Ono što čitate znači više nego što mislite


Studija objavljena u Međunarodnom časopisu za poslovnu administraciju (International Journal of Business Administration) u maju 2016. godine otkrila je da ono što učenici čitaju na koledžu direktno utiče na nivo kvaliteta pisanja koji ostvaruju. Zapravo, istraživači su otkrili da učestalost čitanja kao i vrsta sadržaja koji se čita može imati značajniji uticaj na spisateljsku sposobnost studenata nego saveti kako pisati ili upražnjavanje pisanja. Studenti koji čitaju akademske časopise, čista književna dela ili spise sa dokumentarističkom tj faktografskom potkom (npr spise naučnog tipa ili naučno-popularne knjige), pisali su s većom sintaktičkom sofisticiranošću (složenijim rečenicama) od onih koji čitaju fantastiku (misterije, fantazije ili naučnu fantastiku) ili isključivo na internetu bazirane agregatore teksta, kao što su Reddit, Tumblr i BuzzFeed. Najbolje ocene pojavile su se kod onih studenata i učenika koji čitaju akademske časopise; najniže ocene dobijali su oni koji su se oslanjali isključivo na veb-sadržaj.

Razlika između dubokog i laganog čitanja

Nedavna istraživanja su takođe otkrila da je “dubinsko čitanje” – definisano kao čitanje koje je sporo, kada ste “uronjeni” u materiju i štivo koje obiluje senzornim tj detaljima koji podstiču naša čula, sadržaje s emocionalnom i moralnom kompleksnošću – da se takvo čitanje razlikuje od neobaveznog, ovlašnog čitanja koje je tek nešto malo više od dešifrovanja tj prepoznavanja značenja reči. Dubinsko ili usredsređeno čitanje nastupa onda kada je jezik bogat detaljima, aluzijama i metaforama i deluje na iste regione mozga koji bi se aktivirali kao kada čitalac/čitateljka doživi događaj. Duboko čitanje je odlična vežba za mozak i pokazalo se da povećava empatiju, jer se čitalac dublje bavi tematikom dodajući joj svoja razmišljanja, analizu i lični stav u odnosu na ono što čita. Ovo, takođe, piscima nudi  da cene sve kvalitete koje velike romane čine tako fascinantnim i značajnim – i da se, na taj način, čitanjem, upuste u sopstvenu sposobnost pisanja na jednom dubljem nivou.

Ovlašno čitanje izjednačava se sa onim što se može čitati na on-line blogovima, ili na “udarnim vestima” ili “zabavnim informacijama” sa veb lokacija, naročito kod onih koji se vešto oslanjaju na raznorazne liste ili bombastične naslove, pa u komunikaciji čak povremeno koriste i imodži (Emoji, na japanskom, ideogram; kod nas poznatije kao “ikonice”, “smajliji” i sličice koje su zadnjih nekoliko godina postale veoma popularne u internet i mobilnoj komunikaciji). Ovim tipovima čitanja nedostaje izvorni glas, gledište ili neka vrsta analize, što su sve činioci koji mogu stimulisati um i razmišljanje. Ovlašno i neobavezno čitanje je ono kada kroz štivo prelazite sasvim lako i “neobavezno), a verovatno ćete ga zaboraviti za nekoliko minuta.

Duboko čitanje sinhronizuje vaš mozak

Duboko čitanje u našem mozgu aktivira centre za govor, vid i sluh a svi oni zajedno rade kako bi nam pomogli u govoru, čitanju i pisanju. Čitanje i pisanje uključuju Brokino područje (Pierre Paul Broca), što nam omogućava da percipiramo ritam i sintaksu; Vernikeova oblast, koja utiče na našu percepciju reči i značenja; i angularni girus, koji je ključan za percepciju i upotrebu jezika. Te su oblasti zajedno povezane opsegom neuronskih vlakana, a ova međusobna povezanost po svemu sudeći pomaže piscima da oponašaju i sinhronizuju jezik i ritmove sa kojima se susreću prilikom čitanja. Vaš mozak, dok se bavi čitanjem, oseća ritam, kadencu koja prati složenije pisanje, a koje vaš mozak pokušava da emulira prilikom pisanja. Evo dva načina na koje možete koristiti duboko čitanje kako biste svoj mozak pripremili i zagrejali za pisanje:

Čitajte pesme

U članku objavljenom u časopisu “Proučavanje svesti” (Consciousness Studies), istraživači su prijavili da su identifikovali aktivnosti u “moždanoj mreži čitanja” – području mozga koje reaguje na bilo koji pisani materijal. Osim toga, pisanje snažno natopljeno emocijama izazvalo je nekoliko moždanih regija (prvenstveno onih u desnoj polovini mozga) koja reaguju i aktiviraju se na muziku. U specifičnom poređenju čitanja poezije i proze, istraživači su pronašli dokaze da poezija aktivira zadnji cingulatni korteks i slepoočni moždani režanj, delove mozga povezan sa introspekcijom. Kada volonteri pročitaju svoje omiljene pesme, oblasti mozga povezane sa sećanjem podstaknute su snažnije od “područja čitanja”, što ukazuje na to da su pesmice koje volite poput sećanja koja izazivaju jake emocije – a jake emocije su uvek dobre za kreativno pisanje.

Čitajte prozu

Razumevanje mentalnih stanja drugih ljudi je ključna veština koja omogućava složene društvene odnose koji karakterišu ljudska društva – a to čini pisca odličnim u stvaranju višeslojnih likova i situacija. Nije sprovedeno puno istraživanja o teoriji uma (naša sposobnost da shvatimo da se naši umovi razlikuju od umova drugih ljudi i da se njihove emocije razlikuju od naših), i koje neguje ovu veštinu, ali nedavni eksperimenti su otkrili da čitanje književne fantastike dovodi do boljih performansi na testovima afektivnog uma (razumevanja tuđih emocija) i kognitivnog uma tj mentalnih sposobnosti (razumevanje razmišljanja drugih i njihovih stanja) u poređenju sa čitanjem nefiktivne književnosti, popularne fantastike ili nikakvog čitanja. Konkretno, ovi rezultati pokazuju da čitanje književne fantastike privremeno proširuje delovanje uma i da, šire gledano, um može uticati na veće angažovanje usmereno ka istinski umetničkim delima. Drugim rečima, književna fikcija provocira na “proizvodnju” misli, kontemplaciju, ekspanziju i integraciju. Čitanje književne fantastike stimuliše spoznaju izvan funkcija mozga koje se odnose na čitanje, recimo, članke, časopise, intervjue, ili većinu izveštaja na Mreži.

Umesto na TV, fokusirajte se na duboko čitanje

Vreme provedeno na gledanje televizije je gotovo uvek besmisleno (vaš mozak se “sažima” i gasi gotovo odmah) bez obzira koliko uporno nastojite da opravdate svoj boravak kraj malog ekrana, dok čitanje lakih magazina ili laganih knjiga može biti zabavno, ali oni neće podstaći vaš mozak na pisanje i na dobro pisanje. Ukoliko ste ozbiljni u naumu da postanete bolji pisac, onda znajte da bi trebalo da dosta vremena provoditi u dubokom iščitavanju književne proze, poezije i članaka o nauci ili umetnosti, koji sadrže složeni jezik i koji od vašeg ljubljenog mozga zahtevaju da – razmišlja.

Quartz (Atlantic blog)

What you read matters more than you might think

Sitna slova u klauzuli i ugovor sa Đavolom


Krpe, kofe i klinci: mesec dana nagradnog letovanja opušteno provedenog u čišćenju javnih klozeta. Ili, možda, još bolje, napraviti katastrofu neopevanih razmera? Odlučite sami – obe su opcije više nego uzbudljive.

Evo jedne kratke, gorko-slatke priče koja se pojavila u londonskom Gardijanu. Sastoji se iz dva slučaja, i rečito kazuje o ljudskoj prirodi. Đavo je, kao što svi znamo, skriven u detaljima.

Hiljade Britanaca se, sasvim bezbrižno i opušteno, uz “besplatno” korišćenje jedne wi-fi mreže, zapravo, prijavilo i za čišćenje kanalizacije jer nisu pročitali “sitna slova”.

Oni koji su naseli na jednu klauzulu, ubačenu u uslove korišćenja jedne wi-fi mreže, takođe su uz taj besplatni internet “zaradili” i mesec dana “dobrotvornog rada”.

Krpa i kofa

Ova, kako se oni koji su “progutali mamac” nadaju, šaljiva klauzula ubačena je “da bi se ilustrovao nedostatak svesti potrošača o tome na šta su sve spremni kada se prijavljuju, pristajući da pristupe besplatnoj wi-fi vezi”.

Da li vi, možda, pročitate sve uslove i pravila iz “sitnih slovaca”? Teško – najverovatnije nikako. To, zapravo, niko ne radi, izveštavaju nas oni koji su ovo istražili. I tako, njih 22.000 se, i ne znajući to, pravno obavezalo na 1000 sati “dobrovoljne službe, pomaganja i društveno korisnog rada, uključujući, ali se ne ograničavajući samo na, čišćenje toaleta po festivalima, ljuštenje fleka od žvakaćih guma na uličnim pločnicima i ručno odgušivanje zapušene kanalizacije”.

Ova šala (koja to možda i nije morala biti) stavljena je u uslove i pravila korišćenja jedne besplatne wi-fi konekcije koje je mančesterska kompanija Parpl (Purple) sprovela na period od “samo dve sedmice”, kako bi ilustrovala opšti nedostatak svesti potrošača o tome kako se i pod kojim uslovima prijavljuju onda kada pristupaju besplatnom interenetu. Ova kompanija drži besplatne internet tačke (hot spots) i posluje sa brojnim brendovima, uključujući Legoland, Outback Steakhouse i Pizza Express.

Parpl je takođe ponudio nagradu svakome ko je, u stvari, pročitao uslove i pravila korišćenja, a potom i štiklirao da je primio k znanju postojanje “klauzule o dobrovoljnom pristanku na društveno korisni rad za dobrobit zajednice”. Samo je jedna osoba štiklirala da je ovo i pročitala.

Stoga i nije iznenađenje sa čime će se sve ljudi složiti – sa bilo čim, samo kako bi se “okrepili na besplatnoj wi-fi slavini”. Londonska kompanija za sajber zaštitu F-Secure je još 2014. pokrenula sličan eksperiment, koristeći besplatnu i svima pristupačnu wi-fi konekciju… a u zamenu su od korisnika te konekcije tražili da im ustupe svoje – prvorođeno dete.

Takozvana “Klauzula kralja Heroda” jasno je navedena u uslovima i odredbama. I pored toga, šest osoba se prijavilo, potvrđujući time da je svesno ove klauzule (Mada, istini za volju, još uvek nije jasno da li i koliko njih šestoro naprosto uopšte vole svoju najstariju decu… ovo je šala, naravno:).

F-Secure je takođe istakao da “dok su uslovi i pravni odnosi obavezujući – ipak je suprotno javnoj politici da se deca prodaju u zamenu za besplatne usluge – tako da klauzula ne bi bila primenjiva na sudu i zakonski “.

Još uvek je nejasno da li su uslovi, opšte uzev, primenljivi na tipičnog kupca. I dok su ugovori ti koji se obično smatraju pravno obavezujućim kao takvi, ima oih koji tvrde da nemogućnost pregovaranja krši principe pravičnosti u pravu poštovanja, čime se ova klauzula može smatrati nevažećom.

Alex Hern, The Guardian

Nemoguća misija: Kupiti stan u Londonu (2/2)


Upoznavanje sa finansijama

U narednih sedam meseci naših života, postali smo potpuno opsednuti vebsajtom stambenog programa „Share to Buy“.

Prva stvar koju smo skapirali bila je da se, kao što je to i inače slučaj na otvorenom tržištu, u prodajjnoj ponudi pojavljuju i novi prostori na starim lokacijama, tzv nove “nadgradnje” (build ups), kao i drugi stambeni prostori, u slengu onih koji imaju zajedničko vlasništvo poznatih kao “preprodaja” (resales).

Za početak, usredsredili smo se samo na nove stanove. Za par poput nas, koji dotad nije imao ni staru stolicu, mašta i vizija da ušetamo u potpuno nov prostor u kojem će zasijati sve nove stvari – bila je tako neodoljiva.

Prvi prostor koji smo posetili gledao je na London filds i na par koraka od Brodvej marketa – već narečeni raj za sladokusce i hipstere – što ga činilo jednom od najinteresantnijih nekretnina na londonskom tržištu.

Šetajući ovim stano i razgledajući ga, obuzela me ushićenost: ovaj stan je bio predivan… Osim što, jelte – on to nije bio.

Kada ste u programu Zajedničkog vlasništva, stanarinu i naknade za obavljene usluge plaćate stambenom udruženju – a upravo to udruženje odlučuje ko ima pravo da kupi imovinu. Aplikacije se procenjuju na osnovu vaše finansijske situacije, kao i posebnih kriterijuma koji se mogu razlikovati od udruženja do udruženja. Nije bilo šansi da vam neko od agenata udruženja odmah, na licu mesta i promptno kaže decidno “da” ili “ne”. Umesto toga, ispostavilo se kako ovaj program ponekad predstavlja izuzetno frustrirajuću igru „iščekivanja da se nešto dogodi“.

Da bi se u Londonu na ovakav način kupila imovina u zajedničkom posedu, maksimalni dohodak domaćinstva za žitelje ovog grada mora biti 90.000 funti, dok je za druga mesta u Britaniji ta cifra bila 80.000 funti godišnjeg prihoda po domaćinstvu. Donji prag zavisi od vrednosti imovine i veličine udela u prostoru koji kupujete.

Stan u London fildsu je za nas bio preskup: Mesečni izdaci išli bi dobrano preko 2.000 funti mesečno za dvosobni stan (u kakav smo, zapravo, i želeli da dugoročno investiramo).

Ispunjavanje kriterijuma

Čak i u slučaju da smo bili u stanju da ostvarimo finansijsku konstrukciju koju smo zamislili, potražnja je bila ogromna. Posebno je jaka u oblastima kao što je Hakni (Hackney), gde prosečna cifra za kupovinu „iz prve ruke“ (dakle najjeftinija opcija), i iznosi oko 415.000 funti, prema analizi podataka iz zemljišnog registra firme Savills’.

“Kao i u slučaju vlasništva na otvorenom tržištu, za prostore iz programa „Zajedničkog vlasništva“ tražnja je konstantno visoka, ali snabdevanje klijenata ovakvim prostorima zaostaje za otražnjom”, kaže Tarik Kureši.

Kao što možete i sami zamisliti, ova šema tiče se čitavog jednog dela populacije; onih ljudi koji inače ne bi mogli sebi priuštiti kupovinu vlastitih domova. Svi oni, baš kao i mi, žilavo istrajavaju dokle god konačno ne dođu na red; strpljivo iščekujući, do konačnog razrešenja, i do postizanja istog krajnjeg cilja: useljenja u svoj novi dom.

Po našem iskustvu, stambena udruženja koja rade s nekretninama u Hakniju za svoj prioritet imaju osobe sa decom – i to s punim pravom – a prednost imaju i ključni radnici iz javnog sektora kao što su nastavnici, pedagozi i medicinske sestre, između ostalih. Njihovim se kriterijumima takođe uzima u obzir da li živite i/ili radite u opštini u kojoj se prijavljujete za nekretninu.

Na prijemnom formularu je postojala samo jedna stavka koju smo po tim kriterijumim zadovoljavali, i koju smo jedino štiklirali: živeli smo u ovom okrugu već nekoliko godina. Međutim, da li bi to ikada bilo dovoljno? Da na osnovu te jedine stavke koju smo zadovoljavali baš nas izaberu, dajući nam prednost nad drugima?

Jednom kada smo shvatili koliko je snažna konkurencija i kolika je bila strka oko prostora u Hakniju, proširili smo svoju potragu na prostoe koji se preprodaju (resales), ali i to se činilo nemogućim. Počeli smo da razgledamo, ili čak samo da pokušavamo da pogledamo svaku pojedinačnu nekretninu u Hakniju koja je postojala na veb-portalu Share to Buy.

Pretabanali smo beskrajnim nizom prostora u koje smo tako očajnički želeli da se uselimo, a onda najčešće ne bismo dobili nikakav, pa čak ni kratak i proformalan povratni odgovor. Osećali smo kako smo uleteli u nepregledni, preobimni zadatak „pretresa“ željenih prostora, i u jednom trenutku smo bili na korak od toga da dignemo ruke od svega.

Ponuda (konačno) prihvaćena

Sreća!

Konačno je zazvonio telefon: rekli su nam da je naša ponuda za dvosobni stan u Kleptonu (Clapton), Hakni, prihvaćena, sedam meseci nakon našeg prvog razgledanja stana u London fildsu.

Kupili smo 40% nekretnine vredne 380.000 funti za 146.000 funti. Od učešća u kupovini, imali smo depozit od 15% (21.9 hiljada funti) a to je značilo obezbeđenje hipoteke od 85%, što je stvarno relativno mala hipoteka za London.

Jedva da smo bili svesni kako je za nas to bio tek početak: Koliko god da ste zaštićeni programom Zajedničkog vlasništva – u kojem nema licitiranja i tajnih dilova za podizanje cena, jer samo nudite ono što od novca imate za fiksnu traženu cenu – ipak je to, na kraju dana, tržište, ali kroz neke drukčije forme i na druge načine.

Naši prodavci još nisu uspevali da nam pronađu prostor pogodan za našu kupovinu, što je značilo da nas je čekalo još meseci koje ćemo provesti u čekanju.

Kada su napokon pronašli prostor pogodan za kupovinu, vrednost stana koji smo kupovali porasla je za 20.000 funti a želeli su da platimo ekstra, naknadno, a proporcionalno našem udelu. baš kao što je i na otvorenom tržištu: od ovoga nas ništa nije zaštitilo, iako smo bili u programu Zajedničkog vlasništva. A verovatno su takođe bili i te kako svesni koliko bi još dugo trebalo „kopati“ i tragati za odgovarajućim prostorom koji bi se poklapao sa kriterijumima koje (ne) ispunjavamo, i dodele nam još jedan prostor u blizini našeg dotadašnjeg stana, u Hakniju.

Napokon smo, dakle, došli do dogovora da platimo deo dodatnih troškova.

U junu 2016. godine, „razmenili smo uz doplatu“ naš dotadašnji socijalni stan u Hakniju za jedan koji je takođe u našem starom kraju, ali potpuno novi… i to 14 meseci od početka naše potrage za domom, a sedam meseci od podnošenja naše prijave/ponude.

Konačno smo mogli da proslavimo.

Naš proces je bio posebno dugačak iz razloga jedinstvenih za našu prodaju. Iako poznajemo ljude koji su u upola kraćem roku razmenili, kao i mi sada, svoj nekadašnji boravak u socijalnim stanovima za one koji se nude kroz program Zajedničkog vlasništva, svaki je dan i mesec bio vredan čekanja na konačan odgovor.

Naši rashodi su sada manji nego kada smo iznajmljivali vremešni socijalni stan, imamo više prostora, i sada smo se „popeli“ na londonsku imovinsku lestvicu – listirani smo kao vlasnici nekretnine u ovom gradu.

Pa ipak, mnogo je onih s kojima razgovaramo u vezi ovog programa, posebno onih koji potpadaju pod novu demografsku strukturu potencijalnih kupaca – a to je generacija Milenijumovaca – koji, čini se, i dalje nisu svesni benefita od ove šeme, a koja i dalje ostaje relativno ispod radara.

Ne morate biti par i u zajednici kako biste se kandidovali za program Zajedničkog vlasništva – to bi se lako moglo učiniti između dva prijatelja, a program nije ni u potpunosti ograničen samo na klijente koji nekretninu kupuju po prvi put.

Ako imate imovinu i prodajete je – recimo zato što smanjujete količinu svog vlasništva – takođe se može kvalifikovati za ovu šemu.

Ova avantura, napokon, nije bila neka suluda, krajnje neozbiljna i smešna menjaža “Tante za kukuriku”: vremešni memljivi stan u Hakniju za jedan novi, takođe u Hakniju, bio je bingo!

Business Insider, therealdeal.com

25. 06. 2017

 

Nemoguća misija: Kupiti stan u Londonu (1/2)


U Britaniji se događa nešto interesantno: londonski milenijumovci eksperimentišu sa zajedničkim vlasništvom. Ovu zabavnu priču o borbi mladih za “svoje mesto pod suncem” je krajem juna objavio američki poslovni portal Business Insider.

Kao i brojni drugi mladi Milenijumovci iz Londona u svojim dvadesetim godinama, ideja o posedovanju sopstvenog mesta uvek je delovala toliko lepo da se nisam previše brinula o tome. Uzela sam u obzir to da će moja mesečna renta i računi za stan u mom voljenom gradu, Londonu „pojesti“ oko polovine moje mesečne plate.

Tako je bilo sve do prošlog leta, kada smo moj dečko Džoni ja dali 40% učešća u kešu za dvosobni stan u Kleptonu (Clapton), u londonskom Hakniju (Hackney), za 146.000 funti putem šeme „Share to Buy“, sa depozitom nešto većim od 5% ukupne vrednosti.

Kako smo to uspeli?

Pre tri godine smo se po prvi put preselili u stan u ulici Stouk Njuington (Stoke Newington) u Hakniju, Zona 2, sa jednog mesta pod kojim tutnji sav saobraćaj ovog sveta.

Ali, iznajmljivanje jednosobnog stana u Hakniju bilo je, kako se ispostavilo, skuplje nego što smo mogli i pomisliti.

Kada smo ukalkulisali sve račune i namete, ispostavilo se da smo plaćali više nego onda kada smo svojevremeno iznajmljivali sobe pojedinačno. Obožavali smo to mesto, ali smo u stvarnosti skončali u “podrumskom” prostoru – u suterenu, koji je prijatno odisao vlagom.

Naša agencija koju smo angažovali odbila je da se bavi nekim “epski važnim” pitanjima i problemima povodom toga, a mi smo se zaglavili u ovu kombinaciju (u pitanju je bilo iznajmljivanje socijalnog stana). Ipak, uprkos svakodnevnog sipljivog kašljucanja usled vlage, naša zakupnina smatrala se (po viđenju dilera nekretninama) dosta razumnom za područje Londona u kojem smo bili smešteni. Dakle, kada smo odlučili da se preselimo, suočili smo se sa dodatnim “administrativnim naknadama”, a verovatno i s većom rentom.

Vanzemaljska vlasnička hijerarhija

Imali smo nešto novca za depozit pa smo otpočeli da tražimo šta bismo to kupili (tj da „zakupimo na rate“: dokle god ne vratimo kredit koji bismo, kako smo se nadali, mogli da izvučemo od neke banke – ispostavilo se da je ta priča sa bankama na pedugačkom štapu). Ali, ubrzo smo saznali da ono što smo imali u džepovima – gledajući cene nekih lokacija u kojima smo želeli da se nastanimo – na londonskom tržištu nekretninama predstavljalo za nas „nemoguću misiju“.

Već i sama činjenica što smo u celu stvar zajednički uleteli postala je i više nego dovoljan korak po sebi, pa još u- z tu delikatnu situaciju – nismo bili još i spremni da se preselimo u neko od udaljenijih predgrađa, klateći se u nekom groznom prevozu do centra Londona i nazad; nije to neki hir, već poprilično razuman zahtev i kada je reč o većini drugih evropskih, pa čak i britanskih gradova.

Naš kraj (Stoke Newington) je, na neki volšeban način, kao oblast, podosta iskakao iz te predstave o cenama stanova i kuća, pa smo se odlučili da ​​porazgovaramo s agentom za nekretnine u Voldemstouu (Walthamstow), koji pripada zoni 3 londonskih nekretnina. Tog trenutka se činilo kao da svi pričaju kako je Voldemstou “oblast koja postaje aktuelna“, tako da nam se ovaj kraj učinio kao dobar kompromis. Voldemstou vilidž (Walthamstow Village) je posebno popularan među mlađim kupcima poput nas; odskora je postao i “mladalački kraj” za Milenijumovce.

Ali, bilo je već prekasno. Tržište nekretninama se u Voldemstouu već bilo toliko zahuktalo i neverovatnom brzinom gotovo sasvim rasprodalo, a u tom momentu nam je za stan s jednom spavaćom sobom trebalo barem 20% depozita (50.000 funti) kako bi nas neki agent nekretninama iole ozbiljnije shvatio: prostor za koji su cene počinjale „već od“ oko 250.000 funti. Imali smo, dakle, manje od polovine tog depozita (50 hiljada je 20% od već narečenih 250 hiljada funti).

Rečeno nam je da su mnoge stanove u ovom kraju već „pokupili“ građevinski preduzimači, koje potom budućim kupcima nude duplo skuplje – za 100% više i to samo u početnoj fazi „ponude”, a zapravo (veoma često nameštene i fingirane) licitacije. Ili bi samo „ložili“ potencijalne interesente, ništa ne potpisujući, i gledajući ko će se „upecati“ na najvišu cenu. A onda se, po običaju, neko „primi“, dajući najveću ponudu: to se radi tako što građevinske firme koje su prve došle u posed nekretnina (i to po najnižoj ceni) prave skuplje ponude tih istih nekretnina (po ceni daleko većojoj od one koja je u nekoj prethodnoj ponudi bila već prihvaćena od prodavca), uspevajući na taj način da pronađu kupca za imovinu po najvišoj ceni. To je ta “mala tajna prljavih licitacija nekretninama“. A razlika od prethodne cene do one konačne, pa, ona predstavlja neverovatan profit za prodavca tj građevinsku firmu koja obavlja licitaciju (inače, ova „sitna nedoličnost“ ima svoje ime: „Gazumping“)

Takođe, oni koji imaju ponajviše novca (građevinske firme pre svih i između ostalih), u samom startu postavljaju minimalne cene, koje su nama običnim smrtnicima već u startu nedostupne.

Bilo da je postojao element zastrašivanja agenata sa kojima smo razgovarali ili da tog zastrašivanja nije bilo, kako god: sve nam je postajalo depresivno i, zapravo, potpuno nedostižno.

Otkrivanje opcije „Zajedničkog vlasništva”

Poraženi, vratili smo se u naš stan koji je odisao memlom. Od preostalih opcija, tu je postojala i mogućnost da još na godinu dana potpišemo ugovor s našim beznadežnim agentom, ili, još gore – da se vratimo u prostor u kojem bismo s drugima delili životni prostor i troškove, to je onaj prostor, znate, s početka ove priče… odmah iznad superprometnog puta. da se vratimo tamo, hm, čak možda i to… ne bi li na taj „dobri, stari“ način, smanjili naše izdatke, i kako bismo pokušali da uštedimo još novca za naknadno inicijalno učešće… jednog lepog dana

Jedne noći smo u pabu razgovarali s prijateljicom koja je pre nekoliko godina kupila „zajedničku vlasničku imovinu“ tj „zajednički posed“ (eng. „Shared ownership“). Zvučalo je isuviše dobro da bi bilo istinito – šema koja vam omogućava da, barem jednim delom, kupite deo neke nekretnine u oblasti u kojoj inače ne biste mogli da priuštite ni krevet bez kupatila.

Kako to da nismo ranije čuli za ovo?

Čuli smo za šemu „Pomoć za kupovinu“ (Help to Buy), što je bila odlična opcija jer je mnogim kupcima pomogla u prvom navratu prikupe više za učešće u kreditu, ali, s obzirom na veća ograničenja za kreditiranje nakon krize iz 2008. godine, ni ovo ne bi pomoglo onima koji su kao i mi u sličnoj situaciji.

Čak i uzimajući u obzir obe naše plate, malo je verovatno da bismo namakli dovoljno kako bi nam odobrili hipoteku za jednosoban stan.

Zajednička svojina, s druge strane, onima koji ne mogu da je u potpunosti samostalno priušte, nudi mogućnost realizacije stoprocentne hipoteke za kupovinu nekretnina; za kupovinu dotične, potrebno je učešće, kao pto rekoh, koje se u Londonu kreće između 25% i 75% od vrednosti nekretnine kao i plaćanje zakupnine na preostali deo, baš kao i plaćanje naknade koje agenciji dajete za „servisiranj ovih usluga“. Kasnije, može vam se otvoriti mogućnost da kupite i više nekretnina – što je poznato kao kao “stepenište” (staircasing).

Ova šema je, zapravo, prisutna već decenijama, a prvi put pročula se kao sistem pod nazivom “Parče kupi, a parče iznajmi” (Part Buy and Part Rent), ali je, tokom godina, čitav „fazon“, koji je u suštini ostao nepromenjen, bio rebrendiran i sada se najčešće naziva “Učestvuj da bi kupio” (Share-to Buy).

Tarik Kureši (Tarik Qureshi) je menadžer prodaje u agenciji „Southern Housing“. To je privatna, neprofitna organizacija koja obezbeđuje najpovoljnije socijalne stanove, a mala profitna margina koju ovakvo – zapravo državno – udruženje napravi koristi se za održavanje već postojećih socijalnih stanova, kao i izgradnju novih. Inače, ova udruženja, u Britaniji poznata kao „Housing Associations“ predstavljaju glavne obezbedioce stambenog prostora svima koji su u potrebi za dotičnim, a najvećim delom su na državnom budžetu. Tarik mi je rekao da je “U početku, ova je šema bila namenjena onima koji su u jednoj vrsti „međuprostora“ i finansijskog procepa, ni tamo – ni ovamo: za one koji zarađuju dovoljno da bi iznajmili prostor, ali koji ipak nemaju dovoljno da bi stan kupili na kredit – na otovrenom tržištu i od lokalnih vlasti.”

Ali, tokom godina, pošto su cene nekretnina nastavile da rastu, tržište je počelo da biva sve otvorenije za raznovrsniju klijentelu, prevashodno onu koja nije u mogućnosti da nekretnine kupuje na otvorenom tržištu.

Nas dvoje bili smo upravo takvi: predstavljali smo „ljude u procepu“.

Fejsbuk, iza kulisa


Da li ste gospodari svojih ličnih naloga na društvenim mrežama? Koje opasnosti vas zaista vrebaju, a koje neočekivane mogućnosti imate?

O ovim i raznim drugim temama o našem virtuelnom životu kroz prizmu nauke govore dr Jan Krasni, lektor Fililoškog fakulteta u Beogradu, dr Marija Mitrović Dankulov sa Instituta za fiziku u Beogradu i Ivan Rečević, konsultant za IT preduzetništvo.

Jan Krasni član je malog tima iz Novog Sada i Beograda, okupljenog oko projekta Share Lab, koji je analizom podataka uspeo da otkrije neke od tajni najveće društvene mreže na svetu i izavao pažnju čak i svetskih medija, među kojima je bio i BBC.

– Naše istraživanje pokušavalo je da odgovori na pitanje šta se nalazi iza Fejsbuka. Svi vidimo standardizovanu početnu stranicu, slike koje su na neki način vezane za nas, ali ne znamo kako to radi, šta se iza toga zbiva, da li postoji neki mali mašinista koji sortira sve to što misli da nas zanima ili je možda nešto drugo u pitanju – slikovito je sažeo Krasni istraživanje svog tima.

Pitanje koje najviše zanima prosečnog korisnika Fejsbuka jeste da li je to opasna igračka ili se od nje mogu izvući i neke koristi.

– Različiti algoritmi uvtrđuju naše kretanje, dnevne rutine, koje aparate koristimo, šta kupujemo, šta nam se (ne)dopada, kakvo nam je političko opredeljenje… na osnovu toga zaključuju i kom društvenom staležu pripadamo i šta od nas može da se očekuje i na osnovu toga prave se profili ili, policijskim rečnikom rečeno, dosijei, možda i najbolji dosijei koje možemo da zamislimo za dve milijarde ljudi (koliko se procenjuje da Fejsbuk trenutno ima korisnika). To je ona etički problematična strana Fejsbuka: što suviše dobro zna odgovor na sve stvari koje se nas tiču a da mi toga nismo sasvim svesni, jer on o tome ne posreduje previše sa svojim korisnicima – ističe dr Krasni.

On smatra da treba da budemo svesni šta sve ostavljamo, čemu smo izloženi i u skladu s tim da postupamo, “jer ne možemo ni da pretpostavimo šta se sve krije iza toga”.

Ivan Rečević veruje da se Fejsbuku, ipak, može ograničiti pristup vašim podacima, ako se malo više potrudite.

– Po pitanju ličnih informacija bitno je da znate šta ćete i sa kim deliti. Imate više opcija da ograničite informacije o sebi i one nisu sakrivene, ali do njih treba dođi pa onda i razumeti šta sve znače. Kada pristupate vožnji kolima, znate da koristite volan, da idete levo, desno, napred, nazad i sve je to super, ali da biste se zaista upozali sa tim šta kola mogu da urade morate da pročitate uputstvo. Fejsbuk vam daje mnogo mogućnosti, upoznajte se sa njima, da biste ograničili informacije o sebi do nekog nivoa – poručuje Rečević.

Ne smemo zanemariti činjenicu, upozorava Rečević, da su sve kompanije, poput Gugla i Fejsbuka, iz SAD i da rade po zakonima te zemlje koji su prilično liberalni po pitanju informacija o korisnicima njihovih usluga i imaju lagodan pristup tim informacijama.

Dobre i loše strane

Dr Marija Mitrović Dankulov, istraživač koji se bavi pitanjima društvenog ponašanja i socijanih odnosa na društvenim mrežama iz ugla fizike, navela je jedan pozitivan primer korišćenja podataka.

– Kad god pozovete nekoga preko mobilnog ili pošaljete SMS ostavljate svom provajderu podatke o tome gde ste, kako i koga zovete. Kompanija “Oranž”, mobilni provajder u Francuskoj sa velikim brojem podružnica u Africi, htela je 2014. da iskoristi te podatke i na neki način pomogne vladama: da im naučnici pruže neke dodatne informacije o stanjima u tim zemljama za rešavanje gorućih problema, konkretno, za širenje ebole. Ispostavilo se da su korišćenjem mobilnih podataka vrlo lepo mogli da se predvide neki univerzalni podaci mobilnosti u Obali Slonovače i da se izračuna verovatnoća da li će se bolest širiti u zavisnosti od toga gde se pojavi.

U vreme velike epidemije svinjskog gripa moje kolege iz Amerike su uspele, kombinujući različite podatke, da predvide da li će doći do pandemije ii ne. Njihovi podaci su pokazivali da neće, ali novinare to nije interesovalo – istakla je dr Mitrović Dankulov.

Često se pitamo ko su vlasnici podataka na Fejsbuku koje ostavljamo, korisnici naloga ili sam Fejsbuk?

– To vam je kao kada udahnemo vazduh, pa izdahnemo: deo nas je, kroz taj izdahnuti vazduh, otišao u etar. Možemo da kažemo da smo mi vlasnici jer smo napravili te podatke, ali napravili smo ih koristeći drugu platfromu, a Fejbsuk je onda pokupio te podatke i odlučio nešto izvuče iz njih. U tome ima i dobrog i lošeg. Dobro je kad naučnici mogu da predvide da li će biti epidemije ili ne a loše je kada mi ne znamo da se ti naši podaci u tolikoj meri koriste – objasnio je Jan Krasni.

Nije moguće isključiti se

I dr Krasni naučnik se nalazi u dilemi kada treba da definiše svoj odnos prema društvenim mrežama.

– Kada me neko pita šta sada da radi, ja mu kažem, “Možda bi bilo najbolje da izbaciš računar iz stana, razbiješ mobilni telefon i izbrišeš sve podatke”. Ovo je trenutak u kojem mi priznajemo svoju nemoć i kažemo: “Ne, nije moguće isključiti se”. To je infrastruktura koju ne možemo ignorisati jer je previše velika. Ali, istovremeno, to je sistem totalne kontrole gde se ne obraća pažnja na svakog pojedinca. Međutim, svaki pojedinac može u jednom trenutku da počne da odstupa od tih glavnih zakonomernosti.

U trenutku kada počnete da se krećete ka pogrešnoj strani, od 2013. oni mogu da vas prate i pronađu – napominje Krasni i potom dodaje:

– Ne pokušavam da kažem da je Fejsbuk isto što je i Orvelova distopija ili Hakslijeva antiutopija, ali može da postane. Šta raditi? Treba da budemo svesni toga. Da li je rešenje da stavimo selotejp preko kamere na mobilnom i na računaru? Da, to je možda dobar korak, ali ne znam koliko će to sprečiti Fejsbuk i ostale mreže da skupljaju druge podatke.

Neko je rekao da postoji pouzdan sistem: neutralno ili minimalno korišćenje koje ne upada u oči. Da li se time rešavamo pogodnosti? Ne nužno, ako smo svesni da ostavljamo podatke i donekle izmenimo svoj stav prema tome. Recimo, da li nam je neprijatno da nas vide gole? Većina će reći da jeste. Ali, ako se svaki dan čovek prošeta go ulicom, onda će mu to postati normalno. Ako postane nudista, postaće mu sasvim normalno. Korišćenjem Fejsbuka omogućavamo da sve ono naše što smo ikada postavili bude negde zabeleženo – to znači da nas vide gole. Da li nam to smeta? I u kojoj meri? Onog trenutka kada kažemo sebi da se ne stidimo svih tih podataka, znači da smo se pomirili na tu vrstu razgolićenosti.

