8 najboljih opcija za uspešno poslovanje u Kini


Današnja Kina je za strane kompanije jedno od najzanimljivijih tržišta, sa neverovatnim nizom mogućnosti i prilika. Ovo nas podseća na Japan 90-ih, na jednoj drugoj skali, gde se dinamična ekonomija kombinuje sa rastućom srednjom klasom spremnom da „potroši plodove svog rada“.

Uporedo sa razvojem kineske ekonomije, savladavanje engleskog jezika postalo je neophodnost i uzus za sve starosne uzraste (iako su mahom mlade generacije te koje prvo žele da ga uče). Engleski je sada obavezan u svim kineskim školama (od devete godine života). Ovo je rezultiralo procvatom, recimo, engleske industrije širom kineskih gradova prvog ranga, a sada ovim trendom bivaju zahvaćeni i gradovi drugog i trećeg ranga.

Ne samo da građani Kine danas imaju više finansijske snage za potrošnju, već su i roditelji spremni da potroše dobar novac kako bi deci obezbedili uspeh. Roditelji su takođe svesni da obavezna nastava na engleskom nije dovoljna da bi ga njihovo dete tečno govorilo, što dovodi do razvoja sve većeg broja privatnih škola, kao i sve veće potražnje za profesorskim kadrom koji kineskim đacima predaje na svom maternjem jeziku.

Prezauzetost obavezama današnjih kineskih klinaca, uz opštu sklonost prema servisima koji se mogu koristiti internetom ili preko mobilnog uređaja – u kombinaciji sa nedostatkom nastavnog kadra i centara za obuku – sve je ovo podsticaj za rast „obrazovnog biznisa“ i tržišta učenja stranih jezika preko interneta, gde učenje jezika može, u nedostatku profesora „na terenu“ da nastavi svoj rast. Stručnjaci u ovoj godini očekuju rast od 20% godišnje i dostizanje obrta od 270 milijardi juana prihoda.

Ne samo što su časovi engleskog na internetu posao koji samo može imati dalji veliki rast već je na pomolu i novi trend: očekuje se da će 2020. doći do velikog buma u obukama putem interneta (STEM tj. „prirodnjačke“ discipline), sa oko 50 miliona roditelja koji će biti spremni da za svoje dete izdvoje finansijska sredstva za onlajn kurseve. Čas obično košta 200 juana ($30).

(Inače, Srbija je uveliko uspešna u ovoj poslovnoj niši, pa sasvim izvezno poznajete barem nekog ko kineskoj deci drži onlajn časove engleskog ili nekog drugog jezika; uz japanski i korejski, koji su tradicionalno, geografski i poslovno najomiljeniji među starijim generacijama, najviše se, pored engleskog, uče francuski, nemački, španski i talijanski – ovakav je trenutni redosled).

Onlajn obuka

Upravo rečeno, ne samo što svoj procvat ima mrežno učenje engleskog već i roditelji postaju zahtevniji u odnosu na obrazovanje svoje dece: upisati ih u najbolje škole, imati najbolje ocene, pohađati večernju nastavu… Naravno, sva su ova nastojanja da bi se njihovoj deci obezbedila što bolja budućnost u zemlji koja je blago rečeno, veoma konkurentna na svakom polju.

Tržište uvek ima odgovor na zahteve potrošača, a u ovom slučaju su onlajn kursevi ti koji odnose pobedu. Samo je u 2013. godini, prihod od internet tržišta obrazovanja u Kini dostigao 84 milijarde juana (10.7 milijardi evra) sa 19,9% u poređenju sa prethodnim godinama (izveštaj o internet-edukaciji „China Online Education Report – iResearch“)

3 glavne onlajn edukativne oblasti su osnovno obrazovanje, stručno usavršavanje i visoko obrazovanje, s tim da je rast poslednje navedene oblasti u blagom padu.

E-trgovina: uvozna hrana

Kineski standardi srednje klase evoluirali su ne samo kada je reč o obrazovanju već i kada se radi o zdravlju, uz značajnu ulogu koju ima hrana i promena obrasca u konzumaciji iste. Navike u ishrani se menjaju, kao i kupovne navike. Nakon godina koje su obeležavali skandali sa hranom, današnji potrošači traže kvalitetnu hranu i pridaju veliki značaj ugledu brenda koji kupuju. Ukratko, oni su spremni da za bolje opcije plate više. Na primer, 88% kineskih potrošača u gradovima prvog i drugog nivoa protive se aditivima u hrani.

Dva preovlađujuća trenda u navikama konzumiranja hrane

Promena u ishrani: ranije potpuno van radara i dometa, danas su mlečni proizvodi i grickalice proizvodi koji se najčešće kupuju – u čemu se izvesno ogleda uticaj zapada.

Kineski potrošači traže „zdravu hranu“, a uvozni brendovi često zvuče kao zdravija verzija kineskih brendova.

Povećanje potrošnje uvezenih proizvoda takođe je podstaknuto smanjenjem poreza tokom proteklih godina što je proizvode učinilo pristupačnijima, kao i da reputacija brenda i/ili zemlje ima veću vidljivost na mreži. Šezdeset odsto kineskih potrošača koji konzumiraju uvoznu hranu je kupuju putem interneta jer je to „komforna i brza opcija“, a uz to postoji mnogo više izbora i ponuda.

Brendiranje i ugled robne marke su Kinezima izuzetno važni, a u zemlje koje su im  najinteresantnije spadaju SAD, Japan i Francuska, poznate po kvalitetu svoje hrane.

Uvozna hrana takođe igra svojevrsnu društvenu ulogu i često se nudi kao poklon. Kupovina uvozne hrane može biti skupa i ne mogu je baš svi priuštiti, pa je to način da se neko impresionira.

Vredno je primetiti da Kinezi vole nove vrste hrane sa svih meridijana, kao i da 53% potrošača uživa da proba nešto što dosad nisu imali prilike.

Onlajn distribucija: Organski proizvodi

Još jedan trend u velikom zamahu je tržište organskom hranom. Tržište hrane organskog porekla kupcu obezbeđuje kvalitet. Malopre rečeno, naime, da kineski građani sve više vode brigu za svoje zdravlje i kvalitet hrane koju stavljaju u tanjir odražava se i kroz podatak da se sve češće okreću uvoznim (organskim) proizvodima.

Tržište organskom hranom u Kini je od 2007. do danas eksponencijalno raslo i trenutno predstavlja šest odsto ukupne potrošnje hrane, čineći je sada četvrtim potrošačem organskih proizvoda u svetu. Prema izveštaju globalnih tržišta za 2013. godinu („Izveštaj o razvoju organske industrije Kine“), blizu 10 miliona tona organske robe proizvedeno je u Kini, od čega je oko sedam miliona bilo namenjeno domaćem tržištu.

Očekuje se da će i potrošnja i proizvodnja rasti s organskom hranom koja će predstavljati tri odsto udela u tržišnom kolaču na domaćem tržištu hrane do 2020.

Stručnjaci za tržište taj rast pripisuju obrazovanijoj populaciji, koja posvećuje veću pažnju i brigu bezbednosti hrane i stabilnijoj finansijskoj situaciji.

Pored toga, kineski potrošači se masovno okreću kupovini putem interneta, tražeći informacije o robnim markama, što se može ilustrovati višestrukom uvećanju mrežnih platformi za isporuke, prisutnih u više od 200 kineskih gradova.

Nega dece: Uvozni proizvodi i usluge

Ako se građani Kine danas više brinu o obrazovanju svoje dece i hrani koju jedu, oni se takođe veoma brinu za negu dece. Što se tiče hrane, ugled kineske industrije dečje hrane je u jednom momentu bio poljuljan skandalima, koji su primoravali roditelje da se okrenu uvoznoj hrani, u cilju zdravstvene bezbednosti.

Ukoliko se pogledaju brojke, jasno je da ova industrija raste, sa stopom od 15% u 2018. godini, a usled odbacivanja „politike jednog deteta“ i stabilnijih prihoda očekuje se da će ova grana nastaviti svoj rast kako na Mreži tako i van nje. Prodaja uvezenih proizvoda za negu beba na Mreži je jedna od najpopularnijih stavki među kineskim onlajn kupcima, a trgovački internet-kanali sada predstavljaju 50% tržišne vrednosti proizvoda za majke i bebe.

Među stranim brendovima vlada izuzetno žestok rivalitet, a 10 do 20% potrošača smatra da je zemlja porekla presudni kriterijum za konverziju. Slično kao i hrana, kvalitet i reputacija su najvažniji faktor prilikom odlučivanja o kupovini.

Zdravstveni proizvodi i usluge

Možda zvuči iznenađujuće, ali  30% ukupne pretrage na trgovačkoj e-plaformi Baidu tiče se proizvoda vezanih za zdravlje.

Kinesko tržište zdravstvenim proizvodima i uslugama je potencijalni benefit za investitore. Postoje mogućnosti i prilike u prodaji proizvoda-usluga u ovom sektoru, koji su uvek podstaknuti boljem stanju u privredi i ekonomiji, kao i potražnjom za vrhunskom opremom. To može biti izazovno zbog brzog i učestalog menjanja zakona i propisa, ali je definitivno vredno ulaganja.

I dok većina medicinskih proizvoda u Kini potiče od lokalnih proizvođača, kineske bolnice i zdravstveni radnici više vole uvozne uređaje i opremu. To se naročito odnosi na kupovinu inovativnih i visokotehnoloških uređaja koji su nadmašili lokalni proizvod. Ovi trendovi dobijaju na zamahu uporedo sa starenjem stanovništva kao i naporima države koja teži ka praktičnim poboljšanjima kvaliteta medicinske nege.

Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, ovde je kvalitet apsolutno ključna komponenta. Kineski potrošači sada su u mogućnosti da plaćaju više za bolje zdravstvo, a BDP i dalje raste po godišnjoj stopi od sedam odsto. To ukazuje da na ovom tržištu neće biti usporavanja, jer Kinezi svesrdno prihvataju inostrane zdravstvene proizvode na nove i zanimljive načine. I zaista, i sam vicepremijer Li Kećjang rekao je da je zdravstvena industrija sada ušla u “neispitane vode”.

Putne agencije, putovanja i turizam

Uz bolji kvalitet potrepština kao što su hrana, zdravlje i obrazovanje, kineska srednja klasa željna je da što bolje utroši svoje slobodno vreme, tokom kojeg će trošiti svoj ne baš lako zarađeni novac. Šta je bolje od reči – otkrivanje novog? Putovanja ka novim destinacijama pristupačna su Kinezima već barem dve decenije.

Kineskom stanovništvu nikada nije bilo lakše da negde otputuje. Obim međunarodnih putovanja kineskih putnika porastao je sa 10 miliona u 2000. godini na gotovo 100 miliona u 2013. godini na 68 miliona 2016. godine, a očekuje se da će ova brojka do 2021. dostići 100 miliona.

Kineskim turizmom već dugo dominiraju turing-operateri, ali najnoviji trend pokazuje prelazak sa grupnog na turizam usmeren ka pojedincu, koji u proseku preferira da otputuje na egzotičnije destinacije poput Tajlanda, Kambodže, Filipina, Maroka ili Vijetnama. Oni ne samo što putuju na nove destinacije već nastavljaju da putuju i do njima već dobro poznatih i omiljenih destinacija poput Francuske, Sjedinjenih Država, Britanije, Južne Koreje i Japana.

Očekuje se da će 100 miliona Kineza putovati u inostranstvo do 2021. godine. Prema istraživanju sajtova za turističke rezervacije Hotels.com i Ipsos, kupovina više nije glavni razlog međunarodnih putovanja među kineskim turistima. Umesto toga, tu su ručavanje, razgledanje-posete i istraživanje lokalne kulture, koji postaju sve privlačniji.

Ova promena u turističkim trendovima je pravi „rudnik zlata“ za one koji drže turističke agencije. Industrija i biznisi još nisu usaglašeni sa tempom promena u ponašanju kineskog turiste i tu treba da „uhvate kopču“, a ovo je odlična prilika za razvoj jedinstvenih usluga i servisa.

Dizajnerska i odeća modnih brendova

Zbog svoje veličine, kinesko tržište modne odeće predstavlja veliku priliku za strane brendove. Dobro je imati na umu da je konkurencija veoma oštra, i da će za uspeh biti potrebno dobro isplanirana marketinška strategija.

Navedeni podaci Euromonitor-a pokazuju da je kinesko tržište odeće za odrasle u 2017. godini vredelo oko 457,8 milijardi juana (€58.3mlrd), uz povećanje od 5,2% u poređenju sa istim mesecom retrospektivno. Očekuje se da će tržišna vrednost do kraja 2019. godine dostići 1,592 milijarde renminbija (dvesta miliona evra).

Kinesko tržište ženskom odećom je u 2017. godini vredelo oko 923,2 milijarde renminbija (juana), što je plus od 5,7% u odnosu na prethodnu godinu, dok je tržište muškom odećom zabeležilo rast od 4,4% sa 534,6 milijardi renminbija (€68mlrd) u 2017. godini.

Tržište donjim rubljem je pokazalo najbrži rast, sa povećanjem od 7,8%. Očekuje se da će tržišna vrednost do 2021. dostići  gotovo hiljadu milijardi juana ili 140 milijardi evra (!!), što je plus od 6,5% godišnjeg rasta tekstilne industrije za muškarce).

Raste i potražnja za ograničenijim i jedinstvenim serijama proizvoda, pa ovaj trend pruža priliku dizajnerima odeće da svoj brend proširuju unutar ove tržišne niše. Takođe možemo videti sve veću potražnju za odećom visokog kvaliteta.

Drugi trend koji je vredan izlaska na kinesko tržište je potražnja za svakodnevnom odećom (casual wears). Ovo tržište je manje zasićeno i ima puno mogućnosti za one koji bi imali šta da ponude.

Uprkos usporavanju tržišta, internet-prodaja nastavlja svoj rast. Na B2C tržištu modnim brendovima, Tmall, JD.com i vip.com figuriraju kao glavne platforme. E-trgovina je idealan način poslovanja za bilo koji brend, i to iz nekoliko razloga: 1. ušteda troškova, 2. lako praćenje potrošačkih navika kupaca, i 3. jednostavan način „čišćenja“ skladišta od neprodatih zaliha.

Umesto zaključka

Kina je puna mogućnosti za strane brendove, uvozne proizvode i usluge na koje se gleda kao na vrhunske, dok je za kineske kupce kvalitet presudna stavka. Da bi inostrana firma uspela u Kini, ne samo da će morati da ima odličnu uslugu, već i da sebi (ponovo) stvori ime (kraće: da se na kineskom tržištu iznova dokazuje da je vrhunski brend). Za uspeh u Kini je od izuzetne važnosti brendiranje, koje je ogroman posao, ali, ukoliko uspe – rezultati će biti od koristi na duge staze.

MTC

Top 8 Businesses Opportunities in China

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma


Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Quantastica: srpski “kvantni” startap


Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica, tim iz Subotice koji se bavi alatima za programiranje kvantnih računara kao i razvojem kvantnih programskih algoritama, je 22. oktobra objavio zatvaranje investicije u iznosu od 200.000 evra. Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica je osnovana u januaru 2019. godine i od tada je postala razvojni partner Američkog Rigetti Computing-a, proizvođača kvantnih računara i povezanih softverskih servisa. Subotički tim Quantastica-e trenutno čini pet ljudi koji rade na razvoju alata Quantum Programming Studio – koji služi za vizuelno programiranje kvantnih računara, kao i simulatora kvantnih kola zasnovanog na jedinstvenom algoritmu, za koji iz ovog startapa kažu da na testovima pokazuje bolje performanse od drugih simulatora dostupnih na tržištu.

Osim programskih alata, Quantastica nudi i usluge razvoja kvantnih programskih algoritama, pa će investicija najvećim delom biti uložena u razvoj već postojećeg asortimana. Nešto više o planovima rekao je Petar Korponaić, osnivač Quantastica-e:

Investicija će pomoći da Quantastica unapredi i komercijalizuje proizvode i da se pozicionira na tržištu kvantnog računarstva koje je sada u povoju, a čija se eksplozija očekuje u narednih nekoliko godina. Takođe, važno je istaći i da je to što jedna nordijska zemlja subvencioniše startape privlačnim iznosima presudilo da se odlučim baš za Icebreaker.

Naime, kako Petar Korponaić dalje objašnjava, upravo zbog podsticaja koje ova država nudi značajno je pomenuti da je dobijanjem investicije Quantastica stekla uslov da se registruje u Finskoj (što je čest uslov investicionih fondova) i dobije dodatna bespovratna sredstva od finskog fonda za istraživanje i tehnološki razvoj Business Finland. Maksimalan iznos koji može da finansira Business Finland je 1.25 miliona evra, od čega 500.000 može biti finansirano kao bespovratna sredstva, a 750.000 kao pozajmica.

O tome kako se Quantastica našla na radaru jednog finskog investicionog fonda Slobodan Stanić, glavni čovek za razvoj softvera iz Icebreaker-a i osoba koja je direktno radila na postizanju ovog dogovora, kaže:

Iako naš fond ulaže prvenstveno u firme iz Nordijskih i Baltičkih zemalja, Quantastica nam je privukla pažnju jer je ono na čemu oni rade približava svet kvantnih kompjutera većem broju korisnika, samim tim ima veliki potencijal. Srbija i region bi u budućnosti mogli da budu vrlo interesantni zbog količine talenta a opet znatno manje konkurencije što se tiče VC fondova.

Lično bih voleo da vidim veći broj firmi koji razvijaju svoje proizvode, naročito upotrebom novih tehnologija, a sa ekspertizom u domenu u kojem deluju. U Evropi iz godine u godinu raste broj VC investitora a i investicija tako da mislim da je i dalje dobar period za pokretanje startapa

 

Unikat kopije: Džesi Ingland


Zašto je umetnik Džesi Ingland isfotokopirao elektronsku knjigu “1984”?

Na Glifu smo već prenosili vesti o sukobu koji postoji između najveće e-kompanije koja je počela kao online prodavnica knjiga Amazona i tradicionalnih književnih izdavača, koji se osećaju ugroženi monopolom ove kompanije na digitalnom tržištu, kako Amerike tako i Evrope.

S tim u vezi, američki umetnik i Džesi Inglang napravio je projekat pod imenom “E-book backup” – on je fotokopirao ekran svog e-readera (mala je verovatnoća da je slučajno odabrao da taj rider bude marke Amazon Kindle), kako bi napravio fizičku kopiju elektronske knjige.

Da stvar bude još simboličnija i upečatljivija, roman koji je ovaj umetnik odabrao da “dedigitalizuje” je kultni klasik Džordža Orvela “1984”.

Na svom sajtu, Ingland objašnjava zašto se odlučio baš za taj roman i odakle mu ideja za ceo projekat: “Godine 2009, nekim korisnicima Amazon Kindla su iz njihovih e-readera izbrisani Orvelovi romani “1984” i “Životinjska farma”, bez prethodnog obaveštenja ili njihove saglasnosti; konkretno, kopije ovih romana su bile u ponudi izdavača koji nije imao na njih prava. Pošto su korisnici javno progovorili o tome kako su im e-knjige oduzete bez njihovog odobrenja, Amazon im je kasnije reinstalirao te naslove ili im je ponudio poklon kartice kao kompenzaciju za neugodnost, i obećao je da u budućnosti nikada neće tako nešto ponoviti.”

Projekat umetnika Džesija Inglanda "E-Book backup"

Kao da Inglandu nije bilo dovoljno što je isfotokopirao ekran svog e-čitača, te fotokopije je posle toga skenirao i ponovo ih ubacio u svoj Amazon Kindle. Prilično apsurdan i simboličan zaokret u projektu, koji se može tumačiti kao revoltirano-paranoičan odgovor na mešanje u ono što je kupovinom potrošač pretvorio u privatno vlasništvo. Sa druge strane, ovim činom svoju biblioteku Ingland je uvećao za jednu knjigu koju je praktično sam dizajnirao i izdao.

 

Priredio: Danilo Lučić

Glif.rs

Američko-kineski tehnološki kompromisi


NextBigFuture.com

Čini se da se Trampova administracija danas uveliko premišlja, upitavajući se pritom o “mudrosti” američkog uvođenja najnovijih tarifa u trgovinskom ratu koji su svojevoljno povele protiv Kine. Fajnenšel tajms donosi izjavu Džejmsa Politija, koji iz Vašingtona izveštava da Bela kuća razmatra ukidanje nameta na kineski uvoz od 112 milijardi dolara – uključujući monitore s ravnim ekranom – namete koji su prvog septembra uvedeni po stopi od 15 odsto.

Preko noći je Erik Šmit, bivši izvršni direktor Gugla pozvao SAD da ponovo razmisle o pitanjima nacionalne bezbednosti koji su neraskidivo utkani u poslovanje s Kinom. Šmit, koji predsedava Komisijom za nacionalnu bezbednost veštačke inteligencije je upozorio da će „Sjedinjene Države naštetiti sopstvenoj oblasti inovacija ukoliko se zabrani saradnja s kineskim istraživačima“.

Govoreći prilikom objavljivanja privremenog izveštaja ove Komisije koji je Kongres naložio povodom načina na koji Amerika treba da pristupi veštačkoj inteligenciji, Šmit je rekao da se Sjedinjene Države oslanjaju na kineske stručnjake za tehnologiju, i da bi trebalo da budu sigurni da su „ostali u igri“ u ovom istraživačkom lancu. „Jedna od stvari koju je komisija prilično pažljivo istražila je „kako stojimo danas u vezi Kini? A odgovor koji neki možda ne žele da čuju je da smo zavisni od kineskih istraživača i kineskih postdiplomaca“, rekao je Erik Šmit. „Raskid dosad uspostavljenih odnosa među ljudima bi štetilo Sjedinjenim Državama.“

axios.com

Ključni paragraf u izveštaju kaže: „Izazov sa kojim se suočavaju SAD je kako ponovo uskladiti elemente koji čine odnos između SAD i Kine u vezi visokih tehnologija, kako bi više pogodovali američkim interesima i očuvali američke prednosti, uzimajući u obzir realistične procene postupaka zvanične Kine.“

Čini se da je „realističan“ pridev koji je ovde varljive prirode. Koliko je, uopšte, ozbiljna pretnja špijunaže od strane kineskih istraživača u SAD-u i da li je ta pretnja zaista velika u tolikoj meri da bi Sjedinjene Države bile prinuđene na rizik od zaostajanja u ovom ključnom području tehnologije – tako što će potiskivati Kinu (taksama)? SAD su već odustale od liderstva u drugim oblastima kao što je 5G, gde su pokušale da iz svojih mreža isključe superiorne proizvode Huaveija, uz to obesmišljavajući značajne istraživačke napore koje kineski Futurewei Technologies Inc pravi na američkom tlu. Sjedinjene Države i Kina mogu mnogo da nauče jedna od druge, ali izgleda da su percipirani kompromisi trenutno „ipak malo previše“ za Trampovu Belu kuću.

 

Financial Times 

Pekinška liberalizacija poslovne regulative


Kineski potezi u jačanju stranih biznisa na svom tlu takođe pomažu kineskim kompanijama.

Peterson Institute for International Economics

Kina čini istorijske korake ka povećanju pristupa inostranom biznisu na lokalnim kineskim tržištima, što, po tvrdnjama nekih analitičara, povlači za sobom i one promene koje su potrebne kineskim kompanijama u sopstvenom razvoju kako bi postale globalni igrači.

„Za mene je ključna stvar u vezi sa najnovijim kineskim otvaranjem za strane kompanije ono odakle to otvaranje potiče: Kina teži da globalizuje svoje tržište, a ne nužno i da ga liberalizuje“, izjavila je Šantal Grinderslev (Chantal Grinderslev), partnerka u konsultantskoj firmi Z-Ben sa sedištem u Šangaju. Ona je dodala da će taj drukčiji sistem uticati na to da li će se i kako kompanije – u njenom slučaju, finansijske kompanije – odlučivati za širenje na kinesko tržište.

Najnovija nastojanja kineske vlade da stranim preduzećima olakša poslovanje na lokalu potiču od želje da kineske kompanije postanu globalni igrači.

Kina je prošlog meseca napravila pomak u realizaciji dugo očekivanih najava za uklanjanje limita stranog vlasništva u većini sektora finansijske industrije. Neke strane poslovne organizacije su u oktobru takođe izjavile kako su ohrabrene nacrtom pravila za sprovođenje novog kineskog zakona o stranim ulaganjima, koji stupa na snagu 1. januara 2020.

Iako su ovi potezi usledili mahom zbog trgovinskog pritiska SAD, neki analitičari ističu kako takve promene pomažu Kini u postizanju sopstvenih razvojnih ciljeva, što se možda ne mora uklapati sa vizijom brojnih inostranih kompanija, naime, o jednom sistemu koji je više tržišno orijentisan (uzgred, postoje i ozbiljne “insajderske analize” ne malog broja stručnjaka u samoj Kini, koji tvrde da je trgovinski zastoj sa SAD samo dodatno ubrzao suštinske reforme koje je Kina u svakom slučaju imala u svojoj agendi. Tramp je u ovom trenutku, po njima, samo odličan izgovor za ono što je trebalo da usledi i bez njegovih nametnutih tarifa; otvaranje domaćeg tržišta za strane biznise, banke i finansijski sektor bili su neminovnost koja ionako sledi u dugoročnoj strategiji “azijskog tigra”).

Takođe postoje ograničenja u obimu inostranog poslovanja na kineskom tržištu, sada kada je ova azijska zemlja prerasla u drugu najveću svetsku ekonomiju. Što se tiče trgovine, tehnologije i kapitala, svet je između 2000. i 2017 povećao svoju izloženost Kini, dok je azijski industrijski gigant od 2007. godine do danas smanjivao svoju izloženost ostatku sveta, navodi se u letošnjem izveštaju Mekinsijevog globalnog instituta.

Strane banke i dalje su zastupljene sa manje od dva odsto kineskog tržišta, uprkos tome što su u Kini imale priliku da posluju duže od jedne decenije, ukazali su analitičari.

Lester Ros, predsedavajući političkog odbora Američke privredne komore u Kini je izrazio očekivanja da bi „strane kompanije verovatno mogle da pridobiju između 10% i 20% kineskog tržišta, ali je već upitno da li bi kompanije mogle osvojiti nešto mnogo više od toga“.

U međuvremenu, ulazak stranih finansijskih institucija mogao bi pomoći pojedincima iz Kine i kompanijama da zadobiju bolji pristup na svetska tržišta, rekao je Ros, koji je i partner u advokatskoj firmi Wilmer-Hale. On je, na primer, primetio da “Postojeće slabosti kineskih regulatornih sistema štete ambicijama kineskih finansijskih institucija u Sjedinjenim Državama.”

Kinezi, takođe, žele bolju zaštitu patentnih prava

Ilustracija: Pinterest

Druga oblast u kojoj Kina reaguje na žalbe stranih kompanija je zaštita intelektualne svojine (IP, intellectual property).

„Jedan od razloga za tu promenu je taj što kineske kompanije počinju da nabavljaju-kupuju i svetske brendove,“ rekao je Endrju Mekginti (Andrew McGinty), partner u advokatskoj firmi Hogan Lovells iz Hong Konga.

Kina bi još uvek mogla učiniti više da pokaže koliko je ozbiljna u zaštiti intelektualne svojine, rekao je Mekginti. On je, međutim, primetio napore u pravcu promena i kroz klauzulu pridodatu nacrtu uredbe koja je u sklopu novog zakona o stranim ulaganjima, kojom se zahteva uklanjanje poslovnih tajni kada službenici razmenjuju dokumente interno.

Zakon o stranim ulaganjima usvojen je u martu  2019. i ima za cilj da poboljša zaštitu intelektualne svojine, spreči prinudni transfer tehnologija i stavi inostrane kompanije u izjednačen položaj sa lokalnim igračima.

“Ovo je verovatno najveći skok u otvaranju otkako su u Kini dozvoljene strane investicije (otprilike 1980-ih)”, rekao je Mekginti.

Nakon što je Komunistička partija Kine preuzela kontrolu nad zemljom 1949. godine, ekonomija je bila u suštini zatvorena za strance do 1978. godine, kada je bivši kineski lider Deng Sjaoping krenuo u restrukturiranje zemlje, poznato u lokalnim okvirima i kao “reforma i otvaranje”. Obim kineskog međunarodnog biznisa se takođe povećao kako se zemlja pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine, uprkos kritikama da Peking presporo sledi preuzete obaveze o smanjenju državne kontrole nad privredom i tržištem.

Ilustracija: Live Trading News

Američki predsednik Donald Tramp pojačao je pritisak na Kinu da kupuje više američkih proizvoda i počne da rešava dugogodišnje pritužbe koje je poslovni svet iskazao usled nejednakog pristupa kineskom tržištu. Trampova administracija je prošlog leta počela da primenjuje visoke carine na kinesku robu u vrednosti koja se meri milijardama dolara, dok je nekoliko istaknutih kineskih tehnoloških kompanija stavljeno na američku „crnu listu“, čime im se, u suštini, onemogućava da kupuju od svojih američkih dobavljača. Kina je uzvratila nametanjem sopstvenih tarifa na američku robu, zapretivši objavljivanjem svoje „liste nepouzdanih entiteta“.

Nekoliko sati pre nego što su Tramp i Liu He, glavni kineski trgovinski pregovarač, održali svoju konferenciju za novinare po završetku trgovinskih pregovora na visokom nivou početkom oktobra, Kineska regulatorna komisija za vrednosne papire najavila je da bi strani entiteti mogli steći puno vlasništvo nad budućim kompanijama počev od 1. januara. Strane kompanije takođe mogu preuzeti kontrolu nad kompanijama za upravljanje investicionim fondovima od 1. aprila, a nad kompanijama koje posluju hartijama od vrednosti od 1. decembra 2020. godine.

Između ostalih mera, Kina je pre desetak dana takođe najavila nove propise za poboljšanje poslovnog okruženja.

„Kina je danas toliko bolja nego što je bila pre 30 do 40 godina“, rekao je Sjaodong Li, osnivač i izvršni direktor konsultantske kuće Fuši za razvoj interneta u Kini kojim se unapređuju kineske prekogranične veze.

Li je ohrabrio strance da dođu u Kinu i iskoriste novo poslovno okruženje koje se i dalje razvija, uprkos razlikama u odnosu na stav koji trenutno zauzimaju Sjedinjene Države.

“U Kini (strana preduzeća) mogu da zarade novac, a Kina se takođe nada da će strane kompanije zarađivati još više novca”, rekao je Li.

Američke kompanije i njihove pridružene firme zarađuju daleko više novca u Kini nego što njihove kineske kolege zarađuju u Sjedinjenim Državama, izjavila je u avgustovskom izveštaju istraživačka kompanija Gavekal Dragonomics, Podatak koji govori sam za sebe, i više od bilo kakvih priča: Analiza ove firme je pokazala da je tokom 2016. američka prodaja u Kini premašila 450 milijardi dolara, dok je kineska prodaja u Sjedinjenim Državama iznosila manje od 50 milijardi dolara.

