Britanija na raskršću


Kao Amerikanac koji zahuktavanje debate u Britaniji prati s druge strane Atlantika, osećam izvesnu zavist: u Britaniji postoji bar privid vere da je racionalna i argumentovana rasprava moguća. Možda nekoliko probranih lekcija iz ekonomske teorije i prakse zaista može uticati na dalji tok događaja?

Pre nešto više od trećine stoleća, na obe strane Atlantika započet je veliki ekonomski eksperiment. Pre toga, u posleratnim decenijama, rast je bio snažan, a prosperitet su osećali svi. Dohoci u SAD su rasli u svim segmentima distribucije, a rast je bio najbrži na dnu dohodovne lestvice. Konvergencija je bila očigledna. U to doba u SAD su pokrenuti veliki programi javnih investicija u infrastrukturu (izgradnja mreže auto-puteva), obrazovanje, nauku i tehnologiju – lansiranje Sputnjika je bilo veliki podsticaj. Obe partije su bile saglasne da su takvi programi potrebni, kao i državna regulativa, na primer u oblasti zaštite životne sredine. Vazduh se ponovo mogao disati, a u rekama se moglo kupati. Finansijska regulativa usvojena posle Velike depresije osigurala je decenije finansijske stabilnosti: bio je to nezapamćen period kontinuiranog rasta od pola stoleća, bez finansijskih kriza.

Istoričari se još spore oko pravih motiva iza ekonomskog eksperimenta Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, ali nema spora o onome što je sledilo: rast se usporio, a nejednakost je počela da raste. U SAD dohodak je praktično stagnirao za sve slojeve u donjih 90 odsto. Danas je srednji dohodak radnika sa punim radnim vremenom – to su oni srećnici koji imaju posao sa punim radnim vremenom – niži nego pre 42 godine. Nejednakost u Britaniji je bila manja, a i njen sistem javnog zdravstva (NHS) je sprečio neke od teških posledica koje su se osetile u Americi, gde očekivani životni vek opada, naročito za srednje i niže klase. Ali Britanija se 80-ih godina približila SAD i postala društvo naglašene nejednakosti. I tako je do danas.

Ukratko, teorija da niži porezi i deregulacija – otklanjanjem ograničenja za preduzetnike i podsticanjem lične inicijative – vode u novu eru rasta je diskreditovana. Deregulacija je donela umnožavanje novih metoda manipulisanja tržištima i javnim politikama za potrebe stvaranja profita i nezapamćenu nestabilnost koja je Britaniju i Ameriku već koštala trilione funti i dolara. Niži porezi nisu doneli skok kapitalnih investicija ili rast ulaganja u istraživanje i razvoj. Zapravo, takozvane ekonomske reforme su nam suzile ekonomski horizont, a performanse su se pogoršale.

Kao što pokazuje upravo završena sezona partijskih konferencija, Jeremy Corbyn i laburisti sa jedne i Theresa May i njeni konzervativci sa druge strane nude dve različite vizije. Uprkos godinama stagnacije, Theresa May je u svom govoru tvrdila – doduše, uz nekoliko ograda koje se tiču regulacije – da je laissez-faire starog stila i dalje najsigurniji put do višeg životnog standarda. Njen predlog je da se propali eksperiment nastavi sa još više poleta. Laburisti, s druge strane, traže nove vizije i naglasak na investicijama. Saglasni su da treba učiti na primerima iz prošlosti, ali smatraju da ekonomija 21. veka treba da se razlikuje od ekonomije iz prošlog.

Šta je najveći problem sa politikama i merama štednje? To što nikada nisu donele rezultate. Herbert Hoover je pokušao da ih primeni i tako berzansku krizu 1929. pretvorio u Veliku depresiju. Video sam neuspeh tih politika i u istočnoj Aziji kada sam bio glavni ekonomista Svetske banke: periodi opadanja pretvarali su se u duboke recesije, a recesije u depresije. Mere štednje slabe agregatnu tražnju i obaraju rast; smanjuju potražnju za radom, spuštaju nadnice i uvećavaju nejednakost; takođe ugrožavaju javne službe od kojih zavise građani u Britaniji. Rezovi javnih investicija u Britaniji ne slabe ovu zemlju samo danas, već ugrožavaju i njenu budućnost.

Kompanije koje žele da opstanu znaju da moraju investirati. Isto važi za države. Zemlja treba da ulaže u svoje ljude, infrastrukturu i tehnologiju. Ako je potrebno da se zaduži da bi to učinila, njene obaveze i dug će rasti, ali vrednost aktive će rasti još više, pa će bilans biti pozitivan. Imamo dosta prostora za podizanje prihoda na načine koji doprinose efikasnosti i opštem blagostanju. Zajedno sa Nicholasom Sternom predsedavam u međunarodnoj komisiji koja je jednoglasno podržala predlog za uvođenje visokih dažbina za emisije ugljenika – 30 funti po toni ili više; takva taksa bi ubrzala prelazak na zelenu ekonomiju budućnosti. Oporezivanje prihoda od zemlje, uključujući kapitalnu dobit, takođe može osigurati visoke prihode – a zemljište se ne može preseliti u drugu državu. Britanija bi, kao i SAD, mogla imati dosta koristi od progresivnijeg oporezivanja.

Smanjivanje poreza na dobit – i dalje nadmetanje sa Irskom u trci ka dnu – neće privući kompanije i podstaći investicije. Umesto toga, Britanija treba da poveća poreze za one korporacije koje ne investiraju u zemlji i ne otvaraju radna mesta, a smanji ih za one koje to čine. Tako će se poslati jasna poruka multinacionalnim kompanijama kao što su Starbucks i Apple koje se predstavljaju kao dobri poreski rezidenti: plaćanje odgovarajućeg udela u porezu deo je njihove odgovornosti. Ako im se ostave sadašnje poreske olakšice, to će zemlju lišiti potrebnih prihoda i pružiti multinacionalnim kompanijama nepoštenu prednost u odnosu na lokalne.

Ekonomija trojke Reagan/Thatcher/May zasniva se na diskreditovanoj teoriji o prelivanju bogatstva – teoriji da nagrađivanje onih na vrhu donosi brži rast, od čega na kraju svi imaju koristi. Ali to se još nigde nije obistinilo. Zašto bi Britanija očekivala da se to dogodi u godinama koje slede, u teškim godinama prilagođavanja situaciji posle brexita? Sa ukidanjem pristupa istraživačkim fondovima EU, Britanija će morati više da ulaže ukoliko želi da očuva visoki kvalitet svojih slavnih univerziteta – mnogo više.

Snaga svakog društva je u ljudima, pa ima smisla razvijati ekonomiju tako što ćemo poći od osnove ili od sredine naviše. Ekonomija znanja u 21. veku zasniva se na obrazovanju i inovacijama, kao i na prihvatanju nužnosti doživotnog obrazovanja. Budući da se korporacije povlače sa područja obrazovanja, države će morati da čine više, uz primenu novih tehnologija. Univerzitetsko obrazovanje mora biti dostupno svima. Uskraćivanje pristupa obrazovanju velikim delovima stanovništva zbog pretnje dugovima za studentske kredite koji se mere desetinama hiljada po studentu nije samo moralno neprihvatljivo, nego i ekonomski glupo.

Prospect Magazine, 09.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

Azijska lokomotiva za budućnost


Kineski predsednik Si Đinping je 18. oktobra pozvao svoju vladu da preuzme značajniju ulogu u vođenju ekonomije, istovremeno ponavljajući “odlučujuću” ulogu tržišta, prenosi Volstrit Džornal.

“Treba nastojati da razvijamo ekonomiju s efikasnijim tržišnim mehanizmima, dinamičnim mikro-entitetima i zdravom makro-regulacijom”, rekao je Si u sredu 18.oktobra u svom izveštaju koji je otvorio 19. Kongres komunističke partije, kojim se utvrđuju ključne politike ove zemlje za sledećih pet godina a i posle.

U cilju poboljšanja makro-regulacije, kineski predsednik pozvao je na “pružanje pune podrške (naroda) strateškim smernicama nacionalnih razvojnih planova.”

Predsednik Si je takođe obećao da će produbiti strukturne reforme na strani ekonomije ponude* – izraz koji Peking koristi za opisivanje svog plana smanjenja kapaciteta, dugova i  ukupnog inventara u stambenoj izgradnji.

<

/p#>

Predsednik Kine obećao je intenziviranje reformi u oblasti kamatnih stopa i devizne politike, pružajući stranim investitorima više pristupa sektoru usluga i zaštite od sistemskih finansijskih rizika – sve su ovo dugoročni politički ciljevi Pekinga.

U svom uvodnom obraćanju, Si je rekao da će vlada podsticati reforme u korist mešovitog vlasništva u državnom sektoru, obećavajući da će preduzeća u državnom vlasništvu “biti jača, bolja i veća”.

Na duže staze, njegova vizija je Kina koja će do sredine 21. veka postati “sjajna moderna socijalistička zemlja” . Komunistička partija nastojaće da osnovnu realizaciju osavremenjivanja kineskog modela socijalizma sprovede do 2035. godine, rekao je on.

Nova garnitura vrhovnog rukovodstva Komunističke partije biće obznanjena nakon partijskog kongresa, koji će se završiti 24. oktobra.

Kina ovim kongresom ulazi u tzv “ekonomiju ponude*: To je ekonomski koncept koji zagovara da, naročito na dug rok, rast ekonomije zavisi gotovo u potpunosti o činiocima koji utiču na ponudu. Jedan od glavnih zahteva pristalica ekonomije ponude je smanjivanje poreza radi opšte veće motivacije, podsticanja štednje, investiranja i inovacija. Zalaganje za deregulaciju i protivljenje monopolima radi podsticanja slobodne konkurencije, nižih cena i veće efikasnosti. Ekonomija ponude za sobom povlači slabljenje uloge radničkih sindikata i slobodnija tržišta rada. Dosledno logici jačanja ponude, jača i uloga države u vidu finansiranja boljeg opšteg i stručnog obrazovanja radi povećanja proizvodnog kapaciteta i stvaranja državne investicione banke radi subvencionisanja preduzeća koja se uz velike rizike upuštaju u razvijanje novih tehnologija. Reforma socijalnog osiguranja kako bi se uklonila svaka pogodnost življenja od socijalne pomoći i stvorili podsticaji nezaposlenima da aktivnije traže zaposlenje.

01. Kineski predsednik Si Đinping u Velikoj dvorani u Pekingu otvara kongres Komunističke partije Kine (KPK), koji se održava jednom u pet godina. ovo je 19. kongres i trajaće nedlju dana. Očekuje se da predsednik Si dobije poverenje i nakon drugog petogodišnjeg mandata, čime će po dužini ostanka na vlasti stati uz rame Mao Ce Tungu i Dengu Sjaopingu, kineskim liderima koji su vodili Kinu sve do svoje smrti (WANG ZHAO/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGE)

02. Premijer Li Kećang u uvodnoj sesiji koju je snimao TV Šangaj. Ovakvi partijski kongresi predstavljaju najznačajniji politički događaj a na njemu se bira politički vrh partije na pet godina. (CHANDAN KHANNA/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGE)

03. Bivši kineski predsednik Đang Cemin, koji već 15 godina nije na toj funkciji, je višegodišnja meta glasina, naime, priča se da je – preminuo (ove glasine provlače se još od 2011).  Iako je već prevalio i 90-tu godinu života, svojim jučerašnjim pojavljivanjem na Kongresu opovrgao je ove tračeve (JASON LEE/REUTERS)

Đang Cemin, u pokušaju da prikrije zevanje, otvaranje 19. Kongresa KPK (HOW HWEE YOUNG/EPA/SHUTTERSTOCK)

04. Bivši kineski predsednici, Hu Đintao i Đang Cemin (s naočarima), ulaze iza Si Đinpinga (koji je svoj uvodni govor čitao bez naočara iako ima 64 godine). Očekuje se da 2.280 delegata na kongresu učvrsti glavne partijske pozicije predsednika Sija i njegovih saradnika, ugrađujući njegove političke stavove u partijski ustav (NG HAN GUAN/ASSOCIATED PRESS)

05. Proba orkestra uoči ceremonije otvaranja, pod crvenom zvezdom na vrhu kupole (HOW HWEE YOUNG/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

06. Bivši kineski predsednik Đang prihvata malu pripomoć osoblja uz aplauz delegata (JASON LEE/REUTERS)

07. Tamna odela i kravate u više nijansi crvene dominirali su stilom delegata prisutnih na kongresu, iako nisu bili ekskluzivni dres koji se morao poštovati (THOMAS PETER/REUTERS)

08. Nosile su se i uniforme, u kombinaciji sa uglačanim ordenjem (FRED DUFOUR/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGES)

09. Prisutni su bili i delegati manjina (ROMAN PILIPEY/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

10. Pripadnici obezbeđenja pod kišobranima na ulazu u Veliku dvoranu u kojoj se održava 19. kongres Komunističke partije Kine (ROMAN PILIPEY/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

Delegati nacionalnih manjina prisustvuju kongresu KPK u nacionalnim nošnjama

Kineski vojni zvaničnici napuštaju kongrsnu dvoranu nakon obraćanja predsednika Si Đinpinga

Ceremonija otvaranja 19. kongresa KPK u Pekingu

Prvi red, sleva nadesno Predsedavajući komiteta KPK, Žang Deđang, bivši kineski predsednik Hu Đintao, sadašnji predsednik Si Đinping, nekadašnji predsednik Kine Đang Cemin

Među delegatima koji su slušali Si Đinpinga isticali su se pripadnici nacionalnih manjina

Đang Cemin

Ovako je praćen TV prekos kongresa KPK u Huajbeju, oko 900km južno od Pekinga

Poslužitelji su spremni za serviranje čaja delegatima

Ulična scena u starom delu Pekinga

Pripadnici Še Haka manjine prate TV prenos Kongresa KPK u gradu Šangrao, provincija Đanši

Trg Tjenanmen u Pekingu bio je foto-meta brojnih građana

Grafiti-umetnik iscrtava 3D amblem KPK, Xiàyì Xiàn provincija Henan

Devojke izvode slet u čast otvaranja 19. kongresa KPK, Huajbej, istočna provincija Anhui

Vozila iz protokola parkirana pred Kongresnom dvoranom u Pekingu

WSJ

Foto: WSJ

The Guardian

 

Povratak Zmaja


Nakon privremenog usporavanja, zainteresovanost Kine za evropske kompanije ponovo raste; cilj je dobiti pristup najsavremenijoj ekspertizi, stručnim znanjima i tehnologiji Zapada, donosi nemački onlajn poslovni portal, Handelsblat Global.

Američka poslovna grupa Merck je početkom prošlog meseca stavila na prodaju jednu od svojih najvrednijih nekretnina. Ova najstarija farmaceutska kompanija na svetu želi da se izvuče iz svoje globalne proizvodnje lekova bez recepta, prodajući svoj ogranak proizvodnje pomoćnih medicinskih sredstava na kojem je sada angažovano 3.800 zaposlenih širom sveta, i s godišnjim prihodima od 860 miliona evra (milijardu dolara).

Izvori bliski globalnom finansijskom sektoru kažu da je interes Kineza za ovakvo i slična preuzimanja ogroman: “Brojne kineske kompanije su upravo sada otpočele „igru nerava“ sa evropskim prodavcima, iskušavajući njihovu postojanost i strategiju. Ali, čak i uprkos strožijim zakonskim ograničenjima, strateška akvizicija ima smisla i neće biti zaustavljena” procenjuje Huanping Žang, stručnjak za nemačko-kineske poslove u ekonomsko-političkoj savetodavnoj firmi Eurasian Consulting.

Prodaja američke multinacionalke Merck mogla bi označiti početak novog talasa kineskih preuzimanja. Nakon jedne teške godine za kineski biznis, advokati, konsultanti, bankari i rukovodioci polažu sve više očekivanja od Pekinga, za koji se nadaju da će uskoro krenuti u potragu za inostranim akvizicijama. Ključni datum je upravo sada, 18. oktobar, kada će predsednik Si Đinping predstaviti svoj novi rukovodeći tim na 19. Kongresu Komunističke partije. On će, takođe, označiti željeni strateški pravac za kineska državna preduzeća.

Ekspanzija kineskih biznisa u inostranstvu može biti ključni činilac predsednikove ekonomske vizije. “U narednih 12 meseci prisustvovaćemo potpisivanju kinesko-evropskih ugovora vrednih milijarde dolara. Neke od targetovanih akvizicija na zapadu biće javno listirane kompanije koje su kotirane na berzi”, rekla je Ji Sun (Yi Sun), analitičarka pri konsultantskoj kući Ernst&Young (EY). Evropska preduzeća od suštinskog interesa za Kineze uključuju banke, osiguravajuća društva, farmaceutske i kompanije za razvoj robotike, ali i staračke domove i centre za negu, rekla je ona.

Kineski rukovodioci su sve do sredine 2016. imali značajnu slobodu i odrešene ruke u svojim nastojanjima da realizuju inostrana preuzimanja. Ovo je rezultiralo masovnim preuzimanjima kompanija sa evropskog kontinenta, u kojima su učestvovale kineske kompanije koje su se sada domogle EU firmi iz oblasti industrije, zabave i nekretnina. Najveću ponudu ispostavio je koncern Kemčajna (Chemchina), koji je za švajcarsku kompaniju Syngenta ponudio 42 milijarde dolara. Tragajući za načinom na koji bi povećala svoju poljoprivrednu proizvodnju, Kina je pre svega želela da preuzme ovog švajcarskog giganta za proizvodnju semena i pesticida zbog stručnosti i ekspertize koju poseduje. Ovaj pekinški hemijski gigant sklopio je i druge velike ugovore, progutavši pre godinu dana italijanskog proizvođača guma Pirelli, baš kao i nemačkog proizvođača mašina i alata, KraussMaffei.

Prodaja evropskih kompanija kineskim takmacima nije uvek išla tako glatko. Kineski proizvođač kućnih proizvoda Midea je proširio svoju oblast poslovanja kada je 2016. kupioKuku, nemačku kompaniju za proizvodnju robota koja zapošljava više od 12.000 širom sveta. Berlin je u to vreme čak izražavao zabrinutost zbog toga što je ova najnaprednija nemačka firma za automatizacione tehnologije prešla u kineske ruke. Kako se dogodilo da Kuku kupe Kinezi? Stvar je prosta: nijedan evropski kupac nije mogao biti pronađen tenderom, pa je ova prodaja Kinezima došla na red kao sticaj okolnosti – nijedan poslovni subjekt iz EU nije želeo da preuzme Kuku. Akvizicija je na kraju odobrena u kompanijskom vrhu. Međutim, naknadna debata u Nemačkoj rezultirala je strožim propisima za prodaju visoko-tehnoloških kompanija stranim kupcima. “Trenutno je teško reći koliko će se ova regulativa strogo primenjivati”, kaže Matijas Horbah (Matthias Horbach), specijalista za finansijska preuzimanja pri njujorškoj pravnoj firmi Skadden, Arps, Slate, Meagher & Flom.

Talas akvizicija ne samo da je privukao političku pažnju već je izazvao i velike valutne neravnoteže u samoj Kini. Vlada je od novembra 2016 takođe ušla u odlučivanje o akvizicijama, koje sada moraju da osnažuju i podupiru osnovnu delatnost kineskih kompanija. Kineske investicije naglo su pale: od januara do septembra ove godine, kineske akvizicije u Evropskoj uniji iznosile su 24,4 milijarde dolara, što je za 11 odsto manje nego 2016. godine, prema podacima Thomson Reutersa.

Bez obzira na to, investicioni bankari, advokati i konsultanti koji gaje bliske poslovne veze sa kineskim poslovnim miljeom uvereni su da novi talas preuzimanja evropskih firmi brzo narasta. Cilj nosećeg industrijskog plana, skovanog u Pekingu, jeste da do 2025. godine modernizuje ključne sektore kineske industrije. Međutim, postizanje industrijskih standarda svetske klase iziskuje, pre svega – zapadnu ekspertizu. “Kontrole tržišta kapitala u Kini dovode samo do nekih poslova, čiji je broj nevelik. Bez obzira na to, kineski novac prisutan je u mnogim aktuelnim licitacijama. Ponuđači iz Kine su sada manje divlji, zreliji su i iskusniji”, rekao je Oliver Litkens (Oliver Lütkens), kopredsednik nemačkog odeljenja za preuzimanja pri Dojče banci (Deutsche Bank).

Merck-ovo poslovanje sa lekovima bez recepta moglo bi se koristiti od strane potencijalnih kineskih kupaca kao platforma za njihova dalja preuzimanja. “Kinezi misle da imaju najviše razloga za ulazak u farmaceutski biznis”, rekao je jedan insajder. Pa ipak, u ovoj industriji prisutna je ogorčena konkurencija za vrhunske akvizicije, a čest ishod rivalstva su žestoku „aukcijski ratovi“.

Ovo ne bi trebalo da bude neki problem: kinesko tržište je zdravo i u dobrom stanju, a uz to je podstaknuto i istorijski visokom stopom štednje. Kineski kupci misle da je vredno truda i da se isplati plaćati premijum-cene kako bi ušli na evropsko tržište. “Kineski investitori će platiti donekle višu cenu za akvizicije”, rekao je Žang iz Eurasian Consulting.

Ali nisu samo kompanije za proizvodnju lekova predmet kineskog interesovanja na evropskim javnim tenderima. Kineski ponuđači mogu i dalje da bezuspešno vrebaju izvesne evrokompanije, recimo, nemački Osram: prošlogodišnja kineska ponuda za preuzimanje ovog proizvođača rasvete je, zahvaljujući političkom pritisku, poništena. Početkom ovog oktobra došlo je do prihvatanja iznenađujuće niske ponude, naime, kada je Siemens prodao svoj preostali udeo u Osramu, čineći ga još atraktivnijim za kineske kompanije poput proizvođača poluprovodnika San’an Optoelectronics.

Širom sveta se lako mogu uočiti i drugi strateški potezi Kineza. Jedan kineski konzorcijum je ovog jula kupio Singapurski kontejnerski terminal Global Logistic Properties za 11,6 milijardi dolara. WKW, pekinški proizvođač auto delova, gradi svoju fabriku električnih automobila vrednu milijardu dolara u nemačkoj državi Frajštat-Zaksen.

A Istočni zmaj izgleda da je spreman za veće, čak i smelije skokove. Tokom narednih meseci, Evropa može očekivati dalekoo više kineskih ponuda za preuzimanje. “Za Kinu, evropsko – a pre svega nemačko – tržište ostaje veoma privlačno”, kaže Džuli Lao, pravna savetnica za akvizicije iz Hong Konga.

Peter Köhler, Robert Landgraf

Handelsblatt Global

Big Data i biznis: Kako izvući smisao i korist  iz gigantskih baza podataka?


Koliko je vremena potrebno da se oporavite od hirurškog zahvata zamene kuka?

Za bolnice širom sveta ovo  nipošto nije akademsko pitanje. Bolnice su imale oko 36 milijardi dolara nekompenzovanih troškova zbrinjavanja u 2015. godini. Najveći deo njih potiče od neplaćenih računa pacijenata.

Jedno rešenje ovog problema je ograničavanje troškova vezanih za operaciju – ali kako? Odgovor: Machine learning („Mašinsko učenje“ je već uvrežen termin u srpskom jeziku, mada je pogrešan; „Učenje mašina“ daleko preciznije pogađa suštinu). Bolnice sada koriste prediktivnu analitiku kako bi prognozirale prosečne boravke i potencijalne komplikacije koje mogu iskrsnuti tokom operacija, poput operacije kičme.

Na primer, podaci od kupaca usluga zdravstvene zaštite pokazuju starosnu dob pacijenta, ustanove koje obezbeđuju osnovne zdravstvene usluge, i sekundarnu dijagnozu. Pomoću mašinskog učenja i prediktivne analize podaci sada mogu predvideti buduće troškove i doprineti identifikovanju pacijenata koji mogu imati probleme u oporavku. Ishod? Bolnice donose bolje kliničke odluke, doživljavaju niže stope readmisije, nudeći kraće bolničke boravke i pružajući bolju negu.

Biznisi ogromnog broja preduzeća pokazuju slične efekte „stvarne situacije na terenu“, dakle, dobijaju realističnije cifre u predikciji, a sve to zahvaljujući upotrebi mašinskog učenja za analiziranje svojih poslovnih podataka. Često je problem u nedovoljnoj količini podataka – potrebnih za što bolju analizu i predikciju – a ti im podaci često nedostaju.

Po rečima Majka Gotjerija (Mike Gaultieri), analitičara kompanije za tehnološku predikciju marketinga i tržišta, Forrester Research, mašinsko učenje nije ni nalik tradicionalnoj poslovnoj inteligenciji u kojoj su garantovani rezultati. “Ukoliko tražite model za mašinsko učenje, možete reći ‘pokušaću’, ali možda nećete uspeti”, rekao je. “Preduzeća i biznisi moraju da razumeju da samo zato što ste želeli da imate model koji predviđa kretanje akcija na berzama ne znači da ćete ga i u stvarnosti imati.”

Rags Raghavendra, rukovodilac analitike u DXC Technology’s Analytics Data Labs, globalnom čvorištu koje analitičari podataka koriste, fokusirao se na konsalting i pronalaženje načina operacionalizacije analitike. On kaže da su “kompanije frustrirane jer često preteruju”. Žele da im big data analitika “odradi” prevelike grupe podataka, “žonglirajući” njima iako nisu dovoljno kvalifikovani za njihovo tumačenje i razumevanje, a i ne shvatajući koliko je taj zalogaj prevelik.  “Klijenti pokušavaju da učine nemoguće u smislu pokušaja da izvuku značenje iz svih mogućih vrsta podataka kojima imaju pristup”, rekao je on. “Ono što preporučujemo je da dobro razmotre podatke koje već poseduju i koji su lako dostupni, a tek potom da pređu na sledeći korak.”

Kompanije koje su pokušale i nisu uspele da proniknu u smisao i praktične aspekte analize velikih skupova podataka pre svega bi trebalo da prihvate da su neuspeh i iteracija tj ponavljanje neizostavni deo procesa analitike. One, ipak, mogu da svoje šanse za uspeh maksimiziraju tako što će postati pametniji kada je reč o korišćenju mašinskog učenja.

Evo osam načina za bolji i efikasniji pristup Big data analitici:

1. Počnite s problemom koji želite da rešite. Uranjati u podatke „skokom sa desetke“ a potom iščekivati da će oni volšebno izroniti pred vas je pogrešan pristup. Sve dobre priče o analitici podataka počinju identifikovanjem odgovarajuće metrike performansi koja povezuje poslovni rezultat sa pitanjima koja se odnose na podatke. Međutim, odabrana metrika ne bi trebalo da bude preširoka ili isuviše “granularna” tj usitnjena. Na primer, kada je DXC nedavno radio s jednom medijskom kompanijom na pojašnjenju razloga zbog kojih je pretplatnici napuštaju, najočiglednija metrika bila je promena u pretplatničkoj bazi. Kao što se ispostavilo, relevantnija metrika bio je Prosečni prihod po korisniku (ARPU), koji je bio direktno povezan sa većim poslovnim ciljevima koje je kompanije preduzimala kako bi povećala prihode.

2. Proces mašinskog učenja trebalo bi ’industrijalizovati’ odnosno razviti u širokom industrijskom obimu. “Čitav ovaj proces analize velikih skupova podataka nije industrijalizovan”, rekao je Raghavendra, čija Laboratorija podržava široku paletu oblasti, uključujući proizvodnju, telekomunikacije, automobilsku industriju, avio-kompaniju, energetiku, finansijske usluge i zdravstvenu zaštitu. “Dešava se da mnogo puta iznova i iznova ponavljate analizu ili je ne možete uvećati tj primeniti u širem obimu.” DXC je snažan zagovornik efikasnog i pojednostavljenog pristupa široko primenjivog mašinskog učenja, koji veruje da bi sve faze analize – od unošenja podataka i njihovog prečišćavanja, do stvaranja namenskih algoritama i njihovog stavljanja u proces aktivne analitike, a potom i generisanju uvida stečenih kroz podatke – trebalo da budu ponovno upotrebljive i raspoređene na kompanijske tehnologije.

3. Nemojte dozvoliti da vas ometaju i koče podaci koje ljubomorno čuva svako odeljenje pojedinačno unutar kompanije (tzv „silosi“:  izolovane grupe podataka koje ne cirkulišu u data analitici jedne kompanije jer uposlenici nekog odeljenja naprosto ne žele da ih dele s drugima, misleći da na taj način „drže prednost“ u odnosu na druga kompanijska odeljenja). Silosi su zbog toga veliko “prokletstvo” brojnih računarskih programa koji rade na korporativnoj analitici, jer sprečavaju pristup jedinstvenoj bazi podataka. Silosi, ipak, nisu toliko velika prepreka, kako neki veruju. “Ukoliko posedujete strategiju za pravilno korišćenje pametnih podataka i platformi, ne bi trebalo da previše brinete o silosima”, kaže Raghavendra. Jednostavno rečeno, ne morate brinuti o silosima sve dok ne predstavljaju problem za zadatak koji ste odabrali da rešite. Međutim, trebalo bi da se pripremite za neki predstojeći skup problema u nizu (tzv pipeline*) tako što ćete obezbediti integraciju različitih izvora podataka. “Postoje fleksibilne i modularne platforme koje vam omogućavaju da integrišete podatke kada je potrebno”, dodao je Raghavendra. (U računarstvu, pajplajn* je skup elemenata za obradu podataka povezanih u niz, pri čemu je autput jednog elementa input sledećeg. Elementi u nizu često se procesiraju paralelno ili kroz sekvence tj „komadiće“; u tom slučaju, određena količina buffer tj pufernog skladišta često se ubacuje između elemenata).

4. Mislite od-spolja-ka-iznutra. Ne morate uvek imati sve informacije, talenat, analitiku i inteligenciju: Ovo je priča o ekosistemu, a pobediće oni koji dodirnu „matricu sposobnosti“ koja se nalazi oko njih. Analitičari podataka kroz kraudsorsing*, kao i kroz „mašinsko učenje-kao-servis“ i eksterne skupove podataka, dobijaju moćan potencijal u poslovoj trci.

Crowdsourcing (angažovanje javnosti) je korišćena i legitimna metoda preuzimanja tuđih ideja, postupak dobijanja potrebnih usluga, ideja ili podataka od neodređenog skupa ljudi (shodno izreci: “Uzeti podatke od pojedinca je krađa, uzeti podatke od većeg broja ljudi je – istraživanje”).

5. Koristite sirove skupove podataka (takozvana „data-jezera“). Jezera podataka su spremišta u kojima možete sačuvati sve vaše postojeće podatke u izvornom obliku, bez obzira na njihov format Jezero podataka je spremište za skladištenje podataka koje sadrži ogromnu količinu sirovih podataka u svom izvornom formatu, sve dok se za njima ne ukaže potreba. I dok hijerarhijski organizovano skladište podataka čuva podatke u fajlovima ili fasciklama (folderima), data-jezero koristi “ravnu”, tj. horizontalnu ili baznu arhitekturu za čuvanje podataka, dakle bez hijerarhije (organizacije) podataka. Svakom elementu podataka u data-jezeru dodeljen je jedinstveni identifikator i označen je skupom proširenih oznaka metapodataka. Kada se pojavi upit od strane biznisa, data jezero se može upitati za relevantne podatke, a zatim se može analizirati manji skup podataka kako bi se odgovorilo na upit).

Raghavendra je mišljenja da kompanije treba da se upuste u praksu stavljanja svih svojih podataka u „data-jezero“. Ovi veliki skupovi sirovih podataka nisu stavljeni u fajlove niti su klasifikovani u foldere po važnosti, već su „u rinfuzu“, iako su svi indeksirani i tagovani kao metadata, spremni da se pojave na upit poslovnog subjekta. “Nemojte razmišljati o strukturiranju (važnosti, smisla i korisnosti podataka) na samom početku”, preporučuje Ragavendra.

6. Vršite istraživačku analizu podataka (exploratory data analysis, EDA) sa ciljem kojeg imate na umu. Prva faza „rudarenja podataka“ je upravo EDA, koja nastoji da rezimira podatke, vizuelno i ne-vizuelno. “Ono što sam često imao prilike da vidim je da je istraživački deo analize podataka potisnut”, rekao je Bharathan Shamasundar, viši analitičar podataka u DXC. “Svrha EDA tj istraživačke analize podataka je da se upoznaju s uzorcima i obrascima koji se u podacima poavljuju i samo na osnovu toga zauzimaju stavove o tome šta da čine nakon toga. Kompanije to često rade površno. “DXC-ovo iskustvo sa kompanijom za energetske usluge naglašava važnost pametne EDA tehnologije.

Jedno privatno komunalno preduzeće tražilo je preciznu prognozu koliko će energije proizvesti njihove vetroelektrane. Zbog toga što je ovo preduzeće primenilo istraživački deo analize (EDA) na svoje algoritme, tim savetodavne firme DXC je uspešno opovrglo već postojeće repere za čak 95% performansi vetro-turbina, uprkos tome što je upotrebljavano manje varijabli kako bi obavili svoje proračune. To iskustvo pokazuje značajne potencijale EDA metoda, naročito ako se sprovedu unapred, što će češće dovesti do algoritama prikladnih raspoloživim podacima.

7. Koristite inteligentno uzorkovanje. Jedan od razloga što kompanije imaju problema s pristupom u prave uvide Big data ishoda je zato što ih – previše koriste. “Uzorkovanje je postalo loša reč”, rekao je Šamasundar. “Uzorkovanje podataka je pametan način baratanja sirovim podacima.” Često se dešava da je ono što izgleda kao “big data” krcato redundantnim tj izlišnim informacijama. Analitičari iz DXC su za jedno robno-trgovačko preduzeće identifikovali  kako im je veliki deo uskladištenih podataka bio, zapravo, suvišan, jer je 94% svih njihovih trgovinskih poslova zasnovano na manjem podskupu podataka. Ovo pokazuje da je vrednovanje kvaliteta i relevantnosti važna komponenta strategije podataka.

8. Ustanovite fleksibilan operativni model za vaš program analitike podataka. Raghavendra vam savetuje da „Nikako ne odustajete od pokretanja programa za analizu podataka samo zato što ne možete da unajmite data-analitičara. Potražnja za ekspertima koji umeju da pravilno i smisleno „pročitaju“ velike hrpe podataka  trenutno je 60 procenata veća od broja stručnjaka, a nema znakova da se ovaj disparitet usporava. Međutim, ukoliko jedno preduzeće nije u stanju da zaposli dovoljno data-analitičara, Raghavendra preporučuje da, u tom slučaju, treba razmisliti o uporednom korišćenju partnerskih organizacija koje pružaju specijalističku analitičku podršku i “analitičara opštih podataka o građanima”. Stručnjak za prekopavanje tj „rudarenje podataka“ o građanima je osoba koja razume domen i poslovanje svojih poslodavaca/organizacija. Oni mogu obaviti razumnu analizu koristeći neke analitičke platforme koje su sada pojednostavile određene zadatke i zahteve u baratanju podacima. Pošto kompanije primenjuju analitiku za rešavanje problema, partnerske organizacije mogu biti od pomoći  kao podrška u uvećanju obima njihovih programa i izgradnji „dubljih“ mogućnosti u još raznovrsnijim oblastima.

I mada praćenje ovih smernica povećava verovatnoću za postizanje uspeha, preduzeća ne smeju smetnuti s uma da je mogućnost neuspeha realna i uvek prisutna. Analitika podataka sprovodi se kao naučni metod koji se zasniva na dokazivanju ili opovrgavanju hipoteze. Upotrebu podataka treba, potom, posmatrati kao istraživačku i razvojnu aktivnost (R&D). “Najbolje je imati pet-šest ili desetak i više ideja, i potom ih voditi paralelno”, opisuje Goltjeri upite zasnovane na podacima, “jer neće svi oni funkcionisati”.

Izazovi će postajati sve teži i teži, kako se količina podataka vremenom bude sve više uvećavala. Sa druge strane, što više podataka imate – to je i veća potencijalna nagrada i uspeh.

Prema Dejvu Aronu (Dave Aron), šefu istraživanja u  londonskoj IT firmi za istraživačko-savetodavne usluge Leading Edge Forum, DXC-ovom partneru za rukovođenje idejnim strategijama, još je uvek previše kompanija koje svojom najvrednijom imovinom smatraju ono što poseduju u fizičkom i finansijskom smislu.

“Preduzeća koja bi trebalo da dožive uspon i uvećanje svojih profita u narednoj deceniji jesu ona koja su prepoznala da su upravo informacije i njihova analiza ta nadasve “vredna imovina”, pa stoga grade i kontinuirano unapređuju svoje platforme za data-analitiku i izučavanje podataka”, kaže Aron. “Internet stvari (IoT), uz sve obimniji i glomazniji pravni okvir za zaštitu podataka čine da data-analitika postane relevantnija nego ikada pre.”

Obezbeđivanje koristi od analize „big date“ – bez obzira da li ste bolnica ili uslužna firma ili bilo koji drugi tip biznisa – zahtevaće promišljen pristup, puno hrabrosti, kao i respekta za naučne metode analize informacija dobijenih u vašem poslovanju.

WIRED Brand Lab, DXC Technology

Noam Chomsky – intervju


Govorili ste o razlici između Trumpovih klovnovskih ispada, koji dobijaju neograničen prostor u medijima, i stvarnih politika koje on nastoji da sprovede, a koje prolaze gotovo neopaženo. Verujete li da on ima bilo kakve koherentne političke, ekonomske ili spoljnopolitičke ciljeve? Šta su rezultati prvih nekoliko meseci Trumpovog mandata?

Na taj način se skreće pažnja javnosti sa zaista važnih pitanja, što je verovatno očekivano, s obzirom na kvalitete i sklonosti figure koja je zauzela centralno mesto na pozornici i ljude koji rade iza scene. Na jednom nivou, Trump svojim lakrdijama vezuje svu pažnju javnosti za sebe; više nije važno čak ni kako to radi. Ko se još seća tvrdnji da su milioni nelegalnih imigranata glasali za Hillary Clinton i tako oduzeli grandioznu pobedu „običnim ljudima“? Ili optužbi da je Obama naredio da se u Trumpovu kulu instaliraju prislušni uređaji? Same tvrdnje koje on iznosi nisu važne. Bitno je da se time skreće pažnja sa onoga što se zbiva u pozadini. Iza scene, van domašaja svetlosti reflektora, tim najzagriženijih republikanaca vredno radi na sprovođenju politika koje imaju za cilj da još više obogate njihovo pravo biračko telo: one koji poseduju privatno bogatstvo i moć, „gospodare čovečanstva“, da pozajmim frazu Adama Smitha.

Te politike će imati pogubne posledice za najšire slojeve stanovništva i buduće generacije, ali oni su nevažni; republikanci o njima ne razmišljaju. Oni već godinama rade na nametanju tih destruktivnih politika. Paul Ryan, na primer, već dugo predlaže da se federalna administracija praktično ukine, osim onih njenih delova koji služe potrebama interesnih grupa koje on zastupa. Razlika je u tome što je pravu prirodu svojih predloga u prošlosti uvijao u dosadne tabele i brojke, da komentatori ne bi na njih obratili previše pažnje. Pošto je sada sva pažnja javnosti vezana za poslednji Trumpov skandal, Ryanov tim i izvršna grana vlasti mogu da rade na usvajanju zakona koji će ograničiti prava radnika, ukinuti zaštitu potrošača i teško pogoditi ruralne zajednice. Plan je da ugase programe zdravstvene zaštite ukidanjem poreza kojima su ti programi finansirani, da bi tako dodatno obogatili svoje biračko telo, i da demontiraju Dodd-Frankov zakon kojim su bila nametnuta preko potrebna ograničenja predatorskim finansijskim institucijama, koje su nezamislivo ojačale u epohi neoliberalizma.

To je tek mali deo rušilačkog pohoda koji je pokrenula Republikanska partija. Zapravo, to više i nije partija u tradicionalnom smislu te reči. Konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju je kao „radikalni prevratnički pokret“ koji napušta područje uobičajene parlamentarne politike.

Veliki deo tog projekta sprovodi se prikriveno, na zatvorenim sednicama, uz ograničen uvid javnosti. Neke druge republikanske politike su otvorenije, na primer povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimi, čime su se Sjedinjene Države izolovale kao zemlja parija koja ne želi da se pridruži naporima međunarodne zajednice da spreči ekološku katastrofu. Što je još gore, rešeni su da povećaju potrošnju fosilnih goriva, uključujući i ona najopasnija, kao i da ukinu propise o zaštiti životne sredine i dodatno smanje ulaganja u istraživanja i razvoj alternativnih izvora energije koji će nam uskoro biti neophodni za opstanak.

Iza tih politika stoje različiti motivi i razlozi. Jedan od razloga je pružanje usluga njihovom povlašćenom biračkom telu. Neki drugi razlozi nisu naročito važni „gospodarima čovečanstva“, ali su korisni za zadržavanje delova nekada jedinstvenog glasačkog bloka, budući da se partijska politika sada pomerila toliko udesno da samim predlozima politika ne mogu privući glasače. Na primer, ukidanje pomoći za planiranje porodice ne predstavlja uslugu „gospodarima“, koji bi izdvajanje sredstava za planiranje porodice verovatno podržali. Ali ukidanjem takvih programa osigurava se podrška evanđelističkog dela republikanske baze – onih glasača koji nisu svesni da se tako zalažu za veći broj neželjenih trudnoća, što će dovesti do češćeg pribegavanja abortusima pod uslovima koji mogu biti opasni i često smrtonosni.

Sva krivica za nastalu štetu ne može se pripisati prevarantu koji nominalno vrši vlast, pomoćnicima kojima se okružio i silama koje je oslobodio u Kongresu. Neki od najopasnijih trendova koje donosi Trumpov mandat nadovezuju se na inicijative pokrenute u Obaminom mandatu – inicijative iza kojih je, ne smemo zaboraviti, stajao pritisak republikanskog Kongresa.

O najopasnijim trendovima javnost jedva da je obaveštena. Veoma važna studija objavljena u Biltenu atomskih fizičara u martu 2017. otkriva da je program modernizacije nuklearnog arsenala koji je sproveo Obama uvećao „ukupnu razornu moć postojećih nuklearnih projektila približno tri puta – a to je upravo razvoj događaja kakav se može očekivati u zemlji koja želi da razvije sposobnost da povede i dobije nuklearni rat tako što će prvim udarom uništiti arsenal protivnika“. Kao što se ističe u analizi, uvećani nuklearni kapaciteti ugrožavaju stratešku stabilnost od koje zavisi opstanak čovečanstva. A zastrašujući izveštaji o katastrofama koje su za dlaku izbegnute i neodgovorno ponašanje naših lidera u nekoliko poslednjih godina jasno pokazuju koliko nam je opstanak neizvestan. Taj isti program sada sprovodi Trump i to, uz pretnju ekološke katastrofe, zasenjuje sve druge probleme – a gotovo niko ne govori o tome jer je sva pažnja usmerena na klovna pod reflektorima.

Koliko je jasna Trumpova predstava o onome što on i njegovi pomagači zapravo rade – ne možemo znati. Sasvim je moguće da je on autentičan u svojim postupcima, da imamo posla sa nekompetentnim i preosetljivim megalomanijakom čija je jedina ideologija on sam. A šta nam donosi dominacija ekstremističkog krila republikanske organizacije? To je sasvim očigledno.

Ima li bilo kakvih ohrabrujućih znakova promene na strani demokrata? Ili je vreme da razmislimo o trećoj partiji?

Treba da razmislimo o mnogo stvari. Najzanimljiviji deo izbora 2016. godine bila je kampanja Berniea Sandersa koja je napustila okvire uobičajenog obrasca utvrđenog u poslednjih 100 godina američke političke istorije. Brojna istraživanja politikologa pokazuju da se rezultati izbora manje-više kupuju; iznos sredstava uloženih u kampanju dobar je indikator izgleda za pobedu, i na izborima za Kongres i na predsedničkim izborima. To je i dobar indikator za procene kakve će biti buduće odluke izabranih političkih predstavnika. S druge strane, najveći deo biračkog tela – oni koji se nalaze na nižim stupnjevima dohodovne lestvice – praktično nemaju nikakav politički uticaj, jer izabrani predstavnici koji bi trebalo da ih zastupaju zanemaruju njihove interese. Otuda nas ne iznenađuje što je na izborima pobedio kandidat koji je milijarder i TV zvezda, uz značajnu podršku medija: direktnu podršku jednog od vodećih kanala za vesti, Murdochovog Foksa i veoma uticajnih desničarskih radio voditelja, kao i uz indirektnu, ali jednako snažnu podršku svih vodećih medija koji su bili opčinjeni Trumpovim lakrdijama i prihodima od reklama koji su porasli upravo zahvaljujući Trumpu.

Sandersova kampanja, s druge strane, napravila je zaokret u odnosu na taj model. Sanders je bio gotovo nepoznat. Praktično nije imao podršku vodećih finansijera, mediji su ga ignorisali ili mu se podsmevali i još se predstavljao kao „socijalista“, što je ovde reč koja izaziva užas. Uprkos svemu, on je najpopularnija politička figura u zemlji, i to ubedljivo.

Uspeh Sandersove kampanje je pokazao da postoje opcije koje se mogu iskoristiti čak i unutar okoštalog dvopartijskog sistema, uprkos brojnim institucionalnim barijerama koje onemogućuju izlazak iz njega. U Obaminim mandatima, Demokratska partija se praktično raspala na lokalnom i državnom nivou. Ta partija je odavno digla ruke od radničke klase, pre svega u ono doba kada je Clinton svojim trgovinskim i fiskalnim politikama oslabio proizvodni sektor u Sjedinjenim Državama, koji je nekada obezbeđivao relativno stabilne poslove.

Nema nestašice novih predloga za vođenje progresivnih politika. Program koji je razvio Robert Pollin u knjizi Ozelenjavanje globalne ekonomije nudi pristup koji obećava. Gar Alperovitz u svojim radovima posvećenim izgradnji autentične demokratije zasnovane na radničkom samoupravljanju nudi još jedan zanimljiv predlog. Praktična primena takvih pristupa i povezanih ideja javlja se u mnoštvu različitih oblika. Neki od pokreta koji su nastali kao produžetak Sandersove kampanje aktivno rade na korišćenju tih novih mogućnosti.

Takođe, postojeći dvopartijski okvir, mada ima dugu istoriju, nije uklesan u kamenu. Nije tajna da su tradicionalne političke institucije u industrijskim demokratijama poslednjih godina ugrožene naletom nečega što se naziva „populizmom“. Taj termin se koristi prilično neodređeno da bi se opisao talas nezadovoljstva, besa i prezira prema institucijama koje su bile na čelu neoliberalne ofanzive, što je dovelo do stagnacije za većinu i spektakularne koncentracije bogatstva u rukama malobrojnih.

Erozija funkcionalne demokratije je prirodna posledica koncentracije ekonomske moći, koja na dobro poznate načine prerasta u političku moć, ali ovde su važni i neki dublji razlozi i opšta načela. Vladajuća doktrina nas uči da se oduzimanjem nadležnosti za donošenje odluka od javnog sektora i prenošenjem tih nadležnosti na „tržište“ osigurava najefikasnija zaštita ličnih sloboda, ali stvarnost je drugačija. Javnim institucijama na koje glasači u funkcionalnim demokratijama imaju izvestan uticaj oduzete su nadležnosti i prenete na male privatne tiranije – korporacije koje dominiraju današnjom ekonomijom – na koje glasači nemaju baš nikakav uticaj. Demokratija se još direktnije suzbija u Evropi: tamo je donošenje ključnih odluka prepušteno trima institucijama – Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj centralnoj banci i Evropskoj komisiji – čiji predstavnici ne izlaze na izbore, a račune polažu bankama i kreditorima iz severnih zemalja, a ne biračima.

Takve politike imaju za cilj da razgrade društvo, u skladu sa čuvenim diktumom Margaret Thatcher kojim je ona opisala svoje viđenje sveta – ili tačnije, svet kakav želi da stvori: svet u kojem više ne postoji društvo, već samo pojedinci. Margaret Thatcher je tako nesvesno parafrazirala Marxov ogorčeni sud o represiji u Francuskoj koja je francusko društvo pretvorila u „vreću krompira“, u amorfnu i nepovezanu masu u kojoj ništa ne funkcioniše. Pravi tiranin u današnje vreme nije autokratski vladar – bar ne na zapadu – već koncentracija privatne moći.