Ali, da li treba to da dozvolimo i šta dobijamo zauzvrat? Da li nam je komunikacija sa drugim ljudima, ta funkcija spomenara ili leksikona toliko bitna ili nije? To je nešto što svako za sebe mora da otkrije – zaključuje Krasni.

Negativne emocije održavaju grupu

Često se mogu čuti komentari da Fejsbuk navodi ljude na ponašanje slično voajerizmu ili egzibicionizmu. Pitali smo Mariju Mitrović Dankulov šta ta masovnost i psihologija stada, tako uočljiva na društvenim mrežama, govori o nama kao ljudskim bićima?

– Fejsbuk nam, u suštini, samo olakšava nešto što je u ljudskoj prirodi. Socijalna mreža je protkana u svim porama našeg društva. Način na koji smo se razvijali kao društvo je upravo uzrok tome: socijalna mreža i naša potreba za socijalnim kontaktima. Naravno, oni prikupljaju podatke o nama i postoje izvesni etički problemi u vezi sa tim ali to je simbioza. Moramo samo da budemo svesni koliko toga i šta ostavljamo ali i da bez toga ne možemo. Ne mislim samo na Fejsbuk već na sve što donosi informaciono-komunikaciona tehnologija. To je toliko globalno protkano u našoj dinamici da ja ne vidim mogućnost da se toga odreknemo.

Da li je Fejsbuk izazvao u nama one najniže, najprimitivnije crte karaktera?

– To postoji oduvek. Ljudi su uvek voleli da gledaju preko tuđeg plota, Fejsbuk to samo olakšava. Imamo potrebu da vidimo šta drugi ljudi rade, da donosimo zaključke na osnovu njihovog ponašanja, da utičemo na druge, to je naša srž kao socijalnih bića.

Da li nam time što slikamo šta smo jeli, gde smo bili, što se pravimo važni, da li nam to pruža neku ilzuiju drugog života da je na Fejsbuku sve divno i bajno, čime bežimo iz onog pravog, ne tako glamuroznog života?

– Fejsbuk je omogućio određenoj grupi ljudi koja ima potrebu za tim da lakše dođe do svojih obožavalaca i pratilaca. Imate Jutjub gde ljudi zaista snimaju video-materijale o svemu. Oni imaju potrebu da na taj način komuniciraju sa drugom stranom, da dođu do publike. Postoje i ljudi kojima Fejsbuk služi samo za održavanje socijalnih kontakata i ne dele toliko informacija o sebi. Društvene mreže samo omogućavaju da se lakše ispolji neki deo naše ličnosti. Pojačavaju naš karakter.

Baš čitam knjigu koja priča o tome da pisanje na zidu nije novost, postoji preko 2000 godina, samo su sredstva drugačija. Ta ideja objavljivanja informacija svetu oko sebe nije novost. Ja ne doživljavam Fejsbuk kao hegemona i nije on jedini negativac na svetu. Sve zavisi od vaše perspektive.

Vaš doktorat posvećen je kolektivnim emocijama u onlajn sistemama. Da li ste naišli na neki iznenađujući podatak prilikom istraživanja?

– Analizirajući da li su određeni komentar ili poruka pozitivni, negativni ili neutralni, došli smo do zaključka da na njuz sajtovima – gde ljudi, za razliku od Fejsbuka, često koriste nadimke, slike ljubimaca i slično – negativne emocije imaju izuzetno veliki značaj, odnosno one su te koje drže zajednicu na okupu. Da nema negativnih emocija, zajednica bi se brzo raspala, što nismo očekivali.

Blic, 16. 08. 2017

Šta je severno od Severnog pola?


Kako se ništa, koje je postojalo pre Velikog praska (Big Bang), pretvorilo u nešto (tzv. Veliki prasak)? Pa, sigurno da to nije moglo biti ništa da bi se to desilo?

Naučnici kažu da pre Univerzuma nije bilo ničega. E, sada, negde u tom ništavilu, nešto se desilo – taj Veliki prasak. Nešto se dogodilo tokom trajanja tog ništavila, ako pratite.

Dozvolite mi da započnem svoj odgovor sa pitanjem. Koliko je visoka zgrada u kojoj živite? Koliko ima spratova?

Znate šta, u stvari nije ni važno. Čak i ako živite u Burdž Kalifi u Dubaiju, koja ima samo 163 sprata. Dakle, ako pitam šta se nalazi na 185. spratu vašeg doma, koji je vaš odgovor?

Na ovo pitanje se ne može dati smislen odgovor, jer vaša zgrada nema 185. sprat. Pa čak i da kažete nešto tipa “Nema ničega na 185. spratu moje kuće”, znate, takođe je besmisleno.

Još jedan primer koji ponekad koristim jeste mesto milju severno od Severnog pola. Šta je tamo? Neka kuća? Deda Mraz? Ništa? Ništa od ovde navedenog nema smisla jer fraza “Severno od Severnog pola”, naprosto, nema smisla.

Slično tome, u standardnoj kosmologiji (Standardni model) reći nešto tipa “pre Velikog praska” nema smisla. Tada vreme nije postojalo, pa zato ne možemo ni da  kažemo “nije bilo ničeg pre Velikog praska”.

Naravno, postoje alternativne kosmološke teorije, npr. Teorije tipa „Velikog skoka” (tj. „Big Bounce“, po Ajnštajnu, kosmos beskonačno ciklično oscilira, a u tim oscilacijama nakon Big Benga sledi Big Crunch, ili veliko mrvljenje, tj urušavanje ili sažimanje svemira – nakon čega opet sledi Big Bang). Univerzum je trenutno u fazi širenja čemu je prethodila faza njegovog sažimanja – i tako u nedogled. Po teorijama nalik ovoj, reći nešto tipa “pre Velikog praska” ima svoje značenje, a važi i uobičajena primena pravila Zakona očuvanja energije (materijalne i nematerijalne).

Što se standardne kosmologije tiče, jedna od zanimljivijih hipoteza je ona po kojoj je ukupan sadržaj “materije” i energije u svemiru tačno kompenzovan negativnom gravitacionom potencijalnom energijom. Pod nazivom “vrhunski besplatni ručak”, ova hipoteza u osnovi govori da je ukupni zbir masa-energija, moment sile, moment impulsa (poznat i kao moment količine kretanja ili ugaoni moment), električni naboj itd. Svemira jednak – nuli, pa – s obzirom da su na snazi Zakoni o očuvanju mase odnosno energije – ispada da je Svemir upravo jedno pozamašno, slasno parče Ništavila.

Viktor T. Toth, Quora

10 godina finansijske krize: Zašto se svetska ekonomija još uvek nije oporavila


Prve finansijske domine počele su da se ruše 2007. u SAD. Lančana reakcija vrlo brzo je izazvala globalnu finansijsku krizu. Da li su danas, posle deset godina, politika i svet finansija postali pametniji? Priču donosi Dojče Vele.

Poznato je da su nakon bitke svi generali. Ali kad je u aprilu 2007. New Century Financial koji je osiguravao hipotekarne kredite proglasio stečaj, to su u Evropi samo stručni bilteni propratili kratkom crticom. Malo šire vesti pojavile su se u junu, kada su u nevolju upala i dva hedž-fonda investicione banke Bear Stearns. Ali i tada je to interesovalo samo stručnjake.

Međutim, posle samo par nedelja postalo je jasno da su banke iz svih delova sveta naveliko spekulisale s tim certifikatima – tada su mnogi i naučili tu reč i saznali šta su to rizični papiri. Vesti o krizi polako su počele da stižu i na naslovne strane, jer su nevolje stigle i do Nemačke: banka IKB iz Diseldorfa previše se kockala i morala je da se spasava novcem poreskih obveznika i državnim garancijama.

„To je za Nemačku bio početak krize, nakon čega su usledile i mnoge druge akcije spasavanja“, podseća Aksel Veber koji je tada bio predsednik nemačke Centralne banke, a danas je na čelu švajcarske banke UBS.

Domine se ruše, jedna za drugom… 

Sledećih meseci neprestano je izbijalo na videlo u kojoj meri je svet novca umrežen i to da čak ni male, provincijske banke i finansijske institucije nisu odolele opasnom zovu globalizacije. A kada je u septembru 2008. propala i ogromna američka investiciona kuća Lehman Brothers, činilo se i da više ntko i ništa nije sigurno od propasti…

Nemačka je „pritisnula kočnicu“ i shvatila da mora da otvori svoju državnu kasu: „Tada je brzinom kakva se ne pamti, u parlamentu izglasan Zakon o stabilizaciji tržišta novca“, nastavlja Veber. Iza tog Zakona stajalo je „ukupno 480 milijardi evra – 400 milijardi za garancije i oko 80 milijardi podrške kapitalu banaka“.

Nakon te poplave novca, vesti o propasti banaka postale su mnogo ređe. Samo, dali se išta naučilo od čitave te katastrofe? O tome je održana konferencija na frankfurtskoj Finansijskoj školi i njen zaključak – uopšte nije nedvosmislen. „Na prvi pogled, stanje u u svetu finansija danas je stabilnije“, kaže Herbert Hans Grintker. On je na čelu Pokrajinske banke Hesena i Tiringije (Helaba) i predsednik je Udruženja javnih banaka Nemačke (VÖB). Upravo te javne banke u velikoj meri su bile upletene u davanje garancija za hipotekarne kredite u dalekim SAD.

“Ali, na drugi pogled…”

Zato Grintker nastavlja: „Ipak, nije tako sigurno da li su postale stabilnije i na drugi ili treći pogled. To može da se vidi ako se prati situacija poslednjih nedelja na jugu Evrope.“ Naime, krajem juna italijanska vlada objavila je da je predala vlasništvo nad dve posrnule, ali „sistemski nevažne“ banke (ponovo građani plaćaju za spas banaka…) što će poreske platiše u Italiji da košta oko 17 milijardi evra. Isto tako, u junu je i u Španiji, za simboličan iznos od jednog evra, prodata Banco Popular.

Elke Kenig je na čelu evropske Institucije za sanaciju banaka SRM i kaže da su „Španci imali mnogo sreće“. Ona je po svojoj funkciji i lično učestvovala u toj akciji vlade u Madridu koja je dogovorena doslovno preko noći. Sreća je što i tu nisu morali da uskaču poreski obveznici jer je tamo postojao „zainteresovan kupac“: velika španska banka Santander. Ali i u tom slučaju je bilo jasno da nema vremena za duga razmišljanja i traženje nekih eventualno boljih rešenja: „Takve akcije ne možete početi u utorak uveče i nadati se da ćete u sredu ujutro biti gotovi“, kaže nam Kenig.

Akselu Veberu, koji je „promenio stranu“ i sa čela Centralne sada stao na čelo jedne komercijalne banke, već i zbog samog njegovog iskustva možemo da poverujemo kada kaže da je u finansijskom sektoru još daleko od toga da je sve u redu.

Tek kad se sve reši – kriza će se okončati

„Još uvek rešavamo probleme te krize, ali još nismo stigli u period nakon krize“, kaže Veber. „Tek kad se sva ta propala ulaganja provedu kroz knjige i kada ti gubici budu realizovani, možemo da kažemo da je kriza završena.“ A koliko će to još dugo da traje – to ne zna niko.

Mnoge banke nemaju snage da konačno „preseku“, iz jednostavnog razloga što ne zarađuju ni izdaleka onoliko koliko su profitirale u „zlatnim“ vremenima. Ali u vremenima kada je kamata Evropske centralne banke nula odsto, komercijalne banke samo teškom mukom uspevaju da zarade. A tu su i dodatni zahtevi za osiguranje pologa, kao i pravo more novih propisa.

Naravno, zbog vratolomnih avantura u koje su se banke upuštale, sada zbog tih propisa ipak možemo da imamo više poverenja u naše banke. Ali ti propisi toliko su opsežni i složeni da banke moraju da zapošljavaju čitave vojske saradnika koji samo proučavaju propise. Na primer, prvi međunarodni sporazum o regulaciji bezbednoti banaka, takozvani „Bazel 1“, 1988. godine bio je sažet na 30 stranica. Naslednik tog sporazuma, „Bazel 3“ koji je dogovoren 2013, napisan je na 600 stranica. A američki propis Dodd-Frank Act, debeo je – 30.000 stranica!

Tu su još i upiti regulacionih tela na koje hitno treba dati kvalifikovan odgovor. „Dao sam da se prebroje upiti koje mi u USB dobijamo o pridržavanju propisa. To je između 50 i 60 hiljada upita svake godine“, kaže Veber.

Sve teža vremena za bolji međunarodni sporazum 

Martin Celke, predsednik uprave nemačke Komercbanke ukazuje da ne bi trebalo misliti da banke traže manje regulative, već to da se razna pravila bolje međusobno usaglase – i to ne samo na nivou jednog finansijskog područja, već i međunarodno.

Ipak, veliko je pitanje da li su takve međunarodne racionalizacije propisa još uvek moguće. I nasuprot toga, američki predsednik Donald Tramp i njegovi bliski saradnici, od kojih mnogi dolaze upravo iz banaka, već najavljuju smanjenje broja propisa za finansijski svet. Naravno, Vašington i ne pomišlja da se o tome najpre dogovori sa Evropom ili nekim drugim.

Celke zato strahuje da će doći do „renacionalizacije regulacija“, što će samo otežati međunarodnu saradnju. Elke Kenig upozorava koristeći nemačku uzrečicu koja glasi: „ništa se ne jede onako vrelo kao što kuva“ i dodaje da će promene verovatno biti manje od onoga što se najavljuje. „U suprotnom ćemo zatvoriti krug i biti tamo gde smo bili i na početku.“ Dakle tamo gde bili i pre izbijanja krize.

Već krajem ove nedelje, na sastanku na vrhu zemalja G20 možda će se videti naznake toga da li su političari nešto naučili u proteklih deset godina i da li i dalje nameravaju da zajedničkim snagama drže pod kontrolom svet finansija. Jer finansijske krize su isuviše često bile tema tih sastanaka: 1999. su razgovarali o krizi koja je pogodila Aziju, a onda i 2008, kada je kriza pogodila gotovo čitav svet.

Dojče Vele

Kriza, deceniju kasnije


Deceniju nakon prvih nagoveštaja krize iz 2007-2008, šta rade svetske banke i finansije?

Ben Bernanke

Ben Bernanke

Iako se posledice finansijske krize iz 2007-2008. jos uvek osećaju, banke uče da žive sa svojim novim okruženjem, piše Patrik Lejn za britanski poslovni nedeljnik The Economist. Da li su one, međutim, danas odista sigurnije nego pre 10 godina?

Izbor Donalda Trampa za 45. američkog predsednika užasnuo je veliki deo Njujorka; žitelji Trampovog rodnog grada većinom su glasali za drugog lokalnog kandidata, Hillari Klinton. Volstrit je, međutim, pozdravio njegov dolazak Trampa za prvog čoveka Sjedinjenih Država. Između izbornog dana (8. novembra 2016.) i 1. marta 2017, podindeks S&P 500 američkih banaka je porastao za 34%; finansijska industrija je bila najbrže rastući sektor na brzorastućim tržištima sveta. U vreme izbora, samo dve od šest najvećih banaka, JPMorgan Chase i Wells Fargo, mogle su se pohvaliti tržišnim kapitalizacijama koje su premašile neto knjigovodstvenu vrednost njihove imovine. Sada su sve banke osim Bank of America i Citigroup u toj srećnoj poziciji.

Akcije banaka već su bile u porastu i to uglavnom jer su tržišta očekivala da Federalne rezerve, nakon duge pauze, podignu kamatne stope. Američki FED je bio u obavezi da te kamate podigne u decembru 2016. i ovog marta, uz još tri rasta kamata koja se po planu očekuju tokom godine. To bi trebalo da omogući bankama da prošire postojeću marginu između njihovih pozajmica i kamatnih stopa, a pomoću kojih bi konačno trebalo da se “odlepe” od svojih minimuma (jer su ove stope najniže u zadnjih šest decenija). Trampova pobeda dala je dodatni podsticaj; još uvek odzvanja njegovo obećanje da će podići američku ekonomsku stopu privrednog rasta. Predsednik želi da smanji poreska opterećenja na kompanije, što bi direktno povećalo profit banaka ali bi i njeni klijenti imali veće benefite. Tramp je takođe obećao da će olakšati bankarsku regulativu, na koju se finansijska industrija najviše žali. On je tokom svoje predizborne kampanje izjavio da će “obaviti brojna” preispitivanja Dod-Frenkovog zakona o Volstritu i zakona o zaštiti potrošača, koji je nakon krize prepravio finansijsku regulativu. Trampovo “veliko preispitivanje” Dod-Frenkovog zakona, kojeg je 2010. donela Obamina administracija, naišlo je na oduševljenje ne samo na Volstritu već i sa druge strane Atlantika, na evropskom tlu. Podsetimo, ovaj je zakon obavezivao velike banke da se podvrgnu godišnjim proverama radi ocene otpornosti u slučaju finansijske krize (stres-test) kako bi se sprečio stečaj nalik onom Lehman Brothersa iz septembra 2008. Zakon je trebalo da omogući veći uvid javnosti u odnos plata menadžera i radnika, a njegovo uvođenje je pokrenulo i osnivanje Biroa za zaštitu potrošača (Consumer Financial Protection Bureau (CFPB).

Da li su banke napokon ostavile krizu iza sebe? Specijalni izveštaj magazina Ekonomist iznosi tvrdnju kako su brojne banke koje se danas nalaze u daleko boljoj formi nego pre deset godina, iako dobici nisu ravnomerno raspoređeni, kao i da se ove razlike u profitnim prinosima još dalje i više produbljuju. Ovo je naročito evidentno u Evropi, gde je oporavak banaka izrazito nesiguran i neizvestan. Indeks STOXX Europe 600 kao i cene akcija banaka i dalje je za dve trećine manji od onog vrha dostignutog u maju 2007, tačno pre deset godina. Povraćaj ulaganja evropskih zajmodavaca na prosečni kapital iznosi samo 5,8%.

Američke banke su, u poređenju s evropskim, znatno jače. Kada se radi o investicionom bankarstvu, tu su američke banke do nogu potukle svoje evropske rivale. Banke (u SAD) više ne moraju da izdvajaju milijarde u zakonskim računima za svoje grehe iz prošlosti, konačno donoseći bolje povraćaje za svoje akcionare. Majk Mejo (Mike Mayo), nezavisni bankarski analitičar očekuje da će povraćaj uloženog na opipljivi kapital uskoro premašiti njihove troškove (procena je 10%) i to po prvi put od krize. Takođe, banke, nakon Trampove intervencije i “oslobađanja od mrske Obamine kontrole”, više neće biti u obavezi da državnom regulatoru daju izjave u pisanoj formi, koje su od 2010. bile obračunski dokazi za prispela potraživanja i napravljene troškove. Dakle – sve po starom, kao pre krize: nikom se ne polažu računi, a posao može da “procveta”… baš kao i novi finansijski mehur, koji može biti daleko razorniji od onog od pre deceniju.

Međutim, finansijske krize bacaju dugačke senke pa čak i u Americi, čije banke još uvek nisu izašle na zelenu granu. Uprkos njihovom inicijalnom dovođenju u red u prvih nekoliko meseci Trampovog mandata, indeks S&P 500 banaka i dalje iznosi oko 30% ispod onog vrha koji je dostigao u februaru 2007. godine (grafikon ispod). Debate o reviziji američke post-krizne regulacije tek započinju, a najveće od svih pitanja još nije nestalo: da li su banke – i poreski  obveznici – u ovom trenutku dovoljno bezbedni?

Mnogo je Amerikanaca, uključujući i one koji su glasali za Trampa, koji su i dalje veoma sumnjičavi prema velikim bankama. Kriza je veliki broj običnih građana (mada samo nekolicinu bankara) očigledno učinila siromašnijima u poređenju sa stanjem u kojem su se nalazili pre 10 godina, a njihovo nezadovoljstvo može se iznova lako razbuktati. Septembra 2016. godine, banka Wells Fargo – koja je, inače, lako i bezbolno prošla kroz krizu – priznala kako je u proteklih pet godina otvorila više od dva miliona nepostojećih depozitnih kao i računa kreditnih kartica za kupce koji ih nisu tražili. Dobit za Vels Fargo od ove operacije je bila mala, a kazna od 185 miliona dolara bila je relativno skromna. Ali, ovaj skandal je Džona Stamfa (John Stumpf), glavnog izvršnog direktora i nekoliko više rangiranih saradnika koštao njihovih radnih mesta uz zaplenu plata, bonusa, akcija i imovine u vrednosti od 180 miliona dolara. Vels Fargo se od tada trudi da kroz PR i odnose sa javnošću popravi svoj renome, ali uglavnom bez nekih rezultata.

Ovaj izveštaj “Ekonomista” analizira bankarsku industriju pre svega u Americi i Evropi, deceniju nakon naglog sunovrata banaka s obe strane Atlantika. Poreklo krize leži u globalnim makroekonomskim neravnotežima, kao i u neuspesima upravljanja i nadzora finansijskog sistema: prekomerna štednja u Kini i drugim ekonomijama s prekomernim finansijskim viškovima finansirali su američko “lumpovanje” u sektorima zaduživanja i imovine. Američke i evropske banke, njihove od krize slomljene privrede i poreski obveznici poneli su i podneli teret ove neodgovornosti.

Banke u drugim delovima sveta su u velikoj meri prošle mnogo bolje. U Australiji i Kanadi su povraćaji na uloženi kapital i dalje ostali dvocifreni. Dobroj situaciji doprinelo je i to što Australija ima samo četiri velike banke a Kanada pet, uz domaća preuzimanja i održavanje visokih marži. Kako su cene roba nedavno opale, samim tim opala je i profitabilnost u obe zemlje, iako su prošle godine australijski zajmodavci vratili 13,7% a kanadski 14,1% na uloženi kapital; rezultati na kojima im druge banke u svetu mogu samo pozavideti.

Najveće banke u Japanu, koje su tokom 80-tih i 90-tih patile od bezglavog avanturizma, nisu nakon 2008. ostale po strani i neoštećene. Mizuho je pretrpeo najviše, umanjivši vrednost svog imovine za oko 700 milijardi jena (6,8 milijardi dolara). Japanci su prikupljali ostatke i mrvice sa zapadnih bankarskih tržišta, pabirčeći neke akvizicije kako bi dopunili slabe povraćaje kod kuće. Neki među njima su mudrije odlučivali od drugih: Udeo MUFG-a (Mitsubishi UFJ Financial Group) u Morgan Stenliju-u bio je pogođen za dobru cenu i pokazao se kao dobro ulaganje, dok se kupovina Lehman Brothers European  pokazala kao breme. Kineski zajmodavci su u to doba bili uglavnom posmatrači, ostavši fokusirani na svoje domaće tržište.

Sedam posledica apokalipse

Ako pitate bankare šta se najviše promenilo u njihovoj branši u protekloj deceniji, videćete da se na vrhu njihove liste nalazi regulacija, tj upliv državne kontrole. Lagani dodir zamenjen je čvrstim nadzorom izbliza, uključujući i “stres testove” kojima se ispitivala sposobnost banaka da izdrže krize. Bojni su oni koji regulaciju vide kao najveću promenu u bankarskom pejzažu. Pre krize, kaže glavni finansijski službenik jedne međunarodne banke, njegova banka (baš kao i ostale) sprovodili su interne stres-testove, na osnovu kojih su prikupili nekoliko hiljada podataka. Kada je glavna supervizorka njegove banke počela da sprovodi testove po izbijanju krize, broj podataka skočio je na stotine hiljada. Sada je dostigao nekoliko miliona – i još uvek raste. Broj ljudi neposredno angažovanih na “kontrolama” stresa finansijskim tržišima je u JPMorgan Chase, najvećoj američkoj banci skočio sa 24.000 u 2011. (godinu dana nakon akta Dodd-Frankovog zakona, najveće reforme finansijske regulative od 1930-ih godina) na 43.000 u 2015. godini. To znači da se jedan na šest zaposlenih u ovoj banci bavi stres-kontrolom i proverama njihovog boniteta.

Druga velika promena je uspostavljanje daleko zahtevnijih uslova za odobravanje traženog kapitala, zajedno sa novim pravilima za leveridž i likvidnost. Bankari i supervizori se slažu da je kriza izložila “kapitalne jastuke” banaka, namenjenih za amortizaciju mogućih gubitaka; ova sredstva za ublažavanje gubitaka su tokom krize postala opasno tanka. Za previše je njih leveridž bio način prvo da dođe do profita, a potom i – propadne. Revidirana međunarodna pravila, poznata pod nazivom “Bazel 3” (čije je sprovođenje još uvek u toku), prisilila su banke na povećanje ovih kapitalnih rezervi, primoravajući ih da povećaju svoje rezerve dodajući akcije i konvertibilne obveznice u svoje bilanse stanja. Ideja je da velika banka treba da bude sposobna da apsorbuje najgori mogući udarac bez rušenja drugih institucija ili potrebe za sopstvenim spašavanjem. U periodu između 2011. i sredine 2016. godine, trideset “globalno sistemski važnih” banaka povećale su ukupno svoj kapital za oko jedan trilion evra (1.3 triliona dolara), uglavnom kroz zadržanu zaradu, kaže Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (Sredstva od deonica ili deoničara u poslovanju često se nazivaju “kapitalni jastuk” ili, u našoj terminologiji, kapitalne rezerve. Ideja je da, ako banka doživljava teške gubitke, kapitalne rezerve zaštite ostale izvore finansiranja, naročito štediše. Dakle, što je veći kapitalni jastuk, to je sigurnija banka i manja verovatnoća da će ona otići u stečaj).

Treće, prinosi na akcije su niži nego pre krize. Razlog tome je delimično prirodna posledica zasnivanja većeg kapitala. Ali, posledice krize takođe su umanjile povraćaje na drugi način. Centralne banke su prvo podsticale kamatne stope na ultra-niske nivoe, a zatim su ih pratile ogromne kupovine državnih obveznica i druge imovine. Namera je bila da se ovakvim potezom, barem jednim delom, pomogne bankama, tako što bi se finansiranje učinilo jeftinijim, čime bi se podstakla ekonomija. Ali, niske stope i ravne krivulje prinosa pritiskaju kamatne marže, a samim tim i profit.

Završni računi poduprti su gotovinom, deponovani u centralnim bankama, a nisu zarađivali skoro ništa. Prema podacima konsultantske kuće Oliver Vajman (Oliver Wyman), učešće gotovine u bilansima američkih banaka skočilo je sa 3% pre krize na 20% u 2014. godini. Kako je svetska ekonomija konačno oživela nakon nekoliko pogrešnih početaka, zarada se može pokupiti i u Evropi, baš kao i u Americi.

Pametno i pažljivo “uposlite” svoju imovinu i ulaganja

Četvrto: spori rast prihoda – u kombinaciji sa konkurentskim zahtevima supervizora i akcionara – sve je to “pritiskalo” banke nagoneći ih na obaranje svojih troškova kao i na znatno jači fokus kako da na najbolji način iskoriste oskudne resurse. “Ako ću imati dobar povraćaj na veliki kapital koji ulažem, onda bih se bolje fokusirao na ono na u čemu sam zaista dobar”, kaže Džim Kauls (Jim Cowles), šef američke banke Citigroup za Evropu, Bliski istok i Afriku. Citi, koja je pod Senfordom “Sendijem” Vejlom krajem devedesetih godina postala izuzetan finansijski supermarket, prodajući sve zamislive finansijske proizvode: od investiciono-bankarskih usluga do osiguranja; pa ipak, i takav kolos kao što je Citi odlučio je da se povuče iz mnogobrojnih finansijskih operacija kako bi (ponovo) postao pretežno korporativna i investiciona banka, baš kao što je bila u 1970-im i 1980-im. Njeni šefovi naglašavaju svoju “mrežu” i prisutnost njenih filijala u skoro 100 zemalja sveta, na koje blagajnici multinacionalnih kompanija mogu računati. Nekada je Citi imala i 50 tzv “potrošačkih” banaka za pojedinačne klijente, od kojih su mnoge imale i rezervne filijale. Sada ih ima u samo 19 zemalja.

Takvo povlačenje iz perifernih  preduzeća takođe je značilo manje poslova i niže bonuse, čak i pored toga što su njihove plate i dalje ostale predmet zavisti najvećeg broja “običnih smrtnika”. To je donelo petu promenu: banke su postale manje privlačni poslodavci za univerzitetske diplomce. “Najsjajniji ljudi više ne žele da rade u bankama već, recimo, u hedž-fondovima kao što je Citadel” žali se jedan visoki bankarski službenik. Neki milenijumci su, dodaje on, privučeni tehnološkim kompanijama. Drugi “ne žele da imaju bilo šta sa bilo čim što je biznis”. To je zbog šeste promene: reputacija finansijskog sektora je bila srozana krizom. Beskrajni skandali nizali su se neumorno; vreme agresivnog i hazarderskog pravljenja velikih profita u kratkom roku je daleko iza nas, i ono je “stavljeno ad acta”: do 2007. godine, banke su veoma “opušteno” obezbeđivale hipoteke onima koji ih nisu mogli priuštiti; zloupotreba prodaje hartija od vrednosti na osnovu takvih kredita; Prodaja skupog i često beskorisnog osiguranja kreditne zaštite*; Utvrđivanje Libora, ključne kamatne stope; prevare na deviznom tržištu i još mnogo toga (osiguranje kreditne zaštite*: Osiguranje platnog prometa, PPI, poznatog i kao osiguranje kredita, osiguranje kreditne zaštite ili osiguranje otplate kredita; proizvod osiguranja koji korisnicima omogućava osiguranje otplate kredita ukoliko korisnik kredita umre, teško oboli ili bude na neki način onemogućen, izgubi posao ili se suočava s drugim okolnostima koje korisnika mogu sprečiti da zarađuje za servisiranje duga. Ne sme se mešati sa osiguranjem prihoda, što nije samo specifikum za dug već pokriva sve prihode. Banke i drugi kreditori su do 2008. veoma intenzivno prodavali PPI kao dodatak kreditnom proizvodu ili sredstvima za prekoračenja).

Sedmo i poslednje: finansijska tehnologija sve više dobija na važnosti. Ovo bi mogla biti bolja vest za banke nego što zvuči, uprkos škripanju i pucanju nekih njihovih računarskih sistema. Brojne finansijske start-up firme se trude da održe svoje poslovanje, ali je uticajne osobe u visoko regulisanim industrijama poput finansijske teže uzurpirati nego knjigovođe ili taksiste. Kao rezultat toga, postoje dobre šanse da banke i tehnološka preduzeća formiraju obostrano korisna partnerstva za poboljšanje usluga – za dobro svojih klijenata, a ne kao “oružje” u međusobnoj borbi na finansijskim tržištima.

The Economist

Klimatske promene: surf na vrelim talasima


Naučnici predviđaju češće, intenzivnije i dugotrajnije ekstremne vremenske pojave, donosi španski dnevnik El Pais.

Nezaustavljivi i uporni toplotni talasi koje doživljavamo poslednjih godina predstavljaju ozbiljno zvono za uzbunu. Prošlog meseca (jun 2017) je Svetska meteorološka organizacija (WMO) upozorila da je nekoliko zemalja zapadne hemisfere doživelo ekstremne i neuobičajene talasne talase u maju i junu. Portugal je bio pogođen serijom požara izazvanih letnjim vrelinama, dok je Španija imala najtoplije proleće otkako se u ovoj zemlji beleže meteorološki podaci. U Pakistanu, Maroku i Ujedinjenim Arapskim Emiratima temperatura je takođe porasla do rekordnih nivoa, dok na jugozapadu SAD avioni nisu mogli da lete – a sve se ovo dešavalo i pre nego što je leto u tim zemljama leto uopšte otpočelo.

Berlinski klimatolog Dim Koumo je 2013. u izjavi za NBC News upozorio da će se do 2040. učetvorostručiti broj ekstremnih talasa vreline.

U gradu Turbat u Pakistanu je 28. maja ove godine zabeleženo 53,5ºC, što je najviša temperatura ikada zabeležena u mesecu maju i možda najveća ikada izmerena u Aziji i svetu, izuzev onih čuvenih 56,6ºC koji su 1913. zabeleženi u kalifornijskoj Dolini smrti, i kuvajtskih 54ºC  registrovanih 2016. godine.

Samo je prošle godine u Kaliforniji, Nevadi i Arizoni potučeno osam toplotnih rekorda. U Feniksu u Arizoni, avioni su spuštani na pistu gde su i ostajali do daljnjeg a sve zbog neopisivih vrućina: termometri su 19. juna dostigli 47.8ºC. Od 11.059 dana u kojima su beležene temperature, ovo se desilo samo 15 puta.

“Svake godine leta postaju vrelija, ali su ekstremne toplote i dalje retke”, kaže Ed Hokins, klimatololog sa Odseka za meteorologiju pri Univerzitetu Reading. “Međutim, ovi incidenti ekstremne toplote, koji predstavljaju rizik po ljudski život, postaju sve češći.”

Ricardo Francisco García Herrera, stručnjak za klimatske promene iz Geoscience instituta pri Univerzitetu Complutense u Madridu objašnjava da se, počev od 1980., svake godine leta u Španiji postaju duža za po jedan dan: “To znači povećanje prosečnih junskih temperatura od 0,5 do 1,2 stepena u svakoj narednoj deceniji.”

WMO je prošlog novembra objavio izvještaj o globalnoj klimi između 2011. i 2015. godine – najtoplijim godinama otkad se uopšte beleže svetski meteorološki podaci – što bi trebalo da uključuje i prošlu 2016. godinu. Izveštaj povezuje rast temperature kako s povećanjem broja prirodnih katastrofa tako i sa klimatskim promenama. Ove katastrofe uključuju sušu u istočnoj i južnoj Africi između 2010. i 2015. godine, poplave u jugoistočnoj Aziji 2011. godine, vrele talase u Indiji i Pakistanu, i uragan Sendi u Sjedinjenim Državama 2012. godine.

“Meteorolozi veoma ozbiljno uzimaju toplotne talase i zdravstvene probleme koje oni prouzrokuju”, objašnjava Kler Nalis (Clare Nullis), portparolka WMO-a.

Studija Univerziteta na Havajima koju je prošlog meseca objavio mesečnik Nature Climate Change, naveo je 783 smrtna slučaja povezana sa toplotnim talasima u 164 grada iz 36 zemalja, u periodu između 1980. i 2014. godine. Studija, koju je vodio kolumbijski naučnik Kamilo Mora (Camilo Mora), zaključio je da je 30% svetskog stanovništva najmanje 20 dana godišnje izloženo potencijalno opasnim temperaturama. Čak i ukoliko se preduzmu mere za usporavanje klimatskih promena, ovaj procenat bi i dalje mogao porasti za 48% do 2100. godine. Ukoliko se ne preduzmu mere za smanjenje emisije ugljenika, procenat izloženosti svetskog stanovništva visokim temperaturama mogao bi porasti čak na 74%.

“Postoji mnogo načina definisanja toplotnog talasa”, kaže Mora. “Temperature se ispituju na način koji pokazuje kada one odstupaju od standardnog opsega. Problem sa ovim sistemom je što biste mogli otkriti toplotni talas na – Severnom polu. U našem izveštaju, ovu promenljivu definišemo kao povećanje toplote koja bi mogla biti fatalna po nas.”

Ne postoji takva stvar kao što je “dopuštena”, odnosno “tolerisana” maksimalna temperatura jer mnogo toga zavisi od nivoa vlažnosti i vrste toplote koju jedna populacija trpi, baš kao što ne postoji ni podatak o aklimatizovanim domaćinstvima kako bi se ove vrućine podnele. Opšte uzev, što je veća vlaga – to je opasnija toplota koja uz nju ide.

Zatvoren krug iz kojeg nema izlaza: uragani i pljuskovi, nastali usled vrućina i viših temperatura, prouzrokuju vlažnost vazduha – kombinacija pogubna za mnoge a gotovo nepodnošljiva za zdrave osobe.

Efekat toplotnog talasa može biti katastrofalan: naučnici procenjuju da je tokom toplotnog talasa 2003. godine, najgoreg ikada zabeleženog u Evropi, život izgubilo oko 70.000 ljudi. Od tada, vlade EU zemalja svuda su odredile obavezne mere kojih se treba pridržavati u takvim prirodnim katastrofama (kao što su rutinske posete starijim sugrađanima i pomaganje bolesnima). Toplotni talasi mogu izazvati i druge katastrofe kao što su požari, suše, smrt goveda i stočnog fonda kao i gubitak useva. Razmišljajmo o tome na slikovitiji način: čovečanstvo se, zahvaćeno klimatskom katastrofom, “lagano dinsta na tihoj vatri”.

“Prema prognozama Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), vreli talasi postaće sve češći i intenzivniji u Španiji ali i ostatku sveta”, kaže Hulio Dijaz, šef odeljenja za epidemiologiju i biostatistiku pri Nacionalnoj medicinskoj školi univerziteta Karlos III u Madridu. “Toplotni talasi mogu imati različite implikacije po naše zdravlje. Generalno, toplotni talasi ubijaju starije i bolesne, a ne one koji su dobrog zdravlja. Vrelina uglavnom napada cirkulatorni i respiratorni sistem. Grupa najvišeg rizika su oni preko 65 godina – a naročito žene preko 75 godina.”

