Kineski studenti u SAD kao meta nepravičnih napada


U svom nedavnom govoru (4. okt), američki potpredsednik Majk Pens (Mike Pence) optužio je američko udruženje Kineskih studenata i stipendista (CSSA) da upozoravaju konzulate i ambasade kad god bi studenti ili njihove američke škole “skrajnuli s linije Komunističke partije”. Međutim, kineski studenti igraju važnu ulogu u unapređivanju odnosa između Sjedinjenih Država i Kine. Nažalost, američka vlada ignoriše ovakve činjenice.

U Kenedijevoj školi na Harvardu, CSSA pomaže kineskim studentima u razvijanju svojih kontakata; oni se prilagođavaju američkom načinu života i ličnim primerom doprinose približavanju kulture svoje zemlje stranim prijateljima. Prošle godine su organizovali krstarenje brodom povodom Jesenjeg festivala, kada su učenici iz različitih zemalja igrali tradicionalne kineske igre pogađanja. Tokom Prolećnog festivala, organizovali su i kinesku manifestaciju kulturne razmene u Kenedijevoj školi. Mnogi strani studenti uživali su u tradicionalnim kineskim pesmama, plesovima, kaligrafiji, slikarstvu i kulturi čaja. Ovo su aktivnosti kulturne razmene bez ikakvih političkih programa. Takvi događaji otvorili su oči onima koji su prema Kini gajili predrasude – pritom im se ukazala šansa da ostave po strani svoje političke razlike,  i da zatim pokušaju da uoče svu lepotu kineske kulture.

Ne samo studentske i naučne asocijacije već i brojni kineski studenti pojedinačno takođe nastoje da promovišu kinesku kulturu. Ono što kineski đaci u Americi rade nije pod diktatom kineske vlade već proizlazi iz ljubavi prema sopstvenoj kulturi. Ovog leta, Čen Đje (Chen Jie) nova učenica iz Mejsonovog programa pri Harvardovoj školi Kenedi, inače istaknuta kineska pijanistkinja, održala je klavirski koncert u Harvardovoj Memorijalnoj Crkvi. Ona je povodom ovog događaja izjavila da je svrha koncerta bila njen „pokušaj da promeni tradicionalno američko nerazumevanje Kine“. U Kenedijevoj školi, Čen se tokom školovanja naslušala raznih priča o svojim sunarodnicima i zemlji iz koje potiču, dok su na društvenim mrežama neki strani studenti unutar njihove grupe na „fejsu“ delili anti-kineske članke; bilo je čak i profesora koji su njenim vršnjacima pričali o pretnjama koje ekonomski uspon Kine predstavlja za svet i – Ameriku.

Kao umetnica, Čen veruje da je muzika univerzalni jezik ljudske duše koji prevazilazi razlike i granice. Ona je sve svoje prijatelje na Harvardu – bilo da vole ili ne vole Kinu – pozvala na svoj koncert. Ono što je bilo veoma iznenađujuće je da je, tokom izvođenja tradicionalne „Priče o Lijangu i Žu“  (Liang Zhu,梁祝), stotine studenata iz celog sveta ustalo na noge, kako bi ovacijama propratilo njenu svirku.

Nepoverenje, nesuglasice i pogrešno shvatanje kineskih studenata su u Americi u porastu. Pre dva meseca – nekoliko dana nakon što je predsednik Donald Tramp okarakterisao ogromnu većinu kineskih studenata u Sjedinjenim Američkim Državama kao „špijune“ – Deng Jingđing, pisac ovog članka i kolega pijanistkinje Jen Đje sa Mejsonovog programa u Kenedijevoj školi prošao je kroz tročasovne dodatne provere koje mu je „priredila“ telefonska kompanija. Razlog za ovakvo isleđivanje bio je njegov zahtev da mu se dodeli novi telefonski broj. „Sedeo sam u holu njihove poslovnice sa hrpom dokumenata koji dokazuju moj identitet; svako odeljenje telefonske kompanije bi me iznova propitivalo, insistirajući da im nebrojeno puta objašnjavam detalje zašto sam došao u Sjedinjene Države, šta sam radio pre nego što sam došao u SAD kao i šta planiram po završetku studija. Čitav proces provere je bio veoma frustrirajući“.

On, takođe, dodaje da napadi na kineske studente danas u Americi nipošto nisu neuobičajena pojava: „Pretprošle nedelje me je u Los Anđelesu napala jedna američka gospođa, koja me laktovima odgurivala sa blagajne na kojoj sam upravo nešto plaćao. Bila je vrlo gruba”. Šokiran, odgovorio sam joj ljutito, na šta mi je ona grubo odvratila: “Vi Kinezi ste to zaslužili.” Mnogi kineski studenti imaju slična iskustva. Neki su u metrou bivali fizički napadnuti, dok neke na ulici prate povicima tipa “Vratite se u Kinu!”. Ovakvi incidenti mogu da povrede osećanja kineskih studenata u Sjedinjenim Državama. Mnogi od njih se plaše da što ih više američkih građana bude smatralo neprijateljima, to su veće šanse da napuste Sjedinjene Države.

Broj studenata iz Kine je već deceniju u stalnom porastu. U SAD ima više od 350.000 kineskih studenata, što čini oko jednu trećinu svih inostranih studenata u Americi. Ukoliko se broj kineskih studenata smanji, to će uticati na američku ekonomiju.

Kako je zamenica izvršnog direktora za javne politike Džil Velč (Jill Welch) rekla, “Oni koji već generacijama vode američku spoljnu politiku jednoglasni su u stavu da inostrani studenti i stručnjaci koji u Americi završe školu predstavljaju najveće preimućstvo koju američka spoljna politika ima na raspolaganju… Kineski studenti doprinose američkoj ekonomiji sa 12 milijardi dolara godišnje, uz brojne druge prednosti… pa bi čak i skromno smanjenje kvote za kineske studente koji se upisuju na američke škole imalo razarajuće posledice… a praktično svaka zajednica u Americi osetila bi štetan uticaj njihovog izostanka, naime, ukoliko bi kineski studenti odlučili da više ne studiraju u Sjedinjenim Državama.“

Ako ništa drugo, barem se ne može zanemariti pozitivna uloga kineskih studenata u odnosima između ove dve zemlje. Oni ne bi trebalo da budu žrtve zapaljivih političkih komentara.

 

Autor je saradnik Kenedijeve škole pri Univerzitetu Harvard

 

Deng Yingjing, Global Times

Opsada digitalnih duhova: kako „ubiti“ vaše stare internet-naloge


Suočavamo se sa neprestanim podsećanjem na bolnu činjenicu da su naši lični podaci rasuti posvuda po internetu. Evo kako da smanjite svoju izloženost istom i tako poboljšate privatnost.

Google isključuje verziju svoje društvene mreže Google Plus nakon što je Wall Street Journal objavio curenje podataka o stotinama hiljada korisnika. Evo kako da proverite da li imate neki „zaostali“ ili „skrajnuti“ nalog na društvenim mrežama, kao i šta valja učiniti ukoliko vas zadese „duhovi prošlosti“.

Nedavna otkrića o hakerskoj provali u podatke korisnika društvene mreže Google+ koji su bili izloženi „trećim licima“, kao i ugrožena bezbednost ličnih podataka na Fejsbuku služe nam kao stalni podsetnik da se iza mnogih od nas na ovim mrežama vuče dugačak digitalni trag informacija, i to često na nalozima na koje smo ili potpuno zaboravili ili ih više gotovo uopšte ne koristimo, od kojih za neke čak nismo ni znali da uopšte postoje.

Sigurno da i vi imate bar neku zastarelu, davno zaboravljenu ali ne i ugašenu e-poštu iz „prohujalih vremena“, recimo, onu koju ste kreirali kod AOL-a, Yahoo-a i Hotmail-a. Postoje i te „eksplozije zvezda“ kada ste ostavili neki od svojih naloga na društvenim mrežama kojih se retko ko i seća: Da li, recimo, znate da Myspace i dalje postoji? A onda postoje i ti neki nalozi koje ste kreirali samo za jednokratnu upotrebu – možda ste kupili nešto na Craigslist-u, ili ste se pridružili programu nagrađivanja za hotelski lanac, kako biste dobili besplatni Wi-Fi (koji se nekada dodatno plaćao – danas je to retkost).

Stari internet-nalozi su poput digitalnih duhova: oni se mogu vratiti da bi vas progonili. Na nekima od njih mogu, na primer, imati pohranjen vaš datum rođenja i broj(eve) telefona; drugi mogu imati informacije o vašoj banci ili kreditnoj kartici. “Zašto da vas boli glava usled izloženosti nepotrebnim rizicima?”, pitanje je koje postavlja ekspert za informatičku bezbednost Kenet Vajt (Kenneth White). “Nekoliko minuta da biste “pokupili” nekoliko starih stvari verovatno ne deluje previše nerazumno.”

To znači da je vreme za – veliko čišćenje. Evo kako da to uspešno sprovedete u delo.

Google+

Prvo što bi trebalo da proverite je Google+, jer nas je ovaj servis započeo i nagnao nas na „premotavanje filma“, ulivajući bojazan za prodor u vašu provatnost. Možda mislite da „nema šanse“ da tu imate ikakav profil, ali Google se pre izvesnog vremena pobrinuo da korisnici kreiraju svoje profile kako bi mogli da rade stvari poput „lajkovanja“, komentarisanja, kačenja posta, ili da nekog zaprate na Jutjubu.

Da biste videli da li i gde uopšte imate neki nalog koji je „zaturen u internet-šipražju“, kliknite na mali krug sa vašom fotografijom profila. Ako postoji veza koja kaže “Google+ profil”, to znači da već imate neki nalog (kojeg niste svesni, ili ste ga zaboravili). Kliknite na taj link, i otvoriće se vaš profil. Pronađite podešavanja na levoj strani, kliknite na taj link i potom skrolujte do kraja, sve do mesta gde piše “Obrišite vaš profil Google+” (Pogledajte video za više informacija.)

Zatvaranje vašeg naloga može potrajati neko vreme – i do mesec dana u slučaju portala eBay, pa i duže, naročito ukoliko ste nedavno kupili ili prodali nešto. Kada se brisanje naloga završi, ukoliko želite da se ponovo prijavite, moraćete da sve krenete – ispočetka. Foto: Ketrin Bindey/ WSJ

Lov na duhove

Postoji mnogo sajtova koji su u nekom momentu bili dovoljno popularni da bi bilo vredno proveriti da li i vi na njemu imate neki „skrajnuti“, prašnjavi internet-nalog. Postoje i drugi koji su i dalje popularni, ali su oni možda nestali iz vašeg vidokruga interesovanja. Evo spiska direktnih linkovima za pomoć oko brisanja naloga na nekim od najfrekventnijih servisa u prošlosti i danas:

• Airbnb

• AOL

• eBay

• Facebook

• Google/YouTube

• Hotmail/Outlook.com/MSN/Skype

• Instagram

• Myspace

• PayPal

• Pinterest

• Snapchat

• Twitter

• Venmo

• Yahoo

Upravljanje šiframa

Da biste svoje memorijske sposobnosti poštedeli „amnezije“ u vezi vaših starih, prašnjavih, ostavljenih i zaboravljenih naloga, obratite se „menadžeru lozinki“, to jest nekom od laganih softvera koji vam olakšavaju pohranjivanje korisničkih imena, mejlova, naloga i šifri. Ako već koristite neku od zaštita/podsetnika, kao što je to, recimo, Dashlane, verovatno ste na njemu imali uvezen spisak logova koji su sačuvani u vašem pregledaču (brauzeru) u svakom trenutku kada ste se prijavljivali na dotične. Otvaranjem menadžera lozinke, videćete sve svoje naloge.

Ukoliko ste ikada sačuvali barem neku od lozinki u vašem pretraživaču, kliknite na „preferences“ kako biste videli listu onoh šifara koje ste dotad sačuvali. Ako koristite Chrome brauzer, kliknite na “Postavke” (settings) u meniju u gornjem desnom uglu, zatim potražite segment „People“, a potom “Passwords”. U brauzeru Safari odaberite “Preferences”, a zatim kliknite na “Passwords”.

Pretraga e-pošte

Još jedan trik: idite na vaše naloge za e-poštu koje ste najčešće koristili da biste se prijavili i upišite reči „Welcome to“ (Dobrodošli).

Veb-lokacije će vam često poslati e-poštu nakon što se prijavite, a ukoliko niste od onih kojima inbox „hvata prašinu“ tj gotovo da vam i ne pristižu e-pisma i elektronske poruke, ta će pretraga proizvesti ekvivalent šetnje kroz „digitalno groblje“.

Ako se ne sećate lozinke, nastojte da se ponovo prijavite-kako-god-znate-i-umete, a zatim je resetujte.

Kada odete da izbrišete svoj nalog na Fejsbuk, ova društvena mreža vam predlaže da ga deaktivirate, umesto da ga „potpuno ubijete“. Ako je vaš nalog isključen, možete i dalje koristiti Facebook Messenger. Foto: Katherine Bindley/ Wall Street Journal

Čitajte „sitna slova“

Otklanjanje naloga u nekim slučajevima neće biti baš toliko jednostavno kao sam klik na brisanje tj poništenje naloga (delete). Kompanije ponekad otežavaju pronalaženje dugmeta za brisanje i već se poslovično svojski trude kako bi vas odvratili od gašenja, time što će vas često vraćati unazad „dok vam ne proradi savest“ a vi se eventualno predomislite pa ga i ne ugasite… ili će vas, naprosto, ponovo navoditi na jednostavan proces reaktivacije (Facebook nudi alternativnu “deaktivaciju”: opciju koja je po svojoj efikasnosti ista kao i „delete“, ali zadržava i dalje sve vaše podatke, fotose, postove itd u slučaju da odlučite da se vratite).

Na nekim veb-lokacijama i aplikacijama opcija za brisanje biće „zakopana“ negde-tamo-u-podešavanjima, i uključivaće „tretman“ klikom na probaj-ponovo-jer-si-opet-pogrešio… sve dok napokon ne dignete ruke od gašenja ili deaktivacije naloga. Jedan dobar trik da zaskočite ovu omiljenu lukavštinu internet-servisa je u pronalaženju polja za pretragu unutar aplikacije, pa u polje „search“ ukucate “brisanje naloga”. Onda ćete, uglavnom, i dobiti praktične instrukcije.

Neke stranice vam omogućavaju da zadržite kopiju svojih podataka pre nego što odete, recimo, sa Fejsbuka, pa je dobra ideja da napravite i ovaj dodatni korak.

Sakrijte svoje podatke

IT stručnjak Kenet Vajt predlaže da – pre nego što izbrišete nalog koji sadrži vašu pravu kućnu adresu, datum rođenja, broj telefona ili druge osetljive informacije – pokušate da ih promenite, unoseći lažne podatke. Ako je to mesto na kome ste koristili lozinku koja se ponavlja, promenite i nju.

Na taj način, kaže on, kada kompanije koje ne čiste uredno podatke zaostale na zatvorenim internet-nalozima podlegnu hakerskom upadu, vaše informacije neće imati neku preveliku vrednost.

Dugačak oproštaj

Nakon što ste izbrisali svoj nalog na „fejsu“, usluga vam daje vremena da se predomislite. To znači da, ako se slučajno prijavite u roku od 30 dana od gašenja, vaš će se nalog ponovo aktivirati. Kompanija, takođe, kaže da vaše informacije ostaju na serveru do 90 dana od datuma kada ste kliknuli „delete“ kako biste obrisali vaš nalog.

Snapchat vam, takođe, omogućava preuzimanje vaših podataka, olakšavajući ponovno aktiviranje naloga tako što ćete se prijaviti u roku od 30 dana.

Sa AOL-om, čuvanje vaših podataka traje isti vremenski period: na sajtu stoji da čuvanje vaših podataka traje do 30 dana, rok u kojem možete izvršiti njihovo preuzimanje.

Obrisana aplikacija nije isto što i obrisan nalog

Da budemo jasni: „Ubijanjem“ aplikacije na vašem telefonu, zapravo, ne brišete i vaš nalog povezan s tom aplikacijom. Pre nego što „očistite“ telefon, otvorite aplikaciju i pronađite opciju brisanja naloga. Neke aplikacije, kao što je Venmo, zahtevaju da izbrišete svoj nalog sa računara, a ne s mobilnog uređaja.

Ukoliko ste aplikaciju već izbrisali, možda ćete morati ponovo da je preuzmete ili da odete na njenu veb-lokaciju kako biste pokušali da se ponovo prijavite. U svakom slučaju, želite da konačno vidite neku vrstu poruke u kojoj se kaže da više ne postoji  e-pošta i/ili korisničko ime vezano za ono što ukucavate.

 

Katherine Bindley, Wall Street Journal

Hajekovski komunizam


Mislite da je naslov kontradikcija, oksimoron, paradoks? Niste u pravu: navikli smo da razmišljamo u čistim kategorijama, iako je život neuporedivo složeniji od toga. Stvarnost obiluje paradoksima, a Kina jeste zemlja hajekovskog komunizma.

Rekao bih da se nigde na svetu bogatstvo i materijalni uspeh ne slave tako otvoreno kao u današnjoj Kini. Možda je povod 40-ogodišnjica otvaranja zemlje koja se obeležava ove godine, ali verujem da je glavni razlog za slavlje sam spektakl najuspešnijeg ekonomskog razvoja ostvarenog u istoriji. Bogati preduzetnici se slave u novinama, na televiziji, na konferencijama. Njihovo bogatstvo i priče o usponu iz najdubljeg siromaštva nude se kao primer koji bi svi trebalo da slede. Ayn Rand bi se ovde osećala kao kod kuće. Kao i Hayek: neverovatna količina energije i inovacija rezultat je promena koje su transformisale život 1,4 milijarde ljudi, dva puta više od sabranog broja stanovnika „stare“ EU-15 i SAD. Ljudi su otkrili ekonomske informacije koje su ranije bile nedostupne ili nepoznate, uspostavili nov odnos kapitala i rada u šumpeterovskom maniru i stvorili nezamislivo bogatstvo (svakako nezamislivo za ljude koji pamte Kinu iz 1978).

Na velikom banketu u Pekingu smo slušali životne priče petorice kineskih kapitalista koji su 80-ih godina prošlog veka krenuli od nule (zero! nada!) i postali dolarski milijarderi. Jedan je proveo više godina na selu za vreme Kulturne revolucije, drugi je 7 godina robijao zbog „špekulisanja“, a treći nije krio da je zanat kapitalizma učio varajući ljude u Istočnoj Aziji („posle sam shvatio da ako želim da postanem zaista bogat ne smem varati; varanje je za gubitnike“). Hayek bi bio opčinjen njihovim pričama. I nema te vesti koja bi mu više prijala od one u današnjem Fajnenšal tajmsu o raspuštanju Društva marksista na Univerzitetu u Pekingu zbog pružanja podrške štrajku radnika u Specijalnoj ekonomskoj zoni u Šenženu.

Ali Hayek je u jednoj stvari pogrešio. Taj neverovatni lični (i društveni) uspon ostvaren je pod vladavinom jedne partije, Komunističke partije Kine. Slavljenje bogatstva nije strano marksistima. Razvoj, širenje obrazovnog sistema, rodna jednakost, urbanizacija i ekonomski rast koji će biti brži od rasta u kapitalizmu – to je bilo opravdanje i izvor legitimnosti komunističkih revolucija u manje razvijenim delovima sveta. Tako je govorio Lenjin; to je potvrdio i Trocki zalažući se za masovnu industrijalizaciju, a Staljin je njihove planove sproveo u delo: „Zaostajemo 50 ili 100 godina za razvijenim zemljama. Tu razliku moramo nadoknaditi za 10 godina. Ako u tome ne uspemo, bićemo uništeni“.

Sećam se kako sam kao nadobudni gimnazijalac u Jugoslaviji prelistavao novine tražeći pokazatelje industrijskog rasta. Pošto je Jugoslavija tada bila među zemljama sa najvišim stopama rasta, bio sam duboko razočaran kada bi mesečna stopa pala ispod 10 odsto (na godišnjem nivou). Verovao sam da je rast od 10 odsto uobičajen u komunističkim ekonomijama: zašto bi neko poželeo komunizam ako tako neće dobiti brži rast nego u kapitalizmu?

Slavljenje rasta – novih puteva, novih super brzih vozova, novih stambenih naselja, novih dobro osvetljenih avenija i urednih škola – to je za komuniste prirodna stvar. Ništa manje nego za hajekovske preduzetnike. (Kao ilustraciju predlažem Nerudine divno napisane memoare Confeso Que He Vivido gde on opisuje svoje ogromno zadovoljstvo pred prizorom brana koje je izgradio Sovjetski Savez). Razlika je u tome što Hayekovi preduzetnici slave lični uspeh, koji usput pomaže ostatku društva da krene napred, dok je komunizam podrazumevao podruštvljenje ličnog uspeha.

Ali to se nije dogodilo. Kolektivistički projekat izgradnje je funkcionisao deceniju ili dve da bi rast opao, a razvoj stao. Zavladao je cinizam. Tek Kina i Deng Sjaoping su „natrapali“ (besmrtnim rečima Adama Fergusona) na kombinaciju u kojoj vladavina komunističke partije opstaje, dok se individualnim kapitalistima istovremeno pruža puna sloboda delovanja, pa i sama ekonomija društva. Oni će raditi, bogatiti se, usput bogateći i druge, ali poluge političke moći za to vreme moraju ostati čvrsto u rukama komunističke partije. Kapitalisti su sagradili lokomotivu i obezbedili gorivo, ali za upravljačkom tablom i dalje stoji partija.

Da li bi situacija u Kini bila bolja da je i politička moć u rukama kapitalista? To je složeno pitanje. Možda bi je iskoristili da naprave novu verziju vlade iz Nankinga iz 30-ih godina 20. veka, potkupljivu, slabu i nekompetentnu. U tom slučaju ne bi morali naporno da rade. Bilo bi dovoljno da održavaju stečene ekonomske privilegije. Jedan od najvećih problema američkog kapitalizma danas je to što bogati u sve većoj meri kontrolišu politički proces i tako preusmeravaju ekonomske podsticaje sa proizvodnje i konkurencije na stvaranje i održavanje monopola. U Kini bi situacija verovatno bila mnogo gora. Upravo zahvaljujući tome što je politička sfera uglavnom izolovana od ekonomske sfere, kapitalisti su se bezbedno mogli posvetiti proizvodnji na dovoljnoj udaljenosti od politike (što većoj to bolje, jer je partija izložena rastućoj korupciji).

Kako je Kina otkrila i prigrlila ovu kombinaciju? Postoji više razloga uključujući hiljadugodišnju tradiciju imperijalne birokratije, kao i novi istorijski savez između Komunističke partije i Sun Jat-senovog Kuomintanga (savez kakav nije postajao nigde u ostatku komunističkog sveta). Ali pravo pitanje koje se ovde nameće glasi: da li se to moglo dogoditi i na drugim mestima? Možda. Lenjinova Nova ekonomska politika nije se mnogo razlikovala od kineskih politika iz 80-ih godina. Ali Lenjin je NEP video kao privremeni ustupak kapitalizmu – jer je verovao da je socijalizam progresivniji, pa otuda „naučno“ mora generisati veći rast. Možda su tek neuspesi Velikog skoka napred i Kulturne revolucije uzdrmali kinesko rukovodstvo i uverili Denga i ostale da je privatna inicijativa „progresivnija“ od društvenog planiranja i državnih preduzeća. Lenjin to nije mogao uvideti. Još je bilo prerano.

Pitao sam se šta bi Staljin rekao da vidi današnju Kinu. Verovatno bi mu bilo drago što njegovo ime i dalje čini deo zvaničnog panteona. (U velikoj knjižari u centru Pekinga na prvim policama kod ulaza nalaze se prevodi marksističkih klasika: Marx, Engels, Lenjin… i Staljin. Mali broj ljudi obraća pažnju na njih. Iza su knjige o upravljanju bogatstvom, finansijskoj ekonomiji, investiranju na berze i tako dalje koje su mnogo popularnije.) Staljin bi bio zadivljen kineskim rastom, ogromnim moćima državne uprave i zemlje (u koju više ne mora da šalje savetnike da podstiču tehnološki razvoj), kao i sposobnošću partije da kontroliše stanovništvo na veoma sofisticiran i nenametljiv način.

Staljinu bi se dopao ekonomski uspeh i vojna moć koja ide uz to, ali verovatno bi se zapanjio pred privatnim bogatstvom. Teško je zamisliti da bi on i Jack Ma mogli da opstanu u istoj zemlji. Hayekova reakcija bi bila suprotna: oduševio bi se zato što su njegove tvrdnje o spontanom uređivanju tržišta dobile tako uverljivu potvrdu, ali ne bi razumeo da je to bilo moguće samo zahvaljujući vlasti komunističke partije.

Mada priču o najvećem ekonomskom uspehu svih vremena – koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim – još niko nije sasvim razumeo.

 

Branko Milanović, Global inequality, 24.09.2018.

Peščanik.net, 03.10.2018.

Kompletan vodič za slušanje muzike na poslu


Ukoliko ovaj članak čitate na poslu, dobre su šanse da su vam slušalice već u ušima. Ova lista nije preporuka izvođača, već pre uvod u način na koji se muzika može slušati na radnom mestu a da vam ne odvlači pažnju i slabi produktivnost. Evo kako slušati „svoj zvuk“, radovati mu se, i, ujedno – raditi a „da posao ne trpi“. Priču i preporuke dali novinari magazina Atlantic (blog Quartz)

Nikada nije bilo lakše „ukačiti“ se na sopstveni muzički sadržaj – ili pak neophodnije – da na nju ukačite saradnike koji su pokraj vas u otvorenim kancelarijama – drugare iz popularnih „kockica“(cubicles) i druge kolege „sa lica mesta“. Ali, nije sva muzika po svojoj prirodi jednako dobra za posao, pogotovo kada je posao potrebno uraditi na vreme. Kako bi trebalo da izaberete najbolju „zvučnu zavesu“ i podlogu za određeni zadatak? Koje pesme će vam pomoći da i dalje ostanete puni energije, fokusirani i kreativni – ili, čak, samo da vam pripomogne da prođete kroz još jedan veoma dugačak dan kojem nikad kraja?

Počnimo od osnovnog.

Slušanje muzike utiče na vaš mozak

Stavljanje slušalica na glavu pruža direktan „protok“ od Ajtjunsa (iTunes) ili Spotifaja (Spotify) do vašeg slušnog (auditornog) korteksa. Dok se u slušalicama „vrti“ vaša muzika, ona kroz uho može aktivirati različite centre u mozgu, u zavisnosti od toga da li je muzika poznata ili nova, srećna ili tužna, u velikom ili malom ključu, molu ili duru, ili – što je možda još i najvažnije za radne svrhe – da li ima tekst ili ne.

Neki zadaci su lakši uz slušanje muzike…

Istraživanja pokazuju da muzika za rad ima najbolje dejstvo na zadacima koji zahtevaju ponavljanje i – mada zahteva izvestan fokus – ne zahteva previše kognitivnih funkcija višeg nivoa. Jedna za psihologiju rada istorijski važna studija iz 1972. godine iz oblasti Primenjene ergonomije otkrila je da su fabrički radnici imali bolji učinak dok su u pozadini svirale razigrane (ali ne prebrze), vedre melodije.

…a neki su teži.

Nemojte se zavaravati: Slušanje muzike znači da imate mozak koji je „multitasking“ tj da možete raditi više od jedne operacije istovremeno. Svi kognitivni resursi koje vaš mozak troši – na razumevanje pročitanog, obrade emocija koje dotična pesma pokreće, ili se na prisećanje „kada ste je ono beše čuli po prvi put…” sve to vam neće biti od pomoći dok radite.

Studije su pokazale da razumevanje teksta, baš kao i memorisanje, nalaze na udaru, recimo, baš muzike. Samo pokušajte da unesete brojeve u tabelu dok slušate ovo:

Pronađite pravi balans

Loša strana slušanja muzike na poslu je to što zahteva vašu pažnju. Dobra strana je to što ona može učiniti da osećate daleko više energije kao i da vam poboljša raspoloženje. Vaša omiljena (ali ne svaka!) muzika će, takođe, biti od velike koristi u prigušivanju i neutralizaciji pozadinskih zvukova koji vam ne prijaju. Trik je u tome da pažljivo odaberete svoju muziku, kao i da svoje omiljene melodije podesite prema aktuelnom zadatku koji trenutno obavljate.

Za kognitivnu podršku, izaberite muziku koja nema teksta…

Ovo čini da se, intuitivno i kroz melodiju, lako shvati smisao svih nas koji na poslu slušamo muziku, posebno ukoliko je naš zadatak povezan sa procesiranjem velike količine reči. Jezički centri našeg mozga ne mogu funkcionisati u „dešifrovanju“ reči koje čujemo u pesmi, što otežava koncentraciju na, recimo, pisanje poslovnog e-maila.

Ili, ukoliko naprosto ne možete pronaći muziku bez teksta, možete odabrati nešto na jeziku koji ne razumete – poput izmišljenog „houplandskog“ – islandskog jezika koji koristi bend Sigur Rós:

…a to je muzika koja ima postojan ritam i raspoloženje

Vaš mozak je mašina za predviđanje koja svakog trenutka pravi beskrajne serije pretpostavki o tome šta je to što će se desiti sledeće. Kada je reč o muzici na poslu, ne želite da vaš mozak traći kognitivne resurse neprekidno predviđajući šta je to što će čuti.

Istraživanja su pokazala da slušanje ujednačenih, melodijski i vokalno relativno nepromenljivih pesama koje nemaju puno emocionalnih „vrhova i dolina“ ili promena muzičkog ključa/raspoloženja poboljšavaju neke jednostavne kognitivne veštine. Druga istraživanja pokazala su da “muzički jednostavne melodije” sa malim opterećenjem u informacijama i bez mnogo složenosti imaju najjači pozitivan efekat po zaposlene.

Poslušajmo, na primer, stalno, fazno ponavljanje “Muzike za aerodrome 1/1” Brajana Inoa (Brian Eno):

Neke studije sugerišu da muzika glavnog ključa (danas uglavnom Ge-ključ, pesma koja zvuči vedrije a sa manje tužnih melodija) čini da vreme prolazi – sporije. Da li je to dobra stvar ili ne – zavisi od toga koliko morate da uradite pre nego što odete kući.

Ne puštajte muziku stalno – pravite pauze

Široko citirana studija iz 1972. godine otkrila je da su koristi muzike na poslu nestajale onda kada se dotična stalno „vrtela“. Jer, ponekad su vašem mozgu potrebni svi kognitivni resursi koji su mu na raspolaganju. Jedan od članaka na tu temu iz 1989. godine je izveo eksplicitno zapažanje da se “složeni menadžerski zadaci verovatno najbolje izvode u tišini.”

Muzika tipa „povedi me“ (pick-me-up music)

Na radnom mestu postoji jedna kategorija slušanja i preslušavanja muzike koja ima potpuno drukčiji skup pravila: to je sam žanr/ vrsta onoga što se sluša tokom obavljanja radnih zadataka, kada u svoj posao maksimalno uključujete i moć muzike da biste se  pokrenuli upravo emocionalno. Pokušajte da vrtite neku rok-himnu ili muziku iz omiljenih akcionih filmova kako biste podigli i održali dobro raspoloženje, ili zavrtite omiljenu pesmu kao nagradu za dobro obavljen posao. Ova strategija će vam pružiti brojne kognitivne prednosti koju muzika nosi sa sobom, i to bez ikakvih nedostataka vezanih za odvraćanje pažnje od radnih zadataka ili dekoncentraciju.

Evo jedne koja se može vrteti uoči nekog velikog sastanka:

Pritisnite „shuffle“ na vašem plejeru…

…a potom će mašina nasumice „promešati“ to jest sama „promućkati“ vašu plej-listu; ovakav metod garantuje slapove dopamina u vašem organizmu, kao i navalu dobrog raspoloženja.

Kao što je već pomenuto, vaš mozak uspeva da predvidi budućnost, tako da vas ubacivanje izvesne „slučajnosti“ u vaš „muzički miks“ može nagraditi uzbranom navalom prijatnosti nastale dopaminom koji je „poplavio“ vaše neurotransmitere. Kako biste što bolje iskoristili ovu „neurološku apoteku“ sopstvenog mozga, koristite uslugu striming muzike kao što su Spotify, Pandora ili Rdio za automatsko servisiranje pesama koje vam se dopadaju, ili bi mogle da vam budu prijatne (predictable songs).

Najbolji žanrovi za slušanje na radnom mestu

Ako ste spremni da eksperimentišete sa muzičkim stilovima koji najbolje odgovaraju vašem radnim stilom, evo nekoliko sugestija (linkovi za pesme preko servisa Spotify):

Džez: Dostupan je velikom rasponu tempa i raspoloženja, uglavnom bez tekstova. Pokušajte Majlsa Dejvisa (Miles Davis), Alis Koltrejn (Alice Coltrane) ili Telonijusa Monka (Thelonious Monk).

Klasična muzika: ovde su varijeteti i raznovrsnost još veći. Mnogi zaposleni zaklinju se u Bahovu muziku zbog njegovih elegantnih, matematički izvedenik kompzicija i toka, kao i varijacija koje ne idu u ekstremne promene tempa i melodije.

Minimalistički kompozitori: po svom konceptu repetitivni to jest ponavljajući muzički sadržaju mogu, u najboljem slučaju, izazvati samo „pozitivan radni trans“ koji tražite. Pokušajte da zavrtite Stiva Rajha (Steve Reich) ili Filipa Glasa (Philip Glass).

Chill-out: opuštajuća pozadina bez previše varijacija i ekstrema: već samo ime sve objašnjava. Pokušajte da slušate Bonobo ili Cinematic Orchestra.

Ambijentalna muzika: Jedva da ćete je biti svesni, dakle maksimalno „prijateljski“ nastrojena prema vašem mozgu tokom obavljanja radnih zadataka… pokušajte uz muziku koju stvara Brian Eno ili, recimo Aphex Twin.

Filmska muzika: Koristite je da biste ubrzali rad srca i „poleteli“, kao što je, recimo, naslovna tema iz filma Top Gun (ili, naravno, neka vama omiljena tema koja vas odmah „podiže“); ili, recimo, iznađite posebno raspoloženje uz muziku tandema Daft Punk za film Tron, ili Trenta Reznora koji je komponovao muziku za film „Društvena mreža“ (The Social Network).

Muzika iz video-igrica: Kao što je neko već upozorio na Reddit-u, zvukovi igrica osmišljeni su tako da vam što duže drže pažnju, ali bez previše odvraćanja. Londonski simfonijski orkestar je nedavno snimio dvadesetak melodija koje su kaveri poznatih video-igrica; a tu je i ova „rezervna opcija“: raskošnadivna muzika iz video-igre Minecraft:

Probajte listu po ukusima i ušima novinara Quartz-a, bloga američkog magazina Atlantik:

Evo liste pesama, ponovo preko Spotifaja, koje je osoblje redakcije američkog magazina Atlantik (blog Quartz) odabralo kao neke od svojih favorita za slušanje tokom posla (verzija liste pesama u programu Rdio može se naći ovde.

 

Adam Pasik, magazin Atlantic (blog Quartz)

Prvi crnogorski autoput: put ka uspehu ili ka bespuću?


Kineska novinska agencija Xinhua bavila se temom o kojoj pišu i najveće svetske agencije: da li je crnogorska magistrala “trojanski konj” Kine na njenom putu “osvajanja Evrope”, kao i da li je kredit koji je crnogorska vlada uzela od ove zemlje dužnička zamka ili put ka uspehu?

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Fotografija snimljena 22. septembra 2018. godine pokazuje gradilište mosta „Moračica“ na trasi prvog crnogorskog autoputa, oko 14 km severno od glavnog grada Podgorice. (Sinhua / Vang Hujđuan)

Kada je u vestima čuo da će prvi crnogorski auto-put biti izgrađen nadomak njegove kuće, Vukašin Petrović, seljak iz sela Jelin Dub oko 14 km severno od glavnog grada Podgorice bio je toliko uzbuđen da se šalio kako bi skočio sa mosta planiranog da bude tu sagrađen.

San sigurnog i brzog putovanja bio je predalek da bi se realizovao u ovom malom i nedovoljno razvijenom uglu Balkana, sve dok na horizontu nisu iskrsli impresivni stubovi, visoki čak i do 160 metara.

Autoput je deo projekta koji preseca ovu valovitu planinsku zemlju.

Petrovića (69) počesto možete susresti kako sedi na velikoj, drvenoj stolici ispred svoje kuće, samo kako bi promatrao napredak u izgradnji, prizivajući trenutak kada će baš on biti jedan od prvih koji će se voziti ovim autoputem… jednom kada on bude dovršen.

A nije Petrović jedini koji je od samog početka gajio sumnju u izglede za realizaciju autoputa. Kada ga je crnogorska vlada pokrenula, ovaj je projekat je na domaćem ali i međunarodnom nivou odmah doživeo kritike kao “prazna priča“  i politički marketing, rekao je Vatroslav Belan, savetnik u crnogorskoj vladi.

“Sada smo pod različitim vrstama pritisaka naših građana da se autoput što je pre moguće izgradi”, dodao je Belan.

Put u izgradnji dugačak 41 kilometar, koji je podržan kineskim kreditima i inženjerskom ekspertizom, gradi se u okviru kineske „Inicijative za pojas i put“ (IPP) i predstavlja prvu fazu autoputa ukupne dužine od 180 kilometara koji će povezati jadransku luku Bar sa Srbijom, koja je kopnena zemlja. To je najveći infrastrukturni poduhvat ikada započet u Crnoj Gori, zemlji poznatoj po teškom terenu – zemlji koja, i pored svoje nepristupačnosti,  privlači sve veći broj inostranih turista.

Da li je autoput fiskalno (ne)održiv?

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Uprkos svom potencijalnom značaju i popularnosti u velikom delu domaće javnosti, autoput je privukao pažnju brojnih zapadnih medija koji su njegovu izgradnju nazvali “dužničkom zamkom”, tvrdeći da će ovaj projekat, podržan od strane Kine, ovu balkansku zemlju oterati u bankrot.

U izveštaju Reutersa rečeno je da je kineski zajam za autoput “uveo Crnu Goru u galopirajuću zaduženost”.

U medijski široko citiranom dokumentu vašingtonskog Centra za globalni razvoj, navodi se da je “problem duga Crne Gore ogroman”, a u prilog ovoj tezi navodeći studiju Svetske banke objavljenu februara 2017. U njoj se procenjuje da će, ukoliko izostane fiskalno prilagođavanje, učešće javnog duga ove zemlje u BDP-u (bruto domaćem proizvodu) ove godine porasti na 83 odsto.”

Pa ipak, istraživanjima i razgovorima na tu temu, koje je sačinila kineska agencija Sinhua, došlo se do sasvim drukčijih nalaza i mogućih ishoda.

Uslovi kineskih zajmova – dvoprocentna kamatna stopa, 20-godišnji program otplate i šestogodišnji grejs period se, po međunarodnim standardima, smatraju izuzetno povoljnim.

U stvarnosti, dug vlade Crne Gore je sredinom ove godine iznosio 70,1 odsto BDP-a, prema zvaničnom izveštaju crnogorskog Ministarstva finansija.

Međutim, čak i 83-procentni iznos duga je sličan dugovanjima koje imaju EU članice, pa, stoga, i nije alarmantan u poređenju sa evropskim prosecima.

Eurostat, statistički biro Evropske unije (EU) izjavio je da je crnogorski državni dug u prvom kvartalu 2018. godine iznosio 86,8 odsto nacionalnog BDP-a u 19-članskoj evrozoni, uz 81,5 odsto koliko je u „kompletnoj“ 28-članoj EU grupi.

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

U izveštajima nedovoljno informisanih zapadnih medija koji pišu o prvoj CG magistrali najviše kategorije, stoji da su aktivnosti crnogorske vlade za uvođenjem efikasne fiskalne konsolidacije prepoznate i priznate od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

“(Crnogorska) Vlada je 2017. pokrenula ambiciozni program fiskalne konsolidacije”, napominje se u izveštaju Svetske banke iz aprila 2018. godine, dodajući da je “nakon inicijalnih napora za efikasnijom fiskalnom konsolidacijom izgledi za kreditni rejting B+ poboljšani na status stabilnog, što je omogućilo lakši pristup ove zemlje tržištima kapitala – uz redovno refinansiranje obaveza.”

Prema podacima Svetske banke, fiskalni deficit će se 2018. smanjiti na 3,2 odsto, čime će se polako do 2020. postići višak, a državna kasa dospeti u „plus“.

MMF je u izveštaju iz maja 2018. rekao da je “većina fiskalnih mera već sprovedeno, dok se 2017. godine osnovna fiskalna pozicija poboljšala. Ukoliko se potpuno sprovede, ova će strategija znatno ojačati crnogorsku fiskalnu poziciju, stvarajući primarni fiskalni višak 4,5% BDP-a do 2020. godine, dozvoljavajući da državni dug pada na 53 procenta BDP-a do 2020. godine.”

Povrh toga, vodeći crnogorski ekonomista i rektor privatnog Univerziteta u Donjoj Gorici, Veselin Vukotić, rekao je da “vezivanje zdravlja ekonomije samo za jedan kvantitativni indikator, a to je javni dug BDP-a, predstavlja apsolutno birokratski pristup”.

Važno je, obratiti i pažnju na “način na koji se ulažu ova pozajmljena sredstva”, rekao je on, i onda će, „u tom slučaju, novac uložen u izgradnju dugoročne infrastrukture biti novac koji je svrsishodno i dobro potrošen.“

Ekonomska blagodat

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Izgradnja autoputa i kineska „kreditna injekcija“ već deluju stimulišuče na ovu malu zemlju, kažu iz MMF-a, “jer je nakon rasta od 2,9% u 2016. godini, privredni rast u 2017. bio 4,4 posto, podstaknut izgradnjom autoputa kao i uspešnom turističkom sezonom”.

“Snažan ekonomski rast trebalo bi da se nastavi i u 2018. godini, bez obzira na fiskalno prilagođavanje… s tim da novac koji će se potrošiti na autoput ostane približno na nivou iz 2017. godine, dok bi upravo privatne investicije – a ne javne investicije – kao i potrošnja – trebalo da podstiču dalji rast”, kaže se u izveštaju MMF-a.

“S obzirom da će se rast investicija usporiti kako se izgradnja autoputa bude privodila kraju, njen doprinos rastu će i dalje biti jak u 2018. godini”, rekla je Svetska banka u svojim ekonomskim predviđanjima za Crnu Goru.

Za Bemax, vodeću crnogorsku građevinsku kompaniju, učestvovanje u izgradnji znači da će ostvariti promet u visini od oko 200 miliona evra (232,2 miliona američkih dolara). U ovom trenutku, graditi taj autoput znači zaposliti oko 700 ljudi, od kojih su njih oko 600 lokalni radnici sa „domaćeg terena“, izjavio je za kinesku agenciju Sinhua izvršni direktor ove firme, Veselin Kovačević.

Branislav Becerović, 39-godišnji radnik na gvozdenoj armaturi za 160 metara visike stubova koji će nositi ovaj autoput, rekao je da mu je ovaj ugovoreni posao podario daleko bolji prihod – bolji nego ikada pre.

Crnogorci, koji nisu direktno uključeni u ovaj projekat, takođe žele da ovaj projekat bude uspešno okončan.

Vidić Bogić, seljak iz okoline Vilaca, severno od Podgorice rekao je da su kineski radnici već pozitivno uticali na lokalnu zajednicu: redovno snabdevanje vodom i strujom, koji dotad nisu bili dostupni, uvedeni su i u njihovo susedstvo upravo kao podrška aktuelnim građevinskim radovima.

“Ne smemo smetnuti s uma da se gradnjom obližnjeg autoputa ujedno obavlja i razmena na obostranu korist; nadamo se da će izgradnja biti uspešno privedena kraju, čime će se poboljšati i životi ovdašnjeg stanovništva, koji će konačno prestati da napuštaju ovo područje”, rekao je Bogić agenciji Sinhua.

Milena Tešić, monahinja pri crkvi Svetog Nikole rekla je da ona i njena crkva gledaju na ovaj projekat s entuzijazmom. Do nje, takođe, kontinuirano dopiru informacije o tome kakve će sve koristi Crnogorci imati od ovog autoputa, uz mogućnost bržeg putovanja, transporta i smanjenja troškova prevoza.

Na pitanje o bojazni da će mlađe generacije biti preopterećene zajmom za autoput, ova 59-godišnjakinja je rekla da “ukoliko mladi ljudi počnu da rade više i imaju bolje radne navike, onda neće biti problema”.

Šira slika

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Crnogorska vlada veruje da će se izgradnjom autoputa premostiti postojeće „praznine“ i infrastrukturni nedostaci između severnih i južnih delova, kao i između ove zemlje i Evrope.

Imajući u vidu da se njen krševiti planinski sever nadvija nad lepom i doteranom obalom Jadrana, nedostatak odgovarajućih puteva usporava razvoj turizma koji je verovatno najveći ekonomski potencijal ove zemlje, ali i poljoprivredu i druge industrijske grane.

“Regionalne razlike u ekonomskom razvoju su prilično značajne”, navedeno je 2013. u Izveštaju UN programa za nacionalni razvoj, sa “severom Crne Gore koji se nalazi u najnepovoljnijem položaju”.

“Primorska oblast je, recimo, imala najmanju stopu nezaposlenosti (11,4%), dok je u na području severnog regiona ona dostigla gotovo 33% među radno aktivnim stanovništvom, koje je u velikoj meri bilo nezaposleno”, navodi se u ovom izveštaju, dodajući i to da je neadekvatna infrastruktura jedna od prepreka koje Crna Gora mora otkloniti na svom putu integracije u EU.

Uprkos tome, autoput kojim se poboljšava povezanost Crne Gore sa EU – koji se potom na severu priključuje putevima Srbije, sve do centralne Evrope, a na jugu do Jadranskog mora i Mediterana – usledile su i brojne optužbe sa Zapada, naime, da Kina, ovakvim i sličnim infrastrukturnim projektima, sprovodi neku svoju „tajnu agendu“ u Evropi.

Iskazi poput “zadnjih vrata” ili “trojanskog konja” na Balkanu (kojeg Kina navodno instalira) ne skidaju se s naslovnih strana Evropskog izdanja vebsajta Politico, dok u Rojtersovim izveštajima i pričama stoji da bi Crna Gora mogla da Pekingu bude “ulazna luka ka Evropi sa Jadrana”.

“Ovakva strahovanja Evrope, naime, da će Kina “preuzeti” Crnu Goru i/ili istočnu Evropu, zasnivaju se na potpunom nepoznavanju istorije”, izjavio je rektor Veselin Vukotić.

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Liju Zuokuj, direktor Odeljenja za centralne i istočne evropske studije pri Institutu za evropske studije Kineske akademije društvenih nauka rekao je da je strah neopravdan i preteran, s obzirom da je Crna Gora već deo NATO-a, a da bi Evropskoj uniji mogla da se pridruži već 2025. godine… uz činjenicu da je Kina 7000 kilometara daleko od EU i Crne Gore.

“Zahvaljujući kineskom učešću u projektu, Crna Gora sada doslovce postaje bliža Evropi”, rekao je on.

Posmatrano iz druge perspektive, smatra Liju, izgradnju autoputa treba pozdraviti jer ovaj region ima očigledne koristi od kineskog finansiranja i stručne podrške, čime će se, ujedno, uštedeti i finansijski resursi koje Evropska unija izdvaja za Balkan, tog tradicionalno „siromašnog rođaka“ Zapadne Evrope.

Za Crnu Goru, izgradnja autoputa uliva nade da će ova zemlja “još zadugo u budućnosti koračati putem nepromenjene političke agende”, rekao je Vatroslav Belan koji je ekonomski savetnik u crnogorskoj vladi, dodajući da ta dugoročna politička agenda jeste, zapravo, “put ka Evropi i zajednici najrazvijenijih zemalja”.

Lu Hui, Xinhua (2018-04-10-04-2018)

Bitkoin: prva decenija 


Ovog meseca pre tačno deset godina, Satoši Nakamoto objavio je onlajn dokument koji je predstavljao koncept “čiste peer-to-peer verzije elektronske gotovine” pod nazivom Bitcoin. Međutim, bitkoin nije stvarno i pušten u promet, sve do maja 2010. godine kada je programer Laslo Hanjec zamenio 10.000 bitkoina za dve pizze: virtuelna valuta postala je sredstvo za kupovinu stvari iz stvarnog sveta.

Dovoljno je reći da, ovih dana, za 10.000 bitkoina možete dobiti mnogo više od dve pizze.

Sledi pregled načina na koji se kupovna moć te originalne transakcije menjala tokom proteklih osam godina, pokrećući kupovnu lestvicu od Ajpeda do Lamborginija dok su se u međuvremenu u taj „voz“ kačili oni koji su najranije usvojili bitkoin, uz prave entuzijaste, finansijere sa Volstrita i maloprodajne investitore – svi su oni uskočili u bitkoinov „tobogan“.

Rastuća (i umanjujuća) kupovna moć od 10.000 bitkoina:

Kako je Bitcoin rastao, tako je narastala i njegova baza korisnika. Dnevne transakcije su aprila 2011. godine premašile milijardu dolara, otprilike godinu dana nakon prve kupoprododajne transakcije sa pizzama.

Dolarska vrednost dnevnih transakcija na Bitkoin blokčejnu:

Naravno, danas je univerzalni kripto-valutni Univerzum daleko veći od Bitkoina. Postoji preko 1.000 digitalnih valuta kojima se trguje na berzama širom sveta, uključujući sve (ne)zamislivo: od onih koje ozbiljno konkurišu bitkoinu – kao što je to Eter (Ether), do nesumnjivih „šala“, kao što je to DogeCoin. A kada je januara 2018. kriptomanija dostigla svoj vrhunac, tržišna vrednost kripto-valuta koje prati CoinMarketCap.com premašila je nestvarnih 835 milijardi dolara.

Broj novih kripto-valuta u opticaju, pregled po mesecima:

Maj 2013-te, do maja 2018.

Izvor: CoinMarketCap.com

Izračunavanje vrednosti svake pojedinačne digitalne valute ocenjivana je od prvog dana kada su registrovane u nultom obimu trgovanja na bilo kojoj od više od 200 javnih menjačnica, na kojima se vrši razmena digitalnih valuta koje je ovaj vebsajt pratio.

Digitalni „novčići“ su od januara do danas izbrisali oko 600 milijardi dolara svoje vrednosti pošto su regulatorni organi počeli da strože kažnjavaju, dok su nade polagane u široko usvajanje kripto-novca iščilele. I dok se uskoro navršava decenija od pojave Bitkoina, još je uvek veoma nejasno da li će u skorije doba kripto-valute transformisati globalna plaćanja, ili će postati svojevrsno “digitalno zlato” – ili će, pak, postati irelevantne, takoreći beznačajne.

Ako ništa drugo, barem je Hanyecz dobio svoje pizze.

Eric Lam, Lauren Leatherby, Bloomberg

I bogati plaču (barem ponekad)


Kineska zvezda Fan Bingbing kažnjena je sa 70 miliona dolara zbog utaje poreza.

Fan Bingbing na Kanskom festivalu 2018. FOTO: Franck Robinchon/ Rex/ Shutterstock/ European Presphoto Agency

Fan Bingbing na Kanskom festivalu 2018. FOTO: Franck Robinchon/ Rex/ Shutterstock/ European Presphoto Agency/ Wall Street Journal

Njeni problemi počeli su maja ove godine kada je u javnost procurio njen filmski ugovor. Prema pisanju državnog tabloida Global Tajmsa (Global Times), Fan je imala dva različita ugovora: jedan službeni u kojem je pisalo da je plaćena oko 1,5 miliona dolara – i drugi privatni, prema kojem je dobila 7,5 miliona dolara. Ova praksa rada na crno je u Kini poznata kao “jin-jang ugovor”.

Kineska filmska zvezda Fan Bingbing, koja se već tri meseca ne pojavljuje u javnosti, pristala je da plati 70 miliona dolara kazne kako bi izbegla krivične optužbe za utaju poreza, javili su kineski državni mediji.

Ova 37-godišnja glumica je koristila jin-jang šemu pod nazivom „podeljeni ugovor“ (split contract), u kojem je jedan, zvaničan honorar prijavljen poreskoj službi, dok je onaj mnogo viši deo isplaćen u tajnosti, javila je državna novinska agencija Sinhua.

Fan, koja se 2014-te pojavila u filmu “X-Men: Days of Future Past” je izuzetno poznata ličnost u Kini, sa 62 miliona sledbenika na društvenoj mreži Weibo. Mlade Kineskinje koje žele „poboljšanja“ plastičnom hirurgijom često traže da njihova lica budu oblikovana po crtama lica koje ima Fan.

Upućujući javnost na slučaj gospođe Fan, vlasti su jasno poslale poruku ostalim ličnostima iz industrije zabave, sa estrade, filma i televizije, rekao je Stenli Rozen, profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije, koji je specijalizovan za politiku Kine i njenu filmsku industriju.

“Jedan aspekt njenog slučaja bio je ovaj: dati do znanja poznatim ličnostima – uključujući i one sa međunarodnom reputacijom – da im slavu i sveprisutnost u medijima država može oduzeti u bilo kom trenutku”, rekao je Rozen.

Fan, koja je poslednji put viđena 1.jula prilikom javne posete dečijoj bolnici u Šangaju, izvinila se u poruci objavljenoj na njenom Weibo nalogu.

“Duboko se stidim zbog svojih dela i ponašanja”, rekla je gospođa Fan. “Moglo bi se reći da čak ni najmanje svoje dostignuće ne bih mogla ostvariti bez podrške svoje zemlje i naroda. Bez [komunističke] partije i dobre politike zemlje, bez narodne ljubavi, ne bi bilo ni Fan Bingbing.”

U predstojećem filmu “Vazdušni napad” (Air Strike), glumi i Brus Vilis, koji je zapravo i isplatio gospođu Fan kroz split-ugovor; tom prilikom je za honorar isplaćeno 10 miliona juana (1,5 miliona dolara), objavila je Sinhua, mada je stvarno plaćena trostuko od prijavljene sume. Fan je „eskivirala“ da plati 6,18 miliona juana kroz porez na dohodak građana, kao i 1,12 miliona juana u porezima na poslovanje.

Pored 70 miliona dolara kazne koju je gospođa Fan platila, ona i njena kompanija moraju da plate i 42 miliona dolara, a grupa drugih povezanih kompanija mora da plati i dodatnih 17 miliona dolara, izveštava Sinhua. Kineska državna agencija je javila da osoba koja je povezana sa ovom „ugovornom šemom“ – osoba koja nije identifikovana – privedena zbog opstrukcije istrage.

Skandal je obelodanjen u junu, kada je televizijski voditelj Cui Jongjuan optužio g-đicu Fan da koristi ugovor tipa „jin-jang“ kako bi izbegla poreze (jin-jang simbol izvrsno ilustruje ovu šemu podeljenog ugovora: belo polje u simbolu je „vidljivi“ novac u transkaciji, dok je crno polje simbol skrivenih operacija, kojima se od poslovnog partnera dobija neprijavljeni, a samim tim i neoporezovani novac, koji je „ispod radara“ poreskih organa).

Glavni kineski medijski regulator je 2016. obećao da će se pozabaviti “platama čiji vrhovi paraju nebo”, za koje je rečeno da su iscrpljivale filmske budžete, istovremeno ohrabrujući glavne televizijske i filmske producente na izradu smernica za samodisciplinu, kako bi smanjile plate poznatih ličnosti.

Magazin Forbs je te 2016. proglasio Fan za petu najbolje plaćenu glumicu na svetu, sa zarađenih 17 miliona dolara (pre odbijanja poreza i troškova poslovanja). Dženifer Lorens je tada bila na vrhu, ušavši na listu sa 46 miliona dolara.

Neki osuđujući komentari na kineskim društvenim mrežama su kaznu gospođe Fan ocenili kao preblagu meru za utajenih 36 miliona dolara poreza. Bilo je onih koji su izražavali stav da bi je trebalo odstraniti iz industrije zabave: “U suprotnom, današnje kazne i sankcionisanje svojih grehova zvezde i poznati će sutra moći da otplate upravo zahvaljujući svojim nestvarno visokim honorarima (kao i skrivenim delom honorara).”

Bilo je i komentara tipa: “Oh, znači tako, neki koji vrše utaju poreza ne moraju da idu u zatvor? Isplata novčane kazne je dovoljna?”

Međutim, s obzirom da Kina nastoji da razvije sopstvenu filmsku industriju, na status gospođe Fan u međunarodnim okvirima gleda se kao na dragocenu svojinu, rekao je Rozen.

“Kini je Fan potrebna jer je u svetskoj javnosti prepoznata kao trenutno najzanimljivija zvezda koju njihova nacionalna industrija ima”, rekao je Rozen. „Kineska filmska industrija želi da ‘izađe napolje’ i pridobije međunarodno priznanje, a Fan je u ovu svrhu najpogodnija.”

 

Dominique Fong, WSJ

Vladimir Gligorov: Trgovina na udaru


Ovde nema prostora za detaljniju analizu mogućih posledica tragovačkog rata. U jednom prethodnom napisu sam objasnio strategiju trgovačke politike trenutne američke administracije. Za Novi magazin piše ekonomista Vladimir Gligorov.

Ukratko, polazi se od ocene da je sistem zaštite, u koji ne spadaju samo carine, već i takozvane necarinske barijere, ali i nekomercijalne prepreke, uključujući i privrednu politiku u meri u kojoj utiče na spoljnu trgovinu, da je taj sistem nepovoljan za Ameriku, što se ogleda u njenom trajnom deficitu u razmeni posebno sa Kinom i zemljama članicama evro zone, posebno sa Nemačkom. Prigovor je upućen i drugim azijskim zemljama, poput Japana i Južne Koreje, a i susedima, Kanadi i Meksiku, ali to ovde ostavljam po strani. Argumentacija je ista, uastalom kao i sredstva trgovačke politike koja se koriste.

Cilj jeste da se promene sporazumi, bilaterlani ili multilateralni, kako bi razmena bila uravnoteženija. Pod tim se podrazumeva sistem u kojem su ili uklonjene sve prepreke spoljnoj trgovini ili je nivo zaštite usklađen tako što bi bio više protekcionistički u SAD, a manje u Kini i Evropskoj uniji. Sredstvo da se do tog cilja dođe jeste pretnja prekidom postojećih trgovačkih ugovora, njihovim stavljanjem van snage, i uvođenje viših carinskih stopa, za pojedinu osetljivu robu i usluge. Ceni se da eventualni trgovački ili carinski rat ne bi bio lišen troškova za američku privredu, ali bi bio mnogo skuplji za Kinu, pre svega, a i za Evropsku uniju. Na čemu se zasniva ovakvo očekivanje?

Slika 1: Izvoz, robe i usluge, %BDP

Na Slici 1 vidi se udeo izvoza robe i usluga u bruto domaćem proizvodu Kine, evro zone, i Amerike (podaci su Svetske banke). Jasno je da su SAD mnogo zatvorenija privreda od ove druge dve. Kinaeska privreda, međutim, nije mnogo otvorenija, jer zapravo sve manje zavisi od izvoza. Znčajno otvorenija je privreda evro zone. Zapravo za privredu te veličine, udeo izvoza u ukupnoj proizvodnji je izuzetno veliki. Jasno je da bi značajnije smanjenje izvoza usled carinskog ili trgovačkog rata posebno jako pogodilo evropske zemlje članice novčane unije.

Na Slici 2 vide spoljnotrgovinski bilansi. Amerika ima deficit od blizu 3 posto ukupne proizvodnje, gde je robni deficit veći, ali je zato bilans usluga pozitivan. Imajući u vidu da se spoljna trgovina bar u nekoj meri zasniva na specijalizaciji, nije neočekivano da je SAD konkurentnija u uslugama nego u robnoj razmeni.

Zemlje evro zone imaju značajan suficit u razmeni sa svetom, negde oko 4 posto ukupne proizvodnje u poslednjih nekoliko godina. Pre 2012, taj je suficit bio značajno manji, oko 2 posto. Kina, opet, ima u poslednjih nekoliko godina suficit koji je negde oko 2 postonjenog bruto domaćeg proizvoda. Ovo su sve bilansi sa ostatkom sveta, ne tek između ove tri trgovačke sile.

Slika 2: Spoljnotrgovinski bilans, robe i usluge, %BDP

Slika 3 daje stanja na tekućim računima bilansa plaćanja ovih triju trgovačkih parnera. Opet, to je bilans tekućih transakcija sa ostatkom sveta, a ne tek unutar ovog trija. Deficiti i suficiti na tekućem računu su uglavnom sličnih veličina kao i spoljnotrgovinski, što znači da bilansi dohodaka ne igraju neku veliku ulogu ili su uravnoteženi.

Slika 3: Tekući račun, %BDP

Iz uvida u bilanse se može zaključiti da su tpoljnotrgovinske i neravnoteže u tekućim transakcijama relativno mali i kreću se ka uravnoteženju, bar kada je reč o Kini i SAD. Evrozona ima veće suficite jer izvozi značajno više, u odnosu na svoj BDP, ali pre svega zbog toga što ima značajno sporiji privredni rast od 2008. do danas. Tako da je očekivano da izvozi više, dok zemlje sa bržim rastom, SAD i Kina u ovom slučaju, uvoze više i imaju deficite odnosno suficit koji se smanjuje.

Dakle, najveću štetu eventualnog trgovinskog rata bi pretrpela evro zona, ali bi ukupni troškovi bili nepotrebno veliki da bi uravnotežila već gotovo uravnotežene svetska trgovina.

Novi magazin

Okeane i plaže najviše zagađuju – pikavci


Zabrana plastičnih slamki? Ah, pa to je sasvim „demode“. Evo i najnovijih podataka: opušci cigareta su ubedljivo najveći izvor smeća na svetskim plažama, u morima i okeanima.

Opušci od cigareta već dugo vremena važe za otpadak  koji se u protekle 32 godine najviše prikupljao na plažama širom sveta – dosad je prikupljeno više od 60 miliona pikavaca.

Ekolozi su sistematski nastojali da uoče glavne „mete“, pokušavajući da ih eliminišu ili izoluju kao velike izvore okeanskog zagađenja – prvo plastičnih kesa a potom i plastičnog pribora za jelo, uz slamke za napitke. Oko 15 priobalnih gradova je ove godine zabranilo plastične slamke, dok mnogi ozbiljno razmišljaju o njihovoj zabrani, uključujući Kaliforniju i Havaje.

Pa ipak, najveći zagađivač svetskih okeana je mali ali sveprisutni – pikavac. Uz to, ovaj je otpadak uglavnom izmicao tokom saniranja plaža, mora i okeana. Iako je dosad bio ispod radar, to bi se uskoro moglo promeniti, ukoliko grupa predanih aktivista bude našla načina kako.

Vodeći stručnjaci za duvan i duvansku industriju, kalifornijski zakonodavci ali i surferske organizacije širom sveta samo su neki od sve glasnijih zagovornika koji tvrde da bi trebalo zabraniti filtere cigareta. Nastupajuća kampanja pokrenuta je s nadom da će biti podstaći povezivanje aktivista koji se fokusiraju na ljudsko zdravlje sa onima koji su fokusirani na životnu sredinu.

“Prilično je jasno da od filtera i opušaka nema nikakve koristi po zdravlje. Oni su samo marketinški alat, a konzumentima duvana samo olakšavaju produžavanje njihovih pušačkih navika”, rekao je Tomas Novotni (Thomas Novotny), profesor javnog zdravstva na Državnom univerzitetu u San Dijegu. “Opušak je, takođe, glavni zagađivač, uz  već postojeći plastični otpad. Čini mi se nedopustivim da i dalje dozvoljavamo ovo (zanemarivanje opušaka kao najvećeg zagađivača)”, dodaje Novotni.

Skupština Kalifornije predložila je zabranu cigareta sa filterima, ali nije mogla da dobije i konkretan predlog po kojem bi se delovalo „na  terenu“, izvan skupštinskog odbora. Senator iz države Njujork napisao je ovaj zakonodavni akt po kojem bi se uvelo refundiranje tj delimični povraćaj novca , mada je ta ideja takođe zaustavljena. San Francisko je napravio najveći potez – 60 centi po paketu, što je na godišnjem nivou oko tri miliona dolara, u svrhu smanjenja troškova čišćenja opušaka sa plaža i iz okeana.

„Otpadak koji najviše zagađuje svet”

Pikavci su sada, takođe, postali i predmet pažnje jedne od najvećih američkih anti-pušačkih organizacija, „Truth“. Ova organizacija koristi sredstva dobijena zakonskim rešenjem koje postoji između državnih advokata i duvanskih kompanija o vansudskom poravnavanju kroz odštetu koja se plaća žrtvama pušenja. Grupa je prošle sedmice iskoristila dodelu američke nacionalne televizijske nagrade, Video Music, promovišući svojim klipom pokretanje nove kampanje za borbu protiv opušaka. Kao i u nekoliko ranijih reklama kojima se dotična kampanja emituje preko društvenih medija, organizacija Truth kreće u potragu za “predmetom koji najviše zagađuje svet”.

Nije ni čudo što su baš filteri cigareta i opušci privukli pažnju javnosti. Uz ogromnu većinu od 5,6 milijardi cigareta, koliko se svake godine proizvede širom sveta, idu i filteri od celuloznog acetata. Ovo je jedan oblik plastike čiji raspad u prirodi može trajati deceniju ili čak više. Prema Novotniju, koji je i pokrenuo ovaj projekat (Cigarette Butt Pollution Project), svake godine biva odbačeno čak dve trećine ovakvog filter-smeća.

Svake godine, još od 1986-te, dakle 32 godine uzastopno, organizacija Zaštita okeana“ (Ocean Conservancy) sponzoriše čišćenje plaža širom sveta; njihovo zapažanje je da su opušci cigareta najčešće prikupljani otpadak sa svetskih plaža, sa dosad ukupno više od 60 miliona sakupljenih pikavaca. To iznosi oko jedne trećine svih prikupljenih otpadaka, a i više od čitave količine prikupljene plastične ambalaže, kutija, poklopaca za boce, plastičnog posuđa i samih boca.

Ljudi ponekad ostavljaju ovakav otpad direktno na plaže, ali se češće dogodi da ih talasi „speru” s obala u okeane – naravno, i na druge načine: kroz bezbrojne odvodne cevi, vodene struje i reke širom sveta. Filterski otpad se često raspada do nivoa mikroplastike koju divlje životinje, nažalost, mogu lako uneti u svoj organizam. Istraživači su pronašli detritus u oko nezamislivih 70 odsto morskih ptica, dok je njegovo prisustvo uočeno i među 30 odsto morskih kornjača.

Ovi odbačeni filteri obično sadrže sintetička vlakna i stotine hemikalija koje se koriste za lečenje i zaštitu duvana, rekao je Novotni, koji sprovodi dalja istraživanja o tome koje vrste otpada cigaret-smeća odlazi u tle, potoke, reke i okeane.

“Potrebno je više ovakvih i sličnih istraživanja kako bismo tačno utvrdili šta se dešava sa veštačkim materijama prisutnim u filterima duvanskih cigareta”, rekao je Nik Malos (Nick Mallos), direktor kampanje „Mora bez smeća“ (Trash Free Seas) koju sprovodi organizacija Ocean Conservancy. “Krajnje pitanje glasi: kakav je uticaj mikroplastike iz opušaka i sličnog otpada na zdravlje ljudi”.

James Rainey, NBC News

Dan kada se svetska privreda (umalo) upokojila


Najpogubniji trenutak finansijske krize iz 2008. godine nije bio gromoglasan tresak Lehman Brothersa, već jedan još nejasniji, opskurniji događaj: zamrzavanje tržišta komercijalnih hartija od vrednosti. Magazin Njujorker donosi priču svog ekonomskog novinara, Adama Dejvidsona.

Pre deset godina, celokupna američka ekonomija bila je gotovo na izdisaju. To se nije desilo tog kobnog 15. septembra 2008., u trenutku kada se stropoštao Liman Braders. Nije se desilo ni dan kasnije, pre no što su Vlada i Federalne rezerve spasli osiguravajućeg giganta A.I.G. od bankrotstva, upumpavajući mu finansijsku injekciju, usred gotovo izvesno tačnih upozorenja da bi, ukoliko to ne učine, mogli da čitavu globalnu ekonomiju gurnu u još dublju recesiju.

Gotovo samrtni ropac američke privrede došao je krajem te sudbonosne nedelje, kada se zbio jedan još uvek ne do kraja jasan događaj: Tržište komercijalnim hartijama od vrednosti je u tom momentu doživelo trenutno zamrzavanje. Većina ljudi, verovatno, nikad nije čula za tržište hartijama od vrednosti, ali oni koji jesu bili su sablaznuti. “Mislim da nikada u svojoj karijeri nisam bio toliko nervozan koliko tada”, rekao je novinaru Njujorkera finansijski ekspert Pol Balika (Paul Balika) iz firme Daiwa Securities, “jer je tog momenta finansijski sistem bio tako blizu totalne blokade. Mislim da smo bili na ivici ambisa.“

Baliikin posao u to vreme bio je da olakša kratkoročno zaduživanje korporacija. Ovakav posao, u normalnim vremenima, uopšte nije uzbudljiv. To je deo tihih, rutinskih operacija koje omogućavaju da privredni sistem funkcioniše. Svakog dana dešava se isto, naime, da neke kompanije mogu u tom momentu imati malo dodatnog novca na svom računu, dok bi nekim drugim kompanijama možda, u tom istom momentu, bilo potrebno nešto malo para. Tako se posao ljudi poput Balike sastojao u pomaganju onima koji imaju neki dodatni novac pri sebi da ga pozajme (uz kamatu, plus troškove trgovine ovim novcem koju realizuju ljudi poput Balike, koji pronalazi klijente tj one koji kupuju novac na kratak rok), na jednu noć ili nedelju ili mesec dana – onima kojima je potrebna kratkotrajna finansijska potpora. Tog septembra 2008. godine, ovaj proces je bio na korak od potpunog kraha. “A kako funkcioniše kapitalizam ukoliko niste u stanju da pozajmite novac? Pa, mahom tako što se vratite na dobri, stari bartering”, kaže Balika. “Proširenje kapitala gotovo se zaustavilo – upravo pred gašenje, i tačka.” Barter (poslovi) je sistem razmene kojom se roba ili usluge direktno razmenjuju za druge robe ili usluga bez upotrebe sredstva razmene, kao što je novac. To je obično bilateralni odnos, ali može biti multilateralni posredovanjem putem barter organizacija i obično postoji paralelno sa monetarnim sistemima u većini razvijenih zemalja, iako u veoma ograničenom obimu. Barter obično zamenjuje novac kao metod razmene u vremenima monetarnih kriza. Takav je slučaj, kada su valute nestabilne (na primer: hiperinflacija ili deflatorna spirala) ili kada su novčana sredstva jednostavno nedostupna za obavljanje trgovine.

“Vrebalo nas je čudovište na lancu”, rekao mi je tada Mark Piterson. On je u to vreme bio blagajnik u ServiceMaster-u, kompaniji koja poseduje nekoliko firmi za kućne usluge, kao što su Terminix, Merry Maids i druge. On mi je objasnio da vrednosne hartije nisu ni nalik hipotekarnim kreditima, u kojima se obmanjujući dugoročni krediti izdaju ljudima koji sebi ne mogu priuštiti da ih vrate.

Vrednosna hartija, u principu, ne bi trebalo da bude rizična. Piterson mi je rekao da na tren porazmislim o Terminix-u. Njih zovete kako biste se pobrinuli za mrave i bubašvabe koji su vam se pojavili u kući, a istrebljivač dolazi u vaš dom i vi  mu napišete ček za uslugu. Postoji vremensko ograničenje između vaše predaje čeka istrebljivaču i novca koji se prikazuje na njegovom računu. Zbog vremena, ili sezone, ili jednostavno usled nasumične fluktuacije, u nekim danima Terminiksu pristiže puno čekova pa u tom momentu ima više novca nego što mu je potrebno; nekim drugim danima, u Terminix-u čekaju da se čekovi realizuju, pa će ovoj firmi tada možda biti potrebno nekoliko nedostajućih miliona kako bi isplatila ono što drugi potražuju od nje, recimo, namirivanje duga za troškove otrova kojeg su kupili od nabavljača.

Vrednosna hartija je specijalizovani oblik izuzetno niskorizičnih, kratkoročnih obveznica – u osnovi, to je neka vrsta dužničke hartije (u slengu I.O.U., I owe you – dugujem ti).  Ljudi koji su poput Balike trgovci obveznicama organizuju transfer novca od onih koji trenutno imaju nekog viška para ka onima kojima privremeno nedostaje. Kada ServiceMaster-u pritreba nešto novca, on nazove trgovca obveznicama i nudi prodaju svoje dužničke hartije nekoj drugoj kompaniji, koja ima dodatni novac. Zatim, kada se ServiceMaster ponovo pokrene, on taj I.O.U. papir može otkupiti natrag i, uz to, potom nešto od svoje dodatne gotovine dati firmi kojoj je novac hitno potreban (Malo je zbunjujuće to što zajmoprimac prodaje obveznicu a zajmodavac ga kupuje, ali takav je sistem). U normalnim vremenima, ovaj proces se dešava brzo – tek onoliko koliko je brokeru potrebno da udari nekoliko dirki računara.

Ova razmena vrednosnih hartija se između velikih kompanija dešava svakodnevno. Ukoliko radite za veliku firmu, vaša plata će, s vremena na vreme, verovatno biti isplaćena zahvaljujući ovom sistemu. Mnogim velikim trgovcima na malo potrebno je da pozajmljuju novac tokom cele godine, a tek u decembru izvlače se iz trenutnog deficita tj manjka, uz božićne troškove. A ovaj sistem funkioniše, zapravo, na neki čudesan način – jednostavani finansijski alat kojeg nam je podario savremeni svet. Da nema mehanizma vrednosnih hartija, svaka bi kompanija bila daleko štedljivija i skromnija, zadržavajući pri sebi dovoljno novca tako da uvek može platiti svoje račune – svojim novcem. Ali, u tom slučaju koji je „skromnija varijanta“ poslovanja, kompanije bi zapošljavale daleko manje ljudi, ujedno proizvodeći daleko manje robe koju bi prodavali po većim cenama; u tom slučaju, Sjedinjene Države i svet bili bi – daleko siromašniji.

Tokom te grozne nedelje pre deset godina, mnoge kompanije želele su da prodaju obveznice – brzo im je bila potrebna gotovina – ali praktično niko nije bio spreman da ih kupi, strahujući da obveznice već sledećeg dana ne bi vredele ništa. Upravo je ovaj razlog – snažnije od bilo kakvog propadanja na višim nivoima – inspirisao tadašnjeg predsednika Fed-a Bena Bernankea i sekretara trezora Henrija Polsona da upozore na eventualni neuspeh čitavog američkog ekonomskog sistema. Uskoro je i sam Fed počeo da kupuje obveznice, a tržište se „zaverglalo“ i počelo da se vraća u život, iako još uvek nije dostizalo onaj vrhunac koji je postojao pre krize.

Finansijska kriza usmerila je pažnju na gromoglasni kolaps investicionih banaka i osiguravajućih kuća, kao i na bedu koja je pogodila milione vlasnika kuća i nekretnina. To, međutim, više nije bila egzistencijalna kriza. Berze su osmišljene da budu rizične. Kapitalizam zahteva da se kompanije – i oni koji ih poseduju – ne osećaju nelagodno zbog mogućnosti gubitka novca kojeg su uložili, možda čak i svog novca, u zamenu za priliku ostvarivanja značajne dobiti. Kada kompanije ne uspeju, a berza trpi, to može biti uznemirujuće, a mnogi ljudi, posebno bogati i penzioneri, mogu pretrpeti velike gubitke. Sredstva kao što su vrednosne hartije i druge visoko rangirane obveznice projektovane su tako da budu što je moguće bezbednije to jest što manje rizične. Onda kada vrednosne hartije počnu da se urušavaju, ili prestane trgovina ovim finansijskim proizvodom, naši životi bivaju izloženi opasnosti. Elektrane i benzinske pumpe ne mogu da kupuju gorivo; supermarketi ne mogu da kupuju hranu; banke nemaju gotovinu u svojim bankomatima; a bolnice ne mogu da kupuju lekove.

Mnoge od lekcija koje su izdržale sva iskušenja zadnje finansijske krize jesu od velike važnosti za one koji su spremni da ih čuju. Velike banke bile su prevelike i stoga su morale da budu spašene. Hipoteke i ostali finansijski proizvodi su osmišljeni da nas nasamare. Naš finansijski sistem je bio previše glomazan, a upregnut u korist i za račun bogatih, istovremeno radeći protiv srednje klase i siromašnih. To su lekcije koje moramo poštovati, posebno sa trenutnim napadom na Biro za zaštitu potrošačkih finansija kao i druge reforme koje su trebale da pomognu onima koji su u tom trenutku preko noći ostali finansijski nemoćni, istovremeno se boreći za makar malo umanjenje moći onih koji čuvaju svoje finansijske interese (bogati).

Ovu tužnu lekciju, ipak, ne bi trebalo da izgubimo iz vida. Između otprilike 1880. i 1980. godine, u Sjedinjenim Državama, Britaniji i nekolicini drugih zemalja rastao je finansijski sistem koji je omogućio daleko bolje živote nego što ih je većina dotad imala. Ta promena nije bila samo rezultat naučnih proboja kao što su parni motor, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i telefon. Niz naizgled dosadnih finansijskih inovacija išao je ruku pod ruku sa tim i sličnim herojskim pronalascima koji su menjali svet.

Niskorizična tržišta koja dobro funkcionišu ključna su za naš savremeni život – ključna baš kao što su to i antibiotici, struja ili internet.

New Yorker

Privatni avioni – prvi put „in“ od krize iz 2008.


Letovi privatnim avionima se, po prvi put od početka svetske ekonomske krize, pojavljuju kao zamena za sve skuplje i nepouzdanije komercijalne avio-letove.

Povećanje kašnjenja, tarife i čekanja na sigurnosnim proverama aerodroma dovode do toga da poslovni putnici počinju da odustaju od redovnih letova i okreću se privatnim avionima. Ali, problemi sa imidžom u ovom sektoru i dalje kaskaju, zaostajući za pravim rešenjem.

Nakon finansijske krize 2008. godine, korišćenje privatnih aviona doživelo je poslovni sunovrat. Mediji su, u jeku finansijskog kolapsa, prikazali nekoliko „sretnih ljudi“ i njihov „leteći zabran“ kao skup i prekomeran luksuz, koji je svetske poslovne lidere i milijardere prikazivao u lošem svetlu. Šefovi potekli iz detroitske automobilske industrije, koji su na početku krize leteli privatnim lir-džetovima u Vašington ne bi li kod političara osigurali „otkup“ – tj pare za koje bi se zadužili kako bi spasli svoje biznise – bila je kap koja je prelila čašu. Leteti lir-džetom po pare kojima se namiruju sopstveni dugovi.

Ali, 10 godina nakon tih turbulentnih dana, privatni avioni ponovo rulaju pistama. Uz „planirana“ kašnjenja i otkazivanja letova, kao i sada prečeste i predugačke redove pred aerodromskim obezbeđenjem radi „uobičajenih sigurnosnih provera“, kompanije u ovom biznisu sve jasnije prepoznaju šta bi mogle biti prednosti nekih alternativnih poslovnih rešenja.

“(Letenjem privatnim avionom) obezbeđuje se velika fleksibilnost, posebno za poslovna putovanja, kada često znate precizno koliko dugo želite da ostanete”, rekao je Sajmon Ebert iz kompanije Air Hamburg Private Jets koja poseduje flotu od 24 poslovna mlaznjaka. “Avio-kompanije nisu uvek pouzdane u tom pogledu.”

Privatni džetovi su oduvek bili korisni za dosezanje mesta izvan dometa uobičajenih komercijalnih linija, i uz to ne iziskuju dugačke aerodromske transfere. Ovo je jedan od razloga zašto su mnoge velike firme držale svoje flote malih letelica. Danas se broj takvih kompanija smanjio. U Nemačkoj, recimo, samo Folksvagen, BMW i Boš i dalje poseduju sopstvene avione.

Umesto toga, procvetale su čarter-usluge, posebno kada je u pitanju potražnja za kratkim rutama sa visokom frekventnošću saobraćaja, recimo od nemačkih poslovnih centara do evropskih prestonica.

Visoka, a ne stočna klasa

Kada su u pitanju poslovni interesi, matematika i računica počesto zapnu. Pošto uska grla i gužve, uz aerodromske provere, kao i nedostatak konkurencije podstiču rast cena avionskih karata, zakup letova u Evropi bi se uskoro mogao takmičiti sa avio-tarifama poslovne klase, naročito ukoliko putuje mala grupa a ne pojedinac. Avio-karte za kratko putovanje iz Nemačke za Brisel ili Ženevu, na primer, mogu se kretati do 500 evra po osobi, ili 2.000 evra za četiri. Ovo se poredi sa €1.800 na sat za najmanju kategoriju privatnih aviona. Povrh toga, treba uzeti u obzir i druge troškove, kao što su aerodromske naknade.

“Ono što trenutno pokreće avio-tržište jeste rast čarter-tržišta”, rekao je Kristof Koler (Christoph Kohler), generalni direktor u „WINGX Advance, konsultant za poslovnu avijaciju. Letovi u ovoj kategoriji su do juna ove godine činili gotovo 60 odsto polazaka na teritoriji Evrope.

Let privatnim avionima je u Evropi doživeo  rast od 3,3 odsto u periodu od 12 meseci zaključno sa junom, dok je u Nemačkoj taj rast bio 4,1 odsto. Letovi unutar Evrope porasli su za 3,5 odsto (statistika zaključno sa junom), dok su privatni letovi za Severnu Ameriku u padu za 7,8 odsto.

U prvoj polovini ove godine, Air Hamburg Private Jets zabeležio je porast od skoro 20 odsto, kao i povećanje broja sati letenja. To je kompanijama iz Hamburga omogućilo da ove godine naruče sedam potpuno novih mlaznih plovila tipa Embraer Legacy 650E.

Još jedan faktor procvata je u nedavnoj pojavi tržišta deljenih poslovnih letova. Prema ovom modelu, brokerske kompanije naplaćuju pretplatu koja članovima daje pravo na određeni broj putovanja na već zakazanim poslovnim letovima. Članovi američkog JetSmarter-a, na primer, plaćaju 15.000 dolara godišnje kako bi pristupili svojoj listi više od 150 američkih letova na domaćem i međunarodnom nivou. Letovi ispod tri sata dužine su besplatni, a sedište za one koja traju preko tri sata košta 300 dolara. Firma je nedavno počela sa radom u Evropi, gde joj je partner Air Hamburg Private Jets.

Iako je rast u sektoru bio zdrav, Nemačko udruženje za poslovno vazduhoplovstvo zapravo je očekivalo veći porast zbog ekonomije koja je bila u fazi rasta. “Preduzeća su i dalje oprezna”, rekao je nedavno šef Andreas Mundsinger na sajtu Airliner.de.

Međutim, možda su privatni poslovni letovi, tek sada, u potpunosti odstranili svoj elitistički imidž. Mundsinger je rekao da mnoge kompanije već shvataju prednosti privatnog aviona ali se uzdržavaju od korišćenja jer u široj javnosti izgledaju dekadentno.

Handelsblatt Global

Tramp i trgovinske tarife: velike laži zasnovane na malim istinama


Predsednik SAD tvrdi kako želi da podrži „plave kragne“, odnosno proizvodne radnike – ali ta ideja uskoro je zabasala u more iskaza bez valjane potpore u realnosti.

Američki predsednik Donald Tramp verovatno je dosad najbolje upućena prva glava Amerike kada je reč o “veštinama” uz pomoć kojih se postiže da neki lični poslovni grehovi prerastu u pobedu, dok svi drugi, kao gubitnici, veličanstveno padaju.

Njegov lični poslovni plan je oduvek uključivao gomilanje ogromnih deficita i dugova, pre nego što je pronašao način da ih istovari na leđa drugih – uglavnom na svoje zaposlene i poverioce.

Američki predsednik je polovinom marta uveo tarife na uvoz čelika i aluminijuma. Zapažanje, da je to učinio zato što je zabrinut zbog američkog trgovinskog deficita, potopivši se u moru izjava koja ne prikazuju istinito stanje stvari, uz manjak kredibiliteta za davanje takvih izjava – izjava jednog biznismena, a danas predsednikana biznismena tako, uzgred, intenzivno opuštenog zbog svog bankovnog računa koji je zabrazdio „u crveno“.

Činjenica je da se Donald Tramp samo pretvara kako brine o trgovinskom deficitu. A istorija ekonomije je na njegovoj strani. Od sredine sedamdesetih, Sjedinjene Države prerastaju u prvu supersilu u istoriji koja je uspela da masovno podstakne svoju globalnu hegemoniju nad… sopstvenim, rastućim trgovinskim deficitima A kako je, usotalom, Amerika plaćala i danas plaća ovakve svoje sve veće deficite? Pa, tako što održava kapacitet Volstrita i određenih visoko-tehnoloških industrija da deluju kao magnet koji ovoj zemlji donosi znatan deo inostranih zakupa i profita.

Tramp tvrdi da je Amerika žrtva nepravične trgovine i da su njegove tarife neophodne za podršku industrijskim radnicima. Njegovi kritičari sa liberalnog krila očajavaju, ukazujući na gubitak težine „mrtvog tereta“ i pretnju trgovinskim ratom, koji ove tarife predskazuju. Još jednom, na obe strane američke politike dominira javna rasprava o velikim lažima zasnovanim na malim istinama. (Dead weight, u finansijama: Stepen u kojem je neposredni uticaj povećanja ili smanjenja poreza (ili subvencija) smanjen njegovim posrednim efektom. Na primer, korigovanjem poreza kojim će vlada povećati svoje prihode; ovo, međutim, takođe može dovesti i do osipanja kompanija i biznisa, što bi, opet, kao povratni udarac, moglo imati negativan uticaj po državne finansije).

Mala istina je to što se – ah, pa da – neki poslovi u nekoliko američkih livnica koje budu opstale – mogu sačuvati samo na neko (kratko) vreme; tačno je da će za američke potrošače postojati neki gubici, koji će sada, po uvođenju tarifa, više plaćati za automobile i druge proizvode od metala; tačno je i da je porasla verovatnoća za rasplamsavanje trgovinskog rata. Pa ipak, velika je laž je da su to problemi zbog kojih bi trebalo izgubiti dobar san.

Ako se baci pogled na 375 milijardi dolara – što je kineski trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama – može se uočiti neugodna činjenica, naime, da više od polovine ovog kineskog suficita potiče upravo od profita – američkih korporacija (spomenimo samo Apple kao jedan od mnogih) – koji je trenutno možda najslavnija američka robna marka čiji se proizvodi napravljeni u Kini prebacuju „na tezgu“ svojim kupcima u Americi – dok kanališu svoj profit kroz mrežu poreskih rajeva. Takođe, većina preostalog kineskog viška potiče od vlastitih ograničenja Vašingtona o prodaji hi-tech opreme kineskim kompanijama koje su spremne da učine sve kako bi je se domogli. I dok je “nacionalna bezbednost” tek jedan izgovor, pravi razlog, u većini slučajeva, leži u težnji da se kineski inženjeri i tehnolozi spreče u kopiranju dotičnih patenata.

Tramp je tako očigledan. Međutim, ovde je u pitanju jedna igra koja traje već poduže: američki tehnološki giganti, farmaceutski giganti i, naravno, Volstrit, žele daTrampove tarife na čelik i aluminijum budu „prvi udarac“ u dugoj kampanji za rušenje „Kineskih zidova“, u okviru kojih se kineske kompanije pojavljuju kao pravi konkurenti u industrijama u kojima se ostvaruju stvarni profiti: veštačka inteligencija, prava bazirana na intelektualnoj svojini i finansijske usluge.

Antagonizacija i zauzimanje neprijateljskog stava prema najboljem poveriocu koji garantuje za američke dugove – a to je Kina – prerasta, međutim, u opasan potez. Naročito ako se to uradi u ime najbogatijih američkih korporacija i to u momentu kada su masovna smanjenja poreza u njihovu korist zahtevala proizvodnju daleko većeg federalnog duga. Ali, opet, s druge strane treba li uopšte da budemo iznenađeni ako predsednik, koji se toliko uzdigao na krilima svojih grehova, bude srušen upravo sopstvenom ohološću?

Juna ove godine, ekonomista Janis Varufakis objasnio je kako Trampov trgovinski rat ima za cilj podizanje Volstrita i radi daljeg ostanka Amerike u globalnoj finansijskoj “igri”. Čitav video ovog govora možete pogledati ovde:

Gardijan

Nomofobija – bolest modernog doba


Zašto smo zavisni od smartfonova?


Kada nam mobilni telefon nije u rukama, osećamo se kao da deo nas nedostaje; kada nemamo pristup internet mreži, postajemo nervozni, a ukoliko nešto ne postavimo na društvene mreže, deluje kao da se nije ni dogodilo. Prema podacima Ujedinjenih nacija, više ljudi na planeti ima mobilni telefon nego pristup vodi, struji ili toaletu.

Ovakvoj opsednutosti mobilnim telefonima psiholozi su još pre deset godina u Velikoj Britaniji dali i zvaničan naziv: nomofobija. Ali šta nas to gotovo magnetski privlači kod pametnih telefona?

Tristan Haris, insajder kompanija iz Silicijumske doline, opisao je brojne tehnike koje koristi industrija novih tehnologija da bi zadržala naš pogled što duže usmeren ka pametnom telefonu.

„Smartfon je, u stvari, kao slot mašina! Kad god proveravam svoj telefon, govorim u sebi isto što bih rekao da gledam u slot mašinu: Šta sam sad dobio?”, objašnjava Haris i dodaje da je to način da se okupira ljudski mozak i učvrsti navika. „Skoro kao kad neko povuče ručicu na slot mašini, pa dobije manju ili veću nagradu. Ova vrsta tehnike je ugrađena u sve te proizvode”, tvrdi Haris.

Ovo su reči koje opisuju upravo ono što nas privlači kod pametnih telefona. To je slično želji da se dobiju lajkovi na Fejsbuku ili Instagramu, ili novi pratioci na Tviteru. Postoji cela „zbirka” tehnika koje su usmerene na to da se naviknemo da upotrebljavamo telefon što je duže moguće.

Postavlja se pitanje da li su dodatni elementi proizvoda, aplikacije, dizajnirani s namerom da služe ljudima ili da ljudi služe njima, upravo zato što navode na konstantno korišćenje proizvoda.

Da li, onda, Silicijumska dolina programira aplikacije ili ljude?

