatno da će Picova tehnologija biti licencirana ili kupljena od strane jednog od većih igrača u VR-u kao što su HTC, Facebook ili Playstation, premda ovaj startap još uvek ima izuzetnu priliku da se i ubuduće značajno širi.

10. Roobo:

Ova startup kompanija za hardver i veštačku inteligenciju razvija robote najnovije generacije. Robot za široku korisničku upotrebu, BeanQ, služi za rani period edukacije, a 2017. je na Red Dotu osvojio nagradu za najbolji proizvod („Best“).

BeanQ (Roobo)

Roobo nastavlja da sa inovacijama u robotici; inovacije se protežu do veoma „krupnog momka“, Farnese-a, koji može da učestvuje u razgovoru s ljudima, prepoznaje fraze, uspešno se orijentiše na aerodromima, u bankama, trgovačkim centrima ili salama za konferencije.

Farnese (Roobo)

Kompanija je 2017. u drugom krugu dokapitalizacije (serija B) prikupila 53 miliona dolara, koje je 2016. pridodala već prikupljenoj stotini miliona iz 2016. godine, kada je obavljen prvi krug dokapitalizacije (serija A).

Preporuka: obratite pažnju na Roobo, jer tim ljudi koji stoji iza ovog startapa ima izuzetnu priliku da – ukoliko održe dosadašnji tempo razvoja – postanu tržišni lideri u AI robotici. Pored toga, njihova edukativna serija robota i programskih paketa pomoći će obezbeđenju značajnog napretka u razvoju nove generacije ove vrste tehnologije.

 

Tekst i fotografije:

blog.usejournal.com

Rezultati istraživačkog centra Pju kao šamar u lice Majku Pompeu


Američki zvaničnici i političari su godinama širom sveta promovisali teoriju “Kineske pretnje”, držeći na nišanu sve ono što potiče iz ove zemlje: od kineske trgovine, investicija i vojske, preko bankarskih kredita i tehnologije, sve čak do kineskih studenata koji se školuju u inostranstvu.

O razlozima koji jedinu svetsku supersilu čine paranoičnom u meri da se oseća ugroženom od strane Kine ili drugih zemalja, samo se može pretpostavljati. Međutim, prošlonedeljna poseta američkog državnog sekretara Majka Pompea Centralnoj Evropi predstavlja najsvežiji primer kako su neki američki političari očajnički širili lažne vesti o Kini, očajnički pokušavajući da prekinu postojeće veze između Kine i drugih zemalja.

Međutim, izgleda da bivši šef CIA-e Majk Pompeo nije postigao previše uspeha u svojim naumima. Upečatljiv je njegov nedavni pokušaj da „očita bukvicu“ mađarskim liderima o navodnoj pretnji Kine i Rusije po SAD: Pompeo je „upozorivši“ prisutne  da evropske zemlje koje budu koristile opremu Huaveja, “mogu Amerikancima otežati partnerstvo s njima” (tj EU državama koje odbijaju prestanak saradnje s Huavejem); ovim svojim potezom učinio je da ga mađarski ministar inostranih poslova i ministar trgovine Peter Szijjarto promptno „zamole“ da se tom skupu više ne obraća po tom pitanju na taj način.

Zemljama koje su domaćini ovom i sličnim međunarodnim skupovima izgleda da su stvarno ponižavajuća Pompeova nastojanja da ih uvuče u verovanje da Rusija i Kina pokušavaju da im naruše suverenitet, jer takav njegov stav sugeriše da oni (Evropljani) ne znaju kako da vode svoje odnose sa drugim zemljama.

Ono što je Pompeo izložio moglo bi biti deo “američke izuzetnosti”, budući da nijedan lider bilo koje druge zemlje sveta ne putuje naokolo da bi klevetao druge zemlje – kao što to čine Sjedinjene Države. U svakom slučaju, visoki kineski zvaničnici, naravno, nemaju bilo kakvog apetita da im uzvraćaju milo za drago.

Istraživanje Pew Centra objavljeno prošle sedmice ponudilo je Pompeu blagovremeni podsetnik na rastući globalni strah od toga da SAD zloupotrebljava svoju moć i uticaj.

U proseku, tek nešto malo manje od polovine 26 ispitanih zemalja izjavilo da moć i uticaj Sjedinjenih Država predstavljaju ozbiljnu pretnju njihovim zemljama. U 10 anketiranih zemalja je otprilike polovina ili više ispitanika izjavilo da je američka moć glavna pretnja po njihove zemlje (u ove rezultate uključeno je 64 odsto od ukupnog broja anketiranih Meksikanaca). U Kanadi je 46% onih koji moć i uticaj Sjedinjenih Država percipiraju kao glavnu pretnju po svoju zemlju, u poređenju sa 32% anketiranih u Rusiji i 31% Kini.

Da ironija bude veća, više je ispitanika u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Španiji, Švedskoj i Holandiji – zemljama čiji su se ministri odbrane okupili prošle sedmice u Briselu na sastanku NATO – koji moć i uticaj Sjedinjenih Država percipiraju kao veću pretnju nego moć i uticaj Kine.

Ono što bi Pompeu ali i mnogim drugim američkim političara moglo da slomi srce je nesumnjivo Japan, ključni američki saveznik u Aziji, pošto 66 odsto Japanaca gleda na moć i uticaj Sjedinjenih Država kao glavnu pretnju njihovoj zemlji.

Štaviše, u Argentini, Brazilu, Južnoj Africi, Nigeriji, Keniji i Tunisu – anketiranim zemljama Latinske Amerike i Afrike – više je anketiranih koji na moć i uticaj Sjedinjenih Država gledaju kao na glavnu pretnju, u poređenju sa moći i uticajem koje imaju Rusija ili Kina.

Ono što je u ovom istraživanju Pjua izvesno fatalan udarac je to što su moć i uticaj Kine na dnu liste percepcije globalnih pretnji, uprkos neprestanoj američkoj kampanji koja je proteklih godina neumorno širila teoriju o “Kineske pretnji”.

Očigledno da se američki političari nisu pogledali u ogledalo. Oni su ti koji su izmislili teoriju “kineske vojne pretnje”, a istovemeno su imali daleko najveći vojni budžet, kao i stotine vojnih baza širom sveta. Amerikanci optužuju Kinu da se upliće u unutrašnju politiku drugih zemalja dok, u isto vreme, bacaju bombe i organizuju državne prevrate u drugim suverenim zemljama.

Verovatno bi Pompeu trebalo poslati kopiju Pju izveštaja ili jedno ogledalo – ili oboje.

(Čen Vejhua je novinar redakcije Čajna dejlija u Briselu)

China Daily

Mašine već sjajno pišu vesti, slede knjige


Novi AI tekstualni generator može biti preopasan za čovečanstvo, kažu njegovi izumitelji a prenosi Gardijan. Neprofitna kompanija OpenAI, koju podržava Elon Musk odbija da obelodani straživanja, strahujući od masovne zloupotrebe.

Kreatori revolucionarnog AI sistema – koji je danas sposoban da piše novinske članke i književna dela – sistema danas poznatog kao “duboko tekstualno učenje” (ili, možda temeljito učenje zakonitosti teksta, jezika, njegovog značenja i gramatike) – učinili su neobičan korak: odlučili su da ne objavljuju svoja istraživanja, iz straha od potencijalne zloupotrebe.

OpenAI, neprofitna istraživačka kompanija koju podržavaju Elon Musk, Reid Hoffman, Sam Altman i drugi vrhunski stručnjaci kažu da je ovaj novi AI model nazvan GPT2 “baš toliko dobar”, kao i da je rizik od zlonamerne upotrebe toliko visok da su njegovi kreatir uveliko odstupili od uobičajene prakse javne prezentacije kompletnih istraživanja kako bi se omogućilo više vremena za raspravu o posledicama savremenih tehnoloških prodora.

U osnovi, GPT2 je generator teksta. Sistem AI je unet u tekst na svakom nivou: od nekoliko reči, do cele stranice; od ovog tekst procesora istraživači su zahtevali da napiše nekoliko narednih rečenica na osnovu svojih predviđanja o tome šta bi trebalo da sledi. Ovaj sistem pomera granice onoga što se smatralo mogućim, kako u pogledu kvaliteta konačnog rezultata, tako i u pogledu širokog spektra mogućnosti njegove upotrebe u budućnosti.

AI može da piše baš kao ja. Pripremite se za robotsku apokalipsu, tvrdi Gardijanova kolumnistkinja Hana Džejn Parkinson.

Kada se koristi za generisanje novog teksta, GPT2 je sposoban da piše neverovatno verodostojne odlomke koji odgovaraju onome što se od njega zahteva – kako stilski tako i suštinski, to jest po sadržaju. Retko kad se može uočiti bilo koja varka tj manjkavost koja je bila prepoznatljiva kod prethodnih AI sistema, poput, recimo, „naprasnog“ zaboravljanja onoga o čemu piše na pola puta do završetka nekog pasusa, da bi “ničim izazvan”, krenuo sa „seckanjem, čupkanjem i prekrajanjem“ sintakse u dugim rečenicama.

U ovaj izuzetno sofisticirani program za obradu teksta – što GPT2, napokon, i jeste – tim istraživača ubacio je početak Orvelovog romana „1984“: “Bio je to vedar i hladan aprilski dan, a satovi su pokazivali trinaest časova” – a onda je GPT2 sistem prepoznao nejasno futuristički ton i romansijerski stil koji je nastavio sopstvenom kreacijom:

„Bio sam u automobilu, na putu ka svom novom poslu u Sijetlu. Natočio sam gorivo, upalio motor i krenuo. Zamišljao sam kakav će ovaj dan biti. Za sto godina od danas. Godine 2045. bio sam učitelj u nekoj školi u siromašnom delu ruralne Kine. Počeo sam sa kineskom istorijom kao i istorijom nauke.”

Kada su u ovaj procesor ubacili prvi pasusi jednog Gardijanovog članka o Bregzitu, mašina je u finišu „dopisala“ stilski veoma uverljiv novinarski tekst koji obiluje “citatima” onoga što je govorio i pisao  Džeremi Korbin, britanski lider laburista, spominjući usput i aktuelne probleme: granicu sa Irskom, kao i odgovor premijerkinog portparola.

Jedan takav, potpuno veštački „skrojen“ pasus, glasi: „Na zahtev da pojasnimo dobijene izveštaje, portparol Tereze Mej je rekao da je ‘Premijerka jasno stavila do znanja kako je njena namera da napusti EU što je pre moguće, kao i da će to biti pod njenim pregovaračkim mandatom, što je potvrđeno i u govoru kraljice prošle nedelje’. ”

Sa stanovišta istraživanja, GPT2 je revolucionaran na dva načina. Prvi je njegova veličina, kaže Dario Amodei, direktor istraživačkog odeljenja u startup firmi OpenAI. Modeli su “bili 12 puta veći, a skup podataka bio je takođe 15 puta veći i daleko obimniji” u odnosu na prethodni vrhunski AI model. Mašina je „obučavana“ na skupu podataka od oko 10 miliona članaka, odabranih tako što su na sajtu društvenih vesti Reddit pretraženi linkovi sa više od tri glasa-preporuke. Ova ogromna količina članaka bila je „teška“ 40 gigabajta, prostor dovoljano da se pohrani oko 35.000 kopija Mobija Dika. (Redit (engl. Reddit) je veb sajt u vidu foruma zasnovan na principu postavljanja, komentarisanja i ocenjivanja veb sadržaja. Korisnici mogu biti registrovani ali i nije neophodno za pretraživanje veb sajta. Korisnici na sajt postavljaju sadržaj u vidu teksta, linkova i fotografija koje potom ocenjuju drugi korisnici. Sadržaj je podeljen u sabredite (engl. subreddit), koji obično pokrivaju neku određenu temu kao što su novosti, nauka, tehnologija, video-igre, knjige, filmovi, muzika, hrana, fotografije, kao i raznovrsan sadržaj koji veb nudi. Objave sa većim brojem pozitivnih glasova se prikazuju na vrhu sabredita i ako imaju dovoljno pozitivnih glasova prikazuju se na početnoj strani Redita)

Količina podataka kojima je GPT2 „nahranjen“ direktno je uticala i na njegov kvalitet, dajući procesoru više informacija/znanja o tome kako razumeti pisani tekst. To je, takođe, dovelo do još jednog napretka. GPT2 je daleko sveobuhvatniji od prethodnih modela tekstualnih procesora. Strukturisanjem unetog teksta, ovaj tekst generator može obavljati najraznovrsnije zadatke, uključujući prevođenje teksta i njegovo sažimanje, uz „shvatanje“ značenja jednostavnih testova koje je „pročitala“, često obavljajući te operacije baš toliko dobro – ili, u svakom slučaju, bolje od drugih AI teskst procesora koncipiranih posebno za te zadatke.

Taj kvalitet je, međutim, doveo do toga da OpenAI bude u koliziji sa svojom društvenom obavezom, naime, podsticanjem daljih istraživanja veštačke inteligencije; ovaj startap je, i pored jedne opšte svrhe da svoja stečena znanja barem jednim delom podeli s drugima kao opšte dobro, samostalno odlučivši da drži GPT2 iza zatvorenih vrata u bliskoj budućnosti, a usled procene šta bi sve zlonamerni korisnici mogli da učine s ovom tehnologijom. “Prinuđeni smo da obavimo dodatne eksperimente kako bismo saznali za šta je GPT2 sposoban da urada a šta ne”, rekao je Džek Klark, šef jedne američke dobrotvorne organizacije za dodelu sredstava naučno-obrazovnim projektima. „Ukoliko niste u stanju da predvidite sve ono za šta je sposoban ovaj AI model, onda ga nekako morate podstaći kako biste videli kakve su mu mogućnosti. Toliko je onih koji daleko bolje (od nas iz startapa OpenAI) mogu sagledati potencijalnu štetu koju GPT2 može naneti.”

Da bi pokazao šta to znači, OpenAI je napravio jednu verziju GPT2 sa nekoliko minornih podešavanja kojima je moguće koristiti ga za generisanje beskonačnih pozitivnih – ili negativnih – prikaza i recenzija proizvoda. Spamovi i lažne vesti su još dva očigledna potencijalna nedostatka, kao što je to slučaj sa „nefiltriranom“ prirodom AI. Pošto se obučava na internetu, nije teško ohrabriti ga da generiše tekstove koji obiluju neproverenim informacijama i sadržajima koji podstiču netrpeljivost, teorije zavere i tako dalje.

Umesto toga, cilj je pokazati šta je to na šta bi današnji svet trebalo da se priprema: na ono što će za godinu ili dve biti maejnstrim tj sasvim uobičajena pojava. „Imam i termin za ovo. Lift iz pakla“, rekao je Klark. „Troškovi proizvodnje novih tehnologija, nakon nekog vremena, padaju, smanjujući i cenu po kojoj ih je moguće kupiti. Pravila po kojima možete kontrolisati tehnologiju su se fundamentalno promenila.“

“…Ne kažemo da znamo pravu stvar koju je ovde (u oblasti AI razvoja) potrebno učiniti, niti postavljamo neke granice (drugima), govoreći (im) gde je i kakav je mogući put razvoja veštačke inteligencije… Pokušavamo da razvijemo rigorozniji način razmišljanja. Pokušavamo da izgradimo put dok istovremeno koračamo njim.”

Epl vs. Huavej: Kineski uzlet i američko poniranje


Zbog smanjenih isporuka svojih modela na kinesko tržište Epl gubi trku sa Huavejem, donosi Wall Street Journal.

Isporuke Eplovog ajfona Kini znatno su se smanjile u odnosu na ukupne isporuke pametnih telefona ove firme koje je u poslednjem kvartalu isporučila Kinezima, dok je prodaja lokalnog rivala Huaveja porasla na najvećem svetskom tržištu pametnih telefona – u Kini.

Isporuke ajfona Kini opale su znatno više nego što je to slučaj sa pametnim telefonima drugih proizvođača – više od ukupne isporuke pametnih telefona u prošlom kvartalu, što je imalo za posledicu da Apple Inc. dodatno izgubi udeo na kineskom tržištu u odnosu na lokalnog rivala Huawei Technologies Co. na ovom najvećem svetskom tržištu pametnih telefona. Prema podacima International Data Corp, isporuke su pale za 20% u odnosu na prethodnu godinu, stavljajući tačku na „i“ na već prisutan trend gubljenja tržišta koje je Epl iskusio krajem prošle godine. Prošlog meseca, Eplov CEO Tim Kuk je za pad prodaje ajfona u Kini zbog ekonomskog usporavanja.

To usporavanje – uz globalni trend među vlasnicima telefona da ređe kupuju najnovije modele – doprineli su padu ukupnih isporuka pametnih telefona u Kini za 9,7% u ovom kvartalu. Pad Eplove prodaje i isporuka doveo je do pada profita na kineskom tržištu na 11,5% sa 12,9% pre godinu dana, navodi IDC. Epl, koji je sada četvrti najveći proizvođač u Kini, bio je vodeći prodavac pametnih telefona u ovoj zemlji od početka 2015. godine prema podacima IDC-a, koji je objavio da je Huavej takođe dobio udeo na tržištu telefona najviše kategorije kojim su dugo dominirali Epl i kompanije poput njega.

“Visoka cena ajfona X je 2017. produžila korisnički ciklus zamene, dok novi modeli prošle godine nisu imale dovoljno inovacija da bi ih korisnici kupili”, rekao je Si Vong, IDC-jev analitičar za Kinu. „Huavej je, nasuprot tome, preduzeo tehnološke korake koji su njegove uređaje učinili konkurentnijim u fotografiji, igrama i poslovnim aplikacijama, rekao je on.

Prema podacima IDC-a, iako u Sjedinjenim Državama praktično ne postoje telefoni Huaveja, globalne isporuke pametnih telefona ove firme su u četvrtom kvartalu porasle za 44% , prema IDC-u, što ga je prošle godine svrstalo na treće mesto po svetskoj prodaji. I pored ovakvog uspeha, prošlogodišnja svetska prodaja Huaveja i dalje zaostajala za Samsungom i Eplom.

Oštar pad isporuka Eplovih mobilnih uređaja u četvrtom tromesečju u Kini je takođe bio pretočen u povećanje profita ne samo za Huavej već i za druge lokalne brendove, uključujući BBK Electronics Corp. (Oppo) i Vivo. Analitičari kažu da je skorašnji uspeh kineskih proizvođača mobilnih telefona usledio usled ponude jeftinijih modela i unapređene tehnologije, koja je usmerena prema kupcima na lokalnom tržištu.

Međutim, isporuke kineske kompanije Xiaomi Corp. – koja je prošle godine prikupila 4,7 milijardi dolara kroz inicijalnu javnu ponudu na berzi u Hong Kongu – pale su za 35% u četvrtom kvartalu, što, prema IDC-u, ukazuje na premalo novih proizvoda i razočaravajuću prodaju njegovog vodećeg modela pametnog telefona Mi Mix 3.

Uspeh njegovih pametnih telefona je retka dobra vest za Huavej. Kanadske vlasti su decembra 2017. uhapsile njihovog finansijskog direktora pod optužbom koja se odnosi na nepoštovanje američkih sankcija protiv Irana. On se, takođe, bori protiv posebnih krivičnih prijava U SAD-u, koje ga terete da je ukrao intelektualnu svojinu američke firme T-Mobile US Inc. Huavej je negirao sve ove optužbe koje su mu upućene.

U međuvremenu, Sjedinjene Države lobiraju kako bi privukle saveznike koji bi podržale inicijativu da se američkim telekom operaterima zabrani kupovina 5G mrežne opreme od Huaveja, koji je vodeći svetski proizvođač opreme za mobilne telekomunikacije kao što su bazne stanice, ruteri i svičeri.

