NBA zvezde i tajno društvo vinofila (3/3)


WineNews.it

Uskoro će ponoć 25. oktobra kada Lebron Džejms, Dvejn Vejd i Ajsajah Tomas (Isaiah Thomas) ulaze u jedan ugodan restoran u njujorškom Grinič Vilidžu, nakon što su od Netsa izgubili s pet poena razlike. Zidovi od cigle na jednoj strani trpezarijske sale, zajedno sa srednjovekovnim dekorom i tirkiznim pločicama – lokal odiše suptilnom tropskom vibracijom; čitav zid iza bara je prekriven klasičnim staklenim čašama. Iako se u ovaj restoran može udobno smestiti tek oko 14-15 ljudi, večeras će ih biti blizu 25, zahvaljujući njihovim prijateljima i saradnicima.

Uskoro pred njih „ateriraju“ obilne porcije italijanskih specijaliteta; crveni sos, začinjeni rigatoni, piletina u sosu od parmezana. A šta bi popili? Pa, restoran je poznat po svojim „kraft“ koktelima, tako da jedan od poslužitelja očekuje da za njihov sto donese bocu tekile „Don Julio 1942“, i to će biti to… Ali – ne baš. Naručen je jedan oregonski pinot noir sa menija kuće, a jedan od njih trojice na večerašnjoj zabavi otkriva boce starog „Barola“ iz svog privatnog podruma. Tokom naredna tri sata možda se otvori barem pet-šest flaša, i svaki put kada bi se otvorila neka nova, atmosfera postaje ozbiljnija: Igrači okreću čaše, mirišu vino, pijuckajući ga i raspravljajući o svojstvima. Vade mobilne i prave fotose na kojima se vide vinske etikete – one koje su upravo probali – a onda se prijavljuju na nešto što se zove „Vivino“.

Christie’s

Vivino, danska aplikacija lansirana 2011. godine kreirana je kako bi pomogla onima koji vole vina ali se profesionalno ne bave njima da se kreću bezbedno i ugodno u „zastrašujućem svemiru vina“, uglavnom omogućavajući korisnicima da slikaju etiketu i da im se omogući trenutni uvid: napomene za degustaciju, uparivanje vina i hrane, ili kolika je njihova prosečna maloprodajna cena.

Smatrajući se najvećom vinskom zajednicom na svetu, Vivino omogućava korisnicima da kupuju vino – a ako uživate u boci, nudi preporuke i za neke druge, koje biste takođe mogli voleti. Godinama najpopularnija aplikacija za ljubitelje vina svih nivoa znanja i upućenosti u ista – ali takođe i najveća onlajn “pijaca” za trgovinu vinima – Vivino danas ima bazu podataka o vinima koja sadrži više od 10 miliona različitih vina i ima 35 miliona korisnika.

“Respekt za moju Vivino aplikaciju”, kaže Kari (Curry). Kao što Kevin Love kaže, “To je kao Netflix za vina.” Za Si-Džej Koluma, beka Portland Trejl Blejzersa, Vivino je „aplikacija koja ti promeni život“.

LinkedIn

Sve što je potrebno je da držite objektiv mobilnog na15-ak centimetara od flaše i okinete, a Vivino će vam obezbediti povratnu informaciju-ocenu kvaliteta vinske etikete koju ste upravo uslikali; ocena je zasnovana na desetinama hiljada mišljenja korisnika aplikacije (i isto tolikog broja ljubitelja vina). Aplikacija „smisleno organizuje“ vaša skenirana vina, kreirajući grafikone i statističke „pite“ koje prikazuju profil ukusa korisnika. Korisnici mogu pratiti „vinske pasoše“ svojih prijatelja i proučavati njihove vinske odabire – prijatelja poput, recimo onih koji pripadaju „degustatorskoj grupi sa banana-čamca“ (Banana Boat Tasting Group), NBA basketaša koji su pritom i pasionirani enofili. Ali, ukoliko se sticajem okolnosti dogodi da su korisnici aplikacije Vivino uz to vrhunski NBA košarkaši, i to oni popularni u čitavom svetu, onda korisnici mogu pronaći nemerljivo više informacija o vinima ako ih zaprate tj obrate pažnju na njihov izbor.

Vezni igrač „Jastrebova iz Atlante“, Kent Bejzmor (Atlanta Hawks, Kent Bazemore) ima, kako kaže, pre svega da zahvali supruzi koja ga je uputila u prva saznanja o svetu vina, uvodeći ga najpre u crvena vina, naime, bio je to jedan pinot noir, ali takođe hvali veterane sa kojima je sarađivao: Korvera, Pola Milsapa, Ričarda Džefersona (Paul Millsap, Richard Jefferson). “Glatko je (bez opore note), a mamurluka nema”, kaže on. “Pomaže vam da se opustite pre spavanja.”

Večita dilema talijanskog Pijemonta: Barbaresco sa finesom ili žustri Barolo?

Rajan „Twin Towers“ Anderson, navalni igrač hjustonskih „Raketa“ (Ryan Anderson, Huston Rockets) i njegova supruga su prošlog avgusta za svoj medeni mesec otišli na Novi Zeland – samo zato što Anderson toliko uživa u lokalnom ostrvskom sovinjonu.

Bek filadelfijskih „Seventi-siksersa“ Džej-Džej Redik (76-ers, J.J. Redick) je vina počeo da pije tokom rane faze svoje NBA karijere, kada su ga najviše interesovali kaberne i šardone. Danas više voli boce nekog „Baroloa“ i burgundca, a supruga mu je za rođendan nabavila bocu koja spada u klasiku vinskog panteona: Domaine de la Romanée-Conti, ili „di-ar-si“ (“DRC”), kako ga prepoznaju u vinskom sazvežđu. Rediku su, kad su ga 2006. draftovali, u vidokrugu najčešće bili, recimo, neka boca votke, ili konjaka Hennessey, ili pakovanje „dvanaestica“ Coors Light-a koji bi se ispijali tokom klupskih letova – i to je u osnovi bilo to. A danas? Redik kaže: “To su gotovo isključivo vina.” (Barolo, italijansko vino za koga mnogi kažu da je „vino kraljeva i kralj vina“. Proizvodi se u provinciji Kuneo, u jugozapadnoj Albi u Pijemonteu. Barolo je, zapravo, selo po kome je vino dobilo ime. Zajedno sa svojim komšijom, Barbareskom, daju neka od najkvalitetnijih vina koja se prave od sorte grožđa Nebiolo, nastao od reči „nebia“ (magla). Pijemont je na severu Italije, na završetku Alpa, sa vinogradima u kotlinama koji su često zavijeni jutarnjom maglom; otuda je potekao i naziv ove sorte grožđa).

Džej-Džej Redik

Za Luola Lenga, napadača Lejkersa, ulazak u carstvo vina dogodio se 2013. godine kada su Čikago Bulsi (s kojima je tada bio) igrali predsezonske mečeve u Brazilu. Izašao je sa Batlerom, Nazr Mohamedom i Hoakimom Noahom, kada im se ulučila prilika da uživaju u jednom argentinskom malbeku.

Ni Šon Livingston (Shaun Livingston) nije ulazio u „vinski zabran“ pre no što je ušao u NBA, ali je svoje prve godine u vrhunskoj košarkaškoj areni proveo sa Klipersima, družeći se s napadačem-veteranom Eltonom Brendom i bekom Kutinjom Moblijem, “velikim poznavaocima vina”, kako kaže Livingston – a danas je „u ljubavi prema kaberneu. Više voćnog bukea, smelog, malo starijeg”, kaže on. Teško da je Livingston jedini od NBA igrača koji stanuje na manje od sat vremena vožnje od jednog od velikih vinskih regiona sveta; u vinima, kao i on, uživaju i Kari, Durant, Nik Jang i Drejmond Grin (Curry, Durant, Nick Young, Draymond Green).

Onda je tu i Mekolum (McCollum), koji danas voli pre svega pinot noir („Večeras ćemo imati puno pinoa!“, izjavio je nakon nastupa u januaru kada je za svoj tim obezbedio 50 poena u meču); on ima podrum u kojem se nalazi 500 boca. Njegov suparnik i „kolega po basketari“, Demijen Lilard (Damian Lillard) uživa u dobrom rizlingu. Napadač Evan Tarner je takav obožavalac da, kako kaže Mekolum, provodi dane i dane u lokalnim vinarijama. “Nisam ni znao”, kaže Mekolum. “Kazao mi je, a ja sam mu rekao: ‘To s vinima radiš čitavu godinu, i još uvek mi nisi rekao?’ To me je ‘malo’ i uzrujalo.”

Trener San Antonio Spurs-a Greg Popovič je, mora se reći, cenjen u svetu vina, s prijavljenim podrumom od 3.000 boca, kako je istaknuto u magazinu za vinsku kulturu, Wine Spectator. Pop, međutim, ima prednost u odnosu na mnoge igrače koji su novajlije u „pozlaćenom grožđu“; pa, ko je među njima sada najveći znalac? Odgovori se razlikuju, osim ako ne pitate Entonija. „Verovatno bih (ja) bio taj momak“, kaže on ponosno i bez oklevanja.

Ali šta je sa Kobijem “Vino” Brajantom? Ikona Lejkersa (i veliki posvećenik u jogu, baš kao i LeBron) ne zadovoljava uslove za svoj „sobriquet“ to jest nadimak (Vino) kojeg je prihvatio 2013. godine (ali ne zbog naklonosti prema vinima!), nakon što je čuo da „njegova igra, kako vreme prolazi, stari na isti način (kao i vina). “Usput, nešto sam načuo da crvena vina idu bolje uz biftek”, kaže Brajant uz smeh. “To je otprilike sve što znam o njima.”

Kada Brajant i Entoni izađu na večeru, Brajant prebaci vinsku kartu preko stola: “Melo”, kaže on. “Hajde ti” (Do your thing).

Džimi Batler je na Olimpijske igre 2016. doneo boce pinoa noar u svom vinskom koferu (Dwight Eschliman/ ESPN)

Jul je 2015. godine, a Kris Miler (Chris Miller) je na svom uobičajenom dnevnom poslu u skladištu tehnološke firme u centru Los Anđelesa, gde su se okolnosti slučile tako da Kris Pol bude takođe tu, kako bi snimio reklamu u sklopu dobrotvorne akcije.

Neko je Polovoj ženi napomenuo da je Miler takođe majstor-somelije – „izvanredno ekskluzivna titula“ (Uzmimo u obzir da je 279 trenera i igrača ušlo u Kuću slavnih košarkaša; od njih, 236 su majstori somelijei). “O moj Bože, Kris voli vino”, kaže Miler, objašnjavajući da su imali vrlo dobru bocu samo noć pre. Okreće se supruzi. „Pokaži mu svoju aplikaciju.“ Pol otvara Vivino i pokazuje Mileru fotografiju „sinoćnjeg“ vina.

Miler kaže da mu se takve stvari događaju s vremena na vreme, i da obično imaju slabog efekta. Zamislite da ste šahovski velemajstor, a da je neko ko je tek slučajno pored vas za tablom želeo da porazgovara s vama o šahovskoj strategiji. Tako je to. Ali tada se učitava slika koju je napravio CP3 (nadimak Krisa Pola) – a to je „Domaine Marquis d’Angerville Volnay Taillepieds“.

Miler je tu napravio stanku. Vrhunski crveni burgundac, gladak i blagonaklon, graciozan, ali teško ga je naći (proizveo ga je mali proizvođač koji nije baš neko zvučno ime i „na prvu loptu“; vino za koje neki somelijeri koje Miler poznaje čak nisu ni čuli. Ali je izvrsno; vino koje biste pili samo ako biste zaista znali o kakvoj je boci i vinu reč).

“Niko ne govori o automobilima ili nakitu. Samo o tome ko može da donese najbolju bocu vina.”

U svetu enofila postoji klasa bogatih konzumenata koji se najbolje mogu klasifikovati kao “lovci na trofeje”: oni koji tragaju samo za bocama zbog kojih, da biste ih kupili, morate da opljačkate banku. Takva vina su, recimo, Domaine de la Romanée-Conti ili Screaming Eagle; ali, ovakve bogate vinofile baš i ne zanima priča, informacije o tim dragocenim bocama; oni se, inače, slabo razumeju u vina. Ali, kako je već Miler komentarisao bocu koju je doneo Pol: “To (skupo vino) nije nikakav trofej. To je nešto što istinski ljubitelj vina pije jer je vrsnog ukusa, a ne zato da bi se pokazivao pred drugima.”

Ako je Miler impresioniran Polom, onda je Pol još više impresioniran Milerom (“Jeste li ikad videli film ’Somm?’ Pol u jednom trenutku kreće da traži ovaj dokumentarac o gotovo nadljudskom naporu četiri vinska aspiranta da polože ozloglašeno brutalni majstorski ispit za somelijera, sa prolaznom stopom manjom od 10 procenata. “Bila je to jedna od najluđih stvari koje sam ikada video”). Tako se Pol kreće kroz aplikaciju, omogućavajući Mileru da vidi izbore koje je napravila „Banana Boat“ degustatorska grupa sačinjena od NBA ikona, od kojih je svako njihovo vino iz selekcije izvrsno i s razlogom odabrano.

Tokom naredne godine, Pol i Miler ostaju u kontaktu. Miler pomaže u organizaciji jubilarne degustacije vina u Santa Barbari za Pola i njegovu ženu. Pol zatim zove Milera u jesen 2016. “Hej, jesi li u Napi ovog vikenda?” pita ga.

“Oh, trebalo bi da krenem gore večeras”, laže ga Miler koji je do guše u voskiranim čepovima vinarije u kojoj takođe radi, u Marini.

“Zašto ne dođete da večerate sa nama?”, pita Milera a ovaj, naravno, u trenutku „zaboravlja“ sve tekuće obaveze i kreće u trosatnu vožnju od Marine ka dolini Napa, kako bi se sreo sa Polom; mesto susreta je restoran „Press “ u Sent Heleni, gde ga na ulazu dočekuje generalni menadžer.

Vinski podrum restorana “Press”, Sent Helena, Napa, Kalifornija

“Šta radiš ovde? Nisam te video godinu dana.”

“Oh, treba da se vidim s prijateljima na večeri.”

Menadžer ispituje njegov „facijalni pejzaž“, pokušavajući da na Milerovom licu „pročita“ da li je i on deo privatne žurke ili ne, ali ne želeći da odustane od informacija ko je na toj zabavi. Uskoro su u restoran ušetali i Pol… a i LeBron Džejms. Idu ka privatnoj sali restorana koja prima do osam ljudi, uključujući Džejmsa, Pola i njihove supruge.

Tokom sledećih nekoliko sati raskošne večere otvaraju pet-šest boca u cenovnom rasponu od pedeset do hiljadu dolara, od kojih se o svakoj buteljki diskutovalo i u njoj, naravno, uživalo. “Bio sam nekako oduvan u stranu”, kaže Miler. “Mislim, njihova širina znanja i kako su srasli s vinima bila je veća nego što sam uočio i među nekim velikim vinskim kolekcionarima.”

Jer ste vi, na kraju krajeva, kompanija (po sebi) koju vodite…

“Znam da me ne poznajete”, započinje telefonski poziv, “ali imam grupu momaka koje vodim po celoj zemlji, a vaše ime se pojavilo i želeli bismo da priredimo večeru u vašem vinskom podrumu.”

Devinder Batja (Devinder Bhatia), kardiohirurg iz Hjustona nije nimalo iznenađen. I ranije je primao ovakve pozive. Njegov podrum – predstavljen u magazinu Wine Spectator – ima 7.500 boca vrhunskog kvaliteta čija se vrednost ispisuje sa sedam cifara i u kojem, između ostalih, ima i vina iz 1898. Podrum koji je stekao slavu ugostio je dva guvernera Teksasa, bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulianija, teksaškog senatora Teda Kruza, legende NFL-a Džima Brauna i Ronija Lota (Jim Brown, Ronnie Lott), poznatu kulinarsku zvezdu Volfganga Puka i repera Ludacris-a. Na drugom kraju žice, jula 2016. godine, nalazi se Kamal Hočandani (Kamal Hotchandani), generalni direktor Haute Living-a, luksuzne medijske platforme i kontakt-mesta za nekoliko NBA zvezda, gde oni kupuju luksuznu robu, uključujući vina, satove, egzotične automobile i još mnogo toga.

I tako, mesec dana kasnije, prvog avgusta u pola deset uveče, Kevin Durant, DeAndre Džordan i Karmelo Entoni stižu u Batjin dom, kuću u viktorijanskom stilu smeštenu u Muzejskom kvartu u Hjustonu (Museum District).

Sva trojica su u američkoj reprezentaciji, koja je te noći potukla do nogu Nigeriju, uz svoj reprezentativni egzibicioni rekord od  5-0. Za nekoliko dana, ovaj nacionalni američki tim će se uputiti na Olimpijske igre u Riju, ali, pre toga, Entoni želi da poseti Devendrin podrum.

St. Helena Blog

Vino je postala Batjina strast 1990. godine, kada se jedan „Chateauneuf-du-Pape“ iz 1989. godine savršeno upario s njegovim odreskom. Tada je otpočela njegova „fiksacija“ koja će mu u daljem životu poslužiti kao predah, način na koji se oslobađa pritiska nakon posla, pri čemu je njegova profesija, kako kaže, “takve prirode da, ukoliko promašite za milimetar, neko umire” (da podsetimo, Batja je kardiolog).

Večeras niko neće umreti. U stvari, nije bilo tako kasno kada su Durant, Džordan i Entoni otišli do kućice pokraj bazena, spustivši se drvenim stepeništem a potom kroz zakrivljeni kameni svod i prostoriju u kojoj se oseća svežina: u njoj je temperatura vazduha 55 Farenhajta (12.8 Celzijusa), a temperaturu i vlažnost kontroliše aplikacija na Batjinom telefonu. Unutar prostora veličine od 30 sa 35 stopa (2.8m sa 3.25m) nalaze se niše duboke za dužinu dve boce, uz ručno rađene police od mahagonija u koje se može smestiti do 14 hiljada flaša. Kroz drugi kameni ulaz nazire se deo podruma u kojem se Entoni divi bocama s etiketom „Domaine de la Romanee-Conti“: vina koje se smatra jednim od najtraženijih na svetu – iz raznih berbi. Pred njima je dvestotinak buteljki ovog vina: samo ta kolekcija vredi više od pola miliona dolara (dakle, svaka od tih 200 boca vredi u proseku više od 2.500 hiljade dolara).

U narednih nekoliko sati, tokom večere uz koju je bilo posluženo pet vina – sa dva vina po jelu na zabavi za njih, evo, već dvadesetak zvanica – igrači razgovaraju o karakteristikama svakog vina. Durant i Džordan, relativno novi u vinu, favorizuju kalifornijska vina, ali Entoni je svoju ljubav prema bocama usmerio ka „Starom svetu“, to jest Evropi: on pre svega preferira burgunce i bordoe, između ostalih ezoteričnih vina. “Razume se u njih”, dodaje Batja. “Zaista se razume.”

Igrači ostaju do ranog jutra, pucajući na obruče nameštene na Batjinom auto-prilazu, a društvo im pravi Batjin 14-godišnji sin Drejk… sada je negde oko 3 sata ujutro. A sledeći put kada Niksi budu u Hjustonu, za novogodišnji meč protiv Rokitsa, Batja će biti na svom uobičajenom mestu – na sredini terena, odmah iza vlasnika „Raketa“, nekoliko redova od parketa: to su „prajm“ sedišta za koja ima četiri sezonske karte. Dok Entoni istrčava na zagrevanje, zaustavlja se i kreće ka Batji.

“Hej! Dolazim posle utakmice”, kaže Entoni. “Srknućemo malo vina.”

Nakon igre, Entoni odlazi ali ne sa Niksima već s jednim od najpoznatijih teksaških kolekcionara vina.

Vinogorja Pijemonta, regija iz koje potiču Barolo i Barbaresco 

Jutro nakon što su Kavsi napravili vinsku turu kroz dolinu Nape, okupljaju se na treningu u obližnjoj srednjoj školi „Sent Helena“ pre nego što krenu za Solt Lejk Siti. Sedeći sa strane teretane, Džejms je vidljivo veseo. “Imali smo (sinoć) jedan dobar momenat,” kaže on maloj grupi novinara. Zahvaljuje lokalnim vinarima na gostoprimstvu – jer su “bukvalno otvarali boce za ovu priliku, za mene”. Sredinom oktobra, kada su požari minuli, Lebron Džejms je objavio video u kojem izražava svoje saučešće, i moleći se za sve one koji su bili pogođeni stihijom. Ovih dana spomenite vinarima iz Nape ove NBA momke, i taj će se video odmah pojaviti. “To nam tako mnogo znači”, kaže Roberts, “svima nama.”

Roberts, inače takođe majstor-somelijer je takođe i COO podruma Colgin u Sent Heleni, i mada vinarija nije otvorena za javne obilaske i posete Džejms ju je letos posetio sa prijateljima. Kada je stigao, Džejms je na mobilnom proučavao snimke Majkla Džordana. Roberts je komentarisao ovaj prizor: najveći košarkaš koji korača Zemljom, a pored svega još i nezadovoljan, i dalje se fokusira na to da postane „veći i od Džordana“, gledajući na svom telefonu igrača koji je tu titulu držao pre njega.

Tokom dvočasovne posete, Džejms je pokušavao da razume svaki element onoga što je bilo pre njega, i kako se sve to prevelo u – bocu. A Roberts je dostigao svojevrsno Bogojavljenje: Džejms ga je podsetio na druge koji su bili na vrhu svojih fah-oblasti: svi fascinirani, ako ne i opsednuti visokim performansama. “Kada pogledate LeBrona i Krisa Pola i mnoge druge (iz NBA lige )”, kaže Roberts, “proveli su hiljade sati ne samo žrtvujući telo, već i um. I zato je vinski svet baš njima, po mom mišljenju, nešto što je fascinantno.”

Vinogradi Colgin, Napa

I tako, na Colgin-u mogu da sa imanja na obronku posmatraju 20 hektara vinograda zasađenih čokotoma kabernea sovinjon, tako pažljivo uzgajanom da deluje kao da se radi o vrtu sa bonsaijem. Sjajan panoramski pogled sa popločanog dela, gde se dešavaju degustacije sa sjajnim pregledom preko jezera Henesi (Hennessey), koje je nacionalni park. Mogu uživati u Napinom upečatljivo plavom nebu. Mogu se diviti raskošnoj nebeskoj svetlosti poznatoj svima koji znaju Napu, i, što je još bolje od svega, uzgajati neke od najboljih svetskih sorti grožđa. Mogu koračati kroz vinovu lozu, berući grožđe, pitajući se o sunčevoj svetlosti i zemljištu, probijajući se još dublje, možda razumejući bolje od većine ostalih kako se odgaja i kako se stvara nešto divno.

 

U susret još jednoj berbi i trenutku kada se rađaju nova vina, ovom vinskom sagom nas je zabavio 

Baxter Holmes, ESPN.com

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (2/3)


U desetinama intervjua sa igračima kao i onima iz vinarske industrije koji su komunicirali s njima – vinarima, kolekcionarima, master-somelijeima – jedno je jasno: ikone američkog basketa izrastaju u enofile. Ali, ako se pitate koja je ekipa u NBA ligi najopsednutija vinom, teško da ćete pobediti one čije su boje, kako i dolikuje, „vino i zlato“ (boje dresova Cleveland Cavaliers-a).

Isaiah Thomas, LeBron James

Nešto kao da je bilo propušteno u vezi „Kavsa“, kao da im je nešto stalno izmicalo – i ne, ne govorimo o ovih poslednjih nekoliko nedelja (tekst je objavljen januara ove godine).

Bio je februar 2014. godine, a Dejvid Grifin (David Griffin) upravo je imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora kluba. Ali, kada je počeo da ispituje i „opipava puls“ igrača, kakav je timski duh i određena „kultura“ uspostavljena među košarkašima i trenerima, otkriće da tu nešto nedostaje. Tražeći šta je to i kako da ga „popravi“, Grifin cepa stranicu bloka trenera Voriorsa, Stiva Kera (Steve Kerr), sa kojim je Grifin zajedno radio u front ofisu „Sansa“ (Phoenix Suns), i koji se zaklinje u moć koju imaju timske večere. I to ne samo bilo kakve, već one u kojima se jela uparuju s probranim vinima. A kada je reč o „vinima i svemu u vezi njih“, Grifin se obraća supruzi, Meredit.

Meredit se obučava za somelijerku i domaćin je seminara o vinu i velnesu, u sklopu svoje kompanije „decantU“. Ona veruje u pretpostavljene i javnosti već poznate benefite od umerene konzumacije vina: da je ono dobro za kardiovaskularni sistem, dobro za srce, i da – ako umete da ga cenite – nadahnjuje na povećanu pažnju i fokus na ostale, podstičući prisutnost u društvu. Ako počnete da primećujete šta „ona osoba“ preko stola miriše u čaši, tada ćete možda početi da na nju obraćate više pažnje.

Razmislite o prizoru od 28. decembra (2018), nakon posete poluspaljenom vinogradu Mayacamas u dolini Napa, dok „Kavaliri“ kreću u vinariju Brand, takođe u Napi, gde ručaju pre nego što se presele u njihovu prostoriju za fermentaciju – „soba“ za degustaciju mladih ali i starijih vina, u kojoj se proverava kako burad i proces fermentacije „rade“. Unutra je osam stolova, od kojih se za svakim nalaze po tri „Brendova“ vina: kaberne sovinjon, kaberne fran i pti verdo (Petit Verdot, „malo zelenkasto“, vrsta crvenog vina od grožđa sitnog zrna koje sazreva kasnije od ostalih sorti – otuda i njegov naziv „verdot“, rođak daleko poznatijeg „velikog zelenog“, Gros Verdot-a). Takođe, na stolu je i njegov „Brio“, kupaž od crvenih bordoških sorti.

LeBron James, Kyrie Irving

Uzgred, kupaža (fr. Coupage) je proces mešanja različitih vina, bez obzira da li su napravljena od istih sorti grožđa ili ne. Cilj samog postupka je stvaranje novog vina, boljeg od pojedinačnih vina korišćenih pri mešanju. Vrši se nakon fermentacije i završava se flaširanjem.

Kupaža menja pojedinačne karakteristike vina (ukus, boju, kiselost) i ne koristi se za poboljšavanje lošijih ili osrednjih vina, već samo da izvuče maksimalne osobine iz onih kvalitetnih.

Kupaže iz Bordoa decenijama slove kao najcenjenija vina u svetu. Sorte koje najčešće čine bordošku kupažu su merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, širaz, karmenere, pti verdo i malbek, a danas se gaje praktično svuda u svetu – kako bi se obezbedila „sirovina“ za kopiranje bordoških vina.

U bordoškoj kupaži, merlo daje nežne arome voća, maline, višnje, crne bobice, džem; kaberne sovinjon suve šljive, kupine, duvan, eukaliptus, ali i duboku boju, tanine i kompleksnost vinu; kaberne fran donosi ljubičice i začine, malbek pojačava boju, pti verdo „napumpava obraze“ vinu punoćom ukusa, začinima i crnim bobičastim voćem. Tu su, u podrumu, i obavezna bačva i barrique burad koja će zaokružiti svaku tipičnu bordošku kupažu.

Kevin Love, Channing Frye

Ovo predstavlja vežbu za izgradnju tima – daleko od suštinskog sastanka tima u svlačionici 25 dana kasnije i niza novih ugovora na isteku prelaznih rokova, kada će klub pustiti šest košarkaša da odu na neko drugo mesto; Kevsi su podeljeni među osam stolova, a igrači rade šta im je rečeno, naime: degustiraju kupaže, a onda nastoje da ih sami naprave: da ih smešaju sa delovima tri druga vina kako bi se uklopili u njihov dobar kupaž. Ne daju im se procenti tipa koliko-od-kog-vina-ide-u-kupažu; moraju ići samo po ukusu. Koristeći staklene izgradirane cilindre, igrači počinju da mešaju, beležeći količine svake sorte koju koriste u kupažu.

Formula za „Brio“: 65% kabernea sovinjon, 30% kabernea fran i 5% pti verdoa. Mnogi su se veoma približili tačnoj formuli, odnosno, propisanom odnosu u kupažu. Ali, kada se pregledaju rezultati, jedan igrač, koji je posetio ovu vinariju nekoliko meseci ranije, krajem avgusta, primakao se najbliže „idealnoj meri“.

“Imam ga, imam!”, ushićeno uzvikuje Kevin Lav (Kevin Love). I doista je blizu, veoma blizu, samo „kap više“ i za procentni poen bogatiji pti verdoom nego što je propisano za ovu vrstu kupaža. Nad njegovim stolom pljušte „petaci“, koje lupaju u znak odobravanja. Vlasnici vinarije obraćaju se Kevinu: “Sa nama je jedan budući vinar”, kažu. “Od svih priznanja u mojoj karijeri, ovo je najlaskavije”, šali se na svoj račun.

Kasnije te iste večeri, Grifin, koji sa suprugom sada živi u Sonomi, stiže u odmaralište u kojem borave Kavaliri, a Kevin Lav će Grifina primiti u medveđi zagrljaj.

“Jesu li vam rekli?”, pita ih. “Bio sam na samo procenat od savršenstva!”

Zamislimo još jedan prizor u svlačionici Cavs-a, nakon što su izgubili od „Kraljeva“ (109-95), drugog gubitka ekipe u onome što će postati gubitnički niz 7-13, a koji će 8. februara dovesti do hitne reorganizacije liste igrača. Sedeći pred svojim ormarićem, napadač Čening Fraj (Channing Frye), koji će biti među šest Kavalirovih igrača kojima se trguje sa drugim klubovima, razgovara o vinu i njegovoj ulozi u timu. “Nije baš kao da pijete viski i neki sokić, kaže Fraj. “Jer, svaka boca vina je različita priča. Mislim da je stvar sa vinima samo slika nas samih i našeg međusobnog odnosa.”

Mnogi, poput Lebrona Džejmsa ili Dvejna Vejda obožavaju Napina velika, odvažna crvena vina. Fraj je preko leta u Oregonu i tamo uživa u lokalnoj vožnji; sada već u srednjim godinama, počinje da voli dobar pinot noir – kao i Kajl Korver (Kyle Korver). Ipak, Fraj se ne boji da proba ni jedan Tempraniljo (Tempranillo) kojeg mu je dao Hoze Kalderon, ili da i sam „uroni“ u vina Južne Amerike.

Ovaj “napitak od grožđa“ je uvek prisutan u avionu tima, gde se tokom leta „ocenjuje“ njegov kvalitet (igrači donose boce, a Fraj ih često dostavlja). To je bio poklon za putovanje tokom njihove najnovije „Secret Santa“ razmene (svako ima po flašu iznenađenja, sjajnog vina kao poklona saborcima iz tima). To možda nije dovoljno, samo po sebi, da bi spasao od „preokreta“ neke igrače sa spiska a oni ostali u redovima Kavsa. Ali, jedan menadžer restorana, zaposlen u hotelu Western Conference koji je ugostio Kavalire, primećuje da kada počne služenje vina, svi košarkaši prestaju sa svojim pričama i uključuju se u biranje „najboljih“. “Svi obraćaju pažnju i pričaju o boji, o nosu, i o bukeu i aromi vina”, kaže menadžer. “To je neverovatno.” Ali ko na ovim večerama naručuje najbolje vino? Fraj, koji još uvek sedi pred svojim ormarićem, naginje glavu napred, a potom je trzne malo unazad, i pravi pauzu dok ne oceni svojstva probanog vina.

“Verovatno Kevin”, kaže Čening Fraj nakon što je „prelomio“; Kevinu, koji sedi desno od Fraja s nogama potopljenim u kiblu s ledom (nakon što je odigrao 30 furioznih minuta protiv Kingsa), imponuje što ga je Fraj pomenuo. On je iz Oregona i ponosi se time što se nije opustio i prepustio nekom slatkom belom vinu već je, umesto toga, odabrao poznata crvena iz svoje države.

“(Kevin) Ima najjednostavniji ukus”, nastavlja Fraj, “ali on, takođe…”

“Najjednostavniji ukus ?!” Kevin Lav ih prekida, razrogačenih očiju, podignutih obrva i glave nagnute napred.

“Mislim na najjednostavnije sklonosti”, kaže Fraj. “Ućuti.”

“Najjednostavnije sklonosti?”, ponavlja u neverici Kevin Lav.

Novinar se ubacuje: “Elementaran, recimo?”

Fraj: “Ne, ne bih rekao elementaran.”

Lav: “Pa, šta onda?”

Fraj: “Baš je prosto: Uvek doneseš solidne boce vina.”

Lav: “Nisam hteo da dođem sa nečim ‘jednostavnim’. “

Fraj: “Koja je reč za to? Veoma solidno.”

Novinar: “Pouzdan?”

Frie: “Eto, baš to.”

Lav: “I sad ispada da ’jednostavno’ znači isto što i ’pouzdano’? E, pa, nije.”

Fraj: “Pouzdan, ukus koji je veoma pouzdan. J_bi se, Kevine.”

Kevin, i dalje strelja očima Fraja, pravi stanku, a onda još jednom ponavlja: “jednostavan?”

“Igram najbolji basket u svom životu a i prilično pijem vino, svakodnevno.” – LeBron Džejms (Dwight Eschliman/ ESPN)

U jutarnjim satima , pre njihovog poraza u Sakramentu, Vejd, koji je sedeo uz aut-liniju, otprilike šest nedelja pre nego što je prebačen u Majami, pita se ko u timu Kavsa najviše zna o vinima. Bez ustručavanja pokazuje na Džejmsa (Lebrona) koji stoji sa druge strane terena. “On zna mnogo. To je nešto što ne želi da deli sa drugima”, kaže Vejd. “Ali kad izađemo napolje na večeru, svi ga pitamo, ‘Hej Bron, kakvo vino večeras dobijamo?’. Pitajte većinu momaka iz tima koji vole i naručuju vino; svi mu prepuštamo da ga naruči umesto nas.”

I zaista, među Kavalirima je već prisutna legenda o Lebronovoj enofiliji i poznavanju vina.

Kako kaže Kevin Lav, kada je u pitanju vino, “Bron ima superkompjuter u mozgu.”

“LeBron”, kaže Grifin, “ima trenutni mentalni i senzorni odziv. Ako na odmoru slučajno prođe kraj polja lavande i još sedam drugih mirisa, LeBron je u stanju da tri godine kasnije bukvalno staviti nos u čašu vina i kaže: Miriše na lavandu. Identifikuje mirise i odlično ih primenjuje u veštini opisivanja vinskog bukea.”

I sada, dok  Džejms počinje da puca na koš sa lučne linije za „trojke“,  odjednom kao da je nešto čuo pa se naglo povlači u odbranu, zaustavljajući svoju rutinu kako bi uputio pogled ka Vejdu. “Eto, vidite”, kaže Vejd, “čuo je da je neko pomenuo ‘vino’, i zato je stao.”

Džejms se smeje. Vejd je u pravu. LeBron gleda ka nama, kao da smo mu zaista nešto dobacili. Vejd je takođe u pravu što se tiče vina; najveći svetski igrač je zbijen i “natučen” poput boce Šatoa Latur. Treba samo da posetite Džejmsov nalog na Instagramu da biste videli koliko je duboka njegova strast za vinima. Ali pitajte LeBrona danas o njegovom omiljenom vinu. Nema ga. Određeni region? Proizvođač? Nema ih. Ko najviše zna u njegovom timu? Bez komentara. A u ligi? Radije se ne bi izjašnjavao. Da li je bilo nekog određenog vina kojem se poradovao jer će ga probati na svom rođendanskom putovanju u Napu? “Da”, konačno kaže Džejms. “Sva do jednog. Radujem se svakoj boci.”

Priznaće da veruje u navodne fiziološke koristi od vina: „Čuo sam da je dobro za srce. Pazite, igram najbolju košarku u svom životu, i svakog dana pijem dosta vina. Šta god da je – uzeću ga.” Ipak, Džejms jako dobro zna da je on svetski brend. A otkrivanje određenih detalja može uticati na vinariju Brend s kojom i poslovno sarađuje. (“Znam koliko sam do kraja iskren u vezi s tim”, kaže Džejms, “samo ne pričam o tome.”). On je, ipak, spreman da „prospe nekoliko kapi“ svoje priče o poreklu svoje strasti za vinima.

Dvejn Vejd: pije sopstveno vino „sa notama sušenog duvana, tamne čokolade i pite od borovnica“ (Foto: Bob Metelius/ ESPN)

Kao što do pre nekoliko godina, Džejms, po sopstvenom priznanju, „nisam bio ljubitelj vina. Ja uopšte nisam pio vino“. Ali kada je napunio 30 godina, prevladala je njegova radoznalost – što je doprinelo da i njegov poslovni partner, Maverik Karter, takođe postane zaljubljenik u vina.

Tako je počeo da proba zanimljiva vina, učeći o vinovoj lozi, regionima, o crvenim i belim vinima ili mešavinama. Tokom posete vinariji Napa sa Krisom Polom prošlog avgusta, Džejms je povukao svoj pomični krov Tojote Land Cruiser iz 1980. godine, preuređenog u retro stilu da izgleda kao safari bagi, a onda su počeli da razgledaju imanja i vinogorja, pitajući se šta je to što Napu čini tako jedinstvenom, o tlu, sunčevoj svetlosti, ili kako znati koje grožđe posaditi na koje mesto. Džejmsa su posebno interesovali poslovni aspekti. Koliko to sve košta? Koliko vremena je potrebno da bi se vodila vinarija?

U jednom je trenutku on pušta svoju sada trogodišnju ćerku Zuri da mu dosipa vino vrhunskog kvaliteta. “Ooh, ima ukus poput kamena!” kaže mu ona. “Gadno.” (Iako je stenje, čisto usput, enološki ukusna nota, tako da je možda Zhuri James, zapravo, verovatno preblizu stavila svoj nos).

U još jednoj nedavnoj poseti vinariji iz Nape, Džejms je šetao kroz vinovu lozu, probajući grožđe i raspitujući se o poslovnoj strani vinarstva. Isprobao je dva kabernea sovinjon, nastalih od sorti grožđa uzgajanih u različitim oblastima, ali napravljenih od istog proizvođača. “Stvarno želim da znam zašto su različiti”, rekao je. Pokazali su mu zemljište na kojem je svaka od sorti uzgajana – jedna vrsta tla je imala više šljunka, druga više gvožđa. Rekli su mu da omiriše zemlju, a zatim da omiriše vino poniklo na njemu. To je i učinio – i odmah shvatio kako tle utiče na grožđe, a samim tim i na vino.

To je, barem, deo njegove priče o poreklu njegove radoznalosti za svet vina. Ali postoji još jedno poglavlje – ono koje se tiče već famoznog načina na koji se „plutajuće južno voće“ naduvava, i kako su basketaši postali enofili: tu je priča poznata kao Banana Boat Team.

Evo u čemu je bila dilema: unajmili su jahtu i naručili hranu, ali još nemaju vina koja bi uparili s pomenutom hranom na pomenutoj jahti. To je sama definicija „neprijatnosti“ kojima su izloženi oni koji potiču iz Prvog sveta, onog najrazvijenijeg, a sve se odvija na Bahamima tokom odmora u julu 2015. godine. LeBron Džejms, Karmelo Entoni, Kris Pol i Dvejn Vejd moraju da odluče koje će vino piti ovom prilikom.

LeBron James, Carmelo Anthony, Chris Paul, Dwyane Wade (Associated Press)

U narednim nedeljama, mesecima i godinama, ovo popodne će ostati upamćeno po nečemu sasvim drukčijem: fotografiji Džejmsa, Vejda i Pola na banana-čamcu, zajedno sa Vejdovom suprugom, spisateljicom Gebrijel Junion (Gabrielle Union) – prizor koji je na internetu postao viralan, i posle kojeg više ništa za njih neće biti isto. Nije ni važno što je ideja potekla od Gabrijele. A i nema veze što sam Entoni nije bio tamo. Vejd, Džejms, Entoni i Pol postaće poznati kao Banana Boat Team, četiri ikone američkog basketa, koje će biti upamćene po tom prizoru iz 2015.

Ali, „iza kulisa“ ovog sada poznatog okupljanja pojaviće se još jedna fotografija, ona koja prikazuje sva četiri igrača na jahti, kako nazdravljaju čašama crvenog vina. Ova fotografija je snimljena na najvišoj palubi jahte, i to samo nekoliko sati nakon izleta „banana-čamcem“, dok je sunce padalo u okean pred nastupajuću noć. Ostalo je nejasno koje su vino ispijali; ono čega se Entoni seća je da je svojim prijateljima rekao da će doneti jedno od svojih; u ovom trenutku nije verovao šta je probao. Vejd se priseća da je naručio „Palmajer“ dok je prijateljima saopštavao vest kako je pristao da sarađuje sa vinarijom. Prisutni se slažu da je ova vest označila trenutak kada su se njihova lična vinska putovanja zaista preplela.

“To je za njih bio, pa, početak”, priseća se Entoni vinske boce koju su ispijali tog dana. “Plutali bi tako, ljuljuškajući se na vodi, i popili bi po čašu ovde, pa čašu onde. Ali to je definitivno bio početak pravog otvaranja za vinsko carstvo.”

“Sve je počelo odatle i zaista krenulo odatle”, kaže Vade.

 „Degustatorska ekipa“ sa banana-čamca je – isplovila.

 

∗  ∗  ∗

 

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (1/3)


„Priča iz boce“ o intenzivnoj ljubavnoj vezi između NBA zvezda i grožđa “sa pozlatom” – najskupljih vina koje košarkaški asovi kupuju; afinitet za dobra, najbolja vina, znak prestiža, ili, naprosto, zato što je uz vino najlepše slaviti pobedu. Verzija ove priče pojavljuje se u Gold Rush-u (espnW), i u saradnji sa ESPN Magazinom.

Zašto su neka vina 15 a neka hiljadu i po dolara?

Bujica crnih šatl-autobusa pokušava da se probije zakrčenim putem, s oštrim prekidima vožnje i zastancima, prelazeći s asfalta na kilometrima neravne trotoare, kojima šoferi voze u pokušaju da se kotrljaju dalje, dok je jedna od dve trake zakrčena. Uspinju se do podnožja guste hrastove šume, koja svojim granjem zaklanja jutarnju svetlost. Signal mobilnog telefona nestaje. Konačno se pojavljuju metalne kapije, veliko „M“ u njenom središtu, i ubrzo iz autobusa počinju da ispadaju „Klivlendski kavaljeri“ (Cleveland Cavaliers, kraće i od milošte – „Cavs“). Oko 60 članova ove franšize okupilo se kraj stolova prekrivenih belim stolnjacima, sedeći na kori kedrovih oblica razbacanih po nevelikoj čistini. Usledila je zdravica šampanjcem Dom Pérignon iz 2006. godine. U blizini, posvuda oko imanja do kraja horizonta, nalazi se ugljenisana zemlja. Izgorela brda, prekrivena crnim ostacima stabala drveća, podsećanje na stihije od letos (požari su u Kaliforniji besneli dve godine zaredom, 2017. i 2018).

Ovo je Majakamas (Mayacamas), jedna od najslavnijih vinarija kalifornijske doline Napa (Napa Valley). Ovde nije svraćalo previše „Kevsa“, ali Lebron Džejms (LeBron James) svakako jeste, i on odmah prepoznaje mesto gde sada stoji, tu malu čistinu koja je nekada pripadala zgradi koje više nema.

LeBron James (Foto: Forbes)

Kada je došla, vatra je gutala sa zapada, hraneći se isušenim žbunjem i šikarom dok je jeziv, glasan i oštar zvuk nadiranja vatrene stihije zahvatao obronke kalifornijskih brda. Vetrovi su zbrisali obodne delove vinograda Majakamas, a intenzivna vrelina plamena je pretila uspavanoj lozi sa koje je grožđe ubrano tek koji dan uoči požara. Radnici su se evakuisali dok je plamen pretio vinariji; osoblje nije znalo šta će – ako ništa drugo – preživeti… oni ili čokoti. Kada su se nedeljama kasnije vratili, zatekli su kako se plamen probio do samog ruba tri glavne zgrade na imanju, dok su plameni jezici „ispekli“ njihove strane, ostavljajući duboke crne paleže pri temelju. Pričinjena je milionska šteta, a naplata od osiguranja morala je da sačeka još neko vreme – kada na proleće postane jasno šta od loze još uvek može pustiti lišće i imati rod, a šta je od čokota nepovratno oštećeno vatrom. Međutim, na neki čudan i neobjašnjiv način, požar je progutao samo jednu zgradu, dvospratnu vilu u italijanskom stilu od 460 kvadrata, koja se koristila za primanje posetilaca i ručavanje.

“To je čudo”, kaže pomoćnik vinara u Majakamasu, Brejden Albreht.

Napa: zgarište na mestu vinarije Mayacamas (Peter DaSilva/Polaris, 11okt 2017)

Od te oktobarske stihije, Mayacamas nije ugostio nijednu grupu vinskih entuzijasta. Nijednu – sve do danas (početak 2018), do ovog vedrog i reskog  četvrtka krajem decembra 2017. – dva dana uoči Džejmsovog 33. rođendana – kada su Kavalirsi stigli u Napu u sredini sezone.

Organizatori poseta u Majakamasu su požurili da se pripreme za „kavaljere“, izvlačeći sa zgarišta spaljene ostatke u ogromnim kantama. Igrači su se, pošto su nazdravili šampanjcem, sada okupili pokraj rezervoara za fermentaciju (od nerđajućeg čelika a ne od drveta), pre no što se pomere do sledećih vrata gde je ulaz u prostranu dnevnu sobu, u kojoj ih na velikom masivnom stolu čekaju čaše šardonea iz 2015. i kabernea iz 2013. Raspoloženo i razigrano ispijaju više čaša vina. Džejms pokušava da iskuša novajliju, Sedija Osmana (Cedi Osman), koji, zajedno s ostalim novajlijama još uvek nije u vinu. “Popij me…” kaže mu Džejms, držeći čašu kraj Osmana, ali Osman odbija. “Njegov gubitak a ne moj”, rekao je Džejms kasnije. “Biće više za mene.”

Endi Erikson, glavni vinogradar u Majakamasu predstavlja šardone, opisujući koliko je ponosan što ovo „nije tipičan šardone iz doline Napa“, jer to ne može biti „kada je, kao ovaj, s puterastim notama u završnici“. Igrači pijuckaju dok ih pitaju za mišljenje. Bek u timu Kavalirsa, Džej Ar Smit (J. R. Smith), koji sedi na kauču do zida, podiže ruku. Šta mu pada na pamet dok ispija vino?

 „Pa, baš je nekako poput putera“, kaže Smit, smešeći se. Smeh je odjeknuo iz svih uglova prostorije; Klasični J.R.

Dwyane Wade, LeBron James

Igrači napokon silaze do podruma gde ih čekaju „postrojene“ hrastove bačve od po 1.200 galona (4.5 hiljade litara), napravljene još pre američke Prohibicije. U podrumu ih čekaju i čaše kabernea iz 2003. godine. Igrači „Kavalira“ borave u vinariji možda samo oko sat i po, ali dok im vinari korak po korak objašnjavaju kako nastaje vino, oni su dovoljno fokusirani da bi svojim domaćinima postavljali sijaset pitanja – o vinima proizvedenim na planinama i obroncima nasuprot onima od grožđa iz doline, koje su prakse najbolje za održavanje jednog dobrog vinskog podruma, koliko dugo određena vina ostaju u buradima do flaširanja, kako se rezervoari za fermentaciju čiste, zašto neka vina koštaju 15 a neka 1.500 dolara.

Niko ne postavlja ova pitanja (kao klivlendski košarkaši), pada na um Karisi Mondavi (Carissa Mondavi), vinogradarki koja pripada četvrtoj generaciji kompanije Continuum Estate i unuki kalifornijskog vinskog pionira Roberta Mondavija. Vinari vole kada njihovi gosti pokazuju radoznalost, kada posetioci istražuju dublje od nekih drugih. Ali, ovo sada – oseća da je sada „to nešto više“.

I evo, Mondavi već vidi krajnji ishod: NBA igrači su već po sebi „proizvod“ toliko neviđenih sati provedenih u usavršavanju toliko skrivenih detalja, što ih sve vodi na konačni trenutak, kada se lopta u prvoj sekundi baci u vazduh. Tako je i s vinom: napravljeno je u bezbrojnim varijantama – kombinaciji vremena i klime, tla, berbe, vrste rezervoara, bačvi i mešavina, delikatnoj alhemiji praktično „svega“ – sve dok se jednog dana iz boce ne izvuče plutani čep. Da bi i jedni i drugi zasjali – kako igrači tako i vino – potrebno je toliko posla i rada kojeg niko nikad neće imati prilike da vidi.

Bek Timbervulfsa Džimi Batler (Jimmy Buttler) putuje sa svojim vinskim koferom, onim kojeg je uzeo uoči Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, noseći boce pino noara. Stiven Kari (Stephen Curry), ljubitelj Bordoa, izdvaja sat vremena za Napu da bi se relaksirao, iako bi želeo da je sve ovo s vinima započeo još pre devet godina, kada je stigao u Zalivsko područje, popularnu Bay Area (“Ne znam da li sam cenio ono što je sve vreme bilo pred mojim nogama, u mom dvorištu”, kaže Kari danas). Špic napadač „Voriors-a“ Kevin Durant još uvek procenjuje koja vina najbolje idu uz određenu hranu, i postojano pokazujući znatiželju o faktorima koji utiču na kvalitet vina – tlu i području na kojem se nalazi vinograd (teroir) – faktorima životne sredine. Ali on, u svakom slučaju, zna kakva je to stvar uz koju voli da se opusti, pogotovo posle utakmice: to je jedan bogatiji, puni ukus pino noara.

(Enofilija tj afinitet prema vinima polako ali sigurno hvata korene među vrhunskim košarkašima iz NBA lige – od jahting zabava nakon lupanja „banana“ na terenu, do timskih „zabranjenih“ poseta vinogradima. Foto: Dvejn Vejd)

Dvejn Vejd, bek u timu Majami Hit (Miami Heat) je svoju ljubav za vina počeo pre nekoliko godina uz čašu rizlinga, jedne večeri u restoranu „Prime 112“ u Majamiju… da bi danas bio u ljubavi sa kaberneom – i u partnerstvu s Napinim priznatim vinogradarima i njihov čuveni „Palmajer“ (Pahlmeyer), pokrenuvši sopstvenu etiketu „D Vade Cellars“, koja sadrži kupaž crvenih vina i kabernea sovinjon. Priča o ružici, vinu koje Dvejn Vejd ima u vidu u budućnosti.

Kris Pol je takođe započeo rizlingom pre nego što je, vremenom, prešao na crvena, a sada obožava pinot noir; sprijateljio se sa majstor-somelijeom od kojeg „kupi“ znanja i veštine, učestvujući u slepim degustacijama i obilazeći vinograde u vreme berbe. Tokom novembarske utakmice protiv Voriorsa 2015. godine, kada je Pol bio sa Klipersima, nosio je loptu na teren kad je nekome doviknuo: “Hej! Doneo si mi neko dobro vino?” Taj “neko” kome je dobacio pitanje bio je Huan Merkado (Juan Mercado), osnivač podruma „Realm“ u ​​Napi.

A tu je onda i napadač Oklahoma Siti Tandera, Karmelo Entoni.

Entoni je takođe prošao „rizling-fazu“, nedugo nakon što ga je 2007. zaintrigirao svet vina, još dok je igrao za „Nagete“ (Nuggets). Njegov odmor će uskoro započeti u regionima bogatim vinom – širom sveta. Pošao bi u nabavku vrsnih buteljki u jednoj vinoteci u Sakramentu, uživajući u ranim berbama Dominus-a. Probao je čuveni Petrus (berba ’86), Bordo vredan hiljade dolara, i, po njegovim rečima, „više se nije moglo nazad“ – ali tada ga je jedan prijatelj nagovorio da pruži šansu i burgundcu (vinu iz Burgonje, vinske regije koja je najljući rival Bordou), pa je Entoni odmah bio zaintrigiran, i uskoro je „pao“ i na njih. Sada ove sorte vina „naseljavaju“ Entonijev specialni šestougaoni vinski kofer od kojeg se ne odvaja tokom svojih putovanja za vreme američkog košarkaškog prvenstva.

Carmelo Anthony (Foto: Shareif Ziyadat/Getty Images)

Kako je Entoni sve dublje „uranjao“ u vina, tako je otpočeo da se bavi slepim degustacijama, degustirajući grupe (hrana i odgovarajuća vina). Postajao je sve ponosniji na sebe jer je bivao u stanju da uparuje svaku sortu vina sa bilo kojim jelom. Izveštio se u prepoznavanju vinskih nota tokom degustacija naslepo, probajući vina iz bilo koje čaše. “Ako majstor-somelijer dobije maksimalnih 12 od 12”, izjavljuje Entoni misleći na degustacije, “želim da dobijem tri.” I tako je nastavio da istražuje, razvijajući nepce, sve do danas. Kaže ponosno i sa ogromnim osmehom: „Mogu vam dati tri“.

Danas, Entoni pravi osvrt na NBA lige i primećuje trend procvata strasti za dobrim vinima, ali priznaje da bi neke igrače mogla da zastraši prostranost i veličina vinskog kosmosa. „Morate naći svoja nepca“, propoveda Entoni (misleći da morate formirati sopstveni ukus i afinitete). “To je poput umetnosti. Kao što nisu svi u stanju da kupuju Baskijate i Rembrante, velike komade. Tako gledam na vino, morate shvatiti šta je to što vam se sviđa.”

Kada je 2011. godine prešao u „Nikse“ (Knicks), Entoni je u Njujorku počeo da posećuje i organizuje „večere sa dve flaše“ u društvu eksperata-zaljubljenika: one čije se vinske kolekcije izražavaju u milionima dolara. Ustaljeno je pravilo da se na ovakve večere donose vrhunske boce.

“Evo priče”, započinje Entoni, sedeći u vežbaonici Oklahoma Siti Tandersa jednog prohladnog decembarskog jutra. Priča kako je pre nekoliko godina, možda 2014. godine, prisustvovao večeri u domu jednog od najvećih kolekcionara na Istočnoj obali, zajedno sa još 80-ak drugih ljudi koji su usput bili i vrsni poznavaoci vina, i svi su bili zamoljeni da donesu svoju najbolju bocu. O moj bože, pomislio je Entoni. Ne želim da budem “onaj momak”. Jer, naime, dobro znam da će ti momci doći s bocama iz 50-ih, 60-ih, 70-ih. Zadreće „duboko u svoje podrume“, kako bi iz njih izneli toplinu. Ono što ga je tada pogodilo kao grom bio je – šampanjac. Uvek klasičan, uvek sigurna opklada. Tako je doneo Dom Pérignon, Brut Rosé  upakovan u magnum (flaša od 1.5l), grožđe iz berbe s kraja 1990-ih.

Na kraju noći, odvijalo se takmičenje za izbor najbolje flaše. I? Entoni se sada osmehuje: te večeri je njegova boca šampanjca ušla među prve tri.

Poseta „Kavsa“ podrumu vinarije Mayacamas u Napi bila je posebno primećena jer su bili prva organizovana grupa koja je posetila ovu vinariju od kada su prošlogodišnji oktobarski požari uništili prostoriju za degustaciju vina (Foto: Mayacamas)

Glumica Gebrijel Vejd, koja je udata za Dvejna Vejda, seća se vremena pre samo nekoliko godina kada njen muž uopšte nije pio vino. Ali tada je ona krenula sa sopstvenom etiketom – „Vanilla Puddin“, kalifornijskom sortom šardonea – i poslovna šansa se ukazala. Vejd je još bio mlad i neiskusan u vinskoj priči, ali je verovao da bi relativno uskoro mogao ozbiljnije krenuti u tu priču, recimo, sa svojih 40 godina, nakon što se povuče.

Dogodilo se to mnogo pre. Leta 2014. je sedeo u hotelu Bardessono u Jountvilu, a društvo ispred njega su mu pravila tri crvena kupaža na bazi kabernea; svaki od ovih kupaža bio je Palmajerova specijalna mešavina, kreirana prema stilu kojeg je Vejd posebno zahtevao. Vejd je pio sva tri, ali u Goldilocks stilu, samo jedan je bio „onaj pravi“ – kupaž od 75% kabernea, 15% merloa, 7% kabernea frank, 2,5% petit verdot-a, 0,5% malbeka, koji sadrži note „tamne čokolade, sušenog duvana, kadulje i pite od borovnice“. Vejd se našao ozarenog lica dok je pio tu kombinaciju, da bi potom izjavio: „Osećam kao da sam konačno stigao (u svet vina). Sada imam svoje vino“.

Gebrijel Junion Union (Gabrielle Union), autorka memoara We’re Going to Need More Wine: Stories That Are Funny, Complicated, and True. „Kada su zaigrali u prvoj ligi… uz novi status došli su i nakit i automobili, životni stil nalik rok-zvezdama i, naravno, sve ono što uz to ide. Kako su postajali stariji i zasnivali svoje porodice, tako su se u njihovoj imovnoj karti našle kuće i sve očigledne vizuelne karakteristike bogatstva. A onda, dođe trenutak kada ljudi više nisu impresionirani vašim finansijskim portfeljem ili veličinom vaše kuće. Niko ne govori o kvadratnim metrima kuće. Niko ne govori o automobilima ili nakitu ili bilo čemu takvom. Priča se o tome ko bi na zajedničku večeru mogao doneti najbolju bocu vina.”

Kako osećamo vreme kada improvizujemo?


Improvizacija je, s naučne tačke gledišta i naučnim jezikom rečeno “protočno stanje” svesti, u kojem slobodne asocijacije nastaju onda kada se razmišljanje “izmešta” iz uobičajene matrice…. od kreativnosti u kuhinji do muziciranja, slikanja ili vajanja. Ili, možda, mentalne usredsređenosti na neku temu ili pojavu.

Ovaj članak je preuzet s portala Nautilus.

Ne gledajte na sat. A sada recite: Koliko je vremena prošlo od momenta kada ste danas prvi put pristupili svom računaru? Vreme može biti svojstvo fizike, ali je i svojstvo uma, što ga na kraju čini proizvodom mozga. Vreme meri i oblikuje naš život, a kako živimo svoj život, zauzvrat, utiče na to kako doživljavamo protok vremena. Vaš osećaj za vreme je “savitljiv” i subjektivan – menja se kao odgovor na promene konteksta i onoga što primamo kao informaciju, a može se “iskriviti” i “izuvijati” onda kada je mozak oštećen ili pogođen hemijskim sredstvima, bolestima, usled nedostatka sna ili prirodno izmenjenim stanjima svesti. Međutim, novi skup nalaza istraživanja u oblasti neuronauke sugeriše da je gubitak vremena takođe usko povezan sa kreativnošću, lepotom i “zanesenošću”.

Vremenom se najčešće manipuliše prilikom onih vrsta stvari koje radimo kako bismo ga – ispunili. Kad se naš um ne stimuliše u dovoljnoj meri, osećaj za vreme često je nalik „usporenom filmu“ (kao u sceni u „Simpsonovima“ gde Bart čitavo popodne liže koverte sa pismima namenjenim direktoru springfildske škole Simoru Skineru, i stenje kad sat počne da otkucava „unazad“). S druge strane, kada smo potpuno angažovani, kada nas nešto sasvim preokupira, naročito u onoj vrsti „stanja slobodnog strujanja svesti“ kao proizvoda opuštenosti, koja je poznata umetnicima, sportistima i drugim vrhunskim izvođačima, čini se da naš osećaj vremena ubrzava ili čak potpuno nestaje.

Free jazz improvizacija (Esbjörn Svensson Trio) | brucecrossman

Mnogi opisuju da su “očarani” ili “izmešteni na neko drugo mesto”, ili „kao da su preneti na neko drugo mesto“ dok gledaju predstavu uživo ili svoje omiljeno umetničko delo. Na primer, kada istražujem odeljak o evropskim slikama muzeja umetnosti Metropoliten, ulazim u neku vrstu isključenosti, odaljenosti, ograđenosti od okoline, transcendentnog stanja, što mnogi od priznaju da doživljavaju. Sav naš oprez i brige nestaju tada, i čini se da je vreme stalo ili kao da „bledi“ dok se gubimo u svetu priče, umetničkog dela ili virtuoznosti izvođača. Ovaj gubitak vremenske svesnosti odražava proces koji se dešava u mozgu izvođača ili umetnika dok stvaraju, piše Heather Berlin za portal Nautilus.

Unutrašnji kritičar mora biti isključen, a neki “unutrašnji Pikaso” uključen.

Tokom onoga što psiholozi nazivaju „stanjem protoka“, gde je čovek potpuno uronjen i apsorbovan nečim o čemu razmišlja ili dela, „utopljeni“ u svoj mentalni ili fizički čin, često se izveštava o izmenjenom osećaju za vreme, mesto i sopstvo. To je prenosivo i prijatno iskustvo koje ljudi žele da postignu, a koje neuronauka sada pokušava da razume. Sjajan primer „stanja slobodnog toka“ nalazimo u mnogim improvizovanim oblicima umetnosti, od muzike i glume do komedije i poezije, poznate i kao “spontano stvaralaštvo”. Improvizacija je izuzetno složen oblik kreativnog ponašanja koji upravo nadahnjuje naše strahopoštovanje i divljenje. Sposobnost improvizacije zahteva kognitivnu fleksibilnost, raznovrsno (divergentno) mišljenje kojim obezbeđujete više perspektiva gledanja na stvar, problem, pojavu; inprovizacija zahteva i veštine specifične za određenu disciplinu, a poboljšava se vežbanjem.

Nije iznenađujuće da su prednja tj frontalna područja mozga – za koja se pokazalo da su uključena u percepciju vremena i kontrolu impulsa – takođe uključena u spontanu kreativnost. Čini se da se improvizacija odvija u izmenjenom stanju uma / mozga, a studije neuronskih mehanizama muzičke improvizacije identifikovale su mrežu prefrontalnih područja mozga povezanih sa improvizacijom. Čini se da je stvaralački čin improvizacije, barem u carstvu muzike, rezultat promene obrazaca aktivnosti u dve ključne oblasti prefrontalnog korteksa (PFC).

John Coltrane, A Listener’s Guide to Free Improvisation

Tokom muzičke improvizacije u džezu ili fristajl „opuštenom“ repovanju, kako pokazuju studije, izrazito je povećanje medijalne prefrontalne korekcije korteksa. Medijalni prefrontalni korteks (mPFC) je područje mozga za koje se zna da je uključen u namerno, interno generisano samoizražavanje i traženje ciljanog ponašanja. Ovo ima smisla, budući da improvizovani performans zahteva da brzo kreirate novi materijal i da ga jednako brzo plasirate publici koja sluša ili gleda. Drugi aspekt ovog obrasca je za nas laike blisko nadrealističkoj poeziji “toka svesti”: smanjenje bočne orbitofrontalne kore i dorsolateralne prefrontalne kore korekcije (DLPFC). Bočni orbitofrontalni korteks (OFC) i dorsolateralni prefrontalni korteks su područja mozga koja su uključena u svesno samo-praćenje, naporno rešavanje problema, usmerenost pažnje i procenu i regulisanje ponašanja usmerenih na ponašanje u svrhu postizanja cilja ili sprovođenja plana. Ove lateralne oblasti mozga služe za procenu da li su ponašanja u skladu sa društvenim normama i vrše inhibirajuću kontrolu nad neprimerenim ili neprilagođenim ponašanjem. Ali kao što će vam reći svaki vešt izvođač – inhibicije su neprijatelj improvizacije.

Kada se aktivira mPFC, taj proces podstiče unutrašnju „proizvodnju“ ideja. A kada se bočna tj lateralna PFC područja mozga istovremeno isključuju, to omogućava da nove misli i ponašanja nastaju neometano, što dovodi do „šarolikog“ i raznovrsnog, divergentnog razmišljanja i nefiltrirane kreativnosti. Drugim rečima, naš „unutrašnji kritičar“ mora biti isključen, a neki „unutrašnji Pikaso“ uključen. Deaktivacija bočnih PFC regija povezana je sa „slobodno plutajućom“, neusmerenom pažnjom, omogućujući spontane asocijacije između ideja i iznenadnih „paljenja lampica“ ili uvida. Čini se da kreativnost nastaje kada DLPFC smanjuje svoju regulaciju sadržaja svesti, omogućavajući ispoljavanje nesvesnih, nefiltriranih ili slučajnih osećaja i misli u stanju „slobodnog protoka“. Baš kao što će se deca igrati daleko neobuzdanije kad ih nastavnik ne gleda, kada smanjujemo uticaj DLPFC na naše ponašanje, što nam omogućava da razmišljamo više „poput umetnika“.

Čini se da se improvizacija odvija u “izmenjenom” stanju uma i drukčijoj “mentalnoj matrici” od uobičajene.

Ornette Coleman / Charlie Hayden

Buduća istraživanja mogla bi proučavati da li je ovaj obrazac moždane aktivnosti u stvari „neuronski potpis“ improvizacije koji se javlja u svim umetničkim oblicima, na primer tokom improvizacije u muzici, slikarstvu, pozorišnoj glumi, komičnoj ili plesnoj tački, ili, pak, da li je taj „mentalni, lični potpis“ jedinstven u odnosu na dosad stvorene muzičke i verbalne forme. Kada bočni PFC regioni – gde se stvara osećaj za svrhovito ponašanje upereno ka postizanju cilja, koje sledi nakon trenutnih akcija – dakle kada te PFC regije umanje svoju aktivnost, izvođačeve odluke i postupci iz trenutka u trenutak mogu se osećati kao da se dešavaju izvan vremena i bez svesne namere, kao da oni dolaze „odnekud“. To je u skladu s osećajem mnogih umetnika koji izražavaju da njihovim kreativnim procesom upravlja neka „muza“ ili „spoljni posrednik“.

Međutim, izvođači koji se zdušno koriste improvizacijom ne pate od zaboravnosti; tu je i trenutni “check-in” u realnom vremenu, racionalna provera u datom trenutku, da biste videli kako napreduje vaše izvođenje, može pružiti preko potrebne povratne informacije iz okoline (ili publike), pomažući da se u realnom vremenu revidira vaš pristup i optimizuju performanse. Kreativna misao takođe uključuje „zadanu mrežu načina rada“ (default mode network, DMN), skup moždanih regija aktivnih kada je pažnja usmerena iznutra i potisnuta kada se čovek bavi spoljno usmerenim zadacima. DMN je aktivan tokom sanjarenja, ali ne i kada ispunjavate obrazac za prijavu, koja zahteva izvršne kontrolne oblasti kao što je DLFPC. Improvizacija zahteva ravnotežu u učestalosti svoje aktivacije između ove dve mreže, odražavajući stepen do kojeg kreativna misao i ponašanje moraju da odgovore na doprinos koji daje trenutna okolina/situacija, i ograničena je određenim pravilima zarad ispunjenja specifičnih ciljeva zadanog zadatka.

Ali, ukoliko predugo vremena budete obuzeti sobom ili „preterano“ samosvesni, možete izgubiti stanje spontanog protoka uz pad izvođačkih performansi. Naravno, ne treba vam kognitivni neuronaučnik da bi vam to rekao – ili bi, možda bolje bilo da neko posluša Eminema?

Albert & Don Ayler

Izgubite se u muzici, u trenutku.

Ako imate taj trenutak – nikad ga ne propuštajte.

Imate samo jedan “hitac”, ne propustite šansu da ga iskoristite.

Ova prilika ukazuje se jednom u životu.

Srećom, za postizanje stanja „slobodnog protoka“ ne morate da ste u stanju da improvizujete. Deaktivacija tj isključivanje lateralnog PFC-a se dešava i tokom drugih „izmenjenih“ stanja svesti kao što su meditacija, hipnoza ili – sanjarenje. Sličan obrazac disocirane aktivacije u PFC-u identifikovan je tokom REM faze spavanja, u kojoj se obično sanja. Sanjanje uključuje neplanirane, iracionalne asocijacije, fokusiranje pažnje, izmenjen osećaj za vreme i osećaj nedostatka ciljnog razmišljanja ili voljne kontrole (sa izuzetkom lucidnog sanjanja). Te iste karakteristike povezane su sa kreativnošću u trenucima koji nastupaju nakon što se potpuno probudite.

Osećaj vremena koje prolazi, protiče; vreme, kažu ispitivanja, proizvodi u nama osećaj „promene tempa“ kao da se ubrzava-usporava; ali tu je i osećaj „postupnog“ kretanja; ovo je sposobnost koju su naši mozgovi razvili iz adaptivnih razloga. Koliko dugo spavam? Koliko često deca treba da jedu? Koliko brzo ću morati da hodam kako bih stigao kući pre mraka? Praćenje vremena je nešto što instinktivno radimo, a naši su instinkti nedavno dopunjeni izumima poput satova i kalendara, koji „treniraju“ naš mozak da mapira svoje instinkte po obimu i uvećanjima-promenama (prostora-vremena, tzv. inkrementalna validacija u psihometriji). Međutim, takođe smo razvili sposobnost da isključimo to stalno „čuvanje vremena“ u sebi, u trenucima umetničkog “uzleta” ili dok o nečem usredsređeno razmišljate, i da upravo taj adaptivni osećaj bezvremenosti daje našem životu većinu njegove lepote i smisla. Način na koji smo odlučili da provodimo svoje vreme, koje je i dalje naš najoskudniji  i najvredniji resurs, jedan je od najvećih poklona ali i odgovornosti koje su nam date.

Dr Heather Berlin je kognitivna neuronaučnica i neuropsihološkinja, docentkinja psihijatrije na Medicinskoj školi u Ikanu, pri njujorškoj klinici Mount Sinai. Kliničku neuropsihologiju praktikuje na Weill Cornell-ovom Odeljenju za neurološku hirurgiju i gostujući je profesor stipendistima Njujorškog psihoanalitičkog društva i instituta. Domaćin je skupova Startalk All-Stars sa Nilom Degras Tajsonom, a bila je i domaćin serija na kanalima PBS i Diskaveri.

 

Nautil.us

Filmovi za zaljubljenike u vina


Volite li filmove? Ili vino? Ili, možda, filmove o vinu? Ako je odgovor potvrdan, onda ste „sleteli“ na pravo mesto: veb-sajt za vrhunske somelijere “Sommeliers Choice Awards” donosi simpatičnu filmofilsko-enofilsku priču.

StyleCaster

Kakva je najbolja završnica jednog napornog dana? Lako je zamisliti, recimo, neke omiljene (zdrave) grickalice i omiljenu bocu vašeg vina, uz neki dobar film – zar to ne zvuči „skroz u redu“? Pa još i ako se film tiče vina… Ako je vaš odgovor potvrdan, ali niste sigurni koji film da odaberete, evo liste filmova za sve koji su u ljubavi kako sa kinematografijom tako i s vinima.

Uzgred, ovo nisu najbolji filmovi u istoriji kinematografije, ali – opet uzgred: koliko je i inače 90% onoga što gledamo (slika, skulptura, film, knjiga), baš toliko dobro da će “odjekivati u večnosti”?

vintagraph.com/Pinterest

Filmovi koje najčešće gledamo su – izvor zabave. Čak i oni nepojamno loši filmovi su ponekad – a, zapravo, ne tako retko – daleko zabavniji ukoliko se gledaju kroz “how low can you go” optiku (tako dragu jednom Tarantinu ili Rodrigezu).

Koliko smo loših filmova i loših filmskih priča ispratili samo zbog toga što su upravo to – očajno loši; jer nas uvek i nanovo “očarava” upravo taj “kvalitet”; ili zato što imamo, sasvim prirodno, omiljene glumce, ili replike koje volimo, iako je ostatak priče/filma “teško preživljiv”; ili pak režisere, kamermane koji su nam prirasli k srcu – ili ih, naprosto, gledamo jer su nam, čak, neki dragi ljudi “nekako povezani” s tom slikom ili knjigom-filmom-serijom, pa lako i poletno “”traćimo vreme” na sasvim “prijateljskoj osnovi” i bez ikakvog upuštanja u dublje i objektivnije uvide. Koliko filmova ste gledali neumorno i uvek ispočetka, samo zbog jedne scene od koje “padate u nesvest”, ili zbog društva s kojim ih gledate, ili dobre atmosfere “pre, za vreme i nakon projekcije”?

Filmovi s ove liste su pre svega zabavni (a dokumentarci, uz to, i informativni i zanimljivi), još zabavniji uz dobro društvo, a možda i – “nekakvo” dobro vino.

…Santé!

Dobra godina (A Good Year)

Elisabeth85

Veseli film koji pruža vedre, prekrasne poglede i naglašava lepote Francuske. Rasel Krou glumi britanskog investicionog bankara Maksa Skinera, radoholičara koji ne zna šta znači odmor. Nakon smrti ujaka, nasleđuje francusku vinariju, mesto u kome je proveo neke dane svog detinjstva. Kao odrasla osoba kojoj je bankarstvo u krvi, Maksu su pojmovi finansija i štednje dobro poznati, pa on na ovu situaciju gleda kao na priliku da unovči „s neba palu“ nekretninu. Živopisno selo i sezanovski blistava sunčeva svetlost prikazuju Provansu kao blaženo i čarobno mesto. Kada mu se ukaže prilika da živi ne toliko manijakalnim tempom, odjednom mu se grad i gradski stil više ne čine toliko sjajnim.

Hoće li Skiner brže-bolje prodati vinariju, ili će se još dugo baviti vinskim poslom?

Crvena opsesija (Red Obsession)

Fandango.com

Ovaj dokumentarac prati period velikih promena u globalnoj vinskoj industriji jer je novi član ušao na tržište vina, a novi član je – Kina. Dolazeći dominantni igrač u vinskom biznisu biće drugi najveći potrošač vina do 2020. godine. On pokazuje da Kina eksponencijalno povećava apetit za vinom, posebno onim iz Bordoa. Film čine dve celine, gde se prvi deo bavi vinogradima i regionom iz istorijske perspektive, dok se drugi fokusira na eksploziju interesovanja koje Kina i Kinezi imaju za francuska vina.

Šok boca (Bottle Shock)

IMDB

Davne 1976. godine, svet vina imao je uglavnom samo jednu zemlju na mapi – Francusku. Tihi Kalifornijci sami su pravili dobra vina koja ama baš niko, a posebno Francuzi, nisu primetili… Sve dok vlasnik britanske prodavnice vina i somelijer Stiven Sparijer (Steven Spurrier), koji živi u Parizu, ne odluči da otputuje u Napu kako bi testirao jedan skrajnuti i „autsajderski“ vinograd, u kojem otkriva tandem oca i sina, Džima i Boa Bareta (Jim Barrett, Bo Barrett). Džim vodi vinariju u Napi, Šato Montelena (Chateau Montelena). Bivši advokat za nekretnine opsednut je pravljenjem savršenog Šardonea, a kod banaka se zadužio ne bi li o(p)stao u vinarskom biznisu. Sparijer je, blago rečeno, zgranut kvalitetom američkih vina koja je probao. Zatim organizuje takmičenje „Judgment Of Paris“, i degustaciju naslepo, zapravo istinski „obračun“ između američkog i francuskog vina. Bo ovo smatra šansom da smisli način da Chateau Montelena pristupi takmičenju degustacija vina. Malo šta su znali tada, ali su bili na putu da revolucionišu vinarsku industriju i tako pruže potpuno novi svet mogućnosti za ljubitelje vina ma gde se oni nalazili.

Godina u Portu (A Year In Port)

ayearinport.com

Putovanje do portugalske doline Douro sa spektakularnim pogledom kako bi istražili misteriju i složenost sveta ove „lisabonske sestre“ i luke po kojoj je Portugal dobio svoje ime – jedan od najstarijih gradova u Evropi – Porto – jeste scena na kojoj se odvija razgovor s legendarnom pariskom vinarskom vedetom, Martinom Sonije (Martine Saunier), koja je još krajem 60-ih došla u Kaliforniju i tamo prva zasnovala butik-prodaju vrhunskih francuskih vina, da bi proširila asortiman i na evropska vina koja nisu francuskog porekla. Reditelj Dejvid Kenard kaže da je „Izuzetno teško ne voleti ljude iz Porta.“ Potencijalna zabava na vidiku za vikend večeri.

Mondovino

sfgate.com

Centralna tema ovog filma je „borba za opstanak duše vina.“ U režiji Džonatana Nositera (Jonathan Nossiter), ovaj dokumentarni film prikazuje kako je jačanje globalizacije uticalo na brojne aspekte savremenog sveta, uključujući priču o vinskoj industriju koja je neminovno uvezana sa krčenjem šuma, a tu je i politička napetost koja postoji između velikih kompanija i „indie“ tj. nezavisnih kompanija; ovo su ključne teme a i razlozi zbog kojih je Nositer odlučio da snimi ovaj film. Od gledaoca iziskuje samo malo više strpljenja, jer dokumentarac traje gotovo dva sata. Sastoji se od intervjua sa ljudima koji pripadaju svetu vina, vinarija i vinarskog biznisa.

Godina u Burgonji (A Year In Burgundy)

ayearinburgundy.com

Mnogi filmovi su imali „godinu“ u svom naslovu i onda bismo se pitali – zašto? Godine su presudno važni ciklusi u proizvodnji vina jer definišu čitav proces: od rasta i sazrevanja grožđa, do sazrevanja u buradima i flaširanja. Ovaj dokumentarni film istražuje rad nekoliko vinara u Burgonji, poznatoj francuskoj vinskoj regiji (odakle je i čuveni „burgundac“). Posle ovog filma ćete na vina možda gledati “malo drukčije”.

Somelijer: unutar boce (Somm: Into The Bottle)

cinemamontreal.com

„Somelije“ vodi gledaoca u “džet-set” avanturu, kako bi se našao odgovor na pitanje „šta je vino i zašto je ono važno“. Film je omnibus sastavljen od 10 mini-priča koje istražuju različite korene porekla vina, kao i njihov put od podruma do stola i čaša. Ovaj dokumentarni film više se fokusira na vinarije, tradiciju, dajući gledaocu zanimljiv pogled na svet vina. Ovaj film nastavak je filma “Somm” objavljenog 2012. godine u kojem četvoro ljubitelja vina pokušava da položi ispit za titulu majstor-somelijea.

Stranputice (Sideways)

IMDB

Road movie, filmska oda životu, prijateljstvu, krizama, ljubavima, otvaranju „savršene boce“ ali i opasnostima od ispijanja količine koja je „možda malo previše“. Ova klasična komedija priča priču o dvojici prijatelja Džeku i Majlsu, koji kreću na obilazak vinograda u okolini Santa Barbare. Ovaj film bi nekom bio i sasvim legitimno nadahnuće za putovanje u neku interesantnu vinsku regiju.

Godina u Šampanju (A Year In Champagne)

IMDB

Ovaj film vodi gledaoce iza kulisa, gde od samih vinara mogu čuti priče „kako se čarolija istače u bocu“. Živahni film koji prikazuje ljude i njihove bahusovske strast, mesta i, naravno – mehuriće koji se penušaju. Istorijat penušavog vina, šampanjca, poreklom iz Šampanja, vodi nas kroz priču o šest vinarskih kuća – od malih nezavisnih proizvođača, sve do veličanstvenih vinarija Gose i Bolanže (Gosset, Bollinger).

(A možda ga i pogledati uz čašu penušca – možda).

Opori plodovi (Sour Grapes)

 cinemaclock.com

“Opori plodovi“ je američki krimić o mladom čoveku koji je američko vinsko tržište preplavio lažnim vinima. Zabavni film koji govori o Rudiju Kurnijavanu (Rudy Kurniawan), falsifikatoru vina i njegovim slavnim žrtvama.

Nazad, ka Burgonji (Back To Burgundy)

nytimes.com

“Ljubav je kao vino, treba joj vremena…”

Ova otužno sladunjava replika potiče iz filma koji prikazuje neobičan odnos koji se uspostavlja između ljudi, tla i tradicionalnog procesa proizvodnje vina u koji se glavni akteri upuštaju (naziv mu je “Ono što nas vezuje”, Ce qui nous lie, radni naslov: Le Vin et le vent). Sestra i njena dva brata (Ana Girardot, François Civil, Pio Marmaï) se ponovo susreću u svom domu u Burgonji. Otac im je ostavio ogroman vinograd i moraju da odluče da li ga zadržati ili prodati imanje, što je emocionalno teška odluka za svo troje.

∗   ∗   ∗

SCA je jedno od vodećih vinskih takmičenja u kojem vina ocenjuju vrhunski svetski somelijeri, kupci vina koji se nalaze na lokaciji i vlasnici vinarija. Ako želite da prihvatite izazov „Sommeliers Choice Awards“, možete ostvariti velike uštede tako što ćete nam sada podneti svoja vina i iskoristiti „Super Early Bird“ ponudu. Morate biti brzi jer ova onuda važi samo do 30. avgusta 2019. godine.

 

SMC (Sommeliers Choice Awards)

Webflow: “programiranje” bez blama


Kako je ideja za Webflow, alat za izradu veb-sajtova „bez kodiranja” uspela da njene kreatore dovede do ivice bankrota, da bi potom postala investicija vredna 72 miliona dolara. Startap priču o sjajnom “veb-dizajnu za laike”, svojevrsnom “programiranju bez programiranja” je za portal StartIT napisao Aleksandar Krunić.

Awwwards

Posle mnogo padova i skepticizma na koje su nailazili, danas mogu da kažu da su izgurali ideju u koju su verovali kada mnogi nisu, i da takve, izgleda, na kraju, uvek neko prepozna i podrži.

Godine borbe su iza Webflow-a. Kako piše Forbes, četiri puta je Vlad Magdalin pokušao da napravi kompaniju svojih snova. Izgleda da mu se konačno posrećilo. Godine 2012, Vlad, koji je inače sa devet godina prognan iz Rusije, sa svojim bratom Sergejem i prijateljem Brajantom Čouom napravio je Webflow, iza kog stoji ideja koja mu je došla još na koledžu, gde se zaljubio u programiranje.

On se još tada pitao kako alatke, koje mogu da prevedu drag-and-drop dizajn u čist back-end kod mogu da olakšaju preduzetnicima stvaranje nekog novog Facebook-a ili Airnbnb-a. Ubedio je svog kolegu iz Intuita, gde je radio kao programer, kao i svog brata Sergeja, koji je dizajnirao lokalne e-commerce sajtove da krenu u ovu priču, a plan da brzo dođu do sredstava, preko Kickstartera, prošao je neslavno. Dugovi na karticama su se gomilali, i vreme im je isticalo.

Svoju ideju su, sedam meseci nakon početnog neuspeha, predstavili na Hacker News-u, i postala je viralna. Proveli su još šest meseci radeći na jednostavnoj, prvoj verziji svog proizvoda.

No code princip nije izazivao posebnu pažnju tada, i njegove elemente mogli ste naći u Airtabe-u, Notion-u ili Zapier-u. Webflow nije prvi koji je pokušao da izbaci tehnički kompleksne elemente iz građenja veb-sajtova, ali ono što je ovog puta drugačije je napredak Google Chrome-a i napredne tehnologije koje bi podržale tipove sajtova koji mogu da nastanu Webflow-ovim kodom. Alatka je prvenstveno privukla frilens veb dizajnere, a onda stekla dovoljno trakcije da ubedi Y Combinator da promeni svoje mišljenje i 2013. godine uključi ovaj startap u svoj akceleratoski program.

Awwwards

Webflow je sakupio 2.9 miliona investicija u to vreme, iako su mnogi sumnjali da im je ciljna grupa suviše uska i da ima previše konkurencije, koja biznisima nudi lake alate za građenje veb-sajtova, poput GoDady-ja, Wix-a ili Weebly-ja.

Posle godina borbe, stvari se konačno popravljaju za Webflow. Za njih je stigla investicija iz serije A od 72 miliona dolara (iza koje većinski stoji firma Accel), pa Magdalin i Webflow sada igraju „šahovsku igru” da izgrade ogroman biznis oko no-code programerskog pristupa. Ova investicija dolazi kao priznanje Webflow-u da je sazreo poslovno, nakon dve profitabilne godine i nakon što je broj korisnika dostigao 47.000, a godišnji prihod kompanije postao veći od 20 miliona. Nakon investicije, vrednost kompanije je procenjena između 350 i 400 miliona dolara.

„Vlad je video da se sprema dobra tržišna prilika”, kaže Erik Ben, iz Hustle Fonda, koji je bio jedan od prvih anđela-investitora koji je podržao kompaniju.

“Dali smo im podsticaj jako rano da krenu ka velikim potrošačima, ili da dodaju marketing alatke. Ali oni su osećali da moraju da provedu neko vreme gradeći reputaciju među manjom zajednicom”.

Ubeđeni da imaju drugačiji model od ostalih sajt-kreatora, Webflow je proveo pet godina usmeren na zajednicu frilens dizajnera, pre nego što je krenuo na „veće igrače”. I dalje su mnogi korisnici startapi, iako je na listi klijenata i Dell. U Edgar Allan-u, američkoj digitalnoj agenciji, objašnjavaju da programer sa njihovim alatom može da skrati proces redizajna sajtova klijenata za više meseci. Startapima pomažu tako što vlasnici mogu više da se usmere na biznis, olakšavajući im celokupno programiranje vezano za veb-sajt. Jednostavno rečeno, CEO može da uređuje stranice sajta svoje kompanije, a da „ne zabrlja”.

Awwwards

To je ubedilo Accel, kompaniju koja pruža softversku podršku Slack-u, Atlassian-u i Qualtrics-u, da bude glavni investitor i da veruje da Webflow radi nešto drugačije i novo. Iako generalno služi kao zamena za WordPress, iz ove kompanije veruju da svoj pristup mogu da prošire i van veb-sajtova, pa je prava prilika da se ovom investicijom prošire na druge oblasti softverskog inženjerstva i građenja aplikacija.

Posle mnogo padova i skepticizma na koji su nailazili, danas mogu da kažu da su izgurali ideju u koju su verovali, kada mnogi nisu, i da takve, izgleda, na kraju, uvek neko prepozna i podrži.

Aleksandar Krunić, StartIT.rs

10 startapova sa Balkana koje treba imati u vidu u 2019. (a i posle)


Pinterest

Makedonija, Hrvatska, Albanija, Srbija, Kosovo, Bugarska, Bosna i Hercegovina – ovaj krševiti region koji se devedesetih „usitnio“ na nekoliko novih država retko je na startaperskom radaru, ali ga definitivno ne treba izostaviti. Ekosistemi u svakoj zemlji polako se oblikuju, potpomognuti vladinim inicijativama, zasnivanjem udruženja s rizičnim kapitalom kao i udruženjima poslovnih anđela, regionalnim tehnološkim konferencijama i pričama o uspehu početničkih kompanija. Poznati po velikom tehničkom talentu i ambicioznoj mladoj populaciji, možda ćete narednih godina čuti mnogo više startap priča iz regiona “Jugoistočne Evrope“. A dotle, evo 10 startup firmi „sa brdovitog Balkana“ koje su sebi već izgradile ime.

FindMeCure – nazvan još i „Google za klinička ispitivanja“, ovo je još jedan u nizu uspešnih startapa nastalih kao rezultat mentorskog programa diplomaca londonskog akceleratora Techstars (Techstars London Accelerator). On povezuje pacijente koji traže inovativne zdravstvene tretmane sa farmaceutskim kompanijama koje od učesnika traže da se pridruže kliničkim ispitivanjima putem njihove “pametne” platforme za pretraživanje. Osnovan 2015. godine u Sofiji i podržan od strane kompanije LAUNCHub Ventures, startup firma FindMeCure revolucioniše pristup kliničkim ispitivanjima i spašava živote širom sveta.

Gideon Brothers – Osnovan 2017. godine, ovaj hrvatski startup razvija robote na AI pogon za razne industrijske aplikacije. Podržani od Estonca Taaveta Hinrikusa, osnivača firme-aplikacije za transfer novca TransferWise (i ne manje bitno, nekadašnjeg prvog uposlenika u kompaniji Skype), Gideonov prvi proizvod je autonomno vozilo za unutrašnji (indoor) transport namenjeno za logističke i proizvodne svrhe. „Braća Gideon“ su osvojila prestižnu informatičko-poslovnu nagradu „Evropska AI zvezda u usponu“ (European AI Rising Star) na londonskom Forumu osnivača (Founders Forum) u junu 2018. godine.

Hunch – srpski startup Hunch je kompanija koja se bavi oglašavanjem tj reklamiranjem kroz SaaS tehnologiju koja pomaže preduzećima u realizaciji automatizovanih, optimizovanih i personalizovanih oglasa, namenjenih prvenstveno korisnicima na vodećim digitalnim reklamnim platformama kao što su Facebook, AdWords, Instagram, Twitter i LinkedIn. Osnovan 2016. godine, ovaj startap za usluge automatizovanog oglašavanja već pomaže brendovima poput Viblija, Grinpisa ili Dajsa (Weebly, Greenpeace, Dice). Svoj FM grade rastom platforme i sticanjem svojih kupaca na mreži (FM, Facility management, upravljanje usmereno na efikasno pružanje usluga podrške organizacijama/klijentima koje opslužuju).

Koola razvija platformu za prediktivno održavanje AI i mašinskog učenja u „radnom  hodu“, i pre svega je namenjen auto-dilerima tj trgovcima vozilima. Platforma pruža raznovrsne usluge (mogućnosti servisiranja, izveštaje o padu sistema, greškama kod motora, čak i mogućnostima-informacijama koje doprinose boljem poslovanju i prihodovanju); uz to, platforma još povećava zadržavanje kupaca, njihovu satisfakciju i prihode nastale trgovinom. Podržana ABC Accelerator-om, Koola proširuje svoje usluge na upravljanje voznim parkom (usluga opsluživanja više vozila); ovaj „pametni“ startap ima svoja sedišta u Sarajevu i Delaveru (SAD).

Nasekomo je agro-biotehnološki start-up iz Sofije čija inovativna tehnologija omogućava pretvaranje organskog otpada u alternativni izvor proteina koji se potom koristi za ishranu ribe i stoke. Startup se bavi rešenjima za prehrambeni otpad i nastoji da iskoristi insekte kao izvor „goriva“ (tj. energije), stvarajući održivi izvor hranljivih proteina. Osnovan 2017. godine, Nasekomo je u junu 2018. prikupio milion evra početnog kapitala (seed round).

Sentinel Marine Solutions – Vlasnici brodica i kompanije za iznajmljivanje plovila imaju ograničene mogućnosti nadgledanja i kontrole svojih plovila. Osnovan 2015. godine i sa sedištem u Vodnjanu, Hrvatska, Sentinel Marine Solutions razvija platformu za održavanje i logistiku plovila, pružajući lokaciju broda (praćenje flote), njegovo “zdravlje” tj stanje plovila (baterije, pogon, navigacija itd.) i informacije o aktivnostima (posete benzinskim stanicama, ETA, opasna područja itd.). Nagrađen od strane CESA-e kao „najbolji IoT startup“ i podržan od strane venčer-investitora, Sentinel transformiše brodsku industriju.

Softmogul je razvio alat za upravljanje softverom zasnovanim na cloud-uslugama (izmeštenog čuvanja podataka) za hotele i druge smeštajne objekte, pomažući im da svoje poslovanje učine ekonomičnijim. Karakteristike uključuju sistem upravljanja imovinom, prodajna mesta (point-of-sale, mesto na kome se obavlja maloprodajna transakcija), vođenje domaćinstva, upravljanje događajima i rezervacijama, upravljanje vašim platnim kanalima (prometom) i platno posredovanje (Payment Gateway). Ovaj „Plug & Play“ akcelerator je jedan od najvećih startapa u Albaniji a svoje kancelarije ima i u SAD-u.

Agremo – beogradski Agremo je razvio platformu za analizu poljoprivrednih senzora i slikovnu analizu za operatore koji opslužuju bespilotne letelice (dronove) i daljinske senzore. Koristeći vazdušne snimke, AI, „računarski vid“ i mašinsko učenje, Agremo pomaže agro-preduzećima da ostvare održivu proizvodnju, poboljšaju svoje prinose i snize troškove proizvodnje. Osnovan 2015. godine i podržan od South Central Ventures, Agremo uvodi digitalnu transformaciju u poljoprivredi.

Alchemy Cloud – Fond za preduzetničke inovacije (Enterprise Innovation Fund) je 2016. uložio 300.000 evra u srpski startup „dryTools“. Godinu dana kasnije spojili su se sa kompanijom Alchemy čije je sedište u Silicijumskoj dolini, kako bi dalje radili na svom akceleratorskom softveru u hemiji (Chemistry Acceleration Software), pomažući hemijskim kompanijama da povećaju laboratorijske kapacitete, ubrzaju inovacije u hemiji i povećaju prodaju. Startup je sa sedištem u Novom Sadu, a nedavno je otvorio kancelariju u San Francisku.

EmbedSocial – Osnovan 2016. godine, ovaj start-up iz Skoplja predstavlja potpuno automatizovanu SaaS platformu koja pomaže kompanijama da poboljšaju svoje veb stranice, ponovo koriste sadržaj sa društvenih medija i povećaju veb-konverzije. Funkcije uključuju 1. EmbedAlbum, generator svih vaših fotografija na društvenim medijima; 2. EmbedReviews, sakupljač vaših mrežnih recenzija na bilo kojem vebsajtu, 3. EmbedFeed, agregator feedova na društvenim mrežama, i 4.  EmbedStories, alatku za Instagram-priče. Inače, jedan od najpopularnijih oblika računarstva u oblaku je softver kao usluga SaaS (Software as-a-Service), definisan kao model distribucije softvera u kojem provajder usluga ugošćava aplikacije za kupce i čini ih dostupnim ovim korisnicima putem interneta. SaaS je jedna od tri glavne kategorije usluga u oblaku, zajedno sa infrastrukturom kao uslugom (IaaS – Infrastructure as a Service) i platformom kao uslugom (PaaS – Platform as a Service). S obzirom na jednostavnost pristupa, SaaS je postao zajednički model isporuke za mnoge vrste poslovnih aplikacija i uključen je u strategiju isporuke proizvođača softvera. Na raspolaganju su SaaS ponude za razne poslovne aplikacije, uključujući elektronsku poštu i saradnju, upravljanje odnosima s kupcima (CRM – customer relationship management), obradu plata i platnog prometa, upravljanje prodajom, upravljanje ljudskim resursima, finansijsko upravljanje, upravljanje bazom podataka, planiranje resursa preduzeća (ERP – enterprise resourcing planning), upravljanje sadržajem i uređivanje dokumenata i upravljanje njima.

Uzgred: Ako ste korporacija ili investitor koji traže uzbudljive startapere na određenom tržištu radi potencijalne investicije ili kupovine, pogledajte više na linku za Startup Sourcing Service.

 

EU-Startups.com

10 startups to look out for in the Balkans in 2019 and beyond

(Samo)10 svetskih top startapa u 2019.


INC.com

Od studentskih zajmova do rada od kuće: ovi startup preduzetnici imaju odvažne ideje kako da poboljšaju bar nešto što je u njihovom (ne samo poslovnom) okruženju najnezgodnije. Prvih 10 (ovde predstavljenih po abecednom redu) odličan su prikaz veoma “sretnog susreta” kreativnosti i preduzetničkog duha, u trenutku kada osnivači žele da “podignu na noge” svoju početničku firmu (što startup, zapravo, i jeste). Raznolikost ideja s kojima se nastupa na tržištu je ujedno i odličan primer da sveža ideja u tradicionalnim vodama biznisa može i te kako dobro da “zapliva”.

Ne nedostaje ljudi sa odvažnim idejama i entuzijazmom u njihovom sprovođenju. Autorka teksta (Anna Meyer) piše da “dalje od ove liste najboljih kompanija u nastajanju na globalnom nivou nema potrebe tragati” (ali ako je i izvesno da ima smisla tražiti inovativne mlade firme, i ova je lista za sada više nego solidna i referentna).

Kairos, investicioni fond sa sedištem u Njujorku u ranoj fazi traga za vrhunskim novim osnivačima početničkih firmi koji se bave „najtežim problemima na svetu“, a krajem prošlog novembra predstavio je svoju godišnju listu vodećih preduzetnika. Od 2.500 startup firmi u ranoj fazi koji iz preko 65 zemalja širom sveta, za ovu listu je izabrano 50 kompanija (od kojih će ovom prilikom biti predstavljeno abecednih deset, uz toplu preporuku i za preostalih četrdeset sa ove liste). I dok je Kairos uložio po 50.000 dolara u svaku od ovih 50 startup kompanija, izbor je napravljen pre bilo koje investicije. Ovo su startaperi koji mozgaju nad velikim idejama, poput pronalaženja načina za umanjivanje dugova poteklih od studentskih zajmova, ili pretvaranja privatnih prostora-domova u prostor za poslovnu kooperaciju – a i sve ono što je kao inovativna ideja između toga.

Osnivač Ayenda Rooms startapa, Andrés Sarrazola

1. Ayenda Rooms​

Ayenda Rooms je sistem upravljanja imovinom nezavisnih hotela u Kolumbiji (onih koji ne pripadaju velikim hotelskim lancima). Hoteli koji su pod okriljem ovog tri godine starog startapa dobijaju kompletne usluge rezervacije i upravljanja imovinom, a Ayenda nudi standardne pogodnosti u svim objektima, poput doručka, Wi-Fi veze, boca sa vodom, televizora i čiste posteljine. Kompanija sa sedištem u Kolumbiji Medelin kaže da povećava stopu popunjenosti svojih partnerskih hotela u proseku za 30 odsto u prva tri meseca. Trenutno ima 37 hotela u tri grada.

Koosnivači startap firme BabySparks

2. BabySparks​

Osim ukoliko i sami niste u braku sa specijalistom za razvoj deteta (pedijatra), svi oni koji su „sveže unapređeni“ u roditelje imaju nekoliko zaista dragocenih, pouzdanih prodajnih mesta za učenje o njihovom mališanu. Uđite u BabySparks, petogodišnju uslugu pretplate za obrazovanje dece u ranom uzrastu; startup je osnovan u Majamiju a namenjen je roditeljima kojima su potrebni dublji uvidi-saveti u kritičnih prvih nekoliko godina odrastanja njihove dece. Ova usluga im nudi sve – od dnevnih aktivnosti prilagođenih starosnoj dobi, do upućivanja u glavne obrazovno-vaspitne prekretnice u određenoj dobi.

Koosnivači startap firme Bankity, Dijego Alehandro Guzman (levo) i Hulijan Velez

3. Bankity

Bankity, kompanija osnovana 2016. godine je napredna aplikacija za digitalno bankarstvo koja omogućava korisnicima da prate svoje troškove i na taj način bolje razumeju stanje svojih finansija. Kompanija je nedavno počela da nudi i svoju kreditnu karticu. Kompanija sa sedištem u Kolumbiji (Medelin), takođe sarađuje sa bankama radi pružanja „bekend“ (back-end) finansijskih usluga, a novac zarađuje na tradicionalan način, kroz naknade i kamate (back-end funkcije uključuju obračune, odobrenja, održavanje evidencije, poštovanje propisa, računovodstvo i IT usluge. Na primer, firma za finansijske usluge segmentirana je u tri dela: 1. „prednja kancelarija“ ili front-end (npr. prodaja, marketing i korisnička podrška, 2. „srednja kancelarija“ (upravljanje rizicima), i 3. „zadnja kancelarija“ (administrativne i pomoćne usluge).

Bumblebee Spaces su: Sankaršan Murti (krajnje levo), Geret Rajner (u sredini, iza), Prahlad Atreja (krajnje desno)

4. Bumblebee Spaces

Osnivači startapa Bumblebee Spaces žele da smanjite – ili, možda tačnije, da povećate svoj prostor: da smanjite loše iskorišćen prostor i optimizujete ga uz pomoć pametnijih i boljih enterijerskih rešenja, ali i najnovijih tehnologija.  Koristeći pametne robote i AI, ovaj startap pomaže klijentima da povećaju iskorišćenost privatnog i poslovnog prostora i smanji nepotrebnu „gužvu“ boljim skladištenjem, organizacijom i oslobađanjem od “viškova“.

Trenutno se prodaje odabranim kupcima u San Francisku i Sijetlu: ova kompanija pravi namenske ležajeve, garderobere, ormare, dresere za odeću i spremnike za odlaganje stvari, a sve to može biti – iznad vas – na plafonu.

Ovim nameštajem „upravljate“ preko aplikacije. Kompletno sređena soba sa svim komadima nameštaja košta između 6.000 i 10.000 dolara, a BumblebeeSpaces trenutno prihvata samo zahteve s liste čekanja, spremajući se za masovno osvajanje tržišta.

Koosnivači startapa Cabin, Tom Karijer (levo) i Gaetano Krupi

5. Cabin

Imajući u vidu da nam avio-kompanije pružaju sve manje prostora u koji bismo mogli “staviti” i noge, ova autobuska linija povećava udobnost prevoza. Nažalost, ovaj startap iz San Franciska trenutno nudi tek jedno noćno putovanje na ruti između Los Anđelesa i San Franciska, a cena najjeftinije karte je 115 dolara; tu je spavaći odeljak koji vam omogućava da sebi priuštite i malo spavanja – makar na trenutak. Ove kabine su ozbiljan multitasking – odlično su opremljene.

Osnivači CalipsoAI: Viktor Ardulov (levo) i Nil Serebrijani

6. CalypsoAI

Tamo gde postoji nova tehnologija, poput veštačke inteligencije, mora da se nalaze i kriminogeni umovi koji čekaju svoj trenutak. CalipsoAI je „stealth“ kompanija sa sedištem u Los Anđelesu fokusirana na rešavanje A.I. pitanja kibernetičke sigurnosti. A.I. danas je posebno nezgodna tačka, možda pre svega zbog onoga što je poznato kao „problem crne kutije“ odnosno, nejasno je kako uopšte uređaji s veštačkom inteligencijom donose odluke; uz to, logično ide i pitanje prelaska na sofisticirane metode „temeljitog“ tj „dubokog“ učenja (tzv. deep learning). CalipsoAI tvrdi da ima rešenje.

Channel Cross Border: Mark Kortez (u sredini) i Tim Hvang (krajnje desno) sa svojim timom

7. Channel Cross Border

Ono što se događa u Sjedinjenim Državama po pravilu ima međunarodne implikacije. Iz tog razloga, vašingtonska startup firma Channel Cross Border, polaže svoje preduzetničke snage na poslovnu nišu za koju se nadaju da će se otvoriti i postati uočljiva na tržištu. Channel Cross Border stvara višejezičnu platformu za azijsko-američke ostrvljane iz regiona Pacifika; ova platforma iz SAD im blagovremeno obezbeđuje relevantne  informacije o graničnim prelazima i trenutnoj situaciji na granici sa Meksikom i Kanadom.

Koosnivači startup firme Compound, Dženin Jorio (levo), TJ Kavamura, Nadž Ostin i koosnivač Džes Stein

8. Compound

Sa sedištem u Njujorku, Compound pravi fondove za stambene nekretnine, fokusirane na glavna gradska jezgra poput San Franciska, Njujorka ili Majamija. Osnivači kažu da je fond osmišljen za novu, nastupajuću generaciju investitora, pošto Compound investira kroz ono što tim naziva ReTF (Real Estate Thematic Fund, tematski fond za nekretnine); ovo navodno predstavlja inovativni finansijski proizvod koji kompanija opisuje kao kombinaciju “tematskih strategija ulaganja ETF-a (exchange traded fund, trgovački fond za razmenu) sa vlasništvom nad nekretninama i poreskim povlasticama REIT-a (real estate investment trust, investicioni trast za nekretnine).”

Osnivači startapa Cover, Aleksis Rivas (levo) i Džemuel Džozef

9. Cover

Startup kompanija Cover sa sedištem u Los Anđelesu je na misiji da život u dobro osmišljenom, dobro dizajniranom i dobro izgrađenom domu pretvori u stvarnost za mnoge. Ova firma radi već četiri godine i fokusirana je na izgradnju moderno dizajniranih stambenih jedinica sa dodatnim prostorima u zadnjem dvorištu – več po američkoj tradiciji poznatih i kao “stanovi bake” ili “apartmani”; radi se o kompaktnim kućama odvojenim od glavne zgrade, a koju vlasnici kuća mogu da, uz asistenciju Cover-a, pridodaju svom imanju.

Koosnivači startup firme Covered, Kris Didrik (levo) i Ros Didrik

10. Covered Insurance

Kupovina kućnog ili automobilskog osiguranja ne mora biti bolno iskustvo. Uđite u „Pokriveno osiguranje“ (Covered Insurance), denversku agenciju za osiguranje. Osnovana je 2016. godine, a klijentima širom Amerike nudi prilagođene mogućnosti proizvoda osiguranja s kojima klijenti lako ulaze, izlaze i započinju svoj život u bezbednijoj, fleksibilnijoj i manje formalnoj „vezi“ – uz Covered Insurance.

 

INC.com

10 top startapova u EU (u II polovini) 2019.


Evo liste 10 evropskih startap firmi koje treba imati “na radaru” u (ostatku) 2019.

Ilustracija: studiofmp.com

Evropska startup scena doživela je ogromne promene u poslednjih nekoliko godina.

Proteklih godina je na region EU posebnog efekta imao jedan od novijih evropskih zakona, tzv. GDPR, novi set EU pravila za zaštitu privatnosti (General Data Protection Regulation) uz brojne dodatne propise, a na njih još možemo nadovezati proteste protiv velikih tehnoloških giganata koji operišu na tlu Evrope (Google, Facebook), ali i protiv Ubera i njemu sličnih servisa (mediji su imali prilike da pre tri godine isprate protest francuskih taksista protiv “app-taksista”), uz već višegodišnji oblak Bregzita koji se nadvio nad Stari kontinent.

Bilo koji od ovih pojedinačnih događaja i situacija verovatno bi uplašio čak i najsrčanije preduzetnike iz Silicijumske doline, iako su svi skupa svojevrsno “minsko polje” za kompanije koje naprosto pokušavaju da njihov startaperski posao doživi uzlet. Pa, zašto se uopšte gnjaviti s tolikim komplikacijama umesto otići na mesto gde je, za razliku od EU, toliko lakše raditi posao?

Dva su razloga tome: tržišna prilika i talent.

Evropska unija je druga najveća ekonomija na svetu (posle Sjedinjenih Država), kao i prema paritetu kupovne moći ili PPP-a (purchasing power parity), odmah posle Kine.

Procenjuje se da je BDP Evropske unije u 2018. godini bio 18,8 biliona dolara (nominalno), što predstavlja oko ~22% globalne ekonomije.

Posle Severne Amerike, Evropa ima najveći broj upisanih u tercijarno (visoko) obrazovanje, i taj koeficijent upisa raste u poslednje dve decenije.

Izvor: Quartz  (Atlantic Mag)

Međutim, u Evropi ne cvetaju baš sve same ruže (ili lale).

Kada je reč o tehnološkim firmama osnovanim od 2000-te do danas, treba reći da evropske kompanije daleko zaostaju za drugim regionima u kumulativnom vrednovanju, odnosno ulaganjima kroz investicione runde (više nego četiri puta manje nego što je to slučaj u SAD, skoro triput manje nego što ulagači finansiraju u azijske startapove):

Pored svih dodatnih propisa koji važe u Evropskoj Uniji (ali ne i u ostatku sveta), zašto su evropske startup firme manje (nego u ostatku sveta)?

Razlog za to je – novac. Runde finansiranja su u prošlosti po tradiciji bile manje u Evropi nego u Americi ili Aziji, dok venčer kapitalisti i ulagači kroz akcije u EU ni izdaleka nisu toliko široke ruke i izdašni kao što je to slučaj s obimom njihovih investicija u startapove u Aziji ili Sjedinjenim Državama.

Međutim, plima i oseka počinju da se menjaju, a TransferVise i Klarna podižu više od 200 mil. USD tokom 2017. godine, dok je Spotify je izašao na berzu prošle godine i trenutno vredi 24 milijarde dolara.

Drugi razlog i inače umanjenih procena vrednosti evropskih MSP krije se u manjoj “gustini” tehnološke mreže u EU, odnosno oskudnijoj razgranatosti tehnoloških sistema.

I dok Sjedinjene Države imaju „PayPal mafiju“ i tehnološke “orijaše” poput Gugla, Amazona, Fejsbuka i Epla, Evropa tek počinje da stvara velike tehnološke kompanije koje su u stanju da finansiraju i podržavaju preduzetničke zajednice koje se šire u EU. (Izraz “PayPal Mafia” u slengu označava grupu nekadašnjih zaposlenih i osnivača “Pejpala” koji su od tada osnovali i razvili svoje tehnološke kompanije kao što su Tesla Motors, LinkedIn, Palantir Technologies, SpaceX, YouTube, Yelp i Yammer. Većina članova je u nekom trenutku studija pohađala Univerzitet Stenford ili Univerzitet Ilinois u Urbani-Čempejnu. Šest članova – Peter Thiel, Elon Musk, Reid Hoffman, Luke Nosek, Ken Howery i Keith Rabois – postali su milijarderi)

Kako su izabrani ovih top-ten? I uopšte, sa toliko sjajnih startapa koji se mogu lako uočiti u Evropi, kako uopšte napraviti listu od samo njih deset?

Na ovaj spisak su uvrštene mnoge startup kompanije koje uspešne ideje iz drugih delova sveta “uvezle” u evropski regulatorni „pakao“ (što nije lak preduzetnički korak, a još manje primamljiv ukoliko se želi konkretan ulazak u posao, kada treba zaigrati “na terenu”).

Ovi startapovi osnovali su timove sa iskustvom, koji preskaču ove (često vrlo visoke) regulatorne lestvice.

Uzgred, ove firme nalaze se u svim referentnim prikazima i analizama evropske startaperske scene.

∗  ∗  ∗ 

1. Softomotive: RPA (robotic process automation) za EU

U proteklih nekoliko godina, kompanije RPA (Robotic process automation, automatizacija robotskih procesa) rastu brže od gotovo bilo koje druge podindustrije.

Najznačajnije je što je u aprilskoj rundi finansiranja UIPath počeo sa 568 miliona dolara, a prikupio je sedam milijardi dolara (!), dok je novembra 2018. njihov bliski konkurent Automation Anywhere sa početnih 300 miliona dolara vrednosti prikupio tri milijarde dolara.

Softomotive je u to vreme (osnovani 2005. godine) napredovao u poslovanju na teritoriji EU, podižući seriju A u iznosu od 25 miliona dolara u septembru 2018. godine.

Kancelarije: Engleska, Grčka

Ukupno prikupljeno: $25M

∗  ∗  ∗ 

2. Meero: Fotografije u susretu sa tehnologijom i veštačkom inteligencijom

Podatak: za materijal nastao fotografisanjem u trajanju od jednog sata, fotografu/snimatelju je obično potrebno četiri sata editovanja. Meero je izgradio algoritme koji automatizuju veći deo ovog uređivanja i na taj način skraćuje vreme video-obrade na samo nekoliko sekundi.

U samo 24 meseca, startup Meero je narastao na 400+ zaposlenih a nedavno su zatvorili investitorsku seriju B od 45 miliona dolara kako bi nastavili da se ubrzano šire. Oni već računaju i na to da pridobiju međusobno velike rivale u poslu s ekskluzivnim nekretninama, kao to su  Sotheby’s, BNP Paribas Real Estate i Barnes International Realty.

Kancelarije: Francuska, Engleska, Njujork, Šangaj, Bangalor i Tokio

Ukupno prikupljeno: 63 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

3. Mintos: Prosper / Credit Club (EU)

Mintos je model kreditiranja po sistemu Prosper/ Credit Club prvo doveo u Letoniju, a potom u ostatak EU. Od 2015. godine finansirali su 2,3 milijardi evra zajma sa prosečnim neto godišnjim prinosom blizu 12%.

Korisnici kredita još uvek se prijavljuju za kredite kod tipičnih davalaca kredita (banaka), takođe prisutnih i na Mintos-ovom investitorskom tržištu.

S obzirom da su Prosper i Kreditni klub vrednovani na 1-2 milijardi dolara, postoji velika mogućnost da na EU tržištu i Mintos poraste do slične veličine kao i Prosper odnosno Credit Club.

Kancelarija: Letonija

Ukupno prikupljeno: 7 miliona evra

∗  ∗  ∗ 

4. Qonto: mobilno bankarstvo za MSP frilensere

Qonto je bankarska alternativa za frilensere, startapove i MSP-ove. Dizajnirani su za pojedince ili kompanije do 250 ljudi. Pored osnovnih bankarskih usluga, oni pružaju finansijsko-računovodstvena rešenja i mogućnost upravljanja troškovima.

Možda ne zvuči previše primamljivo, ali u poređenju sa alternativom tokom poslednjih 20 netransparentnih godina (zastarelih računa-plaćanja-primanja koje smo kao komintenti vršili u tradicionalnim poslovnim bankama), Qonto je božji dar.

Kancelarija: Francuska

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

∗  ∗  ∗ 

5. Playerhunter: LinkedIn za profesionalne sportiste

Playerhunter je mreža za zapošljavanje koja povezuje sportske profesionalce. Za sportiste u usponu, Plejerhanter je mesto za prikazivanje njihovih veština, trofeja i nagrada i onoga što su dosad postigli u karijeri.

Za fanove, ovo je mesto idealno za povezivanje s prijateljima, klubovima i igračima. Klubovi mogu da koriste Playerhunter kao još jedan izvor informacija kada ocenjuju talent nekog sportiste.

Izgradnja nove društvene mreže svakako je teška borba, ali fokusirajući se na malu nišu (profesionalci) i servis koji će dobro služiti njihovim potrebama, Plejerhanter ima dobre šanse za uspeh.

Preporuka, da se pored utakmica sa klupskim igračima, fokus stavi i na brendove / sponzorske mogućnosti.

Kancelarija: Austrija

Ukupno prikupljeno: 503 hiljade evra

∗  ∗  ∗ 

6. FoxIntelligence: Ultimativni izvor podataka za e-trgovce

FoxIntelligence pruža nepristrasan pristup podacima u oblasti e-trgovine preko većine glavnih evropskih trgovaca, uključujući Amazon, Uber, PayPal, Booking.com i još mnogo toga.

Njihovi podaci su od neprocenjive vrednosti za praćenje tržišnog udela, razumevanje demografije kupaca i razvoj strategija cena/ promocije. Sa potrošačkim panelom u realnom vremenu od blizu tri miliona ljudi u Evropi, FoxIntelligence je izgradio biznis sa izuzetno solidnom osnovom, i snažno je uklopljen u ovu nišu.

Kancelarija: Francuska

Ukupno prikupljeno: 16,2 miliona evra

∗  ∗  ∗ 

7. Sherpa: Aplikacija za evropska osiguranja

S obzirom na uspeh i rast platforme „Tech Meets Insurance“ poput Lemonade (koja je u aprilu 2019. u investitorskoj rundi podigla vrednost sa 300 miliona dolara na dve milijarde) u SAD-u, nije iznenađenje da mnoge ovakve firme počinju da se pojavljuju i u na teritoriji Evropske Unije.

Sherpa se prevashodno fokusira na populaciju frilensera i „ugovoraca“ iz EU koji su u potrazi za osiguranjem koje će lako shvatiti, ai lako kupiti jer je njegova cena pristupačna. U nekoliko klikova možete osigurati hipoteku, osigurati se od teške bolesti ili kupiti osnovno životno osiguranje.

Kancelarija: Engleska

Ukupno prikupljeno: 2,3 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

8. Crisp: net-supermarket za svežu hranu

Crisp, holandski „app-supermarket“ namenjen isključivo onima koji bi želeli da kupuju svežu hranu putem Crisp-ove aplikacije, sadrži retke predmete koji se obično mogu naći samo na probranim pijacama i u specijalnim prodavnicama. Njihova misija je: omogućiti bolji kvalitet hrane širem broju ljudi (klijenata).

Crisp kupuje super svežu, visokokvalitetnu hranu direktno od proizvođača i uzgajivača, bez uključivanja posrednika. Usmerenost na kvalitet ograničava njihov izbor, ali upravo ovako visoko podignuta lestvica zadržava i sve širi krug “Krispovih” klijenata će ovom startapu biti od od velike koristi, kako se obim posla u narednom periodu bude uvećavao.

Kancelarija: Holandija

Ukupno prikupljeno: tri miliona evra

∗  ∗  ∗ 

9. Datacamp: onlajn obuka za data-analitičare

Datacamp je nešto kao Codeschool ili Product School samo namenjen za ambiciozne u učenju veštinama prikupljanja i analize podataka. U slučaju da dosad niste obraćali pažnju, potražnja za data-analitičarima je apsolutno eksplodirala tokom poslednjih pet godina, povećavajući se za 344% od 2013. godine.

Datacamp se fokusira na popularne DS jezike kao što su Python, R, SQL i Spark i koristi SaaS pristup koji je dostupan samo na mreži, i koji ovom startapu omogućava da svoju vrednost povećava neverovatnom brzinom.

Iako su sigurni da će se suočiti sa žestokom konkurencijom – dok i druge škole brzo hvataju kopču u biznisu obuke veštinama baratanja sa strukturama podadaka (Data Structues) – DataCamp je dobro pozicioniran da odgovori na ogromne mogućnosti potražnje „na terenu“ .

Kancelarije: Engleska, Belgija

Ukupno prikupjeno: $31MM

∗  ∗  ∗ 

10. Impraise: Osnaživanje osoblja u rastućim kompanijama

Impraise je fidbek  tj povratna informacija i upravljanje performansama za poslovni svet u savremenom trenutku. Njihova platforma omogućava i češće i prirodnije tj logičnije sesije povratnih informacija, pružajući alate za praćenje njihovog uspeha u postizanju pozitivnih rezultata za zaposlenog i kompaniju.

Impraise takođe nudi alate koji će omogućiti vašim menadžerima da postanu bolji treneri i pomaže im da se fokusiraju na proverena područja koja će jačati njihove timove.

Impraise već koriste renomirane tehnološke kompanije kao DoorDash, Atlassian i Skyscanner kako bi pomogle svojim zaposlenima da i dalje napreduju, a njihovi timovi nastave da i dalje jačaju.

Kancelarija: Holandija

Ukupno prikupljeno: 12,3 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

Alex Mitchell, Medium.com

View at Medium.com

Tajni jezik brodova


«Le bateau c’est la liberté, pas seulement le moyen d’atteindre un but.»

Leto je vreme odmora, mora, luka i brodova. S tim u vezi, verovatno da nema čoveka koji se nije upitao: šta znače svi oni “hijeroglifi” ispisani na brodskom trupu? Priču donosi neprofitni portal za okeansku ekologiju, pomorstvo i očuvanje obalskih sistema, Hakai.

Približavajući se kontejnerskom brodu u zalivu San Franciska, tegljač izgleda kao štene pit bula koje je u poteri za teretnim kamionom s prikolicom. Kad se oba plovila približe na dohvat ruke, brod spušta svoj most. Sada kada je za njega privezan brod, tegljač ga u zalivskoj oblasti može pogurati ili pak povući. Jer, veliki brodovi ne mogu sami tako lako usporiti ili manevrisati: oni su konstrukcijski osmišljeni za pravolinijsko kretanje a ne za skretanja, niti za manevrisanje na za njih relativno skučenom prostoru (za pun okret ovakvog tipa broda najmanjih dimenzija – tankera ili kargo broda – potrebno je imati slobodan brisan prostor od najmanje 600-800m, a okret traje najmanje dva-tri minuta pri maksimalnom broju obrtaja motora).

Posade tegljača rutinski se susreću s onim što će retko ko od nas ikada imati prilike da iskusi. S lakoćom iščitavaju veličinu plovila, njihov oblik, funkciju i karakteristike, istovremeno dešifrujući tajanstvene brojke, slova i simbole ispisane na brodskom trupu. Za one koji nisu iskusni pomorci, ove markacije deluju poput hijeroglifa. Za one koji poznaju jezik pomoraca i brodarstva, ovi brojevi puno toga govore o nekom određenom brodu, ali i o njegovoj nameni.

Prekookeanski brodovi transportuju robu koja čini preko 80 procenata svetske trgovine, dok u međunarodnim vodama plovi više od 90.000 trgovačkih brodova. Tankeri, teretni brodovi i kontejnerski brodovi – najveće stvari na Zemlji koje su u stanju da se kreću – daleko su najvažniji način transporta robe u našem dobu; Svake godine oni prevezu milijarde tona robe, donoseći nam na kućni prag praktično sve: od automobila i sirove nafte, do kontejnera krcatih igračkama, recimo – fidžet spinerima.

Oni koji rade u lukama ili na vodi imaju dobar pregled svega što se radi u zalivsko-lučkim vodama; uostalom, u odnosu na sva ostala plovila, tegljači možda imaju i kabinu s najboljim pregledom. Oni koji su u njima poslom imaju prilike da, dok se tegljač približava brodu, vide nešto što mi „obični“ ljudi nemamo prilike.

“Strane tj brodski bokovi imaju jednu sebi svojstvenu lepotu”, kaže pasionirani fotograf Dejvid Vebster Smit, koji inače radi u zalivu San Franciska i, uzgred, već tri decenije kao inženjer koji opslužuje tegljače od Montereja i San Franciska u Kaliforniji do Vestporta u Vašingtonu (ali, možda pre svega, čovek koji je napravio ove izuzetne fotografije (koje je najlepše pogledati u uvećanom formatu). “Čim sam u prilici, izvadim fotoaparat da uslikam pristajanje i pripajanje.”

Tragovi identiteta većine brodova utisnuti su na krmi, i to često istim redosledom: vlasnik, ime plovila, ime njegove matične luke na koju je registrovan (ili „zastave“ pod kojom plovi) i broja Međunarodne pomorske organizacije (IMO). Recimo ovaj: vlasnik ovog broda je American President Lines (APL), „kršten“ je u Meksiko Sitiju, a plovi pod zastavom Singapura (što se “u 2 klika” može lako proveriti ukucavanjem ovog broja u pretraživač).

Vlasnik, ime i zastava mogu se menjati tokom životnog veka broda, ali IMO broj ostaje isti kao što to nalaže međunarodni pomorski ugovor. Poput identifikacionih brojeva vozila, IMO-i pomažu u sprečavanju prevara. Ukoliko se samo malo potrudite da pretražite po računarskoj mreži, IMO broj će vam ispričati čitavu istoriju svakog broda (po ovom broju ćete za tren oka pronaći sve gore navedene podatke).

Možda ste radoznali i kopka vas šta su oni žuto-zeleni “diskoliki predmeti” u obliku kolačića sudbine, nalik „pakmenu“ i raspoređenih duž brodskih pristavnih užadi? U pitanju su „spravice“ protiv pacova, nalik disku i pričvršćene za konop, kojim se glodari odvraćaju od prebacivanja sa pristaništa na brodske staze, a potom i u sam brod. Glodari, naime, nisu u stanju da prođu ove prepreke zakačene o užad.

Zašto bi brod u vlasništvu južnokorejske kompanije (Hanđin) za svoju matičnu luku naveo – Panamu?

Više od 70 odsto svetskih komercijalnih brodova plovi pod onim što se naziva „zastavom pogodnosti“ (zastava zemlje pod kojom je brod registrovan kako bi se izbegli veći finansijski troškovi ili restriktivni propisi u zemlji vlasnika). To znači da je brod registrovan u stranoj državi i plovi pod zastavom te zemlje, obično da bi redukovao troškove poslovanja, smanjio porez ili izbegao strože sigurnosne standarde od onih koji su na snazi u zemlji vlasnika plovila.

Daleko najpopularnija zastava pogodnosti je Panama, dok je Liberija i Maršalska Ostrva brzo sustižu. Za ove zemlje, naknade koje kompanije plaćaju isticanjem njihovih zastava predstavljaju značajan izvor prihoda.

Postoji još jedna stvar u vezi s ovim brodom. Da li, možda, uočavate članove posade gore na palubi, krajnje levo i desno na fotografiji? Oni su zapravo – lutke. Obučene su kao pomorci, kako bi zaveli gusare koji možda misle da je neko na brodu stalno na oprezu.

Ove oznake, nazvane tovarne linije ili tovarni zapisi, pokazuju maksimalno opterećenje koje brod može da prevozi.

Tovarne crte za gaz, koje pokazuju opterećenost plovila svoju korisnu svrhu duguju britanskom članu parlamenta, Semjuelu Plimsolu. Zabrinut zbog gubitka brodova i članova posade usled preopterećenja, on je 1876. godine pokrenuo nacrt predloga koji je stavljen u parlament na raspravu, a na osnovu kojeg je izglasan i zakon po kojem je svako plovilo obavezno da ima oznake za opterećenost i gaz sa obe strane broda. Ukoliko je brod preopterećen, ove crte nestaju pod vodom. Originalna „Plimsolova crta“ bio je zapravo krug sa horizontalnom linijom koji prolazi kroz njega. Ovaj se simbol širio svetom; tokom godina su dodavane i druge oznake.

Slova ispisana s obe strane kruga predstavljaju nadležnu upravu koja je registrovala brod. „AB“ je skraćenica za „Američki brodski biro“ (American Bureau of Shipping), koji je jedan od 12 članova Međunarodne asocijacije društava za brodsku klasifikaciju (International Association of Classification Societies, IACS), međunarodnih tela koja postavljaju i održavaju bezbednosne standarde za više od 90 odsto svetskih teretnih brodova.

Oznake i slova desno od kruga označavaju maksimalna opterećenja u različitim klimatskim uslovima. Slana voda je gušća od slatke, a hladna voda gušća od tople. Pošto gustina vode utiče na plovidbu broda, različiti uslovi zahtevaju različite linije opterećenja.

Slovo „W“ označava maksimalno opterećenje u zimskoj umereno toploj morskoj vodi, „S“ važi za maksimalno opterećenje u letnjoj umereno toploj morskoj vodi, „T“ označava maksimum opterećenja u tropskoj morskoj vodi, „F“ važi za najveću količinu brodskog tereta u slatkoj vodi, a „TF“ u tropskoj slano-slatkoj vodi, kao što su, recimo, vode Amazona.

Ovaj je brod opremljen oblim ispupčenjem na pramcu, izbočinom koja je postavljena nisko na pramcu. Suprotno svom nezgrapnom i „opuštenom“ izgledu, ova izdužena oblina – izbočina na pramcu – zapravo je malo čudo hidrodinamike, jer smanjuje vučni otpor vode, povećavajući brzinu broda i njegovu ekonomičnost potrošnje goriva.

Simbol iscrtan belom bojom koji izgleda kao broj pet bez gornje linije upozorava tegljače na prisustvo ove izbočine (tzv. „sijalice“), koja pod određenim uslovima može biti u potpunosti pod vodom. Tegljači moraju biti svesni ove pramčane izbočine kako bi izbegli prevrtanje dok manevrišu oko broda, što može oštetiti i „sijalicu“ a i tegljač.

Beli krug unutar kojeg je ispisano slovo „X“ naznačuje prisustvo pramčanog potisnika, pogonskog uređaja koji pomaže bočnom manevrisanju broda, kojim se olakšava odvajanje od doka ili pristanak na njega.

Brojevi raspoređeni po vertikalnoj liniji – zvani oznake gaza – mere razdaljinu od dna trupa (kobilice) do vodene linije (površine vode) – ova linija je gaz broda. Ako voda, na primer, dođe do linije od 10 metara, to znači da je 10 metara broda pod vodom.

Tamo gde voda dodiruje ove crte gaza govori mornarima da li je brod preopterećen, i – ukoliko je ovo iščitavanje upoređeno sa očitavanjem na suprotnoj strani broda – da li, možda, jedna od strana brodskog trupa preteže.

Sa leve strane linija gaza nalaze se različite verzije simbola za „pramčanu sijalicu“ tj izbočinu na pramcu, kao i za pramčani potisnik. „BT | FP“ nam govori o položaju pramčanog potisnika: između balastnog rezervoara (BT, ballast tank) i prednjeg šiljka (FP, forepeak), prednjeg dela broda. Za operatera tegljača važno je da zna tačnu lokaciju pramčanog potisnika, jer to stvara turbulenciju koju bi tegljač radije izbegao.

Dva tegljača prilaze tankeru za naftu u blizini mosta Ričmond-San Rafael. Ova fotografija je uzeta sa trećeg tegljača koji se kreće na brodu, vođenog belim strelicama koje ga upućuju na „klinove“ u kojima se nalaze mali ali jaki stubići nazvani „vezišta“ tj bitve.

SWL 50t znači da je bezbedno radno opterećenje 50 tona za svaku bitvu (izbočine na palubi na kojima se brod privezuje). Jednom kada tegljač pričvrsti svoje uže za brodsku bitvu, on će izvršiti ne više od 50 tona vučnog potiska, dok pomaže brodu da uspori-zakoči, ili dok mu asistira tokom pristajanja.

Da li ovi „ptičji prorezi“ rđaju na morskom vazduhu? Ne baš. Šupljine su, međutim, poznate kao „otvori za golubove“. Oni su u sklopu merdevina na brodskom trupu koje omogućavaju pomorcima da se penju uzduž jedne barže. Za razliku od teretnih brodova, barže s ravnim dnom nisu samohodne; Obično ih vuku ili guraju tegljači, mada su ih u ranim danima vukli konji, mule ili magarci na stazama koje su se protezale duž kanala. Iako su barže često bez posade, povremeno se mora i na njih ukrcati, na primer, kada konop treba da bude spušten do lučkog radnika. Takozvani „pretinci“ pomažu onima koji se ukrcavaju da kroče na brod.

Farbanje broda je posao koji nije primarno povezan sa pitanjima njegove estetike ili brendiranja. Kada vidite ovaj efekat boja u dva tona, imajte u vidu da je boja bliže vodenoj liniji po pravilu različitog hemijskog sastava od one koja treba da se bolje drži pri uranjanju trupa ispod vodene linije (tj morske-rečne površine). Čak i više od sprečavanja korozije, premaz trupa koji bi se mogao naći pod vodom mora da brodski trup štiti od mulja, algi, školjki i lopara, koje veoma čvrsto prijanjaju uz pogodne površine brodske oplate.

Šta je tako loše u školjkama i mikroorganizmima koji su se „okačili“ o brodski trup? Lopari, dagnje ​​i bakterije – koje nazivaju biozagađivačima – takođe proizvode “povlačenje”, odnosno, usporavaju brodove i povećavaju njihov unos goriva tj potrošnju za čak 40 procenata. Strane, to jest iz drugih okeana i mora “uvezene” vrste morskog života, koji su se kao “slepi putnici” okačili o bokove broda, takođe mogu napasti domicilne ekosisteme i nadmašiti domaće vrste u bici za hranu i životni prostor. Da bi se uklonili ovi „autostoperi“, brod mora da se „uparkira“ u suvu pristanu, radi struganja pramca ili kompresionog spiranja biomaterijala sa brodske oplate.

Stoga su potrebne preventivne mere, poput boje protiv bio-zagađivača. Rane iteracije kompresionog spiranja su sadržavale bakar, pa čak i arsen, koji su efikasno trovali ove organizme, ali i – vodu. Moderni premazi su ekološki prihvatljiviji, a konstantno se uvode i novi pristupi, recimo, nanošenja takve vrste farbe na površinu trupa sposobne za mimikriju tj efikasnog oponašanja kože morskog psa. Naime, za razliku od nekih kitova, ajkule nemaju tendenciju da privlače „morsku sitnež“ – lopare, školjke i alge.

Belim pravougaonikom uokvirenim žutom bojom je označeno mesto za pristanak posade tegljača, kojim se na brodu markira pozicija za lestve i ukrcavanje lučkog pilota na brod. Njegov zadatak je da pomogne kapetanu da bezbedno pristane na dok; ovaj pravougaoni simbol govori pilotu gde se treba ukrcati na tanker ili kontejnersko plovilo. Piloti tegljača (koji se nazivaju i lučkim ili pristanišnim pilotima) jesu stručnjaci za navigacione opasnosti i rizike prisutne u njihovoj matičnoj luci i ključni su likovi u „drami“ svakog pomorskog života.

Pilot „hvata vožnju“ kačeći se za brod sa tegljača, a potom sledi uspon lestvama od konopa i prebacivanje na brodsku palubu, da bi od kapetana preuzeo kormilo pre no što brod uplovi u luku. Lestvice od konopa se možda još uvek ne bacaju dokle god se čamac pristanišnog pilota približava brodu, tako da je sprovodni belo-žuti pravougaonik veoma važna oznaka, jer pilota navodi na pravu tačku za pristanak tegljača brodskom trupu i tačno mesto na kojem će lestve  biti razvučene.

Beli tragovi na crvenoj podlozi su risovi koji su svojevrsni „ožiljci“ iz bitaka, podsetnici na „metež“ i trenutke pre uspostavljanja kontrole – momente kada druga plovila (uglavnom tegljači) pristaju uz trup broda; takođe risovi nastaju usled neposrednog kontakta tj potiranja brodskog trupa o strane kanala.

Pristanišni pilot bi se ukrcao na ovaj brod koristeći dva para lestvi od konopa. Prvo se uspinje uz prečke – koje se ponekad nazivaju i Jakovljevim lestvama (Jacob’s Ladder), aludirajući na biblijskog Jakova koji je po predanju sanjao o merdevinama koje spajaju nebo i Zemlju. Tokom penjanja, pilot se penje do relativne bezbednosti dijagonalne klipnjače tj pomične rampe, poznatije kao pristajne merdevine.

Ponekad piloti rade samo sa lestvama od konopa. Prema propisima IMO-a, ako je udaljenost od nivoa vode do palube (koja se menja u zavisnosti od opterećenja broda i uslova na moru) veća od devet metara, brod mora da, pored lestvi od konopa, ima i pristajnu rampu tj pristajne merdevine. Jer, devet metara ili više znači  da vas očekuje dug uspon na konopcima, posebno tokom teških vremenskih uslova.

Ukrcavanje i iskrcavanje verovatno su najopasnije faze ovog posla. Izlazeći s broda i silazeći niz lestve ka svom čamcu, piloti mogu pasti s lestvi i zato koriste i uže, koje im pomaže da bezbedno kroče na palubu pilotovog plovila (tegljača). Na taj način je manje verovatno da će pri silasku pasti s lestvi i uklještiti se između tegljača i broda.

They that go down to the sea in ships, that do business in great waters; These see the works of the Lord, and his wonders in the deep. (Psalm 107:23-31, KJV)

 

Erin Van Rheenen, David Webster Smith

Hakai Magazine: Coastal Science and Societies

The Secret Language of Ships

Uvod u anatomiju bindžovanja


bingenomore (gif: nextweb.com)

Fenomen bindžovanja popularan je i van granica naše planete. Astronauti u svemiru redovno bindžuju tv serije poput Igre Prestola. Bindžovanje, kao i bilo koja druga slobodna aktivnost, krucijalno je za njihovo mentalno zdravlje (ako je verovati članku u magazinu The Atlantic). Za komično-poučne osvrte na fenomen bindžovanja se ovog puta postarala Sanja Dutina – Dragović na blogu psihobrlog.com

„Nema baš mnogo mesta na koja možemo da odemo. Postoji određeni broj modula u koji možemo da odletimo da se sklonimo ili da iskusimo nešto novo“, kaže Endrju “Dru” Feustel, svojevremeno član posade Međunarodne svemirske stanice.

Natrag ka Zemlji – ankete potvrđuju da je bindžovanje ne samo trend već i sastavni („normalni“) deo života. Ankete u Americi pokazuju da 70 odsto stanovnika u proseku pogleda pet epizoda po jednoj bindž sesiji dok prema Netfliksovim podacima, 88 odsto pretplatnika gleda bar tri epizode u jednom danu.

I dalje bez zvanične definicije, bindžovanje možemo predstaviti kao gledanje više od dve epizode iste serije u jednom sedenju. Binge na engleskom znači preterano konzumiranje ili upražnjavanje određene aktivnosti, posebno hrane i alkohola. Ipak binge watching nije devijantan oblik ponašanja sa negativnim posledicama, ma koliko se pojedini mediji trudili da ga opišu kao zlo ravno ozbiljnoj zavisnosti od supstanci.

Zašto bindžujemo?

Fast Company

Istraživanja pokazuju da su najčešći motivi potreba za uživanjem, zabavom, kontrolom, umanjenjem stresa, ili prosto činjenica da ste fan određene serije. Posebnu draž daju preporuke prijatelja, što obavezno uz gledanje nosi i live komentarisanje putem Vibera, Fejsbuka, Tvitera i slično. Dakle, bindžovanjem ne samo da pojačavamo pozitivne emocije, relaksiramo se i bežimo od svakodnevnog stresa, već i ojačavamo društvene veze i stvaramo osećaj zajedništva.

Na Netfliksu, nakon odgledane epizode, sledeća se pušta po auto-play principu, kada istekne nekoliko sekundi koliko imate da ipak odustanete od daljeg gledanja. To je moćna opcija imajući u vidu takozvane cliffhanger završetke većine serija. Pošto se epizoda završi u najzanimljivijem trenutku gde zaplet ostaje da visi u vazduhu, potreba da se oslobodimo napetosti i iščekivanja navodi nas da nastavimo dalje i vidimo kako će se konflikt razrešiti. Upravo ovo je i test da li je serija vredna bindžovanja – ako pobedite auto-play, verovatno ćete zaključiti da uopšte nije vredna daljeg gledanja.

Radi se o primeru Zeigernik efekta, kojim se u psihologiji opisuju situacije da bolje pamtimo nedovršene i prekinute zadatke nego one dovršene. Recimo, konobari će pre upamtiti porudžbinu gosta koji još uvek nije platio nego onog koji je već podmirio svoj račun. Svaki započeti zadatak uspostavlja tenziju koja se otpušta tek kada se on završi. Ukoliko je završetak ometen, misli o zadatku čine da ga bolje pamtimo. Svrbi nas mozak jer nismo završili započeto.

 

 

U kontekstu tv serije, epizoda je gotova što je samo jedan delić priče, kompletnu sliku još uvek nemamo. Toliko se fiksiramo za momenat u kojem smo prekinuti i želimo da zaokružimo priču, pa se prepuštamo još jednoj pa i još jednoj epizodi. Bez obzira koliko uživamo, potreba da završimo je ta koja nas gura napred.

Usled unutrašnjeg sistema nagrađivanja, ta radnja više nije potpuno svesna već se odvija po automatizmu. Dok bindžujemo nalazimo se u stanju toka (flow). Tok je intrinzički motivisano stanje kada smo potpuno uronjeni u priču – toliko udubljeni i skoncentrisani da sve drugo oko nas nestaje. Gubimo iz vida koliko vremena je prošlo, koliko epizoda smo pogledali, da li je neko ušao u prostoriju i tome slično. U takvom stanju se lakše prati radnja, što je i dodatni benefit bindžovanja. Tvorac ovog koncepta, profesor psihologije Mihalj Čiksentmihalji, smatra da smo najsrećniji upravo u stanju potpune obuzetosti. Jedna studija je pokazala da gledaoci nastavljaju sa gledanjem serija upravo da bi održali to pozitivno stanje i emocije.

“Astro-bindžovanje” (ISS), foto: JOSEPH M. ACABA / NASA /The Atlantic

U medijima je popularno kreirati moralnu paniku vezano za tehnologiju i online aktivnosti, pa se tako i bindžovanje našlo u pretećim naslovima koji upozoravaju da izaziva zavisnost i vodi u depresiju (što do sada nije potvrđeno istraživanjima – za detalje vidi ovaj tekst). Dok je stari dobri filmski maraton nosio prizvuk uspeha (jer zaista je uspeh za jedno veče pogledati sve delove Gospodara Prstenova), vikend bindžovanje serije neretko se dočekuje sa osudom da takav čovek sigurno nema „svoj“ život.

Kao argumenti protiv ove aktivnosti navode se upravo podaci da su ljudi koji bindžuju depresivni i usamljeni. Međutim, bindžovanje samo po sebi nije opasno i loše, sve dok ne ometa svakodnevno funkcionisanje i sve dok je čovek zadovoljan i ispunjen. Gledanje kompletne sezone Igre Prestola za jedno veče ne čini ljude depresivnim i usamljenim, što ne znači da depresivni i usamljeni nisu ti koji radije provedu noć uz HBO.

Gledanje televizije se oduvek ocenjivalo kao aktivnost koja ne zahteva preterano uključivanje mozga, a plitak i prost sadržaj televizijskih emisija samo pomaže da i to malo intelekta „iscuri“. Prema jednom istraživanju, ispitanici su impulsivnost i lenjost više povezivali sa ljudima koji satima gledaju televiziju nego sa onima koji satima čitaju knjigu. Postoje, dakle, dupli standardi vezano za različite medije. Ako pročitate novog Gejmena u dahu, bez obzira na generacijski jaz, to neće ama baš nikoga zabrinuti već pre impresionirati.

Naravno, ne voli svako da prekine tenziju išćekivanja kliktanjem na sledeću epizodu. To zavisi od tipa ličnosti. Neko namerno odmerava broj epizoda kako bi imao čemu da se raduje petkom uveče, a postoje i serije koje, kako kažu, prosto nisu stvorene za bindžovanje jer je potrebno da epizoda malo„odleži“ pre nego što se krene dalje. Kako kaže jedan kolega bindžoman: „Zadovoljstvo je bindžovati, ali ponekad je još bolja odložena gratifikacija.“ Prenesite to i ekipi u svemiru.

 

 

Reference:

Yoon Hi Sung, Eun Yeon Kang & Wei-Na Lee (2018) Why Do We Indulge? Exploring Motivations for Binge Watching, Journal of Broadcasting & Electronic Media, 62:3, 408-426, DOI: 10.1080/08838151.2018.1451851

Shim, Hongjin & Kim, Ki Joon. (2018). An exploration of the motivations for binge-watching and the role of individual differences. Computers in Human Behavior. 82. 94-100. 10.1016/j.chb.2017.12.032.

Seganova bledoplava tačka


Džon Meserli, (John G. Messerly, PhD), dugogodišnji član odeljenja za filozofiju i računarstvo na Teksaškom univerzitetu i pisac knjiga o evolutivnoj filozofiji pravi kratak osvrt na reči koje je napisao i izgovorio jedan od najpopularnijih svetskih naučnika s kraja prošlog stoleća.

Ilustracija: indac

Astronom Karl Segan (Carl Sagan) jedan je od mojih intelektualnih junaka i jedan od velikih sekularista dvadesetog veka. Pre trideset godina (1989), nakon što su oba Vojadžerova svemirska broda prošla Neptun i Pluton, Segan je poželeo poslednju sliku Zemlje sa „sto hiljada puta“ veće razdaljine od čuvenih fotografija Zemlje koje su uslikali astronauti programa Apolo. Nijedna fotografija nikada nije pružila bolju perpektivu uslova i prilika nas, ljudi; vredi je videti, a i saslušati ovo, najmanje jednom godišnje do kraja života. Hvala, Karl Segan.

(Gornja multimedijalna prezentacija ponovo je objavljena u internet-magazinu Instituta za etiku i nove tehnologije, 17. marta 2015.)

O Plavoj tački u beskraju, Karl Segan je napisao:

“Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj… svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo – živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki sakupljač, svaki heroj i svaki strašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki vrhovni vođa, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi smo živeli tamo: na čestici prašine osvetljenoj zrakom Sunca.

Zemlja je veoma mala scena u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi koje su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, na trenutak postali vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, toliko želeći da poubijaju jedni druge, njihove  mržnje.

Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su suočene sa ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena mrlja zapretena velikom kosmičkom tamom. U našoj beznačajnosti u svom tom prostranstvu, ne postoji nikakva naznaka da će pomoć doći s nekog drugog mesta, da nas izbavi od nas samih.

Zemlja je jedino mesto za koje znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi se naša vrsta mogla odseliti. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.

Kažu da je astronomija iskustvo koje kroz poniznost izgrađuje karakter (“jer smo tek trun u beskraju prostora i vremena”). Verovatno ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete od ove slike našeg sveta sa ovolike udaljenosti. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije, i da sačuvamo i negujemo bledoplavu tačku — jedini dom za koji znamo.”

Fotografiju “Plava tačka u beskraju” (Pale Blue Dot) snimio je Vojadžer 1, šestog jula 1990. godine. Vojadžer je ovu fotografiju napravio na svom putovanju, sa same granice Sunčevog sistema, u momentu kada je bio udaljeniji od Plutona, na rastojanju od 6,4 milijarde kilometara. Četiri godine kasnije, Karl Segan objavio je istoimenu knjigu, Plava tačka u beskraju, o tome koliko su ljudi (ne)značajni i (ne)moćni u odnosu na Univerzum.

Oktobar 1994.

Reason & Meaning

Carl Sagan’s Pale Blue Dot

Azijski tigar, epicentar haj-tek inovacija


Pedi Kozgrejv, poznati irski preduzetnik i organizator globalnih susreta informatičara tvrdi da se Kina definitivno etablirala kao globalni epicentar visoko-tehnoloških inovacija.

Paddy Cosgrave CEO “Veb Samita” (Foto: Startup Grind)

Za kineski tehnološki sektor posao ide “kao i inače”, uprkos trgovinskom ratu sa SAD.

Sjedinjene Države nastavljaju da vrše pritisak na Kinu usled trgovinskog rata koji su one same pokrenule, uključujući oštre reakcije u cilju potkopavanja kineske ekonomije. Vodeći svetski preduzetnici smatraju da se svetska dinamika odnosa snaga menja, i da je Kina danas na čelnoj poziciji.

“Ovo su prve naznake jednog novog sveta; Kina je nekada bila ‘mali brat’, ali sada je taj mali brat odrastao da bi predvodio svet”, rekao je Kozgrejv (Paddy Cosgrave), generalni direktor globalnog informatičkog kongresa “Veb samit” (Web Summit); inače, sam Kozgrejv uvršten je među 20 najuticajnijih Evropljana prema magazinu Wired UK).

“Kada je reč o tehnologiji i inovacijama, Kina je neprikosnoveni stegonoša i nesumnjivo globalno središte tehnološke industrije”, dodao je on.

Kozgrejv je boravio na trodnevnoj “turneji” po Kini, susrećući se sa izvršnim direktorima vodećih tehnoloških i startap kompanija. Uprkos zgusnutom rasporedu sastanaka u Šangaju, Guangdžou i Pekingu, on je u utorak (31. jul) u Pekingu razgovarao sa novinarom kineskog Global Times-a o nizu pitanja, uključujući trgovinski rat, 5G mobilnu mrežu kao i šta bi sve trebalo očekivati od Kine na kratak rok.

“SAD je dugo bila jedina globalno uspostavljena sila, ali sada se stvari menjaju – sa Kinom kao novim globalnim liderom. Svetsko tržište se prebacuje sa SAD na Kinu, pa one [SAD] ne mogu da tolerišu ovu činjenicu”, rekao je Kosgrejv.

Govoreći o neprestanom pozivu koji SAD upućuje američkim tehnološkim kompanijama, naime, da se prebace iz Kine “na neko drugo mesto”, ali i sve većoj, neopravdanoj paranoji od kineske tehnologije koja se može upotrebljavati za masovni nadzor stanovništva, Kozgrejv je odvratio da i same Sjedinjene Države imaju dugu istoriju špijunaže pa ipak, i pored svega, i dalje nastavljaju da “svuda zabadaju nos”; jer, Sjedinjene Države “nemaju nikakvog moralnog prava da optužuju druge”.

“Ako Sjedinjene Države imaju konkretne dokaze, one su dužne da ih iznesu. Bez obzira na to koji dokazi trenutno postoje u javnom domenu, sve sugeriše da su, u stvari, Sjedinjene Američke Države te koje špijuniraju svet. Nacionalna bezbednost je samo izgovor da bi se povratila američka dominacija nad drugim aktivnim igračima na globalnoj sceni “, dodao je on.

On veruje da Amerikanci koji konzumiraju medije isključivo usmerene na domaću tj američku scenu doživljavaju jedan potpuno drukčiji trgovinski rat. “Jedan ’vragolasti’ čin poput prisluškivanja telefona nemačke kancelarke Angele Merkel je počinila Amerika, a ne Kina“, podsetio je Kozgrejv.

Ovaj 35-godišnji irski tehnološki preduzetnik je poznat kao organizator tehnoloških konferencija. Svoj rad opisuje kao platformu za uparivanje i međusobno pronalaženje već etabliranih kompanija, kako bi se upoznale sa najnovijim firmama koje su u usponu. Neki od njegovih vodećih događaja su RISE u Hong Kongu, Collision u Torontu i lisabonski Web Summit. Na tim događajima učestvuje više od 120.000 ljudi iz više od 170 zemalja.

On veruje da bi u kratkom roku trgovinski rat mogao baciti senku neizvesnosti na svetsku industriju a samim tim i preinačiti tj napraviti ispravku procene za globalni lanac ponude u oblasti tehnologija, premda će to Kini obezbediti dugoročnu korist.

“To se može nazvati jednim potencijalnim periodom ‘odmora’. Međutim, fokus će se nakon toga prebaciti na druga, brzo rastuća tržišta, predvođena Kinom. Ova zemlja se pojavila „niotkuda“ da bi danas pravila ključne proboje, uz aktuelnu revoluciju u 5G mobilnoj mrežnoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji”, rekao je Kozgrejv.

“Pogledajte sistem mobilnog plaćanja u Kini; on je tako popularan među kineskim građanima, tako zgodan za rukovanje. Tehnologija je prodrla u sve slojeve života u Kini, čineći život lakšim, što nije slučaj ni sa jednom drugom zemljom”, dodao je.

Medium

Dobitnik Nagrade za izvanredan doprinos (Outstanding Contribution Award) tokom dodele nagrada Event Industry Awards 2018. u Britaniji, Kozgrejv vidi ogroman potencijal na kineskom tržištu tehnologije i veruje da će trgovinski rat na kraju postati štetan po same Sjedinjene Države.

On veruje da Tramp nastoji da poveća svoj rejting u predstojećoj predsedničkoj izbornoj kampanji 2020. godine, i predviđa da će postići dogovor pre nego što se ona zahukta. “On želi da dobije još neke političke poene kako bi mogao da se busa u grudi pred svojim biračima i kaže im kako je, eto, uspešno vodio pregovore radi postizanja najtežeg trgovinskog sporazuma u istoriji Sjedinjenih Država”, rekao je Kozgrejv.

“Kina je prva koja će na globalno tržište izbaciti 5G, a Sjedinjene Države već zaostaju. SAD je, takođe, na ivici rata sa Iranom dok su trenutni trgovinski odnosi između Indije i SAD unekoliko opori. Započinjući toliko bitaka istovremeno, Sjedinjene Američke Države ne mogu još zadugo ostati jedini i ekskluzivni centar moći “, dodao je ovaj irski preduzetnik.

Kozgrejv je za Global tajms dao intervju nakon sastanka sa predstavnicima kako etabliranih tako i startap kompanija koje posluju u Kini. On smatra da je poslovno okruženje „potpuno neoštećeno“ (uprkos američko-kineskom trgovinskom sukobu), a da je među kineskim preduzetnicima prisutan jedan duboki osećaj optimizma, uprkos neprekidnim trgovinskim previranjima u Kini.

 

Shamim Zakaria, Global Times

Šangajska runda: još jedan restart trgovinskih razgovora


Američki trgovinski razgovori u Kini su se ponovo okončali bez dogovora i većeg napretka, ali “uz snažnu veru obe strane da se dogovor postigne u što je moguće kraćem roku”.

The Spectator

Američki i kineski pregovarači završili su prošle sedmice razgovore sa “malim napretkom” ka okončanju trgovinskog rata, koji je poljuljao ekonomsko poverenje sveta i uzdrmao globalno tržište.

Ministar finansija Stiven Mnučin i Robert Lajthajzer, vodeći trgovinski pregovarači Trampove administracije su u sredu (31. jul) u Šangaju viđeni kako napuštaju hotel u čijoj je konferencijskoj sali održana avgustovska runda trgovinskih pregovora između Sjedinjenih Država i Kine, javljaju kineski državni mediji.

Obe strane su „vodile iskrenu, efikasnu i konstruktivnu dubinsku razmenu o glavnim pitanjima od zajedničkog interesa u ekonomskoj i trgovinskoj oblasti“, navodi se u izjavi krajem istog dana koju je objavio CCTV, kineski državni emiter.

Pres sekretar Bele kuće u izjavi objavljenoj u sredu ujutro nazvao je razgovore “konstruktivnim” i rekao da se očekuje da se pregovori nastave u Vašingtonu početkom septembra.

U izjavi Bele kuće navedeno je da su dve strane razgovarale o raznim temama, uključujući pre svega „prisilni transfer tehnologija, prava intelektualnog vlasništva, usluge, necarinske barijere i poljoprivredu“, i da je kineska strana potvrdila opredeljenje za povećanje kupovine američkog poljoprivrednog izvoza.

Sastanak je bio prvi formalni nastavak razgovora nakon što su pregovori propali pre skoro tri meseca, pri čemu je svaka strana upirala prstom na onu drugu kao krivca za nepostizanje sporazuma. Oni su se složili da pokušaju ponovo, kada se razgovaralo na marginama  junskog samita G20 u Osaki, u Japanu.

Umesto toga, čini se da se obe strane raspravljaju oko toga ko je krivac za ovaj dugotrajni ekonomski sukob.

Stiven Mnučin (levo), Robert Hajlajzer (u centru), Liju He (desno). Foto: Financial Times

Visoki kineski zvaničnici koji su se u utorak okupili na ekonomskom sastanku koji je vodio kineski lider Si Đinping istakli su da se zemlja mora osloniti na domaću potražnju kako bi upravljala „novim rizicima i izazovima“, te odvratila na pretnju koju su opisali kao „pritisak usled usporavanja ekonomije” (i koji je uzrok tržišnim viškovima to jest neprodatoj robi. Taj tržišni višak nastaje kada postoji višak ponude – što je isporučena količina veća od zahtevane količine. U ovoj situaciji, neki proizvođači neće moći da prodaju svu svoju robu. Ovo će ih navesti da snize cene kako bi svoj proizvod učinili privlačnijim. Da bi ostale konkurentne, mnoge firme sniziće svoje cene i tako smanjiti tržišnu cenu proizvoda. Kao odgovor na nižu cenu, potrošači će povećati traženu količinu, pomerajući tržište ka uravnotežavanju između cena i količine. U ovoj situaciji, višak ponude je vršio pritisak na cenu proizvoda).

Prema kineskim državnim medijima. Kina bi “krizu mogla pretvoriti u šansu”, dodaje se u izveštaju.

Dugi trgovinski rat stavlja pred kineske lidere nekoliko teških opcija. Kina je na udaru ekonomskog usporavanja, koje je pogoršano trgovinskim tenzijama. Peking je odgovorio povećanjem potrošnje na infrastrukturu i druge velike projekte, pouzdanu strategiju rasta koja bi ipak mogla pogoršati dužničke probleme zemlje, a malo toga učiniti u rešavanju ekonomskih neravnoteža koje bi mogle ometati njene dugoročne izglede.

Sa druge strane, ukoliko bi Kina brzo postigla dogovor, lideri ove zemlje rizikuju da izgledaju slabo pred stranim silama, podrivajući istorijske tekovine KPK.

Na dnevnom brifingu za novinare u sredu 31. jula, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Hua Čunjing je rekao da “ukoliko Sjedinjene Države pokažu dovoljan integritet i iskrenost i budu vodile trgovinske razgovore u duhu jednakosti, međusobnog poštovanja, uzajamnog razumevanja i obostrane koristi, samo bi u tom slučaju mogli napredovati trgovinski pregovori.”

Razgovori su započeli pozitivno, uprkos tvrdoj retorici koja je pre nešto manje od dve nedelje „rafalno ispaljivana“ s obe strane. Razgovori u Šangaju bili su prvi zvanični pregovori koji su održani van Pekinga ili Vašingtona.

Dok su američki delegati stigli u Šangaj u utorak popodne, jedan uvodnik u kineskim državnim medijima opisao je grad kao “pogodno” mesto za nastavak prekinutih razgovora koji će nanovo početi. Ukazano je da je predsednik Ričard Nikson posetio ovaj grad 1972. godine, kada su odnosi između Kine i Sjedinjenih Država počeli da “otopljavaju“.

Kineski zvaničnici su srdačno dočekali američku delegaciju za večerom u utorak u hotelu „Fairmont Peace“ na Bundu, čuvenoj šangajskoj promenadi.

colatour.com.tw

Međutim, otprilike u isto vreme u Vašingtonu, predsednik Tramp optužio je Kinu da nije ispunila svoja obećanja, dodajući da je malo verovatno da će dogovor biti postignut pre predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama 2020. godine.

On se, takođe, požalio što Kina još uvek nije počela da kupuje američku poljoprivrednu robu jer je, po njegovim rečima, “to obećano” nakon što se u Japanu sastao sa Sijem Đinpingom. Kineski zvaničnici su negirali da su dali bilo kakav pristanak na kupovinu poljoprivrednih proizvoda od Sjedinjenih Država (uglavnom soje).

U sredu (31. jul) su u Kini otpočeli zvanični razgovori u hotelu „Xijiao State Guest“, a dalji pesimizam je odrazio neizvesnost po pitanju ishoda ovog susreta. Redakcija časopisa The Global Times upozorila je da „Sjedinjene Američke Države moraju promeniti svoju lošu naviku da se teškim pričama koriste kako bi razveselile svoj pregovarački tim, što lako potkopava međusobno poverenje između Kine i SAD.“

Kineski časopis Narodni dnevnik (People’s Daily), vodeće novine Komunističke partije Kine je u svom uvodniku istakao kako američki trgovinski pregovarači treba da “razgovaraju i savetuju se sa iskrenošću”, a ne da “prave probleme”.

S obzirom na sukob dveju strana, očekivanja od sastanka bila su – mala. Agata Demarais (Agathe Demarais), direktorka globalnog predviđanja i ekonomskih prognoza u „Ekonomsko-obaveštajnoj jedinici“ (Economist Intelligence Unit, britanska grupa ekonomskih, finansijskih i trgovinskih analitičara), rekla je u jednom e-mailu da su razgovori „uglavnom usmereni na obnovu poverenja između dve strane“ i da „izgleda da su bili uspešni na ovom frontu“.

South China Morning Post

Kreg Alen (Craig Allen), predsednik Američko-kineskog poslovnog saveta, koji predstavlja američke kompanije koje posluju u Kini je takođe napomenuo da je zadovoljan što su američki pregovarači otputovali u Kinu, i da su se dve strane dogovorile da napreduju u postizanju dogovora o kineskoj kupovini američkih poljoprivrednih proizvoda.

“Američki i kineski trgovinski pregovori izneveravaju američke radnike, a najnovija izjava Bele kuće to potvrđuje”, napisao je Skot Pol predsednik Saveza američkih proizvođača (Alliance for American Manufacturing), koji predstavlja proizvođače i njihove radnike. „Ponovno obećanje – da će kupiti još poljoprivrednih proizvoda, uz još razgovora u septembru? Tramp bi potukao bilo kog demokratskog kandidata ukoliko bi postigao takav ishod…”

Međutim, jaz i “prazna mesta” bez obostrano donetih rešenja koja bi te “rupe” uspela da “popuni” nije ni bilo lako premostiti.

Ostala pitanja između Sjedinjenih Država i Kine prevazilaze pitanje carinskih tarifa. Trampova administracija priprema se za odluku da li će dati desetine specijalnih licenci američkim kompanijama za prodaju svojih proizvoda Huaveju, kineskom telekomunikacijskom gigantu kojeg je Vašington ove godine stavio na listu koja ograničava njegov pristup američkoj tehnologiji. Iako je Huavej sve više i ubrzanije razvijao sopstvenu tehnologiju, on se i dalje oslanja na američke čipove i softver kako bi proizvodio široku paletu svojih proizvoda.

Vilbur Ros (Wilbur Ross), američki sekretar za trgovinu je tokom prošlonedeljne posete Brazilu rekao novinarima da odluka o tim dozvolama „predstoji“, ali bez daljeg iznošenja konkretnih detalja.

Huavej je najavio porast prodaje za prvu polovinu godine, što ukazuje da su obustava saradnje i “rampa” Trampove administracije do sada malo uticali na poslovanje ove kompanije. Peking, međutim, vidi američku „crnu listu“ kao značajnu prepreku trgovinskom sporazumu, a ograničenja bi mogla dodatno naštetiti što duže budu trajala.

Public Radio International

CCTV je izvestio da su trgovinski pregovarači razgovarali o tome kako će Kina povećati kupovinu američke poljoprivredne robe, kao i na koji bi način  Sjedinjene Države „mogle stvoriti povoljne uslove za kinesku kupovinu“ američke tehnologije.

Nakon što su razgovori propali u maju, Tramp je na 25 odsto podigao carinske namete na 200 milijardi dolara vrednu kinesku robu. On je pripretio da će nametnuti istu tarifu od 25 odsto na dodatnih 300 milijardi dolara kineskog izvoza u Sjedinjene Države ukoliko se dogovor ne postigne.

Od tada je Kina zauzela prkosniji pristup Sjedinjenim Državama, preteći da će američke kompanije i pojedince staviti na svoju crnu listu. Izmenila je svoju politiku “borbe trgovinskim tenzijama”, obećavajući da se „nikada neće predati po glavnim principijelnim pitanjima.“ Pratila je i reagovala direktno na poslovne poteze najmanje jedne američke kompanije: ispitala je FedEx- ove operacije, koje su prouzrokovale kašnjenje isporuka robe iz Huaveija ka američkim kupcima.

U petak 26. jula su kineski državni mediji objavili da je FedEx osumnjičen za kršenje zakona. Fedeks je saopštio da su kašnjenja nastala usled „operativnih propusta“, ali su kineske vlasti odvratile kako taj argument “ne odgovara stvarnoj slici”, navodi Sinhua, kineska državna novinska agencija.

Dvema stranama koje su se prošle sedmice upustile u razgovore i dalje nedostaje čak i nacrt sporazuma na osnovu kojeg bi mogli da dalje napreduju. Trampova administracija zatražila je da se obe strane pridržavaju teksta, onako kako je to stajalo krajem aprila. Ali, u maju su kineski pregovarači poslali Vašingtonu kopiju novog nacrta, u kojem su precrtali dugu listu sekcija o kojima su se dve strane prethodno složile.

The New York Times

Ton izjava kineske vlade i istraživačkih grupa u Kini koje blisko sarađuju s vladom je poslednjih sedmica pooštren, a neki kažu da Trampova priča o „lakoći pobede u trgovinskom ratu” počinje da odgovara nekima na kineskoj strani.

„Američka administracija ušla je u ovo misleći da ima jaku ruku, kao u pokeru“, rekao je Endi Mok, viši savetnik za trgovinu pri Centru za Kinu i globalizaciju. „Najbolje čemu se Sjedinjene Države mogu nadati u trgovinskom ratu je – što manja politička i ekonomska šteta (po američki biznis i ekonomiju).“

 

Ana Svonson (Vašington), Kit Bredšer (Šangaj), Jinuo Ši (Peking).

Aleksandra Stivenson, Njujork tajms

Meural: srpsko-kineski startap iz Njujorka “težak” $9,3 miliona


Portal StartIt donosi priču o srpsko-kineskom startapu “Meural” iz Njujorka, koji je skupio 9,3 mil dolara za svoja digitalna platna.

Ilustracija: Startit

Meural je kompanija koju su 2014. u Njujorku pokrenuli Vladimir Vukićević i njegov kolega sa fakulteta Džeri Hu. Meural proizvodi digitalna “platna” namenjena pre svega prikazivanju umetničkih slika i fotografija. Pored samog uređaja, Meural nudi veliku bazu digitalizovanih slika kojoj se pristupa kroz mesečnu pretplatu. Kompanija je već postigla zavidan uspeh u nekoliko krugova investicija, a nedavno ih je otkupio Netgear.

– Meural je, zapravo, moja druga firma. Ranije sam imao firmu koja se zvala RocketHub i koja se bavila crowdfunding-om. Pomagala je umetnicima i kreativcima da skupe pare za projekat – snimanje albuma, pravljenje filmova, video igara… Kroz to iskustvo sam shvatio da je vizuelna umetnost u zaostatku u odnosu na ostale umetnosti.

Muzika, film i literatura imaju svoje digitalne proizvode kao što su iPhone, iPod, Kindle i smart TV. Kada smo mi počinjali, takvi proizvodi nisu još uvek postojali za vizuelnu umetnost. Ova ideja mi je dugo bila u glavi, a kada je RocketHub prodat odlučio sam da pronađem rešenje za taj nedostatak na tržištu – rekao je Vladimir Vukićević, CEO kompanije Meural za Startit.

Meural Canvas

Vladimir i Džeri su 2014. obrazovali tim u Njujorku, napravili prototip proizvoda koji su nazvali Meural Canvas počeli da skupljaju pare od investitora u Americi.

– Ideja je bila da normalizujemo globalni digitalni način distribucije vizuelne umetnosti. Želeli smo da se tu nađe tradicionalna umetnost na platnu, koja je fotografisana i stavljena na platformu, ali i umetnost nekog čisto digitalnog umetnika koji stvara pomoću kompjutera, a kome bi naš sistem služio za distribuciju i širenje. Shvatili smo da treba da napravimo proizvod koja će funkcionisati kao iPod za vizuelnu umetnost. Osmislili smo hardver koji izgleda kao slika sa ramom i digitalni deo, sličan iTunes-u, gde ljudi mogu da čitaju o umetnosti i kupe slike.

Na samom početku baza slika je bila popunjavana klasičnim delima. Tako je omogućeno kupcima da se upoznaju sa osnovama umetnosti.

– Kada se kaže “umetnost”, uglavnom ljudi prvo pomisle na Van Goga, Monea, Da Vinčija… dakle tradicionalno slikarstvo. U bazi imamo oko 25.000 takvih, više klasičnih, radova, koje smo dobili preko partnerstava sa muzejima i kulturnim institucijama. Od njih dobijamo vrlo kvalitetne digitalne reprodukcije koje im služe za arhiviranje – kaže Vladimir.

Pre godinu dana je započeta druga faza u kojoj sakupljaju dela savremenih umetnika iz poslednjih 50 godina.

– Ponekad sarađujemo direktno sa umetnicima, a još uvek radimo i sa kulturnim institucijama – klubovima, tradicionalnim i digitalnim galerijama. Tako smo počeli da gradimo novo tržište za stvaranje, reprodukciju i prodaju digitalne i fizičke umetnosti. Ovime stvaramo i nove mogućnosti i ekonomski potencijal za same stvaraoce – priča sagovornik Startita.

Meural se, pre svega, obraća ljudima koji žele da upoznaju umetnost, ali nemaju ideju gde da počnu.

– Naša ideja nije da konkurišemo tradicionalnoj umetnosti, već služimo kao vrata u taj svet. Do sada se često dešavalo da neko kupi Meural, preko njega nađe i upozna umetnike koji mu se sviđaju i direktno se spoji sa njima. Mi smo, na neki način, digitalni katalog koji služi kao “bezbedan” ulazak u kulturni svet, koji bi inače možda bio zastrašujuć, pogotovo za mlađe ljude.

Od anđela do Netgear-a

Foto: lu.linkedin.com

Kompanija je do sada prikupila 9,3 mil USD kroz četiri faze investicija.

– U početku su investitori bili bogatiji individualci, anđeli, koji su investirali svoje pare. Do njih smo uglavnom dolazili preko poznanstava ili indirektno, preko drugog nivoa poznanstava. Oni nisu bili samo finansijski, već i emotivni investitori, koji su verovali u ideju.

Kada smo već imali prototip, prve kupce i početni impuls, počeli smo da pristupamo institucionalnim investitorima, koji se profesionalno bave investiranjem u nove startape. Preko njih smo skupili nekoliko miliona dolara i stvorili firmu koja je imala proizvodnju u Kini, a ostatak tima i dizajn u Njujorku. Kada takvi investitori dođu, očigledno izgubiš malo kontrole, ali dobiješ moć – priča Vukićević.

Netgear je gigant koji se bavi proizvodnjom rutera, modema i ostalog hardvera – dakle, ni blizu “lepim” poljima koja pokriva Meural. Prvobitno je Netgear bio samo investitor u kompaniju, ali kada je ona narasla do određenog nivoa, ponudili su da je otkupe.

– Kada su nam dali ponudu, moj partner Džeri Hu i ja smo razmotrili sve opcije i shvatili da je budućnost kao deo Netgear-a najlogičnija za nas. Odlučili smo da prodamo firmu, a da ostanemo da rastemo kao deo veće kompanije.

Meural Canvas Smart Digital Art Frame

Oni žele da se prošire u neke niche ideje, u kojima Google, Apple i Amazon još uvek nisu snažni. Meural im je dao mogućnost da grade nešto novo, ali da zadrže energiju startapa. Ja još uvek vodim firmu, ali lepo je imati većeg vlasnika koji može da investira u ljude, proizvodnju i sve što je potrebno. Uspeli smo da zadržimo startap osećaj i energiju, samo što sada imamo veću podršku.

Dok se Silicijumska dolina smatra za centar, ne samo američke, već i svetske startap i tehnološke scene, Meural je baziran u Njujorku. Vukićević je uporedio ova dva ekosistema.

– Njujork još uvek nije na nivou Silicijumske doline, ali je na neki način zanimljiviji. Njujork ne zavisi samo od tehnologije, već i od mode, medija, različitih brending firmi i ostalog, pa je ekonomija raznovrsnija nego u Silicijumskoj dolini.

Ovo nam je dalo mnogo mogućnosti. U Njujorku se nalazi veliki broj galerija, pa smo mogli da od starta pričamo sa umetnicima i muzejima o našoj ideji. Imali smo priliku da stvorimo proizvod koji spaja umetnost, tehnologiju i biznis na neki moćniji način, sa više ideja i inputa od različitih institucija, što ne bi bilo moguće da smo se nalazili u nekom čisto tehnološkom svetu – kaže Vladimir.

Meural kao nezaobilazna platforma za umetnike

Foto: Startit

Za sada se u portfoliju nalazi samo jedan proizvod, a on je dostupan samo u SAD. Međutim, to će se vrlo brzo promeniti. Treća generacija hardvera će biti lansirana u septembru i biće dostupna u Evropi i Aziji.

– Mi smo još uvek na početku, možda smo se tek malo odmakli od niche proizvoda. Najveća barijera za rast je još uvek cena – proizvod košta 600 USD, a šest dolara je mesečna pretplata kojom se dobija pristup umetnosti.

Plan je stvaranje različitih nivoa proizvoda – za 100, 200, 500, a kasnije i za nekoliko hiljada dolara. Žele da imaju celokupni portfolio proizvoda za svaki tip doma – bilo da je u pitanju mali stan studenta ili velika vila bogataša.

– Kada na tržištu budemo imali sto hiljada, ili milion, prodatih proizvoda, imaćemo snagu da stvaramo nove koncepte. Glavni cilj je da omogućimo umetnicima da stvore i unaprede karijeru pomoću naše platforme, isto kao što sada muzičari zavise od Spotify-a ili od Apple-a. Mi još uvek nismo na tom nivou, ali možda možemo za tri, četiri godine da budemo značajna mogućnost za ekonomsku dobit umetnika, bilo gde da se nalazi na svetu * u Srbiji, Americi, Japanu…

Srpski mentalitet, kineska preduzimljivost i američki sistem

Foto: youtube.com

Vukićević je CEO i suosnivač Meurala zajedno sa Džerijem Huom koji je COO, a oko sebe su okupili raznovrstan tim od preko 20 ljudi.

– U timu se nalaze elektro i mehanički inžinjeri, programeri (web, server, front-end, back-end), dizajneri, a imamo i umetničku grupu koja služi da nas spaja sa umetnicima, stvara partnerstva i sklapa ugovore koji nam omogućavaju da nalazimo i prodajemo umetnička dela. Tako da imamo tim koji je apsolutno tehnički, ali i tim koji je bliži muzejima i galerijama.

Od prošle godine, kada nas je Netgear kupio, proširili smo se na 24 ljudi u unutrašnjem timu, a ukupno nas ima preko 1000. Meni je zanimljivo kako sada postoji dualnost gde imamo originalni Meural i prošireni Meural. Ovaj drugi je više korporativan, ali nam omogućava da rastemo i da se širimo po svetu.

Osnivači Meurala su rođeni van SAD – u Srbiji i Kini – ali su se tamo upoznali na fakultetu. Radili su u nekoliko kompanija zajedno, dok nisu odlučili da se udruže kao suosnivači Meurala.

– Moj suosnivač je kineskog porekla, tako da on ima svoje predispozicije i kulturne dodatke koji mu daju zanimljiv pogled na svet. Zbog toga što je poreklom iz Kine, uspeli smo da brzo organizujemo proizvodnju tamo.

Ja sam odrastao u SAD, gde sam se preselio kada sam imao 6 godina, a od 1996. do 1999. sam živeo u Beogradu. Zato imam background koji kombinuje američki sistem i kulturu, ali i naš mentalitet i drive koji mi dosta pomaže u startap svetu.

 

Marko Marković

Startit

“Mislim, stvarno”… Evolucioni argument protiv stvarnosti


„Najsmešnije, kada vam neko nastupi s ’neporecivim dokazima’ i ’neverovatnim otkrićima’ koja, zapravo, govore o nečemu što je oduvek bilo tako očigledno i jasno, svima i u svakom trenutku dostupno; to je naša svest, i njena subjektivna predstava, za koju tako žarko želimo da je ‘objektivna’, da je ’realnost’.“ Rodžer Penrouz

Donald D. Hoffman (Foto: Quanta Magazine)

Dok govorimo o svojim svakodnevnim životima, skloni smo da pretpostavimo da su naše percepcije – ono što nam se prikazuje u vidnom polju, zvukovi, teksture, ukusi – tačan prikaz stvarnog sveta. Naravno, kad se zaustavimo i razmislimo o tome – ili kad se nađemo zavarani iluzijom koju proizvode naša čula i sistem percepcije – bivamo potreseni uvidom da ono što opažamo, zapravo, nikada nije neposredan svet, već pre „najbolja pretpostavka“ našeg mozga o tom svetu, jedna vrsta unutrašnje simulacije spoljašnje stvarnosti. Ipak se bavimo činjenicom da je naša simulacija realnosti prilično pristojna. Da nije bilo tako, ne bi li nas evolucija do sada već uklonila? Prava stvarnost možda je zauvek izvan našeg dosega, ali ono što je sigurno je da nam čula pružaju barem naznaku onoga što zaista jeste.

Pa… i ne baš, kaže Donald D. Hoffman, profesor kognitivnih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu. Hofman je poslednje tri decenije utrošio na proučavanje percepcije, veštačke inteligencije, teorije evolucionih igara i mozga, a njegov zaključak je sa aspekta saznajnosti dramatičan: Svet koji nam se prikazuje kroz našu percepciju i čula nije ništa nalik stvarnosti. Štaviše, kaže on, trebalo bi da samoj evoluciji zahvalimo na ovoj veličanstvenoj iluziji, jer je upravo ona maksimizirala naše evolucione sposobnosti i to – potpunim istiskivanjem istine.

Postavljanje pitanja o prirodi stvarnosti i odvajanje posmatrača od posmatranog je poduhvat koji prevazilazi granice neuronauke i fundamentalne fizike. Na jednoj strani, naći ćete istraživače koji se češkaju po temenu, dok se istovremeno upinju da shvate kako tri kilograma sive moždane mase – koja podleže svakodnevnim, uobičajenim zakonima fizike – može stvoriti lično, svesno iskustvo samog sebe. Ovo je, sasvim prikladno, nazvano „teškim problemom”.

passioncomm.com

S druge strane, kvantni fizičari čude se jednoj inače čudnoj činjenici, naime, da kvantni sistemi ne deluju kao određeni objekti lokalizovani u prostoru sve dok ne počnemo da ih posmatramo – bilo da smo svesna ljudska bića ili neživi merni uređaji (fenomen uočen u osvit kvantne fizike, propuštanjem svetlosnog zraka kroz zaslone, uočeno je da rezultat ogleda uvek zavisi od toga da li je tokom eksperimenta prisutan posmatrač ili ne). Svaki u nizu eksperimenata pokazao je – prkoseći zdravom razumu – da, ukoliko pretpostavimo da čestice koje čine obične predmete objektivno postoje – nezavisno od postojanja posmatrača – dobijamo pogrešne (neočekivane) odgovore. Suštinska lekcija u srcu kvantne fizike je jasna: Ništa što je urađeno, opaženo ili postojeće, a što je izloženo našem pogledu ne postoji u nekom „preegzistirajućem“ to jest nekakvom „prethodnom prostoru-svemiru“. Kao što je fizičar John Wheeler rekao, „I mada je korisno pod uobičajenim okolnostima reći da svet postoji ‘izvan’, i ‘tamo negde’, ’nezavisno od nas’, taj naučni pogled se više ne može podržavati“.

Dakle, dok stručnjaci iz oblasti neuronauke pokušavaju da shvate kako uopšte može postojati nešto poput „stvarnosti u prvom licu jednine“, kao nas pojedinaca koji imamo svoje lične, ograničene perspektive, kvantni fizičari moraju se hvatati u koštac sa misterijom kako, zapravo, i ne može postojati ničeg drugog osim te „lične, pojedinačne, stvarnosti“. Ukratko, svi putevi vode nazad – ka posmatraču. I tu možete pronaći Donalda Dejvida Hofmana, kalifornijskog kognitivnog psihologa koji je opkoračio postojeće naučne granice u pokušaju da stvori „matematički model posmatrača“, nastojeći da se „dočepa“ stvarnosti s one strane iluzije (“The Case Against Reality: How Evolution Hid the Truth from Our Eyes”, 2019). Quanta Magazine je uspeo da ga se „dočepa“, ne bi li doznao nešto više o njegovoj knjizi i konceptima koje u njoj zastupa (Sledi prilagođena i skraćena verzija razgovora).

QUANTA MAGAZIN: Ljudi često koriste darvinističku teoriju evolucije kao argument da naša percepcija tačno odražava stvarnost. Obično kažu: „Očigledno je da se na neki način moramo ’zakačiti’ za stvarnost jer bismo je u suprotnom odavno izbrisali. Ako mislim da vidim palmu, ali je u stvari to tigar, naći ću se u priličnoj nevolji.”

DONALD HOFFMAN: Tačno. Klasičan argument je da su oni naši preci koji su tačnije videli i uočavali (stvari, pojave, situacije, rizike) imali prednost u odnosu na one koji su sve to videli manje tačno, te su na taj način bili izgledniji kandidati za prenos svojih gena na buduće pripadnike naše vrste – koji su, između ostalog, kodirani i za tačniju percepciju – tako da, nakon hiljada generacija ljudske vrste, možemo sa priličnom uverenošću da kažemo kako smo “potomci onih koji su u prošlosti videli stvari tačno; pa, sada, isto tako tačno – poput njih nekada – vidimo i mi“. Zvuči vrlo verodostojno, ali mislim da je krajnje varljivo i lažno (imati ovakvu percepciju o sopstvenoj percepciji). Ovakav stav odraz je pogrešnog razumevanja osnovne činjenice o evoluciji, a to je da je reč o „fitness“ funkcijama tj. onim funkcijama koje se tiču prilagođavanja – matematičkim funkcijama koje opisuju koliko dobro određena strategija postiže ciljeve opstanka i reprodukcije. Matematički fizičar Četan Prakaš (Chetan Prakash) dokazao je teoremu koju sam osmislio, a koja kaže: Prema evoluciji prirodnim odabirom, organizam koji realnost vidi onakvu kakva je nikad neće biti prilagodljiviji od organizma jednake složenosti koji ne vidi/ne prepoznaje/ne uočava bilo kakvu stvarnost, već je samo podešena na što veću prilagodljivost tj adaptaciju. Nikad.

Q. M. : Napravili ste računarske simulacije da biste to pokazali. Možete li dati primer?

D. H. : Pretpostavimo da u stvarnosti postoji resurs, poput vode, i da možete objektivno odrediti koliko je ima shodno nekim objektivnim odrednicama – vrlo malo vode, srednja količina vode, puno vode. Pretpostavimo sada da je vaša fitness funkcija (funkcija psihofizičke adaptibilnosti tj prilagođavanja) linearna, tako da vam malo vode daje malo adaptivnih kapaciteta, srednja količina vode vam pruža srednju prilagodljivost, dok vam puno vode pruža veliku prilagodljivost – u tom slučaju organizam koji vidi/uočava istinu o vodi u svetu oko sebe može da pobedi, ali samo zato što se dešava da funkcija prilagodljivosti (fitness-funkcija) bude usklađena s realnom strukturom u stvarnosti. Generalno, u stvarnom svetu to nikada neće biti slučaj. Nešto mnogo prirodnije je Gausova „krivulja zvona“  – recimo, premalo vode – umireš od žeđi, ali usled previše vode se utapaš, to su krajevi „zvona“ a samo je negde između ove dve situacije ono stanje koje je povoljno za opstanak. Fitnes funkcija tj funkcija prilagodljivosti ne odgovara strukturi u stvarnom svetu, ne uklapa se u tu stvarnost, i to je dovoljno da biste neku „univerzalnu“ istinu izbrisali kao opciju.

Na primer, organizam prilagođen uslovima sredine u kojoj se nalazi može da vidi-uočava-zapaža male i velike količine nekog resursa, recimo, crvenog, što ukazuje na slabu adaptibilnost, dok bi, s druge strane, bio u stanju da uoči srednje količine “zelene”, što ukazuje na visoku prilagodljivost. Njegova percepcija biće usmerena na prilagodljivost, ali ne i na istinu. Ovakav organizam neće uočavati razliku između „malog“ i „velikog“ – jer, on vidi samo crveno – iako takva razlika postoji u stvarnosti.

(To što ajkula, recimo, ne vidi boje već u “crno-beloj tehnici” ne sprečava je da u morima i okeanima bude najefikasniji veliki lovac; njena percepcija realnosti, naime, nije “realna”, ali je upravo njena adaptibilnost – recimo, sposobnost da kilometrima daleko oseti kap krvi – važna za njen opstanak i mesto u lancu ishrane; izuzetno slab vid ne sprečava slepog miša da bude izuzetno efikasan u uslovima apsolutnog odsustva svetlosti, koristeći se pri navigaciji i lovu svojim nepogrešivim sonarom koji mu „iscrtava“ prostore i obličja oko njega. prim. prev.).

Giphy

Q. M. : Ali kako, onda, posmatranje/zapažanje/uočavanje „lažne“ tj individualne, pojedinačne stvarnosti može biti korisno po opstanak organizma?

D. H. : Postoji metafora koja nam je bila dostupna samo u poslednjih 30 ili 40 godina, a to je interfejs radne površine (desktop interface). Pretpostavimo da postoji plava pravougaona ikonica u donjem desnom uglu radne površine računara – da li to znači da je sama datoteka plave boje i pravougaonog oblika, i da živi u donjem desnom uglu vašeg računara? Naravno da ne. Ali to su jedine „stvari“ koje se mogu sa sigurnošću ustanoviti kada se radi o bilo čemu na radnoj površini računara – ima boju, položaj i oblik. To su jedine kategorije koje su vam dostupne, ali nijedna od njih nije tačan prikaz/odraz same datoteke ili bilo čega u računaru. One nikako ne mogu biti istinite. I to je ono što je zanimljivo. Ne biste mogli da formirate istinski opis unutrašnjosti računara ako je vaš celokupan prikaz stvarnosti bio ograničen jedino na radnu površinu (desktop). Pa ipak, radna površina je i korisna i praktična. Jer, ta plava pravougaona ikonica navodi moje ponašanje i skriva složenu stvarnost koju ne moram znati. To je ključna ideja: Evolucija nas je formirala sa čulima koja nam omogućavaju opstanak. Ona (čula) vode naše adaptivno ponašanje. Ali deo toga uključuje i skrivanje od nas stvari koje zapravo i ne treba da znate, odnosno, za naš opstanak nije nužno da ih poznajemo (kao što ajkuli tokom lova ne znači previše da li je riba ljubičasta ili tirkizna, jer ih vidi samo kao crno-bele). I to je unekoliko „prilično stvarna stvarnost“, ma šta i ma kakva da bi ta realnost mogla biti. Ako biste stalno traćili vreme pokušavajući da proniknete u ovo – tigar bi vas već odavno pojeo.

Q. M. : Dakle, sve što vidimo je jedna velika iluzija?

Oblikovani smo tako da imamo čula koja nas održavaju u životu, tako da ih moramo shvatiti ozbiljno. Ako vidim nešto što smatram zmijom, neću se saginjati kako bih je dohvatio. Ako vidim voz, neću zakoračiti ispred njega. Razvio sam ove simbole da bih se održao u životu, tako da ih moram shvatiti ozbiljno. Pa ipak, logička je greška pomisliti da ako nešto moramo shvatiti ozbiljno, to moramo shvatiti i doslovno.

Q. M. : Ako zmije nisu zmije, a vozovi nisu vozovi, šta su onda?

Zmije i vozovi, poput čestica fizike, nemaju objektivne, od posmatrača nezavisne karakteristike. Zmija koju vidim je opis kreiran od strane mog senzornog tj sistema čula, kako bi me obavestio o posledicama koje moje aktivnosti imaju po moju sposobnost prilagodljivosti. Evolucija oblikuje prihvatljiva rešenja, a ne optimalna. Zmija je prihvatljivo rešenje problema jer mi njeno prisustvo pod nogama nalaže kako da se ponašam u situaciji kada je vidim. Moje zmije i vozovi su moje mentalne predstave; vaše zmije i vozovi su vaše mentalne predstave.

Q. M. : Kako ste se prvi put zainteresovali za te ideje?

D. H. : Kao tinejdžera me je veoma zanimalo pitanje: „Da li smo mašine?“ Moje čitanje naučne literature je sugerisalo da jesmo. Moj je otac, međutim, bio sveštenik, a u crkvi su govorili da nismo (mašine). Tako sam odlučio da odgovor na ovo pitanje moram sam da dokučim. To je kao neka vrsta važnog ličnog propitivanja – ako sam mašina, voleo bih to da saznam! Ali, ako nisam, voleo bih da znam koja je to posebna magija koja stoji iza te „mašine“. Tako sam krajem 1980-ih otišao u laboratoriju za veštačku inteligenciju na MIT-u, gde sam radio na percepciji mašina. Polje istraživanja vidnog polja i sposobnosti vizuelnog uočavanja/razlučivanja uživalo je tada u plodovima novih dometa razvoja matematičkih modela za specifične vizuelne sposobnosti. Primetio sam da izgledaju kao da imaju zajedničku matematičku strukturu, pa sam pomislio da je moguće baciti na papir i zabeležiti formalnu strukturu za sposobnosti uočavanja – strukturu koja bi obuhvatala sve njih, možda sve moguće načine posmatranja. Delom me je inspirisao Alan Tjuring. Kada je izumeo Tjuringovu mašinu, pokušavao je da smisli kako da beleži ishode matematičkih kalkulacija, umesto da na nju stavlja zvona i instalira zvižduke (što je, zapravo i uradio!), pa je rekao ovako: “Hajde da dobijemo najjednostavniji, najsvedeniji i najsažetiji matematički opis koji bi eventualno mogao da funkcioniše. A upravo je ovaj njegov jednostavni formalizam temelj savremenog računarstva. Pa sam se pitao, naime, mogu li i sam pružiti neki sličan formalni osnov nauci koja se bavi zapažanjem, percepcijom, čulima.

Q. M. : Matematički model svesti.

D. H. : Tako je. Moja intuicija mi kazuje da postoje svesna iskustva. Osećam bolove, ukuse, mirise, sva moja čulna iskustva, tu su raspoloženja, emocije i tako dalje. Samo ću reći ovo: Jedan deo ove strukture svesti je skup svih mogućih iskustava. Kada imam iskustvo, na osnovu tog iskustva ću možda poželeti da promenim ono što radim. Zato moram da imam zbir mogućih akcija koje mogu da preduzmem kao i strategiju za formiranje odluke koja mi, s obzirom na moja iskustva, omogućava da promenim način postupanja. To je osnovna ideja cele stvari. Imam 1. prostor za X iskustva, 2. prostor G za radnje, i 3. algoritam D koji mi omogućava da odaberem novu radnju s obzirom na moja iskustva. Tada sam postavio i 4. W za svet, koji je takođe svojevrsna verovatnoća prostora. Nekako, na neki način, svet utiče na moja čula i percipiranje, tako da postoji 5. mapa percepcije P koja iz tog sveta (W) utiče na moja iskustva (X). A kada delujem – tada menjam svet, tako da postoji 6. mapa A, koja iz prostora mojih akcija ide ka svetu (W). Ovo je sveobuhvatna struktura. Šest elemenata. Prosto.

Tvrdnja tj premisa glasi ovako: Ovo je struktura svesti. Izložio sam to tako da ljudi imaju na šta da se usredsrede u razvijanju/preinačenju/potvrđivanju ove postavke. (Po Hofmanovoj teoriji, činioci svesti su primitivni konstituenti stvarnosti. Objektivni svet sastoji se od činilaca svesti i njihovih iskustava. Svet elementarnih čestica i polja su “ikonice” u korisničkom interfejsu činilaca svesti; tek “ispod” njih (“ikonica”) ulazite u “pravu stvar”, onu koja je označena “ikonicom” na radnoj površini („desktopu“) naše svesti. A ljudi su, po Hofmanu, samo jedna složena vrsta činioca svesti).

Q. M. : Ali ukoliko postoji prostor za svet W, da li hoćete da kažete da postoji jedan „spoljni“ svet?

D. H. : Evo jedne frapantno upečatljive stvari u vezi toga. Mogu izvući W iz modela i na njegovo mesto staviti činilac svesti (conscious agent), i dobiti jedan „krug“ međusobno uvezanih činilaca svesti. Možete, u stvari, imati čitave mreže proizvoljne složenosti. A to je (ono od čega se sastoji) svet.

Q. M. : Svet su samo „neki drugi“ činioci svesti?

D. H. : Ja to nazivam realizmom svesti: Objektivna stvarnost su samo činioci svesti, samo tačke gledišta. Interesantno je da možete uzeti dva činioca svesti i navesti ih u interakciju, a matematička struktura te interakcije takođe zadovoljava definiciju činioca svesti. Ova matematika mi nešto govori. Mogu uzeti dva uma i oni mogu stvoriti novi, objedinjeni jedinstveni um. Evo konkretnog primera. U mozgu imamo dve hemisfere. Ali kada uradite operaciju razdvajanja moždanih hemisfera, potpunu transekciju corpus callosuma (presecanje konektivnog dela koji povezuje dve hemisfere), dobijate jasne dokaze o dve odvojene svesti. Pre nego što se to presecanje dogodilo, činilo se da postoji jedna jedinstvena svest. Dakle, nije verovatno da postoji samo jedan činilac (naše, i svake druge) svesti. A ipak je slučaj da postoje dva činioca svesti (leva i desna hemisfera) i to možete jasno da uočite nakon njihovog odvajanja. Nisam to očekivao, moram priznati, ali me je matematika „primorala“ da to prepoznam. Ovaj primer sugeriše da mogu uzeti odvojene posmatrače, sastaviti ih i stvoriti nove posmatrače – i nastaviti da radim ovo ad infinitum. Sve je u sastavnim činiocima svesti, „komponentama“ koje proizvode ono što nazivamo svešću. Jedna jedina, „vrhunski važeća“ realnost ne postoji, već samo nebrojene realnosti koje potiču od nebrojenih subjekata koji su u stanju da percipiraju svet.

Q. M. : Ako je sve to zapravo proizvod činilaca naše svesti, i ako su „istinito“ i „realno“ stvar pojedinačne svesti, šta, u tom slučaju, činiti sa naukom i njenim rezultatima? Jer, nauka je oduvek bila opis sveta od strane „treće osobe“, izvesnog “trećeg lica” koje objašnjava na distanci i s otklonom, navodno realistično…

D. H. : Ideja da ono što radimo meri okom dostupne objekte, ideja da objektivnost proizlazi iz činjenice da vi i ja možemo da merimo isti objekt u potpuno istoj situaciji i pritom dobijemo iste rezultate – iz perspektive kvantne mehanike je jasno da ta ideja mora da skonča na smetlištu istorije. Fizika nam govori da nema očiglednih fizičkih objekata. Pa, šta se onda to događa? Evo kako ja razmišljam o tome: Mogu razgovarati s vama o mojoj glavobolji i verovati da svrhovito i smisleno na tu temu komuniciram s vama – jer ste i vi imali svoje glavobolje. Ista je stvar i kada se radi o jabuci ili o Mesecu, o Suncu ili o Univerzumu. I baš kao što vi imate svoju glavobolju, imate i svoj lični Mesec (tj percepciju i shvatanje istog). Ali pretpostavljam da je relativno slična mojoj. To je pretpostavka koja bi mogla biti lažna, ali je izvor moje komunikacije s vama, i to je najbolje što možemo učiniti u pogledu očiglednih fizičkih objekata i nepristrasnosti-objektivnosti nauke.

Q. M. : Čini se da mnogi koji se bave neuronaukom ili filozofijom uma ne razmišljaju o fundamentalnoj fizici. Mislite li da je to kamen spoticanja za one koji pokušavaju da razumeju svest?

D. H. : Mislim da je tako. Oni ne samo što ignorišu napredak u fizici fundamentalnih čestica, već su u tome i eksplicitni. Otvoreno će vam kazati da kvantna fizika nije relevantna za proučavanja aspekata moždanih funkcija koji su uzročno uključeni u svest. Ubeđeni su da to moraju biti „klasična svojstva neuroloških i neuronskih aktivnosti“, koja postoje nezavisno od bilo kog posmatrača – brzine signala u neuronskoj mreži, jačine veza u sinapsama, verovatno i dinamičkih svojstava. Sve su to vrlo klasični pojmovi iz njutnovske fizike, gde je vreme apsolutno, baš kao i postojanje objekata. I onda se [neuronaučnici] iščuđavaju što ne postižu neki suštinski proboj u području kojim se bave. To je zato što se ne koriste neverovatnim uvidima i probojima koje je napravila fizika. Na nama je da te uvide iskoristimo što je moguće bolje, pa ipak, stručnjaci iz moje branše (psiholozi) radije vole da misle ovako: „Držaćemo se Njutna, hvala na savetima. Tavorićemo u 300 godina starom zapećku odavno prevaziđenih koncepata fizike.“

Imgur

Q. M. : Podozrevam da reaguju na stvari poput modela kojeg su stvorili Rodžer Penrouz i Stjuart Hamerof (Roger Penrose, Stuart Hameroff), gde i dalje imate fizički mozak, on i dalje postoji u prostoru, ali po svoj prilici izvodi neki kvantni „podvig“. Nasuprot tome, kažete nešto ovako: “Gle, kvantna mehanika nam govori da moramo dovesti u sumnju same pojmove ‘fizičkih stvari’ smeštenih u ’prostoru’.”

Mislim da je to apsolutno tačno. Neuronaučnici kažu ovako: „Ne treba da prizivamo takve vrste kvantnih procesa, ne trebaju nam kvantne talasne funkcije koje se urušavaju unutar neurona, umesto toga možemo se samo koristiti ‘dobrom, starom’ klasičnom fizikom kako bismo opisali procese u mozgu.“ Naglašavam jednu veću lekciju iz kvantne mehanike: Neuroni, mozak, svemir… samo su simboli koje koristimo, oni nisu stvarni. Ne radi se o tome da postoji klasični ‘stari, dobri’ mozak koji izvodi neku kvantnu magiju. Radi se o tome da mozga – nema. Kvantna mehanika kaže da klasični predmeti – uključujući mozak – ne postoje. Dakle, ovo je daleko radikalnija tvrdnja o prirodi stvarnosti i ne uključuje mozak koji izvodi neke “škakljive kvantne proračune“. Pa ni Penrouz u svojim postavkama nije dogurao tako daleko. Ali većina nas smo, znate, rođeni realisti. Mi smo rođeni fizičari. Ovo – njutnovski pogled na svet – ali i kvantna mehanika – koja nam hrabro nalaže da pregazimo i onu vrstu postojanja koju ona sama zagovara – jeste nešto od čega je zaista, zaista teško oprostiti se.

Q. M. : Vratimo se na pitanje koje vas je zaokupljalo još kao tinejdžera, da li smo mašine?

D. H. : Formalna teorija činilaca svesti koju sam razvijao je univerzalno izračunljiva – u tom smislu to je teorija o mašinama. I, stoga što je univerzalno izračunljiva, iz ove teorije mogu izvući sve kognitivne nauke i neuronske mreže. Ipak, za sada ne mislim da smo mašine – delom i zato što ipak razlikujem matematički prikaz i stvar koja je predstavljena. Kao svesni realista, postuliram svesna iskustva kao ontološke osnove i korene, najosnovnije „sastojke“ od kojih je naš svet sazdan. Tvrdim da su iskustva prava vrednost ove oblasti. Iskustva svakodnevice – moj stvarni osećaj glavobolje, stvarni ukus čokolade koju probate – to je zaista vrhunska priroda stvarnosti.

 

Amanda Gefter, quantamagazine.org

(Ovaj članak je ponovo objavljen u magazinu TheAtlantic.com.)

Kineska ekonomija: prvo polugođe 2019.


Ona se može sažeti u izuzetno kratak i precizan iskaz: Nije sjajno – ali je bolje od ostalih, piše Elaine Chan za novinski portal South Morning China Post.

Ilustracija: goudverzekerd.nl

Kina je vodeći svetski proizvođač ličnih računara i pametnih telefona, ali se i dalje uveliko oslanja na uvezene komponente iz Sjedinjenih Država i ostatka sveta.

Iako je tek neznatan 0,1-postotni izvozni rast u prvih šest meseci 2019. godine za Kinu bila loša vest, za mnoge njene trgovinske partnere bilo je još gore; i dok su performanse druge po veličini svetske ekonomije i dalje „plitke“ (tj ne prikazuju krivulju rasta naviše), ova „monotona“ situacija je sasvim izvesno prouzrokovala pukotine u čvrsto integrisanom kupoprodajnom lancu nastalom privrednom globalizacijom.

Pad kineskog izvoza automatski smanjuje potražnju uvezenih komponenti koje se koriste u gotovom kineskom izvoznom proizvodu – što, sa druge strane, šteti i svakoj drugoj ekonomiji koja svoju robu i usluge prodaje u Kini.

Najveći pad izvoza u prvom polugodištu ostvaren je prema SAD, sa kojom Kina poslednjih godinu dana vodi trgovinski rat. Izvoz u Sjedinjene Države smanjio se za 8,1 odsto, što je nagli preokret u odnosu na porast od 13,5% u prvoj polovini 2018. godine, prema podacima Glavne kineske carinske uprave.

Ali, pad izvoza je opao u poređenju sa skoro 30-toprocentnim padom kineskog uvoza iz SAD-a, koji se kreće u rasponu od sirovina i poljoprivrednih proizvoda, do letelica i poluprovodničkih komponenti. Smanjenje nije bilo samo još jedan pokazatelj opadajuće potražnje za američkim proizvodima, već je, što još izrazitije oslikava situaciju, znak slabije potrošnje širom sveta.

Ilustracija: Kiplinger

Procesiranje uvoznih komponenti, koje su deo kineskog proizvodnog procesa sklopljenog sa firmom u drugoj zemlji, trenutno je u padu, pošto trgovinski rat uzima danak u globalnoj ekonomiji, dok ekonomisti čak upozoravaju na recesiju ukoliko tenzije budu dodatno eskalirale. Kineski ukupni uvoz je u prvoj polovini 2019. „iskliznuo“ za 4,3% godine, u poređenju s rastom od 19,9% u odnosu na godinu ranije.

Rejmond Jong, glavni ekonomista Australijsko-novozelandske ekonomsko-bankarske grupe (ANZ) za Kinu je istakao da su kupoprodajni lanci snabdevanja toliko zamršeno isprepleteni da to više nije igra sa nultom sumom, gde bi pad jednog tržišta bio dobitak za neke druge ekonomije.

„Kada padne izvoz na jedno tržište, on pada i na ostalima“, rekao je Jong.

Iz tog razloga, izvoz Kine u EU u prvom polugodištu je mogao imati rast za šest procenata ili 11,12 milijardi američkih dolara, dok je izvoz prema zemljama koje sačinjavaju desetočlanu Asean grupu porastao za 7,9 procenata, ili za 11,84 milijarde dolara. Ali, obe stope rasta su znatno ispod onog nivoa koji je postojao u prvih šest meseci 2018. godine, nakon što je izvoz u Evropsku uniju imao rast od 11 procenata, dok je u zemljama članicama Asean-a (Jugoistočna Azija) taj rast u istom periodu bio 16 odsto.

Štaviše, nijedno od dosadašnjih povećanja izvoza u dva velika ekonomska bloka ne bi bio dovoljan da popuni jaz od 18,19 milijardi dolara, što je rezultat nižeg kineskog izvoza u SAD.

Kineski izvoz porastao je za većinu od šest azijskih zemalja za koje je Peking objavio detaljne podatke o trgovini, iako je stopa rasta brojčano bila tri zemlje manja no što je to bila prošle godine. Samo su dve od njih – Malezija i Filipini – postigle brži rast. Slično tome, na osnovu carinskih podataka dostupnih za pet zemalja Evropske unije, izvoz u njih četiri je porastao, mada tempom koji je zaostajao za prošlogodišnjim. Izvoz u Britaniju je, sa druge strane, imao brži rast (12,7%), nasuprot padu od 3,2 odsto u prvoj polovini 2018. godine.

Ilustracija: Yahoo Finance

Iako je Vijetnam, koji je glavni privredno-ekonomski dobitnik usled izmeštanja kineske proizvodnje u inostranstvo – kako bi izbegao sve veće troškove i američke tarife – u prvih pet meseci godine ostvario rast izvoza u SAD za 36,4 procenata, ukupna vrednost od 25,84 milijardi američkih dolara predstavljala je samo 14 procenata onoga što je Kina prodala Americi u istom periodu (prema podacima američke vlade).

Singapur, članica Asean-a koja Kinu smatra jednim od njenih glavnih trgovinskih partnera, objavio je dvocifreni pad izvoza u junu, četvrti mesec zaredom. Izvoz nafte, kao referentni indikator, opao je za 17,3%, uglavnom zbog pada količine robe koja je izvezena u Hong Kong, Kinu i Evropsku uniju, usled šireg pada na većini njenih glavnih tržišta. Zvaničnici ovog izvozno orijentisanog grada-države izjavili su da je u toku preispitivanje prognoze rasta za 2019. godinu, u rasponu od 1,5 do 2,5 procenata.

Sjedinjene Države i Kina spremaju se za nastavak pregovora, nakon što se prošlog meseca na samitu G20 u Osaki Tramp dogovorio sa Sijem Đinpingom o „prekidu vatre“ u kojoj su „meci“ bili obostrane carinske takse. Američki trgovinski predstavnik Robert Lajthajzer i američki ministar finansija Stiven Mnučin su u ponedeljak otputovali u Šangaj na sastanak sa svojim kineskim kolegama, potpredsednikom kineske vlade Lijuom Heom i ministrom trgovine Žongom Šanom.

Ipak, postizanje sporazuma o okončanju ovog godinu dana dugog trgovinskog rata biće teško i moglo bi da potraje još dosta vremena. Dogovor je moguć, prema komentaru kineskih državnih medija, ukoliko SAD ukine sve tarife uvedene od početka trgovinskog rata. SAD su nametnule 25-postotne carine na 250 milijardi kineske robe, dok je Kina uzvratila sličnim nametom na američki uvoz od 60 milijardi („Možda ćemo postići dogovor. A možda i nećemo. Baš me briga. Radi se o desetinama milijardi dolara vrednim carinskim taksama“, izjavio je Tramp za Američki državni radio, NPR).

Spor se, takođe, u velikoj meri vodi i u formi „tehnološkog rata“, jer SAD pokušavaju da ukrote ambiciju Kine da postane vrhunska tehnološka supersila, što je i izneseno u industrijskoj strategiji „Made in China 2025“, u kojoj je zacrtano i formiranje grupa udarnih kompanija u 10 visokotehnoloških industrijskih oblasti, a što je jedan od katalizatora aktuelnog trgovinskog rata. A složena priroda haj-tek industrije takođe znači da je njen lanac snabdevanja suštinski – globalan.

Ilustracija: Axios

Uzmimo primer poluprovodničke i tehnologije mikroprocesora (čipova), za koje se zna da su „mozak koji pokreće sve“, od električnih uređaja i pametnih telefona do najsofisticiranijih super-računara i autonomnih (bespilotnih) vozila. Tipični proizvodni proces započinje u Sjedinjenim Državama gde se koncept čipa osmišljava, da bi se potom nastavio u Japanu, gde se silikonske poluge seku na super-tanke kružne listove. Odatle se vraćaju u SAD gde se ovi listovi dorađuju, sortiraju, naknadno isecaju po kalupima, na kojima se ova integralna kola izrađuju. Potom se matrica sastavlja, pakuje i testira u Maleziji, a krajnji proizvod otprema u Singapur. Proizvod ili čip zatim kreće u Kinu, gde se integriše u potrošačke proizvode – a pre izvoza u ostatak sveta.

Kina je vodeći svetski proizvođač ličnih računara i pametnih telefona, ali se i dalje uveliko oslanja na uvezene komponente iz Sjedinjenih Država i ostatka sveta. Na primer, kineski proizvođači pametnih telefona ukupno čine značajnih 85 odsto domaćeg tržišta, ali se više od 50 odsto potrebnih komponenti nabavlja od multinacionalnih igrača, navodi se u izveštaju kojeg je ovog meseca objavila globalna konsultantska kuća Mekinsi.

U izveštaju se analizira razvoj ekonomskih odnosa između Kine i ostatka sveta, ali i objašnjava jedna od bolnih tačaka Kine: oslanjanje na poluprovodničku tehnologiju koja potiče iz Sjedinjenih Država i drugih inostranih igrača.

Istraživanje Mekinsija je pokazalo da se Kina, najveća svetska nacija u trgovini robom od 2013. godine, sve više oslanja na domaću potražnju i smanjuje svoju izloženost svetu koji je, nasuprot tome, postao ekonomski izložen ovom azijskom privrednom gigantu.

Analizom je takođe utvrđeno da je domaća potrošnja doprinela s najmanje 60 procenata rasta Kine tokom 11 od 16 tromesečja, od januara 2015. do decembra 2018. godine.

„Kina dobro zna da treba da izgradi i stabilizuje domaću potražnju. Ne može se osloniti na dug [za rast goriva], rekao je Rejmond Jong, glavni ekonomista ANZ-a, pozivajući se na očekivanja da je, na kratak rok, trgovinski sporazum (između SAD i Kine) malo verovatan.

Kina je prošlog meseca predstavila dvogodišnji plan za povećanje daljnje potrošnje robe, uključujući „pametne“ kućne uređaje i vozila na nove, ekološki prihvatljivije vrste pogona. Potrošnja je presudna za rast ove zemlje, i kineskoj ekonomiji već doprinosi s više od 60 procenata privrednog rasta.

Međutim, Jong je rekao da će proširenje domaće potražnje biti dugoročan poduhvat, koji je vezan za pitanja poput rasta dohotka i šire ekonomske strukturne reforme.

Ilustracija: Money & Markets

U cilju učvršćivanja poverenja, iz kineskog Ministarstva trgovine se prošle sedmice čulo da se isplatio napor koji vlada ulaže u otvaranje što raznovrsnijeg spektra (novih) tržišta, uprkos sve složenijem međunarodnom trgovinskom okruženju usled rastućeg (američkog) protekcionizma.

Istaknuto je da je doprinos izvoza robe i usluga u prvom polugodištu u bruto domaćem proizvodu dostigao 20,7%, što je povećanje od 1.5 procentnog poena u odnosu na godinu ranije. Deo izvoza na brzo rastuća tržišta (u koja ne spadaju SAD, Evropska unija, Japan i Hong Kong), porastao je za 1.4 procentni poen, saopštilo je kinesko ministarstvo trgovine.

Glavna ekonomistkinja za azijsko-pacifički region iz francuske investicione banke Natixis, Alisija Garsija Herero (Alicia Garcia Herrero) rekla je da će tržišta na kojima je kineski izvoz imao prednost, u aktuelnim okolnostima, postati „zarobljena“. Ove zemlje bi mogle, na primer, biti one koje su sankcionisane, poput Irana i Rusije, kao i druge koje zavise od finansiranja izvoza Kine, kao što je slučaj sa Venecuelom i, u manjoj meri, Pakistanom.

Ona je rekla da su za relevantnije sektore marže veće za mašinske proizvode, delove i komponente nego za robu široke potrošnje, što je još jedan razlog zbog kojeg Kina želi da u budućnosti sve više ulaže u kapitalna dobra [osnovna dobra koja su uslov za stvaranje drugih (potrošnih) dobara, npr. sirovine, repromaterijal, postrojenja; kapitalni objekti, objekti od opšteg značaja, poput luka, puteva i sl.; zavisno od shvatanja društvenog razvitka, i škole, pozorišta i slično].

Novinski portal China Daily je ovim povodom objavio preglednu i praktičnu infografiku:

Koliko košta Alan Tjuring?


Kako je Alan Tjuring predvideo eru veštačke inteligencije, i kako će se naći na novoj britanskoj novčanici od 50 funti.

“Sometimes it is the people no one can imagine anything of who do the things no one can imagine.”

Ni 65 godina nije bilo dovoljno vremena da se prepozna i prizna Tjuringov neprocenjiv doprinos svetskoj nauci.

Postoji dobar razlog što su Britanci pre neki dan izabrali da ih “dečko sa Prinstona” vodi dalje kroz 21. vek: njegova uloga u razbijanju nacističkog šifarnika „Enigma“ biće odlučujuća pri donošenju odluke da se njegov lik stavi na novu britansku “petobanku”. To, međutim, nipošto nije sveobuhvatni odraz svih Tjuringovih interesovanja i dostignuća – izuzev dramatično važnih dometa u razvoju veštačke inteligencije i kriptografije, značajni su i njegovi uvidi u oblasti morfogeneze (utvrđivanje zakonitosti i obrazaca rasta živih bića) u spoju s razvojem mašinske inteligencije.

Da, pomogao je saveznicima da pobede u ratu: Tjuring je imao moć da uoči suštinu problema koji je trebalo rešiti: na te ratne zadatke primenjivao je svoje neslućene kapacitete – ne bi li stekao uvid u izlazne opcije, uz ogromnu usredsređenost i  kreativnost. Ali Tjuringov značaj ne sastoji se od njegovog istorijski ključnog položaja – kao osobe koja je rešavala najveće probleme Drugog svetskog rata – ili pak kao osobe koja je bila odvratno maltretirana samo zato što je gej (Tjuring, naravno, teško da je 2013. čuo zvanično izvinjenje britanske kraljice za ono što mu je kruna učinila). Raspet na stub srama, bez ikakvog povoda; ono što je Britaniju danas inspirisalo da mu se nakon gotovo sedam decenija, barem na neki način, makar simbolično, oduži. Napokon, njegov doprinos naučnoj zajednici i svetu još uvek nije do kraja sagledan – ono zbog čega je slavan je tek jedan deo njegovih naučnih dometa.

Tjuring je bio osoba koja je toliko mnogo držala do sopstvene privatnosti. Međutim, imamo nekoliko uvida u njegove glavne motive – pre svega onih koji potiču od reči i pera pionira informacionog doba, Kloda Šenona. Američki matematičar koji je radio u plodnom, višestruko podsticajnom okruženju Belovih laboratorija (Bell Labs) u Nju Džersiju, Šenon je intelektualno bio podjednako snažan kao i Tjuring. Njih dvojica su prepoznali svoje čudno srodstvo 1942. godine, kada je Tjuring bio poslat preko Atlantika u Belove laboratorije ne bi li doznao nešto više o američkim dometima u kriptologiji (ili kriptografiji) – oblasti šifrovanja i razbijanja šifara.

Tokom posete, Šenon i Tjuring bi zajedno popili po čaj i pričali o svemu pomalo  – osim o kriptografiji i šiframa. Šenon je kasnije komentarisao da mu je Tjuring zavideo na slobodi da „luta svim vrstama intelektualnih oblasti“. Ipak, njih su dvojica najviše razgovarali o tome šta bi računari mogli da urade u budućnosti – posebno u stvaranju veštačke inteligencije. “Tjuring i ja smo razgovarali o mogućnosti da se u potpunosti simulira ljudski mozak“, rekao je Šenon u jednom intervjuu iz 1977. godine. Tada su mislili da bi projekat mogao potrajati nekoliko decenija.

Tjuring je 1948. godine napisao “Inteligentne mašine”, svoj prvi članak o simulaciji mozga na kompjuteru. Nije objavljen godinama nakon njegove smrti, uglavnom zbog toga što je Tjuringov šef, Čarls Darvin – ne “onaj” Darvin, već njegov unuk – gajio mišljenje da taj rad nije ništa bolji od “đačkog eseja”. Tjuring je 1950. objavio još jedan rad o veštačkoj inteligenciji: bio je to rad u kojem je glavno pitanje glasilo: “Može li mašina da misli?” Šenon ga je te godine posetio u Mančesteru, i bio je impresioniran što vidi da još uvek aktivno radi na razumevanju onoga što se događa unutar računara. Čak je i osmislio sistem u kojem bi mančesterski kompjuter emitovao zvuk svaki put kada bi završio operaciju, sa tonom zvona koji daje informacije o procesu. Tjuring je mislio da ova programerska naredba, da “namesti ton pištaljki!”, kako se to radosno izrazio Šenon, može biti ključ za razumevanje kako mašine mogu misliti.

Guverner Banke Engleske, Mark Karni, objavljuje da će Tjuringov lik biti na novog britanskoj novčanici od 50 funti (The Independent)

Guverner Banke Engleske, Mark Karni: “Tjuringov lik biće na novog britanskoj novčanici od 50 funti” (The Independent)

To tada i nije bio – “razumevanje mašina” je uvid koji je došao kasnije, sa Tjuringovom arhitekturom za jedan drukčiji kompjuter, koji je povezao svoja kola sa promenljivim vezama, oponašajući arhitekturu ljudskog mozga. Veštačka neuronska mreža je skinuta sa table za crtanje na bostonskom MIT-u, gde je Klod Šenon (Claude Shannon) bio gostujući profesor – bilo je to 1958, četiri godine nakon što je Tjuring preminuo u nepojmljivo bolnim okolnostima.

Mogli bismo veličati Tjuringa zbog njegovog uspešnog razbijanja šifara, ili se usredsrediti na užasan tretman koji je nasilno “primenjen” nad njim, u doba koje je odisalo netolerancijom prema homoseksualcima. Ali, možda bi bilo najbolje da se na izbor Alana Tjuringa za lice na novoj britanskoj novčanici od 50 funti gleda kao na znak odobravanja u novoj epohi veštačke inteligencije. Tjuring je 1949. izjavio za Tajms da su sadašnje inkarnacije tj forme računarskih mašina “samo predosećaj onoga što će tek doći, a samo senka onoga što će biti.” Ovo je citat koji će se pojaviti na novčanici od 50 funti, i koji je odraz jedne istine – sa svojom i dobrom i lošom stranom. Sledeći Tjuringov pravac kojim nas je poveo, danas razvijamo mašine koje uče da dijagnostikuju bolest pre nego što je to čovek u stanju, zajedno sa drugim AI uređajima koji uče da identifikuju ljude i ubijaju ih. Veštačka inteligencija će promeniti svet kroz iskustva radosti i bola, na sličan način koji je to doživeo i njen kreator, završava Majkl Bruk za New Statesman.

Mark Karni, direktor Banke Engleske (Guardian)

Stavljanje Alana Turinga na 50 funti je trijumf britanske nauke – i jednakosti, napisala je ovim povodom Emili Grosman, molekularna biologičarka, genetičarka i naučna novinarka, inače poznata javna ličnost koja se u Britaniji često može videti na TV-u. U svojoj kolumni za Gardijan, Grosmanova kaže da je i ona sama bila članica savetodavnog odbora kojeg je upriličila Banka Engleske da bi se pomoglo pri odabiru naučnika koji će krasiti novu novčanicu od 50 funti. Odavanjem počasti na ovakav način poslata je poruka da Britanija poštuje sve ljude, piše ona i dodaje: „Tokom prošlog Božića  sam imala to neobično zadovoljstvo da iščitavam kratke biografije 989 mrtvih naučnika. Kao članica savetodavnog odbora za odabir karaktera na novčanicama Centralne banke Engleske, proučavala sam potencijalne kandidate za novu novčanicu od 50 funti: zapravo, broj britanskih naučnika koji su bili kandidati za “reklamiranje britanske petobanke” dostigao je preko 225 hiljada(!). Ovoliki broj javnih ličnosti je istovremeno “odražavao ogroman doprinos našeg malog ostrva međunarodnom naučnom napretku u proteklih nekoliko stoleća”, piše Grosmanova. Ona, uzgred, piše i da je dve trećine homoseksualnih parova u Londonu zabrinuto za svoju bezbednost tokom boravka na javnim mestima ovog grada, kao i da se ona sama, “budite ubeđeni, osećam prilično neprijatno dok mojoj partnerki (inače majci) i meni viču, negoduju i dobacuju na ulici – kako mladi muškarci tako i starije gospođe”.

turing.w.uib.no

Savetodavni odbor je konačno stigao do liste od 12 ličnosti, koju smo uredno predstavili guverneru Banke Engleske, Marku Karniju. Svi su sami po sebi bili izuzetni naučnici, koji su se univerzalno složili da su dali značajan i trajan doprinos ne samo svetu nauke, već i društvu u celini. Oni su se kretali od Stivena Hokinga i Rozalind Frenklin do Doroti Hodžkin i Šrivanase Ramanudžana. Bila je to lista koja je osporila zastareli stereotip o „društveno neugodnom starom belcu, koji marljivo radi sam u svojoj laboratoriji“. Ova je metafora štetna, i izraz je koji danas još uvek sprečava mnoge mlade ljude da vide svoje mesto u nauci.

Jedno se ime posebno isticalo kao ono kojem treba ukazati pažnju i čast da se nađe na novčanici od 50 funti: Alan Tjuring. Njegov doprinos nauci je jasan: on je bio otac informatike, značajno utičući na savremenu oblast veštačke inteligencije, i – što je najvažnije – odavanje priznanja za njegov rad i domete napravljene u Blečli Parku tokom Drugog svetskog rata, kao vođe tima koji je razbio nemački kripto-sistem upotrebljavan za šifrovanje „Enigme“.

U 72 zemlje sveta su istopolni odnosi i dalje nezakoniti (od kojih su 36 članovi Komonvelta), dok je 11 onih u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću. Odavanje pošte Tjuringu šalje jednu snažnu poruku. Britanija je nacija koja veruje da se prema svim ljudima treba odnositi podjednako i s poštovanjem; zato bi ova nacija trebalo da Alana Tjuringa slavi zbog njegovog izuzetnog doprinosa svetu. To je, ujedno, i odavanje pošte svakom od 50 hiljada onih koji su na isti način, i iz istog razloga, stradali u Britaniji polovinom prošlog veka.

“Izvinjavati se mrtvima je jedna fina stvar. Ipak, bolje od toga je reći živima da vam je žao”, napisala je za Gardijan ovim povodom Ketrin Benet, britanska novinarka i kolumnistkinja Observera.

Neom: pustinjske vizije saudijske krune


Saudijska Arabija se priprema za život nakon nafte. Ovo nije samo naziv priče objavljene na ovom mestu pre nešto više od tri godine već i najava aktuelnih planova saudijskog princa Mohameda Bina Salmana: kraljević prestolonaslednik planira stvaranje fonda, a sa njim i grada, koji će se aktivirati kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod saudijskog tla više ne bude. Prinčev pustinjski san od 500 milijardi dolara, kako donosi The Wall Street Journal, i kako je prikazano na zvaničnom veb-sajtu, oličen je u letećim automobilima, robo-dinosaurusima i – ogromnom veštačkom Mesecu.

Saudijski princ prestolonaslednik obratio se američkim konsultantima kako bi mu pomogli da svoj san pretoči u realnost: sagraditi pozamašan, sasvim nov grad-državu u skrajnutom i nenaseljenom području svog peščanog kraljevstva. Ono što je tada iskrslo kao “vizionarska ponuda” za ostvarenje ovog nauma bio je, naime, jedan automatizovani svet u futurističkom stilu „Džetsonovih“ (Jetsons), čuvenog američkog crtaća iz 1960-tih.

Šarma, primorski zakutak na severozapadu Saudijske Arabije je toliko pust i samotan da je jedino bogatstvo koje je grupa konsultanata onde uspela da identifikuje bila – sama sunčeva svetlost… uz “neograničen pristup slanoj vodi”.

Međutim, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman na ovom mestu nije video pustoš, kada je pre nekoliko godina tamo doleteo svojim helikopterom. Video je budućnost – i na osnovu ove vizije i koncept za podizanje grada-države, projekat (za sada) vredan 500 milijardi dolara; Neom će pokrivati preko 10.000 kvadratnih milja (26. 500km²) stenovite pustinje i prazne obale, a cilj je “privući najveće svetske umove i najbolje talente” – za najbolje plaćene poslove na svetu – “u najživopisnijem gradu na svetu” (za sada još uvek na papiru-monitoru).

Oni će na graditeljski posao leteti taksi-dronovima, dok će, u međuvremenu, tokom odsustva iz svojih stanova i kuća, roboti čistiti njihove domove. Njihov grad će zameniti Silicijumsku dolinu u tehnologiji, Holivud u zabavi, a Francusku i njenu rivijeru kao mesto za odmor. Ovo će mesto, po viziji MBS-a, biti domaćin ključnim projektima iz područja genetskih modifikacija – “pre svega u cilju stvaranja snažnije verzije ljudskih bića”.

Ove ideje su izložene na 2.300 stranica poverljivih dokumenata koje su izradili konsultanti savetodavnih firmi Boston Consulting Group, McKinsey & Co,. i Oliver Wyman, s kojima su novinari Volstrit žurnala diskutovali i propitivali ih; tako su nastali intervjui s nekadašnjim učesnicima “projekta Neom“ (portmanto tj kovanica grčke reči za „novo“ i arapske reči za „budućnost“). Dokumenti iz septembra 2018. godine nude dosad najdetaljniji uvid u koncept Neoma, od kada je 2017. ovaj projekat prvi put predstavljen javnosti.

Zaduženi od strane prestolonaslednika (poznatog kao MBS) da mu pomognu u realizaciji njegovog izmaštanog grada, konsultanti su stvorili skupu mešavinu naučne fantastike i pomodarskog korporativnog slenga (buzzwords), isprekidanih unekoliko neugodnim momentima iz stvarnosti “na terenu”: Lokalna plemena bi, recimo, bila prisilno premeštena. Sudski sistem koji je razvila advokatska firma Latham & Watkins i koji je označen kao “nezavisan”, imaće sudije koje će direktno odgovarati kralju i koje će delovati u skladu sa šerijatskim zakonom ili islamskom sudskom praksom.

Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je pre dve godine izjavio da, prema postojećim planovima i nacrtima, Neom – ili, kako ga zovu “gradić na steroidima”, zamišljen da bude 17 puta veći od Londona – postane čvorište za kreiranje novih saudijskih biznisa u oblasti zabave, turizma i obnovljivih izvora energije, privlačeći stanovnike iz čitavog sveta.

Prema postojećim dokumentima, Neom bi trebalo da bude automatizovani grad u kojem je sve “kao u bioskopu”, kažu u osnivačkom odboru za izgradnju ovog futurističkog “mesta”. Odborom predsedava “MBS” (popularna abrevijacija kojom se označava saudijski princ), ne bi li sazdao grad “u kojem računar može da zabeleži zločine i kriminalne radnje bez potrebe da ih prijavljuje, ili gde se, recimo, mogu pratiti svi građani“.

Dokumenti pokazuju da je projektni odbor usvojio preporuke konsultanata. Prema saudijskim zvaničnicima, konsultantske firme i advokatska kancelarija Latham odbili su da komentarišu postojeće planove i dokumente, koji su završeni pre nego što je prošle jeseni ubijen novinar Džamal Kašogi. Bivši zaposlenici na projektu izgradnje Neoma – kao i oni koji su upoznati sa projektom – kažu da ne znaju koliko je uopšte verovatno da ovaj plan bude pretočen u realnost – pre svega zbog potencijalnih pitanja vezanih za dalje finansiranje, kao i tehnoloških ograničenja.

Saudijska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar o planovima za izgradnju Neoma.

“Neom se tiče svega što je nužno za orijentisanost ka budućnosti i vizionarstvu”, rekao je izvršni direktor Neoma Nadhmi al Nasr u saopštenju koje je poslao elektronskom poštom. “Dakle, govorimo o tehnologiji koja je vrhunska ali i korak naprednija – a u nekim slučajevima još uvek u razvoju i možda (još uvek) na teoretskom nivou”. Al Nasr je rekao da je izgradnja u toku. Prvi projekti uključuju jedan aerodrom i odmaralište, navode iz Neoma. Saudijska vlada je na tom mestu takođe izgradila rezidencijalnu palatu.

Neom je središnji deo nastojanja MBS-a u pravcu transformacije jednog parohijalnog, u sebe zatvorenog i mentalno skučenog kraljevstva zavisnog od nafte u zemlju okrenutu spoljašnjem svetu koja funkcioniše po pravilima diverzifikovane privrede. Umesto da se oslanja na prihode od nafte da bi finansirao kupovinu od stranih zemalja, MBS je rekao da želi da Saudijska Arabija proizvodi robu i usluge koje Saudijci trenutno kupuju u inostranstvu. On je predložio da područje koje bi obuhvatao Neom bude veličine Masačusetsa – sa fabrikama automobila, bolnicama, tehnološkim kompanijama i odmaralištima… a sve to kako bi se saudijski potrošač zadržao na domaćem tržištu.

Međutim, plan da se na Neom potroši 500 milijardi dolara kako bi nastao praktično ni iz čega, a ne kroz investiranje u postojeće saudijske gradove, odražava dugogodišnje probleme kraljevstva kao i ambicije MBS-a. Strane kompanije su odavno izbegavale da ulažu tamo zbog neprozirnog pravnog sistema, korupcije i društvenih ograničenja koja zabranjuju alkohol i zahtevaju od žena da od njihovih muških srodnika dobiju dozvolu za putovanje. MBS je utvrdio da su te strukture tako ušančene da je lakše razviti novi grad nego promeniti već postojeće.

“Pokretanje Neoma od nule, sa nezavisnim sistemima i propisima, obezbediće dostupnost najboljih usluga bez društvenih ograničenja (tj statusne diskriminacije)”, rekao je on na prvom sastanku odbora Neoma.

Neom je najveći, i najambiciozniji u nizu futurističkih gradova koje su lideri u Zalivu konceptualno razvili, kako bi pomogli domaćoj industriji i biznisu da svojom diverzifikacijom naprave što veću distancu od aktuelne naftne ekonomije i zavisnosti zemlje od ovog energenta. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Dubai i Abu Dabi postali su veliki komercijalni centri, kao i glavni grad Katara, Doha.

Džetsonovi sleću u Saudijsko kraljevstvo

Projekat, opisan u planovima koje je izradila grupa američkih konsultanata je toliko ambiciozan da uključuje neke tehnologije koje još ne postoje. Pomenimo samo neke:

  • Leteći taksi: Naučnici bi mogli da idu na posao letećim taksijima. „Vožnja je samo za zabavu, a ne više za prevoz (npr. vožnja Ferarija obalom sa lepim pogledom)“, stoji u ovim planovima.
  • „Sejanje“ kišonosnih oblaka: U pustinji se više nećete neprekidno osećati kao da ste u pustinji. “Sejanje oblaka” moglo bi da u ove pustinje dovede kišu i vodu.
  • Roboti: Ne brinite se o kućnim poslovima. Dok su naučnici na poslu, njihove kuće će očistiti robo-sobarice.
  • Najsavremenije medicinske ustanove: Naučnici bi radili na projektu modifikacije ljudskog genoma kako bi ljudi postali snažniji.
  • Restorani svetske klase: U gradu će biti “najviše restorana s Mišlenovim zvezdicama po glavi stanovnika”, dakle, vrhunskih restorana biće u izobilju.
  • Roboti dinosaurusi: Stanovnici bi mogli da posete ostrvo robo-reptila, i na njemu „Park iz doba jure“.
  • Sjaj u noćnom pesku: Princ želi “plažu koja se presijava u mraku”, poput displeja ručnog časovnika.
  • Alkohol: Zabranjen u ostatku Saudijske Arabije. Pa ipak, ta zabrana ovde verovatno neće važiti, kažu oni koji su imali uvid u ovaj plan.
  • Robotske borilačke veštine: Roboti bi radili više od pukog čišćenja vaše kuće; oni bi, takođe, mogli da se upuste u “robo-borbu u kavezu”, jednom od brojnih najavljenih sportova koji se nude, a u svakom slučaju – egzotičnih.
  • Bezbednost: Kamere, bespilotne letelice i tehnologija prepoznavanja lica deo su plana da svako može biti praćen u svakom trenutku.
  • Mesec: Gigantski veštački Mesec bi zasvetleo svake noći. Jedan predlog sugeriše da bi mogao da uživo prenosi prizore iz svemira, delujući kao opštepoznati orijentir.

Izgradnja Neom-a će zahtevati novac koji Saudijska Arabija nema. Zemlja se nedavno suočila sa budžetskim deficitima, a MBS se posvetio nekim rizičnim investicijama, kao što je ona od 45 milijardi dolara u fond Softbank Grupe. Prema onima koji su upoznati s tom tematikom, Saudijsko kraljevstvo je koristilo novac pozajmljen iz inostranstva kako bi finansiralo prve faze Neoma.

Oslanjanjem izgradnje Neoma na inostrana ulaganja obelodanjen je još jedan, istorijski duboko ukorenjen izazov. Kao mlada nacija bez ijednog univerziteta sve do 1957. godine, Saudijskoj Arabiji je istorijski i “po tradiciji” nedostajala stručnost u planiranju, inženjerstvu i upravljanju. A onda se ovo kraljevstvo okrenulo stranim stručnjacima, recimo onima koji su zaposleni u Mekinsiju, koji već više od 40 godina radi u Saudijskoj Arabiji. Konsultantska kuća McKinsey je 2017. povećala broj zaposlenih u Saudijskoj Arabiji kupovinom lokalne konsultantske kuće Elixir.

Prema vladinim zvaničnicima, sve donedavno je oslanjanje na “strance” bila nadasve osetljiva tema za saudijsku vladu i njene međunarodne partnere. Vlada je 2017. godine privela osnivača Eliksira – inače Mekinsijevog partnera – demonstrirajući oštre anti-korupcijske kazne. Te je godine on bio zatvoren i tučen, pre nego što je bez objašnjenja pušten iz zatvora. Mekinsi i saudijska vlada odbili su da komentarišu ovaj slučaj.

Vladini zvaničnici – uključujući MBS, kažu da su ga ljudi koji su nedavno razgovarali s njim upitali da li saudijsko kraljevstvo plaća zapadnim konsultantima više nego što ovaj posao vredi. Neom je u izjavi rekao da konsultanti nisu iskoristili ovaj projekat kao priliku za razbacivanje tuđim (saudijskim) novcem. “Učešće konsultanata je bilo produktivno i vredno (novca)”, navodi se u izveštaju.

Planovi za izgradnju Neoma ilustruju široki opseg rada konsultanata. Pored preporuka o urbanističkom planiranju, ekonomskim, pravnim i regulatornim sistemima, Mekinsi je detaljno opisao korišćenje “big date” – upotrebu kompjutera za proučavanje obimne količine informacija – i “okvir za održivost s potporom na 13 stubova” kako bi kvantifikovao broj onih koji žele da se nastane u Neomu, na taj način “objektivno” pokazujući i dokazujući kako je ovaj grad-država najpogodnije mesto za život na svetu.

Dokumenti o planiranju takođe su prepuni vere i entuzijazma. Neom ima za cilj da “potpuno iskoreni bolesti povezane sa radnim stresom”, bivajući nastanjen onima koji rade u startup firmama ili kompanijama kao što su Amazon.com Inc., koje saudijski zvaničnici pokušavaju da privuku podsticajima kao što su besplatna struja i subvencionisanje radnih mesta. Portparol Amazona odbio je da ovo komentariše. Deca stanovnika bi se školovala u “vodećem obrazovnom sistemu na planeti”, s inovacijama poput “hologramskog fakulteta”.

Iako je Neom okružen pustinjom, imaće brojna poljoprivredna tržišta. Temperatura će, po ovim planovima, biti niža nego što je u Dubaiju, uz prilagođavanja klime „stvaranjem-sejanjem oblaka“ koji bi saudijskoj pustinji redovno obezbeđivali kišu i prijatnije uslove za život. Pošto žive u gradu sa “najvećim BDP-om po glavi stanovnika”.

Da bi se u Neomu održavala bezbednost, grad će biti pokriven kamerama, bespilotnim letelicama i tehnologijama prepoznavanja lica – tehnologijom koja bi saudijskoj obaveštajnoj službi omogućavala praćenje svih stanovnika. “Sve se može zabeležiti”, izjavio je osnivački odbor. Planeri Neoma su sa kompanijom International Business Machines (IBM) razgovarali o izgradnji softvera za prepoznavanje lica, kažu osobe upućene u ove razgovore. IBM je saopštio da se (barem za sada) ne planira ponuda za ugovore koji se odnose na tehnologiju prepoznavanja lica, odbivši da komentariše druge potencijalne poslove vezane za projekat.

Neom u saopštenju kaže da se radi o “tehnologiji u svim sektorima, kao što su mobilnost, životna sredina, zdravlje i medicina, a sve to će doprineti obezbeđivanju najatraktivnijeg životnog okruženja na planeti.”

Kao glavni cilj je zacrtano privlačenje velikih zapadnih kompanija. Neomov odbor je 2017. predložio kupovinu Elonovog Tesle, delimično premeštajući automobilsku proizvodnju u Neom – i namirujući ono što je Saudijsko kraljevstvo uložilo (dve milijarde dolara, što je tada bilo pet odsto vrednosti Tesla Motors-a; u međuvremenu je saudijski privatni investicioni fond, PIF, uložio u Teslinog rivala, Lucid motors). Suverenski fond Saudijske Arabije je prošle godine potrošio dve milijarde dolara na kupovinu pet odsto akcija u Tesli. Izvršni direktor Elon Musk je potom izjavio da bi se, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, Teslom upravljalo privatno a ne kroz upravni odbor, ali se ubrzo potom predomislio, rekavši da on to nije planirao.

MBS takođe želi da Neom bude domaćin inovacijama kao što je projekat “Apolon” sa Softbank grupom, koji će stvoriti “novi način života od rođenja do smrti, sprovodeći genetska istraživanja zarad povećanja ljudske snage i koeficijenta inteligencije”. Softbank je odbio da ovo komentariše.

Jedna potencijalna nagrada za strane kompanije je investicioni fond koji će uložiti novac u preduzeća “koja mogu doprineti Neomovoj viziji i budućnosti”, rekao je portparol odbora, “bilo da Neom postane njihovo sedište ili da se njihove robe i usluge prodaju u ovom gradu”.

Kao uslov za dobijanje ugovora, zvaničnici su od stranih kompanija tražili da ulažu u Neom, kažu iz dobro obaveštenih izvora. „Jedna osoba uključena u pravljenje takve ponude za američki IBM, ali i druge kompanije, izrazila je zabrinutost oko moguće “neetičnosti ovih predloga”.

Iz Neomovog osnivačkog odbora stiže saopštenje da standardi upravljanja pomažu obezbeđivanju pravičnog i konkurentnog dodeljivanja ugovora za one usluge koje će Saudijci dobiti od stranih kompanija. IBM je odbio da ovo komentariše.

Jedan od iznenađujućih elementa u inače konzervativnoj Saudijskoj Arabiji je predlog da se dozvoli alkohol, kažu ljudi upoznati sa planerskim konceptima. Sa granicama koje obuhvataju teritorije Jordana i Egipta (a zarad boljitka ekonomije sve tri zemlje), Neom bi funkcionisao uglavnom kao posebna zemlja. To dozvoljava MBS-u da tvrdi da zapadne norme kao što su alkohol i nepokrivene ženske glave neće biti uvedene u zemlju muslimanskih svetih gradova, Meke i Medine.

Da bi razvila Neom, saudijska vlada planira nasilno preseljenje više od 20.000 ljudi, od kojih su mnoge porodice nastanjivale to područje generacijama. Po jednom planu za preseljenje kojeg je koncipirala firma Boston Consulting grupa, stoji da će ovo (preseljenje) trajati do 2025. godine. Urgiranjem MBS-a da radovi teku što brže, krajnji datum je pomeren na 2022. godinu.

Ovdašnji stanovnici kažu da su čuli samo glasine. Neki kažu da bi preseljenje uticalo razorajuće bi lokalna plemena i stanovništvo. „Raskomadali biste čitavo društvo. Za nas je to (prisilno preseljenje) ravno smrti”, rekao je jedan od potencijalnih stanovnika, koji bi, po ovom planu, trebalo da bude “pomaknut” u Neom.

Nekoliko nedelja nakon što su 2017. objavljeni planovi za izgradnju Neoma, stanovnici su posetili regionalnog guvernera, princa Fahda bin Sultana kako bi ga pitali da li će zaista biti preseljeni. On im je rekao da im po tom pitanju ne može pomoći, kažu stanovnici. Portparol princa Fahda nije odgovorio na upite po ovoj temi.

Koncept Neoma začeo se pre otprilike četiri godine, kaže osoba koja ima uvid u ovu stvar, a ubrzo nakon što je MBS-ov otac postao novi saudijski kralj. Razmišljajući o tome kako da preinači i dramatično unapredi saudijsku ekonomiju, princ je koristio Google Earth mapu svoje zemlje i pritom uočio kako je njegov severozapadni kvadrant „prazna škriljčana pustara“.

Odleteo je tamo i našao mesto gde su letnje temperature najviše 100°F (38°C), ali i gde obližnje planine zimi imaju sneg. Na sastanku Upravnog odbora Neoma u januaru 2017. godine, MBS je jasno izrazio svoje ambicije. “Princ predviđa da Neom bude grad koji će na globalnom nivou imati najveći BDP per capita, i želeo je da shvati šta može da dobije sa investicijom do 500 milijardi američkih dolara”.

Nadajući se da će izgraditi most preko Crvenog mora, MBS je s egipatskim predsednikom dogovorio kupovinu dva nenaseljena ostrva, što je izazvalo proteste hiljada Egipćana. Takođe je dobio poruku i da je moguća izgradnja Neoma naišla na reakcije izraelskih lidera. Oni su izjavili da bi, za taj projekat, izraelske kompanije mogle prodavati tehnologiju Saudijskoj Arabiji, kaže osoba upoznata sa tim pitanjem.

Izraelska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar; do egipatske vlade se nije moglo dopreti za komentar.

U cilju ostvarivanja svoje vizije, MBS je 2017. angažovao Klausa Klajnfelda, koji je otpušten kao CEO kompanije Arconic Inc, (spinoff-proizvođača aluminijuma Alcoa Corp). A usput su porasli i troškovi gradnje. Pošto most prema Egiptu nije mogao da prati zamišljenu MBS-ovu trasu usled seizmičkih problema, reinženjeringom je napravljena nova trasa – a samim tim i procena cene plutajućeg grada-mosta, koja sada izlazi na 125 (nije greška: sto dvadeset pet) milijardi dolara, izjavila je osoba upoznata sa tim pitanjem.

Preporuka Klajnfeldovog zamenika za sprovođenje master-plana izgradnje Neomovih ulica bile su frustrirajuće po MBS-a. „Ne želim nikakve puteve ili trotoare, 2030. ćemo imati leteće automobile“, izjavio je princ, prema rečima osobe koja je pregledala zapisnik sastanka.

Klajnfeld, Saudijska vlada i Bord planera Neoma su odbili komentar. Nakon što je Klajnfeld imenovan za glavnog izvršnog direktora Neoma u oktobru 2017. godine, on i njegov zamenik su prošle godine istupili iz ovog odbora.

Jedan od izazova tiče se islamskog zakona, tradicije, kulture i nepisanih pravila, sučeljenih s tekovinama sasvremenog pravosuđa: kako, naime, koncipirati pravosudni sistem ovog ni iz čega poniklog grada-države?

Prema rečima i dokumentima planera, pravnici iz kancelarije Latham su došli do zaključka da neprozirno, nepredvidivo i verskim kanonom sapeto pravosuđe Saudijske Arabije predstavlja “crvene zastavice” (gorući problem) za strane investitore. Oni su predložili jednu novu strukturu, u kojoj će sve sudije biti imenovane od strane kralja. Oni će, kao i redovne saudijske sudije, i nadalje poštovati šerijatsko pravo, pokazuju dokumenti planera.

“Neomov zakon i regulative će se zasnivati na najboljim praksama u oblasti ekonomskog i poslovnog prava, kao i na povratnim informacijama od potencijalnih investitora i rezidenata”, stoji u izjavi koju je osnivački odbor Neoma dao Volstrit žurnalu.

Izgradnja Neoma je u toku i u njoj učestvuje hiljade inostranih radnika (koji su u jednom trenutku bili smeštani po njih šest u malu sobu, situacija zabeležena 17. juna). MBS je početkom ove godine izdao uredbu o području zvanom Srebrna plaža (Silver Beach): “Želim da se pesak presijava”, rekao je Mohamed bin Salman, prema svedočenju dve osobe tada prisutne u urbanističkom bordu. Inače inženjeri još uvek nisu uspeli da osmisle način na koji bi se ova zamisao bezbedno sprovela u delo.

Po ovoj bin Salmanovoj zamisli, svake noći bi flota dronova trebalo da stvara iluziju o rastućem mesecu – punom, mladom i polumesecu. “To je ono što on (MBS) želi kao budućnost ovog grada”, rekao je bivši izvršni direktor.

Da bi se to postiglo, Boston Consulting Group je predložio partnerstvo sa NASA-om kako bi ovaj lažni mesec učinio “najvećim na svetu”.

 

Wall Street Journal

Okeani 2050: više plastike nego ribe


Do 2050. godine će u morima i okeanima biti prisutno više plastike nego životinjskih i biljnih vrsta, čiji je dom čovek uglavnom već uništio.

Od krčenja šuma i neprestanog sagorevanja fosilnih goriva, do oticanja industrijskih otpadnih voda – ljudska aktivnost gura našu planetu do samog ruba provalije. Već godinama me fascinira kada čujem neke ljude kako govore o tome, o „tom nekom zagađenju“, kao o nekoj eteričnoj stvari „tamo negde“, kao da nije u pitanju naš dom u kojem mi i milijarde životinja treba da živimo, piše Ari Solomon.

I dok je u poslednjih nekoliko decenija ljudska populacija doživela demografsku eksploziju, divlje životinje su desetkovane. Prema Svetskom fondu za divlje životinje (World Wildlife Fund), Zemlja je u poslednjih 40 godina izgubila polovinu svog životinjskog sveta – usled zagađenja, uništavanja njihovih staništa i nemilosrdnog lova.

Ali, sada se naši okeani i ona bića koja u njima žive suočavaju s najozbiljnijom od svih dosadašnjih pretnji.

Tužna je istina da je mnogo onih koji okeane tretiraju kao ništa više do deponije smeća. Svake godine u njih „ispraznimo“ osam miliona metričkih tona plastike. Ovo je ekvivalentno istovaru sadržaja jednog kamiona za smeće svakog minuta.

Plastika nanešena talasima na singapursku plažu (Izvor: Vaidehi Shah; Smeće na jugoistoku singapurskog auto-puta ECP, CC 2.0)

Istina je da deo ove plastike potiče od predmeta za jednokratnu upotrebu kao što su slamke, boce za vodu, itd. Nedavno istraživanje pokazalo je, međutim, da ogromna količina plastičnog otpada u okeanima potiče, zapravo, od odbačenih ribarskih mreža. Naučnici koji rade sa neprofitnom organizacijom The Ocean Cleanup procenili su da, zapravo, 46 odsto plastike koja pluta u sklopu Velike pacifičke otpadne mrlje – područje koje je tri puta veće od Francuske – potiče od ribarskih mreža, nastalo, po svemu sudeći, Koriolisovom silom, koja ovo nesagledivo plutajuće ostrvo đubreta drži na okupu.

Foka upletena u odbačenu ribarsku mrežu Izvor: Alex Mustard / Nature Picture Library/ Corbis

Svakom čitaocu koji ne razume kako je to moguće, najbolje da Google „prokrči“ stazu i pripremi ga na šokantne činjenice. Realnost je da komercijalni ribolov doslovno uništava naše okeane. Ili, rečeno (napisano) malo jasnije, kada se pomene „ribarenje“, nije reč o sporadičnim, samotnim pecarošima sa štapovima i blinkerima već o ribarenju mrežama koje se prostiru miljama, hvatajući i „čisteći“ sve što im se nađe na pravcu. Komercijalni ribolov godišnje ubija toliko morskih životinja da je, u stvari, nemoguće formirati konačnu relevantnu brojku. Po nekim procenama, broj ubijenih riba meri se hiljadama milijardi. Ove mreže, isto tako, ubijaju neselektivno – ne samo ribe već i delfine, morske kornjače, foke i sva ostala bića koja žive u okeanu.

Plastika koja bude “ulovljena” ovim nepregledno velikim, odbačenim mrežama nastavlja da ubija i onda kada ribari odu. Organizacija Ocean Cleanup izveštava da plastika svake godine uzme živote više od milion morskih ptica i 100.000 morskih životinja.

Kada se sintetičke ribarske mreže, koje nisu biorazgradive, odbace sa broda u okean ili more, one mogu nastaviti da love ribu i druge životinje još veoma dugo. Biorazgradivi monofilament počinje da se raspada nakon 24 meseca provedena u morskoj vodi – zahvaljujući morskim organizmima, što bi (makar delimično) moglo predstavljati rešenje za ovaj problem.

Gigantska ribarska koča (Izvor: France culture)

Situacija je do te mere katastrofična da naučnici prognoziraju da će okeani ostati bez ribe najkasnije do 2048.

Morska kornjača upletena u ribarsku mrežu (Izvor: Francis Perez)

Iako je obim ovog razaranja teško shvatljiv, možemo, najposle, da preduzmemo lične korake kako bismo kao pojedinci dali svoj doprinos spašavanju naših okeana. Individualno smanjenje upotrebe plastike je sjajna stvar – ali moramo prestati da jedemo ribu. Tačka. Ukoliko želimo da spasimo morski svet, moramo prestati da ga ubijamo. A ako želimo da zaustavimo bacanje plastike u more, moramo prestati da finansiramo komercijalno ribarstvo, koje naše okeane tretira doslovce kao kantu za smeće.

Odrastao sam u primorskom mestu tako da razumem koliko ljudi vole da jedu ribu i plodove mora. Verujte mi kada vam kažem da su veganske opcije koje oponašaju ukus i teksturu ribljeg mesa ozbiljno dobre. Kompanije kao što su Ocean Hugger, Gardein i Good Catch proizvode alternative na bazi morskih plodova koje će vas oduševiti. A tu su i neverovatni veganski recepti, inspirisani morskim plodovima, koji su takođe izvanredni.

Gardein-ov „riblji filet bez ribe“ (Izvor: Instagram / Gardein)

Što se tiče široko uvreženog (a pogrešnog) stava o brojnim pozitivnim zdravstvenim aspektima koje imamo od konzumiranja ribe, treba da znati da, na istu meru 1:1 riba može imati onoliko holesterola koliko ga ima i crveno meso. A usled svog tog zagađenja naših okeana, riba lako može da sadrži i toksine kao što su živa, polihlorin bifenil (PCB) i, da, naravno – plastiku. Želite li da to jedete? Ne baš. Daleko je bolje da vašu dnevnu porciju proteina, omega-3 i dokosaheksaenoične kiseline (DHA) dobijete iz zdravih biljnih izvora.

 

Veganista

By 2050, There Will Be More Plastic in the Ocean Than Fish

Tramp vs. Kina:  globalna cena ekonomskog sukoba


Američko-kineski trgovinski rat je naneo štetu ne samo ovim dvema zemljama već je prouzrokovao štetu čitavoj svetskoj privredi, kažu u Međunarodnom Monetarnom Fondu, nakon trećeg preinačenja svoje prognoze za 2019. godinu.

Međunarodni monetarni fond (MMF) smanjio je prognozu rasta za 2019. godinu, na 3,2 odsto, što je za 0,1 procentni poen niže od prethodnih prognoza objavljenih u januaru.

Trgovinske tenzije između Pekinga i Vašingtona traju već više od godinu dana, uprkos najnovijem primirju kojeg su na samitu G20 postigli Donald Tramp i Si Đinping.

Kina, druga po veličini svetska ekonomija je već više od godinu dana na meti povećanih carinskih tarifa od strane američkog predsednika Trampa, koji je sa 25% carinskih dažbina opteretio 250 milijardi dolara kineske robe koja iz te zemlje ulazi u Sjedinjene Države (Foto: AFP/ South Morning China Post)

Kineski trgovinski rat sa Sjedinjenim Državama prouzrokovao je “štetu samim učesnicima sukoba”, a već je učinio da globalni rast postane “trom i nesiguran”, i mogao bi u budućnosti da generiše nove finansijske ranjivosti tako što će deprimirati raspoloženje kako među potrošačima tako i u poslovnim krugovima, upozorio je Međunarodni monetarni fond.

Ova organizacija sa sedištem u Vašingtonu revidirala je svoju prognozu globalnog rasta za 2019. godinu na 3,2 odsto, što je za 0,1 procentni poen niže od prethodnih prognoza objavljenih u januaru, a treća projekcija je smanjila prognozu za ovu godinu. U aprilu je Međunarodni monetarni fond (MMF) smanjio prognozu za 0,2 procentna poena, što je isti obim reza koji je načinjen u januaru.

Prema MMF-u, globalni rast će se u 2020. godini stabilizovati na 3,5 odsto, ali uz upozorenje da je ova prognoza “nesigurna, i da pretpostavlja stabilizaciju na brzo rastućim tržištima koja su trenutno pod stresom – tržištima i ekonomijama u razvoju, uračunavajući u kalkulaciju i napredak u rešavanju postojećih razlika u trgovinskoj politici”.

MMF je takođe smanjio projekciju Kine za 2019. godinu za 0,1 procentni poen, na 6,2 odsto, što će se sledeće godine usporiti na 6,0 odsto. Stopa rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) Kine usporila se do rekordno niskih 6,2 odsto u drugom kvartalu 2019. godine, ali još uvek u rasponu od šest do 6,5 odsto – rast koji je sebi zacrtala i kineska vlada.

Američki rast, uprkos nametanju kineskih kontra-tarifa u znak odmazde, revidiran je za 0,3 procentna poena, na 2,6 odsto u ovoj godini, ali se predviđa da će se usporiti na 1,9 odsto u 2020. godini, usled opadanja fiskalnog stimulansa.

Štaviše, negativni uticaj trgovinskog rata će tokom vremena porasti, upozorio je Fond. Kombinovani efekat tarifa koje su dve najveće svetske ekonomije nametnule jedna drugoj tokom prošle godine mogle bi smanjiti globalni rast za 0,5 odsto u 2020. godini, navodi se u saopštenju Međunarodnog Monetarnog Fonda.

MMF je izrazio zabrinutost da bi negativni efekti eskalacije carina i slabljenja spoljne potražnje mogli dodatno pojačati pritisak na kinesku ekonomiju, koja se većim delom usporava usled strukturalnih prepreka i efekata vladinog plana da smanji dug i obuzda rizična kreditiranja.

Kineski BDP u prvom kvartalu bio je snažniji od predviđenog, premda indikatori za drugi kvartal sugerišu slabljenje aktivnosti.

Očekuje se da će Kina u drugoj polovini 2019. godine provesti daljnje skromno povećanje fiskalnih stimulansa i marginalnog ublažavanja monetarne politike, ukoliko se rast približi nivou ciljnog raspona.

Očekuje se da će Politbiro, vodeća kineska 25-člana grupa na čelu sa predsednikom Sijem Đinpingom, održati svoj kvartalni ekonomski panel do kraja ovog meseca, kao i da će  tom prilikom biti objavljene određene političke izmene.

Međutim, neki analitičari veruju da će Politbiro pričekati na „fino podešavanje“ ekonomske politike nešto kasnije  – krajem ove godine.

Međunarodni monetarni fond je tvrdio da su pregovori, a ne upotreba carinskih tarifa, najbolji način da Sjedinjene Države i Kina reše svoja trgovinska pitanja i trzavice.

“Zemlje ne bi trebalo da koriste tarife za targetovanje bilateralnih trgovinskih bilansa”, rečeno je u Međunarodnom Monetarnom Fondu. “Primarne potrebe su, prvo i pre svega, smanjenje napetosti u domenu trgovine i (zakonitoj upotrebi inostranih) tehnologija.”

„Donosioci političkih odluka bi trebalo da zajednički reše tj prevaziđu postojeći jaz i ojačaju multilateralni trgovinski sistem zasnovan na pravilima, uključujući obezbeđivanje nastavka sprovođenja postojećih pravila Svetske trgovinske organizacije (STO) kroz dobro funkcionisanje sistema za rešavanje sporova u samoj Svetskoj trgovinskoj organizaciji, (i) pomeranje s mrtve tačke u odnosu na rešavanje žalbenog postupka u ovom telu (po ovom pitanju).”

Naime, Sjedinjene Države blokiraju imenovanja u Apelacionom telu STO-a, koji prima žalbe u trgovinskim sporovima koje su podnele njene članice. Trampova administracija optužila je ovo sudsko telo Svetske trgovinske organizacije jer „preteruje“ (overreach), a ukoliko se blokada ne ukine, do decembra će preostati samo jedan član Apelacionog tela, dok će njih tri morati da saslušaju sporove, što zapravo onemogućava funkcionisanje ovog tela.

Ministar trgovine Žong Šan pridružio se pregovaračkom timu Kine za razgovore sa Sjedinjenim Državama (Foto: Simon Song/ SMCP)

Bilateralne trgovinske tenzije su i dalje prisutne uprkos tome što su Tramp i Si dogovorili sporazum o prekidu carinskog rata krajem juna na samitu G20.

Peking i Vašington još nisu odredili datum i mesto pregovora „licem u lice“ nakon dva telefonska razgovora između potpredsednika Lijua Hea i ministra trgovine Žonga Šana sa svojim američkim kolegama, trgovinskim predstavnikom Robertom Lajthajzerom i ministrom finansija Stivenom Mnučinom.

Međutim, očekuje se da će Lajthajzer i Mnučin stići u Peking sledeće nedelje, saopštio je južnokorejski Morning Post u ponedeljak (22. jul), „nakon zvanične razmene gestova dobre volje.“

Kako javlja SMCP, početni dogovori za sastanak u Pekingu usledili su nakon što su Sjedinjene Države objavile da će ponuditi izuzeća od uvoznih tarifa za 110 kineskih proizvoda, uključujući medicinsku opremu i ključne elektronske komponente. Kina je takođe dala izjavu, naime, da bi nekoliko kineskih kompanija kupilo američke poljoprivredne proizvode pošto su već podnele zahtev za izuzeće od tarifa koje je uveo Peking.

 

Frank Tang, South Morning China Post

Zvezdane staze: lekcije iz poslovnog liderstva


Sve što znam o liderstvu naučio sam iz Zvezdanih staza, piše za LifeHacker novinar i tehno-entuzijasta Alen Henri.

startalkradio.net

Na pedesetu godišnjicu “Zvezdanih staza” (8. sept 1966), i dok sam još mogao da raspredam o uticaju koji je ova serija imala na mene, jedna stvar koja je i dalje prisutna, čak i sada, svakoga dana, jesu lekcije koje sam iz nje izvukao o načinima na koje se izrasta u dobrog poslovnog lidera – sve to gledajući brojne kapetane Zvezdane flote. Oni su ponekad bili izuzetni. U nekim drugim slučajevima, pak, baš i nisu. Uvek je, međutim, bilo nečega što sam od njih mogao da naučim.

Odrastao sam gledajući Zvezdane staze: pomenuo bih, recimo, „Sledeću generaciju“ (The Next Generation, 1987-1994); ostavljao bih sve obaveze na nekoliko desetina minuta samo da bih pogledao Deep Space Nine (1993-1999) u terminu kada se emitovala. Sećam se kada je emitovana prva epizoda „Vojadžera“(1995 – 2001), kao jedan od retkih koje se ne „pale“ – ali i ne mrze – uvodnu temu za Enterprajz (Rod Stjuart: “Vera srca”, Faith of the Heart, komponovala Dajen Voren).

Sretan ću priznati da sam sve o vođenju i upravljanju ljudstvom tj zaposlenima naučio od Bendžamina Šiška (Benjamin Sisko) i Žana-Lika Pikara (Jean-Luc Picard). Naučio sam da budem čvrst onda kada sam to morao, da budem diplomata čak i kada to nisam želeo da budem, i da budem tvrd kada se moralo. Naučio sam da biram svoje bitke, da se borim za uspostavljanje sopstvenih uslova u vođenju biznisa, kao i da se uzdam u onoga koji je u jednom trenutku to poverenje zaslužio. Evo još nekoliko stvari koje sam pokupio iz „Star Trek“ svemirske operete.

Ne ostajte u senci vaših prethodnika, čak i ako vam je to primamljivo

Ima nečeg u tome da budete drugi a ne prvi u komandnom poretku, što vam pruža onaj nivo slobode i fleksibilnosti koji izostaje ukoliko ste na samom vrhu komandnog lanca. Biti zamenik je opuštenije, i mada je to i dalje važan posao on ne dolazi s istom težinom kao što je to slučaj s prvim komandantom. S tim u vezi, kada je na vas red da zakoračite u središte pažnje, morate to i učiniti.

U epskoj epizodi “Najbolje od oba sveta” (The Best of Both Worlds), prvi deo emitovan kao poslednja 26. epizoda treće sezone, dok je drugi deo emitovan kao prva epizoda četvrte sezone), čije su završnice ostavljale fanove u stanju slatkog ali i mučnog iščekivanja, prvi oficir na brodu Rajker odjednom se sticajem okolnosti obreo u velikom komandnom sedištu, odvojen od kapetana od Pikara kojeg je mentalno zaposeo Lokutus, primoravajući kroz njega ljudsku rasu da se povinuje Borgu, i stavljajući na kocku sudbinu Federacije i same Zemlje, čija je kosmička ravnoteža poremećena. Tu, silom prilika, „uleće“ Rajker na Pikarovu poziciju prvog komandanta broda, osnažen podrškom bar-tenderke i stjuardese Gvinan (Vupi Goldberg) koja je pojurila u komandnu sobu s ohrabrujućim rečima – baš u trenutku kada mu je podrška zaista bila potrebna – čak i onda kada Gvinan toga nije bila svesna. Ona ga podseća (u videu gore) da je jedini način „krenuti napred bez osvrtanja“: ili da on uradi ono što treba uraditi – da pusti Pikara jer je on u tom momentu bio zaposednut, a samim tim i nemoćan da upravlja brodom – nešto što će Rajker nastaviti da čini sve do sretne završnice ove uzbudljive epizode.

 „Zvezdana“ lekcija je ovde prilično jasna. Napravite sopstvene obaveze, dužnosti, odazovite se sopstvenom pozivu, stanite iza odluka koje ste doneli i ne pitajte se “šta bi X uradio da je još uvek ovde?” Što više radite, i što više nagađate „šta je to što bi neko uradio umesto mene“, više ćete grešiti, dok će biti i više onih oko vas koji će se pitati kakva je vaša vizija, koji je vaš pravac i kakav je vaš stil komandovanja.

Čak smo i mi, kao gledaoci, dobili istovetnu poruku u epizodi „Q-Less“, jednoj od onih iz prve sezone Deep Space 9, kada je serija i dalje „jahala“ na uspehu i popularnosti koju je zadobio „The Next Generation“. Međutim (u videu iznad), mi kao publika (i „Q“ kao lik, koji stoji pred nama) dobijamo jasnu i glasnu poruku: Bendžamin nije što i Žan-Lik, i ne bi ni trebalo očekivati da to bude. Ovo nije baš najbriljantnija epizoda u istoriji Zvezdanih staza – a u stvari, ni ta scena nije bila najbolja scena. Ovo je problematično na sve moguće načine, premda je poruka apsolutno jasna: Deep Space Nine neće biti nalik serijalu koji joj je prethodio – i srećom po sve nas – ne predugo nakon prve sezone – ovo „šlepovanje“ na slavi nekadašnjih serijala je prestalo, pa su epizode napokon počele da se razvijaju samostalno i bez „kompleksa niže vrednosti“.

Znati kada je vaša etička pravila moguće „rastegnuti“ a kada ne

Ako biste stavili na stranu pet dolara svaki put kada kapetan Zvezdane flote pregazi Primarnu Direktivu, ili izvitoperi (ili bez uvijanja prekrši) pravila i propise zarad više prirode svojih ciljeva, skupili biste dovoljno novca da s njim odete u penziju. Ovo ne iznenađuje nijednog obožavaoca Zvezdanih staza, iako je prisutna jedna konzistentna poruka u svakoj seriji i svakom karakteru, naime, da pravila postoje s izvesnim razlogom – iako su ona ponekad vredna kršenja.

U “Prvoj dužnosti” (The First Duty), nakon ekvivalenta detektivske procedure na Akademiji Zvezdane Flote (ozbiljno, zašto nikada nismo imali epizodu s Akademijom?) Pikar se sukobljava s Krašerom (tada kadetom Akademije) zbog njegovog izostanka, podsećajući ga da je njegova posvećenost Zvezdanoj floti takođe posvećenost istini u svakom njenom obliku. Naravno, ovo je inspirativan i napet trenutak, ali i za nas je ovo podsetnik na još nešto: Pikar je istinu odbacio više puta – i svi to znamo – iako je fleksibilna tj „rastegljiva“ etika fleksibilna samo onda kada činite ono što mislite da je ispravno, a ne kada mislite da je to zabavno, ili čak neobično ili grandiozno.

Nasuprot tome, jedna od mojih omiljenih epizoda iz serijala Deep Space Nine, i zaista jedna od mojih najomiljenijih TV epizoda uopšte, „Na bledoj mesečini“ (In the Pale Moonlight), ovaj spektakularni monolog konačno sažima upravo onu vrstu unutrašnjeg konflikta koji je prikazan do te mere realistično da bi se znalo da se taj idealizam u epizodi ​​kao što je „Prva dužnost“ (First Duty) proteže samo na sadašnjost – i kada morate dostići onu tačku koja je zaista iza toga, još dalje, koja se mora dosegnuti zarad većeg dobra (ili… da li je baš tako?) – tačke posle koje nema nazad.

A tu je, onda, prisutan i jedan „divlji“, snažan kontrast, kada ste toliko zauzeti radeći ono što mislite da je ispravno, da pritom ne uzimate u obzir implikacije vaših postupaka. U dvodelnoj epizodi „Ravnodnevica” (Equinox) iz serijala Vojadžer, videli smo primer onoga što se dešava kada svi ovi vodeći principi i načela izađu iz zadatog okvira – delom zbog realne potrebe, ali i zato što su ova etička pravila klimavija nego što bi trebalo. Posada Ekvinoksa se suštinski zatvara i polako ubija članove druge vrste kako bi je koristila kao gorivo, a kada dođu u Vojadžer, nije prošlo previše vremena dok nije otkriveno kako je njihova tajna otkrivena, i da svi plaćaju cenu za to. Ovo je klasičan primer racionalizacije kršenja sopstvenih etičkih pravila, jer ciljevi opravdavaju sredstva. I, naravno, sve što treba da se desi – desiće se – na kraju, zar ne?

Mada, opet, s druge strane, to i jeste suštinska poruka koju treba da „kupimo“: Sledite svoje principe. Donosite najbolje odluke koje možete, i dozvolite da vas vode vaša etička pravila. Sve dok, naravno, ne morate odstupiti od njih da biste uradili ono što mislite (a o čemu zaista, zaista morate da stvarno dobro porazmislite) da je prava stvar. Možda zarad nekog višeg i većeg dobra, možda za vaš tim, ili možda zarad onih ljudi kojima služite. Ali morate znati kada su vaša etička pravila „stubovi“ na kojima stojite i koji vas drže uspravnim, a kada su ta pravila lanci koje morate pokidati jer vas sputavaju – a onda je bolje da, u oba slučaja, budete sasvim sigurni da stojite iza svojih odluka.

Verujte ljudima, ali tražite od njih da budu odgovorni za svoje postupke

Poverenje se ne daje ili poklanja već se zaslužuje, ali kada imate ljude sa kojima treba raditi morate biti u mogućnosti da im verujete – barem u meri u kojoj im dopuštate da rade svoj posao, da rade ono što najbolje znaju, i da im dopustite da u tome što rade uspeju ili ne uspeju sami – a onda, kada se taj uspeh ili neuspeh dogode – ispitati razloge. Pohvale i kritike imaju svoje mesto kada su u pitanju ljudi na vodećim pozicijama, i stoga je od posebne važnosti da im dopustite da deluju nezavisno.

Ovo, međutim, nije isto što i laissez-faire (slobodna i fer konkurencija) sa ljudima s kojima radite, ili ukoliko ih postavite u situaciju u kojoj će pretrpeti neuspeh (ili znate da će ga pretrpeti), a onda samo reći: “Eto, šta sam vam rekao”, kada to urade. Radi se o učenju prepoznavanja granice između poverenja u nekoga ko se čini strastvenim da učini sve kako bi uradio nešto na način na koji je to zamislio, i saznanja kada on(a) neće uspeti. U “Zaveštanju” (Legacy), epizodi iz četvrte sezone serijala Next Generation, posada Enterprajza nailazi na Išaru Jar (Ishara Yar), sestru njihove prerano preminule šefice brodskog obezbeđenja, Taše Jar (Tasha Yar). Smeju se, briznu u plač, nastoje da joj se približe… a ona ih izneverava. Ona (navodno) ne želi da ih povredi, ali u ovoj epizodi, zapravo, dobijamo tešku lekciju o poverenju, kao i koliko je teško oporaviti se kada vas izdaju.

U istom duhu, u originalnoj epizodi serije “Zadatak: Zemlja” (Assignment: Earth), dobijamo pouku o tome koliko može biti korisno kada vi, u svakom slučaju, odlučite da nekome verujete da je ono što čini ispravno, kao i da otkrijete njegovu (njenu) bolju prirodu, čak i ako, u stvari, ne znamo niti smo sigurni šta je, zapravo, i kakva je zaista priroda tog nekog. Kada se zasluži, ova vrsta poverenja (u nekoga koga ne poznajete a ko vas ne izneveri) ima izuzetnu moć. U poslednjoj epizodi Vojadžera, Ketrin Džejnvej traži od starog Harija Kima da “veruje u njen sud, još samo jednom”, onda kada je to bilo potrebno… a kada je iskreno – isplati se.

Ali to je unekoliko neugodno otkriće i uvid. Važno je naučiti verovati, a pružiti ljudima slobodu da streme ka svojim ciljevima i da ih ostvaruju – ali i da na tom putu prave i greške – jeste od izuzetne važnosti, dok se istovremeno dokazuje da su vredni tog poverenja koje ste im ukazali, i kada im možete omogućiti preuzimanje većih rizika pri donošenju kritičnijih odluka. Učite kada možete da verujete njihovoj intuiciji, baš kao što i oni uče. Ipak, u svakom slučaju, bez obzira na to da li na kraju uspeju ili ne, morate ih smatrati odgovornima za svoje odluke – bilo da to znači da ćete ih pohvaliti zbog njihovog dobrog rada, ili ćete ih smatrati odgovornima zbog njihovih neuspeha. To je jedini način na koji se neko od nas popravlja i napreduje, raste i uči kada možemo verovati našoj intuiciji, onom osećaju „iz stomaka“, a kada nam je, ipak, potrebna nečija pomoć pri donošenju odluke.

Budite blizu i prisutni, dajte savete, ali se držite na zdravoj distanci

U završnici serijala The Next Generation, u finalu epizode “Sve dobre stvari” (All Good Things), jedna od stvari na koje se Pikar žali u završnoj sceni je da „nikada nije našao vremena da se približi svojoj posadi, koliko god je to oduvek želeo“. Osećao se kao da mora da prema njima zadrži određenu distancu, a ova tema je odjeknula i u nizu drugih serija. Gde je Pikar zadržao distancu, Ketrin Džejnvej je osetila nešto suprotno, naime, u jednoj epizodi Vojadžera (Cloud), nakon što je Pikar ostao zapreten u Delta kvadrantu, na nju je pala ta vrsta odgovornosti: da pokuša da se približi posadi, čak i ako je to bilo teško za nju (a i za njih).

U svakoj organizaciji, stvar je u tome da budete zaduženi za ono što je kritično bitno i „glavna stvar“, i da se toga pridržavate: morate, najposle, održavati zdravu distancu prema ljudima sa kojima radite, a posebno prema ljudima koji rade za vas. Morate im biti na raspolaganju, čuti njihove brige i njihove ideje i uvek biti voljni dati povratnu informaciju – možda ne na gotovo roditeljski način kako su to kapetani Zvezdane flote uvek uspevali da budu – ali uvek pouzdani, uvek u liderskoj ulozi iz koje ne izlazite – ali nikada na relaciji s njima kao sa sebi sasvim ravnima. Osim toga, jedini način za održavanje ili stvaranje atmosfere autoriteta jeste da, zapravo, i budete ljudima upravo taj tako potreban autoritet onda kada im je to potrebno. Teško je to učiniti ako ste već toliko zaokupljeni ličnim odnosima na poslu, kada je teško koristiti zdravo prosuđivanje.

Ista epizoda, čak uprkos tome što je bila u ranoj fazi serijala Vojadžer, ilustrovala je važnost razloga zbog kojih je važno imati jednu sjajnu, pouzdanu osobu na vašoj strani da vam pomogne u upravljanju ljudima, stvarima i situacijama – nekome kome se možete zaista poveriti. I, naravno, zašto su najbolji lideri oni koji žudno upijaju sve u vezi posla i poseduju tu „optimističku radoznalost“ u vezi njega, a uz to i žele da taj posao rade kad god im se za to ukaže prilika.

Ostanite otvoreni za opcije, ali se ne izvinjavajte ako vaša bude zadnja

Konačno, i možda jedna od najvažnijih lekcija iz Zvezdanih staza koje možete naučiti o radu sa ljudima (i liderima) je da bi uvek trebalo da su otvoreni, da budu spremni da se „zabave“ s potencijalnim rešenjima i opcijama – ali se onda, u tom slučaju, nikada ne izvinjavajte što ste sami prosudili i doneli vaš sud i odluku – čak i ako to znači da odbacujete ostale (tuđe) opcije i pratite vašu intuiciju.

To je, uostalom, jedna od osnovnih karakteristika liderstva. Morate ispitati opcije koje su pred vama, razmotriti one koje nisu pred vama i učiniti ono što mislite da je najbolja odluka na osnovu u datom trenutku dostupnih informacija; čak i kada ste, kao u „Svim dobrim stvarima“, (All Good Things), finalu serije The Next Generation – vi jedini koji zaista razume, a kada svi drugi dovode u pitanje vašu procenu i sumnjaju u njenu valjanost.

Kada formirate svoj sud i potom donesete odluku, treba da stojite iza nje, izuzev ako usput ne dobijete nove informacije koje vas mogu nagnati da promenite kurs – a ponekad te nove informacije mogu biti baš-baš bolne za prihvatanje (mada je ispravljanje sopstvenih grešaka bolje nego izgubiti sve kada se plima okreće protiv vas). Čak i tada, nemojte se izvinjavati što ste doneli upravo takvu odluku – radili ste to sa najboljim namerama i najboljim informacijama u datom trenutku, i sve dok to činite koristeći se svojim najboljim i najjasnijim sudovima, nemate zbog čega da se bilo kome izvinjavate.

Uz malo sreće, ljudi oko vas će početi da stiču poverenje u vaš sud. Njihovo poverenje je takođe zasluženo, pa samim tim ne očekujte da će vam ono biti poklonjeno samo zato što, eto, imate autoritet ili ste „mnogo jaki“. Ponekad će se ljudi složiti sa vama, a ponekad će se upitati da li ste ludi – ali je od svega najvažnije zapamtiti i ne smetnuti s uma ono što je Ketrin Džejnvej jednom zgodom izjavila: Ako ne možeš imati poverenja u sebe, kome, onda, uopšte možeš verovati?

 

Alan Henry, LifeHacker

Neuralink: Startup “na nervnoj bazi”


boldbusiness.com

boldbusiness.com

Neuralink i Elon Musk žele da u ljudski mozak usade veštačka vlakna, kako bi čovek mislima kontrolisao mašine.

Neuralink, kompanija koju je 2017. pokrenuo Ilon Mask, detaljno je opisao svoje planove povezivanja ljudskog mozga sa računarima. Planirano je prikupljanje informacija o “sivoj masi” korišćenjem neurofilamrnata implantiranih u lobanju.

Šta kažete na kompjuter u vašem mozgu? Ideja izgleda kao da je direktno preuzeta iz nekih naučno-fantastičnih romana, iako je činjenica da je skoro pretočena u realnost. U utorak ujutro 16. jula, Neuralink, firma koju je 2017. inicirao kalifornijski startup biznismen Elon Musk, objavio je rezultate dosadašnjih istraživanja ove njegove mlade firme koja je razvila robota nalik “šivaćoj mašini”, sposobnog da svojim “štepovanjem” implantira ultrafine niti u ljudski mozak. Ove žice su pričvršćene na maleni procesor i instalirane na površini kranijalne posude (lobanje), povezane sa računarom preko bežične mreže. Iz Neuralinka poručuju da je ovaj njihov uređaj u stanju da prikuplja mnoštvo informacija o funkcijama i aktivnosti moždane mase. Kompanija, međutim, ne ulazi u detalje pri opisu kako se takva tehnologija u svakodnevnom životu upotrebljava na konkretan način. Wall Street Journal je pre dve godine pisao da se ovaj uređaj može koristiti za “preuzimanje misli”.

Ova Neurolinkova tehnologija ima potencijal za medicinsku upotrebu. Max Hodak, predsednik i koosnivač Neuralink-a je za Njujork tajms dao objašnjenje kako ovakav uređaj može jednog dana rešiti određene probleme vezane za ljudsko zdravlje – kao što je, recimo, asistencija osobama sa amputiranim udovima pri ponovnom uspostavljanju njihove pokretljivosti, ili, možda poboljšanje sluha ili vida. I zaista, sa svojim ultrafinim sistemom spojenim na kompjuter, Neuralinkov tim lako može da menja dubinu i lokaciju svojih vlakana, i tako delovati na različite delove mozga, kao što je onaj koji upravlja govorom ili pokretima. Pored toga, ova tehnologija utire put boljem razumevanju sive moždane mase. U ponedeljak 15. jula, tokom demonstracije uređaja na laboratorijskom pacovu, Neuralink je pokazao da je njegov alat mogao da čita informacije sa 1.500 implantiranih elektroda. Ovo je “15 puta veći” broj od trenutno postojećih tehnologija koje se bave proučavanjem razumevanja ljudskog mozga, navodi Njujork tajms.

“Dug put do kraja”

Potencijal ove tehnologije svakako postoji, mada u Neuralinku veruju kako preostaje još “dug put kojeg treba preći” pre no što se uopšte počne s razmatranjem opcije njegove komercijalizacije. Kompanija prvo mora da prođe kroz “ljudske testove”, zakazane za drugi kvartal 2020. godine. Uz to, način usađivanja ultrafinih vlakana u mozak je još uvek u fazi razvoja i treba ga još unaprediti. Zaista, ukoliko ovu tehnologiju u budućnosti budu koristili hirurzi, treba imati na umu da neće svi oni imati na raspolaganju robota najnovije generacije u operacionoj sali, sposobnog da s najvećom preciznošću ubacuje ultrafine veštačke filamente u moždano tkivo. Tada će morati da svojom rukom buše male rupe u lobanji pacijenta, što će, sasvim izvesno, izazvati neprijatne vibracije koje prolaze kroz ljudski skelet. Neuralink nastoji da svoju tehnologiju prilagodi laserskom bušenju, kako bi implantaciju veštačkih, merno-komunikacionih filamenata učinili sasvim (ili relativno) bezbolnom. Da bi usavršila ovaj svoj “alat”, kompanija planira da radi i sarađuje sa neurohirurzima Univerziteta Stenford. Uz to, ova startup firma može računati na finansijsku podršku Ilona Maska, koji je u Neuralink već uložio 100 miliona dolara.

Ovo nije prvi put da je neka kompanija pokazala zainteresovanost za istraživanje i razvoj odnosa na relaciji čovek-mašina. Društvena mreža Facebook je 2017. svetskoj javnosti predstavila svoje ambicije u ovoj oblasti. Tajno odeljenje ove firme nazvano “Zdanje 8” (Building 8), razvilo je uređaj sposoban da interpretira cerebralne signale, kako bi ih potom pretvorila u tekst. Tu je i američki start-up Neurable, koji je dizajnirao kacigu za praćenje aktivnosti mozga igrača video-igara, sa ciljem otkrivanja njegovih budućih namera. Da ovom prilikom ne spominjemo činjenicu da je “implantat elektroda u mozgu već testirana u medicini”, kako je 2017. pariskom Le Figaro-objasnio neuro-istraživač Moran Cerf. Uređaj je već u upotrebi i implantira se sa ciljem lečenja simptoma napada epilepsije, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti kod pacijenata.

 

Alexis Zema, Le Figaro  17/07/2019 à 18:34  Publié le 17/07/2019 à 14:56

Uz ovaj, evo još jednog interesantnog teksta na istu temu, kao i osvrta Rodnija Bruksa, poznatog robotičara i osnivača-direktora MIT-ove laboratorije za računarstvo i veštačku inteligenciju. Bruks misli da Elon Musk i brojni preduzetnici iz Silicijumske doline ne poseduju ispravnu perspektivu o veštačkoj inteligenciji, njenoj suštini, svrsi, interaktivnosti sa čovekom i konsekvencama, kritikujući ih zbog svoje, kako je rekao “apokaliptičnosti” i panike koju šire u svetskoj javnosti.

Memovi, Zona 51, Naruto i E.T. (i sve ostalo)


Vanzemaljci, tajna odbrana i humor na Mreži: nemogući projekat “Olujna oblast 51”

Grupa na fejsbuku pod nazivom “Storm Area 51”, nazvana po mitskoj američkoj tajnoj bazi, dostigla je milion i po članova. To je viralni vic sa realnim benefitima. Tekst je objavljen u pariskom Mondu.

Možda ste u zadnje vreme primetili da su na društvenim mrežama prisutne brojne reference na “Zonu 51” i vanzemaljce koji se pojavljuju u svim zamislivim, nesputanim šalama i memovima koji cvetaju na Instagramu, Tviteru ili Reditu. Poput internet verzije Žaka Pradela (Jacques Pradel), samo ne onog iz 70-ih već 2019. godine, Pixel-ovi timovi istražuju i rasvetljavaju poreklo ovog fenomena, rođenog iz šale na fejsbuku, naime, o napadu na američku vojnu bazu.

Šta je zona 51?

Zona 51 je, za one koji možda nisu upoznati sa “problemom”, ogromno pustinjsko prostranstvo u srcu Nevade u kojem je smešteno nekoliko američkih vojnih instalacija. Mesto je postalo svetski poznato 1947. godine, nakon pada aviona u blizini sada mitske varošice Rozvel. Ostatke ove letelice, koje je pronašla i sačuvala posada američke vojske smeštena u ovoj zoni, lokalni mediji opisuju kao ostatke letećeg tanjira, čime su hotimice začeli globalni mit o ovom mestu, radnjama, likovima i svrsi.

Prema nekoj od poznatijih varijanti ove priče, američka vojska je “privela” jednog vanzemaljca čija se letelica srušila usred vojne baze; ili se, u drugoj varijanti, radilo o nesreći aviona kojeg je izgradila vojska, ali prvenstveno inspirisana vanzemaljskim tehnologijama. Šarolika su svedočanstva, više ili manje fantastična, dopirala do nas tokom godina i decenija od “te kobne 1947.”, a 1990-ih je ovu mitologiju dodatno obogatilo objavljivanje lažnog videa u kojem je prikazan jedan od “vanzemljaka”, koji se zatekao u tom području nakon pada NLO.

Američka vojska je oduvek tvrdila – potkrepljujući svoje demantije prigodnim fotografijama – da je NLO u Rozvelu bio naprosto balon s mernom sondom, poput onih koje je vojska u tom trenutku često koristila u tom području. Ali detaljne aktivnosti područja 51 pokrivene su velom “tajne odbrane”: tu je, na kraju krajeva, tokom Hladnog rata razvijen i testiran tajni avion U-2. Ovo objašnjava zašto je postojanje oblasti 51 zvanično priznato od strane američke vlade tek 2013. godine.  Jer, ovo područje i baza zaista poseduju svoje tajne razvojne programe.

Koji su izvorni razlozi za povratak zoni 51?

Tri korisnika Fejsbuka je 27. juna kreiralo grupu “Olujna oblast 51, ne mogu zaustaviti sve nas” (“Stormy Area 51, They Can not Stop All of Us”). Projekat je u suštini jednostavan: okupiti se 20. septembra u što većem broju na parkingu prodavnice suvenira usred pustinje u Nevadi. Odatle, najvatreniji internet-fanovi ove grupe nameravaju da krenu u napad na obližnju vojnu bazu smeštenu u Području 51, “jureći poput Narutoa“, te da napokon “odu da vide te vanzemaljce”.

Od tada, stvari su počele da se ubrzavaju. U četvrtak, 18. jula, 1,6 miliona korisnika fejsbuka izrazilo je svoju spremnost da učestvuje u ovom događaju, dok ih je barem još milion zainteresovano. Inicijativa se poput zaraze prenosi i na druge društvene mreže, uključujući podkategorije “r / tinejdžeri” i “r / dank memovi na Redditu, inače veoma popularne među tinejdžerima. A reference na “zonu 51” su se ovog leta razbuktale poput požara.“Zatočenici Oblasti 51, uskoro na slobodi nakon 70 godina čekanja”, koje je postavio fan/ korisnik Reddita.

Mislim jel’ ovo kao nešto ozbiljno, ovaj projekat?

Ne, u pitanju je šala. Čak bi i najveći zagovornici ufoloških konspiracija imali problema da uoče zdravu logiku ovog plana, koji se, naime, sastoji od trčanja poput manga likova kako bi se izbegli meci, koje će na njih možda ispaljivati američka vojska – dakle, ovo je ništa drugo do neopevana šala.

I dok neki od učesnika verovatno žive u uverenju da američka baza skriva mračne tajne, a možda čak i dokaze o vanzemaljskom životu, ideja o “trčećem napadu” je samo školaračka šala. Poruka koja se nalazi pri vrhu FB stranice “Olujna zona 51” konačno pokazuje da je “ovo šala”: “Stvarno ne nameravam da pokušam izvršenje ovog plana. Samo sam mislio da je smešno ali i da bi zavredelo poneki lajk”.

A to i jeste bila opklada za glavni zgoditak. Čini se da kreatori grupe sada vrlo ozbiljno shvataju potencijalne posledice onoga što je postalo viralni fenomen. “Olujna zona 51” otvorila je svoju “zvaničnu” prodavnicu majica koje se prodaju za 20 dolara po komadu. Uostalom, ovo je pristup koji veoma podseća na tradiciju lokalaca iz Rozvela: sela koja su najbliža zoni 51 uglavnom žive, i to već godinama tj decenijama, od “vanzemaljskog turizma”; nekoliko hotela u okolini igra na kartu “malih zelenih”, dok lokalni vodiči nude noćne ture kako bi posetioci gledali NLO-e (važna napomena sitnim slovima: bez garancije da će ih videti).

Ukoliko bi, kojim slučajem, NLO entuzijasti bili malko previše zagrejani, pa onda u tom zanosu i stvarno pokušali da provale u područje 51, njihove šanse da dopru do “vanzemljaka” više su nego tanke. Smeštena u pustinji, teško dostupna i pristupačna jedino putem 375, poznatim kao “vanzemaljski autoput”, područje je pod stalnim nadzorom američke vojske, koja, tehnički, ima pravo da otvori vatru na moguće uljeze. Portparolka američkog ratnog vazduhoplovstva je ovo i formalno naglasila: u svojim kolumnama za Vašington Post, naime, ona je više puta pisala da bi bilo koji pokušaj “neplaniranog ulaska” u bazu bio tretiran shodno pravilima, pa bi vojni personal rutinski reagovao, s obzirom da su ciljno obučavani da zaustave prodore ovakve vrste.

Otkud takva ludorija na internetu?

Koliko su često ovi fenomeni viralni na Mreži, nemoguće je reći. U Sjedinjenim Državama je, međutim, nedavno emitovan Netfliksov dokumentarac posvećen Području 51, nakon kojeg se, izgleda, nanovo razbuktalo interesovanje za to mesto. Ovo “loženje” je u velikoj meri zasnovano na svedočenju Boba Lazara, koji je krajem 1980-ih tvrdio da je za američku armiju radio na prototipovima koji koriste vanzemaljske tehnologije. Ovaj dokumentarac o zaveri (osuđen od strane sajtova kao što je Conspiracy Watch) podržava njegovu verziju činjenica. To Lazarovo svedočenje iz 1989. godine, bilo je potpuno diskreditovano od strane kako naučnika tako i rezultata istraživanja novinara iz Los Anđeles Tajmsa, kojima je pokazano da je lagao o svojoj karijeri i radu u okruženju sa “vanzemaljcima”.

Bez obzira na početnu iskru, nije iznenađujuće što je ovaj gaf brzo našao odjeka na društvenim mrežama, s obzirom da je ova obest aktuelna kao i da se očekuje najavljena “septembarska manifestacija – napad na vojnu bazu”. Komični narativ ove šale podrazumeva i “postovanje s_anja” (shitposting), to jest, svojevoljno praktikovanje komične samokritike) koje je tako omiljeno među mlađim korisnicima Interneta. A nije slučajno ni to što  je pseudonim jednog od ko-kreatora grupe “Šit-postovanje jer sam blamantan” (Shitposting cause I’m in shambles)… “Se_em  jer mi je život prava katastrofa”.

Od zavere, preko tajnih ispitivanja do apsurdnog poricanja, jer brojni mladi ljubitelji Mange, poput Davida, biju unapred izgubljenu bitku protiv Golijata, a to je američka vojska, kroz veoma pažljivo ciljanu zabavu i smišljeno duhovitu formulaciju slogana “hajde da ih vidimo, vanzemaljce” (“let’s see them aliens”, gramatički približno i potpuno neprevodljivo). Dakle, tu su svi sastojci za zakuvavanje jedne savršene vragolije.

Pa, jel’ smešno?

Šala je, u svakom slučaju, u obliku mema (“diverzija” od slika ili popularnog videa na koji “lepite” vaš komentar ili gaf), čija se zabava sastoji i u tome što se čitava ova “operacija” širi brzo i posvuda. Konkretno, vidimo da poznate ličnosti navodno pružaju podršku pokretu, kao što je recimo lažna poruka Donalda Trampa, koji je već presretan jer može da izbaci “vanzemaljce” iz zemlje (aliens, termin koji označava i strance i migrante) koji se tamo skrivaju.)

Drugi, pak, razvijaju apsurdne planove, inspirisane bollivudskim filmovima ili drugim memovima koji su u trendu. Ili  pak kroz snohvatice zamišljaju na šta će, recimo, naleteti kad se zateknu na licu mesta, bilo da su to neki futuristički materijali krucijelni za razvoj budućih letelica ili nedužni vanzemaljci.

Međutim, fenomen već pomalo gubi na zamahu: na Guglu je ova tema dostigla vrhunac svoje popularnosti u subotu 13. jula, i od tada se broj zainteresovanih smanjuje. Na društvenim mrežama korisnici pozivaju svoje kolege da nastave dalje. Tu se dolazi do pomalo jeftine poente: dokaz, naime, da pop kultura počinje da obnavlja urbane fenomene. Uz to, i mnogi brendovi se pozivaju na fenomen koji postoji na – internetu.

Do te mere da se nekima više i nije do smejanja, već pomalo žale zbog toga što – umesto organizovanja lažnog marša na zonu 51 – američka omladina nije malo više zabrinuta i zainteresovana za neki mogući marš u Vašingtonu, kako bi zaštitili zdravstveni sistem ili protestovali protiv korupcije.

Izvor: Extraterrestres, secret-défense et humour du Web : l’impossible projet « Storm Area 51 » (Le Monde, 18. 06. 2019 )

 

Damien Leloup, Corentin Lamy

Kina najveći globalni zajmodavac, veći od MMF-a i Svetske banke


Istraživanja su pokazala da su kineske državne banke izdale oko četvrtinu ukupnih kredita tržištima u nastajanju, što je dovelo do toga da Kina dospe na vodeću globalnu poziciju kao zvanični kreditor, ostavljajući iza sebe MMF i Svetsku banku.

U nedavnoj studiji, tim istraživača je otkrio da je Kina postala najveći tajni kreditor na svetu. Eksperti su sproveli prvu sveobuhvatnu studiju o kreditiranju azijskog džina i drugim finansijskim tokovima, prenosi Sputnjik.

Izveštaj pod nazivom “Kinesko kreditiranje u inostranstvu”, čiji su autori Sebastijan Horn (Univerzitet u Minhenu, Institut u Kilu), Karmen Rejnhart (Univerzitet Harvard) i Kristof Trebek (Institut u Kilu), koji su istraživali brojne javne i ne toliko javne izvore za prikupljanje podataka koji pokrivaju preko šest decenija, obuhvatilo je hiljade kredita i grantova za 152 zemlje.

Član tima Kristof Trebek izjavio je da je Kina oduvek bila aktivan međunarodni poverilac, pozajmljujući velike iznose državama.

– Povećanje ukupnog odliva kredita u protekle dve decenije bilo je gotovo bez presedana, uporedivo samo sa talasima američkog zvaničnog pozajmljivanja nakon Prvog i Drugog svetskog rata – rekao je on.

U periodu između 2000. i 2017. godine, obaveze stranih dužnika prema Kini povećale su se sa manje od 500 milijardi dolara na više od pet biliona dolara — ili sa oko jednog procenta globalne ekonomske proizvodnje na više od šest procenata.

Većinu potraživanja po osnovu duga na međunarodnim tržištima obveznica stekla je kineska državna banka.

Pored toga, kineska vlada je odobrila i brojne direktne kredite, posebno zemljama u razvoju.

 

ekapija.com

Kriza i biznis: provokacija kao metod za unapređenje poslovanja


Ovaj tekst nastao je u osvit najveće svetske ekonomske recesije 2008-2009, čije su posledice u svetu finansija i te kako vidljive i danas. Krizni menadžment baziran na provokaciji i incenaciji doprineo je da brojne firme prevaziđu svoje izazove, nastale u toj dosad neviđenoj situaciji, iz koje praktično dugo nije bilo izlaza. Poučan je i stoga što nas podseća da je nova kriza, u svetu kakav je danas ustrojen, na pomolu takoreći iza svakog ugla, da se može dogoditi doslovce svakog trenutka, kao i da bi njena silina mogla naneti i veću štetu nego ona od pre deceniju. Tekst je izašao marta 2009. u Harvardskom poslovnom pregledu (Harvard Business Review).

Nesumnjivo da je  2009. važila kao težak trenutak za prodaju. Budžetskog “razmahivanja” u firmama, jednostavno, nema. Ako ste ranije mislili da je bilo teško prodati vašu robu ili  uslugu klijentu – kada je obično 85% njegovog budžeta bilo dodeljeno postojećim obavezama, a tek preostalih 15% namenjeno za “diskreciono trošak” – sada u krizi (2009) saznajete koliko je to teže, kada čak i tih 15% neretko presuši. Da stvari budu još gore, vaši odnosi sa klijentima su izgubili mnogo od svog zamajca i momentuma. Sa manje novca koji vam je na raspoloženju za “relacije s klijentima”, poslovni predlozi i nacrti se podvrgavaju višim nivoima pregleda u kompanijama s kojima ste dotad poslovali, a menadžeri s kojima ste dotad tradicionalno bili u kontaktu više nisu donosioci odluka.

Sve ovo bi bilo potpuno obeshrabrujuće ako ni zbog čega drugog a ono zbog jedne činjenice: kompanije su i ranije preživljavale padove, a neke su od tih padova čak i profitirale. U istraživanju i konsultacijama o tome zbog čega je dot-com biznis iz 2001. godine propao, a taj prenaduvani poslovni mehur pukao, videlo se kako se to dogodilo. Umesto da se povinuju starim dobrim standardima svake domaćinske kompanije, koji mogu stati u kratak iskaz tipa “Žao nam je, ali nemamo budžet za to”, neki dobavljači – čak i neki veoma mladi  startapovi – pronašli su način da se dokopaju onih koji su u posedu resursa svojih klijenata, a onda i da ih motivišu (tj nagovore) da izdvoje potrebna sredstva. Koristeći se onim što zovemo “prodajom na bazi provokacije”, oni uveravaju kupce da rešenja koja im donose za sto ne samo da su lepa, već su i neophodna.

Prodaja zasnovana na provokaciji prevazilazi konvencionalni pristup zasnovan na konsultacijama ili podacima o prodaji, pri čemu je prodajni tim onoga koji prodaje svoju robu ili uslugu u potrazi  za trenutnim izazovima/interesima sa menadžerima svojih potencijalnih klijenata. A ovaj pristup se dramatično razlikuje od onog najčešćeg, uobičajenog pristupa koji se još uvek koristi – prodaje zasnovane na proizvodima, kojim se reklamiraju karakteristike, funkcionalnost i korisnost uglavnom na već oproban i uobičajen (generički) način. Prodaja zasnovana na provokacijama pomaže klijentima da u novom svetlu uoče izazove koje im nameće konkurencija, što neizostavno nameće hitnost rešavanja specifičnih bolnih problema. Ovaj pristup nije prikladan za svaku prodajnu situaciju na koju ćete naići u periodu krize, niti se primenjuje isključivo u izazovnim ekonomskim uslovima. Ali za mnoge kompanije koje primećuju da njihovi stari pristupi gube na efikasnosti, došlo je vreme da se oprobaju u – provokaciji klijenta.

Naučiti da budete provokativni

Executive Secretary

Executive Secretary

U osnovi prodaje na bazi provokacije je zamisao da prodavac treba da pomogne klijentu da pronađe investicione fondove čak i kada se čini da je diskreciono trošenje (barem privremeno) presušilo. Sybase (Sajbejs), kompanija za upravljanje podacima i njihovu mobilnost, upravo je to uradila u proleće 2008. godine, kada je pokušala da to “izboksuje na mišiće” od svojih klijenata u industriji finansijskih usluga. Kompanije koje su godinama uoči krize posedovale ozbiljne uslužne mreže prema svojim klijentima su nakon tadašnjeg pucanja finansijskog sistema ozbiljno smanjile ukupne operativne troškove. Umesto da koriste dragoceno vreme za sastanke kako bi otkrili i prepoznali šta je to što njihove klijente uzrujava i čini zabrinutima, prodavci kompanije Sybase rekli su im šta bi trebalo da imaju na umu – noću pre spavanja: činjenicu da menadžeri u industriji nisu uspeli da sagledaju rizik na sveobuhvatan i integrisan način.

Finansijske institucije su obično imale odvojene sisteme za upravljanje rizicima za kreditne kartice, hipoteke, komercijalne pozajmice, proizvode za vlasnička ulaganja, fiksne prihode, robu i derivate. Sajbejsova poruka je bila da bi neuspeh u upravljanju rizicima u jednoj oblasti (recimo, stambenim hipotekama) imao direktne posledice na izloženosti riziku i u drugim oblastima (na primer, kolateralizovane dužničke obaveze – dužničke kolaterale, kraće i jasnije, staviti, recimo, kuću u zalog, kao i drugi rizični finansijski derivati), tako da su kompanije morale da pronađu nove načine kako bi postigle da sve svoje rizične pozicije “prikupe”  u jednu, veoma jasnu sliku. Otkrivajući obim pretnji i povoljnih prilika, Sybase je došao u situaciju da je mogao prodati svoju platformu za analizu rizika (RAP), novi alat za integraciju upravljanja rizicima, klijentima koji ranije nisu bili zabrinuti zbog nedostatka jednog od njih.

Prodavci kompanije Sybase govore  o mogućim klijentima…

…čije ih pridobijanje i noću drži budnima. Ovo je bila provokativna prodaja u svom najboljem obliku: prodavac je identifikovao proces koji je bio ključan za klijente u trenutnom poslovnom okruženju, potom je razvio ubedljiv pogled na način na koji je njegov potencijalni klijent zapao u problem kao i šta je to značilo u smislu njegovih troškova, a zatim ovaj slučaj povezao s rešenjem koje mu je, kao prodavac, nudio. Kako se to razlikuje od današnjeg načina prodaje?

Pretpostavimo da se vaša kompanija već odaljila od reklamiranja proizvoda ka prodaji rešenja, a proces počinje, kao što smo naveli, sa identifikacijom problema kojeg vaš potencijalni klijent ima, ne ističući mu pritom karakteristike vaše ponude ni u jednom momentu. Pristup koji Sybase koristi je daleko izazovniji za promišljanje korisnika: Umesto usklađivanja sa prevladavajućim izgledima kompanije, on pruža novi pogled na situaciju (“Razmišljate o svom poslu sledeći konvencionalne tj uobičajene poteze… Ali način na koji mi vidimo stvari,dovodi vaš dosadašnji uspeh u iskušenje. Trebalo bi da o tome razmišljate na ovaj – potpuno drukčiji – način…”.). Za “bolne tačke” koje korisnik može da jasno artikuliše, provokacija najbolje funkcioniše u trenutku kada se ocrtava problem koji pogađa klijenta, ali on taj problem još uvek nije imenovao ili artikulisao.

Naravno, nije lako doći do provokativne tačke gledišta koja će se potencijalnom klijentu ukazati kao originalna i korisna. Ali nije ni nerealno očekivati da su profesionalci u vašoj organizaciji u stanju da to učine. Opšte uzev, uočavamo da prodavci koji su u prošlosti uspešno zadovoljavali potrebe klijenata već znaju više nego što slute da znaju. U procesu prodaje i podrške svojih ponuda, oni su stupili u interakciju sa drugim kompanijama iz biznisa kojim se bavi i potencijalni klijent, pa je prirodno da poseduju drugačiju perspektivu o pitanjima na koje je klijent gledao samo iznutra, iz svoje skučene perspektive. Štaviše, oni nisu uhvaćeni u dinamici koja često otežava klijentovim menadžerima da preispitaju status kvo firme. Ovo oklevanje da se “zatalasa” i potraže inovativna rešenja se još više učvrsti u vreme opšteg ekonomskog previranja. Kada su ljudi u organizaciji vašeg klijenta previše zabrinuti za svoj posao da bi predstavili bilo šta originalno ili idejno provokativno, lakše je nastupiti kao preko potreban dah svežine.

Da biste započeli prodaju zasnovanu na provokaciji, morate dobro uraditi tri stvari: 1. indikovati problem, kojeg će prepoznati neki od izvršnih rukovodilaca ciljne organizacije; 2. razviti provokativnu tačku gledišta o tom problemu (koji se, naravno, povezuje sa onim što vaša kompanija može da ponudi), i 3. predstaviti tu provokaciju donosiocu odluke, koji može da preduzme impliciranu akciju. Napravimo nekoliko zapažanja o svakom koraku.

Identifikujte kritično pitanje vezano za kompaniju koju targetujete.

Za bilo koju perspektivu ili klijenta, vaš tim za prodaju i marketing može da generiše dugačak spisak problema ali i mogućih rešenja specifičnih za čitavu jednu industriju i njoj pripadajuće kompanije. Ključno je pronaći ono koje je toliko esencijalno važno da će čak i za vreme krize doći do novca ne bi li rešili problem. Predlažemo da bilo koji problem koji razmatrate razvrstate u neku od tri grupe pitanja:

Da li pitanje ispunjava uslov da vas, kao izvršnog direktora “noću drži budnima”? To jest, da li ovaj problem ozbiljno ugrožava kompetitivne kapacitete kompanije?

Da li se postojeći procesi, sistemi ili usluge ignorišu…

…zanemaruju ili neefikasno rešavaju? Da li ste kredibilan izvor za davanje saveta po tom pitanju? Da li je dosadašnja evidencija vaše organizacije bolja od one koju ima vaša konkurencija kada je u pitanju pomaganje drugima unutar industrije kojom se bavi i vaš klijent, a u cilju rešavanja srodnih problema? Ili, ukoliko je vaša kompanija start-up, da li u svojim redovima imate zaposlene sa prethodnim iskustvom?

Odličan način da se započne „lov na probleme” bilo bi uočavanje onoga što su analitičari za hartije od vrednosti nedavno primetili, bilo da se radi o ciljnoj (targetovanoj) kompaniji ili pripadajućoj industriji u celini. Kada analitičar označi problem, možete pretpostaviti da investitori ciljne kompanije vrše pritisak na menadžment da ga reši – i da će biti saslušani predlozi koji se bave tim pitanjem. Tokom krize, analitičari najčešće podstiču kompanije da smanje operativne troškove, odlože kapitalne troškove i fokusiraju se na zadobijanje tržišnog učešća ili njegov oporavak.

Formulišite svoju provokaciju.

Pošto ste identifikovali pitanje koje bi moglo imati velikog uticaja na dalje rešavanje problema vašeg klijenta, morate razviti originalno gledište o tome. Ukoliko to ne učinite, nema tog starijeg rukovodioca koji bi svoje dragoceno vreme utrošio na vas i vašu soluciju. Ovo može delovati kao da zavisite od nekog nepredvidivog i neukrotivog “bljeska briljantnog proviđenja” s vaše strane. U stvari, može se pristupiti metodično. Radž Nejtan, šef marketinga u Sajbejsu, rezimirao je proces te kompanije ovako: “U jesen 2007. smo formirali tim ‘multifunkcionalnih tigrova’ koji su, iako razlčitih profila, angažovani na iznalaženju zajedničkog rešenja; to je naša grupa eksperata zadužena za istraživanje i/ili rešavanje tehničkih ili sistemskih problema. Prvo, vratili smo se našim klijentima, partnerima i analitičarima industrije kako bismo kalibrirali naš pogled na pun opseg izazova upravljanja rizicima s kojima se industrija suočavala. Iz ovog rada razvili smo provokaciju kako bismo pomogli našim klijentima da prepoznaju problem, uporede svoju situaciju sa svojim kolegama i podignu nivo hitnosti preko njihovih viših rukovodećih timova. Konačno, razvili smo četvorofazni plan kao mapu puta kako bi kompanije za finansijske usluge mogle usvojiti integrisani pristup u identifikaciji, kvantifikaciji i upravljanju rizikom. ”Sybase je zatim obučio svoj tim za prodaju finansijskih usluga o razlici između prodaje tradicionalnih proizvoda ili rešenja i onoga što je prodaja na bazi provokacije, u čemu Sybase poseduje ekspertizu.

U većini organizacija uloge marketinga i prodaje moraju se prilagoditi kako bi zadovoljile zahteve formulisanja provokacija. Iskusni analitičari u marketinškom timu treba da se usredsrede na dobijanje dubokog razumevanja pitanja na nivou industrije vašeg klijenta, kao i načina na koje bi pojedinačne kompanije mogle kapitalizovati nedavna, aktuelna ili verovatna kretanja i trendove. Timovi za računovodstvo u prodaji moraju tada biti u stanju da razviju originalne strateške tačke, a u svetlu te ukupne analize i jedinstvenih okolnosti u kojima se nalaze targetovani klijenti (kupci na koje se cilja). Veštine slušanja stečene kroz prodajna rešenja verovatno će morati da se poboljšaju. Videli smo da prodavci razvijaju moćne alate za provokaciju potencijalnih klijenata nakon neformalnih sastanaka obavljenih u firmi klijenta. Pametni ljudi na svim nivoima koji možda nisu u stanju da interno promovišu svoje stavove, obično su sretni ako mogu da pomognu pravom prodavcu da izgradi slučaj za važan projekat.

Ustanovite vašu provokaciju.

Bilo bi divno da se pronicljive tačke gledišta prodaju same, ali istina je da se njihovo ostvarenje mora prethodno dobro obraditi. Naš izraz “provokacija” ne bi trebalo shvatiti kao poziv da se ponašamo bezobzirno i bez respekta. Ukazujući da je potencijalni sponzor projekta “budala koja još uvek nije uočila problem”, teško da će unaprediti vaš posao. Možda počnete sa: „Radili smo sa kompanijama u vašoj grupi srodnih kompanija, i videli smo kako vodeći igrači doživljavaju ovaj bolni problem”.

Smatramo da je moguće da je i vaša kompanija ugrožena u ovoj oblasti. “Vaše izjave bi trebalo da razjasne kakva je priroda izazova tj postojećih problema i pokažu znanja o pristupu koji u datom trenutku o tome ima vaš klijent: „Po našoj proceni, način na koji to radite može da na godišnjem nivou košta vašu organizaciju nekih 100 miliona dolara u izgubljenim poslovima. Verujemo da, ako ne možete hitno zaustaviti krvarenje, rizikujete da izgubite i do četiri odsto svog tržišnog učešća u narednih šest do 12 meseci. “Cilj je poremetiti ravnotežu izvršne vlasti – i da se status kvo učini neodrživim – bez stavljanja nje ili njega u defanzivni položaj. Predstavljanje specifičnih, dobro podržanih interesa i pravnih lekova na iskren način održava fokus na poslovnom učinku izvršne strukture kompanije, koja je za to odgovorna.

Prodaja zasnovana na provokaciji – ukazivanju na tačke uvid u probleme i moguće solucije – zavisi od jednog presudnog sastanka u kojem predstavljate svoje gledište pažljivo odabranim egzekutivcima. Nemojte zanemariti obučenost i spremnost u izvršavanju svog zadatka, ili predvideti različite smerove u kojima bi razgovor mogao biti pokrenut. Na Sajbejsovim treninzima, viši rukovodioci odigrali su ulogu finansijskih službenika za informisanje i glavne službenike za menadžment rizika, tako da su prodajni timovi mogli da praktikuju svoje nove tehnike. Ključni cilj ovih “prilagođavanja” (pitch) bio bi pronalaženje prave ravnoteže između provokativnosti vezane za date probleme i saosećanja-sinergije s izazovima s kojima se klijent suočava.

Prodajni timovi često mogu testirati svoje “provokacije” tj inscenaciju poslovne situacije sa zagovornicima ovog pristupa iz nižih ešelona poslovne organizacije vašeg klijenta ili sa trećim stranama koje su dobro upoznate sa kompanijom. Ukoliko vam je takva prilika dostupna, iskoristite je. Zagovornici ove ideje će tada biti u prilici da postave scenu za vašu sesiju sa odabranim egzekutivcima (ili jednom osobom) – ili da naprave uvod ukoliko je potreban. Ovakve sesije vežbanja kriznih situacija su vredne investicije, naročito kada razmotrite uloge koji su položeni na talon vašeg poslovanja. U ograničenom vremenu koje ste obezbedili u rasporedima izvršnih direktora, morate da artikulišete sopstvenu perspektivu po tom pitanju, da otkrijete koliko hitnosti egzekutivci pridaju ovoj metodi, kao i sa kolikom brzinom i urgentnošću reaguje kompanijska služba zadužena za to pitanje, koliko ste uspešno preneli objašnjenje kako je ova vrsta kriznog menadžmenta suštinski povezana s poslovanjem vaše kompanije, da biste onda, napokon, dobili zeleno svetlo da uradite dijagnostičku studiju kompanije vašeg klijenta.

Dokazati poentu

Pošto dijagnostička studija obezbeđuje vrednost klijentu, prodavac može da izabere da je naplaćuje. Ovakva vrsta metode može koštati od 30.000 do 100.000 dolara, u zavisnosti od obima trenutno ustanovljenog poslovnog problema. Za izvršnog direktora čija je zabrinutost izazvana provokativnom tačkom gledišta, finansiranje ovakve studije je mala stvar. Ona obećava rezultat koji je vredan truda – izveštaj o ranjivosti kao i kompanijskim resursima za rešavanje problema o kojem je reč – bez ikakvih nametnutih obaveza.

 

Philip Lay, Todd Hewlin, Geoffrey Moore (Harvard Business Review)

Trgovinski rat pokazao je koliko je malo tehnologija iz SAD potrebno Kini


Trgovinski rat koji su SAD povele protiv Kine pokazuje do koje mere američka tehnologija (ni)je relevantna u novoj globalnoj konstelaciji.

Ovaj sukob između dve najveće svetske ekonomije kulminirao je ove godine, a tehnologija se nalazi u samom središtu sukoba. Predsednik Donald Tramp onemogućio je mrežnog giganta Huawei Technologies Co. da kupi američke komponente, nametnuvši tarife na mnoge kineske proizvode. Kina je odgovorila, preteći da će na crnu listu uvrstiti američke kompanije. Rastuća napetost stavlja na iskušenje jednu složenu relaciju, posebno u tehnologijama u kojima su SAD i Kina čvrsto isprepletene kroz globalne lance snabdevanja i softver koji može da “preleće” preko granica samo na dodir dirke na računaru. Koja će od ove dve zemlje najviše izgubiti? I, kojoj je od njih dve ona druga potrebnija?

Računarski čipovi

Kina se na SAD najviše oslanja u poluprovodnicima. Kineski uvoz poluprovodnika je u porastu:

Američke kompanije Intel Corp. i Nvidia Corp. dominiraju tržištem procesora koji su ključne komponente svih laptopova, desktop i server računara. Jedina održiva alternativa je druga američka firma: Advanced Micro Devices Inc.

Globalni udeo na tržištu računarskih čipova, 2017:

Tri kompanije, smeštene jedna nadomak druge u Silikonskoj dolini, u ovoj zoni rade na osmišljavanju svojih proizvoda.

Procesori se proizvode uglavnom na Tajvanu. Intel ima jednu fabriku u Kini, mada u njoj pravi memorijske čipove koji su komponente za svetsko tržište, a ne (samo) za kinesko. Huavej je predstavio svoj prvi kućni serverski čip ove godine, zasnovan na dizajnu ARM Holdings Inc., čije je sedište u Britaniji. ARM takođe ima poslovne operacije u Sjedinjenim Državama, a kompanija je nedavno izjavila da se njihovi proizvodi nalaze pod američkom izvoznom kontrolom. Bez najnovijih ARM-ovih procesora, Huavej bi se mogao naći u problemu sa svojim čipovima.

Mobilni čipovi

Prema procenama analitičara, kada je reč o pametnim telefonima tu je Huavej nezavisniji jer domaća industrija obezbeđuje najmanje dve trećine sopstvenih procesora i modema,.

Procenat telefona kompanije Huavej koji koristi sopstvene čipove, 2018:

Međutim, drugi kineski proizvođači pametnih telefona, kao što su Xiaomi, Vivo, Oppo i Lenovo, mnogo više se oslanjaju na Qualcomm Inc. iz San Diega u Kaliforniji, najvećeg proizvođača mobilnih čipova na svetu.

Zavisnost od Kvalkoma:

Mobilni čipovi:

Svič čipovi (procesorski prekidači) pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na Sjedinjene Države: mahom je to Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, najveći proizvođač mobilnih čipova.

Udeo na tržištu čipova za Ethernet, 2018:

Huavej, vrhunski dobavljač opreme za umrežavanje, bio je veliki kupac ovih komponenti. Da je kineska kompanija htela da razvije sopstvene svič (mobilne) čipove, ipak bi im trebala i druga američka tehnologija. Synopsis Inc. i Cadence Design Sistems Inc. su glavni dobavljači softvera koji se koristi za dizajniranje čipova – i nedavno su oba smanjila isporuke Huaveju.

Internet svičeri – tržišni udeo

Po pošiljkama, 2018, četvrti kvartal:

Majkrosoft

Majkrosoftov operativni sistem Windows i dalje pokreće većinu personalnih računara, uključujući gotovo sve računare koje kupuje Kina. Windows se i dalje koristi od strane kineske vlade i entiteta u vlasništvu vlade. Majkrosoftov productivity softver je u ovoj zemlji takođe popularan.

Udeo na tržištu operativnih sistema za desktop računare, maj 2019:

Majkrosoft nije davao izjave da li može da nastavi s isporukama paketa Windows i Office kompaniji Huavej i drugim kineskim tehnološkim kompanijama.

Svič čipovi pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na SAD Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, inače najvećem proizvođačem čipova.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvo tromesečje 2019:

Produžena zabrana snabdevanja kineskih proizvođača računara paketima Vindouz i Ofis nagnala bi ih da izgrade alternative koje još ne postoje. Prema Blumbergovoj analizi lanca nabavke, Lenovo, koji je najveći proizvođač personalnih računara na svetu, važi za najvećeg Majkrosoftovog klijenta.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvi kvartal 2019

Apple

Kineski potrošači sve više prihvataju alternative ajfonu jer su Eplovi uređaji postali skuplji, dok su domaći pametni telefoni značajni unapređeni.

Pošiljke smart telefona po vrsti proizvođača:

Huavej je prešao dug put: od malog pametnog telefona do glavnog Eplovog takmaca koji je počeo da mu preuzima tržište, zasnovano uglavnom na velikoj potražnji u Kini, što su osetili još neki domaći proizvođači telefona Xiaomi, Oppo i Vivo.

Udeo na tržištu kineskih pametnih telefona po pošiljkama:

Epl u Kini nudi neke usluge kao što je Apple Music, ali noviji proizvodi – najavljene Apple kreditne kartice, Apple News+, i Apple TV+, ili se neće pojaviti u Kini ili tamo neće biti odmah dostupni. Kineski potrošači već su prihvatili lokalne alternative. Mesečni korisnici Tencent Music-a lako premašuju ukupnu populaciju Sjedinjenih Država.

Mobilni aktivni korisnici za Tencent Music:

Glavni razlog zašto je Kini potreban Apple odražava se i brojem novih radnih mesta. Američki tehnološki gigant ima većinu svojih uređaja napravljenih u Kini, podržavajući na taj način oko tri miliona kineskih radnika.

Eplovi proizvođači opreme Apple prema zemljama, 2019

Mobilni Softver

Guglov operativni sistem Android pametnih telefona je sveprisutan u Kini, a koristi se na telefonima Huawei, Oppo, Vivo i Lenovo. Ali za kineske potrošače, ovi proizvođači koriste “skeletnu” tj osnovnu verziju softvera koji u sebi nema Google usluge.

Globalne isporuke pametnih telefona

Android operativni sistem, po kompanijama:

Izvan Kine, ipak im je potrebna Guglova podrška. Kada je američki internet gigant nedavno izjavio da će Huaveju odseći pristup punom Android softveru, bio je to u jednom momentu veliki zastoj za ovok kineskog giganta.

Pošiljke pametnih telefona po operativnim sistemima, 2018. godine:

Veštačka inteligencija

Kina ulaže ogroman novac u AI razvoj. Novac pristiže od kineskih investitora, velikih internet kompanija kao i kineske vlade, uverena da tehnologija može da obnovi i “renovira” čitave sektore njene ekonomije, kao i nacionalnu bezbednost. Slična su nastojanja i u Sjedinjenim Državama, ali u ovoj novoj globalnoj trci u naoružanju Kina ima tri prednosti: ogroman pul inženjera koji prave nove softvere, masivnu bazu od 751 miliona korisnika interneta koji taj softver mogu da testiraju, i što je najvažnije, čvrstu vladinu podršku koja uključuje predaju podataka o građanima – nešto što čini da se zapadni zvaničnici izmiče.

Start-upovi koji se bave razvojem veštačke imteligencije (po prikupljenim sredstvima u akcijskim fondovima):

Klaud servisi

Amazon.com Inc., Microsoft Corp. i Google su najveći nosioci američke računarske industrije i usluga vezanih za internet.

Projekcija Amazonovih prihoda od klaud usluga:

Ali, u Kini, ove kompanije čak ne ulaze ni u prvih šest. Alibaba Group Holding Ltd, Tencent Holdings Ltd. i firme koje poseduju njihovi sunarodnici dominiraju na domaćem tržištu, a rastu i u drugim delovima azijsko-pacifičkog regiona, navodi Sinergy Research Group.

Udeo kineskih kompanija

Tržište klaud uslugama u APAC-u (Asia Pacific Accreditation Cooperation), prvo tromesečje 2019:Online pretraga

Baidu vodi najveći internet pretraživač u Kini. Gugl je 2010. izašao iz Kine i njegovi nedavni napori da se vrati do sada nisu urodili plodom.

Onlajn kupovina

Kineskim potrošačima nisu potrebne američke kompanije za potrebe onlajn kupovine. Amazon planira da u julu zatvori svoje poslovanje na kineskom tržištu i prodavaće robu samo kupcima na koji traže proizvode iz drugih zemalja.

Pad prihoda Amazona, geografski:

Alibaba i JD.com dominiraju na tržištu, a Amazon nikada nije dostigao više od jednog procenta tr