Blaženo neznanje: O moći nepoznavanja stvari


Sada je 10 sati uveče. Znate li gde su vam deca?

Ova fraza, skovana šezdesetih godina, svakodnevno je s malih ekrana podsećala roditelje da se brinu o svojoj deci, i to u posebno nemirna vremena u Sjedinjenim Državama. tada se država emitovala PSA – Public Service Announcement, medijski pozivi u interesu javnosti, obično kratki propagandni filmovi edukativnog tipa – koji bi se pojavio na TV ekranima; roditelji nisu mogli da pošalju sms poruku svojoj deci kako bi doznali gde se ona u tom trenutku nalaze. Roditelji doskora nisu mogli ni da ih provere kroz aplikaciju“Nađite mog prijatelja“ (Find My Friends). Mogli su jedino da telefoniraju komšijama, roditeljima druge dece, uz nadu da su njihova deca, ili neko ko ih je poznavao, negde blizu telefona – onda kada ih „srećni pronalazač“ njihove dece bude nazvao.

Sedam je uveče. Da li ste sigurni da su ulazna vrata od kuće zaključana?

Tri popodne. Znate li koliko ste kalorija dosad sagoreli?

Sada je 13:30. Znate li šta je ručao vaš najbolji prijatelj(ica)?

Šest je popodne. Znate li šta je tvitovao predsednik države?

Da li znate koliko sati prospavate u dubokom snu? Znate li koliko struje troši vaš frižider? Imate li saznanje koliko ste koraka napravili ove sedmice? Da li znate šta se dešava u Siriji? Da li znate šta vaša omiljena zubna pasta govori o vašem seksualnom životu?

Preko 50 godina nakon što je PSA pitala roditelje znaju li gde su im deca, danas možemo znati sve o svačemu što nas interesuje u bilo kom trenutku. O našim životima. O životima drugih. O trenutnim događajima ili trenutnoj lokaciji naše dece. Imamo Internet, pametne Epl satove, najraznovrsnije aplikacije za pametne mobilne… Posedujemo podatke i to u neiscrpnim količinama. Ovi podaci nam obezbeđuju da se tako dobro informišemo, da možemo precizno predvideti u koje vreme ćemo, doslovce, ići na veliku nuždu.

Podrazumevano obećanje, ili jedno od njih, jeste da nam obilje podataka pruža mir. Žrtvujemo našu privatnost za to, čak i plaćamo za to. Rečeno nam je da što više znamo, bolje će nam biti. „Scientia potentia est“, latinski izraz koji znači “znanje je moć”, je fraza koja se obično pripisuje Frensisu Bejkonu (Francis Bacon). Znamo to jer nam je Gugl izbacio stranicu Vikipedije za manje od 20 sekundi. Google nam je takođe rekao da naši mozgovi u proseku obrađuju 34 gigabajta informacija dnevno. Danas bismo mogli da pitamo Bejkona: Da li, možda, postoji i previše znanja oko nas – nismo li pretrpani podacima?

Iako su i drugi pre nas već postavljali isto pitanje, samo slegnemo ramenima i – kako god bilo – ne ispuštamo iz ruku naše raznovrsne, mobilne i prenosive, uređaje. Ljudska vrsta je odavno automatizovana; tapkamo kroz priče sa Snapchat-a, proveravamo tvitove, naš tajmlajn na fejsbuku i najnovije vesti, koristeći naše satove da bismo pronašli naše telefone koje smo negde zaturili, i naše telefone da pronađemo gde smo zaboravili ključeve. Žudimo za informacijama, a takođe očekujemo da nam one budu promptno isporučene i prikladne (jer smo prethodno, pomoću mobilnih aplikacija, odabrali nama omiljene informacije koje želimo da primamo). Kada nas neko tokom večere priupita koga je neženja Aaron Buerge izabrao za partnerku u drugoj sezoni čuvene serije „Bachelor“(2002), odmah možemo doznati da je to bila Helene Eksterovicz (razišli su se nekoliko nedelja kasnije).

Vrednost znanja je neupitna. Znanjem se napredovalo od jednog doba civilizacije ka narednom, uvek naprednijem od onog prethodnog; od pećinskih crteža do Gutenbergove štamparske prese, a potom i do e-kjige, od točka do motora s unutrašnjim sagorevanjem, od Turingove mašine do Fitbit-a, bežičnog trekera za fitnes. Naše odrastanje, kao pojedinaca i kao društva, zavisi od znanja. Pa ipak, naši mozgovi su samo toliki koliki su (a nisu uopšte preveliki i beskrajnog kapaciteta), dok su naše fizičke mogućnosti ograničene. Treba li uopšte da znamo sve? Da li su nam zaista potrebne sve ove informacije samo zato što su nam, naprosto – dostupne? Kako kaže izreka: “Ono što si u stanju da izmeriš je ono čime možeš  i da upravljaš“;  u ovom slučaju, upravljanje je moguće zahvaljujući „računarskim“ moćima našeg mozga.

A kada i u kojim situacijama naš „moždani računar“ pretrpi kratak spoj?

Preopterećenje informacijama znači multi-tasking, površnost i letimičnost, plitke interakcije sa svetom uopšte. Ovo je onaj očigledniji efekat kad vaš um konzumira previše informacija, dok se onaj manje uočljiv ogleda u anksioznosti: u trenutku kad vašim „wearable“ kardiometrom proverite da li je ubrzan vaš srčani ritam, već samo to saznanje će vas toliko nasekirati da će se drastično uvećati i šanse da dobijete srčani udar. Instalirajte 100 sigurnosnih kamera na svojoj kući ili u vašoj firmi, i još 20 TV ekrana u vašoj dnevnoj sobi, i uskoro ćete početi da zamišljate kako je svaki prolaznik potencijalni kriminalac. Svi znamo šta se događa kada pokušavamo da nam Gugl objasni prirodu simptoma koje imamo. I usred političkih previranja prošle godine, mnogi od nas tražili su još više informacija kako bi “ostali informisani” – vesti od kojih je većina činila da se osećamo negativno.

Verovatno to nije bio Frensis Bejkon koji je rekao: “Ono što ne znaš ne može da te povredi”, ali tu ima i neke istine. Uprkos naporima roditelja iz 60-ih godina, „neki novi klinci“ bi dalje pravili haos na ulicama a deca bi još uvek bila u opasnosti. Uprkos našoj sposobnosti u 21. veku da pratimo lokacije drugih, šaljemo sms poruke i telefoniramo preko Eplove aplikacije Fejstajm – i još uvek nismo u stanju da neprekidno i sasvim sigurno znamo gde su naša deca i šta rade svakog trenutka svakog dana. Ne možemo znati sve ono što naše telo radi na svim nivoima u svakom trenutku. Nismo, takođe, u stanju ni da pratimo sve vesti koje se širom sveta dešavaju svakog trenutka.

Da li ih, čak, uopšte i želimo? U kom trenutku informacije prestaju da umanjuju anksioznost, i umesto toga je povećavaju?

Algoritmi i pretraživači pokušavaju da nam pomognu: oni sažimaju, pretražuju i filtriraju, u nadi da će predstaviti informacije koje su najrelevantnije za nas. Iako su često neprikladni, uz to i uvek uznemirujući, oni nam pomažu da ublažimo poplavu informacija (iako ih i dalje tek letimično primamo). Ono što Gugl, ipak, nije u stanju da kontroliše jeste koliko ćemo opsesivno pratiti i analizirati naše lične podatke. Stvarčice koje nam svakog jutra trepću, zuje i pište pod jastucima, pokazujući nam broj udisaja ili položaje za spavanje, bili su iznad ili ispod onih sinoćnih brojki (što bi naredne noći rezultiralo isprekidanim i nemirnim snom).

Ovih dana niko više ne broji ovce pred spavanje. Svi računamo podatke.

Džejn Egers je to još lepše rekla u svom romanu “Krug”:

“Naprosto nam prirodom nije dato da sve znamo, Mae. Da li ste ikada pomislili da su možda naši umovi delikatno kalibrirani između poznatog i nepoznatog? Da su našim dušama potrebne misterije noći i jasnoća dana? Vi ljudi stvarate svet uvek prisutne dnevne svetlosti, i mislim da će nas ona sve spržiti. Neće više biti vremena za razmišljanje, za spavanje, za smirivanje uma. Da li se ljudima iz vašeg Kruga ikada dogodilo, da li možemo da primimo toliko informacija? Pogledaj nas. Koliko smo sićušni. Koliko su nam glave su male, poput dinja. I vi hoćete da naše glave sadrže sve što je svet ikada video? Neće moći.”

Svet uvek prisutnog dnevnog svetla zvuči kao film strave i užasa. Svet noći i dana, učenje i odmor, poznavanje i nepoznavanje stvari, ljudi i događaja – to već zvuči kao mesto za ljude. Upravo zato što smo moćni onoliko koliko mislimo da jesmo, mi smo, zapravo, dinje koje na rukama nose fensi satove.

 

Tobijas Šnajder

Medium.com

Tobias Schneider, nekada art direktor i glavni dizajner u kompaniji Spotify, danas dizajner i koosnivač firme Semplice, portfolio platforme za dizajnere , kao i domaćin podcasta NTMY.

Reci mi šta piješ i reći ću ti kako se osećaš


Izbor pića ‘određuje raspoloženje’, kažu istraživanja – kao i oni koji piju.

Različite vrste alkoholnih pića menjaju i oblikuju vaše raspoloženje na različite načine, kaže studija koja je proučavala povezanost između vrste pića i emocija koje ona proizvode. Svako piće proizvodi određeni efekat, u smislu emocija, kao i njihovog intenziteta, rezultati su britanskih istraživanja a prenosi Bi-Bi-Si.

Žestoka pića mogu u nama proizvesti osećaj ljutine, telesne uzbuđenostii ili tuge, dok crveno vino ili pivo mogu učiniti da se opustite, kažu istraživači.

Studija objavljena u časopisu BMJ Open imala je veoma reprezentativan uzorak od gotovo 30 hiljada ljudi starosti između 18 i 34 godine iz 21 zemlje.

Svi ispitanici su pili pivo, vino i „žestinu“, a mnogi od njih izjavili su da je svaka vrsta alkohola imala drugačiji efekat na njih.

I mada nam nekoliko pića mogu prijati, istraživači se nadaju da će njihovi nalazi pomoći da se istakne opasnost od konzumiranja alkohola.

Ljutiti ispadi

Mi, tokom vremena, razvijamo toleranciju prema alkoholu, što može završiti u neugodnom obliku: da nam je, vremenom, potrebno da popijemo više alkohola kako bismo osetili iste “pozitivne” efekte koje smo osećali „onda kada smo nekad počinjali da pijemo“.

I ne samo to –  postoji rizik od negativnih indikacija, kaže istraživač u ovoj studiji, prof. Mark Bellis iz trusta Velške zdravstvene agencije (Public Health Wales NHS Trust).

Anonimno onlajn istraživanje koje je angažovalo anketare preko reklama u štampi  i na društvenim medijima, otkrilo je sledeće:

Crveno vino je ispitanike činilo da se osećaju više letargičnim nego kad bi pili belo vino;

Ispitanici su u najvećem broju slučajeva izjavljivali da se osećaju opušteno onda kada piju crveno vino ili pivo;

Više od 40% ispitanika reklo je da su žestoka pića učinila da se osećaju seksi;

Više od polovine reklo je da im žestoka pića ulivaju energiju i samopouzdanje;

Međutim,, oko trećina ispitanika reklo je da oseća agresivnost onda kada pije  žestoka pića;

Konzumiranje žestokih pića je više od svih ostalih vrsta alkohola povezivano sa osećanjima agresivnosti, bolesti, nemira i sete;

Znatno je verovatnije da će muškarci pre nego žene osećati agresivnost povezanu sa svim vrstama alkohola, naročito ako se radi o onima koji su pili značajnije količine alkohola;

Međutim, rezultati pokazuju povezanost između vrsta pića i vrste raspoloženja koje ona proizvode u nama, ali ne objašnjavaju razloge zbog kojih dolazi do navedenih promena.

Profesor Belis je izjavio da okruženje u kojem se alkohol konzumira predstavlja važan faktor koji je studija nastojala da uzme u obzir, kao i to da li se pilo  kod kuće ili napolju – što je takođe imalo značaja.

“Mladi ljudi često uveče piju žestinu, onda kada izađu, dok se vino (generalno) više pilo kod kuće, uz obrok.

“Postoji i element očekivanja određenog efekta kada nešto popijemo. Neko ko želi da se opusti mogao bi u tom slučaju da izabere pivo ili čašu vina”.

On je još dodao i da je način na koji je piće reklamirano imalo moć da podstakne ljude da odaberu baš neko određeno piće koje bi odgovaralo određenim raspoloženjima (koja su očekivali da će im to piće pružiti), ali da je to mogao biti mač s dve oštrice ukoliko bi piće izazvalo negativne emocije.

“Ljudi se mogu osloniti na alkohol,koji bi im pomogao da se osećaju na određen način. Ljudi mogu piti kako bi se osećali sigurnije ili opuštenije, ali takođe rizikuju i druge negativne emocionalne reakcije”.

Belis i njegove kolege sa Kings koledža u Londonu rekli su da nalazi pokazuju da su zavisnici od alkohola neretko želeli da se oslone na piće kako bi u sebi proizveli pozitivne emocije upravo vezane za određeno piće. U tom slučaju, kada su postojala i jasna očekivanja koja je ispitanik gajio prema određenoj vrsti alkohola, postojala je pet puta veća verovatnoća da će osećati više energije (nego oni koji piju malo do umereno).

On je takođe rekao da je studija osvetlila razliku između muških i ženskih emocionalnih odnosa prema različitim alkoholnim pićima.

“Kod žena smo imali snažnije emocionalne odnose u gotovo svakoj vrsti emocija, izuzev agresivnosti.”

Agresivnost, rekao je Belis, bilo je ona vrsta osećanja koja se značajno više primećivala kod muškaraca.

Džon Larsen, iz nezavisne britanske organizacije Drinkaware rekao je da “Ova studija ukazuje na važnost razumevanja razloga zbog kojih ljudi odlučuju da piju određena alkoholna pića, kao i kakav efekat očekuju da će određeno piće imati na njih.

“Uputstvo kojeg se pridržava medicinsko osoblje u Britaniji, a koje važi podjednako i za žene i za muškarce, kaže da je za bezbedno očuvanje niskog nivoa rizika koje preterana konzumacija alkohola ima po zdravlje najsigurnije ne piti više od 14 jedinica nedeljno, na redovnoj bazi.”

Ovih „14 jedinica“ je zapravo jednako 12 jedinica žestokog pića, odnosno tri i po litre piva (tj. šest engleskih pinti), ili šest čaša od po 175ml vina nedeljno.

Stručnjaci kažu da bi postavljanje minimalne jedinične cene od 50 penija po jedinici doprinelo smanjenju smrtnih slučajeva vezanih za zloupotrebu alkohola.

Politika minimalne cene pića u Škotskoj stupa na snagu 1. maja 2018. godine.

Zakonodavstvo i pravnu regulativu kojom bi se uspostavila minimalna cena jednog pića (volumen jedinice zavisi od vrste piće tj procenta alkohola koje sadrži) trenutno se aktivno razmatra u vladi Velsa kao i u irskom senatu. Još uvek nema planova da se isto to uradi u Engleskoj, mada iz Ministarstvo unutrašnjih poslova Engleske kažu da takođe razmatraju sprovođenje ovakve „trezvenjačke“ politike.

 

BBC

Talijanski futurizam i njegovo nasleđe


Sto godina nakon njegove smrti, nasleđe arhitekte i futuriste Antonija Santelije i dalje živi.

Antonio Sant’Elia poginuo je 10. oktobra 1916. boreći se protiv austrougarskih snaga, u osmoj bici kod Isonca (Isonzo) nadomak Monfalkona na jadranskoj obali. Ovaj neverovatno uticajni italijanski arhitekta imao je tada samo 28 godina a za sobom je ostavio samo jednu u stvarnosti završenu zgradu,uz svoju Vilu Elisi (Villa Elisi) u Brunateu, kraj grada i jezera Komo. Pa ipak, Sant’Elia neće ostati upamćen samo po toj jedinstvenoj zgradi. Svako ko je pogledao legendarni nemi film Frica Langa „Metropolis“ (1927) ili je pratio “Nexus 6” replikante koji se vijaju s Harisonom Fordom u filmu „Blade Runner“ Ridlija Skota (Ridley Scott, 1982), već je upoznat sa imaginativnom vizijom koju je Santelija imao o gradu budućnosti i njegovoj funkciji. Njegov fantastični dizajn inspirisao je vizuelne potke Ridlijevog i Fricovog filma, pa čak i danas – sto godina nakon Antonijeve smrti – u savremenom stvaralaštvu i arhitekturi odjekuje budućnost koju je zamislio.

Santelijin najpoznatiji rad je „Novi grad“ (Citta Nuova) – pun mehanizovanih nadgradnji, super-struktura i stepenastih oblakodera, prepletenih visećim stazama, pasarelama i prelazima sazdanim povrh autoputeva. Dizajniran između 1912. i 1914. godine, koncipiran je s namerom da bude arhitektonski „lek“ za percepciju modernizma koji je, po njemu, bio isključen iz živog iskustva. U prvim godinama dvadesetog veka mašine su globalno menjale način na koji su ljudi živeli, olakšavajući kretanje i industrijsku proizvodnju stalno ubrzavajućim tempom. Futuristi su se uzdigli u ovoj brzini i gradskoj užurbanosti, verujući da su tradicionalni načini života, zajedno sa tradicionalnim oblicima umetnosti i arhitekture, ugušili ljudski napredak. Ovo su vrednosti urezane u Santelijin dizajn njegovog “Novog grada”. Ali, njegov grad nikada nije izgrađen, ni tokom njegovog kratkog života kao ni tokom 100 godina nakon njegove smrti.

Sant’Elia nije bio jedini Futurista koji se borio i umro u Prvom svetskom ratu – ovo je činjenica koja ne bi trebalo da nas iznenađuje. On i još nekoliko talijanskih futurista regrutovali su se odmah po izbijanju Velikog rata, verujući da bi svet trebalo da se „pročisti“ kroz ratne pohode, dok stari poredak mora biti uništen kako bi utabao put nekoj novoj budućnosti. Futuristi su gajili opsednutost onim što je novo, dotad neviđeno i neiskušeno. Sebe su videli kao pionire koji će sazdati jednu novu civilizaciju ni iz čega. “Stojimo na poslednjem rtu svih vekova!”, napisao je Marineti (Filippo Tommaso Marinetti) u svom “Manifestu futurizma” iz 1909. godine, osnivačkom proglasu Futurizma. “Zašto bi uopšte trebalo osvrtati se iza sebe kada je ono što želimo zapravo provaliti kroz misteriozna vrata nemogućnosti?” Marineti je u svom proglasu objavio obavezno poštovanje zapadnog umetničkog kanona (“Trkački automobil… je lepši i od Nike iz Samotrake”), ali i početak ere u kojoj je estetika brzine vladala iznad svega ostalog.

Sant’Elia je verovao da je primarni zadatak grada u industrijskoj eri olakšati kretanje građana na najefikasniji način. Za svoj Citta Nuova predložio je tri nivoa saobraćaja, i to prema vozilu i brzini: nadvožnjaci su za pešake, putevi za automobile i pruga za tramvaje. Ove tri komponente zajedno sa vertikalnim rampama za liftove, bili su jedina saobraćajna arterija u gradu. Sant’Elia je takođe predlagao da se postojanje Novog grada ogleda u kontinuiranoj gradnji. “Moramo izmisliti i obnoviti… grad”, napisao je on. “On mora biti poput ogromnog, burnog, živog, plemenitog radnog mesta, dinamičnog u svim njegovim delovima.”

Njegovi prototipovi za “Stepenastu kuću“ (Casa a Gradinata) ili „Novu kuću“ (Casa Nuova),vezivali su visokogradnju sa odvojenim lift-kulama, i to obično pasarelama tj arkadama koje su postojale na svakom spratu. Ukoliko kule za liftove i prelazi do njih nisu bili postavljeni sa spoljne strane visokogradnje već unutar nje, odnosno između krila, ovi izukrštani mostovi i prelazi koji su od krila vodili ka lift-kulama proizvodili su efekat veštačkog pejzaža, pri čemu su zgrade delovale kao planine a razmaci između njih bili su nalik dolinama. U Santelijinom svetu arhitektonske mašte, naturalizam bi prerastao u urbanizam, a pojedinac bi bio „konzumiran“ kroz mašine i tehnologiju.

Iako su futuristički slikari, vajari i pesnici pokušavali da stvore takva umetnička dela koja su pokušavala da uhvate pokret, dinamičnost i istovetnost – centralne teme futurističkog projekta, već sama činjenica da su to „pokušavali“, u jednom smislu već je značilo da nisu uvek i uspevali. Sažetak njihovih radova dobro se ogleda u par umetničkih dela iz tog perioda. Prvo, tu je „Apstraktna brzina + zvuk“ Đakoma Bale (Giacomo Balla, 1913-1914), sa svojim zelenim, belim i crvenim bojama koje upućuju na italijansku zastavu, u vrtlogu s plavom – kao da je neko pri velikoj brzini razvalio automobil koji se, usled ogromnog ubrzanja, vinuo ka nebu – ili, recimo, Marinetijeva onomato-poetski precizna pesma Zang Tumb Tumb (1914) – nenamerno ih ali nepogrešivo, smešta u određeni istorijski trenutak: U futurističku umetnost Italije početkom 20. stoleća.

I dok su ova dva rada podlegla testu vremena, postavši konceptualno prevaziđena, dotle je Santelijina nerođena i bezvremena „Citta Nuova“ zauvek ostala unutar carstva utopijskog idealizma. Njegova zaostavština za nova vremena ne ogleda se samo u scenografijii futurističkih sci-fi filmova. Njegov dizajn ostavljao je neizbrisiv uticaj na tehnokrate i urbaniste tokom dvadesetog veka – najpoznatiji među njima je Le Korbizje (Le Corbusier), čiji nerealizovani „Ozareni grad“ (Ville Radieuse), poput Santelijinog „Novog grada“,  karakterišu centralno planiranje, lakoća transporta i unifikovana organizacija života i rada njenih stanovnika. I dok naši savremeni gradovi možda nisu toliko tehnološki napredni kao „Metropolis-mašine“ Sant’Elijeve vizije – sa našim autonomnim vozilima bez vozača, podzemnom Wi-Fi vezom i pametnim telefonima koji zadovoljavaju svaku moguću ljudsku potrebu – grad budućnosti možda uopšte nije tako daleko od nas.

 

Artsy.net

Zašto je Amerika neuspešna u obuci radnika?


Automatizacija i globalizacija učinili su da neke veštine radnika zastare. Stoga se postavlja pitanje: zbog čega je američka vlada i dalje nesposobna da shvati kako treba uspešno pripremiti Amerikance za tržište rada koje će funkcionisati u budućnosti?

Amerika, nacija visokoobrazovanih i – nisko stručnih

Na pitanje o izvršnom nalogu Donalda Trampa iz juna 2017. godine kojim se traži proširivanje perioda za pripravnički staž, Entoni Karnivali (Anthony Carnevale) kaže da je to samo “dobar PR”.

Karnivali, profesor istraživačkih aktivnosti Univerzitetskog centra za obrazovanje i radnu snagu u Džordžtaunu, čiji je i direktor, veruje da će visoki troškovi školovanja i nevesela prošlost Sjedinjenih Država sa radnom obukom ugušiti napore čiji je cilj pomoći ljudima da pronađu posao u ekonomiji koja je podložna rapidno brzim promenama – pre svega usled tehnološkog napretka. Prema Karnivaliju, pripravnička praksa – tokom koje kvalifikovani poslodavci podučavaju buduće radnike trgovačkoj veštini, a u zamenu za simboličnu platu – može se ispostaviti kao izuzetno skupa ideja. A upravo visoki troškovi sprečavaju poslodavce da daju svoj doprinos razvijanju strukovne obuke u SAD.

Sjedinjene Države nikada nisu dobro „ukačile“ obuku za neki posao i prekvalifikaciju. Tokom administracija predsednika Regana, Buša i Klintona, federalne vlade uložile su milijarde dolara u ovakve programe sa ciljem da pomognu Amerikancima u prilagođavanju rapidno promenljivoj ekonomiji, kao što je to bila automatizacija čeličana krajem 20. veka ili pojava žestoke inostrane konkurencije, naročito one iz Japana i Kine.

Međutim, ovi programi bili su pod lupom i preispitivani iz više razloga, uključujući i činjenicu da su određenim tipovima pripravnika pre zapadali proizvodni poslovi „plavih kragni“ a daleko manje prohodnost ka visokom obrazovanju. “Deca koja nisu uspevala da stignu do koledža bila su crna, tamnoputa, iz porodica koje su radničke i s niskim primanjima”, kaže Karnivali.

Uspešni programi pripravništva nisu nemogući. Model stažiranja uspeva u evropskim zemljama poput Nemačke, delom i zbog toga što njihove plate manje variraju nego američke. U Sjedinjenim Državama, programi za pripravnički posao teško se institucionalizuju, jer su veće šanse da američki uposlenici, daleko pre nego njihove evropske kolege, napustiti posao kako bi našli neki drugi – i drugačiji – onaj koji nudi bolju zaradu. Ulaganje desetina i stotina hiljada dolara u nekoga ko u svakom trenutku može otići kako bi iskoristio bolju priliku za zaradu predstavlja rizik koji će spremno preuzeti tek veoma mali broj poslodavaca.

U intervjuu za magazin Atlantik, Karnivali govori i o svojim iskustvima dok je radio u administraciji pod Džordžom Bušom mlađim (u komisiji Bele kuće za tehnologiju i obrazovanje odraslih), kao i tokom svog boravka u Nacionalnoj komisiji za politiku zapošljavanja pod predsednikom Klintonom, iznoseći svoje gledište zašto Sjedinjene Države nikada nisu bile nacija vična radnoj obuci i stažiranju.

Lolade Fadulu: Koji je bio cilj Bušove komisije za tehnologiju i obrazovanje odraslih?

Entoni Karnivali: Postojao je strah da smo pakleno automatizovali američki proizvodni proces. Ekonomisti su se brinuli da ćemo svi skončati na mestima koje ljudi nazivaju „Mek poslovima“ (McJobs): raditi bilo kakav posao za malu platu. Pokušavali smo da shvatimo da li će se ovaj proces dogoditi, i nikada se nismo složili da li će do toga doći ili ne.

Ispostavilo se da je istina da će tehnologija s jedne strane ukinuti brojne poslove i da će, s druge strane, stvoriti još mnogo više novih. Dok sam bio u toj komisiji, u američkoj ekonomiji postojao je oko 90 miliona poslova, a sada, ako računate one koji rade puno radno vreme i one koji rade po ugovoru, to je oko 150 miliona radnih mesta. Dakle, ideja da tehnologija ubija tržište rada nije tačna.

Fadulu: Šta bi još Trampova administracija, pored izvršne naredbe o pripravničkoj obuci, trebalo da učini kako bi Amerikance pripremila za ekonomiju zahvaćenu brzim promenama?

Karnivali: Šegrtovanje je dobra i sjajna stvar. Ona je zlatni standard za radnu obuku. Evropljani su je izmislili mnogo pre nego što smo je mi ovde u SAD uveli. Prvi problem sa praksom i stažiranjem u Sjedinjenim Državama je da ne možemo puno učiniti na sprovođenju obuke pre završetka srednje škole. Jer, ukoliko to učinimo, završićemo tako što će ogroman broj afroameričke, latinoameričke, radničke i siromašne dece biti „gurnuto“ u te programe, dok će bogata bela deca otići dalje, na koledž. Politički gledano, za sada ne možemo da vršimo obuku za posao u postojećem sistemu K-12, tako da ona najranije može otpočeti tek nakon srednje škole. Uglavnom smo to radili kroz sistem obrazovanja i obuke u tehničkim školama, i to uglavnom kroz dvogodišnje i četvorogodišnje tipove obuke. Drugi problem je što šegrtovanje u proizvodnji i bilo kojoj tehničkoj struci košta između 60.000 i 260.000 dolara po učeniku. Poslodavac je taj koji tu strukovnu obuku obično plaća. Zato će američke države i federalna vlada ponuditi poslodavcima čak i veće poreske olakšice kako bi u svojim firmama uveli opciju obuke i stažiranja – ali im neće dati 260.000 dolara na ruke po glavi stažiste.

Fadulu: Zašto mislite da ćemo skončati tako što ćemo u te programe obuke stavljati siromašnu obojenu decu?

Karnivali: Kada je krajem 20. veka američka privreda počela da se menja, prva stvar koja se desila bila je kolaps mladih, koji su pokušavali da uđu na tržište rade. Tada smo rešili da svi (iz Klintonove administracije) otputujemo ​​u Evropu i na licu mesta vidimo kako oni sprovode sistem šegrtovanja tj strukovne obuke. Jer, onda kada počnete da gledate stopu nezaposlenosti, Evropljani uvek izgledaju dobri u tim statistikama. Svi su srećni; svi ljudi (u Evropi) poput stažista. Stažiranje im pruža dobre poslove, porodičnu stabilnost.

Na povratku iz Evrope, svi smo rekli: “Okej, i mi ćemo imati [pripravnički] program.” Klinton je, u svojoj kampanji za prvi mandat  u Beloj kući obećao da će ga biti. Do trenutka kada smo izabrani… već smo se susreli s poslodavcima i sindikatima koji su nam rekli: “Radite šta god želite, samo to ne nazivajte ‘šegrtovanjem’. Ne želimo da se vlada zaluđuje ‘šegrtovanjem’ “.

Tako smo skinuli reč “šegrtovanje”, pa je ona postala nešto što se naziva „Školom za radne delatnosti“, predlog koji je zakonski usvojen i finansiran sa 500 miliona dolara. Javnost nije htela da ima bilo šta s tim jer ako odem u bilo koju srednju školu u Americi i kažem: “Znate, Džoni i Meri nisu tako dobri u tim akademskim stvarima i koledžima, zato, hajde da ih preusmerimo na drugi kolosek”, verovatno da se to ne bi dopalo njihovim roditeljima.

Gotovo je pravilo da u Americi  koledž ne pohađaju obojena deca, ona iz radničkih i porodica i ona iz porodica sa niskim primanjima, a takođe ga previše ne pohađaju ni – žene. Američki sistem je oduvek bio brutalno efikasan. Mi Amerikanci ulažemo svaki raspoloživi dolar u obrazovanje, dajući ga onome s najvišim postignućima. Ovakav sistem, na kraju, rezultira opštom selekcijom, „sortiranjem“ na decu koja završavaju samo srednje škole i onu koja nastavljaju dalje obrazovanje i odlaze na koledž – gde nastavljamo da ulažemo u populaciju koja se obrazuje na koledžima… što su po pravilu učenici u koje smo već uložili najviše sredstava iz javnih investicija, namenjenih osnovnim i srednjim školama. Kraće rečeno – oni najsposobniji bivaju od države nagrađeni preko svake mere, umesto da se šansa pruži i drugima.

Ta deca koja su u prednosti već samim tim što pohađaju koledž, potom diplomiraju, dobijaju dobre poslove, među sobom sklapaju brakove, naseljavajući se u oblasti sa dobrim školama i susedima koji izgledaju identično kao i oni – a ciklus naprednih i nagrađenih se nastavlja. Učenici koji potiču iz etničkih manjina i porodica s niskim prihodima dobijaju najmanju finansijsku podršku od svojih porodica i škola u koje idu, a ne pohađaju koledže zato što nisu spremni ili ih sebi ne mogu priuštiti. A tada će početi da rade na poslovima s niskim platama, oženiti se osobama koje su poput njih, naseliti se u kraju s najslabijim državnim školama… i tako se ovaj ciklus nastavlja u nedogled.

Dakle, upravo zbog toga smo zaustavili strukovno obrazovanje u Americi. U Americi, ovo vam tvrdim, ako ste političar koji stoji pred gomilom i kaže: “Imaćemo strukovnu obuku u srednjoj školi”, svaki roditelj u toj sobi će odgovoriti, “Proklet da sam ako dozvolim da moje dete ubacite u takvo šta, jer moje dete ima da ide na koledž.”

“Tehnološki poslovi su visoko rizični, ali se uspeh sjajno nagrađuje.”

Fadulu: Zašto ljudi ne žele da se reč “šegrtovanje” koristi kao naziv programa?

Karnivali: U to doba, poslovni ljudi povezivali su reč “pripravništvo” sa sindikatima. Pa, američki poslodavci ne vole sindikate. Ne vole ih ni Amerikanci. Sindikati takođe nisu želeli reč “pripravništvo” jer nisu želeli da vlada ima bilo kakvu kontrolu nad školovanjem.

Dakle, u Sjedinjenim Državama… ne postoje stvarni standardi [kada je u pitanju stažiranje]. Tramp je naznačio da će vlada igrati još manju ulogu kada je rekao: “Imaćemo još manje standarda.” Dakle, ono što će se desiti u Americi je puno toga što zapravo jeste stažiranje – sindikati i poslodavci nazivaju ga školovanjem – a građani će ga plaćati kroz državne poreske kredite.

Fadulu: Na kojim su poslovima angažovani američki stažisti?

Karnivali: Tehnički poslovi, gde ima puno učenja na samom poslu. Pre nego što prime stažiste na pripravničku obuku, većina poslodavaca od njih zahteva neko prethodno obrazovanje, obično srednju školu. Neki od njih ne.

Međutim, ovi tehnički poslovi mogu biti na udaru sveopšte automatizacije i robotizacije poslova. Dakle, čak i da obavite praksu u firmama koje su vam garantovale posao nakon obuke, i dalje postoji mogućnost da se ti poslovi automatizuju a vi izgubite posao.

Tehnički poslovi su – naročito na nivou bačelora, ali čak i na nivou diplomca koledža – među najbolje plaćenim, s izuzetkom stručnih poslova na nivou diplomaca (kao što su doktori).

To su i poslovi gde postoji najveći rizik od zastarevanja vaše struke i profila. Morate nastaviti sa tehnologijom ili ćete zaostati. Struke povezane sa visokim tehnologijama su visoko rizične, ali su zato i najisplativije.

Fadulu: Postoje li federalni programi prekvalifikacije starijih osoba?

Karnivali: Postoje. Na njih potrošimo šest od ukupno milijardi dolara godišnje (u sklopu sprovođenja Zakona o inovacijama i prekvalifikaciji radne snage]. Da smo ga finansirali budžetom kojim smo finansirali Zakon o sveobuhvatnom zapošljavanju i obuci tokom Karterove administracije, to bi bilo više nego četvorostruko: 30 milijardi dolara.

