Memovi, Zona 51, Naruto i E.T. (i sve ostalo)


Vanzemaljci, tajna odbrana i humor na Mreži: nemogući projekat “Olujna oblast 51”

Grupa na fejsbuku pod nazivom “Storm Area 51”, nazvana po mitskoj američkoj tajnoj bazi, dostigla je milion i po članova. To je viralni vic sa realnim benefitima. Tekst je objavljen u pariskom Mondu.

Možda ste u zadnje vreme primetili da su na društvenim mrežama prisutne brojne reference na “Zonu 51” i vanzemaljce koji se pojavljuju u svim zamislivim, nesputanim šalama i memovima koji cvetaju na Instagramu, Tviteru ili Reditu. Poput internet verzije Žaka Pradela (Jacques Pradel), samo ne onog iz 70-ih već 2019. godine, Pixel-ovi timovi istražuju i rasvetljavaju poreklo ovog fenomena, rođenog iz šale na fejsbuku, naime, o napadu na američku vojnu bazu.

Šta je zona 51?

Zona 51 je, za one koji možda nisu upoznati sa “problemom”, ogromno pustinjsko prostranstvo u srcu Nevade u kojem je smešteno nekoliko američkih vojnih instalacija. Mesto je postalo svetski poznato 1947. godine, nakon pada aviona u blizini sada mitske varošice Rozvel. Ostatke ove letelice, koje je pronašla i sačuvala posada američke vojske smeštena u ovoj zoni, lokalni mediji opisuju kao ostatke letećeg tanjira, čime su hotimice začeli globalni mit o ovom mestu, radnjama, likovima i svrsi.

Prema nekoj od poznatijih varijanti ove priče, američka vojska je “privela” jednog vanzemaljca čija se letelica srušila usred vojne baze; ili se, u drugoj varijanti, radilo o nesreći aviona kojeg je izgradila vojska, ali prvenstveno inspirisana vanzemaljskim tehnologijama. Šarolika su svedočanstva, više ili manje fantastična, dopirala do nas tokom godina i decenija od “te kobne 1947.”, a 1990-ih je ovu mitologiju dodatno obogatilo objavljivanje lažnog videa u kojem je prikazan jedan od “vanzemljaka”, koji se zatekao u tom području nakon pada NLO.

Američka vojska je oduvek tvrdila – potkrepljujući svoje demantije prigodnim fotografijama – da je NLO u Rozvelu bio naprosto balon s mernom sondom, poput onih koje je vojska u tom trenutku često koristila u tom području. Ali detaljne aktivnosti područja 51 pokrivene su velom “tajne odbrane”: tu je, na kraju krajeva, tokom Hladnog rata razvijen i testiran tajni avion U-2. Ovo objašnjava zašto je postojanje oblasti 51 zvanično priznato od strane američke vlade tek 2013. godine.  Jer, ovo područje i baza zaista poseduju svoje tajne razvojne programe.

Koji su izvorni razlozi za povratak zoni 51?

Tri korisnika Fejsbuka je 27. juna kreiralo grupu “Olujna oblast 51, ne mogu zaustaviti sve nas” (“Stormy Area 51, They Can not Stop All of Us”). Projekat je u suštini jednostavan: okupiti se 20. septembra u što većem broju na parkingu prodavnice suvenira usred pustinje u Nevadi. Odatle, najvatreniji internet-fanovi ove grupe nameravaju da krenu u napad na obližnju vojnu bazu smeštenu u Području 51, “jureći poput Narutoa“, te da napokon “odu da vide te vanzemaljce”.

Od tada, stvari su počele da se ubrzavaju. U četvrtak, 18. jula, 1,6 miliona korisnika fejsbuka izrazilo je svoju spremnost da učestvuje u ovom događaju, dok ih je barem još milion zainteresovano. Inicijativa se poput zaraze prenosi i na druge društvene mreže, uključujući podkategorije “r / tinejdžeri” i “r / dank memovi na Redditu, inače veoma popularne među tinejdžerima. A reference na “zonu 51” su se ovog leta razbuktale poput požara.“Zatočenici Oblasti 51, uskoro na slobodi nakon 70 godina čekanja”, koje je postavio fan/ korisnik Reddita.

Mislim jel’ ovo kao nešto ozbiljno, ovaj projekat?

Ne, u pitanju je šala. Čak bi i najveći zagovornici ufoloških konspiracija imali problema da uoče zdravu logiku ovog plana, koji se, naime, sastoji od trčanja poput manga likova kako bi se izbegli meci, koje će na njih možda ispaljivati američka vojska – dakle, ovo je ništa drugo do neopevana šala.

I dok neki od učesnika verovatno žive u uverenju da američka baza skriva mračne tajne, a možda čak i dokaze o vanzemaljskom životu, ideja o “trčećem napadu” je samo školaračka šala. Poruka koja se nalazi pri vrhu FB stranice “Olujna zona 51” konačno pokazuje da je “ovo šala”: “Stvarno ne nameravam da pokušam izvršenje ovog plana. Samo sam mislio da je smešno ali i da bi zavredelo poneki lajk”.

A to i jeste bila opklada za glavni zgoditak. Čini se da kreatori grupe sada vrlo ozbiljno shvataju potencijalne posledice onoga što je postalo viralni fenomen. “Olujna zona 51” otvorila je svoju “zvaničnu” prodavnicu majica koje se prodaju za 20 dolara po komadu. Uostalom, ovo je pristup koji veoma podseća na tradiciju lokalaca iz Rozvela: sela koja su najbliža zoni 51 uglavnom žive, i to već godinama tj decenijama, od “vanzemaljskog turizma”; nekoliko hotela u okolini igra na kartu “malih zelenih”, dok lokalni vodiči nude noćne ture kako bi posetioci gledali NLO-e (važna napomena sitnim slovima: bez garancije da će ih videti).

Ukoliko bi, kojim slučajem, NLO entuzijasti bili malko previše zagrejani, pa onda u tom zanosu i stvarno pokušali da provale u područje 51, njihove šanse da dopru do “vanzemljaka” više su nego tanke. Smeštena u pustinji, teško dostupna i pristupačna jedino putem 375, poznatim kao “vanzemaljski autoput”, područje je pod stalnim nadzorom američke vojske, koja, tehnički, ima pravo da otvori vatru na moguće uljeze. Portparolka američkog ratnog vazduhoplovstva je ovo i formalno naglasila: u svojim kolumnama za Vašington Post, naime, ona je više puta pisala da bi bilo koji pokušaj “neplaniranog ulaska” u bazu bio tretiran shodno pravilima, pa bi vojni personal rutinski reagovao, s obzirom da su ciljno obučavani da zaustave prodore ovakve vrste.

Otkud takva ludorija na internetu?

Koliko su često ovi fenomeni viralni na Mreži, nemoguće je reći. U Sjedinjenim Državama je, međutim, nedavno emitovan Netfliksov dokumentarac posvećen Području 51, nakon kojeg se, izgleda, nanovo razbuktalo interesovanje za to mesto. Ovo “loženje” je u velikoj meri zasnovano na svedočenju Boba Lazara, koji je krajem 1980-ih tvrdio da je za američku armiju radio na prototipovima koji koriste vanzemaljske tehnologije. Ovaj dokumentarac o zaveri (osuđen od strane sajtova kao što je Conspiracy Watch) podržava njegovu verziju činjenica. To Lazarovo svedočenje iz 1989. godine, bilo je potpuno diskreditovano od strane kako naučnika tako i rezultata istraživanja novinara iz Los Anđeles Tajmsa, kojima je pokazano da je lagao o svojoj karijeri i radu u okruženju sa “vanzemaljcima”.

Bez obzira na početnu iskru, nije iznenađujuće što je ovaj gaf brzo našao odjeka na društvenim mrežama, s obzirom da je ova obest aktuelna kao i da se očekuje najavljena “septembarska manifestacija – napad na vojnu bazu”. Komični narativ ove šale podrazumeva i “postovanje s_anja” (shitposting), to jest, svojevoljno praktikovanje komične samokritike) koje je tako omiljeno među mlađim korisnicima Interneta. A nije slučajno ni to što  je pseudonim jednog od ko-kreatora grupe “Šit-postovanje jer sam blamantan” (Shitposting cause I’m in shambles)… “Se_em  jer mi je život prava katastrofa”.

Od zavere, preko tajnih ispitivanja do apsurdnog poricanja, jer brojni mladi ljubitelji Mange, poput Davida, biju unapred izgubljenu bitku protiv Golijata, a to je američka vojska, kroz veoma pažljivo ciljanu zabavu i smišljeno duhovitu formulaciju slogana “hajde da ih vidimo, vanzemaljce” (“let’s see them aliens”, gramatički približno i potpuno neprevodljivo). Dakle, tu su svi sastojci za zakuvavanje jedne savršene vragolije.

Pa, jel’ smešno?

Šala je, u svakom slučaju, u obliku mema (“diverzija” od slika ili popularnog videa na koji “lepite” vaš komentar ili gaf), čija se zabava sastoji i u tome što se čitava ova “operacija” širi brzo i posvuda. Konkretno, vidimo da poznate ličnosti navodno pružaju podršku pokretu, kao što je recimo lažna poruka Donalda Trampa, koji je već presretan jer može da izbaci “vanzemaljce” iz zemlje (aliens, termin koji označava i strance i migrante) koji se tamo skrivaju.)

Drugi, pak, razvijaju apsurdne planove, inspirisane bollivudskim filmovima ili drugim memovima koji su u trendu. Ili  pak kroz snohvatice zamišljaju na šta će, recimo, naleteti kad se zateknu na licu mesta, bilo da su to neki futuristički materijali krucijelni za razvoj budućih letelica ili nedužni vanzemaljci.

Međutim, fenomen već pomalo gubi na zamahu: na Guglu je ova tema dostigla vrhunac svoje popularnosti u subotu 13. jula, i od tada se broj zainteresovanih smanjuje. Na društvenim mrežama korisnici pozivaju svoje kolege da nastave dalje. Tu se dolazi do pomalo jeftine poente: dokaz, naime, da pop kultura počinje da obnavlja urbane fenomene. Uz to, i mnogi brendovi se pozivaju na fenomen koji postoji na – internetu.

Do te mere da se nekima više i nije do smejanja, već pomalo žale zbog toga što – umesto organizovanja lažnog marša na zonu 51 – američka omladina nije malo više zabrinuta i zainteresovana za neki mogući marš u Vašingtonu, kako bi zaštitili zdravstveni sistem ili protestovali protiv korupcije.

Izvor: Extraterrestres, secret-défense et humour du Web : l’impossible projet « Storm Area 51 » (Le Monde, 18. 06. 2019 )

 

Damien Leloup, Corentin Lamy

Kina najveći globalni zajmodavac, veći od MMF-a i Svetske banke


Istraživanja su pokazala da su kineske državne banke izdale oko četvrtinu ukupnih kredita tržištima u nastajanju, što je dovelo do toga da Kina dospe na vodeću globalnu poziciju kao zvanični kreditor, ostavljajući iza sebe MMF i Svetsku banku.

U nedavnoj studiji, tim istraživača je otkrio da je Kina postala najveći tajni kreditor na svetu. Eksperti su sproveli prvu sveobuhvatnu studiju o kreditiranju azijskog džina i drugim finansijskim tokovima, prenosi Sputnjik.

Izveštaj pod nazivom “Kinesko kreditiranje u inostranstvu”, čiji su autori Sebastijan Horn (Univerzitet u Minhenu, Institut u Kilu), Karmen Rejnhart (Univerzitet Harvard) i Kristof Trebek (Institut u Kilu), koji su istraživali brojne javne i ne toliko javne izvore za prikupljanje podataka koji pokrivaju preko šest decenija, obuhvatilo je hiljade kredita i grantova za 152 zemlje.

Član tima Kristof Trebek izjavio je da je Kina oduvek bila aktivan međunarodni poverilac, pozajmljujući velike iznose državama.

– Povećanje ukupnog odliva kredita u protekle dve decenije bilo je gotovo bez presedana, uporedivo samo sa talasima američkog zvaničnog pozajmljivanja nakon Prvog i Drugog svetskog rata – rekao je on.

U periodu između 2000. i 2017. godine, obaveze stranih dužnika prema Kini povećale su se sa manje od 500 milijardi dolara na više od pet biliona dolara — ili sa oko jednog procenta globalne ekonomske proizvodnje na više od šest procenata.

Većinu potraživanja po osnovu duga na međunarodnim tržištima obveznica stekla je kineska državna banka.

Pored toga, kineska vlada je odobrila i brojne direktne kredite, posebno zemljama u razvoju.

 

ekapija.com

Kriza i biznis: provokacija kao metod za unapređenje poslovanja


Ovaj tekst nastao je u osvit najveće svetske ekonomske recesije 2008-2009, čije su posledice u svetu finansija i te kako vidljive i danas. Krizni menadžment baziran na provokaciji i incenaciji doprineo je da brojne firme prevaziđu svoje izazove, nastale u toj dosad neviđenoj situaciji, iz koje praktično dugo nije bilo izlaza. Poučan je i stoga što nas podseća da je nova kriza, u svetu kakav je danas ustrojen, na pomolu takoreći iza svakog ugla, da se može dogoditi doslovce svakog trenutka, kao i da bi njena silina mogla naneti i veću štetu nego ona od pre deceniju. Tekst je izašao marta 2009. u Harvardskom poslovnom pregledu (Harvard Business Review).

Nesumnjivo da je  2009. važila kao težak trenutak za prodaju. Budžetskog “razmahivanja” u firmama, jednostavno, nema. Ako ste ranije mislili da je bilo teško prodati vašu robu ili  uslugu klijentu – kada je obično 85% njegovog budžeta bilo dodeljeno postojećim obavezama, a tek preostalih 15% namenjeno za “diskreciono trošak” – sada u krizi (2009) saznajete koliko je to teže, kada čak i tih 15% neretko presuši. Da stvari budu još gore, vaši odnosi sa klijentima su izgubili mnogo od svog zamajca i momentuma. Sa manje novca koji vam je na raspoloženju za “relacije s klijentima”, poslovni predlozi i nacrti se podvrgavaju višim nivoima pregleda u kompanijama s kojima ste dotad poslovali, a menadžeri s kojima ste dotad tradicionalno bili u kontaktu više nisu donosioci odluka.

Sve ovo bi bilo potpuno obeshrabrujuće ako ni zbog čega drugog a ono zbog jedne činjenice: kompanije su i ranije preživljavale padove, a neke su od tih padova čak i profitirale. U istraživanju i konsultacijama o tome zbog čega je dot-com biznis iz 2001. godine propao, a taj prenaduvani poslovni mehur pukao, videlo se kako se to dogodilo. Umesto da se povinuju starim dobrim standardima svake domaćinske kompanije, koji mogu stati u kratak iskaz tipa “Žao nam je, ali nemamo budžet za to”, neki dobavljači – čak i neki veoma mladi  startapovi – pronašli su način da se dokopaju onih koji su u posedu resursa svojih klijenata, a onda i da ih motivišu (tj nagovore) da izdvoje potrebna sredstva. Koristeći se onim što zovemo “prodajom na bazi provokacije”, oni uveravaju kupce da rešenja koja im donose za sto ne samo da su lepa, već su i neophodna.

Prodaja zasnovana na provokaciji prevazilazi konvencionalni pristup zasnovan na konsultacijama ili podacima o prodaji, pri čemu je prodajni tim onoga koji prodaje svoju robu ili uslugu u potrazi  za trenutnim izazovima/interesima sa menadžerima svojih potencijalnih klijenata. A ovaj pristup se dramatično razlikuje od onog najčešćeg, uobičajenog pristupa koji se još uvek koristi – prodaje zasnovane na proizvodima, kojim se reklamiraju karakteristike, funkcionalnost i korisnost uglavnom na već oproban i uobičajen (generički) način. Prodaja zasnovana na provokacijama pomaže klijentima da u novom svetlu uoče izazove koje im nameće konkurencija, što neizostavno nameće hitnost rešavanja specifičnih bolnih problema. Ovaj pristup nije prikladan za svaku prodajnu situaciju na koju ćete naići u periodu krize, niti se primenjuje isključivo u izazovnim ekonomskim uslovima. Ali za mnoge kompanije koje primećuju da njihovi stari pristupi gube na efikasnosti, došlo je vreme da se oprobaju u – provokaciji klijenta.

Naučiti da budete provokativni

Executive Secretary

Executive Secretary

U osnovi prodaje na bazi provokacije je zamisao da prodavac treba da pomogne klijentu da pronađe investicione fondove čak i kada se čini da je diskreciono trošenje (barem privremeno) presušilo. Sybase (Sajbejs), kompanija za upravljanje podacima i njihovu mobilnost, upravo je to uradila u proleće 2008. godine, kada je pokušala da to “izboksuje na mišiće” od svojih klijenata u industriji finansijskih usluga. Kompanije koje su godinama uoči krize posedovale ozbiljne uslužne mreže prema svojim klijentima su nakon tadašnjeg pucanja finansijskog sistema ozbiljno smanjile ukupne operativne troškove. Umesto da koriste dragoceno vreme za sastanke kako bi otkrili i prepoznali šta je to što njihove klijente uzrujava i čini zabrinutima, prodavci kompanije Sybase rekli su im šta bi trebalo da imaju na umu – noću pre spavanja: činjenicu da menadžeri u industriji nisu uspeli da sagledaju rizik na sveobuhvatan i integrisan način.

Finansijske institucije su obično imale odvojene sisteme za upravljanje rizicima za kreditne kartice, hipoteke, komercijalne pozajmice, proizvode za vlasnička ulaganja, fiksne prihode, robu i derivate. Sajbejsova poruka je bila da bi neuspeh u upravljanju rizicima u jednoj oblasti (recimo, stambenim hipotekama) imao direktne posledice na izloženosti riziku i u drugim oblastima (na primer, kolateralizovane dužničke obaveze – dužničke kolaterale, kraće i jasnije, staviti, recimo, kuću u zalog, kao i drugi rizični finansijski derivati), tako da su kompanije morale da pronađu nove načine kako bi postigle da sve svoje rizične pozicije “prikupe”  u jednu, veoma jasnu sliku. Otkrivajući obim pretnji i povoljnih prilika, Sybase je došao u situaciju da je mogao prodati svoju platformu za analizu rizika (RAP), novi alat za integraciju upravljanja rizicima, klijentima koji ranije nisu bili zabrinuti zbog nedostatka jednog od njih.

Prodavci kompanije Sybase govore  o mogućim klijentima…

…čije ih pridobijanje i noću drži budnima. Ovo je bila provokativna prodaja u svom najboljem obliku: prodavac je identifikovao proces koji je bio ključan za klijente u trenutnom poslovnom okruženju, potom je razvio ubedljiv pogled na način na koji je njegov potencijalni klijent zapao u problem kao i šta je to značilo u smislu njegovih troškova, a zatim ovaj slučaj povezao s rešenjem koje mu je, kao prodavac, nudio. Kako se to razlikuje od današnjeg načina prodaje?

Pretpostavimo da se vaša kompanija već odaljila od reklamiranja proizvoda ka prodaji rešenja, a proces počinje, kao što smo naveli, sa identifikacijom problema kojeg vaš potencijalni klijent ima, ne ističući mu pritom karakteristike vaše ponude ni u jednom momentu. Pristup koji Sybase koristi je daleko izazovniji za promišljanje korisnika: Umesto usklađivanja sa prevladavajućim izgledima kompanije, on pruža novi pogled na situaciju (“Razmišljate o svom poslu sledeći konvencionalne tj uobičajene poteze… Ali način na koji mi vidimo stvari,dovodi vaš dosadašnji uspeh u iskušenje. Trebalo bi da o tome razmišljate na ovaj – potpuno drukčiji – način…”.). Za “bolne tačke” koje korisnik može da jasno artikuliše, provokacija najbolje funkcioniše u trenutku kada se ocrtava problem koji pogađa klijenta, ali on taj problem još uvek nije imenovao ili artikulisao.

Naravno, nije lako doći do provokativne tačke gledišta koja će se potencijalnom klijentu ukazati kao originalna i korisna. Ali nije ni nerealno očekivati da su profesionalci u vašoj organizaciji u stanju da to učine. Opšte uzev, uočavamo da prodavci koji su u prošlosti uspešno zadovoljavali potrebe klijenata već znaju više nego što slute da znaju. U procesu prodaje i podrške svojih ponuda, oni su stupili u interakciju sa drugim kompanijama iz biznisa kojim se bavi i potencijalni klijent, pa je prirodno da poseduju drugačiju perspektivu o pitanjima na koje je klijent gledao samo iznutra, iz svoje skučene perspektive. Štaviše, oni nisu uhvaćeni u dinamici koja često otežava klijentovim menadžerima da preispitaju status kvo firme. Ovo oklevanje da se “zatalasa” i potraže inovativna rešenja se još više učvrsti u vreme opšteg ekonomskog previranja. Kada su ljudi u organizaciji vašeg klijenta previše zabrinuti za svoj posao da bi predstavili bilo šta originalno ili idejno provokativno, lakše je nastupiti kao preko potreban dah svežine.

Da biste započeli prodaju zasnovanu na provokaciji, morate dobro uraditi tri stvari: 1. indikovati problem, kojeg će prepoznati neki od izvršnih rukovodilaca ciljne organizacije; 2. razviti provokativnu tačku gledišta o tom problemu (koji se, naravno, povezuje sa onim što vaša kompanija može da ponudi), i 3. predstaviti tu provokaciju donosiocu odluke, koji može da preduzme impliciranu akciju. Napravimo nekoliko zapažanja o svakom koraku.

Identifikujte kritično pitanje vezano za kompaniju koju targetujete.

Za bilo koju perspektivu ili klijenta, vaš tim za prodaju i marketing može da generiše dugačak spisak problema ali i mogućih rešenja specifičnih za čitavu jednu industriju i njoj pripadajuće kompanije. Ključno je pronaći ono koje je toliko esencijalno važno da će čak i za vreme krize doći do novca ne bi li rešili problem. Predlažemo da bilo koji problem koji razmatrate razvrstate u neku od tri grupe pitanja:

Da li pitanje ispunjava uslov da vas, kao izvršnog direktora “noću drži budnima”? To jest, da li ovaj problem ozbiljno ugrožava kompetitivne kapacitete kompanije?

Da li se postojeći procesi, sistemi ili usluge ignorišu…

…zanemaruju ili neefikasno rešavaju? Da li ste kredibilan izvor za davanje saveta po tom pitanju? Da li je dosadašnja evidencija vaše organizacije bolja od one koju ima vaša konkurencija kada je u pitanju pomaganje drugima unutar industrije kojom se bavi i vaš klijent, a u cilju rešavanja srodnih problema? Ili, ukoliko je vaša kompanija start-up, da li u svojim redovima imate zaposlene sa prethodnim iskustvom?

Odličan način da se započne „lov na probleme” bilo bi uočavanje onoga što su analitičari za hartije od vrednosti nedavno primetili, bilo da se radi o ciljnoj (targetovanoj) kompaniji ili pripadajućoj industriji u celini. Kada analitičar označi problem, možete pretpostaviti da investitori ciljne kompanije vrše pritisak na menadžment da ga reši – i da će biti saslušani predlozi koji se bave tim pitanjem. Tokom krize, analitičari najčešće podstiču kompanije da smanje operativne troškove, odlože kapitalne troškove i fokusiraju se na zadobijanje tržišnog učešća ili njegov oporavak.

Formulišite svoju provokaciju.

Pošto ste identifikovali pitanje koje bi moglo imati velikog uticaja na dalje rešavanje problema vašeg klijenta, morate razviti originalno gledište o tome. Ukoliko to ne učinite, nema tog starijeg rukovodioca koji bi svoje dragoceno vreme utrošio na vas i vašu soluciju. Ovo može delovati kao da zavisite od nekog nepredvidivog i neukrotivog “bljeska briljantnog proviđenja” s vaše strane. U stvari, može se pristupiti metodično. Radž Nejtan, šef marketinga u Sajbejsu, rezimirao je proces te kompanije ovako: “U jesen 2007. smo formirali tim ‘multifunkcionalnih tigrova’ koji su, iako razlčitih profila, angažovani na iznalaženju zajedničkog rešenja; to je naša grupa eksperata zadužena za istraživanje i/ili rešavanje tehničkih ili sistemskih problema. Prvo, vratili smo se našim klijentima, partnerima i analitičarima industrije kako bismo kalibrirali naš pogled na pun opseg izazova upravljanja rizicima s kojima se industrija suočavala. Iz ovog rada razvili smo provokaciju kako bismo pomogli našim klijentima da prepoznaju problem, uporede svoju situaciju sa svojim kolegama i podignu nivo hitnosti preko njihovih viših rukovodećih timova. Konačno, razvili smo četvorofazni plan kao mapu puta kako bi kompanije za finansijske usluge mogle usvojiti integrisani pristup u identifikaciji, kvantifikaciji i upravljanju rizikom. ”Sybase je zatim obučio svoj tim za prodaju finansijskih usluga o razlici između prodaje tradicionalnih proizvoda ili rešenja i onoga što je prodaja na bazi provokacije, u čemu Sybase poseduje ekspertizu.

U većini organizacija uloge marketinga i prodaje moraju se prilagoditi kako bi zadovoljile zahteve formulisanja provokacija. Iskusni analitičari u marketinškom timu treba da se usredsrede na dobijanje dubokog razumevanja pitanja na nivou industrije vašeg klijenta, kao i načina na koje bi pojedinačne kompanije mogle kapitalizovati nedavna, aktuelna ili verovatna kretanja i trendove. Timovi za računovodstvo u prodaji moraju tada biti u stanju da razviju originalne strateške tačke, a u svetlu te ukupne analize i jedinstvenih okolnosti u kojima se nalaze targetovani klijenti (kupci na koje se cilja). Veštine slušanja stečene kroz prodajna rešenja verovatno će morati da se poboljšaju. Videli smo da prodavci razvijaju moćne alate za provokaciju potencijalnih klijenata nakon neformalnih sastanaka obavljenih u firmi klijenta. Pametni ljudi na svim nivoima koji možda nisu u stanju da interno promovišu svoje stavove, obično su sretni ako mogu da pomognu pravom prodavcu da izgradi slučaj za važan projekat.

Ustanovite vašu provokaciju.

Bilo bi divno da se pronicljive tačke gledišta prodaju same, ali istina je da se njihovo ostvarenje mora prethodno dobro obraditi. Naš izraz “provokacija” ne bi trebalo shvatiti kao poziv da se ponašamo bezobzirno i bez respekta. Ukazujući da je potencijalni sponzor projekta “budala koja još uvek nije uočila problem”, teško da će unaprediti vaš posao. Možda počnete sa: „Radili smo sa kompanijama u vašoj grupi srodnih kompanija, i videli smo kako vodeći igrači doživljavaju ovaj bolni problem”.

Smatramo da je moguće da je i vaša kompanija ugrožena u ovoj oblasti. “Vaše izjave bi trebalo da razjasne kakva je priroda izazova tj postojećih problema i pokažu znanja o pristupu koji u datom trenutku o tome ima vaš klijent: „Po našoj proceni, način na koji to radite može da na godišnjem nivou košta vašu organizaciju nekih 100 miliona dolara u izgubljenim poslovima. Verujemo da, ako ne možete hitno zaustaviti krvarenje, rizikujete da izgubite i do četiri odsto svog tržišnog učešća u narednih šest do 12 meseci. “Cilj je poremetiti ravnotežu izvršne vlasti – i da se status kvo učini neodrživim – bez stavljanja nje ili njega u defanzivni položaj. Predstavljanje specifičnih, dobro podržanih interesa i pravnih lekova na iskren način održava fokus na poslovnom učinku izvršne strukture kompanije, koja je za to odgovorna.

Prodaja zasnovana na provokaciji – ukazivanju na tačke uvid u probleme i moguće solucije – zavisi od jednog presudnog sastanka u kojem predstavljate svoje gledište pažljivo odabranim egzekutivcima. Nemojte zanemariti obučenost i spremnost u izvršavanju svog zadatka, ili predvideti različite smerove u kojima bi razgovor mogao biti pokrenut. Na Sajbejsovim treninzima, viši rukovodioci odigrali su ulogu finansijskih službenika za informisanje i glavne službenike za menadžment rizika, tako da su prodajni timovi mogli da praktikuju svoje nove tehnike. Ključni cilj ovih “prilagođavanja” (pitch) bio bi pronalaženje prave ravnoteže između provokativnosti vezane za date probleme i saosećanja-sinergije s izazovima s kojima se klijent suočava.

Prodajni timovi često mogu testirati svoje “provokacije” tj inscenaciju poslovne situacije sa zagovornicima ovog pristupa iz nižih ešelona poslovne organizacije vašeg klijenta ili sa trećim stranama koje su dobro upoznate sa kompanijom. Ukoliko vam je takva prilika dostupna, iskoristite je. Zagovornici ove ideje će tada biti u prilici da postave scenu za vašu sesiju sa odabranim egzekutivcima (ili jednom osobom) – ili da naprave uvod ukoliko je potreban. Ovakve sesije vežbanja kriznih situacija su vredne investicije, naročito kada razmotrite uloge koji su položeni na talon vašeg poslovanja. U ograničenom vremenu koje ste obezbedili u rasporedima izvršnih direktora, morate da artikulišete sopstvenu perspektivu po tom pitanju, da otkrijete koliko hitnosti egzekutivci pridaju ovoj metodi, kao i sa kolikom brzinom i urgentnošću reaguje kompanijska služba zadužena za to pitanje, koliko ste uspešno preneli objašnjenje kako je ova vrsta kriznog menadžmenta suštinski povezana s poslovanjem vaše kompanije, da biste onda, napokon, dobili zeleno svetlo da uradite dijagnostičku studiju kompanije vašeg klijenta.

Dokazati poentu

Pošto dijagnostička studija obezbeđuje vrednost klijentu, prodavac može da izabere da je naplaćuje. Ovakva vrsta metode može koštati od 30.000 do 100.000 dolara, u zavisnosti od obima trenutno ustanovljenog poslovnog problema. Za izvršnog direktora čija je zabrinutost izazvana provokativnom tačkom gledišta, finansiranje ovakve studije je mala stvar. Ona obećava rezultat koji je vredan truda – izveštaj o ranjivosti kao i kompanijskim resursima za rešavanje problema o kojem je reč – bez ikakvih nametnutih obaveza.

 

Philip Lay, Todd Hewlin, Geoffrey Moore (Harvard Business Review)

Trgovinski rat pokazao je koliko je malo tehnologija iz SAD potrebno Kini


Trgovinski rat koji su SAD povele protiv Kine pokazuje do koje mere američka tehnologija (ni)je relevantna u novoj globalnoj konstelaciji.

Ovaj sukob između dve najveće svetske ekonomije kulminirao je ove godine, a tehnologija se nalazi u samom središtu sukoba. Predsednik Donald Tramp onemogućio je mrežnog giganta Huawei Technologies Co. da kupi američke komponente, nametnuvši tarife na mnoge kineske proizvode. Kina je odgovorila, preteći da će na crnu listu uvrstiti američke kompanije. Rastuća napetost stavlja na iskušenje jednu složenu relaciju, posebno u tehnologijama u kojima su SAD i Kina čvrsto isprepletene kroz globalne lance snabdevanja i softver koji može da “preleće” preko granica samo na dodir dirke na računaru. Koja će od ove dve zemlje najviše izgubiti? I, kojoj je od njih dve ona druga potrebnija?

Računarski čipovi

Kina se na SAD najviše oslanja u poluprovodnicima. Kineski uvoz poluprovodnika je u porastu:

Američke kompanije Intel Corp. i Nvidia Corp. dominiraju tržištem procesora koji su ključne komponente svih laptopova, desktop i server računara. Jedina održiva alternativa je druga američka firma: Advanced Micro Devices Inc.

Globalni udeo na tržištu računarskih čipova, 2017:

Tri kompanije, smeštene jedna nadomak druge u Silikonskoj dolini, u ovoj zoni rade na osmišljavanju svojih proizvoda.

Procesori se proizvode uglavnom na Tajvanu. Intel ima jednu fabriku u Kini, mada u njoj pravi memorijske čipove koji su komponente za svetsko tržište, a ne (samo) za kinesko. Huavej je predstavio svoj prvi kućni serverski čip ove godine, zasnovan na dizajnu ARM Holdings Inc., čije je sedište u Britaniji. ARM takođe ima poslovne operacije u Sjedinjenim Državama, a kompanija je nedavno izjavila da se njihovi proizvodi nalaze pod američkom izvoznom kontrolom. Bez najnovijih ARM-ovih procesora, Huavej bi se mogao naći u problemu sa svojim čipovima.

Mobilni čipovi

Prema procenama analitičara, kada je reč o pametnim telefonima tu je Huavej nezavisniji jer domaća industrija obezbeđuje najmanje dve trećine sopstvenih procesora i modema,.

Procenat telefona kompanije Huavej koji koristi sopstvene čipove, 2018:

Međutim, drugi kineski proizvođači pametnih telefona, kao što su Xiaomi, Vivo, Oppo i Lenovo, mnogo više se oslanjaju na Qualcomm Inc. iz San Diega u Kaliforniji, najvećeg proizvođača mobilnih čipova na svetu.

Zavisnost od Kvalkoma:

Mobilni čipovi:

Svič čipovi (procesorski prekidači) pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na Sjedinjene Države: mahom je to Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, najveći proizvođač mobilnih čipova.

Udeo na tržištu čipova za Ethernet, 2018:

Huavej, vrhunski dobavljač opreme za umrežavanje, bio je veliki kupac ovih komponenti. Da je kineska kompanija htela da razvije sopstvene svič (mobilne) čipove, ipak bi im trebala i druga američka tehnologija. Synopsis Inc. i Cadence Design Sistems Inc. su glavni dobavljači softvera koji se koristi za dizajniranje čipova – i nedavno su oba smanjila isporuke Huaveju.

Internet svičeri – tržišni udeo

Po pošiljkama, 2018, četvrti kvartal:

Majkrosoft

Majkrosoftov operativni sistem Windows i dalje pokreće većinu personalnih računara, uključujući gotovo sve računare koje kupuje Kina. Windows se i dalje koristi od strane kineske vlade i entiteta u vlasništvu vlade. Majkrosoftov productivity softver je u ovoj zemlji takođe popularan.

Udeo na tržištu operativnih sistema za desktop računare, maj 2019:

Majkrosoft nije davao izjave da li može da nastavi s isporukama paketa Windows i Office kompaniji Huavej i drugim kineskim tehnološkim kompanijama.

Svič čipovi pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na SAD Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, inače najvećem proizvođačem čipova.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvo tromesečje 2019:

Produžena zabrana snabdevanja kineskih proizvođača računara paketima Vindouz i Ofis nagnala bi ih da izgrade alternative koje još ne postoje. Prema Blumbergovoj analizi lanca nabavke, Lenovo, koji je najveći proizvođač personalnih računara na svetu, važi za najvećeg Majkrosoftovog klijenta.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvi kvartal 2019

Apple

Kineski potrošači sve više prihvataju alternative ajfonu jer su Eplovi uređaji postali skuplji, dok su domaći pametni telefoni značajni unapređeni.

Pošiljke smart telefona po vrsti proizvođača:

Huavej je prešao dug put: od malog pametnog telefona do glavnog Eplovog takmaca koji je počeo da mu preuzima tržište, zasnovano uglavnom na velikoj potražnji u Kini, što su osetili još neki domaći proizvođači telefona Xiaomi, Oppo i Vivo.

Udeo na tržištu kineskih pametnih telefona po pošiljkama:

Epl u Kini nudi neke usluge kao što je Apple Music, ali noviji proizvodi – najavljene Apple kreditne kartice, Apple News+, i Apple TV+, ili se neće pojaviti u Kini ili tamo neće biti odmah dostupni. Kineski potrošači već su prihvatili lokalne alternative. Mesečni korisnici Tencent Music-a lako premašuju ukupnu populaciju Sjedinjenih Država.

Mobilni aktivni korisnici za Tencent Music:

Glavni razlog zašto je Kini potreban Apple odražava se i brojem novih radnih mesta. Američki tehnološki gigant ima većinu svojih uređaja napravljenih u Kini, podržavajući na taj način oko tri miliona kineskih radnika.

Eplovi proizvođači opreme Apple prema zemljama, 2019

Mobilni Softver

Guglov operativni sistem Android pametnih telefona je sveprisutan u Kini, a koristi se na telefonima Huawei, Oppo, Vivo i Lenovo. Ali za kineske potrošače, ovi proizvođači koriste “skeletnu” tj osnovnu verziju softvera koji u sebi nema Google usluge.

Globalne isporuke pametnih telefona

Android operativni sistem, po kompanijama:

Izvan Kine, ipak im je potrebna Guglova podrška. Kada je američki internet gigant nedavno izjavio da će Huaveju odseći pristup punom Android softveru, bio je to u jednom momentu veliki zastoj za ovok kineskog giganta.

Pošiljke pametnih telefona po operativnim sistemima, 2018. godine:

Veštačka inteligencija

Kina ulaže ogroman novac u AI razvoj. Novac pristiže od kineskih investitora, velikih internet kompanija kao i kineske vlade, uverena da tehnologija može da obnovi i “renovira” čitave sektore njene ekonomije, kao i nacionalnu bezbednost. Slična su nastojanja i u Sjedinjenim Državama, ali u ovoj novoj globalnoj trci u naoružanju Kina ima tri prednosti: ogroman pul inženjera koji prave nove softvere, masivnu bazu od 751 miliona korisnika interneta koji taj softver mogu da testiraju, i što je najvažnije, čvrstu vladinu podršku koja uključuje predaju podataka o građanima – nešto što čini da se zapadni zvaničnici izmiče.

Start-upovi koji se bave razvojem veštačke imteligencije (po prikupljenim sredstvima u akcijskim fondovima):

Klaud servisi

Amazon.com Inc., Microsoft Corp. i Google su najveći nosioci američke računarske industrije i usluga vezanih za internet.

Projekcija Amazonovih prihoda od klaud usluga:

Ali, u Kini, ove kompanije čak ne ulaze ni u prvih šest. Alibaba Group Holding Ltd, Tencent Holdings Ltd. i firme koje poseduju njihovi sunarodnici dominiraju na domaćem tržištu, a rastu i u drugim delovima azijsko-pacifičkog regiona, navodi Sinergy Research Group.

Udeo kineskih kompanija

Tržište klaud uslugama u APAC-u (Asia Pacific Accreditation Cooperation), prvo tromesečje 2019:Online pretraga

Baidu vodi najveći internet pretraživač u Kini. Gugl je 2010. izašao iz Kine i njegovi nedavni napori da se vrati do sada nisu urodili plodom.

Onlajn kupovina

Kineskim potrošačima nisu potrebne američke kompanije za potrebe onlajn kupovine. Amazon planira da u julu zatvori svoje poslovanje na kineskom tržištu i prodavaće robu samo kupcima na koji traže proizvode iz drugih zemalja.

Pad prihoda Amazona, geografski:

Alibaba i JD.com dominiraju na tržištu, a Amazon nikada nije dostigao više od jednog procenta tržišnog udela, prema iResearch-u.

10 najvećih maloprodajnih lanaca e-trgovine u Kini po udelu u prodaji:

Društvene mreže

Američke društvene mreže takođe nisu deo svakodnevnog života u Kini. Fejsbuk i Tviter ne posluju tamo – a to se neće uskoro promeniti.

WeChat, usluga za razmenu poruka čiji je vlasnik Tencent, vodeće je čvorište za komunikaciju i druge svakodnevne zadatke u Kini, kao što je mobilno plaćanje.

Korisnici servisa WeChat:

QQ, još jedan servis za razmenu poruka koji je takođe u vlasništvu Tencenta popularan je među mlađim korisnicima interneta, mesečno ima 823 miliona korisnika.

QQ, aktivni korisnici na mesečnom nivou, mart 2019:

Što je oko desetine globalnog stanovništva (823 miliona)

Weibo, kineska društvena mreža slična Tviteru ima više od 203 miliona aktivnih korisnika dnevno – gotovo 70 miliona više nego što ima Tviter.

Aktivni korisnici servisa Weibo i Twitter na mesečnom nivou (Zelena – Weibo, Crna – Tviter)

Ijan King, Mira Rodžanasakul, Adrijen Leung, Blumberg

50 godina od misije Apolo 11, CBS specijal: vodič kroz 16. jul 1969.


Pre pedeset godina, milioni ljudi širom sveta bili su bukvalno slepljeni za svoje TV aparate dok je Amerika započinjala svoj let ka Mesecu; na današnji dan 1969. lansirana je raketa sa astronautima obučenim za misiju Apollo 11, prvoj takvoj koja je trebalo da sleti na naš prirodni satelit. Trojica astronauta – Neil Armstrong, Edwin “Buzz” Aldrin i Michael Collins postali su nacionalni heroji već dok su se tog jutra 16. jula 1969. ukrcavali na letelicu da bi krenuli u nepoznato. Četiri dana kasnije, Armstrong i Oldrin su hodali po Mesecu, čineći “jedan ogroman korak za čovečanstvo”, dok je Kolins kružio oko Meseca u svom modulu, koji će ih bezbedno vratiti kući.

Čuveni voditelj CBS News-a Volter Kronkajt vodio je prenos misije uživo sa nepoljuljanim entuzijazmom i zadivljenošću. U utorak uveče (danas) CBS News proslavlja 50. godišnjicu svog prenosa posebnim spotom “Čovek na Mesecu”, čiji je domaćin voditeljka “CBS Evening News” Nora Odonel (Norah O’Donnell).

Kako gledati CBS News Apollo 11 special

Šta: “Čovek na Mesecu” – Specijalni CBS Nevs

Datum: utorak, 16. jul

Kada: 10 p.m. ET / PT; 9 p.m. CT

TV kanal: Vaša lokalna CBS stanica

Live stream: CBS All Access

S Mesecom na umu: dva milenijuma lunarne literature


Mesečevo svetlo, krater-lice, vidljivo golim okom, vekovima je izazivalo maštu pisaca i naučnika. Naš prirodni satelit je postao prazno platno: još jedna Zemlja, na kojoj bi pisci mogli da projektuju alternativna društva i satiru na ovozemaljske stvari, kao i plodno polje za testiranje naučnih i tehnoloških spekulacija.

Ilustracija Vernovog romana “Od Zemlje do Meseca” (Heritage Image Partnership/Alamy)

Jedan od pionira lunarne književnosti bio je sirijski satiričar Lucijan iz Samosate koji je živeo u drugom veku nove ere, a čija se istinita priča često navodi kao prva pisana naučna fantastika. Započevši put morem, njegovi putnici se uznose do Meseca na kovitlacu vihora. U ovoj satiri na zemaljske teritorijalne sukobe, susreću se sa ratom između Sunita i „Munita“ (Moonites). Lucijanovi stanovnici Meseca su visoki humanoidi, obučeni u odela satkana od stakla, a žive na – žabama.

„Moralija“ grčkog biografa Plutarha (Lucius Mestrius Plutarchus, AD 100) je verovatno prva imala takav narativ za uvođenje naučnih ideja; Sadrži dijalog koji se može tumačiti kao rana astronomija, dodirujući blisko posmatranje lunarne površine i njen izgled u različitim fazama orbite.

Lunarna književnost počela se kristalizovati u previranjima tokom renesanse, i probila se u sedamnaestom veku. Podražaji su bili lunarna opažanja Galilea Galileja uz zagovaranje heliocentrizma, kao i susreti imperijalnih putnika sa zemljama i narodima Amerike. Nemački astronom Johan Kepler je, na primer, predvideo da savršenstvo leta nad planetom može dovesti do kolonizacije Meseca. Njegov „Somnium“, objavljen 1634. godine, pisan pod uticajem i Lucijana i Plutarha, postavlja svoju priču kao san koji Kepler ima o islandskom dečku zvanom Durakotus (Duracotus). Prenesen iz Zemljinog gravitacionog polja od strane demona, Durakotus putuje na ostrvo Levaniju (Mesec), naseljeno bićima “monstruozne veličine”. Ovde dečak istražuje dve mesečeve polovine (svetlu i tamnu) i stiče nove perspektive o Zemlji, otkrivajući Keplerovu nadmoć nad kopernikanskom astronomijom.

Keplerov okvir prati engleski istoričar Frensis Godvin u filmu Čovek u Mesecgradu (The Man in the Moone, 1638), navodni izveštaj španskog begunca Dominga Gonzalesa koji se kreće po Mesecu leteći na imaginarnoj vrsti divljeg labuda (“gansas”). Pogledi na Zemlju „odozgo s Meseca“ ispisani su u stilu naučnih spekulacija o svetlosti, planetarnim kretanjima i “privlačnoj moći” Meseca. Godvinovi utopijski vanzemaljci komuniciraju putem „melodija i čudnih zvukova“. Još važnije, njegova naracija asimiliše aspekte tada nove astronomije, kao što su orbite nebeskih tela. Mesec je, kao predmet ljudske fascinacije, postao svet sam po sebi.

Nekoliko decenija potom na red je došao „Drugi svet“ francuskog pisca Sirana de Beržeraka: Komična istorija država i Carstva Meseca (koji se takođe naziva i „Putovanje na Mesec“, 1657). U njoj, jedan Sirano pretočen u maštu pokušava da dođe do Meseca noseći bočice pune rose u bizarnom pokušaju da iskoristi sunčevu energiju. Kada to ne uspe, vatromet vezan za njegovu “Mašinu” – primitivnu raketu – pravi trik. Tokom svog boravka među još uzvišenijim Lunarijancima, Sirano čuje o magnetizovanim letećim uređajima, pa čak i biva svedok upotrebe audio-knjiga. A onda, poput Sviftovog Gulivera koji se zadesio u Brobdingnagu, sledi tako intenzivno propitivanje domorodaca o njegovoj kulturi da vremenom počinje da sumnja u svoj ljudski identitet.

Kroz takvu dislokaciju, pripovedanje o Mesecu, „lunarni narativ“, vremenom postaje drugi i drukčiji okvir Zemlje – antropološki obojeni objektivi upereni na čitavo čovečanstvo. U avanturi engleskog romanopisca Danijela Defoa koju je pretočio u „Ujedinitelja“ (The Consolidator, 1705), protagonista putuje na Mesec u kočiji prekrivenoj perjem. On pronalazi kulturu koja je usavršila niz optičkih instrumenata. Koristeći lunarne “naočari”, on opaža ne samo ovaj novi svet već i ograničenja i nedostatke zemaljskog društva.

Kobo.com

Kobo.com

Putovanje u Keklogaliniju (Voyage to Cacklogallinia, 1727), od strane pseudonimnog “Kapetana Semjuela Branta” (pravi identitet nepoznat), sadrži prelepe mesečare koji se zovu Seleniti, i koji Brantu nude mudrost a ne materijalno bogatstvo, parodirajući finansijsko-špekulativne prevare kao što je to 1720. godine bio Finansijski mehur Južnog mora (South Sea Bubble“).

Kompanija  South Sea, koja stoji iza “finansijskog balona”, upletena je u okrutnosti atlantske trgovine robljem. Gorka stvarnost imperije neizbežno prodire i u ondašnju lunarnu literaturu iz osamnaestog i devetnaestog veka. Američki pisac Vašington Irving se oslonio na lunarno pisanje kako bi ubacio anti-imperijalističku parabolu u Knikerbokerovoj „Istoriji Njujorka“ (1809). Nakon što je ocrtao prve brutalne kontakte Evropljana sa Indijancima, on poziva čitaoce da porazmisle o invaziji lunarnih ljudi veštih u “umetnosti istrebljenja”, protiv koje Zemljani nemaju odbranu.

Kolonijalističku pretpostavku, naime – da će kontakt izazvati sukob – postavlja američki pisac Džordž Fauler u svom letu na Mesec (1813.). Ovde, svemirski putnik Randaltus biva zapanjen otkrićem da su Lunarijanci slični Zemljanima. On mirno deli svoje uvide u pomračenja i fizički Mesec, svojevrsno izlaganje astronomije koje svoj auditorijum ostavlja u strahopoštovanju prema ovom “tumačenju zakona prirode”.

Sve češće, lunarna literatura se isticala u naučnim dostignućima koje su objavili mediji. Godine 1835, dva prevaranta na Mesecu su iskoristila ovaj odnos. U jednom, novinar Ričard Adams Loke napisao je i objavio šest članaka u njujorškim novinama The Sun. Njih su najavili kao “velika astronomska otkrića” – navodno reprinti nalaza objavljenih u časopisu Edinburgh Journal of Science poznatog astronoma Johna Herschela. Upoznati s tehničkim detaljima o Heršelovom novom teleskopu, oni kombinuju opise lunarnog terena sa navodnim viđenjima „smeđih četvoronožaca“ i krilatih humanoida.

Druga prevara, koju je Edgar Alan Po objavio u časopisu „Južni književni glasnik“ (Southern Literary Messenger), bila je „Neuporediva avantura jednog Hansa Pfaalla“. U formi novinskog izveštaja, Po opisuje časopis izmišljenog Pfaalla, koji beleži putovanje do Meseca u balonu opremljenom mašinom koja svemirski vakuum komprimuje u vazduh. Prisutni su kratki osvrti na Zemlju i vulkanski Mesec, i “ružne male ljude” u lunarnom gradu. Ali Pfaallova obećana naučna otkrića se nikada ne otkrivaju usled „uznemirujućih“ razloga.

Tri decenije kasnije, francuski pisac Žil Vern „ukačio“ se na rastuću lunarnu literaturu u formi “Mesečeve romantike” u svom romanu “Od Zemlje do Meseca” (1865). Uz moderne detalje poput finansijske podrške za let, tehnološki i naučni detalji su bili ambiciozni. Priča zavisi od broda Kolumbijad (Columbiad), koji je lansiran na Mesec iz super-topa na Floridi (jedan pregled ove knjige iz 1880. u The Pall Mall Gazette je skovao termin „svemirski brod“ kako bi ga opisao). Vern je detaljno izračunao njegov ugao i brzinu, koje je docnije ismevao Artur Klark u svom predgovoru izdanju Velsove knjige „Prvi ljudi na Mesecu“ iz 1901. godine.

Potonji su izbegavali obimne matematičke kalkulacije i umesto toga su postavljali antigravitacionu supstancu, kavorit, sposobnu da pokrene sferičnu čeličnu letelicu „Moonwards“. Dva astronauta, Bedford i Kavor, susreću Selenite, inteligentna insektoidna bića koja žive pod zemljom i nose kacige i naočare. Poput pčela, oni su eusocijalni tj društveno veoma organizovani: poseduju zbunjujući niz različitih oblika i jednog monarha, Velikog Lunara.

Povratak raketarstvu opisan je u romanu nemačkog pisca Tea fon Harboua iz 1928. godine „Raketa za Mesec“ (The Rocket to the Moon), u kojem je opisana potraga za lunarnim zlatom, poduhvat finansijski podržan od strane beskrupuloznih biznismena. Knjigu je adaptirao Fric Lang za film iz 1929. godine, „Žena na Mesecu“. Film je inspirisao genijalnog aeronautičkog inženjera Vernera fon Brauna, koji je kasnije bio ko-autor „Osvajanja Meseca“ (The Conquest of the Moon, 1953). Ovde se opisuje kako bi postojeća infrastruktura mogla omogućiti sklapanje Mesečevih brodova pokraj svemirske stanice do 1978. godine.

Do 1950-ih, naš prirodni satelit je redovno služio kao surogat Zemlje na kojoj su se odvijala politička pitanja naše ere. U naučno-fantastičnom romanu luminantnog Roberta A. Hajnlajna „Raketa Galileo“ (1947), tri tinejdžera istražuju Mesec i pritom na njemu otkrivaju tajni logor nacističkih begunaca, zajedno sa tragovima nuklearnih eksplozija. Klarkova „Zemljina svetlost“ (1955) takođe je dramatizovala tenzije Hladnog rata, praveći kontrast između planetarnih mesečevih naselja i Zemlje kojom se kontroliše iz jednog centra.

Razlika je bila u tome što je Klark – fizičar i pisac – spakovao tekst s podacima o atmosferi i gravitaciji Meseca. Iza njegove naracije leži prikaz načina na koji naučna analiza i otkriće stalno menjaju ili preokreću predrasude o kolonizaciji Meseca. Zaista, on je implicitno imao za cilj da pokaže izvodljivost svemirskog putovanja u svom romanu „Preludijum za kosmos“ (Prelude to Space, 1951), koji predstavlja kvazi-naučni izveštaj o postavljanju misije na Mesec. Tokom naredne dve decenije od pisanja ovog romana, Klarkove su se nade proročki obistinile.

Iako je program Apolo decenijama izgledao kao jednokratan, po sistemu „sad i nikad više“, on je svetu poklonio ideju o kolonizaciji svemira. Od 1969. godine, ova tema je odigrala značajnu ulogu u naučnoj fantastici, bivajući predmet knjiga jedne Ursule Legvin, Neloua Hopkinsona, Pamele Sardžent, Kima Stenlija Robinsona i mnogih drugih – i ponovo je pokrenula američki nacionalni interes za „pravu stvar“. Naši lunarni snovi nisu nestali.

 

Nature 571, 172-173 (2019)

Računari i kocka: svet bez ljudi


Kompjuteri danas lako mogu da blefiraju poput istinskih šampiona u pokeru – zapravo, nesagledivo bolje od svih njih. Tekst donosi Wall Street Journal.

Novi program veštačke inteligencije nazvan Pluribus je toliko napredan u ključnoj ljudskoj veštini – obmanjivanju – da je bukvalno zbrisao pet pokeraša i to u samo jednoj, zapravo prilično lošoj ruci, ni sa kakvim kartama. “Protiv mašine? Nema šansi”.

Jedan super-računar izvodi trilione kalkulacija ne bi li usavršio jednu nedostižnu veštinu: blefiranje.

„Bilo je (za nas pokeraše) veoma beznadežno. Ne osećate kao da postoji išta što biste mogli da učinite kako biste pobedili mašinu”, rekao je Džejson Les koji profesionalno igra poker već 15 godina, a koji je u nadmetanju s veštačkom inteligencijom uvek nanovo  nasedao na blefove robota za poker.

Istraživači na Fejsbuku i Univerzitetu Karnegi Melon do sada su izgradili najefikasnijeg “neljudskog” blefera. Bot, nazvan Pluribus, predstavlja nesaglediv skok u sposobnostima veštačke inteligencije – a takođe i u lukavosti vrhunskih igrača pokera.

Sistemi za veštačku inteligenciju razvijeni u akademskim i korporativnim laboratorijama imaju zabrinjavajuće dobre rezultate dok se nadmeću protiv ljudi u igranju njihovih igara. Pluribus, opisan u radu objavljenom u časopisu Science, prati digitalne korake nadljudskih AI koji su potukli ljude u igrama kao što su dame, šah, Jeopardy, Dota-2 i Go. Pre dve godine, još jedan AI sistem razvijen na Karnegi Melonu, nazvan Libratus, čak je nadmudrio veliku pokerašku zvezdu. Ali Libratus je tada pobedio samo jednog čoveka – u igri s dva igrača – u borbi “jedan na jedan”. Pluribus je pobedio pet protivnika istovremeno – bez i kapi znoja.

PokerNewsPokerNews

Prema rečima njegovih kreatora, novi bot koristi manje od 128 gigabajta memorije dok igra a funcionisao je samo na dva čipa. Za razliku od toga, Libratus je koristio 100 čipova u svojim poker mečevima jedan na jedan. AlphaGo, razvijen od strane kompanije Google DeepMind Alphabet, koristio je 1.920 čipova (!) u odnosu na ljudskog Go igrača. Deep Blue, računar korporacije International Business Machines koristio je 480 prilagođenih čipova protiv šahovskog prvaka Garija Kasparova. DeepMind je odbio da komentariše. IBM nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Pluribus nije pokušavao da predvidi kraj igre; igranje pokera protiv više protivnika značilo je da mora da bude u stanju da razmišlja u realnom vremenu, rekao je Noam Braun, naučnik angažovan na odeljenju za razvoj veštačke inteligencije u Fejsbuku i jedan od kreatora Pluribusa.

Igranje pokera protiv više igrača smatra se manje igrom a više jednom vrstom umetnosti koja zahteva mnoštvo veština, a posebno sposobnost prepoznavanja ljudskih interakcija i iskorišćavanja tog znanja u cilju pronalaženja čovekovih grešaka i slabosti. Pluribus je u pokeru razvio svoju pobedničku strategiju i veštine blefiranja bez premca, igrajući trilione ruku protiv još pet drugih klonova, rekao je dr Braun. Ako bi ovo rezultiralo pobedama, bot bi se verovatno odlučio za takve poteze u budućnosti. Digitalni mozak Pluribusa je shvatio da može da pobedi tako što će napraviti opkladu kada je imao slabu ruku, prisiljavajući svog protivnika da odustane – što ga je, takođe, naučilo da bi i u budućim partijama trebalo da blefira, rekao je dr Braun. Zatim je koristio te lekcije da bi donosio odluke u realnom vremenu tokom nadmetanja protiv vrhunskih “ljudskih” igrača, od kojih je svako od njih u svojoj profesionalnoj karijeri zaradio više od milion dolara.

“Ljudi gaje predstavu kako je [blefiranje] vrlo ljudska sposobnost – da se tu radi o nekom unakrsnom ‘streljanju očima’ među kockarima za stolom”, rekao je Braun. „A radi se, zapravo, o matematici, i to je ono o čemu se i ovde radi (u pokeru između AI i ljudi). Možemo da napravimo AI algoritam koji je sposoban da blefira bolje od bilo kog čoveka. ”U jednoj partiji protiv pet pokeraša “od krvi i mesa”, Pluribus je dobio asa i dvojku tref, dakle daleko od neke iole solidne ruke. Počelo je podizanjem uloga na $250, što je standardni potez. Dva čoveka su platila i zvala dalje, preostala dvojica su bacila karte, na ukupan ulog koji je tada u potu iznosio 800 dolara. Razdeljene su sledeće tri zajedničke karte, dečko pik, petica karo i pop tref. (U Teksas Hold ’em verziji pokera igračima budu podeljene dve karte, a sledeće karte dele svi igrači zajedno). Jedan od “živih” igrača je tražio dalje, a Pluribus je blefirao i podigao ulog za 800$ (Hold ’em je vrsta pokera u kojoj igrač koristi bilo koju kombinaciju pet karata na stolu koje su zajedničke svim igračima, tzv, “community cards” board, i dve u posedu igrača – hole cards, pocket cards – za razliku od drugih vrsta pokera u kojima svaki igrač dobija samo sopstvene karte).

Gambling.comGambling.com

Sledeći igrač je sklopio svoje karte i odustao, dok je onaj naredni platio. Sledeća karta je bila trojka herc, što je ubilo šanse bota da dobije fleš. Još uvek je imao tanku šansu ako bude imao sreće sa poslednjom kartom. Bot je išao na blef podižući ulog u potu na $2,400, a poslednji čovek u partiji, Linus Loelidžer je pratio podizanje uloga i platio. Konačna zajednička karta bila je osmica pik. Po svemu sudeći, izgledalo je kao da će Pluribus najverovatnije izgubiti tu ruku, ali je AI tada uložio sav novac, pozivajući Loelidžera sa svim svojim čipovima u vrednosti od $6,550. Loelidžer je odustao i sklopio svoje karte. Imao je desetku karo i kralja karo, što važi za jaku ruku. Po teoriji verovatnoće – on bi pobedio.

Loelidžer nije bio dostupan za komentar. Profesionalni igrači pokera kažu da je “nepredvidljivost ono što je igranje protiv Pluribusa učinilo toliko teškim. A tu je, takođe, i suština napretka, kažu stručnjaci. Mašina je u stanju da koristi samu suštinu pokera – neizvesnost – tako što pritom upotrebljava i – matematiku. Les, drugi profi pokeraš koji je izgubio od Pluribusa i koji je takođe bio “ispresavijan” i od njegovog prethodnika, Libratusa, rekao je da su potezi novog bota bili agresivni. Razvoj veštačke inteligancije “napreduje bržim tempom nego što su ljudi u stanju da shvate.”

Naučnici su zainteresovani za stvaranje veštačke inteligencije koja je u stanju da suvereno igra igre poput pokera ili, recimo, StarCrafa, koje vrcaju od neizvesnosti jer su, na neki način, odraz “mikrokosmosa” onoga što predstavlja realni svet – onoga što je nepredvidivo. Tradicionalno, AI je doskora imala problem sa situacijama u kojima je prevladavala neizvesnost, ograničavajući raspon primena, tvrde AI stručnjaci.

Cardschat.com

U pokeru, “postoji informacija koja je skrivena, a da stvar bude gora, vaš protivnik zna stvari koje ne poznajete”, rekao je Tomas Sandholm, profesor Univerziteta Karnegi Melon i programer Pluribusa. “Morate da strašno dobro porazmislite o tome da li vaš protivnik pokušava da vas prevari ili vas može potući adutima.”

Što je više protivnika, to je više skrivenih informacija s kojima AI treba da se suoči. U nekim ranijim pokeraškim susretima čoveka sa mašinom, igrači koji su igrali poker takođe su imali mogućnost da blefiraju, rekao je Sandholm, ali je (kako čoveku tako i mašini) daleko teže da uspešno blefira kada žonglira sa više protivnika.

Poker omogućava istraživačima da testiraju algoritamske strategije za rad sa nepoznatim i da izgrade temelje za softver koji može “nanjušiti” prevaru i obmanu u stvarnom okruženju. Sandholm je uključen u dva startupa, Strategy Robot Inc. i Optimized Markets Inc., koji koriste tehnologiju sličnu onoj koja je ugrađena u Pluribus za svrhe odbrane, finansijskih usluga, igranje igrica ili zdravstvenu zaštitu. U Fejsbuku kažu da nemaju bilo kakve neposredne planove da tu tehnologiju komercijalizaciju.

Engadget.comEngadget.com

„Jedna solidna AI ima smešno nepoštenu prednost u odnosu na ljude: ona se ne umara. Nije gladna, i nema emocija“, rekao je Majkl Galjano, profesionalni poker igrač sa 11 godina iskustva koji je takođe izgubio od Pluribusa. Uspešno igranje zavisi od veštine, ali i od toga kako se igrači nose sa umorom i stresom, rekao je Galjano.

Veliki deo igre sastoji se od sposobnosti veštačke inteligencije da iskorišćava manjak čovekove mentalne i fizičke izdržljivosti, neprestano ih prisiljavajući da prave greške. “Algoritam to ne radi. Samo sedi i čeka”, kaže Galjano. “Svaki put kada se okliznete… mašina će vam pokupiti novac.” Galjano je rekao da ga je iskustvo učinilo svesnijim da poker, kao i ostatak naših života, postaje sve više “utopljen” u okean podataka.

“To me je nagnalo da razmišljam o teoriji pokera i matematici u svakodnevnim situacijama”, rekao je Galjano. “Umesto da igrate protiv igrača, držite se statistika.”

 

Daniela Hernandez, Wall Street Journal

Novak Djoković Fondacija: Zašto bi deca trebalo da uče strani jezik?


Nakon Bregzita, i još jednog Egzita, došlo je vreme i za Vimbldon. U svetlu najnovijih zbivanja na vimbldonskoj travi, a sa željom da je Nole još jednom degustira, prenosimo jedan simpatičan a poučan članak koji je za Fondaciju Novak Djoković napisala feministkinja Sofi Morgan Vilijems (Sophie Morgan Williams).

Još će neko da mi zameri što pišem o značaju učenja stranih jezika, ali, ipak, ja predajem francuski u školi!

Jeste pomalo čudno da mi Britanci, koji smo se ulenjili u svojoj jednojezičnosti, brinemo i razmišljamo o ovoj temi. Ipak, moj tečni francuski, zarđali nemački i sposobnost da natucam ponešto na španskom i holandskom, nije ništa u poređenju sa nekim od mojih prijatelja sa kontinentalnog dela Evrope koji tečno govore čak pet jezika. I zaista, neki od mališana kojima predajem potiču iz različitih krajeva sveta, i oni već sa pet ili šest godina razumeju ili govore tri ili četiri jezika.

Stara bugarska poslovica:

Što više jezika znaš, više vrediš.

Učenje stranih jezika je ponovo uključeno u nastavni plan i program. Od septembra 2013. ono je postalo zakonska obaveza za decu od sedam godina u britanskim školama. Uprkos tome, smatram da je pred nama i dalje dugačak put kako bismo uhvatili priključak sa svojim evropskim kolegama, od kojih su mnogi uveli učenje dva strana jezika u osnovnoj školi, a ponekad po još jedan ili dva jezika u srednjoj školi. Mnogi ljudi (uglavnom Britanci) me pitaju zašto je učenje stranih jezika toliko bitno kada živimo u vremenu u kome je engleski postao lingva franka za biznis, turizam i politiku. Postoji nekoliko odgovora na ovo pitanje: prvi se tiče ekonomije, drugi je u vezi sa kognitivnim razvojem, dok treći govori o razvoju naše humanosti i širenju kulturne svesti.

Postoji značajna ekonomska korist od učenja stranih jezika

Foto: Novak Djokovic Foundation

Foto: Novak Djokovic Foundation

Zemlje engleskog govornog područja nisu više velesile u globalnoj ekonomiji kao što su nekada bile. Tržišta u razvoju širom sveta postaju sve dominantnija, a njihovi jezici, samim tim, postaju sve značajniji u poslovanju širom sveta. Osim toga, živimo u doba globalizovanog i prometnog tržišta rada gde nacionalne granice više nisu prepreka za zapošljavanje kao što su nekada bile. Mladi koji danas studiraju neće se takmičiti više samo sa vršnjacima iz svoje zemlje kada budu tražili posao, već će im konkurencija biti i vršnjaci širom sveta, od kojih će mnogi biti u prednosti u odnosu na njih zbog poznavanja makar jednog stranog jezika.

Treba istaći i kognitivne prednosti učenja stranih jezika

Istraživanje je pokazalo da učenje i korišćenje stranog jezika znatno doprinosi razvoju mozga, odnosno da mozak bilingvalnih ljudi drugačije funkcioniše od onih koji govore samo maternji jezik. Funkcionalnost mozga se poboljšava s obzirom na to da on mora da prepozna i uskladi značenje kao i da uspostavi komunikaciju u okviru različitih jezičkih sistema. Deca koja uče strane jezike postižu bolje rezultate na standardizovanim testovima od svojih monolingvalnih vršnjaka, posebno u matematici, čitanju i vokabularu. Obavljanje više radnji u isto vreme (“multitasking”) i veština rešavanja problema kod multijezičnih ljudi postaju sve bolji paralelno sa razvojem njihove sposobnosti da se prebacuju sa jednog jezika na drugi. Nekoliko studija je povezivalo višejezičnost sa boljom memorijom, kao i sa smanjenjem rizika od nastanka Alchajmerove bolesti i demencije. Pokazalo se da su multilingvalni ljudi veštiji u selekciji važnih od nevažnih informacija. Takođe, oni bolje uočavaju netačne informacije. Osim toga, tokom učenja stranog jezika možete bolje savladati i svoj maternji jezik i naučiti kako da se služite i primenite razna gramatička i stilska pravila.

Na trećem mestu je razvoj humanosti i širenje kulturne svesti

Verujem da je jedan od važnih zadataka obrazovanja da proširi vidike na globalnom nivou kod dece, kako bi razvila empatiju, razumevanje i poštovanje različitosti. Ne postoji bolji način da se to ostvari nego kroz učenje jezika. Kao što stara kineska poslovica kaže: Učenjem stranog jezika otvarate još jedan prozor sa pogledom na svet.

Nakon što sam navela razloge značaja učenja jezika, objasnila bih zašto je važno da se oni uključe u nastavni plan i program za malu decu. Naime, mnogi ljudi su protiv toga, uz primedbe da je to “suviše zbunjujuće”, da deca “nemaju dovoljno vremena”, kako “prvo treba da nauče da čitaju i pišu na maternjem jeziku”, i tako dalje. Međutim, deca su u idealnom uzrastu za učenje jezika, jer je njihov mozak fleksibilan i “naštimovan” da sa lakoćom uče jezike. Mišići koje koristimo prilikom govora i mišići uha se tokom vremena menjaju što usvajanje jezika kasnije čini mnogo težim nego u uzrastu od osam godina. Mala deca upijaju zvukove, strukture i intonativne šablone, a da toga nisu ni svesna. Počela sam da učim decu od dve godine kroz priče, igre i pesme i svaki put me impresioniraju brzinom kojom usvajaju jezik, sposobnošću da imitiraju glasove, kao i samopouzdanjem da koriste taj novi jezik.

Koliko je za vas važno učenje stranog jezika? Koji jezik biste izabrali da vaša deca nauče? Volela bih da čujem vaše mišljenje, a u narednom blog postu detaljnije ću se baviti načinima koje primenjujem u radu sa decom kako bi sa oduševljenjem, veštinom i samouverenošću koristila strani jezik.

1 omniglot.com
2 telegraph.co.uk
3 languagestars.com

( Ovde možete pročitati dosadašnje članke Sofi Morgan Vilijems koje je napisala za Fondaciju Novak Djoković)

Šta to izvršni direktori rade po ceo dan?


Pa, šta li to svakog-dana-po-čitav-dan rade neki tamo Voren Bafet, Stiv Voznijak, Džef Bezos ili Ričard Brenson?!?!

Jeste li se ikada zapitali šta oni, zapravo, rade i u čemu im prođe radno vreme, za razliku od nas, “običnih smrtnika”? Studija koju je objavio Harvardski poslovni pregled (HBR, Harvard Business Review) baca svetlo na to kako ga oni uglavnom koriste.

Studija, koju su inicirali profesori sa Harvarda Majkl Porter i Nitin Norija pratila je kako to i na šta 27 direktora kompanija (samo dve žene i 25 muškaraca) sa prosečnim godišnjim prihodom od 13,1 milijarde dolara troši svoje radne dane. Podaci su prikupljeni od izvršnih direktora u razmacima od 15 minuta, prateći njihovu rutinu 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji tokom tri meseca. Sveukupno, studija je prikupila 60.000 sati “egzekutivaca”.

Pokazalo se da su lideri u proseku radili 9,7 sati po danu u nedelji, što iznosi “samo” 48,5 sati po radnoj nedelji. Oni su takođe radili 79 procenata svih vikend-dana tokom tri meseca, u proseku 3,9 sati dnevno, i 70% dana odmora sa prosekom od 2,4 sata tih dana. Sveukupno, studija je pokazala da su izvršni direktori radili u proseku 62,5 sati nedeljno.

Prosečni Amerikanac radi 44 sata nedeljno, ili 8,8 sati dnevno, prema američkom Zavodu za statistiku rada (Bureau of Labor Statistics), dok skoro trećina njih navodno radi vikendom.

“Otkrili smo da je, vreme (za nas izvršne direktore) zaista najdeficitarniji resurs u kojem uvek oskudevamo”, rekao je Porter za CNBC.

Sedamdeset pet procenata vremena generalnog direktora, u proseku, bilo je unapred zakazano, dok je 25 procenata, odnosno četvrtina ukupnog radnog vremena bilo spontano organizovano.

Ali, ako se posmatra šira slika, izgleda da su izvršni direktori postigli ravnotežu između posla i ličnog vremena: 31 procenat njihovog vremena je utrošeno na rad, 10 odsto na posao, 25 odsto na lično vreme (budni, ali ne rade, uključujući porodicu i neaktivnost tj poslovnu neaktivnost), 29 procenata je bilo utrošeno na spavanje (u proseku su svake noći spavali po 6.9 sati, što je ispod proseka), dok je pet odsto njih vreme trošilo na svoj odmor/putovanja.

Šta to, zapravo, direktori rade sa svojim radnim danom?

Studija je pokazala da je rad izvršnog direktora raznolik: 25% svog radnog vremena utroše na ljude i odnose među zaposlenima, 25% na funkcionalne i poslovne provere, 16% na poboljšanje organizacije i kulturu, a 21% vremena ode na strategiju. Samo tri odsto njihovog rada utroši se na profesionalni razvoj, a samo 1% na upravljanje krizama (krizni menadžment). U međuvremenu, 4% njihovog rada je na spajanjima i akvizicijama, dok se još 4% troši na operativne planove.

Čak su i direktori pogođeni ne tako efikasnim sastancima.

Sastanci čine veliki deo dana izvršnog direktora; 72% svog radnog vremena provode na sastancima, u poređenju sa samo 28% vremena kada ne sastanče. Trideset i dva odsto sastanaka generalnih direktora trajalo je sat vremena, 38 procenata njih bilo je duže od toga, a 30 procenata bilo je kraće.

„U našim izveštajima, izvršni direktori su priznali da se sastanci koji traju jedan sat često mogu skratiti na 30 ili čak 15 minuta“, napisali su Porter i Norija za Harvard Business Review.

Studija je takodje utvrdila da su direktori vrednovali lični tj neposredni kontakt: 61% njihove komunikacije se odvijao licem u lice, dok je samo 24% bilo u elektronskoj formi (kao e-mail), i 15% putem telefona i pisma.

„Interakcija„ licem u lice “je najbolji način da izvršni direktori vrše uticaj, saznaju šta se zaista dešava i delegiraju da se krene napred sa višestrukim planovima koji se moraju unaprediti. Neposredna komunikacija, takođe, omogućava izvršnim direktorima da najbolje podržavaju i treniraju ljude sa kojima blisko sarađuju “, napisali su u svojoj studiji ova dva istraživača.

“Kako i koliko jedan CEO provodi vreme licem u lice sa sagovornikom smatra se signalom onoga što je važno i relevantno; ljudi na to gledaju s više pažnje nego što to prepoznaje većina direktora.”

Eto zbog čega mi, “obični smrtnici” ne pripadamo Panteonu slavnih egzekutivaca; jer, vreme koje oni provode na poslu, a ne u odmoru, jedan je od bitnih faktora uspešnosti njihovog poslovanja.

Evo i par saveta koji bi nam zgodno došli u poslovnom ekosistemu:

Toma Žorijon: prostori uzeti vremenom


Crkva Svetog srca u Vijetnamu, iz serije "Ostaci carstva"

Crkva Svetog srca, Vijetnam (iz serijala “Ostaci carstva”)

Parižanin Toma Žorijon (Thomas Jorion, 1976.) specijalizovao se za fotografisanje ruševnih urbanih zdanja i zgrada osuđenih na propadanje, prostora koji više ne služe svrsi zbog koje su sazdani. Njegov rad istražuje građevine u stanju entropije, pozivajući posmatrača da razmisli o odnosu između materijala i njegove prolaznosti. Žorijon je sinonim za poetiku nestajanja.

Ćedri, Italija

Ćedri, Italija

Žorijon kaže da se njegov rad “zasniva na našoj percepciji vremena, način na koji ono protiče, a posebno na nedostatku linearnosti. Neka mesta izgledaju kao “zamrznuta u vremenu”. I dok se naše društvo razvija i menja velikom brzinom, ova mesta su podvrgnuta jednom “iskrivljenom”, drukčijem proticanju vremena: Čini se da su beživotna ili u stanju buđenja, iako u stvarnosti imaju svoju “kopču” s vremenom.

Simulacra, Poetika nestajanja

“Putujem svetom sa jednom idejom na umu, naime, da pronađem i pokažem ostrva van vremena (kroz serijal fotografija ‘Ilots Intemporels’). Odlučio sam da uđem u zatvorena i napuštena mesta koja su ranije bila živa, a često i mesta odmora ili prestiža, da ih uhvatim a onda i podelim sa posmatračem.”

Fukacu, Japan

“Moja fascinacija estetikom napuštenih prostora je nastavak jedne starije tradicije. Romantičari su uživali šetajući kroz ruševine davno izgubljenih civilizacija. Vekovima pre toga, slikari kao što su Fransoa Denom (François de Nomé, 1592 – 1623), Đovani Batista Piranezi (Giovanni Battista Piranesi, 1720-1778) i Iber Rober (Hubert Robert, 1733 – 1808) su deo svog opusa posvetili ovim zaboravljenim mestima. Moje fotografije su nekako deo ovog istog procesa. Postojanje “bezvremenih ostrva” – tačaka u kojima se percipira kao da je vreme stalo – potiče od raznih savremenih fenomena. Iako svako od ovih “ostrva” ima određeno poreklo u zavisnosti od njegove lokacije, sve to na kraju simbolizuje nestanak čoveka.

Napuštena kuglana Kanagawa Toyo, Jokohama

Napuštena kuglana Kanagava Tojo, Jokohama

U Japanu je granica između odmora i potrošnje često zamućena i nejasna. Slobodne aktivnosti koje se smatraju staromodnim uklanjaju se – slično onim “nuigiši” maramicama koje prilično mlade dame besplatno dele na ulicama. Primer ove pojave je trospratna kuglana sa 108 kuglaških staza u predgrađu Tokija, ali i Jokohame: Budući da je neko vreme van upotrebe, uskoro će biti uništena. Širenje novih oblika slobodnih aktivnosti dovelo je i do naglog rasta hotelske industrije.

Ilots temporels: prizor napuštenog odmarališta, poluostrvo Izu, Japan

Bolja i jeftinija povezanost međunarodnim letovima i rastuća mobilnost globalnih građana učinili su svet jednim selom, u kojem nam je lako dostupna svaka destinacija. Provincija Izu, koja je nekada bila popularna letnja destinacija za Japance, sada se utrkuje sa već renomiranim međunarodnim destinacijama poput Kine ili Koreje. Hotelski kompleksi ili zabavni parkovi sada se otvaraju u nadi da će dobro poslovati – ili pak zatvaraju svoja vrata, shodno kratkoročnim trendovima u turističkoj industriji.

Ilôts Intemporels

Ilôts Intemporels

U Americi su, kako se ispostavilo, posledice ekonomske krize bile pogubnije nego što je iko mogao i da zamisli. Sjedinjene Države su ogroman prostor, i sinonim su za državu u kojoj se gradnja na netaknutom zemljištu smatra neograničenim resursom. Navika podizanja novih zgrada i “kratkoročnost” njihovog funkcionisanja – umesto obnove starih – pokazala se prilično lošom po ovu zemlju. Dramatične posledice mogu se uočiti u gradovima poput Detroita, gde je fenomen „bele zastave“ još više pogoršao stvari.

Silencio (La Calzona)

Silencio (La Calzona)

Neke druge gradove, poput Memfisa ili Bridžporta, snašla je sudbina Detroita. Celokupni njihovi kulturni i društveni identiteti su urušeni. Prva mesta koja su postala beskorisna po društvo bila su pozorišta, bioskopi, sportski centri, škole i crkve. Uz njih, i zdravstvene ustanove, a potom i javne i pravosudne institucije. Neuspeh američkih utopija, koje je Džoel Sternfeld (Joel Sternfeld) snimao kasnih 70-ih, već je ukazivao na dublje fenomene koje je danas lako uočiti. Na starom kontinentu, razlozi su višestruki, dok su posledice često istovetne. Usled velike strukturne transformacije – od industrijskih ka postmodernim društvima – brojne zemlje su bile primorane da okrenu leđa teškoj industriji. To je značilo napuštanje pogona i objekata u kojima se ova industrija obavljala. Napuštanje ovih prostora znači i njihovo lagano nestajanje u vremenu.

Fotos iz Žorijonovog serijala "Bezvremena ostrva"

Fotos iz Žorijonovog serijala “Bezvremena ostrva”

Gigantske tekstilne fabrike u severnoj Italiji potpuno su nestale, čak su i raskošne vile industrijalaca bivale napuštene i prepuštene propadanju. Nakon tri decenije od ponovnog ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, ovi se procesi mogu uočiti i u današnjoj jedinstvenoj Nemačkoj, gde su fabrike postale potpuno neprikladne za globalnu ekonomiju a čitave oblasti i regije bivale napuštane zbog migracije – usled preseljenja stanovništva na mesta  boljeg života.

Sognare, Švajcarska

“Ne može se poreći da su ova napuštena mesta danas prisutna na svim kontinentima, i da ovaj fenomen teži da se, zarad profita, još više intenzivira.”

“Što se tiče moje fotografske prakse”, Kaže Žorijon, “Želim da sačuvam sirovost mesta koja posmatram. Ovo predstavlja izazov. Kadar, ono što u njega ulazi, mora biti u skladu sa elementima i njihovim rasporedom u prostoru, kao i raspoloživom svetlošću. Za mene to pojačava čistotu, izvornost i bezvremenost mesta.”

Katedrala Svetog srca u Alžiru

“Moja upotreba kamere velikog formata mi omogućava da napravim oštre i detaljne slike koje sadrže različite fokalne tačke, teksture i dubine. Uhvatiti svojim slikama svo bogatstvo tih prostora iziskuje mnogo vremena, što zauzvrat umanjuje broj fotografija koje sam u stanju da napravim. Izbor filma u boji je važan zato što od njega zavisi i način na koji ćemo uspeti (ili nećemo uspeti) da to mesto uhvatimo i zadržimo u trenutku kada naša fotografija nastaje.”

“Ovo omogućava verno prikazivanje stvari koje promatramo kroz objektiv. Time se eliminiše uniformni, šturi kvalitet određenih prostora. Na primer, u Pijemontskom teatru, plava, žuta i smeđa su prigušene i meke boje ali se sve one zajedno, u ovom ambijentu, dobro slažu, otkrivajući jednu novu lepotu ovog prostora.”

 

Jodi Dean: Ili komunizam ili neofeudalizam


S američkom filozofkinjom Jodi Dean razgovarali su novinari portala Buka, nakon njenog izlaganja na zagrebačkom Subversive Festivalu. Ono što je interesantno je to da sadašnja globalna kriza ispoljena kao višedimenzionalna. Današnjim svetom vlada čitav spektar kriza: ličnog i kolektivnog identiteta, kriza nacija ali i globalizacije, uz bezbednosnu i političku, društvenu i ekonomsku, kao i krizu porodice i pojedinca. Ah, da ne zaboravimo klimatsku i ekološku krizu.

U takvoj situaciji, ljudi traže izlaz u ekstremima, za koje misle da će ih “efikasno izvući iz sveopšte krize”. Da li je baš tako? Da li krajnje leve ili krajnje desne – retrogradne – ideje mogu uopšte biti u igri nakon svih dosadašnjih istorijskih lekcija koje smo osetili i na svojoj koži – baš kao i naši preci – kao što će možda iskusiti i buduće generacije. Džodi Din odgovara na neka od ovih pitanja, a model koji zagovara najbliži je nama već dobro poznatom “skandinavskom socijalizmu”.

BUKA PORTAL / 08. Juli 2019

Otkuda vam ideja o opoziciji između komunizma i neofeudalizma?

Razlog za ovu opoziciju je taj što mislim kako je socijalizam u defanzivi postao uporediv s nekom vrstom kapitalističkog društva. Poraženi socijalistički projekt činio je previše ustupaka kapitalističkom tržištu. Zato mislim da socijalizam više nije horizont jedne emancipatorske budućnosti, već je ime tog horizonta komunizam. To je stav nepomirljivosti s bilo kojom verzijom kapitalizma. S druge strane, neofeudalizam je druga strana varvarizma. Tako da je moja paralela između komunizma i neofeudalizma varijacija na poklič Rose Luxemburg ‘Socijalizam ili varvarstvo!’ Na mesto varvarizma stavila sam neofeudalizam zato što je kapitalizam po sebi oduvek varvarski, a sada se radi o specifičnoj formi koju karakterišu ekstremna hijerarhičnost, parcijalizacija suverenosti, razdvojenost između gradova i provincije. Neofeudalizam vidim kao strukturu tog varvarizma koji sada živimo.

Pojasnimo ova četiri osnovna momenta: parcijalizacija suverenosti, hijerarhija i eksproprijacija s novim gospodarima i slugama, provincija koja propada i privilegovani gradovi, te osećaj nesigurnosti, iscrpljenosti i s time povezan katastrofizam.

Počnimo s prvim. Parcijalizacija suverenosti je izraz koji poznaju historičari srednjeg veka. Specifičnost feudalizma je istovremeno postojanje različitih pravnih sistema, različitih pravdi. Nije postojala jedna natkriljujuća, “krovna” suverenost, već samo one fragmentirane, fragmentirane situacije prava i pravde: jedna pravda za bogate, druga za siromašne. Crte političkog razdvajanja bile su lične. Umesto apstraktnog sistema građanskog prava, gde bi sve trebalo biti neutralno, jednako i nepodeljeno, nekoga ste poznavali i napravili ste mu uslugu. Linija legalnog i ilegalnog je zamućena. To naročito vredi za bogate, dok siromašni mogu da nastradaju i završie u zatvoru zbog svake sitnice. Imamo situaciju u kojoj nema uniformnog sistema pravde. Ona je parcijalizovana, fragmentirana.

Tako danas superbogataši žive u svom odvojenom, privatnom svetu?

Apsolutno, i ne moraju imati ništa zajedničko s nama ostalima. Imaju privatne avione, privatne škole, ograđene kvartove grada. Čak imaju i svoje privatne bezbednosne sisteme, telesne čuvare, pa nisu u istom položaju ni spram policije.

Ekstremne hijerarhije

Drugo svojstvo neofeudalizma nazvali ste odnosom novih gospodara i slugu?

Možemo reći da su na delu ekstremne hijerarhije. Neki ljudi žive iznad nas ostalih. To se vrlo jasno pokazuje na raznim medijskim platformama. Globalne medijske platforme kao Google, Amazon, Microsoft ili Apple sakupljaju naše podatke, mi ih proizvodimo za njih i onda kada to nećemo. A od njih zavisimo u svojoj svakodnevnoj komunikaciji. U situaciji smo sličnoj onoj u kojoj su živeli seljaci u srednjem veku. Nismo vezani za zemlju, ali radi se o našoj životnoj infrastrukturi, naši međusobni odnosi danas zavise od podataka. Te kompanije su novo plemstvo. Interesantno je da je tech guru iz Silikonske doline Jaron Lanier govorio o gospodarima i slugama interneta još u svojoj knjizi ‘You Are Not a Gadget’ iz 2010. godine. Prepoznao je kako korporacije i umreženo društvo proizvode klasu gospodara i tretiraju sve nas ostale kao sluge.

Kada govorimo o istorijskim socijalizmima, obično mislimo na po jedan pokušaj i neuspeh i nakon toga na odbacivanje socijalizma kao istorije. Kao da pokušaji ne mogu da se uvek iznova obnavljaju?

Pre svega treba da pokušavamo, a ne da budemo rezignirani spoznajom kako će biti sve gore. Druga stvar je da su postojale stvarne pobede istorijskih socijalizama. Opismenjavanje – velika stvar! Elektrifikacija – veliko postignuće! Svemirski program u Sovjetskom Savezu – takođe. Činjenica da radnici mogu upravljati fabrikama u kojima rade – poput pokušaja socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji – sve su to velika postignuća. Praviti se kako je svo to nasleđe negativno je desničarski pokušaj da se kapitalizam prikaže kao društvo bez alternative. Moramo slaviti pobede iz prošlosti i učiti iz njih.

U čemu je korist ideje govorenja o neofeudalizmu?

Ona nam omogućuje da vidimo šta je ulog u današnjem neograničenom kapitalističkom razvoju. To nema veze s profinjenošću, inovacijom, proizvodnjom sve više dobara, podizanjem nivoa života. Umesto toga, svedoci smo zaokreta u sebi, kreiranja nečega što sve više liči na feudalizam iz kojeg je kapitalizam i ponikao. A to se postiže proizvodnjom ove ekstremne nejednakosti, koja odvaja bogatašku kastu od nas ostalih. To je proizvod nesputanog tržišta. Ne samo tržišni monopol, nego i monopol moći: politički, društveno i kulturno. Zato bi trebalo da ga se rešimo.

Kažete da postojanje neofeudalizma ne smemo shvatiti kao puku paralelu, već kao deskripciju postojećih tendencija. Pa ipak, mi još uvek živimo u kapitalizmu?

I da i ne; hoću i svoj kolač, a i da ga pojedem. Na sreću, marksistička tradicija daje nam rečnik za to. Možemo prepoznati kombinovan i nejednak razvoj, istovremeno postojanje različitih političkih i ekonomskih oblika. Kapitalizam se oslanja na resurse i odnose strane proizvodnji viška vrednosti – najočigledniji primeri su porodice i države. Pitanje je možemo li kombinaciju ličnih tendencija prema monopolu i oslanjanja na ekstrakciju i silu misliti kao nekapitalistički oblik i što takvo mišljenje može doprineti našem razumevanju politike. Moja teza je da nam, ako savremenost vidimo kao neofeudalizam, to otvara oči za izazove organizovanja velikog dela stanovništva kao kmetova, servisera, slugu. Tercijarni sektor pokazuje se oko internacionalne dominacije preopterećenih platformi u kontekstu podeljene suverenosti.

Savremenom kapitalizmu potrebni su pretkapitalistički društveni modeli u mnogim sferama života. Pa ipak, to nije jednostavan povratak tradiciji, retradicionalizacija društva o kojoj se ponekad govori. To su novi oblici porobljavanja?

Naravno, još je Rosa Luxemburg govorila o tome kako se kapitalizam oslanja na pretkapitalističke odnose. Ali sada sam kapitalizam u sebi proizvodi odnose koji nisu striktno kapitalistički, poput nekih novih oblika primoravanja. Ali ako ste primorani na automobilsku uslugu, to nije problem samo kapitalizma već i državne moći i eksproprijacije. Sve više mogućnosti progona daje se kapitalističkim preduzetnicima u kapitalističkim zemljama. Ako vas banka goni jer ste pogrešno ispisali ček, ako neka osoba može da vas novčano kazni jer niste došli na sastanak ili vas kompanija vaše kreditne kartice može kazniti ako niste platili kreditni račun, dok mi moje osiguravajuće društvo može poništiti osiguranje čak i kada platim dug – što sve to znači? Nekapitalistički odnosi proizvedeni su pomoću kapitalizma, za kapitalizam i njegove mogućnosti eksproprijacije.

Agencijsko iznajmljivanje radnika primer je kada oni nisu na tržištu radne snage, već su ‘predmet kupoprodaje’ u celini, kao osobe?

Mislite na ‘sekundarna’ i ‘tercijarna’ tržišta? Kao i seljaci u feudalizmu koji obrađuju gospodarevu zemlju, i oni moraju da koriste sopstvena sredstva. Primera radi, vozači Ubera koriste sopstvena vozila kako bi pomogli Uberu da zaradi. Oni, u stvari, poseduju sopstvena sredstva za proizvodnju, ali su inače eksploatisani. To je drugačiji oblik eksploatacije od uobičajene klasne eksploatacije. Ona je kapitalistička, proizvode je kapitalisti, ali je i neofeudalna.

Tako različite zemlje poput Kine, Egipta, Ukrajine i SAD-a imaju nešto zajedničko u svom odnosu između gradova i provincije?

Sve su to mesta s očajno zapuštenim delovima i preopterećenim gradovima na rubovima. Knjiga Phila A. Neela Hinterland odlično govori o tome. On skicira istovremenu tendenciju urbanizacije i urbanog propadanja, zaboravljenih krajeva, ekološki žrtvovanih zona i razmrvljenih predgrađa, koja postaju jednoobrazna naselja i stambene navike širem planete.

Kompleksne mreže – digitalne, komunikacijske i informatičke – primer su moderne kapitalističke koncentracije, monopola i finansijske oligarhije?

One slede logiku moći, a to znači da pobedniku pripada gotovo sve, a gubitnicima skoro ništa. Gubitnici su ‘dugi rep’ distribucijske krivulje. Preciznije, kompleksne mreže karakterišu sloboda izbora, rast i preferencijalno dodavanje; ljudi vole stvari koje drugi ljudi vole. Dobar primer je Twitter: najpopularniji par ljudi na Twitteru ima preko sto hiljada sledbenika, dok prosečan korisnik ima oko dve stotine. Ili filmovi: hiljade ih se pravi svake godine širom sveta, ali samo dva-tri prerastaju u globalne fenomene. Većinu će i dalje videti tek nekolicina ljudi. Ova distribucija logike moći rezultira iz slobodnih izbora i rasta. Hijerarhije nastaju ‘prirodno’. To nam govori o stanju umreženog društva: ne mitsko poravnato, horizontalno, egalitarno društvo koje nam se obećava, već njegova zastrašujuća, neofeudalna suprotnost.

Nove mogućnosti borbe

Da li se pod neofeudalizmom civilno društvo direktno politizuje? I libertarijanci vole da govore o ekonomskom feudalizmu.

Društveni pokreti dugo su naglašavali politizaciju civilnog društva. Feministkinje su npr. istakne slogan da je lično ujedno i političko. A tu su i kritike rasnih i rodnih aspekata buržoaskih pravnih subjekata. Sada je jasno da liberalni pravni subjekt nikada nije bio neutralan, kakvim je prikazivan. Subjekt prava u stvari je razlikovni. U SAD-u pravo drugačije funkcioniše npr. za crne i bele ljude, bogate i siromašne, muškarce i žene itd. Ideja o posebnom neutralnom okviru prava i dužnosti, koju je zastupalo buržoasko pravo, sada je naširoko odbačena. Tako smo skončali u situaciji u kojoj dominiraju dve institucije koje je Hegel povezao s civilnim društvom – korporacije i policija. U libertarijanskom imaginarijumu, pak, feudalizam zauzima mesto neprijatelja, koje je pre bilo rezervirano za komunizam. Opasnost centralizacije – monopola i jake države – opasnost je za privatno vlasništvo i tu ideološki elementi ostaju nepromenjeni.

Kako se komunizam, kao aktivni pokret, može suprotstaviti ovakvim tendencijama?

U terminima moje analize vidimo parcijalizaciju kao slabljenje nacionalne države, što je nužno i za komunistički univerzalizam. Umesto da je razumemo samo kao fragmentaciju i separaciju, parcijalizaciju možemo shvatiti kao kanal prema novom internacionalizmu. Transnacionalne organizacije – od finansijskih institucija, korporacija, platformi društvenih medija, do stranaka, alijansi i političkih formacija – sugerišu mogućnost zajedničkih struktura širom ali i onkraj nacionalnih država, dakle korak iza njih. Jedini je problem što one trenutno služe kapitalističkim, a ne komunističkim ciljevima. No nije ih teško zamisliti s promenjenim svrhama, kao komponente raznolikog komunističkog eko-sistema, posvećenog ne kapitalističkoj akumulaciji i zaštiti privilegija milionera već emancipatorskom egalitarnom procvatu većine.

Komunistički način prepoznaje podele u društvu kao klasni konflikt u kojem sudeluje i zauzima stranu seljaka i onih proletarizovanih. Takav prelaz već postoji npr. u seoskim organizacijama okupljenim u pokret Via Campesina, da spomenemo samo jedan primer. Eliminišući gospodare, odbacujemo privatno vlasništvo, a sredstva komunikacije, proizvodnje i transporta stavljamo u službu ljudskih potreba. Nije teško razdeliti milione dolara fiktivnog kapitala – kapitalistički sistem to redovno čini. Mi ćemo to učiniti namenski. Dokrajčivanje ekonomije kapitalističke akumulacije čini mogućim i razrešenje podele na ruralno i urbano, pa i same podele rada koja je pokreće. Pomoću vizije komunizma, koja ima na pameti provinciju, otvaramo nove mogućnosti organizovane borbe, a na osnovu već postojećih tendencija. Intenziviranje politike oko problema migracija i izbeglica, klasna borba u svojim različitim pojavnim oblicima na rubovima gradova, rastuće nezadovoljstvo razvlašćenih u provinciji, što veoma živo uočavamo u Francuskoj i u izbornoj politici koja je napravila pomak udesno u SAD-u, Mađarskoj, Poljskoj, Kanadi i drugde – sve je to okvir stvarnih borbi koje još nisu odlučene. Nema ničega neizbežnog u pomaku udesno. To je pitanje organiziranja, nuđenja politike koja govori širokim prostorima ljudskih potreba i briga, koja pruža mogućnost procvata. Umesto da se prepustimo nesigurnosti i atmosferi apokalipse, možemo i moramo kultivisati komunističke vrline solidarnosti, hrabrosti, discipline i poverenja. Vrline koje nastaju iz drugarstva i podstiču ga. Sve drugo osuđuje nas na neofeudalizam.

 

Portal Novosti

…Tako da Gutenberg, zapravo, nije izumeo štamparsku presu


Ako ste već u medijima ili od prijatelja slušali o toj-jednoj-knjizi koju nazivaju “univerzalno priznatom kao najvažnijom od svih štampanih knjiga”, koja je to knjiga za koju očekujete da bi mogla biti “najvažnija”? I da li je Johan Gutenberg osnivanjem prve moderne štamparije na tlu Evrope začeo i jedan prilično uspešan start up?

Da ste Margaret Lesli Dejvis, odgovor bi bio očigledan. Za nju je to knjiga “Izgubljeni Gutenberg”: Zapanjujuća priča o petstogodišnjoj odiseji jedne knjige”, objavljenoj prošlog marta  i koja počinje upravo tim opisom. Tu se spominje saga o jednoj kopiji Gutenbergove Biblije – jednoj od malog broja sačuvanih kopija Biblije stare 450 godina; saga o počecima štamparije, Johanu koji se zadužio ne bi li otvorio štampariju, o tome da li je on stvarni ili navodni izumitelj štamparije i moderne knjige… Knjiga je zapravo opis samih početaka štamparske veštine u Evropi; kako je masovna produkcija knjige uzimala maha od kraja petnaestog pa sve do 20. veka: ova knjiga opisuje put Gutenbergove Biblije od rodnog Majnca do čitavog sveta – sve do aukcijskih kuća, kolekcionara, laboratorija i brižljivog arhiviranja.

Johan Gutenberg (nem. Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg, pravo prezime Gensflajš, oko 1400, Majnc – 3. februar 1468), smatra se pronalazačem tehnike štampanja pomičnim slovima u Evropi. O njegovom životu i radu postoje samo fragmentarni i delom nesigurni podaci. To se odnosi i na godinu njegovog rođenja, pa se u literaturi obično navodi „oko 1400. godine.“

Ideja mehaničkog umnožavanja knjiga bila je već duže poznata, ali do tada nije bila usavršena. Poznato je da su se različite tehnike već ranije koristile u Kini, Koreji i Japanu, prvobitno sa drvenih klišea. Najstariji takav sačuvani otisak ksilografskom tehnikom datira iz 868. godine i potiče iz Koreje, odakle se tehnika štampanja pokretnim drvenim tablama proširila na Kinu. Godine 1041. se u Kini pojavljuju i prvi primerci štampanih knjiga tehnikom metalnih pomičnih slova i kao pronalazač se navodi kineski kovač Pi Šeng. Prvobitna metalna slova bila su slaba i nisu se mogla trajnije upotrebljavati. U 14. veku postupak se usavršava u Koreji, gde počinju da se koriste bakarna slova. Najstariji uzorak umnožen pokretnim bakarnim slovima datira iz 1327. godine i čuva se u Britanskom muzeju u Londonu.

Bì Shēng (pojednostavljeni kineski: 毕升; tradicionalni kineski: 畢昇; Wade-Giles: Pì Shēng) (990–1051) bio je kineski inženjer, poznat kao pronazalač prvog sistema pomičnih slova za štampanje tekstova i knjiga. Njegova pomična slova su proizvedena između 1041. i 1048. i kao materijal je poslužio porculan. O njegovom životu nema gotovo nikakvih podataka, i pretpostavlja se da je bio pučanin, čovek iz naroda. Njegov pronalazak, je, međutim detaljno opisao njegov savremenik, učenjak Shen Kuo (沈括) (1031–1095), u tekstu Eseji bazena za san. Bi Šengova tehnika se, međutim, nije pokazala praktičnom. Štamparstvo je u Istočnoj Aziji počelo da se značajno razvija tek oko 1230. kada su počela da se koriste pomična slova od metala.

Gutenberg je zaslužan za pronalazak evropskog štamparstva pomičnim slovima, kao i za upotrebu ručne sprave za livenje slova i umnožavanje neograničenog broja primeraka. On je iskoristio livena slova, ali je još važnije to što je konstruisao štamparsku presu kojom se moglo štampati ujednačeno i sa obe strane tabaka papira ili pergamenta. Takođe je prvi primenio i štamparski prelom. Njegovo uvođenje mehaničkog pokretnog tipa štampanja u Evropu započelo je revoluciju u štamparskom zanatu i smatra se prekretnicom drugog milenijuma, čime je započeo moderni period ljudske istorije. To je odigralo ključnu ulogu u razvoju renesanse, reformacije, prosvetiteljstva, i naučne revolucije i položilo je materijalnu osnovu za modernu ekonomiju zasnovanu na znanju i širenju učenosti među širokim narodnim masama.

Gutenberg je 1439. bio prvi Evropljanin koji je koristio pokretna slova. Među njegovim mnogobrojnim doprinosima štamparstvu su: izum procesa za masovnu produkciju pokretnih slova; upotreba mastila baziranog na ulju za štampanje knjiga; podesivi kalupi; mehanička pokretna slova i upotreba drvene štamparske prese slične poljoprivrednim vijčanim presama tog perioda. Njegov istinski epohalni izum je bio kombinacija tih elemenata u praktični sistem koji je omogućio masovnu produkciju štampanih knjiga i koji je bio ekonomski održiv za štampare i čitaoce. Gutenbergov metod pravljenja slova se tradicionalno smatra da je obuhvatao leguru za pravljenje slova i ručne kalupe za izlivanje slova. Legura se sastojala od olova, kalaja, i antimona koji su se topili na relativno niskoj temperaturi radi bržeg i ekonomičnijeg izlivanja, dobrih odlivaka, i kreiranja postojanih slova.

U renesansnoj Evropi, prispeće štampanja mehaničkim pokretnim slovima je uvelo eru masovne komunikacije koja je permanentno promenila strukturu društva. Relativno neograničena cirkulacija informacija — uključujući revolucionarne ideje — prekoračivala je granice, zahvatajući mase u reformaciji i pretila je moći političkih i religioznih vlasti; naglo povećanje pismenosti slomilo je monopol pismene elite na obrazovanje i učenje, i podstaklo je nastajanje srednje klase. Širom Evrope, povećanje kulturne samosvesti ljudi dovelo je do porasta proto-nacionalizma, ubrzano cvetanjem evropskih govornih jezika na uštrb statusa latinskog kao lingva franka. U 19. veku, zamena Gutenbergovih presa na ručni pogon rotacionim presama na parni pogon omogućila je štampanje u industrijskim razmerama. Zapadni stil štampanja je prihvaćen širom sveta, postajući praktično jedini medijum za moderno štampanje u velikim količinama.

Upotreba pokretnih slova je bila značajno poboljšanje u odnosu na rukom pisane manuskripte, koji su bili postojeći metod proizvodnje knjiga u Evropi, i revolucionisalo je izradu knjiga. Gutenbergova štamparska tehnologija brzo se raširila po Evropi i kasnije širom sveta.

Njegov glavni rad, Gutenbergova Biblija (takođe poznata kao Biblija sa 42 linije), bila je cenjena zbog svog visokog estetskog i tehničkog kvaliteta.

Margaret Lesli Dejvis citira Marka Tvena, koji je 1900. godine napisao pismo kojim se veliča otvaranje muzeja Gutenberg. Za Dejvisovu, Tvenove reči su bile “posebno prikladne”. “Ono što je danas svet”, napisao je Tven, “sve ono što je dobro i loše, duguje Gutenbergu. Sve se može pratiti od ovog izvora…” I zaista: Gutenbergova inovacija se dugo smatrala prelomnom tačkom u ljudskoj istoriji – inovacija koja je otvorila vrata protestantskoj reformaciji, renesansi, naučnoj revoluciji, dolasku široko rasprostranjenog obrazovanja i još hiljadama promena koje se tiču gotovo svega što danas znamo.

A u čemu je taj jedini problem?

Univerzalno priznanje, u stvari, nije toliko univerzalno – i sam Gutenberg je jedan od – ali ne i glavni – izvor savremene štampe i štampanja. Umesto toga, ključne inovacije u onome što će postati revolucionarna tehnologija štampanja otpočela je u istočnoj Aziji, a taj su posao obavljali kineski plemići, korejski budisti i potomci Džingisa Kana – i, istine radi – istine koju je Dejvisova kratko i jasno priznala – njihov štamparski rad je otpočeo nekoliko vekova pre no što je Johan Gutenberg uopšte  i rođen.

Dakle, Gutenberg zapravo nije izumeo savremenu štamparsku tehniku.

U tradicionalnoj štamparskoj mašini, mali metalni kalupi sa izdignutim reljefom slova – poznatim kao pokretni tip – smešteni su u jedan okvir, potom se na njih nanosi mastilo odnosno boja a na nju papir tj arak, na koji se otiskuje stranica – složena od strane slovoslagača. Izvadite papir iz prese i imate odštampanu stranicu. Uradite to sa koliko god stranica koje sačinjavaju knjigu, i ponovite svaku od strana – i dobijate štampane kopije knjige. Učinite li to mnogo puta,  dobićete masovno štampane knjige.

Standardno uvrežena priča kaže da je štampariju stvorio Gutenberg u Majncu, u Nemačkoj, oko 1440. godine, a tokom 1450-ih se ukorenila u Evropi – pre svega štampanjem spomenute Biblije. I same knjige su, naravno, bile prisutne u Evropi mnogo pre pojave pokretnog tipa, ali je samo u obliku ručno prepisivanih knjiga koje su uglavnom bile dostupne pripadnicima klera. Pristup masovno proizvedenim knjigama doveo je do revolucije u Evropi krajem 15. veka, napredovanjem pismenosti koja je širom sveta izmenila religiju, politiku i stil života “običnih” ljudi.

Barem je takva priča koja se danas prikazuje u većini knjiga, uključujući, u svom najvećem delu, i knjigu “Izgubljeni Gutenberg”. Ali, nakon što ste dobrano pročitali polovinu, u njoj se pojavljuje samo jedna rečenica koja ukazuje na daleko dužu priču: „Pokretni tip je bio kineski izum iz 11. stoleća, doteran i usavršen u Koreji 1230. godine, pre nego što se konačno pojavio i u Evropi, čime je omogućen duhovni procvat Starog kontinenta – u doba Gutenberga.”

Ta rečenica umanjuje i pogrešno navodi šta se dogodilo.

Prve “uvertire” za današnji oblik štampe otpočele su otprilike oko 800. godine naše ere, u Kini, gde su rane tehnike štampanja uključivale urezivanje čitave stranice teksta u blok-klišee od drveta i to sa piktogramima koji bi se usecali “naopako”: štampanje se odvijalo na klasičan način – nanošenjem mastila na stranicu i pritiskanjem na blok sa slovima. Kineski štampari su u Žeđjangu oko 971. odštampali “Tripitaku”, veliki budistički kanon, služeći se izrezbarenim drvenim blokovima, koristeći 130.000 blokova (jedan za svaku stranicu). Kasniji napori bili su usmereni u stvaranje ranog pokretnog tipa – uključujući uspešno (ali neefikasno) korišćenje ideograma izrezbarenih u drvetu i kratak (mada i neuspešan) pokušaj stvaranja slova-piktograma od keramike.

U međuvremenu je vladajuća korejska kasta uvozila ove inovacije iz Kine: korejski vladari dinastije “Gorjeo” (naziv po kojem je današnja Koreja dobila ime), bili su ključni za naredne korake u istoriji štampanja. Njihov deo priče obiluje inovacijama uprkos tadašnjoj invaziji koja im je pretila.

Tu se prvo treba osvrnuti na 1087. godinu, kada je grupa nomada zvanih Kitajci pokušala da napadne Korejsko poluostrvo. To je podstaklo vladare Gorjea da stvore sopstvenu Tripitaku odštampanu u drvenim blokovima, najverovatnije sa ciljem da korejski budistički identitet sačuva od napadača. Pokušaj je bio proročki i u pravom trenutku; korejska Tripitaka je sačuvala koncept i tehniku za buduće doba, kada je na Korejsko poluostrvo pristiglo više napadača. U 12. i 13. veku je tu boravio Džingis Kan, mongolski vladar koji je stvorio najveću imperiju u ljudskoj istoriji, koja se protezala od pacifičke obale Azije na istoku sve do Persije na zapadu. Nakon što je umro 1227. godine, njegov naslednik, Ogataj Kan (Ögedei), nastavio je sa osvajanjima, uključujući i osvajanje zemlje i teritorije koje Džingis Kan za svog života nikada nije zauzeo. Ogataj je 1231. naredio napad na Koreju, a 1232. je invazija mongolskih vojnika stigla u njen glavni grad. U sklopu svojih osvajanja, mongolski ratnici spalili su korejsku kopiju Tripitake.

Dinastija Gorjeo je odmah obnovila knjigu. Smatra se da je ovo bilo “poput molitve za prizivanje moći svih dotadašnjih Buda kako bi zaštitili narod od mongolskih napadača”, kako je pisao Tomas Kristensen (Thomas Christensen), ali je takođe učinjeno i s namerom očuvanja dinastičke kulture i identiteta. A to je i te kako bilo važno; jer, napadi Mongola nastavili su se i narednih 28 godina.

Korejski monasi su se obavezali da Tripitaku završe i ponovo odštampaju do 1251. godine, a u međuvremenu su korejski vladari počeli da svoje čitalačke naklonosti šire i na štampanje drugih knjiga. Godine 1234. su zamolili civilnog ministra Čoea Junuija da odštampa budistički tekst, “Propisani ritualni tekst prošlosti i sadašnjosti” (Sangjeong Gogeum Emun). Ali, ovaj izuzetno dugačak tekst bi zahtevao neverovatno veliki broj drvenih klišea, tako da je Čoe došao do alternativnog rešenja. Nadovezujući se na ranije pokušaje Kineza da stvore pokretni tip slova za štampu, on je prilagodio njihov metod koji su koristili pri kovanju bronzanih novčića, kada se istopljena legura izlivala u trodimenzionalne likove. Zatim bi ova slova rasporedio u okvir, premazao ih mastilom i potom ovim ramom sa slovima pritisnuo list papira. Kada bi završio s jednom stranom, štampajući željeni broj kopija, mogao je da metalna slova prerasporedi pri formiranju neke druge strane knjige, eliminišući potrebu za napornim i nepraktičnim usecanjem slova u drvene klišee. Pokretna tipografija je bila brža – do određene mere. Projekat je završen 1250. godine.

Važno je prepoznati šta to znači u odnosu na prevladavajuće istorijske mitove: Inovacija koju je Johan Gutenberg navodno stvorio bila je mali četvrtasti komad metala s ispupčenim “slovima naopako”, raspoređenim u okvir, premazanih mastilom i pritisnutim na komad papira, što je omogućilo višestruko brže štampanje knjiga. Ali Čoe Junui je to učinio pre Nemca – i to je učinio 150 godina pre nego što je ovaj čak i rođen.

Možda je Čoe Junui taj čije bi ime trebalo da pamtimo, a ne Gutenbergovo.

Međutim, štampane knjige u Koreji nisu se širile brzo kao Gutenbergove 200 godina kasnije. Naročito treba uzeti u obzir i da su Korejci u to vreme bili pod opsadom, što je omelo njihovu sposobnost da šire svoje inovacije. Pored toga, korejsko pismo, koje je tada bilo zasnovano na kineskom pismu koristilo je veliki broj različitih znakova-karaktera što je uveliko usporavalo slovoslagački posao ali je takođe kočilo pravljenje svake strane pojedinačno. Najvažnije je da su vladari Gorjea (Koreje) većinu svojih štamparskih projekata namenili isključivo korišćenju-čitanju u krugovima plemstva – dakle samo između sebe, u krugu elite.

I pored svega, bez obzira na sporost širenja svojih štampanih knjiga velika je verovatnoća da se tehnologija štampe širila upravo sa istoka ka zapadu. Ogataj Kan, mongolski vođa, imao je sina po imenu Kublaj koji je vladao iz Pekinga. Kublaj Kan je imao pristup korejskoj i kineskoj tehnologiji štampanja, i možda je podelio ovo znanje sa drugim unukom Džingis Kana, Huleguom, koji je tada upravljao persijskim delom Mongolske imperije. To je moglo da za hiljade kilometara pomeri štamparske tehnologije iz istočne Azije prema zapadu. “Mongoli su uvek nastojali da svoje tehnologije imaju uz sebe kuda god bi ih put i osvajanja naneli, pa su njihove stvari i kultura postajali sastavni deo lokalnih kultura, ponekad dobijajući priznanje od lokalnog stanovništva a ponekad ne”, objašnjava Dejvid Robinson, profesor azijske istorije na univerzitetu Kolgejt.

Da bi se u to vreme stiglo iz Istočne Azije u Persiju, trebalo je putovati Putem svile. Usred te rute ležala je domovina ujgurskog naroda, turske etničke grupe koja je od iskona bivala regrutovana u mongolsku vojsku. “Ukoliko postoji bilo kakva veza u širenju štampe i štampanih knjiga između Azije i Zapada”, napisao je 1985. istraživač Cijen Cuen-Hsjen za naučni časopis Science and Civilization, “onda su to upravo Ujguri koji su koristili blok-štampu i pokretni tip, pa postoje veliki izgledi da su upravo oni odigrali važnu ulogu u ovom uvođenju moderne štampe na zapad.”

To je zbog toga što su  u 13. veku Ujgure smatrali istaknutim, učenim ljudima – onima kojima bi štampanje bila više nego dobrodošla inovacija. Imali su i nešto što dotad niko drugi u štampi nije imao: abecedu, jednostavnu grupu relativno malog broja slova, kojima se relativno lako pisala svaka reč njihovog jezika.

U carstvu Zapadnih Mongola nije bilo takvog procvata štamparske veštine. “Nije bilo tržišta, a samim tim ni potrebe lidera da dopru do svojih podanika, dakle – bez potrebe za podizanjem ili ulaganjem kapitala u neku ovakvu, sasvim novu industriju”, ističe istoričar Džon Man u svojoj knjizi “Gutenbergova revolucija”. Ipak, otkriveni su ostaci štampanog materijala na ujgurskom jeziku, odštampanog pokretnim tipom, što ukazuje na to da je Ujgurima ova tehnologija bila veoma dobro poznata i rado upotrebljavana.

Osim toga, Mongoli su možda prenosili tehnologiju ne samo preko ujgurske i persijske teritorije već i po Evropi, uključujući i Nemačku. Mongolsko carstvo je više puta napadalo Evropu u periodu od otprilike 1000. do 1500. godine naše ere; u tom periodu je na evropsko tle ušlo dovoljno zapadnoazijskih regruta i zarobljenika, pa je najverovatnije od njih “pozajmljena” štamparska tehologija ali i turski termini koje su evropski jezici apsorbovali. “Opšte uzev, ako se nešto kreće iz Istočne Azije [ka zapadu], teško bi bilo zamisliti da se to učini bez Mongola”, rekao je u jednom intervjuu Kristofer Etvud, profesor Centralnih evroazijskih studija na američkom univerzitetu Indijana.

Na kraju, rani kapitalisti u Evropi uložili su puno novca u ovaj poslovni poduhvat Johana Gutenberga – posao koji kombinuje tehnologiju kao što je pokretni tip – koji je inovirao Čoe Junui – sa spiralnim šraf-mehanizmom i vijčanim navojem preuzetim od vinske ili maslinove preše, da bi se postigao komercijalno isplativi tempo štampanja. Da bi mu se ostvario i postao što profitabilniji ali i efikasniji, taj se Johanov posao protegao kroz sve decenije njegovog života, prisilivši ga na bankrot i dovodeći do podnošenja tužbe od strane investitora koji su ga više puta tužili da im vrati novac. Kao što Dejvisova primećuje u Izgubljenom Gutenbergu, ovi zapisi su sredstvo pomoću kojeg upoznajemo Gutenberga i njegovu Bibliju: “Ova najpoznatija knjiga ima poreklo o kojem malo znamo. Priče koje pričamo o tom čoveku (Gutenbergu) i nastanku njegovih Biblija isprele su se od mnoštva pravnih i finansijskih dokumenata ostalih iza njega, kao i viševekovnim, upornim naučnim popunjavanjem ove slagalice.”

I zaista, čitava istorija štampe je prepuna praznina. Gutenberg nije ispričao svoju priču kroz neka dokumenta koja su mogla nastati baš na štamparskim mašinama koje je on izgradio; prema savremenim saznanjima, on uopšte nije ostavio bilo kakve beleške o svom radu. Koliko god da je Gutenberg bio suzdržan i “diskretan”, Mongoli su, uz svoje ujgurske sunarodnike i vladare Istočne Azije, bili još suzdržaniji i diskretniji.

Ali ako su sumnje jedna sasvim prirodna stvar, onda rezultat koji je proistekao iz njih to nipošto nije. Fantastična ideja da je sam Gutenberg iznebuha izumeo štamparsku mašinu značilo bi ignorisati čitav jedan kontinent odakle je štamparska presa potekla – Aziju – ignorišući tako i nekoliko stoleća relevantnih napora, i ne trudeći se da shvatimo kako se i zašto tehnologija proširila. Proučavajući Gutenbergove tehnike slovoslaganja, programerka Blejz Aguera i Arkas (Blaise Agṻera y Arcas) naročito ističe kako je ovo veoma neobična i čudna „Ideja da se tehnologija u potpunosti (autonomno) formira od samog početka – to je ludost. Svako ko je dobar poznavalac bilo kakve vrste tehnologije zna da stvari ne funkcionišu tako.”

Dejvisovoj idu zasluge za to što je primetila to isto, objašnjavajući fenomen na ovaj način: „Možda je globalno prihvaćena slika Johana Gutenberga kao “usamljenog genija” koji je transformisao ljudsku kulturu trajala ovoliko dugo zato što je zamah onoga što je potom usledilo bio toliko veliki da smo počeli da ga percipiramo kao neko gotovo mitsko biće, te da mu treba neka priča o poreklu koja bi se uklopila u ovu (lažno) stvorenu sliku.”

Međutim, Dejvisova (koja nije bila dostupna za intervju za ovaj članak), ne čini mnogo toga kako bi ispravila navode u “Izgubljenom Gutenbergu”. Kinu je pomenula samo u nekoliko navrata, a Koreju samo jednom – dok Mongole, Ujgure i nehrišćanske aspekte u istoriji štampanja uopšte nije pomenula.

Zaista, ona nikada ne objašnjava da Gutenbergova Biblija nije univerzalno priznata kao najvažnija knjiga u istoriji. Niti su kopije Biblije najstarije knjige stvorene pokretnim tipom koje i danas postoje – iako bi čitaocu moglo biti oprošteno jer je “pokupio” taj utisak iz “Izgubljenog Gutenberga”.

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Umesto toga, najstarija postojeća knjiga s pokretnim tipom je korejski budistički dokument Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo (“Antologija zen-učenja velikih budističkih sveštenika”). Ova knjiga datira iz 1377. godine i poslužila je kao polazište za sva proučavanja o poreklu pokretnog tipa.

Koreja danas ceni ovakav stav, a to isto važi i za druge njihove drevne knjige koje su razlog za nacionalni ponos jer su uvrštene među najvažnije knjige u istoriji. Međutim, tek nedavno, uglavnom tokom protekle decenije, njihovo gledište – da su štamparske tehnologije stvorene u Aziji – počelo je da stiče opšte priznanje. Većina ljudi – uključujući i Dejvisovu, koja je odbila intervju uz primedbu “Bojim se da ne mogu mnogo čemu doprineti na temu starih tehnika štampanja” – još uvek ne zna čitavu priču o stvarnim izumiteljima savremenog štampanja.

O Gutenbergovom životu i radu pouzdano se zna veoma malo. Veruje se da je Gutenberg štampao Biblije u 42 reda oko tri godine. Štampana je u dve sveske na 641 listu, odnosno 1282 strane. Prva sveska sadrži 324 a druga 317 listova. Svaka stranica ima dva stupca sa po 21 redom, zbog čega se najčešće i naziva Biblija u 42 reda. Imitirajući livenim slovima ondašnji gotički krasopis, s ligaturama i skraćenicama, Gutenberg je za ovo izdanje upotrebio 290 različitih znakova. Johan Gutenberg je ovo remek delo štamparstva završio u Majncu, jula 1456. godine. Knjige su oštampane u ukupnom tiražu od 185 primeraka – 150 na papiru i 35 na pergamentu. Do danas je sačuvano 49 primeraka, 12 na pergamentu i 37 na papiru). Svega 23 primerka je potpuno.

Pre ovog revolucionarnog izuma da bi se dovršila jedna rukopisna knjiga bilo je potrebno gotovo isto toliko vremena koliko je Gutenbergu trebalo da odštampa ceo tiraž. U svojoj verziji Biblije Gutenberg je koristio iluminacije (životopisi na srednjovekovnim rukopisima). Ručno je ukrašavao knjige minijaturama (sitnim slikama) i inicijalima (ukrasnim početnim slovima). Zbog tog ručnog rada može se reći da je svaki primerak njegove Biblije unikatan.

Odmah po izlasku Biblije iz štampe Gutenberg se sukobio sa svojim partnerom Johanom Fustom, i u sudskoj parnici izgubio štampariju.

Biblija u 36 redova

Jikji (korejski izgovor: [tɕiktɕi]) je skraćeni naziv korejskog budističkog dokumenta čiji se naslov može prevesti kao “Antologija zen-učenja velikih budističkih učitelja”. Štampana tokom dinastije Gorieo 1377. godine, ona je najstarija postojeća knjiga na svetu štampana sa pokretnim metalnim tipom. UNESCO je potvrdio Jikji kao najstariji metaloidni tip na svetu u septembru 2001. godine i uključuje ga u Program sećanja na svet.

Veruje se da je Gutenberg Bibliju štampao u dve verzije: jednu sa 42 reda na stranici a drugu sa 36 redova. Kada se govori o Gutenbergovoj Bibliji misli se najčešće na onu sa 42 reda. Neki stručnjaci, poput Riharda Švaba i Tomasa Kahila, smatraju da je Biblija u 36 redova starija, odnosno da je Biblija u 42 reda štampana kasnije. Biblija u 36 redova izašla je iz štampe 1457. godine, u Bambergu. Veruje se da je njeno štampanje započeo Gutenberg pre Biblija u 42 reda, ali je štampanje prekinuto i nastavljeno tek posle razlaza sa Fustom. Knjigu je u potpunosti završio Gutenbergov pomoćnik Albreht Pfilster, koji je osnovao svoju štampariju i štampao knjige Gutenbergovim slovima.

Drugi stručnjaci, kao što je npr. Rihard V. Klement, smatraju da je Biblija u 36 redova štampana prvi put 1458. godine, dakle posle Biblije u 42 reda, ali je za nju korišćen stariji oblik odnosno tip slova.

Preostali primerci Biblije u 42 reda

Minhenska bibliotekarka Ilona Hubai izvršila je 1979. godine popis svih postojećih kopija Gutenbergove Biblije u 42 reda. Ona je identifikovala ukupno 47 primeraka i njihove vlasnike. Od objavljivanja ovih rezultata do danas identifikovana su još dva primerka, tako da danas u svetu postoji 49 poznatih primeraka Gutenbergove Biblije u 42 reda.

M. Sophia Newman, lithub.com

So, Gutenberg Didn’t Actually Invent the Printing Press

Kako je Orvel čitao svoj roman “1984”?


Orvel bi se danas veoma iznenadio pogrešnim razmišljanjem koje su ljubitelji njegovog romana 1984 utisnuli u tu knjigu. Zapravo bi se zaprepastio sa koliko entuzijazma je svetska javnost prigrlila sve ono što je “pronašla” u ovom romanu, a što samom piscu nije padalo ni na pamet.

Hju Gejtskel (Hugh Gaitskell), ministar finansija iz redova britanskih laburista je 2. novembra 1950. godine svoje protivnike u Konzervativnoj stranci optužio za “ono što je pokojni Džordž Orvel u svojoj knjizi 1984, koju časni članovi možda jesu ili nisu pročitali”, nazvao dvosmislenim.” Orvelov poslednji roman je izašao 17 meseci pre ove njegove izjave i Gejtskel je bio uveren da su ga barem neki od njegovih kolega poslanika već pročitali. Mnogi jesu – uključujući i bivšeg premijera Vinstona Čerčila, koji je jednom kolegi rekao kako je to “veoma značajna knjiga”. Podstaknuta neočekivanim uspehom Orvelove antistaljinističke novele „Životinjska farma“, objavljenoj četiri godine ranije, „Osamdeset četvrta“ je u svetsko čitalaštvo došla uz prasak koji odjekuje sve do danas.

Ono što je, međutim, u Gejtskelovoj izjavi najznačajnije je da se u romanu ne pojavljuje dvosmisleni govor (doublespeak): on ga je pogrešno zapamtio i pobrkao s konceptom dvostrukog razmišljanja (doublethink), apsorpcijom tj mentalnom sposobnošću istovremenog prihvatanja suprotnih mišljenja ili uverenja, posebno kao rezultata političke indoktrinacije. Bez obzira na to, Orvelova kovanica doublespeak je ušla u politički leksikon tokom 1950-ih, zajedno sa rečima kao što su Veliki brat, Novogovor, Policija misli, Orvelovski (Big Brother, Newspeak, the Thought Police, Orwellian) i tako dalje, i te reči nikada nisu nestale iz našeg rečnika. U stvari, roman je poznatiji po svom jeziku nego po svojim likovima ili zapletima. Spajanjem političkih fenomena tridesetih i četrdesetih godina prošlog stoleća sa dramatičnom, futurističkom terminologijom, ovaj pisac krhkog zdravlja je sebi obezbedio besmrtno mesto u panteonu svetske kulture.

Novinari mogu biti izuzetno zahvalni pisci koji obožavaju da usvajaju novitete i osveženja, posebno sjajne semantičke „vinjete i ukrase“ koje mogu iskoristiti kako bi oživeli i uneli stilističku vedrinu u pisanje svojih članaka o politici. Reference na popularna književna dela imaju tendenciju da se uklope u klišee, kao što su danas, recimo, analogije na seriju „Igre prestola“, mada su Orvelovi neologizmi zadržali svoj sjaj i nakon 70 godina; razlog tome je jer su ušli u onu malu, ekskluzivnu zonu koja leži izvan klišea: mesto gde ove reči postaju tako solidno „uzidane“ u naš jezik da se napokon više ne čitaju kao “reference”, pa ih ne treba objašnjavati u fusnotama. Takve reči kao što su krimi-misli, ne-osoba i memo-rupa (Thoughtcrime, Unperson, Memory hole) ne zahtevaju objašnjenje. Pre dvadeset godina, kreatori televizijskog šoua Big Brother pokušali su da poreknu bilo kakvu vezu s ovim Orvelovim karakterom, kao da je koncept nevidljivog, svevidećeg autoriteta s tim imenom bio, sve do pojave njihovog rijalitija, bez ikakvog autorstva – nešto kao lik iz narodne pesme (sa čim se, zbog autorskih prava, advokati Orvelovih naslednika „lukrativno“ ne slažu).

Ukoliko „prolunjate“ Tviterom u potrazi za frazama iz 1984-te, videćete da se retko pominje “pokojni Džordž Orvel”. Takođe ćete uočiti da se neke od ovih fraza pojavljuju u kontekstu koji tek neznatno podseća na originalne piščeve definicije. Na primer, Orvelova Policija misli (Thought Police) zasnovana je na staljinističkoj praksi progona građana za stvari koje još nisu rekli ili učinili. Malo je verovatno da bi on uživao kada bi video na koje se sve sporne i kontroverzne načine ovaj i drugi izrazi primenjuju u današnjim  „tviteraškim olujama“.

Više kao esejista nego romanopisac, i uprkos tome što je želeo da kaže nešto drugo, Orvel je mislio da je poruka romana 1984 bila očigledna: bio je to satirični napad na totalitarizam Staljina i Hitlera, kao i na mogućnost da se totalitarna misao ukoreni u demokratskim sistemima. Samo nekoliko sedmica nakon objavljivanja, međutim, osećao se primoranim da u dve svoje izjave za štampu pruža dodatna razjašnjenja o „nekim stvarima“ – nakon što je pročitao recenzije koje su interpretirale knjigu kao osudu svih oblika socijalizma, uključujući i „socijalizam“ laburističke partije, čiji je on bio pristalica.

Orvelov izdavač Fredrik Varburg (Fredric Warburg) zaključio je da njegove izjave “nisu nimalo doprinele boljem razumevanju (ovog romana)”. Čitaoci su nastavili da u njemu vide ono što žele.

Eto zbog čega su Orvelovi neologizmi zadržali svoj sjaj i nakon sedam decenija: jer su ušli u onu malu, ekskluzivnu nišu koja udobno egzistencira izvan svih klišea: mesto gde orvelovski rečnik postaje toliko duboko usađen u naš jezik da ga odavno više ne tumačimo kroz fusnote i dodatna objašnjenja… nažalost, ljubitelji ove knjige najčešće ne shvataju neke ključne stavove, stvari i pojmove koje je Orvel imao na umu kada je pisao 1984.

Ova je knjiga bila omiljena i Liju Harviju Osvaldu, a pojavila se i u nastavnom planu i programu američkih Crnih pantera u njihovoj Ouklendskoj aktivističkoj školi – u isto vreme kada je inspirisala i pripadnike ultra-mekartijevske, ekstremno desne anti-komunističke organizacije Džon Birč, koja je odabrala da telefonski broj njihove centrale budu cifre 1-9-8-4. Tokom kampanje za predsedničke izbore baš te 1984. godine, Orvelov roman bio je naširoko i rado citiran u štampanom materijalu koji je američkim građanima stizao u poštanske sandučiće, a kojima su i demokrate i republikanci nastojali da prikupe sredstva za kampanju. Iste te “jubilarne” godine, lideri tri najveće britanske političke stranke su u svojim novogodišnjim porukama spominjale i navodile Orvela, upotrebljavajući citate iz ove knjige. Sve u svemu – svi su želeli da se „očešu“ o ovog pisca, da Orvelov duh na neki način bude na njihovoj strani.

Dosije koji je FBI imao o Džordžu Orvelu bio je u jednom trenutku dostupan na veb-stranici Američkog istražnog biroa, ali ga već nekoliko godina nema. Linkovi drugih veb-sajtova koji su ga preuzeli sada su neaktivni. Ironija orvelovske “rupe u pamćenju” je, dakle, i danas veoma aktuelna. Lepo bi bilo objaviti ga, kao nekada, mada je FBI to ovom prilikom odbio – uprkos zahtevima medija da postupa u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama (FOIA, Freedom of Information Act).

Dokumenti se otvaraju pismom koje je Harcourt, Brace & Co, američki izdavač romana 1984, poslao tadašnjem američkom predsedniku, Džonu Edgaru Huveru, i u kojem je od njega zatražio neku vrstu komercijalne podrške za knjigu. Huver je to odbio, a FBI je istovremeno procenjivao da li je to zapravo satira na  američko društvo. Zaključili su da nije, i da je to bila izuzetno uspešna kritika i satira na tadašnje sovjetsko društvo. Zabavan detalj, dokumentacija sadrži i izveštaj iz ruskih medija koji su objavili da je u knjizi 1984 Orvel zapravo prikazivao Sjedinjene Države. Sve su partije pokušavale da Orvelovu knjigu iskoriste kako bi demonizovale onu drugu stranu: jer, nesumnjivo je da se i Orvelova Životinjska farma, baš kao i 1984 bave mogućnošću uspostavljanja totalitarnih društava širom sveta, bez obzira na ideološke oznake.

Da je doživeo tu simboličnu godinu, Orvel je lako mogao da provede ostatak svog života pokušavajući da ispravi pogrešna tumačenja njegove knjige, mada čak i sa najjačim plućima ne bi preživeo hvatanje u koštac sa istinski orvelovskom podrškom koju vlade brojnih država daju za sprovođenje svojih informativnih ratova.

Većina ljudi koji čitaju 1984 to rade u ranom uzrastu – jednom i nikada više – mada ona zaslužuje da se nanovo čita, i to sa malo više koncentracije i udubljivanja jer citati iz treće ruke imaju tendenciju da iskrive i zamagle kompleksnost Orvelovih ideja. Za razliku od mnogih kasnijih romana, u ovom nema heroja. Čak su i Vinston i Džulija, likovi s kojima kao čitaoci najviše saosećamo, korumpirani i saučesnici sistema na različite načine, jer je Ing-soc (orvelovski termin za engleski socijalizam) režim koji “sakati” svaki mozak. Orvel je u svom delu kristalizovao ideje koje je istraživao, recimo, u esejima kao što su “Beleške o nacionalizmu”, u kojima je pisao o licemerju, samozavaravanju i kognitivnoj pristrasnosti (cognitive bias).

Gejstskelovo shvatanje Orvelovog pojma doublespeak je naprosto oblik laganja drugih ljudi; Orvelova dvomislenost je, međutim, jedan podmukliji proces laganja – laganja sebe, a da to niti shvatamo niti smo toga svesni. Čak i oni najsavesniji ponekad zapadnu u orvelovski doublespeak. Ovom knjigom Orvel nam nalaže da uvek iznova porazmislimo „kako treba da pravilno razmišljamo“ i govorimo.

Orvel bi, napokon, mogao biti razočaran ali ne i iznenađen što je svetska javnost iskrivila značenje njegovih reči, namerno ili na drugi način – reči koje danas služe za svakovrsne političke programe. Kao što je napisao u svom eseju iz 1946. godine “Politika i engleski jezik” (Politics and the English Language), jedan od njegovih „prostora“ u kojima se oprobavao za kasnije pisanje svoje 1984-te: “ako misli korumpiraju jezik, jezik takođe može korumpirati misao.”

Gejtskel je samim tim možda i nehotice završio u „globalnom skladištu prefabrikovanih Orvelovih fraza”, koje bezmerne iskaze političara čine neprimerenim: „predobro“ poznatim ali i inertnim, bez udubljivanja u ono šta je to, zapravo, Orvel želeo da kaže. U tom eseju koji je prethodio „Osamdesetčetvrtoj“, on je političara netalentovanog da svoje misli dobro artikuliše uporedio sa nekom mašinom: “Odgovarajući zvukovi izlaze iz njegovog grkljana; ali njegov mozak nije uključen, kao što bi bio ukoliko bi sam odabrao svoje reči.” Usled preterane upotrebe, Orvelove reči su se do danas već dobrano izlizale, a pravi smisao zamenjen je mehaničkom reprodukcijom lažnog/ iskrivljenog/ promašenog značenja. Njegove reči i njihovo istinsko značenje zaslužuju bolju sudbinu.

Svako ko iskreno želi da oda počast Orvelovim idejama treba da posveti malo svog vremena  kako bi ih naučio, ili ponovo naučio, šta njegove čuvene kovanice zaista znače i na taj način svojim mozgom promisle o izvornom Orvelu i pogrešnim interpretacijama. Možda razlog zašto mnogi ljudi ne učine taj napor leži u njihovom podozrenju, naime – da se taj veoma strogi, nezavisni mislilac ipak ne bi našao na njihovoj strani.

 

Literary Hub, 27. jun 2019.

We All Really Need to Reread George Orwell’s 1984

Fantastična petorka iz Brisela. Svetski kuvari nagradili srpske proizvode


Foto: Beta

Foto: Beta

Pet srpskih kompanija primilo je prestižnu nagradu za prvoklasan ukus svojih proizvoda “Superior Taste Award” i imalo priliku da nauči više o promotivnim i poslovnim mogućnostima koje ova nagrada donosi: Agranela za suve šljive, Real Red Raspberry za namaz od malina, Ecovital za hladno ceđeno ulje od semena bundeve, Happy Honey za sirovi med sa liofilizovanom šljivom i Strela za cepkani ajvar. Stotine proizvođača hrane i pića iz celog sveta, kuvari, somelijeri, predstavnici maloprodajnih lanaca i medija, prisustvovali su svečanoj ceremoniji dodele nagrada u Briselu. Učešće u ovom takmičenju podržao je USAID-ov Projekat za konkurentnu privredu.

Foto: Beta

Foto: Beta

“Ovo je veliki uspeh za srpske proizvođače. Nagrada za prvoklasan ukus izdvaja ove proizvode koje su 100 vodećih svetskih i Mišelinovih kuvara probali i nagradili. Na taj način potrošač kupuje sa poverenjem ove proizvode i zna da dobija vrhunski kvalitet za utrošen novac”, izjavio je Alan Kokson, član žirija i domaćin ovogodišnje ceremonije Međunarodnog instituta za ukus.

Foto: Beta

Foto: Beta

Istog dana, povodom dodele nagrada srpskim premijum proizvodima održan je prijem u Ambasadi Republike Srbije u Briselu, u saradnji sa Misijom Srbije pri Evropskoj uniji. Događaju su prisustvovali predstavnici diplomatskog kora, belgijske kompanije i uvoznici prehrambenih proizvoda. Marina Jovićević, ambasador Republike Srbije u Kraljevini Belgiji, otvorila je skup i obratila se prisutnima: “Nemamo često priliku da se okupimo na ovako lepom događaju za koji je glavni povod čulo ukusa”. Ona je istakla da će ova nagrada našim proizvođačima otvoriti vrata za buduću poslovnu saradnju između Srbije i Belgije, ali i drugih EU zemalja. “Nadam se da će se ovaj trend nastaviti i u narednim godinama, zajedno sa našim napretkom na evropskom putu i naporima da se prilagodimo evropskim standardima i sertifikatima.”

Foto: Beta

Jasmina Debeljak Maljković, zamenica direktora USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu, ukazala je na značaj promocije srpskih visokokvalitetnih prehrambenih proizvoda na stranim tržištima, prevashodno na tržištu EU: “Ovaj događaj je upravo i način kako možemo da promovišemo srpsku visokokvalitetnu prehrambenu industriju. Danas smo se pridružili najboljim proizvodima iz sveta i pokazali da osim kvalitetne sirovinske baze voća i povrća, srpske kompanije imaju potencijala i kapacitete da naprave proizvode visoke vrednosti.”

 

beta.rs

16 naj-naprava po izboru poznatih kuvara


Gardijan predstavlja nekoliko kuhinjskih naprava koje su izabrali poznati britanski kuvari i gastro-pisci.

Difuzor pomaže boljem kuvanju pirinča, cedilo za čaj se udvostručuje u svojstvu cediljke za začine, a nož za puter je odličan za otvaranje školjki (Guardian/ Getty Images)

Uzevši u obzir jedan neograničen budžet, strastveni kuvar mogao bi da potroši desetine hiljada evra u opremanje kuhinje svojih snova. Pa ipak, često, čak i u najlepše sređenom radnom okruženju, najlepše se osećamo ako radimo s opremom čiju smo pouzdanost i korisnost proverili iskustvom – kako u kulinarstvu tako i u drugim zanimanjima. Neki od poznatih kuvara i kulinarskih spisatelja otkrivaju svoje afinitete prema kuhinjskoj opremi, kao i razloge zbog kojih im je baš neki komad opreme omiljeniji od ostalih i prirastao srcu.

Od difuzera za pripremu pirinča pa do 100 godina stare oklagije – vrhunski kuvari i pisci o hrani govore o opremi bez koje se nikada ne bi usudili da uđu u kuhinju.

01 Mašina za sladoled

Dajen Henri, pisac o hrani i autorka knjige “Kako jesti breskvu” (How to Eat a Peach)

„Ja baš nisam u svim tim gadžetima i spravama. Oprema mora da “zasluži” svoj prostor u mojoj kuhinji. Kada sam se udala, moja braća su mi pre 26 godina poklonila mašinu za sladoled: Gaggia Gelatiera danas je dobra kao što je bila i kada su je kupili – kao pre četvrt veka kada sam je dobila. Bela boja je požutela sa godinama dok su se, što je pomalo nezgodno, komadići karamele i oraha nataložili oko brojčanika – mada je ova mašina pravi radni konj. Nikada joj nisu zamenjeni delovi. Potpuno je pouzdana i omogućava vam da budete kreativni koliko god ste to u stanju. A to kuvarima toliko znači. Malo je glomazno zagrliti je tj obujmiti, ali je povremeno “potapšem” i razgovaram sa njom, što uradim onda kada sladoled izgleda kao da se ne može zamrznuti (u poslednje vreme, onda kada pravim ružičasti grejp sa bosiljkom ili tahini sa limetom). Tada je koštala 240 funti, ali je vredela svakog penija. Srce će mi se slomiti ako odapne.”

02 Avan

Vivek Sing, osnivač i glavni kuvar londonskog lanca Cinnamon Collection

“Moja najomiljenija spravica je mali, pohabani, prelepi mesingani avan i uz njega tučak, koje sam koristio pre nego što smo 2001. godine otvorili Cinnamon Club. Ovaj avan koristim za mlevenje svih začina potrebnih u restoranu. Ne treba vam tona kupljenih mlevenih začina. Pomešajte ucelo sve začine koji su vam potrebni, jer su takvi ukusi mnogo bolji od začina iz kesica. Mesing je odličan: inertan je i lak za čišćenje.”

03 Toplotni difuzor

Jotam Otolengi, pisac o hrani, restorater i autor čuvene knjige recepata Simple”

“Mada nije nešto preterano glamurozan, svoj difuzor toplote [ravan metalni disk izbušen rupicama] koristim svaki put kada pravim pirinač. Imao sam ga 10 godina – mislim da sam ga kupio u kuhinji-prodavnici u Klephemu, i to za oko tri funte: njegova drvena drška je odavno odslužila svoje, ali je stvarno toliko koristan kada kuvam u šerpici na maloj ringli, tako da je idealan za pirinač. Ringla malog prečnika ne širi toplotu ravnomerno na bokove posude, a tu onda strašno pomaže difuzor koji ravnomerno rasprostire toplotu u širem prečniku.”

Vivek Sing: „Alat koji mi u kuhinji donosi sreću je – avan.“ Fotografija: Suki Dhanda / Observer

04 Cediljka za čaj

Maša Rener, šefica kuhinje italo-restorana “Lina Stores”, London

„Ne mogu da boravim u kuhinji bez cediljke za čaj [sferični mrežasti infuzer], koja je bila među starom bakinom opremom koju sam od nje nasledila još dok je radila u svojoj pekari u Trstu. Na stranu moj dnevni čaj, nije samo u tome stvar: cediljka je izuzetno zgodna kada želim da ocedim vodu iz paste sa začinima, kao što su letnji majoran, majčina dušica ili limunova kora.”

05 Viljuška za pečenje

Set Bejnz, vlasnik restorana Sat Bains i šef kuhinje, Notingem

„Pre otprilike trideset godina sam u hotelu Ristorante La Gondola u Derbiju, gde sam radio, uzeo Sabatjeovu (Sabatier) ručno iskovanu viljušku za pečeno meso. La Gondola je bilo fenomenalno mesto, koje je kasnije postalo ozloglašeno – nakon što se pojavilo u emisiji Gordona Remzija “Kuhinjski košmari” (Kitchen Nightmares).” Voleo sam tu viljušku – dok bih je držao u rukama, osećao sam se kao čuveni Marko Pjer Vajt (Marco Pierre White). Bila je to tako čarobna alatka, a ja sam tada bio bez novca, pa sam je “prisvojio”. Kod kuće je koristim za pripremanje steka na roštilju, a pomaže mi i pri sečenju tj odvajanju pečenih zglobova na kosti. Danas je drvena ručka ove viljuške neotuđivo i beznadežno prljava – a i malko iskrivljena usled pada, mada je draž upravo u toj njenoj istoriji i priči koja stoji iza nje. Imam i šolju a la “Dennis the Menace” koju mi je dao tim La Gondole pri odlasku… današnje stvari više ne traju po 30 godina, za razliku od nekadašnjih.”

06 Džepni višenamenski alat

Ajvan Tisdal-Daunz, šef kuhinje restorana Native, London

„Moj Leatherman Wave (višenamenski alat sličan švajcarskom vojničkom nožu) držao je našu kuhinju na okupu; ima u sebi nož, testeru, otvarač limenih poklopaca i odvijač. Moj tata je stolar. Kupio mi je jedan za Božić pre 10 godina i još uvek je jak i solidan. Leatherman Wave je sjajan alat u svakoj kuhinji.”

07 Stoni sterling-nož za maslac

Džejms Kros, vlasnik-šef, Lake Road Kitchen, Kambrija

„Kada sam bio u restoranu Simpsonovi (Simpson’s) u Birmingemu, moj dobar prijatelj Pol Insli dao mi je stari srebrni (“sterling”) nož za maslac kojeg je koristio za otvaranje školjki (posebno kapica). Dugačak je, ravan, neverovatno jak i, za razliku od specijalnog noža za školjke, njegov zaobljeni kraj bez špica nikada ne kida meso kapice. Među nama govoreći, ovim sterlingom sam otvorio oko 110.000 školjki.”

08 Sev sancha – mašina za indijsku pastu

Ravinder Bogal, osnivač i glavni kuvar londonskog restorana Jikoni

“Odrastajući u Najrobiju, posetioci su redovno dolazili, a kuhinja je uvek bila puna žena koje su pripremale čaj i grickalice. “Naši gosti su naši bogovi”, bila je mantra moje bake. Ove grickalice su neizbežno podrazumevale sev: začinjeni rezanci brašna od grahama i(li) leblebija istiskivani su iz mesinganog cilindra u užareno ulje, u kojem bi se pržili dok ne postanu hrskavi. Baterija se nalazi u glavnom cilindru, na koji se ugrađuju diskovi različitih oblika, a zatim se ručno okreće osovina koja potiskuje bat unutar cilindra, a time i testo, ka dnu gde prolazi kroz limenu pločicu sa otvorima – modlom koja oblikuje rezance. Kao dete, poželeo sam ga kao igračku, a kasnije u životu, kao odrasla osoba sam ga prvo “ukrao” – ​​a onda sam je nasledio. Retko ga koristim, ali ga brižno čuvam. U njenoj patini je miris kokosovog ulja moje bake, njena duhovitost, njene priče sa milion digresija i njene lekcije iz velikodušnosti: ako možete podeliti svoje grickalice, možete podeliti sve.

09 Stoletna oklagija

Stousi Medi, šefica kuhinje restorana Parkers Arms, Lankašir

„Imamo drvenu oklagiju koja je stara više od 100 godina. Pripadala je baki Nolan, koja je bila baka moje poslovne partnerke Keti Smit. Potpuno je uglačana zato što je stalno koristimo i poliramo umesto da je operemo; ima gotovo prirodnu drvenu površinu koja se ne lepi. Nijedna nova oklagija ne bi izvukla iz testa tako ravnomerne kore za pitu od sira i luka. Keti i ja se stalno prepucavamo oko toga ko će je koristiti, ali ako je oklagija u blizini – Keti je ta koja će je prva i dobiti. Ova oklagija je naprosto nezamenjiva.”

 

10 Gjuto, japanski kuhinjski nož

Džejms Louv, osnivač i glavni kuvar londonskih restorana Lyle’s i Flor

„Japanski noževi su elegantni i napravljeni da traju takoreći večno (ili barem doživotno). U vreme dok sam bio glavni šef kuhinje u restoranu “St. John Bread & Wine”, čuo sam za proizvođača iz Kjota, Aritsugu, i zatražio od Kentea, našeg japanskog šefa pekarskog odeljenja, da mi kupi ručno napravljen gjuto [gyotu: tanji, oštriji ekvivalent zapadnog kuvarskog noža, sa špicem pod uglom). Jedanaest godina nakon što sam ga kupio, on je i dalje moj glavni nož, od pripreme povrća do rezanja ribe. Prelep je, ima težinu i veoma praktičan, a osećaj pri hvatanju drške je kao da je oblikovana za moju šaku. Ovaj gjotu sam platio oko 200 funti, dakle nije od onih verzija gjotua za koje vam treba džak para, mada je svojevremeno bio značajno skuplji u poređenju sa evropskim noževima.”

11 Vok

Sai Ditva, vlasnica-kuvarica restorana Buddha Belly, Birmingem

„Moja mama ima štand na straud-glosterskoj zelenoj pijaci za male proizvođače; kao mlad sam obožavala rezance iz njenog voka čije je dno bilo potpuno deformisano: ličilo je na vrh srca u centru, jer je tako često bio podizan i udaran ivicama o grejnu ploču: ivice i obod su ulegli od ovog uverziranog pokreta, a samo je centar voka bio izdignut; ispod i oko te izbočine u centru su se migoljile hrpe pečenih rezanaca. Ručka se baš nedavno rasklimala i baš uvrnuto kako smo se zbog toga rastužili. Počela sam da ga koristim pre šest godina, kada su mi ga kupili roditelji – sasvim jednostavan, kupljen je u najobičnijem kineskom supermarketu; ovom bih prilikom toplo preporučila lanac Wing Yip. Sada, nakon što je taj vok nahranio hiljade gostiju, i on se iskrivio poput onog maminog. I mada je njen vok “glavna fora”, ipak čuvam svoj i brinem se za njega.”

12 Flambadu – “polivalica” za pečenje na otvorenom plamenu

Džoš Overington, šef kuhinje i vlasnik restorana “Slepo prase” (Le Cochon Aveugle), Jork

„Tokom našeg istraživanja tradicionalne francuske kuhinje, naišli smo na flamboir a lard, odnosno flambadou, gvozdeni konus (levak) sa dugačkom ručkom koja se zagreva dok se ne užari – da bi se u nju brzo spustila mast koja se gotovo trenutno rastopi (a najveći se deo i zapali). Istorijski gledano, flambadou je korišćen za prelivanje onih delova pečenja koji oskudevaju u mesu, a to su obično zglobovi. Danas je flambadou izuzetno retka kuhinjska alatka. Imali smo jednu napravljenu za nas, i koristili smo je kako bismo jagnjećim lojem prelivali ostrige i langustine koje bismo grilovali na žaru. Mast koja se zapali kada se stavi u usijani flambadu daje školjkama poseban ukus, koji većina ljudi nikada pre nije imala prilike da proba.“

13 Mikro rende

Tom Kičin, vlasnik i šef kuhinje restorana The Kitchin, Edinburg

“Prvi put sam naišao na mikro rende kada sam 2003 radio za Alena Dukasea (Alain Ducasse) u Monte Karlu – i od tada ga zdušno koristim. Rešetka ovog malog grejtera je neverovatno fina i ne samo da je precizna (limunovu koru nariba daleko efikasnije od standardnih zestera i grejtera), već je i višestruko manja od staromodnog kutijastog rendeta – a zauzima tako malo prostora; vrhunska stvar i topla preporuka za svaku kuhinju.

14 Ručno napravljena pećnica

Nives Baragan Mohačo (Nieves Barragán Mohacho), šefica kuhinje restorana Sabor, London

“Jumaco & Maestro je španska porodična firma koja prodaje svoje ručno izrađene peći još od 1890. godine. Volela sam ih od kada sam ih videla u Segoviji pre mnogo godina, ali nisam mogla da je priuštim sve dok nisam došla u Sabor. Naša je visoki, kameni, drveni cilindar u kome se hrana lagano okreće. Za naše prasiće koje serviramo nema druge peći koja bi meso mogla da ispeče meso tako fino, dok ne postigne onu željenu hrskavost kožure. Ova rotirajuća peć je pravi dragulj naše kuhinje.”

15 Procesor hrane

Tom Keridž, vlasnik i šef kuhinje, restoran Hand & Flowers, Marlou

“Kada smo tek počeli da radimo, sve što smo imali od pribora je bilo polovno i vidljivo rabljeno, a naša kuhinja bila je tako mala da nismo mogli da u nju uklopimo ni mašinu za sladoled. Umesto toga kupili smo “Pekodžet” [Pacojet, high-end procesor hrane koji može da smrznute namirnice trenutno pretvori u pire]; pekodžet se lepo uklapa na našoj polici, ali košta tri puta više od naše peći. Sada ih imamo četiri i koristimo ih za pravljenje ne samo sladoleda već i najraznovrsnijih pirea, za ekstrahovanje biljnih ulja i vrlo finog parfea od pileće jetre. Nakon 15 godina, original je u “polu-penzionisanom” stanju u kutiji. Ali, svako malo se desi da moramo da ga “smorimo”, pa ga izvučemo iz kutije kako bi uradio posao na kojem je druga, novija oprema poklekla.”

16 Stimer od bambusa

Saifin Mur, suvlasnica i šef kuhinje lanca Rosa’s Thai Cafe i lokala Hoh Sek i Lao Cafe, London

„Na Tajlandu, roditelji svojim kćerima ručno pletu posuđe i stimere od bambusa, a moj tata je meni ispleo puno kuhinjskih stvari različite veličine – sve njih sam donela u Englesku. Neke imam kod kuće, a one veće sam stavila u Lao Cafe. Sećam se da sam kao devojčica jela lepljivi pirinač kuvan u sličnim posudama koje je imala moja mama, ali takođe koristim i naparivač (steamer) u kojem kuvam povrće, piletinu i ribu. Ova hrana ima ukus doma iz kojeg potičem. Volim suptilni miris bambusa i miris koji dobijate od stimera. Oni sve čine mirisnijim.”

 

Gardijan

Kina: razvoj haj-tek sektora teče bez problema


Bivša američka državna sekretarka Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice) izjavila je u intervjuu CNBC-u da je Kina napravila rizičan izbor objavivši svoju ambiciju da ubrza razvoj visokotehnološkog sektora u pokušaju da nadmaši Sjedinjene Države u kvantnom računalstvu i veštačkoj inteligenciji.

Ono što je Rajsova rekla odražava stavove brojnih američkih političara, koji veruju da će napori Kine u modernizaciji proizvodnog sektora narušiti globalnu tržišnu utakmicu i ugroziti američku dominantnu ulogu u naprednim tehnologijama.

Ovi političari takođe veruju da podrška kineske vlade planu “Made in China 2025” ugrožava američku nacionalnu bezbednost i njenu dominaciju u visokim tehnologijama, dok neki drugi pak tvrde da su vladine smernice i podrška određenim industrijama, subvencije određenim izvoznim kompanijama i vodeća uloga preduzeća u državnom vlasništvu u kineskoj ekonomiji takođe predstavljaju pretnju američkim preduzećima.

Međutim, pravi cilj ovih političara je da zaustave rast kineskih visokotehnoloških industrija. Pokušavanjem da se održi američka dominacija u sektoru visoke tehnologije i prisiljavanjem kineske industrije da nastavi da kaska za svojim zapadnim kolegama, takvi političari jasno stavljaju do znanja im je cilj da provere razvoj Kine i njenu privredno-ekonomsku transformaciju.

Ako ovaj set političara uspe u svom naumu, i Kina i Sjedinjene Države će morati da plate veliku cenu. Dakle, SAD bi trebalo da preduzme mere kako bi izbegle takav scenario.

Kao članica Svetske trgovinske organizacije, Kina je u okviru svojih prava zatražila od SAD da rešava bilateralne trgovinske sporove u okviru STO-a. Kina treba da poboljša svoju tržišnu ekonomiju i spremna je da pregovara i radi zajedno sa svojim trgovinskim partnerima na prijateljski način kako bi postigla taj cilj. U tom smislu, ona je već ojačala pravnu zaštitu intelektualne svojine.

Trgovinski poslovi i rešavanje sporova u okviru VTO-a takođe su u velikoj meri koristili američkim kompanijama. Na primer, prodaja ulaznica za “Osvetnike” (Avengers), holivudskog naučno-fantastičnog blokbastera: “Kraj igre” (Endgame) je u Kini bio jednako visoko kotiran i populara kao u Sjedinjenim Državama. To pokazuje da je Kina veliko – i još uvek rastuće – tržište za američke kompanije.

Nema razloga zašto bi SAD trebalo da pokušavaju da zaustave kineski visokotehnološki razvoj. Pošto okvir Svetske trgovinske organizacije ne zabranjuje nijednoj privredi da razvija sopstveni konkurentan industrijski sistem, SAD nisu u stanju da pruže ikakvo opravdanje za svoje optužbe upućene Kini zbog njene “podrške” i “subvencionisanje” visokotehnoloških industrija.

Čini se da su SAD zaboravile koliko je podržavajućih politika na snazi imala u cilju promovisanja i unapređivanja svog visokotehnološkog sektora i brojne subvencija koje nudi visokotehnološkim kompanijama. Amerika je postala lider u sektoru visokih tehnologija upravo zato što je uložila velika sredstva u istraživanje i razvoj. Na primer, tokom pedesetih godina prošlog veka, američke investicije u istraživanje i razvoj činile su više od polovine ukupnog svetskog kapitala. Ali i to se menja, s obzirom da Kina povećava procenat svojih investicija u istraživanje i razvoj. I to je ono što zabrinjava Sjedinjene Države.

Kina poziva američke kompanije da se takmiče na fer način. A ako SAD unaprede svoju industrijsku politiku i zatraže od svojih industrija da nastave sa razvojem svoji prednosti zarad trke sa svojim kineskim kolegama – Kina bi toplo pozdravila taj korak.

Ako Sjedinjene Države veruju da Kina krši pravila međunarodne trgovine, trebala bi da pristupe VTO-u i pokušaju da reše to pitanje kroz mehanizam rešavanja sporova svojstven ovoj svetskoj organizaciji. Ali, SAD pokušavaju da zadrže superiornost američkih visoko-tehnoloških industrija nepravednim sredstvima. Što je prikladan primer američkog unilateralizma tj jednostranosti.

Vreme je da SAD pristupe razumom i nastave da održavaju trgovinske razgovore sa Kinom na ravnopravnoj osnovi kako bi rešavali međusobne bilateralne sporove, jer, u protivnom neće uspeti da obuzda razvoj kineske haj-tek industrije.

 

Chen Jing | China Daily

Zašto je Kina uverena da može pobediti Trampa u trgovinskom ratu


Kineski lideri su krajnje uvereni da mogu pobediti u trgovinskom ratu kojeg je protiv njih poveo predsednik Tramp. Ova rečenica je iz teksta objavljenog u Njujork tajmsu pre gotovo 15 meseci (5. aprila 2018), kojeg možete pročitati u produžetku – a u svetlu samita G20 u Osaki, na kojem je Tramp konačno seo i razmotrio opciju “smirivanja strasti” i obustavljanja carinskog rata kojeg je na svoju ruku nametnuo Kini. Sama Trampova želja da za nekoliko dana sedne za sto sa predsednikom Sijem više nego dobro osvetljava situaciju koja je postojala pre nešto više od godinu dana, kada se američki predsednik zahuktalo sukobio sa kineskom administracijom. U tom smislu, ima nečeg “proročkog” u ovom prošlogodišnjem tekstu, čija su se predviđanja obistinila – Sjedinjene Države su poklekle i rešile da sednu za sto u želji da normalizuju odnose s Kinom.

Američki državni mediji prikazali su ga kao bezobzirnog zlostavljača sa namerom da podrije globalni trgovinski sistem, dok je kinesku vladu predstavila kao pravednog prvaka slobodne trgovine. A kineski lider, Si Đinping, iskoristio je to protivljenje koje u američkim medijima postoji prema Trampu kako bi pojačao poruku poslatu od strane Komunističke partije: da su Sjedinjene Države odlučne da zaustave uspon Kine – ali da to više nisu u stanju da sprovedu u delo: Kina je već prejaka, jer je njena ekonomija prevelika.

“Kina se ne boji trgovinskog rata”, izjavio je na konferenciji za novinare potpredsednik finansija Žu Guangjao na kojoj se razgovaralo o mogućim protivmerama. Više nego jednom on je naveo istoriju “nove Kine” – koja je počela svoj izvanredni ekonomski oporavak pre čitave četiri decenije – kao dokaz da “nikada neće podleći spoljnom pritisku”.

Ono što nedostaje u toj medijskoj bujici reči i propagande su upitne metode koje je Kina usvojila kako bi istisnula strane kompanije iz ključnih tehnoloških tržišta – uz činjenicu da je, u hladnoj ekonomskoj kalkulaciji, Kina ranjivija na trgovinski rat no što njeni zvaničnici priznaju.

Izvoz čini veliki deo kineskog ekonomskog rasta. Pošto Sjedinjene Države toliko kupuju od Kine, Vašington ima mnogo više načina da udari na kineske proizvođače. Nasuprot tome, kontra-tarife  koje je Peking predložio u znak odmazde već pokrivaju više od jedne trećine onoga što Kina kupuje od Sjedinjenih Država, ostavljajući manje mogućnosti za uzvratni udarac.

U političkoj sferi, međutim, predsednik Si uživa u prednostima koje mu mogu omogućiti da se nosi s ekonomskim padovima daleko bolje nego što to može Tramp kod kuće: Njegov autoritarni stav prema medijima i sopstvenoj stranci znači da preostaje malo prostora za kritikovanje njegove politike, čak i onda kada se mora suočiti sa pritužbama američkih kompanija i potrošača.

Kineska vlada, takođe, ima mnogo veću kontrolu nad ekonomijom, što joj dozvoljava da zaštiti javnost od smanjenja broja radnih mesta ili zatvaranja fabrika tako što će narediti bankama da podrže industrije koje su na udaru američkih tarifa. Kina je u stanju da, s jedne strane, našteti još više i udari bolnije po Americi dok je, sa druge strane, sposobna da izdrži još godine i godine potencijalnih gubitaka svojih državnih kompanija, koje dominiraju njenim ključnim ekonomskim sektorima.

“Moj utisak je da u Vašingtonu postoji preterana egzaltacija o šteti koju Trampove tarife mogu naneti Kini”, rekao je Arthur R. Kroeber, izvršni direktor istraživačke fintech kompanije Gavekal Dragonomics, filijala u  Pekingu.

U najgorem slučaju, procenjuje on, američke akcije (nametanje tarifa Kini) mogle bi da “skinu” tek  jednu desetinu procenta ukupnog ekonomskog rasta Kine – što je jedva dovoljno da bi izazvalo drastičan preokret u kineskoj politici, s obzirom na ogromne koristi koje kineski lideri vide u svom državno-ekonomskom modelu, na koji se ova zemlja oslanjala poslednjih decenija.

Istovremeno, izgleda da kineski zvaničnici veruju da mogu iskoristiti ono što smatraju slabim tačkama u američkom političkom sistemu.

“Američki poljoprivredni sektor je prilično uticajan u Kongresu”, rekao je Vang Jong, profesor ekonomije na Univerzitetu u Pekingu, objašnjavajući zašto je Kina targetovala poljoprivredne proizvode poput soje, kao robe koja bi bila na udaru kineskih kontra-tarifa. “Kina želi da američki domaći politički sistem odadi svoj posao.”

Predsednik i njegova administracija su ove nedelje (početkom aprila 2018.) poslali poruke koje se drastično razlikuju.

Nekoliko sati nakon što je Kina objavila da će uvesti kontra-mere, pripadnici Trampove administracije su nastojali da primire zebnje od započinjanja trgovinskog rata, što sugeriše da oni možda neće povući okidač za plan uvođenja carina na 50 milijardi dolara vrednu kinesku robu.

Međutim, Tramp je, nepuna dva dana nakon toga, rekao da će razmotriti ubiranje dodatnih 100 milijardi dolara carina na kinesku robu kao odgovor na „nepoštenu odmazdu koju je Kina preduzela nad američkim poljoprivrednicima i proizvođačima”.

Kineski potpredsednik finansija Žu se zahvalio američkim uzgajivačima soje i udruženju koje ih predstavlja jer su javno izrazili svoje protivljenje planu Trampove administracije.

Pored soje, Kina je zapretila da će uzvratiti tarifama na američke automobile, hemikalije i druge proizvode: ukupno 106 proizvoda, od kojih su mnogi proizvedeni u onim američkim oblastima koje su podržavale Trampa u njegovoj predizbornoj kampanji – odabrane su kako bi poslale upozorenje da će američki radnici i potrošači trpeti usled dugoročnog zastoja u proizvodnji i poslovanju.

“Ako neko (od američkih proizvođača soje koji su glasali za Trampa) želi da se bori, mi ćemo biti uz njega”, rekao je Žu, manje-više naglašavajući uslove za američku predaju: uklanjanje jednostranih tarifa i rešavanje svih pritužbi putem Svetske trgovinske organizacije. “Ako želi da pregovara, vrata su mu otvorena.”

“Globalno, kineska strategija je bila da izoluje Sjedinjene Države, razdvajajući je od saveznika u Evropi i Aziji, koji inače dele američku zabrinutost oko trgovinskih politika Kine čiji je cilj zaštita ključnih tržišta i sticanje tehnologije od stranih firmi”, kaže se u tekstu Njujork tajmsa od aprila 2018. godine.

Kreber je rekao da će ujedinjeni front protiv Kine biti efikasniji od samih američkih tarifa, ali do sada Tramp nije uspeo da taj front i izgradi.

Umesto toga, Si je u velikoj meri uspeo da na svetskoj sceni zauzme visoku moralnu poziciju, projektujući Kinu kao trezvenog sprovodioca međunarodnih sporazuma po svim pitanjima: od globalne trgovine do klimatskih promena – po svim onim pitanjima za koje Tramp nije pokazao želju da ih rešava.

“Američka strana je spremna da pokrene trgovinski rat, a za njegovo pokretanje će upotrebiti i najmanji izgovor”, napisao je u svom žestokom uvodniku glavni urednik vodećeg republikanskog lista People’s Daily, osuđujući Trampove tarife kao “nešto što je potpuno protiv trenda ekonomske globalizacije”.

“Danas cilja na Kinu, a sutra može biti usmerena na neke druge zemlje”, navodi se u saopštenju.

Stranka je takođe iskoristila trgovinski spor kao novi dokaz da su Sjedinjene Države namerno potkopale uspon Kine kao globalne sile, centralnog narativa kojim se opravdava vladavina stranke i Sija.

U decembru (2017. godine), američki državni mediji su, takođe, istakli novu strategiju nacionalne bezbednosti koju je otkrila Trampova administracija, koja je izjavila da je Kina “pokušala da istisne Sjedinjene Države u Indo-Pacifičkom regionu, proširujući doseg njenog državnog ekonomskog modela, i preuređujući ovaj region u svoju korist.”

Dokument je ukazao na dvopartijski pomak u stavu Vašingtona prema Kini nakon decenija ekonomske saradnje i koncesija. Stranka je tvrdila da Sjedinjene Države tek sada izazivaju Kinu jer strahuju da će izgubiti svoje privilegovano mesto u svetskom poretku.

“Najnovije američke mere uperene protiv Kine odišu atmosferom obuzdavanja, koji je navodno uobičajen među američkim političarima”, pisalo je u uvodniku časopisa Global Times koji važi za nacionalistički obojeni tabloid iza kojeg stoji država. “Oni su, međutim, prevideli činjenicu da je Kina postala još jedan ekonomski centar sveta.”

U nastavku je konstatovano da je kinesko tržište sada “ni više ni manje privlačno” od američkog – što je možda pomalo preterano, ali ne toliko koliko bi bilo pre deset godina. I to čini ovu dalekoistočnu zemlju opasnijim protivnikom nego što jeTramp i mogao očekivati.

“Nastojati da se  obuzda Kina”, rekla je urednica, “značilo bi nezamislivo okrutnu bitku za Sjedinjene Države.”

Steven Lee Myers, New York Times

Samit G20: šansa za dogovor između Kine i SAD


Predsednik Si dolazi na samit G20, tokom kojeg će sa Trampom raygovarati o okončanju trgovinskog rata.

Si Đinping će krajem ove sedmice prisustvovacti samitu G-20 u Japanu, tokom kojeg će se sastati sa svojim američkim kolegom Donaldom Trampom – biće to, kako se očekuje, važni razgovori u cilju postizanja dogovora o okončanju trgovinskog rata na relaciji Kina-SAD, kao i da bi se preduhitrili potezi Vašingtona koji bi možda poželeo da “zacementira” tarife na 300 milijardi dolara robe koju Kina izvozi u SAD.

Si će od 27. do 29. juna prisustvovati četrnaestom skupu G-20 u Osaki, a na poziv japanskog premijera Šinza Abea, izjavio je portparol ministarstva spoljnih poslova, javlja Economic Times, najveći indijski vebsajt za poslovne i finansijske vesti.

Uoči njihovog planiranog sastanka, Tramp i Si su 18. juna održali detaljan telefonski razgovor kojim radi pripreme terena za rešavanje razlika koje ometaju sporazum o okončanju jednogodišnjeg trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije.

Tramp, koji je prošle godine pokrenuo trgovinski rat, traži od Kine da smanji ogroman američki trgovinski deficit koji je prošle godine porastao na preko 539 milijardi dolara. On takođe insistira na tome da Kina uvede proverljive mere i procedure za zaštitu prava intelektualne svojine (Intellectual property rights IPR), transfere tehnologije i veći pristup američke robe na kinesko tržište.

Obe zemlje su jedna drugoj uvele dodatne tarife za izvoz vredan milijarde dolara.

Tramp je prošle sedmice zapretio da će “odmah” podići tarife za preostalih 300 milijardi kineskog izvoza u SAD, ukoliko se predsednik Si ne pojavi na sastanku. Sjedinjene Države već su uvele 25 odsto carina na robu uvezenu iz Kine, vrednu preko 250 milijardi dolara.

Specijalni timovi sa obe strane predvođeni visokim zvaničnicima održali su 11 krugova razgovora o okončanju carinskog rata. Pregovori su, kako se izveštava, propali nakon Trampovog insistiranja na proverljivim merama koje bi zaustavile kinesko delovanje u pravcu kršenja prava intelektualne svojine, kao i prenosa tehnologija, za koje Peking kaže da ometaju njen suverenitet.

Nakon telefonskih razgovora sa Sijem, Tramp je zvučao optimistično u vezi sa mogućim napretkom na njegovom sastanku sa kineskim predsednikom u Osaki.

“Imali smo veoma dobar telefonski razgovor sa predsednikom Sijem. Sledeće nedelje održaće se jedan produženi sastanak na G-20 u Japanu. Timovi obe zemlje će započeti razgovore pre našeg sastanka”, rekao je Tramp.

Sa svoje strane, Si je takođe rekao: “Spreman sam da se sastanem sa predsednikom (Trampom) tokom samita G-20 u Osaki kako bismo razmenili mišljenja o osnovnim pitanjima koja se odnose na razvoj kinesko-američkih odnosa”, navodi se u zvaničnoj izjavi nakon telefonskog razgovora između dva lidera.

Si je naglasio da dve strane treba da reše svoja ekonomska i trgovinska pitanja kroz dijalog na ravnopravnoj osnovi, s tim da je ključno obostrano prihvatanje prisutnosti realnih problema s kojima se suočavaju obe strane.

“Kineska strana se nada da će američka strana pošteno postupati prema kineskim firmama. Slažem se da trgovinski timovi dvaju zemalja konstantno održavaju kontakt kako bismo rešili spor”, rekao je on.

“Kao dve najveće svetske ekonomije, Kina i Sjedinjene Države bi na samitu G20 u Osaki trebalo da zajedno igraju vodeću ulogu u podsticanju pozitivnih rezultata, kako bi se povratilo poverenje i vitalnost globalnog tržišta”, rekao je Si.

Uoči sastanka sa Trampom, Si je iznenada posetio Severnu Koreju, prvu koju je jedan kineski lider napravio u proteklih 14 godina – a u vatrometu spekulacija da je cilj putovanja bio demonstracija kojom je američkom predsedniku poslata poruka o značaju koji kineski uticaj ima nad severnokorejskim diktatorom Kim Džong-unom.

Tramp, koji je već imao dva neuspela samita sa Kimom, već je ranije optuživao Sija da “utiče” na severnokorejskog lidera, a što je nasuprot dogovoru o odustajanju Severne Koreje od nuklearnog oružja.

Tokom svoje nedavno završene posete Severnoj Koreji, Si je rekao Kimu da je Kina odlučna da podrži novi “strateški put” zemlje, dok je Kim rekao da je Pjongjang preduzeo korake ka denuklearizaciji, ali da nije dobio “pozitivan odgovor relevantne strane”.

Lim Eul-čul (Lim Eul-chul), stručnjak iz Severne Koreje koji radi na Institutu za dalekoistočne studije na Univerzitetu Kjungnam u Seulu, rekao je da situacija postaje “veoma komplikovana”.

“Kinesko obećanje Severnoj Koreji tumačim kao odlučnost Pekinga za usklađivanjem pozicije sa Pjongjangom protiv Vašingtona”, rekao je Lim u Hong Kongu.

Žao Tong, saradnik u Karnegijevom programu za razvoj nuklearnih politika pri Carnegie-Tsinghua centru za globalnu politiku, rekao je da će naglasak na istorijske veze i međusobno približavanje Kine, Rusije i Severne Koreje izazvati podozrenje Zapada.

“Kina i Rusija postaju sve bliže kada dele slične stavove o stavu i ponašanju u međunarodnim odnosima. Kina, Rusija i Severna Koreja takođe će se približiti, s obzirom na sličnost njihovih stavova i ideologija – što bi moglo da isprovocira reakcije Sjedinjenih Država i njihovih saveznika”, kaže Žao.

“Pjongjang će morati da se kreće na liniji između Kine i SAD-a da bi se održao u ovoj ulozi, a to će neminovno dovesti do promene u dinamici snaga”, rekao je Žao Tong.

 

economictimes.com

Održan brifing o učešću Si Đinpinga na Samitu G20


Predsednik Kine Si Đinping će prisustvovati na 14. Samitu G20 koji će se od 28. do 29. juna održati u Osaki, rekao je Džang Đun, koordinator Kine za poslove G20 i pomoćnik ministra spoljnih poslova na današnjoj konferenciji za novinare u Pekingu.

Džang je najavio da će predsednik Si prisustvovati na četiri plenarne sesije u sklopu samita, učestvovati u diskusijama na teme svetske privrede i trgovine, digitalne ekonomije, inkluzivnog i održivog razvoja, infrastrukture, klimatskih promena, energetike i životne sredine.

Predsednik Si će takođe prisustvovati neformalnom sastanku lidera zemalja članica BRIKS-a, trilateralnom sastanku lidera Kine, Rusije i Indije, sastanku lidera Kine i afričkih država, koji će biti održani u sklopu samita u Osaki, rekao je Džang. Očekuje se da će Si tokom Samita G20 imati i više bilateralnih sastanaka sa liderima drugih zemalja, dodao je on.

Samit G20 predstavlja glavni forum za međunarodnu ekonomsku saradnju. Kina, kao druga ekonomija u svetu, dala je dugoročan i značajan doprinos unapređenju svetskog privrednog rasta, usavršavanju globalnog upravljanja i reagovanju na rizike i izazove, čime je igrala konstruktivnu ulogu odgovorne velike zemlje, ocenio je Džang.

Kina želi da se sa svim stranama pridržava duha partnerstva G20, pojača političku koordinaciju i solidarnu saradnju, i da zajednički reaguje na velike probleme koji se odnose na perspektivu svetskog privrednog rasta i strukturu globalnog ekonomskog upravljanja, rekao je Džang na brifingu.

Na brifingu govorili su između ostalog i zamenik ministra trgovine i zamenik predstavnika za međunarodne trgovinske pregovore Vang Šouven i viceguverner Centralne banke Kine Čen Julu.

Vang Šouven je izjavio da je na prethodno održanom sastanku ministara trgovine zemalja G20 objavljeno zajedničko saopštenje, u kome je postignut dogovor o stvaranju povoljnog trgovinskog i investicionog okruženja, unapređenju reformi Svetske trgovinske organizacije, jačanju kombinacije trgovine sa digitalnom ekonomijom, unapređenju održivog i inkluzivnog razvoja. Kina se nada da će na predstojećem samitu, sve strane na osnovu zajedničkog saopštenja, uložiti zajedničke napore kako bi bilo postignuto više dogovora u Osaki.

Čen Julu je govorio o očekivanjima i stavovima Kine na planu koordinacije makroekonomske politike, međunarodnog finansijskog okvira, jačanja finansijskog nadzora, kao i zelenih i inkluzivnih finansija.

 

Džao Peng, China Radio International (CRI)

Fejsbuk, Libra i budućnost demokratije


Da li je najava iz kompanije Fejsbuk da će u opticaj pustiti svoju kriptovalutu zapravo dobar plan za razbijanje globalnog finansijskog sistema?

Šta možemo očekivati od iznenadnog Fejsbukovog upada u svet digitalnog novca? Baš kao što su državni regulatori počeli da se bude iz svoje samoindukovane kome – da bi „otkrili“ kako je njegov rast i prebrz i prevelik – ova je kompanija odlučila da udvostruči svoju nepokolebljivu posvećenost „brzom kretanju i prodorima“. Dobra stara vremena, kada je Facebook samo „prodirao“ u našu privatnost i izbore su prohujala – i izvesno je da će nam nedostajati. Ali, kakve šanse ima ova kompanija da jednom i zauvek „prodre“ u globalni finansijski sistem?

U tu svrhu, Fejsbuk je objavio Libru: svoju kripto-valutu, uz koju idu infrastruktura i mreža – dvosmisleni digitalni entitet koji je dovoljno prostran da bude sve za svakoga, i sa „plemenitim“ domenom „.org“. To je ultimativna Šredingerova mačka digitalne ekonomije: blokčejn/ non-blokčejn, koja će služiti kao novac / ne-novac da bi sačuvala / zakopala Facebook / sve nas.

Donekle oskudevamo u informacijama o specifičnostima funkcionisanja ovog amorfnog projekta, ali se ipak može uočiti njegova sveukupna težnja. Fejsbuk i Libra bi omogućili korisnicima – posebno onima koji su nesretni jer nemaju bankovni račun ali su te sreće da imaju Fejsbuk nalog – da konvertuju pravi novac u Libru, da ga deponuju virtuelno, da ga pošalju drugima ili da ga jednostavno iskoriste za plaćanje usluga.

Fejsbukov okvir za ovaj finansijski poduhvat slovi za human: Libra je tu da poboljša globalne bankarske usluge, a ne da iščupa ono što nam je od para još preostalo (a nije na našim bankovnim računima – ili, pak, jeste). Tako, za svaki Uber i Mastercard koji se pridruži Librinoj grupi u svojstvu partnera (po „sitnoj“ ceni od 10 miliona dolara po kompaniji – očigledno je da je era „besplatnih“ online usluga takođe prohujala), isto tako postoje i neprofitne grupe kao što su Mercy Corps i Women’s World Banking koje današnjem finansijskom i digitalnom kapitalizmu utiskuju „humanost“, pa čak i svojevrsnu komičnu crtu. Bez ovog neprofitnog kontingenta, Fejsbukova bi Libra pre bila grupa koja je više nalik kriminalnoj grupi koja pogoduje inovatorima i njihovim inovacijama – samo pogledajmo ukupan broj nedavnih sudskih slučajeva vezanih za Uber, Mastercard i Facebook.

Primamljivo bi bilo pogrešno protumačiti Fejsbukov „prodor“ u sferu svetskih finansija kao još jedan dokaz njegove beskonačne besramne drskosti, bezobrazluka i kratkovide arogancije. Da li je Libra tek samo jedna pametna forma pljuvanja u lice gnevnim državnim regulatorima? Gde, onda, Fejsbuk pronalazi hrabrost da objavi da će raditi sa kreatorima politika kako bi “oblikovao regulatorno okruženje” na način koji pogoduje njegovim potrebama? Jer, nijedan normalan regulator ne bi voleo da ga oblikuje neko ko se kreće u Fejsbukovoj orbiti.

Fejsbuk, međutim, nije novajlija u kontroverzama i verovatno je manje naivan nego što to sugeriše manifest iz Libre. Šeril Sandberg, zamenica generalnog direktora Marka Zakerberga dobro poznaje svet finansija pošto je svoju karijeru provela u američkom trezoru (FED) pod mandatom Larija Samersa. Je li moguće da Zakerberg, u stvari, ima dobro razrađen plan?

Fejsbuk prati rizičnu ali ujedno i racionalnu, dvostruku strategiju. Prvo, kompanija mora da diversifikuje svoje poslovanje nezavisno od profita koji joj sada dolazi od oglašavanja. Drugo, želja je da, koliko je to moguće, izbaci neke od strožih regulatornih mera koje će se pojaviti kada krajem ove godine američka predsednička kampanja bude u punom zamahu.

Bit diversifikacije je u suštini jednostavan: Fejsbukovi kineski konkurenti već su pokazali da plaćanja i komunikacije odlično idu zajedno „ruku pod ruku“, proizvodeći veoma profitabilan miks. Osim toga, svet bez finansijskih operacija banaka ili sličnih finansijskih institucija neće trajati zauvek; kako sada stvari stoje, najvjrovatnije će im poslužiti kineski tehnološki giganti, dok Peking proširuje digitalne komponente svoje globalne BRI strategije „Jedan pojas, jedan put“. Bez jakog prisustva u platnim uslugama, Fejsbuk na inostranim tržištima neće imati šansi ni (makar teoretskih) mogućnosti da preuzme vođstvo od Tencenta ili Alibabe na stranim tržištima.

S druge strane, direktnim udarom na svoje kineske rivale i potencijalni uspeh, Fejsbuk se svrstao na stranu Donalda Trampa: Facebook je taj koji agresivno pokušava da potkopa globalnu ekspanziju kineskih firmi, predstavljajući se danas Vašingtonu kao značajnija strateška prednost nego kada je bio u svom prošlogodišnjem, „pacifističkom“ izdanju. Za sada, dalje intenziviranje tehnološkog hladnog rata je dobra vest samo za Facebook, jer bi takva oštra retorika (i praksa) paralisali napore Vašingtona da uspe da ponešto ostvari (u relacijama s Kinom).

Ali postoji još jedan razlog za ovakvo delovanje Fejsbuka. Dok se priprema za javnu bitku za svoju budućnost, čini se da je kompanija shvatila da je njeno najbolje oružje da mobiliše tačno onu vrstu populizma koji je već dopustio drugim divovima iz Silikonske doline, posebno Uberu i Airbnb-u, da vrbuju svoje korisnike iza kulisa svojih kampanja uperenih protiv državnih finansijskih regulatora.

Pozicionirajući svoju firmu kao pobunjeničku silu protiv osrednjih birokrata i sporih korporativnih političara, stratezi u Fejsbuku nastoje da ubede javnost da je njihova kompanija, ta „emancipatorska snaga univerzalnih tehnoloških proboja“, zapravo žrtva globalne zavere političara i njegovih lenjih konkurenata. Imajući u vidu bezgraničnu javnu netrpeljivost prema bankama i njihovim regulatorima – netrpeljivost koju nadmašuje još samo neprijateljstvo prema telekomunikacionim kompanijama – takvi argumenti mogu zvučati čak i uverljivo.

Sa pokretanjem Libre, što bi Fejsbuk takođe mogao priznati na jako suptilan način, taj bi se njegov poslovni model mogao uskoro promeniti. Zanimljivo je da je već tiho prihvatio jednu sličnu ideju – svojevremeno anatemisanu u ključnim tehnološkim krugovima – da su podaci o korisnicima zapravo roba s istaknutom etiketom na kojoj piše – cena. Tako je nedavno pokrenuo aplikaciju koja korisnicima plaća kako bi mu prikupili podatke o tome na koji način oni komuniciraju sa servisima i aplikacijama njegovih rivala. Ali šta je sa vrednošću podataka koje korisnici generišu dok koriste sam Fejsbuk?

Na duge staze, ovaj rizični potez Fejsbuka mogao bi se ispostaviti kao unosan za razvoj njegove digitalne ekonomije, u kojoj su podaci i digitalne usluge potpuno komodifikovani (utrživi kao roba) pa samim tim i profitabilni – baš kao što imperativi oglašavanja doprinose da ti podaci ne budu utrživi. Da, Fejsbuk bi ipak i napokon morao nešto i da plati svojim korisnicima – ali bi, zauzvrat, mogao da im naplaćuje za svoje usluge. Sve dok se sve takve transakcije vode u valuti pod njegovom implicitnom kontrolom – u Libri – i ukoliko Fejsbuk uspe da ubedi svoje korisnike da njihovi podaci, sami po sebi, imaju daleko manju vrednost od usluga koje ona pruža – ovo ne mora nužno biti tako loš ishod po kompaniju. U stvari, ta bi krupto-valutna strategija bila gotovo sigurno bolje rešenje od mogućnosti da se preduzeće podeli na manje delove na osnovu zakona o suzbijanju trastova.

Ako je Facebook spreman da prihvati takav naizgled radikalan prelaz na plaćanja i pretplate, ovaj poslovni potez bi razoružao njegove brojne kritičare koji insistiraju na tome da je razlog za strah od Facebooka upravo zato što je previše zavisan od oglašavanja i jer nije u stanju da prihvati druge modele. Ali, da li bi jedan drukčiji Fejsbuk – predvodnik u korišćenju digitalnih valuta – bio manje opasan?

Možda su kritičari Fejsbuka pogrešno shvatili prirodu te pretnje. Fejsbuk, zajedno sa Amazonom, Guglovim „Alfabetom“ i još nekoliko drugih, predstavlja problem koji se fundamentalno razlikuje od onih problema koji pogađaju drug industrije.

Dokkle god traju podaci – i dokle god ti podaci postojano služe kao životna sila zdrave demokratije i ekonomije – ove firme će vršiti neproporcionalan i neprikladan uticaj na odluke koje treba da se donesu u parlamentima, a ne na tržnicama i „pijačnim tezgama“. Bilo da Fejsbuk to iskoristi tako što će izvlačiti naše podatke i prikazivati nam oglase, ili kupovanjem naših podataka uz prodaju svojih usluga – to i nije toliko važno. Jedan poslovni model, ma koliko bio profitabilan, nikada nije dobar temelj za gradnju i održavanje snažne demokratije. Za to imamo – zakone i ustave.

 

Evgeny Morozov, Guardian

Hoćemo li preživeti klimatske promene?


Verovatno. Ne postoji nikakva naučna osnova za neizbežnu propast – napominje jedan stručnjak. Tekst je za Njujork tajms napisao Džon Švarc.

Jesmo li osuđeni na propast?

Ako ste stručnjak za nauku o klimi, verovatno će vam često postavljati ovo pitanje.

“Ja jesam”, rekla je Kejt Marvel, istraživač-saradnik NASA-inog Instituta za svemirske studije Goddard. “A to sam nedavno čula.”

Nije misterija zašto je tako. Izveštaji o katastrofama koje prete našoj planeti usled zagrevanja pristižu brzo i žestoki su. Najnovije upozorenje: zapanjujuća analiza Međuvladinog panela o klimatskim promenama, na kojem je predviđena zastrašujuća nestašica hrane, šumski požari i masovno izumiranje koralnih grebena već 2040. godine, ukoliko donosioci odluka svake zemlje pojedinačno ne preduzmu odlučnu akciju.

Pariski sporazum o klimi postavio je za cilj da globalna temperatura ostane na najviše dva stepena Celzijusa iznad nivoa predindustrijske ere. Na dva stepena toplijoj planeti, stvari su već prilično loše: deset puta je verovatnije da će arktički morski led nestati tokom leta, zajedno sa većinom svetskih koralnih grebena. Čak 37% svetske populacije postaje izloženo ekstremnim toplotnim talasima, a procenjuje se da će 411 miliona ljudi biti izloženo teškim nestašicama vode u urbanim sredinama, dok će 80 miliona ljudi biti na udaru poplava usled porasta nivoa mora i okeana.

Ali, ako se globalni porast temperature može održati na 1,5 stepeni Celzijusa, daleko je verovatnije da se arktički morski led ne bi topio tokom leta. Koralni grebeni će i dalje biti na udaru, ali neće biti izbrisani. Procenat ljudi izloženih jakim toplotnim talasima bi pao na oko 14%. Broj onih koji bi bili izloženi urbanoj suši bi se smanjio za više od 60 miliona.

Ipak, nijedna velika industrijalizovana nacija nije na putu da dostigne cilj obuzdavanja zagrevanja na dva stepena, a još manje na 1,5 stepeni. A Zemlja se već zagrejala za 1 stepen. Čak i ukoliko, ogromnim naporima i snagom volje, u velikoj meri smanjimo emisiju gasova staklene bašte, efekti današnje količine ugljen-dioksida u atmosferi će se osećati još vekovima.

Iako je to nesumnjivo mračna prognoza, nije sve tako loše kao što bi moglo biti. Smanjenje količine gasova staklene bašte u atmosferi bi na kraju moglo da preokrene neke od najtežih posledica zagrevanja.

Najgori scenariji su toliko strašni da se pojavila ona vrsta klimatskih situacija koje vuku ka apokaliptičnosti. Ove godine, Viljem T. Volmen je u dva toma objavio rad “Ugljenične ideologije” (Carbon Ideologies), pišući o stanovnicima jedne katastrofalne i očajne budućnosti.

Nakon što je opisao količinu energije potrebnu za izradu stakla, on je jetko dodao: „Nadam se da ste barem u posedu nekoliko prozorskih okana. Možda ste ih izvukli s vašeg potopljenog imanja i ugradili u vaše pećine.”

Za Džejmsa Hansena, naučnika koji je upozorio na klimatske promene u svom značajnom svedočenju Kongresa pre 30 godina, to apokaliptično upozorenje je, po njemu, već zastarela stvar.

“Znam da ima onih koji misle da smo osuđeni na to da budemo zamorni i beskorisni”, rekao je on. Najkatastrofalniji rezultati mogu se izbeći “samo ukoliko budemo pametni, a mislim da smo sposobni i pametni.”

Dr. Kejt Marvel slaže se sa njim. “Važno je naglasiti da nema naučnih temelja za stav o neizbežnoj propasti”, rekla je ona.

“Klimatske promene (još uvek) nisu put bez povratka”, dodala je ona. “Postoji stvarni kontinuum budućnosti, uz kontinuum mogućnosti.”

Tako da, to je to – stvari će biti loše. I da, moramo da učinimo više, mnogo više, kako bismo se oduprli onome što može nastupiti. Ali, na koji nam to način te strašne stvari idu u susret – i koliko ljudi će ljudi biti pogođeno ovim promenama – to zavisi od onoga šta radimo i što ćemo u budućnosti činiti.

I mada ljudi po pravilu izbegavaju da aktivno deluju u cilju rešavanja dugoročnih problema, naša vrsta poseduje sposobnost da gleda unapred.

“Razmišljamo o budućnosti”, kaže Kejt Marvel. “Sadimo drveće” i “imamo decu”.

Ketrin Hejhou (Katharine Hayhoe), klimatološkinja sa Tehničkog univerziteta u Teksasu je primetila da njeni vršnjaci u profesiji imaju tendenciju da budu konzervativni u svojim osvrtima i analizama: “A ako i kažu nešto loše, onda budite sigurni da je verovatno daleko gore nego što su o toj stvari rekli ili napisali.”

Pa ipak, ona i pored svega gaji nadu. “Mladi ljudi prerastaju u klimatske lidere, istakla je ona, a nove tehnologije koje su tek u fazi razvoja već mogu da izvlače ugljen-dioksid iz atmosfere.

“To je skup proces danas, ali činjenica da to možemo da uradimo je ipak neka – možda za sada još uvek prilično tanka – ali ipak nada”, rekla je ona.

Postizanje bolje budućnosti od one koja nam se nadvija u vidu apokaliptičkih prognoza se svodi na objašnjavanje problema prisutnih u našoj sadašnjosti, rekao je dr. Hejhou. Ona kaže da ta poruka o neizbežnoj propasti stvara samoispunjujuće proročanstvo: “Najgore će se dogoditi, jer već u startu odustajemo.”

Možda se može činiti da je napad na klimatske promene poput pomeranja ogromne stene “sa samo nekoliko ruku koje bi je pogurale”, dodala je. Međutim, “postoje milioni ruku koje su već položene na taj kamen”, i to zahvaljujući, recimo, ekonomskim trendovima koji favorizuju obnovljive vidove energije.

“Svet se menja”, kaže Ketrin Hejhou. “Samo se te pozitivne promene ne odvijaju dovoljno brzo.”

Međutim, ne postoji samo jedan način da se govori o klimatskim promenama. Kao što je dr. Kejt Marvel rekla, “Ne postoji ništa što će funkcionisati za sve i na svakom mestu, i ne postoji ‘definicija posla kojeg treba obaviti’ sa kojom se svi slažu.”

Jedna poruka može motivisati ljude da počnu da deluju, neka druga pak može izazvati emocionalnu reakciju u pravcu pokretanja pojedinca da učini nešto korisno, dok nas neka treća može naučiti konkretnim i praktičnim činjenicama. „Sve su to ciljevi za koje se vredi boriti. A ti ciljevi ne predstavljaju istu stvar ”, rekla je ona.

Dr. Marvel ne obožava te apokaliptične poruke koju su neki ljudi “otkrili” u nedavnom klimatskom izveštaju, naime,  da „imamo tek nešto više od jedne decenije“ za ispravljanje problema.

“Spremna sam da se kladim u mnogo novca, u milion dolara, da će za 12 godina i dalje biti ljudi na planeti”, rekla je Marvelova.

Ali to svakako nije razlog za samozadovoljstvo. “Nema litice s koje ćemo se survati u bezdan”, dodaje ona, “ali sigurno da postoji padina kojom smo krenuli nizbrdo”, a svet vremenom može da nastavi da klizi u još veće nevolje.

“Na kraju krajeva”, dodaje ona, “zaista moramo čuti što je moguće više glasova, da se što veći broj ljudi aktivno uključi u rešavanje ovog problema.”

Na kraju krajeva, ona je navela: “Ne postoji niko ko na neki način neće biti pogođen klimatskim promenama.”

John Schwartz, NYT

Ljudska vrsta nespremna da preživi klimatske promene


Istraživač Dejvid Sprat (David Spratt) u novom izveštaju upozorava da “nijedan politički, društveni ili vojni sistem nije sposoban da izađe na kraj” s najgorim ishodima koje nam sa sobom donose klimatske promene.

“Koja je najgora stvar koja se može dogoditi? I da li smo spremni za nju?” Ovo su prva i bazična pitanja kada pričamo o klimatskim promenama na koje pokušava da odgovori Dejvid Sprat, direktor istraživanja u Nacionalnom centru za obnovu klime u Australiji.

Sprat i Jan Danlop (Ian Dunlop), bivši izvršni direktor odeljenja za fosilna goriva pri ovom centru, postavili su sebi za cilj da identifikuju i potom objedine društvene implikacije u razvoju klimatskih promena – ne samo one ekološke već društvene, političke i ekonomske. Uopšteno govoreći, implikacije navedene u ovom izveštaju se ne razlikuju previše od prošlogodišnjeg izveštaja UN-ovog Međuvladinog panela o klimatskim promenama, gde je zaključeno da nam je preostalo još nešto više od deceniju kako bismo sprečili apsolutno najpogubnije klimatske ishode.

Taj izveštaj se fokusirao na sada neizbežna dva stepena zagrevanja, višak temperature i toplote sa kojom će se 411 miliona ljudi u gradovima suočiti: sa nedostatkom vode, propadanjem useva (usled suše ili pak prevelike količine padavina), dok je izvestan i nestanak korala u morima i okeanima. Pa ipak, Sprat i Danlop su ovom prilikom želeli da steknu saznanja i šta je ono što bi bilo apsolutno najfatalnije po život na planeti – ne samo po ljudsku vrstu.

Izveštaj IPCC-a ima tendenciju da prikazuje stanje kroz srednje vrednosti i rezultate, kao da postoji 50% šanse za ovakav razvoj događaja”, kaže Sprat. Tako smo pomislili da je ipak važno upitati se i ono što zdrava logika nalaže: “A koji su i kakvi oni najveći klimatski uticaji, i kakve su moguće posledice najtežeg scenarija?” Ovo je racionalno pitanje, budući da u oblasti upravljanja rizicima troškovi štete povezani sa ekstremnim učincima bivaju toliko veliki da ih morate izbegavati (statistiški i na terenu).”

A troškovi su zaista visoki. Istraživanje Sprata i Danlopa nam govori da je, u krajnje ekstremnoj klimi, takav razvoj događaja “izvestan put ka okončanju ljudske civilizacije i modernog društva kakvo poznajemo”. Razumevanje toga koliko su, zapravo, visoki ulozi, tvrdi Sprat, nalaže apsolutnu neophodnost da ovo pitanje shvatimo krajnje ozbiljno i pokušamo da izbegnemo najgore moguće posledice.

GQ: Možete li ukratko objasniti šta ovaj izveštaj čini jedinstvenim?

Dejvid Sprat: Uzmimo, na primer, sporazum postignut u Parizu 2015. godine, gde se veliki broj zemalja obavezao na smanjenje svojih emisija ugljen-dioksida. U stvari, ovim sporazumom postignuta je saglasnost o sprovođenju obaveza koje su u ovom trenutku projektovane na još lošije ishode, mada će već preuzete obaveze biti u skladu sa svetskim zagrevanjem za tri stepena. A sa dugoročnim uticajem, pariski put može, zapravo, predstavljati put za uvođenje preko potrebnih mera, ukoliko nas pogodi zagrevanje od četiri stepena ili čak i više.

Dakle, “naš politički dokument, koji se isključivo oslanja na proverene naučne podatke i dokumentaciju, sastojao se u pravljenju slike sveta koji bi doživeo zagrevanje od  tri stepena i porasta nivoa mora od pola metra, a zatim iz ovog zbira ishoda i date slike treba izvlačiti neke pouke i zaključke. A na tri stepena zagrevanja je očigledno da ćemo imati ogroman gubitak obradivih površina do nivoa dezertifikacije, uz drastičan pad prinosa, i, usled vrućine, pada u hranljivosti sadržaja useva – uz pojavu hronične nestašice vode. Upravo ovakvi fizički uslovi već danas imaju svoje društvene posledice.

A koje su moguće posledice?

Sprat i Danlop su se zapravo oslanjali na izveštaj “Doba posledica” (Age of Consequences), koji je 2007. objavljen u Sjedinjenim Državama. “Sastavila ga je grupa analitičara iz nacionalne bezbednosti u Vašingtonu, zajedno sa bivšim direktorom Centralne informatvne agencije (CIA). Dakle, ovo je bio vrlo ‘vašingtonski’ pogled. A još smo se 2007. godine pitali šta će se dogoditi ukoliko se naša planeta zagreje za tri stepena, pa smo u tom smislu jednostavno preštampali ovaj scenario. U njemu stoji da će se, na tri stepena toplijoj planeti, dešavati masovne tragedije nama trenutno nesagledivog obima – ono što stručnjaci nazivaju nelinearnim društvenim događajima, što je, u stvari, samo drugi termin za globalni društveni slom (ili čitav niz manjih iznenadnih kolapsa).”

U ovom dokumentu, analitičari iznose prognozu da će zemlje širom sveta biti preplavljene nesagledivim problemima, kao i da će unutrašnja kohezija pojedinačnih zemalja biti pod velikim pritiskom, uključujući i Sjedinjene Države; to je, po njihovim rečima, rezultat dramatičnog porasta migracija i negativnih promena u poljoprivredi, uz problem dostupnosti vode. Dakle, postoji američka nacionalna bezbednost, a insajderi iz CIA-e kažu da će društvena kohezija u Sjedinjenim Državama takođe kolabirati. Društvene posledice se kreću od povećanja verskog fanatizma do otvorenog haosa, a klimatske promene će prouzrokovati trajni pomak u odnosu čoveka prema prirodi. Posledica svih ovih događaja je slom pojedinačnih država, kao i slom odnosa među samim državama u globalnim okvirima.

Da li iza ove prognoze stoji ideja da će, usled masovnih migracija i nestašice hrane, biti više ratnih sukoba?

Mislim, na primer, na to da u Siriji imamo rat koji traje već 11 godina i usled kojeg se raselilo 11 miliona ljudi, interno i eksterno. Neki od uzroka tog rata su povezani sa klimom: Ogromne suše i dezertifikacija koja je pogodila Siriju, usled koje je raseljeno više od milion ljudi, potom nastupanje Arapskog proleća, koje je pre svega izazvano ubrzanim povećanjem cene žitarica kao posledice klimatskih događaja u Rusiji i Kini, događaja koji su se desili u isto vreme. A taj rat je imao nadasve razarajuće posledice.

Ali niko ko je proučavao klimatske promene ili nacionalnu bezbednost nije nužno uzeo u obzir da je upravo sirijski građanski rat rezultat tih naglih i opasnih klimatskih promena.

I upravo je u tome problem. Ono o čemu govorimo može se formulisati pitanjem: možemo li razmišljati o posledicama ukoliko planeta zaista postane tri stepena toplija nego što je sada, a samo da sedimo i čekamo da nas takav ishod pogodi – kako bismo ga potom propratili kuknjavom tipa “O, Gospode, sada imamo svet  u kojem vlada takav haos, i koji je toliko rasturen da se nijedan politički, društveni ili vojni sistem ne može nositi s tim.“ Ako budemo ušli u ovaj naš scenario – biće prekasno za sve.

Ono što opisujete zvuči nedvosmisleno apokaliptično, neodoljivo podseća na “Pobesnelog Maksa” (Mad Max).

Dozvolite mi da kažem još i to, naime, da je sedmog juna generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš dao intervju u kojem je rekao da nam, u suštini, ponestaje vremena, a da u politici uvek preovladava trend održavanja statusa kvo, što je, u ovom slučaju, suštinski već put ka neizbežnom prihvatanju situacije od tri stepena zagrevanja i više. A onda je Gutereš rekao i da je ‘Problem u tome što je održavanje postojećeg stanja ravno samoubistvu.’ I sasvim je u pravu: status kvo je kolektivno globalno samoubistvo. Ovo je izjavio generalni sekretar UN-a.”

Dakle, šta je uzrok ovog nedostatka globalne povezanosti i koordinacije u rešavanju ovog problema? Situacija je očigledno strašna, ali se ništa ne preduzima. Čak i zemlje koje su “ostale na brodu” sa Pariskim sporazumom ne ispunjavaju ciljeve koje su sebi zadale i na koje su se obavezale.

Mislim da se morate vratiti na političku i poslovnu elitu, koja ima priliku da predvodi bitku za rešavanje ovih problema, globalnu elitu koja ima sposobnost da utiče na stvari, jer su upravo njihovi glasovi ti koji se pretežno čuju u svetskoj javnosti. Tako to funkcioniše. A oni su odlučili da se ogluše na ovo upozorenje: Odlučili da ne budu ti koji će nas predvoditi u rešavanju ove nadolazeće katastrofe.

Postoji li nešto što bismo mi, “obični građani”, mogli da učinimo – i pored toga što nismo visoki zvaničnici američke nacionalne bezbednosti već obični smrtnici?

To je kako društveni tako i politički problem. Pogađaju me ličnosti poput Grete Tanberg, učenika i studenata koji štrajkuju, a koji u svetskoj javnosti zaista menjaju postojeću priču. Mislim da je ono što Greta govori sa bine samo trenutna iskra otrežnjenja za etablirane kreatore politika. A to, da li će postojeći donosioci odluka učiniti nešto više osim što će nju i njene istomišljenike potapšati po leđima – ne znam. Mislim da ona govori brutalnu istinu, koja nam je neophodna za otrežnjenje. A ako pogledate grupe kao što je britanska “Pobuna protiv odumiranja” (Extinction Rebellion), vidite da su one i stvarno doprinele promeni postojeće medijske priče. Mislim da se (globalna) zajednica na neki volšebni način ipak organizuje, čineći sve što je u njenoj moći, iako nas globalni lideri gotovo uvek iznevere.

GQ

Američko smeće na Mesecu kao baština čovečanstva


Eksperti pozivaju sve zemlje koje imaju kosmičke programe da zaštite lunarna mesta za sletanje – pre svega otisak stopala Nila Armstronga.

Astronaut Čarls “Pit” Konrad Junior koji je 1969. treći čovek koji je hodao na Mesecu, takođe je postao i prvi lunarni arheolog. Kao deo posade Apola 12, on je pregledao raniji robotski brod, Surveyor 3, i izvukao iz njega TV kameru, aluminijumsku cev i drugu opremu, poslavši natrag na Zemlju dokaze koji su  NASA-inim naučnicima bili potrebni da prouče kako se ljudski materijali ponašaju u uslovima na Mesecu.

Kao i svi astronauti koji su posetili mesec, Konrad je ostavio i svoje vlastite artefakte. Neki su bili simbolični, kao što je američka zastava. Drugi su bili prozaični: kamere, prljavo rublje i, naravno, vreće s ljudskim ekskrementima i urinom. NASA-ina lista predmeta vezanih za misije Apollo koji su ostali na površini nalazi se na internetu na 18 pojedinačnih stranica. Stvari ostavljene u misijama na Mesecu su odraz aktivnosti njegovih posetilaca: od geoloških čekića do omota čepova za uši, od seizmografa do visećih mreža za spavanje. Na mesecu su ostale čak i loptice za golf koje pripadaju Alanu Šepardu, koji se malo “zabavljao” ovom igrom tokom misije Apola 14, iako se čini da su ove loptice “mimoišle” one ljude koji su na Zemlji pravili listu stvari za lunarne misije. Sve u svemu, šest sletanja sa ljudskom posadom, dve orbitalne misije sa ljudskom posadom, preko deset robotskih iskrcavanja i više od deset mesta sudara nude znakove multinacionalnog ljudskog prisustva na Mesecu i oko njega. Svaka ostavljena stavka može izgledati kao delić univerzalnog Čoveka, simbola svih nas, ali, svi skupa, nude jedinstven pogled na čovečanstvo.

“Ove lokacije su vremenske kapsule”, kaže Bet O’Liri (Beth O’Leary), antropološkinja sa Državnog univerziteta u Novom Meksiku u Las Krusesu, i u kojem se čuvaju vredni artefakti interesantni svim onim arheolozima i antropolozima koji žele da proučavaju rastući zaostavštinu čovečanstva koje je ostalo u svemiru ili se tamo nalazilo pa je vraćeno na Zemlju. Stručnjaci, na primer, mogu otkriti sve one inženjerske ili upravljačke greške koje su ostale iza njih, na isti način kao što bi nam brod koji potone na Zemlji mogao reći nešto o njegovim komandantima ili putnicima. A arheolozi bi možda čak želeli da prouče DNK mikroba u otpadu astronauta: tragove svarene hrane u ekskrementima ili zdravstvene slike ovih ranih pionira kosmičkih istraživanja: “Obično su arheolozi zainteresovani za artefakte koji datiraju od pre, recimo, 1000 ili 100 godina”, kaže O’Lirijeva, “ali ovde govorimo o savremenoj prošlosti – trenucima koji su se dogodili samo pre nekoliko decenija.”

Kosmo-arheologija možda ne zvuči kao nešto što je bi trebalo da je stvar hitnih procedura: Mesec gotovo da nema vazduha, vode ili geoloških aktivnosti pa samim tim nema ni korozije ili bilo čega sličnog što bi oštetilo ljudske artefakte, ali nova generacija svemirskih misija priprema se da pohodi Mesec pa se povećava rizik da će neko ili nešto interferirati sa postojećim lokacijama. Automatsko sletanje Kineske nacionalne svemirske agencije, prvo kontrolisano sletanje još od 1976. i misije “Luna 24”, signalizira obnovu sofisticiranog lunarnog istraživanja. Uključuje se sve više zemalja, kao i privredni subjekti.

Privatne organizacije učestvovale su i u Guglovom Lunar X čelindžu (2007-2018) koji nudi novčane nagrade za postizanje tehničko-tehnoloških izuma koji bi predstavljali prekretnicu u razvoju svemirskih programa (doduše, nagrade nisu dodeljene, a u najuži izbor ušlo je pet razvojnih timova). Jedna od ovih misija se spustila u blizini mesta sletanja neke od misija iz programa Apolo. Nedavno uvedeni američki Zakon o zaštiti lunarnih artefakata misije (Apollo Lunar Landing Legacy Act), predlaže novi oblik zaštite ovih predmeta. Nažalost, čini se da se ovaj zakon u nekim tačkama sučeljava s već donešenim zakonima o ponašanju u kosmičkim prostranstvima.

Interes O’Lirijeve za čovekove artefakte seže u 1999. godinu, kada joj je kao diplomiranoj studentkinji na jednom seminaru palo na um pitanje: da li se američki zakoni o očuvanju baštine primenjuju na artefakte ostavljene na Mesecu? O’Liri nije znala odgovor, pa je pogledala u pitanje, uskoro otkrivši da međunarosni Ugovor o svemirskom prostoru iz 1967. sprečava pojedinačne nacije da polažu suverenitet u svemirskom prostoru. Međutim, to se ne odnosi na očuvanje imovine koju su nacije ostavile iza sebe. O’Lirijeva je ubedila NASA-u da finansira njena istraživanja na tu temu; njen rad je objavljen pod nazivom “Projekat lunarne zaostavštine” (Lunar Legacy Project). Ona i njene kolege su napravili popis sa sletnog mesta lunarnog modula Apolo 11, započevši lobiranje i za njegovu formalnu zaštitu. Do tada su privatne kompanije, kao što je Lokid Martin, već raspravljale o uzimanju uzoraka sa drugih lunarnih lokacija radi svojih proučavanja. Sama oprema koja je ostavljena na Mesecu je i dalje pripadala vladama koje su je tamo stavile (SAD i Rusija, primarni naslednik sovjetskog svemirskog programa), ali teško da bi bilo bilo prave utehe u slučaju da neka predstojeća misija pregazi preko, recimo, prvog ljudskog otiska na Mesecu, ili premesti objekat bez pravljenja dokumenta o njegovoj originalnoj lokaciji.

Laserski reflektor sa Apoa 11 ostavljen na Mesecu

Laserski reflektor sa Apola 11 ostavljen na Mesecu

O’Liri je pomogla da se ta stvar pogura i kroz njeno lobiranje u Kaliforniji i Novom Meksiku, državama koje su snažno povezane sa američkim svemirskim programom, inicirajući popisivanje predmeta misije Apola 11 u američkim istorijskim registrima. Ovaj potez je obezbedio simboličnu zaštitu ali je ujedno i privukao pažnju na problem, premda dalje nije učinjeno ništa kako bi se ovaj i rešio. Nije bilo, a nema ni sada, ničega što bi sprečilo neke nove posetioce da dođu u kontakt s predmetima koji se već nalaze u svemiru.

Vandalizam verovatno nije najveća briga, ali čak i nenamerno mešanje jeste zabrinjavajuće. Sletanje u blizini postojećih lokacija moglo bi oštetiti same lokacije, u slučaju sudara ili rasprskavanja lunarne prašine i pritiska izduvnih gasova iz rakete tokom sletanja. “Moja briga sastoji se u mogućim propustima (budućih misija)”, kaže Rodžer Launijus, viši kustos istorije svemira pri Nacionalnom aurokosmičkom muzeju Smitsonijan. “Ukoliko promaše samo malo, mogli bi završiti nasred lokacije, da slete na ove artefakte.” A dobronamerni arheolozi, iako vođeni zakonima o kulturnom nasleđu i profesionalnim kodeksima, gde god oni rade, ipak uništavaju i jedan deo onoga što proučavaju – i to rade rutinski.

O’Lirijeva bi volela da se ove lokacije na Mesecu sačuvaju što je duže moguće kako bi ih budući arheolozi, možda sa nekom sofisticiranijom generacijom instrumenata i manje štetnim tehnikama, mogli ispitati – sve su to tragovi koji upućuju na priču o iskrcavanju ljudske vrste na svemirsko telo koje nije naš dom. Naučnici i inženjeri, takođe, imaju interes da sačuvaju lokacije: žele da prouče proces propadanja opreme ostavljene na Mesecu, to jest proces njenog starenja, kao što su to radili sa uzorcima koje je Konrad uzeo sa Sarvejera 3. Oni, takođe, žele da razreše pitanja vezana za mesečevo stenje, a na koja se isprva nije moglo odgovoriti, uključujući i veličinu narandžastog vulkanskog stakla koje je otkrio geolog Harison Šmit tokom misije Apolo 17.

Do 2011. O’Lirijeva je postala ličnost koju su Amerikanci prepoznavali: NASA-ini istraživači, inženjeri i menadžeri nazvali su O’Lirija i Launijusa, koji piše knjigu o svemirskom nasleđu, na sastanak na kojem se raspravljalo o smernicama za zaštitu lunarnih artefakata i lokacija. “Trebalo bi da ih izbegavamo dok ne postignemo kolektivni dogovor o tome kako da ih proučavamo”, rekao je O’Liri učesnicima sastanka. Neobavezujuće smernice koje je NASA kasnije objavila, i koje su organizatori inicijative Google Lunar X Prize dogovorili da uzmu u obzir, uspostavili su sigurnosne (“keep-out”) zone za letove, rovere ili posete u blizini lokacija iz ere programa Apolo. Rob Kelso, bivši menadžer NASA-e, primećuje da su on i drugi kreatori ovih smernica još uvek osetljivi na pretnje produkovane negativnim publicitetom koje sprečavanje ishitrenih poseta ima: “Ako narušite te lokacije, možete snositi konsekvence”, kaže on.

Početkom ove godine, kongresmenka iz Merilenda Dona Edvards, koja je prethodno radila na NASA-inom projektu Spacelab, i kongresmenka iz Teksasa Edi Bernis Džonson, uložile su napor kako bi otišle i korak dalje u zaštiti artefakata – uvođenjem zakona kojim bi se sletne tačke iz Apolo misije odredile kao jedinice Nacionalnog parka Sjedinjenih Država; one su UNESCO-u dostavile lokacije sletanja kako bi ih ova organizacija proglasila svetskom baštinom. Međutim, zakon predstavlja zagonetku, kako su eksperti za prostornu politiku Henri R. Hercfeld i Skot N. Pejs pisali prošlog meseca u časopisu Science. Moguće je, naime, da ovaj njihov predlog nije u skladu sa Ugovorom o svemirskom prostoru. Kako možete da tvrdite da posedujete lokaciju i njene artefakte i da ih stavite pod kontrolu američkog Sistema nacionalnih parkova, a da pritom ne tvrdite da poseduete zemlju na kojoj ovi artefakti leže? Kako možete posedovati otisak stopala, bez posedovanja tla?

Umesto da podrže predlog zakona koji su podnele Dona Edvards i Edi Bernis Džonson, Hercfeld i Pejs pozivaju zvaničnike Sjedinjenih Država da rade sa ruskom i kineskom vladom na izradi zajedničkog plana zaštite koji se onda može ponuditi drugim zemljama koje razvijaju kosmičke programe. „Prvi korak je jasno razlučivanje između artefakata SAD-a koji su ostali na Mesecu, kao što su zastave i naučna oprema, od teritorije koje ti artefakti zauzimaju. Drugi je sticanje međunarodnog, a ne unilateralnog priznanja za lokacije na kojima počivaju”, pišu Hercfeld i Pejs.

Svemir nije jedino mesto u kojem postoji  “vakuum” suvereniteta odnosno izostanak istog: Antarktik je meta brojnih zemalja koje misle da polažu suverenitet nad jednim njegovim delom, dok, recimo i to, otvoreni okean predstavlja prostor koji takođe nikome ne pripada. Ljudi su pronašli izvesne ad hoc načine kako bi sprovodili naučna istraživanja i ujedno čuvali ljudske, istorijske artefakte, ali rezultati nisu uvek bili idealni. Razmislite, kaže Launijus, kako je to kada turisti prave stampedo na lokaciji gde je nekada bilo Skotovo prebivalište na Antarktiku. Ili, kako napominje Kelso, način na koji neki lovci na blago iskorišćavaju odsustvo zakona kojima bi se odredili uslovi za vađenje vrednog potonulog materijala sa dna.

Ako zemlje ne sarađuju kako bi uskoro uspostavile međunarodne zakone o nasleđu, dodaje Kelso, lokacije za iskrcavanje mogu dobiti zaštitu jedino kada bude prekasno. Očuvanje prvih otisaka stopala na Mesecu, a ne sasvim svojina ili teritorija, zahteva novi način saradnje, koji će već sam po sebi predstavljati ogroman skok.

Smithsonian.com

Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Licemerje kratkovidih političara


Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Kineski imperativ: nastavak reformskog puta


Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, Peking želi takvo rešenje trgovinskih sporova koje bi funkcionisalo za obe strane.

Eskaliranje kinesko-američkih trgovinskih trvenja privlači svetsku pažnju, a Sjedinjene Države optužuju Kinu za nelojalnu konkurenciju. Uprkos nerazumnim zahtevima Sjedinjenih Država, Kina mora da istraje u svojoj odlučnosti i nastavi sa daljim reformama i otvaranjem, tvrdi Džastin Jifu Lin, počasni dekan Nacionalne škole za ekonomski razvoj Univerziteta u Pekingu i bivši glavni ekonomista Svetske banke. Po njemu, prisutne su tri perspektive koje se tiču aktuelnog trgovinskog rata.

Prvo, trgovina je obostrano korisna. SAD ne proizvode sve kod kuće i na domaćem terenu, što znači da moraju da uvoze. Kupuje se iz Kine zbog relativno niske cene i dobrog kvaliteta robe. Trgovina nipošto ne oličava američku naklonost prema Kini.

Američka vlada kaže da zemlja trpi gubitke zbog trgovinskog deficita. Kada se ocenjuje međunarodni trgovinski bilans jedne zemlje, ne treba se usredsrediti na trgovinu sa jednom zemljom već na celokupnu sliku njene trgovine sa celim svetom.

U međunarodnoj trgovini, neke zemlje imaju suficit, kao što je Kina, čiji je višak prošle godine iznosio 2,6 odsto, dok druge, poput SAD-a, imaju ogroman deficit. Rešenje: Povećajte uštede i smanjite potrošnju.

Sjedinjene Države su u protekle dve godine preduzele nekoliko mera protiv svojih trgovinskih partnera. Ipak, trgovinski deficit SAD je nastavio da raste, povećavši se prošle godine za 12,1%.

Takođe, trgovinski deficit SAD-a sa Kinom je 2018. porastao za 11,7 odsto. Akcije američke vlade dovele su do pogoršanja trgovinskih veza i većih troškova koje su pretrpeli američki potrošači kineske robe i američkih proizvođača koji su koristili kineske materijale.

Pritužbe SAD na Kinu počele su sa optužbama o trgovinskom deficitu. Sada je ovoj listi pridodata i “nepravedna trgovina”, iako SAD nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili te tvrdnje. Iskoristivši domaći zakon, Sjedinjene Države su pokrenule istragu i objavile izveštaj ispunjen pretpostavkama i spekulacijama. Kao što profesor Jejla Stiven Rouč kaže, to je u osnovi “kleveta bez dokaza”.

Prirodno je da američke kompanije koje ulažu u Kinu donose svoje tehnologije. Jesu li bile primoravane da to učine? Naravno da ne. A istina je da je kineska tehnologija uživala brzi razvoj, zahvaljujući svojim naporima, baš kao i istraživanju i razvoju.

Loren Samers, bivši glavni ekonomista Svetske banke, bivši sekretar američkog trezora i predsednik Harvardskog univerziteta kaže da je tehnološki napredak Kine rezultat domaćih napora, a ne neovlašćenog preuzimanja ili krađe tuđih tehnologija.

Zašto su, onda, SAD opsednute tvrdnjama o trgovinskom deficitu i nelojalnoj konkurenciji? Moje gledište je da je skriveni motiv koji leži iza ovih optužbi ograničavanje brzog razvoja Kine. Blokada Huaveja otkriva nameru Amerike da slomi kineske tehnološke kompanije.

Drugo, nadamo se da ćemo rešavati trgovinske sporove kroz pregovore. Ako oni ne uspeju i SAD nastave da naplaćuju carine od 25 odsto na svu kinesku robu, kako bi to uticalo na Kinu?

Svaki potez kojim bi se blokirala win-win trgovina na obostranu korist će uticati na obe strane. Izvoz čini manje od 20% kineskog bruto domaćeg proizvoda, dok izvoz u SAD čini 19% ukupnog izvoza.

Očekuje se da bi ovako nepovoljan razvoj događaja doprineo smanjenju rasta od 0,5 procentnih poena u Kini i 0,3 procentnih poena u SAD.

Čini se da Kina više trpi u smislu apsolutne količine (u rameni roba i usluga sa SAD). Međunarodni monetarni fond je prognozirao da će SAD rasti po stopi od 2,5 odsto. Ako se to smanji za 0,3 procentna poena, očekuje se da će stopa rasta pasti za 12 odsto.

Kini je lakše da održava stopu rasta od šest do 6,5 odsto. To znači da bi, uprkos gubitku od 0,5 procentnih poena, zemlja rasla po stopi od 6 posto.

Od kolapsa kompanije Lehman Brothers, globalne firme za finansijske usluge koja je 2008. pokrenula međunarodnu finansijsku krizu, doprinos Kine svetskoj ekonomiji prebacivao je 30 odsto.

Prema podacima Svetske banke predviđa se da će svetska ekonomija porasti za 2,9 odsto, i 3,5 odsto prema MMF-u. Uprkos tekućim trgovinskim trvenjima, očekuje se da Kina doprinese 30% svetskoj ekonomiji i da i nadalje pruža najveći doprinos razvoju svetske privrede.

Treće, Kina je spremna da razgovara sa Sjedinjenim Državama o rešenju koje bi bilo funkcionalno za obe strane. Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, treba zadržati odlučnost za ostanak na putu reformi i otvaranja, uz vođenje kvalitetnog razvoja kroz sprovođenje nove filozofije inovativnog i otvorenog razvoja za sve, a shodno konceptu kojeg je nedavno predstavio Si Đinping.

Ako bi izvoz Kine u Sjedinjene Države opao zbog trgovinskog konflikta, takođe bi se smanjio njen uvoz iz Sjedinjenih Država.

Ono što je najvažnije za svet je privredni razvoj, a otvaranje Kine će stvoriti šanse za zajednički razvoj u globalnim okvirima. Džastin Jifu Lin izražava nadu “da ćemo ostati na putu reforme i otvaranja kako bismo podelili mogućnosti sa zemljama koje su voljne da održavaju dobre odnose s Kinom. Takođe, verujem da su američki preduzetnici i obični ljudi takođe voljni da sa Kinom stvaraju provredne i poslovne mogućnosti.”

 

Stavovi izneseni u ovom tekstu ne moraju nužno da odražavaju stavove portala China Daily.

 

Justin Yifu Lin, China Daily

Žene liderke u IT industriji: Zorica Pantić Tanner


Zorica je prva žena rektor u SAD koja je dobila svoj dan: O odlasku u Ameriku, ženama u IT industriji, o fondaciji za srpske studente… priču o ovoj uglednoj informatičarki donosi portal StartIT.

Zorica Pantić Tanner je prva žena rektor Ventvort Instituta za tehnologiju u SAD, a u njenu čast Grad Boston proglasio je 9. maj za njen dan. Sve ovo je više nego dovoljan povod zarazgovor sa ovom istaknutom profesorkom.

Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.

O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.

Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?

Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.

Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?

Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.

U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?

Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.

Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.

To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.

Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?

Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.

Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?

Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.

Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.

Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?

Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.

Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?

Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.

Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?

U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.

 

startit.rs

Alexa – pomoć u kući ili špijun koji prati ukućane?


Protiv Amazona je podneta tužba zbog toga što je pametni kućni asistent ove kompanije, Alexa, snimao dečje glasove.

Dva američka slučaja navode da firma nema pristanak na stvaranje glasovnih snimaka koji bi mu omogućili da prati dečju upotrebu uređaja kojima Alexa ima pristup, i na taj način prikupi “ogromnu količinu detalja o životu deteta”.

Amazon je saopštio da čuva podatke samo onda kada vlasnik uređaja da dozvolu za to, kao i da roditelji mogu da izbrišu profil i snimke deteta.

Tužioci koje su angažovala dva apelanta ispituju da li u ovom predmetu postoji realna šteta; poziv važi i za one koji su pozvani da se pridruže parničnim tužbama u devet država u kojima se tvrdi da Amazon krši zakone o privatnosti.

Amazon je u januaru izjavio da je širom sveta prodato više od 100 miliona ovih uređaja, od svojih Echo “pametnih” zvučnika do proizvoda drugih proizvođača, uključujući slušalice, frižidere i televizore.

“Amazon ima dugogodišnju posvećenost očuvanju poverenja naših kupaca i njihovih porodica, a mi imamo stroge mere i protokole za zaštitu njihove sigurnosti i privatnosti”, izjavila je za BBC portparolka ove kompanije.

Predstavljene su dve tužbe, jedna podnesena u Los Anđelesu u ime osmogodišnjeg dečaka, a druga u Sijetlu, u ime 10-godišnje devojčice.

Kaže se da su deca koristila Aleksu da bi pričala šale, slušala muziku, prepoznavala filmske reference, rešavala matematičke probleme i odgovorala na trivijalna pitanja.

U oba slučaja, deca su u svojim domovima stupila u interakciju sa Echo Dot zvučnicima, a u oba slučaja roditelji su tvrdili da nikada nisu pristali na snimanje glasova svoje dece.

U pritužbama se navodi da su Alexa uređaji mogli biti osmišljeni tako da šalju isključivo digitalni upit ali bez snimanja glasa koje se šalje na Amazonove servere – iako bi obrada zvuka na lokalnom nivou imala nedostatke, kao što je potencijalno povećanje troškova uključenih uređaja i otežavanje Amazona da primeni ažuriranja (apdejte) na tehnologiju koja služi za prepoznavanja glasa.

Alternativno, preporučuje se da Amazon automatski prebriše snimke ubrzo nakon što su obrađeni, iako to može uticati na sposobnost pametnog asistenta da dostavi personalizovane odgovore.

Čak i ako nijedna od ovih opcija ne bude usvojena, tužioci sugerišu da bi se moglo učiniti više kako bi se osiguralo da deca i drugi budu svesni onoga što se događa.

“Ni u jednom trenutku Amazon ne upozorava neregistrovane korisnike da stvara stalne glasovne zapise svojih interakcija sa Alexom, a kamo li da dobiju svoj pristanak da to učine”, navodi se u žalbi.

“Ni deca ni roditelji nisu pristali da se interakcije dece trajno beleže.”

„Roditeljska opcija“ Amazon je novinarima ukazao na blog objavljen prošlog meseca, u kojem je objavio sve o pretplatničkom servisu osmišljenom da pomogne roditeljima pri korišćenju Alexe od strane njihove dece.

On napominje da roditelji mogu pregledati i izbrisati snimke glasova svoje dece u bilo koje vreme putem aplikacije ili veb-lokacije firme. Pored toga, navodi se u saopštenju, oni mogu kontaktirati firmu i zatražiti brisanje glasovnog profila svog deteta i bilo kakvih ličnih informacija povezanih s njim.

Takođe, prošle sedmice je BBC o toj temi propitala egzekutivce ove kompanije, koji su zaduženi za Aleksu. Pitanja su upućena tokom Amazonove konferencije “re: Mars”, pre nego što su žalbe podnesene.

Dejv Limp je rekao da je firma samo profilisala mlađe od 13 godina i to samo ako bi roditelji pristali na njegove uslove njihovog servisa.

“[Ako] deca imaju 13 godina i manje … onda se roditelj odluči za njih”, objasnio je.

“Morate da potvrdite preko roditelja da je sam roditelj dao saglasnost za dete. A mi to radimo tako što potvrđujemo broj kreditne kartice (roditelja koji je tom karticom kupio ovaj uređaj).

“Dakle, ako to ne učinite, onda mi ne čuvamo nikakve podatke o detetu niti bismo to učinili.”

On je dodao da je samo oko 1% iskaza ikada provereno od strane njegovog osoblja, a čak ni tada onima koji su umešani neće biti prikazano ime ili adresa korisnika.

Međutim, on je priznao da Amazon može učiniti više kako bi označio da su ljudi – a ne samo automatske provere – ti koji su bili uključeni u pregled snimaka.

Trenutno, u jednoj objavi o Aleksinoj privatnosti se kaže da se prošli glasovni zahtevi koriste za poboljšanje usluga, ali se ne kaže izričito da ih slušaju ljudi.

“Mislim da je to fer povratna informacija”, rekao je Limp.

“Ako ljudi ne misle da smo transparentni u vezi s tim, mi nemamo nikakvog problema da budemo transparentniji.”

Kako Alexa funkcionišeSoftver na omogućenim uređajima osluškuje reč “probuditi” – koja se može postaviti na Alexu, Amazon ili kompjuter. Ako se detektuje, audio snimljen neposredno pre reči za buđenje tj aktivaciju uređaja, kao i ono što je rečeno odmah nakon toga prenosi se do Amazonovih kompjuterskih servera radi obrade.

Pošto se greške ponekad ipak naprave, snimci se mogu preneti i onda kada se reč koja se upotrebljava za aktivaciju uređaja zapravo ne koristi.

Snimci se čuvaju, omogućavajući Amazon-u da ih koristi za kreiranje modela karakteristika glasa korisnika kako bi se pomoglo servisu da nauči da se prilagodi na različite načine na koje različiti ljudi postavljaju zahteve, kao i da pruže prilagođene odgovore različitim korisnicima u kući.

Registrovani korisnici mogu da spreče da se to dogodi povlačenjem svog pristanka. Oni takođe imaju mogućnost da aktivno treniraju sistem radi boljeg prepoznavanja glasa, i to ponavljajući niz fraza.

Ljudski operateri ponekad slušaju isečke kako bi ih označili – cilj ove operacije je da poboljša da sistem za mašinsko učenje postane precizniji.

Korisnici mogu izbrisati pohranjene izjave putem aplikacije ili preko Amazonove veb lokacije. Pored toga, oni mogu da glasovnom komandom zatraže od Alekse da obriše poslednji snimak ili sve ono što je snimljeno poslednjeg dana.

 

Leo Kelion je urednik Bi-Bi-Sijeve rubrike iz tehnologije

Li Kećijang: poboljšanje poslovne klime je naša obaveza



Premijer Li Kećijang sastao se u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom na sastanku lidera u Žongnanhaju, nekadašnjem delu “Carske bašte” i “Zabranjenog grada”  u Pekingu. [Foto: Wu Zhiyi/China Daily]

Premijer Li Kećjang ponovo je potvrdio predanost Kine poboljšanju poslovnog okruženja produbljivanjem reformi kako bi se pojednostavile administrativne procedure, uz uvođenje velikih poreskih olakšica i smanjenja naknada (taksi).

Li je na sastanku u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom rekao da će zemlja svoje poslovno okruženje uskladiti s tržišnim principima, međunarodnim standardima i vladavinom prava kao sastavnim delom napora radi unapređenja visokokvalitetnog razvoja.

On je ukazao na saradnju Kine sa Svetskom bankom, s kojom usklađuje svoje korake u pravcu reformi i otvaranja ka svetu, a što doprinosi ekonomskom rastu ove zemlje. Globalna slika je složena i fluidna, a kineska ekonomija se suočava sa raznim rizicima i izazovima, rekao je on.

Dalja saradnja između Kine i Svetske banke će pomoći još efikasnijem smanjenju siromaštva, kao i postojećeg jaza između razvijenih i zemalja u razvoju, uz obezbeđivanje održivog ekonomskog razvoja, rekao je on.

Kao učesnik, arhitekta i aktivni činilac trenutnog međunarodnog ekonomskog i finansijskog sistema, Kina je spremna da produbi saradnju sa Svetskom bankom i zajednički promoviše globalni razvoj i prosperitet, rekao je Li.

Kina, najveća zemlja u razvoju u svetu, spremna je da ispuni svoje međunarodne obaveze i dužnosti kao i da istovremeno osigura sopstveni razvoj, dodao je on.

Li je takođe pozvao Kinu i Svetsku banku da prodube svoje kooperativno partnerstvo time što će svetskoj javnosti poslati zajednički pozitivan signal o pridržavanju (ekonomskoj) globalizaciji i podsticanju globalnog razvoja i prosperiteta.

Malpas, koji je u aprilu izabran za 13. predsednika Grupe Svetske banke, pohvalio je dostignuća Kine u ekonomskom rastu.

On je rekao da je kineski premijer lično uključen u inovativne procese kineske ekonomije, kao i unapređenju zaštite životne sredine. “Radujemo se saradnji sa Vama u razvoju rešenja za postojeća pitanja, kako u Kini, tako i u svetu”, rekao je on.

Svetska banka je u svom godišnjem izveštaju Doing Business 2019 prepoznala napore Kine koja je prošle godine učinila puno kako bi poboljšala svoje poslovno okruženje; Kina se, po ovom izveštaju, popela na 46. poziciju globalne lestvice 190 svetskih ekonomija, u odnosu na 78. mesto koje je zauzimala godinu dana pre (2017). U izveštaju, objavljenom u novembru, navodi se prisutnost kineskih reformi u brojnim oblastima, uključujući smanjenje administrativne birokratije, što je ovu zemlju svrstalo među 10 zemalja koje su ove godine napravile najveće i najbolje pomake.

Malpas se u utorak sastao i sa Ji Gangom, guvernerom Narodne banke Kine, centralne banke ove zemlje.

 

Xu Wei WEI | China Daily | Updated: 2019-06-12 04:16

Železara u Smederevu – prva srpska žrtva trgovinskog rata SAD i Kine


Gotovo neopaženo, tokom skupštinske rasprave o Kosovu, predsednik Aleksandar Vučić izneo je dramatično upozorenje o čeliku, po kome bi novi potez Evrofera za nas značio “metak u čelo” – kvote iz Brisela postavile rampu za kineski izvoz iz Smedereva, donosi RTS.

Američki predsednik Donald Tramp nikada nije bio u Smederevu. Kineski predsednik Si Đinping bio je jednom. Ali su neki njihovi potezi odredili poslovne rezultate smederevske čeličane.

Sve je počelo tako što je Amerika uvela carine na jeftin kineski čelik. Kina je uzvratila istom merom. Amerika je onda uvela carine i Evropi. A Evropa je, kao odgovor, uvela ograničenja za čelik iz zemalja trećeg sveta, uključujući i Srbiju. Tako je železara u Smedervu postala prva srpska žrtva svestkog trgovinskog rata između Trampa i Si Đinpinga.

Brisel nam je kvote uveo u februaru, na predlog Evrofera, moćnog lobističkog udruženja evropskih proizvoča čelika. Od tada važi globalna kvota. Prema njoj sve zemlje trećeg sveta do kraja juna mogu da izvezu samo 3,3 miliona tona čelika. Između ostalih, to se odnosi i na Tursku, Rusiju, Kinu i Brazil.

U vreme kada su ograničenja uvedena premijerka Ana Brnabić tvrdila je da Srbija neće biti pogođena ovim merama.

“U ovom trenutku mislim da je naša železara u potpunosti bezbedna, da smo sigurni. Svakako će mere morati da idu i prema Srbiji. Imamo političke garancije, da Srbija neće biti bilo kako negativno pogođena”, rekla je tada premijerka.

Profesor Radovan Kovačević kaže da je moguće da su naše vlasti imale politička obećanja.

Nova drama u čeličnom ratu

“Prema onome što smo mogli da čitamo u štampi, EU je imala neku diplomatsku formulaciju u smislu da to neće značajnije uticati na naš izvoz. Očekivao sam da nas te kvote zaobiđu na neki način. Međutim, malo smo se prevarili i nismo imali očekivan tretman. Tako da sada te kvote počinju da deluju”, ističe Kovačević.

Februarske kvote bile su samo početak čeličnog rata u kome se Srbija našla. Nova drama dešava se sada. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u skupštinskoj raspravi oko Kosova uzgred je spomenuo i čelik.

“Mnogo me brinu najave Evrofera oko našeg čelika. Toliko me brinu da mislim da Anu (Brnabić) zamolim da izađe sa sednice i da ide da se time bavi. Jer to može da bude bukvalno pucanje, metak u čelo za našu zemlju ako na tim odlukama budu istrajavali”, upozorio je Vučić.

Odgovor na pitanje šta znače ove upozoravajuće poruke nismo dobili ni u Vladi Srbije, niti u Evroferu. Ali brojke u ovom slučaju govore više od reči.

Šta se dogodilo od februara do juna? Kineski vlasnici železare u Smederevu shvatili su šta globalna kvota znači u praksi. Zemlje trećeg sveta do kraja ovog meseca imaju pravo da izvezu ukupno 3,3 miliona tona. Po principu, ko prvi Evropi, njegova Evropa.

Evropska visoka peć već je puna. Podaci Evrofera pokazuju da su samo u prva tri meseca zemlje trećeg sveta izvezle 2,2 miliona tona čelika. Evropa je već spustila rampu. “Hestil” iz Smedereva već sada ne može da izveze ni gram.

Rampa spušena, kineski izvoz iz Smedereva smanjen

Najviše čelika izvezla je Turska. Za samo tri meseca – više od milion tona čelika. Rusija je izvezla više od 300.000 tona. U istom periodu, izvoz srpskog čelika u Evropu bio je 188.000 tona. I to je uzrok kineskog nezadovoljstva.

“Ograničenje na izvoznoj strani ne pogoduje nikome. Desilo se da je reč o proizvodu koji se kod nas proizvodi, a vlasnici su Kinezi. Nema sumnje da su oni računali da će sa dostizanjem proizvodnje od dva miliona tona najveće količine plasirati na tržište EU”, podseća Kovačević.

Rampa za izvoz ponovo se diže u julu. Tada stupaju na snagu nove kvote. Kada su uvedene, premijerka Ana Brnabić izjavila je i da postoji mogućnost njihove revizije. Kako nezvanično saznajemo, srpski pregovarački tim ovih dana je boravio u Briselu i pokušao da ispregovara dodatno povećanje kvota. Srbija je od Brisela već jednom tražila da bude izuzetak. Ali u tome nije uspela.

“Možda sada ima više šansi za to. Trebalo bi insistirati na tome da je naš izvoz u prvoj polovini godine znatno manji nego u istom periodu prošle godine. Trebalo bi tražiti od EU poseban tretman, iako oni mogu da kažu da su kvote prijavili Svetskoj trgovinskoj organizaciji i da nema izuzetka. Ali mi ipak imao poseban ugovor – Sporazum o slobodnoj trgovini”, smatra Kovačević.

Od kako su preuzeli upravljanje smederevskom čeličanom, Kinezi su dramatično povećavali izvoz. Za samo godinu dana izvoz u Evropu je sa 700.000 dostigao milion tona. A proizvodnja je rasla još brže. Tako je u januaru 2018. godine u odnosu na isti mesec prethodne proizvodnja bila veća za neverovatnih 100 odsto. Jasno je zašto se onda srpski državni zvaničnici hvataju za glavu.

Da se briselske kvote odražavaju na Smederevo vidi se i po podacima koje redovno objavljuje Svetska asocijacija za čelik. U januaru i februaru ove godine “Hestil” je imao pad proizvodnje. Kasnije se proizvodnja oporavila.

“Hestil” bacio oko na “Britiš stil”

Na sve to, kineski “Hestil” bacio je oko na britansku čeličanu. Gde se proizvodnja čelika više isplati? U Srbiji ili Velikoj Britaniji?

“Svaka država ima lokacione prednosti”, odgovara Uroš Delević saradnik Instituta “Džon Daning” u Londonu.

“Praviti čelik u Velikoj Britaniji je skup posao. To je država u kojoj su takse i cene energenata na najvišem nivou u svetu. Cena radne snage i porezi su, takođe, visoki. Za prljave industrije, kao što je proizvodnja čelika, jako je teško biti profitabilan u Evropi”, ističe Delević.

Zanimljivo je ipak, da je sadašnji “Britiš stil” zapravo nekadašnji “TATA stil”. A ta kompanija je bila je glavni konkurent smederevskoj železari 2016. godine, pre nego što je “Hestil” stigao u Srbiju.

Na potpisivanju ugovora sa Kinezima u Smederevu u aprilu 2016. godine tadašnji premijer Aleksandar Vučić otkrio je to kao veliku tajnu.

Kako je istakao tada, jedna velika evropska kompanija nudila je Kinezima da preuzmu njihove čeličane, jer su u problemu.

“Naši kineski partneri su to odbili i rekli – idemo u Srbiju. Pa o tom – potom”, rekao je Vučić.

Naš misteriozni konkurent bila je upravo britanska čeličana.

“Hestil, kao multinacionalna kompanija sa razvijenom mrežom dobavljača, ima svoj ineteres da uđe na zapadno tržište jer je to biznis od preko milijardu i nešto funti. S druge strane, Britanija, takođe, ima interes da sarađuje sa Kinezima, jer su u tom poslu. Pre nego sa investicionim fondom”, smatra Delević.

Iz kineskog “Hestila” nismo dobili odgovor da li je britanska čeličana zaista njihov strateški interes i kakvi su im onda planovi sa Smederevom. Dolaskom u Srbiju kineska kompanija stala je na evropska ulazna vrata. Velika Britanija je na izlaznim vratima. I na ulazu i na izlazu Evrope Kineze čeka – čelična brava.

 

RTS 11. jun 2019

Alexa, molimo vas da nam objasnite mračnu stranu veštačke inteligencije


Prošle godine je Kejt Kroford (Kate Crawford), profesorka Univerziteta u Njujorku i šef istraživačkog centra za veštačku inteligenciju krenula da proučava “crnu kutiju” procesa koji se dvijaju unutar izuzetno popularnog Amazonovog uređaja Echo.

Kroford nije u ispitivanju postupalo onako kako biste očekivali kada je reč o pristupanju veštačke inteligencije – naime, proučavajući algoritme, računarske sisteme i slično. Umesto toga, ona se udružila sa Vladanom Jolerom, srpskim akademičarem, kako bi mapirali lance snabdevanja, sirove tj neobrađene podatke i radnu snagu koja je u osnovi Alexe, izdanka sa kojim korisnici komuniciraju pomoću uređaja Echo. Vladan Joler je osnivač SHARE Fondacije i profesor na odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Joler vodi SHARE Lab, istraživačku laboratoriju za proučavanje podataka usmerenu ka istraživanju različitih društvenih i tehničkih aspekata, nevidljivih infrastruktura, algoritamske transparentnosti, eksploatacije rada i mnogih drugih fenomena nastalih razvojem i upotrebom savremenih tehnologija.

Ova istraživanja obuhvataju detaljne analize biznis modela, procesa eksploatacije privatnih podataka, skrivenih formi rada, ekonomije nadgledanja i algoritama skrivenih iza zidova kompanija kao što su Facebook, Google i Amazon. Ovaj specifičan  istraživačko-detektivsko-umetnički oblik delovanja obuhvata širok opseg različitih metodologija u kojima se prepliću sajber forenzičke metode, analiza i vizuelizacija velikih količina podataka, kartografija, medijska teorija i filozofija.

Bio je to zastrašujući proces – toliko da su Joler i Krofordova priznali da je njihova mapa, „Anatomija jednog AI sistema“, zapravo tek prvi korak na početku istraživanja. Rezultati su, ponovićemo tu reč, zastrašujući – i pozivaju na akciju. Ono što ova mapa pokazuje je da je savremeno zapadno društvo slepo za stvarnu cenu koju plaća zbog svoje žeđi za tehnologijom.

Mi se u velikoj meri oslanjamo na digitalne gedžete i često na njih gledamo kao na čuda bestelesnog napretka. Veštačka inteligencija deluje tako sofisticirano da govorimo kao da je odvojena od “pravog” – opipljivog – sveta. Krofordova i Joler, međutim, tvrde kako ništa ne može biti dalje od istine: tehnološke „zezalice“, sofisticirani uređaji, uz AI, ne mogu funkcionisati bez ogromne količine utrošene energije i minerala koje je teško i komplikovano vaditi iz zemljinog tla, i za čiju eksploataciju plaćamo visoku ekološku cenu. Postoji i velika ljudska cena koju plaća vojska „ugovoraca“, honorarnih radnika koji pomažu u mašinskom učenju označavanjem sadržaja i analizom slika.

“Svaki mali trenutak prijatnosti [sa Aleksom] koja nam ugađa – bilo da se radi o odgovoru na pitanje, paljenju svetla u kući ili puštanju pesme – zahteva ogromnu planetarnu mrežu, podstaknutu vađenjem neobnovljivih materijala, radnom snagom i podacima,” pišu u svom radu Kroford i Joler. “Potpuno svođenje svih ovih troškova je gotovo nemoguće, ali je još važnije da shvatimo obim i opseg ako želimo da razumemo i upravljamo-kontrolišemo tehničku infrastrukturu koja se splela s našim životima.”

Drugi istraživači takođe istražuju ovu teritoriju. Uzmite Meri Grej i Sidarta Surija (Mary Gray, Siddharth Suri), odnosno jednu antropološkinju i jednog informatičara koji zajedno rade u jednom istraživačkom odeljenju Majkrosofta. Nedavno su pokušali da dokumentuju živote „utvarnih radnika“ koji igraju ključnu, ali uglavnom neistraženu ulogu u tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Facebook, Google i Microsoft: moderiranjem sadržaja, odgovaranjem na upite, održavanjem veb-stranica i obavljanjem drugih rutinskih zadataka.

Postalo je normalno govoriti o čudima veštačke inteligencije a da pritom ne shvatamo materijalne procese koji ga pokreću i vode.

Kao i u slučaju Krofordove i Jolera, tako je i Sidarti Suriju i Meri Grej bilo izuzetno teško da sprovedu ovu studiju do samog kraja. Prošlog meseca, međutim, objavili su svoje nalaze u knjizi „Sablasni rad: Kako sprečiti Silicijumsku dolinu da izgradi jednu novu, globalnu klasu siromašnih (Ghost Work: How to Stop Silicon Valley from Building a New Global Underclass). Razmere onoga što opisuju je zapanjujući. To se isto tiče i loših uslova rada koje podnose zaposleni u ovom radnom profilu. Ali ono što je još upadljivije je koliko malo govorimo o ovim od oka javnosti skrivenim milionima radnika. Kada pomislimo na „tehnološke radnike“, skloni smo da razmišljamo o visokostatusnim štreberima iz Silicijumske dolilne; retko se osvrćemo i diskutujemo o svim onim Indijcima i Filipincima koji se svakodnevno prijavljuju za obavljanje funkcija od vitalnog značaja za nesmetan rad Alekse i drugih uređaja čiji „mozgovi razmišljaju“ na način koji im je utisnula današnja veštačka inteligencija.

Zašto je to tako?

Delimičan odgovor leži u geografiji i prirodnim bogatstvima: retki zemni metali iskopavaju se u oblastima koje su uglavnom na potpuno suprotnom kraju sveta od zapadnih potrošača – nalazištima kao što su Đjangsi u Kini ili Salar de Ujuni u Boliviji. Kao takva, isuviše je lako prevideti cenu i posledice koje ovakvo rudarstvo ima po okolinu ili uslove rada. Slično tome, mnogi od „sablasnih radnika“ koje pominju Grej i Suri nalaze se u delovima sveta u razvoju, onih što su uglavnom daleko od očiju zapada.

Globalni lanci snabdevanja su toliko složeni da se čak i tehnološki giganti upinju da ih shvate. Krofordova i Joler zapažaju: „Jedna ilustracija poteškoća u istraživanju i praćenju procesa savremenog proizvodnog lanca je da je Intelu trebalo više od četiri godine da shvati svoju liniju snabdevanja dovoljno dobro da osigura da nijedan atom tantala [retkog metala] iz Konga nije bio u njihovim mikroprocesorskim proizvodima.”

Međutim, reklo bi se da postoji još jedan problem: kultura. Na neki način, čini se da nije iznenađujuće da smo toliko slepi za „matrice izrabljivanja“ u modernoj tehnologiji. Naša zapadna potrošačka kultura je podjednako slepa za grubosti i prljavštine podzemlja globalnih lanaca snabdevanja u našim “opipljivim” proizvodima kao što su moda, odeća ili hrana. Ali, možda ima smisla pretpostavka da nas naizgled bestelesna priroda tehnologije čini dvostruko kratkovidima, jer smo bili uvereni da mislimo kako AI gotovo “lebdi” iznad ljudi i planete zemlje.

Možda bi bila primamljiva pretpostavka da je nedostatak transparentnosti namerno smišljen scenario koji su kreirali i plasirali hajtek milijarderi. Međutim, rukovodioci iz Silicijumske doline sami sebe, po svojoj prirodi, ometaju sopstvenim „tunel-vizijama“ i slepim tačkama koje im se javljaju. U hajteku (kao u finansijama ili drugim oblastima naših života) ima toliko toga što izmiče našem vidnom polju; ili bi se, barem, ako ništa drugo, moglo uočiti – ako bismo samo malo bolje pogledali.

Evo dva skromna predloga. Prvo, svako ko se oslanja na neku od primamljivih modernih „sajber spravica“ trebalo bi da provede makar nekoliko trenutaka gledajući u tu mapu Alekse, makar samo da bi se divio složenosti koja stoji iza uređaja koji imamo u rukama. Drugo, Aleksa (i virtuelni asistenti) trebalo bi da nauče da “odgovore” na pitanja o tom globalnom lancu snabdevanja – ako to od nje(ga) zatražimo. Da, Amazon može da mrzi tu ideju (i nije jasno koliko ljudi zapravo može pitati). Ali ako bismo imali takav model Alexe koji bi mogao da odgovori na pitanje: “Šta ti stvarno omogućava da radiš?”, onda bi to bio mali korak u pravom smeru. A još bi bolje bilo kada bismo od uređaja dobili iskren odgovor.

 

Financial Times

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium

Izveštaj Svetske banke: američke tarife ugrožavaju samu SAD


Svetska banka je umanjila svoju zvaničnu prognozu globalnog rasta BDP-a u 2019. godini na 2,6% u svom najnovijem izveštaju Global Economic Prospects, kojeg objavljuje na svakih šest meseci (u januaru i junu), i poziva Sjedinjene Države da porazmisle o negativnim efektima koje njen unilateralizam ima po globalnu ekonomiju, uz, takođe, štetu koju ove tarife nanose samim Sjedinjenim Državama. Novinar onlajn portala Čajna dejlija, Vang Jićing, komentariše da u svom Izveštaju o globalnim ekonomskim perspektivama od juna 2019. godine pod nazivom “Globalna ekonomija: povećane tenzije, smanjena ulaganja”, Svetska banka predviđa da će se svetski ekonomski rast ove godine usporiti na 2,6 odsto, što je za 0,3 procentna poena niže od poslednje prognoze u januaru i najsporijeg tempa u protekle tri godine. Globalni rast trgovine takođe je usporen na najniži nivo još od finansijske krize iz 2008.

Spora globalna ekonomija ima mnogo veze sa trgovinskim sporovima koje je izazvala SAD, a koja zagovara unilateralizam i povlačenje globalizacije; u ovom izveštaju se ističe da je stabilizacioni zamah globalne ekonomije krhak i može biti poremećen ukoliko trgovinski sporovi između dve najveće svetske ekonomije eskaliraju.

Međunarodna trgovina je motor globalnog ekonomskog rasta, a protekcionizam i unilateralizam su glavni neprijatelji slobodne trgovine i ekonomske globalizacije. Arbitrarno nametanje carina drugim zemljama prekinulo je globalni multilateralni trgovinski poredak, ali i potkopalo globalizaciju i razvoj svetske trgovine, što će rezultirati gubitničkom situacijom za sve uključene strane.

Prema Svetskoj banci, rast američke ekonomije će se ove godine  usporiti na 2,5 odsto, a dalje smanjiti na 1,7 posto u 2020. godini i 1,6 posto u 2021. godini. Cenu i posledice sopstvenog unilateralizma će, takođe, snositi obični američki građani i potošači.

Sjedinjene Države su prisilile Kinu da se uključi u trgovinski rat, a Kina će preduzeti aktivne mere kako bi zaštitila svoja prava i interese. Iako suočena sa pritiskom ekonomske krize, kineska ekonomija je pokazala svoju otpornost i potencijal održavajući brzinu rasta srednje do visoke brzine. Svetska banka zadržava svoju prognozu o stopi rasta kineskog BDP-a od 6,2 odsto u ovoj godini u odnosu na januarsku prognozu.

Kina je uverena da se može nositi sa negativnim efektima trgovinskog rata kojeg su inicirale Sjedinjene Države, dosledno se pridržavajući reformi i otvaranja ka svetu. Sjedinjene Američke Države bi trebalo da preispitaju svoju unilateralističku politiku jer jednostranim nametanjem ne čini nikakvog dobra ijednoj zemlji u svetu, pa ni samoj sebi.

 

Wang Yiqing | China Daily | Updated: 2019-06-06 07:36

Kraj buma: Nemačka se priprema za ekonomsku krizu


Oblaci su se nad horizontom globalne ekonomije nadvili krajem prošle godine, a rizik od nove recesije raste. Mnogi stručnjaci smatraju da je međunarodni bankarski sistem nepripremljen i da je Nemačka počela da se sprema za najgore.

Međunarodni monetarni fond (MMF) je nešto poput globalne meteorološke stanice za ekonomiju koja pažljivo beležei čak i najmanji prekid u svetskoj ekonomiji. Tokom proteklih nedelja, analitičari MMF-a su zaključili da se na horizontu razvija oluja.

Njeni stručnjaci pažljivo registruju svaki impuls, a prošle nedelje su zaključili da prognoza izgleda sve mračnije. “Vidim izgradnju olujnih oblaka”, izjavio je nedavno u Londonu Dejvid Lipton, prvi zamenik direktora MMF-a, dodajući da globalni bankarski sistem nije spreman za još jednu krizu. “Rad na prevenciji kriza je nepotpun”, rekao je on.

Ekonomski izgledi se pogoršavaju gotovo na nedeljnom nivou Generalni konsenzus među ekonomskim stručnjacima pokazao je da će 2019. biti za sve velike nacionalne ekonomije lošija nego prošla. Berze su već počele da padaju prošle godine, jer je nemački blue-chip indeks DAX izgubio skoro 20 odsto svoje vrednosti u 2018, dok je Dow Jones takođe pokazao gubitke.

Rizici po globalnu ekonomiju, evrozonu i Nemačku značajno su porasli u poslednjih nekoliko meseci. Strožija američka monetarna politika, sa povećanjem kamatnih stopa Federalne rezerve malo pre Božića, stvara teškoće brzo rastućim ekonomijama s obzirom na njihove velike dugove, posebno one dolarske. Kako kamatne stope rastu, tako raste i iznos koji oni moraju da izdvoje za servisiranje svojih dugova. Trgovinski sukobi podstaknuti američkim predsednikom Donaldom Trampom takođe ne pomažu poboljšanju ekonomske klime.

U Evropi, nekoliko kriza bi u 2019. moglo da se pojača istovremeno i tako dodatno optereti ekonomski razvoj. Još uvek nije jasno da li će se Bregzit odvijati na neki uređen ili haotičan način, ali će sigurno predstavljati opterećenje za britansku i evropsku ekonomiju, uništavajući uspostavljene proizvodne strukture, zahtevajući skupe mere prilagođavanja kompanija novoj situaciji i podstičući nesigurnost među potrošačima. Tu je i poprilično avanturistički pristup italijanske vlade prema ekonomskoj politici, koji bi mogao izazvati novu krizu evra.

Smanjenje prognoza rasta

Za izvozno orijentisanu nemačku ekonomiju, ovaj „koktel“ rizika je sve samo ne koristan. Neposredno pred Božić, ekonomski istraživački centri dramatično su povratili neke od svojih predviđanja za novu godinu. Umesto rasta od oko dva odsto, većina njih sada očekuje nešto bliže 1,5 posto. Ifo Institut za ekonomska istraživanja u Minhenu dao je najslabiju prognozu, predviđajući rast od samo 1,1 odsto za 2019. godinu.

Nemačka vlada cje takođe značajno smanjila očekivanja rasta u 2019. godini u svom godišnjem ekonomskom izveštaju. Trenutno izgleda da će prognoze rasta završiti na 1,5 odsto na najvišem nivou, a možda čak i niže od toga. Samo pre nekoliko meseci, u jesen 2018. godine, nemačko ministarstvo ekonomije je pretpostavilo stopu rasta od 1,8% za 2019. godinu.

Takve promene nisu neuobičajene. Krajem 2017. godine prognoze su pomerene na sličan način, ali u drugom smeru. Međutim, čini se da je došlo do pada, a mnogi se pitaju da li nakon devet godina neprekidnog rasta dolazi do recesije. Iskustvo pokazuje da se svaki bum u jednom trenutku završava, ali niko ne zna – kada.

“Najviše me brine Nemačka”, izjavio je nedavno šef austrijske centralne banke Evald Novotni nemačkom poslovnom dnevniku Handelsblatt i istakao da većina prognoza pretpostavlja značajan pad nemačkog ekonomskog rasta. Prvi put nakon više godina ekonomski učinak Nemačke smanjio se tokom trećeg kvartala u odnosu na drugi kvartal, uglavnom zbog pada u izvoznoj industriji, sa prodajom automobila koja je utrla tendenciju pada. Folksvagen, Dajmler i BMW imaju poteškoća da se prilagode novim standardima emisije štetnih gasova, a niski nivoi reke Rajne doveli su do problema s isporukom. Važni delovi Severne Rajna-Vestfalije nisu bili u mogućnosti da dopru do njihovih ciljnih korisnika.

Nije jasno da li će poslednji kvartal 2018. godine pokazati poboljšanje. “Ne mislim da bi bilo neverovatno da je privreda doživela pad i u četvrtom kvartalu”, rekao je Karsten Brzeski, glavni ekonomista u ING banci. Po definiciji – dva uzastopna kvartala negativnog ekonomskog rasta – to bi značilo da je Njemačka već u recesiji. Ukoliko je to slučaj, većina eksperata smatra da bi to bila samo takozvana “tehnička” recesija, u kojoj bi se BDP mogao smanjiti brojčano, ali bez posledica, budući da će se ekonomija odmah povratiti.

Rast izvoza?

To se ne čini malo verovatnim, s obzirom da je nemački motor rasta u stanju mirovanja, ali to ne znači da taj motor „trokira“ i kašljuca. Motori nemačke privrede ostaju netaknuti. Očekuje se da će ove godine domaća potražnja pomoći nemačkoj ekonomiji da nastavi sa rastom. “Potrošnja bi se trebala povećati, jer će zaposlenost nastaviti rasti iu narednoj godini, a mnogi radnici će dobiti povišice”, predviđa Brzeski.

I kompanije će ove godine ulagati više. Mnoge od njih rade gotovo punim proizvodnim kapacitetom i, uprkos neizvesnostima, razmišljaju o proširenju svoje proizvodnje. Vlada takođe pomaže u stabilizaciji potražnje. Početak godine beleži odbitak poreza i plata od 15 milijardi evra. Federalni i državni organi takođe planiraju da troše više novca na javne građevinske projekte, ulice i pruge.

Ukoliko stopa evra prema dolaru nastavi da opada, ekonomija bi čak mogla zadobiti dodatni pdsoticaj od izvoza, tradicionalnog nemačkog pokretača rasta.

Ako bi se sve ovo dogodilo, to bi rezultiralo preokretom. Međutim, ekonomski stručnjaci su odlični kada je u pitanju neodlučnost. Oni mogu objasniti zašto je došlo do finansijske krize 2008. godine, ili zašto je ekonomija propala 1975. godine. Međutim, oni ne predviđaju i kada će takvi ekonomski šokovi nastupiti.

Institut za makroekonomsku politiku (IMK) u okviru fondacije Hans Böckler Bockler, koji je povezan sa Nemačkom konfederacijom sindikata, došao je do svojevrsnog sistema ranog upozoravanja za ekonomiju. Istraživači unose različite podatke kako bi utvrdili verovatnoću recesije u naredna tri meseca, a zatim predstavili svoje rezultate u obliku svetla na semaforu. Zeleno predstavlja procvat, crveno – nadolazeću recesiju.

U ovom trenutku, semafor je zeleno-žut, što znači “prosečan uzlet rasta”, pišu stručnjaci IMK-a. Osnovna dinamika ekonomije, tvrde oni, ostaje netaknuta. U isto vreme, međutim, ističu da ekonomski rizici rastu. To se ogleda u izgledima za novu recesiju koju je izračunao IMK. U protekla tri meseca, rizik od recesije se gotovo učetvorostručio. U oktobru 2018. je iznosio oko 6%. U novembru je iznosio 15 posto. U decembru je iznosio preko 23 posto.

Nemačka, nedovoljno pripremljena

Nema sumnje da opasnosti rastu, i da se to dešava u jednom od najgorih zamislivih trenutaka. Lipton iz MMF-a zaista nije usamljen u svojoj zabrinutosti da vlade i centralne banke nisu dovoljno pripremljene za usporavanje ekonomskog rasta.

Mnoge zemlje se još uvek bave posledicama poslednje finansijske krize. Državni dug u Francuskoj i Sjedinjenim Državama, na primer, iznosi oko 100% njihovog BDP-a. Ako bi došlo do nove krize, vlade mnogih zemalja teško bi imale prostora za finansijske programe namenjene potrošnji ili poreskim olakšicama.

Situacija nije naročito ružičasta kada su u pitanju centralne banke. Još jedna dugoročna posledica finansijske krize je da mnoge zemlje još uvek nisu povećale kamatne stope na nivoe koji su nekada bili normalni za ekonomsku situaciju sličnu današnjoj. Evropska centralna banka (ECB) nije bila u stanju da to uradi, jer bi ona potisnula stopu inflacije koja je već bila znatno ispod cilja banke od 2%. Danas, premijerna stopa (najpovoljnija kamatna stopa koju banka daje svojim prvoklasnim klijentima) ostaje na nuli, a jedino što predsednik ECB-a Mario Dragi planira jeste njeno odizanje ne pre ove jeseni.

ECB takođe nema nekih dodatnih alata. Uprkos dugogodišnjem usponu u poslednjih nekoliko godina, ECB je nastavila da svakog meseca zasipa tržišta milijardama evra kojima popravlja likvidnost – deo njenog programa kupovine obveznica. Zaista, tek je krajem decembra predsednik ECB-a Mario Dragi obustavio kupovinu.

Ako ekonomija ponovo počne da pada, snižavanje već nepostojećih kamatnih stopa nije opcija. To znači da je nastavak programa kupovine obveznica jedini način da ECB pumpa novac u ekonomiju kao deo stimulativnog paketa, ako to postane neophodno.

Nemački ministar finansija Olaf Šolc iz partije socijaldemokrata (levi centar), posvećuje veliku pažnju impotenciji ECB-a. On i drugi visoki zvaničnici ministarstva finansija veruju da će, ako ECB ne dobije svoje tradicionalne instrumente kada dođe sledeća recesija, vlade morati da popune taj jaz.

On je dugo opravdavao insistiranje nemačke vlade na balansiranju budžeta i plaćanju duga, rekavši da je to mera predostrožnosti za teža ekonomska vremena. “U narednom padu,” rekao je on, “trebaće nam manevarski prostor kako bismo preduzeli protivmere.”

Solidne finansije

A Nemačka se zaista ubraja u mali broj zemalja koje su učvrstile svoje državne finansije do te mere da ne treba mnogo brinuti o prekomernom zaduživanju tokom naredne recesije. Ove godine, teret nemačkog državnog duga će po prvi put od 2002. godine pasti ispod nivoa predviđenog paktom stabilnosti od 60% BDP-a.

Drugim rečima, nemačke federalne i državne vlade su dovoljno jake da izdrže sledeću krizu. Uravnoteženi budžet bi verovatno bio prošlost zbog nedostatka poreskih prihoda i većih socijalnih davanja. Međutim, Ministarstvo finansija bi ipak imalo dovoljno slobodnog tj manevarskog prostora za potrošnju, kojom bi se stabilizovala ekonomiju.

Ministarstvo tako tajno priprema plan za hitne slučajeve kako bi se unapred pripremilo. Primarni fokus plana je na smanjenju poreza, s tim da su omiljeni instrumenti izdašniji za korporacije. U poređenju sa složenijim investicionim programima, efekti takvih rezova su brži. Ako kompanije mogu brzo da otpišu akvizicije kao što su mašine, objekti ili strukture, veća je verovatnoća da će ulagati u njih. Takve investicije služe da ublaže ili preokrenu ekonomske padove.

Zvaničnici Ministarstva finansija planiraju dodatne podsticaje za smanjenje poreza na dohodak. To je, takođe, potez koji bi koristio većini kompanija u Nemačkoj, jer se za 80 posto korporacija u zemlji njihov porez na dobit plaća putem instrumenta poreza na dohodak. Štaviše, taj potez bi značio da bi radnici imali više novca, što bi dovelo do veće potrošnje i dodatnog stabilizujućeg efekta po nemačku ekonomiju. U zavisnosti od ozbiljnosti potencijalne recesije, Ministarstvo finansija predviđa smanjenje poreza od 17 do 35 milijardi evra.

Šolc i njegov prethodnik Volfgang Šojble dugo su odbijali poreske rezove tvrdeći da to predstavlja rizik od pregrevanja već solidne ekonomije. Ekonomisti strahuju od takvog razvoja, jer nekontrolisani rast izobličuje ekonomske strukture i dovodi do pogoršanja koja mogu biti mnogo gora.

Ali, uz lagano opadanje rasta, taj argument više ne važi. Zaista, čak i ako ta situacija i ne bude posebno prijatna, izgleda da će Nemci konačno dobiti poreske olakšice koje već godinama priželjkuju.

Christian Reiermann © SPIEGEL ONLINE

SAD, krivac za rastuće trgovinske tenzije


Američka vlada snosi odgovornost za svoje protivrečne radnje koje su dovele do eskalacije trgovinskih trvenja sa Kinom, saopštilo je kinesko Ministarstvo trgovine u četvrtak 30. maja.

Američka vlada je slala kontradiktorne signale, pritom izjavljujući da će dve zemlje uskoro postići sporazum – a zatim je rekla da nije spremna, rekao je Gao Feng, portparol ovog ministarstva (Foto: China Daily)

Američki predsednik Donald Tramp izjavio je u ponedeljak 27. maja u Japanu da Vašington nije spreman za sklapanje trgovinskog sporazuma s Kinom, ali da ostavlja otvorenu mogućnost da dve zemlje “jednog dana” postignu sporazum.

Gao je rekao da je teško a ne posumnjati u iskrenost Sjedinjenih Država.

On je dodao da je eskalacija trgovinskog spora ozbiljno narušila osnovu za dalje razgovore, i za to okrivljuje SAD.

“(Svaka) Saradnja ima principe, a ona donja granica se mora izvući tokom (naših) pregovora”, rekao je on. “Kina neće praviti compromise po ključnim pitanjima.”

Kina će štititi prava stranih firmi

Kupci na ulazu u Apple Store, Peking, ulica Vangfuđing, 14. jun 2018. [Foto/ IC]

Legitimna prava svih stranih kompanija biće zaštićena od strane kineske vlade, saopštilo je Ministarstvo trgovine.

Kao odgovor na pitanje da li će Kina preduzeti određene akcije protiv Epla, a nakon što je američka vlada ograničila poslovanje Huaveja – što je ugrozilo interese kompanija i finansijskih tržišta na obe strane – portparol  ministarstva Gao Feng izjavio je da će legitimna prava i interesi svih stranih preduzeća u Kini biti zaštićena od strane kineske vlade.

Kina će čvrsto stajati na sprovođenju daljeg otvaranja i reformi, kao i na stvaranju stabilnog, predvidljivog i fer komercijalnog okruženja za sve kompanije koje posluju u Kini, rekao je on.

Retke rudne “hajtek” sirovine: ne koristiti ih za “pripitomljavanje” Kine

Kamion rude s retkim elementima, Baotou, Severna Kina, (7. sept. 2013. [Foto/ VCG])

Kina neće dozvoliti nijednoj zemlji da koristi retke rudne elemente u cilju proizvodnje sredstava kojima bi se gušio razvoj Kine, naglasilo je kinesko Ministarstvo trgovine.

Na pitanje da li će Kina prestati da izvozi retke zemaljske materijale u SAD, Gao Feng je rekao da je Kina najveći svetski dobavljač/izvor retkih elemenata, kao i da je oduvek želela da ispuni zahteve svojih trgovinskih partnera za obezbeđenjem ovih sirovina, unapređujući industriju retkih elemenata.

Ministarstvo je saopštilo da je Trampova administracija, počevši od 10. maja, podigla carine na kinesku robu i ograničila poslovanje kompanije Huavej, što je ugrozilo interese kompanija i finansijskih tržišta na obe strane.

“Dok s jedne strane zadovoljava domaću potražnju, s druge strane Kina je uvek spremna da zadovolji potrebe ostalih zemalja za retkim sirovinama i elementima (danas preko potrebnim u visokotehnološkim industrijama)”, rekao je on. “Ali ako bilo koja zemlja planira da ove elemente upotrebi kako bi proizvela sredstva koji će gušiti razvoj Kine, onda njihov izvoz dotičnim zemljama nije opcija koja je prihvatljiva.”

Ren Xiaojin, Zhong Nan | chinadaily.com.cn | 2019-05-30 16:40

EU izbori: Zeleni talas VS nepovoljni nacionalistički vetrovi


Nakon evropskih izbora na kojima je zabeležen napredak ekoloških i liberalnih snaga kao i krajnje desnice, došlo je vreme za rešenja, predloge, transnacionalne projekte i, ono što je najpotrebnije, demokratsku obnovu. Za veb-portal VoxEurop tekst napisala francuska novinarka Katrin Andre.

Još jedna Evropa se pojavila na prošlonedeljnim evropskim izborima: sada je jasno da građani izražavaju brigu o političkim dešavanjima u EU, i da su snage koje se bore za budućnost Evrope veoma živahne i vitalne. U poređenju sa prethodnim evropskim izborima, izlaznost je značajno porasla: u 20 od 28 država članica (50,2%, nasuprot 42% u 2014). Mladi su glasali u velikom broju i bili su pokretačka snaga zelenog talasa koji je dominirao izborima u mnogim članicama EU. Štrajkovi učenika koji upozoravaju na klimatske promene, pod vođstvom šesnaestogodišnje Šveđanke Grete Tanberg, a u koje se masovno uključilo stotine hiljada mladih ljudi širom evropskog kontinenta, poslao je poruku starijim generacijama i političarima, i ova poruka je prevedena u neporecivu izbornu moć i – glasačke brojke.

U nekim zemljama, kao što su Finska i Irska, zelene partije su dobile istorijski nivo podrške. Die Grünen, nemačka zelena partija je udvostručila svoje glasove zauzevši drugo mesto s više od 20 odsto. Zeleni su izazvali šok i u Francuskoj, dostigavši treće mesto sa 13,47% (Ecologie-les Verts). Britanska stranka Zelenih dobila je 11,7 odsto glasova, kao i Zeleni u Švedskoj (11,4 odsto). Sveukupno, 69 “zelenih” poslanika će imati mesta u novom parlamentu, za razliku od dosadašnjih 52.

Istovremeno, tradicionalne političke snage, socijaldemokrate, pretrpele su udarac – sa izuzetkom Španije i Švedske, gde su generalno izašle na vrh, i konzervativaca kao što su to Les Républicains u Francuskoj ili torijevaca u Britaniji, upravo sveže pregaženih Faradžovom partijom Bregzit. Iako je ravnoteža EU članica na nacionalnim nivoima u određenim slučajevima doživela potres, u Evropskom parlamentu je već u toku rekonfiguracija političkih koalicija i saveza, s obzirom na njegov “usitnjen” sastav.

Štaviše, dok su vladajuće strukture EU zemalja predvodile glasanje – osim u Francuskoj i Austriji, gde je kancelar Sebastijan Kurc bio skrajnut nakon izbora – dominacija velikih stranaka se, očigledno, privodi kraju.

Naravno, veliki broj ljudi, skoro jedan Evropljanin na svaka dva, nije uložio napor da bi otišao na glasanje. I naravno, tu je poražavajuća pobeda illiberalizma: 52,3 odsto (13 mesta) za vladajući Fidesz u Mađarskoj, čime je ova partija poboljšala njihov rezultat od 2014, i 34% za italijansku Legu Matea Salvinija. Pokušaj francuskog predsednika Emanuela Makrona da zadrži Rassemblement National kojeg predvodi Marin Le Pen pokazao se kao težak zadatak, a Le Pen iz izborne trke izašla kao pobednica. Najdžel Faradž dominirao je na glasačkim mestima u Britaniji, dok je flamanska krajnja desnica trijumfovala u Belgiji. Međutim, dok su krajnji desničari i ličnosti koje su postale personifikacija “vladara”u nekim zemljama dobile uporište, podrška populistima pala je za 14% u Danskoj, ali takođe su u padu i krajnje desničarski Švedski demokrati (Sverigedemokraterna, SD), koji su u anketama imali više od 20 odsto su zauzeli treće mesto, sa 15.4 procenta. Treba takođe napomenuti da je Švedska jedina zemlja u kojoj je podrška zelenima bila niža nego u 2014. godini.

Iako moramo ostati oprezni i hladne glave kada se radi o proceni ozbiljnosti ovakvih trendova, prisutan je i neporeciv zaključak koji se može izvući iz istovremenih događaja u velikom broju EU zemalja. Moć “zelenih” glasova, masovni klimatski protesti (od strane kako mladih tako i starih), kao i rezignacija uperena protiv nekih zemalja usled njihove eko-klimatske neaktivnosti (Belgija i Francuska), dozvoljavaju nam da rizikujemo u meri da pravimo poređenja na osnovu našeg iskustva – uostalom, doživeli smo ga iz prve ruke – pre nego da pravimo hladne analize. U ovom trenutku doživljavamo prekretnicu koja se može pokazati jednako važnom kao što je to pre 30 godina bio pad Berlinskog zida: gde je, pred našim očima, neumoljiv zamajac koji je doveo do kraja jedne ere i početka druge.

Vox Europe je objavio i članak političke analitičarke (i članice savetodavnog odbora Vox Europ) Ulrike Guérot koja tvrdi da je evropski ustav neophodan preduslov za garantovanje jednakih prava svim evropskim građanima, kao i istinski demokratske Evrope.

Ako želimo da jedinstveno tržište pretvorimo u istinsku demokratiju, potreban nam je zajednički ustav koji daje jednaka prava svim evropskim građanima. To bi trebalo da bude glavni zadatak novoizabranog Evropskog parlamenta, kaže politikološkinja Ulrike Guérot.

Ka evropskoj Republici: Kakva je Evropa potrebna svetu?

Za sociologa Alena Kajea, inženjera Tijerija Salomona i filozofa Patrika Vivrea, jedino bi stvaranje meta-nacije, u obliku svojevrsne Evropske Republike, moglo dovesti do takve Evrope koja je sposobna da se suoči sa trostrukim izazovom: klimatskim promenama, nejednakošću, i primenom demokratskih vrednosti.

Catherine André, VoxEurop

Evropski izbori rezultirali su fragmentacijom EU parlamenta u kojem su dosadašnje dve velike političke grupacije, evropske narodnjačke partije desnog centra (European People’s Party, EPP), i socijal-demokrate s levog centra (S&D) izgubile podršku, dok su evroskeptici osvojili veću podršku glasača nego što su ikada ranije. Evo kako je ugledni politički veb-portal Politico prezentovao dosadašnje relevantne podatke, koji se mogu nazvati definitivnim rezultatom ovogodišnjih izbora za Evropski parlament.