„Bilo da im je to bila namera ili ne, te aplikacije oblikuju misli, osećanja i akcije ljudi. Često slušamo priču da je tehnologija neutralna i da samo od nas zavisi kako i koliko ćemo je koristiti, ali to jednostavno nije istina. Nije neutralna, jer oni koji su je napravili žele da je mi koristimo na određeni način i tokom što dužeg perioda. Upravo tako oni prave novac”, zaključuje Tristan Haris.

Nova ekonomija

Kineska trgovinska deklaracija: osvrt stručnjaka


Američki pristup u trgovini s Kinom odražava pokušaj Sjedinjenih Država da globalne ekonomske poluge drže pod svojom kontrolom, kako je jedan ekspert prekjuče (ponedeljak 25. septembar) reagovao na pekinšku objavu o budućim trgovinskim odnosima sa Amerikom.

“Američka strategija prema Kini je zapravo revidirani oblik „kontrole štete“ kroz ekonomski rat, koji je sada izraženiji nego što je to bio u prošlosti”, rekao je Kliford Kirakof (Clifford A. Kiracofe), pedagog i bivši viši stručni saradnik američkog Komiteta za odnose s inostranstvom u Senatu.

Ovaj dokument, sastavljen od 36 hiljada znakova kineskog pisma, predstavlja ekspertsku obradu teme koliko je u oblasti trgovinskih i ekonomskih odnosa korisna i dobitna međusobna podrška Kine i Sjedinjenih Država; u njemu je, takođe, razjašnjenje o predstojećim trgovinskim i ekonomskim odnosima između Kine i Amerike; iscrpno je predstavljena praksa dosadašnjeg trgovinskog protekcionizma i “siledžijstvo“ (bullyism) američke administracije; ovaj dokument govori i o šteti koju od nepriličnih administrativnih praksi američke administracije trpi čitava globalna ekonomija; u dokumentu se, takođe, baca svetlo i na trgovinski položaj ove dve zemlje u prošlosti, a još više u budućnosti.

“Američke investicije u proizvodni sektor u Kini su u opadanju, a sve zahvaljujući troškovima rada i drugim faktorima. Izgleda da Trampov trgovinski rat ima veze sa idejom da Volstrit prodre u kineski finansijski sektor”, rekao je Kirakof, koji je ovu kinesku „Belu knjigu“ nazvao pravovremenom i važnom. “Tako smo, očigledno, u prilici da pratimo ovu novu američku strategiju ekonomskog ratovanja, koja pokušava da promoviše hegemoniju finansijskog kapitalizma.

“Još jedna karakteristika ove američke strategije ekonomskog ratovanja, kako se čini, jeste i namera da se ograniče kineske tehnološke inovacije i razvoj”, rekao je Kirakof.

“Izgleda da Vašington odbija ideju o mirnoj koegzistenciji različitih ekonomskih sistema. Njegova ideja o globalizmu je jednostrana i računa na ekonomiju nultog zbira, po kojoj pobedniku pripada sve (tzv zero-sum model). Međutim, umesto toga, globalizam ne bi trebalo da je trampovska ekonomija nultog zbira, već igra u kojoj će svaki učesnik ponešto dobiti”, rekao je Kirakof.

Frenk Vu, počasni profesor pravnog koledža Hejstings pri univerzitetu u Kaliforniji i predsednik C-100 rekao je da je “trgovina (korisna za sve strane) bila na dobrobit ljudskog društva tokom čitave istorije”.

“Trgovinski ratovi su skoro uvek bili loši, bez obzira kojoj strani pripadate. U američkoj istoriji na ovakve ratove podseća Smut-Holijev Zakon iz 1930. (Smoot-Hawley), koji je ubrzao Veliku depresiju. Gledano iz današnje perspektive, skoro svi se slažu da su te tarife pogoršale stvari “, rekao je on.

Roger Vong (Roger Wang), predsedavajući C-100, izjavio je da trenutno „trgovinsko sučeljavanje“ zahteva strpljenje, otvoren pristup i komunikaciju, jer, “tada ćemo videti postepene promene”. Njegova grupa je nevladina organizacija koja ima za cilj izgradnju mostova za američko-kinesko razumevanje i prijateljstvo.

Evo šta o tome misli Kevin Liju, direktor Advokatske kancelarije DHH sa sedištem u Vašingtonu, čija je firma uključena u pitanja bilateralne trgovine.

“Objavljivanje bele knjige otkrilo je javnosti istinsku svrhu SAD u prošlogodišnjem trgovinskom ratu”, rekao je Liju. “Trgovinske sankcije Sjedinjenih Država ozbiljno su narušile ekonomske interese Kine i Sjedinjenih Država.

“Bilo kakva odstupanja u okviru Svetske trgovinske organizacije (WTO) trebalo je da budu rešena kroz konsultacije i pregovore”, rekao je on. “Jednostrane američke sankcije učinile su nas svesnijim činjenice da se, uz prigovor na sankcije koje nam se nameću, moramo napraviti plan za strateški transfer domaćih izvoznih industrija”.

Nova tarifa od 10 odsto na 200 milijardi dolara kineske robe stupila je na snagu u ponedeljak 27. septembra.

Kina je uzvratila tarifama od pet do 10 odsto na 60 milijardi američkih dolara i to na artikle kao što su meso, hemikalije, odeća i auto-delovi. U ovom članku tj dokumentu se navodi i da se te dve zemlje nalaze u različitim fazama razvoja, kao i da imaju različite ekonomske sisteme, pa je stoga određeni nivo trgovinskog „trenja“ sasvim prirodan.

Međutim, od dolaska Trampove administracije na vlast 2017. godine, nova administracija američke vlade zagovarala je isključivo strategiju tipa “America First”, odustajući od bazičnih normi uzajamnog poštovanja i ravnopravno vrednovanih reči i stavova kojima se i inače rukovode međunarodni odnosi, navodi se u dokumentu.

“Umesto toga, on je nespretno propovedao jednostranost, protekcionizam i ekonomsku hegemoniju, praveći lažne optužbe protiv mnogih zemalja i regiona, naročito Kine, zastrašujući i druge zemlje kroz ekonomske mere kao što su nametanje tarifa, uz pokušaj da se Kinezima nametnu sopstveni interesi putem ekstremnog pritiska”, navodi se u tekstu.

China Daily

Oni kojima je engleski maternji jezik se globalno najlošije sporazumevaju


Anglofoni su najčešće predmet nerazumevanja prilikom svojih susreta sa svima onima koji ne pripadaju engleskom govornom području. Štaviše, i sami anglofoni se slabije razumeju među sobom nego kada komuniciraju sa ljudima kojima engleski nije maternji jezik, prenosi BBC.

Iako se radilo o samo jednoj reči u jednom imejlu, ona je postala uzrok ogromnih finansijskih gubitaka za jednu multinacionalnu kompaniju.

Poruku napisanu na engleskom jeziku je svom kolegi poslala jedna osoba čiji je maternji jezik bio engleski – s tim da engleski nije bio i maternji jezik kolege koji je tu poruku primio. Ne prepoznajući značenje reči u kontekstu poruke, primalac je u svom rečniku pronašao dva kontradiktorna značenja. A onda je, nažalost, pribegao – pogrešnom.

Mesec dana kasnije, viši menadžment ove firme istraživao je zašto je projekat pretrpeo neuspeh, koštajući ih stotine hiljada dolara. “Sve je u istrazi navodilo baš na tu, dvoznačnu i dvosmislenu reč”, kaže Čija Suan Čong, britanski ekspert za komunikacione veštine i trener veština interkulturalnih odnosa, koja nije otkrila o kojoj se to „nezgodnoj reči“ radi, a tek nagoveštavajući da je za ovu vrstu industrije ta reč vrlo specifična i eventualno prepoznatljiva. “Stvari su se otele kontroli jer, obe strane imaju suprotna mišljenja”.

Iznenada, Amerikanac ili Britanac ulazi u prostoriju – i niko ih ne može razumeti – uobičajena pojava, kaže Čija Suan Čong.

Kada se takvi nesporazumi dogode, obično se okrivljavaju oni koji govore svojim maternjim jezikom. Prema njenim rečima, ironično je to što su oni još gori i neefikasniji u prenošenju svoje „maternje“ poruke nego oni kojima je engleski drugi ili treći jezik.

“Mnogi izvorni govornici engleskog sretni su što je engleski postao jezik globalnog sporazumevanja. Osećaju da ne moraju da gube vreme na učenje drugog jezika”, kaže Čong. “Pa ipak… često se dogodi da je sastanak prepun prisutnih koji potiču iz različitih zemalja i koji tom prilikom komuniciraju na engleskom pa se svi međusobno razumeju, a onda, odjednom, u prostoriju uđu Amerikanac ili Britanac – i niko ih može razumeti.”

Oni koji se služe engleskim kao drugim ili trećim jezikom, kako se ispostavlja, govore usmerenije i i pažljivije.  Za razliku od njih, s druge strane, Anglofoni često govore prebrzo da bi ih drugi pratili, koristeći šale, sleng i reference specifične za svoju kulturu, kaže Čong. U pisanju svojih imejlova oni koriste skraćenice kao što je npr “OOO”, umesto da jednostavno kažu da će biti van kancelarije (out of the office).

“Izvorni engleski govornici… jesu jedini koji možda ne osećaju bilo kakvu potrebu pristupanja ili prilagođavanja drugima”, dodaje ona.

Oslanjanje Anglofona na svoje slušaoce

Uzimajući u obzir koliko su u svetu brojniji oni čiji prvi jezik nije engleski, anglofoni bi možda trebalo da prihvate realnost.

Anglofoni ugavnom 90% vremena dominiraju tokom sastanaka, kaže Majkl Blatner (Michael Blattner)

“Anglofoni su u nepovoljnom položaju kada ste u situaciji lingua franca”, gde se engleski koristi kao zajednički imenitelj, kaže Dženifer Dženkins, profesorka globalnog Engliskog (dominantnih varijeteta istog) na Univerzitetu u Sautemptonu u Britaniji. “Sami anglofoni su ti koji imaju poteškoća u razumevanju među sobom.”

(Lingua franca – izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori. Termin franka je preuzet iz arapskog jezika koji su tako nazivali sve evropske jezike, tj. jezike krstaša. Arapi su u doba Krstaških ratova sve ljude zapadne Evrope nazivali Francima. Da li će neki jezik postati lingva franka ili ne, zavisi prevashodno od političke, ekonomske ili druge vrste moći zemlje gde se taj jezik govori. Engleski jezik je lingva franka kraja 20. i početka 21. veka).

Ne-anglofoni govornici generalno koriste rečnik koji je ograničeniji, uz jednostavnije izraze, bez one rascvetanosti jezika ili slenga. Zbog toga, oni shvataju jedni druge po nominalnoj vrednosti. Dženkins je, na primer, otkrio da se međunarodni studenti na jednom britanskom univerzitetu dobro razumeju na engleskom i u svakoj grupi brzo prilagođavaju ulozi pomogača onima koji engleski najslabije govore.

“Šta je, dođavola, ETA?”

Maternji jezik Majkla Blatnera koji živi Cirihu je švajcarsko-nemački jezik, ali profesionalno uglavnom radi na engleskom jeziku. “Često čujem od ne-anglofonih kolega da moj engleski bolje razumeju kada slušaju mene nego kada ga govore anglofoni, kaže Blatner, koji je šef treninga ciriške osiguravajuće grupe.

Skraćenice kao ogroman problem

“Prvi put kada sam radio u okruženju internacionalaca, neko je rekao nešto tipa “Eta 16:53″, kada sam pomislio:” Šta je, dođavola, ETA?”, Kaže Blatner. “Da bi zabuna bila još veća, neke od skraćenica u britanskom engleskom jeziku se veoma razlikuju od onih koje potiču iz američkog engleskog.”

A tu je i stil koji potiče iz određene kulture, kaže Blatner. Kada Britanac reaguje na neki predlog, rečima “Ovo je zanimljivo”, njegov zemljak bi ovaj iskaz mogao prepoznati kao potcenjivanje, kojim se samo na drukčiji, uglađeniji način iskazuje stav “To je glupost”. Neke druge nacionalnosti bi, recimo, reč “zanimljivo” shvatili kao očiglednu vrednost, kaže on.

Neobične reči, brzina govora i „mumlanje“ ne pomažu, dodao je on – pogotovo ako su telefonska ili video veza lošeg kvaliteta. “Počinjete da se razdvajate od trenutnog posla i prelazite da radite nešto drugo, jer nema šanse da razumete”, kaže on.

Na sastancima, dodao je on, “tipično, domaći engleski zvaničnici, anglofoni, dominiraju oko 90% vremena. Ali, i drugi ljudi su na isto mesto i istom prilikom pozvani iz istog razloga kao i anglofoni.”

Oni kojima je engleski maternji i ne govore druge jezike često nemaju svest o tome kako da govore engleski na međunarodnom nivou, kaže Dejl Koulter (Dale Coulter)

Koulter, koji je rukovodilac kurseva engleskog u badenskoj školi TLC International House u Švajcarskoj slaže se sa Blatnerovim stavom da “Oni kojima je engleski maternji jezik – često u međunarodnoj komunikaciji nisu svesni prisustva sagovornika kojima su maternji neki drugi jezici – često nema dovoljno svesti o tome kako govoriti engleski na međunarodnom nivou i sa ostalima, koji su gotovo uvek u većini.”

Poslanici EP glasaju za zabranu ‘robota ubica’ na bojnom polju


Evropski parlament je usvojio rezoluciju kojom se poziva na međunarodnu zabranu takozvanih robo-ubica.

Cilj ove inicijative je da predupredi razvoj i upotrebu autonomnih sistema oružja kojima je moguće ubijati tj „neutralisati živu silu“ bez ljudske intervencije.

Prošlog meseca razgovori u UN nisu uspeli da postignu konsenzus po tom pitanju, a neke zemlje kažu da bi trebalo istražiti prednosti autonomnog oružja.

Uz to, neki poslanici u Evropskom parlamentu mogli bi da uspostave granice na naučni napredak u oblasti veštačke inteligencije.

Ima onih koji kažu da bi ovo (uvođenje robota u rat) moglo postati vrhunsko bezbednosno pitanje ukoliko bi neke zemlje dozvolile takvo oružje, dok ga druge pak ne bi odobrile.

“Znam da bi ovo moglo izgledati kao debata o nekoj dalekoj budućnosti ili u sferi naučne fantastike, ali nije to”, rekla je Federika Mogherini, šefica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku tokom debate u Evropskom parlamentu.

‘Trka u naoružanju’

“Sistemi autonomnog naoružanja moraju biti zabranjeni u međunarodnim okvirima”, rekla je Bodil Valero, portparolka za bezbednodnu politiku stranke Zelenih i grupe EFA u Evropskom parlamentu.

“Snaga odlučivanja o životu i smrti nikada ne bi trebalo da izmakne iz ljudskih ruku i bude predata mašinama.”

Rezolucija izlazi uoči pregovora zakazanih u Ujedinjenim nacijama u novembru, gde se nadaju da će se postići sporazum o međunarodnoj zabrani.

U avgustu su se eksperti iz različitih zemalja sastali u sedištu UN-a u Ženevi kako bi razgovarali o načinima kojima bi definisali računarsko oružje, kao i o načinima postizanja kontrole nad istim.

“Od veštački inteligentnih bespilotnih letelica do „pametnih“ automatizovanih pištolja koji mogu odabrati svoje ciljeve – tehnološki napredak u naoružanju daleko prevazilazi međunarodni zakon”, rekla je Raša Abdul Rahim, istraživač veštačke inteligencije u Amnesti Internešenelu.

Još nije kasno za promenu kursa. Zabrana potpuno autonomnih sistema naoružanja mogla bi sprečiti neke istinski anti-utopističke scenarije, poput nove visokotehnološke trke o naoružanju koja se vodi između svetskih velesila, i kojom bi se prouzrokovala široka globalna rasprostranjenost autonomnog oružja”, dodao je on.

Međutim, neke zemlje – uključujući Izrael, Rusiju, Južnu Koreju i Sjedinjene Države – usprotivile su se novim merama na sastanku u avgustu, rekavši da žele da istraže potencijalne “prednosti” sistema autonomnog oružja.

 

BBC

Avio-kompanija decenije: Emirati i Etihad


Emiratska avio-kompanija iz Dubaija i Etihad iz Abu Dabija mogao bi biti poslovni dil decenije u oblasti avio saobraćaja – samo ukoliko uspeju da se dogovore, objavljuju televizija i portal Blumberg.

Sudeći po insajderskim informacijama onih koji su uključeni u pregovore, rukovodioci ove dve kompanije su ispotiha razrađivali planove za stvaranje onoga što bi bila najveća svetska avio-kompanija u civilnom putničkom saobraćaju. Ova avio-grupacija bi kombinovala prihod od 29,3 milijarde dolara, a kontrolisala bi gotovo pet odsto svetskih avio-linija.

Dotični izvori kažu da, iako „Etihad“ i „Emirati“ javno odbijaju postojanje pregovora o spajanju, na stolu i dalje ostaje jedan analitički pristup kojim se Emirati koriste u mogućem preuzimanju Etihadovih vazduhoplovnih operacija kompanije. Upućeni tvrde da se razgovori o spajanju odvijaju, promenljivim intenzitetom, već neko vreme, a bilo koji dogovor bi se suočio sa ocenama anti-trust komisija širom sveta kao i sa političkim izazovima.

Evo pet posledica koje bi ovo povezivanje imalo za globalnu industriju avionskog prevoza:

Skuplje karte

Putnici u Evropi i Aziji mogu očekivati rast cena karata, kažu Blumbergovi analitičari, s obzirom da partneri u integraciji preuzimaju kapacitete van tržišta. To bi smanjilo pritisak na konkurente kao što su Dojče Lufthanza (Deutsche Lufthansa AG) i Er Frans-KLM (Air France-KLM) koji leti na sličnoj ruti. Gotovo svaku Etihadovu liniju i rutu deli i kompanija Emirates, a više od polovine njenih ruta „duplirane“ su Etihadovim.

Mega-Hub: divovsko vazduhoplovno čvorište

Mogući dogovor bi doslovce uneo život u model „Zalivskog avio-centra“, dajući ovoj kombinovanoj grupi kontrolu nad dva glavna hub-a na području Arabijskog poluostrva.

“Avio-kompanije bi između sebe mogle dogovorno raspodeliti fokus svaka na svoj aerodrom u globalnim regionima: Abu Dabi bi se koncentrisao na putnike iz Sjedinjenih Država, jer već ima odobren sporazum sa SAD kojim putnici po skraćenom postupku prolaze bezbednosne procedure za ulazak u avion, što znatno ubrzava ceo postupak”, rekao je Blumbergov analitičar Džordž Ferguson. “Dubai bi mogao da se fokusira na evropske putnike.”

Emirati iz Dubaija koristili su koncept čvorišnog centra kako bi prerasli u najvećeg svetskog dugolinijskog avio-prevoznika. Oni se sada, međutim, suočavaju sa rastom konkurentskih aerodroma u Aziji i malim, ali sve brojnijim i brzo rastućim, niskotarifnim direktnim linijama na velike daljine.

Planeri „u stisci“

„Etihad“ bi, uz podršku „Emirata“, još više dobio na zamahu ukoliko se ove dve kompanije dogovore sa Erbasom i Boingom (Airbus SE, Boeing Co) za otkazivanje dela ugovorenih narudžbina, dela koji sada iznosi 174 aviona ukupne vrednosti 46 milijardi dolara. Emirates su veći i bolji kupac aviona od Etihada i kritično bitan klijent za one koji u Erbasu i Boingu planiraju konstrukciju najvećih putničkih džetova. Veliki potencijal za postizanje efikasnosti u spajanju ove dve arapske kompanije dolazi od smanjenja preklapanja na rutama, što bi smanjilo potrebu za pribavljanjem većeg broja aviona.

“Izvesno je postojanje komplementarnosti ali i postojanje dosta prepreka u tim strukturama”, rekao je Piter Herbison, predsednik CAPA Centra za vazduhoplovstvo u intervjuu za TV Bloomberg. “Dakle, ako počnete da racionalizujete, vi, tada, pričate o tome da ćete na početku ukloniti puno aviona iz flote.”

Nevolje i jadi borbe protiv trastova

Jedan razlog za oprez kod povezivanja avio-poslovanja je preklapanje firmi na svojim dosadašnjim rutama. Emirates je već dominantni prevoznik za mnoge destinacije na Bliskom istoku, u Indiji i Australiji. Prema kolumnisti Blumberga Dejvidu Fiklingu, to znači da će prevoznici verovatno biti prisiljeni da odustanu od nekih svojih ruta i slotova u glavnim vazduhoplovnim čvorištima širom sveta.

Tržišna dominacija

Kombinovani u jednu kompaniju tj avio-grupaciju, Emirates i Etihad zaposeli bi oko 60 procenata sadašnjeg kapaciteta avionskog saobraćaja koji se odvija između Australije ka Evropi, Bliskom istoku i Africi.

Politika

Abu Dabi, bogat naftom, pomogao je spasavanju Dubaija po izbijanju finansijske krize 2008. godine, i ostaje osnova za naftne rezerve Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ipak, Dubai je bolje obavio razvoj turističke industrije i ima jaču avio-kompaniju. Iako su dva šeikata u prošlosti sarađivala na konsolidaciji preduzeća, bilo koji sporazum bi zahtevao delikatne kompromise.

Zatim, tu su i Sjedinjene Države, čiji su prevoznici konstantno protestovali zbog navoda o milijardama dolara državnih subvencija Emiratima i Etihadu. Dogovor koji obezbeđuje veću transparentnost u finansijskom izveštavanju od strane vladinih prevoznika postignut je ove godine, ali bi se spajanje ova dva zalivska prevoznika moglo posmatrati i kao finansijska pomoć posrnulom Etihadu.

Benjamin D Katz, Sept21, 2018 (Bloomberg)

Rostek-Bueti: Trampova „ekonomska zabluda“


Predsednik SAD Donald Tramp u trgovinskom sporu sa Kinom preti batinom zvanom povećanje carine. Ako se njome zbilja i razmaše, udarcima će pogoditi ne samo Kinu, već i SAD, a i druge. Za Dojče vele svoj stav iznosi Andreas Rostek-Bueti.

Nisu potrebne velike analize da bi se najnovija eskalacija Donalda Trampa i njegovih carinskih napada na Kinu okarakterisali kao „ekonomska zabluda“. Dovoljno je da se samo pročita obaveštenje Bele kuće o najnovijem povećanju kamata na uvezenu kinesku robu. „Nadam se da ćemo ovu situaciju na kraju rešiti ja i predsednik Kine Si“, citira se u tom obaveštenju predsednik Tramp, uz dodatak da on gaji veliko poštovanje i naklonost prema Siju.

U tim delirijumskim rečenicama se gotovo klinički čisto vidi jezgro problema. Situacija može biti kompleksna, može biti da će problemi dovesti do krize, tu je i međunarodni sistem pravila koji je nastajao decenijama, u kojem učestvuju sve moguće međunarodne institucije, kako bi ovakvi problemi i krize bili rešeni. No, sve to je bullshit. Stvari sada treba da reši muško prijateljstvo, pa makar svet propao.

Šteta će se osetiti

„Ekonomska zabluda“ je izraz koji potiče od potpredsednika Trgovinske komore EU u Kini Matsa Harborna. Sve i kada bi Tramp uveo carine od 25 odsto na svu kinesku robu, to bi smanjilo rast kineske privrede za samo 0,3 do 0,5 odsto. Proteklih godina je kineska privreda beležila rast od šest do sedam procenata godišnje. Pad koji bi prouzrokovale kaznene carine bio bi osetan, ali ne bi predstavljao stvarnu opasnost.

Kina poseduje državne obveznice Sjedinjenih Država u vrednosti većoj od hiljadu milijardi dolara. Dug SAD Kini je nešto veći – pominje se brojka od 1,2 biliona dolara. Naravno da Peking taj dug ne želi da upotrebi kao oružje, jer bi vrednost dolara a i obveznica mogla da dosta brzo padne. No, taj dug je neka vrsta dodatnog osiguranja.

Jer, Peking na sve veće carine Vašingtona ne može da odgovori istom merom, jer vrednost kineske uvozne robe u SAD iznosi 505 milijardi dolara, dok vrednost robe iz SAD koju uvozi Kina iznosi 130 milijardi.

Ne treba misliti samo na privredu

No, o čemu se ovde zapravo radi? Šta je ovde bitno za Evropu? Iza kineskih investitora se krije ruka države, a iz izveštaja trgovinske komore EU u Pekingu je jasno da se preduzeća iz EU žale da se u Kini stalno daje prednost državnim firmama, da je tamo slaba zaštita duhovne svojine i da je prodiranje na kinesko tržište izuzetno teško.

Kineska država je partijska diktatura. Tu i tamo nije naodmet setiti se toga. To je kompleksan sistem pun protivrečnosti, i sigurno je da nije „čista demokratija“. Evropa mora da utiče na sprovođenje potrebnih reformi u Kini, a to je dug i naporan put. On mora biti popločan međunarodno važećim pravnim normama, sve uz pomoć Svetske trgovinske organizacije. U to spada i oprezno i tiho jačanje onih snaga u zemlji kojima je važnija unutrašnja demokratija od privrednih sloboda. Nema potreba da se na to troše reči. To treba jednostavno činiti.

Ali to se ne radi u kaubojskom maniru. Zato će spor oko carina još više suziti prostor kineskim reformistima. To će biti prava šteta koju će Kina pretrpeti. A nju će osetiti i Evropa.

Taj spor će prouzrokovati dovoljno ekonomske kolateralne štete. Jer, ona neće pogoditi samo zemlje u razvoju. Ako između Trampa i kineskog vođstva dođe do trgovinskog rata, to će dovesti do povećanja vrednosti dolara, što je najavio nemački institut IFO. Evropljani i Nemci će osetiti posledice, ali će moći da ih amortizuju. No, siromašne zemlje, ili zemlje poput Argentine ili Turske, moraće da razrade scenarije spasa od propasti.

 

DW

Robert Rajh: dugovi Amerikanaca kao žarište nove ekonomske krize


U ponedeljak 15. septembra 2008. godine, investiciona banka Lehman Brothers” podnela je zahtev za zaštitu od bankrota shodno sada već čuvenom američkom finansijskom propisu poznatom kao Poglavlje 11.

Ovog septembra navršava se deset godina od bankrota gigantske investicione banke Liman Braders, a samim tim i početka svetske finansijske krize. Ono što je tu najviše zabrinjavajuće je da bi se scenariji iz 1929, odnosno iz 2008. godine, lako mogali ponoviti upravo danas – sada, piše Robert Rajh, profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli u svojoj kolumni za nedeljnik Njuzvik.

“Svi ekonomski indikatori ukazuju na to da se u zadnjih deset godina, od početka ekonomske krize do danas, životni standard većine američkih građana nije popravio. On je, zapravo, postao još lošiji. Iako se veliki broj Amerikanaca može pohvaliti svojim stabilnim radnim mestima, plata je kod većine stagnirala ili se umanjila. Mnogo je onih koji sve teže podmiruju troškove stanovanja koji su u proteklih 10 godina samo rasli, zdravstvenog osiguranja i nege kao i obrazovanja – sve su ovo razlozi zbog kojih se Amerikanci neprestano zadužuju, dok je vrednost njihove imovine manja nego što je bila pre deset godina.

Prema jednom skorašnjem istraživanju, gotovo 40 odsto američkih porodica je u prošloj 2017. godini sebi jedva moglo da obezbedi najmanje jednu od osnovnih životnih potreba – zdravstvenu negu, hranu, komunalne usluge ili krov nad glavom. Upravo zbog toga je mnogo onih koji strahuju da Sjedinjenim Državama preti ponavljanje „paklenih“ scenarija iz 1929-te, odnosno 2008. godine.

Stručnjaci u ovom trenutku upozoravaju na to da američka ekonomija zavisi od aktivnosti potrošača koji je pokreću i „vrte mašinu“, dok je dug domaćinstava u prvom tromesečju ove godine iznosio rekordnih 13,2 hiljade milijardi (biliona) dolara. Gotovo 80 odsto Amerikanaca živi od plate do plate. Skorašnje istraživanje FED-a (američkih Federalnih rezervi, tj američke Centralne banke) pokazalo je da 40% Amerikanaca ne bi moglo da plati neki iznenadni tj neplanirani trošak od 400 dolara.

“Nakon Velike depresije i međuratne ekonomske krize iz 1929. godine, američka vlada je otpočela s uvođenjem novih metoda povećanja plata – u njoj je bilo“mesta“ da „uđu“ i troškovi poput socijalnog osiguranja, osiguranja u slučaju nezaposlenosti, isplate prekovremenih sati, minimalnog dohotka, propisima i zakonom regulisane obavezne pregovore između sindikata i radnika i, na kraju, program zapošljavanja za sve američke građane  koji se zvao – Drugi svetski rat. Po izbijanju krize 2008. godine, američka je vlada posegla za drukčijim merama – pozajmila je od banaka dovoljnu količinu novca da bi zaustavila dalji pad ekonomije.

Pa ipak, osim izglasavanja Zakona o opšte dostupnom zdravstvenom osiguranju i zaštiti pacijenata, ništa se konkretno nije učinilo kako bi se rešio problem plata koje i dalje stagniraju.

Američki predsednik, takođe, snosi deo odgovornosti za postojeću ekonomsku situaciju. Njegovo postepeno ukidanje Zakona o opšte dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, smanjenje naknade za prekovremeni rad, sprečavanje sindikalnog organizovanja i okupljanja, rezovi u budžetu za socijalnu pomoći kao i umanjenje poreza kako bogatima tako i korporacijama samo dodatno otežavaju stanje u kojem se nalazi američka ekonomija.

Jednu deceniju od bankrota banke Liman Braders zaista je važno shvatiti da uzrok velike ekonomske recesije nije bila bankarska kriza. Za sve jedalekoo zaslužnija prezaduženost (američkih!) građana, pre svega prouzrokovana rastućim imovinskim i socijalnim nejednakostima, zaključuje Rajh na kraju svoje kolumne u Njuzviku.

Newsweek

Šta sve možeš na Novom Zelandu na Sudnji dan (ako si prebogat)


Super bogataši iz  Silicijumske doline imaju plan za bekstvo ukoliko nastupi Sudnji dan.

Poslednjih meseci, dva bunkera težine 150 tona, pripremljena za opstanak ukoliko dođe do Konačnog rata putovali su kopnom i morem od skladišta u Teksasu do obala Novog Zelanda, gde su zakopani 11 metara ispod zemlje.

Sedam preduzetnika iz Silikonske doline kupilo je bunkere od kompanije Rising S Co. i ukopalo ih na Novom Zelandu u poslednje dve godine, izjavio je Geri Linč, generalni menadžer teksaškog proizvođača. Na prvi znak apokalipse – nuklearni rat, smrtonosni virus, pobune u stilu francuske revolucije, koji ciljaju na jedan procenat bogatih –  ovi stanovnici Kalifornije planiraju da uskoče u avione i odlete na krajnji jug naše planete gde će se zabunkerisati, kaže Linč.“Novi Zeland nije ni na jednoj listi neprijateljskih zemalja”, rekao je Linč u intervjuu iz svoje kancelarije u Marčisonu (Murchison) u Teksasu, jugoistočno od Dalasa. “Ovo ostrvo nije nuklearna meta. Novi Zeland nije meta ukoliko počne Konačni rat. To je mesto gde ljudi traže utočište.”

Ova udaljena ostrvska zemlja, koja je i krajnja naseljena tačka na jugu planete, nekih 2500 kilometara udaljena od Australije, ima 4.8 miliona ljudi i šest puta više ovaca. Ima reputaciju da je krase prirodne lepote, lako umrežavanje, opuštene bicikliste kojima se masovno ide na posao i cenama najma nekretnina upola nižih od onih u San Francisku. Ovo ga čini sve popularnijom destinacijom i to ne samo za one koji su opsednuti  traženjem „utopističkog utočišta“, već i za preduzetnike iz IT sektora koji traže inkubatore za razvoj svojih startup firmi.

“Ovo ostrvo je postalo jedno od mesta za ljude u Silicijumskoj dolini i to uglavnom jer uopšte nije nalik Silicijumskoj dolini”, kaže Regi Lutke (Reggie Luedtke), američki inženjer biomedicine koji se prošlog oktobra preselio na Novi Zeland kao dobitnik stipendije „Ser Edmund Hilari“, programa stvorenog za privlačenje visokotehnoloških inovatora.

Lutke (37) kaže da su ga ljudi u Kaliforniji pitali da li je njegova selidba povezana sa traženjem utočišta za slučaj sudnjeg dana jer je Novi Zeland  “prepoznat kao takva destinacija”.

Ovakva današnja „slava“ – proistekla usled dobro poznate „zabačenosti“ ostrva koje „pluta“ pokraj Južnog pola – doprinela je svojevrsnoj izolaciji Novog Zelanda, nekada ekonomski hendikepiranog; danas je ta geografska (a i geopolitička) izolacija upravo najveći potencijal ove zemlje. Novi Zeland dozvoljava useljenicima da obezbede svoje permanentno boravište kroz kupovinu „investitorskih viza“ dok bogati Amerikanci ulažu ogroman novac, veoma često kroz kupovinu raskošnih imanja.

Džulijan Robertson, vlasnik uticajnih hedž fondova i milijarder čiji se glas i odluke čuju, poseduje kuću koja gleda na jezero Vakatipu (Wakatipu) u Kvinstaunu, luksuznom turističkom odredištu na jugu ostrva. Predsednik kompanije Fidelity National Financial Inc, Bil Foli, ima kuću u regionu Vajrarapa (Wairarapa) severno od Velingtona, dok je režiser Titanika Džems Kameron kupio vilu kraj jezera Pounui.

Više od 10 Amerikanaca sa Zapadne obaleje u poslednje dve godine kupilo nekretnine u višemilionskim dolarskim iznosima u okolini Kvinstauna, izjavio je Mark Haris, direktor „Sotbijeve“ lokalne agencije za nekretnine.

U avgustu, delom kao odgovor na to što su Amerikanci navalili na veliki broj najboljih nekretnina, novozelandska vlada je zabranila strancima kupovinu kuća, a to ograničenje će stupiti na snagu narednih meseci.

Peter Til (Peter Thiel), milijarder i jedan od osnivača kompanije Pejpal, izazvao je pravu buru nezadovoljstva kada dobio državljanstvo pošto je proveo samo 12 dana na Novom Zelandu, što ga je suočilo sa osudama lokalnog stanovništva da je „novozelandski pasoš na prodaju“. Til (50), poseduje kuću od 13,8 miliona dolara na 477 jutra (193 hektara) u gradu Vanaka na obali jezera, s pogledom na planine čije vrhove krasi sneg – a kupio je jednu nekretninu i u Kvinstaunu, opremljenu „sigurnom sobom“.

“Ako ste osoba koja kaže “Imaću alternativni plan kada nas pogodi globalni Armagedon”, onda biste izabrali najdalju lokaciju i najsigurnije okruženje – a to je, po svim specifikacijama, ako guglate, ostrvo Novi Zeland”, rekao je nekadašnji premijer ove zemlje Džon Kej (John Key) u telefonskom intervjuu.

“Ostrvo je poznato kao geografski ‘poslednja autobuska stanica’ pre nego što odete na Antarktik”, rekao je on. “Puno je onih koji su mi rekli kako bi voleli da poseduju imovinu na Novom Zelandu ukoliko svet pođe ekspresnom linijom ka paklu”.

Kiviji – kako sebe nazivaju stanovnici Novog Zelanda – smatraju da je ovo ludo i zabavno, rekao je Kej, ali kako god ovo ima smisla za neke od najbogatijih ljudi na planeti.

“Živimo u svetu u kojem neki ljudi imaju izvanredne količine bogatstva i u nekom trenutku stižu do tačke u kojoj, kada imate toliko novca, odvojiti sasvim malo od njega za” Plan B “nije tako ludo kao što zvuči.”

Prema izjavama onih koji su bili prisutni (a žele da ostanu anonimni), zvanice su tokom tri nedavne večernje zabave u Silicijumskoj dolini razgovarale o odlasku na Novi Zeland u slučaju neprilika. Svedoci su tražili da ne budu identifikovani jer su događaji bili zatvoreni za javnost.

Tokom jedne od tih zabava, izvesni dobro poznati vlasnik venčer fondova rekao je svojim kolegama da ima izrađene planove za slučaj bekstva. U garaži svoje kuće u San Francisku, rekao je gostima, nalazi se vreća sa pištoljima koja visi o upravljaču motocikla. Motor će mu, kako veruje, omogućiti da se probije kroz saobraćaj na putu do svog privatnog aviona, a pištolji su za odbranu od zombija koji bi mogli da ugrozie njegovo bekstvo.

On namerava da odleti do poletne staze u Nevadi, gde ga u hangaru čeka avion čija je jedina svrha da njega i još četvoro suvlasnika u zajedničkom biznisu odbaci do bezbednog utočišta. Njihova destinacija: Novi Zeland – ili Aotearoa, što na jeziku Maora znači “Zemlja dugačkog belog oblaka”.

Magazin Njujorker je 2016. objavio da Sem Altman (33), predsednik startap inkubatora Y Combinator planira da zajedno sa Piterom Tilom (Peter Thiel) pobegne na Novi Zeland – danas kaže da se samo šalio.

“Svet je tako snažno međusobno povezan da bismo, ukoliko se bilo šta desi, svi mi nažalost bili u prilično lošem stanju”, rekao je Altman u telefonskom intervjuu. “Mislim da ne možete tek tako pobeći, to jest pokušati da se sakrijete u nekom zabitom ćošku naše planete.”

Pa ipak, Altman je u ovom intervjuu rekao i da biološki rat predstavlja najveću pretnju civilizaciji, kao i da „ljudi nisu dovoljno uplašeni time koliko bi trebalo da budu”.

Altman ima  vreću punu lakog naoružanja, antibiotika, baterija, vode, ćebadi, šatora i gas-maski.

Fantazije u sudnjem danu duboko su ukorenjene u američkoj kulturi.

Samo za trenutak porazmislite o školarcima koji su u doba Hladnog rata uvežbavali manevar „zaroni-i-pritaji-se“. Apokaliptični religiozni kultovi nikada se ne završavaju dobro, još  od Džim Džonsovog Narodnog hrama 1970-ih (Peoples Temple) do Nebeske kapije (Heaven’s Gate)  i Ogranka Davidovaca  (Branch Davidians ) tokom devedesetih godina prošlog veka. Brojni Amerikanci su pre samo šest godina poverovali u smak sveta usled navodnog proročanstva Maja.

Ono što je drugačije kad govorimo o današnjim „rešenjima za Apokalipsu“ koja se razmatraju na otmenim žurkama u Silicijumskoj dolini je to da oni koji gaje stalne strahove od pogroma poseduju i sredstva a i načine za razradu planova delovanja.

Robert Visino (Robert Vicino), osnivač projekta Vivos i graditelj brojnih podzemnih bunkera rekao je da se u elitnim krugovima Silicijumske doline razgovaralo o detaljnim planovima za beg na Novi Zeland  i tokom poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u Švajcarskoj.  On kaže da oni predviđaju “revoluciju ili promenu koja će dovesti do toga da se većina stanovništva konfrontira sa najbogatijih jedan odsto”. Drugim rečima – sa njima.

Novi Zeland nije najbolje rešenje, rekao je on, jer bi cunami izazvan napadom asteroida u Pacifiku mogao da prekrije najvišu tačku ostrva.

Ali Visino je biznismen, a potražnja diktira njegove poslove i angažman u izgradnji bunkera na severnom delu Južnog ostrva. Ovaj bunker bi bio u stanju da primi oko 300 ljudi. Cena: 35.000 dolara po osobi.

To je jeftino u poređenju sa najskupljim bunkerom koji je Linčov „Rising S“ isporučio na Novi Zeland – a koji košta osam miliona dolara.

Dva bunkera veličine 92 kvadratna metra su početkom ove godine morala da budu podeljena na sekcije i utovarivana na 19 tegljača kako bi pošli na svoj put iz Teksasa, rekao je on.

Jedan je pristao u Piktonu, pošto je prošao rutu od Velingtona kroz Kukov moreuz, da bi bio prevezen do jednog pospanog gradića na zapadnoj obali. Drugi je pristao u luku Vaitemata iz Oklenda i smestio se u prašinu negde u Nortlendu, severnoj oblasti okruženoj divljim plažama.

Portparolka Novozelandske carinske službe odbila je da potvrdi da li su ovi bunkeri stigli u zemlju, navodeći kao razlog zaštitu privatnosti.

Potrebno je oko dve nedelje da se iskopa zemlja i zakopa bunker prosečne veličine, rekao je Linč. Sve je urađeno tajno, tako da lokalni stanovnici toga nisu svesni. Jednom kad je ukopan u zemlju, bunker je nevidljiv za prolaznike.

“Nema nikavog traga, čak ni vrata”, rekao je Linč.

Dakle, pogled na jednog američkog milijardera koji luta livadom na kojoj pasu ovce, konsultujući svoj GPS i prevrćući vrhom cipele po prašini, može značiti samo jednu stvar: to mora biti Novi Zeland.

Za sjajne strip-ilustracije koje su vizuelni ukras ove priče idite na Bloomberg

Mateo Salvini: Italija bi mogla da prikupi 23 milijarde dolara od poreske amnestije


Italijanska populistička vlada planira poresko poravnanje u vrednosti od 20 milijardi evra (23,2 milijarde dolara) kako bi mogla da isfinansira obećanja data biračima i pritom zadrži deficit u granicama koje propisuje Evropska unija (3%), rekao je zamenik premijera Matteo Salvini.

Ova mera će biti uvedena u predstojeći budžet i omogućiti popust na otplatu poreskog duga prema nekim domaćinstvima koja nisu u mogućnosti da otplaćuju ono što duguju. Navođenjem ljudi da plate bar deo dugovanja, Salvini procenjuje da će prikupiti više od 20 milijardi evra.

“To nije poklon već se radi o očajnim ljudima”, koji bi učinili sve kako bi rešili svoje poreske sporove sa državom, rekao je on prilikom snimanja televizijskog intervjua za RAI Ova mera bi bila deo reforme poreskog sistema koji bi uključivao i smanjenje broja poreskih razreda.

Italijanski deficit usled spoljnog duga

Budžet za 2010. bi bio u suficitu da nije troškova za finansiranje otplate duga:

Izvor: Eurostat

Salvini je rekao da će zakon o budžetu od 2019. godine poštovati pravilo deficita od 3 odsto i uključiti poresko poravnanje i još neka smanjenja poreza, oblikom prihoda građana i smanjivanjem starosne granice za penzionisanje. Potpuna implementacija programa, međutim, će trajati tokom celog petogodišnjeg mandata vlade.

Salvini je ove nedelje širom sveta poslao poruke koje treba da umire tržišta nakon leta kontradiktornih signala o tome koliko će njegova vlada podići budžetski deficit naredne godine kako bi istovremeno ispunila ambiciozna izborna obećanja uprkos italijanskoj planini duga.

Spred (spread, marža, raspon između kupovnog i prodajnog kursa), odnosno razlika između između italijanskih i nemačkih desetogodišnjih obveznica se prošle sedmice smanjila se na 251 bazičnih poena nakon što je u avgustu došla do petogodišnjeg maksimuma na 291.

Očekuje se da će vladajuća koalicija do 27. septembra postaviti nove ciljeve javnih finansija i privrednog rasta. Nakon toga će uslediti nacrt budžeta koji EU treba dostaviti do 15. oktobra. Finalno odobravanje budžeta očekuje se za kraj godine.

Bloomberg

Nordijske zemlje: mit o srećnom životu


Nordijske zemlje poput Finske i Norveške se iz godine u godinu redovno pojavljuju u vrhu svetskih indeksa zadovoljstva životom. Pa ipak, nova istraživanja pokazuju da je sreća i pojam „sreće“ daleko od univerzalnog, donosi BBC.

Izveštaj koji je sačinio Nordijski savet ministara i Institut za istraživanje sreće u Kopenhagenu imaju za cilj da pruže daleko bolje iznijansiranu sliku o zadovoljstvu životom među nordijskim narodima – što ukazuje na to da njihova reputacija kao utopijskih mesta za ostvarivanje sreće prikriva značajne probleme prisutne u nekim delovima stanovništva – naročito među mladim ljudima.

Istraživači iza projekta „U senci sreće“ (In the Shadow of Happiness) analizirali su podatke prikupljene tokom pet godina, u periodu između 2012 i 2016. Ovim istraživanjem, severne zemlje pokušavaju da sačine bolju sliku o takozvanim “supersilama u zadovoljstvu življenjem“.

Od ispitanika je traženo da iskažu svoje zadovoljstvo životom u proteklih 10 godina. Oni koji su postigli koeficijent od sedam pa naviše bili su kategorisani kao uspešni, petice i šestice spadale su one koji svakodnevno vode borbu kako bi održali svoj ekonomski i socijalni status, dok su oni koji su postigli manje od četvorke spadali u grupu građana za koje se smatra da u svojim životima – trpe.

Ustanovljeno je da ukupno 12,3% stanovnika koji žive u nordijskom regionu kažu da se bore kako bi „ostali na povrini“ ili pak pate, a 13,5% mladih sebe rangira tj svrstava i vidi kao one koji se bore da sastave kraj s krajem.

Ovaj nivo (ne)zadovoljstva sopstvenim životom n severu Evrope se samo još više pogoršava u starosnoj grupi od 80 i više godina – to je grupa stanovnika koja je više pogođena problemima poput bolesti.

Utvrđeno je da su opšte i mentalno zdravlje usko povezani sa ocenama zadovoljstva življenjem- uz nezaposlenost, visinu plata, društvenost i uklopljenost u okolinu, koji takođe igraju značajnu ulogu.

Najsrećnije i najnesrećnije zemlje u 2018. godini:

Najsrećnije:          Najnesrećnije:

1. Finska                 147. Malavi

2. Norveška            148. Haiti

3. Danska               149. Liberija

4. Island                 150. Sirija

5. Švajcarska          151. Ruanda

6. Holandija           152. Jemen

7. Kanada              153. Tanzanija

8. Novi Zeland      154. Južni Sudan

9. Švedska            155. Centralno Afrička Republika

10. Australija        156. Burundi

U celini, ovaj izveštaj stavlja po sumnju našu tipičnu koncepciju o „putanji zadovoljstva“ u životima Skandinavaca – naročito da su svi oni najsrećniji – i to, pre svega – mladi.

Mentalno zdravlje kao faktor

Istraživači su u ovoj studiji izneli stav da je mentalno zdravlje jedna od najznačajnijih prepreka subjektivnom osećaju blagostanja.

Njihovi podaci su otkrili da ove probleme prijavljuju posebno mladi ljudi.

“Sve više mladih ljudi postaje usamljeno, izloženo stresu i ima mentalne poremećaje”, izjavio je za londonski Gardijan jedan od autora izveštaja, Mikael Birkjer (Michael Birkjaer).

“Ono što smo uočili u studiji „U senci sreće“  jeste da je ova epidemija duševnih bolesti i usamljenosti doprla do obala nordijskih zemalja”.

BBC

 

Kriza u obrazovanju


Tekst predavanja Hane Arent iz Bremena (1958), objavljen u časopisu “Reč” i na portalu Peščanik

I
Opšta kriza koja je svuda i u gotovo svim sferama zahvatila moderni svet različito se manifestuje, pogađa različite oblasti i ima različite oblike u raznim zemljama. U Americi se u svom najkarakterističnijem i najupečatljivijem vidu javlja kao kriza u obrazovanju koja, doduše, nije ništa novo, ali je, bar tokom protekle decenije, postala politički problem prvog reda i gotovo svakodnevna tema u novinama. Svakako nam nije potrebna velika mašta da bismo shvatili kakve opasnosti nosi stalno opadanje elementarnih standarda u celokupnom školskom sistemu, a na ozbiljnost problema ukazuju i bezbrojni uzaludni napori nadležnih obrazovnih institucija da se tome stane na put. Ipak, u poređenju s političkim iskustvom drugih zemalja u dvadesetom veku, s revolucionarnim nemirima nakon Prvog svetskog rata, koncentracionim logorima namenjenim istrebljivanju ljudi, pa čak i velikim slabostima koje se još od kraja Drugog svetskog rata šire Evropom iako se čini da se stvari kreću nabolje, ovu krizu u obrazovanju pomalo je teško shvatiti tako ozbiljno kako ona zaslužuje. Zaista smo u iskušenju da je posmatramo kao lokalnu pojavu, nepovezanu s velikim problemima veka, da krivicu svalimo na osobenosti života u Americi za koje se teško može naći pandan u drugim delovima sveta.

Međutim, kad bi to bilo tačno, kriza u našem školskom sistemu ne bi postala političko pitanje i obrazovne institucije bi bile sposobne da ga s vremenom reše. Ovde svakako nije reč samo o tome zašto neki Džoni ne zna da čita. Pored toga, uvek smo u iskušenju da poverujemo da se suočavano sa specifičnim problemom, svedenim na istorijske i nacionalne granice i važnim samo za one koje neposredno pogađa. Pokazalo se da je u naše vreme baš to uverenje pogrešno. Sa sigurnošću možemo reći da je u ovom veku zavladalo opšte pravilo da ono što je moguće u jednoj zemlji može u skoroj budućnosti biti podjednako moguće gotovo i u svakoj drugoj.

Pored tih opštih razloga iz kojih, kako mi se čini, treba preporučiti laiku da se pozabavi problemima u oblastima o kojima, u stručnom smislu, možda ništa ne zna (a pošto nisam profesionalni pedagog, to je moj slučaj kad govorim o krizi u obrazovanju), postoji još jedan, čak uverljiviji razlog da se čovek pozabavi kritičnom situacijom iako nije u nju neposredno umešan. To je prilika, proistekla iz same činjenice da je reč o krizi – koja otklanja privid i briše predrasude – da se istraži i ispita sve što je ostalo lišeno suštine, a suština obrazovanja je natalitet, činjenica da se ljudi rađaju u svetu. Nestanak predrasuda naprosto znači da smo izgubili odgovore na koje se obično oslanjamo, a da nismo ni svesni da su oni prvobitno bili odgovori na pitanja. Kriza nas prisiljava da se vratimo na sama pitanja i zahteva da damo ili nove ili stare odgovore, ali, u svakom slučaju, da donesemo direktne sudove. Kriza postaje katastrofa samo kad na nju odgovorimo unapred donetim sudovima, to jest predrasudama. Takvim postupanjem ne samo što zaoštravamo krizu nego i gubimo kontakt sa stvarnošću i priliku za razmišljanje koju ta kriza pruža. Ma koliko se opšti problem jasno pokazao u krizi, nikad nije moguće potpuno odvojiti univerzalni element od konkretnih i posebnih okolnosti u kojima se javlja. Iako kriza u obrazovanju možda pogađa ceo svet, neosporno je da u Americi ima najekstremniji oblik, a ima ga verovatno zato što je samo u Americi mogla da postane važan činilac u politici. U stvari, u Americi obrazovanje igra drukčiju i, politički, neuporedivo važniju ulogu nego u drugim zemljama. Tehnički gledano, objašnjenje za to naravno leži u činjenici da je Amerika oduvek bila zemlja imigranata; očigledno je da se strahovito teško stapanje najrazličitijih etničkih grupa – koje nikad nije bilo potpuno uspešno, ali je uvek uspevalo više nego što se očekivalo – može postići samo uz pomoć školovanja, obrazovanja i amerikanizacije dece imigranata. Pošto im engleski uglavnom nije maternji jezik, ta deca moraju da ga nauče u školi, a to znači da škole moraju da preuzmu funkcije koje u nacionalnoj državi obično obavlja porodica.

Međutim, još je važniji uticaj koji to stalno doseljavanje ima na političku svest i stanje duha nacije. Amerika nije naprosto kolonijalna zemlja kojoj su potrebni imigranti kako bi naselila teritoriju, a da pri tom njena politička struktura ostane nezavisna od njih. Za Ameriku je odlučujući faktor oduvek bio moto odštampan na novčanici od jednog dolara: Novus Ordo Seclorum (Novi svetski poredak). Imigranti, došljaci, garancija su da zemlja predstavlja novi poredak. Smisao tog novog poretka, tog osnivanja novog sveta nasuprot starom, bio je i jeste oslobađanje od siromaštva i tlačenja. Ali, istovremeno, njegova veličina leži u tome što se nikad nije izolovao od spoljnog sveta – kao što je to na drugim mestima bio običaj kad su osnivane utopije – kako bi mu suprotstavio savršen model, niti je težio da jača imperijalne pretenzije, a ni da se postavi kao nekakav neprikosnoven uzor. Odnos prema spoljnom svetu od početka je više karakterisalo to što je nova republika, koja je planirala da ukine siromaštvo i ropstvo, dobrodošlicom dočekivala sve siromašne i porobljene sveta. Džon Adams je 1765. godine, dakle pre donošenja Deklaracije nezavisnosti, izgovorio sledeće reči: “Naseljavanje Amerike oduvek shvatam kao početak velikog plana i namere Proviđenja da prosvetli i oslobodi porobljeni deo čovečanstva širom sveta”. Amerika je otpočela svoj istorijski i politički život u skladu s tom osnovnom namerom ili osnovnim zakonom. Izuzetna zainteresovanost za ono što je novo, ispoljena u skoro svim aspektima američkog svakodnevnog života, i istovremena vera u “beskrajno savršenstvo” – u čemu je De Tokvil video kredo običnog, “neukog čoveka” i što se, kao takvo, pojavilo skoro sto godina pre nego što je otpočeo razvoj drugih zemalja na Zapadu – trebalo je u svakom slučaju da dovedu do toga da se veća pažnja posvećuje i veći značaj pripisuje došljacima po rođenju, to jest deci koju su, kad prerastu detinjstvo i kao mladi ljudi treba da se uključe u zajednicu odraslih, Grci jednostavno nazivali οί υνεοι (novi). Međutim, postoji još nešto, nešto što je odredilo značenje obrazovanja, a to je da se ta strast prema novom pojmovno i politički razvila u osamnaestom veku iako se pojavila znatno ranije. Otuda je, još na početku, izveden obrazovni ideal – obojen rusoizmom i zapravo pod direktnim uticajem Rusoa – po kojem obrazovanje postaje političko sredstvo, a sama politička aktivnost je shvaćena kao oblik obrazovanja.

Od antičkih vremena do danas, uloga obrazovanja u svim političkim utopijama pokazuje u kolikoj meri se čini prirodnim da se stvaranje novog sveta započinje s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se politike tiče, to naravno povlači za sobom pogrešno razumevanje stvari: umesto da se u ubeđivanju i rizikovanju da u tome ne uspemo pridružimo ravnima sebi, mi preduzimamo diktatorsku intervenciju zasnovanu na apsolutnoj superiornosti odraslih i pokušavamo da proizvedemo novo kao gotovu stvar, to jest kao da je novo već postojalo. Otuda je u Evropi verovanje da moramo početi od male dece ako želimo da stvorimo nove uslove ostalo najvećim delom monopol revolucionarnih pokreta tiranskog tipa koji su, kad osvoje vlast, oduzimali decu roditeljima i indoktrinirali ih. Obrazovanje ne treba da učestvuje u politici jer u politici uvek imamo posla s onima koji su već obrazovani. Ko god želi da obrazuje odrasle zapravo želi da bude njihov čuvar i spreči ih da budu politički aktivni. Pošto ne možemo da obrazujemo odrasle, reč “obrazovanje” loše zvuči u politici; pretvaramo se da je to obrazovanje, a u stvari glavna svrha je prisila bez upotrebe sile. Onaj ko stvarno želi da putem obrazovanja stvori nov politički poredak, to jest ni silom ni prinudom, a ni ubeđivanjem, mora doći do stravičnog platonovskog rešenja: izgona svih starijih ljudi iz države koju treba osnovati. Ali čak se i deci koju želimo da obrazujemo kao građane utopijske sutrašnjice zapravo poriče buduće uloga u političkom telu jer, sa stanovišta novih, sve novo što stariji svet predloži nužno je starije od njih samih. U ljudskoj prirodi je da se svaka nova generacija razvije u stari svet, tako da pripremanje nove generacije za nov svet može samo značiti da želimo da došljacima uskratimo šansu za novo.

Ništa od toga nije prisutno u Americi i upravo zato je ovde teško ispravno prosuđivati o tim pitanjima. Politička uloga koju obrazovanje doista igra u zemlji doseljenika, činjenica da škole ne služe samo amerikanizaciji dece nego utiču i na njihove roditelje, da u stvari pomažemo da se došljaci otarase starog sveta i uključe u novi, jačaju iluziju da se nov svet gradi putem obrazovanja dece. Naravno, stvarna situacija je potpuno drukčija. Svet u koji se deca uvode star je čak i u Americi, drugim rečima, to je već postojeći svet koji su izgradili živi i mrtvi, a nov je samo za one što su tek stigli kao imigranti. Ali ovde je iluzija jača od stvarnosti pošto potiče direktno iz osnovnog američkog iskustva da se nov poredak može uspostaviti, i to s punom svešću o istorijskom kontinuumu jer izraz “Novi svet” dobija značenje u odnosu na Stari svet koji je, ma koliko dostojan divljenja iz drugih razloga, odbačen zato što nije mogao da nađe rešenje za siromaštvo i tlačenje. Što se tiče samog obrazovanja, iluzija nastala iz strasti prema novom proizvela je najozbiljnije posledice tek u našem veku. Pre svega, omogućila je da skup modernih obrazovnih teorija koji vodi poreklo iz Centralne Evrope i čini neverovatnu papazjaniju smisla i besmisla sprovede, pod parolom progresivnog obrazovanja, radikalnu revoluciju u celom sistemu obrazovanja. Ono što je u Evropi bilo eksperiment, što je oprobavano tu i tamo, u pojedinim školama i obrazovnim institucijama, da bi zatim postepeno širilo svoj uticaj na neke oblasti, u Americi je pre otprilike dvadeset pet godina potpuno i gotovo preko noći uništilo sve tradicije i ustanovljene metode podučavanja i učenja. Neću zalaziti u detalje niti se baviti privatnim školama, a naročito ne katoličkim parohijskim školskim sistemom. Važno je to što su, u ime određenih teorija, dobrih ili loših, sva zdravorazumska pravila gurnuta u stranu. Takav postupak je uvek poguban, naročito u zemlji koja se u političkom životu u tolikoj meri oslanja na zdrav razum. Kad god zdrav ljudski razum ne uspe u pokušaju da pruži odgovore na politička pitanja ili od tog pokušaja odustane, suočeni smo s krizom; jer ta vrsta razuma je zaista zajedničko čulo zahvaljujući kojem se mi i naših pet individualnih čula uklapamo u jedan svet, zajednički svima nama, i uz čiju pomoć se krećemo u njemu. Nestanak zajedničkog čula u današnje vreme najsigurniji je znak današnje krize. U svakoj krizi deo sveta, nešto što nam je svima zajedničko, biva uništeno. Propast zajedničkog čula upire, poput rašlje, u mesto gde se takvo urušavanje desilo.

U svakom slučaju, na pitanje zašto Džoni ne ume da čita ili na načelnije pitanje zašto školski standardi prosečne američke škole toliko zaostaju za prosečnim standardima gotovo svih zemalja Evrope, ne možemo, nažalost, jednostavno odgovoriti da je Amerika mlada zemlja i još nije uhvatila korak sa standardima Starog sveta; naprotiv, treba reći da je Amerika, u toj posebnoj oblasti, “najnaprednija” i najmodernija zemlja na svetu. A to je tačno u dvostrukom smislu: nigde obrazovni problemi masovnog društva nisu postali tako akutni i nigde najmodernije teorije iz domena pedagogije nisu tako nekritički i slepo prihvaćene. Otuda kriza u američkom obrazovanju s jedne strane najavljuje propast progresivnog obrazovanja, a s druge strane predstavlja strahovito težak problem jer je nastala u uslovima masovnog društva i kao odgovor na zahteve tog društva.

U vezi s tim moramo imati na umu još jedan, opštiji činilac – iako on svakako nije uzrok krize, ali ju je u velikoj meri zaoštrio – a to je jedinstvena uloga koju pojam jednakosti igra i oduvek je igrao u američkom životu. Taj pojam podrazumeva mnogo više nego što su jednakost pred zakonom, ukidanje klasnih razlika ili čak ono što označavamo izrazom “jednake šanse”, mada su one veoma važne jer je u Americi pravo na obrazovanje jedno od neotuđivih građanskih prava. To pravo je odlučujuće uticalo na strukturu državnog školskog sistema – naime, u Americi srednje škole u evropskom smislu postoje samo kao izuzeci. Obaveza pohađanja škole važi sve do šesnaeste godine tako da svako dete mora da upiše srednju školu, što znači da je ona u osnovi neka vrsta nastavka osnovne škole. Pošto praktično nema srednje škole, pripreme za koledž moraju da obave sami koledži; posledica toga je da su im nastavni programi hronično opterećeni, a to, zauzvrat, utiče na kvalitet njihovog rada.

Na prvi pogled može nam se učiniti da ta anomalija proističe iz same prirode masovnog društva budući da u njemu obrazovanje više nije privilegija bogatih klasa. Ako bacimo pogled na Englesku, gde je, kao što svi znamo, odnedavno srednje obrazovanje takođe dostupno svim klasama stanovništva, videćemo da je taj zaključak pogrešan. Jer tamo, na kraju osnovne škole, đaci od jedanaest godina moraju da polažu veoma težak ispit koji uspeva da savlada samo deset procenata učenika spremnih za srednje obrazovanje. Tako stroga selekcija ni u Engleskoj nije prihvaćena bez otpora; u Americi bi bila naprosto nemoguća. U Engleskoj je cilj “meritokratija”, a jasno je da ona opet uspostavlja oligarhiju, ovog puta ne bogatih ili zaslužnih po rođenju, nego talentovanih. Ali to znači da će se, iako ljudima u Engleskoj cela stvar možda nije sasvim jasna, tom zemljom, čak i pod socijalističkom upravom, i dalje vladati kao što se vladalo od pamtiveka, to jest ni monarhistički ni demokratski, nego će tu funkciju obavljati oligarhija ili aristokratija, ovo poslednje u slučaju da se zauzme stanovište da su najnadareniji istovremeno najbolji, što ne mora biti tačno. U Americi bi takva, gotovo fizička podela dece na nadarene i nenadarene bila neprihvatljiva. Meritokratija je, ništa manje nego bilo koja druga oligarhija, suprotna principu jednakosti u egalitarnoj demokratiji.

To znači da razlog za tako akutnu krizu u američkom obrazovanju leži u političkoj klimi zemlje koja se bori da uspostavi jednakost ili da što više izbriše razlike između mladih i starih, nadarenih i nenadarenih i, konačno, između dece i odraslih, naročito učenika i nastavnika. Očigledno je da se takvo uspostavljanje jednakosti zapravo može postići na račun autoriteta nastavnika i na račun obdarenih đaka. Međutim, takođe je jasno, bar svakome ko je ikad došao u dodir s američkim obrazovnim sistemom, da taj problem, proistekao iz političke orijentacije zemlje, ima i velike prednosti, ne samo u humanom nego i u obrazovnom smislu; u svakom slučaju, tim opštim činiocima se ne može objasniti kriza u kojoj se sada nalazimo niti se mogu opravdati mere koje su do nje dovele.

II
Šematski prikaz nastanka tih pogubnih mera pokazao bi da se one oslanjaju na tri osnovne i dobro poznate pretpostavke. Prva je da postoje dečji svet i društvo uspostavljeno među decom koja su samostalna i mora im se prepustiti, koliko god je to moguće, da sama vladaju. Odrasli su tu samo da im pomognu da vladaju. Autoritet koji pojedinačnom detetu govori šta treba i šta ne treba da radi u rukama je same njegove grupe, a posledica toga je, između ostalog, da odrastao čovek bespomoćno stoji pred detetom i nema kontakt s njim. Jedino što može da mu kaže jeste da radi ono što mu se dopada i zatim spreči najgori ishod. Tako se kidaju istinske i normalne veze između dece i odraslih zasnovane na činjenici da su ljudi svih doba života uvek istovremeno prisutni u svetu. Suština ove prve osnovne pretpostavke leži u tome što se u obzir uzima samo grupa, a ne i pojedinačno dete.

Naravno, samom detetu je u grupi daleko gore nego što mu je bilo pre. Jer autoritet grupe, čak i dečje grupe, uvek je znatno jači i u većoj meri tiranski nego što najstroži autoritet pojedinačne osobe ikad može biti. Pojedinačno dete, ako stvari posmatramo s njegovog stanovišta, praktično nema nikakve šanse da se pobuni ili uradi nešto na svoju ruku; ono se više ne nalazi u situaciji u kojoj se neravnopravno bori sa bez sumnje apsolutno nadmoćnom osobom, ali ipak može da računa na solidarnost druge dece, to jest svojih vršnjaka; umesto toga, dete se nalazi u već po definiciji beznadežnom položaju manjine, koju čini ono sámo, suprotstavljene većini, koju čine svi drugi. Malo je odraslih ljudi koji mogu da istraju u takvoj situaciji, čak i kad je ne podupiru spoljna sredstva prisile; deca za su za to potpuno nesposobna.

Dakle, kad se oslobodi autoriteta odraslih, dete nije oslobođeno nego je podvrgnuto mnogo strašnijem i istinski tiranskom autoritetu, tiraniji većine. U svakom slučaju, rezultat je da su deca takoreći izgnana iz sveta odraslih. Ili su prepuštena sama sebi ili su izložena tiraniji sopstvene grupe, protiv koje, zbog njene brojčane nadmoći, ne mogu da se pobune, s kojom, zato što su deca, ne mogu razložno da se dogovore i od koje ne mogu da pobegnu u neki drugi svet pošto je svet odraslih za njih zatvoren. Reakcija dece na taj pritisak može biti konformizam ili maloletnička delinkvencija, a često i mešavina te dve stvari.

Druga osnovna pretpostavka o kojoj treba razmisliti u sadašnjoj krizi ima veze s podučavanjem. Pedagogija se, pod uticajem moderne psihologije i načela pragmatizma, razvila u nauku podučavanja uopšte, to jest potpuno je zanemarila gradivo koje deca treba da uče. Nastavnik je, kako se mislilo, čovek koji može da predaje bilo šta. On se obučava da podučava, a ne da vlada nekim određenim predmetom. Takav stav je, kao što ćemo videti, po svojoj prirodi vrlo blisko povezan s osnovnom pretpostavkom vezanom za učenje. Otuda je prethodnih decenija potpuno zanemareno obučavanje nastavnika da predaju sopstveni predmet, naročito u državnim srednjim školama. Pošto nastavnik ne mora da zna sopstveni predmet, neretko se dešava da od svog razreda više zna u onoj meri u kojoj mu je to potrebno da bi održao sledeći čas. To, zauzvrat, znači ne samo da učenici moraju sami da se dovijaju nego i da najlegitimniji izvor nastavnikovog autoriteta kao osobe koja, kako god okreneš, ipak više zna i više može da uradi od njih nije više delotvoran. Dakle, neautoritarni nastavnik, koji želi da se uzdrži od svih metoda prisile jer je u stanju da se osloni na sopstveni autoritet, više ne može da postoji.

Ali ta štetna uloga koju pedagogija i koledži za nastavnike igraju u sadašnjoj krizi postala je moguća samo zbog moderne teorije učenja. To je, jednostavno rečeno, logična posledica oslanjanja na treću osnovnu pretpostavku u našem kontekstu, pretpostavku koje se moderni svet vekovima drži i koja svoj sistematski pojmovni izraz nalazi u pragmatizmu. Ta osnovna pretpostavka glasi da možemo znati i razumeti samo ono što smo sami uradili, a njena primena u obrazovanju primitivna je koliko i očigledna: učenje treba zameniti činjenjem koliko god je to moguće. Razlog što je postalo nevažno da nastavnik ovlada sopstvenim predmetom bio je zapravo želja da se on natera na neprestano demonstriranje aktivnosti učenja da ne bi, kako se to kaže, prenosio “mrtvo znanje” nego stalno pokazivao kako se ono proizvodi. Svesna namera nije prenošenje znanja nego upućivanje u veštinu, a rezultat je neka vrsta pretvaranja učilišta u institucije za stručno obrazovanje, nesposobne da omoguće deci da normalno savladaju standardni nastavni program, ali uspešne u njihovom osposobljavanju da voze auto, kucaju na pisaćoj mašini ili, što je za “umeće” življenja još važnije, da se slažu s drugima i budu popularni.

Međutim, ovaj opis je pogrešan, ne samo zato što očigledno preuveličava stvari da bi istakao suštinu nego i zato što ne uzima u obzir činjenicu da se u tom procesu posebna važnost pridaje što temeljnijem brisanju razlike između igre i rada – u korist ovog prvog. Za igru se veruje da je najživlji i najprikladniji način ponašanja deteta u svetu, jedini oblik aktivnosti koji se spontano razvija iz njegove egzistencije kao deteta. Samo ono što se može naučiti kroz igru dostojno je te životnosti. Misli se da je igra aktivnost karakteristična za dete; učenje u starom smislu, prisiljavanjem deteta na pasivno ponašanje, teralo ga je da odustane od sopstvene inicijative zasnovane na igri. Blisku vezu između te dve stvari – zamenu učenja činjenjem i zamenu činjenja igrom – direktno ilustruje učenje jezika: dete treba da uči putem govora, to jest činjenja, a ne proučavanjem gramatike i sintakse; drugim rečima, strani jezik treba da uči na isti način na koji je u ranom detinjstvu naučilo sopstveni jezik: kao da se igra i u neprekinutom kontinuitetu proste egzistencije. Nezavisno od pitanja da li je to moguće – moguće je samo donekle i samo ako je po ceo dan u okruženju gde se govori strani jezik – savršeno je jasno da takvim postupkom svesno nastojimo da starije dete što duže zadržimo na nivou malog deteta. Upravo ono što treba da pripremi dete za svet odraslih, postepeno sticanje navike da radi, a ne da se igra, ukinuto je u ime autonomije sveta detinjstva.

Kakva god da je veza između činjenja i znanja ili kakva god da je validnost pragmatičke formule, njena primena na obrazovanje, to jest na način na koji deca uče, teži da svet detinjstva učini apsolutnim isto onako kao što smo videli da se to čini u slučaju prve osnovne pretpostavke. Dete je i ovde, pod izgovorom da se poštuje njegova nezavisnost, izbačeno iz sveta odraslih i veštački zadržano u sopstvenom svetu; u meri u kojoj se to može nazvati svetom. Takvo zadržavanje deteta veštačko je zato što kida prirodnu vezu između odraslih i dece, koja se, između ostalog, sastoji u podučavanju i učenju, i zato što istovremeno protivreči činjenici da je dete čovek u razvoju, da je detinjstvo privremeni stadijum, priprema za odraslost.

Sadašnja kriza u Americi posledica je priznanja da su pomenute osnovne pretpostavke razorne i očajničkog pokušaja da se ceo obrazovni sistem reformiše, to jest potpuno promeni. Pri tom se – ako izuzmemo planove za ogromno povećanje kapaciteta za obuku u oblasti fizičkih nauka i tehnologije – samo obnavlja ono što je srušeno: podučavanje će opet biti u rukama autoriteta, igranje neće biti dozvoljeno za vreme časova i opet će se ozbiljno raditi, naglasak će se prebaciti sa vannastavnih aktivnosti čiji je cilj ovladavanje veštinama na sticanje znanja propisanog nastavnim programom, a konačno se pominje i promena sadašnjeg programa za nastavnike, što znači da će nastavnici morati i sami nešto da nauče pre nego što im prepustimo decu.

Te predložene reforme, o kojima se tek raspravlja i tiču se samo Amerike, ne treba ovde da nas zanimaju. Neću govoriti ni o pitanju koje je više tehničko iako je, dugoročno gledano, možda važnije, a to je kako reformisati nastavne programe osnovnih i srednjih škola u svim zemljama da bi mogli da odgovore potpuno novim zahtevima savremenog sveta. Za našu argumentaciju važna su dva pitanja. Koje je aspekte modernog sveta i krize u njemu zaista otkrila kriza obrazovanja, to jest koji su pravi razlozi što se već decenijama stvari rade na način tako upadljivo kontradiktoran zdravom razumu? I drugo, šta iz ove krize možemo da naučimo o suštini obrazovanja – ne u smislu učenja na greškama, na onome što nije trebalo uraditi, nego u smislu razmišljanja o ulozi obrazovanja u svakoj civilizaciji, o tome da je ono obaveza koju postojanje dece podrazumeva u svakom ljudskom društvu. Počećemo od drugog pitanja.

III
Kriza u obrazovanju bi u svakom vremenu pobudila ozbiljnu zabrinutost čak i da nije odraz, kao što ova današnja jeste, opštije krize i nestabilnosti u društvu. Jer obrazovanje spada u najelementarnije i najneophodnije aktivnosti ljudskog društva, koje nikad ne ostaje takvo kakvo je nego se stalno obnavlja rađanjem, dolaskom novih ljudskih bića. A ti došljaci nisu dovršeni ljudi nego su u stanju postajanja. Otuda dete, subjekt obrazovanja, ima za pedagoga dvostruki aspekt: novo je u svetu koji mu je stran i u procesu je postajanja; ono je novo ljudsko biće i ljudsko biće u postajanju. Taj dvostruki aspekt nije očigledan sâm po sebi i ne važi za životinjske oblike života; on korespondira s dvostrukim odnosom, odnosom prema svetu s jedne i životu s druge strane. Stanje postajanja svojstveno je svim živim bićima; u odnosu na život i njegov tok, dete je čovek u procesu postajanja baš kao što se i za mače može reći da je mačka u procesu postajanja. Ali dete je novo samo u odnosu na svet jer taj svet je bio tu i pre njega, nastaviće da bude tu i nakon njegove smrti i u njemu će provesti svoj život. Kad dete ne bi bilo došljak u tom ljudskom svetu, kad bi bilo samo još nedovršeno stvorenje, obrazovanje bi bilo samo funkcija života i ne bi moralo da se sastoji ni od čega drugog osim od brige za održanje života i one praktične obuke u življenju koju sve životinje pružaju svojim mladima. Međutim, ljudski roditelji nisu pozvali svoju decu u život samo putem začeća i rađanja nego su ih istovremeno uključili u svet. Putem vaspitanja i obrazovanja oni preuzimaju odgovornost za obe stvari, za život i razvoj deteta i za opstanak sveta. Te dve odgovornosti nisu podudarne; i te kako mogu doći u sukob jedna s drugom. Odgovornost za razvoj deteta okreće se u izvesnom smislu protiv sveta: detetu su potrebni posebna zaštita i briga da mu spoljni svet ne bi uradio ništa pogubno. Ali i svetu je potrebna zaštita da ne bi bio upropašćen i uništen napadom novih koji se sa svakom novom generacijom obrušavaju na njega. Pošto dete mora biti zaštićeno od sveta, tradicionalno mesto mu je u porodici, čiji se odrasli članovi svakodnevno vraćaju iz spoljnog sveta i povlače u bezbednost privatnog života između četiri zida. Ta četiri zida, unutar kojih se odvija privatni porodični život ljudi, štite od sveta, a naročito od javnog aspekta sveta. Oni okružuju bezbedan prostor bez kojeg nijedno živo stvorenje ne može da napreduje. To ne važi samo za detinji život nego i za ljudski život uopšte. Kad god je ljudski život neprestano izložen svetu, bez zaštite koju pružaju privatnost i bezbednost, vitalni kvalitet mu biva uništen. U javnom svetu, zajedničkom svima, ljudi su važni i važan je rad, to jest rad naših ruku kojim svako od nas doprinosi zajedničkom svetu; ali život kao život nije važan. Pošto svet ne može da bude obziran prema njemu, život se mora sakriti i zaštiti od sveta.

Sve što živi, ne samo vegetativni život, izranja iz tame i ma koliko snažno težilo da se probije na svetlost, neophodna mu je bezbednost tame da bi uopšte raslo. To zaista može biti razlog što deca slavnih roditelja često krenu rđavim putem. Slava probija četiri zida, osvaja privatni prostor i donosi sa sobom, naročito u današnjim uslovima, nemilosrdno bleštavilo javnog prostora koje preplavljuje privatne živote svih koji su mu izloženi i deca više nemaju bezbedno mesto gde mogu da rastu. Ali isto takvo uništavanje istinskog životnog prostora dešava se i kad pokušamo da samu decu preobratimo u neku vrstu sveta. Tada se među vršnjačkim grupama javlja nekakav javni život i, bez obzira na to što nije stvaran i što je ceo pokušaj neka vrsta obmane, ostaje činjenica da su deca – to jest ljudi u procesu postajanja, ali još nedovršeni – prisiljena da se izlože štetnoj svetlosti javnog života. Jasno je da, u meri u kojoj nastoji da uspostavi dečji svet, moderno obrazovanje uništava uslove neophodne za vitalni razvoj i rast. Ali zaista je čudno kad takvu štetu detetu u razvoju nanosi obrazovanje koje je proglasilo da mu je isključivi cilj da služi detetu i pobunilo se protiv nekadašnjih metoda zato što nisu dovoljno uzimale u obzir unutrašnju prirodu i potrebe deteta. Setimo se da je u Veku deteta zastupano stanovište da decu treba emancipovati i osloboditi merila poteklih iz sveta odraslih. Kako se onda moglo desiti da većinu elementarnih životnih uslova neophodnih za rast i razvoj deteta previđamo ili jednostavno ne priznajemo? Kako se moglo desiti da je dete sad izloženo nečemu što najviše od svega karakteriše svet odraslih, javnom aspektu tog sveta, iako smo upravo zaključili da je celokupno nekadašnje obrazovanje grešilo zato što je na dete gledalo kao na malog odraslog čoveka?

Razlog za to čudno stanje stvari nema direktne veze s obrazovanjem: pre ćemo ga naći u sudovima i predrasudama o prirodi privatnog života i javnog sveta i o njihovom međusobnom odnosu; ti sudovi i predrasude karakteristični su za moderno društvo od samog početka modernih vremena, a pedagozi su ih, kad su konačno i relativno kasno počeli da modernizuju obrazovanje, prihvatili kao same po sebi očigledne pretpostavke, nesvesni posledica koje to mora ostaviti na život deteta. To što se na život, to jest zemaljski život pojedinca i porodice gleda kao na najveće dobro osobenost je modernog društva, a ne nečeg što je prirodno dato; i ta osobenost je razlog što su sad, za razliku od svih prethodnih vekova, taj život i sve aktivnosti povezane s očuvanjem i razvojem oslobođeni skrivene privatnosti i izloženi svetlosti javnog sveta. To je istinsko značenje emancipacije radnika i žena, naravno ne kao osoba, nego u meri u kojoj ispunjavaju funkciju koja je neophodna u životnom procesu društva.

Taj proces emancipacije na kraju je uticao i na decu: upravo ono što je bilo istinsko oslobađanje za radnike i žene – jer oni nisu samo radnici i žene nego i osobe i stoga polažu pravo na javni svet, to jest pravo da vide i budu viđeni u njemu, da govore i da ih čuju – pokazalo se kao napuštanje i izdaja dece, koja su još uvek u stadijumu kad je jednostavna činjenica života i rašćenja važnija od faktora ličnosti. Kad sve više odbacuje razliku između onoga što je privatno i onoga što je javno, između onoga što može da napreduje samo kad je na skrovitom mestu i onoga što treba da bude svima pokazano na punoj svetlosti javnog sveta, to jest kad između privatnog i javnog sve više uvodi društvenu sferu u kojoj privatno postaje javno i obrnuto, moderno društvo otežava ispravno postupanje s decom, kojoj je po prirodi potrebna skrovitost da bi neometano sazrevala.

Iako je takvo narušavanje uslova za životni razvoj ozbiljno, sigurno je da je potpuno nenamerno; glavni cilj napora celokupnog modernog obrazovanja jeste dobrobit dece i, naravno, ta činjenica nije manje tačna čak i ako ti napori ne uspevaju uvek da doprinesu njihovoj dobrobiti onako kako se očekuje. Situacija je potpuno drukčija u sferi obrazovnih zadataka koji više nisu usmereni ka detetu nego ka mladom čoveku, došljaku i tuđincu, rođenom u već postojećem, njemu nepoznatom svetu. Za te zadatke su pre svega, ali ne i isključivo, odgovorne škole; one moraju da se bave podučavanjem i učenjem; neuspeh na tom polju gorući je problem u današnjoj Americi. Šta je pravi razlog za to?

Dete se obično prvo upoznaje sa svetom škole. Ali škola nije svet i ne sme se praviti da jeste; ona je institucija koju umećemo između privatnog domena kod kuće i sveta kako bismo uopšte omogućili prelazak iz porodice u svet. Pohađanje škole ne zahteva porodica nego država, to jest javni svet, i zato, u odnosu na dete, škola u izvesnom smislu predstavlja svet mada još nije istinski svet. U toj fazi obrazovanja odrasli opet preuzimaju odgovornost za dete, ali sad to nije toliko odgovornost za vitalnu dobrobit bića koje raste koliko za ono što obično zovemo slobodnim razvojem karakterističnih kvaliteta i talenata. S opšteg i suštinskog stanovišta, to je jedinstvenost po kojoj se svako ljudsko biće razlikuje od drugih bića, kvalitet zahvaljujući kojem ono nije samo tuđinac u svetu nego i nešto što nikad nije bilo tu.

Dokle god se ne upozna sa svetom, dete se mora postepeno uvoditi u njega; dok god je novo, mora se voditi računa da to biće sazri u odnosu na svet takav kakav je. Međutim, kako god okrenemo, pedagozi su za mlade predstavnici sveta za koji moraju da preuzmu odgovornost iako ga nisu lično pravili i možda, tajno ili otvoreno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije im slučajno nametnuta; nju podrazumeva činjenica da odrasli uvode mlade u svet koji se stalno menja. Onaj ko odbije da preuzme zajedničku odgovornost za svet ne treba da ima decu i ne sme mu se dozvoliti da učestvuje u njihovom obrazovanju.

U obrazovanju se ta odgovornost za svet javlja u obliku autoriteta. Autoritet pedagoga i kvalifikacije nastavnika nisu ista stvar. Iako je neophodno da autoritet ima izvesnu kvalifikaciju, ni najviša moguća kvalifikacija ne može da izrodi autoritet. Nastavnikova kvalifikacija sastoji se u upućenosti u svet i sposobnosti da uputi druge u njega, ali se njegov autoritet zasniva na preuzimanju odgovornosti za svet. U odnosu na dete, on igra ulogu predstavnika svih odraslih stanovnika, ukazuje na detalje i kaže detetu: to je naš svet.

Svi znamo kako danas stvari stoje s autoritetom. Kakav god stav imali prema tom problemu, očigledno je da u javnom i političkom životu autoritet ili ne igra nikakvu ulogu – jer nasilje i teror u totalitarnim zemljama nemaju naravno nikakve veze s autoritetom – ili igra krajnje osporavanu ulogu. Međutim, to jednostavno znači da ljudi u suštini ne žele ni od koga da traže i nikome da povere preuzimanje odgovornosti za sve drugo jer je s istinskim autoritetom, gde god je postojao, išla i odgovornost za tok stvari u svetu. Uklanjanje autoriteta iz političkog i javnog života može značiti da će se odsad od svakog podjednako očekivati da bude odgovoran za tok stvari u svetu. Ali može značiti i da se zahtevi sveta i poretka u njemu svesno ili nesvesno odbijaju, da se odgovornost za svet potpuno odbija, odgovornost za davanje naređenja ništa manje nego za slušanje naređenja. Nema sumnje da obe te stvari igraju ulogu u gubljenju autoriteta u modernom svetu i često istovremeno i nerazdrešivo deluju zajedno.

U obrazovanju, međutim, ne može biti takve ambivalentnosti u vezi sa sadašnjim gubitkom autoriteta. Deca ne mogu da odbace obrazovni autoritet kao da su pod represijom odrasle većine – mada u modernoj obrazovnoj praksi ima apsurdnih pokušaja da se tretiraju kao potlačena manjina koju treba osloboditi. Autoritet su odbacili odrasli i to može značiti samo jednu stvar: odrasli odbijaju da preuzmu odgovornost za svet u koji su uveli decu.

Između gubitka autoriteta u javnom i političkom životu i gubitka autoriteta u privatnim i prepolitičkim domenima porodice i škole svakako postoji veza. Kako se sve više zaoštrava nepoverenje u autoritet u javnoj sferi tako je, naravno, sve veća verovatnoća da ni privatna sfera neće ostati toga pošteđena. Postoji i dodatna činjenica, verovatno odlučujuća, a to je da naša politička misao od pamtiveka vidi autoritet roditelja nad decom, učitelja nad đacima, kao model na osnovu kojeg treba razumeti politički autoritet. A upravo je taj model, koji nalazimo već kod Platona i Aristotela, razlog što je pojam autoriteta u politici tako ambivalentan. Prvo, zasnovan je na apsolutnoj superiornosti koja je takva da ne može postojati među ljudima i, sa stanovišta ljudskog dostojanstva, ne sme nikad ni postojati. Drugo, zasnovan je, po ugledu na model obdaništa, na krajnje privremenoj superiornosti i stoga postaje kontradiktoran kad se primeni na odnose koji po svojoj prirodi nisu privremeni – na primer između vladara i podanika. Otuda je u prirodi same stvari – to jest i u prirodi sadašnje krize autoriteta i u prirodi naše tradicionalne političke misli – da se gubljenje autoriteta koje je počelo u političkoj sferi prenosi i u privatnu; i naravno nije slučajno to što se tamo gde je politički autoritet prvo potkopan, to jest u Americi, moderna kriza u obrazovanju najjače oseća.

U stvari, najradikalniji vid opšteg gubitka autoriteta nalazimo u njegovom prodoru u prepolitičku sferu, gde se činilo da autoritet određuje sama priroda i da je nezavisan od istorijskih promena i političkih uslova. S druge strane, svoje nezadovoljstvo svetom i gađenje prema stanju stvari moderni čovek najjasnije izražava kad odbija da, u odnosu na decu, preuzme odgovornost za sve to. To je kao da im roditelji svakodnevno poručuju: “U ovom svetu nismo sasvim bezbedni; i za nas je tajna kako treba da se krećemo u njemu, šta treba da znamo, kakvim veštinama da ovladamo. Morate pokušati da se sami snađete; u svakom slučaju, nemate pravo da nas pozivate na odgovornost. Mi smo nedužni, dižemo ruke od vas.”

Naravno, takav stav nema nikakve veze s revolucionarnom željom za novim poretkom u svetu – novus ordo seclorum – koja je nekad nadahnjivala Ameriku; pre će biti da je reč o simptomu modernog otuđenja od sveta, koji se, iako ga srećemo svuda, u posebno radikalnom i intenzivnom obliku ispoljava u uslovima masovnog društva. Tačno je da su moderni obrazovni eksperimenti, ne samo u Americi, predstavljani kao veoma revolucionarni, što je donekle otežavalo jasan uvid u situaciju i izazivalo izvesnu konfuziju u raspravama o tom problemu; jer nasuprot svemu tome stoji neosporna činjenica da Amerika, dokle god je bila istinski nadahnuta tim duhom, nije ni sanjala da bi uvođenje novog poretka trebalo početi od obrazovanja nego je, naprotiv, ostajala konzervativna u toj oblasti.

Da bismo izbegli nesporazum treba reći i sledeće: čini mi se da je konzervativizam, u smislu konzervacije, neodvojiv od obrazovne aktivnosti, čiji je trajni zadatak da neguje i štiti dete od sveta, svet od deteta, novo od starog, staro od novog. Čak i time preuzeta sveobuhvatna odgovornost za svet svakako podrazumeva konzervativan stav. Ali to važi samo za oblast obrazovanja ili, bolje reći, za odnose između odraslih i dece, a ne i za oblast politike, gde delujemo među odraslima i jednakima sebi i zajedno s njima. U politici taj konzervativni stav – koji prihvata svet takav kakav je i nastoji samo da očuva status kvo – može da vodi jedino ka destrukciji jer svet je, u celini i u detaljima, nepovratno prepušten zubu vremena ukoliko ljudi nisu odlučni da intervenišu, da stvaraju novo. Hamletove reči “iz svojega se iščašila zgloba vremena ova; kakva gnusna zloba da ja baš rođen beh da ovo doba učašim”1 manje-više važe za svaku novu generaciju, samo što su u ovom veku možda dobile na ubedljivosti.

Mi se u osnovi uvek obrazujemo za svet koji jeste ili postaje iščašen iz zgloba jer je ljudsko postojanje utemeljeno u svetu koji su stvorili smrtnici da u ograničenom vremenu služi smrtnicima kao dom. Pošto su ga stvorili smrtnici, svet se troši; a pošto se njegovi stanovnici stalno menjaju, izložen je riziku da postane smrtan kao i oni. Da bi se sačuvao od smrtnosti svojih tvoraca i stanovnika, svet mora uvek iznova da se popravlja. Problem je jednostavan: obrazovanje treba da bude takvo da zaista omogući popravljanje iako uspeh u tome nikad ne može biti zajemčen. Nadu uvek ulažemo u ono što je novo i što donosi svaka generacija; ali baš zato što nadu zasnivamo samo na tome, uništićemo sve ako toliko nastojimo da kontrolišemo to novo kojem mi, stari, možemo da odredimo kako će izgledati. Obrazovanje mora biti konzervativno upravo u ime onog što je novo i revolucionarno u svakom detetu; mora sačuvati tu novinu i uključiti je kao novu stvar u stari svet, koji je, bez obzira na sva revolucionarna dešavanja u njemu, sa stanovišta svake sledeće generacije prestareo i blizu uništenja.

IV
Istinski problem u modernom obrazovanju leži u tome što je, uprkos današnjoj modi da se govori o novom konzervativizmu, izuzetno teško postići čak i taj minimum konzervacije i konzerviranja bez kojeg obrazovanje u našem vremenu jednostavno nije moguće. Za to postoje jaki razlozi. Kriza autoriteta u obrazovanju blisko je povezana s krizom tradicije, to jest krizom u našem odnosu prema prošlosti. S tim aspektom moderne krize naročito se teško nose pedagozi jer je njihov zadatak da posreduju između starog i novog, što znači da sama profesija zahteva da izuzetno poštuju prošlost. Tokom mnogih vekova, to jest tokom perioda rimsko-hrišćanske civilizacije, nisu imali potrebu da budu svesni tog svog posebnog kvaliteta jer je poštovanje prema prošlosti bilo suštinski deo stanja duha Rimljana i to se u hrišćanstvu nije promenilo niti završilo, nego je samo prebačeno na druge osnove.

Suštinski važni činioci rimskog pogleda na svet (mada to nije važilo za sve civilizacije, pa čak ni za zapadnu uzetu u celini) bili su: prošlost kao uzor, preci kao primer koji potomci u svakoj situaciji treba da slede i verovanje da sve što je vredno počiva u onome što je bilo i da je stoga starost najbolje doba jer star čovek, budući da je gotovo predak, može da služi kao model za način življenja. Sve to je suprotno ne samo našem svetu i modernom dobu od renesanse nadalje nego i grčkom stavu prema životu. Geteov komentar da je starenje “postepeno povlačenje iz sveta pojavnog” izrečen je u duhu starih Grka, za koje su se bivanje i pojavljivanje podudarali. Rimljani su smatrali da starenjem i laganim nestajanjem iz zajednice smrtnika čovek postiže svoj najkarakterističniji oblik bivanja jer samo tada, iako se, u odnosu na svet pojavnog, nalazi u procesu koji vodi ka nepojavljivanju, može približiti postojanju u kojem će biti autoritet za druge.

S tako nenarušenom tradicijom u pozadini, tradicijom u kojoj obrazovanje ima političku funkciju (a to je bio jedinstven slučaj), relativno lako možemo uraditi ono što je potrebno u obrazovanju, čak i ako ne zastanemo da razmotrimo šta stvarno radimo, a lako je zato što je specifični etos obrazovnog principa u saglasnosti s temeljnim etičkim i moralnim uverenjima šireg društva. Po Polibijevim rečima, obrazovati znači “omogućiti da vidiš da si dostojan svojih predaka”, a u tom poslu pedagog može biti “kolega s kojim se takmičiš” i “kolega koji ti pomaže” jer je i on, iako na različitom nivou, prošao kroz život s očima uperenim u prošlost.

Kolegijalnost i autoritet u ovom slučaju nisu bili ništa drugo do dve strane iste stvari, a nastavnikov autoritet bio je čvrsto utemeljen na sveobuhvatnom autoritetu prošlosti kao takve. Međutim, danas više nismo u tom položaju; i nema mnogo smisla u tome da se ponašamo kao da jesmo i da smo samo slučajno skrenuli s pravog puta, ali smo u svakom trenutku slobodni da nađemo put natrag. To znači da kakva god kriza da se desi u modernom svetu, ne smemo jednostavno nastaviti dalje niti se vratiti. Takvo vraćanje samo bi nas dovelo u istu situaciju iz koje je kriza i potekla. Povratak bi bio repriza – mada možda u drukčijem obliku jer su mogućnosti za besmislice i neutemeljene ideje koje se mogu našminkati kao poslednja reč nauke neograničene. S druge strane, prosto, nepromišljeno istrajavanje na istom putu, bez obzira na to da li tako idemo dalje u krizu ili se rutinski držimo slepog verovanja da ona neće zahvatiti baš određenu sferu života, znači predavanje toku vremena i može samo dovesti do propasti; preciznije rečeno, može nas još više otuđiti od sveta koji nam već preti sa svih strana. Kad govorimo o obrazovanju, moramo uzeti u obzir taj proces otuđivanja od sveta; čak i priznati da smo verovatno suočeni s automatskim procesom, ali ne smemo ni zaboraviti da su ljudska misao i delovanje u stanju da prekinu i zaustave takve procese.

Problem obrazovanja u modernom svetu proističe iz činjenice da ono po samoj svojoj prirodi ne može odustati ni od autoriteta ni od tradicije, a ipak se mora odvijati u svetu koji autoritet nije strukturirao niti ga tradicija drži na okupu. Međutim, to znači da se nastavnici i pedagozi, ali i svi mi, budući da zajedno sa svojom decom i mladima živimo u jednom svetu, moramo prema njima radikalno drukčije ponašati nego što se ponašamo jedni prema drugima. Moramo odlučno odvojiti oblast obrazovanja od drugih oblasti, pre svega od javnog, političkog života, da bismo samo u obrazovanju primenili koncept autoriteta i prema prošlosti zauzeli stav koji je za tu oblast prikladan, ali nema opštu važnost niti na nju može pretendovati u svetu odraslih.

U praksi, prva posledica toga bilo bi jasno uviđanje da je funkcija škola da uče decu kakav je svet, a ne da ih upućuju u umeće življenja. Pošto je svet star, uvek stariji od njih, učenje se neizbežno okreće ka prošlosti bez obzira na to što se življenje dešava u sadašnjosti. Pored toga, linija povučena između dece i odraslih značila bi da ne možemo ni odrasle obrazovati ni prema deci postupati kao da su odrasla; ali ne smemo dozvoliti da ta linija preraste u zid koji decu odvaja od zajednice odraslih, kao da ne žive u istom svetu i kao da je detinjstvo nezavisno stanje ljudske egzistencije u kojem su deca sposobna da žive po sopstvenim zakonima. Nema opšteg pravila koje bi odredilo kuda treba da ide linija podele između detinjstva i odraslosti; to se često menja u skladu s dobom deteta i razlikuje se od zemlje do zemlje, od civilizacije do civilizacije, ali i od pojedinca do pojedinca. Ipak, za razliku od učenja, obrazovanje mora imati predvidljiv kraj. U našoj civilizaciji taj kraj se verovatno pre podudara sa sticanjem diplome koledža nego sa sticanjem diplome srednje škole jer je profesionalna obuka na fakultetima i tehničkim školama, iako uvek ima veze s obrazovanjem, neka vrsta specijalizacije. Njen cilj više nije da uvede mladu osobu u svet uopšte nego da je uvede u određeni, ograničeni segment sveta. Obrazovanje nije moguće bez istovremenog podučavanja; obrazovanje bez učenja isprazno je i zato se veoma lako degeneriše u moralno-emocionalnu retoriku. Ali ne možemo sasvim lako podučavati nekog a da ga i ne obrazujemo i možemo učiti do kraja života a da ne postanemo obrazovani. Međutim, sve te pojedinosti treba prepustiti stručnjacima i pedagozima.

Ono što sve nas zanima i zato ne može biti prepušteno tako specijalizovanoj nauci kao što je pedagogija jeste odnos između odraslih i dece uopšte ili, još opštije i tačnije rečeno, odnos prema natalitetu: činjenici da svi dolazimo na svet rođenjem i da se ovaj svet neprestano obnavlja rađanjem. Obrazovanje je tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svet da smo spremni da preuzmemo odgovornost za njega i tako ga spasemo od uništenja koje bi, kad ne bi bilo obnavljanja, kad ne bi pristizali novi i mladi, bilo neizbežno. Obrazovanje je i tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svoju decu da ne želimo da ih izgnamo iz svog sveta i pustimo da se sami snalaze, i da li ih volimo dovoljno da im ne uskratimo šansu da preduzmu nešto novo, nešto što ne vidimo unapred, ali ih unapred pripremamo za zadatak obnove zajedničkog sveta.

Naslov teksta na engleskom: The crisis in education, u knjizi Hane Arent “Between past and future. Eight exercises in political thought”, Penguin Books 2006. Esej je napisan za predavanje u Bremenu 1958. U engleskom prevodu ga je prvi put objavio Viking Press 1961, a Penguin Books ga je prvi put štampao 1993.

REČ 86.32
Peščanik.net

Kina i privatni sektor: prednjače trgovci proizvodima na malo


Napredni proizvođači i trgovci na malo su dominirali su među prvih 10 pozicija liste 500 najvećih privatnih preduzeća u Kini u 2018. godini, što je uočljiv znak snažnog zamaha privatnih preduzeća u ovoj zemlji kao i postizanja rasta na osnovu visokog kvaliteta proizvoda.

Kompanija Huawei je po treći put odnela krunu na ovoj listi: prema listi koju je 29. avgusta objavila Svekineska Federacija industrije i trgovine, ova kompanija je u 2017. godini ostvarila prihod od 603,62 milijarde juana (88,5 milijardi američkih dolara).

Trgovci na malo držali su četiri od 10 najboljih pozicija, a kompanija za e-trgovinu Suning preuzela je drugu poziciju. Rang-lista objavljena je tokom Samita Top 500 privatnih preduzeća u Kini, održanom u Šenjangu, glavnom gradu pokrajine Liaoning.

Prihodi u svakoj od devet najvećih privatnih preduzeća premašili su 300 milijardi juana u 2017. godini, pokazujući kako su kompanije porasle i veličinom a i uticajem.

“Kineski privatni biznis nastavio je da se snažno razvija u 2017. godini”, rekao je zamenik predsedavajućeg ACFIC-a Huang Rong, dodajući da je prisutan „stabilni optimizam“ u domaću industrijsku strukturu, koja daje sve veći doprinos kineskom društvu.

Rekordna brojka od 162 preduzeća iz sektora usluga ušla je na listu najboljih 500 u 2018. godini, u odnosu na 117 samo godinu dana ranije.

Evergrande grupa je jedini vlasnik nekretnina među prvih 10, u oštrom kontrastuodpre nekoliko godina, kada su vlasnici nekretnina bili najistaknutiji privatni igrači.

Predsednik Suninga Žang Đindong (Zhang Jindong) izjavio je da su privatna preduzeća najveći dobitnici od benefita kineske politike reforme i otvaranja, pošto lokalne samouprave naporno rade na stvaranju poslovnog okruženja fokusiranog na privatni sektor.

“Da bismo zadovoljili potražnju za nadogradnjom tj povećanjem potrošnje, mi ćemo povećati napore da revolucionišemo naše prodavnice i to s najsavremenijim tehnologijama”, rekao je Žang.

On je rekao da kompanija Suning planira da do 2020. godine ima oko 600 „pametnih“ maloprodajnih objekata u pokrajini Liaoning,poduhvat koji bi se podudarao s naporima lokalne vlade da restrukturira svoju ekonomiju.

Ova severoistočna pokrajina, poznata kao važna industrijska baza u Kini, naporno radi na pronalaženju nove dinamike rasta time što će uspostaviti povoljne politike u korist preduzetništva, i iskoristiti svoja znanja, umešnost u ekspertizu u proizvodnji ali i kulturi negovanja talenata.

Čen Kjufa (Chen Kiufa), sekretarka KP za Liaoning, rekla je da je poboljšanje poslovnog okruženja ove pokrajine pretvoreno u prioritet. Liaoning je postao sastavni deo nacionalne strategije za izgradnju novog, otvorenog ekonomskog sistema.

Početkom maja 2018. ova pokrajina izdala je smernice o podmlađivanju kroz sveobuhvatno otvaranje, obećavajući da će stranim investitorima i dalje olakšavati pristup kineskom tržištu.

Strane direktne investicije u industrijske igrače Liaoninga u prvoj polovini 2018. godine porasle su za 14,1 odsto na godišnjem nivou, na 3,21 milijarde dolara, dok je spoljnotrgovinska razmena ove pokrajine iznosila 52,25 milijardi dolara, što je za šest odsto više u odnosu na isti period prethodne godine.

Wu Yong, Ma Si, Zhong Nan (China Daily, 2018-08-30. 08. 2018)

Zašto ne menjamo mišljenje


Istraživači sa Stenforda su 1975. pozvali grupu studenata da učestvuje u istraživanju o samoubistvu. Pokazani su im parovi oproštajnih pisama samoubica. U svakom paru jedno pismo su napisali nasumično odabrani ljudi, a drugo je napisala osoba koja je potom izvršila samoubistvo. Od studenata je onda traženo da kažu koja pisma su prava a koja lažna.

Neki studenti su otkrili da imaju istinski dar za ovo: od 25 parova oproštajnih pisama uspešno su 24 puta identifikovali prava. Ostali studenti pokazali su se kao beznadežni slučajevi: pravo oproštajno pismo su pogodili tek deset puta.

Kao što obično biva u psihološkim istraživanjima, ceo scenario je bio izmišljen. Iako je polovina oproštajnih pisama doista bila prava – dobijena su u Kancelariji islednika za smrtne slučajeve u Los Anđelesu – studentski rezultati su bili izmišljeni. Studenti kojima je rečeno da su gotovo uvek pogađali u proseku nisu bili ništa bolji od onih kojima je rečeno da su uglavnom grešili.

U drugoj fazi istraživanja prevara je otkrivena. Studentima je rečeno da je stvarna svrha eksperimenta bila da se odmeri njihova reakcija na mišljenje o tome da li su u pravu ili nisu (što se takođe ispostavilo kao laž). Na kraju je od njih traženo da procene koliko oproštajnih pisama su zaista tačno prepoznali i kolika bi prosečan student bio u stanju da pogodi. E, tu se desilo nešto neobično. Studenti iz grupe sa tobožnjim visokim ocenama u pogađanju sada su rekli da misle da su, u stvari, dobro pogađali, znatno bolje od prosečnog studenta, iako, kao što im je neposredno pre toga rečeno, nisu imali nikakvog osnova za takvu tvrdnju. A studenti kojima je prvobitno bilo saopšteno da su loše pogađali sada su rekli da misle da su bili znatno lošiji od prosečnog studenta – što je takođe bio neosnovan zaključak.

„Jednom uobličena uverenja“, suvoparno zaključuju istraživači, „čudesno su otporna“.

Nekoliko godina kasnije, nova grupa studenata sa Stenforda je uključena u srodno istraživanje. Dati su im na uvid biografski podaci o paru vatrogasaca Frenku K. i Džordžu H. U Frenkovoj biografiji je stajalo da mu se nedavno rodila ćerka i da voli da roni s kiseonikom. Za Džordža je pisalo da ima malog sina i da igra golf. Među biografskim podacima nalazili su se i njihovi odgovori na nešto što su istraživači nazvali Testom rizično-konzervativnog izbora. U jednoj verziji Frenk je bio uspešan vatrogasac koji je na testu uvek pokazivao da teži najbezbednijim opcijama. U drugoj verziji, Frenk na testu takođe bira najbezbednije opcije, ali je loš vatrogasac te su ga nadležni nekoliko puta zvali na raport. I opet, usred istraživanja, studentima je rečeno da su ih obmanuli tako što su im dali potpuno izmišljene biografije. Potom je od studenata zatraženo da opišu vlastita uverenja: koji stav prema riziku treba da ima dobar vatrogasac? Studenti koji su dobili prvu verziju mislili su da rizik treba izbegavati, a studenti koji su dobili drugu verziju bili su uvereni da rizik treba prihvatiti.

Čak i kada im se predoči da su „njihova uverenja potpuno pogrešna, ljudi ne uspevaju da ih revidiraju“, zaključuju istraživači. U ovom slučaju, neuspeh je bio „posebno impresivan“, jer dva podatka nikada nisu dovoljna da se na osnovu njih izvode opšti zaključci.

Stanfordske studije grupe stručnjaka iz 70-ih godina 20. veka su se pročule. Njihov kontrastav da ljudi ne mogu da misle ispravno bio je zaprepašćujući. Danas više nije. Hiljade sličnih eksperimenata je potvrdilo (i produbilo) ove nalaze. Svako ko prati naučna istraživanja – ili bar povremeno pročita članak u časopisu Psihologija danas – zna da svaki diplomirani student može da potvrdi da su naizgled razboriti ljudi često iracionalni. Retko kad je taj uvid tako važan kao danas. Pa ipak, jedna ključna zagonetka ostaje: Kako smo postali takvi?

U novoj knjizi Enigma razuma (Harvard), proučavaoci kognicije Hugo Mercier i Dan Sperber pokušali su da odgovore na to pitanje. Mercier, koji radi u Francuskom institutu za istraživanja u Lionu, i Sperber, koji sada radi na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, ukazuju na to da je razum evoluciono svojstvo poput dvonožnog hoda ili trobojnog vida. Razum je nastao u afričkim savanama, i treba ga razumeti u tom kontekstu.

Ako to ogolimo od kognitivno-naučničkog žargona, Mercier i Sperber o razumu kažu otprilike sledeće: Najveća ljudska prednost nad ostalim živim bićima je naša sposobnost da sarađujemo. Saradnju je teško uspostaviti i gotovo podjednako teško održati. To je tako jer je za svaku individuu švercovanje uvek najbolji način ponašanja. Razum se nije razvijao za rešavanje apstraktnih, logičkih problema, pa čak ni da olakša zaključivanje iz novih podataka; on se razvijao da reši probleme koje sa sobom nosi život u saradničkoj grupi.

„Razum je adaptacija na hipersocijalne niše koje su ljudi razvijali oko sebe“, pišu Mercier i Sperber. Ono što sa „intelektualističke“ tačke gledanja izgleda čudno ili očito budalasto, pokazuju se kao mudro sa „interakcionističkog“ stanovišta.

Osvrnimo se na ono što se naziva „pristrasno potvrđivanje očekivanog“ (confirmation bias) – sklonost ljudi da prihvate informaciju koja potvrđuje njihova uverenja, a da odbace onu koja im protivreči. Među mnogim identifikovanim oblicima pogrešnog mišljenja, pristrasno potvrđivanje očekivanog je jedna od najdokumentovanijih pojava i predmet je mnogih eksperimenata koji zaslužuju da uđu u udžbenike. Jedan od najpoznatijih izveden je, opet, na Stanfordu. Za taj eksperiment istraživači su obrazovali grupu studenata koji su imali suprotstavljena mišljenja o smrtnoj kazni. Polovina je bila za smrtnu kaznu i smatrala je da ona doprinosi smanjenju kriminala, a druga polovina je bila protiv smrtne kazne i smatrala da smrtna kazna nema nikakav uticaj na stopu kriminala.

Od studenata se tražilo da reaguju na dve studije. Jedna je sadržala podatke u prilog argumentu o preventivnom delovanju smrtne kazne, a druga podatke koji to delovanje osporavaju. Obe studije – već znate – bile su izmišljene, oblikovane tako da predstave nešto što je, objektivno gledano, bila podjednako ubedljiva statistika. Studenti koji su podržavali smrtnu kaznu cenili su podatke koji idu u prilog prevenciji kao vrlo ubedljive, a podatke o nepostojanju efekta prevencije kao neubedljive; studenti koji se protive smrtnoj kazni reagovali su obratno. Na kraju eksperimenta, studente su ponovo pitali kako gledaju na smrtnu kaznu. Oni koji su počeli kao zagovornici smrtne kazne sad su je još jače podržavali, a oni koji su joj se suprotstavljali bili su još više protiv.

Ako je razum oblikovan da donosi valjane sudove, onda je teško zamisliti ozbiljniju njegovu manjkavost od pristrasnog potvrđivanja očekivanog. Zamislite, kažu Mercier i Sperber, miša koji misli kao i mi. Takav miš, „sklon uverenju da u okolini nema mačaka“ uskoro bi postao doručak. U meri u kojoj pristrasno potvrđivanje očekivanog navodi ljude da odbacuju dokaze o novim ili zanemarenim pretnjama – što je ljudski ekvivalent za mačku iza ćoška – pretnja je ono čemu se opiremo. Činjenica da i mi i pretnja opstajemo, tvrde Mercier i Sperber, dokazuje da ona mora imati neku adaptivnu funkciju, a ta funkcija, nastavljaju oni, povezana je sa hipersocijabilnošću.

Mercier i Sperber više vole izraz „pristrasnost u moju korist“ (myside bias). Ljudi nisu nasumično naivni. Suočeni s argumentom nekog drugog, vrlo smo vešti da u njemu uočimo slabosti. Gotovo po pravilu stanovišta za koja smo slepi su naša sopstvena stanovišta.

Nedavni eksperiment koji su obavili Mercier i neke evropske kolege jasno pokazuje tu asimetriju. Od učesnika se tražilo da reše neke jednostavne primere rasuđivanja. Potom su zamoljeni da objasne svoje odgovore, i pružena im je prilika da izmene svoje prvobitno mišljenje ako su uočili greške. Većina je bila zadovoljna svojim prvobitnim rešenjima; manje od 15 posto promenilo je svoje mišljenje u drugom koraku.

U trećem koraku, učesnicima je prikazivan jedan po jedan isti problem zajedno sa njihovim odgovorom i sa odgovorom drugog učesnika, koji je došao do drugačijeg zaključka. Ponovo im je pružena prilika da promene svoj odgovor. Međutim, tu je izveden jedan trik: odgovori koji su im prikazivani kao tuđi bili su u stvari njihovi i vice versa. Gotovo polovina učesnika shvatila je šta se dešava. U drugoj polovini učesnici su odjednom postajali veoma kritični. Skoro 60 posto je sada odbijalo odgovore sa kojima su ranije bili zadovoljni.

Prema Mercieru i Sperberu, ovo iskrivljavanje odražava evolutivni zadatak razuma: on treba da osujeti da nas drugi članovi naše grupe izigraju. Kroz život u malim grupama lovaca-skupljača, naši preci su prevashodno bili zaokupljeni svojim društvenim položajem i nastojanjem da oni ne rizikuju svoj život u lovu dok ostali ostaju bezbedni u pećini. Tu je od male koristi bilo jasno rasuđivanje, a više se postizalo iznošenjem ubedljivih argumenata.

Među mnogim pitanjima o kojima su brinuli naši preci svakako nisu bili preventivni efekti smrtne kazne ili idealna svojstva vatrogasaca. Niti su morali da se nose s izmišljenim studijama, lažnim vestima ili tviterom. Otuda ne čudi da nas naš razum danas izdaje. Mercier i Sperber pišu: „To je jedan od mnogih slučajeva gde se okruženje odveć brzo menja da bi se razum prirodnom selekcijom izborio sa takvim promenama.“

Stiven Sloman, profesor na Braunu, i Filip Fernbah, professor na Univerzitetu Kolorado, takođe proučavaju kogniciju. I oni veruju da je socijabilnost ključna za funkcionisanje ljudskog uma ili, preciznije, za njegovo manjkavo funkcionisanje. Oni su počeli svoju knjigu, Iluzija znanja. Zašto nikad ne mislimo sami (Riverhead), osvrtom na toalete.

Bezmalo svako u SAD, pa i u čitavom razvijenom svetu, zna šta je toalet. Tipičan toalet ima vodu za ispiranje i keramičku šolju s vodom. Kad se povuče ručica ili pritisne dugme, šolja se napuni vodom i sve što se tu nalazilo ode u odvodni kanal i kanalizaciju. Ali, je li to doista tako?

U istraživanju sprovedenom na Jejlu, od diplomiranih studenata se tražilo da rangiraju svoje razumevanje svakodnevnih naprava kao što su toaleti, patent-zatvarači ili cilindrične brave. Potom je trebalo da napišu iscrpno objašnjenje kako data naprava funkcioniše, korak po korak, i da ponovo rangiraju svoje razumevanje naprave. Pokazalo se da je uloženi napor učinio da studenti postanu svesni svog neznanja, jer su sledeće ocene sopstvenog razumevanja pale. (Pokazalo se, recimo, da su toaleti mnogo komplikovaniji nego što to izgleda.)

Sloman i Fernbah taj efekat nazivaju „iluzija o dubini razumevanja“ i pronalaze ga na svakom koraku. Ljudi veruju da znaju daleko više nego što stvarno znaju. Ono što nam omogućuje da istrajavamo u svom uverenju su drugi ljudi. U slučaju mog toaleta, neko drugi ga je smislio tako da mogu lako da ga koristim. U tome su ljudi sjajni. Mi se oslanjamo na znanje drugih još od vremena kad smo otkrili kako da lovimo zajedno, što je verovatno bilo ključno za našu evoluciju. Toliko dobro sarađujemo, tvrde Sloman i Fernbah, da jedva umemo da kažemo gde naše razumevanje prestaje a počinje razumevanje drugih.

„Jedna posledica prirodnosti naše podele kognitivnog rada“, pišu oni, jeste to što ne postoji „oštra granica između ideja i znanja jedne osobe“ i ideja i znanja „drugih članova“ grupe.

Odsustvo granice ili, ako vam više odgovara, konfuzija, takođe je bitna za nešto što nazivamo progresom. Kako ljudi izumevaju nova oruđa za nove načine života, tako istovremeno stvaraju nove oblasti neznanja; ako bismo svi insistirali na, recimo, ovladavanju principima obrade metala pre no što se latimo noža, bronzano doba se ne bi skoro okončalo. A kad je reč o novim tehnologijama, tu je nepotpuno razumevanje oslobađajuće.

A to nas baca u nevolje, objašnjavaju Sloman i Fernbah, u oblasti politike. Jedna je stvar što ja koristim toalet a da ne znam kako on funkcioniše, a sasvim druga da li sam za ili protiv zabrane imigracije, a pri čemu ne znam o čemu doista govorim. Sloman i Fernbah navode istraživanje obavljeno 2014, ubrzo pošto je Rusija anektirala ukrajinski Krim. Ljude su pitali kako bi SAD trebalo da reaguje i mogu li da nađu Ukrajinu na geografskoj karti. Što im je geografija bila slabija, to su više bili za vojnu intervenciju. (Ljudi su bili tako nesigurni u to gde je Ukrajina da je prosečna greška iznosila 1.800 milja, što je razdaljina između Kijeva i Madrida.)

Istraživanja i o mnogim drugim pitanjima daju slične obeshrabrujuće rezultate. Po pravilu, jaka osećanja vezana za neko pitanje ne nastaju iz dubokog razumevanja, pišu Sloman i Fernbah. I ovde naša zavisnost od mišljenja drugih čini problem većim. Ako je, recimo, vaš stav o zakonu o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti neosnovan, a ja se oslanjam na njega, onda je i moje mišljenje o tome neosnovano. Ako pričam s Tomom i on odluči da se slaže sa mnom, njegovo mišljenje je takođe neosnovano, ali sada kad se nas troje slažemo, osećamo da smo još više u pravu. Ako sada svi odbacimo bilo koju informaciju protivnu našem mišljenju kao neuverljivu, dobijamo, pogađate, Trampovu administraciju.

„Eto kako zajednica znanja postaje opasna“, ističu Sloman i Fernbah. Njih dvojica su izveli svoju verziju eksperimenta s toaletom zamenjujući kućne naprave temama javne politike. U studiji koju su obavili 2012, pitali su ljude za mišljenje o temama kao što su: Treba li država da pokriva troškove zdravstvene zaštite? Ili: Treba li plaćati učitelje po učinku? Od učesnika je traženo da rangiraju svoja mišljenja zavisno od toga u kojoj meri se slažu sa navedenim predlozima. Zatim je trebalo da objasne što podrobnije mogu kako bi tačno izgledala primena svakog od tih predloga. Mnogi su se tu našli u škripcu. Kada su ih ponovo pitali za mišljenje, intenzitet njihovog uverenja bio je slabiji tako da su se slagali ili protivili manje strasno.

U ovom rezultatu Slouman i Ferenbah vide malo svetlo na kraju tunela. Ukoliko mi – ili naši prijatelji, ili stručnjaci na CNN-u – budemo provodili manje vremena pridikujući, a više podrobno razmatrajući implikacije političkih predloga, shvatićemo koliko nemamo pojma i postati skromniji. To bi, po njima, „mogao da bude jedini oblik mišljenja koji bi mogao da rasprši iluziju o dubini našeg razumevanja i promeni stavove ljudi“.

Nauku možemo videti i kao sistem koji koriguje prirodne sklonosti ljudi. U dobro vođenoj laboratoriji malo je mesta za pristrasnost u svoju korist; rezultati moraju biti isti kad se eksperiment ponovi u drugim laboratorijama i kad ih dobijaju istraživači koji nemaju razlog da potvrde ranije dobijene rezultate. I to je razlog, moglo bi se reći, za to što se taj sistem pokazao kao uspešan. U svakom datom trenutku iskrsavaju neslaganja, ali na kraju metodologija pobeđuje. Nauka ide napred čak i ako se mi zaglavimo u mestu.

U knjizi Poricanje do groba. Zašto ignorišemo činjenice koje bi nas mogle spasiti (Oxford), Džek Gorman, psihijatar, i njegova kći Sara Gorman, specijalista za zdravstvenu politiku, ispitivali su jaz između toga šta nam nauka poručuje i šta mi govorimo. Oni se bave otpornim uverenjima koja ne samo da su očigledno pogrešna već i potencijalno smrtonosna, kao što je uverenje da su vakcine rizične. Naravno, rizično je ne biti vakcinisan; zbog toga su vakcine i stvorene. „Imunizacija je jedna od pobeda moderne medicine“, ističu Gormanovi. Ali koliko god brojne naučne studije zaključivale da su vakcine bezbedne i da nema veze između imunizacije i autizma, protivnici vakcine ostaju nepokolebljivi. (Oni sada u neku ruku mogu videti na svojoj strani i Donalda Trampa koji je rekao da su on i njegova supruga odobrili da se njihov sin Baron vakciniše, ali ipak nisu poslušali savet pedijatara kada to da učine.)

Gormanovi, takođe, tvrde da su načini mišljenja koji sada deluju kao autodestruktivni mogli u nekom trenutku da budu adaptivni. Isto tako, mnogo strana posvećuju pristrasnom potvrđivanju očekivanog, koje po njima sadrži jednu fiziološku komponentu. Oni navode istraživanje koje sugeriše da ljudi doživljavaju pravo zadovoljstvo – kao injekciju dopamina – kada naiđu na informaciju koja potvrđuje njihova uverenja. „Lepo je osećanje kada to ‘čvrsto prianja uz naše uverenje’ čak i kada nismo u pravu“, kažu oni.

Gormanovi se ne zaustavljaju na pukom nabrajanju naših grešaka; oni žele da ih isprave. Mora postojati način, tvrde oni, da se ljudi ubede da su vakcine dobre za decu, a da je oružje opasno. (To je još jedno rasprostranjeno a statistički nepotkrepljeno uverenje koje bi želeli da diskredituju: da posedovanje oružja čini da budemo zaštićeniji.) Ali tu leže baš oni problemi koje su sami navodili. Izgleda da nije dovoljno samo pronaći ljude s tačnim informacijama; tačne informacije ljudi naprosto zanemaruju. Apelovanje na emocije je nešto bolje, ali očigledno deluje protiv promovisanja pouzdane nauke. „Treba smisliti način“, pišu oni na kraju knjige, „kako se odnositi prema tendencijama koje vode pogrešnim naučnim uverenjima“.

Enigma razuma, Iluzija znanja, i Poricanje do groba su knjige pisane pre novembarskih izbora 2016. Ipak, anticipirale su Kelian Konvej i navalu „alternativnih činjenica“. Tih dana izgledalo je kao da je čitava država bila uključena u džinovski psihološki eksperiment kojim ili niko nije rukovodio ili je to radio Stiv Benon. Razboriti ljudi mogu da pronađu rešenje. Ali, što se toga tiče, literatura ne nudi uverljive argumente.

 

Elizabet Kolbert, The New Yorker

Peščanik.net, 30.08.2018.

SAD i Kina moraju da nastave sa razgovorima


Svetska ekonomija ne može sebi da priušti rizik od globalno razornog trgovinskog rata, piše urednik poslovnog portala Asia Nikkei.

Sjedinjene Države su 23. avgusta lansirale svoj drugi talas kaznenih tarifa protiv Kine, navodeći kao razlog kršenje intelektualne svojine, dok je Peking odmah odgovorio na sličan način. Obe zemlje su nametnule onoj drugoj dodatnih 25% poreza vrednih 16 milijardi dolara na robe koju svaka od strana isporučuje onoj drugoj.

Svaka dalja eskalacija trgovinskog rata između dve najveće ekonomije na svetu mora se izbeći. Iako vašingtonski bilateralni razgovori od 22. i 23. avgusta na radnom nivou nisu uspeli da proizvedu opipljive rezultate, oni bi trebalo da budu jasan putokaz kako treba istrajavati u nastojanjima za smanjivanjem trgovinskih tenzija putem dijaloga.

Drugi krug tarifnih mera – odnosno sankcija – koji je usledio nakon što su obe vlade u julu uvele po dodatnih 25% carine – na 34 milijarde dolara uvoza – te na taj način povećavajući godišnju vrednost proizvoda podložnih dodatnim tarifama na čitavih 50 milijardi dolara. A sa administracijom američkog predsednika Donalda Trampa, koja je razmišljala čak i o dodatnih 200 milijardi dolara „kaznenih carina“ na drugu kinesku robu, američki trgovinski rat sa Kinom preti da se pretvori u močvarno tle na koje se ne sme kročiti.

Štaviše, Vašington ubrzava i pojačava svoje kritike na račun monetarne politike Pekinga, tvrdeći da kineske monetarne vlasti spuštaju vrednost juana. Sada postoji mogućnost da aktuelni trgovinski rat izazove i valutni rat. S obzirom na to da je međusobna „trgovinska osveta“ prerasla u borbu ove dve nacije za globalnu vojnu i ekonomsku dominaciju, nijedna strana ne želi da napravi preko potrebne koncesije, a to otežava prekid lanca „loše beskonačnosti“ sastavljene od kaznenih akcija i uzvratnih odmazdi.

Izgleda da je američko-kineski trgovinski rat doveo do usporavanja ekonomske aktivnosti Kine. U Sjedinjenim Američkim Državama, poslovno okruženje se pogoršava što, kako kažu neki posmatrači, smanjuje direktne investicije iz inostranstva.

Sa američkim kamatnim stopama i padom priliva kapitala iz brzorastućih zemalja, perspektive globalne ekonomije krajnje su neizvesne. Nastavak trgovinske „zavade“ značajno doprinosi daljim rizicima i nestabilnosti.

Stoga je svim akterima stalo da se trgovinski pregovori između američkih i kineskih delegacija u Vašingtonu nastave – ovog puta pod vođstvom Dejvida Malpasa, podsekretara za međunarodne poslove u američkom trezoru, kao i Vanga Šouvena, kineskog zamenika ministra trgovine. Treba se nadati da će vlade dve najmoćnije države sveta držati jedna drugoj otvorena vrata za dijalog, kao i da sada aktivno traže konstruktivne načine za rešavanje trgovinskih neravnoteža.

Da bi to olakšao, Vašington bi trebalo da prestane da nameće unilateralne tj jednostrane sankcije koje krše međunarodna pravila i da se, umesto toga, pridruže Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Japanu i evropskim i drugim zemljama, istovremeno pozivajući Kinu da se pozabavi navodnom krađom prava intelektualne svojine. Kina bi, s druge strane, morala da porazmisli o tome kako bi bilo moguće zaštititi prava nad inostranom  intelektualnom svojinom, kao i kako da unapredi i poveća svoj uvoz – umesto što se samo fokusira na suzbijanje američkih akcija.

Na zajedničkom samitu koji su SAD i Kina održale u aprilu 2017. godine, Tramp i njegov kineski kolega, predsednik Si Đinping pristali su da na ministarskom nivou održe razgovore o ekonomiji, diplomatiji i bezbednosti. Ovi susreti, međutim, nisu uspeli da daju rezultate koje su obe strane priželjkivale. Sada je trenutak za ponovno uspostavljanje sličnog okvira za diskusije na visokom nivou.

Trampova administracija je već ograničila uvoz čelika i aluminijuma iz glavnih zemalja proizvođača – ograničenja su, kako je rečeno, „zasnovana na (problemu) nacionalne sigurnosti, uz planiranje strožih tarifa na uvezene automobile i delove automobila, takođe „iz razloga nacionalne sigurnosti“. Sjedinjene Države i njeni trgovinski partneri bi po tom pitanju trebalo da prestanu sa neispunjavanjem uslova za preduzimanje kaznenih mera ili odmazde, i da, umesto toga, iskreno nastoje da pronalaze rešenja putem dijaloga.

Editor Picks (Asia Nikkei)

Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika


Tiha kriza

Obrazovanje je proces kojim se mišljenje oslobađa iz duše, ujedinjuje sa spoljašnjim stvarima, reflektuje se i tako postaje svesno njihove stvarnosti i oblika, piše uticajna američka akademičarka Marta Nusbaum.

Dok koristi materijalna dobra, čovek mora da bude pažljiv da se zaštiti od njihove tiranije. Ako je dovoljno slab da mora da se smanji kako bi se smestio pod njihov pokrivač, onda se to pretvara u proces postepenog samoubistva putem smanjivanja duše. Rabindranat Tagore, indijski edukator, 1917.

Trenutno se nalazimo usred jedne krize ogromnih razmera i globalnog značaja. Ne, ne mislim na globalnu ekonomsku krizu koja je počela 2008. Barem su tada svi znali da je kriza nadomak, i mnogi svetski lideri su radili brzo i naporno da pronađu rešenja. Istina, vlade koje su u ovome omanule, trpele su ozbiljne posledice, a mnoge su bile i smenjene. Ne, mislim na krizu koja prolazi uglavnom neprimećena, poput raka; krizu koja može biti, na duge staze, mnogo štetnija za budućnost demokratske autonomije: svetsku krizu obrazovanja.

Radikalne promene se događaju u onome čemu demokratska društva podučavaju svoje mlade, i ove promene nisu bile dobro promišljene. Žedne nacionalog profita, nacije i njihovi sistemi obrazovanja neobazrivo odbacuju veštine koje su neophodne da se demokratije održe u životu. Ako se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća. Budućnost demokratija je neizvesna.

O kakvim se radikalnim promenama radi? Humanističke discipline i umetnosti se eliminišu, kako u osnovnom/srednjem obrazovanju, tako i na nivou koledža/univerziteta, u skoro svim nacijama na svetu. Pošto ih kreatori javnih politika vide kao beskorisne ukrase, u trenutku kada nacije moraju da se odreknu svih beskorisnih stvari kako bi ostale kompetitivne na globalnom tržištu, one ubrzano gube svoje mestu u nastavnom programu, ali i u umovima i srcima roditelja i dece. Zapravo, ono što bismo mogli nazvati humanističkim aspektima prirodne i društvene nauke – imaginativni, kreativni aspekt, i aspekt rigorozne kritičke misli – takođe gubi bitku, jer nacije radije streme ka kratkoročnom profitu, kultivišući korisne i visoko primenjene veštine primerene stvaranju profita.

Ova kriza nas gleda u lice, ali mi se sa njom još uvek nismo suočili. Nastavljamo kao da je sve po starom, iako su zapravo ogromne promene naglaska očigledne svuda oko nas. Mi nismo zaista deliberirali o ovim promenama, nismo ih zaista izabrali, a one ipak sve više ograničavaju našu budućnost.

Razmotrimo pet primera, namerno izabranih iz raznih nacija i obrazovnih ravni:

– U jesen 2006, komisija za budućnost visokog obrazovanja, pri ministarstvu za obrazovanje, na čelu sa sekretarkom za obrazovanje Margaret Spelings, objavila je svoj izveštaj o stanju visokog obrazovanja u naciji: Test vođstva: mapiranje budućnosti visokog obrazovanja SAD.[1] Ovaj izveštaj je sadržao vrednu kritiku nejednake dostupnosti visokog obrazovanja. Kada se tiče materije, međutim, on se bavio isključivo prepoznatim nedostacima u nauci, tehnologiji i inženjerstvu – ne osnovnim naučnim istraživanjem u ovim oblastima, već samo visoko primenjenim znanjem, znanjem koje može brzo da generiše strategije za proizvodnju profita. Humanističke discipline, umetnosti i kritičko mišljenje bili su praktično odsutni. Izostavljajući ih, izveštaj je snažno sugerisao da bi bilo sasvim u redu ako bi se ovim sposobnostima dopustilo da odumru u interesu korisnijih disciplina.

– U martu 2004, grupa naučnika iz mnogo različitih nacija, okupila se da raspravlja o filozofiji Rabindranata Tagore – dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1913, i vodećeg obrazovnog inovatora. Njegovi obrazovni eksperimenti, koji su imali širokog uticaja u Evropi, Japanu i Sjedinjenim Državama, fokusirali su se na osnaživanje učenika kroz prakse sokratske rasprave, izlaganja mnoštvu svetskih kultura, i, pre svega, uvođenja muzike, lepih umetnosti, pozorišta i plesa u sve delove nastavnog programa. U Indiji, njegove se ideje danas zapostavljaju, pa čak i ismevaju. Svi učesnici konferencije su se složili da je nova koncepcija, fokusirana na profit, zavladala – i pri tom izgurala na sporedan kolosek celu zamisao imaginativnog i kritičkog samorazvoja putem koje je Tagore formirao tako mnogo građana uspešne indijske demokratije. Da li će demokratija u Indiji preživeti današnji napad na svoju dušu? Suočeni sa tako mnogo nedavnih dokaza birokratske bezosećajnosti i nekritičkog grupnog razmišljanja, mnogi učesnici su se bojali da je odgovor – „ne“.

– U novembru 2005, održana je nastavnička konferencija u Laboratorijskoj školi u Čikagu – školi, u kampusu mog univerziteta, u kojoj je Džon Djui sprovodio revolucionarne eksperimente u demokratskom obrazovanju građanstva. Tu se razmatrala široka paleta obrazovnih eksperimenata, proučavale su se figure iz zapadne tradicije, od Sokrata do Djuia, koje su najbliže idejama koje je Tagore propovedao u Indiji. Ali nešto je očigledno nedostajalo. Nastavnici – koji se ponose time što decu podstiču da preispituju, kritikuju i razvijaju imaginaciju – izrazili su bojazan u vezi sa pritiskom kojem su izloženi od strane bogatih roditelja koji šalju svoju decu u elitne škole. Bez strpljenja za navodno nepotrebne veštine, ti roditelji pokušavaju da promene vodeću viziju ove škole. Izgleda da su se namerili da isteraju svoje.

– U jesen 2005, šefica istraživačkog komiteta koju je postavio dekan departmana za obrazovanje na jednom od naših prestižnih univerziteta, pozvala je da me pita za savet. Nadalje ću ovaj univerzitet nazivati X. X-ov departman za obrazovanje ima ogroman uticaj na nastavnike i škole širom SAD. Kada sam počela da pričam o ulozi humanističkih disciplina i umetnosti u obrazovanju za demokratsko građanstvo, govoreći nešto što sam smatrala poznatim i očiglednim, moja sagovornica je bila iznenađena. „Kako neobično“, rekla je, „niko drugi sa kim sam razgovarala, nije mi pomenuo ništa od toga. Pričali smo samo o tome kako univerzitet X može da doprinese naučnom i tehničkom obrazovanju širom sveta, i to je stvar za koju je naš predsednik stvarno zainteresovan. Ali to što kažete je jako interesantno, i stvarno bih želela da razmislim o tome.“

– U zimu 2006, još jedan prestižni američki univerzitet – nazovimo ga Y – organizovao je simpozijum povodom jedne značajne godišnjice, čiji je središnji deo trebalo da bude diskusija o budućnosti liberalnog obrazovanja. Nekoliko meseci pre samog događaja, govornicima koji su pristali da učestvuju na simpozijumu, rečeno je da je fokus promenjen i da treba samo da dođu i održe predavanje pred malobrojnim departmanskim publikama, na koju god temu žele. Predusretljiv i prijatno razgovorljiv mladi administrator rekao mi je da je razlog za promenu odluka predsednika Y-a da simpozijum o liberalnom obrazovanju neće „ostaviti utisak“, te da ga treba zameniti simpozijumom o najnovijim tehnološkim dostignućima i njihovoj ulozi u proizvodnji profita u biznisu i industriji.

Postoje stotine priča nalik na ove, i nove pristižu svakog dana, u Sjedinjenim Državama, u Evropi, u Indiji, i, nesumnjivo, u drugim delovima sveta. Jurimo za stvarima koje nas štite, gode nam, i pružaju nam utehu – onim što je Tagore nazvao našom materijalnom „oblogom“. Ali čini se da zaboravljamo na dušu, na značenje misli koja izlazi iz duše i povezuje osobu sa svetom na bogat, suptilan i komplikovan način; na značenje prilaska drugoj osobi kao duši, a ne kao pukom korisnom instrumentu ili prepreci na sopstvenom putu; na to šta znači pričati kao neko ko ima dušu sa nekim drugim koga vidimo kao jednako dubokog i kompleksnog.

Reč „duša“ ima religijske konotacije za mnoge ljude, i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem. Svaka osoba može da ih prihvati ili odbaci. Međutim, insistiram na onome što su i Tagore i Alkot uzimali za značenje te reči: sposobnost misli i imaginacije koje nas čine ljudima i koje naše odnose čine bogatim ljudskim odnosima, a ne odnosima pukog iskorišćavanja i manipulacije. Kada se nađemo u društvu, ako nismo naučili da i sebe i druge vidimo na taj način, da jedni u drugima zamislimo sposobnosti misli i emocija, demokratija je osuđena na propast, jer je demokratija izgrađena na poštovanju i brizi, a one su pak izgrađene na sposobnosti da druge ljude vidimo kao ljudska bića, a ne samo kao objekte.

Budući da sve nacije revnosno jure ekonomski rast, naročito u ovim kriznim vremenima, previše malo pitanja se postavlja o pravcu obrazovanja, i sa time, o svetskim demokratskim društvima. Sa žurbom da se postigne profitabilnost na svetskom tržištu, vrednostima koje su dragocene za budućnost demokratije, naročito u eri religijske i ekonomske uznemirenosti, preti opasnost da budu izgubljene.

Motiv profita mnogim zabrinutim liderima kao da kaže da su nauka i tehnologija od presudnog značaja za zdravlje njihovih nacija. Ne bi trebalo da imamo prigovore na dobro naučno i tehničko obrazovanje, i ja neću sugerisati da nacije treba da prestanu sa usavršavanjem na ovim poljima. Moja briga je to što postoji opasnost da se druge, jednako bitne sposobnosti izgube u naletu kompetitivnosti, sposobnosti od suštinske važnosti za unutrašnje zdravlje bilo koje demokratije, kao i za stvaranje valjane svetske kulture koja je sposobna da se konstruktivno posveti najneodložnijim svetskim problemima.

Ove sposobnosti se vezuju za humanističke nauke i umetnosti: sposobnost kritičkog mišljenja; sposobnost da se prevaziđe lokalpatriotizam i da se svetskim problemima priđe kao „građanin sveta“; i, konačno, sposobnost da se sa saosećajnošću zamisle nedaće druge osobe.[2]

Svoju tezu ću izložiti isticanjem kontrasta koji je već nagovešten mojim primerima: između obrazovanja zarad sticanja profita i obrazovanja zarad inkluzivnijeg modela građanstva. Pokušaću da pokažem kako su humanističke nauke i umetnosti krucijalne kako u osnovnom/srednjoškolskom tako i u visokom obrazovanju, pozivajući se na primere iz raznih ravni i faza. Ne poričem da su nauka i društvene nauke, pogotovo ekonomija, takođe krucijalne za obrazovanje građana. Ali niko ne predlaže da napustimo te studije. Stoga se fokusiram na ono što je u isto vreme dragoceno i duboko ugroženo.

Kada se obavljaju na najbolji mogući način, ove druge discipline su prožete onim što možemo nazvati duhom humanističkih nauka: radoznalom kritičkom mišlju, odvažnom imaginacijom, saosećajnim razumevanjem različitih vrsta ljudskog iskustva i razumevanjem kompleksnosti sveta u kome živimo. Naučno obrazovanje se poslednjih godina, s pravom, fokusiralo na obrazovanje sposobnosti za kritičko mišljenje, logičku analizu i imaginaciju. Kada se pravilno bavimo njome, nauka je prijatelj humanističkih nauka, a ne njihov neprijatelj. Iako dobro naučno obrazovanje nije moja tema, prateća studija na tu temu bi bila vredna dopuna mom fokusu na humanističke nauke.[3]

Trendovi koje osuđujem su prisutni širom sveta, ali ja ću se u potpunosti fokusirati na dve veoma različite nacije koje dobro poznajem: Sjedinjene Države, gde živim i predajem, i Indiju, gde se primenjuje moj rad u oblasti globalnog razvoja, dobrim delom fokusiran na obrazovanje. Indija ima veličanstvenu tradiciju obrazovanja na polju humanističkih nauka i umetnosti, što je dokazano u teoriji i praksi velikog Tagorea, i ja ću vas upoznati sa njegovim vrednim idejama, koje su postavile temelj demokratske nacije i dobrim delom uticale na demokratsko obrazovanje u Evropi i Sjedinjenim Državama. Ali ću takođe govoriti o ulozi obrazovanja u projektima seoskog opismenjavanja za žene i devojčice danas, gde je podsticaj osnaživanja kroz umetnosti još uvek živ, i gde se učinak ovog osnaživanja na demokratiju može jasno videti.

Što se tiče Sjedinjenih Država, moja tvrdnja će se prostirati preko mnogo vrsta obrazovnih eksperimenata, od upotrebe sokratovskog samoispitivanja u školama raznih vrsta do upotrebe umetničkih organizacija za popunjavanje rupa u nastavnim programima državnih škola. (Izvanredna priča o dečjem horu iz Čikaga u poglavlju 6 pruža detaljnu studiju primera.)

Obrazovanje se ne odvija samo u školi. Većina osobina na koje se fokusiram moraju se razvijati i u porodici, kako u ranom detinjstvu, tako i tokom sazrevanja. Jedan deo sveobuhvatnog pristupa javne politike pitanjima koja se pokreću u ovom manifestu, mora uključiti i diskusiju o tome kako podržati porodice u razvijanju dečjih sposobnosti. Vršnjačka kultura koja okružuje porodicu, kao i šira kultura društvenih normi i političkih institucija, takođe igraju bitnu ulogu, ili podržavajući ili podrivajući ono što se postiglo u školama i porodicama. Međutim, fokusiranje na škole, koledže i univerzitete je opravdano jer se u tim institucijama događaju najštetnije promene, usled pritiska da se postigne ekonomski rast koji izaziva te promene u nastavnom programu, pedagogiji i finansiranju. Ako smo svesni da se bavimo samo delom priče o tome kako se razvijaju građani, možemo slediti ovaj fokus bez da izvrtanja priče.

Obrazovanje ne služi samo građanstvu. Ono sprema ljude za zaposlenje i, još bitnije, za vođenje smislenih života. Još jedna cela knjiga bi mogla biti napisana o ulozi umetnosti i humanističkih nauka u unapređenju ovih ciljeva.[4] Sve moderne demokratije, međutim, jesu društva u kojima su smisao i krajnji ciljevi ljudskog života teme razložnih neslaganja među građanima koji drže mnoštvo različitih religijskih i sekularnih gledišta, i ti građani se sasvim prirodno neće slagati oko toga kako različite vrste humanističkog obrazovanja služe njihovim pojedinačnim ciljevima. Ali možemo da se složimo da mladi ljudi širom sveta, u bilo kojoj naciji koja je dovoljno srećna da bude demokratska, moraju da odrastu i učestvuju u obliku vladavine u kome se ljudi informišu o bitnim pitanjima o kojima će odlučivati kao glasači, a ponekad i kao izabrani ili postavljeni službenici. Svaka moderna demokratija je takođe društvo u kome se ljudi veoma razlikuju po mnogim parametrima, uključujući religiju, etnicitet, bogatstvo i klasu, telesna oštećenja, pol, i seksualnost, i u kome svi glasači čine izbore koji imaju velikog uticaja na živote ljudi koji se razlikuju od njih. Jedan način za procenu bilo kog obrazovnog plana je to da se zapitamo koliko dobro on priprema mlade ljude za život u obliku društvene i političke organizacije koja ima ove osobine. Bez podrške prikladno obrazovanih građana, nijedna demokratija ne može da ostane stabilna.

Tvrdim da su kultivisani kapaciteti za kritičko mišljenje i refleksiju od suštinskog značaja da se demokratija održi živom i budnom. Sposobnost da se kompetentno misli u širokom rasponu kultura, grupa i nacija, u kontekstu razumevanja globalne ekonomije i istorije mnogih nacionalnih i grupnih interakcija, od suštinskog je značaja za osposobljavanje demokratije da se odgovorno bavi problemima sa kojima se trenutno suočavamo kao pripadnici međuzavisnog sveta. I sposobnost da se zamisle iskustva drugih – sposobnost koju skoro sva ljudska bića imaju u nekom obliku – mora biti posebno uvećana i istančana ako želimo da imamo ikakvu nadu u održavanje pristojnih institucija uprkos mnoštvu podela koje sadrži svako savremeno društvo.

Nacionalni interes svake moderne demokratije zahteva snažnu ekonomiju i živu poslovnu kulturu. Paralelno sa razvijanjem svog primarnog argumenta, razvijaću još jedan, sekundardni – taj ekonomski interes, takođe, zahteva od nas da poznajemo humanističke discipline i umetnosti, kako bismo promovisali klimu odgovornog i brižljivog upravljanja resursima i kulturu kreativne inovacije. Stoga nismo primorani da biramo između forme obrazovanja koja promoviše profit i one koja promoviše dobro građanstvo. Živa ekonomija zahteva iste one veštine koje podržavaju i građanstvo, što znači da su pobornici onoga što ću nazvati „obrazovanjem za profit“, ili (malo preciznije) „obrazovanjem za ekonomski rast“, usvojili jednu osiromašenu koncepciju onoga što je potrebno da postignu sopstveni cilj. Taj argument, međutim, treba da bude podređen argumentu koji se tiče stabilnosti demokratskih institucija, pošto je snažna ekonomija sredstvo za ljudske ciljeve, a ne cilj sama po sebi. Većina nas ne bi izabrala da živi u bogatoj naciji koja je prestala da bude demokratska. Štaviše, iako je jasno da snažna poslovna kultura zahteva izvestan broj ljudi koji su imaginativni i kritični, nije očito da zahteva i od svih pripadnika nacije da razviju te veštine. Demokratska participacija postavlja šire zahteve, a moj primarni argument podupire upravo njih.

Nijedan obrazovni sistem ne radi svoj posao kako valja ako korist od njega imaju samo bogate elite. Raspodela dostupnosti kvalitetnog obrazovanja važan je problem u svim modernim demokratijama. Izveštaj komisije M. Spelings zaslužuje pohvalu zato što skreće pažnju na to pitanje. Dugo je bila sramota za SAD to što je u ovoj bogatoj naciji dostupnost kvalitetnog osnovnog/srednjeg obrazovanja, a posebno koledža/univerziteta, bila vrlo nejednako raspodeljena. Mnoge nacije u razvoju sadrže još veće disparitete u dostupnosti obrazovanja: u Indiji, na primer, postotak pismenih među muškarcima je svega oko 65 posto, a među ženama oko 50. Dispariteti između urbanog i ruralnog su još veći. U srednjem i visokom obrazovanju, ima još upadljivijih jazova – između muškaraca i žena, bogatih i siromašnih, urbanog i ruralnog. Životi dece koja su odrasla znajući da će ići na univerzitet, pa čak i na postdiplomske studije, potpuno su drugačiji od života dece koja u većini slučajeva uopšte i ne dobiju šansu da se školuju. Mnogo toga dobrog se radi po ovom pitanju u mnogim zemljama. Ali to nije tema ove knjige.

Ova knjiga je o onome čemu treba da težimo. Sve dok nam ne bude jasno šta je to, biće nam teško da otkrijemo kako da to damo onima kojima je potrebno.

Obrazovanje za profit i obrazovanje za demokratiju


Mi, narod Sjedinjenih Država, da bismo stvorili savršeniji savez, utemeljili pravdu, osigurali mir u zemlji, pobrinuli se za zajedničku odbranu, unapredili opšte blagostanje i obezbedili blagodeti slobode nama i našem potomstvu, određujemo i donosimo ovaj Ustav za Sjedinjene Američke Države.
Preambula, Ustav Sjedinjenih Američkih Država, 1787.

Mi, narod Indije, čvrsto rešeni da… obezbedimo za sve njene građane: PRAVDU, ekonomsku i političku; SLOBODU mišljenja, izražavanja, verovanja, vere i obavljanja verskih obreda; JEDNAKOST statusa i mogućnosti, koji se unapređuju među svima njima; BRATSTVO koje će obezbediti jednakost i integritet Nacije; Na ustavotvornoj skupštini ovog dvadeset i šestog dana novembra, 1949. godine, usvajamo, ozakonjujemo i dajemo sebi ovaj Ustav.
Preambula, Ustav Indije, 1949.

Obrazovanje treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćivanju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija za održanje mira.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948.

Kako bismo razmotrili obrazovanje za demokratsko građanstvo, moramo prvo da razmotrimo šta su to demokratske nacije i čemu one teže. Šta bi, dakle, neka nacija označila kao napredak? Po jednom gledištu, napredak je povećanje bruto nacionalnog proizvoda po glavi stanovnika. Ova mera nacionalnog dostignuća je decenijama bila standard koji su koristili ekonomisti koji se bave razvojem širom sveta, kao da je to dobar znak sveukupnog kvaliteta života nacije.

Cilj nacije, prema ovom modelu razvoja, treba da bude ekonomski rast. Nisu bitne raspodela i društvena jednakost, nisu bitni preduslovi stabilne demokratije, nije bitan kvalitet rasnih i rodnih odnosa, nije bitno unapređenje drugih aspekata kvaliteta života ljudskog bića koji nisu u čvrstoj vezi sa ekonomskim rastom. (Empirijska istraživanja su do sada pokazala da su politička sloboda, zdravstveni i obrazovni sistem slabo povezani sa ekonomskim rastom.)[5] Na primeru Južne Afrike (Južnoafričke republike), koja je za vreme aparthejda redovno dospevala na vrh lista razvojnih indeksa, vidi se šta je u ovom modelu izostavljeno. Bilo je puno bogatstva u staroj Južnoj Africi, i stari model razvoja je nagrađivao to dostignuće (ili sreću), zanemarujući zapanjujuće nejednakosti, brutalnost režima aparthejda, i nedostatke zdravstvenog i obrazovnog sistema koji su sve to pratili.

Mnogi ozbiljni mislioci koji se bave razvojem su do sada već odbacili taj model razvoja; međutim, on i dalje dominira kada se donosi veliki broj mera, pogotovo onih na koje utiču Sjedinjene Države. Svetska banka je pod Džejmsom Volfensonom postigla pohvalan napredak, ali su stvari onda zakazale, i Međunarodni monetarni fond nikada nije postigao napredak kao Banka pod Volfensonom. Mnoge nacije, i države unutar nacija, primenjuju taj model razvoja. Savremena Indija predstavlja pravu laboratoriju za takve eksperimente, budući da su se neke države (Guđarat, Andra Pradeš) opredelile za postizanje ekonomskog rasta kroz strane investicije, pri čemu čine malo za zdravlje, obrazovanje i seosku sirotinju; dok su druge države (Kerala, Delhi, a donekle i Zapadni Bengal) primenile egalitarnije strategije, pokušavajući da obezbede zdravstvo i obrazovanje dostupno svima, razvitak infrastrukture na način koji pogoduje svima, i vezivanje investicija za otvaranje novih radnih mesta za najsiromašnije.

Zagovornici starog modela ponekad vole da tvrde da će težnja za ekonomskim rastom sama po sebi doneti druge dobre stvari koje sam pomenula: zdravstvo, obrazovanje, smanjenje društvenih i ekonomskih nejednakosti. Međutim, do sada, ispitujući rezultate raznih eksperimenata, utvrdili smo da stari model u stvari ne daje obećane rezultate. Dostignuća u zdravstvu i obrazovanju, na primer, u slaboj su vezi sa ekonomskim rastom.[6] Niti pak političke slobode prate rast, kao što možemo videti na primeru zadivljujućeg uspeha Kine. Dakle, postizanje ekonomskog rasta ne znači postizanje demokratije. Niti znači proizvodnju zdrave, angažovane, obrazovane populacije u kojoj su mogućnosti za dobar život dostupne svim društvenim klasama. A opet, i danas su svi zaljubljeni u ekonomski rast, a trend ide, ako ga uopšte možemo pratiti, prema sve većem oslanjanju na ono što nazivam „starom paradigmom“, a ne prema kompleksnijim procenama onoga što bi društva trebalo da pokušaju da ostvare za svoj narod.

Ovi pogubni trendovi su nedavno bili osporeni u obema nacijama na koje sam se fokusirala. Birajući Obaminu administraciju, američki glasači su izabrali grupu koja je predana većoj jednakosti u oblasti zdravstvene zaštite, i koja, uopšte uzev, posvećuje više pažnje pitanjima jednakih mogućnosti. U Indiji, prošlog maja, glasači su u iznenađujućem obrtu efektivnu većinu dali Kongresnoj stranci, koja je povezala umerene ekonomske reforme sa snažnom posvećenošću seoskoj sirotinji.[7] Ni u jednoj od ove dve nacije, međutim, mere nisu dovoljno preispitane tako da se uzme u obzir jasna predstava o ljudskom razvoju. Stoga nije jasno da li je bilo koja od dve nacije zaista prihvatila paradigmu ljudskog razvitka, nasuprot paradigmi koja je orijentisana ka rastu i samo prilagođena da uzme u obzir i raspodelu.

Obe nacije, međutim, imaju pisane ustave, i u obe, ustav štiti skup fundamentalnih prava od većinskih hirova, prava koja ne mogu biti ukinuta čak ni zarad postizanja velike ekonomske dobiti. Obe nacije štite niz političkih i građanskih prava, i obe svim građanima garantuju jednaku zaštitu zakona bez obzira na rasu, pol ili religiju. Indijska lista, duža od liste Sjedinjenih Američkih Država, takođe uključuje i besplatno obavezno osnovno i srednje obrazovanje, i pravo na slobodu od očajnih uslova života (život u skladu sa ljudskim dostojanstvom).[8] Iako federalni Ustav SAD-a ne garantuje pravo na obrazovanje, brojni ustavi saveznih država to čine, a u mnogima od njih postoje i druge odredbe socijalne zaštite. U načelu, imamo pravo da zaključimo da su i SAD i Indija odbacile ideju da je pravi put za naciju jednostavno stremljenje ka dostizanju maksimuma ekonomskog rasta. Stoga je još čudnije što se ljudi na čelu institucija zaduženih za obrazovanje u obe nacije i dalje ponašaju kao da je jedini cilj obrazovanja ekonomski rast.

U kontekstu stare paradigme nacionalnog razvoja, svi pričaju o potrebi za obrazovanjem koje promoviše nacionalni razvoj koji se shvata kao ekonomski rast. Nedavno je izveštaj komisije američkog ministarstva obrazovanja na čelu sa sekretarkom Spelings predložio nacrt takvog obrazovanja, sa fokusom na više obrazovanje. Njega sprovode mnoge evropske nacije, što se vidi po tome da visoke ocene daju tehničkim fakultetima i departmanima na univerzitetima, dok primenjuju sve više drakonskih seča sredstava na fakultetima humanističkih nauka. To je i centralno pitanje diskusija o obrazovanju u današnjoj Indiji, kao i u većini nacija u razvoju koje pokušavaju da prigrabe veći deo globalnog tržišta.

Sjedinjene Američke Države nikada nisu imale čist model obrazovanja orijentisan isključivo na rast. Neke karakteristične, i sada već tradicionalne, osobine našeg sistema apsolutno odbijaju da se uklope u takav kalup. Za razliku od skoro svih nacija na svetu, mi imamo model slobodnih veština u univerzitetskom obrazovanju. Umesto da po upisu na koledž/univerzitet proučavaju samo jednu oblast, od studenata se zahteva da tokom prve dve godine studija pohađaju raznolike kurseve, među kojima dominiraju kursevi iz oblasti humanističkih nauka. Ovaj model visokog obrazovanja utiče i na srednjoškolsko obrazovanje. Niko se ne usmerava u nehumanističkom pravcu previše rano, bez obzira da li je čisto prirodnonaučno ili čisto strukovno usmerenje u pitanju, niti deca koja se fokusiraju na humanističke nauke rano gube bilo kakav dodir sa prirodnim naukama. Niti je naglasak na slobodnim veštinama znak elitizma ili klasnih razlika. Od samog početka su vodeći američki pedagozi povezivali slobodne veštine sa obrazovanjem informisanih, nezavisnih i saosećajnih demokratskih građana. Model slobodnih veština je još uvek relativno jak, ali je trenutno, u vremenima ekonomskih nedaća, pod velikim pritiskom.

Još jedan aspekt obrazovne tradicije Sjedinjenih Država koji tvrdoglavo odbija da bude asimilovan u model orijentisan ka rastu je njeno karakteristično stavljanje naglaska na učešće deteta u istraživanju i preispitivanju. Taj model učenja, koji se vezuje za dugu zapadnu filozofsku tradiciju teorije obrazovanja, koja se proteže od Žan-Žaka Rusoa u osamnaestom do Džona Djuia u dvadesetom veku, uključuje takve istaknute pedagoge kao što su Fridrih Frobel u Nemačkoj, Johan Pestaloci u Švajcarskoj, Bronson Alkot u Sjedinjenim Državama i Marija Montesori u Italiji. U četvrtom poglavlju ćemo se pobliže baviti njihovim idejama. Ova tradicija tvrdi da obrazovanje nije jednostavno pasivno usvajanje činjenica i kulturnih tradicija, već mora biti provociranje uma da postane aktivan, kompetentan i promišljeno kritičan u kompleksnom svetu. Taj model obrazovanja je istisnuo stariji model po kome su deca mirno sedela u klupama po ceo dan i jednostavno apsorbovala, a zatim izbacivala iz sebe, materijal koji im je serviran. Ta ideja aktivnog učenja, koje obično uključuje veliku posvećenost kritičkom mišljenju i argumentu, i koja se može pratiti unazad do Sokrata, duboko je uticala na američko osnovno i donekle srednjoškolsko obrazovanje, i taj uticaj još nije nestao, uprkos sve većim pritiscima na škole da proizvode učenike koji će uspešno rešavati standardizovane testove.

Raspravljaću o ovim obrazovnim teorijama kasnije, ali ih uvodim sada kako bih ukazala na činjenicu da je teško naći čist primer obrazovanja za ekonomski rast u SAD – za sada. Indija je bliža tom modelu; uprkos raširenom uticaju velikog Tagore, koji je pokušavao da izgradi školu oko ideje kritičkog mišljenja i empatijske imaginacije, i koji je podigao univerzitet oko modela interdisciplinarnih slobodnih veština, indijski univerziteti su danas, baš kao i oni evropski, već dugo strukturirani oko paradigme jednog predmeta, a ne oko paradigme slobodnih veština. Tagorin univerzitet Visva-Bharati (što znači „ceo svet“) preuzela je strana država, i on je sada isti kao bilo koji drugi univerzitet zasnovan na modelu jednog predmeta, uglavnom usmeren na tržišni uspeh. Slično tome, Tagorina škola je odavno prestala da definiše ciljeve primarnog i sekundarnog obrazovanja. Sokratsko aktivno učenje i istraživanje kroz umetnost odbačeni su u korist pedagogije bubanja za standardizovane nacionalne ispite. Upravo onaj model učenja koji je Tagore (zajedno sa Evropljanima i Amerikancima koje sam pomenula) strastveno odbacivao – u kojem učenik pasivno sedi za stolom dok učitelji i udžbenici prezentuju materijal koji treba nekritički upiti – danas je sveprisutan u indijskim državnim školama. Ako pokušamo da zamislimo kako bi izgledalo obrazovanje za ekonomski rast, koje bi se sprovodilo uz potpuno zanemarivanje svih drugih ciljeva, najverovatnije ćemo završiti sa slikom relativno sličnom onome što nude indiijske državne škole.

Pa ipak, naš cilj je da razumemo taj model koji ima toliko uticaja širom sveta, a ne da opisujemo jedan konkretan školski sistem u jednoj konkretnoj naciji, stoga ćemo postaviti naše pitanje apstraktno.

Koju vrstu obrazovanja predlaže stari model razvoja? Obrazovanje za ekonomski rast zahteva osnovne veštine, pismenost i račun. Takođe, ono zahteva da neki ljudi poseduju naprednije programerske i tehnološke veštine. Jednaka dostupnost obrazovanja, međutim, nije naročito bitna; nacija može rasti sasvim dobro i dok seoska sirotinja ostaje nepismena i lišena osnovnih kompjuterskih resursa, što potvrđuju i nedavni događaji u mnogim indijskim državama. U državama poput Guđarata i Andra Pradeša videli smo kako se rast bruto nacionalnog dohotka postiže obrazovanjem tehničke elite koja državu čini atraktivnom za strane investitore. Rezultati tog rasta nisu „procureli nadole“ kako bi popravili zdravlje i dobrobit seoske sirotinje, i nema nikakvog razloga da se veruje da ekonomski rast zahteva da ta sirotinja bude adekvatno obrazovana. To je uvek bio prvi i glavni problem sa paradigmom razvoja zasnovanom na BDP-u po glavi stanovnika. On zapostavlja raspodelu, i daje dobre ocene nacijama ili državama u kojima vlada uzbunjujuća nejednakost. To je posebno tačno kada se radi o obrazovanju: uzimajući u obzir prirodu informacijske ekonomije, nacije mogu da podignu svoj BDP bez mnogo brige o raspodeli obrazovanja, sve dok su u stanju da formiraju kompetentne tehnološke i poslovne elite.

Tu vidimo još jedan način na koji su SAD tradicionalno odstupale, barem u teoriji, od paradigme ekonomskog rasta. U SAD, tradicija javnog obrazovanja, ideje jednakih mogućnosti i jednake dostupnosti, iako nikada naročito ostvarene u realnosti, uvek su bile barem nominalni ciljevi, koje su zastupali čak i političari najusmereniji na ekonomski rast, poput autora izveštaja M. Spelings.

Pored osnovnih veština za većinu, i naprednijih veština za nešto manji broj, obrazovanje za ekonomski rast zahteva i vrlo rudimentarno poznavanje istorije i ekonomskih činjenica – za ljude koji će uspeti da odmaknu dalje od osnovnog obrazovanja i koji će možda jednog dana postati deo relativno malobrojne elite. Ali treba voditi računa o tome da istorijski i ekonomski narativ slučajno ne navedu nikoga na ozbiljno kritičko razmišljanje o klasi, rasi i rodu, o tome da li su strana ulaganja uistinu dobra za seosku sirotinju, o tome da li demokratija može da opstane u uslovima ogromnih nejednakosti životnih šansi. Dakle, kritičko mišljenje neće biti bitan deo obrazovanja za ekonomski rast, i ono to zaista i nije u svim onim državama koje nemilosrdno streme tom cilju, poput zapadnoindijske države Guđarat, poznate po načinu na koji kombinuje tehnološku sofisticiranost sa poslušništvom i konformizmom. Slobodoumlje među učenicima može biti opasno ako je cilj da se stvori grupa tehnički obučenih, poslušnih radnika koji će izvršavati planove elita čiji su ciljevi strana ulaganja i tehnološki napredak. Kritičko razmišljanje će u tom slučaju biti obeshrabrivano – kao što je to već dugo slučaj u državnim školama u Guđaratu.

Istorija, kao što rekoh, može biti od suštinske važnosti. Ali edukatori za ekonomski rast neće želeti studije istorije koje se bave nepravdama vezanim za klasu, kastu, rod i etnoreligijsku pripadnost, jer bi one proizvele kritičko mišljenje o sadašnjosti. Niti će takvi edukatori želeti bilo kakva ozbiljna razmatranja uspona nacionalizma, štete počinjene u ime nacionalističkih ideala, ili načina na koji moralna imaginacija neretko postaje umrtvljena pod uticajem tehničkog savršenstva – što su sve teme koje sa razornim pesimizmom razrađuje Rabindranat Tagore u Nacionalizmu, predavanjima koja je održao tokom Prvog svetskog rata, a koja se danas u Indiji ignorišu, uprkos univerzalnoj slavi koju Tagore uživa kao dobitnik Nobelove nagrade.[9] Dakle verzija istorije koja će biti ponuđena predstavljaće nacionalnu ambiciju, naročito ambiciju za bogatstvom kao velikim dobrom, i umanjivaće značaj siromaštva i globalne odgovornosti. I opet je lako naći primere iz stvarnog života za takvu vrstu obrazovanja.

Istaknut primer za takav pristup istoriji može se naći u udžbenicima koje kreira BDŽP, indijska nacionalistička politička partija, koja takođe agresivno sprovodi plan razvoja koji je zasnovan na ekonomskom rastu. Te knjige (sada, srećom, povučene, nakon što je BDŽP izgubio vlast 2004) temeljno su obeshrabrivale kritičko mišljenje i nisu ga čak ni snabdevale materijalom za kritiku. One su predstavljale istoriju Indije nekritički, kao priču o materijalnom i kulturnom trijumfu u kojoj su za sve probleme krivi stranci i unutrašnji „strani elementi“. Kritika nepravde u indijskoj prošlosti je učinjena praktično nemogućom samim sadržajem tog materijala i pedagogijom koju on sugeriše (na primer, kroz pitanja na kraju svakog poglavlja), a koja obeshrabruje svako promišljeno preispitivanje i nalaže upijanje i papagajsko ponavljanje. Od učenika se traži da prosto apsorbuju priču o neukaljanoj dobroti, priču koja izbegava da pomene bilo kakvu kasitnsku, rodnu ili religijsku nejednakost.

I savremene teme koje se tiču razvoja takođe su bile predstavljene sa naglaskom na vrhunski značaj ekonomskog rasta i relativnu beznačajnost jednakosti u raspodeli dobara. Učenicima se govorilo da je bitna situacija prosečne osobe (a ne, na primer, onih na dnu društvene lestvice). I oni su čak ohrabrivani da misle o sebi kao o delu velikog kolektiva koji napreduje, a ne kao o ljudima ponaosob sa posebnim pravima: „U društvenom razvoju, pojedinac izvlači korist samo kao kolektivno biće.“[10] Ta kontroverzna norma (koja sugeriše da, ako naciji ide dobro, i vama u stvari ide dobro, čak i ako ste ekstremno siromašni i ako vam nedostaju neka osnovna dobra) predstavlja se učenicima kao činjenica koju oni moraju da upamte i papagajski ponavljaju na obaveznim nacionalnim ispitima.

Velika je verovatnoća da će obrazovanje za ekonomski rast imati iste osobine svuda gde se pojavi, s obzirom na to da nezauzdano stremljenje ka rastu nije pogodno za osetljivo razmišljanje o raspodeli bogatstva i društvenoj nejednakosti. (Nejednakost može dostići zapanjujuće razmere, kao što je to bio slučaj u dojučerašnjoj Južnoj Africi, uprkos visokom ekonomskom rastu nacije.) Štaviše, davanje ljudskog lica siromaštvu može proizvesti oklevanje u stremljenju ka rastu: strane investicije često moraju biti privučene merama koje ozbiljno štete seoskoj sirotinji. (U mnogim krajevima Indije, na primer, siromašni poljoprivredni radnici žive na zemljištu koje je potrebno za podizanje fabrika, i nemaju velike izglede da profitiraju kada njihovo zemljište preuzme država – čak i ako im bude isplaćena kompenzacija, oni obično ne poseduju veštine koje bi im omogućile da se zaposle u novim prozvodnim granama koje su zamenile njihovu.)[11]

A šta biva sa umetnošću i književnošću, koje su demokratski edukatori tako visoko cenili? Obrazovanje za ekonomski rast će, pre svega, gajiti prezir prema tim delovima podučavanja dece, jer oni ne vode ka ličnom ili ekonomskom napretku. Iz tog razloga, svuda po svetu, na svim nivoima, nastavni programi za umetnost i humanističke nauke se ukidaju u korist kultivacije tehničkih programa. Indijski roditelji se ponose detetom koje je primljeno na Institut za tehnologiju i menadžment, ali se stide deteta koje studira književnost ili filozofiju, ili hoće da slika, ili igra, ili peva. Američki roditelji se, takođe, ubrzano kreću u tom smeru, uprkos dugoj tradiciji slobodnih veština.

Ali edukatori za ekonomski rast se ne zaustavljaju na prostom ignorisanju umetnosti. Oni se nje plaše. Zato što je kultivisano i razvijeno saosećanje naročito opasan neprijatelj bezosećajnosti, a moralna bezosećajnost je neophodna za sprovođenje programa ekonomskog razvoja koji ignorišu jednakost. Lakše je tretirati ljude kao objekte kojima treba manipulisati ako nikada niste naučili da ih vidite na bilo koji drugi način. Kako je rekao Tagore, agresivnom nacionalizmu treba zatupljivanje moralne savesti, dakle trebaju mu ljudi koji ne prepoznaju pojedinca, koji govore jezikom grupe, koji se ponašaju i vide svet kao poslušni birokrati. Umetnost je veliki neprijatelj takve bezosećajnosti, a umetnici (osim ako nisu temeljito zastrašeni i korumpirani) nisu pouzdane sluge bilo koje ideologije, čak ni onih u osnovi dobrih – oni uvek traže od imaginacije da se kreće izvan svojih uobičajenih zabrana, da vidi svet na nove načine.[12] Stoga će edukatori za ekonomski rast voditi kampanje protiv humanističkih nauka i umetnosti kao sastojaka osnovnog obrazovanja. Ovaj napad se trenutno odvija širom sveta.

Čisti modeli obrazovanja za ekonomski razvoj se teško nalaze u razvijenim demokratijama, pošto je demokratija izgrađena na poštovanju za svaku osobu, dok model rasta poštuje samo ukupan zbir. Međutim, obrazovni sistemi širom sveta se pomeraju sve bliže modelu rasta, bez mnogo razmišljanja o tome koliko je ovaj model loše prilagođen demokratiji.

Kako možemo drugačije misliti o vrsti nacije i vrsti građanina koju pokušavamo da izgradimo? U međunarodnim krugovima koji se bave razvojem, prvenstvena alternativa modelu rasta, sa kojom sam i sama povezana, poznata je po imenu paradigma ljudskog razvoja. Prema tom modelu, potrebne su mogućnosti, ili „sposobnosti“, koje ima svaka osoba, u ključnim oblastima, od života, zdravlja i telesnog integriteta, pa do političke slobode, političke participacije i obrazovanja. Taj model razvoja prepoznaje pojedince kao posednike neotuđivog ljudskog dostojanstva koje moraju poštovati svi zakoni i institucije. Pristojna nacija, kao najosnovniji minimum, priznaje da njeni građani poseduju prava u ovim i drugim oblastima, te razvija strategije da u svakoj od njih ljude prebaci preko izvesnog praga mogućnosti.

Model ljudskog razvoja posvećen je demokratiji jer je jedan od ključnih sastojaka dostojnog ljudskog života upravo to da imamo glas u odlučivanju o merama koje će upravljati našim životom. Međutim, najviše će mu odgovarati ona vrsta demokratije u kojoj značajnu ulogu igraju fundamentalna prava koja se ljudima ne mogu oduzeti nekim većinskim hirom – dakle, najviše će mu odgovarati snažne garancije za političku slobodu; sloboda govora, udruživanja, i praktikovanja religije; i fundamentalna prava u drugim oblastima, poput obrazovanja i zdravstva. Ovaj model se dobro slaže sa aspiracijama izraženim u indijskom (ali i južnoafričkom) ustavu. Sjedinjene Države nikada nisu ponudile ustavne garancije, bar ne na federalnom nivou, za prava u „socijalnim i ekonomskim“ oblastima poput obrazovanja i zdravstva; pa ipak, Amerikanci takođe imaju snažan osećaj da sposobnost svih građana da steknu ova prava predstavlja bitno merilo nacionalnog uspeha. Prema tome, model ljudskog razvoja nije nikakav utopijski idealizam; on je blisko povezan sa ustavnim obavezama, doduše ne uvek u potpunosti ispunjenim, mnogih ako ne i svih svetskih demokratija.

Ako jedna nacija želi da promoviše svoj tip humane demokratije, osetljive na ljudske potrebe, i posvećene promociji mogućnosti za „život, slobodu i potragu za srećom“ za sve osobe, koje sposobnosti bi ona trebalo da proizvede kod svojih građana? Barem sledeće izgledaju kao neophodne:

– Sposobnost da se kompetentno razmišlja o političkim pitanjima koja se tiču nacije: da se ispituje, reflektuje, argumentuje i raspravlja, bez potčinjavanja bilo tradiciji, bilo autoritetu.

– Sposobnost da se sugrađani prepoznaju kao ljudi sa jednakim pravima, bez obzira na rasu, veru, rod ili seksualnu orijentaciju: da se na njih gleda s poštovanjem, kao na svrhe, a ne kao na alatke kojima se može manipulisati u sopstvenu korist.

– Sposobnost da se brine o životima drugih, da se uvidi šta različiti tipovi mera znače za ljude izvan sopstvene nacije.

– Sposobnost da se zamisli raznolikost kompleksnih pitanja koja utiču na odvijanje priče ljudskog života: da se misli o detinjstvu, adolescenciji, porodičnim vezama, bolesti, smrti i mnogo čemu drugom, na način informisan razumevanjem širokog raspona ljudskih priča, a ne samo skupova podataka.

– Sposobnost da se o političkim vođama misli kritički, ali uz informisan i realističan sluh za mogućnosti koje su im otvorene.

– Sposobnost da se misli o dobru nacije kao celine, a ne samo o dobru svoje lokalne grupe.

– Sposobnost da se, s druge strane, sopstvena nacija vidi kao deo komplikovanog svetskog poretka u kojem pitanja različitih vrsta zahtevaju inteligentnu transnacionalnu deliberaciju kako bi se došlo do njihovog rešenja.

Ovo je za sad samo skica, ali je barem početak artikulisanja onoga što nam je potrebno.

Original: Martha C. Nussbaum, Not for Profit. Why Democracy Needs the Humanities (Princeton N. J.: Princeton University Press, 2010); “The Silent Crisis”, str. 1-11; “Education for Profit, Education for Democracy”, str. 13-26.

Iz časopisa REČ br. 82, koji je ceo posvećen problemima obrazovanja i izlazi iz štampe u martu 2012.

Peščanik.net, 05.03.2012.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–
A Test of Leadership: Charting the Future of U. S. Higher Education, dostupan onlajn. Vredan kontraizveštaj je College Learning for the New Global Century, koji je izdao National Leadership Council for Liberal Education and America’s Promise (LEAP), grupa koju je osnovalo Udruženje američkih koledža i univerziteta (Washington, DC, 2007), sa čijim se preporukama uglavnom slažem (što je očekivano, pošto sam učestvovala u njegovoj izradi). ↑

Prvi put sam istraživala ove sposobnosti u Citizens of the World: A Classical Defense of Reform in Liberal Education (Cambridge, MA: Harvard UniversityPress, 1997). Ta knjiga se bavila samo razvojem visokog obrazovanja u SAD, i obaveznim opštim delom višeg obrazovanja. ↑

Jedan značajan projekat koji se fokusira na ove sastojke u osnovnom naučnom obrazovanju je Project Kaleidoscope, http://www.pkal.org. ↑

O obrazovanju i ispunjenim životima, vidi Harry Brighouse, On Education (New York: Routledge, 2006); The LEAP report (napomena 1); i sa tim u vezi diskusiju o obrazovanju u Kwame Anthony Appiah, The Ethics of Identity (Princeton: Princeton University Press, 2005). ↑

To je pokazano sa naročitom jasnoćom u Jean Drèze i Amartya Sen, India: Development and Participation (New York i Oxford: Oxford University Press, 2002), i u jednom ranijem izdanju, Jean Drèze i Amartya Sen, India: Social Development and Economic Opportunity (New York i Oxford: Oxford University Press, 1996). Podaci su preuzeti iz studija različitih indijskih država koje su usvojile različite mere, pa su neke favorizovale ekonomski rast bez direktne podrške za zdravstvo i obrazovanje (koje indijski Ustav prepušta državama). Istraživanja na terenu su skupljena u Drèze i Sen (ur.), Indian Development: Selected Regional Perspectives (Delhi, New York i Oxford: Oxford University Press, 1997). ↑

Vidi Drèze i Sen, India: Development and Participation. ↑

Prema Indijskom Ustavu poslovi u zdravstvu i obrazovanju su pod kontrolom državne jedinice, tako da nacionalna vlada može samo indirektno da utiče na razvoj u ovim oblastima. ↑

Član 21 Indijskog Ustava pominje jedino “život i slobodu”, ali je od tada „život“ interpretiran kao „život u skladu sa ljudskim dostojanstvom“. Međutim, južnoafrički Ustav je otišao mnogo dalje u davanju ustavne forme osnovnim socijalnim pravima.
* Termin koji Nusbaum koristi je „trickle down“, i odnosi se na indirektnu korist koju niži slojevi imaju od snižavanja poreza i bogaćenja viših slojeva (pre svega kroz otvaranje radnih mesta). Ekonomisti su podeljeni oko toga da li ovaj fenomen zaista postoji i u kojoj meri. Najpoznatiji politički zagovornik „trickle-down“ ekonomije u SAD bio je Ronald Regan. – Prim. prev. ↑

Rabindranath Tagore, Nationalism (New York: Macmillan, 1917). ↑

Vidi Nussbaum, The Clash Within: Democracy, Religious Violence, and India’s Future (Cambridge, MA: Harvard University Press, 2007), poglavlje 8, za detaljni izveštaj, sa referencama i citatima. ↑

Vidi Nussbaum, “Violence on the Left: Nandigram and the Communists of West Bengal”, Dissent, proleće 2008, 27–33. ↑

Tako je u Zapadnom Bengalu umetnička zajednica bila ta koja se najranije i najsnažnije pobunila protiv vladinih mera izbacivanja zemljoradnika sa njihove zemlje bez nove obuke ili mogućnosti zaposlenja; vidi Ibid. ↑

Martha C. Nussbaum, Peščanik

Kineski železnički put: lakša trgovina za sve zemlje Azije


Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Roba iz Urumkija u kineskoj autonomnoj oblasti Šinđjang-Ujgur uskoro će uživati u povlašćenim tj. znatno manjim troškovima logistike, kao i kraćem vremenu putovanja do Azerbejdžana, Gruzije, Irana i Turske, što je rezultat novih teretnih ruta koje će se ove godine otvoriti u kontinentalnoj Aziji.

Putevi, deo CSECR-a tj „Sino Euro Cargo Railway“ programa koji povezuju Kinu sa regionom Kavkaza i Bliskog istoka sada su u fazi testiranja, izjavio je He Đun, zamenik generalnog direktora „Evro-kineske kombinovane logistike“ (CECL, China-Euro Combine Logistics Co Ltd) čije je sedište u Šinđjangu. He je zadužen za upravljanje CSECR rutom.

“Nove železničke rute će dodatno ojačati trgovinu između Kine i privrede okolnih zemalja (kontinentalne Azije) uključene u Inicijativu za pojas i put”, rekao je He.

On je dodao da kompanija CECL traži klijente spremne da se priključe testiranju ovih novih ruta. “Većina klijenata za kojima trenutno tragamo nalaze se u sektoru kućne galanterije među kojima, po našem uvidu, postoji velika potreba u zemljama na području Kavkaza i Bliskog istoka”, dodao je He.

On je dodao da su novi putevi i pruge predloženi u trenutku kada postojeće logističke mreže više nisu bile u stanju da ispune rastuće potrebe kineske prekogranične trgovine sa ovim područjima.

Do sada je program CSECR železnica imala 19 linija povezanih sa Evropom iz Šinđjanga, kineskog unutrašnjeg tranzitnog čvorišta koji se sada nalazi na međunarodnom kargo tržištu; ovo čvorište trenutno je povezano sa 17 zemalja, uključujući pet zemalja Centralne Azije i Kazahstan, ali i evropske zemlje kao što su Nemačka i Španija.

Od ovog jula do kraja avgusta realizovano je 1.739 putovanja putem železničke teretne službe, koja je lansirana 2014. godine.

U prošloj 2017. godini, ukupne isporuke porasle su za 261 odsto u odnosu na pretprošlu godinu. Prema rečima Liju Kija, vladinog zvaničnika iz Ekonomske i informacione komisije Šinđjanga, zaduženog za regulisanje dnevnih operacija vozova, ove godine se očekuje 1.400 teretnih polazaka iz železničkog kargo-centra Šinđjang.

“Železnica Sino Euro Cargo prerasta u vitalnu arteriju koja doprinosi jačanju trgovinskih veza između Kine i privreda uključenih u Inicijativu „Pojas i i Put“, rekao je on.

On je objasnio kako vozovi CSECR železnice koriste standardne kontejnere za otpremu, što može smanjiti vreme isporuke za oko 20 odsto, u poređenju sa situacijom u prošlosti, kada su se koristili redovni teretni vozovi koji su morali da čekaju da se u voz pre odlaska u potpunosti unese i roba drugih klijenata. Ovo je usporavalo transport usled glavnog tereta kojeg je kočio onaj „sporedni“.

“Smanjeno vreme isporuke može dovesti do smanjenja troškova”, rekao je Sijao Guodong, predsedavajući kompanije Ba Yi Steel Co Ltd, grupe za proizvodnju i preradu čelika iz Urumkija, koja radi pod okriljem majke-firme Baosteel Co Ltd.

Sijao je rekao da je u prošlosti bilo potrebno oko 30 dana da bi se njihov čelik otpremio u Moskvu, ali je sada vreme isporuke skraćeno na samo 10 dana, dok su troškovi smanjeni za pet odsto – i to upravo zbog skraćenog roka potrebnog za transport.

Sijao je takođe napomenuo da ova kompanija privlači više potencijalnih tržišta, naročito onih koja su aktivno uključena u „Inicijativu za Pojas i put“, jer te zemlje imaju politiku preferencijala kojima se podstiče međusobna trgovina na ovim železničkim rutama, dok raste broj novih voznih i saobraćajnih puteva koji povezuju Kinu sa tim zemljama – i ujedno garantujući i značajno jeftiniju logistiku.

Liu Yukun, Mao Weihua, Urumki (China Daily, 29. 08. 2018)

Poljska: diktatura mita


U Poljskoj se ne može pobeći od istorije. Na iznenada zakazanoj sednici održanoj krajem juna, poljski sejm (donji dom parlamenta) na brzinu je izglasao amandman na Zakon o nacionalnom sećanju i tako ukinuo prethodno usvojeni amandman iz januara ove godine. Zahvaljujući novom amandmanu, optuživanje Poljske za učešće u nacističkim zločinima više se neće kažnjavati trogodišnjom robijom.

Ne iznenađuje to što je vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) tako brzo odustala od najproblematičnijeg dela svog novog „zakona o pamćenju“. Na prvobitnu verziju zakona stigle su međunarodne reakcije, naročito iz Izraela. Čak je i američki predsednik Donald Tramp – inače blagonaklon prema poljskim nacionalistima – nagovestio da se neće sretati sa poljskim liderima dok ova kriza ne bude okončana.

Međutim, način na koji je poljska vlada izmenila pomenuti zakon bio je apsurdan. Pre svega, ceo proces je sproveden tako tajnovito da su pregovore između Izraela i Poljske vodile tajne službe ovih zemalja da ključni zagovornik ovog zakona, poljski ministar pravde Zbignjev Žjobro ne bi saznao šta se sprema.

Žjobro je glavni rival premijera Mateuša Moravjeckog u borbi za uticaj na predsednika partije Jaroslava Kačinjskog. Zato Moravjecki nije oklevao da preuzme zasluge za spasavanje imidža Poljske pošto je novi amandman usvojen. On i izraelski premijer Benjamin Netanjahu potpisali su zajedničku deklaraciju kojom se okončava sukob dveju država, a onda je poljska vlada objavila oglase preko cele strane u vodećim listovima širom sveta – uključujući i najveće izraelske nedeljnike – kako bi promovisala tekst zajedničkog saopštenja.

Međutim, taman kada je izgledalo da je Poljska uspešno prebrodila krizu, oglasili su se i centar za sećanje na Holokaust Jad Vašem i izraelski ministar obrazovanja i dijaspore Naftali Benet: oni su oštro osudili zajedničku deklaraciju. Ispostavilo se da je osuda poljskog zakona potekla od opozicije, a da Netanjahu nije imao drugog izbora nego da joj se prikloni.

Netanjahu, koji je i sam populista, bio je odlučan u nameri da razreši sukob s vladom Prava i pravde, jer nije želeo da izgubi najlojalnijeg izraelskog saveznika u EU. Iz tog razloga se u deklaraciji naglašava isključiva krivica Nemaca za nacističke logore smrti. Štaviše, u tekstu se sugeriše da je mržnja prema Poljacima zlo uporedivo sa antisemitizmom.

Interesantno je to što poljska verzija saopštenja priznaje individualne slučajeve poljske „okrutnosti prema Jevrejima“, ali u verziji objavljenoj na hebrejskom piše samo: „osuđujemo sve slučajeve okrutnosti“. Onda obe verzije hitro prelaze na „sećanje na herojske činove brojnih Poljaka, naročito Pravednika među narodima, koji su rizikovali svoje živote da spasu Jevreje“.

U narednom odeljku, tek usput se ukazuje na szmalcownike, koji su „bez obzira na svoje poreklo, religiju ili pogled na svet – otkrili svoju najmračniju stranu“. Nasuprot ovim apstrakcijama, govor o poljskom heroizmu je vrlo konkretan i obuhvata čitavu naciju: „Pokret otpora, pod kontrolom poljske vlade u izbeglištvu, stvorio je mehanizam sistemske pomoći i podrške Jevrejima, dok su njegovi sudovi sudili Poljacima koji su sarađivali sa nemačkim okupacionim snagama i potkazivali Jevreje.“

To je izmišljena istorija. Benet piše da je bilo Poljaka koji su pomagali Jevrejima, ali „ovih aktivnosti je bilo malo i one nisu bile od ključnog značaja“. Zajednička deklaracija greši kada od ovih „retkih slučajeva“ pravi „uobičajen fenomen“, dok od „uobičajenih slučajeva u kojima su Poljaci potkazivali Jevreje nacistima“ pravi „izuzetke“.

U prilog Benetovoj tvrdnji idu temeljna istorijska istraživanja, pored ostalih i ona objavljena u knjizi Noć bez kraja: sudbina Jevreja u izdvojenim okruzima okupirane Poljske, dvotomnoj zbirci studija, koju sa uredili Barbara Enkling i Jan Grabovski iz Poljskog centra za proučavanje Holokausta. Prema podacima iz devet poljskih okruga, od ukupno 250.000 Jevreja koji su pobegli od nacističke „likvidacije“ jevrejskih geta iz 1942. godine, do 1945. je stradalo dve trećine, a većina njih od poljske ruke ili uz saučesništvo Poljaka.

Naravno, pristalice zajedničkog saopštenja će istaći da je sam Jad Vašem priznao da među nosiocima priznanja Pravednika među narodima ima najviše Poljaka (6.863). Ali to je čista kazuistika. U Poljskoj je pre rata živelo više od tri miliona Jevreja i Nemci su svoje logore gradili upravo na teritoriji Poljske. Odakle bi dolazili Pravednici među narodima ako ne iz Poljske?

Sve to ne znači da su Poljaci bolji ili gori od bilo kog drugog naroda. Kako primećuje istoričar Timoti Snajder, koji bi se teško mogao optužiti za antipoljska osećanja, Poljaci su se ponašali manje-više isto kao što bi se ponašao svaki drugi narod u sličnoj situaciji.

Junaštvo je retka pojava i upravo zato mu ukazujemo visoke počasti. Kada bi ceo jedan narod mogao biti herojski, taj termin bi izgubio svako značenje. Zato je uzaludan očajnički napor Kačinjskog i Moravjeckog da zaglade istorijski status Poljske. Snajder nas s pravom podseća na reči vođe pokreta otpora Vladislava Bartoševskog: „Pojedinci koji su pomagali Jevrejima, nisu prethodno pitali poljsku naciju za dozvolu da to čine.“

 

Slawomir Sierakowski, Project Syndicate, 13.08.2018.

Peščanik.net, 28.08.2018.

Srodni link: Milan Subotić – Teški teret prošlosti

Kineske kompanije u Kanadi: šanse i političke prepreke


Čak i pošto je velika većina Kanađana zabrinuta zbog kineskih kompanija koje posluju u Kanadi, mnogi potrošači ove zemlje na severu američkog kontinenta ih sa zadovoljstvom prihvata, donosi portal Canadian Business.

Stoga, proširenje na novu zemlju kao što je Kanada nije nimalo jednostavan zadatak za bilo koju kinesku kompaniju.

Prvo, tu su negativni stavovi javnosti, sa kojima se danas susreću kineske kompanije – naročito na Zapadu. Istraživanje sa Instituta Angus Reid od prošlog septembra pokazalo je da 85 odsto Kanađana izražava rezervisanost u vezi sa kineskim poslovnim investicijama u njihovoj zemlji. Petina ispitanika govori da je ulaganje u Kanadu jednako dobro ali i loše, dok 35 odsto njih mišljenja je da je prisustvo Kineza u Kanadi “više loše nego dobro”.

Ispitanici ovog istraživanja rekli su da ih zabrinjavaju pitanja kao što su ljudska prava u Kini, potencijalna korupcija i nacionalna bezbednost.

Pol Ivans (Paul Evans), profesor na Institutu za azijska istraživanja pri Liu institutu za globalna pitanja na Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji primećuje da postoji i dodatna stvar koja komplikuje čitavu situaciju – kako na nivou potrošača tako i na nivou vlade – da se Kina sve više posmatra kao “strateški konkurent” nacijama sa zapada.

To je beleg kojim je američki predsednik Donald Trump prošle godine obeležio Kinu. Njegova procena bila je da je zemlja, na svakom nivou – od ekonomije do vojske – u direktnoj konkurenciji i rivalitetu sa SAD u trci za globalno vođstvo.

Ovako podgrevana retorika poklapa se sa talasom inovativnih kineskih kompanija koje se šire na nova tržišta, uključujući Kanadu. Iako su neke od njih u Kanadi postigle poslovni uspeh, jasno je da trenutna klima komplikuje bilo koji njihov ulazak na zapadna tržišta.

Jedan uspešan primer kineskog preduzetništva u Kanadi je firma VIPKid. Uz vrednost koja se procenjuje na ti milijarde dolara, VIPKid je najvredniji obrazovni start-up na svetu. Kompanija regrutuje nastavnike iz čitavog sveta za onlajn predavanja engleskog studentima u Kini. Ova startup firma je na kanadsko tržište ušla u januaru 2015. i od tada se proširila.

U protekle tri godine, ovaj startap regrutovao je hiljade nastavnika iz cele Kanade. Video-snimci nastavnika koji koriste rekvizite i kostime u svojim predavanjima nasmejanoj kineskoj deci koja uče engleski jezik se lako mogu naći na Jutjubu, kao i video-snimci nastavnika koji dele svoja pozitivna iskustva u radu sa ovom mlado i izuzetno upešnom startup kompanijom.

Sofija Šu (Sophia Xu), globalni šef marketinga za VIPKid, kaže da prilikom ulaska na kanadsko tržište “Nismo primetili bilo kakvu negativnu percepciju”.

Kompanije kao što je VIPKid mogu pomoći u ublažavanju imidža Kine kao „prevelike i prejake“ pri svom kontaktu sa Kanađanima. Šu naglašava da je veliki broj nastavnika iz VIPKid-a otputovao u Kinu da bi upoznao svoje učenike – nešto što ova kompanija iskusno obezbeđuje svojim nastavnicima u svom štabu u Pekingu.

“Mnogi nastavnici (engleskog) po dolasku u Kinu i žele da nauče kineski jezik”, kaže Šu.

Kanadsko-kineski odnosi dosad nisu ekslirali do konfrontacije na način kao što je to bilo između Vašingtona i Pekinga. Nakon izbora premijera Džastin Trudea 2015. godine, došlo je do napora da se „dopre“ do Kine i osnaže ekonomske međusobne ekonomske relacije, uključujući i izradu ugovora o slobodnoj trgovini između ove dve zemlje.

Ali, ti napori su zaustavljeni. Ivans kaže da se, u uslovima porasta antagonizama između Sjedinjenih Država i Kine, kanadska vlada još uvek nije izjasnila (niti sebi razjasnila) gde se tačno nalazi.

“Mi smo u eri tehno-nacionalizma, gde (neke) zemlje sada izrastaju u velike igrače u industrijskoj politici u oblastima koje su se, sve donedavno, smatrale za strogo komercijalne tržišne transakcije”, kaže Ivans.

Ipak, usred globalne političke nesigurnosti, kineski brendovi i dalje ulaze u Kanadu na koju vide kao obećavajuće, rastuće tržište.

Početkom ove godine, Kadilak Fervju (Cadillac Fairview) koji rukovodi brojnim centrima u Kanadi najavio je da je u partnerstvu sa OTT Pay Inc, dovodeći u Kanadu dva od najvećih kineskih mobilnih platnih sistema u neke od svojih centara: WeChat Pay i Alipay. Kineski mobilni platni sistemi su najrazvijeniji na svetu. Većina domaćih trgovaca ih prihvata, a takvi sistemi su integrisani sa svim stvarima: od automata za prodaju automobila, preko javnog prevoza, do aplikacija za društvene medije.

Do sada nije bilo ispoljavanja otpora njihovom lansiranju u Kanadi.

“Svaki kineski proizvod će morati da se suoči sa početnom preprekom ispoljavanja određene doze negativnosti, ali ne mislim da je negativnost toliko fundamentalna – ona će nestati ako budu usvojene dobre usluge i kvalite”, kaže Ivans.

Međutim, kineske kompanije nailaze i na glasove protesta dok pokušavaju da kupe glavnu imovinu Kanade. Na primer, dogovori kao što je sporna kupovina kanadske naftne i gasne kompanije Nexen Inc. u 2013. godini od strane državnog CNOOC Ltd., dobila je široko rasprostranjeno medijsku pokrivenost i političku otpornost. U skorije vreme, odbijanje predloženih 1.5 milijardi dolara za kupovinu Aecon Group Inc. od strane kompanije CCCC International Holding Ltd. dovelo je u pitanje ponovno otkrivanje pitanja kineskih kupovina potencijalno osetljivih sredstava.

“Kanađani su sa Kinom napravili su neke velike a ponekad i nespretne poteze na način na koji su pokušali da se presele u Kanadu ili u neke druge zemlje”, kaže Ivans. “[Kako je to, recimo] kupiti celu kompaniju ili insistirati na kontrolisanju akcija u kompaniji.”

Postoji takođe široka zabrinutost zbog krađe intelektualnog vlasništva od strane kineskih kompanija i zloupotreba potrošačkih podataka. Na primer, WeChat, najveća aplikacija za društvene medije u Kini, se potrudila postigne uspeh izvan zemlje (posebno izvan etničkih kineskih zajednica) zbog bojazni da bi Peking u bilo koje vreme mogao pristupiti informacijama i podacima potrošača.

Ivans kaže da su ove brige jasan pokazatelj da treba uspostaviti sporazum između Kanade i Kine o tome kako će takve kompanije koje posluju u Kanadi (i obratno) tretirati podatke.

“Informacije u Kini, svaki komad digitalne opreme, predstavlja za ovu zemlju pitanje suvereniteta, odnosno kineska država može da kontroliše ili barem prati… sve podatke u Kini”, kaže on. “Što se tiče naše sfere privatnosti u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, mi povlačimo razlike između onoga što je javno i što je privatno. Dakle, imate dva kompetentna shvatanja ko kontroliše informacije i koja su pravila oko kontrolisanja sopstvene ili kompanijske privatnosti. “

Korišćenje vladine politike za postizanje takvih sporazuma može pomoći u boljim poslovnim odnosima i na duge staze postići smanjenje negativnih stavova o kineskim investicijama, na obostranu korist.

“Kinezima stalno govorimo da jednostavno moraju da usvoje naše standarde”, kaže Ivans. “Kina se u tome neće promeniti. Ali, možda se možemo naći na nekoj sredini.”

Canadian Business

Život u okupiranom Beogradu (leto, 1918)


Foto: Predrag Trokicić/ PeščanikFoto: Predrag Trokicić/ Peščanik

Glavni sadržaj ovog teksta je jedan kratki izveštaj (koji ekstenzivno citiram). U izveštaju je reč o tome kako je, prema opisu jedne Beograđanke iz „višeg društva“ datom pripadniku francuske obaveštajne službe, izgledao život u Beogradu pod okupacijom i to u mesecima koji su neposredno prethodili slomu Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Napisan je pre tek nešto više od sto godina, u julu 1918. godine.

Kada govorimo o podacima o svakodnevnom životu: ljudi u svakoj prilici nastoje da opstanu, dovijaju se i snalaze. Ma koliko kao celina bili važni – jer se tiču najvećeg broja pripadnika jedne zajednice – ipak treba imati na umu da podaci o svakodnevici u dramatičnim, ratnim vremenima, ipak ostaju samo varijacija na temu univerzalnih ljudskih potreba, koje se u vanrednim okolnostima zadovoljavaju na razne načine. Međutim, nijedan rat se samo na osnovu toga ne može suštinski razumeti. Stvarna drama, iako obuhvata manjinu, krije se u tome zbog čega se ubija i zbog čega se gine.

Mnogo toga u vezi sa ovim istorijskim izvorom je kontroverzno – pre svega njegovo poreklo i verodostojnost. Tako da je sam izvor istovremeno i dobar primer problema sa kojima se sreće istoričar, suočen sa određenim podacima koji su zavodljivi zbog svoje preciznosti; koji su potencijalno vredni jer su nastali u vremenu o kojem svedoče; koji su intrigantni jer ne odgovaraju slici nastaloj na osnovu nekih drugih izvora (nekada podjednako problematičnih). Reč je ovde o podacima koji su neproverljivi, o ličnim uvidima, kakvih nije mnogo ostalo.

Rat stvara posebna stanja svesti. Nije bilo malo slučajeva da ljuti neprijatelji postanu saveznici; da se u jednom kraju život odvija „normalno“, dok se na desetinu kilometara dalje zbiva „pakao na zemlji“. Povlašćenost i snalažljivost jednog broja ljudi u teškim vremenima može bitno uticati na njihovu perspektivu: „nekom rat, nekom brat“. Dodatno je zavodljivo to što i pod nenormalnim okolnostima kao što je okupacija ljudi nastoje da stvore „normalnost“, iako ona nikada nije ni pratilja, a još manje suština takve epohe.

Ipak, izveštaj koji je ovde preveden može se, bez velike sumnje, smatrati autentičnim: nema mnogo razloga da se sumnja u to da je postojala osoba koja je ovakav izveštaj dala predstavniku francuske obaveštajne službe. Takođe, malo je verovatno da je instruirana da govori na određeni način (premda bi se o tome već moglo i raspravljati).

Kao što se i u izveštaju ističe, povlašćeni položaj ove Beograđanke, činjenica da je sa dozvolom okupacionih vlasti, preko Beča, doputovala u Švajcarsku, mogao je uticati na formiranje ukupne slike o stvarnosti okupacije, koja je dakako bila, osobito u počecima daleko opakija: izveštaj, ne zaboravimo, prenosi situaciju iz sredine 1918. Otuda, u vezi sa izveštajem koji sledi, najveću grešku učinio bi onaj koji bi, oslonivši se na ovakav izvor, izvodio dalekosežan zaključak o karakteru austrougarske i nemačke okupacije uopšte: istine se nikada ne skrivaju u jednom dokumentu! Manju, ali ipak grešku učinio bi i onaj koji bi sasvim ignorisao postojanje i ovakvih izvora, svedočenja, odnosno doživljaja okupacije. Sve te razne perspektive doprinose, na različite načne, slici o ratnim okolnostima, naročito kada je u pitanju svakodnevni život.

Pariz 12. jul 1918.

O Srbiji i Austriji.

Razgovor sa jednom Srpkinjom, koja je nedavno dobila dozvolu da dođe u Švajcarsku.

Gospođa X… bila je u Beogradu sve do sredine maja. Pošto je dobila dozvolu za odlazak, boravila je 20 dana u Beču, i, posle desetodnevnog karantina u Zamsu, blizu Landeka (Tirol) prešla je granicu krajem prve polovine juna. Ona je jedna inteligentna osoba koja pripada najboljim krugovima srpskog društva čiji su odlazak olakšale austrijsko-nemačke vlasti.

Život u Beogradu. Okupacione trupe u Beogradu su u potpunosti austrijske trupe. U početku, one su bile uglavnom sastavljene od Mađara i Nemaca iz Austrije; u ovom trenutku, većinom su to hrvatske trupe. Govore isti jezik kao i Srbi, ne zlostavljaju stanovništvo i ponekad se sa njim bratime. Jugoslovenska ideja je kod Hrvata doživela neverovatan napredak i veliki broj među onima koji su bili ubeđeni „crno-žuti“ sada su usvojili ideju napuštanja austro-ugarske monarhije i formiranja države sastavljene od Južnih Slovena, izvan Austrougarske. U početku, u slovenskim pukovima svi su sumnjali i strahovali od denuncijacije od strane nekog od drugova, a sada su se ljudi upoznali i pričaju međusobno sa većim poverenjem o nacionalnim težnjama.

Trenutno, austrijski patriotizam više ne postoji, sav austrijski element koji se nalazi u Beogradu, uključujući i vojni činilac, misli samo da zaradi novac; svi trguju. Zaprepašćujuće je velik broj oficira u poređenju sa brojem vojnika, što je posledica činjenice da oni prvi traže da budu poslati u Srbiju, gde smatraju da je najlakše „namiriti se“.

Vojnici izgledaju bedno, izmučeni su i bledih lica. Ne pevaju više i vojni koncerti, koji su nekada organizovani, više se ne održavaju. Samo još mađarske trupe još pevaju a njihove pesme nisu vesele.

Veliki animozitet vlada između Austrijanaca i Nemaca. Oni se veoma rđavo slažu. Nije retkost videti nemačkog vojnika da odbije da salutira austrijskom oficiru; a na njegovo pitanje zašto ne salutiraju, jednostavno odgovaraju: „Zato što nećemo“, pri čemu se takav prekršaj veoma blago kažnjava… ako se uopšte kažnjava. Čini se da je ovakvo ponašanje rukovođeno izvesnim prezirom prema Austrijancima.

Austrougarska i nemačka administracija u Srbiji je uglavnom pravična, iako veoma stroga; rekvirirani proizvodi bili bi uglavnom plaćani odgovarajuće, premda je bilo izuzetaka i premda su se ponekad dešavale vrlo samovoljne pojave. Ljudi koji se drže povučeno nisu u naročitom strahu. (Ovde valja podvući činjenicu da je gospođa X…, koja pripada srpskom visokom društvu, bez sumnje tretirana od vlasti na način osobito povoljan i da njena ocena u tom pogledu nije sasvim ubedljiva.)

Trenutno u Beogradu postoje karte za jako veliki broj proizvoda (hleb, sapun, povrće, šećer, itd.). Te karte daju pravo na veoma malu količinu stvari, ali po niskim cenama. Međutim, po višim cenama na crnom tržištu moguće je kod seljaka pronaći podosta stvari.

Postoji, međutim, proizvod koji u potpunosti nedostaje i čije su krijumčarenje okupacione vlasti učinile nemogućim ogromnim kaznama koje su preplašile seljake: to je mleko. Ono je rezervisano za bolesne i za decu; da bi se dobilo, potrebna je lekarska potvrda i pritom se dobija samo pola, a nekada i četvrt litra dnevno po osobi.

Trenutno u Beogradu vino košta 6 kruna.

Prodaja rakije je naročito zabranjena, premda ljubitelji uvek nalaze način da se obezbede preko crnog tržišta, po visokim cenama.

U Beogradu su pojedini hoteli samo za putnike, a drugi su rezervisani za oficire. Nalazi se još uvek dobre robe, ali po previsokim cenama.

Iz Srbije, oficiri šalju brojne pošiljke u svoju zemlju, poglavito Nemci, kojih je u Beogradu manje. U Smederevu, gde su brojniji, za Nemačku otpremaju velike količine…

Srpski seljaci raspolažu velikom količinom novca zahvaljujući visokim cenama koje postižu poljoprivredni proizvodi.2

Nije ostalo više bakra, sav je rekviriran.

Okupacione vlasti intenzivno eksploatišu mineralna bogatstva.

Na Savi, uzvodno od Beograda, okupatori su sagradili novi železnički most…

(U nastavku izveštaja su opisi koje je pomenuta gospođa iz višeg društva stekla u Beču.)

Iako vrlo kratko, po mnogo čemu najintrigantniji deo ovog izveštaja je svedočanstvo o odnosu hrvatskih oficira i građanstva. Ne treba sumnjati da je takvih primera itekako bilo, ali iz izveštaja bi se moglo zaključiti da je ta praksa bila široko rasprostranjena, i postala gotovo pravilo. Francuska je podržavala nastanak jugoslovenske države, odakle je informacija o bratimljenju oficira Hrvata sa Beograđanima mogla biti osobito funkcionalna. U godini u kojoj se navršava stota godišnjica od završetka Prvog svetskog rata i nastanka jugoslovenske države ovakvi sadržaji naročito privlače pažnju i podsticaj su za razmišljanje o raznim aspektima nastanka i trajanja jugoslovenske države. Danas je veoma rasprostranjena naknadna pamet da raspad Jugoslavije nije došao niotkuda, što je tačno. Ali ni Jugoslavija nije došla niotkuda. U ovom izveštaju se na jedan jezgrovit način reflektuje i jedna velika epohalna tema, sa jedne strane, i kapilarna društvena dinamika pojedinaca zatečenih u njenom središtu, sa druge. Zbog toga je on zanimljiv.

Peščanik.net, 27.08.2018.

1. Izveštaj je bio dostavljen francuskom Ministarstvu spoljnih poslova, a danas se nalazi u Diplomatskom arhivu: Archives diplomatiques, Europe 1918–1940, Yougoslavie, v. 31, (pp. 33–39).

2. Tvrdnje o „bogaćenju“ seljaka pod okupacijom iznosio je u međuratnom periodu i jedan od vodećih srpskih i jugoslovenskih ekonomista liberalne orijentacije Velimir Bajkić.

Nemačka oči u oči sa “Fejsom”


Nemačka kancelarija za zaštitu konkurencije (FCO) planira da napravi prve korake u svojoj istrazi protiv Fejsbuka, pošto je utvrđeno da je ta društvena mreža zloupotrebila svoj dominantni položaj na tržištu kako bi prikupljala podatke o korisnicima bez njihovog znanja i pristanka.

Ovu istragu koja se zahuktava pomno prate u Evropi usled rastuće zabrinutosti zbog ‘curenja’ informacija više desetina miliona korisnika ove društvene mreže, kao i zbog izuzetno široke upotrebe targetovanih tj ciljanih reklama i oglasa od strane “inostranih sila” koje su želele da utiču na izbore u Sjedinjenim Državama.

FCO se naročito usprotivio načinu na koji Fejsbuk dolazi do podataka ljudi koji koriste ostale aplikacije – uključujući i njihove servise Instagram i WhatsApp – kao i onlajn praćenje ljudi koji čak i nisu članovi ove društvene mreže.

„Svesni smo da bi to trebalo i da bi moralo da ide brzim tempom”, izjavio je Andreas Munt, predsednik FCO-a, uz to dodajući kako se ipak nada da će ove godine preduzeti „prve korake”. On je odbio da dodatno pojasni na šta je mislio.

Očekuje se da se nemačka istraga ne završi samo na novčanim kaznama za Fejsbuk, u poređenju sa evropskom istragom Gugla, koja je okončana presuđivanjem kazni teških više milijardi američkih dolara.

Upućeni izvori, međutim, kažu kako bi FCO mogao da od Zakerberga i njegove mreže zahteva da preduzmu određene korake kako bi se smanjila zabrinutost globalne javnosti, u slučaju da Fejsbuk to ne učini dobrovoljno.

Fejsbuk je ove godine odgovorio na zahteve FCO-a za naknadnim informacijama, a regulatori u ovom trenutku odmeravaju i analiziraju da li bi uvođenje nekih novih funkcija – poput opcije „obrišite istoriju pretraživanja” – i koju je ranije najavio CEO Fejsbuka, Mark Zakerberg – otklonile njihove bojazni.

„Moramo da utvrdimo da li to utiče na našu istragu kao i da li bi ovakva ili slična opcija otklonila naše bojazni”, izjavio je Munt.

Rojters je još u aprilu izvestio kako Munt zasniva svoju istragu na analizi koja pokazuje da udeo Fejsbuka na tržištu društvenih mreža u Nemačkoj premašuje 90 odsto, što ga čini dominantnom društvenom mrežom, posmatrano kroz perspektivu tržišnog nadmetanja, a ne samo popularnim kako tvrde u toj kompaniji.

“Ako Fejsbuk sada ima dominantnu tržišnu poziciju, onda pristanak njegovih korisnika na upotrebu njegovih podataka više nije pitanje izbora, i to zato što nema alternativu – on mora da koristiti Fejsbuk ukoliko želi da koristi društvene medije”, rekao je Munt tom prilikom.

Munt je pritom otklonio prigovore upućene na njegov račun da je preuzimanjem tog slučaja prešao u domen kancelarije za zaštitu podataka, istovremeni ističući kako je „U Nemačkoj prisutan veliki presedan, naime, da se neprimereno korišćenje tretira kao kršenje ravnopravne tržišne utakmice.”

“Veza s tržišnim nadmetanjem i fer plejom u poslovanju naročito su snažni ukoliko se posmatra iz naše perspektive, zato što su podaci neodvojivi deo tog poslovnog modela”, izjavio je Munt.

“Celokupni biznis model se u svom finalnom ospoljavanju oslanja na pristup podacima i dohvata to jest pristupačnosti ovih platformi. Otvaranjem istrage protiv Fejsbuka mi tek otpočinjemo aktivnosti u ovoj oblasti – međutim, to ni u kojem slučaju ne prestavlja eksperiment”, rekao je Munt u aprilu ove godine.

Proširena kontrola platformi internet trgovina

Nezavisno od toga, Munt je potvrdio izjave s početka meseca kako bi mogao da pokrene istragu u sektoru elektronske trgovine a sinhrozivano s najnovijim ovlašćenjima koje im omogućuju pokretanje istraga u čitavim sektorima.

Fokus bi bio na takozvanim „hibridnim” platformama, kao što je američka platforma za internet-trgovinu Amazon, koja prodaje sopstvene usluge i proizvode, ali takođe posluje i sa nezavisnim e-trgovcima.

„Naše pitanje glasi ovako: kakav je odnos između platforme koja je vrlo moćan trgovac, i trgovaca koji koriste tu platformu?”, upitao se Munt.

On je dodao da je Amazon najpoznatija svetska platforma za elektronsku trgovinu ali da njegov interes obuhvata i ostale trgovinske platforme.

FCO ne bi istraživao sumnje vezane za potencijalnu utaju poreza nezavisnih trgovaca na velikim internet-platformama; to je izazov koji je aktuelna vlada kancelarke Angele Merkel obećala da će rešiti, izrekavši kako je „to problem kreatora ekonomske politike.“

 

BBC.co.uk

Izrada planova za novi svetski poredak


Evropski odnosi sa Sjedinjenim Državama promenili su se i pre nego što su na vlast došli Donald Tramp i njegovi provokativni tvitovi. Nemačka sada ima priliku da trenutnu transatlantsku antipatiju iskusi kao istorijsku šansu za redefinisanje uloge Evropske unije, piše nemački ministar inostranih poslova Hajko Mas (Heiko Maas).

Henrija Kisindžera su nedavno upitali da li bi Donald Tramp mogao da sasvim nenamerno postane sila koja će stajati iza rođenja nekog novog zapadnog poretka. Njegov odgovor je glasio: „Bilo bi to ironično ali ne i nemoguće“. Umesto da svoj pogled i perspektivu preko Atlantika suzimo isključivo ka neverovatnim „medijskim hicima“ američkog predsednika, trebalo bi usvojiti ideju da bi ovo mogao biti početak nečeg novog. Ne možemo a da ne čujemo šta se to svakog dana događa sa druge strane Atlantika. Pa ipak, ta uska perspektiva „iz tunela usred mraka“ na ovalnu kancelariju Bele kuće u Vašingtonu odvlači nas od činjenice da je Amerika i nešto više od Trampa. Fraza „Checks & Balances (“provera i ravnoteža”: organizacija ili sistem koji obično osiguravaju da politička moć ne bude koncentrisana u rukama malog broja pojedinaca ili određenih interesnih grupa) u suštini efikasno funkcioniše na terenu, što američki sudovi i Kongres demonstriraju gotovo svakodnevno. Amerikanci raspravljaju o politici s jednom novom strašću koja dosad nije postojala: To je Amerika i 2018. godine.

Činjenica da je Atlantski region politički proširen nije ni u kom slučaju isključivo povezana sa dolaskom Donalda Trampa. Sjedinjene Države i Evropa godinama prolaze kroz proces razdvajanja. Preklapanje vrednosti i interesa koji su oblikovali njihov odnos se već dve generacije smanjuje. Povezujuća sila (među atlantskim saveznicima) na potezu istok-zapad je danas prošlost. Ove promene počele su mnogo pre izbora Trampa za američkog presednika – a te promene će u budućnosti nadživeti i njegov mandat. Zato treba biti skeptičan kada neki revnosni „trans-atlantisti“ počnu da prostosrdačno upozoravaju da Trampa treba odstraniti već tokom njegovog aktuelnog mandata.

Od kraja Drugog svetskog rata, partnerstvo sa Sjedinjenim Državama donelo je Nemačkoj jedinstveni period mira i sigurnosti. Amerika je postala mesto žudnje ostalih naroda. Za Hajka Masa, potpisnika ovih redova i nemačkog ministra, Amerika je takođe i njegova mladalačka fascinacija i uspomena: „…Kada sam, kao diplomac visoke škole, nekoliko meseci uživao putujući s Istočne na Zapadnu obalu, od Njujorka ka Los Anđelesu, držeći u džepu „Njujoršku trilogiju“ Pola Ostera a muziku Brusa Springstina u ušima. Ali, gledanje u prošlost ne vodi ka budućnosti. Krajnje je vreme da preispitamo naše partnerstvo – ne da bismo ga ostavili za sobom, već da bismo ga obnovili i sačuvali.”

Ujedinjena Evropa

Hajde da kao temeljni plan upotrebimo ideju o balansiranom partnerstvu, piše Maas za nemački Handelsblatt, partnerstvo koje će pretpostavljati pojednak deo odgovornosti za svakog učesnika. Takav plan, kroz koji ćemo formirati protivtežu Sjedinjenim Državama, delovaće svaki put kada Amerikanci pređu liniju. Plan kojem ćemo dati na težini i značaju i onda kada se Amerikanci povuku a Evropljani ostanu. Plan koji nam dozvoljava za otpočinjanje nekog novog razgovora i dogovora.

Ako idemo sami i svako za sebe, nećemo uspeti u ovom zadatku, piše Maas u svom autorskom tekstu. Izuzetan cilj nemačke spoljne politike ogleda se u izgradnji suverene i snažne Evrope. Samo se udruživanjem sila uz učestvovanje Francuske i drugih evropskih naroda može postići ravnoteža sa Sjedinjenim Državama. Evropska unija mora postati kamen temeljac međunarodnog poretka, partner za sve one koji su posvećeni tom cilju. Ona je predodređena za to, jer kompromis i ravnoteža leže u njenoj DNK.

“Ujedinjena Evropa” znači ovo: Ponašamo se suvereno u onim tačkama gde nacije-države ne mogu da zadobijaju nivo moći celokupne ujedinjene Evrope. Mi ne pripremamo odbranu od napada ili kritika, niti bilo čime zadržavamo ostatak sveta. Ne zahtevamo odanost. Evropa se izgrađuje na vladavini zakona, poštovanju slabijih, kao i našim iskustvima koja pokazuju da međunarodna saradnja nije igra ekonomijom nultog zbira (zero-sum game: koliko je jedan učesnik dobio, toliko je drugi izgubio, što u krajnjem zbiru daje „nulu“).

Jedno izbalansirano partnerstvo znači da mi Evropljani podjednako delimo odgovornost. Nigde nam trans-atlantska veza nije potrebnija nego u pogledu bezbednosti. Bilo da nam je partner u NATO-u, ili u borbi protiv terorizma, Evropi treba Amerika. Iz ovakve situacije i stava moramo izvući ispravne zaključke. U našem je interesu jačati evropski deo Severnoatlantskog saveza. Ne zato što Donald Tramp uvek postavlja nove „procentualne ciljeve i uzuse“, već zato što više ne možemo da se oslanjamo na Vašington u istoj meri kao pre. Međutim, dijalektika transatlantskog odnosa takođe znači i ovo: Ako preuzmemo više odgovornosti, onda će Amerikanci i Evropljani u budućnosti nastaviti da se oslanjaju jedni na druge.

Nemačka vlada prati ovaj put. Preokret u bužetskoj potrošnji za odbranu je realnost. Sada je važno da se korak po korak izgradi evropska bezbednosna i odbrambena zajednica – i to kao deo trans-atlantske bezbednosti, i kao poseban evropski projekat za budućnost. Povećanje potrošnje za odbranu EU granica i bezbednost ima smisla iz ove perspektive.

Iznošenje lažnih vesti

Još jedna ključna tačka: posvećenost Evrope mora biti deo obrazloženja zasnovanog na diplomatiji i upravljanju civilnim krizama. Područja na Bliskom istoku, Rog Afrike i Sahela, takođe u Africi; mi, takođe, koristimo ne-vojna sredstva za borbu protiv raspada vladinih struktura. Za mene, sve su to primeri transatlantske saradnje – i plan za zajedničko učešće u drugim krizama na drugim mestima.

A tamo gde SAD prelaze liniju, mi Evropljani moramo da formiramo protivtežu – koliko god da je to teško. Protivteža je, takođe, suština ravnoteže.

Sve počinje našom izloženošću lažnim vestima. Ili, recimo, ovako: ukoliko balans tekućeg računa u Evropi i SAjedinjenim Državama uključuje i nešto više od puke robne trgovine, onda nisu Sjedinjene Države te koje imaju deficit već je to Evropa. Jedan od razloga američke dobiti koja se meri milijardama dolara jesu evropske filjale američkih internet giganata poput Epla, Fejsbuka i Gugla, koji svake godine iznose iz Evropske unije ovaj profit i prebacuju ga u SAD. Dakle, kada govorimo o fer pravilima, moramo da razgovaramo i o fer oporezivanju takvih profita.

Takođe je važno ispraviti lažne vesti i njihov poguban učinak jer one mogu da veoma brzo rezultiraju pogrešnim politikama. Mi smo, kao Evropljani, Amerikancima jasno stavili do znanja da smatramo da je povlačenje iz nuklearnog sporazuma sa Iranom greška. U međuvremenu, prve američke sankcije već su stupile na snagu.

U ovoj situaciji, od strateške je važnosti da Vašingtonu jasno kažemo da želimo da radimo zajedničkim snagama – ali, takođe, i da im ne dozvolimo da „prebijaju probleme“ preko naših leđa, a na naš trošak i štetu. Zbog toga je bilo ispravno zaštititi evropske kompanije od sankcija. Stoga je bitno i da jačamo evropsku autonomiju uspostavljanjem kanala za plaćanje nezavisnog od SAD-a, na osnovu Evropskog monetarnog fonda i nezavisnog SWIFT sistema plaćanja. Đavo se, to je dobro poznato, krije u hiljadama detalja. Ali, dokle god traje Iranski sporazum, bolje je svakodnevno ga održavati u životu, iz dana u dan, takvog kakav je, nego se igrati potencijalno eksplozivnom krizom koja i inače preti Bliskom istoku.

Jedno uravnoteženo partnerstvo takođe znači da mi, kao Evropljani,  pridinosimo većoj težini stvarima u situaciji kada se Sjedinjene Države povlače. Zabrinuti smo zbog toga što Vašington uskraćuje Ujedinjenim nacijama svoju naklonost, kako u finansijskom tako i u drugim aspektima – a ne samo zato što ćemo ubrzo biti u UN-ovom Veću bezbednosti. Naravno da ne možemo umesto njih da ispunimo sve praznine. Ali, zajedno sa drugima, možemo da ublažimo one najveće posledice ovakvog (trenutnog američkog) razmišljanja, koje govore kako se uspeh meri u dolarskim uštedama (Trampovog tipa). Zbog toga smo povećali finansiranje organizacija za pružanje pomoći – recimo, radom sa palestinskim izbeglicama – takođe tražeći i podršku od arapskih država.

Trudimo se da obrazujemo multilateralnu alijansu, mrežu partnera koji su, kao i mi, posvećeni pridržavanju pravilima i fer konkurenciji. Napravio je, kaže Heiko Maas, prve sastanke sa Japanom, Kanadom i Južnom Korejom, a uskoro sledi još prilika za globalne dogovore. “Ovaj savez nije neki rigidni, ekskluzivni klub za one sa dobrim namerama. Ono što imam na umu jeste savez država uverenih u koristi koje imaju od multilateralizma, one koje veruju u međunarodnu saradnju i vladavinu zakona. Ona nije usmerena protiv bilo koga, već se vidi kao savez koji podržava i unapređuje globalni, multilateralni poredak. Vrata su otvorena za sve – pre svega onima u Sjedinjenim Džavama. Cilj je rešiti probleme koje niko od nas ne može da sam reši pojedinačno i sam za sebe – od klimatskih promena do fer trgovine.

Nemam nikakvih iluzija da takav savez može rešiti sve svetske probleme. Ali, nije dovoljno samo žaliti se na uništavanje multilateralnog poretka. Moramo se boriti za njega, posebno zbog trenutne transatlantske situacije, piše Maas.

“Molim vas, ne napuštajte Ameriku”

Konačna tačka je elementarna: moramo započeti novi dijalog sa onima na drugoj strani Atlantika. Ne samo u Njujorku, Vašingtonu ili Los Anđelesu, već i u srednjoj Americi, čija je obala daleko – a ona evropska obala još je i udaljenija. Počev od oktobra, po prvi put ćemo biti domaćini “Nemačke godine u SAD”. Da ne proslavljamo nemačko-američko prijateljstvo kao nostalgiju, već da međusobnim susretima omogućimo da ljudi počnu da osećaju šta je to zbog čega smo motivisani da postavljamo upravo ovakva i slična pitanja, kao i da smo još uvek jedni drugima bliski.

Razmena stvara nove perspektive. Sebi više ne mogu da dozvolim susret koji sam nedavno imao na jednom od mojih putovanja. Jedan mladi američki vojnik iskoristio je neočekivan trenutak da mi šapne: “Molim vas, nemojte napustiti Ameriku”. Američki vojnik je tražio od nemačkog političara da ne napusti Ameriku. Ljubaznost koja se nalazila u ovom zahtevu duboko me se dotakla. Možda se sada moramo navići na ideju da će nama Evropljanima Amerikanci govoriti takve stvari.

U svakom slučaju, bila bi to jedna lepa, istorijska ironija ako bi se ispostavilo da je Henri Kisindžer u pravu. Ako su ti i takvi tvitovi Bele kuće, zapravo, doveli do uravnoteženog partnerstva, suverene Evrope i jednog globalnog saveza za multilateralizam. Jer, na tome naporno radimo.

 

Heiko Maas, Handelsblatt Global

Kina i Novi Put svile


Put svile priziva nam scene karavana, pustinjskih stepa i avanturista kao što je Marko Polo, koji prolazi kroz drevne trgovačke puteve što povezuju Kinu sa Centralnom Azijom, Bliskim istokom, Afrikom i Evropom. Kineska moderna adaptacija, poznata kao Inicijativa za pojas i put (BRI), ima za cilj oživljavanje i proširenje tih puteva putem mreža nadograđenih ili novih železnica, izgradnje novih luka, gasovoda, elektroenergetskih mreža i autoputeva. Kineski predsednik Si Đinping zagovara svoj omiljeni projekat kao sredstvo za podsticanje razvoja, dobre volje i ekonomske integracije. Kritičari su oprezni usled te sve prisutnije „gužve“  nastale željom ove rastuće supersile da globalno proširi svoj uticaj.

Situacija

Si ga naziva “projektom veka”: decenijama prisutan motiv sa ciljem što bliskijeg prometa roba i usluga potpomognutog ogromnom infrastrukturnom potrošnjom; Morgan Stenli procenjuje da će do 2027. godine kineska ulaganja u ovaj projekat iznositi 1,3 biliona dolara. Pojas i put je u svojoj suštini kineska spoljnopolitička strategija koja je 2017. godine čak i zacrtana u Statut Kineske komunističke partije. Rastuća mreža trgovačkih puteva protezaće se u najmanje 76 zemalja, sa već ustanovljenim planovima koji uključuju novu, duboku morsku luku u Mjanmaru, dalekovode na Maldivima i branu u Pakistanu.

Zemlje koje su partneri Kini u ovom projektu odmerile su svoje koristi ali i bojazni – da će ih projekti ostaviti zaduženima i vezanima za jednu stranu zemlju. Šri Lanka je ublažila deo svog ogromnog duga prema Kini prenošenjem većinskog vlasništva nad novosagrađenom lukom pod okrilje kineske državne kompanije. Kineske ambicije su postale izborna pitanja i dileme u zemljama od Pakistana do Indonezije; novoizabrana malezijska vlada otišla je toliko daleko da je u 2018. godini „prikočila“ kineske projekte u vrednosti od 22 milijarde dolara zbog zabriutosti o uslovima zajma i korišćenju kineske radne snage, koja ograničava potencijalne koristi za lokalnu ekonomiju.

Pozadina

Iako su originalni trgovački putevi uspostavljeni pre više od 2000 godina, ime Svilenog puta – izvedeno iz skupocenog finog materijala visoko cenjenog od strane Rimske elite – skovano je zapravo tek u 19. veku od strane jednog nemačkog geografa. U svojim najblistavijim danima, iz Kine je na zapad transportovan papir, barut, porcelan i začini; konji, vuneni tepisi i ćebad, zlato, srebro i staklo krčili su put na povratku iz Evrope ka Kini. Si Đinping je prvi predložio oživljavanje Puta svile u 2013. godini, nazivajući ga tom prilikom “Jednim pojasom, jednim putem” pre nego što se uspostavio zvanični naziv “Inicijativa za pojas i put” – kombinacije kopnenog „pojasa“ i pomorskog “puta”.

Mereno u današnjim dolarima, već se sada može reći da BRI inicijativa košta Kineze više nego što je Amerikance koštao Maršalov plan pokrenut nakon Drugog svetskog rata. Za finansiranje ove ideje, kineski organi zaduženi za državne finansije kreditiraju 345 milijarde dolara, dok su komercijalne državne banke obećale 233 milijarde dolara, navodi Gavekal Economics. Tu je i 40 milijardi dolara iz kase kineskog Fonda za Put svile, 100 milijardi dolara od Azijske infrastrukturne banke koja je pod vođstvom Kine, a ne treba zanemariti ni 59 milijardi dolara iz kase Svetske banke. I dok predsednik Donald Tramp razmišlja o sažimanju obima učešća Sjedinjenih Država u međunarodnim trgovinskim sporazumima, Si Đinping želi da što pre podigne projekat Pojas i put do pozicije šampiona svetske slobodne trgovine. Inicijativa se 2018. godine proširila i na teritoriju Južne Amerike, na Karibe, pa čak i na Arktik.

Argument

Kina kaže da nema nameru da Pojas i put koristi kako bi izvršila nepotreban politički ili vojni uticaj, kao i da je ova inicijativa osmišljena samo za poboljšanje ekonomskog i kulturnog razumevanja među nacijama. Predsednik Si naziva svoj projekat “Putem za mir”, dok druge svetske sile poput Japana i Sjedinjenih Država ostaju skeptične u pogledu njenih ciljeva i još zabrinutiji za „ono neizgovoreno“ – posebno ono što se, kako oni misle, nagoveštava kroz određenu vojnu ekspanziju. Neki ukazuju na sve veću kinesku vojsku i spekulišu da li bi razvoj desetine luka mogao da predstoji uspostavljanju pomorskih baza, to jest tzv. teorije “niske bisera”. Si tvrdi da projekat neće uključivati bilo kakvo “zastarelo geopolitičko manevrisanje”.

Ekonomisti se slažu da obnovljeni Put svile put ima potencijal da podstakne globalni rast. Rizici uključuju korupciju (premijer Kirgistana podneo je ostavku zbog tvrdnje da mu je ponuđena određena svota za projekat izgradnje BRI kroz ovu zemlju), kao i stvaranje „belih slonova“ (ulaganja čiji troškovi održavanja nisu u skladu sa onim koliko su korisne ili vredne same investicije), poput međunarodnog aerodroma u Šri Lanki koji ima samo par letova dnevno. Određeni projekti – naročito skupi putevi – jednostavno ne mogu biti održivi ili pravilno planirani, čime se sprečavaju privatne investicije, toliko potrebne da bi se mnogi od ovih projekata realizovali. Kako se Kina suočava sa usporavanjem ekonomskog rasta kod kuće, uz napore za rešavanjem sopstvenih problema sa dugom, nedostatak izvora budućeg finansiranja mogao bi smanjiti obim Sijevih ambicija.

David Tweed, (Bloomberg, 23avg, 2018)

Postkapitalizam – klik po klik


Prikaz knjiga: 1. Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future / PostKapitalizam: vodič u našu budućnost, Allen Lane 2016; 2. Nick Srnicek i Alex Williams, Inventing the Future: Postcapitalism and a World without Work / Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada, Verso 2016.

U knjigama PostKapitalizam: vodič u našu budućnost Paula Masona i Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada Nicka Srniceka i Alexa Williamsa zagovaraju se stvari za koje smo verovali da su nestale sa levičarskog repertoara krajem 60-ih godina prošlog veka: tehnološki optimizam, futurizam, programi i zahtevi, umesto prostog dokumentovanja propadanja i protesta. Kao oznaka za ponuđenu alternativu, u obe knjige se koristi neobično neutralna kovanica „postkapitalizam“, a ne socijalizam, komunizam ili anarhizam, koji su za naše autore na ovaj ili onaj način kompromitovani.

Srnicek i Williams odbacuju praktično sve što je evropska i američka levica mislila i činila posle 1968, osim što donekle uvažavaju značaj polne i rasne intersekcionalnosti. Za njih problem nije u „politikama identiteta“ – koje neki levičari vide kao glavni razlog zašto je šezdesetih sve otišlo dođavola – već u odustajanju od ideje da je društvo s one strane kapitalizma moguće i neophodno. „Od najava novih svetova dokolice, preko komunizma sovjetske ere i afro-futurističkog slavljenja sintetične i dijasporične prirode crne kulture, do post-rodnih snova radikalnog feminizma“, pišu oni, „popularna imaginacija levice je gradila vizije društva neuporedivo superiornije od svega o čemu danas sanjamo“. To je izvor velike frustracije, jer se „čini da je ostvarenje tih snova bliže nego ikada“ zahvaljujući širenju automatizacije, zajedničkoj (komunalnoj) proizvodnji i distribuciji softvera sa otvorenim kodom, copyleftu (za razliku od copyrighta) koji ukida vlasništvo nad intelektualnom imovinom i mogućnostima koje otvara 3D štampa.

Srnicek i Williams su skrenuli pažnju na sebe 2013. „Manifestom za politiku akceleracionizma“ u kojem afirmišu „samoovladavanje“, tehnologiju i oslobađajući potencijal kapitalizma kada se ovaj natera da prekorači sopstvene granice. To je suvoparan i često neubedljiv teorijski melanž pun apokaliptičnog uzbuđenja koje priziva doba Vajmarske republike („Posle Hitlera, mi!“). Izmišljanje budućnosti je trezvenije štivo. Dok je manifest bio sračunato uvredljiv, autori se ovoga puta trude da pridobiju i preobrate čitaoca.

Mason je do postkapitalizma stigao posle duge novinarske karijere u kojoj je pisao o novim tehnologijama i ekonomiji, kao i kratke ljubavne afere sa trockizmom. Svoj „vodič u budućnost“ započinje na granici između Moldavije i ruskog satelita Pridnjestrovlja, mesta gde je, kako tvrdi, ljudima draža stabilnost diktature nego haos neoliberalizma. Reka Dnjestar je „geografska granica između kapitalizma slobodnog tržišta i sistema Vladimira Putina, kako god ga nazvali“ (autor ne objašnjava zašto i taj sistem ne bi bio „kapitalizam slobodnog tržišta“). Prelaskom u Putinlend shvatamo da je „najbolje što je kapitalizam imao da ponudi već iza nas“: oko 2050. svet će se urušiti zbog klimatskih promena, starenja stanovništva, migracija i disfunkcionalne ekonomije.

Mason, Srnicek i Williams su skeptični i smatraju da kejnsijanski programi borbe protiv politika štednje kakve predlažu Corbyn, Sanders, Podemos ili prvobitna Siriza – koji treba da „zauzdaju finansijski sektor, eliminišu nametnute mere štednje, osiguraju investicije u zelenu energiju i bolje plaćen rad“, kako ih Mason sažima – nisu ni izbliza dovoljni da zaustave dolazeću propast. Odsustvo bilo kakve održive sistemske alternative verovatno je „logičan ishod, ako verujete da je jedina druga mogućnost ono što je levica 20. veka nazivala ’socijalizmom’“, što Mason definiše kao spoj „državne kontrole i ekonomskog nacionalizma“ utemeljen na „brutalnoj hijerarhiji“. Znatno mlađi Srnicek i Williams smatraju da je naš glavni zadatak da ispravimo greške koje su levi libertarijanci činili posle 1968. Mason, s druge strane, misli da oni nisu otišli dovoljno daleko.

On ne krije svoju veru u istorijsku nužnost i napredak, veru koju većina današnjih marksista brižljivo krije. Postkapitalizam je moguć i neophodan zato što „kapitalizam više nije u stanju da se prilagodi tehnološkim promenama“. Rečima koje evociraju Marxov predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Mason konstatuje da će „kapitalizam biti ukinut“ jer je potrošio svoje produktivne resurse i u sebi krije „nešto dinamičnije, nešto što već postoji unutar starog sistema, u početku skoro neprimetno“. Autori obe knjige su uzbuđeni zbog mogućnosti nastanka „novoga čoveka“, ali ga različito vide. Srnicek i Williams imaju „intervencionistički pristup čoveku“, prihvatanje „individualnog telesnog eksperimentisanja“ do nastanka novog čoveka u novom telu. Masonova proteza nam je bliža: zasluge za talas protesta u protekloj deceniji, od Occupy Wall Street (OWS) preko arapskog proleća do Majdana, on pripisuje internetu koji je stvorio „obrazovane i povezane ljude“ čiju avangardu čini „umrežena generacija“. Masonova analiza danas zvuči u najmanju ruku neodmereno optimistički, ali on i dalje nema nikakvih rezervi prema „umreženim revolucijama“ kojima je posvetio prethodnu knjigu, Zašto svuda počinje (2012). Srnicek i Williams su oprezniji i novu pokretačku silu istorije ne vide u postdiplomcima na Tviteru.

U obe knjige, glavna bitka se bije protiv politika štednje i neoliberalizma. Obe knjige se bave i mogućim posledicama širenja automatizacije kao što je stvaranje populacije „suvišnih ljudi“. „Pravi smisao projekta štednje“, piše Mason, jeste „smanjivanje plata i životnog standarda na zapadu, sve dok se oni u narednim decenijama ne izjednače sa rastućim platama i standardom srednje klase u Kini i Indiji“. Zato će „naredna generacija biti siromašnija od sadašnje; stari ekonomski model je razbijen i više ne može proizvesti rast“. Ni ona mesta koja su na neki način uspela da se izoluju – autoritarni Iran, Kina, Rusija, socijaldemokratska severna Evropa – neće biti pošteđena. „Do 2060. zemlje kao što je Švedska dostići će nivo nejednakosti ravan onome danas u SAD“.

Razmišljajući o tome kako smo stigli dotle, Srnicek i Williams – kao i mnogi autori u poslednje vreme, od Owena Jonesa preko Marka Fishera do Philipa Mirowskog – naglašavaju ulogu ekspertskih grupa (Društvo Mont Pelerin i slične organizacije) koje su imale spremna rešenja kada je kejnsijanizam počeo da posustaje polovinom 70-ih godina prošlog veka. „Folklorna politika“ klimatskih kampova, tematskih kampanja i lokalizama pokazala se kao neadekvatan odgovor na neoliberalno preuzimanje države, univerziteta i „zdravog razuma“. Mason je hrabriji i ambiciozniji. On tvrdi da postoje jasni strukturni razlozi zašto je kapitalizam u svom sadašnjem obliku kočnica tehnološkim promenama i poboljšanju ljudskog života i veruje da su promene u načinu rada i raspodele proizvele novu istorijsku silu sposobnu da ga prevaziđe.

Mason smatra da je ključni problem u tome što je „informaciona ekonomija možda neuskladiva sa tržišnom ekonomijom“. U solidnom pregledu različitih teorija adaptacije kapitalizma od početka 20. veka, Mason se posebno fokusira na „talase“ kapitalističke promene o kojima piše ruski revolucionarni socijalistički ekonomista Nikolaj Kondratijev, talase zahvaljujući kojima kapitalizam uspešno izbegava scenarije kolapsa i katastrofe koje su predviđali boljševici i menjševici. Talas promene može podrazumevati „uvođenje novih tehnologija, razvoj novih poslovnih modela, izlazak novih zemalja na globalno tržište ili rast količine i raspoloživosti novca“, kao u slučaju „trećeg talasa“ kapitalističke ekspanzije u vreme Belle Époque (1871-1914). Mason analizira pokušaje Rose Luxemburg, Lenjina, Rudolfa Hilferdinga i Eugena Varge da objasne procvat sistema za koji su mislili da je na izdisaju. Rosa Luxemburg veruje da će njegova konačna propast nastupiti kada čitava planeta bude uvučena u kapitalistički sistem. Ali ona „gubi iz vida činjenicu da se nova tržišta mogu otvarati ne samo u kolonijama, već i unutar nacionalnih ekonomija, u lokalnim sektorima, u kućama ljudi, pa i u njihovim glavama“.

Nakratko se činilo da je takav novi talas počeo u periodu posle 1989, kada je kapitalizam „dobio inekciju adrenalina kroz priliv radne snage, otvaranje novih tržišta i širenje preduzetničkih sloboda“ zahvaljujući otvaranju Kine, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Ipak je već krajem 90-ih godina prošlog veka bilo jasno da nešto nije u redu. Propast internet kompanija je pokazala da nova industrijska revolucija nije ni približno tako profitabilna kao što smo verovali da jeste. U novom „info-kapitalizmu“ cenu više nisu diktirali cena rada, degradacija materijalne baze, troškovi proizvodnje i tako dalje. Zahvaljujući novoj dostupnosti „besplatnih stvari“ cene su određivane arbitrarno. Koliko iTunes može naplatiti jedan mp3, ako znamo da se digitalne datoteke mogu beskonačno kopirati, a nova muzika je u roku od nekoliko sekundi od objavljivanja dostupna preko desetina polulegalnih kanala distribucije? Drugi problem je bio pokret slobodnog softvera: raspoloživost kolektivno razvijanog i besplatnog softvera kao što je Linux znači da su nam „potrebni novi oblici vlasništva i upravljanja vlasništvom“, čime je najavljen „novi modus proizvodnje s one strane kapitalizma“. Čak i „tvrdokorni kapitalisti“ poput Gugla zavise od besplatnog softvera: na primer, Android, koji Gugl koristi kao telefonski operativni sistem. Iz današnjeg info-kapitalizma, zaključuje Mason, ne može proisteći nikakav novi „talas“. (Srnicek i Williams se slažu s njim: „nove industrije“ – Fejsbuk, Tviter, Instagram i tako dalje – „zapošljavaju tek 0,5 odsto američke radne snage“, a „prosečna nova kompanija otvara 40 odsto manje radnih mesta nego pre 20 godina“.)

Masonov omiljeni primer postkapitalističke institucije je Vikipedija, uspešno neprofitno preduzeće koje se oslanja na entuzijazam i volonterski rad hiljada urednika, samoregulišuća mreža koja nikoga ne plaća i ne može se prodati ili kupiti. To je verovatno bolji primer nego Uber, otvoreno eksploatatorska mreža za taksi prevoz o kojoj Mason govori na drugom mestu, ali njegov prikaz Vikipedije jasno pokazuje da on nije proveo mnogo vremena uređujući enciklopedijske odrednice. Vikipedija se gotovo parazitski oslanja na istraživanja koja nije obavila mreža, već akademska zajednica – zato se fraza „potreban izvor“ tako često ubacuje u odrednice sumnjive vrednosti, pre nego što dođu na red za brisanje. (S druge strane, Vikipedija će vam progledati kroz prste ako izvor izgleda iole zvanično. Svako sumnjivo istraživanje može proći kao izvor podataka, kao što pokazuju neke od epskih uredničkih bitaka, na primer povodom sukoba Rusije i Ukrajine: staljinistički istoričari i ukrajinske službe bezbednosti redovno se navode kao pouzdani izvori.) Greh „izvornog istraživanja“ – još jedan neprimeren sklop reči, zloslutan skoro kao „potreban izvor“ – takođe nas podseća da je ne-post-kapitalistički rad akademske zajednice osnova ovog projekta. Vikipedija nije toliko nova forma znanja koliko novo pakovanje starih formi.

Knjiga PostKapitalizam, kao i Srnicekov i Williamsov „Manifest akceleracionizma“, utemeljen je na Marxovom „Fragmentu o mašinama“ u Osnovima kritike političke ekonomije, misaonom eksperimentu u kojem se „kapitalizam raspada jer nije u stanju da opstane u okruženju zajedničkog, deljenog znanja“. To nam se upravo sprema, veruje Mason, zahvaljujući peer-to-peer mrežama i sličnim tehnologijama koje najavljuju „ekonomiju u kojoj se mašine grade besplatno i traju večno. Mada mehaničarska radionica danas miriše i zvuči gotovo isto kao pre 30 godina, ona se od radionice u kojoj sam ja radio razlikuje isto koliko i pesma sa iTunesa od pesme na ploči od vinila“. Gotovo polovina poslova će uskoro biti automatizovana, tvrdi on, a ljudi koji će tako ostati bez posla „ne mogu se svi pretvoriti u postmodernu poslugu za 1% najbogatijih“. Zbog smanjivanja ponude poslova koji se plaćaju i nesposobnosti novih tehnologija da ponovo pokrenu sistem (zbog ugrađene preferencije za besplatno i kolektivno), kapital je primoran da nastavi da isisava ostatke socijalne države i frenetično traga za načinima da naplati, „monetizuje“ društvene mreže. „Da bi zahvatio sve nepredviđene posledice (eksternalije) u informatičkoj ekonomiji“, piše Mason. „kapital je prinuđen da širi vlasnička prava na nove oblasti; on mora posedovati nas same i naše plejliste, ne samo objavljene akademske radove, već i istraživanja na osnovu kojih smo ih pisali. Ipak, sama tehnologija pruža sredstva da se tome odupremo i čini takav aranžman dugoročno neodrživim“. Kao i Marx i Rosa Luxemburg, Mason veruje da je kraj kapitalizma moguć: njegovi prethodnici su samo pogrešili u tome što su ga najavili pre vremena.

***

Neoliberalizam računa na to da će „uzbuđenje i polet koji prate nove tehnologije biti prihvaćeni kao opravdanje za pretrpljene patnje na putu do slobodnih tržišta. Rudari su morali biti slomljeni da bismo dobili Fejsbuk, telekom kompanije su se morale privatizovati da bismo dobili 3G telefone“. Zapravo, „potkopavanje pregovaračke pozicije radništva… je suština čitavog projekta, sredstvo za sve ostale ciljeve“. Ali radnička klasa posle toga nije nestala, već je stvoren „proletarijat koji broji tri milijarde ljudi“. Mason je veoma skeptičan u pogledu sposobnosti novog proletarijata da razvije političku svest i primećuje da „na tlu neizvesnih poslova, ekstremnog siromaštva, migracija radne snage i očajnih uslova života nema izgleda da na globalnom jugu izraste bilo šta uporedivo sa zajedništvom i političkom svešću radničkog pokreta na zapadu na vrhuncu njegove moći“. On objašnjava da ni radnički pokret na zapadu nikada nije bio revolucionaran, ali propušta da primeti činjenicu da je kvazi-ruralno „tle“ Kine ili Južne Amerike bilo mnogo sklonije pobunama u poslednjih 70 godina nego organizovano radništvo Birmingema ili Pitsburga. Ali sve to više nije važno, jer „danas je pokretač promene, potencijalno, svaki čovek na planeti“, a „na mestu subjekta istorije“ proletarijat je „zamenila raznorodna globalna populacija čije su bojno polje svi aspekti društva – a ne samo rad“.

U ovom delu PostKapitalizma čitaoce će frustrirati kontrast izmeđi Masonovog veoma uzdržanog prikaza poznatih elemenata istorije radikalne levice i ushićenog prizivanja novog umreženog ljudskog bića. Mason sofisticirano razvija argument da je „u istoriji ljudskog društva proletarijat bio najbliži prosvećenom, kolektivnom istorijskom subjektu”, ali taj subjekt nikada nije verovao da je njegov zadatak da sruši kapitalizam, već samo da ga zauzda uz pomoć sindikata, zadruga i samoobrazovanja i tako osigura bezbednost i održivost života za koje su se radnici izborili unutar sistema. Nasuprot Marxovoj ideji o proletarijatu kao „odsustvu“ bez sopstvene kulture ili prtljaga, Mason ističe da je nova industrijska radna snaga stvorila osobenu i autonomnu kulturu još dok je Marx bio student. Dok je Lenjin smatrao da je „radnička aristokratija“ reakcionarna sila unutar radničke klase, Mason je uveren da su u stvarnom životu viokokvalifikovani radnici avangarda levice, na primer u Glazgovu i Berlinu 1919. ili u Brimingemu i Torinu 70-ih godina prošlog veka.

Mason briljira kada opisuje efekte finansijalizacije na Laj, njegov rodni grad na severozapadu Engleske, ili istoriju militantnog radništva u 20. veku. Manje je ubedljiv kada pređe na „umrežene pokrete“ iz poslednjih godina. On misli da organizovani fabrički proletarijat u SAD, Evropi i Japanu nije uspeo da probije put do postkapitalizma – ili socijalizma, kako se to nekad zvalo – ali OWS, Majdan, Tahrir, pa čak i protesti protiv Radničke partije u Brazilu su „dokazi da je na scenu stupio novi istorijski subjekt. To nije samo radnička klasa pod novom maskom – to je umreženo čovečanstvo“. Kapitalizam je stvorio „novu silu koja će ga sahraniti“. Tu silu čine umreženi pojedinci koji su kampovali na gradskim trgovima, blokirali mesta na kojima se vadi nafta iz škriljca (protiv frakovanja), organizovali pank koncerte na krovovima ruskih katedrala, prkosno podizali limenke piva u lice islamizmu na travi Gezi parka i tako dalje. Mason tu zaista prelazi u kič, ali veći problem je njegov propust da analizira političku sadržinu omladinskih pokreta.

On ne razume da ni u jednom od tih pokreta nema mnogo onih koji u „kapitalizmu“ vide najvećeg neprijatelja, a svakako ih je manje nego među štrajkačima iz 30-ih ili 70-ih godina prošlog veka. To je šarena gomila ljudi koji potiču iz različitih društvenih klasa i zagovaraju različite stavove sa svih strana političkog spektra, a ono što ih navodno ujedinjuje jeste korišćenje Tvitera i nepoverenje u „stare elite“ i hijerarhije. Pošto ne nose nikakv prtljag, nije vredno truda istraživati zašto su, na primer, protesti u Brazilu tako brzo prešli granicu otvorenog rasizma, zašto su neki od demonstranata na Tahriru odabrali da podrže novog generala umesto demokratski izabranog islamiste, zašto na obe strane u sukobu u Ukrajini važan deo čine elementi radikalne desnice i zašto mladi koji su donedavno okupirali London i Njujork sad odjednom vode klasične političke kampanje za osedele socijaldemokratske i levičarske kandidate starog kova. Zaslepljen svojom tehno-utopijom Mason zanemaruje sva ta pitanja.

On stalno iznova ponavlja da je sukob između postkapitalizma i njegovih navodnih neoliberalnih neprijatelja „prožet sukobljavanjem mreže i hijerarhije“. I to je možda tačka u kojoj se najviše udaljava od Srniceka i Williamsa. U prvom delu Izmišljanja budućnosti izlaže se kritika lokalne, samoorganizovane, nehijerarhijske politike. Srnicek i Williams to nazivaju „folklornom politikom“, iako se spolja čini da su takve inicijative uvezane s internetom i društvenim mrežama bar koliko i futurizam koji oni zastupaju, možda i više. Akteri folklorne politike, poput Masonovih mladih umreženih pojedinaca, postavljaju „svakodnevnicu iznad strukture… osećanje iznad mišljenja“. Primer su OWS, 15M u Španiji, zapatisti i većina oblika političke borbe koji se zasnivaju na direktnoj akciji: sve je u neposrednosti. U folklornoj politici „taktika i proces su važniji od strateških ciljeva“, pa modus komunikacije – bilo kroz direktna sučeljavanja u protestnim kampovima ili preko društvenih mreža – postaje fetiš, dok se politički sadržaj potiskuje u drugi plan. Što se tiče Srniceka i Williamsa, ideja da sami treba da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu garantuje da nikakve promene neće biti.

Zašto folklorna politika naizgled cveta u umreženom svetu savremenih protesta? Zato što proizvodi osećaj topline, tvrde oni, utisak da zaista „preduzimamo nešto“, utisak koji se pojačava kad neku od bitaka dobijemo: „Ali na male pobede – koje su bez sumnje korisne, jer bude nadu – pada senka velikih poraza. Glavni izazov s kojim se levica danas suočava jeste izlaženje na kraj sa razočarenjima i neuspesima poslednjeg ciklusa borbi“. To uključuje „noviju istoriju revolucija – od revolucije u Iranu do arapskog proleća“ (prilično širok zahvat, mora se primetiti), koje su se redovno „završavale nekom kombinacijom teokratskog autoritarizma, vojne diktature i građanskog rata“. Oni više prostora poklanjaju pokretima koji su pokušali da se polugama državne moći približe uobičajenim putem, pobedom na izborima. Njihov primer toga je pokušaj stvaranja „dvojne vlasti“ države i lokalnih zajednica u Venecueli – što danas možda izgleda kao promašaj, ali je bar bio pokušaj izgradnje nečega istinski „protivhegemonijskog“ i „strukturnog“.

Kako Srnicek i Williams vide stvari, misija istorijskog radničkog pokreta je bila da definiše ciljeve i postavi zahteve – da traži penzije, socijalno osiguranje, kraće radno vreme – i bori se za njih na radnom mestu i van njega. Ono što njih dvojica zapravo predlažu, ako se kritika folklorne politike ostavi po strani (jer su je događaji već prevazišli, budući da se posle finansijskog sloma levica poslednje generacije više ne organizuje u afinitetske grupe već u političke partije), jeste da treba ustanoviti novi skup zahteva i uporno insistirati na njima, onako kako je to činila stara levica. Dva od tih zahetva – puna automatizacija i univerzalni osnovni dohodak – sasvim su konkretni; treći zahtev, budućnost, očekivano je manje jasno definisan. Srnicek i Williams nas podsećaju da smo nekada verovali da će ljudi u 21. veku raditi tri dana u nedelji, a prosečno puno radno vreme u SAD danas se približilo brojci od 47 sati nedeljno, bez vremena provedenog na putu do posla. To je apsurdno, kažu oni, ako se ima u vidu koliko rada je već automatizovano, da ne govorimo o onome što nas čeka u budućnosti. Njihov zamišljeni ne-radnički pokret zahteva potpunu automatizaciju. Ipak, iako se veliki deo ljudskog rada može automatizovati bez većih problema, ostaje još dosta toga što je teško zamisliti kao automatizovano, na primer usluge nege bolesnika – što je pitanje koje Srnicek i Williams zaobilaze.

***

Kako ćemo izdržavati stanovništvo sveta kada potpuna automatizacija jednom bude ostvarena? Tu na scenu stupa univerzalni osnovni dohodak. Mason podržava tu ideju i predlaže da se „isplate finansiraju iz poreza na tržišnu ekonomiju“. Tako će primaoci osnovnog dohotka moći da preusmere svoje vreme u postkapitalistički segment ekonomije. Gugl će biti nemilosrdno oporezovan da bi bivši radnici u kol-centrima i prodavnicama „sve za funtu“ mogli da se posvete radu na Vikipediji. I ovde Mason ide korak dalje od Srniceka i Williamsa u artikulisanju alternativa i predlaganju sredstava za njihovo ostvarivanje. Tamo gde Srnicek i Williams pokazuju izvesne simpatije za neke aspekte sovjetskog socijalizma (naročito za svemirski program i „intervencionistički“ pristup prirodi, ljudskoj i onoj drugoj), Mason pokazuje samo prezir za „strojevi korak“ Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. „Izlaz“ iz kapitalizma koji je ponudio sovjetski sistem, tvrdi on, vodio je u „nešto još gore od kapitalizma“. (To nije sasvim fer: neko će primetiti da je pravo pitanje da li je to gore od ruskog kapitalizma na kraju 20. veka ili u poslednjih 25 godina, a to je pitanje na koje je već teže odgovoriti.)

Mason se ne slaže sa stavom „sajber-staljinista“ da je snaga računara udahnula novi život fantaziji o sasvim planiranoj ekonomiji: „Čak ni sa najbržim super-kompjuterima i najvećim farmama podataka, planiranje nije primarni put izlaska iz kapitalizma“. U takvom sistemu, tvrdi on, ne bi bilo mesta za „elektronsku trgovinu, mrežne strukture, stvari koje se besplatno dele preko peer-to-peer mreža – to jest, za oblike nekapitalističkog života koji već postoje. Mason do kraja ostaje sasvim posebna vrsta marksiste. Protivi se planovima za kompjuterizaciju socijalističke ekonomije iz istih razloga iz kojih su Marx i Engels napadali „utopijske socijaliste“ svog vremena“: zato što njihovi planovi zanemaruju „stvarni i već postojeći pokret koji ukida sadašnje stanje stvari“ – to jest, organizovanu radničku klasu. U Masonovoj viziji, pokret je umrežena omladina koja ukida kapitalizam kliktajima miša, klik po klik.

Ipak, iznenada, pred sam kraj PostKapitalizma, planiranje ponovo dospeva u prvi plan. Mason tu prvi put pominje klimatske promene. On odbacuje ideju da „tržište“ može rešiti problem sistemom trgovine pravima na emisiju gasova i sličnim aranžmanima, a onda se, kao da je uskočio u neku drugu knjigu, zalaže za „državnu kontrolu i planiranje“ kao put prelaska u ekonomiju sa nultom emisijom štetnih gasova u kojoj će „niskoplatežne, nedovoljno kvalifikovane i nekvalitetne korporacije“ koje cvetaju u režimu neoliberalizma biti „nemilosrdno“ likvidirane, kao radnički pokret 80-ih godina prošlog veka. Odjednom se pokazuje da su njegove nehijerarhijske mreže irelevantne za najveći problem koji nas čeka u sledećih 100 godina. Srnicek i Williams, s druge strane, usputno primećuju da su klimatske promene jedan od velikih strukturnih problema koje „folklorna politika“ ne može rešiti: posle potpune automatizacije, tvrde oni, relaksiranije stanovništvo će manje trošiti, pa će se i pritisak na resurse smanjti. Možda je stvarno tako, ali bilo bi lepo da nam Mason ili Srnicek i Williams otkriju malo više detalja o našim budućim robotima-slugama: gde će ih praviti i od čega, gde će se vaditi potrebne sirovine – i tako to.

Optimizam ove dve knjige, vera da je velike probleme još moguće rešiti, deluje zarazno. Ipak, na kraju, postkapitalizam je, kao i postmodernizam, samo oznaka za odsustvo, a ne pozitivan program. Kao i antikapitalizam s početka 21. veka, on nam govori samo šta nije: u ovom slučaju, on nije stara levica, folklorna politika, socijaldemokratija ili staljinizam, sa njihovim čvrstim hijerarhijama i bez svih onih besplatnih stvari koje su tako kul. Postkapitalizam, kao i prekapitalizam, može biti feudalno društvo ili robovlasnički sistem ili noćna mora razrušenih gradova i radioaktivnih nomada iz naučne fantastike. Ili možda samo etatizam bez slobodnog tržišta, koji toliko užasava Masona. Socijalizam, koliko god da je značenje tog termina zamagljeno neodmerenim korišćenjem, i dalje podrazumeva nešto socijalno, komunizam nešto komunalno, anarhizam nešto anarhično. U svakom slučaju, nešto za šta smo spremni da se borimo, ako u to verujemo. Narativ o postkapitalizmu nas samo obaveštava da proizvodne snage čine mogućim neke promene i predlaže da ih zahtevamo, ili tvrdi da to već nesvesno činimo.

Owen Hatherlay, London Review of Books, 30.06.2016.

Peščanik.net, 06.07.2016.

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?


Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi navodei da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da cbi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolar. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško oddržavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a palo, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi se ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov marketinčki motoru skrenuo je, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleoo bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate

Primereno razumevanje Inicijative „Pojas i Put“


Da li je inicijativa „Pojas i  put“ Belt and Road (BRI) strateško sredstvo Pekinga ili tek svojevrsna geopolitička poluga za njeno suočavanje sa Zapadom? Da li je BRI uporediv sa starim Maršalovim planom,  projektom predvođenim Amerikom na početku Hladnog rata i suočavanja sa Sovjetskim Savezom?

Mnogi na zapadu sumnjičavi su prema BRI-u, iako postoji pozitivan interes za njegov razvoj širom sveta. Ove sumnje nedavno je prizvao Gu Bin u jednoj svojoj izjavi koju je objavio Fajnenšel tajms, a koji  ne priznaje poređenje BRI-a i Maršalovog plana, smatrajući bilo kakvu povlačenja paralela između ove dve inicijative pogrešnim, tehničkim pitanjem ali i istorijskim, to jest – nečim što pripada samo prošlosti.

BRI je zapravo nedavni kineski predlog o međunarodnoj saradnji usredsređen na povećanje povezanosti kopnom, morem i vazduhom u Aziji, Evropi, Africi i čitavom svetu. To je novi kineski predlog za unapređenje svetske saradnje, multilateralizma i rešavanja globalnih problema; Pojas i Put nije plan pomoći kao što je to bio Maršalov plan, niti je protiv kineskih konkurenata.

Pisac ovih redaka, Fabio Massimo Parenti, napisao je da je “Nova kineska kulturna sila na svetskom nivou podržana, legitimisana i duboko ukorenjena u materijalnim manifestacijama BRI-a, koja uključuje više od 100 organizacija. Inicijativa je već realnost, u procesu je konstantnog ažuriranja, inkluzivna, kooperativna i otvorena za prilagođavanje, oslobođena bilo kakvog ideološkog i političkog diskriminanta. Ova stvarnost je suprotna od zastarelog i po ciljevima daleko manjeg Maršalovog plana, a unutrašnji principi BRI-a se pridržavaju onih koji postoje u Povelji UN, sa ciljem da zadovolje uzajamne prednosti za sve učesnike.”

S obzirom na trenutne geopolitičke tenzije u Aziji, Evropi i Africi, skoro da je nemoguće gledati BRI iz strateške perspektive. Strateški, napredovanje Šangajske organizacije za saradnju u izgradnji njenih odnosa sa Evroazijskom ekonomskom unijom još je jedna naznaka unutar strateškog okvira BRI-a. Uprkos tome, Fabio Masimo parenti se potpuno slaže sa profesorom Gu Binom kada pokušava da pokaže razloge za BRI i njegovu neuporedivost sa starim Maršalovim planom. Iznos finansijskih sredstava je, na primer, neuporediv: bilioni u odnosu na milijarde.

Štaviše, BRI je kritikovana kao odraz ekspanzije Kine i nedavne eksplozije kineske nacionalne moći, iako bi spremnost za sticanjem važnije uloge u globalnoj trgovini i lancima globanih vrednosti mogli da se prate na oko 20 godina unatrag. Kineske strategije koje su razvijali poslednjih 20 godina stvorile su uslove da BRI bude jedan kako realan tako i atraktivan projekat.

Fabio Massimo Parenti referiše na “zapad”, kao i iskaz “ići u inostranstvo”. Prvi je bio začet krajem devedesetih i razvija se sve do danas, favorizujući razvoj Kine i jačanje nacionalne povezanosti sa susednim zemljama, dok je drugi, od 2000-te do danas, garantovao podršku kineskim investicijama u inostranstvu, kojim upravljaju nacionalni šampioni u preduzetništvu i privatnom biznisu. BRI je, dakle, posledica uspeha postignutog tokom proteklih godina i to na domaćem nivou, a mnoge investicije koje su danas mogle da se odnose na BRI zapravo su se desile pre zvaničnog lansiranja 2013. godine (na primer, železnička pruga Čonking-Duizburg ili do grčka luka Pirej).

Neke zemlje tvrde da u BRI nema jasnog programa, niti garancija za sigurnost ekonomskih aranžmana. Pored najizraženijih predrasuda koje prema Kini gaje njeni najveći konkurenti, te kritike ne obuhvataju genealogiju a ni senzibilitet za BRI; Da, navodno, nije moguće definisati plan usled velikog broja uključenih zemalja (više od 60) i geopolitičke neizvesnosti.

Gledano u međunarodnom političkom kontekstu, postoji dosta razlika u odnosu na stari Maršalov plan za Aziju; BRI je više multipolarna inicijativa a ne bipolarna, kakav je bio Maršalov plan; ekonomsku i geografsku veličinu kineske inicijative, principe i vrednosti predlagača u ispoljenim ciljevima. Na 19. Nacionalnom kongresu Kineske komunističke partije, stranka je definisala dva ambiciozna cilja: izgraditi nove oblike međunarodnih odnosa usredsređenih na win-win saradnju u obostranu korist i međusobno poštovanje, te u skladu s tim naporno raditi na stvaranju zajednice i zajedničke budućnosti za čovečanstvo.

U stvari,, kineska strategija globalne projekcije zasnovana je na nizu principa koji proizlaze iz koncepta međusobnog poštovanja i dijaloga među sebi ravnima. Ovo je srž kineske alternativne ideje globalizacije i onoga što stoji iza iza BRI-a. Ništa slično ne može se povezivati sa Maršalovim planom. U tom smislu, BRI je važan projekat i za Kinu i za svet.

Autor je vanredni profesor ekonomske i političke geografije. Predaje na Institutu Lorenzo de’Medici u Firenci i član je CCERRI think tank-a sa sedištem u Džengdžouu. Član EURISPES-a, Laboratorio BRICS, Rim. Njegova najnovija knjiga je „Geofinance & Geopolitics“, Egea. opinion@globaltimes.com.cn

Fabio Massimo Parenti, Global Times (China)

Taksi i Uber: zavađeni na ulici, ujedinjeni u špekulacijama


“Kupujem važeće VTC licence u Madridu koji se mogu preneti na moje poslovanje. Bez automobila. Maksimalna cena 52.000 evra.”

“Prodajem taksi licencu, bez automobila, usled penzionisanja, region Madrida, taksimetar i oznaku za krov dajem kao besplatan dodatak. 140.000 evra. “

Ove dve „liste želja“ u vidu oglasa pronađene su na sajtu klasičnih oglasa Milanuncios.com i samo su mali uzorak hiljada kupaca i prodavaca u Španiji koji žele da trguju licencama za vožnju taksija ili privatnih vozila za iznajmljivanje (VTC) pod kojim posluju aplikacijske firme za vožnju Cabify i Uber.
Licence se preprodaju na neregularnom sekundarnom tržištu

Na ove dozvole se gleda kao na vrednost akcija kompanija koje su na berzi ili kao na berzansku robu. Ali, za razliku od naftnih, zlatnih i deonica kompanija kojima se trguje na organizovanom tržištu, dozvole za vožnju privatnog automobila ili taksija se prodaju na sekundarnom tržištu (ili na crnom tržištu, iako VTC i taksi udruženja ne vole taj termin), gde pravila postavljaju isključivo kupac i prodavac.

Iako su taksisti širom Španije prošle sedmice izašli na ulice kako bi na asfaltu zahtevali strožiju regulativu protiv vozača VTC-a, njihova delatnost nije toliko različita od njihovih konkurenata.

U oba slučaja se radi o iskorišćavanju ovog zatvorenog tržišta za licence – koje koštaju samo nekoliko evra u administrativnim taksama kada se originalno odobri – ali koje odmah dostignu prevelike cene na sekundarnom tržištu, gde im zakon dozvoljava da prelaze s jedne osobe na drugu.

Dozvoljene špekulacije

Taksi i VTC licence ne vrede ništa sami po sebi. Prvobitni podnosioci prijave nisu ništa platili lokalnim, regionalnim ili nacionalnim organima, osim male naknade za pokrivanje administrativnih troškova.

Njihova vrednost proizlazi iz činjenice da su špekulacije s njima dozvoljene. U stvari, čak su zaštićeni u gradovima poput Madrida i Barselone, koji godinama nisu izdali jednu jedinu dozvolu preko svoje tradicionalno zacrtane kvote, čime je tržište još više zatvoreno.

Taksisti su nedavno zauzeli glavne magistralne ceste u Madridu, Barseloni i Valensiji, kako bi zahtevali izvršenje pravno odobrene kvote jedne VTC licence na svakih 30 taksi dozvola. Zvanični stav sektora taksista je da bi trebalo idati dovoljan broj VTC licenci kako bi se dostigla ova kvota, ali niko nije predložio povećanje broja taksi-dozvola kako bi se nadoknadila aktuelna neravnoteža. U stvari, taksi udruženja su bila veoma glasna o zahtevima za dobijanje garancija da gradovi neće izdati nikakve nove dozvole za taksi, jer bi to automatski obezvredilo njihovo zvanje.

Kao rezultat ove politike, broj taksi-dozvola ostao je isti već više od 20 godina – 70.000 izdatih licenci širom Španije (69.972 prema najnovijim podacima Nacionalnog instituta za statistiku) – iako je stanovništvo Španije poraslo za sedam miliona ljudi.

Isto se dogodilo sa VTC licencama. Nakon što su puštene prve dozvole (njih 9.366 koje su sada operativne i još 7.000 kojima se trguje putem sudskih naloga), udruženje industrijskih kompanija VTC Unauto, koje predstavlja 80 preduzeća, uključujući Cabify, Moove i Uber, više ne želi da u opticaj bude ponuđeno više dozvola od sadašnje kvote.

Trošak za dobijanje jedne VTC ili taksi licence na nereguliranom sekundarnom tržištu zavisi od mnoštva faktora: od grada, ili ako se dolazi s automobilom kao i kakav je auto, zavisi od dana i uslova plaćanja, od toga da li je to deo posla sa drugim partnerima i još od mnogo toga. A ima vrlo malo zvaničnih podataka kojima se barata. U 2015. godini, prosečna cena licence za taksi na sekundarnom tržištu iznosila je 220.000 evra u San Sebastijanu, €215.000  u Santanderu, €205.957  u Palma de Majorki, 190.000 evra u Segoviji i €142.254 u Madridu.

Trenutno, cena taksi-licence u Madridu može da se kreće između 135.000 i 160.000 evra. Na vrhuncu ekonomskog buma, između 2005. i 2007. godine, ove licence su se prodavale za čak 180.000 evra, ali kriza i konkurencija koja vlada među kompanijama za prevoz spuštaju cene.

Dobra investicija

Prema Nacionalnoj komisiji za fer konkurenciju (CNMC), trgovina ovim licencama je profitabilnija od ulaganja na berzu. Prosečna vrednost licence za taksi u Barseloni se povećala na 134,115 evra u 2016. – šest puta više (503%) nego što je vredela pre 30 godina, dok je španski blue chip indeks prvoklasnih kompanija Ibex 35 ostvario samo 233% u istom periodu.

Izveštaj CNMC-a daobro ilustruje jedan primer: samo jedna taksi dozvola izdata u vanrednim okolnostima u Gradskoj kući u Kordobi u 2012. godini koštala je 457 evra u taksama, ali isti dokument, kada je „izašao“ na tržište, dostigao vrednost od okruglo 102.102 evro.

Sertifikati VTC-a u Madridu, s druge strane, koštaju između 50.000 i 65.000 evra, ali se, za razliku od taksija, ne mogu prodati u prve dve godine od izdavanja iste. Predstavnici VTC-a takođe kažu da njihovi vozači plaćaju do devet puta više poreza jer plaćaju na osnovu njihovog stvarnog godišnjeg profita, dok većina taksija plaća „paušalac“ kroz sistem fiksnog procenjenog prihoda, koji ne odražava njihove stvarne mesečne prihode.

“Većina taksista ne plaća čak ni 1,000 evra godišnjeg poreza, dok vlasnik VTC-a plaća skoro 9.000 evra za isti rad i kilometražu”, kaže predsednik VTC kompanije Unauto Eduardo Martin.

El Pais (English edition)

Konvencionalne mere: pogrešan pristup produktivnosti


Da li svetu ponestaje ideja? Deluje da za ovaj pesimistički pogled ima dovoljno opravdanja kada se ima u vidu višegodinji tvrdoglavo spori rast produktivnosti u mnogim zemljama.

Današnje nove tehnologije nisu ni nalik toliko ekonomski značajne kao što su to bile inovacije početkom 20. veka, kada je Robert Gordon ukazao u svojoj uticajnoj knjizi u kojoj je igranje video igara uporedio sa sanitarijama u zatvorenom prostoru. U svom nedavnom radu, grupa ekonomista sa Univerziteta Stenford i MIT – dva svetski najinteresantnija izvora za ideje nove generacije – izračunali su da je sada potrebno više od 20 puta veći broj istraživača u proizvodnji da bi se održao isti onaj ekonomski rast koji je radio 20 puta manji broj istraživača 1930-ih.

Studije pojedinih fenomena podržavaju hipotezu usporavanja napretka: Murov zakon se izdvaja, ali i pada u vodu jer više ne funkcioniše; novi farmaceutski proizvodi zahtevaju daleko više investicija nego ranije; izgleda da je poljoprivredna produktivnost zaustavljena i da nema vidljivog napretka.

Nasuprot ovim dokazima, postavlja se pitanje: da li bi na obećavajuće polje razvoja veštačke inteligencije, sintetičku biologiju, primenu grafena, jeftine čiste energije i druge nove tehnologije trebalo obratiti pažnju kao na puki „hajp“ tj kao na svojevrsno preuveličavanje? Neke od ovih inovacija, napokon, sigurno doprinose produktivnosti i ekonomskom rastu.

Ovo pitanje je od velike važnosti. Kao što je već i Alfred Maršal (Alfred Marshall), jedan od osnivača moderne ekonomije istakao još 1890. godina da ljudi ne mogu da proizvedu novu materiju već samo nove ideje: “napori i žrtvovanja mnogih ljudi dovode do promena oblika ili raspored stvari kako bi se one bolje prilagodile zadovoljavanju željenih potreba”.

Jedno od objašnjenja za kombinaciju ovako sumorne produktivnosti i uzbudljivih inovacija treba potražiti u – kašnjenju: potrebno je dosta vremena da se nove tehnologije pretoče u široku upotrebu, kroz komercijalne svrhe. Što je neka inovacija fundamentalnija, to će biti duže njeno zaostajanje u opštoj primeni i sveprisutnosti. Ovo je bilo tačno za izum i široku primenu struje, za računare u danima njihovog povoja, a izgleda da će važiti za nove tehnologije kao što je AI. Drugi potencijalni faktori uključuju demografske promene, mamurluk izazvan odjecima finansijske krize iz 2008. i pogrešno raspoređivanje ulagačkog kapitala.

Drugo objašnjenje, koje favorizuju neki ekonomisti – a i znatan deo zajednice eksperata u oblasti novih tehnologija – je u tome da se industrijski autput tj učinak, pa stoga i produktivnost, pogrešno mere. Nalazi istraživanja sa Stenfora i MIT-a definišu jednu “ideju” kao jedinicu nacionalnog autputa (merenog na sadašnji tradicionalan način), podeljenog sa ukupnim brojem istraživačkih sati. U razvijenim ekonomijama broj ljudi koji se bave istraživanjem i razvojem postepeno raste tokom decenija. Dakle, pitanje – da li je ideje teže naći? – odista nameće pitanje zašto je rast proizvodnje (učinak) usporen. Odgovor se, delom, nalazi u načinu definisanja ekonomskog rezultata, kao bruto domaćeg proizvoda.

Problemi sa definicijom već su dobro poznati. Jedno je sigurno – ova definicija isključuje neplaćeni posao u kući. Otuda stabilan prelazak žena u plaćeni rad tokom druge polovine 20. veka, na krilima rasta brojki koje prikazuju produktivnost. Za nekog drugog, reklo bi se da su investicije koje su uključene u BDP izostavile nematerijalne investicije, uključujući i ideje. Statističke agencije tek počinju da ih inkorporiraju, tako da svi ti istraživači generišu neotkriveni rezultat tj učinak.

Još jedan nedostatak, manje primetan, ide još dublje. BDP je mera konačnog učinka nakon što svi posredni  učinci bili odstranjeni, što se čini sasvim logično (iz kalkulacije uklonjeno sve što nije novostvorena vrednost u toku jedne godine).

Pa ipak, zašto onda preduzeća menjaju strukturu proizvodnje? Prednosti specijalizacije – niže cene i bolji kvalitet – pokretali su ogromnu reorganizaciju proizvodnih lanaca širom sveta tokom prethodne generacije, omogućenih prodorom informacionih i komunikacionih tehnologija. Kompanije sada prepuštaju mnoge aktivnosti koje su ranije obavljale „kod kuće“ – od platnog spiska i čišćenja do snabdevanju sofisticiranim komponentama i računarskih usluga. Drugi oblik ove vrste outsourcinga se može uočiti u aktualnoj tranziciji na cloud computing.

Primenom outsourcing aktivnosti kompanije misle da će poboljšati svoju profitabilnost – zašto se brinuti naknadno i bez potrebe kad neko treći može da obavlja mnoštvo poslova? Međutim, kako se ovo odnosi na usporavanje rasta produktivnosti? To je zato što BDP isključuje sve međusobno isprepletane veze u lancu, dok je dodata vrednost je izbačena. Statistika o BDP-u ne baca svetlost na svetske poremećaje u proizvodnji od 1980-tih godina, jer ovi „neugodni sitni podaci“ bukvalno nisu uzimani u obzir.

Definicija ekonomskog učinka je stvar konvencije. Širi pojam je bruto proizvodnja tj bruto učinak, koji se dodaje kroz posredne veze. Maršal bi to shvatio; on je tvrdio da svaka faza proizvodnje uključuje vredne ideje, kao i da nije bilo nijedne faze koja je bila više ili manje korisna od drugih.

Nasuprot pesimizmu, ne stoji nikakav izvanredni optimizam. Mnogo je toga pogrešnog u ekonomiji, a kamo li činjenica da tako brojna domaćinstva nisu doživela bilo kakav rast svojih prihoda toliko dugo vremena. Ali bi merenje produktivnosti uzimanjem u obzir nematerijalnih dobara u ovoj alternativnoj definiciji ekonomskog učinka izgledala nešto bolje od onog što trenutne statistike pokazuju.

Financial Times

Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian