Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Licemerje kratkovidih političara


Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Kineski imperativ: nastavak reformskog puta


Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, Peking želi takvo rešenje trgovinskih sporova koje bi funkcionisalo za obe strane.

Eskaliranje kinesko-američkih trgovinskih trvenja privlači svetsku pažnju, a Sjedinjene Države optužuju Kinu za nelojalnu konkurenciju. Uprkos nerazumnim zahtevima Sjedinjenih Država, Kina mora da istraje u svojoj odlučnosti i nastavi sa daljim reformama i otvaranjem, tvrdi Džastin Jifu Lin, počasni dekan Nacionalne škole za ekonomski razvoj Univerziteta u Pekingu i bivši glavni ekonomista Svetske banke. Po njemu, prisutne su tri perspektive koje se tiču aktuelnog trgovinskog rata.

Prvo, trgovina je obostrano korisna. SAD ne proizvode sve kod kuće i na domaćem terenu, što znači da moraju da uvoze. Kupuje se iz Kine zbog relativno niske cene i dobrog kvaliteta robe. Trgovina nipošto ne oličava američku naklonost prema Kini.

Američka vlada kaže da zemlja trpi gubitke zbog trgovinskog deficita. Kada se ocenjuje međunarodni trgovinski bilans jedne zemlje, ne treba se usredsrediti na trgovinu sa jednom zemljom već na celokupnu sliku njene trgovine sa celim svetom.

U međunarodnoj trgovini, neke zemlje imaju suficit, kao što je Kina, čiji je višak prošle godine iznosio 2,6 odsto, dok druge, poput SAD-a, imaju ogroman deficit. Rešenje: Povećajte uštede i smanjite potrošnju.

Sjedinjene Države su u protekle dve godine preduzele nekoliko mera protiv svojih trgovinskih partnera. Ipak, trgovinski deficit SAD je nastavio da raste, povećavši se prošle godine za 12,1%.

Takođe, trgovinski deficit SAD-a sa Kinom je 2018. porastao za 11,7 odsto. Akcije američke vlade dovele su do pogoršanja trgovinskih veza i većih troškova koje su pretrpeli američki potrošači kineske robe i američkih proizvođača koji su koristili kineske materijale.

Pritužbe SAD na Kinu počele su sa optužbama o trgovinskom deficitu. Sada je ovoj listi pridodata i “nepravedna trgovina”, iako SAD nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili te tvrdnje. Iskoristivši domaći zakon, Sjedinjene Države su pokrenule istragu i objavile izveštaj ispunjen pretpostavkama i spekulacijama. Kao što profesor Jejla Stiven Rouč kaže, to je u osnovi “kleveta bez dokaza”.

Prirodno je da američke kompanije koje ulažu u Kinu donose svoje tehnologije. Jesu li bile primoravane da to učine? Naravno da ne. A istina je da je kineska tehnologija uživala brzi razvoj, zahvaljujući svojim naporima, baš kao i istraživanju i razvoju.

Loren Samers, bivši glavni ekonomista Svetske banke, bivši sekretar američkog trezora i predsednik Harvardskog univerziteta kaže da je tehnološki napredak Kine rezultat domaćih napora, a ne neovlašćenog preuzimanja ili krađe tuđih tehnologija.

Zašto su, onda, SAD opsednute tvrdnjama o trgovinskom deficitu i nelojalnoj konkurenciji? Moje gledište je da je skriveni motiv koji leži iza ovih optužbi ograničavanje brzog razvoja Kine. Blokada Huaveja otkriva nameru Amerike da slomi kineske tehnološke kompanije.

Drugo, nadamo se da ćemo rešavati trgovinske sporove kroz pregovore. Ako oni ne uspeju i SAD nastave da naplaćuju carine od 25 odsto na svu kinesku robu, kako bi to uticalo na Kinu?

Svaki potez kojim bi se blokirala win-win trgovina na obostranu korist će uticati na obe strane. Izvoz čini manje od 20% kineskog bruto domaćeg proizvoda, dok izvoz u SAD čini 19% ukupnog izvoza.

Očekuje se da bi ovako nepovoljan razvoj događaja doprineo smanjenju rasta od 0,5 procentnih poena u Kini i 0,3 procentnih poena u SAD.

Čini se da Kina više trpi u smislu apsolutne količine (u rameni roba i usluga sa SAD). Međunarodni monetarni fond je prognozirao da će SAD rasti po stopi od 2,5 odsto. Ako se to smanji za 0,3 procentna poena, očekuje se da će stopa rasta pasti za 12 odsto.

Kini je lakše da održava stopu rasta od šest do 6,5 odsto. To znači da bi, uprkos gubitku od 0,5 procentnih poena, zemlja rasla po stopi od 6 posto.

Od kolapsa kompanije Lehman Brothers, globalne firme za finansijske usluge koja je 2008. pokrenula međunarodnu finansijsku krizu, doprinos Kine svetskoj ekonomiji prebacivao je 30 odsto.

Prema podacima Svetske banke predviđa se da će svetska ekonomija porasti za 2,9 odsto, i 3,5 odsto prema MMF-u. Uprkos tekućim trgovinskim trvenjima, očekuje se da Kina doprinese 30% svetskoj ekonomiji i da i nadalje pruža najveći doprinos razvoju svetske privrede.

Treće, Kina je spremna da razgovara sa Sjedinjenim Državama o rešenju koje bi bilo funkcionalno za obe strane. Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, treba zadržati odlučnost za ostanak na putu reformi i otvaranja, uz vođenje kvalitetnog razvoja kroz sprovođenje nove filozofije inovativnog i otvorenog razvoja za sve, a shodno konceptu kojeg je nedavno predstavio Si Đinping.

Ako bi izvoz Kine u Sjedinjene Države opao zbog trgovinskog konflikta, takođe bi se smanjio njen uvoz iz Sjedinjenih Država.

Ono što je najvažnije za svet je privredni razvoj, a otvaranje Kine će stvoriti šanse za zajednički razvoj u globalnim okvirima. Džastin Jifu Lin izražava nadu “da ćemo ostati na putu reforme i otvaranja kako bismo podelili mogućnosti sa zemljama koje su voljne da održavaju dobre odnose s Kinom. Takođe, verujem da su američki preduzetnici i obični ljudi takođe voljni da sa Kinom stvaraju provredne i poslovne mogućnosti.”

 

Stavovi izneseni u ovom tekstu ne moraju nužno da odražavaju stavove portala China Daily.

 

Justin Yifu Lin, China Daily

Žene liderke u IT industriji: Zorica Pantić Tanner


Zorica je prva žena rektor u SAD koja je dobila svoj dan: O odlasku u Ameriku, ženama u IT industriji, o fondaciji za srpske studente… priču o ovoj uglednoj informatičarki donosi portal StartIT.

Zorica Pantić Tanner je prva žena rektor Ventvort Instituta za tehnologiju u SAD, a u njenu čast Grad Boston proglasio je 9. maj za njen dan. Sve ovo je više nego dovoljan povod zarazgovor sa ovom istaknutom profesorkom.

Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.

O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.

Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?

Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.

Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?

Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.

U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?

Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.

Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.

To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.

Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?

Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.

Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?

Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.

Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.

Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?

Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.

Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?

Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.

Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?

U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.

 

startit.rs

Alexa – pomoć u kući ili špijun koji prati ukućane?


Protiv Amazona je podneta tužba zbog toga što je pametni kućni asistent ove kompanije, Alexa, snimao dečje glasove.

Dva američka slučaja navode da firma nema pristanak na stvaranje glasovnih snimaka koji bi mu omogućili da prati dečju upotrebu uređaja kojima Alexa ima pristup, i na taj način prikupi “ogromnu količinu detalja o životu deteta”.

Amazon je saopštio da čuva podatke samo onda kada vlasnik uređaja da dozvolu za to, kao i da roditelji mogu da izbrišu profil i snimke deteta.

Tužioci koje su angažovala dva apelanta ispituju da li u ovom predmetu postoji realna šteta; poziv važi i za one koji su pozvani da se pridruže parničnim tužbama u devet država u kojima se tvrdi da Amazon krši zakone o privatnosti.

Amazon je u januaru izjavio da je širom sveta prodato više od 100 miliona ovih uređaja, od svojih Echo “pametnih” zvučnika do proizvoda drugih proizvođača, uključujući slušalice, frižidere i televizore.

“Amazon ima dugogodišnju posvećenost očuvanju poverenja naših kupaca i njihovih porodica, a mi imamo stroge mere i protokole za zaštitu njihove sigurnosti i privatnosti”, izjavila je za BBC portparolka ove kompanije.

Predstavljene su dve tužbe, jedna podnesena u Los Anđelesu u ime osmogodišnjeg dečaka, a druga u Sijetlu, u ime 10-godišnje devojčice.

Kaže se da su deca koristila Aleksu da bi pričala šale, slušala muziku, prepoznavala filmske reference, rešavala matematičke probleme i odgovorala na trivijalna pitanja.

U oba slučaja, deca su u svojim domovima stupila u interakciju sa Echo Dot zvučnicima, a u oba slučaja roditelji su tvrdili da nikada nisu pristali na snimanje glasova svoje dece.

U pritužbama se navodi da su Alexa uređaji mogli biti osmišljeni tako da šalju isključivo digitalni upit ali bez snimanja glasa koje se šalje na Amazonove servere – iako bi obrada zvuka na lokalnom nivou imala nedostatke, kao što je potencijalno povećanje troškova uključenih uređaja i otežavanje Amazona da primeni ažuriranja (apdejte) na tehnologiju koja služi za prepoznavanja glasa.

Alternativno, preporučuje se da Amazon automatski prebriše snimke ubrzo nakon što su obrađeni, iako to može uticati na sposobnost pametnog asistenta da dostavi personalizovane odgovore.

Čak i ako nijedna od ovih opcija ne bude usvojena, tužioci sugerišu da bi se moglo učiniti više kako bi se osiguralo da deca i drugi budu svesni onoga što se događa.

“Ni u jednom trenutku Amazon ne upozorava neregistrovane korisnike da stvara stalne glasovne zapise svojih interakcija sa Alexom, a kamo li da dobiju svoj pristanak da to učine”, navodi se u žalbi.

“Ni deca ni roditelji nisu pristali da se interakcije dece trajno beleže.”

„Roditeljska opcija“ Amazon je novinarima ukazao na blog objavljen prošlog meseca, u kojem je objavio sve o pretplatničkom servisu osmišljenom da pomogne roditeljima pri korišćenju Alexe od strane njihove dece.

On napominje da roditelji mogu pregledati i izbrisati snimke glasova svoje dece u bilo koje vreme putem aplikacije ili veb-lokacije firme. Pored toga, navodi se u saopštenju, oni mogu kontaktirati firmu i zatražiti brisanje glasovnog profila svog deteta i bilo kakvih ličnih informacija povezanih s njim.

Takođe, prošle sedmice je BBC o toj temi propitala egzekutivce ove kompanije, koji su zaduženi za Aleksu. Pitanja su upućena tokom Amazonove konferencije “re: Mars”, pre nego što su žalbe podnesene.

Dejv Limp je rekao da je firma samo profilisala mlađe od 13 godina i to samo ako bi roditelji pristali na njegove uslove njihovog servisa.

“[Ako] deca imaju 13 godina i manje … onda se roditelj odluči za njih”, objasnio je.

“Morate da potvrdite preko roditelja da je sam roditelj dao saglasnost za dete. A mi to radimo tako što potvrđujemo broj kreditne kartice (roditelja koji je tom karticom kupio ovaj uređaj).

“Dakle, ako to ne učinite, onda mi ne čuvamo nikakve podatke o detetu niti bismo to učinili.”

On je dodao da je samo oko 1% iskaza ikada provereno od strane njegovog osoblja, a čak ni tada onima koji su umešani neće biti prikazano ime ili adresa korisnika.

Međutim, on je priznao da Amazon može učiniti više kako bi označio da su ljudi – a ne samo automatske provere – ti koji su bili uključeni u pregled snimaka.

Trenutno, u jednoj objavi o Aleksinoj privatnosti se kaže da se prošli glasovni zahtevi koriste za poboljšanje usluga, ali se ne kaže izričito da ih slušaju ljudi.

“Mislim da je to fer povratna informacija”, rekao je Limp.

“Ako ljudi ne misle da smo transparentni u vezi s tim, mi nemamo nikakvog problema da budemo transparentniji.”

Kako Alexa funkcionišeSoftver na omogućenim uređajima osluškuje reč “probuditi” – koja se može postaviti na Alexu, Amazon ili kompjuter. Ako se detektuje, audio snimljen neposredno pre reči za buđenje tj aktivaciju uređaja, kao i ono što je rečeno odmah nakon toga prenosi se do Amazonovih kompjuterskih servera radi obrade.

Pošto se greške ponekad ipak naprave, snimci se mogu preneti i onda kada se reč koja se upotrebljava za aktivaciju uređaja zapravo ne koristi.

Snimci se čuvaju, omogućavajući Amazon-u da ih koristi za kreiranje modela karakteristika glasa korisnika kako bi se pomoglo servisu da nauči da se prilagodi na različite načine na koje različiti ljudi postavljaju zahteve, kao i da pruže prilagođene odgovore različitim korisnicima u kući.

Registrovani korisnici mogu da spreče da se to dogodi povlačenjem svog pristanka. Oni takođe imaju mogućnost da aktivno treniraju sistem radi boljeg prepoznavanja glasa, i to ponavljajući niz fraza.

Ljudski operateri ponekad slušaju isečke kako bi ih označili – cilj ove operacije je da poboljša da sistem za mašinsko učenje postane precizniji.

Korisnici mogu izbrisati pohranjene izjave putem aplikacije ili preko Amazonove veb lokacije. Pored toga, oni mogu da glasovnom komandom zatraže od Alekse da obriše poslednji snimak ili sve ono što je snimljeno poslednjeg dana.

 

Leo Kelion je urednik Bi-Bi-Sijeve rubrike iz tehnologije

Li Kećijang: poboljšanje poslovne klime je naša obaveza



Premijer Li Kećijang sastao se u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom na sastanku lidera u Žongnanhaju, nekadašnjem delu “Carske bašte” i “Zabranjenog grada”  u Pekingu. [Foto: Wu Zhiyi/China Daily]

Premijer Li Kećjang ponovo je potvrdio predanost Kine poboljšanju poslovnog okruženja produbljivanjem reformi kako bi se pojednostavile administrativne procedure, uz uvođenje velikih poreskih olakšica i smanjenja naknada (taksi).

Li je na sastanku u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom rekao da će zemlja svoje poslovno okruženje uskladiti s tržišnim principima, međunarodnim standardima i vladavinom prava kao sastavnim delom napora radi unapređenja visokokvalitetnog razvoja.

On je ukazao na saradnju Kine sa Svetskom bankom, s kojom usklađuje svoje korake u pravcu reformi i otvaranja ka svetu, a što doprinosi ekonomskom rastu ove zemlje. Globalna slika je složena i fluidna, a kineska ekonomija se suočava sa raznim rizicima i izazovima, rekao je on.

Dalja saradnja između Kine i Svetske banke će pomoći još efikasnijem smanjenju siromaštva, kao i postojećeg jaza između razvijenih i zemalja u razvoju, uz obezbeđivanje održivog ekonomskog razvoja, rekao je on.

Kao učesnik, arhitekta i aktivni činilac trenutnog međunarodnog ekonomskog i finansijskog sistema, Kina je spremna da produbi saradnju sa Svetskom bankom i zajednički promoviše globalni razvoj i prosperitet, rekao je Li.

Kina, najveća zemlja u razvoju u svetu, spremna je da ispuni svoje međunarodne obaveze i dužnosti kao i da istovremeno osigura sopstveni razvoj, dodao je on.

Li je takođe pozvao Kinu i Svetsku banku da prodube svoje kooperativno partnerstvo time što će svetskoj javnosti poslati zajednički pozitivan signal o pridržavanju (ekonomskoj) globalizaciji i podsticanju globalnog razvoja i prosperiteta.

Malpas, koji je u aprilu izabran za 13. predsednika Grupe Svetske banke, pohvalio je dostignuća Kine u ekonomskom rastu.

On je rekao da je kineski premijer lično uključen u inovativne procese kineske ekonomije, kao i unapređenju zaštite životne sredine. “Radujemo se saradnji sa Vama u razvoju rešenja za postojeća pitanja, kako u Kini, tako i u svetu”, rekao je on.

Svetska banka je u svom godišnjem izveštaju Doing Business 2019 prepoznala napore Kine koja je prošle godine učinila puno kako bi poboljšala svoje poslovno okruženje; Kina se, po ovom izveštaju, popela na 46. poziciju globalne lestvice 190 svetskih ekonomija, u odnosu na 78. mesto koje je zauzimala godinu dana pre (2017). U izveštaju, objavljenom u novembru, navodi se prisutnost kineskih reformi u brojnim oblastima, uključujući smanjenje administrativne birokratije, što je ovu zemlju svrstalo među 10 zemalja koje su ove godine napravile najveće i najbolje pomake.

Malpas se u utorak sastao i sa Ji Gangom, guvernerom Narodne banke Kine, centralne banke ove zemlje.

 

Xu Wei WEI | China Daily | Updated: 2019-06-12 04:16

Železara u Smederevu – prva srpska žrtva trgovinskog rata SAD i Kine


Gotovo neopaženo, tokom skupštinske rasprave o Kosovu, predsednik Aleksandar Vučić izneo je dramatično upozorenje o čeliku, po kome bi novi potez Evrofera za nas značio “metak u čelo” – kvote iz Brisela postavile rampu za kineski izvoz iz Smedereva, donosi RTS.

Američki predsednik Donald Tramp nikada nije bio u Smederevu. Kineski predsednik Si Đinping bio je jednom. Ali su neki njihovi potezi odredili poslovne rezultate smederevske čeličane.

Sve je počelo tako što je Amerika uvela carine na jeftin kineski čelik. Kina je uzvratila istom merom. Amerika je onda uvela carine i Evropi. A Evropa je, kao odgovor, uvela ograničenja za čelik iz zemalja trećeg sveta, uključujući i Srbiju. Tako je železara u Smedervu postala prva srpska žrtva svestkog trgovinskog rata između Trampa i Si Đinpinga.

Brisel nam je kvote uveo u februaru, na predlog Evrofera, moćnog lobističkog udruženja evropskih proizvoča čelika. Od tada važi globalna kvota. Prema njoj sve zemlje trećeg sveta do kraja juna mogu da izvezu samo 3,3 miliona tona čelika. Između ostalih, to se odnosi i na Tursku, Rusiju, Kinu i Brazil.

U vreme kada su ograničenja uvedena premijerka Ana Brnabić tvrdila je da Srbija neće biti pogođena ovim merama.

“U ovom trenutku mislim da je naša železara u potpunosti bezbedna, da smo sigurni. Svakako će mere morati da idu i prema Srbiji. Imamo političke garancije, da Srbija neće biti bilo kako negativno pogođena”, rekla je tada premijerka.

Profesor Radovan Kovačević kaže da je moguće da su naše vlasti imale politička obećanja.

Nova drama u čeličnom ratu

“Prema onome što smo mogli da čitamo u štampi, EU je imala neku diplomatsku formulaciju u smislu da to neće značajnije uticati na naš izvoz. Očekivao sam da nas te kvote zaobiđu na neki način. Međutim, malo smo se prevarili i nismo imali očekivan tretman. Tako da sada te kvote počinju da deluju”, ističe Kovačević.

Februarske kvote bile su samo početak čeličnog rata u kome se Srbija našla. Nova drama dešava se sada. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u skupštinskoj raspravi oko Kosova uzgred je spomenuo i čelik.

“Mnogo me brinu najave Evrofera oko našeg čelika. Toliko me brinu da mislim da Anu (Brnabić) zamolim da izađe sa sednice i da ide da se time bavi. Jer to može da bude bukvalno pucanje, metak u čelo za našu zemlju ako na tim odlukama budu istrajavali”, upozorio je Vučić.

Odgovor na pitanje šta znače ove upozoravajuće poruke nismo dobili ni u Vladi Srbije, niti u Evroferu. Ali brojke u ovom slučaju govore više od reči.

Šta se dogodilo od februara do juna? Kineski vlasnici železare u Smederevu shvatili su šta globalna kvota znači u praksi. Zemlje trećeg sveta do kraja ovog meseca imaju pravo da izvezu ukupno 3,3 miliona tona. Po principu, ko prvi Evropi, njegova Evropa.

Evropska visoka peć već je puna. Podaci Evrofera pokazuju da su samo u prva tri meseca zemlje trećeg sveta izvezle 2,2 miliona tona čelika. Evropa je već spustila rampu. “Hestil” iz Smedereva već sada ne može da izveze ni gram.

Rampa spušena, kineski izvoz iz Smedereva smanjen

Najviše čelika izvezla je Turska. Za samo tri meseca – više od milion tona čelika. Rusija je izvezla više od 300.000 tona. U istom periodu, izvoz srpskog čelika u Evropu bio je 188.000 tona. I to je uzrok kineskog nezadovoljstva.

“Ograničenje na izvoznoj strani ne pogoduje nikome. Desilo se da je reč o proizvodu koji se kod nas proizvodi, a vlasnici su Kinezi. Nema sumnje da su oni računali da će sa dostizanjem proizvodnje od dva miliona tona najveće količine plasirati na tržište EU”, podseća Kovačević.

Rampa za izvoz ponovo se diže u julu. Tada stupaju na snagu nove kvote. Kada su uvedene, premijerka Ana Brnabić izjavila je i da postoji mogućnost njihove revizije. Kako nezvanično saznajemo, srpski pregovarački tim ovih dana je boravio u Briselu i pokušao da ispregovara dodatno povećanje kvota. Srbija je od Brisela već jednom tražila da bude izuzetak. Ali u tome nije uspela.

“Možda sada ima više šansi za to. Trebalo bi insistirati na tome da je naš izvoz u prvoj polovini godine znatno manji nego u istom periodu prošle godine. Trebalo bi tražiti od EU poseban tretman, iako oni mogu da kažu da su kvote prijavili Svetskoj trgovinskoj organizaciji i da nema izuzetka. Ali mi ipak imao poseban ugovor – Sporazum o slobodnoj trgovini”, smatra Kovačević.

Od kako su preuzeli upravljanje smederevskom čeličanom, Kinezi su dramatično povećavali izvoz. Za samo godinu dana izvoz u Evropu je sa 700.000 dostigao milion tona. A proizvodnja je rasla još brže. Tako je u januaru 2018. godine u odnosu na isti mesec prethodne proizvodnja bila veća za neverovatnih 100 odsto. Jasno je zašto se onda srpski državni zvaničnici hvataju za glavu.

Da se briselske kvote odražavaju na Smederevo vidi se i po podacima koje redovno objavljuje Svetska asocijacija za čelik. U januaru i februaru ove godine “Hestil” je imao pad proizvodnje. Kasnije se proizvodnja oporavila.

“Hestil” bacio oko na “Britiš stil”

Na sve to, kineski “Hestil” bacio je oko na britansku čeličanu. Gde se proizvodnja čelika više isplati? U Srbiji ili Velikoj Britaniji?

“Svaka država ima lokacione prednosti”, odgovara Uroš Delević saradnik Instituta “Džon Daning” u Londonu.

“Praviti čelik u Velikoj Britaniji je skup posao. To je država u kojoj su takse i cene energenata na najvišem nivou u svetu. Cena radne snage i porezi su, takođe, visoki. Za prljave industrije, kao što je proizvodnja čelika, jako je teško biti profitabilan u Evropi”, ističe Delević.

Zanimljivo je ipak, da je sadašnji “Britiš stil” zapravo nekadašnji “TATA stil”. A ta kompanija je bila je glavni konkurent smederevskoj železari 2016. godine, pre nego što je “Hestil” stigao u Srbiju.

Na potpisivanju ugovora sa Kinezima u Smederevu u aprilu 2016. godine tadašnji premijer Aleksandar Vučić otkrio je to kao veliku tajnu.

Kako je istakao tada, jedna velika evropska kompanija nudila je Kinezima da preuzmu njihove čeličane, jer su u problemu.

“Naši kineski partneri su to odbili i rekli – idemo u Srbiju. Pa o tom – potom”, rekao je Vučić.

Naš misteriozni konkurent bila je upravo britanska čeličana.

“Hestil, kao multinacionalna kompanija sa razvijenom mrežom dobavljača, ima svoj ineteres da uđe na zapadno tržište jer je to biznis od preko milijardu i nešto funti. S druge strane, Britanija, takođe, ima interes da sarađuje sa Kinezima, jer su u tom poslu. Pre nego sa investicionim fondom”, smatra Delević.

Iz kineskog “Hestila” nismo dobili odgovor da li je britanska čeličana zaista njihov strateški interes i kakvi su im onda planovi sa Smederevom. Dolaskom u Srbiju kineska kompanija stala je na evropska ulazna vrata. Velika Britanija je na izlaznim vratima. I na ulazu i na izlazu Evrope Kineze čeka – čelična brava.

 

RTS 11. jun 2019

Alexa, molimo vas da nam objasnite mračnu stranu veštačke inteligencije


Prošle godine je Kejt Kroford (Kate Crawford), profesorka Univerziteta u Njujorku i šef istraživačkog centra za veštačku inteligenciju krenula da proučava “crnu kutiju” procesa koji se dvijaju unutar izuzetno popularnog Amazonovog uređaja Echo.

Kroford nije u ispitivanju postupalo onako kako biste očekivali kada je reč o pristupanju veštačke inteligencije – naime, proučavajući algoritme, računarske sisteme i slično. Umesto toga, ona se udružila sa Vladanom Jolerom, srpskim akademičarem, kako bi mapirali lance snabdevanja, sirove tj neobrađene podatke i radnu snagu koja je u osnovi Alexe, izdanka sa kojim korisnici komuniciraju pomoću uređaja Echo. Vladan Joler je osnivač SHARE Fondacije i profesor na odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Joler vodi SHARE Lab, istraživačku laboratoriju za proučavanje podataka usmerenu ka istraživanju različitih društvenih i tehničkih aspekata, nevidljivih infrastruktura, algoritamske transparentnosti, eksploatacije rada i mnogih drugih fenomena nastalih razvojem i upotrebom savremenih tehnologija.

Ova istraživanja obuhvataju detaljne analize biznis modela, procesa eksploatacije privatnih podataka, skrivenih formi rada, ekonomije nadgledanja i algoritama skrivenih iza zidova kompanija kao što su Facebook, Google i Amazon. Ovaj specifičan  istraživačko-detektivsko-umetnički oblik delovanja obuhvata širok opseg različitih metodologija u kojima se prepliću sajber forenzičke metode, analiza i vizuelizacija velikih količina podataka, kartografija, medijska teorija i filozofija.

Bio je to zastrašujući proces – toliko da su Joler i Krofordova priznali da je njihova mapa, „Anatomija jednog AI sistema“, zapravo tek prvi korak na početku istraživanja. Rezultati su, ponovićemo tu reč, zastrašujući – i pozivaju na akciju. Ono što ova mapa pokazuje je da je savremeno zapadno društvo slepo za stvarnu cenu koju plaća zbog svoje žeđi za tehnologijom.

Mi se u velikoj meri oslanjamo na digitalne gedžete i često na njih gledamo kao na čuda bestelesnog napretka. Veštačka inteligencija deluje tako sofisticirano da govorimo kao da je odvojena od “pravog” – opipljivog – sveta. Krofordova i Joler, međutim, tvrde kako ništa ne može biti dalje od istine: tehnološke „zezalice“, sofisticirani uređaji, uz AI, ne mogu funkcionisati bez ogromne količine utrošene energije i minerala koje je teško i komplikovano vaditi iz zemljinog tla, i za čiju eksploataciju plaćamo visoku ekološku cenu. Postoji i velika ljudska cena koju plaća vojska „ugovoraca“, honorarnih radnika koji pomažu u mašinskom učenju označavanjem sadržaja i analizom slika.

“Svaki mali trenutak prijatnosti [sa Aleksom] koja nam ugađa – bilo da se radi o odgovoru na pitanje, paljenju svetla u kući ili puštanju pesme – zahteva ogromnu planetarnu mrežu, podstaknutu vađenjem neobnovljivih materijala, radnom snagom i podacima,” pišu u svom radu Kroford i Joler. “Potpuno svođenje svih ovih troškova je gotovo nemoguće, ali je još važnije da shvatimo obim i opseg ako želimo da razumemo i upravljamo-kontrolišemo tehničku infrastrukturu koja se splela s našim životima.”

Drugi istraživači takođe istražuju ovu teritoriju. Uzmite Meri Grej i Sidarta Surija (Mary Gray, Siddharth Suri), odnosno jednu antropološkinju i jednog informatičara koji zajedno rade u jednom istraživačkom odeljenju Majkrosofta. Nedavno su pokušali da dokumentuju živote „utvarnih radnika“ koji igraju ključnu, ali uglavnom neistraženu ulogu u tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Facebook, Google i Microsoft: moderiranjem sadržaja, odgovaranjem na upite, održavanjem veb-stranica i obavljanjem drugih rutinskih zadataka.

Postalo je normalno govoriti o čudima veštačke inteligencije a da pritom ne shvatamo materijalne procese koji ga pokreću i vode.

Kao i u slučaju Krofordove i Jolera, tako je i Sidarti Suriju i Meri Grej bilo izuzetno teško da sprovedu ovu studiju do samog kraja. Prošlog meseca, međutim, objavili su svoje nalaze u knjizi „Sablasni rad: Kako sprečiti Silicijumsku dolinu da izgradi jednu novu, globalnu klasu siromašnih (Ghost Work: How to Stop Silicon Valley from Building a New Global Underclass). Razmere onoga što opisuju je zapanjujući. To se isto tiče i loših uslova rada koje podnose zaposleni u ovom radnom profilu. Ali ono što je još upadljivije je koliko malo govorimo o ovim od oka javnosti skrivenim milionima radnika. Kada pomislimo na „tehnološke radnike“, skloni smo da razmišljamo o visokostatusnim štreberima iz Silicijumske dolilne; retko se osvrćemo i diskutujemo o svim onim Indijcima i Filipincima koji se svakodnevno prijavljuju za obavljanje funkcija od vitalnog značaja za nesmetan rad Alekse i drugih uređaja čiji „mozgovi razmišljaju“ na način koji im je utisnula današnja veštačka inteligencija.

Zašto je to tako?

Delimičan odgovor leži u geografiji i prirodnim bogatstvima: retki zemni metali iskopavaju se u oblastima koje su uglavnom na potpuno suprotnom kraju sveta od zapadnih potrošača – nalazištima kao što su Đjangsi u Kini ili Salar de Ujuni u Boliviji. Kao takva, isuviše je lako prevideti cenu i posledice koje ovakvo rudarstvo ima po okolinu ili uslove rada. Slično tome, mnogi od „sablasnih radnika“ koje pominju Grej i Suri nalaze se u delovima sveta u razvoju, onih što su uglavnom daleko od očiju zapada.

Globalni lanci snabdevanja su toliko složeni da se čak i tehnološki giganti upinju da ih shvate. Krofordova i Joler zapažaju: „Jedna ilustracija poteškoća u istraživanju i praćenju procesa savremenog proizvodnog lanca je da je Intelu trebalo više od četiri godine da shvati svoju liniju snabdevanja dovoljno dobro da osigura da nijedan atom tantala [retkog metala] iz Konga nije bio u njihovim mikroprocesorskim proizvodima.”

Međutim, reklo bi se da postoji još jedan problem: kultura. Na neki način, čini se da nije iznenađujuće da smo toliko slepi za „matrice izrabljivanja“ u modernoj tehnologiji. Naša zapadna potrošačka kultura je podjednako slepa za grubosti i prljavštine podzemlja globalnih lanaca snabdevanja u našim “opipljivim” proizvodima kao što su moda, odeća ili hrana. Ali, možda ima smisla pretpostavka da nas naizgled bestelesna priroda tehnologije čini dvostruko kratkovidima, jer smo bili uvereni da mislimo kako AI gotovo “lebdi” iznad ljudi i planete zemlje.

Možda bi bila primamljiva pretpostavka da je nedostatak transparentnosti namerno smišljen scenario koji su kreirali i plasirali hajtek milijarderi. Međutim, rukovodioci iz Silicijumske doline sami sebe, po svojoj prirodi, ometaju sopstvenim „tunel-vizijama“ i slepim tačkama koje im se javljaju. U hajteku (kao u finansijama ili drugim oblastima naših života) ima toliko toga što izmiče našem vidnom polju; ili bi se, barem, ako ništa drugo, moglo uočiti – ako bismo samo malo bolje pogledali.

Evo dva skromna predloga. Prvo, svako ko se oslanja na neku od primamljivih modernih „sajber spravica“ trebalo bi da provede makar nekoliko trenutaka gledajući u tu mapu Alekse, makar samo da bi se divio složenosti koja stoji iza uređaja koji imamo u rukama. Drugo, Aleksa (i virtuelni asistenti) trebalo bi da nauče da “odgovore” na pitanja o tom globalnom lancu snabdevanja – ako to od nje(ga) zatražimo. Da, Amazon može da mrzi tu ideju (i nije jasno koliko ljudi zapravo može pitati). Ali ako bismo imali takav model Alexe koji bi mogao da odgovori na pitanje: “Šta ti stvarno omogućava da radiš?”, onda bi to bio mali korak u pravom smeru. A još bi bolje bilo kada bismo od uređaja dobili iskren odgovor.

 

Financial Times

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium

Izveštaj Svetske banke: američke tarife ugrožavaju samu SAD


Svetska banka je umanjila svoju zvaničnu prognozu globalnog rasta BDP-a u 2019. godini na 2,6% u svom najnovijem izveštaju Global Economic Prospects, kojeg objavljuje na svakih šest meseci (u januaru i junu), i poziva Sjedinjene Države da porazmisle o negativnim efektima koje njen unilateralizam ima po globalnu ekonomiju, uz, takođe, štetu koju ove tarife nanose samim Sjedinjenim Državama. Novinar onlajn portala Čajna dejlija, Vang Jićing, komentariše da u svom Izveštaju o globalnim ekonomskim perspektivama od juna 2019. godine pod nazivom “Globalna ekonomija: povećane tenzije, smanjena ulaganja”, Svetska banka predviđa da će se svetski ekonomski rast ove godine usporiti na 2,6 odsto, što je za 0,3 procentna poena niže od poslednje prognoze u januaru i najsporijeg tempa u protekle tri godine. Globalni rast trgovine takođe je usporen na najniži nivo još od finansijske krize iz 2008.

Spora globalna ekonomija ima mnogo veze sa trgovinskim sporovima koje je izazvala SAD, a koja zagovara unilateralizam i povlačenje globalizacije; u ovom izveštaju se ističe da je stabilizacioni zamah globalne ekonomije krhak i može biti poremećen ukoliko trgovinski sporovi između dve najveće svetske ekonomije eskaliraju.

Međunarodna trgovina je motor globalnog ekonomskog rasta, a protekcionizam i unilateralizam su glavni neprijatelji slobodne trgovine i ekonomske globalizacije. Arbitrarno nametanje carina drugim zemljama prekinulo je globalni multilateralni trgovinski poredak, ali i potkopalo globalizaciju i razvoj svetske trgovine, što će rezultirati gubitničkom situacijom za sve uključene strane.

Prema Svetskoj banci, rast američke ekonomije će se ove godine  usporiti na 2,5 odsto, a dalje smanjiti na 1,7 posto u 2020. godini i 1,6 posto u 2021. godini. Cenu i posledice sopstvenog unilateralizma će, takođe, snositi obični američki građani i potošači.

Sjedinjene Države su prisilile Kinu da se uključi u trgovinski rat, a Kina će preduzeti aktivne mere kako bi zaštitila svoja prava i interese. Iako suočena sa pritiskom ekonomske krize, kineska ekonomija je pokazala svoju otpornost i potencijal održavajući brzinu rasta srednje do visoke brzine. Svetska banka zadržava svoju prognozu o stopi rasta kineskog BDP-a od 6,2 odsto u ovoj godini u odnosu na januarsku prognozu.

Kina je uverena da se može nositi sa negativnim efektima trgovinskog rata kojeg su inicirale Sjedinjene Države, dosledno se pridržavajući reformi i otvaranja ka svetu. Sjedinjene Američke Države bi trebalo da preispitaju svoju unilateralističku politiku jer jednostranim nametanjem ne čini nikakvog dobra ijednoj zemlji u svetu, pa ni samoj sebi.

 

Wang Yiqing | China Daily | Updated: 2019-06-06 07:36

Zašto Kina zazire od Bitkoina a voli Blokčejn?


Sve je politika ili: kako Zapad gleda na Kinu i njenu kriptovalutnu strategiju?

Ovaj članak Majkla Kejsija objavljen je u njegovoj redovnoj nedeljnoj kolumni u magazinu specijalizovanom za kriptovalute. U njemu, Kejsi razmatra nedavne poteze Kine protiv rada sa bitcoinom i ICO u širem geopolitičkom kontekstu.

Globalna zajednica kriptovaluta ponovo pokušava da se izbalansira nakon novih, strožih pravila i provera koje kineski državni regulatori pokušavaju da uvedu u trgovinu kriptovalutama sa svoje teritorije: Peking se pita, i to zapad zna vrlo dobro: ova zemlja je potencijalno najveće svetsko kripto-tržište.

Čini se da su kineski kreatori politika daleko od transparentnog za Zapad, tako da se samo može nagađati koliko će dugo trajati nova ograničenja na razmenu i prodaju bitkoina.

Ipak, ukoliko posmatramo aktivnosti Kine u kontekstu njenih širih geopolitičkih namera, možemo barem dobiti korisnu sliku onoga što je na kocki, kao i dugoročnim izazovima i mogućnostima koje Kina stvara za kripto-valutu i ​​industriju blokčejna.