Klimatske promene danas su dobile i svoj žanr, poznat kao “klimatska proza” (climate fiction), ili “eko-roman”. Jedan od najpoznatijih romana na tu temu je “Šekltonov čovek ide na jug” (Shackleton’s Man Goes South) Tonija Vajta (Tony White), gde je prikazan svet u kojem su preživeli primorani da se odsele na krajnji sever planete kako bi izbegli smrtonosne temperature.

Taj scenario je, kako tvrde naučnici, i dalje “na dugom štapu”, iako “proletnjih” 53.5ºC u Turbatu predstavlja više nego dovoljan razlog za zabrinutost. “Ne moramo biti nasmrt preplašeni, mada bi svakako trebalo da budemo duboko zabrinuti”, kaže Omid Mazdjasni (Omid Mazdyiasni), klimatolog s Kalifornijskog univerziteta u Irvajnu, američkom gradu koji se i sam nalazi u jednom od područja najozbiljnije pogođenih izuzetno vrelim talasima. “Nema direktne pretnje po život, ali očekujemo da budući udari vreline povećavaju svoj intenzitet, učestalost i ozbiljnost ishoda.

“Mora se ozbiljno raditi na smanjivanju uticaja klimatskih promena i izgradnji infrastrukture otporne na ekstremne vremenske pojave”, kaže Omid Mazdjasni.

Heather Galloway, El Pais, Madrid (4. jul)

Ostrvo van Zemlje – Island


“Stvar najbliža Mesecu” ili nordijska Odiseja u svemiru: Gardijan donosi priču o Islandu kao magnetu koji privlači ljubitelje zvezda, filmske stvaraoce i – astronaute.

Glavna fantazija svih nas u detinjstvu, zar ne, jeste da na neki način doživimo svemir”, kaže škotski fotograf Robert Ormerod. “Mislim da sam želeo da budem astronaut, a onda sam taj entuzijazam zamenio nekim drugim stvarima. Ali tu su i oni koji ovu strast nikada ne izgube, a mene jako zanima šta oni rade sa tom strašću. Tako je zanemarljiv broj onih koji su dosad otišli u svemir i “vinuli se do zvezda” naspram svih nas ostalih. Pa, s obzirom na to, kako ti zaljubljenici u svoje snove iz detinjstva žive sa tim snovima kada odrastu? “

Ovo je pitanje koje je poslednjih godina vodilo Ormeroda uzduž i popreko zemaljske kugle u potrazi za svemirskim entuzijastima, foto-lovcima na NLO u Americi i amaterskih raketara na festivalu u visijama Škotske. Njegova najnovija foto-ekspedicija, prikazana na ovim fotografijama koje je objavio londonski dnevnik Gardijan, odvela ga je na Island. Želeo je da pronađe lovce na aurore, ljude koji provode besane noći u nastojanjima da kamerom “ulove” najlepše i najfascinantnije prizore Aurore borealis tj polarnog svetla. Potom je postojala prilika da se snimi i jedinstvena topografija ovoe ostrvske zemlje, njeni čudni i divni mesečevi pejzaži.

Ako ste tokom poslednjih nekoliko godina voleli da u bioskopu gledate sci-fi blokbastere, onda je gotovo izvesno da ste videli i Island a da toga i niste bili svesni. Od glečera the Vatnajökull do vulkana Krafla, Island je savršen ambijent kad god je potreban ogroman, i neki drugačiji set. Scenu koja otvara “Prometeja” Ridlija Skota karakteriše spektakularni vodopad Dettifoss. Više nego jedna od planeta ekranizovanih u filmu “Interstellar” stvoreno je na islandskom tlu i vodi; Ledena planeta, koja bila je dom doktora Mana – lika kojeg je igrao Met Dejmon – deo je ogromnog glečera Svínafellsjökull.

Fascinantni prizori Vodene planete iz dotičnog filma, sa svojim ogromnim, zastrašujućim talasima, snimljene su sa 16 metara dugom replikom svemirskog broda u islandskim nizijama u Máfabót-u; Kvalitet vazduha je takav da je holandsko-švedski snimatelj Hoyte van Hoytema snimio te scene koristeći samo prirodno svetlo. Islandske pozadine pojavljuju se u filmovima Batman Begins, Star Trek, Tomb Raider i, naravno, u mnogim nastavcima Ratova zvezda (crne peskovite plaže oblasti Mýrdalssandur predstavljale su skrivenu planetu-utočište Jyn Erso u početnim scenama  američke epske spejs-opere Rogue One, pridruženom izdanju Ratova zvezda). Kada se Džon Snou (Jon Snow) uputio severno od Zida u seriji “Igra prestola” (Game of Thrones), on se, naravno, uputio na Island.

Sva ova izloženost filmskoj industriji nije nanela nikakvu štetu turističkoj industriji Islanda. U 2010. godini, Island je već dobrano bio “post-kreppa” (izašao iz svetske ekonomske krize), pravazilazeći globalnu finansijsku havariju nakon što je grupa bankara pod nadimkom “Vikinzi napadači” (Viking Raiders) sahranio islandske banke koje su mešetarile. Broj međunarodnih turista bio je tada oko gotovo pola miliona (490.000), ali je tokom prošle godine skočio na gotovo dva miliona (1,8mln). Turizam je sada pretekao ribolov i proizvodnju aluminijuma kao glavni izvor prihoda. Posetioci se pridružuju kulturnim događajima kao što je Međunarodni književni festival u Rejkjaviku (Island je nacija ponosna na svoju tradiciju besedništva i pripovedača; Islanđani kažu da je svaki deseti Islanđanin bio barem jednom u životu u ulozi pisca koji je objavio nešto svoje).

Ali, za mnoge, ovaj je krajolik prava atrakcija. Iznajmljivanje auta kako bi se prošao tzv. Zlatni krug je sve popularnije, to je prstenasti put dužine oko 190 kilometara u oblasti koja okružuje Rejkjavik i koja se nalazi u blizini znamenitosti kao što su vodopad Gullfoss, nacionalni park Þingvellir i ogroman izvor vrele vode, Gejzir.

Ormerod je krenuo putem kojim se ređe ide, prema jednom još većem obilaznom putu od Zlatog kruga – to je prsten koji po svom obimu zahvata čitavo ostrvo, u potrazi za “mesečevim prizorima”. I – nije se razočarao. “Island je neverovatno mesto. Mogao sam da vozim satima bez da vidim drugu osobu na putu, što je čitavo ostrvo činilo još nadrealnijim. Island je sirov i tako izvoran, “prvobitan”, carstvo užarenog Zemljinog jezgra koje kulja iz tla. “Neki od njegovih najosjetljivijih snimaka uhvaćeni su na obalama jezera Mývatn, gde obližnji topli izvori konkurišu onim daleko poznatijim u već  čuvenoj Plavoj laguni. “Čudno i smešno – to je mesto tako divno, tiho i mirno, ali zbog sumpornih isparenja sve smrdi na jaja.”

Nije samo prirodna geologija ta koja Island kandiduje za “vanzemaljsko” mesto; Objekti kao što je geodetska kupola (na slici ispod) nikli su širom zemlje i koriste se da zauzdaju i prirodnu snagu Zemlje u vidu vodene pare. Ormerodov otac, koji je planirao da mu se pridruži na putovanju, upoznao je svog sina s lokacijama koje bi mogle biti interesantne, uključujući i ogromni satelitski tanjir (na slici ispod).

Već je ugovorio susret sa Örlygur Hnefill Örlygssonom, vlasnikom gostionice-pansiona i osnivačem Istraživačkog muzeja u Húsavíku. Zapravo, opisivati Örlygura kao vlasnika pansiona je pomalo pogrešno, to jest nedovoljno: on je takođe bio novinar, glumac, reditelj i političar. “Ovde sam rođen, ali sam se preselio kao tinejdžer”, kaže on. “Ostavio sam malo ribarsko selo i vratio se 10 godina kasnije u grad koji je postao svetska turistička destinacija.”

Gledanje kitova postalo je veliki posao u turističkoj branši. “Sada postoje četiri kompanije koje vode na ture, istraživački centar za kitove kao i muzej kitova. Ljudi iz celog sveta sele se na Island. Island je tokom leta svet u malom.”

Kao i škotski “hajlender”, foto-snimatelj Ormerod, i Orligur se kao dete strasno zanimao za istraživanje svemira (ali, za razliku od Škota, u Islanđaninu ta strast ipak nije izbledela). “Pre nekoliko godina sam u jednoj knjižari pronašao stare novine koje datiraju iz 1965., sa naslovom koji glasi: “Danas na Island dolaze astronauti američke lunarne misije Apolo, u sklopu svoje obuke”. Nisam imao pojma da su se obučavali u mom dvorištu.”

Američki astronauti obavili su dve ekspedicije na Islandu – prva je bila 1965. a druga 1967. godine, kada je ostrvo posetio i Nil Armstrong. “Mnogi ljudi misle da su se američki astronauti ovde obučavali jer pejzaž podseća na Mesec, ali to nije pravi razlog. Pravi razlog je stenje i geološka struktura Islanda”, objašnjava Orligur. “Island poseduje široku geološku paletu sedimenata, tako da je poseta nama bio sjajan način da kosmonauti steknu uvid u to koji su uzorci mesečevog stenja najbolji za uzimanje i donošenje na Zemlju.”

Čak i da je tako, polja od lave Askja ostavljaju snažan utisak. “Askja je bila maglovito, nadrealno mesto, toliko različito od bilo čega što sam ikada video tokom mojih putovanja”, priseća se jedan od astronauta programa Apollo, Edgar Mitchell. “Impresiju je pojačalo i to što smo na Islandu bili tokom leta, kada Sunce nikada ne zalazi.” Prvi čovek koji je kročio na Mesec, Nil Armstrong (Neil Armstrong) se šalio kako je zapadao u iskušenje da parčiće islandskog krečnjaka ponese na lunarnu misiju i vrati ih na Zemlju kao “autentično Mesečevo kamenje”.

Orligur je počeo da skuplja spomen-predmete s misije Apollo tako što je practio prodaju autentičnih artefakata na sajtu e-Bay kao i na tržištima antikviteta. Ova pasija i hobi omogućili su mu da otvori Istraživački muzej (posvećen ne samo astronautima, već i Vikinzima i polarnim istraživačima). Stupio je u kontakt s brojnim astronautima koji su 60-tih godina prošlog stoleća posetili Island, od kojih je njih šestorica posetilo muzej i obišlo Askju na čijem tlu su nekada prolazili trenažni program za uzorkovanje pravog Meseca.

“Mislim da je to pre svega emocionalno iskustvo”, kaže Orligur. “Ne možete dopreti do Meseca, barem u ovom istorijskom trenutku, pa je ovo možda stvar koja najvernije dočarava autentično iskustvo lunarnih kosmonauta. Ovo je takođe i vrlo emocionalno iskustvo za njihove porodice koje su s njima dolazile ovde, upijajući delić onog neizrecivog i nama nedosežnog osećaja boravka na Mesečevom tlu. Dva sina i unuci Nila Armstronga posetili su ostrvo i moj muzej, i mislim da je za njih ovo ostrvo takođe predstavlja nešto posebno.”

Pre neki dan je ostrvo posetio i  astronaut Čarli Djuk (Charlie Duke) kako bi doprineo nastavku islandske astro-avanture: Orligur se nada da će Djuk uspeti da na ostrvo postavi repliku lunarnog modula. Sarađuje i sa Institutom Smitsonijan u Vašingtonu, a takođe se nada da će pripremiti izložbu naučnih artefakata, namenjenih islandskoj deci. Njegova kćerka Anita ima samo tri godine, a Orligur je i te kako svestan uticaja koji njegova strast za kosmos može imati na mlađe naraštaje.

“U akciju smo uključili i lokalne škole, i rekao bih da sada imamo puno mladih astro-naučnika”, kaže on. Nije baš uveren da deca znaju koliko su srećna što imaju prilike da upoznaju “astronaute s Meseca”. “Smešno je, znate, u Sjedinjenim Državama je mislim veoma velika stvar ako astronaut poseti vašu školu. Ali ovde deca počinju da sve uzimaju zdravo za gotovo, mislim… da li vam znači da upoznate nekoga ko je hodao Mesecom?”

I dok u Húsavíku ture za gledanje kitova ostaju veliki turistički posao, šira ostrvska zajednica obnavlja svoj interes za veliku svemirsku trku iz šezdesetih. “Brojni Islanđani učestvuju u ostvarivanju ove zamisli”, kaže Ormerod. “Bio sam veoma zahvalan Orliju (Örly) što sam se upoznao sa nekima od njih – uključujući i nekoliko lokalnih lovaca na aurore”. Nakon nedelju dana provedenih na Islandu – u strahotnim vremenskim uslovima – Ormerod gotovo da je digao ruke od posmatranja i snimanja aurore, kada su ga braća pokupila ogromnim 4×4 vozilom sa gumama veličine prosečne osobe i odvezli se do plaže izvan grada. “Na šlemu mi je još uvek svetlela speleološka lampa kada smo krenuli niz  stenovitu liticu… a onda, iznenada – eto polarnog svetla. I to kakvog! Čitav pejzaž je izgledao potpuno ludo, kao da je u toku invazija vanzemaljaca. Nisam siguran da se takvo šta ikada može uhvatiti na slici.”

Rosie Ifould, The Guardian (1. jul 2017.)

Budućnost G20 – korekcija kursa ili pad


Početak ovogodišnjeg samita G20 u Hamburgu (7-8. jul) obeležen je neizvesnošću, i to sa dobrim razlogom. Lideri vodećih razvijenih i novih ekonomija sastaju se u suštinski izmenjenom globalnom okruženju. Brexit, neuspeh referenduma u Italiji i rezultati izbora u SAD, Francuskoj i Britaniji govore o rasprostranjenom i snažanom otporu političkom establišmentu. Rašireno nezadovoljstvo radnika i pripadnika srednje klase, uzrokovano nadnicama koje stagniraju i strepnjama pred neizvesnom budućnošću, očevidno je na obe strane Atlantika. G20 je svetionik međunarodnog poretka izgrađenog na načelima slobodnog tržišta i ekonomskog otvaranja, poretka koji se, sudeći po šokantnim izbornim rezultatima, sada dovodi u pitanje.

Uobičajena saopštenja lidera i ponavljanje fraza o posvećenosti strukturnim reformama i suzbijanju trgovinskog protekcionizma u današnjem okruženju zvuče kao ostatak iz nekih davno prošlih vremena. Tenzije su bile očigledne na ministarskim sastancima tokom priprema za samit G20, kao i na nedavno održanom samitu G7. Najava da će se SAD jednostrano povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, koji je grupa G20 prethodno potvrdila, pokazuje da se pri sadašnjem kursu može očekivati produbljivanje sukoba.

Najuočljiviji povod za unutrašnja trvenja je novoizabrani predsednik SAD. Ipak, suštinski uzroci novih tenzija imaju dublje korene. Procesi globalizacije i finansijalizacije su uvek proizvodili dobitnike i gubitnike, ali kumulativni broj gubitnika se sada znatno uvećao, u nekim slučajevima dramatično. Druga strana novčića je ubrzana koncentracija dohotka i bogatstva kod ljudi koji se nalaze među 10 procenata i naročito unutar 1 procenta najbogatijih. Trendovi nejednakosti u zemljama G20 variraju. U najrazvijenijim ekonomijama nejednakost se uvećava, dok su neke od ekonomija u usponu – Kina, Indija, Argentina, Turska, Rusija, Južna Afrika, Brazil i Indonezija – u nekoliko poslednjih decenija znatno povećale nadnice i proširile srednju klasu. Ipak, dohodovna i imovinska nejednakost su i u ovim zemljama i dalje veoma visoke. U gotovo svim članicama G20 deo nacionalnog dohotka koji pripada radnicima se smanjuje, dok jaz između rasta produktivnosti i plata nastavlja da se uvećava. Ljudi širom sveta imaju dobar razlog da veruju da globalna ekonomija radi u korist manjine, a ne u interesu većine.

Pomenuti trendovi su dokumentovani u izveštajima koje su Međunarodna organizacija rada (ILO) i druge institucije dostavljale G20 u poslednjih pet godina i u njima izlagale podatke i predlagale rešenja. Neki od lidera G20 su zahtevali preduzimanje odlučnijih koraka da se problem reši, naročito Argentina i Brazil pod vođstvom svojih bivših lidera, u čemu su ih povremeno podržavale Turska, Kina, Južna Afrika, Rusija, Francuska i SAD. Preostale članice G20 su ignorisale takve pozive, a predlozi za odlučnije mere za povećanje nadnica i smanjenje nejednakosti odbacivani su u ime ortodoksije otvorenog tržišta (bez obzira na štetne posledice), strukturnih reformi (uključujući deregulaciju tržišta rada) i fiskalne konsolidacije (uključujući smanjivanje troškova za zdravstvenu zaštitu, stanovanje i obrazovanje).

Kao zemlja domaćin ovogodišnjeg skupa, Nemačka je predložila agendu za rešavanje „problema i izazova povezanih sa globalizacijom“, priklanjajući se tako mišljenju da je vreme da se pronađe zajedničko rešenje za aktuelnu krizu. Ako G20 želi da pristupi problemu sa potrebnom ozbiljnošću, kozmetička i retorička rešenja iz prošlosti neće biti dovoljna. Kako bi moglo izgledati jedno poželjno, afirmativno rešenje? Izložićemo tri konkretna predloga.

U pogledu regulisanja trgovine, G20 od 2008. godine ponavlja mantru o potrebi da se „odupremo svim oblicima protekcionizma“. Ili je bar tako bilo do sastanka ministara finansija u martu, kada se Amerika usprotivila staroj formulaciji. Umesto toga, u završnom saopštenju piše: „Radićemo na uvećavanju doprinosa trgovine našim ekonomijama. Nastojaćemo da smanjimo prekomerne globalne disbalanse, promovišemo inkluzivnost i fer odnose i smanjimo nejednakost u ostvarivanju ekonomskog rasta“.

Na prvi pogled to je dobrodošlo alternativno rešenje (navodno na predlog Kanade) i logičan i očekivan poziv da se trgovina stavi u službu ostvarivanja ekonomskih i društvenih ciljeva. Ipak, mnogi su saopštenje doživeli kao pogubno odstupanje od starih formulacija prema kojima je trgovina praktično cilj sama po sebi. Trgovina, naravno, nije sama sebi cilj. Trgovina je sredstvo za poboljšanje životnog standarda. Bilo je potrebno da se dogodi politička kataklizma u SAD da bi ministri finansija pristali da učine prvi korak ka politikama koje odgovaraju novoj stvarnosti i kojima se uvažavaju zahtevi javnosti u većini zemalja članica G20. Lideri treba da nastave rad na toj platformi i jasno pokažu posvećenost politikama koje će rast učiniti inkluzivnijim i doprineti smanjenju nejednakosti.

U domenu strukturnih reformi, prihvaćeni kurs deregulacije tržišta rada i bojažljiv pristup regulaciji finansijskih tržišta moraju se korigovati. Tržište rada ne pruža dovoljnu zaštitu radnicima, što pokazuju nastavak opadanja njihovog udela u nacionalnom dohotku u većini zemalja članica G20 i usmeravanje dobiti od rasta produktivnosti i novih tehnologija ka vlasnicima kapitala. Potrebno je usvojiti razumne propise koji će radnicima vratiti pravo na samoorganizovanje i pregovaranje, garantovati minimalne nadnice i oživeti sistem socijalnog osiguranja, što su mere sa kojima se uveliko kasni. Takve mere bi trebalo da primene sve zemlje članice, uz prilagođavanje lokalnim potrebama. Reforma finansijskih tržišta najavljena 2007. nikada nije dovršena i to je proces od kog se ne sme odustati, već ga treba ubrzati.

Konačno, u pogledu fiskalne i monetarne politike, istina je da su lideri G20 bili na visini zadatka 2008, kada je usvojeni multilateralni sporazum o merama za koordinaciju i podsticanje rasta velikih ekonomija doprineo zauzdavanju finansijske krize. Međutim, odluka o promeni kursa iz 2010-11, uz poziv na fiskalnu konsolidaciju (mere štednje) umesto nastavka pružanja podrške za oporavak, bila je istorijska, prociklična greška koja je doprinela produžavanju recesije u EU i slabom oporavku u ostatku sveta. Ta greška se mora priznati i ispraviti.

G20 treba da preuzme vođstvo u razvoju novog pristupa međunarodnoj ekonomskoj saradnji. Rezultati nedavno održanih izbora i referenduma, te agresivan nastup Trumpove administracije mogu poslužiti kao neposredan povod, ali promena nam je neophodna iz mnogo dubljih razloga. Ekonomski status quo i utisak javnosti da su politike udešene tako da rade u korist korporacija i elita proizvode rašireno nezadovoljstvo i tako odlučuju o rezultatima izbora. To su problemi koji bi se mogli rešavati progresivnim politikama koje će raditi u korist većine, politikama koje osiguravaju inkluzivan i održiv razvoj. U protivnom, isti problemi će poslužiti kao pogonsko gorivo za demagoge i šoviniste koji će međunarodnu saradnju prikazivati kao izvor svakog zla. Ako se opredeli za status quo, grupa G20 će potonuti u unutrašnje sukobe ili – još gore – irelevantnost. Učesnike na ovogodišnjem samitu čekaju teške odluke.

Cecilia Nahón i Sandra Polaski, Social Europe, 03.07.2017.

Peščanik.net, 06.07.2017.

Berni Sanders, miljenik velikog američkog biznisa


Zašto veliki američki biznis sluša Bernija Sandersa?

Džef Imelt (Jeff Immelt) ima neke savete za nadolazeću generaciju korporativnih lidera: “Slažem se sa prvih pet minuta govora Bernarda ‘Bernija’ Sandersa”. To je izjava koju ne očekujete da čujete od šefa jedne multinacionalne korporacije, ali jeste jedna koju je potpisnica ovih redova, Rana Foruhar iz Fajnenšel tajmsa čula prošle nedelje tokom razgovora sa Džefom Imeltom, izvršnim direktorom korporacije General Electric. Možda je to zbog toga što će Imelt, koji će se još samo nekoliko sedmica nalaziti na čelu ove 123 godine stare industrijske grupe predati upravljanje ovim tehnološkim gigantom na Džona Flenerija (John Flannery), pa mu je ugodnije da tek sada „progovori od srca“ – unapred, i uoči onoga što Imelt naziva “penzionisanjem” (što nije sasvim sigurno).

Ali pretpostavka je da je on samo glasno izgovorio ono što danas svaki pametan korporativni lider mora da shvati. Finansijska kriza iz 2008. godine, njene kontinuirane ekonomske posledice i politički populizam koji je potom usledio promenili su paradigmu globalnog poslovanja iz korena. Na tom polju, Imeltovo iskustvo upravljanja Dženeral Elektrikom u proteklih nekoliko godina (od 2000-te) nudi neku vrstu post-populističkog „priručnika“ za globalne kapitaliste.

Koje su lekcije? Kao prvo, kako sam kaže, “potrebno je više od proste potrošnje” da bi se ekonomija bogatih zemalja kao što su SAD ili onih u Evropi pokrenula. To je deo populističke poruke oko koje se pristalice Sandersa, (da ne pominjemo brojne Trampove glasače)  i Imelt mogu složiti.

Ekonomski model Sjedinjenih Država je u proteklih 40 godina zasnovan na nekoj vrsti globalizacije koja podstiče niske plate i Izmeštanje poslova tj autsorsovanje (outsourcing). Ideja je bila da će jeftinije stvari nadoknaditi gubitak radnih mesta i niže zarade. Ali, u ekonomiji koja se sastoji od 70% potrošačkih troškova – i u kojoj zarade za većinu stanovništva nisu porasle još od devedesetih – ta matematika prestaje da funkcioniše. “Globalizacija ne može predstavljati samo ono što je vezano za outsourcing i niske zarade”, tvrdi Imelt. Naime, raste broj istraživanja koja pokazuju da su niske zarade pre uzrok, a ne samo simptom, problema globalizacije).

Najbolji način za raspodelu prednosti globalizacije, prema Imeltu, jeste da kopirate Nemce, a naročito model kompanije “Mittelstand” (model po kojem funkcionišu mala i srednja preduzeća u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj)  vertikalno integrisanih proizvodnih ekosistema, često ustanovljenih od strane neke velike poslovne grupe i uz to okružene manjim firmama koje to podržavaju. Po ovom modelu, visoko kvalifikovani (i visoko plaćeni) radnici stvaraju proizvode sa visokom dodatom vrednošću, idealnu za izvoz.

Veliki izvoznici obično za svakog pojedinog zaposlenog kreiraju osam lanaca snabdevanja, što je jedan od razloga zbog kojih je bilo koji broj zajednica u SAD željan da ih privuče – za svaki dolar ekonomske vrednosti koju stvaraju, sama zajednica zarađuje još 1,50 dolara. Zbog toga, iako je tehnologija smanjila ukupan broj radnih mesta u SAD, pozicije koje postoje mogu možda i dalje podržati veliku količinu visokokvalitetne ekonomske aktivnosti.

GE operacije koje se tiču avionskih motora, na primer, uticale su na to da je ovo odeljenje proizvelo potpuno nove poslovne servise analize podataka koji potiču od hiljada senzora „nakačenih“ na svaki motor, razvijajući tako opremu koja će nas „konsultovati“ o tome kako da te motorne agregate koristimo.

Često se događa da udruživanje velikih i po plasmanu prodaje vodećih preduzeća koje stvaraju ove poslove podrazumeva „trku ka dnu“, bilo putem poreskih podsticaja, bilo subvencija za preduzeća ili nešto slično. Ipak, Imelt kaže da se najvažnija stvar za General Electric tiče odlučivanja o tome gde locirati svoje poslovne operacije, a da ta lokacija istovremeno bude i stecište budućih talenata za biznis ove korporacije – talentni pul (pool) koji ima tendenciju da bude u funkciji podrške kvalitetu lokalnog obrazovnog sistema.

Razmotrimo najnoviju fabriku Dženeral Elektrika izgrađenu u Lafajetu u američkoj državi Indijana. Ovaj pogon nalazi se u blizini univerziteta Perdju (Purdue), renomirane visokoškolske ustanove za obuku budućih inženjera. Iako je ovde zaposleno nekoliko stotina radnika koji će na kraju svoj rad sjediniti u mlazni motor, zaposleni ne moraju nužno imati završen četvorogodišnji stepen iz oblasti elektrotehničkog ili industrijskog inženjeringa; jer, oni već imaju koristi od proizvodnog ekosistema u kojem se nalaze. “Prisutna je tendencija da gradovi koji imaju koledže poseduju snažnije sekundarne obrazovne programe i programe stručnog usavršavanja, i to je ono stvara bolju radnu snagu”, kaže Imelt (možda nije loše napomenuti da se u Vest Lafajetu, na 30 minuta vožnje od centra Lafajeta, zapravo, nalazi viša škola koja je vrhunska i to ne samo za Indijanu već na nivou čitave SAD).

Lekcija i pouka ove priče je da su javna dobra suštinski važna i od neprocenjivog značaja. Biznis ne funkcioniše u nekom laissez-faire vakuumu (laissez-faire:  neograničena sloboda konkurencije, nemešanje države u ekonomska pitanja). Političke odluke oblikuju i usmeravaju i biznis, dakle, politika nesagledivo utiče na poslovanje kompanija, a ekonomska vrednost prelazi na zajednice (ili zemlje) koje ulažu u stvari kao što su obrazovanje i obuka.

Konačni i možda najvažniji Imeltov savet budućim korporativnim liderima je „da provode što je moguće više vremena u fabrikama, a što manje u Davosu“. Kako je rekao, “nekako se dogodi da davoski ’globalni mislioci’ prerastu realne zahteve biznisa, otuđujući se i sve više udaljavajući od zdravorazumskih potreba. Globalizaciju smo napravili kao sopstvenu političku partiju. Ta “Stranka” je na globalizaciju gledala kao na teoriju, iz apstraktne dimenzije, umesto da razume njen uticaj na obične ljude, ili na kritično važne investicije, koje su neizostavno potrebne za izgradnju konkurentnosti. Mi smo racionalizovali outsourcing kao ’samo dobar posao’, ignorišući širi ekonomski uticaj (globalizacije) na zajednice, dobro sakriveni iza trgovinskih sporazuma poslove koji su uvek bili bolji za kompanije ali ne i za radnike“. On priznaje da je GE takođe bio deo ovog globalnog poslovnog trenda i globalizacije u svim njenim dobrim i lošim izdanjima (ovih dana, Imelt zdušno podržava ponovno usvajanje Severnoamerčkog sporazuma o slobodnoj trgovini, NAFTA).

Iako Imelt poziva izvršne direktore da se pridruže pokretu „Occupy“ (gaji uobičajene korporativne stavove o potrebi za što manjom državnom regulativom i poreskim reformama koje će ići na ruku poslovanju), on upozorava da je „već i previše poslovnih lidera postalo neupotrebljivo, van dodira s realnošću, kako ih doživljavaju ostali. To je nešto što sa sobom nosi merljivi korporativni rizik, a što, recimo, svedoči o usponu i padu Uberovog egzekutivca, Travisa Kalanika (Travis Kalanick). To je, takođe, nešto o čemu bi se Bernie Sanders nesumnjivo složio ne samo s Imeltom već sa velikim delom poslovnih lidera.

FT

 

Evropsko ekonomsko čudo (?)


Pre nekoliko godina, evrozona – koja čini otprilike jednu šestinu svetske ekonomije – izgledala je u velikoj nevolji. Počevši od 2010. godine, neočekivana kriza državnog duga doprinela je ozbiljnim slabostima, od kojih su patile sve veće banke. Fiskalna štednja, u Grčkoj i drugim relativno slabim zemljama, doprineli su uspostavljanju potpune ekonomske krize. U odsustvu velikodušne međusobne podrške, postojala je aura žilave, neiskorenjive fiskalne i ekonomske beznadežnosti… kada je marta 2015. godine Evropska centralna banka objavila ambiciozan program kupovine državnog duga.

Samo dve godine kasnije situacija izgleda daleko pozitivnije. Najnoviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda prognozira rast od 1,7% za evrozonu u celini u 2017., i rast od 1,6% u 2018. godini – što je značajan napredak od pre nekoliko godina, kada se ovaj region trudio da probije „magičnu“ granicu 1%.

Nedavne brige o solventnosti za neke manje banke u Italiji i Španiji obrađene su bez izazivanja značajnih poremećaja. Na upravo zaključenoj konferenciji ECB, bilo je čak i neke diskusije o tome kada bi ECB mogao da smanji svoje intervencije i možda počeo da podiže kamatne stope (Sve ove sesije Evropske centralne banke bile su u snimane i uživo objavljivane preko računarske mreže).

Neposredna makroekonomska slika i dalje ostaje pomalo mračna. Ujutro, 27. juna, finansijska tržišta mislila su da je predsednik ECB-a Mario Dragi pozitivnije govorio o rastu nego što je to činio u skorije vreme, a vrednost evra značajno je ojačala. Do sledećeg jutra, visoki zvaničnici ECB-a naveli su da je Dragijeva primedba pogrešno protumačena – a evro je odmah po davanju ove izjave – pao.

Stvarno pitanje je šta je ono što će uslediti, a to je i bila tema ECB konferencije: šta treba očekivati u smislu evropskog rasta na srednji rok? Konkretno, dokle god kamatne stope ostaju niske, trenutni nivo državnog duga u zemljama poput Italije i dalje ostaju pod kontrolom. Ali, ukoliko kamatne stope porastu, da li će u tom slučaju postojacti dovoljan provredni rast kako bi se održalo očekivanje o održivosti nivoa javnog duga?

Postignuća koja idu u prilog privrednom rastu su u proteklih nekoliko godina u evrozoni bili stvarni. Sprovođenje politike niskih (u stvari, negativnih) kamatnih stopa je ECB-u pomoglo da održi opšte poverenje a posebno da obezbedi kontinuirano finansiranje državnih deficita.

Ovim je izvršen pritisak na fiskalnu politiku – a bilo je manje štednje nego što se to ranije činilo verovatnim. Banke su postepeno stavljene na jaču osnovu, sa većim akcionim kapitalom koji apsorbuje gubitke. Postoje, takođe, i dokazi da je konkurencija na tržištima proizvoda porasla, možda zahvaljujući labavijoj državnoj regulaciji.

Uz dobre, tu su nažalost i loše vesti, iako one nisu nešto što je specifično samo za evrozonu. U industrijskim zemljama došlo je do usporavanja rasta produktivnosti – a samim tim i u ukupnom ekonomskom rastu – koji čini se da je započeo oko 2000. godine. Precizno objašnjenje ovakvog tenda i dalje ostaje neodređeno a samim tim i neobjašnjivo, mada preovladava stav da – dok su nove informacione tehnologije imale određeni pozitivan uticaj na produktivnost tokom devedesetih godina – ti se dobici u kasnijem periodu nakon 2000-te nisu pokazali dovoljno dugoročnim ili rasprostranjenim.

Pored toga, precizan obrazac tehnoloških promjena posvuda je vršio pritisak na srednju klasu – smanjujući tražnju za radnicima koji imaju samo srednjoškolsko obrazovanje. To već po sebi podrazumeva slab rast i širenje nejednakosti, kombinaciju koja bi i dalje mogla da ugrozi nivo obrazovanja i nivo veština.

Istovremeno, evropski demografski trendovi predstavljaju razlog za zabrinutost. Starenje stanovništva podrazumeva rast broja penzionera – koji očekuju da njihove penzije budu obezbeđivane javno tj iz budžeta (dakle da je država garant njihovih isplata) – i to u odnosu na trenutni broj ekonomski aktivnih ljudi (i negativni natalitet). Evropa je u proteklih nekoliko godina iskusila značajnu imigraciju iz zemalja kao što su Sirija, Libija i Avganistan; Ali, mnogi novodošli poseduju malo obrazovanja, a pronalaženje posla za njih pokazalo se skoro nemoguće teškim izazovom.

Više inovacija bi definitivno moglo doprineti boljoj ekonomskoj slici. Čak i pesimisti priznaju pozitivne efekte koje je početni talas tehnologije imao u prirodnim naukama, veštačkoj inteligenciji i robotici širom sveta. Ali, s obzirom da Kina nastavlja da se pojavljuje kao istraživačko centar i inkubator ključnih inovacija, ovo prizvodi i veći pritisak na Evropu da nastavi gde je stala i ne uspava se.

Pa ipak, bila bi greška tek tako otpisivati Evropu. Njen ljudski kapital je zdrav a dobra zdravstvena zaštita dostupna je većem broju građana nego što je to slučaj u Sjedinjenim Državama, dok jače i vitalnije kompanije izbijaju na vrh kroz proces integracije evropskih nacionalnih tržišta.

Štaviše, izgleda da je odluka Britanije da napusti Evropsku uniju „prikupila“ umove kontinentalnih lidera, čineći ih da čvršće zbiju svoje redove i uspostave jednu čvršću „sabornost“. Niko ne želi da se greške u vođenju politike od 2010. do 2014. ponove Francuski predsednik Emmanuel Macron predlaže jaču centralnu vlast, uključujući i potencijale ministarstva finansija. Bez obzira što je daleko od jasnog da li će se Nemci složiti s ovim, vredi ipak podsetiti da je izgradnja fiskalne unije u Sjedinjenim Državama trajala vrlo dugo (a u nekom smislu on i dalje može važiti za nezavršeni projekat).

Najveći razlog za zabrinutost mogla bi biti neuravnoteženost u evrozoni. Nemačka ekonomija je jaka: rast od 1,5-1,6%, i gotovo puno zaposlenje, uz veliki plus koji leži na njenom tekućem računu. Španska ekonomija znatno se popravila i sada ostvaruje rast od 2,6%, mada nezaposlenost i dalje ostaje tvrdoglavo – i uznemirujuće – visoka: oko 18%.

Italija i dalje ostaje veliko pitanje, pri čemu MMF predviđa rast BDP-a od 0,8% ove i sledeće godine. Da li se porodična preduzeća severne Italije ponovo mogu dokazati sposobnima za ekonomski rast u surovoj trci na sve nezgodnijim i konkurentnijim međunarodnim tržištima? Da li će sledeći talas novih tehnologija pomoći Italijanima i uopšte Evropljanima, ili će im naneti štetu?

Francuskoj, takođe, ostaje nešto kao „džoker“. Da li će Makronova neverovatna izmena francuske politike dovesti do reformi koje povećavaju privredni rast? Ako se to ne dogodi, Nemačka bi možda bila manje sklona da upozna Makrona koji samo polovično uspeva da se izbori s evrozonskom integracijom francuske privrede.

Pre i iznad svega, evrozona – ili možda EU – mora pronaći načine kojima bi osigurala da sve EU članice imaju privredni rast i koristi od njega. Da li će u tome uspeti ili ne – za sada je nepoznato. Ono što je izvesno je da je u okruženju poput sadašnjeg, gde je najgore prošlo, taj zadatak postao lakši.