Prebacili smo se sa obuke na edukaciju tokom Klintonove administracije, koja je tokom njegovog drugog mandata odlučila da „programi obuke ne funkcionišu“. To je bilo je isuviše usko shvatanje obuke. Takođe, kada ste posetili svoje potencijalne birače i obećali im subvencije za visoko obrazovanje, to ih je navelo da glasaju za vas. Obećavajući glasačima, recimo, programe obuke, neće vam doneti glasove na dan predsedničkih izbora, jer ljudi uvek pomišljaju da je „trening namenjen nekome ko je propao i zastao (u daljem školovanju), ili je, naprosto nešto što je za neku drugu decu – samo ne vašu.

Mi nismo nacija koja ulaže u obuku i stažiranje: godišnje potrošimo tek osam milijardi dolara na obuku, u poređenju sa 500 milijardi dolara koliko utrošimo za visoko obrazovanje. Mi smo nacija koja edukuje, a ne nacija koja obučava.

“Američki model je ’preko srednje škole ka Harvardu’.”

Fadulu: Zašto nikada nismo bili nacija koja gaji strukovnu obuku?

Karnivali: Zato što je to stvar koja pripada radničkoj klasi. Amerika je uvek bila ekonomski dobra, tako da nikada nije postojala pretnja da bi revolucija radničke klase, zasnovana na totalitarnom pravu ili totalitarnoj levici, preuzela vladu. U evropskim narodima postojali su su komunisti i fašisti koji su preuzeli njihovu radničku klasu, postavši pretnja po političku elitu jer su bili u stanju da preuzmu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, bili su svesni da moraju da izgrade veoma visoko regulisanu vezu između svog obrazovanja i ekonomije kako bi osigurali zaposlenje, posebno za muškarce. A strukovna obuka je bila deo tog plana. Vrlo brzo su izgradili i uveli pripravništvo, garancije za zapošljavanje a potom i ostanak na tom poslu, uz garantovano plaćeno osiguranje radnika u slučaju gubljenja posla, u trajanju od tri do pet godina.

U Sjedinjenim Državama nikada nismo imali tu evropsku vrstu saradnje između vlade, industrije, obrazovanja i sindikata. Sjedinjene Države su u jednom trenutku imale programe obuke nakon Drugog svetskog rata, kada smo verovali samo 15 odsto dece koja pohađa srednje škole treba da idu dalje, na koledž.

Danas, svi američki učenici dobijaju akademsko obrazovanje kroz srednju školu, u kojoj, za razliku od Evrope, zaista više i ne postoji pojam strukovne pripreme. Američki K-12 sistem ne čini ljude spremnim za rad, već spremnim za koledž. Završavali bismo srednju školu bez praktičnih radnih veština i bez stažiranja, ali bismo se okrenuli visokom obrazovanju kako bismo došli do više radne snage koja je angažovana na poslovima ili je spremna na njih.

Lolade Fadulu, The Atlantic

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Prizori iz rane sovjetske ere: preteča lažnih vesti


„Crvena zvezda nad Rusijom“ je naziv nove izložbe u londonskom „Tejtu“, koja nudi jedinstvenu vizuelnu istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Fiona Mekdonald za BBC istražuje kako su ove slike i prizori predočavali eru lažnih vesti, bivajući preteča danas toliko aktuelnih „dezinformacija“.

“Svi živimo u doba lažnih vesti. Ali, dezinformacije nisu izum nastao pojavom Tvitera i Jutjuba. One su korišćene i 1930-tih godina, kako bi učinile da stvarni ljudi nestanu”, rekla je kustoskinja Natalija Sidlina prilikom otvaranja nove izložbe u londonskom muzeju Tate Modern: „Crvena zvezda nad Rusijom“, izložba je ciljano lansirana na stogodišnjicu oktobarske revolucije. Fokusira se na moćni slikovni sadržaj stvoren u Rusiji i Sovjetskom Savezu između 1905. i 1955. godine – pa ipak, ono što je ovde neizbežno jeste – politika.

Značaj ovih slika danas je teško prenebregnuti. “Planiramo da se ova izložba podudara s godišnjicom Oktobarske revolucije, mada se čini kako se može lako uporediti s onim što se upravo sada odvija u svetu”, kaže za BBC Metju Gejl, upravnik „Tejt Moderna“.

Jedna od soba izložbenog prostora u kojoj se nalazi postavka „Crvena zvezda nad Rusijom“ nudi suštinski kontrast vatrometu boja i smelim grafičkim rešenjima, inače glavnih atributom ove izložbe. Po zidovima – i na stolu u centru –  rasprostrte su crno-bele fotografije. Neke od njih prikazuju šolje političkih zatvorenika upućenih u Gulag i druge radne logore, ili osuđenike na smrt tokom Velikog terora Josifa Visarionoviča Staljina; neke druge fotografije, pak, izgledaju kao bezazleni prizori – grupne fotografije radnika, ili pripravnici u državnom aparatu. Međutim, bližim uvidom u njih otkriva se da oni predstavljaju ciljne liste, preškrabane osobe ili izrezana lica izvučena sa fotografija, obeleženih bojama kao “neprijatelji naroda”.

Niz snimaka prenosi svu jezovitost tadašnjeg sleda događaja: na prvoj fotografiji vidi se Staljin okružen četvoricom svojih drugara; na narednoj, 23 godine kasnije, tri drugara su nestala; na trećoj fotografiji, Staljin stoji – sam, kao portret na razglednici. Treba reći da je prva slika s njima petoricom original, dok su preostale dve retuširane: Oni koji su pripadali unutrašnjem krugu sovjetskog lidera, a koji su vremenom jedan za drugim padali u nemilost, jednostavno bi bivali izbrisani sa zvaničnih slika: manipulacija sadržajem na fotografijama bila je ključna tehnika kojom se sovjetska istorija „prerađivala“ i doterivala, shodno raspoloženju lidera. “Danas je, takođe, ovo jedna od glavnih stvari koja nas zabrinjava – slike su veoma uverljive, ali su isto tako i vrlo manipulativne”, kaže Gejl.

Gejl povlači paralele između nekih prošlovekovnih fotografija prikazanih u ovoj postavci i mimova, koji su postali veoma popularni u ovom stoleću. “Odnos između načina na koji su cenzurisani ljudi u prošlim epohama (ne samo u SSSR) i fotosa prerađenih pomoću programa Photoshop veoma rečito govori i deluje upozoravajuće za sve nas koji pripadamo ovom dobu. Izložba pokazuje moć slike kao sugestivnog „oružja“ koje moćno deluje na posmatrače, a na neki način predstavlja deo priče koji stoji umpozadini ove istorije koju ispisujemo… upravo to, uočiti moć slika u javnom prostoru,  kao i koje vrste informacija one prenose.”

Uperi i okini

Ubedljivo manipulisanje sadržajem na fotografijama prisutno je tokom čitave izložbe – ne samo u prostoriji ispunjenoj fotografijama poprsja već i na živopisnim natpisima i litografijama. Prema Gejlu, često su upravo ovi elementi davali moć propagandnim slikama. “Prisutna je kombinacija apstrakcije i figuracije, obično (ali ne i isključivo) kroz fotomontažu, ključnu tehniku koja se intenzivno razvijala krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, kada se prepoznatljiva fotografska figura uvodila u apstraktnu kompoziciju – što je bilo lako čitljivo ali, takođe, i avangardno – imajući i danas izuzetnog uticaja s aspekta dizajna “, kaže on.

“Ovo je ključni faktor, budući da je prepoznatljivost jednog prizora  usklađen sa inače apstraktnom kompozicijom; to je ono što je preovlađivalo “, kaže on. “Čak i tokom 30-tih godina, kada je, pod Staljinom, socijalistički realizam postao jedini prihvatljivi obrazac i model, a umetnici koji u smatrani avangardistima bili pod sumnjom i lupom staljinističkog režima, i pored svega je taj način razmišljanja o kompoziciji i dalje veoma prisutan, dajući dinamiku načinu na koji su radovi proizvođeni u tom periodu.”

Slika iskorišćena za zvanični poster ove izložbe je izuzetno dobar primer. “Prikaz socijalističke emancipovane žene Adolfa Strahova uspeva da istovremeno dosegne mnogo različitih stvari”, dodaje Gejl. “U suštini je monohromatska, ali je crvena boja upotrebljena na veoma dramatičan način, pa je sa kolorističke tačke gledišta ova slika izuzetna. Poseduje onu neverovatnu grafičku komandu koja je gotovo fotografska – komunicira s predstavom koja je fundamentalna za način na koji se društvo reformisalo pod boljševicima.”

Strahovljev izbor daje slici intimističku crtu koja dominira, kao što je to prizor ženskog lica – s tim što je tom intimizmu prododata jedna epska nota i atmosfera. Ova se kombinacija nalazi u brojnim delima „Crvene zvezde nad Rusijom“, odabranim delima iz zbirke grafičkog dizajnera Dejvida Kinga. Prizori funkcionišu na ličnom nivou – oni sugerišu sovjetskim građanima da podrže komunističku ideju – spajajući je istovremeno s kolektivnim idealima.

Posmatrati svet kroz ružičaste naočare

Neke od slika na izložbi prikazuju žene. Na plakatima, kojima je SSSR zahtevala podršku naroda u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata, motiv ženskog lika bio je svesna odluka nastala iz propagandnih razloga, kaže Sidlina.

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju - komšinicu ("Fašizam - najopakije zlo za žene", 1941)

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju – komšinicu (“Fašizam – najopakije zlo za žene”, 1941)

“Na posterima nije bilo lica Staljina. Razlog? Pa, bilo je teško inspirisati ljude da uđu u borbu i umru za lidera Komunističke partije”, kaže ona. “Slika majke ili ćerke je daleko bolje funkcionisao.”

Strahovljeva slika otkriva još nešto, kaže Gejl. “Toliko se apsolutno strahotnih stvari tada dešavalo, ali, i pored svega, način na koji je u Sovjetskom Savezu uvedena ravnopravnost žena bio je u tom trenutku apsolutno pionirski u Evropi: ženama je dato pravo da glasaju, a zakonska prinuda je nalagala i njihovo opismenjavanje, potom zahtev za bespogovornu brigu o deci, ma čija bila i odakle god poticala – Sovjeti su bili onoliko idealisti koliko su ujedno bili i tirani.”

Svi radovi prikazani u „Crvenoj zvezdi nad Rusijom“ zajedno dele jedan važan aspekt idealizma – onaj idealizam koji odjekuje u umetnosti još od drevnih vremena. “Samo pogledajte ogromnu masivnu glavu Konstantina u rimskom muzeju Kapitolini kojeg je osmislio Mikelanđelo, pa ćete steći predstavu kako se istovremeno mogu savršeno uklopiti propaganda i izvanredno umetničko delo – ili tzv. kontra-reformacijski gotovo fotografski verni prikazi (trompe l’oeil) plafona u katoličkim crkvama”, kaže Gejl. “Ono što je fundamentalni noseći stub svih ovih dela jeste da su građani koji su posmatrali ove veoma neposredne prizore sticali jedno uverenje – ili su ga mogli, ako ništa drugo, steći u budućnosti – da idemo pravim putem, a da taj put ove slike verno prenose.”

Ono što je zajedničko svim ovim slikama je da je u njihovoj kompoziciji prisutna neka vrsta „religioznosti“. Prema Gejlu, ovaj vizuelni jezik “počinje sa populacijom koja je mahom nepismena, i stoga se oslanjajući na slikovni sadržaj, a onda taj sadržaj postaje ikonografija koja se ponavlja u svim prilikama”. Kao primer je uzeo brojne portrete Vladimira Iljiča Lenjina. “Kada pogledate način na koji je prikazan, ima recimo šest različitih položaja Lenjina, a tih šest poza na neki način postaju „vizuelni rečnik“ koji – koliko god on izgledao ili ne izgledao kao stvarna osoba – postaje prepoznatljiv: hrišćanska ikonografija funkcioniše na isti način.”

Ovo je pristup koji omogućava da slike umetnika da prodru kroz čitavu populaciju, zajedno sa propagandnim sredstvima poput “agitprop vozova” koji su, ukrašeni muralima, putovali kroz Sovjetski Savez, šireći informacije pomoću pamfleta, filmova i nastupa javnih govornika. “Umetnici koji su svoj rad zasnivali na podršci režima nisu videli umetnost kao nešto što i dalje treba da poseduje neki ekskluzivitet, već pre kao nešto što bi trebalo biti namenjeno svim ljudima”, kaže Gejl.

Ulična umetnost

“Stvaranje sovjetske umetnosti je na prvom mestu pretpostavljalo da svoje umetničke programe iznesu iz galerije na ulice. Prošavši kroz uzbuđenja ruske apstrakcije i konstruktivizma, ljudi poput Aleksandra Rodčenka i El Lisicki su se trudili da umetnička dela postanu široko dostupna građanima preko uličnih plakata, na železničkim stanicama, stavljajući ih na agitprop vozove, u novinama i časopisima.”

To su učinili na prekretnici u umetnosti. “Vkhutemas, moskovska umetnička škola je u svojoj u suštini bila posvećena onome što su nazvali „produktivističkim pristupom“: dizajniranjem u određene svrhe, a ne samo zarad estetskog uživanja, što je zapravo bilo izjednačavanje sovjetskih umetničkih imperativa s onim što se istovremeno dešavalo u nemačkom  Bauhausu.”

U Sovjetskom Savezu je možda ključna svrha umetnosti bila u prenošenju partijskih poruka – poruka koje bi se, prema Gejlu, mogle “radikalno i neočekivano menjati, preokretati, smenjivati… ljudi koji su do nekog trenutka bili na vlasti iznenada bi pali sa svojih pozicija, te su, na neki način, oni morali biti uklonjeni i iz javne sfere. Dakle, izbacivanje ljudskih lica sa fotografija na neverovatno zlokoban način svedoči o moći koju ima slika, ali i o važnosti politike kao pokretača koji stoji iza proizvodnje ovog materijala. “Ove promene i preokreti su primenjivani kako na političarima tako i na samim umetnicima: Gustav Klutsis – koji je koristio fotomontažu u politički koncipiranim plakatima i uličnim eksponatima – uhapšen je 1938. pod lažnim optužbama i potom pogubljen. Njegova supruga, Valentina Kulagina, takođe umetnica, naknadno je obeležena od strane vlasti kao “narodni neprijatelj” uz zabranu da zvanično nastupa.

I dok su slike prikazane na izložbi „Crvena zvezda nad Rusijom“ i danas veoma upečatljive, a njihovo se dizajnersko nasleđe još uvek oseća, treba primetiti da ti prikazi nisu nužno stvarani kao umetnička dela. “Jasno je da su avangardni umetnici koji su bili u srcu većine aktivnosti krajem dvadesetih i tridesetih godina u Rusiji samosvesno proizvodili propagandu”, kaže Gejl. Mi možemo ceniti umetničke pokrete koji su oblikovali ovu vizuelnu kulturu – ali politika nikada nije bila daleko od umetnosti – naprotiv. Kako je Sidlina rekla na otvaranju izložbe, “ovo nad podseća na svu odgovornost i moć koju je slika, kroz istoriju, uvek posedovala”.

Fiona Macdonald, BBC

Večerati sam… u svetu hiperkompeticije


Poslednje četiri godine u Njujorku sam uglavnom bio sam i najmanje 400 puta sam sâm izašao na večeru, pa mi to daje pravo na mišljenje o tome kako najbolje organizovati takve izlaske i o tome šta nam oni otkrivaju o svetu u kome živimo. Nedavno sam pročitao da je to grad sa najvećim brojem mesta u restoranima rezervisanih za goste samce. To nije slučajno i čini mi se da taj broj u poslednje vreme raste.

Šta su prednosti izlaska na večeru bez društva? Prvo, one očigledne: možete sami odlučiti kada i gde ćete izaći; ne morate da razmišljate o tome kako ćete podeliti račun; možete da ostanete koliko god želite. Takođe, dosta ćete naučiti o ljudima sa kojima živite. U svakodnevnom životu smo previše zauzeti da bismo obratili pažnju na okruženje: podzemna železnica, radno mesto, kolege, prijatelji približno istih godina, to je sve što poznajemo. Kada večerate sami, nemate šta da radite osim da posmatrate ljude oko sebe i slušate njihove razgovore. Primećujete njihov govor tela, koliko im je ugodno ili neugodno u društvu u kome se nalaze, da li muškarci zaista pričaju više nego žene, ko se hvali, a ko ćuti, ko na kraju plaća račun. Čujete njihove razgovore: pritužbe na posao, planove, političke stavove, ljubavne jade. Postoje i negativne prednosti: ne morate da trpite dosadne sabesednike ili da se pretvarate da vas zanimaju teme za koje nemate interesovanja.

Šta su nedostaci? Ta saznanja su uvek fragmentarna i posredovana. Saznajete ponešto, ali ne iz direktnog izlaganja o događajima, već iz delića razgovora koje čujete usput i moguće je da ih niste dobro razumeli. Tako nećete upoznati nove ljude, a oni koje srećete (barmeni) nalaze se tu po službenoj dužnosti i plaćeni su da vas slušaju i služe.

Pitate se šta nam takvi izlasci mogu reći o načinu na koji živimo? Verujem (prilično neoriginalno) da je život u jednočlanom domaćinstvu posledica raspada tradicionalne porodice i veza u zajednici. Tom trendu doprinosi pokretljivost radne snage i podstiču ga viši dohoci. Ipak, rekao bih da u načelu ne primećujemo koliko mu doprinose hiperkompeticija i sve izraženija komodifikacija naših života.

Hiperkompeticija postavlja visoke zahteve u pogledu vremena i energije. Kako se uvećava broj ljudi sa kojima se nadmećemo, ne samo da imamo sve manje vremena, već postajemo i svesniji da svaki čin, svaka reč, svaki komentar moraju biti dobro odmereni i kontrolisani da jednoga dana ne bi bili upotrebljeni protiv nas. Samoća je dobrodošao trenutak opuštanja i odmora od pritiska da se prikažemo u najboljem svetlu i projektujemo sliku koju zahteva naš javni ili poslovni život.

Intenziviranje komodifikacije znači da veliki delovi našeg ličnog prostora i privatnih projekata postaju potencijalni generator prihoda. Rođendanske zabave, proslave jubileja, izlazak u pozorište, sve su to prilike za susrete sa ljudima koji bi mogli biti korisni kao deo naše socijalne mreže. (Muzeji otvoreno reklamiraju otvaranja izložbi kao prilike za povezivanje.) Naši „mrtvi kapitali“, privatno vreme i kuće, postaju mogućnost za komercijalizaciju: možemo taksirati svojim kolima ili iznajmljivati stan za novac.

Da li je život u kome se ljudi „sami kuglaju“, sami jedu, sami vežbaju, sami odlaze na koncerte i sami žive naš konačni cilj? Rekao bih da jeste. Prosečna veličina domaćinstva opada sa rastom dohotka. Ne samo da bogatije zemlje imaju niže (ili negativne) stope rasta stanovništva, već su im i domaćinstva manja. Konačni cilj je da živimo u svetu u kome će svako domaćinstvo činiti jedna osoba. Danska, Norveška i Nemačka su taj cilj gotovo ostvarile: prosečna veličina njihovih domaćinstava je 2,2 (Senegal i Mali imaju prosečna domaćinstva sa 9,1 i 9,5 članova). Japan ostvaruje viziju društva ultrakompeticije i usamljenosti.

Ne treba da nas iznenađuju takvi ishodi. Život u zajednici sa drugima uvek je imao određene ekonomske prednosti: troškovi su manji kada se podele; deca su nam potrebna da nam pomažu u starosti, a supružnici da plaćaju deo računa. Ali sa rastom prihoda i udela radno angažovanog stanovništva možemo priuštiti sebi skuplje komunalije i osigurati prijatnu starost u udobnom staračkom domu (kakve danas svuda reklamiraju). Naša deca (ako ih imamo) nalaziće se previše daleko, tamo gde ih odnesu hiperkompeticija i ponuda poslova, da bi se starala o nama.

Biti sam, to je naša želja ali i odgovor na svet kompeticije, komodifikacije i rastućeg dohotka. To novi svet u nastanku ne čini distopijom. Biće to Utopija, ali sa neobičnim obrtom:

„To neće biti planetarni koncentracioni logor, jer u njemu neće biti zverstava. Neće izgledati umobolno, jer će sve biti uređeno, a sjaj metala i stakla će sakriti sve tragove ljudskih strasti. Nećemo imati šta da izgubimo, niti dobijemo. Naši najdublji instinkti i najskrivenije strasti biće analizirani, publikovani i eksploatisani. Nagrada će biti ispunjenje svih želja. A najveći luksuz u tom društvu tehničke nužnosti biće bonus bespredmetnog revolta i osmeha pokornosti“ (Jacques Ellul, Tehnološko društvo, 1954).

Branko Milanović, Global Inequality, 02.11.2017.

Peščanik.net, 11.11.2017.

Glumci-najamnici: varka veća od života


Kako unajmiti lažne prijatelje i porodicu?

U Japanu možete platiti glumcu kako biste ga predstavili kao svog rođaka, supružnika, kolegu ili bilo koju vrstu poznanika-poslovnog partnera itd.

Novac možda ne može da (baš uvek) kupi ljubav, ali u Japanu svakako da je njim moguće kupiti prikaz i predstavu ljubavi: A u Japanu je – kao što naglašava Iši Juiči (Ishii Yuichi) – predstava o nečemu praktično najvažnija stvar. Kao čovek čiji posao podrazumeva transformaciju u druge osobe, Juiči jako dobro zna o čemu priča. Ovog lepog i šarmantnog 36-godišnjaka svakodnevno zovu da predstavlja nečijeg najboljeg prijatelja, nečijeg muža, oca, ili čak ožalošćenog na vašoj sahrani.

Njegova osam godina stara kompanija „Porodična romansa“ pruža profesionalnim glumcima priliku da odigraju svaku svoju ulogu u privatnim životima svojih klijenata. Sa rastućim brojem zaposlenih – Juiči zapošljava preko 800 glumaca, od dojenčadi do starih ljudi, ova je firma ponosna jer je u stanju da obezbedi surogat za skoro svaku moguću situaciju.

Juiči veruje da „Porodična romansa“ pomaže ljudima da se nose sa nepodnošljivim odsustvom drugih pored sebe, ili uočljivim nedostacima u svojim životima. U društvu koje je sve izolovanije i podložno sve snažnijim društvenim normama, glavni izvršni direktor ove firme predviđa eksponencijalni rast poslovanja svoje kao i firmi nalik njegovoj, s obzirom na to da ljudska interakcija i veza „à la carte“ tj po narudžbini postaje nova norma.

Rok Moren (Roc Morin), novinar iz San Franciska i autor Svetskog atlasa snova nedavno se s Juičijem sreo u kafiću na periferiji Tokija kako bi s njim razgovarao o ovoj nadasve neobičnoj profesiji i o tome šta znači moto kompanije “Više od stvarnog” – koji neodoljivo podseća na slogane iz kultnog filma Blade Runner, u nekom budućem svetu gde androidi prave  društvo ljudima, tešeći ih, zabavljajući, pomažući im i pružajući podršku bićima od krvi i mesa onda kada im je potrebna.

Roc Morin: Samo da odmah razjasnimo, došli ste danas na intervju kao nepatvoreni vi, ne glumeći neku od vaših profesionalnih uloga, zar ne?

Ishii Yuichi: Da, u ovom trenutku ovo sam samo ja.

Morin: Koja je bila vaša prva uloga?

Yuichi: Bila je to uloga prijatelja samohrane majke koja je imala sina. Pokušavao je da se upiše u privatnu školu, ali su ga odbili isključivo zato što nije imao oca. Hteo sam da osporim nepoštenost japanskog društva, pa sam se postavio kao njegov otac.

Morin: Da li ste uspeli u tome?

Yuichi: Ne u toj situaciji. Ipak, ona je inspirisala ideju za osnivanje ovog posla.

Morin: Kada ste postigli svoj prvi uspeh?

Yuichi: Glumio sam oca jednoj devojčici od  12 godina sa samohranom majkom. Devojka je bila maltretirana zato što nije imala tatu, pa me je majka iznajmila. Od tada sam se ponašao kao njen otac. Ja sam jedini pravi otac kojeg zna.

Morin: I ta situacija još uvek traje?

Yuichi: Da, viđam je već osam godina. Upravo je završila srednju školu.

Morin: Da li shvata da niste njen pravi otac?

Yuichi: Ne, majka joj nije rekla.

Morin: Kako mislite da bi se osećala ako bi ikad otkrila istinu?

Yuichi: Mislim da bi bila šokirana. Ako kojim srećnim slučajem klijent nikad ne otkrije istinu, moram nastaviti ulogu na neodređeni vremenski period. Ako se ćerka bude udala, moram da se ponašam kao otac na tom venčanju, a onda moram biti i deda njenoj deci. Uvek, dakle, pitam svakog svog klijenta: “Da li ste spremni da i nadalje održavate ovu laž?” To je najvažniji problem s kojim se naša kompanija susreće.

Morin: Znači, mogli biste biti uključeni u ovu ulogu s njom do kraja života?

Yuichi: Postoji i taj rizik, da bi jednog dana ta devojka mogla otkriti istinu. U ovoj kompaniji, jedan glumac može raditi samo sa pet porodica (tj ličnosti) istovremeno. To je pravilo. Ne radi se tu samo o problemu održavanja privatnosti tajnosti. Klijent uvek traži idealnog muža, idealnog oca. Ovakve su uloge veoma teške za održavanje na duge staze, i zato ne smemo preopteretiti naše zaposlene jer bi moglo doći do „pucanja“ i srozavanja kvaliteta..

Morin: Kako u svojoj roli koju igrate uspostavljate ono što treba da predstavlja idealnog muža ili oca?

Yuichi: Postoji formular za narudžbinu gde su navedene sve moguće preference koje klijent zahteva: frizura, naočare, brada, vrsta stila u oblačenju … Da li vam se sviđa klasičan stil ili opuštenija varijanta? Da li lik iz narudžbine treba da bude ljubazan ili krut? Kada pristigne „na scenu“ tj na mesto događaja, treba li da bude pričljiv ili umoran od dugog dana na poslu?

Morin: Šta je majka koju ste spomenuli prethodno tražila od vas?

Yuichi: Želela je da otac bude ljubazan, veoma ljubazan. Nikada ne bi smeo da povisi ton. Želela je oca koji bi njenoj kćerki mogao da pruži mudar savet.

Morin: Kako ste stvarali tu osobu?

Yuichi: U svom stvarnom životu, nisam oženjen. Nemam decu. Stoga, u početku nisam uspevao da u sebi pronađem onu vrstu oca koju ta majka od mene želi da budem. Tako sam rešio da pogledam veći broj filmova o očevima, pa sam „kultivisao“ svoju očinsku figuru upravo kroz filmove.

Morin: Možete li opisati neke sesije s vašom lažnom kćerkom?

Yuichi: Ponekad jedemo zajedno. Zajedno smo posećivali tematske parkove, poput Diznilenda. Jednom mesečno idemo u šoping do čuvenog centra za zabavu, Harađukua. Majka plaća oko 20.000 jena za četiri sata, plus dodatne troškove. To je oko 200 dolara.

Morin: Kakva je vaša priča koja vas pri tim susretima pokriva?

Yuichi: Rekao sam joj da imam svoju porodicu i da je to razlog što ne mogu da je viđam često.

Morin: Šta se desilo s njenim pravim ocem?

Yuichi: To čak ne zna ni njena majka. Bilo je dosta fizičkog nasilja. Razveli su se, i to je bio kraj za ovaj bračni par.

Morin: Da li ste preuzeli njegovo ime?

Yuichi: Da, koristim ime oca – njegovo ime i prezime.

Morin: Kako se nosite sa situacijama kada je njena ćerka tog dana ljuta ili tužna?

Yuichi: Nikad ne podižem glas, bez obzira na sve. To je u opisu specifikacija za ovu rolu. Devojka je takođe bila maltretirana, ako se sećate, tako da je njena osećanja mogu veoma uznemiriti. Bilo je kod nje i faze buntovništva tokom njenih u tinejdžerskih dana. Imala je ponekad poteškoća i sa svojom majkom. Međutim, kada je sa mnom, uvek me na kraju pita: “Zašto baš sada moraš da odeš?” Taj trenutak nije baš prijatan, ali je ovakva emocija više nego razumljiva.

Morin: Da li vas voli?

Yuichi: Da. Lako je osetiti njenu ljubav. Priča mi o svom odnosu s majkom, sa mnom deli svoja najdelikatnija osećanja, i otvara se.

Morin: Da li se neki aspekt vašeg pravog ja ponekad „izlije“ u ulogu koju igrate?

Yuichi: Ne dozvoljavam to jer bih u suprotnom postao nepotrebno svestan sebe, a ne svoje uloge koju treba da odigram.

Morin: Da li ponekad osećate kao da imate nekakvu odgovornost za njenu ćerku, zbog vaše povezanosti?

Yuichi: Sve zavisi od situacije, uvek je drugačije. Težina situacije uvek varira, ali gde god da odem na posao, osećam uvek istu stvar – odgovornost da odradim pravu stvar na pravi način.

Morin: Kada radite, da li je to uvek čista gluma, i da li osećanja ikada postanu stvarna?

Yuichi: Ovo je posao. Neću biti njen otac 24 sata 365 dana godišnje. Naši termini su planirani i vremenski ograničeni. Kada sam u ulozi njenog oca, stvarno ne osećam da je volim, ali kada se sesija završi a ja moram da idem, osećam se pomalo tužno. Deca ponekad plaču, pitaju me: “Zašto moraš da odeš?” U tim slučajevima, jako mi je žao što sam ih obmanuo – osećam ogromnu krivicu zbog toga. Postoje i oni trenuci, kada završim sa poslom i vratim se kući, kada sednem da gledam TV. Tada sebe uhvatim u čudnoj situaciji… pitam se:  “Hej, da li si ovo sada onaj pravi ti, ili si glumac koji igra ulogu?”

Morin: Kakav je vaš odgovor na to pitanje?

Yuichi: Mislim da nemam odgovor. Osoba koja je nekad bila ja – da li je ona sada taj neki „istinski ja“? Znam da je uobičajeno da se glumci tako osećaju. Ako ste stvarno dobar glumac – ako ste stalno i intenzivno uskačete u uloge i iskačete iz njih – neminovno je da se osećate veoma uznemirujuće.

Morin: Kada se najviše osećate da ste to vi, a ne deo neke vaše uloge?

Yuichi: Kada sam sa svojom porodicom, mojom pravom porodicom. Strašno je kada se obrete sami, bilo gde, i onda samo pomislite: “Da li sam to zaista ja, u ovom trenutku?” Unutrašnji monolozi mogu biti teški.

Morin: Kako znate da vaša porodica nije angažovana?

Yuichi: Ha, to je dobro pitanje! To niko ne zna.

Morin: Imam projekat koji se bavi sakupljanjem tuđih snova, a uobičajena tema ljudskih snova je, po mom iskustvu – posao. Da li vi sanjate o svom poslu?

Yuichi: Sanjam o svom klijentu – kada ona plače jer moram da odem. To je vrlo emotivna situacija.

Morin: Kako se san razlikuje od stvarnosti?

Yuichi: Ponekad joj, u snu, kažem istinu.

Morin: Šta joj tada kažete?

Yuichi: Kažem: “Žao mi je. Ja sam član korporacije „Porodična romansa“. Nisam tvoj pravi otac.” Tačno u trenutku pre nego što zausti da mi odgovori – probudim se. Preplašen sam od odgovora, pa se taj san odmah prekida.

Morin: Da li ste ikada bili neko drugi u vašim snovima?

Yuichi: U japanskoj poslovnoj kulturi postoji situacija u kojoj morate da se susretnete s nadređenima u kompaniji i kažete im kako duboko žalite zbog onoga što ste učinili, a potom sledi beskonačni niz dubokih naklona, kao vid isprike. Povremeno sanjam o tome.

Morin: Kako to funkcioniše kada ste angažovani da to isto uradite u stvarnom životu?

Yuichi: Kada dođe do takvog slučaja, obično treba da pravim društvo gospodinu koji provodi čitav dan na poslu i radi jako naporno – a koji je napravio neku grešku. Uzimam identitet takvog zaposlenika i onda nastupam sa izuzetno intenzivnom ceremonijom izvinjavanja zbog svoje greške. Da li ste videli kako ovde u Japanu pokazujemo da nam je izuzetno žao? Spustimo se na pod kolenima i rukama. Vaše ruke moraju da drhte. Dakle, moj klijent stoji sa strane – onaj ko je zapravo napravio grešku a koji me je unajmio da se izvinjavam umesto njega – a ja se prostrem po podu, puzim i okrećem dok šef, zajapuren i crvenog lica, stoji sa strane, dere se, psuje i proklinje me. Ponekad se pitam: “Da li stvarno radim ovaj posao?”

Morin: Šta tada osećate?

Yuichi: Izuzetno mi je neprijatno. Govorim sebi: “Pa ja sam nevin!” Imam strahovitu želju da ukažem na stvarnog krivca i viknem: “On je to učinio!”

Morin: Da li ste ikada bili angažovani da se izvinite u drugim situacijama?

Yuichi: Da, ponekad se to događa u međuljudskim odnosima. Zamislite da postoji bračni par, a supruga vara muža. Kada dođe do toga i muž otkrije, on često zahteva da se sukobi sa drugim čovekom, onim s kim ga je supruga varala. Naravno, ovo je teško organizovati, jer je uobičajeno da se klonite ovakkvih graničnih situacija. U tom slučaju, ja dolazim kod njega – na izvestan način.

Morin: Šta se onda dešava?

Yuichi: Naša kompanija ima priručnik koji koriste svi zaposleni u svim situacijama. Koristimo psihološke metode kako bismo odredili optimalni ishod. U ovom slučaju, standardna taktika je da učinim da izgledam kao jakuza [gangster]. Obično dolazim sa njegovom suprugom, a njen suprug je tamo, i odjednom ću mu se samo pokloniti i duboko mu se izvinjavati. Muž bi me obično besno kritikovao, ali neće ići dalje od toga i na mene fizički nasrnuti jer sam mu se prikazao kao jakuza.

Morin: Koliko sam shvatio, radite i u ulozi dečka. Možete li opisati to iskustvo?

Yuichi: Ti klijenti su obično starije dame. Ranije su to bile žene u svojim pedesetim godinama, ali sada ih ima koje su tek u 30-tim.

Morin: Da li te veze uključuju seksualne odnose ili su platonske?

