Kineska ekonomija u 2019. godini: fokus na investicije i rast


U skladu sa fokusom Centralne komisije Komunističke partije Kine na privredna pitanja, decembarska Centralna konferencija o ekonomiji (CEWC) se u fokusirala na pet glavnih aspekata ekonomije.

Prvo, tokom CEWC je indikovano da će makro politika u 2019. godini biti relativno labava u poređenju sa prošlom godinom, te će se budući aranžmani ticati fiskalne politike u odnosu na finansijski dug i deficit. Rečeno je da je monetarna politika u prvoj polovini 2018. godine bila stabilna i neutralna, ali je, uklanjanjem neutralnosti, koristi se samo izraz “stabilan” za opisivanje monetarne politike za 2019. godinu.

Kineka centralna banka je prošle godine u četiri navrata smanjivala stopu obavezne rezerve i, osim što je uvela instrumente finansijske kontrole kredita takođe je obezbedila likvidnost tj pustila u opticaj dodatnih šest biliona juana (884,15 milijarde dolara). Makro politika će slediti isti put i ove godine, jer se očekuje da će takva politika ojačati ekonomiju u vreme kontinuiranog silaznog trenda.

Drugo, obim investicija bi u određenoj meri trebalo da odredi zamah ekonomskog rasta u 2019. Prošle godine je bilo mnogo argumenata o dinamici ekonomskog rasta ali je sada, u osnovi, postignut konsenzus po tom pitanju.

Kinesko-američke trgovinske nesuglasice uticale su na spoljnu trgovinu. Ne može se očekivati da sama potrošnja pokreće ekonomski rast, posebno zbog ekonomskog pada kao i pada rasta prihoda. Dakle, na investicionom frontu, više pažnje treba posvetiti oblastima kao što su komercijalizacija 5G tehnologije, infrastruktura interneta stvari (IoT), međugradske železnice i urbane infrastrukture.

Osim toga, problemi vezani za finansijski sistem su ometali investicije i odlagali ili zaustavljali građevinske projekte, uprkos činjenici da postoji realna potražnja. Nestabilni novčani tokovi smatraju se za najveću prepreku za izgradnju infrastrukture, posebno zato što ovaj sektor dugoročno zahteva velike količine kapitala. Mnogi investicioni projekti danas zahtevaju dugoročno ubrizgavanje sredstava, a neki od njih mogu ostvariti profit, recimo, tek nakon četiri decenije. S obzirom da je finansijski sistem uvek fokusiran na kratkoročne prinose, to možda neće moći da finansira takve projekte.

Neusklađenost između zahtevnosti situacije i trenutne zrelosti, odnosno rešavanja najbitnijih izazova je postala veliki, ako ne i glavni problem finansijskog sistema.

Zbog toga se CEWC fokusirao više na investicije, dok kineski donsioci odluka preduzimaju zajedničke napore na uspostavljanju efektivnog mehanizma za investiranje i finansiranje podrške izgradnji velikih i dugoročnih infrastrukturnih projekata.

Treće, politika razduživanja je u protekloj 2018. pretrpela velike promene. Razduživanje se u početku smatralo velikim problemom i različita ministarstva preduzimala su različite mere za njegovo rešavanje. Sada, međutim, kada se razduživanje preklapa sa nekim drugim ekonomskim problemima i kada može dovesti do finansijskih rizika, sveukupno razduživanje promenilo se u strukturalno razduživanje.

CEWC je takođe odlučio da koristi makro politiku za strukturalno razduživanje, potvrđujući da je razduživanje najbolji način za sprečavanje i rešavanje finansijskih rizika.

Četvrto, CEWC je odlučio da ove godine dodatno promoviše politiku konkurencije. Politika konkurencije, generalno, osigurava da konkurencija nije ograničena ili pak potkopana na načine koji su štetni po ekonomiju ili društvo. Ona je zasnovana na konceptu da su konkurentna tržišta vitalna za investicije, efikasnost, inovacije i rast. To znači da preduzeća u državnom vlasništvu, privatna preduzeća i strana preduzeća treba da zadobiju jednak tretman kada je reč o poslovanju, oporezivanju, dugu i administrativnim postupcima (tj papirologiji).

U stvari, fer korišćenje resursa i ravnopravna konkurencija bili su u fokusu još u novembru 2013. godine, od Trećeg plenarnog zasedanja 18. Centralnog komiteta KPK. Dodatni naglasak na politici konkurencije pokazuje da je Kina napravila veliki korak napred u reformi socijalističke tržišne ekonomije, što je takođe pogodan odgovor na one strane elemente koji zagovaraju stav kako je Kina netržišna ekonomija.

I peto, CEWC je odlučio da izgradi jedno standardizovano, transparentno, otvoreno, energično i otporno tržište kapitala, koje je u skladu sa njegovim naglaskom na investicije. Uostalom, neophodno je obezbediti dovoljno solidno i dugoročno finansiranje preduzeća, jer stabilan ekonomski rast zavisi od investicija.

 

Li Yang | China Daily | 2019-01-14 07:50

Li Kećijang: Kina u stanju da održi ekonomski rast u razumnom opsegu


Premijer Kine Li Kećijang izjavio je juče da je Kina u stanju da inovacijama i poboljšanjem makrokontrole održi ekonomski rast u razumnom opsegu, uprkos većim teškoćama sa kojima će se ekonomija suočavala u toku ove godine

Li Kećijang, koji je i član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, taj stav je izneo na simpozijumu posvećenom prikupljanju mišljenja i sugestija o nacrtu izveštaja o radu Vlade.

Na simpozijumu učestvuju lideri nekomunističkih partija, zvaničnici Svekineske federacije industrije i trgovine i nestranačke ličnosti.

Simpozijumu je prisustvovao i Han Dženg, član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta KPK-a i potpredsednik Vlade.

„Kina je već naučila kako da održava ekonomski rast u razumnom opsegu bez usvajanja snažnih stimulativnih mera koje bi imale uticaj na ekonomiju“, rekao je Li „Zahvaljujući inovacijama i poboljšanju makrokontrole, zemlja će biti u stanju da ostvari relativno visok nivo zaposlenosti, održiv rast prihoda i poboljšanje životnog okruženja“.

Kina će se više fokusirati na povećanje vitalnosti tržišnih subjekata produbljivanje reformi i otvaranja, poboljšanje poslovnog okruženja i pružanje pomoći kompanijama, posebno malim kompanijama, u značajnom smanjivanju njihovih opterećenja“.

Premijer je istakao da će Kina ubrzati i razvoj novih pokretača rasta i unaprediti tradicionalne motore rasta, povećanjem podrške rastućim kompanijama i inovacijama.

Priredio: Džao Peng

China Radio International, 18-01-2019

Evropa ima talenat: kako evropska meka diplomatija utiče na dešavanja u Silicijumskoj dolini


Na novom otvorenom skupu LinkedIn-ovog upravnog kora (outdoor patio) u Mauntin Vjuu, Kalifornija, Silicijumska dolin, a koji se nalazi na oko sat vožnje od centra San Franciska, grupa zaposlenih na Facebook-u, Google-u i skauti iz drugih orijaških tehnoloških kompanija trude se da pokupe prisutne talente: jedan muškarac svojoj publici demonstrira smislenost i profitabilnost svoje zamisli za osnivanje startup kompanije. Ubrzo nakon toga, mladić u u kožnim bavarskim pantalonicama s tregerima (lederhosen) pridružuje se gomili.

Ovaj momak tek je samo jedan od gostiju koji su prisustvovali prošlom letošnjem događaju koji je organizovala Open Austria, organizacija koja povezuje austrijske preduzetnike sa IT poslovnom zajednicom iz Silicijumske doline. Njegov ulazak u ovaj mali region zalivskog područja (Bay Area), koje je kolevka nekih od najmoćnijih startup firmi i tehnoloških kompanija na svetu, nije nikakva novina ili kuriozitet. Prema izveštaju Ekonomskog instituta Saveta za Zalivskog područja, uz Austrijance je prisutno još najmanje 35 drugih evropskih vladinih organizacija, kao i 18 evropskih poslovnih čvorišta, koji već žestoko  rade u toj oblasti Kalifornije. Većina njih se fokusirala na startup talente. Najnoviji primer ovog trenda je prva inauguracija “tehnološkog ambasadora” u Silikonskoj dolini, koju je upriličila Danska.

Nije ni čudo što evropske javne ili polu-javne organizacije puštaju korene u području zaliva san Franciska. Evropski startup pejzaž poslednjih godina beleži značajan rast – u 2016. godini 13,6 milijardi dolara je uloženo u evropski tehnološki sektor, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma – ovo ukazuje na dovoljno razloga za optimizam.

U tom smislu, ono što Open Austria radi je slično onome što i sama Silikonska dolina radi, naime, kada se uglavnom fokusira na umrežavanje. Poslovni subjekti, na primer, povezuju potencijalne investitore sa preduzetnicima i pomažu im da dobiju pristup konkurentnom američkom tehnološkom tržištu. Koliko god to zvučalo dobro, i dalje ostaje pitanje: da li smislene i dobre veze mogu biti istinski skovane preko pereca i štrudli od jabuke koje se nude na ovakvim i sličnim zabavama? Možda je to čak moguće, pogotovo ako se upari sa umrežavanjem čitavog događaja, pa ga uživo ili on-demand isprati veliki broj gledalaca.

„Želimo da budemo deo međunarodnog ekosistema“, kaže Martin Rauchbauer, ko-direktor Open Austria, dok u pozadini svira jazz bend predvođen austrijskim muzičarem. Njihovo prisustvo u Dolini smatra se “digitalnom diplomatijom”, što znači da je njihov cilj da utiču na dobro raspoloženje i „zagrevanje atmosfere“ tokom potencijalnih pregovora. Najbolji scenario bi bio profit koji će kroz ove pregovore isposlovati država Austrija ili neki talent poreklom iz te zemlje, dakle isplativost investicije, ali to nije njihov glavni cilj. Za većinu evropskih organizacija nije reč samo o postizanju određenih ciljeva – privlačenju kapitala ili stvaranju radnih mesta – oni nastupaju tek nakon uspešnih priča, kao što se dogodilo u Estoniji sa Skajpom. “Mi u Austriji nemamo “jednoroge”tj startape čije su vrednosti barem milijardu dolara, tako da ovo (delovanje u Silicijumskoj dolini) pomaže brendiranju naših (startup) firmi”, tvrdi Rauchbauer, pozivajući se na startup firme vredne prek  milijardu dolara.

Uprkos nedavnim poboljšanjima u evropskom startup okruženju, tehnološke kompanije na Starom kontinentu se i dalje suočavaju sa velikim izazovima. Iako postoji organizovana i institucionalna podrška za njihov razvoj u ranoj fazi, pristup kasnijem finansiranju je još uvek ograničen u odnosu na situaciju s finansiranjem kasnijih faza u Sjedinjenim Državama. Kada pokrenete biznis u SAD-u, postoji direktan pristup tržištu od 320 miliona ljudi, dok u Evropskoj uniji ta brojka postaje pristupačna samo nakon savladavanja ne samo fizičkih granica, već i 28 različitih kultura, jezika i regulatornih režima.

Ove raznovrsne barijere “sprečavaju sposobnost startup kompanija za rast na panevropskom nivou”, navodi se u izveštaju Veća Zalivske oblasti (Bay Area Council). I dok Evropska strategija za digitalno jedinstveno tržište ima za cilj da kombinuje digitalna tržišta Evrope, mnogi od predloženih alata i dalje su blokirani u unutrašnjim pregovorima sa Evropskom unijom. Rezultat, ukazuje se u ovom izveštaju, je da mnoge evropske startup firme često dolaze na područje Zaliva uz podršku javnih i privatnih kompanija, organizacija i institucija. Upravo je to slučaj sa čovekom koji je malopre stajao na podijumu dok je kalifonijskim investitorima predstavljao svoju ideju za perspektivnu startup firmu, Janu Jedlinskom, izvršnom direktoru Gustav-a, pretraživačkoj platformi koja pronalazi kandidate za objavljene tj listirane poslove. Njegova kompanija je prvobitno dobila javni grant od Austrije, ali je odlučila da „zaroni“ u poslovni ekosiste, Silicijumske doline uz podršku velikog američkog akceleratora Y Combinator (jedan od inicijalnih investitora Airbnb-a ali i Dropbox-a).

Drugi to rade samostalno, koristeći samo pomoć od sopstvene mreže kontakata. Italijanka Marija Skarcelja Torpe (Maria Scarzella Thorpe) i njen poslovni partner, Gijom De Dorlodo (Guillaume De Dorlodot) iz Belgije su 2016. pokrenuli NomadPass, koji pomaže digitalnim nomadima da pronađu svoje mesto na kojem će raditi tj zaposliti se. “Voleli bismo da imamo podršku Evropske unije, ali nismo znali odakle da počnemo”, kaže De Dorlodo. Prema iskustvu Scarzelje Torpe, stvari su još uvek previše birokratske kada se radi u Evropi, barem je tako u njenoj rodnoj Italiji.

Kompanije se stoga odlučuju za Silikonsku dolinu s jedne strane i Evropu s druge strane. Gustav, kompanija koja je imala svoj javni nastup na događaju Open Austria u Silicijumskoj dolini nedavno je prodala većinu svojih deonica, što je rezultiralo gubitkom akcijama prethodno uspostavljenog evropskog vlasništva. Ovo baš i nije idealna situacija, kaže Eric Thelen, direktor EIT Digital-a, panevropske organizacije koju je inicijalno finansirala Evropska komisija, koja je pre dve godine u Dolini otvorila svoj hub tj čvorište. Ovaj centar pomaže evropskim preduzetnicima pružanjem edukacije, poslovnih veza i kao i pomoći pri uspostavljanja biznisa. Gubljenje evropskog vlasništva nije ono što bi oni želeli, kaže on: kada kompanija postane američka, takva situacija neće biti od koristi evropskoj ekonomiji. Oni bi, umesto toga, više voleli da se usredsrede na pristup američkom tržištu, “jer kada evropski pokretač prodaje svoje usluge u Sjedinjenim Državama, onda se rqadi o američkom novcu koji ide u Evropu”, kaže on. Pratiti tokove novca (iz SAD ka EU) je ono što je Evropi, zapravo, najvažnije.

EuropaAndMe.eu

Las Vegas: softveraši vs. auto-industrija  


Softverski giganti poput Gugla žele da razbiju nemačku dominaciju u globalnoj automobilskoj industriji. Međutim, očigledno je da Dajmler, BMW i Audi odlučno uzvraćaju udarac.

Za to je trebalo vremena, ali su se ove tri nemačke kompanije za proizvodnju luksuznih automobila trgle iz sna i sada spremno odgovaraju na izazove sa kojima se suočavaju pri susretu s američkim internet-gigantima.

Oni su poslušali upozorenja da je infotainment nova tržišna arena, pa su odgovorili novim sistemima koji nude širok spektar usluga – iako se ne upuštaju u brzu i „opuštenu“ igru s podacima vozača njihovih modela.

Jagma za osvajanjem čelne pozicije u mobilnoj auto-elektronici bila je ove godine tako očigledna na još jednom sajmu Consumer Electronics Show, čuvenom CES-u u Las Vegasu, gde su se Nemci prošle sedmice utrkivali sa Guglom i njemu sličnim kompanijama i njihovim modelima. Nema nikakve sumnje da svako pokušava da „uhvati kopču“ oko svih najbitnijih razvojnih stvari, pa je CES ujedno i najveće borilište za buduće kupce; stoga proizvođači, svesni uloga i značaja ovog sajma, početkom svake godine na tom istom mestu vode među sobom ogorčenu borbu.

 „Google, Apple, kao i ostali, već imaju postojeće ekosisteme koji se samo moraju proširiti i na automobile“, izjavio je Štefan Bracel (Stefan Bratzel), šef Centra za automobilski menadžment.

Praviti softver, a ne automobile

Foto: Audi MediaCenter

Foto: Audi MediaCenter

Kao što je i očekivano, Google je imao najekskluzivniju lokaciju u blizini glavnog ulaza, gde je priredio audio-vizuelni šou u kojem je prikazao svoju viziju budućnosti vožnje: pametnu, interaktivnu i, naravno, pokretanu Guglovim softverom. Njegova usluga u odeljku satelitskih Mapa, koja je dostupna korisnicima kroz Guglov Android operativni sistem, kao i preko Eplovog iOS-a, nudi glasovnu navigaciju. Tokom putovanja, Google nudi mogućnost obaveštavanja rođaka ili prijatelja o predviđenom vremenu dolaska, kao i razmenu poruka koje se tiču samog putovanja.

Ovo je još uvek poprilično nepoznata teritorija za proizvođače automobila, koji su bili primorani da se odvoje od svog tradicionalnog fokusa na luksuzni dizajn, 12-cilindarske motore i performanse postizanja visokih brzina.

Pre nekoliko godina bilo bi nezamislivo da bi razvojni tim Audija posvetio vreme osmišljavanju kompjuterske igre, kako bi se putnici zabavljali njom koristeći naočari za virtuelnu stvarnost. Samo, kako su se brzo vremena promenila.

Na CES-u, pokazao je proizvod svoje saradnje sa Diznijem: VR okruženje sa asteroidima i neprijateljskim svemirskim brodovim o likovima iz stripova kao što je Iron Man, u kojem je kretanje automobila u realnom vremenu ugrađeno u samu igricu. Ako automobil ubrza, i igra postaje brža. Ako vozilo skreće ulevo ili udesno, sledi akcija koja trenutno prati smer vožnje i pejzaž.

Moje repersko ime je MBUX

To je još uvek prototip, ali bi u naredne tri godine mogao ući u serijsku proizvodnju.

Dajmlerov Mercedes-Benc predstavio je svoj unapređeni MBUX multimedijalni sistem, upravljan glasovnim komandama i pokretima ruku u vazduhu (nalik onima u filmu „Minority Report“). Kompanija je pre tri godine otpočela redizajniranje celokupne softverske arhitekture, i sada nudi bežične cloud nadogradnje tj „apdejte“.

“Mi smo, takođe, neka vrsta softverske kompanije”, rekao je šef istraživanja Ola Källenius. Ovaj švedski izvršni direktor, koji u maju treba da nasledi Ditera Zečea (Dieter Zetsche), naglasio je da je MBUX otvoren sistem. “Ne možete na svakom polju invencija ponovo i svuda izmišljati točak, pogotovo tamo gde već postoje prokleto dobri točkovi”, rekao je on. Tako, recimo, MBUX ima integrisane servise kao što su Yelp, Tripadvisor, WeChat, Amazon, Alibaba i Spotify.

Po ceni od €2.500  (2.880 USD), MBUX ne spada u jeftine proizvode. Međutim, i pored svega, 65 od 100 kupaca vozila A-klase, dakle dve trećine njih odlučilo se za MBUX. To je rast od 10 procenata u odnosu na Dajmlerov prethodni infotainment sistem.

Njegovov arhi-neprijatelj, BMW, planira da ga najkasnije do marta dostigne Dajmler. Lični asistent će biti aktiviran glasovnom komandom “Hej BMW”.

 „Automobilska industrija je pre nekoliko godina morala da se trgne iz sna, kako bi sprečila da prpusti prebacivanje na digitalne usluge“, rekao je Gabrijel Zajbert (Gabriel Seiberth), auto-ekspert za konsultantske usluge pri firmi Accenture. „Proizvođači vozila danas u sve većem broju prerastaju u tehnološke kompanije. Brojni rivali koji imaju bučni marketing će u narednim godina biti zbrisani .

Vaši podaci su kod nas bezbedni

Dario Gill, glavni operativni direktor istraživačkog odeljenja u IBM-u ima za proizvođače par sjajnih, besplatnih saveta. “Podaci predstavljaju novu intelektualnu svojinu savremenog doba”, rekao je on, dodajući kako bi firme trebalo da ih pažljivo i predano čuvaju.

Nemci rade upravo to. “Kupac BMW-a zahteva da zaštitimo njegove tj. njene podatke”, rekao je Holger Hamf (Holger Hampf), potpredsednik firme Designworks (što je, zapravo, interni razvojno tehnološki centar BMW-a).

Niko od njih ne vidi da bi Guglovi podaci mogli biti  realan partner u opštpj trci za pridobijanje klijenata. Kada je reč o Majkrosoftu, s ovom kompanijom je druga priča. “Oni se ne guraju u prve linije fronta”, kaže Hampf. “Dok je Microsoft nama prepustio interakciju s klijentima.”

Proizvođači su se, takođe, povezali i s Amazonom. Maloprodajni gigant  i njegov glasovni servis Alexa’s voice već je ugrađen u nekoliko BMW i Folksvagenovih modela. “Alexa Auto” je predstavljen septembra 2018. godine, i pomoću njega se navigira i skladište sve rute vozača, prebacujući prednja svetla kada se automobil približi garaži ili reprodukujući audio-knjige.

Sajbert je rekao da IT giganti ne predstavljaju veliku pretnju proizvođačima automobila, kao što bi se isprva moglo pomisliti.

„Velike tehnološke kompanije takođe imaju svoje slabosti. Osim kompanije Apple, nijedna kompanija iz Silikonske doline nije uspela da stekne adekvatno uporište u hardverskom poslovanju ”, rekao je on.

 

Handelsblatt

Pozitivni znaci za Kinu u 2019. godini


Iako je Kina u prošloj godini pretrpela izvesno usporavanje, početak ove nove 2019. godine pokazuje pozitivne znakove, kako na globalnom tako i na domaćem nivou, rekao je Šen Đjanguang (Shen Jianguang), glavni ekonomista u JD Finance, u Pekingu, u utorak (8. januar).

Trgovinske tenzije između dve najveće privrede sveta su prošle godine izazvale neizvesnost kod obe supersile – kako u Kini tako i Sjedinjenim Državama. Vodeći kineski i američki lideri dogovorili su se u decembru da nastave pregovore, kao i da prestanu s međusobnim nametanjem novih tarifa, kao i da ustale redovnu razmenu iskustava i radnih poseta – kad god se ukaže potreba za to.

“Ponovni početak tj „restart“  trgovinskih pregovora između Kine i SAD ublažio je rizike intenziviranja trgovinskih trzavica, izbegavajući direktnu konfrontaciju i eskalaciju između dveju zemalja”, rekao je Šen pri svojoj objavi izveštaja “Šanse i rizici kineske ekonomije” u 2019“.

“U domaćem sektoru, kineska vlada je povećala kontraciklično prilagođavanje kroz makro-politiku, na Centralnoj godišnjoj ekonomskoj konferenciji o pitanjima rada (Central Economic Work Conference) u organizaciji KPK su, takođe, objavljeni pozitivni reformski signali za 2019. godinu. Ukoliko bude moguće sprovesti ih, to će pomoći stabilizaciji tržišnih očekivanja”, rekao je Šen.

Pored ovih pozitivnih faktora, a u cilju održavanja nivoa zaposlenosti i stabilnosti investiranja u finansijski, spoljnotrgovinski, inostrani i domaći sektor, od kineske vlade se očekuje da ispolji i osvedoči značajnije reformske politike, uz prilagođavanje makroekonomskoj politici, izjavio je on.

“Ukoliko bude ostvaren veći napredak u reformi ekonomskog sistema, reformi zemljišnog fiskalnog i poreskog sistema, ukoliko dođe do (finansijskog) otvaranja ka svetu i nastavka s praksom dugoročnog razvoja i istraživanja najboljeg sistema za funkcionisanje domaće ekonomije, Kina može odskočiti protivno svim očekivanjima i stabilizovati svoju privredu”, rekao je on.

Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država, koji su održani na nivou potpredsednika, završen je u Pekingu u sredu (9jan).

Obe zemlje imale su “opsežnu, dubinsku i detaljnu komunikaciju” u vezi trgovinskih i strukturnih pitanja i dogovorile su se da održavaju bliske kontakte nakon ovog sastanka, navodi se u saopštenju koje je objavilo kinesko ministarstvo trgovine.

Kineski premijer: pozdravljamo strane investitore i našu saradnju s njima

Kina će i dalje biti dugoročno popularna destinacija za inostrane investicije, dok će inostrane kompanije u Kini biti i nadalje dobrodošle, uz podsticanje i proširivanje saradnje i ulaganja, izjavio je Li Kećjang sredu 9. januara.

Kineski premijer je to izjavio tokom sastanka s Elonom Maskom, izvršnim direktorom američke kompanije Tesla Inc, na susretu globalnih lidera u Žongnanhaju u Pekingu.

Na otvaranju nove fabrike „Tesla“ u ponedeljak 7. januara, premijer je čestitao Masku na „probijanju leda“ jer se Mask odlučio da svoj novi pogon smesti u šangajsku  industrijsku zonu. Ovo će biti prvi potpuno inostrani pogon za proizvodnju novih vozila na električni pogon, čija je realizacija omogućena nakon što je Kina uklonila svoj limit na učešće u deonicama u stranom vlasništvu. Li je rekao da se očekuje da ova američka kompanija i dalje aktivno učestvuje i doprinosi kineskim reformama i otvaranju, i doprineti stabilnom razvoju kinesko-američkih odnosa.

Mask je rekao da je impresioniran brzim razvojem Kine i efikasnošću u završavanju svih procedura za otvaranje fabrike automobila u Šangaju. On je rekao da će fabrika Tesla biti jedna od najnaprednijih u svetu i da će proizvodi iz ovog pogona biti prilagođeni kineskom tržištu, kako bi obe strane bile „win-win“ tj u dobitku.

Fabrika Tesla bila je jedna od sedam stranih projekata započetih u proteklih nekoliko meseci, izjavio je Ning Điže (Ning Jizhe), zamenik šefa Nacionalne komisije za razvoj i reforme. Uz Elonovu fabriku, ostali projekti uključuju novu fabriku nemačkog auto-proizvođača BMW u Šenjangu, glavnom gradu provincije Lijaoning, i dva petrohemijska postrojenja u provinciji Guangdong, jednu u vlasništvu nemačke kompanije BASF SE, a drugu u posedu američkog Exxon-Mobila.

Ning je izjavio da će druga serija velikih projekata, koja će se fokusirati na iskorišćavanje novih izvora energije biti promovisana u prvom kvartalu ove godine, pri čemu će svaki prokat koštati od milijardu do nekoliko desetina milijardi američkih dolara.

Što se tiče narednih koraka u budućnosti, Ning je rekao da će se biti primenjena i nedavno ažurirana, negativna  lista stranih investicija za 2018. godinu, kao i pilot zone slobodne trgovine, dok će ostale prepreke za strane investitore biti eliminisane. Negativna lista prikazuje područja u kojima je investiranje zabranjeno; pretpostavka je da su sva ostala područja koja nisu na ovoj listi otvorena za inostrani biznis.

China also is accelerating revisions on the catalog for guidance on industries for foreign investment and a catalog of industries advantageous for foreign investment in central and western China. Both will further encourage foreign investment, he said.

Kina takođe ubrzava reviziju svog kataloga industrijskih smernica i uputstava za strane investitore, kao i katalog onih privrednih grana koje su povoljne za strana ulaganja u centralnoj i zapadnoj Kini. Oba kataloga će i dalje podsticati strane investicije, rekao je Ning.

 

China Daily

Nemačka vraća opljačkana umetnička dela


U umetničkoj kolekciji nemačke vlade se, kako se smatra, nalazi još oko 2.500 dela koja su nacisti oteli njihovim vlasnicima – najčešće Jevrejima. To je preneo tabloid „Bild“ pozivajući se na Ministarstvo finansija.

Veliki deo umetničkih dela koja su opljačkali nacisti nalazi se u muzejima, a ponešto i u zgradama federalnih vlasti ili umetničkom depou u Berlinu, piše tabloid „Bild“ pozivajući se na informaciju Ministarstva finansija.

Nemačka se 1998. tzv. „Vašingtonskom izjavom“ obavezala da će naći vlasnike opljačkanih dela i da će ih vratiti naslednicima. U 20 godina, to je uspelo samo u slučaju 54 slika i umetničkih predmeta. Trenutno su, prema „Bildu“, u toku pregovori o vraćanju još dvanaest umetničkih objekata opljačkanih u Drugom svetskom ratu.

Umetnička dela biće vraćena

U posedu vlade se nalazi oko 48.000 dela: pored slika i skulptura, tu su i instrumenti, nameštaj, porcelan, stare knjige, kovanice i poštanske marke. Više od 10.000 tih umetničkih dela potiče iz vremena nemačkog Rajha, a oko 6.000 njih je bilo u posedu DDR. Najviše umetničkih dela je u vlasništvu ministarstava finansija i spoljnih poslova. List piše da 588 dela, među kojima su slike Maksa Libermana, Marka Šagala, Emila Noldea i Pabla Pikasa, pripada kancelarskom uredu.

„U principu, umetnička dela koja su opljačkali nacisti bi u svakom slučaju trebalo da budu vraćena“, naglasilo je državno Ministarstvo kulture. Dodavši da to važi posebno za „institucije federacije“, jer ministarstva predstavljaju „posebne uzore“.

Državna ministarka za kulturu Monika Griters je pre nekoliko dana vratila još jednu sliku iz zbirke Kornelijusa Gurlita porodičnim naslednicima bivšeg jevrejskog vlasnika (naslovna fotografija). Ona je u Berlinu predala sliku francuskog slikara Tomasa Kutira „Portret mlade žene koja sedi“ porodici političara i antinaciste Žorža Mandela – kako je to saopštila nemačka vlada. Slika je još 2017. identifikovana kao Mandelovo vlasništvo na osnovu mikroskopski male rupe na platnu koja je popravljena.

Imovina Jevreja sa teritorije Srbije

Kornelijus Gurlit je veliku zbirku slika godinama krio u svom stanu u Minhenu i kući u Salcburgu. Njegov otac Hildebrand Gurlit je u vreme nacionalsocijalističkog režima u Nemačkoj, bio jedan od četiri poznata trgovca umetničkim predmetima koji su u čitavoj Evropi i okupiranim područjima kupovali, ali i vršili plenidbe umetnička dela za planirani „Firerov muzej“ u Lincu, u Austriji.

Nacisti su između 1933. i 1945. oteli umetnička blaga mnogobrojnim, uglavnom jevrejskim vlasnicima. Procenjuje se da ima oko 600.000 takvih objekata. Mnogi se još uvek nalaze u muzejima i privatnim zbirkama.

Među opljačkanim delima su i umetnički predmeti čiji vlasnici su bili Jevreji sa teritorije Srbije. Do proleća 1942. je ubijeno više od 80 odsto takvih Jevreja (njih oko 13.000). Sva njihova imovina – pokretna i nepokretna – bila im je oduzeta.

 

Dojče vele

Ako ste tako pametni zašto niste bogati? Jer nemate – sreće


Ispada da su za uspeh važni samo – dobra šansa i sreća.

Najuspješniji ljudi nisu najtalentovaniji već su samo imali najviše sreće, potvrđuje novi kompjuterski model stvaranja bogatstva. Uzimajući to u obzir može se maksimizovati povraćaj tj profit na mnoge vrste investicija.

Raspodela bogatstva sledi dobro poznati obrazac koji se ponekad naziva „pravilo 80:20“: 80 odsto bogatstva je u vlasništvu 20 odsto ljudi. Uistinu, izveštaj od prošle godine zaključio je da je samo osam muškaraca imalo ukupno bogatstvo ekvivalentno bogatstvu onih najsiromašnijih 3,8 milijardi ljudi na planeti.

Čini se da se to dešava u svim društvima na svim nivoima. To je dobro proučen obrazac koji se naziva „zakon o moći“ (power law), koji se pojavljuje u širokom spektru društvenih fenomena. Ali, raspodela bogatstva je među najkontroverznijima zbog pitanja koje postavlja o pravednosti i zaslugama. Zašto bi tako malo ljudi imalo toliko bogatstva?

Konvencionalni odgovor je da živimo u meritokratiji u kojoj su ljudi nagrađeni za svoj talent, inteligenciju, trud i tako dalje. Tokom vremena, kako mnogi ljudi misle, ova „nagrada za telentovanost“ se pretvara u raspodelu bogatstva koju posmatramo, iako jedna zdrava doza sreće može igrati značajnu ulogu.

Ali, postoji problem sa ovom idejom: dok raspodela bogatstva sledi zakon o moći, raspodela ljudskih veština i znanja uglavnom sledi normalnu distribuciju koja je simetrično raspoređena oko prosečne vrednosti. Na primer, inteligencija, merena IQ testovima, sledi ovaj obrazac. Prosečan IQ je 100, ali niko nema IQ od 1.000 ili 10.000.

Isto važi i za trud, meren radnim satima. Neki ljudi rade više sati od proseka, a neki rade manje, ali niko ne radi milijardu puta više sati više od bilo kog drugog.

Pa ipak, kada je reč o nagradama za ovaj posao, neki ljudi imaju milijarde puta više bogatstva od drugih. Štaviše, prema ostalim merilima brojnih studija, pokazuje se da najbogatiji ljudi uopšte nisu najtalentovaniji.

Koji faktori, dakle, određuju kako pojedinci postaju bogati? Može li biti da taj sticaj srećnih okolnosti, ukazana šansa koja je neočekivano iskrsla, igra veću ulogu nego što je iko očekivao? I kako se ovi faktori, šta god oni bili, mogu iskoristiti da bi svet učinili boljim i pravednijim mestom?

Danas dobijamo odgovor zahvaljujući radu Alesandra Plukina i nekoliko njegovih kolega (Alessandro Pluchino) sa italijanskog Univerziteta u Kataniji. Ovi momci su napravili kompjuterski model ljudskog talenta i način na koji ga ljudi koriste da iskoriste svoje mogućnosti koje im se ukazuju u životu. Ovaj model omogućava timu da prouči ulogu šanse u ovom procesu.

Rezultati Plukina i njegovog tima su nešto što nam otvara oči. Njihove simulacije precizno reprodukuju distribuciju bogatstva u stvarnom svetu. Ali najbogatiji pojedinci nisu i najtalentovaniji (premda moraju da poseduju i određeni nivo talenta). Oni su najsrećniji. I to ima značajne implikacije na način na koji društva mogu optimizovati profite koje dobijaju iz uloženog u sve oblasti – od biznisa do nauke.

Model Plukina i njegovog tima je jednostavan. U jegovoj formuli za izračunavane, postoji „N“ ljudi, svaki sa određenim nivoom talenta (veština, inteligencija, sposobnost i tako dalje). Taj talenat se uobičajeno raspodeljuje oko nekog prosečnog nivoa, uz neku standardnu devijaciju. Tako su neki ljudi talentovaniji od proseka, a neki manje, ali niko nije toliko talentovaniji od bilo koga drugog da bi važio za „čudo neviđeno i neshvaćeno“.

To je ista ona vrsta distribucije koja se uočava kod raznovrsnih ljudskih veština, ili čak karakteristika kao što su visina ili težina. Neki ljudi su viši ili manji od proseka, ali niko nije veličine mrava ili oblakodera. I zaista, svi smo više slični i ne razlikujemo se toliko.

Računarski model prikazuje svakog pojedinca kroz radni vek od 40 godina. Za to vreme, pojedinci doživljavaju srećne događaje, koje mogu iskoristiti kako bi povećali svoje bogatstvo ukoliko su dovoljno talentovani.

Međutim, oni takođe doživljavaju i nesretne događaje koji smanjuju njihovo bogatstvo. Ovi događaji se dešavaju – slučajno.

Na kraju radnog veka dugog 40 godina, Plukino i njegov tim rangiraju pojedince po bogatstvu i proučavaju karakteristike najuspešnijih. Oni takođe izračunavaju raspodelu bogatstva. Zatim više puta ponavljaju simulaciju kako bi proverili punovažnost i opravdanost simuliranih ishoda.

Kada tim rangira pojedince po bogatstvu, distribucija je upravo onakva kakva je viđena u stvarnim društvima. “Poštuje se pravilo” 80 – 20 “, jer 80 odsto stanovništva poseduje samo 20 odsto ukupnog kapitala, dok preostalih 20 odsto poseduje 80 odsto (od ukupnog) kapitala”, navode u svom izveštaju Pluchino i saradnici.

Ovo ne mora biti iznenađujuće, ili nepošteno, ukoliko se najbogatijih 20% iskažu kao najtalentovaniji. Ali – to se ne dešava. Najbogatiji pojedinci obično nisu najtalentovaniji, čak ni blizu toga da to budu. „Maksimalni uspeh se nikada ne poklapa sa maksimalnim talentom i obrnuto“, kažu istraživači.

Dakle, ako ne talenat, koji drugi faktor uzrokuje ovu iskrivljenu distribuciju bogatstva? “Naša simulacija jasno pokazuje da je takav faktor samo – čista sreća”, kažu Pluchino i njegov tim.

Tim to pokazuje rangiranjem pojedinaca prema broju sretnih i nesretnih događaja koje su doživeli tokom 40 godina svojih karijera. “Očigledno je da su najuspešniji pojedinci i najsretniji”, kaže naučni tim iz Katanije. “A manje uspešni pojedinci su oni koji su imali najmanje sreće.”

Ovo ima značajne implikacije po društvo. Koja je najefikasnija strategija za iskorišćavanje uloge sreće u poslovnom uspehu pojedinca?

Plukino i saradnici zajedno proučavaju dobru sreću i „taličnost“ sa stanovišta finansiranja naučnoistraživačkih projekata, što je očigledno nešto što je blisko njihovom srcu. Agencije za finansiranje širom sveta su zainteresovane da maksimiziraju svoj povraćaj uloženog u svet nauke. I zaista, Evropski istraživački savet je nedavno uložio 1,7 miliona dolara u program za proučavanje slučajnosti – uloge sreće u naučnim otkrićima – i kako se ovaj srećni sticaj okolnosti može iskoristiti u cilju poboljšanje rezultata finansiranja.

Ispostavilo se da su Plukino i tim bili dobro pripremljeni da odgovore na ovo pitanje. Oni svoj model koriste kako bi istražili različite modele finansiranja, te kako bi osvetlili šta je to što proizvodi najbolji povraćaj uloženog kapitala… kada se uzme u obzir i – sreća.

Tim je proučio tri modela, u kojima je finansiranje istraživanja podjednako raspoređeno na sve naučnike; kapital distribuiran nasumično u podskupinu naučnika; ili ga dati preferencijalno onima koji su bili najuspešniji u prošlosti i imaju iza sebe najbolje rezultate minulog rada. Koja od ovih strategija je najbolja?

Strategija koja donosi najbolje rezultate, kako se ispostavilo na osnovu sačinjenih modela simulacija, u tome da se sredstva za projekte podjednako raspodele među svim istraživačima. Druge i treće najbolje strategije uključuju nasumičnu distribuciju na 10 do 20 odsto onih najboljih naučnika.

U ovim slučajevima, istraživači mogu najbolje iskoristiti slučajna otkrića koja prave s vremena na vreme. Gledajući unazad, očigledno je da je činjenica da je naučnik u prošlosti napravio važno otkriće na osnovu puke slučajnosti ne znači da će on ili ona imati veće šanse da ga napravi i u budućnosti.

Sličan pristup bi se mogao primeniti i na ulaganja u druge vrste preduzetništva, kao što su mala ili velika preduzeća, tehnološki startapi, obrazovanje kojim se ojačavaju i ispoljavaju talenti ili, čak namerno stvaranje situacija u kojima će se indukovati „slučajne sretne okolnosti“.

Veoma je očigledno da je potrebno uložiti više napora kako bi još više sposobnih i talentovanih dobilo priliku da im se „posreći“, pa da i njihove ideje i invencije uspešno zažive.

Formula je, dakle u ovome: pružiti svakome jednake šanse u procesu finansiranja – bilo da se ulaže u nauku, biznis, start-up ili već postojeće firmefirme

Ref: arxiv.org/abs/1802.07068: Talent vs. Luck: The Role of Randomness in Success and Failure

 

MIT Technology Review

Evropska valuta 20 godina kasnije – nedovršeni posao


Fajnenšel tajms piše da je evropska valuta, evro, u proteklih 20 godina bila uspešna, iako su je kočile strukturne mane i sporost finansijskih reformi.

Jedanaest evropskih zemalja je 1. januara 1999, istovrsno podesilo svoje devizne kurseve, stvorivši  na taj način jednu novu valutu: evro. Tri godine kasnije, kovanice i novčanice evra puštene su u opticaj. U narednih nekoliko godina valuti je pristupilo još osam zemalja, dok im se još sedam pridružilo onda kada su ispunile sve kriterijume za održavanje.

Nakon 20 godina, evro je bio uspešan projekat meren njegovim usvajanjem i podrškom od strane zemalja Evropske unije. Tri četvrtine ljudi u evrozoni danas su za evro, što je statistički najviša stopa od 2004. godine: ovo je očigledno podacima potkrepljen utisak koji, razvejava rastući sentiment protiv evra koji je prisutan u mnogim zemljama.

Rast podrške evru:

Pa ipak, i pored svega, sa evrom nije baš sve kako treba – što priznaju čak i njegovi najracionalniji zagovornici. Kriza EU valute u protekloj deceniji otkrila je nedostatke u njenoj arhitekturi, koju zemlje članice pokušavaju da reše. Reforma je spora – a jaz između bogatih i siromašnih država članica i dalje je velik.

GLOBALNA VALUTA

Evro je postao druga najvažnija valuta u svetu. Na njega otpada 36 odsto globalnih plaćanja i 20 odsto deviznih rezervi svih centralnih banaka, odmah iza dolara.

Evro koristi 340 miliona ljudi u 19 zemalja. Još 175 miliona ljudi izvan evrozone ga koristi ili ga vezuje za svoju valutu.

Oko 38% stanovništva evrozone nije znalo ni za jednu drugu valutu u svom životu. Proces „mentalne konverzije“ iz nekad nacionalne u današnju evro-valutu već je odavno stvar prošlosti.

U svim zemljama evrozone većina je za evro:

OBEĆAVAJUĆA PRVA  DECENIJA

U skladu sa očekivanjima, stvaranje evra povećalo je tokove kapitala unutar evrozone. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja, prekogranična potraživanja banaka u evrozoni porasla su sa manje od jednog biliona evra u 1998. godini na blizu 10 biliona u 2008. godini.

Detaljni podaci ECB-a pokazuju da je kreditiranje banaka drugim bankama u evrozoni poraslo na oko jednu četvrtinu svih bankovnih kredita u 2008. godini. Bankarsko kreditiranje preduzeća u ostalimim zemljama evrozone je u martu 2009.  poraslo do vrha svoje amplitude od 5,3 odsto svih bankarskih kredita preduzetnicima u EU.

U periodu od 1999. do 2008. godine, trgovina u evrozoni se više nego udvostručila, ali je i dalje uglavnom stabilna kao udeo u ukupnoj trgovini, uglavnom zbog rastućih trgovinskih tokova sa Azijom.

KRIZA KAO IZAZOV ZA OPSTANAK

Kada je došlo do krize u evrozoni, tokovi kapitala su se preokrenuli, dok je na tržištima rasla zabrinutost oko toga da li će se evrozona početi početi da se raspada. “Mnogi investitori su došli do zaključka da bi jedini izlaz za zemlje pogođene krizom bio da izađu iz nje”, rekao je u maju 2018. predsednik Evropske centralne banke (ECB), Mario Draghi. “Strahujući od redenominacije u valutama niže vrednosti, investitori su nastojali da rasprodaju imovinu na svojim domicilnim EU tržištima”.

Ali države članice evrozone preduzele su set raznovrsnih mera kako bi ostale zajedno. U 2010. godini je stvoren Evropski fond za finansijsku stabilnost, i to kao privremeno sredstvo za pružanje finansijske pomoći Irskoj, Portugalu i Grčkoj, brinući se za ukupne kreditne obaveze od 175 milijardi evra. Kasnije je stvoren stalni krovni fond za spasavanje, sa maksimalnim kreditnim kapacitetom od 500 milijardi evra, fond čiji je naziv Evropski mehanizmom za stabilnost (European Stability Mechanism).

EVRO DANAS: VELIKI JAZ IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH

Oporavak je doneo konvergenciju tj ujednačavanje stopama inflacije i kamatnim stopama – mada je to bilo manje u opštem ekonomskom i socijalnom smislu, posebno među starim evro-članicama.

Daniel Gros, direktor evropskog političkog istraživačkog centra CEPS je u svom nedavnom radu pokazao da su nove članice evrozone iz centralne i istočne Evrope uspele da „uhvate stalnu kopču“ u smislu prihoda po glavi stanovnika, premda se “od početka finansijske krize sever dosta udaljio od juga”.

Ista divergencija tj ujednačavanje može se primetiti za indikatore kao što su realne plate, investicije i produktivnost. Prema podacima OECD-a prošle godine, radnik u Nemačkoj ili Belgiji je u jednom satu mogao da proizvede oko 70 dolara autputa: ovo je otprilike dvostruka vrednost od autputa produktivnosti u Grčkoj i Portugalu, nakon korekcije za razlike u cenama.

Nivo produktivnosti u evrozoni i dalje ostaje na neujednačenim, različitim nivoima:

 „Zemlje sa niskom početnom produktivnošću su dosledno smanjivale rast ukupne faktorske produktivnosti, doživljavajući oštrije usporavanje poslednjih godina“, navodi se u izveštaju MMF-a o približavanju evrozoni.

NEDOVRŠEN POSAO

Od svog osnivanja, države članice evrozone su preduzele brojne korake kako bi poboljšale otpornost EU valute na krize, uključujući stvaranje bankarske unije i unije tržišta kapitala. Pa ipak, i pored svega, obe unije su donekle ostale nepotpune

Nedostatak dublje finansijske integracije ostavlja manje banke u velikoj meri izložene svojoj domaćoj privredi – ali ujedno postaju sklone i smanjenju moći za uzimanje kredita, ometajući na taj način bilo kakav oporavak tokom ekonomske krize. “Međutim, ukoliko postoje prekogranične banke koje deluju u svim delovima evrozonske unije, one mogu nadoknaditi sve gubitke u regiji pogođenoj recesijom svoji, dobicima u drugoj (evrozonskoj regiji), i na taj način mogu nastaviti s pružanjem kredita dobrim zajmoprimcima”, rekao je Mario Dragi u maju prošle godine.

Predlozi Brisela o produbljivanju evropske monetarne unije kreću se od stvaranja Evropskog monetarnog fonda do uspostavljanja efikasne institucionalne funkcije Evropskog ministra ekonomije i finansija. EU se u decembru 2018. usaglasila da ojača ESM fond (European Stability Mechanism) i kreira budžet evrozone – barem u principu, ako još uvek ne i u pojedinostima.

Ovo je predznak promena koje će nastupiti u naredne dve decenije evra.

Budžetski plan je bio “malen po veličini i još uvek potpuno neadekvatan”, rekao je u jednoj svojoj napomeni Erik Nielsen, glavni ekonomista u UniCredit. “Ali Rim nije izgrađen za jedan dan, i dokle god budemo pravili (makar i najmanje) korake koji vode u pravom smeru, postojaće i nada za opstanak i dobro zdravlje evro-valute.”

 

Valentina Romei, London, 30. dec 2018. (Financial Times)

Mini-železnice, svetski superhit


Industrija proizvodnje mini vozova u opadanju je već decenijama, ali upravo sada Marklin, evropski lider na tržištu železnica igračaka, ne može da odgovori na rastuću potražnju.

U Gupingenu, sedištu kompanije smeštenom blizu Štutgarta, Marklin se trka u privlačenju kvalifikovane radne snage s Daijmlerom i drugim auto-dobavljačima. U Đeru u Mađarskoj, Audi je ubrzao proizvodnju, ostavljajući Marklin bez kandidata za otvorene pozicije.

Oko 300 specijalizovanih prodavnica u Nemačkoj prodaje mini-železnice. Železničke šine, koje su bile postavljene u mnogim posleratnim podrumima, odavno su spakovane na tavane, zaboravljene zbog blještavijih stvari. Ali, Marklin još uvek tvrdi da se dva od svak tri modela vozića proda u Nemačkoj. “Marklin je verovatno poznat koliko i Coca-Cola”, kaže Hal Miler, glavni urednik časopisa “Modeli železnica” iz Viskonsina.

Pojedinačni vozići koštaju stotine evra po komadu i mogu stajati u vitrinama mesecima, zbog čega su za prodavce roba koja se teška za prodaju – oni prodaju na stotine Lego setova dnevno. Ali, narasta plimni talas ka mini-železnicama. „Deca žele klasične igračke više nego išta drugo“, kaže Štefen Kan iz nemačkog Udruženja trgovaca igračkama.

Sa svojim ručno rađenim, visokokvalitetnim proizvodima, “Marklin ima dugu, dugu istoriju i jedna je od ključnih kompanija u proizvodnji modela železničkih pruga širom sveta”, kaže Miler.

Marklin je 1859. godine osnovao Teodor Fridrih Vilhelm Marklin, i najpre proizvodio kuhinje za lutke. Proširio je svoju ponudu na modele karusela i brodova. Braća Eugen i Karl Marklin preuzimaju posao 1888. i proširuju ga 1881. kupovinom proizvođača limenih igračaka “Ludvig Luc”. Te ​​iste godine kompanija je pokazala svoj prvi model voza, a narednih nekoliko godina vozovi igračke sa satnim mehanizmom postali su njihov vodeći proizvod. Marklinove inovacije postale su industrijski standardi. Krajem 1800-tih, došli su do koncepta merača, standardne širine koloseka koji omogućava proizvođačima interkompatibilnost. Marklin je 1971. godine je uveo “Z” skalu, 1:220 vozove koji se mogu koristiti u vrlo malim prostorima.

Ali usred opadajućeg interesa u novom milenijumu, kompanija je prodata Kingsbridž kapitalu 2006. godine a bankrot je proglašen 2009. godine. Kompanija je izašla iz stečaja u 2010. sa 400 zaposlenih manje.

Godine 2013. otac i sin Majkl i Florijan Siber, iz grupe Simba Diki, kupili su kompaniju. Simba Diki je poznata po tome što se zanima za brendove igračaka koji su imale bolje dane. Zapošljava 3.000 ljudi širom sveta i poseduje 20 brendova igračaka, uključujući Smobi, Čuko i Noris.

Florijan Ziber je bio Marklinov upravnik u proteklih pet godina, modernizujući fabrike u Nemačkoj i Češkoj Republici i kreirajući marketinške inicijative kao što je bonus za trgovinu oštećenim vozovima i besplatna zamena za stare šine. Strategija koja je, po prvi put u nekoliko decenija, uključila kupovinu televizijskih reklama, bila je ponovno aktiviranje kolekcionara koji su se uspavali, kao i regrutacija novih generacija fanatika za vozove-igračke na početnim nivoima, onim koji su pogodni za decu.

U fiskalnoj godini 2016. do 2017. godine, kompanija Marklin je prijavila 108 miliona evra prodaje, pri čemu je najveći deo toga bio u svojoj osnovnoj poslovnoj delatnosti; na svom vrhuncu, mogao bi se računati profit do 150 miliona evra godišnje (shodno sadašnjem obimu poslovanja). Ali, Florijan Ziber je ponovo učinio Marklin profitabilnim, a otac i sin vide svoje angažman kao dugoročnu investiciju. Simba Diki Group je izdvojila Marklin i 1.200 zaposlenih, mada je Florian Siber ostao na poziciji direktora.

Fanovi na forumima razmenjuju informacije i glasine o tome koliko se Marklinovih vozova proizvodi u Kini. Investiciona firma koja je kupila Marklin 2006. godine zatvorila je nemački proizvodni pogon, preselivši model proizvodnje vozića u Kinu, izveštava Heise, ali su razlike u kvalitetu dovele do toga da je kompanija, posle bankrota,0 ponovo pokrenula automatizovanu proizvodnju u Nemačkoj i Češkoj.

Marklinovi vozovi su možda skuplji od drugih proizvoda, ali su i naplativost i vrednost u preprodaji takođe viši, kaže Miler. Posedovanje modela mini-železnica je hobi koji traži stalne dopune, pa iako čitav raspored sa šinama, vozovima, kontrolnim sistemom i pejzažom može koštati nekoliko hiljada evra, ti troškovi se raspodeljuju na mesece ili čak godine. Cena čini Marklin uglavnom brendom odraslih, koji deca mogu gledati, ali ne i dirati.

Ali entuzijasti i kupci moraće da postanu i oni koji su mlađi, ukoliko industrija mini-železnica želi da opstane. Nacionalna asocijacija mini-železnica je 2017. imal oko 18.000 članova širom sveta, dok se prosečna starost njenih članova popela na 64 godine, u odnosu na 39 godina, kolika je bila pre nekoliko decenija. Modeli železnica igračaka mogli bi biti najvažniji hobi bejbi bumera- u stvari, Rod Stjuart, navodno, uvek rezerviše dve hotelske sobe kada putuje; jednu za sebe i jednu za svoju mini-železnicu.

 

Handelsblatt

CEO Fejsbuka Mark Zakerberg: “Problemi će trajati još godinama”


Glavni izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg, kojeg zakonodavci sa svih meridijana kritikuju već mesecima, baš kao i zagovornici privatnosti i neki investitori, izjavio je da je „ponosan na napredak koji smo postigli (u Fejsbuku)“, boreći se protiv dezinformacija kao i za što bolju zaštitu ličnih podataka korisnika, a sve to u jednoj od najturbulentnijih godina koje je ova kompanija imala.

“Da budemo sasvim jasni, rešavanje ovih pitanja predstavljaće izazov koji će trajati daleko duže od samo jedne godine (kako su neki prognozirali)”, rekao je Zakerberg na Fejsbuku. “U vezi nekih od ovih pitanja, kao što je mešanje u američki izborni proces ili društveno štetni nastupi u javnosti, to su problemi koji se nikada ne mogu u potpunosti rešiti.”

Ova godina je bila jedna od onih u kojoj se ova društvena mreža gotovo svakodnevno izvinjavala javnosti i svima koji imaju nalog na Fejsbuku, a nakon višestrukog izigravanja poverenja svojih korisnika. Zakerberg je u aprilu prvi put svedočio pred američkim Kongresom, objašnjavajući zašto je Fejsbuk dozvolio da podaci korisnika padnu u ruke neovlašćenih trećih lica. U svojoj izjavi u petka (28. dec), Zak je izneo stav da je „Fejsbuk sada drugačija kompanija“, koja se promenila, i da će biti proaktivnija u pogledu rešavanja realnih problema korisnika ali i legislative.

“U osnovi smo promenili svoj DNK kako bismo se više fokusirali na sprečavanje štete pri pružanju svih naših usluga”, napisao je on.

Udari na reputaciju Fejsbuka takođe su pogodili i cenu deonica, koje su ove godine pale za 24 posto do zatvaranja u četvrtak (27. dec 2018), dok je njegov indeks u S&P 500 pao za 6,9 odsto. Akcije su u petak u Njujorku (13:32) pale za oko jedan odsto, na 133,28 dolara.

Na Zakerbergovoj listi stvari koje je Fejsbuk ostvario 2018. godine, neke ostaju nedorečene, ili već uveliko kritikovane. On, na primer, piše da Fejsbuk automatski ruši 99 odsto terorističkih sadržaja pre nego što neko i pokuša da ga prosledi dalje, kroz opciju deljenja na ovoj društvenoj mreži, ali se ne kaže da se ova statistika odnosi samo na sadržaj Islamske države i Al Kaide. On, takođe, ukazuje na alate i mogućnost brisanja svakog beleženja prethodno objavljenog sadržaja (opcija „clear history”), koju je kompanija tek počela da gradi. Fejsbuk je u maju najavio ovo novo sredstvo za poboljšanje korisničke privatnosti, ali će i dalje biti potreban dugi niz meseci pre nego što bude spreman za korisnike.

 

Bloomberg

Kompanija “Zijin Mining” nakon RTB Bor-a kupila i “Nevsun”


Kompanije “Nevsun Resources” Ltd. i “Zijin Mining Group” Ltd. objavile su da je ponuda “Zijina” za kupovinu svih emitovanih akcija kompanije “Nevsun” po ceni od šest kanadskih dolara po akciji bila uspešna.

Kako se navodi u saopštenju “Nevsuna”, akcionari ove kompanije su do isteka roka, 28. decembra godine prodali ukupno 276.820.575 akcija, što predstavlja 89,37% od ukupnog broja akcija kompanije “Nevsun”.

“Zijin” je, putem svoje podružnice, preuzeo sve deponovane akcije i platiće ih ukupno 1,66 milijardi kanadskih dolara u roku od tri radna dana. “Nevsun” je, inače, kompanija srednjeg obima, bavi se rudarstvom i preradom obojenih metala, a u Srbiji posluje posredstvom kompanije “Rakita” i trenutno razvija projekat Čukaru Peki u Boru, nalazište bakra svetske klase u Srbiji, koje je od izuzetne vrednosti i potencijala za Srbiju. Ova kanadska kompanija upravlja i rudnikom bakra i cinka Biša u Eritreji, prenosi Blic.

“Zijin” je u skladu sa važećim kanadskim zakonima o hartijama od vrednosti, produžio period koji je na raspolaganju akcionarima “Nevsuna” da ponude sve svoje preostale akcije do krajnjeg roka koji ističe 7. januara 2019. godine. Ova kineska kompanija, koja je odnedavno većinski vlasnik RTB Bor (“ZiJin Copper Serbia” d.o.o. – Bor) vodeća je globalna rudarska kompanija specijalizovana za istraživanje i ekstrakciju zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala. Upravlja širokim portfolijom, koji se prvenstveno sastoji od rudnika zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala u Kini i u devet drugih zemalja. Kompanija je listirana na berzama u Šangaju i Hong Kongu sa tržišnom kapitalizacijom od približno 12 milijardi američkih dolara.

Kompanija “Nevsun Risorsiz” je vlasnik 100 odsto prava na istraživanje visoko rangiranog nalazišta bakra i zlata “Čukaru Peki – Gornja zona” i vlasnik je 60,4 odsto prava na istraživanje “Čukaru Peki – Donja zona” u Srbiji. “Čukaru Peki – Donja zona” je zajednički poduhvat sa američkom rudarskom kompanijom “Friport”, koja trenutno poseduje 39,6 odsto prava na istraživanje, a nakon završetka studije izvodljivosti “Nevsun Risorsiz” Ltd će posedovati 46 odsto prava na istraživanje, a “Friport” 54 odsto. “Nevsun” trenutno generiše većinu svojih prihoda u rudniku bakra i cinka Biša u Eritreji, koji je 60 odsto u vlasništvu te kompanije.

ekonomski.net

Mračna istorija Deda Mrazovog grada: kako je Rovaniemi vaskrsao iz pepela


Nakon što je nemačka vojska srušila ovaj finski grad u Drugom svetskom ratu, čuveni svetski arhitekta Alvar Aalto ga je obnovio, oblikujući ga u uličnu rešetku u obliku jelena. A onda je Deda Mraz stigao u grad…

Čim sletite na aerodrom u Rovanijemiju u Laponiji, ugledate – irvasa. Ovo, doduše, nije baš sasvim istinito, iako neko odeven u jelena (ili irvasa) veselo pozdravlja putnike koji tek što su pristigli. Nekoliko kilometara od „zvaničnog aerodroma Deda Mraza“ nalazi se selo Santa Claus (Deda Mraz), zabavni park sa vilenjacima, pravim irvasima, haskijima, prodavnicama i restoranima, a koji na ovo izolovano mesto na rubu Arktičkog kruga svake godine privuče više od 600.000 posetilaca.

Posvuda u Rovanijemiju iskrsnuće pred vas poneki irvas: ljudi obučeni baš kao i oni na aerodromu, oni pravi – koji vuku saonice do Deda Mrazovog sela, ali i njihove statue od leda u centru grada.

Međutim, najvećeg irvasa u Rovanijemiju najveći broj turistane primećuje: glava irvasa je doslovce ugrađena tj ucrtana u plan ovog finskog grada. Rovanijemi je delo najvećeg finskog arhitekte, Alvara Aalta, kada je obnovio ovaj glavni grad Laponije, nakon što ga je nemačka vojska spalila za vreme Drugog svetskog rata.

Rovanijemi je tridesetih godina prošlog veka bio tihi trgovački grad od oko 6.000 stanovnka, sve dok ga 1939. nije napala Rusija. Finci su se borili protiv svojih agresora u brutalnom zimskom ratu 1939.-40., A zatim se udružili sa Njemačkom radi zaštite od daljnjih ruskih upada.

Nemci su stvorili svoju vojnu bazu u Rovanijemiju, udvostručujući broj stanovnika ovog grada. Luftvafe je tada izgradio aerodrom – koji je danas “zvanični aerodrom Deda Mraza” – kao i kasarnu, koja je vremenom postala „zvanično sedište Deda Mraza“ u Rovanijemiju.

Kada se plimski talas Drugog svetskog rata okrenuo protiv sila Osovine, Rusija je naložila Fincima da proteraju Nemce;  nemačka vojska napustila ga je u oktobru 1944. godine, spalivši ga do temelja. Stanovnici su već bili evakuisani, mnogi u Švedsku, što je bio mučna i naporna operacija tokom koje je poginulo 279 ljudi. Još 200 meštana Rovanijemija umrlo nakon povratka u svoj grad, raznesenih minama koje su Nemci položili kako bi zaštitili svoje povlačenje.

Meštani se prisećaju kako su Nemci uništili 90% njihovog grada. Nakon što su ga spalili, stanovnici su se vratili na zgarišta na kojima su stajali još samo dimnjaci od cigle. Pekka Ojala, koji vodi saunu „B & B“ u blizini centra grada, još uvek u svojoj bašti pronalazi spaljene ostatke drveta i metala. Na obodu Rovanijemija nalazi se groblje nemačkih vojnika, na kojem je sahranjeno 2.500 tela.

Scena pustoši dočekala je Alvara Aalta kada ga je 1945. godine Udruženje finskih arhitekata zadužilo za rekonstrukciju ovog grada. “Alvar je grad spaljen do temelja video kao priliku”, kaže Jussi Rautsi, koji je radio kao planer i istraživač u Fondaciji Alvars Aalts. Delimično inspirisana američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom i njegovim ukazom koji je 1933. godine ugrađen u američki zakon poznatijim kao Tennessee Valley Authority (TVA). Ovim ukazom se nalaže planski državni nadzor i pomoć svakom američkom regionu pogođenom krizom ili prirodnom katastrofom. Aalto je, po uzoru na Ruzveltov TVA, nacrtao plan za celu Laponiju – kopnenu masu veliku kao Holandija i Belgija zajedno.

Aalto je započeo sa ponovnom izgradnjom grada i pojedinačnim stambenim jedinicama dizajniranim posebno za klimu koja vlada u Rovaniemiju i Laponiji; tako su njegove laponske kuće imale su što je moguće manju fasadu okrenutu ka severu i maksimalnu spoljnu izloženost suncu na jugozapadu. Pedesetih godina prošlog veka njegov plan se proširio izvan grada i uključio čitav region.

Aalto je učestvovao u izgradnji hidroelektrana na velikim rekama u Laponiji, a naručio je i procene uticaja kako bi se videlo kakav će biti učinak izgradnje na prirodnu sredinu, autohtone Samije, stada irvasa, bazene i mikroklimu. “Dotad niko u svetu nije uradio takav plan”, kaže Rautsi. “razradio ga je na svim prostornim nivoima: regionalnom, na nivou čitavog grada, njegove delove, susedstva, čak i periferna imanja. Bio je to jedini plan ove veličine u svetu.”

Aalto je 1945. godine osmislio plan ulica Rovanijemija koje su u tlocrtu predstavljale “rogove irvasa”: on je postojećoj topografiji jednostavno nametnuo tlocrt na kojem se pojavljuje irvasova glava, naglašavajući prirodni oblik zemljišta i način na koji su oni prelazili glavne puteve i železnicu. Fudbalski stadion postao je irvasovo „oko“ i tako je rođen irvas.

Rovanijemi, za razliku od drugih evropskih gradova koji su u ratu bili opljačkani nije imao pristup finansijskoj pomoći, jer je pritisak SSSR-a primorao Finsku da odbaci Maršalov plan. Od Finaca je takođe traženo da  Rusiji plate “reparacije“. Međutim, određena finansijska podrška došla je od administracije Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju (UNRA), i njenog zaštitnog znaka, Eleonor Ruzvelt.

Ruzveltova je juna 1950. godine poželela da poseti Arktički krug, tako da su Finci nedelju dana gradili brvnaru za nju, smeštenu u blizini aerodroma Rovanjiemi i opremljenu stolicama koje je dizajnirao Alvar Aalto. Rekli su joj da se nalazi u Arktičkom krugu – iako je ovaj grad, zapravo, bio malo južnije. Ona je iz ove brvnare poslala pismo na adresu kabineta predsednika Trumana – pismo za koje se kaže da je prvo koje je ikada poslato iz Arktičkog kruga. Ova drvena kuća je kasnije postala turistička atrakcija koju su posetili brojni svetski lideri, uključujući sovjetskog premijera Leonida Brežnjeva i izraelsku premijerku Goldu Meir.

Kako je turizam počeo da se razvija, tako se razvijao i rastao Rovanijemi. Aspekt zoniranja, onakav kakav je postojao u Aaltovom planu – sa različitim područjima za trgovinu, stambene i administrativne poslove unutar linija tlocrta oblika irvasa – nikada nije u potpunosti ostvaren. Aalto je, međutim, dizajnirao tri zgrade za gradski opštinski centar: talasastu koncertnu dvoranu, gradsku većnicu (koju je njegova supruga dovršila nakon njegove smrti 1976) i biblioteku koja važi za jedno od Aaltovih najboljih dela. Tu je bio i Aaltov privatni dom u stilu Frenka Lojda Rajta kao i trgovački blok, a po njegovom konceptu sagrađen je manji stambeni kvart u predgrađu nazvan Korkalorinne, sa kućama u nizu i dva velika stambena bloka, po uzoru na arhitektonske ideje britanskog pokreta „vrtnih gradova“.

 „Bili su to stanovi po pristupačnim cenama, što je bilo po uzoru na društveno orijentisane i zdrave ideje britanskih vrtnih gradova“, kaže Rautsi. „Aalto je ostao veran ovim principima do čitavog svog života. Budući da je ovaj kvart izuzetno solidno sagrađen, Korkalorinne i danas predstavlja popularno mesto za život u Rovanijemiju. Što se tiče veličine kuća, Aaltova glavna ideja bila je lako razumljiva: ljudima je potrebno više prostora unutra na mračnom i hladnom severu nego na sunčanom jugu.“

Supersonični konkord je do 1984. godine u Rovanijemi dovodio posetioce koji su želeli da iskuse kako je to živeti unutar Arktičkog kruga. Tada su lokalni preduzetnici i došli na ideju da stvore Deda Mrazovo selo. Prema finskom mitu, Deda Mraz je zapravo došao iz Korvatunturija (“Padina uha”), stene formirane u obluku uha tako da Deda Mraz može da čuje želje svakog deteta na svetu. Međutim, Korvatunturi je vaoma udaljen i gotovo nepristupačan: nalazi se na više od 320 kilometara severno od Rovanijemija, kraj kojeg već postoji aerodrom.

Selo od drvenih kuća u rustičnom stilu nastalo je oko brvnare u kojoj je nekada boravila Eleonor Ruzvelt, a uz kuće tu su i prodavnice, vožnja irvasima, Deda Mraz i pošt, tako da posetioci mogu da šalju razglednice i pisma iz Arktičkog kruga. Ovo je mesto gde doslovce završi svako pismo upućeno Ocu Božiću – njih oko 700.000 godišnje.

Mit o postojbini Deda Mraza je devedesetih godina prošlog veka zavladao svetom. Čak je i izvestan broj gradskih atomskih skloništa – izgrađen za lokalno stanovništvo od strane finskog ministarstva unutrašnjih poslova – pretvoren u podzemni park sa vizuelnom temom Deda Mraza. Turisti – pogotovo oni iz Kine, Izraela i Britanije, koji čine većinu posetilaca – uneli su finsku verziju Deda Mraza u svoja srca.

• Ovaj članak je dopunjen 20. decembra 2018. godine kako bi se pojasnio razlog zbog kojeg Finska nije primila pomoć iz Maršalovog plana. Ranija verzija pogrešno je koristila i sliku Finske gradske kuće u Helsinkiju, koju je dizajnirao Alvar Aalto, umesto Laponsko gradske kuće (Lappia).

Gardijan

32 jednoroga koja su se 2018. veselo propinjala Silicijumskom dolinom


Silicijumska dolina je ove godine uzgojila jedinstvenu biljku: Usred živahne američke ekonomije, venčer kapitalisti su iskovali 32 startupa u vrednosti od po najmanje milijardu dolara u Zalivskom području (Bay Area), izveštava Silicon Valley Business Journal.

Delatnosti ovih kompanija kreću se od usluga dostave hrane DoorDash do kompanije Allbirds čije patike sada obožavaju svi IT štreberi.

Evo 10 najvrednijih jednoroga koje je Silicijumska dolina iznedrila tokom 2018:

Dok dolazak novih jednoroga doživljava značajan rast, tempo inicijalnih javnih ponuda (IPO) nije se nastavio na ovaj trend. U upravo okočanoj 2018. godini je u Silicijumskoj dolini četiri puta više startapova ostvarilo status jednoroga nego što je to bilo objavljeno. Startup kompanije moraju na kraju da izađu na berzu, ili pak biti preuzeti, kako bi opravdali stratosferske procene njihove vrednosti.

To stvara neku vrstu „saobraćajne zbrke i zastoja“ među samim jednorozima. Rennaiscance Capital je objavio da je u 2018. godini 190 kompanija izašlo na berzu, što je najveći broj od 2014. godine. U 2019. godini bi ih moglo biti još više, jer su Uber, Lift i Palantir, za koje se očekuje da će se pojaviti na berzama.

CBI Insight procenjuje da u Sjedinjenim Državama već ima 150 startup firmi vrednih milijardu dolara ili više, a na međunarodnom planu još njih 144. Pa ipak, previše je onih startapova čije će finansije i nedovoljno rastuće brojke biti prepreka u očekivanjima investitora da ostvare inicijalnu javnu ponudu (IPO) a potom i listirane na berzama.

Tehnološki giganti nastavljaju da „pecaju“ manje kompanije, često po veoma visokim cenama za preuzimanje, pre nego što ih listiraju na berzi. Workday je u 2018. kupio fintech firmu Adaptive Insights samo dva dana pre nego što je imala IPO. U novembru je SAP kupio Qualtrics za osam milijardi dolara u gotovini, što je dvostruko više od očekivane javne procene njene vrednosti, a takođe samo nekoliko dana od sopstvenog izlaska a berzu.

 

Michael J. Coren, Quartz.com (December 27, 2018)

Mirko Ilić, dizajner: To za koga odlučite da radite delimično pokazuje ko ste ili koliko ste očajni


„Čovjek se spašava od srčanog udara tako što pamti lijepe stvari, a ne ružne“, rekao je na početku pulskog susreta sigurno jedan od najuspješnijih umjetnika u svijetu porijeklom iz Bosne i Hercegovine, dizajner, ilustrator i strip autor Mirko Ilić.

U Zagrebu se školovao i napravio prve uspješne profesionalne korake. U Ameriku je otišao zato što bi na svakom drugom mjestu bio gastarbajter. Tamo je Amerikanac. I to vanserijski uspješan. Danas njegovi radovi iz različitih kreativnih perioda čine stalne postavke u najreprezentativnijim svjetskim muzejima.

Povod dolasku na Sa(n)jam knjige u Istri gdje smo se sreli bio je predstavljanje knjige o aktu u grafičkom dizajnu.

S obzirom na to da se nalazimo na pulskom Sa(n)jam knjige u Istri, među piscima i urednicima, sjetila sam se kako ste rekli da su pisci i urednici veći megalomani nego umjetnici.

Gdje sam to rekao?

U jednom intervjuu.

Moram vam reći jednu važnu stvar, ja u intervjuima često lažem.  Zato što mi je dosadno, a uz to novinari često sve pogrešno napišu. Stoga kad citirate moj intervju postoji mogućnost da ja to nisam rekao.

U svakom slučaju meni se dopalo zbog toga što književnici/e često zanemare vlastite propuste u tekstu, ali su vrlo spremni korigovati rad dizajnera i sugerisati izmjene.

Svi loši pisci bi trebali imati knjigu stripa jer je potrebno puno sličica da se to korigira.

Što znači da je ljudima poput vas, koji su formirani na temelju stripa, bilo kasnije sve drugo lakše raditi.

Ne znam da li je olakšalo. Možda.

Kad smo kod olakšanja, ovaj dio sigurno niste izmislili niti su novinari krivo interpretirali, a tiče se vašeg citiranja Wima Wendersa koji je rekao kako se „sreća čudnovato dogodi samo talentovanim“.

Da, da, to je Wim Wenders rekao, nisam ja tako pametan.

To je pretpostavljam i vaš odgovor kad vas pitaju da li je bila potrebna sreća za svjetski uspjeh.

To je jedna „koincidencija slučaja“ (smijeh). Ako nikada niste ništa napisali, najčešće ne dobijete nagradu za pisanje.

Da se još malo vratimo na pisce, urednike i dizajnere.

Je li vi imate neki problem s njima pa ga rješavate preko mene? Izgleda da sam ja ovdje samo nevina žrtva.

Ponekad imam. Ali bih voljela da se podsjetimo kako ste uvijek govorili da ste imali sreću što ste ilustrovali pametnije od sebe, poput Slavenke Drakulić i Veselka Tenžere. Koliko dizajneri i ilustratori mogu naučiti iz „pametnog teksta“ i koliko je važno da ga zaista i pročitaju?

To je izuzetno važno. Zato što svi imamo nekakve šablone i nekakve ideje. Ako sad kažete kava i ponovite to nekoliko puta, svaki put ilustrator ima sličnu ideju o kavi. Međutim, ako je to tekst o kavi u kojem ima puno rečenica, onda vam te rečenice daju drugačiju perspektivu koja vam do tada nije pala na pamet. Ta drugačija rečenica napravi drugačiji način razmišljanja, a on rezultira drugačijim radom. Često jedna mala rečenica, mali sklop riječi može proizvesti vizual koji je puno dramatičniji. Ili završite na istom mjestu. Vi najčešće kad idete ulicom i pjevušite nešto, to su uglavnom dvije-tri iste pjesme. Osim ako niste nešto ulovili usput. Pjesma koju ste čuli sinoć prvi put i koja vam je ostala u glavi, ona vam je promijenila perspektivu.

Da ne kompliciram, hoću reći da se svi rodimo glupi i prazni i svi se punimo. Jedino što se neki odustanu puniti, a neki nastave. Pjesme, tekstovi i sve oko nas nam stvara nove ideje. I to je važno. Misliti da sve znate je kraj. Praviti se da sve znate je nešto drugo, onda ste iskompleksirani pa je to obrambeni sistem.

Da li nakon toliko godina rada i rezultata postoji nešto u profesiji što danas ne znate?

Svaki dan ima nešto. To je ljepota profesije. Zašto raditi ako mislite da sve znate? Ako ste napravili danas svoj najbolji tekst, zašto raditi drugi osim za plaću? Ako znate da vam je to najbolji tekst, zašto živjeti? Kako za deset godina reći – ja sam svoj najbolji tekst napisala prije deset godina. Užas.