Kolaps centrističkih vladajućih institucija bio je očigledan na poslednjim izborima, u Francuskoj polovinom 2017. i u SAD nekoliko meseci ranije, gde su dvojica kandidata koji su uspeli da mobilišu široke mase bili Sanders i Trump. Trump nije dugo skrivao koliko je njegov „populizam“ lažan, budući da je odmah zaštitio najštetnije elemente starog establišmenta. Ti procesi mogu dovesti do raspada rigidnog američkog sistema jednopartijske vladavine biznisa u kojoj se u vršenju vlasti smenjuju dve frakcije koje se bore za podršku istog dominantnog biračkog bloka. To bi moglo otvoriti prostor za nastanak jedne istinski „narodne partije“, čiji je birački blok stvarno biračko telo zemlje, sa načelima i vrednostima koje zavređuju poštovanje.

Prva Trumpova poseta stranoj zemlji bila je poseta Saudijskoj Arabiji. Kako to tumačite i kakav je značaj te posete za politike na Bliskom istoku? Šta mislite o Trumpovim oštrim istupima protiv Irana?

Saudijska Arabija je zemlja u kojoj se Trump oseća kao kod kuće: brutalna diktatura, represija (najpoznatiji su primeri kršenja prava žena, ali krše se i mnoga druga prava), vodeći proizvođač nafte (sada tu poziciju preuzimaju SAD), zemlja ogromnog bogatstva. Rezultat te posete je najavljena prodaja velikih količina oružja – čemu se Trumpovi „gospodari“ naravno raduju – a tu su i neka druga, manje izvesna obećanja. Jedan od rezultata je to što su Trumpovi saudijski prijatelji dobili zeleno svetlo da pojačaju sramnu ofanzivu u Jemenu i disciplinuju Katar koji pokazuje za nijansu previše nezavisnosti za ukus saudijskih gospodara. Iran je takođe važan faktor. Katar deli ležišta prirodnog gasa sa Iranom i sa tom zemljom razvija trgovinske i kulturne odnose, što se ne dopada Saudijskoj Arabiji i njenim duboko reakcionarnim saveznicima.

Američki lideri i medijski komentatori već dugo prikazuju Iran kao izuzetno opasnu, možda i najopasniju zemlju na planeti. To seže daleko u prošlost. U doktrinarnom smislu, Iran je dvostruko opasan: ta zemlja podržava terorizam, a njen nuklearni program predstavlja egzistencijalnu pretnju za Izrael, ako ne i za čitav svet. Iran je toliko opasan da je Obama morao da postavi napredni sistem protivvazdušne odbrane uz rusku granicu da bi Evropu zaštitio od iranskog nuklearnog oružja – koje čak i ne postoji – a koje bi iranski lideri u svakom slučaju upotrebili jedino ako ih obuzme želja da zauzvrat istog trenutak budu pretvoreni u prah i pepeo.

To je doktrinarni pogled. U stvarnom svetu, podrška koju Iran pruža teroristima svodi se na podršku Hezbolahu, organizaciji čiji je najveći zločin to što stoji na putu još jednoj razornoj invaziji Izraela na Liban, i Hamasu, koji je odneo pobedu na slobodnim izborima u pojasu Gaze – što je prestup koji je odmah izazvao oštre sankcije i naveo administraciju SAD da razmotri mogućnost državnog udara. Istina je, i jedna i druga pomenuta organizacija mogu se optužiti za terorističke napade, ali to se ne može porediti sa ulogom Saudijske Arabije u izgradnji i održavanju mreža radikalnih islamističkih džihadista.

Što se tiče iranskog nuklearnog programa, američke obaveštajne službe su potvrdile ono što svako može i sam pretpostaviti: ako uopšte postoji, onda je to deo iranske strategije odvraćanja. Tu je i retko pominjana činjenica da bi se sve brige vezane za iransko oružje za masovno uništavanje mogle rešiti ako bismo prihvatili poziv Irana da Bliski istok postane zona bez oružja za masovno uništavanje. Proglašenje takve zone snažno podržavaju arapske zemlje i najveći deo ostatka sveta, a blokiraju ga pre svih Sjedinjene Države, da bi zaštitile izraelsko oružje za masovno uništenje.

Pošto se doktrinarno tumačenje problema raspada čim ga pobliže ispitamo, ostaje nam zadatak da otkrijemo šta su stvarni razlozi neprijateljstva SAD prema Iranu. Neke mogućnosti se nameću same od sebe. Sjedinjene Države i Izrael ne mogu da tolerišu nezavisnu silu u regionu za koji veruju da im pripada i da u njemu imaju sva prava. Iran koji ima na raspolaganju opciju nuklearnog odvraćanja neprihvatljiv je ovim otpadničkim državama koje žele da na Bliskom istoku rade sve što požele. Ali to nije sve. Iranu nikada nije oprošteno svrgavanje diktatora koga je Vašington instalirao u državnom udaru 1953, kojim je razoren parlamentarni režim u Iranu, kao ni ideja da on ima pravo da raspolaže sopstvenim prirodnim resursima. Svet je previše složen za pojednostavljena tumačenja, ali rekao bih da je to suština problema.

Treba se podsetiti i na to da u proteklih šest decenija Vašington neprekidno napada Iran. Posle državnog udara 1953, Amerika je podržala diktatora koga je organizacija Amnesty International optuživala za najteža kršenja osnovnih ljudskih prava. Ubrzo po njegovom svrgavanju usledila je invazija iz Sadamovog Iraka uz podršku SAD. U sukobu su poginule stotine hiljada Iranaca, a mnogi su ubijeni hemijskim oružjem. Reaganova podrška njegovom savezniku Sadamu bila je takva da kada je Irak napao američki brod USS Stark, na kojem je poginulo 37 američkih mornara, jedina rekacija je bio blagi ukor. Reagan je takođe pokušao da Iranu pripiše odgovornost za užasne Sadamove napade hemijskim oružjem na iračke Kurde.

Konačno, Sjedinjene Države su i direktno intervenisale u ratu između Irana i Iraka, što je dovelo do kapitulacije Irana. Posle toga je George H. W. Bush pozvao iračke nuklearne inženjere u Sjedinjene Države na obuku za proizvodnju najsavremenijeg nuklearnog oružja, što je izuzetno velika pretnja za Iran, da ne govorim o drugim implikacijama. I naravno, Vašington je inicijator oštrih sankcija protiv Irana koje traju do danas.

Ponavljanjem optužbi na račun Irana Trump se pridružio najvećim i najrepresivnijim diktatorima. Igrom slučaja, za vreme njegove bliskoistočne turneje u Iranu su održani izbori – koji bi, koliko god da su manjkavi, bili nezamislivi u zemlji njegovih saudijskih domaćina. Saudijska Arabija je istovremeno rasadnik radikalnog islamizma koji truje čitav region. Ali neprijateljstvo SAD prema Iranu seže u prošlost mnogo dalje od Trumpa i uključuje i one ljude u Trumpovoj administraciji koji se inače smatraju „odraslim osobama“ u njegovom kabinetu, kao što je James „Besni Pas“ Mattis, sekretar za odbranu. Ovaj animozitet ima dugu istoriju.

Šta nam možete reći o strateškim aspektima odnosa sa Korejom? Šta se može preduzeti da se ovaj sve izraženiji sukob stavi pod kontrolu?

Koreja je problem još od kraja Drugog svetskog rata, kada su nade u ujedinjenje zemlje bile blokirane intervencijama velikih sila, za šta SAD snose najveću odgovornost. Severnokorejska diktatura je verovatno najbrutalnija i najrepresivnija diktatura u današnjem svetu, ali evidentno je da tamo pokušavaju i donekle uspevaju da ostvare ekonomski razvoj, uprkos opterećenju koje predstavlja ogroman vojni kompleks. Taj kompleks uključuje, između ostalog, sve veći arsenal nuklearnog oružja i projektila, što predstavlja pretnju za region, a na duži rok i za zemlje izvan regiona. Ipak, primarna funkcija tog asrenala je odvraćanje. Malo je verovatno da će severnokorejski režim odustati od nuklearnog oružja dokle god je suočen sa pretnjom uništenja.

Obaveštavaju nas da je veliki izazov sa kojim se svet danas suočava iznalaženje načina da se Severna Koreja primora da zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Moguće opcije su uvođenje dodatnih sankcija, pojačavanje informatičkog rata, zastrašivanje, instaliranje protivraketnog sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defense), što Kina vidi kao pretnju sopstvenim interesima, pa čak i direktan napad na Severnu Koreju – što bi, podrazumeva se, dovelo do odgovora korišćenjem nagomilane artiljerije i razaranja Seula i Južne Koreje čak i bez korišćenja nuklearnog oružja.

Ali postoji još jedna opcija, koja se uglavnom zanemaruje: mogli bismo jednostavno da prihvatimo ponudu Severne Koreje da učini upravo ono što od nje tražimo. Naime, Kina i Severna Koreja su već predložile da Severna Koreja zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Ali taj predlog je u Vašingtonu odmah odbačen, isto kao pre dve godine, jer podrazumeva i protivuslugu: a to je obustavljanje pretećih vojnih vežbi koje Sjedinjene Države izvode na granicama Severne Koreje, uključujući simulirane nuklearne napade bombarderima B-52.

Predlog Kine i Severne Koreje je prilično razuman: stanovnici Severne Koreje se sećaju da su bili doslovno sravnjeni sa zemljom američkim bombama; mnogi se sećaju i da su američke snage bombardovale velike brane kad im je ponestalo drugih meta. U američkim vojnim časopisima iz onog vremena publikovani su ushićeni prikazi uzbudljivog spektakla ogromnih poplava koje su uništile useve pirinča od kojih zavisi opstanak „Azijata“. To treba pročitati, to je važan deo istorijskog sećanja.

Ponuda zamrzavanja severnokorejskog programa nuklearnog i raketnog naoružanja u zamenu za obustavljanje provokativnih akcija na granicama Severne Koreje mogla bi biti dobra osnova za buduće pregovore koji bi značajno umanjili nuklearnu pretnju i možda okončali severnokorejsku krizu. Uprkos brojnim zapaljivim komentarima, imamo razloga da verujemo da bi takvi pregovori bili uspešni. A ipak, iako se severnokorejski nuklearni program svuda opisuje kao najveća pretnja sa kojom se trenutno suočavamo, predlog Kine i Severne Koreje je za Vašington neprihvatljiv i američki komentatori ga jednoglasno odbacuju. To je još jedno poglavlje u sramnoj i tužnoj istoriji opredeljivanja za silu i onda kada su moguća miroljubiva rešenja.

Izbori u Južnoj Koreji 2017. mogu doneti zračak nade. Izgleda da novoizabrani predsednik Mun Džae In želi da promeni politiku oštre konfrontacije svog prethodnika. On se zalaže za ispitivanje diplomatskih opcija i preduzimanje koraka za pomirenje, što je svakako napredak u odnosu na besne pretnje i mahanje pesnicom, što može voditi u pravu katastrofu.

U prošlosti ste izražavali zabrinutost za Evropsku uniju. Šta mislite da će se dogoditi kada oslabe veze Evrope sa Amerikom i Britanijom?

Evropska unija pati od nekoliko fundamentalnih problema. Prvi problem je jedinstvena valuta bez političke unije. U opticaju je nekoliko solidnih ideja o tome kako bi se moglo sačuvati ono što je u uniji dobro i promeniti ono što je loše. Pristup koji obećava je Varoufakisova inicijativa DiEM25.

Britanija je često bila surogat Sjedinjenih Država u evropskoj politici. Brexit bi mogao podstaći Evropu da pokuša da se izbori za nezavisniju ulogu u međunarodnim odnosima, a Trumpove politike koje nas sve više izoluju od sveta će ubrzati taj proces. Dok on glasno preti i maše velikom batinom, Kina bi mogla preuzeti vodeću ulogu u kreiranju globalnih energetskih politika, šireći svoj uticaj dalje na zapad, pa konačno i na samu Evropu, zahvaljujući Šangajskoj organizaciji za saradnju i Novom svilenom putu.

Mogućnost da Evropa postane nezavisna „treća sila“ zabrinjava američke stratege još od kraja Drugog svetskog rata. Već dugo su u opticaju ideje kao što je degolistički koncept Evrope od Atlantika do Urala, ili, kasnije, Gorbačovljeva vizija jedinstvene Evrope od Brisela do Vladivostoka.

Šta god da se dogodi, Nemačka će sigurno zadržati dominantnu poziciju u evropskim poslovima. Neobično je videti nemačku kancelarku, Angelu Merkel kako svom američkom kolegi drži predavanja o ljudskim pravima i preuzima inicijativu, bar nakratko, u rešavanju problema izbeglica dok ostatak Evropa prolazi kroz duboku moralnu krizu. S druge strane, insistiranjem na politikama štednje i paranoičnim strahom od inflacije, kao i politikama podsticanja izvoza ograničavanjem domaće potrošnje, Nemačka zanemaruje evropske ekonomske probleme i naročito tešku situaciju perifernih ekonomija. Ipak, u najboljem scenariju, koji nije nezamisliv, Evropa bi zahvaljujući nemačkom uticaju mogla postati pozitivna sila na svetskoj sceni.

Šta mislite o sukobu između Trumpove administracije i obaveštajne zajednice u Sjedinjenim Državama? Da li verujete u „duboku državu“?

Birokratija zadužena za nacionalnu bezbednost je veoma snažna u Americi od Drugog svetskog rata. Analitičari koji se bave nacionalnom bezbednošću bili su zapanjeni mnogim Trumpovim ispadima. Njihovu zabrinutost dele i veoma kredibilni eksperti koji podešavaju vreme na Satu sudnjeg dana, a kazaljke su postavili na dva i po minuta do ponoći čim je Trump stupio na dužnost. Nismo bili bliže katastrofi od 1953. godine kada su SAD i Sovjetski Savez testirali termonuklearno oružje. Ali ne vidim znakove da bismo mogli otići dalje od toga, da je na delu nekakva zavera „duboke države“.

Na kraju, dok čekamo vaš 89. rođendan, moram da vas pitam da li imate neki recept za dugovečnost?

Imam. Recept je jednostavan. Ako ste na biciklu i ne želite da padnete, morate uvek ići napred – i to brzo.

Ovo je intervju iz knjige „Globalno nezadovoljstvo: razgovori o rastućim pretnjama demokratiji / Global discontents: Conversations on the rising threats to democracy“, zbirke razgovora koju će Noam Chomsky i David Barsamian objaviti u decembru 2017. David Barsamian je nagrađivani autor i urednik radijskog programa Alternative Radio. Pored 10 knjiga koje su priredili on i Noam Chomsky, objavio je i knjige sa autorima kao što su Tariq Ali, Howard Zinn, Edward Said, Arundhati Roy i Richard Wolff. Živi u Bolderu, Kolorado.

Razgovor vodio David Barsamian, TomDispatch, 03.10.2017.

Peščanik.net, 10.10.2017.

Alibaba ulaže $15mlrd u 7 novih R&D  laboratorija širom sveta


Najveća kineska kompanija za elektronsku trgovinuutrošiće ogroman novac kako bi prevazišla svoj imidžonlajn radnje“.

Juče je (11. okt) na svojoj godišnjoj cloud computing konferenciji u Hangdžou, šef za istraživanje i razvoj (CTO) kompanije Alibaba Džef Čang (Jeff Chung) najavio je da će kompanija pokrenuti Alibaba DAMO Akademiju, program koji će uspostaviti laboratorije za istraživanje i razvoj širom sveta. Ova nastojanja odraz su želje da Alibaba proširi svoje aktivnosti i izvan kineske elektronske trgovine, njegovog dosad nerazdvojnog identiteta onlajn dućana, kako bi postao globalni tehnološki gigant sposoban da se takmiči s kompanijama kao što su Google, Microsoft i Amazon.

DAMO, akronim za „Otkriće, avanturu, momentum i perspektivu“ (Discovery, Adventure, Momentum, Outlook), projekat je koji će se sprovoditi u sedam laboratorija: Dve će biti u Kini (u Pekingu i Hangžou, rodnom gradu i sedištu Alibabe), dok će ostale biti u Singapuru, Moskvi, Tel Avivu, Belviju (okolina Sijetla) i San Mateu (u Silicijumskoj dolini). Rad laboratorija fokusiraće se na “fundamentalna i prelomna tehnološka istraživanja” u oblastima poput veštačke nteligencije, baza podataka, obrade prirodnog jezika, kvantnog računarstva i mašinskog učenja. Laboratorije će objavljivati radove i razvijati tehnologiju koju mogu koristiti ne samo Alibaba već i treća strana.

Prema rečima ljudi iz odeljenja za odnose s javnošću u Alibabi, singapurska laboratorija je prva koja će biti otvorena u inostranstvu, a počeće sa radom početkom naredne godine. Akademija trenutno želi da angažuje 100 istraživača kako bi se pridružili projektu u svojstvu zvaničnih Alibabinih zaposlenika. Alibaba je, takođe, formirao savetodavni odbor koji uključuje naučnike iz kineskih i inostranih istraživačkih institucija. Među njima su genetičar Džordž Čerč (George Church) sa Harvarda, osnivač projekta Personal Genome, i Dženet Ving (Jeanette Wing), direktorka Instituta za nauku o podacima pri Univerzitetu Kolumbija i bivši potpredsednik Majkrosoftovog razvojnog odeljenja (Microsoft Research).

Finansiranje akademije biće značajna suma u sklopu od ukupno 15 milijardi dolara investicija, koje Alibaba planira da u naredne tri godine uloži u razvoj i istraživanje. Taj iznos predstavlja dvostruko veću sumu od 2,5 milijardi dolara, koju je kompanija potrošila u “razvoj proizvoda” tokom fiskalne godine koja se završila u martu 2017. godine.

Najava dolazi kada Alibaba i druge kineske internet kompanije nastavljaju da gledaju u inostranstvo radi unapređenja svojih istraživanja i razvoja (R&D). U maju je Tencent, gigantski društveni medij iz Šenžena izjavio da će pokrenuti istraživačku laboratoriju za veštačku inteligenciju u Sijetlu, na čelu sa Juom Dongom, naučnikom nekada zaposlenom u Majkrosoftu. Istog meseca je Didi Chuxing, kompanija-mobilna platforma za deljenje prevoza koja pruža taksi usluge za više od 400 miliona korisnika u preko 400 gradova u Kini, otvorio svoj AI R&D centar u mestu Mountain View u Silicijumskoj dolini, Kalifornija, kako bi razvijao tehnologiju za autonomnu vožnju. Baidu, gigantski internet-pretraživač iz Pekinga. I Baidu ima svoju AI laboratoriju u Silikonskoj dolini, koju je osnovao 2013. godine. Izgradnja ovakvih laboratorija van Kine pomaže ovim kompanijama da privuku talente svetske klase.

Akademija, takođe, označava Alibabin pokušaj da se izvuče iz e-trgovine i pređe u druge oblasti tehnologije – veoma sličan cilj kojem teži i Amazon, američki portal za onlajn trgovinu i najveći Alibabin rival. Alibaba je uložio ogromna sredstva u cloud usluge i tehnologije, a trenutno ima 14 data-centara širom Kine, Evrope, jugoistočne Azije i u Silicijumskoj dolini – a svi oni na usluzi su klijentima koji koriste Alibaba Cloud, gotovo identično Amazonoj usluzi Amazon Web Services. Kineska kompanija za internet-trgovinu je, takođe, svoje finansijske i tehnološke resurse uložila u veštačku inteligenciju, postavljajući je direktno na Tencent i Baidu u Kini. U julu (2017) objavljeno je da je Alibaba proizveo svog kućnog asistenta: Tmall Genie X1, koji je takmac Amazonom asistentu, Echo.

The Atlantic

Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite


Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne novčanikeili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (1/2)


Istraživanja sugerišu da, dok raste zavisnost mozga od mobilne tehnologije, istovremeno naš intelekt slabi.

I tako ste konačno kupili i taj novi iPhone. Ukoliko spadate u tipičnog vlasnika dotičnog mobilnog uređaja, izvlačićete ga i koristiti 80 puta dnevno, prema podacima koje prikuplja Apple, kompanija koja proizvodi ajfon. To znači da ćete se s ovim svetlucavim malim pravougaonikom konsultovati skoro 30.000 puta tokom naredne godine. Vaš novi pametni telefon, kao i vaš stari, postaće vaš stalni saputnik, pouzdana desna ruka i pomagalo – vaš učitelj, sekretar, ispovednik, guru. Vi i vaši mobilni uređaji bićete nerazdvojni.

Pametni telefon predstavlja jedinstven slučaj u analizama lične tehnologije. Brinemo se o ovom gadžetu manje-više  24 sata dnevno a koristimo ga na bezbroj načina, konsultujemo svoje aplikacije, proveravamo njegove poruke i obaveštenja koja neprekidno pristižu. Pametni telefon postao je svojevrsno spremište u kojem čuvamo a potom i delimo snimke, muziku, slike i sve ono što definiše način na koji razmišljamo, šta doživljavamo i ko smo. U istraživanju Galupa iz 2015. godine, više od polovine vlasnika ajfona izjavilo je da ne mogu da zamisle život bez svog „mobilnog ljubimca“.

Što se nas samih tiče, imamo dobre razloge zbog čega volimo naše telefone. Teško je zamisliti drugi proizvod koji nam je pružio toliko korisnih funkcija u tako zgodnom obliku. Pa ipak, dok naši telefoni nude udobnost i razbibrigu, oni s druge strane takođe „neguju“ i našu anksioznost. Njihova izvanredna korisnost obezbeđuje im da ih gledamo kao na jedinstveni oslonac, koji u ogromnoj meri utiče na naše razmišljanje i ponašanje. Pa, s obzirom na sve ovo, šta se dešava sa našim umovima kada dozvolimo jednoj alatki da na ovakav način uspostavi dominaciju nad našom percepcijom i spoznajom?

To su pitanje počeli da istražuju naučnici – a ono što otkrivaju je koliko fascinantno toliko i zabrinjavajuće. Ne samo da naši telefoni oblikuju naše misli na dubok i komplikovan način, već posledice ostaju čak i onda kada ne koristimo naše mobilne uređaje. Onoliko koliko raste zavisnost našeg mozga od tehnologije, kako ovo  istraživanje sugeriše, toliko u isto vreme slabi naš intelekt.

Edrijen Vord (Adrian Ward), kognitivni psiholog i profesor marketinga na Teksaškom Univerzitetu u Ostinu već deceniju proučava način na koji pametni telefoni i internet utiču na naše misli i prosuđivanje. U svom radu, kao i radovima drugih istraživača, on se suočio sa sve većim brojem dokaza da korišćenje pametnog telefona – ili čak kada samo čujete jedan signal njegovog zvona ili zujanje kada vibrira – stvara pravi nalet distrakcija tj ometanja koje otežavaju koncentraciju na težak problem ili posao. Podeljenost pažnje je, u tom slučaju, ono što ometa razmišljanje i performanse.

Jedna studija iz eksperimentalne psihologije od januara 2015. godine, u kojoj je učestvovalo 166 ispitanika, otkrila je da kada nam telefon zazvoni ili zazuji u trenutku kada smo usredsređeni na neki izazovan radni zadatak, naša se usredsređenost smanjuje a naš rad postaje nemaran, neuredan i aljkav – bez obzira da li proveravamo telefon ili ne. Još jedna studija iz 2015. godine, u kojoj je učestvovao 41 korisnika ajfona, a koji se pojavio u publikaciji „Journal of Computer-Mediated Communication“ pokazao je da kada ljudi čuju zvono svog telefona, ali nisu u mogućnosti da odgovore, raste njihov krvni pritisak, puls im se ubrzava a sposobnosti rešavanja problema opadaju.

Ranija istraživanja nisu objasnila da li i kako se pametni telefoni razlikuju od mnogih drugih izvora ometanja koji nas guše u životu. Vord je podozrevao da je veza koju imamo s našim telefonima postala tako intenzivna da već samo njihovo prisustvo može smanjiti našu inteligenciju. Pre dve godine je, sa svojim kolegama – Kristen Djuk i Ajlet Gnizi sa Kalifornijskog i univerziteta u San Dijegu i Martenom Bosom, bihejvioristom sa instituta Disney Research – otpočeo genijalni eksperiment kako bi testirao svoje pretpostavke.

Istraživači su regrutovali 520 studenata na UCSD-u i dali im dva standardna testa za procenu intelektualne britkosti. Jedan test ispitivao je “raspoložive kognitivne kapacitete”, meru kako se čovek može u potpunosti usredsrediti na određeni zadatak. Drugi je procenjivao “fluidnu inteligenciju”, sposobnost osobe da tumači i reši nepoznat problem. Jedina varijabla tj promenljiva u eksperimentu bila je lokacija pametnih telefona ispitanika. Neki od studenata su zamoljeni da svoje telefone stave pred sebe na sto; drugima je rečeno da ih stave u džepove ili torbice; ostali su morali da ih odlože u drugu prostoriju.

Rezultati su bili frapantni. U oba testa, ispitanici čiji su telefoni bili u njihovoj neposrednoj blizini, ispred njih na stolu, ispostavili su najgore rezultate, dok su oni koji odložili svoje telefone u drugu prostoriju napravili najbolje rezultate. Studenti koji su držali svoje telefone u džepovima ili torbama bili su sredini.

Zaključak: Što su mobilni uređaji bili bliži subjektima, to su njihove mentalne sposobnosti više opadale.

U naknadnim intervjuima, skoro svi učesnici su izjavljivali da ih njihovi mobilni telefoni nisu odvraćali niti su ih ometali – da zapravo nisu ni razmišljali o mobilnim uređajima tokom eksperimenta. Ostali bi nesvesni njihovog prisustva čak i pošto bi im telefoni, zapravo, evidentno poremetili pažnju i razmišljanje.

Drugi eksperiment koji su istraživači sproveli dao je slične rezultate, istovremeno otkrivajući da što su se učenici više oslanjali na svoje telefone u svakodnevnom životu, tim je veća bila šteta po kognitivne funkcije koju bi pretrpeli.

U aprilskom izdanju publikacije „Journal of the Association for Consumer Research“, pojavio se članak u kojem su dr. Vord i njegove kolege napisali da “integracija pametnih telefona u svakodnevni život”, čini se, dovodi do “odliva mozgova” koja može da umanji takve vitalne mentalne veštine kao što su “učenje, logičko razmišljanje, apstraktna misao, rešavanje problema i kreativnost“. Pametni telefoni postali su toliko isprepletani s našim postojanjem da, čak i kada ne kuckamo ili piljimo u njih oni, ipak, privlače našu pažnju, preusmeravajući dragocene kognitivne resurse. Samo suzbijanje želje da proverimo naš telefon, što rutinski i podsvesno činimo tokom dana, već samo po sebi može oslabiti i iznuriti naše razmišljanje. Činjenica da većina nas sada obično drži mobilne telefone “u blizini“ i „na vidiku”, kako ističu istraživači, samo uvećava gubitke naših mentalnih sposobnosti.

Nalazi dr. Vorda su u skladu sa drugim nedavno objavljenim istraživanjima. U sličnoj ali manji studiji iz 2014. godine (koja uključuje 47 ispitanika) u časopisu „Socijalna psihologija“, psiholozi sa Univerziteta Južni Mejn utvrdili su da su ispitanici koji su imali svoje telefone u vidokrugu, iako su ovi bili isključeni, tokom dva zahtevna testa ispitivanja saznajnih i sposobnosti usredsređivanja, pravili su znatno više grešaka nego što je to činila kontrolna grupa čiji su telefoni ostali izvan njihovog vidokruga. (Obe grupe su imale približno iste rezultate na setu lakših testova).

U drugoj studiji, objavljenoj u aprilskom izdanju publikacije „Applied Cognitive Psychology“, istraživači su ispitivali kako pametni telefoni utiču na učenje u klasi sa 160 učenika na Univerzitetu Arkanzas u Montičelu. Otkrili su da su studenti koji nisu uneli svoje telefone u učionicu postigli bolji uspeh za čitavo jedno slovo (ili ocenu, kada se ocenjuje brojevima) na testu prikazanog materijala od onih koji su doneli svoje telefone. Nije bilo važno da li su učenici koji su imali telefone koristili te iste ili ne: svi su postigli jednako loše rezultate. Studija koja je ispitivala 91 srednju školu u Britaniji, i koja je prošle godine objavljena u časopisu „Labor Economics“, utvrdila je da kada škole zabrane pametne telefone, rezultati ispitivanja učenika znatno porastu, dok najslabiji učenici imaju najviše koristi.

Ne radi se samo o načinu na koji rezonujemo onda kada kada su naši mobilni telefoni u blizini. Izgleda da trpe naše društvene sposobnosti i veze. Zbog toga što pametni telefoni služe kao konstantni podsetnik na sve prijatelje s kojima možemo da ćaskamo elektronskim putem, oni se uvlače u naše umove u ličnoj komunikaciji sa ljudima, čineći našu konverzaciju površnijom i manje zadovoljavajućom.

Katalonija i pitanje otcepljenja


Ekonomista Vladimir Gligorov je za portal Peščanik.net izneo svoj pogled na Kataloniju i njeno otcepljenje od Španije, upoređujući sličnosti i razlike ovog slučaja sa raspadom Jugoslavije.

– Otcepljenje unutar EU podrazumeva fiskalnu devoluciju, to jest prenos fiskalnih nadležnosti naniže

Španija je već sada fiskalno visoko decentralizovana, pa otcepljenje Katalonije u tom smislu ne bi imalo ozbiljnije posledice

– S obzirom na snažno protivljenje centralnih vlasti, otcepljenje Katalonije, ukoliko se dogodi, bilo bi jednostrano, a ne sporazumno

– Ako ishod referenduma bude pozitivan i ako vlada Katalonije odluči da odluku sprovede, to će verovatno dovesti do ispita ili krize legitimiteta, tačnije do sukoba centralne i secesionističke vlasti

– Secesija je dugotrajan proces i ustavna rešenja su uvek moguća, osim ako zahtev za secesijom ne dovede do represije i sukoba sa dugoročnim posledicama

Katalonija će na referendumu odlučiti da li da se odvoji od Španije. Nameće se poređenje s pokušajem Kvebeka da napusti Kanadu. Međutim, za razliku od Španije, gde je vrhovni sud referendum o otcepljenju proglasio neustavnim, u Kanadi je vrhovni sud objavio da je savezna vlada dužna da poštuje odlučno izraženu demokratsku odluku Kvebeka i uđe u pregovore o odvajanju, iako Kvebek ni po kanadskom ni po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje. Slučaj Katalonije razlikuje se i od slučaja Škotske koja ima ustavno pravo da se otcepi ukoliko tako odluči. Katalonski scenario nije blizak ni odluci Britanije da napusti EU, jer Ugovor o EU dopušta takvu odluku. Uz volju i pravo na otcepljenje, moraju biti zadovoljena još tri najšire prihvaćena kriterijuma: odluka ne sme biti doneta preko noći; ona mora biti rezultat čina samoopredeljenja, bez intervencija spolja; u državi koja se osamostaljuje ne sme doći do sužavanja postojećih građanskih prava ni u jednom segmentu populacije.

Šta se dešava ako se – kao što je slučaj s Katalonijom – savezna vlada protivi otcepljenju, a najviši sud odluči da je secesija u suprotnosti sa zakonom, to jest da je ustav ne dopušta? U tom slučaju secesija se mora sprovoditi suprotno volji savezne vlade i suprotno zakonu. Na koji način se to može izvesti?

Proteklih decenija dogodilo se nekoliko postupaka otcepljenja. Neki od njih su protekli pod nadzorom Saveta bezbednosti, a neki pod nadzorom Međunarodnog suda pravde ili međunarodnih savetodavnih komisija (poput Badinterove komisije). Neka otcepljenja su obavljena uz posredovanje Ujedinjenih nacija ili Evropske unije (uloga Martija Ahtisarija na Kosovu i Miroslava Lajčaka u Crnoj Gori najznačajniji su primeri te dve vrste posredništva), dok su druga – u onim slučajevima kad se nije radilo o aneksiji (kao što se dogodilo na Krimu) – bila unilateralna. U slučaju Katalonije je malo verovatno međunarodno učešće, tako da će Katalonci i njihova vlada, ako to odluče, morati da sprovedu jednostrano otcepljenje. Na koji način bi to mogli da učine?

Pogledajmo primer otcepljenja Slovenije, u to vreme republike u okviru Jugoslavije. Jugoslovenski vrhovni sud bio je protiv otcepljenja i jugoslovenska vlada poslala je vojsku da spreči slovenačke vlasti u preuzimanju kontrole nad državnim granicama. Slovenačke vlasti prestale su da plaćaju poreze, zapravo doprinose saveznim vlastima. Badinterova komisija, koja je osnovana da bi savetovala Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), dala je mišljenje da je otcepljenje zasnovano na referendumu opravdano ukoliko se država, u ovom slučaju savezna država Jugoslavija, nalazi u poodmaklom stadijumu raspadanja. Referendum je bio prvi korak ka izgradnji slovenačke države i osnova za njeno priznanje od strane EEZ, a kasnije EU.

Države su stvarni entiteti, a ne pravne tvorevine – to je prihvaćeno tumačenje međunarodnog prava koje je Međunarodni sud pravde potvrdio u slučaju Kosova. Drugim rečima – unutrašnji suverenitet prethodi spoljašnjem, a ne obrnuto.

I Crna Gora se odlučila za jednostrano preuzimanje fiskalnih nadležnosti, ali obrnutim redosledom (Jugoslavija je tada već bila federacija samo dve države – Srbije i Crne Gore). U prvom koraku Crna Gora je stekla finansijsku nezavisnost, to jest nije više slala doprinose u savezni budžet niti je iz njega primala sredstva; umesto toga je živela od sopstvenog novca. Olakšavajuća okolnost je bilo to što se savezna vlada nije protivila: primanja Crne Gore iz saveznog budžeta bila su veća od njenih doprinosa. U sledećem koraku Crna Gora je kao valutu usvojila nemačku marku, uz objašnjenje da je jugoslovenski (srpski) dinar inflatoran i da je praktično fiskalni instrument savezne vlasti. Tek tada – uz posredovanje i nadzor EU – Crna Gora je održala referendum i postala samostalna država.

U više slučajeva – ne samo u Jugoslaviji – otcepljenja su bila praćena teritorijalnim sukobima. Otcepljenje Makedonije je bilo izuzetak, jer niko nije osporavao njene teritorije. Makedonija je napravila dogovor sa krnjom Jugoslavijom (nakon secesije Slovenije i Hrvatske) o izmirenju nerešenih imovinskih sporova, prvenstveno u vezi sa imovinom Jugoslovenske narodne armije, nakon čega je usledio pun prenos fiskalne i monetarne vlasti. U drugim slučajevima – u Jugoslaviji i drugde – dolazilo je do sukoba oko teritorija. Zbog vojnih i civilnih sukoba i nasilja, međunarodna zajednica je u većini takvih slučajeva bila primorana da se umeša. U većini takvih slučajeva, kao u slučaju Krima i istočne Ukrajine, dolazi do spoljnog mešanja, naročito vojnog, što često za rezultat ima legitimisanje secesije koju takva intervencija treba da spreči i delegitimisanja spoljne aneksije.

Slučaj Španije uporediv je sa slučajem Jugoslavije zbog asimetričnog federalizma dve države. Za razliku od binarnih federacija kao što su bile Čehoslovačka ili državna unija Srbije i Crne Gore, otcepljenje Katalonije dovodi u pitanje ustavni poredak i stabilnost preostalog dela federalne Španije. Jugoslavija nije bila u stanju da se nosi sa otcepljenjem Slovenije, a da se pritom ne raspadne. To brine i centralnu špansku vlast – da će otcepljenje Katalonije voditi drugim otcepljenjima i potencijalnom raspadu Španije.

Posebno je zanimljiv slučaj otcepljenja Kosova od Srbije gde je 1991. godine sproveden referendum o otcepljenju koji je vrhovni sud Srbije proglasio nezakonitim. Nakon što je ubedljiva većina građana glasala za otcepljenje, kosovske vlasti su se fiskalno odvojile od Srbije i upravljale Kosovom kao paralelnom državom, iz senke. Srbija je na to odgovorila proglašavanjem vanrednog stanja u pokrajini. Naposletku je došlo do nasilne pobune i međunarodne vojne intervencije. Savet bezbednosti je dobio zadatak da nadzire proces izgradnje države, kontroliše granice i nadgleda pravni sistem. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a Međunarodni sud pravde je 2010. presudio da u tom procesu nije bilo kršenja zakona.

Finansijska nezavisnost i kontrola nad teritorijom ključni su u svim slučajevima otcepljenja, dok međunarodna zajednica zahteva ispunjenje prethodno navedenih dodatnih uslova. U slučaju Katalonije, kao i u slučajevima Kvebeka i Škotske, granice su jasne i neupitne, a pitanje kontrole nad teritorijom je rešeno. Preostaje pitanje ko će tom teritorijom upravljati.

To je pravno pitanje, i pre svega pitanje ko ubira poreze i pruža javne usluge. Nakon otcepljenja u okviru EU pravni standardi ne bi smeli da se pogoršaju. Spoljna intervencija je malo verovatna i ne igra važnu ulogu u slučaju Katalonije. Dakle, ključno je pitanje fiskalnog otcepljenja, posebno s obzirom na članstvo u evropskoj monetarnoj uniji.

Zapravo, unutar EU secesija se svodi na potpuno preuzimanje fiskalne vlasti na lokalnom nivou, sa izuzetkom fiskalnih obaveza prema Evropskoj uniji. Dobar primer za to je raspad Čehoslovačke koji se dogodio dok je država bila van Evropske unije, ali se očekivalo da će se u budućnosti pridružiti Uniji. Sve što je preostalo da se uradi bilo je da dve države naslednice stvore zasebne fiskalne sisteme.

Kontrola granica sa zemljama van EU je značajna; ona predstavlja tačku u kojoj se može otvoriti pitanje o kontroli nad teritorijom. Ako Katalonija izlaskom iz Španije izlazi i iz EU, ona onda mora uspostaviti kontrolu nad svim svojim granicama, uključujući i onu prema Španiji. To nije moguće bez saglasnosti Španije i EU, ukoliko se žele izbeći sukobi oko granica, to jest oko kontrole nad teritorijom. Šta preostaje Kataloniji ako taj pristanak izostane?

Katalonija se može odlučiti na preuzimanje fiskalne vlasti. To je uobičajena strategija otcepljenja – uspostavljanje unutrašnjeg suvereniteta pre osvajanja spoljašnjeg.

Španija je već fiskalno decentralizovana, i to na asimetričan način. Provincije, poput Katalonije, ubiru većinu poreza i šalju ih centralnim vlastima. Katalonski doprinos španskom budžetu veći je od primanja iz budžeta. Centralna vlast ubira i socijalne i zdravstvene doprinose, kao i doprinose za fond za nezaposlene. U slučaju Jugoslavije, socijalni fondovi su bili lokalni (kao i u EU). Za razliku od Španije, u Jugoslaviji nisu postojale službe i korporacije pod kontrolom centralnih vlasti, osim u slučaju proizvodnje oružja i municije. Federalnu vlast činile su vojska, centralna banka i zaposleni u federalnoj vladi (međusobne obaveze u pogledu zajedničkog duga prema inostranstvu bile su dogovorene nekoliko godina pre raspada države).

Katalonska zakonodavna tela morala bi da ustanove fiskalni sistem nove države. Španija bi prestala da prima poreze i doprinose iz Katalonije. To bi najverovatnije dovelo do konfrontacije zato što centralna vlast očigledno namerava da nastavi s pravnim i ostalim merama u pokušaju da opovrgne odluke katalonske vlade. Vrlo je verovatno da će centralna vlast direktno preuzeti neke od fiskalnih i budžetskih nadležnosti, a malo je verovatno da će Katalonija stvarati paralelnu državu, kao što je to učinilo Kosovo nakon što je centralna vlast osujetila zahtev za otcepljenjem.

Razlika između jugoslovenskih država i većine drugih slučajeva otcepljenja je u tome što se savezni budžet Jugoslavije, kao i budžet EU, uglavnom oslanjao na doprinose iz republika, a ne na porez (sa izuzetkom carina). Ni socijalno osiguranje nije bilo centralizovano. Zato su jugoslovenske republike mogle da se otcepe na način koji je sličan britanskom odvajanju od EU. Stvari stoje drugačije s federalnom državom sa centralizovanim sistemom poreza i socijalnog osiguranja. Da bi postala zaista fiskalno nezavisna, država koja želi otcepljenje mora preuzeti fiskalnu vlast i sistem socijalnog osiguranja.

Za razliku od EU, Jugoslavija je imala zajedničku vojsku. Španija takođe ima vojsku, kao i centralnu upravu nad policijom i drugim službama bezbednosti. Centralna vlast ih može iskoristiti da nametne svoju volju provincijama. To može dovesti do krize legitimiteta i ispita legitimnosti ne samo centralne vlasti nego i države koja se otcepljuje. U velikom broju istorijskih slučajeva, upravo je to bio uzrok nasilnih sukoba za kontrolu nad teritorijom otcepljene države.

Ukoliko se ispit legitimiteta – tačnije, utvrđivanje prava na prinudu i prava na upravljanje Katalonijom – ne može izbeći, za centralnu vlast bi bilo povoljnije da proizvede utisak da sledi oštar, dugotrajan i skup pravni i fizički sukob nego da u takav sukob zaista uđe. Efekat odvraćanja proizveden konkretnim ispoljavanjem sile nestaje ako se kosi sa osećajem za pravdu onih koji su podvrgnuti prinudi. Međutim, bez obzira na pretnje sukobom, secesionisti prvo moraju održati referendum da bi uopšte izazvali krizu legitimiteta. Prenos fiskalne vlasti, pogotovo kada je postepen, umanjuje budući rizik za centralnu vlast: kada jednom dođe do pravog ispita legitimiteta, država će se manje oslanjati na upotrebu sile da bi odnela prevagu.

Iako je Španija decentralizovana i predstavlja, slično Kanadi, labavu federaciju, Katalonija bi o otcepljenju prvo morala da pregovara sa španskim centralnim vlastima, da bi izgradila sopstveni budžet i fondove socijalnog osiguranja. Nije lako sprovesti unilateralno preuzimanje fiskalne vlasti ukoliko joj se centralna vlast snažno protivi. Legalitet centralne vlasti teže je osporiti kada njene intervencije nisu nasilne već su administrativne prirode. Da bi se ostatak Španije ubedio da dozvoli Kataloniji da se postepeno otcepi, potrebna je dugoročna i nepokolebljiva posvećenost Katalonije ostvarivanju samostalnosti. Ta posvećenost zavisi od dugoročnih prednosti koje samostalnost ima u odnosu na savez sa Španijom – prednosti koje možda i ne postoje.

Secesije su uglavnom dugotrajni procesi. U slučaju Jugoslavije, može se tvrditi da je kampanja za samostalnost Hrvatske počela osnivanjem Jugoslavije. Čak i kada postoji dugotrajna politička volja za samostalnošću, to ne znači da je otcepljenje neizbežno. U nekim slučajevima, poput već pomenutog Kvebeka, demokratska i ustavna rešenja mogu zaustaviti secesionističke trendove. Federalizacija Španije izvršena posle Frankove diktature otvara mogućnost za takvo rešenje. Članstvo u EU takođe bi trebalo da doprinese stabilnosti država članica, kao što je bio slučaj u velikom broju centralnoevropskih i balkanskih zemalja, s brojnim unutrašnjim etničkim i ostalim podelama. Dakle, u većini slučajeva se može pronaći ustavno rešenje koje će oslabiti podršku ideji otcepljenja. Pravo pitanje je kako pronaći takvo rešenje onda kada je država već stavljena na ispit legitimiteta secesionističkim referendumom.

Tekst na engleskom

Peščanik.net, 06.10.2017.

Srodni link:

Knjiga Vladimira Gligorova „Zašto se zemlje raspadaju – slučaj Jugoslavija“

Fino podešavanje, daleko na jugu


Minhenski inženjeri podešavaju akustiku jednog takvog kultnog mesta kao što Opera u Sidneju. Ovo je još jedna demonstracija kako manje nemačke kompanije, usredsređene na dobro obavljanje jedne stvari, postaju svetski lideri.

Nemačke operske zvezde kao što su Jonas Kaufmann nisu stranci u legendarnoj Sidnejskoj operskoj kući, ali su se na nedavnoj probi Vagnerovog “Parsifala”, nalazila još dva posetioca iz Minhena koji su stajali u prolazu među sedištima, prekrštenih ruku, i koji će na kraju najviše doprineti onome što će publika imati prilike da uskoro čuje.

Jirgen Rajnhold i Ginter Engel (Jürgen Reinhold, Gunter Engel) su inženjeri za akustiku iz inženjerske firme srednje veličine sa sedištem u Planegu (Planegg) nadomak Minhena, i upravo prikupljaju podatke potrebne za renoviranje akustike u glavnoj sali operske kuće koja je postala simbol Sidneja i čitave Australije, otkako je 1973. otvorena. Preklapajuće „ljušture školjki“ sugerišu na jedrenje, dizajnirane od strane danskog arhitekte Jorna Ucona (Jørn Utzon), i smeštene u sidnejskoj luci, učinili su da se ovo za svoje vreme avangardno zdanje nađe na listi svetske baštine UNESCO-a. Sidnejskoj operi, takođe, treba zahvaliti što je učestvovala u preobražaju arhitekture 20. veka.

Međutim, velika koncertna dvorana Sidnejske opere, koja ima gotovo 2700 sedišta, godinama je kritikovana zbog – zatomljavanja nota i gutanja zvuka. Džon Malkovič, holivudska zvezda i povremeni operski producent, jednom je primetio da je „Čak i akustika avionskog hangara bolja od Opere u Sudneju“.

“Mnoge srednje firme su visoko specijalizovane za samo jedan do dva proizvoda, a to često rezultira njihovim liderstvom  na globalnom tržištu.”

Müller-BBM je planirala i realizovala akustiku za operske kuće širom sveta. Firma je pomogla rekonstrukciji legendarne venecijanske dvorane „La Fenice“ (Teatro Feniće, Teatar Feniks, prim. prev), nakon požara, a takođe i popravila akustiku Teatra David H. Koch u Linkoln centru, koja je bila sedište Njujork siti baleta i Njujorške opere. Isto tako, Rajnhold i Ginter radili su na operskim i baletskim salama kako u Parizu, tako i u Salcburgu i Moskvi.

Osnovana 1962. godine, ova nemačka srednja firma radila je na akustici koncertnih dvorana, pozorišta, sportskih arena, poslovnih zgrada, pa čak i Rajhstaga (Reichstag), kao i Domu nemačkog parlamenta u Berlinu. Zapošljava oko 350 ljudi, pridošlih iz multidisciplinarnog pula sastavljenog od inženjera, arhitekata i naučnika. Mala kompanija specijalista sa globalnim dostignućima, Miler-BBM, je primer nemačkih Mitelštand (Mittelstand) firmi, što je nemački naziv za mala i srednja preduzeća koja se smatraju okosnicom nemačke privrede.

Inženjerska firma je u vlasništvu svojih zaposlenih, koji su jedini deoničari. Nijedan akcionar ne poseduje više od tri procenta firme. Imajući udeo u firmi – koja je prošle godine zabeležila prihode od 47 miliona evra – bez sumnje doprinosi nesumnjivoj strasti koju ova dvojica inženjera unose u svoj rad.

Pošto su širom sale postavili svoje visoko osetljive mikrofone kako bi prikupili podatke o akustici prostora, akustičari su bili u stanju da identifikuju neke od problema. „Ukleti zvuk“ hale proizvodio je eho, dok je plafon u predelu iznad pozornice „gutao“ toliko zvuka da muzičari nisu bili u stanju da čuju jedni druge.

Koncertna dvorana biće zatvorena naredne dve godine, a s radovima se kreće početkom 2020. godine. Renoviranje je u deo šireg projekta obnove ove legendarne operske sale i planirano je da košta više od 200 miliona evra, započelo je 2011. godine i očekuje se da će trajati 10 godina.

Uspeh firme Miler-BBM je tipičan za nemačka Mittelstand preduzeća. Ove manje kompanije, od kojih su mnoge u porodičnom vlasništvu, ne objavljuju finansijske izveštaje. Međutim, nedavna analiza agregiranih podataka koje je Nemačko udruženje štednih banaka dalo na raspolaganje listu Handelsblatt pokazalo je da su ove kompanije efikasnije od mnogih javno listiranih kompanija, da njihov novac ide dalje onda kada investiraju, a kao rezultat toga rastu brže od listiranih preduzeća.

Podaci obuhvataju 300.000 malih firmi od ukupno tri miliona nemačkih Mittelstand kompanija i poslovnih partnerstava. Nasuprot tome, samo je 550 javno listiranih preduzeća prisutno na listi. Prihodi u manjim firmama porasli su za trećinu od 2010. godine, u poređenju sa samo četvrtinom, koliko je bio rast zarada javno listiranih preduzeća.

