Kako do svog doma u EU? Teško i preskupo


Kako doći do kuće ili stana u EU, kad je i Evropljanima postalo preskupo?

U većini zemalja EU, zakupnine i cene stanova rastu brže od prihoda a pronalaženje pogodnog stana ili kuće postaje sve teže, piše ekonomska novinarka Od Marten za pariski magazin „Alternatives Economiques“.

“Troškovi stanovanja, koji rastu brže od plata, glavni su problem za francuske radnike koji osećaju da su postali siromašniji”, piše Patrik Artus, direktor istraživanja u Natixis-u, u dokumentu objavljenom oktobra 2017. U stvari, ovo škakljivo pitanje nije samo pitanje za Francusku i Francuze. Širom Evrope, 2016. godinu obeležio je najbrži rast cena stanova od finansijske krize 2008. godine. Cene su porasle za 4,4% u 2016. godini (u poređenju sa 4% u 2015. godini, i 2,5% u 2013. godini), prema drugom izdanju Izveštaja o evropskoj stanogradnji. Ovaj izveštaj je objavio Housing Europe, federacija socijalnih, javnih i kooperativnih kuća za stambene poslove, koji upravljaju sa oko 26 miliona kuća u 24 evropske zemlje.

Grafikon 01: Rast cena stanova od 2008. godine

Godišnje varijacije cena stanova u Evropskoj uniji (u procentima).

Uprkos snažnim razlikama, evropske zemlje imaju zajednički problem: visoke troškove stanovanja. “Ovaj nalaz je očigledno suprotstavljen pomirljivom diskursu koji je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker objavio a koji se tiče povratka ekonomskog rasta širom Evrope, na taj način me sprečivši da delim njegov optimizam”, kaže Sedrik Van Stivendel, predsednik Saveza za evropsko stanovanje i stanogradnju Housing Europe.

Najmanje deset zemalja probilo je alarmantni, šestoprocentni „prag“ godišnjeg nivoa rasta cena stanovanja – isključujući inflaciju – definisanu od strane Evropske unije. U ove zemlje spadaju Portugalija (+ 6,1%), Irska (+ 6,6%), Češka (+ 6,7%) i Švedska (7,6%). Prema autoru ovog izveštaja, glavni uzrok ovog dramatičnog porasta cena je sažimanje građevinskog sektora, koji se nikada nije vratio na nivo pre krize (sektor je predstavio 6% BDP-a u 2006. i samo 3,7% u 2016. godini) .

U nekim zemljama, izgleda da su kretanja cena povoljnija, kao, recimo, u Grčkoj, Italiji – ili čak u Francuskoj, gde su cene nakon stabilnog rasta ostale nepromenjene (+ 1% u 2016. godini). Situacija, međutim nije toliko ružičasta kako izgleda jer troškovi stanovanja rastu brže od prihoda domaćinstava, koji su se od globalne krize umanjili.

Grafikon 02: 10 zemalja koje su u 2016. probile alarmni prag rasta cena stanova u 2016. godini

Godišnje varijacije cena stanova, prilagođene inflaciji (Izraženo procentima, 2016. godina)

Preopterećena domaćinstva

Kao rezultat toga, domaćinstva iz svog budžeta sve više izdvajaju za stanovanje. U poređenju sa 21,7% u 2000. godini (i 22,5% u 2005. godini), skoro četvrtina prihoda od evropskih domaćinstava potrošeno je za stanovanje, što je  čini jasnim i neprikosnovenim liderom u troškovima domaćinstva. Zbog toga ima mnogo više evropskih domaćinstava koja rade sve više i napornije ne bi li zadržala svoj krov nad glavom, trošeći na stanovanje preko 40% svog prihoda. Ovo je sve očiglednije u velikim gradovima, gde su prilike za zapošljavanje izglednije.

Grafikon 03: Evropska domaćinstva preopterećena troškovima stanovanja

Procenat domaćinstava ispod/ iznad 60% srednjeg prihoda koja troše više od 40% svog prihoda na stanovanje.

Grafikon 04: Građevinski sektor se nije vratio na nivo pre krize

Sektor stambene izgradnje u odnosu na BDP (osnova 100 = 2006).

Izgraditi više domova …

Kako se ova situacija može popraviti? Vlade tradicionalno koriste dve srodne politike za upravljanje stambenim sektorom: prvo, obezbeđivanje stambenih pogodnosti za ljude u potrebi (ovo je strana označena kao “potražnja”), i drugo, javna potrošnja za izgradnju novog stanovanja (“strana ponude” u ovoj jednačini).

Nažalost, obezbediti i namiriti evropsku potražnju je prilično dramatično umanjeno od početka krize, kako je nedavno objavljeno, i jasno pokazano u oktobarskom dokumentu Housing Europe. “U 2009. godini 47% troškova evropske vlade za stanovanje stavljeno je na raspolaganje u izgradnju novih stanova, a 53% u obezbeđenje, dok su ove brojke danas 25% odnosno 75%”. Autori studije i dalje preporučuju porast građevinskih subvencija kao poželjnu meru. “Masovna izgradnja stanova u najnepovoljnijim područjima negativno bi uticala na cene stanarina, pa bi, stoga, vremenom smanjivala troškove stambenog zbrinjavanja – pre svega utičući na redovna izdavanja države za pomoć onima s niskim prihodima kako bi bili u stanju da plaćaju iznajmljeni smeštaj”, objašnjava francuski ekonomista Pjer Madek na svom blogu.

Grafikon 05: Jačanje subvencija za proizvodnju stambenog prostora

Procenat javnih izdvajanja na stanove namenjene razvoju nerazvijenih regija kao i licima kojima je potreban državni stambeni doprinos države, ukupno u procentima.

Ljubičasti segmenti: Javna potrošnja za stambene objekte namenjene razvoju (“snabdevanje”, odnosno „ponuda“)Zeleni segmenti: Javna potrošnja za stanove namenjena stambenom zbrinjavanju tj. socijali (“potražnja”)

… Ali ni na koji način i neophodno…

Stoga je neophodno izgraditi pristupačno stanovanje koje ne profitira samo od ekonomski komotnijih prihodovnih razreda. Paradoksalno je, međutim, to što se javna potrošnja za socijalno stanovanje od početka krize očigledno smanjila. Te rezove je teško opravdati kada “u mnogim evropskim zemljama izgradnja socijalnih stanova igra kontracikličnu ulogu u periodu neposredno nakon krize”, tvrde stručnjaci iz Housing Europe. Širom Evrope uočavamo da sve veći broj građana čeka na dodelu socijalnog stana i smeštaja kojeg obezbeđuje država. U Francuskoj, 1,9 miliona ljudi trenutno čeka na obradu svoje prijave, nasuprot 1,2 miliona koliko ih je bilo u 2010. godini. U Irskoj se ova brojka, i to samo između 2008. i 2010. godine, udvostručila sa 96 000 ljudi koji su na listi čekanja.

Grafikon 06: Teškoće u pronalaženju posla i stanovanju

Procenat stanovnika velikih evropskih gradova koji smatraju da je relativno jednostavno pronaći stan ili posao.

Pazite se loše stanogradnje

A, ukoliko je neophodno izgraditi više stambenog prostora, treba se onda upitati i da li će biti potrebno ukidati postojeće ekološko-socijalne propise i norme ne bi li se umanjili troškovi izgradnje, kako je predviđeno u “stambenom planu” kojeg je prošlog septembra predstavio francuski “ministar za teritorijalnu koheziju”. Ništa nije manje izvesnije od ovoga. Jer, pre svega, kvalitet stanovanja u Evropi se već značajno pogoršao, kao što je pokazano u izveštaju „Abbé Pierre“ Fondacije objavljenom u martu 2017. godine – tu je i nedostatak želje da se taj trend nastavi.

Zapravo, najsiromašnija evropska domaćinstva – naročito u južnim zemljama Evropske unije – sve su nesposobnija za održavanje adekvatne temperature u svojim domovima, i to usled slabe izolacije. U 2015. godini, skoro četvrtina evropskih domova ispod linije siromaštva (23,5%) imalo je poteškoća sa grejanjem, što je povećanje od 2,4% od 2009. godine. Ukoliko se uzme u obzir celokupno stanovništvo, ovaj procenat ostaje stabilan na oko 10%. Ukupno, skoro 11 miliona evropskih domaćinstava pati od ozbiljnog oblika siromaštva i lišenosti osnovnih sredstava potrebnih za kupovinu ili iznajmljivanje svog stambenog prostora.

Aude Martin, Alternatives économiques (Paris)

 

 

Da li je Evropi potrebna unija


Borbeni grčki ministar finansija Yanis Varoufakis i njegov arhineprijatelj Wolfgang Schauble, bivši nemački ministar finansija, sukobljavali su se oko grčkog duga tokom čitavog Varoufakisovog mandata. Ipak, slagali su se u pogledu centralnog pitanja budućnosti evrozone. Smatrali su da monetarna unija mora postati i politička unija i da nema srednjeg puta.

To je jedna od zanimljivosti koje nam Varoufakis otkriva u fascinantnom prikazu vremena koje je proveo na mestu ministra finansija. „Vi ste verovatno jedini čovek [u evrogrupi] koji shvata da je evrozona neodrživa“, navodno mu je rekao Schauble. „Evrozona je pogrešno postavljena. Moramo napraviti političku uniju, u to nema sumnje.“

Naravno, Schauble i Varoufakis su imali različite ideje o ciljevima takve unije. Schauble je političku uniju video kao sredstvo nametanja fiskalne discipline koja bi sprečila „neodgovorne“ ekonomske politike u državama članicama. Varoufakis je verovao da bi politička unija smanjila pritisak poverilaca na ekonomiju njegove zemlje i otvorila prostor za progresivne politike širom Evrope.

Ipak, zanimljivo je da su dvojica državnih zvaničnika sa suprotnih krajeva političkog spektra prihvatali istu dijagnozu stanja evra. Ta konvergencija je indikativna za sve snažniji osećaj potrebe za fiskalnom i konačno političkom unijom, ako zaista želimo da održimo evro u životu i pritom ne ugrozimo ekonomske performanse ili demokratske vrednosti. Francuski predsednik Emmanuel Macron zastupa slične ideje. A i lider nemačkih socijaldemokrata Martin Schulz se nedavno založio za „Sjedinjene Evropske Države“.

Ali postoji i alternativan i znatno manje ambiciozan stav da nam ni fiskalna ni politička unija nisu potrebne. Umesto toga je potrebno raskinuti veze između privatnih i javnih finansija i tako zaštititi ove dve sfere od pogubnih uzajamnih uticaja.

Takvim razdvajanjem privatne finansije bi se mogle potpuno integrisati na evropskom nivou, dok bi javne finansije bile prepuštene pojedinačnim državama članicama. Na taj način bi zemlje izvukle najveću korist od finansijske integracije, dok bi nacionalne političke strukture mogle samostalno da upravljaju svojim ekonomijama. Brisel više ne bi bio babaroga koja insistira na merama fiskalne štednje i izaziva bes u državama članicama visokim stopama nezaposlenosti i niskim stopama rasta.

Martin Sandbu iz Fajnenšal tajmsa bio je jedan od najglasnijih zagovornika ideje da funkcionalna monetarna i finansijska unija ne podrazumeva fiskalnu integraciju. On smatra da je najvažnija reforma u ovom trenutku ukidanje mogućnosti da državna uprava pruža finansijsku pomoć propalim bankama sredstvima iz javnog budžeta. Cenu propasti banaka moraju snositi njihovi vlasnici i poverioci.

Sandbu veruje da bi se na taj način javne finansije zaštitile od rizičnih poslova banaka; to bi takođe dovelo do uspostavljanja ravnoteže koja oponaša fiskalno deljenje rizika između zemalja koje su neto zajmoprimci i zemalja koje su neto zajmodavci. Kada banke naprave gubitak u prvima, troškove bi snosili zajmodavci u drugima. „Ako postoji bankarska unija, nema potrebe za fiskalnom unijom“, kaže on.

knjizi koju će uskoro objaviti Univerzitet u Berkliju, ekonomista Barry Eichengreen takođe se zalaže za renacionalizaciju fiskalne politike, što on smatra presudno važnim za zaustavljanje plime populizma u Evropi. On smatra da bi vraćanje fiskalne politike u nacionalne okvire podrazumevalo i sprečavanje preuzimanja previše državnog duga od strane banaka da neodgovorna fiskalna politika na nacionalnom nivou ne bi urušila bankarski sistem. Vlade koje bankrotiraju morale bi da restrukturišu svoje dugove, umesto da čekaju finansijsku pomoć iz drugih EU država.

Zagovornici presecanja Gordijevog čvora koji povezuje privatne i javne finansije priznaju da se odnos država prema bankama mora radikalno promeniti ako želimo da razdvajanje uspe. Ali nije sasvim jasno da li bi predloženo rešenje funkcionisalo. Dokle god ekonomska politika bude u nadležnosti nacionalnih vlada, rizici koje prihvata država verovatno će nastaviti da remete funkcionisanje prekograničnih finansija. Suverene države uvek mogu retroaktivno promeniti pravila, što znači da je puna finansijska integracija nemoguća. A troškovi lokalnih finansijskih šokova ne mogu se lako diversifikovati.

Razmotrimo šta se događa kada bankrotira neka velika banka u SAD – ekonomskoj uniji u kojoj Sandbuova i Eichengreenova pravila već važe. Regionalna ekonomska prelivanja su limitirana činjenicom da ostali zajmoprimci mogu nastaviti normalno da funkcionišu: kreditni rejting zajmoprimaca se određuje na osnovu finansijskog stanja, a ne prema državi u kojoj žive. Niko ne očekuje da se državna uprava meša u sistem plaćanja između država, da menja pravila stečaja ili emituje sopstvenu valutu u slučaju ekstremnih teškoća.

Državne uprave u SAD nemaju mnogo suvereniteta zato što im suverenitet nije potreban: njihovi stanovnici primaju transfere iz centra i šalju svoje predstavnike u Vašington da učestvuju u kreiranju federalnih politika.

Ali članice EU se nalaze u drugačijem položaju u odnosu na institucije EU u Briselu. Budući da zadržavaju nacionalni suverenitet, one se ne mogu jednako kredibilno obavezati da se neće mešati u rad finansijskih tržišta. Otuda postoji rizik da će se svaki dovoljno snažan finansijski šok unutar EU odraziti na položaj svih zajmoprimaca unutar jedne zemlje. Pretvaranje da možemo razdvojiti privatne i javne finansije moglo bi pogoršati intenzitet ciklusa finansijskog rasta i opadanja, umesto da ga ublaži.

U savremenim društvima finansije se moraju staviti u službu javnih interesa koji nadilaze logiku profitabilnosti finansijskih tržišta. Zato su finansije neizbežno politizovane – i iz dobrih i iz loših razloga. Čini se da su i konzervativni i progresivni političari spremni da prihvate tu stvarnost.

Project Syndicate, 11.12.2017.

Social Europe, 08.01.2018.

Peščanik.net, 12.01.2018.

Šta ćemo jesti u 2018?


Sa veganskom brzom hranom i orahovim mlekom koji postaju mejnstrim, još je dosta novih ukusa koje treba probati u 2018. godini, Kako zvuči, recimo, Maka u prahu? Za Gardijanovu gastro-rubriku ovom temom pozabavila se Sjuz Olbrih.

Sve donedavno (preciznije, 2016. godine), ideja za jelo stvoreno isključivo za Instagram bila bi nečuvena. Danas, situacija je manje nečuvena i skandalozna. Način na koji jedemo, naša očekivanja i ukusi prilagođavaju se” vremenu i kroz vreme”, kako se menjanju i naši kolektivni apetiti. Sa novim ukusima, uočavamo i kulturne promene. Uvođenje ukusa iz zemalja koje nikada niste posetili približavaju vam i njihove ljude, tradiciju i kulturu. Danas, trendove diktiraju ne samo Mišlenovi kuvari ili sjajni gastro-časopisi, već i onoliki ljudi što dele svoje mobilne fotografije svog, recimo, prepečenog tosta s avokadom. Evo šta ćemo (možda) jesti ove godine (a, ako sam pogrešila – poješću svoj šešir, nadam se – fermentisan).

Obroci bez mesa

Sejnsberiz (Sainsbury’s) je 2017. u svojoj ponudi imao veganske sireve, čija je prodaja nadmašila očekivanja za 300%; Uber Eats je imao porast od 400% u pretragama veganske hrane i jela, a vegetarijanska ponuda u Pret A Manger prevazišla je njihov mesni program. Sada kada smo ovlaš dotakli osnove, kao što je orahovo mleko, najintrigantnije prehrambene inovacije dolaze isprva deluju kao životinjski proteini.

Omiljene su vrste hrane koje važe za „lažno meso“, odnosno „zamenu“ za životinjske proteine. U njih spada azijski nangko, sjajan za takose (važi za najveće voće na svetu, a plod može dostići i 50kg); potom, izuzetno popularna je kokosova slanina, tj listići ovog voća spravljeni tako da ukusom podsećaju na slaninu (videti brojne izvanredne recepte, ovo je trenutno veoma popularno jelo); ne zaboravimo na tempeh (umesto soje) i sejtan (umesto glutena), koji će u 2018. godini postati još popularniji. I, dok čekaju da se na tržištu pojave „krvavi“ hamburgeri kalifornijske kompanije Impossible Foods (koja proizvodi hranu biljnog porekla ali po ukusu apsolutno identičnu hrani životinjskog porekla), britanski kupci će uskoro u Marx & Spencer radnjama biti u prilici da probaju „mesoliku“ vegansku hranu na bazi soje, nalik  “junećem mlevenom mesu u hamburgeru”, i “komadiće piletine” ili da odu do Sejnzberiza i probaju nešto novo iz linije veganskih pica i slatkiša.

Što se tiče ishrane, „Ceremonija“ je instant hit restoran u severnom Londonu koji takođe služi vegetarijansku hranu (i ima izuzetne veganske opcije); U londonskom Hekniju je restoran „Heknijev hram sejtana“ (Hackney’s Temple of Seitan), koji će uskoro otvoriti ogranak za isključivo vegansku brzu hranu; Zdrava „ugostiteljska transplantacija“ stiže s druge strane okeana, iz Njujorka u London, gde se u Kovent gardenu ovog januara otvara restoran „By Chloe“, a poznata TV kuvarica Gizi Erskin (Gizzi Erskine) i njena koleginica, nutricionista Rouzmeri Ferguson (Rosemary Ferguson) napravili su u galeri Tate Modern kulinarsku „instalaciju“ „Pure Filth“dekadentni rasadnik biljno orijentisane ishrane – trebalo bi da se u 2018. preseli iz galerije Tate Modern na tri konkretna mesta.

Cordyceps, Sinensis, jedinstveni spoj insekta i gljive, simbioza od koristi za oba člana, kod koje moljac verovatno dobija više energije, a slični simbijanti nalaze se na insektima

Cordyceps, Sinensis, jedinstveni spoj insekta i gljive, simbioza od koristi za oba člana, kod koje moljac verovatno dobija više energije, a slični simbijanti nalaze se na insektima

Gljive razne, nove, što nam dobra čine.

Još su u neolitu ljudi poznavali lekovita svojstva pečuraka. Asteci i Egipćani su cenili reiši, lekovitu gljivu koja ima svoje mesto i u kineskoj tradicionalnoj medicini – poznatija i kao pečurka besmrtnosti. Reiši je milenijumima bio poznati kineski lek, a jedna američka studija je nedavno objavila da konzumacija bilo kojih pet pečuraka dnevno može sprečiti bolesti srca, rak i demenciju. Pa ipak, ono što je manje poznato, barem u Britaniji, jesu njihove adaptogene osobine -njihova botanička svojstva koja značajno poboljšavaju sposobnost našeg tela da se prilagodi stresu.

Tu je i Kordiceps sinensis, vrsta parazitske gljive koja živi isklučivo na Tibetanskim visoravnima i planinskim prerijama Himalaja. Uz kordiceps i reiši treba spomenuti i prah čage, lekovite gljive koja kao divlja raste u visijama Škotske  (mada, tehnički gledano, ne spada u gljive). Ove tri gljive su u Los Anđelesu popularni aditivi za kafu, takođe dostupni i kao dehidrirani i prethodno pomešani sa kafom u lancu Whole Foods, kao i u “latte” formi kompanije East London Juice Company. A pečurke su zastupljenije kao umami u jelima bez mesa u restoranskim jelovnicima – pogledajte Londrino izvrsnu gljivu crnu trubu (trompette), lavlja griva, lisičarke (girolle), fermentisani jogurt i laktozno-hrskavi obrok… kao i u – zdravim, niskokaloričnim gotovim obrocima kod Marksa i Spensera… Izgleda da u 2018. godini ni na jednom meniju (opet) nema pečuraka koje menjaju stanje svesti.

East London Juice Co:Acai Frozen Bowl

East London Juice Co:Acai Frozen Bowl

Moćni prahovi

Prahovi, kao što su kakao i maka su od iskona poznati u Peruu, a zajedno sa omiljenim anti-inflamatorom poput kurkume (indijski šafran), aktivnim ugljem i zelenom „prašinom“, uključujući maku, plavo-zelene alge i moringu, biće narednih meseci zastupljeni u daleko više privatnih činija i čaša.

East London Juice Company

East London Juice Company

Pored jko dobro spravljenih alternativa za kafu, zgodno je imati ih pri ruci kod kuće. Kao što kaže Martin Morales, koji koristi različite sastojke u prahu u svojim peruanskim restoranima Ceviche, Casita Andina i Andina: “Praškovi doprinose pojačanom ukusu, teksturi i intenzitetu. U vezi kuvanja, mogu se spravljati na raznovrsne načine a takođe i izgledaju lepo.” Morales predlaže kašu od praha mače, jelo koje je parekselans slatka energetska „raketa“  – ili da svratite do njegovog restorana Andina na njegovu „silu“ (fuerza) – piće koje se servira kao doručak.

U restoranu By Chloe, prah od make je sastojak u receptima njihovih čuvenih knedlica; Essence Cuisine nudi šerpicu kinoe s moringom, a East London Juice Co sipa na svoja jela i slatkiše prah po izboru – bilo da su u pitanju vafli, čorba ili neka poslastica od čokolade.

Specijalni K-ovi: kefir, kimči, kraut (kiseli kupus), kombuha.

Frižideri u probranim radnjama na zapadu krcati su fermentisanom hranom, kako kupci, vremenom, stiču sve više znanja o zdravoj hrani. Dosad najznačajnija namirnica od gore navedene četiri je – kefir; ovo kavkasko piće je podstaknuto vrenjem bakterija (obično na bazi jogurta) i od vitalnog je značaja za uravnoteženu istočnoevropsku ishranu.

Natasha Bowes: Kefir-Smoothies

Natasha Bowes: Kefir-Smoothies

Bivša ruska klizačica Nataša Baus (Natasha Bowes) izgradila je sjajan brend koji se vrti oko ruskih tradicionalnih mlečnih napitaka, pre svega kefira. Sejnzberis lanac trgovina je ovaj „napitak kavkaskih stogodišnjaka“ stavila na sve rafove u Britaniji, a u maju uspostavila proizvodnju novog provijanta za stomak – rjaženke (rusko, beloruska-ukrajinska varijanta našeg kiselog mleka). Od prošle godine do danas, prodaja kefira na bazi vode je, takođe, porasla za 34% u lancu radnji Whole Foods. U međuvremenu, Marks i Spencer u januaru plasiraju svoj kefir.

Pored toga što je glavni deo menija u korejskim restoranima, kimči se sada može jesti u formi peciva u Caravan City, i široko je dostupan na tržištima preko Vadasz Deli-ja i Urban Fermentery, i jednostavno ga je, poput krauta, napraviti kod kuće ukoliko sledite instrukcije „Biblije za kišeljenje i turšiju“, priručnik/knjigu Šveđanke Frederieke “Fredi” Jensen  (Freddie Janssen), „Pickled“.

Fredi Jansen i njena turšija od pečuraka u marinadi od kafe

Fredi Jansen i njena turšija od pečuraka u marinadi od kafe

Kombuha, fermentisana simpatija Azijaca, Amerikanaca i Rusa izgleda da će se još više prepoznavati kao alternativa alkoholnim napicima, s obzirom na njen neodoljiv ukus koji stvara zavisnost. Ljudi koji stoje iza firme Real Kombucha, koju je upravo kupio čuveni kuvar Heston Blumenthal, vlasnik restorana “Debeli patak” (Fat Duck) kaže: Ovo piće je napokon uspelo da se otrgne od nju ejdž i hipsterskog imidža. A kad shvatite da su mnoge stvari koje svakodnevno konzumirate fermentisane – vino, pivo, jogurt – to, onda, i ne izgleda tako neobično.”

Emili Noubl, dobavljač svežih namirnica za Whole Foods se svesrdno slaže s ovom ocenom: i sama je bila motivisana otvaranjem kombuha-barova u dva ogranka, a prodaja je skočila nebu pod oblake (141% u 2017. godini)

Nove grickalice

Prema istraživanju kompanije za istraživanje tržišta Nielsen, sektor “free-from” (namirnice bez aditiva, glutena, jaja, soje, mleka, kvasca itd) je 2018. obrnuo milijardu i sto dvadeset pet miliona evra, pridobivši one koji se nalaze na eliminacionim dijetama (odvikavanju od nezdravih sastojaka u ishrani), bilo iz medicinskih razloga ili zarad promene životnog stila, ozbiljno zaposednuvši supermarkete. Ovaj trend se već može videti na policama sa grickalicama, gde klasične grickalice ustupaju mesto niskokaloričnim, veganskim i bezglutenskim proizvodima kao što je Hippeas – poslovnom poduhvatu Leonarda Dikaprija – organski “smoki” od leblebija s povrćem – kojih ima u više od 100 hiljada prodavnica – a tu je i Britanski brend Eat Real koji nudi mnoštvo grickalica koje nisu na bazi krompira; dostupne su u više od 40 zemalja. Poznati brendovi takođe su ukrstili svoja koplja u borbi za osvajanjem ovog “zdravijeg” terena (vidi: Burts’ Quinoa Crinkles, Lentil Waves). Trgovci na malo takođe prave svoje zdrave grickalice, a sarađuju sa M&S kako bi u januaru 2018. na tržište lansirali “smoki od leblebija” (Chickpea Puffs) i čips od braon pirinča, ali i sa – keljom.

Gardijan

Kuhinja i useljenici: gastro-mapa Amerike


Tajler Kauen, američki ekonomista i kolumnista na poslovnom portalu Bloomberg je pre 20 godina napisao svoj prvi etno-vodič kroz tradicionalne kuhinje useljenika koji su se obreli u Vašington di-siju. Kauen tvrdi da je „ispitivanje američke gastronomije i hrane koristan način za shvatanje koliko se ova zemlja brzo menja. Ovih dana, većina vodećih trendova je naprosto „ispod radara“ većine Amerikanaca. Kulinarski trendovi, takođe, sjajno govore o promenama navika, stavova i razmišljanja građana.

Prvi i najupečatljiviji razvoj imigrantskih restorana ogledao se u širenju kineske regionalne kuhinje. Sada su na raspolaganju kuhinje koje nude hranu iz Nanđinga, Šangaja, Ujgura, Šankija, s Tajvana i iz drugih restorana s regionalnim jelima. Ponuda na meniju restorana sa izvornim jelima iz Hunana i Sečuana je izdašna, za razliku od hiljada onih lokala koji su samo nominalno tj samo svojim imenom podvedeni kao mesta u kojima se nude jela iz ovih kineskih područja, a koji su već decenijama bili prisutni na američkom tlu. Kantonska hrana, takođe, sada poseduje neku sličnost s izvornim kineskim jelima. Značajna je realnost „na terenu“, koja je potka ovom procvatu kineske kuhinje: Kinezi su sada druga po veličini imigrantska grupa koja se doseljava u SAD, a ispred njih su još samo Meksikanci, kojima već dišu za vrat.

Filipinci su druga po veličini azijska manjina u Sjedinjenim Državama koja je, konačno, nakon niza godina „upadljive nevidljivosti“, postala uočljiva: filipinski restorani postali su  veoma aktivni i rastući deo lokalne restoranske scene. Jedan od najboljih filipino “fensi” restorana nalazi se u Aleksandriji, Virdžinija, a gostima poslužuje i takozvani „off-menu“: filipinska jela koja se ne nalaze na zvaničnom jelovniku po fiksnoj ceni, pored redovne tarife.

Zemlje koje su relativno gusto naseljene i brojčano velike sada postaju zapažene na američkoj kulinarskoj sceni, uključujući tu i Indiju i Pakistan. Još jedna brzorastuća grupa restorana u SAD dolazi od vlasnika koji su poreklom iz Etiopije i Eritreje. Ovo takođe odražava jednu dosta verovatnu buduću sliku Sjedinjenih Država kao mesta koje prikuplja neke velike i rastuće afričke populacije, uglavnom muslimana. Zapanjujuće je koliko je ova migracija uzela maha i koliko Istočnih Afrikanaca ulaže u obrazovanje ili započinjanje biznisa.

Tu je i mini-bum restorana iz Jemena, koji su, po Kauenovoj računici, peti po zastupljenosti regionalne kuhinje u SAD, dok pre 10 godina nije postojao nijedan. Ova situacija odražava prisutnost problema koji postoje u njihovim matičnim zemljama, baš kao što su neki raniji konflikti doveli mnoge Avganistance, Vijetnamce i Salvadorce u područje američke prestonice. Jemen, koji je nažalost desetkovan kolerom i zaglibljen u politički haos, predstavlja glavnu lokaciju i poprište na kojem se vodi rat između Irana i Saudijske Arabije. Ovaj sukob je, kao svoju posledicu, proizveo desetine hiljada ubijenih i raseljenih. Rat u Jemenu je jedan od najznačajnijih svetskih problema, ali se čini kao da većina američkih građana, zapravo, malo mari za to.

Suprotno od onoga na čemu će mnogi insistirati, sada je moguće jesti odličnu meksičku hranu, uključujući one takose koji se pripravljaju u izvornim meksičkim takerijama a koji danas postoje u di-siju, Severnoj Virdžiniji i okolini Merilenda. Ovo, međutim, nije rezultat nekog iznenadnog priliva meksičkih useljenika – imigrantske grupacije koja je zadugo bila nedovoljno zastupljena u oblasti Vašingtona – na gradsku scenu etno-restorana. Umesto toga, meksički migranti se asimilišu, otvarajući sve veće firme i šireći kvalitetne verzije svoje hrane u više američkih područja, baš kao što su hamburgeri i pice u jednom trenutku u prošlosti prevazišli svoje regionalno poreklo. Ovaj razvoj je u skladu sa rezultatima istraživanja, koja pokazuju da se meksički Amerikanci asimilišu brže nego što se dosad mislilo. Dakle, sledeći put kada se snobovi iz Kalifornije, Teksasa ili Arizone budu požalili na meksičku gastro-ponudu s Istočne obale Sjedinjenih Država, kažite im da je daleko bolja nego što misle.

D.C. je oblast u kojoj, takođe, neke etničke kuhinje doživljavaju pad popularnosti. Vijetnamska hrana nastavlja da prodire na tržište u Teksasu i Oklahomi, ali u srednje-atlantskom priobalnom regionu, u kojem su vijetnamski restorani dugo dominirali i bili mejnstrim, izgleda da se nalaze u blagom povlačenju. Radnje koje prodaju vijetnamske supe i Bánh mì sendviče i dalje su veoma popularne, a ta jela su sastavni deo „fusion“ kuhinje. Ipak, restorani sa punim menijem ne nose se dobro sa rivalima, tajlandskom i kineskom ponudom. Kauen se podseća na Gornji istočni deo Menhetna (Upper East Side), koji je pre nekoliko decenija imao fine i razumno autentične nemačke restorane koji su sada, međutim, mahom nestali, ​​ili su samo senka onoga što su nekada bili. U oblasti di-sija je još jedna kuhinja koja se drži stabilno – bolivijska. Ona, međutim, ne napreduje ni po broju restorana a ni po popularnosti među kupcima koji ne jedu bolivijsku hranu.

Koja se lekcija može izvući iz ove priče?

Suština je da Amerika, iz kulinarsko-gastronomske perspektive, neće postajati sve raznovrsnija do u nedogled, bilo po svojoj ponudi ili na neki drugi način. Postoje prirodne granice za ove procese, a neki se sami vraćaju jer se imigranti ili asimilišu ili pak dosegnu (ponovni) uticaj na širu američku kulturu. Opšte uzev, na gastro-tržištima je u poslednjih 10 godina, po Kauenovom mišljenju i proceni,  najveći razvoj postignut u zastupljenosti visokokvalitetnih hamburgera i pica, svih cenovnih razreda i stilova, a ne kuhinje koje su sobom doneli doskorašnji imigranti.

Koje su ostale pouke vezane za regionalne kuhinje u Americi?

Kineski i meksički restorani izgledaju dobro pozicionirani za širenje najvećeg uticaja na američku trpezu u narednih 10-20 godina. Obe su zemlje mnogoljudne i raznolike po ponudi tradicionalnih regionalnih jela a Meksiko, uz to, prednjači nad ostalima jer je američki „prvi komšija“. Afričke kuhinje, kao i filipinska, obe iz mnogoljudnih područja sveta, poboljšavaju svoju poziciju na američkom tržištu, pa i te brojke napokon zadobijaju na težini. „Volim hranu sa Farskih ostrva, ali se u njoj ne nazire budućnost američke kuhinje“, kaže Kauen.

Uzgred,   ukoliko uzmemo u obzir neto kretanja, odnosno podešavanje statistike i pravog broja Meksikanaca koji se vraćaju kući, moguće je da Kinezi predstavljaju gastronomsku silu koja će u budućnosti najviše uticati na američku scenu.

Bloomberg

Koje su naše najveće zablude o ekonomiji?


Mladi ekonomista je u poseti klijentu radi prezentacije. Klijent hvali njegov ručni sat, uz molbu da mu ga ustupi na trenutak. Polaskan, ekonomista mu odobrava.

Nakon što ga je pogledao izbliza, klijent mu se nasmeši: “Mislim da je vreme na vašem satu netačno.”

Ekonomista mu, šokiran, kaže da je to nemoguće.

Zatim objašnjava klijentu kako se, svake noći, njegov sat sinhronizuje sa atomskim časovnikom. Opisuje mu kako je atomski sat izuzetno tačan jer se zasniva na složenoj fizici koja se dotiče moći atoma. Potom mu elaborira kako mu satelitski signali pomažu da svoj sat sinhronizuje s atomskim, a da se za sam proces sinhronizacije i podešavanja koriste ispravni i čvrsti matematički modeli, koji čak uključuju i Ajnštajnovu teoriju relativnosti.

Ekonomista potom izvlači parče papira i otpočinje da piše seriju jednačina i dijagrama kako bi klijentu podrobnije objasnio ove stvari. Konačno, ekonomista samouvereno završava izlaganje, ukazujući klijentu na svoj papir s ispisanim dokazima: “Čitav dokaz je ovde – nema načina da je moj sat netačan.”

Klijent ništa ne progovara.

Nakon dugog ćutanja, ekonomista se nasmeši: “Vidim da ste impresionirani mojim znanjem fizike. Želim da vam kažem da su moji ekonomski modeli zasnovani na sličnoj strogoj matematici i teoriji. Mogu vas uveriti da su ovi modeli tačni koliko i moj sat.”

Usledila je stanka.

“To me brine”, konačno promrmlja klijent. “Toliko ste impresionirani vašim teorijama i matematičkim formulama da ste zaboravili da na vašem satu promenite vremensku zonu kada ste došli ovde. Uljudno sam pokušavao da vam nagovestim da ste na ovaj sastanak zakasnili sat vremena, pošto vaš časovnik niste podesili na lokalno vreme.

“Ako su vaši ekonomski modeli tačni koliko i vaš sat, onda smo u nevolji.”

Modeli čine da pretpostavke postanu jednostavnije i objasne stvari koje su složenije. Pretpostavke koje se koriste za modelovanje teorija često su nerealne, ali mogu pojednostaviti stvarnost kako bi nam pružile korisne uvide. Zbog toga, kada su projektovani i pravilno upotrebljeni, teorijski modeli mogu biti sjajna stvar.

Ponekad, međutim, matematička i teorijska strogost koja stoji iza teorijskih modela prouzrokuje u nama lažni osećaj poverenja u njih. Ovo nas može navesti da, uljuljkani, prenebregnemo kako i sami teorijski modeli funkcionišu isključivo unutar svojih granica, kao i da zaboravimo na nužnost redovnog preispitivanja pretpostavki koje stoje iza tih teorija.

Najveće zablude o ekonomiji često se javljaju onda kada se previše oslonimo na ekonomske modele zasnovane na pogrešnim pretpostavkama. Takve greške mogu rezultirati ozbiljnim problemima, recimo, u pogrešnom vođenju ekonomske politike koju sprovodi vlada neke zemlje, ili katastrofalno pogrešnim ulaganjima na finansijskim tržištima.

John Soroushian, NYU MBA worked at Brookings, the Fed, and Treasury

Kako pomiriti ljude i robote?


U narednim godinama, gotovo svi aspekti naših ekonomija i privreda biće preobraženi automatizacijom. Istorija i ekonomska teorija ukazuju na to da su strahovanja od tzv. “tehnološke nezaposlenosti”, termin koji je Džon Mejnard Kejnz uveo u ekonomiju skoro pre jednog veka, neutemeljena.

Inteligentne mašine transformišu način na koji proizvodimo, radimo, učimo i živimo širom sveta. Gotovo svaki aspekt naših ekonomija će se radikalno promeniti.

Glavne logističke kompanije i pojedinačni vozači koriste nove tehnologije za optimizaciju svog planiranja rute. Kompanije kao što su BMW i Tesla već su izbacile na tržište auto-pilot funkcije u svojim automobilima, koje se proizvode uz pomoć sofisticiranih robota. Associated Press koristi veštačku inteligenciju kao asistenta pri pisanju vesti. 3D štampači se koriste za proizvodnju rezervnih delova – kako one za mašine tako i za ljude. AT&T, u saradnji sa kompanijom Udacity nudi online “nano-struke” u analizi podataka („nanodegrees“) Dronovi već dopremaju zdravstvenu opremu i lekove na udaljene lokacije u siromašnim zemljama. (Nanodegree, strukovni kursevi koje obezbeđuju kompanije Udacity i AT&T, između ostalih, predstavljaju sertifikacionu mrežu obučavanja od 6-12 meseci (10-20 sati nedeljno) po ceni od 200 dolara mesečno. Cilj je podučavati se osnovnim veštinama programiranja koje će vas kvalifikovati za početne programerske i analitičke pozicije u kompanijama kao što je AT&T)

Ove izvanredne nove tehnologije obećavaju veću produktivnost, veću efikasnost i veću sigurnost, fleksibilnost i udobnost. Međutim, one takođe podstiču i strahove zbog svog uticaja i efekata koje mogu imati na “ljudske” strukovne profile, poslovne veštine i – plate. Ovi strahovi su dodatno podgrejani skorašnjim studijom Karla Fraja i Majkla Ozborna (Carl Frey, Michael Osborne) sa Univerziteta u Oksfordu, kao i onom koju je sačinio McKinsey Global Institute (MGI); u obe studije iznosi se stav da bi se veliki broj radnih mesta, kako u zemljama u razvoju tako i u razvijenim zemljama, tehnički, mogao veoma brzo automatizovati. Istorija, kao i ekonomska teorija, međutim, ukazuju na to da je zabrinutost usled porasta tehnološke nezaposlenosti – nastale prodiranjem tehnologije po svim dimenzijama i frontovima, izraza koji je još ekonomista Džon Mejnard Kejnz (John Mainard Keines) skovao pre gotovo jednog veka – mogla biti bespotrebna i pogrešno postavljena.

U budućnosti, baš kao što je to bio slučaj i u prošlosti, tehnološke promene će verovatno uvećati produktivnost i prihode, ujedno povećavajući potražnju za radnom snagom. Dodajmo uz to i da će se pad cena i poboljšanje kvaliteta, kao i potražnja za robama i uslugama, takođe uvećati. Mnogi od danas stvorenih i “friških”profila zanimanja nije se čak moglo ni zamisliti, baš kao što je tek mali broj onih koji su pre jednog veka bili u stanju da predvide kako će razvoj automobilske industrije i masovnog saobraćaja doprineti razvoju motela i drive-in  restorana.

U svom novom izveštaju, McKinsey Global Institute zaključuje da je, po jednom umerenom scenariju, brzina i širina proboja automatizacije obima oko 15% današnje svetske radne snage jednaka poslovima za 400 miliona radnika koji bi mogli biti ukinuti između 2017. i 2030. A brži tempo automatizacije bi izazvao i daleko veća pomeranja na tržištu rada – u korist mašina a na štetu čoveka.

Dobra vest je da cje, kao rezultat planiranog povećanja potražnje za robom i uslugama – pre svega usled povećanja prihoda, rastućih zdravstvenih potreba nastalih starenjem stanovništva i ulaganja u infrastrukturu, energetsku efikasnost i obnovljive izvore – prilično izvesno da bi se stvorilo dovoljno novih radnih mesta kako bi se kompenzovali gubici radnih mesta. Novi poslovi će se, međutim, značajno razlikovati od poslova koji su nestali usled automatizacije, uz nametanje tereta bolnih troškova tranzicije na radnike, preduzeća i društvene zajednice.

U zavisnosti od brzine automatizacije, 75-375 miliona radnika ili 3-14% globalne radne snage biće primorano da se do 2030. godine prekvalifikuje i svoja zanimanja prebaci u druge, nove strukovne profile. U Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim ekonomijama, gde se automatizacija po svemu sudeći brže odvija, 9-32% radne snage će možda morati da promeniti svoja stručna zanimanja i veštine povezane s njima.

Svi su izgledi da se u ovim zemljama smanjuje broj radnih mesta u preovlađujućim kategorijama zanimanja – kao što su ona u direktnoj proizvodnji ili rutinski, administrativni poslovi koji zahtevaju srednjoškolsko obrazovanje, dok će se zapošljavanje u kategorijama zanimanja poput pružanja zdravstvenih usluga i nege, obrazovanja, građevinarstva ili menadžmenta, kao i radnih mesta koja zahtevaju fakultet ili napredni stepen, povećati.

Prema jednom nedavnom istraživanju, većina Amerikanaca zabrinuta je da će automatizacija povećati nejednakost u prihodima. Njihova zabrinutost je, izgleda, opravdana. Pošto mnoga zanimanja sa srednjom platom podležu automatizaciji, polarizacija prihoda u Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim zemljama će se verovatno nastaviti. Ukoliko radnici, koji su usled automatizacije izgubili posao, ne mogu brzo da nađu novi, povećava se nezaposlenost, uz potiskivanje nivoa plata nadole.

Dakle, šta se može učiniti kako bi se ubrzao i olakšao prelazak iz jedne u drugu struku  (tj prekvalifikacija), na koji će ljudi, usled masovne automatizacije, biti prisiljeni? Za početak, fiskalna i monetarna politika, potrebne da bi se postigli održivi nivoi agregatne tražnje za zaposlenima s punim radnim vremenom, sada su na kritičnom nivou. Politike za unapređenje ulaganja u infrastrukturu, stanovanje, alternativnu energiju i brigu o mladima i starim licima mogu podstaći ekonomsku konkurentnost i inkluzivni rast, dok, za to vreme, stvaraju milione radnih mesta u zanimanjima koja u budućnosti mogu doživeti ekspanziju, a ne gašenje, prouzrokovano automatizacijom.

Drugi odgovor na potencijalni gubitak poslova u budućnosti mora biti dramatično proširenje i redizajn programa obuke zaposlenih. Tokom protekle dve decenije, u većini zemalja OECD-a pali su izdaci vlade za obučavanje u novim veštinama i prilagođavanje novim zahtevima na tržištu rada. To je u Sjedinjenim Državama takođe u sadejstvu sa značajnim padom troškova poslovanja namenjenih prekvalifikaciji.

Ovi trendovi se nužno moraju preokrenuti. Doživotno učenje treba da postane realnost svih zaposlenih. Poslovi će se stalno menjati, dok će mašine, za to vreme konstantno preuzimati neke naše poslove i zadatke, a ljudske aktivnosti zahtevaće od nas neke stalno nove, drukčije veštine. Analiza MGI-a pokazuje da će kognitivne sposobnosti višeg nivoa – kao što su logično razmišljanje, veće komunikacijske veštine i poboljšane društvene i emocionalne veštine – postati sve važnije, dok mašine već danas preuzimaju naše rutinske operacije koje su sada uobičajene na radnom mestu – uključujući i kognitivne zadatke poput prikupljanja podataka i obrada.

Za zaposlene koji imaju srednje radno iskustvo, sa decom, hipotekama i drugim finansijskim obavezama, biće neophodna obuka čija se dužina meri nedeljama i mesecima – a ne godinama. Biće, takođe, neophodna i finansijska podrška za takvu obuku. Slanje ljudi na dvogodišnje školovanje potrebno do diplome – i to o sopstvenom a ne o trošku kompanije –  nije valjan odgovor na ovaj izazov.

Umesto toga, nano-struke i dosad stečena iskustva će, po svemu sudeći, u budućnosti igrati važnu ulogu. Stručna praksa u nemačkom stilu – koja kombinuje rad u učionici i praktičan rad, i koja učenicima omogućava da zarade platu tokom školovanja mogu se ispostaviti kao značajna rešenja čak i za radnike srednjih godina koji su u tranziciji. Saradnja između kompanija i obrazovnih institucija, kako AT&T (u čijem upravnom odboru radi jedan od autora), Starbucks, kao i druge firme, pokazuju da su u stanju da radnicima pruže nove strukovne veštine ili poboljšanje starih, za kojima je sve veća potražnja.

Možda su neophodni poreski i drugi podsticaji koji bi ohrabrili veća poslovna ulaganja u obuku radne snage, posebno malih i srednjih preduzeća. Vlade će, takođe, morati da ponude univerzalne i prenosive socijalne pogodnosti poput zdravstvene zaštite, brige o deci i penzionog osiguranja, kao i podrške tranziciji radnicima koji su prisiljeni da često menjaju poslove, zanimanja i poslodavce. Švedski saveti za sigurnost radnih mesta, kojima upravlja privatni sektor i koja se finansiraju iz poreza na zarade za kompanije, pružaju radnicima isključenim iz radnog procesa sveobuhvatan paket podrške za dohodak, obuku, učenje i procenu kod socijalnog radnika.

Kao i tehnologije koje su postojale u prošlosti, i automatizacija danas obećava veliko povećanje produktivnosti, i od koje će koristi imati pojedinci, zajednice i društva. Ali, za milione radnika, put ka budućnosti u kojoj je automatizacija sve dominantnija može biti dug i težak. Na nama je da napravimo političke i investicione izbore koji mogu olakšati tranziciju i smanjiti njene troškove, kao i osigurati da se dobit od prihoda ravnomerno raspodeljuje.

U Danskoj, recimo, maksimalna automatizacija i robotizacija doveli su i do pomeranja strukovnih profila, rasta nezaposlenosti nema, a potražnja za “novim” vrstama poslova nezadrživo raste. Danski model mogao bi biti samo početak jednog šireg, globalnog trenda. Problem je, zapravo, u “kašnjenju”, tj permanentnom zaostajanju procesa preobuke, dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Permanentno zaostajanje moglo bi se, barem donekle, preduprediti ili ublažiti “obukom unapred”, odnosno, obukom koja bi se sprovodila tokom perioda u kojem nove mašine još uvek nisu uvedene u proizvodni proces. Ovo, međutim, značajno povećava troškove automatizacije i osavremenjivanja radnog procesa.

 

Project Syndicate

Pesnikova olovka


Poznavao sam jednog pesnika koji je mogao da piše pesme samo patrljkom grafitne olovke. Ništa drugo mu nije valjalo. Porodica i prijatelji kupovali su mu nalivpera, hemijske olovke, pisaće mašine i leptope, ali je on to držao podalje od sebe. „Kao kad biste psu poklonili ručni sat za Božić“, rekla je njegova žena. Radovao se samo drvenim grafitnim olovkama. „Zašto?“ pitali su ga prijatelji. Zato, objašnjavao je on, što samo olovku možeš da izgrizeš do patrljka dok smišljaš šta ćeš sledeće napisati. Nije koristio ni blokove, sveske ili fini papir za pisanje. Više je voleo koverte od starih računa i poleđinu letaka koji se dele na njujorkškim ulicama kao reklame za brze zajmove, salone za masažu, razne vidovnjake i ogromna sniženja propalih firmi, ali su jednako mogli da posluže i jelovnik restorana ili bankarska potvrda.

Ima još nešto! Voleo je da piše pesme u kuhinji dok njegova žena kuva. Staviti ga u sobu s terasom koja gleda na francusku rivijeru, ili u planinsku kuću u švajcarskim Alpima bilo bi rasipanje novca jer ga prevelika prirodna lepota uspavljuje. Ali čim bi začuo da njegova žena u kuhinji gnječi beli luk ili secka peršun, njegova Muza bi se pojavila. Domaće supe, gulaši, pržena šunka i kobasice na roštilju imali su isto dejstvo. Lirska pesma je kao prvoklasna kuhinja: zahteva osetljiv nos i znalačko korišćenje začina. Od mirisa koji su lebdeli u vazduhu usta bi mu se napunila pljuvačkom, oči bi mu zasuzile i odmah bi pošao da uzme olovku i nešto po čemu se može pisati, a i jedno i drugo je držao u kuhinjskoj fioci pored velike zalihe čačkalica. Onda bi sebi sipao čašu crnog vina i seo. Bilo mu je potrebno da polako ispije jednu čašu ili možda dve. Izbegavao je da popije celu flašu jer bi od toga postao sentimentalan i umesto da piše poeziju, poželeo bi da peva pesme iz mjuzikla i italijanske operske arije.

***

Voleo je da piše grafitnom olovkom zato što mu je rukopis onda bio vrlo nečitak. Tako nikad nije morao da se stidi onog što je napisao. Kasnije bi se udubio u škrabotine i pokušao da odgonetne šta je to, za ime boga, rekao. Kad nije imao sreće, zatražio bi pomoć od svoje žene. Ona ga je neprestano iznenađivala divnim rešenjima koja su zvučala bolje nego išta što je napisao u svojoj glavi. Spoj realnog i zamišljenog – zar poezija nije upravo to? Kako su prolazile godine, više nije mogao da se seti šta je njegovo, šta njegove žene, a šta pripada onim njenim božanskim smesama koje su se krčkale na šporetu; neke od njih su, istini za volju, bile autorke njegovih pesama koliko i on sam. To je prava saradnja, govorio je sam sebi. Radimo zajedno kao dvoje ludih naučnika u filmu strave i užasa koji provode dane i noći nad epruvetama u laboratoriji i viču na psa Igora da umukne i dopusti poštaru da u sanduče ubaci pregršt pisama kojima ih pesnički časopisi obaveštavaju da su opet odbijeni.

***

Ko je taj idiot? verovatno se pitate. Ja, naravno. „Da li biste mogli da opišete svoj proces pisanja?“ Tako gnjave pisce i druge umetnike ovih dana. Pitaju li svetskog šampiona u jedenju viršli kako trenira? Verovatno. Poznati ste širom sveta po svojim skulpturama od putera, gospodine; vaša remek-dela privlače pažnju vodećih muzeja u zemlji i svetu: da li ste svojeručno mlatili puter za čuvenu Madonu u suzama ili ste ga kupili u obližnjoj samousluzi? Ako kaže da je sam pravio puter, zatražiće da upoznaju kravu koja je dala mleko i da se svi zajedno slikaju pored skulpture.

***

Pošto pesnici, ako su pošteni, retko znaju odakle dolaze njihove pesme ili kako su ih tačno sklopili, moraju da iscede objašnjenja iz sopstvene biografije, književnog žargona i pomodnog psihoblebetanja da bi zadovoljili svoju publiku. Nisu uvek morali to da rade. Niko takva pitanja nije postavljao T. S. Eliotu ili Robertu Frostu. Sećam se jednog čuvenog pesnika iz moje mladosti: sedeo je na stolici, a oko njega su klečali studenti koji su ga netremice gledali dok je čačkalicom čistio nokte, vrlo temeljno i u potpunoj tišini.

***

Kad je moja majka bila u dubokoj starosti i živela u domu, jednog dana, pri kraju života, upitala me je da li još pišem poeziju. Kad sam joj priznao da to još radim, pogledala me je zapanjeno. Morao sam da ponavljam svoj odgovor sve dok nije prevrnula očima verovatno pomislivši: Ovom mom sinu uvek je falila neka daska u glavi. To me je podsetilo kako je u vreme kad sam bio dečak govorila komšijama da njen smušeni sin uvek krišom nešto škraba. Pokušavala je da virne preko mog ramena – i drugi članovi porodice su to radili – a ja bih se onda uvukao u krevet i pokrio preko glave. Kad bi me upitali šta tu radim, ćutao bih ili bih dreknuo „Ništa!“ Jednom je pretražila moj krevet dok sam bio u školi i našla patrljak olovke pod mojim jastukom. Drugi put kad je to uradila nije našla baš ništa. Sve to mi je ona sama kasnije pričala.

Ja se ne sećam ničeg sličnog i nemam pojma o čemu je govorila.

***

U doba kompjutera i smartfona, kada drvenim olovkama preti istrebljenje, budite ljubazni i obzirni ako slučajno nađete patrljak olovke u nekoj javnoj biblioteci ili u mesari koja je će uskoro biti zatvorena zbog bankrota. Budite sigurni da on ima istoriju. (Svi je oni imaju.) Ako ste dobri Samarićanin odnesite olovčicu kući i pohranite je na sigurno mesto u svojoj sobi, pa će vam jednoga dana kada budete dokoni, iznesete je iz skrovišta i nežno položite na dlan, ispričati priču o svom životu.

Čarls Simić, The New York Review of Books, 03.12.2017.

Peščanik.net, 13.12.2017.

Bitkoin, kao u bajci (samo bez srećnog kraja)


Bogatstvo na đubrištu.

Izgubljeni bitkoin novac jednog Amerikanca danas vredi 75 miliona dolara – i 200 hiljada tona smeća pod kojim se ovaj virtuelni novac nalazi.

Šteta. Mučeni Džejms Hauels (James Howells) imao je 7.500 bitkoina… ali su oni izgubljeni, negde na deponiji u Njuportu, donosi magazin Wired.

Kako biste se osećali, i kako to izgleda kada izgubite 75 miliona dolara u bitkoin virtuelnoj valuti? Džejms nastoji da ne razmišlja o ovome, trudeći se da ga to ne dotiče. On, strogo govoreći, zna gde su njegovi novčići – oni su zapreteni ispod jedne planine: ispod 200.000 tona smeća na deponiji u Njuportu, Južni Vels.

Vratimo se na tren u 2009. godinu; Hauels je podesio jedan svoj stari laptop za rudarenje bitkoina – u vreme pre nego što nam je bio potreban specijalizovani hardver – što ga je napokon dovelo do uspeha: kripto-rudarenjem Džejms je uspeo da prikupi 7.500 novčića. Kasnije je rasturio svoj Dell M1710 na delove koje je prodao na sajtu e-Bay, ali je „kasicu-prasicu“ tj. hard disk sa šifrovanim podacima ostavio u fioci – za slučaj da bitkoinu ikada „svane“ pa mu poraste vrednost. Četiri godine kasnije, jednog baksuznog dana, Džejms je u jednom trenutku naprosto zaboravio na svoju digitalnu kolekciju novčića prikupljenih u računarsku memoriju. Tako je, tokom čišćenja kuće, ovaj disk slučajno završio u kanti, najverovatnije skončavši na deponiji u Njuportu.

U to vreme, njegov bitkoin je već vredeo milione dolara. Zahvaljujući vrednosti digitalne valute koja se vinula nebu pod oblake – bio je to skok od 300 na 1.000 dolara u 2013. godini – na više od 10.000 dolara početkom decembra 2017., došlo je do toga da njegova gomila novčića u ovom trenutku vredi 75 miliona dolara.

Zašto Džejms danas ne prekopava smeće? Ili, zbog čega ga ne biste, zarad ovakve stvari, baš vi prekopavali? Veće okruga Njuport to neće dopustiti – opasno je i teško. Hauels je magazinu Wired mejlom objasnio par činjenica: “Ja, zapravo, nisam ni krenuo u potragu za hard diskom jer još uvek nisam dobio dozvolu koja bi mi takvo šta omogućila, uprkos tome što sam želeo da iz svog džepa finansijski podržim pretragu, i pored svih napora da u više navrata zainteresujem/ angažujem ljude iz lokalnog Saveta okruga Njuport” (što bih im takođe platio). Kopanje po deponiji nije tako jednostavno kao što je kopanje neke rupe u zemlji”. Ono bi zahtevalo kopače plaćene da to urade, dosta stručne pomoći i, kako kaže Hauels, biti prvi koji takva iskopavanja izvodi a da nisu povezana sa krivičnom istragom. Naime, nekada je u Britaniji – mada su i u Sjedinjenim Američkim Državama činjeni takvi napori – postojao jedan svetski zapažen pokušaj “rondanja po đubrištu”, kako bi se povratile odbačene kasete na kojima je bio snimljen softver legendarne Atarijeve video-igre, „Vanzemaljac“ (E.T.).

Glasnogovornik Gradskog veća Njuporta rekao je da ih je Džejms u jednom trenutku kontaktirao, „ jer postoji mogućnost izvlačenja dela računarske opreme koji sadrži bitkoine”. Međutim, troškovi kopanja deponije, skladištenje i tretman otpada koštali bi na kraju milione dolara, dok bi ovakvo kopanje takođe izazvalo “ogroman uticaj na okolinu”. Uz sve te gomile novca, potrebne za sprovođenje potrage, sasvim je prirodno to što  nema garancije da bi se hard disk mogao pronaći, kao i da li bi sam disk– čak i da bude pronađen – uopšte mogao da ponovo funkcioniše.

Deponija sadrži oko 350.000 tona otpada, a svake godine bude joj pridodato još 50.000 tona, rekao je portparol. “Verovatno je da bi hardver pretrpeo značajnu koroziju i bio bi galvanizovan usled prisustva otpadnih voda i gasova”, dodali su.

Troškovi izraženi u milionima dolara, opasni uslovi rada i situacije, a bez ikakvih garancija da će akcija uroditi plodom… ali, kakva bi to nagrada bila ukoliko bi ga pronašli (pa još i da je u dobrom stanju). Hauelsu na ruku ide to što se Gradsko veće Njuporta u 2017. godini suočilo sa budžetskim dubiozama – šef Veća upozorio je da će oblasni porez na troškove  Veća Njuporta porasti usled smanjivanja obima javnih servisa – a Hauels veruje da će bitkoin na kraju vredeti toliko da čelnici njuportskog okruga neće imati drugog izbora nego da mu obezbede dozvolu za potragu. “Očigledno da bi dobili baš dobar procenat „ulova“, u vidu poklona ili donacije.

Ako vas ova priča nadahne da s ašovom pod miškom uhvatite prvi voz do Njuporta, nemojte posle reći da niste bili upozoreni: pored realnih opasnosti od nekontrolisanih količina đubreta i zaraze, deponija nije otvorena za javnost a “bilo koji potencijalni lovac na blago” počinio bi krivično delo, poručuju iz Saveta. Napor potreban za pronalaženje ovog hard-diska krcatog virtuelnim novcem samo znači da ćete sigurno biti primećeni od strane osoblja zaposlenog na deponiji.

Hauels je još uvek prisutan u javnosti povodom ovog slučaja, tako da lako može proveriti da njegovi bitkoin novčići još uvek nisu pronađeni; ako pronađete hard disk, imajte na umu da su podaci šifrovani, tako da će vam, u svakom slučaju, zatrebati njegova pomoć. “Ako ikada budu pronađeni, ja ću sigurno saznati za to”, kaže on. “Pomalo podseća na situaciju kao kada biste gledali stanje vašeg bankovnog računa na kojem su desetine miliona dolara, ali nijedan dolar ne možete potrošiti.” A ukoliko sumnjate da Džejms i dalje gaji dobar humor u celoj ovoj priči, on prati tu izjavu sa “puno smeha“ (lol).

Hauels uredno proverava cenu bitkoina, ali ne zbog toga što mu ovo blago fali u džepovima. “Imam višekratne tikere koji rade sa cenama u različitim fiat valutama. (Fiat novac je valuta ustanovljena kao novac vladinim propisom ili zakonom; nekonvertibilni novac kojeg je vlada proglasila legalnim, a nema nikakvog materijalnog pokrića). To, međutim, nije zato što sam opsednut cenom mojih izgubljenih kovanica”, rekao je on. “Još uvek sam aktivan u bitkoinskom prostoru i još uvek sam uključen ne samo u bitkoin već i u ostale kriptovalute svakodnevno radeći ih promovišem, tvitujem, trgujem, razvijam ih, istražujem, učim.” Predmet njegovih trenutnih interesovanja je Bitcoin Cash, što je rezultat avgustovskih „hard fork“ aktivnosti (apgrejda protokolskog bitcoin softvera). Džejms ima mnogo toga što bi rekao u jednoj „post fork“ raspravi, ili o budućnosti digitalnih valuta – daleko više nego što je priča o svojim izgubljenim bitcoin novčićima. Hardfork: termin vezan za kriptovalute, bitcoin i blockchain. Radikalna promena u protokolu koja čini prethodno nevažeće blokove/transakcije valjanim, ili obrnuto, i kao takav zahteva da se svi korisnici (u slengu: “čvorovi” to jest “nodovi”) nadograde na najnoviju verziju protokolskog softvera).

Da su sreća i sudbina hteli da Džejms pristupi svom digitalnom bogatstvu, koje i dalje leži na smetlištu, on bi,  veruje, ipak nešto od toga dosad prodao, delimično i kako bi uložio u konkurentske kripto-valute.

“Ko bi to znao… ruku na srce, verovatno bih prodao 30% ili 40% od ukupne količine koju sam dotad „iskopao“, na cenu od oko 1.000 dolara koju je bitkoin dostigao te 2013. godine, a dobijeni novac bih uložio u imovinu i druge virtuelne valute kao što je Ethereum, dok bih ostatak (i dalje) čuvao u bitkoinu”, kaže on. “Sa sigurnošću znam da ih ne bih (sve) prodao jer verujem da će cena bitkoina na dugi rok biti daleko viša od 10.000 dolara. Čak je i 100.000 dolara konzervativna procena i brojka.”

…Ukoliko se to ikada desi, njegovi nedostajući bitkoin novčići vredeće 750 miliona dolara – što bi moglo biti dovoljno da napokon privuče pažnju gradskih otaca Njuporta.

Wired

Start-up podvig: Nemački FlixBus preuzima američki Greyhound


Nemačka start-up firma planira da „ukrsti koplja“ sa Grejhaundom i drugim autobuskim prevoznicima koji se kotrljaju američkim putevima. Mala ekipa iz startapa Flixbus planira da autobus promoviše kao “reciklirano”, ponovo atraktivno i „kul“ sredstvo prevoza, piše nemački Handelsblatt.

Autobusi čuvenog Grejhaunda kotrljali su se američkim putevima više od jednog veka, tokom kojeg je ovaj prevoznik zadobio status ikoničkog američkog brenda, zauzevši trajno mesto u jednoj naciji odvajkada zaljubljenoj u otvoreni put i prevaljivanje velikih prostranstava.

A danas? Pa, nemačka novopečena autobuska kompanija FlixBus, osnovana pre samo pet godina, planira da ospori poziciju Grejhaunda kao vodećeg međugradskog auto-prevoznika na američkim autoputevima. Planirana ekspanzija poslovanja u Sjedinjenim Državama čini FliksBus jednim od najnovijih u nizu nemačkih kompanija koje nastupaju u Sjedinjenih Država – od supermarket snabdevača Lidl do start-up firme za proizvodnju zdrave hrane, HelloFresh – koji su se nedavno premestili u Ameriku, izazivajući američke kompanije na njihovom terenu.

FlixBus je osnovan 2013. u Nemačkoj, kada su se nemački propisi promenili kako bi se uklonio i zakonom zagarantovani monopolski prevoz na duge domaće relacije, posao koji je dugo vremena držao državni železnički operator, Deutsche Bahn. Ta promena je brzo dovela do rađanja nekoliko autobuskih kompanija koje nude alternativu: niskobudžetna putovanja nemačkim vozovima. FlixBus je brzo izašao iz poteškoća postavši nemački lider na tržištu, proširivši svoje poslovanje i na druge evropske zemlje. FlixBus je u 2017. inkasirao oko 40 miliona korisnika i prodaju karata vrednu stotine miliona evra.

FliksBus sada gaji nadu da će ovaj i ovakav brz rast ponoviti i u Sjedinjenim Državama. Iz ove autobuske kompanije kažu da će 2018. biti godina kada će se njihovi autobusi zakotrljati američkim drumovima, baš u trenutku kada će iskoristiti prednosti rastućeg tržišta. Prošle godine je u Sjedinjenim Državama zabeleženo 62 miliona autobusa koji su donosili novac, što je povećanje od 23 odsto u odnosu na nivo iz 2010. godine.

Grejhaund, najveća američka služba za autobuski transport sada ima 1.200 autobusa koji putuju do 3.800 destinacija širom zemlje, a kontroliše oko 31 odsto tržišta. Sa približno 18 miliona klijenata, ova kompanija godišnje ostvari prodaju vrednu oko 900 miliona dolara.

Iz nemačkog startapa FliksBus poručuju da će u SAD-u profitirati od svog ubedljivijeg poslovnog modela, koji podseća na kompanije koje nude deljenje zajedničkog prevoza, kao što je to Uber. Kao i Uber, koji radi sa nezavisnim vozačima i taksi udruženjima, ni FliksBus ne poseduje sopstvene autobuse. Umesto toga, ova firma radi sa privatnim autobuskim kompanijama na čijim je vozilima samo istaknut logotip FliksBusa.

“Saradnja sa našim partnerima u autobuskom transportu je naša strateška prednost”, rekao je osnivač FliksBusa Andre Švemlajn (André Schwämmlein), upoređujući svoju firmu sa Grejhaundom i drugim američkim kompanijama, koje u velikoj meri poseduju sopstvene autobuse. “Ovo otežava njihov poslovni model.”

Švemlajn kaže da njegova kompanija planira da preoblikuje “neurednu” sliku o međugradskom autobuskom transportu u Sjedinjenim Državama. Ideja je, rekao je on, da putovanje autobusom bude nešto više od puke „najjeftinije opcije“, ali tehnički napredna i jednostavna za korišćenje – ovo bi se delom postiglo kroz jednostavnost korišćenja aplikacije koju je ova kompanija obezbedila za pametne telefone.

Grejhaund je, međutim, uložio svoje sopstvene napore kako bi modernizovao svoju uslugu, utrošivši 15 miliona dolara za modernizaciju svoje veb-stranice i aktiviranje mobilne aplikacije u poslovanju. Grejhaund je takođe započeo svoj „offshoot“ posao tako što je napravio ogranak po imenu BoltBus, koji nudi više vrhunskih mesta za sedenje kao i WiFi pristup. Perspektivna američka firma Megabus se takođe uspostavila kao modernija, udobna alternativa Grejhaundu.

Veća konkurencija, kažu neki analitičari, znači da FliksBus neće imati lagodne trenutke tokom faze svog proširivanja posla u Sjedinjenim Državama. “Ne vidim kako bi FliksBus mogao da radi po nižim cenama nego Grejhaund ili Megabus”, rekao je Jozef Šviterman (Joseph Schwieterman), stručnjak za transport i urbanizam na Univerzitetu DePaul. Megabus se, po njemu, već smatrao aktuelnijom alternativom od Grejhaund-u, iako bi FliksBus možda imao nekog uspeha ukoliko se fokusira na manje frekventne putne rute na Srednjem Zapadu ili jugozapadu SAD, gde postoji oštrija konkurencija i potencijalno više novca koji bi se mogao zaraditi.

Sa svoje strane, rukovodioci FliksBus-a kažu da kompanija već ima dokazane rezultate ulaska na nova tržišta, brzo šireći svoje poslovanje ne samo u Nemačkoj, već i u 26 evropskih zemalja.

“Verujemo u naše šanse”, rekao je Švemlajn.

Handelsblatt

Budućnost španske gastronomije


Hrana u Španiji nikada nije bila bolja nego danas. Ni u jednom drugom trenutku svoje istorije, ova zemlja nije bila dom za ovako širok spektar restorana, pogodna za sve budžete i platne razrede – ima ih sjajnih u svakom platnom razredu, od najjeftinijih do najskupljih. Tokom 2017. godine, gastronomski vodič Michelin preporučio je čak 412 španskih restorana gde možete jesti za manje od 35 evra. Izbor je zapanjujuć, ukazujući ne samo na oporavak od ekonomske krize, već i na bogatstvo kulinarske ekspertize zasnovane na solidnim znanjima, prosperitetnom turizmu i zdravoj gastronomskoj ugledu.

“Alikante, Malaga, Galicija, Asturija, Girona, Majorca, Madrid… postoji jedna vibracija”, kaže Jose Carlos Capel, predsednik prehrambenog sajma Madrid Fusion i prehrambeni kritičar španskog dnevnika El Pais. “Svedoci smo četvrte generacije veoma mladih kuvara zaokupljenih kuhinjom koja se fokusira na sirove sastojke koji tradicionalnim receptima daje moderan tvist“.

Sveži komadi oslića tj. heka (merluza) uvaljanih u brašno čiji se višak pažljivo oduva, nakon čega se umaču u blago ulupana organska jaja. Sveže maslinovo ulje s voćnom notom, Arbequina, zagreva se do 160ºC i u njega se stavlja riba koja se prži sve dok ne poprimi zlatnu hrskavost – pre nego što se preseli u tiganj sa blago dodatim maslinovim uljem zagrejanim na 120ºC, omogućavajući mu da dobije staklastu boju – ovde ne idu prezle niti se panira sa hlebnim mrvicama. Riba se, nakon nekoliko minuta, seli u suncokretovo ulje zagrejano na 80º radi završne glazure. Komadi oslića se na kraju polažu na papirnate ubruse, koji će pokupiti višak ulja od prženja.

Miguel Cobo je proveo godine usavršavajući ovaj gastronomski klasik. Njegova porodica je 2007. godine ponovo je otvorila hotel El Valleés u Brivijeski, region Burgos, vodeći restoran koji je odavno poznat po jelima od oslića.

“Priča se da su vlasnici restorana zaustavljali kamione na putu za Madrid iz baskijskog grada Ondarroa i kupovali ribu direktno od vozača”, kaže Kobo. “Neki kažu da su je stavljali u mleko. Ali, Floren, jedan od kuvara iz te zlatne ere u koju ćemo se – nadam se – vratiti jednog dana, dao mi je precizno objašnjenje kako su to činili. Tada sam dobio svoju opsesiju da radim sa morskom ribom i oslićem.”

Dostupan tokom cele godine i očigledno jednostavan, ovo je kulinarski potpis jednog Kantabrijskog kuvara koji je 2015. otvorio svoj restoran „Cobo Vintage“, nakon što se pojavio na televizijskoj emisiji Top Chef. “Vraćamo se našim korenima. Moje kuvanje je mešavina tradicionalne hrane iz Burgosa i okoline sa nagoveštajem mora sa obala Kantabrije”, priča Miguel usred isporuke hleba, jaja i algi u kuhinju. Hiperaktivan i pun ambicija, već traži jednu prostraniju lokaciju.

“Želim mesto sa dva zasebna prostora”, objašnjava on. “Jedno gde mogu da pokažem tradicionalne temelje – pravićemo ćufte, biftek, juneću obrazinu [carrillera] i ribu – dok bi drugi prostor bio namenjen za eksperimentalnije kuhinje na kojima bi se razrađivali klasični recepti. Ničemu ne želim da kađem ’ne’. Želim da služim tradicionalnu čorbu od pasulja a takođe da ponudim i svoje deserte. “

Duh legendarnog katalonskog šefa kuhinje Ferana Adrije (Ferran Adriá’) i njegove avangardne, dekonstruirane kuhinje je veoma živ u restoranima kao što je Disfrutar u Barseloni, kojeg vode tri kuvara iz poznatog sada zatvorenog restorana El Bulli: Mateu Casañas, Oriol Castro i Eduard Xatruch, a takođe i u baskijskom gradu Mugaric (Mugaritz), u kojem Andoni Luis Aduriz pokazuje svoju kuhinjsku magiju.

Ali, prema Hozeu Luisu Kapelu (José Carlos Capel), čuvenom gastronomskom kritičaru iz španskog dnevnika El pais, španska kuhinja nalazi se na raskrsnici. “Ranije je tehnika bila ta koja se primenjivala na jelo kojim je dominirala. ‘Sferifikacija’ je dobar primer ovog trenda iz prošlosti [oblikovanje tečnosti u sfere koje podsećaju na kavijar]. Danas, tehnika je skrivena, dok su glavni protagonisti sami sastojci.”

Hoće Mari Aizega (Joxe Mari Aizega), generalni direktor Baskijskog kulinarskog centra u San Sebastijanu se slaže s ovom konstatacijom. “U stvarnosti, sastojci su oduvek bili ključ, iako je ugao ranije bio drugačiji”, kaže on. “Naglasak je bio na tehnici, mada su sastojci uvek bili visokog kvaliteta. Kuvari su čuvari dobrog proizvoda. Jednostavno se tradicija, kultura i region tretiraju sa više senzitivnosti nego u prošlosti. Poštovanje tradicije, baš kao i njena neprestana evolucija, treba da stoje jedno uz drugog, tako da novi kuvari mogu slobodno da izvode svoje interpretacije [tradicionalnih receptura].”

Davanje novog ukusa starim receptima je upravo ono što radi Viktor Membibre (23), koji radi u restoranu svoje porodice u Arguljesu (Argüelles), zapadnoj četvrti Madrida. Kada je bio mali, voleo je da gleda svog oca u uniformi kuvara i nagnutog nad štednjakom, iako on sam poprima sasvim tradicionalan izgled za fotografije, pa radije, umesto toga, u kuhinji je obično u crnoj kuvarskoj bluzi i Ikea kecelji, slušajući latinoamerički regeton (Reggaetón) i Guns N’ Roses.

Membibre poštuje sezone i tradiciju. Paleći svetla u restoranu, on kaže: “ovde je hrana oduvek bila ukusna ovde. Nije bila inovativna kuhinja – ništa takvo. Bilo je samo ukusno. “

On je, međutim, gostima ponudio jelovnik zbog kojeg je ovaj restoran i postao slavan kada su ga 1968. godine otvorili njegovi baka i deka, uz neznatne izmene, mada insistira da se teško može nazvati revolucionarnim. “Moj otac je kuvao ono što je bilo od namirnica bilo u sezoni. Gosti koji su ga posećivali dok su moj otac i deda bili zaduženi za restoran zaista su zadovoljni i danas, jer promene koje smo načinili zaista nisu bile tako velike. Inače, ne bavim se moderno kuhinjom.”

Dvanaest kuvara, predvođenih čuvenim danskim tandemom, Klausom Majerom i Reneom Redžepijem (Claus Meyer and René Redzepi) potpisali su 2004. “Manifest nove nordijske kuhinje”, zasnovan na principu da jela treba kuvati shodno već postojećoj vekovnoj tradiciji: oslanjajući se na svež, lokalni proizvod. Nakon toga, nekoliko najradikalnijih norveških kuvara otišlo je tako daleko da su iz svojih kuhinja isključivali maslinovo ulje, fua gra (foie gras) pahuljice, limun i paradajz, strogo e držeći skandinavskih lokalnih proizvoda. Taj manifest je doveo do pojave dva fenomena. Prvo, nordijski restorani postali su trendi ali – što je još važnije – dovelo je do toga da su šefovi širom sveta počeli da svoju kuhinju i jelovnik temelje na korišćenju lokalnih sastojaka.

Prema poznatoj galicijskoj kuvarici Lusiji Freitas (Lucía Freitas), fokus na lokalne proizvode je samo dobar smisa. Njen restoran, A Tafona, je bukvalno na nekoliko koraka od pijace Mercado de Abastos u Santjagu, gde je možete naći svakog dana u devet prepodne. “Srećna sam što imam takvu sjajnu ostavu (u restoranu)”, kaže ona. “Od suštinskog je značaja da se lokalni proizvođači uskoro približe nama i mi njima.” Lusija ima i povrtnjak kojeg održava njen otac, penzioner, uzgajajući u njemu začinsko bilje, paradajz i grašak.

“Uvek se uzbudim kada poslužim plavi patlidžan koja je do pre samo dva sata bio u zemlji, ili ako koristim sveže ubrani paradajz koji je još topao od sunca”, kaže ona.

Ovaj entuzijazam za lokalne proizvode je prepoznatljiv znak nove generacije kuvara. Takođe, prema Hoćeu Mariji Aizegi, rukovodiocu baskijskog kulinarskog centra, ovo je suštinska komponenta generacije koja dolazi. “Kuvar treba da vrednuje proizvode iz svoje zemlje. Skandinavci to rade već neko vreme, dok se Latinska Amerika takođe bavi kulinarstvom na ovaj način, podržavajući meni sastavljen od jela čiji su sastojci uzgajani na lokalu. Ovde u Španiji imamo širok spektar visokokvalitetnih sastojaka i sve značajniji razvoja poljoprivrede. Glavni izazov je staviti u prvi plan proizvode koji su autentični i autohtoni u toj oblasti, kako bi se održao biodiverzitet. Industrija je više usredsređena na efikasnost i profitabilnost “, kaže Aizega.

Španija se nada da je 2017. godinu završila s novim rekordom od 80 miliona inostranih turista. Prema podacima Svetske turističke organizacije, kuhinja je jedan od odlučujućih faktora kada se radi o izboru destinacije. Zapravo, apetit za nova i autentična kulinarska iskustva čine da hrana sve više prerasta u avanturu.

El Pais

Kapitalizam posle kapitalizma


Sledi prikaz knjige Paula Masona „Postcapitalism: A guide to our future“/ Postkapitalizam: Vodič za našu budućnost“, koji se pojavio na na blogu Global Inequality ekonomiste Branka Milanovića, autora ovog teksta, kao i na i veb-sajtu Peščanik.

U pitanju je veoma ambiciozna knjiga. Na manje od 300 strana Pol Mejson tumači ne samo proteklih 300 godina istorije kapitalizma i pokušaja da on bude zamenjen nečim drugim (socijalizmom), nego i pokazuje kako će se on transformisati u budućnosti i predlaže skup politika koje će olakšati tu transformaciju. Ali to nije površno napisana knjiga, kao što bi neko mogao pomisliti poredeći širinu obuhvaćenih tema i neveliki broj strana. Čitaoce ne treba da zavara ni Masonov popularni stil. Način na koji piše je možda novinarski, ali pitanja koja otvara, kvalitet rasprave i postavljeni ciljevi su prvorazredni.

Masonova knjiga se može čitati na više načina. Možemo se fokusirati na završna tri poglavlja programske prirode, u kojima on izlaže pozitivno određene ciljeve za novu levicu. Ili možemo raspravljati o autorovoj veri u ciklični razvoj kapitalizma, koji pokreću dugoročni Kondratijevljevi ciklusi (prema Masonovoj računici trenutno smo u uzlaznoj fazi petog ciklusa). Ili bismo se mogli zadržati na njegovom kratkom, ali veoma upečatljivom prikazu istorije radničkog pokreta (7. poglavlje), na jednom od retkih mesta gde se slaže s Lenjinom u mišljenju da radnici u najboljem slučaju mogu dostići „sindikalnu svest“ i da nisu zainteresovani za rušenje kapitalizma. Ili bismo mogli postaviti pitanje koliko je zaista korisno Masonovo oživljavanje Marxove radne teorije vrednosti.

Neću uraditi ništa od toga, jer je ovo relativno kratak prikaz. Ograničiću se na Masonove poglede na aktuelno stanje kapitalizma i objektivne sile koje, kako on tvrdi, neizbežno vode u postkapitalizam. Suština njegovog argumenta je u tvrdnji da, zahvaljujući delovanju mehanizama ekonomije obima, informatička tehnološka revolucija svodi granične troškove proizvodnje praktično na nulu, budući da količine kapitala i rada opredmećene u takvim proizvodima teže nuli. Zamislite elektronski nacrt predmeta koji treba napraviti pomoću 3D štampača ili softver koji upravlja radom mašine: posle inicijalne investicije u takav proizvod, tu praktično više nema potrebe za ljudskim radom, a budući da kapital (softver) ima takoreći beskonačni radni vek, udeo kapitala „opredmećen“ u svakoj jedinici proizvoda je minimalan („ideal je mašina koja traje večno ili se može zameniti bez troška“, str. 166).

Kada granični troškovi proizvodnje padnu na nulu, sistem cena više ne funkcioniše, pa otuda više ne može postojati ni standardni kapitalizam: ako je profit ravan nuli, nema kapitalističke klase, nema viška vrednosti, nema pozitivnog graničnog proizvoda kapitala, pa ni rada za nadnicu. Približavamo se svetu obilja u kome uobičajena pravila kapitalizma više ne važe. To je nešto slično svetu u kojem je temperatura pala na apsolutnu nulu ili svetu u kome su vreme i energija postali jedno. Drugim rečima, svet suštinski različit od sveta u kakvom danas živimo, a kome se, tvrdi Mason, neizbežno približavamo.

Šta kapitalisti mogu preduzeti da ne budu izbrisani iz postojanja? Postoje tri rešenja koja će poznavaocima marksističke literature iz druge decenije 20. veka, kada su se vodile slične rasprave, izgledati poznato. Prvo rešenje je uspostavljanje monopola, upravo ono što Apple, Amazon, Google i Microsoft danas pokušavaju da urade. Ekonomija se može monopolizovati i kartelizovati, kao što je bio slučaj poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka.

Drugo rešenje je proširivanje zaštite intelektualne svojine. I ponovo, gore pomenute kompanije, kao i autori popularnih pesama i Disney, upravo to i rade, i to sve agresivnije, koristeći moć državnog aparata. (Čitaoci verovatno znaju da zaštita vlasničkih prava podiže troškove po jedinici proizvoda i tako sprečava da granični troškovi proizvodnje spadnu na nulu.)

Treće rešenje je kontinuirano širenje „polja delovanja“ kapitalizma: ako se profiti u jednoj oblasti kreću ka nuli, vreme je za prelazak u neku drugu oblast, u „večnoj trci ka ivici haosa“ između rastuće ponude i opadajućih cena, ili… možemo pronaći nove stvari koje ćemo komercijalizovati i komodifikovati.

Čitaoci Rose Luxemburg će ovde prepoznati veoma sličnu ideju – da opstanak kapitalizma zavisi od kontinuirane interakcije sa nekapitalističkim načinima proizvodnje; kada ovi jednom budu iscrpljeni, kapitalizam će završiti u svetu nultog profita. Ista ideja ima još dublje korene kod Ricarda, koji je smatrao da će, ukoliko ne budu ukinute protekcionističke mere za zaštitu domaćih proizvođača hrane („Corn laws“), sav kapitalistički profit pojesti zemljoposedničke rente, što će ugušiti razvoj; ili kod Marxa, u „zakonu o tendenciji opadanja profitnih stopa“, koja je rezultat kapitalno sve intenzivnije proizvodnje.

Masonovi nalazi u tom pogledu nisu novi, ali novo je njihovo situiranje u sadašnju fazu razvoja kapitalizma i okruženje informatičke revolucije. Sva tri metoda kojima kapitalisti pokušavaju da reše problem neizbežnog pada profitnih stopa pokazali su se kao nedovoljni. Prihvatanje monopola kao načina održavanja kapitalizma u životu podrazumeva ukidanje tehnološkog razvoja. Kapitalizam bi postao „regresivan“ sistem. Malo je onih koji bi se sporili sa Masonovim stavom da treba sprečiti monopole koje danas grade Amazon i Microsoft. Isto važi za zaštitu vlasničkih prava intelektualne svojine koju je, uostalom, ionako sve teže zaštititi.

Uz tendenciju opadanja profita i nemogućnost da se vlasnička prava zaštite, jedino preostalo rešenje je komercijalizacija svakodnevnog života (novo „polje delovanja“). Tako Mason objašnjava pokušaje kapitalista da uđu na područje transakcija koje su nekada bile netržišne: da stvaraju nove robe od naših domova koje izdajemo na dan, od naših kola, našeg slobodnog vremena. Praktično svaka ljudska interakcija će morati da se komodifikuje: majke će naplaćivati jedan peni za guranje tuđeg deteta na ljuljašci u parku. Ali to, tvrdi Mason, ne može dugo trajati, jer postoji prirodna granica onoga što su ljudi spremni da prihvate u procesu komodifikacije svakodnevnih aktivnosti: „ljude koji se besplatno ljube na ulici morali bismo da tretiramo onako kako su tretirali lovokradice u 19. veku“ (str. 175).

Mislim da su Masonovi argumenti do ove tačke veoma uverljivi, ali tu sam u iskušenju da se raziđem sa njim. Njegovo objašnjenje zašto živimo u doba nezapamćene komodifikacije privatnog života je na mestu. Ali on nije u pravu kada optimistički veruje da postoje granice komodifikacije, kao i kada naglašava sve veći značaj netržišnih transakcija (besplatan softver, besplatno pisanje blogova sličnih ovome itd).

Pođimo od druge tačke. Mason preteruje u značaju koji pripisuje novim tehnologijama i novim robama koje se razvijaju zajedničkim radom i besplatno se distribuiraju. Da, mnogo toga se može dobiti besplatno, ali čak i kada je to naizgled rezultat volonterskog rada, u pozadini se krije još nešto: možete besplatno pisati kompjuterski kod ili tekstove, ali to činite da biste uticali na druge, da biste bili primećeni i konačno plaćeni. Mason je knjigu verovatno pisao besplatno; ali njen uspeh će osigurati da on bude plaćen za sledeću stvar koju uradi ili napiše. Zato je pogrešno fokusiranje na prvo uz zanemarivanje drugog.

Gde on greši u tumačenju komodifikacije? Ona nam nije samo spolja nametnuta od strane kompanija u potrazi za profitom. Mi dobrovoljno sarađujemo u tom procesu, jer su kroz dugotrajnu socijalizaciju u kapitalizmu i zahvaljujući njegovom globalnom dosegu, i otuda mimikriji onih koji nisu bili na taj način socijalizovani – ljudi postali kapitalističke računske mašine. Svako je danas mali centar kapitalističkog rezonovanja kojim se našem vremenu, našim emocijama i porodičnim odnosima određuju implicitne cene.

Krunski uspeh kapitalizma je u tome što je transformisao ili izgradio ljudsku prirodu na takav način da smo svi postali kalkulatori „zadovoljstva i bola“, „dobitka i gubitka“, čak toliko da i ako bi kapitalistička fabrička proizvodnja danas nestala, mi bismo nastavili da jedni drugima prodajemo usluge za novac: postali bismo male kompanije. Zamislite ekonomiju (naizgled sličnu veoma primitivnim ekonomijama) u kojoj se sva proizvodnja obavlja kod kuće. To bi trebalo da bude savršen model netržišne ekonomije. Ali ako bismo takvu ekonomiju dobili danas, ona bi u celosti bila kapitalistička, jer bismo robe i usluge prodavali jedni drugima: komšinica vam ne bi besplatno pričuvala decu; niko vam ne bi besplatno poklanjao spremljenu hranu; supružnici bi plaćali za seks i tako dalje. To je svet kakvom se približavamo. Zato je verovatnije da polje kapitalističkog delovanja neće imati granica, jer će uključivati sve i svakoga. „U doba kognitivnog kapitalizma fabrika je čitavo društvo“ (str. 139).

Kapitalizam će trajati veoma dugo zato što je uspešan u transformisanju ljudskih bića u računske mašine obdarene potrebama kojima nema granica. Ono što je David Landes video kao jedan od glavnih doprinosa kapitalizma: bolje korišćenje vremena i mogućnost da sve bude izraženo kroz apstraktnu kupovnu moć – sada ulazi na teren privatnog života. Kapitalistički model proizvodnje u fabrikama nam neće biti neophodan ako se svi pretvorimo u centre kapitalističke aktivnosti.

Global inequality, 29.12.2017.
Peščanik.net, 02.01.2018.

Džek Ma vs. Vašington (runda 2018)


Početkom prošlog januara, Džek Ma, osnivač kineske kompanije za elektronsku trgovinu pokušao je da napravi “prečicu” ka Trampovoj kuli u Njujorku kako bi izgradio most dobre volje sa čovekom čija su javna zapažanja uglavnom oslikavala Kinu kao kradljivca radnih mesta kojem ne treba verovati. Dve nedelje nakon posete, Maov Ant Financial Services – firma koja je 16 puta veća od PayPala – najavila je dogovor o kupovini remitera za transfer novca MoneyGram, čije je sedište u Teksasu.

Dve kompanije su drugog januara prošle godine rekle da su okončani pokušaji Ant-a da kupi MoneyGram, nakon što ova kineska firma nije dobila odobrenje od američkih zvaničnika. Očaravajući šarm kojim je Džek Ma pokušao da početkom 2017. osvoji tek izabranog Donalda Trampa nastavili su se tokom čitave prošle godine, ali ovaj pokušaj „omekšavanja“ kursa američke administracije očigledno nije doprineo razbijanju nepoverenja prema Kini koje je prisutno u Vašingtonu – a izgleda da će se to nepoverenje produbiti tokom ove godine.

Maovi napori uključivali su i pojačano lobiranje i obećanja koja su direktno išla na razuveravanje Trampa da je Kina faktor koji treba da zabrine Amerikance. Nakon što je Ma prošlog januara obećao da će svojim poslovanjem stvoriti hiljade radnih mesta u Sjedinjenim Državama, u maju je Alibaba, poslovna grupa koja se sastoji od preduzeća kao što su platforme za e-trgovinu TMall i Taobao, bila domaćin velike konferencije u Detroitu, čiji je cilj pomaganje malim preduzećima u onlajn biznisu, tj pri prodaji na internetu u Kini. U prošloj 2017. godini, prema vebsajtu OpenSecrets.org, koji prati lobiranje potrošnje sve javnog obelodanjivanja, Alibabino lobiranje u SAD je dostiglo cifru od 1,4 miliona dolara, u odnosu na milion dolara u 2016. godini i oko 400,000 dolara godišnje između 2012. i 2015. godine. Prošlogodišnje lobiranje je kao temu za diskusiju imalo “predloženu akviziciju i strane direktne investicije”, kao i problem falsifikovanja i zaštite autorskih prava vlasnika.

Ali, kako je izjavio direktor kompanije MoneyGram Aleks Holms u izjavi od 2. januara, “geopolitičko okruženje se značajno promenilo otkako smo pre gotovo godinu dana najavili predloženu transakciju sa Ant Financial. Uprkos našim maksimalnim naporima da sarađujemo sa vladom Sjedinjenih Država, postalo je jasno da Komitet za strana ulaganja u Sjedinjenim Državama (CFIUS) neće odobriti ovo spajanje.”

CFIUS, odnosno Komitet za strana ulaganja u Sjedinjenim Državama jeste međuagencijski odbor kojim predsedava Odeljenje za trezor i koji ispituje predložene poslove sa stanovišta nacionalne bezbednosti. Neuspeh ugovora kineskog Ant-a usledio je nakon što je Tramp prošlog septembra blokirao kupovinu američkog proizvođača čipova Lattice Semiconductor „zbog problema koji se tiču nacionalne bezbednosti“. Zbog, za ovu administraciju ključnih razloga, ovaj blok šalje signal o “zamrzavanju” koji je snažniji od poruke poslate objavom namere o kupovini kompanije za proizvodnju poluprovodnika Lattice.

U slučaju Lattice, sredstva koja se usmeravaju ka akviziciji mogla bi se vratiti u kinesku državnu firmu koja je javno izjavila da je jedan od njenih ciljeva bio unapređivanje kineske nacionalne sigurnosti. Osim toga, postalo je očigledno da ova vrsta tehnologije ima potencijal za vojnu primenu. Alibaba i njemu pridružene firme, poput Anta, uglavnom se smatraju privatnim kompanijama. U Kini, međutim, linije između državnih i privatnih poslova i vlasništva često mogu biti zamućene: Ant-ova finansijska runda dokapitalizacije tokom 2016. u iznosu od 4,5 milijarde dolara predvodila su preduzeća pod kontrolom države. Prošle godine je Alibaba – baš kao i druge velike kineske firme – uložila značajna finansijska sredstva u inicijative koje su zastupale vladine ciljeve, poput pretvaranja Kine u globalnog lidera u veštačkoj inteligenciji.

Republikanski predstavnici, Robert Pittenger i Chris Smith aludiraju na te zamućene linije, izražavajući strahovanja zbog ugovora MoneyGram-a u autorskom tekstu napisanom prošle godine za Wall Street Journal: “Ant Financial je, kako se izveštava, tražio način kako da pristupi banci od 2,4 milijarde mobilnih korisničkih naloga koji su u posedu MoneyGrama. Kineska vlada je značajan akcionar Ant Financiala, sa oko 15% udela. Ukoliko bi ova transakcija bila odobrena, kineska vlada bi stekla značajan pristup, kao i informacije, koje se tiču finansijskih tržišta i specifičnih međunarodnih tokova novca potrošača.”

Obe kompanije, kako teksaški MoneyGram tako i kineski Ant Financial, insistiraju da je neuspeh u postizanju dogovora o kupovini – čiji je ceh napuštanja sporazuma Ant (po svemu sudeći nepravedno) platio 30 miliona dolara – ne znači da su jednom za svagda osujećeni njihovi napori da rade zajedno. Ove firme sada planiraju “stratešku saradnju”, sa fokusom na Kinu, Indiju i Filipine, destinacije na koje mnogi radnici šalju novac.

Takve firme, koje žele da se međusobno povežu, bolje neka počnu da se navikavaju na razvoj obrta koji vodi ka rešenjima. U toku je dvostranački napor, i republikanaca i demokrata, na usvajanju zakona koji će dalje jačati CFIUS kako bi se rešila pitanja sigurnosti u sklopu kineskih i drugih akvizicija. Između 2013. i 2015. godine, Kina je činila petinu transakcija obuhvaćenih CFIUS-om, većom zastupljenošću od bilo koje zemlje. Stoga, Amerikanci drže do stava da bi jedan jači zakon verovatno značio veći broj provera i ocena budućih preuzimanja američkih firmi od strane inostranih investitora – a posebno Kineza.

Quartz, The Atlantic (2. jan 2018)

A year on, Jack Ma’s US charm offensive isn’t working in Washington

 

Kineska ekonomija: Šta očekivati u 2018?


Svaka nova godina je dobar trenutak za razmišljanja i novogodišnje odluke. Za Kinu, koja je tešku godinu prebrodila na siguran i zdrav način, i uz ispunjena obećanja vlade da će se brinuti o efikasnijoj i otvorenijoj ekonomiji, zemlja je spremna da otpočne još jedno novo putovanje.

Uprkos nekim turbulencijama na tom putu, kineska ekonomija je 2017. godinu završila daleko snažnija nego što se očekivalo: glavni rast je izvesno ispunio zacrtane ciljeve, finansijski rizici su ublaženi a tržište nekretnina se smiruje, dok ključne reforme ostvaruju stabilan napredak.

Do sada je druga najveća ekonomija na svetu pokazala da je ključni pokretač globalnog rasta. Da li će kineska uloga u svetskoj ekonomiji nastaviti da dobija na značaju, i kako će Kina ploviti kroz nemirne vode? Slede neke od ključnih oblasti na koje treba obratiti pažnju.

Dublje strukturne reforme na strani ponude

Široke strukturne reforme u Kini, dizajnirane da poboljšaju ekonomiju na strani ponude, proizvele su željene rezultate u 2017. godini, uz očekivanja da će biti još bolje i u 2018. godini.

U borbi protiv previše proizvodnih kapaciteta, što je glavni zadatak aktuelne reforme, Kina je ostvarila svoje planove za prošlu godinu, smanjujući kapacitet proizvodnje čelika za oko 50 miliona tona, kao i uglja, za najmanje 150 miliona tona.

Napredak je zabeležen i na ostala četiri fronta, uključujući smanjenje zaduženja, smanjivanje količine zaliha tj. roba koje su dostupne za prodaju, odnosno količinu materijala za izradu novih proizvoda smanjenje troškova i osnaživanje slabih veza u ekonomiji i finansijama.

Centralna ekonomska konferencija je prošlog meseca bilo mesto na kojem je Kina obećala da će nastaviti sa strukturnim reformama na strani ponude u 2018. godini, uz napore za poboljšanjem ekonomskog kvaliteta.

Nastavak regulatorne oluje – snažno uspostavljanje pravila igre

U godini koju su neki nazvali “najtežom godinom” za kinesku finansijsku industriju, vlasti su preduzele konkretne korake radi sprečavanja široko rasprostranjenih zloupotreba i malverzacija na brzo rastućem finansijskom tržištu.

Banke, osiguravajuće kompanije kao i one koje trguju hartijama od vrednosti bile su u 2017. na udaru teških novčanih kazni zbog kršenja tržišnih pravila, dok su za preduzeća čije je poslovanje vezano za internet-finansije – firme koje su jednom uspele da obezbede laku i zamašnu dobit – sada nastupila teška vremena; one se sada svojski trude da prežive pod strožijim pravilima.

I dalje je u toku demonstracija čvrsto zacrtanog stava, dok među višim liderima postoji saglasnost o potrebi daljeg sprovođenja odlučnih akcija protiv nepravilnih i nezakonitih aktivnosti u finansijskom sektoru, kako bi se sprečili rizici u poslovanju.

Iako u izjavi objavljenoj nakon ključnog ekonomskog samita nije pomenuto smanjenje zaduženja, kontrola finansijskog rizika je i dalje prioritet s obzirom da će uklanjanje velikih rizika, kako je obećano, biti jedna od tri teške bitke koje ova zemlja vodi.

Širenje rata protiv zagađenja

Nema boljeg merila od čistog i plavog neba u Pekingu ove zime, kako bi se osvedočili efekti kineskih mera preduzetih u cilju redukcije zagađenja.

Jednom i doskora retkost, plavo zimsko nebo više nije luksuz u Pekingu a razlog tome je uspešna vladina kampanja za povećanu upotrebu čistog goriva za grejanje i teške kazne protiv preduzeća koja važe za glavne zagađivače.

Kontrola zagađenja je, takođe navedena kao jedna od “tri teške kineske bitke” koje će se voditi u naredne tri godine, a cilj je značajno smanjenje emisije gasova od strane glavnih zagađivača, uz poboljšanje ukupnog ekološkog okruženja.

Da bi se ova bitka dobila, trebalo bi da napori budu usredsređeni na prilagođavanje industrijske strukture, povećanja ušteda energije i njenog očuvanja kako bi nad Kinom ponovo osvanulo plavo nebo, navodi se u rezoluciji Centralne ekonomske konferencije iz decembra 2017.

Nastavak regulisanja tržišta nekretnina

U 2017. godini, tržište nekretnina, za koje se nekada smatralo da predstavlja veliki rizik na širem ekonomskom planu, sada se smiruje i „hladi“ usred čvrstih ograničenja i neumoljive regulative, kao što su ograničenja u kupovini; intenzivirani su i zahtevi za redovnim plaćanjem, jer je vlada pokušavala da umanji neželjene špekulacije.

Sa održivim tržištem, kineske vlasti imaju za cilj “dugoročni mehanizam” za regulisanje nekretnina, kao i sistem stanovanja koji obezbeđuje snabdevanje kroz višestruke izvore, podstičući kupovinu i iznajmljivanje stambenog prostora.

U velikim i srednjim gradovima vlada će unapređivati razvoj tržišta iznajmljivanja stambenih objekata, posebno dugoročnog najma. U međuvremenu, smanjenje neprodatih stanova i dalje će biti prioritet za gradove i oblasti trećeg i četvrtog ranga.

U izveštaju Nacionalne akademije za ekonomske strategije, predviđeno je da tržište nekretninama treba da ostane stabilno i u 2018. godini, ukoliko na vidiku ne iskrsne neki veliki politički poremećaj.

Ubrzavanje reformi u državnim preduzećima

Reforme državnih preduzeća (state-owned enterprises, SOE) će tokom 2018. takođe uploviti u dublje vode, a kineska vlada očekuje da zadobiju značajniju ulogu u prevazilaženju viška kapaciteta, držeći koeficijent duga pod kontrolom i vodeći visokokvalitetni ekonomski razvoj.

Tokom 2017. godine, do 68,9 odsto centralnih državnih preduzeća učestvovalo je u reformama koje su podrazumevale uspostavljanje mešovitog vlasništva, a vlasti razmatraju planove kojima bi se ova strategija intenzivirala.

Na 19. Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine (KPK), kinesko rukovodstvo je obećalo da će dalje reforme učiniti sve kako bi državna preduzeća postala “jača, bolja i veća”, pretvarajući ih u “svetski konkurentne kompanije”.

Vlada će nastaviti sa jačim restrukturiranjem i smanjivanjem zaduživanja zamašnom i hitnom prodajom hartija od vrednosti, kao i podsticanjem eksperimenta s poslovanjem preduzeća koja su u mešovitom vlasništvu, prisutnom u više državnih preduzeća.

Otvoriti vrata još šire

Tokom 2018. biće obeležavana 40-godišnjica kineskih reformi i politike otvaranja, a kineski lideri obećali su da će kineska vrata u svet biti još šire otvorena.

U cilju unapređivanja i promovisanja jedne uravnotežene trgovine, Kina će povećati uvoz i smanjiti uvozne tarife za neke proizvode, rečeno je prošlog meseca na Centralnoj ekonomskoj konferenciji.

Da bi stranim firmama pružile veće mogućnosti na kineskom uzavrelom i prosperitetnom tržištu, uspostavljena je negativna lista za ulazak na kinesko tržište, na kojoj su naznačeni sektori i preduzeća koja su ograničena za strane investicije. Ova lista biće tokom 2018. godine uspostavljena širom Kine.

Prema izveštaju sa 19. Nacionalnog kongresa KPK. država će, takođe, dati više ovlašćenja za rad slobodnih trgovinskih zona, kao i istražiti otvaranje luka za slobodnu trgovinu.

Xinhua, 2. jan 2018

China daily

 

Finansijski mehur za laike – lekcija prva


Ovo je moralo da se dogodi kad-tad, pre ili kasnije… a bolje što se desilo pre. Naime, vrednost bitkoina naglo je pala, čime je predupređeno pucanje jednog potencijalno velikog finansijskog mehura. Pravo pitanje nije kako to da je vrednost bitkoina doživela tako nagli pad, već otkuda uopšte da njegova vrednost dostigne visine koje su iznad svake ludosti? Evo sjajne priče koja nenadmašno ilustruje uzroke svakog, a ne samo finansijskog mehura vezanog za bitkoin.

Džozef Kenedi bio je Titan sa Volstrita i otac budućeg predsednika Sjedinjenih Država Džona F. Kenedija. Legenda kaže da je Džozef svoju najvažniju lekciju o berzi naučio razmenjujući mišljenje sa dečakom koji je radio kao čistač cipela.

Jednog dana, Kenedi je otišao do dečaka da mu ovaj očisti cipele, rekavši kako će mu dati bogatu napojnicu ako ih dobro očisti. Kenedijev plan funkcioniše, a cipele izgledaju kao nove nakon što ih je momak očistio. Kenedi mu se osmehne, uz komentar da bi njegova bogata napojnica, zapravo, bila u obliku saveta, naime: da dečko “ostane u školi”.

Dečak, nimalo uznemiren time što je od Kenedija umesto napojnice dobio „samo“ savet, uzvrati mu vešću o „vrućim“ akcijama čija se vrednost na berzi utrostručila, savetujući ga da ih kupi. Dečak mu potom napominje kako su druge njegove mušterije prihvatile ovaj savet i već je svako od njih napravio malo bogatstvo. Kenedi je bio impresioniran ovom vešću, zahvaljuje momku i daje mu veliku napojnicu . ne za čišćenje cipela već za – ovaj savet.

Kenedi potom žuri u svoju kancelariju i zove svog berzanskog posrednika. Međutim, umesto što je brokeru naložio da kupi ove „dobitničke“ deonice – koje mu je preporučio čistač cipela – naređuje brokeru da sav njegov novac povuče sa berze. Iznenađen, broker ispunjava ono što mu je rečeno.

Nekoliko nedelja kasnije, dolazi do kraha njujorške berze.

Broker je zapanjen Kenedijevim “proročkim” predviđanjem, pa ga pita kako to da je znao za postojanje finansijskog mehura koji samo što nije prsnuo. Kenedi mu je odgovorio: “Znaš da si usred finansijskog mehura onda kada momak koji čisti cipele počinje da naokolo deli finansijske savete, a ljudi sa berze počnu da ga shvataju ozbiljno.”

Finansijski mehur nastaje onda kada je cena koju ljudi plaćaju za imovinu naduvana znatno iznad njene unutrašnje vrednosti. Ovo se često dešava kada ljudi obavljaju kupovinu i prodaju imovine zasnovanu prvenstveno na emocijama, glasinama i „podizanju temperature“, a ne na trezvenoj analizi ili pravom stručnom savetu.

John Soroushian radi kao predavač na Sternzovoj školi biznisa pri Njujorškom univerzitetu. Radio je u Brookings institutu, Fed-u i Američkom trezoru.

Quora

Bloomberg: Najupečatljiviji prizori 2017.


Portal Bloomberg predstavlja 100 najboljih fotografija koje su zabeležile prizore iz biznisa, tehnologije, klimatskih promena i svetske politike u 2017. Sledi preko 50 slika koje su uhvatile neke od najupečatljivijih trenutaka u godini koja je već iza nas.

 

 

 

Najslađi na internetu je – nadzor korisnika


Sledi intervju s novosadskim profesorom Vladanom Jolerom i njegovim pričama o Svetskoj računarskoj mreži. Nadgledanje građana postalo je osnovni biznis model na internetu, kaže Joler za portal Moj Novi Sad.

Joler je veoma rano počeo da radi na Akademiji umetnosti, ali i da se uporedo bavi aktivizmom, te analizom situacije i slobodama na internetu.

Biljana Kovačević Gošić je s ovim Novosađaninom razgovarala da li i u kojoj meri postoji privatnost na internetu, o prirodi njegovog posla, kao i o nomadskom životu po aerodromima koji neprestano vodi.

Kako je izgledalo tvoje odrastanje u Novom Sadu?

– Rođen sam 1977. godine i imao sam tu privilegiju da se doselimo na Liman III tek pošto je on izgrađen. U to vreme stanove su dodeljivali po nekom ključu, gde su dom prvo dobijale porodice sa tek rođenom decom. Čitav blok zgrada u kom sam živeo činile su porodice sa decom približno istog godišta, tako da je to bilo poprilično interesantno okruženje za odrastanje, veoma zabavno za malu decu. Mislim da mi je odrastanje stvarno bilo super, skoro idilično.

Čime su ti se bavili roditelji?

– Tata je radio na televiziji. Po vokaciji je bio slikar, a bavio se dečijom ilustracijom, dok je na televiziji radio u marketinškom odeljenju. Mama je bila profesor ruskog jezika, ali je radila u banci.

I sam si završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Misliš li da da je očev posao uticao na t tvoj izbor fakulteta? Jesi li od početka pokazivao “umetničke tedencije”?

– Verovatno je to podsvesno uticalo na mene. Tata je uvek crtao, oduvek sam bio okružen takvim radom, pa valjda kao dete to vidiš kao prvu opciju u životu. Plus, nisu me roditelji iritirali, nisam razvio bunt ili mržnju prema tom polju rada, mada se ne sećam da su oni bili baš presrećni idejom da upišem Akademiju. Bili su više u fazonu “okej, lepo je to, sine, ali…”

…ali nećeš imati hleba da jedeš?

– Upravo tako! Išao sam u gimnaziju i jesam voleo umetnost u različitim oblicima. Bio je to klasičan tinejdž pristup umetnosti. Kao, čitaš Dostojevskog i jako dramatično doživljavaš svet. Mislim da sam u gimnaziji bio okružen mnogo boljim matematičarima od sebe, pa sam veoma brzo shvatio da u tim sferama možda i nisam najbolji. Tražio sam neko svoje polje. Kada malo bolje razmislim, postoji taj neki obrazac u mom ponašanju, gde se ja natičem u polju koje sam izmislim. Posao koji danas radim sa Share Labom nešto je do čega sam ja došao, malo ljudi na svetu se time konkretno bavi.

Koji smer si završio?

– Grafičke i vizuelne komunikacije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, što je, praktično, grafički dizajn. Studirao sam u zaista zanimljivom vremenu, između 1996. i 2000. godine. Kada sam krenuo na fakultet, počeli su protesti, a završio sam ga leto pred Petooktobarsku revoluciju. Bilo je to vrlo turbulentno vreme i poprilično zanimljivo za studiranje. To vreme je bilo i poprilično stravično ali meni i super na momente. Nekako iz tog dna se javila neka vizija da postoji nešto bolje negde drugde ili u nekom drugom vremenu, na istom mestu ali u budućnosti. Takođe, pomoglo mi je to što smo sa ekipom sa Akademije organizovali dosta tih antisistemskih akcija.

Jesi li imao prilike da putuješ tokom studiranja?

– O, da. Koristio sam najrazličitije načine da se dočepam viza ili kojekakvih jeftinijih voznih karata. Čak sam u nekim periodima putovao Evropom i autostopom. Trudio sam se da iskoristim svaki sekund dopuštenog vremena boravka u Šengenu, pošto se vize tada nisu dobijale na duži period. Danas je potpuno drugačija situacija, imam porodicu, a putujem skoro konstantno, pa težim tome da budem što više kod kuće. Budem, na primer, u Berlinu četiri dana, pa dva dana u Barseloni pa zatim putujem u Poljsku. Puno ljudi misli da je to fenomenalan život, ali mene to veoma zamara. Provodiš vreme po aerodromima, a dete ti sedi kod kuće, bez tebe. Danas mi je posao takav da držim gomilu radionica i predavanja, gde moraš prosto da “zabaviš publiku“, a to je vrlo iscrpljujuće.

Koje ti je omiljeno putovanje do sada?

– Kuba, pošto sam tamo upoznao svoju suprugu, koja je morala da prođe niz peripetija, pre svega administrativnih, kako bi došla da živi ovde. Venčali smo se tek pošto sam saznao da je moguće da se venčaš sa nekim i ako taj neko nije fizički prisutan, tako što je Bojan Bošković dobio ovlašćenje da se venča sa mnom u ime Olivije Solis sa Kube.

Šta ti danas najviše smeta u Novom Sadu, posle života provedenog s koferima u rukama?

– Jako sam osetljiv na vizuelne elemente u prostoru, a naš grad je veoma “zaprljan“, pogotovo u odnosu na osamdesete godine 20. veka. Bilbordi, svuda reklame, natpisi kompanija, sve me to dosta pogađa pošto ne možeš da ih izbegneš. Za sve ostalo možeš da izradiš neku vrstu mehura, okružiš se prijateljima, ideš na neka mesta koja su ti lepa i koja ti ne vređaju estetiku. No, kada sedneš na bicikl i provozaš se po gradu, ne možeš da pobegneš od tih nekih stvari. Mislim da se i količina sadržaja koja se nudi i zanimljivih događaja takođe oseti poslednjih nekoliko godina.

A šta je ono što voliš u Novom Sadu?

– Volim što mogu da stavim svoje dete na bicikl, provozamo se kroz park, odemo do Keja, Ribarca, sednemo na čamac i provozamo se Dunavom. Mi ovde svi kukamo, ali, u suštini, imamo i dovoljno slobodnog vremena da popijemo kafu, da uživamo, odemo na Frušku goru, u nečiju vikendicu… Život ovde nije toliko stresan, nema tog pritiska na poslu u tolikoj meri, ali problem leži u depresiji koja se uvukla u društvo.

Imao si do sad nekoliko poslova u više različitih polja. Koji je bio prvi?

– To je bilo slaganje cigala, sa trinaest, četrnaest godina. Sa drugarom Rankom sam slagao cigle u nekom dvorištu u Temerinu, ne bih li skupio novac da kupim maketu aviona. Posle tog iskustva dosta brzo sam odustao od fizičkog rada (smeh). Što se tiče posla u struci, postojao je časopis koji se zvao “Bulevar“, sa Nedimom Sejdinovićem i tom nekom ekipom, pravio sam naslovne strane tog časopisa. Bio je to vrlo zanimljiv, u tom trenutku provokativan posao. Posle 2000. godine, priključio sam se Exit festivalu i u tom trenutku je to bilo potpuno suludo, u smislu da smo mi, neki klinci koji su tek završili fakultet, odjednom radili veće kampanje, koje su imale veći doseg nego što su naši profesori na fakultetu, recimo, imali ikada u svojoj karijeri. Ono što je radio Exit tih godina je pomeralo neke granice, a treba razumeti da je to dolazilo od manje-više neobučenih, odnosno neiskusnih mladih ljudi. Meni je i dalje čudo kako je to sve funkcionisalo tih godina.

Danas predaješ i kao profesor na Akademiji koju si završio, kako se to desilo?

– Oduvek sam vodio neki šizofren život i imao po dve, tri karijere koje su se odvijale paralelno i povremeno. Odmah posle završetka fakulteta, ostao sam tamo da radim, prvo kao pripravnik, a potom kao asistent. Uvek me je zanimalo bavljenje umetnošću kroz nove ideje i tehnologije a baš u tom periodu je krenuo da se formira smer na kom i danas predajem – Novi likovni mediji. Trebalo mi je desetak godina da prihvatim da ja tamo zaista i radim. To je pozicija koja ti pruža poprilično veliku dozu sigurnosti, ali je i velika obaveza. Dok sam bio mlađi, to mi je povremeno i smetalo, a sigurnost mi nije bila potrebna, dok danas volim taj aspekt svoje karijere. Stalno sam u kontaktu sa tim mladim ljudima i njiihovim idejama, koje umeju da budu svežije od naših. Postoji neka vrsta razmene među nama.

Pored toga, radio si i Share konferenciju, vodiš Share Lab, držiš predavanja o važnosti privatnosti na internetu. Šta je ono čime se danas konkretno baviš, koje ti je glavno polje interesovanja?

– Trenutno mi je glavna preokupacija Share Lab, koji je proizašao iz Share fondacije, organizacije nastale 2011. godine. Prvo smo pravili konferencije koje su se zvale Share konferencije, i koje su, po meni, bile poprilično kul, dovodili smo ljude iz Pajretbeja, Vikiliksa, ali smo u jednom momentu shvatili da, koliko god to nama bilo zabavno, to nema nekog dubinskog smisla. Ljudi dođu, odlično se provedu, idu na vrlo zanimljiva predavanja, budu motivisani, ali sutradan kada se probude i nešto loše se stvarno desi, ti juče motivisani ljudi nemaju stvaran kapacitet ni sredstva da odgovore na probleme. Bavili smo se temama poput privatnosti na internetu, otvorenošću i dostupnošću novih tehnologija, svim dobrim i lošim stranama našeg života i rada na internetu. Tada je pravljenje konferencije tog tipa bila poprilično nova i avangardna ideja, dok ih danas ima mali milion. Pravili smo konferenciju u Beogradu, ali i u Bejrutu, gde je, nedelju dana posle Sharea, pala bomba tik do našeg smeštaja. Iz toga se izrodio Share Lab, u okviru kog okupljam ekipu koja je, manje ili više, ekspertska ekipa u svom polju. Imamo pravnike, sajber-forenzičare, teoretičare medija… Krenuli smo da radimo istraživanja koja se tiču sloboda i prava na internetu, svim pitanjima kojima se bavila i Share konferencija, a fokusirali smo se na Srbiju i region. Vremenom se to pretvorilo u istraživanja nečega što se zove “nevidljiva struktura“.

Šta podrazumeva pojam “nevidljiva struktura“ ?

– Internet je najveća nevidljiva struktura koja postoji. Svi mi koristimo uređaje koji se “kače” na internet, a malo nas ima pojma o tome šta se dešava kada, na primer, pritisneš određeno dugme ili odeš na sajt ili aplikaciju poput Fejsbuka. Prvo smo se bavili mrežama internet servis provajdera, pokušavali smo da shvatimo kako to sve zapravo izgleda. Iza toga stoji svojevrsna “magija“. Ukucaš facebook.com i ti neki paketići tvojih informacija krenu da “luduju“, i zbog toga što se sve to dešava iza interfejsa tih aplikacija i sajtova, iza toga što vidimo mi, korisnici, ne obraćamo pažnju na to. Krenuli smo da crtamo mape i mreže prenosa tih podataka, kome su sve dostupni naši lični podaci. Uvideli smo da stvari postaju sve kompleksnije i kompleksnije. S jedne strane smo imali istraživanja Edvarda Snoudena, koja su govorila o tome kako je NSA koristio naše metapodatke da prati ljude, pa smo njihovu metodologiju iskoristili kako bismo pratili grupu hakera, Hacking Team, koji su po mom mišljenju strašno zli i koji prave alate koje prodaju različitim državama kako bi one pratile svoje stanovništvo.

U jednom intervjuu tvrdio si i da je Republika Srbija kupovala neke od tih alata za praćenje stanovništa…

– Da, vijali smo tu priču dosta dugo. Postojale su indikacije da su državne službe poput vojske i BIA pregovarale sa dve različite firme o kupovini softvera za nadgledanje. Ti softveri su u stanju da uđu u sve vaše Fejsbuk, Mesindžer i Skajp komunikacije, kao i u vaše i-mejlove, šta god, u bilo koju aplikaciju koju koristite za komunikaciju na internetu. Jedan od hakera je uspeo da dođe do mejlova Hacking Teama i kroz analizu metapodataka smo krenuli da otvaramo tu priču, ko su ti ljudi i kako to čitavo “podzemlje“ interneta funkcioniše.

Misliš li da je veći problem to što ljudi nisu svesni činjenice da su nadgledani, ili ih, jednostavno, nije briga?

– Problem leži u tome da su ta nadgledanja građana postala osnovni biznis model na internetu danas. Nisu samo države te koje nadgledaju građane. To je osnovni biznis model i za korporacije poput Fejsbuka, Gugla i većinu ostalih kompanija, koji prodaju vaše podatke oglašivačima koji vam na osnovu toga što klikćete pokušavaju da prodaju svoje proizvode. Mi kada kažemo “nadgledanje”, obično u glavi imamo “Balkanskog špijuna“, dok se danas ljudi prate preko mašina i algoritama. Mašina danas određuje šta je anomalija u ponašanju pojedinca i koga treba dodatno proveravati klasičnim sredstvima uhođenja.

Čini nam se da Fejsbuk tu prednjači?

– To je jedna od naših poslednjih tema. Izučavali smo Fejsbuk algoritme i to je jedna od najvećih “crnih kutija“ koje danas postoje, a koje utiču na naš svakodnevni život i na društvo. Postoji između milijardu i šesto hiljada i dve milijarde korisnika Fejsbuka koji tamo provode veliku količinu vremena i preko toga komuniciraju sa ljudima, a sva ta komunikacija je moderirana od strane mašina i algoritama i, naposletku, ljudi. Kako je to moderirano, mi u suštini nemamo pojma, a to veoma utiče na naše mišljenje pa čak i na raspoloženje tog dana. Na primer, desi se neki teroristički napad, a na našoj stranici iskaču samo neke ugodne slike kučića ili mačića. Što je manje krvi, bićemo manje opterećeni, ali ako u news feed koji nam izlazi na stranici sajta “gurnu” neku potresnu priču, ceo dan ćemo provesti pod većom količinom stresa. Male promene u algoritmima i filtriranjima na Fejsbuku mogu da donesu različite reakcije. Ti algoritmi sakriveni su od nas različitim metodama i malo ljudi može u njih da pronikne. Drugo, kompanije ne daju otvoreni pristup svojim podacima i algoritmima, a ujedno ih i stalno menjaju. Ti njihovi sistemi su pravo remek-delo u određenom smislu, gde se koristi rad naučnika i programera i ta neka ogromna količina kreativne energije koja se, nažalost, koristi samo da bi se ljudima prodalo nešto, i to je tragedija. Brilijantni naučnici i sav taj potencijal obrade i analize podataka, umesto da učestvuju u nečemu što će svet učiniti boljim mestom – uvaljuju ti neki proizvod.

Na koji način vi pokušavate da ih razumete?

– Tako što smo pronašli određeni broj patenata koje oni koriste i pokušali smo da napravimo mapu koja povezuje segmente njihovog rada i da rekonstruišemo kako se naše aktivnosti na sajtovima pretvaraju u profit tim kompanijama. To je priča o “nematerijalnom radu“ pojedinaca. Kada smo na Fejsbuku, mi praktično radimo za Fejsbuk time što im kreiramo sadržaj svojim postovima. To jest, mi smo sirovi materijal iz kog se nešto izvlači, dok su radnici u stvari ti algoritmi. Postoji mišljenje da smo mi samo glumci u rijalitiju koji režiraju algoritmi koji ti kreiraju realnost na internetu. Danas se, dakle, sve manje bavim aktivizmom a sve više se bavim istraživanjima putanje naših podataka i čini mi se da tu mogu više da doprinesem.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Fotografije: Aleksandar Jovanović

mojnovisad.com 

Milijarde@2017: Ko je najviše zaradio?


U 2017. godini, američka berza je zabeležila rekorde, cene nafte nastavile su da lagano i gotovo neosetno rastu, a kinesko tržište nekretnina zabeležilo je stabilan rast – sve ovo doprinelo je da se bogatstvo najbogatijih ljudi na svetu uveća do nesvakidašnjeg nivoa.

Magazin Forbes je pratio neto vrednosti više od 2.000 milijardera u 2017. godini. Deset najvećih dobitnika-milijardera je svom bogatstvu u ovoj godini pridodalo ukupno 204 milijarde dolara, u poređenju sa dobitkom od „skromnih“ 74,7 milijardi dolara u 2016. godini. Ovaj poslovni magazin je merio dobitke između 1. januara i 14. decembra ove godine.

Jeff Bezos, od oktobra i zvanično najbogatija osoba na svetu, predvodi liste dobitnika. Bezos, čija je neto vrednost porasla za 33,8 milijardi dolara zahvaljujući uzletu svojih akcija, jedan je od samo tri Amerikanca među prvih deset najvećih dobitnika. Ostalih sedam dolaze iz celog sveta, uključujući indijskog naftnog, gasnog i telekom-tajkuna Mukeša Ambanija. I sa njim je isti slučaj kao i sa Bezosom: rast cena akcija njegovog konglomerata, Reliance Industries, lansirala je Ambanija među 20 najbogatijih na svetu po prvi put u pet godina.

1. Jeff Bezos

+$33.8mlrd

Neto: $98.6mlrd

Bezosov Amazon ima rekordnu godinu: akcije ove kompanije zabeležile su rast od 60 odsto od 1. januara do decembra. Desilo se i da su porasle čitavih 13 odsto samo za jedan dan, 26. oktobra, kada je gigant elektronske trgovine najavio da je zarada u trećem kvartalu daleko prevazišla očekivanja. To je bio dan kada je Bezos, koji je u roku od samo nekoliko sati postao bogatiji za svežih sedam milijardi dolara, poneo titulu najbogatije osobe na svetu – titula koju još uvek drži.

2. Hui Ka Yan

+$27.4mlrd

Neto: $36.5mlrd

Hui je najbogatiji tajkun na svetu u poslu s nekretninama, a bogatstvo mu se od početka godine gotovo učetvorostručilo. Skok je u potpunosti vezan za porast cena akcija njegove poslovne grupe Evergrande, i to za 400%. Većina ove nagle i velike dobiti usledila je nakon što je kompanija objavila ubedljive finansijske rezultate u julu a koji su se ticali prve polovine fiskalne godine, dok su prihodi povećani za 115%, a neto profit porastao 224%. Ova grupa za trgovinu nekretninama ima komercijalne i stambene objekte u više od 200 gradova širom Kine. Hui, takođe, kontroliše Evergrande Health, koji zajedno sa sa Brigham-om i ženskom bolnicom u Bostonu radi na poboljšanju zdravstvene zaštite u Kini.

3. Bernard Arnault

+$23.6mlrd

Neto: $63.9mlrd

Bernar Arno, jedan od vrhunskih kreatora modnih ukusa, generalni direktor kompanije LVMH i prodavac robe luksuznih brendova već dugo vremena svoje bogatstvo dobija i iz svog udela u kompaniji Christian Dior. U poslovnom sporazumu objavljenom u aprilu, Arno i njegova porodica kupili su i akcije Diora koje dosad nisu posedovali. U međuvremenu, cena akcija porasla je za 52% od početka godine. Arno, takođe, ima veliki udeo u LVMH-u, konglomeratu luksuznih roba koje vodi od 1989. godine, koji je početkom ove godine kupio Christian Dior Couture. Ostali LVMH brendovi uključuju Dom Perignon, Bulgari, Louis Vuitton i Tag Heuer.

4. Mark Zuckerberg

+$23.6mlrd

Neto: $72mlrd

Zakov Fejsbuk je tokom 2017. imao stabilan prinos, a cena njegovih akcija porasla je skoro 60%, trend podstaknut rastom mobilnog oglašavanja. U decembru 2015. godine, Zakerberg i njegova supruga Prisila Čen najavili su da će 99% svojih deonica u Fejsbuku dati u dobrotvorne svrhe. Zakerberg je, takođe, zatražio kreiranje nove klase akcija koje bi mu omogućile da zadrži kontrolu nad procesom izglasavanja u kompanijskom odboru. Nakon javne rasprave, Zakerberg, koji je 2004. bio jedan od osnivača Fejsbuka (u svojoj 19 godini!) on danas drži oko 17% udela u kompaniji, ukinuo je planove ovog septembra. Ovaj 33-godišnji milijarder takođe je najavio da će ubrzati svoje filantropske napore i prodati 35 miliona do 75 miliona akcija Facebooka u narednih 18 meseci, kako bi finansirao razne dobrotvorne akcije.

5. Ma Huateng

+$21.8mlrd

Neto: $44.3mlrd

Kineski tehnološki milijarder Ma Huateng i njegova kompanija Tencent Holdings, gde je Ma predsednik još od 2011. rade na aplikacijama za viralnu komunikaciju i veb optimizaciju od 2011. Tencent, koji stoji iza jednog od najpopularnijih kineskih aplikacija za razmenu poruka, WeChat (više od 960 miliona korisnika), napravio je pre-IPO investiciju u Snapchat, a potom je u novembru kupio 12% udela u matičnoj kompaniji Snap. Iako je vrednost akcija Snapa pala za 35% od martovske Inicijalne javne ponude do danas, Tencentove akcije se takođe guši u suzama radosnicama: ove godine, one su porasla za više od 100%.

6. Mukesh Ambani

+$18mlrd

Neto: $41.1mlrd

Četvrti najbogatiji čovek na svetu u 2010. godini, Ambani je, prvi put nakon pet godina, ponovo uvršten među top 20. Razlog za ovakav poslovni rezultat u velikoj meri treba zahvaliti povećanju cene akcija Ambanijeve kompanije Reliance Industries u visini od 65%, koje su eksplodirale usled naglog rasta margine u poslovanju sa petrohemijom. Ova kompanija se takođe uključila u indijski hiper-konkurentski telekomunikacioni pejzaž sa telekomunikacionom firmom, Jio. Pokrenuta u septembru 2016; njegova 4G usluga je do sada privukla 146 miliona korisnika.

7. Carlos Slim Helu & porodica

+$15.3mlrd

Neto: $65.1mlrd

Najbogatiji čovek Meksika, Carlos Slim Helu je na Forbsovoj listi milijardera zadnji put postao najbogatiji na svetu 2011. godine, a od tada su ga na tronu odmenjivala imena poput Vorena Bafeta, pasioniranog investitor, ili španskog magnata Amansija Ortege. Cena akcija Slimove telekom korporacije América Móvil dostigla je niske vrednosti u novembru 2016. nakon što su imale 13-mesečni konstantni pad, ali je kompanija uspela da odoli. Početkom 2017. godine, meksički pezos se oporavio, a Slimova kompanija objavila je ubedljivo sjajne podatke u prvom kvartalnom izveštaju. América Móvil, još uvek najveći bežični telekom i komercijalni TV provajder u Latinskoj Americi, doživeo je rast cene svojih akcija za čitavih 50% od januara do sredine decembra. Slim poseduje i 17% Njujork tajmsa, čije su akcije imale najbolju godinu od 2013. godine.

8. Yang Huiyan

+$14.8mlrd

Neto: $22.8mlrd

Najbogatija žena Azije, Jang Huijan (Yang Huiyan), doživela je da neto vrednost njenog biznisa ove godine poraste gotovo trostruko, zahvaljujući procvatu tržišta nekretninama u Kini. Jang, koja poseduje 57% kineske firme za nekretnine Country Garden Group, imala je ovogodišnji rast profita od 201%, najveći deo bogatstva duguje svom ocu Keungu (Yeung Kwok Keung). Keung je grupu Country Garden osnovao pre 20 godina koju je 2007. listirao na hongkonškoj berzi. Kompanija je u proteklih 20 godina (od 1997.) potpisala 384 projekata širom sveta i prodala 3 miliona kuća od 1997.

9. Larry Ellison

+$13.3mlrd

Neto: $61mlrd

Leri Elison je svoju softversku firmu Oracle osnovao davne 1977. godina. Ona je, tokom protekle četiri decenije, prerasla u giganta od 202 milijarde dolara, sa rastućom cenom akcija čak i 40 godina kasnije. Od 1. januara do 14. decembra, Oracle je porastao za čitavih 30%. Međutim, nakon što su se tržišta 14. decembra zatvorila, Oracle je objavio da su njegove cloud usluge ubrale manje prihoda nego što su analitičari očekivali. Cena akcija je u petak 15. decembra pala za skoro 4%, „obrisavši“ dve milijarde dolara Elisonovog ovogodišnjeg bogatstva.

10. Francois Pinault & porodica

+$12.5mlrd

Neto: $27.3mlrd

Jenje novembarske večeri u Njujorku, misteriozni kupac platio je rekordnu cenu od 450 miliona dolara za jednu od nekoliko dnas postojećih slika Leonarda da Vinčija; Bila je to slika“Spasilac sveta“ (Salvator Mundi), koja se našla na aukciji kod Fransoa Pinjoa (vlasnika aukcijske kuće Christie’s). Aukcijska kuća je jedna od nekoliko luksuznih brendova u posedu familije Pinjo. Pod okriljem svoje međunarodne grupe Kering, koja posluje s luksuznom robom i brendovima, On i njegova porodica nadgledaju grupu luksuznih robnih marki, uključujući Gucci, Stella McCartney, Alexander McQueen i Saint Laurent. Akcije Keringa su u 2017. godini porasle za 80% i to uglavnom zbog povećanja prodaje proizvoda marke Gucci.

 

Forbes

Poremetiti remetioca: radničke vs. radne platforme


Prošla 2016. je bila godina kada se kolaborativna ekonomija uspostavila kao veliki disruptor tj. remetilac svakolike nauke, tehnologije i biznisa: Mali podsetnik, disrupcije su poslovna, naučna, društvena i svaka druga invencija koja utiče na naglu promenu postojećeg stanja, tj. „remeti“ dosad uspostavljene standarde. Disruptor je remetilac dosad postojećih normi, koji kvalitativnim skokom i inovativnim rešenjima menja postojeće norme, standarde i konvencije u društvu, nauci, biznisu itd. Radne platforme sa centralnim upravljanjem doskora su bile revolucionarna tj disruptivna forma obavljanja poslova. Ove platforme za onlajn poslove sada su dobile konkurenciju – nove “remetioce” koji će “poremetiti” (zapravo, poboljšati) sadašnje stanje stvari: kooperativne radne platforme kojima upravljaju zajednice a ne centrala, uz ravnopravni pristup i glas svih njenih članova.

Ova „remećenja“ i „remetioci“ će svojom inventivnošću i dalje menjati način na koji putujemo, kupujemo ili upravljamo svojim novcem; današnji sindikati su, naprosto, mobilne aplikacije po sistemu društvenih mreža, na kojima se radna snaga ujedinjuje i bori za svoje ciljeve.

2017. je bila godina kada je plima počela da se okreće, a R&D (razvojno-tehnološki) sektor  ušao u žižu svetske javnosti. 2018 će biti godina izgradnje – kolektivna akcija koja će stvoriti nove oblike zajedničkih ekonomskih modela, od šire koristi na globalnom planu.

Poslednjih godina videli smo sve veće protivljenje privremenim, kratkotrajnim i nestalnim poslovima, kao i mnoge kampanje protiv ovakvog modela u strukturi zapošljavanja. Ovu reakciju su na početku vodili službenici, tj zaposleni na neodređeno vreme koji su bili zabrinuti zbog poremećaja u njihovom poslovanju; uz njih, i sami „privremenci“, koji su već angažovani na kratkotrajnim poslovima, osetili su da su imali “lošu pogodbu i malo novca dobijenog od platformskih giganata koji su ih angažovali. Uskoro su potom usledili potrošači, građani i političari – i svi su oni počeli da sve više postavljaju pitanja o pravima radnika, regulativi, lokalnom uticaju i održivosti mnogih poslovnih modela koji su u igri, posebno kako su se snaga i profit raspodelili između samih platformi i radnika koji pokreću zajedničku (kolaborativnu) ekonomiju.

Kreativna izgradnja

Iako je većina kritika na račun platformskih giganata dosad bila usredsređena na dilemu da li njihovi poslovni modeli dosad bili fer po radnike ili ne, u 2018. godini predviđamo da će ti radnici – koji su pokretači velikih delova kooperativne ekonomije – preduzeti konstruktivnu i kolektivnu akciju. Inspirisani neugodnom prirodom dosadašnjih platformi na kojima su angažovani, oni će stvoriti servise i organizacije koje su same po sebi disruptori tj remetioci, razvijajući tržište i vraćajući u ravnotežu odnos snaga i distribuciju prihoda.

Ovo će biti podstaknuto nizom faktora, uključujući tu i pristup sve jeftinijoj i sve prilagodljivoj organizacionoj tehnologiji;podstaknuto, takođe, zrelošću i obimom kolaborativne ekonomije, kao i porastom “peer” (kolegijalno-kooperantskih) mreža među onima koji se suočavaju sa novim oblicima vlasništva i organizovanja. Ovo će biti podstaknuto i dalje neprekinutom dominacijom centralizovanih kolaborativnih platformi i njihovih tekućih pravnih sporova u kojima zaposleni od platformi zahtevaju odštetu i primerenu naknadu za posao koji su im obavili – ovo će radnicima pružati podsticaj da brzo kreiraju svoja rešenja.

Smatramo da će se tokom 2018. ponovo izmeniti dva dela kooperativne ekonomije: 1. način organizacije, i 2. način funkcionisanja sindikata.

Nove organizacije: platformske zadruge i kooperative

Kooperative platforme povezuju dosad “razbacane” i raspršene resurse i radnike preko Interneta, nudeći kolektivno regulisanu alternativu platformama u centralnom vlasništvu (UpWork, Freelancer.com, MTurk, Fiverr, TopTal, Craigslist, Guru.com, iFreelance, Project4Hire, SimplyHired, i druge). Ovo utiče na visinu primanja radnika,  a i šire, na zajednice u kojima žive i rade. Radnici dele svojinu i preuzimaju ulogu u upravljanju i raspoređivanju bilo kog viška ostvarenog prihoda. Umesto da se fokusira na stvaranje profita za akcionare, kooperativni model se fokusira na distribuciju prihoda ostvarenog u skladu sa željama članova. Ove inovativne organizacije se uvećavaju neslućenom brzinom i testiraju niz operativnih modela.

Kooperativne platforme nude sledeće karakteristike za razliku od dominantnih centralizovanih platformi:

Višak

O fondovima, nastalim viškom sredstava stvorenih iznad operativnih troškova organizacije, glasaju članovi – a često ovaj višak raspodeljuju među sobom. Ovi viškovi, takođe, mogu biti reinvestirani – ponovo uloženi u razvoj organizacije ili, u nekim slučajevima, kako bi podržali dogovorene ciljeve. Ne postoji nijedna dimenzija koja odgovara svim pristupima raspoređivanja viška prihoda. Stocksy, platforma za fotografe, je isplatio $200,000 dividendi svojim članovima i nudi visoke stope naknade za licenciranje, pretvarajući 7,9 miliona dolara. Otvorene tehnologije (tj. platforme i podrška softverima koji te platforme pokreću) olakšavaju raspodelu i distribuciju prihoda nastalih na raznovrsne načine (a koji su ranije – i doskora – bili nepraktični); digitalna agencija Outlandish koristi „ko-budžet“ za otvoreno deponovanje novca kao i njegovu dalju distribuciju; Fairbnb namerava da višak ostvarenih prihoda nameni poboljšanju naselja u kojima se nalaze nekretnine za iznajmljivanje.

Kolektivno upravljanje

Modeli članstva znače da glas radnika može imati važnu ulogu u upravljanju organizacijom, a modeli sa više zainteresovanih strana, kao što je Fairshares, takođe pružaju mogućnosti da i drugi, kao što su kupci ili korisnici, mogu doći do reči i kažu šta misle. Omogućavanje značajnih inputa mnogobrojnih članova može se delimično rešiti korišćenjem kolaborativne tehnologije kao što su Liquid Democracy ili Loomio. Ovo bi moglo pomoći fokusiranju na kvalitet i odgovornost.

Alternativni rast

Ujedinjene kooperative ili sajber-zadruge (koje poseduju i oblike sindikata) nude jedan novi način da tehnologija bude u centralnom vlasništvu, ali da njom upravljaju grupe kooperanata ili organizacije koje se bave društvenim standardima i vrednostima (društveni kapital, kao i subjektivne aspekte blagostanja građana, poput njihove sposobnosti da učestvuju u donošenju odluka koje na njih utiču). Virtuelna „tržnica“ Fairmondo kreira jedinice unutar zemalja, koje trenutno pokreće Sharetribe tehnologija. Mreže kao što je Enspiral nude digitalno „naoružanje“ tj alate za razvoj privatnih organizacija, trenutno brojeći 300 saradnika koji rade na njenom razvoju. Decentralizovano organizovanje nudi još jedan način distribucije upravljanja i finansija po obimu, koristeći blockchain za proveru transakcija. Komuna (Commune) i Arcade City eksperimentišu s ovim u oblasti transporta. „Resonate“ nudi model sopstvenog strimovanja muzike, bez posrednika kao što su Spotify, SoundCloud ili MixCloud, i  koji vam naplaćuje cenu po slušanju sve dok ne platite za numeru.

Društveni uticaj

Postoji potreba da se podrži dalje eksperimentisanje u povezivanju kooperacija sa tehnologijom platforme za različite načine rešavanja društvenih izazova. Povećana uključenost radnika i tehnologija platforme pružaju neke izgleda za društvene probleme kao što je socijalna zaštita odraslih. Inspiraciju nudi Buurtzorg, neprofitna fondacija – iako ne kooperantskog tipa – omogućava radnicima u zdravstvenoj nezi da upravljaju sopstvenim radnim opterećenjem, fokusiraju se na kvalitet i donose odluke koristeći tehnike za podršku ovom načinu rada – dosad obrnuvši preko 280 miliona evra.Pioneers, inkluzivni program palijativne nege uključuje u sebe i „Care and Share Associates“, kooperantski model socijalne zaštite, kao i  icare, platformu kreiranu za upravljanje podacima vezanim za zdravstvenu negu.

Novi sindikati: radničke mreže

Baš kao što su digitalne platforme omogućile kompanijama da koordiniraju velikim, raspršenim grupama pojedinačnih radnika kako bi svi  koordinirano izvršavali zadatke bez međusobnog povezivanja jednih sa drugima, radnici sada koriste istu tehnologiju za povezivanje, međusobno se podupirući i preduzimajući kolektivne akcije zarad sopstvenih i grupnih interesa, prebacujući težište moći u korist radnika.

U 2018. godini, ovakav način organizovanja radnika u kooperativnoj ekonomiji preći će u mejnstrim i delovati zajedno, u partnerstvu sa, a možda čak u nekim slučajevima i odmenjujući, tradicionalne sindikate. Poziv koji je „Tailor Review“ uputio javno-privatnom partnerstvu „A WorkerTech Catalyst“  – kao i pionirski rad programera koji su uradili pravu stvar za jedan sjajan startup akcelerator (Bethnal Green Ventures), u partnerstvu sa Resolution Trust– a u vezi inkubacije tj razvoja startup firmi koji podržavaju radnike sa niskim platama – verovatno će dati dodatni zamah ovome.

Rast tehnologije koja pomaže mobilnoj radnoj snazi karakterišu rešenja koja se fokusiraju na:

Prava

Platforma Coworker sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama jedan je od najistaknutijih primera organizovane kampanje za promovisanje radnih prava. Platforma je postala poznata u momentu kada je lanac kafeterija Starbucks odlučio da okončaClopenings, nakon što je više od 10.000 radnika Starbucksa potpisalo peticiju protiv ovoga. Deset posto radnika Starbucksa pridružilo se sindikalnoj platformi Coworker (Clopening: Close-Opening: fraza često korišćena da opiše način na koji se loši poslodavci ponašaju prema prekarnoj radnoj snazi: rad u spojenim smenama, npr od 8 ujutro do 4 popodne, vezujući je za narednu smenu od 4pm do ponoći, da bi se ujutro ponovo pojavili na poslu u 8 ujutro – omiljeni “poslovni model” nekih poslodavaca; radnici koji zatvore lokal, ujutro ga u prvoj smeni i otvaraju).

Odgovornost

Zaposlenik na mobilnoj aplikaciji Etsy, namenjenoj prodaji zanatsko-umetničkih radova i unikata, nedavno je pokrenuo kampanju na platformi Coworkerza mobilizaciju zaposlenih (prodavaca i kupaca) kako bi “osigurao da kompanija neće odustati od svojih vrednosti”, dok su vozači Uber-a koristili platformu kako bi lobirali za izmene same aplikaciji, predloživši čelnicima Ubera da ubace i funkciju napojnice, koju je ova kompanija prihvatila a potom i ugradila.

Ocene

U Nemačkoj je postavljen „faircrowd.work“, kako bi radnicima u kooperativnoj ekonomiji omogućili pristup informacijama i njihovo deljenje, kao i pregledima i ocenama platformi, uključujući tu i ocene radnih uslova i vodič kroz već etablirane ali i nove sindikate, koji bi mogli pomoći radnicima.

Uprkos odluci…

U daljoj evoluciji, osam evropskih crowdfunding platformi, uz Nemačko crowdsourcing udruženje i nemačku Uniju metalskih radnika je ove godine osnovalo zajedničku Kancelariju ombudsmana (Ombuds Office), zaduženu za rešavanje sporova između crowd-uposlenika klijenata i crowdsourcing platformi.

Uzajamna podrška

Bliže „domu svome“, velška kooperativa „Indicube“ obezbeđuje da se čuje i frilenserski glas: oni sprovode fakture i pravne usluge podrške frilenserima, rešavajući npr funkcionisanje saradnika na prostoru kojeg zajednički dele i plaćaju zajedno . „Cotech“ nudi podršku za svojih 29 članova tehnoloških kooperativa, upravljajući mrežom koja je skupila preko devet miliona funti, plus radni prostor u Londonu.

Osiguranje

Kako se menjaju uslovi rada, tako se menja i potreba za osiguranjem. Neki komercijalni operateri kao što je Zego pružaju osiguranje za zaposlene tipa “Pay as you go” u savremenoj gig-ekonomiji. Drugi eksperimentišu sa optimizacijom osiguranja i uzajamnom podrškom između kolega na sličnim poslovima i zadacima. Jedan primer ovoga je Breadfunds. Sada se testiraju u Britaniji mada je prvobitni koncept razvijen u Holandiji. Ove „hlebne fondove“ čine grupe od 25 do 50 ljudi koji svakog meseca izdvajaju novac za fond podrške bilo kome od članova koji ne mogu da rade usled bolesti ili povrede.

Poremetiti remetioca: Zašto i kako baš sada?

Ovi događaji odraz su sve veće potreba za pravljenjem nekog ključnog skoka, disrupcije, koji bi promenio dosadašnje stanje; potražnje za preraspodelom moći i profita u budućem sistemu kolaborativne ekonomije.

Početni brzi rast giganata u ekonomiji kolaborativnih platformi pokreće milijarde dolara venčer investicija, što je omogućeno zahvaljujući regulatornom okruženju koje je doprinelo rastu ključnih disrupcija (poslovne, naučne društvene itd invencije koje naglo menjaju tj „remete“ dosad uspostavljene standarde). Zamislite kakvi bi malopre pomenuti modeli mogli biti kada bi dobili makar delić svih tih milijardi investicija koje su podržavale kompanije kao što su Uber, Task Rabbit ili AirBnB.

Međutim, podrška ovom novom talasu inovacija ne tiče se samo ulaganja u pojedinačna preduzeća već i stvaranja uslova za šire, distribuirano učešće u zajedničkoj ekonomiji. Takođe, moramo osigurati da regulatorni okviri prethode takvim modelima i da se otvoreno licenciranje i besplatna, otvorena mreža nadalje održava kako bi novi talas disruptora omogućio rast i uspešnost, nezavisno od trenutnih interesa.

U 2018. godini, novi talas remetilaca bi trebalo da preskoči prvi talas kolaborativnih inovacija u ekonomiji kako bi proizveli nove društveno i finansijski održive alternative.

Brzo povećanje potražnje za radnim platformama, kao i digitalna, otvorena i decentralizovana priroda tehnoloških i platformskih kooperativa znači da one poseduju lak i fleksibilan način za kreiranje novih načina rada.

Nesta.org.uk

Džek Ma: Ambicija kao pokretačka snaga


Džek Ma je jedan od najsvetlijih primera uspešne priče „od trnja do zvezda“.


Rođen je 10. oktobra 1964. godine u gradu Hangdzou, u istočnom delu Kine (Šangaj) u vreme kada je komunistička Kina bila izolovana od zapadnog sveta. S obzirom na nepovoljne uslove u državi, odrastao je u siromaštvu.

Kao dečak, Ma je bio sitne građe, ali ga to nije sprečavalo da se potuče sa školskim drugovima. „Nikada se nisam plašio da stanem na crtu starijima i jačima od sebe“, objasnio je Ma, u svojoj biografskoj knjizi. Ta neustrašivost je odredila njegov put uspeha u poslovnom svetu.

Još jedna korisna osobina za biznis, koju je mladi Ma ispoljio vrlo rano je preduzetnički duh, predusretljivost i želja za učenjem. Naime, nakon što je američki predsednik Ričard Nikson posetio Hangdžou 1972. godine, taj grad je postao turistička Meka u koju su navirali turisti sa svih krajeva sveta. Još kao tinejdžer, Ma je osmislio kako da iskoristi povoljnu poziciju u kojoj se našao. Svakog dana je ustajao rano i odlazio do glavnog gradskog hotela, koji je bio omiljeno mesto za smeštaj stranih turista i nudio posetiocima turu za obilazak grada, u zamenu za lekcije iz engleskog jezika. Jedan od turista, sa kojim se sprijateljio mu je i dodelio nadimak ’Džek’.

Bez novca i poznanstava sa uticajnim ljudima, jedino što mu je preostalo, kako bi uspeo, bilo je da se posveti obrazovanju. Međutim, nakon završteka srednje škole, dva puta je pokušao da upiše studije, oba puta bezuspešno. Konačno, iz trećeg puta, uspeo je da upiše Učiteljski Institut Hangdžoua, na kom je diplomirao 1988. godine i, odmah po završetku studija, bacio se na traženje posla. Nakon što je više puta odbijen, konačno je dobio posao kao profesor engleskog jezika na lokalnom univerzitetu, gde je zarađivao svega 12 dolara na sat.

Džek Ma do tada nije imao iskustva sa računarima, niti programiranjem, ali je ubrzo pao pod čari interneta, za vreme jednog putovanja u SAD 1995. godine. Prva reč koju je ukucao u internet pretragu, bila je reč ’beer’ (pivo) i iznenadio se videvši da se u rezultatima pretrage nije pojavilo nijedno kinesko pivo. Tada je odlučio da osnuje internet kompaniju, specijalno namenjenu za Kinu i kineske proizvode.

Iako su prva dva pokušaja osnivanja firme bila neuspešna, Ma je bio uporan u svojoj nameri da osnuje sopstvenu internet kompaniju. Okupio je grupu prijatelja i ubedio ih da ulože svoj novac u ostvarenje njegove ideje – kreiranje onlajn prodavnice, koju je nazvao „Alibaba“. Ideja je bila da, ovaj novi sajt omogući izvoznicima da objave liste proizvoda, koje bi kupci potom mogli direktno da poručuju, putem interneta. Sam naziv „Alibaba“ upućuje na priču o Alibabi i 40 razbojnika, u kojoj posebna lozinka otvara vrata pećine u kojoj se nalaze neizmerna bogatstva i tako upućuje na simboliku u kojoj je njegova web prodavnica malim kompanijama i preduzećima otvorila vrata beskrajnih prilika na globalnom tržištu.

Ova usluga je ubrzo počela da privlači korisnike iz svih delova sveta. Do oktobra 1999. godine, kompanija je prikupila pet miliona dolara od „Goldman Saks“-a i dvadeset miliona od „Softbanke“. Kompanija „Alibaba“ je i pored brzog i rastućeg uspeha, zadržala imidž mladalačkog startapa, kojeg su pokretale ideje, entuzijazam i želja za promenom.

S obzirom da je „dot.com“ ekspanzija zabeležila kraj 2000. godine, kompanija se suočila s ozbiljnim izazovima na međunarodnom tržištu. Ma je uspešno reorganizovao operacije kompanije, što uključuje i gubitak mnogih međunarodnih ogranaka firme, i usmerio fokus na jačanje pozicije „Alibabe“ na kineskom tržištu.

„Uspećemo, jer smo mladi i nikad, ALI NIKAD ne odustajemo“, reči su koje je Džek Ma govorio svojim zaposlenima na svakom sastanku.

Inovativnost i ogromna želja za isticanjem bili su glavni pokretači tima, koji je stajao iza ovog internet giganta. Ubrzo su došli i rezultati; „Yahoo“ je 2005. godine uložio milijardu dolara u kompaniju u zamenu za 40 odsto vlasničkog udela, što je bila ogromna stvar za kinesku kompaniju, koja je težila da izbaci američki eBay sa prvog mesta internet prodavnica u Kini.

„Ako želiš da uspeš, moraš da učiš od konkurenta, ali ne i da ga kopiraš. Kopiranje je smrt u poslu.“

Džek Ma se povukao sa mesta izvršnog direktora „Alibabe“ 2013. godine, zadržavši poziciju predsednika kompanije. Kompanija „Alibaba“ danas ima inicijalnu javnu ponudu (IPO) u vrednosti od 150 milijardi dolara, što je najveći IPO kompanije listirane u SAD-u, ikad zabeležen na Njujorškoj berzi. Taj uspeh je omogućio da Džek Ma postane najbogatiji čovek u Kini, a njegov imetak iznosi 29 milijardi dolara. Pa i pored ogromnog bogatstva, najbogatiji Kinez na svetu koristi svaku priliku da promoviše pozitivne ideje, smanjenje zagađenja i nastavak slobodne trgovine. Nakon odluke predsednika SAD Donalda Trampa da se ta zemlja povuče iz Transpacifičkog partnerstva i preispita učešće u ostalim sporazumima o slobodnoj trgovini, kao i protekcionizma, koji zastupa, Džek Ma je upozorio na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze globalna ekonomija i svetska trgovina:

„U trenutku u kom prestaje trgovina – počinje rat“

Džek Ma ima ambiciozne planove za budućnost, kako svoje kompanije, tako i celokupnog svetskog poslovnog tržišta. Na kritike američkog predsednika Trampa, koje su bile usmerene protiv Kine i optužbe da Kinezi preuzimaju radna mesta Amerikancima, Džek Ma je odgovorio nudeći ambiciozno rešenje – milion novih radnih mesta za građane SAD (100 miliona novozaposlenih u svetu) kroz plasiranje roba i usluga malih i srednjih preduzeća na kinesko i svetsko tržište.

„Naša filozofija je da izgradimo ekosistem i podstaknemo druge da proizvode, menjaju, prodaju i napreduju. S našom tehnologijom, inovacijama i partnerima, naši klijenti (10 miliona prodavaca na sajtu) mogu da se takmiče čak i sa Majkrosoftom i IBM-om.“

Pored toga što je dospela među najuspešnije kompanije na svetu, „Alibaba“ ima cilj da se svrsta i među najveće sile u svetskoj ekonomiji do 2036. godine. Naime, kineska kompanija je već sada ekonomski jača od zemalja kao što su Švedska, Poljska, Iran, Norveška i Austrija.

“Ukoliko kompanija može da usluži dve milijarde potrošača, to je jedna trećina ukupnog svetskog stanovništva. Ako može da stvori 100 miliona radnih mesta, to je verovatno više nego što većina vlada može da postigne. A ako može da podrži svoje poslove sa 10 miliona…to se zove ekonomija”, smatra Džek Ma.

Cilj koji je Džek Ma postavio za svoju kompaniju je moguće ostvariti, naročito ako se uzme u obzir da „Alibaba“ planira da zaradi bilion dolara do 2020. godine, čime bi postala 16. ekonomija sveta, veća od Turske ili Saudijske Arabije. Tim tempom, 2036. godine „Alibaba“ bi bila peta ekonomija sveta, odmah iza SAD, Kine, EU i Japana.

ekonomski.net

EU Observer: EU da brine zbog kineskih inovacija, a ne zbog kineskih investicija


Već nekoliko godina Kina sve više investira u Evropu. Kineske kompanije su 2016. uložile 35 milijardi evra u EU.

Često su ove investicije u naprednim proizvodnim sektorima, ili su namenjene kupovini određenih tehnologija. U strahu od gubitka nekih svojih „krunskih dragulja“ evropske ekonomije, EU priprema mere kako bi zaustavila ovaj trend.

Ali, možda Evropa ne bi trebalo da previše brine o ovome. Na kraju krajeva, sledeći talas već dolazi: talas kineskih inovacija i tehnologija koje će osvojiti svet.

A prvi znaci su već uočjivi. Evropa je pre nekoliko nedelja pokrenula dve inicijative koje su simptomatične, a na njih se gleda kao na reakcije na kinesku „pretnju“. Evropa je odlučila da formira svojevrsni savez, alijansu među nekim vodećim evropskim kompanijama kako bi ponovo zadobila prostor među kineskim proizvođačima baterija za električne automobile.

I zato što se kineski brzi vozovi i njihova tehnologija prodaju širom sveta, francuski Alstom i njemački Siemens su formirali koaliciju kako bi ušli u trku protiv kineske kompanije za proizvodnju vozova CRRC, koja je nedavno osvojila nekoliko projekata u Evropi.

Tokom proteklih nekoliko godina Kina je implementirala politiku koja se fokusira na masovno preduzetništvo, tehnologiju i inovacije.

Osvrt na privatni sektor

Sada, kada su tradicionalni industrijski sektori koji su dosad podsticali privredni rast Kine postali slabiji – trend koji je osnažen i sve skupljom kineskom radnom snagom – kineska vlada gaji nadu da bi privatni sektor i inovacije mogli postati novi pokretači njihove ekonomije.

Kao i mnogi trendovi u Kini, jedna tako velika vlada predstavlja onu pokretačku snagu koja stoji iza svega ovoga. A to bi upravo moglo da funkcioniše. Kina ima radnu snagu od 800 miliona ljudi, od kojih 170 miliona ima visoku stručnu spremu ili visoke profesionalne veštine.

Trebalo bi, uz njih, dodati i veliki broj kineskih studenata koji su studirali u inostranstvu i sada se u sve većem broju vraćaju kući – onda može se razumeti da Kina poseduje kritičnu masu inovacija i preduzetničkog duha.

Efekti ove politike postaju sve uočljiviji.

Kineska korporacija ZTE je 2016. godine preuzela Huawei Technologies od svog konkurentskog rivala „s drugog kraja grada“ (obe korporacije smeštene su u Šenženu), kao najveći uvoznik međunarodnih patentnih aplikacija.

Kineske kompanije su prošle godine potrošile 14 puta više novca na istraživanje i razvoj nego u 2000. godini.

Za to vreme, samo su američke kompanije potrošile više novca na istraživanje i razvoj. Pored toga, Kina je postao centar uspešnih start-up firmi iz čitavog sveta sa ogromnim svotama rizičnog kapitala i „vrućeg“ novca koji se ulaže u startaperske inovacije. Kineski fondovi venčer kapitala su 2016. utrostručili svoje budžete, na 320 milijardi evra. Ovi fondovi po svom ulagačkom obimu zapremaju 25 odsto globalnih venčer investicija.

Od ‘Made in China’ do ‘Izmišljeno u Kini’?

Kineske inovacije ostavljaju svoj globalni trag naročito u sektoru razvoja interneta. Kinesko društvo je već daleko više digitalizovano od zapadnih kolega, a danas je u Kini praktično nemoguće živeti bez pametnog telefona.

Samo u prošloj godini, u Kini je prodato 467 miliona smart telefona, a ima više od 730 miliona aktivnih korisnika interneta. Kinesko tržište e-trgovine je naprosto divovskih razmera pa se predviđa da će 2020 biti veće od e-trgovine Sjedinjenih Država, Britanije, Japana, Francuske i Nemačke zajedno.

Mobilna aplikacija WeChat, sa svojih 900 miliona korisnika, predstavlja apsolutno čudo kineske tehnologije.

WeChat je zapravo samo jedna, „all-in-one“ platforma koja služi za komunikaciju, marketing, plaćanja i elektronsku trgovinu. Sve ove opcije „spakovane“ u jednu aplikaciju i – napravljene u Kini.

Kineske tehnološke kompanije ne osvajaju samo kinesko već takođe osvajaju i svetsko tržište, s novim proizvodima i uslugama vrhunskog kvaliteta. Baidu, Alibaba, Tencent i Xiaomi spadaju u prvih deset najvećih internetskih i tehnoloških kompanija u svetu.

Ali, od 2013. godine, samo su tri kineske firme bile rangirane na listi najvećih globalnih igrača u tehnološkim sektorima.

Kompanija Ćaomi (Xiaomi) je 2014. važila za najvredniji tehnološki start-up na svetu. Silicijumska dolina sve više i više upire pogled ka Kini, gde inovacije i preduzetništvo idu ruku pod ruku.

Fokus je posebno na Šenženu sa svojih 30.000 tehnoloških kompanija – i kombinovanom vrednošću od preko 200 milijardi evra.

Ova evolucija, takođe, počinje da ostavlja svog traga i u međunarodnim okvirima. U prošlosti su se globalno širila jedino velika preduzeća (kakva su tada bila jedino državna preduzeća), ali danas prisustvujemo naletu drugog talasa internacionalizacije. Autobusi kompanije BYD, vodećeg proizvođača električnih automobila, već se voze u centru Londona.

Jedna trećina svih “startup jednoroga” sada potiče iz Kine.

Ambiciozni kineski startaperi danas se šire i preko granica Kine pa ih ima posvuda – i to od samog početka svog postojanja, sa sve većim uspehom.

Pored poznatih imena kao što su Xiaomi, Mobike ili DJI, stoji Musical.ly – sa svojih 100 miliona korisnika širom sveta – Musical.ly je jedna od onih startup kompanija koje su se globalno formirale od svog samog početka (a koje sada nazivaju mikro-multinacionalkama“).

Očigledno je da se Kina ponovo transformiše i da će nadolazeći talas inovacija i privatnog preduzetništva biti talas budućnosti, sa ogromnim globalnim posledicama.

Sven Agten, EU Observer (Peking, 19.dec 2017)

 

2018: Godina pomame za kriptovalutama


Svaka uspešna nova tehnologija prolazi kroz svoj „Kambrijski period“; u geologiji, ovaj pojam označava eru procvata složenih formi života; U današnjem svetu virtuelnog novca, taj pojam označava eksploziju rasta upotrebe virtuelnog novca, koji nastojimo da koristimo u svakoj prilici. Elektronska pošta, internet-pretraga, društveno umrežavanje – svaka od ovih stvari je prošla kroz svoju fazu tipa “baš će ovo rešiti sve naše probleme!”, pre nego što smo shvatili gde je i kakva je njihova najbolja primena, ali ujedno shvatajući i koja su njihova ograničenja. I dok Bitcoin svakodnevno iskušava dokle može ići njegova vrednost, koja trenutno dostiže astronomske visine, kriptovalute i Blokčejn (Blockchain) tehnologija koja ih pokreće sada preuzimaju ulogu po principu „jedna tehnologija po svačijoj meri“.

Blokčejn je kriptografski zaštićeno distribuirano „knjigovodstvo“ – to je ono što štiti vas ili bilo koga drugog i potencijalne izrade kopije tog Bitkoina kojeg ste upravo kupili. Verovatno ste čuli za popularnost blockchain tehnologije u finansijskom poslovanju. U stvari, sve čega se opsetite – možete izraziti kroz blokčejn. Ambiciozni programeri i preduzetnici imaju za cilj da blokčejn iskoriste kako bi preradili doslovce sve: od metoda po kojem pratimo vlasništvo nad zemljištem, preko načina na kako distribuiramo lekove, do toga kako odobravamo diplome.

Neke od ovih ideja su sjajne, dok su druge smešne. Da li vam zaista treba blokchain da biste pokrenuli onlajn enciklopediju ili platili da vam stižu vesti od medijskih kuća? Bez obzira da li ćemo tako činiti ili ne, verovatno da ćemo tokom naredne 2018. godine videti kako se ove stvari razvijaju. Ovo je delom i zbog preplitanja rizičnog kapitala s apetitima investitora, uzbuđenih divljim vožnjama Bitkoina kroz svetske berze. Ali, to je takođe i zbog toga što je to bujni ali rasipnički proces pomoću koga tehnološka industrija određuje za šta je svaka nova platforma zaista dobra. A to je proces koji će proveriti da li je bitkoin mehur koji se vinuo do još većih visina ili će, možda, napokon prsnuti.

U narednoj godini, moto finansijsko-tehnoloških programera tebalo bi da glasi: “kripto-novčići za sve!” Početnim ponudama za kovanice (Initial Coin Offerings, ICOs), kojima se na svetsko tržište uvode nove kripto-valute, dosad je prikupljeno četiri milijarde dolara, uglavnom u prošloj godini – pretvorivši ih u jednu posebnu ludost i pomamu. Budućnost u će kojoj svako od nas imati svoju ličnu valutu i dalje ostaje u sferi neverovatnog i nezamislivog. Ali nije daleko dan kada će svaka velika tehnološka platforma izdavati svoj jedinstveni token – novčić – valutu – novac koji će važiti u njihovoj oblasti delovanja.

A pre no što se to dogodi , evo tri pitanja koja će industrija morati da reši: 1. Da li su ICO tokeni prvenstveno investicije ili alati? 2. Možemo li uopšte danas odustati od ideje da su kripto-valute nova vrsta tradicionalne gotovine? 3. I da li, opšte uzev, programeri mogu izaći na kraj s epidemijom tehničkih problema oko Bitkoina i ostalog kriptonovca (trenutno postoji preko 1000 kriptovaluta). Nastavak porasta kriptovaluta u 2018. godini zavisiće od toga koliko je napretka, po ovim pitanjima, moguće postići u kripto-svetu.

Šta je Token?

Početne ponude za kovanice (ICOs) započele su kao alternativno sredstvo za finansiranje novih protokola i infrastrukture u kripto-univerzumu. Kompanije, prolazeći kroz ovaj proces, stvaraju i prodaju tokene; tokeni se mogu skupljati kao investicije ili se pak mogu koristiti za izvršavanje zadataka na platformama s kojih potiču.

Neki projekti, u nadi da će ponovo ubediti skeptike i tako se kvalifikovati za veću količinu institucionalnog kapitala, eksplicitno modeluju svoje kriptovalutne projekte koristeći tradicionalne fondove (ili, kako se to u svetu finansija kaže, investiciona vozila). Start-up inkubator pod nazivom Sajens (Science) je, recimo, prikupio 12 miliona dolara tokom inicijalne ponude, ciljajući na iskorišćavanje prednosti ICO-manije kako bi povećao vrednost investicija u kompanije koje se bave trgovinom/ operacijama blokčejnom. Sajens je strukturirao svoju početnu ponudu kako bi  ispunio i zadovoljio pravila o hartijama od vrednosti i valutnoj autorizaciji, dok se sama kupovina tokom inicijalne javne ponude u Sajensu nije ni po čemu toliko razlikovala od kupovine tokom bilo koje tradicionalne početne runde investicija.

Drugi, pak, imaju nešto kompleksnije viđenje uloge tokena: Oni, naravno, mogu promeniti svoju vrednost i poslužiti kao investicije, mada ih mi stvaramo zato što oni imaju svoju posao i zadatak koji moraju da obave kako bi oblast novih tehnologija valjano funkcionisala. Inženjeri koji grade nove protokole i platforme ne uzimaju samo novac koji se prikupi tokom inicijalne ponude kriptokovanica (ICO); tokeni koje oni prodaju takođe stvaraju podsticaje i vrše osnovne funkcije u sistemima koje grade, tako da tokeni neće samo ležati na investicionim računima. To je pristup koji je bio prisutan kao „podloga“ koja leži iza skorašnje javne ponude u režiji firme Blokstek (Blockstack), startup firme koja predviđa postojanje decentralizovane mreže zasnovane po blokčejn principu, i u kojoj će vaše direktne interakcije sa preduzećima, organizacijama i pojedincima biti pokretane zahvaljujući njihovim tokenima. Sistem kojeg je demonstrirao Blockstack koristi sopstveni pregledač (brauzer) i planira prototipne aplikacije koje će nezavisni programeri stvoriti kako bi se koristili za skladištenje podataka ili iznajmljivanje kuće u stilu Airbnb-a, muzičko izdavaštvo ili, recimo, za ličnu zdravstvenu dokumentaciju.

U ovom trenutku, svet inicijalnih javnih ponuda kriptovaluta sretno prihvata oba ova modela. Za godinu dana od danas, trebalo bi da imamo više fakata i dokaza koji bi pokazali koji od njih ima više smisla. Investicioni model nudi više sigurnosti i obezbeđenja od moguće situacije da neka javna ponuda kriptonovca neće bude direktna i potpuna prevara; pristup tipa “stavi tokene u pogon” otvara više revolucionarnih tehničkih mogućnosti.

Budućnost bez keša

Bitcoin je javnosti prvi put objašnjen kao jedan vid digitalnog novca, i tako su uokvireni i njegovi naslednici i takmaci poput Lajtkoina, Fajlkoina, ili Etera (Litecoin, Filecoin, Ether). Svaka od ovih “valuta” na određene načine liči na tradicionalni novac – one su apstrahovane ekonomske vrednosti; njima je moguće trgovati; svaka od ovih kriptovaluta koristi jedinstvene simbole. Nijedna od njih, međutim, nije toliko pogodna da bi preuzela makar one najosnovnije uloge klasičnih valuta, kao relativno stabilnih posrednika u razmeni – to jest, da se njima na jednostavan način obavlja kupovina i prodaja stvari. Jer, ovakva virtuelna valuta ima previše „trenja“ i njom se stoga ne barata glatko kao što je to slučaj s tradicionalno uspostavljenim valutama. Svaka transakcija traje predugo, za njenu realizaciju se koristi previše energije i uključuje previše rizika (Bitcoin je, na primer, šokantno lako izgubiti – jedna pogrešna lozinka i već ste zapali u gotovo nerešivu nevolju).

Pre skoro godinu dana, kad je bitkoin u trgovini vredeo “samo” 1000 dolara – i svi su kolutali očima! – Kejd Mec (Cade Metz) je za magazin Wired tada izneo tvrdnju da”Bitcoin nikada neće postati (stvarna) valuta”. Ali, ta ideja o kriptovaluti ne nestaje tek tako. Ovde je zgodno, na primer, opsetiti se najnovije tužne priče o vlasniku bitkoina koji je pokušao da proda deo svog gazdinstva našavši se u teško savladivom lavirintu nevolja. Kako se žalio na Tviteru, “Još uvek je super složen za korišćenje, bilo da je žalosno nesiguran i/ili nebezbedan, iako sada imate i smešno visoke naknade, dugotrajna vremena potvrđivanja, super nepraktične razmene sa nultom privatnošću.” (Njegov identitet na Tviteru kazuje da je reč  o inženjeru zaposlenim Guglu, tako da verovatno nije neki tupan a nije ni tehnofobičan, s obzirom da je njegova struka u sferi visokih tehnologija).

U 2018. godini, najpametniji potez od strane kompanija koje prave javne ponude i finansijske proizvode nalik bitkoinu biće „odvikavavanje“ javnosti i medija od koncepta “digitalnog novca”. Digitalni novac je metafora koja u eri procvata nebrojenih kriptovaluta više nema smisla, i postaje način na koji ćemo početi da pravilno prihvatamo i shvatamo novu tehnologiju „nečega“ što izgleda kao novac, ali to, zapravo – nije.

Dalji rad na korigovanju grešaka: “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem”

Najveći problemi sa Bitcoinom pojavili su se usled komplikovanog mehanizma kupovine i držanja bitkoina – mehanizma toliko nedostižnog da gotovo svi koji se bave Bitkoinom plaćaju trećim stranama da se njima bave. Ovi posrednici koji se brinu o vašem „kripto-novčaniku“ postaju, zapravo, tačke neuspeha čitavog sistema. Njih je moguće hakovati; njihovi sistemi padaju; vlade i regulatori im neprestano nalažu da prijavljuju transakcije za koje korisnici/vlasnici pogrešno smatraju da su anonimne.

Tokom naredne 2018. godine možete očekivati eskalaciju konkurencije među provajderima ovih usluga obezbeđivanja kripto-novčanika ne bi li zadobili poverenje svojih korisnika. Neće biti lako, s obzirom da je naduvana cena bitcoina dovela do opšte pomame, a masovna želja za uzimanjem učešća u sticanju Bitkoina umanjila je kapacitete ovih kompanija. Ali, ukoliko bitkoin ne reši ovaj problem, to cbi moglo uticati na čitavu perspektivu ove industrije jer će se za svaki novi oblik virtuelnog novca ili token koji započinje svoje funkcionisanje ovaj problem ostati prisutan i – sasvim isti.

Svaki od ova tri izazova sa kojima se susreću kriptovalute napokon se svodi na pitanje poverenja. Ironično, libertarijanski sanjari su Bitkoin i njegovu sabraću zamišljali kao “mesto nepoverenja i nepouzdanosti”, u kojem nije bilo potrebno da procenjujete reputaciju suparničke strane u bilo kojoj transakciji ili bilo kojoj posredničkoj instituciji, jer je čitav proces nepobitno garantovan blokčejn sistemom, odnosno kripto-sigurnosnim zapisom. Međutim, ništa što se danas događa u svetu javnih ponuda novih kriptovaluta i Bitkoina nije doprinelo da atmosfera i situacija oko ovakvog neopipljivog novca bude neizvesna. Jer, uvek postoje oni koji će hteti da se klade i ulažu naprosto jer veruju i nadaju se da će postići dobitak: Da li je moja kompanija kod koje držim svoj kripto-novčanik najpouzdanija? Koji token ima najviše šansi da potraje a da mu cena ne padne? Koji se programeri kreću u najpametnijem pravcu?

Ove opklade – opklade, jer su to ulaganja u kojima glavnu ulogu ima čista sreća – nastaviće se sve dok tržište bude raslo. Procvat kriptonovca ponikao je na obilju – kako kapitala (jer su veoma dugo kamatne stope bile veoma niske) tako i u tehničkim resursima (jer je bilo mnogo neupotrebljivih CPU-a pre nego što je počelo ovo ludilo oko virtuelnog novca). Pronalazač BitTorrent-a Brem Koen kaže da “Bitcoin radi veoma dobar posao – trošenja svakog raspoloživog resursa koji mu dopadne.” Tehnički resursi su počeli da se smanjuju, zbog čega su učesnici, tj. igrači ili „rudari“ primorani da kupuju skuplje grafičke kartice – Bitcoin rudari su dosad prikupili svu potrebnu opremu (hardver). I najmanji osećaj finansijske krize mogao bi umanjiti njima dostupna finansijska sredstva. Pravi test za kriptovalute – naredne godine a i nakon nje – biće sposobnost i kapacitet kriptovaluta da se razviju, kako bi postale efikasnije.

Jer, zapamtite: Kambrijska era je završila masovnom izumiranjem.

Scott Rosenberg, The Wired

 

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (2/2)


U jednom trenutku se pojavila „trendi“ priča o startapovima koji su opisivali trend “harmoničnog, bezbrižnog suživota” njihovih suvlasnika koji, osim firme, zajedno dele i prostor za stanovanje; Tviter je proplakao od toga uz brojne komentare tipa “Izmislili ste cimere!”

Toliko o „inventivnosti“ nekih startup firmi, o čemu je ovde bilo reči u prvom delu „Bajki iz Silicijumske doline“.

Kada je Bloomberg otkrio da se kese sa voćem startapa Juicero mogu veoma lepo ispresovati ručno to jest stiskajući kesu šakama – umesto da besmisleno potrošite 400 dolara za Juicero „mašinu za hladno presovanje“ – dobro finansirani startap je odmah potonuo: prestala je prodaja skupih aparata za „seckanje i gnječenje“, jer se voće u fensi kesicama može izgnječiti golim rukama; krenula je salva ubojitih šala na račun vlasnika ove firme. Juicero nije bila tek jedna apsurdno smišljena poslovna šema: Bio je ti “simbol klase iz Silicijumske doline koja je dizajnirala stvari i smišljala rešenja za  sopstvene, izolovane probleme”, ili, “apsurdna manifestacija oholosti Silicijumske doline”. Kada je jedna studija pokazala da „nutritivni suplement“ startapa HVMN – dodatka u ishrani kojeg je startaperska bratija izreklamirala kao „sjajno za hakovanje mozga, jer podiže funkcije naših neurona do neslućenih visina“ –  kako se ispostavilo, nije bio efikasniji od šoljice kafe… usledila je sasvim prigodna javna poruga.

Ove sedmice, kada je Netfliks tvitovao šalu o izboru kanala koje voli da gleda jedan od njegovih gledalaca – marketinški potez koji bi do pre samo nekoliko godina bio prepoznat kao vispren uvid nastao prikupljanjem „čudesa“ iz big date – tog istog trenutka su tviteraši i masovni mediji izvršili pritisak na Netflix, negodujući protiv flagrantne povrede privatnosti pojedinca. Ovaj procep, prekid dobrih odnosa između tehnoloških preduzetnika i javnosti samo je dodatno pojačao utisak i osećaj da su „aj-tijevci“ i softveraši bolno nesvesni realnosti.

Investitori iz Silicijumske doline su, ako ništa drugo, barem upoznati s ovim problemom. Do pre par godina, neka loša referenca ili manji javni skandal ne bi mogli da osujete proces prikupljanja sredstava za postizanje velikog poslovnog dogovora između startapera i ulagača. Ali, oni koji se bave ulaganjem sve više „pročešljavaju“ svoje biznis dilove sa startaperima – dakle početnicima u poslovanju – uključujući i one najprimamljivije i najtalentovanije, za koje obično svi venčer kapitalisti i anđeli investitori bitku biju kako bi se izborili makar za jedan njihov deo. Podozrivost je posledica negativnih referenci prisutnih u javnosti u proteklih nekoliko godina (neki kažu da je takvo stanje i preko deset godina, premda ga ulagači nisu odmah prepoznali). Skandali nakon afere sa Uberom i seksualnim uznemiravanjem, ili aktuelne burne reakcije nakon što je usahnula fascinacija tehnološkim start-up firmama, doprineli su rastu neodlučnosti među investitorima, koji s oklevanjem stupaju u kontakt s kompanijama koje su u blizini bilo kakvog skandala. “Ljudi su imaju izoštrena čula i osetljivi su kada treba da sarađuju sa startaperima koji imaju bilo kakve probleme”, rekao mi je jedan investitor. Plaše se udara na svoju reputaciju; problem sopstvenog ugleda odmah se ispostavlja, ukoliko su povezani sa nekim problematičnim startapom koji je meta poslovnog skandala.

Bankari sa Volstrita bili ti koji su se 2008. godine pokazali kao „loši momci“. Tokom ove 2017. godine, svetski zlikovci br.1 jesu visokotehnološki stručnjaci. “U suštini, radi se o potpuno istoj priči (kao i 20008), radi se o previše ljudi sa previše novca. Ovakva situacija podstiče aroganciju, loše ponašanje i ljubomoru, a društvo samo voli da to  sruši”, rekao je jedan anonimni investitor. Kao rezultat toga, potencijalni ulagači izbegavaju sve što im se učini rizičnim. Hanter Vok (Hunter Walk), venčer kapitalista sa firmom Homebrew, koja je investirala u Bodegu, pripisuje ovu negativnu povratnu reakciju medija, javnosti i poslovnog sveta kao širu reakciju društva na (bilo čiju) moć i snagu. Tehnološka industrija i hajtek biznis danas su moćna institucija, kaže on. “(Mi, ulagači) više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, niti je među nama prisutno stoprocentno poverenje u startapere – i to je sasvim okej.”

Počinje da kopni privlačnost koju su doskora popularni „tekiji“ (techies) godinama uživali. To im omogućava da jedan deo svog vremena posvete posmatranju situacije, realnosti, zapravo. Ovo otrežnjenje će im možda omogućiti da vide ono što drugi vide kada gledaju u njih. Ali – ako su kritičari u medijima, javnost, venčer investitori i ljudi koji su im u neposrednoj blizini sada u stanju da prozru što to, zapravo „neki novi klinci“ rade, to znači da je sazreo trenutak da sami start-up osnivači „povuku ručnu“ i naprave promenu. Jel tako?

Osnivači start-up firmi koje imaju nekog potencijala za postizanje uspeha tretiraju se sa poštovanjem koje zadobijaju ratni heroji. Ovaj status obezbeđuje im poslovni uticaj, kao što je to dodatna glasačka moć i kontrola nad svojim odborima (praksa koja je izazvala probleme startapovima poput Ubera i Theranosa). Ali, ono što je još važnije, ova tvrdoglavo nerazumna misao o „superiornosti“ ih drži u uverenju kako su nepobedivi. Kultura obožavanja osnivača firmi, koja se brižljivo neguje u tehnološkim kompanijama i njihovom načinu razmišljanja, uzela je maha još od pojave Stiva Džobsa, pa sve do najnovije „grupe veseljaka“ zaluđenih uspehom, recimo, start-up akceleratora Y Combinator. Kraljevski tretman im u početku može delovati nadrealno, sve te počasti i povlastice koje zadobiju munjevitom brzinom. Ipak, većina osnivača se veoma brzo „nakalemi“ na besplatne vožnje helikopterom, besplatne koncerte, besplatne uređaje i opremu koja je fensi i trendi, besplatne pozive na brčkanje u Montoku (Montauk), ili na ostrvu Neker, ili na Havajima. Njihovo večito opravdanje je da „naporno rade“. Oni menjaju svet. Oni to zaslužuju.

Zbog toga su mnogi startaperi, zaljubljeni u sebe, bili oduševljeni kada su u novembru 2017.  doslovce blokirali saobraćaj u Lisabonu. Učestvovala sam na konferenciji „Web Summit“, obrevši se u autobusu koji je nas novinare, uz startapere iz Silikonske doline, vozio na privatnu večeru, na kojoj se očekivalo pojavljivanje portugalskog premijera. Policijski motocikli, rotaciona svetla i zvuk sirena ubrzali su naše putovanje kroz gust saobraćaj, dok je karavan vozila s „preduzetnicima i investitorima“ nastojao da se drži u jednoj koloni u kojoj smo se svi zajedno kretali. Naši autobusi su se spuštali niz vijugave brežuljke, s policijom koja nas je obezbeđivala, a potom se ustremivši na velegradski saobraćaj kroz uske, jednosmerne ulice i obilazeći vozila tek zaustavljena usred raskrsnica. Čitav grad je čekao da prođemo, čitav grad je bio u haosu.

“Osećam se kao kreten”, rekla sam ljudima koji su sedeli oko mene. Izgledalo mi je katastrofalno pogrešno to što smo prouzrokovali opšti saobraćajni zastoj kako bismo brzom trakom mogli da proletimo pored svih. “Mičite se, gubitnici!”, ječale su u vazduhu sirene u mojoj glavi. “Ovi hajtek štreberi jure na posebnu, fensi večeru u palati!”

“Hej, pa ovo je suuupeeer!”, uzviknuo je jedan od mladih tehno-startapera s kojima sam bila u autobusu. Policijska pratnja – ah, kakvo puvačenje slikama na Instagramu! (#VIP #BallerStatus.) On i ostali su se naginjali ka autobuskim prozorima, isukanih telefona.

Provela sam godine u svetu startapera, promatrajući „hronične“ njihove uspone i padove (mada, uglavnom, uspone); bila sam svedok brojnim besnim žurkama koje su daleko nadmašivale dobar ukus, posmatrajući golobrade štrebere koji paradiraju zarad pridobijanja što većeg publiciteta; posmatrala sam njihovo rasipništvo koje se ogledalo u preskupim poklonima. “Eto zašto nas mrze”, imala sam običaj da se našalim. U Lisabonu sam, međutim, shvatila da je ova šala, zapravo, bila istina koja se videla na terenu.

Dokazi se poput ovog gomilaju, i to je razlog zbog kojeg ostatak sveta više nije fasciniran Silicijumskom dolinom: uznemireni smo njihovom neosetljivošću. Ali, da bi stvari krenule nabolje, biće potrebna opšta promena stava i poslovnog pristupa kako bi se u tehnološku industriju vratila samosvest; nedostajuća trezvenost, koja je oduvek krasila ovaj soj ljudi, da svet treba menjati nabolje. Cinici bi uzvratili kako sve to nije od velike važnosti. Velike tehnološke kompanije su, kao što se zna, prevelike da bi propale; isuviše komplikovane da bi bile dobro razrađene ili regulisane, previše urasle u rutinsko poslovanje, ekonomiju, privredu i svakodnevne stvari. Ne, nećemo se otarasiti naših mobilnih telefona ili društvenih mreža. Tako živimo sada.

Međutim, čak i ukoliko u Silicijumskoj dolini stvari ostanu ovakve kakve su danas, tj nepromenjene, promena je ta koja definitivno dolazi – ako ne izutra a onda, nesumnjivo – spolja. Kritičari iz vladinih struktura, iz medija, javnosti i od strane posmatračkih grupa čiji je to posao, pozivaju učesnike u hajtek industriji da se pridržavaju propisa – bilo da se radi o antitrastu, usklađivanju s regulativom ili o transparentnosti u vezi oglašavanja. Neki izvršni direktori počinju da potvrđuju ove promene ličnim primerom. Međutim, za mnoge od njih, to je posao kakav je oduvek i bio. Takvi još uvek pripremaju bunkere za nadolazeću apokalipsu. Još uvek se privatno pitaju „da li optužbe za seksualno uznemiravanje prerastaju u lov na veštice?“ Oni još uvek angažujuju manekenke koje popunjavaju „prazna mesta“ na njihovim jubilarnim zabavama. Još uvek se, jednom-dvaput godišnje, međusobno susreću u varoši Burning Man, mestu koje su tokom godina pokvarili upravo ovi lažni eskapisti i foliranti koji, navodno, „plivaju uzvodno“ i protiv establišmenta. Još uvek se, navodno, pitajući „da li je moguće uraditi nešto“ – umesto da se pitaju da li bi (nama) uopšte to trebalo.

Wired

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (1/2)


Erin Grifit (Erin Griffith), novinarka magazina za tehnologiju i nauku Wired, specijalizovana je za start-up scenu Silicijumske doline – jednu od najinteresantnijih, ali, po njoj, „i jednoj od najprevarljivijih“. Poznata je po svom kritičkom stavu prema IT startaperima, a njenim tekstovima provejava ironijski osvrt na ovu scenu, uz otrovne strelice na račun „šaljivih entuzijasta“ koji su se sjatili u Dolinu ne bi li okušali svoju sreću i „upecali“ nekog venčer ulagača ili anđela-investitora. Bez želje da bude popularna i voljena po svaku cenu, Erin se svom čitaocu obraća brutalno iskrenim stilom.

U septembru sam se upoznala s jednim istaknutim preduzetnikom koji je tražio da ja, kao novinar, „odradim“ pozitivnu medijsku sliku o njegovom novom projektu. Sastanci nalik ovom su uobičajeni i obično se podrazumevaju kao deo mog posla – osim što je, ovaj razgovor prilično logično (a na njegovu veliku nesreću) zabasao na rafal loših naslova  i kritika, koji su ove godine zapljusnuli tehnološki industrijski sektor. I, dok smo razgovarali o najnovijem skandalu seksualnog uznemiravanja, postavio mi je pitanje: Hoće li neko ikada opet napisati neku pozitivnu priču o tehnološkom startupu?

Rekla sam da, verovatno – neće.

Izgoreli smo, pojasnila sam mu. Mnoge priče o izgradnji „hajp“ prevarantskih startapova nisu dobro stajale u medijima i javnosti za života ovih početničkih firmi. Jednom sam napisala mahom pozitivnu priču o izvršnom direktoru kompanije Zenefits, Parkeru Konradu, bacajući svetlo na njegovu ličnost i usput ga nazivajući “čudom od deteta “. Nedugo nakon toga, on je srušen od strane svog borda i uposlenika – nakon što je kompanija priznala da su njeni zaposleni bili varani tokom sprovođenja treninga obaveznog poslovnog usaglašavanja (Obuka o usaglašenosti, tj proces edukacije zaposlenih u oblasti zakona, propisa i kompanijskih politika koje se odnose na njihove svakodnevne poslove. Organizacija tj firma koja se bavi obukom usaglašenosti obično stremi ostvarenju nekoliko ciljeva: (1) izbegavanje i otkrivanje prekršaja od strane zaposlenih koji mogu dovesti do pravne odgovornosti za organizaciju; 2. stvaranje gostoljubivijeg i poštovanog radnog mesta; 3. postavljanje osnova za delimičnu ili potpunu odbranu u slučaju da zaposleni izvrši povredu uprkos naporima organizacije za obuku; i 4. dodavanje poslovne vrednosti i konkurentske prednosti).

Ovaj problem je krupniji od bilo kakvog pojedinačnog skandala, rekla sam mu. Pošto su naslovnice novina prikazivale uznemirujuće zakulisne radnje niza kompanija, startup kultura više nije „stočna hrana“ za medije, koji ih preživaju u vidu blagih parodija o ping-pongu na pauzama i duksevima koje svi besomučno nose. Čini se to ružnim i trulim: Facebook, najveća priča o uspehu u ovom istorijskom trenutku, nije bila tek „vesela grupa hakera“ koji se bave razvojem sitnih alata koji vam omogućavaju da digitalno „podbadate“ svoje prijatelje. FB je moćan i potencijalno zlokoban sakupljač ličnih podataka, propagator vladinih cenzora i obezbedilac diskriminatornih načina oglašavanja.

Svet više nije zainteresovan za takvu vrstu priče, rekla sam mu. Sve ono što se ne bavi mučnim, provokativnim pitanjima s kojima se suočava tehnološka industrija i start-up scena je, po osećaju javnosti, bez poente.

Preduzetnik je očigledno bio razočaran mojim, kako je mislio, cinizmom. Problemi industrije, kako je verovao, mogli bi se rešiti uz još više tehnologije. Zapravo, njegova start-up firma je radila samo na stvarima, a ne na softverima: njegovi alati koje je prodavao su se suočavali s problemima koje je izazvala upravo ta tehnologija na koju se pozivao. Ako bi bio uspešan, svet (i njegov bankovni račun, kao i bankovni računi njegovih investitora) pokazivali bi daleko veće brojke, tvrdio je on.

Dakle, “ako bih samo mogla da mu učinim” – opšte uzev, svima – “uslugu”, i objasnim njegovu poentu u tom članku… „to bi nam zaista pomoglo svima“, dodao je on.

Razgovarajući svakodnevno s osnivačima tehnoloških startup firmi, jasno je koliko su se njihovi životi malo promenili u prošloj godini, i pored toga što se svet oko njih preokrenuo: Čak i vrhunski šefovi firmi – koji su primetili promenu u javnom mnjenju – nisu bili voljni da se prilagode ovoj novoj stvarnosti. Predsednik kompanije „Y Combinator“ Sem Altman je na svom blogu tvrdio da „politička korektnost šteti industriji tehnologije. Ovo je neugodna, mada moguća opcija: da smo prinuđeni da ljudima dozvolimo da pričaju i omalovažavajuće stvari na primer o gej ljudima, ukoliko želimo da ih čujemo šta ima da nam kažu o novostima u, recmo – oblasti fizike”, napisao je on. Na terenu, kraljevi startap scene nisu promenili svoje ponašanje. I dalje me „nameštaju“ da njihove kompanije „kitim“ s istom onom neumornom razdraganošću iz prošlih vremena… bez obzira na to što je iza njihovog neslavnog postojanja na sceni ostao trag koji nije previše lep.

Izvan startaperskog tehno-mehura, stvari stoje drukčije. Ne podbadamo startupe koji vole da nameću pravila. Oprezni smo, jer upotrebom veštačke inteligencije i njenog potencijala u našem poslovanju eliminišemo poslove koji su dotad pripadali ljudima. Sumnjičavi smo za uveravanja tehnoloških lidera da su njihovi proizvodi toliko bezbedni da i njihova deca mogu da ih koriste. Siti smo lažne vickastosti i neslanih šala koje se tiču onoga što više nije nimalo smešno: redaka u štampi koji nas obaveštavaju da postoji nedostatak žena u oblasti visokih tehnologija i hajtek biznisa, muka nam je od priča o bezobrazno bogatim dvadesetogodišnacima i članaka o neprijatnim programerima koji su puni loših ljudskih osobina, IT klincima koji nas “lože” i koji su spremni svim sredstvima i po svaku cenu da iz nečega – makar čega! – izvuku profit. Sve ovo deluje krajnje neprikladno i neumesno.

Međutim, ovu burnu reakciju protiv tehnoloških „himera“ je teško uočiti ukoliko se i sami nalazite u unutrašnjosti ovog mehura zvanom Silicijumska dolina. A nije teško shvatiti kako smo dovde stigli. Krajem 2000-ih, odmah nakon finansijske krize, svet je bio željan pozitivnih priča o tehnologiji i biznisu. Brzi rast servisa poput Tvitera i Fejsbuka je bio uzbudljiv – mesto optimizma u mračnim trenucima – a IT štreberi su  nam se tada učinili kao bolji heroji nego što su to bili pohlepni mamlazi s Volstrita, koji tek što su maestralno upropastili svetsku privredu, finansije i ekonomiju. Fejsbuk je učinio da naš svet bude otvoreniji i povezaniji. Tviter je pomagao revolucijama na Bliskom Istoku. Naravno, svi ti golobradi osnivači startapova su, u međuvremenu i veoma brzo, postali milijarderi, ali su se njihove kompanije koje su imale „uzvišene misije“ zapravo osećale isto onoliko „plemenitim“ koliko to kapitalizam po svojoj prirodi dozvoljava.

Svet biznisa je bi pre neku godinu oberučke prigrlio ovu srčanost slobodnog ponašanja, usvojivši menadžment filozofiju iz startaperske kulture: od dizajna kancelarija i radnog prostora, do etosa inovacija. Izgledalo je nemoguće da bi kompanija poput Ubera, najvrednijeg startapa u privatnom posedu u istoriji, ikada mogao da se suoči sa moralnim procenama i stavljanjem svog poslovanja pod lupu. Ali, to je bilo pre 2017. godine, momenat kada su novinari otkrili da je Uberova reputacija “lošeg dečka” omogućila obilje odvratnih i potencijalno nezakonitih poslovnih praksi širom sveta. Krah Uberovog ugleda bio je sastavni deo postojano upornih otkrića o startaperskim mahinacijama – otkrića koja su za sobom ostavljala negativne naslove u štampi kao i negativan stav javnosti prema njima.

Kada je “Bodega” – startup koji je osmislio “pametne” automate za piće, čokoladice, kafu i grickalice – u septembru najavio da će ove vendor-mašine biti lansirane na tržište, naišao je na grupu pobesnelih tviteraša koji su odmah reagovali. Bodegino preuzeto ime, zajedno s planom svojih osnivača da, kako su sami rekli, „kioske i majuše ulične prodavnice pošalju u prošlost“, savršeno se uklapa sa stereotipno-arogantnom, i kvazi-elitističkom „hajtek bratijom“ pokušavajući da se na brzinu obogate tako što će „samleti“ ikone svačijeg komšiluka: ljubazne i predusretljive lokalne prodavce.

“Bro-dega” (bodega<—>bro, „radnje koje vodi prevarantska bratija“), kako je od tada imenovana, bio je samo jedan katalizator snažnog sentimenta uperenog protiv tehnoloških startapova, koji se pojavio ispod naše kolektivne površine. “Hajde da vidimo može li tvoja usrana staklena sandučina (njihov automat koji bi zamenio ulične kioske) da mi zgotovi rolovanu slaninu, jaja, sir i halapenjose, kapitalistička smradino”, tvitovao je reper El-P. Osnivač kompanije je izdao javno izvinjenje, koje je zatim takođe bilo meta podsmeha.

Nakon što je Skedaddle – startap koji je važio kao “Uber za autobuse” – bio prikazan na portalu Business Insider, i to na snimku na kojem su se četiri mlađahna koosnivača zacenila od smeha nad člankom koji opisuje njihovu neslavnu startup misiju, ova situacija je rikošetirala sa Tvitera. “Kakva noćna mora”, tvitovala je Liza Mekintajer, dodajući: “Silicijumsku dolinu vode kompletne sociopate”.

Branko Milanović – intervju


Razgovor sa ekonomistom Brankom Milanovićem vodio je Henning Meyer, a prenosi portal Peščanik (Video)

Zašto je nejednakost važna tema? Zašto tako pogubno deluje na društvo?

Verujem da je to postala važna tema pre svega zbog krize. Ona je primorala ljude da shvate da je kada im banka, na primer, oduzme kuću jer više ne mogu da plaćaju hipoteku ili kredit – to posledica prevelike zaduženosti. Shvatili su da srednja klasa u Americi – pa i u zapadnoj Evropi, u nešto manjoj meri – svoj udoban život već dugo finansira zaduživanjem. Rasta realnog dohotka nije bilo. Naravno, istovremeno su primetili da su neki ljudi sa vrha lestvice u istom periodu prolazili veoma dobro. Mislim da je zbog toga problem nejednakosti dospeo u prvi plan. Zašto je ona načelno važna? Verujem da je to, između ostalog, zbog efekata koje ima na ekonomski rast. Pokušaću da to prikažem što jednostavnije. Znamo da se u društvima veoma visoke nejednakosti društvene privilegije prenose direktno na potomstvo i da u takvim društvima nema međugeneracijske mobilnosti. Veliki broj ljudi nikada ne dobije priliku da doprinese društvu svojim radom ili talentom ili na drugi način, prosto zato što nisu imali dovoljno novca da to pokušaju.

Veoma visok nivo nejednakosti očigledno nije dobar. S druge strane je primer bivših socijalističkih ekonomija u kojima je nejednakost praktično bila eliminisana, a sa njom i podsticaji za rad i učenje. Tako nizak nivo nejednakosti je neodrživ i loše utiče na ekonomski rast. Očigledno treba prihvatiti činjenicu da ne samo da postoji određeni nivo nejednakosti koji je optimalan, nego i da imamo posla sa dva tipa nejednakosti, kao što postoje dve vrste holesterola. Nejednakost koja je dobra, ona koja nas podstiče da prihvatamo rizike, da radimo više, da učimo više. I nejednakost koja je loša, čiji je jedini efekat to što elitama omogućuje da sačuvaju pozicije i onda kada ne daju nikakav doprinos društvu.

Da pogledamo glavne uzroke nejednakosti na globalnom nivou, možda uz poseban osvrt na trendove u Evropi.

Nejednakost na globalnom nivou, merena indikatorima kao što je Đinijev koeficijent, opada. Do pada je došlo zahvaljujući rastu dohotka u Aziji, pre svega u Kini, Indiji i tako dalje. Ali problem je u tome što nemamo pristup preciznim podacima o dohotku na samom vrhu. Prvo, ankete domaćinstava uglavnom ne zahvataju taj segment, jer su ti ljudi veoma malobrojni i često ne žele da učestvuju u anketama ili prijavljuju niže dohotke. Ili pokušavaju da prikriju svoj dohodak, kao što pokazuju afere sa poreskim rajevima. Moguće je, ako bismo pokušali da prilagodimo proračune uključivanjem procenjene razlike, da se trend opadanja globalne nejednakosti ipak ne bi promenio, čak i uz takva prilagođavanja. Ali ako uporedimo dohotke na vrhu sa dohocima do srednje vrednosti na lestvici dohotka, pokazuje se da nejednakost raste. Toliko o globalnoj nejednakosti.

Što se tiče nivoa u pojedinčanim zemljama, očigledno je da se situacija razlikuje od zemlje do zemlje, naročito u periodu posle krize. Ako trendove posmatramo u dužoj vremenskoj perspektivi i uporedimo današnje stanje sa stanjem sredinom 80-ih godina prošlog veka, videćemo da je nejednakost u porastu u gotovo svim bogatim zemljama. Mislim da je u zemljama OECD-a, sa izuzetkom dve ili tri zemlje, nejednakost svuda rasla. Takođe uočavamo rast nejednakosti u Kini, Rusiji, Indiji ili Južnoj Africi na primer, gde je nejednakost već bila ogromna, a sada je još veća. Jedini izuzetak od tog trenda su zemlje Južne Amerike koje su imale veoma visoke nivoe nejednakosti, kao Brazil na primer, gde nejednakost u poslednjih 15 godina opada.

Šta je sa Evropom? Da li tu vidite neke posebne trendove?

Dominantan trend na nivou pojedinačnih zemalja u Evropi, takođe na duži rok, jeste rast. Imamo zemlje kao što je Švedska, koja se i dalje navodi kao uzoran primer social-demokratske države, iako u njoj nejednakost primetno raste. To ne znači da je Švedska postala zemlja nejednakosti, ali nema sumnje da se približava nivou nejednakosti u drugim zemljama, mada je i dalje ispod proseka EU. Posle krize nejednakost je naročito porasla u Španiji, Grčkoj i Portugaliji. Zemlje centralne Evrope su bile i ostale zemlje relativno niske nejednakosti. Ali to su male zemlje, veoma homogene u pogledu obrazovnog sistema pa i etničkog sastava. Mađarska, Austrija, Slovačka, Češka, Slovenija, to su sve zemlje sa relativno niskom nejednakošću.

Ako pogledamo malo širu sliku i pokušamo da povežemo nejednakost sa nekim drugim važnim pitanjima koja se nalaze u središtu političke debate – kao što su globalizacija i migracija – šta nam možete reći o njihovoj interakciji sa problemom nejednakosti?

Verujem da se globalizacija nalazi na samom vrhu piramide, iznad svega. Drugim rečima, globalizaciju vidim kao najširi okvir u kome danas živimo, jer smo međusobno povezani i međuzavisni kao nikada u istoriji. Kada kažem „mi“, mislim na građane čitavog sveta. Kapital se danas kreće slobodnije nego ikada, osim možda krajem 19. veka, dok je rad manje mobilan nego u ono vreme. Pokreti populacija su tada ipak bili veći. Ali i to je u porastu. Očigledno je da zahvaljujući tehnologiji sve više zavisimo jedni od drugih. Globalizacija je taj opšti okvir u kome se odvijaju promene nivoa nejednakosti. Kao što sam već rekao, neke od promena su dobrodošle, kao što je pad globalne nejednakosti zahvaljujući ekonomskom rastu u Kini i Indiji. Neki drugi trendovi, za koje takođe verujem da su blisko povezani sa globalizacijom, nisu tako dobri. To su rast nejednakosti u većini bogatih zemalja i propadanje srednje klase.

Globalizaciju svakako treba postaviti kao noseći okvir. Unutar njega možemo govoriti o nejednakosti, kao i o migraciji, jer i ona je jedan od oblika ispoljavanja globalizacije. To je komplikovana tema, jer se i tu moraju praviti kompromisi između različitih nivoa. Može se tvrditi, prilično ubedljivo, da bi veća migracija doprinela smanjenju globalne nejednakosti. Nivo globalnog siromaštva bi tako svakako opao, što je pozitivan razvoj događaja. S druge strane, migracija može izazvati rast nejednakosti u određenim zemljama, jer priliv migranata vrši pritisak na nivo nadnica u zemlji, a to može doneti političke probleme. I tu se mora tražiti kompromis. Mislim da ovde ne možemo primenjivati crno-bela rešenja. Slobodna migracija nije politički održiva, a potpuno ukidanje migracije bi bilo ekonomski štetno za zemlje koje pribegnu toj meri.

Nejednakost se odnedavno dovodi u vezu sa usponom desnog populizma u zapadnim društvima. Kako vi tumačite tu vezu?

Oni jesu povezani. Mislim da tu postoji konzistentan obrazac, ali još nemamo mnogo empirijskih istraživanja. U stvari, znam za samo dva. Jedno se odnosi na SAD, a drugo na Evropu. U ovim istraživanjima se zaključuje da su uzroci uspona onoga što se naziva ’populizmom’, odnosno biranja ili pružanja podrške liderima i partijama koje ne pripadaju političkom establišmentu, ekonomske prirode, a da je za usmeravanje te promene iskorišćen kanal kulture.

Drugim rečima, mislim da je niz događaja kojima prisustvujemo posledica izostajanja ekonomskog napredovanja, nezadovoljstva ekonomskim statusom, možda i neizvesnosti na tržištu rada. Na primer, ako se vašem partneru smanji plata ili ako izgubi posao, nećete moći da pošaljete decu u školu jer nećete imati novca za to. Mnogi su nezadovoljni. A nezadovoljni ljudi traže krivce. Krivi mogu biti pripadnici elita ili Kinezi ili imigranti. Verujem, a rekao bih da su to i pomenuta istraživanja potvrdila, da je glavni uzrok rasta populizma ekonomsko nezadovoljstvo.

U nekim novijim istraživanjima se tvrdi da je na delu složena interakcija društveno-ekonomskih i kulturnih faktora. U razgovoru koji smo nedavno vodili sa Peterom Hallom sa Harvarda složili smo se da se uspon desnog populizma u SAD i Evropi može objasniti društveno-ekonomskim faktorima. Ali to objašnjenje nije dovoljno za Mađarsku i Poljsku, koje postižu dobre ekonomske rezultate, a opet su se okrenule desnom populizmu. Da li vi tu primećujete neke značajne kulturne faktore?

Mislim da odbijanje da se prihvate migranti u istočnoj Evropi proističe iz dva istorijska toka koji su uglavnom zaboravljeni ili zanemareni. Prvo, sve te zemlje su u poslednjih 200 godina, u nekim slučajevima i duže, bile u veoma teškom položaju i pod snažnim pritiskom velikih svetskih sila dok su pokušavale da stvore sopstvene države – i to, koliko god je moguće, etnički homogene države. Upravo to smo videli nakon pada komunizma, posle rušenja Berlinskog zida. Ako pogledamo, na primer, Poljsku, to se desilo već 1945. Heterogeno društvo Nemaca, Ukrajinaca, Jevreja i Poljaka postalo je 99 odsto poljsko. Isto smo videli u Češkoj i Slovačkoj. Mađarska je homogena još od Prvog svetskog rata. U Hrvatskoj je nestala srpska manjina.

Sve te zemlje su se homogenizovale. Revolucije izvedene 1989. uključivale su i snažan element nacionalizma. Sada od tih zemalja tražimo da se odreknu dva veka istorije, dva veka pokušaja da dobiju nacionalnu državu tako što će prihvatiti priliv ljudi koji se razlikuju od njih. Mislim da je to pozadina i da se tako može objasniti opiranje Poljske ili Mađarske, pa i Češke, Slovačke ili bilo koje od tih zemalja da prihvate migrante koji dolaze iz zemalja izvan Evrope.

Kada pogledamo rezultate nedavnih nemačkih izbora uočava se znatna razlika između istočne i zapadne Nemačke. To je povezano sa temom koju ste upravo dotakli, jer istočnoevropske zemlje nisu imale istoriju imigracije kakvu je imala, na primer, zapadna Nemačka sa imigrantima iz Italije i Turske kada je u posleratnom periodu trebalo obnoviti zemlju i industriju. Prema jednom tumačenju, ljudi koji nemaju iskustva sa imigracijom slušaju o problemima drugih sa imigrantima pa kažu: „Nećemo to kod nas“. Pritom zanemaruju 98 odsto slučajeva u kojima je sve u najboljem redu. Navodno se zato javlja otpor koji se ispoljava pozivanjem na zaštitu sopstvene kulture. Da li biste se složili sa takvim tumačenjem?

Teško je izvlačiti zaključke, ali ekonomija jeste veoma važna. Kao što sam opisao na primeru istočne Evrope važna je i istorijska pozadina. Videli smo na primeru brexita kako regioni sa najmanjim udelom stanovništva rođenog u inostranstvu najviše glasaju protiv imigracije. Verujem da se to može objasniti i činjenicom da se plaše Londona. Veliki gradovi koji su imali istorijsko iskustvo migracije, u nekim slučajevima i viševekovno, sposobniji su da apsorbuju useljenike. Jer znaju da se to već događalo i da je uprkos imigraciji sve dobro funkcionisalo. Drugi primer je Beč. To je grad čija jedna trećina stanovnika nije rođena u Austriji. U manjim mestima, u gradićima gde imate nekoliko prodavnica i jedan kafić ili restoran, gde živi možda 50, 200 ili 2.000 ljudi, ljudi se plaše da će se njihov način života radikalno promeniti ako se među njih doseli i mali broj ljudi koji su upadljivo drugačiji. Mislim da je to razlog zašto ljudi u ruralnim oblastima i manjim mestima, paradoksalno, više strahuju od migracije nego ljudi u velikim gradovima.

Da, brexit je dobar primer. Mislim da imate uverljivo društveno-ekonomsko objašnjenje zašto je veliki deo deindustrijalizovanog severa Engleske glasao za brexit. Ali ekonomski argument je teže odbraniti ako uzmete u obzir Sevenouks ili Kent koji je bogat grad. Izgleda da su ovde na delu bili i kulturni faktori. Pred kraj razgovora bismo mogli da se vratimo na nejednakost u kontekstu globalizacije i sve jače migracije. Imajući u vidu razloge zbog kojih ljudi migriraju, šta bi po vašem mišljenju trebalo da budu glavni prioriteti da bismo odgovorili na najdramatičnije efekte migracije?

Nisam stručnjak za tu oblast. Do teme migracije sam stigao zato što je to jedna od manifestacija globalizacije. Tehnički govoreći, proučavanje migracije se ne razlikuje mnogo od proučavanja kretanja kapitala. I jedno i drugo su proizvodni faktori. Razlike, naravno, postoje iz razloga političke prirode. Ako treba da se fokusiramo na politike, mislim da stav prema migraciji treba razmatrati na duži rok, naročito u Evropi. To je za nju veoma važno iz dva razloga. Jedan je to što Evropu čine zemlje u kojima broj stanovnika stagnira ili opada. Znamo da će se broj stanovnika u njoj u narednih 50 godina smanjivati. To možda neće biti veliki pad, ali stagnacija ili opadanje su neizbežni. A onda imate podsaharsku Afriku koja ima dva puta više stanovnika nego EU. Do kraja veka taj odnos će biti približno 5 prema 1.

Tu su i velike razlike u dohotku, što je druga važna stavka, velike razlike za koje nema mnogo izgleda da budu premošćene u dogledno vreme. To stvara migracioni pritisak za koji možemo očekivati da će se vremenom pojačavati. Mislim da kreatori politika u Evropi treba da razmisle o održivom ili bar donekle održivom i kontrolisanom upravljanju migracijom. Na tome treba zajedno da rade Evropska unija i Afrička unija, možda kroz zajednički mehanizam finansijske podrške. Takođe treba razmotriti takozvanu cirkularnu migraciju. Na primer, dozvoliti ljudima da uđu u neku bogatu zemlju, rade tamo pet godina, a onda se vrate kući.

U svakom slučaju, kakav god model da se odabere, mislim da i Evropa i Afrika treba što pre da se posvete tom pitanju i pokušaju da spreče eskalaciju problema. To je bolje nego da se problem svakog leta ispočetka rešava angažovanjem Frontexa i slanjem još brodova. Tu je i problem unutrašnjih odnosa u Evropi, sukob interesa Italije i Grčke kao glavnih primalaca migranata i ostataka Evrope. Za to su potrebni lideri sposobni da razmišljaju o budućnosti. To bi verovatno uključivalo i mnogo veću pomoć za Afriku. Evo zanimljivog detalja koji može biti koristan za Evropu. Izgleda da kineske investicije u Africi daju rezultate i doprinose bržem razvoju kontinenta. To je dobro za Evropu, jer će migracioni pritisak biti manji. To takođe pokazuje visoki stepen međuzavisnosti u današnjem svetu.

Čini mi se da bi prvo trebalo razdvojiti nekoliko pitanja koja se obično razmatraju u paketu. Prvo je sloboda kretanja unutar EU. Drugo je imigracija iz zemalja izvan EU u evropske zemlje i konačno, pitanje azila. Svi ti elementi su sada pomešani, naročito u Britaniji, a to ne pomaže rešavanju problema. Nemačka na primer predlaže zakon o imigraciji za useljenike koji ne potiču iz EU. Takođe mislim da treba uskladiti politike azila i zakon o imigraciji. Na primer, osobi koja je ušla u zemlju i podnela zahtev za azil odobrava se privremeni boravak. Šta ćemo kada se građanski rat u Siriji završi? Da Ii ta osoba mora da se vrati kući? Trebalo bi regulisati način prelaska iz statusa azilanta/izbeglice u status useljenika.

Što se tiče statusa azilanata, na snazi su međunarodna pravila koja datiraju iz vremena između dva svetska rata. I ona su jasna. Vojni sukobi izazivaju velike pokrete stanovništva. Ja dolazim iz bivše Jugoslavije, iz Srbije. Veliki broj ljudi je otišao iz Bosne. Mislim da je u jednom trenutku čak dva miliona ljudi iz Jugoslavije bilo raseljeno ili su tražili azil u drugim zemljama. To je bilo za vreme sukoba, ali sukobi se jednog dana završe. Deo koji je regulisan, a opet nejasan, jeste migracija iz zemalja izvan EU u zemlje EU. Tu se svakog leta susrećemo sa dva problema koje tretiramo kao jedan. Imigraciju iz Sirije tretiramo isto kao imigraciju iz Bangladeša, Pakistana ili Malija, sa Madagaskara ili Mauricijusa. To su dva zasebna problema. Često se događalo da migranti tvrde da su iz Sirije iako potiču iz nekih drugih zemalja.

Odsustvo jasnog okvira za imigraciju iz zemalja izvan EU podstiče ljude da se odlučuju za azil, iako migriraju iz ekonomskih razloga. Da li ima drugih mera u domenu državnih politika koje mogu doprineti rešavanju problema nejednakosti? Šta EU i pojedinačne zemlje treba da preduzmu da bi rešile najvažnije probleme vezane za nejednakost?

Tu se nameće zaključak da je naš dohodak u sve većoj meri određen zbivanjima na globalnom nivou, jer se svi mi na ovaj ili onaj način nadmećemo sa ostatkom sveta. To važi za mnoge poslove, čak i za ovo što mi radimo, držanje predavanja i slično. Predavanja danas mogu da se drže na daljinu, ne morate uopšte da budete fizički prisutni. Što je dobro za ljude čija su predavanja popularna, jer će tako zaraditi više, dok će neki drugi biti istisnuti sa tržišta.

Konkurencija je danas globalna. Međutim, kada smo na gubitku, kada imamo problem sa pronalaženjem posla, kada nam se dohodak i plata smanjuju, mi se i dalje obraćamo državi jer nema nikoga ko je za takve probleme globalno nadležan. Tu postoji neka vrsta nesklada. U prošlosti, kada su nacionalne ekonomije bile relativno zatvorene, svi vaši problemi, pitanje vašeg dohotka, sve se rešavalo na nivou države, obraćali ste se direktno svojim političkim predstavnicima. Danas su države uglavnom zauzete rešavanjem problema koje je proizvela globalizacija.

Postoje alatke koje se mogu koristiti na nivou država. Kada govorimo o oporezivanju, o nezaposlenosti, o zdravstvu, to su teme koje se razmatraju u okvirima države. Naravno, povećanje minimalne nadnice, davanje većih sindikalnih prava i tako dalje može poboljšati položaj radništva. Kada govorim o sindikalnoj organizaciji ne mislim na Evropu, već na situaciju u SAD. Ima načina da sve to postignemo. Možemo obrazovanje učiniti dostupnijim i tako dalje. To su politike koje se uređuju na nivou države, ali danas smo u tome sve više ograničeni efektima globalizacije.

U tome je problem. Možda bi neke zemlje zaista povećale poreze, ali ne mogu to da učine zbog konkurentnih poreskih politika drugih zemalja i velike pokretljivosti kapitala i rada. Nacionalne vlade su tako ograničene u merama koje mogu preduzeti radi rešavanja problema koji su u mnogim slučajevima nastali upravo zbog globalizacije. To je ozbiljan problem i zato nisam previše kritičan prema kreatorima državnih politika, jer je očigledno da zbog pomenutih ograničenja ne mogu da učine više, ne mogu da budu darežljiviji prema široj populaciji. Jer bi to bilo pogubno za konkurentnost zemlje na globalnoj sceni.

Takođe treba rešiti brojne probleme koji se tiču kolektivnog delovanja?

Da, to je teško pitanje jer problem kolektivnog delovanja imamo i na globalnom nivou. Danas smo na ovom skupu razgovarali o pravima radnika koja bi trebalo globalno kvantifikovati. Problem je očigledno u velikim razlikama u pogledu prava radnika od jedne do druge zemlje. Ta prava nisu kvantifikovana i to sužava prostor za delovanje Međunarodne organizacije rada. Kao što smo danas čuli, nemamo mnogo saznanja niti postoji usaglašen indeks tih prava u različitim zemljama. To je međudržavni problem na globalnom nivou. A tu je i problem kolektivnog delovanja na nivou država. Oni su naravno povezani. Da smo efikasnije nastupali kao nacionalne države na globalnom nivou, onda bi se i deo problema kolektivnog delovanja na nivou nacionalne države sada verovatno lakše rešavao. Možda će zvučati apsurdno, ali verujem da se može braniti sledeća teza: ako bismo postigli saglasnost o minimalnim radnim pravima, to bi državama omogućilo da sprovedu politike koje su povoljnije za radnike, jer bi onda znale da druge države ne mogu iskoristiti razlike u nivoima zaštite radničkih prava u svoju korist. To je osnovno.

Video snimak razgovora

Social Europe, 01.12.2017.

Peščanik.net, 13.12.2017.

Da li je javni integritet izgubio svoju privlačnost?


Prema poslednjem Indeksu javnog integriteta, ključni indikatori nagoveštavaju stagnaciju a sloboda štampe i trgovine gube svoju potporu u većini zemalja EU.

Prema najnovijem izveštaju o indeksu javnog integriteta (IPI), sloboda štampe i trgovine, dva ključna elementa u kontroli korupcije imaju pogoršane vrednosti u većini zemalja EU. Izveštaj je objavljen decembra ove godine, na međunarodni Dan borbe protiv korupcije, a od strane Evropskog istraživačkog centra za borbu protiv korupcije i izgradnje države (ERCAS). Da bi se načinio IPI indeks koristi se javno dostupna Big data u šest ključnih oblasti koje su istraživači ERCAS-a Victoria Dykes i Ramin Dadasov identifikovali meru/obim korupcije i koruptivnih radnji: nezavisnost sudstva, opterećenost administracije, otvorenost trgovine, transparentnost budžeta, efikasnost e-vlade i sloboda štampe. Ove komponente su odrednice, ali i prepreke koje  utiču na sposobnost društva da kontroliše korupciju.

Kriterijumi su odabrani na osnovu teorijskog okvira Aline Mungiu-Pippidi, profesorke na Hertijevoj školi za javnu upravu i predvodnice tima u ERCAS-u. Istraživači, takođe, između ostalih tehnika i kriterijuma, koriste širu definiciju korupcije koja uključuje i način dodeljivanja javnih tendera tj javnih ponuda ponuđačima, koji na osnovu prijateljskih veza s političarima dobijaju sredstva iz državne kase. Indeks se kreće od 1 (najgore) do 10 (najbolje), zahvatajući sve njegove komponente odnosno činioce od kojih je IPI indeks sastavljen. Kipar je jedina zemlja u EU koja je isključena iz IPI istraživanja, s obzirom da nije deo Indeksa otvorenog budžeta, ključnog elementa komponente transparentnosti budžeta unutar IPI.

Grafikoni u nastavku teksta pokazuju kako su evropske zemlje rangirane prema ukupnom Indeksu javnog i individualnog integriteta (IPI), kao i po pojedinačnim varijacijama IPI činilaca u periodu od 2015. do 2017.

Mapa javnog integriteta Evrope 2017

Evropske zemlje rangirane su po ukupnom indeksu integriteta u javnosti (IPI) kao i po pojedinačnim rezultatima IPI komponenti (10 = najbolje).

Prema rečima Aline Mungiu-Pippide, 2017. je “bila šarolika godina za borbu protiv korupcije: s jedne strane, Francuska se odlučno odaljila od javne hipokrizije koja je često bila povezivana s razvijenim zemljama u njihovim kasnijim fazama, suočavajući se sa sukobom interesa svojih političara. Potražnja za dobrom državnom upravom i upravljanjem vladinih struktura porasla je u brojnim zemljama širom sveta, ali smo takođe videli kako vlasti i javnost zatvaraju oči u zemljama u kojima je razotkriveno koruptivno ponašanje. Nakon nedavnog objavljivanja „Rajskih papira“ (Paradise Papers), u kojima je obelodanjeno da veliki broj poznatih i uticajnih ličnosti krije svoj neoporezovani novac na egzotičnim destinacijama, i pored svega su izostale masovne demonstracije građana. U razvijenim zemljama ih nije bilo na ulicama, kako bi izrazili svoj protest usled sistematičnog izbegavanja njihove elite da plaća porez: takođe, nijednog javnog protesta, kao reakcije na raskrinkavanje „dizel-kartela“ u Nemačkoj, nije bilo.”

Zemlje EU i javni integritet

Zemlje članice EU (bez Kipra) rangirane po ukupnom indeksu javnog integriteta, kao i za svaku komponentu IPI indeksa.

Najveće pozitivne promene zabeležene su u domenu smanjenja administrativnog opterećenja ili tzv. „crvene trake“: vremena potrebnog za registraciju i plaćanje poreza za preduzeća. Crvena traka je idiom koji se odnosi na prekomernu regulaciju ili rigidnu usaglašenost sa formalnim pravilima koja se smatraju suvišnim ili birokratskim, ometajući ili sprečavajući akciju ili donošenje odluka. Obično se primenjuje na vlade, korporacije i druge velike organizacije. Uz crvenu traku, tj. birokratsko saplitanje građana i poslovnih faktora, pod ruku ide i problem izgradnje efikasne e-uprave (koja se izračunava po statistici pristupa Internetu i broju naloga na Fejsbuku na nacionalnom nivou, i već sam po sebi objašnjava većinu zahteva za dobrom e-upravom i umreženošću u bilo kojoj zemlji, a ne samo Evropi). Nezavisnost sudstva i fiskalna transparentnost se nisu značajno promenili, dok je Evropa tek neznatno reagovala na slobodu štampe i trgovinsku birokratiju, dve suštinske komponente. Fiskalna transparentnost i smanjenje birokratije zabeležile su određeni napredak u ovom intervalu (na primer u Makedoniji), ali je nije bilo dovoljno da bi kompenzovala gubitke nastale izostankom slobode štampe – problema koji zabrinjava većinu evropskih zemalja , a naročito Francusku.

Indeks IPI u EU prema zemlji, godini i komponenti

Kipar je izuzet. Ocena za svaku komponentu (10 = najbolje)

Što se tiče nezavisnosti sudstva, napredak u nekim slučajevima kompenzovan je padom i degradacijom u sferi nekih drugih oblasti, dok borba protiv korupcija često slabi pravosuđe – umesto da ga jača – a sve zbog ogorčene bitke za prevlast i kontrolu nad njim, iz čega kao rezultat proističu antikorupcijske kampanje (slučajevi  od Italije, preko Ukrajine, do Rumunije). Evolucija i organski razvoj indeksa nezavisnosti sudstva, na primer, pokazuje da je zemljama koje na prvi pogled izgledaju kao šampioni u promenama (poput Rumunije) i dalje muku muče kako da poboljšaju svoj IPI indeks, ne bi li na IPI lestvici dostigli i čak možda premašili makar „peticu“.

“Posledice stagnacije u kontroli korupcije ne mogu biti veće”, kaže Mungiju-Pipidi, dodajući da “neuspeh vladajućih struktura u stvaranju sistema „svakom prema stvarnim zaslugama“ u njihovim društvima podriva preko potrebne inovacije, koje su najodrživiji izvor ekonomskog rasta i državnih kapaciteta, što dovodi do političke nestabilnosti i nepoverenja u vladu. Društva sa najvećim indeksom korupcije, na taj način, postaju žrtve masovnog napuštanja njenih građana, koji odlaze u ekonomski perspektivnije i uređenije zemlje.”

Gian-Paolo Accardo, Vox Europ

Indeks javnog integriteta za 2017:


Izvor: Evropska mreža za novinarske podatke 

Izvor: integrity.index.org

Da li je ski-industrija na klizavoj padini?


Sa još jednom zimom i turističko-takmičarskom ski-sezonom koja nas zahuktalo očekuje na padinama planinskih centara, i predstojećom Zimskom olimpijadom u Južnoj Koreji koja je tu, „iza ćoška“, skijanje je u ovom trenutku sport koji uživa izuzetnu medijsku pokrivenost.

Skijanje je više nego samo uzbudljiv sport; na njega se gleda i kao na glamuroznu industriju koja ispunjava i troši naše slobodno vreme (a i novac), pružajući nam zdrave sportske aktivnosti, turističke ugođaje i gostoprimstvo.

Ali, kao i drugi sportovi koji su tradicionalno povezani s određenim nivoom ekonomskog statusa i količine novca – poput golfa, recimo – i skijanje se nalazi pred brojnim izazovima – ali i izglednim šansama za razvoj.

Izgleda da je učešće novih ski-turista ujednačenije nego pre, pa je u ekspanziji – ili je, barem, u konstantnom održavanju blagog rasta; ovo je slučaj sa tradicionalnim područjima kontinentalne Evrope i Sjedinjenih Država i Britanije, a sve veći interes postoji među građanima zemalja kao što su Rusija i Kina.

Brojni su faktori koji utiču na ski-industriju: tu treba uzeti u obzir starosni profil skijaša, konsolidaciju poslovanja, tehnološke i klimatske promene – pa čak i Bregzit.

“Industrija ’zimskih radosti’ se gotovo posvuda suočava s izazovom stvaranja dugoročnog rasta”, kaže švajcarski istraživač Loran Vana (Laurent Vanat). On svake godine objavljuje Međunarodni izveštaj o snegu i planinskom turizmu, koji predstavlja detaljan pregled ključnih faktora u ski-industriji.

“Ovo tržište je na mnogim mestima više nego zrelo i u potpunosti razvijeno, a bejbi-bumeri danas još uvek predstavljaju većinu učesnika-klijenata. Ova generacija će se progresivno povlačiti sa nekih zrelih tržišta, bez adekvatne zamene – a sve usled nedostatka ski-entuzijazma među budućim generacijama”.

Bogati u mehuru

I zaista, u Britaniji – gde je – prema turističkoj firmi SkiWeekends.com – ski tržište vredno blizu 3.4 milijarde evra, odnosno tri milijarde funti – više od dve trećine onih koji skijaju stari su između 43 i 65 godina.

A ovu neumoljivu statistiku potvrđuje i Čarls Oven, generalni direktor kompanije European Pubs Ltd koja posluje u barovima i restoranima u francuskim odmaralištima čiji su posetioci iz Britanije ali i drugih zemalja.

“Kao ni golf, ni skijanje nije jeftin sport, a postoji i „mehur bogatstva“ odnosno kritična masa finansijskih sredstava koje treba dostići – to je, uglavnom, moguće tek kako postajemo stariji”, kaže on. “Lako mogu zamisliti situaciju na budućem tržištu skijanja, na kojem, ukoliko ne budemo pažljivi, možda nećemo imati dovoljno mladih ljudi za skijanje, baš kao ni regularne skijaše koji iz sezone u sezonu redovno odlaze na skijanje.”

Oven kaže da se, naročito za britanske ski-operatere, postavlja izazov osvajanja tržišta evro-kontinentalnog skijanja, usled potencijalniih nus-efekata Bregzita i izlaska Britanaca iz Evropske unije.

Sa padom vrednosti britanske funte nakon britanskog referenduma o ostanku u Evropskoj uniji – to jest po izlasku iz nje – britanskim skijašima je sve skuplje da odu na skijanje do nekog od zimskih centara zemalja evro-zone.

“Zapravo, sve je više ljudi iz ski-industrije koji su doslovce prestravljeni razvojem događaja”, kaže on. “Nema nikakve garancije da će Britanci i dalje nastaviti da pohode planine u ovakvom broju. U Francuskoj su zabrinuti ako kompanije iz Britanije prestanu da prodaju praznične ski-pakete, tamo će, stoga, biti potrebno restrukturisati tržište”.

On kaže da je u nekim “britanskim” odmaralištima u Francuskoj već došlo do demografskih promena, u skijalištima kao što su Val-d’Isere ili Meribel, gde se sve više pojavljuju skijaši iz kopnene Evrope. On, takođe, kaže da je sve više ruskih skijaša koji ulaze na francusko tržište, naročito u okolini Kuršvela (Courchevel).

I mada priznaje probleme s kojima se ova industrija suočava,  Oven kaže da je ski-tehnologija značajno napredovala – sa udobnijim pancericama i paraboličnim, zakrivljenim skijama – što početnicima potencijalno olakšava savladavanje osnova ovog sporta.

U međuvremenu, niskobudžetne avio-kompanije posetiocima takođe olakšavaju dolazak u zimska odmarališta, a neki od značajnih anticipatora novih formi poslovanja, poput firme AirBnB, kažu da bi skijaši sada, uz pomoć njihove platforme, mogli sa sklapaju sopstvene turističko-putne pakete, bez daljnje potrebe za boravkom u skupim hotelima i kućama.

Vreme uživanja

U tradicionalnim alpskim ski-utočištima srednje Evrope su se, za to vreme, odvijale neke druge promene, kako bi ova industrija ostala relevantna i privlačna i u 21. veku.

Zapravo, podaci za prethodnu zimsku sezonu 2016-2017 iz Statističkog zavoda Austrije prikazuju da je bilo porasta posete: 68,57 miliona noćenja (više za 0,1%), dok je broj dolazaka bio 18,82 miliona (povećan za 2,5%).

Dr Robert Kaspar sa Univerziteta Schloss Seeburg u Austriji kaže da posetioci sada dolaze na kraće odmore, obično na produžene vikende, a takođe zahtevaju da u njihove planinarske boravke budu uključene drukčije, raznovrsnije aktivnosti.

“Danas ljudi žele da u planinama imaju drukčija iskustva, na primer jahanje konja, a tu je i razvoj kulinarskih ‘čarolija’. Iako sada dolaze na kratko, ljudi žele da imaju ugodno vreme kao i da dobro pojedu”, kaže on.

“Uloženi su napori da se celo iskustvo postane intenzivnije i atraktivnije. U trenutnoj atmosferi koja vlada, vezanoj za terorističke napade širom planete, ljudi takođe žele da posećuju zemlje koje se smatraju sigurnim, a takođe žele i da budu fizički aktivniji nego što su nekada bili.”

Pored toga, Kaspar kaže da je veći obim trgovine i razmene posetilaca među susednim ski-centrima takođe doprineo da se skijališta međusobno spajaju. Tako je došlo i do ukrupnjavanja skijaških regiona, a time i do osnaživanja ski-biznisa.

“To je dobro, jer je skijašu na austrijskim stazama obezbeđeno da, tokom jednog dana, može da prokrstari daleko širim područjem, posećujući veći broj staza nego što je to mogao ranije”, kaže Kaspar.

Ključni posetioci austrijskih Alpa su Nemci, a drugo tržište koje je zaljubljenicima u ski-sportove dovoljno zanimljivo jeste – Holandija; tamo još uvek ima dovoljno posetilaca iz Britanije. “Uvek postoje mogućnosti za nove posetioce, a sada su u značajnijem broju počeli da pristižu i naši ruski posetioci”, dodaje on.

Na onom žilavom ali sve ranjivijem tržištu, kaže Kaspar, postoji nekoliko nedostataka: sklonost ljudi da unajmljuju skije a ne da ih kupuju, što negativno deluje na proizvođače opreme, a i dalje je uporno prisutna i opasnost od klimatskih promena, odnosno od globalnog otopljavanja, koje utiče na dostupnost snega u zimskim odmaralištima smeštenim na ispod 1.000 metara nadmorske visine.

Kinezi, potpuno fokusirani

I dok razvijene ski lokacije gostima nude inovacije, kako bi ih posetio što veći broj posetilaca, jedna narastajuća nacija skijaša gaji nadu da će se njihova velika zemlja pretvoriti u globalno čvorište zimskih sportova.

“Zimski sportovi su zaista postali veoma važni u Kini”, kaže Sajmon Čedvik (Simon Chadwick), profesor sportskog preduzetništva u Poslovnoj školi u Salfordu.

“Sport kao što  skijanje, kao i razvoj industrije opreme za zimske sportove, definitivno postaju prioritet. Postoji veliki interes, a on se odnosi na rast kineske srednje klase kao i činjenicu da je Peking za četiri godine (početkom 2022.) domaćin Zimskih olimpijskih igara.

“U Pekingu se priča da se novac uzima od letnjih olimpijskih sportova i preusmerava na zimske (sportove i takmičenja).”

Čedvik kaže da je na Univerzitetu Cinghua u toku istraživanje koje bi trebalo da im pomogne da razviju sve aspekte ključne za podizanje zdrave industrije zimskih sportova.

“Kinezi su potpuno fokusirani na sve aspekte: od otvaranja i pokretanja skijaških centara, do komercijalizacije i prodaje skijaške opreme i odeće”, kaže Čedvik.

“Što se tiče tržišta, Kina je značajna prilika za industriju kao celinu, a ova grana može tamo da raste, dok u Britaniji, Sjedinjenim Državama i Evropi postoji konstantna pretnja od pomanjkanja interesa”.

Loran Vana, međutim, upozorava da – ukoliko se što pre ne iznađu brži načini podučavanja mlađih naraštaja kako da skijaju, uključujući i Kineze, industrija će se veoma uskoro suočiti sa neizvesnom budućnošću.

“U suprotnom, može se dogoditi da mladima postane dosadno, pa onda započnu da se bave nečim drugim. A ukoliko ne uspostavimo nove metode podučavanja mladih generacija – razvijajući tehnike obuke koje će im oduzeti nekoliko sati a ne nedelju dana pa i više – osnovni strukturni problemi ski-industrije ostaće zauvek prisutni”.

Bill Wilson, novinar biznis rubrike, BBC News

 

U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa


Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

Kina, digitalni gigant


Kina se čvrsto uspostavila kao globalni lider u digitalnim tehnologijama usmerenim ka potrošnji. Ona je najveća svetska „tezga“ za e-trgovinu, koju čini više od 40% globalnih transakcija a uvrstila se i među tri zemlje najpogodnije za ulaganje u rizične investicije: u oblasti razvoja autonomnih vozila, 3D štampanje, robotiku, bespilotne letelice i veštačku inteligenciju (AI). Jedan na svaka tri svetska jednoroga (start-up kompanije vredne više od milijardu dolara) potiče iz Kine, a njeni provajderi za cloud pohranjivanje podataka drže svetski rekord u računarskoj efikasnosti. Iako, opšte uzev, Kina ima trgovinski deficit, u poslednje vreme je trgovinski suficit u digitalnim uslugama donosi 15 milijardi dolara godišnje.

Impresivan napredak Kine u digitalnoj ekonomiji ogleda se u sjajnom funkcionisanju njenih internet giganata kao što su Alibaba, Baidu i Tencent, koji uspevaju da u ogromnom obimu utrže svoje usluge, a uz to i demonstrirajući svetu nove poslovne modele. Svakog meseca, ove tri kompanije zajedno imaju 500-900 miliona aktivnih korisnika u svojim sektorima. Njihovom rastu doprineli su pojednostavljeni – ili, možda, tačnije rečeno, odskora doneseni i usavršeni – propisi. Regulatori, na primer, postavljaju ograničenje na vrednost transfera onlajn novca nakon više od 11 godina pošto je Alipay predstavio svoj internet finansijski servis.

Vodeći svetski mozgovi i kreatori politika razmatraju šta se to sve dešavalo tokom ove (već protekle) godine, predviđajući šta je to što bi moglo definisati narednu godinu.

Navedene internet-kompanije koriste svoje pozicije kako bi investirale u kineski digitalni ekosistem – a brzo nastajući kadrovi ovih snažnih preduzetnika sve ga više definišu. Alibaba, Baidu i Tencent zajedno finansiraju 30% kineskih vrhunskih start-up firmi, kao što su Didi Chuxing (50 milijardi dolara), Meituan-Dianping (30 milijardi dolara) i JD.com Inc. (56 milijardi dolara).

Sa najvećim domaćim tržištem u svetu i obiljem rizičnog kapitala, stari kineski “copy-cat” preduzetnici transformisali su se u inovacione centre. Borili su se kao gladijatori na najkonkurentnijim tržištima sveta, u areni u kojoj su naučili da razvijaju sofisticirane poslovne modele (poput „freemium“ modela kompanije Taobao), prokopavši neosvojive „rovove“ iz kojih štite svoje kompanije; Meituan-Dianping je, recimo, stvorio prehrambenu mobilnu aplikaciju po principu „od kraja do kraja“ (end-to-end), uključujući isporuku.

Kao rezultat toga, procena vrednosti kineskih inovatora i njihovih izuma mnogostruko premašuje vrednosti njihovih zapadnih kolega. Štaviše, Kina je svetski lider u nekim sektorima, od striminga uživo (jedan dobar primer je Musical.ly, aplikacija za sinhronizaciju zvuka i video-sharing), pa sve do bajk-šeringa, aplikacije za deljenje bicikala. Uzgred, Mobike i Ofo mobilne aplikacije premašuju 50 miliona vožnji dnevno –  i to samo u Kini – a sada se šire i preko granice, u inostranstvu.

Ono što je najvažnije je to da je Kina na granici da postane zemlja sveprisutnog mobilnog plaćanja, sa više od 600 miliona kineskih mobilnih korisnika sposobnih da vrše peer-to-peer transakcije i to gotovo bez naknade. Kineska infrastruktura mobilnog plaćanja – koja već obrađuje daleko više transakcija nego tržište mobilnih plaćanja trećih strana u Sjedinjenim Državama – postaće platforma za mnoge nove inovacije.

Kako kineske kompanije postaju tehnički sve sposobnije, dosadašnje tržišne prednosti zemlje transformišu se u prednosti prikupljanja i baratanja podacima – ove su prednosti ključne za podršku razvoju veštačke inteligencije. Kineska firma Face++ nedavno je prikupila 460 miliona dolara, najveći iznos ikada namenjen za jednu AI kompaniju. Kompanija  DJI – koja proizvodi dronove – vredi 14 milijardi dolara, iFlyTek – kompanija za opremu i softver prepoznavanja glasa – procenjena je na 14 milijardi dolara, dok je kompanija Hikvision – koja se bavi proizvodnjom opreme za video nadzor – vredna 50 milijardi dolara. Sve su ove firme najvrednije na svetu u svojim oblastima.

Još jedan važan razvojni trend u Kini je “onlajn i oflajn povezivanje” (online merging with offline, OMO) – trend na koji svoje nade – a naročito novac – zajedno s AI, polaže Sinovation Ventures, kineska firma za tehnološke i hajtek investicije. Fizički svet postaje digitalizovan, a kompanije otkrivaju lokaciju osobe, njeno kretanje i identitet, da bi potom emitovale ove podatke tako da mogu pomoći pri oblikovanju onlajn iskustava na Mreži.

Na primer, prodavnice OMO-a će biti opremljene senzorima koji mogu identifikovati kupce, prepoznajući njihovo verovatno ponašanje, kao i veb lokacije e-trgovine. Slično tome, OMO učenje jezika kombinuje domaće nastavnike koji predaju daljinski, lokalne asistente koji se brinu da atmosfera ostane zabavna, autonomni softver koji ispravlja izgovor, i autonomno ocenjivanje domaćih zadataka i testova. Kina, koja je u poziciji da ponovo izgradi svoju offline infrastrukturu, ova zemlja osigurala je vodeću poziciju u OMO oblasti.

Ipak, čak i da Kina predvodi digitalizaciju u sferi industrije potrošačke robe/ usluga, poslovno usvajanje digitalnih tehnologija je u svojevrsnom zaostatku. Ovaj trend mogao bi se uskoro promeniti. Istraživanje Globalnog instituta Mekinsi utvrdilo je da bi tri digitalne sile – disintermediacija (izbacivanje posrednika), disagregacija (razdvajanje procesa u komponente) i dematerijalizacija (prebacivanje iz fizičke u elektronsku formu) mogli da stvore 10-45% prihoda u ovoj industrije do 2030.

Oni akteri koji budu uspešno kapitalizovali ovu smenu (matrice poslovanja) verovatno će biti dovoljno veliki da utiču na globalni digitalni pejzaž, inspirišući digitalne preduzetnike daleko izvan granica Kine. Doći će do pomaka vrednosti: sa usporavajućih operatera na brze digitalne napadače, naoružane novim poslovnim modelima, kao i pomak od jednog kraja vrednosnog lanca ka drugom. Kreativno „razaranje“ velikih razmera iskoreniće neefikasnost, svrstavajući Kinu u novi ešelon globalne konkurentnosti.

Kineska vlada ima velike planove za budućnost zemlje kao digitalne svetske velesile. Projekat masovnog preduzetništva i inovacija pod vođstvom Državnog saveta rezultirao je sa više od 8.000 inkubatora i akceleratora. Program vladinog Upravljačkog Fonda obezbedio je ukupno 27,4 milijardi dolara za ulagače koji se bave rizičnim i privatnim kapitalom – svojevrsnoj pasivnoj investiciji, ali sa posebnim podsticajima za otkup. Vlasti sada mobilišu investitorske resurse od 180 milijardi dolara kako bi u narednih sedam godina podržala razvoj 5G mobilne mreže, a tu je i finansijska podrška razvoju kvantne tehnologije.

Takođe, kineski Državni savet izdao je smernice za razvoj AI tehnologija s ciljem da Kina do 2030. postane svetski centar za razvoj inovacija.