Uzmimo u obzir sledeće:

  • Čini se da je Narodna banka Kine bliža izdavanju digitalne fiat valute od bilo koje druge centralne banke na planeti. Ova zemlja pokrenula je sopstveni institut za istraživanje digitalnih valuta, sa direktorom koji otvoreno govori o mogućnostima instituta da dalje osmišljava i kripto-dizajnira: sve je ovo i cilj izdavanja specijalizovane publikacije CoinDesk.
  • Želja Kine da se okonča globalna dominacija američkog dolara raste, što je želja i drugih članica međunarodne grupe BRICS (Brazil-Rusija-Indija-Kina-Južna Afrika). Ruski predsednik Putin je još 2017. na samitu BRICS-a u kineskom gradu Xiamen rekao da će grupa raditi zajedno “kako bi prevazišla prekomernu dominaciju ograničenog broja rezervnih valuta”.
  • Pored svoje opreznosti prema Bitkoinu, Kina je posvećena distribuiranoj tehnologiji zapisa (DLT). Vladine i poslovne institucije formirale su različite konzorcijume na visokom nivou kako bi razvile i implementirale DLT. Kinesko IT ministarstvo podržava novu blokčejn laboratoriju, o kojoj je javnost saznala samo nekoliko dana uoči kineskog pooštravanja kripto-regulative vezane za trgovanje Bitkoinom.
  • Razjasnimo tek ovlaš šta je to DLT, izuzetno važan termin u trgovini kriptovalutama.  Distribuirana tehnologija zapisa je konsenzus repliciranih, zajedničkih i sinhronizovanih digitalnih podataka geografski raspoređenih na više lokacija, zemalja ili institucija. Ne postoji centralni administrator ili centralizovano skladištenje podataka.

Distribuirana baza podataka je raširena preko nekoliko čvorova tj. “nodova” (čvorišnih uređaja) na peer-to-peer mreži, gde svaki nod kopira i čuva identičnu kopiju “knjige-zapisa” (ledger) i ažurira se nezavisno. Osnovna prednost je nedostatak centralnog regulatora i vrhovnog donosioca odluka. Svaki put kada se dogodi ažuriranje glavnog zapisa, svako čvorište (nod) konstruiše novu transakciju, da bi potom ti nodovi tj „čvorišta “izglasali” konsenzusnim algoritmom na kom je zapisu je kopija tačna.

Jednom kada se utvrdi konsenzus, svi ostali čvorovi se ažuriraju novom, ispravnom kopijom glavne “računovodstvene knjige” (ledger). Sigurnost i autentičnost se postižu pomoću kriptografskih ključeva i potpisa.

Svojom “Inicijativom za pojas i puteve” (BRI), za koju se procenjuje da uključuje ulaganja vrednosti oko 900 milijardi dolara (mreže kopneno-pomorskih puteva koji obuhvataju 65 različitih zemalja), Kina predvodi najsveobuhvatniji plan za razvoj međunarodne trgovine i infrastrukture u svetu, svojevrsni model „Maršalovog plana“ za projektovanje ekonomskog i političkog uticaja u inostranstvu.

Uklanjanje posrednika (SAD)

Ukratko, jasno je da kineska vlada želi da podstakne međunarodnu trgovinu pod svojim uslovima i okonča finansijsku, ekonomsku i političku hegemoniju Sjedinjenih Država.

S obzirom da je predsednik Donald Tramp još u svojoj predizbornoj kampanji prigrlio protekcionizam tipa “Prvo Amerika” (America first), gajeći istovremeno i prezir prema diplomatiji (što je i te kako razlog za ljutnju onih zemalja koje su američke saveznice), Peking vidi priliku da preuzme lidersstvo u svetu (može li to ili ne – pitanje je za obradu na drugom mestu).

S obzirom na ulaganja u ovu finansijsku nišu, jasno je da kineske vlasti vide blokčejn tehnologiju kao potencijalno korisno sredstvo za smanjenje današnjeg broja posrednik,a čime bi unapredili svoje regionalne interese, posebno u trgovini. Ima još puno posla, na primer, inkorporirati „pametne kontakte“, tokene i druge aspekte blokčejn tehnologije u sisteme upravljanja lanca snabdevanja, koji poboljšavaju razmenu informacija i efikasnost.

Pre dve godine je lansiran konzorcijum „Belt and Road Blockchain“ sa sedištem u Hong Kongu, koji nudi međunarodni okvir za povezivanje digitalne tehnologije sa kineskim ambicijama u globalnoj finansijskoj industriji i tržištu .

Visokotehnološke nadogradnje za logistiku lanca snabdevanja na kineskom tržištu samo će omogućiti da ta rešenja budu uspešnija. Jedna takva nadogradnja, najavljena na samitu u Xiamenu bila je je BRICS-ova “E-Port mreža”, koju je ta grupa opisala kao “integrisanu elektronsku platformu za obradu i nadgledanje prekograničnog prometa robe i transportnih plovila u lukama”.

U jednoj agresivnijoj formi, Kina bi mogla da iskoristi ovu tehnologiju da direktno krene u „poteru“ za američkim interesima i dominacijom dolara. Znamo da Kina i Rusija već sarađuju na rešavanju izazova oko vrednosnih papira na bazi blokčejna.

Nije preterano zamisliti da ove dve sile i dalje istražuju rešenja za blokčejn – možda kombinaciju pametnih ugovora i višestrano potpisanih računa za „cyber-obveznice“, koji bi omogućili njihovim primaocima i davaocima da poravnaju trgovinske dugove sa direktnim međuvalutnim zamenama obveznica (jedna vrsta obveznice, akta ili drugog dokumenta kojeg čuva treća strana, a koja stupa na snagu tek kada je ispunjen određeni uslov – garancija).

To bi moglo okončati ulogu dolara kao posredničke valute kada izvoznici ili uvoznici žele da se zaštite od nepovoljnih poteza u svojim lokalnim valutama. Ovo bid uklonilo posrednike sa Volstrita, smanjilo transakcione troškove a samim tim podrilo i tzv. „sistem triangulacije“ koji je Sjedinjenim Državama dosad obezbeđivao (pre)veliki uticaj na svetsku trgovinu.

Daleko od toga da su ovo jedini razlozi zbog kojih Kina i Rusija istražuju upotrebu digitalne valute, ali se može reći da bi fiat digitalne valute učinile bilateralna svop (swap) rešenja daleko održivijima (Svop, finansijski instrument za zaštitu od rizika). Svopovi su ugovori između dve strane za razmenu tokova novca različitog porekla na vremenski period od dve do 50 godine. To su derivatni instrumenti – finansijske hartije od vrednosti čija se vrednost izvodi iz osnovne aktive – i koji se koriste za arbitražu, hedžing ili spekulacije. Za razliku od mnogih drugih derivata, svopovima se ne trguje na berzi, već se transaktuju neposredno između partnera, ili s investicionim bankama koje nastupaju kao posrednici).

Ovaj rusko-kineski dogovor o favorizovanju blokčejna mogao bi imati veliki posledice po Sjedinjene Države.

Ako kineski i ruski biznisi više ne budu morali da vrše trgovinska plaćanja u dolarima, tada ni vlade ovih zemalja možda neće morati da drže dolar kao rezervnu valutu. U međuvremenu, ako bi ovo rešenje za posredovanje u trgovini uspešno profunkcionisalo, većina drugih zemalja bi ga sigurno pratila.

Amerikanci ne mogu sebi priuštiti da budu zadovoljni dominacijom dolara i njegovim prednostima – nižim kamatnim stopama, za početak – a što im je Amerikancima omogućilo finansijsko liderstvo u proteklih 70 godina.

Kineski izazov

Da li to znači da će se Kina podići do statusa dominantne supersile? Moguće, ali ne nužno.

Glavni razlog za stav koji ne ide u prilog takvog ishoda je da sadašnji, zatvoreni ekonomski sistem Kine ograničava njegove kapacitete za inovacije. Kineske kompanije su, kako tvrdokorno misle Amerikanci, odlične u kopiranju tuđih ideja, ali „generalno nisu veliki inovatori“ (sa izuzetkom najnovijih dostignuća u solarnoj tehnologiji i plaćanjima).

Zatvorene, planske državne ekonomije, misle Amerikanci, ne podstiču otvorene inovacije; ne možete „naručiti“ kreativnost državnim diktatom, kaže ovaj anti-kineski stav.

Ovo je mesto gde bi se kineski potezi protiv ICO-a i Bitkoina mogli da primene taktiku shodnu izreci „klin se klinom izbija“: Obe kripto-valute predstavljaju deo globalnog sistema koji se razvija, bez ikakve „zvanične“ dozvole za inovacije – to je nešto što je pokrenuto kreativnošću, iz haotične šume novih ideja. U tom sistemu, programeri mogu monetizovati nove decentralizovane aplikacije i profitirati od međusobne saradnje, a da se pritom ne oslanjaju na restriktivnost zaštite intelektualnog vlasništva, koje potpada pod zakon i zakonsku odgovornost.

Razumljivo je stoga što su kineski centralni planeri uznemireni ovim naizgled anarhičnim svetom mnoštva ideja nad kojim nemaju kontrolu. To je i razlog što je kinesko testiranje blokčejna, po svemu sudeći, fokusirano na tzv „dozvoljene“, državom kontrolisane DLT –ove (algoritme koji potvrđuju i arbitriraju autentičnost protoka/ posedovanja kriptovaluta), na koje vlada može izvršiti kontrolu.

Ipak, neki misle da ograničavanjem moći nesputane inovacije otvorenog koda „Kina sebe izuzima od novih ideja i dinamičnih rešenja, potrebnih da bi prednjačila u odnosu na Zapad.

Opstanak Komunističke partije, paradoksalno, zavisi od nemilosrdnog, kontinuiranog ekonomskog rasta s jedne strane i kontrole informacija, tokova novca i ideja s druge strane. I pored toga, ne možete postići prvo ako praktikujete ovo drugo. Kina će, naposletku, biti nemoćna da se takmiči sa Bitkoinom i njegovim sledbenicima, jer (Bitkoin) direktno omogućava decentralizovani sistem razmene koji je otporan na cenzuru i kojeg “kali” jedan globalni, samoodržavajući inovatorski pul. Inovacije su, u svakoj sferi, neprikosnoveni izvor napretka.

S obzirom na trenutne prioritete politike Trampove administracije, verovatno da Amerika iz ovoga neće izaći kao pobednica. Ali – neće ni Kina – ukoliko nastavi pravcem kojim sada ide.

Doba procvata kriptovaluta će biti lep plen onim zemljama, preduzećima i pojedincima koji deluju unutar sistema otvorenog pristupa, vlasničkih prava i slobodne trgovine – principa na kojima je izvorno i sazdana američka hegemonija.

(CoinDesk je lider za informacije specijalizovane za blokčejn, bitkoin i kriptovalute; važi za medijski outlet koji teži najvišim novinarskim standardima, poštujući strogu uređivačku politiku. CoinDesk je nezavisna poslovna filijala „Digital Currenca Group“, koja ulaže u kripto valute i blokčejn startupe)

 

Michael J Casey, coindesk.com

Majkl Kejsi je predsedavajući savetodavnog odbora CoinDesk-a i viši savetnik za istraživanje blockchain-a MIT-ove Inicijative za digitalnu valutu (Digital Currency Initiative)

It’s Political: Why China Hates Bitcoin and Loves the Blockchain

Revolucija u proizvodnji hrane: biljke s ukusom mesa


„Bezmesna revolucija” u proizvodnji biljne hrane čiji su sastav i ukus gotovo identični mesu, započela je u Hong Kongu. Lokalni tajkun i milijarder Li Ka-shing ulaže novac tamo gde treba: tamo gde ima gladnih usta željnih novih ukusa i vrsta hrane. Hongkongeri, što nije nikakva novost, važe za najradoznaliju i najotvoreniju gurmansku elitu, i kao takvi predstavljaju idealan “lakmus papir” brojnim firmama koji žele da u svet lansiraju novu hranu i jela. Njihova prva stanica i “pretpremijera” je, shodno tome, gotovo po pravilu u – Hong Kongu.

Dve interesantne firme, Beyond Meat i Impossible Foods, podržane „finansijskim teškašima“ i anđeoskim investitorima iz Hong Konga, gledaju na ovaj grad kao ključnu arenu za dalje lansiranje svojih globalnih ambicija.

Hong Kong se pojavio kao ključna lokacija za osvajanje srca, umova i želudaca azijskih mesojeda; tu su aktivne firme „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ – dva najznačajnija proizvođača hrane bez mesa, koji se međusobno nadmeću za tržišni udeo.

Obe kompanije razvijaju prehrambene proizvode na bazi biljaka, čiji su sastav i ukus veoma nalik hamburgerima, kobasicama i proizvodima od mlevenog mesa; Obe su dobile su podršku velikih investitora, što im je doprinelo očekivano smanjenje obima ishrane životinjskim proteinima u ovom gradu. Hongkonški tajkun Li Ka-šing, za koga se zna da uživa u bezmesnoj hrani čiji je ukus ali i sastav gotovo identičan mesu, uložio je u Impossible Foods kroz svoj privatni investitorsko-partnerski fond „Horizon Ventures“, pridruživši se jednom sličnom singapurskom državnom fondu, Temasek, kao i američkom hedž fondu Viking Global. Firma „Beyond Meat“ je dobila početne investicije i od Bila Gejtsa kao i Leonarda Dikaprija.

Tržište „mesolike“ hrane je dodatno poraslo i u četvrtak 2. maja, nakon što su deonice firme „Beyond Meat“ porasle za 160% na 65,75 dolara na njihovom debitantskom pojavljivanju na njujorškom Nasdaq-u, krenuvši s početnom IPO cenom od 25USD. Ovaj berzanski listing je vrednovao  kompaniju na 3,8 milijardi dolara.

Iako u firmi Beyond Meat kažu da ona možda nikada neće biti profitabilna, prihodi su skočili sa 8,8 miliona dolara u 2015. na 87,9 miliona dolara u 2018.

Obe kompanije su se udružile sa severnoameričkim lancima brze hrane, kao što su Burger King i A&W, kako bi osnažili svoj profil i biljne proizvode nalik mesnim prerađevinama.

Deonice Beyond Meat porasle su 160% na njihovom njujorškom debiju. Foto: AFP

Oni su izabrali da Hong Kong bude mesto u kojem će prvo osvojiti kupce u maloprodaji, kako bi potom, u perpsektivi, pristupili drugim tržištima – pre svega tako što će luksuznim gradskim restoranima ponuditi svoje proizvode.

“Odlučili smo da se usredsredimo na Aziju, gde je bazirana gotovo polovina svetske potražnje za mesom, a takođe i najbrži rast potražnje”, rekao je Dejvid Li, glavni finansijski direktor u „Impossible Foods“. Hajdi Nam, generalna menadžerka kompanije sa sedištem u Hong Kongu kaže da, od prošlogodišnjeg lansiranja do danas, 160 restorana na svom meniju izložilo je jela spravljena od hrane proizvedene u kompaniji Impossible Foods. Međutim, njegovi proizvodi još nisu dostupni za maloprodaju. “Mi i dalje gradimo naš kredibilitet”, rekla je Hajdi Nam.

Globalno tržište mesa i prerađevina vredi 1,4 biliona dolara godišnje. Hong Kong je 2018. uvezao američko meso u vrednosti od 1,7 milijardi dolara. Hongkongeri su daleko najveći potrošači mesnih proizvoda po glavi stanovnika na globalnom nivou. Prošle godine, istraživači Univerziteta u Hong Kongu su otkrili da njihovi sugrađani svakodnevno pojedu 664 (!) grama, što su dva odreska od 300 grama. Potrošnja svinjetine i govedine u ovom gradu je najveća, sa prosečnim dnevnim brojkama četiri puta većim od onih koje ima jedna Britanija.

David Yeung, osnivač fabrike hrane i prodavnice Green Common i Beyond Meat Investor. Foto: Paul Yeung

Što je još važnije, rukovodioci oba preduzeća znaju da ljubav građana Hong Konga prema svetskoj kuhinji čini njihovu ocenu ukusa i te kako relevantnom. Jer, s obzirom da su Hongkongeri veliki poznavaoci međunarodnih kuhinja, njihov a ocena je i ključni faktor za one koji imaju šire, globalne ambicije – baš kao što ih imaju ove dve prehrambene kompanije.

Dejvid Jong, osnivač hongkonške fabrike prehrambenih proizvoda i kafića Green Common i Beyond Meat Investor, izjavio je da će IPO ove kompanije povećati svoj profil u Hong Kongu. On je 2015. u Hong Kong uveo firmu Beyond Meat, godinu dana nakon svog početnog ulaganja. „Pre sedam godina, niko o tome nije pričao u Hong Kongu. Znao sam, međutim, da se prehrambeni i ugostiteljski sistemi ovog grada nalaze na prekretnici”, rekao je on.

Jong kaže da je za firmu Beyond Meat grad Hong Kong bio prvo tržište (ne računajući Sjedinjene Države), i da je svake godine u njemu utrostručavao svoje prihode. Kompanijski plan je bio da hongkonškim šefovima kuhinja ponudi “kompletan asortiman”  kojim je moguće spremati bezmesna jela čiji je ukus nalik mesu.

Klasični Burger iz King Whopper-a, levo, pored “Nemoguće komadine” (‘Impossible Whopper’) sa desne strane. Impossible Foods se udružio sa lancem brze hrane kako bi pojačao svoj profil i proizvode od mesnih proizvoda na bazi biljaka. Foto: Washington Post – Tim Carman

Jedan od prvih vrhunskih restorana koje je Beyond Meat snabdevao bio je The Butcher’s Club, lanac restorana u Hong Kongu čija su specijalnost odresci i burgeri, i koji je aprila 2017. lansirao Beyond Burger. Otad je Beyond Burger predstavio azijske sastojke zvane “Wu Tang”. Riki Laj, izvršni direktor restorana FWM, koji poseduje Butcher’s Club, rekao je da je rast prodaje vegetarijanskih hamburgera “dvocifren”, a njegovi restorani u Pekingu, Šangaju, Šenženu i Baliju poslužuju njihove bezmesne burgere kada god im pristugnu na zalihe.

Jong je rekao da 15% prodaje Butcher’s Club-a sada potiče od firme Beyond Meat. Sa svoje strane, ona širi prodaju Beyond Meat-a u Singapur i Tajvan, sa planovima da se ove godine proširi na Tajland i Kinu.

Impossible Foods Hong Kong se udružio sa vrhunskim restoranom Beef & Liberty. U aprilu 2018. godine, Beef & Liberty je predstavio Impossible Burger. Prema Kim Plaggenburg, njegovoj direktorki marketinga, Impossible Burger je promptno uvršten u njegova tri najbolje prodavana hamburgera. Ovaj lanac sada nudi da bilo koji od vaših goveđih hamburgera zamenite „Nemogućim burgerom“.

Impossible Burger spada u tri najbolja burgera najboljeg prodavca u Hong Kongu. Foto: Courtesy Beef & Liberty

„Verujemo da Impossible Burger premošćuje jaz koji postoji između prelaska sa mesne ishrane za svaki obrok na ekstremno veganstvo. To je dobar iskorak napred”, rekla je.

Kompanija sledi strategiju sličnu onoj koju sprovodi Beyond Meat. Hajdi Nam iz „Impossible Foods“ rekla je da je svojoj listi prodajnih mesta u zadnjih godinu dana dodala još 160 novih restorana.

Konkurencija će uskoro biti veća i oštrija. Tyson Foods, jedan od najvećih svetskih proizvođača mesa, takođe je investirao u Beyond Meat kroz svoju investiciju. Od tada, Tyson je najavio da će razviti sopstvene mesne prerađevine na biljnoj bazi, baš kao i Nestle svoje. Ovog aprila je kanadska kompanija za preradu mesa Maple Leaf objavila kako planira da 310 miliona dolara uloži u izgradnju postrojenja za preradu u SAD čija je površina preko dva hektara; kapacitet ove fabrike će udvostručiti njihovu sadašnju proizvodnju.

David Yeung, levo, pokrenuo je svoj proizvod na biljnoj bazi, Omnipork, koji se brine o kineskom narodu za svinjetinu. Foto: Paul Yeung

Konkurencija se, takođe, može pojaviti i na tlu Azije. Jong iz Green Common-a je pokrenuo vlastiti proizvod na bazi biljaka, Omnipork, koji obezbeđuje biljnu ishranu ukusa veoma nalik svinjetini koja je tako omiljena među Kinezima. Zahvaljujući proizvodnji u svojim tajlandskim pogonima, Omnipork u Hong Kongu ima za 30% manje zamrznutog svinjskog mesa nego što ima američke mlevene svinjetine. Jong je naglasio da Omnipork nije povezan sa firmom Beyond Meat.

Mogućnost smanjenja ponude svinjskog mesa u Kini usled afričke svinjske groznice povećala je Jongove šanse. „Ljudi traže alternative“, izjavio je on.

Omnipork, Beyond Meat i nekoliko drugih biljnih alternativa mesu dostupni su za maloprodaju u Hong Kongu, ali Impossible Foods još uvek nije uleteo u okršaj s rivalima. Prihodima u gradu i dalje dominira prodaja ostvarena kroz restorane i ketering službe, navodi Jong.

Hong Kong je bio prvo tržište izvan mesa izvan SAD-a i utrostručio je svoje prihode u gradu svake godine od njegovog uvođenja 2015. godine. Foto: Blumberg

Kompanija Impossible Foods može biti ohrabrena rezultatima Beyond Meat-a, ali je Li, njen finansijski direktor, rekao kako se očekuje da će kompanija već “funkcionisati po najvišim i najstrožim standardima”, zahvaljujući svojim investitorima.

I Impossible Foods i Beyond Meat će biti izloženi na ovogodišnjem sajmu HOFEX u Hong Kongu, na kojem su predstavnici tržišta hranom i pićem u potrazi za novim dobavljačima.

SMCP

Kraj buma: Nemačka se priprema za ekonomsku krizu


Oblaci su se nad horizontom globalne ekonomije nadvili krajem prošle godine, a rizik od nove recesije raste. Mnogi stručnjaci smatraju da je međunarodni bankarski sistem nepripremljen i da je Nemačka počela da se sprema za najgore.

Međunarodni monetarni fond (MMF) je nešto poput globalne meteorološke stanice za ekonomiju koja pažljivo beležei čak i najmanji prekid u svetskoj ekonomiji. Tokom proteklih nedelja, analitičari MMF-a su zaključili da se na horizontu razvija oluja.

Njeni stručnjaci pažljivo registruju svaki impuls, a prošle nedelje su zaključili da prognoza izgleda sve mračnije. “Vidim izgradnju olujnih oblaka”, izjavio je nedavno u Londonu Dejvid Lipton, prvi zamenik direktora MMF-a, dodajući da globalni bankarski sistem nije spreman za još jednu krizu. “Rad na prevenciji kriza je nepotpun”, rekao je on.

Ekonomski izgledi se pogoršavaju gotovo na nedeljnom nivou Generalni konsenzus među ekonomskim stručnjacima pokazao je da će 2019. biti za sve velike nacionalne ekonomije lošija nego prošla. Berze su već počele da padaju prošle godine, jer je nemački blue-chip indeks DAX izgubio skoro 20 odsto svoje vrednosti u 2018, dok je Dow Jones takođe pokazao gubitke.

Rizici po globalnu ekonomiju, evrozonu i Nemačku značajno su porasli u poslednjih nekoliko meseci. Strožija američka monetarna politika, sa povećanjem kamatnih stopa Federalne rezerve malo pre Božića, stvara teškoće brzo rastućim ekonomijama s obzirom na njihove velike dugove, posebno one dolarske. Kako kamatne stope rastu, tako raste i iznos koji oni moraju da izdvoje za servisiranje svojih dugova. Trgovinski sukobi podstaknuti američkim predsednikom Donaldom Trampom takođe ne pomažu poboljšanju ekonomske klime.

U Evropi, nekoliko kriza bi u 2019. moglo da se pojača istovremeno i tako dodatno optereti ekonomski razvoj. Još uvek nije jasno da li će se Bregzit odvijati na neki uređen ili haotičan način, ali će sigurno predstavljati opterećenje za britansku i evropsku ekonomiju, uništavajući uspostavljene proizvodne strukture, zahtevajući skupe mere prilagođavanja kompanija novoj situaciji i podstičući nesigurnost među potrošačima. Tu je i poprilično avanturistički pristup italijanske vlade prema ekonomskoj politici, koji bi mogao izazvati novu krizu evra.

Smanjenje prognoza rasta

Za izvozno orijentisanu nemačku ekonomiju, ovaj „koktel“ rizika je sve samo ne koristan. Neposredno pred Božić, ekonomski istraživački centri dramatično su povratili neke od svojih predviđanja za novu godinu. Umesto rasta od oko dva odsto, većina njih sada očekuje nešto bliže 1,5 posto. Ifo Institut za ekonomska istraživanja u Minhenu dao je najslabiju prognozu, predviđajući rast od samo 1,1 odsto za 2019. godinu.

Nemačka vlada cje takođe značajno smanjila očekivanja rasta u 2019. godini u svom godišnjem ekonomskom izveštaju. Trenutno izgleda da će prognoze rasta završiti na 1,5 odsto na najvišem nivou, a možda čak i niže od toga. Samo pre nekoliko meseci, u jesen 2018. godine, nemačko ministarstvo ekonomije je pretpostavilo stopu rasta od 1,8% za 2019. godinu.

Takve promene nisu neuobičajene. Krajem 2017. godine prognoze su pomerene na sličan način, ali u drugom smeru. Međutim, čini se da je došlo do pada, a mnogi se pitaju da li nakon devet godina neprekidnog rasta dolazi do recesije. Iskustvo pokazuje da se svaki bum u jednom trenutku završava, ali niko ne zna – kada.

“Najviše me brine Nemačka”, izjavio je nedavno šef austrijske centralne banke Evald Novotni nemačkom poslovnom dnevniku Handelsblatt i istakao da većina prognoza pretpostavlja značajan pad nemačkog ekonomskog rasta. Prvi put nakon više godina ekonomski učinak Nemačke smanjio se tokom trećeg kvartala u odnosu na drugi kvartal, uglavnom zbog pada u izvoznoj industriji, sa prodajom automobila koja je utrla tendenciju pada. Folksvagen, Dajmler i BMW imaju poteškoća da se prilagode novim standardima emisije štetnih gasova, a niski nivoi reke Rajne doveli su do problema s isporukom. Važni delovi Severne Rajna-Vestfalije nisu bili u mogućnosti da dopru do njihovih ciljnih korisnika.

Nije jasno da li će poslednji kvartal 2018. godine pokazati poboljšanje. “Ne mislim da bi bilo neverovatno da je privreda doživela pad i u četvrtom kvartalu”, rekao je Karsten Brzeski, glavni ekonomista u ING banci. Po definiciji – dva uzastopna kvartala negativnog ekonomskog rasta – to bi značilo da je Njemačka već u recesiji. Ukoliko je to slučaj, većina eksperata smatra da bi to bila samo takozvana “tehnička” recesija, u kojoj bi se BDP mogao smanjiti brojčano, ali bez posledica, budući da će se ekonomija odmah povratiti.

Rast izvoza?

To se ne čini malo verovatnim, s obzirom da je nemački motor rasta u stanju mirovanja, ali to ne znači da taj motor „trokira“ i kašljuca. Motori nemačke privrede ostaju netaknuti. Očekuje se da će ove godine domaća potražnja pomoći nemačkoj ekonomiji da nastavi sa rastom. “Potrošnja bi se trebala povećati, jer će zaposlenost nastaviti rasti iu narednoj godini, a mnogi radnici će dobiti povišice”, predviđa Brzeski.

I kompanije će ove godine ulagati više. Mnoge od njih rade gotovo punim proizvodnim kapacitetom i, uprkos neizvesnostima, razmišljaju o proširenju svoje proizvodnje. Vlada takođe pomaže u stabilizaciji potražnje. Početak godine beleži odbitak poreza i plata od 15 milijardi evra. Federalni i državni organi takođe planiraju da troše više novca na javne građevinske projekte, ulice i pruge.

Ukoliko stopa evra prema dolaru nastavi da opada, ekonomija bi čak mogla zadobiti dodatni pdsoticaj od izvoza, tradicionalnog nemačkog pokretača rasta.

Ako bi se sve ovo dogodilo, to bi rezultiralo preokretom. Međutim, ekonomski stručnjaci su odlični kada je u pitanju neodlučnost. Oni mogu objasniti zašto je došlo do finansijske krize 2008. godine, ili zašto je ekonomija propala 1975. godine. Međutim, oni ne predviđaju i kada će takvi ekonomski šokovi nastupiti.

Institut za makroekonomsku politiku (IMK) u okviru fondacije Hans Böckler Bockler, koji je povezan sa Nemačkom konfederacijom sindikata, došao je do svojevrsnog sistema ranog upozoravanja za ekonomiju. Istraživači unose različite podatke kako bi utvrdili verovatnoću recesije u naredna tri meseca, a zatim predstavili svoje rezultate u obliku svetla na semaforu. Zeleno predstavlja procvat, crveno – nadolazeću recesiju.

U ovom trenutku, semafor je zeleno-žut, što znači “prosečan uzlet rasta”, pišu stručnjaci IMK-a. Osnovna dinamika ekonomije, tvrde oni, ostaje netaknuta. U isto vreme, međutim, ističu da ekonomski rizici rastu. To se ogleda u izgledima za novu recesiju koju je izračunao IMK. U protekla tri meseca, rizik od recesije se gotovo učetvorostručio. U oktobru 2018. je iznosio oko 6%. U novembru je iznosio 15 posto. U decembru je iznosio preko 23 posto.

Nemačka, nedovoljno pripremljena

Nema sumnje da opasnosti rastu, i da se to dešava u jednom od najgorih zamislivih trenutaka. Lipton iz MMF-a zaista nije usamljen u svojoj zabrinutosti da vlade i centralne banke nisu dovoljno pripremljene za usporavanje ekonomskog rasta.

Mnoge zemlje se još uvek bave posledicama poslednje finansijske krize. Državni dug u Francuskoj i Sjedinjenim Državama, na primer, iznosi oko 100% njihovog BDP-a. Ako bi došlo do nove krize, vlade mnogih zemalja teško bi imale prostora za finansijske programe namenjene potrošnji ili poreskim olakšicama.

Situacija nije naročito ružičasta kada su u pitanju centralne banke. Još jedna dugoročna posledica finansijske krize je da mnoge zemlje još uvek nisu povećale kamatne stope na nivoe koji su nekada bili normalni za ekonomsku situaciju sličnu današnjoj. Evropska centralna banka (ECB) nije bila u stanju da to uradi, jer bi ona potisnula stopu inflacije koja je već bila znatno ispod cilja banke od 2%. Danas, premijerna stopa (najpovoljnija kamatna stopa koju banka daje svojim prvoklasnim klijentima) ostaje na nuli, a jedino što predsednik ECB-a Mario Dragi planira jeste njeno odizanje ne pre ove jeseni.

ECB takođe nema nekih dodatnih alata. Uprkos dugogodišnjem usponu u poslednjih nekoliko godina, ECB je nastavila da svakog meseca zasipa tržišta milijardama evra kojima popravlja likvidnost – deo njenog programa kupovine obveznica. Zaista, tek je krajem decembra predsednik ECB-a Mario Dragi obustavio kupovinu.

Ako ekonomija ponovo počne da pada, snižavanje već nepostojećih kamatnih stopa nije opcija. To znači da je nastavak programa kupovine obveznica jedini način da ECB pumpa novac u ekonomiju kao deo stimulativnog paketa, ako to postane neophodno.

Nemački ministar finansija Olaf Šolc iz partije socijaldemokrata (levi centar), posvećuje veliku pažnju impotenciji ECB-a. On i drugi visoki zvaničnici ministarstva finansija veruju da će, ako ECB ne dobije svoje tradicionalne instrumente kada dođe sledeća recesija, vlade morati da popune taj jaz.

On je dugo opravdavao insistiranje nemačke vlade na balansiranju budžeta i plaćanju duga, rekavši da je to mera predostrožnosti za teža ekonomska vremena. “U narednom padu,” rekao je on, “trebaće nam manevarski prostor kako bismo preduzeli protivmere.”

Solidne finansije

A Nemačka se zaista ubraja u mali broj zemalja koje su učvrstile svoje državne finansije do te mere da ne treba mnogo brinuti o prekomernom zaduživanju tokom naredne recesije. Ove godine, teret nemačkog državnog duga će po prvi put od 2002. godine pasti ispod nivoa predviđenog paktom stabilnosti od 60% BDP-a.

Drugim rečima, nemačke federalne i državne vlade su dovoljno jake da izdrže sledeću krizu. Uravnoteženi budžet bi verovatno bio prošlost zbog nedostatka poreskih prihoda i većih socijalnih davanja. Međutim, Ministarstvo finansija bi ipak imalo dovoljno slobodnog tj manevarskog prostora za potrošnju, kojom bi se stabilizovala ekonomiju.

Ministarstvo tako tajno priprema plan za hitne slučajeve kako bi se unapred pripremilo. Primarni fokus plana je na smanjenju poreza, s tim da su omiljeni instrumenti izdašniji za korporacije. U poređenju sa složenijim investicionim programima, efekti takvih rezova su brži. Ako kompanije mogu brzo da otpišu akvizicije kao što su mašine, objekti ili strukture, veća je verovatnoća da će ulagati u njih. Takve investicije služe da ublaže ili preokrenu ekonomske padove.

Zvaničnici Ministarstva finansija planiraju dodatne podsticaje za smanjenje poreza na dohodak. To je, takođe, potez koji bi koristio većini kompanija u Nemačkoj, jer se za 80 posto korporacija u zemlji njihov porez na dobit plaća putem instrumenta poreza na dohodak. Štaviše, taj potez bi značio da bi radnici imali više novca, što bi dovelo do veće potrošnje i dodatnog stabilizujućeg efekta po nemačku ekonomiju. U zavisnosti od ozbiljnosti potencijalne recesije, Ministarstvo finansija predviđa smanjenje poreza od 17 do 35 milijardi evra.

Šolc i njegov prethodnik Volfgang Šojble dugo su odbijali poreske rezove tvrdeći da to predstavlja rizik od pregrevanja već solidne ekonomije. Ekonomisti strahuju od takvog razvoja, jer nekontrolisani rast izobličuje ekonomske strukture i dovodi do pogoršanja koja mogu biti mnogo gora.

Ali, uz lagano opadanje rasta, taj argument više ne važi. Zaista, čak i ako ta situacija i ne bude posebno prijatna, izgleda da će Nemci konačno dobiti poreske olakšice koje već godinama priželjkuju.

Christian Reiermann © SPIEGEL ONLINE

SAD, krivac za rastuće trgovinske tenzije


Američka vlada snosi odgovornost za svoje protivrečne radnje koje su dovele do eskalacije trgovinskih trvenja sa Kinom, saopštilo je kinesko Ministarstvo trgovine u četvrtak 30. maja.

Američka vlada je slala kontradiktorne signale, pritom izjavljujući da će dve zemlje uskoro postići sporazum – a zatim je rekla da nije spremna, rekao je Gao Feng, portparol ovog ministarstva (Foto: China Daily)

Američki predsednik Donald Tramp izjavio je u ponedeljak 27. maja u Japanu da Vašington nije spreman za sklapanje trgovinskog sporazuma s Kinom, ali da ostavlja otvorenu mogućnost da dve zemlje “jednog dana” postignu sporazum.

Gao je rekao da je teško a ne posumnjati u iskrenost Sjedinjenih Država.

On je dodao da je eskalacija trgovinskog spora ozbiljno narušila osnovu za dalje razgovore, i za to okrivljuje SAD.

“(Svaka) Saradnja ima principe, a ona donja granica se mora izvući tokom (naših) pregovora”, rekao je on. “Kina neće praviti compromise po ključnim pitanjima.”

Kina će štititi prava stranih firmi

Kupci na ulazu u Apple Store, Peking, ulica Vangfuđing, 14. jun 2018. [Foto/ IC]

Legitimna prava svih stranih kompanija biće zaštićena od strane kineske vlade, saopštilo je Ministarstvo trgovine.

Kao odgovor na pitanje da li će Kina preduzeti određene akcije protiv Epla, a nakon što je američka vlada ograničila poslovanje Huaveja – što je ugrozilo interese kompanija i finansijskih tržišta na obe strane – portparol  ministarstva Gao Feng izjavio je da će legitimna prava i interesi svih stranih preduzeća u Kini biti zaštićena od strane kineske vlade.

Kina će čvrsto stajati na sprovođenju daljeg otvaranja i reformi, kao i na stvaranju stabilnog, predvidljivog i fer komercijalnog okruženja za sve kompanije koje posluju u Kini, rekao je on.

Retke rudne “hajtek” sirovine: ne koristiti ih za “pripitomljavanje” Kine

Kamion rude s retkim elementima, Baotou, Severna Kina, (7. sept. 2013. [Foto/ VCG])

Kina neće dozvoliti nijednoj zemlji da koristi retke rudne elemente u cilju proizvodnje sredstava kojima bi se gušio razvoj Kine, naglasilo je kinesko Ministarstvo trgovine.

Na pitanje da li će Kina prestati da izvozi retke zemaljske materijale u SAD, Gao Feng je rekao da je Kina najveći svetski dobavljač/izvor retkih elemenata, kao i da je oduvek želela da ispuni zahteve svojih trgovinskih partnera za obezbeđenjem ovih sirovina, unapređujući industriju retkih elemenata.

Ministarstvo je saopštilo da je Trampova administracija, počevši od 10. maja, podigla carine na kinesku robu i ograničila poslovanje kompanije Huavej, što je ugrozilo interese kompanija i finansijskih tržišta na obe strane.

“Dok s jedne strane zadovoljava domaću potražnju, s druge strane Kina je uvek spremna da zadovolji potrebe ostalih zemalja za retkim sirovinama i elementima (danas preko potrebnim u visokotehnološkim industrijama)”, rekao je on. “Ali ako bilo koja zemlja planira da ove elemente upotrebi kako bi proizvela sredstva koji će gušiti razvoj Kine, onda njihov izvoz dotičnim zemljama nije opcija koja je prihvatljiva.”

Ren Xiaojin, Zhong Nan | chinadaily.com.cn | 2019-05-30 16:40

EU izbori: Zeleni talas VS nepovoljni nacionalistički vetrovi


Nakon evropskih izbora na kojima je zabeležen napredak ekoloških i liberalnih snaga kao i krajnje desnice, došlo je vreme za rešenja, predloge, transnacionalne projekte i, ono što je najpotrebnije, demokratsku obnovu. Za veb-portal VoxEurop tekst napisala francuska novinarka Katrin Andre.

Još jedna Evropa se pojavila na prošlonedeljnim evropskim izborima: sada je jasno da građani izražavaju brigu o političkim dešavanjima u EU, i da su snage koje se bore za budućnost Evrope veoma živahne i vitalne. U poređenju sa prethodnim evropskim izborima, izlaznost je značajno porasla: u 20 od 28 država članica (50,2%, nasuprot 42% u 2014). Mladi su glasali u velikom broju i bili su pokretačka snaga zelenog talasa koji je dominirao izborima u mnogim članicama EU. Štrajkovi učenika koji upozoravaju na klimatske promene, pod vođstvom šesnaestogodišnje Šveđanke Grete Tanberg, a u koje se masovno uključilo stotine hiljada mladih ljudi širom evropskog kontinenta, poslao je poruku starijim generacijama i političarima, i ova poruka je prevedena u neporecivu izbornu moć i – glasačke brojke.

U nekim zemljama, kao što su Finska i Irska, zelene partije su dobile istorijski nivo podrške. Die Grünen, nemačka zelena partija je udvostručila svoje glasove zauzevši drugo mesto s više od 20 odsto. Zeleni su izazvali šok i u Francuskoj, dostigavši treće mesto sa 13,47% (Ecologie-les Verts). Britanska stranka Zelenih dobila je 11,7 odsto glasova, kao i Zeleni u Švedskoj (11,4 odsto). Sveukupno, 69 “zelenih” poslanika će imati mesta u novom parlamentu, za razliku od dosadašnjih 52.

Istovremeno, tradicionalne političke snage, socijaldemokrate, pretrpele su udarac – sa izuzetkom Španije i Švedske, gde su generalno izašle na vrh, i konzervativaca kao što su to Les Républicains u Francuskoj ili torijevaca u Britaniji, upravo sveže pregaženih Faradžovom partijom Bregzit. Iako je ravnoteža EU članica na nacionalnim nivoima u određenim slučajevima doživela potres, u Evropskom parlamentu je već u toku rekonfiguracija političkih koalicija i saveza, s obzirom na njegov “usitnjen” sastav.

Štaviše, dok su vladajuće strukture EU zemalja predvodile glasanje – osim u Francuskoj i Austriji, gde je kancelar Sebastijan Kurc bio skrajnut nakon izbora – dominacija velikih stranaka se, očigledno, privodi kraju.

Naravno, veliki broj ljudi, skoro jedan Evropljanin na svaka dva, nije uložio napor da bi otišao na glasanje. I naravno, tu je poražavajuća pobeda illiberalizma: 52,3 odsto (13 mesta) za vladajući Fidesz u Mađarskoj, čime je ova partija poboljšala njihov rezultat od 2014, i 34% za italijansku Legu Matea Salvinija. Pokušaj francuskog predsednika Emanuela Makrona da zadrži Rassemblement National kojeg predvodi Marin Le Pen pokazao se kao težak zadatak, a Le Pen iz izborne trke izašla kao pobednica. Najdžel Faradž dominirao je na glasačkim mestima u Britaniji, dok je flamanska krajnja desnica trijumfovala u Belgiji. Međutim, dok su krajnji desničari i ličnosti koje su postale personifikacija “vladara”u nekim zemljama dobile uporište, podrška populistima pala je za 14% u Danskoj, ali takođe su u padu i krajnje desničarski Švedski demokrati (Sverigedemokraterna, SD), koji su u anketama imali više od 20 odsto su zauzeli treće mesto, sa 15.4 procenta. Treba takođe napomenuti da je Švedska jedina zemlja u kojoj je podrška zelenima bila niža nego u 2014. godini.

Iako moramo ostati oprezni i hladne glave kada se radi o proceni ozbiljnosti ovakvih trendova, prisutan je i neporeciv zaključak koji se može izvući iz istovremenih događaja u velikom broju EU zemalja. Moć “zelenih” glasova, masovni klimatski protesti (od strane kako mladih tako i starih), kao i rezignacija uperena protiv nekih zemalja usled njihove eko-klimatske neaktivnosti (Belgija i Francuska), dozvoljavaju nam da rizikujemo u meri da pravimo poređenja na osnovu našeg iskustva – uostalom, doživeli smo ga iz prve ruke – pre nego da pravimo hladne analize. U ovom trenutku doživljavamo prekretnicu koja se može pokazati jednako važnom kao što je to pre 30 godina bio pad Berlinskog zida: gde je, pred našim očima, neumoljiv zamajac koji je doveo do kraja jedne ere i početka druge.

Vox Europe je objavio i članak političke analitičarke (i članice savetodavnog odbora Vox Europ) Ulrike Guérot koja tvrdi da je evropski ustav neophodan preduslov za garantovanje jednakih prava svim evropskim građanima, kao i istinski demokratske Evrope.

Ako želimo da jedinstveno tržište pretvorimo u istinsku demokratiju, potreban nam je zajednički ustav koji daje jednaka prava svim evropskim građanima. To bi trebalo da bude glavni zadatak novoizabranog Evropskog parlamenta, kaže politikološkinja Ulrike Guérot.

Ka evropskoj Republici: Kakva je Evropa potrebna svetu?

Za sociologa Alena Kajea, inženjera Tijerija Salomona i filozofa Patrika Vivrea, jedino bi stvaranje meta-nacije, u obliku svojevrsne Evropske Republike, moglo dovesti do takve Evrope koja je sposobna da se suoči sa trostrukim izazovom: klimatskim promenama, nejednakošću, i primenom demokratskih vrednosti.

Catherine André, VoxEurop

Evropski izbori rezultirali su fragmentacijom EU parlamenta u kojem su dosadašnje dve velike političke grupacije, evropske narodnjačke partije desnog centra (European People’s Party, EPP), i socijal-demokrate s levog centra (S&D) izgubile podršku, dok su evroskeptici osvojili veću podršku glasača nego što su ikada ranije. Evo kako je ugledni politički veb-portal Politico prezentovao dosadašnje relevantne podatke, koji se mogu nazvati definitivnim rezultatom ovogodišnjih izbora za Evropski parlament.

Poseta predsednika Sija Rusiji: stabilnost kao prioritet


Predsednik Si Đinping održao je razgovore sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom na marginama na drugom međunarodnom “Forumu za Pojas i put” u Pekingu, 26. aprila 2019. godine. [Foto: Xinhua]

Predstojeća poseta predsednika Sija Đinpinga Rusiji odraz je bliske saradnje između Kine i Rusije, koja je između ostalog važna i za održavanje stabilnosti međunarodne zajednice usled rastućih neizvesnosti, kažu analitičari.

Si će od 5. do 7. juna 2019. otići u zvaničnu posetu Rusiji gde će prisustvovati 23. međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, izjavio je u sredu Lu Kang, portparol ministarstva spoljnih poslova.

Put u Rusiju je deo godišnje razmene zvaničnih poseta šefova država dvaju zemalja, a uslediće nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin u aprilu prisustvovao ovom Forumu, kada je na marginama događaja razgovarao sa predsednikom Sijem.

Ova poseta će dodatno pokazati snagu bilateralnih odnosa, koji su dostigli “veoma dobar politički i ekonomski  zamajac”, rekao je Ruan Žongže, potpredsednik Kineskog instituta za međunarodne studije.

Trgovina između ove  dve zemlje “otvarila je veliki napredak”, premašujući 100 milijardi dolara u 2018. godini, a dva stalna člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz Kine i Rusije blisko su koordinisali glavne međunarodne probleme, rekao je Ruan.

Ove godine obeležava se 70 godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa, za koje se kaže da su dostigli svoj najviši nivo u istoriji.

Takođe, prisustvo lidera dve zemlje na međunarodnim forumima pokazuje podršku obe strane otvorenoj globalnoj ekonomiji, dodao je Ruan.

Obraćajući se tokom septembarske plenarne sednice Četvrtog istočnog ekonomskog foruma u ​​Vladivostoku, Si je pozvao regionalne članove da aktivno usklađuju svoje razvojne strategije i zajednički rade na otvorenoj regionalnoj ekonomiji.

Vu Hongvej, istraživač kinesko-ruskih odnosa na Kineskoj akademiji društvenih nauka, rekao je da bilateralna saradnja igra istaknutu ulogu u garantovanju svetskog mira i bezbednosti u trenutku kada je međunarodna bezbednosna situacija u senci aktuelnih tenzija i previranja.

Ove dve zemlje dele istu poziciju u promovisanju stabilnijeg i multipolarnog sveta, rekao je Vu, dodajući da su takve signale poslali kroz međusobnu podršku i koordinaciju vezanu za međunarodne prilike i izazove.

 

Wang Qingyun| China Daily | 2019-05-30 07:06

Koji su kopneni sisari nasnažniji?


Odgovor na pitanje postavljeno na forumu Quora: Koja je najjača životinja na svetu?

Pretpostavljam da pitate koje su životinje fizički najjače, tako da nas ljude automatski prevazilaze a samim tim i izbacuju sa ovog spiska. Takođe, imajte na umu da ovaj spisak zasnivam na odnosu između snage životinje, njene težine i težine (tereta), što znači da će doći do izražaja upravo neke manje životinje odnosno živa bića.

10. Orao

“Žao mi je! Gandalf me je naterao!

Ako uzmete u obzir snagu kojom su u stanju da podižu velike težine, orlovi su najjače ptice na svetu. Ove ptice grabljivice imaju dovoljno snage da u vazduh podignu svoj plen – životinje kao što su lisice, jeleni i divlje mačke koje mogu biti i preko četiri 4 puta teže od njih.

Ove neustrašive ptice poseduju superioran vid i mogu leteti dugo, bez spuštanja na tle ili granu; dovoljno su snažne da mogu leteti čak i tokom oluje.

9. Anakonda

“Merite moju impresivnu veličinu u inčima a ne u fitima (stopalima). Jer, njih (stopala) mi zmije nemamo.”

Anakonde spadaju među najveće i najteže zmije na svetu. Ove zmije nisu otrovnice. Svoj plen stežu sve dok ga ne usmrte, a onda ga progutaju.

Ono što ovu zmiju čini tako snažnom jeste činjenica da se može nečujno kretati kroz praktično svaki ekosistem, bez obzira na veličinu! Poznato je da anakonde “opušteno” ubijaju divlje svinje, kajmane, pa čak i jaguare.

8. Grizli

“Kakav sam ja grmalj, _ebote…!!!”

Grizli spada među najmoćnije grabljivice na planeti. I dok, s jedne strane, uglavnom grickaju biljke, ovi pozamašni svaštojedi mogu se u trenu preobraziti u moćne lovce; poznato je da uspešno love mlade bizone, losove a povremeno i odrasle primerke ovih životinja.

Grizliji su teški oko 350 kilograma, ali neki veći mužjaci mogu premašivati i 600 kilograma. Ovi medvedi su naoružani snažnim čeljustima koje im omogućavaju smrtonosan ujed, ali i mišiće ramenog pojasa, uočljive na njihovoj karakterističnoj ramenoj grbi.

7. Vo (Mošusno goveče, Musk-ox)

“Zovu me Ilon Mask-vo.” (igra reči: “They call me Elon Musk-ox”). Znam da mošusno goveče baš i ne spada u volove, ali nisam mogao da odolim.

Volovi su veća i jača vrsta goveda. Ove životinje su služile za vuču još od 4000-te godine stare ere. Njihova snaga je tolika da su veliki zreli primerci sposobni da povuku i do četiri i po tone. Mislim da su ove životinje zaslužile svoje mesto kao simbol snage, stabilnosti i odlučnosti.

6. Tigar

„Jači sam od drugih velikih mačaka u svakom smislu… osim u jednom – u snazi volje. Znate onu staru izreku… “Ne vara lav svoju partnerku, već Tajger Vuds!” (“A lion wouldn’t cheat on his wife but a Tiger Woods!”)

Tigrovi su među najmoćnijim kopnenim grabljivicama na ovoj planeti i sposobni su da uhvate jelene, divlje svinje, bizone, gaure (vrsta krupnog bivola) i čak medvede; plen lovi uglavnom iz zasede, zahvaljujući snažnim kandžama i snažnim mišićavim čeljustima.

Tigrovi nisu samo moćni kada je u pitanju lov već i kada se radi o podizanju tereta. Poznato je da tigrovi nose stvari koje su dvostruko teže od njihove telesne težine.

Mislim da se sa sigurnošću može reći da je ova životinja zaslužila svoju poziciju “kralja” džungle.

(Svako ko oseća kao da pokušavam da anuliram “kraljevsku poziciju” lava nije u pravu. Lav je “kralj” sam po sebi, ali savane, a ne džungle.)

5. Gorila

“To je ono što volim da zovem gerilskom borbom!”

Iako se često preteruje kada kažemo da gorile poseduju super snagu, one su u svakom slučaju izvanredno snažne životinje, a njihova snaga u odnosu na težinu već po sebi govori mnogo.

Gorile su najveći svetski primati koji u brojnim situacijama manifestuju svoju snagu: kao od šale mogu da obore stablo drveta banane kako bi se domogli ovog voća, a u stanju su da podignu 800kg sa tla ili se odbrane od predatora koji važi za njihovog glavnog neprijatelja – leoparda.

4. Afrički slon

“Ja sam najjača životinja na ovom svetu, i tačka! Svi ostali s ove liste snagatora su irelevantni (irrelephant, igra reči).

Ma, hajte, molim vas. Znali ste da će se ova životinja naći negde na listi najjačih… ali ono što verovatno niste znali je da ona ne bi mogla da osvoji šampionsko prvo mesto. Afrički slonovi su i najveće kopnene životinje na svetu, a i neke od najjačih.

Sa težinom koja dostiže i do sedam tona, zdrav odrastao slon praktično nema neprijatelja, a poznat je i po tome što čak i nosoroge i nilske konje može naterati u bekstvo kako bi spasli živu glavu. Mislim da slon nesumnjivo zaslužuje svoje mesto na ovoj listi.

Sada prelazimo na svet insekata odnosno na prave snagatore.

3. Mrav (vrsta koja seče lišće)

“Zna li gosn lav zašto nije na ovoj listi?” Pa, dok je on spavao, ja sam se mučio u teretani!”

Hajde da još jednom napomenemo kako nemam pretenzija da ponizim lava – samo se malo šalimo….

Mravi su poznati po tome što su veoma jaki insekti i mogu nositi predmete koji su 50 puta teži od njihove telesne težine. Ovo pomaže kada treba da podižu teške listove, koje koriste kao đubrivo za uzgoj gljiva.

2. Skarabej (Buba nosorog)

“Ja sam najžešći insekt!”

Skarabej je, uz mrava, još jedan izuzetno snažan insekt i druga najjača životinja na Zemlji. Zapanjujuće je da ovi insekti mogu nositi predmete i hranu koji su i do 850 puta teži od njih samih. Ovo je ekvivalent čoveku koji bi bio u stanju da nosi 65 tona!

1. Balegar 

“_ebote, osvojio sam prvo mesto! Čini mi se da je ovo uspeh koji će potrajati!”

Balegar (takođe poznat i kao Kotrljan, ili Prašinar) kakvog znamo je crna zaobljena buba snažne građe koja se hrani balegom sisara i u nju polaže jaja. beetle

Titula najjače životinje na svetu pripala je – balegaru. Ovo je tako moćan insekt. Ova bića mogu nositi teret 1141 puta veći od njihove sopstvene telesne težine. To je kao čovek koji bi bez problema nosio 80 tona.

Balegari su tokom evolucije razvili ovoliku snagu kako bi im pomogla u borbama za svoje drugove, pri bušenju tunela i, pa, znate – da kotrljaju gnoj.

Nadam se da ste uživali u ovoj listi deset najjačih životinja (i insekata).

Izvori: Top 10 najjačih životinja na svetu – tajanstveni svet

Top 10 Strongest Animals In The World

Džošua Volters, ljubitelj divljine

Koliko je verovatno da nas za naših života zadesi neki apokaliptični događaj?


Ovo dobro i sumorno pitanje je na forumu Quora postavio – i na njega odgovorio – Bob Anderson, advokat koji je preko 25 godina angažovan  na slučajevima vezanim za digitalnu privatnost (ažurirano 15. Aprila).

Ukratko, Anderson kaže: da, veoma je velika verovatnoća da se nešto od navedenog dogodi. Evo top 10 liste razloga i zašto su neke od navedenih katastrofa daleko izglednije nego što možda i pretpostavljamo.

Prvo, recimo da “apokaliptičko” znači da se radi o događajima koji ranjavaju ili ubijaju milione ljudi – u odnosu na životni vek koji je u okviru očekivanog životnog veka današnje dece, recimo do oko 2100. godine. Takođe, u ovu procenu ćemo uključiti događaje koji možda ne podrazumevaju veliki broj žrtava, ali koji narušavaju naše živote na suštinski ozbiljan način.

Takođe, imajte na umu da iako su neke od navedenih katastrofa regionalnog tj relativno lokalnog karaktera, one mogu imati ozbiljan ekonomski uticaj u globalnim okvirima.

Otvoreno i iskreno upozorenje: ovaj je odgovor malo poduži.

Ok, spremni…?

1. Zloupotreba veštačke, kvantne inteligencije.

Šta možemo očekivati kada kombinujemo napredno mašinsko učenje sa kvantnim računarima za koje se očekuje da budu milione ili milijarde puta moćnije od najboljih mašina koje imamo danas?

Činjenica je da to, zapravo, niko ne zna. Međutim, po prvi put u tehnološkoj istoriji postoji vrlo realna mogućnost za pojavljivanje neke vrste “inteligencije”. Ta inteligencija možda neće biti samostalno kreativna poput nas, ljudi – ili, čak, uopšte neće biti poput ljudske inteligencije – ali postoje dobre šanse da će biti u stanju da nadmaši bilo koje ljudsko biće (saznajte više ovde).

Pre nego što pogledamo kakve su opasnosti, hajde da potrošimo samo malo vremena kako bismo videli koliko bi kvantne inteligentne (QI) mašine mogu biti fantastično korisne… Možemo ih “zamoliti” da rade na našim najtežim problemima i možda će onda, jednog dana, uspeti da pronađu rešenja koja niko od nas ljudi nije sposoban ni da zamisli… proboje koje možemo brzo iskoristiti. Možda ih čak možemo zamoliti da izmisle neke još moćnije generacije “sebe”, da će “osmisliti” bolju arhitekturu sopstvenog “mozga”. Buduća sprega veštačke inteligencije sa kvantnim računarstvom mogla bi da baci u zasenak bilo koji drugi tehnološki razvoj u ljudskoj istoriji. Mogućnosti su beskrajne, a koristi od od kombinacije “AI+QI” mogu biti ogromne.

Tu je, međutim, i ona druga, mračnija strana…

…Svaka razumna osoba bi se morala upitati: pa, šta će se u tom slučaju desiti ako razvoj kvantnog računarstva krene po zlu? Da li uopšte do kraja razumemo ono što radimo u ovoj oblasti tehnologije? Prirodno je zapitati se: koliko i kako bismo se sve s_ebali ukoliko bi samo jedna od ovih stvari postala psihotičnaa potomi krenula da nas istrebljuje?

Da li će kvantno računarstvo i AI biti u stanju da samostalno konstruišu neki novi Skynet kojim bi nas potom zasuo nuklearnim projektilima iz zemljine orbite? Hoćemo li imati prilike da prisustvujemo usponu kvantnih istrebljivača koji će opustošiti Zemlju? Da li bi nas to moglo dovesti do “uspona mašina” u meri u kojoj bi nam se potpuno izmakle kontroli, i da li bi one, u nekom trenutku, mogle iskazati rešenost da nas poubijaju?

Odgovor je jedno gromoglasno NE. Nevaljale i nestašne mašine nisu opasne u ovom smislu, već je pre problem u tome što postoje neki ljudi i neke zemlje koje bi mogle zloupotrebiti ove super-moćne uređaje.

Lako je pogoditi da će vojske naprednih zemalja poput Sjedinjenih Država, Rusije, Kine, Južne Koreje, Japana i EU članica biti prve koje će sa entuzijazmom usvojiti QI, jednom kada novac koji već izdašno daju u istraživanja bude počeo da daje željene rezultate. Dakle, stvarna pretnja uopšte nije beznačajna jer postoji opasnost da uđemo u neku vrstu “kvantne bitke” između nacija koje će primjenjivati svoje napredne QI platforme u cilju društvenog, ekonomskog ili vojnog osvajanja drugih. Dominaciju su u potpunosti izvršili sami ljudi, oni koji donose ključne i konačne odluke – ali vođenih moćnim kapacitetima kvantnih računara koji će biti proizvedeni u doglednoj budućnosti.

2. Detonacija nuklearnog projektila ili bombe…

…bilo namerna ili ne. Svih devet nuklearnih sila zajedno u posedu je gotovo 15.000 nuklearnih bombi i projektila, a neke od ovih zemalja proizvode ih sve intenzivnije, i to iz sedmice u sedmicu. Sa strateškog stanovišta, nuklearno oružje spada u najvrednija sredstva koja jedna vojska može imati u svom posedu, dok, sa stanovišta civila, ovo oružje spada među najstrašnije izume u istoriji čovečanstva. S obzirom na prirodu svoje razornosti, svi nuklearni projektili su danas veoma dobro čuvani, dok je njihovo korišćenje kontrolisano moćnim sistemima autorizacije i sigurnosnih mehanizama. Sve je ovo veoma sofisticirano, ali ne i u potpunosti savršeno.

U domenu zdravorazumskih razloga, nameće se misao da bi ovi uređaji za masovno uništenje mogli pasti u ruke onih koji nameravaju da nanesu zlo. I mada su mehanizmi njihove aktivacije osigurani do fantastičnog nivoa, ništa od onog što potiče od nas ljudi nije savršeno. Nadalje, više nema tajni kako se može naprviti sirova, jeftina tj “prljava” bomba: taktičko ili nestrateško nuklearno oružje male snage koje još uvek ima veliku nuklearnu moć, a postoje i mala, ali alarmantna odstupanja u evidentiranju lokacija na kojima se nalazi vojni nuklearni materijal, kao što je to slučaj sa teritorijom Rusije.

Prema tome, nisu nimalo zanemarljive šanse da bi se u nekom momentu – u narednih 80-tak godina – neka od ovih prokletih stvari mogla aktivirati. Ukoliko se radi o nečijoj nameri onda su stvari potpuno jasne, ali čak i ako bi se neka od nuklearnih glava slučajno aktivirala, postoji vrlo realna šansa da se ovaj incident mogao pogrešno protumačiti kao smišljen i nameran. U svakom slučaju, jedna slučajna eksplozija mogla bi pokrenuti čitav pakao kojeg jedan nuklearni rat nosi sa sobom.

Ukoliko bi se takva detonacija smatrala namernom, onda bismo u veoma kratkom roku mogli da očekujemo gotovo trenutnu suspenziju građanskih sloboda “do daljnjeg”, uvođenjem Vojnog zakona, a “usled ulaganja napora za otkrivanjem veće količine ovakvog oružja”. Ova suspenzija mirnodopskog funkcionisanja bi podrazumevala ukidanje SVIH međunarodnih putovanja i trgovine u zemljama pogođenim ovim ratnim zakonom, a možda i šire. Uticaj na ciljano područje teško da bi bio zahvaćen i najporaznijim aktuelnim prognozama, ali bi verovatno podrazumevao ogroman broj ljudskih žrtava, dok će uticaj na globalni finansijski sistem biti zaista poražavajući jer bi teška ekonomska kriza mogla trajati duže nego ijedna koj smo dosad imali prilike da iskusimo. Spram ove ekonomske katastrofe, Velika depresija iz 30-ih godina prošlog veka delovala bi kao odmor na Havajima.

Zapamtite da još uvek ima skoro 15.000 ovih atomskih prokletinja, i mada više ne zauzimaju udarne naslove, one nisu nigde volšebno isparile ili pak nestale… i dalje su veoma prisutna, pretnja po naš opstanak. A samo jedna je više nego dovoljna da izazove krizu kolosalnih razmera.

3. Globalna pandemija

Ponašanje većine mikroorganizama koji napadaju ljude spada u jednu od dve široke behejvioralne kategorije: 1. lako se prenose ali obično nisu fatalne, ili su 2. često fatalne ali se ne mogu lako prenositi. Na primer, prehlade i grip je moguće prenositi vazduhom ili slučajnim kontaktom, mada obično nisu toliko smrtonosni. S druge strane, HIV je sve donedavno bio fatalan virus, ali se nije lako prenosio.

Nažalost, počinjemo da uviđamo da danas izbijaju epidemije mikroorganizama koji su lako prenosivi i po običaju fatalni. Neke epidemije prirodne, kao što su hemoragijske groznice (poput ebole), a neke su, iako prirodne, mnogo jače jer su nastale kao posledica ljudskih aktivnosti, kao što su bakterije koje su postale visoko otporne na antibiotike, delimično zato što smo ih previše iskoristili.

Do sada smo bili u stanju da izađemo na kraj sa dosadašnjim epidemijama jer su se one dešavale u udaljenim mestima ili u okolnostima u kojima je bilo moguće uspostaviti druge mehanizme kontrole. A dosadašnji tempo njihovog prenošenja je ipak, i na našu sreću, bio u dovoljnoj meri spor da bismo imali dovoljno vremena da te mikroorganizme izolujemo i borimo se protiv njih. I pored toga što primamo ozbiljna upozorenja i indicije – dešava se da se turistički lajneri i brodovi za krstarenje danas neplanirano vraćaju u luke, sa stotinama putnika koje muči Norovirus. Ljudi umiru od infekcija koje su do pre samo jedne generacije bile lako izlečive, ali koje sada ne reaguju ni na jedan savremeni antibiotik. Hemoragijske virusne groznice neumorno se trude da nađu svoje uporište u živim organizmima. Brojke su još uvek male, ali nema nikakve garancije da će tako ostati i u budućnosti.

Kako danas putujemo dalje i učestalije nego ikada pre, tako uveliko olakšavamo mikrobima širenje na globalnom nivou.

4. Veliki potresi i seizmičke kataklizme…

…na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Postoje veoma jaki dokazi koji ukazuju da bi zapadna obala SAD mogla pretrpeti niz velikih seizmičkih potresa u narednih 50 do 75 godina. To se može dogoditi sutra, ili 2079. godine, ali će se u svakom slučaju dogoditi za života mnogih koji smo danas živi.

Kompleksna linija raseda proteže se na više od hiljadu milja: od države Vašington do juga Los Anđelesa. Savremeni objekti u tim državama (zgrade, mostovi, itd) su konstruisani tako da izdrže potres snage oko 7.0 stepeni. Svi to smatraju uglavnom veoma ohrabrujućim, ali je to jedan lažni osećaj sigurnosti: tu su, na nesreću, i milioni starijih objekata (kuća, stanova, itd.) koji bi pretrpeli strahovitu štetu ukoliko bi se dogodio zemljotres od 7.0 stepeni po Rihteru.

Ono što u svemu tome još više zabrinjava  je da kada energija koja se oslobodi zemljotresom premaši sedam stepeni Rihtera, dobacujući do snage od 8.0 ili 9.0 stepeni (što je 10 do 100 puta snažnije Rihterovih sedam stepeni), tu više ne postoje bilo kakve prognoze, a opklade i šanse ne postoje: čak i najbolje sagrađeni objekti savremenog inženjerstva pretrpeće katastrofalna oštećenja ili će naprosto biti zbrisana s lica zemlje. Takođe je pogrešno govoriti o jednom „velikom“ potresu, kao da bi se na jednom mestu desio samo jedan gadan zemljotres. Veoma je verovatno da će to biti brojni “veliki” zemljotresi, koji će proizvesti mnogo raseda u tlu, šireći se na hiljade kilometara.

S obzirom da se neki delovi tog rasednog sistema nalaze pod vodom, na dnu okeana, pored seizmičkog potresa postoji i vrlo realna mogućnost jednog ili više velikih cunamija, posebno u Vašingtonu i Oregonu. Rasedi bi se otvarali relativno blizu obale, tako da bi za ovu katastrofu usledilo vrlo malo ili nimalo upozorenja. U zavisnosti od magnitude i opsega ovakvih potresa, talasi mogu biti izuzetno veliki i prouzrokovati neprocenjivu štetu u Kanadi, na Aljasci i potencijalno u većem delu Pacifika.

5. Erupcija super-vulkana

Nedavno je posvećena velika pažnja potencijalnoj super-erupciji u nacionalnom parku Jeloustoun, koja bi “svakako” bila kataklizmična. Ali, Jeloustoun smo pokrili mernim instrumentima i nema naznaka o aktivnostima velikih razmera: podseća na lonac koji prokuvava na najmanju pamenu, uz izvore i zabavne gejzire koji tiho “krčkaju”.

Ovo nije slučaj sa vulkanskim poljem Laguna del Maule u Čileu, koje pokazuje alarmantne znakove velikih aktivnosti. Iako se nalazi na južnoj hemisferi, velika erupcija na toj tački bi globalno prouzrokovala kratkoročne klimatske posledice koje će posebno uticati na poljoprivredu, čak i u Sjedinjenim Državama i Evropi.

Na severu planete bismo mogli očekivati jednu ili dve sezone oštro umanjenih poljoprivrednih prinosa, dok bi na južnoj hemisferi mogli prisustvovati humanitarnoj krizi kakvu istorija dosad nije zabeležila. Poljoprivreda u Južnoj Americi mogla bi biti u potpunosti srušena, što bi rezultiralo smrću stotina miliona ljudi, praćene ogromnim talasima masovnih emigracija. Ovo je scenario koji bi se mogao ostvariti u većem delu uvek krhkog, podsaharskog regiona Afrike.

6. Velika erupcija Sunčeve korone

(Major coronal mass ejection, CME) koja bi bila 10 puta jača od Karingtonovog događaja (Carrington Event). Takva erupcija na površini Sunca bi bila dovoljna da sprži svu našu elektro-energetsku mrežu i uništi hiljade transformatora i podstanica. Šta smo dosad učinili kako bismo se zaštitili od ovakve katastrofe? U osnovi – ništa. Koliko rezervnih transformatora držimo u rezervi? Gotovo nijedan.

Najbolje čemu bismo mogli da se nadamo je da naši lideri, ukoliko treba da dođe do ovakve katastrofe, skupe hrabrost i u tom trenutku ugase celokupnu električnu mrežu: da namerno uvuku zemlju (SAD) u mrak, tako da možemo da izolujemo barem neke elektro-energetske komponente pre nego što CME udari… ukoliko, naravno, uopšte budemo otkrili da će nas neki CME takvih razmera pogoditi.

7. Veliki klimatski poremećaji

Ukoliko se u narednih 80 godina nastave klimatske promene po sada prognoziranim stopama, NASA predviđa pojavu perioda ozbiljnih suša na Srednjem Zapadu Sjedinjenih Država: šanse da se obistine ovakve teške suše su između 25% i 35%. Svaka od njih bi trajala od tri godine do tri decenije. Ako suša bude na kratki rok, recimo “samo” tri ili četiri godine, cene hrane će astronomski poleteti naviše, iako će njene zalihe i dalje biti zanemarljivo dostatne jer se današnje farme oslanjaju mahom na crpljenje podzemnih voda – vodotokova koji će, u slučaju suše, nestati. Međutim, ukoliko nas suša bude pogodila na duži vremenski period, recimo na 15 ili na 20 godina, veliki deo čuvenog “američkog poljoprivrednog čuda” će iščeznuti.

Ovo može biti praćeno sve ozbiljnijim i sve brojnijim olujnim udarima, uglavnom uragana i vantropskih ciklona na severozapadu Atlantika. Istočna obala Sjedinjenih Država je vrlo osetljiva na takve olujne udare sposobne da izazovu zapanjujuće štete. Gradovi kao što su Majami, Njujork ili Boston mogli bi da pretrpe veoma ozbiljnu štetu, u razmerama koje bi možda bile dovoljne da ih onesposobe na više meseci.

Troškovi suočavanja sa ovim katastrofičnim dešavanjima mogli bi dovesti do bankrota velikih osiguravajućih društava, i iziskivati milijarde dolara državne pomoći ne bi li se tako sprečilo da postanu potpuno nesolventna. Gradovima bi, takođe, bile potrebne ogromne sume novca radi njihove obnove i stvaranja bolje obalske zaštite od oluja, ciklona i uragana. A ovde je reč SAMO o vremenskim nepogodama na tlu Sjedinjenih Država. Ogromni problemi će se pojaviti u mnogim drugim zemljama, možda čak istovremeno.

8. Antiutopijski scenariji o zloupotrebi ličnih podataka…

…su uglavnom zasnovani na napretku u oblastima tehnologija prepoznavanja lica, GPS praćenja ali i praćenja osoba putem identifikacije DNK tragova. Već smo tako blizu društvu nadzora i kontrole, očigledno bez ikakve sumnjičavosti ili upitanosti o konsekvencama masovnog nadgledanja i praćenja građana.

Da bismo uočili svu ozbiljnost ove tehnološke anti-utopije ne bi trebalo ići dalje od onoga što se trenutno dešava u Kini – sa novim sistemom društvenog rangiranja zasnovanog na “društvenim bodovima (podobnosti i uzornosti)” – i tada ćemo lako shvatiti da ćemo, možda, biti primorani da u ovom procesu “tehnološkog napretka” nekoliko puta “prikočimo”. Jer, ukoliko moć proizašla iz svih ovih podataka ikada padne u pogrešne ruke… pa, recimo otvoreno – bili bismo potpuno s_ebani.

Samo možemo nagađati kolika je verovatnoća da nas takvo šta zadesi. Ali, ukoliko nas je istorija ičemu naučila, onda je to saznanje da vladajuće strukture ne ostaju zauvek ni stabilne a ni poštene: one, u stvari, nikada nisu takve.

9. Ozbiljna geopolitička destabilizacija 

…koja bi dovela do velikih ekonomskih ili vojnih sukoba. Rusija je neprijateljskije raspoložena, gotovo sigurno u pogledu ekspanzionizma (drugih zemalja). Kina je prerasla u supersilu i ulaže u svoju armiju kao nikada do sada. Severna Koreja poseduje nuklearne projektile. Indija i Pakistan se još uvek međusobno zdušno mrze, a obe poseduju nuklearno oružje. Bliski istok ostaje inkubator političkih, ekonomskih i religijskih sukoba.

U proteklih 70 godina, Sjedinjene Države su bile uključene u brojne vojne sukobe; pa ipak, ukoliko ste skoro prošetali ulicama ili supermarketima bilo kog američkog grada ne biste mogli reći da je ova zemlja već nekoliko decenija unazad uključena u toliko ratnih sukoba (osim ukoliko niste konkretno razmišljali o toj temi). Imali smo (kao građani SAD) luksuz da na nas ovi sukobi ne utiču direktno i svakodnevno.

Ovaj se trend možda neće nastaviti u budućnosti. Postoji realna šansa da bi se mogao razviti zaista ozbiljan sukob, koji bi mogao rezultirati istinskim teškoćama u većem delu sveta, uključujući visok broj žrtava, ozbiljno racionisanje hrane, informatičke napade, velika preusmeravanja budžeta na rešavanje katastrofa i kriza itd. Za sada nema naznaka da postoji izgledna verovatnoća za neku od njih, mada je izvesno da šanse od izbijanja ovakvih katastrofa nisu sasvim beznačajne.

10. Teška ekonomska depresija

Sjedinjene Države su se enormno zadužile. Ovo je, takođe, i veoma rizično po nju. (Mi, Amerikanci) smo se i ranije nalazili u sličnim situacijama, kada bismo uspevali da se odmaknemo od ivice dužničke provalije a da se pritom ne urušimo; pa ipak, ukoliko nas zadesi neka druga katastrofična stvar sa dotične liste, možda bi bilo nemoguće oporaviti se u razumnom vremenskom periodu. Jednostavno rečeno, nemamo štednju, nemamo novčanih rezervi, pa ako se desi nešto stvarno veliko i loše, možda će nas zadesiti brojnije i teže ekonomske teškoće no što smo u stanju da podnesemo.

A ovde se ne radi samo o SAD. Vrsta fiskalne neodgovornosti koja dovodi do ekonomskih depresija postala je sveprisutna, rutinska i uvrežena politika: od Britanije, pa do Novog Zelanda.

Zemlje, kako one velike tako i male su se kroz istoriju izvlačile iz gotovo svega što možete zamisliti; ali, jedina stvar koju nijedna nacija nikada nije uspela da izbegne bez oružanog sukoba je – novac: Zapravo, ako bih morao da pogađam koja bi od ovih deset pobrojanih stvari bila najizglednija i najverovatnija da će nam se dogoditi, uz produkovanje problema i kriza masovnog obima, to bi bilo to.