“Mnoga mala i srednja preduzeća (MSP) tj Mittelstand firme, visoko su specijalizovane za samo nekoliko proizvoda i kao rezultat toga često su predvodnici na svetskom tržištu“, kaže Jan-Alexander Huber, konsultant u kompaniji Bain & Co. “Ovo omogućava natprosečni rast prihoda.”

Kaufman (48), kako ga je Njujork tajms opisao, “važi za najvećeg, najsvestranijeg tenora svoe generacije”, a njegovi koncertni nastupi u ulozi Parsifala ostavili su sidnejsku publiku ushićenom. Kaufmanov uspeh je u većoj meri delo dva nepoznata inženjera iz jedne male kompanije pokraj Minhena, koji će se i nadalje brinuti da i Kaufman a i svi ostali izvođači nastave da ushićuju ljubitelje najlepšeg zvuka.

Handelsblatt

Katalonija: šta nakon referenduma?


Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

Kratkoročnost planova kao dugoročna kočnica ekonomskog rasta


Erik Ris (Eric Ries), preduzetnik i autor knjige “Posrnuli startap“ (The Lean Startup) i drugih publikacija koje se tiču umeća poslovanja začeo je kompaniju čiji je cilj stvaranje – nove berze. Dugoročna berza će zadugo vremena zatvoriti novac investitora, što ulagače dovodi do razmišljanja o zaradi koju bi mogli da postignu i nakon sledećeg kvartala. Očigledno je da će ovaj nedostatak likvidnosti prouzrokovati da se akcije na novoj berzi prodaju s popustom, s obzirom da će investitori želeti kompenzaciju usled nemogućnosti da dobiju svoj novac u svakom trenutku kad požele. Kompanije bi, međutim, mogle biti spremne da prihvate niže cene akcija ukoliko im dođu u paketu s obećanjem da ih investitori neće šikanirati da se fokusiraju na kratkoročne ciljeve po cenu uništavanja budućnosti njihovih kompanija.

Finansijska inovacija Risa predstavlja najnoviji pokušaj da se konkretno i efikasno pozabavi problemom kratkoročnosti ciljeva u današnjoj korporativnoj Americi. Taj predmet nije dobio nimalo pažnje u prostorijama gde neki ljudi kreiraju  neke politike – možda i zato što, iz političke perspektive, to i nije baš neka „seksi“ tema. Sa leve strane, mnogo je onih koji su skeptični prema mišljenju da je više korporativnih ulaganja lek potreban današnjoj ekonomiji, birajući umesto toga usredsređivanje na redistributivno oporezivanje i nacionalizaciju zdravstvenog sistema; sa desne strane, pak, fokus je na smanjenju poreza i državne regulacije. Iako je ideja o „finom podešavanju“ kapitalizma kako bi on bolje funkcionisao možda deluje zastarelo, ipak bi ona i dalje mogla biti važan deo zagonetke za povećavanje ekonomskog rasta. Bilo da ste na desnoj ili levoj strani – brži privredni rast je nešto što bi svima trebalo.

Kratkoročnost – i kratkotrajnost ulagačkih ciljeva- može značiti usporavanje ekonomskog rasta zadržavanjem korporativnih investicija. Kada preduzeća investiraju, ekonomija raste. Velike investicije, međutim, smanjuju kratkoročne zarade i poseduju značajnu neizvesnost sopstvene isplativosti. Ako su rukovodioci javno listiranih preduzeća kompenzovani na osnovu kvartalne zarade, potreban je samo mali podsticaj kako bi se napravila velika, skupa i rizična investicija u budućnosti – a to znači malo podsticaja za rast. Zato je zabrinjavajuće što mnoge kompanije sede na velikim gomilama gotovine, umesto da je ulažu.

Da li je kratkoročnost glavni činilac? U junu je pisac ovih redaka izveštavao o istraživackom radu Stivena Kaplana sa Univerziteta u Čikagu (Butova poslovna škola), rekavši da pretnja kratkoročnosti nije nepostojeća, niti je pak preuveličana. On je, međutim, takođe utvrdio da razlozi koje Kaplan daje predstavljaju ozbiljnu opomenu – ili su, u protivnom, upitne relevantnosti.

Druga istraživanja pokazala su važne dokaze o negativnostima kratkoročnih ciljeva Dokument iz 2010. koju je uradilo nekoliko ekonomista – John Asker, Joan Farre-Mensa i Alexander Ljungkvist – je utvrdio da kompanije koje se nalaze u međusobno bliskoj poziciji imaju tendenciju da investiraju više od sličnih javno listiranih kompanija koje se kotiraju na berzi, a takođe imaju tendenciju bržeg odgovora na nove investicione prilike. Jedna studija Rudigera Falenbraha (Rudiger Fahlenbrach) iz 2007. je utvrdila da kompanije koje vode izvršni direktori – osnivači imaju tendenciju da ulažu više kako u kapitalne proizvode, tako i u R&D (istraživanje i razvoj) – ulaganja koja su dugoročno nagrađena višim cenama akcija na (klasičnim) berzama.

Dokazi o mogućoj štetnosti potere za kratkoročnim profitom i shodno njemu kratkoročnim poslovnim planiranjem su od 2007. do danas nastavili da se gomilaju. Studija Šaja Bernstina (Shai bernstein) sa univerziteta Stenford iz 2014. godine zaključuje da u trnutku kada kompanije izađu u javnost i podlegnu pritisku investitora za brzim rezultatima i povraćajem novca, njihovi najbolji pronalazači i inovatori imaju tendenciju da napuste firmu, dok oni koji ostanu u njoj proizvode manje patenata ključnih za bolje poslovanje a time i konkurentnost. Iako je patentiranje loša mera inovacija na nivou čitavog sektora (pošto patenti jedne kompanije mogu ometati inovacije od strane drugih kompanija), ovo je dobar pokazatelj napora koje kompanija ukaže u sopstvena istraživanja. Bernstinov rad takođe pokazuje da, kada kompanije izađu na berzu, manje svojih resursa ulažu u „dalekovide“ tj dugoročne investicije – a to znači manje para za istraživanje i razvoj.

U međuvremenu, ekonomisti Herman Hiterez (German Gutierrez) i Tomas Filipon (Thomas Philippon) nedavno su objavili studiju koja je rezultat njihovog istraživanja o uzrocima niskih poslovnih investicija. Oni smatraju da što je više javno listiranih preduzeća u vlasništvu institucionalnih investitora, to je manje onih koje imaju tendenciju da investiraju.

To može biti zato što se diversifikacija institucionalnih investitora ponaša kao forma monopolske moći, kako su tvrdili drugi istraživači. Pored niskih investicija, monopolska moć bi, u teoriji, treba da dovede do većeg profita i viših cena deonica. A pošto su Asker i kolege s kojima je radio studiju, kao drugi istraživači pokazali da privatne kompanije – koje pasivni investitori gotovo i ne poseduju – nadmašuju one kompanije koje su javno listirane, čini se kako je malo verovatno da je u ovom slučaju moć monopola jedino objašnjenje. Giterez i Filipon tvrde da iako institucionalna ulaganja suzbijaju konkurenciju, ona takođe čine kompanije ranjivijima na kratkoročne pritiske, jer se više fokusiraju na kvartalne zarade.

Dakle, iako je potrebno uraditi više istraživanja, nagomilavaju se dokazi da je kratkoročnost profitnog prinosa i finansijskih ciljeva pojam ono što oštećuje američke javno listirane kompanije. Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da više kompanija zaželi da se delistira i samim tim vrati privatnom poslovanju ili da izbegne javno objavljivanje svojih poslovnih podataka, što umanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele bogatstvo koje te kompanije stvaraju. A to može zauzdati one kompanije koje su ostale javno listirane, podstičući ih da kod sebe drže gotovinu umesto da se šire i zapošljavaju više radnika.

Dakle, iako treba sprovesti još istraživanja, dokazi se nagomilavaju da kratkoročni pojam povređuje javna preduzeća u SAD. To zauzvrat može dovesti do toga da više kompanija odstrani i da se vrati privatnim ili da izbjegne javno objavljivanje , što smanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele u bogatstvu koje te kompanije stvaraju. I to može biti zadržavanje onih kompanija koje su ostale javno, podstičući ih da drže gotovinu umesto da šire i zapošljavaju više radnika.

Zato su eksperimenti poput Risovog – stvoriti berzu isključivo za kompanije koje, bafetovski, dugoročno ulažu – važni i korisni. Ako strpljivost u održavanju vlasništva nad firmom zaista pruža koristi koje prevazilaze ono što današnja javna tržišta nude, onda Risova berza firmi s dugoročnom investirorskom pozicijom ili nešto slično tome treba da prosperiraju… i to barem na duži rok.

Blumberg

5 rastućih industrija za pasionirane milenijumovce


Svi smo već čuli kako se generacija bebi-bumera (i, u suštini, svi ostali) žale na milenijumovce. Oni kažu da se milenijumovci, navodno, ponašaju kao da polažu prava na sve, da su lenji, „navučeni“ na svoje mobilne telefone i, što je po njima najgore od svega, da žele nagradu već samim tim što su se pojavili u nekoj trci, bez obzira da li su pobedili ili izgubili.

Ono što često nećete čuti, međutim, jeste da su milenijumovci uglavnom dobro obrazovani i generacija koja je već neko vreme potencijalno najpreduzetnija generacija. Iako nije pametno – a i nemoguće je – da naslikate celu generaciju u jednom ili dva široka poteza, sa sigurnošću se može reći ima i onih koji uspešno traže i pronalaze nove, jedinstvene i zanimljive industrije u kojima mogu naći priliku za razvijanje svog posla.

Milenijumovci, u stvari, brzo menjaju perspektive u pogledu zapošljavanja uopšte. Kako je sve više milenijumovaca koji, nakon što diplomiraju, postaju aktivna radna snaga, dugoročni ideali poput rigidnih rasporeda i čvrsto uspostavljene korporativne hijerarhije gledaju se u jednom novom svetlu.

Napokon, baš kao i svaka nova generacija pre njih, tako će i milenijumovci oblikovati ekonomiju shodno svojim predstavama. To se, zapravo, već dešava. Ako ste milenijumovac u potrazi za novom potencijalnom karijerom, obratite pažnju na sledeće industrije koje bi mogle odgovarati vašim ukusima i strastima.

1. Nekonvencionalno ulaganje

Odrastajući tokom Velike recesije tokom koje su iskusili otpuštanja i finansijska spasavanja od potonuća, milenijumovci su postali veoma skeptični prema tržištu akcijama tj berzi. Ukoliko ste milenijumovac koji bi da nađe načina kako i gde da investirate, ali ste oprezni usled nestabilne prirode berze, na raspolaganju su i neke druge opcije.

Jedna od ovakvih investicionih opcija leži u nekretninama. One obezbeđuju opipljiv izvor rada, dosta lične slobode, a ono što je možda i najzanimljivije za mnoge novopečene diplomce, ne uzima u obzir koliko ste duboko u dugovima, nastalim dizanjem studentske pozajmice kod banaka.

2. Uzrok kapitalizma

Više nego bilo koja druga generacija, milenijumovci izlaze u susret kompanijama koje vraćaju zajednici, ili koje iskreno učestvuju u značajnim dobrovoljnim davanjima. Iz toga proizilazi da milenijumovci traže zaposlenje kod kompanija koje, kao i oni, neguju iste vrednosti, poput dobrotvornih davanja i akcija.

Millenijumovci imaju tendenciju da svoju sreću u zapošljavanju potraže u biznisima koji su posvećeni svojim principima kao i industrijama koje rade na isti način. Sve veći broj kompanija nastoji da učestvuje u dobrotvornom poklanjanju, bilo da se radi kroz dobrotvorne organizacije ili kroz donacije i partnerstva sa spoljnim organizacijama.

3. Snimanje zvezda (bukvalno)

Do pre samo nekoliko godina, izjava da bi svako ko ne radi za NASA (ili neku od njenih stranih ekvivalenata) šetati Mesecom nije ni mogla da se čuje. Ovih dana, i taj „plod mašte“ približio se stvarnosti, a kompanije kao što su SpaceX i Blue Origin ulažu milijarde u privatna kosmička putovanja, koja su rezultat sasvim nove vrste preduzetništva.

Iako takve kompanije neće tek tako zaposliti nekoga sa ulice ko sanjari da postane astronaut, brzorastuća vazduhoplovna industrija bi mogla biti savršeno „sletno mesto“ i „pristajalište“, za posao i preduzetništvo dobro obrazovanog milenijumovca. Ko zna? Možda bi ste, u veoma bliskoj budućnosti, kao milenijumvac mogli postati, recimo, istraživač koji radi na novim konceptima raketnog pogona.

4. Uticaji potekli s vašeg – mobilnog uređaja

Mnogobrojni milenijumovci vični društvenim medijima otkrili su da je najbolji način da zarađuju za život tako što kače na Mrežu svoje selfije ili pročešljavaju internet ne bi li iznašli najposećenije mimove (memes) koje će potom – u svom videu preporučivati drugima. I dok starije generacije može uznemiravati pojam “slavne ličnosti u društvenim medijima”, činjenica je da je danas ovo izvesno uspešan karijerni put za nemali broj milenijumovaca.

Očigledno da nisu svi milenijumovci (a ni ostali, mlađi ili stariji od njih) predodređeni da ih milionske mase zaprate na Instagramu. Zapravo, vaše šanse da postanete senzacija u društvenim medijima verovatno su iste kao i verovatnoća da ćete postati astronaut. Imajući ovo u vidu, kao i prikladne okolnosti i (ne svakom) urođeni talenat za biznis i okretnost, mogli biste se potruditi pa da se izveštite u ovakvom „osvajanju“ društvenih medija; tako ćete uspešno plaćati svoje račune i izdržavati se: sa nekoliko dobro napisanih/snimljenih postova mesečno.

5. Čišćenje planete

Biti ekološki svestan nije više ekskluzivna teritorija onih koje su vaši roditelji verovatno voleli da nazivaju “hipicima koji grle drveće“. Milenijumovci, zapravo, pritiskaju velike korporacije da postanu ekološki svesne na isti način kao što ih pritiskaju na intenzivniji angažman u dobrotvornim aktivnostima.

Nove industrije, ili nove adaptacije starih industrija, usklađuju se danas sa izričitim normama o zaštiti životne sredine. Industrija solarne opreme ima veliki rast, kao i industrija električnih vozila. Zaštita životne sredine i očuvanje prirode, dobrotvorni angažman – sve ovde navedeno jesu ciljevi milenijumovaca – generacije koja u narednih nekoliko godina ne bi trebalo da ima problema s pomanjkanjem mogućnosti zapošljavanja.

Milenijumovci će, napokon, biti pozvani da preuzmu odgovornost za budućnost radne snage na isti način na koji su to nekad činili bejbi bumeri i drugi. Ono čemu sada prisustvujemo jeste otvaranje novog pristupa biznisu, usredsređen na fleksibilnost, slobodu i svest o Zemlji i onima koji je nastanjuju.

I dok pronalaženje dobrog posla nikada neće biti lako, milenijumovci mogu biti sigurni da postoje radna mesta koja su savršena za njih.

The Entrepreneur

Prednosti fiskalnog novca


Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada, piše ekonomista Janis Varufakis.

Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost. Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.

Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar zemlje – na primer, državnim ili korporativnim obveznicama koje se kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja. Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).

Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije, komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.

U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.

U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.

Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer, restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu „bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.

Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će garancija biti buduće poreske obaveze.

Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez. Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite godinu pre dospeća.

U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.

U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.

Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti danas plaćaju bankama.

Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u njemu učestvuju.

Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.

Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji, Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju. Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.

Yanis Varoufakis, Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Peščanik.net, 09.09.2017.

Kina do 2050. najrazvijenija zemlja sveta


Kompanija PwC, čija je specijalnost istraživanje i prognoze privrednog rasta i razvoja, sačinila je analizu i projekciju globalnog ekonomskog poretka do 2050. godine.

PwC je na osnovu makroekonomskih indikatora, nivoa produktivnosti, životnog i opšteg standarda, razvoja tehnologije i medicine sačinio listu najrazvijenijih zemalja do 2050.

Prema predviđanjima ove kompanije, Kina će za nešto više od tri decenije (33 godine) biti najrazvijenija zemlja sveta, dok će najznačajniji napredak napraviti Indonezija, Indija, Meksiko i Brazil.

Današnje privredne supersile poput Japana i Nemačke doživeće veliki pad, baš kao i Sjedinjene Države, koje će s aktuelnog prvog mesta u svetu pasti na treću poziciju.

Interesantno je i to da će, prema ovoj prognozi, ispred Nemačke i Japana biti zemlje kao što su Indonezija, Brazil, Rusija i Meksiko.

Ukoliko se obistine prognoze PwC-a, među 32 najrazvijenije zemlje sveta 2050. godine neće biti nijedne skandinavske zemlje, kao ni iz Švajcarske, Novog Zelanda, Austrije, Belgije, Luksemburga, dok će Holandija biti tek na 32. mestu.

Glavni uzrok ekonomskog pada današnjih velikih sila krije se u izmeštanju velikih međunarodnih kompanija u zemlje s jeftinom radnom snagom, pa će iz tog razloga najveći razvoj doživeti azijske zemlje kao što su Bangladeš, Vijetnam, Filipini, Iran, Pakistan, Indonezija i Indija.

Evo kako izgleda tabela prognoze razvoja zemalja po prognozama kompanije PwC:

32. Holandija — $1.08 triliona

31. Kolumbija — $1.111 triliona

30. Južna Afrika — $1.148 triliona

29. Vijetnam — $1.303 triliona

28. Bangladeš — $1.324 triliona

27. Argentina — $1.342 triliona

26. Poljska — $1.505 triliona

Reuters

Reuters

25. Malezija — $1.506 triliona

24. Filipini — $1.615 triliona

REUTERS/Romeo Ranoco

REUTERS/Romeo Ranoco

23. Australija — $1.663 triliona

22. Tajland — $1.732 triliona

21. Nigerija — $1.794 triliona

Akintunde Akinleye/REUTERS

Akintunde Akinleye/REUTERS

20. Pakistan — $1.868 triliona

19. Egipat — $2.049 triliona

18. Kanada — $2.141 triliona

17. Španija — $2.159 triliona

16. Iran — $2.354 triliona

15. Italija — $2.541 triliona

14. Južna Koreja — $2.651 triliona

13. Saudijska Arabija — $2.755 triliona

12. Turska — $2.996 triliona

11. Francuska — $3.377 triliona

10. Britanija — $3.638 triliona

09. Meksiko — $3.661 triliona

08. Brazil — $4.439 triliona

07. Nemačka — $4.707 triliona

06. Rusija — $4.736 triliona

05. Indonezija — $5.424 triliona

04. Japan — $5.606 triliona

03. Indija — $19.511 triliona

02. Sjedinjene Države — $23.475 triliona

01. Kina — $38.008 triliona

Business Insider

Američka ekonomska dijagnoza: rast zabrinutosti od ekonomskih rizika


Neizvesnost podstaknuta planovima američkog predsednika Donalda Trampa za podsticanje ekonomskog rasta podstakla je zabrinutost američkih ekonomista u vezi rizika skopčanih sa ekonomskom slikom Sjedinjenih Država, iako su izgledi za ponovnu pojavu recesije na kratak  rok, po njima, neveliki, pokazuje jedna tromesečna studija.

Ključne su procene – uključujući one o privrednom rastu koji ove 2017. godine trebalo da iznosi 2,2 odsto, a 2,4 odsto u 2018. godini, tek možda neznatno modifikovane u odnosu na mesec jun, rezultati su novog kvartalnog istraživanja američke Nacionalne asocijacije poslovnih ekonomista (NABE).

Ono što je novost je to da je, u poslednjem sondiranju, 48 odsto od pedesetak anketiranih ekonomista smatralo kako preovlađuju opasnosti od usporavanja i kočenja ekonomskih aktivnosti. U svom junskom izveštaju, ova je Asocijacija iznela podatak da je njihov udeo iznosio 36%.

Udeo ekonomskih stručnjaka koji procenjuju da bi ekonomski rast mogao da nadmaši već postojeće prognoze smanjen je sa 60% na 43%.

Analitičar iz NABE-a i glavni ekonomista Američke asocijacije za građevinsku industriju, Ken Simonson, pronalazi niz mogućih razloga kojima se potkrepljuju – i rastu – pesimističke procene stručnjaka.

“Verovatno je posredi bojazan zbog situacije sa Severnom Korejom, a izgleda moguće i da je Američka centralna banka (Federal Reserve), sve bliže konačnoj odluci o zaoštravanju svoje monetarne politike”, izjavio je Ken Simonson agenciji AFP a prenosi londonski Dejli mejl.

Simonson, međutim, napominje kako rizik od ekonomskog usporavanja ne znači nužno i da treba očekivati recesiju.

Verovatno je da je na promenu raspoloženja uticao i blagi optimizam u pogledu uspeha Trampovih planova, iznosi svoju pretpostavku ovaj ekonomski analitičar.

U ovoj novoj studiji, udeo anketiranih koji očekuju smanjenje određenih poreza do kraja 2017. godine je pao na 73%, sa 83 odsto koliko je iznosio u u prethodnom kvartalnom istraživanju, objavljenom u junu.

Sprovođenje plana vezanog za američku infrastrukturu u ovom trenutku očekuje 61 odsto ispitanih, u odnosu na 83 odsto koliko je njihov udeo iznosio u junskoj studiji.

Pritom, trebalo bi napomenuti i da su ove brojke znatno više od onih koje postoje u NABE-ovom šestomesečnom istraživanju objavljenom u avgustu, a kojim je obuhvaćen veći broj ekonomskih stručnjaka.

Ken Simonson izražava sumnju u vest da će vašingtonski donosioci odluka pre kraja naredne godine imati gotov konačan predlog obimnih promena poreskog sistema, s obzirom na kompleksnost ove tematike kao i na oštra razmimoilaženja koja su, po ovom pitanju, nastala u američkom Kongresu.

Pa ipak, rezultati najnovije studije koju je sačinio NABE pokazuje da je, prema procenama, gotovo tri četvrtine anketiranih ekonomista izjavilo da su šanse za novu recesiju 25% ili čak i manje. Preostalih 25 odsto ispitanih mišljenja je da su izgledi za novi finansijski mehur između 26% i 50%.

Ovo istraživanje je sprovedeno u trenutku dok je Hjustonom harao uragan Harvi, a pre nego što je uragan Irma zadesio Floridu. Procene o štetama nastalim ovim vremenskim kataklizmama nisu bile uključene u istraživanje.

Analitičari podvlače da uragani i slične vremenske katastrofe po pravilu suzbijaju ekonomski rast gledano iz kratkoročne perspektive, što se potom obično nadoknadi intenzivnijim aktivnostima koje su deo obnove katastrofom pogođenih područja.

Prognoza mesečnog rasta plata (izuzev za farmere, vojna lica, bezbednosne službe, samozaposlene i one u kućnoj radinosti) je za 2017. godinu bila nepromenjenih 178.000, mada se uočava da je prosečna nezaposlenost doživela blagi pad, na 4,4 odsto, u odnosu na junskih 4,5 odsto.

Ekonomisti očekuju da će Federalne rezerve nastaviti sa strategijom postepenog povećanja kamatnih stopa, pri čemu centar ciljnog opsega fonda iznosi 1,375 procenata na kraju godine, a 2,125 procenata do kraja 2018. godine, u odnosu na trenutni ciljni opseg koji je od 1,00 do 1,25 procenata.

Nakon dvodnevnog sastanka  FED-u, u sredu, su analitičari izneli mišljenje da postoje dobre šanse za povećanje stope rasta u decembru.

3 načina da započnete biznis u Rusiji


Razmišljate o registraciji kompanije u Rusiji, ali ne znate kako to da uradite? Portal Russia Beyond nudi odgovor – evo spiska stvari koje treba da znate pre donošenja bilo kakvih velikih odluka o izmeštanju poslovanja u ovoj zemlji smeštenoj u 11 vremenskih zona.

Na sreću, proceduru za osnivanje preduzeća u Rusiji aktivno je pojednostavila ruska vlada. Danas ovaj proces obično traje samo tri dana i nije značajno drugačiji za strance u poređenju sa ruskim državljanima. Hajde da pogledamo koje pravne opcije postoje:

1. Registrovanje individualnog preduzeća

Najjednostavnija i najjeftinija opcija je registracija biznisa kao samostalnog preduzetnika. Prema advokatu Alekseju Tarasovu iz službe evropskih pravnih službi u Moskvi za registrovanje takvog posla, trebalo bi kod notara podneti overeni prevod pasoša, dokument koji navodi mesto boravka (npr. boravišnu dozvolu ili dozvolu za privremeni boravak) i potvrdu plaćanja državne naknade (800 rubalja ili 14 dolara).

Tri dana nakon podnošenja prijave centru za javne usluge, dobićete izvod iz Jedinstvenog državnog registra pojedinačnih preduzetnika i moći ćete da  pokrenete svoj posao i radite u Rusiji.

“Ovaj poseban oblik poslovanja daje stranim državljanima zakonska prava i odgovornosti, ali ujedno znači da će on ili ona odgovarati svojom imovinom prema obavezama proisteklim sopstvenim poslovanjem“, kaže Tarasov. “Ipak, ovaj pravni status znači manji nivo administrativne obaveze u poređenju sa drugim pravnim licima. Još jedan pozitivan aspekt ogleda se u oslobađanju osobe od obaveze vođenja računovodstvene evidencije, koja mu daje priliku da iskorišćeni novac koristi kako treba, bez plaćanja dodatnog poreza na prihode. “

Prodaja vašeg biznisa biće takođe moguća opcija (ali samo kao imovina koju drži strani državljanin) i lako ga je zakonito likvidirati, premda otklanjanje dugova neće biti lako. Nakon likvidacije, otplata duga će ostati obaveza vlasnika.

2. Osnivanje preduzeća sa ograničenom odgovornošću (Limited Liability Company, LLC)

Uspostavljanje LLC preduzeća će uzeti malo više vremena i resursa. Prijava se podnosi nadležnom poreskom organu i tražiće od vas na uvid pravnu adresu (to može biti lična adresa), osnivačka dokumenta i minimalni početni kapital od 10.000 rubalja (172 dolara). Treba, takođe, odrediti generalnog direktora buduće firme (koji bi trebalo da ima strano državljanstvo) i biti spremno da redovno priprema i dostavlja mesečne računovodstvene izveštaje. Obavezno je, takođe, otvoriti bankovni račun za firmu i napraviti pečat.

“Da bi registrovali LLC preduzeće, strani državljani moraju da obezbede notarizovani prevod pasoša kao i da u njegovoj pratnji bude ovlašćeni prevodilac tokom odlaska u Federalnu poresku službu, ukoliko ne govore ruski“, kaže Aleksandar Arakelijan, advokat u firmi „BGP parnični postupci“. “Važnost potpisa biće overena a prijava dostavljena registratorskoj službi zajedno sa svim neophodnim osnivačkim dokumentima i naknadom za registraciju od 4.000 rubalja (69 dolara).”

Registrovanje preduzeća kao LLC podrazumeva da će svi prihodi biti podložni porezu od 13 odsto (ako stranac dobije status ruskog poreskog rezidenta) ili 15 odsto – ukoliko strano lice nema status poreskog obveznika na teritoriji Ruske Federacije.

“U poređenju sa individualnim preduzetništvom, LLC neće zadržati svog vlasnika odgovornog za svoja prava i obaveze, naravno, ako nisu odgovorni za bankrot“, kaže Tarasov. “Dakle, u ovom pravnom licu osnivač će naprosto moći da proda svoj udeo.”

3. Kupovina udela u postojećoj firmi

Ako strani državljanin odluči da kupi udeo u postojećem preduzeću, onda će morati da registruje ugovor kod notara i dostavi sve neophodne dokumente relevantnim organizacijama, kaže Arakelijan.

Pre donošenja takve odluke treba razmisliti o proveri računovodstvene evidencije firme i ispitati ugovor o zakupu kojim se utvrđuju prava i obaveze vlasnika kompanije, preporučuje Tarasov. “Tek nakon ove provere, neko može odlučiti da kupi ovu kompaniju ili ne,” kaže on.

Šta treba imati na umu?

Započinjanje poslovanja od od nule nije tako teško i svako ima pravo da to učini, ali ukoliko je potrebno potvrditi tj na neki način označite prisustvo vaše start-up firme na određenoj teritoriji, možda je dobra ideja da kupite udeo u postojećoj firmi – smatra Sergej Voronjin, advokat i upravljački partner u kompaniji “Pravno rešenje“.

“Što se tiče druge opcije, treba se odlučiti o obimu potencijalnog učešća u tekućem poslovanju i uzeti u obzir sektor u kojem kompanija posluje”, ističe stručnjak. “Ukoliko je odluka već doneta, onda se u obzir mogu uzeti dva načina doprinosa poslovanju: Prvo, to može biti finansijski doprinos, a drugo, može biti intelektualna svojina ili materijalna investicija“.

Prema Voronjinu, uobičajeno je da se inostrane kompanije registruju u Rusiji kao filijale stranih korporacija ili malih privatnih preduzeća. “Ako je preduzeće osnovano od stranog preduzetnika, obično je to individualno preduzetništvo ili zajednička kompanija sa drugim zainteresovanim stranama (LLC). Ako govorimo o ruskoj grani međunarodne kompanije (koja je poreklom ruska), to je obično LLC “, objašnjava on.

Ksenija Zubačeva, Russia Beyond (25sept 2017)

Gradovi: sve nedostižniji običnim smrtnicima


Tehnološke start-up firme doprinele su da brojne velegradske oblasti prerastu u megapopularna mesta čiji sjaj ne tamni. Danas, iste te firme uništavaju te iste gradove piše Ričard Florida, profesor u Rotmanovoj školi menadžmenta u Torontu i koosnivač/urednik CitiLab rubrike poznatog američkog magazina The Atlantic. Njegovo “Uzdizanje kreativne klase” (The Rise of the Creative Class) zadobilo je svetsku popularnost, a ovde smo predstavili odlomke iz upravo objavljene knjige, “Nova urbana kriza” (The New Urban Crisis).

Tokom osamdesetih godina, bio sam deo tima koji istražuje geografiju visokotehnološke industrije. Nismo mogli pronaći nijednu značajnu visokotehnološku kompaniju u urbanim naseljima. Umesto toga, sve one su nalazile su se u predgrađima – ne samo Intel i Apple u Silikonskoj dolini, niti Microsoft u predgrađu Sijetla, već i duž Rute 128, američkog magistralnog puta koji zahvata pojas na izlasku iz Bostona, kao i korporativne kampuse naučnoistraživačkog trougla na teritoriji Severne Karoline i univerzitetske mreže na tom potezu.

Sada se sve promenilo. U 2016. godini,  gradska oblast San Franciska bila je najbolja lokacija za ulaganja u rizične investicije u zemlji, ulivši ovoj oblasti infuziju od 23,4 milijarde dolara svežeg kapitala, što je više nego trostruka suma od svih venčer kapital investicija (VC) koje su u to vreme stvorene u Silicijumskoj dolini. Njujork tokom 80-tih godina prošlog veka nije imao praktično nijednu VC investiciju, ali prošle godine od istih napabirčio 7,6 milijardi dolara, što je takođe bacilo u zasenak i Silicijumsku dolinu. Boston i Kembridž bili su mu blizu, sa po šest milijardi dolara. Los Anđeles je prikupio 5,5 milijardi dolara. Google, Apple, Microsoft i Facebook podjednako nastavljaju da održavaju kampuse u predgrađima, iako se više od polovine startup firmi koje finansiraju  sada nalazi u gustim gradskim četvrtima: Sedište kompanije Amazon nalazi se u centru Sijetla, a Google je preuzeo staru zgradu Port Authority na Menhetnu.

Migracija visokotehnoloških startap kompanija u gradove manje je neka vrsta „preokreta“ a više svojevrsna istorijska korekcija. Ikona među investitorima rizičnog kapitala, Pol Grejem (Paul Graham), 2006. je izjavio da je Silicijumska dolina imala jednu veliku slabost – upravo zbog svoje ogromne snage. Visoko tehnološki “raj” kreiran tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka “sada je jedno džinovsko parkiralište”, rekao je on. “San Francisko i Berkli su sjajni, ali su 40 milja udaljeni od Doline. U svom izvornom obliku, Silicijumska dolina je predgrađe-kolevka dosadnih korporativnih poslova, koja je povazda širila urbanu izgradnju – stambene i poslovne zgrade, trgovačke centre itd – na ledini u blizini grada. Ima čudesno lepo i pitomo vreme, što je čini znatno boljim i lepšim od većine drugih američkih velegradskih područja i urbanih poslovnih centara. Ali onaj ko bude uspeo da izbegne ovakvo širenje bi zaposeo pravu moć. “

I to je ono što se dogodilo. Urbana područja pružaju raznolikost, kreativnu energiju, kulturno bogatstvo, živopisni život na ulici i otvorenost prema novim idejama koje privlače startap talente. Njihove industrijske i magacinske zgrade takođe pružaju zaposlenima fleksibilne i rekonfigurabilne radne površine. Gradovi i startapovi se prirodno uklapaju jedni u druge.

Godinama su ekonomisti, gradonačelnici i graditelji verovali da je razvoj visokih tehnologija nesumnjivo dobra stvar, a da će još više visokotehnoloških startup firmi i intenzivnija rizična ulaganja “porinuti sve brodove”. Stvarnost je, međutim, takva da je visokotehnološki razvoj uspostavio novu fazu onoga što nazivam urbanizmom tipa „pobedniku pripada sve“, gde relativno mali broj gradskih područja i mali broj susedstava u njima zauzimaju gro ovih prednosti.

Stambeni blokovi srednje klase ušli su u taj proces. Oko dve trećine Amerikanaca je 1970. živelo u sredinama u kojim je stanovništvo pripadalo srednjoj klasi; danas, manje od 40 posto nas živi tako. U periodu od 2000. do 2014. godine se u Sjedinjenim Državama udeo stanovništva srednje klase smanjio sa 229 na 203 gradska područja . A ons mesta gde je srednja klasa najmanje zastupljena uključuju takve znamenite gradove i tehnološke centre kao što su Njujork, San Francisko, Boston, Los Anđeles , Hjuston i Vašington D. C.

Uprkos svemu ovome, ne bi imalo smisla „povući ručnu“ i zakočiti razvoj visokih tehnologija. Ovo bi samo odstranilo ogroman izvor inovacija i ekonomskog razvoja. Industrija visokotehnoloških tehnologija ostaje glavni pokretač ekonomskog napretka i radnih mesta, obezbeđujući tako potrebne poreske prihode koje gradovi mogu koristiti za rešavanje (ili makar ublažavanje) problema koji ddolaze sa finansijskim uspehom.

Ali, ako visokotehnološki razvoj uzrokuje probleme, a njegovo zaustavljanje ne rešava te probleme, šta je ono što sledi?

Visokotehnološke kompanije treba da se izdignu iznad sopstvenog interesa – ako ni zbog čega drugog a ono da bi prihvatile prelazak na neku vrstu urbanizma koji omogućava daleko većem broju ljudi, posebno proizvodnim i uslužnim radnicima, da dele sve prednosti urbanog razvoja.Super-gradovi, čijem su stvaranju i te kako doprineli baš oni, ne mogu preživeti kada medicinske sestre, medicinsko osoblje za hitne slučajeve (EMT, na našem jeziku, naprosto, služba hitne pomoći), nastavnici, policijski službenici i drugi obezbedioci usluga više ne mogu priuštiti da žive u njima.

Evo kako to mogu učiniti. Prvo, oni mogu doprineti gradovima tako što bi pomogli izgradnji većeg broja stanova, što bi smanjilo cene stanovanja. Oni, takođe mogu podržati napore za liberalizaciju zastarelih zonskih i građevinskih pravila kako bi omogućili intenzivniju stambenu izgradnju i ulagali u razvoj pristupačnijeg stanovanja za uslužne i proizvodne  radnike.

Drugo, oni mogu raditi, podržavati i investirati u razvoj sveobuhvatnijeg javnog prevoza kako bi povezali obodna područja sa brzorastućim urbanim jezgrima i tehnološkim klasterima gde je moguće lakše zapošljavanje – i time podsticati a i generisati industriju nekretnina i razvoj poslovanja oko gradskih  stanica i saobraćajnih čvorišta javnog prevoza.

Treće, oni mogu angažovati šire poslovne zajednice i vladajuće gradske strukture kako bi nadogradili i poboljšali poslove radnika s niskim primanjima – koji sada čine više od 45 procenata nacionalne radne snage – nastojeći da ih „popnu“ u viši platni razred, i poslove od kojih je moguće podizati porodicu.

Ova poslednja ideja može izgledati čudnovato, ali je upravo analogna tome kako su Sjedinjene Države preokrenule nisko plaćene poslove iz epohe ranog dvadesetog veka u poslove srednje klase, nastalih tokom pedesetih i šezdesetih godina. Moj je otac u 13. godini napustio školu kako bi radio u fabrici. Trebalo je devetoro ljudi – njegov otac, njegova majka, šestoro braće i sestara, i on s njima – da bi stvorili dovoljno prihoda za podršku porodici. Ali, kada se vratio nakon služenja u Drugom svetskom ratu i počeo da radi u istoj fabrici u kojoj je bio i pre odlaska u rat, njegov stari posao obezbeđivao mu je dovoljno visoku platu da može podržati svoju porodicu – suprugu i decu. Kupio je kuću a bratu i meni obezbedio sredstva da odemo na koledž. Njegov posao je transformisan politikom Ruzveltovog „Nju dila“ koji je povećao plate radnika u proizvodnji.

Ovo danas možemo uraditi kada su u pitanju uslužne delatnosti, a možemo početi tako što ćemo podizati lestvicu za minimalna primanja. Ukoliko bi trebalo da minimalnu platu ustanovimo tako da iznosi 50 posto preovlađujuće lokalne srednje zarade (medijana), koja bi logično varirala od grada do grada, u rasponu od oko 15 dolara po satu u San Hozeu i Vašingtonu do oko 14 dolara u San Francisku, ili oko 13 dolara u Bostonu, Njujorku i Sijetlu a oko 9,50 dolara na jeftinijim urbanim lokacijama kao što su Las Vegas, Luisvil, Memfis, Nešvil, Nju Orleans, Orlando i San Antonio.

Vodeće proizvodne kompanije su tokom osamdesetih i devedesetih godina blisko sarađivale sa svojim dobavljačima kako bi poboljšale proizvodne poslove, više plaćali radnike i podsticali ih na timsko obavljanje posla i minimiziranje nepotrebnih izdataka – sve ovo je dovelo do veće produktivnosti i boljih  radnih performansi. Isplaćivanje boljih plata radnicima imalo bi uticaja na kompanije u uslužnom sektoru, kao što je to nekada učinilo za proizvodne kompanije.

Uprkos svojoj kreativnoj energiji i inovativnoj snazi, američka tehnološka industrija je pokrenula mnoštvo izazova za gradove. Vreme je da se njeni ogromni resursi, talenat i veštine stave na raspolaganje gradovima u rešavanju urbane krize, čijem je stvaranju nažalost doprinela.

Richard Florida, MIT Technology Review

Zašto toliko trošimo na odmoru?


Esta Šah (Esta Shah) redovno isplanira neku zabavnu aktivnost na dan nakon povratka s odmora. Ovakva njena  strategija ne predstavlja borbu protiv “bedaka” tipa “natrag u rudnik-da se pokopam poslom” – već je to, pre svega, budžetski trik za koji kaže da je odvraća od raspomamljenog troškarenja tokom odmora. Za BBC priču napisala Alina Dizik.

Znajući da se zabava nastavlja i kad se vratite “sprečava vas da [nepotrebno] troškarite novac tokom poslednjih dana odmora kako biste održali zabavu na nivou”, kaže Šahova, koja predaje marketing na Univerzitetu u Sinsinatiju.

Nastavak zabave i nakon što odmor prođe drži je podalje od razularenog troškarenja jer zna da je zabava čeka i kod kuće, čim se vrati. Ovakav dovitljiv koncept joj, napokon, omogućava da pametno troši novac tokom vremena provedenog na putu, a ne da se, pre no što krene nazad kući, okomi na raznorazne “stvarčice” koje joj uopšte nisu potrebne.

Mnogi od nas vraćaju se s odmora sa stanjem na računima i kreditnim karticama koji pokazuju da nam je minus veći od očekivanog. Prema istraživanju vebsajta Learnvest iz 2017. godine, koje je obrađivalo temu ličnih finansija, u Sjedinjenim Državama prekomerna potrošnja može predstavljati ozbiljan deo prihoda jednog domaćinstva: 74% Amerikanaca priznaje da je tokom odmora otišlo u minus više od 1100 dolara.

Što se Britanaca tiče, veliki deo njih u proseku potroši 532 funte po sosobi (600 evra, ili 718 dolara) – čak i pre nego što napuste zemlju – i to razbacujući se na šarolike načine: od kupovine bescarinske robe u fri šopovima uoči leta ili na graničnim prelazima, do odeće  koju posebno uzimamo za to putovanje, rezultati su istraživanja Udruženja britanskih turističkih agenata.

“Radio sam s puno njih koji u svom finasijskom životu nemaju ama baš nikakvih problema – osim dok su na odmoru”, kaže Bred Klonc (Bred Klontz), psiholog i finansijski savetnik na Havajima koji sa svojim klijentima radi na problemu troškova i trošenja.

Keš je iz raja izašao

Pa, kad je već tako, zašto onda tokom putovanja imamo običaj da izgubimo kontrolu nad svojim troškovima?

Mnoštvo je podsvesnih razloga koji leže u našoj enormnoj potrošnji a teško ih je kontrolisati i nadgledati, kaže Klaus Vertenbroh (Klaus Wertenbroch), profesor marketinga u kampusu INSEAD, pri poslovnoj školi u ​​Singapuru.

Odjednom, valutne razlike mogu da vas veoma lepo prevare u osećaju kako imate više novca za trošenje dok ste u inostranstvu, kaže Vertenbroh.

Jedna studija iz 2007. godine čiji je on bio koautor došla je do dokaza da nominalna (pojavna i na ličnom utisku zasnovana) vrednost novca utiče na to kako ljudi shvataju njegovu stvarnu vrednost: ako ste u zemlji u kojoj je nominalna vrednost deviza deo domaćih valuta – vi ćete verovatno potrošiti više.

Razlike u valutama mogu vas prevariti u osećanju/utisku da imate više novca kojeg ste u stanju da potrošite u inostranstvu.

Na primer, ako putujete iz Kanade u Indoneziju, jedan vaš kanadski dolar vredi otprilike 10.800 rupija. Stoga je veća verovatnoća da ćete vaš novčanik napunjen novčanicama visoke denominacije češće otvarati, te stoga daleko više potrošiti, kaže Vertenbroh. Jer, svo to pretvaranje valuta “u hodu” i dok smo u pokretu, ima svoj danak i cenu: verovatnije da ćete tada napraviti pristrasnu procenu u korist nominalne umesto stvarne vrednosti, tj cene izražene u stranoj valuti.

Putnici mogu veoma lako pokleknuti pri zacrtavanju nerealnih budžeta koji su ili preniski ili previsoki zbog takozvanog “gipkog i savitljivog mentalnog računovodstva”, što pak povećava tendenciju potrošnje, ističe Esta Šah. To je zato što ćemo, najverovatnije, opravdati potrošnju zasnovanu na sadašnjim okolnostima umesto da se pridržavamo striktnog budžeta kako bismo kontrolisali troškove.

Na primer, odredite da tokom puta u inostranstvo trošite iz putnog budžeta samo 100 dolara dnevno – a potom i da “možete” potrošiti još 30 dodatnih dolara dnevno na hranu jer tom svojom “kategorizacijom” hranu postavite kao svakodnevnu kupovinu, a ne kao deo tog prethodno strogo zacrtanog putnog budžeta uoči polaska na odmor. Kao rezultat toga, pravdavamo se da, zapravo, možemo potrošiti dodatnih 30 dolara na hranu, ali ne priznajući da već trošimo više nego što smo zacrtali kod kuće. “Vaš budžet nije toliko dobar koliko mislite da jeste – stvari se raspadaju na osnovu vaših želja i motiva”, kaže ona.

A ni konzervativno “skrojen” budžet ne funkcioniše uvek, dodaje Esta Šah. Na primer, ako odvojite 1000 dolara za jednonedeljno putovanje, shvatajući da ste izdvojili previše novca za trošenje, i da još uvek imate 500 nepotrošenih dolara u džepu poslednjeg dana odmora, to vam “olakšava” situaciju pa je veoma verovatno da taj novac nećete vratiti kući već ćete se, uoči leta kući, razbacivati njime, kaže ona. “Kada uračunate i spojite te “okrugle brojke” koje ste pre putovanja sebi zacrtali – a ne potrošite tu okruglu cifru, već manje – onda ta situacija stvara efekat “izdavanja dozvole”, što nam daje mentalno opravdanje da potrošimo više novca, jer sami sebe nagonimo do trošimo do prethodno uspostavljene okrugle cifre”, objašnjava ona.

Tokom putovanja osećamo i svojevrsnu presiju tipa “sad ili nikad”, koja takođe može uticati na našu potrošnju, kaže Dipak Čabra, čija je specijalnost oblast turizma, koju kao vanredni profesor predaje na državnom univerzitetu Arizona.

Bez obzira na to da li ste na odmoru pronašli nekakav suvenir ili se razbacujete na skupim večerama, “vi kao putnik gledate život iz kratkoročne perspektive i možete se lako zaneti – uloga turiste sve nas ponese”, kaže Čabra. Takođe, dužina vašeg odmora skopčana je i sa tim odakle potičete: jedna studija iz 2016. godine  koju je uradio portal Expedia otkrila je da su putnici iz SAD, Japana i Južne Koreje manje koristili sve svoje dane odmora od Evropljana. Čabra misli da oni koji tokom godine imaju manje vremena za praznike mogu biti voljniji da dobrano porazmisle kada je reč o putnim troškovima.

Pregledajući putovanja naših prijatelja preko društvenih medija može u nama pokrenuti nešto što se označava kao “FOMO” (fear of missing out  – strah da nešto ne propustimo), što može uticati da preterano trošimo; ovome su naročito podložne mlađe generacije putnika, jer su sklonije da tuđa iskustva cene više od drugih generacija, kaže Čabra.

Uočavanje da oni koje poznajemo troše dosta novca tokom svojih putovanja često može biti snažniji motivator da trošimo daleko više tokom našeg puta nego bila koja reklama, kaže ona. “Želite da budete u suprotnosti sa onim što drugi čine”, kaže ona.

Pa, šta bi onda trebalo da učinite?

Umesto da kreirate budžet zasnovan na onome što nameravate da potrošite, tretirajte svoj odmor isto kao i svoju svakodnevicu, preporučuje Šahova.

Uoči putovanja se temeljno upoznajte s lokalnim valutama, njihovom stabilnošću i cenama važnih stavki. Informišite se o troškovima transporta, hrane i zabave, tako da se što bolje informišite o svim bitnim troškovima, a samim tim i s predstavom o realnom obimuvašeg  putnog budžeta. Planirajte uvek dnevni – a ne nedeljni – budžet, zasnovan na vašem istraživanju o tome koliko očekujete da ćete na dnevnom nivou plaćati hranu, prevoz, aktivnosti i bilo šta drugo što planirate da kupite tokom putovanja – tako je najlakše pratiti “tokove novca” i kontrolisati potrošnju istog.

Na kraju, nastojte da otplatite odmor u što je moguće kraćem vremenskom roku; troškovi leta i smeštaja razvučeni na višemesečne rate doprinose da lako izgubimo iz vida koliko ćemo trošiti na putu, poentira Esta Šah.

Alina Dizik, BBC 19. sept, 2017

Kako sam izgubio prošlost


Kroz većinu tekstova posvećenih izlasku Britanije iz Evrope i dolasku Trumpa na vlast provlači se nostalgija za opojnim danima posle Hladnog rata, čežnja za vremenima kada je pobeda demokratije i neoliberalne ekonomije izgledala kao svršena stvar, a liberalni kapitalizam bio smatran vrhuncem istorije čovečanstva.

Kod mene je to uvek izazivalo nelagodu. Delom zato što u takve prikaze istorije nikada nisam verovao, a delom zato što je moje lično iskustvo bilo drugačije. Umesto da prihvatim objavu kraja istorije, završetak Hladnog rata sam video kao događaj sa dva lica: dobar za ljude kojima je doneo nacionalno oslobođenje i obećanje boljeg života, a traumatičan za one kojima je doneo uspon nacionalizma, ratove, nezaposlenost i katastrofalan pad primanja.

Znam da su na moj stav uticali uverenje da je posle pada Berlinskog zida građanski rat u Jugoslaviji neizbežan (još se sećam turobne večere s majkom tog novembarskog dana) i direktan uvid u zastrašujući pad u siromaštvo koji se dogodio u Rusiji početkom 90-ih godina kada sam tamo bio kao ekonomista Svetske banke. Moj otpor prema trijumfalizmu bio je zasnovan na te dve okolnosti ličnog iskustva, koje se retko javljaju zajedno. Mislio sam da je to razlog moje egzistencijalne nelagode.

Ali čitajući neke knjige, naročito one Tonyja Judta, shvatio sam da ta nelagoda ima dublje korene. U poplavi literature nastale ili objavljene posle Hladnog rata nisam našao gotovo ništa što bi odražavalo moje iskustvo života u Jugoslaviji 60-ih i 70-ih godina. Nisam se sećao kolektivizacije, likvidacija, političkih procesa, dugih redova za hleb, zatvaranja slobodoumnih ljudi i sličnih iskustava o kojima se piše u književnim časopisima. To mi je bilo čudno, jer me je politika zanimala od rane mladosti, više nego većinu mojih vršnjaka u tadašnjoj Jugoslaviji.

Moja sećanja na 60-e i 70-e godine prošlog veka su drugačija. Sećam se večera i razgovora o politici i drugim zemljama, dugih letovanja, putovanja u inostranstvo, zalazaka sunca, celonoćnih zabava, epskih fudbalskih utakmica, devojaka u mini suknjama, mirisa novog stana u koji smo se preselili, uzbuđenja zbog novih knjiga i kupovine mog omiljenog nedeljnika veče pre nego što će se pojaviti na kioscima… Ništa od toga nisam našao kod Judta, Svetlane Aleksijevič i drugih autora. Znam da su sećanja često obojena nostalgijom, ali koliko god da sam se preispitivao, to su i dalje ostajala moja dominantna sećanja. Previše je detalja koje pamtim da bih poverovao da je sve to „proizvod“ nostalgije. Prosto znam da se sve to dogodilo.

Shvatio sam da sećanja na Istočnu Evropu i doba komunizma koja danas pune ekrane, knjige i časopise nemaju gotovo ničega zajedničkog sa mojima. A živeo sam tamo 30 godina! Znam da moja priča možda nije reprezentativna, između ostalog i zato što su 70-e bile period prosperiteta u Jugoslaviji i zato što je zahvaljujući Titovom pokretu nesvrstanih taj zapećak Evrope imao veći politički značaj nego ikada u dve hiljade godina svoje istorije – i da neke druge i drugačije priče o „zaostalosti“ i komunizmu imaju pravo da budu ispričane. Ili možda treba više da se potrudimo da izbrišemo svoja sećanja?

Spomenik na Kadinjači

Spomenik na Kadinjači

Te drugačije priče je veoma teško ispričati. Istoriju zaista pišu pobednici, pa ono što se ne uklapa u prihvaćeni narativ mora biti zaboravljeno. Čini mi se da je to naročito izraženo u SAD koje su za vreme Hladnog rata izgradile zastrašujuću mašineriju otvorene i prikrivene propagande. Nju nije lako zaustaviti. Ona ne može da proizvede priče koje odstupaju od dominantnog narativa, jer u njih niko ne bi verovao, a takve knjige niko ne bi kupovao. Prisustvujemo gotovo svakodnevnom prekrajanju istorije u kojem učestvuju i mnogi stanovnici Istočne Evrope: neki zato što su zaista prošli kroz traumatična iskustva, a drugi zato što sebe ubeđuju (često uspešno) da im je iskustvo bilo loše. Preostali će se držati ličnih uspomena koje će sa njihovim odlaskom zauvek nestati. Njihov poraz će biti potpun.

Na Svetskom prvenstvu u Lajpcigu 2006. iznenadio sam se kada sam u izlogu neke skromne radnje ugledao sliku istočnonemačke reprezentacije koja je na Svetskom prvenstvu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj neočekivano porazila tim Zapadne Nemačke sa 1:0. Niko od igrača iz istočnonemačkog tima nije postao ni slavan ni bogat. Nastavili su da žive kao momci iz kraja. Pomislio sam da je to mali, jedak, gotovo patetičan pokušaj da se sećanje sačuva i da se kaže: „I mi smo nešto radili tih 40 godina, postojali smo, život koji smo živeli nije bio samo besmislen, brutalan i ružan.”

U mojim sećanjima na to doba posebno se ističe jedan trenutak. Bilo je leto 1975. U Helsinkiju se održavala Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji, čime je Drugi svetski rat konačno odložen u istoriju. Nekoliko meseci ranije oslobođen je Sajgon. Dok sam na plaži čitao o konferenciji u Helsinkiju, pomislio sam, povezujući ta dva događaja, da u mom životnom veku više neće biti ratova na teritoriji Evrope i da je imperijalizam zauvek poražen. Koliko sam se samo prevario.

Branko Milanović

Peščanik
Global Inequality, 16.09.2017.

Ko propisuje nova pravila globalne ekonomske igre?


S obzirom na to da domaće tržište u Kini nastavlja da raste, isto tako raste i njena ekonomska moć i sposobnost da postavlja globalna pravila. Sa zemljom koja se brzo približava poziciji sličnoj onoj koju su zauzimale SAD i Evropa nakon Drugog svetskog rata, puno će toga zavisiti od politika koje bude ostvarivala u dve ključne oblasti.

Helen Vong, izvršna direktorka HSBC-a za Kinu je u svom nedavnom komentaru za South China Morning Post izjavila da će kineska generacija koju čini 400 miliona mladih potrošača uskoro imati više od polovine domaće potrošnje ove zemlje. Ova generacija, kako Vongova primećuje, u velikoj meri transponuje se putem interneta i inovativnih integrisanih mobilnih platformi, što ukazuje na to da se već “skočilo od ere bez interneta do današnjeg mobilnog interneta, gotovo preskočivši i skoro ne dotakavši lični računar”.

Naravno, uspon srednje klase u Kini nije nova vest. Međutim, još uvek se nije obratilo dovoljno pažnje u kojoj meri digitalno orijentisani mlađi potrošači pokreću brz rast kineske industrije uslugama. Usluge će, uostalom, doprineti zahuktalosti kineske strukturne tranzicije – od ekonomije srednjeg do ekonomije visokog dohotka.

Još bi donedavno mnogi analitičari sumnjičavo odmahivali glavama na informaciju da bi Kina mogla napraviti prelazak iz ekonomije u kojoj dominiraju intenzivna proizvodnja, izvoz, investicije u infrastrukturu i tešku industriju u ekonomiju utemeljenu na uslugama, poduprtu domaćom potražnjom. Ali, čak i ako je ekonomska tranzicija u Kini daleko od svoje konačne realizacije, njen napredak je nesumnjivo impresivan.

Kina se poslednjih godina otarasila svojih radno intenzivnih izvoznih sektora , prebacujući ih u manje razvijene zemlje sa nižim troškovima rada. Ona se i u drugim sektorima prebacila na proizvodnju koja je sve više digitalizovana, kao i na proizvodnju koja je po svom obliku kapitalno intenzivna, čime su manjkavosti troškova za radnu snagu svedene na neznatne. Ovi trendovi podrazumevaju da je rast na strani ponude postao nezavisniji od spoljnih tržišta.

Kao rezultat ovih promena, ekonomska moć Kine se brzo povećava. Njeno domaće tržište brzo raste i uskoro može biti najveće na svetu. Samim tim što je kineska vlada u stanju da kontroliše pristup tom tržištu, ona može i sve više uvećavati svoj uticaj u Aziji i šire. Istovremeno, kineska opadajuća zavisnost od rasta podstaknutog izvozom smanjuje njenu ranjivost i podložnost onima koji kontrolišu pristup globalnim tržištima.

Međutim, Kina zapravo ne mora da ograničava pristup sopstvenim tržištima kako bi održala svoj rast, jer bi mogla uvećati svoju pregovaračku moć več i samom pretnjom da će to učiniti. Ova činjenica ukazuje na to da položaj Kine u globalnoj ekonomiji počinje da liči na onaj u Sjedinjenim Državama tokom posleratnog perioda, kada je SAD, zajedno sa Evropom, bila dominantna ekonomska sila. Decenijama nakon Drugog svetskog rata, Evropa i SAD predstavljale su više od polovine (i u jednom trenutku skoro 70 odsto) globalne proizvodnje i u velikoj meri nisu bile zavisne od tržišta u drugim zemljama, izuzev od prirodnih resursa kao što su nafta i minerali.

Današnja Kina se velikom brzinom približava sličnoj konfiguraciji. Ima veoma veliko domaće tržište – na kojem može da kontroliše pristup – sve veće prihode i visoku agregatnu tražnju; njen model rasta se, u isto vreme, sve više zasniva na domaćoj potrošnji i investicijama a manje na izvozu.

Ali, kako će Kina da zaposedne i rukuje svojom sve većom ekonomskom moći? U posleratnom periodu, razvijene svetske ekonomije su iskoristile svoj stav kako bi postavljale pravila igre u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. Oni su to učinili tako da su, naravno, od ovih poteza imali koristi; ali su, isto tako, takođe pokušali da budu što je moguće više inkluzivniji za zemlje u razvoju.

Posleratne sile sigurno nisu morale zauzeti ovakav pristup. Bilo je u njihovoj moći da svoj fokus daleko više sažmu, usredsređujući se isključivo na sopstvene interese. To, možda ipak ne bi bilo previše mudro. Vredna je pamćenja činjenica da je u dvadesetom veku, nakon dva velika Svetska rata, mir bio najveći prioritet, uz – ili čak i pre – prosperiteta.

Sve indicije upućuju na to da se Kina kreće u istom pravcu. Ona, najverovatnije, neće slediti neki uski i sebični pristup, i to uglavnom zato što bi to umanjilo njen globalni rast i uticaj. Kina je pokazala da želi da bude uticajna u svetu u razvoju – a svakako u Aziji – igrajući ulogu partnera koji pruža podršku drugima – barem u ekonomskoj sferi.

Može li Kina ostvariti taj cilj – zavisiće od toga šta oca zemlja čini u dve ključne političke oblasti. Prva su investicije, gde je Kina agresivno nastupila uvođenjem različitih multilateralnih i bilateralnih inicijativa. Na primer, pored intenzivnog ulaganja u afričke zemlje, ona je 2015. stvorila i Azijsku banku za infrastrukturne investicije (Asian Infrastructure Investment Bank), dok je 2013. godine objavila “Inicijativu za transportni pojas i put”, koji bi trebalo da integrišu Evroaziju kroz velike investicije u autoputeve, luke i železnički transport.

Drugo, kako Kina upravlja pristupom svom ogromnom unutrašnjem tržištu, u pogledu trgovine i investicija, od toga će zavisiti dalekosežne posledice po sve kineske spoljno-ekonomske partnere, a ne samo po zemlje u razvoju. Domaće tržište u Kini je sada izvor njegove moći, što znači da će izbori i mogućnosti koje ona pruža u ovoj oblasti u bliskoj budućnosti u velikoj meri utvrditi njen globalni položaj i narednim decenijama.

Naravno, trenutna pozicija Kine u vezi pristupa domaćem tržištu je nešto manje jasna nego što su to njene ekonomske ambicije u inostranstvu. Ali, Kina će najverovatnije krenuti ka otvorenom, uglavnom multilateralnom okviru zasnovanom na pravilima. Lekcija izvučena tokom posleratnog perioda je da bi ovakav pristup bilo najprimerenije učiniti spolja, i time povećati međunarodni uticaj Kine. U ovoj fazi kineskog razvoja, jedan takav pristup koštaće malo – ako bi uopšte i postojali bilo kakvi troškovi – dok bi najverovatnije pružao mnogobrojne koristi.

Ono što ostaje da se vidi je odnos Kine sa Sjedinjenim Državama. SAD pate od ne-inkluzivnih obrazaca rasta i njemu srodnih političkih i društvenih pokreta i preokreta. Čini se kao da se Amerika danas odvaja od svog istorijskog posleratnog pristupa međunarodnoj ekonomskoj politici. Ali čak i da se SAD izoluju od sveta tokom mandata predsednika Trampa, i dalje je ova zemlja prevelika da bi se tek tako mogla ignorisati. Ukoliko Trampova administracija usvoji agresivnu politiku prema Kini, Kinezi neće imati drugog izbora osim da na takav američki stav odgovore.

Pa ipak, Kina u međuvremenu može nastaviti da se bavi multilateralnim pristupom zasnovanim na (dosad uspostavljenim) pravilima, te može očekivati široku podršku od drugih naprednih zemalja kao i zemalja u razvoju. Ključ i rešenje ne treba da budu ometeni od strane američkog zapadanja u nacionalizam. Na kraju krajeva, svi mi možemo pretpostaviti koliko cbi takav pristup mogao trajati.

Michael Spence, Project Syndicate

(Majkl Spens je dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije, profesor je ekonomskih nauka na Sternovoj školi pri Njujorškom univerzitetu, počasni član američkog Saveta za međunarodne odnose i viši saradnik Huverovog instituta pri Univerzitetu u Stenfordu)

Špijunski romani: ključ za razumevanje Britanije i Britanaca


Da biste razumeli Britaniju, čitajte britanske špijunske romane, piše londonski The Economist.

Samo je nekoliko zemalja koje u nekoj grani biznisa dominiraju onoliko koliko Britanija dominira u proizvodnji – špijunskih romana. Britanija je, zapravo, izmislila špijunski roman. Prvi špijunski roman u istoriji književnosti bio je „Kim“ kojeg je napisao Radjard Kipling (Rudyard Kipling), i gde je on maestralno opisao „Veliku igru“, britansko-rusko nadmetanje u prevlasti nad Azijom u 19. stoleću. Uz Kiplinga, nezaboravne su i avanturističke priče Džona Bačena (John Buchan). Britanija je konsolidovala svoje vođstvo u ovom žanru pojavom pisca Somerseta Moma (Somerset Maugham) i njegovih delimično autobiografskih momenata koje je opisivao u svojim pričama o piscu-agentu Ašendenu, kao i pojava pisca Grejema Grina (Graham Green) i njegovih špijunskih trilera. Britanija je stvorila dva najpoznatija špijuna na svetu: Džejmsa Bonda, neodoljivog ženskaroša, i intelektualno suverenog ali u braku nesrećnog, dežmekastog Le Kareovog agenta Džordža Smajlija (George Smiley), lika koji se ovog septembra ponovo pojavljuje u njegovoj novoj knjizi.

Grejem Grin

Grejem Grin

Šta je zaslužno za ovaj uspeh britanskog špijunskog romana? Jedan od razloga su i „pokretna vrata“ između tajnih službi i književnog establišmenta. Neki od lavova britanske književnosti radili su kao špijuni. Somerseta Moma je Britanija poslala u Švajcarsku da špijunira za Ujedinjeno Kraljevstvo, obezbeđujući mu da u toj alpskoj zemlji i zaista radi kao pisac objavljujući svoje romane. Grejem Grin je takođe radio za obaveštajne službe. Jan Fleming, tvorac Bonda, i Džon Le Kare (John le Carre), tvorac Smajlija (koji je velikim delom autentičan karakter), zarađivali su za život radeći kao špijuni. Stela Rimington, šefica britanske službe MI5 u periodu od 1992. do 1996. godine je po odlasku u penziju počela da piše špijunske romane. Kao da tajne službe nisu toliko ubojito oružje države kao što su to škole kreativnog pisanja.

Drugi razlog za britansku izuzetnost u oblasti triler-romana je u tome što je britanska stvarnost često čudnija i nestvarnija od mašte. Priča o “Kembridžkim špijunima” – Kimu Filbiju, Entoniju Blantu, Gaju Bardžizu (Kim Philby, Anthony Blunt, Guy Burgess) i ostalima toliko je neverovatna koliko to može biti. Prvi je bio sovjetska „krtica“ ubačena u vrh britanske službe MI6 (Filbi, koji je takođe radio za The Economist u Bejrutu); drugi je čak brižljivo skupljao slike britanske kraljice (Blant); prikrivanje; pomalo protiv bezbednosti Sovjetskog Saveza; živopisni karakteri veći i od svojih života, kao što je to bio kompulzivno promiskuitetni i nikada trezni Gaj Bardžiz.

Postoji i dublji razlog za uspeh Britanije. Špijunski roman je najistaknutija britanska prozna forma, posebno kratke priče i novele, na isti način na koji su vestern filmovi suštinski američki. Britanski najbolji špijunski novelisti su toliko dobri upravo zbog toga što koriste žanr kako bi istražili šta je to što Britaniju čini Britanijom: opsednutost tajnovitošću, prirodom establišmenta tj države i njenih struktura, agonijama propadanja britanske imperije i komplikovanim bagažom patriotizma.

Britanija je prepuna tajnovitih institucija, posebno javnim školama i „Oksbridž“ koledžima, u kojima svi neguju svoje privatne jezike i komunikaciju. Na Itonu, na primer, u kojem su se neko vreme školovali Fleming i Le Kare, dečaci obuku frakove i svoje nastavnike zovu “kljunovima” a njihova specifična imena “polovinama”. Volter Bedžet (Walter Bagehot) je (s odobravanjem) tvrdio da Britanija u svoj ustav treba da ukleše – dvoličnost. Ustav se zasniva na razlikama između “efikasne” tj. uspešne grane vlasti koja vlada iza scene, i “dostojanstvenog” ogranka, koji se pokazuje  narodu.

Britanci obično za javnost navuku maske ne bi li od drugih sakrili kakvi su uistinu. Navlače različite kostime za različite uloge u Bedžetovom „pozorištu države“, stiskajući usne kako bi sakrili svoje emocije. Džon Le Kare, čije je pravo ime Dejvid Kornvel (David Cornwel) naučio je da pri odlasku u školu navuče masku hrabrosti jer se toliko stideo svog oca, koji je bio profesionalni prevarant. Grin se naučio špijunskim veštinama kada je, kao učenik u školi Berkhemsted radio kao potkazivač za svog oca, koji je bio direktor ove škole.

Britanski establišment nije samo savršena mašina za proizvodnju tajni i laži. On takođe proizvodi slobodoumne, ali i one svojeglave, „slobodnjake“, koji postižu uspehe u tom tajnovitim političkom krilu koje se nalazi u senci. Izgleda da se tipovi establišmenta pojavljuju u dve varijante: preve čine prijemčivi konformisti, koji sve rade prema pravilima, i „slobodoumne odmetnike“ koji krše svako pravilo, ali ih ipak tolerišu zato što su članovi kluba. Prvi tip se šalje u Forin ofis (Foreign Office), a drugi u MI6. Najbolji špijunski romani su poput iskrivljenih ogledala na vašarima: preuveličavanjem jedne ili druge osobine čoveka iz establišmenta čitaocu je omogućeno da shvati idealni oblik.

Druga velika tema u britanskim špijunskim romanima je propadanje britanske geopolitičke dominacije. Kako ti ljudi, koji su “obučavani za Carstvo, obučeni da vladaju talasima”, kao što kaže jedan od Le Kareovih likova, žive u svetu u kome talasima vladaju druge sile a vođenje državničkih poslova redukovano na obezbeđivanje „goriva“ za državu blagostanja? Flemingovi romani prepuni su scena u kojima se lamentira nad “rastakanjem britanske imperije” i stanjem koje proizvodi zavisnost. “Ne samo da ste izgubili veliku imperiju”, rekao je Bondu japanski špijun Tajger Tanaka, “već ste izgledali kao da gotovo s nestrpljenjem dižete ruke od njega.” Le Kare je jednom opisao Britaniju kao zemlju u kojoj je “neuspeli socijalizam zamenjen neuspelim kapitalizmom“. Cirkus, kako je u svojim romanima Le Kare nazivao sedište britanske tajne službe, predstavlja fizičku manifestaciju opadanja nekadašnje imperije: skučeno i tesno, obezvređeno i skorojevićko, ustajalo od vlage koja se širi, tek samo jednu užurbanu popravku koja ga deli od potpunog sloma.

Zašto ostati lojalan zemlji koja je napravila takav nered i establišment ogrezao u licemerje? Le Kareovi izdajnici (poput kembridžkih špijuna koji su ih inspirisali), izdali su svoju zemlju ne zbog novca već zato što su svoj patriotizam preneli u Sovjetski Savez. Ipak, ono što najbolje britanske špijunske romane čini tako dobrima jeste to što se poigravaju  otrežnjujućim razočaranjem samo kako bi ga, na kraju – odbacili. I pored svih njenih grešaka, kako kažu, Britanija je najbolja kada se izdigne iz tog lošeg usuda. Bond je toliko zabrinut zbog svoje zemlje da se ponosi time što je “britanska hrana najbolja na svetu”. I pored svog zakletog evropejstva kojim odiše u Le Kareovom u novom romanu, lik Smajlija je sušta slika i prilika britanskog džentlmena.

A špijunaža obezbeđuje Britaniji način da povracti svoju veličinu, ujedno ističući najsofisticiranije forme vođenja spoljne politike. Amerikanci imaju novac i blistavost, ali Britanci imaju mozak da ga mudro potroše i obuzdaju Amerikance da pređu preko vrha. Feliks Lajter (Felix Leiter), Bondov „kontrateg“ u pandan u CIA, priznaje da Bond igra “u većoj ligi” nego on. Smajli je suptilniji od njegovih “rođaka” u Americi. Tajna zapretena u srcu britanskog špijunskog romana obitava u ideji da je Britanija daleko bolja nego što se to čini. Pisci očajavaju zbog pada imperije i licemerja vladajućih struktura, samo da bi napokon zaključili da su Britanci pametniji i civilizovaniji od bilo kog drugog. Utešna iluzija, zavijena u priču o otrežnjujućem razočaranju: od Britanaca, uostalom, i ne možete dobiti više od toga.

The Economist

Nemačka anti-populistička izuzetnost


I dok se Nemačka priprema za savezne izbore ovog meseca (nedelja, 24. sept), izgleda kao da ova zemlja poseduje neku izuzetnu otpornost na populističke izazove sa kojima su se proteklih meseci i godina suočavala ostala zapadna društva. Ali, slaba podrška ekstremističkim strankama ne znači i to da su Nemci zadovoljni političkom ponudom svoje zemlje.

Kako se Nemačka priprema za savezne izbore koji će se održati za 4 dana, sve se čini kako je ova zemlja izuzetno otporna na populističke izazove sa kojima su se, tokom izbora u proteklim mesecima i godinama, suočavala ostala zapadna društva. Sa desničarskom populističkom „Alternativom za Nemačku“ (Alternative für Deutschland, AfD) i njihovim krajnjim levičarima, „Die Linke“ (DL) koji će na predstojećem glasanju, po anketama, pokupiti oko 10% glasova, pobeda kancelarke Angele Merkel se smatra kao najizvesniji rezultat. To, međutim, ne znači da su Nemci zadovoljni svojim političkim spektrom.

Vlada pod vođstvom Merkelove može predstavljati ili nastavak već postojeće velike koalicije između hrišćanskih demokrata Merkelove i socijaldemokrata s levog centra, ili pak neke druge političke konstelacije. U svakom slučaju, izgleda da se implicira kako Nemačka nije tako osetljiva na populistička iskušenja kao što su to neke EU članice. Ovo se često pripisuje dvema strukturnim uzrocima.

Prvi je nemačka istorijska pozadina njihovog desničarskog i levičarskog totalitarizma. To je, zapravo, nasleđe hiper-šovinizma Trećeg rajha, “a u stvari postojećeg socijalizma” u istočnom delu zemlje, koji su, u značajnoj meri i među većim delom  Nemaca, nametnuli uverenje o spasu kroz politički centrizam. Time je ekstremističkim strankama uskraćena podrška većine glasača. U Nemačkoj – čak i više nego što je to zastupljeno u većini drugih zemalja – po pravilu se dešava da što je ekstremnija politička partija koja pretenduje na vlast, to je za nju ograničenija i malobrojnija podrška među biračima.

Čini se da javni odgovor na nedavne zapaljive izjave istaknutih lidera AfD potvrdjuje ovo pravilo. Uz poziv Bjorna Hokea (Björn Höcke), lidera AfD-a u Tiringiji, na “zaokret od 180 stepeni” i udaljavanje od tradicionalnog „iskupljenja savešću“ utisnutog u svakog Nemca nakon zločina počinjenih tokom nacističke ere, nadovezuju se i izjave zamenika lidera AfD-a, Aleksandera Gaulanda, u kojima poziva na “izmeštanje“ nemačkog ministra za integraciju koji je turskog porekla “nazad u Anadoliju”; ovakva i slične izjave su, po anketama, odbile nemačke glasače. Isto tako, poziv ekstremno levičarskog Die Linke-a na ukidanje NATO-a i stavljanje ove organizacije van snage, zajedno sa svojim povlađivanjem Rusiji, obeležio je ovu stranku kao politički „toksičnu“ među glasačima s područja Zapadne Nemačke.

Drugi najčešći razlog za ovaj neobično žilav otpor koji Nemačka pruža populizmu skriven je u njenoj ekonomskoj snazi. Stopa nezaposlenosti u ovoj zemlji je trenutno rekordno niska, a BDP je od 2013. porastao za skoro 10 odsto. Ako u obzir uzmemo i izuzetno funkcionalni sistem socijalne zaštite, postaje jasno zašto je nejednakošću iniciran bes drugih evropskih birača – koji je podstakao njihov revolt širom evropskog kontinenta – imao tako malu podršku u Nemačkoj.

To, međutim, ne znači da je u Nemačkoj sve na mirno, lepo i spokojno na populističkom frontu. Zapravo, relativno slaba podrška populističkim partijama na izborima u Nemačkoj zamagljuje trenutne „podzemne tokove“ nezadovoljstva u nemačkom društvu, društvu koje je, takođe, opterećeno veoma sličnim emocijama i ljutnjom koje širom današnje Evrope  pokreću rast populističkih stranaka, podižući popularnost onih koji su žestoki rivali već tradicionalno etabliranim EU partijama.

Prema jednoj nedavnoj anketi javnog mnjenja, 71% nemačkih birača ukazalo je „aktivno nepoverenje“ njihovoj vladi, dok 70% njih ne veruje u izveštavanje koje plasiraju mejnstrim i državom potpomognuti mediji, koji su na „zacrtanoj liniji“. Tradicionalne stranke koje su odavno etablirane imaju još gori rejting: 80% Nemaca veruje političkim partijama “malo ili nimalo”, dok gotovo 60% više ne veruje da su one sposobne da rešavaju probleme.

Štaviše, na listi “profesija od poverenja” koju je prošle godine objavio Global Trust Report nemački političari dotakli su samo dno – i to iza zastupnika osiguranja i oglašivača. Istovremeno, broj napada – počev od uvreda i uništavanja tuđe imovine do nanošenja telesnih povreda – upućenih izabranim političkim zvaničnicima se tokom prošle 2016. utrostručio.

Danas se u Nemačkoj čak ni javna podrška demokratiji ne može uzeti zdravo za gotovo. Prema jednoj nedavnoj anketi, samo 62% mladih Nemaca složilo se da je “vladavina naroda od strane naroda” najbolja forma upravljanja državom – teško da se može pričati o „ubedljivoj većini“ koja je za demokratski oblik vladavine.

Pored takvog opšteg skepticizma, prisutan je jasan i sve veći jaz između stavova običnih građana i vladinog političkog pristupa – tzv. “Berlinskog konsenzusa”. Ovo je naročito očigledno u pogledu migracija: suprotno stavu kojeg danas protežira praktično celokupan politički establišment, većina Nemaca želi da granice zemlje zatvori za izbeglice, dok 70% njih veruje da “Islam ne pripada Nemačkoj”.

Iako je možda iznenađujuće, postoji sličan disparitet između birača i političkih lidera i kada je reč o određenim ekonomskim pitanjima. Samo se oko 31% nemačkih glasača aktivno protivi izbacivanju Grčke iz evrozone – zemlja prema kojoj su nemački lideri i donosioci odluka pokazali gnušanje i gađenje. I dok dve trećine Nemaca podržava protekcionističke mere, kako bi se zaštitili nemački poslovi i radna mesta – one su među većinom aktuelnih političara na vlasti ismejane.

S obzirom na ovako široku podršku za takve pozicije i stavove, još je rano reći da je Nemačka na neki način imuna na populizam. Istina, istorijski tabui i trenutno zahuktala privreda, ekonomija s dobrim performansama – sve je to do sada sprečavalo uvlačenje narodnog nezadovoljstva u pore i koridore moći. Pa ipak, to nezadovoljstvo nastavlja da vri ispod površine – ono se manifestuje na društvenim mrežama kao i u političkom izostanku tj. „nemešanju u spostveni posao“ – a, takođe, ne pokazuje ni znake opadanja.

Dakle, umesto nalaženja utehe u relativno slabim performansama populističkih stranaka na predstojećim izborima, nemačka politička klasa trebalo bi da pod hitno preduzme akciju. Za početak, političke partije trebalo bi da priznaju nemački “skriveni” populizam onakvim kakav on jeste: ozbiljan strukturni izazov. Trebalo bi, zatim, da udvostruče svoje napore kako bi doprli do nezadovoljnih glasača sa leve strane i s desnice koji se – opravdano ili ne – osećaju da su ekonomski, kulturno i politički uskraćeni onda kada dođe dan izbora.

Ovde, postizborni postupci i ono što se događa prvog dana nakon što glasanje prođe može igrati odlučujuću ulogu. I dok, s jedne strane, nastavak trenutne koalicije može izgledati prikladno u smislu politike, to bi moglo ojačati krilo onih koji zagovaraju radikalne političke promene. Možda izgleda i zvuči paradoksalno, ali borba protiv ekstremizma u Nemačkoj mogla bi čak zahtevati i – manje političkog centrizma, koji je tradicionalna i opšte prihvaćena pozicija među nemačkim glasačima. Zapravo, još četiri godine “stabilnosti” u Berlinu mogle bi na kraju dovesti ovu nemačku anti-populističku izuzetnost i poseban put („Sonderweg“) do svoje nagle propasti.

Mikael Broning, Project Syndicate

(Michael Bröning je šef Odeljenja za međunarodnu politiku pri političkoj fondaciji Friedrich-Ebert-Stiftung, politička fondacija pridružene Socijaldemokratskoj partiji Nemačke)

Generacijska igra



„Svaka generacija veruje da je ona izmislila seks“. Ovaj citat američkog pisca Roberta Heinleina govori o sklonosti da promene kroz koje prolazimo tokom života, od detinjstva preko puberteta do zrelog doba, roditeljstva i starosti doživljavamo kao nešto sasvim jedinstveno i neponovljivo. Ali logika i iskustvo nam govore da su ljudi kroz takve promene prolazili otkako je sveta i veka. Razlike postoje, ali samo u nijansama. Suština je uvek ista.

Tu se krije i paradoks neobjašnjive istrajnosti uverenja da se osobine ljudi mogu objašnjavati pripadanjem određenoj „generaciji“ (bejbi bum generacija, generacija X i tako dalje). Uobičajeni ton takvih analiza prepoznatljiv je u nabrajanju dobrih i loših strana generacije koja se danas nalazi u centru pažnje – generacije milenijalaca rođenih 1982. godine ili kasnije, onih koji su u svet odraslih ušli u 21. veku.

Milenijalci, navodno, odbacuju tradicionalne karijere i više drže do ličnog ispunjenja nego do novca. S druge strane, često im se prigovara da su razmaženi, lenji i narcisoidni. Površno poznavanje nekih od današnjih mladih ljudi to možda i potvrđuje. Ali svako ko je dovoljno dugo pratio analize posvećene novim generacijama primetiće da se ti opisi ni po čemu ne razlikuju od opisa „neradnika“ iz generacije X ili bejbibumera pre njih.

Najbolja ilustracija ovog trenda je članak objavljen u Forbsu u kojem se za milenijalce kaže da „uvek traže avanturu (i spremni su na sve)“. Čitaoci određenih godina prepoznaće tu eho pesme „Born to Be Wild / Rođeni divlji“ kanadske grupe Steppenwolf, najvećeg hita iz filma Goli u sedlu. Taj film iz 1969. je arhetipska slika pobune mladih bejbibumera protiv ograničenja koja nameće društvo sredovečnih.

"Goli u sedlu" (Easy Rider), 1969.

“Goli u sedlu” (Easy Rider), 1969.

Kao i pomenuti članak, većina tekstova u kojima se analiziraju dobre i manje dobre osobine određene generacije svodi se na ponavljanje starih klišea: mladi su lenji i amoralni, stari su rigidni i licemerni, a sredovečni su dosadni.

Osim što su zatvoreni u jedinstvenu i homogenu demografsku grupu, za milenijalce se pretpostavlja da su i u svojim političkim stavovima uniformno progresivni, naročito u Sjedinjenim Državama. Vašington post je nedavno objavio da prosečni američki milenijalac mrzi Trumpa više nego prosečni Amerikanac, što je tačno, posebno ako se zanemare sve druge demografske razlike. Ali milenijalci nisu jedinstvena grupa. Kao i u široj populaciji, Trump je među mladim Afro-Amerikancima omraženiji nego među mladim belcima. Za iskazane stavove ispitanika važnija je bila rasna pripadnost nego starost, a udeo belaca među milenijalcima je niži nego među starijim generacijama Amerikanaca.

Takođe, ne smemo zaboraviti da su u istraživanju na koje se poziva Vašington post milenijalci podeljeni samo na osnovu rase. Milenijalci su u proseku takođe bolje obrazovani, manje zarađuju i manje drže do religije nego stariji Amerikanci, a to su faktori koji obično ukazuju na bliskost političkim stavovima levice i posebno na kritički stav prema Trumpu. Ako bismo i te faktore uzeli u obzir, verovatno bi se pokazalo da između milenijalaca i starijih Amerikanaca sličnog demografskog profila nema značajne statističke razlike.

U članku iz Vašington posta zanimljiva je i iznenađenost autorke raznolikošću dobijenih odgovora. Ali ne možemo je kriviti zbog toga; u većini generacijskih klišea protiv kojih se bezuspešno borim od 2000. godine, kada su prvi milenijalci stigli do punoletstva, jednoobraznost se očekuje i podrazumeva.

Može se tvrditi da je to samo bezazlen način da kolumnisti i stručnjaci za marketing nastave da zarađuju platu prepisujući stare analize za nove generacije, iz decenije u deceniju. Ali fokusiranje na međugeneracijske razlike proizvodi štetne političke posledice: tako se zanemaruju znatno važnije razlike unutar generacija koje proistuču iz rodne, etničke i za današnji kontekst veoma važne klasne pripadnosti. U nekoliko poslednjih decenija udeo dohotka koji završava u domaćinstvima u jednom procentu na vrhu dohodovne distribucije – i jednom procentu na vrhu unutar te grupe (i tako dalje) – konstantno raste u svim zemljama engleskog govornog područja.

U Australiji, bar donedavno, rast nejednakosti je bio relativno mali i većina domaćinstava je beležila rast dohotka, s tim što je taj rast bio najveći kod onih na vrhu. U Sjedinjenim Državama, s druge strane, dohodak domaćinstava već decenijama stagnira. Samo 5 odsto najbogatijih ostvarili su rast dohotka brži od rasta u posleratnim decenijama, kada je prosperitet bio ravnomernije raspoređen.

Drugim rečima, fokusiranje na razlike između generacija skriva ključnu ulogu nejednakosti unutar generacija. Primer za to je članak Stevena Rattnera iz Njujork tajmsa u kojem on pokušava da pokaže da američki milenijalci (rođeni posle 1980) u proseku prolaze mnogo gore nego prethodne generacije u istim godinama, uprkos boljem obrazovanju. Rattner ukazuje na važnu ulogu recesije koja traje već čitavu deceniju i zaključuje da je za sve kriva bejbi bum generacija. Jedini dokaz koji ima da ponudi jesu diskreditovane tvrdnje o dolazećoj krizi troškova za socijalna davanja.

U skladu sa preovlađujućim verovanjem, Rattner smatra da je iskustvo pada u odnosu na prethodne generacije nešto jedinstveno za milenijalce, ali ne nudi mnogo konkretnih podataka. Zato sam odlučio da mu pomognem i pronašao sam ovaj grafikon koji je napravio Doug Short:

Kao što se vidi, grupa koja je pretrpela najveći gubitak u poređenju sa starijim grupama, u periodu kada su one bile istih godina, jesu ona domaćinstva čiji su glavni članovi 2013. bili stari između 45 i 54 godine, dakle, pozni bejbibumeri (za ljubitelje generacijskih tema, to je generacija Džons) i mlađi pripadnici generacije X. Ali prosečni dohodak opada za sve osim za grupu starijih od 65 godina – u generacijskoj igri to je tiha generacija – delimično i zato što se veličina domaćinstava donedavno smanjivala, sve dok formiranje novog domaćinstva nije postalo gotovo nedostižno za mnoge.

Rattner ne pominje, baš nijednom, dobro poznato i očigledno tumačenje činjenice da prosečni dohodak opada dok srednji dohodak raste. To je moguće jedino ako je distribucija dohotka sve izraženije zakrivljena, to jest, ako se dohodak onih na vrhu dohodovne distribucije (1 procenat) uvećava na račun svih ostalih.

Ako su bejbibumeri zaista prošli bolje nego bilo koja druga generacija, može li se onda tvrditi da su njihove greške dovele ekonomiju u današnje jadno stanje? Zapravo, ne. Na spisku 25 ljudi koji su najviše doprineli izbijanju globalne finansijske krize koji je objavio Tajm prva tri mesta (finansijer Angelo Mozilo, Alan Greenspan i kongresmen i lobista Phil Gramm) pripadaju tihoj generaciji. Tu spadaju i Bernie Madoff i Clintonov šef trezora Robert Rubin (koji je nekim čudom izostavljen). Pritom autori spiska nisu ni razmatrali aktere finansijske deregulacije sedamdesetih godina koja je pokrenula čitav proces.

Naravno, budući da čine veliki deo populacije odraslih, pripadnici bejbi bum generacije su brojni na listi. Takođe, zahvaljujući naklonosti Volstrita mladima i preduzetnima, veliki deo posla kreiranja i prodaje sumnjivih vrednosnih hartija obavili su pripadnici generacije X u svojim dvadesetim i tridesetim godinama.

Stvar nije u tome da jednu generaciju treba kriviti manje ili više nego neku drugu. Naravno da su ljudi koji su krizu izazvali većinom rođeni pre 1945, jer su jedino tako mogli imati dovoljno godina da se devedesetih nađu na liderskim pozicijama u sektoru finansija. Generacijska pripadnost je u ovom slučaju manje važna od pripadnosti jednom procentu najbogatijih.

U fokusu međugeneracijske debate u Australiji su stanovanje i nekretnine. Obično se govori o sukobu sebične starije generacije kućevlasnika i generacije Y, za koju se u jednom članku kaže da je praktično „izbačena sa tržišta nekretnina“. Takve tvrdnje se temelje na statističkim podacima koji pokazuju da „manje od polovine Australijanaca starih od 24 do 35 godina danas poseduje svoj dom – a udeo vlasnika je opao sa 61 odsto 1981. na 47 odsto 2011. godine.“

Pad od 14 odsto za 30 godina je značajan, naravno, ali ne može se opisati kao slom. Što je još važnije, statistika pokazuje da gotovo 40 odsto pripadnika te starosne grupe nije imalo pristup tržištu nekretnina ni 1981, a danas gotovo 50 odsto njih poseduje kuće (da ne pominjem hipoteke). Za vaše izglede da postanete vlasnik kuće mnogo je važnije da li se nalazite u gornjoj ili donjoj polovini distribucije dohotka nego da li ste rođeni pedesetih ili osamdesetih.

Poreske politike kojima se stimulišu investicije u nekretnine i odlaže oporezivanje kapitalne dobiti ne rade u korist jedne generacije na račun druge. One rade u korist onih koji plaćaju poreze po najvišim marginalnim poreskim stopama, na račun svih ostalih. Tačno je da to pruža prednost pre svega onima koji su danas stari u odnosu na one koji su danas mladi, ali dugovečnost tih politika, uz ograničenu socijalnu mobilnost, znači da će milenijalci iz bogatih porodica uskoro uživati iste privilegije kao njihovi roditelji.

***

Kada sam počeo da osporavam generacijske stereotipe oko 2000. godine (pre tačno jedne generacije), nadao sam se da ću uspeti da pokažem da treba odustati od ovakvih besmislica. U međuvremenu sam otkrio da su generacijski stereotipi slični zombijima: vi ih rušite, a oni se dižu.

Prihvatajući mudrost da je najbolje da se „pridružim onima koje ne mogu pobedim“, predlažem da generaciju današnje novorođenčadi nazovemo generacijom Trump, pre svega zbog sličnosti sa izabranim liderom najveće demokratije na svetu. Generaciju Trump čine svi koji su rođeni otkako je Trump 2015. godine objavio da će se kandidovati za predsednika.

Glavna odlika nove generacije je karakterni sklop koji je slika i prilika predsednika Trumpa. Za njene pripadnike tipični su hedonizam i egoizam, problemi u vezivanju pažnje, nagle promene raspoloženja i nezainteresovanost za bilo šta što ih se lično ne tiče. S druge strane, umeju da budu ljupki i nežni i potpuno su posvećeni porodici.

Čitaoci sa dužim pamćenjem primetiće da je to samo blaža verzija onoga što se govorilo o milenijalcima ili generaciji X u njihovo vreme. Za mene je to dobra vest, jer mogu nastaviti da pišem iste tekstove sa neznatnim varijacijama, dok i generacija Trump ne završi u taboru sredovečnih i dosadnih.

(Autor je profesor ekonomije na univerzitetu u Kvinslendu)

John Quiggin, Inside Story, 05.09.2017.

Peščanik.net, 15.09.2017.

Kina: kraj prodaje tradicionalnih vozila na fosilna goriva


Kina se pridružuje Francuskoj i Britaniji u najavi planova za okončanje prodaje benzinskih i dizel-motora.

Kinesko ministarstvo industrije razmatra vremenski rok za završetak proizvodnje i prodaje tradicionalnih vozila na fosilna goriva, uz promovisanje razvoja električne tehnologije, javili su državni mediji u nedelju 10. septembra, navodeći zvaničnika kabineta ministarstva industrije.

Izveštaji nisu dali nikakav ciljni datum, mada Peking povećava pritisak na proizvođače automobila kako bi ubrzao razvoj „strujaša“.

Kina, kao najveće auto-tržište po broju prodatih vozila, ovim najavljuje značajnije promene politike u oblasti globalne auto-industrije.

Zamenik ministra industrije, Sin Guobin (Xin Guobin), je u subotu na forumu posvećenom auto industriji izjavio da je njegovo ministarstvo započelo “istraživanje o formulisanju vremenskog okvira za zaustavljanje proizvodnje i prodaje vozila na  tradicionalne fosilne energente”, navodi novinska agencija Sinhua (Xinhua), kao i u tekstu glasila kineske Komunističke partije „Narodnom dnevniku“.

Francuska i Britanija su u julu najavile da će zaustaviti prodaju benzinskih i dizel motora do 2040. godine u sklopu napora za smanjenje zagađenja i emisije gasova staklene bašte (ugljenika), koji doprinose globalnom zagrevanju.

Komunistički lideri, takođe, žele da ograniče sve veće apetite koje Kina ima za uvezenu naftu, i stoga razmatraju koncept proizvodnje elektromobila kao obećavajuću industriju u kojoj njihova zemlja može, već u ranoj fazi globalnog razvoja, da zauzme vodeću ulogu.

Kina je prošle prošle godine nadmašila Sjedinjene Države kao najvećeg tržišta električnim automobilima. Prodaja kola na električnu energiju i benzinsko-električnih hibrida porasla je za 50 odsto u odnosu na 2015. godinu (na 336.000 vozila), ili 40 odsto svetske potražnje. Prodaja u SAD iznosila je 159.620.

Sinovo obraćanje ovim povodom, upriličeno u istočnom kineskom gradu Tjanđinu, nije dalo nikakve druge detalje o politici razvoja koncepta elektromobila i njihovoj budućoj proizvodnji, mada je navedeno kako Peking planira da “podigne razvoj i produkciju elektro-vozila na novi strateški nivo”.

Peking je podržao razvoj elektrovozila subvencijama vrednim milijarde dolara namenjenih R&D sektoru, istraživanju i finansijskom podsticanju budućih kupaca, ali takođe prelazeći i na tzv. „kvotni sistem“, koji će finansijsko opterećenje prebaciti sa države na same proizvođače automobila.

Prema predloženim kvotama, električna i hibridna elektro-benzinska vozila bi, u narednoj godini, trebalo da iznose osam procenata ukupne produkcije svakog proizvođača, 10 procenata u 2019. i 12 procenata u 2020. Auto-proizvođači koji ne ispune ovaj cilj mogli bi da otkupe viškove vozila od svojih konkurenata i na taj način nadomeste potrebnu kvotu.

Peking je naložio državnim kineskim energetskim kompanijama da ubrzaju instalaciju stanica za punjenje kako bi povećali privlačnost električnog koncepta.

Kineski proizvođač automobila BYD Auto, fabrika koja se bavi proizvodnjom auto-baterija u ime BYD Ltd., jeste najveći svetski proizvođač električnih vozila po broju prodatih jedinica. Ne samo što ova fabrika obezbeđuje akumulatore za hibridne elektro-benzinske limuzine (sedane) i SUV vozila u Kini, već ih prodaje evropskim taksi-službama koje rade isključivo sa potpuno električnim vozilima; BYD Auto, takođe, proizvodi i elektro-baterije za autobuse u Sjedinjenim Državama, Evropi i Latinskoj Americi, kao i za svoje, kinesko tržište.

Volvo automobili (Volvo Cars), koncern koji je u vlasništvu kineske kompanije Geely Holding Group, najavio je ove godine da u Kini planiraju proizvodnju električnih automobila namenjenih globalnoj prodaji, počev od 2019. godine.

General Motors Co., Volkswagen AG, Nissan Motor Co. i drugi auto-proizvođači najavili su da sa kineskim partnerima  pokreću, ili pak razmatraju zajednička ulaganja u razvoj i proizvodnju električnih vozila na teritoriji Kine, prenosi japanski Asahi Shimbun, i američka agencija Asošijeted pres.

Kina će uskoro, kako ocenjuju stručnjaci,  suvereno vladati svetskom  auto-industrijom, dok će se proizvodnja “dizelaša” veoma brzo ugasiti.

Jedna studija, sprovedena među izvršnim direktorima automobilskog sektora u 42 zemlje širom sveta pokazuje njihovo uverenje da će do 2030.  samo pet odsto vozila biti proizvedeno na teritoriji Zapadne Evrope. Izgleda da će se, po svemu sudeći, proizvodnja vozila na dizel prilično brzo ugasiti.

Procesi poput globalizacije, kao i pojave Kine koja nastupa kao najznačajnije tržište za prodaju motornih vozila, doveli su do dramatičnog nivoa zavisnosti nekih evropskih auto-proizvođača od „kineskog faktora“.

Prema istraživanju koje je sprovela agencija KPMG, i u kojem je svoje učešće uzelo 953 direktora iz auto-industrije u 42 zemlje, pokazuje snažnu uverenost da će Kinezi, u narednih petnaestak godina, potpuno zavladati svetskom automobilskom industrijom.

Čak dve trećine ispitanika smatra kako će do 2030. godine svega pet odsto automobila izaći iz fabrika u Zapadnoj Evropi, što bi u apsolutnim iznosima predstavljalo pad proizvodnje sa sadašnjih 13,1 miliona na 5,4 miliona godišnje do 2030.

Čak 76 odsto ispitanih rukovodilaca i donosilaca odluka u auto-industriji prognozira da će se u Kini do 2030. prodavati 40% svih automobila na svetu. Predviđanja, takođe, pokazuju da će do 2030. prodaja automobila u ovoj zemlji biti povećana za deset miliona, to jest na 33 miliona vozila, iako će njihovo učešće na globalnom tržištu ostati na oko trideset odsto.

Direktori koji su učestvovali u anketi agencije KPMG su, odgovarajući na pitanje koji su to „igrači“ koji bi mogli povećati svoj udeo u globalnom tržišnom kolaču, najviše poverenja ukazali nemačkoj fabrici BMW (njih 58% veruje da će ovaj auto-koncern povećati svoje učešće na globalnom tržištu), pa će tako smeniti Tojotu, koja je trenutno  na prvom mestu.

Pionir u razvoju električnih automobila, “Tesla”, napredovao je za tri mesta u odnosu na prošlu godinu, dok nemački Folksvagen, rastrzan skandalom “Dizelg