Project Syndicate

 

Budućnost reklamne industrije


Kanski advertajzing festival: Zbogom TV reklami od 30 sekundi

Jedan od pobednika ovogodišnjeg  festivala „Kanskih Lavova“ – smotre koju svake godine u svoju čast organizuje svetska advertajzing industrija – bila je reklama koje promoviše novi Žiletov (Gillette) nožić za brijanje – i to namenjen negovateljima koji briju stare osobe. Reklamna agencija Gray New York je na delikatan način snimila „ad filmić“ koji ima potresan i dirljiv narativ;  takođe, treba reći da je ova reklama dugačka tri minuta.

Ovo je signal da reklamna industrija ima egzistencijalni problem. Uostalom, ko od nas može sebi dozvoliti taj luksuz da odvoji tri minuta života kako bi odgledao onlajn video oglas, danas, kada našu pažnju ne može privući ništa što je „predugačko“, tj duže od najviše 15-tak sekundi? Ko čak sebi može dozvoliti taj luksuz da odgleda reklamu od 30 sekundi a da što je pre moguće ne klikne na opciju “Preskoči reklamu”?

Oglas u trajanju od 30 sekundi plaća se za mnoge iznajmljene jahte i skupe zabave u Kanu i zapaljuje tvrdnju industrije da bude kreativan kao Holivud, ako je u kraćim rafalama. “TV preduzetništvo (reklame) stvara stotine milijardi dolara”, ističe džefri Kacenberg (Jeffrey Katzenberg), bivši izvršni direktor DreamWorks Animation.

Ali, tradicionalne reklame očekuju teška vremena. Do kraja ove godine Google će prestati da ih emituje na Jutjubu (osim ako se ne mogu preskočiti i umesto toga preći na novi format od šest sekundi, poznat kao “bumber”. Narativni format, napravljen za pauze između televizijskih emisija, ne prenosi se onlajn.

Ovo je deo šire krize u online oglašavanju, uprkos glamuroznim proslavama u Kanu. Marta ove godine, naime, otkriveno je da su se brojne reklame velikih kompanija zadesile na veb-stranama Jutjuba koje su pozivale na raznovrsne oblike mržnje; ovo je dovelo do toga da kompanije kao što su AT&T ili L’Oreal uklone svoje reklame sa Jutjuba i svih onih sajtova koji daju prostor reklamama iz Guglove oglašivačke mreže.

Automatizovana distribucija onlajn oglasa putem razmena i mreža trebalo je da dovede do neopisive efikasnosti. Umesto emitovanja svojih oglasa masovnom auditorijumu, marketeri su bi dosezali (samo) ciljane niše shodno demografskoj slici i onlajn ponašanju. Realnost je, „realno uzev“ jedan opšti nered: okean loše prilagođenih oglasa koji se pojavljuju na sajtovima niskog kvaliteta, dok iritirani gledaoci nastoje da ih preskoče.

Ova trka do dna nikome ne koristi. Stope onlajn oglašavanja su pale, ostavljajući izdavače i emitere siromašnijima; Oglašivači ne mogu pouzdano da dođu do nove publike. Vice Media, digitalna grupa koja se fokusira na milenijumsku generaciju, vredna je 5,7 milijardi dolara, što pokazuje vrednost a i isplativost svakog brenda koja emituje reklame današnjoj online generaciji.

Teškoća za oglašivače kao što su Procter & Gamble ili Unilever je jasna i nju je lako izraziti u brojevima. Internet oglašavanje je prošle godine nadmašilo televizijsko oglašavanje, ali je većina troškova na mreži otišlo na optimizaciju web stranica za pretraživače (SEO), kao i SEM (marketing preko internet pretraživača) – formu internet marketinga koja promoviše web sajtove povećavajući njihovu vidljivost u pretraživačima. Oglašivači se za prikazivanje (još uvek) oslanjaju na televiziju: potrošili su samo 9 milijardi dolara na američke onlajn reklamne spotove, u poređenju sa 71 milijardom dolara koliko su potrošili na američke TV reklame, prema podacima računovodstvene kompanije PwC.

Grupa M WPP koja se bavi za preuzimanjem i akvizicijama medija nedavno je primetila da  “Ono što gledalac želi i ono što oglašivač smatra ’kvalitetom’ često nije ista stvar”. Procenjuje se da veliki oglašivači, koji plaćaju 90 posto svih televizijskih oglasa doprinose sa samo 30 do 40 odsto učešća na internetu. Oni, kako se jasno pokazuje, još uvek daju prednost TV oglasu od 30 sekundi u pauzi za reklame, arogantno zanemarujući  reklamni prostor i vreme na internetu.

Otuda je u Kanu ove godine zavladala blaga panika. Majkl Kasan (Michael Kassan), izvršni direktor konsultantske kompanije MediaLink, govorio je o “haosu koji vlada na raskršću  gde se ukrštaju marketing, tehnologija i oglašavanje, koji su nam svima podarili neprospavane noći”. Šeril Sandberg (Sheryl Sandberg), glavna operativna direktorka Fejsbuka apelovala je na izradu onlajn oglasnog materijala koji bi učinio da nestrpljiva „mobilna publika“ pauzira i pogleda reklamu na svojim celularcima.

Uvod u ovogodišnju kansku smotru reklame dao je između ostalih i Kacenberg, koji je 2016. prodao DreamWorks Animation kompaniji NBC Universal za 3,8 milijardi dolara. On je dodao novi ton i novi stav čitavom biznisu globalnog oglašavanja. Kao veteran holivudskih filmova i visokobudžetnih TV produkcija, on na skromna ulaganja u onlajn reklame i niske stope oglašavanja na internetu mnogih digitalnih video-sadržaja gleda „sa užasom, jer se tiče (nedopustivog) prezira s kojim svetska reklamna industrija i dalje gleda na onlajn marketing“.

Umesto današnjih utvrđenih marketinških formata, Kacenberg želi da kreira “novi TV”, format dužine od pet do deset minuta namenjen „online drami i zabavi, i  za koje će studiji imati budžete slične televizijskim produkcijama. Ako potrošite $100,000 za minut, a ne 1000 dolara – a ta “hiljadarka”se čak smatra skupom produkcijom kada je reč o onlajn oglašavanju – tada bi studiji mogli da angažuju poznatije scenariste i glumce koji bi pravili čitave „mini-emisije“ od onlajn reklama. „One bi mogle učiniti da gledaoci konačno zastanu i kažu: ’Vau, ovo mi se baš sviđa’.”

Kacenberg kaže da mu je kao inspiracija za ovu ideju poslužio Den Braun (Dan Brown), pisac koji je svoj roman „Da Vinčijev kod“ majstorski „iseckao“ na poglavlja, „zalogajčiće“ dovoljno male ali ujedno i dovoljno velike da se lako mogu „progutati“ u jednom komadu – s minutažom koju će lako „svariti“ veliki auditorijum. Kao dobar primer ovakve prakse on se poziva na Čarlsa Dikensa: On je svoje romane pretvarao u serijal „čitalačkih epizoda“, koje su se prodavale u sklopu popularnih listova i časopisa.

Kacenberg insistira na tome da su producenti i scenaristi-pisci ti koji ga u ogromnoj meri inspirišu za osmišljavanje novih formata oglašavanja i reklama. To i nije iznenađujuće, s obzirom da svi oni pretpostaljaju velike budžete malim. Reklamna industrija želi da zadržati ono što Kasan naziva “novcem severno od [bulevara] sumraka” (“north of Sunset [Boulevard] money) – dovoljno da se za budžet od jedne reklame kupi veoma pristojna kuća na Beverli Hilsu.

Puno dilova, međutim, počiva na nečemu što još nije smišljeno; na stamenom nasledniku klasične reklame od 30 sekundi. Žiletova reklama za britvice je gotovo dovoljno dugačka da bi se mogla kvalifikovati kao “nova TV” već sama po sebi, te bi bilo teško ukloniti sedmominutnu reklamnu pauzu u emisiji bez gubitka gledalaca koji bi bili već dovoljno iritirani tim „reklamnim filmićem“.

Šta je to što bi industriju oglašavanja moglo izbaviti iz haosa u kojem se trenutno nalazi? U Kanu je bilo lako upoznati ljude koji postavljaju pitanja ali je bilo veoma teško naći nekoga sa ubedljivim odgovorima.

Oglas od 30 sekundi bio je savršen pronalazak za svoje vreme; sada kreativci moraju da stvore nešto drugo.

Financial Times

Vreme pre interneta


U vreme pre interneta si imala običaj da sediš u fotelji sa knjigom otvorenom u krilu, da zuriš u daljinu ili proučavaš šare na zidu – da se prebacuješ tamo i ovamo između ta dva načina postojanja.

Pre interneta ponekad bi odlučila da nešto nacrtaš. Počela bi polako da praviš skicu u svesci, ne znajući šta će to na kraju biti, puštajući inspiraciju da te vodi, i onda – hop! – na crtežu bi se pojavio vijugavi razroki aligator.

Pre interneta si provodila duga letnja popodneva zevajući na jednom kauču, da bi onda ustala i prešla na drugi kauč, a onda odlučila da napraviš sebi lažnu F.B.I. legitimaciju. Uzela bi hartiju iz očeve kancelarije, nacrtala F.B.I. grb, potpisala se, oblepila je lepljivom trakom, stavila je u novčanik, pa je onda izvadila, ponovo je pogledala i vratila nazad sa tajanstvenim osmehom na licu.

Bila su to opojna vremena!

Pojavila bi se u nekom umetničkom centru u širokom radničkom kombinezonu, pogledala tacnu sa dragim kamenjem i rekla: “Ovo je tigrovo oko”, a prijateljica bi odgovorila: “Ne. To je opal”. A ti bi rekla, “Sigurna sam da je tigrovo oko”. I nije bilo načina da to proverite, da utvrdite ko je u pravu, osim ako neko ne bi pri ruci imao knjigu o dragom kamenju. “Da li neko ima knjigu?”, pitale ste, osvrćući se. “Da li neko ima knjigu o kamenju?”

Onda bi izašla napolje i žmirkajući gledala u nebo, sama u svom telu, bez mreža sa kojima se treba povezati, sama, bez ikakvih planova u tom svetu neznanaca obasjanih suncem.

Pre interneta si mogla da se preseliš u drugu državu i niko u novoj školi ne bi znao ništa o tebi. Ne bi iza sebe imala čitavu ličnu istoriju na internetu. Mogla si biti bilo ko. Naslonila bi se na školsku kasetu sa odsutnim pogledom na licu i dopuštala drugima da zamišljaju šta god požele. Da si oličenje ženstvenosti ili da si neka muškarača. Da si se u svom starom gradu družila sa jatom vrana. I onda bi, kada vide vranu, mislili da te ona sigurno poznaje, jer ti se telepatski sporazumevaš sa vranama i ponekad si bleda, jer ta moć veoma iscrpljuje…

A ako bi neko poželeo da otkrije šta se zaista dogodilo sa njegovom starom prijateljicom, ako bi hteo da je pronađe i napiše joj pismo da sazna da li je istina ono što se priča… šanse za to su bile neznatne.

Pre interneta si mogla da lenčariš na klupi u parku u Čikagu i čitaš Deana Koonitza, i to je bilo sasvim u redu, i niko ne bi znao da si to radila, osim onih ljudi kojima si to sama rekla.

Pre interneta, ako bi htela da proveriš neku činjenicu, verovatno bi morala da pitaš nekoga starijeg, nekoga kao što je starica koja je živela u vašem preuređenom podrumu. A onda bi završila gledajući “Most na reci Kvaj”, jer te je ona tako lepo zamolila da joj praviš društvo da nisi mogla da odbiješ.

Posle desetak minuta bi bila žedna, otišla bi u kuhinju po čašu vode i stajala tamo i gledala magnete na frižideru. Onda bi bez ikakvog razloga zaplesala, napravila nekoliko koraka, zapitala se da li bi trebalo da doradiš taj ples, sad odmah, tu gde si. “Možda ću režirati muzičke spotove”, rekla bi sebi. Ali nisi mogla odmah da proveriš šta režiseri rade i kako se to postaje; i dalje si samo stajala u zaglušujućoj podnevnoj tišini kuhinje, sama sa svojim mislima.

“Da li da isprobam ove olovke na onom tirkiznom papiru?”, zapitala bi se zureći u olovke pored telefona.

Umesto toga, progutala bi gutljaj soka i rekla: “Ooo”, kao ljudi iz reklame. Onda bi to isto uradila pred ogledalom, da vidiš kako to izgleda. Jer takvo je bilo vreme pre interneta. Svako je sam smišljao kako će se zabaviti.

Emma Rathbone, The New Yorker, 26.06.2017.

Odlomci iz druge knjige Eme Retboun, “Izgubiti” koju će izdavačka kuća Riverhead Books objaviti 19. jula 2017.

Peščanik.net, 27.06.2017.

 

Moć, bolest današnjice


Zašto ljudi na položajima moći pokazuju znake oštećenja mozga?

Kada ljudi steknu vlast, ponekad gube sposobnost da saosećaju sa drugima.

Kada neko postane uspešan ali “ostane kakav je i bio”, dakle nepromenjen zbog posedovanja moći ili vlasti, često smo prijatno iznenađeni. Ali, šta je u vezi s moći, u bilo kojoj od njenih oblika, a koja moćne čini nepouzdanijima? I, kada moćni prestaju da budu vredni našeg poverenja?

Ne radi se samo o zastrašivanju koje osećaju oni postavljeni u niži rang. Kao što je serija studija pokazala, moć menja one koji je imaju, sve do neurološkog nivoa, kako je objavljeno u julsko-avgustovskom izdanju Atlantika za 2017.

Daker Keltner, profesor psihologije na kalifornijskom univezitetu u Berkliju proveo je dve decenije proučavajući efekte moći, otkrivši da moćni ljudi pokazuju ponašanje koje je povezano sa traumatičnom povredom mozga: impulsivnost, smanjena procena mogućih rizika i slabljenje sposobnosti da posmatraju stvari iz perspektive drugih – stanje u psihologiji poznato kao “hvatanje odraza” sebe u tuđim očima.

Sukhvinder Obhi, neurolog na Mekmaster Univerzitetu u Ontariju je svoj eksperiment poveo korak dalje. Koristio je transkranijalnu magnetnu stimulaciju kako bi upoređivao mozak moćnih ljudi i onih koji ne poseduju “poluge moći”. Tom prilikom je utvrdio da su moćni ljudi manje sposobni da “odražavaju” tj percipiraju i potom iskažu postupke drugih ljudi, gubeći i sposobnost da se stave u “tuđu kožu” i užive se u neku drugu ulogu ili situaciju. Kada su gledali video u kojem nečija ruka snažno gnječi gumenu lopticu, neuronske staze koje bi kod normalnih ljudi “prštale” neuro-impulsima pri stiskanju loptice kod ljudi na pozicijama moći proizveli bi tek slabašan neurološki odgovor. Drugim rečima, imali su manje empatije-saosećanja nego grupa ispitanika u kojoj niko nije posedovao moć – njihovi neuroni su na pomenuti video reagovali burno.

Ovaj fenomen prevazilazi imaginaciju. Istraživanje koje je vodio Adam Galinski iz Škole menadžmenta Kelog (Kellogg School of Management) pri Nortvestern univerzitetu otkrio je da su, kada im je instruirano da napišu slovo “E” na svoja čela kako bi ga drugi pročitali, ljudi koji su se smatrali moćnima pokazali su se triput sklonijima da na čelo ispišu “E” ali – izvrnuto naopačke. Bili su triput manje empatični prema ostalima jer nisu razmišljali da, dok ga pišu, to rade iz svoje perspektive, dakle – naopako.

Kako je gostujući Njujorkerov kolumnista Brian T. Anderson napisao u aprilu 2017, empatija se ubraja među vrhunskih pet osobina koje uspešni ljudi moraju iskazati. To je ono što je Anenberg škola za komunikaciju i novinarstvo iz Južne Kalifornije otkrila nakon brojnih intervjua urađenih sa poslovnim liderima širom sveta.

Veća je verovatnoća da će empatični lideri  bolje predvideti kako će njihove kolege tumačiti ono što imaju da im kažu, ili da druge učine da se osećaju ugodno, recimo, smejući se onda kada se i drugi smeju. Neuspeh simulacije osećanja drugih manifestuje ono što Keltner naziva “deficitom empatije”. Jedna ideja koja bi pomogla u objašnjenju ovoga, a koju je iznela profesorka psihologije sa Prinstona, Sjuzan T. Fiske (Susan T. Fiske), jeste to što lideri ne osećaju potrebu da se nađu na nečijem (bilo čijem) drugom nivou, naprosto jer im moć koju imaju i upotrebljavaju omogućava pristup informacijama – koje bi, u suprotnom, trebalo da dobiju dobrim “čitanjem” drugih osoba iz okruženja .

Pa šta, u tom slučaju, mogu učiniti oni na vlasti kako bi prevazišli razarajući neurološki potencijal za izgradnju svog “hibrisa” kako bi ostali na vrhu? Jednostavno kažete sebi da empatija po sebi to neće iskoreniti – morate naprosto naći načina da umanjite sopstveno previsoko mišljenje o sebi. Studija iz februara 2016. u časopisu “Journal of Finance” utvrdila je da su oni koji su preživeli prirodnu katastrofu koja je proizvela veliki broj smrtnih slučajeva, bili manje skloni za preduzimanje rizičnih akcija. (Hibris-Hybris, u starogrčkoj mitologiji: Boginja obesti, samoživosti i nadmenosti)

Dakle, za lidere koji su zabrinuti jer postaju sve udaljeniji od stvarnosti i od svojih zaposlenih, klijenata ili čak voljenih osoba – i održavaju oštećenja mozga u procesu – prisetite se vremena kada niste bili tako moćni ili se povezujte s ljudima koji nisu toliko moćni, i saosećajte s njihovim brigama i mukama, završava svoj rezime Lidija Belandžer (Lydia Belanger), pomoćnica urednika magazina Entrepreneur.

Moć kao uzrok oštećenja mozga

Kako lideri gube mentalne sposobnosti – naročito sposobnost “čitanja” drugih ljudi – istu onu sposobnost koja im je bila od suštinskog značaja dok su se peli ka vrhu?

Da je moć, kojim slučajem, lek koji se dobija na recept, uz njega bi išao i podugačak spisak neželjenih efekata kojeg dejstvo ovog “leka” prouzrokuje. Ovaj lek deluje kao opijat. Ima moć da pokvari konzumenta i učini ga podmitljivim. Sposoban je i da jednog Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) toliko zaludi da umisli kako je seksualno privlačan. Ali, može li hibris (hubris) – opijenost sopstvenom moći – da prouzrokuje oštećenje mozga?

Istoričar Henri Adams bio je metaforično a ne medicinski nastrojen kada je moć i hibris koji ide uz nju opisao kao “vrstu tumora koji na kraju ubija svako saosećanje koje je žrtva imala”. Ovo, ipak, nije tako daleko od Dakera Keltnera (Dacher Keltner), profesora psihologije sa kalifornijskog univeziteta Berkli (UC Berkeley) i ishodišta njegovih laboratorijskih i terenskih eksperimenata koje je godinama obavljao. Subjekti koji su se doslovce nalazili pod uticajem moći, rezultati su Keltnerove studije koja je trajala duže od dve decenije, delovali su kao da su pretrpeli traumatsku povredu mozga – postali su impulsivniji, manje svesni rizika, i, ključno, umanjene sposobnosti da vide stvari sa stanovišta drugih ljudi.

Sukvinder Obi (Sukhvinder Obhi), neurolog sa Univerziteta Mekmaster u Ontariju, Kanada, nedavno je u svojim rezultatima opisao nešto slično. Za razliku od Keltnera, koji istražuje ponašanje subjekta, Obi proučava mozak. A kada je rešio da aparatom za transkranijalnu magnetnu stimulaciju ispita mozgove kako subjekata koji su posedovali moć tako i onih koji je nisu imali, utvrdio je da ta moć, zapravo, otežava određeni neurološki proces, tzv. “ogledanje” ili “odraz”, odnosno ometa sposobnost koja se u psihodrami naziva “zamenom uloga” – ogledanje ili odziv može biti kamen temeljac empatije za druge ljude. Ono što daje neurološku osnovu onome što je Keltner nazvao “paradoksom moći”: Kada jednom imamo moć, izgubićemo neke kapacitete koje je trebalo da steknemo na prvom mestu.

Taj gubitak kapaciteta je dosad prikazivan na različite kreativne načine. U studiji iz 2006. godine, tražilo se od učesnika da napišu slovo “E” na svom čelu kako bi ga drugi pročitali – zadatak koji zahteva da vidite sebe iz posmatračeve tačke gledišta. Oni koji su imali i osećali moć su tri puta češće pisali slovo “E” u odnosu na sebe, tj na pravi način iz svog ugla – ali to je, naravno, bilo naopako za sve ostale (ovde nam pada na um Džordž V. Buš, koji je na Olimpijadi 2008. držao američku zastavu naopačke). Drugi eksperimenti su pokazali da su moćni ljudi lošiji u identifikovanju onoga što osećaju osobe prikazane na nekoj slici, takođe lošije pogađajući način na koji bi mogli da tumače opaske i primedbe svojih kolega.

Činjenica da ljudi imaju tendenciju da oponašaju izraze lica kao i jezik tela svojih pretpostavljenih može dodatno pogoršati ovaj problem: podređeni, svojim čestim oponašanjem nadređenih, pružaju malo pouzdanih odgovora i iskrenih reakcija. Ali, ono što je još važnije, kaže Keltner, jeste činjenica da moćni prestaju da oponašaju druge. Smejanje kada se drugi smeju ili uznemirenost kada su i drugi oko nas napeti mogu učiniti više nego samo dodvoravanje. Pomaže i to što možemo u sebi pokrenuti ista osećanja koja i drugi doživljavaju i pružaju  priliku za akciju. Moćni ljudi “prestaju da simuliraju iskustva drugih”, kaže Keltner, što dovodi do onoga što on zove “manjkom saosećanja”(ili njegovim potpunim nedostatkom).

Ogledanje tj odziv je suptilna vrsta mimikrije koja se u potpunosti odvija unutar naših glava i bez upliva racionalnog nivoa naše svesti. Kada posmatramo nekoga ko izvodi neku aktivnost, u delu mozga koji bismo koristili da uradimo istu stvar “upali se lampica” za proizvođenje identične simpatetičke reakcije. Možda je to najbolje shvatiti kao preneseno iskustvo: psihološki mehanizam kada u mašti iskušavamo osećanja i akcije drugih. To je ono što su Obi i njegov tim pokušavali da aktiviraju kada su ispitanicima prikazivali video koji prikazuje nečiju ruku kako gnječi gumenu loptu.

Za ispitanike koji nisu posedovali nikakvu moć, psihološko ogledanje (uživljavanje u tuđu ulogu, odziv, eng. “mirroring”) je dobro funkcionisalo: Neuronske staze koje bi koristili i sami kada bi gnječili lopticu bili su aktivirani. Ali, kako je stajala stvar sa subjektima koji su na pozicijama moći? Kod njih je ova reakcija bila daleko slabija.

Šta se to dogodilo kod njih i da li je odziv kod njih bio prekinut? Pre bi se reklo da je ta neuronska staza bila “anestezirana”. Nijedan od učesnika nije posedovao neku trajniju moć. Radilo se o učenicima koledža koji su bili “pripremljeni” da se osećaju moćno prisećanjem na neko svoje iskustvo iz situacije u kojoj su imali neku bitniju ulogu. Anestetik bi se verovatno istrošio i ugasio se kad i osećanje – njihov mozak nije bio strukturno oštećen nakon jednog eksperimentalnog popodneva u laboratoriji. Međutim, da je ovaj efekat bio dugotrajan – recimo, da su analitičari s Volstrita šaputali o nizu svojih veličanstveno urađenih poslovnih kvartala, da su im članovi izvršnih odbora pružali dodatna sredstva, a da ih je poslovni magazin Forbs hvalio kako “rade dobro dokle god su dobri” (fraza “doing well while doing good”: postizanje društvenog prihvatanja ili finansijskog uspeha kao rezultata blagonaklonosti i milosrđa). Sve dok je tako, ovakvi ispitanici imaju ono što se u medicini naziva “funkcionalnim” promenama na mozgu.

Keltner se pitao da li bi osobe na pozicijama mogle naprosto prestati sa nastojanjima da se stavljaju u tuđ položaj, ali bez gubitka sposobnosti za to. Kako se to desilo, Obi je izvršio naknadnu studiju koja bi, kako se nadao, mogla pomoći da se odgovori na to pitanje. Ovoga puta je subjektima rečeno šta je to emotivni odziv odnosno ogledanje i od njih je traženo da se svesno trude da povećaju ili smanjuju svoj odgovor. “Naši rezultati”, kako su napisali Keltner i koautorka Ketrin Nejš (Katherine Naish), “nisu pokazali nikakvu razliku”.

To znači da nikakav svesni napor nije pomogao.

Ovaj nalaz je prilično depresivan. Znanje bi trebalo da bude moć. Ali, kakvo je to dobro  nastalo saznanjem da te moć lišava znanja?

Izgleda da je najzabavniji zaplet u tome što su ove promene samo ponekad štetne. Moć, kako pokazuje Keltnerovo istraživanje, priprema naš mozak za prikazivanje perifernih informacija. U većini slučajeva, ovo pruža korisno povećanje efikasnosti. Što se tiče sfere društvenih kontakata, moć ima taj nesrećni sporedni efekat što nas čini još otupelijim. Čak ni to nije nužno loše za perspektive i gledišta moćnih, ili za grupe koje oni vode. Kao što je Suzan Fiske, profesorka psihologije sa univerziteta u Prinstonu ubedljivo tvrdila, moć smanjuje potrebu za nijansiranim čitanjem ljudi pošto nam daje moć komandovanja/upravljanja resursima koje smo nekada morali da zadobijamo laskanjem drugima. Ali, naravno, u jednoj modernoj organizaciji, održavanje te naredbodavne funkcije oslanja se o izvestan nivo organizacione podrške. Teško je i zamisliti koliko u istoriji ima primera “izvršne obesti”, a u današnjem društvu lako se i doslovce svakodnevno uočavaju naslovi koji sugerišu da mnogi lideri prelaze granicu razumnosti, zapadajući u gluposti koje su kontraproduktivne.

Umanjenih sposobnosti za utvrđivanje individualnih osobina, moćni se više oslanjaju na stereotipe. A što su manje sposobni da vide i uoče, kako pokazuju neka druga istraživanja, to se moćni više oslanjaju na ličnu “viziju” pri navigaciji. Džon Stamf (John Stumpf) iz banke Wells Fargo video je svoju finansijsku kompaniju u  kojoj svaki klijent ima osam zasebnih računa – kao što je često citirao zaposlenima, “eight rhymes with great” (osam se rimuje sa genijalnim). “Prodati drukčiji proizvod (ili uslugu) postojećem kupcu (cross-selling), rekao je na saslušanju u Kongresu, “jeste skraćeni naziv za produbljivanje odnosa.”

Postoji li išta što bi popravilo stvari?

Ne i da. Teško je zaustaviti našu sklonost da moć utiče na naš mozak. Ono što je lakše – s vremena na vreme, ako ništa drugo – jeste prestati da se osećamo moćno.

Sve dok utiče na način na koji razmišljamo, moć, kako Keltner podseća, nije mesto ili pozicija već mentalno stanje. Evocirate li vreme kada se niste osećali moćnim, kako njegovi eksperimenti sugerišu, i vaš mozak će mozak biti u stanju da komunicira sa stvarnošću.

Podsećanje na rana iskustva kada su bili “obični” i daleko od bilo kakve pozicije moći izgleda da deluje na neke ljude – a iskustva koja su dovoljno živa i snažna mogu pružiti neku vrstu trajne zaštite. Neverovatna studija objavljena u februaru 2017. je utvrdila da su se oni izvršni direktori koji su kao deca preživeli prirodnu katastrofu koja je dovela do smrtnih slučajeva osoba koje im znače, znatno manje upuštali u rizike od direktora koji nisu imali slična iskustva (Jedan problem, kaže Ragavendra Rau, koautor studije i profesor na Kembridžu, jeste to da su izvršni direktori koji su preživeli nesreće – ali bez značajnih smrtnih slučajeva – ulazili u veće poslovne i privatne rizike).

Ali tornadi, vulkani, cunamiji i prirodne katastrofe nisu jedine sile koje mogu ograničiti obest i samoživost moćnih. Direktorka i predsednica kompanije PepsiCo Indra Nui (Indra Nooyi) ponekad govori o danu kada je primila vest o svom naimenovanju u odbor kompanije, 2001. godine. Stigla je kući, procedivši nešto o svom osećaju važnosti kada je majka upitala da li bi, pre no što je uputi u te “sjajne vesti”, bila voljna da izađe do radnje i kupi malo mleka. Užasno besna, Nui je ipak izašla i kupila mleko. “Ostavi tu prokletu krunu u garaži”, bio je savet njene majke po njenom povratku kući.

Poenta priče je, zapravo, da to priča sama Nui, osoba koja je na poziciji moći. Ova priča je izvanredna studija slučaja, i može da posluži kao koristan podsetnik na svakodnevne obaveze i potrebu da se ostane pribran, skroman i sa dve noge na zemlji. Njena majka, u priči, služi kao “separator za lakiranje prstiju”, termin kojeg je svojevremeno smislio i upotrebljavao politički savetnik Luis Houv (Louis Hove) kako bi opisao svoj odnos sa Ruzveltom, koji je bio predsednik četiri mandata. Houv nikad nije prestao da Frenklina D. Ruzvelta zove po imenu, bez ikakvih titula, protokola i funkcija, jednostavno – “Frenklin”.

Za Vinstona Čerčila, osoba koja je imala tu ulogu korektiva bila je njegova supruga Klementajn, koja je imala hrabrosti da napiše: “Dragi moj Vinstone. Moram priznati da sam primetila srozavanje vaših manira; A niste više ni tako ljubazni kao što ste bili.” Ovo je napisano na dan kada je Hitler ušao u Pariz; pocepano pa ponovo napisano, i zatim poslato, pismo nije, zapravo, bila žalopojka već upozorenje: Neko joj se poverio, pisala je, da je Čerčil u svom ponašanju “tako prezriv” prema podređenima tokom sastanaka da “neće biti ideja, dobrih ili loših” – sa pratećom pretnjom da “(takvim ponašanjem) nećete izvući najbolje rezultate (od svojih podređenih)”.

Lord Dejvid Oven (David Owen), britanski neurolog, postao je parlamentarac koji je služio na dužnosti sekretara za spoljnu politiku pre nego što je postao baron. On je obe ove priče – o Klementajn Čerčill i Indri Nui – stavio u svoju knjigu iz 2008. godine, “U bolesti i u moći” (In Sickness and in Power) istražujući razne bolesti koje su uticale na sposobnosti angloameričkih političara i ljudi od uticaja i moći – britanskih premijera i američkih predsednika od 1900. godine naovamo. I dok su neki od njih patili od moždanog udara (Vudro Vilson), zloupotrebe supstanci (Entoni Idn, Anthony Eden) ili eventualno bipolarnog poremećaja (Lindon B. Johnson, Theodore Roosevelt), najmanje četiri osobe opisane u ovoj knjizi stekle su poremećaje koje, međutim, medicinska literatura ne prepoznaje, tvrdi Oven.

“Sindrom Hibrisa”, kako su ga Oven i koautor knjige Džonatan Dejvidson (Jonathan Davidson) definisali 2009. u članku objavljenom u stručnom časopisu Brain, “jeste poremećaj usled posedovanja moći, naročito moći koja je povezana sa velikim uspehom, uspehom i moći koji su trajali jedan određeni, niz godina i sa minimalnim ograničenjima lidera. “Njegovih 14 kliničkih karakteristika uključuje: 1. očigledan prezir za druge, 2. gubitak kontakta sa stvarnošću, 3. nemirnu ili nesmotrenu akciju i pokazivanje nesposobnosti. U maju je britansko Kraljevsko medicinsko društvo organizovalo konferenciju trasta “Dedal” (Daedalus Trust) – organizacije koju je Oven osnovao upravo kako bi proučavao i preventirao hibris.

Lord Oven, koji priznaje da i sam poseduje “zdravu predispoziciju za razvoj hibrisa u sebi”, bio je upitan postoji li bilo što pomaže da ga drži čvrst povezanog sa stvarnošću, nešto što bi mogle da emuliraju druge istinski moćne figure. Tada je spomenuo nekoliko strategija: razmišljanje o prošlim događajima, i o epizodama koje su razvejale hibris iz njegove prošlosti; Gledanje dokumentarnih filmova o običnim ljudima; privikavanje i formiranje navike čitanja pisama koja su mu pisali oni koji su ga izabrali na funkciju.

Ali, pretpostavka je da bi najveća provera Ovenovog hibrisa danas mogla proisteći iz njegovih najnovijih istraživačkih napora. Kompanije, kako se javno požalio, ne pokazuju bilo kakav apetit za proučavanje hibrisa. Ni poslovne škole nisu po ovom pitanju mnogo bolje. Tiha frustracija koja je ispod površine kipela u njegovom glasu ukazuje na određenu nemoć. Bez obzira na pozitivan efekat koji je hibris ostavio na Ovena, sve navodi na zaključak da se za ovu bolest – već i previše prisutnu u kompanijskim odborima i ofisima egzekutivaca – verovatno neće naći lek u skorije vreme.

JERRY USEEM  The Atlantic, JULY/AUGUST 2017 ISSUE

Makron: Evropa nije supermarket


U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti , a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

Makron je na terasi u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za  srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim lidera jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljen u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.”. Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska cu tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskog populizma: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

Angelique Chrisafis, Lwe Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Budućnost EU


Ima naravno i važnijih tema, ali rasprava o tome hoće li se EU održati još uvek zaokuplja mnoge. Mene je zanimalo da vidim ima li zajedničkih karakteristika među političkim zajednicama koje nisu uspele da se održe.

Pođimo od Austrougarske. Od njenog osnivanja 1867. reč je o ugovornoj zajednici zasnovanoj na sporazumu, koja je imala vojsku i centralnu banku; bila je to carinska unija, a centralna vlast se finansirala iz doprinosa dva sastavna dela čija se razmera usaglašavala svakih deset godina.

Uzmimo potom Jugoslaviju, koja je imala Ustav, ali koji je omogućavao secesiju federalnih jedinica. Zapravo, ako se pogleda istorijat njene ustavnosti, moglo bi se reći da trajni ustavni sporazum nikada nije ni postojao, tako da je svaki ustav bio samo nova verzija provizorijuma. Pored vojske i centralne banke, bilo je malo zajedničkih nadležnosti, a federalna vlast finansirala se doprinosima koji su bili usklađeni s privrednom snagom republika.

Veoma je različit bio sistem Sovjetskog Saveza, naravno, ali to je takođe bila sporazumna zajednica jer je postojalo pravo na otcepljenje. Koje je i iskorišćeno pri raspadu. Za razliku od Austrougarske i Jugoslavije, fiskalni sistem je bio centralizovan i zemlja je imala vojsku i centralnu banku. Pred sam raspad, napravljen je pokušaj fiskalne decentralizacije. Ali ključni sporovi nisu bili toliko oko toga ko koliko uplaćuje u zajedničku kasu, već koliko se i gde iz nje ulaže. Što je, naravno, proisticalo iz prirode državno-svojinskog sistema privređivanja.

Konačno, Evropska unija je zasnovana na ugovoru, jer je pokušaj usvajanja njenog ustava propao. Ima centralnu banku, mada sve zemlje članice nisu još uvek u monetarnoj uniji, iako imaju obavezu da joj se u nekom času pridruže. Unija se finansira doprinosima, uglavnom u skladu s privrednom snagom članica. Sam budžet je mali, oko jedan odsto dohotka EU i ne sadrži troškove odbrane, jer EU nema vojsku.

Zanimljivo je da se Austrougarska nije raspala zato što je bila novčana unija i imala centralnu banku. Zapravo, sva je prilika da je opstala sve do ratnog poraza u velikoj meri jer je imala zdravu monetarnu politiku. Čak i u vreme finansijskih kriza makroekonomska stabilnost je održavana zahvaljujući politici zdravog novca (vezanog za zlato, što je bilo uobičajeno u to vreme). Zaista, ona nije imala naročitog uspeha u zajedničkim ulaganjima, posebno onima koja nisu bila vezana za potrebe vojske, u ne maloj meri zato što nije mogla da oporezuje niti da se zadužuje. Ovo je slično Jugoslaviji, koja je takođe u najvećoj meri izgubila pravo na raspisivanje poreza. A federalne vlasti se takođe nisu zaduživale, dok je do preuzimanja zajedničke odgovornosti za strane dugove došlo tek pred sam kraj, i to na nagovor Međunarodnog monetarnog fonda.

Sovjetski Savez je bio u drugačijem položaju jer je gomilao unutrašnje dugove uglavnom na papiru, dok je strane dugove, koji nisu bili mali, na kraju sve preuzela Rusija. Unutrašnji su eliminisani inflacijom, uostalom kao i u Jugoslaviji, gde to nije bilo moguće u potpunosti usled postojanja štednje u stranom novcu. Tako da je to rešeno bankrotstvom jedne ili druge vrste. Naravno, i naslednice Austrougarske su izbrisale unutrašnje obaveze hiperinflacijama.

Evropska unija je bila pred sličnom alternativom, koju je izbegla. Ali taj problem ostaje u meri u kojoj ne postoji mogućnost da se oporezivanjem finansiraju izdaci, posebno u vreme recesija i kriza. A i da se poreski sistem koristi kako bi se obezbedila solventnost država članica, a i valjano rasporedila odgovornost za fiskalnu politiku na svim nivoima.

Evropska unija takođe nema značajniji uticaj na socijalnu bezbednost svojih građana. Ovo je, takođe, bilo karakteristično i za Austrougarsku i Jugoslaviju. Uz to, EU nema ni druge instrumente bezbednosti jer ne raspolaže ni vojskom ni policijom. Tako da nema ni izvršnu vlast, što je u ne maloj meri bio slučaj i sa Jugoslavijom i Austrougarskom. Ove druge dve su imale spoljnu politiku upravo zato što su u velikoj meri bile vojne države. Uostalom, kao i Sovjetski Savez. Ali vojska se pokazala više kao problem nego kao faktor stabilnosti ovih triju danas nepostojećih političkih zajednica.

Sve ove države imale su zajedničko tržište i trgovačku politiku, od koje se odustalo kada su se raspale. Manje-više sve su smatrale da fiskalna suverenost, koju su u velikoj meri imale, treba da bude podržana sopstvenom trgovačkom politikom jer inače zajedničko tržište uslovljava fiskalne mere. A sledeći korak bio je osnivanje sopstvene centralne banke kako bi se monetizovali dugovi i finansirale nove obaveze.

Istorijski posmatrano, dakle, problem održanja Evropske unije nije zajednička centralna banka, zajednička trgovačka politika, pa ni nepostojanje snaga bezbednosti. Ona zavisi od sticanja prava na fiskalnu politiku (prava da oporezuje), koja je od značaja za socijalnu bezbednost i jednakost mogućnosti. Ovo, naravno, podrazumeva neki vid ustavnog sporazuma. Zemlje koje su mi poslužile kao poređenje imale su vojske, ali nisu imale ustave u pravom smislu te reči, usled čega ili uopšte nisu imale fiskalnu legitimnost ili je ona bila osporavana, posebno u oblasti socijalne bezbednosti i onima, kao što je obrazovanje, koje su u osnovi jednakih mogućnosti građana. Tako da budućnost EU zavisi, jednostavno rečeno, od toga hoće li doći do dogovora o nekim elementima fiskalne unije.

Novi magazin, 19.06.2017.

Peščanik.net, 22.06.2017.

Srodni link: Vladimir Gligorov – Zašto se zemlje raspadaju

Prvi letnji dan: sreća postojanja na Zemlji


Juče je bio najduži dan u godini – na severnoj hemisferi, u svakom slučaju. Petnaest sati i četrdeset minuta dnevnog svetla u Njujorku. Sedamnaest i po u Kopenhagenu i Moskvi. Dvadeset jedan i nešto u Rejkjaviku. Dvanaest sati, osam minuta i dvadeset i četiri sekunde u Kampali, severno od Ekvatora, gde će od naredne sedmice dan biti kraći za jednu sekundu (Sunce je juče u Beogradu izašlo u 04:52, a zašlo u 20:28, obdanica je trajala 15 sati i 36 minuta, a noć svega 8 sati i 24 minuta).

Solsticij je onaj dan kada svaka tačka severno od Arktičkog kruga ima najmanje 24 sata neprekidne sunčeve svetlosti, ali, još dalje na severu, recimo u Dedhorsu (Deadhorse) na Aljasci, na ivici Arktičkog okeana, Sunce je izašlo 15. maja i neće zalaziti sve do 28. jula. Pisac ovih redaka, Alen Bardik, urednik saj-tek rubrike u Njujorkeru, jednom je s grupom biologa posetio ovu oblast; bio je kraj juna – ovo doba godine – a oni su se obreli na obali jednog zaleđenog jezera; bilo je pola tri ujutro, a na horizontu se video pejzaž okupan suncem. Na nebu je bila svetlost, bleda i staklenasta kao površina vode. “Bila je to besmrtnost za kojom smo tragali”, napisao je Bardik tom prilikom, “najbliže što joj možemo prići: onda kada, jednom godišnje, (Sunčevo svetlo) otmemo od večite noći”.

Dakle, sada je zgodan trenutak da se makar jednom godišnje osvrnemo oko sebe i uverimo koliko nam je, zapravo, dobro ovde na planeti Zemlji. U našem solarnom sistemu postoje planete čiji su dani duži od naših, ali nijedan od njih nije toliko prijatan. Ako se “dan” odnosi na vreme potrebno da se jedna planeta obrne tačno jednom po svojoj osi (Sideralni dan), onda je Venerin dan najduži jer traje dvesta četrdeset tri Zemljina dana. Zapravo, dan na Veneri traje duže i od Venerine godine! Venerin dan je za devetnaest Zemljinih dana duži od njene godine (što je vreme u kojem planeta obrne krug oko Sunca). Ako se, umesto toga, “dan” odnosi na period između izlaza i zalaska sunca (Sunčev dan), onda je Neptunov najduži: ovaj gasni džin rotira oko Sunca sa samo jednom svojom stranom okrenutom našoj zvezdi; tako jedan pol (ili drugi) imaju dan (koji se sastoji od obdanice i noći) koji traje – četrdeset dve godine neprestano.

Daleko i duboko u svemiru, dani na planetama su još duži. Od 1995. do danas otkriveno je oko tri i po hiljade ekstrasolarnih planeta, ali su naučnici bili u stanju da mere stope i karakteristike njihovih rotacija tek od 2014. Veliki broj nama poznatih, međutim, orbitira veoma blizu svojih matičnih zvezda i verovatno su plimski tj “gravitaciono zaključane” pa je jedna njihova strana neprestano okrenuta ka zvezdi oko koje rotiraju – baš kao što naš Mesec koji rotira ima uvek isto lice okrenuto ka Zemlji (Merkur bi, u odnosu na naše Sunce, možda bio još bolji primer). “Ovo vodi do beskrajno dugog dana, jer ako ste na noćnoj strani, nikada nećete videti sunce”, kaže Konstantin Batigin, astrofizičar na Kalteku (Caltech). Prošlog januara su on i njegov kolega s Kalteka, astronom Majk Braun najavili mogućnost postojanja devete planete u Sunčevom sistemu. Radi se o ledenom gigantu koji je toliko udaljen od Sunca da se oko njega okrene tek jednom u dvanaest do dvadeset hiljada godina.

Naučnici su prošlog avgusta otkrili planetu Proxima B, egzoplanetu udaljenu svega 4,3 svetlosne godine od nas, koja nam je bliža od bilo koje druge ekstrasolarne planete (tj. planete izvan našeg Solarnog sistema). I ova planeta je verovatno gravitaciono zaključana, a njen dan večno traje. Ali, čak i pored toga što nam je toliko blizu, trebalo bi nam oko osamdeset hiljada godina (otprilike trideset miliona dana) kako bismo doprli do nje – što je prilično dugo putovanje da bi nam “konačno osvanulo”.

Leto je priča za sebe. Godišnja doba planete oblikuju dva faktora: ekscentričnost njene orbite (koja nije uvek savršeno iste putanje već je promenljiva, to jest “ekscentrična”), bilo da je bliže Suncu u nekom trenutku u godini ili je dalje od njega – drugi faktor je nagib ose naše planete. Zemljina orbita je u suštini kružna, tako da je uticaj ekscentrične putanje na našu klimu zanemarljiv.

Međutim, sama planeta iskošena je dvadeset i tri stepena u stranu; Dok tako orbitiramo (oko Zemljine ose i ujedno oko Sunca), jednom godišnje dođe dan kada je osa koja prolazi kroz Severni pol maksimalno nagnuta ka Suncu; u tom trenutku severna hemisfera ima više dnevne svetlosti nego što će je imati čitave godine (i preostala 364 dana). Taj je dan bio juče, i zove se letnji solsticij (ili solsticijum). Ispod ekvatora, u istom trenutku, nastupa prvi zimski dan, a nakon šest meseci situacija će se, naravno, promeniti: Na južnoj hemisferi počeće leto, dok će kod nas na severnoj hemisferi dan tada biti najkraći i počeće zima.

Kada ne bismo bili ovako “sretno pomereni” i neizbalansirani, dakle, kada ne bi bilo nagiba u osi rotacije naše planete, uopšte ne bismo imali ni leto niti bilo kakvo godišnje doba. Svaki dan trajao bi podjednako kao i svaki drugi, a meteorološke promene mogle bi delovati pre usled dejstva lokalne geografije – geografske širine, nadmorske visine, ili planinskog venca koji možda leži na zapadu (što bi onemogućavalo padanje kiše) – nego usled promena u vazdušnim strujama ili masovnog cvetanja Pacifickog planktona u zimskom periodu – fenomena koji pokreće uragan El Ninjo – ili od pada upadnog ugla sunčeve svetlosti u odnosu na liniju horizonta na isteku leta (što je uzrok da lišće biljaka promeni boju u svim sjajnim nijansama žute i crvene). Merkur, Venera i Jupiter, čije su ose uspravne i pod 90 stepeni, nemaju nikakvih godišnjih doba, pa čak ni u smislu atmosferskih promena – što je tužno ali istinito.

Možda se najčudnije leto odvija na planeti “inspirativnog” naziva HD 131399Ab, ekstraolarnom gasnom gigantu kojeg su Danijel Apaj, astronom na Univerzitetu u Arizoni i njegove kolege otkrili prošlog jula. Planeta pripada sistemu sa tri obližnje zvezde, ali ova planeta orbitira samo oko jedne od njih, i to one najveće, koja je osamdeset odsto veća od našeg sunca. Preostale dve zvezde zajednički orbitiraju i, zajedno, poput “atletskih tegova” vezanih “gravitacionom šipkom”, takođe orbitiraju oko veće zvezde.

Pogled sa HD 131399Ab bio bi spektakularan i to ne samo zbog strahovitih vatrenih oluja koje neprekidno besne planetom, ili nedostatka čvrstog tla, ili neprekidnih kiša od rastopljenog – gvožđa. Tokom većeg dela godine, koja traje pet stotina pedeset zemaljskih godina, ove tri zvezde se zajedno pojavljuju na nebu, dajući planeti “nama poznatu noćnu i dnevnu stranu, sa jedinstvenim trojnim zalascima i izlascima sunaca”, kako je svojevremeno primetio Kevin Vagner, jedan od istraživača. Ali, dok HD 131399Ab napreduje u orbiti, a zvezde se razdvajaju, dan na njoj nastupa onda kada se zalazak jednog sunca poklopi s izlaskom drugog sunca. Tada počinje gotovo neprekidno dnevno svetlo, što je jedna nesvakidašnja vrsta solsticija: tada na planeti HD 131399Ab počinje leto, koje će trajati narednih oko sto četrdeset zemaljskih godina.

Kao što je to umnogome slučaj i sa praistorijom naše planete, kada je Zemljin nagib nastao kosmičkim slučajem odnosno udarom nebeskog tela o nju – najverovatnije je njena deklinacija tj “iskošenost” bila posledica ne jednog već serije sudara: sa kometama, asteroidima, starijim mesecima tj nekadašnjim Zemljinim satelitima… a sve se to zbilo u ranim danima Sunčevog sistema. Naš Mesec je doprineo da se ovaj nagib, zajedno sa našim letom i godišnjim dobima, tokom vremena stabilizuju i ustale. Ali, avaj… Mesec se udaljava od nas – par centimetara svake godine. To znači da će se naša osa na kraju promeniti, a za dve milijarde godina, letnje doba kakvo znamo uveliko će nestati (do tada će, takođe, okeani prokuvati i napokon ispariti, uništavajući svaku, makar i izmaštanu, mogućnost za odmor na plaži).
.
Naša osa se, međutim, već menja i to zahvaljujući – nama. Budući da Zemlja nije savršena sfera, ona se tokom svoje rotacije vrlo blago njiše, “zanosi”: premalo da bi imalo značaja s aspekta fizike kretanja nebeskih tela ali dovoljno da bi se moglo naučno izmeriti. Međutim, od 2000. godine do danas, osa planete se pomerila u izrazito istočnom smeru, prema Britanskim ostrvima, i to brzinom od oko sedam centimetara godišnje, što je dvostruko brže nego ranije. To je delimično i zbog gubitka ledenih ploča na Grenlandu i Antarktiku, čime se, pretvaranjem leda u vodu, izvršila i redistribucija mase naše planete. Ali, u aprilu prošle godine, naučnici su shvatili da postoji još jedan, veći razlog: gubitak vodene mase u Evroaziji, pošto su vodonosnici tj vodonosni slojevi koji “drže vodu” (akviferi) naprosto iscrpljeni, uz urušavanje usled dugotrajnih suša (akvifer je potpovršinski sloj ili slojevi stenske mase ili drugih geoloških sredina dovoljne poroznosti i propusnosti da omoguće kvantitativno značajan protok podzemne vode, ili zahvatanje značajnih količina podzemne vode). Ko bi rekao da je nešto tako malo kao što je akvifer mogao “izmestiti” objekat koji je toliko veliki – veliki kao naša Zemlja? U čitavoj ovoj situaciji postoji i zrno utehe: od svih kosmičkih događaja koji bi mogli izmeniti godišnja doba na gore, za ovu vrstu klimatskih promena koje trenutno pogađaju našu planetu imamo najviše potencijala da promenimo nabolje. Ali, moramo da požurimo; dolazi leto.

Evo zbog čega je vredelo roditi se kao Zemljanin:

Alan Burdick, New Yorker (21. jun 2017)

Budućnost rada u Transatlantskom savezu


Kakva je budućnost rada, zapošljavanja, kakva je budućnost naših sadašnjih i nekih novonastalih poslova? Tokom poslednjih nekoliko decenija, radnici Nemačke, Sjedinjenih Država i Evrope bili su najproduktivniji i najbogatiji u svetu. Sada je, međutim, taj prosperitet u opasnosti.

Odakle potiče ova opasnost? Da li su to horde imigranata koji nezaustavljivo pritiču iz dalekih zemalja, ili inostrana konkurencija koja im krade poslove? Ne, ironično je to što pretnja potiče od “samopovređivanja” odnosno – iznutra.

Situacija je najviše uznapredovala u Sjedinjenim Državama, ali je u stopu prate Nemačka i Evropa. Radna snaga u SAD prolazi kroz alarmantnu transformaciju. Milioni radnika nalaze se na trusnom području: pretvaraju se u frilensere, preduzimače i “leteće” radnike privremeno i povremeno angažovane, sa neadekvatnim platama i zadnjih godina sve slabijom sigurnosnom mrežom u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Čak i stalno zaposleni na puno radno vreme, kao i specijalisti-profesionalci, doživljavaju ovaj duboki preokret u svetu rada i radnih odnosa. Amerika ide ka “frilenserskom društvu”.

Tokom slabašnog ekonomskog oporavka, gotovo polovina novih radnih mesta stvorila je samo nešto više od minimalne plate. Čak i kada su korporativni profiti postizali svoje rekordne svote – sa velikim delom profita “parkiranim” u inostranim poreskim rajevima – tri četvrtine Amerikanaca sada živi od plate do plate i uz jako skromnu ušteđevinu, namenjenu samo hitnim slučajevima.

U ovom trenutku, suštinski ključne tehnologije iz Silikonske doline u kombinaciji s pohlepom Vol Strita pokreću najnoviji ekonomski trend: takozvanu “ekonomiju deljenja”. Kompanije kao što su Uber, Upwork i TaskRabbit navodno “oslobađaju radnike” kako bi postali “nezavisni preduzetnici” i “rukovodioci sami sebi”. U stvarnosti, radi se o tome da se radnici “samozapošljavaju” (pleonazam kojim se objašnjava da iz dana u dan sami traže posao), po pravilu nalazeći neke sitnije poslove sa kraćim radnim vremenom (nazvanih “gigovi”) – sve to bez sigurnosne mreže ili garancije za budući rad, dok kompanije, istovremeno ubiru jako lepe profite.

Ono što je jednako alarmantno jeste što su same korporacije u SAD strukturno redizajnirane. Vertikalne industrijske garniture iz perioda nakon Hladnog rata, u kojima su sve operacije vršene pod jednom krovnom kompanijom, ustupile su tokom 1980-tih svoje profite kompanijama kao što su Najki i Epl, u kojima je proizvodnja bila preneta u zemlje sa niskim nadnicama, dok su dizajn i marketing ostali “kod kuće”.

Sada se taj poslovni model opet prenosi ka nekim strukturno novim i drugačijim kompanijama kao što su Uber i Upwork, kao i njihov prethodnik Amazon. Ove kompanije su tek nešto malo više od pukih lokacija na internetu ili aplikacija, sa malim jezgrom rukovodilaca i zaposlenima koji nadgledaju mnogobrojnu armiju frilensera, “letećih” i “podizvođača”. U viziji libertarijanskih izvršnih direktora Silikonske doline priželjkuje se “srušena”, usitnjena radna snaga koju je moguće “dolivati” u firmu i “izlivati” iz nje, u kojoj je radna snaga “protočna” i cirkuliše poput vode u slavini.

Upwork je, recimo, veb stranica na kojoj se 10 miliona frilensera i podizvođača tiska, cenka i sebi obara cenu ne bi li što pre ugrabilo bilo kakav kratkotrajni angažman. Upwork funkcioniše globalno i svuda je dostupan. Na njemu su američki i nemački radnici u direktnom rivalstvu sa kolegama iz Indije, Tajlanda i drugih, uglavnom “nezapadnih” zemalja. Rezultat ovakve poslovne šeme je predvidljiv: jeftina radna snaga iz Trećeg sveta potkopava plate, cenu radnog sata i sigurnosnu mrežu koju imaju (ili su nekada imali) radnici iz zemalja razvijenog Zapada i Severa.

Kao “nezavisni izvođači radova” (odnosno, uglavnom, podizvođači – contractors), takvi radnici takođe ne dobijaju potporne naknade za socijalno i zdravstveno obezbeđenje, niti imaju bilo kakve garancije za buduće zaposlenje. Oni moraju da su u konstantnoj potrazi za svojom sledećom “svirkom”, u ovoj novoj ekonomiji “deljenja mrvica”. Dosadašnji “dobri poslovi” postali su ugrožena vrsta. Dobrodošli u društvo frilensera!

I dok su ovi ekonomski trendovi ponajviše uznapredovali u Sjedinjenim Državama, Nemačka i Evropa pokazuju slične tendencije. Pisac ovih redova, novinar Stiven Hil, angažovan kao gostujući naučni radnik u Nemačkoj na Američkoj akademiji u Berlinu, u Evropi je da bi istražio nekoliko stvari. Prvo, da li je moguće da ova ekonomija deljenja bolje funkcioniše na mestu gde su država blagostanja, sindikati i “vidljiva ruka” vlade razvijeniji? Ili bi se trenutne razlike mogle pokazati privremenim, jer pritisci globalne konkurencije imaju tendenciju da, tokom vremena, homogenizuju nacije? Može li se očuvati transatlantski prosperitet bogatog Zapada i Severa planete ako se ove ekonomije zasnivaju na urušenim, jednostranim odnosima koji vladaju između poslodavca i radnika? I da li prosperitet zahteva veću ko-determinisanost među svim učesnicima? (U poslovnom procesu, ko-determinisanost predstavlja sistem industrijskog menadžmenta u kojem radnici dele odgovornost za rad kompanije, kao što je to slučaj putem izabranih zastupnika u korporativnom nadzornom odboru).

Pred svima nama, radnicima jednog “planetarnog sela”, stoje velika pitanja na koja očekujemo odgovore. Na sreću, postoje rešenja, ali će ona od nas zahtevati preformulisanje dosadašnjeg društvenog ugovora, čiji se koncept mora izmeniti, kao i pažljivo regulisanje ovih novih načina poslovanja.

Steven Hill, Social Europe

Top lideri: uspešni u poslu i među kolegama


Da li je u firmi moguće imati u lidera koji postavlja visoke standarde i traži učinak na osnovu konkretnih rezultata, a u isto vreme sposobnog da izgradi sredinu u kojoj će zaposleni biti emotivno angažovani i kojima je zabavno da rade s njim? Mnogi će tvrditi da je dobro funkcionisanje u jednoj radnoj sredini gotovo nemoguće uspešno ostvariti u nekoj drugoj. Pa ipak, ukoliko se baci sveobuhvatni pogled od “360 stepeni” na iscrpne informacije koje obuhvataju više od 60.000 anketiranih lidera, očigledno je da su lideri koji su ocenjene u gornjem kvartilu za obe veštine (podizanje produktivnosti i poboljšanje radne atmosfere) svrstani u 91. percentil ukupnog broja svih lidera. Čini se da ne samo što je moguće uraditi dobro obe stvari, već su najbolji lideri upravo oni koji uspeju da uspešno obavljaju oba ova zadatka

Ali, njih i nema baš previše. U istraživanju su posebno izolovani lideri rangirani u gornjem kvartilu a s osvrtom na poslovne rezultate i efikasnost u komunikaciji i radu s osobljem. Otkriveno je da se samo 13%  lidera uklapa u ovaj “savršeni” i kompletni profil (iako je za analizu preostalo još 7.800 lidera od ukupno 60 hiljada).

Da bi se istražile konkretne osobine i ponašanje ovih top-lidera, pažnja je fokusirana upravo na podgrupu podataka koji otkrivaju vrhunske predvodnike u biznisu; otkriveno je da su mladi lideri briljirali u sposobnosti vođenja produktivnog i zabavnog timskog okruženja. Uočeno je da su lideri mlađi od 30 godina imali dva do tri puta veće šanse da budu efikasni u oba segmenta nego što su to bile u stanju njihove starije kolege (i koleginice). Gotovo jedna trećina ove grupe lidera ispod 30 godina starosti pokazala se dobrom u realizaciji oba ova prioriteta. Negde oko 40-te godine, čini se, izgleda da lideri konačno prave svoj definitivni izbor: da li će im prioritet biti postizanje što boljih rezultata ili će prednost dati razvijanju međuljudskih odnosa i građenju zdravog radnog ambijenta. Od 40-te godine pa nadalje, samo je 10% lidera (koji su prethodno poticali iz bilo koje starosne grupe) dobro obavljalo oba ova zadatka.

Zašto je to tako?

Možda zato što mlađi ljudi, za razliku od starijih generacija, stavljaju vrednosno težište na međuljudske i radne odnose. To je, anegdotski gledano, svakako tačno: Mladi ljudi izgleda da su zainteresovaniji za bliska prijateljstva sa svojim kolegama, dok će oni stariji pre reći nešto tipa “Okej, posao je posao, život je život – a te se dve stvari nikada ne spajaju” – možda zato što starije kolege poznaju više ljudi izvan poslovnih prostorija (pa im nije mnogo važno da ostvaruju još i naknadne kontakne unutar firme). Možda starije kolege osećaju manje potrebe da se oslone na “meke veštine”, uz pretpostavku da će njihovi poslovni saradnici biti pod uticajem njihovog većeg iskustva.

Ali, istraživači su se takođe pitali da li su dobijeni rezultati u korelaciji ne sa godinama (ili ne isključivo sa godinama), već i s položajem u firmi odnosno radnom pozicijom. A to su, zaista, i otkrili.

Ispostavilo se da su supervizori bili ti koji su daleko češće posedovali obe ove sposobnosti nego viši rukovodioci. Supervizori su, zapravo, imali dvaput veće šanse da uspešno obavljaju oba segmenta (poslovni i interpersonalni) nego što su to bili u stanju viši rukovodioci. U ovom slučaju se ispostavilo da su se obe veštine gubile sa godinama, mada je bilo očigledno da fokus vremenom više opada u oblasti međuljudskih odnosa nego u sferi poslovnih rezultata dok, u isto vreme, lideri imaju tendenciju da prelaze s položaja supervizora u top menadžment. Obe ove veštine opadaju sa godinama, dok su starost i poslovna pozicija snažno povezani i međusobno koreliraju. Takođe je verovatnije da zaposleni s manje uticaja, kao što su supervizori u svojim mlađim godinama, osećaju da moraju da se oslone na veštine svog osoblja ukoliko žele da postignu željene rezultate. Stvar je u tome što će stariji ili moćniji menadžeri takođe imati koristi od potenciranja razvoja sposobnosti među svojim osobljem – čak i ako to ne shvataju.

Da bi se razumelo kako su neki lideri u stanju da dobro obavljaju oba ova zadatka, upoređivani su rezultati lidera koja se nalaze u gornjem kvartilu, i to za obe veštine, postavljajući te rezultate u odnosu na podatke svih ostalih lidera. Analizirano je 40 vrsta ponašanja i izveden statistički test (T-test) kontrastiranjem rezultata obe grupe (top lideri vs. svi ostali). Kako se pokazalo da u ovakvoj analizi do izražaja dolaze najznačajnije razlike, sprovedena je analiza faktora i identifikovano je šest grupa. Ovde je iznađeno da 13% svih lidera dosledno koristi oba seta liderskih veština (dakle otprilike svaki osmi lider uspešan je u podizanju poslovnih rezultata baš kao i u unapređenju poslovne atmosfere i međuljudskih odnosa).

Ove grupe označene su kao “povezanost u ponašanju”, jer dokazi iz ispitivanja ukazuju da ona liderima omogućavaju istovremen rad kako u smeru što boljih rezultata tako i u razvijanju prakse dobrih međuljudskih odnosa. Očigledno je da ovi rezultati izdvajaju one koji su top-lideri, uz posedovanje šest moćnih i ključnih veština koje im omogućavaju da posao obavljaju na daleko višem nivou nego oni koji ne poseduju te osobine.

Evo kako deluje i radi vrhunski lider:

1. Saopštava jasnu strategiju i pravac

Juri se rezultat. Vrhunski rezultati zavise od toga da li svi u njegovoj radnoj grupi imaju jasnu sliku o pravcu, kao i od razumevanja strategije potrebne da bi se vrhunski rezultati postigli.

Veština u radu s  ljudima. Kada su zaposleni izgubljeni ili zbunjeni, oni brzo postaju nezadovoljni. Lideri koji komuniciraju dobro i pružaju jasan pravac imaju daleko angažovaniji tim.

2. Inspiriše i motiviše

Usmerenost ka rezultatima. Više od tri četvrtine lidera (78%) na listi bolje je rangirano zbog svoje sposobnosti da stremi ka rezultatu nego zbog svoje sposobnosti da inspiriše i motiviše druge. Često se na iziskivanje rezultata od drugih odnosimo kao na “pritiskanje” (push) a na njihovo motivisanje kao na “pomaganje” (pull). Kada lider poseduje sposobnost da žestoko upregne svoj tim kako bi proizveo što bolje rezultate, istovremeno ga inspirišući za što veće napore i što bolji učinak, onda su šanse za postizanje rezultata daleko veće.

Veštine upravljanja timom. Inspirativno ponašanje oslobađa energiju u ljudima i motiviše ih da rade svoj posao najbolje što mogu. Većina nas želi da napravi pozitivne promene kako u svom radu tako i u svetu oko sebe. Lider koji je u stanju da inspiriše i u svojim članovima probudi odanost, posvećenost, strast i entuzijazam odlikuje se stvaranjem pozitivnog radnog okruženja.

3. Utvrđuje šire ciljeve

Usmerenost ka rezultatima. Postavljanjem širih ciljeva koje članovi tima prihvataju, postiže se sposobnost motivisanja drugih da rade više kao i da se podigne lestvica poslovnih zahteva.

Veštine upravljanja timom.  Kada radni tim zajednički prihvati šire postavljene ciljeve, dešavaju se neverovatne stvari. Rad postaje zabava. Svaki član radnog tima je potpuno uključen u sve segmente tekućeg zadatka. Ljudi osećaju da ih cene i da su kompetentni.

4. Top lider poseduje visok integritet i uliva poverenje

Usmerenost ka rezultatima. Ukoliko lider koji ne uliva poverenje ustanovi šire ciljeve, članovi tima u tom slučaju mogu steći utisak da su izmanipulisani i da ih je njihov menadžer iskoristio. Jer, motivi lidera od poverenja trebalo bi da su besprekorni.

Veštine upravljanja timom. Ključna komponenta u izgradnji pozitivnih odnosa sa drugima je stvaranje međusobnog poverenja. Ukoliko žele da njihov tim ima poverenja, lideri treba da ostvaruju ono o čemu pričaju Pravi lideri nikada ne pitaju svoje članove tima da uradi nešto što oni oni sami ne bi želeli da urade.

5. Razvija sposobnosti kod drugih

Usmerenost ka rezultatima. Lideri kojima je stalo do razvoja podređenih i koji takođe uvek nalaze vremena za razvijanje sposobnosti svojih ljudi, u stanju su da pokupe benefite iz dobijenih rezultata. Dobro obučeno osoblje je, logično, daleko produktivnije.

Veštine upravljanja timom. Većina ljudi želi da dobije priliku za razvijanje novih veština i kompetencija. Na lidere usmerene na pruženje podrške članovima svog tima uvek se gleda u veoma pozitivnom svetlu. Razvoj drugih ima dvostruki uticaj: 1. podizanje performansi, i 2. stvaranje kulture koja je zabavna i angažovana. razvijanje sposobnosti članova tima, takođe, privlači sve više ljudi koji žele da rade u njoj.

6. Top lider: talentovan da nauči novo i menja se

Usmerenost ka rezultatima. Lideri koji se opiru fidbeku tj. povratnim informacijama od osoblja uveliko su nalik caru koji je go a toga nije svestan. S obzirom da ovakvi lideri niti traže niti žele povratne informacije, članovi tima shvate kako s takvim liderom nema razgovora, kao i da njihove ideje i problemi ne dopiru do nadređenog. Problemi, međutim, izbijaju kroz pukotine. Rokovi su probijaju. Međutim, ukoliko lider traži od drugih povratne informacije i otvoren je za primanje saveta od drugih, kolege neće stajati po trani ako uoče da će njihov lider uskoro napraviti grešku, već će ih na to upozoriti.

Veštine upravljanja timom. Lideri koji od drugih traže povratne informacije i rade na poboljšanju sebe i drugih su veoma cenjeni. Njihova želja da uče i prijemčivost za dobre ideje postaju primer svima.

Posedujući sposobnost da istovremeno bude usmeren ka rezultatima i održava svoje dobre veštine za komunikaciju i timski rad predstavljaju moćnu kombinaciju koja ima dramatičan uticaj na efikasnost jednog lidera. Kao što je već rečeno, ustanovljeno je da su lideri koji poseduju obe ove veštine ocenjeni sa 91. percentila u njihovoj ukupnoj liderskoj efikasnosti. Nadajte se da ćete biti srećne ruke ako uspete da identifikujete barem jedan ili dva od ovih šest “mostova u ponašanju”, koji će vam pomoći da postignete tu magičnu kombinaciju.

Jack Zenger,Joseph Folkman, 19. 06. 2017. (HBR)

 

Američka slobodna trgovina – bez Amerike


Kako bi Latinska Amerika trebalo da reaguje na tretman koji prema njoj imaju Donald Tramp i njegova politička garnitura: „prvo pristup globalnoj ekonomiji“? Evo jednog mogućeg odgovora: sazdati američku slobodnu trgovinu na američkom kontinentu – bez Sjedinjenih Država.

Naravno, daleko od toga da je ovo nova ideja. Osnivači latinoameričkih republika debatovali su o tome još pre dva veka. Ova ideja, međutim, nikada nije sprovedena do kraja.

Šezdesetih godina se u Latinskoj Americi mnogo diskutovalo o svakoj vrsti integracije. Brojni su samiti i zasedanja održani, i mnogo je dogovora potpisano. Ali, malo je bilo istinskog napretka, koji bi trebalo da prati potpisane sporazume o slobodnoj trgovini. Za većinu pojedinačnih zemalja tog regiona, Evropa ili Sjedinjene Države ostale su veći trgovinski partneri od njihovih neposrednih suseda.

Početkom 90-ih je tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš otmeno predložio „uspostavljanje slobodne trgovine od Aljaske do Ognjene zemlje“. SAD su potom potpisale sporazume sa Kanadom, Meksikom, Čileom, Kolumbijom, Peruom i zemljama Centralne Amerike, ali ovaj ambiciozan i sveobuhvatan sporazum na relaciji sever-jug Amerike nikada nije materijalizovan.

Dobra vest je da je većina faktora koja je dosad blokirala slobodnu trgovinu ovog regiona nestala. Sada je, dakle, pravi trenutak da se ostvari dva veka stara ideja Simona Bolivara.

Jedan od razloga za dosadašnju propast latinoameričkog trgovinskog sporazuma je u tome što ponosni Brazil nije bio voljan da prisustvuje zabavi čiji su glavni domaćini bile Sjedinjene Države. Ali, ukoliko se Tramp bude držao svojih protekcionistickih obećanja, onda u budućnosti više ne bi trebalo brinuti o rivalstvu između SAD i Brazila u okviru istog trgovinskog sporazuma.

U prošlosti su subvencije koje su Sjedinjene Države davale svojim farmerima bile kamen spoticanja za dogovor između SAD i velikih poljoprivrednih izvoznika kao što je Argentina i, naravno, Brazil. Ali, bez Sjedinjenih Država u tom sporazumu, latinoamerički dogovor o slobodnoj trgovini u regionu više ne predstavlja problem za njegove potpisnice.

Tokom 90-tih godina prošlog veka, u velikom broju zemalja Latinske Amerike su na vlast došle levo orijentisane populističke vlade. Za ove vlade – uspostavljene u Argentini, Boliviji, Ekvadoru, Nikaragvi, i, naravno, Venecueli – slobodna trgovina bio je „prljav neoliberalni” izraz. Za one koji su predvodili ove političke garniture, takođe, sporazum sa SAD nije dolazio u obzir.

Danas u Latinskoj Americi ovaj brend populizma gubi na popularnosti. U Argentini, Peronisti su izgubili predsedavanje; u Brazilu, predsednica Dilma Rusef (Dilma Rousseff)je opozvala samu sebe; i u Venecueli, predsednik gotovo diktatorskog režima Nikolasa Madura se takođe nalazi na ivici ambisa. Ekvador bi, takođe, uskoro mogao da završi svoje flertovanje sa populizmom: ekvadorski ekonomista i političar Rafael Correa je samovoljno odabrao naslednika, koji je na nedavnom prvom krugu predsedničkih izbora u zemlji prošao slabije nego što se očekivalo.

S obzirom da su tri glavna kamena spoticanja nestala, šta je ono što sada sprečava potpisivanje sporazuma o slobodnoj panameričkoj trgovini? Ništa posebno – osim politike inercije i nedostatka jasnog vođstva. Međutim, ne postoji manjak regionalnih lidera koji bi mogli da nose baklju trgovinske integracije, sve od reke Rio Grande na severu Srednje Amerike do Kejp Horna na krajnjem jugu Južne Amerike.

Pored već svog poslovičnog opreza kada je reč o Sjedinjenim Državama, poslednji brazilski predsednici su se plašili i za svoje već dobro ustanovljene i profitabilne biznise koji se, istini za volju, nikada dosad nisu suočavali sa nekim neželjenim carinskim ili necarinskim barijerama. Ovaj protekcionistički sentiment, dosad uvek najsnažniji u industrijskom srcu brazilske prestonice, Sao Paulu, još je uvek prisutan. Ali, s obzirom da Brazil tek sada počinje da izranja iz svoje najdublje recesije u poslednjih nekoliko decenija, brazilska preduzeća željno traže nove kupce. A sa Kinom, koja već nekoliko godina usporava, i Evropom, koja se obrela u sopstvenoj krizi – kao i Sjedinjenim Državama, koje su svoje zidove oko sebe same podigle – rastuća tržišta u regionu zadobila su jednu novu privlačnost.

Nešto slično dogodilo se u Meksiku. Njeni lideri uvek su pominjali potrebu za vođenjem razgovora o regionalnoj slobodnoj trgovini, ali nije potrebno biti Šerlok Holms da bi se otkrilo kako stvarni interes Meksikanaca leži na severnoameričkom tržištu, za koje sada ide preko 80% ukupnog meksičkog izvoza. Tramp je meksičke imigrante prozvao „silovateljima“, žestoko apelujući na podizanje graničnog zida (i uz carinske takse na meksičku robu, što bi bio način prikupljanja novca kojim bi se platili troškovi podizanja zida). Tako je meksička trgovinska bliskost sa SAD počela da gubi nešto od svoje privlačnosti. Sve u svemu, nije iznenađenje to što meksički političari i poslovni lideri odskora upiru pogled na jug, kako bi ponovo iznašli poslovno-ekonomski entuzijazam.

Argentina takođe ima razloga za pružanje podrške slobodnoj trgovini u Latinskoj Americi. U toj zemlji je već godinu dana na snazi funkcionisanje administracije vođene predsednikom Maurisijom Makrijem, a koja je prirodno sklona ekonomskom liberalizmu. Argentina je danas svezana „ludačkom košuljom“ spoljnih carina regionalnog trgovinskog sporazuma „Mercosur“ sklopljenog sa Brazilom, Paragvajem i Urugvajem (Uzgred, Mercosur je skraćenica od Mercado del Sur, ili Mercosul – Mercado Comum do Sul), naziv je za zajedničko tržište Južne Amerike). Najbezbolniji način za postizanje veće otvorenosti, a da pritom ne dignu u vazduh postojeći sporazum – je da se zemlje članice Mercosura pridruže većoj zoni slobodne trgovine. Argentini bi ovakva tranzicija sasvim odgovarala.

Uz Brazil, Meksiko i Argentinu koji su se zahuktali u istom smeru, pitanje liderstva biće rešeno automatski. Recimo, Čile – koji je iz političkih razloga oduvek želeo da ekonomski liberalnije ekonomije u pacifičkom basenu ujedini sa protekcionistički nastrojenim zemljama u basenu Atlantika – imao bi obilje razloga da pomogne da se ovaj proces pokrene napred. I Kanadi, na čelu sa premijerom Džastinom Trudoom (danas svuda omiljenom lideru s engleskog govornog područja), nadasve bi dobrodošlo da se pridruži ovom trgovinskom savezu.

Da, Venecuela pod Madurom mogla bi se usprotiviti, uz eventualnu Madurovu osudu „neoliberalne zavere uperene protiv njega“. Ali, s obzirom da je reputacija venecuelanskog predsednika u Južnoj i Latinskoj Americi na izuzetno niskim granama, većina zemalja bi taj njegov gest i reakciju uzeli kao dodatni podsticaj za pridruživanje novom trgovinskom bloku. Nikaragva, Bolivija a možda i Ekvador mogli bi da odugovlače. Međutim, za razliku od Venecuele, nedostaje im politička i ekonomska težina za blokadu nekog budućeg trgovinskog dogovora i sporazuma.

Sporazum o slobodnoj trgovini u Latinskoj Americi ne bi morao da započinje od nule. Pacifička alijansa, koja već spaja Meksiko, Kolumbiju, Čile i Peru bila bi korisna polazna tačka. Taj sporazum se fokusira na promet roba i usluga, olakšavajući trgovinu i propise o poreklu robe, i načinu rešavanja sporova.

U svakom mogućem novom dogovoru, oko necarinskih barijera i javnih nabavki, dva su seta instrumenata koji se često koriste za skriveni i ne tako skriveni protekcionizam u Latinskoj Americi, a koja bi trebalo da prate zajedničke standarde. Tako bi trebalo da bude i sa položajem radne snage i prakse zaštite životne sredine. Uvek škakljiva pitanja investicija i intelektualne svojine trebalo bi da budu sastavni deo svakog novog posla; ali, sad kada Sjedinjenih Država više nema, neka od kontroverznih pravila za koja su lobirale kompanije iz Severne Amerike sada se mogu isključiti.

Dakle, da, era slobodne trgovine preko najvećeg dela Latinske Amerike i Južne Amerike možda konačno dolazi na dnevni red… A za to treba zahvaliti Trampovom nacionalističkom i protekcionističkom maltretmanu.

 

Andrés Velasco, La Nacion

(Andres Velasko je nekadašnji čileanski ministar finansija i profesor međunarodnog ekonomskog razvoja na Univerzitetu Kolumbija.

Mančester kao nova prestonica Britanije


Izuzev Londona, u Britaniji se možda i prečesto dešavalo da ostali veliki gradovi Ujedinjenog Kraljevstva budu nedovoljno zastupljeni i zanemareni u svakoj tradicionalno orijentisanoj političkoj debati. Sada bi ovo moglo da se promeni jer su Mančester i ostali gradovi po prvi put dobili svoje gradonačelnike izglasane od strane građana: direktno na gradskim izborima, a ne kao do sada (indirektno, od strane poslanika gradske skupštine). Ova novina bi mogla doprineti rešavanju nekih rastućih podela i razdora koji pogađaju Englesku, prenosi e-portal VoxEurop.

Ugledni britanski nedeljnik Ekonomist je pre nekoliko meseci izneo predlog, naime, da bi Britanija trebalo da svoju prestonicu izmesti iz Londona u – Mančester. Zagovornik ove ideje u 19. stoleću, brodovlasnik, novinar, esejista i biznismen Volter Bedžet (Walter Bagehot) bio je delimično inspirisan kratkoročnim pragmatičnim razlozima (tj lošim stanjem državnih objekata u Vestminsteru), ali je u vidu imao i ozbiljne, dugoročne političke probleme. Upravo su ove Bedžetove aspiracije iz pretprošlog veka bile direktno povezane sa osnovom političkog redefinisanja „Velike“ Britanije u osvit Bregzita, kao i rastuće nelagodnosti povodom Engleske, Engleza i zajedničke politike u Škotskoj. Bedžetov naum o „prestonom Mančesteru“ je, zapravo, i reakcija usled ovog tekućeg procesa raspleta vezanog za izlazak Britanaca iz EU, pošto će London izvesno ostati glavni grad Britanije u doglednoj budućnosti: Bregzit je već sam po sebi zadatak s kojim će aktuelna britanska vlada i parlament jedva izlaziti na kraj – problem koji će imati da rešavaju tokom narednih godina; stoga je, takođe, izvesno i da se poslanici neće baviti nekim „dodatnim problemima“ poput izmeštanja britanske prestonice.

Ipak, ideja o izmeštanju britanske prestonice na sever Engleske nije loše koncipirana. “Pogledajte Britaniju danas i videćete zemlju poharanu podelama”: političke i ekonomske podele između severa i juga, gradova i sela, Londona i ostalih gradova – sve ove podele sve se više produbljuju. Ove podele se jasno ogledaju i u teškoćama sa kojima se susreću najveće političke stranke Ostrva, u grčevitom pokušaju da reše problem „različitih realnosti“ tj različitih pogleda na Britaniju; problem je i u tome što još uvek nedostaje jedna politički, ekonomski i društveno koherentna, ubedljiva poruka koju će Britanci prihvatiti kao svoju. Tu posebno treba imati u vidu Laburiste, kod kojih je dilema jasna: poruke koje emituju građanima „rade“ u nekim delovima zemlje, ne deluju – ili su čak kontraproduktivne – u nekim drugim delovima zemlje.

I dok London i dalje ostaje britanska prestonica, zanimljiv sled događaja se ovih dana odvijao u centralnoj i severnoj Engleskoj. Stanovnici glavnih gradskih područja su 4. maja 2017. izabrali svoje gradonačelnike: bilo je to po prvi put u istoriji; širim gradskim područjima Mančestera, Liverpula i Birmingema sada upravljaju pojedinci – transparentno i direktno izabrani gradonačelnici – kao što je to već slučaj u Londonu. Ovaj je proces u skladu sa prenosom nadležnosti otpočetim pre dvadesetak godina, a posebno sa pokretanjem projekta “Severni tim” (Northern Powerhouse), kojeg je iznela vlada Dejvida Kamerona. Prema tom nacrtu, glavnim urbanim područjima mogu se dati veća ovlašćenja i koherentniji način upravljanja (čitaj: nezavisniji od Londona).

Britanski politički život je sve do sada bio ili na nivou lokalnih saveta i izbornih jedinica, ili na nacionalnom nivou. Suprotno u odnosu na sve ostale velike evropske zemlje, u britanskim gradovima i regionima postoji vlast na lokalu je puka formalna društvena i kulturna realnost kroz koju su, u većoj političkoj debati, retko uspevali da se probiju pojedinačni glasovi i pogledi. Kao što je za Gardijan izjavio Džon Eledž (Jonn Elledge), urednik liberalnog političkog nedeljnika New Statesman i portala CityMetric, «Engleska je otprilike u toliko komičnoj meri preterano centralizovana koliko to jedna zemlja uopšte može biti a da pri tom ne sklizne u diktaturu.»

Ovo se uveliko može zahvaliti činjenici da jedino postojeći pojedinačni predstavnici s jakim mandatom iz Škotske i Londona mogu biti jedini subjekti koji će uspešno ući u raspravu Bregzitu. Novoizabrani predsednici velikih engleskih gradova će, takođe, biti u mogućnosti da izraze zabrinutost svojih građana, od kojih su mnogi glasali da ostanu u EU. Od njih (novoizabranih gradonačelnika) se očekuje da otvorenije i dinamičnije iznose svoje vizije svoje budućnosti u nekoj novoj i drukčijoj Britaniji, osporavajući prezastupljenost konzervativnih stavova s jedne strane, i „londonske izuzetnosti“ sa druge strane. Na kraju krajeva, gradovi poput Mančestera i Liverpula već su odavno svojevrsne globalne metropole, što su zapravo i bili u prošlosti – od trgovine robljem do industrijske revolucije, od Bitlsa do fudbala.

Mančesterski grafit

Mančesterski grafit

Volter Bedžet je u svojim tekstovima pozivao na izmeštanje prestonice iz Londona u Mančester, sugerišući jednu važnu temu: u Evropi, “zemlje u kojima su desni populisti najbolje radili i funkcionisali bile su one u kojima su elite koncentrisane u pojedinačnim geografskim enklavama: Pariz, Kopenhagen, Stokholm, Beč, Budimpešta, kao i holandski Randštad (koji je megalopolis tj „mehur“ ili „presek“ i područje koje je „zajednički skup“ sastavljen o širih gradskih zona obližnjeg Amsterdama, Roterdama, Haga i Utrehta; „Randstad“ na holandskom znači „granični grad“, a zahvata šire zone i „granice“ navedenih gradova). Zemlje u kojima desni populisti stoje lošije jesu, pak, one u kojima je elita zaživela u dva ili više centara: Nemačka, Kanada, Australija, Španija, Belgija (i, zapravo, Škotska).” Verovatno postoje i drugi faktori koji su u igri, mada je geografija presudna.

Ono što je izvesno je da se fizička postavka geografskih entiteta ne može promeniti: Britanija je bila i ostaće da ostrvo – ali bi politička geografija zapravo mogla doživeti preobražaj – a majski izbori za gradonačelnike velikih britanskih gradova mogu u tom smislu biti od presudne važnosti.

Vox Europ

Ustavno fantaziranje


Prikaz knjige Guya Verhofstadta “Europe’s last chance: Why the European states must form a more perfect union / Poslednja šansa za Evropu: zašto evropske države treba da formiraju savršeniju uniju”, Basic Books, 2017.

Gi Ferhofštat

Gi Ferhofštat

Da Guy Verhofstadt ne postoji, evroskeptici bi trebalo da ga izmisle. On je oličenje briselskog insajdera čiji bi moto mogao da glasi: „Rešenje bilo kog problema je više Evrope“. Verhofstadt je, između ostalog, bivši belgijski premijer i nekadašnji kandidat za predsednika Evropske komisije (podržale su ga Francuska i Nemačka, ali je Tony Blair stavio veto na njegovu kandidaturu). On sada predvodi grupu liberalnih stranaka u Evropskom parlamentu. Poznat po britkom jeziku, Verhofstadt ne preza od napada na vođe desnice: opravdano je optužio Viktora Orbána da prihvata novac Evropske unije, ali ne i njene vrednosti. Ni levičari nisu pošteđeni njegovih napada, pa je tako Alexis Tsipras (takođe zasluženo) dobio lekciju o tome kako da stane na put klijentelizmu u Grčkoj: „Samo to uradi!“ Jedna od njegovih prethodnih knjiga ima naslov Kako Evropa može da spase svet.

Verhofstadt je bio jedan od retkih političara sa spremnom strategijom nakon brexita. On se složio da su Britanci u pravu kad prigovaraju Evropskoj uniji. Zato bi sledeći korak, nakon pritiska na Britaniju da što pre ode, trebalo da bude transformisanje onoga što je sada konfederacija nacionalnih država u pravu federaciju. Po svoj prilici, njegove parlamentarne kolege su ga postavile na mesto glavnog pregovarača u vezi s brexitom zbog njegove strogosti; teško da većina njih zaista podržava ono što Verhofstadt u Poslednjoj šansi za Evropu naziva svojim velikim federalnim projektom: Sjedinjene Evropske Države.

Knjiga delom podseća na Federalističke spise, a delom na samopotvrđujuće memoare. Ona takođe potvrđuje neke predrasude o briselskoj eliti. Verhofstadt trubi o „decenijama provedenim u službi evropskim narodima“. On otkriva i neke od svojih ličnih opsesija kako bi pokazao da je njihovo ostvarenje osujetila upravo nedovoljno integrisana Evropa. Kada pre mnogo godina nije mogao da dobije zajam za kupovinu vinograda u Italiji, za Verhofstadta je to bio simptom nedovoljno integrisanog evropskog bankarskog sistema. „Ja volim bubu“, priznaje on, a onda oplakuje slabosti evropske automobilske industrije. Ko god ima viziju Evrope drugačiju od Verhofstadta, hladno mu se saopštava da je „s racionalne tačke gledišta, evropska federacija jedina opcija“, dok se države članice uglavnom optužuju da su „zaluđene svojim nacionalnim identitetom“.

Pa ipak, Verhofstadtova knjiga je na kraju mnogo zanimljivija nego što se to na prvi pogled čini. Deo njegove retoričke strategije je otvoren govor o nekim nedostacima Unije. On kritikuje sklonost „evropske političke elite“ ka „politici najava“: zajednička evropska migraciona politika bila je najavljena 1999. godine; plan da se u Evropi stvori „najnaprednija svetska ekonomija zasnovana na znanju“ najavljen je 2000. godine; pod Blairovim vođstvom 2006. godine najavljena je energetska unija. U svakom od ovih slučajeva, nakon najave nije usledilo bogzna šta ako se ne računa ono što Verhofstadt naziva papirologijom, dokumentima i, konačno, obmanom. To je, po njemu, istina koja se može čuti iza evrogovora o najboljoj praksi, standardima i evaluacijama stručnjaka.

Nasuprot čvrstim zakonima, takve blage mere kojima je cilj da države članice poguraju u pravom smeru nikada neće naterati njihove vlade da rade zajedno. Spisak posledica je dugačak: upadljiv pad evropske industrijske proizvodnje; nesposobnost da se stvori išta nalik jedinstvenom digitalnom tržištu; sraman neuspeh da se uspostavi prava bankovna unija skoro deceniju nakon početka finansijske krize; suštinska nesposobnost da se širom kontinenta smanji nezaposlenost mladih. Verhofstadt nas podseća da je jedna od četiri mlade osobe u Evropi bez posla; čak i kad bi stvari ubrzo krenule nabolje, mnogi mladi Evropljani nikada neće nadoknaditi izgubljena primanja i životne šanse.

Verhofstadt je podjednako iskren po pitanju konkretnijih političkih nedostataka unije. Tri čevrt veka posle prvih posleratnih pokušaja da udruži neke od svojih odbrambenih snaga, Evropa je i dalje politički (i vojno) minoran igrač. Verhofstadt smatra da je Victoria Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara, tačno procenila rešenost i mogućnosti Evropske unije u Siriji i Ukrajini kada je 2004. uzviknula „Dođavola s EU!“ U oba slučaja, visoko cenjene sposobnosti evropske spoljne politike – na kraju krajeva, EU sada ima zajedničkog spoljnog predstavnika i zajedničku diplomatsku službu – pokazale su se neefikasnim; ono malo što je postignuto može se pripisati nacionalnim liderima, na prvom mestu Angeli Merkel i Hollandu. Verhofstadt smatra da takvo francusko-nemačko komandovanje samo pojačava zaslepljenost koju je još davno primetio jedan od utemeljitelja evropske integracije – Paul-Henri Spaak (još jedan Belgijanac). Postoje samo dve vrste država u Evropi, govorio je Spaak: male države i male države koje još nisu shvatile da su male. Zbog toga, sa žaljenjem primećuje Verhofstadt, Francuska, Italija i Britanija nastavljaju s postimperijalnim pompeznim ponašanjem iako su zapravo postale igračke u rukama velikih sila – uključujući tu i Putinovu Rusiju.

Šta nam je činiti? Verhofstadt je nepopustljivi centralista. On smatra da je postojanje velikog broja raštrkanih institucija (pa još s nerazumljivim akronimima) tipična odlika zemalja u razvoju, a ne onoga što bi trebalo da bude najjači ekonomski blok na svetu. Sva birokratija mora biti smeštena u Briselu i mora se stati na put nedoličnoj praksi evropskih lidera koji pokušavaju da prigrabe što veći broj evropskih agencija (i što veću količinu novca) za svoje zemlje porekla. Evropski parlament treba da zaseda na jednom mestu, a ne na dva; jedina svrha putujućeg cirkusa na relaciji Brisel-Strazbur jeste da zadovolji francuski ponos.

Sad kad je „igri došao kraj“, kako to kaže Verhofstadt, mora se oformiti i prava evropska vojska; oslanjanje na Sjedinjene Države kao garanta bezbednosti evropskih nacionalnih država više nema smisla (iako nije u direktnoj vezi s tim, jedna od stalnih tema Trumpovih intervjua tokom prethodnih godina je priča o Nemačkoj, koja je, mada poražena u Drugom svetskom ratu, prošla bolje od saveznika zahvaljujući nepravednim trgovinskim sporazumima – premda je to uverenje rašireno i u delovima Evrope). Povrh svega, upravljanje evrozonom mora biti centralizovano. Dokle god su ministrima finansija odrešene ruke za sklapanje tajnih sporazuma iza zatvorenih vrata, evro će nastaviti da se tetura od jedne do druge krize. Kao i mnogi drugi ekonomisti, Verhofstadt veruje da prava valutna unija može da funkcioniše samo ukoliko stvarne ekonomije zajedno rastu unutar EU. Otud i njegov predlog da se uvede zvaničan konvergencioni kod koji bi nagrađivao one zemlje koje mu se povinuju tako što bi im dopustio pristup zajedničkom evropskom fondu za finansiranje dugova.

Spisak želja se nastavlja. Da bi se te želje ispunile, EU bi morala da ima drugačiju političku i, naposletku, ustavnu strukturu (Verhofstadt iskreno priznaje da bi EU na kraju ličila na belgijski federalni sistem). Sasvim po ugledu na model Jamesa Madisona, Verhofstadt sugeriše da je Evropskoj uniji potrebna prava vlada s izabranim predsednikom, a ne sadašnja apsurdna situacija u kojoj imamo pet predsednika (jednog za Evropsku komisiju; jednog za Evropski savet, to jest za grupu vlada država članica; jednog za Evropski parlament; jednog za grupu ministara finansija u evrozoni; i jednog za Evropsku centralnu banku), od kojih su se čak trojica pojavila na dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji 2012. godine. Uniji je takođe potreban parlament s pravim mandatom da oblikuje politički i ekonomski život evropskog kontinenta, što pre svega znači sposobnost da direktno oporezuje stanovnike EU (ta sposobnost danas upadljivo nedostaje Evropskom parlamentu).

Verhofstadt time naglavačke okreće američku maksimu: nema predstavljanja bez oporezivanja. Povrh razvijenog parlamenta, Verhofstadt bi želeo senat čije bi članove birale narodne skupštine. Kao i Evropski savet danas, novi dom bi bio okrenut pojedinačnim državama članicama. U sadašnjoj situaciji, nacionalne vlade vuku sve konce i stavljaju veto na razumne predloge s kojih god pozicija da oni dolaze. Uloga senata, kako ga Verhofstadt zamišlja, bila bi da osigura usklađenost evropskih zakona s osnovnim ustavnim principima unije (iako nam Verhofstadt zapravo ne kaže koji bi to bili principi).

Ta vrsta ustavnog fantaziranja mora da je vrlo zabavna tokom dosadnih rasprava u parlamentu. Kao i većina pokušaja imaginarnog građenja institucija, plan koji Verhofstadt želi da nam predstavi kao logičan i neizbežan ima u sebi prizvuk nečeg proizvoljnog. Zašto ne bismo imali gornji dom sastavljen od delegata koje šalju vlade država članica? Zašto Evropski parlament ne bi birao lidera vlade evrozone i zašto taj lider ne bi bio više nalik premijeru?

Kada bi ih uopšte bilo briga, britanski evroskeptici bi sa uživanjem dočekali Verhofstadtovu savršeniju uniju. Ali likovanje na stranu – „Rekli smo vam da žele superdržavu; hvala bogu da smo se izvukli“ – oni bi morali da objasne zašto misle da je Verhofstadtov osnovni argument pogrešan. Evropska unija ne funkcioniše kako treba – i za neke to može biti dovoljan razlog da žele da je napuste – ali ko god ostane mora se suočiti s činjenicom da valjano funkcionisanje evrozone i zajedničke spoljne granice unije (da uzmemo najočiglednije mane) zahteva dodatnu integraciju. Dodatna integracija nije neizbežna, ali je logična.

Što se tiče novca i slobodnog kretanja, kao što su na to ukazali američki politikolozi Kathleen McNamara i Dan Keleman, Evropska unija je nedovršen projekat izgradnje države: postoje države bez sopstvene valute, ali ne postoje valute bez države; postoje mnoge države bez funkcionalnih granica, ali kad je zona slobodnog kretanja jednom uspostavljena unutar određene teritorije, ne može više postojati spoljna granica koju kontrolišu različite države primenjujući različita pravila. Većina država postaju državama zbog spoljnih pretnji ili, kako bi to rekao sociolog Charles Tilly: „Rat je stvorio državu, a država je stvorila rat“. Za razliku od toga, Evropska unija kakvu poznajemo izrasla je iz tržišnog projekta; države možda mogu da stvore tržište, ali tržište neće moći da stvori državu.

Evropske elite se jednostavno ne slažu oko toga šta je potrebno da bi unija funkcionisala kako treba. Nemci smatraju da je u evrozoni neophodna rigidna primena pravila. Francuzi su skloni većoj fleksibilnosti i naravno da im je drago kada predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker objasni labavija pravila evrozone za Francusku jednostavnom izjavom – „Ipak je to Francuska“. Nemci su zabrinuti da će odlaskom Britanije zemlje mediteranskog kluba koje žele veću fleksibilnost (u prevodu na nemački: više novca nemačkih poreskih obveznika) izvojevati pobedu. U isto vreme, oni se nadaju da će Emmanuel Macron konačno sprovesti strukturne reforme u Francuskoj – zato se čini da su spremni na ustupke, mada je nemački ministar finansija Wolfgang Schäuble eksplicitno savetovao „poštovanje i oprez“ prema novom francuskom predsedniku.

Na papiru, vlade Nemačke i Francuske već dugo teže zajedničkom cilju, a to je politička unija koja bi makar donekle uključivala koordinaciju fiskalnih politika u zemljama evrozone. Odmah nakon predsedničkih izbora u Francuskoj, činilo se da su se Macron i Merkel složili da su zajednički evropski ministar finansija, a možda i zajednički budžet evrozone dobre ideje (oboje su odbacili ideju zajedničkog evropskog duga ili evro obveznica – nemački socijaldemokrati se ne usuđuju da se za to založe u izbornoj godini). Prema skorašnjoj anketi, nemačka javnost se slaže s takvim planom iako se protivi bilo kakvim izmenama budžetskih pravila povoljnih za Macrona.

U teoriji, redizajnirani francusko-nemački motor bi mogao da radi bolje, ali ako izbliza pogledamo kako su ga inženjeri zamislili, videćemo da bi mogao i da se zaguši. Macron želi da evropski ministar finansija – odgovaran nekoj vrsti parlamenta evrozone – investira novac; s druge strane, Wolfgang Schäuble je nedvosmisleno rekao da bi posao tog ministra bio da osigura poštovanje pravila. U svakom slučaju, čemu bi tačno služio zajednički budžet? Da pomogne zemljama koje su pred zadatkom bolnih strukturnih prilagođavanja? To je, inače, bilo obrazloženje dato početkom 21. veka pod Schröderovom vladom, kada je Nemačka prekršila pravila i dodatno se zadužila (epizoda koju su mnogi u Berlinu prikladno zaboravili). Ili bi zajednički budžet služio nečem još ambicioznijem, poput evropske šeme pomoći nezaposlenima? Macron podržava takvu šemu u sklopu svog programa zaštitničke Evrope. Ta šema osiguranja bi pomogla u rešavanju ekonomskog disbalansa tako što bi prebacila sredstva zemljama koje su u nevolji. Šema bi mogla biti finansirana porezima koji bi se odnosili na prekogranične ili finansijske transakcije, čime bi se među građanima pojačao utisak da evrozona može da donese konkretne koristi, a ne samo da nameće mere štednje.

Emanuel Makron

Emanuel Makron

Oprošteno je svakom ko pomisli da će, na kraju, ovo biti tek još jedan primer Verhofstadtove politike najava (i da će ishod biti isti čak i ako socijaldemokrati pobede na nemačkim izborima u septembru jer je njihov lider, Martin Schulz, uvereni proevropejac). S druge strane, 2017. godina bi možda mogla da bude drugačija. Macron je pomno pratio kako Hollande neuspešno pokušava da pokrene zemlje mediteranskog kluba protiv Angele Merkel. Za najmlađeg francuskog predsednika nema druge nego da ide glavom kroz zid. Takav rizičan potez možda bi ovog puta bio u skladu sa željama Angele Merkel, koja je od svih evropskih političara najmanje sklona rizikovanju. Kakav god bio ishod izbora u septembru, Angela Merkel se bliži kraju svoje političke karijere; ona neće hteti da je upamte kao nemačku kancelarku koja je razjedinila Evropu. Poput Macrona, ni njoj nije ostalo mnogo vremena da se pozabavi nezavršenim poslovima Evropske unije.

Predsednik Evropske centralne banke Mario Draghi podupire evrozonu kvantitativnim popuštanjem i tako kupuje vreme za Angelu Merkel (ali i za Italiju koja je, s finansijske tačke gledišta, tempirana bomba Evrope). U isto vreme, Erdoğana potkupljuju dok Evropljani rade na sklapanju zajedničkog graničnog režima (i, naposletku, zajedničke politike prema izbeglicama i tražiocima azila). Angela Merkel mora iskoristiti vreme koje joj je preostalo da konstruiše trajnu evropsku strukturu u sferi novca i migracija.

Postoje dve dileme kojima se Verhofstadt ovde ne bavi, ali koje bi morao da uzme u obzir svako ko razmišlja o Evropskoj uniji nakon brexita. Prvo, da li veoma fragmentirana Evropa, čije različite države učestvuju u različitim oblicima integracije (pored ostalih, tu su evro i Šengen) može da funkcioniše kako treba? Političari iz Brisela i nacionalni lideri odnedavno govore o Evropi u više brzina u kojoj će neke države napredovati, a neke odlučiti da ostanu u pozadini (ili će tamo jednostavno biti ostavljene).

Evropa à la carte možda zvuči privlačno u teoriji, ali u praksi – kako su to pokazali problemi koje je na površinu izbacio šok posle brexita – klub ipak ne može da funkcioniše po principu biraj šta ti drago. Bez Britanije u EU, ne preostaje nijedna velika država koja se svojevoljno kreće sporom trakom, čime se uvećavaju šanse da manje države budu uvučene u jezgro ili da se osećaju perifernima – ne samo sporima već i drugorazrednima. Taj strah je već izražen među državama centralne Evrope; Donald Tusk, bivši poljski premijer i naslednik Hermana van Rompuya u ulozi predsednika Evropskog saveta, suptilno pokušava da blokira Evropu s više brzina – čak i ako to za posledicu ima sprečavanje Evropske unije da se pozabavi suštinskim problemima. Drugi, retko pominjan problem je to što veoma fragmentirana Evropa – s nekim institucijama unutar EU okvira i mnogim ad hoc sporazumima među državama (poput onih nastalih tokom krize evrozone) – čini da Evropska unija bude još neshvatljivija njenim građanima. Veća sposobnost rešavanja problema stiče se po cenu gubljenja elementarne transparentnosti i jasne svesti o tome ko je odgovoran ako stvari krenu naopako.

Verhofstadt smatra da je rešenje u nedvosmislenoj razlici između punog članstva u EU i neke vrste partnerskog statusa. Tu opet možemo da pustimo mašti na volju: zašto ne bismo imali Evropu na tri ili četiri nivoa? Međutim, ključno pitanje kojim se Verhofstadt ne bavi jeste da li jezgro na kraju mora da se pretvori u nešto poput federalne države ili je moguće zadržati elemente državnosti – na primer, zajedničku valutu i zajedničku granicu – bez potpune federalnosti. On izbegava to pitanje i predupređuje primedbe imaginarnog kritičara svoje vizije tvrdnjom da je „onaj koji u ovom vidi stvaranje superdržave ili zlonameran ili se pravi slep“. Doista, veličina institucija i nadležnosti s kojima one započinju svoj život mogu biti prilično skromne – ali osnovna odlika države kao takve nije, naravno, njena veličina nego suverenitet.

***

Tereza Mej

Tereza Mej

Kao i mnogi drugi učesnici u raspravi o budućnosti Evropske unije, Verhofstadt propušta da uspostavi osnovnu razliku između vlasti, nadležnosti i suvereniteta. Britanija je ustupila mnoge nadležnosti Briselu, ali se nikada nije odrekla suvereniteta; u suprotnom bi referendum o brexitu i ogorčeni ishod u vidu napuštanja kluba bili zakonski nemogući (samo uporedite brexit s otcepljenjima koja su prethodila Američkom građanskom ratu). Brexit će uistinu vratiti neke zakonske nadležnosti Londonu, ali će istovremeno dovesti do smanjenja britanske moći u svetu jer će uticaj globalne Britanije kako je zamišlja Theresa May (ekstreman primer politike fantaziranja) biti mnogo manji od onog koji je Britanija mogla da postigne u saradnji s ostalih 27 država u sferi trgovine, bezbednosti i u mnogim drugim oblastima. Nadležnosti mogu prelaziti iz ruke u ruku; suverenitet ne može.

Pitanje na koje bi Verhofstadt morao da pruži odgovor jeste da li u njegovoj šemi države članice nastavljaju da budu ono što bi se u žargonu Evropske unije moglo nazvati gospodarima sporazuma ili bi pak evropski sporazumi u budućnosti mogli da budu izmenjeni bez jednoglasne odluke. On kaže da bi njegova savršenija unija „stekla nove nadležnosti samo u oblastima koje bi proizvele efikasnu dodatu vrednost“. Ali problem nije u tome. Pravo pitanje je ko odlučuje o tome da li će Unija proizvesti efikasnu dodatu vrednost (šta god to značilo u praksi) i, shodno tome, da li njene veće nadležnosti imaju opravdanje.

Druga dilema s kojom se Verhofstadt i njemu slični susreću je kako postići taj cilj. Tu se on služi trikom, to jest jednostavno izjavljuje kako „evropski lideri potcenjuju proevropska osećanja svojih građana“. On uporno ponavlja da su sva negativna osećanja prema EU rezultat njenog nedostatka moći da proizvede konkretne rezultate. Postoje dokazi da Evropljani žele više zajedničkih akcija – ili čak više funkcija koje odlikuju državu – baš u onim oblastima u kojima nacionalni lideri pružaju najviše otpora pravom sporazumu i saradnji, poput odbrambenih i antiterorističkih mera. Ni u jednoj od zemalja se nije oformila većina koja podržava izlazak iz Evropske unije; ne postoji ni većina za napuštanje evrozone, čak ni u onim društvima koja su najviše pogođena merama štednje.

Međutim, pitanje je kako se proevropski sentimenti mogu kanalisati u stvarnu političku strategiju, posebno kad je reč o visoko osetljivim temama kao što je politika prema izbeglicama. Macron je predložio demokratske konvencije unutar država članica, kao i zajednički evropski spisak s kojeg bi se popunila 73 mesta u Evropskom parlamentu koja će 2019. godine biti upražnjena odlaskom britanskih članova. To možda nije mnogo, ali makar su posredi institucionalni mehanizmi, a ne nekakva magična vera u dobrotu prosečnog Evropljanina.

Angela Merkel

Angela Merkel

Verhofstadt ne odustaje od tvrdnje da se od nacionalnih lidera nikako ne može očekivati da urade pravu stvar jer su oni potomci Margaret Thatcher i De Gaullea, što u prevodu znači: političari koji vide Evropsku uniju kao instituciju koja će im pomoći da maksimalno ostvare ono što smatraju nacionalnim interesima (a što mogu biti njihovi lični politički interesi). Ko su onda osobe i organizacije koje mogu izgraditi podršku za drugačiju vrstu Evrope? Kao što je to istakao nemački politikolog Claus Offe, jedna od tragedija evrokrize je to što su upravo one snage koje su mogle najviše doprineti njenom rešavanju – stranke i sindikati koji su raspolagali nekom vrstom prekogranične solidarnosti – sve više slabile što je kriza duže trajala. Potrebno je više međusobnog poverenja među Evropljanima – i, naposletku, spremnosti da se u određenim oblastima dopusti većinsko nenacionalno upravljanje. Ali, nacionalni antagonizmi koje je kriza pogoršala – a ponegde i stvorila ni iz čega – znatno su otežali davanje dodatnih nadležnosti Evropskoj uniji, da i ne pominjemo kretanje u smeru Verhofstadtove unije iz snova.

Ipak, njega će možda ohrabriti skorašnji iznenađujući pokazatelj jedinstva među evropskim vladama. Nije im dugo trebalo da se dogovore o strategiji povodom brexita (kao što nam je Theresa May rekla u govoru tokom izborne kampanje, „27 zemalja se gura koja će prva da nam se suprotstavi“ – reklo bi se skandalozna i neočekivana stvar u entitetu koji sebe smatra unijom). Podrška članstvu u Evropskoj uniji je rekordna u proteklih deset godina. To nas podstiče na ne tako prijatnu pomisao: što gori brexit ispadne, to bolje po Verhofstadta i njemu slične i njihovo uverenje da bi Evropa bila u stanju da zbije redove kad bi ljudi samo razmislili o tome šta bi se moglo postići zajedničkim delovanjem – i kakva bi katastrofa raspad bio.

U pokušaju da predstavi realni ishod tvrdog brexita, Verhofstadt je nedavno napisao da „u leto 2019. godine, ukoliko vlada ne zatraži drukčije prelazne sporazume ili ako na njih ne pristanu sve države EU, britanski građani neće imati nimalo više prava da se odmaraju, putuju i studiraju u zemljama Evropske unije nego što imaju moskovski turisti ili studenti iz Bombaja“. Time se nagoveštava istinski tvrdokoran stav prema Britaniji, možda delom da bi se drugi ohrabrili, i da bi se ostatku Evrope pokazalo koliko je njihova unija dragocena i zašto ona mora postati ako ne savršenija, a ono makar bolja nego što je sada.

London Review of Books, 01.06.2017.
Peščanik.net, 13.06.2017.

Plastična hrana: japanski biznis-model


Sigurno ste ih već viđali: čarobni prikazi hrane koja se nikada ne kvari. Konzerve piva Asahi koje lebde u vazduhu dok iz njih pivo neprestano izbija u slapovima. Da li ste se ikada zapitali – odakle ovakvi prizori potiču? Evo nagoveštaja: Ne prave se u Kini. Ovakvi „modeli“ piva istaknuti su u izlozima i vitrinama praktično svakog restorana od Okinave do Sapora, a velike su šanse da ova potcenjena umetnička dela dolaze iz čudnog provincijskog gradića u Japanu po imenu Guđo Hačiman (Gujo Hachiman), u prefekturi Gifu.

Guđo Hačiman je centar ne samo za jednu već deset fabrika lažne hrane. Od samih začetaka tog čudnog ali veoma unosnog biznisa, ovaj drevni grad bio je epicentar proizvodnje veštačke hrane i gotovih modela restoranskih jela. Svi putevi vode u Guđo.

Posao sa imitacijama hrane začet je u Japanu 1917. godine, kada su prvi modeli izrađivani od voska (upravo je u to vreme „procvetala“ i proizvodnja veštačkog cveća). Šest godina kasnije, restoran u Tokiju je po prvi put prikazao veštačku hranu kako bi gostima dočarao ono što su imali da im ponude, a ovaj lokal je odmah doživeo ogroman porast prihoda. Lažna hrana u izlogu podrazumeva u Japanu i više posla, što je važilo i pre jednog veka baš kao i danas. Imitacije jela trebalo bi da razveju nagađanja gostiju, ili potrebu da pogrešno zamišljaju kakva bi to bila jela dok čitaju meni. Osim što izgled treba da asocira na odličan ukus, replike hrane vam pokazuju tačno ono što ćete dobiti u smislu veličine i boje, ulivajući mušterijama poverenje u njen kvalitet. Ako vaša hrana ne izgleda tako dobro kao što izgleda njena replika u izlogu, gosti je mogu poslati nazad u kuhinju i reći kuvaru da pokuša ponovo.

Industrija prehrambenih replika ustanovila se kao stalan i unosan biznis onda kada je jedan od njegovih prvih pionira, Rjuzo Ivasaki (Ryuzo Iwasaki) počeo da prodaje svoje kreacije u Osaki 1932. godine. Nakon što je postigao početni uspeh u velikom gradu, vratio se u prefekturu Gifu kako bi u u svojoj rodnoj varoši Guđo uspostavio ono što je na kraju preraslo u veoma stvarno carstvo za proizvodnju veštačke hrane. Krupna zelena bista čoveka stoji pred ulazom u glavnu fabriku u Guđou; pogled sa vizijom, oličenje sveta veštačke hrane, dok je nedaleko od biste ogromna crvena riba, postavljena s druge strane ulaza u fabriku. Priča kaže da je industrija lažne hrane pokrenula Ivasakijeve kreativne impulse nakon što je video anatomske modele izrađene od voska, kao i lažnu hranu na časovima ishrane i nutricionizma. Ivasaki je zatim topio vosak iz sveće, koja je kapala na tatami, što ga je inspirisalo da kreira voštani omlet od pirinča. Prvi model pirinčanog omleta sa kečapom kojeg je Ivasaki napravio 1932. postavljen je u njegovoj fabrici u Guđou i danas izgleda čisto, svetlo i ukusno kao da je napravljen juče.

Ono što je jedan tokijski restoran uradio kao eksperiment u oglašavanju, Ivasaki je posmatrao kao buduću novu industriju i profitabilni posao, a do danas njegova kompanija navodno obezbeđuje čak oko 80% svih japanskih imitacija hrane, zgrćući milijarde jena godišnje. A to su Milijarde sa velikim „M“. Na nekoliko desetina lokacija širom zemlje i sa preko 300 zaposlenih, Ivasakijevo nasleđe ima raznolike poslovne ishode u budućnosti. On se čak širi i na inostrana tržišta – pri čemu ga posebno zanima Kina – proizvodeći imitacije hrane za kućne ljubimce, pa čak i pomažući japanskoj vladi da obezbedi imitacije lekova potrebnih za obuku studenata medicine.

Replike hrane nisu samo za izlaganje u izlozima restorana. Često se koristi pri snimanju reklama i za reklamnu fotografiju, posebno sladoled i činije s rezancima. Jer, naravno, pravi sladoled topi se na snimanju, dok je sa činijama pravih rezanaca u reklami teško plesati u kimonu… otuda i realna potreba za imitacijama hrane.

Pa, kako je došlo do toga da su prava restoranska jela, skuvana u kuhinji, postala plastični hitovi? Tipično, a i logično, lažna hrana zasniva svoje postojanje na stvarnoj hrani. Ponekad se dešava da skice za „makete“ tj „modele“ hrane – napravljene radi pravilnog pozicioniranja, snimanja i beleženja tačnog načina na koji restoran postavlja različita jela i namirnice. Stvarna hrana se fotografiše da bi maketari dobili pravu boju svih elemenata, a često se događa da se u fabriku dopremaju jela direktno iz restorana ili od klijenta kako bi se postigao savršen model. U idealnom slučaju, gotov proizvod treba da izgleda isto tako dobro, ako ne i bolje, od recimo uzorka prave hrane kojeg je fabrika dobila od klijenta. Hrana se zatim stavi u kutiju za uzimanje odlivka a preko nje se sipa silikon kako bi se stvorio kalup. Kada se silikon osuši, hrana se vadi iz kalupa, da bi potom se u njega nalila tečna plastika – zapravo vinil hlorid. Kalup se peče u rerni kako bi se stvrdnula plastika a potom se model jela vadi iz kalupa, hladi i boji, bilo erbrašom ili ručno.

Izrada vernih imitacija stvarnih jela i namirnica često iziskuje upotrebu istih metoda koje se koriste prilikom pripreme pravih jela. Sečenje plastičnog povrća kuhinjskim noževima, ručno sabijanje i presovanje sušija na pirinač – baš kao što radi i svaki solidniji kuvar za suši – čak se ide dotle da se plastična maketa karija posipa karijem u prahu – ovo su samo neki od zahteva koje modelari i „umetnici replika“ (kako ih ponekad nazivaju) moraju savladati kako bi postigli taj traženi prirodan izgled.

Kunita Tadao iz fabrike Asahi Sample Kobo je za ovu priču ponudio neke uvide u metode pripravljanja lažne hrane na profesionalnom nivou. Neke od najtežih stvari koje treba učiniti često izgledaju najjednostavnije na svetu. Uiro je, na primer, teško opisiv pravougaoni blok ružičaste lepljive mase sa kuvanim crvenim pasuljem unutra. Trik za pravljenje imitacija hrane je u tome da proizvođač ubaci dovoljnu količinu zrna u tu ružičastu masu kako bi ona izgledala kao prava, što nije tako lako postići kao što to možda izgleda. Postavljanje zrna pasulja tačno na mesto gde su potrebna u cilju njihovog što boljeg prepoznavanja kroz materijal zapravo je mukotrpan proces njihovog pojedinačnog postavljanja i ređanja, sve dok se ne oblikuje odgovarajuća vernost modela.

Druga lukavština zove se „bankuhen“: hlebne rolnice koje su zapravo jedna veoma duga i tanka traka testa smotanog u kružnu formu. Već je teži deo postići onu pravu teksturu kako na površini tako i na donjoj strani rolne koja ima pomalo sirovi, „nesavršen“ izgled. Sečenje na vrhu i pri dnu savršeno ravno ni u kom slučaju ne podseća na pečeni hleb tako da – ukoliko želite da postignete pravi efekat – blago navlažite spoljašnju koru sunđerom sve dok se ne pojave sitni, mali nedostaci koji joj pružaju blaga, verodostojna ispupčenja i ulegnuća.

Jedno od najvećih izazova i umetničkih zadovoljstava, kao što je već i uobičajeno među umetnicima koi izrađuju replike, potiče iz satisfakcije što npr. plastična riba izgleda kao da je prava i sveže ulovljena. Ivasakijevi uzorci riba u prirodnim dimenzijama su neverovatni: kao da su upravo iskočili iz vode u izložbenu vitrinu. Kako bi što više iskušavali sebe u cilju usavršavanja, i uz demonstriranje živahnosti svoje mašte, fabrike u Guđou se svake godine međusobno nadmeću kako bi pokazale koja je od njih u stanju da napravi najbolje replike prave hrane. To je trenutak  kada nije  dovoljno praviti jedne te iste stvari, i kada istinsko umeće i virtuoznost dolaze do punog izražaja.

Ovo je mesto gde uobičajene replike hrane nisu dovoljne, već je potrebno nešto upečatljivije i verodostojnije: potrebno je izmisliti nešto nezaboravno, što će privući pažnju sudija. Takve su, recimo imitacije zmaj-testenina, tempura “Godzila”, ili Medama Oyaji – goli muškarac u činiji „sobe“ tj. rezanaca s povrćem, i s jednim okom u glavi (malo objašnjenje u slučaju da niste poklonik Manga stripova i crtaća). Kako ovi proizvođači lažne hrane mogu kod vas proizvesti utisak da poželite viljušku ili par štapića, kako biste se izborili sa testeninom ili činijom ramena, ili čašu pića, a sve to naizgled zamrznuto u vremenu. Sve je to, prilikom takmičenja, izuzetno inspirativno. Među vizuelnim efektima, jedan od omiljenijih je „zamrznut kadar“, recimo, parče pice koje izlazi sa tanjira kao da je vađeno nekom nevidljivom rukom, dok se još uvek topli, otopljeni sir razvlači sa pleha. Ovo su stvari koje se ne uče u umetničkim školama već su stvar talenta, iskustva i mašte.

Većina fabrika prehrambenih replika i izložbeni prostori nude časove upoznavanja s ovom veštinom „gurmanskog modelarstva“ koje se naziva taiken; na ovim kratkim i zabavnim „kursevima“ možete napraviti svoju tempuru od škampa, ili suši, ili glavicu zelene salate. Ove modelovane namirnice su u potpunosti sačinjene od voska, umesto od plastike, jer je vosak jeftin, siguran i lak za manipulaciju i reciklažu. Izgledaju gotovo identično plastičnim verzijama, samo što su daleko osetljivije i nec traju toliko dugo, naročito u rukama dece. U nekim prošlim vremenima je sva lažna hrana pravljena od voska pa je, kao rezultat toga, imala ograničen vek trajanja. Vosak nije dobro prolazio, često gubeći svoju boju, topeći se ili gubeći svoj oblik na visokim temperaturama. Plastika koju modelari danas koriste veoma dugo zadržava svoj oblik – onoliko dugo koliko se nalaze van direktnog izvora svetlosti.

Nije iznenađujuće ni to što nesrazmerno veliki broj proizvođača imitacija hrane čine – žene. Kompanije za modelovanje prehrambenih imitacija večito su u potrazi za onima koji vole da kuvaju i jedu. Zato je sasvim prirodno da modelari uglavnom budu žene, koje se tradicionalno više bave kupovinom hrane i kuvanjem nego njihove muške kolege. Potencijalni umetnici replika moraju biti u stanju da obraćaju pažnju na detalje, i (ako je ikako moguće) izmaštaju fer, svežu i autentičnu ideju kako imitirati svežu hranu pomoću veštačkih sastojaka. Uvek je fascinantno posmatrati izradu plastičnih kreacija. Modelari su zaslužni za to što trikovi njihovog zanata, koje su godinama učili, deluju lako, stvarajući tempuru prekrivenu škampima u sekundi ili celu glavicu salate za samo nekoliko minuta. Tehnike koje su usavršili sigurno su nastale metodom pokušaja i pogrešaka, i stoga je logično zapitati se koliko su puta pogrešili pre nego što su uspeli da urade pravu stvar. Oni rade tiho i usredsređeno, a tišina je isprekidana povremenim zvukovima erbraša ili let-lampe. Nema mnogo potrebe za lepkom; jednostavno se zagrevaju delovi plastike i potom se neraskidivo slepljuju… i u ovome ima neke magije.

Zašto je Guđo i dalje „nulta tačka“ za prehrambene maketare? Jer, iako se kompanija protegla do svakog ugla japanskih ostrva, fabrike u Guđou vremenom su se specijalizovale za izradu pojedinih elemenata. Jedna fabrika može suvereno zavladati tržišnom nišom u kojoj se izrađuje tempura sa škampima, dok su druge možda usavršile izradu salate, koja je specijalnost Ivasakijeve fabrike. Fabrika na Hokaidu koja sarađuje s Ivasakijem može od nekog restorana primiti porudžbinu za određeno jelo, a onda će fabrike u Guđou poslati segmente ove porudžbine svakoj fabrici pojedinačno, kako bi svaka od njih uradila svoj deo. Ovo uveliko podseća na način na koji se jedan automobil montira od delova koje obezbeđuje desetine različitih proizvođača.

Ako ste se nekad obreli u Japanu, i već ste vašim prijateljima i porodici poklonili sve tradicionalne japanske stvari kojih ste mogli da se setite, zašto niste probali i s nečim što nije tek suvenir već je poseban poklon, kojeg Japanci nazivaju „omijage“. Da li biste, recimo, pokušali s imitacijom hrane kao idealnim poklonom?

Tu je mesto poput „Ivasakijevog sela za uzorke“ (Sample Village Iwasaki) u Guđou, u kojem se klijentima nudi najveći izbor aktuelnih modela namirnica, hrane i jela svih veličina, kao i privesci i magneta za frižider. Ukoliko, međutim, zaista želite da potpuno uđete u ovu priču, pravo mesto za vas je oblast Kapabaši na severoistoku Tokija, a pre svega Maizuru, koja je „majka“ svih radnji koje prodaju imitacije hrane. U njoj možete pronaći najveći spektar maketa hrane i pića u svakom mogućem obliku i veličini. Maizuru ima samo japansku verziju svog sajta (www.maiduru.co.jp/), gde možete naručiti sve vrste ovih nejestivih stvari koje izgledaju jako ukusno, i da vam ih direktno isporuče na kućnu adresu (inače, razlika u imenima Maizuru/Maiduru nije rezultat greške: vlasnici nikako da definitivno odluče kako se korektno na engleskom izgovara njihovo ime).

Jedna stvar koja primetno izostaje u veštačkoj hrani jeste miris, premda imitacije hrane rade svoj posao – i to ga rade sjajno: deluju na vas tako da odmah ogladnite. Dakle, kada sledeći put vidite lažnu hranu u vitrini ispred restorana, dobro je pogledajte i poštujte kvalitet, znajući da postoji velika verovatnoća da je jedan deo čarolije potekao iz Guđo Hačimana.

Za informacije o tome kako doći do Guđo Hačimana, pogledajte odličan sajt o ovom gradu na engleskom jeziku:

Gujo Hachiman

Japanzine

Sovjetske TV reklame: šminkanje tmurne svakodnevice


Nekadašnja sovjetska vlada zahtevala je od svih preduzeća da izdvajaju jedan odsto svojih prihoda na reklamiranje. Zato je jedna i jedina reklamna agencija koju je Sovjetski Savez imao napravila neverovatnu „medijsku zavesu“ od stotina reklama koje su predstavljale – imaginarne proizvode.

Ali, nisu sve sovjetske reklame pravljene da bi predstavljale nepostojeće proizvode.

Ko bi pri iole zdravoj pameti i pomislio da snima TV reklamu za proizvod koji ne postoji? Jedna i jedina reklamna agencija Sovjetskog Saveza je između 1967. i 1991. godine proizvela bukvalno hiljade reklama, oglašavajući proizvode koje državna preduzeća nisu proizvodila, niti su uopšte nameravala da ih proizvode.

Od mlevene piletine i tuševa sa vrelim vazduhom do dvoslojnih WC daski – estonska agencija „Eesti Reklaamfilm“ (ERF) snimila je preko 6000 reklama za svaku zamislivu robu – stvarnu i izmišljenu.

U potrošački orijentisanom kapitalističkom društvu, reklamna industrija cilja na pridobijanje ljudi da kupuju baš taj a ne neki drugi, konkurentski proizvod. Međutim, usled odsustva konkurencije u komunističkom sistemu, televizijsko oglašavanje imalo je potpuno drugačiju svrhu i ulogu.

Prema australijskom časopisu Smith Journal, “Cilj ovakvog oglašavanja, na najjednostavniji način, bio je da građanima Sovjetskog Saveza „servira“ priču o izobilju – a gledaoci su bili populacija koja je navikla na svaku vrstu oskudice.”

Mozak koji stoji iza ERF-a

Ključna figura u ovoj bizarnoj epizodi bio je osnivač ERF-a, Peedu Ojamaa, koji je pravio propagandne filmove za partijske funkcionere.

Kada je lider SSSR-a Leonid Brežnjev 1966. instruirao da se sovjetska industrija fokusira na robu široke potrošnje – posebno luksuzne proizvode – Ojamaa je osetio novu, svežu poslovnu šansu.

ERF-u se nenadano posrećilo kada je Moskva oglasila da su sva sovjetska preduzeća dužna da potroše jedan posto svojih prihoda na reklamiranje.

ERF i državne ustanove čije je artikle ova agencija predstavljala nisu radili i sarađivali na način na koji klijenti i marketinške agencije rade u tržišnoj ekonomiji.

U epohi sovjetskog sistema, direktori preduzeća, koji su u suštini bili potčinjeni komunističkoj partiji, predali bi Ojaminoj agenciji skripta koja su zapravo bila vodič/uputstva za ono što je ERF trebalo da uradi.

Ali, na terenu su stvari stajale drugačije: kreativci iz ERF-a snimali su šta god im padne na pamet , a kada bi partijski šefovi pregledali ove propagandne filmove, svi su se pretvarali kako je sve u redu.

U suštini, nikoga nije bilo briga. Na kraju krajeva, ukoliko su proizvodi za koje su pravili EPP bili realni, oni bi ionako bili prodati u zemlji u kojoj su oskudica i nemaština bili široko rasprostranjeni. Ako su reklame opisivale izmaštane/ nepostojeće proizvode, pa – ni tada nije bilo važno. Jer, kad nije bilo ničega da se proda – nije bilo ni stresa od gubitka uloženog novca.

Hardi Volmer, korežiser dokumentarca o ERF-u „The Gold Spinners“ je u intervjuu za praški Institut dokumentarnog filma rekao: “Dakle, ako je postojao zacrtan plan, naime, da jedan odsto budžeta svakog sovjetskog preduzeća bude utrošen na reklamiranje, taj je novac morao biti potrošen. Da li su snimci bili visokog ili niskog kvaliteta, odnosno da li su uopšte nešto (u)radili – to, zapravo, nikoga nije bilo briga.”

Poplava reklama

Bilo je jasno da je ovo bila win-win situacija, a pre svega dobitna kombinacija za momke u ERF-u. Sa svojim monopolom nad reklamnom scenom, ERF je snimio 130 reklama u svojoj prvoj godini rada.

Prema Južnom žurnalu, “Većina proizvoda prikazivano je na način koji je činio da ti proizvodi izgledaju kao nešto apsolutno najnaprednije i najinovativnije, ne samo na sovjetskom tržištu. “Jednostavno za upotrebu“, čuje se glas glumca u reklami za margarin. „Samo ga razmažite na parče hleba!”

Za veselu ekipu iz ERF-a, nije bilo ideje koja bi bila previše čudna ili previše skupa. “Reklame za mleko snimane su tako što su u pozadini prikazivani čarobni Alpi; Sovjetski automobili prikazivani su kako krivudaju ulicama Pariza; Estonski glumci prebacivani su u veoma udaljene bazare istočnjačkih sovjetskih republika samo kako bi ih snimili dok jedu nekoliko zrna grožđa.”

Za sovjetska preduzeća, koja su bila pod pritiskom da jedan odsto svog ukupnog budžeta potroše na ovaj novi medij koji nisu čak ni počeli da shvataju (TV), sve ovo je pred njih postavljalo jedinstvene probleme.

Na primer, ako je vaš proizvod i dalje na tabli za crtanje, u mašti, ili čak nema ni naziva, kako se takvo šta reklamira?

Uz to, s obzirom da je neefikasnost sovjetske industrije robe široke potrošnje bila legendarna, tajming za izlazak na tržište bilo kojeg planiranog proizvoda bila je nepredvidiv i, takoreći, nikada čvrsto planiran  fenomen. ERF je za ovaj problem našao rešenje u formi tzv “zabavne priče” – bez prikazivanja proizvoda.

Zabava za sovjetsku javnost

Što se tiče se tiče sovjetske javnosti koja je već poslovično navikla da trpi i odriče se, reklame su bile zbunjujuće ali prijatne. Po njihovom mišljenju, ako je roba dobrog kvaliteta, zbog čega bi onda uopšte postojala potreba da se reklamira?

Kvalitetni proizvodi brzo bi nestajali sa sovjetskih polica a sovjetski bi ih građani čuvali u zalihama, ljubomorno ih štedeći.

Postojao je opšti konsenzus širom zemlje da, ukoliko se proizvodi reklamiraju, „onda to mora biti zbog njihovog lošeg kvaliteta“.

Sa druge strane, reklame su postale veoma popularne. Za razliku od kapitalističkih uređenja u kojima gledaoci predahnu u vreme pauze za reklame, u Sovjetskom Savezu su gledaoci čekali na njihovo emitovanje.

Subotom popodne, obična sovjetska porodica čekala bi da otpočne njen omiljeni televizijski program: rafalni blok oglasa u trajanju od 20 minuta.

Bilo je to kreiranje vere i poverenja u svom najboljem izdanju – reklame su sovjetske građane odvraćale od tmurne svakodnevice kilometarski dugih redova za gorivo i polupraznih rafova u radnjama, prevodeći ih u svet gde sunce uvek sija, u kojoj se čuje prijatna muzika a žene bile lepe – sa čak i „polu-erotskim“ scenama, kao što je prikazano u reklami za sladoled “Pingvin”.

“Sovjetske TV reklame jednostavno su ignorisale ideju prodaje proizvoda ili ciljanja na određene grupe potrošača, čime je stvorena situacija da reklame po sebi budu nadasve omiljen proizvod kojeg s uživanjem konzumiraju milioni Sovjeta”, kaže autor sajta ’Retro sovjetske reklame’.

ERF je uspeo da tadašnji sistem iskoristi i na druge načine. Na primer, snimanje reklama u dokumentarnom stilu plaćalo se po posebnoj tarifi. Prema Kiuru Aarmi, koji je korežirao dokumentarac „Gold Spinners“, glavni razlog za to bio je finansijske prirode.

“U planskoj ekonomiji, svaki proizvod ili usluga ima svoju fiksnu cenu koju postavlja neko i negde, u nekakvom ministarstvu. S obzirom da su komercijalni filmovi kao pojam bili nešto potpuno novo, za njih nije postojala neka fiksna cena. Tako su ih momci iz ERF-a opisivali kao ‘dokumentarne filmove’ – pa su sebi mogli da priušte da svaku reklamu od dva minuta naplate kao da su snimili dokumentarni film od 60 minuta.”

Međunarodno priznanje

ERF-ove čudesne i nesvakidašnje reklame su 1985. privukle i pažnju međunarodne javnosti. Erfovci su pozvani na čuveni advertajzing festival u Kanu, gde su dobili bronzanog lava za reklamu koja propagira štednju energije u domaćinstvu.

Čak i u trenutku kada je sredinom 80-tih ERF ovenčan svetskom slavom, ironija je sudbine to što je Sovjetski Savez bio najveći svetski proizvođač energije i njen drugi najveći izvoznik. Inače, očuvanje energije bilo je sasvim na dnu liste prioriteta u Sovjetskom Savezu.

ERF, koji je imao neograničen kapacitet da višestruko unovči proizvod koji zasigurno nije vredeo po toj ceni, međutim, zaglavio se do raspada u trenutku kada je počela da se rapada i sovjetska komandna ekonomija. Ova državna reklamna agencija po raspadu SSSR nije uspela da izađe na kraj s novom situacijom na slobodnom tržištu, pa je 1992. bankrotirala. Ojamaa je umro 2014. godine.

Od skoro 6000 komercijalnih filmova koje je ERF snimio, sačuvano je samo pet odsto – to je, u najboljem slučaju, tek nekih 300 filmova. Inserti iz ovih video-klipova našli su svoj put do Holivuda i filma „Borat“.

Napokon, ove i ovakve reklame bile su “glazura na površini trulog sistema”, kaže Aarma. “Niko ne bi zaista poverovao kako su sve ove stvari postojale da ih nismo imali u našoj arhivi.”

Tako su sovjetske reklame služile da prikriju sovjetsku oskudicu i nemaštinu.

Russia Behind the Headlines

Vinske nagrade i reklamiranje vina: nije zlato sve što sija


Tokom proteklih godina, broj vinskih takmičenja i nagrada vinuli su se nebu pod oblake. Do pre nekoliko godina je postojalo tek možda nekoliko zaista prestižnih i značajnih takmičenja, dok je danas nemoguće ispratiti i pohvatati koliko ih ima i gde se sve održavaju. Čini se da svako ko je zasadio barem jedan čokot učestvuje u nekom “značajnom takmičenju” (i, naravno, dobije nagradu), a sve što je potrebno da bi osvojio medalju je da se pojavi i da ne učini bilo šta glupo što bi ga ogadilo kod sudija.

Pri pokušaju da odaberete vino, mnoge studije ispitivale su uticaj spoljašnjih oznaka (npr brend, berbu, vrstu grožđa, zemlju porekla i druge informacije istaknute na etiketama). Uz sve pobrojano što utiče na izbor vina i njegovu privlačnost među kupcima, tu su i – vinske nagrade, plakete, kolajne, povelje i priznanja. Njima se dodatno ističe izvesna “izuzetnost”. Neki su došli do zaključka da su priznanja i vinske nagrade od relativno niske važnosti među potencijalnim kupcima, dok ima i onih koji priznanjima istaknutim na etiketama pridaju daleko veću važnost u izboru koje ćemo vino kupiti.

Da li grafički prikazi nagrada otštampanih na vinskoj etiketi doprinose njihovoj privlačnosti među kupcima? Sudeći po studiji objavljenoj u stručnom časopisu Journal of Retailing & Consumer Services, odgovor je unekoliko komplikovan.

Kako se došlo do rezultata?

Jedna grupa sa Univerziteta Otago (Novi Zeland) vršila je kvalitativnu studiju koristeći fokus grupe, kako bi stekla bolji uvid u to kako potrošači doživljavaju “medaljice” otprintane na boci, i kako te nagrade utiču na odluke kupaca u prodavnici.

U periodu od novembra 2011. do juna 2012. godine u mestu Dandin na Novom Zelandu je napravljeno četiri fokus-grupe – svaka od njih imala je sat i po da odgovori na pitanja iz ankete. Istraživači su ujedno organizovali i diskusiju s grupama ispitanika, koristeći ista pitanja za svaku sesiju.

U ovom istraživanju učestvovalo je 44 ispitanika (od kojih su 50% bile žene). Učesnici su popunjavali upitnike kako bi se utvrdili njihovi afinteti i poznavanje vina, kao i socio-demografska dimenzija (socijalni sloj, učestalost konzumacije vina, cena tj platni razred po kojem ih uglavnom kupuju itd). Učesnici su tek nakon ovog inicijalnog upitnika bivali smešteni u specifične fokus-grupe, shodno njihovim odgovorima.

U okviru svake fokus-grupe, došlo je do mešanja među učesnicima koji su se u inicijalnoj prijavi deklarisali kao “stručnjaci”, zajedno sa onima koji vina kupuju često; tu su potom i u vina srednje i malo upućeni potrošači, kao i vinski početnici. Treba napomenuti da nisu sve pobrojane kategorije bile zastupljene u svim fokus-grupama.

Ispitivanje fokus-grupa otpočelo je “probijanjem leda” kako bi se učesnici podstakli na što prilježnije učešće u ovoj dubinskoj anketi, a onda se razgovor nastavio pitanjima koja se odnose na opšti fenomen nagrađivanja hrane i pića na Novom Zelandu, kao i koliko su ta priznanja i vinske nagrade presudne prilikom donošenja njihove odluke o kupovini, uz opštu svest o brojnosti tih vinskih nagrada.

Odabrani rezultati

Tri su se teme kristalisale tokom rada sa fokus-grupama:

Prisutni su bili:

  1. Gajenje skepse prema brojnosti vinskih nagrada, 2. Zabrinutost zbog dovođenja u zabunu, a ponekad i u zabludu o prirodi vinskih nagrada, i 3. Zabrinutost usled nedostatka transparentnosti u procesu dodele vinskih nagrada.

Što se tiče skepticizma velikog broja postojećih  vinskih nagrada, evo kako stoje stvari.

– Učesnici navode kako češće uočavaju vinske boce s etiketama na kojima su vinske nagrade istaknute nego one boce koje ih nemaju.

– Neki su gajili mišljenje da su vinske nagrade odštampane na nalepnicamaa bile prisutne samo da bi te boce “izgledale lepše”.

– Oni na višim nivoima uključenosti/poznavanja izjavljivali su da im je u prošlosti vinska nagrada značila kako je vino zaista visokog kvaliteta, ali da današnje prisustvo “nalepnica sa medaljicama” uopšte ne bi moralo da znači bilo šta što je utemeljeno i smisleno.

Pozivajući se na srednje angažovane potrošače, evo nekih ishoda ankete:

“Do pre deset godina bih ušao u supermarket i pri pogledu na bocu s istaknutom vinskom nagradom zaista bih pomislio kako je to vino ovenčano nagradom koja ima neku težinu i važnost. A sada, moram priznati kako sam postao i pomalo ciničan oko tih etiketa, ako tako mogu da kažem… da, moje sve bolje poznavanje vina dozvoljava mi da budem ciničan.”

Neki od učesnika izjavili su da ne veruju u “vinske medaljone” istaknute na boci, uglavnom zbog “nedostatka obaveštenosti” o vrsti i značaju takmičenja i nagrade.

Što se tiče zabrinutosti usled “zbunjujuće ili varljive” prirode vinskih nagrada, ispitanici su izjavili:

Učesnici su naveli da često uočavaju vinske nagrade na bocama, a da vina kupuju ne obraćajući pažnju na razloge zbog kojih je ta nagrada dodeljena baš tom vinu. Zatim bi, pri povratku kući, shvatili kako je ta nagrada “nešto besmisleno”, osetivši pritom kako su bili “zavedeni”.

Navedimo sada izjave nekoliko visoko angažovanih potrošača:

“Boca je imala ’trofejnu nalepnicu’, ali je daljim iščitavanjem tog natpisa postalo jasno da je to vino proglašeno najboljim na takmičenju za – najbolju pizzu.”

Ostali učesnici postajali bi zbunjeni zbog prirode samih nagrada.

Što se tiče zabrinutosti zbog nedostatka transparentnosti u dodeli vinskih nagrada, neki učesnici su izjavili kako bi im poznavanje sa sudijama pomoglo u interpretaciji rezultata.

Neki od dobrih i prosečnih poznavalaca iz ankete izjavili su da nije bilo prisutno dovoljno informacija u pogledu kriterijuma koje se koriste za dodelu nagrada datom vinu.

Ova briga o relevantnosti vinskih nagrada na etiketama rasla bi kako je i cena boce bivala viša.

Kada je reč o vinskim početnicima, oni su iskazali interesovanje za proces prosuđivanja načina na koji se vinima dodeljuju određene nagrade.

Kako su vinske nagrade bile korišćene od strane potrošača u procesu donošenja odluka?

Uprkos svim problemima i kriticizmu koje su učesnici fokus-grupa iskazivali povodom vinskih nagrada, svi su oni izjavljivali da u procesu donošenja odluke o kupovini vina imaju u vidu i to da li je vino nagrađivano ili ne.

Način na koji su tu informaciju koristili razlikovala se od nivoa njihove uključenosti (tj angažmana/upoznatosti sa vinima).

U procesu donošenja odluke o kupovini, dobro upoznati potrošači imaju tendenciju da uzimaju u obzir jedino one prestižnije vinske nagrade.

Većina srednje uključenih potrošača (tj onih sa prosečnim poznavanjem vina), kao i neki slabo upoznati potrošači i svi vinski početnici imaju tendenciju da vinske nagrade na etiketama koriste kao vodič koji im pomaže pri odabiru vina o kojem nisu znali ništa, ili pri odabiru vina za posebne prilike.

Neki od nisko-uključenih kupaca (tj slabi poznavaoci) i svi vinski početnici imali su tendenciju da se povode za vinskim nagradama, jer nalepnice sa nagradama istaknutim na flaši “izgledaju lepo”.

Neki prosečno i slabo uključeni kupci koristili su vinske nagrade pri odabiru vina koje su bila na rasprodaji ili u jeftinijem platnom razredu.

Evo izjava nekih kupaca s prosečnim vinskim angažovanjem/znanjem:

“U ovom trenutku stavljam veći fokus na cenu ali ako postoje dva vina sa gotovo istom cenom onda dajem prednost onom koje je nagrađivano u odnosu na ono bez vinskih priznanja – pa ipak, ukoliko košta više, u tom slučaju ga ne bih uzeo (iako je nagrađivano).”

Neki od kupaca koji su prosečno i malo upoznati s vinima, vinske nagrade koriste pri odabiru vina kao poklona.

Slabo upoznati kupci vina kao i početnici nisu gajili spremnost da plate više za nagrađivano vino, tvrdeći kako su ova vina “preskupa za početak” (njihovog upoznavanja s vinima).

Neki od kupaca koji su posedovali prosečno poznavanje vina izjavili su da bi bili spremni da plate više za nagrađivano vino, jer, po njima, “nagrada ukazuje na viši kvalitet”.

Kupci visoke i srednje uključenosti su selektivniji kada je reč o vinskim nagradama na bocama koje bi kupili: oni više obraćaju pažnju na zaista prestižne nagrade koje su uticajnije.

Zlatne medalje su uticajnije od srebrnih ili bronzanih za sve nivoe poznavanja.

Srebrne i bronzane medalje prihvataju se s oprezom i rezervom.

Evo nekih izjava kupaca koji su prosečni oznavaoci:

“Sada, vidim da je bronza “ono što se dobija od strane gledalaca”… svi koji su ušli u trku dobijaju bronzu.”

Zaključci

Ova studija sugeriše da, iako postoji skepticizam oko postavljanja vinskih nagrada na bocu, svi ih na neki način koriste pri donošenju odluke tokom kupovine vina. Međutim, način na koji se uticaj ovih nagrada tačno koristi kako bi se uticalo na kupovne odluke potrošača razlikuju se u zavisnosti od pojedinačnih iskustava sa vinom.

Što je potrošač iskusniji, tim je pre verovatnije da će uzeti u obzir samo najprestižnije vinske nagrade, a ignorisati sve ostale. Svi potrošači imaju tendenciju da misle kako bi sve manje od zlata bilo sumnjivo, a da srebro ili bronza ne pružaju nikakvu korisnu informaciju o kvalitetu vina u toj boci.

Što se tiče skepticizma vezanog za brojnost vinskih nagrada, istraživači su predložili vinarijama da u razmatranje uzimaju samo prestižnija vinska takmičenja, ili da imaju u vidu samo nagrade s onih takmičenja koja su poznatija. Osim toga, ako vino osvoji sve što je manje od zlata, vinarija će možda želeti da razmotri uklanjanje ovih informacija sa etikete jer mogu imati negativan uticaj na kupovne navike potrošača.

Što se tiče zabrinutosti zbog “zbunjujuće ili varljive prirode” vinskih nagrada, mora se napomenuti da je krivica donekle i do potrošača. Suviše ste lenji da u prodavnici pročitate etiketu? Pa, u tom slučaju nisu vinarije krive što se osećate “prevarenima” nakon što shvatite da je nagradu koju je vaša flaša vina osvojila bila za najbolje vino koje ide uz pizzu. Da li je ovo pomalo “ljigav” stil koji neke vinarije gaje? Naravno, ali se krivica ovde može i još malo proširiti na druge aktere.

Postoje i oni trenuci – a koji nisu navedeni u istraživanju – kada trgovci u opis  vina na etiketi mogu uključiti  informacije iz neke druge berbe, a ne one koja se trenutno prodaje, što je svakako pogrešan (i možda čak nezakonit?) način reklamiranja. Opet, potrošač treba da prestane da ovde čita “sitna slova”, ali je sigurno da je u pitanju ulizički potez od strane prodavca, pa treba poslušati savet da se ovo ne radi ukoliko trgovac želi da uspostavi poverenje sa svojim korisnicima.

Što se tiče zabrinutosti zbog nedostatka transparentnosti vinskih nagrada, istraživači su predložili da, na osnovu rezultata ovog istraživanja, veća transparentnost u dodeli vinskih nagrada i konkurencija sama po sebi mogu poboljšati šanse za kupovinu među onim kupcima koji spadaju u obrazovaniju grupu vinskih kupaca. Naravno, ako su vaše ciljno tržište početnici ili letimični poznavaoci vina, onda će ova informacija biti nepotrebna.

Dok je većina potrošača izrazila zabrinutost ili skepticizam oko vinskih nagrada, svi ih na neki način koriste kao pomoć pri donošenju odluka o kupovini. Vinarije bi, u zavisnosti od potrošača i njihovog nivoa uključenosti tj poznavanja vina, trebalo da imaju jasan targeting svojih vina. Ova studija ukazuje na to da postoje različiti načini za pristupanje prezentaciji vinskih nagrada na etiketama, što bi trebalo da poboljša šanse za prodaju vina.

Izvor: Neuninger, R., Mather, D., and Duncan, T. 2017. Consumer’s scepticism of wine awards: A study of consumers’ use of wine awards. Journal of Retailing and Consumer Services 35: 98-105.

Academic Wino

Evrozona i njene skrivene snage



Evrozona se već godinama doživljava kao katastrofično finansijsko područje, a diskusije o budućnosti monetarne unije često su usmerene ka mogućem raspadu. Kada su Britanci prošle godine glasali za napuštanje Evropske unije, oni su delom bili vođeni i percepcijom evrozone kao disfunkcionalnog finasijskog područja – i, možda, kao projekat kojem nema spasa. Ipak, u poslednje vreme, evrozona je postala miljenik finansijskih tržišta – i to sa dobrim razlogom.

Otkriće latentne snage evrozone postoji odavno. I zaista: evrozona se oporavlja od krize iz 2011-2012 tokom zadnjih nekoliko godina. Ako se gleda statistika po glavi stanovnika, njen ekonomski rast per capita sada nadmašuje američki. Stopa nezaposlenosti je takođe u padu – ali treba reći u sporijem nego što je u SAD – mada je to, barem delimično, odraz razilaženja u trendovima učešća radne snage.

I dok je učešće radne snage u evrozoni u porastu, njeno učešće u Sjedinjenim Državama je u padu od oko 2000-te. Odlazak Amerikanaca sa tržišta rada odražava ono što ekonomisti nazivaju fenomenom “obeshrabrenosti radnika“. I, zaista, ovaj se trend ubrzao odmah nakon nailaska recesije, tokom 2009. godine.

U principu, opadanje učešća radne snage trebalo bi da takođe bude problem prisutan u evrozoni, s obzirom na produženi period veoma visoke nezaposlenosti s kojim se brojni evropski radnici suočavaju. Ali, u poslednjih pet godina, 2,5 miliona ljudi u evrozoni je zapravo postalo deo EU radne snage, stvoreno je pet miliona radnih mesta, dok je ukupni pad nezaposlenosti smanjen za polovinu.

Štaviše, evrozonski oporavak je održiv, pomalo neočekivano, pa čak i u odsustvu kontinuiranog fiskalnog stimulansa. Uzavrele rasprave o štednji vođene u poslednjih nekoliko godina su usput skrajnute i gotovo nestale s medijske i javne scene, kako od strane kritičara tako i od strane službenih navijača i zagovornika dotične, precenjujući obim rezova i ušteda koji su se dosad primenjivali (i još uvek su na snazi). Prosečni ciklično prilagođeni fiskalni deficit je, grubo uzev, konstantan još od 2014. godine, i kreće se negde oko 1% BDP-a.

I dalje su, naravno, prisutne velike razlike u fiskalnoj poziciji pojedinih EU članica. To se, ipak, može očekivati u jednoj tako raznovrsnoj monetarnoj uniji kao što je evropska. Istina je da čak i Francuska, koja se možda prečesto smatra za slabog izvršioca evropskih fiskalnih zadataka, ima deficit i nivoe zaduživanja koji se sasvim komotno mogu uporediti s onima u SAD.

Poređenje sa Sjedinjenim Državama, kao i sa Japanom takođe potkopava zajedničku percepciju, naime, da su fiskalna pravila evrozone, uključujući i (ne)čuveni Pakt o stabilnosti i rasta iz 2012. godine (tzv. Fiscal Compact), bili „irelevantni“. Istina, nijedna zemlja nije bila zvanično ukorena zbog prevelikih deficita ili dugova. Ali, galamom oko kršenja pravila na margini bacila je u zasenak jedan širok osnovni trend kretanja ka glavnom cilju – ka zdravim javnim finansijama koje su podsticane kriznim fiskalnim pravilima. Sve ovo ukazuje na to da bi “meka štednja“, godinama sprovođena u mnogim zemljama evrozone, mogla napokon biti pravi izbor.

Da bi bili sigurni, ne treba preceniti dugoročnu ekonomsku snagu evrozone. Ukoliko bi prosečna stopa rasta možda mogla ostati iznad dva odsto u narednih nekoliko godina – i dok se preostali nezaposleni ne apsorbuju a dugoročni trend ponovnog uključivanja starijih radnika na tržište rada nastavi – pul neiskorišćene radne snage bi napokon bio iscrpljen: Na birou za zapošljavanje ostao bi relativno mali broj evropskih građana.

Jednom kad evrozona bude dostigla tzv. “Luisovu prekretnicu” – kada višak radne snage bude na izmaku a plate počnu da rastu – stopa rasta pašće na nivo koji će bolje odražavati demografsku dinamiku. A ta dinamika, uostalom, nije naročito poželjna: radno sposobno stanovništvo u evrozoni smanjivaće se za oko pola procenta godišnje –  barem još tokom naredne decenije.

Ipak, čak i tada, stopa rasta po glavi stanovnika u evrozoni verovatno neće biti mnogo niža nego u SAD jer je razlika u njihovim stopama rasta produktivnosti sada manja. U tom smislu, budućnost evrozone može više nalikovati situaciji u kakvoj se Japan nalazi danas: da je karakteriše godišnji rast od nešto više od jedan odsto, i sa tvrdoglavo niskom inflacijom, premda će rast prihoda po glavi EU stanovnika biti nalikovati onom u SAD ili Evropi.

Srećom po evrozonu, ona će ući u ovaj period visoke zaposlenosti i usporenog rasta koji stoji na čvrstim temeljima – delimično zahvaljujući i tim kontroverznim merama štednje. Za razliku od toga, i SAD i Japan se suočavaju s punom zaposlenošću i sa fiskalnim deficitom većim od tri odsto BDP-a – što je oko 2-3 procentna poena više od onih u evrozoni. SAD i Japan, takođe, imaju teži teret dugova: odnos duga prema BDP-u iznosi 107% u SAD i više od 200% u Japanu, u poređenju sa 90% u evrozoni.

Postoje dokazi da je u osvit finansijske krize, kada je monetarna politika postala neefikasna – usled, na primer, nominalne kamatne stope koje se graniče s nulom – budžetski deficit (državna potrošnja sredstava koja su veća od prihoda, prikupljenih zaduživanjem a ne oporezivanjem) može posedovati neobično jak uticaj na stabilizaciju. Ostaje, ipak, ključno nerešeno pitanje: jednom kad finansijska tržišta budu normalizovana, da li će dugoročno održavanje deficita biti u stanju da obezbedi kontinuirani stimulans?

Činjenica da je oporavak evrozone sada sustiže ekonomski oporavak u SAD – uprkos nedostatku bilo kakvog daljeg održavanja fiskalnog stimulusa – ukazuje na to da je odgovor ne. Zaista, iskustvo evrozone ukazuje na to da, dok zajednički fiskalni stimulus može da napravi jednu značajnu razliku tokom akutne recesije, procenjeno je da povlačenje tog podsticaja onda kada više nije od vitalnog značaja poželjno za održavanje neodređeno vreme. Sa štednjom – što zapravo znači smanjenje deficita jedno kada se globalna recesija završi – oporavak može potrajati duže kako bi se konačno konsolidovao; međutim, jednom kada to bude učinjeno, ekonomski učinak postaće još stabilniji jer će računi vlade biti u održivom položaju.

Džon Mejnard Kejnz izrekao je nešto što ga je, između ostalog, takođe proslavilo: “Dugoročno gledano, svi smo mi mrtvi”. To je možda tačno, ako se gleda na dovoljno dug rok. Ali, to nije izgovor kako bismo se otarasili dugoročnih perspektiva. U stvari, čini se da je, dugoročno gledano – evropska ekonomija još uvek živa i zdrava.

Daniel Gros, Social Europe

Globalizacija i javno zlo



U napisu u Wall Street Journalu, Mekmaster i Kon, savetnik za nacionalnu bezbednost i direktor nacionalnog privrednog saveta, napisali su:

„Svet nije ‘globalna zajednica’ već arena u kojoj se za prestiž nadmeću države, nevladine organizacije i privrednici. SAD tom forumu doprinose svojom nenadmašnom vojnom, političkom, ekonomskom, kulturnom i moralnom snagom. Ovu elementarnu činjenicu međunarodnih odnosa ne treba poricati već je treba prigrliti.”

Dakle, prvo, svet nije globalna zajednica. Drugo, svet je arena ili forum gde se sučeljavaju (forum?) i za prednost nadmeću (arena?) države, nevladine organizacije i privrednici. Treće, SAD raspolažu nenadmašnom snagom, vojnom i svakom drugom. Četvrto, to nije samo stvarno tako, već drukčije u međunarodnim odnosima ne može ni biti (to je „elementarna činjenica“).

To je, dakle, verzija realizma nove američke administracije. Najpre, stoga, valja videti koliko je realistična. Zanemarimo sve ustanove međunarodne zajednice, jer bi to mogao da bude jedan vid tog foruma ili te arene u kojima se države i svi ostali akteri nadmeću. Tu se ne predstavlja svetska zajednica jer sve te organizacije nemaju zajednički cilj, volju i sredstva. Jasno je da pogotovo ne postoji globalna zajednica shvaćena kao društvo. Da li to onda znači da zaista nema svetske političke zajednice ili pak društva? Ne znači. Zato što postoje globalna javna dobra ili zla. Recimo klimatske promene u meri u kojoj na njih utiče ponašanje ljudi. Ili bezbednost, to jest njeno odsustvo. Globalna dobra ili zla opet utiču na blagostanje ljudi u celom svetu, a raspodela tog uticaja svakako može da bude nepravična.

Tako da je globalizacija, nastanak globalne zajednice, drugi način da se kaže da postoje globalna javna dobra ili zla. Koja svi ljudi sveta konzumiraju u količinama koje zavise od načina na koji se javna dobra ili zla proizvode. Uzmimo dva, poređenja radi.

Jedan jeste ono što se naziva „tragedy of commons / tragedija javnog dobra“. Recimo, svako zagađuje kako bi bio konkurentniji, što vodi javnom zlu u vidu nedostatka čistog vazduha ili vode ili obradive zemlje ili nekog drugog izvora dobrobiti. To bi moglo da se podrazumeva pod nadmetanjem za prednost. To bi, takođe, trebalo da se misli kada se kaže da svet nije globalna zajednica – ne postoje javna dobra ili zla.

Slično bi se moglo razumeti i pozivanje na snagu ili moć. Svetske zajednice nema zbog politike moći, koja je elementarna globalna činjenica. Uzmimo da se moć, meka ili tvrda svejedno, izrazi u bilateralnoj razlici, recimo među državama. Ona će, može se verovati, tada biti veća nego u multilateralnoj, recimo, areni. Tako da arena ili forum koji se pominju kao zamene za globalnu zajednicu nisu neki vid multilateralnog odmeravanja snaga, već skup bilateralnih odnosa. Svet na jednoj strani a SAD na drugoj, to je način da se umanji američka moć. Dok nadmetanje svih sa svima jeste način da se ta moć uveća. To je po svemu sudeći račun moći nove američke administacije.

Stoga, multilateralni trgovački sporazumi nisu povoljni, nisu zapravo pravični u tom smislu da ne uvažavaju stvarnu razliku u snazi ili moći. Isto važi za Pariski ugovor o ograničavanju zagađivanja (da to tako nazovem). To je najverovatnije i razlog što se podozreva da je NATO korisniji drugima, a skuplji Americi, kao i da je pregovaranje sa Evropskom unijom, a ne sa pojedinačnim zemljama članicama, nepovoljno za Ameriku i, sa stanovišta bilateralnih odnosa snaga, nepravično prema njoj.

Ovaj bilateralni račun je pogrešan jer su moćniji više nego proporcionalno uticajniji u multilateralnim nego u bilateralnim sukobima ili pregovorima, što će se možda uskoro i uvideti. Pogotovo ukoliko se uzme u obzir uticaj na globalnu bezbednost. Odmeravanje snaga svih sa svima ne mora da dovede do svetskog sukoba, ali svakako uvećava rizik po bezbednost, što će reći umanjuje je. Ili, drukčije izraženo, u sistemu bilateralnog odnosa snaga potrebni su veći troškovi svih pojedinačno da bi se postigao određeni nivo bezbednosti, nego u multilateralnom sistemu.

Alternativno razumevanje svetskog foruma kao realističnog oblika postojanja globalne zajednice jeste neki vid Kantove konfederacije. Pored međunarodnog prava i republikanskog uređenja, važna je fiskalna politika, kako teritorijalizacija politike ne bi dovela i do teritorijalizacije privrede i društva. Slično kao u EU, no to je nezavisna tema.

Ovaj novi realizam deli zabludu sa svim antiglobalistima da su dostupna javna dobra – zelen, napredan, bezbedan i pravičan svet – ako se odbaci globalizacija. To su, međutim, sve više globalna javna dobra. Alternative su ili „tragedija javnog dobra“ ili globalno naoružavanje. Neka vrsta globalizacije Drugog amandmana američkog ustava.

Vladimir Gligorov, Peščanik.net

Put u središte Fejsbuka


Ilustracija: Pawel Kuczynski

Ilustracija: Pawel Kuczynski

Ko na Fejsbuku briše komentare mržnje, dečju pornografiju i lažne vesti? Za magazin Zidojče cajtunga (Süddeutsche Zeitung Magazin, SZM), neki od članova berlinskog FB tima od 600 ljudi priča o stresovima kojima su izloženi. Bacimo pogled na ovaj užasno neprijatan posao i tajna pravila brisanja, banovanja, cenzure i suspenzije.

Nalazimo se u jednom bezličnom poslovnom kompleksu usred Berlina: u njemu, 600 ljudi dobro skrivenih od očiju javnosti radi iza zatvorenih vrata – na poslu koji se tiče 28 miliona građana Nemačke i još 1,8 milijardi širom sveta. Ovaj tim odlučuje o tome šta se može postaviti da ostane na Fejsbuku a šta ne. Po prvi put do sada, zaposleni u berlinskoj filijali FB-a progovorili su o emotivnoj ceni koju ovaj posao nosi sa sobom kao i pravilima brisanja koja je Fejsbuk dosad držao u tajnosti.

Facebook je počeo brisanje poruka iz Berlina u jesen 2015. godine uz pomoć firme Arvato, filijale kompanije Bertelsmann. Ali, čak i uprkos pritiscima iz nemačkog Ministarstva pravde, ova kompanija je uspešno odbijala da otkrije detalje o određenim pravilima brisanja, ili pak da prozbori o kvalifikacijama zaposlenih koji proveravaju svaki prijavljeni neprimereni komentar.

Tokom svog jednomesečnog istraživanja, Til Krauze i Hans Graseger iz nemačkog dnevnika Zidojče cajtung uspeli su da razgovaraju sa brojnim sadašnjim i bivšim pripadnicima berlinskog tima „sajber-čistača“.

Zaposlenima koji su govorili za SZ-Magazin nije bilo dozvoljeno da razgovaraju sa novinarima ili kompanijskom upravom. Oni, su, međutim, imali želju da svoja iskustva podele sa javnošću. Ovi ljudi su plaćeni za brisanje uvredljivih FB poruka u što je moguće kraćem roku, često se ne osećajući adekvatno pripremljenima i ostajući i sami bez podrške u pokušajima da se izbore sa psihološkim posledicama svog posla. Mnogi su se žalili na nedovoljno precizirane smernice o tome šta bi trebalo ili ne bi trebalo da bude izbrisano, i da su zbog toga pod konstantnim stresom i preopterećenjem.

Neki zaposleni trudilli su se da izađu na kraj s velikim psihološkim izazovima koji su rezultat čestog izlaganja šokantnim sadržajima: prizorima mučenja, ubistava, ili zlostavljanja dece – i da u tim situacijama nisu imali prilike da im FB obezbedi stručnu psihološku pomoć.

Ovo su neke od stvari o kojima su „FB čistači“ pričali.

“Video sam stvari koje su me nagnale da ozbiljno dovedem u pitanje svoju veru u ljudskost. Stvari kao što su mučenje i zverstva.”

“Otkako sam prvi put u životu videla slike dečje pornografije, nosim se mišlju da postanem časna sestra. Čak više ne mogu podneti ni samu ideju seksa. Sa svojim partnerom nisam bila intimna preko godinu dana. U trenutku kada me dotakne, ja počnem da drhtim.”

“Znam da neko mora da uradi ovaj posao. To, međutim, treba da budu ljudi koji su prošli kroz odgovarajuću obuku i koji će dobiti pomoć onda kad im zatreba. Ovako, ne bi trebalo da nas bacaju u vodu ako ne znamo da plivamo.”

“Pravila za zabranu /suspenziju/ uklanjanje gotovo je nemoguće razumeti. Rekao sam svom vođi tima: ovo je suludo! Slika je puna krvi i brutalnosti i to niko ne bi trebalo da vidi. On je, međutim, uzvratio: To je samo vaše mišljenje. Morate da probate i razmislite o tome šta Facebook želi. Od nas se očekuje da mislimo poput mašina.”

Udarna priča u SZM-u napisana je nakon što se novinarima ovog nemačkog magazina ukazala jedinstvena prilika da prvi put bace pogled na tajni posao Fejsbukovih recenzenata u berlinskoj filijali ove globalne društvene mreže. Zaposleni su novinarima rekli još neke stvari.

– Arvato (firma koja za potrebe Fejsbuk vrši moderaciju komentara i sadržaja) predstavlja svet u malom: Više od 600 ljudi sa svih kontinenata zaposleno je u njihovoj berlinskoj podružnici, koja se u ime Fejsbuka bavi cenzurama neprimerenog sadržaja i komentara, zabranama i suspenzijama korisnika.

– Postoje timovi za arapski, turski, italijanski, francuski i mnoge druge jezike. Mnogi od zaposlenih čak i ne govore nemački.

– Njihova plata je samo neznatno iznad zakonskog minimuma zarade.

– Arapski tim uključuje one koji su izbegli od rata u Siriji i u svojim smenama dužni su da pregledaju video-snimke obezglavljivanja zarobljenih i ostalih sadržaja koji potiču od terorističke propagandne mašinerije.

– Svi zaposleni koji su intervjuisani spominju stroga, pa ipak nedovoljno jasna uputstva koja su podložna čestim promenama.

– Od zaposlenih na dnu kompanijske hijerarhije očekuje se da svakog dana provere 2000 poruka.

– Od zaposlenih na višim pozicijama takođe se očekuje da pregledaju video-materijale: imaju samo oko osam sekundi da odluče hoće li ili neće obrisati nečiju poruku.

Novinari su takođe dobili pristup većini tajnih pravila brisanja kojim se određuje koji će se sadržaj uklanjati s FB stranice. Arvato je došao sa svojom interno definisanom verzijom slobode izražavanja. U tim pravilima se tačno navodi šta će na društvenoj mreži biti cenzurisano a šta dozvoljeno. Fejsbuk kategorički odbija da komentariše način na koji su ta pravila nastala i razvijala se.

Pravilnik sadrži stotine primera i detalja. Na primer, navodi se da sam sadržaj jedne slike nije od presudne važnosti. Umesto toga, kombinacija slike i teksta određuje da li će post biti obrisan ili ne.

Kao primer za to, zaposleni u FB govore o komentarima koji veličaju nasilje. Ako neko stavi komentar tipa “Pazi ovo – tako je kul” ili “Fuck yeah” pod sliku koja pokazuje nečije umiranje, pravilo je da takve slike moraju biti izbrisane. Interni dokumenti-pravilnik cenzorskog ponašanja takođe uključuju jasne instrukcije o tome kako se nositi sa ksenofobičnim komentarima. Na primer, komentari koji se odnose na migrante kao na “prljave lopove” su dozvoljeni, sve dok se komentari koji ih etiketiraju kao “teroriste, ubice ili seksualne zlostavljače” uklanjanju sa Fejsbuka. Rečenice koje migrante porede s prljavštinom ili štetočinama brišu se samo u slučaju da je poređenje u obliku imenice (“migranti su prljavi”)

(Zidojče cajtung poslao je firmi Arvato 19 pitanja u pisanoj formi. Arvato je odgovorio na sledeći način: “Naš klijent Facebook je zadržao pravo da se bavi svim pitanja u koja se odnose na saradnju FB i samog Arvata”).

Till Krause, Hannes Graseger, Zidojče cajtung

Moskovski taksi: Mala bara – puno krokodila


U Moskvi vlada žestok rat između tradicionalnih taksista i vozača koji taksiraju koristeći mobilne aplikacije. Ovaj novi vid pružanja prevoznih usluga doprinosi drastičnom smanjenju troškova vožnje a “klasični” taksisti kažu da je postalo nemoguće raditi, prenosi The Moscow Times.

Cena usluga koje u Moskvi nudi Uber i druge slične onlajn taksi službe sada se takmiče, verovali ili ne – sa cenom javnog prevoza. I zato nije ni čudo što moskovski taksisti osećaju ogroman pritisak.

“Kako da gorivo, vozila i popravke poskupe i dostignu neku iole podnošljiv donji prag zarade, kada taksi usluge postaju sve jeftinije?”, pita se Aleksej Lukin koji pripada “staroj gardi” taksista. On je i osnivač jedne moskovske onlajn grupe tradicionalnih taksi prevoznika koja nastoji da se suprotstavi poslovima koje im „uzimaju“ Uber i njemu slične aplikacije za iznajmljivanje prevoza.

Kao i ostali taksisti širom sveta, i Aleksej je ljut i ogorčen. Ovog maja je učestvovao u organizovanju protestne vožnje tokom koje su on i njegove kolege blokirali centralnu saobraćajnicu „Baštenski prsten“ (Sadovoe Koljco, Садо́вое кольцо́)”, glavni put koji deli/ razgraničava centar ruske prestonice od njenih predgrađa.

Grupa koji je Lukin pokrenuo takođe ohrabruje i inicira ostale metode protesta, uključujući tu i uvođenje “tihih sati” tokom kojih on i drugi taksisti složno bojkutuju primanje naloga za vožnju od svojih aplikacijskih provajdera taksi usluga, kao što je, recimo, Uber.

Na korporativnom nivou, taksi udruženja kao što su to „Ujedinjeni ruski prevoznici“ (URP), predlažu korekcije minimalne naknade za usluge koje nude moskovska taksi udruženja. Ova organizacija je pripretila da će podneti zvaničnu žalbu Ruskom saveznom regulatoru za zaštitu konkurencije.

Izgleda, međutim, da nijedna od ovih mera za sada ne deluje. Udruženja taksista neuspešno pokušavaju da se izbore sa, kako kažu, agresivnom, „predatorskom“ cenom moskovskih onlajn taksi službi. Ali, za sada, građani Moskve su ti koji kao klijenti žanju sve prednosti nastale ovom situacijom. Cene taksi vožnji su u večitom padu, čekanja na vozilo sve su kraća, a sama vozila kao i vožnja sve su udobniji.

Fiksna tarifa

Tokom poslednja tri meseca, tri glavna aplikacijska taksija u Moskvi – Yandex, Gett i Uber – uveli su fiksne tarife. Prednost: Putnici znaju koja je cena i koliko će koštati vožnja pre no što uđu u auto, a ne postoji ni opasnost da vam nečuvene moskovske saobraćajne gužve drastično podižu troškove vožnje.

“Fiksne tarife su potpuno u korist putnika jer ih ni na koji način ne mogu neprijatno iznenaditi tokom same vožnje”, rekao je generalni direktor moskovske filijale Ubera Moskva Vitalij Bedarev.

U svom pisanom odgovoru magazinu Moscow Times (MT), pres-služba Jandeksa takođe je pohvalila nedavno uvedenu meru fiksne tarife. Korisnici Yandex-a u Moskvi primetili su i značajno kraće čekanje na voizilo (za 29%). Broj dnevnih vožnji koje taksisti realizuju tokom jednog dana takođe su porasli u proseku za 15 odsto, a objavljeno je i povećanje prosečne zarade koju taksisti imaju po satu vožnje.

Pored uvođenja fiksne stope, taksi-aplikacije nude i druge popuste za putnike a naknadu tj „kompenzaciju“ za same taksi-vozače. Uber je za Moscow Times izjavio da smanjuje neke tarife u sklopu svoje marketinške kampanje, čineći vožnju taksijem u Moskvi još pristupačnijom za putnike – i to „o svom trošku“. Dakle, Uber ulaže u povećanje tržišnog udela na moskovskom taksi-tržištu.

“Naravno, mi ne gubimo novac na sve naše vožnje”, rekao je Bedarev MT-u.

Njihovi konkurenti sada primenjuju istu logiku. Kao rezultat toga, Moskovljani odnedavno osećaju dodatno pojeftinjenje taksi usluga. Cena nekih vožnji u Uberu konkurentna je moskovskom javnom prevozu: metrou, tramvajima i autobusima.

Pa ipak, vozači su ti koji na kraju gube kako bi platili ceh sve veće cenovne pristupačnosti u Digitalnom dobu. Ekonomija deljenja pogodila je mnogobrojne struke i profesije pa sada tradicionalni moskovski taksisti nemaju vremena za pristojan obrok već jedu u hodu, najčešće “ciglice” (kesice s instant-supicama, rezancima i nečim nalik sosu). Ovo je u novije vreme oličenje borbe za opstanak moskovskog taksi vozača: pod stalnim pritiskom aplikacijskih službi za prevoz, oni sada nemaju vremena ni da pristojno ručaju, hraneći se gotovim i konzerviranim jelima.

“Radimo duplo više a zaradimo triput manje”, žali se Aleksej.

“Naš posao je u poslednja tri meseca postao još nesnosniji”, potvrđuje Mansurjon, koji je pre godinu dana počeo da radi kao moskovski Uber-taksista. On je prošle zime mogao da za 10 vožnji uzme 6.000 rubalja dnevno (110 dolara). Mansurjon kaže da sada mora da obavi 20 vožnji kako bi zaradio 3500-4000 rubalja.

Slobodno tržište: „Mala bara – puno krokodila“

Moskovski taksi-propisi su među najliberalnijima u svetu. Ne postoje fiksni minimalni troškovi ili regulativom zacrtane kvote. Taksi licencu je lako dobiti, što je članove tradicionalnih taksi sindikata i udruženja nagnalo da pokrenu pitanja bezbednosti u saobraćaju.

Moskovske gradske vlasti takođe su se (nenamerno) okoristile o tri najjača igrača u borbi za profitni taksi-kolač. Lokalni propisi su stvar politike, a političari u moskovskoj gradskoj zoni povećavaju troškove posedovanja i upotrebe automobila u gradu. Ulice su sve pretrpanije i na njima ima sve manje prostora, cene parking-mesta nastavljaju da rastu, baš kao i saobraćajne i parking kazne, ali… ne i cene taksi usluga.

Sa taksijima koji su sve praktičniji i pristupačniji, tradicionalni “ciganski” tj. nelegalni taksisti koji voze „na kvaku“ za smešno malu naknadu praktično su nestali sa moskovskih ulica. U Moskvi, gradu sa 15 miliona stanovnika, posedovanje automobila više nije potrebno.

Gledano iz ove perspektive, izgleda da Moskva sve više i više liči na zapadne metropole. Stoga i nije čudo što prolazi kroz iste probleme i razdore od kojih pate i druge svetske metropole; na delu je, zapravo, globalna bitka na život i smrt između tradicionalnih taksista i aplikacija za taksi-usluge. Ali, za razliku od, recimo, Francuske – čija je nacionalna vlada raskrstila sa klasičnim taksistima ali takođe i pritegla Uber suzbivši ga kao nelojalnu konkurenciju – ruski regulatori tržišta taksi uslugama uveliko se klone bilo kakvog “konflikta”.

“Problem predatorskih cena koje nameću provajderi taksi-aplikacija postaje sve kritičniji i zahteva regulatorni odgovor”, rekao je Bogdan Konošenko, vlasnik jednog od mnogobrojnih taksi udruženja i član moskovske trgovinske komore. Konošenko predlaže da se aplikacijama za taksi prevoz zabrani subvencionisanje njihovih vozača. Bez dodatnih plaćanja prema vozačima koje digitalne taksi kompanije trenutno pružaju, tržište će se stabilizovati a cena tarife biće fer, kaže on. U suprotnom, ko god da pobedi u ovom ratu cena i osvoji monopolski položaj na tržištu, moraće da nadoknadi prethodna ulaganja u rušenje cena prevoza.

Uber je do sada odbacivao ovaj predlog. “Ovo je čudan predlog”, kaže Bedarov. “Zašto bi neko zabranjivao nešto što ide u prilog vozača?”

U ovom trenutku, monopolizacija moskovskog tržišta taksi uslugama deluje kao zastrašujuća priča, kaže Mihail Blinkin, šef Instituta za saobraćajnu ekonomiju na Višoj ekonomskoj školi. Ali, neregulisano (ili, bolje rečeno, “preslobodno”) moskovsko tržište može imati i samokorektivno delovanje. “Onog trenutka kada klijenti osete da cene taksi usluga ne odražavaju stvarno stanje stvari, moskovski „ciganski taksi“ lako bi mogao ponovo osvanuti na ulicama, čime bi se ponovo obezbedila trenutno narušena ravnoteža”, kaže on.

Takođe, nema indicija da će savezne ili lokalne vlasti zatražiti povećanje regulative. Dakle, verovatniji scenario je da će cene moskovskog taksija biti još niže nego što su sada, što će vršiti dodatni pritisak na vozače. Dobro je poznata činjenica da ruska privreda trpi od državne kontrole a i od teškog oblika korupcije. Međutim, moskovsko taksi tržište izgleda da je ovde nešto posebno: sa neverovatnom konkurencijom i minimalnim regulatornim uplivom države, ruska prestonica čini se kao savršeni mikrokosmos jedne Rusije koja postaje ekonomski liberalna.

 

Ovo može biti odgovor na pitanje i dileme nesretnog Alekseja Lukina.

 

The Moscow Times

Pariski klimatski samit: Yes oui can!


Zahvalimo Trampu: njegovo ponašanje “poguralo” je u zagrljaj Evropljane i Kineze. Ovaj neobičan brak, sklopljen na ruševinama pariskog klimatskog (ne)sporazuma, možda ipak ima šansi da opstane da duži rok.

Budimo iskreni : “brak” je možda prejaka reč. Ovaj “dogovor o daljim dogovorima” pre bi se mogao nazvati “hladnom probom” tj. veridbom. Obe zemlje imaju različite motive za gajenje tesnih međusobnih odnosa, pa je – čak i ukoliko ostavimo po strani parisku “zelenu agendu” – njihov odnos više nego plodotvoran, piše Džejms Kindž za Fajnenšel tajms.

Kineski sleng pun je bezobraznih doskočica za neusklađenost ljubavnika u krevetu. Tako, postoji izraz “Stara krava preživa na mekoj travi”, koji se odnosi na par kod kojeg postoji veliki starosni jaz. “Sveže cveće u balegi” je izraz koji ukazuje na očigledne razlike po pitanju spoljašnjeg izgleda.

Diplomatija je nešto otmeniji zabran. Ali, na nepodudarnosti između kineskih i evropskih stavova, kojima se 2. juna i ušlo u finiš Pariskog klimatskog samita, stavljena je tačka na dva saopštenja koja, uprkos razlikama i neslaganjima, izražavaju harmoniju po nizu pitanja, zalazeći daleko iza problema “starosti” i “izgleda” u kinesko-evropskoj vezi.

U ovoj vezi dve zemlje – jednoj koja oličava drevnu civilizaciju i prvenstveno insistira na jedinstvu kao najvažnijem faktoru državnosti, i drugoj koja je relativno sveže osnovan blok od 28 zemalja – postoji često razmimoilaženje u političkim i ekonomskim stavovima i razmišljanjima. Vlast i upravljanje prve potiču od jedne revolucionarne partije, dok je vladavina druge vezana isključivo za međunarodno pravo, parnični postupak i zajedničke demokratske vrednosti. Obe su zemlje žustro protiv protekcionizma u globalnoj trgovini, iako ovakvo protivljenje znači različitu stvar za svaku od njih Kada se radi o strateškim pitanjima, a u vezi izrazito samouverenog Pekinga i njegovog tvrdog stava oko Južnog kineskog mora, ove se dve zemlje oštro razilaze.

Pa, kako je onda došlo do ove nesvakidašnje i neočekivane ljubavi? Jedan od uzroka potiče od čudne Trampove alhemije “uparivanja” i “provodažisanja”, koja je Ameriku toliko otuđila od njenih zapadnih saveznika tokom prošlomesečnih sastanaka NATO i G7 vodećih svetskih ekonomija. Nakon ova dva “pucnja u prazno” i izostanka dogovora s Amerikancima, nemačka kancelarka Angela Merkel je, po Trampovom odlasku s ovih susreta, primetila da “Američki predsednik nije Evropi ostavio nikakav drugi izbor nego da Evropljani svoju sudbinu uzmu u svoje ruke”.

Drugi izvor trenutne privlačnosti je zajednička kinesko-evropska želja za potvrđivanjem rukovodstva preko “zelene agende”, a nakon američkog povlačenja sa Pariskog sporazuma o globalnim klimatskim promenama. Tramp je svoju odluku o američkom povlačenju iz Pariza objavio u četvrtak, sprovodeći predizborno obećanje da će postaviti “Ameriku na prvom mestu” (America first”).

“Kina, baš kao i EU strahuju od Trampovih nasrtaja na multilateralne institucije i pravila od kojih zavise i Kina a i Evropa”, kaže Fransoa Godman (François Godement) iz think-tanka “Evropski savet za spoljne odnose” (European Council on Foreign Relations). “Trampova nepredvidivost predstavlja zajednički izazov, i Kina u ovoj situaciji može videti svoju priliku za kršenje multilateralizma stvorenog po Trampovoj doktrini “Amerike na prvom mestu”.

Pomak u stavu EU prema SAD otkriva značajnu pukotinu u zapadnoj alijansi, a nad kojom je zapadni poredak tavorio još od kraja Drugog svetskog rata. Ističući ovu pukotinu, lideri Nemačke, Francuske i Italije su prošlog petka objavili zajedničko saopštenje kojim izražavaju “Žaljenje zbog povlačenja Vašingtona iz globalnog klimatskog sporazuma”, kritikujući Ameriku zbog napuštanja “ključnog repera u saradnji između naših zemalja”.

Bivši sekretar Trezora SAD Henk Polson (Hank Paulson) se takođe požalio zbog povlačenja Vašingtona s pozicije lidera. “Ne možemo sebi dozvoliti luksuz donošenja političkih odluka kojima svoju lidersku ulogu u svetu ustupamo drugima”, rekao je on u saopštenju za medije.

Istorija pokazuje da  vakuum i trenutni izostanak neke od sila na čelnoj poziciji uvek biva brzo popunjen, ali je malo toga što sugeriše da će američko povlačenje iz multilateralnih sporazuma biti zamenjeno nekom iole koherentnom evropsko-kineskom alternativom.

Kada je reč o klimatskim promenama, istina je, kažu analitičari, da su interesi EU i Kine veoma široko usaglašeni i poravnati. Dve strane otišle su i dalje, ukazavši na zajedničku platformu tokom pariskog samita i obostrano pristavši da “intenziviraju političku, tehničku, ekonomsku i naučnu saradnju koja se tiče klimatskih promena i čiste energije”.

Njihovi motivi se, ipak, suštinski razlikuju. EU, koja je multilateralna već po svojoj prirodi i osnivačkim principima, nastoji da multilateralnost projektuje u međunarodni prostor, u kojem su popularne aspiracije Evropljana da spasu planetu. Kina, kao unilateralan globalni igrač, motivisana je svojom domaćom krizom životne sredine i obećanjem da će u dogledno vreme zadominirati svetskom industrijom obnovljivih izvora energije.

Ovde je, takođe, važna i industrijska dimenzija potencijalnog evropsko-kineskog širokog saveza. Kao najveći emiter gasova staklene bašte, Kina stvara ogromnu domaću tražnju za obnovljivim izvorima energije. Ona namerava da iskoristi svoju poziciju najvećeg globalnog proizvođača čistih energetskih tehnologija i najvećeg izdavaoca “zelenih” obveznica kao odskočnu dasku ka globalnim tržištima.

Ulaganje u obnovljive izvore energije ključni su deo kineske inicijative “Jedan pojas-jedan put”, koju je zagovarao predsednik Si Đinping i koja je izraz želje za što bržom izgradnjom saobraćajne i industrijske infrastrukture duž ove rute: u Aziji, na Bliskom istoku, u Africi i Evropi.

Ne računajući zajedničko delovanje u rešavanju izazova klimatskih promena, odnos između EU i Kine više je nego plodan. Kineski predsednik Si veliča vrline slobodne trgovine u nastojanju da svetska tržišta zadrži otvorenim za kineski izvoz. Peking, međutim, nije toliko zainteresovan za usvajanje evropskih zahteva o “reciprocitetu”, držeći strance podalje od plodova svoje fantastične ekonomije i ne odobravajući strane investicije.

Privatno, zvaničnici EU lagano se “peku” na iskušenjima, prozivajući Peking da se koristi taktikom tipa “zavadi pa vladaj”. Tu posebno treba imati u vidu kinesku strategiju prema 16-članom bloku “novopečenih” EU članica iz Centralne i Istočne Evrope. Naime, evropski širi blok sastavljen od novijih i najnovijih 16 EU članica (“drugopozivaca” i “trećepozivaca”) se, kako se misli i tvrdi u evropskim političkim kuloarima tvrdog EU-12 jezgra, ponekad koristi (od strane Kine) kako bi se osujetile one evropske odluke koje politički i ekonomski ne odgovaraju Kini, rekli su zvaničnici koji su želeli da ostanu anonimni.

Moguće je da će Kina i EU biti u stanju da reše, ili pak pokopaju, svoje razlike zarad pariske “zelene agende” i (nekog novog?) poretka snaga u upravljanju globalnim procesima.

Ukoliko to ne učine, lako se može desiti da postanu “lalangpei”: jedan od samog početka neadekvatan par, uparen protiv svoje volje i predodređen za tešku i napornu vezu.

 

James Kynge, Financial Times

Kina i Evropa idu dalje – bez Trampa


 

Čini se da Sjedinjene Države i Evropa srljaju u jedan prilično ružan raspad svoje višedecenijske veze (čak stoletne – računajući još od vojnog saveza kojeg su Francuska, Britanija i SAD imali u Prvom svetskom ratu). Kina je, u međuvremenu, spremna da se ustremi i uzvrati.

Peking je u odličnoj poziciji da kapitalizuje glavne političke pukotine koje su se pojavile između Evrope i Trampove administracije. Neslaganja su brojna ali su ona najkrupnija uočljiva u domenu klimatske, trgovinske i odbrambene politike.

Jedna nova dinamika odnosa se u četvrtak 1. juna najjasnije videla u Briselu, kada se Kineski premijer Li Kećjang sastao sa kolegama iz EU na godišnjem evropsko-kineskom samitu. Nekoliko sati kasnije, predsednik Tramp je objavio povlačenje SAD iz klimatskih sporazuma u ​​Parizu.

“Ako su mir i prosperitet predmet globalnog ekonomskog poretka, Trampova ih administracija ne nudi Evropljanima”, konstatovali su u svojim napisima analitičari firme za ekonomske studije „High Frequency Economics“. “Jedna nova osovina moći, zasnovana na ekonomskoj moći, formiraće se između Evrope i Kine ukoliko Sjedinjene Države nastave da izbegavaju svoju ulogu globalnog lidera.”

Čini se da je Peking bio uzrujan, a tražio je i da ovaj samit bude pomeren za kasniji termin u junu.

Međutim, jedan bliskiji odnos ove dve velike ekonomije lakše je opisati nego ga ostvariti. Ovde se ključni izazovi tiču kompatibilnosti ekonomskih sistema koje promovišu kako Evropa tako i