Yuichi: U pitanju je susret. Ne radi se o seksualnim odnosima, iako ima i žena koje su to očekivale. Generalno, žene samo žele da se zabave sa mlađim muškarcem. Žene žele da se ponovo osete mlade.

Morin: Zašto mislite da vas žene unajmljuju?

Yuichi: Žene obično kažu da se u stvarnoj vezi poverenje ostvaruje polako. Potrebno je nekoliko godina da bi se stvorila snažna veza. Njima to neretko donosi dosta problema i razočarenja. Zamislite da investirate pet godina u građenje veze sa nekim ko vas potom napusti. Zato je naprosto lakše zakazati dva sata nedeljno kako bi stupili u interakciju sa idealnim dečkom. Nema sukoba, nema ljubomore, nema loših vibracija. Sve je savršeno.

Morin: Bili ste na toliko mnogo lažnih, „ljubavnih“ sastanaka – kako je to kada u svom ličnom životu, idete na pravi sastanak s nekim?

Yuichi: Trenutno nemam pravu devojku. Prava veza podseća na posao. Izgleda kao da se brinete o stvarnoj osobi.

Morin: Planirate li da jednog dana osnujete svoju porodicu?

Yuichi: Iskreno, malo mi je toga dosta, barem u ovom trenutku. Dosta mi je porodice, osećam da ima toliko toga što treba srediti. Ponekad, klijent traži da budem tamo u sobi dok se porađa. Jednom je klijent bila trudna žena, a umesto svojih roditelja želela je da ja budem tamo. Otišao sam. Neke žene mi predlažu te stvari, i mada ih odbijam teško mi je da im kažem ne.

Morin: Zašto?

Yuichi: Mnoge žene kažu: “Želim da se udam za tebe”, a ja im po običaju odgovorim: “Zaljubljeni ste u – porudžbinu. To nisam ja, već uloga koju priželjkujete od mene. “Ako bih se oženio takvom ženom koja je zaljubljena  izmaštanu verziju neke od mojih uloga, morao bih da nastavim s takvom glumom. Uz to, ima žena koje su zaista divne, ali duša koju imam kada sam s njima nije moja prava duša. Tako da je odgovor: ne. Ne mogu biti sa klijentkinjom, ne bih.

Morin: Da li biste ikada voleli da samog sebe igrate kao ulogu?

Yuichi: Volim da igram brižnog oca. Da se igram sa decom, čak i kad sam umoran. Veoma je teško kada ste iscrpljeni, ali se i dalje pojavljujete i pokušavate da stvorite srećnu atmosferu. Prema takvoj vrsti očinske figure gajim divljenje –  čak i kada ne glumim neku od uloga.

Morin: Koja je vaša omiljena uloga?

Yuichi: Ne dešava se često, ali postoje slučajevi kada preuzimam ulogu mladoženje. Postoje situacije u kojima roditelji vrše pritisak na ćerku da se uda – ako je lezbijka, na primer. Dakle, oni aranžiraju čitavo venčanje, i to lažno venčanje, na kojem su svi učesnici glumci – izuzev roditelja te devojke. Prijatelji i svi ostali su – lažni. Sve zvanice s moje strane su lažne. Pedeset lažnih ljudi pretvara se da su stvarne zvanice. Cena je dva miliona jena, za sve.

Morin: Koliko puta ste se, u ulozi mladoženje, ženili?

Yuichi: Tri puta.

Morin: A neveste – više ih nikada niste videli?

Yuichi: Ne, nikada se ponovo ne sretnemo.

Morin: Da li neveste nekad postanu emocionalne – udati se za potpunog stranca?

Yuichi: Žene obično ne vole da mi pokazuju emocije, ali ih ja sam ponekad osetim. Tokom lažnih venčanja, svi sa moje strane su moji saradnici iz firme, i svi se vesele zbog mene, iako je u pitanju inscenacija. Dakle, postoji trenutak kada sve to izgleda veoma stvarno, a mi kao glumci sebi ipak dopustimo malo opuštanje, samo do izvesne mere.

Morin: Zašto mislite da ovakav posao posebno dobro uspeva u Japanu?

Yuichi: Japanci nisu ekspresivni, ne vole da pokazuju emocije niti javno izražavaju misli. Među nama postoji nedostatak komunikacije. U razgovoru ne izražavamo sebe, naše mišljenje, naše emocije. Drugi dolaze na prvo mesto, pre vaših sopstvenih želja. I porodice se takođe smanjuju. Nekada su bile veće. A sada jedemo sami.

Morin: Kakve su vaše prognoze za budućnost vašeg biznisa?

Yuichi: Potražnja se povećava. Više ljudi, na primer, želi da im pomognemo kako bi zadobili popularnost na društvenim medijima. Nedavno smo imali jednog čoveka koji je platio ogromnu sumu da bi sa pet naših zaposlenika samo odleteo do Las Vegasa kako bi se fotografisao s njima… a sliku potom okačio na – Fejsbuk.

Morin: Da li ste vi ili vaši zaposleni angažovali glumce, vaše kolege u svom privatnom životu?

Yuichi: Događa se. Na primer, neki zaposleni angažuju glumce da bi ih hvalili u prisustvu ljudi koje žele da impresioniraju. Čak i ja lčno, kada držim seminare, ponekad angažujem svoje kolege kako bi svojim klicanjem podstakli publiku.

Morin: Da li su svi na svetu zamenljivi?

Yuichi: Ovo je vrlo dobro pitanje. Nisam siguran. Bio je jedan slučaj, muškarac, u svojim 60-im godinama. Žena mu je umrla, i želeo je da naruči njenu „kopiju“. Obezbedili smo mu to.

Morin: Da li je tu glumicu zvao imenom svoje pokojne supruge?

Yuichi: Da, oslovljavao ju je imenom pokojnice, i želeo je da ga ona zove nadimkom koji mu je dala njegova pokojna žena. Zvala ga je Otōsan – što znači otac. U Japanu je prilično čest slučaj oslovljavati supruga sa „oče“, čak i ako ste mu – žena.

Morin: Da li je glumica imala iste uspomene kao njegova pokojna žena?

Yuichi: Postoje određene uspomene, da. Postoji prazan list, formular zahteva, a klijent na njemu ispiše listu onih sećanja koja želi da mu evociramo.

Morin: Kada vaši zaposleni imitiraju snažnu emocionalnu vezu – da li je ponekad predstavlja problem ukoliko se previše emocionalno vežu sa svojim klijentima?

Yuichi: Privrženost jeste problem. Dakle, postoje pravila. Ne mogu se deliti lične kontakt-informacije. Ako je scenario takav da su u njemu dečko ili devojka, oni ne mogu biti sami u sobi. Mogu se držati ruke, ali se ne mogu zagrliti. Nema ljubljenja. Nema seksa.

Morin: Šta vašu kompaniju čini drugačijom od konkurencije?

Yuichi: Imamo ogroman spektar zaposlenih i njihovu posvećenost stvaranju iskustva koje prevazilazi stvarnost. Zato je naš moto “više nego stvarno”. Nedavno smo imali slučaj gde je umirao čovek koji je želi da vidi svog unuka, ali je problem bio u tome što se unuk još nije rodio. Bilo je prerano za unuka, a prekasno za dedu. Zato je njegova ćerka od nas iznajmila novorođenče na jedan dan.

Morin: Šta znači biti “više od stvarnog”?

Yuichi: Znači da imate manje briga. Da imate manje nesporazuma i sukoba. Da naši klijenti mogu očekivati bolje rezultate nego u stvarnim okolnostima.

Morin: Nudite li savršen oblik realnosti?

Yuichi: Pa, onaj oblik koji je idealniji od postojećeg. Čistiji.

Morin: Postoje li neki zahtevi koje ste odbili?

Yuichi: Osim ako se ne radi o zločinu ili kriminalnim radnjama, prihvatićemo svaki zahtev. Neki ljudi sa anoreksijom, na primer, žele da posmatraju ljude spremne da pred njima gurmanski jedu. U tome nalaze olakšanje, gledajući osobe koje obilno jedu. Ispunjavamo i takve želje.

Morin: Šta za vas znači reč “stvarno”?

Yuichi: Verujem da je termin “stvaran” pogrešan. Uzmimo, recimo, Fejsbuk. Da li je on stvaran? Čak i kada ljudi na slikama nisu plaćeni da bi se pojavili na njima, skoro sve su scene i slike aranžirane do te mere da teško da uopšte ima nekog značaja da li se na njima pojavljuju autentični ili iznajmljeni likovi.

Morin: Da li verujete da je koncept “stvarnosti” prestao da važi?

Yuichi: Verujem da je svet uvek nepravičan, a moj posao postoji upravo zbog te nepravde, da bi je makar ublažio.

Morin: Vi, dakle, ispravljate nepravdu?

Yuichi: Ženi koja ima dečka nije potrebno da unajmi momka. Čovek sa ocem ne mora da angažuje oca. Ovde se radi o postizanju društvene ravnoteže. Da svako dobije i ima ono što je društveno prihvatljiva norma – makar na tren, na sat ili dva.

Morin: Da li je moguće zauvek izbegavati istinu?

Yuichi: Istina na kraju mora da izađe na videlo. Sreća nije beskrajna, ali to ne znači da je kao takva – privremena – bez ikakve vrednosti. Dete je imalo oca onda kada joj je bio najviše potreban. Možda je to bio kratak period i sada je, nakon izvesnog niza godina, došao trenutak kada bi mogla saznati istinu. Ali, u ono doba odrastanja, u najosetljivijem trenutku, imala je značajno iskustvo podrške od strane „oca“ – mene.

Morin: U svom ličnom životu, šta je to što želite a što nemate?

Yuichi: Ništa više ne želim. Upoznao sam toliko klijenata. Igrao sam toliko uloga sa njima. Radim svoj posao, a njihovi snovi se ostvaruju. Na taj način se ostvaruju i moji snovi. Već samim tim što sam im potreban, osećam se ispunjeno.

Šta je toliko loše oko nepotizma? Naša predubeđenja


Čitaoci neretko drže do stava da su porodične veze u biznisu isto što i nezaslužen dobitak, nepravične i nezdrave po privredu, piše Kris Bodener za magazin The Atlantic.

Moj kolega Joe Pinsker nedavno je uputio na studiju koja ispituje stepen do kojeg američki očevi obezbeđuju svojoj deci da uspeju na tržištu rada:

Počevši od svojih prvih poslova još kao tinejdžeri, profesionalni život Amerikanaca je umnogome povezan sa roditeljima: Prema podacima uzetih popisom Američkog zavoda za statistiku, 22 odsto radno sposobnih muškaraca u Sjedinjenim Državama, čiji su očevi bili prisutni tokom njihovog odrastanja i tinejdžerskih godina, vremenom će, kako napune 30-tu godinu, zaposliti isti poslodavac koji je svojevremeno zaposlio i njihove tate.

Treba li samo slegnuti ramenima na ovu statistiku

Mnogo buke oko takoreći ničega. Ovaj podatak čak ni ne dokazuje da su ova deca okončala svoje karijere na istom profesionalnom polju gde su to uradili i njihovi roditelji, a kamoli u istoj kompaniji, kako su to činile njihove tate. Zbog načina na koji je formulisan, taj je posao mogao biti samo njihov početni posao, ili čak samo letnji posao od par meseci.

Naprosto je tako: zaista ima smisla da neka deca iskreno žele da odrastu „kako bi postala kao tata.”  S obzirom na tu činjenicu (kao i preuveličanu prirodu tih podataka), ovo jedva da izgleda šokantno ili zabrinjavajuće. Pa, šta bi onda trebalo da bude ta brojka oko „nepotističkog zapošljavanja“?

Ovaj članak čak ni ne pokušava da odgovori na pitanje, koji se nalazi u samom naslovu.

Osim toga, siguran sam da je ova brojka „nasleđenih poslova i zanimanja“ daleko niža nego što je to bila pre sto godina.

Evo citata iz knjige Adama Belouza „U slavu nepotizma“ (In Praise of Nepotism, Adam Bellows, 2003):

Sve do posleratnog procvata obrazovanja, koji je nastupio istovremeno kada i bejbi-bum, većina dece tj potomaka gazila je stopama svojih roditelja, bez obzira na ekonomski status, pol, životne aspiracije itd.”

Posleratni ekonomski bum je rezultirao velikom ekspanzijom srednje klase praćene revolucijom u ljudskim, građanskim, rodnim  i pravima manjina, oslobađajući neograničeni individualizam i uz rastući talas slabljenja porodice kao dotadašnje ikoničke vrednosti. Mnoge nove društvene i interesne grupe ušle su u politiku, a istinska raznolikost američkog društva se po prvi put odrazila u javnim poslovima. Ipak, izgleda da klatno sada zamahuje u suprotnom smeru; dinastičke tendencije, dugo povezivane s prezrenom belačkom anglosaksonskom protestantskom (WASP) elitom, ponovo su se pojavile.

Većina debata zamagljena je spojem tri srodne mada različite stvari: 1. očiglednim nepotizmom (vlasnici biznisa koji zapošljavaju članove porodice), 2. nepotističkim umrežavanjem (roditelji, dobro povezani sa drugim uticajnim osobama, pomažu svojoj deci da se obezbede putem prijatelja i važnih kontakata) ili, jednostavno, 3. klasnim privilegijama (kada dobronamerni roditelji obezbeđuju svojoj deci obrazovanje i društveni kapital tj ključne poslovne veze koje im pomažu da lakše od drugih ovladaju nekim poslom ili profesijom).

Abraham_Franklin se fokusira na drugu stvar u vezi nepotizma:

“Pitanje glasi: da li je, opšte uzev, ovaj nepotistički sistem prihvatljiv ili je nešto čemu se treba odupreti i ukloniti?” Ovaj “nepotizam” je nešto što je hvale vredno! Hvala bogu jer još uvek postoje takvi očevi koji se dovoljno revnosno angažuju zarad dobra svoje dece, ne bi li im preneli svoja znanja i interesovanja. Ovo me odmah podseti na nekakve čudake koji umišljaju kako je nepravedno što neki roditelji pre spavanja čitaju priče svojoj deci.

Tata Erika Vanderhofa je takođe bio angažovan:

Radio sam za svog oca tokom dve letnje sezone – odmah nakon srednje škole, a onda i tokom koledža – kao „kancelarijski majmun“ u njegovoj advokatskoj kancelariji, radeći ono što radi svaki pripravnik-advokat tokom svoje prve godine stažiranja – beskonačno kuckajući na tastaturi. Koliko je onih čije je prvo iskustvo na radnom mestu u stvari deo porodičnog posla? To, ipak ne znači da to radno mesto na koje su došli automatski postaje i njihova karijera. Argument da je ovaj “nepotizam” loš, ne samo što je užasno preširok i uopšten, već i banalno očigledan, skoro neupitan…“

[Na pitanje šta trenutno radi i kakva mu je karijera, Erik odgovara: “Radim istrage na dojave uzbunjivača i kršenja ljudskih prava kako u upravnim postupcima tako i kroz javne politike. Dakle, bavim se onom vrstom pravnih aktivnosti koje u pozadini imaju društveni angažman, socijalni rad i specijalno obrazovanje.”]

Grafikon iz studije Američkog zavoda za statistiku pokazuje kako je nepotizam najveći među tinejdžerima:

Kriten8 takođe komentariše kako nepotizam može posredno unaprediti karijeru:

Početnički poslovi su takođe važni, kao i letnji poslovi. Imam prijatelja čiji je otac vlasnik nekoliko preduzeća u kojima je radio nekoliko letnjih sezona. Njegov otac je odbio da ga zaposli nakon koledža (iz principa, a ne zato što je bio užasan radnik), ali je i dalje posedovao solidno iskustvo stečeno u porodičnom biznisu, što mu je kasnije veoma pomoglo da dobije posao.

TwoHatchet ukazuje na drugi deo popisa Statističkog zavoda SAD:

Zanimljivo je da Kanadom vlada gotovo dvostruko veća stopa nepotizma [40%] nego u Sjedinjenim Državama [22%], ali ujedno ima i niži rejting nejednakosti u prihodima a bolje je rangirana i kada je u pitanju društvena mobilnost. U Kanadi je, takođe, za razliku od SAD, niži procenat populacije koja je, kao manjina u nepovoljnijem položaju – crnci i hispanosi. Možda bi neke buduće studije trebalo da obrate pažnju na rasu, kao i efekte programa kao što su afirmativne akcije i preferencijalno zapošljavanje (ko su osobe koje u procesu zapošljavanja imaju prednost, i zbog čega). Po svemu sudeći, čini se da u Kanadi nepotizam ne predstavlja veliki problem.

I Danska ima veću stopu nepotizma nego što je ima SAD (28 procenata), ali je stopa nejednakosti dohotka daleko niža:

Petefrombaltimore pravi neke odlične poente u pogledu klase:

Mislim da je nepotizam, zapravo, zastupljeniji među poslovima sa niskim platama nego u slučajevima poslova gde su primanja visoka. Radila sam u niskobudžetnim maloprodajnim objektima, barovima, restoranima i građevinarstvu, a veliki procenat mojih kolega dobio je posao jer su bili povezani sa drugim zaposlenicima – ili po familijarnoj liniji, ili po prijateljskoj vezi.

A ne vidim zašto neki misle da je nepotizam nekakva zločesta rabota. I sam posedujem građevinsku firmu i često me moji zaposleni pitaju da li bih mogao da angažujem njihove rođake ili prijatelje (Ponekad to funkcioniše, a ponekad i ne baš). Zaposleni sa nižim prihodima takođe se “umrežavaju”, s tim što taj termin obično ne koriste. Retko sam radio na građevini gde ama baš niko od radnika nije bio povezan po liniji prijateljstva ili familije. Radio sam i na nekim mestima na kojima tri ili više zaposlenih imaju isto prezime.

Mnogi poslodavci ne žele da angažuju potpunog stranca. Oni često shvataju da ako je “John D0e ili Jane Doe” dobar radnik, onda će i njihov rođak ili prijatelj imati dobre šanse da takođe budu dobri radnici. Ovde je nepotizam, zapravo, obaveza radnika koji preporučuje nekoga da taj neko ima biti dobar, vredan i agilan.

Istina je da, ponekad, nepotizam znači i da će nećaku izvršnog direktora zapasti lak i udoban posao zbog svoje povezanosti sa „šefom parade“. Ali, verovatnije je da je taj „nepotizam“, zapravo, znati nekoga ko zna da se traži radnik u lokalnoj prodavnici u kojoj on radi, pa onda u njoj zaposli svog sina, kćerku, nećaka, nećaku, rođaka i sl., tako da bude zaposlen neko ko je poznat i vlasniku firme, a i onome koji ga je preporučio. Tako se onaj ko se „preko veze“ zaposlio, u stvari, dvostruko obavezao: da će ispuniti očekivanja onoga ko ga je za posao preporučio, kao i vlasnika firme u kojoj je zaposlen onaj ko ga preporučuje. A to je već po sebi obaveza i teret.

Često je tu reč o novopristiglim, latinoameričkim imigrantima koji rade na gradilištima, baš kao što su to radili i imigranti došli u Ameriku pre 100 godina. Verovatno su i oni bili „sveži“ i neupućeni kad su sišli s broda pre jednog stoleća, ali su i u ona vremena najčešće imali barem jednog člana porodice ili prijatelja koji je dotad već nekoliko godina bio u Americi, pomažući im da se zaposle tamo gde su i sami radili.

Jedan pesimističniji pogled na nepotizam radničke klase dolazi od Stivena Meknemija i Roberta Milara (Stephen J. McNamee Roberta K. Millera) u knjizi „Mit o meritokratiji (The Meritocracy Myth):

Nepotizam funkcioniše i ima svoj uticaj u svim društvenim slojevima, ali se potencijalne koristi umanjuju kako silazite naniže niz društvenu lestvicu. Stoga su i članovi radničke klase takođe „uživaoci“ nepotizma, iako im se ta vrsta nepotizma manje isplati naprosto zato što radnička klasa teži da poseduje niži društveni kapital. Nepotizam u radničkoj klasi ima tendenciju da bude ograničen na pristup pripravnicima, sindikatima ili “poželjnijim” zanimanjima kojima se „plave kravate“ bave.

Komentator „anevleaf“ podvlači polne razlike:

Same žene više oklevaju u upražnjavanju nepotizma za npr svoje kćerke, jer one, zapravo, nisu deo tradicije koja prvenstveno u prvi plan stavlja nepotizam na potezu „otac-sin“, pa stoga mogu biti kritikovane. Mnoge žene izjavljuju kako imaju potrebu da se konstantno dokazuju u svom poslu i neprestano se trude da ga nanovo zaslužuju. Stoga žene nerado prihvataju da svoju ionako teškom mukom stečenu reputaciju olako izgube preporučivanjem svojih „favorita“ prilikom „nepotističkog“ zapošljavanja. One su, u svakom slučaju, daleko ranjivija grupa od muškaraca.

Nažalost, teško da je bilo kakvo istraživanje za sada u stanju da odredi i ustanovi uticaj tzv materinskog nepotizma. Marta Stinson, koautor ovde već navođene studije Američkog zavoda za statistiku, ovim povodom kaže:

„Poznata mi je jedna studija o vezi između majki i njihove dece, koja dele iste poslodavce, Ovo istraživanje uradili su Francis Kramarz iz Francuske, i Oskar Nordström Skans iz Švedske. Oni su koristili švedske podatke, koji su poput slagalice „uklapali“ porodice sa poslodavcima, potom identifikujući očeve i majke koji su firme u kojima su bili zaposleni delili sa svojim sinovima i kćerkama.

Jedan od zaključaka iz studije nastale 2011. godine donosi i ovaj podatak:

Pol ima značaja pri zapošljavanju „preko veze“: dečaci slede svoje roditelje daleko prilježnije nego devojčice, a očinske veze su, pri zapošljavanju i „preporukama“, važnije od majčinskih. Zapažanje da su poslovna umrežavanja važnija i raširenija među muškarcima i muškim vezama (otac-sin) poklapaju se s rezultatima ranijih istraživanja o slabim vezama (npr. kod Bajera i saradnika, u studiji iz 2008.), mada je novi uvid u efekat pripadništva određenoj rodnoj grupi na strani potražnje prvenstveno vođen vrstom posla koji će se obavljati, a ne polom.

Nik Šager se, za magazin Atlantik, bavio polnim i rasnim atributima pri zapošljavanju, i to u svom članku “Veliki porast holivudskog nepotizma”:

Svaki pripadnik neke tradicionalno izuzete grupe, koja odjednom postane uporište u industriji, otvara vrata većem broju članova te grupe, a nepotizam je jedan od načina na koji se to ostvaruje. Zbog toga će karijera Džejdena Smita (sina poznatog glumca i pevača Vila Smita i Džejde Pinket-Smit, takođe glumice i pevačice), ma koliko se možda “nezasluženo” vinula do neslućenih visina, imati ohrabrujući razvoj (kao i činjenica da ova i mnoge druge afro-američke porodice poput njih sada mogu kod poslodavca „isposlovati“ ideje koje su čist produkt taštine i lične uobrazilje, tzv „vanity projects“, usled povlašćenog položaja kao manjine kojoj većina povlađuje a zarad političke i poslovne korektnosti). Lep primer je film „After Earth“:  krenuo je početkom leta 2014., a s obzirom da je Vil Smit dovoljno snažna i uticajna figura u američkoj filmskoj industriji pa je bez ikakvih problema mogao da u ovom filmu isposluje i jednu dečju ulogu za svog sina, Džejdena. Ovo je jasan pokazatelj povećanog uticaja manjina u Holivudu, i trebalo bi da rezultira većim brojem obojenih glumaca i filmskih radnika ispred i iza kamere.

Sličan princip je i kada su u pitanju žene koje rade u Holivudu. Procenat uticajnih ženskih filmskih radnika koji danas rade u Holivudskoj „Fabrici snova“ je famozno nizak: samo 4,4 odsto holivudskih top 100 filmova u bilo kojoj godini su režirale žene – što karijeru jedne Sofije Kopole čini još značajnijom. Iako je njen „prolaz na velika vrata“ filmske industrije po svemu sudeći išao preko njenog oca, ulazak bilo koje žene u filmski posao bi u ovom trenutku trebalo da je više nego dobrodošao.

Nakon što je premijerno prikazana serija „Girls“ kompanije HBO, odmah je izazvala besne reakcije kao da se radi o još jednom široko rasprostranjenom slučaju nepotizma – pa ipak, hajde da vidimo ko je izazvao toliki bes: mlade žene režiraju, pišu i glume u hit-seriji koja je originalno napisana do poslednjeg slova, bez kopiranja tuđih ideja. Naravno da je makar jedan razlog što je ova serija uopšte snimljena delimično i zbog toga što su roditelji glumica poput Lene Danhem, Zosije Memet, Alison Vilijems i Džemime Kirk poznate ličnosti. Ali, to je pre komentar o barijerama koje još uvek postoje za žene u industriji zabave nego što su validne kritike kojima se tendenciozno pokušava umanjiti kvalitet izvođenja koji su ove glumice suvereno demonstrirale.

Komentator redzfan14 prelazi na drugi deo industrije zabave – na sport:

Profesionalni košarkaši Klej Tompson i Stiven Kari verovatno ne bi bili tamo gde su da nisu sinovi onih koji su veoma uspešno radili u istoj organizaciji (NBA liga). Ipak, i oni su vredno i pošteno zalužili svoja mesta u ovom sportu i profesiji, sve su zaradili pošteno i bez protekcije, pošto nema mnogo stvari koje su tako i toliko meritorne kao što je rad u NBA ligi – sve se vidi na terenu, da li nešto vrediš ili ne. Sportovi i inače obiluju zvezdama druge i treće generacije, od igrača bejzbola Berija Bondsa i Kena Grifeja Juniora, do hokejaških legendi poput braće Houv; tu je i bokserska legenda Flojd Mejveder (Floyd Mayweather), a i basketaš Kobi Brajant (čiji je otac takođe poznati košarkaš, nekada čuveni Joseph “Joe” Briant).

Vrlo je verovatno i da klupski skauti u potrazi za sportskim talentima drukčije gledaju na nekog marginalnog a perspektivnog igrača upravo zbog toga što dobro znaju ko je bio njegov otac, ali oni koje sam upravo pomenuo su i inače toliko visokog kvaliteta da bi praktično svaki skaut voleo da ovakva „deca poznatih“ potpišu za tim kojeg zastupaju. Svako ko ima košarkašku loptu i obruč može razviti košarkaške veštine, ali je više nego jasno da vas odrastanje kao sina poznatog NBA igrača čini poprilično kvalifikovanijim i sposobnijim da iskočite iznad proseka. Pa ipak, lepota ovoga je u tome što – iako deluje da su ovi mladi naraštaji kao druga generacija sportista možda i previše zastupljeni u sportskim arenama – značajna većina profesionalnih sportista nisu deca profesionalnih sportista.

TwoHatchet sugeriše da će se slobodno tržište neminovno suprotstaviti preferencijalnom tretmanu datom članovima porodice:

Problem sa nekompetentnim nepotizmom mogu rešiti kompetentni konkurenti. Verovatno ste čuli frazu “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije”, i ova narodna mudrost opstaje jer oslikava realno stanje.

Harvard Business Review opsetio se jednog aforizma vezanog za nepotizam i porodične veze u poslovanju

Izreka “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije” opisuje sklonost porodičnih preduzeća da propadnu do trenutka kada ih preuzmu unuci. Varijacije ove fraze se pojavljuju i na drugim jezicima, dakle, ista je situacija prisutna na svim meridijanima. Podaci podržavaju ovu “svenarodnu” globalnu mudrost. Oko 70% porodičnih preduzeća propada ili se prodaje pre nego što druga generacija dobije šansu da ih preuzme. Samo 10% privatnih kompanija ostaje aktivno kada se pojavi treća generacija rukovodilaca.

Jedna od najsnažnijih porodičnih firmi na svetu, o kojoj je nedavno pisao Dejvid Grejem iz magazina Atlantik, prolazi kroz veliki preokret.

U svakoj imperiji koja ima ostarelog i sve nemoćnijeg monarha, nagoveštaj da će novi princ preuzeti krunu dovoljan je da dvorjane baci u agoniju. Tako nešto se desilo nedavno kada je, kako je CNBC izvestio, pozivajući se na neimenovane izvore, Džejms Mardok, Rupertov sin, izabran da zameni svog oca na mestu izvršnog direktora 21st Century Fox.

Postoji mnogo toga što je još uvek nejasno o ovoj promeni – na primer, kada će se dogoditi i kakvu će tačno ulogu igrati Džejms Mardok. Njegov stariji brat Lahlan takođe dobija novu ulogu, kao kopredsedavajući. Postoje i neka pitanja o tome koliko je to ozbiljna uloga. Čini se da 84-godišnji australijski mogul nije izgleda spreman da se u skorije vreme povuče u penziju. CNBC je upozorio da “niko ne sumnja da će stariji Mardok imati konačnu reč o tome šta se dešava u Foxu.” (Tržišta očito nisu u to toliko sigurna jer su, posle ove vesti, Foksove deonice pretrpele pad).

Ne radi se o tome da nepotizam treba tretirati kao negativnu reč. Reč je o tome da treba da postoji veća jednakost šansi – jednakost koja nedostaje u našem društvu u pogledu ekonomskih mogućnosti onih koji nisu na pozicije došli zahvaljujući bogatstvu i privilegijama. Previše poslodavaca, porodica, koledža, državnih službi i zajednica zloupotrebljava američki ekonomski sistem u sopstvenu korist, istovremeno gurajući i izolujući one koji nikada nisu imali sredstva nit načina da ih steknu, a koja bi im omogućila da imaju bolje izglede za posao i bolji društveni status.

Ovo su komentari čitalaca:

Nepotizam je gadna praksa diskriminacije iz drevnog Rima, što je dovelo do njegovog pada. To je bio jedan od vodećih uzroka duboko ukorenjene korupcije u Vatikanu tokom vladavine pape Aleksandra VI, kada su članovi njegove porodice u Italiji bili potplaćivani da bi pogurali neke političke kandidate. Nema ničeg pozitivnog u vezi sa nepotizmom u bilo kom zapadnom društvu, osim što je to oblik kratkovidog elitizma protiv razvlašćenih masa kojima je potrebna najveća pomoć da bi mogli da se snađu u ovakvoj ekonomiji kakvu imamo.

Još jedan pogled čitaoca:

Nepotizam nije uvek loš, pošto su ljudi uvek imali porodična preduzeća u kojima su imali članova porodice kojima je, uprkos tome što su njihove spsobnosti bile diskutabilne, pružana šansa. Ipak, u kompanijama kojima se trguje na berzi nekompetentni ne uspevaju da se dugo održe na poziciji, dok su u privatnim kompanijama oni, naprosto, primorani da napuste taj biznis.

Isto važi i za primere u industriji zabave. Dok zabavljač može da svojoj deci da vetar u leđa, deca i dalje moraju da imaju talenat, posvećenost, harizmu i sreću kako bi s tom roditeljskom podrškom nešto mogli i da učine. Pogledajte Frenka Sinatru Juniora, Kamerona Daglasa, Šina Brosnana, Džeka Ozborna, primere koji su već pred nama.

Chris Bodenner, The Atlantic

Digitalni darvinizam


Vreme je za novi pogled na digitalnu ekonomiju.

Postoje velike šanse da digitalni darvinizam– ukoliko se ne preduzmu praktični zakonski koraci – postane naša bliska budućnost, u kojoj će tek nekoliko najvećih IT “zveri” progutati sve ostale. Opstanak najjačih i najbeskrupuloznijih je ona vrsta informatičkog davinizma koji šansu daje samo najvećima. Zato je potrebno sačiniti nova globalna pravila koja će važiti za novi tip ekonomije – ekonomiju interneta, piše Armin Maler za nemački nedeljnik Špigl.

Antimonopolski zakoni dosežu do one tačke kada se obraćaju kompanijama koje ne proizvode nikakvu fizičku robu. Došao je trenutak da se razgovara i pregovara o novom setu pravila. U suprotnom, našom budućom ekonomijom dominiraće samo nekoliko kompanija.

Još uvek postoje ljudi koji misle da Amazon nije ništa drugo do onlajn verzija robne kuće. Amazon je, ipak, daleko više od toga: On je brzo rastući globalni internet-gigant koji menja način na koji kupujemo, osvajajući sve više i više tržišta, koristeći samoobnavljajući i „samoučeći“ softver Alexa, kako bi upijali naše lične podatke – iz naših dnevnih soba… a trenutno tražeći pristup našim „ključevima za prednja vrata“, tako da pakete mogu isporučivati čak i kada niko nije kod kuće.

Facebook je, takođe, već duže vreme nešto što predstavlja mnogo više od puke društvene mreže za ćaskanje s prijateljima: To je medijska kompanija koja zarađuje milijarde kroz oglašavanje, distribuiranjem sadržaja bez prethodne provere.

Spisak bi lako mogao da se nastavi – uz Google ili, recimo, njihovu novoosnovanu ćerku kompaniju za istraživanje i razvoj (R&D), Alphabet, kao i neke druge IT firme. Ono što im je svima zajedničko jesu stope profitnog rasta, koje bi bile nemoguće ukoliko bi poslovale samo u tzv „analognoj“ ekonomiji; zajedničko im je i to da su zadobile opasnu količinu moći – zbog čega se sve više suočavaju sa političkim pritiscima i reakcijama iz državnih upravljačkih struktura.

Promena raspoloženja

Nije bilo tako davno kada su napori Evropske unije da ograniče moć Gugla i Amazona na evropskom tržištu bili u Sjedinjenim Državama proglašeni za protekcionizam i pokušaj Evropljana da zaštite sopstvenu, inferiornu digitalnu ekonomiju. Međutim, političari i ekonomisti u Sjedinjenim Državama čak su počeli da razgovaraju o mogućnostima razbijanja, usitnjavanja internetskih giganata.

Raspoloženje prema njima se iz korena  promenilo.

Republikanci su oduvek bili skeptični prema gigantima iz Silikonske doline, koji se dosad uglavnom nisu ustezali zbog pružanja svoje podrške demokratama. Ipak, čak su i američke demokrate počele da se pitaju kakav je realni domet i posledice funkcionisanja hajtek kompanija. Ovo je narošito uzelo maha od izborne kampanje, koja je pokazala da su poslovni modeli koje su vodili Facebook, Google i Twitter bili posebno pogodni za Donalda Trampa. Njihove platforme distribuirale su milione članaka, vesti i reklama desničarske propagande, kojima je Rusija nastojala da utiče na američko glasanje. Tačna uloga internetskih kompanija trenutno je predmet istrage u američkom Kongresu.