Reći ću vam nešto, ja sam crtao stripove za Polet koji je bio najlošije otisnuta stvar na svijetu. I meni su rekli da crtam stripove koji se ne mogu otisnuti, odnosno da nisam prilagodio mediju. Onda je Polet nestao, a ti stripovi koje sam crtao neprilagođen mediju su po raznim muzejima i institucijama. Jedan od tih loše otisnutih stripova danas se nalazi u Muzeju moderne umjetnosti (MoMA) u New Yorku. Šta bi bilo da sam onda razmišljao kako se to ne tiska i kako je loše i kako me ne plaćaju i rekao da su im dvije crte dovoljne… Kad radite za to kakav je medij, kakav je urednik i uvjeti, to je vaš problem. A ako radite zato što volite, to je nešto sasvim drugo i nema nikakve veze s tim.

Ali to i dalje nije garancija da će rad na kraju biti u MoMA-i.

Zašto biste imali garanciju. Vama je lijepo dok radite. Ostalo je dodatak jelu. Vi dok radite uživate u onome što radite i u tome kako ono što radite izgleda. Sad bi vi da radite i da znate da će to na kraju završiti u muzeju. E onda morate biti kćerka nekog od poznatih političara.

Vaše iskustvo pokazuje da se najbolje uradi onda kada se ne radi ni za novac ni sa opterećenjem da će urađeno jednoga dana da se nalazi u Muzeju moderne umjetnosti, kao što su vaši stripovi, dizajn omota ploča, plakata za film, a sve je uglavnom nastajalo u osamdesetim kada baš i niste bili previše plaćeni za to.

Da li je s novcem ili ne, to sad više nije važno. Da li vi znate koliko je Michelangelo dobio za Sikstinsku kapelu? Postoji jedan predivan umjetnik za kojeg nitko ne zna zato što je bio dobar. Zvao se Morandi, talijanski slikar. Kada biste došli kod njega kupiti sliku, niste mogli kupiti ono što je već naslikao, morali ste kupiti unaprijed. On bi na naličju platna napisao vaše ime, i uzeo bi prvo platno, neovisno o tome za koliku cijenu slike se dogovorio. I kad mu dođe trenutak, a to se može desiti i za šest mjeseci, on zgrabi to platno i tek nakon što naslika i to se osuši, on okrene i pogleda čije je. Trenutno se Morandi, ako već govorite o novcu, prodaje za 100, 200 i 300 tisuća dolara. Ovi koji su plaćali tisuću na neviđeno su dobro prošli.

Ne mislim ja da je novac kriterij za bilo šta, ali s obzirom na to da vi živite u dijelu svijeta gdje se ne može živjeti bez novca…

A ovdje se može?

Lakše je.

Mislite da je ovdje lakše umirati bez novca nego tamo?

Kako god, zanima me na koji način mladim ljudima koji rade u vašem studiju, a formirani su na drugačijim vrijednostima, približavate ovo o čemu ste pričali meni?

Ko god odluči raditi za mene, vjerojatno ima ideju za koga radi. To za koga odlučite raditi djelomično pokazuje ko ste ili koliko ste očajni.

Da se malo uozbiljimo i posvetimo temi vašeg dolaska u Pulu na San(j)am knjige u Istri.

Ja nisam neozbiljan, vi ste neozbiljni.

Sad ću biti ozbiljna i posvetiti se jednom od povoda dolaska, knjizi „Head to Toe: The Nude in Graphic Design“ koju ste predstavili i u Puli, a uradili sa Stevenom Hellerom. Shvatila sam da kad ne postoji knjiga o nečemu, vi sjednete i napravite je.

Da, povremeno, ako su vizuali interesantni, naravno.

Šta je bilo presudno za posvećivanje temi obnaženosti u grafičkom dizajnu?

Ta me je tema uvijek interesirala. Unatoč tome što sam vizualni tip, ja sam toliko zainteresiran za to da povremeno i kad ne vidim idem po opip.

Živimo u eri…

Kojoj eri da prvo to definiramo?

U onoj do koje je konačno došla svijest o zloupotrebama ženskog tijela u različite svrhe.

Zašto ženskog? U mojoj knjizi ima i golih muškaraca.

Ali uz golo muško tijelo neće ići slogan „prianja za svaku podlogu“ kao što je to bio slučaj sa reklamom za automobilske gume.

To je bilo prije osam godina. Pamtite oglase od prije osam godina?

Hoćete reći da je dizajner napravio dobar posao?

Zapravo vi opravdavate taj dizajn zato što ste ga zapamtili, a onih tisuću dobrih niste zapamtili.

Pamtim i dobre.

Kažite mi jedan od prije osam godina.

Sve što je radio pokojni Anur Hadžiomerspahić je dobro.

Tu se ja ne bih složio. Nitko ne radi sve dobro, ali je jako puno toga dobrog napravio.

Da ste njega pitali dok je bio živ sigurno bi vam rekao da nešto nije dobro napravio. Ima i njegovih radova u knjizi „Head to Toe: The Nude in Graphic Design“.

Kad dizajner zna da li je nešto dobro ili nije?

Ako je kasno navečer i ima potrebu nekoga probuditi da mu to pokaže, kad mu se odjednom iz nepoznatog razloga piški, kad mu dođe da poljubi ekran… i to je predivan trenutak koji traje deset minuta, a onda sve ispočetka.

Osim što pamtim dizajn od prije osam godina, pamtim i vaš intervju od prije 18 kada ste rekli kako vjerujete u kreativnu lijenost. Je li tako još uvijek?

Naravno, zato s vama pričam umjesto da radim.

A da li još uvijek kad nemate ideju odmah, sačekate sa realizacijom do posljednjeg časa pred rok za predaju dizajna?

Da, mada mi se sad desilo, nakon što sam dobio popis teatarskih predstava za koje trebam raditi plakate, da sam odmah uradio dva, a onda su mi javili kako se moram strpjeti sa ostalim jer još uvijek ne znaju ni ko će u njima glumiti ni ko će ih režirati. Meni se svidjela ideja i ja sam, prije nego što su uopće počele probe, napravio plakate.

Kad smo kod pozorišta, na istom principu spoznaje da nešto ne postoji, napravili ste knjigu sa plakatima predstava nastalih prema dramskim tekstovima Shakespearea. Kako se niko ranije tim nije bavio?

Zašto mene pitate i meni je izgledalo nemoguće. Pazite, u cijeloj Engleskoj to nitko nije napravio.

Jesu li vam se zahvalili?

Neke predivne stvari su se desile. Ja volim da u svojim knjigama imam puno stranaca, kad kažem stranaca mislim neamerikanaca. I otkrio sam da u Gruziji postoje nevjerojatno dobri plakati za Shakespearea. Malo sam se namučio dok do toga nisam došao. Oni su bili jako zahvalni i iznenađeni da ih je netko našao. Ta knjiga se dosta dobro prodala. Relativna je stvar šta je dobra prodaja, ali se dosta dobro prodala u Engleskoj. U Engleskoj je to neko vidio i onda su mi se ovi iz Gruzije javili osam mjeseci kasnije kako su ih kontaktirali iz Victoria and Albert Museuma i kako žele organizirati izložbu u Victoria and Albert Museumu. Neke plakate sam imao od prije, onda sam za knjigu skupio originale jer sam želio napraviti popratnu izložbu koja se u Americi desila na dva mjesta i u cijelom procesu sam shvatio da imam ogromnu količinu tih plakata.

Postoji nešto što se zove Folger Library, to je vjerojatno najveća američka institucija za Shakespearea i ja sam ih pitao da im plakate doniram, naravno da su to oni objeručke prihvatili, dao sam im nekih 380 plakata i onda se ispostavilo da sam im dao najveću privatnu kolekciju Shakespeareovih plakata. Sve to je dobro.

Očigledno ste jako nesebični. Vidi se to i na primjerima podrške kolegama koje preporučujete muzejima koji imaju vaše radove u stalnim postavkama.

Uvijek to spominjem i postalo je dosadno, ali odrastao sam na Mladenu Stilinoviću koji je rekao: „An Artist Who Cannot Speak English Is No Artist“ (ako umjetnik ne govori engleski, umjetnik nije umjetnik), i to je mene uvijek živciralo i mislim da samo zato što su neki ljudi iz Francuske ili Bosne, da nije fer da nisu u nekim muzejima. Jer svatko iz nepoznatih razloga gura samo svoje. Vi ste iz Bosne, vi to nikada ne biste shvatili.

Znam da ste u tom kontekstu spominjali Bućana koji bi bio sigurno poznatiji vani da ne potiče iz male kulture.

On je nevjerojatno poznat vani, manje je poznat ovdje, ali da je vani, bio bi još deset puta poznatiji.

Ali zaboravio sam vam reći jedan podatak kada smo razgovarali o plakatima iz Gruzije. Gruzija je bila u ratu ali je meni bilo lakše dobiti plakate za Shakespeara iz Gruzije nego ih dobiti iz Sarajeva. Jer vaši su negdje u nekim podrumima koji prokišnjavaju i gdje se raspadaju. Tako da vi koji se busate u svoju nacionalnu kulturu, puštate da ona propada.

Ja sam bio skupio kolekciju od 20 plakata za Olimpijske igre u Sarajevu. Ne znam da li znate ko je radio plakate za Olimpijske igre u Sarajevu.

Ismar Mujezinović.

Mislim iz vana. Radio ih je Andy Warhol naprimjer. Dvadeset najpoznatijih umjetnika svijeta su radili plakate za Olimpijske igre u Sarajevu. Ja sam ih sve skupio i htio sam ih pokloniti Sarajevu.

I onda sam nakon tri-četiri mjeseca shvatio da vi nemate instituciju kojoj ja to mogu pokloniti.

Iz jedne institucije su mi čak rekli da će to, ako dam, na kraju završiti na eBay-u, da će netko prodati.

Tako da sam ja kroz fondaciju u kojoj sam direktor to pokloni MoMA-i i bili su jako sretni jer su to dobili. A vi ih nemate sve u Sarajevu. Prema tome, ako neko iz Sarajeva bude studirao Olimpijske igre i plakat, može otići u MoMA-u i studirati. O tome treba razmišljati, o tome treba brinuti.

Potpuno se slažem i bez namjere da amnestiram Bosnu i Hercegovinu i Sarajevo, kada se posjeti MoMA stiče se utisak da mnogo više Amerikanci vode računa o ukupnom evropskom kulturnom nasljeđu.

Nemojte sad Europa, maloprije smo bili Balkan.

Govorim i za ozbiljne zemlje, ne samo za nas.

Koje ozbiljne zemlje?

Holandija naprimjer.

I Crna Gora.

Dobro, samo još kratko da se vratimo na onaj dio da je besmisleno biti zadovoljan onim što smo uradili prije deset godina. Šta vam danas može predstavljati izazov u radu?

Sve je izazov. Ja da sad dobijem da nacrtam malu ilustraciju za nepoznate novine, meni bi bio izazov. Mene nije briga za koga je, koliko je plaćeno i tako dalje nego da li ja to mogu napraviti drugačije nego juče, da li to mogu napraviti bolje nego juče. Kada govorimo o teatru, ja upravo radim plakate za teatar u Beogradu.

Za Jugoslovensko dramsko pozorište?

Da. Da li mislite da ja to radim za novac?

Vjerujem da ne.

Da li mislite da ja to radim da mi cijeli svijet vidi plakate?

Nema potrebe.

Ja radim zato što to mene veseli, jer smo napravili dobar dogovor. Ja svake sezone radim nešto potpuno drugačije, ovo je sad druga sezona. Odlučim što radim, oni kažu sviđa mi se-ne sviđa mi se i to je sve.

Mogu reći da im se ne sviđa?

Mogu, ali onda moraju naći nekoga drugog i meni je to sasvim u redu. Mene su odbijali i prije, i ljepše i mlađe i mene ne zanima napraviti nešto što se njima ne sviđa. To je glupo. Mene zanima napraviti nešto što će mene veseliti, a njima odgovarati. Da ja sad izmišljam neke gluposti, trošim puno više vremena. U ovom slučaju sam ja protiv sebe, a ja sam dosta velika stoka i nije me lako zadovoljiti.

Pretpostavljam da više vremena trošite na pozorišne plakate nego kad dizajnirate za kruzere i luksuzne hotele čiji su vlasnici su sigurno bolje platiše.

Ne, na sve trošim onoliko vremena koliko mislim da je potrebno da napravim nešto dobro. Neke stvari se dese preko noći, neke se dešavaju mjesec dana. Meni je to nebitno.

Kada ste u Sarajevu imali predavanje o neofašističkim simbolima, nisam još uvijek imala svijest o tome koliko se desnica radikalizira kod nas. Da li to znači da se sa distance bolje vidi?

Ne, nego je mene zanimalo a vas nije.

Ali ste mislili da Trump neće pobijediti.

On i nije pobijedio. Prevarili su vas. Jeste li čuli za Ruse koji su utjecali na izbore? Trump još uvijek misli da je pobijedio a svi mislimo da je tu netko nešto varao.

Ali je sad tu.

To ne znači da je pobijedio, samo je tu.

Kada su vas pitali ko će pobijediti, a vaše prognoze su bile drugačije, rekli ste i da vam je drago što ga Amerika ima te tako pokazuje da ni velike zemlje nisu imune na glupost.

To je u jednom trenutku bilo dobro za Ameriku, to je još uvijek dobro za Ameriku, da ne misle da su posebni. U svim zemljama je jednak postotak kretena, pametnih, lijepih i ružnih… Za vas ima u nekim zemljama više ružnih nego ovdje zato što mjerite po svojim mjerilima. U principu, isti je postotak svugdje. Što znači ako zemlja ima tri i pol stanovnika, ima jednog glupog. Odnosi su uvijek manje-više isti. Postoji u jednoj mjeri zaglupljivanje sredine. To su Kardashians i slični. Ali zaglupljivanje ne može biti trajno uspješno, osim u slučaju nekih diktatura.

Koliko se Amerika danas razlikuje u odnosu na onu u koju ste otišli da ne biste bili gastarbajter nego Amerikanac?

Ja sam još uvijek Amerikanac i nisam gastarbajter.

A koliko se Amerika promijenila?

Amerika se dosta promijenila, na ružnije, ali Amerika nije izolirano mjesto. Sve se promijenilo na ružnije. Koju god zemlju pogledate promijenila se na ružnije. U nekim zemljama barem ne pucaju (smijeh) ali to nije neminovno dobro.

Prije tri godine, isto na Sa(n)jam knjige u Istri, promovisana je knjiga o Poletu za koju ste radili naslovnicu. Kako vam iz današnje perspektive izgledaju osamdesete koje pomalo idealiziramo?

Meni izgledaju izvrsno jer sam tada bio mlad. Prvo godište je Poleta je u MoMA-i što je dosta simpatično – najlošije otisnuta novina na svijetu…

Nažalost ova sredina za sada nije stvorila ništa bolje pa se mora sjećati toga. U nekim drugim sredinama to bi bilo djelomično zaboravljeno ili svedeno na pravu mjeru. Ali ako ja odem u pet pristojnijih kafića ovdje, u Bosni ili Srbiji, a još uvijek moram čuti Azru i Džonija Štulića, onda pokazuje da vi niste napravili novog Džonija Štulića i novu Azru. Što ne znači da je Džoni bio dobar, nego vi niste izmislili ništa bolje.

Imali smo Feral.

Nisam ga slušao.

Ali imam jednu malu priču. Moj studio je na 32. ulici između Druge i Treće avenije, a moj Subway je na 32. ulici i parku. I ja idem predveče subwayom i odmah pored subwaya parkiran je jedan od onih tour autobusa. I ekipa stoji pored autobusa i puši. I ja pogledam i kažem: „Zdravo.“ I tako se ja pozdravim sa Dubiozom koji imaju koncert u mojoj ulici, izašli su iz autobusa jer ne mogu pušiti u njemu. I sviraju u mojoj ulici povremeno.

 

Kristina Ljevak, buka.com

Kako investira 0.001% ulagača?


Porodične „filijale“ i njihove poslovne „ekspoziture“, preko kojih 0.001% najbogatijih ulaže širom sveta predstavljaju novu silu u globalnim finansijama za koje je malo ko čuo.

Razmislite o gornjim ešelonima biznisa upravljanja novcem; prva slika koja vam pada na pamet jesu ogromne privatne banke u Ženevi ili na londonskom Mejferu (Mayfair), sa mramornim holovima na ulazu i lažnim „kantrihaus“ prostorijama u rustičnom stilu namenjenim samo za  njihove probrane super-bogate klijente, kako bi se osetili ušuškani i kao kod kuće. Ali, ta slika je zastarela. Tačnije bi bilo predstaviti sebi stotine zastakljenih „kockica“ (cubicles), kancelarija u Kaliforniji i Singapuru iz kojih se ulaže u kanadske obveznice, evropske nekretnine i perspektivne kineske startup firme – a čiji zlatom optočeni patroni zabludelo i poput mesečara učestvuju u brojnim političkim olujama.

Globalne finansije se transformišu kako milijarderi postaju bogatiji i odbacuju posrednike, stvarajući svoje sopstvene “porodične kancelarije”, lične investicione firme koje se bave globalnim tržištima u potrazi za izglednim i utrživim prilikama. U velikoj meri nezapažene, ove porodične kancelarije su postale značajna investitorska sila sa do četiri triliona (evropskih biliona – hiljadu milijardi) dolara – više od hedž fondova i ekvivalemt od 6% ukupne vrednosti svetskih berzi. Pošto ovakve „porodične investicione kancelarije“ ubrzano rastu u doba populizma, ove porodične investicije predodređene su da se suoče sa neprijatnim pitanjima, naime, kako koncentrišu moć i, samim tim, podstiču nejednakost.

Ovaj koncept teško da je nov i inovativan; John D. Rockefeller je još 1822. godine osnovao svoju porodičnu kancelariju. Ovaj broj porodičnih investitorskih ofisa je u osvit trećeg milenijuma eksplodirao. Negde između 5.000 i 10.000 njih smešteno je u Americi i Evropi, kao i u glavnim poslovnim čvorištima Azije, u gradovima kao što su Singapur i Hong Kong. Iako je njihov glavni zadatak upravljanje finansijskim sredstvima, najveće kancelarije – neke od njih sa stotinama zaposlenih –  ne bave se samo prepoznavanjem dobrih investitorskih prilika već obavljaju doslovce sve zadatke: od rešavanja poreskih i pravnih problema, pa do uloge „moćnih batlera“, koji rezervišu lir-džetove ili se brinu o kućnim ljubimcima.

Troškovi donošenja ovakve ekspertize „iz palate“ znači da oni uglavnom imaju smisla samo za investicije vredne preko 100 miliona dolara, što je luksuz namenjen samo klubu najvećih investitora; to je novac koji poseduje tek 0.001% globalnog pula ulagača. Azijski tajkuni kao što je Džek Ma iz Alibabe već su stvorili prava carstva. Najveće zapadne porodične kancelarije, poput one koju je uspostavio investitor i filantrop Džordž Soros nadgledaju poslovanje nad desetinama milijardi dolara i podjednako su „mišićave“ i snažne kao i kompanije koje posluju pod kišobranom Volstrita, utrkujući se sa bankama i privatnim venčer-grupama u kupovini najvećih svetskih kompanija.

Svaki investicioni bum odraz je društva koje ga je stvorilo. Uzajamni (mutual) fond počeo je da živi sedamdesetih godina prošlog veka, posle dve decenije prosperiteta srednje klase u Americi. Rast porodičnih kancelarija odražava veliku nejednakost u (ne)posedovanju bogatstva. Od 1980. godine, udeo svetskog bogatstva u vlasništvu najvećih „teškaša“, kojih je 0.01%, porastao je satri na osam odsto. Kako osnivači porodičnih firmi dobijaju dividende ili prihode od inicijalnih javnih ponuda, oni obično preraspoređuju/ uvek nanovo azmeštaju svoju gotovinu. Međutim, od finansijske krize do danas, došlo je do gubitka poverenja u menadžere koji se bave upravljanjem eksternog novca. Bogati klijenti su detaljnije razmotrili visoke naknade privatnih banaka, a i neke prlično mračne finansijske podsticaje, i – odbacili ih.

Ovi trendovi verovatno neće tek tako nestati. Broj milijardera još uvek raste – zabeleženo je da je prošle godine na globalnu investitorsku scenu stupilo 199 novih milijardera. U zemljama brzog ekonomskog razvoja, stariji preduzetnici koji su svoje firme stvorili tokom privrednog buma nakon 1990. godine se spremaju da ova svoja poslovna ulaganja danas dobro naplate, dok u Americi i Kini mlađi tehnološki preduzetnici uskoro mogu da pokrenu svoje kompanije, oslobađajući novi talas gotovine namenjene reinvestiranju. Zbog toga, težina porodičnih investitorskih kancelarija u finansijskom sistemu će se verovatno dodatno povećati. I, kao što je to po pravilu slučaj, prigovori na njih će eksponencijalno rasti. Najočigledniji među ovima su ujedno i najmanje ubedljivi: porodične kancelarije su te koje su stvorile nejednakost. One su posledica (nejednakosti), a ne njen uzrok. Ipak, i pored svega, prisutna je zabrinutost – a posebno u vezi razloga zbog koji se valja zabrinuti.

Prvi prigovor je da porodične kancelarije mogu ugroziti stabilnost finansijskog sistema. Kombinacija veoma bogatih ljudi, uz teško raspoznatljiv smer ulaganja i netransparentnost tržišta mogu, zajedno smešani, biti i te kako eksplozivni. LTCM, hedž fond od 100 milijardi dolara podržan od super bogatih – a pritom i nobelovaca iz ekonomije! – urušio se 1998. i gotovo da je srušio Volstrit pre 20 godina. Procenat bogatih ljudi spao je na neslavnu i sramnu piramidalnu Ponzijevu šemu koju je vodio Bernie Madoff, koja se srušila 2008. godine. Ipak, kako stvari stoje, porodične kancelarije trenutno ne izgledaju kao sledeća katastrofa koja iza ugla čeka da se desi. Trenutna dugovanja ovih kancelarija odgovara brojki od 17% njihove imovine, što ih čini jednim od najmanjih učesnika na globalnim tržištima. U ukupnom bilansu, ove kancelarije i njihov ulagački kapital čak mogu da predstavljaju stabilizujući uticaj na globalna tržišta. Njihova sredstva obično se raspoređuju tokom decenija, čineći ih daleko otpornijim na napade panike na finansijskim tržištima od banaka i brojnih hedž fondova.

Tu je i bojazan da bi snaga porodičnih kancelarija bogatih mogla prevagnuti nad ostatkom ekonomije i privredno-finansijskih potencijala. A ova opcija predstavlja realnu mogućnost: da je Bil Gejts ulagao isključivo u Tursku, sada bi držao 65% berzanskih akcija ove zemlje. Pa ipak, obično je cilj diverzifikovati poslovne rizike (po starom dobrom principu „ne stavljaj sva jaja u jednu korpu“), a ne koncentrisati moć samo na jednu kartu: ulagački kapital od prvobitnog porodičnog biznisa se po običaju raspoređuje u široko rasprostranjen portfolio. Ulaganja porodičnih kancelarija su manje koncentrisana nego što je to slučaj sa uobičajenim upravljanjem investitorskim portfoliom, kojim dominira nekoliko firmi (kao što je BlackRock). U poređenju sa većinom fond-menadžera, porodične kancelarije su za sada dobrodošle, uključujući njihov dugoročni investitorski horizont, kao i izraziti apetit za startup kompanije.

Tu je i treća opasnost, ona čiji je uticaj najpogubniji: porodične kancelarije mogu imati privilegovan pristup informacijama, poslovima i poreskim šemama, omogućavajući im da prevaziđu obične investitore. Za sada nema dovoljno dokaza (za zloupotrebu nastalu pristupom osetljivim informacijama). Prosečna porodična kancelarija imala je finansijski povraćaj od 16% u 2017. godini, u poređenju da 7% u 2016. godini, prema podacima analitičke firme Campden Wealth – po ovim performansama, njihov povraćaj uloženog blago zaostaje za povraćajem prisutnim na svetskim berzama. Bez obzira na sve, tajkuni su u globalnim okvirima dobro povezani. Porodične kancelarije postaju sve složenije – uzgred, trećina njih operiše sa bar dve poreske rutine radi što boljeg „eskiviranja“ istog. A nezajažljivi brokeri i banke odmotavaju crveni tepih kojeg podastiru za ovakve povlašćene pojedince i njihov kapital – za pokretanje, recimo, poslova sa nekretninama koji nisu dostupni običnim investitorima. Ukoliko bi ovakve prakse pustile preduboke korene, utirući put nepošteno stečenim prednostima usled zloupotreba „iza zatvorenih vrata“, njihov bi efekat, kumulativno tokom decenija, učinio da nejednakost u (ne)posedovanju bogatstva poprimi katastrofalne razmere.

Bogati otkrivaju svoj stil ulaganja: „sam svoj majstor“

Odgovor treba potražiti u dodatnom oprezu i predostrožnosti, kao i transparentnosti. Većina regulatora, trezora i poreskih organa su početnici kada se radi o porodičnim kancelarijama, ali se, na kraju krajeva, mora obezbediti poštovanje pravila o trgovanju putem interneta, kao i jednakom i nepristrasnom servisiranju klijenata od strane dilera i pravednom paritetu u tretmanu oporezivanja. A oni bi trebalo da podstiču porodične kancelarije sa imovinom od preko, recimo, 10 milijardi dolara za objavljivanje izveštaja o svom radu. U svetu koji je nakon 2008. godine postao izrazito sumnjičav za privilegije ma koje vrste, velike porodične kancelarije imaju i te kakav interes da povećaju sopstvenu transparentnost. One bi, zauzvrat, trebalo da rade bez uznemiravanja sa strane.

Ove kancelarije bi, možda, čak, imale čemu da poduče sve te horde menadžera koje na finansijskim tržištima rade za uobičajene, „obične“ investitore od kojih bi mnogi, kad uporede svoje mesečne zarade sa platama menadžera privatnih kancelarija, poželeli da, poput njih, otkače sve finansijske posrednike).

 

The Economist

Vina koje ćemo piti 2019. godine


Lettie Teague, vinski entuzijasta u Volstrit džornaluLettie Teague, vinski entuzijasta u Volstrit džornalu

Vino u limenkama? To je bilo tako uobičajeno ove 2018… a sada je trenutak da se radujemo onome što je predstoji. Lettie Teague, vinski entuzijasta i kolumnistkinja Volstrit džornala podelila je sa čitaocima svoje osvrte kako optimalno „upijati“ dobra vina u narednoj godini: tu je pozamašna lista boca koje treba uzeti u obzir i tokom ovogodišnjih prazničnih proslava.

Ponovo je došao trenutak za rekapitulacije, tako uobičajene na izmaku stare a u osvit nove godine. Tada i vinski znalci u svim medijima sastavljaju liste vina koja su u poslednjih 12 meseci konzumirali s najvećim zadovoljstvom ili, pak, najizraženijim žaljenjem, praveći vinske preporuke za narednu godinu. Možda će enofili odlučiti da piju više (ili manje) vina proizvedenih u određenim regionima ili od određenog grožđa; možda će se limenke, koje su se dosad činile kao toliko pametan način za pakovanje vina sada bolje uklapati u Bud Light.

Tokom pisanja svoje nedeljne kolumne “O vinu“ (On Vine) za rubriku „Off Duty“, navela sam koliko sam uživala u brojnim nezaboravnim bocama tokom ove 2018. godine – nedavno sam bila u poseti italijanskom Pijemontu, domu Barola i Barbareska. Proletos, putovanje u nemačku dolinu Mozel bilo je oličeno obiljem boca sjajnog rizlinga. Otkrila sam sjajna čileanska vina koja se uklapaju u razumni kućni budžet (kvalitetni Kaberne po niskim cenama), italijanski region Marke (Marche), gde se vratio Verdicchio) i francuski Makonez (Mâconnais, dragulj iz Burgundije koji je dosad bio ispod radara). Bilo je, naravno, nekoliko vina koja bih volela da što pre zaboravim – uključujući i neka preterano ružičasta, ili preterano slatka, ili pak neka sa smešnim imenima koja sam probala samo zbog onih priča naštampanih na etiketama, a koje su bile namenjene pre svega ženama (ali ne i ovoj!). Na osnovu lekcija i pouka od prošle godine, došla sam do liste onih vina koja više-manje planiram da pijem naredne godine (spojler: ružičasta vina su na oba spiska!). Naravno da ne morate da čekate januar kako biste uživali u preporučenim bocama. Ima li, na kraju krajeva, boljeg načina da priredite prazničnu gozbu ili nazdravite novoj godini?

Pijte manje Kaberne Sovinjon a više Kaberne Frank

Ove dve sorte crvenog grožđa su usko povezane – jedna je, zapravo, genetski roditelj drugog – i oba su prilično rasprostranjena. Ali, samo je Cabernet Sauvignon postao svetski poznat, dok je Cabernet Franc postao… pa, poštovan. I Kaberne frank (roditelj) i Kaberne sovinjon su poreklom iz bordoških vinogorja u Francuskoj, a obe sorte posebno dobro rade u hladnijim, marginalnijim i „skrajnutim“ klimatskim područjima kao što su dolina Loare, u Virdžiniji ili Nort Forku na Long Ajlendu. Kaberne Frank iz tih oblasti takođe se posebno dobro uparuje sa hranom, zahvaljujući harmoničnoj ravnoteži između kiselosti i voćne komponente.

Bio sam u posedu nekih boca sjajnog Kaberne franka iz države Vašington (vinogorje Sevidž Grejs), Virdžinije (vinogradi Kezvik) i Nort Forka (podrumi Bedel), i radujem se što ću u narednoj godini imati više Kaberne franka poreklom i iz drugih američkih država.

Najbolja boca: Cabernet Franc, Bedell Cellars, North Fork Long Island, berba 2016. Cena: $24

Vinar Ričard Olsen-Harbič je poklonik Kaberne franka. “Sazreva ranije i po svemu ima dosledniju liniju od Kaberne sovinjona”, objašnjava Harbič. On posebno voli ovu sortu grožđa u hladnijim godinama, kao što je to bila pretprošla (2016). Ovo vino je obeleženo notama tamnog voća i začina, živahnom kiselinom i mineralnom završnicom.

Pijte manje svetlu provansalsku ružicu a više tamnije ružice

Ako vina mogu da zarade poene na čistu popularnost, onda bi sorte svetlog rozea lako osvojile 100 poena. Leti gotovo da je nemoguće izbeći ispijanje vrsne, svetle ružice bukea koji asocira na ukus breskve i lososa. Provansalski vinari su usavršili ovu svetlu nijansu, a vinari u drugim delovima sveta su je prihvatili kao svoju. Kao rezultat toga, na ružičasta vina koja su različita po boji – to jest, od tamno ružičaste do skoro crvene – gleda se sumnjičavo i čak se izbegavaju. Jedan od razloga je ta uvek nanovo obnavljana predrasuda – naime, da njihova tamna boja znači da takve sorte poseduju veći procenat alkohola (što nije istina) ili da će biti pretežno taninska, tj oporija (što je ponekad istinito, a ponekad ne), ili da su manje svestrana u kombinaciji sa hranom (što definitivno nije istina, posebno u zimskom periodu i uz jela za hladniji period godine).

Tamne ružice su savršene za ovo doba godine; Zašto se ne odlučite za jedno takvo umesto za crveno? Regija Tavel u južnoj Francuskoj je poznata po tamnim ružicama napravljenim od Grenaša i Siraa, ali Španija, Južna Afrika, Kalifornija i Oregon – što su samo neka od mnogih drugih mesta gde se mogu naći sjajne sorte tamnog rozea. Jedna od mojih skorašnjih favorita je Tavelova ružica koja se prodaje po skromnoj ceni, a koju proizvodi dobro poznata lokalna zadruga.

Najbolja boca: Tavel ružica,  Les Lauzeraies, Les Vignerons, berba 2017. Cena: $14

Vinska regija Tavel u južnoj Roni ima dugu istoriju proizvodnjeo, suvih ružica punog ukusa, duboke tj tamne boje – ružice za koje se kaže da su ih voleli kraljevi ali i Onore de Balzak. Ovo “Lauzeraies” punjenje iz Tavelove vinske kooperative je sočno, sa mineralno-zemljanom završnicom – sjajan rosé za topli letnji dan ili hladnu zimsku noć.

Pijte manje Prosecco, a više engleskih penušavih vina

Nisam toliko lično protiv proseka koliko me njegova sveprisutnost smara. Sa svojom sve većom popularnošću, Prosek je jednostavno previše prisutan za moj ukus. Svaki vlasnik restorana, ugostitelj i poznatiji vinski domaćin kojeg poznajem je čini mi se preterano zaljubljen u talijanske iskre iz Veneta. Želim da popijem nešto neobično, nešto novo i stvarno posebno, kao što je penušavo vino iz južne Engleske.

Englesko penušavo vino je lakše naći nego ikada ranije u velikim prodavnicama vina. Ne znam da li je to zahvaljujući dobrom marketingu ili dobrom kursu, ali vina koja sam do sada probala su zaista dobra, mada možda malo skupa: oko 40-60 dolara po boci. Ali, kao što je engleski uvoznik penušavih vina Jan Primrouz naglasio, “Engleska nije jeftino mesto za proizvodnju vina.” Engleska penušava vina su proizvedena od istog grožđa kao i većina penušavih vina iz Šampanje (Šardone, Pino noar…) i potiču  uglavnom iz južne Engleske (uglavnom iz vinograda u okolini Kenta), ona su tokom godina postajala sve bolja i bolja, čak privukavši pažnju i investicije poznatih francuskih kuća koje se bave proizvodnjom šampanjaca kao što su Pommery i Taittinger.

Najbolja boca: Exton Park Brut (proizvedena od razlčitih berbi). Cena: $45

Mešavina Pinoa noar i Šardonea, ovo bujnog, kremastog vina jednog od vodećih proizvođača penušavih vina u Engleskoj je ukusno i lako klizi niz grlo. Ovo vino nije sasvim suvo već je divan, voćni aperitiv – a da ne spominjem kako odlično ide uz „čašicu razgovora“.

Pijte manje vina iz limenki a više iz velikih (magnum) staklenki

Ako ne verujete da je vino u magnumu daleko intrigantnije od vina u konzervi, mogu li vam predložiti sledeći eksperiment: Donesite na zabavu paket od šest limenki vina i jednu magnum bocu i pogledajte šta je prisutnim zvanicama privlačnije. Naravno, magnum (boca dvostruke veličine) mora biti kvalitetno vino, a ne velika, preglomazna staklenka jeftinog kiseljaka iz nekog supermarketa. Da bi se postigao maksimalan vizuelni i čulni efekat, posavetovala bih vas svoju sreću okušate sa magnum staklenkom rizlinga. Duga, konusna boca rizlinga zagarantovano privlači pažnju svakog pravog sladokusca, a vino će zadovoljiti i ako je od tako dobrog proizvođača kao što je Eva Frike, jedna od zvezda nemačke regije Rajngau (Rheingau).

Najbolja boca: 2016 Eva Fricke Riesling, Mellifluous Elements, berba 2016. Regija Rajngau, Nemačka. Cena: $50

Laganog do srednjeg tela, suvo, sa pikantnom, sočnom notom limete, ovaj rizling možda nije složen ali je svakako ukusan. Eva Fricke je, pre svog povratka u rodnu Nemačku, radila na prestižnim vinskim imanjima širom sveta.

Pijte manje Sovinjon blan a više Šenin blan

Volim Sovinjon blan sa svih meridijana – sa Novog Zelanda, iz kalifornijske doline Napa, ili iz Sancerea – ali ga je, naprosto, previše. A ponekad sorte Sovinjon blana iz ovih krajnje različitih mesta imaju neverovatno sličan ukus. Osim toga, ova sorta grožđa nema neki posebno raznolik profil ukusa. U osnovi postoji jedna verzija vina – za razliku od Šenin blana (Chenin Blanc), sorta koja može biti slatka ili suva, mirna ili iskričava, ili negde između. Obe sorte grožđa su poreklom iz doline Loare u Francuskoj, gdje je Chenin Blanc posebno lep u regijama poput Vovreja (Vouvray), Somura (Saumur) ili Anžua (Anjou). Chenin Blanc se, međutim uzgaja i u drugim delovima sveta, uključujući i Južnu Afriku, gde je najzastupljenija sorta belog grožđa.

Holandski doseljenici su još u 17. veku zasadili grožđe oko Rta dobre nade, i dali su mu nadimak Steen; sve do 60tih godina prošlog veka, potonje generacije južnoafričkih vinogradara nisu shvatile da je to, zapravo, Šenin blan. Iako je zadnjih decenija Sovinjon blan bio sve intenzivnije sađen, u Južnoj Africi je na sreću još uvek značajno zastupljen i Chenin – a cena mu je odlična.

Najbolja boca: Tania & Vincent Carême, Terre Brûlée Chenin Blanc, Blanc Swartland Južna Afrika. Berba 2017. Cena: $14

Ovo je sveža, dobro izbalansirana, srednje jaka, suva bela sorta s notama kruške i limete i čvrste zemljane note. Divan izdanak sorte grožđa koju odgaja južnoafrički bračni par. Više informacija o ovom vinu možete pročitati u magazinu Food & Drink.

WSJ

Top 20 vinskih blogova koje svaki ljubitelj vina treba da ima u vidu


Kako bi se u nekom idealnom svetu završio vaš dan? Uz čašu vašeg omiljenog vina i neku finu muziku? Ušuškani pod toplim pokrivačima nakon što provedete dan istražujući – vinograde? Prekopavajući po gomili knjiga i sajtova kako biste na vaš veb-sajt okačili neku novu, dobru, interesantnu sortu vina?