Huavej je nastavio da lansira seriju vrhunskih telefona koji su mu pomogli da se pozicionira bolje u odnosu na Apple. Otkrivanje preklopnog 5G telefona očekuje se na jednom promotivnom događaju, naime, na sajmu mobilne industrije u Barseloni krajem ovog meseca.

wsj.com

Napuštena čeličana postaje novo obeležje Pekinga


Gradska vlada Pekinga objavila je da će napušteno industrijsko područje u zapadnom predgrađu pretvoriti u novo obeležje grada do 2035. godine, prenosi Kineski internacionalni radio (CRI).

Objavljeni plan predstavlja i deo priprema za Zimske olimpijske igre 2022. godine u Pekingu.

Nova oblast će biti izgrađena na temelju parka Šougang, nekadašnje čeličane koja je 2010. preseljena u susednu provinciju Hebei i prostiraće se na površini od 22,3 kvadratnih kilometara, navodi se u planu koji je predstavila Gradska komisija za razvoj i reforme.

“Gradeći na temelju postojećih objekata, stvorićemo posebnu zajednicu koju će činiti muzeji, biznis inkubatori i objekti za zabavu”, najavio je Hung Đijuan, zamenik direktora Komisije.

U parku se upravo grade sportski objekti za Zimske olimpijske igre, uključujući skijaški centar i centar za trening. Objekti će nakon Olimpijade biti korišćeni za održavanje raznovrsnih međunarodnih događaja, navodi se u planu.

Peking će graditi i jezera, šumske parkove i vodene površine u ovoj oblasti, kako bi je izgradio ekološku zonu za primer.

Kompanija Šougang će sarađivati sa preduzećima u zemlji i inostranstvu u obnovi stare industrijske zone, rekao je Vang Šidžung, zamenik generalnog direktora kompanije, dodajući da će u zoni biti uspostavljena prva gradska mreža 5G i industrijski park veštačke inteligencije.

 

Pripremio: Džao Peng, CRI

Kineska građevinska industrija i oporavak tržišta: zaduživanje i razduživanje


Kineske kompanije koje se bave nekretninama sa džank kreditnim rejtingom požurile su da prodaju dugove denominovane u dolarima i to u finansijskom prometu rekordnom za poslovanje na početku godine.

Prava bujica poslovnih dilova ilustruje kako jedan pomirljiviji stav američkih Federalnih rezervi doprinosi znatnom smanjenju pritiska na zajmoprimce. Nekretnine su ključna komponenta ove druge po veličini svetske ekonomije, dok tržišna vrednost brojnih građevinskih firmi iz Kine – od kojih su mnoge od njih u visokim zaduženjima – spadaju među najvrednije „deonice“ na svetskom tržištu.

Prema podacima Dealogic-a koji se protežu unazad do 1996. godine, građevinske kompanije sa spekulativnim dugom (onim koji je visokog nivoa rizika usled nesolventnosti), su od prvog januara do danas pozajmile 8,4 milijarde dolara, od čega najviše početkom ove godine. U utorak je China Aoyuan Group procenila četvorogodišnje dolarske obveznice na 225 miliona dolara, koje bi trebalo da imaju prinos od 7,95%. Zhenro Properties grupa je saopštila da će u naredne dve godine pozajmiti 230 miliona dolara, uz kamatu od 9,8%. Prema dokumentaciji koju su predali berzi, ove kompanije nameravaju da iskoriste novac prikupljen izdavanjem obveznica za refinansiranje. Kompanije nameravaju da iskoriste sredstva za refinansiranje postojećih dugova. Rivalska firma, Sunac China, takođe je izjavila kako planira da svoj dug plasira na inostrana tržišta.

Prema onima koji su učesnici u ovoj tržišnoj areni, promena tona FED-a pomogla je da se ubrza tempo poslovnih dilova. Moguća pauza u rastu američkih kamatnih stopa dovela je do toga da investitori krenu „u lov“ na veće profite, ulivši svoj novac u obvezničke fondove fokusirane na tržišta u razvoju. Kompanije za nekretnine reagovale su ogromnim ulaganjima na tržištu.

Osim toga, prošlogodišnji pad cena privukao je one koji su u potrazi za visokim prinosima. Uticajni investitor na tržištu američkim obveznicama, Pacific Investment Management Co. (Pimco), izjavio je da će 2019. godine kineske obveznice s visokim prinosom biti atraktivne, navodeći procene i očekivanja samo za umereno visoke iznose novih emisija, bez obveznica koje dospevaju – očekujući relativno malu ponudu novih obveznica kao i obveznica koje dospevaju na naplatu.

Fokus na perspektivi dodatnog fiskalnog stimulusa tj finansijskog podsticaja iz Pekinga, uz manju usredsređenost na razduživanje – dok, za to vreme, kineske vlasti pokušavaju da osnaže svoju usporavajuću ekonomiju – takođe doprinosi jačanju investitorskih apetita. Nastavak trgovinskih razgovora između Sjedinjenih Država i Kine doprineo je da se ponuda rizičnih hartija od vrednosti širom sveta oporavi od prošlogodišnje finansijske stagnacije, uključujući i stanje na svetskim berzama.

“Tržište doživljava apsolutni procvat”, rekao je Konan Tam, kodirektor azijsko-pacifičkog odeljenja za dužnička pitanja u Merrill Lynch, pritom misleći na prodaju obveznica koje izdaju kineske firme za nekretnine.

U svetlu velike potražnje, većina firmi je umanjila ponude u odnosu na njihove početne cene, rekao je on. Ove obveznice su uglavnom kupovane od strane velikih institucionalnih investitora, kako u Kini tako i u inostranstvu, rekao je Tam.

Kineske građevinske firme dominiraju azijskim tržištem obveznica sa visokim prinosom. Ove hartije od vrednosti počele su da se oporavljaju od dugova u kojima su bile veći deo 2018. godine. Zaključno s ovim ponedeljkom, indeks ukupnog povrata dolarskih obveznica s visokim prinosom kineskih kompanija porastao je ove godine za 4,4%, prema ICE indeksima. Sličan indeks američkih korporativnih džank obveznica je, u istom periodu, imao povraćaj od skoro pet odsto.

Vrednost nekih od novoizdatih dolarskih obveznica su takođe naknadno porasle, dok su njihovi prinosi u padu. Mogućnost pristupa fondovima doprinela je umanjenju rizika od neizvršenja obaveza, što je upravo ona vrsta straha koji je prošle godine pogodio tržišta, kaže J.C. Sambor, zamenik šefa odeljenja za operacije sa fiksnim prihodima na rastućim tržištima (londonska filijala BNP Paribas Asset Management). Kineske građevinske firme čije su obveznice rangirane kao džank moraju da refinansiraju dugove od 41,5 milijardi dolara do kraja prve polovine ove godine, navodi CreditSights.

Ipak, investitori su i dalje zabrinuti da bi otvaranja stečajnih postupaka nad takvim preduzećima na kineskom domaćem tržištu mogla anulirati dobitke nastale na inostranim tržištima. Prošlog leta su neizvršenja novčanih obaveza, tj dugovi rudarske kompanije Wintime Energy Co, denominovanih u juanima, stropoštali dolarske obveznice izdate od strane njenog ogranka Huachen Energy Co.

 

WSJ

Privreda Zalivske oblasti Kine: skrivene slabosti i snaga


Kineski zvaničnici su prošlog oktobra proslavili otvaranje mosta Hong Kong-Makao-Džuhaj (Zhuhai), devetogodišnjeg projekta vrednog 20 milijardi dolara koji je postao najnoviji i najveći simbol razvojnih planova tzv. oblasti Većeg Zaliva (Greater Bay Area, GBA, ili, kraće, Zalivske oblasti) – čiji je cilj poboljšanje konkurentnosti u odnosu na slična inovativna čvorišta u San Francisku, Njujorku ili Tokiju.

Ali, baš kao i u slučaju sa izgradnjom arhitektonskog čuda –  zalivskog mosta – koji je izazvao i kritike usled kašnjenja, nezgoda i preglasavanja budžeta, kineske ambicije za daljim integrisanjem svog jekonomskog „motora“ u Kineskom moru nisu uvek uživale u glatkoj plovidbi. Uprkos svojoj proizvodnoj snazi, razlike u propisima i industrijskoj strukturi izdvajaju 11 Zalivskih gradova od ostalih urbanih centara u Kini. Kako bi se ovaj region podigao usred aktuelnih trgovinskih tenzija i usporavanja privrede, propisima će morati da se uklone te barijere, čime se Zalivski gradovi izdvajaju od ostalih u Kini.

Iako je 2016. godine GBA uvrštena u 13. kineski petogodišnji plan, a 2017. postala i predmet sporazuma potpisanog od strane regionalnih lidera, još uvek nije objavljen razvojni plan i okvir. Prošlog proleća je premijer Li Kećjang najavio da će plan biti detaljno formulisan i razrađen, ali je odgađanje potisnulo njegovu realizaciju sve do ovog februara, ili čak nešto kasnije, kažu izvori iz South China Morning Post-a. Razlog je, kako se pretpostavja, zabrinutost da će, baš kao i u slučaju nacrta za projekat „Made in China 2025“, konkretni planovi biti shvaćeni kao izazov američkoj tehnološkoj dominaciji.

Međutim, to takođe znači da vremenski raspored i uticaj ukupne politike razvoja Zalivske oblasti ne ostaju do kraja jasni.

Prikrivene snage

Područje Većeg zaliva ima neslućeni potencijal za privredni rast, i to ne samo zbog uključivanja finansijskih čvorišta poput Hong Konga, Guangdžua i Šenžena, često nazivanog hardverskom prestonicom Kine.

I drugi gradovi u Kini su takođe industrijski „teškaši“: zajedno uzev, 2016. je devet okruga činilo 80% proizvodnje Guangdonga.

Jedan na svakih pet pametnih telefona proizveden je u industrijskom gigantu, Donguanu. Procenjuje se da će BDP ovog grada, baš kao i onaj obližnjeg Fošana, do 2020. godine premašiti 1 bilion (hiljadu milijardi) renminbija (148 milijardi dolara), kao i pomak ka visokotehnološkoj proizvodnji. Zahvaljujući potezima kineske vlade, prošle godine su vlasti ove industrijske zone uspele da privuku 6.000 tehnoloških kompanija da započnu svoj biznis u Nanšuu, malo udaljenijem okrugu Guangdžoua, u kome se sada nalaze sjajne start-up kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom, Pony.ai i CloudWalk.

U kombinaciji sa Hong-Kongom i Makaoom, u 11 zalivskih gradova živi i radi oko 70 miliona ljudi koji učestvuju u ekonomiji vrednoj više od 1,8 biliona dolara – što je, otprilike, veličina brazilskog BDP-a, ili dvostruko veća od BDP-a koji ima Indonezija. U avgustu prošle godine, investiciona kompanija CBRE Group predvidela je porast “najveće svetske ekonomije, kineskog Većeg zaliva”, dok je prema anketi poslovnih ljudi iz 2017. godine koju je podržala Glavna trgovinska komora Hong Konga, 80% ispitanika podržalo je integrisani razvoj Zalivskog regiona (u poslovni sistem Hong-Konga, prim. prev).

Ubrzani razvoj tehnologija je već uveliko u toku, bez obzira na odlaganje zvaničnog master-plana.

Džuhaj je, na primer, specijalna ekonomska zona u kojoj se još od 1992. „ispotiha“ i bez mnogo medijske buke neguju i razvijaju nove, najnaprednije tehnologije; a onda je na nacionalnom nivou uspostavljena industrijska razvojna zona za visoke tehnologije. Prostrani kompleks sada uključuje četiri univerzitetska kampusa, uz poslovne prostorije softverske kompanije Kingsoft ali i Meizua, pekinškog giganta za mobilne tehnologije.

Pored toga, prema rečima zaposlenih u tehnološkom parku “Southern Software Park”, ovaj kompleks je utočište i „lansirna rampa“ za startup firme kao što je Oceanalpha – kompanija iz Džuhaja čija je specijalnost razvoj autonomnih plovnih objekata koji su 2018. bili uključeni u novogodišnji gala-spektakl proslave kineske Nove godine.

Razviti visoko-tehnološki kompleks tj čvorište (hub) nije nimalo lak zadatak. Pa ipak, živopisne i upečatljive softverske zone poput ove, koje podržava kineska vlada dobar su orijentir i za ostale (Foto: Bailey Hu/ TechNode)

Od tada su se pojavile i druge industrijske ili slobodne trgovinske zone koje privlače preduzeća iz susednog Makaoa, Hong Konga i inostranstva. Jao Jišeng, gradonačelnik Džuhaja je izjavio da je januara 2018. godine, visokotehnološka proizvodnja doprinela sa preko 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd), što je gotovo 28% BDP-a ovog grada.

Džordan Čeng, generalni direktor startap firme Med gejz (Mad Gaze) za proizvodnju AR pametnih naočara bio je među onima koje je odmah privukla odlična poslovna politika gradske oblasti Džuhaj. Iako je sedište ove kompanije u Hong Kongu, njegov startap radi na razvoju opreme za javnu bezbednost zajedno sa sa policijskim snagama u provinciji Šanksi, Hefej u provinciji Anhuj, kao i u oblasti Luohu u Šendženu.

Čeng kaže da je gradska uprava Džuhaja ponudila Med gejzu finansijsku potporu, dajući osoblju ove firme prostor i svu potrebnu podršku za njihova istraživanja i razvoj. Ova kompanija planira da u Džuhaju osnuje svoju ekspozituru, a svoju proizvodnju već izmešta i u ostale zalivske gradove, Šenženu i Ujdžou (Huizhou).

Čeng je rekao da privredni planovi zalivske regije “u cilju razvoja proizvodnje, talenata i tržišta”, predstavljaju “dobru priliku za nas”. On očekuje da će njegovom rastućem startapu “i dalje biti potrebna podrška vlade” i u budućnosti, s obzirom na to da želi da svoje poslovanje proširi i na oblast razvojnih programa.

Nedaleko od železničke pruge, u udaljenom distriktu Nanša, nalazi se pilot-zona slobodne trgovine sa velikim ambicijama. Krajem 2018. godine, pored postojeće višegodišnje šeme za promovisanje razvoja veštačke inteligencije, lokalna vlada je objavila da će 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd) investirati u sektore koji uključuju IT, biotehnologiju, kao i AI.

Ovo predstavlja oštar kontrast kada se uporedi s nekim ruralnijim delovima ovog okruga, koji još uvek obiluje pitoresknim kanalima i parcelama poljoprivrednog zemljišta. Ali, kako je istakao Hu Ven, operativni direktor startapa Pony.ai na CNBC konferenciji održanoj prošlog novembra, nedostatak saobraćajnih gužvi i lepo vreme pomažu da Nanši postane “stvarno idealno mesto” za testiranje autonomnih automobila.

Pošto je lane u februaru lansirao vozni park, Hu je rekao da Pony.ai razmišlja o skaliranju “do 1.000 vozila” u Nanšiju u nekom trenutku. A to nije samo zbog čistih puteva; Hu je rekao da je, u poređenju sa drugim oblastima u Kini, nacionalna vlada odobrila okrugu više “dozvola i moći” za eksperimentisanje.

Praznine u planu

Međutim, zapanjujuća statistika može prikriti sve veće razlike koje se isprečuju između gradova i regiona.

Čak i visokoprofilni infrastrukturni projekti, poput mosta na pravcu Hong Kong-Makao-Žuhai koji bi trebalo da zbliži saradnju među zalivskim gradovima, odražavaju se postojeće barijere među gradovima. Da bi to iskoristili, recimo, vozači moraju preskočiti razne birokratske prepreke: u zahteve za započinjanje biznisa uključuju tri različite dozvole, dve vrste osiguranja automobila i registraciju kod uprave gradske prefekture Džuhaja.

U intervjuu za TechNode novembra prošle godine, Toa Čarm iz hongkonške inicijative „Cyberport“pod vladinim pokroviteljstvom izjavio je da razvoj zalivske oblasti predstavlja „zlatni trenutak“ za inovacije, ali samo ukoliko zvaničnici mogu da sarađuju na prevazilaženju regulatornih barijera.

Ključna je podrška kineske vlade, ali i “implementacija, kako bismo mogli da rešimo sve razlike”, rekao je on. Prema Čarmu, ove razlike i dalje postoje: od oblasti razmene kripto-valute pa do usaglašavanja stavova o tome kako i usvajati nove tehnologije.

Osim toga, prekogranični privrednici suočavaju se sa različitim stopama poreza na dohodak i korporativnim porezima, kao i sa neprikladnim transferima između tri različite valute. Markos Čan, šef istraživačkog sektora CBRE-a za Kinu, rekao je za TechNode da klijenti firme “žele bolje mere” kako bi olakšali prekogranične tokove kapitala.

Postoje i značajne razlike kada je u pitanju industrijska struktura. U 2016. godini, Šenženski BDP po glavi stanovnika bio je najviši u Guangdongu, ali je činio samo 56% i 35% Hong Konga, odnosno Makaa. Prosečan BDP po stanovniku u regionu takođe je znatno zaostajao za svojim međunarodnim konkurentima – Njujork, San Francisko i Tokio – kao i procenat ekonomije koju podržava tercijarna industrija.

Ovim se vrši pritisak na kreatore politika da izjednače razvoj regiona, sela i gradova, posebno na mestima kao što su Žaoking, Đjangmen i Žongšan, koji se još uvek fokusiraju na proizvodnju niskog i srednjeg nivoa. Da bi poboljšali region, gradovi poput ovih “više se ne mogu fokusirati na proizvodnju”, kaže Markos Čan.

On priznaje da će faktori kao što su američko-kineski trgovinski rat i pad domaće ekonomije uticati na planove Zalivske oblasti u bliskoj budućnosti. Međutim, dalji razvoj regiona je “dugoročna ambicija” za Kinu, koja će uticati na to područje “još decenijama i decenijama”.

Neki koji imaju bliži uvid u razvoj kineske industrije uzimaju u obzir i tu činjenicu. Na konferenciji u Nanšuu prošlog novembra, međunarodna medijska korporacija CNBC objavila je da će osnovati lokalnu filijalu u Guangdžouu zbog potencijala za inovacije u ovoj oblasti. Rojters je naveo slične razloge nakon što je prošlog maja najavio svoju novu kancelariju – u Šenženu.

Ardžun Karpal, nedavno imenovani dopisnik CNBC-a iz Guandžoua je u Nanšau rekao da razvoj okruga zahteva još vremena. Ipak, imajući u vidu podršku vlade i kompanija visokog profila, on je optimista. Na kraju krajeva, Karpal je rekao: “Ni Silikonska dolina nije izgrađena preko noći.”

China Economic Review

Zašto kineska trgovinska politika nije “neobična”, kako to misle Sjedinjene Države?


Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država je završen. Rezultat: tople reči na obe strane ali bez konkretnog dogovora, uz salvu predsedničkih tvitova koji podsećaju na 1. mart, krajnji rok koji je SAD dala Kini za “kompletan dogovor”.

Uz ovo ide i vest da Sjedinjene Američke Države prete više nego dvostrukim povećanjem tarifa na kineske proizvode vredne 200 milijardi dolara, što je ravno povećanju sa 10% na 25% u carinskim nametima – osim ukoliko Kina ne sprovede „sveobuhvatne promene“ u svojoj trgovinskoj i industrijskoj politici. Stoga, vredi ispitati koliko je Kina „izopštena“ na globalnom i istorijskom planu.

Uz veliki bilateralni trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama, u ključna pitanja koja Vašington neprekidno potcrtava uočljiv je kineski „nedostatak efikasne zaštite“ na prava proistekla iz intelektualne svojine (IP, Intelectual Property), njene industrijske politike koje imaju za cilj da podrže domaće (američke) firme, kao i strategiju „Made in China 2025“ za promovisanje unapređenja i inovacija u visokotehnološkim industrijama.