 

Evelyn Cheng, CNBC

CIIE 2019: najbolja globalna prilika za strane izvoznike


Sajam CIIE 2019 je najveći sajam strane (izvozne) robe na svetu. Održava se u Kini i ujedno je i najveća prilika za izvoznike da se domognu barem dela inače (blago rečeno) ogromnog tržišnog kolača. Iako tek drugi po redu, već je sinonim za sklapanje najvećih poslova – onih koji mogu na duge staze odrediti poslovanje inostranih kompanija, ali i firmi iz zemlje domaćina.

Prošle godine je CIIE po prvi put predstavljena kao glavna prekretnica na kontinuiranom putu Kine u otvaranju njenog tržišta za stranu robu i ulaganja.

Tom prilikom se kineska vlada obavezala da će uvesti robu i usluge u vrednosti većoj od 40 milijardi američkih dolara tokom narednih 15 godina, poslavši svetu snažan signal da kinesko domaće tržište raste i da šansa za korist od toga ne sme biti propuštena.

Nakon takvih izvanrednih rezultata, odbrojavanje za drugi CIIE je preraslo u start manifestacije: Od danas, petog novembra pa do 10. novembra, ovi događaji će predstavljati još jednu priliku da kineski partneri učestvuju u budućnosti zajedničkog privrednog rasta.

Podsticaj za širenjem uvozne baze u Kini dolazi u trenutku kada njeno potrošačko tržište cveta, a opšta kupovna moć raste. Tokom prve polovine 2019. godine, potrošnja je činila oko 60% nacionalnog ekonomskog rasta – stvarajući prilike za poslovnim otvaranjem za preduzeća pre svega iz inostranstva.

CIIE posebno cilja na uvoz, kako bi ispunio rastući trend potrošnje za koji se očekuje da će nacionalnom ekonomskom rastu ove godine pridodati gotovo 65%.

Veća raznolikost uvoza ne samo što kineskim potrošačima nudi veći izbor, već i poslovno okruženje čini konkurentnijim, poboljšavajući na taj način proizvode i usluge koje nude lokalni provajderi.

Kina, kao glavni pokretač svetske ekonomije, sada čini jednu trećinu globalnog rasta. U isto vreme, ona je glavni zagovornik otvorenih trgovinskih praksi, i ta posvećenost predstavljena je naporima poput sajma CIIE.

Za razliku od poteza zapadnog protekcionizma američkog tipa, Kina smanjuje carine na uvoz iz partnerskih zemalja. Na primer, uslovi sporazuma o slobodnoj trgovini (FTA) sa Pakistanom – njegovim neposrednim susedom i bliskim saveznikom – ažurirani su ove godine, proširujući pristup kineskom tržištu.

Kroz kooperativne koncesije, put Kine ka prosperitetu u eri nakon prekretnice iz 1978. godine „isplaćuje dividende“ onima koji su odlučili da ulože u njeno otvaranje. Umesto nultog pristupa razvoju koji su kolonizatori iz 19. veka usvojili kako bi podstakli zahuktavanje industrijskog doba, Kina se oslanja na jedno novo doba: doba uzajamnog prosperiteta za sve.

Poslednja faza u montažnoj liniji kompanije Airbus u Tjenđinu za porodicu aviona A320 (27. sept 2018, foto: Xinhua)

U svetlu zvaničnog nastojanja Kine da promoviše domaću potrošnju, strani investitori su u sajmu CIIE pronašli idealnu platformu za predstavljanje svoje robe. Nedavno uveden katalizator bio je Zakon o stranim ulaganjima: zamenjujući prethodne zakone koji regulišu finansijski priliv, ovo novo zakonodavstvo garantuje bolju zaštitu investitora.

Zakon osigurava povećanu dostupnost kao i zaštitu prava intelektualne svojine i tretira strane kompanije na nivou koji uživaju domaće kompanije iz Kine. Učesnici na ovogodišnjem CIIE-u biće među prvima koji će imati prilike da koriste benefite ove značajne privredne inicijative na globalnom nivou, jer će ona stupiti na snagu za nešto manje od dva meseca nakon sajamske izložbe.

Kao dva od svojih ključno važnih ekonomskih zadataka u 2019. godini, kineska vlada je navela stabilizaciju stranih investicija (stabilniji dugoročni uslovi) i poboljšanje procesa otvaranja. CIIE će pomoći ostvarenju tog cilja pružanjem iskustva iz prve ruke učesnicima i povećanjem direktnih stranih investicija (FDI/SDI), koje su direktna posledica ove manifestacije.

Multinacionalni privredni subjekti mogu tretirati CIIE kao „lansirni prozor“ za kinesko tržište i platformu za testiranje kakve su „vode za plovidbu“ pre punog ulaska. Strani investitori će dobiti priliku da demonstriraju svoje proizvode i, povezujući se sa potencijalnim lokalnim partnerima, svoje brendove upoznaju sa potrošačima iz druge najveće svetske ekonomije.

Veliko prisustvo preduzeća takođe će im omogućiti da jedni od drugih nauče vredne lekcije. Savremene marketinške strategije, poslovni modeli i aranžmani distribucije samo su neke od dodatnih prednosti koje će steći među kolegama i potencijalnim partnerima iz čitavog sveta.

Vozila Audija čekaju transfer na parkingu FAV-Volksvagen u Čangčunu, glavnom gradu severoistočne kineske provincije Đilin, 9. jula 2019. (Foto: Xinhua)

Prvi CIIE koji se odigrao prošle godine proizveo je ogroman odjek i isti toliki trgovinski rezultat, koji se odrazio u ugovorima vrednim preko 57 milijardi američkih dolara. Učestvovala su preduzeća iz 172 zemlje, regiona i međunarodnih organizacija, sa više od 400 hiljada pojedinačnih kupaca koji su aktivno poslovali.

Slično tome, odziv na CIIE 2019 je ohrabrujući. Preko 3.000 preduzeća prijavilo se za registraciju, a dosad se prijavila polovina kompanija sa liste Fortune 500. Sa druge strane, mala i srednja preduzeća (MSP) bivaju takođe podsticana da se što intenzivnije promovišu.

Nova kategorija koja je uvedena ove godine je kategorija opreme vrhunskog kvaliteta (premijum roba). Kako se Kina prebacuje sa brzog na rast orijentisan ka kvalitetu, napredne tehnologije poput automatizacije i virtuelne stvarnosti (VR), zajedno sa veštačkom inteligencijom koja se promoviše na izložbi, učiniće ovaj istorijski pomak neprimetnim i savršeno usklađenim sa dosadašnjom praksom.

Uspeh ovog mega-događaja može se ogledati kroz činjenicu da su kompanije već počele da se prijavljuju na treći CIIE, planiran za 2020. Takav ekskluzivni fokus na uvoz bilo koje zemlje u poslednje vreme je bez presedana. Ostvarujući poslovnu aktivnost i ispunjavajući domaće potrebe, očekuje se da će izložba nastaviti jačanje kineskih ekonomskih partnerstava sa drugim zemljama.

(Daniel Hyatt je frilenser sa sedištem u Pakistanu. Specijalnost mu je savremena Kina, njena ekonomija i poslovanje)

China.org.cn, Nov2, 2019

Razgovori između Sija Đinpinga i srpske premijerke Ane Brnabić

Kineski predsednik Si Đinping sastao se juče u Šangaju sa srpskom premijerkom, Anom Brnabić.

Predsednik Si Đinping je zamolio premijerku da njegove srdačne pozdrave i najbolje želje prenese srpskom predsedniku, rekavši da njegova odluka da gospođa premijerka predvodi delegaciju u Kinu na sajam CIIE 20019 u potpunosti ukazuje na značaj koji srpska strana pridaje kinesko-srpskoj saradnji. Kina je spremna da nastavi sa produbljivanjem politike međusobnog poverenja i tradicionalnog prijateljstva sa srpskom stranom, uz saradnju na projektu izgradnje „Jedan pojas, jedan put“, i uz dodatno ubrzavanje sveobuhvatnog strateškog partnerstva između Kine i Srbije koje se podiže na novi nivo, izgrađujući zajednicu bliskih međusobnog interesa.

Kineski predsednik je naglasio da Kina i Srbija treba da zadrže ovakav zamah razmene na visokom nivou, uz čvrstu međusobnu podršku po pitanju glavnih interesa. Neophodno je uraditi dobar posao u projektima saradnje u oblastima izgradnje proizvodnih kapaciteta i infrastrukture u obe zemlje, kao i zajednički graditi značajne projekte kao što je čeličana Smederevo i železničke pruge kroz Srbiju ka Budimpešti, uz nastavak saradnje na polju mrežne mobilne komunikacije pete generacije i razvoj pametnih gradova (IoT). Nivo saradnje između dve zemlje je dobar. Neophodno je ojačati je u multilateralnoj areni, i zajednički braniti osnovne norme međunarodnih odnosa i multilateralizma. Kina je voljna da sarađuje sa relevantnim strankama, uz uključivanje srpske strane u unapređenje stabilnog razvoja koji Kina želi za sve zemlje Centralne i Istočne Evrope.

Premijerka Ana Brnabić je rekla da između Kine i Srbije postoji “čelično prijateljstvo” i da su odnosi dve zemlje najbolji u istoriji. Veliki projekti poput Smederevske fabrike čelika efikasno su podstakli ekonomski razvoj Srbije. Prisutne su dobrobiti koje sa sobom nosi saradnja Srbije sa Kinom. Srpska strana se divi ogromnim razvojnim dostignućima Kine i nastaviće da aktivno učestvuje u inicijativi „Jedan pojas, jedan put“, podstičući kineske kompanije da ulažu u Srbiju, koja je spremna da igra aktivnu ulogu u unapređenju saradnje između Kine i zemalja srednje i istočne Evrope. Kina je sajmom CIIE 2019 poslala je snažan signal za unapređenjem ekonomske globalizacije i liberalizacije trgovine, kao i postizanje obostrane „win-win“ saradnje od koje će svi imati koristi. Srpska strana nastaviće da aktivno učestvuje i sarađuje sa Kinom na jačanju međunarodne saradnje i suprotstavljanja protekcionizmu i jednostranom pristupu u svetskoj trgovini.

Ding Xuexiang, Li Qiang, Yang Jiechi, Wang Yi, He Lifeng, CCTV

Foto: Pavle Bašić (04 nov 2019)

China International Import EXPO-CIIE 2019

date

UTORAK, 05. NOVEMBAR 2019. 08:00

5. novembar 2019, 08:00 časova, Šangaj, NR Kina

Razvojna agencija Srbije i Privredna komora Srbije organizuju nastup srpskih privrednika u okviru nacionalnog štanda Srbije na predstojećem 2. Kineskom međunarodnom uvoznom sajmu “China International Import Expo” koji će se održati u Šangaju, NR Kina, u periodu od 05. do 10. novembra 2019. godine.

“China International Import Expo” čiji su organizatori Vlada Narodne Republike Kine i Kineski međunarodni uvozno-izvozni biro (China International Import Expo Bureau) održava se u cilju podsticanja uvoza strane robe i usluga u Kinu, a u skladu sa nastojanjem Kine da promoviše globalizaciju i otvorenost tržišta.

Od ovog sajma se očekuje da bude platforma na kojoj bi zemlje učesnice predstavile svoje ekonomske potencijale i dobile priliku da ostvare kontakte sa kineskim partnerima. Očekuje se učešće predstavnika više od 100 zemalja i regiona, kao i 150.000 profesionalnih kupaca iz Kine i drugih zemalja.

 

asset

POZIV ZA UČEŠĆE NA SAJMU CIIE 2019.PDF

asset

OBRAZAC 1 PRIJAVA ZA SAJAM CIIE 2019.PDF

asset

OBRAZAC 2 IZJAVA PODNOSIOCA PRIJAVE.PDF

asset

MENIČNO OVLAŠĆENJE 2019. GODINA.PDF
2019 APPLICATION FORM(AGENCY RECOMMEND).JPG
2019企业报名表(机构推荐).JPG

asset

PROGRAM PODRŠKE INTERNACIONALIZACIJI PRIVRENIH DRUŠTAVA U 2019.PDF

Digitalna transformacija: najveći izazov za biznise u 2019.


Digitalna transformacija se ne odnosi na tehnologiju, već na način njene uspešne adaptacije među zaposlenima.

Nedavno istraživanje direktora, generalnih direktora i viših rukovodilaca je utvrdilo da su rizici koje sa sobom nosi digitalna transformacija kompanija (DT) predstavljaju najvažniju brigu za biznise u 2019. Ipak, 70% svih DT inicijativa ne dostiže svoje zacrtane ciljeve. Prošle godine je na digitalnu transformaciju potrošeno najmanje 1,3 biliona (hiljadu i trista milijardi) dolara – od čega je, po procenama, barem 900 milijardi dolara uludo bačeno. Zašto neki napori u digitalnoj transformaciji uspeju, a drugi ne – pitanje je kojim su se Behnam Tabrizi, Ed Lam, Kirk Džerard i Vernon Irvajn pozabavili u Harvardskom poslovnom pregledu (Harvard Business Review).

U osnovi, to je zato što većina digitalnih tehnologija pruža mogućnosti za povećanje efikasnosti i uspostavljanje čvršćih veza među korisnicima. Ali, ukoliko ljudima nedostaje pravi način razmišljanja da bi se promenili, a trenutne organizacione prakse predstavljaju pogrešan način, DT će te nedostatke jednostavno uvećati. Pet ključnih lekcija moglo bi, eventualno, da kroz digitalnu transformaciju vodi poslovnu organizaciju ka uspešnom uvođenju promena.

1: Osmisliti svoju poslovnu strategiju pre nego što se uloži u bilo šta. Lideri koji imaju za cilj da poboljšaju organizacioni učinak korišćenjem digitalnih tehnologija često imaju na umu specifičan alat odnosno sredstvo. Recimo, „Našoj organizaciji je potrebna strategija mašinskog učenja“. Ipak, digitalna transformacija treba da bude vođena širom poslovnom strategijom.

U kompaniji Li & Fung, lideri su razvili trogodišnju strategiju za opsluživanje tržišta na kojoj su mobilne aplikacije bile podjednako važne kao i konkretne prodavnice. Odlučili su da usredsrede pažnju na tri oblasti: brzinu, inovacije i digitalizaciju. Konkretno, Li & Fung je težio da smanji vreme proizvodnje, poveća brzinu isporuke do tržišta i poboljša upotrebu podataka u svom globalnom lancu snabdevanja. Nakon što su utvrđeni konkretni ciljevi, kompanija je odlučila koje digitalne alate će usvojiti. Uzmimo samo brzinu isporuke do tržišta: zaposleni u Li & Fung su prihvatili tehnologiju virtuelnog dizajna, pomogavši im da za 50% skrate vreme od osmišljavanja koncepta do pojave prvog uzorka (prototipa). Li & Fung je, takođe, pomogao dobavljačima da instaliraju sisteme upravljanja praćenjem podataka u realnom vremenu, kako bi povećali efikasnost proizvodnje i izgradili Total Sourcing, digitalnu platformu koja integriše informacije kupaca i dobavljača. Odeljenje za finansije je usvojilo sličan pristup, i na kraju smanjilo vreme „zatvaranja kombinacije“ (month-end closing time) za više od 30%, uvećavši efikasnost obrtnog kapitala za 200 miliona dolara (Month-end closing time: računovodstvena procedura koja se preduzima krajem meseca radi zatvaranja tekućeg perioda knjiženja za taj mesec na izmaku. Vrste računovodstvenih postupaka obrađenih u zatvaranju krajem meseca mogu da uključuju amortizaciju osnovnih sredstava, usklađivanje neusaglašenosti u zalihama, namirenje materijala u toku, knjiženje obračunskih dokumenata i platnih spiskova).

Ne postoji jedinstvena tehnologija koja bi isporučila odnosno ostvarila „brzinu“ ili „inovaciju“ kao takvu. Najbolja kombinacija alata za određenu organizaciju će se razlikovati od jedne do druge vizije onih koji upravljaju ovim sektorom u kompaniji.

2: Podsticanje odnosno iskorišćavanje maksimalnih prednosti „insajdera“, onih koji su osobe od poverenja i sastavni deo firme. Organizacije kojima su potrebne transformacije (digitalne i druge) često dovode armiju spoljnih konsultanata koji imaju tendenciju da primenjuju uobičajena rešenja, a u ime „najboljih praksi“, ne udubljujući se u specifičnosti određene kompanije. Behnam Tabrizi, koji na Stenfordu već više od dve decenije predaje transformacijsko liderstvo kaže da “naš pristup transformaciji naših poslovnih organizacija je da se ne oslanjaju na stručnjake sa strane, već na svoje ljudstvo – osoblje koje u svom svakodnevnom radu ima znanja o unutrašnjoj logici, relacijama i principima poslovanja, o tome šta treba učiniti, a šta ne.”

Kao primer bi mogao poslužiti okrug Santa Klara u Kaliforniji (gde neko od potpisnika članka radi). Odeljenje za planiranje i razvoj je “renoviralo” svoj poslovni proces kako bi poboljšalo efikasnost i korisničko iskustvo (work flows – prikaz niza operacija, opisuje sveukupne zadatke, korake, ljude koji su uključeni u njih, alate, unos i izlaz potreban za svaki korak u poslovnom procesu. Modeli protoka rada tj radnog procesa predstavljaju stvarni rad koji je omogućen sistematskom organizacijom resursa, protoka informacija i definisanim ulogama). U početku su spoljni konsultanti davali preporuke za proces izdavanja dozvola na osnovu posla koji su sami uradili za druge jurisdikcije, a koje su imale tendenciju da primene decentralizovani pristup. Međutim, članovi osoblja koji se suočavaju sa klijentima znali su, na osnovu interakcija sa stanovništvom, da bi bilo bolje usvojiti jedan unificiraniji, jednoobrazniji proces. Stoga su Kirk Džerard i njegov tim uveliko prilagodili preporučene alate, procese, dijagrame i ključne elemente osnovnog softvera dok su redizajnirali radni proces u svojoj organizaciji. Kao rezultat ove „prepravke“, vreme obrade dozvola smanjeno je za trećinu (33%). Jer, nove tehnologije često nisu u stanju  da poboljšaju organizacionu produktivnost, ne zbog osnovnih nedostataka u tehnologiji, već zato što se zanemaruju ona „insajderska“ znanja koje mogu posedovati jedino oni koji su u datoj organizaciji ljudi od poverenja.3: Dizajniranje-koncipiranje korisničkog iskustva od spolja ka iznutra. Ako je cilj digitalne transformacije da poboljša zadovoljstvo i osećaj bliskosti s klijentom, onda bilo kakvom naporu mora prethoditi faza „dijagnostike“, sa dubinskim unosom podataka poteklom od strane – klijenata. Osoblje odeljenja za planiranje i razvoj okruga Santa Klara obavilo je više od devedeset individualnih intervjua sa klijentima, u kojima su od svakog kupca tražili da opiše prednosti i slabosti odeljenja. Pored toga, odeljenje je održavalo fokus-grupe tokom kojih su tražili od raznih aktera – uključujući agente, programere, građevince, poljoprivrednike i ključne lokalne institucije poput Univerziteta Stenford – da identifikuju njihove potrebe, utvrde njihove prioritete i ocene rad odeljenja. Odeljenje je u svoju transformaciju tada ugradilo njihov doprinos.

Da bi odgovorio na zahteve klijenata za većom transparentnošću u vezi sa procesom odobravanja dozvola, odeljenje je razdvojilo postupak na faze i promenilo portal za korisnike; kupci sada mogu pratiti napredak svojih aplikacija dok prelaze iz jedne faze u drugu. Da bi skratili vreme obrade, odeljenje je konfigurisalo softver za upravljanje osobljem tako da automatski identifikuje one aplikacije to jest podneske koji su „zastali“. Da bi se omogućila personalizovana pomoć, odeljenje je kontrolu nad nadzornom tablom (dashboard) dalo osoblju Permit-centra, kako bi neposrednije nadgledali procese tokom izdavanja dozvole. Lideri često očekuju da će implementacija jednog jedinog alata ili aplikacije povećati zadovoljstvo korisnika. Međutim, iskustvo odeljenja pokazuje da je najbolji način da se maksimizira zadovoljstvo korisnika često unošenje manjih izmena u različite alate u različitim tačkama ciklusa pružanja usluga. Jedini način da se dozna gde promeniti stvari nabolje i kako ih promeniti postiže se dobijanjem obimnog i dubinskog inputa od strane samih kupaca.

4: Prepoznati među zaposlenima bojazan od tehnologije koja preti da zameni čoveka. Kada zaposleni primete da bi digitalna transformacija mogla da ugrozi njihov posao, oni se mogu svesno ili nesvesno odupreti promenama. Ako se digitalna transformacija tada pokaže neefikasnom, menadžment će na kraju odustati od napora i njihovi poslovi će biti sačuvani (ili tako barem glasi ova škola mišljenja). Za poslovne lidere je ključno da prepoznaju te strahove i da naglase da je proces digitalne transformacije prilika da zaposleni nadograde svoju stručnost kako bi odgovarali tržištu budućnosti.

Behnam je imao prilike da dosad obučava preko dvadeset hiljada zaposlenih iz brojnih organizacija, vodeći ih kroz proces digitalne transformacije (takođe se konsultovao sa organizacijama pomenutim u ovom članku). Često susreće učesnike koji su od samog početka skeptični prema celoj operaciji. On je, kao odgovor na taj izazov, razvio proces „iznutra ka spolja“ (inside-out). Od svih učesnika se traži da ispitaju koliki je njihov jedinstveni doprinos organizacijama u kojima rade, a zatim da te jake, pozitivne strane povežu sa komponentama procesa digitalne transformacije – za koje će oni tada preuzeti odgovornost, ako je to uopšte moguće. To zaposlenima omogućava kontrolu nad načinom na koji će se digitalna transformacija odvijati, i postavlja nove tehnologije kao sredstva za zaposlene da postanu još bolji u onome što već rade.

U kompaniji CenturyLink, gde radi jedan od potpisnika/potpisnica teksta, prodajni tim je razmatrao da usvoji veštačku inteligenciju kako bi povećao svoju produktivnost. Ipak, i dalje ostaje otvoreno pitanje: na koji način AI treba “rasporediti”? Konačno, tim je prilagodio AI alat za optimizaciju napora svakog prodavca ponaosob, predlažući koje kupce da nazovu, kada da ih nazovu i šta da kažu tokom poziva u bilo kojoj sedmici operacija. Ovaj AI alat je takođe sadržavao komponentu „igranja igre“ (gejmifikacija), koja je postupak prodaje učinila zanimljivijim. Vernon Irvajn, koji je posmatrao ovaj proces iznutra, primetio je da mu je prodaja postala zabavnija, što se pretvorilo u povećanje zadovoljstva kupaca – i povećanje prodaje od 10%.

5: Uvođenje startap kulture iz Silicijumske doline. Tamošnje startup kompanije poznate su po okretnom, agilnom odlučivanju, brzoj izradi prototipa i ravnim strukturama (flat structures) u poslovnoj organizaciji. Ravna ili “poravnata” organizacija poslovanja odnosi se na organizacionu strukturu s malo ili bez ikakvih nivoa upravljanja koji stoje između zaposlenih u menadžmentu i ostalih zaposlenih – njihovih podređenih („poravnata struktura“ u lancu donošenja odluka podrazumeva manje nadgledanja zaposlenih, uz istovremeno unapređivanje i osnaživanje, kao i što većeg njihovog učešća u procesu donošenja odluka). Proces digitalne transformacije je sam po sebi neizvestan: promene je potrebno privremeno izvršiti, na određen period, a zatim ih prilagoditi „situaciji na terenu“; odluke se moraju donositi brzo; treba uključiti sve grupe iz celokupne organizacije. Kao rezultat toga, dešava se da se tradicionalno uspostavljene poslovne hijerarhije isprečavaju ovom procesu. Najbolje je usvojiti „ravnu“ ili horizontalnu organizacionu strukturu, koja će na neki način biti odvojena od ostatka organizacije.

Ova potreba za agilnošću i brzom izradom-testiranjem prototipa je još izraženija nego što bi mogla biti u drugim inicijativama za upravljanje promenama, jer je prisutno toliko digitalnih tehnologija koje se mogu prilagoditi. Lideri u organizaciji su ti koji moraju da odluče koje će aplikacije od kojih dobavljača koristiti, koja oblast poslovanja ima najviše koristi od prelaska na tu novu tehnologiju, da li prelaz treba da se izvršava u fazama i tako dalje. Često biranje najboljeg rešenja zahteva ekstenzivno eksperimentiranje na međusobno zavisnim delovima. Ako svaka odluka mora da prođe kroz više slojeva upravljanja da bi se „išlo napred“, greške se u tom sučaju ne mogu brzo otkriti i ispraviti.

Štaviše, isplativost određenih digitalnih tehnologija se aktuelizuje tek nakon što se znatan deo posla prebaci na novi sistem. Na primer, sistem računarstva u oblaku osmišljen za objedinjavanje globalne potražnje kupaca može da generiše korisnu analitiku samo kada prodavnice u različitim zemljama redovno prikupljaju istu vrstu podataka. Ovo zahteva “peglanje” razlika u postojećim organizacionim procesima u različitim regionima. Ako detalje o tome kako će se koristiti nova tehnologija uglavnom razvijaju zaposleni iz jedne zemlje, oni možda neće biti svesni potencijalnih nespojivosti, to jest nekompatibilnosti sa nekim ogrankom kompanije u nekoj drugoj zemlji.

Radeći sa Li & Fung-om, Behnam je pomogao stvaranju šest multifunkcionalnih timova, od kojih svaki ima zaposlene u različitim ofisima smeštenim u Hong Kongu, kontinentalnoj Kini, Britaniji, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama. Ti timovi su vodili različite faze digitalne transformacije. Pošto je struktura ovih timova bila „ravna“ (bez klasično ustanovljene hijerarhije), oni su bili u mogućnosti da brzo i direktno svima predstave ideje, kao i da brzo dobiju input od njihovog CFO-a, Eda Lama i šefova poslovnih jedinica. To je omogućilo timovima da eksperimentišu sa novim idejama o tome kako se inovativna struktura podataka, analitika i robotska obrada mogu najbolje integrisati. Štaviše, budući da su nove predloge pregledali zaposleni iz različitih kancelarija u zemlji kao i sa različitih funkcija, ovi timovi su bili u stanju da predvide probleme sa implementacijom i mogli su da ih reše pre nego što je cela organizacija u potpunosti usvojila nove tehnologije.

Digitalna transformacija je funkcionisala u ovim organizacijama zato što su se njihovi lideri vratili osnovama poslovanja: usredsredili su se na promenu razmišljanja njenih članova, kao i strukturu organizovanja zaposlenih i procese pre nego što odluče koje će digitalne alate koristiti i kako ih koristiti. Ono što članovi predviđaju je da će, u budućnosti, organizacije biti te koje će pokretati tehnologiju, a ne obrnuto.

Behnam Tabrizi više od dve decenije predaje transformacijsko liderstvo na Odeljenju za nauku i inženjerstvo Univerziteta Stanford, kao i programe za izvršne direktore. Vodeći je stručnjak za transformaciju organizacije i liderstva, uz to je i generalni direktor kompanije Rapid Transformation, LLC. Behnam je napisao pet knjiga, uključujući „Brzu transformaciju za kompanije“ (Rapid Transformation, HBR Press, 2007), kao i knjigu za poslovne lidere „The Inside-Out Effect“ (Evolve Publishing, 2013).

 

Behnam Tabrizi, Ed Lam, Kirk Džerard, Vernon Irvajn (Harvard Business Review)

3 in 1: Tri putopisa i predlog za posetu


U nastavku slede tri sjajne i nadasve zabavne priče iz Majusovih putopisa. Verovatno je najbolja preporuka zapravo savet-predlog da “svratite kod nje” i uživate u Majinim kao i impresijama njenih prijatelja, Ljubana i Goluba.

(Napomena, ovo je samo jedan simpatičan putopis-puta-tri, i kao takvog ga treba čitati: “Iz keca u kec”, bez nekakvog “izvrnutog čitanja u ogledalu”. Put kroz zemlju koju bi neki voleli da obiđu možda baš na takav, ne uvek najkomforniji način – u aranžmanu tipa “pristupačno narodno veselje”. I mada je izvesno da ovakvo putovanje nije baš za svakoga, izvesno je da bi Rusiju trebalo posetiti – na ovaj ili neki drugi način).

Kroz Rusiju Transsibirskom železnicom – nulta faza

Ovaj tekst pišem ravno dva meseca pre nego što ćemo krenuti na moje putovanje snova, a prepravljam ga pred sam polazak i nemam predstavu šta nas sve čeka. Toliko sam uzbuđena da svakog dana osećam blagu vrtoglavicu, a pošto aktivno maštam o ovom putovanju poslednjih godinu dana, sada, kada treba da krenem, mislim se, ko će da se cima toliko, jer sam mrtva umorna. Takođe, ovo je prvi tekst na blogu koji pišem pre putovanja i tako istrčavam pred rudu, ali to je jedini način da vam prenesem sve pojedinosti u vezi sa organizacijom puta i tako svoju memoriju ispraznim od zamornih podataka i napravim mesta za sve ovo što nam dolazi u narednom periodu.

Upozoravam vas još jednom da će ovaj tekst biti prepun detalja organizacione prirode, pa ukoliko vas takvi podaci zamaraju i ne planirate put u Rusiju Transsibirskom železnicom, odustanite odmah, ali ako nastavite da ga čitate, možda vaše sledeće putovanje bude baš ovo.

Na put idemo Ljuban, Golub i ja. Ko prati ovaj blog, zna ko je ko, a ko sam ja. Ne sećam se kada smo Ljuban i ja sklopili dogovor da idemo na Transsibirsku, verovatno je on rekao: Hajmo Majus, a ja sam rekla: Hajde, i to je bilo to, jer smo oboje odavno oboleli. Ali Golub je uvek problematičan oko tih dogovora i sećam se da je insistirao da idemo na neku svirku, a ja sam ga ucenila da ću ići ako pristane da idemo u Rusiju. Fair enough.

Izabrali smo septembar iz nekoliko razloga: van je sezone i karte vozom su jeftinije; nije više toliko toplo, ali nije ni toliko hladno, onako, taman; priroda i boje u jesen u Sibiru nešto su što ne treba propustiti, ako se već kreće na ovakav put, a i imamo dovoljno vremena da se finansijski spremimo do tada. U međuvremenu, u Sibiru su počeli da divljaju neviđeni požari, tako da se iskreno nadam da su i ugašeni i pitanje je kakvu ćemo sliku zateći.

Do same organizacije puta, imali smo preambiciozne planove kako ćemo od Moskve do Vladivostoka, na putu koji broji 9288 km i podrazumeva sedam dana putovanja u cugu, posetiti svaki veći grad. Nekoliko dana Moskva, pa po dva dana u Kazanu, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Krasnojarsku, Irkutsku odakle ćemo do Bajkalskog jezera, pa do Ulan Udea i konačno stižemo u Vladivostok. E onda, kada smo već tamo, šteta bi bilo da ne ,,skoknemo’’ do Seula u Južnu Koreju ili do Pekinga, bar da vidimo Kineski zid, kada smo toliko blizu. Međutim kada smo stavili sve na papir, shvatili smo da toliko para nikada nećemo skupiti, a više od dve nedelje odmora niko nije mogao dobiti. Dok smo kupovali karte, shvatićemo da nam je i dve nedelje knap, planove ćemo menjati na dnevnom nivou, a luckaste ideje iz prethodnih redova odbijaćemo kao najveće gluposti, jer se izazov krio u svakom koraku onlajn rezervacije i  kupovine i vrebao je iza svakog klika.

Krajnji plan je bio:

Beograd – Moskva, pa nekoliko dana u Moskvi;

Moskva – Kazan, putovanje vozom pola dana i dva dana u Kazanu;

Kazan – Irkutsk, putovanje vozom tri dana, tri dana Irkutsk i Bajkalsko jezero;

Irkutsk – Vladivostok, putovanje vozom tri dana i dva dana u Vladivostoku;

Vladivostok – Moskva, avionom, pa još jedan dan u Moskvi i sutradan se vraćamo za Beograd.

Po tom planu kupili smo avionske karte. Tada sam shvatila koliko je ta zemlja ZAISTA velika jer nem je let iz Vladivostoka zakazan u 12h popodne, a dolazak u Moskvu predviđen je u 14h. Let traje skoro devet sati. To je zato što Rusija ima JEDANAEST vremenskih zona. 

Međutim, plan smo još jednom promenili kada smo shvatili da voz na ruti Moskva – Vladivostok kreće svakog drugog dana. Planirali smo da u Kazanu provedemo samo jedno noćenje, ali ako bismo npr. danas stigli u Kazan, sledeći voz nam je tek za dva cela dana. Na taj način nam se sve pomera i remeti i trebalo je vreme u gradovima svesti na minimum, odnosno kombinovati sa polascima vozova na dva ili četiri dana. Imali smo izbor da preskočimo ili Kazan, ili Irkutsk, ali to nam se nikako nije radilo, jer smo se toliko radovali obilascima i to je bilo jedino rešenje kako bismo uopšte stigli na letove iz Vladivostoka i iz Moskve do Srbije, tj. Nemačke, u Ljubanovom slučaju.

I onda smo presekli. Nećemo žrtvovati posete gradovima, ali umesto da tri dana putujemo vozom od Irkutska do Vladivostoka, preletećemo. Kupili smo avionsku kartu između ova dva grada i letećemo samo četiri sata. I da, žao nam je zbog toga. Nadali smo se tom sedmodnevnom putu vozom, ali nije bilo moguće uklopiti. Zadovoljićemo se sa četiri – pet dana u vozu i imaćemo više vremena za obilaske, a time smo u svakom gradu produžili boravak za po dva do tri dana.

* * *

Cene koje ću navesti u nastavku su iz jula 2019. godine i dok ovo budete čitali već će biti stare, ali pomoći će vam da stvorite okvirnu sliku koliko bi moglo da vas košta ovo putovanje.

AVIO

Povratna karta iz Beograda do Moskve – 160 evra;

Avionska karta od Irkutska do Vladivostoka (jedan smer) – 159 evra;

Avionska karta od Vladivostoka do Moskve (jedan smer) – 186 evra;

*Sve avionske karte tražili smo preko sajta www.skyscanner.com i birali opciju od najjeftinije do najskuplje, a onda po tome birali letove, da li su direktni ili ne, i ako nisu, koliko presedanja podrazumevaju. Po tome kreirate cenu koju ćete platiti. Savetujem da nakon pretrage, karte kupujete direktno sa sajta te avio kompanije, jer se dešava da ako nemate ,,adekvatnu’’ platnu karticu, cena koju vam sajt ponudi, povećava se unosom neke druge kartice koju posedujete, a koja nije baš ta – adekvatna.

VOZ

Od Moskve do Kazana vožnja traje skoro 14 sati i karta je koštala 21 evro po osobi. Ovde smo birali samo regularna mesta za sedenje, bez spavanja, jer je kratka relacija. Kupili smo karte preko sajta: https://www.transsiberianexpress.net/.

Od Kazana do Irkutska vožnja traje tri dana i cena karte za drugu klasu koštala je 152 evra, odnosno 183 evra po osobi. Karte smo kupili preko sajta: https://www.russiantrain.com/

*Karte za voz obično prodaje agencija, ali mi smo kupovali preko ovih sajtova jer su tako jeftinije. Preko zvaničnih sajtova državne železnice, karte po povoljnijim cenama mogu kupovati samo Rusi. A budući da je obavezno uneti podatke iz pasoša, ne možete proći kao Rus, kao na primer onomad kada nam je Ljuban kupovao karte za muzej Ermitaž u St. Peterburgu, kada je svoje ime i prezime napisao na ruskom i označio rusku nacionalnost. Preko ruske železnice to je njet.

Međutim, ispostaviće se kasnije da nismo bili u pravu oko nekoliko stvari, a na šta mi je ukazao Goran Gasparović i iako smo njegov tekst o organizaciji putovanja pročitali više puta, bilo je grešaka u koracima. Sa zvaničnog sajta ruske železnice mogu se kupovati karte po istoj ceni kao i za Ruse, samo je neophodno prethodno se registrovati. Takođe, vozovi na ovoj relaciji saobraćaju nekoliko puta dnevno, a ne na dva dana kao što smo mislili. Šta je tu je, možda smo neke odluke doneli ishitreno, pod naletom ushićenja i usijanja mozgova, ali zato vi sada imate na raspolaganju sve informacije. Goranovu priču sa svim detaljnim informacijama možete pročitati na ovom linku.

U vozovima postoje tri klase. Prva klasa nije dolazila u obzir, što zbog visoke cene, što zbog broja ležaja u kupeu – dva, a nas je troje. Druga klasa podrazumeva četiri kreveta. Zato sam napisala da nas je koštalo 152 evra, odnosno 183, jer su ovi na spratu jeftiniji od ovih u prizemlju. Druga klasa podrazumeva i mali toalet sa wc šoljom i lavaboom, ali ne i tuš. Koliko sam uspela da saznam do sada, tuš postoji samo u prvoj klasi i možda može da se doplati, ali to moram još da proverim. Uostalom, videćemo tamo, najgore što može da se desi je da se nećemo kupati tri dana, ali avaj. Odlučili smo se za drugu jer je cena viša za 20 evra u odnosu na treću klasu koja podrazumeva nekoliko desetina kreveta po vagonu. Ali sve ovo ćemo tek videti.

SMEŠTAJ

Preko sajta www.booking.com, rezervisali smo smeštaj u svim gradovima koje ćemo posetiti. Ispostaviće se da je čak i u Moskvi jeftino iznajmiti hotel, hostel ili apartman ocenjen ocenama gostiju između 8 i 9, pa čak i preko 9, a u neposrednoj blizini Kremlja. Tako su nas 12 noćenja u 4 velika ruska grada, koštala po 113 evra. Moram samo da napomenem da sam korisnik ovog sajta veoma dugo zbog čega imam popuste između 15 – 20%, tako da je to svakako uticalo na ovu krajnju cenu, ali čak i kada dodate taj procenat na iznos koji ćemo mi platiti, složićete se da je ovo i više nego korektno. Ono što nam je bilo važno jeste da je u centru, blizu železničke stanice, kako bismo izbegli duga točkićanja i kako bi nam sve bilo na dohvat ruke, jer kao što napisah gore – knap smo sa vremenom. Takođe, bilo nam je bitno da smo zajedno u sobi i da je čisto.

U nastavku prilažem linkove, broj noćenja i cene smeštaja, po osobi.

Moskva – Cheers Hotel – 4 noćenja, 64 evra

Kazanj – Mironov Apart – 2 noćenja, 10 evra

Irkutsk – Montana hostel – 4 noćenja, 19 evra

Vladivostok – Dream Catcher – 2 noćenja, 20 evra

VIZA

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak do 30 dana, računajući i dan ulaska u Rusku Federaciju. Prilikom ulaska, na graničnom prelazu obavezno je popunjavanje migracione karte koju treba nositi sa sobom i koja se, prilikom izlaska iz Ruske Federacije, vraća pograničnom službeniku. Po dolasku, obavezna je prijava boravka u roku od 7 dana (za boravak kraći od 7 dana prijava nije potrebna).

Prilažem linkove za HrvatskuBosnu i HercegovinuMakedonijuSloveniju i Crnu Goru.

AVIO, VOZ I SMEŠTAJ

Po ovoj računici, kompletna organizacija puta koštala nas je po 791 ili 822 evra ako su vam zapali donji kreveti u vozu, za sedam letova, dve vožnje železnicom u drugoj klasi i dvanaest noćenja u Moskvi, Kazanu, Irkutsku i Vladivostoku. Tamo će svako od nas trošiti i trošiti i potrošiti jedva nešto preko 300 evra i vratiće pare kući.

* * *

I za kraj, podsetila bih da u Rusiji ne postoji samo ova ruta Transsibirskom železnicom. Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891 – 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang.

Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Sve što ja nisam napisala, neko drugi jeste, pa prilažem još nekoliko sajtova i priča na ovu temu, a koji su nam pomogli u planiranju našeg puta:

Miloš Janković – Pustolovi

Goran Gasparović – Putoholičari

The Man in Seat 61

* * *

Ono najvažnije tek nam dolazi da iskusimo i doživimo. Adrenalin nas trese, lupa, udara, uskoro krećemo u ostvarivanje našeg sna. I da, ako imate neke predloge šta ne treba propustiti u navedenim gradovima, a da ih već nisam našla na netu, pišite.

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta Nezavisne novine.

 

Transsibirska železnica

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.

Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.

Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.

Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

* * *

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta

Irkutsk i Bajkalsko jezero

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.

Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.

Bajkalsko jezero

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih kilometara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.

Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

Trendovi u kineskoj potrošnji u narednoj deceniji


Kineska ekonomija nikada ranije nije doživela transformacije koje mogu promeniti način na koji ljudi konzumiraju robu i usluge. S obzirom da je podrška države osnovni plus, ova zemlja će nastaviti da prelazi sa modela zasnovanog na investiranju na model koji se zasniva na potrošnji i uslugama. Od globalnog centra proizvodnje do aktivnog lidera u digitalnim inovacijama, odbrojavanje je već počelo. Ovaj proces će imati implikacije i na multinacionalne i na domaće kompanije. Kineska ekonomija će se oslanjati na rast potrošnje, a potrošači koji podstiču taj rast treba da se analiziraju i razumeju kako bi se od njih profitiralo.

Izazovi na kineskom tržištu

Prisutne su nedoumice. Sporiji rast srednje klase mogao bi imati vrlo različite efekte, s tim da se potrošači preusmere na funkcionalne potrebe. Takođe, ukoliko politike vlada širom sveta budu favorizovale protekcionizam, to bi dovelo do porasta nacionalizma. Jedna vlada koja bi gajila veći protekcionizam i nacionalističku politiku bi smanjila potrošnju, odaljujući time držanje i stanovišta kineskih potrošača od zapadnog načina života, doprinoseći većoj stopi štednje  među domaćinstvima.

TOP 10 POTROŠAČKIH TRENDOVA U KINI

01 Rast srednje klase definiše potrošnju. Tokom narednih deset godina potrošnja domaćinstava će rasti prosečno za 6% godišnje i dostići 56 biliona renminbija (€7.6mlrd), pri čemu srednja klasa potencijalno može predstavljati 65% domaćinstava. Do 2027. godine, prihodi domaćinstava će se povećavati za oko 5% godišnje, s industrijskim poslovima koji će se preraspodeliti na poslove u sektoru usluga. Kretanje stanovništva odvijaće se iz ruralnih u urbana područja u kojima su prihodi veći, što rezultira domaćinstvima sa niskim i srednjim dohotkom, pri čemu će veća potrošnja napredovati od osnovnih potreba ka diskrecionim kategorijama proizvoda. Kineska vlada podržava prelazak na ekonomiju zasnovanu na potrošnji i uslugama, sprovodeći politike za podsticanje potrošnje u oblastima zdravstva i penzija, obeshrabrujući štednju.

02 U Kini je, usled dugogodišnjeg sprovođenja politike jednog deteta, prisutno starenje stanovništva koje je produkovalo nove zahteve. Do 2027. godine će oko 324 miliona stanovnika ove zemlje biti starije od 60 godina. Procenat radno sposobne radne snage će se smanjivati, dok će se pritisak na socijalna davanja povećavati, stvarajući ekonomske izazove, uz proširivanje mogućnosti za proizvode i usluge prilagođene ovom demografskom okviru.

Stariji potrošači troše više robe i usluga povezanih sa zdravljem, poput dodataka ishrani, lečenja bolesti, nege starijih osoba i osiguranja. Optimalnost cena je važan faktor. Takođe postoji potražnja za smeštajem starijih, jer se mnogi „novi stariji“ neće moći osloniti na svoju decu radi nege.

03 Deca rođena devedesetih činiće 15% stanovništva, a deca rođena u 2000-ima predstavljaće 21% kineskog stanovništva u bližoj budućnosti (2027). Ova mlađa demografska kategorija razlikuje se od prethodnika u dva aspekta:

Dobijali su finansijsku podršku od svojih starijih i odrastali su u jednom životu poboljšanom tehnologijom i digitalizacijom. Konzumiraju više, ne fokusiraju se isključivo na manje cene (za razliku od starijih generacija koje su živele u Kini iz nekih drugih vremena), a takođe i traže trenutna zadovoljenja. Oni zahtevaju više standarde u pogledu praktičnosti i udobnosti, kvaliteta i raznolikosti. Za zadovoljenje potreba ove demografske kategorije potrebna je premijum kategorija ponude, odnosno prvoklasni i personalizovani proizvodi i usluge.

Stanovanje, zdravstvo i obrazovanje su područja koja će i dalje rasti, zbog većih porodica i promena životnog stila.

04 Kineska stopa urbanizacije nastaviće da se povećava tokom naredne decenije, sa 57% u 2016. na oko 70% 2027. Kineska vlada zauzima drugačiji pristup urbanizaciji, pomerajući fokus sa gradskih mega-centara na novoosnovane privredno-poslovne klastere. Ovo je omogućeno napretkom tehnologije u sektoru transporta i informacija. Brzi vozovi, i vozovi velikih brzina učiniće logistiku jeftinijom i bržom. Brza veza sa Internetom sa sobom nosi brojne mogućnosti, uključujući i gubljenje potrebe da fizički napuštate svoj dom.

Pomoću ove taktike širenja urbanizacije širom zemlje, umesto da se fokusiraju na već utvrđena urbana područja, ljudi širom Kine moći će da uživaju niže troškove života, više prostora za rekreaciju i manje zagađenja.

05 Vrednost ekonomije deljenja (sharing economy), koja se tako lako ukorenila u Kini je 2016. procenjena na oko 3,45 biliona renminbija ($520mlrd), što je uključivalo potrošnju kako konzumenata tako i preduzeća. Među kineskim potrošačima je već zaživela kultura plaćanja za pristup (usluzi, robi), umesto plaćanja za dobijanje u vlasništvo, a do 2027. godine ovaj model potrošnje postaće rutinski deo njihovog života.

Oblasti poput taksi prevoza i deljenja bicikala su primeri kako ekonomija deljenja može biti uspešna, omogućavajući većem broju ljudi robu i usluge u obimu koji nisu imali nikada ranije. Kina je dom za više šering-startapa od bilo koje druge zemlje na svetu. Tehnologija je ovde pozitivno odreagovala, smanjujući praktični jaz između ekonomije deljenja i ekonomije posedovanja.

06 Tehnologija će do 2027. dramatično preoblikovati maloprodajnu industriju u Kini, jer će ulazak IoT-a (interneta stvari) i AI (veštačke inteligencije) „digitalizovati“ akcije u stvarnom svetu, po sistemu „od palca do brojki“  (widgets to digits, obrazovanost radne snage od začetaka industrijalizacije 18. stoleća do danas). Uz njih, tu su još i autonomna vozila i bespilotne letelice (dronovi), koji poboljšavaju logistiku, uz „uvećanu“ realnost (augmented reality, AR), koji su izmenili iskustvo koje imaju kupci. Sektor maloprodaje će imati koristi od integracije podataka, a tu je i stalno korisnikovo kretanje-pomeranje između sfere kupovine van mreže i sfere interneta, što će pružiti naprednije iskustvo.

Uloga fizičkih prodavnica će se transformisati. Većina oflajn kanala malog formata biće digitalizovana i povezana sa mrežnim platformama, prevazilazeći barijere vezane za ekonomiju obima. Tokom čitavog „putovanja potrošača“, najuspešniji trgovci stupaju u kontakt sa kupcima putem onlajn i oflajn kanala. Bezgotovinske transakcije i sveprisutno praćenje svačije potrošnje postaće norma.

Uzmimo u obzir da su ukupna mobilna plaćanja kineskih proizvođača u bilionima tj. hiljadama milijardi dolara – u poređenju sa milijardama u Sjedinjenim Državama. Do 2027. godine će gotovo sve dnevne transakcije biti na mobilnim uređajima i biće ih moguće digitalno pratiti, što će kompanijama pružiti sredstva za generisanje neprocenjivih uvida u navike potrošača, a samim tim doprineti razvoju bolje prilagođenih proizvoda, usluga i opcija isporuke.

07 Personalizovani sadržaj u medijima i personalizovani marketing vodeći su put u Kini. Do 2027. godine personalizacija proizvoda i usluga postaće neophodnost i nužna potreba za preduzeća i poslovanje. Pojava AI, robotike, trodimenzionalne štampe i drugih tehnologija smanjila je troškove personalizacije dizajna proizvoda, proizvodnje i komunikacije s potrošačima.

08 Korporacije koje kontrolišu podatke imaće veliki uticaj i značajnu konkurentsku prednost. Podaci su nova „krovna“ valuta u svetu. Do 2027. godine Kina bi mogla imati ne manje od pet kompanija koje će izvlačiti, obrađivati, precizirati, rafinisati (prečišćavati), prodavati i kupovati podatke o potrošačima. Nova tehnologija koja podatke čini upotrebljivijima, tehnike poput mašinskog učenja, rešiće ovaj izazov koji će derivirati i razdvajati posedovanje podataka od njihovog integrisanja preko platformi.

09 Brz tehnološki razvoj stvara nove mogućnosti ali i rizike za potrošače pojedinačno kao i društvo u celini. Digitalizacija i privatnost biće u Kini glavni izazov, posebno ako mala grupa preduzeća poseduje milijarde lokacija na kojima kupci troše svoj novac, prateći njihove navike kroz spektar kupljenih proizvoda (zato je keš, koliko opasno zavodljiv zbog rada na crno i sive ekonomije, nažalost jedini način za obavljanje potpuno privatne kupovine a samim tim i za zaštitu privatnosti potrošača). Povreda privatnosti je veliki zadatak kojeg Kina treba da rešava. To može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne uspostavi regulatorni okvir kojim bi se efikasno i praktično štitila privatnost kineskih potrošača.

Tu je, takođe, i zabrinutost usled nejednakosti inkluzivnog rasta. Digitalni jaz između onih koji imaju pristup tehnologiji i njenim prednostima i onih koji se neće širiti kako tehnologija bude napredovala. Da bi se to rešilo, potrebno je razumevanje i služenje različitim potrebama i težnjama građana kroz čitavu demografsku strukturu.

Sve je veći danak koji tehnologija uzima na štetu okoline i održivosti, što je problem koji se takođe mora rešiti. U novembru 2017. godine, za Singles’ Day – jednu od najvećih onlajn kupovina/rasprodaja u Kini, ukupan obim porudžbina na glavnim platformama za e-trgovinu iznosio je 850 miliona renminbija (nešto manje od 121 miliona dolara), podaci su kineskog Državnog poštanskog biroa (na zapadu je etablirana kupoholičarska svetkovina pod nazivom Black Friday, koji ovom prilikom pada 29. novembra; Dan zahvalnosti, još jedna zgodna prilika za trošak sa zadovoljstvom, pada dan pre, u četvrtak 28-og). Ovakvi događaju zahtevaju da se, recimo, sva ta roba kupljena tokom tog jednog dana otpremi kroz najmanje 331 milion paketa. Paketi i vozila potrebna za isporuku stvaraju velike izazove u zaštiti životne sredine i infrastrukturi, koji će postajati problematičniji kako industrija bude rasla.

10 Tokom protekle decenije, dva uticaja su oblikovala odnos kineskih potrošača prema kulturi i načinu života. Prvo, potrošači su imućniji i imaju veći pristup zapadnoj kulturi i načinu života, zahvaljujući otvorenoj politici i tehnološkom razvoju Kine. Drugo, vlada podstiče jačanje kineskog kulturnog nasleđa uključivanjem istog u nacionalno obrazovanje.

Rascep/razlike u načinu života potrošača gotovo su ravnomerno raspodeljeni po dohodovnim grupama, generacijama i geografskom području. To je kod potrošača takođe uočljivo i kroz izabrane izvore pouzdane informacije.

 

Marketing to China

CONSUMPTION TRENDS IN CHINA OVER THE NEXT 10 YEARS

Poverenje danas: Edelmanov izveštaj 2019.


“Za razliku od  poverenja, koje je nužno u svakom zdravom društvu, biznisu i porodici, vrhunski trileri sazdani su na – nepoverenju. Ono je glavni pokretač zapleta, junaka i njihovih činova. Cilj? Izvući drugu stranu na čistinu, po svaku cenu.” Majkl Krajton

“Trust takes years to build, seconds to break, and forever to repair.”

“Never push a loyal person to the point where they no longer care.”

O Edelmanovom barometru poverenja i Globalnom izveštaju je proteklih godina na ovom mestu bilo reči u par navrata. Svake godine je ova anketa predmet velike pažnje, jer je i svojevrsno “opipavanje pulsa” globalnog javnog mnjenja (koliko je to, ipak, uopšte moguće – radi se o samo 28 “reprezentativnih” zemalja čiji su građani ovom prilikom bili anketirani).

Zaposleni su ove godine svoje poverenje poklonili – svojim poslodavcima. Sociološki, možda pre svega psihološki promatrano, ovo samo govori da građani, globalno uzev, nemaju poverenja u institucije – ni privatne a ni državne -kao i da je društvo “atomizirano” do te mere da ne preostaje ništa drugo nego da verujete onima s kojima radite – poslovnim partnerima ili svima onima za koje radite. Edelmanov barometar poverenja iz 2019. godine pokazuje i da je nesigurnost u sistem globalna pojava, i da se na toj tački oni sa kojima radite i za koje radite pojavljuju kao najpouzdanija institucija. U izveštaju za 2019. među ispitanicima se pojavljuje i zaziranje od veštačke inteligencije, bojazan povezana sa gubljenjem poslova koje će im tehnologija oteti, ali – pre svega – tu je nepoverenje u “pravila igre” koja nam mašine, svojim algoritmima, nameću.

Indikativan je stav jednog od ispitanika koji kaže da “i onda kada imam puno poverenje u nekoga, možda je ipak najbolje da se ono nikada ne pokazuje”.

Ono što je takođe indikativno je poklanjanje poverenja samo jednom subjektu, onom koji bi do pre 10 godina bio nezamisliv čak i u zemljama koje su tvrdokorne zagovornice liberalnog ekonomskog modela. Kriza iz 2008. je, kaže Edelman, rasturila čitava društva, a samim tim i porodice. Samim tim, i poverenje se “prikupilo u sebe”, sve više prerastajući u sentiment koji postoji isključivo “na lokalu”: kao konkretan impuls iz neposredne okoline. Sve ono što je izvan našeg vidokruga možda, zapravo, i “ne postoji” – barem ne kao predmet poverenja anketiranih.

Ričard Edelman je na veoma jednostavan način objasnio rezultate ovogodišnje studije:

Edelmanova godišnja studija signalizira rastuću važnost angažmana zaposlenih i aktivizma izvršnih direktora, jer se poslodavcima danas više veruje nego biznisima, stručnjacima, upravljačkim strukturama ili medijima.

Barometar poverenja „Edelman Trust“ za 2019. godinu otkriva da se u protekloj godini sentiment poverenja duboko promenio – ljudi su svoje poverenje preusmerili u odnose koji su u njihovom dosegu i pod iole nekom kontrolom, ponajviše na svoje – poslodavce. Globalno gledano, ova neobičnost u brojkama izgleda ovako: 75 procenata ljudi veruje „mom poslodavcu“, to jest, “da će učiniti ono što je ispravno”, i kojima znatno više veruju nego u, recimo, u nevladin sektor (NVO, 57%), biznisima (56%) ili medijima (47%).

Razdvojeni – poverenjem

Postoji jaz koji se ogleda u 16 ​​tačaka (ne)poverenja između informisane javnosti i onog daleko skeptičnijeg, širokog dela populacije, što označava povratak na rekordno visoku disproporciju poverenja. Fenomen koji podstiče tu podelu u protekloj godini bio je izrazit porast poverenja od strane informisane javnosti. Na tržištima poput Sjedinjenih Država, Britanije, Kanade, Južne Koreje i Hong Konga došlo je do povećanja poverenja od 12 bodova i više kod informisane javnosti. Jaz i disproporcija u količini poverenja se na 18 tržišta ogleda kroz dvocifrenu brojku -to je jaz između informisane javnosti i većine stanovništva.

Hitnost želje za promenom

Uprkos razlikama u poverenju između informisane javnosti i najvećeg dela stanovništva, svet je ujedinjen na jednom frontu – svi dele hitnu želju za promenom. Tek svaki peti ispitanik smatra da sistem radi u „njihovu“ to jest u korist pojedinca, a gotovo polovina šireg opsega populacije veruje da ih sistem „izneverava“.

Zajedno sa pesimizmom i zabrinutošću, sentiment poverenja sve je usmereniji ka angažmanu i akciji. U 2019. godini, lična angažovanost u odnosu na vesti porastao je za 22 boda; 40 procenata ispitanika ne samo da konzumira vesti jednom nedeljno ili više, već ih rutinski „pojačava“. Oni se, međutim, suočavaju sa blokadama koje im stoje na putu potrage za činjenicama, pri čemu je 73% njih zabrinuto zbog lažnih vesti, koje se koriste kao medijsko i -političko oružje.

Novi ugovor o poslodavcu i zaposlenom

Uprkos velikom nedostatku vere u sistem, postoji jedna veza koja ostaje jaka: „moj poslodavac“. Pedeset osam procenata zaposlenih u opštoj populaciji kaže da svog poslodavca smatra „pouzdanim izvorom“ informacija o spornim društvenim pitanjima.

Zaposleni su spremni i voljni da veruju svojim poslodavcima, mada se poverenje mora steći na način koji je nešto više od „uobičajenog posla“. Očekivanje zaposlenih da će im se potencijalni poslodavci pridružiti u preduzimanju akcija povodom rešavanja društvenih pitanja (67%) je gotovo isto koliko i procenat njihovog očekivanja od ličnog osnaživanja (74%) i mogućnosti zaposlenja (80%).

Nagrade, od ispunjavanja ovih očekivanja i izgradnje poverenja su velike. Po Edelmanovom barometru, veća je verovatnoća da će se zaposleni koji imaju poverenja u svog poslodavca pre uključiti u korisne akcije – zalagaće se za organizaciju u njihovo ime (preimućstva od poverenja, 39 poena), biće angažovaniji (33 poena) i ostati daleko lojalniji (38 bodova), a uz to biti i predaniji (31 bod) od svojih skeptičnijih kolega.

Pored toga, 71 odsto zaposlenih veruje da je „za mog generalnog direktora“ kritično važno da odgovori na izazove vremena. Više od tri četvrtine (76 procenata) opšte populacije je složno u želji da direktori kompanija preuzmu vodeću ulogu u (društvenim) promenama, umesto da čekaju da ih vlada „nametne“, odnosno, realizuje.

Edelman Trust menadžment

Tokom poslednjih 19 godina, barometar Edelman Trust otkrio je i dokumentovao neke od najvećih promena u percepciji i mišljenju javnog mnjenja koje oblikuju svet. Primećeno je da je stanje i dinamika poverenja u institucije na mnogo načina predvidljivo (stručnjaci bi rekli „prediktivno“) za naredne veće društvene, ekonomske i političke promene.

Edelman je ove godine na neki način dopro do „novih teritorija“, otišavši korak dalje. Saradnja sa vodećim akademicima u oblasti poverenja i reputacije, uključujući profesora Danijela Dirmajera sa Univerziteta u Čikagu, rezultirala je znatnim napretkom u našem razumevanju šta je to što čini poverenje tako moćnim preimućstvom za organizacije, kako ga tačno izmeriti i kako to prikazati prave vrednosti koje poverenje pruža.

Edelman Trust Management je skup moćnih, fleksibilnih analitičkih alata i konsultativnih usluga koji pomažu preduzeću ili organizaciji da najbolje upravlja svojim povereničkim kapitalom među javnosti, zainteresovanih strana i akcionara.

Sve u svemu, zaključak novog “Edelmana” bi u najsažetijoj formi mogao glasiti: porast poverenja u poslodavce je reakcija na gubljenje poverenja na svim ostalim planovima. U tome, naravno, nema ničeg lošeg – pa ipak, ono što ovde bode oči kao izrazito neobično jeste da ispitanici veruju isključivo jednom subjektu – poslodavcu, zatomljujući ovaj sentiment za sva ostala polja. Anketirani žele da veruju, da se povezuju radi pozitivnog doprinosa kroz društveni angažman (u odnosu na rezultate od godinu pre, ovogodišnji govore da je porast interesovanja za medije prouzrokovan željom za boljim informisanjem, potreba indukovana upravo – nepoverenjem u medije). Kao što kaže Ričard Edelman u svom obraćanju na godišnjem skupu u Davosu: od poverenja je preostalo samo ono što je lokalno, kao potpuno sažeta priroda jednog, u osnovi, daleko univerzalnijeg sentimenta. Današnji ispitanici mogu se svesti na izjavu: “Primoran sam da verujem samo onome što je pokraj mene, onome koga vidim i sa kim mogu da komuniciram, sve ostalo – ne postoji.”

I za kraj, možda nije loše vratiti se na početak – trilerima. U njima caruju podozrenje i sumnjičavost. Oni mogu biti neverovatno uzbudljivi i zabavni – sve dok su u knjizi ili na ekranu.

 

Edelman 2019 (PDF)

Edelman, Trust Barometer

Kako do najjeftinije avio-karte


Kako za male pare doći do najskupljih avio-karata koje imaju “sitnu grešku”?

Pronaći jeftin let i bukirati ga je u današnje vreme zadobilo status neke vrste “sporta”, veštine i umeća kojim pravilno barata tek nekolicina. I zaista, velike su šanse da poznajete nekoga ko sa velikim uživanjem pretražuje internet u potrazi za avio-kartama po nepristojno niskoj ceni. Neki srećnici su, recimo, „još davnih godina“ uspeli da bukiraju let poslovnom klasom iz San Franciska za Novi Zeland za 1.500 dolara, a ne za 15.000 dolara (koliko, inače, ovaj let u ovoj klasi uobičajeno košta).

Možda se to dogodilo i vama. Pažljivo se krećete kroz društvene medije, kada opazite da prijatelj(ica) piše kako sledećeg meseca leti za neko egzotično ostrvo u Pacifiku, jer je upravo “naletela” karta za 200-300 dolara.

Šta? Gde? Vaše ležerno surfovanje prerasta u frenetičnu pretragu po Mreži, uz istovremeno pozivanje vašeg partnera da proveri moguće datume za odlazak. Konačno ćete naći odgovarajuću avio-kompaniju, samo da biste shvatili da je ta ponuda za povratnu kartu od par stotina dolara bila greška, koja je od tada ispravljena (na društvenim mrežama pomenut je baš taj sajt, i ne – vi niste pogrešili). Ophrvani ste nekom setom; uostalom, do ovog trenutka niste ni bili svesni kako ste oduvek želeli da odletite baš do Takaroe ili arhipelaga Sosijete, sve dok danas niste shvatili kako to nije moguće.

A sada se još prisećate “eh, kako je to jednom bilo baš sjajno, možda čak i dvaput, kada su nam takve karte…”. Bez brige – te “slučajne” sretne prilike koje se “dogode” s jeftinim kartama, pa – te su zgode proizvedene algoritmom. Rečeno prostije: algoritam vas je “upecao” na  ideju da vam takve jeftine karte zapadaju počesto. Kad ono…

Algoritmi vas “vrte” sve vreme, a kombinatorika u ponudi karata koju vam algoritam servira deluje vam kao da je “prisna i srdačna ponuda tu samo za vas”.

Vreme je da se pozabavite malo pametnijom strategijom; jer, napokon, algoritme možete izigrati (ili, ako ništa drugo – barem donekle i – barem za sada).

„Felerične“ avio-karte po pogrešnim cenama (poznatije kao „mistake fares“) predstavljaju simpatična iznenađenja koja se dešavaju iz više razloga, kaže Skot Kiz (Scott Keyes), osnivač „Skotovih jeftinih letova“ iz Portlanda (Scott’s Cheap Flights, SCF). Kaže da je, zbog jedne takve greške, imao prilike da otputuje za Milano iz Njujorka po ceni povratne biznis-karte od 130 dolara. „Uzrok za pravljenje ovakve greške može biti ljudski faktor ili greška u kucanju“, kaže Kiz. On pretpostavlja da je cena njegove karte za Milano verovatno trebalo da bude $1300, ali da je usled pogrešnog očitavanja ili mahinalne greške u kucanju propuštena jedna nula, praveći tako „popust“ od 1.000 dolara u odnosu na punu i važeću cenu karte. To se takođe dogodilo i 2007. godine, kada su kupci uspeli da bukiraju let poslovnom klasom iz San Franciska za Novi Zeland po ceni od 1.500 dolara, a ne za 15.000 dolara.

Greške u konverziji valute (let iz Mjanmara u Sjedinjene Države je 2012. iznosio $300 zbog greške prilikom konverzije valute), algoritam koji je „odlepio“ (sretni putnici koji su 2013. odleteli za Havaje i natrag po ceni od sedam dolara zbog „problema s kompjuterom“), kao i druge ljudske greške. Na primer, programeri mogu zaboraviti da u cenu karte ubace one uobičajene, dodatne troškove goriva, dodatnih usluga itd – pa sve ovo može dovesti do grešaka koje će, istina, iskoristiti samo mali broj srećnika).

Do 2015. godine, američko ministarstvo transporta je od svih avio-kompanija zahtevalo da poštuju svoje cene koje su, čak i sopstvenom greškom, uneli u sistem; sada država jednostavno zahteva od vazduhoplovnih kompanija da vam nadoknade troškove greške, i da vam nadoknade troškove otkazivanja ako ste kupili tu kartu a zatim uz nju već platili hotele, izlete i druge planirane aktivnosti na tom putovanju.

Ipak, kaže Kiz, gotovo sve avio-kompanije i dalje poštuju cenu sopstvenih grešaka. “Ukoliko otkažu ove karte s pogrešnom cenom, imaće hiljade pobesnelih kupaca”, rekao je Kiz. „A onda ljudi na društvenim mrežama o tome glasno razmišljaju, pričaju i opisuju, i onda to postaje velika PR noćna mora.“ Ne samo što se događa da ovakve pogrešne karte neke srećnike odvedu do nepredviđenih destinacija (takođe smišljena strategija), već povremeno i same avio-kompanije, čak, koriste greške kao svojevrsni dodatni PR „gaf“. Nakon što je kompanija Hong Kong Airlines „počastila nekoga“ pogrešnom kartom za sedište u poslovnoj klasi u Sjedinjenim Američkim Državama u iznosu od 600 dolara, već je srećnim primaocima podelila kartice koje ih obaveštavaju da „Kao jedan od srećnika/srećnica kojima se u ovom životu zadesio ovakav sretan sticaj okolnosti…“ voleli bismo da (na društvenim mrežama) vidimo neke vaše fotografije po vašem ukrcavanju”. Avio-kompanija je potom primila „puno ljubavi na Instagramu“.

Pre nego što „poletite sretnom greškom“, morate da tu grešku „upecate“. Evo kako da ih pronađete ili kako da inače „ulovite“ druge super-povoljne dilove (ovo se odnosi ne samo na avio-karte već i na rezervacije hotela, a i propratnih sadržaja).

Platite za članstvo na sajtovima sa specijalnim ponudama. Dejl Džonson, koosnivač Nomad Paradise-a, našao je povratnu kartu na relaciji Njujork-Johanesburg za manje od 200 dolara jer plaća članarinu u Scott’s Cheap Flights i Flystein-u, koji mu često šalju ponude. Ponekad su to pogrešne karte, ali u ostalim slučajevima su jednostavno izuzetno povoljne ponude.

Podesite upozorenja o cenama za Google Flights ili Kayak, koji će vas upozoriti kada cena leta dotakne cenovni razred koji ste postavili za vaš „prag prihvatljivosti“, rekao je Džonson. U ovom slučaju, trebalo bi da postavite upozorenje o ceni za određenu rutu, a ne da čekate slučajnu cenu – ali ako na vašoj ruti dođe do „greške u karti“ ili do vrlo dobre ponude, vi ćete biti prvi koji će to znati.

Prijavite se za dnevna obaveštenja. Postoji nekoliko biltena / upozorenja putem e-pošte koji se fokusiraju na pogrešne karte, rekla je Sofi Anderson, osnivačica veganskog bloga Wanderful Me (blog o veganskom turizmu). U njene favorite spadaju Secret Flying, Airfarewatchdog, Flight Deal, kao i FlyerTalk Mileage Run Deals.

Pratite aplikacije koje ne šalju upozorenja u zadanom roku (proverite ključne detalje koji se nalaze u „sitnim slovima“ da biste videli da li ćete dobijati trenutna upozorenja). Ukoliko turistička kompanija svakodnevno nudi najave diskontnih cena u isto vreme dana, onda ćete propustiti neke sjajne ponude, rekla je Briana Šnajder, portparolka Hopper-a, aplikacije za putne rezervacije. Umesto toga bi trebalo da pratite ponude kroz aplikacije poput Hopera, SCF-a ili Skajskenera, koji svakodnevno prate cene, koristeći se algoritmima koji trenutno otkrivaju greške u cenama. Ove aplikacije će korisnicima javiti povoljne dilove odmah, putem „push“ obaveštenja, jer ovakva greška ne traje dugo i može se dogoditi u bilo kojem trenutku, rekla je Šnajder.

Kliknite “pogledaj prvo” (see first). Malo poznata opcija na Fejsbuku je da pomoću dugmeta „vidi prvo“ odredite prioritete koje prijatelje ili stranice želite prvo da vidite kada otvorite Fejsbuk. Koristite ovo za stranice koje prate ultra jeftine ili karte sa greškom, tako da je verovatnije da ćete ih videti čim objave takav neki dil. Sretnici na „fejsu“ će, čim ovakav „nepojamno dobar“ dil bude objavljen, biti u prilici i da ga realizuju.

Rezervišite jeftine karte isključivo preko veb lokacije avio-kompanije, a ne preko turističke agencije. Turističke agencije obično traže zahtev za kartu i žele da je one „realizuju“. Ovo oduzima dragoceno vreme (uz novac), a tokom ovih dragocenih sati ili minuta (ili sekundi) ova „srećna greška“ može nestati sa sajta. Ako rezervišete bez posrednika, brže ćete zaključiti dil i dobiti u vaše e-sanduče mejl sa regularno kupljenom kartom – što obično znači da će takva biti poštovana i prilikom čekiranja na aerodromu, rekao je Kiz.

Ne oklevajte. U Sjedinjenim Državama, recimo, savezni zakon kaže da, ukoliko rezervišete let direktno preko sajta avio-kompanije, i ukoliko vas deli najmanje nedelju dana od putovanja, avio-kompanija vam mora dati 24 sata da je otkažete bez „pucanja penala“, rekao je Kiz. Zato rezervišite let čak i onda kad niste potpuno sigurni u datume; samo obavezno proverite datume i donesite konačnu odluku u roku od tih 24 sata. Iako se zakon odnosi samo na američke avio-kompanije, većina avio-kompanija izvan Sjedinjenih Država takođe ima 24-satnu politiku otkazivanja avio-karte bez penala.

Fokusirajte se na Severnu Ameriku i Evropu. Letovi koji polaze iz Severne Amerike i Evrope obično su oni kod kojih se pojavljuje najveći broj grešaka u izdavanju karata, jednostavno zato što ovi kontinenti imaju veći broj letova, pa su veće i šanse za greške, rekao je Tarik Allag, osnivač kompanije Secret Flying. „Pored toga, letovi koji imaju više avio-operatora koji posluju na istoj karti su podložniji greškama pri izdavanju karte“, rekao je on, objašnjavajući da se troškovi goriva dodaju tek nakon što su stvoreni sistemi komercijalnih rezervacija avio-kompanija, a što često dovodi do grešaka u kompleksu poslovanja avio-kompanije – usled zastarelih sistema. Kada je na istoj liniji prisutno više avio-operatora (drugim rečima, kada su letovi rezervisani preko jedne avio-kompanije, ali ih obavlja drugi prevoznik), ove vrste grešaka se javljaju češće. Iako ne postoje posebne avio-kompanije koje se ističu po neuobičajeno učestalom pojavljivanju grešaka u cenama letnih karata, pre nekoliko godina je jedna američka avio-kompanija objavljivala pogrešne cene svojih karata otprilike svakih par dana tokom dvonedeljnog perioda, kaže Allag.

Potražite letove putem VPN-a. Virtuelna privatna mreža omogućava vam anoniman pregled interneta s bilo kojeg mesta – tako da se, u suštini, možete „prijaviti iz druge zemlje“, rekao je Džonson iz Nomad Paradise-a, mrežnog vodiča za putovanje (po svemu nalik na Digital Nomad). “Zbog deviznih kurseva, rezervacija letova u nekim zemljama daleko je jeftinija od drugih”, rekao je Džonson. Kada je morao da leti iz Singapura u Denpasar u Indoneziji, Džonson je isprobao nekoliko zemalja, a prilikom pregleda leta „iz Tajlanda“ (koristeći VPN) neki su letovi bili i do 200 dolara jeftiniji (tehnički nije greška, a ovaj prost trik snižava cenu do nivoa onih karata koje su pogrešno otkucane).

Prvo morate da „kupite“ i preuzmete VPN (Džonson, iz nekog razloga kojeg nije otkrio, preporučuje Express VPN, koji košta 9,99 dolara mesečno) Zatim svoj računar prethodno „očistite“ od „kolačića“ tako da veb-lokacije ne mogu da otkriju vašu strategiju. Takođe ćete morati da pronađete vebsajt u zemlji koja je i lokacija vašeg VPN-a. Na primer, ako koristite VPN za IP adresu u nekoj skandinavskoj zemlji, moraćete da odete na Expedia.se, Expedia.no ili Expedia.fi umesto na Expedia.com. Neke preporučene zemlje za pretragu su Argentina i Rusija, koje imaju tendenciju da nude niže cene karata od ostalih.

Pratite svoj lokalni aerodrom na društvenim mrežama. Lokalni aerodrom Andersonove je Mineapolis-Sent Pol, pa ga je “zapratila na fejsu” jer aerodrom redovno ažurira povoljne avio-ponude.

Budite svesni devalvacije valute. Ponekad, kada do devalvacije valute dođe preko noći, možete veoma jeftino rezervisati međunarodni let, jer nisu svi sistemi u lancu stigli da blagovremeno promene kurs, rekao je Kiz. To tehnički ne bi bila greška, ali možete uštedeti mnogo novca. Na primer, 2012. godine, kada je mjanmarska vlada prestala da vezuje svoju valutu za američki dolar, ovo je prouzrokovalo da se njena vrednost praktično preko noći strmoglavi sa šest kjata za dolar na 800 kjata za dolar; putnici su mogli da rezervišu poslovne i letove prvom klasom za Jangun, koji je prethodno iznosio više od 10.000 dolara… kupujući ih po 40 puta manjoj ceni – za samo 250 dolara.

 

Danielle Braff, Washington Post

Odmor po srpskom aršinu: Vacation Tracker


Nike, IBM i McDonald’s koriste srpski Vacation Tracker kako bi pratili godišnje odmore svojih zaposlenih.Ilustracija: vexels.com

Praćenje godišnjih odmora, bolovanja i slobodnih dana u kompanijama sa velikim brojem zaposlenih često ume da bude komplikovan i zamoran proces. Rešenje ovog izazova u vidu digitalnog servisa Vacation Tracker ponudio je razvojni tim kompanije Cloud Horizon u Srbiji.

Ako uzmemo u obzir da kompanije često broje desetine, a nekada i stotine zaposlenih, jasno je da je proces ažurnog praćenja odsustvovanja zaposlenih pravi izazov. Kako bi olakšali ovaj posao, tim iza kompanije Cloud Horizon, osmislio je i napravio rešenje koje već danas koristi oko 370 kompanija širom sveta, među kojima su Nike, IBM, McDonald’s, Deel i druge.

Vacation Tracker je digitalni web alat zamišljen kao desna ruka za menadžere timova koji vode računa o radnim satima i periodima odmora određene grupe zaposenih u kompanijama i manjim firmama. Na ovaj način, platforma nudi jednostavna rešenja za unos svih potrebnih informacija o svim odsustvovanjima zaposlenih sa posla, uz integraciju informacija i podsetnika na Slack i G Suite sistem.

Kako je pre otprilike četiri godine tim kompanije Cloud Horizon prešao broj od 15 ljudi, tim je počeo da se širi, struktura firme se menjala, a sve to je donosilo nove izazove kao što je pomenuto planiranje godišnjih odmora. Ovaj problem naveo je zaposlene da razviju interno rešenje koje će im pomoći u savladavanju izazova na tom polju, a o čijem razvoju i poslovnom modelu je za Netokraciju govorio CTO i suosnivač servisa Slobodan Stojanović.

Od interne potrebe za naprednim alatom do rešenja za svetske brendove

„Šta je realan rok za projekat na kojem radimo, koliko ljudi će biti na odmoru u julu i avgustu i kako to utiče na planiranje posla? Ova i mnoga druga pitanja postaju kompleksnija kad tim i broj projekata rastu“, započinje razgovor Slobodan, dodajući da uopšte nisu planirali da taj softver naprave sami. „A i zašto bismo, kada je to zvučalo kao rešen problem“, dodaje on. Međutim, gotovo rešenje koje im odgovara nisu pronašli.

Njihove potrebe, objašnjava nam dalje Slobodan, nisu bile specijalne – naprotiv, bilo im je potrebno jednostavno i jeftino rešenje, a postojeći HR alati su bili previše kompleksni, a često i skupi za tim od 15 ljudi. Rast tima, dodaje, dovodio je i do potrebe za raznim dodatnim alatima, kao što su Slack i Jira, te nisu žurili sa uvođenjem još jednog alata. Ipak, interni novogodišnji hakaton 2016. godine bio je uvod za projekat iz kojeg će se kasnije roditi Vacation Tracker, o čemu nam je Stojanović detaljnije ispričao:

Na našem takmičenju programiranja tim je probao da napravi jednostavnu aplikaciju za praćenje odmora koja, na žalost, nikad nije završena, ali je dovela do ideje koja je kasnije postala Vacation Tracker. Početkom 2017. godine smo napravili prototip Slack „chat bot“-a za praćenje odmora, ali u tom trenutku nije imao nikakav „backend“, što znači da nije čuvao nikakve informacije, već samo prikazivao formu za zahtevanje odmora direktno na kanalu.

Narednih godinu dana nismo imali vremena da radimo na tom potencijalnom proizvodu, ali smo skupili više od 100 prijava za zatvorenu betu i primili puno e-mailova od zainteresovanih malih firmi.

Nakon dva, tri meseca rada, tim je objavio prvu verziju proizvoda koji je mogao da povuče sve članove njihovog tima sa Slack-a i dozvoljavao da se pošalje i odobri zahtev za odmor. „Srećom, 20 timova od preko 100 prijavljenih za privatnu betu koju smo lansirali krenuli su da koriste proizvod i svakodnevno nam slali vrlo koristan feedback, pojašnjava nam Slobodan i dodaje da od tog trenutka do danas nove funkcionalnosti su isključivo vođene potrebama različitih klijenata koji koriste ovaj servis:

Naša početna pretpostavka je bila da će ovaj proizvod koristiti samo firme koje još uvek nisu dovoljno velike za kompletan HR softver. Brzo smo uvideli da je naša pretpostavka pogrešna, jer smo pored malih firmi i startapa, došli i do prvih timova iz velikih firmi koji su krenuli da koriste naš proizvod.

Deo njih je do tada koristio Excel i kalendar, a deo i dalje koristi velike i kompleksne HR softvere koje ljudi ne vole, pa Vacation Tracker koriste kao „frontend“, tj. proizvod između tima i kompleksnog softvera koji korporacija koristi. Međutim, vremenom smo shvatili da je tržište za naš proizvod zapravo mnogo šire, tako da sada, pored malih i velikih kompanija, naš proizvod koristi i puno neprofitnih organizacija, univerziteta, pa čak i dve crkve.

Potencijal ove platforme prepoznale su i velike kompanije kao što su IBM, American Express, McDonald’s i drugi, a Slobodan dodaje da su do većine trenutnih korisnika, uključujući i te velike brendove, stigli uz pomoć marketing strategije koja se zasniva na sadržaju u okviru sajta i bloga, uz razne druge eksperimente.

Nakon uspešnih par meseci nastupa proizvoda na tržištu, iz Cloud Horizon-a su odlučili da naprave mali tim koji će raditi samo na pomenutom rešenju, i u ovom trenutku taj tim ima troje članova, kojima ponekad pomažu i drugi zaposleni.

Širenje na druge platforme, cilj – otvaranje većeg tržišta

Govoreći o biznis modelu i sistemu naplata, Slobodan kaže da je početna ideja bila da se ponudi fiksna cena od 25 dolara mesečno. S obzirom na to da su iz Cloud Horizon-a uvideli da i velike firme žele da koriste njihov proizvod, odlučili su da za timove preko 50 ljudi naplaćuju 1 dolar mesečno po korisniku.

„Jedina razlika danas u odnosu na početak je to što sada naplaćujemo samo aktivne korisnike u nekom timu, pa ako želite da probate Vacation Tracker to možete da uradite samo sa malim timom u velikoj korporaciji i da za proizvod plaćate svega 25 dolara“, objašnjava Slobodan.

Na pitanje Netokracije šta je to što ovo rešenje izdvaja od raznolike konkurencije kada je reč o management alatima za kompanije i firme, Slobodan smatra da je za sada najveća prednost proizvoda njegovog tima zapravo jednostavnost. Tome u prilog govori i činjenica da su prijave i početna podešavanja za korisnika svedene na minimum, a pored toga, klijenti kao veliku prednost navode integraciju platforme sa Slack-om, kao glavnom kanalu za komunikaciju u mnogim firmama, što Stojanović i objašnjava:

Zaposleni na ovaj način istog trenutka mogu da zahtevaju odmor ili bilo koje drugo odsustvo, za svega par sekundi. Druga bitna stvar koja nas izdvaja je korisnička podrška. Trudimo se da budemo u konstantnoj komunikaciji sa našim korisnicima i da im pomognemo kad god imaju problem ili pitanja u vezi proizvoda.

Sve to, dodaje, doprinelo je da se u poslednjih par meseci između 20% i 25% korisnika koji isprobaju alat u okviru free trail perioda, odluče za pretplatu, a na osnovu tog uspeha tim pravi dalje planove za budućnost. Slobodan kaže da se trenutno radi na još par bitnih funkcionalnosti koje će korisnicima olakšati praćenje odsustva, a zatim je plan da se prošire na još neke platforme, s obzirom na to da će taj potez otvoriti šire tržište.

 

Netokracija.rs

Budućnost fotografije u eri Instagrama


Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – muzej Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u muzeju Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeči i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Kina, jedno lice i zapadna naličja


SAD i Kina kreću u “razdvajanje” usled civilizacijskog sukoba, rečeno je na singapurskom forumu organizovanom od strane azijskog ogranka magazina Forbes.

“Private” (1960). Fan Ho je u Panteon svetske fotografije ušao svojim nezaboravnim scenama iz svakodnevice Hong Konga 50-ih i 60-ih godina prošlog stoleća (link)

Ekonomisti i poslovni lideri upozoravaju da je „prva faza sporazuma“ o američko-kineskoj trgovini tek kratkotrajno primirje, i da, zapravo, prikriva dublju tranziciju globalne ekonomije.

Procesi razdvajanja su se već odvijali u tehnologiji i proizvodnji, kažu stručnjaci a to razmimoilaženje ostavlja svetski biznis s jednom teškom dilemom.

Dve najveće svetske ekonomije čini se da su „razdvojene“, izjavili su stručnjaci na regionalnom samitu u Singapuru u utorak 15. oktobra, dok su sa govornice opisivali tmurnu sliku budućnosti – i to usred razgovora na visokom nivou između SAD i Kine o postizanju carinskog sporazuma.

Ovaj proces ne samo što će zaustaviti trgovinu i investicije, upozorio je Ho Kwon Ping, izvršni predsedavajući lanca hotela i letovališta „Banyan Tree Holdings“, već će se proširiti i na područja kao što je intelektualno vlasništvo.

Donald Tramp je izjavio da su Peking i Vašington postigli “značajan dogovor u fazi jedan pregovora”, tokom dvodnevnih razgovora njegovih trgovinskih pregovarača i kineskog potpredsednika vlade Lijua Hea (levo). Foto: Bloomberg

“Čini se da su Amerikanci odlučni da se razdvoje od Kine. Kina je uočila da se to događa i shvatila da se i ona isto tako može odvojiti, jer je njena ekonomija dovoljno velika”, rekao je Ho tokom panel-diskusije na godišnjoj Forbsovoj konferenciji generalnih direktora u hotelu Shangri-La.

U petak (11. okt) je američki predsednik Donald Trump rekao da su Peking i Vašington postigli “značajnu fazu jedan dila” tokom dvodnevnih razgovora u glavnom gradu SAD između potpredsednika vlade Lijua Hea, američkog trgovinskog predstavnika Roberta Lajthajzera i američkog ministra finansija Stivena Mnučina. Tramp je rekao da će biti potrebne sedmice da se detalji sporazuma iznesu na papir, ali da su se Sjedinjene Države složile da obustave povećanje carina za pet procentnih poena na kineski uvoz (zakazanog za utorak 15. oktobra), kao i da će Kina ubuduće kupovati veću količinu američkih poljoprivrednih proizvoda.

Juva Hendrik-Vong (Yuwa Hedrick-Wong), glavni ekonomski komentator za azijski ogranak Forbsa smatra ovaj dil tek „primirjem“, ali „samo kratkim zatišjem u ovom dugom i napornom procesu“.

On je rekao i da “Trgovinski rat između SAD-a i Kine naprosto manifestacija mnogo dublje tranzicije u globalnoj ekonomiji, i verujem da Kina priprema svoju ekonomiju da se vremenom odvoji od američke.”

Ho Kwon Ping, izvršni direktor Banyan Tree Holdings kaže da će se američko-kineska ekonomska „odvojenost“ proširiti i na područja poput intelektualne svojine (SCMP)

Kineski državni mediji su u utorak (15. okt) počeli da govore o ovim dvodnevnim razgovorima, kao i da je postignut napredak. Globalna tržišta su u sličnom tonu reagovala na ovu vest, i to nakon 18 meseci oštrog carinskog spora između te dve zemlje.

Ali Hedrick-Wong, koji je i stipendista Nacionalnog univerziteta za javne politike pri singapurskoj školi Lee Kuan Yew, rekao je da je globalna ekonomija danas sahranjena u „utvrđenoj neizvesnosti“, onoj koja bi mogla da ograniči ulaganja ali i poveća volatilnost tržišta.

Ho je u međuvremenu rekao da je razdvajanje već bilo izvršeno u oblastima visokih tehnologija i proizvodnje, kao i da je ovaj trend postavio tešku dilemu pred nosioce svetskog biznisa.

“Ovaj proces učiniće da celokupna svetska ekonomija preraste u ekonomski neefikasniju, kao i da će nam takvo stanje predstavljati izazov… jer su i američka i kineska ekonomija prilično važne za poslovne ljude u svetskim okvirima”, rekao je on.

Ho je govorio o tome kako se činilo da dolazi do „sukoba civilizacija“ između Zapada i Kine, pri čemu su dve političke stranke u Sjedinjenim Državama ujedinjene u svom negativnom stavu prema Pekingu.

Sukob je bio očigledan po pitanju različitih pristupa poslovanju u dve države, rekao je on.

Foto: The Insight Bureau

Na pitanje da li oseća da će Kina nastaviti da proizvodi više poslovnih lidera kao što je to bio Džek Ma – bivši izvršni predsednik tehnološkog konglomerata Alibaba Group koji je prošlog meseca odstupio – Ho je bio kritičan prema fokusu zapada na start-up preduzeća, dodavši da je to „vrlo američki pogled“ koji romantizuje tehnološke preduzetnike (Alibaba je vlasnik SCMP-a).

“Ako danas pogledate stvarnost američke ekonomije, uočićete da je ne pokreću samo vaša startap preduzeća… Veliki deo posla obavljaju vaše dosadne kompanije sa liste Fortune 100”, rekao je (“If you look at the reality of the American economy today, it is not only driven by your start-ups… Much of the business is done by your boring Fortune 100 companies”)

Ho je dodao da su američke firme ideju o investiranju države u privatna preuzeća obično smatrale „potpuno neprihvatljivim konceptom“, ali i da u Aziji to nije bio slučaj. On je kao primer naveo Singapur, gde su mnogobrojni veliki igrači zapravo kompanije povezane sa singapurskom vladom.

“Nemojte se svoditi na svoj uski pogled na svet niti ga namećite ostatku sveta, da biste potom rekli da, ukoliko ne igramo vašu igru, na vaš način, onda, na neki način, moramo biti omalovaženi”, rekao je Ho.

Hongkonški biznismen Allan Zeman, koji je 1980-ih osnovao Lan Kwai Fong (poznatu i kao LKF), čitavu gradsku četvrt za zabavu i noćni život, dotakao se globalnog razmimoilaženja stavova po pitanju Hong Konga, u kojem su trenutno antivladini protesti.

Hongkonški biznismen Alan Zeman rekao je da mladima tog grada nedostaje jasniji identitet (Foto: Winson Wong)

“Strani mediji terciraju ovoj deci koja traže opšte izborno pravo i govore da žele izborni zakon tipa ‘jedan čovek, jedan glas’… Oni se sada žale Amerikancima i Britancima, govoreći da im Kina limitira slobode”, rekao je Zeman. „A to nije tako. Živeo sam u Hongu Kongu 48 godina, i nisam iskusio bilo kakvo potiskivanje sloboda od strane Kine.”

Protesti traju već 19 uzastopnih nedelja, a demonstranti su blokirali puteve, ulazili u vladine zgrade i preduzeća povezana sa ostatkom Kine.

U nedelju je u Kvun Tongu (Hong Kong) policajcu prerezan vrat skalpelom za kutije.

Kineska parada upriličena za Dan državnosti  mogla se pogrešno protumačiti kao „armijsko pokazivanje mišića“, uz rizik da inicira povratnu reakciju.

Zeman je rekao da policijske snage nisu obučavane za bavljenje takvim nemirima i da je njeno pojavljivanje na ulicama odmah okvalifikovano kao “brutalna sila”.

“[Video snimci] ne prikazuju početak, naime, onaj trenutak kada je policija navodno isprovocirala demonstrante”, rekao je Zeman.

On je rekao da su problemi u gradu delimično posledica obrazovnog sistema, u kojem mladi „nikada ne uče bilo šta o kineskoj istoriji“. (link: Why mainland students in US don’t sympathise with Hong Kong protesters)

Ilustracija: Brian Wang

„Ne postoji identitet. Ne znaju da li su Kinezi, Britanci ili Hongkongeri. Svi su, zapravo, zbunjeni“, napomenuo je Zeman.

On je, ipak, dodao i da je nasilje i vandalizam izazvala mala grupa radikala.

“Potencijalno bi trebalo da dovedemo Narodnu policiju, koja je naoružana, a što Kina uopšte ne želi… ali moramo nekako i da vratimo zakon i red u Hong Kong, jer policija danas ne može da izađe na kraj (s ovom situacijom).“

Nakon što se stvari budu vratile u normalu, hongkonška vlada bi morala da porazmisli o pet zahteva demonstranata, rekao je Zeman, koji uključuju puštanje uhapšenih i uspostavljanje nezavisne komisije koja će se baviti ponašanjem policije.

Ali, ovaj biznismen koji je po rođenju Nemac odrastao u Kanadi, verovao je u princip „jedna zemlja, dva sistema“ po kojem Peking upravlja Hong Kongom, jer je Kina toliko puno ulagala u taj koncept.

„Kina ima nešto što možemo nazvati suočavanjem, i to je veoma važno za nju, Hong Kong i svet. Mislim da će se Hong Kong promeniti… Za pet godina, recimo, gde će sve ovo završiti? … Na kraju se mora vratiti univerzalno biračko pravo.“

“Takođe ne možemo imati ovaj populizam, pri čemu bogati postaju bogatiji, a siromašni siromašniji”, rekao je Zeman. “Između ove dve krajnosti moramo imati ravnotežu.”

 

Dewey Sim, SCMP

 

Plus ± minus: baterije, struja i elektromobili


U trci za održivim i samoodrživim zdravim praksama, kako u svakodnevnom životu tako i u svetskoj industriji, ne bi se, zapravo, moglo reći “odakle čovek da počne”. Promena anticipacije, nacionalne i globalne, jeste zadatak vredan borbe. Nažalost, koliko god želje za ekološkim pristupom prednjačile u odnosu na realnost, stvari na terenu uočljivo kaskaju za njima. Možda se, ipak, najveći izazov sastoji u preusmeravanju globalne automobilske industrije sa “benzinaca” i “dizelaša” na motore koje pokreće električna energija (vodonični motor, koncept stariji od dva stoleća, iako ne emituje nikakve nus-materije još je podaleko od komercijalne upotrebe). Pre nekoliko dana je američkoj auto-kompaniji “Tesla” i zvanično dato zeleno svetlo za početak proizvodnje svojih vozila u Kini, koja prednjači u globalnoj proizvodnji i upotrebi električnih vozila i propratne opreme.

Flota elektro-vozila kineske proizvodnje (Bloomberg)

Proizvođač električnih automobila “Tesla” kojim upravlja milijarder Ilon Mask, na istoku Šangaja gradi pogon vredan dve milijarde dolara. Ova kompanija planira da u svojoj kineskoj fabrici svake nedelje sklopi najmanje 1.000 svojih Modela 3  – obim proizvodnje koji bi, po sadašnjim procenama, mogao biti pokrenut u roku od nekoliko nedelja.

Nova fabrika će Tesli pružiti pristup kineskom tržištu automobila, koje važi za najveće na svetu.

To bi, takođe, pomoglo kompaniji da izbegne veće uvozne tarife, koje su uvedene za automobile proizvedene u Sjedinjenim Državama.

Novi pogon, poznat i kao „Gigafabrika 3“ (Gigafactory 3), prva je fabrika automobila na tlu Kine koja je u potpuno inostranom tj. privatnom vlasništvu.

Dozvola za njenu izgradnju pokraj Šangaja prepoznata je kao nagoveštaj želje Pekinga da svoje tržište automobila otvori za inostrane proizvođače.

Kineski pandan Teslinoj “Trojki”: Youxia X (Wired)

Vlasti u Šangaju ponudile su “Tesli” određena sredstva ne bi li tako ubrzale izgradnju fabrike. U međuvremenu, Kina je izuzela Teslina vozila od poreza od 10% na automobile.

Najavljujući u januaru ove godine da je dobio dozvolu za mesto na kojem će podići svoj pogon u Kini, Mask je rekao da će fabrika sklapati “pristupačne verzije” Teslinog vozila „Model 3“ – vozila za masovno tržište – i njegovog Modela Y, planiranog za region Kine.

„Ciljajući na završetak fabrike (krajem ovog leta), proizvodnja Modela 3 krenula bi krajem ove, da bi sledeće godine dostigla masovnu proizvodnju“, tvitovao je tada ovaj kalifornijski preduzetnik.

Mask je krajem avgusta posetio svoju novu fabriku u Kini, gde se na trenutak pridružio predsedniku Alibabe, Džeku Mau, s kojim se tom prilikom susreo na Svetskoj AI konferenciji posvećenoj veštačkoj inteligenciji.

Na udaru carina

Dolazak na kinesko tržište prisutan je i pored tekućih trgovinskih tenzija između Pekinga i Vašingtona.

Američki proizvođači automobila pokazali su se kao izrazito glasni kritičari Trampovih tarifa koje su, između ostalog, usmerene na sektor automobila.

Oktobra prošle godine su iz kompanije Tesla upozorili da tarife u Kini (kontramera Trampovim tarifama) predstavljaju veliki izazov, i da se mora naći rešenje (kako bi se izbegle kineske tarife na američku robu). Rešenje je nađeno: Fabrika “Tesla” počinje uskoro sa radom, javlja BBC.

Kabina kineskog električnog automobila Youxia X (Wired)

Kada se radi o jednoj od neuralgičnih tačaka vezanih za korišćenje električnih automobila – punjačima i propratnoj opremi – “Kina vodi protiv SAD rezultatom 8:1”, pomalo gromopucatelno piše portal Blumberg.

Divovi u industriji energenata i proizvođači automobila vide ovaj trenutak kao priliku da pomognu Kini da se priključi trendu elektro-vozila, koji bi vremenom zamenili „benzince“.

Ono što može da zbuni i začudi je podatak da, recimo, samo u Pekingu postoji gotovo isto toliko punktova za punjenje električnih vozila koliko ih ima u – čitavoj Americi.

Kina, najveće svetsko tržište električnih vozila (EV), ima oko osam javnih punjača za svaki postojeći u Sjedinjenim Državama, pokazuju najnoviji rezultati. Ova će neravnoteža verovatno postati još izraženija kako Kina bude još intenzivnije zagovarala tehnologiju koja će podsticati proizvođače automobila da napuste proizvodnju benzinskih i dizel motora uz ubrzano otvaranje električnih pumpi, angažujući u ovome i divove kao što su Royal Dutch Shell Plc i BP Plc.

Novi plan razvoja vozila koji kineski zvaničnici razmatraju treba da pruži smernice za oblikovanje ovog industrijskog sektora do 2035. godine, uz postavljanje novih ciljeva za povećanje broja javnih i privatnih punjača, navela je u septembru osoba upoznata s ovim planom. U njemu se kaže da je zacrtan cilj da se 60% svih automobila koja se prodaju u dosadašnjem obimu zameni vozilima na električni pogon.

Sudeći po svim ovim informacijama, kineska „elektro-flota“ bi do 2040. mogla da naraste na 162 miliona vozila, prognoze su BloombergNEF-a.

“Dostupnost uređaja za punjenje električnih motora raste prilično brzo”, rekao je Jing Kai, zamenik šefa pekinškog odeljenja kompanije Qingdao TGOOD Electric Co., koja ima najveću mrežu priključaka za punjenje u zemlji. „Cilj je pomoći EV korisnicima da napune svoje automobile gde god da krenu, olakšavajući im „natakanje strujom“ kao da se radi o, recimo, kupovini flaše s vodom.“

Pristanište Pudong, Šangaj, prispeće Teslinog “Modela 3” (Zhao Yun/ VCG/  Getty)

Kinesko Ministarstvo industrije i informacionih tehnologija, koje nadgleda kreiranje politika za auto-sektor, nije odgovorilo na Blumbergov faksirani upit.

EV-ovi su ključni u nacrtu i konceptu Sija Đinpinga, naime, njegove namere da njegova nacija do 2025. postane proizvodna supersila. Nacija gradi najmanje 20 „EV gradova“ za proizvođače automobila i prateću industriju punjača, a dosad je potrošeno više od 30 milijardi dolara za subvencionisanje prodaje EV-a. Uzgre, ali ne i najmanje bitno, Kina već sada čini više od polovine globalne prodaje EV-a.

Američki proizvođači automobila, u poređenju s kineskim, napreduju sporijim tempom, a kompanija Tesla Inc. ostvaruje većinu američke EV prodaje. Sjedinjene Države subvencionišu neke od kupovina, ali se te beneficije ukidaju, dok BNEF (analitički sektor Bloomberg New Energy Finance) predviđa pad ovogodišnje EV prodaje.

Prema Kineskoj alijansi za unapređenje infrastrukture EV punjenja, Kina je krajem prošlog meseca imala 466.101 javna punjača. To uključuje više od 54.000 samo u Pekingu.

Poređenja radi, u Sjedinjenim Državama je 25. juna ove godine bilo 60.652 električnih punionica, prenosi BNEF. Kalifornija ih ima više od bilo koje američke države, njih 19.000 – ili, približno istu količinu koju Kina u proseku pridoda svakog meseca.

(Foto: Abacus)

S obzirom da procena prodaje EV do 2040. cilja na rast do 56 miliona jedinica, u poređenju sa oko dva miliona prošle godine, potrebno je znatno povećati broj javno dostupnih punjača – ne samo da bi se koristili u rastućem voznom parku već i da bi neodlučne potrošače koji se lome uverili da se zaista lako mogu prebaciti na električno vozilo – bez straha da će se na autoputu negde u nedođiji obreti s praznom baterijom.

Kako se brzina punjenja na pumpama povećava, vozači ih sve češće dopunjuju na radnim mestima, u tržnim centrima ili na autoputu.

U Sjedinjenim Državama, proizvođači automobila poput Tesle i Folksvagena AG vodeći su faktor u povećanju punktova za dopunu električnomenergijom, uključujući tu i jedinice za brzo punjenje. Prema prognozi Wood Mackenzie Ltd., broj ovih brzih punjača bi do 2025. mogao premašiti 400.000.

Globalno uzev, do 2030. bi moglo postojati čak 20 miliona javnih punktova za nadopunu strujom, prognoza je Međunarodne agencije za energetiku.

Ipak, čak i u Kini, naciji koja ima više punjača od bilo koga drugog, vozači su i dalje frustrirani često neuspešnim traženjem punkta za „natakanje strujom“.

Tom He vozi „Skajvelov“ minibus sa 25 mesta za kompaniju Nanjing Golden Dragon, kojim svakodnevno prevozi radnike od njihovih kuća i radnih mesta u Pekingu; s jednim punjenjem može da pređe čak 160 kilometara (99 milja).

 „Nije lako naći mesto za punjenje EV-a“, kaže He. „ljude izluđuje kada nisu u stanju da dopune svoje baterije.”

Nissan Sylphy, model prilagođen kineskom tržištu

I troškovi se, takođe, uzimaju u obzir i nije retkost kada se vlasnici EV-a postroje da koriste stanice za punjenje noću kada su cene struje niže, rekao je Đing iz kompanijeTGOOD. Prema podacima prikupljenim od BNEF-a, ova kompanija koristi više od 131.000 konektora koji odgovaraju skoro svim EV modelima u Kini.

“Pred nama je još dug put i mnoštvo problema koje treba rešiti”, rekao je Đing.

Milijarde dolara državnog novca, prethodno usmerenih na smanjenje cena nalepnica za vozila (!), sada se delom usmeravaju ka proširenju broja stanica za punjenje, izjavio je u martu ministar industrije Miao Wei. Neke lokalne vlasti sada, recimo, nude građevinskim preduzetnicima podsticaje za smanjenje troškova gradnje, kao i smanjenje troškova punjenja za obične (pojedinačne) potrošače.

Postoji rizik da Kina previše previše žuri sa ugradnjom punjača, utoliko pre što je celokupno tržište automobila zabeležilo pad prodaje u poslednjih 16 meseci. To, dalje, raspiruje strahove od pucanja finansijskog EV mehura.

Ipak, BP i Šel, koji su u Kini među najvećim investitorima u čistije tehnologije, vuku poteze u cilju pridruživanja Kini u nastojanjima da što brže i što intenzivnije primene čiste tehnologije u svakodnevici.

Nio, kineski elektro-terenac napravljen uz podršku Tencentove tehnologije (CNBC)

BP se u avgustu dogovorio s Kinom o osnivanju zajedničkog preduzeća, udružujući se s kompanijom DiDi Chuxing Inc. Obe kompanije su zajedničkim snagama otvorile pilot-lokaciju u Gungdžou, sa 10 jedinica za brzo punjenje.

Naftna kompanija Šel, koja je u poslednje dve godine kupila dve kompanije specijalizovane za proizvodnju punjača je instalirala svoju prvu EV pumpu na redovnoj benzinskoj pumpi u Tjanđinu.

Kineska proizvodnja i primena elektro automobila i propratne opreme znači da neke kineske provincije imaju više punjača od nekih evropskih država. Zapadna pokrajina Sinđjang ima više javnih pumpi od Turske ili Mađarske (dok, recimo, samo Tibet ima više punjača od Belorusije i Srbije zajedno, pokazuju podaci BNEF-a).

„Izazovan posao je biti konkurentan u poslu sa opremom za punjenje električnih automobila, ali i dalje izuzetno puno ulažemo u vodeće tehnologije“, rekao je Yu Dexiang, osnivač kompanije TGOOD. „Kompanije koje to ne učine sada će u budućnosti biti postepeno eliminisane.“

Stoga, atmosfera nekakve ‘opštedruštvene ucveljenosti’ predstavlja nedopustiv i bespotreban luksuz. Iako će nova infrastruktura i ekološki održivi transport iziskivati vremena kako bi zaživeli, nema sumnje da je to jedina izlazna strategija.

 

David Stringer, Ying Tian, Hannah Dormido, Leonard Kehnscherper, Kevin Dharmawan (Bloomberg)

Not.com


„WeWork” izdaje poslovni prostor tehnološkim startapovima i bankarima

Danas se odvija prava “kalvarija” startup jednoroga, naročito u Silicijumskoj dolini, koja je epicentar IT startapera. Ovaj proces neki su već nazvali “not.com” finansijskim mehurom, po svojoj prirodi sasvim drukčijeg od onog iz 2000. godine, kada je nakon procvata „dot.com“ biznisa došlo do pucanja ovog precenjenog miljenika ondašnjih investitora.

Lako je pogledati današnje mnoštvo Inicijalnih javnih ponuda (izlazaka na berzu) firmi koje su, nakon optimističnog „uklizavanja“ na tržište počele da tonu – firme poput Ubera, Lyfta i Pelotona – ili pak „haotičnu raskupusanost“ koju je doživela kompanija WeWork uoči svog zvaničnog izlaska na berzu – lako je uočiti tu jezivu sličnost sa onim finansijskim mehurovima koji su prsli 2000. godine.

I tada, a i sada, kompanije za proizvodnju kućne elektronike i tehnologije su raskošno trošile na oglašavanje, boreći se kako bi iznašle svoj put do profita.

I tada, baš kao i sada, kompanije koje su se hvalile svojom „sposobnošću da promene svet“ odjednom bi priznale kako im je ponestalo novca.

I tada, kao i sada, procene vrednosti nekadašnjih tehnoloških preduzeća su u roku od nekoliko nedelja prepolovljene.

I tada, baš kao i sada, bio je rasprostranjen osećaj opšte euforije, nakon kojeg bi došlo do naglog otrežnjenja, spoznajom da hiljade radnika u nekad obećavajućim firmama spremno čeka da izgubi posao.

Ipak, ako se pogleda samo malo izbliže, današnja korekcija nije ni nalik dot-com balonu. Zapravo, možda bi bilo tačnije reći da je ono što se događa danas potpuno suprotno od situacije od pre dve decenije. Današnja situacija već je nazvana “not.com” (Amerikanci luduju za skraćenicama).

Startup “Peloton” je ponovo popularizovao trenažne bicikle

Hajde da prvo pokušamo da proniknemo šta je to tačno bio ovaj mehur: manija špekulisanja deonicama, tokom koje su obični investitori – od taksista i vlasnika perionica veša, pa do čistača cipela – podizali cene kompanijama koje imaju iole neke veze s internetom, i to bez ikakvog valjanog razloga osim „pa, zato što je to nešto vezano za internet“. Kompanije su shvatile da mogu da povećaju cenu akcija jednostavnim dodavanjem prefiksa „e-„ (npr. „e-Bay“) ili sufiksa „.com“ (kao na Amazon.com) u njihova korporativna imena kako bi privukli – i izvesno zavarali – one koji su neprofesionalci. „Amerikanci teško mogu da krenu u neku finansijsku akciju bez prethodnog konsultovanja sa “berzanskim insajderima“, koji su ih tada savetovali da polažu svoj novac u akcije dot-kom firmi, pisao je svojevremeno Njujork tajms, u svom „posthumnom“ članku posvećenom „smrti“ dotkom buma.

Kako su cene „odlepile“ od stvarnosti i realnog „stanja stvari na terenu“, tako se dogodilo i da je, recimo, Nasdaq indeks udvostručio svoju vrednost između 1999. i 2000. godine, i to „bez bilo kog verodostojnog aspiranta koji bi imao solidnu faktografsku potku za bilo kakvu značajniju revalorizaciju“ (kraće: podizanje sopstvene vrednosti), odnosno drastično uvećanje svoje tržišne cene, kako su svojevremeno pisali ekonomisti Džej Bredford DeLong i Konstantin Magin u svom radu o dotkom mehuru. Pucanje je bilo koliko brzo toliko i proizvoljno: Između februara 2000. i februara 2002, Nasdaq je izgubio tri četvrtine vrednosti „opet bez suštinski ključnih informacija (o istinskoj vrednosti firme)“, pisali su DeLong i Magin. Krajem 2000. godine je javljeno kako je „slupano“ više od pet triliona dolara (pet hilj milijardi). Ovaj nagli rast i nagli pad cena imovine – bez većih promena u ključnim informacijama o osnovnoj imovini – predstavlja samu definiciju finansijskog mehura.

Trenutna situacija je unekoliko drukčija, i to iz najmanje dva važna razloga.

Prvo, u dot-kom eri, oni koji su uložili u deonice internet-firmi bivali su slomljeni. Danas, upravo su investitori ti koji prave slom.

Kada je 9. avgusta 1995. veb-pregledač Netscape izašao u javnost tj. na berzu – dan koji mnogi nazivaju početkom „dot-com“ balona – njegove deonice su u roku od nekoliko sati skočile sa 28 na 75 dolara, iako kompanija nije bila profitabilna. Na današnjem tržištu, događa se nešto sasvim suprotno: startup jednorozi padaju kao pokošeni već u samom startu. Vrednost kompanije WeWork, specijalizovane za izdavanje nekretnina tehnološkim kompanijama pala je za više od 80 procenata uoči izlaska na berzu, kada su investitori sprečili njegove sve veće gubitke.

Peloton, Lyft i Uber takođe su vodili bitku kako bi ubedili berzanska tržišta da ih „rangiraju po berzanskoj krivulji“; svi su uočili da cene akcija padaju na sam dan javne ponude. Institucije i investitori u maloprodajne lance odbijaju da odreše kesu za cene startap jednoroga koje su privatni investitori očekivali – posebno Softbanka, koja je glavni garant za kompanije Uber, Lyft i WeWork.

Ovo nije slika koja odražava neku vrstu masovne manije. To je slika javne trezvenosti, gde je veći broj ljudi dalo dijagnozu postojanja „akutne groznice“ na privatnim tržištima.

Drugo, malo je naznaka bilo kakve krize za one kompanije čiji je glavni proizvod čisti softver.

Sudeći po vestima, mogli biste pomisliti da je ovo bila užasna godina za tehnološke kompanije. Međutim, izlazak tehnoloških kompanija na berzu je u poslednje dve godine pokazivao zdravu snagu, „sve dotle dok je ono što kupujete zapravo istinski tehnološka kompanija“, napisao je Majkl Sembalest, predsedavajući tržišno-investicionih strategija u JP Morganu. Kada pominje “istinske teh-firme”, Sembalest  misli na kompanije čiji je glavni proizvod softver, i pritom ne misli na kompanije kao što je WeWork koja je, zapravo, kompanija za prodaju nekretnina uhvaćena „preobučena“ u kostim „istinske tehnološke kompanije“ pre Noći veštica.

Možda niste ni čuli za one „prave tehnološke“ kompanije – one koje se zovu Zscaler, Anaplan ili Smartsheet – zato što uglavnom prodaju softver za poslovanje ili cloud usluge. Pa ipak, sve one trguju više od 100% iznad svoje IPO cene. Sembalest je pisao o tome da su problematične one firme koje nisu čisto tehnološke, bilo da prodaju hardver plus softver (poput kompanije za bicikle Peloton) ili poseduju digitalno tržište namenjeno onima koji mogu vršiti promet roba i usluga u fizičkom svetu – poput Ubera, Fiverra ili Lyfta. Sve te kompanije trguju ispod svoje IPO cene.

Ovo podvlači jedan od tihih ali verodostojnih prikaza pravog stanja stvari u prodaji tehnologije u ovoj 2019. godini: Potrošačka tehnologija dominira većinom tržišta. Ali, tehnološkim preduzetnicima, kojima su glavni klijenti druga preduzeća, ubiru najveći deo profita. Primera radi, svi znaju da je Amazon dominantan trgovac na malo. Ono što možda ne znaju je da dve trećine Amazonovih prihoda sada pritiče iz usluge „Amazon Web Services“, platforme za korišćenje računara u oblaku (Sa stanovišta zarade, nije preterano reći da je Amazon danas prvenstveno provajder za pohranjivanje klaud-podataka, imajući uz sebe sekundarno odeljenje koje se bavi e-trgovinom). U međuvremenu, Guglovo poslovanje u oblasti klaud-usluga doživljava brz rast, dok je Majkrosoftova klaud-platforma „Azure“ učinila ovu kompaniju najvrednijom na svetu.

Problem sa tehnologijom danas nije toliko što softver nije uspeo da obradi podatke „svega postojećeg na svetu“, već što najslavniji „startup jednorozi“ zapravo nisu softverske kompanije. Borili su se da „uzlete“ jer su im „stopala zaglavljena u ovozemaljsko blato“ – bilo da su to cene radne snage za Uber i Lyft ili troškovi nekretnina za WeWork. Ovi skorojevići postaju sve manji pred okom javnosti, dok kompanije koje se bave proizvodnjom i prometom softvera grade profitabilne kompanije koje „u doba zlatne groznice ne kopaju zlato već prodaju ašove“. Spremne su da svoje klaud-usluge utrže na nekom sajmu potrošačke elektronike i tehnologije.

Ono čemu danas prisustvujemo nije dot-kom mehur. Ako je nešto, onda je to „not-com“, neobuzdani finansijski balon – doba prenaduvanih očekivanja od kompanija koje nisu imale biznise vrednovane poput čisto tehnoloških kompanija (kraće rečeno: prepoznate su kao tehnološke kompanije i shodno tome visoko vrednovane, iako u suštini to nisu striktno tehnološke firme).

 

Derek Tompson (Atlantik)

Evropa, 30 godina od pada Berlinskog zida


Tri decenije od pada komunizma u Evropi, kakvo je današnje raspoloženje onih koji žive u Nemačkoj kao i naroda koji su nekada pripadali istočnom bloku? Par podataka dosta jasno oslikava stavove građana Evropske unije i još nekih zemalja.

weltderwunder.de

Tajmsov Centar za javno mnjenje i štampu (Times Mirror Center for People & Press), organizacija iz koje je kasnije nastao Istraživački centar Pju (Pew Research Center) je 1991. u Evropi sproveo jedno značajno istraživanje, i to ubrzo po raspadu Sovjetskog Saveza. Dvadeset godina nakon pada komunizma u Istočnoj Evropi, anketari su se 2009. vratili u isti skup zemalja, ne bi li još jednom oslušnuli “puls” javnog mnjenja, kako se i koliko on promenio. A to su učinili i ove godine: objavljeno je novo istraživanje koje pokazuje kakvi su stavovi građana Evropske unije od devetog novembra 1989. do danas: tri decenije nakon pada Berlinskog zida (o tome kakva je Politička budućnost Istočne i Zapadne Nemačke je na ovom mestu bilo reči pre oko godinu i po dana, kao i o za sada volšebno nepremostivim razlikama između nemačkih “istočnjaka” i “zapadnjaka”, o kojima je Handelsblatt tada doneo zanimljiv napis).

Evo samo nekoliko (deset) rezultata proizašlih iz ove nove ankete koja je sprovedena u periodu od 13. maja do 12. avgusta 2019, rađene među 18.979 odraslih u 14 zemalja članica Evropske unije – plus Rusiji, Ukrajini i Sjedinjenim Državama (ove tri zemlje uzete su kao neke reperne tačke za dodatna poređenja).

01 Opšte uzev, građani iz zemalja bivšeg sovjetskog bloka odobravaju prelazak na višestranački izborni sistem i slobodnu tržišnu ekonomiju. Većina građana Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Litvanije i područja bivše Istočne Nemačke ocenjuju da je ujedinjenje dve Nemačke, sve u svemu, pozitivan pomak.

Međutim, ispitanici poreklom iz Rusije nisu s prevelikim odobravanjem ocenili ovu „demokratsko-kapitalističku“ transformaciju. U stvari, 63% Rusa je jednoglasno u stavu da je „nesreća što Sovjetski Savez više ne postoji“.

02 U centralnoj i istočnoj Evropi došlo je do dramatičnog porasta udela onih koji kažu da su promene u poslednjih 30 ili više godina dovele do poboljšanja životnog standarda. To je slučaj u svim zemljama bivšeg sovjetskog bloka anketiranim kako 1991. tako i danas. Na primer, 1991. godine je samo 9% Litvanaca izjavilo da su promene koje su se dogodile do tada pozitivno uticale na životni standard u njihovoj zemlji. Ove godine, sedam od deset u Litvanaca izjavljuje da su promene pozitivno uticale na životni standard.

Gotovo u svim aspektima testiranja života u 2019. godini – od obrazovanja do osećaja nacionalnog ponosa – ljudi u tom delu sveta danas gaje uverenje da su promene dobro uticale na njihovu zemlju. Međutim, u poređenju sa drugim aspektima obuhvaćenih anketom, sve je manje ljudi u ovim zemljama koji smatraju da su se ove promene pozitivno odrazile na tradicionalne porodične vrednosti, zdravstveno stanje i zaštitu reda i mira.

03 Pored toga, Evropljani su generalno daleko zadovoljniji svojim životima nego 1991. godine. Pozitivniji stav javnog mnjenja prema promenama koje su se dogodile od pada Berlinskog zida do danas je posebno uočljiv u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Na primer, 1991. godine je samo 12% građana Poljske ocenilo zadovoljstvo životom sedmicom ili više na skali od 10 poena. U jednom novom istraživanju, 56% Poljaka ocenjuje svoj život pozitivnom ocenom (od sedmice pa naviše). Takođe je od 1991. dramatično poraslo zadovoljstvo Istočnih Nemaca životom u Nemačkoj – mada su među anketiranima daleko brojniji oni koji žive u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, nego među onima koji žive na teritoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

04 Evropljani danas izražavaju snažnu podršku uživanju prava koje im je obezbedila demokratija, uključujući pošteno pravosuđe, rodnu ravnopravnost i slobodu govora. Većina u svih 14 anketiranih država EU zastupa stav da su ove tri osobine liberalne demokratije za njihovu zemlju „veoma važne“. Međutim, intenzitet podrške je niži kada se radi o drugim aspektima demokratije, kao što su verske slobode i civilno (građansko) društvo. Podrška demokratskim pravima uglavnom je veća u Zapadnoj nego u Istočnoj Nemačkoj ili Centralnoj Evropi. Rusi i Ukrajinci podržavaju pošteno pravosuđe i rodnu ravnopravnost, premda u manjoj meri podržavaju slobodan rad opozicionih stranaka.

05 Mnogi Evropljani su nezadovoljni načinom na koji funkcioniše demokratija, ali tu postoje prilične razlike među samim zemljama članicama EU. Oni koji žive u Švedskoj se najpozitivnije izjašnjavaju o stanju demokratije u svojoj zemlji (zadovoljno ih je 72%). Takođe je zadovoljna i većina ispitanika u Holandiji, Poljskoj, Nemačkoj, Litvaniji i Češkoj.

Sa druge strane, otprilike dve trećine ili više ispitanika iz Grčke, Bugarske, Britanije, Italije i Španije nije zadovoljno stanjem demokratije u svojoj zemlji. Rusi i Ukrajinci su takođe „ne tako zadovoljni“ načinom na koji funkcioniše demokratija u njihovim zemljama.

Većina ispitanika širom Evrope izražava skepsu da je od naroda demokratski izabrane zvaničnike uopšte briga šta „obični ljudi poput njih“ misle, ali takođe kažu i da glasanje pruža priliku da se (na izborima) izjasne o radu vlade.

06 I dok stav javnosti prema pojedinim EU liderima varira, Evropljani najviše veruju dosadašnjoj nemačkoj kancelarki, Angeli Merkel. U 14 zemalja EU, medijana od 57% je iskazala kako ima poverenje u sposobnost Merkelove da učini ispravne stvari u vezi sa vođenjem svetske politike. Stavovi o francuskom predsedniku Emanuelu Makronu su više pomešani, dok od anketiranih sa evropskog kontinenta ruski predsednik Vladimir Putin i mađarski premijer Viktor Orban dobijaju uglavnom kritike koje nisu pozitivne.

07 Mladi širom Evrope razlikuju se od svojih starijih po mnogim ključnim pitanjima, uključujući i pitanje da li će budućim naraštajima biti finansijski bolje nego što je njihovim roditeljima, da li su zadovoljni ukupnim smerom svoje zemlje i da li cene to što su u mogućnosti da koriste Internet bez državne cenzure.

Na primer, u gotovo svim anketiranim zemljama se pokazalo da je osobama uzrasta od 18 do 34 godine sloboda interneta veoma važna, za razliku od ispitanika starosti 60 i više godina.

08 Isto tako, veća je verovatnoća da će se Zapadni Evropljani pre izjasniti za društvo koje prihvata homoseksualce, nego što će to izjaviti anketirani iz Centralne i Istočne Evrope. Od svih zemalja obuhvaćenih anketom, prihvatanje homoseksualnosti je najviše u Švedskoj (94%), a najmanje u Rusiji i Ukrajini (14%).

Slično tome, oni anketirani koji pripadaju zemljama zapadne Evrope imaju tendenciju da se pozitivnije izražava prema muslimanima i Romima, nego što to imaju anketirani u Srednjoj i Istočnoj Evropi.

09 Ubedljiva većina ispitanika izjavilo je da je rodna ravnopravnost veoma važna. U svim anketiranim zemljama, oko devet od deset punoletnih ispitanika kaže da je veoma važno ili uglavnom važno da žene imaju ista prava kao i muškarci. Međutim, i ovde prednjače žene: u većini anketiranih zemalja, žene će pre nego muškarci smatrati kako je rodna ravnopravnost veoma važna.

U međuvremenu, većina Evropljana je za egalitarni brak – onaj u kojem rade i muž i žena – što anketirani smatraju „zadovoljavajućim načinom života“. Većina Evropljana ne gaji stav da muškarci imaju više prava na posao od žena u „teškim ekonomskim vremenima“, mada značajan deo javnosti izražava to mišljenje u brojnim zemljama Centralne i Istočne Evrope.

10 Samo je šest od 59 političkih stranaka uključenih u istraživanje dobilo povoljne ocene od strane polovine ili više stanovništva u njihovoj zemlji. Tri od tih stranaka nalaze se u Holandiji, gde je zadovoljstvo demokratijom posebno veliko. U celoj anketi je najbolje ocenjena stranka Alijanse 90 /Nemačkih Zelenih (63% pozitivnih ocena). Najniže ocenjena stranka bila je Zlatna zora (XA), krajnje desničarska stranka u Grčkoj (pozitivan stav imalo je tek sedam odsto ispitanika).

Grafovi: Pew

Kompletni podaci  istraživanja (pdf)

Pew Research

Pojas i put, nade i bojazni


Kineska inicijativa Pojas i put može da omogući realizaciju velikih infrastrukturnih projekata u evropskim zemljama i poveže ekonomije Zapadnog Balkana, ali vlade u regionu i EU treba da budu oprezne i imaju izbalansiran pristup, rečeno je danas na Beogradskom bezbednosnom forumu, a prenose Tanjug i RTV.rs.

Na panelu o kineskoj inicijativi Pojas i put – evropske perspektive istraživač Centra za proučavanje evropskog susedstva (CENS) Centralnoevropskog univerziteta Hana Semanić je ukazala da je Kina bez sumnje svojim prisustvom dublje ušla u region i da planira tu da ostane duže vreme. Navela je da Kina puno investira u zemlje Zapadnog Balkana koje još nisu postale članice EU i to najčešće u infrastrukturu, telekomunikacije, IT i druge oblasti i da su posebno fokusirani na velike infastrukturne projekte.

pojas, i, put,, beogradski, forumTanjug (Dragan Kujundžić)

“Građani su veoma podeljeni po tom pitanju, da li je to dobro ili ne. Postavlja se, takođe, pitanje da li će to dugoročno biti dobro za zemlje u regionu”, navela je ona.

Semanić je ukazala da bi velika investicija Kine u Crnoj Gori mogla da bude i loša po tu zemlju ako se uzme u obzir koliko se zadužila zbog izgradnje autoputa, kao i da javnost nije dovoljno upoznata sa mogućim posledicama.

Kako je rekla, Kina je tu da ponudi nešto po njihovim uslovima i nije tu zbog altruizma već zbog svojih interesa i potreba.

“Sa druge strane, imate vlasti u Crnoj Gori koje kažu da će to biti uspešan projekat i da je to ono što je potrebno zemlji”, kaže Semanić i upozorava da bi, ipak, to moglo da bude “dužnička zamka” za Crnu Goru.

Isto je i u slučaju BiH koja će sa Kinezima graditi termoelektranu u Tuzli i za koji se dosta zadužila, napomenula je ona i dodala da ni u Crnoj Gorni ni u BiH nema puno nezavisnih medija koji bi mogli da upozore na rizike.

Istakla je da kineske investicije mogu da pomognu zemljama u regionu da realizuju projekte, ali da je zato potreban izbalansiran pristup vlada u regionu po pitanju tih investicija.

Istraživač Novog puta svile iz Velike Britanije Džejkob Mardel je rekao da su kineske investicije i interes u Srbiji verovatno veći problem nego bilo gde i da se upravo po pitanju Srbije najviše postavlja pitanje kineskih investicija u Evropi.

Kaže da je Srbija dobro mesto za kineske investicije pošto ulaže u razvoj infrastrukture, dok Kina ima velika sredstva za ulaganje.

Kako je rekao, ta inicijativa može da donese zemljama kako koristi, ali i neke loše stvari jer se ne poštuje evropska regulativa u realizaciji projekata.

“Takođe, raste politički uticaj Kine na zemlju u regionu. Kinezi nisu došli ovde zato što im je ovde previše fino već zato da bi zaradili novac”.

Mardel ističe da kada je reč o Srbiji postoji prijateljstvo dva naroda, ali i jake veze na relaciji Beograd – Peking.

Podsetio je da kineska kompanija CRBC (Čajna road and bridž korporejšn) ima puno iskustva u Srbiji i Crnoj Gori i da će to iskustvo primeniti u Hrvatskoj gde će izgraditi Pelješki most i dodao da će taj projekt biti finansiran i sredstvima EU.

“CRBC ima mnogo veći obrt nego što je BDP Crne Gore, tako da im je teško da pregovaraju sa tom kompanijom, dok Srbija, sa druge strane, ima tu mnogo bolju situaciju i institucionalne kapacitete za pregovore i realizaciju projekata sa Kinom”, dodao je Mardel.

pojas, i, putTanjug (Dragan Kujundžić)

Istraživač na Poljskoj akademiji nauka Anastas Vangeli smatra da inicijativa Pojas i put ubrzava proces uzrastanja Kine.

“Reč je o široj viziji povezivanja ekonomija u regionu. Jedna od ključnih ideja u ovom procesu je da ukoliko izgradite put, vi ćete razviti i ekonomiju i investicije”, ističe Vangeli.

On objašnjava da se radi o unapređenje integracije lokalnih ekonomija jer, kako navodi, kineski političari zaista veruju u koncept međuzavisnosti.

Ali, reč je o diskursu koji je zaista izazov. Strah od Kine je precenjen, jer već imamo takmičenja u Evropi na više nivoa, kako unutar evrospkog tržišta, tako i ekonomcko takmičenje između EU i Kine”, navodi Vangeli.

U tom smislu, ističe on, teško je da Evropljani govore jednim glasom jer postoje različiti nacionalni ekonomski interesi, što u ovom slučaju nije povezano sa ekonomskim interesima Kine.

“Inicijativa Pojas i put, ipak, nije glavna i jedina opcija u Evropi. Kina ima potrebu da proširi svoje tržiste, da ne radi samo sa SAD, već i sa Evropom, ostatkom Azije i Latinskom Amerikom”, objašnjava Vangel.

Međutim, Vangeli dodaje i to da postizanje trgovinskog sporazuma između SAD i Kine ne bi bilo povoljno za Evropu, jer, kaže on, ukoliko Kina pristane na veliki uvoz iz SAD ili veliki izvoz u SAD to će umanjiti njenu zainteresovanost za proširenje na evropskom tržištu.

Pokretanje 17+1 incijative je samo prikazivanje realnosti u Evropi, koja se kreće u dve brzine. Zapravo deo ove inicijative su zemlje koje imaju niži intenzitet ekonomskih odnosa sa Kinom, jer, uglavnom, zemlje Zapadne Evrope ostvaruju 80 odsto ekonomskih odnosa sa Kinom kada je reč o ekonomskoj saradnji između Kine i Evrope, konstatovao je Vangel.

ChinaMed.it

Šefica Istraživačke grupe za razvoj ekonomije i regionalne studije u Mađarskoj akademiji nauka Agnes Szunoma ocenila je da evropske zemlje nemaju isti pristup po pitanju inicijative Pojas i put.

Takođe, kaže da je Mađarska možda najviše prokineska zemlja u Višegradskoj grupi.

“Mi smo zaista povezani sa Kinom i na političkom i na ekonomskom nivou. Sa druge strane, u okviru Višegradske grupe Slovačka je najmanje povezana sa Pekingom, imajući u vidu da u toj zemlji nema velike kineske investicije, te su oni najviše uzdržani po tom pitanju” –  objašnjava Szunoma.

Na pitanje koju poruku šalje zemljama u regionu Zapadnog Balkana na osnovu mađarskog iskustva saradnje sa Kinom, Szunoma je rekla da države na Zapadnom Balkanu moraju da budu strpljive.

“Morate da poznajete kinesku filozofiju biznisa, jer ako je ne poznajete teško će te uspeti da sarađujete s njima. Vlasti na Zapadnom Balkanu treba da budu striljive pošto Kinezi razmišljaju dugoročno o svojim investicijama, ne razmišljaju samo na period od pet ili četiri godine” –  naglašava ona.

Takođe, dodaje da nije lako pregovarati sa Kinom, jednom od najvećih svetskih ekonomija u ovom slučaju, kada ste mala zapadno-balkanska zemlja.

RTV.rs

Tanjug

Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards)


Nije nepoznato da Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards, SWPA) važi za „malo svetsko prvenstvo“ u ovoj formi vizuelnog izražavanja. Što se tiče kompanije Sony, iako sam konkurs nije “dugovečan” (osnovan pre 12 godina), slovi za možda najzabavniji i najpopularniji, takoreći “pučki”.

„Boje“ (The Colors), Zarni Myo Vin, Mjanmar, otvoreni program, putna fotografija). „Tri žene oslikavaju tradicionalne mjanmarske kišobrane-suncobrane. Ova slika je nastala ciljano, naime, kako bi istakla crvenu, zelenu, plavu i žutu. Kišobrani su neizostavni deo mjanmarske tradicije, a zadatak ovih radnica je da ih svakodnevno oslikavaju. „Kad sam ugledao ove divne kišobrane, inspirisale su me boje i dezeni. Ovu scenu sam snimao u četiri navrata, i bilo je potrebno četiri meseca kako bi se postigao željeni efekat. Ovde u radionici se nalaze i posebno obojeni kišobrani, koji se razlikuju od normalnih kišobrana jer po obodu nisu uokvireni crnom linijom. Na kraju sam dobio idealan kadar – kišobrane, radnice odevene u osnovne boje.” Stranci najviše vole kišobrane od voskiranog pamučnog platna, i pretpostavljaju ih onim tradicionalnim od svile, koji se mahom koriste prilikom lokalnih ceremonija. Svileni kišobrani nisu “šolja čaja” zapadnih turista, jer ih percipiraju kao previše jarke i živopisne.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nakon rekordnog broja prijavljenih u 2018. godini, Sonijev Svetski foto-konkurs je na putu da organizuje još jedno uspešno takmičenje. Ovaj otvoreni foto-konkurs je vodeći u svetu. Postoji 12 godina i podeljen je u četiri kategorije: 1. Profesionalna fotografija, 2. Otvoreni program, 3. Omladinska fotografija, i 4. Studentska fotografija. Kako bi primereno obeležila najavu ovogodišnjeg stručnog žirija, Svetska fotografska organizacija je objavila „prve vesnike“ – one koji su se prvi prijavili za nadmetanje u otvorenom programskom delu; organizator nagrađuje najbolje pojedince i njihove fotografije.

Učesnici su imali prilike da podnesu radove u 10 različitih kategorija, koje obuhvataju široku tematsku paletu. Od nadahnjujućih fotografija sa putovanja, do upečatljivih portreta: nemoguće je ne osetiti talenat ovogodišnjih fotografa. Zapažen je, recimo, rad Christi Lee Rogers, poznate po svojim dinamičnim podvodnim fotografijama koje podsećaju na barokna platna.

Ovom prilikom bira se i fotograf(kinja) godine, nezavisno od kategorije u kojoj je konkurisao. Njoj (njemu) će pripasti nagrada od 5000 dolara i Sony digitalna oprema za obradu slike. Pobednici pojedinačnih kategorija takođe će dobiti foto-opremu ovog proizvođača.

Fotograf i producent Mike Trow, koji predsedava žirijem za ocenu profesionalne fotografije, imao je i par reči za kandidate. „Moj savet učesnicima je da pažljivo odaberu kategoriju, kao i da veruju u svoju priču. Pokažite kako vi izvorno vidite svet i izbegavajte klišee. Tehnike i stilovi fotografije zadobijaju na sve većoj avanturi i dinamici, pa je neophodna i tehnička izvrsnost. Da biste impresionirali ovaj žiri sastavljen od prestižnih poznavalaca fotografije, organizator će vam pružiti najbolje uslove, uz mogućnost da svoj rad uredite tako da on bude koherentan, dinamičan i lep.”

Već prvi nagoveštaji kvaliteta ovogodišnjih fotografija pokazuju kako će žestoka biti ovogodišnja konkurencija.

“Culture” (Hasan Torabi, Iran, otvoreni program, u kategoriji portreta). “Svrha ove fotografije je prikazati iranske žene i iransku kulturu ili tradiciju.”

„Bašta u Brukgrinu“ (Tonino Vikari, SAD, otvoreni program, pejzaž). “Sve što mogu reći je da je magija pejzažnog vrta savršen primer kako čovek i priroda mogu živeti zajedno u harmoniji i miru.”

„Bazen“ (Patrik Selečkei, Mađarska, otvoreni program, arhitektura). “Snimak bazena iz vazduha u Mađarskoj, Budimpešta.”

“Kralj ledenog zamka” (Silvija Mišel, Švajcarska, otvoreni program, putna fotografija). „Volim da sa svojim psom idem u nove avanture. Spavanje u iglou bila je jedna od njih. Kad smo prvi put ušli u iglo, moj pas Rasta je odmah skočio na kože prostrte po patosu i pozirao mi kao da se tu nalazio oduvek. Osećao se vrlo ugodno u eskimskoj kućici.  Tek što smo ušli, a već je skočio na ovčje kože i legao. Delovao mi je tako nekako – kao naslov ove fotografije. U tom trenutku sam škljocnula i slika je snimljena. Putovanje je toliko zabavnije ako je sa dobrim prijateljem. Slika je snimljena 1. januara 2018. u Igludorf Zermattu. “

„Jutarnje svetlo“ (Aleksandar Rešnija), Rusija, otvoreni program, putovanje). „Jutarnja sunčeva svetlost kroz lukove džamije i verskog kompleksa Tadž Mahal u Agri, Indija, mart 2018. Teško je pronaći osobu koja nije čula za Tadž Mahal – najpoznatija i jedna od najposećenijih atrakcija u Indiji. Čak i ako stignete pre zore, iznenadićete se koliko ljudi želi da bude među prvima koji će uhvatiti klasično prepoznatljiv prizor mauzoleja. Međutim, na ogromnoj teritoriji kompleksa možete pronaći ostrvca koja odišu tišinom i spokojem. Ova slika je snimljena u džamiji u zapadnom delu parka. Svideo mi se kontrast između impozantne arhitekture i trenutka u kojem se obavljaju svakodnevni poslovi. Predivno jutarnje svetlo udahnulo je dušu ovoj sceni.”

„Harmonija“ (Kristi Li Rodžers, Sjedinjene Države, otvoreni program, fotografija pokreta). „Snimljena pod vodom na Havajima, ova slika je deo moje Kolekcije Muza. Ono što me je pokrenulo bila je perspektiva dobijena van vode, sa pogledom u nju, uz korišćenje bazena kao „platna“, i uz upotrebu sasvim prirodnih efekata poput prelamanja svetlosti i „uvijene“ stvarnosti, kao i parametara koji se uoptrebljavaju prilikom pravljenja noćne fotografije… sve to kako bih zaista mogla da kontrolišem “svoju svetlost” na fotografiji koju pravim. Slika predstavlja prijatno i mirno mesto (za koje pretpostavljam da postoji), gde se možete slobodno prepustiti i iskusiti lepotu koja vas okružuje… Što i svima drugima želimo.”

„Igra na ledu“ (Marco Marcone, Italija, otvoreni program, kultura). „Jamal (Sibir). Aprila 2018. Neneti su i pre toga morali da se suočavaju sa pretnjom od izumiranja, podnoseći teške izazove kolonijalnih upada, građanskog rata, revolucije i prisilne kolektivizacije. Danas im je pastirski način života ponovo ozbiljno ugrožen. Nenetske zajednice su pod Staljinom podeljene u brigadirske grupe, a potom primorane da žive kolektivno na imanjima i selima koja se nazivaju kolhozi. Svaka brigada bila je dužna da plaća jelenjim mesom, što je bio vid poreza. Deca su bivala odvajana od porodica i slata u internatske škole, gde im je bilo zabranjeno da govore svoj jezik. Raspadom komunizma, mladi punoletni Neneti su počeli da napuštaju svoja sela zarad odlaska u gradove, što je trend prisutan i danas. Kada se već obru u urbanim sredinama, po pravilu osećaju kako je gotovo nemoguće prilagoditi se životu izvan cikličnih ritmova tundre; uz to, među onima Nenetima koji su prešli u gradove je visok procenat onih koji pate od alkoholizma, nezaposlenosti i problema s mentalnim zdravljem.”

„Okovan morskim ledom“ (Marco Gaiotti, Italija, otvoreni program, pejzaž). “Sante u zamrznutom morskom ledu Svalbarda.”

“Zevanje” (Sohail Inzaman, Indija, otvoreni program, fotografije prirode i divljine). „Fotografija je nastala tokom leta, tog dana temperatura je bila oko 40 stepeni Celzijusa. Kretali smo se prema zoni 2 u Nacionalnom parku Đalana u potrazi za hijenama, i tada smo je videli blizu svog brloga. Zatekli smo se baš blizu, mirno smo sedeli i gledali se. Znamo da se pojavljuju i noću a i danju, danju su u svom skloništu, skrivajući se do zalaska sunca. Imao sam sreće što smo susreli odraslog mužjaka, i to u neposrednoj blizini automobila. Želeo sam snimak sa zemlje, a da bih ga dobio morao sam da se nagnem do tog automobila uz podršku svog suvozača. Bilo je to i uz dozu izvesnog rizika, ali bio sam srećan kad sam je uhvatio dok zeva, što je prizor učinilo opčinjavajućim. A bio je tako sjajan osećaj videti ovakvu životinju u svom prirodnom staništu, tako blizu nama.”

„Voz kamila“ (Pang Xiao Zhong, Kina, otvoreni program, fotografija pejzaža). “Pustinjske kamile, u zalazak sunca, fotografisane u Sinđjangu.”

„Mihal Navratil u Bilbau“ (Pedro Luis Ahuriaguera Saiz, Španija, otvoreni program, kategorija slike pokreta. „Češki skakač Mihal Navratil pravi jedan od svojih skokova pokraj Gugenhajmovog muzeja u Bilbau, u sklopu svetskog takmičenja RedBull Cliffdiving 2018. Ova slika prikazuje niz kadrova kompletnog skoka sa platforme. To je slika koja nam nešto govori iz više aspekata. S jedne strane, možemo ceniti prijateljstvo koje postoji između skakača u tako zahtevnom takmičenju s oštrom konkurencijom, a sa druge strane, takođe, možemo uočiti interesovanje sportista za hvatanje i deljenje ovakvih jedinstvenih trenutaka; možda su ovakvi i slični prizori uobičajeni u krugu njihovih prijatelja, na društvenim mrežama i profilima koji imaju milione pratilaca; u svakom slučaju, to je bez sumnje naznaka koliko su životi svih nas uronjeni u digitalno društvo 3.0. Sa druge strane, gledati ovakve skakačke figure, tako savršene i skladne, i to u jedinstvenom okruženju muzeja Gugenhajm Bilbao – teško da ikoga ostavlja ravnodušnim. Ideja o tako spektakularnom „ispucavanju“ kadra mi se vrzmala po glavi, a kada je dan takmičenja konačno došao – nakon što sam obavio nekoliko testova, i kada sam podesio brzinu snimanja i ostale parametre – došao je i taj „trenutak savršenstva“: skok Navratila je odradio sve ostalo.”

„Kaluđerice na putu“ (Poli Rusin, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). „Odlučio sam da fotografišem časne sestre dok sam bio u Rimu, a poslednjeg dana sam naišao na ove dve kaluđerice; izgledale su tako kul s naočarima za sunce, i to u momentu dok razdragano prave selfije. Pozicionirao sam se ispred njih i napravio nekoliko snimaka, uz lagano premeštanje kako bih osigurao da mobilni telefon bude jasno odvojen od zgrada u pozadini. Bio sam uveren da su nesvesne mog prisustva, iako sam bio udaljen samo par metara od njih, ali kako sam pogrešio. Čini se da im to nije smetalo, pa smo uzajamno razmenjivali osmehe i mahanja, koračajući razdvojenim stazama. Obožavam ovaj snimak jer pokazuje da su monahinje tako slične nama, ‘običnim’ ljudima, kada smo na odmoru.”

„Ples u podnožju planine Julong“ (autor Xin Cheng, Kina, otvoreni program, pejzaž). „Četiri dana sam čekao dobar trenutak u podnožju planine Julong. Bilo je prilično lepo kada su lokalci zaplesali na “crvenoj bini”, nasuprot planini u pozadini, na kojoj se videla ledena kapa.”

„Nasuprot suncu“ (autor Gaetano Dario Gargiulo, Australija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Plivanje kroz konope odbačenih mreža je prilično česta pojava u vodama Novog južnog Velsa u Australiji. Mreže su omiljeno mesto za kolonije šarolikih vrsta morskih konjica, i zato mi ronioci ove napuštene ribarske nazivamo „hotelima za morske konjice“. Zaronim u zoru ili sumrak, da bih u blizini tih mreža mogao da, pri najboljem dnevnom osvetljenju, uhvatim morske konjice. Ova slika je snimljena u podnožju mreže (na dubini od tri metra) neposredno pred zalazak sunca. Morski konjic je lebdeo tačno nasuprot suncu, pravo ispred mog objektiva. Tada sam okinuo, jedno 2-3 puta, pre nego što je nalet vode učinio da se nađem preblizu mreži: ove životinjice su primetile moje kretanje pa su se udaljile. Žuta boja ovih morskih konjića nije takva retkost, iako je najrasprostranjenija bela. Obično žive na belim sunđerima. “

„Kružna ploča ili vašarska zabava“ (Nikolas Džons, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). “Pogled odozgo bi na prvi pogled mogao biti pogrešno percipiran kao kružna ploča, ali ovo je ranojutarnji prizor zabave na vestonskoj plaži Super Mare.”

„Tamo gore“ (Kristofer Komezo, Filipini, otvoreni program, portretiranje). „Ovo je snimljeno tokom mog putovanja u Indiju na njihovom festivalu Holi. Video sam ovog indijskog dečaka kako se skriva u sušilici za veš: iskoristio sam priliku da napravim ovu fenomenalnu crno-belu fotografiju.”

„Banket za Purim haver“ (Sebastien Leban, Francuska, otvoreni program, ulična fotografija). „Ova fotografija prikazuje proslavu u jevrejskoj verskoj školi tokom Purim havera, u jednom ultra religioznom jerusalimskom kvartu Mea Širim. Fotografija je nastala drugog marta 2018. Purim obećava spas Jevrejskog naroda iz Hamana, koji je planirao da ubije sve Jevreje. Ovo se događalo u drevnom Perzijskom carstvu Ahemenid. Priča je zapisana u biblijskoj knjizi Ester (Megillat Ester). Na ovaj poseban dan koji se širom Izraela slavio kao ogroman festival (uz nošenje kostima i ulične zabave); tada vernici moraju da ispune nekoliko zadataka, poput dobročinstva za siromašne, organizujući prigodan banket i – dužni su da se napiju do mere  kada više nisu u stanju da razlikuju ispravno od pogrešnog. Mea Shearim je izuzetno izolovani deo grada, kojem nije nimalo lako pristupiti i fotografisati. To je kvart gde vernici žive odvojeno od ostatka izraelskog društva, u jednom veoma snažnom zajedničkom bitisanju. Ultra ortodoksnih jevreja danas u Izraelu ima skoro milion. Većina njih je zaista siromašno jer ne rade i provode čitav dan proučavajući Bibliju. Stopa plodnosti je ogromna: 6,9 dece po ženi, pa je rodno razdvajanje (tj. odvojenost polova) veoma prisutno. Ova verska zajednica je, zahvaljujući svom sve većem broju i desničarskoj vladi, stekla veliku političku moć tokom prethodnih godina, unoseći sve religiozniju perspektivu u izraelsku demokratiju.” (Purim je praznik koji pada u poslednjem mesecu jevrejskog kalendara, 14. dana meseca Adara. Purimske proslave su poznate po velikoj količini radosti, veselja, druženja i maskiranja, što purimskim zabavama daje posebnu čar, a uz to podseća i na jedan od aspekata simbolike praznika.

Reč Purim dolazi od reči pur, što u prevodu znači „kocka“, ili „žreb“. Naziv praznika upućuje na istorijsku podlogu koja stoji iza njega: naime, praznik Purim održava sećanje na čudesno oslobođenje jevrejskog naroda od planiranog progona persijske vlasti u 5. veku pre nove ere).

„Letnje jutro“ (Metju Katel, Britanija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Jelen uhvaćen u cik zore jednog maglovitog letnjeg jutra u parku Bushy u blizini Londona u Britaniji. U poslednje tri godine pratim jelene koji borave u londonskim parkovima, a leto mi je najdraže doba godine za fotografisanje. Jeleni bacaju rogove početkom svake godine, a zatim im se vraćaju tokom letnjih meseci.

Dok rogovi izrastaju, prekriveni su slojem zaštitnog „baršuna“ koji izgleda zadivljujuće pod svetlom ranog jutra. Tokom letnjih meseci, to znači da napuštate kuću u četiri ujutru, kako biste sebi obezbedili dovoljno vremena da nađete jelena pre nego što sunce izađe previsoko. Tog jutra se nad parkom nadvio predivan sloj magle, obogaćujući prizor nečim eteričnim. Nakon što sam pronašao krdo, pratio sam ovog jelena neko vreme, dajući mu vremena da se navikne na moje prisustvo. Zadovoljio se ispašom na još zelenoj travi. S obzirom na spokojstvo kojim je odisala ta scena, odlučio sam da ovaj kadar odaberem za svoju kompoziciju, a ne da „uskočim“ u portretski kadar. Dok se sunce sve više izdizalo nad krošnjama, okrenuo je glavu ka svetlosti i ja sam okinuo. “

Ukoliko želite da učestvujete na narednom 2020 Sony World Photography Awards, osećajte se slobodnim da pošaljete svoj rad.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Profesionalci: nagrade za radove nastale profesionalnim bavljenjem fotografijom

Otvoreni deo:  nagrađivanje izuzetnih slika pojedinaca

Mladi: nagrađivanje najboljih fotografija talentovanih pojedinaca (12-19)

Studentska fotografija – Obezbeđivanje foto-platforme za studente širom sveta uz međusobno umrežavanje/razmenu vizuelnog sadržaja

World Photography Organisation

 

Dečja književnost Istoka i Zapada


“Od svih stvari na svetu, knjige sam voleo najviše.” Tesla

Oktobar je u Srbiji mesec knjige, a na beogradskom Sajmu susret “lepog i korisnog” prođe na obostrano zadovoljstvo – kako čitalaca tako i prodavaca. U tom smislu, a u susret ovom događaju, evo i pokoja reč o prodaji knjiga “na Istoku i Zapadu”: u Sjedinjenim Državama i Kini. Uzgred, možda nije loše napomenuti kako se na ove dve strane sveta najbolje prodaju knjige koje spadaju u – dečju literaturu.

Tokom poslednjih deset godina kinesko tržište knjiga je svake godine raslo za 19%. Izdavaštvo i prodaja su u 2018. godini zabeležili rast od 14,55%, posebno zahvaljujući dinamizmu koji postoji u biznisu pisanja i prodaje dečjih knjiga.

Kina je glavni kupac i ljubitelj inostrane literature. Međutim, neke su knjige veoma uspešne u zemlji u kojoj su stvorene, ali se možda ne „izvoze dobro“, drugim rečima, možda nisu dobro prilagođene drugim kulturama ili kontekstima. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih pažnju pisaca treba usmeriti na trendove čitanja u Kini, uz predstavljanje načina na koji bi trebalo prevesti svoju knjigu, kako bi potom bila uspešno lansirana u prodaju – u knjižare i na internet portale „Srednjeg kraljevstva“.

Koji čitalački trendovi preovlađuju u Kini?

S obzirom na veličinu ove zemlje, i sve ostalo dolazi u velikim razmerama: Kina ima 220 miliona mladih čitalaca koji imaju manje od 14 godina. Prodaja dečjih knjiga između 2016. i 2017 je porasla za više od 20% i sada predstavlja oko četvrtine svih prodatih knjiga.

U 2018. godini je još 30 miliona kineskih čitalaca, uglavnom onih rođenih devedesetih i 2000-ih, kupovalo u proseku po pet štampanih knjiga svake godine, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Naravno, većina njih je mnogo više okrenuto digitalnim knjigama nego što su to stariji čitaoci. I zaista, podaci kažu da je 46% čitalaca digitalnih knjiga rođeno devedesetih godina. Prodaja knjiga se uglavnom vrši putem interneta (porast od 28,82% u 2017. godini), međutim, i prodaja knjiga u knjižarama se takođe povećala za 2,33%.

Žanrovi favorizovani u ovoj kategoriji ostaju uglavnom nepromenjeni: proza (kratke priče, romani), i najprodavaniji su u digitalnoj formi. Sa druge strane, dečja literatura pre svega naginje štampanom formatu.

Ren Djanšun, glavni urednik magazina China Publishers izveštava da je prošle godine u Kini objavljeno 22.834 novih dečijih knjiga, a da je 19.607 naslova ponovo objavljeno (reizdato). Prodaja je u 2017. dostigla promet od 17,55 milijardi juana (2,5 milijarde američkih dolara), što je porast od 3,9 milijardi juana (561 milion američkih dolara) u 2008. godini.

Kina je i dalje glavni kupac inostranih izdanja: 21,68% knjiga na kineskom tržištu jesu prevodi ili se kupuju kao “uvozna roba”, uglavnom iz Sjedinjenih Država i Britanije. Od svih kategorija knjiga, dečja literatura suvereno zauzima prvo mesto.

U Kini dečja literatura preovlađuje u nezavisnim knjižarama u odnosu na distribuciju kroz etablirane knjižarske lance (54,07% kod „indie“ prodavaca, nasuprot 30,38% u knjižarama sa mrežnom distribucijom). Dečje knjige su jedina vrsta literature koja ima ovako dobar prodajni trend.

Drugi aspekt koji je u igri u svim zemljama je to što unutar kineske porodice i dalje istrajava opšti stav da savremene tehnologije nisu uvek dobra stvar za današnje mlade ljude. Roditelji odbijaju da dozvole svojoj deci da ostaju predugo zaokupljena ekranima, monitorima i displejevima mobilnih telefona, pa stoga radije kupuju štampane knjige. Iz tog razloga, knjižarski biznis i izdavaštvo trenutno jednako dobro funkcionišu i u Kini (baš kao i u zapadnim zemljama).

Na Amazonovom vebsajtu na kineskom jeziku je trenutno šest inostranih naslova koji se nalaze na listi 10 najbolje prodavanih izdanja u Kini. Dakle, knjige za decu, i to one iz zapadnih zemalja, imaju značajnog udela u knjižarskom tržišnom kolaču, ali bi uvek trebalo imati u vidu i kakav je značaj prevodilačkog posla, odnosno, koliki je značaj promptnog izdavanja kineskih prevoda aktuelne dečje literature sa zapada.

Evo nekih važnih stavki koje treba uzeti u obzir pri organizaciji prevoda inostrane dečje literature namenjene kineskoj deci.

Inostrana knjiga biva primećena u Kini usled njenog prethodnog uspeha u zemlji porekla, pa joj nije potrebno mnogo reklamiranja. Ali, nemojte biti ni preambiciozni pri proceni potencijala ciljnih kupaca.

Pre nego što razmislite o prevođenju dečje knjige na kineski, ključno je da sami proniknete kako će vaš kineski kupac razumeti ono što treba da mu prevedete.

Važno je koristiti ispravne marketinške kanale i analizirati uobičajene marketinške metode zemlje izvoznice, kako bi se sigurno integrisale na kinesko tržište.

Možda bi bilo korisno posmatrati trendove knjiga konkurenata i analizirati čitaoce na tržištima na kojima vaša knjiga ima dobre rezultate. Takođe, praćenje komentara i pregleda na internetu može doprineti boljem razumevanju sklonosti čitalaca, njihovih očekivanja i ponašanja.

Prevod dečjih knjiga na kineski i limitiranje uvoza štampanih izdanja sa zapada

Iako je potražnja za zapadnim knjigama u Kini prilično obećavajuća u smislu profita, to tako neće ostati još zadugo. Nažalost, usled američko-kineskih trgovinskih trvenja, kineske vlasti prinuđene su da kontinuirano usporavaju prihvatanje strane literature i ograničavaju kvotu uvezenih dečjih knjiga.

Zapadne izdavačke kuće privučene su kineskim tržištem, naime, i zbog toga što je stanovništvo ove zemlje uglavnom pismeno. Velika je potražnja za literaturom iz inostranstva, ali samo najbolji prave one astronomske tiraže. Međutim, uskoro možda neće biti gotovo nikakve šanse da budu objavljivani u Kini – osim ukoliko knjiga ne bude superbestseler i u zemlji iz koje potiče.

Kako objaviti knjigu u Kini

Postoje dva rešenja za nekoga ko želi da „izveze“ svoju knjigu na inostrano tržište (Kinu): ili da radite kao samostalni izdavač, ili ćete to učiniti u saradnji s izdavačkom kućom kako biste uspeli da objavite knjigu u Kini. Druga opcija je češća i za autora najkomfornija.

Po drugom scenariju, izdavač zemlje porekla bira stranu izdavačku kuću (u ovoj situaciji, kinesku). Tada će domaća izdavačka (matična) kuća stvoriti ugovor o partnerstvu koji će uokviriti komercijalni odnos sa kućom zemlje odredišta (Kina). Autor i dve izdavačke kuće zajedno će rešiti ukoliko ima bio kakvih pitanja vezanih za autorska prava.

Za jedan bestseler je uobičajena pojava da nema nekog posebnog uspeha nakon što je preveden i objavljen na drugom mestu. Stoga je od suštinskog značaja da se delo pravilno prevede. Odabir prevodioca jeste onaj glavni korak jer će upravo on(a) garantovati kvalitet izražavanja izvornih ideja prisutnih u originalu, ali predstavljenih na način koji je najprecizniji i najprigodniji za kinesku čitalačku publiku. Iz tog razloga bi prolazak originala kroz profesionalno sertifikovanu prevodilačku firmu bilo idealno rešenje – iz preventivnih razloga – to jest da ne dođe do iskrivljavanja piščeve poruke.

Ključne tačke pri prevodu dečjih knjiga

Više od samo jednog profesionalnog prevodioca, prevodilačka agencija može pružiti grupnu ekspertizu, sastavljenu od više stručnjaka koji rade na istom projektu. Ova vrsta usluge pruža značajnu uštedu vremena i omogućava ljudima da imaju koristi od stručnosti i saveta nekoliko ljudi a ne samo jednog čoveka; na taj se način postiže veća objektivnost pri prevođenju dečjih knjiga, kao i pravilnog značenja izraženog u pojedinim (ključnim) odlomcima.

Sve u svemu, prevođenje knjiga je nešto više od prostog prelaska sa jednog jezika na drugi. Potrebno je vremena, istraživanja i truda da bi se u svemu poštovao autorov stil, kao i da se shvati tržište na koje ulazite, posebno kada je ono namenjeno mladoj publici.

Kejt Černavina iz Hi-Com Asia (autorka ovog teksta) preporučuje da kontaktirate HI-COM ukoliko želite da lansirate svoju knjigu u Kini i potražite pouzdanog partnera za prevođenje. Njen tim je uvek na raspolaganju za konsultacije, besplatnu ponudu i stručni savet.

The Children’s Book market in China: statistics and translation challenges

Inače, istraživanje tržišta pokazuje porast prodaje dečje literature, dok je celokupno tržište ostalo približno nepromenjenog obima i profita.

U nedavnoj prezentaciji o najnovijim trendovima u kupovini knjiga, Kristen Meklin (Kristen McLean), izvršna direktorka za razvoj poslovanja kompanije NPD Books je izjavila da prodaja dečje literature (knjige, priče, pesmarice, slikovnice, bojanke) ostaje stabilna na uglavnom po obimu nepromenjenom tržištu. Iako je prodaja knjiga manja za 3%, što je pokazalo istraživanje tržišta NPD Grupe, prodaja prvih 100 najprodavanijih naslova uvećala se za 23%, otkrivajući da je tržište, iako nepromenjeno po obimu prodaje, najisplativije ukoliko ste pisac koji ulazi u top 100, dakle – isplati se ali tek ako ste u samom vrhu (ovde je reč o Sjedinjenim Državama).

“Čitanje/kupovina knjiga za one najmlađe (u najranijem periodu detinjstva) dobro napreduje”, primetila je Meklinova, iako je ukupna prodaja knjiga, koja iz godine u godinu pokazuje sve veći rast, u poslednjih nekoliko godina biznis sa trenutno “prilično ravnom krivuljom”. Više od 50% anketiranih roditelja redovno čita naglas svojoj deci u dobi do pet godina, iako ovi procenti počinju da opadaju kada deca krenu u školu, a potom počnu i sama da čitaju. Samo 7% roditelja čita naglas  svojim tinejdžerima, deci uzrasta od 12 do 14 godina (što je, u neku ruku, i poprilično normalno, prim. prev.).

Ali, nezavisno čitanje („nenamensko“) je u padu, dodaje Meklinova, spekulišući da je uzrok ovom trendu dominacija mobilnih telefona i druge distrakcije (ometanja) koja “umanjuju količinu vremena koju deca imaju za samostalno čitanje”.

Blagi pad doživljava čitanje-kupovina knjiga za decu uzrasta od osam do 12 godina, uz nepromenjeno stanje u obimu čitanja onih u dobi između 12 i 18 godina. „Milenijumovci“ su generacija trenutno najsolidnijih čitalaca, kaže Meklinova: 53% njih izjavilo je da je posećivalo biblioteke u poslednjih 12 meseci, u poređenju sa 43% bejbi bumera i 45% „Iksera“ („generacija Iks, koja prethodi milenijumovcima; nazivaju je i „generacijom Y“).

Ali, izgleda da svi ovi čitaoci, nevezano od njihovog uzrasta, ne čitaju knjige na „eskapistički“ način, kao sredstvo kojim postižu „bekstvo“ od svakodnevice, pokazuju rezultati NPD-a. Upoređujući procente iz 2018. godine sa godinom pre (2017), ispostavilo se da ljudi radije čitaju kako bi pronikli u svet koji ih okružuje, i u njemu se što bolje orijentisali. Čitanje beletristike je u 2018. godini neznatno smanjeno u odnosu na 2017. godinu, dok je „neknjiževna“ (faktografska) književnost neznatno porasla na tržištu knjiga za decu: čitanje beletristike je smanjeno za 3%, a faktografske knjige za 1% (u oblasti omladinske tj tinejdžerske knjige); što se tiče književnosti za omladinu u dobi od 12 do 18 godina, ona je pala za 2%, ali je i faktografska knjiga (nonfiction) namenjena ovom uzrastu porasla za 2%.

Knjige o društvenim pitanjima, putopisne/ religijske, knjige o igrama i raznim „opuštajućim“ aktivnostima, kao i one edukativne pokreću rast dečije literature sa faktograskom građom (enciklopedije, knjige o prirodi, životinjama, naučno-popularne itd), a prodaja u tim specifičnim kategorijama iznosi između 5% i 10%. Popularne teme u savremenoj dečjoj literaturi uključuju knjige o rodnom osnaživanju, STEAM oblasti (STEM oblasti plus umetnost), velnesa i društvenih tema; tu su još i knjige koje pripadaju klasicima, humoristična literatura, kao i ona koja pripada određenoj (relativno bliskoj) epohi (ovo nisu istorijske knjige već one koje anglosaksonci nazivaju „nostalgičnom“ literaturom, što bi se reklo – „knjige moga zavičaja“).

Paradoksalno je da, iako pada prodaja knjiga iz oblasti fantastike i naučne fantastike, raste prodaja knjiga sa grafičko-slikovnim sadržajem: sveukupno gledano, ova je kategorija narasla za 12%, ali su grafički romani za mališane-čitaoce zabeležili porast od 33%; četrdeset odsto prodaje američkih slikovnih izdanja u 2018. godini bili su naslovi koji pripadaju literaturi za mlade, a pratili su je Manga strip-izdanja (26%) i ona o superherojima (12%).

Kristen Meklin je napomenula da se ovde ne radi samo o najnovijim (frontlist) knjigama kojima dobro ide, već i o klasičnim naslovima, poput knjiga Dr. Seussa, koje su se takođe dobro prodavale u 2018. godini – bolje nego prethodnih godina. U celini uzev, izdavački katalog starijih knjiga koje se još uvek štampaju (backlist) predstavljao je gotovo 62% prodaje knjiga u 2018. godini, što je skok od preko 4% u odnosu na 2015. godinu; u sektoru dečje knjige, starije knjige su 2018. godine iznosile 73% prodaje, što je 6% više od prodaje u 2015. godini (67%). Prodaja najnovijih izdanja za decu je u 2018. godini bila nešto preko 26% ukupne prodaje.

Knjige prilagođene velikom (i malom) ekranu odlično se kotiraju na tržištu. Prema Kristen Meklin, od 10 najbolje prodavanih knjiga za mlade između 12 i 18 godina u 2018. godini, „zvezde koje su zablistale“ – Endži Tomas, Dženi Han i Beki Albertali – sve tri su bile autorke čije su knjige prošle godine doživele i svoju ekranizaciju. Knjige nekoliko drugih pisaca s ove top 10 liste najbolje prodavanih su već ranije ekranizovane (Džon Grin, Kasandra Kler, S.E. Hinton, Lois Lauri i Markus Zusak).

Što se tiče kretanja na ukupnom ABA tržištu (American Booksellers Association, Američka asocijacija prodavaca knjiga), blagi je rast doživela i prodaja broširanih izdanja ali i onih u čvrstom povezu. Prisutan je i kontinuirani pad prodaje e-knjiga, koji je smanjen za 10% u odnosu na 2013. godinu, a samo u prošloj godini taj je pad iznosio četiri odsto. Meklinova, međutim, kaže i da je „tržište digitalnim audio-knjigama upravo eksplodiralo“: U periodu od 2017. do 2018. godine, prihodi od prodaje digitalnih audio-knjiga su uvećani čak za 37%. Meklinova je to pripisala „audio-revoluciji“, misleći tu i na privatna vozila u koja se danas ugrađuje daleko naprednije ozvučenje, dok je akustika enterijera drastično poboljšana; uz to, audio-knjige su kompatibilnije sa pametnim telefonima, pa je sada tako lako imati svoju „audio-biblioteku“ u džepu, to jest u kolima.

Ipak, nezavisne knjižare i dalje rade uspešno – i to uspešnije od ostalih, dodala je ona, otkrivši podatak da od 2.524 prodavnica učlanjenih u Američko udruženje knjižara, 149 ih je potpuno novih, dok je prihod ABA prodavnica u 2018. godini porastao za 5%. ABA prodavnice “dominiraju tržištem”, kaže Meklinova, iako je Amazon i dalje suvereno na vrhu, uz Walmart i Target koji ga slede u stopu.

McLean je porast tržišnog udela ABA knjižara pripisala onim nezavisnim izdavačima koji su se uspešno prilagodili duhu vremena, postajući „hibridni prodavci onlajn knjiga kao i knjiga u konkretnim knjižarama“. Ona je istakla da potrošači žele pogodnosti koje idu pod ruku s kupovinom putem interneta, ali takođe cene i “iskustvo pravih knjižara, pre svega onih na lokalu – u njihovom komšiluku“.

Ona procenjuje da bi u perspektivi knjižari trebalo da očekuju dalje sažimanje tržišta jer bestseleri i dalje dominiraju, premda se čini da ovaj trend više utiče na kategoriju knjiga za odrasle nego na dečje knjige, s obzirom na stalni porast prodaje starijih izdanja dečje literature. Prodaja naslova za mlade uzrasta od osam do 12 godina u svim kategorijama će biti na silaznoj putanji usled nedostatka doštampavanja, uz smanjenje prostora koji će im biti obezbeđen na policama knjižara. Ona, i pored svega, predviđa da će se tržište e-knjiga stabilizovati, jer je prodaja audio-knjiga i dalje u porastu, zahvaljujući boljem digitalnom audio-sadržaju i njegovoj distribuciji.

“Kada je reč o prodaji, opšte uzev sam optimistična; tržište dečje literature zaista pokazuje žilavost”, rekla je ona. “U ovom slučaju, prisutni su snažni dokazi da ljudi još uvek cene dečju literaturu, a ovo tržište će i dalje biti uspešno, posebno literatura namenjena najmlađima. Literatura za uzrast od 8-12 (ili 7-11, nezavisni nivo čitanja) doživljava pad, što izaziva zabrinutost. Potrebno nam je da među decom ovog uzrasta svesrdno podržimo svakodnevno čitanje. Na kraju krajeva, čitanost knjiga namenjenih onima u dobi između osam i 12 godina predstavlja važan pokazatelj budućnosti tržišta knjiga.”

 

Claire Kirch, Publishers Weekly

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti


I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

∗  ∗  ∗

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

∗  ∗  ∗

Vislava Šimborska: „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)

“Dok nas blokčejn ne rastavi…”


“Budućnost leži u dizajnu i prodaji računara za koje ljudi uopšte ne shvataju da su računari.”

Prošla godina je bila u znaku pomame za kriptovalutama. Blokčejn je lanac u kojem ste tek jedna karika u lancu transakcija. Ne postoji zakutak na Zemlji u kojem neko u 2018. nije zaželeo da “majnuje”. U nastavku će biti reči o veoma inovativnim startup firmama koje su se u Aziji već etablirale kao one koje “vuku napred”. Odlično objašnjenje Blokčejna možete pronaći kod Istoka, čiji je post svojevremeno objavljen i na ovom mestu.

Radi lakšeg razumevanja “šta-to-pobogu-petljaju-sa-nepostojećim-novcem”, ponovićemo tek nekoliko stvari iz dotičnog teksta.

Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti. Radi se o “digitalnom lancu” svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok. Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain.

Blockchain je, prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute (bilo koje kriptovalute).

Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain je imao 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada.

Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu – blockchainu.

Ono što je revolucionarno je to što niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija. Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje.

Ovaj “lanac” je (za sada) “beskonačno pouzdan”j jer nijedan haker ne može da prepravi stanje transakcija u računarima svih učesnika.

Tajna je u ovim “karikama lanca” (chain), koje služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”.

Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje: “Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo je tu osnovni princip blockchain tehnologije – u decentralizaciji.

Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije.

Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar.

Kompjuteri svih “rudara” na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li imate dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja (tj. možda vi) ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca.

U ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto.

Dakle, majneri su proverili, Imate sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem.

Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači?

Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca.

Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.

Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.

Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažemo mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.

U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.

Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.

Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.

Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.

Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća?

Majner dobija novac iz dva izvora.

Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera.

Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji.

Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.

A sada i  koja reč o azijskim startup šampionima u pružanju blokčejn usluga.

10 Blockchain kompanija u Aziji na koje treba obratiti pažnju

Područje Azije je 2018. bilo jedno od vodećih po pitanju rasta blockchain aktivnosti ali i radnih mesta, upotrebe kripto-valute, inovacija i opšte otvorenosti. Uprkos nekim početnim „bagovima“ zbog toga što je Kina zabranila ICO-ove, ova zemlja i dalje proizvodi skoro 70% „rudarskih“ aktivnosti „kriptokopa“.

Za korisnike i preduzetnike, azijski ekosistem je opšte uzev prijateljski. Na primer, u Singapuru se Bitcoin oporezuje kao dobro, a ne kao valuta, uspostavljajući paušalni porez od 7% za trgovine ili kupovine pomoću Bitcoina. U Japanu je aplikacioni gigant za poruke LINE upravo dobio dozvolu za kriptovalutnu razmenu od japanskog finansijskog regulatora. U Koreji su se upravo pojavile vesti da će najveća „zabavnjačka“ (neki kažu i “entertejnerska”) kompanija u zemlji lansirati sopstveni token.

Pored kompanija sa zvučnim imenima koje istražuju kripto-rešenja, postoje stotine inovativnih startapa i osnivača koji žele da radikalno unaprede svoju industriju blok-tehnologijom. Na ovoj listi se nalazi deset inovativnih blokčejn startapova sa sedištem u Aziji na koje vredi obratiti pažnju, uključujući razmenu novca, fintech startapove i još mnogo toga.

1. Level01

Ovaj startap je prvi svetski broker za razmenu finansijskih derivata u saradnji sa Thomson Reuters-om. Koristeći blokčejn tehnologiju, ova platforma eliminiše posrednike, istovremeno pružajući decentralizovano iskustvo trgovanja. Korisnici mogu trgovati finansijskim derivatima i opcijama u forexu, kripto-valutama, robama, kroz berze i indeksno, a sve sa platforme Level01 i njene mobilne aplikacije.

Level01 to radi koristeći Tehnologiju distribuiranog knjigovodstva (Distributed Ledger Technology, DLT) za transparentno i automatizovano trgovanje na blokčejnu, uz svoju jedinstvenu AI analitiku „Fairsense“ koja dinamički omogućava fer formiranje cena s ostalim stranama u trgovini, zasnovanih na Tomson-Rojtersovim trenutnim i retrospektivnim podacima sa tržišta. Podaci kompanije Thomson Reuters. Platforma i aplikacija trenutno prolaze strogo beta-testiranje od strane 50 iskusnih blokčejn-trgovaca.

2. Galaxy Pool

Galaxy Pool, takođe poznat kao GPO, potpuno je novi stil izdavanja imovine na blockchainu koji koristi inteligentne ugovore za početno izdavanje digitalne imovine. Generalno, GPO sredstva mogu se najbolje opisati kao „rudarske mašine“ koje se koriste za istraživanje različitih vrsta digitalne „aktive“ tj. imovine koje mogu izdejstvovati dodatnu vrednost GPO-a otkupom i destrukcijom profitnog pula.

Sa ovim potpuno novim stilom izdavanja imovine na blokčejnu, investitorima se mogu pružiti „ljudskije“ mogućnosti ulaganja sa pravom na povlačenje bez ikakve naknade – svi učesnici u blokčejn procesu imaju istu „knjigovodstvenu beležnicu“ pa je samim tim onemogućeno bilo kakvo „pilićarenje“, nameštanje ili korupcija.

3. Biki

Sa sedištem u Singapuru, Biki.com je globalna berza kripto-valuta koja je rangirana kao Top 20 na CoinMarketCap. BiKi nudi platformu za trgovinu digitalnom aktivom više od 150 kripto-valuta i 220 trgovinskih parova (forex). Od službenog otvaranja u avgustu 2018. godine do danas, BiKi.com je prepoznat kao jedno od globalno najbrže rastućih „mesta“ za razmenu kripto-valuta, s akumuliranih 1,5 miliona registrovanih korisnika, 130 000 svakodnevno aktivnih korisnika, preko 2000 partnera u blokčejn-zajednici i 200 hiljada onih koji su u roku od godinu dana postali članovi ove zajednice (trendi je reći da je to „ekosistem“).

Konkurentne prednosti koje odlikuju ovu platformu uključuju pomaganje u projektima kroz primenu marketinga, uticaja svog rada („influenserka“ sfera), osvešćenost brenda tj poboljšanje percepcije sopstvenog poslovanja među potencijalnim klijentima, i rasta zajednice na kineskim tržištima i u inostranstvu. Globalnim pristupom, Biki takođe pomaže kineskim kompanijama da postanu globalne, a međunarodne kompanije da prodru na kinesko tržište.

4. Whitebit

Sa globalnim timom od preko 100 ljudi, Whitebit je profesionalna digitalna platforma za trgovanje aktivom koja se sprovodi putem većih evropskih azijskih servisa u većini glavnih azijskih tržišta. Kriptovalutna razmena obuhvata 95% „virtuelnih“ sredstava u „hladnim novčanicima“ (virtuelnoj valuti koja trenutno nije aktivirana to jest nije u opticaju ali je u nečijem posedu) i nudi intuitivni korisnički interfejs za riltajm naručivanje, grafikone i tehničku analizu, te mogućnostima automatizacije. Glavna prednost Whitebita u odnosu na rivale je brzina obrade: svake sekunde se obavi i do 10.000 trgovinskih transakcija uz milion TCP veza.

Whitebit je takođe najavio izlazak programa S.M.A.R.T. Box, koji korisnicima kripto-platformi omogućava bavljenje „budžetiranjem“ i dodeljivanjem sredstava na osnovu jedinstvenih planova sa različitim periodom trajanja i kamatnim stopama. Sledi i pokretanje trgovanja (planiranog za četvrto tromesečje 2020. godine), baš kao i mobilne aplikacije za iOS i Android, i eventualno dobijanje američke licence.

5. Opu Labs

Opu Labs stvara poslovni model budućnosti za (ove godine možda najlukrativniji) self-care biznis. Trenutno postoji preko 1,2 milijarde onlajn korisnika self-care usluga, čije digitalne usluge iznose oko tri milijarde dolara. Opu Labs olakšava proces donošenja odluka, nudeći besplatne savete kroz svoj AI servis, „nagrađujući“ korisnike za njihove podatke o kupovini korišćenjem blockchain tehnologije, uz upotrebu robusne tehnologije za povezivanje brendova i potrošača.

Pod vođstvom generalnog direktora Marka Bukmana (Marca Bookman), Opu Labs je ušao u top 25 rešenja iz oblasti zdravstva; proizvođač je CIO Applications, firma koja je osvojila start-up „GrandSlam“ u Singapuru. Do danas je na platformi zarađeno dva miliona dolara, a kompanija će uskoro objaviti svoje dugo očekivane aplikacije.

6. Coinsbit.io

Zahvaljujući svojoj velikoj ekspertizi, iskustvu i dobrom osećaju za tržišta, Nikolaj Udijanski je stvorio visokokvalitetnu „kripto-menjačnicu“ pod nazivom Coinsbit.io. Sada, kao vodeći na azijskom tržištu kriptovaluta, Coinsbit je na azijskom „Blockchain Life 2019“ proglašen za najbolji u oblasti razmene-trgovine kriptovalutama u 2018. (inače, Blockchain Life je najveći i najznačajniji susret/forum u oblasti kriptovalutne industrije)

Coinsbit planira da se još više „izdvoji“ od konkurencije kroz niz inovativnih funkcija. Među planovima je i P2P usluga pozajmice u oblasti mikro-finansiranja, koja će korisnicima omogućiti da na ovoj platformi novac daju u zajam ili ga pozajmljuju. Coinsbit će osigurati privatnost za sve korisnike i od zajmoprimca neće tražiti da pokaže svoju kreditnu istoriju. Dodatna planirana karakteristika je „investicioni depozit“ kojim će se nagrađivati korisnici koji deponuju kripto valutu plaćanjem kamata na razne kovanice odnosno „cyber-valutu“ (interesantno investiciono sredstvo kojim je moguće dnevno zarađivati od 0,1 do 10% od depozita u kripto-valutama bez ikakvih napora od strane korisnika, osim što „na stanju“ treba da imaju određeni „virtuelni novac“ u svom „kripto-novčaniku“ .

7. GST Coin

GST je sveobuhvatna platforma za digitalne aplikacije koja objedinjuje šifrovanu valutu plaćanja, blockchain i AI tehnologiju. Ova firma pruža svim svojim korisnicima najdragocenije usluge opsluživanja „inteligentne digitalne imovine“ kao i stvaranju novog GST digitalnog javnog lanca u raznolikoj i već usko specijalizovanoj tržišnoj strukturi. GST projekat je posvećen korišćenju najnaprednije tehnologije za stvaranje najsavršenijeg korisničkog iskustva i uvek je bio na čelu tržišta uslugama pružanja bezbednosti decentralizovanim šering-arhitekturama (kraće rečeno: pružanjem sigurnosnih protokola za zaštitu učesnika koji se nalaze u nekom kriptovalutnom lancu).

GST je proistekao iz korporacije MHC Asset Management Corporation, visokotehnološkog preduzeća koje se bavi istraživanjem, razvojem kao i inoviranjem blokčejn tehnologije. Njihov izvršni tim uključuje generalnu direktorku Žang Kun, uz preduzetnike i vodeće stručnjake u oblasti visokih tehnologija poreklom iz Kine.

8. Columbu

Columbu (CAT) je aktivan od 2017. godine. To je globalni blokčejn projekat sa otvorenim kodom zasnovan na usavršavanju u okviru date zajednice (open-source). Pod Dejvidom Suom, šefom tehnološkog odeljenja ove firme, profilisan je glavni cilj CAT-a: izgradnja razvojne DAPP platforme visokih performansi (kojom se decentralizuje razvoj aplikacija kroz open-source model), podstičući svoj eko-sistem kao autonomni sistem zasnovan na softveru i hardveru kombinovanim kroz računarsku platformu GCloud Everest. Ovo je prvi javni svetski blokčejn (kroz klaud distribuciju), koji koristi CUDA i blockchain tehnologiju.

Projekat će omogućiti globalno distribuiranu i potpuno besplatnu mrežu finansijske saradnje među inteligentnim ekonomijama. To bi trebalo da se ostvari kroz mehanizam podsticaja zajednice i autonomnog sistema koji će se graditi u realnom vremenu. Projekat ima ambiciozan plan za ostvarenje, i uključivaće rastuću globalnu zajednicu programera, uz druge projekte unutar njihovog ekosistema.

9. KBC

Registrovan u Singapuru, KBC je moćan „token“ globalne finansijske infrastrukture i poseduje spektar proizvoda fokusiranih na – zlato. Ovi proizvodi uključuju inovativni, pametni blokčejn-telefon „Voice“ pod nazivom IMpulse K1, svojevrsni mobilni procesor trgovine kriptovalutama „K-Merchant“, kao i platformu za razmenu i trgovanje kripto-valutama. Ovi proizvodi i subjekti zajedno se kombinuju kako bi obrazovali „Gold Imperium“, finansijski ekosistem kompanije.

Kompanija je privukla veliko interesovanje korisnika koji su lično iskusili praktičnost i korisnost posedovanja i zlata i kripto-valuta, kao i izuzetnu jednostavnost korišćenja; moguće je svakodnevno ga upotrebljavati putem tokena kakav je KBC. Kako se oba tržišta budu dalje širila, u budućnosti treba obratiti pažnju na KBC.

10. TEXCENT

TEXCENT je singapurski blockchain i fintech startup usmeren na potpuno integrisana rešenja za promet novca (doznake), isplate i mikro-finansiranje. Koristeći se blockchain tehnologijom u svojim proizvodima i uslugama, ova kompanija želi da Aziji i svetu pruži besprekorna i komforna rešenja za digitalne finansijske usluge. TEXCENT se trenutno fokusira na Filipine, Vijetnam i Tajland jer će u narednih pet godina ta tržišta eksponencijalno rasti.

Njihovi trenutni proizvodi uključuju PAYCENT, aplikaciju i hibridni novčanik, rešenje za slanje doznaka (novčanih pošiljki) bez ikakve naknade. TEXCENT je od singapurske uprave platnog prometa (MAS) već dobio licencu za svoju fintech aplikaciju, i u toku je dobijanje sličnih dozvola za Maleziju i Hong Kong, koja će se realizovati tokom narednih meseci. Kompanija je takođe član Singapurske Fintech asocijacije.

Joresa Blount, Forbes

Najmiroljubiviji rat ikada: slučaj malog Hansa


Evo kako treba voditi svaki rat.

Slučaj “viski-rata” je duhoviti, miroljubivi, dobrim vibracijama vođen sukob koji se tokom 80-ih godina prošlog veka “razbuktao” između Kanade i Danske. Rat je vođen oko malog ostrva Hans, a trajao je čitavih 30 godina. Pitanje na forumu Quora postavila je Ejndžela Braun, koja je želela da zna “koji je rat u istoriji rezultovao najmanjim brojem žrtava i najmanjim razaranjima”.

Teritorijalnost je čudna stvar. Imaju je psi, deca, i neretko čitave države. Vodite kafanicu na starom Smederevskom putu, i mislite da je negde između Ritopeka i Zaklopače “pravo mesto za vas”. Upravo je to lokacija vaših snova – ali, avaj! – lokacija je to na kojoj međumesna međa nije najjasnija. Katastri su konfuzni, svedočanstva meštana još konfuznija, a nikog od lokalaca, zapravo, i ne interesuje da se takva stvar nekako “reši”. Ono što je jedino bitno je da se u toj kafanici uvek sjajno pojede. Vama to uopšte ne smeta – naprotiv… Ovde se radi o “nepostojećem mestu”, neregulisanom mapama i međunarodnim zakonima. A onda ispada da je slučaj kafanice gotovo identičan sa “malim Hansom”.

Tako je i dansko-kanadski “rat”, zapravo, komedija zabune; zaplet prouzrokovan nejasnim razlozima; zaplet u kojem je, zapravo sama pretenzija ta koja izmamljuje osmeh…  pretenzija na “kamen u moru”.

Ostrvo Hans (grenlandski: Tartupaluk; Inuktitut: ᑕᕐᑐᐸᓗᒃ;  fr: Île Hans, denm: Hans Ø) je malo, nenaseljeno područje površine 1,3km² (0,5mi²), 1.290 metara (4.230 ft) dugačko i široko 1,199 metara (3,934 ft²). nalazi se u središtu Kenedijevog kanala i Naresovog moreuza. Ovaj kanal razdvaja ostrvo Elesmere (Elsmir) od severnog Grenlanda i povezuje Bafinov zaliv s Linkolnovim morem. Ostrvo Hans najmanje je od tri ostrva u Kenedijevom kanalu, pokraj obala Vašingtona; ostala dva su Frenklinovo ostrvo i Krozijerovo ostrvo. Tesnac je na ovom mestu širok 35 kilometara, što ostrvo svrstava u teritorijalne vode Kanade i Grenlanda. Teoretska, “papirološka” odnosno kartografska linija prolazi posred tesnaca – pravo kroz ostrvo.

Ostrvce je verovatno bilo deo lovišta Inuita još od 14. veka. To tvrdi Danska u ime vlade Grenlanda ali i – Kanađani. U skladu sa domorodačkim sporazumom, Danska, u ime čitavog Komonvelta, vodi određene spoljne poslove Grenlanda (poput, recimo, nekih graničnih sporova). Najbliža naseljena mesta su Alert u Kanadi (udaljeno 198 km tj. 123 milje, 62 stanovnika), Siorapaluk, na Grenlandu (349km tj. 217 milja, pop. 68) i Kaanaak, Grenland (379 km, 235 milja).

Istorijat i osporavani suverenitet

Počeci…

Kanađani podižu zastavu (2005); Danci podižu svoju (2002) Foto: NYT

Inuiti koji žive na severnom Grenlandu ili Kanadi već stolećima poznaju ovo ostrvce u nigdini. Sredinom 19. veka, moreuz Nares bio je nepoznat Evropljanima. Nije poznato da li su Vikinzi posetili ostrvo tokom vekova u kojima je Grenland bio nastanjen „severnjacima“ (Norse).

Od 1850. do 1880. godine, područje u kome se nalazi ostrvo Hans istraživale su američke i britanske ekspedicije. Ove ekspedicije delom su bile rezultat tada popularne potrage za nestalim britanskim istraživačem Džonom Frenklinom, a delom i zbog potrage za neuhvatljivim severozapadnim prolazom i/ili sigurnim putem do samog Severnog pola.

Danska „Slavljenička ekspedicija“ koja je trajala gotovo tri godine (od 1920. do 1923.) precizno je ocrtala čitav region severne obale Grenlanda, od Kejp Jorka (Kap York) do Danskog moreuza (Danmark fjord).

Međunarodni Stalni sud pravde je 1933. izglasao pravni status Grenlanda u korist Danske. Danska tvrdi da geološki dokazi ukazuju na to da je ostrvo Hans deo Grenlanda, pa stoga Danskoj pripada i u kasnije donetoj, proširenoj presudi ovog Suda.

Od šezdesetih godina prošlog veka, u regionu tesnaca Nares vršena su brojna istraživanja, uključujući seizmičke potrese i pomeranje leda, mapiranje, arheološka i ekonomska istraživanja. Kanadska kompanija Dome Petroleum Ltd. izvršila je istraživanja na i oko ostrva Hans između 1980. i 1983. godine, kako bi proučila kretanje ledenih masa.

1972–73: Ugovor o granici

Tim sačinjen od osoblja iz Kanadske hidrografske službe i danskog osoblja angažovanog u tesnacu Nares je 1972. odredilo geografske koordinate za ostrvo Hans. Tokom pregovora između Kanade i Danske o njihovoj pomorskoj granici 1973. godine, obe države su tvrdile da je ostrvo Hans deo njihove teritorije. O tom pitanju nije postignut nikakav dogovor između dveju vlada.

Pomorska granica odmah severno i južno od ostrva Hans uspostavljena je sporazumom o epikontinentalnom pojasu (odnosno sprudu, delu kopna ispod površine plitkog mora, šelf) koji su ratifikovali Grenland i Kanada, a potom je ovaj sporazum podnet Ujedinjenim nacijama 17. decembra 1973, da bi stupio na snagu 13. marta 1974. U to vreme je ovo bio najduže pregovarani ugovor o epikontinentalnoj granici ikada – a po svemu sudeći je to bila i prva sprudna granična linija razvijena i „razrešena“ pomoću – računara.

Vlada Kanade i Kraljevine Danske odlučile su da na području između Grenlanda i Kanadskog Arktičkog ostrva uspostave razvodnu liniju, iza koje nijedna strana ne ostvaruje svoja prava prema Konvenciji o epikontinentalnom pojasu (Convention on the Continental Shelf) od 29. aprila 1958. godine, niti će moći da proširuje svoja suverena prava u svrhu istraživanja i eksploatacije prirodnih resursa koji postoje u ovom delu kopna netom ispod površine mora…

Ugovor navodi 127 tačaka (širina i dužina) od Dejvisovog tesnaca do kraja Robsonovog kanala, gde Naresov moreuz utiče u Linkolnovo more, da bi između njih granica bila iscrtana geodetskim linijama – rasedima – kako bi formirao granicu. Ugovorom se, međutim, nije povukla linija od tačke 122 (80 ° 49′12 „N, 66 ° 29′00″ W) do tačke 123 (80 ° 49′48 „N, 66 ° 26′18″ W), udaljenost od 1.370 m (4.490 ft), jer se ostrvo Hans nalazi između te dve tačke.

Zajednička administracija

Vikipedija

Ken Harper, istoričar iz Ikaluita je 1984. godine napisao članak o ostrvu Hans koji je objavljen u lokalnom listu Nunatsiak News u mestu Qaanaaq (danski: Thule) na severozapadu Grenlanda. Ovaj članak je preuzeo jedan danski list u Kopenhagenu, kao i kanadski državni radio CBC.

Ovaj članak je nastao nakon slučajnog susreta na ledu u blizini Rezoluta (Resolute), na Kanadskom Arktiku u jesen 1983. Prema Harperovim rečima, sreo je muškarca koji je nosio kapu sa podebljanim slovima “HANS ISLAND, N.W.T. “ Ovaj čovek je bio naučnik iz kanadske naftne kompanije Dome Petroleum, koji je upravo završio svoj letnji provod na ostrvu radeći na ledu. Dome Petroleum je istraživao na i oko ostrva u periodu između 1980. i 1983. godine.

Istovremeno, danska i kanadska vlada su se nalazile u procesu potpisivanja sporazuma o saradnji vezanoj za morsku sredinu i ekologiju u oblasti moreuza Nares. Sporazum je potpisan a potom je stupio na snagu 26. avgusta 1983. Ovaj dogovor se bavi zaštitom pomorskog eko-sistema voda između Kanade i Grenlanda, a posebno se odnosi na mere spremnosti za nepredviđene situacije zagađenja, posebno naftne eksploatacije tokom koje dolazi do oslobađanja ugljovodonika u moru, ali i od brodskih aktivnosti koje mogu uticati na morsku sredinu (uzgred, ugljovodonični molekuli u morskoj vodi su indikator prisustva fosilnih goriva ispod morskog dna – nafte, gasa i uglja).

Jedna od stvari o kojoj su Kanada i Danska takođe razgovarali bila je mogućnost uspostavljanja recipročnog aranžmana za obradu zahteva za istraživanje na ostrvu Hans i oko njega. Ovo nikada nije potpisano; međutim, Kanađanin Džon Manro (John Munro), u to vreme ministar razvoja i unutrašnjih poslova za Severne teritorije Kanade, i Danac Tom Høyem, u to vreme ministar za Grenland, složili su se da je od obostranog interesa da po svaku cenu izbegnu bilo kakve aktivnosti koje bi mogle prejudicirati ishod budućih pregovora.

Međutim, ono što se dešavalo a što je političarima bilo nepoznato, jeste da je kompanija Dome Petroleum vršila istraživanje ostrva.

Danski ministar za Grenland je 1984. pobio dansku zastavu u tle, ostavljajući malu poruku u kojoj je pisalo “Velkommen til den danske ø” (Dobrodošli na dansko ostrvo). Takođe se kaže da je uz cedulju ostavio i flašu rakije (zapravo brendija), ali izgleda da je to bio šnaps, koji je, za razliku od brendija, u duhu danske tradicije. Kanađani su uzvratili gestom: poboli su zastavu Kanade i pored nje ostavili bocu viskija Canadian Club.

Prema Svetskom atlasu, ostrvo Hans nalazi se usred 22 kilometra širokog tesnaca Nares, koji razdvaja Grenland, autonomnu teritoriju Danske, od Kanade. Shodno međunarodnom pravu, sve zemlje imaju pravo da zahtevaju teritoriju u krugu od 20km od obale.

Kao takvo, ostrvo Hans se, tehnički, nalazi i u danskim i u kanadskim vodama: Svetski atlas napominje da je Stalni sud međunarodne pravde Lige nacija 1933. godine odlučilo da je ovo ostrvo danska teritorija.

Međutim, kako se Liga nacija tokom 1930-ih neumitno raspadala, i kako su je potom zamenile Ujedinjene nacije, presuda o statusu ostrva Hans imala nije imala neku veliku pravnu težinu.

Rešavanje pitanja “malog Hansa” je potom izgubilo na zamahu, našavši se ispod radara ove dve nacije – sve to prevashodno usled zabrinutosti kanadske i danske vlade za “neke druge stvari”, zahvaćenih kovitlacom Drugog svetskog rata a potom i otpočinjanjem Hladnog rata… da bi ga se ponovo opsetili 1984. godine…

Od tada, dve zemlje su vodile prilično komičan “rat viskijem” (Whiskey War”) kao i “rat saopštenjima” za ostrvo Hans.

Iako su dve zemlje „složno nastavile da se ne slažu“ oko teritorijalnog statusa ostrva, njihove su vlade uspele da nastave „rat viskijima“, i zadrže dobar smisao za humor.

Peter Takso Jensen, danski ambasador u Sjedinjenim Državama rekao je da “kad danska vojska ode tamo, oni ostave bocu šnapsa. A kad tamo dođu [kanadske] vojne snage, ostave bocu viskija Canadian Club i znak na kojem piše: ‘Dobrodošli u Kanadu.'”

Trenutno se radi na planu za pretvaranje ostrva Hans u zajedničku teritoriju, kojom bi obostrano upravljale pogranične uprave Kanade i Danske.

Tako je sa Kanadom i Danskom, čije su boje na zastavama identične – baš kao što je identičan i njihov miroljubiv i blagonaklon pristup u rešavanju ovog besmislenog i “ničim izazvanog” problema.

Kras u moru iza kraja sveta, bez ikakve stvarne vrednosti i lepote; star poput Zemlje, i potpuno neugledan. Odvratno bezbojan i prazan, jalov i beživotan… itd.

Hans: parče ničega pod arktičkim suncem.

Slate, Business Insider, Vikipedija

Preporuka uz ovu priču: Atlas Obscura: An Explorer’s Guide to the World’s Hidden Wonders

Fintech industrija: Bezbednost kao prioritet


Kako fintech fenomen utiče na banke? Kako teče proces digitalizacije? PC Magazin je odgovore na ova pitanja potražio od Vladimira Vasića, generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije.

Vladimir Vasić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije (Bankar.rs, PC Magazin)

P: Kakva je budućnost banaka u tehnološkom smislu?

Veliki broj banaka je spreman i uveliko hvata korak s digitalnim trendovima, ali digital je pojam koji podrazumeva mnogo više od samog značenja reči. Oni koji budu shvatili da digitalizacija primenjena u tragovima i sporadično nije dovoljna i da je, zapravo, reč o neodvojivom delu biznis strategije, već su na dobrom putu. Uticaj fintech fenomena na banke višestruk je i višeslojan.

Od digitalizacije poslovnih procesa i servisa u bankama, preko ogromnih promena na tržištu koje se potpuno transformiše prema potrebama klijenata, do socijalno‑ekonomskog momenta, kada novčane i druge transakcije obavlja deo stanovništva koji do tada možda nikada nije ni kročio u banku (mlađa populacija, na primer, kojoj je mobilni telefon prvi i često jedini računar). Što se budućnosti tiče, bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili na vreme i u dovoljnoj meri. Budite UBER, a ne KODAK.

P: Da li se u Srbiji naziru globalne promene bankarstva u odnosu na Četvrtu tehnološku revoluciju? Gde je, što se tiče digitalizacije, naš bankarski sistem u odnosu na Evropu i svet?

Srbija jeste deo globalne ekonomije i samim tim je moramo posmatrati kroz prizmu tehnološke revolucije koja se trenutno dešava. Nisam sklon mišljenju da smo daleko od svetskih trendova, ali nam svakako predstoji period u kojem ćemo morati da se ubrzano prilagođavamo. Vrlo je važno da država i regulator prepoznaju mehanizme kojima ćemo brže i efikasnije uspevati da regulativni okvir približimo potrebama biznisa i tehnologije. Mislim da je Sandbox pravac u kojem treba ići.

“Bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili. Budite UBER, a ne KODAK”

P: Da li je Blokchain zapravo Bitcoin, ili nešto više?

Iako se često poistovećuje s Bitcoin kriptovalutom, zbog kojeg je nastala, ova platforma danas predstavlja pojam širih razmera. Zbog svojih specifičnih osobina koje se pre svega ogledaju u decentralizaciji podataka i njihovoj sigurnosti, u budućnosti bismo se mogli oslanjati na pouzdan sistem, a ne na treća lica ili organizacije kojima poveravamo integritet određenog sadržaja. Ovu tehnologiju su neke države, poput Malte, prepoznale i uveliko rade na njenoj primeni. Pored finansijskog sektora, tu je tržište nekretnina, registri privrednih subjekata, vođenje matičnih knjiga, medicinskih kartona, informacije o poreklu imovine…

IfsecGlobal

P: Kakva je sajberotpornost finansijskih institucija u Srbiji?

Posmatrajući svetsku sajberscenu i incidente u tom domenu, jasno je da su izazovi s kojima se banke susreću izuzetno ozbiljni i da je finansijska industrija uvek u vrhu meta napada, s obzirom na posao kojim se bavi i vrednostima koje čuva. Otpornost finansijskih organizacija u Republici Srbiji na visokom je nivou uzimajući u obzir sredstva i napore koje banke ulažu u ovu oblast. U ovim naporima, bankama je od ogromne pomoći i veliki broj revizija kojima su izložene i kojima se konstantno proveravaju bezbednosni mehanizmi i spremnost organizacija da reaguju na bezbednosne incidente. Zakonska regulativa koja se odnosi na finansijske institucije poprilično je uređena u ovoj oblasti kroz odluke NBS, Zakon o informacionoj bezbednosti i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Saradnja s relevantnim državnim organima, kao što su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, Narodna banka Srbije i Nacionalni CERT, kao i međusobna saradnja i razmena informacija, preduslov su za brzu reakciju na incidentne situacije, uspostavljanje bezbednog okruženja i preventivno delovanje na različite rizike iz domena informacione bezbednosti. Udruženje je veoma aktivno na poslovima iz ove oblasti kroz rad Odbora za bezbednost, u kojem se nalaze predstavnici banaka zaduženi za poslove informacione bezbednosti.

“Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane”

Jedan od vidova organizovanja i podizanja spremnosti bankarske industrije jeste i kontinuirana edukacija koju Udruženje banaka Srbije zajedno s bankama sprovodi. Primer je i redovno godišnje savetovanje Bankinfo, ove godine na Kopaoniku, od 9. do 11. oktobra, na kome se, između ostalog, raspravlja i o informacionoj i sajber bezbednosti u finansijskim organizacijama.

P: Koji je nivo svesti bankarskih klijenata po pitanju informacione bezbednosti?

Bankarski korisnici nalaze se u veoma izazovnom položaju zajedno sa svim učesnicima u sajberprostoru zbog brzine kojom se stvari menjaju i zbog raznovrsnosti rizika kojima su izloženi. Informisanost o bezbednosnim pitanjima nikada nije dovoljna, pa Udruženje banaka, zajedno s predstavnicima banaka iz Odbora za bezbednost, organizuje različite aktivnosti na promociji informacione bezbednosti bankarskih klijenata, ali i svih građana koji koriste digitalne tehnologije u svakodnevnom radu.

Udruženje banaka preko svog sajta informiše sve bankarske klijente o aktuelnim pretnjama i daje savete za unapređenje bezbednosti bankarskih klijenata dok banke to takođe redovno čine svojim kanalima ka klijentima. Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste i uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane.

Intel

P: Da li je bankarski sektor spreman za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?

Imajući u vidu kratak rok za primenu Zakona, dato vreme banke su maksimalno iskoristile za što bolju adaptaciju i usaglašavanje sa Zakonom. Olakšavajuća okolnost je svakako činjenica da su banke bile usklađene sa starim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, kao i da su aktivno pratile dešavanja u vezi s donošenjem i kasnije primenom evropske Direktive za zaštitu podataka o ličnosti (GDPR).

Banke su napravile značajne promene u proceduralnom i tehničkom smislu u procesu usklađivanja sa zahtevima novog zakona. Tradicionalno prepoznate kao kuće od poverenja i institucije kojima građani poveravaju svoje vrednosti, banke su u kontekstu podataka klijenata uvek u fokusu i visoko na listi prioriteta, zbog čega je i novi zakon našao svoje prirodno mesto u bankarskim sistemima. Prateći kratke rokove i podzakonsku regulativu u vezi sa Zakonom, banke su započele transformaciju svojih sistema i ona će se vremenom prilagođavati i usaglašavati sa zakonskom regulativom koja će pratiti primenu ovog zakona u budućnosti. I u ovom segmentu Udruženje je svesno važnosti pravilne informisanosti i banaka i građana. Projekat GDPR akademije, koji pripremamo u saradnji sa stručnjacima iz Srbije i EU, u završnoj je fazi i očekuje se da uskoro počne s programima edukacije usmerene ka različitim ciljnim grupama.

“Danas smo glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Udruženje je tu da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative”

P: Na koje se sve načine Udruženje banaka Srbije uključuje u proces digitalizacije bankarskog sektora?

Udruženje je uvek bilo u prvim redovima kada je u pitanju osavremenjavanje poslovanja u bankarskoj industriji. Kao što smo to nekada radili formiranjem Kreditnog biroa, sistema za Kliring čekove ili Direktnih zaduženja (Platimatik), kao i video‑identifikacije klijenata u saradnji s Narodnom bankom Srbije, tako smo danas glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Smatram da je Udruženje u idealnoj poziciji da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative. Hakatoni i Sandbox samo su neki od vidova aktivnosti koje organizujemo i podržavamo u cilju promovisanja zanimljivih tehnoloških i poslovnih rešenja.

 

Razgovor vodila: Branislava Milunov, PC Magazin
8. oktobar 2019. PC Press

Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”


Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

D & G: Ni Hao! (づ。◕‿‿◕。)づ


Iako “Dolce & Gabbana” spada među najelitnije svetske brendove, ova superkompanija se prošlog novembra srušila za tren oka zbog niza rasističkih ispada.

Digital Crew

Ako želite da shvatite uticaj Kine na komercijalnom tržištu, ne morate tražiti dalje od ne tako davnog skandala (nov 2018) kojeg je izazvao čuveni italijanski kreatorski par, Dolče i Gabana.

Ova luksuzna modna kuća se tada našla na udaru kritika, nakon objavljivanja rasno uvredljivih postova na svojim nalozima na društvenim medijima.

Modni dizajneri Stefano Gabana i Domeniko Dolče (Stefano Gabbana, Domenico Dolce) objavili su video u kojem su uputili izvinjenje, ali šteta je izgleda već bila učinjena – njihovi komentari su toliko razljutili najvažnije svetsko tržište luksuznom robom, i sada će, po svemu sudeći, za to morati da plate cenu.

Evo kako je krenulo nizbrdo.

Quartz

Kako su Dolče i Gabana razljutili jednu naciju?

Stefano i Domeniko su planirali najveću modnu reviju u svojoj 33 godine dugoj kreatorskoj karijeri.

Prema magazinu Vogue, takozvani „Veliki šou“ (The Great Show) – koji je trebalo da bude realizovan 21. novembra 2018. u Šangaju – zamišljen je kao jednočasovna revija na kojoj bi bilo prikazano preko 300 komada odeće, uz 140 izvođača – predstava je trebalo da bude upriličena za 1400 osoba iz sveta kineske elite.

Ovaj šou je trebalo da bude velika stvar, pogotovo jer kineski novac u zemlji i inostranstvu čini oko 30 odsto globalne prodaje luksuzne robe.

Prema nedavnom izveštaju konsultantske firme Bain & Company, predviđa se da će tržište luksuzne robe u kontinentalnoj Kini ove godine porasti do 22 procenta.

Ali, jedan niz nesretnih postova i komentara srušili su ovaj italijanski modni brend.

Sve je počelo 17. novembra prošle godine kada je na društvenim mrežama objavljen niz kratkih video-oglasa za ovaj događaj.

U prvom videu kineski model predstavljen je u kombinaciji crvene haljine koja pokušava – i ne uspeva – da pojede pizzu koristeći se – kineskim štapićima.

Stereotipna kineska muzika svira u pozadini dok ova žena bocka štapićima parče pizze, pre nego što narator zazvoni i pokroviteljski kaže „ne pokušavajte da koristite štapiće kao noževe“ i „samo koristite štapiće“.

Priloženi video snimci prikazuju iste modele koji pokušavaju da pojedu kanole i činiju špageta.

U videu s ovim tradicionalnim sicilijanskim slatkišem, muški narator pita manekenku, “Da li je (kanoli) prevelik za tebe?”

U jednom trenutku, činilo se da pripovedač pogrešno izgovara ime marke, što su neki protumačili kao sarkazam za način na koji Kinezi izgovaraju „Dolce & Gabbana“.

Prema pisanju časopisa Jing Daily, korisnici su se žalili jer se u reklami kineski štapići nazivaju „malim štapićima“, dok je italijanska hrana nazvana „sjajnom i ukusnom“, zbog čega je mnogo onih koji osećaju da ovaj brend iskazuje aroganciju zbog svojih kulturnih korena“.

Video-snimci su odmah inicirali hashtag #BoycottDolce, a ljudi su tražili da se njih dvojica izvine na kineskom i engleskom jeziku.

Ipak, da je luksuzna modna kuća odmah uklonila video-snimke i uputila izvinjenje, modna revija bi možda bila spašena od otkazivanja.

Ali, ono što se dogodilo dalje – pogrdni tekstovi na Instagramu, navodno poslati sa Gabaninog naloga – učinili su da stvari odu predaleko.

Podle privatne poruke postale su viralne.

Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post

U jeku kontroverze sa „video-štapićima“, razvila se privatna prepirka između Gabaninog verifikovanog naloga i korisnika Instagrama @michaelatranova.

U porukama na Instagramu, Gabana je odbio da se izvini za video-snimke i čini se da je zapao u besnu rasističku epizodu.

“Izbrisana je iz kineskih društvenih medija jer je moj ofis glup onoliko koliko je to superiornost Kineza… ja svojom voljom nikad ne bih obrisao taj post”, napisao je navodno.

 „I od sada ću u svim intervjuima koji će se emitovati globalno izjavljivati da je ova zemlja [slede ikonice sa ekskrementima]… ali ćutite u vezi jedne stvari, naime, da živimo vrlo dobro i bez vas”.

„Kineska prljava, smrdljiva mafija neznalica.“

Tranova je post postavila na Diet Prada, “anonimni” nalog na Instagramu sa skoro milion sledbenika koji uglavnom prenosi „prljav veš“ iz sveta modne industrije.

Ubrzo nakon toga, Instagram korisnik @anthxnyxo objavio je više snimaka ekrana navodnih poruka sa službenim Instagram nalogom Dolce & Gabbana.

“Oh okej, ti si ona ku_ka koja je već komentarisala na tom glupom modnom blogu”, navodno je napisao „neko iz tima“ ovog modnog brenda. „Blokirali su vas tada, a blokiraće vas i sada.“

“Ni hao, tupavci, zbogom.”

Foto: arhiva Bibermint / Ljepota

Žestoka reakcija je naglo kulminirala na kineskim društvenim medijima, a hiljade korisnika kineske mikroblogerske platforme Weibo izrazilo je svoj revolt jer su reklame ove modne kuće rasističke, kao i da omalovažavaju kinesku kulturu.

Dolče i Gabana ubrzo su javno objavili post tvrdeći da su njihov zvanični Instagram nalog i Gabanin lični nalog hakovani. “Naša pravna služba istražuje ovaj slučaj po hitnom postupku”, navedeno je u postu. „Izuzetno nam je žao zbog bilo kakve moguće neugodnosti prouzrokovane ovim neovlašćenim postovima, komentarima i direktnim porukama.“

 „Ne gajimo ništa drugo do izraza poštovanja prema Kini i njenom narodu.“

Ali, šteta je već pričinjena.

Šangajski biro za kulturna pitanja je nakon tog incidenta otkazao „Veliku predstavu“, nakon što je više od 100 kineskih modela bukiranih za ovu reviju počelo da povlači svoj angažman.

Modeli su na društvenim mrežama objavili svoje fotografije uz natpis „Bez mene“, ispisanim jarko crvenim slovima.

View this post on Instagram

As @dolcegabbana prepares to mount their next runway show in Shanghai this coming evening (7:30PM) and the rest of Instagram fawns over what’s sure to be an overly lavish “love letter” to China, we’ll be wondering if we’ll see chopsticks as hair ornaments, take-out boxes as purses, or even kimonos misappropriated as Chinese costume. Time will tell. For now, we’ll let y’all simmer on this DM between Stefano and Dieter @michaelatranova (chronology is reversed in slides). Word has it that they’re still in the process of model casting (over 200 Asian girls scheduled)…wouldn’t let them walk the show if we were their agents lol. Also, curious what the Chinese government will think of their country being called shit basically…especially considering how strict they are on who to allow to enter the country on work visas based on a thorough social media background checks. • #DGTheGreatShow #DGlovesChina #runway #fashionshow #cancelled #racism #dolceandgabbana #altamoda #rtw #dgmillennials #stefanogabbana #shanghai #chinese #china #wtf #dumb #lame #asianmodel #asian #dietprada

A post shared by Diet Prada ™ (@diet_prada) on

 

U postu na Instagramu koji direktno označava brend i Gabanu, kinesko-francuska manekenka Estelle Chen dovela je u sumnju njihovo izvinjenje.

“Ne voliš ti Kinu, već (naš) novac”, napisala je ona. „Da, Kina je bogata, ali je Kina bogata svojim vrednostima, kulturom i ljudima i neće potrošiti ni jednu paru na brend koji to ne poštuje.“

Žang Ziđi, kineska glumica koja je glumila u filmu Anga Lija, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“, izjavila je u postu na društvenim medijima da se italijanski brend “osramotio”.

“Diet Prada” je kasnije na svojoj Instagram stranici podelio sliku bekstejdža sa celom ali i iscepanom odećom ovog brenda, sa donjim vešom i kesama haotično razbacanim po podu.

Razlog za to su komentari potekli od ovog brenda.

 „Jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji“

Polemika se nije stišavala ni tri dana nakon njihovog javnog izvinjenja.

Kineske veb lokacije za e-trgovinu, uključujući Alibabu, JD.com Inc i Kaola, uklonile su njihove proizvode sa liste luksuznih brendova koje prodaju.

Analitičari kažu da bi takve kontroverze mogle uticati na prodaju jer se kupci sve pažljivije određuju prema robnim markama.

“To je sada jedno sasvim drukčije tržište – kineski kupci su pametniji i imaju daleko više izbora”, rekla je za Rojters Sindi Liju, marketinška savetnica za luksuznu robu sa sedištem u Londonu.

„Mnogi zapadni brendovi ne razumeju Kinu tako dobro kada je u pitanju njihov senzibiitet za sopstvenu kulturu. Međutim, većina brendova je prilično oprezna, i ne rade takve šaljive stvari.”

Kineski državni medijski list “Global Times” je izneo mišljenje u kojem je ovaj skandal opisan kao “jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji”.

Ovaj list napominje da Kina „predstavlja 36 odsto međunarodnog tržišta luksuznom robom i da će u naredne četiri godine postati najveće, sa više od 42 odsto udela u kupovini kvalitetne i skupe robe“ koju će Kinezi kupovati. U tekstu je objavljeno i 10 tačaka kao neka vrsta „mera predostrožnosti“ koje bi zapadnim brendovima trebalo da otklone moguće nesuglasice, kao i da im olakšaju uspostavljanje posla u ovoj zemlji.

Među njima se apeluje na kompanije da “poštuju dugu istoriju Kine i budu otvoreni u pristupu (koji je bez predrasuda prema Kinezima)”, da budu “politički korektni”, kao i “pošteni i transparentni” sa kineskim potrošačima, ali – i da nauče da s Kinezima komuniciraju na “njihovom jeziku” – što su sve načini na koje stranci neće izazvati „trenje“ sa domaćim kulturnim senziblitetom.

Nakon video-poruke s izvinjenjem, Dolče i Gabana nisu se pojavljivali na svojim kanalima na društvenim mrežama (Getty Images)

Ovo nije prvi put da je taj brend pokrenuo kontroverze. Ovaj brend je prošlog aprila objavio kampanju na Veibo-u, u kojoj se prikazuju siromašni u zapuštenim delovima Pekinga. Negativne reakcije Kine izazvane su odlukom ovog brenda da u svom videu ne prikazuju bogatije, modernizovane četvrti kineske prestonice.

Ovaj brend je 2016. takođe izazvao kontroverzu, nakon što je jedan artikl u svojoj prolećno-letnjoj kolekciji opisao kao “robovske sandale”.

Interesantan je nedostatak senzibiliteta upravo kod onih koji i sami pripadaju ranjivim grupama, pa je samim tim nejasno da upravo oni koji takvim grupama pripadaju pokazuju animozitete na nacionalnoj i rasnoj osnovi.

Slučaj sa Stefanom Dolčeom i Domenikom Gabanom podseća na dobro poznati skandal iz 2011. kojeg je britanski kreator Džon Galiano izazvao u Mareu, boemskoj i umetničkoj četvrti Pariza.

Uzgred i za kraj bi se možda dalo primetiti da, kao velike “lokal-patriote”,  D&G pomalo zaboravljaju da je gro njihovih “talijanskih” specijaliteta – kuvana testenina u svakom pojavnom obliku, kao i pizze, ali i još ponešto – upravo poreklom sa tog “prljavog, odvratnog” Dalekog istoka – iz “fornoa” Srednjeg kraljevstva.

“To vam je kao da ste tokom svih decenija pošteno zaradili jedan Maserati – a onda padnete na vanila-jelkicu, jer vam se u trenutku žurbe učinila kao ‘zgodna’ “, zgodno je neko prokomentarisao na Weibo-u.

 

news.com.au

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?


Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News

UN: Svetska ekonomska situacija i izgledi


Sledi septembarski pregled Svetske ekonomske situacije i izgleda:

 Dugotrajne trgovinske tenzije doprinose cikličnom usporavanju globalne ekonomije

Globalni ugovori o proizvodnji automobila – usred viših tarifa i političke nesigurnosti

Dalje usporavanje makroekonomskih politika kao spoljnih uslova za globalni rast

Globalni izazov: Trgovinski sukob kao pretnja globalnom rastu

Trgovinske tenzije između Kine i Sjedinjenih Država ponovo su eskalirale u avgustu, nakon najave Sjedinjenih Država da će uvesti carine na dodatnih 300 milijardi dolara kineskog uvoza. Kina je, u znak odmazde, uvela dodatne tarife na 75 milijardi dolara uvoza iz Sjedinjenih Država. Ovakav razvoj događaja pokrenuo je oštra kretanja na globalnim tržištima akcija, pad globalnih cena nafte i veći odliv kapitala iz ekonomija u razvoju. Kako trgovinski sporovi prete da postanu još rašireniji, izgledi za globalni rast sve su sumorniji (PDF).

Slika 1

Slika 1

Dugotrajno razdoblje velikih trgovinskih tenzija pogoršava svetsku ekonomiju i doprinosi kontinuiranom cikličnom usporavanju globalne ekonomske aktivnosti. U kombinaciji sa usporavanjem industrijske proizvodnje, rast svetske trgovine je tokom prošle godine naglo usporen. U većini razvijenih zemalja regiona i zemalja u razvoju, rast trgovine ne samo da je oslabio u odnosu na 2018. godinu već je opao i ispod prosečne stope rasta prisutne u periodu između 2012. i 2017.

Uporedo sa nedavnim promenama monetarne politike glavnih centralnih banaka, uporna nesigurnost u vezi sa trgovinskim akcijama podstakla je pojačanu averziju investitora prema riziku, kao i nestabilnost finansijskih tržišta. U mnogim zemljama postoje znakovi da je pogoršanje poslovnog poverenja počelo da smanjuje rast investicija.

S obzirom na neizvestan tok aktuelnih trgovinskih pregovora, sve je veći rizik da će se trgovinske tenzije u budućnosti dodatno intenzivirati. Ukoliko Sjedinjene Države prošire svoje restriktivne trgovinske mere, na primer, nametanjem opštih tarifa na uvoz automobila, pogođene zemlje će verovatno odgovoriti uzvratnim merama. Takva spirala daljeg nametanja tarifa i odmazde proširila bi se preko uključenih strana, utičući na ekonomije u razvoju na direktan i indirektan način.

Veće tarife i nedostatak dobre volje mogli bi značajno umanjiti rast domaće potražnje u glavnim ekonomijama, a to su Kin