A ako vam ovaj odgovor već nije bio dovoljno dugačak i dosadan, sada sledi zgodna “bonus” prognoza moguće kataklizme…

11. Podrivanje i urušavanje demokratije od strane malog broja bogatih i moćnih

Uočljiv je alarmantan porast veština i načina na koje moćni ljudi sa nepojamnim količinama novca mogu iskoristiti svoje materijalne i intelektualne resurse ne bi li stekli još veću moć. To, naravno, ukazuje na činjenicu da izvanredno bogati ljudi utiču na izbore još od najranijih grčkih demokratija. Ono što je bez presedana jeste pojava moćnih, novih tipova medija, koji su praktično svi “na prodaju”, u smislu da je lako kupiti visoko targetovane oglase.

Ovi oglasi zarad ličnih ili interesa uskog kruga ljudi nose sa sobom ili pozitivne ili negativne poruke svetskoj javnosti, u kojoj je skepticizam prema takvim medijskim porukama na najnižem istorijskim nivou. Potpuno je razumno, lako i logično zamisliti da bi neka lukava i zla sila mogla legitimnim ili nelegitimnim sredstvima pridobiti dovoljno političke moći da savlada demokratske procese do mere u kojoj zaposeda neku svoju ekonomsku korist, a na štetu miliona manje bogatih građana.

Ukoliko pojedinci ili takve uske grupe ljudi deluju neprekidno, svakodnevno i u dovoljno dugom vremenskom periodu, oni mogu pretvoriti demokratiju u totalitarno društvo u kojem će jedan procenat ljudi posedovati 90% svetske imovine, biznisa i industrije, ali i zakonsku moć da takvo stanje održavaju i u budućnosti.

Završavam s ovim jer mislim da do 2100. godine postoji ozbiljan rizik od ovakvog scenarija u kojem će taj 1% ultra-bogatih vladati nas nama ostalima. A rizici od ovakvog scenarija su veoma ozbiljni i prisutni.

Quora

Zak – opasnost po druge, sebe i svoj Fejsbuk


Mark Zakerberg nikada nije imao šefa – i to je ono što je Fejsbuk učinilo opasnim.

Postoji jedna anegdota koju je u Njujork tajmsu nedavno opisao koosnivač Fejsbuka Kris Hjuz. On tvrdi da je došao trenutak da se raskrsti s ovim globalnim gigantom među društvenim medijima. Kada je 2006. Yahoo hteo da kupi Facebook za milijardu dolara, generalni direktor Mark Zuckerberg se odupro jer mu se nije sviđala ideja da radi za tadašnjeg šefa Jahua, Terija Semela (Terry Semel).

“Izuzev nekoliko svirki na koledžu,” piše Hjuz, “Mark nikada nije imao pravog šefa i činio se potpuno nezainteresovanim da u perspektivi ima bilo koga ko bi bio iznad njega.”

Nije se mnogo toga promenilo u vezi ove platforme: Fejsbuk je danas javno listirana kompanija na berzi i ima upravni odbor, ali Zakerberg, koji je predsednik odbora, još uvek kontroliše oko 60% deonica s pravom glasa. Ova postavka efektivno smanjuje moć odbora kao savetodavnog tela, tvrdi Hjuz. Uzgred, Zakerberg ne odgovara tj ne reaguje ni na pokušaj vladinog nadzora – američke vlade koja je ostavila internet kao mahom neregulisano igralište.

Tokom svih ovih godina, Zakerberg nikada nije morao da se previše sekira po pitanju svoje i kompanijske odgovornosti. A to pomaže da se objasne njegove slabosti kao lidera, koje su, zauzvrat, dovele Facebook do stanja haosa u kojem se trenutno nalazi.

Zašto je dobro imati šefa

Veliki deo privlačnosti preduzetništva je to što tada postajete sopstveni šef. Ali to je privilegija koju najviše cene oni koji su već imali iskustvo rada za nekog drugog. „Vi, zapravo, naučite kako da upravljate, a uz to dobijate i svojevrsno mentorstvo“, kaže Robert Saton, profesor menadžmenta na Univerzitetu Stenford i autor knjige „Good Boss, Bad Boss“ i „The Asshole Survival Guide“. Čak i loš šef vam može pomoći – da shvatite šta je ono što ne treba raditi.

Baš kao što se umetnicima savetuje da savladaju osnove crtanja kocki i senčenje cilindara pre nego što pređu na crtanje portreta, tako i većina poslovnih lidera mora da provede vreme radeći u tuđim kompanijama. I zaista, uprkos mitologiji Silicijumske doline o mlađahnim vunderkindima koji napuštaju fakultete pre diplome kako bi izrasli u osnivače velikih kompanija – preduzetnici koji stoje iza najbrže rastućih kompanija imaju tendenciju da zađu u svoje četrdesete u trenutku kada njihov biznis uzleti punom snagom. Dobre su šanse da su do tada radili za druge ljude, a ne za sebe.

Činjenica da Zakerberg nikada nije imao šefa očigledno nije ugrozio rast Facebooka. Međutim, nedostatak sopstvene odgovornosti kako u prošlosti tako i danas možda ga je učinio osetljivijim na dva pitanja za koja Saton kaže da se često povezuju s nekontrolisanim osećajem moći: zatrovanošću sopstvenom moći i povremenim moralnim sagrešenjima i etičkim „iskliznućima“ (moral licensing).

Biti zatrovan posedovanjem moći (power poisoning) je termin koji se upotrebljava za opisivanje fenomena zasnovanog na naučnim istraživanjima: onog psihološkog stanja u kojem akumulacija moći menja ponašanje ljudi na gore. U svojoj knjizi „Paradoks moći“ (The Power Paradox), psiholog Dacher Keltner sa Univerziteta u Kaliforniji, Berkeley, objašnjava da što je veća moć koju zadobijamo, to je veća verovatnoća da ćemo se usredsrediti na isključivo sopstvene potrebe, a da ćemo sve slabije reagovati na potrebe drugih. “Oni (koji zadobiju veliku moć) imaju tendenciju da vide ljude kao objekte koji stoje kao prepreka ka njihovom cilju, a ne da zadobiju empatiju prema njima”, kaže Saton.

Naravno, Zakerberg je oštro kritikovan zbog toga što nije pokazao dovoljno empatije prema ljudima na koje utiču odluke Fejsbuka o pitanjima koja se kreću od privatnosti i cenzure do lažnih vesti, pa čak i genocida. “Ljudi postaju brojke, algoritmi postaju pravila, a stvarnost postaje ono što podaci kažu”, izjavio je Om Malik za Njujorker 2016. godine. Dehumanizacija je takođe pogodna poslovna strategija, kao što je napisao Nikhil Sonnad za Quartz (blog magazina Atlantik): određene stvari koje na nesavestan način činite ljudima oko sebe. Kada je reč o podacima, možete s njima da radite šta god želite.”

Pošto iskustvo vlasti čini da se neki moćni ljudi osećaju manje zabrinutim za dobrobit drugih, sledi da podnošenje izveštaja i raport nekom drugom (tj vašem šefu) može poslužiti za proveru atrofije empatije. Ali, Zakerberg ne mora da brine o kontroli i ravnoteži. Zahvaljujući nekoj lukavo osmišljenoj korporativnoj strukturi, Zakerberg je, kako kaže profesor na Jejlu Džefri Zonenfeld, „Fejsbukov doživotni imperator”.

Tu je još jedan zajednički problem za Zakerberga i druge preduzetnike iz Silicijumske doline: dati sebi za pravo da nakon dobrih stvari ponekad učinite i ponešto prljavo i amoralno (moral licensing), kaže Saton. Psihološka istraživanja pokazuju da ljudi koji osećaju da su činili dobro u prošlosti mogu sebi dati dozvolu (pdf) da se u sadašnjosti ponašaju na manje etički način.

Naravno, Zakerberg je pokazao sklonost ka ovakvom načinu razmišljanja. U Njujorkerovom profilu iz 2018. godine, on je govorio o divljenju koje gaji prema drevnom rimskom caru Avgustu. “U osnovi, primenjujući veoma oštar pristup, uspeo je da uspostavi dvesta godina svetskog mira”, rekao je Zakerberg. “S jedne strane, svetski mir je dugoročni cilj o kojem ljudi danas govore… ali [koji] nije došao tek tako, već je (Avgust) morao da čini određene stvari.”

U ovom slučaju, Zakerbergove primedbe su usredsređene na filozofski koncept konsekvencijalizma – ideje da ciljevi mogu opravdati sredstva. Ali, šire gledano, lako je uvideti kako Zakerbergova vera u fundamentalno dobro svoje misije povezivanja sveta (Fejsbukom) može dovesti do toga da troši manje vremena u razmišljanju o žrtvama te svoje potrage.

U intervjuu datom Kari Svišer, Zakerberg je jednom objasnio zašto je Facebook bio spor u borbi protiv širenja dezinformacija na sajtu: “U retrospektivi, mislim da je pošteno reći da smo bili preterano idealistički i fokusirani mahom na one dobre stvari, naime, na deo onoga što povezuje ljude i doprinosi da se čuje i njihov glas.”

Još jednom, iskustvo postojanja šefa nad vama – naročito lošeg – moglo je da Zakerberga učini svesnijim načina na koje njegova aktuelna povremena moralna iskliznuća mogu uticati na druge. Jedna je stvar slegnuti ramenima na sklonosti Avgusta Cezara ka nasilju kao neophodnoj meri radi postizanja višeg dobra, naime, onda kada čitate o tome u istorijskim knjigama; sasvim drugo je raditi za jednog modernog Avgusta koji opravdava svoj užasan odnos prema zaposlenima pravednošću svoje misije.

“Od naših najranijih dana, Mark je koristio reč ‘dominacija’ da bi opisao naše ambicije, bez ikakve naznake ironije ili poniznosti”, piše Hjuz u Tajmsu, iako ga ne krivi zato što je tako razmišljao: “On je pokazao ništa manje od virtuozne energičnosti i presiranja, tako tipičnih za jednog talentovanog preduzetnika.”

Naravno, kada imate malo ili nimalo iskustva, mnogo je lakše ubediti sebe da jednostrano i usko stremljenje u cilju slamanja konkurenata i postizanja globalne dominacije nije u suprotnosti sa snom o stvaranju sveta kao boljeg mesta. Upravo to bi učinio svaki samouvereni štreber.

Kada ne znate šta je ono što se ne može činiti (drugima)

Nije ni čudo da je Silicijumska dolina očarana preduzetničkim ikonama poput Zakerberga ili Uberovog Travisa Kalanika, koji je na sličan način započeo svoj prvi posao dok je još bio student na koledžu. Kao što Saton primećuje, u startup svetu “postoje prednosti imati u svojim redovima mlade ljude koji ne znaju šta je to što se ne može i ne sme činiti.”

Ali postoje i jasni nedostaci. Hjuz, koji je 2007. napustio Facebook, nije samo zabrinut što je ova kompanija – čijem je stvaranju doprineo dok su on i Zakerberg zajedno bili studenti na Harvardu – postala monopolistička. On je takođe zabrinut i zbog toga što je njegov prijatelj i bivši partner akumulirao nivo uticaja koji je “bez presedana i neamerički” i to po bilo čijim merilima, bilo da je u privatnom sektoru ili u vladi. Hjuz piše da:

„On (Zakerberg) kontroliše tri osnovne komunikacijske platforme – Facebook, Instagram i WhatsApp – koje svakodnevno koriste milijarde ljudi… Samo je Mark taj koji može da odluči kako da Fejsbuk konfiguriše svoje algoritme kako bi odredio šta je to što će korisnici ove društvene platforme videti u svojim Vestima (News Feed), koje postavke privatnosti mogu koristiti, pa čak i koje poruke bivaju isporučene. On uspostavlja pravila za razlikovanje nasilnog i zapaljivog govora od onog koji je „samo napadan“; on ima moć da sam izabere isključivanje takmaca sticanjem (moći), blokiranjem ili kopiranjem.

Tako se, prema Hjuzu, steklo i previše moći u posedu jednog pojedinca, čak i za nekoga ko veruje da je “dobra, ljubazna osoba” – i tako je došao trenutak, tvrdi on, da američka vlada uđe nogom i razbije ovu kompaniju. “Mark Zakerberg nije u stanju da popravi Fejsbuk”, zaključuje Hjuz. I verovatno je u pravu.

Samo nemojte očekivati da će ga Zakerberg čuti.

Sarah Todd, Quartz (Atlantic magazine blog)

Slobodno vreme – bogatstvo koje nestaje


Prosečan američki radnik ima manje vremena za odmor od srednjovekovnog seljaka.

Život za srednjovjekovnog seljaka svakako nije bio piknik. Njegov život je bio zasenjen strahom od gladi, bolesti i ratova. Mnogo šta od njegove ishrane i lične higijene ostajalo je samo u domenu njegovih lepih želja.

Ali uprkos njegovoj reputaciji kao „jadnog i bednog“, možda bismo mu mogli zavideti na jednoj stvari: njegovom odmoru i slobodnim danima u kojima je uživao tokom godine.

Oranje i žetva su nesumnjivo bili naporna rabota, ali je običan seljak uživao u svojim slobodnim danima, ne radeći između osam nedelja i šest meseci godišnje.

Crkva, imajući u vidu problem zauzdavanja stanovništva od moguće pobune, primenjivala je česte obavezne praznike. Venčanja, bdenja i rođenja su u toj epohi mogli da znače i čitavu sedmicu odmora, slavljeničkog ili prazničnog ispijanja piva, putujuće cirkuzante, žonglere ili pak neke sportske događaje koji bi se odigravali u gradu ili na selu; seljak je, zapravo očekivao da slobodno vreme bude njegovo ljudsko pravo, koje će koristiti isključivo za svoju dokolicu i zabavu. Nekada se dešavalo da po nekoliko sedmica u komadu nema nekog važnijeg posla na imanju, u štali ili radionici, a kada bi se oranje i berba završili, seljak je imao vremena i za predah – i to veoma dug.

U stvari, ekonomistkinja Džulijet Šor je otkrila da su – u periodima posebno visokih plata, kao što ih je imala Engleska tokom 14. veka – seljaci nisu imali obavezu da rade više od 150 dana godišnje. A šta se dešava kada pomislimo na savremenog američkog radnika? Nakon godinu dana provedenih na poslu, on u proseku dobija – osam dana godišnjeg odmora.

Istorijat iščezavanja slobodnih dana

A možda nije trebalo da ispadne ovako: Džon Majnard Kejnz, jedan od osnivača moderne ekonomije, napravio je poznato predviđanje da će do 2030. godine napredna društva biti bogata u dovoljnoj meri da slobodno vreme – a ne rad – postanu novo glavno obeležje životnog stila prosečnog Amerikanca. Do sada, ne izgleda da za tu njegovu prognozu postoji ikakvog utemeljenja u savremenoj američkoj realnosti.

Šta se desilo? Neki navode pobedu modernog osmočasovnog radnog vremena, 40-satne radne sedmice umesto bolnih 70 ili 80 sati koliko je u “rintanju” provodio radnik iz 19. veka – neko bi rekao, “pa, eto, i ovo je na neki način bolje od 12. veka… dokaz da se krećemo u pravom smeru.”

Ali, istraživanja Džulijet Šor pružaju činjenice da su Amerikanci odavno rekli „zbogom“ 40-satnoj radnoj nedelji; pregled uzoraka na kojima je ispitan rad, radne navike i obaveze otkriva da je 19. stoleće predstavljalo izuzetak od pravila i odstupanje u istoriji ljudskog rada. Kada su se radnici borili za osmosatni radni dan, nisu pokušavali da dobiju nešto radikalno i novo, već naprosto da obnove ono u čemu su njihovi preci uživali pre nego što su kapitalisti industrijske revolucije i električna sijalica došli na scenu.

Vratite se unazad 200, 300 ili 400 godina, i ustanovićete da većina ljudi iz srednjeg veka uopšte nije radila dugo i danonoćno: Pored opuštanja tokom dugih odmora, srednjovjekovni seljak je u svom slobodnom vremenu uživao spremajući i konzumirajući obroke, a njegov dan je često uključivao i vreme za popodnevno dremanje.

“Životni tempo je bio spor, čak i ležeran; tempo rada je bio opušten”, primećuje Džulijen Šor. “Naši preci možda nisu bili bogati, ali su imali obilje slobodnog vremena.”

Sledi brz prelazak u 21. vek, i odmah uočavamo da je SAD jedina napredna zemlja bez ikakve nacionalne politike odmora.

Mnogi američki radnici primorani su da produže svoje radno vreme, radeći i tokom državnih praznika, dok dani odmora često ostaju neiskorišćeni. Čak i kada konačno izdvojimo vreme za praznik ili korišćenje slobodnih dana, mnogi od nas odgovaraju na e-poštu i “objašnjavaju” da li trenutno kampujemo s decom ili pokušavamo da se domognemo neke plaže.

Neki optužuju američkog radnika za to što ne uzima ono što mu je potrebno i što je, na kraju krajeva, zaslužio. Ali, tokom perioda u koje je u društvu prisutna stalno visoka nezaposlenost, nesigurnost zaposlenja i slabost sindikata, zaposleni lako mogu s pravom osećati da nemaju drugog izbora do da prihvate uslove koje postavlja „aktuelna radna etika“ i svaki poslodavac pojedinačno.

U svetu nestalnih poslova i otkaza za koje poslodavci ne moraju da radniku pruže ikakvo objašnjenje (tzv. “at will” employment), gde ugovor o radu može biti raskinut u bilo koje vreme, nije lako iznositi prigovore na obimnu radnu satnicu.

Istina je da je američki Nju Dil vratio neke od uslova koje su radnici na gazdinstvima i zanatlije iz srednjeg veka uzimali zdravo za gotovo, ali od 1980-ih naovamo stvari su stalno išle nizbrdo. Nestankom sigurnih dugoročnih poslova, radna snaga počinje da prelazi sa posla na posao, tako da broj godina radnog staža i iskustvo više nisu nudili prednosti dodatnih slobodnih dana. Rastući trend honorarnog kao i rada po satu, podstaknut velikom recesijom, znači da je za mnoge radnike ideja o garantovanom odmoru danas tek bleda uspomena.

Posledice neprekidnog rada

Ono što je u svemu tome ironično, je da ovaj kult beskrajnog okapavanja u radu zaista ne doprinosi bolje razumevanju suštine i „benefita“ tolikog povećanja radne satnice.

Nižu se studije koje pokazuju da prekomerno opterećenje smanjuje produktivnost. S druge strane, performanse se povećavaju nakon odmora, a radnici se vraćaju sa obnovljenom energijom i fokusom. Što je duži odmor, opuštenije se i energičnije ljudi osećaju po povratku u kancelariju, fabriku ili na teren.

Ekonomska kriza pruža političarima koji zagovaraju stroge mere štednje opravdanje da pričaju o smanjenju slobodnog vremena, povećanju starosne granice za odlazak u penziju i ukidanju programa socijalnog osiguranja i sigurnosnih mreža koje su trebale da nam omoguće bolju sudbinu od ove današnje, tj. spadanja s nogu od rada. U Evropi, gde radnici u proseku imaju 25 do 30 slobodnih dana godišnje, političari poput francuskog predsednika Fransoa Olanda i bivši grčki premijer Antonis Samaras već su poslali signal da se kultura dužeg odmora bliži kraju.

Ali verovanje da kraći odmori donose ekonomske dobiti izgleda da se ne mogu podvesti u listu benefita.

Prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Grci, koji se suočavaju sa užasnom ekonomskom situacijom rade više sati nego bilo koji drugi građani Evropske unije. U Nemačkoj, ekonomskoj sili br.1, radnici su na drugom mestu otpozadi po broju radnih sati. Uprkos tome što imaju više slobodnog vremena, nemački radnici su tek osmi po produktivnosti u Evropi, dok produktivnost Grka, koji već dugi niz godina rade na tački pucanja, zauzimaju na ovoj listi tek 24to od 25 mesta.

Iza ovog neprekidnog izgaranja, nestanak odmora i slobodnih dana čini da naši odnosi sa porodicama i prijateljima i te kako trpe. Naše zdravlje se pogoršava: depresija i uvećani rizik od prerane smrti jesu realni ishodi i posledice koje trpi američki radnik i američka nacija. Neki napredno misleći ljudi pokušali su da preokrenu ovaj trend, kao što je to nastojao progresivni ekonomista Robert Rajh koji se zalagao za obavezno tronedeljno odsustvo za sve američke radnike. Kongresmen Alan Grejson predložio je Zakon o plaćenom odmoru za 2009. godinu, ali, nažalost, zakon nije stigao ni do Kongresa.

Govoreći o Kongresu, čini se da su njegovi članovi jedine osobe u Sjedinjenim Državama koje imaju isto toliko vremena kao i srednjovekovni seljaci: Zadnjih godina, američki kongresmeni dobijaju 239 dana odmora.

 

Lynn Parramore, Reuters

 

Business Insider

Najbolji vinarski sajtovi u ovoj godini


Sajt VinBound marketing na svakih godinu ili dve predstavlja neke od najlepših, funkcionalnih i inspirativnih sajtova vinarija. Ovaj izvor ima za cilj da inspiriše ostale vinarije koja bi želele da izgrade novu veb stranicu, služeći kao referenca za moguće pravce pri dizajniranju vaših sjajnih veb-stranica. Evo nekoliko aktuelnih ključnih trendova u veb-dizajnu vinarskih stranica:

Slike i video-snimci preko celog ekrana: ovo nije novi trend u 2019, ali veb sajtovi vinarija nastavljaju da koriste slike koje vam „napune monitor“, prelepe slike ili video-zapise koji brzo prikazuju vino, vinograd i iskustvo degustacije. Rezultat je zadivljujuće prijatno vizuelno iskustvo, posebno na desktop ekranima.

Asimetrija: rigidna, predvidljiva struktura veb sajta zamenjena je sajtovima koji favorizuju asimetrični dizajn. Slike i tekst se prikazuju u više slučajnih, mozaičkih struktura, sa prostranim razmacima i umetničkim pozicioniranjem.

Jedinstveni fontovi: Google Fontovi i druge veb usluge sada dozvoljavaju brzo učitavanje; kreativni fontovi sada su među ključnim faktorima veb-dizajna. Najbolji sajtovi vinarija ne zaziru da prihvate jedinstvene fontove u svom dizajnu, a povremeno koriste veoma velike frontove za maksimalni učinak (videti ispod sajt vinarije Hannes Reeh).

Cuvaison

Cuvaisonov sajt je odmah primamljiv oku. Toliko je toga što na ovom sajtu dobro funkcioniše: neverovatna fotografija, topla šema boja, suptilne animacije za učitavanje, elegantni razmak sadržaja sa asimetrijom (ključni trend u dizajnu 2019. godine). Pozicioniranje menija sa strane sajta dobro funkcioniše, sa elegantnim izborom fonta. Definitivno jedan od naših omiljenih vinarskih sajtova.

Charbono (Matt Morris Wines)

Sajt za Charbono uopšte nije „vaš tradicionalni sajt“, već iskustvo pripovedanja sa odličnom upotrebom videa i fotografije. To je produkcija na jednoj stranici koja se više percipira kao “mini-dokumentarac” nego kao veb sajt…  Inače, svima nama je poznato da skrolovanje zadržava pažnju na priči, dok se detalji vinarije razvijaju u narativu a ne na više različitih stranica kao što je slučaj na tradicionalnim veb-sajtovima. Tako ovaj sajt koristi dugačke stranice a manje linkova koji vode na druge stranice. Ovaj sajt je takođe dokaz da ne morate da imate prelepo vinogradarsko imanje da bi video mogao efikasno da se učitava i funkcioniše – upravo te autentične slike vinograda, bez mnogo doterivanja, najbolje prenose autentičnost koja stoji iza brenda. Ovako definisane veb-stranice će se ubuduće češće viđati, i nismo mogli biti sretniji što je baš je ovakav trend u veb-dizajnu sve prisutniji.

Garden Creek

Veb sajt Garden Creek Vineyard nije u vrhu (samo) zbog odličnih slika i fontova (obe kategorije su sjajne), već zbog koncepta onoga što je napisano. Sajt je u potpunosti ispričan glasom vinara, kao narativ u stilu intervjua. To je osvežavajući dašak kreativnosti koji čini da se odmah osećate kao da već dugo vremena poznajete vinarski tandem Karinu i Džastina.

Hannes Reeh

Veb stranica austrijske vinarije Hannes Reeh nalazi se na samom vrhu trendova u dizajnu veb stranica: veliki, podebljani fontovi, „pljusak“ boja i asimetrični dizajn. To je impresivan sajt koji je takođe i umetničko delo.

Flâneur Wines

Veb lokacija oregonske vinarije Flâneur je dobro izvedena: video se „razliva“ ekranom, tu su interaktivne karte vinograda, prelepa fotografija i intuitivna navigacija. Ovaj sajt je izgrađen u WordPress-u.

Gallica Wine

Sajt za Gallicu je jednostavan i čist. Manji font ovde dobro funkcioniše, prenoseći eleganciju i ekskluzivnost. Vebsajtovi vinarija ne moraju biti ogromne uvertire u avangardno prezentovani sadržaj već mogu biti čisti, minimalistički i svedeni poput sajta Gallice, koji isto tako radi izvrsno. Izgrađen je na platformi Squarespace.

Zena Crown

Veb stranica Zena Crown se posebno ističe zahvaljujući vrlo intenzivnoj upotrebi boja i filtera. Sve slike su pokrenute kroz neznatno zrnast, smireniji filter (defused), koji doprinosi osobenom stilu sajta. Izbor boja je takođe odličan. Sajt pokazuje da ne morate da imate brda visoko doteranih fotografija: ako je izbor fotografije ograničen, stvaranjem jedinstva sa filterima i minimalizmom postići ćete pun pogodak.

Chamisal Vineyards

Sajt za Chamisal Vineyards je pravi  dragulj. Prisutna je velika upotreba belina, nepravilnih granica na gornjim slikama i video snimcima što daje dobar estetski efekat, sa elementima grafičkog dizajna koji topografski tematizuje i sadržajno ujedinjuje ceo sajt. Ovaj sajt je izgrađen na platformi WordPress.

 

VinBound Marketing

Best Winery Websites 2019

Zašto Amerikanci i Britanci rade tako puno?


Društvo kao celina mora da prosudi ima li života i “nakon radnog vremena“, donosi londonski The Economist.

Godina pred nama će, kao i svaka druga, imati nešto manje od 8,800 sati. Većina ljudi će otprilike trećinu tog vremena potrošiti na spavanje, a drugu trećinu na društvene medije. Veliki deo ostatka će biti potrošen na poslu. Prisutno je povećanje interesa za one aspekte političkog delovanja koje nastoji da se vreme koje ljudi moraju da utroše na posao redukuje. Britanska Laburistička partija saopštila je da će razmotriti uvođenje četvorodnevne radne sedmice kada sledeći put dođe na vlast. Slični podaci potiču i sa američke levice koja je isto tako zaintrigirana ovom idejom. Da bi se procenilo da li takvi potezi za smanjenje radnog vremena imaju bilo kakvu utemeljenost u stvarnom životu, prvo je potrebno razumeti zašto broj radnih sati u tim zemljama dosad već nisu redukovani.

Smanjenje broja radnih sati po radniku spada među najmanje korišćene benefite nastale privrednim razvojem ljudskog društva. Krajem 19. veka, radnici u industrijalizovanim ekonomijama znali su za malo šta drugo izuzev rada. Raditi puno radno vreme je 1870. obično značilo da ćete na poslu provesti između 60 i 70 sati rada nedeljno, ili više od 3.000 sati godišnje. Tokom vekova koji su usledili, rast prihoda bio je praćen stalnim padom nedeljnih sati na poslu, koji su, u proseku, do 1970. godine pali na oko četrdeset. Iako je ova blagodat manje izražena od npr povišice ili povećanja životnog standarda, smanjenje radnih sati na nedeljnom nivou je bio poklon za sve radne ljude – vredan hiljadu ili više sati slobodnog vremena svake godine.

Radno vreme je teško izmeriti. Ipak, najbolje analize ukazuju da su takvi benefiti bili daleko manje velikodušni u potonjim godinama, barem u nekim zemljama (vidi grafikon). U Francuskoj i Nemačkoj, radni sati po osobi nastavili su da padaju u poslednjih nekoliko decenija, premda sporije nego u prošlosti. U Nemačkoj, recimo, gde je jedan od najvećih sindikata nedavno postigao da radnici koji su njegovi članovi dobiju pravo na 28-satnu radnu sedmicu, zaposlenici sada rade manje od 1.400 sati godišnje. Pad broja radnih sati je u Americi i Britaniji bio znatno manji; zapravo, radna satnica je od 2000-te u tim zemljama porasla.

Zašto radna satnica toliko varira? Analize razlika među zemljama fokusiraju se na radnu i nacionalnu kulturu/ mentalitet: naravno, radna satnica nama dragih Evropljana je manja od one koju imaju Amerikanci ili Južni Korejci, koji se trude da postignu standarde nalik evropskim. Takve priče su, međutim, čest odraz neuspeha. Primera radi, Italijani i Grci rade daleko više sati od svojih navodnih severnih suseda. Ekonomisti, sa svoje strane, često razmišljaju o izboru koji ide u prilog većoj ili manjoj radnoj satnici u smislu konkurentnosti koju imaju efekti “supstitucije” i “prihoda”. Sile koje povećavaju povratak na posao (kao što su smanjenje marginalnih poreskih stopa ili viša plata) čine svaki sat rada unosnijim i stoga mogu uzrokovati da radnici izaberu da rade više: da zamene radno vreme za slobodno vreme. S druge strane, kada su ljudi bogatiji, imaju tendenciju da konzumiraju više stvari u kojima uživaju, uključujući i slobodno vreme. Dakle, jedan efikasniji tj plodotvorniji povratak na posao bi, povećanjem prihoda, takođe mogao dovesti do pada.

Većina studija pokazuje da u praksi dominira efekat prihoda: kako se plate povećavaju, ljudi rade manje. Nedavni porast broja radnih sati u Americi i Britaniji, samim tim, deluje čudno, pogotovo što broj radnih sati raste među onim radnicima koji imaju visoka primanja. Uobičajeno je da se ova čudna tendencija objašnjava navođenjem sve ugodnije prirode visokokvalifikovanog rada. Današnji radnici znanja okruženi su pametnim kolegama koji se bave zanimljivim i izazovnim problemima; oni zauzimaju svoje mesto u stvarnom svetu. Zašto bi trebalo da vreme provedeno na tako finansijski isplativ način podrede vremenu provedenom u slobodnim aktivnostima (koje su često manje zadovoljavajuće od samog rada).

To nesumnjivo opisuje okolnosti nekih radnika koji su imali sreće. Ipak, postoji više od jednog načina gledanja na radnu dinamiku. Istraživanje Linde Bel sa Barnard koledža i Ričarda Frimena sa Harvardskog univerziteta, na primer, dovelo je do zaključka da nejednakost predstavlja veliki deo razlike u radnim satima između Amerike i Nemačke. Kada je prihodna lestvica u ekonomiji ili unutar zanimanja „strmija“, ljudi rade duže i jače kako bi povećali svoje šanse da se na toj lestvici prihoda popnu malo više. Nejednakost bi, tako, mogla doprineti većem BDP-u (razlika u autputu po osobi između Amerike i Belgije, na primer, u potpunosti se svodi na razlike u broju radnih sati, a ne na auputu po satu). Ali, kao rezultat toga, uspeh u elitnim profesijama često zavisi od spremnosti da se fokusira na posao, isključujući sve ostalo kao sporedne faktore.

Bolje je zajedno

Štaviše, mnogi radnici mogu smatrati da nemaju kontrolu nad vremenom za koje se očekuje da će ga provesti u radu. Snaga rada, sugerišu Majkl Haberman sa Univerziteta u Montrealu i Kris Mins iz Londonske škole ekonomije, važi jednako kao i nejednakost u određivanju trendova za određivanje radne satnice. Istorijski gledano, organizovani rad je vodio pitanje naplate zbog smanjenog radnog vremena. Sindikati su, kao zakržljala institucija u Americi i Britaniji, bili daleko manje sposobni za postizanje ustupaka kod poslodavaca nego što su to bili u stanju sindikati na tlu Evrope. Slično tome, nedostajalo im je dostizanje većih plata, koje bi siromašnijima omogućile da rade manje – a bez nepodnošljivo nižih prihoda, koji bi išli uz manju radnu satnicu.

Uloga sindikata u ozakonjenju kraćih radnih nedelja nije samo pitanje njihove pregovaračke moći. Na jedan važan način, izbor radne satnice i koliko će ko raditi mora biti nužno kolektivan proces. Profesionalci, bez obzira na to koliko vole svoj posao, mogli bi početi da cene svet u kojem ih podizanje porodice ili korišćenje svih svojih slobodnih dana ne diskvalifikuje od profesionalnog napredovanja. Ali, ukoliko se profesionalci ne slože da kolektivno smanje svoju satnicu, oni koji se odluče da preuzmu više rizika jer žele da koriste više svog slobodnog vremena, jednostavno bivaju istisnuti, ostavljajući da o njihovoj satnici odluči nekolicina radnika opsednutih radom kako bi napredovali do pozicija na kojima će postati donosioci odluka.

Isto tako, važno je da se pojedinačne odluke u vezi sa radnim satima neizbežno razvijaju kao odgovor na izbore koje o slobodnom vremenu donose vaše kolege. Edvard Glejser sa Harvardskog univerziteta, Brus Sakerdot sa Dartmut koledža i Hoze Šenkman sa Kolumbijskog Univerziteta opisuju efekat “socijalnog-multiplikatora”, koji se svodi na ideju da je trošenje vremena na određeni način ugodnije kada drugi čine isto što i vi. Jer, skupo je propustiti posao onda kada su „svi ostali“ tamo,  a zabavnije je prisustvovati slavljima onda kada su i drugi slobodni. Važna je individualna fleksibilnost u izboru radnog vremena i broja sati provedenih na poslu; različiti ljudi imaju različite potrebe i prioritete. Ali, na nekom nivou, društvo kao celina mora da prosudi postoji li život i nakon radnog vremena.

Ovaj članak se pojavio u odeljku Finansija i ekonomije u štampanom izdanju članka pod naslovom “The time off your lives”

The Economist

Drumski transport: Prekid mobilnosti u Istočnoj Evropi


Novi zakoni o drumskom transportu, koji istočnoevropskim kompanijama ograničavaju pristup zapadnoevropskim tržištima, mnogi na Istoku Evropske unije doživljavaju kao još jedan pokušaj zapadnih EU članica da građane novih EU članica spreče u korišćenju prednosti jedinstvenog tržišta.

“Danas smo svedoci velike tragedije”, kaže Peter Lundgren, član Evropskog parlamenta iz Švedske, koji na ovom mestu nije govorio o strašnim posledicama Bregzita, trenutne evropske „blokbaster“ drame. Niti je njegova izjava izazvana nemogućnošću Evrope da interveniše i spreči krvavi građanski rat u Siriji.

Lundgrenovo razočarenje bilo je motivisano nečim sasvim drugim: neuspelim glasanjem 27. marta za usvajanje amandmana na takozvani Paket mobilnosti 1, koji je trebalo da bude deo EU zakonodavstva kojim se reguliše radno vreme i naknade vozača. Amandmani su, na kraju, usvojeni – nedelju dana kasnije.

Na prvi pogled, čini se da ova tema ne zahteva tako dramatičan ton. Međutim, paket 1 za mobilnost je u poslednje vreme bio jedan od najkontroverznijih delova zakonodavstva EU. Ovaj događaj nije privukao svetsku pažnju na način koji je to zadobila reforma autorskih prava, jer je to uključivalo pokušaj Brisela da obuzda globalne gigante kao što su Google i Facebook; a sporovi nikada nisu dostigli onaj krešendo koji je poprimala evropska debata o migraciji. Ali, u poslednje dve godine, od kada ih je predložila Evropska komisija, nova pravila za drumski transport približila su Istok Evropske unije njenom Zapadu, još jednom otkrivajući raskol između bogatih zemalja koje pokušavaju da zaštite svoje dobro plaćene poslove i zemalja bivšeg sovjetskog bloka koje nastoje da po svaku cenu „uhvate kopču“ i neutrališu višedecenijski nedostatak u odnosu na stare EU članice iz Zapadne Evrope.

O čemu se radi u EU paketu propisa Mobilnost 1

Ukratko, novo zakonodavstvo ograničava pristup istočnoevropskim kompanijama ka dobro plaćenim zapadnoevropskim tržištima. Prevoznici će morati da se postaraju da se njihovi vozači vrate kući i u svojim domicilnim zemljama odmaraju najmanje jednom u svake četiri sedmice (Evropski parlament je podržao amandman koji će zahtevati da se kamioni vrate u svoju matičnu bazu), što znači da kompanije iz perifernih zemalja poput Bugarske ili Letonije mogu da na profitabilnim francuskim ili holandskim tržištima neprekidno rade ne više od dve nedelje. Osim toga, vozačima se mora platiti lokalna minimalna zarada (ako je viša od one u njihovim matičnim zemljama) čim pređu granicu, lišavajući prevoznike i vozače iz Istočne Evrope prednosti u pogledu troškova.

Istočnoevropske kompanije imaju koristi od zaposlenika koji su relativno jeftini, uglavnom zato što zahtevaju nižu isplatu socijalnog osiguranja u svojim matičnim zemljama i voljni su da utroše duge sate na putu, ponekad i do tri meseca. Uz troškovne prednosti, naravno, ide i jedan neugodni kontra-efekat: vozači kamiona retko kada provedu noć u hotelu, spavajući u svojim kamionskim kabinama i često se vraćajući svojim porodicama samo jednom u tri meseca, kada bi po njihovom postojećem zakonodavstvu trebalo da uzmu ovo obavezno odsustvo. Međutim, mnogi zaposleni obavljaju ove poslove jer ih plaćaju dobro – barem po standardima njihovih domicilnih zemalja.

Godišnji troškovi međunarodnog vozača kamiona:

Sastav godišnjih troškova vozača u međunarodnom transportnom preduzeću (2016).

Plata koja podleže socijalnim doprinosima,

Socijalni doprinosi poslodavaca,

Ostale komponente koje nisu predmet socijalnog doprinosa

Pitanje koje se nameće glasi: da li neko treba da zaustavi radnike koji rado preuzimaju teže i neugodnije poslove?

Zapadnoevropske vlade, sindikati i kompanije kažu “da”. Prema njima, vozače eksploatišu njihovi poslodavci koji odbijaju da se pridržavaju viših socijalnih standarda koji se primenjuju na zapadu EU.

Istočnoevropske vlade i transportne kompanije kažu „ne“, tvrdeći da slobodno tržište omogućava svima da ostvare svoje najbolje interese, pledirajući da se vozačima iz istočne Evrope pruži šansa da postignu zarade na nivou svojih zapadnoevropskih kolega.

Mesečna plata vozača

Bruto mesečna plata međunarodnih vozača, uključujući razne bonuse, sa socijalnim doprinosima (2016).

Za takozvanu “Putničku alijansu” (Austrija, Belgija, Danska, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Švedska i Norveška), Paket za mobilnost 1 će sprečiti nelojalnu konkurenciju prouzrokovanu socijalnim dampingom, tj. urušavanje postojećih socijalnih standarda prisutnih u zapadnim EU članicama. U svom skorašnjem pismu građanima Evrope, Emanuel Makron je opisao jednu snažniju, obnovljenu Evropsku uniju, ali je umanjio značaj jedinstvenog tržišnog bloka. “(Jedinstveno) Tržište je prilično korisna stvar (za sve građane EU), ali ne smemo zaboraviti potrebu za zaštitom (svojih nacionalnih) granica i ujedinjenjem (zapadnih bogatih EU zemalja) kroz (postojeće) vrednosti”, napisao je francuski predsednik.

Savez takozvanih “sličnih zemalja” (plutajuća koalicija zemalja na čelu sa Poljskom, Bugarskom, Letonijom, Litvanijom, Estonijom, Mađarskom i Rumunijom) zauzima suprotan stav. Prema njihovom mišljenju, novi zakon je još jedan primer protekcionističkih politika zamaskiranih kroz zabrinutost za socijalna prava, čiji je cilj da zaustave istočnoevropske kompanije koje se ravnopravno takmiče sa svojim zapadnoevropskim kolegama. “Imam osećaj da se – kada kompanije iz velikih zemalja zapada EU posluju u istočnoj Evropi – to naziva slobodnim tržištem. Ali, ako istočnoevropske kompanije posluju na Zapadu, to je onda nelojalna konkurencija i socijalni damping”, izjavio je bugarski socijalistički poslanik Petar Kurumbašev, izražavajući osećaje koji dele brojni građani zemalja istoka EU.

I pored svega, čini se da će paket mobilnosti 1 uskoro biti pretočen u zakon, uprkos protivljenju istočnoevropskih zemalja. On je usvojen na prvom predstavljanju u Evropskom parlamentu i Evropskom savetu. Obe institucije moraju iznaći kompromis nakon majskih izbora, kada se uspostavlja novi Evropski parlament.

Zapad Evropske unije protiv njenog Istoka

Strasti, međutim, nikako da se stišaju. Sporovi će i dalje bacati senku na odnose između zapadnih i istočnoevropskih članica EU.

Evropska komisija je 2017. predložila Paket za mobilnost 1 kao odjek raspoloženja prisutnog u nekoliko zemalja – među kojima su Francuska i Nemačka – uvođenjem zakonodavstva koje će ograničiti istočnoevropske kompanije da posluju na svojim tržištima. Komisija je, u ulozi „Čuvara socijalnog kolektivnog ugovora“, prvobitno odgovorila preduzimanjem zakonskih mera tokom 2016. protiv obe zemlje, tvrdeći da “sistematska primena zakonodavstva o minimalnoj plati u Francuskoj i Nemačkoj na sve transportne operacije koje imaju veze s njihovom teritorijom neproporcionalno ograničava slobode pružanja usluga i slobodno kretanje roba i usluga“. Kasnije je, međutim, Evropska komisija u velikoj meri stala na stranu ove “Putne alijanse”, usvojivši sve mere koje je predložilo osam država članica. Iznenada, novi zakoni postali su deo EU agende pod nazivom „Evropa koja štiti“ (Europe that Protects”).

Promena „pulsa“ Evropske komisije ovog maja je u velikoj meri podstaknuta Bregzitom. Britanski referendum o napuštanju EU održan je nekoliko sedmica nakon što su, po ovom pitanju, protiv Francuske i Nemačke pokrenute prekršajne ​​procedure, a što je bio poziv na buđenje briselskim institucijama koje su se borile da spreče bilo kakve stvarne ili pak opažene izvore britanskog nezadovoljstva Evropskom unijom. Jedno od tih pitanja bila je imigracija, a drugo se ticalo konkurentnosti istočnoevropskih radnika na navodno jedinstvenom evropskom tržištu rada.

Suočena sa sve većim anti-evropskim raspoloženjem u Francuskoj i Nemačkoj, Evropska komisija je požurila da ublaži sve glasine o „Fregzitu“ tako što je Makronu predala snažno oružje protiv svojih protivnika na predsedničkim izborima 2017. godine. Umesto borbe protiv odredbi u takozvanom „Makronovom zakonu“ (Loi Macron), čija je administracija uvela niz mera koje se mogu smatrati suprotnima slovu i duhu jedinstvenog tržišta, Evropska komisija je odlučila da ih prihvati – samo nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u Francuskoj (što je prilično zgodan detalj). Upravo je taj zakon obezbedio Makronu dobre početne pozicije za buduće razgovore o socijalnom dampingu tokom svoje predizborne kampanje, kao i rani trijumf kao novoizabranog predsednika.

Ovakav razvoj događaja nije na istoku Evropske unije dočekan s oduševljenjem. Trenutno, manje ili više liberalna pravila jedinstvenog EU tržišta omogućila su da se BDP Rumunije po glavi stanovnika poveća za više od 60% od 2006. godine, dok je Češka Republika već bogatija od Portugala. Većina istočnoevropskih vlada smatra uvredljivom svaku meru koja sprečava ovaj proces njihovog „hvatanja kopče“ sa zapadnim EU članicama. I dok politike poput Mobilnog paketa 1 mogu pomoći u smirivanju strasti građana zapadnih zemalja Evropske unije, građane na njenom Istoku ovaj paket sve primorava da pokažu svojevrsno antievropsko raspoloženje.

Tokom protekle decenije, sve bogatije zemlje su sve glasnije i češće potezale priču o nižim porezima i platama u novim državama članicama, okrivljavanim za svojevrsno dampingovanje standarda socijalne politike građana na zapadu EU. Vlade novih EU država članica strahuju da će novi niz zakonodavnih predloga o pitanjima kao što su poreska harmonizacija i minimalna plata, koji bi se u teoriji mogli činiti dobrim, slediti regulativu propisanu Paketom mobilnosti 1, gušeći time njihov potencijal rasta i proizvodeći još jedan talas emigracija kvalifikovanih radnika.

 

Vox Europ (izvorni link: Capital, Bucharest)

Zašto je Kina uverena da može pobediti Trampa u trgovinskom ratu


Uvezena soja u luci u Nantongu, Kina. Najnovije kineske tarife imale su za cilj da upozore da će američki proizvođači i potrošači platiti cenu Trampovog trgovinskog rata (Chinatopix via Associated Press)

Ovo je aprilski članak Njujork tajmsa koji se pojavio u naknadno priređenoj, majskoj verziji

PEKING – Kineski lideri su krajnje uvereni da mogu da pobede u trgovinskom ratu protiv američkog predsednika Trampa.

Kineski državni mediji prikazali su Trampa kao bezobzirnog zlostavljača čija je namera da podrije globalni trgovinski sistem, dok je kineska vlada predstavljena kao pravedni izdanak slobodne globalne trgovine. Kineski lider, Si Đinping, iskoristio je protivljenje da bi pojačao poruku Komunističke partije da su Sjedinjene Države odlučne da zaustave uspon Kine – ali da to više nisu u stanju. Kina je već prejaka, a njena ekonomija prevelika da bi bila suzbijena.

“Kina se ne plaši trgovinskog rata”, izjavio je na konferenciji za novinare potpredsednik finansija Žu Guangđao kako bi razgovarao o mogućim protimerama. Više nego jednom, on je navodio istoriju “nove Kine” – koja je počela svoj izvanredni ekonomski oporavak pre četiri decenije – kao dokaz da “nikada neće podleći spoljnom pritisku”.

Ono što u ovakvim vestima nedostaje jesu kontroverzne metode koje je Kina usvojila kako bi istisnula strane kompanije sa ključnih tehnoloških tržišta – i činjenicu da je, u trezvenoj ekonomskoj, Kina možda ranjivija na trgovinski rat nego što njeni zvaničnici to priznaju.

Izvoz čini veliki deo kineskog ekonomskog rasta. Pošto Sjedinjene Države toliko kupuju od Kine, Vašington ima mnogo više načina da negativno utiče na kineske proizvođače. Nasuprot tome, carinske kontra-tarife, koje je u znak odmazde Peking predložio već pokrivaju više od jedne trećine onoga što Kina kupuje od Sjedinjenih Država, ostavljajući manje mogućnosti za uzvratni udarac.

U političkoj sferi, međutim, gospodin Si uživa u prednostima koje mu mogu omogućiti da se nosi sa ekonomskim padovima daleko bolje nego što je to u stanju gospodin Tramp. Njegov autoritarni stav prema medijima i ljudima iz stranke kojoj pripada znači da ima malo prostora za kritiku njegove politike, čak i kada se mora suočiti sa žalbama američkih kompanija i potrošača pre važnih srednjoročnih (midterm) izbora u novembru.

Kineska vlada takođe ima mnogo veću kontrolu nad ekonomijom, što joj dozvoljava da zaštiti javnost od smanjenja broja radnih mesta ili zatvaranja fabrika – tako što će narediti bankama da podrže industrije koje najviše pate od američkih tarifa. Kina je u stanju da zada veći broj bolnih udaraca u ovom trgovinskom ratu jer je u stanju i da toleriše višegodišnje minuse nekih državnih kompanija koje dominiraju glavnim sektorima njene ekonomije. Jer – strateška važnost tih kompanija pokriva ove gubitke, stav je i procena Kine.

“Moj utisak je da u Vašingtonu prisutan preuveličani osećaj koliko bolne mogu biti ove tarife” u Kini, rekao je Arthur R. Kroeber, izvršni direktor Gavekal Dragonomics, istraživačke kompanije u Pekingu.

Visoko centralizovana vlada pod predsednikom Sijem Đinpingom i sveprisutna državna kontrola nad medijima mogli bi omogućiti da Kina izdrži ekonomske šokove nastalih trgovinskim ratom.

U najgorem slučaju, procenjuje on, akcije SAD mogle bi smanjiti jednu desetinu ekonomskog rasta Kine – što je jedva dovoljno da izazove drastičnu promenu u politici, s obzirom na ogromne koristi koje kineski lideri vide u svom modelu državne ekonomije, na koji se ova zemlja oslanja poslednjih decenija.

Istovremeno, izgleda da kineski zvaničnici veruju kako mogu da iskoriste ono što smatraju da su ranjive tačke u američkom političkom sistemu.

“Poljoprivredni sektor SAD-a je prilično uticajan u Kongresu”, rekao je Vang Jong, profesor ekonomije na Univerzitetu u Pekingu, objašnjavajući zašto je Kina targetovala poljoprivredne proizvode kao što je soja kao proizvod podložan uzvratnim, ‘carinskim stopama odmazde’. “Kina želi da američki domaći politički sistem obavi taj posao *umesto nje(.”

Nekoliko sati nakon što je Kina u aprilu dala zvaničnu izjavu povodom trgovinskog sukoba, pripadnici aktuelne administracije su nastojali da primire strahove od eskalacije sukoba, sugerišući da oni možda neće pokrenuti plan o nametanju carine na 50 milijardi dolara u kineskim dobrima.

Međutim, Tramp je tada rekao da će razmotriti mogućnost prikupljanja i dodatnih 100 milijardi dolara carinskih dažbina na kinesku robu kao odgovor na “nepoštenu odmazdu”. U izjavi je rekao: “Umesto da popravi svoje neprikladno ponašanje, Kina je odlučila da našteti našim farmerima i proizvođačima.”

Žu, kineski potpredsednik za finansije, zahvalio se američkim uzgajivačima soje i njihovom krovnom udruženju jer su se decidno izjasnili da se protive planu Trampove administracije.

Pored soje, Kina je zapretila povraćajem carina na američke automobile, hemikalije i druge proizvode. 106 vrsta robe, od kojih su brojne bile proizvedene u delovima SAD koji su podržavali Trampa, odabrane su da pošalju upozorenje da će američki radnici i potrošači trpeti ukoliko se ispostavi da će ovaj zastoj biti na duge staze.

“Ako neko želi da se bori (protiv Trampovih taksi) tamo (u SAD), mi ćemo biti uz njega”, rekao je Žu, manje-više naglašavajući uslove za američku predaju: uklanjanje jednostranih tarifa i rešavanje svih žalbi kroz mehanizme koje ima Svetska trgovinska organizacija (STO). “Ako (SAD) želi da pregovara, vrata su joj otvorena.”

Globalno, kineska strategija je bila da izoluje Sjedinjene Države, razdvajajući je od saveznika u Evropi i Aziji, koji inače dele američku zabrinutost zbog teško pokretljive i „čvrstorukaške“ trgovinske politike Kine, čiji je cilj, misle oni, zaštita ključnih tržišta i sticanje tehnologija koje su u posedu stranih firmi.

Fordovi automobili u auto-radnji u Šangaju. Američka vozila mogla bi se suočiti i sa novim, dodatnim tarifama Aly Song/Reuters

Foto: Fordovi automobili u automobilskoj trgovini u Šangaju u četvrtak. Američki automobili mogli bi se suočiti i sa novim tarifama. CreditAli Song / Reuters

Kroeber je rekao da će ujedinjeni front protiv Kine biti efikasniji od samih američkih tarifa, ali do sadaTramp nije uspeo da ga izgradi.

Umesto toga, Si je u velikoj meri uspeo da zauzme visoku moralnu poziciju na svetskoj sceni, projektujući Kinu kao trezvenog partnera u svim međunarodnim sporazumima, i to po raznim o pitanjima – od globalne trgovine do klimatskih promena – dakle, u svim pitanjima od kojih je sam Tramp zazirao.

“Američka strana je spremna da pokrene trgovinski rat za  koji bi joj izgovor bio i najmanja sitnica”, napisao je vodeći list stranke, Narodni dnevnik, u žestokom uvodniku, osuđujući Trampove tarife kao “trend koji ide potpuno pogrešnim smerom u odnosu na ekonomsku globalizaciju planete”.

“On danas cilja na Kinu, a sutra može biti usmeren na druge zemlje”, navodi se u saopštenju.

Kineska komunistička partija je, takođe, iskoristila trgovinski spor kao još jedan dokaz da Sjedinjene Države namerno potkopavaju uspon Kine kao globalne sile, centralnog narativa kojim se opravdavaju postupci KPK i gospodina Sija.

U decembru su državni mediji takođe istakli novu strategiju nacionalne bezbednosti koju je obelodanila Trampova administracija, koja je izjavila da je Kina “pokušala da istisne Sjedinjene Države u Indo-Pacifičkom regionu, proširujući doseg njenog državnog ekonomskog modela, i preuređujući region u svoju korist. “

Dokument je ukazao na dvopartijski pomak u stavu Vašingtona prema Kini nakon decenija ekonomske saradnje i koncesija. KPK tvrdi da Sjedinjene Države tek sada izazivaju Kinu, jer strahuju da će izgubiti svoje privilegovano mesto u svetskom poretku.

“Najnovije američke mere protiv Kine su u nekom smislu s osećajem suzdržanosti i obuzdavanja, koji su navodno uobičajeni među američkim političarima”, rečeno je u uvodniku kineskog dnevnog lista Global Times. “Oni su, međutim, prevideli činjenicu da je Kina prerasla u još jedan ekonomski centar sveta.”

U nastavku je konstatovano da je kinesko tržište sada “ni manje a ni više privlačno” od američkog – možda zvuči preterano ali ne toliko preuveličano koliko bi bilo do pre deset godina. A to čini ovu zemlju opasnijim protivnikom nego što je gospodin Tramp mogao očekivati.

“Rušenje Kine”, napisala je urednica ovog kineskog dnevnika, “značilo bi bitku koja bi po Sjedinjene Države bila nezamislivo okrutna.”

Steven Lee Myers, New York Times

Pšenična super sila


Kako je Rusija postala pšenična super sila i da li je realno da joj izvoz hrane postane važniji od izvoza nafte?

Barak Obama je opisivao Rusiju kao zemlju koja ne proizvodi bilo šta vredno kupovine i čija je privreda manja od italijanske. Ovaj omalovažavajući opis je deo klišea po kojem najveća zemlja sveta ostatku čovečanstva pored sirovina i energenata nudi samo još oružje. A nakon aneksije Krima 2014. godine, stanje joj otežavaju još i sankcije zapadnih zemalja i sabotiranje izvoza nafte i gasa. Rusija je na to odgovorila zabranom uvoza njihovih prehrambenih i nekih drugih proizvoda, strateškim okretanjem Kini i drugim, naročito azijskim tržištima, kao i jačanjem upliva na svetsku energetiku paktiranjem sa OPEK-om. Na unutrašnjem planu, prioritet je dat razvoju visokih tehnologija i dostizanju poljoprivredne samodovoljnosti.

U ovom geostrateškom nadgornjavanju poljoprivreda je bila najmanje u fokusu, pa je mnoge zatekla Putinova trijumfalna objava kako je agrarni izvoz 2017. godine dostigao 28,8 milijardi dolara i za trećinu nadmašio sve veći izvoz naoružanja. Od tada se ne dovodi u pitanje da li će Rusija 2020. postati prehrambeno samodovoljna, jer će vrednost izvoza premašiti uvoz agroindustrijskog sektora, nego da li će produkcijom i izvozom hrane postati onoliko nezaobilazan svetski igrač koliko je to u oblasti nafte. Za sada, izvoz hrane i dalje ima jednocifreno procentualno učešće u ukupnom izvozu zemlje, mada je planirano da 2024. njegova vrednost skoči na 45 milijardi dolara.

Ispostavlja se da je ova zemlja više od stereotipa o nepreglednim, zamrznutim divljinama Sibira i da u Kazanjskoj i drugim oblastima raspolaže ogromnim površinama obradivog zemljišta izloženog sve blažim klimatskim uslovima. Tačnije, sa 123 miliona hektara, što je više nego što ima cela Evropa i manje samo od površina u SAD i Indiji. Od toga je 45 miliona hektara pod žitaricama, a procenjuje se da one mogu brzo da se uvećaju za dodatnih 10 miliona hektara.

Odgovor na pitanje: zašto zemlja od 140 miliona ljudi namerena da povrati status supersile tek sada otkriva potencijale poljoprivrede – nije lak. Deo krivice leži u dugogodišnjem nasleđu marksističkih predrasuda prema seljaštvu koje su vodile nesrećnim eksperimentima sa sovhozima, kolhozima i prinudnim otkupom, što je dovodilo do masovne gladi. Za razliku od carske Rusije koja je bila izvoznik žita, SSSR je početkom 1980-ih spao na godišnji uvoz 30 miliona tona, pretežno iz SAD. A kada se on raspao, Rusija je uvidela da se previše oslanjala na poljoprivredne kapacitete Ukrajine, Belorusije i drugih republika. Sledile su haotična tranzicija i privatizacija, kada je 56 miliona hektara zaraslo u korov. Iako je sa novim vekom počela stabilizacija prilika, okolnosti su nametnule prioritetni oporavak sektora nafte, gasa i drugih sirovina za kojima je vapila pregrejana svetska privreda.

Povećanje standarda i nova srednja klasa od tada utiču na rast unutrašnjeg tržišta prehrane i menjanje strukture potrošnje na koje domaća ponuda ne može da odgovori, pa se oko 40% potreba zadovoljavalo uvozom. Podsticanje poljoprivrede krenulo je od 2005, a ubrzano je uvoznim ograničenjima 2014. koja su pogodila dotadašnje najveće inostrane dobavljače, a dale šansu zemljama koje se nisu pridružile sankcijama, poput Srbije, kao i domaćim preduzetnicima. Istovremeno, država sredstvima merenim milijardama dolara sistematično podstiče agrar subvencionisanjem namenskih kredita, povlašćenim tarifama prevoza i drugim podsticajima. Vrše se i zamašne revitalizacije i proširenja lučkih kapaciteta, železničke mreže, skladišnog prostora i ostale logističke i infrastrukturne mreže. Posrećilo se i nekoliko rodnih godina, dok su suše i druge vremenske neprilike desetkovale žitnice Severne Amerike i Evrope.

Ruski agrar je tokom pet godina povećao proizvodnju za 20%, najviše ekspanzijom proizvodnje žitarica čiji je rekordni rod 2017. dostigao 135,4 miliona tona. Pšenice je bilo 85 miliona tona, od čega je čak 52 miliona izveženo, što je i dalje manje od zacrtanog izvoznog cilja od 80 miliona tona. Ali i ovo je bilo dovoljno da Rusija zauzme 22% globalnog tržišta pšenice i približi se iznosu od 27% kolika je zbirna vrednost izvoza SAD i EU. Zapadne konkurente posebno iritira potiskivanje sa tradicionalnih tržišta Egipta (najveći svetski uvoznik sa 12 miliona tona godišnje) i drugih severnoafričkih i bliskoistočnih zemalja. Agroindustrijski sektor postao je zamajac ruske privrede, čiji su sadašnji glavni aduti još uvek riba, suncokret, šećerna repa, krompir, mleko i piletina. Raste i proizvodnja voća i povrća, drugih vrsta mesa i prerađevina, iako se tu tek najavljuju pravi prodori. A među ambicijama je i podmirivanje 1/4 svetskih potreba za organskim i GMO netretiranim proizvodima.

Donekle je apsurd što ruski energenti uveliko doprinose globalnom zagrevanju, a da je Rusija među retkim zemljama gde to neće imati samo negativne efekte. Pored otvaranja novih plovnih puteva u području Arktika, procenjuje se da će u narednim decenijama za poljoprivredu postati pogodna ogromna područja južnog Sibira koja su na dohvat najmnogoljudnijim azijskim tržištima. Nobelovac Rikardo Valentini savetovao je Rusiji da već sada krene sa planiranjem i izgradnjom odgovarajuće infrastrukture. Da se pritom računa na strateška partnerstva i zajednička ulaganja pokazuje kinesko-ruska kompanija „Zoje Resourses Investment“ koja se sa 100.000 krava muzara i koncesijom na stotinama hiljada hektara zemljišta u području Zabajkalja smatra najvećom farmom na svetu. Iako je zakonom iz 2005. ukinuto ranije pravo stranaca da poseduju zemljiše, oni ga mogu koristiti u vidu višegodišnjih koncesija, dok je zabrana GMO proizvoda uvedena 2016. godine.

Uz poboljašanje opštih uslova poslovanja, na delu se ponovo pokazala umešnost ruske države da strateški isplanira i finansijski podrži velike proizvodne i logističke lance. Međutim, i ovaj put je to išlo pod ruku sa uspostavljanjem dominacije uskog kruga krupnih kapitalista bliskih sa vlašću i njihovim lavovskim učešćem u korišćenju podsticaja. Tamošnje komercijalno poljoprivredno preduzeće raspolaže prosečno sa 5-6.000 hektara, dvadeset puta više od proseka EU, a pet najvećih kompanija gazduje petinom obradivog zemljišta. Suvlasnik jednog od njih doskora je bio ministar poljoprivrede. Ovi diversifikovani giganti koriste najnapredniju tehnologiju, neretko angažuju vrhunske zapadne menadžere, a kao pikanterija neka posluži da su uvoženi i pravi američki kauboji, sa sve prilagođenim rodeo nadmetanjima! Iako je savremena poljoprivreda nezamisliva bez sličnih konglomerata, za dugoročnu živost i raznovrsnost tržišta, podizanje kvaliteta proizvoda i inovativnost neophodno je istovremeno jačanje što više malih i srednjih preduzetnika i konkurencije koju oni donose.

Njihov broj je nesumnjivo u povećanju, ali je reč o procesima koji zahtevaju više vremena, dodatno i pristupačnije podsticanje, posebno kada u mnogim segmentima nedostaju iskustvo i tradicija proizvodnje. Do tada, dežurni kritičari ruskih dostignuća mogu da primete da se ni ovo mnogo ne razlikuje od karakterističnog izvoza sirovina ili proizvoda najnižeg nivoa prerade i da je daleko ne samo Amerika koja izvozi hrane za oko 80 milijardi dolara, već i omalena Holandija. Objektivnost ovih primedbi donekle dovodi u sumnju činjenica da se one retko daju privredama Brazila, Australije ili Južne Afrike, kod kojih je možda još izraženiji rast zasnovan na sličnoj izvoznoj strukturi.

Vreme će pokazati ko je u pravu, ali ako je suditi po trendovima reklo bi se da je našim izvoznicima jabuka i ostalog voća bolje da se što pre sa Rusije prebace na alternativna tržišta. Možda baš Azije, pre nego što Rusija stigne i tamo.

 

Vladan Žarković, ekonomista 

Peščanik.net, 08.05.2019.

Jesu li skupa vina vredna svoje cene?


Sledi izvod iz rada profesora Univerziteta Kalifornija, Robina Goldstina, kojeg je predstavio u Američkoj asocijaciji vinskih ekonomista (Robin Goldstein, American Association of Wine Economists, AAWE): Jesu li su skuplja vina boljeg ukusa?”  (Do More Expensive Wines Taste Better?”). Tekst je preuzeo vinski portal Wine Folly.

Već smo razgovarali o jeftinom i skupom vinu, ali smo pronašli neke informacije za koje ćete naći da su izvesno intrigantne, pogotovo ako tražite odlična vina sa dobrom (pristupačnom) cenom. Ovaj članak opisuje teoriju zasnovanu na zaključcima iz temeljne ekonomske studije o vinu (Goldstein, 2008).

Na stranu lično mišljenje, većina se slaže da je vino od 20 dolara bolje od vina od 10 dolara. Međutim, kako se cena povećava, događa se nešto čudno:

Ljubitelji vina i posvećenici u ovaj napitak više uživaju u skupim vinima od nas „običnih smrtnika“ i laika.

„Na uzorku od više od 6.000 degustacija naslepo, nalazimo da je korelacija između cene i ukupnog rejtinga mala i negativna, što sugeriše da pojedinci [bez enološke ili somelijerske obuke] u proseku uživaju malo manje u skupljim vinima. Za pojedince koji su obučeni u nauku o vinima, međutim, nalazimo indikacije o pozitivnom odnosu između cene i uživanja.” Postavlja se pitanje zašto je to tako.

Jeftina vina

Kako to da skupa vina ne ostavljaju baš tako dobre impresije među onima koji nisu vinski entuzijasti? I, ako je to istina, da li nam je bolje da ostanemo u “blaženom neznanju” o nijansama ukusa i vina? U ovom slučaju, odgovor je – da: neznanje je blaženstvo, jer postoji teorija koja stoji iza toga zašto je ova studija proizvela suprotne rezultate:

“Većina jeftinih-masovno proizvedenih vina sadrži rezidualni („zaostali“) šećer.

Verujemo da je preostali šećer koji se koristi za poboljšanje okusa cenovno pristupačnijih vina (a koji nedostaje u mnogim finim vinima) razlog zašto jeftina vina imaju tendenciju da se jednako rangiraju kao ona fina i daleko skuplja.

Šta je preostali (rezidualni) šećer (Residual Sugar, RS)

12g/ L RS-a je oko pola kašičice šećera na količinu od 150 ml (pet unci). Na visokoj strani tablice, 57g/ L RS je oko 2 kašičice šećera na istu količinu.

Tablica vinskih šećera

Šećer u vinu se naziva rezidualni šećer (ili RS). On [obično] ne potiče od kukuruznog sirupa ili granuliranog šećera, već od šećera koji se nalazi u moštu (soku) vinskog grožđa i uključuje fruktozu i glukozu. Tokom proizvodnje vina, kvasac tipično pretvara sav šećer u alkohol i pravi suvo vino. Međutim, u nekim slučajevima, nijedan šećer nije fermentiran od strane kvasca, ostavljajući tada nešto od slatkoće kao ostatak.

Zašto je rezidualni šećer uobičajen u jeftinim vinima?

Ova tehnika je uobičajena kod svih vrsta vina – od jeftinih do skupih – ali se češće koristi kao metoda za poboljšanje ukusa vina proizvedenog od grožđa nižeg kvaliteta. Skuplja vina ne moraju da koriste ovu tehniku zato što kvalitetnije grožđe proizvodi bogatstvo i punoću, bez potrebe za primenom RS-a.

Ono što možda ne znate o našem čulu ukusa kada je reč o vinima je to da većina nas kvantifikuje kvalitet kao osećaj „bogatstva“ ili „tela“ u vinu. S obzirom da se bogatstvo i punoća vina može postići slatkoćom tj šećerom (koji vaš jezik ne može da tako lako detektuje), ovo bi mogao biti razlog zašto su jeftina vina u studiji podjednako, ako ne i malo bolje, rangirana od onih skupljih.

Jesu li skupa vina vredna svoje cene?

Zašto onda skupa vina koštaju više i šta je to u boci koju plaćamo skuplje? Pa, odlučili smo da napravimo mali grafikon za ilustraciju onoga za šta plaćate kada kupujete jeftino i skupo vino.

Preostali šećer, zapravo, nije nužno loša stvar, – u stvari, neka fina i malo skuplja vina sadrže rezidualne šećere.

Skupa vina, osnovna svojstva. 1. moguća je mala proizvodnja, 2. produženo vreme u bačvama od francuskog hrasta, 3. ručno ubrano grožđe, 4. od prvoklasnog grožđa, sa 5. specifikovanim poreklom (npr. “Burgundija” ili “Napa Valley”), i 6. sa malo ili bez ostatka šećera

Jeftina vs skupa vina, poređenje (vebsajt WineFolly)

Jeftina vina

Kada je u pitanju vrednovanje vina, vidimo da što manje trošimo, manje novca ide na kvalitetno grožđe. I dok ima mnogo ukusnih vina po pristupačnim cenama, ona moraju biti proizvedena u velikim količinama kako bi bila profitabilna. Na masovnom nivou, mnogi aspekti se menjaju s vinarstvom kako bi se osiguralo da je vino konzistentno. Takođe, postoje određeni regioni u kojima je cena grožđa (kao što je kalifornijska Napa) takva da će posao doneti gubitak ako cene vina lokalnih vinara budu manje od uobičajeno visoke cene primerene za kvalitet koji imaju u svojim buteljkama.

Jeftina vina: 1. mala proizvodnja nije moguća, 2. manje ili nimalo odležalo u solidnim hrastovim buradima, 3. mašinsko branje grožđa,

4. iz “opšteg” regiona (npr. „Kalifornija“), 5. Mešavina sorti grožđa, bez specifikuma koji odlikuju vrsnost pojedinačnih sorti,

6. Često sadrži ostatak šećera koji ukusu pridodaje punoću.

Dakle, sledeći put kada pokupite bocu vina, razmislite o tome šta je ušlo u nju. I, ako tražite veliku vrednost, evo nekoliko sjajnih članaka o regionima u kojima možete uživati:

Najbolja crvena vina ispod 10 dolara (izdanje za 2015)

Saveti za kupovinu dobrih jeftinih vina

Alternativne vinske regije Kalifornije

Sjajna penušava vina koja vam neće isprazniti džepove

Pet potcenjenih vinskih regija širom sveta

Par interesantnih podataka:

  • Francuski hrast, u zavisnosti od deviznog kursa, košta oko 1.200 dolara po buretu;
  • Američki hrast, $400 po buretu, a mađarski intermedijer, oko 750 dolara;
  • Kalifornijsko vinogorje Napa – prosečna cena po toni (2014): $4,065 ili $ 6,71 po boci
  • Prosečna cena po toni u Sonomi: $2,314 po toni ili 3,82 dolara po boci
  • Prosečna cena u Kaliforniji po toni: 734 dolara po toni ili 1,21 dolara po boci
  • Troškovi informacija o bocama iz Snootha

Završni porezi po boci kreću se od 0,04 do 0,71 dolara (zavisno od regulativa svake američke države pojedinačno)

Kako prepoznati rezidualne šećere u vinu?

Ako kupite crno vino sa rezidualnim šećerom, okusićete ga čistim nepcima.  Primetićete sledeće:

  • Pri prvom ukusu osetićete slatkoću na vrhu jezika. Ovaj osećaj je neznatan i brzo izbledi, pa obratite pažnju.
  • Naredni ukus koji ćete primetiti je jedna zaostala, rezidualna “uljasta” senzacija na sredini zadnjeg dela vašeg jezika (slično onome kako vaša nepca osećaju nakon ispijanja gaziranog napitka).
  • Primetićete da će crveno vino imati pretežno voćni profil.
  • Ako je vino odležalo u hrastovoj buradi, na kraju ćete osetiti slatkoću koja podseća na sladunjavost duvanskog dima.

Saznajte više o tome koja vina treba tražiti i koje vinske regije istražiti uz vodič Wine Folly: Osnovni vodič za vino („Essential Guide to Wine„) među ljubiteljima vina važi za „vinsku bibliju“ i vrhunski vodič; vizuelni je užitak i sjajno je dizajniran, a pre svega smatra se provereno solidnim izvorom za upoznavanje s vinima.

Wine Folly

Is Expensive Wine Worth It?

Kineski odgovor Trampu: veće carine na američku robu i usluge


Ovaj potez ukazuje da je Peking odlučan da zaštiti svoje interese, što su njena legitimna prava, kažu stručnjaci.

Kina je kasno u ponedeljak 13. maja saopštila da će povećati carine na glavni deo od 60 milijardi dolara uvoza iz SAD-a, primenjujući tri kategorije carinskih stopa u rasponu od 10 do 25 posto.

Za ostatak američkog uvoza, stopa carine ostaje na pet procenata, navodi se u saopštenju Komisije za carinsku tarifu kineskog Državnog saveta.

Tarife će pogoditi oko 5.000 proizvoda, kao što su hrana, hemikalije i auto-delovi, a treba da stupe na snagu 1. juna, saopštila je komisija.

U odvojenoj izjavi od ponedeljka, komisija je saopštila da će biti otvorena za zahteve za izuzeće od tarifa na jedan deo kvalifikovanog američkog uvoza.

Ovo je najnoviji odgovor Kine na dodatne američke tarife na 200 milijardi dolara kineske robe, koje su sprovedene u petak ujutro (10. maja).

Taj potez u potpunosti pokazuje čvrstu odlučnost Pekinga da brani svoje globalnim regulativama priznate interese i legitimna prava u međunarodnoj trgovini i ekonomskoj saradnji, smatraju analitičari.

Sjedinjene Američke Države su potpuno ignorisale činjenicu da je Kina voljna da reši trgovinska i ekonomska pitanja kroz zvanične razgovore na visokom nivou i obećala da će dodatno proširiti pristup tržištu za globalne kompanije, rekao je Lijang Ming, viši istraživač na Kineskoj akademiji za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju.

Kina je naglasila da SAD ne bi trebalo da koriste tarifni metod. Ova mera ne ide u korist samo Kini; to je racionalan izbor koji bi bilo koja zemlja napravila kada bi se suočila s nerazumnim zahtevima u trgovini, rekao je Dong Jan, direktor međunarodne kancelarije za trgovinu pri Institutu za svetsku ekonomiju i politiku Kineske akademije društvenih nauka.

Ako eskalacija bilateralnog trgovinskog spora ne bude tek neka „kratka zaobilaznica“ pre no što se pre ili kasnije postigne dogovor – onda će se ekonomski učinak za potrošače u Kini i SAD-u, kao i drugim delovima sveta, pokazati kao prilično skupa varijanta, rekao je Čen Venling, glavni ekonomista u Kineskom centru za međunarodnu trgovinu.

Bilo da kupuju gotove proizvode ili robu proizvedenu od sirovina i komponenti – tarife i dalje postoje, rekao je Čen.

Eskalacija trgovinskog sukoba će robu proizvedenu u obe zemlje učiniti manje konkurentnom, a uzrokovaće i velike gubitke radnih mesta, rekao je Čen.

Vej Đjanguo, bivši zamenik ministra trgovine, izjavio je da će se ekonomski konflikti i trgovinske nesuglasice između Kine i Sjedinjenih Država, koje privlače globalnu pažnju, povremeno odvijati u budućnosti, i stoga bi ovu njegovu izjavu trebalo prihvatiti racionalno – i za nju se blagovremeno pripremiti.

Chen Jia, Zhong Nan, China Daily | Updated: 2019-05-14 02:45

Da li će Kina biti nova supersila br.1?


U proteklih petnaestak godina nesumnjivo da je najinteresantnije geopolitičko pitanje  ono koje se tiče, naravno – Kine. Ovaj poprilično “amerikanizovani” pogled i perspektiva sa portala The Perspective mogu nam koristiti za bliži uvid u stavove i sudove uvrežene u nekim delovima američke javnosti.

Istina je da Kina čini velike korake ka globalizaciji, sa naglim razvojem tehnologije i privrede. Ipak, izgleda da njen svetski položaj i problemi vezani za domaća pitanja ukazuju na to da ona još uvek nije spremna za dominaciju u svetu. Nameće se pitanje, naime, da li biste se opkladili da će Kina biti sledeća supersila na svetu?

Nekoliko zapažanja idu u prilog ali i protiv ove teze.

Supersila je definisana kao zemlja koja ima globalni uticaj na druge u kulturnim, tehnološkim, vojnim i političkim sferama, a Kina se danas pojavljuje kao snažan kandidat za tu poziciju. Dok su Sjedinjene Države decenijama bile svetska supersila, eskalacija političkih tenzija između Sjedinjenih Država i Kine a posebno opet aktuelizovanog trgovinskog rata i nedavnih krivičnih prijava protiv kineske kompanije Huavej navodi mnoge da se zapitaju: da li će Kina moći da izraste u narednu supersilu.

Evo tri argumenta koji sugerišu da Kina postaje sledeća svetska supersila, kao i tri argumenta protiv ove tvrdnje.

Teza: Kina će zameniti Sjedinjene države kao supersilu

01. Kina prihvata globalizaciju

Retko da ćete se u Americi danas dohvatiti neke „stvarčice“ a da na etiketi nije istaknuta etiketa “Made in China”. To je zato što je Kina najveća izvozno-trgovinska zemlja, koja je 2017. godine u Sjedinjene Američke Države izvezla robu vrednu 430,3 milijardi dolara. Zapravo, Amerika je glavni trgovinski partner Kine jer američki proizvodi i usluge čine 19% njenog ukupnog uvoza na godišnjem nivou. Kina je, takođe, preduzela odlučne mere za uspostavljanjem snažnih veza na globalnom nivou, pokušavajući da učvrsti i odnose sa nekom od nekadašnjih američkih saveznica. Ona, takođe, vodi efikasnu igru u sferi globalnih odnosa s javnošću, i u svetskim medijima odavno slovi za globalna svetsku silu. Kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” (Belt-Road Initiative, BRI) nastoji da stimuliše ekonomski rast širom Azije ulaganjem milijardi dolara u izgradnju ambiciozno planirane infrastrukture koja bi  povezivala Kinu sa ostatkom sveta.

Pored toga, Kina je veliki investitor u SAD, u kojoj poseduje preko bilion dolara (hiljadu milijardi dolara) američkog duga, (što je oko 5%), a već duže vremena rado i efikasno sarađuje sa perspektivnim američkim startap firmama. Činjenica je da predsednik Tramp – samo godinu dana nakon što se povukao iz TPP-a (Trans-pacifičkog partnerstva), stavljajući tada svoju zemlju na ivicu trgovinskog rata  – sada smatra da se ovom partnerstvu treba ponovo pridružiti. Ovo su ujedno i dva dovoljno kontradiktorna-suprotna stava, način promišljanja inače prepoznatljiv za jednog Trampa: Povratak u TPP (čemu uopšte prethodni izlazak iz partnerstva?) uz stav da Kina predstavlja “stratešku pretnju” po Sjedinjene Države.

02. Zapad želi u igru

Nije samo izvoz taj koji Kinu izdvaja od ostalih; Kina se može pohvaliti tržištem na kojem svaka zemlja Zapada pojedinačno želi što veći deo i učešće. Njen ekonomski rast je nadmašio sve druge zemlje u proseku od oko 10% godišnje; Sama veličina populacije (preko milijardu ljudi), u kombinaciji sa rastućom srednjom klasom, dala je zemlji kupovnu moć koja je bez premca. Shodno tome, nema te američke kompanije koja svesrdno ne stremi da „štrpne“ svoj deo tržišnog kolača ove zemlje. Facebook i Google su u više navrata pokušavali da uđu u Kinu, a svaki put su se obe ove kompanije upinjale da „naprave primerene promene“ svoje poslovne politike u nadi da će stvoriti nove proizvode i usluge kojima bi ušli u kinesku igru. Neki od najvećih holivudskih filmova su takođe prerađeni samo zbog moguće šanse da im Kina dozvoli ulaz na svoje tržište.

03. Tehnološki dominantna

Kina testira svoje pozicije u tehnološkoj dominaciji, što bi je još više kvalifikovalo za poziciju vrhunske supersile. Nekada na ne baš dobrom glasu po tome što je slovila za naciju koja”kopira i oponaša” druge, danas se može pohvaliti snažnim preduzetničkim duhom gotovo identičnom onome u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini. Tržište digitalnih plaćanja je 50 puta veće od američkog tržišta, a dve najveće internet kompanije – Alibaba Group i Tencent Holdings (čija je maloprodajna grana, Aliexpress, dolarska “zlatna koka” za e-trgovinu, plus besplatna dostava) – sada su lideri u onlajn gejmingu, društvenim medijima i e-trgovini. Od superlaganog drona vrhunske izrade i kvaliteta čiji je proizvođač Mavic Pro (koji kontroliše preko 70% komercijalnog tržišta dronovima), pa sve do bajk-šering industrije i all-inclusive aplikacije WeChat – na tehnološke inovacije iz Kine na koju je Zapad nekad gledao s poprilično skepticizma, danas se gleda s dužnim poštovanjem.

Slede tri argumenta protiv teze o Kini kao vodećoj velesili u bliskoj budućnosti: Neki glasovi u SAD, naime, tvrde da ova zemlja nije sazdana od onoga što bi neku zemlju činilo supersilom.

01. Intervencija vlade guši potencijal

Visoki ekonomski rast nije dovoljan da bi ovu zemlju izdigao do statusa supersile. Kako misle na Zapadu, kineskom finansijskom sistemu nedostaje kredibilitet jer je u velikoj meri nerazvijen i podložan mešanju vlade. Pored toga, finansijski sektor retko pruža investitorima konkretne, profitabilne prinose, uz to bivajući optužen za ograničavanje konkurencije. Uber je, recimo, propao u Kini nakon što su vladini preferencijali za državna preduzeća pružili kineskoj kompaniji Didi konkurentnu prednost. Iako je Kina obećala da će uskoro omogućiti više stranih investicija ne bi li se suprotstavile navedenim optužbama, nivo uključenosti države u ukupnu ekonomiju, navodno, izuzima Kinu iz utrke za svetsku supersilu br. 1.

02. Još uvek nedovoljna podrška sveta

Kini je potrebna globalna podrška da bi postala supersila, što joj nedostaje u trenutnoj političkoj klimi. Dokle god američko ministarstvo pravde optužuje kineski Huavej za pokušaj krađe poslovnih tajni od T-Mobilea i protivljenja američkim sankcijama protiv Irana, svet će biti oprezan u interakciji/saradnji s kineskim firmama.

Pored toga, uzmimo aktuelni “valutni rat”: deo američkog uspona do svetske dominacije bio je rezultat Sporazuma iz Breton Vudsa, konferencije održane 1944. godine na zalasku Drugog svetskog rata, tokom koje su se delegati iz celog sveta složili da će devizni kursevi imati svoju bazu odnosno „podlogu“ u zlatu, dok će američki dolar biti rezervna valuta. To je pre 75 godina učinilo dolar najvažnijom valutom u svetu, a kao rezultat toga Sjedinjene Države su postale svetska „zadužbina“ i osnovica za ekonomske stabilnosti. Kina, međutim, nema poverenja koje je svet ukazao Amerikancima nakon Drugog svetskog rata, o čemu svedoči činjenica da je Kina još uvek neodlučna da svoj juan kandiduje za svetsku rezervnu valutu; njena istrajna privrženost idealima koji se razlikuju od zapadnih će, po mišljenju Amerikanaca, u velikoj meri biti prepreka daljem približavanju Zapada.

03. Problemi kod kuće i globalne perspektive

Sadašnja kineska populacija od preko milijardu ljudi vrši veliki pritisak na njene prirodne resurse. Napori za suzbijanjem eksplozivnog priraštaja – kao što je politika jednog deteta, koja je prisutna već više od 30 godina – napokon su se izjalovili. Tto je rezultiralo starenjem stanovništva koje je pretežno muško. Veliki deo kineske omladine otišao je u inostranstvo u potrazi za drukčijim prilikama, dok kineska radna snaga nastavlja da se smanjuje.

Iako njihova srednja klasa može imati ubrzan rast, nejednakost dohodaka izvan velikih gradova rasprostranjena je u meri neuporedivoj s postojećim standardima. Dokle god se kineska demografija ne prilagodi ciljevima koji odražavaju jedno uravnoteženije društvo po starosnoj dobi, polu i društveno-ekonomskom statusu, njen uspon do statusa dominantne velesile verovatno neće biti izvodljiv.

The Perspective

Izveštaj: EU ne vodi računa o Zemlji


Građani EU žive daleko iznad mogućnosti i resursa naše planete.

BRISEL – 28 zemalja Evropske unije troši Zemljine resurse daleko brže nego što se oni mogu obnoviti, a nijedna od njih nema održivu politiku potrošnje, navodi se u izveštaju objavljenom 9. maja, kada su se lideri EU sastali kako bi razgovarali o prioritetima za narednih pet godina.

“Sve zemlje EU žive “široko”, i izvan sirovinskih i prirodnih kapaciteta naše planete. EU i njeni građani trenutno koriste dvostruko više resursa od onih koje njihovi ekosistemi mogu obnoviti “, navodi se u izveštaju Svetskog fonda (WWF) i Global Footprint Network.

Izveštaj je prošlog četvrtka obelodanjen na neformalnom sastanku EU lidera u rumunskom gradu Sibiu, na kojem se razgovaralo o određivanju budućeg kursa evropskog bloka, nakon što ga Britanija bude napustila tokom ove godine.

Zaštita klime je jedan od prioriteta. Međutim, stavovi o konkretnim akcijama razlikuju se među zemljama, a formirani su pod velikim uticajem njihovih dominantnih nacionalnih industrija.

“EU koristi gotovo 20 odsto biološkog kapaciteta Zemlje, iako u njoj živi samo sedam odsto svetske populacije”, navodi se u izveštaju.

“Drugim rečima, bile bi nam potrebne gotovo tri naše planete (preciznije: 2,8) ukoliko bi svi Zemljini stanovnici trošili po stopi potrošnje sirovina jednog prosečnog stanovnika EU. To je znatno iznad svetskog proseka, koji je približno 1,7 planeta”, navodi se u saopštenju.

Zaštita klime i održivi razvoj je takođe jedna od glavnih tema u izbornoj kampanji za Evropski parlament od 23. do 26. maja, čiji će ishod uticati na zauzimanje smernica u važnim evropskim institucijama, i njihovim programima za budućnost Evropske unije.

Evropska komisija se zalaže za to da EU postane klimatski neutralna do 2050. godine, kroz smanjenje emisija ugljenika, koji će, u protivnom, povećati prosečnu temperaturu Zemlje uz razorne posledice po globalnu ekonomiju i način života.

U izveštaju WWF-a navodi se da je najmanja i najbogatija zemlja u EU, Luksemburg, takođe ona koja najžustrije i najbrže iskoristi obnovljive izvore a potom živi “na crtu”. Luksemburg je samo 46 dana u godini trošio zemaljske resurse do „nulte tačke“, ne prelazeći u „minus“. A to je samo osmina jedne godine, dakle – ova je zemlja samo oko 12% godišnje u stanju da ne prelazi prag prekomerne potrošnje Zemljinog bogatstva. To znači da je Luksemburg uzoran korisnik bogatstava planete samo od prvog januara do polovine Februara – odmah nakon dana zaljubljenih počinje da se „zadužuje“.

Najsiromašnijoj zemlji EU, Rumuniji, treba najviše vremena da počne da troši planetarne bio-resurse “na kredit” – 12. juna. To je , međutim, još uvek daleko ranije od svetskog proseka, 1. avgusta, koji je nazvan danom prekoračenja Zemljinih mogućnosti za samoobnovu.

“Ako bi svi u svetu imali isti ekološki otisak kao i prosečni stanovnik EU – emitujući toliko ugljenika i trošeći toliko hrane, drveta i celuloze – ali i zauzimajući toliko prostora usled izgradnje novih objekata – 10. maj bi bio datum do kojeg bi čovečanstvo imalo da koristi prirodu a da je ne ugrozi – nakon 10. maja, potrošnja je veća nego što je naša planeta tokom jedne godine može obnoviti“, navodi se u izveštaju.

“A onda (od 10. maja pa nadalje do kraja godine), čovečanstvo bi moralo da živi od iscrpljivanja prirodnog kapitala Zemlje”, navodi se u WWF-ovom saopštenju.

 

China Daily

Konačno jednostavno: šta su Blockchain, Bitcoin, majnovanje, i kriptovalute


Na celom Internetu skoro da je nemoguće naći neko razumljivo objašnjenje ovih stvari iz naslova. A to je glavna tema 2018.

Odete na Google, ukucate “šta je blockchain”, “šta je Bitcoin”, pojavljuju se razni tekstovi, lepe animacije, video klipovi…. ali, kad pogledate i pročitate ta “objašnjenja”, tek vam tad ništa nije jasno. Zakomplikuju i odu u neku dubiozu.

Pomislih, “nemoguće da je ovo nešto što niko ne može prosto da objasni.” Zato sam postavio cilj da napišem objašnjenje koji će biti razumljivo svakom. Čak i za decu iz osnovne škole.

Naravno, prvo sam morao i sam da shvatim o čemu se tu radi, da pročitam stotine komplikovanih tekstova, i da razgovaram sa ljudima koji se bave kriptovalutama, da bih nekako sklopio kockice. Neke stvari će biti pojednostavljene, da bi se brže i lakše razumele.

Idemo redom. Prvo najvažnija stvar:

Blockchain

Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti.

Znam, već zvuči komplikovano. Zato ćemo odmah da nacrtamo slikovnicu koju i deca mogu da razumeju.

Zamislite da na celom svetu ima ovih sedmoro ljudi:

svi ljudi na svetu
Na početku postojanja ovog sveta, recimo da Voja ima 1000 evra, a niko drugi nema ništa. Možda nije fer, ali tako je najjednostavnije za razumevanje.

Sada ćemo tu informaciju da upišemo u prvi blok u lancu:

voja1000

Sledeće što se dešava je da Voja želi da prenese 300 evra Zorici. 

Upisaćemo tu informaciju u sledeći blok, i povezaćemo ga sa prethodnim blokom:

vojazorica300

Nakon toga, recimo da Zorica šalje 200 evra Radi, a Rada nakon toga šalje 150 evra Mihajlu.

Obe ove transakcije upisujemo u nova dva bloka, i svaki je povezan sa prethodnim:

svetrnsakcije

Sada polako vidimo da je nastao lanac (eng. chain) svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok.

Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain.

Sada vidite da je blockchain prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute.

Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain ima 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada.

Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu –  blockchainu.

Jednostavno, zar ne? Pa šta je onda tu toliko revolucionarno?

Revolucionarno je to što

Niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija

Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje.

Ali, kako? Kako je ovaj “lanac” beskonačno siguran?

Zašto sad ne može neki haker da uđe u ovu blockchain bazu podataka i da samo prepravi da Krsto ima 1000 evra?

Dve stvari su razlog.

Prvo, tajna je u ovim “karikama” koje na slici povezuju dve transakcije. One služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”, o tome ću pričati malo niže.

Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje:

“Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo to je osnovni princip blockchain tehnologije:

Decentralizacija

Na gornjim slikama ovaj spisak transakcija stoji u centru. To je ono na šta smo navikli u bankarskom sistemu. Banka drži sve podatke o našim parama, jel tako?

Znači, postoji, recimo, Deutsche Banka, i u nekom njihovom centralnom registru piše ko ima koliko para na računu i koje su bile transakcije. To je zapisano na nekom disku u nekom kompjuteru u Deutsche Banci. I taj disk je sigurno bekapovan na više mesta, u nekoliko zgrada banke, za svaki slučaj.

E sad, zamislite kada bi direktor Deutsche banke izašao na televiziju i rekao:

“Imamo sjajnu ideju. Od sutra, Deutsche banka neće više da drži podatke o vašim parama, već ćemo da damo raznim običnim građanima, dobrovoljcima, da drže te podatke na svom kompjuteru kod kuće. Informacije o parama na vašem računu će stajati isključivo kod tih raznih nepoznatih ljudi!

Deluje kao najgora ideja ikada. Propast u najavi.

E, pa blockchain funkcioniše baš tako. I ljudi širom planete su uložili milione svog novca u Bitcoin koji radi na taj način. Evo zašto:

Dakle, ovaj centralni registar ne postoji. Umesto toga, neki od ljudi u ovom svetu su dobrovoljno odlučili da učestvuju, i kompletan blockchain fajl stoji kod njih na kompjuteru. Oni se zovu nodovi.

blockchain distribuiran

 

Svaki od njih drži na svom disku svežu kopiju fajla ovog registra transakcija. Svaki put kada se desi nova transakcija, ona se momentalno ažurira kod svakog od ovih korisnika, nodova. Ne postoji “centralni autoritet”.

Kako da osiguramo da sve kopije registra budu identične u svakom trenutku? I kako se ove transakcije uopšte dešavaju?

Majneri – rudari

Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije.

Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U ovom našem svetu, recimo da su to Krsto i Jelisaveta:

bitcoin majneri

 

Kako se radi transakcija

Voja hoće da pošalje Živoradu 100 evra, i inicira transakciju.

Vojin kompjuter pošalje objavu svim majnerima u mreži:

“Voja želi da prebaci 100 evra Živoradu”.

objava transakcije

U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar.

Kompjuteri svih rudara na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li Voja ima dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca.

Kao što vidite, u ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto.

Dakle, majneri su proverili, Voja ima sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem.

Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači?

Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca. Hajde da zumiramo dva poslednja bloka u lancu: verifikovani i novi.

bitcoin majnovanje

Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.

Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.

Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažem mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.

U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.

Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.

Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.

Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.

Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća?

Majner dobija novac iz dva izvora.

Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera.

Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji.

Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.

satoshis place

Kreator Bitcoina, Japanac Satoshi Nakamoto, je postavio sva pravila algoritma i započeo sistem u januaru 2009. Tada je napravio prvi blok u lancu. Sve nakon toga je bilo majnovano. U početku je majnovao samo on, tako da Satoshi danas ima oko 5 milijardi dolara u bitcoinima. Inače, niko ne zna ko je Satoshi, on nikada nije otkrio svoj identitet. Ali to je nebitno – sam sistem je projektovan tako da Satoshi nije “vlasnik” valute i ne može nikako danas da utiče na bilo šta.

Sada vam je jasno zašto se to zove “rudarenje” – majneri zapravo kopaju i tragaju za “zlatom”.

Novi bitcoini se stvaraju majnovanjem. Vaš drugar koji majnuje je “mala štamparija novca”

S obzirom da svaki naš komšija može da majnuje i tako stvara sebi novac ni iz čega, neko bi rekao da je ovo katastrofalni recept za inflaciju, ali nije. Bitcoin je zapravo deflativna valuta, a evo i zašto.

Prvo, Satoshi je isprojektovao sistem tako da je ova nagrada za majnere uvek poznata unapred, i ona se prepolovljava na svake 4 godine. Kasnije ću vam reći kolika je ta nagrada, jer će vas sada to zbuniti.

Drugo, u startu je ograničio algoritam tako da ukupan broj bitcoina koji mogu da se stvore bude 21 milion. Do danas je generisano oko 80% od ove projektovane sume bitcoina, oko 17 miliona. Što je više bitkoina, nagrada je sve manja i manja, pa se tako dodatno sprečava inflacija. Kada majneri budu stvorili 21 milion bitcoina, ova nagrada će biti nula, i majneri će zarađivati samo od transakcija.

I treća, najbitnija stvar koja sprečava inflaciju, je sama popularnost bitcoina. Njegova vrednost raste, jer za 20 bitkoina pre 5 godina niste mogli da kupite ni Koka-Kolu, a danas možete stan u Beogradu.

Zašto je podatak u blockchainu nepromenljiv?

Recimo da je pre dve godine Krsto poslao Mihajlu 500 evra. Taj podatak stoji u nekom davnom bloku u blockchainu. I sada neko hoće to da promeni, da piše da mu je poslao 100 evra.

izmena u blockchainu

Fora je u tome da onaj broj koji su majneri pronašli da bi sklopili transakciju u lanac pasuje samo u slučaju da ona glasi tako: “Krsto –> Mihajlo 500e”. Ako se bilo šta u sadržaju transakcije promeni, ona više ne može da bude deo lanca. Kompjuteri širom sveta, koji drže svoju kopiju blockchaina bi ovako nešto glat odbili.

Stotine hiljada ljudi širom sveta su “majneri”, i oni će zauvek imati koristi od toga što rade. Zauzvrat, ceo bitcoin sistem dobija beskonačnu sigurnost, jer je njihov ogroman broj garancija da će informacije zauvek biti zaštićene. To je moć decentralizacije.

Dakle, nemoguće je izmeniti informaciju u blockchainu, ikada.

Podaci u blockchainu su javni

Blockchain je javno dostupan, na raznim sajtovima. Evo ga ovde. Svaka osoba na svetu može da vidi sadržaj celog blockchaina u svakom trenutku, sve transakcije koje su se ikada desile.

Ovo je strašno, svako može da vidi koliko para imam i kome sam ih poslao??

Ne baš 🙂 Radi jednostavnosti, do sada smo govorili da u blockchainu stoje informacije tipa:

Voja poslao Krsti 500 evra
Rada poslala Zorici 300 evra
.
.

U realnosti, stoji nešto ovako:

Korisnik 846297763487 šalje korisniku 62587913201 500 evra
Korisnik 102380192830 šalje korisniku 27498798784 300 evra
.
.

Ljudi se zapravo kriju iza ovih brojeva, koji se zovu adrese. Javnost može da vidi samo da je neki broj poslao pare drugom broju.

Isto je kao i sa email adresama. Ako je moja email adresa paja.patak.123@gmail.com, vi o meni ne možete da znate apsolutno ništa.

Kako su ove adrese povezane sa nama?

Svaki korisnik ima jedan svoj dugačak broj koji se zove privatni ključ. Kada prvi put ulazite u sistem, vi dobijate taj ključ, koji samo vi znate. Možete da ga zapišete na nekom papiriću, na primer, ili da ga držite na nekom USB disku. Ako iko ikad sazna vaš ključ, može da vam ukrade sav novac, jednostavno da ga prebaci sebi. Ako izgubite taj ključ, odoše sve vaše pare, niko više ne može da im pristupi. To je, dakle, najbitnija stvar.

Kada želite da izvršite slanje ili primanje novca, vaš kompjuter generiše drugi broj koji se zove adresa, na osnovu vašeg privatnog ključa. Isto tako, i kompjuter primaoca generiše drugu adresu na osnovu njegovog privatnog ključa.

Vaša adresa i adresa primaoca se potom šalju majnerima za verifikaciju, plus naravno i suma koja se šalje. Ceo taj proces smo upravo detaljno objasnili gore. Kada se proces završi, ove adrese se zapisuju u blockchain.

Javnost vidi adrese, ali niko ne može da pomoću vaše adrese sazna vaš privatni ključ, i naravno, nema šanse da saznaju ko ste.

Dakle, za slanje novca potrebno je da znate adresu primaoca i vašu adresu. To se onda objavljuje i šalje na “majnovanje”.

Neki ljudi ponekad stavljaju svoju bitcoin adresu javno, recimo na svoj sajt da primaju donacije. U tom slučaju, logično, svako zna vaš identitet i može da vidi koliko ste para dobili. Piše u blockchainu.

Šta je “digitalni novčanik”?

Opcija držanja privatnog ključa na papiriću ili USB-u ne deluje baš pouzdano.

Postoje specijalizovani sajtovi, tj. aplikacije koji služe upravo tome. Najpoznatiji na svetu je CoinBase.

coinbase

Kada otvorite nalog na CoinBase-u, oni za vas naprave ovaj privatni ključ, koji ne možete čak ni vi sami da dobijete, zbog bezbednosti. Dobijete adresu, koju potom možete da koristite za slanje i primanje bitcoina, takođe iz CoinBase aplikacije.

Znači, CoinBase aplikacija uzme vašu adresu i adresu primaoca, sumu koju šaljete, i pošalje je majnerima širom sveta na obradu, kao što sam gore objasnio. Tako se novac u praksi prebacuje.

Osim ovakvih online rešenja, postoje i hardverski novčanici. To je bukvalno uređaj koji se ubode u kompjuter preko USB-a. Na njemu stoji vaš privatni ključ, na osnovu kojeg se generišu adrese koje idu u javnost, za transakcije.

trezor_social01

Neko možda ne veruje da je CoinBase dovoljno bezbedan i da im “neko tamo drži ključ”, već drže kod sebe kući, na jednom takvom uređaju. Naravno, u tom slučaju, ukoliko izgubite taj uređaj, zbogom sve pare. Rešenje je da ključ iz tog uređaja zapišete na nekom papiriću i onda ga zakopate u zemlju u bašti iza kuće, na primer. Možda deluje smešno, ali većina vlasnika bitcoina ima papirne backupe svog ključa.

Kako da kupite prve bitcoine?

Prvi korak je da otvorite nalog na sajtu CoinBase. To je vaš digitalni novčanik.

Kada otvorite nalog, vama će dati adresu, sa kojom možete da šaljete i primate bitcoine u taj CoinBase novčanik. Ovo je analogno otvaranju računa u banci.

coinbase adresa

E, sad. Na CoinBase-u postoji mogućnost i da kupite bitcoine, tako što ukucate broj kartice. Međutim, oni ne podržavaju Srbiju – samo države EU. Ali, postoje drugi sajtovi gde to možete.

Domaća menjačnica Ecd.rs omogućava da kupite bitcoine za dinare. Znači, uplatite im dinare na račun, i priložite adresu koju ste napravili na Coinbase. Oni će vam potom prebaciti bitcoine. ECD.rs uzima proviziju od 5%.

Bitno je da razumete da vam je i dalje potreban nalog na CoinBase, odnosno da imate novčanik u koji će Ecd da vam uplati. Znači menjačnica je jedno, a novčanik je drugo.

Ako poznajete nekog ko već ima Bitcoine i hoće da proda delić svojih bitcoina za eure, onda je najlakše da vi njemu date pare na ruke, a on vama prebaci Bitcoine na vaš CoinBase nalog, tu onda nemate nikakvu proviziju. Nađete se u kafiću, date mu svoju adresu sa CoinBase, i on inicira transakciju. Nakon desetak minuta, kada vidite da je transakcija verifikovana, vi njemu date pare na ruke i to je to.

Na kraju, u Beogradu postoji i par bankomata za kupovinu Bitcoina, možete ih naći na Guglu.

Inače, često ćete u bitcoin svetu čuti frazu “fiat valute”. Fiat je zajednički naziv za sve valute koje nisu kripto, a čija vrednost već odavno nije garantovana u zlatu, već isključivo poverenjem u neki sistem i državu: Euri, dolari, funte i tako dalje. Sve je to “fiat”.

Šta je u ovom tekstu pojednostavljeno?

Rekao sam na početku da ćemo radi lakšeg razumevanja neke stvari predstaviti pojednostavljeno. Sada, kada smo sve prošli, mogu da dodam još neke činjenice.

Prvo, na onim slikovnicama gore blockchain je prikazan tako da se u svakom bloku nalazi samo po jedna transakcija. U praksi, u jednom bloku se nalazi oko 2000 transakcija iz celog sveta, koje su se nagomilale u poslednjih desetak minuta. Znači, majneri nalaze jedan broj koji je će pomoći da odjednom prođu sve te transakcije, a ne samo jedna. Sve drugo je onako kao što sam opisao. Sledeći blok transakcija je vezan za prethodni, nepromenljiv je itd. itd. Nisam hteo da ovo kažem na početku da ne komplikujem u startu.

Koliko može da se zaradi majnovanjem? Vredi li investirati u te jake kompjutere?

Da biste razumeli odgovor na ovo pitanje, potrebno je da ste pažljivo pročitali ceo tekst do sada. Ako ste preskočili sve i došli do ovog dela jer vas samo zanima “ima li tu neke lake love”, vratite se i pročitajte, jer vam neće biti baš jasno.

Dakle, gore smo rekli šta je majner. Svako može da postane majner tako što kupi neki specijalni kompjuter sa izuzetno jakim procesorima, koji su optimizovani samo za traženje onog slučajnog broja. Evo nekih od tih kompjutera, u tabeli piše kolika im je snaga i koliko koštaju.

bitcoin majnovanje hardver kompjuter

Znači, kupite neki od ovih kompjutera, recimo Antminer S9, uključite ga u struju kod kuće, i ulazite u “lutriju”. Sada ovaj vaš kompjuter na svakih deset minuta ima šansu da bude taj koji je našao broj i rešio transakciju za trenutni blok.

To je isto kao da je na svakih deset minuta nekakvo globalno izvlačenje lutrije u kojoj možete biti dobitnik.

Kolika je nagrada ako baš moj kompjuter, od svih na svetu, pronađe rešenje za trenutni blok?

Trenutna nagrada iznosi 12.5 bitkoina. To je 70.000 evra po današnjem kursu.

Znači, ako baš vaš kompjuter “zabode” rešenje, tog trenutka ste zaradili 70.000 evra. Oni će uredno biti prebačeni na vaš bitcoin novčanik. Svaki majner ima onu “adresu”, kao i ljudi koji vrše transakcije.

70.000 evra dobijam ako moj kompjuter “zabode” rešenje??? Pa to je sjajno, krećem da majnujem odmah!

Polako. Nije tako lako kao što mislite.

Još nismo pomenuli jednu bitnu stvar: koje su šanse da taj vaš kompjuter bude “srećni dobitnik”?

Znači, recimo da ste kupili onaj Antminer S9 sa gornje slike, on košta 3000 dolara. I pustili ste ga da radi non-stop, danju i noću.

Na ovom sajtu SoloChance.com, možete izračunati koje su vam šanse. Ukucajte 14 Terahasha u sekundi, to je snaga ovog vašeg kompjutera:

solochance

Molim??????

Šansa da pogodim blok je više od jedan u milion! Kaže da će mi trebati 30 godina, u proseku. Za to vreme moram da plaćam i ogroman račun za struju.

Kako se onda ovo ikome isplati da radi????

Fora je u tome što već odavno niko normalan ne majnuje bitcoine samostalno. Suludo je očekivati da će nešto da se desi, kao što vidite.

Umesto toga, vi se sa ovim svojim kompjuterom uključite u grupu kompjutera koji rade zajedno – takozvani pool za majnovanje.

Kako radi pool za majnovanje?

Objasnićemo ovo na poznatom primeru:

Recimo da je sledeće nedelje izvlačenje LOTO, i glavna nagrada je dva miliona evra.

loto

Šansa da baš naš listić dobije je mala. Ali, recimo da se udruži nas 1000 iz cele Srbije i dogovorimo se: Svako od nas će da uplati po jedan tiket. Ako bilo ko od nas dobije tih dva miliona evra, podeliće dobitak na 1000 delova, svima nama. Svako će dobiti po 2000 evra.

To znači da sada imam 1000 puta veće šanse za dobitak. Doduše, nije više dva miliona evra, nego 2000 evra, ali bar sada imam stvarno neke realne šanse. Ako bi ovo izvlačenje LOTO bilo na svakih deset minuta, onda sve ovo itekako ima smisla.

Isto ovako rade poolovi za majnovanje.

Uključite se u grupu, pool u kojem ima, recimo, 1000 kompjutera. Ukoliko pool čiji ste vi član reši trenutni blok, nagrada od 12.5 bitkoina ide celom poolu, a onda se ta nagrada raspodeljuje korisnicima, prema zaslugama.

Neko ima jači kompjuter, neko slabiji, a neko pak ima više kompjutera. Svejedno, u okviru jednog poola se tačno izračuna ko je koliko doprineo, tj. ko je imao koliko pokušaja. Shodno tome, dobićete veći ili manji deo od nagrade.

Postoje veći i manji poolovi u koje možete ući. Logično, veći poolovi imaju više šanse da pogode ali se i dobitak deli na više delova. Ovde je lista najvećih poolova. Naši ljudi najčešće koriste pool iz Češke koji se zove Slush Pool.

Ovde možete pogledati listu svih bitcoin blokova koji su rešeni počev od ovog trenutka pa redom unazad, na svakih desetak minuta. Kao što vidite, svaki blok je rešen od strane nekog poola.

majnovani blokovi

Eto, to je cela priča o majnovanju.

Sada, kada sve ovo znate, možete otprilike da izračunate potencijalnu zaradu. Na ovom sajtu je to jako lepo objašnjeno, na srpskom jeziku. Čovek je uzeo u obzir i cenu struje, koja je srećom u Srbiji najjeftinija u Evropi. Takođe, i Miloš Stanić je na svom blogu izneo dobru računicu i svoja iskustva.

Blockchain će izmeniti ceo svet

Nakon uspeha bitcoina, ljudi su počeli da razmišljaju za šta sve može da se upotrebi blockchain tehnologija. Brzo su shvatili da je ovo mnogo šire od novca.

Bilo koje vlasništvo, vlasništvo stana, kuće, zemlje, auta, informacije o poreklu nekretnina, automobila, medicinski podaci… Sve je ovo idealno za blockchain i neke države već rade na tome da ga integrišu.

Bilo koje oblasti u kojima je visok rizik od prevara, malverzacija, mita i korupcije.

Korupcija, kao što znamo, često služi da se neke informacije zataškaju – da se promene, zaborave, stave pod tepih, obrišu zauvek. Ako društvo pređe na blockchain, smatra se da će to drastično smanjiti korupciju u državama u kojima je ona danas izražena. Bilo koje poreklo novca, stana, automobila, postaće informacija koja ne može da se zataška, nikada. Koliko god para i moći da ima neko, ne može da izmeni matematički nepromenljive unose u blockchain, ikada.

Podaci o automobilu u blockchainu? Nećemo više gledati one oglase za polovne automobile koji kažu “Audi A4, kao nov, prešao samo 150.000”. Jedan pogled u javno dostupan blockchain pokazaće da je auto prešao pola miliona kilometara, i da je pre dve godine imao udes u Italjanskim Alpima u kojem je cela prednja strana bila uništena.

audi bez ulaganja

Dalje, primena blockchaina u svim oblastima u kojima danas postoje bilo kakvi posrednici, će dovesti do toga da oni često postanu suvišni. Neće svi oni ostati bez posla, ali će se način na koji rade poprilično izmeniti.

Trgovina kriptovalutama

Ovo je jedna posebna oblast, i o tome bi mogao da se napiše još jedan ovako dugačak tekst, ili cela knjiga, ali probaću ovde da sažmem najkraće moguće:

Nakon uspeha bitcoina, ljudi su napravili razne druge kriptovalute koje rade po istom ili sličnom principu. Suština je da se zasniva na blockchainu, a razlikuju se pravila sistema. Najveći po broju korisnika posle Bitcoina je Ethereum, nakon njega Ripple i tako dalje. Na sajtu CoinMarketCap možete videti celu listu.

Ovih valuta ima na hiljade, i one se zajedničkim imenom zovu alternativne kriptovalute – altcoins.

Jednom kada kupite bitcoine, pomoću njih možete kupiti bilo koje alternativne valute, na online menjačnicama kao što je PoloniexBinance ili Bittrex. Isto tako, možete zameniti alternativne valute nazad u bitcoine.

Ljudi koji se bave ovim stvarima pre svega čitaju vesti, i gledaju koje nove alternativne kriptovalute imaju potencijal da porastu u narednih godinu dana. Odete na Google, saznate ko su osnivači valute, koja je priča, kakav im je sajt i marketing, da li imaju šanse da porastu 10 puta ili više u neko skorije vreme.

Na početku, kada se valuta tek pojavljuje, taj događaj zove se Initial Coin Offering (ICO) i tada je najpovoljnije kupiti ove alt valute.

Strategija koja se najčešće koristi je da se kupi nekoliko ovih alt valuta za koje procenimo da imaju potencijal. Što ih ranije kupimo, one su jeftinije. Ako kupimo neku od njih za 1000 evra, za godinu dana to može da vredi 100.000 evra. Cela poenta je da se donese dobra procena na osnovu čitanja vesti i analize, kao na klasičnoj berzi.

Druga vrsta ljudi trguje kriptovalutama po takozvanom “pump and dump” principu:

pump and dump

Ovi ljudi čekaju da se “zalaufa” priča oko neke valute, i kada počne da raste, oni kupe. Zatim prodaju neposredno pre trenutka kada počne da pada. Ovo je, naravno, jako rizično.

Naravno, postoje i ljudi koji jednostavno kupe samo bitcoin i ne diraju, čekaju da mu poraste vrednost. Ima raznih pretpostavki, da će bitcoin vredeti 10x više ili 30x više u narednih 5 godina. Na kraju dana, vrednost ovih valuta velikim delom zavisi od njihovog marketinga i PR-a. Koliki “hajp”, kolika prašina je uspela da se podigne sa tom valutom.

Toliko za sada….

Ova tema je ogromna, kao što vidite. Ostalo je ovde da se ispriča još gomila stvari, ali mislim da su pokrivene sve osnove. Sada možete da čitate ili gledate bilo šta što je na temu blockchaina i kriptovaluta – imate osnovu.

Pošaljite mi u Inbox sugestije za stvari koje bi trebalo obraditi u nastavku ovog teksta, i sugestije ako mislite da nešto ovde nije napisano kako treba.

Uložio sam puno truda u ovo, nadam se da će vam biti od koristi – da konačno svi zajedno shvatimo kako ovo čudo funkcioniše.

 

Prijatan dan!

Istok Pavlović

Magija beležaka


Beleške Džejmsa Džojsa (Foto: The Economist)

Beleške Džejmsa Džojsa (Foto: The Economist)

U momentu iznenadne inspiracije, pisci, muzičari i naučnici se okreću papiru i stranicama svojih beležaka a ne računarima i mobilnim „podsetnicima“.

Beleške Aleksandera Fleminga

Beleške Aleksandera Fleminga

Napisan savršenim rukopisom, sa jednostavnim dijagramom ispod numerisane stranice, list hartije izgleda kao bilo koji dosadan zapis o nekoj ideji za uređenje bašte. Ovo je, međutim, stranica preuzeta iz laboratorijskih beležnica jednog bakteriologa u bolnici decembra 1928. Nekoliko nedelja ranije, istraživač je slučajno otkrio da je obična kožna gljivica kontaminirala njegov eksperiment, ali se činilo da pročišćava bakterije. Ovaj list potvrđuje da je Penicillium, ta gadna stara plesan koja uspeva u vlazi, temeljno zatukla bakterije streptokoke u uzorku krvi. U roku od narednih 15 godina, otkriće Aleksandera Fleminga u bolnici Svete Marije u Londonu je – zahvaljujući biohemičarima Ernstu Čejnu i Hauardu Floriju – dovelo do efikasnog lečenja penicilinom. Ovo otkriće je pokrenulo revoluciju u proizvodnji antibiotika, koji su do danas spasli desetine miliona života, pa su (po nekim izveštajima) čak pomogli pobedi saveznika u Drugom svetskom ratu, nakon što su savezničke snage posle D-dana bile uredno snabdevane penicilinom.

Beleške Florens Najtingejl

Beleške Florens Najtingejl

U Britanskoj biblioteci (BL), Flemingove skromne ali epohalne beleške leže tik uz drugih znamenitih „žvrljotina“ u okviru izložbe „Pisanje: ostaviti svoj pečat“. Mocart precizno nabraja ono što je upravo napisao i prepisuje prvih nekoliko početnih linija svakog novog komada. Beleške Džejmsa Džojsa za “Uliksa” (slika gore) sjajno ilustruju „kovitlac“ kreativnosti koji briše preko stranica. Florens Najtingejl, nasuprot tome, pažljivo zapisuje svoje susrete, sat po sat, dok je kapetan Robert Falkon Skot (1868-1912), koji je sa članovima svoje ekspedicije pronađen smrznut nadomak jedne od stanica za snabdevanje na Antarktiku uneo u svoju beležnicu drhtavim rukopisom: “Neka Bog pazi na naše ljude”.

„Pisanje: ostaviti svoj pečat“ obuhvata istoriju i tehnologiju pismenosti, abecede, pisama, rukopisa i štampanja u skokovima koji se protežu kroz vekove i kulture. Ipak, ove skromne beleške – izvučene iz rukopisnog blaga pohranjenog u Britanskoj biblioteci – pokazuju kako najjednostavnija pisana beleška može podstaći ideje i zapažanja koja bi na kraju mogla promeniti svet.

Ernest Hemingvej uronjen u beleške

Ernest Hemingvej uronjen u beleške

U svim umetničkim i naučnih disciplinama, beležnice velikih ljudi mogu da nas, čitaoce, uz malo mašte, lako prenesu na prve linije fronta njihovih ingenioznih inovacija; spontane beleške nude onu vrstu intimnosti koja se ne nalazi u drugim verzijama njihovih zvanično objavljenih radova. Od poplave inspiracije i misaonih spekulacija – recimo, Leonardovih, koje gabaritom premašuju 13.000 stranica izvrnutog pisanja, kao preslikanog u ogledalu… od takvih beležnica, skica i nacrta jednog renesansnog polimata, pa sve do Hemingvejevih dnevnika što perom “hvataju” oluje Atlantika koje su se nadale u poteru za brodom što nosi ovog pisca – prizori su koji podstiču spisateljsko nadahnuće i avanturističku maštu… spontana beleška je zametak genija. Čak su se i najmoćniji kreativni umovi oslanjali na ovo zgodno parče hartije, koja je uspevala da uhvati svaki zalutali bljesak nadahnute misli.

Radioaktivne beleške Marije Kiri

Radioaktivne beleške Marije Kiri

Vilhelm fon Lenc, poznat kao Betovenov rani biograf izjavio je da dok je ovaj kompozitor (inače neizlečivo „navučen“ na pisanje po skican-blokovima) “uživao u pivu, običavao je da iznenada izvuče svoju beležnicu i napiše nešto u njoj. “Nešto mi je upravo palo na pamet”, rekao bi on, vraćajući ih u džep. “U nekim slučajevima, uzbudljiva bliskost trenutka otkrića koje je pred vama, a koje nalazite u beležnicama velikana, nije samo metafora. Ukoliko želite da konsultujete laboratorijske dnevnike u Parizu, koji dokumentuju pionirski rad Marije Kiri o radioaktivnom zračenju, moraćete da potpišete potvrdu o odricanju od svake odgovornosti i nosite zaštitno odelo: Pohranjene u nedrima obloženim olovnim prslukom, ove će beleške i dalje biti opasno radioaktivne i to tokom narednih 1500 godina.

Beleške Brusa Četvina

Beleške Brusa Četvina

Beleške su mesto za prve i grube, a pre svega epohalne, nacrte uzastopnih intelektualnih revolucija. Ne čudi, dakle, što je ovaj džepni pratilac brojnih genijalaca uspevao da uhvati čaroliju epohalnih proboja. Svaka pametna knjižara će nastojati da vam proda neku od skupih beležnica talijanskog „Moleskina“. U stvari, kako je priznala Marija Sebregondi koja je 1997. u Milanu osnovala ovaj brend, Moleskine ima za cilj samo da “vrati u život” onu vrstu stvari koju su Hemingvej i njegovi prijatelji jednom kupili u nekoj od pariskih knjižara. Inspiracija Marije Sebregondi potiče od putopisa Brusa Četvina “The Songlines”: i dok gubitak pasoša predstavlja nezgodu, piše Četvin u svojoj knjizi o pesmama Aboridžina, “izgubiti beležnicu predstavljalo je katastrofu”. Autentična ili ne, čvrsti mali Moleskine osvojio je horde fanatičnih poklonika. Horacio Kler (Horatio Clare), još jedan putopisac, čak tvrdi da je ova beležnica neprobojna za metke (ali samo kada je reč o municiji od devet milimetara).

Pećinske beleške Roberta Mekferlejna

Pećinske beleške Roberta Mekferlejna

Ovih dana postoje mnoge druge opcije za beleženje. Pametni telefoni i tableti, zajedno sa digitalnim pisaljkom, omogućavaju trenutni zapis događaja i ideja u skripti, audio i video zapisima. Ipak, za mnoge, ručni napor olovke protiv papira još uvijek najbolje inkubira izum. Za “Underland”, njegovu novu knjigu speleoloških putovanja kroz “ponore vremena”, Robert Mekferlejn (Robert MacFarlane) je popunio brdo raznih beležnica, “od malog Moleskina boje jorgovana” sve do “robusnih tvrdih listova, dovoljno čvrstih da izdrže moje zavlačenje u krečnjačke tunelske sisteme i natopljenih rudnika škriljca”. Ljudi su ga pitali zašto ne koristi mobilni telefon da bi zabeležio svoje misli. “Odgovor, između ostalog, treba potražiti u činjenici da se telefoni razbijaju, dok se beležnice mogu savijati, prelamati, bacati i gaziti a da se pritom ne oštete”, piše on.

Osim toga, sve je više dokaza da pisanje može samo po sebi produbiti razumevanje. U knjizi koja prati ovu izložbu u Britanskoj biblioteci, psihološkinja Ejndžela Veb istražuje nedavna istraživanja koja porede studentske rukom pisane zadatke sa tipiziranim i usmenim izveštajima o istoj temi. Većina podataka “je u velikoj meri išla u korist rukopisa iz zabeleški kao načina koji će najverovatnije podržati učenje”.

Izvadite svoju omiljenu beležnicu i zabeležite to.

The Economist

Kina 2018: rast neto zarada za 60% kompanija na berzi


Rast neto zarada je u 2018. imalo 60% kineskih kompanija, donosi China Daily.

Skoro 60 odsto kineskih kompanija je prošle godine ostvarilo rast neto dobiti, dok je oko 11,29% njih ostvarilo povećanje više od 100 odsto, izvestio je u utorak 30. aprila China Securities Journal.

Gledano na godišnjem nivou, tokom prošle 2018. je oko 1.988 kompanija ostvarilo neto dobit koja se može pripisati deoničarima matične kompanije – u pitanju su deoničari 3.400 kompanija kotiranih na berzama u Šangaju i Šenženu.

Stopa rasta neto dobiti oko 976 kompanija premašila je 30 odsto, a neto profit 384 kompanije porastao je za više od 100 odsto u 2018. godini, pokazala je statistika sajta za finansijsku analitiku Wind.

Ukupni operativni prihodi 3.400 kompanija su u 2018. dostigli 43,91 biliona juana (6,52 biliona dolara), što je za 12,79 odsto više u odnosu na prošlu godinu. Neto dobit koja se pripisuje deoničarima matične kompanije povećala se za 2,67 posto na godišnjoj razini na 3,45 biliona juana u istom periodu, navodi se u izveštaju.

Stopa porasta neto dobiti, uključujući građevinske materijale, naftu, petrohemiju, čelik, gvozdenu rudu, hranu, piće i maloprodajne artikle su prošle godine su porasli za više od 15 odsto.

Neto dobit bankarskog sektora povećala se za 5,5 odsto (na 1,47 biliona juana) u ukupnom obimu 2018. godine, što predstavlja oko 40 odsto ukupne neto dobiti kompanijskih A-deonica.

Performanse velikih kompanija su bile dobre, ali neke male i srednje kompanije nisu se dobro nosile zbog opadanja ekonomske aktivnosti 2018. godine, rekao je Jang Delong, glavni ekonomista u Fondaciji First Seafront sa sedištem u Šenženu.

Međutim, sa sprovođenjem politike za smanjenje poreza i naknada, očekuje se da će se ukupni učinak malih i srednjih preduzeća poboljšati 2019. godine, rekao je Jang.

Rezultati malih i srednjih preduzeća možda su dostigli najniži mogući nivo, a sa poboljšanjem finansijskog okruženja predviđa se poboljšanje njihovog učinka u 2019. godini, navodi se u izveštaju kompanije Everbright Securities.

Ovu projekciju za prvi kvartal ove godine su potvrdili izveštaji oko 3.100 kompanija sa berzi u Šangaju i Šenženu, tokom kojih su prihodi ovih kompanija dostigli 6,3 biliona juana, što je na za 28,57 odsto više na godišnjem nivou.

Neto dobit ovih kompanija, koja se može pripisati deoničarima matičnog preduzeća povećala se za 35,72% u odnosu na prošlu godinu na 557,1 biliona juana u prvom kvartalu 2019. godine.

U istom periodu, 1.859 kompanija je ostvarilo neto dobit u odnosu na prošlu godinu, što čini skoro 60% od ukupno 3.100 komp nija. Među njima je oko 953 preduzeća ostvarilo porast neto dobiti za više od 30 odsto, navodi se u ovom zveštaju.

Kompanije koje su u prvom kvartalu ove godine udvostručile svoju neto dobit uglavnom su bile u segmentiranim industrijama, uključujući mehaničku opremu, fine kemikalije, računare, elektroniku, akvakulturu i brokere.

Performanse sektora za uzgoj i potrošnju će se ove godine poboljšati; očekuje se dobit od komercijalizacije 5G mobilne mreže a povećaće se i profitabilnost elektronskog sektora, dok će nova automobilska industrija  imati više prostora za razvoj, rekao je Jang.

Prema zvaničnim sajtovima kineskih berzi, oko 3.627 kompanija trenutno se nalazi na berzi u Šangaju i Šenženu, od kojih 1.468 njih na šangajskoj i 2.159 na onoj u Šenženu.

Yang Yang | chinadaily.com.cn | 2019-04-30 17:27

Leonardo: vrhunski genije ili tipični umetnik našeg doba?


Leonardo - Autoportret (crtež)

Leonardo – Autoportret (crtež)

U gradu Trevizu na severu Italije, poljski pijanista Slavomir Zubžicki (Slawomir Zubrzycki) seda za instrument koji podseća na čembalo i desnom pedalom počinje da pumpa. Dok mu ruke plutaju dirkama, zvuk koji dopire do publike je jedinstven baš kao što je i lep: istovremeno podseća na čembalo, orgulje i gudački kvartet. Instrument se zasniva na skicama Leonarda da Vinčija (15 April 1452 – 2 Maj 1519)  iz njegovih beleški za instrument kojeg je nazvao „viola orguljaša“ (viola organista): Leonardo je imao viziju muzičke simulacije violinskog ansambla čiji se zvuk može reprodukovati klavijaturom organa. Pritiskom na jednu ili više dirki dopire se do istih tih žica unutar kućišta, gde su u kontaktu sa jednim od četiri točkića koji se okreću pokretima nožne pedale.

Viola organista

Viola organista

Sponzorisan od strane Fondacije Benetton, koncert maestra Zubžickog spada u neobične komemoracije kojima je drugog maja obeležena 500. godišnjica da Vinčijeve smrti. To je, takođe, bio podsetnik da je, čak i u doba polimata u kojem je da Vinči živeo, širina interesovanja toskanskog majstora bila izuzetna. Ona je obuhvatala ne samo slikarstvo, arhitekturu, matematiku, inženjerstvo i brojne grane nauke već i muziku. “Koliko bi nam danas trebalo fah-specijalista kako bismo postigli Leonardove rezultate?”, pita Martin Kemp, profesor istorije umetnosti sa Univerziteta u Oksfordu. “Najmanje njih trinaest. A možda i više.”

U najstarijem talijanskom pogonu za ručnu proizvodnju svile, Antico Setificio Fiorentino, Beatriće Facini (Beatrice Fazzini) rukom okreće vertikalnu preslicu: to je cilindrična naprava koja priprema svilenu pređu za tkanje. Sagrađena 1786. godine, njen koncept zasnovan je na Leonardovom projektu za koji Stefano Ricci, modna kuća koja poseduje ovu svilaru kaže da je korišćena u Firenci još za njegovog života. Ako je već tako, onda je to bio jedan od vrlo malog broja njegovih pronalazaka koji su imali neku praktičnu primenu.

Poput mnogih autodidakta tj „samoniklih“ i samoukih, i da Vinčijeva kreativnost počivala je na znatiželji kojoj je, međutim, manjkala intelektualna samodisciplina. Posedovao je zapanjujuće moći opažanja, izuzetan talenat za povezivanje različitih oblasti znanja, spremnost da se suprotstavi tadašnjim verovanjima i čudnu sposobnost da predvidi buduća otkrića. I pored svega, njegov život je činio je beskrajni niz nacrta za neispitane, pomalo čudne i neretko previše komplikovane naprave, uz izuzetan broj neobjavljenih studija i nedovršenih umetničkih dela.

Godišnjice nalik ovoj su obično prilike za ponovnu procenu nasleđa neke značajne osobe. Da Vinčijev opus, zapravo, potcrtava činjenicu da je, izvan polja slikarstva, njegovo praktično nasleđe – za razliku od širine svog genija – bilo skromno. Posedovao je briljantnu intuiciju u raznim poljima kao što su anatomija i hidraulika, ali pošto nije objavljivao svoje ideje, teorije i koncepte, prohujala su doslovce stoleća pre nego što ih je neko otkrio.

Čak je i njegov umetnički opus, premda uzvišen, bio neveliki, zapravo zanemarljiv u odnosu na najveće majstore epohe kojoj je i sam pripadao: manje od 20 završenih radova, koji se tek uopšteno pripisuju da Vinčiju. Štaviše, nije uspeo da dovrši ni neke od svojih najvažnijih porudžbina, kao što je slika “Klanjanje Magima” (1481). Njegovo zlosretno eksperimentisanje najraznorodnijim materijalima uništilo je neke druge radove, uključujući i “Poslednju večeru”. Otuda nedostatak izložbi posvećenih njegovoj umetnosti, i to u godini koja bi trebalo da bude posvećena njegovom delu. Ono je toliko malog obima da firentinska palata Strozzi ovog proleća i leta obeležava opus renesansnog majstora u čijoj je radionici da Vinči učio za slikara – Andree del Veroćija (Andrea del Verrocchio) – a ne Leonarda.

"Klanjanje Magima", nedovršeno Leonardovo platno

“Klanjanje Magima”, nedovršeno Leonardovo platno

Rođen je 1455. u okrugu Vinči koji je pripadao Firenci, kao vanbračno dete notara Pjera da Vinčija i lokalne seljanke, Katerine. O njegovom detinjstvu i ranoj mladosti se veoma malo zna, osim da je bilo samotno, da je verovatno bio levoruk a gotovo sigurno gej – sve je ovo navodilo da je odrastao kao unekoliko neprilagođen tadašnjem obrascu i duhu vremena (koji se, istini za volju, nije previše promenio do današnjih dana). Veći deo svog života proveo je izvan svoje rodne Toskane: u Milanu, Rimu i, na kraju, u Francuskoj, kao gost kralja Fransisa Prvog. Umro je 1519. u Amboazu (Amboise).

Ukrašen epitetima i statusom definitivnog, univerzalnog genija je u proteklih pola milenijuma bio tako zacementiran da se tek ispotiha čuju neka pitanja koja se nameću. Jedna od ovogodišnjih jubilarnih postavki koja pravi osvrt na „jednog drukčijeg Leonarda“ nalazi se u rimskoj Skuderiji (Scuderie del Quirinale), delu Palate Skuderija u sklopu kompleksa italijanskog predsednika Republike – i koja u velikoj meri sadrži modele bazirane na da Vinčijevim nacrtima. Postavka se otvara prikazom rasprava i često izuzetnim crtežima drugih toskanskih umetnika-inženjera, uključujući Frančeska di Đorđa Martinija (Francesco di Giorgio Martini), koji pokazuju da je Leonardo bio daleko od jedinstvenog u kombinovanju tehnologije i slikanja, kao i da je nasleđe nekih njegovih vršnjaka mnogo veće od njegovog: uspeli su da urade i „ugrade“ mnogo više od njega.

Ono što je paradoksalno je to što je primena da Vinčijevih „neumetničkih“ istraživanja utisnuta upravo u njegovoj – umetnosti. Njegovo poznavanje fizike, botanike i geologije znatno je poboljšalo njegovo slikarstvo. Njegovo proučavanje svetlosti omogućilo mu je da razvije svoj čuveni „sfumato, tehniku “omekšavanja” koja daje obrisima predmeta i bića prirodno nedefinisan kvalitet („sfumare“, iznijansiranost i razlivenost je Leonardova tehnika koju je do danas preuzeo nesaglediv niz umetnika). “Da nije studirao anatomiju, ne bi ni bio u stanju da naslika najzagonetniji osmeh u istoriji slikarstva”, kaže Fjorenco Galji (Fiorenzo Galli), direktor Nacionalnog muzeja nauke i tehnologije (Museo Nazionale Scienza e Tecnologia Leonardo da Vinci) u Milanu.

Detalj lica Mona Lize pokazuje upotrebu sfumata, posebno u senčenju oko očiju

Detalj lica Mona Lize pokazuje upotrebu sfumata, posebno u senčenju oko očiju

“Mona Liza” je slika koja je postala najpoznatija na svetu. Da Vinčijev “Vitruvijev čovek” (L’Uomo Vitruviano) je najpoznatiji crtež na svetu. Da li ga to čini najvećim umetnikom u kulturnoj tradiciji Zapada? Čak je i profesor Kemp, koji je proveo čitav život proučavajući Leonardova dostignuća okleva da ide tako daleko, naglašavajući umesto toga veliki uticaj toskanskog majstora na druge slikare.

“Ako biste tražili nekoga ko je uradio isto toliko da bi preusmerio tok umetnosti, onda biste morali tragali i „tabanali“ kroz vekove sve dok, napokon, ne dođete do Pikasa”, kaže on. Da Vinči je napravio revoluciju u kompozicijama „Madone sa detetom“, uz to izmenivši vizuelni narativ prikazanih likova i predmeta, kao i način na kompozicije portreta. Džonatan Nelzon, koji predaje istoriju umetnosti na Univerzitetu Sirakuza u Firenci primećuje da je on bio i prvi umetnik koji je ženama dao realistična tela “sa anatomski prepoznatljivom muskulaturom, ali koja je izgledala nežno i ženstveno”.

Ideja da Leonardo stoji uz Mikelanđela i Rafaela na samom vrhuncu umetničkog dostignuća je ipak relativno novog datuma. Sve do 19. veka se na Leonarda gledalo kao na genija, mada na nivou ispod ostalih. Kao što je 2001. opisao britanski istoričar Donald Sasun (Donald Sassoon) u svojoj knjizi „Postanje Mona Lize“ (Becoming Mona Lisa), antiklerikalni francuski istoričari inicirali su „kult Leonarda“, videći u njemu saveznika u borbi protiv religioznog mračnjaštva: „Nije se bojao da secira leševe; nije slikao oreole nad glavama svojih biblijskih likova… Za razliku od Rafaela i Mikelanđela, on nikada nije bio papin ‘potrčko’. Leonardo je u središte svog stvaranja stavio čoveka.”

Andrea del Verrocchio, Leonardov učitelj (autoportret)

Andrea del Verrocchio, Leonardov učitelj (autoportret)

Ti i drugi faktori doveli su ga do šire javnosti koja pripada savremenom dobu. Da Vinči je bio ogorčen klanjem životinja i verovatno je bio vegetarijanac. On zadovoljava savremeni zahtev umetnika da budu autsajderi sa „žicom“ ekscentričnog u sebi. Trag njegove kreativnosti savršeno odjekuje modernim duhom tolerantnosti, i čak poštovanja, prema onome što je nedovršeno – tim pre ukoliko i sam umetnik predstavlja svojevrsnu zagonetku koja, kao i njegov rad, sadrži nešto „tajanstveno“. Promatrajući ovogodišnje događaje kojima se slavi Da Vinčijev genij, profesor Nelzon kaže: “Mislim da ove manifestacije govore više o nama nego o njemu.”

The Economist

NASA: loši delovi izazvali grešku tešku 700 miliona dolara


Kompanija Sapa Profiles falsifikovala je na hiljade rezultata tokom testiranja svojih aluminijumskih komponenti, usled čega su  njeni delovi lošeg kvaliteta izazvali pad dva NASA-ina satelita.

Prema istraživanju američke svemirske agencije, ovaj proizvođač naprednih komponenti od metala je lažirao rezultate testiranja i dao neadekvatne materijale NASA-i, uzrokujući joj gubitke od preko 700 miliona dolara, uz dve neuspešne misije lansiranja satelita.

Prevara je potekla od oregonske kompanije „Sapa Profiles Inc.“ koja je praktično dve decenije (preciznije – preko 19 godina) falsifikovala hiljade sertifikata za metalne aluminijumske komponente, namenjenih stotinama kupaca, uključujući i NASA-u.

Njihovi loši delovi korišćeni su pri izradi rakete Taurus XL koja je trebalo da u zemljinu orbitu otprema satelite za proučavanje Zemljine klime tokom misija sprovedenih 2009. i 2011. godine. U saopštenju NASA-e se navodi da se obloga lansirnog vozila – struktura na preklopu dva segmenta koja čuva satelit dok putuje kroz atmosferu – nije potpuno otvorila tj rasklopila u odsudnom trenutku, što je prouzrokovalo neuspešno lansiranje.

“Kada se rezultati testiranja promene usled lažne sertifikacije materijala upotrebljenih pri konstrukciji svemirskiih vozila i opreme, misije propadaju”, rekao je Džim Norman, direktor za usluge lansiranja u NASA-i u Vašingtonu. On je dodao da su zbog ove prevare izgubljene godine i godine predanog naučnog i projektantskog rada.

Namešteni testovi

Vest o propustima satelita dolazi nedelju dana nakon što je Norsk Hydro ASA, sadašnja matična kompanija Sapa-e pristala da plati 46 miliona dolara NASA-i, Ministarstvu odbrane i drugim oštećenima kako bi se rasteretila od krivičnih prijava i građanskih tužbi vezanih za ovu prevaru koja se odvijala u periodu između 1996. i 2015.

Kompanija je priznala da su zaposleni lažirali rezultate testa koji se odnose na snagu i pouzdanost metala pod pritiskom. Sapa Profiles, sada poznata kao Hydro Extrusion Portland Inc., takođe je pristala da prizna krivicu po jednoj tački prevarne pošiljke s komponentama od neadekvatnog materijala, uz zabranu ugovaranja poslova s američkom saveznom vladom.

“Korporativna i lična pohlepa produžila je ovu prevaru protiv vlade i drugih privatnih klijenata, a tom se odlukom suda ove kompanije smatraju odgovornima za štetu koju je prouzrokovala njihova poslovna šema”, rekao je Brajan Benskovski, pomoćnik glavnog tužioca krivičnog odeljenja pri Ministarstvu pravde u izjavi od 23. aprila.

Portparol norveške kompanije Norsk Hydro izjavio je da je slučaj dobio konačan epilog na sudu. Prošle nedelje je izdato saopštenje da je ova firma uložila “značajno vreme i resurse za potpuno postizanje željenog kvaliteta svojstava materijala podvrgnutih istezanju i deformaciji tokom primene sile i pritiska.”

Dejvid Stringer, Blumberg

WSJ: Kako je američka nauka kapitulirala pred kineskom


Ukoliko želi da ostane u trci sa Pekingom, Vašington bi morao pokazati svu svoju ozbiljnost oko ključnih tehnologija kao što su AI, genetski inženjering i kvantno računarstvo, kao i da konačno ponovo počne da izdvaja više novca za inovacije, istraživanje i razvoj, donosi Volstrit džornal (WSJ).

Gde god da se osvrnete, ovih dana se u SAD posvuda mogu čuti glasovi zabrinutosti o usponu Kine i slabljenju američke nadmoći na svetskoj sceni. Državni sekretar Majk Pompeo vidi Kinu kao “najveći izazov s kojim će se Sjedinjene Države suočiti u srednjoročnom i dugoročnom periodu”. Američka obaveštajna zajednica takođe oseća nelagodnost, navodeći rastuću tehnološku moć Kine kao glavnu zabrinutost u svojoj “Proceni svetskih pretnji za 2019. godinu”. Upravo ovih dana je šest bivših visokih američkih vojnih komandanata dalo  izjavu u kojoj je izrazilo zabrinutost zbog mogućnosti da kineska „bežična mreža nove generacije (5G)” bude “široko prihvaćena među našim saveznicima i partnerima”.

Kako su Sjedinjene Države odgovorile? Uglavnom odbrambenim merama kao što su uvođenje tarifa i žaljenje zbog kineskih “predatorskih” trgovinskih praksi. Ali na izazov se ne može odgovoriti samo zahtevom da Kina igra fer: Amerika treba da na kinesku moć odgovori svojim snagama, a najbolji način da se to učini je da obnovi dugogodišnju američku prednost: inovaciju. Da bi bili kompetitivni i ušli u utakmicu, a možda i prednjačili, SAD treba da hitno poprave neusklađenost između svojih deklarisanih nacionalnih tehnoloških prioriteta i raspoređivanja svog finansiranja naučnih istraživanja.

Nedavni izveštaj o proceni pretnji američke obaveštajne zajednice identifikuje brojna istraživačka područja koja će odrediti vojne oblasti i ekonomsku superiornost u narednim decenijama, od veštačke inteligencije i genskih modifikacija sve do sintetičke biologije (biotehnologije), 5G bežičnih sistema i kvantnog računarstva. Upozorava se da je američko „vođstvo u polju nauke i tehnologije značajno oslabljeno“. Kao što se može uočiti, ovaj pad proizlazi iz dva povezana trenda: stalnog opadanja američkih budžeta za osnovna naučna istraživanja i neujednačenog naglaska na bio-nauke, a na štetu novih tehnologija.

Prema Nacionalnoj fondaciji za nauku, američka vlada je 2017. potrošila 66,5 milijardi dolara na osnovna i primenjena istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. To bi moglo da zazvuči kao puno novca, međutim, ova je suma tek mali deo federalnog budžeta od 4,7 biliona dolara – oko 1,7% federalne potrošnje i tek 0,3% američkog BDP-a. Što je još važnije i bolnije, dosad su Amerikanci daleko manje ulagali nego nekada, dok je trajalo zlatno doba američke tehnološke dominacije u svetu. Ulaganje Sjedinjenih Država u naučna istraživanja je 1956. godine predstavljalo oko 1,1% federalnog budžeta i samo 0,2% BDP-a. A onda je oktobra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao Sputnjik, što je izazvalo američku bojazan da će izgubiti Hladni rat. Ulaganje u nauku je naglo poraslo 1965. godine, kada je 3,6% federalnog budžeta bilo usmereno na osnovna i primenjena naučna istraživanja. Ali kako je Hladni rat kopneo, a potom se i završio, kopnilo je i američko finansiranje naučno-tehnološkog razvoja – a danas su vidljive posledice “zavrtanja slavine”.

Što je još gore, raspoloživa sredstva su raspodeljena na veoma pristrasan način. Iako niz saveznih ministarstava i agencija sprovodi i finansira naučna istraživanja, od NASA-e do ministarstava za poljoprivredu, energetiku i odbranu, oko 46% svog državnog novca za civilnu tj mirnodopsku nauku ide samo jednoj agenciji: Nacionalnom institutu za zdravlje. Zato obaveštajna zajednica može da kaže da Sjedinjene Države ostaju dominantne u biomedicini i srodnim naučnim disciplinama.

Ali, aktuelne državne investicije u svim drugim kritičnim naučnim oblastima su zanemarljive. Odeljenje za energiju ulaže više od 18 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj – gotovo trećinu potrošnje koju SAD odvajaju na nebiomedicinske nauke. Međutim, otprilike polovina toga odlazi na odeljenje za energiju kao i nuklearni program i bezbednost – što su očigledno ključna pitanja, ali ne i na agendi najsavremenijih razvojnih polja kojima je moguće građenje jedne napredne ekonomije budućnosti. Veliki deo istraživanja finansiranih od strane američke savezne vlade u oblastima preporučenim od strane američkih obaveštajnih struktura – računarstvu, veštačkoj inteligenciji, fizici i drugim – prolazi kroz Nacionalnu naučnu fondaciju, koja je sve do pre neki dan bila primorana da preživljava od mrvica. U 2017. godini ukupna sredstva za istraživanje Nacionalne naučne fondacije iznosila su samo 5,6 milijardi dolara, oko 0,1% federalnog budžeta i manje od 20% budžeta američkih zdravstvenih institucija. Što je još gore, ovaj iznos godinama opada kao stavka federalnog budžeta. Teško je održati vođstvo u bilo kojoj oblasti kada se budžet za nauku smanjuje već čitavih pet decenija.

Nauka tu nije ni u kakvoj drukčijoj poziciji – pogotovo kada su vaši rivali godinu dana ranije (2017) izdvajali stotine milijardi u borbi protiv vas. Tokom 2016. godini, recimo, kineska izdvajanja za istraživanje i razvoj dostigla su oko 410 milijardi dolara – više nego što su zajedno izdvojili Japan, Nemačka i Južna Koreja. Prema magazinu Diplomat, od 2001. do danas je otvoreno više od 1.800 novih univerziteta a proizveli su gotovo pet miliona diplomaca iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i medicine – gotovo 10 puta više od ekvivalentne američke brojke (uzgred, u Americi diplomira oko 1,8 miliona studenata godišnje iz svih predmeta, iz svojih oko 2.600 četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta).

Ovakve kineske državne investicije pomogle su njihovim firmama da preuzmu vođstvo u mnogim oblastima fokusiranim na tehnologiju. Kina je već najveće svetsko tržište električnih vozila i dominantan igrač u dronovima (Samo jedna kompanija sa sedištem u Šenženu ima 74% udela na svetskom tržištu dronova, izveštava Skylogic Research). Napredak koji su kineske kompanije Huawei i ZTE postigle u razvoju mobilne 5G mrežne tehnologije je takođe rezultat ogromne vladine finansijske podrške. Privatne američke investicije u naučna istraživanja su se povećala, ali ne dovoljno. Mala korporativna potrošnja ide na onu vrstu osnovnih istraživanja koja dovode do otkrića koja imaju kapacitet da transformišu pravila igre i sve ostale igrače. Američke kompanije troše oko 24 milijarde dolara godišnje na fundamentalne naučne discipline – otprilike trećinu godišnje investicije – ali  i preko 10 više na razvoj (oko 316 milijardi dolara).

Ni ovo nije dovoljno da bi Sjedinjene zadržale vodeću poziciju u odnosu na Kinu. Vašington treba da uloži više – mnogo više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Kakvo je rešenje za ovu situaciju?

Amerika treba da radi ono što najbolje ume: da se takmiči. Sjedinjene Države imaju najbolje svetske istraživačke univerzitete, veliki naučni istraživački talenat i jaku kulturu razvoja inovacija. Danas, Vašington treba da uloži više novca – i to daleko više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Idealno bi bilo da savezna vlada vrati nivo budžetskih sredstva za inovacije i R&D na nivo iz 1965. godine. Ona bi, u najmanju ruku, trebalo da se obaveže da će udvostručiti finansijska sredsta za nebiomedicinska istraživanja u ključnim oblastima koje je identifikovala američka obaveštajna zajednica. To bi zahtevalo oko 12 milijardi dolara godišnje tokom tri godine, što bi iznosilo samo 0,25% federalnog budžeta. Sjedinjene Države su odgovorile na lansiranje Sputnjika tako što su potukli Sovjete svojim odlaskom na Mesec. Samo 1965. i 1966. godine, NASA je dobila više od 4% federalnog budžeta. Americi je preko potreban jedan sličan period reinvestiranja i obnove u  osnovnim i primenjenim oblastima naučnih istraživanja kao i obrazovanju – da bi uopšte i pomislili da se takmiče sa Kinom i odgovorili na moguće pretnje u budućnosti. Kada je o naučnim istraživanjima reč, Vašington bi trebalo da stavi svoj novac tamo gde je zaista preko potreban.

(Ezekijel Emanuel je potpredsednik katedre za globalne inicijative Univerziteta u Pensilvaniji, Ejmi Gecden je izvršna direktorka Inicijative Penn-China, a Skot Mur je direktor programa Penn Global China)

 

Wall Street Journal

Zašto Nemci uzimaju svoj odmor tako ozbiljno


U Nemačkoj je s Nemcima tokom avgusta teško uraditi bilo šta krupnije i značajnije u biznisu. Jer, Nemci praznike smatraju i zakonski tretiraju kao – prirođeno ljudsko pravo. Katrin Šaer, urednica Handelsblatove spoljne rubrike je istraživala taj nesporno ozbiljan pristup koji Nemci imaju prema periodu godine namenjenom za relaksaciju i „punjenje baterija“.

Glas na drugom kraju telefona je zvučao optužujuće, pozivajući ljutitog menadžera iz odeljenja za ljudske resurse. Da li je otkrivena krađa kancelarijskog posuđa? Da li je neko predugo boravio na pauzi za čaj? Ne, ništa od toga.

“Imate još 10 dana odmora”, prekorno ga je upozorio taj glas. „Znate li da ih sada zaista morate uzeti i iskoristiti jer dogodine nećete moći?”

Glas iz odeljenja ljudskih resursa je tim rečima završio razgovor da bi potom prekinuo vezu – ali, ne pre no što je pružio još jedan dokaz koji ide u prilog opažanju koje službenici koji govore engleski dobro i dugo znaju: Nemci svoje praznike shvataju ozbiljno. Veoma ozbiljno.

Jedan „lokalac“ kaže da će imejlom dobiti jedan dokument u Excel-u za planiranje vikenda i slobodnih dana. To je još jedna priča o prkosnom stavu “nosite se”, s kojim Nemačka doslovce stavlja katanac na svoje poslove svakog avgusta: nemački proizvođač automobila Dajmler je 2014. uveo novu politiku e-pošte koja upravo odražava taj pristup. Pošaljite poslovno e-pismo bilo kom zaposlenom u Dajmleru koji je u tom terminu na odmoru, i poruka bi vam se  vratila  s odgovorom tipa „Na odmoru sam. Ne mogu da pročitam vašu e-poštu. Vaša e-pošta je izbrisana.”

A onda su se pojavili takozvani “ratovi peškirima”, koji su se razbuktali onda kada su ranom zorom nemački turisti počeli da stavljaju peškire na ležaljke na mediteranskim odmaralištima – vrlo rano – kako bi zauzeli  najbolja mesta pored bazena. U štampi i medijima obe zemlje odmah su se pojavile priče o nemačkim i, naravno, britanskim turistima kao o „zaraćenim stranama“ čiji je cilj isti. U tom slučaju – ukoliko se kao ležerni turista zadesite bilo gde u inostranom hotelu koji je u tom trenutku ugostio upravo takvu britansko-nemačku felu turista – vi automatski ispadate budala koja ne shvata vrednost surovo ozbiljne potrage, naime žilave potrage za „mesto pod suncem, na najboljim ležaljkama kraj bazena“.

Moglo bi se reći da je takvo ponašanje “tipično nemačko”, kaže Mikael Til za Bild; Til je psiholog koji se često pojavljuje na lokalnim nemačkim televizijama kako bi komentarisao stanje nacionalne svesti. “Iza ovog (ponašanja) prisutna je želja da sve držimo pod kontrolom. To važi i za praznike.”

Nemački odmori i slobodni dani: osnovno ljudsko pravo

Zašto, onda, Nemci uzimaju svoje praznike tako ozbiljno? Odgovor na to pitanje je kratak, a može se odlično sažeti rečenicom jednog Nemca: „Mi smo Nemci. Mi sve shvatamo ozbiljno.” Ali postoji i jedan malo duži odgovor, koji ima dosta veze sa nacionalnom naravi, kulturom odnosa prema svom radnom mestu i tradiciji.

Pre 20. veka, obično su samo nemački plemići i otmena klasa odlazili na odmor. Do 1903. godine, nemački radnici su imali samo tri slobodna dana godišnje. Ali do 1945, skoro svi su dobijali dve nedelje odmora.

Ovakav razvoj „praznične psihologije“ u nemačkom narodu je imao jake veze sa Vajmarskom republikom, nezvaničnim imenom za Nemačku nakon Prvog svetskog rata, između 1919. i 1933. godine. Početkom tog perioda, novoosnovana Socijaldemokratska partija krenula je u obnovu sistema socijalne zaštite. Do početka 1928. godine, oko tri četvrtine svih zaposlenih u Nemačkoj moglo je da podnese zahtev za dobijanje od osam do 12 dana odmora. Najšarolikije političke grupe – od samih socijalista do „ljubitelja prirode“ – sretno su se i poletno bavile organizovanjem i „instruiranjem“ Nemaca za praznike, a „zarad njihovog dobra“.

Bilo je to doba sistemski organizovanog odmora za obične Nemce; i, kao što će posvedočiti svako ko je od kompajijskog kadrovika dobio u Ekselu neku sličnu listu slobodnih dana, ovaj „kulturološki mamurluk“ traje otad pa sve do danas.

Kako su tridesetih godina prošlog stoleća nacional-socijalisti došli na vlast, tako su uveli novu instituciju pod nazivom “Kraft durch Freude” ili „snaga kroz radost“, među Nemcima poznatiju kao KdF. Nacisti su ograničili prava sindikata i zaposlenih ali su ponudili više odmora, između 12 i 21 dana godišnje. Ovakve „emanacije“ KdF mentaliteta – kao što je ona šarmantno nazvana „Kancelarija za putovanja, planinarenje i praznike“ – bile su zaslužne za organizovanje odmora za milione Nemaca između 1934. i 1939. godine.

Ovo je predstavljalo i nešto više od početka masovnog turizma: Nacisti su smatrali da je slobodno vreme od vitalnog značaja radi efikasnog funkcionisanja nemačke ekonomije, zdravlja nemačkog radnika, a konačno i uspešnosti nemačke ratne mašinerije. Ova ideja – da su praznici neophodni za zdravlje nemačkog biznisa – još uvek postoji i duboko je uvrežena.

„Moji prijatelji koji rade od devet ujutro do pet popodne, na radnim mestima kao što je fabrika Siemens, planiraju čitavu svoju godinu imajući u vidu praznike“, kaže jedan Nemac rođen u Štutgartu. „Ovde se, međutim, ne radi samo o ‘zabavi’. (Nemci) definitivno odlaze na odmor kako bi se osvežili, obodrili i odmorni vratili na posao.“ Berlinski lokalci dodaju i to da  „Nemci odlaze na posao radije nego na odmor.“

Neki drugi, poetski malo upečatljiviji aspekti takođe utiču na odnos Nemaca prema praznicima. “Onima sa sličnom naravi poput moje, putovanja predstavljaju neprocenjivu vrednost; odmor vas podstiče, koriguje, upućuje i razvija”, pisao je pisac Gete u svom pismu iz 1797. godine. Odnosno, drukčije rečeno, praznik treba da ima jednu plemenitiju svrhu i cilj: samousavršavanje.

Standardni klišei o ponašanju na nemačkom radnom mestu mogu se primeniti i na nemačke odmore: tačnost, direktnost, jasni ciljevi, naglasak na pravilima i propisima, osećaj kontrole i maksimalno izbegavanje bilo kakve neizvesnosti.

Neki od tih klišea su dokazani i istraživanjima. Prema podacima i brojkama koje ima OECD (OEBS), Nemci u proseku rade manje od radnika većine zemalja; u 2016. godini, nemački fond radnih sati bio je oko 1.363 sati godišnje. Oni, takođe, imaju relativno veliki broj slobodnih dana. Nemački zakon kaže da bi zaposlenici koji rade petodnevnu radnu sedmicu trebalo da dobiju najmanje 20 slobodnih dana godišnje, a mnogi poslodavci nude više. Ako tome dodamo i praznike, broj radnih dana narasta na oko 39 dana godišnje. Ipak, nemačka produktivnost, merena kao BDP po glavi stanovnika podeljena s radnim satima se procenjuje na oko 105,70 dolara. To je oko 4 dolara više nego u Sjedinjenim Državama, gde Amerikanci svake godine imaju preko 400 sati više od Nemaca svake godine, a pritom imaju manje slobodnih dana.

Oni koji kao pečalbari žive i rade u Nemačkoj takođe nailaze na neočekivano i gotovo klinički indikovano razdvajanje privatne i javne sfere kada je u pitanju druženje. U Nemačkoj, ova linija je jasna: intenzivno radite da bi potom potom intenzivno uživali u svom odmoru – ali budite sigurni da su ove dve stvari sasvim odvojene.

Europ Assistance, francuska međunarodna kompanija za putno i zdravstveno osiguranje je 2016. godine od Ipsosa naručilo studiju putničke osiguravajuće mreže. Tom je prilikom ova studija utvrdila da su, u poređenju sa svim ostalim Evropljanima, Nemci bili najžilaviji i najdecidniji u striktnom održavanju linije koja razgraničava rad od relaksacije. Osamdeset odsto ispitanih Nemaca je želelo da tokom korišćenja odmora stoprocentno zaboravi na svoja radna mesta. Ostale zemlje obrađene ovom anketom su imale barem 10 poena manje od Nemaca, pa su u ovoj rigidnosti na relaciji posao-odmor za njima zaostajali čak i Amerikanci; samo 53 odsto njih je svoj profesionalni život isključivalo dok su bili na odmoru.

Amerikanci imaju tendenciju da na svojim radnim mestima provedu puno radnih sati jer je za njih to, na neki način, „pitanje časti“. Neki kažu da se oni „muče na poslu, zarad posla samog“; u drugoj studiji je utvrđeno da samo 31 odsto Amerikanaca potpuno iskoristi sve svoje slobodne dane. Nemci na to mogu gledati drugačije: previše prekovremenog rada je sramota, jer to znači da niste mogli da izvršite dodeljene vam zadatke tokom zadatog osmočasovnog radnog vremena.

Vredi napomenuti i ovo: Nemci – a zapravo većina Evropljana – koriste skoro sve svoje dane odmora propisane zakonskim i kompanijskim uredbama. U ovom veku, oni na svoje slobodno vreme gledaju kao na zakonom obezbeđeno, neopozivo ljudsko pravo.

A nema tog menadžera (ili bilo koji hitan posao 1. avgusta) koji bi im mogao oduzeti ono što im je nemačka država podarila – dovoljno slobodnog vremena.

Cathrin Schaer, Handelsblatt Global

Kineska državna agencija: Socijalizam najbolji put za iskorenjivanje siromaštva


Dve je godine ostalo do isteka roka kojeg je kineska vlada zadala za potpuno iskorenjivanje siromaštva u ovoj zemlji, ključnu ulogu ima socijalistički sistem, piše državna kineska novinska agencija Xinhua a prenosi hrvatski portal Index.

“Socijalizam znači napredak. Napredak mora da služi zajedničkom prosperitetu za sve”, izjavio je predsednik Xi Jinping tokom posete jugozapadnom delu zemlje, odnosno gradu pokrajini Chongqing.

Komunistička partija Kine obećala je da će do 2020. iskoreniti siromaštvo.

Komunistička partija Kine objavila je rat siromaštvu i obećala je 2017. godine da će ga iskoreniti u svim zaostalim delovima zemlje, i to do kraja 2020. godine.

Smanjenje siromaštva postalo je tako strateški zadatak za zemlju, piše državna agencija, a vlasti su na svim nivoima preduzele korake kako bi se ispunio na vreme.

Siromaštvo je u zadnjih 40 godina smanjeno sa 97.5 odsto na 1.7. odsto.

“Kineski socijalistički sistem omogućio je ujedinjenje svih raspoloživih resursa za ostvarenje cilja od početka do kraja, posebno kad je reč o prihodima. Zahvaljujući mukotrpnom radu, više od 700 miliona Kineza izašlo je iz siromaštva u poslednje četiri decenije, a stopa siromaštva se u ruralnim krajevima smanjila sa 97.5 odsto u 1978. na 1.7 odsto”, piše Xinhua.

Članovi stranke, uključujući vladine službenike, vojnike i visokoobrazovane radnike, poslati su širom zemlje u siromašne krajeve kako bi radili na ostvarenju glavnog vladinog zadatka.

Dve godine do isteka roka, zemlja se nalazi u kritičnom trenutku završetka najtežeg zadatka svoje kampanje smanjenja siromaštva. Socijalistički sistem nastaviće da pokazuje svoju snagu u poslednjim fazama borbe, piše državna agencija.

index.hr

Sinhua: razvejane sumnje u inicijativu “Pojas i put”


(Peking, 24. april) Usred rastućeg trenda međusobne globalne povezanosti, Kina je pokrenula projekat pod nazivom „Inicijativa za pojas i put“ (Belt and Road Initiative, BRI), a s vremena na vreme dopiru glasovi o tome kako ova velika vizija može uticati na čitav svet. Priču donosi kineska državna agencija Xinhua.

Inicijativa „Pojas i put“, koja se tiče „Ekonomskog pojasa svile“ i „Pomorskog puta svile za 21. vek“, a koje je 2013. inicirao kineski predsednik Si Đinping, ima za cilj izgradnju trgovinskih i infrastrukturnih mreža koje povezuju Aziju sa Evropom i Afrikom u dosta širem opsegu nego što su to pre više stoleća predstavljale staze i pravci na drevnom Putu svile.

Ovo je osvrt na visokokvalitetnu saradnju u cilju jačanja zajedničkog prosperiteta: u toku je Drugi forum o međunarodnoj saradnji na inicijativi „Pojas i put“ koji se održava od 25. do 27. aprila u Pekingu. Oko 5.000 učesnika iz više od 150 zemalja i 90 međunarodnih organizacija potvrdilo je svoje prisustvo.

Činjenice su pokazale da je BRI mirni, otvoreni i „zeleni“ tj ekološki put međunarodne saradnje u kojoj svi dobijaju, uz istovremenu revitalizaciju istorijskog puta koji vodi ka zajednici koja će obraćati pažnju na zajedničku budućnost čovečanstva.

Dužnička zamka vs. raspodela razvoja

“Diplomatija dužničke zamke” bila je stvar koju su zdušno „kupili“ mnogi koji su razmišljali na hladnoratovski način, demonizujući kineske kredite jer se vezivanjem za njih, kako misle i kažu, “stvara ekonomska zavisnost od Pekinga”. Međutim, činjenice pokazuju da BRI pomaže zemljama da se izvuku iz “zamke nedostatka ekonomskog razvoja”, umesto da ih uvuku u “dužničku zamku”.

Za početak, zemljama u razvoju u fazi ekonomskog uzleta, posebno onih u Aziji i Africi, hitno je potreban kapital za investicije u infrastrukturu. Ono što je Kina uradila jeste da pruži ruku pomoći takvim programima, zasnovanim na principima “uzajamnog poštovanja, pravde i pravičnosti, kao i koristi za sve strane”.

Što se tiče odabira projekata kao i investicione i finansijske saradnje u okviru BRI, sve zainteresovane strane će donositi odluke oprezno nakon zajedničkih konsultacija, pažljivo razmatrajući procene rizika i studija izvodljivosti.

“Za one koji imaju poteškoća u otplati duga, Kina traži odgovarajuće rešenje putem prijateljskih konsultacija, i nikada ih ne prisiljava na otplatu duga”, rekao je Jang Điječi, direktor Kancelarije spoljnopolitičke komisije Centralnog komiteta KPK.

Dalji pogled na portfelj dugova specifičnih za svaku zemlju pojedinačno otkriva izostanak pravičnosti retorike koja plasira teoriju o „dužničkoj zamci“ u koju Kina, navodno, želi da uvuče druge zemlje.

Na primer, Sarmad Ali, izvršni direktor grupe Jang Media, najveće pakistanske medijske grupe rekao je da dug koji je izazvao Kinesko-Pakistanski ekonomski koridor (CPEC), konceptualni okvir regionalne povezanosti u okviru BRI saradnje, iznosi samo oko šest procenata ukupnog spoljnog duga i obaveza Pakistana.

On je dodao da CPEC nije samo podsticaj za razvoj već se kroz njega ubacuju i ogromne količine kapitala u Pakistan.

Neki zapadni kritičari imaju tendenciju da razbiju Kinu zbog “namernog stvaranja” problema zaduživanja pri realizaciji projekta izgradnje luke Hambantota u Šri Lanki i njene primopredaje u ruke Kineza, ali takve optužbe nisu ništa više do neutemeljene izmišljotine.

Šri Lanka ima “ograničeno iskustvo” u apsorpciji kapitala i upravljanja istim, i to je razlog zbog čega je ova zemlja odlučila da sarađuje sa Kineskom trgovačkom grupom u ovom poduhvatu, rekao je nedavno premijer Šri Lanke Ranil Vikremesinge.

Za bolju održivost infrastrukture u BRI zemljama, koje zahtevaju obimne i visoke uloge a isplativost na duži vremenski period, Kina ubrzava u svoju podršku učesnicima BRI, nudeći im pomoćne objekte i sistemsko planiranje razvoja, kako  bi poboljšali eksterne uslove za njihov ekonomski prosperitet.

Netransparentne operacije naspram transparentnog plana

Zapadni kritičari su skloni da koriste “black-box” operacije da opišu saradnju među zemljama BRI, govoreći kako Kina ima netransparentan sistem u donošenje odluka vezanim za inicijativu Pojas i put.

Međutim, zvaničnici i stručnjaci kažu da BRI, od idejnog koncepta do praktične akcije, zagovara i poštuje princip transparentnosti i inkluzivnosti.

“Kina je pokrenula inicijativu, ali na drugima je da se pridruže i igraju zajedno”, rekao je Ruan Congže, izvršni potpredsednik Kineskog instituta za međunarodne studije.

Generalni direktor Organizacije UN za hranu i poljoprivredu Hoze Gracijano da Silva pohvalio je Kinu za razvoj inkluzivnosti, kao i da nije ostavila nijednu zemlju na cedilu; Kerolajn Kenedi-Pajp (Caroline Kennedy-Pipe), britanska ekspertkinja za međunarodnu bezbednost, smatra da nisu otkrivene opasnosti u kineskim investicijama, kao i da je saradnja unutar BRI transparentna.

Ništa ne može bolje ilustrovati uspeh ove inicijative od broja zemalja zainteresovanih za BRI projekat.

Do danas je 126 zemalja i 29 međunarodnih organizacija zaključilo sporazume o saradnji sa Kinom, uključujući i Italiju, članicu G7.

Ne postoji samo jedna dominantna strana već ravnopravni učesnici; nema „muljanja ispod tezge“, već samo otvorenosti i transparentnosti; nijedan učesnik neće upasti u zero-sum situaciju, naime, da “pobednik uzima sve”, već se razmišlja o uzajamnim koristima i kreiranju poslovnih situacija u kojima dobijaju svi, rekao je Vang Livej, profesor sa univerziteta Renmin.

Štaviše, BRI projekti su u skladu sa osnovnim normama međunarodnih zakona i propisa, i poštuju međunarodno prihvaćenu poslovnu logiku i operativne modele.

Baš kao što je predsednik Si rekao, BRI ima “svetlu perspektivu”.

Veliki zagađivači naspram „zelenih“ strategija

Mogu se čuti pitanja ne izvozi li Kina “višak svojih proizvodnih kapaciteta” kroz BRI, kao što su neki posumnjali. Činjenice pokazuju da je BRI, takođe, simbol eksponiranja ekološkog aspekta poslovanja, kao i da ne preusmerava zagađenje koje bi dovodilo do “rizika po životnu sredinu”.

“Zeleno finansiranje postaje sve uticajnije u inicijativi „Pojas i put“, a Kina igra značajnu ulogu u tom trendu”, navodi se u članku posvećenom BRI projektu, koju je na svom sajtu objavila institucija za međunarodne finansijske operacije i analitiku „Standard Chartered“; u njemu su izražena očekivanja da će „BRI iskoristiti priliku da služi za opštije dobro”.

U skladu sa upornim nastojanjima Kine da “povlači crvene crte” po pitanju kontrole zagađenja, od preduzetnika i privrednika angažovanih u BRI se izričito zahteva da preuzmu glavnu ulogu u ekološkom poslovanju, ohrabrujući ih da objavljuju godišnje izveštaje o ekološkim performansama u skladu sa relevantnim zakonima i propisima u zemljama u kojima posluju, što je Kina već naložila svojim „Smernicama za unapređenje zelenog biznisa tokom inicijative Pojas i put“.

Kao manifestacija ekološkog sklada na relaciji priroda-ljudi može poslužiti hidroelektrana Sanghe II u Kambodži, njen najveći hidroenergetski projekat je razvijen u saradnji sa Kinom: prosečen je veštački kanal za migraciju ribljih vrsta, a nakon pažljive procene uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegla erozija zemljišta i degradacija biodiverziteta.

Isto tako, zajednička laboratorija Etiopije i Kine pri Etiopskom Institutu za razvoj kožarske industrije efikasno tretira otpadne vode iz štavionica – uspešan spoj zdrave ekonomske isplativosti i ekološke održivosti.

“Iskustvo Kine u primeni tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije može se ponoviti i kroz BRI saradnju na Bliskom istoku, u Africi i drugim svetskim regionima sveta, kako bi inspirisala paradigme ekološkog razvoja”, rekao je Erik Solhajm, bivši izvršni direktor Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Geopolitička strategija vs. globalna javna dobra

Uporedo sa svojom sve većom popularnošću, neke strane sa potencijalno skrivenim motivima okrivljuju BRI, nazivajući ga jednim od kineskih instrumenata u svojim geopolitičkim sukobima koje ima sa drugim velikim zemljama.

Zapravo, kao jedna od najpoznatijih međunarodnih javnih dobara i platformi za globalnu saradnju, ova inicijativa ima za cilj postizanje zajedničkog prosperiteta svih uključenih zemalja, a ne podsticanja takozvanog “kineskog uticaja”.

“Kina ne okuplja bilo kakvu „savezničku kliku“ kojoj podilazi laskanjem, niti „silom pokorava“ bilo kakve neprijatelje. Izgradnja Pojasa i puta ima za cilj postizanje zajedničkog razvoja svih zemalja, a ne iznalaženje sfera političkog uticaja”, rekao je Vong Đivej.

On je rekao da BRI nije isto što i Maršalov plan, a da Kina ne pokušava da „kupi“ prijatelje. “Nijedna politička situacija nije nametnuta učesnicima u inicijativi, niti je ideološki orijentisana”, dodao je Vang.

Treba napomenuti da su mnoge zemlje i regioni aktivno povezali BRI sa sopstvenim razvojnim planovima, od Junkerovog investicionog plana EU do ASEAN-ovog master plana privrednog povezivanja, Evroazijske ekonomske unije pod vođstvom Rusije, turskog projekta Srednjeg koridora i kazahtanskog projekta „Svetla staza“ (Nurli Zhol).

Prema nedavnom izveštaju Svetske banke, investicije vezane za BRI mogle bi da izvuku 34 miliona ljudi iz umerenog siromaštva u odnosu na osnovnu liniju, među kojima je 29,4 miliona iz zemalja i regiona duž rute „Pojasa i puta“.

Zahvaljujući ubrzanoj saradnji na BRI projektu, Maldivi su dobili svoj prvi međuostrvski most, Belorusiji je omogućeno da proizvodi putnička vozila a Kazahstanu – kopnenoj zemlji bez izlaza na more – BRI je omogućio da povezivanje sa Tihim okeanom preko logističke baze u kineskom gradu Lijanjungang.

Čangjong Ri, direktor MMF-ovog Odeljenja za Aziju i Pacifik veruje je da bi BRI koristi čitavom svetu jer podstiče potrebu za razvojem infrastrukture u zemljama s niskim prihodima, radeći na unapređenju regionalnoj saradnji i povezivanju kroz trgovinske investicije, mobilnost ljudi i finansija.

To je “veoma važan doprinos” globalnoj ekonomiji, izjavio je Čangjong Ri.

 

Wang Bin, Xu Ke (Xinhua)

Špijuni, laži i algoritmi (2/2)


Revolucija u tehnologiji obmanjivanja

Američka obaveštajna zajednica mora da konačno pronikne kako da brže i bolje od svojih protivnika iskoristi revoluciju u upotrebi javnih izvora informacija i niza drugih tehnologija. Ona, istovremeno, mora uskladiti ove napore sa svojim ustavnim i etičkim obavezama o zaštiti privatnosti i građanskih sloboda.

To je lakše reći nego učiniti. Razmotrimo još jednom slučaj javno dostupnih podataka. U srednjem veku, kada je papir bio oličenje nečijeg bogatstva a knjigama onemogućen pristup (izuzev ako niste monah u manastiru), znanje je bilo dragoceno a pisanje i prepisivanje je bilo izuzetno skupo. Stvaranje sadržaja je danas toliko jeftino da se, prema nekim procenama, količina podataka pohranjenih na Zemlji udvostručuje svake dve godine, što znači da će čovečanstvo proizvesti sadašnju količinu podataka u narednih 24 meseca – što je količina podataka nastala tokom dosadašnje istorije čovečanstva.

Obaveštajne službe su oduvek bile u obavezi da pronalaze iglu u plastu sena. Danas, ti „plastovi sena“ rastu eksponencijalno. Da bi ostali relevantni, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se kreću daleko brže – a to će ponekad činiti na račun jednog dubljeg, detaljnijeg i pažljivijeg „kopanja“ po podacima. Zato brojne kompanije iz privatnog sektora intenzivno rade na „prisluškivanju društvenih medija“ (social listening) i drugim rešenjima, koristeći se prednostima javno dostupnih informacija i sposobnostima njihove brze procene.

Firma In-Q-Tel, venčer firma povezana s agencijom CIA je „odgajila“ brojne obećavajuće tehnološke start-up kompanije, i to ulaganjem novca u ove početničke firme. Ali, postići da bilo koja tehnološka inovacija zaživi i ukoreni se u obaveštajnim agencijama predstavlja izuzetan izazov, zahvaljujući „ugrađenim“ izvođačima sa sopstvenim finansijskim podsticajima, već davno ugovorenim ali neretko i zastarelim informatičkim sistemima i sklerotičnim politikama izbegavanja bilo kakvog ulagačkog rizika – sve to izuzetno otežava da komercijalne kompanije, a posebno start-up firme, započnu plodotvornu saradnju s vladom.

Prikupljanje i obrada svih podataka je samo pola bitke: doći u posed većeg broja informacija je od male koristi ukoliko analitičari ne mogu proceniti koje su informacije verodostojne a koje ne. Verodostojnost, dovoljan izazov kada su u pitanju osetljivi podaci, još je veći problem u svetu u kojem se eksponencijalno uvećavaju količine javno dostupnih (i na mnogo načina osetljivih) informacija. Blogeri, društveni sajber aktiv isti i drugi koji doprinose (ne)relevantnosti sadržaja na svetskoj računarskoj mreži imaju različite podsticaje koji radije naglašavaju svoju hitrost i provokativnost, a na uštrb korektnosti i rigoroznosti pri svom odabiru relevantnih i činjenicama potkrepljenih podataka. Kao rezultat toga, značajno se povećava rizik od greške.

Dodajmo tome sve veći izazov koji nameće pravovremena akcija a to je – pogoditi trenutak i biti u toku, a potom pravovremeno odgovoriti na pretnju. U eri Gugla, kada je od bilo čije informacije o bilo čemu do neke druge informacije dovoljan samo prelazak prstom ili jedan klik, javno dostupan sadržaj sve više se nalazi i pred očima donosilaca političkih odluka – i to bez dodatnih provera ili analiza. Ovakvim svojim ponašanjem kreatori politika preuzimaju rizik od donošenja preuranjenih procena i iskrivljenog prosuđivanja, umesto da strpljivo sačekaju da se obave obaveštajne procene, koje su doduše nešto sporije ali koje pažljivo razmatraju kredibilitet izvora i nude alternativu, tj realistično tumačenje zbog čega je došlo do razvoja neke krizne situacije. Da bi ostali relevantni u ovom okruženju, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se „kreću“ višestruko brže – ponekad na račun dubljeg „kopanja“ po sveže pristiglim podacima. Konkurencija u vidu javno dostupnih izvora takođe može pojačati štetne pritiske na analitičare kako bi u što kraćem roku proizveli kratkoročne obaveštajne procene a ne dugoročnu analizu koja relevantno dobacuje i „preko horizonta“ – to je nešto što obaveštajnoj sferi već nedostaje.

Razlučiti istinito od lažnog će u budućnosti postati još teže. Razvojem veštačke inteligencije otpočela je revolucija obmane i prevare u elektronskim medijima. Ruski set dezinformacija plasiran uoči izbora 2016. godine brzo će postati tek bleda slika spram onoga što će vrlo uskoro biti moguće izvesti uz pomoć sofisticirano izrađenih zvučnih i vizuelnih falsifikata (deepfake, DF), digitalno manipulisanog audio ili vizuelnog materijala dizajniranog tako da bude što realniji. Istraživači angažovani u komercijalne i akademske svrhe već su stvorili izuzetno verne fotografije nepostojećih ljudi.

U odvojenim istraživanjima, timovi sa Univerziteta Stenford i Univerziteta u Vašingtonu upotrebili su veštačku inteligenciju i tehnologiju za sinhronizaciju pokreta usana kako bi generisali nepostojeći nastup Baraka Obame, koji je tom prilikom izgovarao rečenice koje inače nikada nije izgovorio. Kao i kod drugih tehnologija, pristup pojednostavljenom deepfake programiranju se brzo širi. Neki programi su dovoljno laki da ih i srednjoškolci bez ikakvih prethodnih programerskih znanja mogu koristiti da generišu neverovatno ubedljive falsifikate. Čak se i vrhunska računarska tehnologija i kapaciteti potrebni za sofisticiranije audio-vizuelne falsifikate sada mogu nabaviti po relativno niskoj ceni.

Ne treba mnogo da bi se shvatio manipulativni potencijal ove tehnologije. Zamislite da gledate naizgled pravi video koji prikazuje stranog lidera koji raspravlja o planovima za izgradnju tajnog programa nuklearnog naoružanja ili kandidata za predsednika koji zlostavlja dete samo nekoliko dana uoči izbora. Njihovo poricanje lako bi moglo biti odbačeno jer su dokazi neosporni – na kraju krajeva, oduvek je bilo i biće da poverujemo u ono što su naše oči videle.

Obaveštajne agencije će se u budućnosti suočavati sa herkulovskim zadatkom identifikacije ovih gotovo savršenih falsifikata, koje je- za razliku od drugih falsifikata, poput majstorski falsifikovanih i retuširanih fotosa – nesvakidašnje teško detektovati A sve to zahvaljujući AI tehnici koju je 2014. izumeo Guglov inženjer. Poznate kao “generativne kontradiktorne mreže”; ovaj termin predstavlja pristup u kojem se dva računarska algoritma suprotstave jedan drugom, pri čemu jedan generiše slike jedan dok drugi pokušava da otkrije falsifikate. Budući da se algoritmi „uče“ tako što se međusobno sučeljavaju i nadmeću, malo je verovatno da će bilo koji DF detektor zadugo ostati efikasan; i, ukoliko je u početku i efikasan, ima veoma malo vremena pre nego što ga DF nadmudri. Prevare su oduvek bile deo špijunaže i ratovanja, ali ne na ovom nivou preciznosti, dosega i brzine.

Usvajanje prave strategije

Američka obaveštajna zajednica preduzela je neke važne korake kako bi se prilagodila ovom rapidno promenljivom tehnološkom okruženju. U 2015. godini, tadašnji direktor CIA-e Džon Brenan osnovao je novu upravu koja se fokusirala na digitalne inovacije a takođe je preuredio dotadašnju strukturu CIA-e, delom i kako bi digitalne stručnjake i obaveštajce koji se bave javno dostupnim izvorima približili i povezali sa CIA-inim tradicionalnim sakupljačima podataka i analitičarima. Nacionalna geo-kosmička obaveštajna agencija (NGA) je pokrenula je inicijativu ubrzani razvoj veštačke inteligencije kako bi se ubrzale i poboljšale analize slika. CIA, Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) i druge obaveštajno-bezbednosne agencije su se preselile u data-oblak, stvarajući “okruženje za fuziju velike količine podataka” koje analitičarima iz svih ovih agencija treba da omogući bržu i efikasniju „big data“ analitiku. Mnoga druga skorašnja unapređenja ostaju tajna.

Napori u ovom pravcu deluju obećavajuće, ali pojedinačna unapređenja sama po sebi nisu dovoljna. Obaveštajnoj zajednici je potrebna sveobuhvatna strategija za povratak u igru i održavanje prednosti američke obaveštajne sfere i u aktuelnoj, novoj tehnološkoj eri. Nacionalna obaveštajna strategija za ovu 2019. godinu je podaleko od ovog cilja, s izjavama upečatljivo intoniranim samozadovoljstvom i uz nejasne napomene kako, recimo, “treba povećati integraciju i koordinaciju”, “bolje iskoristiti partnerstva” i “povećati transparentnost ali i zaštitu informacija od nacionalne bezbednosti”. Inovacije se pominju samo na pola stranice. Američka obaveštajna strategija za novo tehnološko doba treba da otpočne tako što će identifikovati koje su to prepoznatljive snage Sjedinjenih Država i kako se njihove prednosti mogu dugoročno koristiti.

Veliki deo današnje spoljnopolitičke diskusije usredsređen je na slabosti Sjedinjenih Država, predstavljajući sliku nacije koja je izolovana, ranjiva i nadjačana od strane nemilosrdnih i efikasnih autokrata. Nova obaveštajna strategija bi trebalo da preokrene aktuelni scenario. Umesto da podlegne zavisti autoritarnih sila sa strane, zdravo polazište bi trebalo da bude prepoznavanje onih američkih prednosti koje njihovi rivali niti mogu prepoznati niti se u njih uklopiti, kao i kako bi te prednosti mogle kompenzovati bilo koju slabu tačku i ranjivosti sopstvenog odbrambenog sistema.

Sjedinjene Države prevazilaze svoje protivnike na više frontova. Širok raspon saveza – uključujući „Five Eyes“ obaveštajno partnerstvo pet savezničkih obaveštajnih službi – Amerikanci udruženi sa Australijom, Kanadom, Novim Zelandom i Britanijom – proširuje globalni doseg i sposobnosti Sjedinjenih Država. Etnički šarolika populacija nudi prirodnu prednost u prikupljanju „žive sile“ tj kvalifikovanog personala širom sveta. Otvoreno društvo kao što su Sjedinjene Države i njene demokratske vrednosti dugo su ohrabrivale slobodan protok ideja i pomagale nacijama i pojedincima širom sveta da se uključe u ostvarenje ovog njenog cilja. Inovacioni ekosistem Sjedinjenih Američkih Država i dalje služi kao neprikosnoveni inkubator naprednih tehnologija.

Međutim, korišćenje ovih snaga zahtevaće i široko utemeljenje globalnih napora, prevshodno baziranih  na povezivanju obaveštajnih struktura i društva, kao i efikasnijem povezivanju samih službi na globalnom nivou, uz doprinos tehnoloških kompanija, gređanskog društva i akademske zajednice. Posebna komisija sastavljena od vrhunskih ljudi bez premca u svojim oblastima, koje je američki Kongres već pokrenuo i čije aktivnosti prati i koordinira, mogla bi da pokrene ovu promenu. Nemoguće je predvideti koje će uvide i inicijative ovaj proces generisati, mada je već uočeno nekoliko područja na koje treba obratiti pažnju.

Na organizacionom frontu, obaveštajci zaduženi za javno pristupačne informacije zaslužuju da imaju sopstvenu agenciju. Trenutno, njihove prikupljene informacije prolaze kroz odeljenje CIA pod nazivom Open Source Enterprise, premda je podizanje ove agencije nalik održavanju vojnog vazduhoplovstva u armiji, sputavajući neku novu potencijalnu misiju nevoljnošću birokratije, koja prirodno favorizuje druge prioritete. U agenciji CIA, poverljive informacije i dalje imaju primat nad javno dostupnim informacijama, tako da podaci izvučeni iz javno dostupnih izvora (open-source intel) imaju drugorazredni status. Open-source obaveštajci nikada dosad nisu zadobili potrebnu pažnju i novac – niti će – dokle god se nalaze unutar CIA-e ili bilo koje druge postojeće agencije.

Open source obaveštajci zaslužuju svoju agenciju

Ljudski kapital tj stručnost i sposobnost će u budućnosti biti pojednako bitni. Sadašnji sistem zapošljavanja u obaveštajnim službama bio je osmišljen za „neka druga vremena“, kada su obaveštajci provodili čitavu karijeru radeći za vladu. Danas, u nekim agencijama, mnogi prvoklasni zaposlenici izlaze na vrata nakon samo nekoliko godina, noseći sa sobom svoju stručnost i obuku, nikada se ne vraćajući nazad. Mnogi više nikada ne uđu i „zahvaljujući“ sporom birokratskom procesu regrutacije. Eksperte za visoke tehnologije je posebno teško privući i zadržati, dok bi obaveštajne agencije trebalo da stvaraju veći broj „izaslanika“, a ne samo onih koji će doživotno ostati pod njihovim okriljem – dovodeći mlade i zrele tehnološke eksperte unutar i izvan državnih struktura kako bi unapredili odnose, razumevanje i poverenje između američke tehnološke industrije i obaveštajne zajednice.

Zapravo, premošćavanje podele između tehnološke industrije i obaveštajne zajednice jeste imperativ američke nacionalne bezbednosti. Za velike tehnološke kompanije kao što su Apple, Facebook, Google i drugi, programi nadzora koje je 2013. razotkrio Edvard Snouden, bivši „ugovorac“ u ministarstvu odbrane stvorio je dubok i trajan manjak poverenja. Tviter neće poslovati sa obaveštajnim agencijama jer ovoj kompaniji nije svejedno kako će se njene informacije koristiti. Viši rukovodilac u jednoj od vodećih tehnoloških kompanija i bivši viši rukovodilac još jedne vodeće tehnološke kompanije je jednom prilikom rekao da ključni ljudi iz tehnoloških industrija i kompanija gledaju na američke obaveštajne službe kao na „zlotvore i neprijatelje“ – gledaju ih kao što gledaju, recimo, i na kineske obaveštajce: i jedni, baš kao i drugi, morali bi da budu sasvim izuzeti iz njihovih tehnoloških sistema.

Obaveštajna zajednica je, sa svoje strane, sve zabrinutija zbog spremnosti američkih tehnoloških kompanija da prodaju svoje proizvode i usluge stranim klijentima koji možda ne dele demokratske principe Sjedinjenih Država ili pak nacionalne interese. Google, koji poseduje najsofisticiranije kapacitete za razvoj veštačke inteligencije, objavio je da neće sarađivati sa Pentagonom na bilo kakvim AI projektima koji bi se mogli koristiti za izradu oružja, mada ozbiljno razmišlja o tome kako da kineskoj vladi pomogne u razvijanju boljeg cenzurisanog tj filterisanog internet-pretraživača. Projekat „dubinskog“ učenja razvijan u ruskoj laboratoriji za veštačke neuralne sisteme „iPavlov“ koristi hardver kompanije Envidija (NVIDIA), najsavremenije kalifornijske kompanije za razvoj čipova. “Mi ih prodajemo svima”, izjavio je nedavno potpredsednik Envidijinog odeljenja za razvoj poslovanja. Upravljanje situacijom i usaglašavanje haotičnih kontradiktornosti prisutnih između komercijalnih podsticaja, privatnosti i nacionalnih interesa zahteva i nameće, naravno, i odnos između američke obaveštajne zajednice i talentovanih inovatora iz Silikonske doline.

Prvi principi

U odnosu na sve ono što bi trebalo promeniti, još važnije je ono što ne bi trebalo menjati. Prvi prioritet bilo kojeg pravca transformacije američkih obaveštajnih službi ne bi trebalo da bude nanošenje štete najvrednijoj imovini koju obaveštajna zajednica poseduje: njenoj posvećenosti objektivnosti, bez obzira na političke posledice. Ovaj princip, zapravo, i objašnjava razlog zbog kojeg su generacije američkih donosilaca odluka imale poverenje u rad obaveštajne zajednice – ne onu vrstu poverenja da su podaci obaveštajaca uvek ispravni (jer nisu) već poverenje u smislu da iza njih i njihove profesionalnosti ne postoji bilo kakav skriveni motiv, politički program ili stranačka ostrašćenost.

Ovaj osnovni princip iskušava sam američki predsednik koji javno omalovažava svoje obaveštajce uz otvoreno neslaganje sa procenama američkih obaveštajnih agencija. Ovakvo ponašanje je vid vršenja pritiska na američke obaveštajce koji bi sada trebalo da za svoje podatke “nazovu“ nekog odozgo i okvalifikuju onako kako to čini aktuelni predsednik SAD, umesto da se rukovode dokazima. Do sada, pod direktorom Nacionalne obaveštajne službe Denom Koutsom, američki obaveštajci se čvrsto drže svog duha, verovanja i stremljenja. I pored svega, rizici su visoki: Američka obaveštajna zajednica može razviti najbolju obaveštajnu strategiju u novoj tehnološkoj eri, ali ako ikada izgubi reputaciju usled nedostatka objektivnosti, nepristrasnosti i profesionalizma, izgubiće i svoju vrednost u očima američkog naroda.

Amy Zegart, Michael Morell, Foreign Affairs