U svakom od ovih pitanja lako je shvatiti zašto bi Sjedinjene Države smatrale da kineska politika šteti njenim interesima. Međutim, postoje mnogi drugi primeri povećanja moći korišćenjem slične kombinacije mera, a u cilju zaštite svojih domaćih (američkih) firmi od inostrane konkurencije, kao i unapređenja strateških važnih privrednih grana.

Počnimo sa pokušajima Kine da zaštiti lokalne industrije koristeći prepreke za spoljnu trgovinu i investicije. Obrazloženje za ove politike nisu prvi put izneli Si Đinping ili Deng Sjaoping, otac brzog ekonomskog rasta Kine, već je to 1791. godine učinio Aleksander Hamilton, prvi američki sekretar trezora.

U svom osnovnom Izveštaju o proizvodima (Report on Manufactures), Hamilton je tvrdio da, s obzirom na lošu američku tehnologiju u poređenju sa Evropom, američke proizvodne industrije ne bi bile u stanju da se takmiče sa naprednijim stranim firmama a da se prethodno ne zaštite.

U slučaju džina, na primer, Hamilton je primetio da je “cena nekih materijala/poslovnih ideja ovde veća nego u Holandiji… cena rada je znatno veća, dok je količina kapitala prisutnog u poslovanju tamo daleko veći.” Predrasude, u korist uvoznog džina su (bile) jake.”

Pa, kakvo je to bilo Hamiltonovo rešenje? “[Jedan] dodatni namet od dva centa po galonu… na (postojeće) carinske takse na uvezena alkoholna pića dokazano prve klase.”

Manje razvijene ekonomije već stolećima koriste ovu taktiku – uključujući i mlade Sjedinjene Države koje su nastojale da sustignu Evropu. Američke tarife na uvezene proizvode su krajem devetnaestog veka u proseku bile negde oko 50%.

Još jedan izvor frustracije Sjedinjenih Država proizveden je nastojanjima Kine da osigura naprednije tehnologije od onih koje poseduju razvijene zemlje, putem obavezivanja stranih kompanija koje sarađuju sa kineskim firmama na transfer tehnologija, direktnih inostranih investicija kroz akviziciju visokotehnoloških stranih firmi, i, navodno, otvorene, direktne i neprikrivene krađe intelektualne svojine.

A opet, iako je razumljivo zašto je američka vlada odlučna da spreči Kinu u „potkopavanju“ svog vodećeg položaja u ključnim tehnologijama, tu je i duga istorija rivalskih strana koje po tradiciji pokazuju kavaljerski stav prema industrijskim tajnama koje – naravno – međusobno kriju jedna od druge.

Tokom svoje rane istorije, mlade Sjedinjene Države često su kritikovane od nekadašnje supersile, Britanije, zbog svoje neobuzdane krađe britanskih industrijskih proboja.

Najpoznatiji primer toga bio je slučaj Semjuela Slejtera, engleskog radnika u proizvodnji pamuka koji je pomogao u stvaranju američke tekstilne industrije. Rođen u Britaniji 1768. godine, mladi Slejter je radio kao šegrt u pogonu za preradu pamuka u svom rodnom gradu Belperu, okrug Derbišir (Derbyshire).

Britanija je u to vreme zabranila radnicima iz pamukara da putuju u Ameriku jer nije želela da Sjedinjene Države „tek tako“ preuzmu britansku tehnologiju prerade pamuka, koja je u to vreme bila vodeća u svetu.

Osupnut nagradama objavljivanim u američkim novinama za informacije o preradi pamuka, Slejter je odbacio zabranu, otplovio u SAD i postao – kao što je poznato u zemlji koja ga je usvojila – “Otac američkih proizvođača”. On je u Britaniji obeležen kao “Slejter izdajnik”.

A nisu Sjedinjene Države bile jedina zemlja sa labavim stavom prema intelektualnoj svojini. Britanija, Holandija, Francuska, Austrija i Švajcarska su tokom 19. veka omogućile patentiranje stranih pronalazaka u zemlji.

Neke velike evropske kompanije počele su da koriste tehnologije koje su drugi razvili. Holandski proizvodni gigant Filips je tokom 1890-tih počeo da proizvodi sijalice, tehnologiju koju je patentirao Amerikanac Tomas Edison.

U skorije vreme, zemlje u razvoju, uključujući Brazil, Indiju, Južnu Afriku, Maleziju i Nigeriju, koristile su „transfer tehnologija“, lokalne sadržaje, ili pak fondove za razvoj veština kako bi osigurale da strane direktne investicije doprinose izgradnji domaćih kapaciteta.

Čak i kineski plan „Made in China 2025“ – industrijska politika osmišljena da ovu zemlju načini svetskom klasom igrača u industrijskim granama poput proizvodnje električnih automobila, veštačke inteligencije i vazduhoplovne industrije, a koje je Bela kuća opisala kao ključni deo „ekonomske agresije“ Pekinga – daleko je od jedinstvenog u globalnom kontekstu.

Poznato je da su američki saveznici, Koreja i Japan, koristili slične intervencionističke pristupe kako bi se uzdigli od siromašnih, ratom razorenih zemalja do “privrednih čuda” sa vodećim svetskim tehnološkim sektorima. Japansko ministarstvo trgovine i industrije (MITI) usmerilo je svoje pojavljivanje kao globalnog lidera u industriji automobila i kompjutera, dok su korejski vodeći konglomerati poput Hjundaija i Samsunga procvetali upravo usled podrške svoje vlade.

U stvari, ekonomisti u velikoj meri smatraju da je razvojni pristup Kine manje neprijateljski raspoložen prema stranim direktnim investicijama, kao i da je na mnogo načina manje centralizovan od onih u Japanu ili Koreji.

Štaviše, mnoge ekonomije koje se obično posmatraju kao visoko tržišno orijentisane, nastavljaju da koriste industrijsku politiku da bi upravljale svojim ekonomijama, od kojih neke uz značajno učešće države.

I dok američki politički i ekonomski diskurs tipično naglašava slobodna tržišta, američka vlada u stvarnosti ulaže veoma mnogo u istraživanje i razvoj, polažući temelje na kojima su izgrađene velike firme kao što je Apple. CIA ima čak i firmu za rizični kapital koju finansira vlada i koja investira u obećavajuća tehnološka preduzeća.

Naravno, neki mejnstrim ekonomisti tvrde da selektivno učešće države nije pravi način za vođenje trgovinske politike ili razvoja privrede. Ali bez obzira na stav o ekonomskom intervencionizmu, jasno je da Kina nije jedina zemlja u svetu koja se strateški meša sa (slobodnim i otvorenim) tržištem.

Gledano u istorijskom kontekstu, trenutni američko-kineski konflikt nije toliko odraz nespremnosti komunističke Kine da sledi klasične postavke slobodne tržišne ekonomije koliko je klasična priča o tome šta se dešava kada jedna nova ekonomska sila izazove staru.

China Economic Review

Inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom


„Svaka ideologija je jaka koliko su joj potencijali jaki“, govorio je Marks. Da li je neoliberalni kapitalizam sagoreo u svojoj slobodi i da li je „nevidljiva ruka“ samoregulisanog tržišta došla na naplatu ili je samo na redu pauza pred redefinisanje poretka?

Neoliberalizam kao dominantna „izvozna“ ideologija kreće krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina sa teritorije Ujedinjenog Kraljevstva pod vlašću Margaret Tačer i iz Sjedinjenih Američkih Država iz vremena predsednika Ronalda Regana. Uvoznici ideologije nisu morali da budu iz demokratskih poredaka, pa je tako jedan od prvih „uvoznika“ bio vođa čileanskog autoritarnog režima Augusto Pinoče.

Cela „izvozna grana“ svoju ekspanziju dobila je nakon što je spiritus movens ove škole mišljenja Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1976. godine, upravo za kreiranje novonastalog pravca baziranog na idejama Adama Smita još iz 18. veka. Razradivši ideju neoliberalizma, Fridman, inače savetnik Tačerove i Regana, dogmatizovao je principe nove vere — vere samoregulacije tržišta.

Vrhovni zakon ovakvog pravca trebalo je da bude romantična ideja ekonomskog postulata ponude i potražnje, odnosno čisto slobodno tržište bez mešanja države u ekonomiju, protivljenje protekcionizmu (barijerama i taksama) i visokim stopama poreza čime bi se, kako su mnogi verovali, smanjili monopoli na tržištu.

„Globalisti svih zemalja, ujedinite se“

Kreatori ideologije (ni)su računali na surogat proizvod neoliberalnog kapitalizma — pojavu globalnih tržišnih monopolista, koji upravo „nevidljivom rukom“ tržišta kontrolišu nedodirljivu dogmu ponude i tražnje i time pretvaraju slobodno tržište u nadgledano i laboratorisano.

Na prvi pogled, dva potpuno različita principa, dva logički teško spojiva ideološka kraja, kad se dublje sagleda, počivaju, izgleda, na veoma sličnim fundamentalnim smernicama. Nijedna od dve ideologije ne poznaje veru niti naciju.S jedne strane, neoliberalni kapitalizam se manifestuje kroz simfoniju globalizma, demokratije i prosperiteta, dok je za komunizam karakterističan državni intervencionizam (država ulaže i forsira svoje proizvodne procese) i jednostranačje, ali, iz prakse bi se reklo, ne nužno i loš prosperitet svojih građana. Kapitalizam predvode elitistički krugovi sa radnicima kao neiscrpnim resursom snage, dok u komunizmu na čelu pokreta deklarativno stoje radnici kao motor razvitka sa elitizovanim i povlašćenim vrhom u partiji.

Tako dolazimo do čuvene transformacije od komunističko-socijalističke maksime „proleteri svih zemalja, ujedinite se“ do „globalisti svih zemalja, ujedinite se“. Kako to da je jedan suštinski antikomunistički projekat prerastao u sličnu mašineriju koja otkriva sve nedostatke neoliberalnog kapitalizma kao izvorno antipolitičkog projekta?

Fantastična četvorka i Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju

U momentu kada je neoliberalni kapitalizam doživljavao svoj procvat, teško da su njegovi začetnici mogli da zamisle da će 30 godina kasnije neko drugi preuzeti ulogu glavnog igrača i protagoniste ovakve politike.

Do pre samo dve i po godine, na jednom od G7 skupova, zajedno su sedeli i smeškali se etablirani bičevi globalizma Barak Obama, Dejvid Kameron, Angela Merkel i Fransoa Oland, ubeđeni u apsolutnu dominaciju nad svetom i dogovarajući se kako sprovesti u delo dugo najavljivani odgovor kineskom projektu „Jedan pojas — jedan put“. Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju danas postoji na papiru, ali, nakon povlačenja SAD na čelu sa Trampom, ostatak zemalja Grupe 7 je ostao obezglavljen i bez novih ideja u daljem sprovođenju projekta. Udarac ekvivalentan izlasku SAD iz NATO-a.

Treba li spominjati da je, sem Obame, koga je nasledio Tramp, predstavnik sušte suprotnosti celokupne politike prethodnika, i Kameron u Velikoj Britaniji doživeo ogroman poraz nakon izglasavanja „bregzita“. Angeli Merkel, kao neprikosnovenom lideru Evropske unije, sprema se zamena koja će imati težak zadatak da održi takav autoritet, dok u Francuskoj Makron predstavlja možda poslednji trzaj liberalne levice u buktećoj situaciji „žutih prsluka“.

Kineski globalizam i zapadni merkantilizam

Kina, zemlja za koju se vezuje neprikosnoveno jednostranačje ali i prosperitet uprkos odsustvu demokratije zapadnog tipa, pobija nekadašnju tezu direktne povezanosti demokratije sa razvitkom i prosperitetom zemlje. Kapitalističko-komunistička „legura“ sistema kao da je bila dobitna kombinacija dveju suprotstavljenih teorija čija fuzija daje unutrašnju strogu kontrolu resursa i spoljašnji maksimalno liberalni pristup izvozu i investicijama zarad prodora na druga tržišta.

Razlozi uspeha ovakvog projekta su brojni — svakako da su kapaciteti, dobra struktura investicija i plan razvoja najvažniji, a sve pod čvrstom kontrolom neprikosnovenih lidera.

Za razliku od Kine, SAD, kao doskorašnji stub liberalnog ekonomskog projekta, ne samo da neće nastaviti takav vid razvoja, već će biti pionir istupanja iz sopstvenih projekata i organizacija. Pretnje napuštanju STO (Svetske trgovinske organizacije) put su ka novim ekonomskim krizama, dok uvođenjem barijera, kako fizičkih — zid sa Meksikom, tako i ekonomskih — sa EU i Kinom, mogu biti samo kratkoročno rešenje, ali, što je i ključno — znak da se zaista dešavaju tektonska pomeranja u svetskoj trci u ekonomiji.

Tramp i SAD kao da se ugledaju na novovekovni evropski merkantilizam, gde se cilj ogleda isključivo u pozitivnom trgovinskom bilansu sa drugom zemljom i bazira se na većim državnim investicijama u sopstvenu privredu, čak i po cenu uvođenja carina i otežavanju stranoj robi da uđe na lokalno tržište. Međutim, prelaz sa liderske pozicije globaliste ka dominantnom merkantlisti nije lako ostvariv.

Kada, na primer, imate jednu veliku fabriku automobila u zemlji, a uvodite carine na čelik koji morate da uvozite, samim tim povećavate i cenu svoje proizvodnje, što se već na početku nije svidelo kako stranim proizvođačima tako ni domaćim američkim, poput „Harlija Dejvidsona“.

Štafeta globalizma

Beskonačna akumulacija problema i kontrolisanje tih istih problema je umetnost politike koja čini najveće sile dominantnim. One rano prepoznaju određene procese i tamo gde nisu na „čelu stola“ neće ni da sede, dok svaku slabost svoju ili druge zemlje, iskoriste i pretvore u sopstvenu korist i moć. Upravo zato su u naprednim zemljama, pokretačima svetske ekonomije, promene stalne.

I u drugim zemljama su neophodne promene i one moraju da prate makroprocese u svojim mikrookruženjima. Mašine globalizma su poput velikih „titanika“ kojima nije lako da ugase motore i izbegnu ledeni breg pred njima, one to čine obično suptilno, dok su ishitreni potezi rizični kako za njih same tako i za okolne „brodiće“ koji plove nadajući se „dobrim talasima“ i koji direktno zavise od snage jačeg. Nekad se i najvećima desi „izliv sopstvene ideologije u mozak“ ili popularno „ideološki suficit“, što ne bi bio prvi put — zaokretanje sopstvenog sistema za 180 stepeni.

Ta inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom, krenula je da izjeda samu sebe i okrenula leđa svom doskorašnjem neprikosnovenom gospodaru. Štafetu neoliberalnog kapitalizma i povezivanja tržišta u svom novokomponovanom ruhu nastavljaju istočne zemlje, predvođene Kinom. Sa novim ambicijama i ideološkim potencijalima koji, čini se, nisu presušili, čak su našli i modus u kome bolje funkcionišu.

 

Sputnik News

Nemati šefa? Ne, hvala


Daleko od toga da su zastarele i nepotrebne, savremenim firmama bez čvrste upravljačke hijerarhije potrebni su menadžeri koji će njima upravljati na neke nove, dosad neisprobane načine.

Promišljanje menadžmenta danas je notorna pomodarija. Ove nedelje će vam gurui, glavni izvršni direktori, stručnjaci i profesori govoriti o smanjenju broja zaposlenih kao rešenju za korporativnu birokratiju i neefikasnost. Već sledeće nedelje, ova putujuća pomodarija je sa svojim zagovornicima prešla na neku drugu temu, recimo – upravljanje znanjem (tzv. menadžment znanja). A onda će tema, veoma moguće, biti „osnaživanje“. I tako dalje – ponekad to ide u ciklusima, tako da se stare ideje oživljavaju, preoblače i preprodaju lakovernoj publici. Oni koji ozbiljnije promišljaju bi mogli da otpljunu na svu tu poplavu gurua, vođenih medijskim hajpom i “vodećim misliocima” (thought leaders), koje nas, po ko zna koji put, vode do (njihovih) najnovijih knjiga. Pa ipak, pomodarije imaju svog značaja. One su često su odraz stvarnih težnji i ukazuju na smislena rešenja. Početkom 90-tih je, recimo, upravljanje kvalitetom (Total Quality Menagement, TQM) sadržalo istinsku vrednost. TQM je bio neverovatno popularan jer su mnoge proizvodne firme preuveličavale obim i smanjenje troškova na račun kvaliteta proizvoda. TQM je sugerisao da bi održavanje višeg i konzistentnijeg nivoa kvaliteta u svim operacijama kompanije bilo bolje za dugoročne performanse. Kompanije i potrošači su imali koristi od smanjenja otpada i povećanja kvaliteta proizvoda i usluga (TQM – Total Quality Management, potpuno upravljanje kvalitetom: orijentacija prema kontinuiranom poboljšanju kvaliteta koji će zadovoljiti očekivanja kupaca. TQM je menadžment koji zahteva učešće svih zaposlenih na svim organizacionim nivoima. Cilj TQM-a je unapređenje kvaliteta iznad očekivanja kupaca, kao i stalna težnja ka poboljšanju).

Ostala pitanja vezana za upravljanje firmom tj menadžment već su upitnija. Na primer, kritičari su tvrdili da je opšte ludilo sažimanja firmi tokom devedesetih godina prošlog veka smanjilo obim američke korporacije učinivši ih manje inovativnim. Kontrola inventara u trenutku (Just-in-time inventory control), koji je izmislila Tojota, neće možda svakoj kompaniji biti od koristi. Preduzetnici se pozivaju da prihvate princip “lean startup” ili da usvoje “razmišljanje o dizajnu”, mada smernice ka cilju često nisu baš jasne (Lean startup je metoda koja se koristi za osnivanje nove kompanije ili kada postojeća kompanija uvodi novi proizvod. Lean startup metoda zagovara razvoj proizvoda za koje se pokazalo da ih potrošači već žele, tako da tržište već postoji čim se proizvod lansira – a ne da se prvo razvije proizvod, a potom jedino preostaje nada da će se za dotičnim pojaviti potražnja).

Danas je među najsnažnijim trendovima “kompanija bez šefova”. Prema zagovornicima ove ideje, menadžment je „passé“, to jest prolazan. Američki guru menadžmenta Geri Hamel je 2011. godine objavio: ‘Prvo, otpustite sve menadžere… i razmislite o svim bezbrojnim satima koje vođe timova, šefovi odeljenja i potpredsednici firmi posvećuju nadzirući rad drugih.’ Hamel, implicitno, kaže da sve što menadžeri rade predstavlja gubljenje vremena i potencijala, baš kao i ‘nadgledanje’ (čuveni supervising) – koji su potkrepljeni vrlo sumnjivim argumentima. Međutim, zagovornici koncepta „kompanije bez šefa“ imaju neke druge argumente. Čini se očiglednim, tvrde oni, da se fabrika ili kancelarija 20. veka sa svojom vojskom radnika-trutova (worker-drones) zamenjuju „horizontalnijim“ organizacijama u kojima neće sve vrveti od posrednika između radnika i kompanijskog vrha, peer-to-peer mrežama, platformama, ekstremnom decentralizacijom, osnaživanjem radnika, nezavisnim ugovaranjem, preduzetništvom, i drugim oblicima demokratije koju vode radnici.

Transakcije između firmi ili između radnika mogu se bez problema obavljati putem elektronskih interfejsa i biti upravljane blokčejnom. Napredne tehnologije svim zaposlenima obezbeđuju pristup u realnom vremenu bilo gde i ka svim informacijama relevantnim za zadatak. Koordinaciju mogu obavljati zaposleni putem naknadnih konsultacija sa saradnicima, a firme mogu da sarađuju putem elektronskih interfejsa. Zašto su nam, onda, menadžeri uopšte potrebni?.