Koliko god da su ocene kritičara oprečne i različite, oni su u pravu. Postoji, naravno, puno prednosti povezanih sa digitalizacijom, ali digitalnom kapitalizmu su neophodna nova pravila jer – stari zakoni više nisu efikasni. Napravljeni su za privredu koja je obavljala trgovinu u stvarnim dobrima, i za koju je cena bila važan faktor. Ta roba se mogla oporezovati, kontrolisati i, ako je potrebno, prilagođavati tržišnim uslovima.

Nasuprot tome, digitalna ekonomija zasniva se na algoritmima, a njene najmoćnije kompanije ne proizvode nikakve fizičke proizvode. Korisnici primaju usluge besplatno, plaćajući ih samo svojim podacima. Što je više klijenata koje provajder usluga privuče, tim atraktivniji postaje novim klijentima, koji onda obezbeđuju još više podataka – eto zbog čega se Google i Facebook ne plaše nove konkurencije.

Gutanje potencijalnih protivnika

Pobednik uzima sve: ovo je darvinistički zakon digitalne ekonomije – i zbog toga taj tip ekonomije pokazuje sklonost ka proizvodnji monopola. Ovo su, međutim, monopoli kojih je nemoguće rešiti se samo korišćenjem klasičnih instrumenata koji već postoje u antimonopolskom pravu.

Zbog toga se, pre svega, moć preduzeća i zloupotreba te moći moraju redefinisati. Ne možemo dozvoliti situaciju u kojoj ove izuzetno velike kompanije mogu progutati potencijalne rivale pre nego što i počnu da se razvijaju. Kao takve, akvizicije kompanija moraju biti nadgledane daleko striktnije nego što se to danas čini i, ukoliko je potrebno, blokirati ih.

Drugo, mora se utvrditi ko poseduje prikupljene podatke – da li oni, na primer, takođe treba da budu dostupni konkurentima kao i da li bi, zauzvrat, potrošači trebalo da dobiju i nešto više od pukih besplatnih rezultata nastalih pretragom interneta.

Treće, onima koji distribuiraju sadržaj ne može se dozvoliti da odbace odgovornost za taj sadržaj. Demonstriranje lažnih tvrdnji i izraze mržnje ne bi trebalo tolerisati.

I, konačno, oni koji zarađuju puno novca moraju takođe da plate i veliki porez – i to ne samo kod kuće, već u svim zemljama u kojima posluju.

Transformisanje ovih zahteva u konkretne propise jeste prilično komplikovano, a većina ih se može rešiti samo na međunarodnom nivou. To, međutim, ne znači da nemačka vlada ne bi trebalo da obavi svoj deo. Potreba za reformama treba da bude rešena tokom aktuelnih pregovora u Berlinu, čiji je cilj uspostavljanje predstojeće vladajuće koalicije kancelarke Angele Merkel.

Strane uključene u te pregovore postavile su sebi za cilj unapređivanje digitalizacije u Nemačkoj. To je tačno, i to je važno. Ali je, isto tako, važno istovremeno identifikovati i imenovati probleme povezane sa digitalnim kapitalizmom. U suprotnom, samo nekoliko kompanija dominiraće našom budućom ekonomijom.

Der Spiegel

Overturizam: smoriti se turistima do neslućenih razmera


Turisti, odlazite!

Masovni turizam je prerastao u „overturizam“ – reč koju je turistička industrija skovala kako bi opisala kako se danas, na našoj planeti, previše ljudi nalazi na premalo lokacija – i da se potom uporno vraćaju tim istim, najpopularnijim svetskim destinacijama. U Amsterdamu je, recimo, gradonačelnik blokirao sve zahteve novim prodavnicama suvenira i brze hrane u užem gradskom jezgru. U Barseloni – sada trećoj najpopularnijoj destinaciji u Evropi – nakon Londona i Pariza – zabranjena je registracija i poslovanje novih objekata i smeštaja za turiste. U Veneciji su demonstranti blokirali ulazak turističkih prekookeanskih „krstarica-gradova“ od ulaza u venecijansku lagunu do pristaništa. Čak i hodočasnički put Svetog Džejmsa postao je toliko preplavljen ljudima da lokalni stanovnici dođu u planine sa veoma „nehrišćanskim“ primedbama.

Nemci su dugo bili najprisutniji globalni putnici, a prošle jeseni je oko deset miliona njih otišlo u inostranstvo na odmor. Kinezi su na dobrom putu da preteknu brojno još uvek nadmoćne Nemce kada su u pitanju putovanja u inostranstvo. Sve u svemu, broj turista koji su putovali na međunarodnom nivou narastao je sa 674 miliona u 2000. na 1,2 milijarde prošle godine, a predviđa se da će do 2026. godine porasti na 1,8 milijardi, podaci su studije Svetskog saveta za putovanja i turizam (World Travel and Tourism Council). Međutim, s obzirom da su avio-karte sve jeftinije, a raste i opšti prosperitet svetskog stanovištva, tako je i „globalni turizam“ postao pristupačniji većem broju ljudi – dok broj omiljenih destinacija uglavnom ostaje – isti.

Brzi rast globalne srednje klase je više nego jasan pokretač  turbulentnosti i „over-turizma“. Skorašnji podaci Brukings Instituta sugerišu da bi globalna srednja klasa, procenjena na 3,2 milijarde u 2016. godini, mogla biti značajno veća nego što se ranije verovalo, možda i 3,7 milijardi, dok će se tom socijalnom sloju svake godine u narednih pet godina pridruživati po dodatnih 160 miliona. Gotovo svi (88%) od predstojeće, nove milijarde ljudi u planetarnoj srednjoj klasi poticaće iz Kine, Indije i drugih zemalja Azije. Uz novac srednje klase, dolazi, prirodno, i sklonost ka putovanjima.

“Većina njih želi da poseti najlepša i najvažnija mesta u Evropi, koja su već preopterećena”, kaže Karl Born, bivši menadžer turističkog operatera TUI a sada predavač ekonomije turizma. Terorizam i previranja u mnogim višegodišnjim turističkim destinacijama, poput Turske i Indonezije su u protekloj godini primorali putnike da suze svoj izbor.

Reakcija na turbulencije usled poplave turista koji pohode tek mali broj najpopularnijih destinacija preti da ograniči privredni rast čitavog lanca ishrane – od hotela i restorana do proizvođača aviona – s obzirom da mnoštvo popularnih destinacija ne samo što uništava živote lokalaca već kvari i samo turističko iskustvo. “Ove godine se povećao broj klijenata koji su svoje iskustvo putovanja ocenili kao lošije nego pre”, rekao je Georg Hesse, šef nemačkog portala Holidaycheck za rezervacije i ocenjivanje kvaliteta turing-operatera. Žalbe koje im pristižu se veoma često odnose na preopterećenost osoblja i prenatrpanost lokacija na kojima su glavne svetske turističke atrakcije. Nezadovoljni putnici nisu bili spremni da ponovno plaćaju iste visoke cene kako bi eventualno opet posetili ta mesta, a ovakva situacija mogla bi da utiče kako na poslovanje aerodroma tako i na proizvođače aviona kao što je to Erbas. “Kada sve veći broj destinacija ne može i nije u stanju da prihvati dodatne količine turista, tada i avio-kompanije kupuju manje novih aviona”, rekao je stručnjak za avio putovanja Hajnrih Grosbongart (Heinrich Grossbongardt).

Industrija putovanja za ovu situaciju okrivljuje „ekonomiju deljenja“ i veb-stranice kao što su Airbnb i Homeaway, koji vlasnicima omogućavaju iznajmljivanje svojih neiskorišćenih soba ili kuća za odmor, i koji su vremenom postali žestoka konkurencija klasičnim hotelima i pansionskom smeštaju. Na Majorki i Kanarskim ostrvima, broj turista koji odsedaju u privatnim „šering“ rezidencijama je praktično jednak broju onih koji borave u hotelima, sveprisutnim na ostrvu. Među ostalim primedbama, iz redova zastupnika tradicionalne putničke i turističke industrije čuju se pritužbe jer šering turizam i putovanja nisu na udaru lokalnih turističkih taksi.

Barselonu je, primera radi, u 2016. godini preplavilo 10 miliona turista, uz 8 miliona noćenja, čime je grad praktično u neprekidnom vanrednom stanju. Prema podacima kompanije MedCruise, broj putnika koji dolaze u katalonsku prestonicu bio je 600.000 u 2000. godini. Tokom 2016. godine, pohodilo ga je 2,7 miliona. Gradonačelnica Ana Colau opisuje centar Barselone kao “park za zabavu prepun maloprodajnih objekata i suvenirnica, ali bez ikakvog istinskog identiteta”. Grad se suočio sa zabranom novih hotela i objekata za odmor, uvodeći krutu kaznenu politiku prema onim Barselonjanima koji svoje stanove, sobe i apartmane izdaju preko veb-sajtova Airbnb i Homeaway i koji, za sada, nisu registrovani. Žitelji Barselone pokrenuli su masovne demonstracije, zahtevajući od gradskih vlasti da hitno i konkretno reaguju.

Međutim, Alex Dihter (Alex Dichter), konsultant savetodavne kompanije McKinsey rekao je da su i operateri kao što su TUI ili Thomas Cook takođe odgovorni za ovakvu situaciju. “Nedostatak planiranja je najvažniji razlog zbog koga je ekstremizam sada postao problem”, tvrdi Dihter. Ove agencije mogu zdušno koristiti svoju direktnu vezu sa kupcima kako bi ih preusmerili na manje pretrpane destinacije, kaže Georg Hesse iz Holidaycheck-a. Oni bi im mogli predlagati da odu u Grčku umesto u Španiju, ili da uživaju u kanalima u Kolmaru u Francuskoj, umesto u Veneciji.

Zvaničnici iz Amsterdama napravili su inventivne napore kako bi posetioce amsterdamskih kanala i kuće Ane Frank u strogom centru preusmerili na obližnje, na manje interesantne znamenitosti. Jedna od zanimljivijih ideja bila je preimenovanje mesta koja su strancima teška za izgovor – Noordvijkerhout na obali Severnog mora preimenovan je u Amsterdam Beach.

U Berlinu se dogodilo nešto nesvakidašnje: mnogi Berlinci glasali su na nedavnom referendumu za o(p)stanak aerodroma Tegel u centru grada jer, po njihovom mišljenju, „buka aviona odvraća turiste, dobrostojeću klasu i hipstere of ulaska u grad”, kaže berlinski medijski konsultant Feliks Cimerman. U Holandiji postoji bojazan da će, u sledećem krugu lokalnih izbora, ponovni povratak „starih“ turista povećati političke izglede i popularnost antiimigrantske stranke PVV na čijem je čelu Geert Wilders.

Hoteli sada podižu cene, dok neke opštine povećavaju turističke takse ne bi li sprečile preterani priliv, iako alternativne mogućnosti „šering-turizma“ i iznajmljivanja prostora podrivaju ove napore. Da li bi ograničavanje broja letova niskobudžetnih aviokompanija, kao i njihovo poskupljenje, barem donekle sprečili poplavu turista u kojoj se dave popularne destinacije? Da li bi turističkim agentima bilo bolje da potencijalne posetioce počnu da ubeđuju da ne dolaze u špicu sezone već u off-terminima? Iako turističke agencije briljiraju u nastojanju da neupućene ipak privole na manje popularne gradove i regione koje imaju u ponudi, šta bi se desilo kada bi sami operateri preuzeli veću odgovornost u „hendlanju“ i organizaciji svih tih putnika?

Ne postoji lak odgovor na pitanje kako rešiti raspad sistema koji sledi najpopularnijim turističkim lokacijama, i to na planeti koja iz dana u dan postaje sve manja – i sve tešnja.

Rüdiger Kiani-Kress, Darrell Delamaide (5.nov 2017)

Handelsblatt Global

 

Kako privoleti Japance da rade manje?


Japan, koji je je izmislio radoholičare, poručuje zaposlenima: Krenite kući već jednom!

Kompanije koriste glasnu muziku, policijske časove i pozive sa recepcije kako bi skratile radni dan i povećali produktivnost; šta je to “skrivanje u maketi”?

Ubediti Japance da rade manje

Tokio: šest je popodne i čuje se muzika iz sedišta kompanije  Mitsui Home Co. Iznenada, prelazak na naslovnu numeru iz filma “Roki”. Kako poznata trubačka deonica otvara pesmu, tako zastaje kucanje po tastaturama i razgovor. Svi zaposleni ustaju sa svojih stolica.

“Završiću pisanje imejlova i krećem kući u 6:20”, izjavljuje jedna žena.

Jedna tokijska kompanija koristi čuvenu filmsku temu iz “Rokija” kako bi japanske radnike inspirisala da napuste kancelariju. To je jedan od načina na koji Japan pokušava da oslabi krutu kulturu rada i podstakne produktivnost.

“Radiću još neko vreme na podnescima za stažiranje i izlazim iz firme u 6:30, kaže muški kolega.

U čitavom prostoru zaposleni se usredsređuju na formalnu ceremoniju zatvaranja firme – gest koji bi trebalo da smanji sate prekovremenog rada i poveća produktivnost. Kompanija se nada da će živahne melodije ohrabriti radnike da “uđu u viši stepen prenosa” i završe posao, izjavio je portparol kompanije Nobumasa Tanaka.

U zemlji u kojoj se posvećenost radu i radnim obavezama nekada nije stavljala u pitanje, fanatično poslovični i uposleni Japanci stvorili su sopstvenu reč, karoshi, ili “smrt od prekomernog posla” – i sada bivaju opsednuti nečim drugim: sprečavanjem radnika da ostaju predugo na radnom mestu.

U kompaniji Daiwa House (ljutom rivalu firme Mitsui Home), instaliran je softver na svim računarima zaposlenih tako da su, u slučaju da sede predugo, na monitoru iskrsne slika njihovog izvršnog direktora koji ih upozorava da isključe kompjuter. Nakon toga, softver automatski zaključava računar i pristup.

Uprkos što je devet uveče i kompanijski „policijski čas“, prostorijama firme Daiwa House promiču marljivi uposlenici koji nastoje da izvrdaju firminoj regulativi o odlasku s posla, rekao je Moritaka Nohmura, izvršni direktor kompanije.

Neki su ostali u kancelariji i nisu se  odazivali pozivima sa centrale, sve se nadajući da će izmaći razotkrivanju. Drugi su se skrivali tako što su tumarali po – maketama – modelima kuća izgrađenim u cilju što vernije prezentacije namenjene potencijalnim kupcima.

Menadžeri ove firme su inicirali “Operaciju IP“ (što je skraćenica za “iznenadni poziv”). Direktno bi pozivali kancelarijske lokale nastojeći da ih upozore na „probijanje termina“ zaposlenih – a zvali bi i lokale na telefonima instaliranim u kućama-maketama, izdajući naređenje svima koji bi se odazvali pozivu da se udalje s radnog mesta.

Japan se pretvara u laboratoriju za eksperiment koji treba da pokaže može li nacija Izlazećeg sunca postati efikasnija sa manje radnog osoblja, koji bi, uz to, radilo manji broj radnih sati. Sve do sada, čak ni njihova legendarna radna etika nije mnogo doprinela poboljšanju ekonomije. Japan je imao tek blagi ekonomski rast u poslednjih četvrt veka, a prosečan radnik ima učinak koji iznosi tek dve trećine učinka prosečnog Amerikanca – raskorak i jaz koji i dalje ostaju uporno široki i nepremostivi.

Treba naglasiti da se broj zaposlenih koji su spremni i sposobni da rade sve dok ne padnu s nogu tokom prošlih decenija nije iscrpeo. Usled smanjenja nataliteta i stanovništva, Japan je bio primoran da posveti veću pažnju majkama, starijim građanima (koji bi mogli da čuvaju decu dok su im roditelji na poslu), i – čak – strancima, koji danas (donekle) popunjavaju jaz u potrebama za radnom snagom i specifičnim poslovima.

“Već postoji nestašica radne snage”, kaže Nohmura, izvršni direktor u Daiwa House. “Prednosti naše kompanije time su dovedene u pitanje”.

Premijer Šinzo Abe sproveo je “reformu u načinu obavljanja posla”, koncept koji je bio noseći stub izborne platforme njegove vladajuće stranke. On kaže da kompanije moraju reorganizovati svoja radna mesta, tako da zaposleni postanu produktivniji tokom uobičajene radne satnice, a da popodne, nakon radnog vremena, idu kući i ne zadržavaju se na poslu. Abe nastoji da do kraja ove fiskalne godine pojača dnevne termine za još 500.000 žena. Već neko vreme raste broj zaposlenih žena koji značajno doprinosi japanskoj ekonomiji, dostigavši svoj najduži period neprekinutog (mada skromnog) rasta tokom više od jedne decenije.

Smernice su jasne. Kompanije, međutim, smatraju da je potrebno puno napornog rada kako bi se sprečio – naporan rad. Još je uvek široko rasprostranjena ideja iz popularne TV reklame za energetsko piće krajem 80-tih godina: “Japanski biznismeni, da li ste u stanju da se borite 24 časa?”

Takaki Niši (Takaaki Nishii), izvršni direktor kompanije Ađinomoto (Ajinomoto Co.), koja je 1908. izumela (zloglasni aditiv i poboljšivač kusa) monosodijum glutamat, često je imao prilike da se „pirja“ na tročasovnim sastancima na kojima bi se okupilo 80-tak menadžera kako bi slušali međusobna opažanja i napomene – koje su prethodno jedni drugima poslali mejlom u pisanoj formi (!)

“Postoji i previše besmislenih sastanaka”, rekao je. “Sastanke bi trebalo održavati tamo gde se donose odluke, a ne samo da slušamo one koji na njima čitaju svoje poslovne izveštaje.”

Kompanija je smanjila svoj standardni radni dan za 20 minuta, na sedam sati i 15 minuta, naloživši osoblju da krene kući u 4.30 časova. “Performanse nisu pale”, kaže Nišii.

Jusuke Suzuki (Yuusuke Suzuki), 40-godišnji prodavac firme Ađinomoto, kaže da sada ima više vremena da pazi na svoja dva momka. “Večerao bih kod kuće obično jednom ili dvaput nedeljno, dok bih ostalim danima večerao sam ili s klijentima. Ali, ovo se potpuno izmenilo. “

Jedan od benefita, kaže Niši, sastoji se zadržavanju većeg broja žena u kompaniji. Mislio je da su programi kompanije za porodiljsko odsustvo i skraćeno radno vreme za zaposlene majke bili dovoljni. Međutim, kaže on, “mnoge žene rekle su da bi radije podnele ostavku nego što bi svoje kolege dodatno opterećivale ranijim odlaskom s posla. Zbog toga smo odlučili da ga svi napuštamo ranije.”

U kompaniji Mitsui Home, pesma iz „Rokija“ se, umesto fabričke sirene, oglašava u šest popodne, označavajući kraj radnog vremena – song je samo deo celodnevne optimizacije radne efikasnosti. Kompanija emituje različite melodije u tačno određenim terminima: u devet ujutro, u podne, i u tri popodne. “Tako će znati da, na primer, ostaju još tri sata kada slušaju određenu pesmu koju firma „vrti“ tačno u tri popodne”, kaže Makoto Mačijama, menadžer u kadrovskom odeljenju.

Jedan zaposlenik u tom odeljenju, Tomonori Cukahara (32), kaže da je doskora imao običaj da ostaje na poslu do devet ili deset sati uveče, ali sada pokušava da ode odmah nakon što čuje „Rokija“ – tako je u stanju da pomogne svojoj supruzi, koja je upravo dobila njihovu prvu bebu.

“U trenucima kada se beba prenemaže i teško joj je udovoljiti, on je drži umesto mene i pomaže mi da je okupam”, kaže njegova supruga Haruna, opisujući ponašanje koje bi bilo strano za mnoge korporativne „ratnike“ iz prethodnih generacija.

Sređivanje problema koje Japan ima na radnom mestu moglo bi poremetiti porodični život, naročito kada muževi rano dolaze kući. “Moje prijateljice kažu da im muževi ne trebaju kod kuće jer jedva da išta rade”, kaže Megumi Kitagaito, domaćica koja podiže dva sina.

Njen suprug, Keiči Kitagaito (Keiichi Kitagaito), koji posluje nekretninama, nema takav stav. “Znam da je za žene prisutnost muževa kod kuće uznemirujuće i dosadno”, kaže on. On već ima dugačke radne dane i to neće menjati. “Ne mogu da živim onako kako to Abe očekuje od mene”, iskren je Kitagaito.

George Nishiyama, Megumi Fujikawa (WSJ)

Nauka – rizik, tajna i misterija, a ne udoban biznis


Superkompjuter AlphaGo Zero pokazuje kako biznisi gube bitku s inovacijama. Da li je najbolje što čovek može da uradi s veštačkom inteligencijom igranje igara kao što su šah i go, ili je to dalji napredak kroz ključne naučne proboje, pita se Tim Harford u autorskom članku za Fajnenšel tajms.

Teško je ne biti impresioniran – uz to možda i pomalo uznemiren – napretkom. Superračunar “Duboko plavetnilo“ (Deep Blue) kompanije IBM je pre 20 godina (1997) pobedio je tada najvećeg svetskog šahistu, Garija Kasparova. Taj je računar bio astronomski skup hardver, brižno opsluživan i podučavan od strane ljudi.

Kompjuteru je bilo daleko teže da ovlada igrom Go, koja je mnogostruko komplikovanija od šaha. Ipak, kada se program AlphaGo uz fanfare pojavio 2016. godine, nakon nekoliko meseci obuke je lagano potukao najbolje svetske igrače.

Pretprošle nedelje je DeepMind, istraživačka firma za razvoj veštačke inteligencije objavila da je napravila superiornog AI igrača pod imenom AlphaGo Zero. Ovaj unapređeni model je brži, koristi manje hardvera, a „patosirao“ je svog prethodnika AlphaGo u 100 duela, ne dajući mu priliku ni za jednu pobedu. Uz sve to,  AlphaGo Zero je potpuno „samouk“ i uči bez ikakve ljudske asistencije: On je, štaviše, postigao ovakav nesvakidašnji rezultat nakon samo 72 sata prakse.

Neverovatan napredak kompanije AlphaGo Zero doprineo je već prisutnoj grozničavoj uznemirenosti što roboti preuzimaju ljudske poslove, izazivajući masovnu nezaposlenost. Pa ipak, ta anksioznost teško da se uklapa s visokim stopama zaposlenosti i razočaravajućim rastom produktivnosti koju vidimo u Sjedinjenim Državama, a posebno u Britaniji. Postoji veliki broj (ljudskih) poslova i profesija, ali, očigledno, ne i puno inovacija.

Za ovaj paradoks postoje različita moguća objašnjenja, ali najjednostavnije je ovo: AlphaGo Zero je izuzetak. Produktivnost i tehnološki napredak su slabi, jer istraživanje koje stoji iza napretka veštačke inteligencije zapretene u mašinu AlphaGo Zero nije tipičan način na koji pokušavamo da proizvedemo nove ideje.

Gledište Garija Kasparova u vezi veštačke inteligencije upregnute u igranje ljudskih igara je fascinantno. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Deep Thinking“, on citira pokojnog kompjuterskog naučnika Alana Perlisa: “Optimizacija ometa evoluciju”. U slučaju kompjuterskog šaha, Perlisova maksima dobro opisuje istraživače koji su izabrali pragmatične „kratke rezove“ zarad brzog rezultata. Ipak, jedno dublje, rizičnije istraživanje biva danas zanemareno. IBM-ov prioritet sa Deep Blue mašinom nije bilo sticanje novih saznanja u oblasti AI, već pobeda – a pobeda je, u naučnom smislu, bila ćorskokak.

A ovoga bi se trebalo sramiti. Pioniri računarstva, Alan Tjuring i Klod Šenon (Claude Shannon) verovali su da bi šah mogao predstavljati plodno polje za istraživanje i razvoj veštačke inteligencije u nekim daleko značajnijim oblastima. Ta nada je bila brzo skrajnuta brutalnim pristupom, od kojeg se malo šta naučilo izuzev saznanja da ova mašina dobro igra šah..

Lako je shvatiti zašto bi jedna komercijalna kompanija imala jedva neko zrno interesovanja za tehnike ranog prepoznavanja obrasca, koje su pročišćene, prerađene i „oplemenjene“ u računaru AlphaGo. Gari Kasparov opisuje pokušaj njihovog korišćenja u šahu; posmatrajući kako bi velemajstori odmah osvajali igre u kojima su žrtvovali svoje najjače adute, figuru kraljice, mašina je, shodno njihovom „paternu“ tj obrascu (pogrešno) zaključila da bi morala žrtvovati svoju kraljicu u svakoj prilici.

Pa ipak, na kraju, ove tehnike prepoznavanja obrazaca su se pokazale daleko snažnijim i generalno primenjivim za razliku od metoda koje koriste najbolji šahovski kompjuteri; stoga, pitanje glasi: želimo li da promenimo naš svet ili da samo osvojimo šahovsku igru?

Nije ovo samo opominjuća priča koja se tiče šaha. Korporacije su „protegle“ pipke svojih ambicija i na mnoga druga mesta. Korporativne istraživačke laboratorije nekada su finansirale fundamentalna istraživanja od najvećeg značaja. Leo Esaki, koji je radio u korporacijama Sony i IBM dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku, kao i Džek Kilbi iz kompanije Texas Instruments. Irving Lengmjuir (Irving Langmuir) iz Dženeral Elektrika dobitnik je Nobelove nagrade iz oblasti hemije. Laboratorije kompanije Bel (Bell Labs) iznedrile su toliki broj nobelovaca – zajedno sa samim Šenonom. Davno su prohujala vremena kada se kompanije nisu plašile ulaganja u fundamentalne nauke.

To se, vremenom, promenilo, kako pokazuje istraživački rad troje ekonomista – Ašiša Arore, Šeron Belenzon i Andrea Pataconija (Ashish Arora, Sharon Belenzon, Andrea Patacconi). Kompanije još uvek ulažu u inovacije, ali se fokus stavlja na praktične primene a ne na osnovne nauke, dok se rezultati istraživanja često prenose na manje poslovne jedinice, čija se intelektualna svojina može lako kupiti i prodati.

Korporativni istraživači proizvode više patenata, ali ih je teže uočiti na stranicama naučnih časopisa. Kako kaže profesor Arora, istraživanje i razvoj postali su “manje I, više R” (manje istraživanje a više razvoj „Less Research, more Development“). Istraživanje AlphaGo-a, kaže on, predstavlja izuzetak od ovog pravila. A ovo je izuzetno bitno, jer i najosnovnije istraživanje na kraju završi kao komercijalno korisno. Volimo zlatna jaja, ali možda izgladnjujemo zlatnu koku.

Sve ovo ne mora biti katastrofalno ako bi druga istraživačka tela, kao što su univerziteti, popunjavali ovaj jaz između komercijale i ključnih istraživačkih proboja. Ipak, to nije nešto što bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Kao što je dokumentovao ekonomista Bendžamin Džouns (Benjamin Jones), teže je, naravno – pronaći/iznedriti nove ideje. Jedan od znakova ovoga se ogleda u složenosti sastava istraživačkih timova, koji su nikad veći i sačinjeni od enormnog broja sve uže specijalizovanih istraživača… koji su, uzgred, i sve skuplji…

Možda bi bilo naivno kada bismo naprosto podsticali kompanije da potroše više na fundamentalna istraživanja – ali neko mora da ih motiviše i na to podseća. Jedan interesantan pristup je kada bi sama država finansirala nagrade za inovacije koje bi išle u ruke istinski progresivnim rešenjima koje prave značajne naučne skokove i menjaju anticipaciju. Takve nagrade mobilišu javne fondove i javne ciljeve sve dok koriste agilnost i raznolikost pristupa privatnog sektora. Takve nagrade, međutim, funkcionišu samo u određenim situacijama.

Profesionalni sport je popularizovao praksu “marginalnih dobitaka”: brza optimizacija, u potrazi za probojem – tamo gde je sadašnja istraživačka granica „najtanja“. Ispostavilo se da su korporativna istraživanja imala isti obrt pre više decenija. Nema ničeg pogrešnog u marginalnim poboljšanjima i sitnim pomacima, ali se ne sme dozvoliti da ona istiskuju špekulativno istraživanje, koje je u samoj srži svakog istraživanja. Nauka, ona fundamentalna,  ima dublju i zbrkaniju praksu od sporta. Stoga moramo nastaviti da joj posvećujemo vreme, prostor i novac, kako bismo učinili da naučni skokovi budu veći – rizičniji.

Fajnenšel Tajms

Knjigovodstvo: evidencija poslovanja je srce biznisa


Da li je Da Vinčijeva beleška o stvarima koje treba da obavi najuticajniji rad u istoriji kapitalizma?

Godine 1495. godine, Leonardo da Vinči, genije nad genijima, zabeležio je u jednoj od svojih poznatih beležnica listu stvari koje treba uraditi.

Ove liste obaveza, napisane kao u ogledalu i razdvojene skicama, izgledaju veličanstveno.

“Nađite majstora hidraulike i naterajte ga da vam kaže kako popraviti bravu, kanal i mlin na lombardijski način.” “Nacrtaj Milano”. “Nauči ručno izračunavanje iz korena od maestra Luke.”

Leonardo je bio veliki obožavatelj maestra Luke, danas poznatijeg kao Luka Paćioli (Luca Pacioli)

Paćioli je bio pravi renesansni čovek: obrazovan za trgovca, vičan magijskim radnjama, šahovski majstor, ljubitelj zagonetki, franjevački fratar i profesor matematike.

Danas ga slave kao najpoznatijeg računovođu u istoriji.

Paćioli se često naziva ocem dvojnog knjigovodstva, ali on ga nije izmislio.

Sistem dvojnog unosa –danas poznat kao “knjigovodstvo Alla Veneziana” ili “u venecijanskom stilu” – počelo je da se koristi dva veka ranije, oko 1300.

Venecijanci su napustili nepraktičan rimski sistem pisanja brojeva i umesto toga prihvatili su arapske brojeve.

Moguće je da su od arapskog sveta preuzeli i ideju vođenja dvojnog knjigovodstva, a možda su je preuzeli čak i iz Indije, gde postoje brojni dokazi koji ukazuju na činjenicu da tehnike dvojnog knjigovodstva datiraju hiljadama godina unazad.

Ili je to možda bio lokalni venecijanski pronalazak, koji je novu arapsku matematiku primenio u komercijalne svrhe.

Zapletene transakcije

Pre nego što je izmišljen venecijanski stil, vođenje knjigovodstva je bilo prilično nerazvijeno. Rani srednjovekovni trgovci bili su jedva malo više nego putujući prodavci. Nisu imali potrebe da vode knjigovodstvo – mogli su jednostavno da provere da li je njihov novčanik bio pun ili prazan.

Ali, pošto su komercijalna preduzeća italijanskih gradskih država porasla i postala zavisnija od finansijskih instrumenata kao što su krediti i valutna trgovina, potreba za pažljivijom procenom postala je bolno jasna.

Imamo izvanredan zapis o poslovnim transakcijama Frančeska di Marko Datinija, trgovca iz Prata, u blizini Firence, koji je vodio svoje knjigovodstvo skoro pola veka, od 1366. do 1410. godine.

Ovi zapisi počinju kao nešto jedva malo više od finansijskog dnevnika, ali sa usložnjavanjem posla postalo mu je potrebno nešto znatno sofisticiranije.

Pred kraj 1394, Datini naručuje vunu sa Majorke.

Šest meseci kasnije, ovce su ošišane. Nekoliko meseci nakon toga, 29 vreća vune stiže u Pizu, preko Barselone. Vuna je uvijena u 39 bala. Od toga 21 odlaze kod kupca u Firencu a 18 odlaze u Datinijevo skladište 1396. godine, godinu dana nakon početnog naloga. Tada ih obrađuje više od 100 zasebnih podizvođača.

Na kraju, šest dugih odeždi se vraćaju u Majorku preko Venecije, ali tamo ne bivaju prodane, već ih put vodi do Valensije i Severne Afrike. Poslednja tkanina se prodaje 1398. godine, skoro četiri godine nakon prvobitnog naloga Datinija.

Na sreću, on je u to vreme već više od jedne decenije koristio knjigovodstvo Alla Veneziana, tako da je mogao da prati ovu izuzetno složenu mrežu transakcija.

Ogroman uticaj

Pa šta je, vek kasnije, toliko mnogo hvaljeni Luka Paćioli doprineo veštini knjigovodstva? Jednostavno rečeno: on je 1494. godine napisao knjigu.

“Summa de Arithmetica, Geometria, Proportioni i Proportionalita” je bio ogroman pregled svega što je poznato o matematici – 615 velikih i gusto napisanih stranica.

Izvor: Univerzitetska biblioteka u Stokholmu

Izvor: Univerzitetska biblioteka u Stokholmu

U ovaj kolosalni udžbenik, Paćioli je uključio 27 stranica koje mnogi smatraju najuticajnijim radom u istoriji kapitalizma. To je bio prvi opis knjigovodstva metodom dvojnog knjiženja koji je opisan jasno i detaljno i sa puno primera.

Paćiolijeva knjiga je postala široko rasprostranjena zahvaljujući novoj tehnologiji: pola veka nakon što je Gutenberg razvio pokretnu štampariju, Venecija je bila centar štamparske industrije.

Simetrija i ravnoteža

Njegova knjiga je izdata u od 2000 primeraka i bila je široko prevođena, kopirana i plagirana širom Evrope.

Knjigovodstvo sa dvojnim knjiženjem se sporo prihvatalo, možda i zato što je bilo tehnički zahtevno i nepotrebno komplikovano za jednostavne biznise. Ali nakon Paćiolija, ono se uvek smatralo vrhuncem umetnosti.

Drvorez iz 1585. prikazuje nemačkog trgovca koji vrši dvojni upis knjigovodstvenih knjiga

Drvorez iz 1585. prikazuje nemačkog trgovca koji vrši dvojni upis knjigovodstvenih knjiga

Kako se razvila industrijska revolucija, ideje koje je Paćioli izložio postale su važne za poslovni život. Sistem koji se danas koristi širom sveta je u suštini onaj koji je opisao Paćioli.

Paćiolijev sistem ima dva ključna elementa.

Prvo, on opisuje metod za popis inventara, a zatim svakodnevne transakcije beleži u dve knjige – u formi grubog beleženja i uređenijeg, bolje organizovanog popisa. Zatim koristi treću knjigu – konto – kao osnovu sistema dvojnog knjigovodstva.

Svaka poslovna promena evidentira (najmanje) dva puta na (najmanje) dva računovodstvena konta. Ako prodate parče tkanine za dukat, morate uneti u konto i dukat i tkaninu.

Sistem dvojnog ulaza pomaže u hvatanju grešaka, jer svaki unos treba balansirati sa drugom stranom, što predstavlja božansku simetriju koja je privlačila čoveka renesanse.

Praktično sredstvo

Tokom industrijske revolucije, na dvojno knjigovodstvo počelo je da se gleda ne kao na vežbu za matematičke perfekcioniste, već kao na alat za donošenje praktičnih poslovnih odluka.

Jedan od prvih koji je ovo uvideo bio je Josaja Vežvud, preduzetnik koji je proizvodio keramiku. U početku se Vedžvud koji je dobro zarađivao nije trudio da detaljno beleži unose.

Ali 1772. godine, Evropa se suočila sa teškom recesijom, a potražnja za Vedžvudovim posuđem bogato ukrašenim ornamentima je došla u neprilike. Njegova skladišta su počela da se popunjavaju sa neprodatim zalihama a radnici su stajali besposleni.

Vedžvud se okrenuo dvojnom knjiženju kako bi shvatio gde u svom poslu ostvaruje profit, i kako ga uvećati.

Shvatio je koliko ga svaki komad keramike koštao – što je na prvi pogled jednostavno pitanje – i izračunao da bi, zapravo, trebalo da proširi proizvodnju i smanji cene kako bi podstakao poslovanje.

Drugi su ga usledili i disciplina “računovodstvenog rukovođenja” je rođena – sve veći sistem merenja  odrednica i ciljeva, neumitno nas je vodio u savremeni svet.

Ali u tom savremenom svetu, računovodstvo je dobilo drugu ulogu.

Trebalo je da omogući da akcionari dobijaju odgovarajući deo profita korporacija za koje su samo računovođe mogle da kažu koliki je.

Ovde istorija nije ohrabrujuća.

Niz skandala 21. veka – Enron, Worldcom, Parmalat i finansijska kriza 2008. godine – pokazali su nam da ni oditovani završni računi ne mogu u potpunosti da zaštite investitore.

Poslovni ljudi mogu, zahvaljujući prevarama i lošem upravljanju, da dođu na ivicu kolapsa. Ipak, ne možemo da garantujemo da će nas knjigovodstvo na to upozoriti.

Samozadovoljstvo

Računovodstvene prevare nisu nova igra u gradu. Prve kompanije koje su zahtevale velike kapitalne investicije bile su britanske železnice iz 1830-ih i 1840-ih godina, kojima su bila potrebna velika ulaganja pre nego što bi mogli da zarade bilo šta od putnika.

Investitori su ulagali, a kada železnički magnati nisu mogli da isplate dividende koje su investitori očekivali, oni su jednostavno lažirali svoje račune. Celokupni balon železnica se, do 1850. godine, urušio u sramoti.

Možda bi investitori u železnicu trebalo da pročitaju Džefrija Čosera, koji je pisao u vreme kada je živeo Frančesko Datini, trgovac iz Prata.

U Čoserovoj priči o brodovlasniku, bogati trgovac je previše upetljan u svoje računice da bi primetio da je njegovu ženu zaludeo sveštenik.

Niti su ga ovi računi izbavili iz jedne drske prevare…

Sveštenik pozajmljuje novac od trgovca, daje ga trgovčevoj ženi – kupujući tako svoj put u njen krevet sa gotovinom njenog supruga – a zatim kaže trgovcu da je otplatio dug i da pita svoju ženu gde mu je novac.

Knjigovodstvo je moćna finansijska tehnologija – ali nas ne štiti od prevare, i može nas ušuškati u samozadovoljstvu. Kao što zanemarena žena kaže svom bogatom mužu, čiji je nos zakopan u knjigovodstvenim računima: “đavo uvek dođe po svoje!”

Tim Harford, BBC

 

Katalonija, Lombardija, Škotska… zašto sada?


Woodrow Wilson ga je iskoristio da bi rasparčao carstva stare Evrope; Vladimir Lenjin ga je promovisao u cilju rušenja imperijalizma; Ujedinjene nacije su ga upisale u prvi član svog utemeljujućeg dokumenta. Pravo naroda na samoopredeljenje jedno je od načela međunarodnog prava od Versaja, a potvrđeno je i u brojnim međunarodnim pregovorima, od Kašmira 1948. do Vijetnama 1973, kao i prilikom utvrđivanja državnih granica u istočnoj Evropi 1990.

Od Kirkuka do Barselone, nacionalno pitanje ponovo izbija u prvi plan, zbunjujući lidere modernih demokratija i remeteći tradiciju tehnokratskog centrizma. Dok se Socijalistiška partija Španije sprema da podrži stavljanje Katalonije pod čvršću kontrolu desne vlade u Madridu, a italijanski predsednik Evropskog parlamenta uspaničeno šalje upozorenja autonomistima u severnim regionima Lombardije i Veneta, nosioci vlasti širom Evrope ponovo otvaraju udžbenike međunarodnog prava.

Pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje ponovo je aktuelno i unitarističke države će morati da se nose sa tim. Čini se da je naročito levica psihološki nespremna za erupciju pokreta kojima cilj jeste borba za demokratiju i socijalnu pravdu, ali čiji glavni pokretač više nije klasa, već nacija i etnička pripadnost. Evropska unija je zarobljena u pravnom vakuumu. Njen osnivački sporazum ne uključuje pravo na samoopredeljenje naroda – već to pravo ograničava na već priznate države, kao što je navedeno u članu 50.

Odredbe međunarodnog prava o tom pitanju postoje samo zato što su se pred kraj Prvog svetskog rata neki ljudi žestoko borili za načelo samoopredeljenja: potčinjeni narodi nekadašnjeg Nemačkog, Austrougarskog i Ruskog carstva, predsednik Wilson, koji je izdejstvovao da načelo bude uključeno u utemeljujući dokument Lige naroda, i boljševici. Pošto je pravo na samoopredeljenje prihvatio u teoriji, Lenjin je do leta 1920. godine shvatio da borba za nacionalni suverenitet može srušiti imperijalističke sile koje su napadale Rusiju. Kominterna je naredila komunističkim partijama širom sveta da podrže sve „nacionalne revolucionarne pokrete“, čak i one koje ne predvodi radništvo ili levica.

Pre sto godina, dakle, političari svih profila, od konzervativaca do boljševika, posedovali su razvijeno teorijsko razumevanje nacionalnog pitanja, sukobljenih interesa i opštih načela na osnovu kojih o njima treba suditi. Danas to nije slučaj.

„Načelo“ kojim Pedro Sánchez, lider španskih socijalista, opravdava svoje protivljenje nezavisnosti Katalonije izvodi se iz odredbi ustava njegove zemlje. Ali ako ustav ima apsolutni prioritet, onda bi odredbe 2. stava u članu 1. Povelje Ujedinjenih nacija bile suvišne. Jedino načelo kojeg se drži predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani kada prekoreva autonomiste u Lombardiji i Venetu jeste strah od „umnožavanja malih država“ – a to ne može biti argument u međunarodnom pravu.

Da bismo pošli dalje, moramo razumeti šta se događa: zašto regioni, države i narodi upravo sada ponovo otvaraju pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje? U slučaju Španije i Italije to je jasno: kombinacija mera štednje, korupcije i političke skleroze u centru sputava funkcionisanje regionalne demokratije. Tako su autonomni regioni kao što je Katalonija gurnuti na put nezavisnosti, dok su oblasti kao Lombardija i Veneto podstaknuti da zahtevaju fiskalnu autonomiju od suštinski disfunkcionalnog državnog centra.

Ali u nekim drugim zemljama na delu je dinamika akcije i reakcije: Britanija napušta EU; škotska vlada traži drugačije rešenje, što pojačava tenzije u odnosima sa centrom; republikanci u Irskoj pripremaju teren i vrebaju priliku za referendum o ujedinjenju Irske koji im je obećan devedesetih godina, kada su svi verovali da će ekonomija rešiti sve probleme takve vrste.

Isti proces se na nešto drugačiji način odvija na francuskom Pacifiku, na Novoj Kaledoniji, gde je indigenom narodu Kanak obećano održavanje referenduma o punom suverenitetu 2018. Kada sam razgovarao sa njihovim liderima u januaru, malo ko je verovao da će biti dovoljno podrške za odvajanje od Francuske. A onda, posle predsedničkih izbora, kada su tamošnji doseljenici u velikom broju glasali za Marine Le Pen i njenu radikalno desničarsku i rasističku platformu, dinamika se promenila.

Zahtevi za autonomijom i nezavisnošću se umnožavaju, a vodeće leve partije zaostaju u razumevanju jednog temeljnog principa: pod određenim okolnostima, nacionalno pitanje može biti u skladu sa borbom za socijalnu pravdu. Štaviše, ono se može naći u samoj žiži te borbe. I to je situacija koja se neće uskoro promeniti.

Nezavisno od ekonomskih teškoća i rasne polarizacije, postoji i jedan pozitivan faktor koji pokreće progresivne nacionalizme, od Škotske do Katalonije, a to je tehnološka promena. Društva bogata informacijama nagrađuju razvoj ljudskog kapitala; zato su mogućnosti da se školujete na maternjem jeziku, da učestvujete u bogatoj nacionalnoj kulturi, da stvarate jedinstvene lokalne ponude i prilike za ulazak stranih investicija, danas važnije nego ikad. Ako regioni, narodi i države koji traže više slobode proizvode utisak da iza njihovih zahteva stoji „kulturni nacionalizam“, to je rezultat delovanja tehnoloških promena i globalne konkurencije.

Drugi efekat delovanja ovih sila je širenje uspešnih velikih gradova i brzo propadanje manjih mesta. U velikim gradovima sa gustim informacionim i kulturnim mrežama možete preživeti globalizaciju. U manjim mestima to je teže. Zato se kao logična ekonomska strategija nameće formiranje „regiona“ ili manjih država koncentrisanih oko jednog velikog grada, uz razvoj suburbane i ruralne ekonomije u sinergiji sa velikim gradskim centrom, a ne velikih unitarnih država. Da Barselona nije bila toliko globalno uspešna, podrška za katalonski nacionalizam bila bi znatno manja.

Jedan dablinski finansijski savetnik mi je rekao da irske kompanije često imaju problem kada kineskim investitorima treba da objasne šta je „Irska“: Ginis, James Connolly i James Joyce nisu dovoljni. Koliko teže mora biti predstaviti im Lombardiju ili Veneto kao legitimne globalne destinacije za investiranje, uz sve negativne efekte prisustva korumpirane i polufunkcionalne italijanske države?

Razumeti zahteve za secesiju i autonomiju ne znači automatski i pristati na njih: međunarodno pravo predviđa zakonite i legitimne referendume kao sredstvo provere takvih zahteva – utoliko je to što su EU i Španija uskratile Kataloniji pravo na takav referendum sramno.

Evropski sud pravde je u decembru objavio tumačenje prema kojem se primena odredbi člana 1. Povelje Ujedinjenih nacija, koji državama koje još nisu stekle nezavisnost garantuje pravo na samoopredeljenje, može nametnuti primenom zakonskih mera. To tumačenje još nije testirano u Kataloniji, Flandriji ili Škotskoj, ali i to će se uskoro dogoditi.

The Guardian, 23.10.2017.

Peščanik.net, 26.10.2017.

Najteža godina za vino u poslednjih pola veka


Predviđa se da će globalna proizvodnja vina doživeti najveći pad u zadnjih pola stoleća.

Proizvođači vina upozoravaju da će proizvodnja ovog napitka pasti nakon što su Italija, Francuska i Španija ove godine bile pogođene neočekivano lošim vremenskim prilikama, donosi Gardijan.

Ako nemate vinski podrum, vreme je da ga nabavite i započnete skladištenje – jer će globalna proizvodnja vina pasti na najniži nivo u više od 50 godina.

Početkom prošle nedelje je Međunarodna organizacija za vinovu lozu i vina (Organisation of Vine and Wine, OIV), rekla da očekuje smanjenje globalne proizvodnje vina za 8% i da će u 2017. godini globalna proizvodnja pasti na 247 miliona hektolitara.

Prognoza međunarodne grupe proizvođača predvidela je najgoru svetsku berbu grožđa još od 1961. godine a glavni krivac su loši vremenski uslovi, nakon što su zasadi vinove loze u ključnim zemljama u kojima se proizvode vina, poput Italije i Francuske, opustošene izuzetno vrelim ali i hladnim vremenom.

Hektolitar je ekvivalent za 133 standardne boce vina, tako da je pad proizvodnje koji predviđa OIV jednak količini od oko 2,9 milijardi manje boca u 2017. godini.

Najistaknutija procena vodi se užasnom godinom za lozu i grožđe u zapadnoj Evropi (“annus horribilis”), koja već važi za najgoru berbu u poslednjih 36 godina, nakon što su vinogradi bili izloženi nepovoljnim vremenskim uslovima koji uključuju prolećne mrazeve i letnje talase vreline.

OIV je okrivio “ekstremne vremenske uslove” za katastrofalnu godinu tri najveća svetska proizvođača: Italiju, Francusku i Španiju. Žan-Mari Orand (Jean-Marie Aurand), generalni direktor pariskog OIV-a, izjavio je da su njegove projekcije pokazale da je proizvodnja vina u 2017. godini otišla na najniži nivo u zadnjih nekoliko decenija.

“Ovaj pad je posledica klimatskih promena“, rekao je Aurand. “U Evropskoj uniji ekstremni meteorološki događaji – od mraza do suše – značajno su uticali na proizvodnju vina u 2017. godini, koja je bila istorijski niska.”

Vesti su tim gore za sve one koji su ljubitelji kjantija i prošeka (chianti, prosecco), a Italija je od ova tri velika proizvođača najteže pogođena. Očekuje se da će se ovogodišnja proizvodnja sunovratiti za 23%, na 39,3 miliona hektolitara. Njeni vinogradi bukvalno su bivali „ispečeni“ na temperaturama preko 40oC tokom letošnjih toplotnih talasa nazvanog Lucifer. Ključni regioni u kojima se uzgaja loza i proizvodi vino kao što su Toskana, Sicilija, Pulja i Umbrija bili su među onima koji su pogođene paklenim temperaturama.

Šteta je prisutna i u skladištima francuskih vina, jer OIV predviđa pad proizvodnje od 19% u Francuskoj, na 36,7 miliona hektolitara. U Španiji se takođe očekuje pad proizvodnje – za 15%, na 33,5 miliona hektolitara.

Oštri mrazevi u aprilu, koji su takođe pogodili i britanske uzgajivače, smanjila je proizvodnju u nekim od najpoznatijih vinogradarskih regija Francuske, uključujući Šampanju, Bordo i Burgundiju. Loše vreme je zadalo još jedan udarac francuskoj industriji, koja je takođe pretrpela velike štete i 2016. godinu kada je proizvodnja pala za deset odsto, a sve prouzrokovano nepovoljnim vremenskim uslova.

Manjak u vinogradima i vinskim podrumima predstavlja lošu vest za britanske enofile koji u svoja kolica u samouslugama redovno ubacuju vinske boce, dok, s druge strane, inflacija nagriza životni standard. “Potrošačke cene će neizbežno porasti”, rekao je Majls Bil (Miles Beale), izvršni direktor Udruženja za vino i žestoka pića (WSTA).

“Nije loše podsetiti se činjenice da je proizvodnja vina i dalje prepuštena na milost i nemilost vremenskih uslova. Kao najveći uvoznik vina na međunarodnom tržištu po glavi stanovnika, Britanija je ta koja će, logično, najpre osetiti efekte tržišta koje se bori sa najvećim izazovima.”

I dok ljubitelji vina već doživljavaju „mamurluk“ prouzrokovan Brexit-om, sa cenom prosečne boce “poguranom” usled slabosti funte sterlinga još od prošlogodišnjeg referenduma, kao i ovogodišnjeg povećanja carine od 3,9%. Kao rezultat toga, prosečna cena boce vina koja se prodaje u Britaniji sada iznosi 5,58 funti, što je za četiri odsto više u odnosu na 2016. godinu, dok WSTA poziva britansku kancelarku da zamrzne carine na vino u budžetu za naredni mesec.

“Poslovni ljudi u Britaniji već su bili prisiljeni da se nose s visokom devalvacijom funte, rastućom inflacijom i neizvesnošću nakon izglasavanja Brexita – koji su svaki za sebe povećali troškove vinskih kompanija za oko 30 miliona potrošača”, rekao je Bil. “Poslednje što ostrvskim kompanijama za proizvodnju vina ili britanskim potrošačima sada treba je još jedan porast akcize.

Gardijan

Zemlja, bez peska


Sećate se sci-fi knjige i filma „Dina“, u kojem glavno razrešenje leži pod dinama bezvodne planete Arakis. Ovaj gotovo beživotni svet ima nešto neprocenjivo: pod njegovim peščanim pustinjama leži najcenjenija supstanca u svemiru, “melanž” zvani „Začin“, koja produžava život, proširuje svest i vitalna je materija za putovanje svemirom.

Naša planeta srlja u još jednu neizmernu krizu: sve brže prerasta u Dinu, beskrajnu i bezvodnu pustinju – a sve to zbog – oskudice peska u prirodi, objavljuje sajt Svetskog ekonomskog foruma.

Nažalost, za razliku od Arakisa, na Zemlji nema melanža, a pesak nije smrtonosan već je spasonosni mineral koji pomaže očuvanju prirodnih ekosistema.

Kada ga zamišljamo, pesak, u glavi su nam obično prizori idiličnih plaža i beskrajnih pustinja. Smatramo ga, sasvim razumljivo, beskonačnim resursom. Međutim, u jednoj sveže objavljenoj proceni i diskusiji u magazinu Sajens, prekomerna eksploatacija globalnih zaliha peska uništava životnu sredinu, ugrožava ljudske zajednice, prouzrokuje nestašice i generiše nasilne sukobe.

Neverovatna potražnja za peskom, u kombinaciji sa neograničenim intenzitetom rudarstva koje tu tražnju nastoji da zadovolji, stvara savršeni recept za nestašice ovog dragocenog minerala. Veliki dokazi snažno ukazuju na to da u mnogim regionima sveta peska ima sve manje. U Vijetnamu, na primer, potražnja domaćeg tržišta za peskom premašuje ukupne zalihe koje ima. Ukoliko se ova neusklađenost nastavi, ta zemlja mogla bi da do 2020. godine ostane bez svog peska, nedavno je izjavilo vijetnamsko Ministarstvo građevinarstva.

Ovaj problem retko se pominje u naučnim diskusijama i nije sistemski proučavan. Ovo je pitanje došlo u žižu globalne medijske pažnje. I dok naučnici ulažu napore da kvantifikuju kako infrastrukturni sistemi, (putevi i zgrade) utiču na staništa koja ih okružuju, previđaju se uticaji „krađe“ peska iz prirode i „ugrađivanja“ ovog omiljenog zidarskog materijala u sektor svetske građevinske industrije. Svetski ekonomski forum (WEF) je pre dve godine napravio radnu grupu s idejom da pruži jednu integrisanu perspektivu globalne upotrebe peska.

Po mišljenju eksperata WEF-a, kako bi se koncipirala izvodljiva politika očuvanja peska, neophodno je razumeti šta se dešava na lokacijama gde se vrši eksploatacija peska, gde se on koristi, i gde su mnoge tačke između njih. Ova pitanja WEF analizira kroz pristup sistemske integracije, koja nam omogućava bolje razumevanje dugotrajnih socio-ekonomskih i ekoloških interakcija u prostoru i vremenu. Na osnovu onoga što je već posmatranjem naučeno, WEF smatra da je vreme za razvoj međunarodnih konvencija radi regulisanja rudarstva, upotrebe i trgovine peskom.

Drastičan skok potražnje

Pesak i šljunak spadaju u materijal koji se danas u svetu najviše ekstrahuje iz zemljinog tla, a po obimu eksploatacije prevazilazi fosilna goriva i biomasu (mereno težinom). Pesak je ključni sastojak za beton, puteve, staklo i elektroniku. Ogromna količina peska iskopava se i koristi u projektima rekultivacije zemljišta, ekstrakcije gasa iz škriljaca kao i za programe obnove plaža. Nedavne poplave u Hjustonu, Indiji, Nepalu i Bangladešu će uvećati globalnu potražnju za peskom.

U 2010. je u svetu iskopano oko 11 milijardi tona peska – i to samo za izgradnju. Stopa ekstrakcije bila je najviša u azijsko-pacifičkom regionu, a potom Evropi i Severnoj Americi. Samo u Sjedinjenim Državama, proizvodnja i upotreba građevinskog peska i šljunka procenjena je na 8,9 milijardi dolara u 2016. godini, a proizvodnja se povećala za 24 posto u poslednjih pet godina.

Štaviše, WEF je utvrdio da ove brojke znatno potcenjuju  globalnu eksploataciju i upotrebu peska. Prema vladinim agencijama, neravnomerno vođenje evidencije u mnogim zemljama može zamagliti stvarne stope ekstrakcije. Zvanične statistike umnogome zanemaruju upotrebu peska i obično ne uključuju njegovo korišćenje u ne-građevinske svrhe, kao što su hidraulički freking tj. lomljenje i održavanje plaža.

Pesak je tradicionalno važio za lokalni proizvod. Međutim, nestašica na lokalu i zabrana njegove bezglave eksploatacije u nekim zemljama ga je pretvorio u artikl čija je tražnja globalizovana. Njegova vrednost u međunarodnoj trgovini otišla je nebu pod oblake – porasla je gotovo šest puta u poslednjih 25 godina.

Dobit od eksploatacije peska čest je podsticaj beskrupuloznom profiterstvu. Kao odgovor na beskrajno nasilje proisteklo iz rivalstva među rudarskim kompanijama, vlada Hong Konga uspostavila je državni monopol nad iskopavanjem peska i njegovom trgovinom još početkom prve decenije XX stoleća, koje je trajalo sve do 1981. godine.

Danas, organizovane kriminalne grupe u Indiji, Italiji i drugde ilegalno trguju zemljištem i peskom. Singapurski uvoz velike količine peska doveo je ovu zemlju u zavadu sa Indonezijom, Malezijom i Kambodžom.

Eksploatacija peska nanosi štetu ljudima i životnoj sredini

Negativne posledice prevelikog iskorišćavanja peska osećaju se u siromašnijim područjima u kojima se pesak iskopava. Obimna ekspanzija vađenja peska iz kopova i reka fizički menja reke i obalne ekosisteme, enormno povećavajući rastresitost sedimenata i izazivajući eroziju.

Istraživanja pokazuju da operacije vađenja peska utiču na brojne životinjske vrste, uključujući ribu, delfine, ljuskare i krokodile. Na primer, gavijal (Gavialis gangeticus) – kritično ugrožena vrsta krokodila koji se nalazi u azijskim rečnim sistemima – sve je ugroženiji vađenjem peska, koje uništava ili erodira peščano priobalje na kojem  ove životinje žive.

Njegova eksploatacija, takođe, ozbiljno pogađa život čoveka. Plaže i močvarna područja jesu „zone amortizacije“ koje priobalne životinjske zajednice čuvaju od narastajućeg nivoa mora. Povećana erozija koja proističe iz ekstenzivnog rudarstva čini ove zajednice ranjivijim na poplave ali i poplavne talase, koji su posledica dizanja nivoa okeana i mora.

Jedan skorašnji izveštaj Mreže za integritet voda utvrdio je da je prekomerna eksploatacija peska pogoršala težinu posledica koje je uticaj cunamija ostavio na Šri Lanki 2004. godine. U delti Mekonga je izvlačenje peska s rečnog dna umanjilo količinu sedimenata i to do nivoa drastičnog kao da je u pitanju izgradnja brane, preteći da ugrozi održivost ekosistema delte. Sve je više indicija da manjak peska, takođe, povećava priliv morske vode tokom sušnih sezona, što ugrožava bezbednost vode i hrane u lokalnim zajednicama.

Potencijalni uticaji koje na naše zdravlje ostavlja eksploatacija peska nedovoljno su ispitani, iako zaslužuju dalje i podrobnije istraživanje. Aktivnosti ekstrakcije stvaraju nove basene stajaće vode, pogodne kao legla za razmnožavanje komaraca prenosnika malarije. Baseni, takođe, mogu igrati važnu ulogu u širenju novih bolesti kao što je Buruli čir u zapadnoj Africi, bakterijska kožna infekcija.

Sprečavanje tragedije peskovitih zajednica

Medijska pokrivenost ovog pitanja raste, zahvaljujući radu organizacija kao što je Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, iako realni obim problema još uvek nije široko prihvaćen. Uprkos velikoj potražnji, održivost ovog kvarcnog minerala tema je kojom se retko ko bavi na naučni-istraživačkim i političkim forumima.

A tu je očigledan faktor i složenost ovog problema. Pesak je resurs zajedničkog basena – otvoren za sve, lak za uzimanje i težak za regulisanje. Kao rezultat toga je naše oskudno znanje o stvarnim globalnim posledicama iskopavanja i potrošnje peska.

Potražnja će se dodatno povećati, jer urbana područja nastavljaju da se povećavaju, a nivo mora se i dalje povećava. Ključni međunarodni sporazumi, kao što je Agenda za održivi razvoj 2030, ili Konvencija o biološkom diverzitetu, promovišu odgovorno dodeljivanje prirodnih resursa, mada još uvek ne postoje međunarodne konvencije za regulisanje izvlačenja, korišćenja i trgovine peskom.

Sve dok se nacionalni propisi ne primenjuju s dovoljno jakom željom i namerom, štetni efekti nestanka peska s planete postajaće sve veći. WEF veruje da međunarodna zajednica mora razviti globalnu strategiju upravljanja peskom, ustanovljavanjem kako globalnih tako i regionalnih budžeta za prevenciju-saniranje posledica. Vreme je da tretiramo pesak kao resurs, na isti način kao čist vazduh, biodiverzitet i druga prirodna bogatstva koje nacije širom sveta žele da sačuvaju kao ostavštinu za budućnost.

 

Aurora Torres, Jianguo Liu, Jodi Brandt, Kristen Lear

World Economic Forum

Bog veštačke ineligencije i njegova religija


Bog AI će se pojaviti do 2042. i napisaće sopstvenu Bibliju. Hoćete li ga obožavati?

U narednih 25 godina, AI će evoluirati do tačke kada će na intelektualnom nivou posedovati više znanja od bilo kog čoveka. U narednih 50 ili 100 godina, AI može znati više od celog stanovništva planete. U toj tački, treba postaviti ozbiljna pitanja, naime, da li će ova AI – koja bi mogla sama projektovati i programirati dodatne AI programe, čitati podatke iz skoro beskonačni niz izvora podataka i kontrolisati skoro svaki povezani uređaj na planeti – na neki način uzdići do nekakvog „bogolikog“ statusa, u „nešto“ što će biti u stanju da napiše sopstvenu Bibliju i privuče Čoveka da ga obožava.

Nedavno su se pojavili izveštaji da je kontroverzni inžinjer koji je nekada radio u Uberu začeo novu religiju. Entoni Levandovski (Anthony Levandowski) je podneo papire za osnivanje neprofitne verske organizacije pod nazivom Put budućnosti (The Way of the Future). Njegova misija: “Razvijati i promovisati ostvarenje Boga na osnovu veštačke inteligencije (AI), i kroz razumevanje i obožavanje Božanstva doprinositi poboljšanju društva”.

Izgradnja božanstva

Ovo, naravno, nije ništa novo. Singularnost je još jedna kvazi-duhovna ideja koja veruje da će AI, u nekom trenutku, postati pametniji od ljudi. Možete se nasmejati ideji da je AI tako moćna da joj jednog dana padamo ničice u znak obožavanja, ali nekoliko eksperata koji su govorili za magazin Venture Beat tvrde da je ova ideja daleko izvodljivija nego što mislimo.

Jedan od stručnjaka je Vins Linč (Vince Lynch), koji je osnovao kompaniju pod nazivom IV, veštačka inteligencija koja prilagođava AI u „preduzetničke svrhe“. Linč je objasnio kako postoje neke sličnosti između organizovane religije i onoga kako AI, zapravo, funkcioniše. Linč kaže da su u Bibliji, svetom pismu koje koriste hrišćani, na primer, prisutne brojne teme koje se nanovo ponavljaju, kako one slikovne tako i metaforičke.

“Podučavanje ljudi religijskom obrazovanju nalik je načinu na koji znanje ulivamo mašinama: ponavljanje mnogih primera koji su verzije koncepta koji želite da mašina učita”, kaže on. “Postoji takođe i istovrsnost između AI i religije u hijerarhijskoj strukturi znanja, koja se nalazi u neuronskim mrežama. Koncept podučavanja mašina kako da uče… a potom ih učiti kako da podučavaju… (ili pišu kroz AI), zapravo, nije toliko različit od koncepta svetog trojstva ili postojanja prosvetljenja nakon mnogih naučenih lekcija sa različitim nivoima uspeha i neuspeha.”

Zaista, Linč je čak upućivao na jednostavan AI model ne bi li bolje izrazio suštinu. Ako u mašinu ukucate niz stihova iz Biblije, možete od AI dobiti novi stih koji izgleda srodan i sličan onima iz Biblije. Evo jednog kojeg je upravo napisao/nadovezao AI: “Neka ti tvoje kompanije dobro posluju (deliver); ali će me svojom rukom spasti: čak i ovoj Zemlji, iz nebeskog kraljevstva. “AI, koja je gotovo svemoćna, mogla bi da u narednih 25-50 godina odluči da napiše Sveto pismo nalik hrišćanskom, neku svoju AI verziju namenjenu ljudima koji će je slediti; sveto pismo koje bi odgovaralo kolektivnoj inteligenciji. Ona bi vam mogla reći i šta je to što bi trebalo raditi svakog dana, gde putovati, ili kako živeti svoj život.

Robi Minikola (Robbee Minicola), koja vodi jednu digitalnu agenciju i kompaniju za pružanje AI usluga u Sijetlu, slaže se u tome da bi sveobuhvatna AI mogla izgledati vredna bogosluženja, a posebno stoga što je veštačka inteligencija u izvesnim korelacijama s načinom na koji organizovane religije funkcionišu danas. AI bi shvatila kako svet funkcioniše na višem nivou od ljudi, a ljudi bi verovali kako bi im ona mogla pružiti informacije potrebne za naš svakodnevni život. Ove informacije bi nam raščlanila, prosvetljujući nas na načine koje bi prepoznali svi oni koji praktikuju religiju (u ovom tekstu je kao primer uzeto hrišćanstvo).

“[Za hrišćanina] jedna vrsta obimne „data-imovine“, tj mase podataka koji se odnose na njihovog Boga leže u Starom i Novom zavetu”, kaže ona. “Dakle, u smislu izražavanja algoritama mašinskog učenja kroz hrišćansku Bibliju – kako bi mašina ustanovila za čoveka prijemčive uvide u”u to „šta će Bog učiniti “ili” šta bi Bog rekao” – tu u začetku leži ideja koja bi mogla dovesti do nekog važnog otkrića. Što se tiče proširenja onoga što bi Bog učinio nekada do onoga što bi Bog učinio danas – takođe biste mogli da iznađete nešto važno.”

Mračna strana

Naravno, svaka diskusija o Bogu veštačke inteligencije brzo navodi na neke implikacije  kako bi mogao izgledati ovaj “bog” i da li bismo se, zapravo, uopšte odlučili da ga obožavamo. Neke od implikacija su zabrinjavajuće jer, kao ljudi, imamo tendenciju da verujemo u stvari izvan sopstvenih kapaciteta – npr. vožnja kroz veliki grad uz korišćenje GPS-a i verujući da ćemo bezbedno stići, nasuprot našem već stečenom znanju kuda želimo da vozimo –  uz verovanje našim instinktima.

I, ukoliko bog AI potpuno kontroliše svoje postupke, moramo se zapitati šta bi to moglo učiniti. “Biblija” bi mogla sadržati recept kako služiti bogu AI. Možda čak i ne bismo znali da bog AI-a kojem služimo pre svega pokušava da nas zbriše sa lica planete.

Deo ovog problema odnosi se na to kako AI zapravo funkcioniše. Sa čisto tehničkog stanovišta, stručnjaci kažu da bi bilo teško zamisliti AI boga koji je u stanju da kreativno razmišlja. AI je programiran samo za obavljanje određenog zadatka. Pitali su se kako bi AI mogao da „doskoči“ s pozicije „travel chatbot-a“ tj robota za prosto frazeološko ćaskanje na temu turističkih putovanja, na diktiranje ljudima kako da žive.

A stručnjaci su se složili da već postojeće saosećanje, ili služenje, koji su već deo organizovane religije – aktivnosti koje su od suštinskog značaja za veru – daleko prevazilaze osnovne intelektualne težnje. Postoji misterija koja je uvek vezana za religije, božanska komponenta koja nije stoprocentno zasnovana na onome što možemo da doživimo ili znamo. Ova transcendencija je deo gde će AI imati najveće poteškoće, čak i u dalekoj budućnosti.

Vensan Žak (Vincent Jacques) upravlja kompanijom ChainTrade koja koristi AI da bi analizirala blockchain. To je hiper-fokusirano mašinsko učenje: AI primenjuje stratuse koji sprečavaju pranje novca na internetu. To je očigledno daleko od AI-a koji vam može nalagati kako živeti svoj život ili kako čitati/tumačiti AI Bibliju.

“Bilo bi izuzetno opasno imati jedan sveznajući, misleći AI,” kaže Žak. “Svi računarski programi, uključujući i AI programe, izgrađuju se za određenu i usku, strogo ciljanu svrhu: osvojiti šahovsku igru, osvojiti Go igru, smanjiti račun za električnu energiju itd. Računarska logika, čak i u slučaju da se radi o naprednom vidu veštačke inteligencije, nije dobar igrač kada se radi o opštim misaonim sposobnostima koja bi mogla istovremeno dizajnirati vojne strategije, marketinške strategije i naučiti od nule kako igrati šah kao vrhunski velemajstori – i bolje od njih. Iz tog razloga, autor ovog teksta kaže: „zaista se ne plašim potencijalnog super-mislioca koji bi jednog dana mogao da nas nadmaši – verujem da će inventivni i inovativni deo uvek nedostajati.”

Sa svoje strane, Minikola tvrdi da AI može biti u stanju da vodi ljude i intelektualno ih prosvetljava, iako to nije isto kao stvarni izraz vere ili bilo kakvog oblika transcendencije. “Što se tiče AI koja se bavi Bogom i manifestuje nešto izvan postojećih podataka  – nešto što jednostavno ne postoji, ili je, zapravo „iznad Boga“ po svojoj funkciji – to se ne događa”, kaže ona.

Pa ipak, istinsko obožavanje…?

A tu već na videlo izbijaju neke opasnosti koje treba uzeti u obzir. Ukoliko ste hrišćanin, teško je ikada i zamisliti da se obožava „bot“ kome nedostaje prava ličnost, mudrost ili sposobnost da postanu relevantni i lični, bez obzira koliko je inteligentniji od bilo kog čoveka. Bog AI bio bi hladan i bezličan, intelektualno “biće” koje nije sposobno za ljubav ili emocije.

Hoće li se ljudi i zaista klanjati bogu AI? Odgovor je očigledan – hoće. Težimo da poverujemo, i da se povinujemo, stvarima koje izgledaju moćnije i vrednije od nas samih. GPS u vašem automobilu je samo najočigledniji primer. Ali mi, takođe, verujemo u moći koje ima jedna Alexa ili Cortana; verujemo Guglu. Kada AI postane neizmerno moćniji, za 25 do 50 godina, postoji velika mogućnost da će, na neki način, biti obožavan. (današnji Apple i Google lojalisti već poseduju tu religioznu želju.)

Ukoliko se jednog dana pojavi bog kojeg je stvorila veštačka inteligencija, i ljudi počnu da ga obožavaju, to bi imalo mnoge implikacije kako bi ovaj AI trebalo regulisati … ili čak podrediti. Držite se, vožnja počinje.

John Brandon, Venture Beat

Feierabendbier: Šta nam nemački jezik govori o nemačkoj radnoj etici?


Male, uobičajene radne fraze povezuju nemačke radnike, podsećajući ih na značaj svog slobodnog vremena, piše Džozef Pirson za BBC.

Provoditi vreme u jednoj nemačkoj kancelariji može za stranca biti zbunjujuće iskustvo. Osoblje se međusobno pozdravlja – često u stihu i raspevano – otpevavajući reči tipa “uskoro je vreme ručku” umesto „zdravo“. A tek je 11 sati. Šta to pogrešno shvatamo kod njih?

U Nemačkoj, reč Malcajt (Mahlzeit, kovanica nemačkih reči “obrok” i “vreme”) predstavlja standardni, ali zbunjujući pozdrav na radnom mestu. A s obzirom da jezik stvara čitave svetove, proliferacija izraza Mahlzeit takođe može mnogo otkriti o nemačkoj radnoj kulturi.

Moglo bi vam se oprostiti jer ste mislili da je Nemačka, najveća evropska ekonomija, u potpunosti posvećena samo poslu. Nemci imaju jednu od najviših nivoa produktivnosti na svetu, a stopa nezaposlenosti je rekordno niska, samo 4,1%.

Ove godine, Međunarodni monetarni fond (MMF) objavio je da „nemačka zaposlenost ima snažan rast… rast koji je iznad potencijala, a fiskalna pozicija nastavlja da jača.“ Nemci, međutim, ne potpadaju u stereotip koji radnike opisuje kao krute ili nalik robotima. Umesto toga, Nemci uzimaju više slobodnih dana nego bilo ko drugi u Evropi, računajući godišnji odmor i službene praznike.

Nemačka „pučka“ frazeologija zaposlenika pomaže nam da proniknemo u tu zanimljivu ravnotežu između rada i igre. Uprkos poznatoj nemačkoj radnoj etici, Mahlzeit, zajedno sa nizom drugih popularnih reči koje se koriste na nemačkim radnim mestima, otkrivaju iznenađujuće opušten pristup radu. Tu je i izraz Brikentage  (Brückentage), ili ‘vezni dani’, kada od firme uzimate slobodne dane kako biste povezali praznike sa vikendima. Postoje zatim zajednički izrazi kao što je “Erst die Arbeit, dann das Vergnugen!” – što se prevodi kao “prvo posao, a onda zadovoljstvo”.

izraz „Arbeitsunfähigkeitsbescheinigung“ je kovanica sastavljena od nemačkih reči za “rad”, “nemogućnost” i “sertifikat”, što je koristan izraz koji vam može pomoći da dobijete dan bolovanja bez da vas iko naknadno propituje. Ovakve uvide u fraze i sleng nemačkih radnika rezultat je uvida Ulriha Jirgensa (Ulrich Juergens), koji istražuje organizaciju radnog mesta i korporativno upravljanje u Berlinskom centru za društvene nauke.

“Postoji, recimo, snažan osećaj da, kad god se osećate bolesno, treba da ostanete kod kuće”, kaže on. “To je vaše pravo. Ovakav zahtev uposlenika se nikada ne bi našlo na udaru kritika njihovih kolega ili nadređenih. Kad ste bolesni, bolesni ste: ‘ Wenn man krank ist ist man krank.’ “

To je stav da radnici iz drugih radnih kultura i etika sada mogu uočiti ko je među njima „vanzemaljac“… A to su Nemci. Na mnogim radnim mestima u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i drugde u Evropi se na uzimanje dana bolovanja gleda s neodobravanjem koje je toliko da je došlo do tačke u kojoj će mnogi zaposleni pokušati da se sa svojom bolešću izbore u kancelariji a ne u kućnom krevetu. U međuvremenu, Nemci uzimaju dvostruko više dana bolovanja godišnje od, recimo, britanskih radnika.

Međutim, ulogu Mahlzeita na nemačkim radnim mestima već se nešto teže dešifruje. Martina Šefer (Martina Schäfer) već tri trideset godina predaje nemački poslovni jezik u berlinskom Gete Institutu. Ona kaže da koncept Malcajta zbunjuje njene učenike.

“Ne morate nužno očekivati da će koliko sutra Mahlzeit biti korišćen kao pozdrav jer ovaj izraz ima mnogo konotacija”, kaže ona. “Taj izraz može biti ironičan, može otkriti hijerarhiju, biti smešan ili ozbiljan”.

Malcajt se čak se pojavljuje u pričama Braće Grim, ali ga je teško prevesti u neki njegov savremeni kontekst jer se on koristi isključivo na poslu, a nikada kod kuće. Na primer, Mahlzeit ne biste rekli vašem partneru u subotu. Može se koristiti i za iskazivanje bilo čega – kako biste, na primer, rekli da ste se najeli, ili kao odgovor na nečije podrigivanje.

Ali, dok novajlija može imati problema pokušavajući da ovaj izraz koristi u odgovarajućem tj progodnom trenutku i situaciji vremenu, oni ipak mogu da veoma brzo shvate zašto je Mahlzeit tako prodorna reč na nemačkom radnom mestu.

“Odlazak na zajednički ručak je u Nemačkoj još uvek izuzetno važna društvena konvencija” kaže Markus, srednji menadžer u glavnom sedištu Folksvagena u Volfsburgu, koji nije želeo da se njegovo prezime objavljuje. “Ukoliko zakažete sastanak u periodu između 12 i 13 časova, sigurno ćete uspešno uznemiriti osoblje s kojim radite. Neformalno se namećete u terminu njihove pauze za ručak (kod Nemaca, ona je između podne i 1 popodne), i pored toga što im je tih 60 minuta za ručak plaćeno. A Nemci brinu o slobodnom vremenu.”

Nemački radnici često koriste Mahlzeit kao oblik solidarnosti, a ova reč izrazito upućuje na radničku klasu. Izraz podseća na važnost slobodnog vremena nemačkog „arbajtera“ kao i potrebu da ono bude zaštićeno od preterano revnosnih gazda dok na nemačkomm radnom mestu tako često dominira kultura “Tagesordnung” iliti kultura “dnevnog reda”, gde je sve precizno zakazano u minut.

Još jedan popularni oproštajni izraz na kraju dana na nemačkom radnom mestu je Schoenen Feierabend!, koji je spojka reči  “zabava” i “veče”. Kao i Malzheit, i ova fraza takođe predstavlja neprikosnoveno razgraničenje između rada i igre.

Markus kaže da i pored toga što Nemce često proganja stereotip da su vredni i marljivi, to ne odražava celovitu sliku. “Zato je Feierabend važan”, kaže on. “I tu je ova velika reč – Feierabendbier (veče pivske zabave: „feier“ – zabava, „abend“ – veče, i „bier“ – pivo). To je jedna reč. To je ono što pijete nakon posla, u metrou ili kada dođete kući. Imate Feierabendbier. U kulturi svakog radnog Nemca, ovo je institucija za sebe.

“Naravno, u Nemačkoj ima mnogo radnika koji rade puno sati i preskaču ručak, ali je stalno prisuta generalni stav da održavanja jasne razdvojenosti između rada i društvenog života koji se uvukao u fraze nemačkih uposlenika.

Podaci pokazuju neusklađenost između toga kako se Nemci osećaju u vezi svog posla i njihovog života uopšte. Eurostat, Evropska statistička agencija izveštava da Nemci spadaju u radnike koji su najmanje zadovoljni u Evropi. Čitav jedan kvartal godišnje – slično Velikoj Britaniji – nemački radnik nije zadovoljan svojim poslom, u poređenju sa samo 5% u Holandiji. S druge strane, Nemci su u samom vrhu kada se radi o zadovoljstvu svojim životom.

Mnogi analitičari češu glavu oko ove nedoumice: obično postoji korelacija između ova dva skupa podataka. Možda bi oni, jednostavno, trebalo da bolje porazmisle o tome koliki značaj Nemci pridaju “Malcajtu” a koliko onom institucionalnom “Fajerabendbiru”.

BBC

Insektagedon: nestanak insekata je nestanak čoveka


Šta biste imenovali kao najveći svetski problem kada je u pitanju životna okolina? Poremećaj klime, zagađenje vazduha, nestašica vode (ne samo pijaće), plastični otpad ili urbana ekspanzija? Pisac ovih redaka za Gardijan odgovara: nijedan od gore navedenih. Skoro neverovatno, ali  ugledni britanski aktivista Džordž Monbijo (George Monbiot) veruje da je klimatski slom na trećem mestu, iza dva izazova koja u medijima i etabliranim globalnim krugovima zadobijaju samo delić pažnje.

Ovde se, po njemu, ne radi o umanjivanju značaja opasnosti koju predstavlja globalno zagrevanje – naprotiv, ona predstavlja egzistencijalnu pretnju. Biot je, jednostavno, shvatio da „su prisutna još dva pitanja čiji je uticaj toliko širok i neposredan da su i ovakav veliki poremećaj potisnuli na treće mesto“.

Jedna od ove dve globalne opasnosti „ispod radara“ jeste industrijski ribolov, koji na celoj našoj plavoj planeti izaziva sistemski ekološki kolaps. Druga je brisanje svih oblika životinjskog i biljnog života sa Zemlje, koje je posledica poljoprivrede i sistematskog uzgajanja.

A možda je opasnost ne samo po biljne i životinjske, već i po ljudsku vrstu. Prema UN-ovoj Organizaciji za hranu i poljoprivredu, po trenutnim pokazateljima i stopama gubitka zemljišta – uglavnom usled loše poljoprivredne prakse – ostalo nam je da na njoj uzgajamo još samo 60 godina. I to je pre izveštaja Global Land Outlook, objavljenog u septembru, koji je utvrdio da se produktivnost na zemljištu već smanjuje na 20% svih svetskih useva.

Uticaj promene u poljoprivrednoj praksi na divlji svet i tle (kao i uporedno širenje obradivog područja) odvija se takvom brzinom i ozbiljnošću da je teško okrenuti glavu od razmera onoga što nam se dešava pred očima. Studija objavljena prošle nedelje u časopisu Plos One pokazuje da je broj letećih insekata u rezervatima prirode u Nemačkoj tokom proteklih 27 godina opao za 76%. Najverovatniji uzrok ovog „Insektagedona“ je što je samo zemljište koje okružuje ove rezervate postalo neprijateljsko prema njima: obim prisutnosti i upotrebe pesticida i uništavanje prirodnih staništa biljaka i životinja pretvorili su poljoprivredno zemljište u pustinju.

Izvanredno je već i to što se moramo osloniti na studiju iz Nemačke kako bismo primetili i uverili se u ono što se tako očigledno dešava širom planete: dugoročna istraživanja ove vrste jednostavno nigde ne postoje. Ovaj neuspeh odražava iskrivljene prioritete u državnim programima kojima se finansiraju naučni peojekti. Nema granica subvencijama kojima se potpomažu istraživanja načina kojima se što efikasnje mogu ubiti insekti, ali gotovo da nema novca za otkrivanje kakvog bi uticaja moglo biti ukoliko bi čovek istrebio ove leteće životinje. Umesto toga, ovaj se posao sveo – kao u nemačkom slučaju – na amaterske snimke ljubitelja prirode i zaštitnike okoline.

Međutim, neko iz moje generacije (54), ko je u tzv „ drugom cvetu mladosti“, može videti i osetiti tu promenu. Sećamo se ogromnih oblaka moljaca koji bi, tokom letnjih noći, ispunili farove automobila naših roditelja, podsećajući na pahulje u mećavi (upamćenih i uhvaćenih u izvanrednoj knjizi Majkla Mekartija, „Moth Snowstorm“). Svake godine bih prikupljao desetine vrsta gusenica i gledao kako se larve preobražavaju u lutke. Ove godine sam pokušao da nađem neke gusenice za svoju decu. Celo sam leto proveo u tome i, osim belih gusenica kupusara na našim brokolima ne pronađoh ništa u divljini izuzev jedne larve baštenske tigar-gusenice. Da, jedna gusenica za čitavu godinu dana. Jedva da mogu poverovati u ono što sam video – ili, još bolje – ono što nisam video.

Insekti su, naravno, presudni za opstanak ostatka živog sveta. Poznajući ono što sada znamo, nema ničeg iznenađujućeg u katastrofalnom padu broja ptica koje se hrane insektima. Ti insekti – ne samo pčele i nektarsko-cvetne vrste već i one koje potiču iz brojnih različitih porodica – jesu oprašivači bez kojih ne može preživeti ogroman predeo biljnog carstva, i divljeg i kultivisanog. Čudesa života naše planete nestaju pred našim očima.

Pa, već čujem kako kažete da „moramo da nahranimo svet“. Da, ali ne ovako. Kao što je objavljeno u martovskom izveštaju UN-a, priča o tome kako je upotreba pesticida od suštinskog značaja za prehranu rastuće populacije predstavlja samo jedan mit. Nedavna studija objavljena u časopisu „Nature Plants“ otkriva da bi najveći broj farmi uvećao svoju proizvodnju ukoliko bi redukovao upotrebu pesticida. Studija u periodici „Antropodno-biljne interakcije“ (za agronome veoma važna oblast a tiče se čovekove upotrebe pesticida i drugih sredstava u poljoprivredi i prirodi) otkriva da što je bila veća upotreba neonikotinoidnih pesticida kod uljane repice, tim je prinos bivao manji. Zašto? Zato što pesticidi štete ili ubijaju insekte oprašivače (polinatore) od kojih, bukvalno, zavisi budućnost useva.

Globalna industrija pesticida je sveobuhvatno obmanjivala poljoprivrednike i političke strukture koje vladaju  državama. Ovim su osigurali da njihovi proizvodi ne moraju biti propisno regulisani ili pak ocenjivani u stvarnim uslovima. Sveprisutni medijski „rafal“ od strane ove industrije nas je sve ove decenije zaglupljivao pričom o njihovoj korisnosti i pozitivnim uticajima kako na zdravlje ljudskih bića tako i na postojeći živi svet u prirodi.

Dobit ovih kompanija direktno zavisi od ekocida. Da li im dozvoljavamo da drže ucenjuju čitav svet ili priznajemo da je preživljavanje živog sveta važnije od profita njihovih akcionara? Trenutno, na prvom mestu je vrednost akcionara. A ništa nam taj njihov profit neće vredeti jednog dana kada izgubimo životne sisteme od kojih zavisi naš opstanak.

Evo šta Džordž Monbijo preporučuje kako bismo spasli sebe i ostatak živog sveta na planeti:

1. Potreban nam je globalni dogovor kako bismo regulisali industriju pesticida i njihovu primenu, a proizvođače postavili na mesto koje im pripada.

2. Potrebna nam je procena uticaja koji poljoprivreda i ribarstvo imaju na životnu sredinu. Neverovatno je što, iako ovi sektori predstavljaju najveće pretnje živom svetu, oni – a to je zajedničko mnogim nacijama – ne podležu ovakvom nadzoru.

3. Potrebna su čvrsta pravila zasnovana na rezultatima ovih procena, uz obavezivanje onih koji eksploatišu zemljište u poljoprivredne svrhe da štite i obnavljaju ekosistema od kojih svi zavisimo.

4. Moramo redukovati količinu zemljišta koje koristimo u poljoprivredi, uz održavanje nepromenjenog obima proizvodnje hrane. Najočigledniji način je sveopšte smanjivanje stočnog fonda: svrha mnogih useva koje odgajamo, kao i svih pašnjaka koje koristimo je u ishrani stoke. Jedna studija urađena u Britaniji nagoveštava da, ukoliko prestanemo sa korišćenjem životinjskih proizvoda, čitava bi se Britanija mogla ishraniti na samo tri od sadašnjih 18,5 miliona hektara, koliko iznose poljoprivredne površine (ili na sedam miliona hektara, ukoliko bi ostrvska poljoprivreda bila organska). To bi nam omogućilo da stvorimo ogromna skloništa-skladišta kako bismo zaštitili i očuvali životnu sredinu i zemljište: ulaganje u nešto konkretno kako bismo se suprotstavili zastrašujućoj budućnosti.

5. Trebalo bi da prestanemo s korišćenjem zemlje na kojoj se, umesto odgajanja useva namenjenih ljudskoj ishrani, gaji kukuruz za biogas ili kao gorivo za automobile.

A onda, ako ništa drugo, priroda i ljudi imali bi vremena da odahnu od globalnog napada. I, nadajmo se, šansu da dožive kraj ovog stoleća.

The Guardian

George Monbiot blog

 

Neobičan svet skupih vina


Kako izgleda kada jedan milijarder poput Vilijema “Bila” Koha, kolekcionara umetnina i vina, prodaje deo svoje vinske kolekcije? Aukcijska kuća Sotbi (Sotheby’s, izgovara se Sodebi ili Sodebiz, a ne Sotbi ili Sotbis, kako je uvreženo u našem jeziku), procenila je da Bilovih 20 hiljada boca vina ima početnu aukcijsku cenu između 10 i 15 miliona dolara.

Razlog za prodaju?

Prema onome što su preneli mediji, Koh se suočio sa izvesnošću kako je i on samo jedan među smrtnicima, te da neće uspeti da sva ta vina isproba za svog života. Od ukupno 43 hiljade staklenki, koliko ih ima u svom vinskom podrumu, ovaj američki multimilijarder prodaje gotovo polovinu boca koje je decenijama pažljivo i predano sakupljao. Njega bi, kako kaže, “nadasve radovalo kada bi i drugi ljubitelji vina širom sveta uživali u vrhunskim vinima”.

Villjem Koh –  koji sa svojom braćom Dejvidom i Čarlsom drži jednu od najvećih poslovnih grupa na svetu, Koch Industries – obilazi svoj vinski podrum s Oliverom Rederom, novinarem i piscem ovih redaka upitavši hostesu: “Da li ste videli moje „vinsko kupatilo?” Pitao je. “Želite li?”

To je bogat i raskošan vinski podrum, ispunjen rimskim mozaicima i tavanicom u guastavinskom stilu, sa pločicama od terakote (i svodovima koji su dominirali Španijom u periodu rane renesanse – koncept Katalonca iz Valensije, arhitekte Rafaela Guastavinoa). Mesto je pravi kutak  boga Dionizija. „Kupatilo“ je, kao što već možete pretpostaviti, nadasve luksuzan i ekrtravagantan prostor gde Koh i njegovi gosti imaju običaj da otkopčaju šliceve svojih luksuznih „Brioni“ pantalona  i bace poslednji pogled na mlaz koji je do malopre bio oličenje dragocene tekućine Burgundca ili Bordoa vrednog od 1.000 dolara pa naviše… čak i takvo vino naš metabolizam preradi u mokraću…

Ali neke od Kohovih boca su se početkom prošle godine našle u drugim delovima sveta. Koh je, u promotivne svrhe i uoči njujorške aukcije, snimio i svoje „vinsko kupatilo“ uz  20.000 boca iz svog podruma. Aukcija, koja se održala u Njujorku tokom tri dana maja 2016. godine dostigla je 21,9 miliona dolara, i u tom smislu se ubraja među najobimnije i najskuplje vinske kolekcije ikada izašle na aukciju.

Gledao sam kako se poslednjeg dana aukcije odvija prodaja, fasciniran – a pomalo i zastrašen – cenom ovih vina koja su dostizala prilično velike sume, odakle su potekla i u kom kutku sveta će se popiti – pitanja koja se po obavezi nameću svakom kome je, poput mene, posao da piše o vinima.

U potrazi za podacima, nabasao sam na gusto otštampanu listu, tabelu koja sadrži 140.000 vina od 10.000 proizvođača iz 33 zemlje, kao i njihove cene. Podatke mi je poslao Piter Krimel (Peter Krimmel), CTO vinarije Vinfolio i inače sjajan prodavac vina. Spisak Vinfolia je obiman, a korišćeni su rezultati i podaci sa prodaja 12 velikih aukcijskih kuća, uključujući i Sotbi, koji predstavlja “ogromnu većinu tržišta finog aukcijskog vina”. Za 140.000 vina obuhvaćenih njihovom aukcijskom ponudom, Sotbi poseduje podatke o proizvođaču, godini tj. berbi, sorti, veličini boce, regiji, podregiji, iz koje je američke vinogradarske oblasti (ukoliko je s teritorije SAD), boji (crvena, bela ili roze) i, naravno – ceni.

Nakon uvida u podatke o Kohovoj kolekciji koja se našla na aukciji, primećivalo se da su boce namenjene vrhunskom tržištu vina i kupcima, da je to, zapravo, „blokbaster“ aukcija, dakle, prodaju se vina po ceni od najmanje 1000 dolara, sa primesama geografije, hemije, ekonomije, kulture i hiljadugodišnje istorije – i s prepoznatljivom aromom sličnih s_anja. Dajte nam da ga probamo!

Francuska

“Počinje u Bordou, s Latour-om”, najavljuje aukcionar Jamie Ritchie, otvarajući treći i zaključni dan prodaje Kohove kolekcije. Ponude su pristizale putem telefona, Sotbijeve internet-stranice i iz aukcijske sale u njujorškom Aper ist sajdu. Bilo je to dobro mesto da počnete svoj dan – nijedno mesto ne pruža bolji uvid u istoriju i ekonomiju vina od Francuske.

Château  Latour, iz Pojaka (Pauillac) na jugozapadu Francuske, vino je čija se istorija proteže u prošlost do 1331. Šato Latur je bilo omiljeno vino američkog predsednika Tomasa Džefersona. Koh je počeo da sakuplja bazičnu “vertikalu” vina – uspevši da dođe u posed najmanje po jedne boce Latura iz svake u prethodnih 100 godina. Danas je Latour, na vrhu ili netom do njega, među 7.000 proizvođača francuske vinske regije Bordeaux. Ovo je u istoriji jedna od regija o kojoj su svi voleli da ostave neki zapis; Rimljani su tamo prvi odnegovali vinovu lozu. Milenijum kasnije, to je mesto zgodno da se pokaže ono što skoro svaki vinopija dobro zna: starije stvari su dragocenije, i skuplje.

U Bordou, kao gotovo bilo gde drugde u svetu finog vina, vina postaju skuplja kako vreme prolazi a ona stare, a taj efekat skupoće eksponencijalno raste kako postaje sve starije. Puno je faktora koji utiču na cenu – starenje i njegova složena hemija, nedostatak tržišta (ljudi, napokon, tek ponekad piju vino), dok se berbe smatraju posebno poželjnim (ili nepoželjnim) kao rezultat vremenskih uslova, a na osnovu prikupljenih meteo-podataka.

Sve veća vrednost starijih vina je suštinski univerzalni fenomen na aukcijskom tržištu. Za bogatog enofila, međutim, stara vina možda nisu uopšte toliko loša investicija. “Iako su stara vina skupa, mislim da je njihova cena realno razumnija nego što je to cena mladih vina”, kaže Robin Goldštajn, urednik vinofilske revije “The Wine Trials”. Vrednost starih vina uslovljena je vremenskim faktorom tj njihovom starošću i verifikovanom istorijom čuvanja, koja zaista utiče na njihov ukus, dok je vrednost novih vina uslovljena ocenama kritičara i hiperinflacijom najskupljih vina – čija cena nikako ne mora biti u korelaciji s njihovim ukusom. “

Lija Hamer (Leah Hammer), direktorka podrumskih akvizicija onlajn portala za prodaju vina, Vinfolio, odraz je ove ideje. Ona kaže da je jedan razlog zbog kojeg je starije vino skuplje „zato što je bilo previše dobro da bi se odmah popilo. Dakle, uzmimo, na primer, 1960. godinu, koja je bila loša godina za Bordoško vino zbog lošeg vremena. Boce iz te godine odmah bi se ispijale, s obzirom da poklonici Bordoa nisu mislili da ga je bilo vredno čuvati. Najbolje stvari – recimo bordo iz 1961 – čuvane su za kasnije. Dva efekta – starenje vina i izbor dobrih vina – dovode do povećanja cene.

Najskuplji Bordo, u proseku, i jedno od najskupljih vina na svetu potiče iz mestašceta po imenu Šato Le Pen (Chateau Le Pin). Dve dvostruke magnum boce iz Kohove zbirke (2x3l  Bordoa iz Le Pena, berba 1995) prodate su za ukupno 30.000 dolara. Vinograd na Desnoj obali Žironde, odakle potiču ovi magnumi, leže na manje od sedam jutara zemlje (nešto preko 2.8ha, “manje od četiri ragbi terena”, kako piše Amerikanac), a proizvodi samo 5.000 do 6.000 boca godišnje. Jedna flaša košta u proseku preko 2.000 dolara. Jedan drugi proizvođač sa Desne obale Žironde, Petrus, na desetak minuta vožnje od Le Pena, takođe proizvodi vina čija je cena četvorocifrena (Za sve nas koji sebi ne možemo priuštiti ovakvu bocu a želimo da ih na neki makar posredan način okusimo: Robert Parker, uticajni kritičar vina, našao je u ovom vinu ukuse “mine iz grafitne olovke, pečenih oraha, dima, začina, voćne torte, crnih trešanja, bele čokolade, kole, višnjevače i kupina…” Bordo je iz Le Pena, a berba iz ​​1995).

Najskuplje boce francuskog Chateaux Bordoeaux

Najskuplje boce francuskog Chateaux Bordoeaux

Pored večite nestašice vina malih proizvođača kao što je Le Pin, postoji i stroga hijerarhija pedigrea, koja utiče na cene u Bordou. Pripremajući se za Univerzalnu izložbu u Parizu, grupa francuskih dvorjana je 1855., a po naređenju Napoleona III, rangirala vina po regijama. Pet šatoa – Lafite, Latour, Margaux, Haut-Brion i Mouton – proglašeni su prvom berbom – grand cru tj vino najbolje vrste, što je bio „Ivy League“ sveta vina iz 19. veka. Ostala pedeset tri proizvođača takođe su rangirana po kategorijama, od „dizjema“ do „senkjema“ tj od druge do pete berbe odnosno roda (deuxièmes cruscinquièmes crus). Ova klasifikacija sastojala se od vina iz oblasti Médoc i Graves na teritoriji Bordoa, obe na Levoj obali Žironde (Kohova prodaja bila je u velikoj meri odraz istinskog frankofila, sa bocama iz prve i druge berbe Bordoa, koje su privlačile najveću pažnju tokom aukcijskog nadmetanja)

Nova klasifikacija Bordeaux vina

Nova klasifikacija Bordeaux vina

Izvanredno je koliko su te klasifikacije precizne – ili samo fenomen kako se one uporno samoobnavljaju –  ili oboje – kao i to da i dalje postoje. U tabeli je originalno rangiranje uspostavljeno 1855. godine, u poređenju sa rangiranjem prosečno skupih vina u istoj podregiji u poslednjih 20 godina berbi. Ako je klasifikacija ponovljena sa cenom kao vodiljom, pet prvih berbi, istaknutih u tabeli, ostalo bi potpuno isto. Bilo je više promena kako se pomerate dalje kroz tabelu, iako prateće druge berbe ostaju baš iste.

Uostalom, sa godinama dolazi i do sticanja znanja o vinskoj kulturi. “Vremenom, i sticanjem iskustva, sve se teže i teže za_ebete, jer ste počeli da shvatate neke stvari. Dobro vam je krenulo. Izgradili ste svoju reputaciju. Izgradili ste svoju reputaciju na sekundarnom tržištu “, kaže Lija Hamer.

Svih pet šatoa iz prve berbe, i veliki deo njih iz druge bili su veoma zastupljeni na njujorškoj aukciji Kohovih vina.

Još jedan poznati vinogradarski region u Francuskoj je Burgundija, koja se nalazi na istoku. Dok je Bordo poznat po svom Kaberneu Sovinjon i crvenom Merlou, Burgundija je poznata po svom crvenom Pino Noaru i belim Šardoneima. Ova dva regiona su “rivalski kolosi” u svetu vina. Malo je verovatno da će bilo kakvi podaci uspeti da reše bilo šta što se tiče vina i njegovog ukusa među enofilima, mada se mogu dati kratki rezimei. U ovom slučaju, očigledno da su ova dva vinska područja, kvantitativno, sasvim slična: starost vina i obim njihove prodaje na aukcijama odraz su velike međusobne sličnosti, kao i rast njihove cene kako, vremenom, postaju sve starija.

Međutim, smatra se da su psihofiziološki efekti vina, navodno, sasvim različiti. Jedna vinska regija obraća se super-egu ljubitelja vina, a druga njegovom Id-u, frojdovskom izvoru neobuzdanih želja koje svi imamo. “Aspekti Bordoa se, prema tome, pozivaju na estetu u nama, dok Burgundac privlači senzualiste”, napisao je Hju Džonson (Hugh Johnson) u “Svetskom atlasu vina” (The World Atlas of Wine).

Kalifornija

Ali vratimo se Sjedinjenim Državama: Podaci koje poseduje onlajn vinoteka „Vinfolio“ uključuje 2.345 proizvođača iz Kalifornije i skoro 43.000 vina. U odnosu na Francusku – i Stare Rimljane – Zapadna obala Sjedinjenih Država je relativni novajlija u svetu vinskih igara.

Takođe, nalik večitom francuskom rivalitetu koji postoji između vina iz Bordoa vs. Burgundije, i u Novom svetu postoji rivalstvo dve kalifornijske vinske oblasti: Napa nasuprot Sonomi. Ova dva regiona su prilično jednaka po površini i imaju zajedničku granicu. Takođe su slični i po godinama postojanja: u oba područja je intenzivno gajenje vinove loze počelo sredinom 19. veka. Ova dva vinska carstva se izdvajaju u nizu od devet kalifornijskih glavnih regiona za proizvodnju vina.

Najskuplja kalifornijska crvena vina

Najskuplja kalifornijska crvena vina

Ali, uprkos svom „juniorskom“ statusu, Kalifornija je „mladac“ koji je postigao velike vinske pobede. Vrhunski francuski Bordoi su se 1976. na vinskom testu naslepo poredili s vrhunskim  buteljkama kalifornijskog Kabernea – možda najčuvenija vinska bitka koja je u istoriji postala poznata kao Pariska Presuda – nešto kao američki Pepsi Čelindž plave krvi. Kalifornijci su Francuze potukli do nogu u praktično svim kategorijama.

Najskuplja boca u Kaliforniji – vino iz Nape „Screaming Eagle“, takozvano kultno vino – odgovara prosečnoj ceni najskupljih francuskih vina. Kao i Le Pin, to je mali vinograd i vinarija, koji svake godine proizvedu tek nekoliko hiljada boca. (Za razliku od Le Pin-a, ovog vina nije bilo u Kohovoj kolekciji).

“To je svojevrsna tajna, ali nije tajnovitost na neki loš način”, rekao je Hamer o „Kreštećem orlu“. “Ne biste mogli da uđete u prodavnicu vina i da ga tek tako pokupite s police. Ne biste mogli da se tek tako odvezete do vinarije i kupite ga. Jedini način da se to postigne jeste biti uvršten na ovu vrlo malu mejling-listu“(Screaming Eagle odbio je da komentariše ovaj članak.)

I negde drugde

Naravno, tu je i vrlo živa vinska kultura koja je i te kako prisutna izvan granica Francuske i SAD. Nemačka ima svoj rizling, Argentina Malbek, Australija svoj Širaz a Južna Afrika svoj „Pinotadž“ (Pinotage). Praktično beskonačne kombinacije tla, klime, botanike, kulture i metoda proizvodnje iznedre i beskonačne varijetete vina. Prodaja dela Kohove kolekcije bila je odraz njegovog frankocentričnog sentimenta, uz veoma malo boca poreklom iz Kalifornije, ali se čak i jedan ovakav milijarder, zaljubljenik u francuska vina, udostojio da prikuplja i španski (katalonski!) Pingus, australijski Penfolds Grange i talijanski Bruno Giacosa. Gle! Vreme, voće i novac širom sveta, tokom prohujalih stoleća…

Ali hej, čekaj malo –  nije li sve ovo jedno neopevano s_anje? Jedna poznata studija je objavila pоdatak da degustatori zapravo čak nisu u stanju ni da prepoznaju razliku između čaše crvenog i belog vina. Druga studija pokazala je da su šanse da prepoznamo da li je vino jeftino ili skupo ravne pogađanju da li će bačeni novčić pokazati pismo ili glavu. Treća studija pokazala je da, kada nismo svesni skupoće vina, u njima uživamo manje nego kada znamo da su ona skupa.

“Zapažamo da su vina koja se enofilima dopadnu pri slepim degustacijama u stvari sasvim obratno u korelaciji s njihovom cenom, odnosno, u proseku, kada ne znaju šta piju, ljudi preferiraju jeftinija vina”, rekao je Goldstin.

Ali možda nije u pitanju vino. Možda možete da probate novac. Jedna studija iz 2008. godine pouzdano je utvrdila da onda kada nam kažu da vino košta više novca nego što mu je realna cena, to rezultira pozitivnijim stavovima i boljim ocenama koje mu pripisujemo. Štaviše, lažna veća cena povećala je, po ovoj studiji “aktivnost zavisne od nivoa kiseonika u medijalnom orbitofrontalnom korteksu, području za koje se smatra da proizvodi iskustvo prijatnosti tokom eksperimentalnih zadataka”. Vino koje je skuplje bi, u stvari, čak možda i moglo imati bolji ukus, doslovce ako ni zbog čega drugog a ono – zbog cene istaknute na nalepnici.

Međutim, aukcijske prodaje vina koja potiču od znamenitih proizvođača i blokbaster-cene nisu neophodan uslov za enološko uživanje. Mnoga, ali mnoga sjajna vina potpuno su “ispod radara” i izvan tih baza podataka koje imaju Sotbi i ostale aukcijske kuće. U istočnoj Ajovi, na primer, u regionu koji se sada pročuo kao vinogradarska oblast doline reke Gornji Misisipi, nadomak mestašceta Boldvin (broj stanovnika: 106), moj ujak pravi vino. Dobro vino. On to čini tamo kao što je to radio moj deda, i njegov deda pre njega, na farmi. Kukuruz i goveda. Vinarstvo je počelo kao hobi u podrumu na farmi, bili su to pra-proizvođači i drevni vinari, moja porodica. Nema na toj farmi ni sorti grožđa koje bi većini vas koji ovo čitate verovatno zazvučale poznato, ništa od Kabernea ili Pinoa. Grožđe na farmi je s debljom opnom, koja je u stanju da odoli oštrim zimama Srednjeg Zapada, a zovu se St. Crox, LaCrosse i Marechal Foch. Staklenke vina mog ujaka idu za oko 14 dolara. Nećete ga naći nigde u gorenavedenim grafikonima. Ali mi ga pijemo. I srećni smo.

Oliver Roeder, FiveThirtyEight.com

 

Britanija na raskršću


Kao Amerikanac koji zahuktavanje debate u Britaniji prati s druge strane Atlantika, osećam izvesnu zavist: u Britaniji postoji bar privid vere da je racionalna i argumentovana rasprava moguća. Možda nekoliko probranih lekcija iz ekonomske teorije i prakse zaista može uticati na dalji tok događaja?

Pre nešto više od trećine stoleća, na obe strane Atlantika započet je veliki ekonomski eksperiment. Pre toga, u posleratnim decenijama, rast je bio snažan, a prosperitet su osećali svi. Dohoci u SAD su rasli u svim segmentima distribucije, a rast je bio najbrži na dnu dohodovne lestvice. Konvergencija je bila očigledna. U to doba u SAD su pokrenuti veliki programi javnih investicija u infrastrukturu (izgradnja mreže auto-puteva), obrazovanje, nauku i tehnologiju – lansiranje Sputnjika je bilo veliki podsticaj. Obe partije su bile saglasne da su takvi programi potrebni, kao i državna regulativa, na primer u oblasti zaštite životne sredine. Vazduh se ponovo mogao disati, a u rekama se moglo kupati. Finansijska regulativa usvojena posle Velike depresije osigurala je decenije finansijske stabilnosti: bio je to nezapamćen period kontinuiranog rasta od pola stoleća, bez finansijskih kriza.

Istoričari se još spore oko pravih motiva iza ekonomskog eksperimenta Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, ali nema spora o onome što je sledilo: rast se usporio, a nejednakost je počela da raste. U SAD dohodak je praktično stagnirao za sve slojeve u donjih 90 odsto. Danas je srednji dohodak radnika sa punim radnim vremenom – to su oni srećnici koji imaju posao sa punim radnim vremenom – niži nego pre 42 godine. Nejednakost u Britaniji je bila manja, a i njen sistem javnog zdravstva (NHS) je sprečio neke od teških posledica koje su se osetile u Americi, gde očekivani životni vek opada, naročito za srednje i niže klase. Ali Britanija se 80-ih godina približila SAD i postala društvo naglašene nejednakosti. I tako je do danas.

Ukratko, teorija da niži porezi i deregulacija – otklanjanjem ograničenja za preduzetnike i podsticanjem lične inicijative – vode u novu eru rasta je diskreditovana. Deregulacija je donela umnožavanje novih metoda manipulisanja tržištima i javnim politikama za potrebe stvaranja profita i nezapamćenu nestabilnost koja je Britaniju i Ameriku već koštala trilione funti i dolara. Niži porezi nisu doneli skok kapitalnih investicija ili rast ulaganja u istraživanje i razvoj. Zapravo, takozvane ekonomske reforme su nam suzile ekonomski horizont, a performanse su se pogoršale.

Kao što pokazuje upravo završena sezona partijskih konferencija, Jeremy Corbyn i laburisti sa jedne i Theresa May i njeni konzervativci sa druge strane nude dve različite vizije. Uprkos godinama stagnacije, Theresa May je u svom govoru tvrdila – doduše, uz nekoliko ograda koje se tiču regulacije – da je laissez-faire starog stila i dalje najsigurniji put do višeg životnog standarda. Njen predlog je da se propali eksperiment nastavi sa još više poleta. Laburisti, s druge strane, traže nove vizije i naglasak na investicijama. Saglasni su da treba učiti na primerima iz prošlosti, ali smatraju da ekonomija 21. veka treba da se razlikuje od ekonomije iz prošlog.

Šta je najveći problem sa politikama i merama štednje? To što nikada nisu donele rezultate. Herbert Hoover je pokušao da ih primeni i tako berzansku krizu 1929. pretvorio u Veliku depresiju. Video sam neuspeh tih politika i u istočnoj Aziji kada sam bio glavni ekonomista Svetske banke: periodi opadanja pretvarali su se u duboke recesije, a recesije u depresije. Mere štednje slabe agregatnu tražnju i obaraju rast; smanjuju potražnju za radom, spuštaju nadnice i uvećavaju nejednakost; takođe ugrožavaju javne službe od kojih zavise građani u Britaniji. Rezovi javnih investicija u Britaniji ne slabe ovu zemlju samo danas, već ugrožavaju i njenu budućnost.

Kompanije koje žele da opstanu znaju da moraju investirati. Isto važi za države. Zemlja treba da ulaže u svoje ljude, infrastrukturu i tehnologiju. Ako je potrebno da se zaduži da bi to učinila, njene obaveze i dug će rasti, ali vrednost aktive će rasti još više, pa će bilans biti pozitivan. Imamo dosta prostora za podizanje prihoda na načine koji doprinose efikasnosti i opštem blagostanju. Zajedno sa Nicholasom Sternom predsedavam u međunarodnoj komisiji koja je jednoglasno podržala predlog za uvođenje visokih dažbina za emisije ugljenika – 30 funti po toni ili više; takva taksa bi ubrzala prelazak na zelenu ekonomiju budućnosti. Oporezivanje prihoda od zemlje, uključujući kapitalnu dobit, takođe može osigurati visoke prihode – a zemljište se ne može preseliti u drugu državu. Britanija bi, kao i SAD, mogla imati dosta koristi od progresivnijeg oporezivanja.

Smanjivanje poreza na dobit – i dalje nadmetanje sa Irskom u trci ka dnu – neće privući kompanije i podstaći investicije. Umesto toga, Britanija treba da poveća poreze za one korporacije koje ne investiraju u zemlji i ne otvaraju radna mesta, a smanji ih za one koje to čine. Tako će se poslati jasna poruka multinacionalnim kompanijama kao što su Starbucks i Apple koje se predstavljaju kao dobri poreski rezidenti: plaćanje odgovarajućeg udela u porezu deo je njihove odgovornosti. Ako im se ostave sadašnje poreske olakšice, to će zemlju lišiti potrebnih prihoda i pružiti multinacionalnim kompanijama nepoštenu prednost u odnosu na lokalne.

Ekonomija trojke Reagan/Thatcher/May zasniva se na diskreditovanoj teoriji o prelivanju bogatstva – teoriji da nagrađivanje onih na vrhu donosi brži rast, od čega na kraju svi imaju koristi. Ali to se još nigde nije obistinilo. Zašto bi Britanija očekivala da se to dogodi u godinama koje slede, u teškim godinama prilagođavanja situaciji posle brexita? Sa ukidanjem pristupa istraživačkim fondovima EU, Britanija će morati više da ulaže ukoliko želi da očuva visoki kvalitet svojih slavnih univerziteta – mnogo više.

Snaga svakog društva je u ljudima, pa ima smisla razvijati ekonomiju tako što ćemo poći od osnove ili od sredine naviše. Ekonomija znanja u 21. veku zasniva se na obrazovanju i inovacijama, kao i na prihvatanju nužnosti doživotnog obrazovanja. Budući da se korporacije povlače sa područja obrazovanja, države će morati da čine više, uz primenu novih tehnologija. Univerzitetsko obrazovanje mora biti dostupno svima. Uskraćivanje pristupa obrazovanju velikim delovima stanovništva zbog pretnje dugovima za studentske kredite koji se mere desetinama hiljada po studentu nije samo moralno neprihvatljivo, nego i ekonomski glupo.

Prospect Magazine, 09.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

Azijska lokomotiva za budućnost


Kineski predsednik Si Đinping je 18. oktobra pozvao svoju vladu da preuzme značajniju ulogu u vođenju ekonomije, istovremeno ponavljajući “odlučujuću” ulogu tržišta, prenosi Volstrit Džornal.

“Treba nastojati da razvijamo ekonomiju s efikasnijim tržišnim mehanizmima, dinamičnim mikro-entitetima i zdravom makro-regulacijom”, rekao je Si u sredu 18.oktobra u svom izveštaju koji je otvorio 19. Kongres komunističke partije, kojim se utvrđuju ključne politike ove zemlje za sledećih pet godina a i posle.

U cilju poboljšanja makro-regulacije, kineski predsednik pozvao je na “pružanje pune podrške (naroda) strateškim smernicama nacionalnih razvojnih planova.”

Predsednik Si je takođe obećao da će produbiti strukturne reforme na strani ekonomije ponude* – izraz koji Peking koristi za opisivanje svog plana smanjenja kapaciteta, dugova i  ukupnog inventara u stambenoj izgradnji.

Predsednik Kine obećao je intenziviranje reformi u oblasti kamatnih stopa i devizne politike, pružajući stranim investitorima više pristupa sektoru usluga i zaštite od sistemskih finansijskih rizika – sve su ovo dugoročni politički ciljevi Pekinga.

U svom uvodnom obraćanju, Si je rekao da će vlada podsticati reforme u korist mešovitog vlasništva u državnom sektoru, obećavajući da će preduzeća u državnom vlasništvu “biti jača, bolja i veća”.

Na duže staze, njegova vizija je Kina koja će do sredine 21. veka postati “sjajna moderna socijalistička zemlja” . Komunistička partija nastojaće da osnovnu realizaciju osavremenjivanja kineskog modela socijalizma sprovede do 2035. godine, rekao je on.

Nova garnitura vrhovnog rukovodstva Komunističke partije biće obznanjena nakon partijskog kongresa, koji će se završiti 24. oktobra.

Kina ovim kongresom ulazi u tzv “ekonomiju ponude*: To je ekonomski koncept koji zagovara da, naročito na dug rok, rast ekonomije zavisi gotovo u potpunosti o činiocima koji utiču na ponudu. Jedan od glavnih zahteva pristalica ekonomije ponude je smanjivanje poreza radi opšte veće motivacije, podsticanja štednje, investiranja i inovacija. Zalaganje za deregulaciju i protivljenje monopolima radi podsticanja slobodne konkurencije, nižih cena i veće efikasnosti. Ekonomija ponude za sobom povlači slabljenje uloge radničkih sindikata i slobodnija tržišta rada. Dosledno logici jačanja ponude, jača i uloga države u vidu finansiranja boljeg opšteg i stručnog obrazovanja radi povećanja proizvodnog kapaciteta i stvaranja državne investicione banke radi subvencionisanja preduzeća koja se uz velike rizike upuštaju u razvijanje novih tehnologija. Reforma socijalnog osiguranja kako bi se uklonila svaka pogodnost življenja od socijalne pomoći i stvorili podsticaji nezaposlenima da aktivnije traže zaposlenje.

01. Kineski predsednik Si Đinping u Velikoj dvorani u Pekingu otvara kongres Komunističke partije Kine (KPK), koji se održava jednom u pet godina. ovo je 19. kongres i trajaće nedlju dana. Očekuje se da predsednik Si dobije poverenje i nakon drugog petogodišnjeg mandata, čime će po dužini ostanka na vlasti stati uz rame Mao Ce Tungu i Dengu Sjaopingu, kineskim liderima koji su vodili Kinu sve do svoje smrti (WANG ZHAO/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGE)

02. Premijer Li Kećang u uvodnoj sesiji koju je snimao TV Šangaj. Ovakvi partijski kongresi predstavljaju najznačajniji politički događaj a na njemu se bira politički vrh partije na pet godina. (CHANDAN KHANNA/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGE)

03. Bivši kineski predsednik Đang Cemin, koji već 15 godina nije na toj funkciji, je višegodišnja meta glasina, naime, priča se da je – preminuo (ove glasine provlače se još od 2011).  Iako je već prevalio i 90-tu godinu života, svojim jučerašnjim pojavljivanjem na Kongresu opovrgao je ove tračeve (JASON LEE/REUTERS)

04. Bivši kineski predsednici, Hu Đintao i Đang Cemin (s naočarima), ulaze iza Si Đinpinga (koji je svoj uvodni govor čitao bez naočara iako ima 64 godine). Očekuje se da 2.280 delegata na kongresu učvrsti glavne partijske pozicije predsednika Sija i njegovih saradnika, ugrađujući njegove političke stavove u partijski ustav (NG HAN GUAN/ASSOCIATED PRESS)

05. Proba orkestra uoči ceremonije otvaranja, pod crvenom zvezdom na vrhu kupole (HOW HWEE YOUNG/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

06. Bivši kineski predsednik Đang prihvata malu pripomoć osoblja uz aplauz delegata (JASON LEE/REUTERS)

07. Tamna odela i kravate u više nijansi crvene dominirali su stilom delegata prisutnih na kongresu, iako nisu bili ekskluzivni dres koji se morao poštovati (THOMAS PETER/REUTERS)

08. Nosile su se i uniforme, u kombinaciji sa uglačanim ordenjem (FRED DUFOUR/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGES)

09. Prisutni su bili i delegati manjina (ROMAN PILIPEY/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

10. Pripadnici obezbeđenja pod kišobranima na ulazu u Veliku dvoranu u kojoj se održava 19. kongres Komunističke partije Kine (ROMAN PILIPEY/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

Delegati nacionalnih manjina prisustvuju kongresu KPK u nacionalnim nošnjama

Kineski vojni zvaničnici napuštaju kongrsnu dvoranu nakon obraćanja predsednika Si Đinpinga

Ceremonija otvaranja 19. kongresa KPK u Pekingu

Prvi red, sleva nadesno Predsedavajući komiteta KPK, Žang Deđang, bivši kineski predsednik Hu Đintao, sadašnji predsednik Si Đinping, nekadašnji predsednik Kine Đang Cemin

Među delegatima koji su slušali Si Đinpinga isticali su se pripadnici nacionalnih manjina

Đang Cemin

Ovako je praćen TV prekos kongresa KPK u Huajbeju, oko 900km južno od Pekinga

Poslužitelji su spremni za serviranje čaja delegatima

Ulična scena u starom delu Pekinga

Pripadnici Še Haka manjine prate TV prenos Kongresa KPK u gradu Šangrao, provincija Đanši

Trg Tjenanmen u Pekingu bio je foto-meta brojnih građana

Grafiti-umetnik iscrtava 3D amblem KPK, Xiàyì Xiàn provincija Henan

Devojke izvode slet u čast otvaranja 19. kongresa KPK, Huajbej, istočna provincija Anhui

Vozila iz protokola parkirana pred Kongresnom dvoranom u Pekingu

WSJ

Foto: WSJ

The Guardian

Povratak Zmaja


Nakon privremenog usporavanja, zainteresovanost Kine za evropske kompanije ponovo raste; cilj je dobiti pristup najsavremenijoj ekspertizi, stručnim znanjima i tehnologiji Zapada, donosi nemački onlajn poslovni portal, Handelsblat Global.

Američka poslovna grupa Merck je početkom prošlog meseca stavila na prodaju jednu od svojih najvrednijih nekretnina. Ova najstarija farmaceutska kompanija na svetu želi da se izvuče iz svoje globalne proizvodnje lekova bez recepta, prodajući svoj ogranak proizvodnje pomoćnih medicinskih sredstava na kojem je sada angažovano 3.800 zaposlenih širom sveta, i s godišnjim prihodima od 860 miliona evra (milijardu dolara).

Izvori bliski globalnom finansijskom sektoru kažu da je interes Kineza za ovakvo i slična preuzimanja ogroman: “Brojne kineske kompanije su upravo sada otpočele „igru nerava“ sa evropskim prodavcima, iskušavajući njihovu postojanost i strategiju. Ali, čak i uprkos strožijim zakonskim ograničenjima, strateška akvizicija ima smisla i neće biti zaustavljena” procenjuje Huanping Žang, stručnjak za nemačko-kineske poslove u ekonomsko-političkoj savetodavnoj firmi Eurasian Consulting.

Prodaja američke multinacionalke Merck mogla bi označiti početak novog talasa kineskih preuzimanja. Nakon jedne teške godine za kineski biznis, advokati, konsultanti, bankari i rukovodioci polažu sve više očekivanja od Pekinga, za koji se nadaju da će uskoro krenuti u potragu za inostranim akvizicijama. Ključni datum je upravo sada, 18. oktobar, kada će predsednik Si Đinping predstaviti svoj novi rukovodeći tim na 19. Kongresu Komunističke partije. On će, takođe, označiti željeni strateški pravac za kineska državna preduzeća.

Ekspanzija kineskih biznisa u inostranstvu može biti ključni činilac predsednikove ekonomske vizije. “U narednih 12 meseci prisustvovaćemo potpisivanju kinesko-evropskih ugovora vrednih milijarde dolara. Neke od targetovanih akvizicija na zapadu biće javno listirane kompanije koje su kotirane na berzi”, rekla je Ji Sun (Yi Sun), analitičarka pri konsultantskoj kući Ernst&Young (EY). Evropska preduzeća od suštinskog interesa za Kineze uključuju banke, osiguravajuća društva, farmaceutske i kompanije za razvoj robotike, ali i staračke domove i centre za negu, rekla je ona.

Kineski rukovodioci su sve do sredine 2016. imali značajnu slobodu i odrešene ruke u svojim nastojanjima da realizuju inostrana preuzimanja. Ovo je rezultiralo masovnim preuzimanjima kompanija sa evropskog kontinenta, u kojima su učestvovale kineske kompanije koje su se sada domogle EU firmi iz oblasti industrije, zabave i nekretnina. Najveću ponudu ispostavio je koncern Kemčajna (Chemchina), koji je za švajcarsku kompaniju Syngenta ponudio 42 milijarde dolara. Tragajući za načinom na koji bi povećala svoju poljoprivrednu proizvodnju, Kina je pre svega želela da preuzme ovog švajcarskog giganta za proizvodnju semena i pesticida zbog stručnosti i ekspertize koju poseduje. Ovaj pekinški hemijski gigant sklopio je i druge velike ugovore, progutavši pre godinu dana italijanskog proizvođača guma Pirelli, baš kao i nemačkog proizvođača mašina i alata, KraussMaffei.

Prodaja evropskih kompanija kineskim takmacima nije uvek išla tako glatko. Kineski proizvođač kućnih proizvoda Midea je proširio svoju oblast poslovanja kada je 2016. kupioKuku, nemačku kompaniju za proizvodnju robota koja zapošljava više od 12.000 širom sveta. Berlin je u to vreme čak izražavao zabrinutost zbog toga što je ova najnaprednija nemačka firma za automatizacione tehnologije prešla u kineske ruke. Kako se dogodilo da Kuku kupe Kinezi? Stvar je prosta: nijedan evropski kupac nije mogao biti pronađen tenderom, pa je ova prodaja Kinezima došla na red kao sticaj okolnosti – nijedan poslovni subjekt iz EU nije želeo da preuzme Kuku. Akvizicija je na kraju odobrena u kompanijskom vrhu. Međutim, naknadna debata u Nemačkoj rezultirala je strožim propisima za prodaju visoko-tehnoloških kompanija stranim kupcima. “Trenutno je teško reći koliko će se ova regulativa strogo primenjivati”, kaže Matijas Horbah (Matthias Horbach), specijalista za finansijska preuzimanja pri njujorškoj pravnoj firmi Skadden, Arps, Slate, Meagher & Flom.

Talas akvizicija ne samo da je privukao političku pažnju već je izazvao i velike valutne neravnoteže u samoj Kini. Vlada je od novembra 2016 takođe ušla u odlučivanje o akvizicijama, koje sada moraju da osnažuju i podupiru osnovnu delatnost kineskih kompanija. Kineske investicije naglo su pale: od januara do septembra ove godine, kineske akvizicije u Evropskoj uniji iznosile su 24,4 milijarde dolara, što je za 11 odsto manje nego 2016. godine, prema podacima Thomson Reutersa.

Bez obzira na to, investicioni bankari, advokati i konsultanti koji gaje bliske poslovne veze sa kineskim poslovnim miljeom uvereni su da novi talas preuzimanja evropskih firmi brzo narasta. Cilj nosećeg industrijskog plana, skovanog u Pekingu, jeste da do 2025. godine modernizuje ključne sektore kineske industrije. Međutim, postizanje industrijskih standarda svetske klase iziskuje, pre svega – zapadnu ekspertizu. “Kontrole tržišta kapitala u Kini dovode samo do nekih poslova, čiji je broj nevelik. Bez obzira na to, kineski novac prisutan je u mnogim aktuelnim licitacijama. Ponuđači iz Kine su sada manje divlji, zreliji su i iskusniji”, rekao je Oliver Litkens (Oliver Lütkens), kopredsednik nemačkog odeljenja za preuzimanja pri Dojče banci (Deutsche Bank).

Merck-ovo poslovanje sa lekovima bez recepta moglo bi se koristiti od strane potencijalnih kineskih kupaca kao platforma za njihova dalja preuzimanja. “Kinezi misle da imaju najviše razloga za ulazak u farmaceutski biznis”, rekao je jedan insajder. Pa ipak, u ovoj industriji prisutna je ogorčena konkurencija za vrhunske akvizicije, a čest ishod rivalstva su žestoku „aukcijski ratovi“.

Ovo ne bi trebalo da bude neki problem: kinesko tržište je zdravo i u dobrom stanju, a uz to je podstaknuto i istorijski visokom stopom štednje. Kineski kupci misle da je vredno truda i da se isplati plaćati premijum-cene kako bi ušli na evropsko tržište. “Kineski investitori će platiti donekle višu cenu za akvizicije”, rekao je Žang iz Eurasian Consulting.

Ali nisu samo kompanije za proizvodnju lekova predmet kineskog interesovanja na evropskim javnim tenderima. Kineski ponuđači mogu i dalje da bezuspešno vrebaju izvesne evrokompanije, recimo, nemački Osram: prošlogodišnja kineska ponuda za preuzimanje ovog proizvođača rasvete je, zahvaljujući političkom pritisku, poništena. Početkom ovog oktobra došlo je do prihvatanja iznenađujuće niske ponude, naime, kada je Siemens prodao svoj preostali udeo u Osramu, čineći ga još atraktivnijim za kineske kompanije poput proizvođača poluprovodnika San’an Optoelectronics.

Širom sveta se lako mogu uočiti i drugi strateški potezi Kineza. Jedan kineski konzorcijum je ovog jula kupio Singapurski kontejnerski terminal Global Logistic Properties za 11,6 milijardi dolara. WKW, pekinški proizvođač auto delova, gradi svoju fabriku električnih automobila vrednu milijardu dolara u nemačkoj državi Frajštat-Zaksen.

A Istočni zmaj izgleda da je spreman za veće, čak i smelije skokove. Tokom narednih meseci, Evropa može očekivati dalekoo više kineskih ponuda za preuzimanje. “Za Kinu, evropsko – a pre svega nemačko – tržište ostaje veoma privlačno”, kaže Džuli Lao, pravna savetnica za akvizicije iz Hong Konga.

Peter Köhler, Robert Landgraf

Handelsblatt Global

Big Data i biznis: Kako izvući smisao i korist  iz gigantskih baza podataka?


Koliko je vremena potrebno da se oporavite od hirurškog zahvata zamene kuka?

Za bolnice širom sveta ovo  nipošto nije akademsko pitanje. Bolnice su imale oko 36 milijardi dolara nekompenzovanih troškova zbrinjavanja u 2015. godini. Najveći deo njih potiče od neplaćenih računa pacijenata.

Jedno rešenje ovog problema je ograničavanje troškova vezanih za operaciju – ali kako? Odgovor: Machine learning („Mašinsko učenje“ je već uvrežen termin u srpskom jeziku, mada je pogrešan; „Učenje mašina“ daleko preciznije pogađa suštinu). Bolnice sada koriste prediktivnu analitiku kako bi prognozirale prosečne boravke i potencijalne komplikacije koje mogu iskrsnuti tokom operacija, poput operacije kičme.

Na primer, podaci od kupaca usluga zdravstvene zaštite pokazuju starosnu dob pacijenta, ustanove koje obezbeđuju osnovne zdravstvene usluge, i sekundarnu dijagnozu. Pomoću mašinskog učenja i prediktivne analize podaci sada mogu predvideti buduće troškove i doprineti identifikovanju pacijenata koji mogu imati probleme u oporavku. Ishod? Bolnice donose bolje kliničke odluke, doživljavaju niže stope readmisije, nudeći kraće bolničke boravke i pružajući bolju negu.

Biznisi ogromnog broja preduzeća pokazuju slične efekte „stvarne situacije na terenu“, dakle, dobijaju realističnije cifre u predikciji, a sve to zahvaljujući upotrebi mašinskog učenja za analiziranje svojih poslovnih podataka. Često je problem u nedovoljnoj količini podataka – potrebnih za što bolju analizu i predikciju – a ti im podaci često nedostaju.

Po rečima Majka Gotjerija (Mike Gaultieri), analitičara kompanije za tehnološku predikciju marketinga i tržišta, Forrester Research, mašinsko učenje nije ni nalik tradicionalnoj poslovnoj inteligenciji u kojoj su garantovani rezultati. “Ukoliko tražite model za mašinsko učenje, možete reći ‘pokušaću’, ali možda nećete uspeti”, rekao je. “Preduzeća i biznisi moraju da razumeju da samo zato što ste želeli da imate model koji predviđa kretanje akcija na berzama ne znači da ćete ga i u stvarnosti imati.”

Rags Raghavendra, rukovodilac analitike u DXC Technology’s Analytics Data Labs, globalnom čvorištu koje analitičari podataka koriste, fokusirao se na konsalting i pronalaženje načina operacionalizacije analitike. On kaže da su “kompanije frustrirane jer često preteruju”. Žele da im big data analitika “odradi” prevelike grupe podataka, “žonglirajući” njima iako nisu dovoljno kvalifikovani za njihovo tumačenje i razumevanje, a i ne shvatajući koliko je taj zalogaj prevelik.  “Klijenti pokušavaju da učine nemoguće u smislu pokušaja da izvuku značenje iz svih mogućih vrsta podataka kojima imaju pristup”, rekao je on. “Ono što preporučujemo je da dobro razmotre podatke koje već poseduju i koji su lako dostupni, a tek potom da pređu na sledeći korak.”

Kompanije koje su pokušale i nisu uspele da proniknu u smisao i praktične aspekte analize velikih skupova podataka pre svega bi trebalo da prihvate da su neuspeh i iteracija tj ponavljanje neizostavni deo procesa analitike. One, ipak, mogu da svoje šanse za uspeh maksimiziraju tako što će postati pametniji kada je reč o korišćenju mašinskog učenja.

Evo osam načina za bolji i efikasniji pristup Big data analitici:

1. Počnite s problemom koji želite da rešite. Uranjati u podatke „skokom sa desetke“ a potom iščekivati da će oni volšebno izroniti pred vas je pogrešan pristup. Sve dobre priče o analitici podataka počinju identifikovanjem odgovarajuće metrike performansi koja povezuje poslovni rezultat sa pitanjima koja se odnose na podatke. Međutim, odabrana metrika ne bi trebalo da bude preširoka ili isuviše “granularna” tj usitnjena. Na primer, kada je DXC nedavno radio s jednom medijskom kompanijom na pojašnjenju razloga zbog kojih je pretplatnici napuštaju, najočiglednija metrika bila je promena u pretplatničkoj bazi. Kao što se ispostavilo, relevantnija metrika bio je Prosečni prihod po korisniku (ARPU), koji je bio direktno povezan sa većim poslovnim ciljevima koje je kompanije preduzimala kako bi povećala prihode.

2. Proces mašinskog učenja trebalo bi ’industrijalizovati’ odnosno razviti u širokom industrijskom obimu. “Čitav ovaj proces analize velikih skupova podataka nije industrijalizovan”, rekao je Raghavendra, čija Laboratorija podržava široku paletu oblasti, uključujući proizvodnju, telekomunikacije, automobilsku industriju, avio-kompaniju, energetiku, finansijske usluge i zdravstvenu zaštitu. “Dešava se da mnogo puta iznova i iznova ponavljate analizu ili je ne možete uvećati tj primeniti u širem obimu.” DXC je snažan zagovornik efikasnog i pojednostavljenog pristupa široko primenjivog mašinskog učenja, koji veruje da bi sve faze analize – od unošenja podataka i njihovog prečišćavanja, do stvaranja namenskih algoritama i njihovog stavljanja u proces aktivne analitike, a potom i generisanju uvida stečenih kroz podatke – trebalo da budu ponovno upotrebljive i raspoređene na kompanijske tehnologije.

3. Nemojte dozvoliti da vas ometaju i koče podaci koje ljubomorno čuva svako odeljenje pojedinačno unutar kompanije (tzv „silosi“:  izolovane grupe podataka koje ne cirkulišu u data analitici jedne kompanije jer uposlenici nekog odeljenja naprosto ne žele da ih dele s drugima, misleći da na taj način „drže prednost“ u odnosu na druga kompanijska odeljenja). Silosi su zbog toga veliko “prokletstvo” brojnih računarskih programa koji rade na korporativnoj analitici, jer sprečavaju pristup jedinstvenoj bazi podataka. Silosi, ipak, nisu toliko velika prepreka, kako neki veruju. “Ukoliko posedujete strategiju za pravilno korišćenje pametnih podataka i platformi, ne bi trebalo da previše brinete o silosima”, kaže Raghavendra. Jednostavno rečeno, ne morate brinuti o silosima sve dok ne predstavljaju problem za zadatak koji ste odabrali da rešite. Međutim, trebalo bi da se pripremite za neki predstojeći skup problema u nizu (tzv pipeline*) tako što ćete obezbediti integraciju različitih izvora podataka. “Postoje fleksibilne i modularne platforme koje vam omogućavaju da integrišete podatke kada je potrebno”, dodao je Raghavendra. (U računarstvu, pajplajn* je skup elemenata za obradu podataka povezanih u niz, pri čemu je autput jednog elementa input sledećeg. Elementi u nizu često se procesiraju paralelno ili kroz sekvence tj „komadiće“; u tom slučaju, određena količina buffer tj pufernog skladišta često se ubacuje između elemenata).

4. Mislite od-spolja-ka-iznutra. Ne morate uvek imati sve informacije, talenat, analitiku i inteligenciju: Ovo je priča o ekosistemu, a pobediće oni koji dodirnu „matricu sposobnosti“ koja se nalazi oko njih. Analitičari podataka kroz kraudsorsing*, kao i kroz „mašinsko učenje-kao-servis“ i eksterne skupove podataka, dobijaju moćan potencijal u poslovoj trci.

Crowdsourcing (angažovanje javnosti) je korišćena i legitimna metoda preuzimanja tuđih ideja, postupak dobijanja potrebnih usluga, ideja ili podataka od neodređenog skupa ljudi (shodno izreci: “Uzeti podatke od pojedinca je krađa, uzeti podatke od većeg broja ljudi je – istraživanje”).

5. Koristite sirove skupove podataka (takozvana „data-jezera“). Jezera podataka su spremišta u kojima možete sačuvati sve vaše postojeće podatke u izvornom obliku, bez obzira na njihov format Jezero podataka je spremište za skladištenje podataka koje sadrži ogromnu količinu sirovih podataka u svom izvornom formatu, sve dok se za njima ne ukaže potreba. I dok hijerarhijski organizovano skladište podataka čuva podatke u fajlovima ili fasciklama (folderima), data-jezero koristi “ravnu”, tj. horizontalnu ili baznu arhitekturu za čuvanje podataka, dakle bez hijerarhije (organizacije) podataka. Svakom elementu podataka u data-jezeru dodeljen je jedinstveni identifikator i označen je skupom proširenih oznaka metapodataka. Kada se pojavi upit od strane biznisa, data jezero se može upitati za relevantne podatke, a zatim se može analizirati manji skup podataka kako bi se odgovorilo na upit).

Raghavendra je mišljenja da kompanije treba da se upuste u praksu stavljanja svih svojih podataka u „data-jezero“. Ovi veliki skupovi sirovih podataka nisu stavljeni u fajlove niti su klasifikovani u foldere po važnosti, već su „u rinfuzu“, iako su svi indeksirani i tagovani kao metadata, spremni da se pojave na upit poslovnog subjekta. “Nemojte razmišljati o strukturiranju (važnosti, smisla i korisnosti podataka) na samom početku”, preporučuje Ragavendra.

6. Vršite istraživačku analizu podataka (exploratory data analysis, EDA) sa ciljem kojeg imate na umu. Prva faza „rudarenja podataka“ je upravo EDA, koja nastoji da rezimira podatke, vizuelno i ne-vizuelno. “Ono što sam često imao prilike da vidim je da je istraživački deo analize podataka potisnut”, rekao je Bharathan Shamasundar, viši analitičar podataka u DXC. “Svrha EDA tj istraživačke analize podataka je da se upoznaju s uzorcima i obrascima koji se u podacima poavljuju i samo na osnovu toga zauzimaju stavove o tome šta da čine nakon toga. Kompanije to često rade površno. “DXC-ovo iskustvo sa kompanijom za energetske usluge naglašava važnost pametne EDA tehnologije.

Jedno privatno komunalno preduzeće tražilo je preciznu prognozu koliko će energije proizvesti njihove vetroelektrane. Zbog toga što je ovo preduzeće primenilo istraživački deo analize (EDA) na svoje algoritme, tim savetodavne firme DXC je uspešno opovrglo već postojeće repere za čak 95% performansi vetro-turbina, uprkos tome što je upotrebljavano manje varijabli kako bi obavili svoje proračune. To iskustvo pokazuje značajne potencijale EDA metoda, naročito ako se sprovedu unapred, što će češće dovesti do algoritama prikladnih raspoloživim podacima.

7. Koristite inteligentno uzorkovanje. Jedan od razloga što kompanije imaju problema s pristupom u prave uvide Big data ishoda je zato što ih – previše koriste. “Uzorkovanje je postalo loša reč”, rekao je Šamasundar. “Uzorkovanje podataka je pametan način baratanja sirovim podacima.” Često se dešava da je ono što izgleda kao “big data” krcato redundantnim tj izlišnim informacijama. Analitičari iz DXC su za jedno robno-trgovačko preduzeće identifikovali  kako im je veliki deo uskladištenih podataka bio, zapravo, suvišan, jer je 94% svih njihovih trgovinskih poslova zasnovano na manjem podskupu podataka. Ovo pokazuje da je vrednovanje kvaliteta i relevantnosti važna komponenta strategije podataka.

8. Ustanovite fleksibilan operativni model za vaš program analitike podataka. Raghavendra vam savetuje da „Nikako ne odustajete od pokretanja programa za analizu podataka samo zato što ne možete da unajmite data-analitičara. Potražnja za ekspertima koji umeju da pravilno i smisleno „pročitaju“ velike hrpe podataka  trenutno je 60 procenata veća od broja stručnjaka, a nema znakova da se ovaj disparitet usporava. Međutim, ukoliko jedno preduzeće nije u stanju da zaposli dovoljno data-analitičara, Raghavendra preporučuje da, u tom slučaju, treba razmisliti o uporednom korišćenju partnerskih organizacija koje pružaju specijalističku analitičku podršku i “analitičara opštih podataka o građanima”. Stručnjak za prekopavanje tj „rudarenje podataka“ o građanima je osoba koja razume domen i poslovanje svojih poslodavaca/organizacija. Oni mogu obaviti razumnu analizu koristeći neke analitičke platforme koje su sada pojednostavile određene zadatke i zahteve u baratanju podacima. Pošto kompanije primenjuju analitiku za rešavanje problema, partnerske organizacije mogu biti od pomoći  kao podrška u uvećanju obima njihovih programa i izgradnji „dubljih“ mogućnosti u još raznovrsnijim oblastima.

I mada praćenje ovih smernica povećava verovatnoću za postizanje uspeha, preduzeća ne smeju smetnuti s uma da je mogućnost neuspeha realna i uvek prisutna. Analitika podataka sprovodi se kao naučni metod koji se zasniva na dokazivanju ili opovrgavanju hipoteze. Upotrebu podataka treba, potom, posmatrati kao istraživačku i razvojnu aktivnost (R&D). “Najbolje je imati pet-šest ili desetak i više ideja, i potom ih voditi paralelno”, opisuje Goltjeri upite zasnovane na podacima, “jer neće svi oni funkcionisati”.

Izazovi će postajati sve teži i teži, kako se količina podataka vremenom bude sve više uvećavala. Sa druge strane, što više podataka imate – to je i veća potencijalna nagrada i uspeh.

Prema Dejvu Aronu (Dave Aron), šefu istraživanja u  londonskoj IT firmi za istraživačko-savetodavne usluge Leading Edge Forum, DXC-ovom partneru za rukovođenje idejnim strategijama, još je uvek previše kompanija koje svojom najvrednijom imovinom smatraju ono što poseduju u fizičkom i finansijskom smislu.

“Preduzeća koja bi trebalo da dožive uspon i uvećanje svojih profita u narednoj deceniji jesu ona koja su prepoznala da su upravo informacije i njihova analiza ta nadasve “vredna imovina”, pa stoga grade i kontinuirano unapređuju svoje platforme za data-analitiku i izučavanje podataka”, kaže Aron. “Internet stvari (IoT), uz sve obimniji i glomazniji pravni okvir za zaštitu podataka čine da data-analitika postane relevantnija nego ikada pre.”

Obezbeđivanje koristi od analize „big date“ – bez obzira da li ste bolnica ili uslužna firma ili bilo koji drugi tip biznisa – zahtevaće promišljen pristup, puno hrabrosti, kao i respekta za naučne metode analize informacija dobijenih u vašem poslovanju.

WIRED Brand Lab, DXC Technology

Noam Chomsky – intervju


Govorili ste o razlici između Trumpovih klovnovskih ispada, koji dobijaju neograničen prostor u medijima, i stvarnih politika koje on nastoji da sprovede, a koje prolaze gotovo neopaženo. Verujete li da on ima bilo kakve koherentne političke, ekonomske ili spoljnopolitičke ciljeve? Šta su rezultati prvih nekoliko meseci Trumpovog mandata?

Na taj način se skreće pažnja javnosti sa zaista važnih pitanja, što je verovatno očekivano, s obzirom na kvalitete i sklonosti figure koja je zauzela centralno mesto na pozornici i ljude koji rade iza scene. Na jednom nivou, Trump svojim lakrdijama vezuje svu pažnju javnosti za sebe; više nije važno čak ni kako to radi. Ko se još seća tvrdnji da su milioni nelegalnih imigranata glasali za Hillary Clinton i tako oduzeli grandioznu pobedu „običnim ljudima“? Ili optužbi da je Obama naredio da se u Trumpovu kulu instaliraju prislušni uređaji? Same tvrdnje koje on iznosi nisu važne. Bitno je da se time skreće pažnja sa onoga što se zbiva u pozadini. Iza scene, van domašaja svetlosti reflektora, tim najzagriženijih republikanaca vredno radi na sprovođenju politika koje imaju za cilj da još više obogate njihovo pravo biračko telo: one koji poseduju privatno bogatstvo i moć, „gospodare čovečanstva“, da pozajmim frazu Adama Smitha.

Te politike će imati pogubne posledice za najšire slojeve stanovništva i buduće generacije, ali oni su nevažni; republikanci o njima ne razmišljaju. Oni već godinama rade na nametanju tih destruktivnih politika. Paul Ryan, na primer, već dugo predlaže da se federalna administracija praktično ukine, osim onih njenih delova koji služe potrebama interesnih grupa koje on zastupa. Razlika je u tome što je pravu prirodu svojih predloga u prošlosti uvijao u dosadne tabele i brojke, da komentatori ne bi na njih obratili previše pažnje. Pošto je sada sva pažnja javnosti vezana za poslednji Trumpov skandal, Ryanov tim i izvršna grana vlasti mogu da rade na usvajanju zakona koji će ograničiti prava radnika, ukinuti zaštitu potrošača i teško pogoditi ruralne zajednice. Plan je da ugase programe zdravstvene zaštite ukidanjem poreza kojima su ti programi finansirani, da bi tako dodatno obogatili svoje biračko telo, i da demontiraju Dodd-Frankov zakon kojim su bila nametnuta preko potrebna ograničenja predatorskim finansijskim institucijama, koje su nezamislivo ojačale u epohi neoliberalizma.

To je tek mali deo rušilačkog pohoda koji je pokrenula Republikanska partija. Zapravo, to više i nije partija u tradicionalnom smislu te reči. Konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju je kao „radikalni prevratnički pokret“ koji napušta područje uobičajene parlamentarne politike.

Veliki deo tog projekta sprovodi se prikriveno, na zatvorenim sednicama, uz ograničen uvid javnosti. Neke druge republikanske politike su otvorenije, na primer povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimi, čime su se Sjedinjene Države izolovale kao zemlja parija koja ne želi da se pridruži naporima međunarodne zajednice da spreči ekološku katastrofu. Što je još gore, rešeni su da povećaju potrošnju fosilnih goriva, uključujući i ona najopasnija, kao i da ukinu propise o zaštiti životne sredine i dodatno smanje ulaganja u istraživanja i razvoj alternativnih izvora energije koji će nam uskoro biti neophodni za opstanak.

Iza tih politika stoje različiti motivi i razlozi. Jedan od razloga je pružanje usluga njihovom povlašćenom biračkom telu. Neki drugi razlozi nisu naročito važni „gospodarima čovečanstva“, ali su korisni za zadržavanje delova nekada jedinstvenog glasačkog bloka, budući da se partijska politika sada pomerila toliko udesno da samim predlozima politika ne mogu privući glasače. Na primer, ukidanje pomoći za planiranje porodice ne predstavlja uslugu „gospodarima“, koji bi izdvajanje sredstava za planiranje porodice verovatno podržali. Ali ukidanjem takvih programa osigurava se podrška evanđelističkog dela republikanske baze – onih glasača koji nisu svesni da se tako zalažu za veći broj neželjenih trudnoća, što će dovesti do češćeg pribegavanja abortusima pod uslovima koji mogu biti opasni i često smrtonosni.

Sva krivica za nastalu štetu ne može se pripisati prevarantu koji nominalno vrši vlast, pomoćnicima kojima se okružio i silama koje je oslobodio u Kongresu. Neki od najopasnijih trendova koje donosi Trumpov mandat nadovezuju se na inicijative pokrenute u Obaminom mandatu – inicijative iza kojih je, ne smemo zaboraviti, stajao pritisak republikanskog Kongresa.

O najopasnijim trendovima javnost jedva da je obaveštena. Veoma važna studija objavljena u Biltenu atomskih fizičara u martu 2017. otkriva da je program modernizacije nuklearnog arsenala koji je sproveo Obama uvećao „ukupnu razornu moć postojećih nuklearnih projektila približno tri puta – a to je upravo razvoj događaja kakav se može očekivati u zemlji koja želi da razvije sposobnost da povede i dobije nuklearni rat tako što će prvim udarom uništiti arsenal protivnika“. Kao što se ističe u analizi, uvećani nuklearni kapaciteti ugrožavaju stratešku stabilnost od koje zavisi opstanak čovečanstva. A zastrašujući izveštaji o katastrofama koje su za dlaku izbegnute i neodgovorno ponašanje naših lidera u nekoliko poslednjih godina jasno pokazuju koliko nam je opstanak neizvestan. Taj isti program sada sprovodi Trump i to, uz pretnju ekološke katastrofe, zasenjuje sve druge probleme – a gotovo niko ne govori o tome jer je sva pažnja usmerena na klovna pod reflektorima.

Koliko je jasna Trumpova predstava o onome što on i njegovi pomagači zapravo rade – ne možemo znati. Sasvim je moguće da je on autentičan u svojim postupcima, da imamo posla sa nekompetentnim i preosetljivim megalomanijakom čija je jedina ideologija on sam. A šta nam donosi dominacija ekstremističkog krila republikanske organizacije? To je sasvim očigledno.

Ima li bilo kakvih ohrabrujućih znakova promene na strani demokrata? Ili je vreme da razmislimo o trećoj partiji?

Treba da razmislimo o mnogo stvari. Najzanimljiviji deo izbora 2016. godine bila je kampanja Berniea Sandersa koja je napustila okvire uobičajenog obrasca utvrđenog u poslednjih 100 godina američke političke istorije. Brojna istraživanja politikologa pokazuju da se rezultati izbora manje-više kupuju; iznos sredstava uloženih u kampanju dobar je indikator izgleda za pobedu, i na izborima za Kongres i na predsedničkim izborima. To je i dobar indikator za procene kakve će biti buduće odluke izabranih političkih predstavnika. S druge strane, najveći deo biračkog tela – oni koji se nalaze na nižim stupnjevima dohodovne lestvice – praktično nemaju nikakav politički uticaj, jer izabrani predstavnici koji bi trebalo da ih zastupaju zanemaruju njihove interese. Otuda nas ne iznenađuje što je na izborima pobedio kandidat koji je milijarder i TV zvezda, uz značajnu podršku medija: direktnu podršku jednog od vodećih kanala za vesti, Murdochovog Foksa i veoma uticajnih desničarskih radio voditelja, kao i uz indirektnu, ali jednako snažnu podršku svih vodećih medija koji su bili opčinjeni Trumpovim lakrdijama i prihodima od reklama koji su porasli upravo zahvaljujući Trumpu.

Sandersova kampanja, s druge strane, napravila je zaokret u odnosu na taj model. Sanders je bio gotovo nepoznat. Praktično nije imao podršku vodećih finansijera, mediji su ga ignorisali ili mu se podsmevali i još se predstavljao kao „socijalista“, što je ovde reč koja izaziva užas. Uprkos svemu, on je najpopularnija politička figura u zemlji, i to ubedljivo.

Uspeh Sandersove kampanje je pokazao da postoje opcije koje se mogu iskoristiti čak i unutar okoštalog dvopartijskog sistema, uprkos brojnim institucionalnim barijerama koje onemogućuju izlazak iz njega. U Obaminim mandatima, Demokratska partija se praktično raspala na lokalnom i državnom nivou. Ta partija je odavno digla ruke od radničke klase, pre svega u ono doba kada je Clinton svojim trgovinskim i fiskalnim politikama oslabio proizvodni sektor u Sjedinjenim Državama, koji je nekada obezbeđivao relativno stabilne poslove.

Nema nestašice novih predloga za vođenje progresivnih politika. Program koji je razvio Robert Pollin u knjizi Ozelenjavanje globalne ekonomije nudi pristup koji obećava. Gar Alperovitz u svojim radovima posvećenim izgradnji autentične demokratije zasnovane na radničkom samoupravljanju nudi još jedan zanimljiv predlog. Praktična primena takvih pristupa i povezanih ideja javlja se u mnoštvu različitih oblika. Neki od pokreta koji su nastali kao produžetak Sandersove kampanje aktivno rade na korišćenju tih novih mogućnosti.

Takođe, postojeći dvopartijski okvir, mada ima dugu istoriju, nije uklesan u kamenu. Nije tajna da su tradicionalne političke institucije u industrijskim demokratijama poslednjih godina ugrožene naletom nečega što se naziva „populizmom“. Taj termin se koristi prilično neodređeno da bi se opisao talas nezadovoljstva, besa i prezira prema institucijama koje su bile na čelu neoliberalne ofanzive, što je dovelo do stagnacije za većinu i spektakularne koncentracije bogatstva u rukama malobrojnih.

Erozija funkcionalne demokratije je prirodna posledica koncentracije ekonomske moći, koja na dobro poznate načine prerasta u političku moć, ali ovde su važni i neki dublji razlozi i opšta načela. Vladajuća doktrina nas uči da se oduzimanjem nadležnosti za donošenje odluka od javnog sektora i prenošenjem tih nadležnosti na „tržište“ osigurava najefikasnija zaštita ličnih sloboda, ali stvarnost je drugačija. Javnim institucijama na koje glasači u funkcionalnim demokratijama imaju izvestan uticaj oduzete su nadležnosti i prenete na male privatne tiranije – korporacije koje dominiraju današnjom ekonomijom – na koje glasači nemaju baš nikakav uticaj. Demokratija se još direktnije suzbija u Evropi: tamo je donošenje ključnih odluka prepušteno trima institucijama – Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj centralnoj banci i Evropskoj komisiji – čiji predstavnici ne izlaze na izbore, a račune polažu bankama i kreditorima iz severnih zemalja, a ne biračima.

Takve politike imaju za cilj da razgrade društvo, u skladu sa čuvenim diktumom Margaret Thatcher kojim je ona opisala svoje viđenje sveta – ili tačnije, svet kakav želi da stvori: svet u kojem više ne postoji društvo, već samo pojedinci. Margaret Thatcher je tako nesvesno parafrazirala Marxov ogorčeni sud o represiji u Francuskoj koja je francusko društvo pretvorila u „vreću krompira“, u amorfnu i nepovezanu masu u kojoj ništa ne funkcioniše. Pravi tiranin u današnje vreme nije autokratski vladar – bar ne na zapadu – već koncentracija privatne moći.

Kolaps centrističkih vladajućih institucija bio je očigledan na poslednjim izborima, u Francuskoj polovinom 2017. i u SAD nekoliko meseci ranije, gde su dvojica kandidata koji su uspeli da mobilišu široke mase bili Sanders i Trump. Trump nije dugo skrivao koliko je njegov „populizam“ lažan, budući da je odmah zaštitio najštetnije elemente starog establišmenta. Ti procesi mogu dovesti do raspada rigidnog američkog sistema jednopartijske vladavine biznisa u kojoj se u vršenju vlasti smenjuju dve frakcije koje se bore za podršku istog dominantnog biračkog bloka. To bi moglo otvoriti prostor za nastanak jedne istinski „narodne partije“, čiji je birački blok stvarno biračko telo zemlje, sa načelima i vrednostima koje zavređuju poštovanje.

Prva Trumpova poseta stranoj zemlji bila je poseta Saudijskoj Arabiji. Kako to tumačite i kakav je značaj te posete za politike na Bliskom istoku? Šta mislite o Trumpovim oštrim istupima protiv Irana?

Saudijska Arabija je zemlja u kojoj se Trump oseća kao kod kuće: brutalna diktatura, represija (najpoznatiji su primeri kršenja prava žena, ali krše se i mnoga druga prava), vodeći proizvođač nafte (sada tu poziciju preuzimaju SAD), zemlja ogromnog bogatstva. Rezultat te posete je najavljena prodaja velikih količina oružja – čemu se Trumpovi „gospodari“ naravno raduju – a tu su i neka druga, manje izvesna obećanja. Jedan od rezultata je to što su Trumpovi saudijski prijatelji dobili zeleno svetlo da pojačaju sramnu ofanzivu u Jemenu i disciplinuju Katar koji pokazuje za nijansu previše nezavisnosti za ukus saudijskih gospodara. Iran je takođe važan faktor. Katar deli ležišta prirodnog gasa sa Iranom i sa tom zemljom razvija trgovinske i kulturne odnose, što se ne dopada Saudijskoj Arabiji i njenim duboko reakcionarnim saveznicima.

Američki lideri i medijski komentatori već dugo prikazuju Iran kao izuzetno opasnu, možda i najopasniju zemlju na planeti. To seže daleko u prošlost. U doktrinarnom smislu, Iran je dvostruko opasan: ta zemlja podržava terorizam, a njen nuklearni program predstavlja egzistencijalnu pretnju za Izrael, ako ne i za čitav svet. Iran je toliko opasan da je Obama morao da postavi napredni sistem protivvazdušne odbrane uz rusku granicu da bi Evropu zaštitio od iranskog nuklearnog oružja – koje čak i ne postoji – a koje bi iranski lideri u svakom slučaju upotrebili jedino ako ih obuzme želja da zauzvrat istog trenutak budu pretvoreni u prah i pepeo.

To je doktrinarni pogled. U stvarnom svetu, podrška koju Iran pruža teroristima svodi se na podršku Hezbolahu, organizaciji čiji je najveći zločin to što stoji na putu još jednoj razornoj invaziji Izraela na Liban, i Hamasu, koji je odneo pobedu na slobodnim izborima u pojasu Gaze – što je prestup koji je odmah izazvao oštre sankcije i naveo administraciju SAD da razmotri mogućnost državnog udara. Istina je, i jedna i druga pomenuta organizacija mogu se optužiti za terorističke napade, ali to se ne može porediti sa ulogom Saudijske Arabije u izgradnji i održavanju mreža radikalnih islamističkih džihadista.

Što se tiče iranskog nuklearnog programa, američke obaveštajne službe su potvrdile ono što svako može i sam pretpostaviti: ako uopšte postoji, onda je to deo iranske strategije odvraćanja. Tu je i retko pominjana činjenica da bi se sve brige vezane za iransko oružje za masovno uništavanje mogle rešiti ako bismo prihvatili poziv Irana da Bliski istok postane zona bez oružja za masovno uništavanje. Proglašenje takve zone snažno podržavaju arapske zemlje i najveći deo ostatka sveta, a blokiraju ga pre svih Sjedinjene Države, da bi zaštitile izraelsko oružje za masovno uništenje.

Pošto se doktrinarno tumačenje problema raspada čim ga pobliže ispitamo, ostaje nam zadatak da otkrijemo šta su stvarni razlozi neprijateljstva SAD prema Iranu. Neke mogućnosti se nameću same od sebe. Sjedinjene Države i Izrael ne mogu da tolerišu nezavisnu silu u regionu za koji veruju da im pripada i da u njemu imaju sva prava. Iran koji ima na raspolaganju opciju nuklearnog odvraćanja neprihvatljiv je ovim otpadničkim državama koje žele da na Bliskom istoku rade sve što požele. Ali to nije sve. Iranu nikada nije oprošteno svrgavanje diktatora koga je Vašington instalirao u državnom udaru 1953, kojim je razoren parlamentarni režim u Iranu, kao ni ideja da on ima pravo da raspolaže sopstvenim prirodnim resursima. Svet je previše složen za pojednostavljena tumačenja, ali rekao bih da je to suština problema.

Treba se podsetiti i na to da u proteklih šest decenija Vašington neprekidno napada Iran. Posle državnog udara 1953, Amerika je podržala diktatora koga je organizacija Amnesty International optuživala za najteža kršenja osnovnih ljudskih prava. Ubrzo po njegovom svrgavanju usledila je invazija iz Sadamovog Iraka uz podršku SAD. U sukobu su poginule stotine hiljada Iranaca, a mnogi su ubijeni hemijskim oružjem. Reaganova podrška njegovom savezniku Sadamu bila je takva da kada je Irak napao američki brod USS Stark, na kojem je poginulo 37 američkih mornara, jedina rekacija je bio blagi ukor. Reagan je takođe pokušao da Iranu pripiše odgovornost za užasne Sadamove napade hemijskim oružjem na iračke Kurde.

Konačno, Sjedinjene Države su i direktno intervenisale u ratu između Irana i Iraka, što je dovelo do kapitulacije Irana. Posle toga je George H. W. Bush pozvao iračke nuklearne inženjere u Sjedinjene Države na obuku za proizvodnju najsavremenijeg nuklearnog oružja, što je izuzetno velika pretnja za Iran, da ne govorim o drugim implikacijama. I naravno, Vašington je inicijator oštrih sankcija protiv Irana koje traju do danas.

Ponavljanjem optužbi na račun Irana Trump se pridružio najvećim i najrepresivnijim diktatorima. Igrom slučaja, za vreme njegove bliskoistočne turneje u Iranu su održani izbori – koji bi, koliko god da su manjkavi, bili nezamislivi u zemlji njegovih saudijskih domaćina. Saudijska Arabija je istovremeno rasadnik radikalnog islamizma koji truje čitav region. Ali neprijateljstvo SAD prema Iranu seže u prošlost mnogo dalje od Trumpa i uključuje i one ljude u Trumpovoj administraciji koji se inače smatraju „odraslim osobama“ u njegovom kabinetu, kao što je James „Besni Pas“ Mattis, sekretar za odbranu. Ovaj animozitet ima dugu istoriju.

Šta nam možete reći o strateškim aspektima odnosa sa Korejom? Šta se može preduzeti da se ovaj sve izraženiji sukob stavi pod kontrolu?

Koreja je problem još od kraja Drugog svetskog rata, kada su nade u ujedinjenje zemlje bile blokirane intervencijama velikih sila, za šta SAD snose najveću odgovornost. Severnokorejska diktatura je verovatno najbrutalnija i najrepresivnija diktatura u današnjem svetu, ali evidentno je da tamo pokušavaju i donekle uspevaju da ostvare ekonomski razvoj, uprkos opterećenju koje predstavlja ogroman vojni kompleks. Taj kompleks uključuje, između ostalog, sve veći arsenal nuklearnog oružja i projektila, što predstavlja pretnju za region, a na duži rok i za zemlje izvan regiona. Ipak, primarna funkcija tog asrenala je odvraćanje. Malo je verovatno da će severnokorejski režim odustati od nuklearnog oružja dokle god je suočen sa pretnjom uništenja.

Obaveštavaju nas da je veliki izazov sa kojim se svet danas suočava iznalaženje načina da se Severna Koreja primora da zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Moguće opcije su uvođenje dodatnih sankcija, pojačavanje informatičkog rata, zastrašivanje, instaliranje protivraketnog sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defense), što Kina vidi kao pretnju sopstvenim interesima, pa čak i direktan napad na Severnu Koreju – što bi, podrazumeva se, dovelo do odgovora korišćenjem nagomilane artiljerije i razaranja Seula i Južne Koreje čak i bez korišćenja nuklearnog oružja.

Ali postoji još jedna opcija, koja se uglavnom zanemaruje: mogli bismo jednostavno da prihvatimo ponudu Severne Koreje da učini upravo ono što od nje tražimo. Naime, Kina i Severna Koreja su već predložile da Severna Koreja zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Ali taj predlog je u Vašingtonu odmah odbačen, isto kao pre dve godine, jer podrazumeva i protivuslugu: a to je obustavljanje pretećih vojnih vežbi koje Sjedinjene Države izvode na granicama Severne Koreje, uključujući simulirane nuklearne napade bombarderima B-52.

Predlog Kine i Severne Koreje je prilično razuman: stanovnici Severne Koreje se sećaju da su bili doslovno sravnjeni sa zemljom američkim bombama; mnogi se sećaju i da su američke snage bombardovale velike brane kad im je ponestalo drugih meta. U američkim vojnim časopisima iz onog vremena publikovani su ushićeni prikazi uzbudljivog spektakla ogromnih poplava koje su uništile useve pirinča od kojih zavisi opstanak „Azijata“. To treba pročitati, to je važan deo istorijskog sećanja.

Ponuda zamrzavanja severnokorejskog programa nuklearnog i raketnog naoružanja u zamenu za obustavljanje provokativnih akcija na granicama Severne Koreje mogla bi biti dobra osnova za buduće pregovore koji bi značajno umanjili nuklearnu pretnju i možda okončali severnokorejsku krizu. Uprkos brojnim zapaljivim komentarima, imamo razloga da verujemo da bi takvi pregovori bili uspešni. A ipak, iako se severnokorejski nuklearni program svuda opisuje kao najveća pretnja sa kojom se trenutno suočavamo, predlog Kine i Severne Koreje je za Vašington neprihvatljiv i američki komentatori ga jednoglasno odbacuju. To je još jedno poglavlje u sramnoj i tužnoj istoriji opredeljivanja za silu i onda kada su moguća miroljubiva rešenja.

Izbori u Južnoj Koreji 2017. mogu doneti zračak nade. Izgleda da novoizabrani predsednik Mun Džae In želi da promeni politiku oštre konfrontacije svog prethodnika. On se zalaže za ispitivanje diplomatskih opcija i preduzimanje koraka za pomirenje, što je svakako napredak u odnosu na besne pretnje i mahanje pesnicom, što može voditi u pravu katastrofu.

U prošlosti ste izražavali zabrinutost za Evropsku uniju. Šta mislite da će se dogoditi kada oslabe veze Evrope sa Amerikom i Britanijom?

Evropska unija pati od nekoliko fundamentalnih problema. Prvi problem je jedinstvena valuta bez političke unije. U opticaju je nekoliko solidnih ideja o tome kako bi se moglo sačuvati ono što je u uniji dobro i promeniti ono što je loše. Pristup koji obećava je Varoufakisova inicijativa DiEM25.

Britanija je često bila surogat Sjedinjenih Država u evropskoj politici. Brexit bi mogao podstaći Evropu da pokuša da se izbori za nezavisniju ulogu u međunarodnim odnosima, a Trumpove politike koje nas sve više izoluju od sveta će ubrzati taj proces. Dok on glasno preti i maše velikom batinom, Kina bi mogla preuzeti vodeću ulogu u kreiranju globalnih energetskih politika, šireći svoj uticaj dalje na zapad, pa konačno i na samu Evropu, zahvaljujući Šangajskoj organizaciji za saradnju i Novom svilenom putu.

Mogućnost da Evropa postane nezavisna „treća sila“ zabrinjava američke stratege još od kraja Drugog svetskog rata. Već dugo su u opticaju ideje kao što je degolistički koncept Evrope od Atlantika do Urala, ili, kasnije, Gorbačovljeva vizija jedinstvene Evrope od Brisela do Vladivostoka.

Šta god da se dogodi, Nemačka će sigurno zadržati dominantnu poziciju u evropskim poslovima. Neobično je videti nemačku kancelarku, Angelu Merkel kako svom američkom kolegi drži predavanja o ljudskim pravima i preuzima inicijativu, bar nakratko, u rešavanju problema izbeglica dok ostatak Evropa prolazi kroz duboku moralnu krizu. S druge strane, insistiranjem na politikama štednje i paranoičnim strahom od inflacije, kao i politikama podsticanja izvoza ograničavanjem domaće potrošnje, Nemačka zanemaruje evropske ekonomske probleme i naročito tešku situaciju perifernih ekonomija. Ipak, u najboljem scenariju, koji nije nezamisliv, Evropa bi zahvaljujući nemačkom uticaju mogla postati pozitivna sila na svetskoj sceni.

Šta mislite o sukobu između Trumpove administracije i obaveštajne zajednice u Sjedinjenim Državama? Da li verujete u „duboku državu“?

Birokratija zadužena za nacionalnu bezbednost je veoma snažna u Americi od Drugog svetskog rata. Analitičari koji se bave nacionalnom bezbednošću bili su zapanjeni mnogim Trumpovim ispadima. Njihovu zabrinutost dele i veoma kredibilni eksperti koji podešavaju vreme na Satu sudnjeg dana, a kazaljke su postavili na dva i po minuta do ponoći čim je Trump stupio na dužnost. Nismo bili bliže katastrofi od 1953. godine kada su SAD i Sovjetski Savez testirali termonuklearno oružje. Ali ne vidim znakove da bismo mogli otići dalje od toga, da je na delu nekakva zavera „duboke države“.

Na kraju, dok čekamo vaš 89. rođendan, moram da vas pitam da li imate neki recept za dugovečnost?

Imam. Recept je jednostavan. Ako ste na biciklu i ne želite da padnete, morate uvek ići napred – i to brzo.

Ovo je intervju iz knjige „Globalno nezadovoljstvo: razgovori o rastućim pretnjama demokratiji / Global discontents: Conversations on the rising threats to democracy“, zbirke razgovora koju će Noam Chomsky i David Barsamian objaviti u decembru 2017. David Barsamian je nagrađivani autor i urednik radijskog programa Alternative Radio. Pored 10 knjiga koje su priredili on i Noam Chomsky, objavio je i knjige sa autorima kao što su Tariq Ali, Howard Zinn, Edward Said, Arundhati Roy i Richard Wolff. Živi u Bolderu, Kolorado.

Razgovor vodio David Barsamian, TomDispatch, 03.10.2017.

Peščanik.net, 10.10.2017.

Alibaba ulaže $15mlrd u 7 novih R&D  laboratorija širom sveta


Najveća kineska kompanija za elektronsku trgovinuutrošiće ogroman novac kako bi prevazišla svoj imidžonlajn radnje“.

Juče je (11. okt) na svojoj godišnjoj cloud computing konferenciji u Hangdžou, šef za istraživanje i razvoj (CTO) kompanije Alibaba Džef Čang (Jeff Chung) najavio je da će kompanija pokrenuti Alibaba DAMO Akademiju, program koji će uspostaviti laboratorije za istraživanje i razvoj širom sveta. Ova nastojanja odraz su želje da Alibaba proširi svoje aktivnosti i izvan kineske elektronske trgovine, njegovog dosad nerazdvojnog identiteta onlajn dućana, kako bi postao globalni tehnološki gigant sposoban da se takmiči s kompanijama kao što su Google, Microsoft i Amazon.

DAMO, akronim za „Otkriće, avanturu, momentum i perspektivu“ (Discovery, Adventure, Momentum, Outlook), projekat je koji će se sprovoditi u sedam laboratorija: Dve će biti u Kini (u Pekingu i Hangžou, rodnom gradu i sedištu Alibabe), dok će ostale biti u Singapuru, Moskvi, Tel Avivu, Belviju (okolina Sijetla) i San Mateu (u Silicijumskoj dolini). Rad laboratorija fokusiraće se na “fundamentalna i prelomna tehnološka istraživanja” u oblastima poput veštačke nteligencije, baza podataka, obrade prirodnog jezika, kvantnog računarstva i mašinskog učenja. Laboratorije će objavljivati radove i razvijati tehnologiju koju mogu koristiti ne samo Alibaba već i treća strana.

Prema rečima ljudi iz odeljenja za odnose s javnošću u Alibabi, singapurska laboratorija je prva koja će biti otvorena u inostranstvu, a počeće sa radom početkom naredne godine. Akademija trenutno želi da angažuje 100 istraživača kako bi se pridružili projektu u svojstvu zvaničnih Alibabinih zaposlenika. Alibaba je, takođe, formirao savetodavni odbor koji uključuje naučnike iz kineskih i inostranih istraživačkih institucija. Među njima su genetičar Džordž Čerč (George Church) sa Harvarda, osnivač projekta Personal Genome, i Dženet Ving (Jeanette Wing), direktorka Instituta za nauku o podacima pri Univerzitetu Kolumbija i bivši potpredsednik Majkrosoftovog razvojnog odeljenja (Microsoft Research).

Finansiranje akademije biće značajna suma u sklopu od ukupno 15 milijardi dolara investicija, koje Alibaba planira da u naredne tri godine uloži u razvoj i istraživanje. Taj iznos predstavlja dvostruko veću sumu od 2,5 milijardi dolara, koju je kompanija potrošila u “razvoj proizvoda” tokom fiskalne godine koja se završila u martu 2017. godine.

Najava dolazi kada Alibaba i druge kineske internet kompanije nastavljaju da gledaju u inostranstvo radi unapređenja svojih istraživanja i razvoja (R&D). U maju je Tencent, gigantski društveni medij iz Šenžena izjavio da će pokrenuti istraživačku laboratoriju za veštačku inteligenciju u Sijetlu, na čelu sa Juom Dongom, naučnikom nekada zaposlenom u Majkrosoftu. Istog meseca je Didi Chuxing, kompanija-mobilna platforma za deljenje prevoza koja pruža taksi usluge za više od 400 miliona korisnika u preko 400 gradova u Kini, otvorio svoj AI R&D centar u mestu Mountain View u Silicijumskoj dolini, Kalifornija, kako bi razvijao tehnologiju za autonomnu vožnju. Baidu, gigantski internet-pretraživač iz Pekinga. I Baidu ima svoju AI laboratoriju u Silikonskoj dolini, koju je osnovao 2013. godine. Izgradnja ovakvih laboratorija van Kine pomaže ovim kompanijama da privuku talente svetske klase.

Akademija, takođe, označava Alibabin pokušaj da se izvuče iz e-trgovine i pređe u druge oblasti tehnologije – veoma sličan cilj kojem teži i Amazon, američki portal za onlajn trgovinu i najveći Alibabin rival. Alibaba je uložio ogromna sredstva u cloud usluge i tehnologije, a trenutno ima 14 data-centara širom Kine, Evrope, jugoistočne Azije i u Silicijumskoj dolini – a svi oni na usluzi su klijentima koji koriste Alibaba Cloud, gotovo identično Amazonoj usluzi Amazon Web Services. Kineska kompanija za internet-trgovinu je, takođe, svoje finansijske i tehnološke resurse uložila u veštačku inteligenciju, postavljajući je direktno na Tencent i Baidu u Kini. U julu (2017) objavljeno je da je Alibaba proizveo svog kućnog asistenta: Tmall Genie X1, koji je takmac Amazonom asistentu, Echo.

The Atlantic

Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite


Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne novčanikeili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan