Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić


Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do pokretanja sopstvenog biznisa reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’.

Publici portala Startit je kompanija Quantox verovatno u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of investment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Quantox News

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

 

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili. 


Tekst: Sanja Vatić, StartIT.rs

Da li je Barak Obama bio najintelektualniji američki predsednik?


Ovo je pitanje postavljeno na portalu Quora.

(Odgovorio: Viljem Tarmond (William Thurmond), nekadašnje vojno lice, potom civil angažovan u armiji SAD 1983-2009)

Na osnovu svih osobina i kvaliteta, ta čast mora pripasti Vudru Vilsonu (Woodrow Wilson, Demokratska stranka), na osnovu svojih kvalifikacija, dostignuća, ličnih kvaliteta ili s aspekta ljudskih osobina, obično kada se koristi da naznači da je ta ličnost za nešto pogodna – recimo, za američkog predsednika. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1919. godine, ali je bio i – vatreni rasista.

Vudro Vilson, 28. predsednik SAD 1913-1921. Portret u bašti, 1920 (MSNBC/ Getty)

Vilsonovi roditelji su poreklom bili iz Ohaja, gde mu je deda bio abolicionista, a ujaci su mu bili republikanci. Njegovi roditelji sele se na jug 1851. i počinju da otvoreno podržavaju Konfederaciju. Držali su robove i organizovali nedeljnu školu za njih. Starali su se o ranjenim vojnicima u svojoj crkvi. Otac mu je služio kao armijski kapelan i bio je osnivač, a od 1861. do 1898. i vođa Južnjačke prezbiterijanske crkve.

Vudro Vilson je imao poteškoća u čitanju, što je možda bilo uzrokovano disleksijom, ali je uspeo da stekne akademsko obrazovanje zahvaljujući odlučnosti i samodisciplini. Školu je pohađao kod kuće, a proveo je godinu dana na Dejvidson koledžu pre nego što je prešao na Prinston i diplomirao 1879. Nakon toga je studirao pravo na Univerzitetu u Virdžiniji i kratko se bavio pravom u Atlanti. Zvanje doktora političkih nauka stekao je 1886. na novoosnovanom Univerzitetu Džons Hopkins odbranivši disertaciju Kongresna vlada. (Wikipedia)

Njegova akademska dostignuća bila su vrhunska; doktor političkih nauka na Univerzitetu Džons Hopkins, diplomac Prinstona, profesor i autor brojnih zapaženih knjiga i naučnih radova. Pametan momak. Na žalost, on je ujedno i najtvrđi rasista koji je boravio u Ovalnoj kancelariji Bele kuće od Američkog građanskog rata do danas. Takođe, njegovi napori u suzbijanju građanskih sloboda, kao i nastojanja da uguši neslaganja i razmimoilaženja ovim povodom, nisu bila ni previše „demode“ za Ameriku u to doba. (Gajio je izuzetne simpatije prema Srbima koji su podneli ogromne žrtve tokom Velikog rata 1914-1918. Uzgred, teško je ne ostati fasciniran činjenicom da je, u tom periodu, ta zemlja ostala bez dve trećine svog radno i reproduktivno sposobnog muškog stanovništva prim. prev.).

Na drugom kraju, ali i kao krajnost, suprotnost Vilsonu, naći ćete Harija Trumana (člana Demokratske stranke, kao i Vudro Vilson).

Hari Truman, 33. predsednik SAD 1945-1953 (Foto History.com)

Proveo je godinu dana pohađajući kurs za biznis u državnom koledžu. Kasnije je upisao i kurseve prava u večernjoj školi kako bi postao advokat, ali je odustao od sticanja diplome. Pokazao se kao odlučan predsednik… okončao je Drugi svetski rat (bacivši dve atomske bombe na Japan – američke demokrate su, po nekom pravilu i tradiciji, oduvek začinjale velike globalne sukobe), bio je figura od presudne važnosti za stvaranje Ujedinjenih Nacija i države Izrael, razbio je dotad ukorenjenu segregaciju u američkoj armiji (razbivši rasističku podelu vojnog osoblja), stvorio američke vazduhoplovne snage kao poseban ogranak, ušao u koštac sa globalnim usponom komunizma stvaranjem NATO-a i angažovanjem američkih trupa u borbama u Koreji – a usput i otpustio generala Daglasa Makartura, legendarnog vojskovođu i republikanskog simpatizera, koji se osupnuto povinovao ovoj predsednikovoj naredbi – inače vatrenog zagovornika bacanja atomske bombe na Japan… i to ne jedne, već dve.

General Daglas Makartur. Foto: National Review

(Otpuštanje Makartura bila je tek kap koja je prelila čašu, jer se tokom Korejskog rata nije povinovao zakonu subordinacije, odnosno, nije slušao naređenja izdata “odozgo”. Makartur je prvenstveno sklonjen zbog svog žestokog protivljenja Trumanovom konceptu vođenja rata na 48. paraleli: za razliku od američkog predsednika, koji je želeo veoma ograničena dejstva operacija, Makartur, sam po sebi jedinstvena pojava, želeo je “uragan”, koji je već ranije demonstrirao u basenu Pacifika tokom IIsv.r.).

Poenta onoga što želim da kažem je u ovome: diplome nipošto nisu prava mera inteligencije, morala ili ličnog uspeha. One su, ipak, korisne kao mera akademskog uspeha… ako vam to nešto uopšte znači.

 

Quora

S one strane duge…


…neke brze pruge, itd…

 

Vulkan, Vulkanci, Rusi i Amerikanci


Ovo je pomalo komično-melanholična priča o Vulkanu, gradiću u Zapadnoj Virdžiniji čiji su se žitelji, Vulkanci, na svoju ruku i bez pitanja vrhovnih američkih vlasti, svojevremeno prijavili za sovjetsku finansijsku pomoć.

Uklještena unutar izrazito visokih planina oblika potkovice i litica izdignutih ka severu, istoku i jugu, mala zajednica mesta Vulkan na zapadnom obodu Zapadne Virdžinije je sa svih strana okružena mutnim vodama reke Tag (Tug) – jednog od „mitskih“ plovnih puteva u Americi koji je ušao u pesme i legende. Položaj ovog zaseoka, davno ustanovljenog, ostavlja ga u potpunosti izuzetim, odvojenim od svojih suseda, i da nije bilo otkrića uglja u „vulkanskom ataru“, moglo bi se razumno nagađati da ovo područje nikada i ne bi bilo naseljeno.

Međutim, u osvit XX stoleća su na ovom području otkrivena značajna nalazišta uglja, i uskoro je na mestu današnjeg Vulkana nikao rudarski kamp – iz kojeg je potom izraslo ovo mestašce na zapadu Zapadne Virdžinije.

Kamp podignut u svrhe eksploatacije ugljenokopa je na kraju prerastao u naprednu zajednicu, i to je područje vremenom postalo dom brojnih pionira koji su u Vulkanu pronašli stalne poslove uz prihvatljive plate u obližnjim rudnicima uglja.

Nažalost, početkom 1960-ih rudnici koji su služili kao životna snaga tog gradića su bili iscrpljeni – razlog zbog kojeg su sve rudarske operacije obustavljene.

Ubrzo, ono što je nekada predstavljao napredan zaselak svelo se na naselje s nešto preko dvadeset porodica; preostali su tek oni koji su odbili da napuste mesto koje su osećali kao svoj dom.

Opisujući Vulkan u svojoj knjizi „Oni će prekinuti vaš projekat“ (They’ll Cut Off Your Project, 1972.), Hju Peri je napisao da je „Njihov najveći problem bio što je država zaboravila da izgradi put do ove zajednice. I mada su državne karte pokazivale put koji vodi do Vulkana, nigde ga, zapravo, nije bilo. Ući u ovaj zaselak i izaći iz njega bilo je moguće jedino ukoliko vozite duž granice sa Zapadnom Virdžinijom – ali putem sa strane Kentakija, dakle zapadnom obalom reke Tug – da biste se potom usudili na prelazak visećeg mosta koji se ljulja i koji je ujedno bio preuzak za motorna vozila. Most je pre mnogo godina izgradila kompanija koja je držala ugljenokop, i sada je bio na ivici da propadne, a i vi, doslovce, da propadnete kroz njega; iako je nedostajala pokoja daska, deca su morala da sa istočne obale na kojoj je Vulkan pređu preko njega, ne bi li uhvatila školski autobus na strani Kentakija…”

Pritužbe lokalnog stanovništva nisu se ograničavale na državne i okružne zvaničnike. Prema Periju, “mali Vulkanci” ponekad su, na putu do škole i nazad, bili prisiljeni da puze ispod parkiranih železničkih vagona. Staza, koja je išla paralelno sa rekom, blokirala je prilaz mostu koji se ljuljao – jedini izlaz iz ovog gradića – ne ostavljajući školskoj deci drugog izbora osim da puze ispod parkiranih vagona.

Jedan od nekadašnjih školaraca koji je u to vreme odrastao u Vulkanu, Troj Blenkenšip, čak je izgubio deo leve noge kada mu je bilo jedanaest godina, tokom neuspešnog pokušaja da na ranžirnom koloseku ispuzi ispod vagona natovarenog ugljem, koji se iznenada pokrenuo.

Ono što je takođe razljutilo Vulkance je bio potez železničke kompanije  Norfolk & Western Railway, čiji se put protezao paralelno sa glavnom prugom u neposrednoj blizini, koja je, gle čuda – prolazila kroz Vulkan. Put je vodio do obližnjeg mestašceta Delmor na otprilike osam kilometara od Vulkana; međutim, kompanija je sa obe strane „zaključala“ prilaze ovom putu, nakačivši na svim pristupima znakove „Zabranjen prolazak“. Oni koji bi bili uhvaćeni u pokušaju prolaska, u želji da se „posluže“ ovom kompanijskom saobraćajnicom bili bi privedeni i novčano kažnjeni.

Železnička kompanija je branila svoje postupke izjavljujući kako je „put previše opasan za civilna vozila“, pritom tvrdeći da će “otvaranje ove saobraćajnice za lokalne stanovnike ugroziti prugu, a onda će železnica biti odgovorna ukoliko dođe do nesreće“.

Iz kompanije Norfolk & Western Railway su tvrdili da je problem „lokalne prirode“,  i da nisu odgovorni za pružanje prevoza lokalcima ove više nego skromne zajednice.

Uprkos mnogobrojnim pokušajima da ubede vladine donosioce odluka da im poprave most, ništa nije preduzeto, a tokom naredne decenije uslovi su se značajno pogoršali. Prema izveštajima, taj se dotrajali most na kraju srušio 1975. godine, ostavivši stanovnike Vulkana zarobljene između rukavca reke Tug na zapadu i neprohodnih planina na njihovom istoku.

Tada su stanovnici počeli da ilegalno koriste makadamski put koji je bio u vlasništvu železnice, što bi se, ponekad, pokazalo kao i te kako opasan poduhvat.

Ipak, zvaničnici Zapadne Virdžinije oklevali su da obnove urušeni most, navodeći da na toj lokaciji “ionako nema nikakvog saobraćaja” a da su troškovi izgradnje novog visoki – za razliku od drugih „realnih potreba“ na nekim drugim mestima u SAD.

Izbor guvernera Džeja Rokfelera je malo toga promenio u privredi i ekonomiji juga Zapadne Virdžinije, ostavivši na cedilu brojne stanovnike u široj oblasti oko ugljenokopa. Vulkanci su bili ljuti jer od svoje planinske države („Mountain State“) ne dobijaju ništa, kao i zbog toga što lokalna mesta ovog okruga ne dobijaju fer svotu novca iz državne blagajne.

Ubrzo su na branicima vozila širom naselja oko ugljenokopa počele da se pojavljuju popularne nalepnice sa natpisom: „Ovi putevi bi mogli da smene Rokfelera“ (“These roads could Rock-a-Feller”).

Osetivši da ih je napustila i njihova vlada za koju su svojevremeno glasali, nakon beskrajnog niza molbi da se izgradi novi most, ljudi ove zajednice napravili su neviđeni potez koji se ubrzo našao na naslovnim stranama svetske štampe i medija. U jeku Hladnog rata, stanovnici Vulkana pisali su sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu, kao i komunističkim zvaničnicima u Istočnoj Nemačkoj, detaljno im „objašnjavajući“ u kakvoj su se neprilici našli, uz to i tražeći pomoć od njih.

Osetivši priliku da osramoti američku vladu, Kremlj je odmah poslao svoje novinare u Sjedinjene Države.

Propitujući stanovnike Vulkana o situaciji, i u javnost prenoseći njihove jade i nevolje, vlada u Moskvi učinila je ono što su „Vulkanci“ već godinama pokušavali: da skrenu pažnju svetske javnosti na njihovu noćnu moru usled nedostatka transportnih veza s ostatkom sveta.

Sredinom decembra 1977., novine širom Sjedinjenih Država su na svojim naslovnim stranama dugo objavljivale ovu vest, kako „Američka varošica traži rusku pomoć“ (članak objavljen u “Spokane Daily Chronicle”).

Vašingtonski list Spoken dejli kronikl je još napisao i kako su se “Sovjetski zvaničnici danas zabavljali izveštajima da je gradić Vulkan, (W. Va) uputio apel Kremlju za novčanu podršku… Grad sa dvestotinjak stanovnika tražio je od sovjetske vlade finansijsku pomoć za izgradnju mosta, nakon što je ovo mestašce skrajnuto od strane kako vlasti Zapadne Virdžinije tako i vlade Sjedinjenih Država.”

Lokalne radio-stanice počele su da obaveštavaju kako njihovi slušaoci priprećuju bombama „svakome ko bi želeo da američki most izgradi uz pomoć komunista“.

Osramoćena pozornošću svetske javnosti koja je bacila svetlo na ovaj slučaj – javljajući kako „američka vlada uskraćuje pomoć Vulkancima“ – državni zvaničnici nisu časili ni trena kako bi što pre u Vulkan „nasuli“ u za to vreme izuzetnih  1,3 miliona dolara (što je danas preko osam miliona dolara), konačno izgradivši most ovoj malenoj zajednici.

I mada jedini legalni način za pristup Vulkancima i njihovoj zajednici i dalje vodi preko okruga Pajk u Kentakiju, stanovnici nekadašnje rudarske varošice sada uživaju u mostu s jednom trakom, išaranom grafitima, koji ih, napokon, povezuje sa „spoljnim svetom”

 

Apalački Magazin

Appalachian Magazine’s Mountain Voice: 2017: A Collection of Memories, Histories, and Tall Tales of Appalachia

 

Kako će izgledati umetnost za 20 godina?


“Linije” (57° 59′ N, 7° 16’W) Autori:Timo Aho & Pekka Niittyvirta, umetnički centar Taigh Chearsabhagh, Škotska. (Foto:Pekka Niittyvirta & Timo Aho)

Devon Van Houten Maldonado je za BBC rubriku „Culture“ zamolio neke umetnike i kustose da pokušaju da zamisle kakve će promene i trendovi uticati na svet umetnosti u naredne dve decenije.

Budućnost je možda neizvesna, ali neke su stvari neosporne: klimatske promene, promenljiva demografija, geopolitika. Jedina garancija je da će do promena doći, i predivnih i strašnih. Vredno je razmotriti kako će umetnici odgovoriti na ove promene, kao i u koju svrhu umetnost služi, sada i u budućnosti.

Izveštaji ukazuju da će uticaji klimatskih promena izazvanih čovekom do 2040. biti neizbežni, pa će za dve decenije od danas to postati veliko pitanje u centru umetnosti i života. Umetnici će se u budućnosti suočavati s mogućnostima „post-ljudskog“ i antropocena – veštačke inteligencije, ljudskih kolonija u svemiru i potencijalnog sveopšteg „Armagedona“.

Instalacija Džastina Brajsa Gvarigilje, samo jednog od aktuelnih umetnika čija se dela tiču klimatskih promena (Foto: EPA/BBC)

Politika identiteta viđena u umetnosti oko pokreta #MeToo i Black Lives Matter će rasti kako životna sredina, politika granica i migracije budu još oštrije u fokusu. Umetnost će postati sve raznolikija i možda neće „izgledati kao umetnost“ kakvu bismo očekivali. U budućnosti, jednom kada postanemo umorni od toga što su naši životi vidljivi na Mreži, „da bi ih svi videli“, a naša privatnost izgubljena, anonimnost će možda biti poželjnija od slave. Umesto žudnje za hiljadama ili milionima lajkova i pratilaca, žudećemo, po svemu sudeći, za autentičnošću i (ličnom) međupovezanošću. Umetnost bi, zauzvrat, mogla postati kolektivnija i eksperimentalnija, a i ne toliko individualna kao što je to danas slučaj.

Svet umetnosti u budućnosti: inkluzivnost

„Zamišljam da će umetnost za 20 godina biti daleko fluidnija nego što je danas,“ kaže za BBC Culture kustoskinja Džefrin M. Hejs (Jeffreen M. Haies), „u smislu da se granice između medija urušavaju, kao i one između vrsta umetnosti koje su „zvanično označene“ kao umetnost u onom tradicionalnom smislu. Takođe, za dve decenije, zamišljam da će taj trend biti mnogo reprezentativniji za našu rastuću i promenljivu, globalnu demografiju, tako da će u prvom planu biti daleko više umetnika svih rasa i nacija, daleko više umetničkih dela ženskih umetnika, i svega onoga što će se u prostoru između toga pojaviti.“

Njena izložba „AfriCOBRA: Vreme nacije“ (AfriCOBRA: Nation Time) je odabrana kao zvanično noseći „pobočni“ događaj majskog Venecijanskog bijenala 2019, kojom su široj međunarodnoj publici predstavljena neka od malo poznatih i u javnosti do ovogodišnjeg Bijenala nikada objavljivanih dela i radova crnih umetnika, koji su šezdesetih godina prošlog veka individualno i grupno radili na južnim obodima Čikaga.

Jeff Donaldson, Jam Pact Jelly Tite for Jamila

„Nadam se da će za 20 godina, kako se budu dešavale umetničke promene a umetnici davali svoj doprinos u pronalaženju novih puteva, institucije bivati ne samo „namerno fokusirane po agendi“, već će „promišljenije“ razmatrati sve moguće načine-forme na koje se umetnost može predstaviti, a za koje bi bio potreban jedan inkluzivniji pristup u kojem će umetnici, u smislu podrške, moći čak i da preuzimaju inicijativu, koja je dosad bila ekskluzivno pravo kustoskog osoblja“, kaže ona.

Senegalski umetnik i kustos Modou Dieng kaže za BBC Culture da „budućnost umetnosti pripada crnoj populaciji“. Danas su afrička, afroamerička, afroevropska i latino-afrička umetnost globalno u trendu, a tržište se otvara ka afričkim umetnicima u dijaspori, čiji umetnički diskurs prelazi dosad etablirane granice koje se tematski tiču crnog tela, crne kože i kolonijalizma. Crna apstrakcija, kustoska aktivnost u „grundiranju“ sadržaja i performansi ovih novih umetnika sada su u centru pažnje globalne umetničke pozornice. Odrastajući u jednom novom, nezavisnom Senegalu, koji je na nacionalnom nivou u potrazi za identitetom, „Imali smo prilike da iskusimo da su doseljenici i migracija rešenje, a ne problem“, kaže Dieng, čija su dela uključena u stalnu kolekciju američkog Stejt departmenta.

Senegalski kustos i umetnik Modou Dieng kaže da je “budućnost umetnosti u crnim umetnicima” (Getty/BBC)

Promena koju su predvideli Hejsova i Dieng ne znači nekakvo „novo“ nastajanje crne, latino, LGBT, autsajderske, feminističke ili neke „druge“ umetnosti, jer ovi pokreti već imaju dugu istoriju. To, zapravo, samo znači da će i te nove pokrete/ pravce/ grupe/ tendencije i dalje biti „prigrljene“ i široko prihvaćene od strane tržišta i institucija, koje će i same postati raznovrsnije, razgranatije i u toku sa narativom-istorijskom pozadinom, koje će za 20 godina biti izvan današnjeg dominantnog, evrocentričnog, zapadnog kanona.

Aktivizam

Aktivizam i umetničke kampanje ukazuju na trendove čiji je pomak ka (globalnoj i društvenoj) odgovornosti, takođe razotkrivajući ukorenjenu dinamiku moći i „prljavi novac“ u svetu umetnosti („entrenched power dynamics and dirty money in the art world“). „Dekolonizujte ovo mesto“, odnosno to mesto je, između ostalih – umetnost (Decolonize This Place, DTP), amorfna grupa umetnika i aktivista koja sebe opisuje kao „pokret sa fokusom na akciju orijentisanu oko borbe u korist autohtonih naroda, oslobođenja crnih i obojenih, slobodne Palestine, radnika sa globalno izjednačenim platama i de-gentrifikacije“. Krajem aprila su u njujorškom Vitniju organizovali proteste protiv Vorena Kendersa, potpredsednika ovog muzeja, koji poseduje kompaniju za proizvodnju suzavca (Kenders je, kao rezultat ovih protesta, odstupio sa te fukcije).

Umetnici-aktivisti pokreta Decolonize This Place nisu prvi u istoriji koji su „ustalasali ustajale vode“ – obično na užas etabliranih institucija. Tokom Prvog svetskog rata, svima znana grupa umetnika koja je sebe nazivala Dadaistima počela je da izvodi u ono vreme razorne, eksperimentalne umetničke intervencije, a u znak protesta protiv besmislenog nasilja izazvanog Velikim ratom. Dada se početkom XX veka smatrala najradikalnijim avangardnim pokretom, a slede ih umetnici Fluxusa 1960-ih, koji su na sličan način želeli da iskoriste šok i besmislenost zaparložene umetničke tradicije, ciljajući na promene umetničkih i društvenih shvatanja („umetnost pročistiti od buržoaske bolesti i pretvoriti je u život, a ovaj u umetnost…. anti-umetnost, u odnosu na sve dosad postojeće u umetnosti“). Nasleđe ovih performativnih pokreta nastavlja se u delima umetnika poput Pola Mekartija i Roberta Mepltorpa (Paul McCarthy, Robert Mapplethorpe). “Šok funkcioniše kao deo pokušaja pokreta da promeni društvo”, piše Dorotea Bril (Dorothée Brill) u svojoj knjizi “Šok i besmisao u Dadi i Fluxusu“ (Shock and the Senseless in Dada and Fluxus). “Pokazaće se da će ovo nastojanje biti povezano sa umetnikovim odbijanjem ideje da umetnička produkcija mora imati (etablirani) smisao i značenje.”

Protest aktivista pokreta “Dekolonizujte ovo mesto” u njujorškom muzeju Vitni (Getty/BBC)

„Nadam se da će umetnost i dalje biti prostor za inovacije u formi, radikalno eksperimentisanje i prostor u kojem neće vladati (uvreženi) zakoni“, rekao je kustos Kris Šarp za BBC Culture, „a sve to kako bismo nastavili da izbegavamo instrumentalizaciju kapitalizma, politike i ideologije, stvarajući prostor koji nije ni za ispravno a niti za pogrešno razmišljanje, već misao koja se ne može ni kvalifikovati ni kvantifikovati“, rekao je Šarp za BBC na milanskom sajmu umetnosti tokom promocije svoje galerije „Lulu“ koja se nalazi u Meksiko Sitiju (pre no što je otputovao na Venecijansko bijenale, gde je bio angažovan kao ko-kustos novozelandskog paviljona, uz Zaru Stenhoup i Dejna Mičela).

Oni koji veruju u „umetnost radi umetnosti“ mogli bi reći da umetnost kao neizreciva sila mora ostati izvan društvenih ili ideoloških normi, ili reskirati da postane, preraste, izrodi se u nešto drugo. Neki stručnjaci poput Šarpa tvrde da se, kada umetnost počne da naginje aktivizmu, ona nalazi na „klizavoj padini“, jer to (aktivizam), jednostavno nije poenta (iako kustos, takođe, tvrdi i da je, zapravo, nemoguće da umetnost bude apolitična). To je Šarpovo gledište o umetnosti samo kao sili, procesu radikalnog eksperimentisanja koji rezultira umetničkim delom, i koje je tek jedno od mnogih duž linije umetničkih ispitivanja i istraživanja, a ne sredstvo za ilustraciju „kraja“ ili impregnaciju nekog objekta “značenjem”. O umetnosti, sadašnjoj ili budućoj ne treba donositi “zaključke” jer (zaključivanje) uništava univerzalizam dela, onaj univerzalizam koji umetniku služi kako bi svetu poručio da „treba da se probudi.“

Slikarstvo (ni)je mrtvo

Za dve decenije biće puna dva stoleća od kada je Pol Delaroš (Paul Delaroche) uzviknuo da je „slikarstvo mrtvo!“; postoje razumni argumenti protiv teze o relevantnosti umetničkog medija (slike, skulpture, knjige, muzike itd) kao sredstva avangarde. Originalna ideja Delaroša ponavljana je i reciklirana do u nedogled, jer su nove forme uspevale da se upuste u medijum i uđu na scenu, a potom i odstupe sa nje, premda slikarstvo verovatno neće „netragom nestati“, kako je to prizivao Delaroš.

Prodaja slika je i dalje glavni pokretač aukcijskih kuća, sajmova umetnosti i galerijskih prodaja, neprevaziđeno dominirajući u celokupnoj prodaji umetničkih dela. Savremene slike nastale u prvoj polovini 20. veka i dalje se smatraju najpoželjnijim i najskupljim umetničkim delima na tržištu. Devet od 10 najskupljih slika ikad prodatih urađeno je u periodu između 1892. i 1955., a jedini izuzetak bio je novootkriveni Leonardo da Vinči, platno “Salvator Mundi” (nastalo između 1490. i 1519.), koje je na aukciji postiglo dosad nezamislivih 450,3 miliona dolara, što ga čini najskupljim umetničkim delom ikada prodatim. Svaku sliku sa spiska najskuplje prodatih je, međutim, napravio beli umetnik(ca), podatak je koji nikako ne „oslikava“ da u skorije vreme treba gajiti previše nade u jednakost među umetnicima (u odnosu na njihovo rasno i etničko poreklo).

Da Vinčijevo platno “Salvator Mundi” prodato je na aukciji 2017. za preko 450 miliona dolara, što ga čini najskupljim ikad prodatim umetničkim delom (Getty/BBC)

Za 20 godina, tržište možda neće biti nešto bitno drukčije nego što je danas – dominiraće moderno slikarstvo – ali će, možda, umetnička dela iz druge polovine 20. veka – uključujući više umetnica i „manjinskih“ umetnika – početi da značajnije zadobijaju na vrednosti: Slika „Bez naslova“ Žan-Mišela Baskijata (Jean-Michel Basquiat, Untitled, 1984), je 2017. postavila novi rekord u krugu najskupljih savremenih umetničkih dela: prodata je na aukciji za 110,4 miliona dolara. Prošle godine (2018), tržište delima savremenih umetnika Afrike kao i afričke dijaspore je takođe dostizalo rekordne sume, pa je platno Kerija Džejmsa Maršala (Kerry James Marshall) pod nazivom „Prošla vremena“ (Past Times,1997), dostigla novi rekord za jednog živog afroameričkog umetnika: kupljena je za impresivnih 21,1 milion dolara.

Multi-futurizam

Maite Borjabad, kustoskinja za arhitekturu i dizajn na Čikaškom institutu za umetnost (The Art Institute of Chicago) kaže da bi trebalo da budemo “spremni za stvari koje ne možete ni da predvidite.” Drugim rečima, “ne možemo očekivati da predviđamo (samo) jednu budućnost, već se, umesto toga, pripremite za mnoge njene varijante i alternative.“

Muzej nije samo mesto za stvari koje postoje, već je i jedna vrsta platforme na kojoj treba da se čuju i drugi glasovi. Prema rečima Maite Borjabad, kustos(kinja) je jedna vrsta posrednika. Na primer, kroz dela koja kupuje, naručuje i postavlja u svoj prostor, muzej nije tek mesto za prikazivanje umetnosti, već i „inkubator ideja“ za proizvodnju novog dela. “Mislim da je budućnost višestruka i mnogostrana, da ih ima više, i da to neće biti samo ’jedna budućnost’.”

Slika Kerija Džejmsa Maršala “Past Times” (1997) prodata je za 21,1 milion dolara, što je novi rekord živog afroameričkog umetnika (Alami/BBC)

 „Institucije kulture i zbirke su visokopolitičke prirode, i uvećale su i učvrstile vrlo dogmatsko razumevanje istorije“, nastavlja ona. “Zato su kolekcije poput Čikaškog instituta za umetnost savršen materijal koji će nam pomoći da ponovo napišemo istorije (a ne jednu istoriju), mnoštvo njih, a ne samo jednu istorijsku priču.”

Godine 2040. umetnost možda neće izgledati kao umetnost (osim ako nije slika to jest platno), ali će „izgledati kao sve drugo“, odražavajući zeitgeist odnosno duh vremena, i to ne samo jedan već zeitgeist mnogostruk i raznolik kao što su i sami umetnici. Biće umetnika-aktivista vođenih političkim previranjima; biće formalnih eksperimentatora koji će istraživati nove medijume i prostore (čak i u svemiru), a biće prisutna i solidno utemeljena umetnička tržišta u Latinskoj Americi, Aziji i Africi. Tako će, ako ništa drugo, a ono barem u svetu kulture, zapad za dve decenije možda pronaći sebe kako „hvata kopču“ s ostalima.

Za one koje možda interesuje srodna tematika, naime, budućnost kreativnih industrija “u novom poretku stvari”, BBC je doneo zabavan članak o budućnosti modne industrije i ulozi kreatora za dve decenije.

(Prema fondaciji Ellen MacArthur, svake godine se protraći 500 milijardi dolara u slabo ili nikako nošenoj odeći koju kupimo, uz troškove prerade ovog “tekstilnog otpada”; 87% ukupne količine modne odnosno dizajnerske odeće odlazi na – deponije. Pa, recimo, šta bi se desilo kada bismo samo uspeli da napravimo odeću koju ljudi-kupci zaista žele? To je noseći koncept koji stoji iza najnovijeg rada njujorške digitalne agencije Neuro Studio, Solventus 2019, kolekcije za koju su ljudski modeli skenirani trodimenzionalno kako bi se dobile precizne mere pre nego što odeća bude dizajnirana-skrojena neposredno na vaš digitalni avatar… sasvim nalik vama).

 

Devon Van Houten Maldonado, BBC

Norveška, očima Isidore Sekulić


Norveška, Sognefjord

Sognefjord, stare fotografije , Library of Congress

 Rešili smo se bili da brodom pređemo ceo Sognefjur da bismo dobili potpun utisak norveške prirodne znamenitosti koja se zove fjur.

Jako površno rečeno, fjur je duga, manje ili više široka voda u kamenom ždrelu; ali je veoma komplikovano odrediti u čemu je naročitost norveške kompozicije tih dvaju elemenata. Fjur se uvlači u zemlju u dužini od sto do dve stotine, i preko dve stotine kilometara, i vijuga sasvim kao reka. Ali na mnogim mestima je tako ogromno širok da imaš impresiju mora; na drugim mestima ga zatvaraju cirkuske stene i ti imaš utisak jezera; i najzad planinski venci mogu sasvim da se primaknu, fjur dobija dve, manje više paralelne obale, i izgleda kao reka.

Ali u svima tim svojim oblicima, fjur ima i plimu i oseku, pa prema tome ima i sve mirne i ćudljive pojave i igre mora. A kako se u neobičnoj užini prostire od otvorene pučine do samog srca zemlje, to usput nailaziš sve stepene primorske i kontinentalne klime, i sve karakterističnosti i bizarnosti u prirodnim pojavama i u načinu života u najsuprotnijim klimatskim prilikama.

Najzad jedna od najvažnijih okolnosti, koja tumači veličanstvenost, nevulgarisanost, čak neku sublimnu nepristupačnost tih voda, leži u obliku stena koje fjurove prate. Planine su skoro isključivo veoma visoke, i ne samo ono što se obično razume pod izrazom strmenitih stena, nego su od jedne nagle okomitosti koja je apsolutna i jeziva vertikalnost. Fjurovi su dakle ponajčešće vode bez obala, i u tome je, rekla bih, tajanstvenost slike i mističnog života oko tih voda.

Ima doduše mesta koja leže na fjuru, ali to je tako razređeno da satima putuješ a ne vidiš obale koliko da čovek jednom stopom korakne na suvo. Strahoviti zidovi od kamena, pravi kao sveća, koji se isto tako pravo nastavljaju i pod vodom, i koji su često pod vodom toliko duboki koliko su nad vodom visoki.. I ako se čamcem voziš po fjuru, i priteraš čamac tik uz stenu, onda imaš jezivi doživljaj da rukom hvataš kamen na koji nigde ne možeš stati, i kroz bistru vodu gledaš crno produženje stene u dubinu fjura, i nesvest ti je u čulima i u svesti jer ne vidiš i ne možeš da zamisliš gde i na čemu stoji ta strašna zidina; a kad pogledaš u visinu, ne možeš sagledati kraj tome što se uz tebe diglo ogromno, tvrdo i teško…

Sognefjur, Norveška

Norveška, Sognefjord, stare fotografije iz Kongresne biblioteke (Library of Congress)

…Ali da bi se dobio što jači pojam o fjuru, nužno je sve to, i mirne i nemirne njegove slike, zamisliti u čudnom, jedinstvenom severnom osvetljenju. Ja ne znam pravo u čemu je to severno osvetljenje. Jesu li to tragovi sunca koje nikad ne može sasvim da zađe, jesu li to duše stvari koje nikad ne mogu sasvim da zaspu. Kroz maglu vidiš, kroz mrak vidiš, a na nebu je uvek bitka ili litija boja. Na jugu, od svakog daha postaje glas, ovde od svakog daha postaje svetlost, i boja. Vode uzimaju one sjajne nijanse metala koje su tako čudno sastavljene od toplog i od hladnog. Nebo uzima boje voća i cveća. A vazduh onu čudnu, vidovitu providnost koja ti zanese oči, omađija čulo vida i diže pred njim sve zavese daljina I tada svaku pojavu i svaku stvar vidiš sa celom draži boja, linija i nekog čudnog lelujavog kretanja, i čisto se trzaš da ćeš kroz tu intenzivnu, novu svetlost odjedared ugledati kako se zemlja vrti…

… I sve to stoji potpuno nedodirnuto i pošteđeno od banalnosti čovečjeg života, sve ima neku pračistoću iz vremena stvaranja sveta. Jer gorovi su u visini, u dolinama planina koje se jedva naziru; a ako ponegde, na srozanim kamenicama, i čuči kućica ili pusta koleba ribara, one su tako usamljene da još više uzdižu tišinu fjura i strast ćutanja.

Na obalama se ne leži, ne kupa, ne peca, u vodu se ne bacaju ostaci od jela i stare krpe, nema ćuprija, nema buradi i sanduka, nema ljudske psovke. Samo tiho plove lađe i čamci, i u prolazu se nemo smeše i pozdravljaju, i izgledaju kao vodene ptice koje svaki čas mogu u vazduh da prhnu.

Na Sognefjuru ima toliko lepota da čovek obamre od umora hoteći sve u oko da unese i u dušu da primi…

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške (odlomci)

preuzeto iz:

Isidora Sekulić, Proza, Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 73, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.

∗ ∗ ∗

Pisma iz Norveške

Vrsta uvodne reči o zakonu ravnoteže, o kontrastima u ljudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne knjige

Isidora Sekulić

Biće ovo kao neki komentar uz drugo izdanje, poznato drugo izdanje jedne stare knjige. Pisma iz Norveške štampana su u Beogradu, u izdanju S.B. Cvijanovića, godine 1914-e, dakle je od prvoga do drugoga izdanja, danas, prošlo 36 godina. Otkuda sada drugo izdanje? Zapazilo se, zapazila je naročito izdavačka kuća ,,Prosveta’’, da kupci traže Pisma po njenim knjižarama; u njenoj antikvarnici; da se odnekud još u antikvarnicu dospela knjiga, jedna ili dve, takoreći odmah proda; da je jedini egzemplar piščev, pozajmljen službeniku u ,,Prosveti’’, prolazio kroz nekolike ruke čitalaca raznih kategorija. Otkuda to? Je li knjiga naročito dobra? Ne. Odgovor je vrlo prost: knjiga je putopis, a putopisi su bili i ostaju zanimljivo štivo za odrasle i decu, za uže i šire slojeve čitalaca. U književnosti našoj niko ne zna zašto i kako ima malo putopisa. Ako ostavimo dalju prošlost, važi ovo: još putopis iz Italije, od Miloša Crnjanskog, i putopis iz Španije, od Rastka Petrovića, i onda je ta vrsta književnosti opet presušila. (Ako smo nešto ili nekoga iz toga vremena zaboravili, molimo da nam se oprosti.) Po novinama, novinarski, prigodno – u ranijoj Politici naročito – tek poneki putopisni člančić, zanimljiv, vrlo zanimljiv, ali usamljen, dakle, po jedna kafena kašičica te literature.

Kad može danas, kako to da ranije nije došlo do drugoga izdanja Pisama? Knjige koja je pisana lako, čitko, i, u skromnim merama pisca, i dosta zanimljivo, jer je predmet knjige bila zanimljiva zemlja, država i narod mali kao i mala Srbija, siromašni kao i mi, no daleko kulturniji nego mi, iako, tamo daleko na Severu, još daleko mučniji no mi, u mnogom pogledu. Život u Norveškoj, tako je zapazio putopisac, teče, i živi se, nekako u preciznijim, inteligentnijim odnosima prema životnim okolnostima; dok mi volimo da previđamo, čak i da gazimo uslove života, i zato ti uslovi onda gaze nas.

Do drugoga izdanja Pisama moglo je međutim doći vrlo lako, pošto je prošao Prvi svetski rat. Izdavač Cvijanović, setiće se, ponudio je piscu drugo izdanje knjige, koja je u međuvremenu bila rasprodana. Doduše, bila je i štampana u dosta malom broju primeraka, jer pisac njen nije bio popularan a izdavač oprezan. Predlog izdavača za drugo izdanje nije bio ostvaren. Pisac je zahvalio na ponudi, odbio drugo izdanje, ućutao. Izdavač, kulturan i pažljiv čovek, razumeo je, ućutao i on. Ni izdavač ni pisac nisu nikada ranije pominjali zlu sudbinu knjige kad se prvi put pojavila bila. U Dnevniku pisca Pisama, u vreme pojave knjige i kritike, zapravo kratke, skoro opsovane anateme, koja je pala po knjizi, upisano je bilo sasvim kratko: ,,Bar da sam mogla videti udarac pre no što je pao.’’ I tako je ćutanje poklopilo i knjigu, i pisca, i izdavača. No, vidite, ćutanje je velika stvar – magna res tacere. Još je nešto velika stvar, i to drugo, kao i ono prvo, zapisao je znameniti i mudri rimski pisac Tacit: Kad bi čovek bio kadar da tako zaboravlja, kao što je kadar da ćuti. Si tam in nostra potestate esset oblivisci quam tacere.

Još je nešto velika stvar: zakon ravnoteže, koji ima bitne veze sa ćutanjem. Zakon ravnoteže dejstvuje isključivo u ćutanju, te po tome, ali, naravno, i po drugome, kao što će se videti, spada i on u našu uvodnu reč. Zar taj veliki zakon za jednu sitnu stvar! Da, jer zakon taj radi bez razlike klasa i rangova. U ćutanju, to jest u stanju čovekova duha, kad se sve energije, ma kako dražene, ukopaju u mirovanje, i rast snaga biva stoga značajan – u ćutanju se zbivaju krupni učinci energija i u pojedincu, i u narodima, i u svetu, i u vasioni. Isto tako, u ćutanju dejstvuje, rekosmo već, i zakon ravnoteže, zakon uravnotežavanja svega, svačega, svakoga. On važi, taj zakon, za vasionu, za našu planetu, za mehaniku i moral u ljudskim životima. Svejedno da li je u datom odseku vremena nastala epoha stvarnosti, ili epoha slatkih iluzija, zakon ravnoteže ispisuje glavne pasuse istorija, biografija, autobiografija. Radi taj zakon neumorno, počev od atoma pa do ,,svesveta’’, što bi rekao Njegoš. Taj zakon ispada vrsta dogme. Sve započeto mora se, ranije ili kasnije, dočeti. Sve se plaća, plaćamo mi, i plaća se nama. U grob stigne čoveku dočetak, stigne dočetak njegovo ime, njegov trag.

To su poznate klasične mogućnosti koje su naizgled nemogućne, i o kojima čitamo po istorijama i po pričama. Samo, ne pamtimo uvek što pročitamo; ili stavljamo pri čitanju zapetu gde ne treba; ili, danas po modi, ne stavljamo zapete uopšte, i onda, mogućno i nemogućno, dobro i zlo, mogu da se iščitavaju po volji. No to je sporedna opaska; a stoji da i u grob stigne čoveku dočetak. Posle stotinu godina, posle pet stotina godina, stiže osvajača dočetak nekada početoga. – Ha, ha! – smeje se neko. – Dotle se onaj naživeo, i umro. – Nije umro za dočetak, i u tome i jeste stvar. Nije njegov slučaj dočet, vuče se trag, ne može da nastupi zaborav, lepi i dobri zaborav, izjednačenje kao na mirnoj vodi, ravnoteža, mir. Narod naš ima ovu izreku: Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se. Lepa reč, moralna opomena, ali ne valja to što se njome cilja u nagrade i kazne. Ta lepa reč je kratkoga domašanja, podešena za svakidašnje potrebe i utehe čoveka koji živi međ jadima i radostima, međ pravdama i nepravdama sitnih ljudskih egzistencija. Zakon ravnoteže, međutim, nije kontrola od danas do sutra u našoj kasabi i našoj mali, ne zna za hrišćanska opraštanja i nehrišćanske protekcije. Zakon ravnoteže je zakon, neumoljiva sila reda. Ni nagrade ni kazne, nego: sve započeto se mora dočeti. Čovek mora voleti vrhovni red; taj red živi u njemu kao savest. Red u svetu traži, za sve, moment kad će ono što se dešavalo stati, smiriti se, dozreti, leći u ravnotežu i mir, i biti zaboravljeno. Tacit kaže da čovek teško zaboravlja, ćuti i ne zaboravlja. Čovek, da, sakrije se iza ćutanja i pamti; to je čovečno; ali zakon ravnoteže sprema zaborav, mir.

Među onim jezicima koji su piscu ovih redaka poznati, nemački jezik ima za proces dočinjanja najdeterminantniji, najadekvatniji izraz: Alles wird ausgetragen. U glagolu austragen krije se srževit i slikovit izraz za trajašnost, proceduru, trvenje, trpljenje, čekanje – metafizičko, svetsko čekanje da se započeti proces dočne, dođe mu zastanak, kraj, kako obično kažemo; i proces, likvidiran, kako još običnije kažemo, legne u mir, padne u kotaricu koja se, i u vasioni kao i u našem životu, svake večeri izručuje u kantu za – zaborav. Sve se usprema, vasiona kao i naša soba i kujna, kao ljudske savesti i njihovi dugovi časti. Samo se rokovi ne znaju; mi ih ne znamo, njih zna, tačno i nepogrešno, samo zakon ravnoteže.

Ljudi se varaju u rokovima, greše. Ko zna da li je ovo termin da se Pisma iz Norveške ponovo jave, da možda opet na pogrešan šlagvort izađu iz kulisa? Ko je taj pisac koji nema dara da zna kad je za nešto pravi ili srećan moment, koji, dakle, nema dara ni za život? Možda ima dara za smrt, što je takođe krupan dar. Po mišljenju velikih filosofa: smrt je jedan od najvažnijih sastojaka života. Ko je taj pisac koji je tako pozno, na kraju mladosti već, pomator, odlučio da piše, i potpiše se, za javnost? Ko je taj pisac koji je sa prvom svojom knjižicom odmah bio ,,gotov pisac’’, i, premda skoro iz Vojvodine u Srbiju, ,,pisao srpski kao da je bar dvadeset godina proveo u Beogradu’’ (Skerlić)? Ko je taj pisac koji je sa drugom svojom knjigom, Pisma iz Norveške, srušio do temelja ono malo ugleda, od Jovana Skerlića konstatovanoga ugleda?

Kao svakoga čoveka, i toga su pisca kidali razni kontrasti u njemu. Ulaziti u javni život, ili ne? pisati za štampu, ili ne? potpisivati napisano, ili ne? Pri ovom poslednjem, pisac nikada, ni časa nije mislio na pseudonim. Pseudonimi su spekulacije, lukave, smešne, ili sasvim nerazumljive. Šta će Francuzu nemačko ime Stendal? Retki su, i pitanje je da li uopšte ima još nekoga sa petljom Engleza Juniusa (pseudonim), koji je pune dve godine pisao u listu kritička pisma, i, evo, danas-sutra, dvesta godina otad, a u identitet mu se još nije ušlo, iako se jednako čine pokušaji. Mislio je pisac Pisama na Juniusa, na čvrstu odluku: ne potpisati nikada. Hja, davno su, izgleda, prošla vremena tvrdih pseudonimista, i junaka koji su nečem Velikom služili svojim radom i umetnošću, i bilo im je smešno potpisivati ime, bilo im je slatko, logično slatko ne potpisivati ga. Oni koji su zidali katedrale, vajali genijalne skulpture, slikali po bazilikama i palatama crkvene i svetovne freske – njima je prirodno i slatko bilo ne potpisivati sebe pod ta veličanstvena dela. – A, molim vas lepo, zašto da se čovek ne potpiše? – istrčaće neminovno neki prijatelj. – Zašto? Za babino brašno. Ruski pesnik Aleksandar Blok, u novija vremena, osetio je bio čar od nezainteresovanih službi, od nepotpisanih službi. No, mesto svima pesnicima, pa i sebi, doviknuo je Ani Ahmatovoj: – Dosta! Ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom! – Iza tih Blokovih reči – situacija je tumačila – stojalo je: Ako moraš potpisivati pesmu svome muškarcu, napiši jedared pesmu nečem Velikom, ne potpiši je, pa da se divim poeziji bez potpisa. – No, potpisivao je svoje pesme i Blok, i, pre i posle njega, stotine i stotine…

I pisac Pisama iz Norveške, avaj, potpisivao je svoju prozu. A junakovao je dosta dugo, divio se srednjovekovnim freskopiscima, ali, eto, nije dojunakovao. Naravno, kontrast, jedan, drugi, i dalje muči i kida. Tu nedavno zapisao je pisac u Dnevnik: ,,Češće mi dolazi na um sledeće: činjenica da neprestano gone Šekspira – i Englezi neki, a sada, i Francuz se jedan okomio – gone ga; da on nije on, da treba ne priznati potpis na onim jedinstvenim delima, kojega potpisa, uostalom, često i nema – dolazi mi na um: da to možda potiče iz podsvesne unutrašnje potrebe: da onakvu poeziju, onoliku poeziju, skoro skroz u službi Velikome, da to i nije trebao niko nikada da potpiše – pa se instinktivno zbrisava potpis, odriče potpis. Možda Šekspir doista nije Šekspir, ali nije ni Rutlend, ni lord Derbi. Nema potpisa! Kad dočitamo tragediju, divimo se nekoj viziji, tvoračkom duhu kao takvom.’’

Još jedan kontrast, naročito jak među drugima, možda jači od svih, kida pisca Pisama oduvek, pa i danas. Taj kontrast je, dobrim delom, gonio pisca na razna putovanja, pa i na putovanje u Norvešku. Da, sem čitanja i studija, u živim ljudima otkriva kontraste pod raznim oblicima i uslovima života, nađe kontraste, nauči koliko ih još drugih i drugih ima, da li se savlađuju, kako i čime, ili se nikada ne savlađuju, nikada, još i u smrt ide čovek kroz kidanja. Taj veliki kontrast u piscu bio je i jeste i danas, ovo: s jedne strane, silan, zapravo bezmeran zanos za sve što je slavno i genijalno lepo ljudsko u nauci, u umetnosti, u moralnim podvizima, dakle radost, stalno radostan život; i, s druge strane, jak religiozni nihilizam: prižmuri čovek, i vidi samo hrpice praha, jedna do druge, u beskraj, sve bez oznaka i bez imena.

No, eto, i na toj drugoj strani neka svetlost, neka radost: čovek treba svim silama, koliko ih ima, da oplemenjuje svoj prah i na onoj drugoj strani kontrasta, da bi prah svoj vratio u vasionu u prerađenom kvalitetu. Pisac, kidan i danas, živi od obe te suprotne radosti. Da, radosti, i više od toga: ushićenja. Klekao bi čovek pred naučnim pronalascima! Kleči čovek, doista, kad ga niko ne vidi, pred onim aparatom koji ne samo što je sam sobom genijalna sprava, nego pruža čoveku sreću od lepote, recimo, Bethovenova ili Bramsova violinskog koncerta, gde stvaraju, udruženo, dakle, zapravo bezimeno, tri savršena i nepogrešiva sluha: kompozitorov, dirigentov, solistov. Ah, živeo život, život od samih svečanosti! Na tim svečanostima ću oplemenjivati svoj prah! I smrt će mi biti svečana!… Zatim, hrpice praha posive, ćute – boj kontrasta počinje iznova. U Dnevniku pisca, na više mesta, povodom raznoga, stoji zapisano, kratko i jetko: ,,Ćuti, prašino!’’ Otprilike onako kako Ničeov Zaratustra uzvikne u pravom času: ,,Pukni, srce! zar se još može živeti!’’

Kontrasti ti, životni su uslovi, bez kojih se ne može – slagali smo se, i složili smo se u tome, razni ljudi, na tri razne strane u Evropi. Jedan vrlo krupan pesnik kaže: ,,Šta bi bio onaj koga život ili smrt ne bi jadili i mučili!’’ Doista, ni najveći čovek ne savlađuje u sebi boj kontrasta, i umire kidan od svojih kontrasta. To je ono što je nemački pesnik Rilke napisao u poznatom, mnogima nerazumljivom stihu: ,,Podaj, Gospode, svakom čoveku njegovu tešku smrt’’. Zna se, Rilke, na smrt bolestan, nije hteo lekara: hteo je da umre svojom, celom svojom smrću. Lav Tolstoj, vrlo veliki čovek, jedan od najvećih Rusa, umro je svojom, bezgranično svojom smrću. Ni kuća, ni porodica, ni doktor nije mu spremio smrt. Umro je u kidanju svojih kontrasta, kidanju do konca. Neko je jednom lepo govorio: Dostojevski, kažu, dublje je rio po tajnama i strahotama čoveka, nego Tolstoj. Ali, vidite, od njih dvojice Tolstoj je onaj koji nije umro u svojoj postelji! – No da se mi spustimo sa visina među sebi ravne.

Ljudi koji nisu veliki, nego su, u raznim stepenima, srednji ili mali – i ti ljudi imaju, hvala budi zakonu ravnoteže, imaju nešto zajedničko sa velikima: ni oni ne mogu da savlađuju kontraste svoje, kidanje u sebi, i oni spremaju svoje smrti, male, ali svoje. Pisac Pisama, eto tako, zato što nije savladao onaj prvo pomenuti kontrast, pao je u makaze drugoga, a kad nije savladao ni drugi, dočekao ga je treći: posle napisane i štampane prve knjige, da li je trebalo pisati drugu, ili ne? Je li posle prve knjige bilo ohrabrenja, pravog ohrabrenja u javnosti, ili u duši pisca? Nije bilo. Zašto je napisana druga knjiga? Po kulturnom nagonu je napisana. Da bi pisac kazao: šta je našao u smislu borbe sa kontrastima, u drugim ljudima; šta je tamo naučio; šta se tamo radi, kako se bori sa sukobima kontrasta. Rezultat? Ni ljudi u svetu, ni napisana knjiga nisu doneli piscu kraj bojeva sa kontrastima. Zao doček i ispraćaj knjige, s druge strane, nisu doneli smrt. Bila bi to od Skerlića izmanufakturirana smrt, a pisac je rešio da umre svojom smrću…

Kontrasti, dakle, idu dalje, nastavljaju se. Moraju se nastavljati već i zato što je pisac izneverio sebe onda kad je pisao, potpisao, štampao – prvi put, pa zatim i drugi put. Kad čovek izneveri sebe u svom vlastitom medijumu, to je vrlo teška stvar; to je kao da je čovek zaboravio sebe, ne seća se više sebe. Motivi za popuštanja i skretanja nikada nisu jasni. Kad se najzad sazna ko je ko, i šta je šta, daleko smo od pitanja motiva, u drugim smo kandžama. U slučaju pisca Pisama jasno je bilo od početka i ostalo do kraja samo ovo: korak nije učinjen ni od veselja, ni iz arogancije srca, niti sa krova kuće od karata. A prikaz knjige i pisca, ipak, totalna ruina… Zakon ravnoteže, priseban uvek, prodrmao je razrušenoga pisca još za parče ramena, i šanuo mu: – Šta je tu je, svejedno; i tako i tako ima da ideš u nove kontraste i kidanja.

Jovan SkerliĆ

Jovan Skerlić

Pisac Pisama, posle svoje velike degradacije, ćutao je na sve strane velikim ćutanjem; samo je u Dnevniku svom razgovarao sa samim sobom… ,,Sve ima kontinuitet, život je pun muzgi. Kad je Jovan Skerlić na prvu moju knjižicu napisao normalnu belešku: dosta negativnog, nešto pozitivnog, no, rekla bih, podvukao nešto sasvim lično: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suviše lično i subijektivno za mene, i suviše lično i subjektivno od Skerlića. Sećam se, pocrvenela sam bila do kose, i osećala: kako je to odvratno, kad čovek već imenom svojim provocira negodovanje. Sada, ono crvenilo se kontinuiralo u punoj istovetnosti svojoj. Sama sam se trgnula: na koricama knjige stoji reč ,,Norveška’’, a stoji i ono tvoje ime.

Doista, u vreme nacionalizma, jakog i isključivog nacionalizma – krajnje neugodna slika i neugodan zvuk… Nacionalizam je velika, i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture… Ostavi to, saberi glavno: Dakle, još ne mnogo davno ,,gotov pisac’’, sada je potpuno dezagregovan, utvrđena neartikulisanost u intelektu i u izrazu njegovu. Težak udarac, vrlo težak… No, nije nemogućan fenomenon da gotov pisac sklizne u krajnju nemoć intelekta i izraza! Nije to nemogućno; samo, biće da to ređe biva, možda i sasvim retko. Po Skerliću, to se sada sa tobom desilo, to sada jeste. Možda. Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč? Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno. Laku noć, gospodine Skerliću! Spavajte mirno: nije nemogućno što ste objavili, samo, ipak, trebali ste se setiti da to ređe biva, a kad biva, možda se spreman slučaj malo opreznije konstatuje. Pisac Pisama je skoro sasvim sed, ima 36 godina. – Ha! Utoliko gore po njega!’’ – Od reči do reči je ovde prepisan vajkadašnji tekst iz Dnevnika, pisan, jasno je, stisnutih zuba. Iz perspective, danas, kako je sve to smešno. No ipak, haec non rideo, nije mi baš do smeha.

Čatni od rabarbare sa sajma malih proizvođača, Promenada zaliva u Oslu – Akershusstranda sept2018 (fotografija 28.nov 2019)

Jovan je Skerlić u to vreme, i pre, a naročito od 1912-e do 1914-e, svom silinom svoga ubeđenja i temperamenta ušao bio u struju nacionalizma, postao vođ i orator nacionalizma, vođ nacionalne omladine na način doista veličanstven – postao popularan, postao zanosna figura. Ponesen tom svojom misijom, u koju je unosio, kako je samo on mogao, niz prvorazrednih energija, ličnost Skerlićeva, ubrzo, dejstvovala je, raspaljivala na sve strane. Po logici svoje misije, po svom temperamentu, po moći popularne i superiorne ličnosti, koja mu je moć prosto vidljivo u rukama rasla – Skerlić je postajao netrpeljiv prema svemu što bi kao mlakost, neodređenost, ili skepsa, kosilo se sa tendencijama borbenog nacionalizma. Mogao je, možda, u tom smislu biti i manje revnostan, izbirljiv, osetljiv. Svi smo bili u strujama nacionalizma, ko više ko manje fanatičan, i svi smo osećali da reč toga izvanrednog čoveka nije retorika za priliku. Kao svi fanatici velike inteligencije, što je bio slučaj sa Skerlićem nacionalistom – ni on nije grešio krupno, ali je ponekad pucao tamo gde nema šta da se ubije. To je isticala njegova kritika, književna i politička, protiv kosmopolitskih ideja i stilova, protiv evropejstva koje je u to vreme gajilo pesimističku notu u pesmi i u romanu.

Profesor Bogdan Popović pričao je: Skerlić, u nekom političkom razgovoru, nasrnuo je bio i na kosmopolitski ukus, i labav nacionalni nerv njegov, Bogdana Popovića. Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji, koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju? Kosmopolitskoga element mogli smo imati svi mi, Srbi onoga vremena, imati ga u većoj ili manjoj meri, samo u kulturi svojoj. A u kulturi, sav svet, pa i Skerlić, morao je imati kosmopolitskih obeležja i ideja, jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska, i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, ni do današnjega dana! Naravno, na drugom planu svoga života, Skerlić je, mislimo, sve to vrlo dobro znao, ali novi Skerlić, politički Skerlić, nije hteo da za to zna u Srbiji onih dana, kad se niz čisto nacionalnih zadataka imao da rešava. Skerlić je prosto ratovao, i u Skupštini i u redakciji, i u svakoj prilici gde je mogao govoriti i pisati.

U redakciji, stradao je i pisac Pisama (I. S.), iako je i on samo u svojoj kulturi, i na kulturnom svom planu imao kosmopolitskih potreba: evropsko štivo, česta putovanja, pa i put, nemogućan, nenacionalan put, u Norvešku. Ima za taj njegov čisto kulturni program dosta dokaza; i ima za nacionalizam istoga pisca takođe dokaza i tragova, i više no dosta, ima ih čak i u Pismima iz Norveške. No, Skerlić, kuda je potegao, potegao je integralno, primio mnoge odgovornosti na sebe; zatim, bio je to čovek ličan – danas se to određeno zna, i sme kazati; najzad, mi smo uvereni, bio je razdražljiv, bolestan, iako možda nije ni slutio koliko je bolestan (maja 3-ćega 1914-e je umro). I tako se može razumeti da je i pisca Pisama razrušio kao da je neki neprijateljski grudobran. Skerlić, onaj u redakciji, uzeo je u ruku novu knjigu, video u naslovu belosvetsku reč ,,Norveška’’, prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč ,,magla’’, dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle – knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam ,,skandinavstvujušči’’, kako je duhovito šinuo, da bi zatim sasvim neduhovito razrušio.

Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju – ta je knjiga korov koji treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči, ,,ima maglu u glavi, maglu u izrazu’’, i – citat je po sećanju – i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto: pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko… Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno; smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred ,,maglom’’ koje u Norveškoj i nema sve do vrlo visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali u ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal.

U Skerliću je u to vreme već znatno porasla bila politička moć, pa s njom i politički metodi, koji su, zna se, uglavnom, više ratnički nego civilni. Politička moć, politički izgledi – poslanik u Skupštini, poslanik Srbije u Parizu – pojačali su u Skerliću stav lični. On je čak i među anatemisanim piscima još bio ličan. Anatema na pesimističkog pesnika Disa, vrstu našeg ,,prokletog pesnika’’, potekla je bila takođe iz sve istoga Skerlićeva principa: nacionalizam, zdravlje – no to je anatema bila puna bonomije. Govorio je Skerlić: da je Disa pesnika izmislio i uobrazio Beograd, da pesnik Dis ne postoji. Ne postoji, to jest dogmatički i lično ceneći, pesnik pesimist, pesnik gorak. Premda je i ta anatema morala ostaviti ožiljak na anatemisanome, bila je nekako čovečna, bila je duhovitost, umetnost. Taj sud Skerlićev nije bio osuđenje.

Pisac Pisama beležio je dalje u svoj Dnevnik: ,,…bilo kako bilo, kajanje ne osećam. Ali sramota je velika, i peče… Norveška, moj greh i prestup, bila je prosto jedan punkt dalje u mojoj školi od putovanja. Mnogi skandinavstvujušči bi verovatno otišli bili, i ostali bili, u pitomijoj, bogatijoj, lepšoj Švedskoj, ili u vrlo evropeiziranoj Danskoj. Ja sam otišla, i ostala skoro za sve vreme, nekoliko meseca, u siromašnoj, seljačkoj, klimatski daleko strože pogođenoj Norveškoj. Zašto, kazala sam i u tekstu Pisama, a kazala sam svoja pravila života i drugde, dosta puta. U tim pravilima ima surova disciplina; ta su pravila: rad, siromaštvo, ćutanje. Pa i ta su Pisma stala i mnogo truda i rada! ti si se i u Norveškoj nasedela u školskoj klupi! Kad si, u čemu si, dakle, pogrešila, kad poludela, kad sram počinila? … Magla… U Norveškoj ima malo magle, i mnogo sunca. Puzi sunce i oko Arktika, neprestano. Ima ga u belini dugih severnih noći, ima ga u veličanstvenoj borealnoj svetlosti, najparadnijoj sunčanoj pojavi u svetu!

Krajem 16-og veka ljudi su to već tačno znali. U tragediji Edvard Drugi, od Marloa (Marlowe), neko vreme, do svoje rane smrti, Šekspirova ozbiljna premca – u toj tragediji stoje ovi stihovi: ,,Što bi ljudi sa Arktika voleli svetlost zvezda – kad njima sija sunce i danju i noću. – What need the arctic people love star-light to whom the sun shines both by day and night.’’ Skerlić, u 20-om veku, da li nije to znao? Ima dva Severa u Evropi: jedan kišan i maglen, Engleska i Škotska; i drugi: Sever snega, inja, mraza, leda, sav od mirijada i mirijada svetlica i svećica koje magle ne gase. Pisac Pisama poznao je i jedan i drugi Sever, Skerlić nijedan. Nisam ja mogla, i nisam ispisivala reč ,,magla’’ mnogo puta. Skerlić je to zloupotrebio. Skerlić je ličan. Skerlić je postao politički osvetljiv. Politička moć je strašna moć, jedina koja sadržinom ispunjava sav pojam moći, sile. Politička moć mora takva biti na danom mestu, zato što je takva na svim mestima u svetu. Ali književnost, ali pitanje inteligencije i jezika nekoga pisca!… Prestani, ućuti! Uzmi jaku i dobru knjigu, čitaj. To je hirurgija: odseče ti bolno mesto, podveže tok krvi, i stali smo opet na svoje noge…’’

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima


Na margini toga lista u Dnevniku upisao je pisac Dnevnika, pod svežim, današnjim datumom, 8. jul, 1951, sledeće: ,,Čitam jutros u novinama opis prenosa kostiju Josifa Pančića na Kopaonik, i odjedared mi prosto stade dah, kao na pucanj. ,,Juče, u ranim jutarnjim časovima, dok su jelove šume povijali laki pramenovi magle…’’ Šta? kako? ima i kod nas magle? kazuje se, i ispisuje ta kobna reč? Kako se tragovi Skerlića teško brišu! Kontinuitet, muzge. Mozak počinje staru pesmu: magla, maglica, maglen, maglovit – to je kod nas, koji sa prirodom ne živimo u preciznim odnosima, rekli smo to već i ranije, to je kod nas dobilo značenje mistifikacije. Mi ne živimo sa prirodom snažno, precizno; mi ne znamo prirodu, mi izvrćemo precizne pojmove iz oblasti prirode. Magla, to je mistifikacija, to je šašavost! Šašavost za one koji ne znaju da nijedan rekvizit prirode nije ni jednolik, ni primitivan, ni šašav.

U Vojvodini, recimo, kad požnjeveno žito leži na suhoj, vreloj zemlji, ono, dokle god je na svojoj trstici, i u košuljici, ono dalje zre, i dokle god taj proces pri lepom vremenu traje, vidi se nad požnjevenim žitom fina maglica, magla od procesa uzrevanja, dah pšenice. To je divno, to je prirodni genijalni laboratorijum, to nije mistifikacija! Kad one maglice nestane, ljudi u Bačkoj kažu: Ohladilo se žito, brzo ga spremajte, i svezite, najmanja kišica sada može ga načeti. – U drugim krajevima, magla je veliki slikar (Englez Terner); u drugim krajevima muzičar (Finlanđanin Sibelijus); u drugim krajevima, ubica (močvari Holandije). Kod nas, ona je mistifikacija, budalaština dezartikulisanih mozgova… Tužno je pri tom to što se i posle 36 godina, pri reči ,,magla’’, stresam, vidim Skerlića i bežim.’’

Nekako od samog početka pisac Pisama je znao da je tip koji treba da se sklanja, koji treba da beži iz blizine Jovana Skerlića. Nikada nije otišao u redakciju Glasnika za Skerlićeva vremena, nikada reč ili mišljenje izmenio sa Skerlićem. To možda nije bilo najlepše ponašanje prema čoveku visokoga ranga, čoveku moćnu, ali to je bilo najlogičnije držanje izlišnoga pisca, koji je, međutim, i sa tim svojim atributom, rešio bio da umre svojom teškom, tvrdom smrću – harter Tod, kaže Rilke. Pisao je jedared pisac Pisama Skerliću uredniku: molio da primi za list prevod sa norveškog jedne Bjernsonove priče, kako bi se prevodilac malo odužio Norvežanima koji su mu, mesecima, činili mnoge i krupne usluge. Odgovor je bio kratak, prek, negativan. Pozitivan samo u tonu. Zlosrećni prevodilac je prepisao u Dnevnik Skerlićevo pismo, i stavio pred tekst muzički ključ u kojem muzičari, često, komponuju: poraz, noć, oluj, smrt. Lepo je, ipak, što je Skerlić, po dužnosti urednika, odgovorio. Moćni obično ne odgovaraju. Viđao je pisac Pisama Skerlića na daljinu, preko Terazija. Viđao ga sa zadovoljstvom onoga koji je i sam, u svojim merama, dobar i disciplinovan radnik, zaljubljen u rad. Svakoga jutra u pola osam časova, tačan kao zvezda, išao je Skerlić u redakciju. Nije se to u Beogradu, u književnosti, nikada više ponovilo. Video je pisac Pisama Skerlića još dva puta, opet na razmak, ali kraći. Priređen je bio politički miting, a zatim banket, oko problema Bosne, u ono vreme. Na banketu, Skerlić je govorio nezaboravno: argument i vatra zajedno, glas istine i poštenja. Divan muški glas. Drugi put, na Malom Kalemegdanu, šetač nije zapazio poizdalje, nego je razaznao, već u sumraku, iz neposredne blizine, na klupi, Skerlića, g-đu Skerlić, i, kraj oca, jedino dete, ćerkicu od 4-5 godina, ako tačno znamo. Šetač je čuo pitanje devojčice: Papa, pourquoi fait-il sombre? – i čuo dosta suh odgovor oca: Parce qu’il ne fait pas clair. – Odjedared je zakon ravnoteže prodrmao šetača za rame, i šanuo mu: ,,Ti si odvratan kosmopolit, a veliki nacionalist, eto, govori u porodici i sa jedinim svojim detetom tuđim jezikom.’’

 

Nekako zbog te napomene zakona ravnoteže pisac Pisama je rešio da će pratiti liniju Skerlićeva života. Potrajala je linija užasno kratko. Sasvim uskoro posle onog susreta, poslednjeg susreta na sluh, umro je Skerlić, još sasvim mlada energija, umro je naglom smrću posle operacije. Umro je svojom smrću: visok, lepo razvijen, zdrav čovek, darovit u svakoj svojoj moći, svoj čovek, pao je kao sekirama oboren dub. U maloj Srbiji, u malome tada Beogradu, bilo je kao da se srušila velika greda, i da se krov države uginje. Uginjao se doista: Skerlićevu smrt zamenio je ubrzo, odmah, drugi težak udarac: objava rata od strane Austrije, i jasno je bilo, svetski rat… Da je živeo, Skerlić, verovatno, ne bi rat proveo u zemlji: znalo se kao pozitivno da odlazi za poslanika Srbije u Pariz. Skoro po pravilu, bar ranije, daroviti Srbijanci, u datom trenutku napuštaju struku, profesiju, dar, i idu u politiku. Ni Skerlić nije odoleo. Da je živeo, šetao bi po svetu. Ali, njegova smrt, životne okolnosti, poslale su u svet, u kosmopolitizam, njegovo potomstvo. A pisac Pisama, nekadašnji gonjeni kosmopolit, sa velikim će zadovoljstvom leći u raku na Topčiderskom groblju.

Knjiga koja se sada javlja u drugom izdanju, nije skoro nikako menjana: nijedna glava dodata, nijedna oduzeta. Romantika je na malo mesta srezana, tamo gde slika nije bila jasna; inače, stil je, po nuždi, ostao romantičan, jer je norveška zemlja čudesno lepa, i očaravala je svoga opisivača. Ponegde je dodata rečenica-dve, da bi se prošlost vezala za sadašnjost, ili, prošlost, gledana iz sadašnjosti, još bolje bila potcrtana.

Jovan Skerlić

Jovan Skerlić

U knjizi je, uglavnom, obrađena klima i predeli, karakter godišnjih doba, težak način života, mršavi prinosi, vrlo ograničeno vreme rada na visokom Severu, kultura, čitanje, pevanje i sviranje, čak do u vrh Finmarke, dakle životna snaga, hrabrost, civilizacija, društveno uređenje i običaji. Veliki deo knjige, prema tome, može se i danas pročitati ili prelistati. Po većim gradovima verovatno da ima većih promena; život norveški kao takav, nije se mogao, neće se moći mnogo izmeniti. Ekstremni predeli globusa, kao i stalni ekvatorijalni njegov pojas, ne potčinjavaju se ni tehnici ni volji čoveka. Kod nas, u umerenim predelima globusa, promene su mnoge, i neumerene. Zakon ravnoteže ima u našim krajevima daleko više posla nego u severnim predelima i na ekvatoru. Pa je tako, eto, ovo zapravo neverovatno i nemogućno drugo izdanje Pisama iz Norveške ostvareno, i nekadašnji potres u Skerliću, a mnogo veći u piscu Pisama, ti potresi su uravnoteženi, likvidirani, spremni za zaborav, mir.

 

8. jul, 1951, Beograd

Priredila: Aleksandra Žikić

∗ ∗ ∗

Ipak, kada se uzme kako je jedan Nušić prošao kod Skerlića – Isidora bi mogla biti prezadovoljna. A ni jedan Stanislav Vinaver “druga reč za kosmopolitu”, nije odoleo “simpatično šovinističkoj vickastosti” na račun Isidore Sekulić.

Koristan link: Kako je Stanislav Vinaver napisao biografiju Isidore Sekuić

Organska vina – od tržišne niše do mejnstrima


Concours Mondial de Bruxelles

Kako se potrošači sve više brinu šta jedu i piju, i konzumiranje i proizvodnja organskih vina pokazuje impresivan rast. Tržište stalno zahteva organske proizvode i taj će se trend nastaviti i u godinama koje dolaze. Do 2022. godine se širom sveta očekuje konzumiranje više od milijardu boca organskog vina. [1]

U pet godina od 2012. do 2017. godine, potrošnja organskog vina širom sveta gotovo se udvostručila, sa 349 miliona boca na 676 miliona boca. Veliki deo tog rasta bio je usmeren na Evropu, za koju se predviđa da će predstavljati 78% svetskog tržišta organskog vina do 2020. Potrošači u skandinavskim zemljama su ekološki najsavesniji [tu je i već u Evropi prepoznata izložba organskih alkoholnih napitaka “Čista pića” (Naked Drinks), održana polovinom novembra u Malmeu, u sklopu Sajma organske hrane]. U Finskoj i Danskoj, gotovo 5% kupljenih vina je organsko. U Norveškoj je više od 10% vina koje se prodaju u zemlji ekološko. Međutim pravi lider u potrošnji organskih vina je Švedska, gde je preko 20% konzumiranog vina u 2018. godini klasifikovano kao organsko. [2] Međutim, velika potražnja za organskim vinima u Švedskoj nije samo odraz aktuelnog trenda zdrave ishrane, već je mnogo više rezultat promocije švedskog društva i sistema ka ekološkoj konzumaciji vina.

Uviđajući popularnost organskih vina i sve veću spremnost potrošača da više potroše na ekološki održiva pića, proizvođači ulažu u širenje organskih vinograda. Globalno uzev, između 2007. i 2017. godine, ukupne organske površine pod vinovom lozom više su nego udvostručene. Samo u Španiji, površina koju zauzimaju organski vinogradi povećala se za više od 5 puta.

Najveće zemlje proizvođača u svetu su Italija, Francuska i Španija, koje zajedno čine 79% svetske proizvodnje organskog vina. Ali, u budućnosti se očekuje da Kina postane pravi konkurent. Razvoj organskog grožđa u Kini pokazuje stalni rast od 2004. godine, a zemlja sada ima 2,9% grožđa koje je sertifikovano kao organsko, sa značajnim učešćem svojih vinograda u konverziji (ka ekološkoj proizvodnji). [3]

U 2018. godini, kada je Briselski svetski konkurs vina održan u Kini, preko trećine svih prijavljenih na kineskom takmičenju bila su organska i biodinamička vina. Iako se u 2019. njihov broj neznatno smanjio, još uvek je među kineskim kandidatima za ovaj konkurs bilo gotovo 20% organskih vina.

U pogledu uvoza, organska vina imaju najveći potencijal u Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Danskoj, Nemačkoj, Britaniji, Švajcarskoj, Austriji i zemljama Beneluksa. Nemačka je vodeći svetski uvoznik organskog vina sa godišnjim obimom od oko 30 miliona boca, od kojih veliki deo potiče iz Španije i Italije. [4]

Fabula Riserva 2015, vinarije Azienda Agricola Montebelli

Trend proizvodnje organskog vina ogleda se u količini unosa organskih proizvoda na Briselskom svetskom konkursu (Concours Mondial de Bruxelles). Tokom poslednjih pet godina, broj konkurentskih organskih i bio-dinamičkih vina porastao je za preko 80%. Većina organskih vina koja su se prijavila na Konkurs u 2019. godini potiče iz Italije (182), Španije (151), Francuske (121) i Kine (53). Ove godine je ukupno 24 zemlje su ušlo u zonu i status proizvođača organskih vina.

Sedam Velikih Zlatnih medalja među organskim vinima odneli su Francuska (3), Italija (3) i Kina (2). Dobitnica Međunarodne nagrade za organsko vino za otkriće 2019. godine je Fabula Riserva 2015, vinarije Azienda Agricola Montebelli.

Uzgred, treba li dodati da su najbolja ona vina koja isključivo vama najviše prijaju?

[1] IWSR Organic Wine Report

[2] IWSR Global Database

[3] Asia Silk Route Conference, September 2019

[4] CBI Market Information Database

Concours Mondial Bruxelles

Organic wines – from niche to mainstream

 

U fokusu: Vina iz Centralne i Istočne Evrope  

Tokom protekle decenije, vina iz centralne i istočne Evrope ušla su u trku i sada su neka od njih već stekla svoje mesto u „globalnoj vinariji“. Počela su da se pojavljuju na vinskim kartama i policama širom Evrope i ostatka sveta, a ljubitelji vina brzo su prepoznali kvalitet, ceneći njihov jedinstveni karakter.

Ono što bi mnoge moglo iznenaditi je to da ovaj region u velikoj meri doprinosi globalnoj proizvodnji vina. U 2018. godini, Rumunija je zauzela šesto mesto u Evropskoj uniji po proizvodnji vina, a sledi je Mađarska. Jedna mala zemlja poput Moldavije je šesti po veličini izvoznik vina u Evropi [1].

Vina iz srednje i istočne Evrope su stilski i estetski sve modernija, i privlače sve veći broj potrošača. Upravo sada, više nego ikad, ljubitelji vina željni su otkrivanja novih vina iz malo poznatih mesta, što otvara put za ove skrivene istočnoevropske dragulje. Povrh toga, oni se često prodaju po vrlo povoljnim cenama, što ih čini pristupačnijim nego što su ikada bili.

Pojava vina iz istočnoevropskih zemalja jasno se može uočiti u porastu njihovog učešća na Svetskom takmičenju u Briselu (Concours Mondial de Bruxelles, CMB) tokom poslednjih 10 godina. Njihov broj se gotovo udvostručio, sa 326 u 2010. na 703 u 2019. U konkurenciji na poslednjem izdanju CMB-a našlo se 147 proizvođača iz 14 zemalja centralne i istočne Evrope.

Međunarodni takmičarski panel je prepoznao kvalitet vina iz ovog regiona Evrope, dodelivši 113 srebrnih, 69 zlatnih i 10 Grand Gold medalja. Prvih pet zemalja istočne Evrope po broju priznanja u 2019. godini bile su Moldavija (142), Rumunija (135), Bugarska (106), Češka (102) i Slovačka (101).

I premda vina autohtonih sorti grožđa kao što su to Saperavi iz Gruzije, Fetească Neagră iz Rumunije, bugarski Mavrud ili mađarski Bikavér sve više dobijaju na popularnosti, većina Velikih zlatnih medalja dodeljena je vinima tradicionalnih internacionalnih sorti kao što su Kaberne frank, Kaberne sovinjon, Merlo i Sovinjon blan.

Sledi 10 najbolje ocenjenih vina iz srednje i istočne Evrope sa dotičnog konkursa Mondial de Bruxelles 2019. godine:

[1] OIV: 2019 Statistical Report on Vitiviniculture

 

Concours Mondiale

Bordoška loza u Šandongu: Francusko vino iz kineskog tla


Svaki ljubitelj vina verovatno je upoznat sa par detalja o Šatou Lafit Rotšild (La Fite, porodično prezime) čuvene porodice koja, uz mnoge druge stvari, važi i za najveće i najstarije vinare na svetu. Ovde je pridev “najveći” tesno povezan sa odnosom kvalitet-cena. Ne postoji boca Šatoa Lafit koja ide ispod 800-900 dolara (jeftinije “pučke” verzije).

Chateau Lafite Rothschild smešten je na levoj obali reke Žironde, na šljunkovitom tlu apelacije Pojak (Pauillac) u oblasti Medok (Medoc), u severozapadnom delu Bordoa. Ova vinarija i njeno vino spadaju verovatno u sam vrh svetskog vinarstva, a prosečna cena jedne boce je nešto ispod hiljadu dolara (dok ima boca koje na aukcijama dostižu nestvarne cifre od nekoliko stotina hiljada dolara).Ova “boca ekonomski prilagođena kineskom kupcu” košta 300 dolara, i zaista je od francuske loze – iz Kine.

Na imanju Rotšilda u provinciji Šandong prošlog meseca je obavljena prva berba. Pre toga je ovo vinogorje u nastanku pripremano 10 godina.

Domaine de Long Dai, kinesko vinarsko imanje čiji vlasnici u Francuskoj drže čuveni Šato Lafit Rotšild (Château Lafite Rothschild) su pre deceniju odlučili da francusku lozu i školu gajenja prenesu na Daleki istok (Foto: Giulia Marchi za Njujork tajms)

U Kini su priče o Šato Lafit Rotšildu opštepoznate koliko su to i priče o vinima iz Bordoa, već „pretočenima“ u legendu.

Postoje priče – često ponavljane, nikada potvrđene – o bogatim kineskim biznismenima koji ovaj Šato Lafit , čija prosečna cena za bocu od 0.75l ide preko 900 dolara, mućkaju sa Sprajtom. Ili onda kada je jedan kineski zvaničnik rekao da je bar polovina prodatih Lafita u Kini – lažno. U novije vreme je vlada te zemlje sprečila inače posvuda čest način korupcije – bocom dobrog pića. Ta se korupcija, u rukama lokalnih zvaničnika i moćnika, transformisala iz novca u ogromne zalihe vina, vredne desetine hiljada dolara.

Poslednje poglavlje sage o Lafitu je, međutim, nešto sasvim drugo: Kompanija koja stoji iza poznatog imena Domaines Barons de Rothschild (Lafite) sada je proizvođač vina svetske klase – koje se u potpunosti proizvodi u Kini.

Long Dai je prošlog meseca završio prvu berbu (Giulia Marchi/NYT)

Lafit je u oktobru imao svoju prvu berbu grožđa uzgajanog u Domaine de Long Dai, vinskom imanju Rotšildovih u provinciji Šandong. Ova stolećima stara francuska vinarija tvrdi da je, na svoj rizik, u stanju da zaustavi kinesko usporavanje ekonomije kao i da „nacionalističke vetrove“ preusmeri u svoju korist – s jednim svojim lokalnim proizvodom.

Vino se od grožđa pravilo u Kini vekovima unazad, ali nikada nije bilo tako popularno kao ostala pića, pa, samim tim, ni ova zemlja nije bila poznata po svom vinarstvu. Tek su odnedavno domaći proizvođači počeli da teže većem kvalitetu, onom koji bi bio dovoljno visok da se dopadne enofilima, uglavnom u vidu proizvodnje malog obima.

„Kada sam počela da intenzivnije posećujem (Šandong), mnogi kolekcionari vina vrhunskog kvaliteta su mi govorili kako „Ne, nikada nećemo piti kinesko vino“, rekla je Saskija de Rotšild, koja je prošlog meseca nasledila svog oca u ulozi predsednice Lafitovog borda. “To je zaista bila opklada koju smo prihvatili: da napravimo vrhunsko kinesko vino kojim će se Kinezi ponositi.”

Ipak, vinari kompanije Lafit započeli su da rade u teškom trenutku, čiji se efekat odrazio na sve zapadne kompanije koje se bave proizvodnjom luksuzne robe čiji su kupci, uglavnom, pripadali kineskoj eliti.

Kampanja predsednika Sija Đinpinga protiv korupcije godinama je suzbijala ekstravagantnu potrošnju, a prodaja vina – omiljeni poklon među političkim i poslovnim liderima – pogodio je i Lafit, i to posebno snažno. Prošle godine je po prvi put u pet godina opao uvozni kontigent vina, navodi se u izveštaju Wine Intelligence, analitičke firme iz Londona.

Slika: Saskia de Rothschild, predsedavajuća Lafita, u vinogradima Long Dai. Suve prolećne sezone u regiji i letnje monsunske kiše su pravi izazov za vinare (Giulia Marchi/NYT)

Za strane kompanije, drugi veliki izazov je rastuće nacionalno raspoloženje među kineskim potrošačima. Nacionalni košarkaški savez nedavno se našao u centru „požara“ gnevnih Kineza,  nakon što je generalni direktor Hjuston Roketsa na Tviteru objavio podršku protestima u Hong Kongu, koje Kinezi naširoko doživljavaju kao separatistički pokret. Coach, Givenchy i Versace su se izvinili nakon što su primili žestoke kritike zbog majica za koje se smatralo da su narušile suverenitet Kine, identifikujući poluautonomne oblasti Hong Konga i Makaoa kao odvojene zemlje.

Ali, Lafit želi da se uklopi u taj “patriotski sentiment”, nudeći vino koje je u Kini proizvela uglavnom kineska ekipa.

„Tokom godina smo imali prilike da uočimo kako se kineski potrošači menjaju, a „Made in China“ je, zapravo, postalo nešto čime se ljudi ponose“, rekla je Saskija Rotšild, inače nekadašnja novinarka koja je pisala za Njujork tajms.

Rotšildova je govorila o novom vinarskom imanju smeštenom među vinogradima i voćnjacima s jabukama u primorskoj provinciji Šandong. Tokom posete njenoj vinariji sredinom septembra, uoči službenog predstavljanja, vožnju kroz terasaste vinograde do imanja prekidale su uočljive jarkocrvene parole, koje su veličale Komunističku partiju Kine.

Berba 2017. iz oblasti Long Dai je spoj Kabernea sovinjon, Kabernea frank i marselanskog grožđa. Marselan je sorta dobijena ukrštanjem Kabernea sovinjon i Grenaša, i popularna je među kineskim ljubiteljima vina.

Žang Peng, upravnik ovog vinograda sa Žilijet Kuderk, tehničkom rukovoditeljkom, i Olivijeom Tregoaom, tehničkim direktorom Lafitovih vinarskih poseda u okolini Bordoa (Giulia Marchi/NYT)

U julskom pregledu prve berbe (koja po pravilu važi za najreprezentativniju i najkvalitetniju), Britanka Džensis Robinson (Jancis Robinson), koja je specijalizovana za pisanje o vinima (s redovnom kolumnom u Fajnenšel tajmsu), nazvala je taj poduhvat „zaista dobrim debitantskim pregnućem“.

“Što se tiče vina, njegove odlike uklapaju se u ono što Lafite i inače čini posebnim”, napisala je na svojoj veb stranici, dodavši  da je “suvoća Lafita iz oblasti Long Dai identična onoj koju daju prve berbe Lafita iz Bordoa: krajnje tačan po odlikama – ako ne i apsolutno zapanjujući.”

Sa 74 hektara vinograda u Long Daju, proizvodnja na novom imanju se uzima za „skromnu“. Samo će 2.500 boca berbe iz 2017. biti prodato, uglavnom u Kini, u poređenju sa 16.000 boca bordoškog Šatoa Lafit Rotšilda, koliko se u proseku proizvodi na godišnjem nivou.

Svaka boca, zahvaljujući posebnoj tehnologiji, ima ugrađen čip u ambalažu radi zaštite od falsifikovanja, što je za Lafite u Kini godinama predstavljao veliki problem.

Boca sa imanja Long Dai je 2017. godine koštala 2.388 renminbija, odnosno oko 335 dolara To je uporedivo sa bocom vrhunskog Baižijua (tradicionalnog kineskog alkoholnog pića koje se spravlja od šećerne trske, žita, pirinča, ječma ili prosa) mada daleko manje konkurentno u odnosu na neke od starijih berbi Šatoa Lafit, koje se danas komotno mogu prodati za stotine hiljada dolara.

Plavo popodnevno nebo u Mulangou; tek na nekoliko koraka od Long Daija meštani štedro dele pohvale imanju Lafit zbog poslova koje im je ovo imanje donelo, kao i podele poklona lokalnom stanovništvu tokom praznika.

Ali na pitanje da li će piti vino iz vinograda Long Dai, Huang Čuanđun (70), inače okoreli pivopija, zatresao je glavom.

“Skuplje je od zlata!”, kaže Huang, koji je sa sobom nosio vrč sojinog sosa. „Ne bih potrošio ni 100 renminbija na to. Ionako ne mogu da utvrdim razliku (između tog i sasvim običnog vina).”

Vino proizvedeno od grožđa berbe 2017. je ostvareni cilj projekta koji je započeo pre 10 godina, kada je marka Lafite bila na vrhuncu svoje popularnosti u Kini. “Lafite” se koristi u nazivima kineskih apartmanskih kompleksa, pa čak i pečenjara, rekao je Džim Bojs, osnivač kineskog bloga o domaćim vinima, Grape Wall of China (igra reči, koja referira na „Great Wall“)..

“To sveprisutno lepljenje etiketa ‘Lafite’ je povezano s idejom kvaliteta životnog stila”, izjavio je Bojs.

Ipak, tokom poslednje decenije su se pojavila brojna kineska vina vrhunskog kvaliteta, uključujući jedno  zaista jedinstveno, Legacy Peak, poreklom iz oblasti Ningsja na severozapadu Kine, ali i Ao Yun, spravljen od grožđa poteklog iz vinogorja u podnožju tibetskih planina, čiji je vlasnik Luj Viton (LVMH Moët Hennessy Louis Vuitton), najveće svetske grupe za proizvodnju i prodaju luksuzne robe.

“Tajming mi se čini pomalo čudnim”, rekao je Bojs tokom lansiranja vina iz prve berbe Long Daija. „Oseća se kao deo trenda koji je već imao svoj trenutak.“

Za Lafit, imanje u Šandongu takođe nudi uporište na rastućem kineskom tržištu skupih vina. Na imanju je sagrađen centar za posetioce i takozvana učionica za edukaciju o vinu, prvenstveno za potrebe imanja Lafit ali i kao način za promovisanje prodaje drugih vina ove kompanije koja prevazilaze svoje kineske konkurente.

Upućivanja na porodicu Rotšild koja Lafite poseduje više od 150 godina pojavljuju se svuda. U Centru za posetioce se emituje film Saskije Rotšild, koji je prikazuje u razgovoru s ocem, baronom Erikom de Rotšildom. Na zidovima objekata okačene su slike njene majke, umetnice (Maria-Beatrice Caracciolo Di Forino), kao i kopije uljanih portreta Rotšilda iz 19. veka.

Kompanija je odabrala primorsku regiju Šandong zbog umerenih zima i blizine transportnih čvorišta, time ujedno utirući trend ostalim proizvođačima vina koji gravitiraju zapadnim regionima Kine.

Ipak, samo imanje je bilo suočeno za različitim izazovima. Vinari su morali da nađu ravnotežu između jakih monsunskih kiša, tipičnih za letnje sezone, i suvih prolećnih sezona. Takođe su se neumorno ponavljale krađe grožđa od strane lokalnih meštana. Sada pet čuvara noću bdi nad Rotšildovim vinogradima.

I, kao što je to čest slučaj sa stranim kompanijama u Kini, upravljanje odnosima sa zvaničnom kineskom vladom i njenim predstavnicima je ponekad bilo komplikovano. Strpljenje i preciznost, obe ključne za pravljenje odličnog vina, mogu biti anatema i „prokletstvo“ bačeno na lokalne zvaničnike, koji često imaju kratkoročne ciljeve rasta i koji bi voleli da sve bude gotovo „za juče“.

Velike se nade polažu u oblast Penglai – da će vinarija podstaći razvoj vinskom turizma tog područja, nalik onom koji postoji u kalifornijskoj dolini Napa. Već je niz projekata (uključujući objekat nalik starorimskom Koloseumu), skup građevina koje se zovu „Selo Napa“, uz zamak nadahnut onim francuskim, nastao u okolini Domaine de Long Dai.

“Imali smo veliki pritisak lokalnih zvaničnika da ga otvorimo”, rekao je Olivier Tregoat, tehnički direktor Lafitovih imanja u regiji Bordoa. “Definitivno bih malo sačekao.”

Istorijat Chateau Lafite su pratile mnoge priče i legende, a jedna istinita priča iz novije istorije kaže da je Chateau Lafite i zvanično najskuplja flaša vina ikad prodata. Naime, radi se o flaši iz 1787. godine koja je pripadala Tomasu Džefersonu, a koja je prodata na aukciji u aukcijskoj kući Christie za neverovatnih 160.000 dolara.

Vinograd je jedan od najvećih u Medocu i prostire se na površini od oko jednog kvadratnog kilometra. Sortna zastupljenost je: 70% Cabernet Sauvignon, 25% Merlot, 3% Cabernet Franc i 2% Petit Verdot. Prosečna godišnja proizvodnja varira i kreće se u rasponu od 30.000 do 35.000 sanduka, od čega je 15.000 do 25.000 sanduka njihovo prvo vino, Chateau Lafite Rothschild.

Uobičajen sortni sastav vina Chateau Lafite Rothschild je oko 80-95% Cabernet Sauvignon, osim u retkim godinama kao što je bila 1961, kada je sastav vina bio 100% Cabernet Sauvignon. Fermentacija se odvija u drvenim buradima, a vino odležava u novim hrastovim buradima oko trideset meseci.

Osim prvog vina Chateau Lafite Rothschild, u vinariji se proizvodi i drugo vino, Carruades de Lafite.

Vino Chateau Lafite Rothschild je tamne, rubin crvene boje, a krase ga izuzetna elegancija, plemenitost i snaga, kao i veliki potencijal starenja. Karakterišu ga arome zrelih crvenih ribizli, ljubičice, vanile, začina i hrasta na finišu.

 

A Tiffany store in Hong Kong.Anthony Wallace/Agence France-Presse — Getty Images

Amy Qin, The New York Times Oct. 24, 2019

Wine Spectator: 100 najboljih vina u 2019.


Redakcijia magazina Wine Spectator je objavila svoju listu najboljih sto 100 vina u 2019. godini. Svake godine, urednici redakcije ovog specijalizovanog magazina ocenjuju vina koja su u prethodnih 12 meseci najviše privuklia njihovu pažnju i nepca, da bi potom odabrali svojih najboljih sto – na osnovu kvaliteta, vrednosti, dostupnosti i uzbuđenja – pozitivnih reakcija koje proizvodi. Ova godišnja lista odaje počast uspešnim vinarima, regionima i berbama širom sveta.

Ovde ćete pronaći sve Top 100 liste od 2019. pa do debitantske godine 1988. (kada je lista prvi put objavljena). Od tada su se na listi pojavile nove regije, grožđe i stilovi, ali klasika je i dalje stameno postojana. Uživajte u pregledu više od 30 godina vrhunskih svetskih vina.

Za detaljne profile tipova 2019. pogledajte kompletan paket Top 100 vina 2019, dok na samoj veb-stranici klikom na “expand all” polje dobijate detaljan uvid u svako od ovih 100 najbolje rangiranih. U predstojećem Wine Spectatoru koji izlazi 31. decembra, na kioscima će prethodno izdanje biti 3. decembra ili ga naknadno kupite u štampanoj formi.  Tu je i digitalno izdanje, onda kada postane dostupno.

Napomena: 1998. neka vina imaju isti rang i dele istu poziciju, jer je lista podeljena na vrhunska crvena, bela i desertna vina. Druga napomena, uz samu listu: provereno su uvek najbolja ona vina koja se vama lično najviše dopadaju, ona čije vam je ispijanje najprijatnije).

Makron: Evropa nije supermarket


U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

(Napomena: post je ovde inicijalno objavljen pre nešto više od dve godine, 26. 06. 2017)

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti, a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna 2017. u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a u cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

 

makronMakron je na balkonu u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim liderima jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljena u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.” Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska u tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskih populista: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

 

Angelique Chrisafis, Le Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Porodična vikend-komedija: “Add Title II”


Porodična vikend-okupljanja neretko prođu i uz poneki zabavan film. Možda bi se ovog petka, na drugi dan Aranđelovdana, perfektno uklopila jedna duhovito farsična triler-komedija… priča je to iz realnosti preuzeta, što je i sama „šala“ sa – a možda  je i to šala – još barem „tri dupla dna“ *-) (svi fotosi preuzeti s originalnog Pavelovog posta, objavljenog početkom ovog meseca)


Pitanje postavljeno na portalu Quora: Koje su špijunske misije proizvele kontra-efekte, potpuno suprotne prvobitnim namerama i željama?

(Odgovorio Pavel Fekula, 8. nov 2019 ~ Defense, international relations, politics & philosophy with a Russophilic slant ~ Quora)


Podelio bih nešto iz svog ličnog iskustva. Zapravo, planiram da narednih meseci odem pred Kongres i tamo svedočim o ruskom mešanju u američke izbore, kao i o obaveštajnim operacijama (Rusije) u SAD. Poslednjih nekoliko meseci koristio sam ovaj portal kao sredstvo za prenošenje obaveštajnih podataka i deljenje svoje verzije događaja, jer sam tokom poslednjih šest godina stekao sedište u prvom redu. Tako se, dragi čitaoci Quore, osećajte privilegovanim jer su ovo informacije iz prve ruke.

Kada sam započeo karijeru u „međunarodnim odnosima“, mislio sam da ću je okončati radom u bankarstvu. Radio sam na sporazumima za jednu rusku državnu banku. Moj plan je bio da se fokusiram na trgovanje obveznicama (posao koji je iziskivao 60 sati rada nedeljno), uz mali diplomatski doprinos koji bi usput došao uz ovaj glavni posao. Međutim, Endrju Mekejb je imao drukčije planove za mene, a bankarstvo se pretvorilo u tajne operacije (black ops).

U to vreme sam se dopisivao sa svojim prijateljem iz rusko-američke obaveštajne zajednice. Nazovimo ga „Boris“. Izrazio je sličan osećaj odanosti Rusiji kao i ja, što je prilično neuobičajeno među onima koji su, poput njega, rođeni u Americi. „Boris” je bio izuzetno vedar momak. Imao je izvesno radno iskustvo vezano za nove tehnologije i baratanje „beta verzijama“, za koje sam znao da će biti zanimljivi ljudima sa kojima radim na svom poslu. „Boris“ je stvarno bio upućen u međunarodne odnose, pa smo se u startu dogovorili oko priličnog broja stvari.

Međutim, Boris je gajio stavove belačkih suprematista. Lično sam oduvek gajio prilično snažnu odbojnost prema ovakvim pogledima. Prilično sam konzervativan momak (nije li to bio Sv. Pavle koji je razrešio pitanje rasizma kada je izjavio: „Jer, nema razlike između Jevrejina i pagana – isti je Gospodar što gospodari svima i bogato blagosilja sve koji ga pozivaju“). Međutim, mislio sam da su drugi aspekti Borisove pozadine bili ti koji su ga preporučili za promptni angažman pa sam, u trenutku kad sam uskočio u svet „međunarodnih odnosa“ pitao „Borisa“ da krene sa mnom (pod uslovom da on te stavove drži pod kontrolom, i da ne bude previše otvoren prema takvim rasističkim afinitetima). Mislio sam da ćemo, u najboljem slučaju, biti „momci srednjeg nivoa“, tako da, u tom pogledu, ne bi bilo tolikog izlaganja visokim rizicima.

Kad sam se pridružio, nikako nisam bio potpuni novajlija u svetu „međunarodnih odnosa“. Proteklu deceniju sam proveo krećući se između Moskve i Njujorka, usput susrećući brojne ličnosti iz tog sveta. Takođe sam se dobro obavestio „o toj temi“ (otprilike onoliko koliko je dostupno civilima). Čudno je što je CIA pokušavala trejdovanje istovremeno kad sam (opet) krenuo u ove aktivnosti. Odlučio sam se za ono što je istovremeno bila najpametnija i najgluplja odluka u mom životu: pokušaj da izazovem interesovanje FBI-a tako što ću se na portalu Quora i naokolo za_ebavati u začinjanju „ćaskanja“ na temu nekog ko je postao „provaljeni agent“.

Naime, razotkriveni agent je – u suštini – agent, čiji je identitet poznat lokalnoj kontraobaveštajnoj službi i koji ima svoju stalnu funkciju u diplomatskom svojstvu. Da bi se obe strane složile da mi dopuste da obavljam ovu misiju, morao sam da pristanem da i Moskvi i Vašingtonu dam pristup svim svojim elektronskim komunikacijama. Sve su strane znale o čemu se radi, kakvi su problemi na koje se nailazi u pokušaju njihovog rešavanja, međutim, on (Boris) nije bio stavljen pod istu vrstu nadzora, niti mu je bilo dato ovlašćenje da pregovara u ime ruske vlade.

U svakom slučaju, kako su tenzije između Sjedinjenih Država i Rusije eskalirale, moj bankarski posao je stavljen na „hold“ režim, a ja sam pozvan da pomognem u upravljanju situacijom. Tokom narednih nekoliko godina, Boris i ja smo bili u sporadičnom kontaktu, radeći zajedno na mnogim stvarima. Međutim, radio sam 100 sati nedeljno baveći se pitanjima kao što su Ukrajina, Sirija, Iran i tako dalje, dok je Boris svoje vreme provodio radeći puno radno vreme u svojim vodama.

Za to vreme sam imao saznanja da je bio aktivan u ekstremno konzervativnim, reakcionarnim desnim krugovima, ali nisam bio u stanju da ga pravilno nadgledam. Dane sam provodio „boreći se za život protiv FBI-ja“. U to vreme sam bio u (blago rečeno) neugodnoj poziciji. Borisovi desničari su u SAD prikupljali novac za svoje aktivnosti. Preko Borisa sam imao dobro pozicioniran izvor o američkim desnim suprematistima, koji mi je mogao pružiti informacije, uprkos činjenici da nisam podržavalac najvećeg broja ideja i stavova pokreta, kao što to nije ni ruska vlada.

U svakom slučaju, kako je i Rusija pokrenula istragu, ukazala mi se refleksija na moje aktivnosti u SAD-u. Ja sam zapravo bio glavna meta „sondaže“ i istrage. Kako su iskrsavala uvek nova pitanja, tako su počeli da mi pristižu brojni upiti o belim suprematistima u SAD. Očigledno je bilo da je FBI u američkom Kongresu govorio kako pokušavam da u SAD izvedem „nacistički puč“. Pretpostavio sam da je to zgodno namestio Endrju Mekejb kako bi izbegao optužbe i krivično gonjenje, opravdajući činjenicu da je „oteo moju devojku“ (Borisa). Međutim, kako su pitanja nastavila da se nižu, ispostavilo se da je izvor svega ovoga bio „Boris“.

Pretpostavljm kako je, valjda, Boris uspeo da „izdvojeno upadne“ u Trampov tabor, spajajući se sa ljudima povezanim sa Stivom Benonom. Ni do danas ne znam tačno šta je rekao, ali o tome imam neku ideju. Deo razloga zašto u nekom trenutku otkrivate imena agenata je taj što lokalna kontraobaveštajna služba može sve probleme oko njihovih aktivnosti dati na znanje njihovoj ambasadi i tako ih disciplinovati. Međutim, niko iz FBI nije javio ni meni, a ni bilo kome u ruskoj ambasadi o tome šta Boris namerava. Umesto toga, samo su stalno trčali na saslušanja Kongresa u vezi bilo kakve gluposti koju je „Boris“ izrekao na internetu. Sve do danas, zapravo, ne znam baš tačno šta je rekao, ali pretpostavljam da su to bile prilično „virulentne“ stvari. Stičem utisak da su ga agenti FBI, predstavljajući se kao vođe pokreta ultra-desnice, pitali da li podržava određene krajnje radikalne programe – a kada ih je „podržao“ (da li iz simpatija ili iz želje da shvati šta se to događa u široj slici) – FBI bi s njegovom „izjavom“ otrčao pred Kongres i iskoristio te iskaze kao „dokaz da se radi o nekoj vrsti belog suprematiste, u sklopu ruske zavere“. Sve ovo iskorišćeno je kao opravdanje za naknadne istrage o ruskoj upletenosti u pokrete američkih belih suprematista.

Da stvar bude gora, pretpostavljam da se „prepuštao“ Trampovim ljudima kao neko kome je ruska vlada dala ista ovlašćenja za pregovaračke procese kao i meni. Ovo je izuzetno opasno, posebno u situacijama kada je Boris počeo da tvrdi da će ruska vlada biti spremna da Amerikancima pruži krupne ustupke u pitanjima nacionalne bezbednosti, poput iranskog nuklearnog sporazuma, naime, kako bi se pokazali radikalniji aspekti Trampove agende. A to, izvesno, nije bio slučaj.

Nakon nekog vremena smo, konačno, shvatili stvari. Mislim da sam konačno uverio Kongres da, nasuprot tvrdnjama Endrjua Mekejba, Rusija u stvari nije zainteresovana za „iniciranje državnog udara od strane belih suprematista u SAD“. Ipak, bila je to najgluplja stvar koju sam ikad video, i od FBI-a i od Borisa. Postupci FBI-a su odista naštetili vojnom krugu u strukturama Stejt departmenta – i to usred delikatnih pregovora Rusije i Sjedinjenih Država, umalo izazvavši veliki rat laganjem o namerama Rusije da zaštiti Mekejba od krivičnog gonjenja.

 

Pavel Fekula ~ Active in Russian-American Relations (Quora)

“Add title”…


Ilustracija: The Epoch Times

…Ili, u prevodu, kao jedno od mogućih značenja, “Dodajte naslov”. S obzirom da je na ovom mestu oduvek bilo “od svega pomalo”, te da nije usko specijalizovano za neke specifične oblasti, tek samo neke od tema u ovoj “sitničarnici” (za koju mnogi nisu ni znali do pre par sati ili dana), tema uvek omiljenih – jesu, recimo samo usput, uloga medija u društvu, pojedinca u sistemu, sistema u medijima, ali i biznisa u sistemu i društvu, kao i… malo se šalimo, naravno, mada je povod za šalu malo manje smešan (jučerašnji post o hijerarhijskom ustrojstvu britanskog društva – najednom i ničim izazvano – postao je na nejasan način predmet “polemika, dilema i pitanja” cenjenih čitalaca).

Možda bi se, umesto odgovora, mogla ponoviti jedna od rečenica iz tog Gardijanovog članka (koji je zapravo izvod iz jedne šire studije slučaja, opisane u knjizi Sema Fridmena i Danijela Lorisona, “The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged”)… naime: britanski hijerarhijski sistem je poznat po dubini svoje ukorenjenosti u ostrvsko društvo (o čemu je pre nekoliko godina BBC doneo briljantan tekst). Da li smo, i sa koliko britanskih građanki/građana ikada imali prilike da razgovaramo o Britaniji? Ukoliko nismo – trebalo bi. Iako je iz nebrojeno razloga ova zemlja vredna bezrezervnog divljenja, ona, kao i sve ostalo u “vaseljeni” ima neke svoje neuralgične tačke.

Uostalom, više je nego očigledno kako studija slučaja o vladavini privilegovanih i nije priča o Britaniji – u toj je zemlji ta priča “samo napisana” – već je to informacija o univerzalnim psihološkim obrascima koji nas pokreću na gotovo identičan način – gde god se zatekli usudom rođenja, i u bilo kojoj epohi. Društveni, hijerarhijski i poslovni paterni su međusobno gotovo identični, i prisutni su u svakom društvu. Bilo gde i bilo kada, prisutan je “plafon” iznad kojeg “nema dalje”. On je nevidljiv, ali je prisutan (i, mada jako teško, na sreću ipak savladiv). Stoga je ovaj Gardijanov tekst već ušao i u brojne univerzitetske i kolečke kurikulume, kao preporuka za čitanje u raznovrsnim humanističkim disciplinama (komunikologija, teorija medija, sociologija, ekonomija itd)

Uzgred, evo i jedne “kolumbovske” opaske, koja je ovde možda i suvišna: nije neko epohalno otkriće i zapažanje da u Britaniji, u poređenju s ostalim društvima razvijenog zapada i severa, svakako postoji hijerarhijska sistematizacija društva razvijena do neslućenih razmera. Ona je nevidljiva i sveprisutna. Uostalom, kada je reč o moći u rukama privilegovanih i onih “plemićke krvi” nije li onomad britanska kraljica nameravala da svojim “ukazom” raspusti britanski parlament – čin izazvan krizom prouzrokovanom Bregzitom (Umalo da pukne bruka, pa da nesrećni Džon Berkau poklekne: ispalo bi da Bakingemska palata pogrešno vuče konce u tom lutkarskom pozorištu “parlamentarizma”).

Treba li, osim ovog svežeg podatka, još nešto dodati na temu snage hijerarhijskog ustrojstva u jednom takvom društvu koje je izrodilo samu demokratiju? Ah, da, i “sitnog i svima nedokučivog nedostatka i misterije”, naime, ko je, s kakvim motivima i krajnjom namerom želeo da raspiše referendum za istupanje iz Evropske unije – u situaciji kada su sva istraživanja davala gotovo izjednačene šanse kako bregzitovcima tako i onima koji su za ostanak u EU (čak i mi neuki ili priučeni barem toliko možemo da dokučimo, naime, da se referendumi od velikog značaja po budućnost jednog društva nikada ne raspisuju ako ankete pokazuju da je situacija “50% plus jedan glas”. Ovakvi “nategnuti” ishodi u najmanju ruku generišu i vode ka novim, dubokim društvenim podelama. I, tako, sagledano u tom svetlu, možda i pokušaj nedavnog raspuštanja britanskog parlamenta i nije potez koji bi trebalo da izaziva neko veliko iščuđavanje. Samo se radi o demonstraciji ingerencija poteklih sa samog hijerarhijskog vrha Ujedinjenog Kraljevstva.

Jedan od motiva za pisanje o meritokratskoj dominaciji bio je, zapravo, još jedan Gardijanov članak na temu nedovoljno kvalitetnog nivoa obrazovanja đaka koji pohađaju britanske državne škole. Ovo je možda jedna od bolnijih, zapravo poraznih tačaka (izuzev što se u članku, piše još i o nekim stvarima koje, bivajući pročitane, podstiču apsolutnu nevericu: samoinicijativnom organizovanju roditelja u cilju prikupljanja sredstava za nabavku krede, sunđera, metli, higijenskih sredstava, toalet-papira i školske opreme, neophodnih za funkcionisanje državnih škola koje njihova deca pohađaju).

U nastojanju da približimo “šta je to pisac hteo da kaže”, odgovor je: nije, u suštini, uopšte ni važno šta smo hteli – ali je izvesno kako nam je apsolutna nepoznanica šta bi to čitaoci mogli da očekuju, kao i šta je ono što sami stave u to napisano (a pisali su, onako usput, Britanci – ne mi).

Članak je priča o kastinskom, odvajkada sveprisutnom, mehanizmu koji postoji od početaka ljudskog društva sve do danas (mada i životinje imaju i te kako ustanovljenu hijerarhiju). Možda, ako baš moramo, hajde da kažemo da “osećamo obavezu” da jednim sjajnim, kratkim postom “proširimo” značenje jučerašnje priče. Stoga smo se odlučili da “reemitujemo” jedan retko dobar, veoma jednostavan a istovremeno lucidan osvrt na “Kapital u XXI veku”, knjigu ekonomiste i matematičara Tome Piketija, koji je za nju dobio Nobela. Ta se “intelektualna igra” može čitati kao mali “socio-ekonomski ogled”, skinut sa bloga ovdašnjoj javnosti nimalo nepoznatog Nebojše Katića (samostalnog poslovnog konsultanta koji od 1992. godine živi i radi u Londonu). Uzgred, fraza “Add title” ovde služi samo kao igra reči na zadatu temu – hijerarhije, društvenih titula, zvanja, statusa itd, ali i predlog da čitaoci shvate tekst kako god žele, da ga naslove po sopstvenom nahođenju, kao i da u njega ugrade sve stavove koji im se učine odgovarajućim. Jer – eto bluza nalik onom u jučerašnjoj priči – ni smisao ove verovatno neće biti protumačen na izvorni način, onaj koji su autori Gardijanove studije slučaja izvorno imali na umu.


Thomas Piketty (Foto:LSE.ac.uk)

Ne pamtim da je neka knjiga ekonomskog sadržaja naišla na takav odjek, kao što je slučaj sa knjigom Tome Piketija (Thomas Piketty) „Kapital u dvadeset prvom veku“[1]. Piketi je dirnuo u osinje gnezdo uvodeći u žižu debate uporno potiskivanu temu rasta nejednakosti u modernom kapitalizmu. Kako to obično biva kod ovakvih knjiga, o njoj žučno raspravljaju i tumače je ne samo oni koji su knjigu čitali, već i oni koji o knjizi sude samo na bazi sudova drugih, koji opet o njoj sude na bazi sudova trećih, itd..

Iako je Piketijeva knjiga obimna, bogata i podacima i tezama, ona se u krajnjoj instanci može svesti na jednu ključnu tezu. Po njemu, godišnji prinos od kapitala u razvijenim državama mnogo je veći nego što je godišnja stopa rasta njihovih ekonomija. U ovoj disproporciji je sadržana suština problema raspodele dohotka u kapitalizmu.

Piketi kaže da se prosečna (istorijska) stopa prinosa od kapitala kreće oko nivoa od 4 do 5 procenata, dok je prosečna stopa rasta (po glavi) u zrelim fazama kapitalizma samo oko 1 do 1.5 procenat. Iz ove velike razlike sledi da prihod od kapitala raste mnogo brže nego prihod od rada, pri čemu su prinosi na kapital koji ostvaruju najbogatiji mnogo veći od prosečnog prinosa od 5 procenata godišnje. U dugom periodu se taj prihod neprestano akumulira i dovodi do strahovitog porasta nejednakosti i fantastičnog bogaćenja na vrhu socijalne piramide.

Do tih visina doseglo je 10 procenata ukupne populacije koji raspolaže sa oko 60 procenata ukupnog kapitala u Evropi, a čak 70 procenata u SAD. Koncentracija je još drastičnija ako se pogleda sam vrh piramide (tzv. dominantna klasa), gde 1 procenat ukupne populacije u Evropi raspolaže sa 25 procenata kapitala, dok je u SAD taj procenat 35.

Piketi pokazuje i da se prihod od rada onih koji su danas spektakularno plaćeni (jer su eto, fantastično produktivni i daroviti), pre ili kasnije pojavljuje kao akumulirani kapital koji počinje da živi svoj samostalni, plodni život, sada već nevezano od truda darovitih vlasnika.

Da bi se sprečila takva koncentracija kapitala koja remeti ekonomske i političke procese ugrožavajući i tržište i demokratiju, Piketi predlaže uvođenje „sintetičkog“ progresivnog poreza na ukupno bogatstvo kao dopunu porezima koji već funkcionišu, poput poreza na zarade, ili na nekretnine. Dakle, rešenje je u progresivnom oporezivanju ukupnog bogatstva.

Porezi na zarade, ma kako bili progresivni, i ma kako destimulisali enormne plate i bonuse, neće zaustaviti proces akumulacije kapitala na vrhu piramide.

Uz veoma visoke progresivne poreske stope, Piketi se zalaže i za promenu poreskog sistema kako bi se omogućila velika, globalna transparentnost bogatstava. Najbogatiji slojevi stanovništva imaju rasuto bogatstvo po svetu, u različitim poreskim jurisdikcijama, kao i ogromna skrivena bogatstva po egzotičnim finansijskim centrima.

Ako bi države kroz beskompromisnu zajedničku akciju obezbedile transparentnost tih bogatstava, npr. kroz obaveznu globalnu razmenu bankarskih informacija, bilo bi moguće sprovesti poresku reformu na Piketijev način i tako zaustaviti proces prelaska globalnog bogatstva u ruke odabrane manjine. (Valja reći da razvijene države, pre svega članice OECD-a, čine napore u tom pravcu, iako ne onako energično, a pogotovo ne onako globalno kako Piketi to predlaže.)

Za razliku od marksista koji su tezu o akumulaciji i koncentraciji kapitala zasnivali na logičkoj politekonomskoj analizi, Piketi pokušava da taj proces dokaže kroz empirijske podatke. Najveći deo Piketijevog napora je skoncentrisan na analizu dugih istorijskih ekonomskih procesa koji su doveli do akumulacije kapitala. Tu je istovremeno i najveća snaga, ali možda i najveća ranjivost knjige, bar u akademskom smislu.

Na bazi rasutih, nekompletnih i reduciranih podataka za veliki broj razvijenih država, Piketi pokazuje da je proces ubrzane akumulacije kapitala jasno vidljiv još od devetnaestog veka, sa maksimumom koji je dostignut oko 1910. godine. U Evropi, gde je koncentracija kapitala bila najveća, pred Prvi svetski rat je 90 procenata ukupnog kapitala bilo u vlasništvu samo 10 procenata stanovnika. Samo zbog izbijanja Prvog i Drugog svetskog rata, zbog destrukcije bogatstava i zbog uvođenja progresivnog oporezivanja, došlo je do značajnog snižavanja te koncentracije i proces je u silaznom smeru tekao negde do 1980. godine.

Osamdesete godine donose promenu ekonomske paradigme, radikalno snižavanje poreza i drastično smanjivanje progresivnosti poreza. Sve ovo dovodi do novog talasa koncentracije kapitala i do velikog narastanja socijalnih razlika svuda – ne samo u anglosaksonskom svetu od koga je počela poreska „kontrarevolucija“. Ukoliko se nešto ne preduzme, Piketi upozorava da će koncentracija bogatstva pri kraju ovog veka biti ista ili veća od one kakva je bila u Evropi pred Prvi svetski rat.

Iako sam na strani Piketija i imam veliko poštovanje za njegov poduhvat, neki delovi knjige su kod mene izazivali nedoumicu, a ponekad i intuitivnu skepsu. Ako ostavimo po strani da je knjiga mogla biti kraća bar za trećinu, i možda, sistematičnija, ostaje problem pouzdanosti i homogenosti Piketijevih istorijskih pokazatelja. Ovde ne može biti govora o Piketijevoj tendencioznosti kako neki pokušavaju da dokažu – on je sve svoje izvore i podatke otvorio i postavio na Internet, i javnost u njih ima puni uvid.

Problem je vezan za kvalitet i pouzdanost „starih“ podataka od kojih mnogi datiraju još od kraja osamnaestog veka, kada ni statistika niti poreski registri nisu bili kakvi su danas. Piketi zbog toga jasno stavlja rezervu i ne glorifikuje podatke kojima barata, već poziva da se njegova baza podataka dodatno istražuje i dopunjava.

Uzgred, kako se od francuskog intelektualca i očekuje, Piketi se povremeno poziva i na literaturu devetnaestog veka, pa kroz citate Balzaka ili Džejn Ostin na primer, pokazuje kako se ekonomija prelamala u njihovim delima, i kako se u njima jasno vide procesi i logika koncentracije kapitala.

Piketi, iako čovek odličnog matematičkog obrazovanja, ima otpor prema nasilnoj matematizaciji ekonomije i prema zanemarivanju ekonomske istorije. Pri tome, za razliku od velikog broja modernih ekonomista, on smatra da je ekonomija tesno vezana i sa politikom i sa etikom.

Svoje teze je Piketi pokušavao da ojača istorijskim podacima kako bi pokazao da je proces koncentracije kapitala, ako je „neometan“ porezima, istorijski i ekonomski neminovan i dokaziv. Za razliku od marksista koji su svoje teze dokazivali samo logički i spekulativno, Piketi pokušava da ih dokaže još jače – empirijski. Možda je i Piketi sebe za nijansu preozbiljno shvatio u očekivanju da će njegova knjiga postati klasik poput knjiga Adama Smita, ili Marksa, na primer. Iako nemam nikakvu dilemu da je Piketi fundamentalno u pravu, oprezan sam kada je u pitanju puna egzaktnost podataka od pre jednog ili dva veka.

Ovde i dolazimo do ključne tačke napada na Piketija, pogotovo onih koji dolaze sa desne strane ekonomskog spektra. Piketi je francuski ekonomista mlađe generacije, sjajnog akademskog pedigrea i nesumnjivo leve orijentacije. To ga po definiciji dovodi u sukob sa većinom američkih ekonomista, pogotovo onih bolje plaćenih, koji veruju da je sa sistemom raspodele u SAD sve u najboljem redu. Kako Piketi kaže, neki od tih ekonomista braneći svoj privatni interes, tvrde da brane opšti. Među njima su, opet po Piketiju, i oni ekonomisti koji ne prezaju ni od konstruisanja opskurnih teorijskih modela da bi dokazali da najbogatiji čak ne treba ni da plaćaju porez, i da bi ih zapravo trebalo subvencionisati.

Upravo pomenuta škola mišljenja će iskoristiti svaku, ma kako trivijalnu grešku koju bude našla u Piketijevim izvorima kako bi diskreditovala njegov akademski kredibilitet. Isti oni koji svoje teze kreiraju iz vazduha i pri tom ih nikada nisu spustili na zemlju, isti oni koji ne prave razliku između činjenica i opštih mesta, optuživaće Piketija za grešku u toj i toj tabeli, ili za problematičan podatak iz te i te godine. Pri tome, neće biti bitno da li te greške suštinski diskredituju Piketijeve teze i da li menjaju njegove najvažnije zaključke.

 

Uostalom, ni stvarnost odavno nije bitna. To što se svako sapliće o kolosalne i stalno rastuće socijalne razlike, to što je i kretanje džini pokazatelja (gini coefficient) u skladu sa Piketijevim tezama, to što primanja najvećeg dela populacije već decenijama stagniraju, to što je došlo do destrukcije srednje klase i do novog (relativnog) osiromašivanja polovine stanovništva, sve to nije bitno. Bitno je šta ćemo sa onom sumnjivom dvojkom iz te i te ekselove tabele, u ćeliji toj i toj. A ako je ta dvojka na pogrešnom mestu, onda se ne može govoriti o rastu nejednakosti.

Akademski konkvistadori su uzjahali konje i krenuli da obave posao za svoje bogate gospodare ne bi li potom neometeno nastavili da skupljaju mrve ispod njihovih stolova. Ako bi trebalo da prognoziram šta će se dalje događati, u pesimističnom scenariju bih očekivao da će se posle brzog metodološkog diskreditovanja debata oko Piketija brzo zatvoriti, i da će se njegova knjiga ubrzano gurati u zaborav. Mislim da će se mnogo toga odvijati po modelu i receptu neoliberalnih „duhovnih vežbi“ iz teksta „Mladost na tržištu ekonomskih ideja“ (https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/ ).

Iako mi se čini da su Piketijeva knjiga i njen značaj možda precenjeni, radi se o hrabroj knjizi koja ide protiv establišmenta – političkog i ekonomskog – i bavi se najvećim aktuelnim ekonomskim problemom današnjice. Pri tome, nije reč samo o knjizi, već i o velikom projektu i ogromnom radu koji je uložen i na koji se knjiga naslanja. Razmere poduhvata čitaoci će moći da vide na adresi http://piketty.pse.ens.fr/en/capital21c2 .

Piketiju se, bar iz mog ugla, može zameriti i da je potcenio značaj deformacija u primarnoj raspodeli u kojoj primanja najvećeg broja građana razvijenih država stagniraju ili sporo rastu već decenijama. On ima previše vere u redistributivnu funkciju poreskog sistema. Svejedno, Piketi je uradio što je do njega, pa i više od toga. U vremenu opšteg intelektualnog kukavičluka to je podvig. Duh je pušten iz boce i debata je otvorena. Svetlost je za trenutak obasjala srce kapitalističke tame. Koliko god trajalo, dobro trajalo.
———————————————————————————————————————-
[1] Piketi je knjigu objavio na francuskom 2013. godine pod naslovom Le capital au XXIème siècle (Seuil). Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 2014. pod naslovom Capital in the Twenty-First Century (The Belknap Press of Harvard University Press).

Klasna razlika u prihodima, ili: zašto se isplati biti privilegovan


U britanskim elitnim zvanjima, prednost klasnog položaja se i dalje meša i pogrešno identifikuje sa talentom. Istraživački rad iz januara 2019. koji su za Gardijan napisali profesor Londonske škole ekonomije Sem Fridmen i Danijel Lorison, profesor koledža Svortmor i pomoćnik urednika Britanskog žurnala iz sociologije već je ušao u univerzitetske kurikulume. Njihova studija slučaja uglavnom se dotiče prihodovnih razlika u britanskom društvu, zasnovanih isključivo na ulozi društvenog porekla i poziciji pri profesionalnom i društvenom napretku. Neki komentari na ovaj rad, koji je imao izuzetnog globalnog odjeka, sretno ukazuju na iskonsko postojanje “kastinskog” sistema i čvrstog raslojavanja – od drevnih društava do danas. Tekst se samo inicijalno odnosi na klasni status i društvene odnose u britanskom društvu dok su, zapravo, odraz civilizacijskog nasleđa i ponašanja u svim epohama i na svim prostorima. Isto tako, ova studija slučaja je, sticajem okolnosti, u ovom članku dotakla samo neke industrije (finansijski sektor, arhitektura, osiguranje, mediji), a zapravo se odnosi na sve segmente. Najkraće rečeno: Dobar kontakt, klasni status, “uklopivi” kod ponašanja i povinovanje pravilima propisanim od strane privilegovanih: jednačina za uspeh u svim vremenima.

“Mark” ima jedan od najpoželjnijih poslova na televiziji. Kao viši član komisije u jednom od najvećih britanskih emitera, on kontroliše budžet koji se meri milionima funti. Svakog dana neprekidni tok nezavisnih televizijskih producenata dolazi za njegov sto, očajno želeći da „kupi“ njihove ideje. Sa samo 39 godina, Mark je mlad da bi posedovao takvu moć. Nakon što se proslavio kao kreator uspešne programske šeme, prvobitno je dobio mesto člana komisije-poverenika na rivalskom emiteru, pre nego što je pre pet godina „trejdovan“. Potonji niz pogodaka je doprineo da Mark danas bude jedan od najvećih igrača u britanskoj medijskoj industriji (Napomena: Imena su za potrebe ovog članka izmenjena. Članak je prilagođena verzija studije „Klasna ograničenja: Zašto se isplati biti privilegovan“ (The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged, Sem Fridmen, Danijel Lorison, Policy Press); dostupno na Guardianbookshop.com)

Ipak, kada su novinari Gardijana upoznali Marka i pozvali ga da im svojim rečima priča o svojoj karijeri, odjednom je izronila jedna sasvim drukčija ispovest. Ne radi se o tome da je porekao svoj dotadašnji uspeh; očigledno je ponosan na ono što je postigao. Međutim, ono što je upečatljivo je Markovo priznanje da je njegova uzlazna putanja – a posebno veoma brzo i relativno glatko napredovanje – bila posledica “uslova na startu trke”, sa nizom izuzetnih prednosti. Izvesno je da je Mark privilegovanog porekla. Njegovi roditelji su bili uspešni, ostvareni profesionalci u svojim oblastima a on se školovao u jednoj od najboljih londonskih privatnih škola pre nego što je otišao u Oksford.

“Ne radi se o tome da na sebe gledam kao na neupotrebljivog”, rekao je on na kraju ovog intervjua. „Viđao sam toliko svojih vršnjaka koji su imali daleko razgranatije mreže poslovno značajnih kontakata i s izuzetnim privilegijima, a koji su se s_ebali jer, naprosto, nisu bili dovoljno dobri. Ali bi, istovremeno, bila ludost pretvarati se da tokom svoje dosadašnje karijere nisam imao neverovatno jak vetar koji mi je duvao u leđa.”

Ova ideja o „trčanju s vetrom u leđa“, vetru koji predstavlja niz nesvakidašnjih privilegija, dolazi u središte onoga što nazivamo „klasnim zaleđem“. Ovo klasno poreklo na besprekoran način obezbeđuje „pogonsku snagu“ koju ovim pojedincima pruža napredna klasa iz koje potiču – kako ova klasna pripadnost deluje kao efikasno sredstvo za „uštedu snage i energije“, a koje omogućava nekima da napreduju uz manje napora – vešto iscrtava karijernu putanju, ocrtavajući koji su to tokovi delovanja mogući, kakva je podrška dostupna i kako drugi shvataju i percipiraju „nečije zasluge“. Isto tako, tu je i još jedna metafora, ona koja opisuje i iskustvo uspona onih pojedinaca koji vrlo često imaju „vetar u grudi“, i nemaju podršku „iza kulisa“. Ipak, treba biti iskren pa reći da nije baš ni tačno kako se takvi ne mogu kretati napred i ka vrhu, ili da do tog vrha nikada ne mogu dospeti; samo što, u tom slučaju, generalno, taj put traje znatno duže, dešava se ređe i često predstavlja jedno znatno napornije, čak i iscrpljujuće iskustvo.

Ali, razmišljanje o privilegijama kao „preovlađujućem vetru“ nije više samo fetišizacija vrha strukture; jer, naše klasno poreklo nije bitno samo u odnosu na to ko ima najveće plate ili najmoćnije pozicije. Umesto toga, privilegija utiče na sve vrste životnih ishoda, i to na sve moguće načine, kao i na sve „sastavne delove“ tog klasnog ustrojstva. A u svakom od ovih domena ključno pitanje glasi: kada će neki naredni „vetar zaduvati u leđa privilegovanima“, čiji će se uspeh tom prilikom pogrešno protumačiti kao njihova zasluga, dok će nejednakosti – koja je rezultat uspeha povlašćenih – ovim biti legitimisane u društvu. To navodi one koji su imali sreće da se rode u porodicama privilegovanih da poveruju kako su sve to zaslužili sami, dok će one koji „nisu rođeni pod srećnom zvezdom“ naprosto lakonski okvalifikovati upravo tako: „pa, eto… imali su manje sreće“.

Filozof i socijalni teoretičar Maks Veber je u jednom svom radu iz 1915. primetio da je „Srećan čovek retko kada zadovoljan činjenicom da je u životu imao puno sreće upravo usled svog porekla. Pored toga, takva osoba izgara da dokaže kako „ima sva prava na svoju sreću“. Privilegovana jedinka, po Veberu, želi da bude uverena kako „zaslužuje“ sav svoj uspeh, i, iznad svega, da bude u stanju da te „poštene zasluge“ u bilo kom trenutku najotvorenije i najdirektnije poredi sa dometima „ostalih“ (rođenih pod daleko manje srećnom zvezdom)… „na način da sticaj povoljnih okolnosti sopstvene sudbine preraste u legitimno stečeno bogatstvo.“

Veber bi danas mogao da tako lako „razveze“ o ovom fenomenu. Brzi napredak tokom proteklih sto godina i trenutni politički fetiš fokusiran na socijalnu mobilnost i meritokratiju očito je motivisan sličnom društvenom „čežnjom“ za „legitimizacijom sreće (privilegovanih)“. U stvari, to i dalje predstavlja ključno retoričko sredstvo za većinu političara kada pokušavaju da opravdaju postojeće rapidno širenje stope nejednakosti. Raketni uzlet prihoda, koje uživaju oni koji su na samom vrhu dohodovne piramide od 1980-ih, kako često dopire u javnosti, potpuno su prihvatljivi sve dok oni iz svih ostalih društvenih slojeva mogu imati korektan pristup poslovima koji stvaraju takve neproporcionalne nagrade. Društvena pokretljivost (ili društvena mobilnost), drugim rečima, prožima i nameće nejednakost jednom vrstom meritokratskog legitimiteta. U poslednjoj iteraciji ovoga, kako se jednom izrazila nekadašnja britanska premijerka Tereza Mej ubrzo pošto je postala premijerka, „Britanija mora postati velika svetska meritokratija“; ovo je osnovno sredstvo za imenovanje „gorućih nepravdi“ društva.

Ali, da li je napredak u savremenoj Britaniji odista samo pitanje zasluga; pitanje „legitimiteta sopstvenog bogatstva“? Pa, nakon što su proteklih pet godina istraživali ko ulazi u ostrvsko visoko društvo i ko se bavi britanskim elitnim zanimanjima, odgovor “profesora u ulozi novinara Gardijana” odjekuje: ne. Samo je 10% onih iz redova radničke klase (onih čiji roditelji rade „rutinske“ ili „polu-rutinske“ poslove ili čak uopšte ne rade) koji su uspešno zadobili neka od značajnijih britanskih nameštenja u menadžerskim, profesionalnim ili pozivima koji se tiču oblasti kulture – rezultati su istraživanja na uzorku od sto hiljada ljudi, koje je sprovela britanska Kancelarija za nacionalnu statistiku.

A pristup funkcijama i zanimanjima je posebno ograničen u oblastima kao što su medicina, pravo i novinarstvo. Na primer, samo je šest odsto lekara koji potiču iz radničke klase, dok je broj ukupne radne snage u celini jedna trećina (33 odsto). Nešto od ovoga može se objasniti prednostima što uživaju oni koji direktno slede stope svojih roditelja. Ukoliko imate roditelja koji je lekar, u tom je slučaju 24 puta veća verovatnoća da ćete i vi postati lekar. Deca advokata imaju 17 puta veće šanse da postanu pravnici, dok su 12 puta veće šanse da će se deca zaposlenih na filmu ili televiziji upustiti u ove oblasti i profesije.

Ipak, važno je ne fokusirati se na ovaj problem pristupa i pristupačnosti višim pozicijama na društvenoj lestvici. Većina akademika, kreatora politika, dobrotvornih organizacija i kompanija uglavnom su činili ovu grešku u prošlosti, implicitno sugerišući da „bagaž“ našeg klasnog porekla nekako „nestaje“ pri dolasku na neko radno mesto. Želja i cilj ovog istraživanja bio je prebaciti raspravu – sa „ulaska“ (u zonu privilegovanih) na napredovanje sopstvenim snagama uz talenat za snalaženje. A ono što su Sem Fridmen i Danijel Lorison zatekli „na terenu“ je bilo, blago rečeno – upečatljivo. U savremenoj Britaniji, biti privilegovan poreklom i pripadnošću se, doslovce, isplati. Čak i kada oni iz radničke klase uspešno uđu u zonu najelitnijih zanimanja, oni u proseku zarađuju 6.400 funti manje od kolega čiji su roditelji obavljali profesionalne ili menadžerske poslove srednje klase – platu koja je 16% u „raskoraku“ u odnosu na pripadnike elite na istim tim pozicijama. Stvari su utom gore kada je reč o ženama, osobama s invaliditetom ili većini etničkih manjina. Svako od njih ima različit „dvostruki“ nedostatak. Na primer, žene iz radničke klase zarađuju na istoj poziciji u proseku 19.000 funti manje od elitnih zanimanja muškaraca privilegovanog porekla – a ova suma raste još više kada se radi o ženama koje nemaju belačko poreklo.

Ove su brojke izvesno uznemiravajuće. Ali, i pored svega, važno je ne „skočiti hitro na zaključak“, naime, da su u potpunosti vođeni klasnim predrasudama i/ili diskriminacijom. U stvari, mnogi čitaoci ovog članka su verovatno već formulisali sopstvena objašnjenja za postojeće razlike u platama; možda su ljudi iz radničke klase, jednostavno, mlađi u proseku od onih koji su privilegovanog porekla, pa su, samim tim, i manje dalekometni u svojoj karijeri? Ili, možda, privilegovani imaju bolje obrazovanje? Ili, možda, naprosto rade napornije i bolje od ostalih?

Ovo su verodostojni društveni mehanizmi (osvedočeni u realnosti i istraživanjem), koji zaslužuju pažljivo razmatranje. A neki od ovih pokazatelja bi zaista trebalo da budu deo ove priče. Uzmimo, recimo, obrazovanost. Obrazovanje objašnjava neke od faktora ovog jaza. Oni koji su privilegovanog porekla imaju više kvalifikacija i pohađaju prestižnije univerzitete, dakle, oba su ova faktora povezana s većom zaradom. Pa ipak, značajno je uočiti da čak ni Oksford ili Kembridž – navodno ultimativne obrazovne institucije za  razvrstavanje i rangiranje akademskih sposobnosti među mladima – ne otklanjaju prednosti date klasnim poreklom svojih učenika. Diplomirani stručnjaci sa privilegovanim poreklom i dalje zarađuju pet hiljada funti godišnje više od svojih vršnjaka poreklom iz radničke klase.

Na delu su, takođe, i neki drugi važni mehanizmi. Veća je verovatnoća da će privilegovani raditi u Londonu, u velikim firmama i u profesijama kao što su finansije – koje su sve povezane sa višim primanjima.

Ali, ono što je ovde najvažnije, čak i kada se prilagodimo svim ovim faktorima, a uz niz konvencionalnih pokazatelja svih naših zasluga – kao što je broj radnih sati tj. „kilometraža“ u struci, kvalitet obučenosti i iskustvo – i dalje ostaje plata koja je upola manja od one koju će za isti posao imati osoba koja potiče iz klase privilegovanih. Ovu je činjenicu vredno naglasiti; čak i kada su oni iz radničke klase po svemu gotovo identični sa kolegama koji imaju prednost prirođenu klasi privilegovanih – primenjujući svaki metod na koji možemo izmeriti realno stanje stvari, to jest plata u odnosu na društveni status i profesionalnu poziciju – oni iz radničkih slojeva i veliki deo srednje klase jesu ti koji i dalje, po svim pokazateljima, zarađuju znatno manje.

Pitanje koje se, naravno, nameće glasi: a zašto je to tako? Da bi došli do ovoga, i kako bi shvatili razloge za ovoliki društveni „rascep“ u platama i privilegijama, Gardijanovi novinari (tj profesori u ulozi novinara) su brzo shvatili da moraju da „nadiđu“ podatke ankete i krenu u istraživanje onoga što se nalazi „iza podataka“. Tako su rešili da pristupe brojnim elitnim firmama, kancelarijama i kompanijama; obavili su ukupno 175 intervjua; intervjuisali su zaposlene u jednoj velikoj multinacionalnoj računovodstvenoj kompaniji, takođe su razgovarali s osobljem jednog uspešnog arhitektonskog biroa, boravili u jednoj od najvećih britanskih televizijskih kuća, ali su isto tako razgovarali i sa glumcima frilenserima, (onim „slobodnjacima“ sa najvišim honorarima u filmskoj i televizijskoj industriji, čija imena odzvanjaju; filmska i TV industrija prepoznatljivi su po razlikama koje u honorarima i prihodima nameće pripadnost privilegovanim društvenim slojevima). Iza zatvorenih vrata elitnih firmi, u razgovoru sa intervjuisanima, Fridmen i Lorison su otkrili brojne skrivene mehanizme koji privilegovane nezadrživo „pokreću“ napred i naviše.

” ‘Čujete li to?’, upitao nas je Dejv, glavni menadžer na našoj (britanskoj) televizijskoj stanici, dok nas je sprovodio kroz sedište kompanije obloženo aluminijumom i staklom do sobe za intervjue. Raspored svakog odeljenja, što smo uočili dok smo hodali kroz njihov radni prostor, bio je potpuno isti: Ne postoji prostorno razgraničenje po rangu ili ‘godinama staža’, a stolovi su raspoređeni u otvoreni plan. To odmah stvara utisak inkluzivnosti, to jest ‘uklopivosti’, ali  smo, isto tako, zamislili da to ujedno znači kako mora biti prilično nezgodno setiti se na kom ste to odeljenju. Dejv je rukama prelazio preko uha: “Morate samo da pažljivo slušate, kako biste znali na kojem se nivou nalazite. Možete to prepoznati po akcentu (zaposlenih koji razgovaraju). Baš je ‘posh’, zar ne? Da, ovo je zvuk mehanizma koja deluje nalogodavno.”

Istraživanje elitnih radnih mesta pokazalo je Gardijanovim novinarima da se razlika u visini primanja po klasnom poreklu ne tiče toliko visine plata zaposlenika koji potiču iz radničke klase, a koji su znatno manje plaćeni za obavljanje istog posla, koliko je, zapravo, pre svega reč o onoj vrsti segregacije na radnom mestu koju nameće Dejvov komentar. I bio je u pravu. Samo je 7% onih među donosiocima odluka – savetodavnog odbora kao najprestižnijeg i visoko plaćenog odeljenja – poticalo iz radničke klase. Brojka u odeljenju za ljudske resurse je pokazivala da je svaki peti zaposleni imao veze sa donošenjem odluka (22%). I, što je možda još važnije, ova segregacija je takođe bila vertikalnog tipa: samo 2,5% egzekutivaca poticalo je iz radničke klase. Ovde je, kao i u većini primera ove studije slučaja, bio znak nesumnjivog prisustva jedne „posebne“ klase, izdignute nad svim slojevima.

Kako objasniti ovu činjenicu? Pa, ljudi gaje pretpostavke kako napredovanje u karijeri počiva samo na radu i samopregoru pojedinaca. Ipak, intervjui koje su uradili Fridmen i Lorison su otkrili da, u Britaniji, njeni građani retko kada napreduju u elitnim zanimanjima isključivo i jedino na osnovu sopstvenog truda i zalaganja. Umesto toga, vrlo često, kada su njihovi sagovornici govorili o odlučujućim trenucima u svojim karijerama – ključnim odlukama, novim poslovnim ponudama, značajnom napredovanju – u njihovim pričama bili su i „neki drugi“, koji su “ispotiha” pružali značajnu pomoć. Takva pomoć, obično, potiče iz dva pravca.

Prvo što su uočili bila je dubina i prožetost tih prednosti i benefita pruženih onima koji mogu da se iskoriste za „banku mame i tate“. Ova vrsta finansijskog pokroviteljstva je od presudne važnosti za ubrzavanje karijere privilegovanih, posebno u fragilnim i finansijski neizvesnim oblastima kao što je kultura. Ovde novac deluje kao efikasno „mazivo“ u ranoj fazi karijere „odabranog aspiranta“, omogućavajući privilegovanima da manevrišu kroz obećavajuće karijerne putanje, odupru se eksploatativnom zapošljavanju kao i da iskoriste rizične prilike – odnosno da se usude da rizikuju. A sve ovo navedeno uvećava njihove šanse za dugoročni uspeh. Nasuprot tome, svi oni kojima nedostaje preko potrebna izolovanost od rizika i „damper-zona“ porodičnog novca (pripadnici radničke i srednje klase), opisali su svakodnevni život na prostorima Britanije kao “svojevrsni ekonomski haos“ ili, kao što je to rekao jedan od intervjuisanih, “kao padobranstvo bez padobrana”.

Ipak, sila „ruke koja pomaže“ obično ne “pogura” s leđa ili odozdo: U mnogim elitnim zanimanjima je daleko verovatnije da će ta „značajna podrška“ doći – odozgo. I, umesto da je prisutna u ekonomskoj sferi, ta forma podrške često poprima formu društvenog i „druželjubivog“ modela ponašanja – u obliku sponzorstva. Ovaj postupak je jednostavan; onaj ko u određenoj hijerarhiji poseduje status senior lidera identifikuje „mlađeg štićenika“, a zatim, često radeći „ispod radara“ i van uobičajenih, formalnih radnih procesa, može značajno ubzati svoju karijeru posredstvom mogućnosti njegovog/njenog brzog zapošljavanja na željenom mestu, dodeljivanjem dobre pozicije ili zastupanjem svoje „više sile“ u njihovo tj. ime „novopridošlih aspiranata“. Ovo je posebno uobičajeno u jednoj engleskoj računovodstvenoj kompaniji, gde je većina partnera otvoreno razgovarala o „dovođenju“ i uvlačenju mlađeg osoblja u krug kompanijskog partnerstva. I dok se takvo „privođenje“ na intervju često predstavljalo kao nevin i prostosrdačan „lov na najveće talente“, Gardijanovi novinari su uočili jedan obrazac, naime – da se sponzorski odnosi retko uspostavljaju na osnovu radnog učinka i realnih zasluga. Umesto toga, ovi su učinci gotovo uvek bili – falsifikovani (forged), ili – budimo vaspitani pa recimo: blago prerađeni u meri dovoljnoj za razmatranje aristokratskog aspiranta kao „glavnog zgoditka“. U prvom redu, ovo „prihvatanje“ od strane „odabranih“ interaguje kroz osećaj klasno-kulturne bliskosti i srodnosti: zajednički smisao za humor, slični ukusi ili životni stil. A kako su viši rukovodioci u ovim studijama slučaja pretežno posedovali privilegovani status i zaleđinu („bekgraund“), ovaj mehanizam deluje kao još jedan način da se napredak na društvenoj i profesionalnoj lestvici „poboljša“ i „pojača“ u korist privilegovanih.

A glavni razlog zašto su ove „ruke koje pripomažu“ tako efikasne je taj što su one u velikoj meri skrivene od pogleda javnosti. Oboje su tokom godina „prigušeni“ uvreženim narativima o karijeri. Naravno, ovo udara u samo srce „ozakonjene, opravdane srećne sudbine“; većina nas želi da veruje kako zaslužujemo sreću koju imamo, kao što je tvrdio Maks Veber. Ali, u isto vreme, takvo prikrivanje, „prigušivanje“ i „osenčavanje“ ovih „sporednih kanala“ naprosto znači da i svi drugi koji rade u nekim elitnim zanimanjima – i javnost u celini – bivaju sprečeni da spoznaju pravi obim u kojem karijera pripadnika elite, zapravo, počiva na podršci – drugih.

Ovo, takođe, u osnovi usložnjava naše razumevanje pojma „zasluga“. To sugeriše da, ako bi bile efektivne, čovekove zasluge treba da se pokažu u „pravom, odgovarajućem okruženju“ ili pred pravim ljudima; potrebna im je platforma. I, kao što je jedan urednik televizijskih scenarija koji potiče iz radničke porodice pronicljivo primetio u vezi njegovih starijih kolega iz jedne takve „komisije“: „Da su svi oni zaista talentovani – to i nije baš tako. Međutim, razlog što su na pozicijama na kojima su je taj što su imali prilike da budu, nekako, na neki način, prepoznati kao navodno talentovani.”

Za zasluge se ne pretpostavlja da su isključivo vlasništvo pojedinaca. Takođe se smatra da su “fiksne prirode” – opšta je percepcija da se konvencionalni indikatori uveliko smatraju objektivno merljivim, kao i da ta merila svi podjednako prepoznaju. Međutim, ključna tema koja je Sema Fridmena i Danijela Lorisona vodila kroz njihovo istraživanje je ta što se zasluge moraju neprestano prikazivati, ospoljavati, demonstrirati na radnom mestu, a ostale – naročito ključni ešelon donosilaca odluka – treba uvek nanovo uveravati u vrednost „aspiranta“ koji potiče iz povlašćenih slojeva. Ključna poenta do koje su Gardijanovi novinari došli je da se navodno objektivne mere zasluga često primaju, ocenjuju i vrednuju veoma različito – u skladu sa načinom kako su „izvedene i odigrane“. Drugim rečima, neke „predstave“ uspešno „odgovaraju“ i „uklapaju se“ u željeni patern, a druge ne.

Da bismo razumeli „uklopivost“, prvenstveno je važno razumeti dominantne kodekse ponašanja koji preovladavaju u profilu elitnih zanimanja. Ona se nalaze „uklesana“ u istoriji ovih zanimanja: u onom delu „legendi i skaski“ o tome kakve su sve ličnosti to radile u prošlosti i kako su one, vremenom, postizale uspeh u ugrađivanju i uspostavljanju sopstvenih ideja o „pravilnom“ stavu koji treba zauzimati na svom radnom mestu. Na primer, u računovodstvu, posebno na mestima kao što je londonski finansijski centar „Siti“, istorijski sedimentiran „ostatak“ ogromne privilegovane (bele, muške) većine intonira trajni naglasak na korporativnoj „uglađenosti“ – koji obuhvata formalnu odeću i strogu etikeciju u odnosima sa saradnicima i partnerima, interaktivni stav i „auru privlačnosti“. Sve se ovo, naravno, ne ocenjuje na bilo koji formalni način, već se „prepoznaje“ i „identifikuje“ putem instinktivnog osećaja „iz stomaka“; onog intuitivnog osećaja, ili kako je jedan stariji računovođa dobro opisao, „da se kod nekih naprosto oseća kao da su (pogodni) za saradnike“.

Na televiziji, međutim, ta uštogljena i suvoparna ideja o „klasnoj uglađenosti“ izgleda da je pomalo klimava. Umesto toga, većina intervjuisanih  iz ove industrije je izjavila da su izabrali televiziju jer je kultura rada u ovom mediju „neformalna“ – da je to ključni znak otvorenosti televizije. Međutim, što su novinari londonskog Gardijana dublje „prekopavali“ po ovakvoj „neformalnosti“, to su sve više počeli da uviđaju kako ona uopšte nije pitanje društvenog sloja; naprotiv, ova „ležernost“ predstavlja veoma suptilan i zamršen kod. Konkretno, Lorison i Fridmen su identifikovali dve dimenzije onoga što su definisali kao „naučenu neformalnost“. Prvo, za ovo je potreban poseban paket samoprezentacije – ležerna ali „hip“ haljina (mnogo se raspravljalo i o pravoj vrsti trenerke koja bi bila „opušteno prihvatljiva“), često vešti u baratanju ironičnim humorom (simpatično odobravanje predloga uz još simpatičniju sporadičnu psovku, podizanje nogu na sto, ali i simpatično „podrugivanje“ i zbijanje šala sa svojim rukovodiocima), uz održavanje nivoa bliskosti po kodu (zagrljaji i poljupci, a ne rukovanje), koji normalno nisu povezani sa profesionalnom prirodom radnog mesta.

Postojala je i ta druga komponenta: jedan poseban visoko-intelektualni ton, naime, način na koji se razgovara o televiziji. On je demonstriran na emiteru tokom „kreativnog skupa“, gde se pred izvršnim timom razgovaralo o programskim idejama. Pohvale vredan cilj „ovonedeljnog sastanka“ ticao se okupljanja osoblja iz različitih sektora kako bi se iniciralo ono što je glavni kreativni direktor opisao kao “sučeljavanje raznovrsnih ideja i perspektiva”. Ipak, anonimnim intervjuima s osobljem ove medijske kuće je otkriveno da je koncept drastično zadobio na povratnoj sprezi; podalje od ometanja postojećih hijerarhija, skup je postao „raspeće već pomazanog“; gladijatorski susret u kojem je rasprava o idejama koje bi doprinele poboljšanju televizijskog programa jednostavno poslužila kao sredstvo kojim će „naručioci“ iz izvršnog odbora potcrtati sopstvenu kulturnu „nedodirljivost“, navodeći na odbacivanje alternativnih kulturnih referenci, ili pak demonstrirati još stroži način „estetskog uvažavanja (programa)“. „To je svojevrsni modus, način odigravanja/pokazivanja ove igre“, objasnio je jedan stariji član komisije za ocenjivanje TV programa na ovom emiteru. “Nekako mi je… hm, zašto govorimo o Stajnbekovom romanu ‘O miševima i ljudima’ u relaciji s našim TV programom koji se tiče – detektora laži?”

Poenta je u tome da, iako su oni koji su bili na vrhu vrednovali ovaj „kod i kodeks“, većina ostalih je u anonimnim intervjuima priznala da ovo nije imalo bilo kakve veze sa stvarnim radom na televizijskom programu ili glavnim programskim blokovima koji se prave. Ova je činjenica važna jer ilustruje način na koji se oni u elitnim zanimanjima često predstavljaju, kao i načina na koji u javnosti oblikuju sliku o sebi, naime, pogrešno ih percipirajući (od strane gledalaca) kao znak talenta, sposobnosti ili potencijala.

Novinari su u svojoj studiji slučaja takođe otkrili da je kod ponašanja posebno važan u određenim oblastima. Na primer, u okruženju kao što su televizija ili rad u sektoru savetodavnih usluga u finansijama, teško je predvideti uspeh „konačnog proizvoda“, pa su stoga znanje i stručnost profesionalca po sebi „lavirani“, to jest ne do kraja definisani. Prezentovanje programa ili „dobijanje prave slike“, tada, zajedno uvezani, uverljivo zastupaju kompetentnost, koju je u datom trenutku nemoguće pouzdano ili definitivno prikazati.

Suprotno uobičajenoj praksi britanskog društvenog ustrojstva – jednoj studiji slučaja kod koje Lorison i Fridmen nisu naišli na „stakleni klasni plafon“ – kodovi ponašanja bili su primetno „prigušeni“. Kako su im intervjuisani zaposleni konstantno ponavljali, ovo je bila „pragmatična“ firma, naime, u kojoj menadžeri cene kompetentnost na osnovu transparentnosti i tehničke demonstracije znanja tj „pokazne vežbe“ u kojoj i potencijalni klijenti „mogu proniknuti kroz s_anja“, kako je izjavio jedan od partnera „ovog samodopadljivog hvalisanja“.

Šta se dešava kada se ne dobije prilika a ni mesto gde bi ljudi demonstrirali svoje osvedočene zasluge, ili kada njihove sasvim zaslužene performanse ne bivaju prepoznate? Tokom ovog istraživanja je mogao dopreti glas brojnih koji su prijavljivali takva iskustva. Nisu svi bili „društveno mobilni naviše“ na toj lestvici, ali je većina njih bila. Ovi narativi podvukli su neizvesnosti, koje proizlaze iz toga što im nedostaje ekonomska tj. finansijska „sigurnosna mreža“, potrebna dodatna radna snaga „ukoliko neko ne poznaje nekoga“ ko bi se za njegovo sponzorisanje zauzeo u njegovo ime, ili pak dugotrajnu anksioznost proizašlu iz neuspeha da se uverljivo imitiraju dominantne norme ponašanja. Fridmen i Lorison su otkrili da, u takvim slučajevima, kada performanse realnih zasluga „ne legnu kako treba“, potencijal za društvenom mobilnošću i „skokom“ na društvenoj lestvici često biva samo-eliminisan od strane samih aktera, koji na svoju ruku obustavljaju dalje napredovanje u svojoj karijeri.

I ovde osporavamo pretpostavke zdravog razuma o vertikalnoj mobilnosti. Gardijanovi novinari su uočili da se, u slučaju kada „mobilni“ (oni poreklom iz nižih društvenih slojeva) uđu u sferu elitnih zanimanja, javlja duboko osećanje nepripadanja ovoj grupi, a vrlo se često stvara i utisak nelagodnosti, koja lebdi u vazduhu. Važno je registrovati taj emotivni proces. I, svakako, ukoliko se on posmatra kroz prizmu zadovoljstva, a ne ekonomskog ili profesionalnog postignuća, uspešnost društvene mobilnosti postaje tim neizvesnija.

Naravno, niti uspeh a ni priznavanje nečijih zasluga nisu, na sreću, uslovljeni isključivo klasnom pripadnošću. Nasuprot tome, Lorison i Fridmen su otkrili snažne kvantitativne pokazatelje – prve takve za koje se zna – da se žene, kao i pripadnici (određenih) manjinskih etničkih grupa koji imaju potencijal za vertikalnu prohodnost, suočavaju sa dvostrukim hendikepom u ostvarivanju zarade u elitnim zanimanjima. Njihovi intervjui bacaju izvesno svetlo na ukrštanje višestrukih oblika nejednakosti, posebno na način na koji rod i etnička pripadnost mogu povećati vidljivost klasnih razlika i nadzor nad tim pojedincima i njihovog sprovođenja dominatnih kodeksa ponašanja. Oni govore, na primer, da ne postoji ženski ekvivalent „herojske priče o dečaku iz radničke klase“. Umesto toga, stereotipi vezani za mobilnu prohodnost žena na društvenoj-profesionalnoj lestvici imaju tendenciju da budu posebno stigmatizujući, naglašavajući njihovu „pretencioznost i napadnost“.

Mark je bio odličan primer za to kako konvencionalno razmišljamo o „vrlinama“: imao je odličan uspeh tokom školovanja, naporno je radio i stekao bogato iskustvo. Ipak, kako je sam rekao, „data mu je jasna odskočna daska koja mu je omogućila da demonstrira ove vrline“. U startu je to bio porodični novac, sigurnosna mreža koja ga je čuvala kada je trčao za svojim prvim ozbiljnim ugovorom. Bilo je starijih kolega koji su ga podržavali u ključnim trenucima. “To je neka vrsta srednjeg veka na televiziji”, kako je pokušao da objasni. “Mislim, mogao bih vam dati na uvid gotovo kompletnu putanju svog napretka, čiji je oslonac u sponzorima.”

Najvažniji je bio osećaj da je Markov splet vrlina odmah bio prepoznat od starijih kolega na pozicijama; instinktivni osećaj da bi se „nekako mogao uklopiti sa ljudima na televiziji“, „povezati se“ sa kolegama i razumeti šta je zaista bitno u takvom okruženju kao što su sastanci tokom kojih se dodeljuju radna zaduženja. Kako je rekao, prisećajući se sastanaka o jednom visoko pozicioniranom programu: Meni je to bilo odmah prepoznatljivo, baš kao i zajedničke sobe u školi na Oksfordu. Pravila su: dobro je biti u pravu, ali bolje je biti zabavan!

Sem Fridmen i Danijel Lorison, koji su za Gardijan radili ovo istraživanje, smatraju da ova sposobnost priznavanja vrlina igra presudnu ulogu u uspostavljanju i održavanju plafona britanske klase. Naravno, ne želimo da kažemo da ne postoji nešto poput talenta ili da uspeh u karijeri nije povezan sa pojedinačnim veštinama ili sposobnostima. Umesto toga, ključna poenta je da je prepoznavanje vrlina neraskidivo isprepletano sa načinom na koji se te vrline realizuju, koriste i priznaju. I šire gledajući, osvetljavanjem načina na koji konvencionalno razumevanje vrlina pruža, u najboljem slučaju, nedovoljno objašnjenje za uspeh na vrhu, mogu se postaviti šira pitanja o ekonomskom sistemu, u kojem prečesto prevagu ima dodelljivanje veoma nejednakih finansijskih nagrada, zasnovanih na pukom slučaju – društvenom poreklu.

 

Sem Fridmen, Danijel Lorison (Gardijan)

Paretov princip: Manje je više


Mark Menson, preduzetnik, bloger, influenser i pisac tri zabavna bestselera, u ovom svom pitkom i popularnom (a nimalo novom) postu razmatra jedno pravilo o kojem je čuo tokom svojih studija u Bostonu – o zakonitosti koja je “opšte mesto” među profesionalnim ekonomistima: o Paretovom principu, koji se može primeniti na svakodnevicu. Kako da sa 20% uloženog truda ostvarite 80% željenih rezultata? Mark se malo poigravao temom, na tipično američki način – u svakom slučaju nepretencioznom i bez mesijanskih impulsa ili propovedanja (tako omiljenom “sportu” u javnoj sferi).

Možete postići željene rezultate uz manje ulaganja (energije, vremena, truda). Trik je u tome kako pravilno utvrditi-oceniti na šta se treba uložiti, i kako, se, zapravo, najefikasnije „raspodeliti“ na način da budete najefikasniji.


Italijanski ekonomista Vilfredo Pareto je jednog dana, 1906. godine, primetio da svake godine 20% mahuna graška u njegovoj bašti daje oko 80% graška.


Zbog toga je o ovom „vrtnom fenomenu“ i enigmi prirode pokušao da razmišlja kroz svoju profesiju: kako je to, naime, moguće: da 20% „nečega“ što „proizvodi nešto“ – kao petina „proizvodnog kapaciteta“ (graška), proizvede ukupno 80% „tog nečega“ od „ukupne količine“? I, naravno, da li bi se i kako ova enigma prirode mogla primeniti na proizvodnju velikog obima (i tako postati što efikasniji). Sigurno da je počeo da otkriva gotovo identičan zakon nalik onome u svojim lejama graška: da u raznim industrijama, društvima, pa čak i kompanijama, 80% proizvodnje često potiče od 20% njenog najproduktivnijeg dela.

Ovo je postalo poznato kao Paretov princip, ili ono što se danas često naziva princip 80/20.

Načelo 80/20 kaže da 80% proizvedenog, odnosno rezultata, potiče od 20% unosa (inputa) ili akcije.

U pogledu upravljanja i raspolaganja sopstvenim vremenom, oni su često otkrivali da tokom 20% svog radnog vremena ostvare 80% svoje ukupne produktivnosti, dok 20% zaposlenih stvara 80% vrednosti.

Primeri se nižu u nedogled, jer ovo je, što je zanimljivo, pojava koja je sveprisutna. I naravno, niko zapravo nije bio „tamo negde na nekom terenu“ da bi nekim „meračem“ tačno premerio taj odnos 80% i 20% za sve ove pojave. Ipak, slobodno se može reći da se približni odnos 4 prema 1 neprestano dešava. Da li je to, zapravo, u nekom trenutku 76/24 ili 83/17, i nije presudno bitno.

Princip 80/20 postao je popularno sredstvo za upravljanje (poslovni menadžment) koji se široko koristio radi povećanja efikasnosti i poboljšanja učinka u preduzećima i industrijama.

O zabavnom Paretovom principu se danas naširoko diskutuje, kao i o efektima koje ovaj ima na poslovnom i privatnom planu.

Malo je onih, međutim, kojima je palo na um da princip 80/20 primeni u svakodnevnom životu, na razgranatost područja u kojima ovaj princip važi, kao i moguće (negativne) posledice koje ovaj princip može imati.

Evo par primera.



Kojih je to 20% vaše imovine i poseda od kojih dobijate najviše vrednosti?

Na šta trošite 20% svog vremena, radeći ono što vam donosi 80% sreće i ispunjenosti?

Ko je tih 20% koji su vam bliski i koji vas čine najsrećnijima?

Kojih je to 20% odeće koju nosite 80% vremena?

Šta je 20% hrane koju jedete 80% vremena?

Moguće je da su vam sva ova pitanja jednostavna i da na njih lako odgovarate. Samo, naprosto, o njima nikada ranije niste razmišljali.

A onda, kada jednom odgovorite na njih, lako se možete usredsrediti na povećanje efikasnosti u svom životu. Još jedan primer: 80% ljudi sa kojima provodite vreme proizvode u vama tek 20% zadovoljstva u vašem životu (provodite manje vremena sa njima). 80% bespotrebnih stvari koje koristite 20% vremena (bacite ih, dajte nekome ili ih prodajte). Ista stvar je i sa 80% odeće koju nosite 20% vremena (danas aktuelni faktori ekološke prihvatljivosti i problema održivosti hiper-proizvodnje odeće).

Prepoznavanje 20% hrane koju jedete 80% vremena verovatno će objasniti da li se držite zdrave ishrane ili ne i koliko je ona, zapravo, zdrava. Ko baš mora da sledi stroga nutricionistička pravila (koja su, inače, fenomenalno korisna)? Samo se prebacite na način da 20% onoga što jedete bude zdravo, i da tu hranu konzumirate u 80% slučajeva.

Kada sam, piše Mark Menson, po prvi put ozbiljnije razmotrio kako bi se Paretov princip 80/20 mogao primeniti na moj svakodnevni, život, odmah mi se ukazalo nekoliko bitnih stvari.

Nekoliko mojih hobija (televizijskih emisija i video igara) činilo je 80% mog vremena, ali samo mi je njih 20% njih donosilo zadovoljstvo ispunjenosti.

Dotad i nisam baš uživao sa nekoliko svojih prijatelja sa kojima sam provodio 80% svog vremena (dakle, nisam bio neverovatno ushićen onima s kojima sam delio svoj društveni život).

80% onoga na šta sam potrošio novac nije bilo korisno niti zdravo za moj životni stil (uzgred, sve što je Mark naveo, kao opšteprisutni američki sindrom, nije nikakav “egzotični” izazov primenljiv isključivo na pisca ovih redaka već je, po brojnim analizama, naprosto posledica ponašanja jedinke uronjene u “divlji kapitalizam” …ali, da se ni mi s ovih prostora previše ne uzdižemo ili uzdamo u neke “idealne uslove i okruženje” p.p.)

Prepoznavanje ovih stvari na kraju je inspirisalo primetne promene u mojim izborima i životnom stilu, kaže Menson. Odustao je od video-igara i televizije (najomiljenijih vrsta razonode tipičnog Amerikanca – uz aktivan boravak u prirodi). “Uložio sam napore da identifikujem neke druge osobe s kojima bih mogao podeliti svoju naklonost i vreme. Posvećujem više pažnje onome što kupujem”, kaže on. Tipično američki prostosrdačno i neposredno, ali je ova “samopomoć” u njegovom slučaju, bila delotvorna.

I, naravno, princip 80/20 se još uvek može primeniti na produktivnost na radnom mestu.

Na koje zadatke trošite 80% vremena a donose vam 20% povratka (tj. proveravanje e-pošte iznova i iznova, zapisivanje beleški, prava “mala večnost” u donošenju kako suštinskih tako i nevažnih odluka, itd)?

Za kojih 20% vašeg posla dobijate 80% zasluga i priznanja od svog tima ili šefa?

I, na kraju, tvrdi ovaj Amerikanac, načelo 80/20 možete primeniti i na svoj emotivni život odnose. Kojih je to 20% ponašanja koja uzrokuju 80% problema u vašim vezama? Šta je to što čini 20% razgovora i komunikacije koji stvaraju onih 80% intimnosti s partnerom?

Ovo su važna pitanja koja većina nas nikada ne razmatra.

Ne pada nam na pamet da postoji efikasnost u svakom aspektu našeg života, u svemu što radimo. I ne samo što se ovo ne tiče puke efikasnosti na poslu, već je stvar i da zaista posedujemo kontrolu i da možemo uticati na tu našu efikasnost. To je nešto za šta svako može da preuzme odgovornost – i da to unapredi.

Koje biste promene danas mogli doneti na osnovu Paretovog principa 80/20?

Jedan od najočiglednijih odgovora, naravno, tiču se naše imovine i posedovanja. Velika je verovatnoća da nam 80% onoga što posedujemo ne donosi baš previše zadovoljstva ili sreće. Očigledno mesto za početak principa 80/20 u ovom slučaju je osloboditi se svih ovih “viškova” (za koje morate jako dobro utvrditi da vam zaista nisu potrebne).

Očigledno, pravilo 80/20 nije nužno kruti princip koji bi trebalo da upravlja vašim životom (duhovito ali iskreno: ne dozvolite da pravilo 80/20 postane 80% onoga što daje 20% rezultata). Ipak, možda uopšte nije tako loša ideja ako bismo na par trenutaka zabavili svoje vijuge  Paretovim graškom kao jednom univerzalnom principu koji se nimalo ne tiče ove zadate proporcije. Suština je da manje predstavlja više: manje onih pravih i najboljih stvari odnosi višestruku prevagu: u obrazovanju, poslu, posedovanju stvari ili društvenom životu. Ne rasipajte se, već tražite, pokušajte da uočite to „manje“, što proizvodi najveću količinu pravih stvari. Princip „manje je više“ nije, naravno otkrio Pareto, ali je praktičan za sagledavanje aspekata življenja uopšte kao i savladavanja opšte inertnosti u ponašanju/razmišljanju. Sesti i porazmisliti o tome, možda i napišite nešto o tom iskustvu – koliko svako od nas ima “praznog hoda”, i utroška vremena koje je bez većeg smisla ili rezultata. Verovatno bi svako bio iznenađen spoznajama do kojih dođe, naime: koliko je to „manje“ zapravo, bolje i presudnije.

Paretovo pravilo: Manje je više. Dobrih stvari nema previše – naprotiv, one su retke. One, međutim, obavljaju pravi posao. Treba ih samo uočiti i prihvatiti. A onaj “ostatak” od 80% je, pa, višak, u koji tako često bivamo upleteni.

35 najboljih fotosa iz divljine u 2019.


Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.

Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.

#1

“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)

"The Moment" By Yongqing Bao, China, Behaviour: Mammals, Grand Title Winner

“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.

Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.

Yongqing Bao

#2

“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)

"Bee Line" By Frank Deschandol, France, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.

Frank Deschando

#3

“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)

"Land Of The Eagle" By Audun Rikardsen, Norway, Behaviour: Birds, Winner 2019

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.

Audun Rikardsen

Hope Floats 3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..

#4

“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)

"Lucky Break" By Jason Bantle, Canada, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.

Jason Bantle

Silverfish_13 3 weeks agoThis is where Rocket spends his days after Endgame.

View More Replies…View more comments

#5

“Portret majke”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: životinjski portret)

"Portrait Of A Mother" By Ingo Arndt, Germany, Animal Portraits, Highly Commended 2019

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Ingo Arndt

Francis 3 weeks agohave kids, they said… it will be fun, they said…

View More Replies…View more comments

#6

“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)

"Cool Drink" By Diana Rebman, USA, Behaviour: Birds, Highly Commended 2019

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Diana Rebman

Slinkman 3 weeks ago‘Frostbirdie does ice-beam, it’s not very effective…’

View More Replies…View more comments

‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’

#7

“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)

"Snow Landing" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.

Jérémie Villet

IzzieM 3 weeks ago Majestic AF

View more comments

#8

“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)

"Snow Exposure" By Max Waugh, USA, Black And White, Winner 2019Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.

Max Waugh

Daria B 3 weeks ago Looks like ink drawing. Nice.

View More Replies…View more comments

#9

“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)

"Cradle Of Life" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.

Stefan Christmann

Ksenia M 3 weeks agoI have never seen penguin feet up close. Way more terrifying than I’d expect.

 

#10

“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)

"Sky Hole" By Sven Začek, Estonia, Earth’s Environments, Highly Commended 2019

Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Sven Začek

Evil Queen 3 weeks ago Wow. That looks really good

View more comments

#11

“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)

"If Penguins Could Fly" By Eduardo Del Álamo, Spain, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Eduardo del Álamo

Slinkman 3 weeks ago (edited)‘Nope nope nope nope nope nope…’

View More Replies…View more comments

#12

“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)

"The Huddle" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Stefan Christmann

Slinkman 3 weeks ago (edited) Looks like a big meeting of little elderly men 😉

View More Replies…View more comments

#13

“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)

"Frozen Moment" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.

Jérémie Villet

Evil Queen 3 weeks agoAre they hugging?

View More Replies…View more comments

#14

“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)

"The Garden Of Eels" By David Doubilet, USA, Under Water, Winner 2019

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.

David Doubilet

tuzdays child 3 weeks agoI could have gone my whole life without this.

View More Replies…View more comments

#15

“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)

"Big Cat And Dog Spat" By Peter Haygarth, UK, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Peter Haygarth

glory the rain wing 3 weeks agoTELL ME SHE DID NOT JUST SAY THAT!!!

View More Replies…View more comments

#16

“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Challenge" By Françoise Gervais, Canada, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Françoise Gervais

#17

“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"Snow-Plateau Nomads" By Shangzhen Fan, China, Animals In Their Environment, Winner 2019

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Shangzhen Fan

Slinkman ‘Come on we’re nearly at our destination THE LEGENDARY EGGLANDS OF SUNNYSIDE UP’

View more comments

#18

“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)

"Night Glow" By Cruz Erdmann, New Zealand, 11-14 Years Old, Grand Title Winner

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

Cruz Erdmann

Seabeast 3 weeks ago Disco, disco squid… Look at me, I’m the disco squid

View More Replies…View more comments

#19

“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)

"The Rat Pack" By Charlie Hamilton James, UK, Urban Wildlife, Winner 2019

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Charlie Hamilton James

IzzieM 3 weeks agoI love images of rats, they are beautiful. However, I can’t help but squeal, screech and run when I see one in person.

View More Replies… View more comments

#20

“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Albatross Cave" By Thomas P Peschak, Germany/South Africa, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Thomas P Peschak

Taradactyal 3 weeks ago“AND THE MEETING OF THE ORDER OF THE SILVER FEATHER SHALL COMMENCE”

View More Replies…View more comments

#21

“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)

"Pondworld" By Manuel Plaickner, Italy, Behaviour: Amphibians And Reptiles, Winner 2019

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.

Manuel Plaickner

Nichole Ambegia 3 weeks ago (edited): This looks like a psychedelic trip after licking a frog. This is really neat looking

View More Replies…View more comments

#22

“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)

"Humming Surprise" By Thomas Easterbrook, UK, 10 Years And Under, Winner 2019

Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Thomas Easterbrook

SlipperyCheese 3 weeks ago: But still even a camera on 1/4000 of a sec. can’t capture the movement of their wings.

View more comments

#23

“Izjednačen meč”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: Sisari)

"The Equal Match" By Ingo Arndt, Germany, Behaviour: Mammals, Joint Winner 2019

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Ingo Arndt

Lyop 3 weeks agoDude, it’s called personal space for a reason!

View More Replies…View more comments

#24

“Eterična skitnica”, Angel Fitor, Španija (Podvodna fotografija)

"The Ethereal Drifter" By Angel Fitor, Spain, Under Water, Highly Commended 2019

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Angel Fitor

Siiri Helin 3 weeks ago: It looks like an anatomically correct picture of woman-parts.

View more comments

#25

“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)

"The Architectural Army" By Daniel Kronauer, Germany/USA, Behaviour: Invertebrates, Winner 2019

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

Daniel Kronauer

Rahul Eluri 3 weeks ago: You mean a colony of nopes?

View More Replies…View more comments

#26

“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)

"Circle Of Life" By Alex Mustard, UK, Black And White, Highly Commended 2019

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Alex Mustard

Greg Stewart 3 weeks agoBigeye-nado??

View more comments

#27

“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)

"Migrant Megamoths" By Lorenzo Shoubridge, Italy, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Lorenzo Shoubridge

Sierra Gaudette 3 weeks ago: Excuse me, but do you have a moment to talk about our savior, Lamp?

View more comments

#28

“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)

"Creation" By Luis Vilariño, Spain, Earth’s Environments, Winner 2019

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Luis Vilariño

Guglielmo Marconi 3 weeks ago: Remember the tropical islands and palm trees at the sunset? Forget it… Snow and ice is the new stuff!!!!

View more comments

#29

“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)

"Face Of Deception" By Ripan Biswas, India, Animal Portraits, Winner 2019

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Ripan Biswas

Full Name 3 weeks ago (edited )Nope x 8

View more comments

#30

“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)

"The Hair-Net Cocoon" By Minghui Yuan, China, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.

Minghui Yuan

Alexander Brior 3 weeks ago (edited): Insects are very interesting. And mammals, and birds, and reptiles, and amphibians, and fish.

View More Replies…View more comments

#31

“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)

"Couch Crew" By Cyril Ruoso, France, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Cyril Ruoso

Tim Stoneman 3 weeks ago: Looks like my brother’s student house

View More Replies…View more comments

#32

“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )

"Early Riser" By Riccardo Marchegiani, Italy, 15-17 Years Old, Winner 2019

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Riccardo Marchegiani

Awkward Manatee 3 weeks agoThat is so AWESOME. I wish I was doing this when I was 15-17!

View more comments

#33

“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)

"Tapestry Of Life" By Zorica Kovacevic, Serbia/USA, Plants And Fungi, Winner 2019

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Zorica Kovacevic

BG Rey 3 weeks agoAmazing!

View more comments

#34

“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)

"Another Barred Migrant" By Alejandro Prieto, Mexico, Wildlife Photojournalism, Winner 2019

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.

Alejandro Prieto

Full Name 3 weeks ago: Forget humans, THIS is why I don’t want a border wall.

View More Replies…View more comments

#35

“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)

Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.

Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.

Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.

Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.

Adrian Hirsch

Judora Velti: Iskrena i apolitična


Eudora Welty and the Segregated South | Hunter Museum of American Art

Ivana Rogar

Eudore Welty: Iskrena i apolitična

Njena je proza nekad ozbiljna, nekad komična, nekad je pisana dijalektom, a nekad standardnom varijantom, realistična je ili fantastična, no zajedničko joj je da se uglavnom bavi vidovima života u Mississippiju. Dakako, to i nije čudno ako uzmemo u obzir da je autorka onde provela većinu života: gotovo sve priče Eudore Welty imaju izvor u istom ruralnom predelu, plod su istog podneblja. Zaposlena kao reklamna agentica, Welty je proputovala Mississippi uzduž i popreko; na putovanjima je razgovarala s običnim ljudima, fotografisala ih i prikupljala priče iz svakodnevice. Taj je južnjački način života kojem je neposredno svedočila, kao i geografske karakteristike Mississippija, unela u priče. Kako sama kaže, putujući je spoznala da je Mississippi zapravo pretežno ruralan i to se odrazilo na njeno pripovedanje: veliki deo priča smestila je u seoski krajolik. Provincija, sačinjena od farmi, jezera, gradića, zaselaka, zemljanih puteva, poseduje snažnu atmosferu i, opipljiva, izbija iz redaka. Postojana je i nepokolebljiva, čvrsta kao da je ne bi mogli oduvati ni najjači uragani.

Weltyjini toponimi doista su poput samih likova. Naime, autorka je smatrala da za priču mora postaviti pozornicu na kojoj će se ona odvijati, to jest, mora oblikovati mesto radnje jer će se priča pomoću njega identifikovati. Mesto i njegovi običaji oblikuju likove, štaviše, u stalnoj su interakciji s njima. U igri mesta i likova sudeluju nasleđe, atmosfera, klima, folklor i povest, koji pomažu građenju složenih odnosa između likova kao i između likova i samog mesta. Na toj pozornici koju Welty pažljivo podiže mogu se zatim u nijansama izražavati svi oni osećaji o kojima želi govoriti: osećaji otuđenja, gubitka i privrženosti i ljubavi. Važno je napomenuti da je ljubav jedna od Weltyjinih temeljnih preokupacija u svim svojim verzijama: ljubav žene prema mužu, bake prema unuku, čoveka prema domu, pripovedača prema tekstu. Ljubav je, kako kaže, “središte svih priča, centar bilo kakve narativne strukture.” Okosnica Weltyjinih priča uvek je neki oblik privrženosti, bilo dobar ili nezdrav, kao i njene posledice.

Za Eudoru Welty obično kažu da nije dobila Nobelovu nagradu jer u pisanju nije bila politički angažovana. Nije poput Faulknera pisala o neizbrisivoj krivici belog čoveka za ropstvo, ni poput Hemingwaya o besmislu rata, ni kao Steinbeck o ekonomskoj krizi koja je bacila milione Amerikanaca u siromaštvo. Welty se zaista ne trudi da se bavi političkim pitanjima; štaviše, čini se da zazire od njih. Piše o poznatim temama: o moći zajednice i moći prošlosti kod oblikovanja života pojedinca, moći ljubavi i moći pamćenja i boli usamljenosti. Međutim, ako autor piše o nijansama ljudskih odnosa, teško može zaobići politiku: političko je usko vezano uz odnose i, kako nas je naučio postmodernizam, neslaganje politično/apolitično teško će funkcionisati čak i u svakodnevnom životu.

Weltyjina priča “Pištaljka” možda ne može parirati Plodovima gneva kao prikaz teškoća Južnjaka tokom Depresije, ali uspeva kroz nedostatak događaja da pruži uvid u beznađe koje je snašlo likove. Isto tako “A Worn Path”, priča o duhovnoj snazi jedne Afroamerikanke, nigde eksplicitno ne osuđuje položaj crnaca na američkom Jugu te se u toj misiji ne može i ne treba meriti s Faulknerovim Siđi, Mojsije. Međutim, Welty u priči stvara zaokruženu, slojevitu ličnost za koju je znala da postoji jednako kod diskriminisanih crnaca kao kod belaca. Pripovetka “The Burning” takođe indirektno pokazuje da je upravo Afroamerička robinja ta koja odnosi moralnu pobedu, jer smogne snagu i dostojanstvo da preživi beznadežnu situaciju, za razliku od kukavičkih likova njenih belih vlasnica. Weltyjino zadiranje u područje političkog očigledno je kad, poput Faulknera u Svetlosti u avgustu i Sherwooda Andersona u Winesburg, Ohio, piše o ograničenjima društva koje odbacuje neprilagođene i drukčije. Neprilagođeni su likovi obično fizički, mentalno ili emocionalno zakinuti te su u suprotnosti sa zajednicom pa se priče mogu gledati kao metafora opšte ksenofobije i zaziranja od Drugog: bolesnih, siromašnih, stanovnika drugih država i pripadnika druge rase. U slojevitom diskursu kakav je Weltyjin politička se pitanja, dakle, ipak “očešu” o likove i radnju, pa ustupaju mesto argumentima, zahtevima ili pritiscima određenih stanovišta.

Premda je napisala pet romana, od kojih je The Optimist’s Daughter (1972.) osvojio Pulitzerovu nagradu za pripovednu prozu i veliku naklonost kritike i čitalaca, Welty ostaje zapamćena prvenstveno prema kratkim pričama kojih je napisala više od četrdeset. U tim je pričama uočljivo da su pažljivo konstruisane, da se izuzetna važnost pridaje detaljima i nijansama, a da je rečenica formalno dovedena do savršenstva. I mada je Weltyjina rečenica delikatna poput porculanske šoljice, pripovedanje ni u jednom trenutku ne postaje izveštačeno ni pozersko. Dakako bi se pre moglo reći da ono deluje proživljeno, kao da je pripovedač osetio sve što je izneo pred sebe. Welty kaže da priče sastavlja iz rezervoara osećaja, iz sopstvenih reakcija na stvarne događaje, na odnose koji su joj oblikovali život, na ona iskustva u koja je uložila najviše snage. Možda joj je pisanje toliko uspešno jer je sama verovala da pisac treba biti “iskren”.


(Fotografije su prikaz “Delte Misisipija po Judori Velti”. Vizuelna, naturalistička pripovest o svetu u kojem je boravila – isključivo ih i jedino tako treba “čitati”. Priče su  foknerovski “fotografski isečci”, pa je u Veltijevoj uspešno spojeno literarno – koje nam dočarava vizuelno – i obratno. prim. prev)


ivana rogar, kartica1

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef


Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

8 najboljih opcija za uspešno poslovanje u Kini


Današnja Kina je za strane kompanije jedno od najzanimljivijih tržišta, sa neverovatnim nizom mogućnosti i prilika. Ovo nas podseća na Japan 90-ih, na jednoj drugoj skali, gde se dinamična ekonomija kombinuje sa rastućom srednjom klasom spremnom da „potroši plodove svog rada“.

Uporedo sa razvojem kineske ekonomije, savladavanje engleskog jezika postalo je neophodnost i uzus za sve starosne uzraste (iako su mahom mlade generacije te koje prvo žele da ga uče). Engleski je sada obavezan u svim kineskim školama (od devete godine života). Ovo je rezultiralo procvatom, recimo, engleske industrije širom kineskih gradova prvog ranga, a sada ovim trendom bivaju zahvaćeni i gradovi drugog i trećeg ranga.

Ne samo da građani Kine danas imaju više finansijske snage za potrošnju, već su i roditelji spremni da potroše dobar novac kako bi deci obezbedili uspeh. Roditelji su takođe svesni da obavezna nastava na engleskom nije dovoljna da bi ga njihovo dete tečno govorilo, što dovodi do razvoja sve većeg broja privatnih škola, kao i sve veće potražnje za profesorskim kadrom koji kineskim đacima predaje na svom maternjem jeziku.

Prezauzetost obavezama današnjih kineskih klinaca, uz opštu sklonost prema servisima koji se mogu koristiti internetom ili preko mobilnog uređaja – u kombinaciji sa nedostatkom nastavnog kadra i centara za obuku – sve je ovo podsticaj za rast „obrazovnog biznisa“ i tržišta učenja stranih jezika preko interneta, gde učenje jezika može, u nedostatku profesora „na terenu“ da nastavi svoj rast. Stručnjaci u ovoj godini očekuju rast od 20% godišnje i dostizanje obrta od 270 milijardi juana prihoda.

Ne samo što su časovi engleskog na internetu posao koji samo može imati dalji veliki rast već je na pomolu i novi trend: očekuje se da će 2020. doći do velikog buma u obukama putem interneta (STEM tj. „prirodnjačke“ discipline), sa oko 50 miliona roditelja koji će biti spremni da za svoje dete izdvoje finansijska sredstva za onlajn kurseve. Čas obično košta 200 juana ($30).

(Inače, Srbija je uveliko uspešna u ovoj poslovnoj niši, pa sasvim izvezno poznajete barem nekog ko kineskoj deci drži onlajn časove engleskog ili nekog drugog jezika; uz japanski i korejski, koji su tradicionalno, geografski i poslovno najomiljeniji među starijim generacijama, najviše se, pored engleskog, uče francuski, nemački, španski i talijanski – ovakav je trenutni redosled).

Onlajn obuka

Upravo rečeno, ne samo što svoj procvat ima mrežno učenje engleskog već i roditelji postaju zahtevniji u odnosu na obrazovanje svoje dece: upisati ih u najbolje škole, imati najbolje ocene, pohađati večernju nastavu… Naravno, sva su ova nastojanja da bi se njihovoj deci obezbedila što bolja budućnost u zemlji koja je blago rečeno, veoma konkurentna na svakom polju.

Tržište uvek ima odgovor na zahteve potrošača, a u ovom slučaju su onlajn kursevi ti koji odnose pobedu. Samo je u 2013. godini, prihod od internet tržišta obrazovanja u Kini dostigao 84 milijarde juana (10.7 milijardi evra) sa 19,9% u poređenju sa prethodnim godinama (izveštaj o internet-edukaciji „China Online Education Report – iResearch“)

3 glavne onlajn edukativne oblasti su osnovno obrazovanje, stručno usavršavanje i visoko obrazovanje, s tim da je rast poslednje navedene oblasti u blagom padu.

E-trgovina: uvozna hrana

Kineski standardi srednje klase evoluirali su ne samo kada je reč o obrazovanju već i kada se radi o zdravlju, uz značajnu ulogu koju ima hrana i promena obrasca u konzumaciji iste. Navike u ishrani se menjaju, kao i kupovne navike. Nakon godina koje su obeležavali skandali sa hranom, današnji potrošači traže kvalitetnu hranu i pridaju veliki značaj ugledu brenda koji kupuju. Ukratko, oni su spremni da za bolje opcije plate više. Na primer, 88% kineskih potrošača u gradovima prvog i drugog nivoa protive se aditivima u hrani.

Dva preovlađujuća trenda u navikama konzumiranja hrane

Promena u ishrani: ranije potpuno van radara i dometa, danas su mlečni proizvodi i grickalice proizvodi koji se najčešće kupuju – u čemu se izvesno ogleda uticaj zapada.

Kineski potrošači traže „zdravu hranu“, a uvozni brendovi često zvuče kao zdravija verzija kineskih brendova.

Povećanje potrošnje uvezenih proizvoda takođe je podstaknuto smanjenjem poreza tokom proteklih godina što je proizvode učinilo pristupačnijima, kao i da reputacija brenda i/ili zemlje ima veću vidljivost na mreži. Šezdeset odsto kineskih potrošača koji konzumiraju uvoznu hranu je kupuju putem interneta jer je to „komforna i brza opcija“, a uz to postoji mnogo više izbora i ponuda.

Brendiranje i ugled robne marke su Kinezima izuzetno važni, a u zemlje koje su im  najinteresantnije spadaju SAD, Japan i Francuska, poznate po kvalitetu svoje hrane.

Uvozna hrana takođe igra svojevrsnu društvenu ulogu i često se nudi kao poklon. Kupovina uvozne hrane može biti skupa i ne mogu je baš svi priuštiti, pa je to način da se neko impresionira.

Vredno je primetiti da Kinezi vole nove vrste hrane sa svih meridijana, kao i da 53% potrošača uživa da proba nešto što dosad nisu imali prilike.

Onlajn distribucija: Organski proizvodi

Još jedan trend u velikom zamahu je tržište organskom hranom. Tržište hrane organskog porekla kupcu obezbeđuje kvalitet. Malopre rečeno, naime, da kineski građani sve više vode brigu za svoje zdravlje i kvalitet hrane koju stavljaju u tanjir odražava se i kroz podatak da se sve češće okreću uvoznim (organskim) proizvodima.

Tržište organskom hranom u Kini je od 2007. do danas eksponencijalno raslo i trenutno predstavlja šest odsto ukupne potrošnje hrane, čineći je sada četvrtim potrošačem organskih proizvoda u svetu. Prema izveštaju globalnih tržišta za 2013. godinu („Izveštaj o razvoju organske industrije Kine“), blizu 10 miliona tona organske robe proizvedeno je u Kini, od čega je oko sedam miliona bilo namenjeno domaćem tržištu.

Očekuje se da će i potrošnja i proizvodnja rasti s organskom hranom koja će predstavljati tri odsto udela u tržišnom kolaču na domaćem tržištu hrane do 2020.

Stručnjaci za tržište taj rast pripisuju obrazovanijoj populaciji, koja posvećuje veću pažnju i brigu bezbednosti hrane i stabilnijoj finansijskoj situaciji.

Pored toga, kineski potrošači se masovno okreću kupovini putem interneta, tražeći informacije o robnim markama, što se može ilustrovati višestrukom uvećanju mrežnih platformi za isporuke, prisutnih u više od 200 kineskih gradova.

Nega dece: Uvozni proizvodi i usluge

Ako se građani Kine danas više brinu o obrazovanju svoje dece i hrani koju jedu, oni se takođe veoma brinu za negu dece. Što se tiče hrane, ugled kineske industrije dečje hrane je u jednom momentu bio poljuljan skandalima, koji su primoravali roditelje da se okrenu uvoznoj hrani, u cilju zdravstvene bezbednosti.

Ukoliko se pogledaju brojke, jasno je da ova industrija raste, sa stopom od 15% u 2018. godini, a usled odbacivanja „politike jednog deteta“ i stabilnijih prihoda očekuje se da će ova grana nastaviti svoj rast kako na Mreži tako i van nje. Prodaja uvezenih proizvoda za negu beba na Mreži je jedna od najpopularnijih stavki među kineskim onlajn kupcima, a trgovački internet-kanali sada predstavljaju 50% tržišne vrednosti proizvoda za majke i bebe.

Među stranim brendovima vlada izuzetno žestok rivalitet, a 10 do 20% potrošača smatra da je zemlja porekla presudni kriterijum za konverziju. Slično kao i hrana, kvalitet i reputacija su najvažniji faktor prilikom odlučivanja o kupovini.

Zdravstveni proizvodi i usluge

Možda zvuči iznenađujuće, ali  30% ukupne pretrage na trgovačkoj e-plaformi Baidu tiče se proizvoda vezanih za zdravlje.

Kinesko tržište zdravstvenim proizvodima i uslugama je potencijalni benefit za investitore. Postoje mogućnosti i prilike u prodaji proizvoda-usluga u ovom sektoru, koji su uvek podstaknuti boljem stanju u privredi i ekonomiji, kao i potražnjom za vrhunskom opremom. To može biti izazovno zbog brzog i učestalog menjanja zakona i propisa, ali je definitivno vredno ulaganja.

I dok većina medicinskih proizvoda u Kini potiče od lokalnih proizvođača, kineske bolnice i zdravstveni radnici više vole uvozne uređaje i opremu. To se naročito odnosi na kupovinu inovativnih i visokotehnoloških uređaja koji su nadmašili lokalni proizvod. Ovi trendovi dobijaju na zamahu uporedo sa starenjem stanovništva kao i naporima države koja teži ka praktičnim poboljšanjima kvaliteta medicinske nege.

Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, ovde je kvalitet apsolutno ključna komponenta. Kineski potrošači sada su u mogućnosti da plaćaju više za bolje zdravstvo, a BDP i dalje raste po godišnjoj stopi od sedam odsto. To ukazuje da na ovom tržištu neće biti usporavanja, jer Kinezi svesrdno prihvataju inostrane zdravstvene proizvode na nove i zanimljive načine. I zaista, i sam vicepremijer Li Kećjang rekao je da je zdravstvena industrija sada ušla u “neispitane vode”.

Putne agencije, putovanja i turizam

Uz bolji kvalitet potrepština kao što su hrana, zdravlje i obrazovanje, kineska srednja klasa željna je da što bolje utroši svoje slobodno vreme, tokom kojeg će trošiti svoj ne baš lako zarađeni novac. Šta je bolje od reči – otkrivanje novog? Putovanja ka novim destinacijama pristupačna su Kinezima već barem dve decenije.

Kineskom stanovništvu nikada nije bilo lakše da negde otputuje. Obim međunarodnih putovanja kineskih putnika porastao je sa 10 miliona u 2000. godini na gotovo 100 miliona u 2013. godini na 68 miliona 2016. godine, a očekuje se da će ova brojka do 2021. dostići 100 miliona.

Kineskim turizmom već dugo dominiraju turing-operateri, ali najnoviji trend pokazuje prelazak sa grupnog na turizam usmeren ka pojedincu, koji u proseku preferira da otputuje na egzotičnije destinacije poput Tajlanda, Kambodže, Filipina, Maroka ili Vijetnama. Oni ne samo što putuju na nove destinacije već nastavljaju da putuju i do njima već dobro poznatih i omiljenih destinacija poput Francuske, Sjedinjenih Država, Britanije, Južne Koreje i Japana.

Očekuje se da će 100 miliona Kineza putovati u inostranstvo do 2021. godine. Prema istraživanju sajtova za turističke rezervacije Hotels.com i Ipsos, kupovina više nije glavni razlog međunarodnih putovanja među kineskim turistima. Umesto toga, tu su ručavanje, razgledanje-posete i istraživanje lokalne kulture, koji postaju sve privlačniji.

Ova promena u turističkim trendovima je pravi „rudnik zlata“ za one koji drže turističke agencije. Industrija i biznisi još nisu usaglašeni sa tempom promena u ponašanju kineskog turiste i tu treba da „uhvate kopču“, a ovo je odlična prilika za razvoj jedinstvenih usluga i servisa.

Dizajnerska i odeća modnih brendova

Zbog svoje veličine, kinesko tržište modne odeće predstavlja veliku priliku za strane brendove. Dobro je imati na umu da je konkurencija veoma oštra, i da će za uspeh biti potrebno dobro isplanirana marketinška strategija.

Navedeni podaci Euromonitor-a pokazuju da je kinesko tržište odeće za odrasle u 2017. godini vredelo oko 457,8 milijardi juana (€58.3mlrd), uz povećanje od 5,2% u poređenju sa istim mesecom retrospektivno. Očekuje se da će tržišna vrednost do kraja 2019. godine dostići 1,592 milijarde renminbija (dvesta miliona evra).

Kinesko tržište ženskom odećom je u 2017. godini vredelo oko 923,2 milijarde renminbija (juana), što je plus od 5,7% u odnosu na prethodnu godinu, dok je tržište muškom odećom zabeležilo rast od 4,4% sa 534,6 milijardi renminbija (€68mlrd) u 2017. godini.

Tržište donjim rubljem je pokazalo najbrži rast, sa povećanjem od 7,8%. Očekuje se da će tržišna vrednost do 2021. dostići  gotovo hiljadu milijardi juana ili 140 milijardi evra (!!), što je plus od 6,5% godišnjeg rasta tekstilne industrije za muškarce).

Raste i potražnja za ograničenijim i jedinstvenim serijama proizvoda, pa ovaj trend pruža priliku dizajnerima odeće da svoj brend proširuju unutar ove tržišne niše. Takođe možemo videti sve veću potražnju za odećom visokog kvaliteta.

Drugi trend koji je vredan izlaska na kinesko tržište je potražnja za svakodnevnom odećom (casual wears). Ovo tržište je manje zasićeno i ima puno mogućnosti za one koji bi imali šta da ponude.

Uprkos usporavanju tržišta, internet-prodaja nastavlja svoj rast. Na B2C tržištu modnim brendovima, Tmall, JD.com i vip.com figuriraju kao glavne platforme. E-trgovina je idealan način poslovanja za bilo koji brend, i to iz nekoliko razloga: 1. ušteda troškova, 2. lako praćenje potrošačkih navika kupaca, i 3. jednostavan način „čišćenja“ skladišta od neprodatih zaliha.

Umesto zaključka

Kina je puna mogućnosti za strane brendove, uvozne proizvode i usluge na koje se gleda kao na vrhunske, dok je za kineske kupce kvalitet presudna stavka. Da bi inostrana firma uspela u Kini, ne samo da će morati da ima odličnu uslugu, već i da sebi (ponovo) stvori ime (kraće: da se na kineskom tržištu iznova dokazuje da je vrhunski brend). Za uspeh u Kini je od izuzetne važnosti brendiranje, koje je ogroman posao, ali, ukoliko uspe – rezultati će biti od koristi na duge staze.

MTC

Top 8 Businesses Opportunities in China

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma


Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Quantastica: srpski “kvantni” startap


Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica, tim iz Subotice koji se bavi alatima za programiranje kvantnih računara kao i razvojem kvantnih programskih algoritama, je 22. oktobra objavio zatvaranje investicije u iznosu od 200.000 evra. Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica je osnovana u januaru 2019. godine i od tada je postala razvojni partner Američkog Rigetti Computing-a, proizvođača kvantnih računara i povezanih softverskih servisa. Subotički tim Quantastica-e trenutno čini pet ljudi koji rade na razvoju alata Quantum Programming Studio – koji služi za vizuelno programiranje kvantnih računara, kao i simulatora kvantnih kola zasnovanog na jedinstvenom algoritmu, za koji iz ovog startapa kažu da na testovima pokazuje bolje performanse od drugih simulatora dostupnih na tržištu.

Osim programskih alata, Quantastica nudi i usluge razvoja kvantnih programskih algoritama, pa će investicija najvećim delom biti uložena u razvoj već postojećeg asortimana. Nešto više o planovima rekao je Petar Korponaić, osnivač Quantastica-e:

Investicija će pomoći da Quantastica unapredi i komercijalizuje proizvode i da se pozicionira na tržištu kvantnog računarstva koje je sada u povoju, a čija se eksplozija očekuje u narednih nekoliko godina. Takođe, važno je istaći i da je to što jedna nordijska zemlja subvencioniše startape privlačnim iznosima presudilo da se odlučim baš za Icebreaker.

Naime, kako Petar Korponaić dalje objašnjava, upravo zbog podsticaja koje ova država nudi značajno je pomenuti da je dobijanjem investicije Quantastica stekla uslov da se registruje u Finskoj (što je čest uslov investicionih fondova) i dobije dodatna bespovratna sredstva od finskog fonda za istraživanje i tehnološki razvoj Business Finland. Maksimalan iznos koji može da finansira Business Finland je 1.25 miliona evra, od čega 500.000 može biti finansirano kao bespovratna sredstva, a 750.000 kao pozajmica.

O tome kako se Quantastica našla na radaru jednog finskog investicionog fonda Slobodan Stanić, glavni čovek za razvoj softvera iz Icebreaker-a i osoba koja je direktno radila na postizanju ovog dogovora, kaže:

Iako naš fond ulaže prvenstveno u firme iz Nordijskih i Baltičkih zemalja, Quantastica nam je privukla pažnju jer je ono na čemu oni rade približava svet kvantnih kompjutera većem broju korisnika, samim tim ima veliki potencijal. Srbija i region bi u budućnosti mogli da budu vrlo interesantni zbog količine talenta a opet znatno manje konkurencije što se tiče VC fondova.

Lično bih voleo da vidim veći broj firmi koji razvijaju svoje proizvode, naročito upotrebom novih tehnologija, a sa ekspertizom u domenu u kojem deluju. U Evropi iz godine u godinu raste broj VC investitora a i investicija tako da mislim da je i dalje dobar period za pokretanje startapa

 

Unikat kopije: Džesi Ingland


Zašto je umetnik Džesi Ingland isfotokopirao elektronsku knjigu “1984”?

Na sajtu Glif.rs već je bilo vesti o sukobu koji postoji između najveće e-kompanije koja je počela kao online prodavnica knjiga, Amazona, i tradicionalnih književnih izdavača, koji se osećaju ugroženi monopolom ove kompanije na digitalnom tržištu, kako Amerike tako i Evrope.

S tim u vezi, američki umetnik i Džesi Inglang napravio je projekat pod imenom “E-book backup” – on je fotokopirao ekran svog e-readera (mala je verovatnoća da je slučajno odabrao da taj rider bude marke Amazon Kindle), kako bi napravio fizičku kopiju elektronske knjige.

Da stvar bude još simboličnija i upečatljivija, roman koji je ovaj umetnik odabrao da “dedigitalizuje” je kultni klasik Džordža Orvela “1984”.

Na svom sajtu, Ingland objašnjava zašto se odlučio baš za taj roman i odakle mu ideja za ceo projekat: “Godine 2009, nekim korisnicima Amazon Kindla su iz njihovih e-readera izbrisani Orvelovi romani “1984” i “Životinjska farma”, bez prethodnog obaveštenja ili njihove saglasnosti; konkretno, kopije ovih romana su bile u ponudi izdavača koji nije imao na njih prava. Pošto su korisnici javno progovorili o tome kako su im e-knjige oduzete bez njihovog odobrenja, Amazon im je kasnije reinstalirao te naslove ili im je ponudio poklon kartice kao kompenzaciju za neugodnost, i obećao je da u budućnosti nikada neće tako nešto ponoviti.”

Projekat umetnika Džesija Inglanda "E-Book backup"

Kao da Inglandu nije bilo dovoljno što je isfotokopirao ekran svog e-čitača, te fotokopije je posle toga skenirao i ponovo ih ubacio u svoj Amazon Kindle. Prilično apsurdan i simboličan zaokret u projektu, koji se može tumačiti kao revoltirano-paranoičan odgovor na mešanje u ono što je kupovinom potrošač pretvorio u privatno vlasništvo. Sa druge strane, ovim činom svoju biblioteku Ingland je uvećao za jednu knjigu koju je praktično sam dizajnirao i izdao.

 

Priredio: Danilo Lučić

Glif.rs

Američko-kineski tehnološki kompromisi


NextBigFuture.com

Čini se da se Trampova administracija danas uveliko premišlja, upitavajući se pritom o “mudrosti” američkog uvođenja najnovijih tarifa u trgovinskom ratu koji su svojevoljno povele protiv Kine. Fajnenšel tajms donosi izjavu Džejmsa Politija, koji iz Vašingtona izveštava da Bela kuća razmatra ukidanje nameta na kineski uvoz od 112 milijardi dolara – uključujući monitore s ravnim ekranom – namete koji su prvog septembra uvedeni po stopi od 15 odsto.

Preko noći je Erik Šmit, bivši izvršni direktor Gugla pozvao SAD da ponovo razmisle o pitanjima nacionalne bezbednosti koji su neraskidivo utkani u poslovanje s Kinom. Šmit, koji predsedava Komisijom za nacionalnu bezbednost veštačke inteligencije je upozorio da će „Sjedinjene Države naštetiti sopstvenoj oblasti inovacija ukoliko se zabrani saradnja s kineskim istraživačima“.

Govoreći prilikom objavljivanja privremenog izveštaja ove Komisije koji je Kongres naložio povodom načina na koji Amerika treba da pristupi veštačkoj inteligenciji, Šmit je rekao da se Sjedinjene Države oslanjaju na kineske stručnjake za tehnologiju, i da bi trebalo da budu sigurni da su „ostali u igri“ u ovom istraživačkom lancu. „Jedna od stvari koju je komisija prilično pažljivo istražila je „kako stojimo danas u vezi Kini? A odgovor koji neki možda ne žele da čuju je da smo zavisni od kineskih istraživača i kineskih postdiplomaca“, rekao je Erik Šmit. „Raskid dosad uspostavljenih odnosa među ljudima bi štetilo Sjedinjenim Državama.“

axios.com

Ključni paragraf u izveštaju kaže: „Izazov sa kojim se suočavaju SAD je kako ponovo uskladiti elemente koji čine odnos između SAD i Kine u vezi visokih tehnologija, kako bi više pogodovali američkim interesima i očuvali američke prednosti, uzimajući u obzir realistične procene postupaka zvanične Kine.“

Čini se da je „realističan“ pridev koji je ovde varljive prirode. Koliko je, uopšte, ozbiljna pretnja špijunaže od strane kineskih istraživača u SAD-u i da li je ta pretnja zaista velika u tolikoj meri da bi Sjedinjene Države bile prinuđene na rizik od zaostajanja u ovom ključnom području tehnologije – tako što će potiskivati Kinu (taksama)? SAD su već odustale od liderstva u drugim oblastima kao što je 5G, gde su pokušale da iz svojih mreža isključe superiorne proizvode Huaveija, uz to obesmišljavajući značajne istraživačke napore koje kineski Futurewei Technologies Inc pravi na američkom tlu. Sjedinjene Države i Kina mogu mnogo da nauče jedna od druge, ali izgleda da su percipirani kompromisi trenutno „ipak malo previše“ za Trampovu Belu kuću.

 

Financial Times 

Pekinška liberalizacija poslovne regulative


Kineski potezi u jačanju stranih biznisa na svom tlu takođe pomažu kineskim kompanijama.

Peterson Institute for International Economics

Kina čini istorijske korake ka povećanju pristupa inostranom biznisu na lokalnim kineskim tržištima, što, po tvrdnjama nekih analitičara, povlači za sobom i one promene koje su potrebne kineskim kompanijama u sopstvenom razvoju kako bi postale globalni igrači.

„Za mene je ključna stvar u vezi sa najnovijim kineskim otvaranjem za strane kompanije ono odakle to otvaranje potiče: Kina teži da globalizuje svoje tržište, a ne nužno i da ga liberalizuje“, izjavila je Šantal Grinderslev (Chantal Grinderslev), partnerka u konsultantskoj firmi Z-Ben sa sedištem u Šangaju. Ona je dodala da će taj drukčiji sistem uticati na to da li će se i kako kompanije – u njenom slučaju, finansijske kompanije – odlučivati za širenje na kinesko tržište.

Najnovija nastojanja kineske vlade da stranim preduzećima olakša poslovanje na lokalu potiču od želje da kineske kompanije postanu globalni igrači.

Kina je prošlog meseca napravila pomak u realizaciji dugo očekivanih najava za uklanjanje limita stranog vlasništva u većini sektora finansijske industrije. Neke strane poslovne organizacije su u oktobru takođe izjavile kako su ohrabrene nacrtom pravila za sprovođenje novog kineskog zakona o stranim ulaganjima, koji stupa na snagu 1. januara 2020.

Iako su ovi potezi usledili mahom zbog trgovinskog pritiska SAD, neki analitičari ističu kako takve promene pomažu Kini u postizanju sopstvenih razvojnih ciljeva, što se možda ne mora uklapati sa vizijom brojnih inostranih kompanija, naime, o jednom sistemu koji je više tržišno orijentisan (uzgred, postoje i ozbiljne “insajderske analize” ne malog broja stručnjaka u samoj Kini, koji tvrde da je trgovinski zastoj sa SAD samo dodatno ubrzao suštinske reforme koje je Kina u svakom slučaju imala u svojoj agendi. Tramp je u ovom trenutku, po njima, samo odličan izgovor za ono što je trebalo da usledi i bez njegovih nametnutih tarifa; otvaranje domaćeg tržišta za strane biznise, banke i finansijski sektor bili su neminovnost koja ionako sledi u dugoročnoj strategiji “azijskog tigra”).

Takođe postoje ograničenja u obimu inostranog poslovanja na kineskom tržištu, sada kada je ova azijska zemlja prerasla u drugu najveću svetsku ekonomiju. Što se tiče trgovine, tehnologije i kapitala, svet je između 2000. i 2017 povećao svoju izloženost Kini, dok je azijski industrijski gigant od 2007. godine do danas smanjivao svoju izloženost ostatku sveta, navodi se u letošnjem izveštaju Mekinsijevog globalnog instituta.

Strane banke i dalje su zastupljene sa manje od dva odsto kineskog tržišta, uprkos tome što su u Kini imale priliku da posluju duže od jedne decenije, ukazali su analitičari.

Lester Ros, predsedavajući političkog odbora Američke privredne komore u Kini je izrazio očekivanja da bi „strane kompanije verovatno mogle da pridobiju između 10% i 20% kineskog tržišta, ali je već upitno da li bi kompanije mogle osvojiti nešto mnogo više od toga“.

U međuvremenu, ulazak stranih finansijskih institucija mogao bi pomoći pojedincima iz Kine i kompanijama da zadobiju bolji pristup na svetska tržišta, rekao je Ros, koji je i partner u advokatskoj firmi Wilmer-Hale. On je, na primer, primetio da “Postojeće slabosti kineskih regulatornih sistema štete ambicijama kineskih finansijskih institucija u Sjedinjenim Državama.”

Kinezi, takođe, žele bolju zaštitu patentnih prava

Ilustracija: Pinterest

Druga oblast u kojoj Kina reaguje na žalbe stranih kompanija je zaštita intelektualne svojine (IP, intellectual property).

„Jedan od razloga za tu promenu je taj što kineske kompanije počinju da nabavljaju-kupuju i svetske brendove,“ rekao je Endrju Mekginti (Andrew McGinty), partner u advokatskoj firmi Hogan Lovells iz Hong Konga.

Kina bi još uvek mogla učiniti više da pokaže koliko je ozbiljna u zaštiti intelektualne svojine, rekao je Mekginti. On je, međutim, primetio napore u pravcu promena i kroz klauzulu pridodatu nacrtu uredbe koja je u sklopu novog zakona o stranim ulaganjima, kojom se zahteva uklanjanje poslovnih tajni kada službenici razmenjuju dokumente interno.

Zakon o stranim ulaganjima usvojen je u martu  2019. i ima za cilj da poboljša zaštitu intelektualne svojine, spreči prinudni transfer tehnologija i stavi inostrane kompanije u izjednačen položaj sa lokalnim igračima.

“Ovo je verovatno najveći skok u otvaranju otkako su u Kini dozvoljene strane investicije (otprilike 1980-ih)”, rekao je Mekginti.

Nakon što je Komunistička partija Kine preuzela kontrolu nad zemljom 1949. godine, ekonomija je bila u suštini zatvorena za strance do 1978. godine, kada je bivši kineski lider Deng Sjaoping krenuo u restrukturiranje zemlje, poznato u lokalnim okvirima i kao “reforma i otvaranje”. Obim kineskog međunarodnog biznisa se takođe povećao kako se zemlja pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine, uprkos kritikama da Peking presporo sledi preuzete obaveze o smanjenju državne kontrole nad privredom i tržištem.

Ilustracija: Live Trading News

Američki predsednik Donald Tramp pojačao je pritisak na Kinu da kupuje više američkih proizvoda i počne da rešava dugogodišnje pritužbe koje je poslovni svet iskazao usled nejednakog pristupa kineskom tržištu. Trampova administracija je prošlog leta počela da primenjuje visoke carine na kinesku robu u vrednosti koja se meri milijardama dolara, dok je nekoliko istaknutih kineskih tehnoloških kompanija stavljeno na američku „crnu listu“, čime im se, u suštini, onemogućava da kupuju od svojih američkih dobavljača. Kina je uzvratila nametanjem sopstvenih tarifa na američku robu, zapretivši objavljivanjem svoje „liste nepouzdanih entiteta“.

Nekoliko sati pre nego što su Tramp i Liu He, glavni kineski trgovinski pregovarač, održali svoju konferenciju za novinare po završetku trgovinskih pregovora na visokom nivou početkom oktobra, Kineska regulatorna komisija za vrednosne papire najavila je da bi strani entiteti mogli steći puno vlasništvo nad budućim kompanijama počev od 1. januara. Strane kompanije takođe mogu preuzeti kontrolu nad kompanijama za upravljanje investicionim fondovima od 1. aprila, a nad kompanijama koje posluju hartijama od vrednosti od 1. decembra 2020. godine.

Između ostalih mera, Kina je pre desetak dana takođe najavila nove propise za poboljšanje poslovnog okruženja.

„Kina je danas toliko bolja nego što je bila pre 30 do 40 godina“, rekao je Sjaodong Li, osnivač i izvršni direktor konsultantske kuće Fuši za razvoj interneta u Kini kojim se unapređuju kineske prekogranične veze.

Li je ohrabrio strance da dođu u Kinu i iskoriste novo poslovno okruženje koje se i dalje razvija, uprkos razlikama u odnosu na stav koji trenutno zauzimaju Sjedinjene Države.

“U Kini (strana preduzeća) mogu da zarade novac, a Kina se takođe nada da će strane kompanije zarađivati još više novca”, rekao je Li.

Američke kompanije i njihove pridružene firme zarađuju daleko više novca u Kini nego što njihove kineske kolege zarađuju u Sjedinjenim Državama, izjavila je u avgustovskom izveštaju istraživačka kompanija Gavekal Dragonomics, Podatak koji govori sam za sebe, i više od bilo kakvih priča: Analiza ove firme je pokazala da je tokom 2016. američka prodaja u Kini premašila 450 milijardi dolara, dok je kineska prodaja u Sjedinjenim Državama iznosila manje od 50 milijardi dolara.

 

Evelyn Cheng, CNBC

CIIE 2019: najbolja globalna prilika za strane izvoznike


Sajam CIIE 2019 je najveći sajam strane (izvozne) robe na svetu. Održava se u Kini i ujedno je i najveća prilika za izvoznike da se domognu barem dela inače (blago rečeno) ogromnog tržišnog kolača. Iako tek drugi po redu, već je sinonim za sklapanje najvećih poslova – onih koji mogu na duge staze odrediti poslovanje inostranih kompanija, ali i firmi iz zemlje domaćina.

Prošle godine je CIIE po prvi put predstavljena kao glavna prekretnica na kontinuiranom putu Kine u otvaranju njenog tržišta za stranu robu i ulaganja.

Tom prilikom se kineska vlada obavezala da će uvesti robu i usluge u vrednosti većoj od 40 milijardi američkih dolara tokom narednih 15 godina, poslavši svetu snažan signal da kinesko domaće tržište raste i da šansa za korist od toga ne sme biti propuštena.

Nakon takvih izvanrednih rezultata, odbrojavanje za drugi CIIE je preraslo u start manifestacije: Od danas, petog novembra pa do 10. novembra, ovi događaji će predstavljati još jednu priliku da kineski partneri učestvuju u budućnosti zajedničkog privrednog rasta.

Podsticaj za širenjem uvozne baze u Kini dolazi u trenutku kada njeno potrošačko tržište cveta, a opšta kupovna moć raste. Tokom prve polovine 2019. godine, potrošnja je činila oko 60% nacionalnog ekonomskog rasta – stvarajući prilike za poslovnim otvaranjem za preduzeća pre svega iz inostranstva.

CIIE posebno cilja na uvoz, kako bi ispunio rastući trend potrošnje za koji se očekuje da će nacionalnom ekonomskom rastu ove godine pridodati gotovo 65%.

Veća raznolikost uvoza ne samo što kineskim potrošačima nudi veći izbor, već i poslovno okruženje čini konkurentnijim, poboljšavajući na taj način proizvode i usluge koje nude lokalni provajderi.

Kina, kao glavni pokretač svetske ekonomije, sada čini jednu trećinu globalnog rasta. U isto vreme, ona je glavni zagovornik otvorenih trgovinskih praksi, i ta posvećenost predstavljena je naporima poput sajma CIIE.

Za razliku od poteza zapadnog protekcionizma američkog tipa, Kina smanjuje carine na uvoz iz partnerskih zemalja. Na primer, uslovi sporazuma o slobodnoj trgovini (FTA) sa Pakistanom – njegovim neposrednim susedom i bliskim saveznikom – ažurirani su ove godine, proširujući pristup kineskom tržištu.

Kroz kooperativne koncesije, put Kine ka prosperitetu u eri nakon prekretnice iz 1978. godine „isplaćuje dividende“ onima koji su odlučili da ulože u njeno otvaranje. Umesto nultog pristupa razvoju koji su kolonizatori iz 19. veka usvojili kako bi podstakli zahuktavanje industrijskog doba, Kina se oslanja na jedno novo doba: doba uzajamnog prosperiteta za sve.

Poslednja faza u montažnoj liniji kompanije Airbus u Tjenđinu za porodicu aviona A320 (27. sept 2018, foto: Xinhua)

U svetlu zvaničnog nastojanja Kine da promoviše domaću potrošnju, strani investitori su u sajmu CIIE pronašli idealnu platformu za predstavljanje svoje robe. Nedavno uveden katalizator bio je Zakon o stranim ulaganjima: zamenjujući prethodne zakone koji regulišu finansijski priliv, ovo novo zakonodavstvo garantuje bolju zaštitu investitora.

Zakon osigurava povećanu dostupnost kao i zaštitu prava intelektualne svojine i tretira strane kompanije na nivou koji uživaju domaće kompanije iz Kine. Učesnici na ovogodišnjem CIIE-u biće među prvima koji će imati prilike da koriste benefite ove značajne privredne inicijative na globalnom nivou, jer će ona stupiti na snagu za nešto manje od dva meseca nakon sajamske izložbe.

Kao dva od svojih ključno važnih ekonomskih zadataka u 2019. godini, kineska vlada je navela stabilizaciju stranih investicija (stabilniji dugoročni uslovi) i poboljšanje procesa otvaranja. CIIE će pomoći ostvarenju tog cilja pružanjem iskustva iz prve ruke učesnicima i povećanjem direktnih stranih investicija (FDI/SDI), koje su direktna posledica ove manifestacije.

Multinacionalni privredni subjekti mogu tretirati CIIE kao „lansirni prozor“ za kinesko tržište i platformu za testiranje kakve su „vode za plovidbu“ pre punog ulaska. Strani investitori će dobiti priliku da demonstriraju svoje proizvode i, povezujući se sa potencijalnim lokalnim partnerima, svoje brendove upoznaju sa potrošačima iz druge najveće svetske ekonomije.

Veliko prisustvo preduzeća takođe će im omogućiti da jedni od drugih nauče vredne lekcije. Savremene marketinške strategije, poslovni modeli i aranžmani distribucije samo su neke od dodatnih prednosti koje će steći među kolegama i potencijalnim partnerima iz čitavog sveta.

Vozila Audija čekaju transfer na parkingu FAV-Volksvagen u Čangčunu, glavnom gradu severoistočne kineske provincije Đilin, 9. jula 2019. (Foto: Xinhua)

Prvi CIIE koji se odigrao prošle godine proizveo je ogroman odjek i isti toliki trgovinski rezultat, koji se odrazio u ugovorima vrednim preko 57 milijardi američkih dolara. Učestvovala su preduzeća iz 172 zemlje, regiona i međunarodnih organizacija, sa više od 400 hiljada pojedinačnih kupaca koji su aktivno poslovali.

Slično tome, odziv na CIIE 2019 je ohrabrujući. Preko 3.000 preduzeća prijavilo se za registraciju, a dosad se prijavila polovina kompanija sa liste Fortune 500. Sa druge strane, mala i srednja preduzeća (MSP) bivaju takođe podsticana da se što intenzivnije promovišu.

Nova kategorija koja je uvedena ove godine je kategorija opreme vrhunskog kvaliteta (premijum roba). Kako se Kina prebacuje sa brzog na rast orijentisan ka kvalitetu, napredne tehnologije poput automatizacije i virtuelne stvarnosti (VR), zajedno sa veštačkom inteligencijom koja se promoviše na izložbi, učiniće ovaj istorijski pomak neprimetnim i savršeno usklađenim sa dosadašnjom praksom.

Uspeh ovog mega-događaja može se ogledati kroz činjenicu da su kompanije već počele da se prijavljuju na treći CIIE, planiran za 2020. Takav ekskluzivni fokus na uvoz bilo koje zemlje u poslednje vreme je bez presedana. Ostvarujući poslovnu aktivnost i ispunjavajući domaće potrebe, očekuje se da će izložba nastaviti jačanje kineskih ekonomskih partnerstava sa drugim zemljama.

(Daniel Hyatt je frilenser sa sedištem u Pakistanu. Specijalnost mu je savremena Kina, njena ekonomija i poslovanje)

China.org.cn, Nov2, 2019

Razgovori između Sija Đinpinga i srpske premijerke Ane Brnabić

Kineski predsednik Si Đinping sastao se juče u Šangaju sa srpskom premijerkom, Anom Brnabić.

Predsednik Si Đinping je zamolio premijerku da njegove srdačne pozdrave i najbolje želje prenese srpskom predsedniku, rekavši da njegova odluka da gospođa premijerka predvodi delegaciju u Kinu na sajam CIIE 20019 u potpunosti ukazuje na značaj koji srpska strana pridaje kinesko-srpskoj saradnji. Kina je spremna da nastavi sa produbljivanjem politike međusobnog poverenja i tradicionalnog prijateljstva sa srpskom stranom, uz saradnju na projektu izgradnje „Jedan pojas, jedan put“, i uz dodatno ubrzavanje sveobuhvatnog strateškog partnerstva između Kine i Srbije koje se podiže na novi nivo, izgrađujući zajednicu bliskih međusobnog interesa.

Kineski predsednik je naglasio da Kina i Srbija treba da zadrže ovakav zamah razmene na visokom nivou, uz čvrstu međusobnu podršku po pitanju glavnih interesa. Neophodno je uraditi dobar posao u projektima saradnje u oblastima izgradnje proizvodnih kapaciteta i infrastrukture u obe zemlje, kao i zajednički graditi značajne projekte kao što je čeličana Smederevo i železničke pruge kroz Srbiju ka Budimpešti, uz nastavak saradnje na polju mrežne mobilne komunikacije pete generacije i razvoj pametnih gradova (IoT). Nivo saradnje između dve zemlje je dobar. Neophodno je ojačati je u multilateralnoj areni, i zajednički braniti osnovne norme međunarodnih odnosa i multilateralizma. Kina je voljna da sarađuje sa relevantnim strankama, uz uključivanje srpske strane u unapređenje stabilnog razvoja koji Kina želi za sve zemlje Centralne i Istočne Evrope.

Premijerka Ana Brnabić je rekla da između Kine i Srbije postoji “čelično prijateljstvo” i da su odnosi dve zemlje najbolji u istoriji. Veliki projekti poput Smederevske fabrike čelika efikasno su podstakli ekonomski razvoj Srbije. Prisutne su dobrobiti koje sa sobom nosi saradnja Srbije sa Kinom. Srpska strana se divi ogromnim razvojnim dostignućima Kine i nastaviće da aktivno učestvuje u inicijativi „Jedan pojas, jedan put“, podstičući kineske kompanije da ulažu u Srbiju, koja je spremna da igra aktivnu ulogu u unapređenju saradnje između Kine i zemalja srednje i istočne Evrope. Kina je sajmom CIIE 2019 poslala je snažan signal za unapređenjem ekonomske globalizacije i liberalizacije trgovine, kao i postizanje obostrane „win-win“ saradnje od koje će svi imati koristi. Srpska strana nastaviće da aktivno učestvuje i sarađuje sa Kinom na jačanju međunarodne saradnje i suprotstavljanja protekcionizmu i jednostranom pristupu u svetskoj trgovini.

Ding Xuexiang, Li Qiang, Yang Jiechi, Wang Yi, He Lifeng, CCTV

Foto: Pavle Bašić (04 nov 2019)

China International Import EXPO-CIIE 2019

date

UTORAK, 05. NOVEMBAR 2019. 08:00

5. novembar 2019, 08:00 časova, Šangaj, NR Kina

Razvojna agencija Srbije i Privredna komora Srbije organizuju nastup srpskih privrednika u okviru nacionalnog štanda Srbije na predstojećem 2. Kineskom međunarodnom uvoznom sajmu “China International Import Expo” koji će se održati u Šangaju, NR Kina, u periodu od 05. do 10. novembra 2019. godine.

“China International Import Expo” čiji su organizatori Vlada Narodne Republike Kine i Kineski međunarodni uvozno-izvozni biro (China International Import Expo Bureau) održava se u cilju podsticanja uvoza strane robe i usluga u Kinu, a u skladu sa nastojanjem Kine da promoviše globalizaciju i otvorenost tržišta.

Od ovog sajma se očekuje da bude platforma na kojoj bi zemlje učesnice predstavile svoje ekonomske potencijale i dobile priliku da ostvare kontakte sa kineskim partnerima. Očekuje se učešće predstavnika više od 100 zemalja i regiona, kao i 150.000 profesionalnih kupaca iz Kine i drugih zemalja.

 

asset

POZIV ZA UČEŠĆE NA SAJMU CIIE 2019.PDF

asset

OBRAZAC 1 PRIJAVA ZA SAJAM CIIE 2019.PDF

asset

OBRAZAC 2 IZJAVA PODNOSIOCA PRIJAVE.PDF

asset

MENIČNO OVLAŠĆENJE 2019. GODINA.PDF
2019 APPLICATION FORM(AGENCY RECOMMEND).JPG
2019企业报名表(机构推荐).JPG

asset

PROGRAM PODRŠKE INTERNACIONALIZACIJI PRIVRENIH DRUŠTAVA U 2019.PDF

Digitalna transformacija: najveći izazov za biznise u 2019.


Digitalna transformacija se ne odnosi na tehnologiju, već na način njene uspešne adaptacije među zaposlenima.

Nedavno istraživanje direktora, generalnih direktora i viših rukovodilaca je utvrdilo da su rizici koje sa sobom nosi digitalna transformacija kompanija (DT) predstavljaju najvažniju brigu za biznise u 2019. Ipak, 70% svih DT inicijativa ne dostiže svoje zacrtane ciljeve. Prošle godine je na digitalnu transformaciju potrošeno najmanje 1,3 biliona (hiljadu i trista milijardi) dolara – od čega je, po procenama, barem 900 milijardi dolara uludo bačeno. Zašto neki napori u digitalnoj transformaciji uspeju, a drugi ne – pitanje je kojim su se Behnam Tabrizi, Ed Lam, Kirk Džerard i Vernon Irvajn pozabavili u Harvardskom poslovnom pregledu (Harvard Business Review).

U osnovi, to je zato što većina digitalnih tehnologija pruža mogućnosti za povećanje efikasnosti i uspostavljanje čvršćih veza među korisnicima. Ali, ukoliko ljudima nedostaje pravi način razmišljanja da bi se promenili, a trenutne organizacione prakse predstavljaju pogrešan način, DT će te nedostatke jednostavno uvećati. Pet ključnih lekcija moglo bi, eventualno, da kroz digitalnu transformaciju vodi poslovnu organizaciju ka uspešnom uvođenju promena.

1: Osmisliti svoju poslovnu strategiju pre nego što se uloži u bilo šta. Lideri koji imaju za cilj da poboljšaju organizacioni učinak korišćenjem digitalnih tehnologija često imaju na umu specifičan alat odnosno sredstvo. Recimo, „Našoj organizaciji je potrebna strategija mašinskog učenja“. Ipak, digitalna transformacija treba da bude vođena širom poslovnom strategijom.

U kompaniji Li & Fung, lideri su razvili trogodišnju strategiju za opsluživanje tržišta na kojoj su mobilne aplikacije bile podjednako važne kao i konkretne prodavnice. Odlučili su da usredsrede pažnju na tri oblasti: brzinu, inovacije i digitalizaciju. Konkretno, Li & Fung je težio da smanji vreme proizvodnje, poveća brzinu isporuke do tržišta i poboljša upotrebu podataka u svom globalnom lancu snabdevanja. Nakon što su utvrđeni konkretni ciljevi, kompanija je odlučila koje digitalne alate će usvojiti. Uzmimo samo brzinu isporuke do tržišta: zaposleni u Li & Fung su prihvatili tehnologiju virtuelnog dizajna, pomogavši im da za 50% skrate vreme od osmišljavanja koncepta do pojave prvog uzorka (prototipa). Li & Fung je, takođe, pomogao dobavljačima da instaliraju sisteme upravljanja praćenjem podataka u realnom vremenu, kako bi povećali efikasnost proizvodnje i izgradili Total Sourcing, digitalnu platformu koja integriše informacije kupaca i dobavljača. Odeljenje za finansije je usvojilo sličan pristup, i na kraju smanjilo vreme „zatvaranja kombinacije“ (month-end closing time) za više od 30%, uvećavši efikasnost obrtnog kapitala za 200 miliona dolara (Month-end closing time: računovodstvena procedura koja se preduzima krajem meseca radi zatvaranja tekućeg perioda knjiženja za taj mesec na izmaku. Vrste računovodstvenih postupaka obrađenih u zatvaranju krajem meseca mogu da uključuju amortizaciju osnovnih sredstava, usklađivanje neusaglašenosti u zalihama, namirenje materijala u toku, knjiženje obračunskih dokumenata i platnih spiskova).

Ne postoji jedinstvena tehnologija koja bi isporučila odnosno ostvarila „brzinu“ ili „inovaciju“ kao takvu. Najbolja kombinacija alata za određenu organizaciju će se razlikovati od jedne do druge vizije onih koji upravljaju ovim sektorom u kompaniji.

2: Podsticanje odnosno iskorišćavanje maksimalnih prednosti „insajdera“, onih koji su osobe od poverenja i sastavni deo firme. Organizacije kojima su potrebne transformacije (digitalne i druge) često dovode armiju spoljnih konsultanata koji imaju tendenciju da primenjuju uobičajena rešenja, a u ime „najboljih praksi“, ne udubljujući se u specifičnosti određene kompanije. Behnam Tabrizi, koji na Stenfordu već više od dve decenije predaje transformacijsko liderstvo kaže da “naš pristup transformaciji naših poslovnih organizacija je da se ne oslanjaju na stručnjake sa strane, već na svoje ljudstvo – osoblje koje u svom svakodnevnom radu ima znanja o unutrašnjoj logici, relacijama i principima poslovanja, o tome šta treba učiniti, a šta ne.”

Kao primer bi mogao poslužiti okrug Santa Klara u Kaliforniji (gde neko od potpisnika članka radi). Odeljenje za planiranje i razvoj je “renoviralo” svoj poslovni proces kako bi poboljšalo efikasnost i korisničko iskustvo (work flows – prikaz niza operacija, opisuje sveukupne zadatke, korake, ljude koji su uključeni u njih, alate, unos i izlaz potreban za svaki korak u poslovnom procesu. Modeli protoka rada tj radnog procesa predstavljaju stvarni rad koji je omogućen sistematskom organizacijom resursa, protoka informacija i definisanim ulogama). U početku su spoljni konsultanti davali preporuke za proces izdavanja dozvola na osnovu posla koji su sami uradili za druge jurisdikcije, a koje su imale tendenciju da primene decentralizovani pristup. Međutim, članovi osoblja koji se suočavaju sa klijentima znali su, na osnovu interakcija sa stanovništvom, da bi bilo bolje usvojiti jedan unificiraniji, jednoobrazniji proces. Stoga su Kirk Džerard i njegov tim uveliko prilagodili preporučene alate, procese, dijagrame i ključne elemente osnovnog softvera dok su redizajnirali radni proces u svojoj organizaciji. Kao rezultat ove „prepravke“, vreme obrade dozvola smanjeno je za trećinu (33%). Jer, nove tehnologije često nisu u stanju  da poboljšaju organizacionu produktivnost, ne zbog osnovnih nedostataka u tehnologiji, već zato što se zanemaruju ona „insajderska“ znanja koje mogu posedovati jedino oni koji su u datoj organizaciji ljudi od poverenja.3: Dizajniranje-koncipiranje korisničkog iskustva od spolja ka iznutra. Ako je cilj digitalne transformacije da poboljša zadovoljstvo i osećaj bliskosti s klijentom, onda bilo kakvom naporu mora prethoditi faza „dijagnostike“, sa dubinskim unosom podataka poteklom od strane – klijenata. Osoblje odeljenja za planiranje i razvoj okruga Santa Klara obavilo je više od devedeset individualnih intervjua sa klijentima, u kojima su od svakog kupca tražili da opiše prednosti i slabosti odeljenja. Pored toga, odeljenje je održavalo fokus-grupe tokom kojih su tražili od raznih aktera – uključujući agente, programere, građevince, poljoprivrednike i ključne lokalne institucije poput Univerziteta Stenford – da identifikuju njihove potrebe, utvrde njihove prioritete i ocene rad odeljenja. Odeljenje je u svoju transformaciju tada ugradilo njihov doprinos.

Da bi odgovorio na zahteve klijenata za većom transparentnošću u vezi sa procesom odobravanja dozvola, odeljenje je razdvojilo postupak na faze i promenilo portal za korisnike; kupci sada mogu pratiti napredak svojih aplikacija dok prelaze iz jedne faze u drugu. Da bi skratili vreme obrade, odeljenje je konfigurisalo softver za upravljanje osobljem tako da automatski identifikuje one aplikacije to jest podneske koji su „zastali“. Da bi se omogućila personalizovana pomoć, odeljenje je kontrolu nad nadzornom tablom (dashboard) dalo osoblju Permit-centra, kako bi neposrednije nadgledali procese tokom izdavanja dozvole. Lideri često očekuju da će implementacija jednog jedinog alata ili aplikacije povećati zadovoljstvo korisnika. Međutim, iskustvo odeljenja pokazuje da je najbolji način da se maksimizira zadovoljstvo korisnika često unošenje manjih izmena u različite alate u različitim tačkama ciklusa pružanja usluga. Jedini način da se dozna gde promeniti stvari nabolje i kako ih promeniti postiže se dobijanjem obimnog i dubinskog inputa od strane samih kupaca.

4: Prepoznati među zaposlenima bojazan od tehnologije koja preti da zameni čoveka. Kada zaposleni primete da bi digitalna transformacija mogla da ugrozi njihov posao, oni se mogu svesno ili nesvesno odupreti promenama. Ako se digitalna transformacija tada pokaže neefikasnom, menadžment će na kraju odustati od napora i njihovi poslovi će biti sačuvani (ili tako barem glasi ova škola mišljenja). Za poslovne lidere je ključno da prepoznaju te strahove i da naglase da je proces digitalne transformacije prilika da zaposleni nadograde svoju stručnost kako bi odgovarali tržištu budućnosti.

Behnam je imao prilike da dosad obučava preko dvadeset hiljada zaposlenih iz brojnih organizacija, vodeći ih kroz proces digitalne transformacije (takođe se konsultovao sa organizacijama pomenutim u ovom članku). Često susreće učesnike koji su od samog početka skeptični prema celoj operaciji. On je, kao odgovor na taj izazov, razvio proces „iznutra ka spolja“ (inside-out). Od svih učesnika se traži da ispitaju koliki je njihov jedinstveni doprinos organizacijama u kojima rade, a zatim da te jake, pozitivne strane povežu sa komponentama procesa digitalne transformacije – za koje će oni tada preuzeti odgovornost, ako je to uopšte moguće. To zaposlenima omogućava kontrolu nad načinom na koji će se digitalna transformacija odvijati, i postavlja nove tehnologije kao sredstva za zaposlene da postanu još bolji u onome što već rade.

U kompaniji CenturyLink, gde radi jedan od potpisnika/potpisnica teksta, prodajni tim je razmatrao da usvoji veštačku inteligenciju kako bi povećao svoju produktivnost. Ipak, i dalje ostaje otvoreno pitanje: na koji način AI treba “rasporediti”? Konačno, tim je prilagodio AI alat za optimizaciju napora svakog prodavca ponaosob, predlažući koje kupce da nazovu, kada da ih nazovu i šta da kažu tokom poziva u bilo kojoj sedmici operacija. Ovaj AI alat je takođe sadržavao komponentu „igranja igre“ (gejmifikacija), koja je postupak prodaje učinila zanimljivijim. Vernon Irvajn, koji je posmatrao ovaj proces iznutra, primetio je da mu je prodaja postala zabavnija, što se pretvorilo u povećanje zadovoljstva kupaca – i povećanje prodaje od 10%.

5: Uvođenje startap kulture iz Silicijumske doline. Tamošnje startup kompanije poznate su po okretnom, agilnom odlučivanju, brzoj izradi prototipa i ravnim strukturama (flat structures) u poslovnoj organizaciji. Ravna ili “poravnata” organizacija poslovanja odnosi se na organizacionu strukturu s malo ili bez ikakvih nivoa upravljanja koji stoje između zaposlenih u menadžmentu i ostalih zaposlenih – njihovih podređenih („poravnata struktura“ u lancu donošenja odluka podrazumeva manje nadgledanja zaposlenih, uz istovremeno unapređivanje i osnaživanje, kao i što većeg njihovog učešća u procesu donošenja odluka). Proces digitalne transformacije je sam po sebi neizvestan: promene je potrebno privremeno izvršiti, na određen period, a zatim ih prilagoditi „situaciji na terenu“; odluke se moraju donositi brzo; treba uključiti sve grupe iz celokupne organizacije. Kao rezultat toga, dešava se da se tradicionalno uspostavljene poslovne hijerarhije isprečavaju ovom procesu. Najbolje je usvojiti „ravnu“ ili horizontalnu organizacionu strukturu, koja će na neki način biti odvojena od ostatka organizacije.

Ova potreba za agilnošću i brzom izradom-testiranjem prototipa je još izraženija nego što bi mogla biti u drugim inicijativama za upravljanje promenama, jer je prisutno toliko digitalnih tehnologija koje se mogu prilagoditi. Lideri u organizaciji su ti koji moraju da odluče koje će aplikacije od kojih dobavljača koristiti, koja oblast poslovanja ima najviše koristi od prelaska na tu novu tehnologiju, da li prelaz treba da se izvršava u fazama i tako dalje. Često biranje najboljeg rešenja zahteva ekstenzivno eksperimentiranje na međusobno zavisnim delovima. Ako svaka odluka mora da prođe kroz više slojeva upravljanja da bi se „išlo napred“, greške se u tom sučaju ne mogu brzo otkriti i ispraviti.

Štaviše, isplativost određenih digitalnih tehnologija se aktuelizuje tek nakon što se znatan deo posla prebaci na novi sistem. Na primer, sistem računarstva u oblaku osmišljen za objedinjavanje globalne potražnje kupaca može da generiše korisnu analitiku samo kada prodavnice u različitim zemljama redovno prikupljaju istu vrstu podataka. Ovo zahteva “peglanje” razlika u postojećim organizacionim procesima u različitim regionima. Ako detalje o tome kako će se koristiti nova tehnologija uglavnom razvijaju zaposleni iz jedne zemlje, oni možda neće biti svesni potencijalnih nespojivosti, to jest nekompatibilnosti sa nekim ogrankom kompanije u nekoj drugoj zemlji.

Radeći sa Li & Fung-om, Behnam je pomogao stvaranju šest multifunkcionalnih timova, od kojih svaki ima zaposlene u različitim ofisima smeštenim u Hong Kongu, kontinentalnoj Kini, Britaniji, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama. Ti timovi su vodili različite faze digitalne transformacije. Pošto je struktura ovih timova bila „ravna“ (bez klasično ustanovljene hijerarhije), oni su bili u mogućnosti da brzo i direktno svima predstave ideje, kao i da brzo dobiju input od njihovog CFO-a, Eda Lama i šefova poslovnih jedinica. To je omogućilo timovima da eksperimentišu sa novim idejama o tome kako se inovativna struktura podataka, analitika i robotska obrada mogu najbolje integrisati. Štaviše, budući da su nove predloge pregledali zaposleni iz različitih kancelarija u zemlji kao i sa različitih funkcija, ovi timovi su bili u stanju da predvide probleme sa implementacijom i mogli su da ih reše pre nego što je cela organizacija u potpunosti usvojila nove tehnologije.

Digitalna transformacija je funkcionisala u ovim organizacijama zato što su se njihovi lideri vratili osnovama poslovanja: usredsredili su se na promenu razmišljanja njenih članova, kao i strukturu organizovanja zaposlenih i procese pre nego što odluče koje će digitalne alate koristiti i kako ih koristiti. Ono što članovi predviđaju je da će, u budućnosti, organizacije biti te koje će pokretati tehnologiju, a ne obrnuto.

Behnam Tabrizi više od dve decenije predaje transformacijsko liderstvo na Odeljenju za nauku i inženjerstvo Univerziteta Stanford, kao i programe za izvršne direktore. Vodeći je stručnjak za transformaciju organizacije i liderstva, uz to je i generalni direktor kompanije Rapid Transformation, LLC. Behnam je napisao pet knjiga, uključujući „Brzu transformaciju za kompanije“ (Rapid Transformation, HBR Press, 2007), kao i knjigu za poslovne lidere „The Inside-Out Effect“ (Evolve Publishing, 2013).

 

Behnam Tabrizi, Ed Lam, Kirk Džerard, Vernon Irvajn (Harvard Business Review)

3 in 1: Tri putopisa i predlog za posetu


U nastavku slede tri sjajne i nadasve zabavne priče iz Majusovih putopisa. Verovatno je najbolja preporuka zapravo savet-predlog da “svratite kod nje” i uživate u Majinim kao i impresijama njenih prijatelja, Ljubana i Goluba.

(Napomena, ovo je samo jedan simpatičan putopis-puta-tri, i kao takvog ga treba čitati: “Iz keca u kec”, bez nekakvog “izvrnutog čitanja u ogledalu”. Put kroz zemlju koju bi neki voleli da obiđu možda baš na takav, ne uvek najkomforniji način – u aranžmanu tipa “pristupačno narodno veselje”. I mada je izvesno da ovakvo putovanje nije baš za svakoga, izvesno je da bi Rusiju trebalo posetiti – na ovaj ili neki drugi način).

Kroz Rusiju Transsibirskom železnicom – nulta faza

Ovaj tekst pišem ravno dva meseca pre nego što ćemo krenuti na moje putovanje snova, a prepravljam ga pred sam polazak i nemam predstavu šta nas sve čeka. Toliko sam uzbuđena da svakog dana osećam blagu vrtoglavicu, a pošto aktivno maštam o ovom putovanju poslednjih godinu dana, sada, kada treba da krenem, mislim se, ko će da se cima toliko, jer sam mrtva umorna. Takođe, ovo je prvi tekst na blogu koji pišem pre putovanja i tako istrčavam pred rudu, ali to je jedini način da vam prenesem sve pojedinosti u vezi sa organizacijom puta i tako svoju memoriju ispraznim od zamornih podataka i napravim mesta za sve ovo što nam dolazi u narednom periodu.

Upozoravam vas još jednom da će ovaj tekst biti prepun detalja organizacione prirode, pa ukoliko vas takvi podaci zamaraju i ne planirate put u Rusiju Transsibirskom železnicom, odustanite odmah, ali ako nastavite da ga čitate, možda vaše sledeće putovanje bude baš ovo.

Na put idemo Ljuban, Golub i ja. Ko prati ovaj blog, zna ko je ko, a ko sam ja. Ne sećam se kada smo Ljuban i ja sklopili dogovor da idemo na Transsibirsku, verovatno je on rekao: Hajmo Majus, a ja sam rekla: Hajde, i to je bilo to, jer smo oboje odavno oboleli. Ali Golub je uvek problematičan oko tih dogovora i sećam se da je insistirao da idemo na neku svirku, a ja sam ga ucenila da ću ići ako pristane da idemo u Rusiju. Fair enough.

Izabrali smo septembar iz nekoliko razloga: van je sezone i karte vozom su jeftinije; nije više toliko toplo, ali nije ni toliko hladno, onako, taman; priroda i boje u jesen u Sibiru nešto su što ne treba propustiti, ako se već kreće na ovakav put, a i imamo dovoljno vremena da se finansijski spremimo do tada. U međuvremenu, u Sibiru su počeli da divljaju neviđeni požari, tako da se iskreno nadam da su i ugašeni i pitanje je kakvu ćemo sliku zateći.

Do same organizacije puta, imali smo preambiciozne planove kako ćemo od Moskve do Vladivostoka, na putu koji broji 9288 km i podrazumeva sedam dana putovanja u cugu, posetiti svaki veći grad. Nekoliko dana Moskva, pa po dva dana u Kazanu, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Krasnojarsku, Irkutsku odakle ćemo do Bajkalskog jezera, pa do Ulan Udea i konačno stižemo u Vladivostok. E onda, kada smo već tamo, šteta bi bilo da ne ,,skoknemo’’ do Seula u Južnu Koreju ili do Pekinga, bar da vidimo Kineski zid, kada smo toliko blizu. Međutim kada smo stavili sve na papir, shvatili smo da toliko para nikada nećemo skupiti, a više od dve nedelje odmora niko nije mogao dobiti. Dok smo kupovali karte, shvatićemo da nam je i dve nedelje knap, planove ćemo menjati na dnevnom nivou, a luckaste ideje iz prethodnih redova odbijaćemo kao najveće gluposti, jer se izazov krio u svakom koraku onlajn rezervacije i  kupovine i vrebao je iza svakog klika.

Krajnji plan je bio:

Beograd – Moskva, pa nekoliko dana u Moskvi;

Moskva – Kazan, putovanje vozom pola dana i dva dana u Kazanu;

Kazan – Irkutsk, putovanje vozom tri dana, tri dana Irkutsk i Bajkalsko jezero;

Irkutsk – Vladivostok, putovanje vozom tri dana i dva dana u Vladivostoku;

Vladivostok – Moskva, avionom, pa još jedan dan u Moskvi i sutradan se vraćamo za Beograd.

Po tom planu kupili smo avionske karte. Tada sam shvatila koliko je ta zemlja ZAISTA velika jer nem je let iz Vladivostoka zakazan u 12h popodne, a dolazak u Moskvu predviđen je u 14h. Let traje skoro devet sati. To je zato što Rusija ima JEDANAEST vremenskih zona. 

Međutim, plan smo još jednom promenili kada smo shvatili da voz na ruti Moskva – Vladivostok kreće svakog drugog dana. Planirali smo da u Kazanu provedemo samo jedno noćenje, ali ako bismo npr. danas stigli u Kazan, sledeći voz nam je tek za dva cela dana. Na taj način nam se sve pomera i remeti i trebalo je vreme u gradovima svesti na minimum, odnosno kombinovati sa polascima vozova na dva ili četiri dana. Imali smo izbor da preskočimo ili Kazan, ili Irkutsk, ali to nam se nikako nije radilo, jer smo se toliko radovali obilascima i to je bilo jedino rešenje kako bismo uopšte stigli na letove iz Vladivostoka i iz Moskve do Srbije, tj. Nemačke, u Ljubanovom slučaju.

I onda smo presekli. Nećemo žrtvovati posete gradovima, ali umesto da tri dana putujemo vozom od Irkutska do Vladivostoka, preletećemo. Kupili smo avionsku kartu između ova dva grada i letećemo samo četiri sata. I da, žao nam je zbog toga. Nadali smo se tom sedmodnevnom putu vozom, ali nije bilo moguće uklopiti. Zadovoljićemo se sa četiri – pet dana u vozu i imaćemo više vremena za obilaske, a time smo u svakom gradu produžili boravak za po dva do tri dana.

* * *

Cene koje ću navesti u nastavku su iz jula 2019. godine i dok ovo budete čitali već će biti stare, ali pomoći će vam da stvorite okvirnu sliku koliko bi moglo da vas košta ovo putovanje.

AVIO

Povratna karta iz Beograda do Moskve – 160 evra;

Avionska karta od Irkutska do Vladivostoka (jedan smer) – 159 evra;

Avionska karta od Vladivostoka do Moskve (jedan smer) – 186 evra;

*Sve avionske karte tražili smo preko sajta www.skyscanner.com i birali opciju od najjeftinije do najskuplje, a onda po tome birali letove, da li su direktni ili ne, i ako nisu, koliko presedanja podrazumevaju. Po tome kreirate cenu koju ćete platiti. Savetujem da nakon pretrage, karte kupujete direktno sa sajta te avio kompanije, jer se dešava da ako nemate ,,adekvatnu’’ platnu karticu, cena koju vam sajt ponudi, povećava se unosom neke druge kartice koju posedujete, a koja nije baš ta – adekvatna.

VOZ

Od Moskve do Kazana vožnja traje skoro 14 sati i karta je koštala 21 evro po osobi. Ovde smo birali samo regularna mesta za sedenje, bez spavanja, jer je kratka relacija. Kupili smo karte preko sajta: https://www.transsiberianexpress.net/.

Od Kazana do Irkutska vožnja traje tri dana i cena karte za drugu klasu koštala je 152 evra, odnosno 183 evra po osobi. Karte smo kupili preko sajta: https://www.russiantrain.com/

*Karte za voz obično prodaje agencija, ali mi smo kupovali preko ovih sajtova jer su tako jeftinije. Preko zvaničnih sajtova državne železnice, karte po povoljnijim cenama mogu kupovati samo Rusi. A budući da je obavezno uneti podatke iz pasoša, ne možete proći kao Rus, kao na primer onomad kada nam je Ljuban kupovao karte za muzej Ermitaž u St. Peterburgu, kada je svoje ime i prezime napisao na ruskom i označio rusku nacionalnost. Preko ruske železnice to je njet.

Međutim, ispostaviće se kasnije da nismo bili u pravu oko nekoliko stvari, a na šta mi je ukazao Goran Gasparović i iako smo njegov tekst o organizaciji putovanja pročitali više puta, bilo je grešaka u koracima. Sa zvaničnog sajta ruske železnice mogu se kupovati karte po istoj ceni kao i za Ruse, samo je neophodno prethodno se registrovati. Takođe, vozovi na ovoj relaciji saobraćaju nekoliko puta dnevno, a ne na dva dana kao što smo mislili. Šta je tu je, možda smo neke odluke doneli ishitreno, pod naletom ushićenja i usijanja mozgova, ali zato vi sada imate na raspolaganju sve informacije. Goranovu priču sa svim detaljnim informacijama možete pročitati na ovom linku.

U vozovima postoje tri klase. Prva klasa nije dolazila u obzir, što zbog visoke cene, što zbog broja ležaja u kupeu – dva, a nas je troje. Druga klasa podrazumeva četiri kreveta. Zato sam napisala da nas je koštalo 152 evra, odnosno 183, jer su ovi na spratu jeftiniji od ovih u prizemlju. Druga klasa podrazumeva i mali toalet sa wc šoljom i lavaboom, ali ne i tuš. Koliko sam uspela da saznam do sada, tuš postoji samo u prvoj klasi i možda može da se doplati, ali to moram još da proverim. Uostalom, videćemo tamo, najgore što može da se desi je da se nećemo kupati tri dana, ali avaj. Odlučili smo se za drugu jer je cena viša za 20 evra u odnosu na treću klasu koja podrazumeva nekoliko desetina kreveta po vagonu. Ali sve ovo ćemo tek videti.

SMEŠTAJ

Preko sajta www.booking.com, rezervisali smo smeštaj u svim gradovima koje ćemo posetiti. Ispostaviće se da je čak i u Moskvi jeftino iznajmiti hotel, hostel ili apartman ocenjen ocenama gostiju između 8 i 9, pa čak i preko 9, a u neposrednoj blizini Kremlja. Tako su nas 12 noćenja u 4 velika ruska grada, koštala po 113 evra. Moram samo da napomenem da sam korisnik ovog sajta veoma dugo zbog čega imam popuste između 15 – 20%, tako da je to svakako uticalo na ovu krajnju cenu, ali čak i kada dodate taj procenat na iznos koji ćemo mi platiti, složićete se da je ovo i više nego korektno. Ono što nam je bilo važno jeste da je u centru, blizu železničke stanice, kako bismo izbegli duga točkićanja i kako bi nam sve bilo na dohvat ruke, jer kao što napisah gore – knap smo sa vremenom. Takođe, bilo nam je bitno da smo zajedno u sobi i da je čisto.

U nastavku prilažem linkove, broj noćenja i cene smeštaja, po osobi.

Moskva – Cheers Hotel – 4 noćenja, 64 evra

Kazanj – Mironov Apart – 2 noćenja, 10 evra

Irkutsk – Montana hostel – 4 noćenja, 19 evra

Vladivostok – Dream Catcher – 2 noćenja, 20 evra

VIZA

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak do 30 dana, računajući i dan ulaska u Rusku Federaciju. Prilikom ulaska, na graničnom prelazu obavezno je popunjavanje migracione karte koju treba nositi sa sobom i koja se, prilikom izlaska iz Ruske Federacije, vraća pograničnom službeniku. Po dolasku, obavezna je prijava boravka u roku od 7 dana (za boravak kraći od 7 dana prijava nije potrebna).

Prilažem linkove za HrvatskuBosnu i HercegovinuMakedonijuSloveniju i Crnu Goru.

AVIO, VOZ I SMEŠTAJ

Po ovoj računici, kompletna organizacija puta koštala nas je po 791 ili 822 evra ako su vam zapali donji kreveti u vozu, za sedam letova, dve vožnje železnicom u drugoj klasi i dvanaest noćenja u Moskvi, Kazanu, Irkutsku i Vladivostoku. Tamo će svako od nas trošiti i trošiti i potrošiti jedva nešto preko 300 evra i vratiće pare kući.

* * *

I za kraj, podsetila bih da u Rusiji ne postoji samo ova ruta Transsibirskom železnicom. Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891 – 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang.

Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Sve što ja nisam napisala, neko drugi jeste, pa prilažem još nekoliko sajtova i priča na ovu temu, a koji su nam pomogli u planiranju našeg puta:

Miloš Janković – Pustolovi

Goran Gasparović – Putoholičari

The Man in Seat 61

* * *

Ono najvažnije tek nam dolazi da iskusimo i doživimo. Adrenalin nas trese, lupa, udara, uskoro krećemo u ostvarivanje našeg sna. I da, ako imate neke predloge šta ne treba propustiti u navedenim gradovima, a da ih već nisam našla na netu, pišite.

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta Nezavisne novine.

 

Transsibirska železnica

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.

Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.

Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.

Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

* * *

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta

Irkutsk i Bajkalsko jezero

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.

Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.

Bajkalsko jezero

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih kilometara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.

Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

Trendovi u kineskoj potrošnji u narednoj deceniji


Kineska ekonomija nikada ranije nije doživela transformacije koje mogu promeniti način na koji ljudi konzumiraju robu i usluge. S obzirom da je podrška države osnovni plus, ova zemlja će nastaviti da prelazi sa modela zasnovanog na investiranju na model koji se zasniva na potrošnji i uslugama. Od globalnog centra proizvodnje do aktivnog lidera u digitalnim inovacijama, odbrojavanje je već počelo. Ovaj proces će imati implikacije i na multinacionalne i na domaće kompanije. Kineska ekonomija će se oslanjati na rast potrošnje, a potrošači koji podstiču taj rast treba da se analiziraju i razumeju kako bi se od njih profitiralo.

Izazovi na kineskom tržištu

Prisutne su nedoumice. Sporiji rast srednje klase mogao bi imati vrlo različite efekte, s tim da se potrošači preusmere na funkcionalne potrebe. Takođe, ukoliko politike vlada širom sveta budu favorizovale protekcionizam, to bi dovelo do porasta nacionalizma. Jedna vlada koja bi gajila veći protekcionizam i nacionalističku politiku bi smanjila potrošnju, odaljujući time držanje i stanovišta kineskih potrošača od zapadnog načina života, doprinoseći većoj stopi štednje  među domaćinstvima.

TOP 10 POTROŠAČKIH TRENDOVA U KINI

01 Rast srednje klase definiše potrošnju. Tokom narednih deset godina potrošnja domaćinstava će rasti prosečno za 6% godišnje i dostići 56 biliona renminbija (€7.6mlrd), pri čemu srednja klasa potencijalno može predstavljati 65% domaćinstava. Do 2027. godine, prihodi domaćinstava će se povećavati za oko 5% godišnje, s industrijskim poslovima koji će se preraspodeliti na poslove u sektoru usluga. Kretanje stanovništva odvijaće se iz ruralnih u urbana područja u kojima su prihodi veći, što rezultira domaćinstvima sa niskim i srednjim dohotkom, pri čemu će veća potrošnja napredovati od osnovnih potreba ka diskrecionim kategorijama proizvoda. Kineska vlada podržava prelazak na ekonomiju zasnovanu na potrošnji i uslugama, sprovodeći politike za podsticanje potrošnje u oblastima zdravstva i penzija, obeshrabrujući štednju.

02 U Kini je, usled dugogodišnjeg sprovođenja politike jednog deteta, prisutno starenje stanovništva koje je produkovalo nove zahteve. Do 2027. godine će oko 324 miliona stanovnika ove zemlje biti starije od 60 godina. Procenat radno sposobne radne snage će se smanjivati, dok će se pritisak na socijalna davanja povećavati, stvarajući ekonomske izazove, uz proširivanje mogućnosti za proizvode i usluge prilagođene ovom demografskom okviru.

Stariji potrošači troše više robe i usluga povezanih sa zdravljem, poput dodataka ishrani, lečenja bolesti, nege starijih osoba i osiguranja. Optimalnost cena je važan faktor. Takođe postoji potražnja za smeštajem starijih, jer se mnogi „novi stariji“ neće moći osloniti na svoju decu radi nege.

03 Deca rođena devedesetih činiće 15% stanovništva, a deca rođena u 2000-ima predstavljaće 21% kineskog stanovništva u bližoj budućnosti (2027). Ova mlađa demografska kategorija razlikuje se od prethodnika u dva aspekta:

Dobijali su finansijsku podršku od svojih starijih i odrastali su u jednom životu poboljšanom tehnologijom i digitalizacijom. Konzumiraju više, ne fokusiraju se isključivo na manje cene (za razliku od starijih generacija koje su živele u Kini iz nekih drugih vremena), a takođe i traže trenutna zadovoljenja. Oni zahtevaju više standarde u pogledu praktičnosti i udobnosti, kvaliteta i raznolikosti. Za zadovoljenje potreba ove demografske kategorije potrebna je premijum kategorija ponude, odnosno prvoklasni i personalizovani proizvodi i usluge.

Stanovanje, zdravstvo i obrazovanje su područja koja će i dalje rasti, zbog većih porodica i promena životnog stila.

04 Kineska stopa urbanizacije nastaviće da se povećava tokom naredne decenije, sa 57% u 2016. na oko 70% 2027. Kineska vlada zauzima drugačiji pristup urbanizaciji, pomerajući fokus sa gradskih mega-centara na novoosnovane privredno-poslovne klastere. Ovo je omogućeno napretkom tehnologije u sektoru transporta i informacija. Brzi vozovi, i vozovi velikih brzina učiniće logistiku jeftinijom i bržom. Brza veza sa Internetom sa sobom nosi brojne mogućnosti, uključujući i gubljenje potrebe da fizički napuštate svoj dom.

Pomoću ove taktike širenja urbanizacije širom zemlje, umesto da se fokusiraju na već utvrđena urbana područja, ljudi širom Kine moći će da uživaju niže troškove života, više prostora za rekreaciju i manje zagađenja.

05 Vrednost ekonomije deljenja (sharing economy), koja se tako lako ukorenila u Kini je 2016. procenjena na oko 3,45 biliona renminbija ($520mlrd), što je uključivalo potrošnju kako konzumenata tako i preduzeća. Među kineskim potrošačima je već zaživela kultura plaćanja za pristup (usluzi, robi), umesto plaćanja za dobijanje u vlasništvo, a do 2027. godine ovaj model potrošnje postaće rutinski deo njihovog života.

Oblasti poput taksi prevoza i deljenja bicikala su primeri kako ekonomija deljenja može biti uspešna, omogućavajući većem broju ljudi robu i usluge u obimu koji nisu imali nikada ranije. Kina je dom za više šering-startapa od bilo koje druge zemlje na svetu. Tehnologija je ovde pozitivno odreagovala, smanjujući praktični jaz između ekonomije deljenja i ekonomije posedovanja.

06 Tehnologija će do 2027. dramatično preoblikovati maloprodajnu industriju u Kini, jer će ulazak IoT-a (interneta stvari) i AI (veštačke inteligencije) „digitalizovati“ akcije u stvarnom svetu, po sistemu „od palca do brojki“  (widgets to digits, obrazovanost radne snage od začetaka industrijalizacije 18. stoleća do danas). Uz njih, tu su još i autonomna vozila i bespilotne letelice (dronovi), koji poboljšavaju logistiku, uz „uvećanu“ realnost (augmented reality, AR), koji su izmenili iskustvo koje imaju kupci. Sektor maloprodaje će imati koristi od integracije podataka, a tu je i stalno korisnikovo kretanje-pomeranje između sfere kupovine van mreže i sfere interneta, što će pružiti naprednije iskustvo.

Uloga fizičkih prodavnica će se transformisati. Većina oflajn kanala malog formata biće digitalizovana i povezana sa mrežnim platformama, prevazilazeći barijere vezane za ekonomiju obima. Tokom čitavog „putovanja potrošača“, najuspešniji trgovci stupaju u kontakt sa kupcima putem onlajn i oflajn kanala. Bezgotovinske transakcije i sveprisutno praćenje svačije potrošnje postaće norma.

Uzmimo u obzir da su ukupna mobilna plaćanja kineskih proizvođača u bilionima tj. hiljadama milijardi dolara – u poređenju sa milijardama u Sjedinjenim Državama. Do 2027. godine će gotovo sve dnevne transakcije biti na mobilnim uređajima i biće ih moguće digitalno pratiti, što će kompanijama pružiti sredstva za generisanje neprocenjivih uvida u navike potrošača, a samim tim doprineti razvoju bolje prilagođenih proizvoda, usluga i opcija isporuke.

07 Personalizovani sadržaj u medijima i personalizovani marketing vodeći su put u Kini. Do 2027. godine personalizacija proizvoda i usluga postaće neophodnost i nužna potreba za preduzeća i poslovanje. Pojava AI, robotike, trodimenzionalne štampe i drugih tehnologija smanjila je troškove personalizacije dizajna proizvoda, proizvodnje i komunikacije s potrošačima.

08 Korporacije koje kontrolišu podatke imaće veliki uticaj i značajnu konkurentsku prednost. Podaci su nova „krovna“ valuta u svetu. Do 2027. godine Kina bi mogla imati ne manje od pet kompanija koje će izvlačiti, obrađivati, precizirati, rafinisati (prečišćavati), prodavati i kupovati podatke o potrošačima. Nova tehnologija koja podatke čini upotrebljivijima, tehnike poput mašinskog učenja, rešiće ovaj izazov koji će derivirati i razdvajati posedovanje podataka od njihovog integrisanja preko platformi.

09 Brz tehnološki razvoj stvara nove mogućnosti ali i rizike za potrošače pojedinačno kao i društvo u celini. Digitalizacija i privatnost biće u Kini glavni izazov, posebno ako mala grupa preduzeća poseduje milijarde lokacija na kojima kupci troše svoj novac, prateći njihove navike kroz spektar kupljenih proizvoda (zato je keš, koliko opasno zavodljiv zbog rada na crno i sive ekonomije, nažalost jedini način za obavljanje potpuno privatne kupovine a samim tim i za zaštitu privatnosti potrošača). Povreda privatnosti je veliki zadatak kojeg Kina treba da rešava. To može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne uspostavi regulatorni okvir kojim bi se efikasno i praktično štitila privatnost kineskih potrošača.

Tu je, takođe, i zabrinutost usled nejednakosti inkluzivnog rasta. Digitalni jaz između onih koji imaju pristup tehnologiji i njenim prednostima i onih koji se neće širiti kako tehnologija bude napredovala. Da bi se to rešilo, potrebno je razumevanje i služenje različitim potrebama i težnjama građana kroz čitavu demografsku strukturu.

Sve je veći danak koji tehnologija uzima na štetu okoline i održivosti, što je problem koji se takođe mora rešiti. U novembru 2017. godine, za Singles’ Day – jednu od najvećih onlajn kupovina/rasprodaja u Kini, ukupan obim porudžbina na glavnim platformama za e-trgovinu iznosio je 850 miliona renminbija (nešto manje od 121 miliona dolara), podaci su kineskog Državnog poštanskog biroa (na zapadu je etablirana kupoholičarska svetkovina pod nazivom Black Friday, koji ovom prilikom pada 29. novembra; Dan zahvalnosti, još jedna zgodna prilika za trošak sa zadovoljstvom, pada dan pre, u četvrtak 28-og). Ovakvi događaju zahtevaju da se, recimo, sva ta roba kupljena tokom tog jednog dana otpremi kroz najmanje 331 milion paketa. Paketi i vozila potrebna za isporuku stvaraju velike izazove u zaštiti životne sredine i infrastrukturi, koji će postajati problematičniji kako industrija bude rasla.

10 Tokom protekle decenije, dva uticaja su oblikovala odnos kineskih potrošača prema kulturi i načinu života. Prvo, potrošači su imućniji i imaju veći pristup zapadnoj kulturi i načinu života, zahvaljujući otvorenoj politici i tehnološkom razvoju Kine. Drugo, vlada podstiče jačanje kineskog kulturnog nasleđa uključivanjem istog u nacionalno obrazovanje.

Rascep/razlike u načinu života potrošača gotovo su ravnomerno raspodeljeni po dohodovnim grupama, generacijama i geografskom području. To je kod potrošača takođe uočljivo i kroz izabrane izvore pouzdane informacije.

 

Marketing to China

CONSUMPTION TRENDS IN CHINA OVER THE NEXT 10 YEARS

Poverenje danas: Edelmanov izveštaj 2019.


“Za razliku od  poverenja, koje je nužno u svakom zdravom društvu, biznisu i porodici, vrhunski trileri sazdani su na – nepoverenju. Ono je glavni pokretač zapleta, junaka i njihovih činova. Cilj? Izvući drugu stranu na čistinu, po svaku cenu.” Majkl Krajton

“Trust takes years to build, seconds to break, and forever to repair.”

“Never push a loyal person to the point where they no longer care.”

O Edelmanovom barometru poverenja i Globalnom izveštaju je proteklih godina na ovom mestu bilo reči u par navrata. Svake godine je ova anketa predmet velike pažnje, jer je i svojevrsno “opipavanje pulsa” globalnog javnog mnjenja (koliko je to, ipak, uopšte moguće – radi se o samo 28 “reprezentativnih” zemalja čiji su građani ovom prilikom bili anketirani).

Zaposleni su ove godine svoje poverenje poklonili – svojim poslodavcima. Sociološki, možda pre svega psihološki promatrano, ovo samo govori da građani, globalno uzev, nemaju poverenja u institucije – ni privatne a ni državne -kao i da je društvo “atomizirano” do te mere da ne preostaje ništa drugo nego da verujete onima s kojima radite – poslovnim partnerima ili svima onima za koje radite. Edelmanov barometar poverenja iz 2019. godine pokazuje i da je nesigurnost u sistem globalna pojava, i da se na toj tački oni sa kojima radite i za koje radite pojavljuju kao najpouzdanija institucija. U izveštaju za 2019. među ispitanicima se pojavljuje i zaziranje od veštačke inteligencije, bojazan povezana sa gubljenjem poslova koje će im tehnologija oteti, ali – pre svega – tu je nepoverenje u “pravila igre” koja nam mašine, svojim algoritmima, nameću.

Indikativan je stav jednog od ispitanika koji kaže da “i onda kada imam puno poverenje u nekoga, možda je ipak najbolje da se ono nikada ne pokazuje”.

Ono što je takođe indikativno je poklanjanje poverenja samo jednom subjektu, onom koji bi do pre 10 godina bio nezamisliv čak i u zemljama koje su tvrdokorne zagovornice liberalnog ekonomskog modela. Kriza iz 2008. je, kaže Edelman, rasturila čitava društva, a samim tim i porodice. Samim tim, i poverenje se “prikupilo u sebe”, sve više prerastajući u sentiment koji postoji isključivo “na lokalu”: kao konkretan impuls iz neposredne okoline. Sve ono što je izvan našeg vidokruga možda, zapravo, i “ne postoji” – barem ne kao predmet poverenja anketiranih.

Ričard Edelman je na veoma jednostavan način objasnio rezultate ovogodišnje studije:

Edelmanova godišnja studija signalizira rastuću važnost angažmana zaposlenih i aktivizma izvršnih direktora, jer se poslodavcima danas više veruje nego