Takvi argumenti i tvrdnje, sa svoje strane, dovode do predviđanja da će sve kompanije jednog dana biti organizovane poput programerske firme Valve i online trgovca Zappos – sadašnje firme koje su uzori modernog narativa o uspešnosti kompanija bez šefova (GitHub, firma za usluge softverskog hostinga, koja je nekada spadala među njih, nedavno je napustila ovaj nehirerahijski model). Kompanije će i dalje postojati kao formalne pravne osobe, ali će biti ravne, a ne piramidalne. Kao što je popularni pisac o menadžmentu Tim Kastel 2013. pisao: Vreme je da počnemo da na menadžment gledamo drugačije. Osposobiti svakog zaposlenog da je u stanju da postane šef bio bi dobar početak. “Kažu nam da su menadžerski autoritet i hijerarhija zastareli, neefikasni načini upravljanja i organizovanja, kažu nam. “Birokratija mora da umre”, napisao je Hamel 2014. godine, nastavljajući da dokumentuje razne metafore i paralele u stilu „Dilberta“, sjajne strip-satire, ali ne govoreći išta o tome kako ljudi, zapravo, međusobno koordiniraju i sarađuju. Baš kao što je enciklopedija Britanika, inače organizovana u stilu odozgo – nadole, rigidna i uštogljena, istisnuta nehijerarhijski organizovanom i fleksibilnom Vikipedijom, tradicionalno organizovane kompanije istisnute su od strane “vikifikovanih” firmi zasnovanih na znanju, s umreženom ekonomijom horizontalne strukture, procenama stručnih ljudi koji su u istom ili bliskom biznisu (peer assessment), spontano organizovanim timovima, vlasništvom u rukama zaposlenih, demokratijom među zaposlenima i mobilizacijom spontanih snaga tržišta unutar hijerarhija.

Ovaj narativ nije potpuna novina. Sedamdesetih godina prošlog veka je Bill Gore, izvršni direktor američke kompanije koja stoji iza poznate tkanine Gore-Tex uveo u igru pojam “rešetkaste organizacije”, koja se sastojala od “direktnih transakcija, lične posvećenosti, prirodom datog liderstva i [ne]dodeljivanja vlasti sebi ili pak preuzimanja iste” . Osamdesetih godina 20. veka, Ricardo Semler, mladi izvršni direktor firme Semco Partners iz Sao Paola je napravio veliku buku u medijima odbacivanjem autokratskog stila vođenja koje je upražnjavao njegov prethodnik (njegov otac!), usvojivši jedan radikalni oblik „industrijske demokratije“. Početkom devedesetih, danski biznismen Lars Kolind postao je poznat po nehijerarhijskoj tj horizontalnoj (flat), osnaženoj i fleksibilnoj “špageti-organizaciji” koju je predstavio kompaniji Oticon u Kopenhagenu.

Ovi eksperimenti su privukli veliku pažnju medija, a gurali su ih američki poslovni gurui kao što je Tom Piters, mada su, opšte uzev, smatrani ekstremima i „čudnovatim fenomenima“. Ne više. Priča o kompanijama bez šefova i vertikalne džstrukture pojavljuje se sa veoma visokom i sve češćom učestalošću u poslovnoj štampi, u popularnom pisanju o menadžmentu, pop-sociologiji i tako dalje, a što se obično ogleda u kompanijama kao što su kalifornijska agrobiznis firma Morning Star ili, recimo, švedska muzička platforma Spotify. Konsultanti podstiču prakse kao što je „vladavina svih zaposlenih“ (Holacracy), koje se usredsređuju na donošenje odluka u samoupravnim timovima, a u svojstvu zamene za top-down tradicionalni koncept, hijerarhiju i upravljačka ovlašćenja. Holakratski model uglavnom su usvojila mala i srednja preduzeća, ali ima i nekoliko većih, kao što su Zappos i digitalna banka „Tochka“ u Rusiji, koji eksperimentišu s horizontalnom strukturom. U međuvremenu, „Agile“ (agilnost), pristup koji naglašava saradnju među samoorganizujućim, međufunkcionalnim timovima, implementiran je od strane banke Barclays, ili kompanij kao što su Ericsson, Microsoft, Google ili Spotify, dok američki internet prodavac Overstock koristi interne sisteme glasanja kako bi odredio sopstvene poslovne prioritete.

Drugim rečima, jedan novi narativ oko organizacije firme nije neka nevažna akademska diskusija ili pak usputni konsultantski razgovor bez ozbiljnih implikacija po realno poslovanje. Naprotiv, to su ideje koje su zaista bitne – i one već preoblikuju poslovanje.

 

Aeon.co

Kako je sendvič „pojeo“ Britaniju


Britanska industrija sendviča koja je pobedila svet danas vredi osam milijardi funti godišnje (9.124 milijardi evra). Sendvič je preobrazio način na koji pristupamo čak i obroku poput ručka, a onda je učinio isto i u osvajanju našeg doručka; sada počinje da dominira i našim navikama u konzumaciji večernjeg obroka.

Pronalazak ohlađenog pakovanog sendviča, danas gotovo neizbežnog saputnika i dodatka modernom britanskom životu je toliko uticajan, toliko raznovrstan i tako nadomak ruke da ga možda baš ovog trenutka jedete; ovaj pronalazak dogodio se tačno pre 37 godina. Kao i mnoge druge stvari koje se tiču sendviča, ovo na prvi pogled može izgledati neverovatno. Ali to je istina. U proleće 1980, Marks & Spencer, najmoćnija robna kuća u Britaniji počela je da u svojim prodavnicama prodaje pakovane sendviče. Ništa preterano „fensi“: Losos i krastavac. Jaje i kres-salata. Trouglovi od belog hleba u plastičnim pakovanjima, pohranjeni u portabl-kutije, kao užina, na poslu… uz sve ostale stvarčice koje stalno držimo uz sebe. Cene sendviča idu već od 43 penija (49 evro-centi odnosno pola evra).

Makar i letimičan pogled na britansku industriju sendviča – vrednu preko devet milijardi evra godišnje – čini se kako je nezamislivo da to i ranije nije bilo isprobano, ali nije.

Ako ništa drugo, izgledalo je čudno. Ko bi platio za nešto što bi se isto tako lako moglo napraviti kod kuće? “Kada je sve to sa sendvičima počelo, svi smo mislili da je to bilo pomalo smešno”, rekao je Endrju Mekenzi, koji je nekada vodio odeljenje za hranu u edinburškoj prodavnici M&S. Međutim, oni su se prodali tako brzo da je eksperiment sa sendvičima odmah uveden i u praksu: sa pet prodavnica pojavili su se u 25, a onda na 105.

Bez svesne namere da postanu simbol savremenog stila, zapakovani sendviči jesu sjajan prikaz novog načina života i rada.

Svaki supermarket je odmah poklekao ovom trendu. Naširoko i nadugačko po zemlji Britaniji, kuvari, pekari i mnoštvo raznovrsnih dilera prestali su sa svojim dotadašnjim biznisom da bi promptno otpočeli sa industrijskom proizvodnjom sendviča. Sendvič je prestao da bude neka usputna misao ili užina kupljena iz očaja, postavši „gorivo“ jednog dinamičnog, preduzetnog postojanja savremenog čoveka.

Mladi diplomirani ekonomista po imenu Rodžer Vajtsajd je tada preuzeo dužnost šefa odseka za sendviče pri lancu M&S prodavnica. Masovno pravljenje sendviča koje biste mogli da, ako je potrebno, otvorite i konzumirate na ulici, transformisalo je ponašanje ljudi. “Trenutno zadovoljstvo i potpuna pogodnost i isporuka”, rekao je Vajtsajd; shvatio je da su Pret a Manger, Starbucks, Costa Coffee i Subway spremni da u ovom poslu odu mnogo dalje. Industrija sendviča se tokom 1990-tih utrostručila. Do kraja 20. veka, više ljudi u Britaniji je proizvodilo i prodavalo sendviče nego što je radilo u poljoprivredi!

Tokom vekova svog postojanja, jedna od najvećih prednosti sendviča je bila kako se on nekako sasvim prirodno ugradio u živote Britanaca, omogućavajući im da ga jedu dok hodaju, čitaju, čekaju autobus, rade, sanjare ili proveravaju svoje mobilne uređaje, istovremeno se neretko služeći i prstima: štrpnuti malo sa ćoška, otresti mrvice sa stola ili odeće.

Pa ipak, to što nešto, eto, deluje jednostavno ili intuitivno ne znači da to i jeste. Uspon britanskog hladnog sendviča je u proteklih 40 godina bio plod smišljene strategije, zapanjujuć i gotovo suludo fenomenalno uspešna niša za zapošljavanje ogromnog broja Britanaca. Karijere muškaraca i žena, poput Rodžera Vajtsajda, poprimile su oblik miliona postepeno uvođenih poslovnih koraka: iznaći sortu paradajza otporniju na gnječenje, ili načina da slanina bude što hrskavija; odvijala su se vrlo opsežna i detaljna istraživanja molekularne strukture hleba, ali i „kompresionih svojstava salate“ (kraće rečeno: kako odgajiti salatu koja se, pritisnuta hlebom, neće sparušiti). Opsednut savršenstvom i osvajanjem što većeg dela tržišnog kolača, svet sendviča je, što ne iznenađuje, odavno prerastao u tržišnu nišu koja je stalno pod pritiskom trajne i nemilosrdne konkurencije. Već je običajena pojava da svake sedmice rivalski sendvič-mejkeri velikih igrača međusobno „razmenjuju“ svoje „fore i fazone“ – kreativne detalje koje „pozajmljuju“ jedni od drugih, da bi potom napravili „svoju, pravu stvar“. Jedan od bivših dobavljača za M&S lanac sendviča rekao je da unutar ove sendvič-arene postoji „apsolutna strast“ među takmacima . “I to među svima njima… tako mora biti.”

Britanski proizvođači sendviča traženi su širom Evrope i rado ih pozivaju u Rusiju ili na Bliski istok u svojstvu „svakolikih savetnika“: od uputstava za ambalažu i proizvodne linije do “osećaja u ustima” i sorti kres salate najboljih za pripremu sendviča. “U Saudijskoj Arabiji apsolutno obožavaju priču o engleskom vojvodi (od Sendviča), ili o podlacu”, kaže jedan vlasnik pogona za sendviče. A tokom nedelja izveštavanja, pisac ove storije kaže da nije naišao ni na jednu osobu koja je makar i posumnjala da ovaj dugotrajni procvat posla sa sendvičima neće trajati i u godinama koje dolaze. „Ovo je ogroman biznis. Svi smo u njemu. I mi to radimo mnogo, to je naš pregled tržišta“, rekao je Martin Džonson, izvršni direktor Adelie Foods, glavnog dobavljača sendvičima za brojne britanske kafiće i univerzitete.

Najočigledniji – i najambiciozniji – plan koji su „skovali“ kreativci iz industrije sendviča je da nas nateraju da ih jedemo tokom čitavog dana. Uočljivo je i da ljudi iz ovog biznisa retko kad govore o doručku, ručku ili večeri. Umesto toga, oni govore o “dnevnim porcijama”, “prilikama” i “misijama”, a svaka od ovih „prilika“ je dobra za – sendvič. U 2016. godini, britanska javnost je procenila da je bilo pet milijardi „sendvič-misija“, a one su vremenski sve ravnomernije raspoređene tokom dana. U poslednjih nekoliko godina, najveći razvoj u poslovanju sa sendvičima je bilo uspešno ciljanje na doručak kao na najbitniji obrok ljubitelja sendviča. A sledeća granica koju treba osvojiti, kako već logika diktira, jeste večera – ili, kako je opisuju u Adelie Foods, “fragmentacija večernje prilike”.

 

Topla preporuka, ovu priču u celosti možete pročitati na sajtu Gardijana

Vrtovi Arkadije – Mozak sa ukusom skroba


Popaj je ostao u neznanju, nije imao ko da mu dojavi. Od halapljivog gutanja spanaća nabubreli su mu jedino mišići. Da je navalio na žitarice, koliku bi mu tek glavu imao. Kako to znamo?

Skorašnje istraživanje pokazalo je da su ugljeni hidrati pospešili porast sive mase u lobanjama naših pradavnih predaka. Šta će na to reći srpski sladokusci koji na sav glas od belosvetskih nasrtaja brane domaće iznutrice i kobasice? Ništa, ugledaće se na snažnog mornara iz crtaća i prionuće više na (suho)mesnate đakonije.

Zašto je priroda to uradila svom dvonožnom prvencu? Em ga je prisilila da se uspravi i da se od tog doba neprestano vajka zbog bolova u leđima, em ga je naterala da izobilno guta skrob. Kudikamo mu je bilo lakše da proviri iz svoje mračne pećine, mlatne toljagom po glavi prvog mamuta koji naiđe i mesecima prehranjuje ženu i čeljad? Čudni li su putevi uspinjanja do razuma.

„Vi ste to što jedete, i što su jeli vaši preci”, podučava jedan naučni iskaz. U pleistocenu, razdoblju koje je potrajalo od pre dva i po (2.588.000) miliona do 11.700 godina, niko nije ispisivao (svi su bili blaženo nepismeni), ni u stenama urezivao jelovnike.

Čuvari vatre

Namirnice bogate skrobom tim Namirnice bogate skrobom, tim “gorivom” zaslužnim za razvoj ljudskog mozga i inteligencije

Otkuda saznanje šta je čovek, koji je tada poprimio sadašnji izgled, svakodnevno jeo? Jednostavno, pažljivo su prosejani tragovi hemikalija u praistorijskim ostacima kostiju.

Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Naučnici su odavno upućeni u to da su navike u ljudskoj ishrani pretrpele duboku promenu, jer se u obrocima iznebuha pojavio novi dodatak – meso. I tako bi ostalo da iznenada nije uskočio drugi prilog, ugljeni hidrati, za koji se nagađa da je odigrao presudnu ulogu. Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Navalite na pahuljice (Vikipedija)

Ugljeni hidrati su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu, sastoje se od atoma ugljenika, vodonika i kiseonika. Poslednja dva su u istoj srazmeri 2:1 (dva vodonikova, jedan kiseonikov) kao u vodi. U biohemijskom smislu razvrstavaju se na šećere, skrob i celulozu.

Skrob (žitarice, hleb i testenine) obiluje složenim ugljenim hidratima, a šećer (voće, džem i slatkiši) jednostavnim. Po količini unosa, skrob je najvažnija čovekova i životinjska hrana, jer čini više od polovine pojedenih ugljenih hidrata.

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje.

Molekul glukoze tj šećeraMolekul glukoze tj šećera

Konačan razlaz s majmunima desio se pre oko sedam miliona godina, a naši čovekoliki prepotopski srodnici nastavili su da naveliko žvaću biljke bogate vlaknima. Na otprilike pola puta do danas dohvatili su se mesa, što potkrepljuju kamene alatke i životinjske kosti: nevešto su ga gulili i usput izvlačili koštanu srž.

Nekako u isto vreme ovladali su kuvanjem, iako otkriće vatre još nije sasvim rasvetljeno: nedvosmisleno je utvrđeno da su u svojim staništima 300.000 godina neprestano održavali oganj da se ne ugasi. Odatle potiču svi potonji čuvari plamena, u doslovnom ili prenesenom značenju. Pojedini istraživači, pak, smatraju da su praljudi čudesnu veštinu naučili znatno ranije: pre milion i 800 hiljada godina!

S kuvanim mesom, kako se pretpostavlja, unosilo se više proteina, masti i energije, pa su hominidi narasli i napredovali. Evolucioni genetičar Mark Tomas, sa Univerziteta Koledž u Londonu, osporava takvo viđenje ističući da se nešto drugo krčkalo na ognjištu: gomolj (krtola ili tuber) i ostale biljke sa zadebljanim podzemnim stablom u obliku grudve bogate skrobom (amylum).

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje. Pljuvačka, naime, sadrži enzim amilazu koja odmah razlaže ovakve namirnice, kudikamo lakše ako su prokuvane. Za poređenje: kuvani krompir se u stomaku 20 puta brže svari od sirovog! Tako su divlje skrobnice većom hranljivošću obogatile ishranu.

Drugi nagoveštaj da se prešlo na takvu hranu nalazi se u DNK. Za razliku od šimpanze, najbližeg živog evolucinog srodnika, koji ima samo dva, čovek nosi 18 umnožaka (kopija) gena za amilazu, što znači da je nekoliko puta ubrzao razgradnju hranljivih sastojaka iz skroba.

Ješniji – pametniji

Kada su geni za amilazu prvi put otkriveni, pohitalo s predviđanjem da su nastali maltene s drevnim zemljoradnicima. I da je unošenje žitarica poguralo prirodno odabiranje (selekcija) pojedinaca koji su brže i lakše prerađivali amilazu. Skorašnje proučavanje, međutim, potvrdilo je da se višak ovih gena pojavio mnogo pre nego obrađivanje zemlje.

Mark Tomas, sa svojim saradnicima, taj događaj je povezao s otkrićem vatre i kuvanjem hrane, zbog čega su ljudi sa suviškom amilaze češće preživljavali i razmožavali se prenoseći ovo svojstvo na svoje potomstvo. To gorivo je, dakle, pospešilo uvećanje mozgova! Nagli porast se dogodio pre 800.000 godina, pa sadašnji čovekov mozak sagori gotovo četvrtinu unetih kalorija.

I skrob u tegli (Vikipedija)

Osporavanja nisu izostala, uprkos mnoštvu prikupljenih činjenica kojima se osnažuje značaj ugljenih hidrata u razvoju ljudske vrste. Evolucioni bilog Greg Rej, sa Univerziteta Djuk, upozorava da još nije valjano obrazloženo kada su geni za amilazu počeli da se umnožavaju.

Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje.

S kojih razloga je čovek obdaren toliko velikim mozgom? U poređenju s gotovo svim životinjama, on u procentima čini popriličan deo ljudske telesne težine. Od pojave prvih izdanaka roda homo (Homo habilis ili vešti čovek), pre dva miliona godina, udvostručio je veličinu. Vratimo li se još dalje u prošlost, u odnosu na najranije pretke, kao što su australopiteci koji su živeli pre četiri do dva miliona godina, trostruko je krupniji.

Otkuda toliko povećanje? Istraživači su godinama mozgali da rasvetle jednu od najgolicavijih evolucionih zagonetki, tako su se iskristalisale tri vodeće prepostavke: klimatske promene, zahtevi sredine i društveno nadmetanje.

Prva pretpostavka, dakle, nagovešćuje da su nepredvidive vremenske prilike i znatna klimatska kolebanja potpomogla usavršavanje sposobnosti naših dalekih preteča da misle unapred i da budu pripravni za svakojake nedaće, što je urodilo većim i vičnijim mozgom.

Druga iznosi da su se naši prapreci, kada su napustili područje ekvatora, suočili sa izazovom opstanka – nedostatkom hrane i drugih potrepština. A da bi to prevazišli, morali su da budu malo bistriji. I manje izlaganje štetočinama (parazitima) moglo je da ima isti ishod. Kako se potonje objašnjava?

Ukoliko je telo prinuđeno da se rve s tim uljezima, ono upošljava celokupnu odbranu (imuni sistem), trošeći kalorije koje bi pospešile porast mozga. U krajevima severno i južno od ekvatora, naime, obitava manje parazita.

I na kraju, treća podrazumeva da je društveno utrkivanje za ovladavanje sve oskudnijim izvorima uticalo na moždanu veličinu. S porastom stanovništva više se pojedinaca borilo za iste sirovine, a to je podstaklo razmišljanje. Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje. Manje vičniji su umirali uvećavajući tako verovatnoću preostalih da opstanu. Iz pokolenja u pokolenje u toj nemilosrdnoj utakmica ljudi su bivali pametniji.

Točak evolucije nije zaustavljen: nadmetanje za veće mozgove nastavlja se i u naše vreme.

I još jedna zanimljivost:

Čovekova porodica – porodica hominida – sastoji se od orangutana, gorila, šimpanzi i čoveka, pod zajedničkim nazivom veliki čovekoliki majmuni.

Ljudi i majmuni su imali istog preteču pre 20-25 miliona, pacovi i majmuni su se razdvojili pre 16-23 miliona godina. A svi zajedno potiču od prethodnika koji je živeo pre, otprilike, 80 miliona godina.

Stanko Stojiljković, Nova Galaksija

Naučni eksperiment dug pola milenijuma


Mikrobiolozi su 2014. godine započeli studiju koja bi, kako se nadaju, trebalo da se nastavi još dugo nakon njihovih života. Ovu interesantnu naučnu avanturu donosi američki magazin Atlantik.

U (ne tako) dalekoj budućnosti, recimo 2514. godine, neki budući naučnici će doći na Univerzitet u Edinburgu (pod pretpostavkom da taj univerzitet još uvek bude postojao), otvoriti drvenu kutiju (pod pretpostavkom da kutija u međuvremenu ne bude izgubljena), i rastaviti set staklenih laboratorijskih bočica unutar kojih su se stare suve bakterije uzgajale 500 godina. Sve ovo pretpostavlja da čitav eksperiment neće u međuvremenu biti zaboravljen, da uputstva do polovine trećeg milenijuma ne budu iskrivljena ili zaboravljena, kao i da će nauka – ili neka njena verzija – još uvek postojati te 2514. godine.

Do tada, naučnici koji su sanjali ovaj 500-godišnji eksperiment – Ralf Meler (Ralf Möller), mikrobiolog iz nemačkog aerokosmičkog centra, i njegovi britanski i američki saradnici – biće već prilično dugo mrtvi. Oni nikada neće doznati odgovore na pitanja o dugovečnosti bakterija, koja su njih zaintrigirala 2014. godine. Melerov saradnik na Univerzitetu u Edinburgu, Čarls Kokel (Charles Cockell), jednom je „zaboravio“ na sušenu Petrijevu posudu cijanobakterije Chroococcidiopsis „samo“ deset godina, da bi hotimice otkrio da su njene ćelije još uvek bile u životu. Naučnici su oživeli bakterije iz mesnih konzervi starih 118 godina i, još kontroverznije, one koje su se milionima godina nalazile „zarobljene“ u kristalima ćilibara i soli.

Sve ovo sugeriše, kaže Meler, da “život na našoj planeti nije ograničen ljudskim standardima”. Razumevanje onoga šta to, zapravo, znači, zahteva rad koji prevazilazi ljudski životni vek.

Fizički, 500-godišnji eksperiment se sastoji od 800 jednostavnih staklenih bočica koje sadrže ili Chroococcidiopsis ili drugu bakteriju, Bacillus subtilis. Staklene bočice su hermetički zatvorene tj zapečaćene plamenom. Polovina ih je zaštićena olovom, kako bi ih zaštitili od zračenja radona i kosmičkih zraka koji mogu izazvati oštećenje DNK (Dupli set bočica se kao rezerva nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Londonu radi podrške održivosti ovog jedinstvenog projekta). Svake druge godine tokom prve 24 godine, a potom na svakih 25 godina u narednih 475, naučnici bi trebalo da testiraju osušene bakterije radi ispitivanja njihove održivosti i oštećenja DNK. Prvi skup podataka iz eksperimenta objavljen je prošlog meseca.

Otvaranje bočica, dodavanje vode i brojanje kolonija koje rastu iz rehidriranih bakterija je onaj lakši deo posla. Onaj teži deo glasi: kako obezbediti da neko, nakon smrti začetnika eksperimenta, nastavi da ga, shodno zacrtanom planu, sprovode i u budućnosti. Tim je ostavio USB memoriju sa instrukcijama, za koje Meler shvata da nije dovoljno solidan način, s obzirom brzinu kojom digitalne tehnologije zastarevaju. Takođe su na papiru ostavili štampanu kopiju sa instrukcijama. “Pa ipak, samo razmislite o stanju tog papira starog 500 godina”, kaže on, kako bi požuteo i raspao se. „Treba li uputstva urezati u kamen? Ili da ih urežemo na metalnu ploču? ”Ali, šta ako neko ko ne može da čita napisano dođe u kontakt i odluči da tu metalnu ploču s uputstvima shvati kao hladnu, sjajnu relikviju, kao što su nekada grobari pljačkali drevne grobnice?

Pola milenijuma od danas – nijedna strategija neće stoprocentno osigurati sprovođenje eksperimenta do kraja. Ovaj tim, stoga, traži da istraživači, na svakih četvrt veka, kopiraju uputstva kako bi ostali jezički i tehnološki ažurirani, tj ostali “u toku” zbivanja.

Meler i njegove kolege su među najambicioznijim naučnicima koji planiraju dugoročni eksperiment, mada postoje i drugi koji su mu prethodili.

Fizičar po imenu Tomas Parnel je 1927. izlio katran u levak i tako počeo da meri viskoznost supstance koja se veoma sporo slivala. Kada je Parnel umro, niz fizičara je ovaj eksperiment s padom, tj gravitacijom i viskoznošću brižljivo održavao u životu, disciplinovano beležeći svaku “kap” tj grumen. Poslednja kap (odnosno grumen) katrana pala je u aprilu 2014. godine, a ovakav eksperiment može trajati dokle god u levku ima katrana.

Nekoliko dugoročnih studija urađeno je i u oblasti biologije biljaka. Na engleskom imanju magnata koji se bavio proizvodnjom poljoprivrednog đubriva, naučnici su proučavali kako različita gnojiva utiču na pojedine kulture koje se uzgajaju na istim poljima, prateći ih iz godine u godinu počev od 1843. godine. U Ilinoisu, poljoprivredni stručnjaci su sprovodili studiju uzgajanja kukuruza od 1896. godine. Jedan botaničar sa Univerziteta u Mičigenu je 1879. godine zakopao 20 staklenih bočica od 50 semenki koje je trebalo redovno iskopavati i testirati na održivost. Položaj bočica čuva se u tajnosti kako bi se sprečila zloupotreba. Poslednja boca će biti iskopana 2020. godine.

Na državnom univerzitetu Mičigen obavlja se i eksperiment s Ešerihijom koji bi mogao da traje vekovima. Od februara 1988, laboratorija mikrobiologa Ričarda Lenskog posmatra kako E. coli mutira i evoluira tokom generacija. Trenutno su na generaciji 70.500. Iz razloga što se E. coli tako brzo replikuje i umnožava, razvoj ove bakterije deluje poput hiper-brze evolucije.

Uprkos prirodi ovog eksperimenta, Lenski nije razmišljao o dalekoj budućnosti. Mislio je da će eksperiment trajati nekoliko godina, i u jednom trenutku, kada je osetio da je prikupio koliko god je mogao informacija, pomislio je da bi mogao da ga okonča. “Međutim, kad god bih svojim kolegama pomenuo da bih uskoro mogao da ga privedem kraju”, priseća se, “odgovorili bi mi da to’ne mogu da učinim’. To me je navelo da shvatim da naučnici cene ovaj eksperiment upravo zbog te njegove dugovečnosti kao i potencijala za neka nova iznenađenja.” Njegova laboratorija je 2003. napravila jedan od najneverovatnijih nalaza. E. coli je odjednom razvila sposobnost da „pojede“ molekul nazvan citrat. Na osnovu posmatranja prethodnih generacija kulture ove bakterije, koje njegova laboratorija redovno zamrzava i arhivira, jedan Lenskijev diplomac je bio u stanju da rekonstruiše niz mutacija koje su postepeno dovele do onoga što je izgledalo kao „brzi prekidač“ ka fazi razvoja u kojem je ova bakterija promenila svoje “navike”.

Svakoga dana, već 30 godina, neko u laboratoriji Lenskog prenosi Ešerihiju koli u novu posudu i to koristeći istu vrstu staklenih posuda i isti medijum. Bakterije su, baš kao i same laboratorijske tehnike za njihovo proučavanje vremenom evoluirale – naučnici sada mogu da, recimo, sekvenciraju čitav genom E. coli – a on će nastaviti da se stalno menja. Lenski je, izgleda, pronašao kolegu spremnog da se obaveže kako će održavati eksperiment kada se njegvo kreator bude povukao.

“Naravno, da bi se ovakav eksperiment nastavio, pretpostavka je da nauka i dalje izgleda kao što izgleda danas, u smislu da će univerziteti postojati, da će biti profesora sa laboratorijama i tako dalje”, kaže Lenski. “Ipak, ako se ne gleda toliko daleko u prošlost, to nikako nije uobičajen način na koji nauka funkcioniše.” Do pre samo nekoliko stotina godina, novac za naučna istraživanja poticao je uglavnom od bogatih pokrovitelja, a ne od vladinih agencija.

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da nije nije nikakva nepoznanica

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da više nije nikakva nepoznanica (phys.org)

Vekovnom eksperimentu je potreban i dugoročni finansijski plan, a Lenski je tražio svog bogatog pokrovitelja. Njegov eksperiment je uživao finansiranje od strane vlade, ali je on bio svestan nepouzdanosti ove finansijske linije, posebno ukoliko u jednom momentu državna podrška nauci erodira. Lenski bi, u idealnom slučaju, želeo da stvori zadužbinu, pa je seo i izračunao: Zadužbina od 2,5 miliona dolara bi obezbedila povrat od oko 100.000 dolara godišnje, što bi trebalo da pokrije troškove za materijal i plate tehničara koji su na eksperimentu zaposleni na dnevnom nivou. “Tako da bih bio izuzetno zahvalan ukoliko bi se odazvao neki veliki donator”.

Molerov 500-godišnji mikrobiološki eksperiment je daleko jeftiniji i zahteva uključenost manje broja stručnog osoblja, jer taj posao može da obavlja samo jedan istraživač na svakih 25 godina. To od ljudi, međutim, zahteva da pamte i vrednuju nauku kao dragocen poduhvat, i, naravno, da poseduju resurse da ga sprovode. S obzirom da je eksperiment počeo 2014. godine – pre nego što su neki svetski događaji učinili da svi shvate kako saradnju između Britanije, Nemačke i Sjedinjenih Država možda ne treba uzeti zdravo za gotovo – pisac ovih redaka je pomenuo Meleru da čak i planiranje eksperimenta koji bi trajao 500 godina zahteva izvesnu količinu optimizma u pogledu stabilnosti sveta u kojem danas živimo.

Zamislite, rekao je, prvog čoveka koji je krenuo da istražuje: “Šta je iza sledećeg brda? Šta je iza sledeće reke? Šta je iza sledećeg okeana? Naša radoznalost je uvek obeležena optimizmom.“ Dakle, za ovakve i slične interesantne eksperimente, koji bi mogli dovesti do velikih otkrića, naučnik, kao radoznalo biće, treba da nastavi da se upušta u nepoznato i pritom stalno bude optimista.

 

The Atlantic

Startap koji zapošljava u ime kanadske vlade


Talent Cloud je pilot-projekat koji pokušava da modernizuje način na koji Kanadska savezna vlada angažuje izvođače radova pod ugovorom, pritom obezbeđujući zaštitu radnih prava zaposlenih. Kraće rečeno, “neki novi klinci” iznašli su način da višestruko brže i efikasnije odaberu prave ljude i angažuju ih na potrebnim pozicijama u javnim službama Kanade.

“Odmetnuta” grupa saveznih državnih službenika sa sedištem u Otavi gradi prvi svetski „motor za regrutaciju“ radnika koji žele da rade u vladi. GC Talent Cloud već privlači međunarodnu pažnju zbog pokušaja da se ponovo zamisli način na koji savezna vlada angažuje za kratkoročne poslove. Ovaj pilot-projekat trenutno je smešten u kancelariji glavnog službenika za informisanje, u Sekretarijatu Odbora za trezor.

Tim samoproglašenih inovacijskih entuzijasta koja stoji iza startup firme Talent Cloud nemaju nikakvog iskustva u odabiru kadrova, ali imaju ambicije da razreše jedan od najneefikasnijih, najskupljih i najtvrdokornijih problema u kanadskoj vladi – problema s menadžmentom tj upravljanjem. Prema javno dostupnim izveštajima o budžetima i državnim računima, Otava troši 12,9 milijardi dolara godišnje na ugovore sa spoljnim saradnicima. Veliki deo ove sume se troši na konsultante, izvođače radova, zaposlene na određeno vreme i druge privremene radnike – takozvanu javnu službu u senci – jednostavno zato što procedura za trajno dobijanje posla traje predugo.

Dugoročna vizija Talent Cloud-a nije ništa drugo do revolucija u odabiru kadrova, koja je decenijama izbegavala vladine reformatore. Ako bi bio uspešan, ovaj pilot-projekat mogao bi da uspostavi novi sistem odabira kadrova, koji bi zamenio stari i prespori sistem koji je trenutno još uvek aktuelan: sistem trajno zaglavljen u pravila i procedure… toliko da je državi potrebno 197 radnih dana kako bi zaposlila novog radnika.

Ambiciozni cilj ovog tima je da proceduru regrutacije novih uposlenika i njihov puni stalni angažan u državnoj službi smanji na 30 dana, kao i eliminisanje agencija za zapošljavanje i drugih posrednika, ali i da se većem broju vladinih radnika omogući pristup beneficijama i sindikalnoj zastupljenosti (jer, u tom slučaju, sindikati brane radna pravo uposlenika). Stoga, ne iznenađuje da unutar birokratskih struktura kanadske vlade ima onih koji na ovaj projekat gledaju sa skepticizmom.

Tim remetilaca sadašnje kolotečine

Talent Cloud je počeo sa četiri zaposlena iz vladine birokratije koji su radili na raznovrsnim inovativnim projektima u „Prirodnim reusursima Kanade“ (Natural Resources Canada) sa ciljem da javni službenici postanu fleksibilniji u tome kako i gde (tj na kojoj poziciji) rade. Počeli su da se sastaju nakon radnog vremena kako bi razgovarali o tome kako direktno angažovati i bolje upravljati vladinim „letećim radnicima“ tj „ugovorcima“, onima koji dolaze na određeno vreme a onda odlaze – a ne da ih zaposle preko agencija za zapošljavanje.

Tokom naredne tri godine, oni su razvili plan, ali nisu imali prostorije za svoj startup, a ni novac. Pokucali su na vrata zamenika ministra sve dok nisu uspeli da prikupe budžet za pilot projekat. Glavni oficir za informisanje Aleks Benej (Alex Benay), koji je sam sebe smatrao „disruptorom“ tj remetiocem rutine unutar kanadske vlade, obezbedivši im utočište u okviru svoje kancelarije pri Odboru za državni trezor.

Kao rezultat toga, Talent Cloud je počeo da u kanadskoj vladi sprovodi svoj koncept kao tim „čudaka“ koji radi izvan normalne birokratske hijerarhije, nezavisno od Komisije za javne usluge i Kancelarije glavnog odbora za ljudske resurse, organa koji su obično nadležni za donošenje i sprovođenje politike zapošljavanja.

 „Na miru i u tišini smo čitavu stvar postavljali dobre tri godine, gurajući celu stvar do kraja, pre nego što smo bili spremni za Trenutak premijere“, kaže Lorin Hanter (Lauren Hunter), koja je idejni arhitekta projekta.

“Govorimo o promeni paradigme, a dobro izvršena promena paradigme zahteva trajnu predanost. Ponekad vlada nije dobra u istrajnosti za posvećenim ispunjavanjem sopstvenih obaveza, tako da se morate osloniti na „odmetničke“, drukčije vrste timova i one koji nisu deo sistema da biste videli stvari koje vlada ne vidi, a potom da instalira stvari koje vlada tj država nije nije bila u stanju ni da zamisli.

Kako funkcioniše Talent Cloud

Vlada trenutno zapošljava svoju radnu snagu na dva načina. Stalni radnici su uglavnom regrutovani preko Komisije za javne usluge i njene internet stranice GC Jobs, na kojoj se prošle godine prijavilo 325.000 Kanađana. Međutim, više hiljada ljudi – niko ne zna koliko ih je – angažovano je preko agencija za zapošljavanje u okviru kompleksne mreže za regrutovanje radnika u vladi na privremenim poslovima.

Talent Cloud je sada potpisao saradnju sa 12 odeljenja ministarstava, koja su spremna da eksperimentišu s regrutovanjem radnika koji koriste internet-platformu. Isprva je ovaj pilot-projekat počeo samo s realizacijom plana kako da regrutuje visoko-tehnološke radnike, ali sada regrutuje za sve poslove – od naučnih radnika do političkih analitičara.

Ovaj sajt nije ni nalik ijednoj postojećoj veb-stranici kanadske vlade. Nekoliko pozicija za poslove objavljenih na ovoj platformi napisano je jednostavnim jezikom i pruža detalje koji se obično ne nalaze u dosadnim, uštogljenim objavama za već ustanovljene pozicije istaknutim na zvaničnoj vladinoj veb-stranici GC Jobs. Oglašavanje za vladine poslove koje ide kroz stranicu startap firme Talent Cloud uključuje opis radnog okruženja, kulturu i stil rukovođenja, ko će biti vaš menadžer i da li se rad može obaviti na daljinu, to jest da li je vazan ili ne za kancelarije vladinih ustanova. Takođe će vam reći i koliko se njih prijavilo za određenu poziciju.

Hanter kaže da je Talent Cloud dizajniran da promeni ponašanje kako menadžera za zapošljavanje tako i kandidata, kako bi dobili bolja poklapanja sa zahtevima pozicija, odnosno “uklapanja u tim”.

Ne postoje neki bitni zahtevi, premda se tražene veštine i prethodno iskustvo kategorišu kao „lepo bi bilo da ih kandidat(kinja) ima“ ili, pak, da ih „moraju imati“. Ideja je da kandidati ispričaju svoju priču i pokažu svoje sposobnosti, a ne samo da nabrajaju gde su ranije radili. Hanterova je rekla da vlada propušta talente jer ne zna kako da proceni za šta su sve kandidati sposobni, kao i zato što ne mogu da razmišljaju dalje od uskih klasifikacija poslova. Tim iz Talent Cloud-a se odnosi na „stvaranje nevidljivog vidljivog“ tako što dozvoljava kandidatu da pokaže svoje znanje, veštine ili iskustvo stečeno na prethodnim poslovima ili u – njihovim životima.

Tradicionalne vrste akreditiva, kao što su univerzitetske ili fakultetske diplome, ustupaju mesto sposobnostima koje su kandidati pokazali u svom radu u drugim „epizodama“ svog života. Tehnički divovi kao što su Google, Apple ili Shopify od kandidata ne zahtevaju diplome.

 „Na ljudska bića moramo gledati drukčije, baš kao i na njihove kapacitete, koje moramo promatrati na raznovrsne načine“, kaže Hanterova. “Neki od najboljih programera na svetu izašli su iz srednje škole i odmah pokrenuli sopstvene kompanije. Tražeći isključivo univerzitetske diplome, mi bismo sve najbolje talente zanemarili od samog početka.“

Još jedno dugotrajno iritirajuće dejstvo po one koji se prijavljuju za radne pozicije u kanadskom javnom servisu je obaveza da komisiji predoče originalne kopije njihovih diploma ili svedočanstava o stepenu i vrsti stručne spreme. Ova dokumenta moraju biti obezbeđena za svaki posao na koji se prijavljuje, a njihovo pronalaženje često podrazumeva prekopavanje tavana ili podruma roditeljskih kuća. Talent Cloud potvrđuje sve te akreditive i reference tako da ne moraju ponovo da se obrađuju svaki put kada neko podnese zahtev za posao. Tim ovog startapa će, takođe, proveriti rezultate testova koje kandidati za posao preuzimaju za određene pozicije, kako bi ih mogli ponovo koristiti kada se prijave za neki drugi posao.

Promene poput ovih će uštedeti dosta vremena u popunjavanju kadrova. Komisija za zapošljavanje u javnoj službi procenjuje da se oko 112 od 197 dana, koliko je potrebno osoblju da odabere prave kandidate za pozicije, utroši na beskonačni pregled papira, procenu i evaluaciju.

Odbacivanje posrednika

Projekat prati ista pravila za zapošljavanje, uključujući one za službene jezike, privatnost i pristupačnost, ali regrutuje direktno za odeljenja, zaobilazeći agencije i preusmeravajući naknade koje naplaćuju u poboljšanje benefita.

Hanterova je sklona da oslanjanje ministarstava na agencije za privremeno zapošljavanje nazove “tamnom stranom” gig ekonomije (to su radnici s kratkotrajnim ugovorima ili frilenseri, nasuprot stalno zapolenima). Agencije naplaćuju marže na plate isplaćene radnicima, što je jedan dugogodišnji rukovodilac agencije rekao da se kreću od 20% do 60%, ali mogu ići niže ili više u zavisnosti od specifičnosti veština uposlenika i potražnje.

“To je mračna strana jer ljudi koji su najugroženiji završe u tim situacijama”, kaže Hanterova. „Želimo Kanadu da pokaže, kao poslodavac ali i na međunarodnom planu, šta znači stvoriti „tržište frilenserima“ koje štiti prava radnika (tj. frilensera). Novac koji vlada troši na režijske troškove koje joj uzimajuposredničke agencije je novac koji se može direktno pretvoriti u beneficije za radnike – i još uvek može uštedeti novac kanadskih poreskih obveznika.

Hanter naglašava da “ne puca u agencije za privremene poslove”. “Niko nije odlučio da troši stotine miliona dolara godišnje na nabavke koje iziskuju velike režijske troškove. To je samo krajnji rezultat upotrebe zastarelog kadrovskog sistema koji ne funkcioniše. ”

Zaštita prekarnih radnika u javnoj službi

Talent Cloud ispunjava termine u rasponu od tri meseca do tri godine. Nakon tri meseca rada zaposleni imaju pravo na beneficije, a nakon šest meseci ispunjavaju uslove za sticanje penzija.

Kao najveći poslodavac u zemlji, tvrdi Hanterova, kanadska vlada bi trebalo da uspostavi „zlatni standard“ za sve poslodavce koji zavise od privremenih radnika. Kanađani za koje se smatra da su u nesigurnim ili nestalnim, kratkotrajnim i frilenserskim radovima sada čine do 30% ukupne radne snage ove severnoamerčke zemlje.

 „Vlada Kanade je jedan od najvećih korisnika zapošljavanja frilensera u zemlji a mnogi od ovih radnika nemaju mogućnosti da ostvare bilo kakva radna prava, beneficije ili sindikalnu zastupljenost. Način na koji ćemo se ponašati na tržištu će postaviti nacionalnu „lestvicu“ za ono što će ova privremena ekonomija izgledati u Kanadi “, kaže Hanterova.

GC Talent Cloud je nastupio u oktobru prošle godine. Očekuje se da će do početka marta biti popunjeno 25 pozicija, dok još desetine pozicija obrađuju. U roku od pet godina, ovaj startap se nada da će procesirati 20.000 ljudi, od kojih će barem polovina dobiti beneficije koje sada, kao privremeni radnici, ne dobijaju.

Entuzijasti i skeptici

Projekat je privukao pažnju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, koja ga prati kao studiju slučaja za gradnju modela zapošljavanja u javnim službama.

Talent Cloud takođe sarađuje sa Institutom za tehnologiju u Masačusetsu na blokčejnu za prepoznavanje akreditiva koji bi radnicima omogućio da njihovi akademski i radni zapisi budu zaštićeni od neovlašćenog pristupa, a poslodavci će imati obavezu o čuvanju poverljivosti njihovih podataka i osloniti se na validnost njihovih dokumenata.

“Ako bi neko u vladi imao mandat da osmisli budući sistem za frilensere, mi, u tom slučaju, ne bismo radili ovaj posao”, kaže Hanterova. “Mi to radimo zato što je ova teritorija još nije zaposednuta, a naravno od kritične važnosti za budućnost Kanade.”

Ukratko, Talent Cloud radi na riziku i inovacijama koje vlada pokušava da podstakne u javnom servisu. Ali, kao i kod najradikalnijih ideja koje se pojavljuju unutar birokratije, ima onih koji na ovaj projekat gledaju sa skepticizmom.

Dugogodišnji birokrati primećuju da je vlada i ranije išla ovim putem, sarađujući sa agencijama koje nikada nisu radile kao što su se njihovi državni poslodavci nadali. Oni tvrde da je Talent Cloud moderan tvist za konsalting i reviziju Kanade i njegovog prethodnika, Biroa za konsalting u menadžmentu. Vlada je, takođe, 70-tih godina stvorila pul za pomoćnu radnu snagu u okviru javnog servisa, ali je nakon nekoliko godina raspuštena.

“Sve što oni, zapravo rade svodi se na osnivanje sopstvenog aparata za regrutaciju kadrova koji će zameniti posredničke agencije za zapošljavanje”, kaže jedan visoki kanadski birokrata. A ta percepcija i jeste, zapravo, problem za sindikate radnika iz javnih službi, posebno one koji žele da sve manje ugovarača radi u vladi.

Sindikati su godinama protestovali zbog angažovanja „ugovoraca“, jer rade posao koji bi mogli obavljati stalno zaposleni. Tim Talent Cloud-a bi se mogao suočiti sa teškom borbom kako bi privoleli sindikate da podrže njihove napore, jer sada govore i o obezbeđivanju benefita onima koji su zaposleni po ugovoru.

Hanterova ističe da će privremeni radnici koje njihov startap regrutuje biti uglavnom za privremene pozicije, koji su klasifikovani kao sindikalni poslovi (a samim tim i sindikalna prava). Svi poslovi će biti dobijani putem javnih konkursa.

Debi Davijo je predsednica Profesionalnog instituta javne službe Kanade (PIPSC), druge po veličini federalne unije, koja predstavlja profesionalce, od naučnika do revizora za tehnološke radnike. Ona kaže da je veliki problem sa autsorsingom (radom na daljinu, tj putem interneta) to što javni službenici žele da dopru do boljih radnih pozicija – onih koje sada dobijaju radnici po ugovoru sa specifičnim veštinama – ali im država ne daje šansu (tj finansijsku potporu) da se obuče za takve pozicije.

PIPSC je već dugo vremena tvrdio da su prakse ugovaranja produbile veštine IT radnika u vladinom IT sektoru. Vlada koristi ugovarače za najnovije ili napredne tehnološke veštine, ostavljajući javne službenike da obavljaju rutinske ili niže zadatke, bez ikakvog dodatnog finansiranja njihovog usavršavanja na redovnoj osnovi.

Davijo kaže da „Talent Cloud ne utiče na sav pul talenata koji se trenutno u javnom servisu – talente koje kanadska vlada ne obučava, ne usavršava niti priprema za zahteve budućih poslova. Možda je to sve što nam je potrebno kako bismo dobili potrebne profile radne snage.“

Photo: GC Talent Clou, Lorin Hanter. Foto: Fred Chartrand

Ketrin Mej, policyoptions.irpp.org

Treba li premestiti svoj startup u Silicijumsku dolinu?


Upoređeni su odgovori na to pitanje iz 2009. i 2019 i evo kakav je ishod.

Često je najbolji savet onaj koji zavisi od situacije, a situacija na području zaliva San Franciska (Bay Area) se u poslednjoj deceniji dramatično promenila. Evo malo detaljnijih opisa i osvrta na dva odgovora koja bi jedan startaperski osnivač dobio na pitanje: „Da li da premestim svoju startup firmu u Silikonsku dolinu?“ Pa, zavisi… od toga da li su to pitate 2009. ili 2019. godine.

Da li da se preselite u Silikonsku dolinu – odgovor za 2009. godinu:

Pre 10 godina bilo je lako dati savet kada su osnivači pitali treba li se preseliti u Silikonsku dolinu. Odgovor je bio svesrdno “da!”

Poznata je činjenica da je broj investitora u Silikonskoj dolini, kao i broj talentovanih ljudi na tom mestu veći nego bilo gde drugde..

Startup firmama sa visokim rastom, definisanim kao one koje pokušavaju da ostvare prihod od 100 miliona dolara u periodu manjem od jedne decenije (ono što vam je potrebno da privučete elitne investitore i da postignete status jednoroga), potrebni su talentovani članovi tima i „vagoni keša“.

Ne postoji mesto na svetu na kojima te dve stvari ima u većem izobilju od Zalivske oblasti.

Ukoliko želite da se latite filmskog posla, idete u Los Anđeles jer je to mesto za talente, novac i distribuciju. Ako želite da napravite jednoroga ili dekakorna, dolazite u Zaliv (dekakorn – startap firma koja je postigla 10 milijardi dolara)

Oko ovih stvari nikada nije bilo neke polemike.

Veliki startup osnivači mogu doći praktično sa bilo kog mesta na planeti, ali ovde, u Silicijumskoj dolini, oni grade svoje velike poslove.

Naravno, mogli bismo onda i danas videti kako su svoj život započeli Groupon (Čikago), Tumblr (Njujork) i Snapchat (Los Anđeles), ali bismo u Zalivu uočili i još mnogo Ubera, Airbnbs-a, Fejsbuka, Guglova i Tesli.

Ponuda i potražnja funkcionisali su izuzetno dobro za investitore u zalivu San Franciska, koji nisu osetili bilo kakav FOMO sindrom tako što su se držali startupa u Silicijumskoj dolini. Verovatno većina vi-sijeva (VC, venture capitalist) još uvek ne želi da avionom leti predaleko i da prisustvuje sastacima odbora na mestima udaljenim više od sat-dva od Doline (čitaj: Sijetl – San Dijego).

Ako se preselite sa svojom startap firmom u Silikonsku dolinu – odgovor koji važi za 2019. godinu:

Tokom protekle decenije, „ušće“ na kojem su se slivale preduzetničke, startaperske struje u rasponu od vođenja biznisa na području Zaliva i vođenja tog istog u ostatku sveta se dramatično proširila.

Apartmani u San Francisku i na području zaliva su dva do pet puta veći nego u drugim gradovima. Dođavola, čitali smo o tome da se američki programeri sele u Tokio i Kjoto kako bi radili na daljinu, „outsource“ (izmešteni), dok istovremeno žive svoje epske, njima pristupačne živote u jednom od funkcionalno najboljih gradova na svetu.

Razlika u kompenzaciji tj isplativosti preduzimanja rizika u Zalivu i negde drugde će u mnogim slučajevima biti 2-3 puta. Kombinujte to sa kratkim stažom onih koji su startaperi u Silikonskoj dolini – ovaj rok se obično izračuvava u mesecima ili kvartalima, dok se talenti u drugim gradovima naseljavaju i zadržavaju godinama, pa stoga nije ni čudo da sami venčer ulagači menjaju lokaciju vašeg startapa – smeštajući ga u Silicijumsku dolinu.

Pored toga, “rad na daljinu” je prerastao od čudnog fenomena od pre deset godina, u – barem kada je reč o startaperima – u danas sasvim uobičajenu pojavu.

Dodajte svemu ovome i uobičajene situacije gde venčer ulagači insistiraju da osnivači početničkih firmi presele svoj biznis u Silicijumsku dolinu kako bi dobil finansijska sredstva, istovremeno govoreći osnivačima da je sjajno doći u Silikonsku dolinu, ali i da je, takođe, dobro ostati tamo gde jesu.

Često je najbolji savet podeliti funkcije kancelarijske poslove startapa preko geosa, sa korporativnim i proizvodnim sadržajem u Dolini, a sve ostalo da je „negde drugde, gde god se poslovi ubrzavaju i rastu.“

U Silicijumskoj dolini možete videti da startapovi prikupe tri miliona dolara sa planom da troše po 250.000 dolara mesečno, a zatim se presele u Kanadu i time smanje svoje troškove za 75% – trošeći svoj skupljeni keš nekoliko godina.

Ako izaberete da ostanete u Zalivskom području kao sasvim početnička firma (nascent startup) koja preuzima sve svoje troškove, većina venčer kapitalista će početi da vas shvata ozbiljnije – iako će to poricati. Razmišljanje nekih je da ako ne možete da shvatie kako se to navigira područjem Zaliva, nećete uspeti ni da valjano navigirate svoj posao.

Pričajte o mešovitim signalima!

Zaključak: Prikupljanje novca je još uvek mnogo lakše kada se vaše sedište nalazi u Silicijumskoj dolini, iako će raspoređivanje kapitala širom planete (zahvaljujući internetu) i prihvatanje outsourcing „radnika na daljinu“  taj trend značajno osnažiti. Ponovo proverite kako vam je bilo pre godinu dana – ako dođe do pada privrede i stanogradnje u 2020. godini, i – odgovor iz 2009. godine bi mogao biti onaj koji je ispravan!

 

Calacanis.com

„Tehnološki rat“: Kina prekida investicije u Silicijumskoj dolini


Zvanični Peking bi mogao da obustavi sve investicije u Silicijumskoj dolini posle pritiska Zapada na kinesku kompaniju „Huavej“, izjavio je bivši zamenik guvernera Narodne banke Kine Žu Min na biznis forumu u Davosu.

„Odgovorno tvrdim, posle događanja u vezi sa ’Huavejom‘ prestaće sve kineske investicije u Siliciujumskoj dolini. Takođe, staće i američke investicije u Kini“, izjavio je Žu Min za „Si-En-Bi-Si“ na marginama Svetskog ekonomskog foruma.

On nije objasnio šta bi trebalo da dovede do takvog ishoda, prenosi RT.

„Huavej“, kineski telekomunikacijski gigant koji je prošle godine pobedio američkog rivala „Epl“ u borbi za drugo mesto svetskih proizvođača pametnih telefona, nedavno se našao na meti Zapada zbog navodnog špijuniranja i tvrdnji da predstavlja bezbednosnu pretnju.

Vašington je zabranio državnim agencijama da koriste „Huavej“ tehnologiju, kao i opremu još jedne kineske kompanije — ZTE. Takođe, navodno se razmatra puna zabrana američkim firmama da koriste proizvode kompanije, a veruje se da Vašington primorava saveznike da izvrše veći pritisak na kineske firme.

Pritisak nad „Huavejom“ došao je usred trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije, koji je koštao američku i kinesku privredu nekoliko milijardi dolara nakon uvođenja obostranih ekonomskih sankcija.

Žu, koji je bio i zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda, primetio je da bi trgovinski sukob mogao da preraste u nešto što je nazvao „tehnološkim ratom“.

„Psihologija se zaista promenila, a tehnološki rat je najpovezaniji sa američkim i kineskim kapitalom koji se kreću svuda po svetu“, rekao je Žu.

Zvanični Vašington nije jedini koji je uveo mere protiv kineskih tehnoloških kompanija. „Huavej“ se suočio sa nadzorom u Australiji i Novom Zelandu, koji su mu prošle godine zabranili, zajedno sa ZTE-om, da uvede 5G tehnologiju za njihove mreže, pod izgovorom borbe za nacionalnu bezbednost.

Iako je u više navrata kompanija poricala optužbe za špijunažu i isticala da će poslovati u skladu sa lokalnim zakonima, neke evropske zemlje su zabrinute zbog „Huaveja“. U jednom od poslednjih slučajeva, Norveška je saopštila da razmatra preduzimanje sličnih mera protiv kineskog giganta, poput isključivanja iz 5G telekomunikacione infrastrukture.

 

Sputnik News

Kada vas je restoran sa Mišlenovom zvezdicom razočarao?


„Svako malo ćete imati tako dobar obrok da ćete se zabrinuti. Ili da je bio tako dobar da se upitate: „’Da li bi to mogli izvesti iznova i iznova na tako visokom nivou performansi“? Ili se pitate: ’Da li je to bio niz srećnih ali slučajnih okolnosti? Da li ću se ovde vratiti i sledeći put, a onda zbog nečega postati veoma razočaran’? Svi smo imali isti strah od gastronomskog kritičara Džona Rouzena (John Rossen), kojeg je proslavio njegov prvi, onaj čuveni ugostiteljski osvrt o prašnjavo ružičastom restoranu poniklom na ostacima jedne napuštene benzinske stanice poznate kao “The Inn” u Litl Vašingtonu. Amerika 1981. godine nije imala niti poznatih kuvara a ni kulinarsku istoriju koju bi bilo vredno javno pominjati, a tek nije imala osnivače neke znamenite kulinarske tradicije jer ona naprosto nije ni postojala; bili su to začeci američkog kulinarskog puberteta.

Patrik Okonel (Patrick O’Connell) (na slici kako proslavlja 90. rođendan Julie Child u The Innu) bio je samouki “šef kuhinje” koji je u mladosti maštao da će biti plesač ili glumac pre nego što postane kuvar, ali kada vas svet koji poznajete odbaci jer ste homoseksualac, onda želite da pobegnete; u njegovom slučaju, bio je to odlazak u šumske predele, sve dok nije otkrio sebe u okruženju planina i zanesenjaka. Počeo je da živi u seoskoj zajednici 100km od praga Bele kuće, više kao hipik a manje kao vizionar. Ipak, bio je toliko naivan da je mislio da će ljudi, zapravo, imati želju da voze dva sata kako bi dobro pojeli. Peć na drva na kojoj je naučio da kuva još uvek se može videti na uglu Srednje i Glavne ulice u Vašingtonu. Ovaj grad bi prethodio onom većem Vašingtonu za oko pola veka, da je mladi Džordž Vašington u ona vremena istraživao njegove ulice. U to su vreme revolucije bile popularne, ali te 1978. godine revolucija u spravljanju hrane još nije bila šik i „trendi“. Naplaćivanje preterane svote od 4,95 dolara za pun obrok bi u to vreme bilo nešto nalik izdaji u toj kulinarskoj revoluciji.

Njegov talenat, tvrdoglavost i nemilosrdna potraga za savršenstvom danas se može osetiti, jer ćete verovatno videti njegovu sada povijenu figuru kako hoda vijugavom stazom kroz svoj kampus, poznatiji kao Mali Vašington. Prošlo je 40 godina, a otad je njegovo oko sa afinitetom za savršenstvo postalo daleko oštrije, njegova nepca prefinjenija, a njegove ideje o stvaranju Utopije u domašaju Mogućeg. Upravo je to čovek koji će vam verovatno reći da ovde vidi više nesavršenosti nego bilo ko na svetu.

Ovo je mesto gde je rođen jedan od najboljih američkih restorana, a koji svoj procvat doživljava i danas. A ovde se, na mestu na kojem je njegov uspeh naslagan u slojevima poput sedimenata u steni, krije tajna za koju je malo ko čuo. Ne, nije u pitanju neko prokletstvo ili zle čini; naprotiv, iza ove tajne krije krije se puno malih brđana s obližnjih visija, kao i srednjoškolaca koji su idealna slika onoga što nazivamo “normalnim” – samo s jednim izuzetkom: oni se međusobno nadmeću kako bi postali najbolji na svetu. To je jedna gomila „neprilagođenih omladinaca“ koji se zapravo stapaju u jednu kohezivnu silu što pomera planine svojom snažno usmerenom verom i voljom. Bio sam jedan od takvih skoro 17 godina, sve dok nisam prestao da budem koristan  svojstvu samoproglašenog pape Američke kuhinje.

Oni koji večeraju u njegovoj kuhinji dočekuje miomirisni tamjan, gregorijanske pesme koje vibriraju prostorom i uvod u „Papu američke kuhinje“ – naslov koji se, navodno, pripisuje vinskom pioniru Robertu Mondaviju. Zatim sledi pranje ruku ružinom vodicom, a onda i ispijanje vode iz srebrnih čaša. Sve to u cilju dobre zabave – barem za većinu ljudi.

Da li su ljudi bili razočarani svojim posetama? Pa, naravno da jesu. Na skali prošlogodišnjih kritičkih osvrta Pita Vela (Pete Well), da li je ovo razočaranje nalikovalo topljenju Mišlenovog broja dva, restorana Per Se čiji je vlasnik Tomas Keler? Oh, ne, ne baš tako. Ili, na skali nedavnog pregleda Le Cinq u pariskom hotelu Four Seasons George V? Ne, hvala Bogu.

Savršenstvo je problem svima onima koji su perfekcionisti zato što nju nikada neće dostići. Dovoljno blizu savršenstvu je bogohjenje tipa: “Drugi put napravite bolje”: ovo nikada niste čuli tokom tih 17 godina. Razočaranje je glavni akord u svirci koja teži savršenstvu jer to je ono što dolazi iznutra, a ne spolja. Recenzenti, kritičari i „inspektori za kvalitet ugostiteljske usluge“ samo potvrđuju da se tom idealu savršenstva približavate, mada su i oni sami tek obični smrtnici koji jedino mogu pisati o onima koji ka tom savršenstvu teže; oni se nipodaštavaju i prekorevaju sve do objavljivanja kritike.

Prvo, niste restoran kojeg je Mišlen posetio i dodelio zvezdice jer ste bolji od većine drugih (dobro, ne baš). Morate da živite u jednom od četiri američka grada koji su stekli „zasluge vredne Mišlenove pažnje“ da bi vas Mišlenovci smatrali vrednim titule „grada hrane“. Trenutno, u Sjedinjenim Državama takav status imaju Njujork, Napa/ San Francisko, Čikago i Vašington Di-Si. Možda ste najbolji na svetu, ali ako Michelin ne dođe u vaš grad, vi naprosto nećete imati nikakav rejting, niti ćete uopšte biti uzeti u obzir. Bićete ispod radara.

Restoran u kojem sam radio je osvojio sva moguća najviša priznanja, da navedemo samo neka od njih: 46. u svetu po časopisu La Liste, 2016 (izvedeno od strane francuske vlade), najbolji hotelski restoran na svetu (Conde Naste 2004), najbolje rangirani restoran za hranu u istoriji Zagata – savršenih 30 poena – zajedno sa 29–29–29 posle toga; Nagrada za najbolji restoran po Fondaciji Džejmsa Berda (James Beard Foundation); Top 100 u svetu (na osnovu glasanja čitalaca u anketi magazina Travel & Leisure), i tako dalje, i tako dalje.

Stvar je u tome što postoji samo nekoliko restorana na svetu koji imaju tako slavno i tako veličanstveno iskustvo da će vas ili naterati da plačete, da zauvek promenite svoj život ili gledišta koja imate o hrani. Biti “toliko dobar” nije samo stvar same hrane. Međutim, probati je tako majstorski spremljenu predstavlja uzvišeno iskustvo. To je ono što letenje zmajem razlikuje od letenja borbenim avionom. Uobičajeno pripremljena hrana nije samo hrana koja poseduje samo dobar ukus; to je sveobuhvatno iskustvo složenosti, tajminga, drame i napetosti, ukusa, arome, teksture, eksplozivnih boja, humora (da, hrana bi trebalo da bude smešna i zabavna), a sve to da vam bude servirano u najdramatičnijem okruženju. Onda, ono što vam promeni život je – kvalitet posluge i način na koji vas poslužuju.

Više od isporuke hrane ili pića, nivo usluge predstavlja ples brojnih igrača, uz fino podešenu i prilagođenu koreografiju u kojoj su svi odeveni veoma prikladno, fantastično pribrani i oštroumni; Usluga je savršeni vodič ka veličanstvenosti jer ona predstavlja jestivu umetnost i jednako postaje deo iskustva. Fantastična usluga ne može da zaseni fenomenalnu hranu, kao što ni neverovatna orkestracija pri kreiranju menija može zaseniti kulinarski šou ukoliko je  usluga magična. Dekor, hrana, usluga – u savršenoj harmoniji sa ravnotežom, ujednačenim rasporedom snaga i usklađenošću – sve se ove stvari stapaju u jednu – poput duge, u kojoj svaka svetlosna linija ističe sjaj one druge.

Koliko je teško ovo izvesti, naročiti ako treba biti ovakav – gotovo savršen – svake noći? Pa, to je gotovo nemoguće. Velika tajna restorana svetske klase, Mišlenovih restorana je u tome što postoji takva simfonija tehničkog i umetničkog izvođenja u mnogostrukim i razrađenim načinima da oni NAMERNO I PO PRAVILU nadjačavaju naša čula tako da svakodnevne sitne nedostatke gastro-kritičari ili ne primećuju ili ih namerno previđaju… u svom namernom, smišljenom ukidanju i potiskivanju neverice.

„Odstupanje od teme“ se tokom večeri dogodi onda kada ima više grešaka nego senzacionalnih trenutaka; kada osrednjost postane uočljiva. To može biti “slamka koja je slomila leđa kamile”, kada se samo jedna osoba nije nasmešila gostu, ili kada se za nokat poslužitelja uhvatila mrlja prljavštine, ili kada skaredna larma, smeh, podrigivanje ili nešto još gore prekinu trenutak divote i veličanstvenosti. Usred savršenstva, odjednom ono što je odvratno počinje da izranja, da se ističe i privlači pažnju. Tada, u tom trenutku, haos postaje ono što preuzima glavnu ulogu, svojom tupom silinom mediokritetstva, kada majstorstvo postane tek izbledela slika u pozadini skarednosti koja je na sceni. To mogu biti najmanje stvari – ne u jednini već u množini, jer je broj nastradalih uvećan otkad su tokom večeri tri stvari pošle naopako: onda kada haos počne da okreće kormilo, i kada brod krene da se naginje i okreće naopako.

U tom se momentu sve na brodu čini neuobičajenim i neadekvatnim; restoran sa Michelinovom zvezdicom, sa svim svojim inače uobičajenim i prepoznatljivim sjajem može praktično bilo kog dana delovati kao čudesna gomila morona koji su se zadesili na tom jednom mestu, isključenih iz one opšte gastronomske fantazije i prebačenih u paralelni univerzum ludila. To se može desiti u trenutku i zato plaćate veliki novac: da biste otišli ​​u restoran okićen Mišlenovim zvezdicama, jer, činjenica je da se to može dogoditi – ali se, ipak, ne dešava – ključna. Potrebni su majstorstvo, disciplina, prefinjenost, veština, strast, umeće, sreća i izdržljivost samo da bi se plesalo kroz to minsko polje: da bi se savršeno plesalo, bez izazivanja niza eksplozija od kojih i najveći brodovi lako potonu.

Tokom bezbrojnih noći imao sam prilike da vidim kada su, iz moje perspektive, kulinarska predstava i njene performanse izgledali kao da imaju više neugodnih neuspeha od herojskih uspeha, a ipak, nekako, na neki način ovaj gastronomski ples bio je tako lep da gost jednostavno ne bi primetio pukotine u oklopu. Kako je to moguće, kako to uopšte može biti? Zato što žudimo da ljudi uspeju u majstorstvu. Obožavamo, hvalimo i opraštamo neuspehe dok ne vidimo previše simbola nedostatka majstorstva i izvagamo ga nasuprot našoj ličnoj žrtvi; pa ipak, isto tako brzo zavapimo da je “odvratno!”, i nastojimo da ovakvo iskustvo što pre zatomimo i izbrišemo iz sećanja. Možda je vaše iskustvo nesretan početak kraja kada restoran u nesigurnim, rizičnim situacijama izgubi fokus – kada kritičar mora da ga „oplevi“, pre nego što to učine vizionari pošto se probude iz svojih panegirika. Ili je, možda, samo možda, vaše iskustvo bilo tek niz nepotpunih događaja, dok će tek neka vaša naredna poseta biti sazvučje nebeskih tonova.

Iako su moji dani u ovom restoranu sa Mišlenovim zvezdicama odavno prohujali, otad vidim svet drugačijim očima, a svaki dan provodim uočavajući kako je osrednjost uobičajena, kako nedostaje majstorstvo, dok su ljudi sa strašću malobrojni ili gotovo da ih nema. Nadam se da ću jednog dana nabasati na grupu nekih novih „neprilagođenih“ koji će se usuditi da poveruju da mogu plesati do savršenstva, kao i osetiti svu slatkoću ove nagrade i osvetiti se osrednjosti… pa makar to bilo samo na trenutak.

Chris Castle

Quora

Kineska ekonomija u 2019. godini: fokus na investicije i rast


U skladu sa fokusom Centralne komisije Komunističke partije Kine na privredna pitanja, decembarska Centralna konferencija o ekonomiji (CEWC) se u fokusirala na pet glavnih aspekata ekonomije.

Prvo, tokom CEWC je indikovano da će makro politika u 2019. godini biti relativno labava u poređenju sa prošlom godinom, te će se budući aranžmani ticati fiskalne politike u odnosu na finansijski dug i deficit. Rečeno je da je monetarna politika u prvoj polovini 2018. godine bila stabilna i neutralna, ali je, uklanjanjem neutralnosti, koristi se samo izraz “stabilan” za opisivanje monetarne politike za 2019. godinu.

Kineka centralna banka je prošle godine u četiri navrata smanjivala stopu obavezne rezerve i, osim što je uvela instrumente finansijske kontrole kredita takođe je obezbedila likvidnost tj pustila u opticaj dodatnih šest biliona juana (884,15 milijarde dolara). Makro politika će slediti isti put i ove godine, jer se očekuje da će takva politika ojačati ekonomiju u vreme kontinuiranog silaznog trenda.

Drugo, obim investicija bi u određenoj meri trebalo da odredi zamah ekonomskog rasta u 2019. Prošle godine je bilo mnogo argumenata o dinamici ekonomskog rasta ali je sada, u osnovi, postignut konsenzus po tom pitanju.

Kinesko-američke trgovinske nesuglasice uticale su na spoljnu trgovinu. Ne može se očekivati da sama potrošnja pokreće ekonomski rast, posebno zbog ekonomskog pada kao i pada rasta prihoda. Dakle, na investicionom frontu, više pažnje treba posvetiti oblastima kao što su komercijalizacija 5G tehnologije, infrastruktura interneta stvari (IoT), međugradske železnice i urbane infrastrukture.

Osim toga, problemi vezani za finansijski sistem su ometali investicije i odlagali ili zaustavljali građevinske projekte, uprkos činjenici da postoji realna potražnja. Nestabilni novčani tokovi smatraju se za najveću prepreku za izgradnju infrastrukture, posebno zato što ovaj sektor dugoročno zahteva velike količine kapitala. Mnogi investicioni projekti danas zahtevaju dugoročno ubrizgavanje sredstava, a neki od njih mogu ostvariti profit, recimo, tek nakon četiri decenije. S obzirom da je finansijski sistem uvek fokusiran na kratkoročne prinose, to možda neće moći da finansira takve projekte.

Neusklađenost između zahtevnosti situacije i trenutne zrelosti, odnosno rešavanja najbitnijih izazova je postala veliki, ako ne i glavni problem finansijskog sistema.

Zbog toga se CEWC fokusirao više na investicije, dok kineski donsioci odluka preduzimaju zajedničke napore na uspostavljanju efektivnog mehanizma za investiranje i finansiranje podrške izgradnji velikih i dugoročnih infrastrukturnih projekata.

Treće, politika razduživanja je u protekloj 2018. pretrpela velike promene. Razduživanje se u početku smatralo velikim problemom i različita ministarstva preduzimala su različite mere za njegovo rešavanje. Sada, međutim, kada se razduživanje preklapa sa nekim drugim ekonomskim problemima i kada može dovesti do finansijskih rizika, sveukupno razduživanje promenilo se u strukturalno razduživanje.

CEWC je takođe odlučio da koristi makro politiku za strukturalno razduživanje, potvrđujući da je razduživanje najbolji način za sprečavanje i rešavanje finansijskih rizika.

Četvrto, CEWC je odlučio da ove godine dodatno promoviše politiku konkurencije. Politika konkurencije, generalno, osigurava da konkurencija nije ograničena ili pak potkopana na načine koji su štetni po ekonomiju ili društvo. Ona je zasnovana na konceptu da su konkurentna tržišta vitalna za investicije, efikasnost, inovacije i rast. To znači da preduzeća u državnom vlasništvu, privatna preduzeća i strana preduzeća treba da zadobiju jednak tretman kada je reč o poslovanju, oporezivanju, dugu i administrativnim postupcima (tj papirologiji).

U stvari, fer korišćenje resursa i ravnopravna konkurencija bili su u fokusu još u novembru 2013. godine, od Trećeg plenarnog zasedanja 18. Centralnog komiteta KPK. Dodatni naglasak na politici konkurencije pokazuje da je Kina napravila veliki korak napred u reformi socijalističke tržišne ekonomije, što je takođe pogodan odgovor na one strane elemente koji zagovaraju stav kako je Kina netržišna ekonomija.

I peto, CEWC je odlučio da izgradi jedno standardizovano, transparentno, otvoreno, energično i otporno tržište kapitala, koje je u skladu sa njegovim naglaskom na investicije. Uostalom, neophodno je obezbediti dovoljno solidno i dugoročno finansiranje preduzeća, jer stabilan ekonomski rast zavisi od investicija.

 

Li Yang | China Daily | 2019-01-14 07:50

Li Kećijang: Kina u stanju da održi ekonomski rast u razumnom opsegu


Premijer Kine Li Kećijang izjavio je juče da je Kina u stanju da inovacijama i poboljšanjem makrokontrole održi ekonomski rast u razumnom opsegu, uprkos većim teškoćama sa kojima će se ekonomija suočavala u toku ove godine

Li Kećijang, koji je i član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, taj stav je izneo na simpozijumu posvećenom prikupljanju mišljenja i sugestija o nacrtu izveštaja o radu Vlade.

Na simpozijumu učestvuju lideri nekomunističkih partija, zvaničnici Svekineske federacije industrije i trgovine i nestranačke ličnosti.

Simpozijumu je prisustvovao i Han Dženg, član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta KPK-a i potpredsednik Vlade.

„Kina je već naučila kako da održava ekonomski rast u razumnom opsegu bez usvajanja snažnih stimulativnih mera koje bi imale uticaj na ekonomiju“, rekao je Li „Zahvaljujući inovacijama i poboljšanju makrokontrole, zemlja će biti u stanju da ostvari relativno visok nivo zaposlenosti, održiv rast prihoda i poboljšanje životnog okruženja“.

Kina će se više fokusirati na povećanje vitalnosti tržišnih subjekata produbljivanje reformi i otvaranja, poboljšanje poslovnog okruženja i pružanje pomoći kompanijama, posebno malim kompanijama, u značajnom smanjivanju njihovih opterećenja“.

Premijer je istakao da će Kina ubrzati i razvoj novih pokretača rasta i unaprediti tradicionalne motore rasta, povećanjem podrške rastućim kompanijama i inovacijama.

Priredio: Džao Peng

China Radio International, 18-01-2019

Evropa ima talenat: kako evropska meka diplomatija utiče na dešavanja u Silicijumskoj dolini


Na novom otvorenom skupu LinkedIn-ovog upravnog kora (outdoor patio) u Mauntin Vjuu, Kalifornija, Silicijumska dolin, a koji se nalazi na oko sat vožnje od centra San Franciska, grupa zaposlenih na Facebook-u, Google-u i skauti iz drugih orijaških tehnoloških kompanija trude se da pokupe prisutne talente: jedan muškarac svojoj publici demonstrira smislenost i profitabilnost svoje zamisli za osnivanje startup kompanije. Ubrzo nakon toga, mladić u u kožnim bavarskim pantalonicama s tregerima (lederhosen) pridružuje se gomili.

Ovaj momak tek je samo jedan od gostiju koji su prisustvovali prošlom letošnjem događaju koji je organizovala Open Austria, organizacija koja povezuje austrijske preduzetnike sa IT poslovnom zajednicom iz Silicijumske doline. Njegov ulazak u ovaj mali region zalivskog područja (Bay Area), koje je kolevka nekih od najmoćnijih startup firmi i tehnoloških kompanija na svetu, nije nikakva novina ili kuriozitet. Prema izveštaju Ekonomskog instituta Saveta za Zalivskog područja, uz Austrijance je prisutno još najmanje 35 drugih evropskih vladinih organizacija, kao i 18 evropskih poslovnih čvorišta, koji već žestoko  rade u toj oblasti Kalifornije. Većina njih se fokusirala na startup talente. Najnoviji primer ovog trenda je prva inauguracija “tehnološkog ambasadora” u Silikonskoj dolini, koju je upriličila Danska.

Nije ni čudo što evropske javne ili polu-javne organizacije puštaju korene u području zaliva san Franciska. Evropski startup pejzaž poslednjih godina beleži značajan rast – u 2016. godini 13,6 milijardi dolara je uloženo u evropski tehnološki sektor, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma – ovo ukazuje na dovoljno razloga za optimizam.

U tom smislu, ono što Open Austria radi je slično onome što i sama Silikonska dolina radi, naime, kada se uglavnom fokusira na umrežavanje. Poslovni subjekti, na primer, povezuju potencijalne investitore sa preduzetnicima i pomažu im da dobiju pristup konkurentnom američkom tehnološkom tržištu. Koliko god to zvučalo dobro, i dalje ostaje pitanje: da li smislene i dobre veze mogu biti istinski skovane preko pereca i štrudli od jabuke koje se nude na ovakvim i sličnim zabavama? Možda je to čak moguće, pogotovo ako se upari sa umrežavanjem čitavog događaja, pa ga uživo ili on-demand isprati veliki broj gledalaca.

„Želimo da budemo deo međunarodnog ekosistema“, kaže Martin Rauchbauer, ko-direktor Open Austria, dok u pozadini svira jazz bend predvođen austrijskim muzičarem. Njihovo prisustvo u Dolini smatra se “digitalnom diplomatijom”, što znači da je njihov cilj da utiču na dobro raspoloženje i „zagrevanje atmosfere“ tokom potencijalnih pregovora. Najbolji scenario bi bio profit koji će kroz ove pregovore isposlovati država Austrija ili neki talent poreklom iz te zemlje, dakle isplativost investicije, ali to nije njihov glavni cilj. Za većinu evropskih organizacija nije reč samo o postizanju određenih ciljeva – privlačenju kapitala ili stvaranju radnih mesta – oni nastupaju tek nakon uspešnih priča, kao što se dogodilo u Estoniji sa Skajpom. “Mi u Austriji nemamo “jednoroge”tj startape čije su vrednosti barem milijardu dolara, tako da ovo (delovanje u Silicijumskoj dolini) pomaže brendiranju naših (startup) firmi”, tvrdi Rauchbauer, pozivajući se na startup firme vredne prek  milijardu dolara.

Uprkos nedavnim poboljšanjima u evropskom startup okruženju, tehnološke kompanije na Starom kontinentu se i dalje suočavaju sa velikim izazovima. Iako postoji organizovana i institucionalna podrška za njihov razvoj u ranoj fazi, pristup kasnijem finansiranju je još uvek ograničen u odnosu na situaciju s finansiranjem kasnijih faza u Sjedinjenim Državama. Kada pokrenete biznis u SAD-u, postoji direktan pristup tržištu od 320 miliona ljudi, dok u Evropskoj uniji ta brojka postaje pristupačna samo nakon savladavanja ne samo fizičkih granica, već i 28 različitih kultura, jezika i regulatornih režima.

Ove raznovrsne barijere “sprečavaju sposobnost startup kompanija za rast na panevropskom nivou”, navodi se u izveštaju Veća Zalivske oblasti (Bay Area Council). I dok Evropska strategija za digitalno jedinstveno tržište ima za cilj da kombinuje digitalna tržišta Evrope, mnogi od predloženih alata i dalje su blokirani u unutrašnjim pregovorima sa Evropskom unijom. Rezultat, ukazuje se u ovom izveštaju, je da mnoge evropske startup firme često dolaze na područje Zaliva uz podršku javnih i privatnih kompanija, organizacija i institucija. Upravo je to slučaj sa čovekom koji je malopre stajao na podijumu dok je kalifonijskim investitorima predstavljao svoju ideju za perspektivnu startup firmu, Janu Jedlinskom, izvršnom direktoru Gustav-a, pretraživačkoj platformi koja pronalazi kandidate za objavljene tj listirane poslove. Njegova kompanija je prvobitno dobila javni grant od Austrije, ali je odlučila da „zaroni“ u poslovni ekosiste, Silicijumske doline uz podršku velikog američkog akceleratora Y Combinator (jedan od inicijalnih investitora Airbnb-a ali i Dropbox-a).

Drugi to rade samostalno, koristeći samo pomoć od sopstvene mreže kontakata. Italijanka Marija Skarcelja Torpe (Maria Scarzella Thorpe) i njen poslovni partner, Gijom De Dorlodo (Guillaume De Dorlodot) iz Belgije su 2016. pokrenuli NomadPass, koji pomaže digitalnim nomadima da pronađu svoje mesto na kojem će raditi tj zaposliti se. “Voleli bismo da imamo podršku Evropske unije, ali nismo znali odakle da počnemo”, kaže De Dorlodo. Prema iskustvu Scarzelje Torpe, stvari su još uvek previše birokratske kada se radi u Evropi, barem je tako u njenoj rodnoj Italiji.

Kompanije se stoga odlučuju za Silikonsku dolinu s jedne strane i Evropu s druge strane. Gustav, kompanija koja je imala svoj javni nastup na događaju Open Austria u Silicijumskoj dolini nedavno je prodala većinu svojih deonica, što je rezultiralo gubitkom akcijama prethodno uspostavljenog evropskog vlasništva. Ovo baš i nije idealna situacija, kaže Eric Thelen, direktor EIT Digital-a, panevropske organizacije koju je inicijalno finansirala Evropska komisija, koja je pre dve godine u Dolini otvorila svoj hub tj čvorište. Ovaj centar pomaže evropskim preduzetnicima pružanjem edukacije, poslovnih veza i kao i pomoći pri uspostavljanja biznisa. Gubljenje evropskog vlasništva nije ono što bi oni želeli, kaže on: kada kompanija postane američka, takva situacija neće biti od koristi evropskoj ekonomiji. Oni bi, umesto toga, više voleli da se usredsrede na pristup američkom tržištu, “jer kada evropski pokretač prodaje svoje usluge u Sjedinjenim Državama, onda se rqadi o američkom novcu koji ide u Evropu”, kaže on. Pratiti tokove novca (iz SAD ka EU) je ono što je Evropi, zapravo, najvažnije.

EuropaAndMe.eu

Las Vegas: softveraši vs. auto-industrija  


Softverski giganti poput Gugla žele da razbiju nemačku dominaciju u globalnoj automobilskoj industriji. Međutim, očigledno je da Dajmler, BMW i Audi odlučno uzvraćaju udarac.

Za to je trebalo vremena, ali su se ove tri nemačke kompanije za proizvodnju luksuznih automobila trgle iz sna i sada spremno odgovaraju na izazove sa kojima se suočavaju pri susretu s američkim internet-gigantima.

Oni su poslušali upozorenja da je infotainment nova tržišna arena, pa su odgovorili novim sistemima koji nude širok spektar usluga – iako se ne upuštaju u brzu i „opuštenu“ igru s podacima vozača njihovih modela.

Jagma za osvajanjem čelne pozicije u mobilnoj auto-elektronici bila je ove godine tako očigledna na još jednom sajmu Consumer Electronics Show, čuvenom CES-u u Las Vegasu, gde su se Nemci prošle sedmice utrkivali sa Guglom i njemu sličnim kompanijama i njihovim modelima. Nema nikakve sumnje da svako pokušava da „uhvati kopču“ oko svih najbitnijih razvojnih stvari, pa je CES ujedno i najveće borilište za buduće kupce; stoga proizvođači, svesni uloga i značaja ovog sajma, početkom svake godine na tom istom mestu vode među sobom ogorčenu borbu.

 „Google, Apple, kao i ostali, već imaju postojeće ekosisteme koji se samo moraju proširiti i na automobile“, izjavio je Štefan Bracel (Stefan Bratzel), šef Centra za automobilski menadžment.

Praviti softver, a ne automobile

Foto: Audi MediaCenter

Foto: Audi MediaCenter

Kao što je i očekivano, Google je imao najekskluzivniju lokaciju u blizini glavnog ulaza, gde je priredio audio-vizuelni šou u kojem je prikazao svoju viziju budućnosti vožnje: pametnu, interaktivnu i, naravno, pokretanu Guglovim softverom. Njegova usluga u odeljku satelitskih Mapa, koja je dostupna korisnicima kroz Guglov Android operativni sistem, kao i preko Eplovog iOS-a, nudi glasovnu navigaciju. Tokom putovanja, Google nudi mogućnost obaveštavanja rođaka ili prijatelja o predviđenom vremenu dolaska, kao i razmenu poruka koje se tiču samog putovanja.

Ovo je još uvek poprilično nepoznata teritorija za proizvođače automobila, koji su bili primorani da se odvoje od svog tradicionalnog fokusa na luksuzni dizajn, 12-cilindarske motore i performanse postizanja visokih brzina.

Pre nekoliko godina bilo bi nezamislivo da bi razvojni tim Audija posvetio vreme osmišljavanju kompjuterske igre, kako bi se putnici zabavljali njom koristeći naočari za virtuelnu stvarnost. Samo, kako su se brzo vremena promenila.

Na CES-u, pokazao je proizvod svoje saradnje sa Diznijem: VR okruženje sa asteroidima i neprijateljskim svemirskim brodovim o likovima iz stripova kao što je Iron Man, u kojem je kretanje automobila u realnom vremenu ugrađeno u samu igricu. Ako automobil ubrza, i igra postaje brža. Ako vozilo skreće ulevo ili udesno, sledi akcija koja trenutno prati smer vožnje i pejzaž.

Moje repersko ime je MBUX

To je još uvek prototip, ali bi u naredne tri godine mogao ući u serijsku proizvodnju.

Dajmlerov Mercedes-Benc predstavio je svoj unapređeni MBUX multimedijalni sistem, upravljan glasovnim komandama i pokretima ruku u vazduhu (nalik onima u filmu „Minority Report“). Kompanija je pre tri godine otpočela redizajniranje celokupne softverske arhitekture, i sada nudi bežične cloud nadogradnje tj „apdejte“.

“Mi smo, takođe, neka vrsta softverske kompanije”, rekao je šef istraživanja Ola Källenius. Ovaj švedski izvršni direktor, koji u maju treba da nasledi Ditera Zečea (Dieter Zetsche), naglasio je da je MBUX otvoren sistem. “Ne možete na svakom polju invencija ponovo i svuda izmišljati točak, pogotovo tamo gde već postoje prokleto dobri točkovi”, rekao je on. Tako, recimo, MBUX ima integrisane servise kao što su Yelp, Tripadvisor, WeChat, Amazon, Alibaba i Spotify.

Po ceni od €2.500  (2.880 USD), MBUX ne spada u jeftine proizvode. Međutim, i pored svega, 65 od 100 kupaca vozila A-klase, dakle dve trećine njih odlučilo se za MBUX. To je rast od 10 procenata u odnosu na Dajmlerov prethodni infotainment sistem.

Njegovov arhi-neprijatelj, BMW, planira da ga najkasnije do marta dostigne Dajmler. Lični asistent će biti aktiviran glasovnom komandom “Hej BMW”.

 „Automobilska industrija je pre nekoliko godina morala da se trgne iz sna, kako bi sprečila da prpusti prebacivanje na digitalne usluge“, rekao je Gabrijel Zajbert (Gabriel Seiberth), auto-ekspert za konsultantske usluge pri firmi Accenture. „Proizvođači vozila danas u sve većem broju prerastaju u tehnološke kompanije. Brojni rivali koji imaju bučni marketing će u narednim godina biti zbrisani .

Vaši podaci su kod nas bezbedni

Dario Gill, glavni operativni direktor istraživačkog odeljenja u IBM-u ima za proizvođače par sjajnih, besplatnih saveta. “Podaci predstavljaju novu intelektualnu svojinu savremenog doba”, rekao je on, dodajući kako bi firme trebalo da ih pažljivo i predano čuvaju.

Nemci rade upravo to. “Kupac BMW-a zahteva da zaštitimo njegove tj. njene podatke”, rekao je Holger Hamf (Holger Hampf), potpredsednik firme Designworks (što je, zapravo, interni razvojno tehnološki centar BMW-a).

Niko od njih ne vidi da bi Guglovi podaci mogli biti  realan partner u opštpj trci za pridobijanje klijenata. Kada je reč o Majkrosoftu, s ovom kompanijom je druga priča. “Oni se ne guraju u prve linije fronta”, kaže Hampf. “Dok je Microsoft nama prepustio interakciju s klijentima.”

Proizvođači su se, takođe, povezali i s Amazonom. Maloprodajni gigant  i njegov glasovni servis Alexa’s voice već je ugrađen u nekoliko BMW i Folksvagenovih modela. “Alexa Auto” je predstavljen septembra 2018. godine, i pomoću njega se navigira i skladište sve rute vozača, prebacujući prednja svetla kada se automobil približi garaži ili reprodukujući audio-knjige.

Sajbert je rekao da IT giganti ne predstavljaju veliku pretnju proizvođačima automobila, kao što bi se isprva moglo pomisliti.

„Velike tehnološke kompanije takođe imaju svoje slabosti. Osim kompanije Apple, nijedna kompanija iz Silikonske doline nije uspela da stekne adekvatno uporište u hardverskom poslovanju ”, rekao je on.

 

Handelsblatt

Pozitivni znaci za Kinu u 2019. godini


Iako je Kina u prošloj godini pretrpela izvesno usporavanje, početak ove nove 2019. godine pokazuje pozitivne znakove, kako na globalnom tako i na domaćem nivou, rekao je Šen Đjanguang (Shen Jianguang), glavni ekonomista u JD Finance, u Pekingu, u utorak (8. januar).

Trgovinske tenzije između dve najveće privrede sveta su prošle godine izazvale neizvesnost kod obe supersile – kako u Kini tako i Sjedinjenim Državama. Vodeći kineski i američki lideri dogovorili su se u decembru da nastave pregovore, kao i da prestanu s međusobnim nametanjem novih tarifa, kao i da ustale redovnu razmenu iskustava i radnih poseta – kad god se ukaže potreba za to.

“Ponovni početak tj „restart“  trgovinskih pregovora između Kine i SAD ublažio je rizike intenziviranja trgovinskih trzavica, izbegavajući direktnu konfrontaciju i eskalaciju između dveju zemalja”, rekao je Šen pri svojoj objavi izveštaja “Šanse i rizici kineske ekonomije” u 2019“.

“U domaćem sektoru, kineska vlada je povećala kontraciklično prilagođavanje kroz makro-politiku, na Centralnoj godišnjoj ekonomskoj konferenciji o pitanjima rada (Central Economic Work Conference) u organizaciji KPK su, takođe, objavljeni pozitivni reformski signali za 2019. godinu. Ukoliko bude moguće sprovesti ih, to će pomoći stabilizaciji tržišnih očekivanja”, rekao je Šen.

Pored ovih pozitivnih faktora, a u cilju održavanja nivoa zaposlenosti i stabilnosti investiranja u finansijski, spoljnotrgovinski, inostrani i domaći sektor, od kineske vlade se očekuje da ispolji i osvedoči značajnije reformske politike, uz prilagođavanje makroekonomskoj politici, izjavio je on.

“Ukoliko bude ostvaren veći napredak u reformi ekonomskog sistema, reformi zemljišnog fiskalnog i poreskog sistema, ukoliko dođe do (finansijskog) otvaranja ka svetu i nastavka s praksom dugoročnog razvoja i istraživanja najboljeg sistema za funkcionisanje domaće ekonomije, Kina može odskočiti protivno svim očekivanjima i stabilizovati svoju privredu”, rekao je on.

Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država, koji su održani na nivou potpredsednika, završen je u Pekingu u sredu (9jan).

Obe zemlje imale su “opsežnu, dubinsku i detaljnu komunikaciju” u vezi trgovinskih i strukturnih pitanja i dogovorile su se da održavaju bliske kontakte nakon ovog sastanka, navodi se u saopštenju koje je objavilo kinesko ministarstvo trgovine.

Kineski premijer: pozdravljamo strane investitore i našu saradnju s njima

Kina će i dalje biti dugoročno popularna destinacija za inostrane investicije, dok će inostrane kompanije u Kini biti i nadalje dobrodošle, uz podsticanje i proširivanje saradnje i ulaganja, izjavio je Li Kećjang sredu 9. januara.

Kineski premijer je to izjavio tokom sastanka s Elonom Maskom, izvršnim direktorom američke kompanije Tesla Inc, na susretu globalnih lidera u Žongnanhaju u Pekingu.

Na otvaranju nove fabrike „Tesla“ u ponedeljak 7. januara, premijer je čestitao Masku na „probijanju leda“ jer se Mask odlučio da svoj novi pogon smesti u šangajsku  industrijsku zonu. Ovo će biti prvi potpuno inostrani pogon za proizvodnju novih vozila na električni pogon, čija je realizacija omogućena nakon što je Kina uklonila svoj limit na učešće u deonicama u stranom vlasništvu. Li je rekao da se očekuje da ova američka kompanija i dalje aktivno učestvuje i doprinosi kineskim reformama i otvaranju, i doprineti stabilnom razvoju kinesko-američkih odnosa.

Mask je rekao da je impresioniran brzim razvojem Kine i efikasnošću u završavanju svih procedura za otvaranje fabrike automobila u Šangaju. On je rekao da će fabrika Tesla biti jedna od najnaprednijih u svetu i da će proizvodi iz ovog pogona biti prilagođeni kineskom tržištu, kako bi obe strane bile „win-win“ tj u dobitku.

Fabrika Tesla bila je jedna od sedam stranih projekata započetih u proteklih nekoliko meseci, izjavio je Ning Điže (Ning Jizhe), zamenik šefa Nacionalne komisije za razvoj i reforme. Uz Elonovu fabriku, ostali projekti uključuju novu fabriku nemačkog auto-proizvođača BMW u Šenjangu, glavnom gradu provincije Lijaoning, i dva petrohemijska postrojenja u provinciji Guangdong, jednu u vlasništvu nemačke kompanije BASF SE, a drugu u posedu američkog Exxon-Mobila.

Ning je izjavio da će druga serija velikih projekata, koja će se fokusirati na iskorišćavanje novih izvora energije biti promovisana u prvom kvartalu ove godine, pri čemu će svaki prokat koštati od milijardu do nekoliko desetina milijardi američkih dolara.

Što se tiče narednih koraka u budućnosti, Ning je rekao da će se biti primenjena i nedavno ažurirana, negativna  lista stranih investicija za 2018. godinu, kao i pilot zone slobodne trgovine, dok će ostale prepreke za strane investitore biti eliminisane. Negativna lista prikazuje područja u kojima je investiranje zabranjeno; pretpostavka je da su sva ostala područja koja nisu na ovoj listi otvorena za inostrani biznis.

China also is accelerating revisions on the catalog for guidance on industries for foreign investment and a catalog of industries advantageous for foreign investment in central and western China. Both will further encourage foreign investment, he said.

Kina takođe ubrzava reviziju svog kataloga industrijskih smernica i uputstava za strane investitore, kao i katalog onih privrednih grana koje su povoljne za strana ulaganja u centralnoj i zapadnoj Kini. Oba kataloga će i dalje podsticati strane investicije, rekao je Ning.

 

China Daily

Nemačka vraća opljačkana umetnička dela


U umetničkoj kolekciji nemačke vlade se, kako se smatra, nalazi još oko 2.500 dela koja su nacisti oteli njihovim vlasnicima – najčešće Jevrejima. To je preneo tabloid „Bild“ pozivajući se na Ministarstvo finansija.

Veliki deo umetničkih dela koja su opljačkali nacisti nalazi se u muzejima, a ponešto i u zgradama federalnih vlasti ili umetničkom depou u Berlinu, piše tabloid „Bild“ pozivajući se na informaciju Ministarstva finansija.

Nemačka se 1998. tzv. „Vašingtonskom izjavom“ obavezala da će naći vlasnike opljačkanih dela i da će ih vratiti naslednicima. U 20 godina, to je uspelo samo u slučaju 54 slika i umetničkih predmeta. Trenutno su, prema „Bildu“, u toku pregovori o vraćanju još dvanaest umetničkih objekata opljačkanih u Drugom svetskom ratu.

Umetnička dela biće vraćena

U posedu vlade se nalazi oko 48.000 dela: pored slika i skulptura, tu su i instrumenti, nameštaj, porcelan, stare knjige, kovanice i poštanske marke. Više od 10.000 tih umetničkih dela potiče iz vremena nemačkog Rajha, a oko 6.000 njih je bilo u posedu DDR. Najviše umetničkih dela je u vlasništvu ministarstava finansija i spoljnih poslova. List piše da 588 dela, među kojima su slike Maksa Libermana, Marka Šagala, Emila Noldea i Pabla Pikasa, pripada kancelarskom uredu.

„U principu, umetnička dela koja su opljačkali nacisti bi u svakom slučaju trebalo da budu vraćena“, naglasilo je državno Ministarstvo kulture. Dodavši da to važi posebno za „institucije federacije“, jer ministarstva predstavljaju „posebne uzore“.

Državna ministarka za kulturu Monika Griters je pre nekoliko dana vratila još jednu sliku iz zbirke Kornelijusa Gurlita porodičnim naslednicima bivšeg jevrejskog vlasnika (naslovna fotografija). Ona je u Berlinu predala sliku francuskog slikara Tomasa Kutira „Portret mlade žene koja sedi“ porodici političara i antinaciste Žorža Mandela – kako je to saopštila nemačka vlada. Slika je još 2017. identifikovana kao Mandelovo vlasništvo na osnovu mikroskopski male rupe na platnu koja je popravljena.

Imovina Jevreja sa teritorije Srbije

Kornelijus Gurlit je veliku zbirku slika godinama krio u svom stanu u Minhenu i kući u Salcburgu. Njegov otac Hildebrand Gurlit je u vreme nacionalsocijalističkog režima u Nemačkoj, bio jedan od četiri poznata trgovca umetničkim predmetima koji su u čitavoj Evropi i okupiranim područjima kupovali, ali i vršili plenidbe umetnička dela za planirani „Firerov muzej“ u Lincu, u Austriji.

Nacisti su između 1933. i 1945. oteli umetnička blaga mnogobrojnim, uglavnom jevrejskim vlasnicima. Procenjuje se da ima oko 600.000 takvih objekata. Mnogi se još uvek nalaze u muzejima i privatnim zbirkama.

Među opljačkanim delima su i umetnički predmeti čiji vlasnici su bili Jevreji sa teritorije Srbije. Do proleća 1942. je ubijeno više od 80 odsto takvih Jevreja (njih oko 13.0