Ukoliko ste tiho i više sebi u bradu prošaptali jedno nečujno „da“, verovatno ćete uživati u čitanju onoga što sledi. Vodimo vas na putovanje koje uključuje fermentisano grožđe i sve ostalo što je u vezi s njim.

Na ovom veb-sajtu već smo priredili top-listu najboljih blogova o hrani i putovanjima; Pokušali smo nešto slično i sada, mada je ovoga puta centar pažnje na vinskim entuzijastima, stručnjacima, konosjeima i somelijerima, piscima i putnicima.

Blogeri na ovom spisku govore nam mnogo više od recenzija vina. Oni nam pričaju o putovanjima i dobrom zalogaju, izluđuju nas svojim sjajnim slikama, dele svoje znanje o vinu i pružaju insajderski pogled na vinsku industriju.

1. Tim Atkin

Autor – Tim Etkin i saradnici

Timova lokacija je jedinstvena po tome što uparuje vino i – muziku. Osim toga, ovaj Vinski majstor i njegovi gostujući pisci razmatraju i proučavaju nova vina, proizvođače i regione. Takođe ćete naći mišljenja vezana za degustaciju i vinarske investicije, specijalne izveštaje, video zapise i recepte.

2. Reversewinesnob.com

Autor-Jon Thorsen

Uz predloge o pronalaženju vina prihvatljivih prosečnom kućnom budžetu, ovaj vinar i bloger objavljuju vinske kritike i priče o avanturama sa svojih putovanja.

3. Matt Walls

Autor – Met Vols

Ovaj britanski ljubitelj vina želi vas da vas edukuje o izboru najboljeg vina za svaku priliku, ili, recimo, kako da vina isprobavate kao pravi vinski stručnjak. Met pravi sjajne vinske i vinarske preglede i recenzije za one koji vole takve stvari.

4. Vinography.com

Autori – Alder Yarrow i saradnici

Vinski stručnjak Alder, je pravi „multipraktik“: on je autor priča, kolumnista i pi-ar. Alder Jerou i njegov tim pišu sjajne vinske članke, uključujućipreglede, kritike, osvrte, ocene komentare, vesti iz vinske industrije, mesta za objedovanje i dobre knjige o vinima.

5. Wineanorak.com

Autor – Jamie Goode

Ovaj nagrađivani vinarski novinar iz Britanije otkriva svoju ljubav i poznavanje vina ukrštene s vinskim putopisima i beleškama sa „restoranskog astala“, uz odlične slike i prezentaciju interesantnih knjiga. Jedan od najboljih blogova za vino kako za vinske znalce tako i ta one koji tek počinju.

6. Nataliemaclean.com

Autor – Natalie Maclean

Ovaj kanadski bloger ocenjuje i razmatra vina koja je probao, pomažući čitaocima da upare najbolja vina sa zanimljivim receptima.

7. Grape Wall Of China

Autor – Jim Boyce

Džim Bojs pokriva kinesku vinarsku scenu još od 2007. godine, a njegov sajt uključuje prikaze, kritike i degustatorske ocene, uz vesti iz vinarske industrije i intervjue sa ekspertima.

8. The Wine Doctor

Autor – Chris Kissack

Ukoliko želite da da pročitate insajderski pogled na veliku vinarsku regiju Francuske – poput Bordoa ili doline Loare, proeporučujemo vam da obavezno imate u vidu ovaj blog. Na njemu postoji ponešto za svakoga – od profila proizvođača, odličnih osvrta na dobar zalogaj, uz recenzije vinskih knjiga i dobre restorane sa još boljim vinima.

9. Sipnzwine.com

Autori – Caro Jensen & Emily Camblin

Sipnzwine pokriva novozelandsku vinarsku scenu. Ovde ćete naći relevantne informacije – od vinskih vodiča, vinograda i vinogorja, preko najboljih regija i vinarskih događaja, sve do informacija o interesantnim vinskim barovima.

10. Wine Explorers

Autor – Jean-Baptiste Ancelot

Ovaj veb-magazin Anselota i njegovog tima obuhvata vinske putopise kojima su pokrivene 92 zemlje i 250 vinorodnih regija. Na ovom blogu ćete uživati u anegdota iz vinskih putopisa, iskustva sa vinskih degustacija i odlične preglede vinogorja i vinarija, koji su vredni pažnje i vašeg vremena provedenog u čitanju.

11. Ozwinereviev.com

Autor – Andrew Graham

Na stranu to što je i profesionalni vinski sudija, Endrju piše s posebnim akcentom na australijska vina; pa ipak, njegov blog vrvi od priča i osvrta o vinima i pivu koji su poreklom iz drugih regija sveta, a ne samo Australije.

12. The Wine Siren

Autor – Kelly Mitchell

Znatiželjni ste da doznate nešto više o kompleksnim procesima koji uključuju proizvodnju vina ali i sjajne gastronomske „detalje“ koji su izvrsno upareni uz dobra vina? Keli Mičel je vrhunski istraživač sveta vina, a njene priče idu „od njive do trpeze“, uz osvrt na one ljude koji stoje iza svega.

13. Wine Peeps

Autori – Kori & Colby Woorhees, John & La Gayle Sosnowy

Ovo je mesto za čitaoce koji žele da saznaju više o jeftinim a kvalitetnim  vinima, njihovom ukusu i bukeu kao i gde da ih pronađu. Autori objavljuju rezultate vinskih degustacija naslepo, zajedno sa putopisnim napomenama koje se sve vrte oko jedne teme –  vina.

14. Ilovegreekwine.com

Autor – Ted Lelekas

Tedov cilj je pretvoriti ovu lokaciju u krajnju destinaciju za grčka vina i vinarije. Ovde ćete pronaći vinske recenzije, vesti, savete i poslovne listinge.

15. Around The World in 80 Harvests 

Autor – Amanda Barnes

Kako izgleda put kroz svet vina iz vaše udobne fotelje? Pridružite se Amandi i njenom timu dok putuju širom sveta istražujući vinarije, vinograde i, naravno, degustirajući jedinstvena vina koja su im „pokraj puta“.

16. Vindulge

Autor – Mary Cressler

Pored toga što se profesionalno bavi keteringom i organizacijom događaja, ova spisateljka i somelijerka objavljuje na svom blogu zanimljive recepte, uparujući ih sa vinima. Kod Meri Kresler ćete naći i neke zabavne turističko-putopisne priče.

17. Provence Wine Zine

Autori – Susan Newman Manfull i saradnici

Ovaj vinski blog je zamisao jedne američke novinarke koja je u potrazi za najboljim vinima – pre svega kroz svoju ljubav prema Provansi i vina francuskog porekla. Suzan Njumen Menful fokusira se na vina s juga Francuske, pre svega provansalska vina, uz obilje dobrih i korisnih saveta za njihovo uparivanje sa hranom; tu su i vesti, kritike i vodiči.

18. Wine Terroirs

Autor – Bertrand Celce

Francuski fotograf Bertran Selse piše o vinskim putevima svoje zemlje, restoranima a sve to bojeći sa vinskom trivijom. Kod njega na blogu po pravilu nalazite zanimljive slike i priče o vinogradima i vinarijama, prikazujući i interesantne ličnosti uključene u vinsku veštinu i biznis.

19. Wine Wankers

Autori – Conrad & Drew

Ukoliko tražite relevantne i dobre virtuelne beleške koje se tiču vina i vinarstva, obavezno posetite ovu veb-stranicu. Australijski tandem poseduje duhovit ugao i stil pisanja vinskih priča, koji se ogleda u njihovim pričama s putovanja, savetima, vodičima i kritikama.

20. Wine Camp

Autor – Craig Camp

Ovaj blog je o Krejgovom životu kao proizvođaču vina. Uz brojne fotografije vinograda, ovaj znameniti vinski bloger priča svoju priču o pravljenju prirodnih vina u svom rodnom – Oregonu.

 

Meri Kresler, HappyBellyFish

Facebook razvija svoju kriptovalutu za prebacivanje novca preko WhatsAppa


Facebook Inc. radi na izradi kriptovalute koja će omogućiti korisnicima prenos novca pomoću WhatsAppa, aplikacije za razmenu poruka, objavio je Bloomberg nakon razgovora s osobama upoznatima s planom.

Facebook ovim proizvodom cilja na indijsko tržište. Kompanija razvija “stablecoin”, tip digitalne valute vezan za američki dolar, kako bi se smanjila njena volatilnost, odnosno oscilacija vrednosti. Bloombergu su to ispričali zaposlenici koji su tražili anonimnost.

Facebook je daleko od puštanja stablecoina na tržište, jer još radi na razvoju zaštite njegove vrednosti, prenosi Seebiz.

Očekivalo se da će Facebook ponuditi finansijske usluge nakon što je 2014. godine zaposlio predsednika PayPala Davida Marcusa kao menadžera aplikacije Messenger. Marcus je u maju postao menadžer blockchain inicijativa kompanije, o čemu se nije raspravljalo u javnosti. Facebook sada ima oko 40 ljudi u grupi za blockchain, prema naslovima zaposlenih na LinkedInu, zaključio je Bloomberg.

“Kao i mnoge druge kompanije, i Facebook istražuje načine iskorišćavanja snage blockchain tehnologije. Ovaj novi mali tim istražuje za šta se sve može primeniti. Ništa više ne možemo (javno) da podelimo”, izjavio je portparol kompanije u saopštenju.

WhatsApp, šifrirana aplikacija uza mobilne poruke koja je u vlasništvu Facebooka, popularna je u Indiji, gde ima više od 200 miliona njenih korisnika. Indija ima 480 miliona korisnika interneta, a više ih ima jedino Kina. Očekuje se da će taj broj porasti na 737 miliona do 2022. godine.

Spomenuta država je i među vodećima po broju doznaka iz inostranstva. Prema podacima Svetske banke, u Indiju je 2017. godine poslato iz inostranstva 69 milijardi dolara.

Tokom protekle godine pojavilo se puno projekata vezanih za stablecoin. U jednom trenutku bilo ih je više od 120, prema podacima web stranice Stable.Report. Koncept stablecoina je stvaranje digitalnih valuta koje će biti stabilnije od, na primer, bitcoina, a time i jednostavnije za čestu kupovinu.

Ideja se pokazala teško ostvarivom, što potvrđuje i nedavna propast jednog od projekata visokog profila. Projekt stablecoina pod imenom Basis nedavno je ukinut, a nakon osam meseci rada na pokretanju te digitalne valute.

U izveštaju Bloomberga se spominje i da je najslavniji stablecoin Tether, takođe, okružen kontroverzama. Njegovi tvorci tvrde da je svaki Tether vezan za američki dolar. Međutim, kompanija odbija sprovođenje revizije, što pojačava sumnje u istinitost tih tvrdnji.

Facebook koji ima 2,5 milijardi globalnih korisnika, više od 40 milijardi dolara godišnjeg prihoda i veće iskustvo u pravnim pitanjima, može imati i veći uspeh u izradi stablecoina.

 

ekonomski.net

Svetskih top 10 u veštačkoj inteligenciji


Prema kineskom izdanju Harvard Business Review, Robin Li Janhong, izvršni direktor kineskog internet pretraživača Baidu ušao je na listu Global Top 10 AI Figures kao trećeplasirani, odmah iza Eplovog CEO-a Tima Kuka i CEO-a kompanije Majkrosoft, Satje Nadele.

Robin Li je u prvom planu, kao i arhitekta kineske industrije veštačke inteligencije, piše u izveštaju HBR-a. On je prvi u svetu sačinio otvorenu internet-platformu za autonomnu vožnju, promovišući razvoj sektora pametne vožnje u Kini ali i globalno.

Evo 10 najvećih u svetu u domenu veštačke inteligencije.

10 Demis Hassabis, osnivač kompanije DeepMind

09 Elon Musk, CEO kompanije Tesla CEO

08 Jensen Huang, CEO kompanije Nvidia

07 Mark Zuckerberg, CEO kompanij Facebook

06 Marc Benioff, CEO kompanije Salesforce

05 Sundar Pichai, CEO kompanije Google CEO

04 Jeff Bezos, CEO kompanije Amazon

03 Robin Li Yanhong

02 Satia Nadella, CEO kompanije Microsoft

01 Tim Cook, CEO kompanije Apple

China Daily

Šta definiše Englesku u doba Bregzita?


Šta definiše Englesku u doba Bregzita? Njeno samosažaljenje.

Engleski pisci su jednom opisali čitav svet. Sada je onima koji nas gledaju sa strane lakše da uoče šta je to što je ovu ostrvsku zemlju dovelo u sadašnji haos.

Voleo bih da prestanete da pričate o “engleskom”, rekla je moja žena, koja je Engleskinja. “Postoje razne vrste Engleza. Nismo svi kao Jacob Rees-Mogg. Ponovo sam iznela ideju da se svi mogu složiti, da smo svi na neki način krivi.” Naravno, bila je u pravu. Tek nedavno sam počeo da pričam o “Englezima”. Pedeset godina živeo sam u Engleskoj – u Londonu, tom najmanje reprezentativnom mestu na Ostrvu – i većina ljudi koje znam i volim su Englezi; Niko od njih nije Džejkob Ris-Mog (Jacob Rees-Mogg).

Aktuelna kriza nam je sa sobom donela i ovu lošu naviku. Među nekim od uzroka Bregzita najizraženiji je engleski nacionalizam, i lako je – mada pogrešno – iz te apstrakcije preći na konkretnije ideje ljudi koji veruju u njega i označiti ih „Englezima“. Irski pisac Fintan O’Toole to je učinio u svojoj knjizi o Bregzitu, „Heroic Failure“, u kojoj se u samom uvodu izvinjava zbog svog lapsusa. Frazama “Englez“ i „engleski“, piše O’Toole, namera pisca nije bila da opisuje “složene, kontradiktorne i duboko podeljene ljude”, već samo nastojanje da se “istraži mentalitet… čudnovat osećaj (mnogih Engleza), o imaginarnom ugnjetavanju (od strane drugih), koji je u osnovi Bregzita”.

Kako jedna nacija započinje da razume samu sebe? Ko građanima „obezbeđuje“ takvu vrstu „razumevanja“? U prošlosti se dešavalo da su neka društva koja su se upravo oslobodila stega kolonijalizma, još uvek razvijajući snažnu tradiciju pisanja i objavljivanja, često preuzimala svoje analize i uvide „sa strane“, iz drugih delova sveta. Na primer, posetilac Indije tokom 1960-ih, čak i više nego u Pakistanu – trudio bi se da pronađe dobar savremeni prikaz zemlje koju je opisao gotovo svako ko je u njoj živeo. Umesto toga (odnosno sopstvenog uvida), mnogo njih bi se oslanjalo na druge pisce koji su živeli ili dugo boravili na nekom mestu – pisaca kao što su V.S. Najpol ili Džefri Murhaus, čiji su sudovi i osvrti često osporavani u zemljama o kojima su pisali, deklarišući njihove uvide kao manjkave ili površne, ali koje su ipak, i pored svega, uticale na to kako lokalno stanovništvo, ali i posetioci, vide to mesto.

Poznato je da je Viđadhar Suradžprasad Najpol posmatrao „uobičajen prizor“ javne defekacije. “Indijci se olašavaju posvuda”, pisao je, u ritmu koji odjekuje kroz najpoznatiji govor Vinstona Čerčila: “Oni bi se uglavnom, olakšavali pokraj pruga. Oni, međutim, to rade i po plažama; olakšavaju se na padinama brda; na obalama reka; na ulicama; i za to nikada ne nalaze neki izgovor ili pokriće.” Pa ipak, figure ljudi koji čuče (“večni i simbolični poput Rodenovog mislioca”) nikada se nisu pojavljivale u romanima, igranim filmovima ili dokumentarcima. Najpol je osećao da su ovi prizori bili „nevidljivi“ za oko Indijaca, ali da je, možda, istina da su oni prihvaćeni kao neizbežni – kao činjenica koja odražava siromašan život.

Pedeset godina kasnije, jedna daleko bogatija Indija započela je veliku ekspanziju gradnje javnih toaleta, koji su ukazivali da ovi prizori Indijscima uopšte nisu bili tako nevidljivi.

Najpol je pripadao jednoj posebnoj engleskoj tradiciji spisatelja, „književnih putnika“, koji su gajili ubeđenje da je čitav svet izvan Engleske „dohvatljiv“ njihovoj literarnoj „dijagnozi“ i da, shodno toj tradiciji „svevidećig kritičara“, nikada ne oklevaju da otvoreno prosuđuju i opisuju zemlje koje posećuju. Sama Engleska, međutim, nije imala niti osećala potrebu da bude viđena očima onih koji je posmatraju sa strane, „autsajdera“. Od Viljema Kobeta, preko Fridriha Engelsa do Dž.B. Pristlija i Džordža Orvela, engleskim piscima – ili oni kojima je engleski domicilna zemlja – ukazivalo se poverenje da svojim sunarodnicima ispravno prikazuju i objašnjavaju mesta u kojima su boraviji. Asimilovani stranci na u Ujedinjenom Kraljevstvu – stranci kao što su Mađar Džordž Majks (George Mikes – Đerđ Mikeš) a u skorije vreme američki pisac Bil Brajson – uživali su u prijatnom humoru, kojim su uzdizali život Engleza. “Kontinentalci imaju seksualni život; Englezi imaju bočice i termose sa toplom vodom “, kako je Mikeš primećivao. Njegove bi knjige često na koricama imale crtež crtani film osobe (Engleza) sa polucilindrom na glavi.

Bilo je, naravno, i drugih vrsta knjiga o Engleskoj – knjiga koje su pisali oni koji su posećivali britansko Ostrvo: tokom 19 veka, ova kolevka industrijskog napretka i najveće carstvo sveta nije moglo biti ništa drugo osim predmeta fascinacije. Nemački romanopisac Teodor Fontane objavio je nekoliko interesantnih studija o Engleskoj i Škotskoj tokom pedesetih godina 19. stoleća, dok je muslimanski lingvista i aristokrata Mirza Abu Taleb Kan iza sebe ostavio čudesan spis o putovanju kroz Englesku i Irsku 1800. godine. U jednom od najranijih opisa Evrope od strane nekog Indijca, Kan je pisao o parnim motorima, ukusnom zalogaju,, izvrsnim vinima i ženama čija lepota i graciozno plesanje “oduševljavaju moju maštu”.

U Engleskoj, izuzev akademskom krugu, ovi su pisci i knjige ostali uglavnom nepoznati; sve donedavno, poslednje izdanje Kanovih putovanja bilo je 1814. godine. Uobičajena engleska polica za knjige je, umesto knjiga o engleskim okruzima, bila popunjena knjigama koje su napisali putopisci, koji su ih 20-tih godina prošlog veka pisali zahvaljujući tome što su bili u posedu – automobila, koji im je bio dragocena pomoć i „sredstvo za rad“; ili slavni štampani serijali poput „Britanije u slikama“, u kojima su reprodukcije lepih otisaka i slika pričali slikovitu priču o britanskim pomorcima, britanskom vremenu i meteo-uslovima na Ostrvu, britanskim satovima i časovničarima, britanskim insektima… i tako dalje, u serijalima od po nekoliko desetina knjiga. Englesku ili Britanija? Razlika koja se pojavila tokom 1940-ih, kada su se pojavile ove knjige, jedva da se činila važnom. U toj konfuziji je ipak postojala stabilnost. Potreba da sebe pogledamo onako kako drugi gledaju na nas bila je neuroza prepuštena zemljama manje sigurnim i stabilnim od nas samih.

I, odjednom, sve se to promenilo. Posetilac britanskog ostrva je, u svojstvu analitičara, zadobio više i dublje uvide od nas, insajdera, o tome kako je Engleska dostigla sadašnje stanje nestabilnosti: naciju koja je u razmaku od dve godine uspela da uništi reputaciju  pragmatičnosti i praktičnosti koju je vekovima gradila.

U „Herojskom propustu“ (Heroic Failure), O’Tul nudi centralnu, seksualnu metaforu za pad Engleza, situaciju kojom Engleska alternativno dominira ali joj se i povinuje: “mazohistička želja za traženjem poniženja, u kombinaciji s grandioznim osećanjem da je takvo ponižavanje predstavljalo uvredu uperenu protiv izuzetno finih ljudi” . Ovo je možda pomalo komplikovano, i uključuje Englesku koja sebe zamišlja kao imperijalnu moć (u svetu), koloniju (u EU), pobednicu (u Drugom svetskom ratu) ali i pobeđenu (ekonomskim performansama svojih evropskih komšija u godinama nakon Drugog svetskog rata). Sve ovo možda deluje previše fiktivno ili izmaštano, ali se radi o mnoštvu tačaka o kojima valja razmišljati.

Nevil Čemberlen ostaje premijer kojim ondašnji i ovdašnji ostrvski anti-evropljani najviše vole da se pozabave. Terezu Mej, Dejvida Kamerona i Teda Hita danas upoređuju s njim, što, naravno, podstiče još jedno poređenje: da je EU ekvivalentna nekadašnjim silama osovine. Boris Džonson je samo najsvežija pojava u toj dugoj liniji antievropskog kursa među Englezima. “Iskreno, ostrvski suverenitet je pitanje koje se proteže sve do Adolfa Hitlera”, rekao je konzervativni ministar Nikolas Ridli koji je 1990. bio angažovan u izgradnji evropskog monetarnog sistema… A nisam baš siguran da ne bih više voleo skloništa od Hitlerovih vazdušnih napada, uz šanse da se odupremo nacistima, od prostog preuzimanja (Britanije) putem ekonomije i finansija.”

Inok Pauel (Inoch Powell) je pre trideset godina izrazio žaljenje što zakoni uvedeni engleskim učešćem na zajedničkom evropskom tržištu podrazumevaju da Britanci uskoro “ne bi preostalo ništa (od ideala) za koje vredi umreti… Patriotizam znači imati naciju za koju ćete umreti, da vam bude drago što zbog te nacije umirete – i to svakog dana vašeg života.”

O’Tul piše da izjave Ridlija i Pauela proizveli su „mučeništvo“ do “novih nivoa samo-uništavajuće fantazije”, ali je, takođe, zaliveni samosažaljenjem da je odvojeno obaveštenje učinilo značajan doprinos angažmanu Engleske. “Od svih prijatnih emocija, samosažaljenje je ona koja u najvećoj meri čini da ostanemo sami na vetrometini… Bregzit, stoga, ima smisla za (ovakvu) naciju, koja obožava da oseća i emituje sažaljenje prema samoj sebi.” Od Dablina do Londona, to je mala mudrost koju valja imati na umu – pre no što padne mrak.

 

Ian Jack, The Guardian

Španija, useljenici i poreklo: bašta šarolikog cveća


Kako druga generacija emigranata transformiše pejzaž španskog društva? Priču napisala Juli Hara za englesko izdanje El paisa.

Deca rođena među strancima u Španiji održavaju kulturne veze svojih roditelja i traže reference koje će im pomoći da kreiraju svoj identitet.

Što se mene tiče, ovo (u Španiji) funkcioniše “, kaže Fatima J. (23), koja je rođena u Almeriji od oca Marokanca i majke Španjolke. “Ako treba da komentarišem nešto (u vezi nas doseljenika u Španiju), onda bi to bilo pozitivno. Istina je da kada ste mali, onda vas zadesi puno stvari, a takođe ima puno stvari za koje niste sigurni u novoj sredini (kao što je za nas Španija). Jer, pristup podizanju dece se može toliko razlikovati: postoje stvari uvrežene u kulturi svakog naroda koje drugi narodi odista ne mogu razumeti.”

Deca rođena u Španiji od strane imigrantskih roditelja nisu morala da prolaze kroz tipična iskušenja i stradanja migranata, mada moraju da žive u prostoru između dve kulture. Ona pripadaju novoj generaciji Španaca odgajanoj na Iberijskom poluostrvu, a čiji roditelji potiču mahom iz zemalja sa juga (uglavnom Afrike).

Prema izveštaju o rastu imigracije u Španiji, španski useljenici i njihova deca često su bilingvalni (dvojezični), dok im njihov mešoviti identitet omogućava da uživaju u kulturnim vezama svojih roditelja, istovremeno nastojeći da se pozicioniraju u španskom društvu: ovo su Podaci o integraciji dece imigranata, objavljenim 2014 godine od strane fondacije La Caixa.

U Španiji, 20% rođenih beba potiče od (barem jednog) stranog roditelja

Fátima J., koja je diplomirala na odseku kriminologije Univerziteta Pablo de Olavide u Sevilji objašnjava da je odrastala na dva veoma različita načina razmišljanja, što joj je pomoglo da bude tolerantnija. Fátima gaji dva pristupa životu, i kaže da su je posete Maroku tokom praznika naučile da poštuje vrednost gostoprimstva naroda iz kojeg potiče i njen otac. “Uvek ste dobrodošli u nečiju kuću”, kaže ona. “U Španiji je ovo čudno jer morate biti pozvani od strane rodbine kako biste kod njih obedovali. Međutim, u Maroku su vam vrata otvorena u bilo koje doba dana.”

U prošlosti (2005. godine), nije bilo sasvim jasno da li će imigracija u Španiji nastaviti da raste ili će se taj trend promeniti. U zemlji je registrovano četiri miliona stranaca, što je 10% od 46,7 miliona stanovnika Španije, a podaci iz Nacionalnog zavoda za statistiku (INE) pokazuju da je nova generacija Španaca najbrojnija do sada.

Studija koju je „Verne“ sproveo o rođenjima, nacionalnosti i populaciji otkriva da je 20% od skoro pet miliona rođenih u poslednjoj deceniji – )dakle gotovo milion novorođenih, što je 1.150.629 građana – poticalo od najmanje jednog stranog roditelja, prema podacima INE-a od 2007. do 2017. godine.

“Mislim da se još više osećam Špancem jer sam u ovoj zemlji odrastao, premda se isto tako identifikujem i sa japanskim vrednostima” (Kinue Tsubata, Španac čiji je otac poreklom iz Japana)

Podaci prikupljeni između 2006. i 2016. godine ukazuju na to da su roditelji imigranata koji su stigli u Španiju tokom poslednje decenije pretežno marokanskog porekla (njih oko 26%), uz Rumune (12%), Ekvadorce (6%) i Kineze (4%). Njihova deca jesu ta koja danas transformišu pejzaž španskog društva.

Iker E., student elektronike, takođe živi i proživljava dve različite kulture koje dele jedan jezik. Zahvaljujući naporima svojih roditelja, on takođe gaji snažnu vezu sa Ekvadorom, uprkos činjenici da su ga njegovi roditelji napustili još ​​tokom devedesetih. “Oni (Ekvadorci) su vrlo orijentisani na porodicu”, kaže on. “Svi oni veoma mnogo pomažu kod kuće i to se vidi.”

Rođen 2000. godine, Iker voli ekvadorsku kuhinju iako kaže da su sastojci za te srednjeameričke recepte skupi u Španiji, tako da ih često nemaju. „Međutim, ja isto tako jedem i uživam u španskoj tortiliji, paelji i kokidu [cocido, kuvani obrok na bazi leblebija) koje tako mnogo volim”, kaže on. “Stvarno smo srećni što u kući kuvamo različita jela koja potiču iz različitih kultura.”

Longitudinalna studija o drugoj generaciji (koju je izradila La Caica), koja je trajala tokom perioda od 10 godina, i uz 7.000 obavljenih intervjua, sugeriše da su identiteti dece imigranata fluidni, da laviraju, i da se menjaju tokom vremena i shodno kontekstu u kojem se nalaze, posebno tokom adolescencije.

“Deca imigranata biraju vrednosti iz svake kulture koja vredi sačuvati”, kaže Natali Hadž Handrim (Nathalie Hadj Handrim), koja je na univerzitetu u Barseloni doktorirala na predmetu španske i latinoameričkih civilizacija.

Mónika Sosa (28), rođena je u Havani na Kubi. Sada ima dvojno državljanstvo i ponosna je na svoje kulturno nasleđe. “Moji baba i deda bili su Španci koji su emigrirali na Kubu”, kaže ona. “Tamo su pustili svoje nove korene, i tamo se rodila moja majka”.

Mónika, koja na Sorboni u Parizu trenutno radi na svom masteru na predmetu Primenjenog francuskog jezika, dodaje da su ona i njeni roditelji došli u Španiju i nastanili se u Mazarrónu, u Mursiji, kada joj je bilo četiri godine. Iza zatvorenih vrata, porodica je i dalje veoma „kubanska“. “Nikada nisam imao osećaj da sam neko koji je emigrirao”, kaže ona. “Istovremeno osećam da sam sa Kube; Odrastala sam slušajući salsu, Huana Gabrijela, Marka Entonija, i priče mog oca koji je stalno pričao o komunističkoj diktaturi. Imam dvostruko nasleđe.” Njeni omiljeni kubanski pisac je, kako kaže, Leonardo Padura.

Rođeni u Španiji, ali ne i sa španskim državljanstvom

Nisu sva deca stranaca rođena u Španiji dobila špansko državljanstvo. To zavisi od pravnog statusa njihovih roditelja. Ukoliko nijedan roditelj ne poseduje špansko državljanstvo, u tom slučaju njihova deca uzimaju državljanstvo svojih roditelja – osim ukoliko nisu apatridi.

U pravnom smislu, ovo je poznato kao pravo na državljanstvo po krvi, nasuprot pravu na državljanstvo prema mestu rođenja. Prema španskom zakkonu o građanskim pravima, da bi se deca priznala kao Španci na papiru, bilo koji od njihovih roditelja mora da ima špansko državljanstvo – ili njihovo dete mora da barem godinu dana boravi u Španiji.

Između 2013. i 2017. je 108.074 imigrantske dece dobilo špansko državljanstvo

Fátima A., rođena u Madridu od roditelja poreklom iz Maroka, prekinula je s nasleđem svojih roditelja kada je odrasla. Pre podnošenja zahteva za svoju ličnu kartu, njeni roditelji su morali da čekaju 10 godina do konačnog, zakonskog odobrenja njihovog boravka u Španiji. Ovaj 10-godišnji uslov boravka važi za sve strance, osim za Latinoamerikance i izbeglice koji u ovoj zemlji zvanično moraju da provedu samo dve godine. U 2013. godini, nakon što je uspela da „preskoči“ brojne birokratske prepreke, čitava Fatimina porodica je i zvanično proizvedena u Špance, došavši napokon u posed ličnih dokumenata ove zemlje.

“Moji roditelji su želeli da dobijem špansko državljanstvo kako se ne bih razlikovala [od Španaca], da bih imala jednak tretman kao i oni”, kaže Fatima (20), koja nosi tradicionalnu marokansku maramu. “Posle toga, shvatate da, iako na papiru imate špansko državljanstvo, i dalje se smatrate drugačijim na nacionalnoj osnovi.”

Adrian N. (18), koji je rođen u Madridu, kaže da nema veze sa Ekvatorijalnom Gvinejom odakle potiči roditelji njegovih roditelja. Njegov otac je rođen u Španiji. Asrian studira za inžinjera elektronike i igra fudbal za Rajo Valjekano, aktivan je na Jutjub kanalima poput The Grefg i Pro Gadget.

Prema riječima alžirskog sociologa Abdelmaleka Sajeda, koji je devedesetih proučavao decu imigranata u Francuskoj, administrativna i društvena stvarnost čine da se ova deca uvek nalaze na sredokraći između dva sveta.

“S jedne strane, postoji administracija – papirološka realnost koja određuje nacionalnost […], dok, sa druge strane, postoji društveni kontekst koji čini da ova deca žive između dve države, dve nacionalnosti i dva društva – izvan jasnih pravnih dimenzija […] tako da postaju proizvod ali i žrtve iste priče”, piše Sajed u svom radu  „Dvostruka prisutnost“ (The Double Absence). To je priča koja opisuje emigantski put od njihovih snova do njihovih patnji.

Pogled na podatke INE-a u periodu od 2013. do 2017. godine pokazuje da je bilo 108.074 imigrantske dece koja su u tom periodu stekla špansko državljanstvo, od kojih je njih 46.700 prethodno imalo Marokansko državljanstvo, 8.556 su bili Ekvadorci, 5.818 Bolivijci i 4.318 Nigerijaca.

Roza Aparisio iz istraživačkog instituta José Ortega i Gasset i koautor Longitudinalne studije o drugoj generaciji imigranata, ukazuje na nedavni skok među marokanskim useljenicima koji postaju državljani Španije, nakon što u Španiji provedu 10 godina neprekidnog boravka.

To je zato što je, prema podacima INE, marokanska imigracija, dolaskom 70.000 migranata, dostigla istu tačku na kojoj je bila i pre 10 godina. Prošle godine je iz Maroka u Španiju stiglo 39.000 migranata, sličan broju onih koji su iz te zemlje ušli 2009. godine.

Četiri miliona ljudi, ili oko 10% španskog stanovništva, trenutno su registrovani kao strani državljani, od kojij su većina ili Marokanci ili Rumuni. prema izveštaju Ministarstva za zapošljavanje i socijalna pitanja, ovaj procenat je u 2001. iznosio 3,85%.

Kovanje identiteta kroz umetnost

Kinue Cubata (Kinue Tsubata) je rođena 1995. godine u Španiji, i danas održava bliske veze sa svojim japanskim poreklom i korenima. Iako njena majka potiče iz Alikantea, oba roditelja – njen je otac iz Nagaoke u Japanu – imaju u sebi japanske krvi a i usađene japanske vrednosti, kao što su tačnost, upornost i polaganje pažnje na detalje.

“Mislim da se definitivno više osećam Španjolkom jer sam odrasla u Španiji, ali se takođe prepoznajem i u japanskim vrednostima”, objašnjava Kinue, koja trenutno radi u Londonu na svojoj magistraturi iz japansko-internacionalne administracije u Školi orijentalne i afričke studije. “Imam jake veze sa japanskom kulturom i gledam serije i filmove na japanskom jeziku, tako da neću zaboraviti (japanski) jezik.”Ona kaže da su joj omiljeni japanski animirani filmovi kao što je „Haulov pokretni zamak“ i „Odlučni“, oba nastala u čuvenom japanskom studiju Ghibli.

Otkad je bila mala, bila je primorana da pronađe svoje kulturne odrednice jer su svi na španskoj televiziji i u crtanim filmovima bili – belci. “Bila sam privučena filmovima poput Mulana, a kao mala sam imala japansku Barbiku koja je nosila kimono”, kaže ona. Cubata sada pokušava da što intenzivnije učestvuje u kulturnim događajima koje u Španiji priređuje japanska zajednica.

“Deca imigranata biraju za sebe vrednosti svake kulture iz koje potiču” (Natali Hadž Handrim, doktorka hispanologije i španskog jezika)

Prema rečima majki dece afričkog porekla, kao  što su to Sara Plaza i Kenija Ramos, deci druge generacije useljenika potrebne su odrednice koje bi im pomogle u građenju sopstvenog identiteta, “kako u medijima tako i u okviru institucija”, kaže Sara, majka dvogodišnjeg deteta čiji je otac Senegalac.

“Sve do čega nastoje da dopru (u španskom društvu) sadrži kulturno nasleđe isključivo belih ljudi, a posebno tipične su plavuše sa plavim očima”, kaže Kenija, koja ima sedmogodišnju ćerku.

U cilju izgrađivanja identiteta svoje dece, obe žene pokušavaju da pronađu relevantne kulturne reference u hrani, pričama i igračkama. “Teško je jer u našem okruženju ne postoje informacije”, kaže Kenija; ona ističe da na engleskom postoji daleko više knjiga nego na španskom jeziku, knjige kao što su „Mali Lideri: hrabre žene u crnačkoj istoriji“, ili pak „Kirikú i čarobnjaci“.

Pozorišna trupa „Projekat granice“ (Cross Border Project), koji je začet u Njujorku i koja je od tada pustio korene i u Španiji, radi na komadu „Fiesta, fiesta, fiesta“, koji govori o sedam tinejdžera rođenih u Španiji čiji su roditelji useljenici.

Predstava pokriva teme poput nošenja marama, sukoba među kulturama između roditelja i njihove dece, kao i snovima i strahovima tinejdžera. “Ono što se dešava u učionici na pozorišnim daskama je zapravo ono što se dešava u Španiji”, kaže dramatičarka Lusija Miranda, koja je svoj komad zasnovala na svojim, autentičnim razgovorima i intervjuima sa imigrantima i njihovom decom.

“Pitanje identiteta je veoma važno i sa njim se suočava ne samo Španija već i čitava Evropa, a to nije ono što promovišu nacionalisti. Mislim da se ovo pitanje u javnim debatama skoro i ne pominje. Ljudi koji su mi veoma bliski i dalje govore o Španiji na način koji je potpuno zastareo. Španija više nije bela i katolička. Ona je danas veoma raznolika.”

 

Yuly Jara, El Pais (englesko izdanje)

Azijski e-samit: svetski centar za više od 1.400 e-trgovaca


Drugi azijski e-samit održao se 5. i 6. decembra u Kongresno-izložbenom centru u Hong Kongu (HKCEC). Jednodnevni događaj, organizovan od strane Saveta za razvoj trgovine Hong Konga (HKTDC) nudi jednu platformu za istraživanje budućeg razvoja e-trgovine, a prisustvovalo je preko 1.400 poslovnih profesionalaca iz različitih sektora, i e-tailora (relativno nova fraza, miks reči retailer i tailor).

Na samitu su održane dve plenarne sednice, od kojih je prvom predsedavao Ju Hong Koh (Yew Hong Koh), generalni direktor i trgovac na veliko u Kini angažovan od strane kompanije Accenture. Kohu se pridružila grupa eksperata sa panela, stručnjaka za „i-tejlere“ iz čitave Azije, kako bi razgovarali o tome kako onlajn maloprodajni ekosistem može podstaći rast poslovanja, ali i pomoći malim i srednjim preduzećima (MSP) da izgrade svoje brendove.

Šta je to „i-tejlerski ekosistem“?

Sesija je započela tako što je svaki govornik objašnjavao onu ulogu koju njihova kompanija igra u ekosistemu e-tailinga. Kasandra Džirard (Cassandra Girard), potrpedsednica Global Vice-a i šef SAP-ovog odeljenja za korisničko iskustvo u potrošačkoj i turističkoj industriji, objasnila je da SAP ima dugu istoriju pomaganja preduzećima da se tranformišu iz fizičkih prodavnica u „e-radnje“. “To zahteva temeljnu transformaciju, a ne samo korak ka Mreži i da tek tako, odjednom, postanete onlajn”, rekla je Džirard. Njena glavna tema na ovom skupu bila je poboljšanje korisničkog iskustva, što je novo „bojno polje“ na tržištu. Njen cilj: postaviti klijenta kao prioritet i u žižu pažnje – prvo se gleda klijent i sve ono što radi. “Ovo će rezultirati poboljšanim marketingom, prodajom i uslugom”, rekla je ona.

Dženi Čong (Jenny Cheung), šefica korporativnog marketinga za Majkrosoftovu filijalu u Hong Kongu fokusirala se na to kako dobiti jasnu sliku o korisničkim uvidima, njihovim potrebama i problemima, kako bi e-kreatori mogli ponuditi odgovarajuća rešenja. “Ključna je identifikacija uvida kupaca, a to se radi pomoću tehnologije i inovacija”, rekla je ona.

Klej Lijao (Clay Liao), savetnik za mobilna tehnička rešenja u Guglu objasnio je da je Guglova uloga bila most između Guglovih klijenata i njihovih klijenata, bez obzira na region, jezik ili kulturu. “Google koristi veb tehnologiju iza scene kako bi svojim klijentima rešio probleme”, rekao je on.

Džozefina Čou (Josephine Chow), koosnivač i šefica Expansion-a u koncept-servisu ShopBack, objasnila je šta je to ShopBack koncept, koji podrazumeva pomoć kompanijama na tržištu da bolje utrže i više cene svoje proizvode, kao i da svojim uslugama raspolažu ekonomično. Oni ShopBack-u plaćaju proviziju samo onda kada postoji uspešna transakcija. ShopBack tada daje deo provizije korisnicima kako bi ih ohrabrili da se vraćaju u ShopBack zarad koristi koju će imati svih 1.500 partnera na njihovoj platformi. Čou je koristila analogiju tržnog centra, pri čemu je ShopBack operater tržnog centra koji pruža stručne usluge prodavnicama i dovodi im kupce uz 10% provizije, da bi zatim pola provizije vratila kupcima kako bi ih ohrabrila da se opet vrate u njihov ekosistem, tj u korist svih „zakupaca“ – korisnika ove platforme za elektronsku trgovinu.

Još jedna govornica na sesiji bio je Šeri Zer (Sherry Zehr), koja predvodi regionalno odeljenje za modu i igračke u kompaniji Shopee, brzo rastućem onlajn maloprodajnom kanalu u jugoistočnoj Aziji i Tajvanu, koji pruža platformu i malim preduzećima a i velikim fizičkim prodavnicama koje žele da svom biznisu pridodaju prisustvo na mreži. “Shopee pruža punu uslugu”, objasnila je Šeri Zer. “To je tržište sa elementima društvenih mreža.” To je, takođe, i kanal za e-kreatore koji privlače masovni internet saobraćaj, obezbeđujući im broj poseta njihovim onlajn prodavnicama u obimu koji oni sami nisu u stanju da postignu. Platforma nudi različite funkcije, pri čemu e-kreatori razgovaraju s kupcima u realnom vremenu. “Ova platforma se dobro prenosi iz domena društvenih medija”, rekla je Zer.

Promene i trendovi na onlajn tržištu

Razgovarajući o promenama koje se dešavaju na online tržištu, Zer je rekla da je ključni trend bio prelazak na mobilne uređaje. U jugoistočnoj Aziji, mnogi klijenti su preskočili eru personalnih računara i otišli ​​direktno na mobilne platforme. “Dostupnost i pristupačnost pametnih telefona pomerila je tržište ka mobilnom upravljanju”, rekla je ona. Shopee je lider u regionu jer je na svoju platformu pridodao funkcije kao što su igre, kvizovi, programi lojalnosti i interakcija kako bi se izgradila lojalnost kupaca, kazala je ona, dodajući da će “trend mobilnosti nastaviti da raste”. Shopee, takođe, pomaže kompanijama u na teritoriji čitave Kine, Hong Konga, Koreje i Japana da ulaze na tržišta jugoistočne Azije sa potpunom logističkom podrškom od tipa „end-to-end“, što je posebno važno u zemljama kao što su Indonezija i Filipini.

Džozefina Čou je razgovarala o zanimljivim trendovima koji se mogu očitati iz dosad prikupljenih podataka u različitim zemljama, a kojih e-prodavci moraju biti svesni. Na primer, najveći obim dnevnih transakcija u Maleziji se odigrava upravo tokom pauze za ručak; u Indoneziji je to između tri i četiri sata popodne, jer je u to vreme pristup internetu na poslu bolji na poslu; u Singapuru, veći broj transakcija odvija se kasno uveče.

Dženi Čong je na skupu u Hong Kongu rekla da su upotreba veštačke inteligencije (AI) i analiza podataka zarad razumevanja prohteva potrošača trendovi koji su u velikom porastu. Ovi trendovi su prava revolucija u načinu pretraživanja na Mreži, rekla je Čong. Na primer, klijentu je potrebno samo otpremanje (upload) slike onoga što žele, a kompjuter će pronaći prodavca tog proizvoda. “Ovo olakšava iskustvo kupovine na Mreži”, rekla je ona.

Usredsređivanje na korisničko iskustvo

Džirardova je naglasila važnost fokusiranja na iskustvo kupaca. E-trgovina je danas posvuda, tako da je važno izgraditi temelj za razumevanje kupca i njegovih prohteva, a onda ta saznanja iskoristiti za pravilno angažovanje, upravljeno u cilju odgovora na njihove potrebe i želje, rekla je ona. Cilj je transformisati iskustvo kupca”, kaže ona. „Fokus na kupca treba da predstavlja kulturu pristupa u modernoj e-trgovini”, rekla je Džirardova. “To nije tek naprosto pitanje korišćenja tehnologije. Preduzeća moraju transformisati svoje metode organizacije. “

U odgovoru na pitanje kako pokrenuti rast, Čong je rekla da je ključ rasta u “Stvarnom razumevanju klijenta”. Upotreba veštačke inteligencije i velikih grupa podataka (big data) omogućava i-tejlerima da poboljšaju stopu konverzije. “Kada kompanije mogu predvideti šta je to što potrošač želi, one tada mogu povećati svoj promet i ujedno smanjiti inventar svoje fizičke imovine.”

Džozefina Čou je rekla da su podaci korisni, iako bi izvlačenje smisla iz njih mogao predstavljati veliki izazov. Čitanje big date zahteva inovativni pristup. “Kompanije treba da iznalaze proizvode koji rešavaju probleme potrošača”, rekla je ona. Takođe je važno da fizičke prodavnice integrišu svoja online i offline iskustva, pošto mnogi ljudi i dalje vole da posete fizičku prodavnicu. Dakle, ShopBack nudi i „cashback“ to jest povratak novca „oflajn“ – u samoj fizičkoj prodavnici.

Šeri Zer je rekla da online kanali mogu pomoći trgovcima da ciljaju i segmentiraju kupce, pa je važno integrisati online i offline iskustvo. “Shopee pomaže maloprodajnim kompanijama da postanu mesta za fokus na kupcima”, objasnila je ona. Sa uslugom koju nudi Shopee, oni se pridružuju tržištu umesto da budu samo jedna izolovana trgovina na mreži. Svaki prodavac koristi druge kako bi izgradio i proširio svoju bazu kupaca. Ovo omogućava vrlo malim i-tejlerima da se pridruže platformi i iskoriste popularnost većih i-tejlera.

Klej Lijao, savetnik za mobilna tehnička rešenja u Guglu je na ovom skupu podelio s prisutnima neke veoma važne podatke o značaju trenutnog, takoreći riltajm privlačenja pažnje kupaaca. Prema Guglovim nalazima, 53% korisnika mobilne telefonije gubi strpljenje nakon samo tri sekunde ukoliko ih ono što oni vide ne interesuje, a svaki period od tri sekunde podrazumeva da trgovci imaju potencijalni pad prihoda od 70 odsto. “Važno je učiniti sajtove i mobilne aplikacije što zanimljivijim”, rekao je Liao. Prema njegovim rečima, internet giganti već uveliko traže veliki trend koji će tek nastupiti: na primer, koristeći Google Asistent ne samo da kupuju i prodaju stvari online, već i da ga koriste za upravljanje kućnim aparatima.

Jedno od pitanja iz publike je uključivalo zabrinutost usled velike količine podataka koje kompanije prikupljaju od onlajn kupaca. Dženi Čong je rekla da poverenja treba izgraditi na sistemu poverenja i privatnosti. “Mi smo odgovorni za zaštitu ovih informacija, a ako zloupotrebimo ovo poverenje sada, onda ga više na dugi rok nećemo uspeti da nadoknadimo”, rekla je Čong.

… A ostali događaji usmereni na tehnologiju stvaraju sinergiju

HKTDC održao je ukupno pet događaja u Kongresno-izložbenom centru Hong Kong: azijski E-tailing samit, HKTDC SmartBiz Ekspo (5-7 Dec), HKTDC Hong Kong International Franchising Show (5-7 Dec) i Biznis i IP Azija forum (6-7 Dec), kao i DesignInspire (6-8 Dec). Ovi događaji su se fokusirali na nove tehnologije i pokrivaju različite faze lanca snabdevanja, uključujući istraživanje i razvoj, dizajn, proizvodnju, prodaju i marketing. Oni imaju za cilj da pomognu malim i srednjim preduzećima da povećaju svoju konkurentnost i ekonomičnost, kao i da razvijaju nove poslovne oblasti i tržišta kako bi se prilagodili promenljivom ekonomskom okruženju.

 

Asia Today

Srodni sajtovi:

HKTDC SmartBiz Expo 

Asian E-tailing Summit 

Business of IP Asia Forum

HKTDC Hong Kong International Franchising Show

DesignInspire 

The Global Competitiveness Report 2018


Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) je objavio da je Srbija napredovala za 5 mesta, i rangirana je na 65. mestu na Globalnoj listi konkurenosti prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2018. godinu.

Srbija je ostvarila poboljšanje i napredak skoro u svim stubovima konkurentnosti, a poboljšanju naše pozicije najviše su doprineli: Makroekonomska stabilnost, Obrazovanje i veštine, Tržište proizvoda i Finansijski sistem. Jedino pogoršanje faktora konkurentnosti zabeleženo je u stubu koji prati razvijenost i kvalitet institucija.

„Od svih stubova koji mere konkurentnost Srbija ima najbolji rang u okviru stubova koji prate obrazovanje i veštine i sposobnost za stvaranje inovacija. Svetski ekonomski forum u ovogodišnjem izdanju Indeksa konkurentnosti posebnu pažnju posvećuje inovacijama i ukazuje na njihov značaj za dugoročni ekonomski rast. S obzirom da su obrazovanje i inovacije blisko povezani, dobri rezultati u ovim poljima daju optimizam u pogledu sposobnosti naše privrede da generiše ekonomski rast u narednom periodu“, izjavila je Jelena Žarković, direktorka FREN-a.

„Čestitam svim građanima Srbije, na sjajnom rezultatu za 21018. godinu. Srbija je napredovala pet mesta na indeksu koji je veoma važan za konkurentnost i atraktivnost naše zemlje za potencijalne investitore. Ono što me još više ohrabruje je što imamo veći rast u odnosu na sve zemlje u regionu i kad posmatrate sve zemlje koje su u ovom indeksu, njih 140, imamo rast iznad proseka. To dokazuje da smo na pravom putu reformi našeg sistema i da iz godine u godinu povećavamo kvalitet života i životni standard građana Srbije. Kad imate dobre rezultate u obavezi ste da imate još bolje i ukoliko nastavimo ovim tempom brzo ćemo ući u top 50. To je naš cilj. Nadam se da ćemo sledeće godine predstaviti još bolje rezultate“, izjavio je ministra finansija Siniša Mali.

Najveći napredak u odnosu na vrednost iz prethodne godine, ostvaren je unutar stuba Makroekonomska stabilnost. Takođe, najveći doprinos poboljšanju pozicije doneo je stub koji prati razvijenost i stabilnost Finansijskog sistema.

„Gledajući iz ugla privrede, možemo da kažemo da smo svedoci da se dešavaju pozitivni pomaci, da se administracija pokrenula, da je uvođenje e-uprave dovelo do pomaka u smanjenju državne birokratije, kao i poboljšanje percepcije privrednika o pozitivnim efektima iste. Ima puno prostora za unapređenje konkurentnosti Srbije, od doslednog sprovođenje reformi do fokusa ulaganja u tehnološku spremnost i sofisticiranost proizvodnih procesa. Mi se kao udruženje menadžera fokusiramo na razvoj menadžerskih kadrova i njihovo osnaživanje, da se pripreme i razvijaju i sebe i svoje kompanije za budućnost poslovanja koju donosi digitalna transformacija. To ćemo nastaviti i u narednom periodu, jer je to izuzetno bitno za konkurentnost naše zemlje, za koju se nadamo da će nastaviti da jača, a time i da ćemo napredovati na ovoj listi“, rekla je Jelena Bulatović, izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera.

*U novom globalnom izveštaju o kretanju konkurentnosti u 2018. godini izvršena je značajna revizija dosadašnje metodologije koja se koristila za procenu konkurentske pozicije privreda. Konkurentnost se i dalje prati na osnovu 12 stubova, ali su njihova pozicija, struktura i način kalkulacije promenjeni, kao i nazivi. U skladu sa promenom metodologije Izveštaja o globalnoj konkurentnosti, kao i ranga, rezultati mogu biti uporedivi samo sa preračunatom vrednošću IGK koju je Svetski eknomski forum sproveo za podatke iz 2017. godine i objavio zajedno sa ovogodišnjim izveštajem.

Pozivamo Vas da preuzmete najnoviju rang listu zemalja prema ostvarenom nivou konkurentnosti za 2018. godinu. U prilogu, uz rang listu, biće Vam dostupna analiza položaja Srbije u odnosu na zemlje iz okruženja koja se zasniva na podacima iz Izveštaja Svetskog ekonomskog foruma.

FREN je 2011. godine postao lokalni partner Svetskog ekonomskog foruma na projektu „Global Competitiveness Report“, na trajnoj osnovi. Projekat se sastoji u prikupljanju informacija od direktora domaćih firmi u formi ankete. Na osnovu sistematizovanih rezultata ankete i podataka međunarodno uporedivih baza formira se Globalni indeks konkurentnosti (Global Competitiveness Index) koji predstavlja meru nacionalne konkurentnosti.

Indeks globalne konkurentnosti, smatra se jednim od najvažnijih indikatora prilikom rangiranja zemalja kod kreditora i potencijalnih investitora koji bi mogli da se odluče na poslovanje u jednoj zemlji, a vrednost indeksa dobija se kombinovanjem podataka iz međunarodnih baza i rezultata iz ankete koja se sprovodi među privrednicima.

Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2018

Serbia – The Global Competitiveness Report 2018.pdf

KONKURENTNOST SRBIJE ZA 2018. GODINU.pdf

 

FREN

Amerika i Kina: ključni trenutak


Odnosi između SAD i Kine sada su u ključnoj fazi, a obe strane moraju jasno da porazmisle jedna o drugoj, kako bi pokušali da razluče bitno od nebitnog kroz zamagljene percepcije i pogrešna tumačenja, izjavio je bivši premijer Australije prošle srede, dodajući da je sastankom lidera dvaju zemalja na marginama samita G20 kupljeno još malo dragocenog vremena za obe strane kako bi rešile sve razlike koje ih sučeljavaju.

“Da li smo sada, kako nas je Grejem Alison upozorio,”predodređeni za rat”, ili je sada na delu neka nova strateška ravnoteža između njih?” Kevin Rudd, predsednik Azijskog društva upitao je prisutne zvanice tokom svoje diskusije, za vreme večere koju je ovo društvo priredilo u Njujorku.

On je rekao da, zarad odgovora na ova zaista teška pitanja, ljudi sa obe strane pregovaračkog stola moraju “jasno porazmisliti o našim vrednostima, našim interesima i našem identitetu”.

“Oni nas teraju da pažljivo razmišljamo o onome što je esencijalno, kao i o onome šta nije neophodno, gde treba da postoji kompromis, a šta bi trebalo da ostane sporno”, dodao je on.

Rud je apeluje na to da se pitanje “mora analizirati i što skorije na njega uskoro odgovori”, jer su odnosi između SAD i Kine sada na “potencijalno opasnom terenu – neka vrsta ‘ničije zemlje’ između jednog skupa strateških pretpostavki koje jedni imaju o drugima, i koje stoje poput balasta već nekoliko decenija – a tu je i Hrabri novi svet u kojem se sve može prigrabiti.”

Rud je ovo rekao uoči pokretanja debate o perspektivama budućih američko-kineskih odnosa, stoga je važno da pogledamo stanje njihovih međusobnih odnosa na kraju godine, nakon samita u Buenos Airesu.

Rud je rekao da su sastanak između američkog predsednika Donalda Trampa i kineskog predsednika Ši Đinpinga prošlog vikenda u Buenos Airesu “kupili dragoceno, iako ograničeno, vreme za sebe ali i za svet”.

Na sastanku tokom prošlonedeljne večere u Argentini, predsednici su pristali da suspenduju planirano povećanje tarifa kineskoj robi vrednoj 200 milijardi dolara, u visini od 10 do 25 odsto.

Što se tiče kineske strane, Ministarstvo trgovine saopštilo je na svojoj veb stranici u sredu da će Kina početi da hitro sprovodi specifične stavke iz pregovora i to tamo gde postoji saglasnost sa Sjedinjenim Državama, uz dalju podršku trgovinskim pregovorima u okviru 90-dnevnog rasporeda i mape puta.

Rud je rekao da postoji pet složenih političkih pitanja oko kojih postoje velike nesuglasice, i koje treba rešiti do isteka roka za postizanje dogovora (1. mart 2019. godine), uključujući bilateralni trgovinski disbalans, ograničenje pristupa tržištu, zaštitu intelektualne svojine, transfer tehnologije i konkurenciju u oblastima tehnologije.

On je rekao da, i pored postavljanja roka za rešavanje tih problema, 90-dnevna pauza bi dvojici lidera obezbedila neko vreme za rešavanje problema njihove domaće ekonomije.

“Tramp će do marta imati potpuniju ideju o položaju njegovog domaćeg ekonomskog i političkog pejzaža, a potom će znati i kakav je stepen bilo kakvog značajnijeg omekšavanja u ekonomiji na koju već utiče monetarna politika, koju je pooštrio Fed”, rekao je Rud.

On je rekao da smatra da postoji mogućnost da će Kina zagovarati globalnu slobodnu trgovinu i ujedno privući pažnju globalni trend prema protekcionizmu koji trenutno ugrožava šire svetske ekonomije s hrabrim najavama o liberalizaciji trgovine u celom svetu.

Kineski ekonomski reformatori su već prisustvovali većem uvođenju u poslove koji su u potpunosti u vlasništvu inostranih finansijskih institucija na svom domaćem tržištu—što predstavlja novi način preplitanja ovih tržišnih kretanja i trendova na kineski sistem, dodao je on.

“Ove godine, na primer, imali smo prilike da vidimo veliku limitiranost stranih ulaganja, pritom „olakšanih“ za ulazak u sektor kineskih finansijskih usluga za 45 milijardi dolara”, rekao je Rud.

Rud je izjavio da je upravo sada zabrinut, a da se ta zabrinutost tiče nesporazuma i pogrešnog tumačenja pripadnika oba ova naroda.

“Moramo biti oprezni na način na koji se ova rasprava – u kojoj svaka strana priča i kritikuje onu drugu – odvija u obe naše zemlje”, rekao je Rud.

Žang Ruinan, Njujork (China Daily, američko izdanje)

Huawei: Brzi rast kineskog poslovnog šampiona u pet grafikona


Huawei je prava „pokazna vežba“ koliko je, zapravo, dinamičan savremeni kineski tehnološki sektor. Poslednjih godina on je imao fenomenalan uspon: od male firme koja proizvodi prekidače za telefonske centrale, do globalnog lidera u tehnološkoj industriji.

Iako je ovaj brend mnogima poznat po mobilnim telefonima, Huawei je svoje prste umešao i u još neke druge poslove: od cloud-usluga, do veštačke inteligencije.

Uprkos rastućoj kontroverzi oko toga da li korišćenje Huaveijeve telekomunikacione opreme predstavlja bezbednosni rizik – čak i „rampe“ na poslovanje ove firme koja je u nekim zemljama nedavno spuštena – pa čak i nedavno hapšenje Mengove  u Kanadi, koja spada među najviše rukovodioce ove firme – ova kompanija je nastavila da korača stabilnom putanjom globalnog rasta.

Taj rast je nastao u pozadini jedne privredno brzorastuće Kine, na svom putu da postane druga po veličini ekonomija sveta, pružajući joj ogromnu bazu na kojoj bi gradila svoje početno tržište, što je odskočna daska za dalju, međunarodnu ekspanziju.

Ono što je za potrošače ovde najznačajnije, Huawei je ušao na tržište potrošačke elektronike, a posebno na tržište pametnih telefona.

Huawei je početkom ove godine nadmašio Apple po broju prodatih mobilnih telefona na globalnom planu. Ova prodaja se statistički ne odražava baš uvek kroz broj telefona koji su stigli do svojih kupaca, mada je ovakav i ovoliki prodor u proizvodnji i distribuciji još uvek dobar pokazatelj porasta popularnosti Huaveija, uključujući i one najskuplje, flagship i premium modele ali i one čija je cena u rangu Honor modela ili niža.

Porast prodaje pametnih telefona dolazi uprkos politički obojenom neprijateljstvu prema brendu u nekim delovima sveta, posebno u Sjedinjenim Državama. Tamo, nijedan telekom-operater ne podržava Huawei, pa dok Amerikanci mogu kupiti Huawei mobilne telefone, oni se u SAD ne prodaju na veliko.

Ali, kada je reč o telekomunikacionoj mrežnoj opremi, koja čini najveći deo Huaveijevog poslovanja, zvanični Vašington ima najvećie i najžešće prigovore.

Sjedinjene Države su zabranile upotrebu Huaveijeve opreme u svojim telekomunikacionim mrežama, upozoravajući na bezbednosne rizike i ujedno pozivajući i druge zemlje da je slede. Ipak, širom sveta, pa čak i na američkom kontinentu, tržište za Huaveijeve proizvode je u poslednje tri godine poraslo.

Odluka Vašingtona da blokira upotrebu Huaveijeve opreme u telekomunikacionoj infrastrukturi temelji se na zabrinutosti za nacionalnu bezbednost, premda ke ova situacija presilkana i na neka druga mesta: na Novom Zelandu, u Australiji i Japanu.

Uz aktuelni američki pritisak na druge zemlje da je slede na isti način, pokreće se i pitanje da li će u bliskoj budućnosti globalna ekspanzija ove firme biti uskraćena u nekim delovima sveta.

Trenutno, međutim, Huawei uspeva da se drži u jednom od najvećih sektora svog poslovanja – prodaji opreme za mobilne telekomunikacione infrastrukture, što je pre svega potrebno kao podrška uvođenju bržih 5G mreža u budućnosti.

Ali, Huaveijev  dalji rast neće zavisiti samo od političkih stavova u zapadnim prestonicama.

Njegov rast će zavisiti i od toga kako će se proizvodi ovog kineskog tehnološkog giganta nositi sa svojim konkurentima. U prošlosti je ova firma, kao i mnoge kineske kompanije, bivala optuživana zbog kopiranja tehnologija razvijenih na zapadu, da bi, potom, svoje zapadne konkurente podrivala niskim cenama.

Međutim, Huawei trenutno ulaže i podržava mnoge druge globalne aktere u istraživanju i razvoju, nastojeći da stekne prednosti koje će ovoj firmi pomoći u budućnosti.

Sadašnji izgledi za Huawei možda ne izgledaju toliko blistavo – onako kako je blistavo kao što je to bilo nekada – s obzirom na trenutne političke pritiske sa Zapada.

I pored svega, ova je kompanija ipak prebrodila finansijsku krizu koja je zapravo i nije zahvatila, a sve to zahvaljujući moćnom domaćem tržištu u Kini, ističe Stephane Teral, industrijski analitičar u IHS Markit.

Isto bi se moglo ponoviti ukoliko na zapadu izgubi još poslovnih ugovora.

“Huawei je bez problema prošao kroz ovo, jer je bio u mogućnosti da diverzifikuje svoj portfolio u trenutku kada se Kina u privrednom smislu tek uzvinula, uključujući i restrukturisanje telekomunikacija, što je stvarno pomoglo Huaveiju”, rekao je on.

 

Lucy Hooker & Daniele Palumbo (BBC News)

Huawei razočaran ocenom EU da bi mogao biti pretnja po nju


Kineski telekomunikacioni gigant već je suočen sa sumnjama većeg broja zemalja da bi svoju tehnologiju mogao koristiti za špijunažu.

Huawei je “iznenađen je i razočaran” izjavom potpredsednika Evropske komisije Andrusa Ansipa koji je u petak 7. decembra rekao da bi ta kompanija mogla biti sigurnosna pretnja po Evropsku uniju, a što Huawei “kategorički odbacuje”.

Najveći svetski proizvođač telekomunikacijske opreme suočen je sa sumnjama nekoliko zemalja koje strahuju da bi on svoju tehnologiju mogao da koristi za špijunažu, a afera je narasla otkako je 1. decembra u Vankuveru privedena Meng Vanžu (Meng Wanhzou), finansijska direktorka, i čeka odluku o izručenju Sjedinjenim Državama, koje optužuju tu kinesku kompaniju za kršenje sankcija prema Iranu.

“Huawei je iznenađen i razočaran komentarima iznesenim na njegov račun”, objavio je kineski telekomunikacioni gigant, piše AFP a prenosi Hina.

Ansip, poverenik Evropske komisije za jedinstveno digitalno tržište rekao je u petak da bi Evropska unija trebalo da bude zabrinuta zbog Huaweija i drugih kineskih tehnoloških kompanija  usled rizika koji predstavljaju po industriju Unije i njenu bezbednost.

Huawei odbacuje da bi mogao biti bezbednosna pretnja

“Kategorički odbacujemo svaki navod po kojem bismo bili pretnja po sigurnost”, piše Huawei i poručuje: “otvoreni smo za dijalog s potpredsednikom Andrusom Ansipom kako bismo otklonili nesporazume i nameravamo da nastavimo dugotrajnu saradnju s Evropskom komisijom”.

Huawei navodi da je uvek naglašavao svoju nezavisnost kao i da nikada nije koristio opremu za špijunažu ili sabotiranje komunikacija u zemljama u kojima se koristi.

Nijedna vlada nije nikada zatražila neku intervenciju ili prekid rada mreže, navodi Huawei.

Pa ipak, osim za kršenje sankcija protiv Irana, Washington sumnjiči Huawei da je tajni agent kineskih vlasti kao i da je prekršio pakt o nešpijuniranju koji je potpisan pod pređašnjim predsednikom Barackom Obamom.

Ta kineska kompanija pod nadzorom je već duže vremena, a od 2007.  više njenih pokušaja ulaska na američko tržište nije uspelo.

Nakon Sjedinjenih Država, upozorenje su objavili i Velika Britanija, Australija i Novi Zeland, koji su zajedno sa SAD-om i Kanadom članice saveza obaveštajnih službi pod imenom “Pet očiju”.

Savetnik Bele kuće ne očekuje ‘prelivanje’ na pregovore s Kinom

U vezi s optužbama Velike Britanije, Huawei je rekao da će istražiti bezbednosna pitanja koje je početkom ove godine postavila britanska vlada, javlja Reuters.

Izveštaj koji je potpisala britanska obaveštajna agencija GCHQ, objavljen  u julu, navodi da je tehnička podrška i oprema Huaweija izložila opasnosti britansku telekomunikacionu mrežu.

Jedan izvor iz kineske kompanije otkrio je da će Huawei potrošiti dve milijarde dolara u sklopu napora da istraži te britanske navode.

U međuvremenu, ekonomski savetnik Bele kuće Larry Kudlow rekao je kako ne očekuje da će se kontroverze u vezi kineske kompanije preliti na trgovinske pregovore između SAD-a i Kine.

Trudeau: Kanada nema ništa s hapšenjem direktorke Huaweija

Kanada je obaveštena nekoliko dana unapred o planu za hapšenje Meng Wanzhou, kojoj preti izručenje u Sjedinjene Američke Države.

Kanadski premijer Justin Trudeau tvrdi da njegova vlada nije sudelovala u hapšenju direktorke kineske telekomunikacione kompanije Huawei, Meng Wanzhou na aerodromu u Vankuveru.

Prema njegovim rečima, koje prenosi Reuters, Kanada je obaveštena nekoliko dana unapred o planu za hapšenje Meng Wanzhou kojoj preti izručenje u Sjedinjene Američke Države.

“Nadležne vlasti donele su odluku u ovom slučaju bez političkog mešanja ili sudelovanja. Oni su nas obavestili nekoliko dana unapred da se na tome radi”, rekao je Trudeau novinarima u Montrealu.

Kina traži oslobođenje

Upitan da li je razgovarao s kineskim premijerom ili ambasadorom te zemlje u Kanadi, Trudeau je rekao da nije imao razgovor sa stranim kolegama o ovom slučaju.

Prethodno je kineska ambasada u Kanadi zatražila od kanadskih vlasti da Meng Wanzhou bude odmah oslobođena.

Ona je uhapšena pod sumnjom da je prekršila sankcije SAD-a protiv Irana, objavili su u sredu svetski mediji.

Meng Wanzhou, jedna od potpredsednica kineske tehnološke kompanije i ćerka osnivača tvrtke Rena Žengfeija (Rena Zhengfei), uhapšena je 1. decembra.

Kršenje sankcija prema Iranu

Reagujući na ovo privođenje, Huawei je u svom saopštenju naveo da nije svestan bilo kakve zloupotrebe, dodajući kako je delovanje primereno svim zakonima koji su na snazi.

Wall Street Journal izvestio je ranije ove godine kako američke vlasti istražuju da li je Huawei, jedan od najvećih svetskih proizvođača telekom opreme, prekršio sankcije vezane za Iran.

Američke vlasti pratile su Huawei barem od 2016. zbog navodnog kupovanja američkih proizvoda za Iran i druge zemlje koje su pod američkim sankcijama, izjavili su ranije Reutersovi izvori.

Finansijska direktorka Huaweija optužena za prevaru

Meng Vanghžu je juče izašla pred sudiju u Vankuveru na saslušanje za uslovno puštanje na slobodu.

Finansijska direktorka, koja je prošle subote uhapšena u Kanadi na zahtev Sjedinjenih Američkih Država optužena je za „prevaru“ u SAD-u, rečeno je u petak na sudu u Vankuveru, prenose agencije.

Tužioci ispred kanadske vlade rekli su kako su optužbe protiv nje vezane za to što je Huawei koristio jednu svoju nezvaničnu filijalu kako bi pristupio iranskom tržištu, čime su prekršene američke sankcije.

Tužilac je na saslušanju rekao kako je ona optužena za prevaru. On je rekao kako je Meng uveravala banke da su Huawei i Skycom odvojene kompanije, ali da Sjedinjene Države tvrde kako Skycom jeste Huawei.

Rizik od bekstva

Tužilac se protivi njenom puštanju na uslovnu slobodu jer smatra kako postoji rizik od bekstva.

On je naveo kako Meng ima razloga da pobegne iz Kanade jer joj, prema američkim optužbama, preti 30 godina zatvora.

Ona je, po njegovim rečima, u posedu ogromnih resursa i bila bi motivisana da pobegne iz Kanade i vrati se u Kinu.

Tužilac je rekao i kako je nalog za njeno hapšenje izdat 22. avgusta u Njujorku.

Ćerka osnivača Huaweija uhapšena je u Vankuveru 1. decembra. Kineske vlasti su oštro protestovale zbog hapšenja, tvrdeći da Meng nije prekršila zakon.

 

Izvor: Agencije, Al-Jazeera

1

2

Kanadske vlasti uhapsile finansijskog direktora kompanije Huawei Technologies po američkom zahtevu


Kanadske vlasti uhapsile finansijskog direktora kompanije Huavei Technologies a na osnovu američkog zahteva za privođenje gospođe Meng Vanžu.

Kanadske vlasti su uhapsile glavnu finansijsku službenicu kompanije Huawei Technologies a na zahtev vlade Sjedinjenih Država zbog navodnog kršenja iranskih sankcija, poslednjeg poteza Vašingtona kako bi se slomio ovaj kineski gigant za razvoj i proizvodnju mobilnih tehnologija.

Glasnogovornik kanadskog ministarstva pravosuđa je izjavio  da je Meng Vanžu uhapšena u Vankuveru 1. decembra i da su Sjedinjene Države zatražile njeno izručenje. Portparol je saopštio da je saslušanje zakazano za petak (danas). Gospođa Meng, kćer osnivača kompanije Huawei, Rena Žengfeja, takođe je i zamenica predsednika ove kompanije.

Hapšenje dolazi u kritičnom trenutku po američko-kineske odnose. Predsednik Tramp i kineski predsednik Si Đinping su se proteklog vikenda složili da treba da nastupi privremeno primirje u trgovinskim nesuglasicama, kako bi se u međuvremenu pregovaralo o rešenju. SAD su izrazile i druge zabrinutosti u vezi sa Kinom, od špijuniranja i krađe intelektualne svojine, do uspostavljanja kineskih vojnih baza u Južnom kineskom moru. Kina je izjavila da su njene akcije primerene.

Sjedinjene Države su pokrenule kampanju protiv Huawei-ja, kompanije na koju se gleda kao na pretnju po američku nacionalnu bezbednost zbog navodnih veza sa kineskom vladom. Vašington je tokom prošle godine preduzimao niz koraka kako bi sankcionisao veze koja ova firma, navodno, ima sa kineskom vladom. Vašington je prošle godine preduzeo niz koraka kako bi ograničio posao ove kompanije na američkom tlu, a američka vlada je nedavno pokrenula izuzetno snažnu međunarodnu kampanju u cilju ubeđivanja savezničkih zemalja da uvedu slična ograničenja.

Zvanična Kina snažno protestuje zbog hapšenja, i poziva zvaničnike Sjedinjenih Država i Kanade da oslobode gospođu Meng, prema saopštenju koje je objavila ambasada Kine u Kanadi.

Prema onima koji su upoznati sa ovim pitanjem, Sjedinjene Države traže izručenje gospođe Meng kako bi se pojavila na federalnom sudu istočnog okruga države Njujork. Portparol kompanije Huawei je u sredu rekao da je gospođa Meng uhapšena na aerodromu, tokom presedanja na naredni let. “Kompanija (Huawei) pružila je (medijima) vrlo malo informacija u vezi sa optužbama i nije svesna bilo kakvih prekršaja od strane gospođe Meng”, rekao je on. “Kompanija veruje da će kanadski i američki pravni sistemi na kraju doći do pravičnog zaključka.” Portparolka kompanije Huawei je rekla da ova kompanija poštuje sve zakone i propise, gde god da posluje.

Wall Street Journal je u aprilu izvestio da je američko ministarstvo pravosuđa pokrenulo krivičnu istragu o poslovima koje Huawei ima u Iranu, nakon administrativnih subpoena (privođenja radi davanja iskaza) o pitanjima vezanim za američke sankcije, koje su potekle od Odeljenja za trgovinu i kancelarije američkog trezora za kontrolu inostrane imovine.

Gospođa Meng je 2007. godine radila u svojstvu sekretarica upravnog odbora u  Skajkom tek-u (Skycom tech), holding kompaniji u vlasništvu Huawei-j, i koja je, po ovim navodima, iz Hong Konga vodila svoje poslove u Iranu, dok su njeni zaposleni izjavljivali da su radili za “Huawei Skycom”, kaže osoba upoznata sa ovim pitanjem.

Američke vlasti su posumnjale da je Huawei još od 2016. bio, navodno, umešan u kršenja sankcija prema Iranu – u vreme kada je istraživano poslovanje kompanije ZTE Corp, manjeg kineskog rivala nego što je Huawei . a zbog sličnih tvrdnji. Američko ministarstvo trgovine je na internetu objavilo dokumente ove firme, koji su pokazali da je kompanija proučavala kako je njen američki rival, identifikovan samo kao “F7”, vodio sličan posao.

Predstavnik ZTE-a nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Odeljenje za trgovinu je ove godine kaznilo ZTE zbog kršenja uslova poravnanja kaje je usledila kao kaznena mera – gotovo zatvorivši ovu kompaniju nakon što je američkim firmama zabranjeno da joj prodaju svoje proizvode (mikroprocesore i komponente) – ali su joj onda i pružili pomoć – nakon što je ZTE pristao da plati kaznu i ujedno izdvoji sredstva za finansiranje američkog tima za korporativni nadzor.

Dokument iz avgusta 2011. kaže da se Vašington protivio predlogu „F7“ za kupovinu američke kompanije 3Leaf. Ovo je snažno ukazivalo na to da je „F7“ bio pod okriljem kompanije Huawei, koji je 2010. godine pokušao da kupi 3Leaf, samo da bi se sve vratilo u razmatranje nakon što je američki odbor za nacionalnu sigurnost preporučio da se ovaj ugovor ne prihvati.

Gospođa Meng je kineska državljanka koja se pre nekoliko godina nastanila u SAD kao Keti Meng, pre nego što je promenila ime u Sabrina Meng. Kompanija kaže da se pridružila kompaniji Huawei 1993. godine i da je držala različite pozicije u odeljenjima za računovodstvo i finansije.

“Kina će na ovaj potez američkih vlasti gledati kao na eskalaciju aktivnosti upravljenih protiv Huawei-ja, kroz eksteritorijalno izvođenje gospođe Meng iz Sjedinjenih Država u Kinu”, rekao je Džejms Malvenon (James Mulvenon), glavni menadžer u SOS International, firmi koja je kao podizvođać angažovana na poslovima za američko ministarstvo odbrane. “Kina će napraviti ogroman pritisak da se ona vrati (u Kinu).” Huawei je najveći proizvođač opreme za mobilne telekomunikacije, internetske mreže i srodne telekomunikacione infrastrukture. Ova kineska firma je takođe i svetski brend br.2  u proizvodnji pametnih telefona.

Vašington je godinama tvrdio da bi kineska vlada bila u stanju da kroz Huawei uđe u hardver koji ova firma prodaje širom sveta – inostrane čipove koji se nalaze u mobilnim uređajima ove kineske kompanije – kako bi špijunirao ili ometao komunikaciju. Američki zvaničnici kažu da intenziviraju napore kako bi zauzdali Huawei zbog toga što će se bežična tehnologija širom sveta nadograditi na 5G, novu bežičnu tehnologiju koja će putem interneta povezivati daleko više uređaja – fabričke komponente, autonomna samonavodeća vozila i danas već uobičajene i svakodnevne uređaje poput prenosivih zdravstvenih monitora. Američki zvaničnici kažu da ne žele da Pekingu pruže takvu potencijalnu snagu da se umeša u sve veći univerzum povezanih uređaja.

Huawei već dugo izjavljuje da je to kompanija koja je u vlasništvu zaposlenih, i koja nikada nije sprovodila špijunažu ili sabotažu u ime bilo koje vlade, kao i da bi to ugrozilo njen biznis. Iz ove firme kažu da Huawei ne predstavlja ništa veći rizik od svojih konkurenata, s obzirom da imaju zajednički lanac snabdevača.

Neki od najbližih američkih saveznika, uključujući i većinu zemalja engleskog govornog područja iz pakta „Pet očiju“ za razmenu obaveštajnih podataka, preduzeli su aktivnosti shodno instrukcijama sa američkog vrha. Australija je u avgustu zabranila 5G mrežu koju je Huawei već razvio, dok je Novi Zeland prošle nedelje blokirao jedan od svojih glavnih bežičnih operatera da koristi Huawei. Prekjuče (u sredu) je britanska firma BT Group PLC izjavila da uklanja Huawei opremu iz svoje mreže, dva dana nakon što je šef britanske obaveštajne agencije postavio pitanje treba li uopšte da njegova zemlja koristi kinesku opremu.

 

Kejt O’Kif, Stju Vu, Aruna Višvanata, Nikol Hong , Pol Vijeira (wsj.com)

Kako su restorani postali tako bučni?


Dozvolite mi da opišem ono što čujem dok sedim u kafeu i pišem ovaj članak. Kasno subotnje jutro, vreme između doručka i ručka. Ljudi za stolovima tiho razgovaraju. Osoblje zbija šale među sobom, uživajući u predahu dok ne naiđu neki novi gosti. Čuje se kuckanje tastatura mobilnih, zvuk stakla i posuđa za šankom, prihvatnim pultom i radnim površinama u kuhinji, drvo i kamen u susretu sa čašama i flašama. Često se čuje povremena buka mašine za espreso, koja je sve glasnija. U kafeu je mirno – verovatno da je tiho onoliko koliko to može biti… sve dok se ne napuni gostima. Čak i kada je čitav prostor bio u svom najmirnijem i najtišem izdanju, prosečan nivo buke u njemu iznosio je oko 73 decibela (mereno kalibriranim meračem).

Ovo nije nivo buke štetan po ljudski sluh, jer je ta granica iznad 85 decibela – ali svakako nije ni u zoni spokojne tišine. U ostale zvukove koji dosežu 70 decibela spadaju buka autobusa, budilnik ili šivaća mašina. Pa ipak, i pored svega – ovo je i dalje tiho za restoran, i kako u njemu ponajčešće može biti. Za potrebe ove priče, posetio sam još neke lokale, pre svega u Baltimoru i Njujorku; a oni su bili još glasniji: 80 decibela izmereno je u diskretno osvetljenom vinskom baru u večernjim satima; 86 decibela u top-gurmanskom restoranu u vreme branča; 90 decibela u pivnici – nekadašnjoj vatrogasnoj stanici u petak u vreme happy hour ponude s popustom na piće i grickalice.

Razlog za ovoliku buku u restoranima i ugostiteljskim objektima je to što ih arhitekti, zapravo, i ne dizajniraju kako bi bili tihi. Veliki deo ove promene u dizajnu se svodi na promenu ugostiteljskih koncepata: šta je to što prostor čini prestižnim ili pak luksuznim, kao i šta su trendovi u gastronomiji, ili na zanimljivom meniju.

Luksuz nije oduvek bio sinonim za larmu i buku, a tu su i pouke koje su u prošlosti izvukli brojni glamurozni restorani, uključujući tu i aktuelne restorane koji datiraju od sredine prošlog veka. Od 1940-ih, sve do početka devedesetih, luksuz finih restorana ogledao se u sjajnim stolicama, enterijeru od pliša i bogatom dekoru. Važnije je, međutim, to što su u sastavni deo tog luksuza spadala i sama akustička rešenja lokala, upravljena ka rešavanju buke.

Od početka do sredine XX veka, dizajneri su i sami bili zatečeni otkrićem da možda i oni sami mogu preuzeti kontrolu nad akustičkim karakteristikama fizičkog prostora. Baš kao što su automobili i kuhinjski aparati smatrani tehnološkim rešenjima za probleme svakodnevnog života, tako je i ambijentalna buka prerasla u simbol napretka – u epohi sveprisutnih i neizbežnih mašina i aparata, kao i problema koje one proizvode. Ovo je izazov koji iziskuje konkretna rešenja.

Prvobitni akustički materijali bili su pravljeni sa ciljem da apsorbuju snagu zvuka i zvučne energije, a ne da tu snagu „prelamaju“ i ublažavaju specijalno dizajniranim zidovima, plafonima i nameštajem. Ovakav pristup je danas proizveo jedinstveni idiosinkratički zvučni pejzaž.

Smatra se da današnji dizajneri enterijera odbacuju klasične koncepte lokala prisutnih sredinom prošlog veka – retko viđanih i elegantnih enterijera sa podovima od tvrdog drveta i šarenim danskim stolicama elegantno zakrivljenih nogara, smeštenih pokraj dugih, svetlih drvenih stolova. Savremeno oživljavanje ovog stila naginje da ove osobine istakne. Međutim, fotografije restorana između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka otkrivaju da su enterijeri bili bogatiji a saloni i noćni klubovii luksuzniji. Trendovi današnjih obedovaonica povezanih sa luksuzom – kao što su tvrde površine i otvorene kuhinje – bili su sredinom veka uglavnom asocijacija za proste, pomalo prizemne i „svetovne“ prostore poput „narodskih“ kafea, kafeterija i restorana.

U svojoj knjizi Smart Casual: Transformacija gurmanskog stila restorana u Americi (Smart Casual: The Transformation of Gourmet Restaurant Style in America), istoričarka dizajna Alison Pearlman pripisuje ovaj izbor uticaju vrhunskih francuskih restorana kao što je Le Pavillon na Menhetnu. Pearlman o dekoru piše ovako: “Obilje cveća uočljivo posvuda, kristalni lusteri i dalje su bili tipični”. Izbor uređenja enterijera je gotovo po pravilu značio sasvim jasnu i precizno koncipiranu akustiku određenog prostora. Zvukovi i nivo buke bili su prigušeni tačno u meri potrebnoj da se istakne kucanje čašama ili zvuk srebrnog escajga, ali takođe i da se istaknu faux pas maniri: onaj ko proizvede neprimeren zvuk bio bi takvom akustikom odmah prepoznat i na neki način „obeležen“, pa je sam prostor diktirao i lepo, prijatno ophođenje bez pravljenja suvišne buke.”

Od tada, tvrdi Pearlman, restorani postaju sve više i više „casual“, razdvajajući vezu između luksuznih enterijera i ukusa dobro stojeće klijentele.

Gatronomsko-restoranski kritičari su dugo imali pritužbe na bučnost današnjih restorana, ali je u poslednjih nekoliko godina međusobno nadvikivanje dostiglo nove vrhunce. Ovakva situacija je veoma nalik današnjim otvorenim kancelarijama: poput njih, i savremeni preglasni restorani izgleda da su pogazili svoju dobrodošlicu i predusretljivost.

To je zato što su glasni restorani – profitabilniji.

Prema Alison Pearlman, blagotvorni trend „obične trpeze“ takođe pomaže restoraterima da vode veće i uspešnije poslovanje. Izgradnja enterijera sa čvrstim površinama (a ne, kao što je bilo sredinom prošlog stoleća, ušuškane u zavese, rips i svakovrsne tkanine koje su prigušivale buku i nepoželjne zvukove) čini ih lakšim (a time i jeftinijim) za – čišćenje. Smanjivanje komada servisa za stolom znači i manje zaposlenih a time i niže troškove poslovanja. I – što su mnogi pisci već beležili – glasni restorani takođe ohrabruju profitabilno ponašanje u restoranima. Šum podstiče povećanu konzumaciju alkohola i produkuje brži promet u restoranima: ne zadržavate se „predugo“, pa svojim odlaskom pravite mesta za neke naredne goste. Više ljudi koji piju više alkohola proizvodi i – veće prihode. Imajući ovo na umu, neki restorateri čak svesno prave svoje restorane glasnijima nego što je potrebno, u pokušaju da maksimiziraju profit.

Pored troškova u dolarima, restorani plaćaju ovu cenu i na druge načine. Pre svega, nezdravi nivoi buke su povezani sa nezdravim izborima hrane i prevelikom konzumacijom alkohola. Za one koji rade „u pozadini“, izlaganje ovim visokim nivoima zvuka može čak značiti da se krše zakoni o radu i bezbednosti na radnom mestu.

Stvari su postale toliko loše da čak postoji i aplikacija koja potencijalnim gostima pomaže da pronađu tiho mesto za obedovanje.

Ovim što sam napisao ne zazivam povratak uštogljenoj, starovremskoj i društveno etabliranoj „finoj trpezi“. Na kraju krajeva, današnji elitni restorani često su i prilično skupi, a ljudi jedu napolju više nego ikada. Umesto tih relikata nekadašnjeg ugostiteljstva, pozdravio bih povratak opuštenijem i spokojnijem iskustvu u restoranu, u kome čujem osobu s kojom sam izašao na večeru, izbegavajući previše pića nakon radnog vremena, a time i mamurluk koji nastupa narednog jutra.

Ova promena mogla bi da ide teže nego što možda zvuči. Bile su potrebne decenije da bi se ustoličio prostor za tihu, kontemplativnu trpezu koja bi izbegla današnju larmu i agresivno nadvikivanje. To je zbog toga što je fizički koncept restorana morao da se promeni zajedno sa kulturom i duhom vremena koji idu ruku pod ruku sa dizajnom.

Akustičari mogu biti skupi, dok mnogi dizajneri enterijera i dalje gaje predubeđenje kako, naime, mogu lako i bez njih.

Međutim, postoji nada i za ovakvu situaciju. Inspirisani potrebom za novim rešenjima u akustički nesrećno koncipiranim prostorima, kao što su savremene otvorene kancelarije, industrijski dizajn akustike je zadnjih godina dramatično napredovao. Na raspolaganju su potpuno novi slojevi plafona, zidova i, čak, akustički koncipiranog nameštaja. Tišina više ne mora da podrazumeva nešto što bi estetski bilo starovremsko ili čak ružno. A to samo znači da favorizovanje “dobrog” dizajna nad udobnošću i prijatnom atmosferom više nije primeren izgovor za restoratere.

Vreme je da se buka skine sa menija.

The Atlantic

Vrhunske tehnologije o kojima se malo zna


U današnje vreme, raste naša potreba za novim tehnologijama koje čine život boljim, lakšim i efikasnijim. Inovativni načini proizvodnje i očuvanja energije mogu nam pomoći da se suočimo sa globalnim zagrevanjem i drugim problemima životne sredine. Integracija biologije i elektronike za bržu i naprednu zdravstvenu zaštitu nikada nije bila tako dobrodošla kao u ovom trenutku. Brojni naučnici širom sveta otkrivaju i razvijaju materijale koji su jači, lakši, dugotrajniji ali i neophodni za iole ozbiljnija kosmička putovanja ali i za druge raznovrsne primene ovde na Zemlji. Mnogi od ovih tehnoloških proboja mogu delovati nestvarno, kao da su iz naučne fantastike. Pisac ovih redaka, filmski i televizijski kompozitor Marjan Max Marić je na portalu Quora pisao o nekim tehnologijama za koje većina ljudi ne zna da postoje u stvarnom životu – mada su već i fizički prisutne.

1. Li-Fi ili Fideliti Lajt (visokokvalitetno osvetljenje)

Brzi bežični sistem komunikacije koji koristi LED sijalice za domaćinstvo omogućava prenos podataka 100 puta brži od današnjih WiFi brzina, i dostiže do 224 gigabita u sekundi.

Termin „laj-faj“ (Li-Fi) skovao je Harald Haas, predavač i šef katedre za mobilne komunikacije na Univerzitetu u Edinburgu, inače koosnivač pureLiFI, koji opisuje svoju ideju “svetlosnih bežičnih podataka”. Li -Fi funkcioniše tako što uključuje i isključuje LED osvetljenje veoma visokim brzinama čime se ujedno prenose i podaci – prebrzo da bi ljudsko oko moglo da te promene primeti. Prednost korišćenja vidljivog svetla nad radio-frekvencijom koju koristi sadašnja WiFi tehnologija je u tome što je njen spektar 10.000 puta veći, a očekuje se da bude čak deset puta jeftiniji. Istraživači su dosad uspeli da prenesu podatke brzinom od 224 Gbit/ s, što je znatno više od najbržih širokopojasnih mreža u 2013. godini. S obzirom da svetlosni talasi ne mogu prodreti kroz zidove, veruje se da je Li-Fi bolja odbrana od hakera nego WiFi. Li-Fi, takođe, ne zahteva direktnu liniju vidljivosti, dok se svetlom reflektovanim od zidova mogu postići brzine od 70 Mb/s.

2. Elektronska koža ili e-koža

Organsko strujno kolo je 10 puta tanje od ćelije ljudske kože, lakše od pera i može se može naneti na kožu „elektronskom tetovažom“.

Elektronska koža je osetljiva na temperaturu i pritisak; u pitanju je tanak, elektronski materijal koji imitira ljudsku kožu. Baš kao i prava judska koža, ona se može rastegnuti a takođe se može i – lečiti. Koristi elastične solarne ćelije koje je februara 2011. razvio tim sa Stenforda za moć sa mikrokontrolom sličnom rebrastoj, elastičnoj strukturi harmonike koja omogućava da se ova „koža“ 30% rasteže bez ikakvih oštećenja. Elektronska koža sadrži i biološke i hemijske senzore zajedno sa senzorima pritiska. Prihvata se na kožu usled fizičkog zakona poznatog kao Van der Vaalsova sila, koja se zasniva na prirodnoj privlačnosti između molekula, a ne nekih „lepkova“.

E-koža je napravljena ugrađivanjem senzora na tanki film, a zatim se na taj fila nanosi podloga od poliestera, baš kao i ona koji se sada koristi u  izradi privremenih tetovaža. U julu 2013. godine je još jedan tim, sa kalifornijskog univerziteta Berkliju uspeo da napraviti e-kožu koja će se „pokrenuti“ tj reagovati kad se dodirne, i koja postaje svetlija kako se pritisak na nju povećava. Među potencijalne interesantne primene e-kože spada njena sposobnost da prati vitane funkcije onog na koga je implantirana, kada je u stanju da prati vitalne funkcije pacijenta. Druga primena je u robotici, gde će ovakva koža moći da identifikuje bolest ili intoksikaciju pacijenta, kao i video koji se može uključiti na zadnjoj strani ruke.

3. Transparentni aluminijumski oklop

Keramičko jedinjenje na bazi aluminijuma, kiseonika i azota, poznatijeg kao aluminijum-oksinitrid (AlON) je optički providan i četiri puta teži od silikata stakla. Debljine od samo 1,6 inča, AlON oklop može da zaustavi rafal iz mašinskog BMG oružje sa briketom zrna kalibra .50 koji može da probije stakleni laminat debljine 9.4 centimetra.

ALON (ili AlON) je najteža transparentna keramika koja je danas komercijalno dostupna. Ovo je oksid magnezijuma i aluminijuma čiji je najzastupljeniji mineral spinel (od latinske reči “spina”, što znači strela). Kockasto-streličasta hemijska struktura magnezijum-aluminata (MgAl2O4) je sjajna za izradu prozorskih okana, ploča, kupola, šipki, cevi kao i za mnoge druge forme. AlON je optički transparentan, i to više od 80%, tako da se u ovoj strukturi minerala može uočiti svetlost bliska ultra-ljubičastom frekventnom opsegu, kao i infracrvena svetlosta na srednjim frekvencijama elektromagnetnog spektra. Takođe je četiri puta teže od klasično slepljenog silikatnog stakla a poseduje 85% čvrstine safira. Spina, takođe, može izdržati temperaturu do 2.100 stepeni Celzijusa. Ovo je lagan, tvrd i transparentan materijal koji AlON čini odličnim kandidatom za zaštitu od bojevog zrna, za koji je dokazano da je u stanju da zaustavi rafal projektila kalibra .50. Spina takođe nosi nadimak “prozirni aluminijum”, po fiktivnom materijalu koji se pominje u čuvenoj naučno-fantastičnoj seriji „Zvezdane staze“.

4. Kontaktna sočiva promenljive boje za nadgledanje nivoa šećera

Nano-čestice ugrađene u hidrogelna sočiva reaguju sa molekulima glukoze prisutne u suzama, što uzrokuje promenu boje, i tako upozorava nosioca o povećanju ili padu nivoa šećera u krvi.

Jedna od najvažnijih stvari koje svaki dijabetičar mora da čini jeste da stalno prati nivo šećera u krvi kako bi bile izbegnute komplikacije koje idu sa dijabetesom. Pa ipak, danas, svaki put kada se testira nivo šećera, sledi neizbežni ubod iglom i kapljica krvi. Kontaktna sočiva čiju boju menja nivo glukoze u suznoj tečnosti oka osmišljena je od strane profesora Đin Žanga (Jin Zhang) sa Univerziteta u Zapadnom Ontariju. Ova invencija bi mogla da obesmisli svakodnevno uzimanje krvi ubodom igle. Kad god se dešava promena – povećanje ili smanjenje nivoa šećera u krvi – suze i urin takođe beleže ovu promenu. Sočiva reaguju na glukozu prisutnu u suzama i, shodno tome, menjaju boju. Smatra se da novi nano-kompoziti korišćeni u ovim sočivima mogu naći široki spektar primene kao što je čuvanje hrane ili pakovanje biorazgradive hrane (taj materijal, dakle, indikuje razlaganje šećera).

5. Bežična prenosiva energija

Japanski istraživači uspeli su da prenesu energiju pomoću mikrotalasa: distribuirali su 1,8 kilovata električne energije kroz vazduh sa velikom preciznošću, do prijemnika udaljenog 55 metara od emitera.

Jedan od najvažnijih istraživačkih projekata u Japanskoj agenciji za istraživanje zračenja (JAXA) su solarni energetski sateliti (solar power satellites, SPS) koji mogu iskoristiti solarnu energiju za korišćenje na Zemlji. Energija bi tada bila preneta na Zemlju pomoću lasera ​​ili mikrotalasa. Međutim, laseri se smatraju nepraktičnim jer ne rade kroz oblake. Nedavno je JAXA uspela da isporuči 1,8 kilovata energije anteni poznatoj kao „rektena“ (rectenna) udaljenoj 55 metara, uz pomoć pažljivo usmerenih mikrotalasa.

Pretvaranje solarne energije u DC, zatim u mikrotalase i ponovo u DC, da bi na kraju bila kovertovana u AC je 80% efikasan sistem, bez obzira na gubitak jednog dela energije tokom prenosa. Agencija planira raspoređivanje geosinhronog solarnog kolektora težine 10.000 metričkih tona koji bi bio stacioniran na oko 36.000 kilometara od Zemlje. Iz projekta JAXA se nadaju da će do 2031. godine prerasti u komercijalnu pilot-stanicu snage jednog gigavata.

6. Transparentni solarni paneli

Ovi solarni paneli omogućavaju prolazak vidljivog svetla a da se iz njega iskoristi ultraljubičasti i infracrveni spektar, koji su važni za proizvodnju energije.

Transparentni luminescentni solarni koncentratori (TLSC) ili, kraće i prostije rečeno, prozirni solarni paneli, nastali su na državnom univerzitetu Mičigen i napravljeni su od organskih soli koje apsorbuju specifične oku nevidljive talasne dužine. Solarne ćelije uobičajeno rade tako što apsorbuju svetlost koja stvara jednu vrstu senke, jer ona ne dozvoljava da svetlost prođe. TLSC je, međutim, ovom problemu pristupio tako što uzima ultra-ljubičasto i infracrveno svetlo i “luminiscira” ih kao drugu talasnu dužinu infracrvene svetlosti. Ovo novo infracrveno svetlo se vodi i prikuplja na ivicama panele tj ploča, gde su prisutne tanke trake konvencionalnih solarnih foto-naponskih ćelija. Trenutni prototip ima efikasnost od oko 1%, iako naučnici veruju da bi uskoro trebalo da dostignu iskorišćenost tj efikasnost od 10% i više.

7. Femto-Fotografija

Istraživači sa bostonskog univerziteta MIT stvorili su novi sistem za snimanje koji vizuelne podatke može da pridobija brzinom od jednog triliona ekspozicija u sekundi – ovo je dovoljno brzo da se „uhvati“ svetlost koja putuje duž litarske boce.

Istraživački tim MIT Media Lab-a pod rukovicom Rameša Raškara u saradnji sa Laboratorijom za grafiku i imidžing na univrzitetu u Saragosi u Španiji razvio je tehniku za snimanje rasprostiranja vrlo kratkih impulsa svetlosti. Ova tehnika, poznata kao femto-fotografija, koristi kameru sinhronizovanu sa pulsnim laserom, posebno modifikovanim da bi snimio 2D slike umesto da snima samo jednu liniju skeniranja.

Prema rečima Raškara i njegovog tima, oni su uspeli da uhvate svetlost koja je uspela da pređe samo 0,6 milimetara (za šta je potrebna brzina od dve pikosekunde, odnosno 2×10 na minus dvanaesti sekundi da bi svetlost prešla ovaj put). Još jedno zanimljivo postignuće femto-fotografije je njena sposobnost da rekonstruiše nepoznate predmete oko uglova, u šta spadaju objekti koji su izvan vidokruga, ili izvora svetlosti ili kamere.

8. Diskovi od 5D stakla

Britanski istraživači uspeli su da proizvedu staklene diskove u stanju su da snimaju podatke u pet dimenzija i pohrane ih na sigurno čak do 13,8 milijardi godina. Diskovi mogu da uskladište 360 terabajta podataka i mogu izdržati temperaturu do 1000 stepeni Celzijusa.

Naučnici sa Univerziteta u Sautemptonu uspešno su demonstrirali metodu koju su nazvali “petodimenzionalno skladištenje podataka”. Na normalnom CD-u, podaci se čuvaju stvaranjem „perforacija“ koje laser potom očita: laser ovo „ulegnuće“ očita kao jedinicu a nedostatak ulegnuća tj ravnu površinu „pročita“ kao nulu – tako nastaje čitanje binarnog koda, sastavljenog od jedinica i nul. Ovo čini CD dvodimenzionalnim. S druge strane, petodimenzionalni disk čuva informacije unutar sebe, u izvanredno minijaturnim fizičkim strukturama pod nazivom “nano-rešetke“. Kao i udubljenja na CD-u, ove nanometričke strukture očitavaju se pomoću svetlosti. Pet dimenzija, u ovom slučaju, predstavljaju trodimenzionalni rešetkasti prostor,“lokaciju“ (ose x, y, z), faktori prepoznavanja podataka zavise od jačine svetlosti i refrakcije, uz njenu orijentaciju. Ove dodatne dimenzije doprinose da skladište podataka na toj novoj vrsti diskova budu daleko veće gustine u poređenju sa onom koja danas postoji na CD-u. Trenutno, Blu-ray Disc može da zadrži do 128 gigabajta podataka, dok 5D disk iste veličine može da uskladišti gotovo 3.000 puta više, odnosno 360 terabajta podataka.

9. Sintetički “list” koji proizvodi kiseonik

Sintetički ali ipak i biološki list napravljen je rastvaranjem hloroplasta u proteinskoj matrici od svile upija vodu i ugljen-dioksid kako bi proizveo kiseonik, baš poput biljaka u prirodi,  a u budućnosti bi mogao omogućiti dugačka svemirska putovanja.

Uz mogućnost interplanetarnih putovanja koja bi u budućnosti mogla postati realnost, NASA istražuje načine proizvodnje kiseonika za daleka međuzvezdana putovanja, razrađujući ekosistem letelice koji bi život u kosmosu učinio mogućim. Džulijen Melkiori (Julian Melchiorri), diplomirani inženjer Kraljevskog koledža u Britaniji, u saradnji sa laboratorijom univerziteta Tafts stvorio je jedan takav uređaj kojeg je nazvao “Melkiorijev svileni list“ (Melchiorri’s Silk Leaf). On veruje da su vlakna svile “neverovatno utočište za stabilizujuće molekule​.​” On je iz ćelija biljaka izvadio hloroplast i stavio ih u matricu tj „ležište“ ili „kolevku“ – u protein svile. Poput normalnog lišća u prirodi, potrebna je svetlost i malo vode za proizvodnju kiseonika. On veruje da bi to omogućilo putovanja na velike kosmičke razdaljine tako što će proizvoditi dovoljno kiseonika za disanje posade.

10. Aerogel

Sintetički, porozni, ultralaki materijal napravljen je od gela sa kojeg je uklonjena tečna komponenta koja je zamenjena gasom. Izuzetno otporan i ujedno izvanredan toplotni izolator, jedan aerogelni blok možete zagrejati do 2.200 stepeni Celzijusa i da ga, prititom, i dalje držite golim rukama a da vam se koža ne ugljeniše.

Takođe poznat i kao “smrznuti dim”, “čvrsti vazduh” ili “čvrsti oblak”, ovaj aerogel je čvrste strukture, izuzetno niske gustine i toplotne provodljivosti. Može se napraviti od različitih hemijskih jedinjenja. U početku je pravljen pomoću silika-gela. Sada, međutim, postoje aerogeli zasnovani na ugljeniku, aluminatskoj glinici, hromu i kalijum-dioksidu. Tečna komponenta gela se ekstrahuje superkritičkim sušenjem. Proces omogućava da se ova masa osuši u dovoljnoj meri da čvrsta matrica ostane netaknuta, umesto da se uruši usled kapilarnog delovanja.

Skoro 99,8% ovog materijala sačinjava – vazduh; sačinjen od vazdušastih ali neverovatno čvrstih niti i mreže unutar kojih su vazdušni džepovi koji zauzimaju većinu zapremine aerogela. Materijal je osetljiv na dodir i skoro da je bez težine upravo zbog vazdušnih džepova. Međutim, toliko je čvrsta da 2,5 kilograma cigle možete okačiti i aerogelne niti teške samo dva grama. Takođe, ovaj materijal je kandidat za obezbeđivanje toplotne izolacije budućih svemirskih brodova.

 

Kiall Lucas, Cyber Consultant & Ethical Hacker

Zašto „žuti prsluci“ blokiraju francuske puteve


Od sredine novembra, svet ima prilike da upozna muškarce i žene poznate po svojim žutim saobraćajnim prslucima koje, u znak protesta, nose širom Francuske, sporadično blokirajući puteve, skladišta goriva i spremišta, suočivši predsednika Emauela Makrona  s možda najvećim izazovom na domaćem terenu. Novembarski incidenti na putevima su svakog vikenda dovodili do dvocifrenog pada prodaje u velikim maloprodajnim preduzećima i delimično su bili odgovorni za gubitak poverenja među potrošačima u novembru, spuštajući ga na najniži nivo u zadnje tri i po godine. Scene paljenja vozila i suzavca na Šanzelizeu video je čitav svet, što je dovelo do toga da ministar finansija Bruno Le Mejre (Bruno Le Maire) kaže kako su ovi protesti i neredi naneli štetu ugledu ove zemlje.

1. Ko su ti ‘žuti prsluci’?

Protestuju svi oni koji su nezadovoljni povećanjem poreza na benzin i dizel – poskupljenja koja im je nametnula Makronova vlada: povećanje akcize kako bi se naknadni priliv novca u državnu kasu iskoristio za suzbijanje emisije ugljenika – potom i nametanje pravila da svako putničko vozilo mora imati pod sedištem ili u fioci najmanje onoliko prsluka koliko samo vozilo može da primi putnika – otuda i njihovi žuti prsluci (“gilets jaunes”), uz naglašen bes među motociklistima (Vozači u Francuskoj, inače, moraju da nose najmanje jedan takav bezbednosni prsluk u svojim automobilima.) Ono što je započelo kao onlajn peticija postalo je povod za „pokret“ koji je, zapravo, bez nekog stvarnog rukovodstva, organizovan kroz društvene medije i „usitnjen“ na nivou lokalnih zajednica, gde potom lokalno stanovništvo sprovodi akcije u svojoj oblasti. U jednom trenutku, 17. novembra, policija je prebrojala oko 2.000 pojedinačnih blokada na putevima širom Francuske. Iako su neke političke stranke nestrpljivo pokušavale da pojačaju svoje “političke brendove“ time što će se udružiti sa žutim prslucima, koji decidno izjavljuju da su potpuno nepolitički pokret.

2. U čemu je problem sa taksama na gas?

Makronova vlada je početkom ove godine povisila poreske namete na emisije ugljen-dioksida za 7,6 evro-centi po litri dizela i 3,9 evro-centi; drugim povećanjem ovih taksi, koje stupa na snagu početkom 2019. godine, na sadašnju cenu će se pridodati još 6,5 centi po litri dizela i 2,9 centa po litri benzina. Aktuelna Makronova vlada tvrdi da je uzrok većini ovih poskupljenja od početka 2018. bio rast tržišne cene nafte na svetskom tržištu, nad kojom francuska vlada nema nikakvu kontrolu, a ne svesno nametnutih viših poreza. Iako su se početne onlajn peticije i protesti uglavnom ticali podizanja poreskih stopa na gorivo i emisiju CO2, pokret je aktuelni odraz besa i nezadovoljstva usled sve niže kupovne moći Francuza.

3. Čemu zabrinutost oko manje kupovne moći?

Za mnoge koji žive i rade u malim gradovima i ruralnim područjima Francuske, a koji se oslanjaju na prevoz automobilom i koji su u proteklih 11 meseci iskusili lošiji i proređen javni prevoz, rast cena goriva bila je kap koja je prelila čašu. Mnoge lokalne protestne grupe pozvale su na povećanje penzija, smanjenje plata političarima i ponovno uvođenje poreza na bogate, kojeg je Makron ukinuo prošle godine. Neki su otišli ​​toliko daleko da pozivaju na raspuštanje Nacionalne skupštine i zamenu “Narodne skupštine”.

4. Zašto su ovi protesti potresli Francusku?

Francuski sindikati, koji su već tradicionalni generator narodnih protesta, nisu toliko veliki kao nekada a poslednji opšti štrajk na nivou države koji je stvarno paralizovao zemlju desio se 1995, pre više od 20 godina , 1995. godine. Tesna kontrola koju su donosioci odluka tokom proteklih decenija uspostavili nad članovima i vođama sindikata im je omogućila da u što kraćem roku okončavaju štrajkove i demonstracije. Ali danas, sa pojavom žutih prsluka, tu je i nedostatak centralne organizacije što praktično znači da vlast, nema s kim da pregovara. U međuvremenu, nema naznaka da će ovaj pokret posustati ili ublažiti svoje zahteve. Organizatori i dalje pozivaju na demonstracije svake subote u Parizu. Ankete pokazuju da više od tri četvrtine Francuza podržava proteste, uz dalju rast podrške žutim prslucima, uprkos ekonomskim poremećajima i sporadičnom nasilju. Žuti prsluci nisu preduzeli bilo kakve korake u postizanju bolje organizacije i strukture; imaju osam lokalnih glasnogovornika koji su formirali nacionalni komitet, iako su neki lokalni ogranci protestanata osporavali taj potez.

5. Kako je na proteste odgovorila vlada?

Ministri su tvrdili da su smanjenjem komunalnih taksi i poreza na prihode više nego kompenzovali veće poreze na gas. A kada ni ta tvrdnja nije uspela da uveri protestante, vlada je obećala veće podsticaje za kupovinu ekološki čistijih automobila. Oni su kritikovali žute prsluke jer, navodno, žele da po svaku cenu snize poreze kao i da im država obezbedi još više usluga, optužujući ih za nasilje koje je izbilo tokom nekih njihovih protesta. U svom predstavljanju nacionalnog energetskog plana, Makron je 27. novembra rekao da je mogao čuti “dubok bes” usled povećanja troškova, ali je malo šta ponudio zauzvrat – izuzev što je otvorio “građansku debatu” o ekologiji i napravio nejasne komentare o “korekciji” taksi na gorivo (pre svega na benzin), ukoliko bi cene na tržištu i dalje rasle. U prilog ovome idu i rezultati istraživanja koje je pokazalo da više od tri četvrtine Francuza nema previše poverenja u vladina obećanja.

6. Kakvi su rizici po Makrona i ima li ih?

Zvanično – ne postoji nijedan takav rizik. Iako je njegova popularnost umanjena – agencije za ispitivanje javnog mnjenja kažu da ga u ovom trenutku podržava između 25 i 30 odsto birača – on se, uostalom, neće suočiti s nacionalnim izborima sve do 2022. godine. Makron igra na kartu da upravo sada, dok je naizgled sve nepopularniji, sprovede po njegovom mišljenju neophodne poreske kao i reforme Zakona o radu, čije bi prednosti postale očigledne do 2022. godine, odnosno do trenutka kada će se suočiti sa ponovnim izborima. Ovakav boljitak se do sada još uvek ne dešava.

 

Bloomberg

Koje industrijske grane ulažu u veštačku inteligenciju?


Početkom 2018. godine, udarna vest u oblasti razvoja veštačke inteligencije je da se Udi Manber, koji je nekada radio u Guglovom odeljenju za razvoj internet-pretrage pridružio kompaniji za zdravstveno osiguranje Antem (Anthem) kako bi predvodio svoju AI istraživačku grupu grupu. Na kraju krajeva, ne viđa se baš svakog dana da neki tako eminentni ekspert u polju veštačke inteligencije pređe iz Gugla u „nešto treće“ – da iz vrhunske kompanije sa reputacijom lidera u razvoju tehnika pretraživanja i obrade velike količine podataka pređe u bilo šta što do juče nije bila njegova matična firma.

Ovaj Antemov poslovni potez bi, međutim, mogao biti nagoveštaj pomaka kako kompanije i industrije razmišljaju o veštačkoj inteligenciji, kao i da li je ova relevantna za njihovu delatnost. Iako se AI u prošlosti možda smatrala „provincijom“ velikih tehnoloških kompanija, danas je doslovce sve ne-tehnološke kompanije prihvataju u cilju poboljšanja svojih performansi.

U ovom članku gledamo na tržište veštačke inteligencije i analiziramo koje industrije ulažu u veštačku inteligenciju kao i prepoznavanja šta ona tačno znači u smislu korisnih aplikacija koje se danas primjenjuju a, takođe, i šta to znači za tržište IT talenata koji briljiraju na polju poznavanja veštačke inteligencije.

Otkrili smo da većinom AI investicija trenutno dominiraju velika tehnološka preduzeća poput Gugla, Amazona, Baidua i Majkrosofta. Međutim, između 10% i 30% netehnoloških kompanija takođe usvaja AI tehnologije, u zavisnosti od specifičnosti industrije i posla kojim se bave.

Iako ne-tehnološke kompanije tek treba da zaigraju na velike uloge u iskorišćavanju ovog alata u svom poslovanju, trenutno tržište je tek delić očekivanog tržišta. Drukčije rečeno, AI je još uvek u vrlo ranoj fazi razvoja, a industrije koje će danas i u narednih godina izdašno ulagati u „pozitronske mozgove“ za poboljšanje svog poslovanja mogli bi i nadalje „jahati“ na talasima profitnih krivulja.

Termin veštačke inteligencije tipično se odnosi na automatizaciju zadataka koje danas obavljaju softveri, a koji su ranije zahtevali asistenciju ljudskog uma. I dok se mašinsko učenje ponekad koristi naizmenično sa veštačkom inteligencijom, podučavanje mašina tako što ih „hranimo“ ogromnom količinom podataka koje softver naknadno procesira samo je jedna podkategorija veštačke inteligencije; tada se „pamet“ uređaja postepeno poboljšava, naime, postepenim učenjem, zahvaljujući pristupu ogromnim količinama podataka koje obrađuju.

Kada govorimo o izdacima za AI softver u tekućem poslovanju američkih firmi, obično govorimo o  veličini ulaganja koja kompanije imaju pri izgradnji svojih AI potencijala u poslovnoj trci. Iako bi se u perspektivi ovo moglo promeniti, McKinsey procenjuje da se velika većina troškova obavlja interno ili kao jednokratna investicija, dok se vrlo malo radi na kupovini AI aplikacija od drugih, specijalizovanih preduzeća.

Mekinsi je došao do podatka da je na AI u 2016. godini potrošeno oko 34 milijarde dolara. Velika većina ovih ulaganja otpadala je na internu korporativnu potrošnju.

Trenutne investicije u veštačku inteligenciju su, na nivou unutrašnje korporativne potrošnje, „teške“ 23 milijarde dolara, gotovo tri puta više od trenutnih nivoa rizičnog kapitala i privatnih ulaganja u prostor. Međutim, ova velika ulaganja nisu ravnomerno raspoređena među firmama. McKinsey procenjuje da tehnološki giganti kao što su Google i Baidu troše između  20 i 30 milijardi dolara godišnje na veštačku inteligenciju, što je ogroman deo investicionog kolača u ovoj kategoriji.

Ne računajući tehnološke kompanije kod kojih ovakva tehnologija vodi glavnu reč ali i izdatke za razvoj, u oblastima netehnološkog poslovanja su minimalna ulaganja u AI. Ova pojava se ogleda kroz podatke sa tržišta AI softverom, koje je i dalje prilično malo u odnosu na moućnosti koje pruža. Prema podacima analitičke firme Tractica Research, procena je da će ukupni ovogodišnji troškovi firmi za AI softver biti manji od 10 milijardi američkih dolara (reč je o američkom tržištu, prim. prev.).

Iako su trenutni nivoi eksternih troškova za AI softver u internim budžetima firmi još uvek na granici statističke greške, očekuje se da će do 2025. tržište ovim informatičkim alatom silovito narasti do cifre od oko 90 milijardi dolara. Za kompanije koje još uvek razmatraju o nivou svojih ulaganja u AI, utešno je znati da je tržište i dalje tek zanemarljivo malo u odnosu na njegov budući potencijal i da nisu.

Pa ipak, mašinsko učenje i veštačka inteligencija se ponekad (pogrešno) koriste naizmenično. Ova greška možda i nije tako iznenađujuća s obzirom da je mašinsko učenje spada u najveću kategoriju investicija u AI pejsaža:

Američki privatni sektor je na veštačku inteligenciju u 2016. utrošio 62% na softver za mašinsko učenje, dvostruko više od AI oblasti koja se bavi vizuelnim prepoznavanjem. Vredi napomenuti da sve ove kategorije veštačke inteligencije spadaju u “uske” (ili “slabe”) AI oblika koji prikupljaju i obrađuju podatke kako bi saznali i postigli određeni usko definisani zadatak. Isključena iz ovog izveštaja je “opšta” (ili “jaka”) veštačka inteligencija, koja je prilično nalik procesu razmišljanja nalik onom koje proizvodi ljudski mozak.

Biznis usvaja veštačku inteligenciju

Koje industrije prednjače u usvajanju veštačke inteligencije? U nekoj industriji postoji heterogenost firmi i podizvođači, „grančice“ koje su na industrijskom „drvetu“ sa različitim trendovima prihvatanja AI, pa bi bio dobrodošao jedan mogući okvir za razmatranje koje su industrije izgledne za usvajanje veštačke inteligencije.

Investitor i preduzetnik Al Bredford Kros (AI Bradford Cross) sugerišu da će velike industrije (velika tržišna kapitalizacija) i profitabilna (visoka bruto marža) biti dobar početni cilj za usvajanje AI aplikacija. Upotrebom tog okvira, tehnike, finansijske usluge i kompanije koje rade u zdravstvenoj zaštiti kvalifikovale bi se kao dobre inicijalne industrije za AI aplikacijI. Kros takođe naglašava da već možete da vidite puno uspešnih startap firmi koje ciljaju na neke od ovih industrija:

“Ovo je dobar primer na kojem se vidi kako su svi ti podaci usklađeni – fintech (finansijske tehnologije) i zdravstvena zaštita spadaju u najveća tržišta kod kojih je profitna margina najveća, dok je najzastupljenija među perspektivnim AI jednorozima i perspektivnim informatičkim startup-firmama. Ovo su, prema tome, solidna tržišta na koja se treba usmeriti.”

McKinsey je anketirao 3.000 izvršnih direktora  o njihovoj raspoloženosti za usvajanje AI tehnologija, a potom je analizirao rezultate po oblastima poslovanja. Grafikon ispod prikazuje procenat kompanija koje su u datim oblastima usvojile AI tehnologije.

Istraživanje Mekinsija se uglavnom uklapa u dokaze koji podržavaju Krosov okvir da su velike profitne industrije najplodnije za usvajanje veštačke inteligencije. Nije iznenađujuće što oblast tehnoloških industrija ima najveći procenat usvajanja AI-ja, dok uz finansijske usluge oni takođe čine tri glavna sektora, kako Kros predviđa.

Mekinsijev rad konstatuje da su automobilska industrija i montaža raznorodnih komponenata na drugom mestu po visini stope usvajanja veštačke inteligencije. Ovo bi moglo biti i donekle iznenađujuće jer automobilska industrija nije nužno i industrijska grana sa reputacijom visokih profitnih margina. Međutim, slučajevi korišćenja AI za razvoj automobilske industrije i uštede u troškovima korišćenjem mašinskog učenja za poboljšanje efikasnosti proizvodnje i nabavke predstavljaju dva potencijalna pokretača usvajanja ove industrije.

Price Economics

Priceonomics Data Studio

Kako je Marija Šarapova izgradila „biznis-imperiju“


Počeci ruske teniserke Marije Šarapove vezuju se za selidbu iz Rusije u SAD sa ocem Jurijem (Yuri). Nijedno od njih nije znalo engleski jezik (ili su znali vrlo malo), a ipak je postala zvezda tenisa sa samo 7 godina.

Imali su svega 700 dolara u džepu i nisu mogli sebi da priušte auto, pa su na treninge dolazili biciklom. Kada je napunila 7 godina, ispostavilo se da je Šarapova i tada bila previše mlada da bi pohađala čuvenu tenisku akademiju Nika Bolitijerija. Međutim, njen otac je radio raznorazne poslove sve dok ona nije napunila 9 godina i krenula u pomenutu školu.

Kada je i njena majka došla u SAD, godinu dana kasnije, Šarapovu su školovali kod kuće, kako bi imala više vremena za treninge i kako bi se fokusirala na tenis.

To je bila žrtva koja se, naravno, isplatila. Do svoje 18. godine Šarapova je bila najplaćenija sportista na svetu – to je titula koju drži već 11 godina. Zatim, osvojila je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, i jedna je od samo 10 žena koje su osvojile sva četiri Grend Slema u svojoj karijeri. Njen talenat joj se višestruko isplatio, ali i njen fizički izgled – visoka devojka duge, plave kose. O tome svedoče multimilionerska sponzorski ugovori brendova kao što su: “Canon”, “Porsche”, “Nike”, “Head” i “Evian”, itd.

I modna industrija je takođe učestvovala u celoj ovoj priči – Ana Vintur, koja obožava tenis, stavila je Šarapovu na naslovnu stranu “Teen Vogue” magazina. Takođe, njen 18. rođendan sponzorisala je “Motorola”.

Šarapova danas ima 31 godinu i još uvek aktivno igra tenis, a na listi je 29. Ni njen portfolijo u svetu biznisa ne trpi – “Sugarpova”, njena linija slatkiša stara 6 godina; investicije u „Ultimate Fighting Championship“, “Sugargoop” kozmetička linija i aplikacija “Charly” čiji korisnici mogu da šalju poruke poznatima. Zatim, tu je i njeno partnerstvo sa arhitektom Denom Mejsom (Dan Meis) na projektu za dizajniranje teretana u hotelima.

I kao i svaki preduzetnik, ona zna koliko je bitan timski duh i podrška. Ima veoma malu grupu ljudi na koje može da se osloni i čije mišljenje vrlo ceni. “Postoji razlog zašto je bitno da imate tim da vam čuva leđa. Zato što oni mnogo više znaju o nekim stvarima od vas i mogu da vam pomognu,” kaže Šarapova.

Ako zamislimo da je Šarapova lider tima, drugi najbitniji čovek je Maks Ajzenbad, koji je uz nju od 11. godine. On je uključen u sve što se dešava, bez obzira odnosi li se to na sport ili neke sekundarne stvari. Za Entrepreneur je izjavio da smatra da bi Marija Šarapova bila odlična u biznisu, možda čak bolja nego u tenisu, jer je izuzetno samokritična i takmičarski nastrojena.

Detalje o raznim preprekama u biznisu i brendu Sugarpova možete saznati OVDE.

Marija Puljecović, Biz Life

Kina: 12 provincija sa najvećim rastom privatnih investicija


Porast privatnih investicija u mnogim provincijama premašio je rast njihovog BDP-a u prva tri kvartala ove godine, pri čemu je više puta zabeleženo da je prosečna stopa rasta iznosila 8,7 odsto. Privatna ekonomija pokreće ekonomski rast u mnogim provincijama, zahvaljujući preferencijalnim politikama koje je najavila centralna vlada i lokalne vlasti.

Na osnovu statističkih podataka iz pokrajinskih statističkih biroa, medijskih izveštaja kao i podataka šangajske firme Wind Information, analitičari „Instituta za ekonomska istraživanja 21. veka“ sačinili su naučni rad o rastu privatnih investicija u 12 kineskih provincija (gradova) u prva tri kvartala 2018. godine.

Hajde da pogledamo.

12: Šandong

Rast privatnih investicija: 3,2 odsto

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 3.039,9 milijardi juana (438,23 milijardi dolara)

Radnik u Weiqiao Pioneering, filijali kompanije Weiqiao Aluminum, vodeće privatne kompanije u Šandongu, 26. februar 2018. godine. Foto [IC]

11. Hebei

Rast privatnih investicija: 6,1 odsto

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 1.726,9 milijardi juana

Radnik podešava mehanizme jednog preduzeća u privatnom vlasnštvu, Žangđakou, provincija Hebei, 14. novembra 2018. [IC]

10: Sečuan

Rast privatnih investicija: 9,6 odsto

Dodata vrednost ostvarena u privatnom sektoru: 17,308 milijardi juana

Fotografija snimljena 31. oktobra 2018. godine prikazuje Muzej avijacije LCA, prvi privatni vazduhoplovni muzej smešten u tržnom centru u Čengduu u provinciji Sečuan. [IC]

09: Guangdong

Rast privatnih investicija: 9,8 procenata

Dodata vrednost privatnog sektora: 3.783,7 milijardi juana

AI lekarski servis na 4. međunarodnom sajmu „Internet & Expo“ u Fošanu, Guangdong, 24. oktobra 2018. [IC]

08: Đangcu

Rast privatnih investicija: 10,5 procenata

Dodata vrednost privatne ekonomije: 3.754,1 milijardi juana

Pogled na fabriku Golden Eagle Textile Co Ltd, privatnu kompaniju u Jižengu u provinciji Đangsu, 24. aprila 2018. [IC]

07: Čongking

Rast privatnih investicija: 10,8 odsto

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 746,85 milijardi juana

SUV modeli u fabrici Lifan Automobile Co Ltd u Čongking, 29. oktobar 2018. Lifan je među prvih 100 privatnih preduzeća u Čongkingu. [IC]

06: Guižu

Rast privatnih investicija: 14,7 odsto

Dodata vrednost privatne ekonomije: 5.428 milijardi juana.

Kupac razgleda bočice čili-sosa marke Lao Gan Ma brend u Žunđiju, provincija Guižu, 8. avgust 2018. Osnovan 1996. godine, Lao Gan Ma postao je jedan od najpoznatijih kineskih brendova za sosove [IC]

05. Žeđjang

Rast privatnih investicija: 17,2 odsto

Dodata vrednost privatne ekonomije: 2.586,7 milijardi juana

Sklapanje automobila na savremenoj liniji fabrike Belge, poslovnog poduhvata nastalog zajedničkim ulaganjem Belorusije i kineskog privatnog proizvođača Geeli; ova fabrika proizvodi beloruska vozila namenjena ruskom tržištu u Borisovu, Belorusija, 5. jula 2018. godine. [IC]

04: Anhui

Rast privatnog sektora: 18,7 procenata

Dodata vrednost privatne ekonomije: 1.254,6 milijardi juana

Prodavnica robne marke “Tri veverice” u Anhuiju u Vuhanu, provincija Hubei, 8. septembar 2018. [IC]

03: Fuđian

Rast privatnih investicija: 19,2 odsto

Dodata vrednost privatne ekonomije: 1.564,1 milijardi juana

Radnici u proizvodnji litijumske baterije na savremenoj fabričkoj liniji firme Amperex Technology u Ningduu, provincija Fuđian, 10. januara 2018. [IC]

02: Hunan

Rast privatnih investicija: 23,9%

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 1,519,2 milijarde juana

Pogled na štand kompanije Sany, poznatog proizvođača mašina iz provincije Hunan tokom 17. Kineskog međunarodnog sajma u Šangaju, 2. novembra 2015. [IC]

01: Šanksi

Rast privatnih investicija: 25,9 procenata

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 910,8 milijardi juana

Privatna knjižara locirana u visokotehnološkoj zoni Xi’an u provinciji Šanksi, 15. novembar 2018. [IC]

 

China Daily

Nemačka: Vreme buma za menadžment-konsultante


Preopterećeni digitalnim preobražajem poslovanja i burnim promenama u svim sferama globalnog razvoja, industrija i privreda tragaju za dobrim menadžerskim savetima. Naknade i plate za dobar poslovni i menadžerski savet rastu nebom pod oblake, a potkradanje i kopiranje tuđih dobrih ideja je poprimilo nezapamćene razmere.

Sektor za upravljanje konsultantskim poslovima u Nemačkoj uživa jedan „produženi procvat“, dok se u privatnom sektoru razbuktao razvoj konsultantskih firmi koje jedva mogu da zadovolje potražnju za njihovim stručnim savetima o vođenju poslovanja i firmi. Za menadžerski konsalting je sada savršen trenutak jer je ovo vreme velike neizvesnosti i uspona Istoka, pa rukovodioci zapadnih kompanija traže pomoć iz svih izvora, zdužno prihvatajući digitalne promene koje „presađuju“ u svoje poslovanje. A sa nemačkom privredom koja je i dalje vitalna i snažna, rukovodeći sloj ove ekonomije ima novac koji bi rado izdvojio za plaćanje ovakvih usluga.

“Nisu se mogle slučiti bolje prilike i ‘sastojci’ za trenutni procvat konsultantskog posla”, rekao je Georg Take (Georg Tacke), šef konsultantske kompanije Simon-Kucher & Partners iz Bona, koji očekuje da će ovogodišnji prihodi porasti za oko 20 procenata.

Američki rival BCG je ove godine angažovao više od 300 konsultanata koji će u Nemačkoj i Austriji raditi na podizanju menadžerskog kadra, a planira sličan rast i u 2019. godini. Roland Berger, najveća konsultantska kuća u zemlji, ima za cilj da na leto 2019. angažuje oko 250 mladih konsultanata.

Neumanjen rast

Očekuje se da će sektor ove godine povećati svoje prihode za 8,4 odsto, na oko 34 milijarde evra (38,7 milijardi dolara), što je gotovo dvostruko više nego u 2009. godini po izbijanju globalne finansijske krize.

“Cilj nam je da u narednih pet godina udvostručimo naš posao”, rekao je Harald Enc (Harald Enz), jedan od tri partnera u minhenskoj firmi H&Z, koji je tokom prošle godine povećao svoju radnu snagu za 100 ljudi (na 450 zaposlenih), dok su mu prihodi prošle godine skočili za 15 odsto – na više od 70 miliona evra. Preduzeće će 2020. godine preći u novu poslovnu zgradu na šest spratova.

Nakon višegodišnje stagnacije, ovakve konsultantske firme sada imaju munjevit skok svojih prihoda. “Sada je i nama postalo moguće da podnesemo i povećane troškove našeg poslovanja”, rekao je Ralf Štrelau (Ralf Strehlau), akcionar u odboru konsultantske kuće „Anko Management Consulting“, koji je upravo imenovan za šefa BDU-a (Bundesverband Deutscher Unternehmensberater, Nemački savez poslovnih konsultanata). “Konsultantske plate su takođe značajno porasle.”

Nemoj me prodati, molim te

S obzirom na to da se biznis širi tako ubrzanim tempom, firme se bore da pronađu kvalifikovano osoblje. Iskusni konsultanti su poput „zlatne prašine“, a veliki igrači ulažu i velike napore kako bi za sebe preoteli talente od svojih manjih konkurenata.

Kompanije opsedaju sajmove za zapošljavanje i univerzitetske kampuse, i spremne su da za početne plate regrutovanih talenata izdvoje u proseku 62.000 evra (70.700 dolara), prema istraživanju portala Squeaker, društvene mreže za karijernu obuku i zapošljavanje. Uspešne konsultantske kuće troše u proseku 15.600 evra  na regrutovanje novog osoblja, procene su BDU-a.

Ove kompanije takođe teže da zadrže nove talente tako što će posao učiniti zanimljivim od samog početka i ne podvrgavaju novoprimljene dosadnim rutinama kao što je priprema grafikona ili prezentacija. Konsultanti su shvatili da su striktne korporativne hijerarhije demode i „passé“, kao i da mlade (talente) danas reško da može zadovoljiti automobila i čestih letaka ne mogu nadoknaditi dosadu.

“Fleksibilnost je ovih dana postala neka vrsta statusnog simbola”, rekao je Marsel Ramin Derakčan (Marcel Ramin Derakhchan), direktor DLA konsultantske službe za zapošljavanje DLA.

Zaposlene očekuje rad na poboljšanju prodaje

Potraga za talentima i lov na najsposobnije „trenere menadžera“ doprinela je visokom nivou fluktuacije ljudi ovog profila, pri čemu su neke firme u samo jednoj godini promenile četvrtinu svojih zaposlenih. Mnoge kompanije rastu takvim tempom da ne pronalaze vreme za kurseve i treninge u prostorijama svojih firmi (tzv. in-house obuka) ili da drže sesije o međusobnom povezivanju, u cilju uspostavljanja snažnijeg i prepoznatljivijeg korporativnog identiteta. Umesto toga, oni svoje konsultante imaju na terenu, koristeći ovaj povoljni trenutak da bi ga što bolje unovčili.

Neki eksperti tvrde da ključ održivog rasta leži u oslanjanju na sopstvene zaposlene kao i na njihove ključne veštine.

Konsultantska kuća Sajmon-Kučer (Simon-Kucher) odlučila je da se fokusira na svoju stručnost u poznavanju cena i metodima dobre distribucije, oblastima na koje gleda kao na “ogroman potencijal”, rekao je Take, izvršni direktor. Firma planira da svoje ofise uspostavi širom sveta i očekuje da će se, ukoliko se nastavi tekući rast, njegova kompanija udvostručiti do 2025. godine. To bi trebalo da doprinese prilačenju novog talentovanog osoblja, rekao je Take.

“Da li jedna poslovna organizacija napreduje ili ne – to je najvažniji kriterijum za karijeru”, rekao je Take. “Ovaj napredak omogućava zaposlenima da svoju energiju usredsrede na tržište, a ne da se međusobno potkopavaju”.

 

Global Handelsblatt

Etički skandal: Evropa baci u kantu 30% kupljene hrane


Većina Španaca smatra da je prisutnost hemikalija i pesticida glavni rizik po zdravlje koji se odnosi na hranu koju jedu. Tako je i među većinom građana Evropske unije, prema najnovijoj anketi Eurobarometra objavljenoj 2010. godine. Manje od polovine populacije brine o prekomernoj potrošnji kalorija, epidemiji gojaznosti koja je kao pošast zavladala Starim kontinentom ili o trovanju hranom”, što su sve „najveće stvarne opasnosti”, ističe Bernhard Url, izvršni direktor Evropske agencije za sigurnost hrane (EFSA).

Rođen 1961. u Kapfenbergu (Austrija), Bernhard Url je danas veterinar koji je u mladosti želeo da bude farmer ali je nakon diplome specijalizovao bezbednost hrane. Od 2014. godine je na čelu EU agencije EU koja objavljuje naučne studije o patogenima, zagađujućim materijama i drugim supstancama pronađenim u hrani, ne bi li na taj način pomogli političarima da donesu dobro promišljene i na faktima utemeljene odluke.

Šta jedete a šta ne, i zašto?

Jedem sve vrste hrane. Ne bojim se da pojedem bilo koju namirnicu, jer je nivo bezbednosti hrane u Evropi veoma visok. Jedem sve manje mesa jer sam zabrinut za dobrobit životinja i zato što smatram da je zdravije nemati ih na meniju. Način na koji tretiramo životinje je odraz zrelosti našeg društva, a sa etičkog gledišta mislim da možemo bolje od ubijanja životinja.

Da li je moguće kombinovati aktuelne nivoe potrošnje mesa sa humanijim tretmanom životinja?

Nije pitanje možemo li sebi priuštiti da nastavimo sa trenutnim modelom već da li to želimo. U bliskoj budućnosti moraćemo da hranimo 10 milijardi ljudi, a za to je potrebno najmanje tri stvari: Prvo, pomoći zemljama u razvoju. Veliki deo poljoprivredne proizvodnje gubi se usled nedostatka infrastrukture, logistike i znanja. Drugo, Evropa baca u kantu 30% svoje kupljene hrane; to je etički skandal.

Treće, moramo promeniti navike u ishrani. Ne možemo nastaviti da konzumiramo toliko životinjskih proteina. Stočarska proizvodnja troši previše energije, zemljišta i vode a pritom proizvodi prekomerne količine uglenika. Moj savet je: jesti manje životinja i više biljaka. Ovo bi bilo zdravo za ljude, za planetu i za 800 miliona oni koji svako veče na počinak odlaze gladni, jer nemaju šta da jedu.

Da li je ta ishrana dostupna svima?

Pristup svežim proizvodima je ključni socijalni aspekt. Tu je, takođe, pitanje nejednakosti. U Sjedinjenim Državama postoje prehrambene „pustinje“, gde je nemoguće naći svežu hranu u krugu od osam kilometara; tu se, štaviše, nameće i pitanje da li svi mogu priuštiti takvu ishranu. Izgleda da i Evropa ima ove „prehrambene pustinje“, iako ova stvar nije u nadležnosti EFSA i nemamo nikakve podatke. Organsko voće i povrće su skuplje i postoje ljudi koji ih ne mogu priuštiti.

Da li je organska hrana uvek bolja?

U pogledu bezbednosti – tu nema razlike. Što se tiče hranljivosti, verovatno ni tu nema razlika. Prednosti organske poljoprivrede imaju veze sa – održivošću proizvodnje.

Da li organska poljoprivreda ima manje uticaja na životnu sredinu s obzirom da se za njenu proizvodnju koriste, recimo, toksična jedinjenja na bazi bakra poput pesticida?

U principu, odgovor je – da. Način korišćenja tla i rotiranje sorti useva koji se na njima uzgajaju mnogo je prirodniji pri uzgajanju organskih useva. Upotreba bakra je nešto za šta imamo interesa. Vidimo probleme zagađenja životne sredine izazvane bakrom, baš kao što su otrovne i za vodozemce, ptice i druge organizme. Potrebno je dalje proučavati specifičnosti organske i industrijske metode uzgoja.

Koji je najveći problem hrane sa kojim se suočava Evropa?

Višak hranljivih sastojaka. Gojaznost. Prehranjenost i neuhranjenost u razvijenom svijetu su naši najveći izazovi.

Da li treba da brinemo o đubrivima i hemijskim proizvodima u našoj hrani?

U Evropi, svi aditivi moraju biti procenjeni pre njihovog odobrenja. Svi koji su odobreni su na listi za upotrebu, i moraju se ponovo proveravati na svakih 10 godina. Ne postoji nulta opasnost, ali u ovom polju rizik je veoma, veoma mali. Najveće opasnosti leže u trovanju hranom usled bakterija i virusa koji je napadaju. Svake godine se u Evropi zabelež milioni slučajeva koji bi mogli biti sprečeni uz primenu bolje higijene i nadzora.

Da li u našoj hrani postoje plastične mase i kakav je njihov uticaj na naše zdravlje?

Ove supstance su prisutne i to je neporeciva činjenica. Još uvek ne znamo da li imaju toksikološko dejstvo na tkiva. Savetodavno telo EU za nauku radi na formiranju jasne slike, koja će krajem ove godine biti objavljena u vidu naučnog izveštaja.

Vidimo li porast neosnovanih strahova vezanih za hranu i način ishrane?

Da, postoji li zabrinutost građana. Oni misle, recimo, na način tipa „hm, kako to može biti da urin mog sina sadrži [herbicid] glifosat? Mi im kažemo: koncentracija je toliko niska da nema rizika. A ljudi na to odvraćaju: ali, ja ne želim da urin moje dece sadrži bilo koji glifosat. Što nas vodi ka drugom pitanju: koju vrstu poljoprivrede želimo? Želimo li pesticide ili ne? Koji su rizici a koje potencijalne koristi? Ovo je politička rasprava; Ne radi se o nauci, već o društvenim i opšteljudskim vrednostima, o ekonomiji. I tu se, onda, nameće još jedno pitanje. Hrana se više ne proizvodi pred kapijom našeg suseda, negde u komšiluku; ona dolazi iz Novog Zelanda, Čilea, Kanade. Složenost lanca snabdevanja onemogućava apsolutnu kontrolu. Ne znamo, zapravo, odakle naša hrana dolazi i moramo verovati kompleksnoj mašineriji za preradu hrane. Napokon, ukoliko želimo da jedemo, moramo da verujemo. I to je ono što čini da se ljudi osećaju nesigurnima.

Kako se ovo poverenje može povratiti?

Industrija je izgubila poverenje potrošača. Podsećamo na slučaj konjskog mesa koje nije bilo opasno po zdravlje ljudi, ali je i dalje predstavljalo potencijalno varljivu praksu. A onda treba da se zapitamo i ovo: da li nam trebaju jagode iz Južne Amerike, kivi iz Novog Zelanda, i da nam je svo voće i povrće iz čitavog sveta na raspolaganju preko cele godine? Poljoprivrednu proizvodnju bismo možda mogli da ponovo regionalizujemo. Regionalizacija dolazi sa potvrdama o kvalitetu, adekvatnim tretmanom životinja i još dosta stvari, a industrija sada pokušava da povrati to poverenje putem – oznake kvaliteta.

Da li će genetski modifikovana hrana biti potrebna za prehranu 10 milijardi ljudi?

Mislim da – ukoliko razvijemo dobre programe za sprečavanje gubitaka usled loših useva, sprečimo bacanje hrane u takozvanom razvijenom svetu i promenimo naše navike u ishrani – možemo daleko dogurati i bez genetski modifikovane hrane. Moraju se pojaviti konkretne metode u ostvarenju ovakvih ideja, recimo, u slučaju suše, ili otpornost na štetočine, iako trenutno ne vidim razlog za njihovu primenu u Evropi.

Kako možemo izbeći bacanje tolike količine hrane, posebno u supermarketima?

Sve je stvar stava, koncipiranja i primene boljih planova kao i promene ponašanja. Na farmi na kojoj sam odrastao, nije postojala ni mrva hleba koja bi se bacila; moja majka je na to gledala kao na greh. Ljudi koji su živeli u Evropi nakon Drugog svetskog rata su daleko više cenili hranu. Zašto ne bi i danas? Reč je o naprosto o podučavanju ljudi na način da postanu svesni ovog problema. Što se tiče velikih supermarketa, postoje zakoni: U Francuskoj su supermarketi prisiljeni da proizvode kojima ističe rok doniraju bankama hrane. Nema smisla da ih šaljemo u podsaharsku Afriku jer taj koncept ne bi funkcionisao, a u Evropi već imamo više nego dovoljno ljudi sa niskim primanjima: 23% Evropljana živi ispod granice siromaštva.

Koji su patogeni posebno zabrinjavajući?

Afrički virus svinjske kuge, koji je ušao u EU 2014. godine, već je pogodio devet zemalja: Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Češku, Rumuniju, Mađarsku, Bugarsku i Belgiju. Bolest je iznenada buknula u radijusu od 1.000 kilometara, od Baltika do Belgije, verovatno zbog toga što je neko bacio komad zagađenog mesa kroz prozor automobila – meso kojim se inficirala neka divlja svinja. Ovo je ogroman problem jer ova groznica može dopreti do zemalja sa najvećim farmama svinja u Evropi, kao što su Španija, Francuska, Nemačka ili Holandija.

Da li političari dovoljno uzimaju u obzir naučne dokaze?

 Da. Tokom svojih 15 godina, EFSA je za potrebe Evropske unije izradila i objavila oko 6.000 naučnih radova, od kojih je oko 99.9% uzeto u obzir od strane evropskih zakonodavaca. U Evropi je politika zasnovana na dokazima predstavlja važan stub bezbednosti hrane. Postoji, međutim, razlog za zabrinutost, naročito kada je reč o vakcinama. U Francuskoj, recimo 40% populacije smatra da vakcine imaju toksičan efekat, što je katastrofalno pogrešan stav. Veoma je opasno misliti da su naučni dokazi samo „neko drugo mišljenje“. Ukoliko dovodimo u pitanje naučni metod i dokaze, onda se vraćamo u srednji vek.

El Pais

Klimatske promene i njihov uticaj na svetsku ekonomiju


U jednoj obimnoj studiji rađenoj u Sjedinjenim Državama kaže se da će za sada još uvek nedovoljno jasne i neprepoznate klimatske promene znatno oslabiti ne samo američku već i globalnu privredu.

Predsednik Tramp tvrdi da se klimatske promene ne dešavaju, ali vlada Sjedinjenih Država kaže da se odvijaju, da je i to je vrlo loše.

Ukoliko izostanu direktni veliki napori kako bi se odmah započelo smanjivanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, klimatske promene će do kraja veka koštati američku ekonomiju stotine milijardi dolara godišnje i smanjiti veličinu svetske privrede za 10 procenata, rezultati su velike klimatske studije koja je ignorisana od strane administracije predsednika Trampa.

Ako je ovo prvi put da ste čuli za ovaj klimatski izveštaj, znajte da je po svemu sudeći on, izgleda, smišljeno objavljen u, na neki način, posebnom trenutku : pušten je bez medijske buke tokom popodneva na već globalno popularni šopoholičarski praznik, Crni petak (23.nov). Izveštaj procenjuje da će do 2100. godine klimatske promene koštati američku ekonomiju 141 milijarde dolara: u ovu cenu uračunati su smrtni slučajevi vezani za toplotu, 118 milijardi dolara od porasta nivoa mora i 32 milijarde dolara od infrastrukturne štete, što su samo među nekim od troškova. Ovaj američki naučni izveštaj dolazi samo mesec dana nakon bolno iskrenog izveštaja Međuvladinog panela UN o klimatskim promenama, koji predviđa da će do 2040. godine u svetu doći do razbuktavanja ozbiljnih ekonomskih i humanitarnih kriza, i da će one, kako se navodi, biti “bez presedana” uprkos globalnim naporima za smanjenje emisije ugljenika.

Četvrta nacionalna procena klime (The Fourth National Climate Assessment), koju mandat Kongresa izdaje i ažurira svake četiri godine, zaključuje da se efekti klimatskih promena već igraju u ekstremnim vremenskim uslovima i teškim ciklusima suše i potopa i da će se ovi procesi ubrzati ukoliko ne dođe do naglog smanjenja emisije. Bela kuća potvrdila je alarmantni izveštaj u izjavi u kojoj se kaže da je “u velikoj meri zasnovan na najekstremnijem scenariju”.

Izveštaj navodi najgori scenario: ne preduzimati bilo kakve mere za smanjenje emisije ili ne prilagođavati infrastrukturu ekstremnim vremenskim uslovima, što je u osnovi Trampov stav i politika vezana za klimatske promene. Od preuzimanja mandata, predsednik Donald Tramp počeo je proces povlačenja Sjedinjenih Američkih Država iz sporazuma o klimatskim promenama u Parizu kojeg su potpisali gotov svi narodi i zemlje na planeti, i time, ujedno, poništava regulativu koju je donala Obamina administracia sa ciljem smanjenja uglenične emisije iz elektrana na ugalj i automobilskih izduvnih gasova. Predsednik Tramp nije imao direktne komentare u vezi izveštaja, osim što je tvitovao da je „prošle nedelje hladno“.

Izveštaj, koji je sačinilo više od 300 naučnika iz 13 američkih federalnih agencija, od ministarstva odbrane do Američke agencije za zaštitu okoline (EPA) predviđa “kaskadne udare” čija se snaga progresivno uvećava, dok već duže vreme prisustvujemo sve pogubnijim vremenskim uticajima koji sve ozbiljnije narušavaju infrastrukturu – i to ne samo u SAD već u čitavom svetu.

Evo izvoda iz ovog izveštaja koji si odnose na ekonomiju:

Učestaliji i duži prekidi napajanja strujom.

“Američki energetski sistem već je pogođen ekstremnim vremenskim prilikama, a predviđa se da će usled klimatskih promena elektro-sistem biti sve ugroženiji, uz sve češće i dugotrajnije nestašice električne energije koje utiču na kritično važnu energetsku infrastrukturu i stvarajući neravnoteže u zalihama i potražnji goriva”.

Sve viši nivo reka, mora i okeana preplaviće obale.

“Američko tržište nekretnina na obalama, vredno više biliona dolara i javna infrastruktura ugrožene su sve učestalijim, dubljim i obimnijim plimskim poplavama usled porasta nivoa mora, uz progresivno pogoršanje koje će oštetiti ekonomiju. Finansijska situacija mnogih pojedinaca i zajednica naći će se na udaru plahovite prirode, jer hronična poplava usled visoke plime dovodi do sve većih troškova, kao i sve manje vrednosti imovine.”

Gradovi će morati da budu redizajnirani.

“Štete od ekstremnih vremenskih prilika ilustracija su aktuelne ranjivosti urbane infrastrukture. Zamišljena da ima dug vek trajanja, urbana infrastruktura mora biti u stanju da izdrži buduću klimu koja se razlikuje od prošlosti. Urbani koncepti za budućnost upravljeni su na ulaganja u pouzdanu infrastrukturu koja može izdržati tekuće i buduće klimatske rizike.

Prevoz će biti daleko nepouzdaniji.

“Više od 60.000 milja američkih puteva i mostova na obalama su izloženim potencijalnim poplavama, danas već očigledno na udaru ekstremnih oluja i uragana koje koštaju milijarde u popravkama… Luke, koje prihvataju 99 procenata američke trgovine iz inostranstva, posebno su osetljivi na klimatske uticaje ekstremnih meteoroloških događaja povezanih sa porastom nivoa mora i tropskim olujnim aktivnostima.”

Mnogi aerodromi u obalnim područjima takođe su ranjivi, navodi se u izveštaju.

Takođe, poljoprivreda će postati daleko rizičnija.

Očekuje se da rastuće temperature, ekstremna toplota, suše, šumski požari i preobilne padavine sve više narušavati američku poljoprivrednu produktivnost. Očekuje se da će sve problematičnije održavanje zdravlja stoke, smanjenje prinosa useva ali i pogoršanje njihovog kvaliteta biti posledice ekstremnih meteoroloških uslova, ne samo u SAD već širom sveta.”

I sve se ovo dešava istovremeno.

“Uticaji klimatskih promena i ekstremnog vremena na prirodne ali i ljudskom rukom izrađene izgrađene sisteme često se razmatraju iz perspektive pojedinih sektora: kako promena klime utiče na vodne resurse, električnu mrežu ili sistem proizvodnje i distribucije hrane? Međutim, nijedan od ovih sektora ne postoji izolovano sam za sebe… postizanje pravilnog izbora u okviru jednog sektora može imati kaskadne efekte na druge sektore proizvodnje i ekonomije.”

Izveštaj kaže da je kasno, ali ne i prekasno, da se izbegne najgori ishod i da se treba hitro pripremati za promene koje su već u toku. Izveštaj apeluje da sve zemlje sveta i njihove urbane strukture u svoj dalji razvoj inkorporiraju prognoze rasta mora i ostalih veoma ozbiljnih vremenskih uslova, planirajući, zonirajući i investirajući u infrastrukturu, što vrlo malo njih čini. U svom ekstremnom vidu, kada je u pitanju pravna regulativa, državni zakon Severne Karoline izričito zabranjuje uzimanje u obzir klimatskih promena ili povećanja nivoa mora prilikom planiranja korišćenja obalskog zemljišta. Shodno ovakvoj situaciji – neusklađenosti američkih zakona i realnog stanja na terenu – sada se čuju glasovi koji pozivaju na izmenu poreske i regulatorne politike kako bi se ubrzala tranzicija na obnovljivu energiju, što je direktno suprotno pravilima Trampove administracije.

The Entrepreneur

Privatni sektor Kine poziva svoje lidere na akciju


Kineska vlada je godinama pritiskala privatni sektor politikom podrške državnim kompanijama, a sada pokušava da popravi ono što je postala slaba veza u jednoj ekonomiji koja trenutno usporava svoj tempo.

Sa politikom kojom podržava državne kompanije, Kina sada traži da popravi ono što je postalo slaba veza u današnjoj usporenoj ekonomiji. Lokalne vlasti, uključujući Peking i Šenžen, privlače sredstva za pomoć privatnim firmama čije su akcije pale na domaćim berzama. Vlasti uspostavljaju poreske olakšice, bankarske kredite i druge finansijske opcije kako bi podstakle privatno poslovanje.

Postoji pretnja da će posustajući privatni sektor, koji čini više od polovine kineskog ekonomskog proizvoda, oštetiti vitalnost privrede, sa rastom koji je pao na 6.5% u odnosu na prošli kvartal, uz predviđanja daljeg usporavanja.

Podrška je došla ni manje ni više nego od predsednika Šija Đinpinga. Ši, koji je većinu svojih šest godina provedenih na čelu Kine proveo podržavajući velike državne kompanije, okupio je preko 40 privatnih poslovnih lidera kako bi ih ubedio da i dalje imaju stalnu podršku Komunističke partije.

Partija je pod predsednikom Šijem nalagala privatnim preduzećima da uspostave partijske ćelije. U svom govoru u Velikoj sali naroda u Pekingu, Ši je rukovodiocima poručio da stranka nije pokušavala da kontroliše svoja preduzeća, prema transkriptu objavljenom u partijskom glasilu, Narodnom dnevniku.

“Privatna ekonomija naše zemlje može samo da ojača”, rekao je Ši prisutnima, u čijem sastavu su bili rukovodioci kompanije Wanxiang Group Corp i tehničkog giganta Tencent Holdings Ltd.

Program Pekinga za državna kompanija obuzeo je mnoge privatne firme. Banke gledaju na državna preduzeća kao na sigurnije zajmoprimce nego što su to privatne kompanije, koje su prinuđene da traže novac negde drugde i pritom plaćaju više za to. Vladine inicijative za smanjenje prekomernih kapaciteta industrije najpogubnije su uticale na privatne poslove kojima nedostaju veze sa državnim zvaničnicima, kako bi predupredili njihovo zatvaranje ili konsolidaciju.

“Privatne kompanije naporno rade. A svemu tome, mi (privatni preduzetnici) ispadamo glupi heroji”, rekao je Kong Šebin, koji je vodio proizvodnju stakla u severnom gradu Šahe. Kada njegova firma, Hebei Tiande Glass Co nije mogla da obezbedi dovoljno bankarskih kredita za nadogradnju svojih proizvodnih linija na način na koji su zahtevali regulatori, bio je prisiljen da ugasi svoje peći.

“Morate biti povezani sa šefovima banaka”, rekao je Kong. “A bez podrške zemlje, posao odmah odlazi u bankrot.”

U Maovo vreme, Komunistička partija je „počistila“ brojna privatna preduzeća i mnoge njihove vlasnike. Tokom četiri decenije od uvođenja tržišne privrede, privatni sektor je daleko odmakao.

Privatni sektor, istakao je Ši u prisustvu svojih gostiju, sada plaća porez od preko 50%, što je više od 60% bruto domaćeg proizvoda zapošljavajuči više od 80% radno sposobnog stanovništva.

Njihovo je finansijsko stanje, međutim, veoma teško. Prema kineskom regulatoru za bankarstvo i osiguranje, privatne kompanije dobijaju samo četvrtinu od ukupnog kreditnog pula poslovnih banaka. To ih je prepustilo samima sebi i nastojanjima da se oslone na nebankarske zajmodavce, poznatijee kao „banke u senci“, koje je vlada ugušila u protekle dve godine. Pad od 20% na kineskoj glavnoj berzi ove godine je dodatno podstakao pritiske na kompanije koje izlaze na berzu. “Ova godina predstavlja ozbiljan test za privatne kompanije”, rekao je Džou Deven, predsednik privredne grupe Zhejiang Private Enterprise Investment Federation. “Više firmi, i to onih mahom većih, suočavaju se s ovom vrstom problema”.

Čak i neke velike tehnološke kompanije, koje uglavnom nastavljaju svoj poslovni procvat, osećaju hladnoću. Robin Li, izvršni direktor pretraživačkog giganta Baidu Inc., izrazio je neizvesnost u pogledu potrošnje budućih oglašivača, jer nivo pouzdanosti u privatnom sektoru nije bio visok. “Ne znamo tačno šta će se desiti”, rekao je.

Potištenost i malodušnost koja provejava među kineskim privatnim preduzetnicima može se opisati frazom prisutnom na društvenim mrežama koja se prevodi kao “država napreduje; privatni sektor se povlači. “

Mnoge privatne kompanije koje su listirane na berzi založile su svoje akcije kao kolateral za dobijanje zajmova, do kojih je inače teško doći. Pad cena akcija preti da dovede kreditore da uzimaju pozajmice kojima će podupirati vrednost akcija svojih firmi.

Prema istraživanju firme Gavekal, brojne privatne firme u kojima je najveći akcionar imao preko 50% akcija je u oktobru porastao na 1.043, sa 595 koliko su iznosile početkom 2017. godine. Rečeno je da obećane akcije privatnog sektora sada iznose 22% njihove tržišne kapitalizacije.

Usled pada cena akcija, neke od kompanija biće nacionalizovane ili prodate državnim kompanijama. Firma za proizvodnju nakita Beijing Kingee Culture Development Co je upravo to učinila: prema svojoj julskoj izjavi za štampu, ova firma prodata je za jedan juan (oko 14 centi) po akciji poslovnoj grupi Haikeđin, filijali pekinške poslovne grupe za pružanje finansijskih usluga. U tom momentu, akcije ove firme za izradu nakita vredele su tek osmi deo njene sadašnje vrednosti.

U promeni stava kineskog rukovodstva, ministarstva i lokalne vlasti izdvajaju sredstva za podršku privatnim firmama. Uprava šangajske oblasti ponudila je 30 milijardi juana (4,35 milijardi dolara) u pozajmicama, garancijama za finansiranje malih i srednjih privatnih preduzeća na lokalu, dok je Pekinški okrug Hajdian, u kojem rade brojne tehnološke firmem zasnovao fond od 10 milijardi juana ($1.1mlrd) za pomoć privatnim tehnološkim kompanijama.

Kineska centralna banka, bankarski regulator i ministarstvo finansija takođe su izdvajali sredstva ili usaglašavali propise za ubrzanje finansiranja privatnog sektora.

Oni koji poput Džoua i njegove poslovne grupe Žeđjang prednjače u privatnom sektoru kažu da su kreditne linije tek tako idu i da bi Peking trebalo da obezbedi bolju zastupljenost konkurenata u tržinoj trci, naročito između državnih i privatnih firmi. Sistemske predrasude je teško ispraviti i ne predstavljaju ništa dobro za privatna preduzeća , rekao je Endrju Polk, osnivač pekinškog konsultantskog preduzeća Trivium/China.

“Oni se protive strukturnim promenama u privredi”, rekao je on. “Mislim da njihovi napori neće biti naročito uspešni.”

 

Grace Zhu, wsj.com

Migracije: dugoročno rešenje


Zašto je migracija postala tako veliki problem? Postoji više faktora koji se mogu razmatrati: rat u Siriji, integracija istočne Evrope, manjak poslova u zapadnim zemljama posle globalne finansijske krize i tako dalje. Ali nabrajanje pojedinačanih razloga nije dovoljno za razumevanje problema i nalaženje rešenja.

Uopšteno govoreći, uzroci problema su dvojni: (1) proces globalizacije koji je saznanja o razlikama u dohotku između zemalja učinio opšte poznatim i usput smanjio troškove transporta, i (2) ogromne razlike u dohotku između zemalja Evropske unije (naročito na prosperitetnom severu) i zemalja Bliskog istoka i Afrike.

Prva stavka nam je dobro poznata. Mnoga istraživanja pokazuju da što ljudi više znaju o ostatku sveta (naročito ako je ostatak sveta bogatiji od njihove zemlje) to su skloniji da sopstveni životni standard porede sa standardom života odgovarajuće klase u bogatijim zemljama i spremniji da tim povodom nešto preduzmu, to jest da migriraju.

Druga stavka je usko povezana sa činjenicom da je razlika u BDP-u po glavi stanovnika između zemalja članica EU-15 i podsaharske Afrike porasla sa 7 prema 1 koliko je iznosila 1980. na današnjih 11 prema 1. (Niže cene u Africi su uračunate, inače bi razlika bila još veća.) Rast razlike u realnim dohocima bio je praćen još većim rastom razlike u stopama rasta broja stanovnika. Godine 1980. zemlje članice EU-15 imale su više stanovnika nego podsaharska Afrika; danas podsaharska Afrika ima dva i po puta više stanovnika nego ove zemlje. U naredne dve generacije, broj ljudi u podsaharskoj Africi dostići će dve i po milijarde, 5 puta više od broja ljudi u zapadnoj Evropi. Nerealistično je misliti da tako velike razlike u dohotku (u jednom smeru) i broju stanovnika (u drugom smeru) neće proizvesti veoma snažne podsticaje za migraciju.

Zbogom globalizaciji?


Otuda se Evropa suočava sa jednim dugoročnim problemom i dilemom koju treba rešiti. U uslovima globalizacije, ukoliko zemlje koje u tom procesu učestvuju imaju izrazito različite dohotke, migracija je neizbežna. Da bismo sprečili migraciju morali bismo da odustanemo od globalizacije i zatvorimo nacionalne granice, ili da zemljama iz kojih migranti dolaze pomognemo da postanu bogate kao zapadnoevropske zemlje. Za drugo pomenuto rešenje, čak i u najpovoljnijem scenariju, potrebno je bar jedno stoleće. Zato to rešenje nije izvodljivo. Jedino što preostaje jeste zaustavljanje globalizacije, bar kada je u pitanju kretanje ljudi.

Da li bi to bilo dobro rešenje? To je malo verovatno. Istraživanja pokazuju da priliv migranata može imati negativan efekat na nadnice i zaposlenost onih grupa domaćih radnika koje su u konkurentskom odnosu prema migrantima, ali pozitivno deluje na nadnice i zaposlenost radnika čiji su poslovi komplementarni sa poslovima migranata. Tako, malijski vodoinstalater obara cenu usluga francuskih vodoinstalatera, ali istovremeno uvećava realni dohodak onih čija kupatila popravlja (ne samo zato što će za to platiti manje, nego i zato što će lakše pronaći vodoinstalatera i neće morati zbog toga da izlaze s posla). Takođe, bogate zemlje imaju koristi od migracije kvalifikovanih radnika, jer mnogi od migranata sa visokim kvalifikacijama dolaze sa završenim studijama za koje evropske zemlje nisu morale ništa da plate.

Dakle, sa ekonomske tačke gledišta, migracija donosi korist bogatim zemljama. Ipak, iz ugla kulture može biti proglašena za nepoželjnu, ako domaće stanovništvo smatra da su neke od njegovih kulturnih vrednosti ugrožene usled izostajanja asimilacije ili odbijanja migranata da prihvate lokalne norme.

Drugi način


Ovaj argument ne treba mešati sa argumentima rasista, ksenofoba i sličnih. To je argument koji svakako zavređuje pažnju. Ako dovoljan broj ljudi veruje u to, onda ekonomski argument sam po sebi neće moći da odredi pravila migracije – naročito zato što ekonomija može implicirati nivo migracije za koji mnogi misle da je previsok.

Zato nam je potreban alternativni pristup koji će uravnotežiti ekonomske potrebe Evrope za migrantima sa očuvanjem određenih kulturnih normi. Alternativni pristup bi se mogao zasnivati na prihvatanju pretežno (ili samo) radnika koji dolaze da obavljaju određeni posao na određeno vreme, koji će se po isteku perioda angažovanja (od na primer najviše 5 godina) vratiti u zemlju iz koje su došli. Oni bi se onda mogli zameniti drugim migrantima, što bi proizvelo „kružnu migraciju“ u kojoj se broj migranata ne povećava, ili se povećava samo ako su dostupna nova radna mesta.

To je model koji primenjuju zemlje Zalivskog saveta za saradnju i Singapur, kao i Sjedinjene Države, Velika Britanija i Kanada za ljude koji u zemlju ulaze sa vizama izdatim na ograničen period i vezanim za određeni posao. Radnici sa takvim vizama uživali bi ravnopravan tretman u pogledu zarade i uslova rada kao lokalni radnici (pa tako ne bi bilo obaranja lokalnih nadnica ni eksploatacije migranata), ali ne bi uživali druga građanska prava (pravo glasa) niti imali pristup uslugama socijalne zaštite koje nisu vezane za rad (beneficije za decu, državna penzija i slično).

Delimični državljani


Takvo rešenje, naravno, ima i nedostataka. Tako se pogodnosti državljanstva razbijaju na više kategorija, a neke od njih migranti mogu samo delimično koristiti. Tako se ukida dvovekovni dualitet i shvatanje državljanstva kao binarne kategorije: ili jeste državljanin sa svim pripadajućim dužnostima i pravima, ili to niste, u kom slučaju ste autsajder u odnosu na lokalnu zajednicu. Ovim rešenjem se uvodi kategorija državljana sa ograničenim pravima na ograničeno vreme. To je možda neizbežan produkt globalizacije koja ukida tradicionalno poklapanje državljanstva, mesta rada i porekla kompanije u kojoj radite. Otkako su kompanije postale multinacionalne i prešle u vlasništvo hiljada pojedinaca iz različitih zemalja i otkako se mesto na kom radimo više ne poklapa nužno sa mestom života – jasno je da će i državljanstvo sa svim pripadajućim pravima morati da postane fluidnije.

Predlog za uvođenje kružne migracije ne sme se posmatrati izolovano, već u kontekstu izloženom na početku: u situaciji kada nijedna od dve ponuđene opcije – potpuno otvaranje za migraciju sa jedne, i zatvaranje u „evropsku tvrđavu“ sa druge stane – nije prihvatljiva. Komprimisno prelazno rešenje, usklađeno sa potrebama globalizacije, ali i legitimnim strahovanjem za lokalnu kulturu, može biti naša najbolja opcija.

Social Europe, 19.11.2018.

Peščanik.net, 23.11.2018.

Kineska mehanizacija i moderna poljoprivreda kao odgovor na američke tarife


U kineskoj poljoprivredi dominiraju mala gazdinstva sa niskim prinosima useva, pa je trgovinska borba između SAD i Kine dala Pekingu jedan novi, svežiji podsticaj za „remont“ i preispitivanje ovog sektora usled tarifa na američke useve, koji čine da uvoz bude skuplji.

U cilju rešavanja problema kvarenja svog žita i kukuruza, Vej Đunšja štiti svoje zemljište prskajući useve pesticidima iz spremnika na svojim leđima. Njena komšinica koristi još jednostavniju alatku za povećanje proizvodnje: plastičnu cev uvučenu u vreću sa đubrivom na ramenu, iz koje se posipa po usevima.

Ove dve žene samo su neke od 280 miliona kineskih građana uposlenih na kineskim farmama, što je, prema zvaničnoj statistici ove zemlje preko 100 puta više nego što ih ima u Sjedinjenim Državama. U kineskoj poljoprivredi dominiraju mala gazdinstva sa niskim prinosima; prema rečima stručnjaka, prosečna kineska farma ima površinu manju od dva hektara, što je veliki kontrast u poređenju sa 400 hektara koliko ima prosečan farmer u SAD-u.

Ali, trgovinski spor između Sjedinjenih Država i Kine daje Pekingu novu motivaciju kako bi svoje farme učinila efikasnijima. Kina nije nametnula tarife na američku soju, pšenicu i druge useve u znak odmazde zbog američkih tarifa na kinesku robu, učinivši uvezene žitarice skupljima i naglašavajući zavisnost zemlje od inostranih proizvođača.

“Trgovinski rat definitivno podiže pritisak i naknadna preispitivanja”, rekao je Ajven Rodžers Pej, poljoprivredni analitičar iz pekinške firme za istraživački razvoj “China Policy”. “Najviši zvaničnici u [komunističkoj] stranci posebnu pažnju posvećuju poljoprivredi.”

Kinesko ministarstvo poljoprivrede i ruralnih poslova je ovog avgusta izjavilo da će, nakon što na snagu budu stupile tarife obe zemlje, sprovesti 254 “velike promene u poljoprivredi ove zemlje.“

Predsednik Ši Đinping je septembra prošle godine obišao velike farme u plodnoj severoistočnoj provinciji Hejlongđjang, kako bi naciji poslao poruku da domaća proizvodnja osnovnih namirnica poput žitarica može doprineti jačanju kineske ekonomije u jeku trgovinskog rata.

Prema zvaničnim državnim medijima, “Unilateralizam tj jednostrani potezi Amerike i njen trgovinski protekcionizam rastu, što nas tera da se okrenemo sebi”, rekao je Ši. “Ovo nije loša stvar. Kina napokon, (treba da) zavisi od sebe same. “Kineski zvaničnici već dugo pozivaju na modernizaciju poljoprivrede, a konsolidovanje kineskih farmi i proširenje upotrebe savremene mehanizacije povećale su proizvodnju u nekim oblastima ove zemlje. Kina sada izvozi neke poljoprivredne proizvode, kao što je pirinač.

Ali, efekat je ograničen – prema podacima Ujedinjenih nacija, prinosi soje po hektaru su u Sjedinjenim Državama gotovo dvostruko veći nego u Kini.

Razlog za ograničene efekte ovih mera leži delimično i u tome što Peking po svaku cenu želi da održi socijalnu stabilnost, a mehanizovana poljoprivreda velikog obima će verovatno eliminisati brojne poslove u ruralnim područjima, gde je otpor promenama bio jak.

Država zadržava vlasništvo nad svim zemljištem u Kini, a kineski poljoprivrednici samo imaju pravo da ga koriste, što farmere čini manje voljnim da naprave dugoročne investicije.

Istovremeno je prisutan i rizik da poljoprivrednici rentiraju drugima svoja državom obezbeđena prava na korišćenje, što predstavlja jedan potencijalni put ka konsolidaciji. Oni ponekad mogu sebi obezbediti posao na farmi kao deo ugovora, ili dobiti lokalne subvencije. Ipak, takve koncesije često nisu dovoljne, pa se takvi farmeri zadese u lutanju s mesta na mesto, u potrazi za poslom.

Međutim, sadašnje usporavanje tempa privrednog razvoja je Kinu dovela u situaciju da svoja seoska područja usmeri na dalji brži razvoj, jer se opcije u velikim gradskim zonama smanjuju.

U septembru je kineski kabinet, Državno veće, predstavilo petogodišnji plan za povećanje poljoprivredne produktivnosti i povećanje ruralnih prihoda, između ostalog. Nadogradnja poljoprivrednih mašina i opreme je jedan od 10 ciljeva u posebnom razvojnom planu “Made in China 2025”.

Mnogi stručnjaci veruju da će vlada verovatno ukinuti zabranu Kine na genetski modifikovano seme nakon što je državno preduzeće ChemChina prošle godine kupilo švajcarsku semensku kompaniju Syngenta po ceni od 43 milijarde dolara. To bi moglo olakšati poljoprivrednicima da povećaju prinose svojih useva.

I starenje kineskog stanovništva povećava pritisak na dalju modernizaciju ovog sektora, pošto mnogi mladi Kinezi ne žele da rade u poljoprivredi, delom i zato što neefikasnost sprovođenja zacrtanog čini da farme i dalje tavore s niskim prihodima, izjavio je Kolin Karter, profesor s univerziteta Dejvis koji izučava kineski poljoprivredni razvoj.

“Ima jedna poslovica koju Kinezi upućuju svojoj deci:” Bolje vam je da učite ili ćete završiti radeći u polju”, rekao je Liu Đjahuan (25), diplomirani student poljoprivrede koji radi na istraživanju u selu Dahan u okrugu Jangšin.

Kina je ovog septembra izjavila da će ući u partnerstvo s Azijskom razvojnom bankom kako bi obezbedila šest milijardi dolara zajmova, grantova i ulagačkog kapitala u cilju finansiranja prioriteta s liste razvojnih projekata u ruralnim područjima, uključujući tu i modernizaciju poljoprivrede.

Okrug Jangšin u kineskoj obali provinciji Šandong, ilustruje i prošlost ali i moguću budućnost kineske poljoprivrede.

I dok gospođa Vej i drugi poput nje i dalje rade na malim parcelama – uglavnom na jednom jutru (0.4ha) ili manje, što je otprilike veličine fudbalskog igrališta – Žang Fengšja je udružen sa drugima pokrenuo gajenje pšenice i kukuruza na 8.200 jutara (3.318ha); ovoliku površinu dobio je povezivanjem raznih parcela tako što je uzeo pod zakup prava na korišćenje zemljišta, proces koji je 2014. počeo da uzima maha. Žang je izjavila da su u poslednje četiri godine njeni prinosi porasli za 43%. Ovakvo  uvećavanje rentiranih poljoprivrednih površina omogućilo joj je da ulaže u savremenu poljoprivrednu opremu, uključujući mašine za sadnju i dronove za prskanje pesticida. Deo svog profita ona distribuira poljoprivrednicima koji su joj obezbedili zemlju.

“Ukoliko budemo uspeli, nadam se da bi i drugi u Kini mogli da se ugledaju na naš model”, rekla je Džang.

Dominique Fong, Lin Zhu and Fanfan Wang, WSJ

Svi bi da izvuku što više od velikih rudarskih kompanija


Kako rastu cene zlatu, dijamantima i bakru, tako je sve više zemalja koje zahtevaju da zapadni rudarski operateri plaćaju sve veću rudnu rentu tj prava za korišćenje ali i poreze, da te sirovine obrađuju na lokalnom nivou ali i da odstupe od kontrole rudnika.

Od džungli Konga do indonezijskih visija, besni borba između države tj njenih donosilaca odluka i velikih rudarskih kompanija zbog kontrole nad proizvodima vitalnim za proizvodnju praktično svega: od čelika i električnih automobila, do pametnih telefona.

Lideri u razvijanju sveta, podstaknuti rastućim cenama mineralnih sirovina, već godinama iznoseći svoje najoštrije zahteve zapadnim rudarskim kompanijama i apelujući na njih da im isplaćuju visoke naknade i poreze, da prerađuju sirovine robu na lokalnom nivou a ne izvan zemlje, kao i da odstupe od kontrole rudnika.

U Indoneziji su Rio Tinto PLC i Freeport – McMoRan Inc. bili pritisnuti da prodaju većinski deo paketa akcija a time i kontrolu drugog najvećeg svetskog rudnika bakra, Grasberga, zemlji koja ima za cilj da državne kompanije koje su dosad bile u posedu resursa transformišu u svoje komercijalne industrijske nemani.

Tanzanija je prošle godine udarila na filijalu kanadskog Barrick Gold Corp-a sa poreskim računima od 190 milijardi dolara, što je četiri puta više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. U martu je Zambija predala kanadskoj firmi  Quantum Minerals Ltd. račun za uvozne dažbine i kazne u ukupnom iznosu od oko 8 milijardi dolara. Demokratska Republika Kongo je u junu potpisala novi zakon o rudarstvu, kojim će imati veći deo rudarske dobiti. Papua Nova Gvineja, Mali, Sijera Leone i drugi su takođe razmatrali svoje ugovore o rudarstvu i onome što piše u njihovom zakonodavstvo.

“Neću oklevati da zatvorim sve rudnike ukoliko kompanije ne budu plaćale ono što nam dosad duguju”, izjavio je prošle godine tanzanijski predsednik Džon Magufuli. “Pokrenuo sam ekonomski rat.” Tamzanija i zemlje koje imaju sličnu situaciju kažu da zemlje zaslužuju više od profita nastalog izvlačenjem njihovih sirovina. Zahtevi za većim učešćem u bogatstvu resursa porasli su pre nego što su cene porasle – ali ljudi u ovoj industriji kažu da fiskalni i politički pritisci sada ojačavaju odluke ovih vlada da izvuku više bogatstva koje prave rudarski konglomerati.

Talas novih, populističkih vlada pokušava da plati svoje račune i dugove jer su se u poslednjih nekoliko godina uzajmile sa strane kako bi obezbedile svoju infrastrukturu. Vlade ovih zemalja gledaju na privatne kompanije – koje su, inače, često i najveće kompanije u zemlji i koje nemaju previše fleksibilnosti da bi odustale od svojih višegodišnjih investicija – kao na potencijalni izvor prihoda. Cene mnogih roba su se oporavile, iako nisu blizu rekordnih nivoa kao pre oko osam godina, dok se profit 40 najvećih rudarskih kompanija na svetu prošle godine više nego udvostručio.

“Mi smo veoma profitabilni i stoga svi – zajednice, vlade – žele da zadobiju što veći deo kolača”, rekao je izvršni direktor kompanije Rio Tinto Žan-Sebastijen Žak u intervjuu. Rudari tvrde da zaslužuju velike profite zbog finansijskih rizika koje preuzimaju i ogromnih troškova za istraživanje i izgradnju rudnika. Ipak, rudari kažu da imaju novo shvatanje važnosti otkrivanja ugovora, kao i potrebu bolje saradnje sa vladama kako bi stekli ono što nazivaju „društvenom licencom za rad“ – široko rasprostranjene podrške zajednice.

Neki rudarski giganti opstaju i ostaju tako što nastoje da opovrgnu svoje ili poteze dotičnih država domaćina,ili pak pokušavajući da s njima ispregovaraju o drukčijim uslovima, koji im obično daju prava iskopavanja resursa u zamenu za plaćanje naknade. Druge  kompanije se kod kuće u svojim domicilnim zemljama okreću novim investicijama, nadajući se da im tehnologija može pomoći u oživljavanju starijih lokacija. Anglo-australijska BHP Group doo, najveća svetska kompanija za rudarstvo po vrednosti, kaže da želi da se fokusira na mesta koja su predvidljivija i stabilnija, uključujući Australiju i Sjedinjene Države koje su izašle iz Južne Afrike, Mozambika, Indonezije i drugih zemalja.

Neki rudarski giganti koji odlaze prodaju svoje akcije ili pokušavaju da ispregovaraju o novim uslovima. Neki rudari u odlasku prodaju svoju imovinu lokalnim investitorima ili kineskim kompanijama, koji su podstaknuti potrebama kod kuće i koji se ne suočavaju sa pritiscima akcionara u odnosu na rizik koji zapadni rudari preduzimaju. Kompanije u državnom vlasništvu takođe teže da prijavljuju manje nego što to čine međunarodne rudarske firme.

Rukovodioci iz rudarstva kažu da će oživljavanje onoga što oni nazivaju „sirovinskim nacionalizmom“ ugušiti ulaganja u nove projekte usled povećanih troškova i rizika. Lokalnim rudarskim preduzećima mogu nedostajati kapital ili veština samostalnog obavljanja poslova, što potencijalno smanjuje proizvodnju, kažu oni. Zemlje koje zavise od prihoda nastalih sirovinama – sredstava namenjenih kojima potom finansiraju svoje budžete – mogle bi doživeti neugodnosti.

Kada se radi o svetskim tržištima, smanjeno snabdevanje moglo bi značajno povećati cene metala ukoliko globalni rast i dalje snažan, dok bi proizvodnja Teslinog novog modela 3 i Eplovog ajfona postali skuplji.

U Tanzaniji, populistički nastrojeni Magufuli je 2015. godine preuzeo vlast, i to na izborima obeleženim povicima o navodnoj prevari samo kako bi počeo da centralizuje i učvršćava svoju vlast. Nakon predizborne kampanje, tokom koje je obećavao da će obezbediti veći udeo države nad svojim sirovinama, lider čiji je nadimak “Buldožer” je mnogim kompanijama poništio rudarske dozvole, podigavši im naknade koje treba da plate i optuživši filijale kompanija Barrick Gold i Acacia Mining PLC za nedovoljno potkrepljene izveštaje o proizvodnji zlata i bakra, što ga je dovelo do računice od čak 190 milijardi dolara u neplaćenim porezima, kaznama i kamatama.

Ova zemlja je, takođe, jednoj britanskoj rudarskoj firmi na aerodromu zaplenila oko 15 miliona dolara vrednu pošiljku dijamanata, tvrdeći da je njihova vrednost potcenjena, ali i zabranivši izvoz nekih metalnih koncentrata kako bi podstakao razvoj svoje lokalne industrije za preradu sirovina. Magufuli, za koga ankete govore je rekao da je popularan na lokalu, poništavaju ravnotežu između prisustva stranih kompanija i domicilnih poreskih obveznika, jer su pod prethodnim administracijama mnogi rudari dobijali podsticajne poslove.

 „Akacia“, koja čini 15% ukupnog izvoza Tanzanije, negirala je da je učinila bilo šta loše. Firma „Barrick“ je prošle godine izjavila da će „Acacia“ platiti 300 miliona dolara u sklopu dogovora za rešavanje spora, odnosno skoro 40% prihoda Akacije u 2017. godini, ali nije postignut konačni sporazum. Proizvodnja „Akacije“ je proširena u odnosu na tanzanijsku zabranu izvoza metalnih koncentrata, a kompanija je rekla da želi da proda udeo ili čak svu svoju imovinu koju poseduje u toj zemlji.

Na Zambiju se dugo gledalo kao na jednu od zemalja sa najvećim prilivom investicija u tom delu sveta, ali se i to promenilo. Njena pozicija kao afričkog proizvođača bakra broj dva, odmah iza Konga, pomogla je u podsticanju ekonomskog rasta, što je doprinelo podizanju trgovačkih centara i poboljšanju kvaliteta kuća – upotrebljavajući danas i ciglu, nakon što su se dosad pravile isključivo od opeke.

I mada su cene bakra primerene, one su i dalje za oko 40% niže u odnosu na njihov cenovni vrhunac iz 2011. godine, što takođe pogoršava finansije zambijske vlade. Rudarstvo je 2016. predstavljalo 12% BDP-a ove zemlje. Očekuje se da će u 2018. godini iznos zambijskog državnog duga ići do 66% BDP-a, u odnosu na samo 27% koliki je bio pre pet godina.

Prvi rudnik bakra u posedu First Quantum Sentinel-a, čija je gradnja koštala 2,3 milijarde dolara, ušao je u proizvodnju u novembru 2016. godine. Iz rudarskog okna svakodnevno izlazi preko 45 gigantskih kamiona punih rude. Radnici i njihove porodice šetali su duž asfaltiranih ulica s alejama, načičkanih ogromnim mravinjacima u gradu kojeg je podigla firma First Quantum, mestu izgrađenom za više od 85 miliona dolara.

Zambija je ovog proleća firmi First Quantum ispostavila račun od skoro osam milijardi američkih dolara zbog, kako je rečeno, netačnih deklaracija a samim tim i nižih carinskih dažbina na uvoz njenih mašina i materijala dopremljenih u Zambiju kao sredstvo kojim će Sentinel obavljati posao – uz sve to, idu i kazne i zatezne kamate. “Tražićemo sve dostupne opcije kako bi naša država naplatila sve poreze u ime zambijskog naroda”, rekao je u martu glasnogovornik zambijske Uprave javnih prihoda. Zvaničnici su odbili da dalje komentarišu. First Quantum je negirao da je počinio bilo kakvo krivično delo. “Potpuno smo zatečeni ovim (razvojem situacije)”, rekao je Filip Paskal, izvršni direktor kompanije First Quantum na objavljenu vest o novčanoj kazni. “Potpuno odbijamo opciju da platimo celokupan iznos.” First Quantum je rekao da, po ovom pitanju, ta firma stupa u dijalog sa vladom.

Zambija je u septembru najavila nove poreske mere na rudarske kompanije, uključujući povećanje naknade od 1,5 procentnih poena, novu petoprocentnu naknadu za uvoz bakra i kobaltnih koncentrata kao i carinu od 15% na izvoz plemenitih metala i dragog kamenja. Ministar finansija je rekao da je svrha ovih mera obezbediti uslove da “i Zambijci imaju neke koristi od svog mineralnog bogatstva”.

U Indijskom okeanu, u Indoneziji, mnogi strani rudari prodali su svoje operacije drugim preduzećima nakon politike višegodišnjih revizija koje su indonežanske vlasti primenjivale na rudarske kompanije. Lideri ovog arhipelaga bogatog mineralima dugo su želeli da im inostrani rudari udele veće parče svog profitnog kolača, uzrokovanih zabrinutošću da su upravo ovakve firme imale dobru saradnju sa bivšim diktatorom Suhartom, koji je vladao do 1998. godine. Indonezija se fokusirala na rudnik bakra Grasberg, njen daleko najvažniji prirodni resurs, koji je brojnim Indonežanima najveći simbol inostrane korporativne moći.

Smeštena u planinama visine preko 4200 metara u dalekoj pokrajini Papua, ova je bila Friportova „keš-krava“ koju je ova firma zdušno muzla, katapultirajući kompaniju iz Feniksa u red najvećih proizvođača bakra, sa 1,8 milijardi dolara u prošloj godini. To je takođe bio izvor lokalne kontroverze, pošto je njegov prvi ugovor bio potpisan 1967. godine, koji prvobitno nije davao nikakav udeo vladi. Pregovori o ugovoru tada – kao i u decenijama koje su usledile – bili su zasuti izveštajima o neuspešnoj ekspertizi poslovanja u nekadašnjem autoritarnom režimu, kao i saradnji koju je ta kompanija imala sa Suhartoom i njegovim krugom bliskih lica, što je istraživanjem lista Volstrit Džornal dokumentovano. Friport je rekao da je njegovn ugovor bio fer.

Rudnik je takođe bio zabrinut zbog tvrdnji da je „Freeport“ prouzrokovao štetu životnoj sredini i da se sarađivao sa vojskom Indonezije, koja je nasilno razbila separatiste koji se protive rudniku. Freeport je na ove optužbe odvratio kako se pridržava najviših standarda ljudskih prava, kao i da je posvećen minimiziranju njenog uticaja na životnu sredinu. Rečeno je i da je u Grasberg uloženo više od 14 milijardi dolara tokom više od pet decenija i da je jedan od najvećih poreskih obveznika u Indoneziji.

Sa licencom koja je istekla 2021. godine, pregovori su se prošle godine intenzivirali kako bi Indoneziji dali više kontrole i profita. Džakarta je otkazala „Friportovu“ izvoznu dozvolu.

“Nakon 50 godina, takođe moramo razmotriti interese građana Indonezije”, rekao je Luhut Panđaitan, koordinator ministra za pomorske mere koji nadgleda iskopavanja minerala.

Friport je u ovom rudniku proglasio „višu silu“, otpustivši više od 10% od svojih 32.000 radnika, zapretivši da će Indoneziju poterati na međunarodnu arbitražu. Potom je Džakarta pripretila smanjenjem usluga potrebnih da bi se roba stranaca izvezla, kao što je to, recimo, pristup carinskoj dokumentaciji ali i rudarskim preduzećima čiji porezi nisu ažurirani na osnovu novih dozvola.

Inspektori za ekologiju su početkom 2018. godine naložili Friportu da počne da reciklira 95% svog otpada iz obližnje reke, u koju je dotad odbacivao jalovinu koja je činila 50% otpada. Izvršni direktor Ričard Adkerson rekao je da je to nemoguće. “To se ne može učiniti u roku od šest meseci, 24 meseca, pet godina… Ovo je toliko daleko od rokova (koje ispostavlja indonežanska vlast)”, poručio je on investitorima. On je izrazio bojazan da iza ovih poteza stoje politički motivi.

Džakarta je rekla da taj potez nije politički motivisan i da je izazvan kršenjima tokom posete ovoj lokaciji. Cena deonica Friporta pala je za 15% na dan kada su vesti obelodanjene. Akcije su trenutno blizu 18-tomesečnog minimuma. Dogovor je potpisan u septembru i u njemu stoji da će državno preduzeće PT Indonesia Asahan Aluminium, ili Inalum, platiti 3,5 milijardi dolara Rio Tintu zbog svoje zainteresovanosti za Grasberg kao i 350 miliona za Freeport, podižući Inalumov udeo sa 9,4% na 51%. Freeport će zadržati 49% i rukovoditi rudnikom. Adkerson je ranije opisao rezultat ove pogodbe kao “glavnu koncesiju”, neophodnu za njihovo dalje investiranje u tom delu sveta.

Freeport je zauzet izgradnjom novog rudnika bakra u Arizoni, pridružujući se zapadnim kompanijama koje rade na proširenju operacija u SAD, Kanadi i Australiji. Sirovine kojima raspolaže kompanija Lone Star pronađene su tokom istraživanja u blizini rudnika Saford kompanije, a očekuje se da će proizvodnja početi do kraja 2020. godine. Freeport predviđa da će rudnik proizvoditi oko 90 miliona kilograma bakra godišnje, a da će vek njegove eksploatacije biti oko dve decenije.

Rio Tinto i BHP kažu da su potrebna autonomna vozila ali i sposobnost kopanja na većim dubinama zbog naprednih sistema za kontrolu klime i analize podataka – sve ovo ga je učinilo ekonomski izvodljivim za rudna područja koja su daleko pod zemljom, kao što je zajednički projekat firme Resolution Copper u Superioru, Arizona, BHP-ov spin-off projekat kojeg je za 1.3 milijarde dolara nedavno kupila Arizona Mining i njen ogranak Hermosa za eksploataciju cinka, olova i srebra iz Santa Kruza, Arizona, za 1,3 milijarde dolara. Kompanija radi na iskopavanju uglja u Južnoj Africi, gde je državna politika zahtevala od rudarskih kompanija da prodaju velike udele entitetima u nepoznatom vlasništvu.

“Želimo da idemo na mesta na kojima smo dobrodošli i na kojima nema surevnjivosti prema našim ulaganjima “, rekao je izvršni direktor BHP-a Endrju Mekenzi.

 

Za Wall Street Journal iz Kampale Nicholas Bariyo i Rhiannon Hoyle