Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

 

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

 

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Užici kraj jezera u Sečuanu 


Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživajuc u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily

Nordijskim i baltičkim farmerima hitno potrebna podrška EU


Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Photo: Evropski parlament)

Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Foto: Evropski parlament)

U svetlu najnovijih klimatskih poremećaja, postavlja se pitanje: ako su već i zemlje evropskog severa proglasile vanredno stanje usled suša i vrelih talasa, šta će se dogoditi s nama, koji smo na jugu Evrope? Valja delovati izvanredno hitro. U tom pravcu već se kreću skandinavske i baltičke zemlje, piše EU Observer.

Poljoprivreda je najveća budžetska stavka u Evropskoj uniji. U okviru budžeta od preko 380 milijardi evra, razumno je očekivati d Evropska unija ima sposobnosti i snage EU da se nosi sa krizama i vanrednim događajima.

Nadajmo se da će Unija predstaviti više inicijativa za podršku poljoprivrednicima pogođenim ovogodišnjim sušama na severu Evrope.

Vreli talasi na severu Evrope postavili su ove godine nekoliko meteoroloških rekorda. U mnogim oblastima doživljavamo najgoru sušu viđenu decenijama unazad. Mnogi farmeri su odavno prošli tačku gde bi kiša mogla da napravi neko značajnije poboljšanje u odnosu na sadašnje stanje – šteta koju su pretrpeli usevi usled suša već je učinjena, a takođe manjka i trave za silažu.

Poljioprivrednici se na mnogim mestima u severnoj Evropi suočavaju sa gubitkom (za sada) polovine žetve, pa i više.

Posledice su i te kako vidljive.

Cene sena su porasle. Stočari se spremaju za klanje krava u očekivanju nedostatka stočne hrane u jesen i zimu. Situacija je takođe ozbiljna i za one koji se bave uzgojem svinja.

Pored povećanih cena žita, prisutna je i nedovoljna a i loša ponuda komponenti za obogaćivanje. Hiljade farmerskih porodica suočeno je sa ekonomskim poteškoćama sada kada su njihovi godišnji prihodi dramatično smanjeni, dok njihovi troškovi ostaju i dalje visoki – ako ne i veći.

Naravno, poljoprivreda, kao i druge industrije, mora da se upravlja shodno godišnjim varijacijama, a od poljoprivrednika treba očekivati da održe finansijsku marginu za upravljanje takvim varijacijama. Međutim, uticaj trenutnog talasa toplote i suše dramatično je premašio razumna očekivanja svakog dobrog farmera koji je i inače spreman i pripravan na nepovoljne vremenske prilike.

Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP) obezbedila je sigurnost snabdevanja i prihvatljive ekonomske uslove za poljoprivrednike. CAP, međutim, mora da se razvija uporedo sa aktuelnim promenama uslova u kojima se aktuelna poljoprivreda obavlja.

Verovatno da će se evropski proizvođačii dalje suočavati sa ekstremnijim meteorološkim događajima kakvi su, recimo, dugotrajne suše, smrzavanje, ili poplavne kiše. EU mora da pokrene snažnu diskusiju o tome kako da se CAP nadopuni mehanizmima za upravljanje takvim događajima, ne bi li se izbeglo da evropski farmeri budu bačeni u stečaj.

Današnje EU regulative nisu prilagođene situacijama poput ekstremne suše u dužem vremenskom periodu. Poljoprivrednici su pritisnuti evropskim regulatornim okvirom, u kojem se ne mogu nositi s ovakvim (ne)prilikama.

Pored toga, potrebno je dugo vremena da bi se od države i EU administracije dobila kompenzacija usled, recimo – preobimne dokumentacije koja se od poljoprivrednika zahteva na šalteru.

Iako treba pozdraviti raznovrsne inicijative EU komisije, kao što su rana plaćanja i fleksibilna pravila vezana za žetvu/isplatu prinosa, mora se primetiti da to nije dovoljno.

Rane isplate su od vitalnog značaja za obezbeđivanje likvidnosti farmera, iako se ni time ne mogu rešavati osnovni problemi ekstremnog gubitka prihoda. Rana berba i žetva u ekološki fokusiranim područjima doprinosi poboljšanju useva koji se koriste u stočnoj ishrani (krmivo), ali poljoprivrednici koji se bave uzgojem stoke i svinja moraju i dalje kupovati više stočne hrane po povećanim cenama, nakon što je nastupila hronična nestašica (opet, usled suše).

Treba takođe pozdraviti labave tj predusretljive propise o vladinim subvencijama, koji nacionalnim vladama pružaju mogućnost da intervenišu, mada se to mora smatrati za anomaliju u jednoj politici koja se u potpunosti upravlja na evropskom a ne na nivou članica.

Unija je u prošlosti intervenisala kroz fleksibilnu primenu postojećih propisa. Prošle godine su, primera radi, primenjene dodatne mere podrške za određene poljoprivredne sektore kao što su voćarstvo, povrtarstvo i mlekarstvo, koji su finansirani iz postojećeg budžeta.

Poseban fokus: prirodne katastrofe

I dok su poteškoće ovih sektora bile uobičajene posvuda po Uniji, što su problemi uzrokovani uslovima na tržištu, nova situacija nalaže razmišljanje u pravcu gde bi regionalne prekogranične prirodne katastrofe takođe trebalo da budu predmet podrobne i posebne pažnje evropskih donosilaca odluka.

Inače, prihodi farmera su već ekstremno niski i nastavljaju da padaju, čime se rizikuje mogućnost egzodusa u seoskim područjima, posebno među mlađim generacijama

Stoga je Evropskoj komisiji upućen poziv da nastavi sa procenjivanjem palete različitih mera, neophodnih za ublažavanje situacije u kojoj su se zatekli poljoprivrednici pogođenih zemalja.

Komisija mora da započne da iznosi preko potrebne zaključke proistekle iz  tekuće situacije koja se dešava već treću godinu zaredom. Ovo nije poslednja velika regionalna kriza koja je pogodila evropske poljoprivrednike. CAP mora da obuhvati mehanizme za sistematično rešavanje ovih situacija, a ne da svaki put pokušava da donosi ad hoc odluke.

Poljoprivredne organizacije u Danskoj, Estoniji, Finskoj, Letoniji, Litvaniji i Švedskoj skrenule su pažnju na ovu krizu.

Komesar Evropske unije Fil Hogan, odgovoran za pitanja poljoprivrede, već je reagovao a i signalizirao konstantnu spremnost da se pronađu rešenja.

Ovo treba izuzetno ceniti. Treba se nadati da će dalje akcije EK-a omogućiti farmerima da preduzmu neophodne poljoprivredne odluke a da ih pritom ne ograničavaju EU pravila, koja se zasnivaju na poljoprivredi u jednoj prosečnoj godini.

Ove godine se pokazalo sve osim te tzv. “prosečne godine”. Umesto toga, ovo je bila izuzetna godina. A ona zahteva i – izuzetne odluke.

Nikolaj Kristofersen je šef sektora proizvodnje mesa pri Danskom savetu za poljoprivredu i hranu. Viktorija Ostlund je viša savetnica pri Federaciji švedskih proizvođača mesa

 

Nicolaj Christoffersen, Victoria Oestlund (EU Observer)

 

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Granice Evrope


Kartum je nekada bio grad u kome se moglo nestati. Smešten je na jednom od glavnih puteva prema Evropi preko Roga Afrike. Hiljade Eritrejaca, Etiopljana i Somalijaca su tu iznajmljivale krijumčare da ih odvedu na sever u Libiju i u Evropu. Ali Sudan je u međuvremenu postao poprište agresivnog pokušaja Evropske unije da spreči Afrikance da napuste svoj kontinent i stignu na italijansku obalu.

Glavni stožer sadašnje migracione politike EU je pritisak na afričke i bliskoistočne države da spreče migraciju – u zamenu za finansijsku pomoć. S novim izbornim pobedama partija krajnje desnice širom Evrope, zasnovanim na antiimigracionim programima, ti napori se naglo ubrzavaju. Dok milijarde evra teku iz Evrope prema Rogu Afrike i drugim regionima da bi se sprečila migracija i zatvorile propusne granice, ljudi stradaju daleko od pogleda evropskih građana. Dokle je Evropa spremna da ide u tome?

***

Odgovor na to pitanje ne treba tražiti u Briselu već u zemljama kao što je Sudan. Novembra 2017. provela sam mesec dana izveštavajući iz Kartuma i Kasale, grada u istočnom Sudanu, u blizini granice sa Eritrejom.

Istraživanja pokazuju da Afrikanci migriraju u Evropu iz više razloga, između ostalog zbog državnog progona, dugotrajnih sukoba i teškog siromaštva. Mnogi Eritrejci – većina izbeglica s kojima sam razgovarala – beže od doživotne vojne obaveze i drugih kršenja ljudskih prava. Najpre dolaze u Kartum na nekoliko meseci, pa i godina, i tu prave nameštaj, čiste, prodaju čaj ili rade druge poslove na crnom tržištu da bi uštedeli hiljade dolara koje su potrebne za putovanje kroz Libiju ili u Egipat.

U Kartumu Eritrejci žive u pregrađenim kućama, gde su tankim zidovima razgraničene male stambene jedinice za izdavanje. Oni sa nešto više novca imaju male ventilatore i dušeke u svom skromnom domaćinstvu. Oni bez ikakvih sredstava spavaju na golom podu.

„Živim ovde sa prijateljima“, rekao mi je Yonas, 21-ogodišnji Eritrejac blagog glasa i dečijeg lica.1Sedeli smo na metalnim krevetima u sobi koju je delio s petoricom drugih mladića. Soba je bila mala i pretrpana sa krhotinama razbijenog prozora u jednom ćošku. Napolju je nekoliko muškaraca kopalo septičku jamu. „Ovo je moj život – nemam ništa drugo. Bežim čim vidim policiju.“

Yonas planira da krene u Evropu, kao i Elsa, 26-ogodišnjakinja iz Eritreje koja već godinu dana boravi u Sudanu. Elsa mi je suvo opisala svoj život: radila je kao služavka, nekoliko puta morala da menja posao zbog verbalnog i telesnog zlostavljanja. „U Evropi je bar bolje obrazovanje, bolji posao“, kaže ona. „Moja mama je brinula o meni; sanjam o tome da odem u Evropu i vratim joj ono što je celog svog života činila za mene.“

EU u saradnji sa sudanskom vladom želi da se izbeglice i migranti vrate „kući“ ili ostanu u trećoj zemlji (time EU misli na zemlje poput Sudana). Ali ovde postaje sve opasnije za mlade ljude poput Else i Yonasa. Počev od 2016. sudanska vlada hapsi i deportuje Eritrejce zbog „ilegalnog ulaska“ u Sudan, što su organizacije za zaštitu ljudskih prava dovele u vezu sa migracionim programom EU. Vraćanje ljudi u zemlju u kojoj im preti ozbiljna opasnost – što u Eritreji znači zatvor i torturu – kršenje je međunarodne norme poznate kao zabrana proterivanja (non-refoulement). Zbog toga Elsa, Yonas i gotovo svi Eritrejci s kojima sam razgovarala provode svaki slobodan trenutak planirajući odlazak dalje.

***

Zaokupljenost EU Sudanom počela je 2014, pre nego što je sirijska izbeglička kriza 2015. dovela migraciju na vrh prioriteta evropske politike. Hiljade Eritrejaca, Sudanaca i drugih koji su prolazili kroz Rog Afrike stizalo je svake godine u Lampeduzu, glavno ostrvo Sicilije na centralnoj mediteranskoj ruti. Godine 2013, 9.834 Eritrejca stigla su u Italiju, a 2014. njihov broj se više nego utrostručio (34.329).

Krajem 2014, EU, evropske zemlje, afričke zemlje i Afrička unija (AU) sastale su se u Rimu da pokrenu Migracionu inicijativu za put preko Roga Afrike – poznatu pod nazivom Kartumski proces – kao način za suočavanje sa „izazovima koje postavljaju mešoviti migratorni tokovi neregularnih migranata, izbeglica i tražilaca azila između zemalja porekla, tranzita i odredišta koja se nalaze između Roga Afrike i Evrope“, u „duhu partnerstva, podeljene odgovornosti i saradnje“. Rimska deklaracja iz 2014. ocrtala je ključne aktivnosti kao što je „unapređivanje državne izgradnje kapaciteta u oblasti upravljanja svim elementima migracija“.

Ta nova saradnja, koja nije zakonski obavezujuća, uključivala je začudo ranije nepoželjne vlade Sudana i Eritreje. Međunarodni krivični sud (ICC) optužio je predsednika Sudana Omara al-Bashira za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine u Darfuru, za koje tek treba da bude uhapšen ili dođe pred sud. Predsednik Eritreje Isaias Afwerki je vojni diktator koji 26 godina vlada tako surovo da je 12 odsto stanovništva pobeglo iz zemlje. Ali EU, upadljivo promenivši kurs u odnosu na prethodne godine, sada sarađuje sa predstavnicima tih represivnih vlada kako bi ostvarila svoj krajnji cilj: sprečavanje Afrikanaca da uđu u Evropu.

Kartumski proces postao je okosnica šire migracione strategije EU, to jest finansiranja drugih zemalja da zatvore svoje granice. U novembru 2015. Samit o migracijama u Valeti izričito se oslanjao na Kartumski proces; evropske vlade tražile su od afričkih partnera saradnju u rešavanju problema migracija u zamenu za pomoć – 1,8 milijardi evra distribuiranih preko novoosnovanog Povereničkog kriznog fonda za Afriku (takođe pokrenutog u Valeti). Nešto više od godinu dana posle kartumskih pregovora, EU je sklopila sporazum sa Turskom i poslala joj milijarde za kontrolu granica i sprečavanje izbeglica, pre svega sirijskih, ali i iračkih i avganistanskih da uđu u Grčku, kao i za zadržavanje onih kojima je to uspelo u oronulim i zapuštenim kampovima. Godine 2016. EU započinje finansiranje i obučavanje libijske obalske straže da presreće čamce koji pokušavaju da pređu Sredozemno more. Libijska obalska straža vraća izbeglice i migrante u centre za zadržavanje u Libiji, gde im prete smrt od gladi, tortura i silovanje. (Libijsko ministarstvo zaduženo za te centre prima tehničku pomoć i podršku od EU.)

Pojedine evropske države sklopile su sopstvene bilateralne sporazume s državama duž migratornih puteva – na primer, italijanska vlada takođe direktno obučava i finansira libijsku obalsku gardu, uporedo s naporima EU. Neki od tih sporazuma oslanjaju se na dugu istoriju evropskih zahteva od Libije da nadgleda svoje vode – na primer, na onaj potpisan 2008. između tadašnjeg italijanskog premijera Silvia Berlusconija i bivšeg libijskog lidera Muammara al-Gadafija, koji je uključivao elektronske sprave – vredne 500 miliona dolara – za nadziranje libijske obale.

Evropski napori usmereni na kontrolisanje granica vezali su omču oko Roga Afrike i opasno putovanje učinili još pogubnijim. Kartumski proces bio je u početku opisan kao nastojanje da se zaštite izbeglice i migranti – od kojih su neki doživljavali ekstremno nasilje na putu ka Evropi, između ostalog kidnapovanje, mučenje i silovanje – i spreči krijumčarenje i trgovinu ljudima. To je od početka bilo problematično: naime, krijumčarenje može voditi ka trgovini ljudima, ali nije uvek tako i izbeglice često vide krijumčare kao jedini način da stignu do svojih evropskih odredišta.

Kartumski proces je zanemario činjenicu da su krijumčarenje i trgovina ljudima na Rogu Afrike cvetali uz podršku državnih službenika, policije i graničara. To je dobro dokumentovano – na primer, američka državna kancelarija za nadgledanje i suzbijanje trgovine ljudima ističe da Sudan ne ispunjava minimalne standarde za suzbijanje trgovine ljudima. Tim sudanskih istraživačkih novinara koji radi u Kasali otkrio je sisteme „ranog upozoravanja“ između sudanske policije i trgovaca ljudima koji ovima drugima pomažu da izbegnu hapšenje, a drugo istraživanje nezavisnog medijskog projekta (Refugees Deeply) dokumentovalo je umešanost visokih državnih činovnika u ove prekršaje.

Nedavni izveštaj Međunarodne inicijative za prava izbeglica (IRRI), strateške inicijative za žene na Rogu Afrike (SIHA) i Centra za zakon o ljudskim pravima u SOAS-u, na Londonskom univerzitetu, smatra da je fokusiranje Kartumskog procesa na kriminal umesto na politički kontekst učinilo izbeglička i migrantska putovanja još opasnijima: „Države Roga Afrike i Evrope su stvorile i održavale upravo one uslove koje svojim današnjim inicijativama nastoje da suzbiju.“

To su potvrdili neki izvori na terenu u Kartumu i Kasali. „Migracija postaje teža zato što bezbednosne službe i vlada blokiraju tradicionalne rute – što ne znači da migracija prestaje, već da se odvija opasnijim putevima. Sada u tom procesu učestvuje još više vojnih i bezbednosnih činovnika“, rekla je Fatima, sudanska novinarka koja je nekoliko godina pisala o migracijama.

Kartumski proces je poslao jasan signal sudanskoj vladi da je kontrola migracija najviši prioritet EU – i da je ona spremna da za to plati. EU ne finansira direktno sudansku vladu zbog njenog nepoštovanja ljudskih prava, ali više od 100 miliona evra usmereno je raznim međunarodnim organizacijama u Sudanu. Na terenu je nemoguće pratiti gde završavaju sva ta sredstva.

Ubrzo posle početka Kartumskog procesa, sudanska vlada je rasporedila jednu paramilitarnu grupu – Brze snage za podršku (RSF), u čijem su sastavu i bivši članovi Janjaweeda, milicije umešane u ratne zločine za vreme darfurskog sukoba – duž svoje dugačke granice sa Libijom kako bi sprečila ljude da je pređu. Nemoguće je patrolirati duž cele granice, ali sudanski mediji redovno izveštavaju o oružanim sukobima između RSF-a i „trgovaca ljudima“; RSF je odbio da kaže koliko izbeglica i migranata je stradalo u tim sukobima, ali redovno izveštava o hapšenju više stotina ljudi koji pokušavaju da pređu granicu i njihovom slanju najpre u centar za zadržavanje u Dongoli, a zatim natrag u Kartum, gde se suočavaju s deportacijom.

Godine 1951. Konvencija UN o izbeglicama, međunarodni standard za zaštitu izbeglica, kaže da izbeglice ne bi smele da budu kažnjavane zbog ilegalnog ulaska u zemlju i priznaje da traženje azila često zahteva zaobilaženje propisa o imigraciji. Devedeset odsto Eritrejaca koji uspeju da stignu u Evropu dobije neku vrstu azila.

Ali strože nadziranje granica duž Roga u sve većoj meri kriminalizuje migrante. Lucy Hovil, istraživačica u Međunarodnoj inicijativi za prava izbeglica, kaže: „Zaštiti izbeglica nikada nije bila potrebnija zaštita.“

***

Širom Afrike, Poverenički fond EU radi punom parom; od svog nastanka dodelio je 2,5 milijarde evra mnoštvu na brzinu sačinjenih programa za smanjivanje migracije. Zbog toga linije razgraničenja između humanitarne pomoći i kontrole granica postaju opasno zamagljene.

Poverenički fond finansira Zvanična pomoć u razvoju (ODA) s više od 2,9 milijarde evra koje dolaze iz Evropskog fonda za razvoj – što znači da je novac koji je prethodno bio na raspolaganju za zdravstvo, obrazovanje i slično sada delimično preusmeren na kontrolu granica. Po jednoj Oksfamovoj analizi, od 400 miliona evra namenjenih upravljanju migracijama, „većina projekata je usmerena na ograničavanje i obeshrabrivanje neregularnih migracija pomoću ograničavanja i kontrole migracija.“

Početno istraživanje projekata Poverenčkog fonda koje je sproveo CONCORD, evropska mreža NVO za pomoć, u tri zemlje – Etiopiji, Libiji i Nigeru – otkrilo je da „projekti mogu biti odvojeni od potreba partnerskih zemalja i da im nedostaje holistički pogled. Lokalni akteri se jedva konsultuju i to tek posle donošenja odluka.“

Privatne bezbednosne kompanije imaju najveću korist od Povereničkog fonda – do danas, Civipolu, francuskoj kompaniji osnovanoj da pomaže francuskom ministarstvu unutrašnjih poslova dodeljeno je više od 44 miliona evra. Civipol, koji je aktivan širom Sahela, u bivšim francuskim kolonijama, poseduje velike udele u sferi unutrašnje bezbednosti i trgovine oružjem.

Evropska unija insistira na tome da Poverenički fond govori jezikom ljudskih prava i oprezno opisuje pitanja kojima se on bavi kao složena. „Pravo pitanje je da li tim ljudima dajete nadu ili ne“, rekao mi je Jean-Michel Dumond, ambasador EU u Sudanu, jednog vrućeg novembarskog petka 2017. u svojoj kancelariji. „Ako nemaju nadu, krenuće na put. Morate da pružite nadu, a to je dugoročan proces… nema brzih rešenja.“

Nije izvesno da program koji finansira Poverenički fond u Sudanu nudi dugoročna rešenja za ono što želi preko 25 izbeglica migranata s kojima sam razgovarala: oni su mi rekli da žele dobro plaćen posao, pristup višem obrazovanju, legalne puteve migracije, mogućnost da legalno žive van izbegličkih kampova i zaštitu svojih prava. Projekti koji imaju istaknuto mesto na veb stranici Povereničkog fonda kreću se od obuke za skromnu zaradu, pomoći u hrani i osnovnom školovanju do nedefinisane obuke za obalske stražare, policiju i sudstvo i granične opreme (uprkos činjenici da sudanska vlada već troši 70 odsto svog budžeta na bezbednost i vojsku, nauštrb zdravstva, obrazovanja i hrane u zemlji koju razdiru nestašica hrane i produžena raseljavanja zbog oružanih sukoba).

Iako EU sve više ističe kontrolu granica nauštrb pomoći i razvoja, neke međunarodne organizacije i dalje prihvataju sredstva, uprkos činjenici da sada moraju da ih koriste za sporovođenje političkog programa EU.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM) jedna je od agencija Ujedinjenih nacija koja je imala ogromnu korist od novog fokusa Evrope. U Africi je IOM dosad dobio više od 134 miliona evra iz evropskog Povereničkog fonda. Neki od tih projekata podrazumevaju saradnju IOM-a sa policijom, službama bezbednosti i vladama raznih zemalja – na primer Sudana – u kojima ta tela imaju dugu istoriju kršenja ljudskih prava.

„Naravno da sarađujemo s vladom Sudana – jedan od naših glavnih zadataka je podrška institucionalnom osnaživanju za bavljenje migracijama; mi smo ovde da upravljamo migracijama“, rekao mi je Andrew Gray, šef jedinice IOM-a za migracije u Kartumu.

Pored toga, IOM dobija najviše evropskih sredstava u Libiji, gde radi u nekim centrima za zadržavanje, između ostalog obučavajući stražare i renovirajući prostore centara za zadržavanje. Njegova uloga širom Roga naglo je porasla nakon što je CNN sredinom novembra 2017. objavio reportažu o prodaji Afrikanaca na pijaci robova u Libiji.

„Veliki, snažni momci za poslove na farmi“, kaže prigušeni glas u video klipu. „Posmatrate aukcijsku prodaju ljudskih bića“, komentariše dopisnik CNN-a Nima El-bagir. I ranije je postojala obimna dokumentacija o užasnim uslovima života migranata u Libiji, ali je izveštaj CNN-a pokrenuo proteste u Bamaku, Konakriju i Parizu (među ostalim gradovima) koji su pozvali na međunarodnu akciju i danima bili važna tema na društvenim mrežama. Izbeglice i migranti su potvrdili da su bili prodavani kroz mrežu libijskih centara za zadržavanje.

Mada su čelnici EU i ranije bili svesni tih uslova, u svetlosti javne povike su požurili da nešto preduzmu. Macron je najavio početak „konkretne vojne i policijske akcije“ Evropske unije i Afričke unije krajem novembra. U stvari, prvi odgovor EU bio je da prebaci 100 miliona evra IOM-u sa zadatkom da pošalje ljude nazad u njihove zemlje porekla. Agencija UN za izbeglice (UNCHR) takođe je dobila sredstva za evakuaciju malog broja ljudi u Niger radi ispitivanja njihovih zahteva za azil i vraćanja kući. U martu je potpredsednica EU Federica Mogherini rekla Evropskom parlamentu: „U prva dva meseca ove godine, januaru i februaru, uspeli smo da spasemo i oslobodimo više od 16.000 ljudi iz kampova u Libiji.“

Sklanjanje ljudi iz užasnih centara za zadržavanje je humanitarni imperativ, ali time se ne rešava suštinska stvar – činjenica da je kontinuirana podrška EU libijskoj obalskoj straži naterala ranjive ljude da se vrate u iste one centre za zadržavanje u kojima su prodavani. „Patnja migranata koji su zadržani u Libiji je nasilje nad savešću čovečanstva“, rekao je prošlog novembra Zeid Ra’ad Al Hussein, visoki komesar UN-a za ljudska prava. „Evropska politika pomoći libijskoj obalskoj straži da presreće migrante u Sredozemnom moru je neljudska“. Ne događa se često da visoki zvaničnik UN-a zvanično osudi politiku EU.

Bilo je mnogo operacija pražnjenja centara za zadržavanje. Hiljade ljudi (niko nema konačne procene) držane su u nezvaničnim zatvorima kojima međunarodne organizacije nisu mogle da pristupe. Libijska Vlada nacionalne sloge (GNA), koju podržavaju UN i EU, takođe koristi centre za zadržavanje: IOM je u martu saopštio da je poslao kući 10.171 ljudi iz tih centara, uz procenu da je u njima zarobljeno još 4-5 hiljada izbeglica i migranata. Prema saopštenju Lekara bez granica (MSF) iz maja 2018. 800 ljudi, među njima i dece, držano je u centru u lučkom gradu Zuvara, gde 5 meseci nisu imali odgovarajuću hranu i vodu. U maju je u zemlji bilo više od 52.000 registrovanih izbeglica i tražilaca azila i još mnogo neregistrovanih, kao i između 700.000 i milion migranata.

Mali deo izbeglica u libijskim centrima za zadržavanje može se nadati nastanjivanju u nekoj evropskoj zemlji. U maju je UNCHR prebacio 1.152 najosetljivijih izbeglica u Niger, a 108 od njih su nastanjeni u Francuskoj, Švedskoj i Švajcarskoj. Niger je onda obustavio primanje evakuisanih osoba na dva meseca, od marta do maja, zbog preopterećenosti kapaciteta.

Neki Afrikanci u Libiji – među njima više od 50.000 Somalijaca – odbili su da napuste Libiju rekavši da će radije umreti nego se vratiti kući.

U Evropi je IOM najvažnija agencija koja radi s vladama na sprovođenju „dobrovoljnog povratka“ – nudeći ljudima prevoz i do 500 evra u gotovini da se vrate u zemlju porekla. Takvi programi bi trebalo da podrazumevaju mogućnost izbora, ali u stvarnosti ljudi često prihvataju opciju povratka zato što ne mogu legalno da se pridruže svojoj porodici ili prosto nemaju drugih mogućnosti. „Iz prethodnih studija nam je poznato da najčešće ne postoje dugoročna rešenja za ljude koji se vraćaju kući“, rekao mi je preko Skypea Sine Plambech, teoretičar migracija iz Danske, koji je vodio obimno istraživanje o povratku nigerijskih žena iz Evrope i s drugih mesta. „Ono što se naziva ‘spasavanje’ zapravo je samo vraćanje ljudi tamo odakle su otišli.“

Evropski lideri i dalje svaljuju odgovornost za to na druge. „Trgovinom ljudima ne bave se Francuzi već Afrikanci“, rekao je francuski predsednik Emmanuel Macron tokom posete Univerzitetu Uagadugua u Burkini Faso prošlog novembra. „Pokažite mi Francuza, Belgijanca, Nemca koji je trgovao ljudima između Nigerije i Libije. Takav ne postoji.“

Dok EU poriče direktne posledice svoje politike, njoj se suprotstavljaju humanitarci i organizacije za ljudska prava. MSF je napisao otvoreno pismo EU u septembru 2017 – pre izveštaja CNN-a – zasnovano na više meseci rada u libijskim centrima za zadržavanje: „Ono što migranti i izbeglice doživljavaju u Libiji trebalo bi da uzdrma kolektivnu savest evropskih građana i izabranih vođa. Zaslepljena jednim jedinim ciljem – da ljude zadrži dalje od Evrope – Evropa svojim sredstvima pomaže zaustavljanje brodova koji kreću iz libijskih voda, ali ta politika napaja kriminalni sistem zlostavljanja… koji se mora nazvati pravim imenom: profitabilni biznis kidnapovanja, mučenja i iznuđivanja“. Amnesty International je objavio izveštaj u decembru 2017. u kome je dokumentovao kršenje ljudskih prava koje doživljavaju ljudi zaglavljeni u Libiji. „Evropske vlade nisu sasvim svesne tih kršenja; aktivnom podrškom libijskim vlastima u blokiranju morskog puta i zadržavanju ljudi u Libiji oni su saučesnici u tom kršenju ljudskih prava“, kaže se u izveštaju.

Nevladine organizacije se sve češće obraćaju sudovima kao krajnjem sredstvu: u tužbi Evropskom sudu za ljudska prava (ECHR) navodi se da je dogovor Italije s libijskom vladom doveo do kršenja ljudskih prava, između ostalog i do mučenja i ropstva.

U međuvremenu, libijska obalska garda, EU i Italija sve češće napadaju organizacije koje rade na spasavanju života u Sredozemnom moru. Petnaestog marta 2018. spasilački brod španske nevladine organizacije Proactiva Open Arms dobio je očajničku poruku da dva čamca tonu. Dok je izvlačio iz vode desetine ljudi, među njima i decu, približila se libijska obalska garda i zatražila da Proactiva obustavi operaciju i preda migrante i tražioce azila. Iako je brod plovio u međunarodnim vodama, italijanski spasilački pomorski centar je takođe zatražio od Proactive da posluša naređenja libijske obalske garde. Pošto je organizacija to odbila, Libijci su zapretili otvaranjem vatre i, prema svedočenjima, rekli da će ubiti posadu. Na kraju su se obalski stražari povukli i brod je otplovio ka Siciliji.

Ali tamo su im italijanske vlasti zabranile da pristanu, s obrazloženjem da je Proactiva prekršila zakon EU kad Libijcima nije izručila tražioce azila. Usledila je diplomatska kriza; posle 48 sati čekanja u evropskim vodama sa 218 traumatizovanih ljudi na brodu – od kojih je dvoje moralo hitno da bude evakuisano na Maltu zbog neodložne lekarske pomoći – Proactiva je pristala u sicilijanskom gradu Pozalo, gde je policija zaplenila brod i najavila krivičnu istragu tri člana organizacionog osoblja zbog „ohrabrivanja ilegalne imigracije“. Italijanski sudovi su zatim naredili da se brod pusti.

„Buenos dìas“, tvitovao je Oscar Camp, šef Proactive kad su mu predali istražnu dokumentaciju. „Da smo ih vratili u pakao, nikada to sebi ne bismo oprostili.“

***

Jedne noći u Kartumu srela sam Helen, 15-ogodišnju devojčicu iz jugozapadne Eritreje. Helen je imala plavu kosu i Adidas majicu ispod prugaste jakne. Ona ima 4 brata i 3 sestre; starija sestra živi u Kartumu gde čisti kuće. U Eritreji je Helen bila zadovoljna: išla je u školu, provodila vreme s braćom i sestrama i istraživala svoj mali grad, koji je opisala kao divan.

Jedne večeri pre nekoliko meseci Helen se sama vraćala kući s lokalne pijace kad se pored nje zaustavio automobil s nekoliko muškaraca. Jedan je izašao i brutalno je udario. Onda su je uvukli u auto.

Helen se onesvestila. Kad se probudila, začula je arapski, što je značilo da se verovatno nalazi u Sudanu. „Najednom sam se osvestila i videla da mi je odeća natopljena krvlju“, rekla je Helen. „Počela sam da plačem.“

Helen je bila negde u prirodi, ispod drveća, s malom grupom Eritrejaca. Drugi su je pitali kako je tu dospela. Pokušala je da objasni, ali sve je zvučalo besmisleno i tutnjalo joj je u glavi. Osvrnula se i pokušala da sagleda svoje okruženje. Nije bilo nikakvih kuća. Druge žene su joj dale odeću da zameni onu krvavu.

Hiljade Eritrejaca svakog meseca beže iz zemlje i prelaze u Sudan, bilo samostalno bilo uz pomoć krijumčara. Helen je, međutim, bila oteta, ali njen slučaj pokazuje da trgovci ljudima lako i nekažnjivo operišu na obe strane granice.

Helen je opisala kako je svakog dana svaki Eritrejac izvlačen iz grupe; otmičari su ih terali da pozovu svoje porodice telefonom, a onda im stavljali telefon uz lice da bi porodica čula njihove krike dok su ih tukli. Svake noći bi jedna žena bila izdvojena iz grupe i više puta silovana, obično grupno. „Ponekad su dolazili po mene svake noći“, rekla je Helen. „S mene bi prešli na druge devojke.“

Helen je držana dva meseca dok njena porodica u Eritreji nije uspela da sakupi oko 500 dolara za otkupninu. Onda su je prebacili na drugo mesto gde je dva dana čekala kamion koji će je odvesti u Kartum. Tu je našla svoju sestru. Ali sestri nije rekla šta joj se događalo tokom dva meseca zatočeništva.

Helen i mnoge druge žrtve trafikinga koje su posle otmice uspele da se vrate u Kartum žive povučeno i ne znaju kako da dođu do medicinske, pravne ili druge pomoći. Ako uspeju da dobiju bilo kakvu pomoć, ona stiže od drugih Eritrejaca, preko ličnih donacija. Slično tome, Etiopljani koji završe u Kartumu imaju pristup sigurnoj kući koju vodi etiopska zajednica s vrlo oskudnim budžetom. Kada sam posetila sigurnu kuću, iz Etiopije je upravo stigao jedan mladić koji je bio žrtva trgovine ljudima; upravnik kuće mu je ustupio komad poda na kome može da spava.

Helen nam je rekla da želi da ode kod lekara i onda je prevoditeljka s kojom sam radila zvala naokolo da se raspita. Rekli su joj da je najbolje mesto Migrantski centar za resurse i odgovor (MRRC), u okviru IOM-a.

Jednog popodneva moja prevoditeljka i ja smo taksijem odvele Helen do Centra. Kad smo stigle, novi centar je bio prazan ako ne računamo osoblje i savetnika. Upravnik centra uveo nas je u sobu; jedno od njegovih prvih pitanja bilo je može li da vidi Heleninu ličnu kartu. Mnogi ljudi koji su bili žrtve trafikinga ili su prokrijumčareni preko granice više nemaju lična dokumenta. Pomenuli smo to i onda zatražili prevodioca ili socijalnog radnika kako bi Helen ušla u proceduru prijema. Upravnik se iznervirao. „Učite me kako da radim svoj posao“, rekao je. „Ne možemo svima da pomognemo“. Na kraju se postarao da savetnik koji zna jezik privatno porazgovara s Helen. Kasnije su rekli da će je poslati kod lekara iz eritrejske zajednice jer kod njih nema nijednog. Nisu ponudili da joj plate prevoz do kuće ili do lekara.

U nedeljama posle posete centru IOM-a, bar još dve Eritrejke koje smo uputili da tamo potraže medicinske usluge obavestile su nas da su odbijene zato što nemaju ličnu kartu. Upravo one službe u Kartumu čiji je zadatak da pomažu ljudima koji migriraju ne pružaju usluge ljudima bez dokumenata.

***

Evropska unija ima neke od najboljih konvencija i institucija za ljudska prava na svetu, iako njene države članice imaju istorijat ratova, nasilja i kolonizacije. Da je EU htela da se bavi migracijom na temelju ljudskih prava, mogla je da obezbedi legalnije kanale pomoću viza za rad i školovanje. Evropske zemlje su mogle da povećaju broj izbeglica koje trajno prihvataju – godine 2017. prihvatile su samo 38.881 osobu kroz programe UNCHR-a. Takve opcije bi bile alternative pogubnim putovanjima. U zemljama poput Sudana, EU je mogla da se fokusira na korisne reforme kao što je pritisak na sudansku vladu da izbeglicama dopusti da legalno žive van kampova i da im omogući pristup školovanju i priliku da rade.

Ali EU nije uspela da reaguje čovečno ili bar suvislo na dolazak izbeglica i migranata uprkos činjenici da danas veliki deo evropskog bogatstva potiče iz decenija kolonijalne vladavine, učestvovanja u trgovini robljem i dugotrajnoj eksploataciji sirovina u inostranstvu. Zemlje Bliskog istoka i Afrike i dalje prihvataju većinu raseljene svetske populacije. Italija i Grčka su ponele najveći teret EU zbog svog geografskog položaja. Druge evropske zemlje – izuzetak je Nemačka – reagovale su zatvaranjem svojih granica.

Od maja 2018. Mađarska, Poljska, Češka Republika, Velika Britanija i neke druge zemlje nisu primile doslovno nijednog izbeglicu iz Italije u okviru evropskog plana za premeštanje ljudi. Italijanska demokratska stranka (PD) potpisala je sporazum sa Sudanom 2016. da bi ubrzala deportaciju tražilaca azila, a 2017. je počela da podržava libijsku obalsku stražu da bi sprečila dolazak novih migranata; na opštim izborima u martu pobedile su dve populističke partije; jedna od njih, Liga, vodila je kampanju na otrovnoj antiimigracionoj platformi sa sloganom „Italijani na prvom mestu“. U junu je novi ministar unutrašnjih poslova Matteo Salvini rekao da namerava da stvori nove centre za zadržavanje i ubrza deportacije migranata, a sada razmatra napore na sprečavanju humanitarnih organizacija da spasavaju izbeglice i migrante koji dolaze preko Sredozemnog mora. „Sicilija je dovoljno dugo bila izbeglički kamp Evrope“, rekao je Salvini 3. juna. „Neću stajati skrštenih ruku dok novi brodovi samo pristižu“. U junu je Italija sprečila dva spasilačka broda humanitarnih organizacija da pristanu uz njenu obalu i oterala jedan u Španiju a drugi na Maltu pošto je nekoliko dana držala na moru stotine ljudi.

Podrška partijama krajnje desnice u Evropi raste – jedna analiza u 22 evropske zemlje je pokazala da je to najveća takva podrška u poslednjih 30 godina. Istočnoevropske zemlje poput Poljske, Mađarske i Češke Republike imaju otrovne antiimigracione i antiizbegličke vlade; zemlje poput Norveške i Švajcarske su pokušale da uvedu strože uslove azila i tako smanje broj ljudi kojima nude zaštitu da bi umirile antiimigrantsko raspoloženje javnosti. Italija, Belgija i Francuska su nedavno dozvolile sudanskoj tajnoj policiji da pregleda zahteve za azil u Briselu i Parizu, što je imalo za posledicu deportaciju izbeglica u Kartum, gde su neki bili mučeni. U Nemačkoj, vlada Angele Merkel je bila na ivici kraha zbog odbijanja da zatvori nemačku granicu za tražioce azila.

„Opasnost sadašnjeg pristupa EU je to što gubimo iz vida strukturna pitanja i rešenja dugoročnog upravljanja migracijama. Gubimo iz vida i ono što se događa u svakodnevnom životu deportovanih ljudi, koji su sada nezaposleni ili vraćeni u ratne zone. Šta se njima događa? Ako se stvari ne promene, ako ne budemo imali održive planove, oni će ponovo migrirati“, rekao je istraživač migracija Sine Plambech.

U međuvremenu se nastavlja finansiranje kontrole migracije; Italija i EU su namenile 285 miliona evra libijskoj obalskoj straži do 2023. Biznis obezbeđivanja granica cveta: prema nedavnom izveštaju nemačke socijaldemokratske tink-tenk organizacije, između 2003. i 2013. EU i Evropska svemirska agencija potrošile su 225 miliona evra na projekte granične kontrole. Neka od tih sredstava idu na razvoj novih oblika tehnologija za nadzor, kao što su mehanički psi tragači. Na samitu EU o migracijama održanom u Briselu 29. juna lideri su se složili da istraže stvaranje migrantskih centara (za prijem migranata, obradu njihovih zahteva, distribuciju i repatrijaciju) u evropskim i severnoafričkim državama. Nijedna zemlja nije pristala da bude domaćin nekom od tih centara. Pre samita UNCHR i IOM su poslali pismo EU s predlogom da oni vode „prihvatne centre“ za one koji pokušavaju da pređu Sredozemno more; deo njihovog predloga je brza deportacija svih onih koji ne zadovoljavaju merila azila ili nekog drugog oblika zaštite.

Od 1. januara do 8. aprila 2018. još 16.089 izbeglica i migranata stiglo je u Evropu iz Severne Afrike i Turske; 6.894 prešlo je iz Libije u Italiju. Centralna mediteranska ruta sada se smatra najsmrtonosnijim migracionim putem na svetu – u tom periodu umrlo je 359 ljudi. Tokom prethodne dve godine umrlo je više od 7.400 ljudi. Ti brojevi se često ponavljaju u novinama, ali ne uspevaju da odvrate ljude od migracije niti utiču na promenu stavova u Evropi.

„Ne želim ovde da ostanem i ne želim da se vratim u Eritreju“, rekla mi je Helen u novembru. „Razmišljam o tome kako da napustim Sudan.“

Ranije ove godine moja prevoditeljka u Sudanu više puta je pokušala da stupi u dodir sa Helen, ali je njen telefon bio isključen. Možda je bila u Kartumu ili već u Libiji.

EU nije javno priznala istinu koja stoji iza Helenine priče, mada se da naslutiti da je ona poznata političarima. Odluka da se migrira proističe iz želje ljudi da prežive, rešenosti koja prkosi najjačim državama sveta koliko god one pokušavale da je slome.

Caitlin L. Chandler, Dissent, leto 2018.

Peščanik.net, 01.08.2018.

Kako se klimatski inženjering poigrava proizvodnjom hrane


Erupcija epskih razmera na planini Pinatubo na Filipinima je doslovce „otkinula“ njen vrh 15. juna 1991. godine. Eksplozija je u atmosferu poslala oblak pepela visok 45 kilometara, popunjavajući okolne doline naslagama od neverovatnih dve stotine metara i uništavajući skoro svaki most u radijusu od 30 kilometara. Preko 800 ljudi je izgubilo život.

Vulkani takođe utiču na ljude širom sveta. Njegova aerosolna isparenja prožela su čitavu Zemlju, smanjujući direktnu sunčevu svetlost za 21 procenat. Što je bio i smer razmišljanja nekih naučnika: pa, zar ne bi bilo lepo ako bismo mogli da se borimo protiv globalnih klimatskih promena reprodukovanjem ovog procesa – prskanjem naših sopstvenih aerosola u stratosferu, kako bismo sunčevu svetlost odbijali nazad u svemir i, samim tim, „rashladili“ našu planetu? Ovakve ideje spadaju u oblast koja se naziva geo-inženjering; ovde posebno treba imati u vidu “upravljanje solarnim zracima”; i dok sve ovo zvuči možda pomalo razočaravajuće, istraživači ozbiljno proučavaju mogućnost takve radikalne kampanje – uključujući potencijalne efekte na sve što nas okružuje i u šta smo uronjeni:  od uragana do ekosistema.

Pre par dana je u naučnom magazinu „Nature“ osvanuo osvrt nekoliko naučnika koji su izrazili svoje viđenje erupcije planine Pinatubo 1991. godine kao i erupcije meksičkog El Kikona (El Chichon) 1982. godine, da bi nam pokazali kako geo-inženjering može uticati na još jedan globalni sistem koji se nalazi u kritičnom stanju: poljoprivredu. Dobra vest je to što njihovi nalazi ukazuju na to da bi ova tehnika smanjila rast globalne temperature, što bi pomoglo da se izbegne gubitak onih useva koji su izrazito osetljivi na toplotu. Loše vesti su da bi ublažavanje sunčeve svetlosti ovom metodom negativno uticalo na useve, što bi verovatno, s druge strane, anuliralo koristi koje bismo imali od nižih temperatura.

“Ako geo-inženjering zamišljamo kao eksperimentalnu operaciju, naši nalazi ukazuju na to da su štete ili neželjeni efekti operacije jednako loši kao i izvorni problem zbog kojeg smo nastojali da nađemo rešenje (koje štetno deluje po useve)”, kaže poljoprivredni ekonomista UC Berkeley Jonathan Proctor, vodeći autor nove studije.

Smešno-čudna stvar dešava se kada vulkanski sulfatni aerosoli dođu u dodir sa vazduhom iz naše atmosfere . Iako izmaglica nastala vulkanskim isparenjima odbija određenu količinu svetla u svemir, neko svetlo i dalje upije zemljina površina, ali na rasuti, disperzovani način. Dakle, dok se poljoprivredne kulture pod normalnim uslovima „kupaju“ u direktnom svetlu odozgo, u uslovima vulkanskih isparenja i aerosola koji „rasturaju“ svetlost u atmosferi, dešava se da sunčevi zraci dolaze pod različitim uglovima, zapravo do donjih listova koje bi obično senile vrhovi biljaka (Ista stvar se dešava i kada je oblačno – oblaci odbijaju svetlost u svim pravcima, zbog čega je teže videti i senke).

Na svu sreću, NASA je pratila stratosferu nakon erupcije Pinatubo pomoću svojeg satelita Sage II. “Satelit hvata svetlost baš tamo gde se svetlost prelama kroz malo atmosfere”, kaže Prokter. “A to je ono što vam omogućava da vidite koliko je transparentna atmosfera na različitim nivoima.” Ovaj satelitski podatak omogućio je Prokteru i njegovim kolegama da precizno odrede koncentracije aerosola. Takođe su svoja sondiranja uparili sa dotadašnjim merenjima napravljenim iz aviona i balona.

Na terenu, istraživači su pratili razvoj dve klase useva: C3, koji uključuje soju, pirinač i pšenicu, i C4, to jest kukuruz. Dobijali su podatke o proizvodnji hrane iz zemalja širom sveta i potom ih uparivali sa merenjima sulfatnih aerosola u vazduhu nastalim od pomenute dve vulkanske erupcije. Upoređivali su zemlje samo sa sopstvenim prinosima neposredno uoči erupcije, tako da su koristili same izveštaje iz tih zemalja kao sopstvenu kontrolnu grupu.

Istraživači su otkrili da je, kada se radi o C3 i za C4 usevima – nakon ove dve erupcije – globalno raspršeni vulkanski aerosol smanjio njihove prinose. Efekat je bio osetno snažniji na usevima kukuruza C4, pa je nakon eksplozije Pinatuba zabeleženo smanjenje prinosa od 9,3 odsto, u poređenju sa C3 usevima čiji je gubitak bio 4,8 odsto. “To je zato što je C4 usevima potrebnija veća količina svetlosti”, kaže Prokter. “U suštini, što se više svetlosti emituje ka C4 kulturama, one će više rasti, dok C3 usevi imaju neku vrstu nepromenjenog nivoa proizvodnje svojih šećera, a time i manji gubitak prinosa, uz umerenije nivoe svetlosti. “Ako bilo koji od geo-inženjerskih projekata preraste u praktično delovanje na terenu, ljudi će imitirati ovu sunčevu blokadu prskanjem neverovatnih količina naših sopstvenih aerosola u atmosferu – što bi verovatno rezultiralo sličnim efektima na prinos useva.

Međutim, dok su vulkanske erupcije „uživo“ najbolji „poligon“ na kojem naučnici mogu konkretno i neposredno proučavati potencijalne efekte geo-inženjeringa, ni ovo se ipak ne uklapa savršeno u neko „idealno rešenje“. Efekti geo-inženjeringa mogu, zapravo, biti još izraženiji. Vulkanske erupcije imaju tendenciju uništavanja ozona, što bi omogućilo da više sunčevog zračenja dođe do površine i zagreje Zemlju. Štaviše, aerosolni oblaci, nakon vulkanskih erupcija, ostaju u atmosferi jedne ili dve godine, dok bi geo-inženjering bio dugoročniji projekat. To znači kontinuirano raspršivanje sumpora u Zemljinu atmosferu, što može uticati na veličinu čestica. “Teorija nam govori da će rasti, a kada dobijete veće čestice, svaka čestica sumpora nije toliko efikasna pri disperziji tj ublažavanju sunčeve svetlosti”, kaže Alen Robok, klimatolog univerziteta Rutgers koji proučava vulkanske erupcije kao proces analogan razvoju metode geo-inženjeringa.

I pored svega, izvesno je da će neka naredna vulkanska erupcija biti velika prilika za naučnike. Nauka i svet su se tehnološki veoma promenili u odnosu na posmatranje erupcije Pinatuba pre gotovo tri decenije (1991). “Postoji jedan satelit u svemiru, Kalipso, koji ima lidar (lidar, laserski radar: sistem detekcije koji radi na principu radara, ali koristi svetlost lasera) koji može meriti čestice i njihovu distribuciju”, kaže Robok. “Takođe želimo da dosegnemo sve geografske širine kao i da šaljemo balone sa instrumentima na licu mesta testiramo čestice i izmerimo ih.” Bolje razumevanje šta se dešava sa česticama znači zadobijanje boljeg  uvida u to kako bi aerosolna disperzija sunčevog svetla funkcionisala ne u prirodi već kao rezultat ljudske intervencije: geo-inženjeringa.

Ukoliko ljudi zaista ozbiljno otpočnu da sprovode rešenja za geo-inženjering, može li se iznaći način za re-invenciju poljoprivrede kako bismo bolje preživeli ove efekte? “Naša vrsta, Homo sapiens, izuzetno je prilagodljiva vrsta, zar ne?” Kaže naučnik iz Australijskog nacionalnog univerziteta Majkl Rodrik (Michael Roderick), koji je proučavao efekte geo-inženjeringa i vulkana na useve. “Dakle, ako sam rekao “ne”, neko bi došao i uradio to samo da bi se sučelio sa mnom.” Možda biste, na primer, razvili višu biljku, koja bi mogla da apsorbuje više difuzne svetlosti od kraćih. To nije jednostavan kompromis: na primer, usev kao što je pšenica je posebno razvijen (evolucijom) da bude kraći, što omogućava biljkama da izdvajaju više resursa ka semenu, čime se utiče na prinose.

Dakle, ako želimo da obnovimo našu klimu, možda ćemo morati da nanovo osmislimo i – našu hranu. Razgovarajmo o – neželjenim efektima.

Wired.com

Slabi izgledi Amerike u sukobu protiv Kine


Izgleda da su američki trgovinski zvaničnici sklopili slučaj protiv Kine u tzv. „Izveštaju iz Odeljenja 301″ izdatom 22. marta 2018. (Section 301 report). Ali izveštaj – sada široko prepoznat kao dokaz koji opravdava nove tarife Trampove administracije i druge kaznene mere protiv Kine – uveliko obeležava nekoliko ključnih oblasti.

Na površini, trgovinski predstavnik Sjedinjenih Država, Robert Lajthajzer (Robert Lighthizer), čini se da je pokrenuo slučaj protiv Kine u tzv. Izveštaju iz Odeljka 301, objavljenom 22. marta. Podnesen je u detaljnom dokumentu od 182 stranice (koji bi, sa 1.139 fusnota i pet priloga, učinio da svaki pravni tim procveta od ponosa), kao svojevrsna optužnica američkih trgovinskih predstavnika (USTR,  United States Trade Representative) zbog „nepoštene trgovačke prakse Kine u pogledu transfera tehnologija, intelektualne svojine i inovacija“ – akcija protiv Kine čini se hitnom i upečatljivom. Ovakav narativ je hitro prihvaćen kao temeljni dokaz za podršku tarifama i drugim kaznenim trgovinskim merama koje je administracija predsednika Donalda Trampa pokrenula protiv Kine poslednjih meseci. Ovo je moćna municija u potencijalnom trgovinskom ratu.

Ali nemojte se zavaravati. Izveštaj je širok u odnosu na nekoliko ključnih oblasti. Prvo, optužuje se Kina za  “prinudni prenos tehnologije”, tvrdeći da američke kompanije moraju da predaju nacrte sopstvenih tehnologija i operativnih sistema kako bi se bavili poslovanjem u Kini. Ovaj prenos se, navodno, odvija u okviru strukture aranžmana zajedničkog ulaganja – partnerstva sa domaćim kolegama, koje su Kina i druge zemlje već odavno ustanovile kao model za rast i širenje novih preduzeća. U ovom trenutku, u Kini posluje više od 8.000 JV-a (Joint Venture – zajednička ulaganja), u poređenju sa ukupno preko 110.000 zajedničkih ulaganja i strateške saveze koji su osnivani širom sveta još od 1990. godine.

Značajno je i to da američke i druge multinacionalne korporacije slobodno pristupaju ovim sporazumima dogovorenim putem zakona iz komercijalno valjanih razloga – ne samo da bi se uspostavili novi proizvodi na rastućem domaćem tržištu u Kini već i kao sredstvo za poboljšanje efikasnosti poslovanja uz niskotarifnu offshore kinesku platformu. Usiljeno „portretisanje“ američkih kompanija kao nevinih žrtava kineskog pritiska svakako je u sukobu sa sopstvenim iskustvom kao aktivnim učesnikom u zajedničkom poduhvatu bankarskog fonda Morgan Stenli sa Kineskom građevinskom bankom (i nekoliko malih manjinskih investitora), kako bi 1995. osnovali kompaniju China International Capital Corporation.

Da, kako smo se udružili s našim poslovnim partnerima u kreiranju prve investicione banke u Kini, mi smo s njima podelili i naše poslovne prakse, vlasničke proizvode i distributivne sisteme. Ipak, suprotno tvrdnjama USTR-a, nismo bili prisiljeni da ulazimo u ove aranžmane. Imali smo svoje komercijalne ciljeve i želeli smo da izgradimo svetsku kompaniju za finansijske usluge u Kini. Vremenom, prodali smo svoj udeo tokom 2010. godine – prilično atraktivan povraćaj akcionarima Morgan Stenlija, mogao bih dodati – a CICC je bio na dobrom putu da ostvari te ciljeve.

Druga oblast o kojoj izveštava Odeljak USTR-a 301 “o problemima” jeste prikazivanje kineskog fokusa na strane investicije – strategiju “izlaska” – kao jedinstveni plan usmeren na državu, usmeren na „proždiranje“ novih američkih kompanija i njihovih vlasničkih tehnologija. U izveštaju je, zapravo, više nego dvostruki broj strana posvećen optužbama zbog veze sa navodnom krađom tehnologije u toj zemlji putem ovakvih akvizicija – što je „upakovano“ u narativ „nesumnjivog posezanja za najvrednijom imovinom koju Amerika poseduje“ – a što se odnosi na interne transfere putem zajedničkih ulaganja (JV, joint ventures) i navodne prakse nepoštenog licenciranja.

Kao takva, kampanja „Made in China 2025“ predstavljena je kao dokaz „prima facie“ (na prvi pogled) o „zaobilaznoj i neiskrenoj“ socijalističkoj zaveri u cilju postizanja globalne dominacije u velikim industrijama budućnosti: autonomnim vozilima, brzoj železnici, naprednim informacionim tehnologijama i mašinskim alatima, egzotičnim novim materijalima , bio-farmaciji, sofisticiranim medicinskim proizvodima, kao i novim izvorima energije i naprednoj poljoprivrednoj tehnologiji.

Ne mari to što su strategije za industrijske politike, testiranih tokom dugog vremenskog perioda – strategije brzorastućih zemalja koje žele da izbegnu strašnu zamku srednjih prihoda prelaskom sa uvezenih na autohtone inovacije. Kina je optužena od strane USTR-a da sponzoriše jedinstvena nastojanja i napore državne industrijske politike, koja je u velikoj meri subvencionisana, nepošteno usmerena na povlačenje konkurentske nadmoći od strane slobodnih i otvorenih tržišnih sistema poput američkog, u kojem se navodno igra po različitim pravilima.

Ipak, čak su se i razvijene zemlje oslanjale na industrijsku politiku kako bi postigle nacionalne ekonomske i konkurentske ciljeve. To je bilo centralno za takozvanu državu planiranog racionalnog razvoja – Japana – koja je podupirala svoj brz rast u 1970-im i 1980-im godinama. Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju usavršilo je veštinu baratanja državnim subvencijama za dodelu kredita i tarifa kako bi zaštitila japanske brzo rastuće industrije tipične za ovu ostrvsku zemlju (tzv „sunrise“ industrije), napor sa kojim se možda još jedino može porediti nemački jednako impresivni „Virtšaftsvunder“ tj. ekonomsko čudo (Wirtschaftswunder), uz dodatnu snažnu podršku „Mitelštandu“ tj srednjoj klasi (Mittelstand) u malim i srednjim preduzećima.

I, naravno, bio je to američki predsednik Dvajt Ajzenhauer koji je 1961. skrenuo pažnju na moćan vojno-industrijski kompleks Sjedinjenih Država kao osnove od države sponzorisanih inovacija finansiranih od strane američkih poreskih obveznika. NASA-ini spinoffovi, Internet, GPS, prodor u tehnologiji poluprovodnika, nuklearna energija, tehnologija slike, farmaceutske inovacije i još mnogo toga: sve su to važne i veoma vidljive manifestacije industrijske politike na američki način. Sjedinjene Američke Države jednostavno to realizuju kroz federalni budžet za odbranu – gde su ove godine izdaci bili blizu 700 milijardi dolara – više od ukupnog izdvajanja za odbranu u Kini, Rusiji, Britaniji, Indiji, Francuskoj, Japanu, Saudijskoj Arabiji i Nemačkoj.

Da, USTR je sasvim tačan i potcrtava ulogu koju inovacija ima u oblikovanju budućnosti bilo koje zemlje. Ali, tvrditi da se samo Kina oslanja na industrijsku politiku kao sredstva za postizanja cilja, naime, zaposedanja globalne industrijske dominacije – predstavlja vrhunac licemerja.

Kibernetska špijunaža je treći stub u slučaju koji američki USTR vodi protiv Kine. U ovoj oblasti ne može se pogrešiti pri tumačenju dokazi koji ističu ulogu Kineske Narodne oslobodilačke vojske kao glavnog aktera u računarsko-tehnološkim upadima usmerenim na američke komercijalne interese. Ovi problemi su, u stvari, bili tako ozbiljni da je septembra 2015. predsednik Barak Obama predstavio predsedniku Siju top-tajne dokaze o kompjuterskom hakovanju sponzorisanom od strane Kine. Od tada, većina izveštaja ukazuje na smanjenje kineskih upada. Nažalost, dokazi citirani u izveštaju USTR-a u znak podrške trgovinskim kršenjima američko-kineskih trgovinskih sporazuma vezanim za kibernetske aktivnosti, u velikoj meri prikazuju taj sukob.

Ukratko, naizgled impresivan izveštaj odeljenja 301 USTR je pristrasan politički dokument koji je dodatno potpirivao anti-kineski sentiment u Sjedinjenim Državama. Kao rezultat toga, krađa intelektualne svojine sponzorisane od strane Kine sada je narativ preuzet od strane jedne Amerike koja danas sebe sve više vidi kao žrtvu. Da, kao i svi mi ostali, i Kinezi su teški rivali, i možda ne igraju uvek po pravilima. Za sve to što čine, oni moraju biti odgovorni. Ali slučaj koji je iskonstruisao USTR je neprijatan simbol mentalnog „žrtvenog jarca“, koji je Ameriku pretvorio u „Kalimero“ naciju podložnu večitoj kuknjavi i isticanju kako su Amerikanci najveće žrtve.

 

Stephen S. Roach je nekadašnji predsednik azijskog ogranka banke Morgan Stenli za Aziju i glavni ekonomista ove kompanije; uz to, on je i viši saradnik na Institutu za globalne poslove Džekson pri Univerzitetu Jejl i viši predavač na Jejlovoj školi menadžmenta. Autor je knjige „Neuravnoteženo: međuzavisnost Amerike i Kine“ (Unbalanced: The Codependency of America and China).

Project Syndicate

Kako je ekonomija prerasla iz filozofije u nauku


Nova studija pokazuje koliko se ovo naučno polje sada oslanja na setove empirijskih podataka umesto na teorije koje „lebde u vazduhu“.

Velike promene upravo se dešavaju na polju profesionalne ekonomije, mada mnogi to i dalje ne shvataju ili nisu uočili. Možda bi ovo mogao biti  stalan podstrek na razmišljanje, koje ponavlja iste zastarele kritike. Ili, možda, postoji dugotrajno kolektivno sećanje na vreme kada je javno lice ekonomije bilo snažno libertarijansko. Ili su, možda, tink-tenkovi i analitičari objavljivali ono što bi se moglo nazvati karikaturom ekonomije.

Ali, prepoznate ili ne, promene su stvarne i značajne. Prvo, profesija je postala uveliko empirijske prirode, sve više naglašavajući dokaze i podatke o teorijskoj pretpostavci. Drugo, ekonomisti su ovih dana daleko više zabrinuti zbog nejednakosti. Konačno, ekonomisti su spremniji da dovedu u pitanje osnovne pretpostavke, kao što je pretpostavka da su ekonomski akteri savršeno racionalni.

Ekonomista Univerziteta Prinston Henrik Kleven je nedavno održao prezentaciju u kojoj je izneo procenu kako se profesija ekonomiste promenila poslednjih godina. Kleven je koristio softver za pretraživanje radnih tekstova američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja. Njegov pretres i analiza bili su ograničeni na oblast javne ekonomije koja se bavi porezima, vladinom potrošnjom i sličnim pitanjima. Pa ipak, ova Klevenova prezentacija verovatno odražava i opšte trendove koji su u većoj ili manjoj meri prisutni „uzduž i popreko“ ekonomske discipline.

Prvo što je Kleven otkrio jeste to da je ekonomski empirizam u porastu. Daleko više radova, on spominje pojam “identifikacije”, što, u osnovi, znači testiranje modela u sučeljavanju sa podacima:

Jedna reč priča veliku priču

*Zasnovano na procentima i statistici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koji je proučavao podatke o javnim radovima koristeći se petogodišnjim „pomerajućim“ prosekom.

Ova empirijska revolucija poprima mnogo oblika. Više postojećih dokumenata koristi podatke koje prikupljaju vladine agencije, a tehnike kao što su mašinsko učenje brzo stiču popularnost. Pa ipak, najveća promena je povećani naglasak na odvajanju korelacije od uzročnosti.

Mnoge studije objavljene u medijima govore o korelaciji. Ako ste, recimo, pročitali nešto o nalazima koji povezuju crno vino sa rizikom od karcinoma, možda ćete biti skloni da mislite da je crveno vino opasno, ali bi se – možda – samo radilo o ljudima koji upravo iz razloga što piju više vina imaju tendenciju da se izlože riziku od raka. Ekonomisti se suočavaju sa istim izazovima prilikom procenjivanja postojećih politika i političkih odluka. Na primer, ako se minimalna zarada povećava a nezaposlenost pada, možda je to zbog toga što je minimalna zarada dobra za tržište rada, ili, možda, može biti tek samo puka slučajnost.

U cilju odvajanja uzročnosti od korelacije, sve se više ekonomista okreće eksperimentalnim pristupima. To mogu biti nasumično kontrolisane studije, gde istraživači pokušavaju da utiču na politiku reperkusije političkih odluka u ekonomskom sistemu jedne zemlje (poput, recimo, državnog programa mikrofinansiranja), a potom da vide da li to funkcioniše. To mogu biti prirodni eksperimenti, takođe nazvani kvazi-eksperimenti, u kojima istraživači pokušavaju da izmere efekte nasumičnih događaja poput Mariel Boatlift-a (masovne emigracije Kubanaca sa Kube u Sjedinjene Države). Ili čak mogu biti laboratorijski eksperimenti, gde ekonomisti posmatraju ponašanje ljudi u kontrolisanom okruženju i pokušavaju da generalizuju ono što vide. Henrik Kleven nalazi da su sve tri vrste eksperimenata u porastu:

Dobijanje rezultata zasnovanog na eksperimentu

Udeo istraživačkih radova koji se odnose na svaki od sledećih tipova eksperimenta *

Ekonomisti, takođe, menjaju teorije koje koriste za procenu svojih otkrića. Takozvana bihevioralna ekonomija, koja je nekada tavorila na marginama ekonomske discipline, postala je uobičajena specijalnost koja se zdušno primenjuje u javnoj ekonomiji:

Temeljni mejnstrim

Udeo radova koji pominju stručne i ključne ekonomske termine nedvosmisleno su povezani sa ekonomijom ponašanja (bihevioralnom ekonomijom) *

Bihevioralni koncepti u ekonomiji uključuju sve vrste odstupanja: od savršeno racionalnog, hladne računice „homo ekonomusa“ iz prošlosti. Neki ljudi su kratkovidi, dok drugi imaju problema da otkriju optimalan način trošenja ili ulaganja. Ponekad im je potreban posao, vlada, ili naprosto „roditelj“ da ih podstakne da rade pametno. Kleven pronalazi značajan porast svih ovih koncepata u svom profesionalnom polju.

U međuvremenu, neki stariji tipovi ekonomske teorije postali su nešto manje popularni nego ranije. Kleven smatra da se na opštu ravnotežu – jednu vrstu teorije koja se oslanja na opisivanje celokupne privrede i ekonomije – danas odjednom gleda kao na manje koristan alat među ekonomistima:

Dostizanje poniznosti/ agilnosti isporučioca

Udeo stručnih časopisa i literature koji pominju pojam “generalna ravnoteža” (ekvilibrijum) *

Ovaj trend verovatno na delu odražava povećanu poniznost ekonomista – umesto kreiranja modela čitave ekonomije odjednom, kao što se to često činilo pre finansijske krize iz 2008. godine, danas se mnogi ekonomski eksperti fokusiraju samo na jedan njen deo u jednom trenutku – bez višestrukog ukrštanja podacima i „gađanja brojkama“.

Treba na kraju spomenuti da su ekonomisti počeli da se bave stvarima koje se razikuju od onih kojima su se bavili u prošlosti. Zapanjujući i uznemiravajući porast nejednakosti u razvijenim i zemljama u razvoju širom sveta zabrinjava ekonomiste, pa je sve više onih koji koriste izraze poput “onih 1% najbogatijih”:

Pridavanje veće pažnje najbogatijima

Udeo istraživačkih radova koji pominju svaku varijaciju pojma “Top 1% najbogatijih” *

Konzervativni i liberalni ekonomisti i dalje ponekad odbacuju zabrinutost zbog nejednakosti smatrajući da je ta zabrinutost samo „proizvod zavisti“, ali ih je sve manje i manje ovih dana. Politički gledano, ekonomska profesija se u poslednje vreme u celini verovatno može najbolje opisati kao umereni levi centar, iako se ekonomska mišljenja i stavovi kreću čitavim spektrom.

Dakle, ekonomska profesija nastavlja da se razvija. Ekonomisti se više ponašaju kao naučnici a manje kao – kako ih je ekonomista Dejvid Kard jednom nazvao – “matematički filozofi”. Oni posvećuju mnogo više pažnje dokazima i polako napuštaju neke nerealne pretpostavke na kojima su jednom insistirali. I mada im je verovatno trebalo previše vremena da bi počeli da brinu o ekonomskoj nejednakosti svetske populacije, sada su dobili poruku i „zov realnosti sa terena“: da je pitanje nejednakosti bitno.

Sve su ove promene pozitivne, zdrave i neophodne; One samo odražavaju polje koje nije okoštalo i potonulo u samozadovoljstvo, umor ili otuđenost bez dodira sa realnošću, kao što neki kritičari veruju.

Bloomberg

Mogu li religija i nauka da koegzistiraju?


Maja 1988. godine, jedna trinaestogodišnja devojčica po imenu Ešli King bila je po sudskom nalogu primljena u Dečju bolnicu u Feniksu, Arizona. Imala je tumor na nozi – osteogeni sarkom koji je – kako piše Džeri Kojn (Jerry Coine) u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), bio “veći od košarkaške lopte”. Njena noga je propadala dok joj se telo gasilo. Crkva „Hrišćanskih naučnika“ (Christian Scientists) kojoj je Ešli pripadala jer su, naime, njeni roditelji članovi ove sekte, odbila je da dozvoli lekarima da joj taj sarkom odstrane. Umesto toga, roditelji su svoju ćerku preselili iz bolnice u sanatorijum koji drži sekta Hrišćanske nauke, u kojem, u skladu sa principima njihove vere, “nije bilo medicinske nege niti lekova za ublažavanje bolova”. Ešlini majka i otac su organizovali kolektivnu molitvu kako bi svojoj ćerki pomogli u oporavku – ali bez neke koristi. Tri nedelje kasnije, ona je preminula.

Da je Ešli dobila medicinsku negu, piše Kojn, verovatno bi se oporavila. I mada je protiv njenih roditelja, bračnog para King, pokrenut proces pred sudom u Arizoni zbog ubistva usled nemara, njih dvoje nisu izrazili nikakvo kajanje niti su pak pokušavali da osporavaju ovu optužnicu – da bi, napokon, bili osuđeni po manje oštroj optužnici. Uspešno su izbegli kaznu jer su njihove akcije bile motivisane verom. “Da su Kingovi bili ateisti”, piše Kojn, „imala bi [Ešli] dobre šanse da poživi.”

Ova tragična priča podržava glavnu argumentaciju koju Džeri Kojn, evolucioni biolog na Univerzitetu u Čikagu postavlja u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), odnosno da je vreme da prestanemo da na veru gledamo kao na vrlinu, kao i da prestanemo da koristimo izraz “verujuća osoba“ kao „kompliment”. Na 262 strane ove knjige, Kojn koristi argumente kojima nastoji da pobije stav da je verovanje u Boga hvale vredan kvalitet, obrazlažući da je vera štetna, čak opasna, te fundamentalno nespojiva sa naukom, čak i uprkos naporima „mirotvoraca“ koji pokušavaju da pronađu zajednički jezik između vere i nauke. Kojn je, to valja primetiti, veći deo svoje karijere proveo boreći se protiv religijskog odbacivanja darvinizma. U tom smislu, objavio je još jedan bestseler, „Zašto je evolucija istinita“ (Why Evolution Is True), koja je zasnovana na njegovom istoimenom blogu. U „Veri protiv činjenice“, njegov glavni argument je da i religija i nauka „serviraju“ svoje tvrdnje o univerzumu, mada je samo jedna od ove dve institucije dovoljno otvorena za činjenicu da bi mogla pogrešiti.

Mirnim proznim stilom, Kojn pobija poziciju “akomodacionista“ tj, onih koji zastupaju stav da nauka i vera pripadaju dvema nepreklapajućim “školama mišljenja“ (magisteria) – teoriji koju je skovao njegov pokojni kolega Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould), pobornik stava da se nauka bavi činjenicom o fizičkom univerzumu, dok je religija zainteresovana za duhovne stvari, pa to dvoje ne mogu biti u sukobu. Izmirenje ova dva stava je nemoguće, piše on, jer je religija kao “kombinacija uverenja, morala i univerzalnog kažnjavanja, tj osude, otrovna”, dok nauka, za razliku od toga, priznaje činjenicu da može pogrešiti, dostižući istine koje su “privremene i zasnovane na dokazima”, ali za koje se – za razliku od verskih spisa u praksi i realnosti – barem zna da su proverljivi. Za razliku od religije, koja je večito ista i nepromenljiva, nauka se samo-koriguje, ističući svoje greške i pokušavajući uvek nanovo da dostigne što relevantnije nalaze.

Knjiga „Vera protiv činjenice“ objavljena je u vreme kada se povećava neverovanje kod mladih Amerikanaca, a nedavno istraživanje američkog Pju instituta pokazuje da 34 odsto odraslih milenijumovaca nema odnos prema bilo kojoj određenoj religiji – u poređenju sa 25 procenata u 2007. godini. Međutim, Amerikanci uopšte i dalje su u najvećoj meri religiozni (70,6%), a podaci kažu da su se u 2014. identifikovali kao hrišćani. Od onih koji su to učinili, najveća grupa (25,4%) identifikovala je svoju pripadnost Evangelističkoj crkvi. Istraživanje pokazuje da je evangelistički protestantizam izgubio manje članova u poslednjih sedam godina nego drugi ogranci hrišćanstva (pad od 0,9%, u poređenju sa 3,1% među katolicima).

Jedan od najznačajnijih primera sukoba religije i nauke je debata o globalnom zagrevanju, a Kojn vodi računa o tome da naglasi religijske korene argumenata protiv klimatskih promena. On se poziva na tvrdnje američkog senatora Rika Santoruma o tome da je to sve “podvala“ (hoax) i svedočenje člana Predstavničkog doma SAD, iz Ilinoisa, Džona Šimkusa, koje je zasnovano na genezi tj postanju svega po Bibliji. Religija i poricanje klimatskih promena su neraskidivo povezani, piše Kojn, jer verujući gaje iskreno poverenje u “Božje rukovođenje planetom i njegovo obećanje da će nju i nas očuvati sve do njegovog povratka.” Ali, njegova knjiga je objavljena pre nego što je papa Franja u junu 2015. obznanio rimokatoličku encikliku o životnoj sredini, upozoravajući da “klimatske promene predstavljaju globalni problem sa pogubnim implikacijama” (papa je javno i glasno kritikovan zbog toga iako se mnogi verski lideri slažu s njim, što donekle podriva Kojnov argument). Međutim, jasno je da neki konzervativci u Sjedinjenim Državama negiraju klimatske promene na osnovu njihove vere.

U svojoj knjizi, Kojn se pre svega fokusira na epistemološku tj saznajnu ravan. On napominje da je religija oduvek unapređivala i razvijala hipoteze o kosmosu i poreklu živih stvari, za koje on tvrdi da pripadaju domenu nauke. On otvoreno ocenjuje verske “dokaze” kao “neuspeh religije da sazna istinu o bilo čemu”. Još gore, kaže on, vera od samog početka vodi ljude ka “razmišljanju o adekvatnom objašnjenju koje se može zasnivati na onome što je privlačno iz ličnog ugla, iz perspektive pojedinca, a ne na osnovu onoga iza čega stoji provera empirijskih studija.”

Kojn je jasan u svom argumentu, naime, da za istinsko razumevanje kosmosa ne postoji potreba za “Stvoriteljem”. Ono što nauka govori o prirodi našeg Solarnog sistema, zapravo, čini više od neverovatnog postojanja božanskog plana za čovečanstvo. “Ljudski poslovi na Zemlji,” piše on, “završiće se kada Sunce… učini da Zemlja, usled vreline, ispari za manje od pet milijardi godina”, dok će se Univerzum “okončati [kroz] gašenje toplote”, pri čemu temperature padaju do nivoa apsolutne nule. Šta ovo govori onima koji insistiraju da postoji Božanski plan za čovečanstvo na Zemlji? “Bog prepun praznina i nedostajućih delova je”, tvrdi Kojn, „pretrpeo poraz, dok nauka ispunjava ove nedostajuće komade“.

Ovo racionalno razumevanje života može delovati pomalo hladno analitički. Kojn, međutim, nije bez srca, i prepoznaje utehu koju religija može pružiti ljudima. “Vaša baka je na samrtnom odru,” piše on, “i duboko je utešena misleći da će uskoro biti na nebu, ponovo se udružujući sa svojim pokojnim suprugom i precima. Ne verujete nimalo u to, ali se, prirodno, uzdržite da kažete bilo šta. Šta nije u redu sa tim?” Ništa, naravno. Ali ne postoji garancija da će vera uvek tako umirujuće delovati, kao što je očigledno u priči o Ešli King.

Vernici često tvrde da je vera potrebna kako bi se prihvatile neverovatne, povremeno neubedljive i često neshvatljive dedukcije (nerazumljivo zaključivanje pojedinih slučajeva u odnosu na opšti zakon ili načelo). Kojn ovo odbacuje kao logičku grešku (Tu quoque), kao način da se kaže da je “nauka jednako loša kao religija”, što zapravo nije argument u korist onog drugog (tj vere i vernika). Branioci vere, takođe, navode dobre stvari koje mnogi religiozni ljudi čine. Ta vera, međutim, ponekad motiviše ljude da rade dobre stvari, tvrdi Kojn, i oni pri svom delovanju ne prave štetu koju (takav religiozni stav) izaziva. “Imamo barem verodostojna nereligijska objašnjenja za sve oblike altruizma”, piše on, “od najsmrtonosnijih do najpožrtvovanijih”.

Antoine Watteau (1684–1721)

Antoine Watteau (1684–1721)

Kojnovo racionalističko istraživanje obiluje popularnim, često nedovoljno jasno izrečenim idejama koje iznose relativisti, uključujući Rezu Aslana, TV voditelja američko-iranskog porekla i Karen Armstrong engleske autorke knjiga na temu komparativne religije i međureligijskog dijaloga, široko priznatoj kao jedne od vodećih komentatora tih disciplina.. Aslan, na primer, tvrdi da se Kuran ne smatra doslovce istinitim, već kao “svetom istorijom” i metaforom, a čak je izjavio da je “potpuno irelevantno … da li je reč Božija stvarno prelazila preko usana Muhameda”. Kojn zapaža da bi “takva izjava ubila onog ko bi je javno izgovorio u nekim muslimanskim zemljama. “Pored toga, piše Kojn, primećivanje da Biblija može biti alegorija “nekako je vekovima uspešno izmicalo da bude primećeno od strane crkava i teologa.”

Ako postoji neka oblast koju je knjiga „Faith Versus Fact“ mogla da detaljnije obradi, to je pitanje kako ljudi, kada im ponestane vere, treba da doživljavaju zapanjujuće kulturno nasleđe religije, od literature i muzike do umetnosti i arhitekture. Kojn samo u kratkim crtama dodiruje umetnost u kontekstu njene neprikladnosti kao sredstva za utvrđivanje istine o objektivnom svetu jer joj, piše on, “nedostaju sredstva za takvo istraživanje”. Umetničko delo “može nas pomeriti”, piše on, “čak i da nas promeni – ali, da li ono prenosi istinu ili znanje?” Kojn nam, ipak, nudi ponavljanje pomirljivih reči o svojoj reakciji na takve stvari, pokazujući da ima srce, i da nije tek jedan “uobičajeni hladni naučnik”.

“Vera protiv činjenice” mogla bi poslužiti kao primer svim neverujućima koji žele da svoj slučaj iznesu vernicima, kao i pomoć onima koje muči sumnja i kojima je teško da sami razreše teističke dileme. Ateisti treba da se nadaju da bi mogli da izazovu vernike i izvuku ih na čistinu, gde bi ovi iznosili svoje argumente za zasluge i istinitost religije. Ali, kako pokazuje njegova knjiga – a kao reakcija na prethodne ateističke polemike Sema Herisa (Sam Harris), Ričarda Dokinsa (Richard Dawkins) i pokojnog Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens) – malo je verovatno da će odbiti one čija je vera snažno utemeljena. Nauka može biti zasnovana na temeljima racionalne misli koja deluje na osnovu suđenja i pogreške, iako koreni religije leže u nečemu što je daleko teže „izračunati“ bilo kakvom racionalnom metodom – samim tim, mnogo je teže vernicima suprotstaviti ateističke argumente.

The Atlantic

Izgledna budućnost Sporazuma o otvorenom svemiru


Predsednik Tramp je 18. juna 2018. godine u Vašingtonu D.C. najavio razvoj američkih svemirskih snaga kako bi “osigurale američku dominaciju u svemiru”. Pod zvaničnim nazivom „Svemirske snage“ (Space Force, SF), on je formirao šesti ogranak američke vojske. Istog dana je u Ženevi otpočela manifestacija UNISPACE+50; njeni učesnici su obeležili pola veka od nastanka UNISPACE-a, Konferencije UN-a o istraživanju i mirnodopskoj upotrebi otvorenog svemira.

UNISPACE je prvi put održan u Beču 1968. godine, nakon što je 1967. u UN-u usvojen Ugovor o otvorenom (slobodnom) svemiru (Outer Space Treaty, OST), Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju otvorenog svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela (pun naziv: Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space, Including the Moon and Other Celestial Bodies).

U UN-u postoji čitavo telo posvećeno radu na zakonima koji se tiču upotrebe i korišćenja svemirskog prostranstva – kako ljudi mogu da koriste Univerzum izvan Zemljine atmosfere. Telo je nastalo i razvilo se upravo tokom Hladnog rata i na startu globalne svemirske trke 50-tih i 60-tih, a u kritičnom kulturnom momentu preispitivanja održivosti rata, demokratije i kolonijalizma. Već u prvim redovima teksta ovog Ugovora, njegovi potpisnici navode “velike mogućnosti koje se stavljaju pred čovečanstvo, a kao rezultat čovekovog prodora u svemir”, uz “zajednički interes čitavog čovečanstva za napredak u istraživanju i korišćenju svemira u mirnodopske svrhe”. Cilj ugovora je da obezbedi “istraživanje i korišćenje svemira koje treba da se obavlja u korist svih naroda, bez obzira na stepen njihovog ekonomskog ili naučnog razvoja”.

Danas, u 2018. godini, šta bi taj Ugovor o otvorenom svemiru (OST) mogao učiniti za mir na Zemlji? Sasvim je izvesno da, s jedne strane, postoji neko kao što je „građanka-astronaut“ Namira Salim koja radi sa UNOOSA-om (United Nations Office for Outer Space Affairs) kako bi se do 2030. godine održao prvi Mirovni samit  u – svemiru. Sa druge strane, predsednik Tramp stvara Svemirske snage kako bi „zaštitio američke interese širom Univerzuma“. U tom kontekstu, zahtevi za organizovanjem „nebeskog mirenja“ izgledaju prilično drukčije nego što su se to činili pre 50 godina. Mnoge od ključnih pretpostavki svemirske diplomatije iz prošlog veka – npr. suverenitet država, globalna zabrana oružja za masovno uništenje, sloboda istraživanja svemira i sprečavanje štetnog zagađenja nebeskih tela – sada su poljuljane.

Richard Branson i Namira Salim

Richard Branson i Namira Salim

Šta predstavlja “mirnodopsko korišćenje”?

Godine 1997, na 30. godišnjicu potpisivanja Ugovora, Shannon K. Orr,  ekspert u oblasti primene nauke u javnim politikama istakla je da “gotovo svako korišćenje svemira ima potencijalnu vojnu i/ ili konfliktnu primenu, dok vojne službe imaju mnogovrsne koristi od miroljubivih istraživanja i aktivnosti.” I zaista, rasprava o “miroljubivoj upotrebi svemira” je nekoliko godina prethodila OST Ugovoru, ostavši prisutna da bi se i dalje razmišljalo o njoj. U vreme potpisivanja Ugovora, pravni ekspert (a kasnije i ugledni diplomata) Edvard R. Finč Junior je detaljno proučio Ugovor kako bi protumačio značenje izraza “miroljubive svrhe”, na način kako se koristi u tom dokumentu. Finč je izjavio da, iako se “miroljubive svrhe” jasno mogu smatrati “neagresivnim”, upotreba termina “nije sprečila upotrebu vojnog osoblja za istraživanje svemira”, naročito ako se u vidu ima i to da su vodeće države UN ugovornice OST-a Britanija, SSSR i, naravno, Sjedinjene Države.

Na taj način bi “mirna upotreba”, a prema Ugovoru o spoljnjem prostoru i drugim instrumentima svemirskog prava, podrazumevala “neagresivnu, a vojno-prijateljsku” upotrebu svemira. U okviru ove paradigme, mirna upotreba svemira ne isključuje u potpunosti eksploataciju kosmosa u vojne svrhe, iako je bilo malo njih koji su ometala donošenje međunarodnih zakona o kosmičkom prostoru. Ovi zakoni i njihove interpretacije, takođe, ne isključuju interese van teritorija država – to jest – privatnih preduzeća.

Ranije je bio slučaj a i pravilo da samo državno preduzeće koje finansiraju vlade mogu koristiti otvoreni svemir za istraživanja, dok se sada sve više i više podstiče privatni kapital. Vašington Post je u februaru ove godine objavio da Trampova administracija planira da do 2024. godine Međunarodna svemirska stanica bude potpuno privatizovana. Istovremeno, svemir postaje naseljen novim komercijalnim igračima, uključujući i brojne start-up firme koje će ponuditi svemirski turizam, satelitske veze i klimatski nadzor – a da ne spominjemo asteroidno rudarstvo. Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država je u martu usvojio predlog Zakona o slobodnom preduzetnom svemiru, dok republikanski senator Ted Kruz radi na sopstvenom instrumentu za povećanje obima svemirske trgovine. Trampove „Svemirske jedinice“ biće, samim tim, formirane usred ovog „hrabrog novog sveta“ i interakcije između čoveka i svemira.

Dakle, u ovoj 2018. godini, postavlja se pitanje koliko su održivi mirni ciljevi UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru? Stručnjaci za svemirsku politiku Hao Liu i Fabio Tronchetti upozoravaju da pomenuti Predlog zakona o slobodnom preduzetništvu “predviđa da svemir nije globalna zajednica”. U njemu se, zapravo, kaže da “Predlog uvodi novo tumačenje Ugovora o slobodnom svemiru, koji nesporno opovrgava način na koji se OST Ugovor do sada razumeo i primenjivao. Iz tog razloga, ukoliko se usvoji u svojoj sadašnjoj verziji, verovatno da će Zakon imati uticaja koji doseže daleko izvan granica američke jurisdikcije. U konkretnom smislu, zakon navodi da „1) građani SAD imaju pravo da istražuju i koriste otvoreni svemir, uključujući i njegove resurse, bez uslova; 2) nisu sve odredbe Ugovora o slobodnom svemiru pripisane privatnim entitetima u SAD.”

Istovremeno, POLITICO izveštava o zabrinutosti koju brojni stručnjaci za OST gaje kada se radi o Povelji o slobodnom preduzetništvu (Free Enterprise Bill) i oružanim svemirskim snagama. Jedna od njih je i Kasandra Stir (Cassandra Steer) iz Centra za etiku i vladavinu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji. Stirova beleži da je došlo do “vidljivog pomaka u međunarodnoj retorici” oko mogućnosti oružanog sukoba u svemiru. Možda je ovo zbog toga što je nedavna sednica Komisije UN za razoružanje po prvi put u svoje uredbe i zakone unela i sprečavanje svemirske nuklearne trke i kosmičkog naoružanja.

Gbenga Oduntan, tumač međunarodnog trgovačkog prava na Univerzitetu u Kentu, takođe se protivi Trampovim planovima za osnivanje američkih (i bilo kojih drugih) svemirskih snaga. U svom članku za nedeljnik Njuzvik, on kaže da “nije jasno kako bi se (kosmičke oružane snage) mogle uklapati u postojeće međunarodne pravne okvire.”

Je li “mirnodopska upotreba svemira” ikada bila realistična opcija?

I dok Ugovor o spoljnjem prostoru nalaže da se svemir koristi samo u miroljubive svrhe, i po nekim drugim zakonima o pravu na korišćenje kosmičkog prostora zabranjuje se postavljanje nuklearnog oružja i/ ili oružja za masovno uništenje u svemiru – ovo nije zaustavilo trend da se razvoj oružja i svemirska industrija razvijaju zajedno; a to su često činili upravo – državni izvođači. Kompanije kao što su Boeing, BAE Systems i Lockheed Martin proizvode i prodaju satelite i svemirske brodove, kao i rakete i bombardere. Tu u igru stupa jedan naučni argument, naime, da dokle god se otvoreni (tj slobodni) svemir percipira kroz prizmu modernih međunarodnih odnosa i diplomatije, dotle ćemo mi „Zemljani“ posmatrati svemir kao stratešku teritoriju. U zapadnoevropskoj tradiciji, koja i dalje dominira međunarodnim političkim okvirima, nacije su teritorije koje “prirodno” traže ekspanziju kroz sukob. Po ovoj logici, pošto svemir postaje sve pristupačniji, vrlo je verovatno da se začinje trend dominantno motivisan nacionalnim i nacionalističkim pobudama – iz optike i interesa pojedinačnih zemalja, a ne povinujući se krovnim UN zakonima o svemiru, koji bi poštovale sve zemlje sveta.

Rajan Fejt, istraživački analitičar u Vašingtonskoj svemirskoj fondaciji, kaže:

Ono što se često ignoriše u pravno-lingvističkim komitetima koji se bave zakonskim artikulisanjem mirnog korišćenja svemira jeste to što je usitnjavanje interesa za svemirsku eksploataciju „glavna magistrala“ za sprovođenje uzajamno opasnih vojnih pretnji sigurnim uništenjem potencijalnog protivnika. Svemir je, takođe, poligon i stecište brojnog oružja i opreme neophodne za bilo kakve moderne vojne sukobe u cilju prevazilaženja „ovozemaljskog“, konvencionalnog rata.

Ono što ovu udaljenu u negostoljubivu „kosmičku nekretninu“ čini toliko vrednom je to što ona – taktički i strateški – ima najbolji pogled na naš svet.

Možda će mirovni potencijal Ugovora o slobodnom svemirskom prostoru uvek biti ograničen od strane namera njegovih glavni protagonista, tj. vojnih lidera pojedinačnih država koji su u savremenom međunarodnom redu zaduženi za nagledanje teritorije „odozgo“. Tokom 50 godina stvaranja naučne literature o OST  Ugovoru i drugim aspektima međunarodne svemirske saradnje, redovno je na površinu izbijala zabrinutost za sposobnosti svemirske diplomatije da radi u interesu čovečanstva, naročito kako se tehnologija oružja razvija zajedno sa tehnologijama za istraživanje i nadzor.

Pa opet, postoje i oni koji insistiraju na prepoznavanju i nastavku unapređenja mirnodopske upotrebe svemira – izgradnje zasnovane na optimističkim i miroljubivim impulsima koji su bili prisutni i pre pola veka, pri stvaranju UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru. U saradnji sa UNOOSA-om, liderka kompanije Space Trust Namira Salim obezbedila je podršku iskusnih diplomata. Među njima su Laura Kinkila, bivša predsednica (i prva ženska predsednica) Kostarike kao i H.E. Luis Alberto Lasalje Herera, bivši predsednik Urugvaja. U intervjuu iz 2018. godine, Namira Salim predlaže da vanzemaljski pogled na našu planetu iz Međunarodne svemirske stanice – poput onog koji ona predlaže za Kosmički mirovni samit 2030. godine – obezbediće neophodna najšira, „vanzemaljska“ perspektiva i razmišljanje o izgradnja mira između naroda kroz miroljubivu upotrebu kosmičkog prostranstva. “Moramo, zapravo, da se uputimo u svemir kako bismo (u njemu) uspostavili mir”, rekla je Salim. “Moramo da se samo malo odmaknemo sa ove naše Zemlje i osmotrimo je iz svemira… i da, inspirisani tim nesvakidašnjim prizorom, budemo inspirisani da makar u kosmosu delujemo svi zajedno u miru i za mir – izvan zemaljskih političkih granica”.

U svom govoru koji se tiče međunarodnog Ugovora o korišćenju otvorenog svemira (Outer Space Treaty), mnogovoljeni i širom sveta omiljeni astrofizičar i popularizator nauke Nil Degras Tajson (Neil DeGrasse Tyson) je rekao: “Ovaj UN-ov Ugovor kaže da bi u svemiru svi mi trebalo da budemo podjednako lepo tretirani, ali – ako to uspe – zašto, onda, već dosad nismo postigli primenu opšteg svetskog Sporazuma upotrebi Zemlje u mirnodopske svrhe (Earth Treaty)?!?” Nade u mir u galaksiji kroz UN-ov mirnodopski Sporazum o otvorenom svemiru mogu biti isto toliko teške za sprovođenje kao što je to i Sporazum o sprovođenju mira na Zemlji.

Pa ipak, možda je ovo tek početak napora o globanom shvatanju nužnosti mira – kako na Zemlji tako i u svemiru.

(JSTOR je digitalna biblioteka za naučne radnike, istraživače i studente. Na veb-sajtu JSTOR čitaoci mogu da besplatno pristupe originalnim istraživanjima)

Ann Deslandes, daily.jstor.org (1.avg, 2018)

Zašto je Kini i Americi teško da raskinu sporazum o međusobnoj trgovini?


Ženg Li i Dajana Lijang razgovarali su o političkim i bezbednosnim faktorima koji su Kinu i Sjedinjene Države sprečile u obustavljanju dogovora o sadašnjem trgovinskom sporu. Oni tvrde da bi te prepreke trebalo da nas podstaknu da pogledamo širu sliku, kako bismo izbegli katastrofalne posledice trgovinskog rata, ili čak i goreg rizika – od  stvarnog rata. Ovaj deo je prvobitno bio u fokusu kinesko-američkih razgovora.

Trgovinska tenzija između Sjedinjenih Država i Kine nije nova pojava. Od primanja Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) 2001. godine, ove dve zemlje su za stolom imale čak 35 sporova jedna protiv druge. Pa ipak, nedavni niz događaja se razlikuje i preti da se njihov međusobni sukob produži i eskalira. Pošto su SAD pre četiri meseca nametnule trgovinske sankcije Kini – proistekle iz istrage u američkomOdeljenju 301 – mnogi su počeli da se odnose na ovaj trenutak kao na početak “trgovinskog rata”.

Faktori koji su obe strane sprečili da raskinu postojeći sporazum nisu ograničeni samo na ekonomiju. Osim ako ne utvrdimo politička i sigurnosna pitanja koja se izlažu na marginama, nećemo u potpunosti shvatiti prirodu, trenutni zastoj i moguću putanju kontinuiranog sukoba između dve najveće ekonomije u svetu. Tri faktora su ključna za razumevanje trenutne situacije.

Iako bi trgovinski rat pogodio obe zemlje, zemlja sa trgovinskim suficitom obično je teže pogođena i stoga je verovatnije da će ona pre dovesti ka postizanju obostranog kompromisa. Ovo je, recimo, važilo za Japan tokom 80-tih. Ali, verovatnije da će se samo prva polovina ove jednačine odnositi na Kinu. Kina je već počela da oseća udarce, a može ih očekivati još više. Trgovinski rat ne samo da utiče na ključne motore kineskog ekonomskog razvoja, uključujući područje Velikog zaliva, oblast u delti reke Jangce i koridor Peking-Tijenđin-Hebei, već ima i široke implikacije po sve privredne sektore usled oslanjanja zemlje na spoljnu trgovinu. Berze su reagovale negativno na trgovinski sukob, dok je Šangaj ušao na neizvesnu tržišnu teritoriju – za to vreme, Hong Kong pada na desetomesečni minimum. Dalji padovi bi mogli urušiti delikatnu operaciju balansiranja koju je pokrenula kineska vlada, vodeći do povećanja odliva kapitala i ubrzavanja problema u bankarskoj industriji „iz senke“ i njenom lokalnom upravljanju dugom. Proširena trgovinska konfrontacija mogla bi takođe uticati na cene kineske imovine – ogromno i osetljivo pitanje za kinesku javnost.

Amerika, nasuprot tome, ima relativno jaku i stabilnu ekonomiju. Da bi se maksimizovao pritisak, kineske trgovinske mere su se fokusirale na specifične industrije i geografske regije u Sjedinjenim Državama. Najveći deo tarifa dodeljuje se poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima (38%), čime se koncentrišu na oblasti koje su glasale za Trampa. Međutim, s obzirom da Sjedinjene Države uvoze daleko više od Kine nego obrnuto, sposobnost Kine da nanese udarac isključivo uvođenjem kontra-tarifa imala bi ograničeni efekat.

Takvi troškovi i gubici u kineskoj ekonomiji – posebno ako „iscure“ u sektor nekretnina – predstavljaće veliki politički pritisak na kinesko rukovodstvo. Predsednik Si Đinping će biti oštro ocenjivan kako se bavi ovim trgovinskim ratom, a bilo koji krupan i možda pogrešan korak može izazvati političku krizu. U ovakvim teškim okolnostima, kinesko rukovodstvo će verovatno potražiti još rešenja, nezavisno od mogućeg kompromisa na trgovinskom frontu. Kineski mediji su ublažavali ponešto od medijskog pritiska tako što su američke akcije pripisali “ludom” i “pohlepnom” predsedniku Trampu, kupujući još neko vreme za Sijevu omiljenu taktiku – pregovore. Takođe, a u korist kineskog rukovodstva, u vidokrug kineske javnosti došla je i najnovija eskalacija trgovinskih aktivnosti u Sjedinjenim Državama – kao deo “zavere” kojom se podriva kineski privredni bum. Međutim, nastavak eskalacije od strane Sjedinjenih Država i politički pritisak u Kini mogu ograničiti Sijeve opcije. I, da se ​​ne bi tekao utisak da kineski lideri kapituliraju prema zahtevima Sjedinjenih Država, rastući domaći politički pritisak moze ih ostaviti bez izbora i bez opcija –  izuzev da izdrže pritisak koji vrše Amerikanci.

Poboljšanje odnosa između Pekinga i Pjongjanga smanjiće Trampov manevarski prostor

Predsednik Tramp favorizuje velike transakcione razmene, u kojima su trgovinska, bezbednosna i politička pitanja povezani ulozi u pregovorima. On je to pokazao i u prošlosti, tako što se vratio na tvrdnje da je Kina valutni manipulator u zamenu za saradnju sa Pekingom oko Severne Koreje, čime se kompromituje na ekonomskom polju u potrazi za sigurnosnim interesom.

Međutim, odnosi između Pekinga i Pjongjanga su se drastično poboljšali, tako da je Trampov niz „žetona za ulaganje na trgovačkom kockarskom stolu“ umanjen. U prethodnici sastanku u Singapuru, kao i odmah nakon ovog samita, Kim Džong-Un je realizovao tri visoke posete Kini, uprkos tome što ih nije učinio tokom prethodnih sedam godina. Kina je bila spremna da sa SAD sarađuje po pitanju Severne Koreje, kako bi sprečila krizu na Korejskom poluostrvu (pogoršana razmenama između Trampa i Kima u medijima), pogotovo usred frustracije kineskog rukovodstva na Kimova nemilosrdna nuklearna testiranja, pogubljenje njegovog pro-kineskog ujaka i navodni atentat na njegovog polubrata koji je bio pod zaštitom Pekinga. S obzirom na odnose između Pekinga i Pjongjanga, Kina će manje udovoljavati zahtevima Sjedinjenih Država za nastavak procesa maksimalnog pritiska na Severnu Koreju.

U poslednjih nekoliko meseci, odnosi između Sjedinjenih Sržava i Kine su se takođe bitno promenili. Tramp je u ovogodišnjem obraćanju naciji (State of the Union 2018) stavio Kinu u isti koš sa terorističkim grupama, tiranskim zemljama i Rusijom – okvalifikovao ju je kao rivala. I američka Strategija nacionalne bezbednosti kao i Strategija nacionalne odbrane okarakterisali su odnose sa Kinom kao strateški rivalitet. Ova vrsta jezika je u Kini duboko odjeknula. Štaviše, zabrinutost Pekinga u oblasti bezbednosti dopunjena je američkim akcijama vezanim za Tajvan, uključujući i usvajanje Zakona o putovanjima na Tajvan i planove za posetu američkoj mornarici. Ovakvo okruženje koje odiše nepoverenjem moglo bi da kineske lidere nagna da stave pod sumnju bilo kakve nove poslove koje im nudi Tramp. Domaća politička sredina u obe zemlje otežava svakoj strani u sukobu da postigne dogovor.

Ratoborni politički tim i neodlučni poslovni lideri u SAD

Sadašnji Trampov tim takođe može zakomplikovati napore za dovođenjem obe strane za pregovarački sto. Iz kineske perspektive, odlazak Gerija Kona i marginalizacija Džereda Kušnera doprineli su ostanku tek nekoliko članova Trampovog tima koji imaju pozitivne radne kontakte sa Kinom. Zvaničnici koji ostaju, kao što su Robert Lajthizer, Piter Navaro i Džon Bolton imaju ratoboran stav prema Kini, dok su Navaro i Bolton dobro poznati po svojim pro-tajvanskim stavovima. Ovi skeptici iz Trampove svite neće u pregovorima sa Kinezima ponuditi neke značajnije marže za ili pak kompromis.

A ni Kina se ne može nadati da će uspeti da svoj slučaj vodi preko američkih poslovnih lidera koji bi je „progurali“, poslovne predvodnike koji su danas manje spremni nego ranije da razgovaraju sa Trampom ili dovedu obe strane do zajedničkog kompromisa. Iako su se američke kompanije žalile na troškove trenutnih trgovinskih mera, uz protivljenje ulasku u trgovinski rat, ipak pokazuju uznemirenost kineskom politikom vođenja industrije, kao i uvlačenjem partijskih grana u zajednička ulaganja, tu je i novi zakon o nacionalnoj sigurnosti i drugi negativni trendovi u kineskom sistemu “državnog kapitalizma”. Ove zabrinutosti doprinose frustracijama koje su se taložile tokom godina u kojima, kako misle ljudi oko Trampa, Kina nije ispunila obećanja da će se otvoriti. Prema tome, Kina nema puno prijatelja u Sjedinjenim Državama pa stoga mora pokušati da smanji tenzije, ne bi li mudrošću uspela da eskivira sadašnje Trampove jastrebove i sačeka da se, kroz period rotacije, na pregovaračkj sceni pojave neki sasvim novi akteri u Trampovom timu.

Šira slika

Ovi bezbednosni i politički uslovi otežavaju kompromis i atmosferu u kojoj se pregovara. Naravno, ne možemo isključiti mogućnost da će obe strane dramatično promeniti svoj stav i podstaći rešenje. I sam Tramp sklon je rizicima i kockanju. Kina bi mogla da pronađe nekonvencionalna rešenja koristeći se Trampovim stavovima o ekonomskim, političkim i bezbednosnim pitanjima kao međusobno povezanim pregovaračkim tačkama. U isto vreme, međutim, ovi politički i bezbednosni pritisci mogli bi ograničiti lidere vršeći na njih pritisak tokom pregovora, ili čak da tenzije dodatno eskaliraju.

Ove prepreke treba da nas podstaknu da pogledamo širu sliku. Ovi bezbednosni i politički faktori treba da pokažu ozbiljnost i hitnost naše trenutne situacije. Ne samo što bi trgovinski rat mogao imati katastrofalne posledice po obe zemlje, već se time povećava i rizik od stvarnog rata. Takav istinski, „vrući“ rat bio bi apsolutno nezamisliv i globalno destabilizujući.

Upravo zbog ovih posledica, moraju se rešiti prepreke koje nas sprečavaju da dođemo do rešenja. Možda bi upravo taj rizik – od eskalacije koja bi počela trgovinskim a završila se stvarnim ratom – mogla dovesti obe strane za sto. Moramo se vratiti na angažman oko najvažnijih, zajedničkih pitanja sigurnosti, kao i prepoznavanju komplementarne prirode obe ekonomije. Samo se tako može sprečiti večita konkurenciju „nulte sume“, koja uopšte neće doneti pobednika.

Cheng Li and Diana LiangThursday, July 26, 2018, China-US Focus

Zapad počinje da zatvara vrata kineskim ulaganjima


Peking smatra da će obavljanje poslova sa Sjedinjenim Državama u budućnosti biti otežani, a da se u Evropi takođe pojačava zategnutost, donosi najnovije izdanje Fajnenšel tajmsa.

Gotovo 40 godina nakon što je Kina počela da otvara svoju privredu ka zapadu, Amerika i Evropa preduzimaju korake kako bi kineskim investitorima zatvorile svoja vrata.

Veliki kineski državni fondovi i kompanije osećaju finasijsko „zamrzavanje“ jer SAD, Britanija i Nemačka signaliziraju svoju okrenutost ka hladnijem stavu prema kineskim akvizicijama vezanim za vitalnu korporativnu imovinu. Peking je takođe najavio i svoje predloge za proširenje spektra stranih investicija, obuhvaćenih procesom procene nacionalne bezbednosti Kine.

Sudeći po dosadašnjim trendovima, kineski investitori percipiraju Sjedinjene Države kao „daleko restriktivnije od Evrope“.

“Zabrinuti smo zbog investicija koje smo planirali da realizujemo u SAD, a usled trgovinskog trenja [između Vašingtona i Pekinga]”, rekao je Toni Dong, viši izvršni direktor Kineskog fonda za strukturne reforme (CSRF), fond za privatni kapital težak 350 milijardi renminbija ($51mlrd), navodi se u izveštaju njegovog kabineta.

Dong je rekao da fond pregovara na oko 40 investicionih ugovora u Americi i Evropi, uglavnom u visokotehnološkim sektorima. Nadao se da će oko 10 do 12 poslova biti uspešno, ali je zabrinut da bi protekcionističko raspoloženje u SAD moglo imati svoju cenu.

“Ulaganje u Evropu sada nam se čini razumljivijim”, dodao je on. “Evropa je i dalje važan trgovinski partner Kine, a koncentrišemo naše napore kako bismo još više ubrzali (naša) ulaganja u Evropi”.

Zategnutiji stav zapada prema Kini označava i promenu otkad je Peking pre 40 godina potpisao svoj „ugovor sa svetom“. Tadašnji lider, Deng Sjaoping je decembra 1978. pokrenuo eru “reformi i otvaranja”, kada je Peking proglasio strane investicije dobrodošlim, započinjući reforme koje se tiču slobodnog tržišta.

Suština je bila u tome što bi zapad obezbedio da njegova tržišta ostanu otvorena za Kinu. A sada – zapadna vrata počinju da se zatvaraju.

Julskim izveštajem konsultantske kuće Rhodium Group utvrđeno je da su u prvoj polovini 2018. godine kineske investicije u Severnu Ameriku pale na najniži nivo za proteklih sedam godina. Ukupne kineske investicije u SAD i Kanadi dostigle su samo dve milijarde dolara, što je za 92% manje u prvoj polovini prošle godine.

Nasuprot tome, Evropa je apsorbovala oko 12 milijardi dolara u realizovanim kineskim investicijama – šest puta više od priliva koje se dogodio u Severnoj Americi. Pored toga, Evropa je dobila 20 milijardi dolara u najavljenim kineskim M&A poslovima (spajanja i akvizicije), što je znatno premašilo 2,5 milijardi dolara najavljenih M&A u Severnoj Americi tokom prve polovine godine.

“Čini se da se ukupni trend među kineskim kompanijama pomera iz Sjedinjenih Država ka Evropi, posebno ukoliko bi SAD mogle biti prepreka ili ukoliko se ispostavi da su američke barijere previsoke – i ako – naravno – postoje bolje mogućnosti i niže barijere u Evropi”, izjavio je je Sia Aimin, izvršni direktor kompanije LONGI Solar, kineskog proizvođača solarnih panela.

Ali, u nekim evropskim prestonicama zaduvali su i hladni vetrovi. “Stvari su sada postale veoma teške kada je reč o poslovima vezanim za Sjedinjene Države”, izjavio jedan M&A bankar iz Hong Konga koji je odbio dalju identifikaciju. “A i u Evropi je počeo da se uočava nedavni trend zaoštravanja”.

Britanija je ovog meseca na 120 stranica objavila nacrt svoje politike, kako bi unapredila vladina ovlašćenja za sprečavanje kupovine britanske imovine osetljive na bezbednost u inostranstvu. Iako je, doduše, u njemu “Kina” samo jednom pomenuta, britanski zvaničnici potvrdili su da je ovaj dokument u velikoj meri usredsređen na poslovanje Ujedninjenog Kraljevstva sa Pekingom.

Nemačka vlada je prošle sedmice poslala uputstva svojoj državnoj razvojnoj banci KFW za preuzimanje 20% udela u kompaniji „50 Hertz“, operateru visokonaponske električne mreže, ne bi li se tako predupredila kupovina ove kompanije od strane kineskog državnog investitora.

Uz to, od Berlina se ove nedelje očekuje da blokira kinesko preuzimanje kompanije Leifeld Metal Spinning, malog proizvođača alatnih mašina specijalizovanih za izradu komponenti u vazduhoplovnoj i nuklearnoj industriji.  Dosad je bilo takoreći nemoguće da nemački ministri intervenišu na takav način – ali i to se menja.

Protekcionističko raspoloženje raste u Nemačkoj još od kineske kupovine „Kuke“, vodeće nemačke kompanije u industrijskoj robotici, koju je kineski proizvođač elektronskih uređaja Midea preuzela 2016. godine.

Vlada je kasnije pooštrila zakon o stranim ulaganjima u Nemačkoj, proširujući svoj obim kako bi pokrila sve “kritične industrije”. Ministri sada mogu da blokiraju bilo koji sporazum koji “ugrožava javni red i sigurnost”, u slučajevima kada se 25 odsto ili više udela u nemačkim kompanijama prodaje strancima.

U Sjedinjenim Američkim Državama se očekuje da Donald Tramp uskoro stavi svoj potpis na zakonske mere za proširenje ovlašćenja Odbora za strane investicije u SAD-u, „tajni“ tj. interni panel za razmatranje stranih investicija koje bi se mogle pokazati kao pretnja po nacionalnu bezbednost.

Ovo je zakonodavstvo proizvod dvostranačkog (dems/reps) konsenzusa u Vašingtonu o američkoj strategiji prema Kini, naime, u svim slučajevima u kojima bi Kina želela kupovinu američkih tehnologija i tehnoloških kompanija, a što bi moglo predstavljati veliku pretnju američkoj ekonomiji.

Takvi predlozi mogli bi predstavljati udarac kineskim ambicijama, naročito zato što se njenim planom “Made in China 2025” – industrijska inicijativa koja je uznemirila političare u Americi i Evropi – pre svega forsiraju prekookeanske akvizicije koje se na prvom mestu odnose na globalne tehnološke perspektive.

“Jednostavno ne možemo dopustiti da Kina urušava našu nacionalnu sigurnost time što bi zaobilazila naše zakone, i iskorišćavanjem investicionih prilike za neobične ciljeve”, izjavio je prošle nedelje Džon Kornin (John Cornyn), republikanski senator iz Teksasa koji je u Senatu vršio pritisak za izglasavanje novog zakona.

“Prenos tehnologija, znanja i industrijskih kapaciteta predugo su nam bili ispod radara”, izjavio je Kornin.

Investicioni napori deo su veće borbe koju Trampova administracija vodi protiv napora Pekinga da globalno zavlada u tehnologijama, u oblastima kao što su veštačka inteligencija ili robotika.

Trampov trgovinski rat protiv Pekinga, kao i njegove pretnje nametanjem tarifa na sve robe u vrednosti od 500 milijardi dolara koje SAD svake godine uvezu iz Kine svake imaju za cilj da primoraju Peking na promenu prakse u oblasti zapadne intelektualne svojine – ovo je nastojanje sadašnje američke administracije da pronađe primeren odgovor na „veliku krađu američke intelektualne svojine u poslednjih nekoliko decenija“, navodi današnji članak objavljen u Fajnenšel tajmsu.

Pa ipak, Pang Žongling s univerziteta Kingdao dodaje da kineska vlada “ne bi trebalo da preterano reaguje” na ovaj „teži“ stav koji su Sjedinjene Države i Evropa zauzele prema Kini.

“Zemlje imaju suvereno pravo da sprovode istrage [po osnovu nacionalne bezbednosti]”, rekao je Žongling. “Ukoliko bi Kina počela da se ‘sveti’ uspostavljanjem strožih kontrola nad stranim investicijama, uništiće sve prethodne napore da se otvori i privuče prekomorski kapital”.

Financial Times (James Kynge-London, Sherry Fei Ju – Peking, Guy Chazan – Berlin, Shawn Donnan – Vašington)

Kineski ekonomski pregled u šest grafikona


Kineska ekonomija nastavlja snažnim zamahom – sa rastom od predviđenih 6,6 odsto za 2018. Četiri decenije reformi promenile su Kinu, učinivši da iz jedne od najsiromašnijih zemalja preraste u drugu po veličini ekonomiju, izjavio je MMF u svom poslednjem godišnjem pregledu svetske ekonomije.

Evo šest grafikona objavljenih u ovom izveštaju.

1. Jak snažni rast BDP-a se nastavlja.

Kina sada predstavlja čak jednu trećinu globalnog rasta. Preko 800 miliona ljudi izdiglo se iz siromaštva, a zemlja je dostigla viši nivo srednjeg dohotka. BDP po glavi stanovnika u Kini nastavlja da se približava onom u Sjedinjenim Državama, mada umerenijim tempom u odnosu na poslednjih nekoliko godina.

2. Fokusiranje na visokokvalitetni rast.

Kina doživljava istorijski trenutak. Nakon decenija brzog rasta, vlada se sada fokusira na visokokvalitetni rast. Vlasti će morati da nadograđuju postojeću reformsku agendu i iskoriste trenutni zamajac rasta kako bi “popravili krov dok još ima sunca”. Ključni elementi su: nastaviti smanjivanje rasta kredita, ubrzati napore u postizanju rebalansa, povećati ulogu tržišne snage, podsticati otvorenost i modernizaciju u političkom okviru. Čak i uz postepeno usporavanje rasta, Kina bi do 2030. mogla postati najveća svetska ekonomija.

3. Rast kreditnog rejtinga je usporen, ali je i dalje veoma brz.

Uprkos oštrom porastu nominalnog BDP-a i profitu u industrijskim oblastima, ukupni dug nefinansijskog sektora i dalje je rastao znatno brže od nominalnog rasta BDP-a u 2017. godini. I dok se odnos duga prema BDP-u stabilizuje, državni a posebno dugovi stanovništva rastu, podstaknuti budžetskom investicionom potrošnjom i brzim rastom hipotekarnih i potrošačkih kredita. Možda će biti potrebno preduzeti određene ekonomske poteze na duži vremenski period, kako bi se rešile osnovne tačke koje su najranjivije.

4. Kina je globalni digitalni lider.

Ova zemlja ima oko 700 miliona korisnika interneta i 282 miliona digitalnih domorodaca (tzv. „digital natives“,korisnici interneta mlađih od 25 godina) koji žele da usvoje nove tehnologije. Veličina kineskog tržišta i podržavajuća regulatorna i nadzorna sredina u ranim godinama digitalizacije učinili su Kinu globalnim liderom u graničnim industrijama kao što su e-trgovina i fintech (finansijske tehnologije). Digitalizacija će nastaviti sa preoblikovanjem kineske ekonomije poboljšanjem efikasnosti, ublažavanjem ali ne i usporavanjem rasta dok, istovremeno, ekonomija sazreva.

5. Ubrzati napore u rebalansu.

Povećanje zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih transfera – finansiranih porezima na dohodak, imovinu i emisije ugljenika – podstaklo bi potrošnju i smanjilo nejednakost dohotka i zagađenje. Sveobuhvatniji pristup strukturnim reformama, kao što je povećanje transfera u regione koji su najviše pogođeni smanjenjem kapaciteta ili kontrolom zagađenja, mogli bi pomoći u rešavanju tenzija sa aspekta rebalansa.

 

6. Koristi od bržih reformi.

Na početku, realni rast BDP-a projektovan je na 6.6 u 2018. godini, što odražava efekat zakasnelog regulatornog pooštravanja i ublažavanje spoljne potražnje. Rizici imaju tendenciju da skliznu u negativan trend, uz pooštravanje uslova globalnog finansijskog tržišta i rastuće tenzije u trgovini. Ako kineske vlasti budu sada odlučnije da reše tenzije u političkoj sferi i usredsrede se na rast visokog kvaliteta i veću ulogu na tržištu, kratkoročni rast bi mogao biti slabiji, ali bi zato dugoročniji rast bio jači i održiviji. Ilustrativni “proaktivni” scenario karakteriše brži napredak reformi, pre svega reforma državnih preduzeća (SOE) i rešavanje „zombi firmi“, što takođe ubrzava proces rebalansiranja od ulaganja ka potrošnji. Ukoliko postoji rizik od prevelikog usporavanja, privremeni fiskalni stimulativni paket sa resursima za podršku rebalansiranju mogu pomoći u ublažavanju kratkoročnih negativnih uticaja.

 

IMF.org

Ratovi na kredit


U ime borbe protiv terorizma SAD vode „ratove na kredit“ u Avganistanu, Iraku, Siriji i drugim mestima. Amerika se nikada nije u tolikoj meri oslanjala na deficitarno finansiranje svojih sukoba. Očekuje se da će posledice takvog pristupa dugoročno narušiti fiskalno i svako drugo zdravlje nacije. Ogromni ratni dugovi ostaviće različite trajne posledice. Nedavna studija predviđa da će jedan od potencijalno razornih efekata biti i sve veća društvena nejednakost.

Drugim rečima, otplata basnoslovnih troškova najdužeg rata u američkoj istoriji – prošlo je gotovo 17 godina od početka invazije na Irak u oktobru 2001 – odlaže se za budućnost. Vlada na taj način doprinosi ogromnom rastu dohodovne nejednakosti.

Sjedinjene Države su od 9. septembra 2001. potrošile 5,6 hiljada milijardi dolara na rat protiv terorizma. Do te brojke smo došli u okviru projekta Troškovi rata / Costs of war project, čija sam jedna od rukovoditeljki na Votsonovom institutu za međunarodne i javne poslove na Braun univerzitetu. S druge strane je Pentagonova mnogo niža procena od 1,5 milijardi dolara. Pentagon u nju uključuje samo troškove „spoljnih kontingentnih operacija“ (overseas contingency operations), to jest dodatni novac potrošen mimo redovnog godišnjeg budžeta za finansiranje ratnih operacija. Nasuprot tome, naša brojka od 5,6 milijardi dolara uključuje ne samo troškove američkih vojnih operacija u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Siriji, nego i deo troškova državne bezbednosti koji se tiču antiterorističkih mera na američkom tlu, kao i buduću obavezu da se brinemo o ranjenim i traumatizovanim ratnim veteranima iz sukoba započetih nakon 9. septembra. Finansijski teret tih ratova u široj oblasti Bliskog istoka, koji su se proširili i na Afriku i ostale regione, mnogo je veći od procena prosečnih Amerikanaca.

Amerika je nekada povećavala svoj vojni budžet u uslovima rata, između ostalog povećanjem poreskih stopa i tako plaćala svoje sukobe. Međutim, otkad je predsednik Džordž V. Buš 2001. poveo „globalni rat protiv terorizma“, takvo finansiranje je ukinuto. Umesto toga država je nagomilala ogromne dugove. Čak i ako bi Vašington ovog časa prestao da troši na ratove, samo kamate duga napravljenog prethodnim sukobima do sredine 21. veka bi iznosile preko 8 milijardi dolara.

Teško je predvideti posledice ogromnog nivoa duga na našu ekonomiju i društvo. Nova studija projekta Troškovi rata politikološkinje i istoričarke Rosele Kapele Zielinski daje prve indicije o tome. Ona razmatra kako su Sjedinjene Države finansirale svoje prethodne sukobe – od rata iz 1812. preko dva svetska i Vijetnama do današnjeg rata protiv terorizma. Amerika je koristila niz dodatnih poreza, prodaju menica i druge mehanizme da sakupi novac za ove sukobe, ali se pre 21. veka nijedna njena finansijska strategija nije oslanjala isključivo na pozajmice. Studija Kapele Zielinski istražuje i to kako su različite vrste ratnog finansiranja uticale na nivo nejednakosti u periodima nakon sukoba.

Implikacije po današnju situaciju bolno su jasne: aktuelna kombinacija deficitarnog finansiranja i smanjenja poreza ne ostavlja nikakvu nadu u opadanje strahovite nejednakosti u Americi. Naprotiv, ratovi na kredit već sada dovode do dramatičnih nivoa imovinske nejednakosti, što je neke posmatrače navelo da doba u kome živimo nazovu novim „pozlaćenim dobom“, jer ogroman jaz između raskošnog životnog stila elita i bezizlaznog siromaštva većine Amerikanaca podseća na stanje društva iz kasnog 19. veka.

Kapela Zielinski pažljivo analizira uticaj pojedinačnih metoda finansiranja ratova na potonje nivoe društvene nejednakosti. Tokom Američkog građanskog rata vlada se prvenstveno oslanjala na pozajmice privatnih donatora. Posle rata američki građani su te pozajmice morali da otplate s kamatom, što je bio raj za finansijske elite, posebno one na pobedničkom Severu. Bogati zelenaši postali su još bogatiji, a svi ostali, čijim su uvećanim porezima otplaćene zelenaške kamate, još siromašniji.

Za razliku od toga, u Prvom svetskom ratu vlada je pokrenula kampanju za prodaju ratnih menica koja je bila usmerena na građane s niskim primanjima. Specijalne ratne štedne markice prodavale su se za svega 25 centi, a ratni štedni sertifikati za samo 25 dolara. Ko god je mogao da priušti omanju kaparu mogao je da kupi ratnu menicu za 50 dolara, a ostatak duga je otplaćivao na rate. Mobilizacija društva za vreme rata odvijala se putem promovisanja štednje. Po završetku rata ogroman broj slabo plaćenih Amerikanaca je isplaćen uz kamatu, što je smanjilo tadašnji nivo nejednakosti.

I poreske strategije su se znatno razlikovale u različitim ratnim periodima. Vlada je za vreme Drugog svetskog rata 5 puta povećavala poreske stope, progresivno namećući sve veću stopu onima u višem dohodovnom pojasu (na prihode veće od milion dolara plaćalo se i do 65 odsto poreza). Državni dug je nakon završetka tog globalnog sukoba vođenog na više frontova bio znatan, ali je zahvaljujući progresivnoj poreskoj politici njegov uticaj na slabo plaćene Amerikance bio znatno manji nego što bi inače bio. Za razliku od toga, za eru Vijetnamskog rata karakteristično je smanjenje poreza, a period nakon tog katastrofalnog sukoba bio je obeležen dotad neviđenom stopom inflacije. Domaćinstva s nižim primanjima podnela su najveći deo tereta ratnih troškova, što je produbilo nejednakosti.

Današnji ratovi se gotovo u celosti plaćaju iz pozajmica – 60 odsto od bogatih pojedinaca i vladinih agencija poput Federalnih rezervi, a 40 odsto od stranih zajmodavaca. Kada je Vašington u oktobru 2001. započeo rat protiv terora, vlada je uvela niz poreskih smanjenja i to je trend od kojeg se ne odustaje do danas. Strategije finansiranja ratova koje je uveo Džordž V. Buš nastavile su se pod Obamom i Trampom. (Obama jeste uvećao neke poreze, ali nije suštinski promenio tendenciju njihovog smanjenja.) Ekstremni paket poreskih „reformi“ predsednika Trampa – Kongres je taj poklon iz snova za jedan odsto društva odobrio u decembru 2017 – samo je doprineo daljem smanjenju poreza.

Drugim rečima, u 21. veku Vašington kombinuje obrasce domaćih pozajmica viđene u Američkom građanskom ratu sa smanjenjima poreza karakterističnim za Vijetnamski rat. Rezultat je predvidiv: dohodovna nejednakost uskoro će dostići rekordan nivo i to će dovesti do porasta opšte nejednakosti.

Da stvari budu još gore, ovo je prvi put da se državne pozajmice za vođenje ratova u tolikoj meri oslanjaju na strani dug. Iako ne možemo predvideti dugoročne efekte takvog pristupa na stopu domaće nejednakosti, jedno je već sad izvesno: naše bogatstvo će se doliti van zemlje.

Ekonomistkinja Linda Bilms) tvrdi da postoji još jedan novi faktor koji Vašington uzima u obzir pri donošenju današnjih ratnih budžeta. U svim ostalim velikim američkim sukobima, nakon početnog perioda ratni troškovi su priključivani redovnom budžetu za odbranu. Međutim, od 2001. rat protiv terorizma se uglavnom finansira dodatnim izdvajanjima (iz fondova već pomenutih „spoljnih kontingentnih operacija“) koja nisu podložna ozbiljnijem nadzoru. Fondovi spoljnih kontingentnih operacija funkcionišu poput mita. Njihova upotreba nam garantuje da će se istinski efekat finansiranja današnjih ratova osetiti tek mnogo kasnije, zato što dodatna izdvajanja nisu podložna ograničenjima, niti moraju biti usaglašena sa ostatkom budžeta.

Prema Lindi Bilms, „takav proces je manje transparentan, računi se nikom ne polažu, a troškovi rata su gotovo nevidljivi“. Kao meru nevidljivog uticaja ratnih finansiranja u Vašingtonu i drugde, ona je izračunala da je Pododbor Senata za odbrambene aproprijacije tokom Vijetnamskog rata vodio raspravu o ratnom finansiranju u 79 odsto slučajeva, dok se nakon 9. septembra o takvim temama razgovaralo u svega 17 odsto rasprava. Finansijski odbor Senata detaljno je raspravljao o strategiji finansiranja ratova samo jednom u skoro 17 godina.

Efekat dosad neviđenih budžetskih mera u ovom veku je takav da većina Amerikanaca ne oseća finansijski teret ratova koje vodi njihova vlada – u stvari, oni taj teret osećaju, ali ga ne vide u pravom svetlu. Ta logika savršeno odslikava logiku samih ratova koje danas vode plaćeni vojnici u dalekim zemljama i na koje više niko ne obraća pažnju (još od završetka masovnih javnih demonstracija povodom predstojeće invazije Iraka u proleće 2003). Negativne posledice vođenja tih ratova i ružna istina o njima takođe se ignorišu u finansijskom i svakom drugom smislu.

Iako javnost to možda ne shvata, Amerikanci već snose troškove ratova započetih nakon 9. septembra. Na kraju krajeva, ti troškovi su već uvećali osnovni budžet Pentagona, kao i količinu novca koji se sliva u sve veći budžet za nacionalnu bezbednost. S druge strane, preostalo je manje novca za mnoge druge oblasti, od infrastrukturnih ulaganja do nauke. U deceniji nakon 11. septembra 2001, vojna potrošnja je uvećana za 50 odsto, dok je budžet predviđen za sve ostale programe vlade uvećan za samo 13,5 odsto.

Kako tačno funkcioniše taj kompromis? Projekat za nacionalne prioritete to dobro objašnjava. Federalna vlada se svake godine dogovara o nivou diskrecione potrošnje. Ta potrošnja je različita od obavezne koja se uglavnom sastoji od socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Pre 17 godina je za programe odbrane korišćeno manje diskrecionih fondova nego za ostale programe, ali je rat protiv terorizma dramatično uvećao vojnu potrošnju u odnosu na ostale delove budžeta. Prošle godine je vojna i bezbednosna potrošnja iznosila 53 odsto diskrecione potrošnje. Opšti paket potrošnje koji je Kongres odobrio ove godine namenio je 700 milijardi dolara za vojne i 591 milijardu dolara za ostale svrhe, čime je procentualni odnos ostao isti. (Imajmo na umu da te cifre ne uključuju sav onaj novac koji se sliva u fondove spoljnih kontingentnih operacija.) Ako Kongres bude usvojio predlog predsednika Trampa o budućoj potrošnji, do 2023. godine taj procenat će skočiti na 65 odsto.

Drugim rečima, povećanje ratnih troškova dovešće do stvaranja rupa u drugim oblastima federalnih finansija. Odakle da počnemo? Mostovi koji samo što se nisu srušili, rasna nepravda, stambena politika, zdravstvo, obrazovanje, klimatske promene – sve su to oblasti na koje utiče finansiranje ratova.

Zahvaljujući finansiranju ratova na kredit, vlada je praktično odložila za budućnost većinu finansijskih troškova svojih neprestanih sukoba. Zato većina Amerikanaca više nije svesna činjenice da je njihova zemlja u neprestanom ratu. Politikološkinja i politička analitičarka Sara Kreps tvrdi da Amerikance zanima kako se neki rat vodi samo kada im se zatraži da ga plate. U svojoj analizi istorije finansiranja američkih ratova, ona piše: „Upravo vidljivost i intruzivnost poreza skreću pažnju građana na pitanje za šta se troši njihov novac“. Kad bi danas postojali ratni porezi, njihova nepopularnost bi nesumnjivo navela Amerikance da postavljaju pitanja o ceni i posledicama ratova koje njihova vlada vodi. Takva pitanja danas nedostaju u javnim raspravama.

Zahtev za realnim ratnim budžetom nije tek mehanizam kojim ćemo Amerikance upozoriti na posledice vođenja ratova na njihov život. To je i potencijalna poluga kojom građani mogu da utiču na spoljnu politiku svoje zemlje i izvrše pritisak na izabrane predstavnike da ratove privedu kraju. Pojedine civilne grupe i aktivisti sa svih strana političkog spektra već neko vreme zahtevaju smanjenje budžeta Pentagona koji od vođenja ratova, korupcije i politike zastrašivanja već puca po šavovima. Međutim, oni se bore ne samo protiv sve moćnijeg vojno-industrijskog kompleksa, već i protiv ratova koji su zamišljeni kao neprimetni, ne samo u pogledu finansiranja nego i na mnoge druge načine.

Oni kojima je stalo do ekonomske budućnosti ove zemlje moraju shvatiti da je sadašnja strategija finansiranja ratova jedan od najhitnijih fiskalnih izazova pred nama. Ko god je zainteresovan za unapređenje američke demokratije i blagostanje njenih građana morao bi da sabere dva i dva. Što više novca ova zemlja potroši na vojne aktivnosti, to će više novca iz javne kase morati da se potroši na otplatu ratnih kamata, a manje će preostati za bilo šta drugo. Ukratko, vreme je da Amerikanci koje brine to što žive u zemlji gde će nejednakost uskoro prevazići onu iz „pozlaćenog doba“ 19. veka zaista obrate pažnju na naše ratove na kredit.

Stephanie Savell, TomDispatch, 28.06.2018.

Peščanik.net, 26.07.2018.

Plastik fantastik: Kina prestaje da bude svetska deponija otpada


Kina je odbila da reciklira zapadnu plastiku. Šta sad valja činiti na Zapadu, pita se Sara Kaljli Votson iz američkog Javnog nacionalnog radija (NPR).

Već više od 25 godina, mnoge razvijene zemlje, uključujući i Sjedinjene Države, šalju ogromne količine plastičnog otpada u Kinu umesto da ga same recikliraju sami.

Dosad je nekih 106 miliona metričkih tona – oko 45 procenata svih svetskih plastičnih masa za reciklažu – plasirano u Kinu od 1992. do danas, izveštava Comtrade baza podataka Ujedinjenih nacija.

Međutim, Kina je 2017. godine donela politiku „Nacionalnog mača“ koja zabranjuje uvoz plastičnog otpada, upravo radi zaštite životne sredine i zdravlja ljudi – počev od januara 2018. godine.

Sada kada Kina više ne prihvata plastiku, šta se dešava sa tim otpadom koji ostaje na zapadu?

Prema autorima nove studije, ta plastika se na zapadu sada – nagomilava.

“Upućeni smo u izveštaje o akumulaciji otpada na ovim mestima koja zavise od Kine”, kaže Ejmi Bruks (Amy Brooks), doktorantkinja inženjerstva na Univerzitetu Džordžija i vodeća autora studije objavljene prošle nedelje u Scientific Advances.

Ona kaže da nešto od te plastične mase završava na deponijama, biva spaljeno ili se šalje u druge zemlje, “kojima nedostaje infrastruktura nužna da bi se ovim otpadom pravilno rukovalo.”

Prema kineskom novom zakonu, procenjuje se da će do 2030. godine 111 miliona metričkih tona plastičnog otpada biti raseljeno. Ovo su projekcije relevantnih studija. Ta količina je jednaka gotovo polovini ukupnog plastičnog otpada koji je u Kinu uvožen sa svih strana sveta jod 1988. godine.

Brza ekspanzija plastike za jednokratnu upotrebu u devedesetim godinama – i kontejneri za jednokratnu upotrebu – brzo su povećavali kineski uvoz otpadne plastike. Godišnji globalni uvoz je od 1993. do 2016. godine porastao 723 odsto, na oko 15 miliona megatona (što je, zapravo, 15mlrd tona).

Za razvijene nacije poput Sjedinjenih Država, daleko je ekonomičnije potisnuti plastiku iz zemlje umesto je reciklirati unutar nje, kaže Džena Jambek (Jenna Jambeck), vanredna profesorka inženjerstva na Univerzitetu Džordžija i koautorka studije.

Sjedinjene Države, Japan i Nemačka su na vrhu liste kada se radi o izvozu njihove plastike. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, između 1988. i 2016. godine je ka Kini bilo poslato 26,7 miliona tona.

Hong Kong je najveći izvoznik plastičnog otpada sa 56,1 miliona tona. Ali, ovaj grad-država je istovremeno imao i ulogu ulazne tačke ove vrste otpada u Kinu – na tom punktu je od 1988. do 2016. godine  uvezla 64,5 miliona tona – i to sa mesta kao što je SAD (koja je tamo poslala više od 372.000 tona 2017. godine), a zatim je je, iz Hong Konga većina toga otpremano dalje u kinesko kopno.

Druge države mogu kupiti i reciklirati ovu plastiku i proizvoditi više robe za prodaju ili izvoz, kao što je – uostalom, Kina dosad i radila – učinivši plastiku profitabilnom i za sebe, ističe se u ovoj studiji. Industrijska publikacija „Waste Dive“ izveštava da su Sjedinjene Države u 2017. godini poslale 137.044 metričkih tona Vijetnamu, čime je izvoz svoje plastike u ovu zemlju više nego dvostruko povećanla u odnosu na 2016. godinu, kada je poslala 66.747 tona.

Ali, nacije poput Malezije, Tajlanda ili Vijetnama, koje su pokupile ponešto od onoga što Kina ostavlja iza sebe, nemaju razvijene sisteme za upravljanje otpadom. Jambek kaže da je Vijetnam već dostigao svoj trenutni limit na količinu otpada koji može da podnese i apsorbuje: čelnici ove zemlje već su najavili da od oktobra više neće prihvatati još zamašnije količine plastičnog otpada.

“Nijedna zemlja nema te sposobnosti da prihvati, apsorbuje i na pravi način reciklira plastični otpad – nijedna izuzev Kine”, kaže Jambek. “Ono što sada treba da uradimo jeste da preuzmemo odgovornost i da obezbedimo da se našim otpadom upravlja na način koji je odgovoran, bez obzira gde se to odvija – odgovorno, dakle podrazumeva kako životnu tako i društvenu odgovornost”.

Merijan Čertov (Marian Chertow), direktorka programa za politiku upravljanja čvrstim otpadima na Jejlu, koja nije učestvovala u studiji, kaže da su ovi novi nalazi korisni jer potvrđuju ono što su stručnjaci mislili da znaju – gotovo polovina izvoza plastičnog otpada na kraju se reciklira u Kini.

“Postoji ogromna promena na tržištu u ovoj situaciji, kada Kina više ne uzima polovinu ovih plastičnih otpadnih materijala. Zaista mislim da je ovaj način razmišljanja koji se razvio u Sjedinjenim Državama – da se otpad mora izvesti ‘negde drugde’ taj koji se mora promeniti”, kaže ona.

 

Sara Kiley Watson, NPR

 

Ko je zaista otkrio Ameriku? (3/3)


Svetski okean

Najočigledniji način kojim bi se objasnio ovaj jaz i „rupa“ od 15.000 kilometara bio je pozivanje na objašnjenje da su svi geografi od antike do Birunijevog doba prihvatili da je evroazijska kopnena masa okružena “svetskim okeanom”. Ali, da li je odista tri petine obima Zemlje bila voda i ništa drugo izuzev nje? Biruni je razmatrao ovu mogućnost, ali ju je odbacio na osnovu posmatranja i logike. Na osnovu svoje studije o specifičnoj težini znao je da je većina čvrstih minerala teža od vode. Da li bi takav svet koji je toliko „natopljen vodom“ mogao dovesti do ozbiljnih neravnoteža na koje bi se, tokom vremena, naša planeta morala prilagoditi? I zašto, pitao se dalje Biruni, sile koje su našoj Zemlji podarille dve petine kopna nisu imale uticaja i na preostale tri petine? Biruni je zaključio da negde u ogromnim prostranstvima okeana, između Evrope i Azije mora biti smeštena jedna ili više nepoznatih kopnenih masa ili kontinenata.

Da li su ovi nepoznati kontinenti tek pusta divljina ili su ti prostori naseljeni ljudskim bićima? Da bi odgovorio na ovo pitanje, Biruni se opet osvrnuo na svoje podatke o geografskim dužinama. Napomenuo je da ljudska bića naseljavaju široki pojas na pravcu sever-jug koji se proteže od Rusije do južne Indije i srca Afrike. Ukoliko bi nepoznati kontinent ili kontinenti bili nenaseljeni, razmišljao je on, morali bi da leže ili na severu ili na jugu ovog pojasa.

Da bi nastavio i proširio ovu svoju hipotezu, Biruni je izašao izvan sopstvenih naučnih zapažanja na terenu i otpočeo da se koristi Aristotelovom logikom, procesom rezonovanja i obrazlaganja sazdan od „predložaka“ – izjava i tvrdnji koje izražavaju određeni sud ili mišljenje. Napominjući da se evroazijska kopnena masa grubo uzev proteže upravo oko Zemljinog pojasa ljudskih naseobina, on je pretpostavio da je to bio rezultat moćnih procesa koji bi zasigurno mogli da se postignu i – „negde drugde“. Dotad poznati dokazi i činjenice o Zemlji nisu Biruniju nudili bilo kakvu osnovu za verovanje da će nepoznati kontinenti biti „udrobljeni“ i smešteni u najsevernije i najjužnije geografske širine. Zaključio je da bi nepoznate kopnene mase između Atlantika i Pacifičkog okeana morale biti naseljene, kao što su, zapravo i – bile.

Biruni je do ovih značajnih zaključaka o postojanju Novog sveta došao najkasnije do 1037. godine, zasnivajući ih na istraživanjima koja je sprovodio tokom prethodne tri decenije.

Da li je Biruni otkrio Ameriku u prvoj trećini 11. stoleća? U jednom smislu, definitivno da nije. On nikada nije stajao sa dve noge u Novom Svetu ili na kontinentima o kojima je pisao. Nasuprot tome, ljudi sa Severa su, zapravo, dotakli severnoameričko kopno nedugo pre 1000-te godine nove ere; tek nakratko, sigurno, i bez stvarnog razumevanja onoga što su pronašli. Lejf Erikson je bio toliko nezainteresovan za šumovite obale Severne Amerike da se kasnije nije ni potrudio da se tamo vrati, niti je u potonjim zapisma norveških plemena stajalo da je bilo ko od onih koji su čuli usmene izveštaje ili čitali o njima u vezi Eriksonovih putovanja preduzeo neku narednu ekspediciju ka Novom svetu. Ipak, ako ovo ‘otkriće’ uključuje neutemeljene procese nordijskog pomorstva, onda titula „pronalazača Amerike“ mora pripasti Vikinzima.

Ipak, ako ništa drugo, Biruni u najmanju ruku zaslužuje titulu otkrivača Severne Amerike kao bilo koji Severnjak. Štaviše, intelektualni proces kojim je došao do svojih zaključaka nije ništa manje zapanjujući od samih zaključaka. Njegovi alati nisu bile metode tipa „pogodi-ili-omaši-pa-šta-bude“ (hit-or-miss method) Venecijanskih ili norveških mornara, već su kao svoj adut imali kombinaciju pažljivo kontrolisanih posmatranja, precizno sastavljenih kvantitativnih tj brojčanih podataka i primene strogih metoda logike. Tek nakon što je prohujalo još pola milenijuma, teško da je bilo drugih ljudi koji su takvu rigoroznu analizu primenjivali na globalno istraživanje.

Objedinjujući sva poznata znanja o određenoj temi, uz zdušno proučavanje dotad stečenih mudrosti drevnih Grka i Indijaca, kao i srednjevekovne Arape i druge mudrace iz basena Centralne Azije, Biruni je osmislio svoje, potpuno nove metode i tehnologije za generisanje svojih obimnih i preciznih podataka, te ih je obrađivao najnovijim matematičkim metodama i alatima, trigonometrijom i sferičnom geometrijom, podvrgavajući ih i strogim metodama aristotelovske logike. Bio je toliko pažljiv i predusretljiv da svoje zaključke predstavi u vidu hipoteza, s obzirom na to da bi drugi istraživači želeli da ih testiraju i poboljšaju njegove nalaze. Ovo se, međutim, nije desilo još pet vekova. Na kraju su evropski istraživači potvrdili ove njegove hipoteze, potvrđujući njegove smele pretpostavke.

Oslobađanje

Ovaj sin Centralne Azije bio je verovatno najveći istraživač u epohi između Starog sveta i veličanstvenog doba evropskih istraživanja. Dve odlike Birunijevog rada opravdavaju ovaj zaključak. Prvo, postigao je ono što je činio kroz sistematičnu i rigoroznu primenu razuma i logike, bez ograničenja koja bi mu nametale verske ili sekularne dogme, sasvim pročišćeno od folklora ili anegdota. Bio je musliman, ali se oslobodio pretpostavki islama vezanih za kulturu na način na koji su se naučnici na hrišćanskom zapadu još nekoliko vekova trudili da postignu. Svoja intelektualna istraživanja od kojih je zastajao dah obavljao je daleko od mora i obale, duboko „zariven“ u kopneni region, ne napuštajući svoja proučavanja osim onda kada je trebalo obaviti naučna merenja. I mada je bio apsolutno uveren u solidnost svojih zaključaka, njegova pismena prezentacija pokazala je precizne putanje kojima bi neko mogao da ga – opovrgne.

Ko danas može bolje artikulisati zapažanja o prirodi koja je ovaj polimat iz srednje Azije napisao prije hiljadu godina?

… u apsolutnom smislu, nauka je dobra po sebi, nezavisno od [sadržaja] svog znanja; Njena privlačnost je večna i neprekidna… [Sluga nauke] treba da radi u slavu istrajnih i marljivih preterane [one] kad god njihovi napori [proizlaze iz] zadovoljstva [u nauci], a ne od [nade za postizanjem] pobede u raspravama o dokazima i argumentima“, pisao je Biruni

Čak i danas, Birunijev modus operandi prestavlja jedan začuđujuće moderan glas nauke, i to one mirne i neostrašćene naučne metode pomoću koje se izvlači iz dubina iracionalnog i sujevernog srednjevjekovnog sveta.

Biruni je sve to postigao dok je živeo i radio u regionu koji mnogi smatraju nazadnim, regionom uronjenim u sujeverje, fanatizam i nasilje. Njegovo mesto rođenja u zapadnom Uzbekistanu je blizu Aralskog mora, baš na mestu gde je Sovjetski Savez tokom 1950-ih proizveo jedno od najvećih ekoloških katastrofa modernog doba. Njegova dostignuća su se odvijala u mračnoj zoni na severnim granicama Turkmenistana, daleko od ogromnih gasnih polja koja danas transformišu tu zemlju u „Kuvajt centralne Azije“. Njegovo istraživanje u Nandani, na sadašnjoj teritoriji Pakistana u Zapadnom Pendžabu smestilo ga je na sat vremena od Džamua i Kašmira, budućih scena pola veka duge oružane borbe između Pakistana i Indije. Što se tiče Gaznija u Avganistanu, gdje je napisao svoj poznati Codex Masudicus, doći na jednostavan način do ovog grada danas predstavlja opasan zadatak – nemoguće je dopreti do ovog grada ukoliko prethodno ne zahtevate a potm i dobijeta oklopna vozila i naoružane stražare koji se usuđuju da se voze iz Kabula ili Kandahara putem koji je posejan minama.

Međutim, to se ipak može učiniti, usred napuštenih ostataka drevnog Gaznija, izvesti stvarnu grobnicu u kojoj je Biruni sahranjen. Ovde, u samom srcu Avganistana, nalaze se ostaci najnaprednijeg istraživača Srednjeg veka, čoveka koji je bio otvoren za čitav svet i za sva znanja koja on sadrži.

Ako i kada Avganistan dobije stabilnu vladu i konačno počne da se razvija, putnici i turisti sigurno će posećivati Ghazni – mesto nastanka veličanstvenog Birunovog rada kao globalnog istraživača. Tada će iskazati poštovanje na ostacima mesta u kojem je živeo Onaj čija postignuća u najmanju ruku odgovaraju onima koja je napravio Kristofor Kolumbo.

S. Frederik Star je profesor u Školi za napredne međunarodne studije Paul H. Nitze pri Univerzitetu Johns Hopkins, i osnivač je Instituta za istraživanja Centralne Azije i Kavkaza.

History Today

Ko je zaista otkrio Ameriku? (2/3)


Radoznali um

Najveći od svih učenih ljudi na prelazu iz starog u Novo doba bio je Abu Raihan al-Biruni. Rođen je 973. godine u blizini Aralskog mora u današnjem Uzbekistanu. Tokom svoje mladosti, Biruni je ovladavao znanjima iz matematike, astronomije, mineralogije, geografije, kartografije, geometrije i trigonometrije. Govorio je persijski, arapski i kvarazmijski, jezik dinastije turskih sunita, Memluka, koji su vladali Velikim Iranom između 12. i 13. veka. Kasnije je Biruni, takođe, proučavao i sanskrit.

Dok je još uvek bio mladić, Biruni je izračunao širinu i dužinu svog rodnog grada a počeo je da sakuplja slične koordinate za druga mesta. Koristeći drevne grčke izvore, on je sakupio podatke o stotinama lokaliteta u Mediteranu, a zatim je počeo da dodaje svoje proračune na drugim lokacijama sa svih strana sveta. Od drevnih pisaca kao što je Klaudije Ptolomej (150 pne.), iz novijih izvora kao i iz sopstvenih zapažanja na terenu, Biruni je znao da je zemlja okrugla. Do trenutka kada je napunio 30 godina, Biruni je koristio tada najnaprednije sisteme za precizno izračunavanje obima. U pionirskim nastojanjima – koji nisu bili prepoznati sve do renesanse – napravio je globus visok pet metara, koji je prikazivao karakteristike planete Zemlje.

Biruni je koračao stopama nekoliko naučnika poreklom iz Centralne Azije. Među njima je bio Ahmad al-Farghani, iz današnjeg Uzbekistana, koji je u devetom veku izračunao širinu jednog stepena dužine na ekvatoru, iz kojeg je izneo obim zemlje. Njegov proračun, iako manje precizan od Birunijevog, obeležio je značajno poboljšanje onih knjiga koje su dotad napravili stari Grci, osiguravajući široku čitalačku knjigu o ovoj temi, „Sažeti pregled nauke o zvezdama“ (A Compendium of Science of the Stars, 833n.e.). Pet vekova kasnije, Kolumbo je naišao na latinski prevod ove Farganijeve rasprave. Osim što je pozdravio potvrdu da je Zemlja okrugla, Kolumbo je koristio podatke Farganija kao potporu svojim stavovima tokom razgovora sa  potencijalnim – a neretko skeptičnim – finansijerima njegovih ekspedicija, naime da je obim Zemlje dovoljno mali da bi se ona mogla oploviti. Kolumbo je, međutim, pogrešno pretpostavio da je Fargani predstavio svoje mere u rimskim, a ne arapskim miljama. To je uticalo na to da potceni stvarni obim zemlje za 25 procenata. Upravo ovo njegovo pogrešno očitavanje izazvalo je (ili je, ako je bilo namerno, omogućilo) da Kolumbo postavi Cipango (Japan) u blizini Devičanskih ostrva. Ova nadasve zgodna greška bila je ključna da Kolumbo dobije sredstva za ekspediciju za koju je procenio da bi trebalo da bude „relativno kratko putovanje do Kine“.

Biruni se u svoju teoriju takođe uključio u mineralogiju, posebno relativnu gustinu i težinu minerala svih vrsta kao i kako se odvojeni minerali interaguju u prirodi. U procesu ovog istraživanja, Biruni je otkrio koncept specifične težine.

Kako je Biruni zadobio strast za precizno merenje ostaje misterija. Sigurno da nešto od te pasije duguje svom obrazovanju, koje je uključilo i proučavanje Pitagore, matematičara iz Klasične Grčke koji je prvi govorio da su “stvari brojevi”. Birunijev konstantan nagon da kvantifikuje, tj da čitav posmatrani svet svodi na brojeve, u kombinaciji sa svojim nadarenim istraživačkim umom, odvelo ga je pravcem koji je doveo do epohalnih uvida koji su u većini aspekata zasenili i Kolumba i Kebota i Vikinge.

Biruni je do 1017. postao uvaženi počasni naučnik u Gurganču, intelektualnoj prestonici njegovog matičnog regiona, Kvarazma. Baš te godine, međutim, vatreni i žestoki verski fanatik, muslimanski vladar iz Gaznija u Avganistanu, uništio je Kvarazm i njegovu prestonicu Gurganč. „Mahmut iz Gaznija“, kako je bio poznat, bio je brutalan iako je, poput mnogih vladara u regionu, pokušao da se okruži umetnicima, pesnicima i učenim ljudima. Mahmud je naredio Biruniju da dođe u Gazni i sa sobom ponese rezultate svojih istraživanja.

Biruni, bez načina i mogućnosti da oplovi svet ili ga projaše konjem ne samo što se povinovao Mahmudovom zahtevu već ga je iskoristio kao priliku da sazna više o Indiji, koju je Mahmud osvojio tokom prethodne decenije. Međutim, Mahmud je bio težak šovek onoliko koliko je bio i nemilosrdan, pa je Biruni ubrzo shvatio da se mora distancirati od svog suda. Izmestio se u Lahore (danas u Pakistanu), gde je napisao prvu knjigu o komparativnoj religiji na svetu, fokusirajući se na hinduizam i islam. Godinama i decenijama prikupljajući svoje beleške bez ikakve opreme izuzev jednostavnog astrolaba, on se potom povukao u jedan izuzetno utvrđeni zamak u Nandani, nedaleko od onog što je danas Islamabad.

Tu se Biruni vratio na stari problem merenja obima Zemlje. U tu svrhu je izmislio novu tehniku koja je uključivala pažljivo osmatranje, sfernu trigonometriju i primenu zakona sinusa. Pored toga što je daleko jednostavniji od upotrebe dve udaljene tačke na ravnom kopnu, ovim Birunovim metodom došlo se do proračuna mere obima Zemlje, koja je bila samo 10,44 milja manja od definitivno preciznog savremenog merenja.

Mapa sveta koji ilustruje rukopis iz 14. veka o Elementima astrologije Al-Birunija Nakon Mahmudove smrti 1030. godine, Biruni je svoja opažanja sa terena i napise o otkrićima vratio nazad u Gazni u Avganistanu, gde ga je Mahmudov sin Masud Prvi (r.1031- 40), toplo dočekao pomogavši mu da “uplovi” u mirni život istraživanja i pisanja. Biruni je napisao „istraživanje svog života“ koje se ticalo specifične težine, a zatim se posvetio pisanju jedne ogromne teme, poznate kao „Masudov kodeks“ (Codex Masudicus), u kojem je rezimirao sve što je tada bilo poznato o astronomiji i njoj srodnim disciplinama.

Upravo je u „Masudovom kodeksu“ Biruni razmatrao mogućnost da je Sunce stacionarno a da se Zemlja okreće oko nje. Ubrzo potom je prestao sa neopozivim prihvatanjem heliocentričnog pogleda, naglašavajući da „ideja o heliocentričnom univerzumu nije ništa manje logična od svoje alternative“, naime, da neko drugo telo bude centar Univerzuma; tada je pozvao matematičare i astronome da ovu njegovu tvrdnju pobiju ili prihvate. Nije čudno što istoričari nauke uzimaju Codex Masudicus za najveći rad u oblasti astronomije u periodu između kasne antike i moderne epohe. U svom kodeksu, Biruni je takođe pretpostavljao postojanje Severne i Južne Amerike.

Biruni je otpočeo sa predstavljanjem istraživanja o obimu Zemlje koje je sproveo u Nandani. Zatim je pokrenuo korekciju položaja svih poznatih geografskih lokacija na njegovoj novoj, preciznijoj mapi sveta. Lista Masudovih dužina i geografskih širina (longitude i latitude) značajno je porasla od njegove prve i najranije kolekcije, da bi napokon u Kodeksu obuhvatala više od 70 lokacija samo u Indiji, kao i stotine drugih lokacija koje se protežu preko Evroazijske kopnene mase.

Kada je Biruni preneo ove podatke na svoju mapu Zemlje, odmah je primetio da je čitava širina Evroazije, od najzapadnijeg vrha Afrike do istočne obale Kine obuhvatala samo oko dve petine sveta. Ovo je ostavilo tri petine Zemljine površine misterijom o kojoj se – ništa ne zna. Potpuna nepoznanica.

Ko je zaista otkrio Ameriku? (1/3)


Abu Raihan al-Biruni, islamski naučnik iz Centralne Azije, možda je otkrio Novi svet vekovima pre Kolumba – bez napuštanja svojih proučavanja u srcu kopnene Azije.

Već više od jednog veka čitava vojska naučnika, entuzijasta i totalnih ekscentrika bavila se pitanjem ko je otkrio Ameriku. Neke od tih tvrdnji su zaista egzotične, sa neverovatnim izveštajima o drevnim Feničanima na Roud ajlendu ili kineskim ekspedicijama od Srednjeg Kraljevstva sve do oblasti zaliva San Franciska. Šezdesetih godina prošlog veka živopisni norveški etnograf i avanturista Tor Hejerdal (Thor Heyerdahl) tvrdio je da su Peruanci u jedrilicama izrađeni od balsinog drveta putovali rutinski saobraćali napred između Amerike i Polinezije i to stolećima pre nego što je Kristofor Kolumbo isplovio iz Valensije.

Ostavljajući po strani apsurdne teorije, postoji veliki broj ozbiljnih pretendenata na titulu „onog koji je došao prvi“. Prvi koji stavlja pod sumnju datum Kolumbovog otkrića mogao bi biti Zuan Chabotto (c.1450-99), venecijanski pomorski navigator i istraživač. Njegova tvrdnja upućuje na činjenicu da se Kolumbo nije domogao američkog kopna 1498. godine već da je severnoameričku obalu dotakao punih godinu dana ranije. U slučaju da je otplovio iz Engleske, izvesno bi ostao urezan u pamćenje anglofonog sveta, poput Džona Kebota (John Cabot) i razmetljivo prebacujući prava sa Venecije na “Ostrvo kraljevog skiptra“ pod britanskom upravom (Sceptred Isle). A onda se ispostavilo da je, dok je Kebot u Bristolu najzad pronašao investitore a od Henrija VII dobio patentno pravo (na pronalazak novih teritorija Novog sveta), njegova glavna finansijska potpora bila italijanska bankarska kuća sa sedištem u Londonu. Tako su se lovorike vratile nazad u – Italiju.

Otkrića i sumnje

Engleska naučnica Alvina Rudok (Alwyn Ruddock) je 1966. otkrila pismo iz 1498. godine koje je Kolumbu napisao jedan engleski trgovac po imenu Džon Dej (John Day). U njemu je Dej tvrdio da se “smatra izvesnim” da je severnoameričko kopno koje je Kebot posetio prethodne godine “već pronađeno i otkriveno u prošlosti” od strane mornara iz luke Bristol (što se je inače i rodni grad Rudokove). Ona je otkrila još nekoliko sličnih dokumenata koji sugerišu da su ovi pionirski nastrojeni Englezi stigli u Ameriku već 1470. godine. Nažalost, Alvina Rudok je naložila oporukom da se svi ovi dokumenti unište po njenoj smrti 2005. godine. Baš kada se učinilo da će se nagrada „prvog u Americi“ vratiti na sever – usledio je talas novih sumnji.

Usred ovog ping-pong meča za titulu Prvog posetioca iz Evrope na američkom kontinentu, u igru ulazi Frančesko Gvidi-Bruskoli (Francesco Guidi-Bruscoli), italijanski istoričar koji je otkrio informacije o italijanskim finansijerima Kebota, koji je naišao na mapu iscrtanu na žućkastom izbledelom pergamentu, ponudio je zanimljivo zapažanje koja je ukazivalo na to da je Kebot možda bio poslat da potvrdi otkriće napravljeno mnogo godina ranije. Napisano na italijanskom jeziku, navodi se da je „Đovaniju Kaboteu“ (Giovanni Chabotte – John Cabot) iz Venecije naloženo da otplovi za “Novu zemlju”. Da je upućivanju na novu zemlju prethodio nedvosmisleni tekst na italijanskom jeziku, umesto onog neodređenog i nesigurnog u kojem Gvidi-Bruskoli piše da su Kebotovi sponzori već znali za Ameriku, zahvaljujući izveštajima ranijih istraživača. Kebot je, jednostavno, verifikovao ono što je već bilo poznato.

Nordijske sage

U međuvremenu su naučnici iz Skandinavije ispitivali norveške sage kako bi dokazali da su njihovi predthodnici preveslali da severnoameričke obale pre nego što su to učinili Englezi i Italijani. Priča o Vikinzima koji „oru talase svojim uskim brodovima“ kako bi istražili i naselili Grenland je do sada poznata i potvrđena arheološkim nalazima duž jugozapadne obale Grenlanda. Profesor Gustav Storm sa Univerziteta Kristijanija u Oslu je početkom 20. veka iznašao dokaze da su Norvežani obavili nekoliko putovanja tokom kojih su ugledali obale Kanade, pronašavši i imenujući „Markland“ (južni Labrador), Helluland (Bafinovo ostrvo) i „Vinland“, za koji se smatra da je današnja Nova Škotska.

Među ovim avanturistima izdvaja se čuveni Lejf Erikson (Leif Ericson, 970-1020), sin Erika Crvenog (950-1003) koji je otkrio Grenland, ušavši u istorijske knjige po zapisu da je video „Vinland“ oko 1000-te. Istina, jedna saga iz 1387. drži do toga da je izvesni Bjarni, sin Herjulfov, potukao Lejfa u Vinlandu, nakon što je Lejf potpuno promašio kurs i vidljivo kopno zemljišta još 985-6. Međutim, nije došlo do dalje podrške Bjarnijevim zahtevima.

Pa, šta je onda to što se naziva “norveškim otkrićem” Severne Amerike? Lejf Ericson je bio hrišćanski misionar kojeg je na Grenland poslao kralj Olaf Prvi od Norveške (995-1000) sa naređenjem da Hristovu veru uspostavi u naseobinama. Tokom plovidbe nazad ka kući, njegov brod je zabasao toliko na jug da ih je odveo pred obale Nove Škotske. Autori norveških saga, fascinirani što je Lejf preživeo ovu avanturu, zvali su ga “Lejf Srećnik”.

Izuzev Eriksona, većina drugih Norvežana koji su stupili u kontakt sa Severnom Amerikom bili su po zanimanju trgovci. Da su njihovi trgovački interesi postigli bolje rezultate, možda bi Novom kontinentu baš oni dali drugi izgled, ali – nisu. Njihovo ozbiljno ulaganje u severnoameričku teritoriju dovelo je okršaja protiv domorodaca tj američkih indijanaca, nakon čega su brzo uzmakli ka svojim brodovima. Najjužniji potvrđeni dokaz za prisustvo Vikinga u Novom svetu otkriven je 1960. godine u L’Anse aux Meadows-u, na severu Njufaundlenda.

Od zemunica – kuća ukopanih i prekrivenih zemljom i mahovinom – i primitivnih artefakata koje su arheolozi iskopali u L’Anse aux Meadows i na Grenlandu, ti norveški trgovci pojavljuju se kao živahni avanturisti. Što se tiče njihovih ‘istraživanja’, ona su izvedena na temeljit i pažljiv način, ad hoc, a obično kao rezultat nesreće ili nepovoljnih vetrova. Najpromišljeniji vikinzi su se svaki put trudili da otplove malo dalje niz obalu od njihovog neposrednog prethodnika. Bilo kako bilo, po svom povratku na Grenland, Island ili u Norvešku, pripovedali bi svoje priče slušaocima koji su ih pratili razrogačenih očiju oko logorske vatre. Nema dokaza da je bilo koji od Vikinga koji su predvodili plovidbe prema Severnoj Americi bili pismeni.

Trebalo je još tri generacije pre Adama iz Bremena (1050-1081/5) u severnoj Nemačkoj, pisao je tada Gesta Hambušrki, hrišćanski biskup (Gesta Hammaburgensis Ecclesiae Pontificum), u hronici koja uključuje priče koje je čuo o avanturama Lejfa Srećnika. Adam i ostali hroničari i autori saga su svoje izveštaje predstavljali na tada ukorenjen i činjenicama potkrepljen način, bez naznaka da su imali bilo kakvu predstavu o implikacijama ovih izuzetnih putovanja.

Otprilike u isto vreme kada se Vikinzi zaplovili južno i zapadno od svojih baza na Grenlandu, na zapadnim teritorijama se odvijao jedan veoma različit proces: otkrivanje teritorija u kopnu, i to na više meseci hoda od najbližeg otvorenog mora. Počev još pre više od 3000 godina, trgovci iz velikih urbanih centara u tadašnjem Uzbekistanu, Turkmenistanu i Avganistanu slali su svoju robu širom Evroazije, od Evrope do Indije i Kine. Robu bi slali na 4 strane sveta u dugim karavanima kamila, koje su nosile ekvivalent tereta od dvanaest i više modernih teretnih kontejnera. Zlatni i srebrni novčići u njihovim gradovima bili su priznati kao valuta čak u Šri Lanki i Engleskoj. Vikinzi su, između ostalog, prikupljali gomile ovih lepo dizajniranih novčića jer su znali da će biti naširoko prihvaćeni. Kada su se vratili kući, trgovci iz Centralne Azije nisu samo pripovedali svoje priče o uredno izgrađenim ognjištima u solidnim višespratnim kućama, već su napisali detaljne informacije o geografiji i podneblju zemalja koje su posetili. Lokalni učeni ljudi bi se okupljali i analizirali ove izveštaje.

Gutljaj slobode


Meni se zaista posrećilo. Spadam među srećnike koji žive dovoljno dugo (a i pamet me još uvek dosta dobro služi) da bi me ovi letnji fudbalski dani koji su veselo tekli ulicama mog rodnog grada neizbežno i živo, začuđujuće precizno podsetili na jedno drugo, davno prošlo, uzbudljivo moskovsko leto 1957.

Bilo mi je već punih deset – ne tako mnogo da bih sve razumeo i ne tako malo da ne razumem ništa. Tog leta je građanima prestonice bilo usrdno preporučeno da svoju decu privremeno odvedu van Moskve. Kako se desilo da su mene ostavili – ne znam. Uglavnom, tih dana smo Saša Smirnov i ja, moj drugar i komšija kojeg su iz nekog razloga takođe zaboravili, bezbrižno švrljali po centru grada i blenuli u nama dotad nezamisliva čudesa kao što su živi crni ljudi i Indusi. A oni su veselo šetali ulicama našeg grada, radosno se smejali, pevali na nekim nama nedokučivim jezicima i svirali na nekakvim nama misterioznim instrumentima.

Poklanjali su nam značke i razglednice koje smo dugo brižno čuvali u našim zbirkama egzotičnih predmeta, pre nego što su godine učinile da svi ti čarobni predmeti netragom iščile i nestanu.

Taj VI Svetski festival omladine i studenata je bez preterivanja bio epohalan. Odjednom je postalo očigledno da smo do tada živeli u crno-belom svetu. Duh nezamislive slobode lebdeo je nad specijalno za tu priliku uređenim gradom, nad umivenom i prolepšalom Moskvom.

Ne gvozdena, već čelična zavesa iza koje smo živeli – tih dana je bila otvorena. Tačnije odškrinuta. Ali kroz taj procep je grunula tako moćna bujica svetla i vazduha da je celo pokolenje mojih sunarodnika još mnogo godina ostalo ošamućeno.

Ova dva događaja – tadašnji svetski festival i sadašnje svetsko fudbalsko prvenstvo – i pored očiglednih razlika se ipak negde rimuju. I nisam ja jedini koji je primetio tu očiglednu rimu.

Osim spoljnih sličnosti primetne su i bitne razlike, i to ne samo u epohama i informacionim i tehnološkim okolnostima. Čini mi se da je glavna razlika između ova dva događaja u tome što su oba dohujala i prohujala s vihorima koji duvaju iz dva dijametralno suprotna pravca.

Festival iz daleke 1957. nauk je o tome da sloboda nije apsolutan pojam. Ona je opipljiva samo u kontekstu neslobode. Ona se da opipati isključivo čulima. Sloboda je tek osećaj slobode i ništa više od toga. A taj osećaj smo tada zaista imali. Ne, slobodu nam naravno nisu dali. Samo su nam je kroz odškrinutu zavesu pokazali.

Slobodu nismo imali, ali osećaj jesmo. I mada sam tada bio tek deran, taj osećaj sam snažno doživeo i zapamtio.

Danas, po svim (kako vole da kažu) kvantitativnim pokazateljima slobode ima mnogo više. Toliko da je čak neumesno porediti ta dva vremena. Da je neko tada rekao da će jednoga dana naši građani slobodno putovati u inostranstvo i čitati svaku knjigu koju požele, niko mu ne bi verovao.

Naravno, slobode danas ima neuporedivo više nego tada. Ali osećaja slobode… Ne bih se usudio da tvrdim.

To je sada. A tada…

Mnogi slikari starije generacije su docnije više puta priznali da je francuska izložba u Moskvi potpuno preokrenula njihove predstave o umetnosti i dala prvi snažan impuls svemu što se i danas naziva savremenom ruskom umetnošću. I koliko god se sovjetsko ideološko rukovodstvo kasnije trudilo da se ti „pederasti apstrakcionisti“ stave na svoje mesto, svi ti pokušaji su ostali bez rezultata. Na ideološkom planu je stvar s umetnošću zauvek bila završena.

Posle Festivala su se pojavili šminkeri (стиляги) – prvi estetski disidenti. Posle Festivala su se pojavile i prve predodžbe o modi. Posle Festivala se pojavio i rokenrol. Posle Festivala je naša omladinska subkultura stekla prve, možda plašljive, možda i provincijalne, ali zato veoma izrazite karakterne crte. Na ulicama su se pojavili i prvi muvatori (фарцовщики), svojevrsni kulturni heroji, često vrlo koristoljubivi, no zato odvažni i dosledni posrednici u živoj razmeni koja je tekla između sovjetskih žitelja i predmeta, uglavnom zapadne svetske materijalne kulture. I duhovne – takođe. Ko vam je tada moga prodati ploču Elvisa Prislija ako ne oni? Bili su to Hermesi tog vremena. I Prometeji, a vlast se prema njima otprilike isto tako loše odnosila.

Meni je dopalo da doživim taj moskovski Festival i to i danas smatram velikom srećom u životu.

A ljudi 15 ili 20 godina stariji od mene često su se sećali jednog drugog, kratkog, takođe sjajnog vremena kada su se vratili s fronta, puni priča o tome kako su videli neki drugi svet, sreli nekakve druge ljude, družili se s vojnicima i oficirima savezničkih armija. Njima se činilo da će od tada pa nadalje „sve biti drugačije“. Oni su to takođe smatrali svojom velikom srećom, bez obzira što im je ubrzo bilo objašnjeno kako stvari zaista stoje.

Istorijsko iskustvo nam govori da kada je totalitarna ili autokratska vlast, pod uticajem ovih ili onih – najčešće spoljašnjih – političkih pritisaka prinuđena da svojim građanima ponudi „gutljaj slobode“, to se potom gotovo uvek preokreće u agresivnu reakciju režima. „Gucnuli ste malo – dosta“, kaže vlast građanima koji su se nečemu ponadali.

Kratka posleratna avantura sa časopisom Amerika i gramofonskom pločom na kojoj je s jedne strane Edit Utjosova na engleskom pevala Letimo kroz maglu, a s druge Aleksandra Kovalenko na ruskom Johnny is a boy for me, završena je mrakobesnom državnom kampanjom „borbe protiv kosmopolitizma“.

A direktna posledica sve te festivalske vrtoglavo-ushićene euforije bili su istorijski susreti Hruščova s predstavnicima stvaralačke inteligencije, na kojima im je jasno stavljeno do znanja da prestanu da se zanose.

Šta nam se sprema posle ovog karnevalsko-fudbalskog leta? Nešto će nam se sigurno desiti. U to sam uveren. Ali bolje da ne pogađamo, da ih ne inspirišemo. I da im ne sugerišemo.

InLiberty.ru, 25.06.2018.

Peščanik.net, 19.07.2018.

Lev Rubinštejn 19/07/2018

Kako sam se zaljubila u Šangaj


Šangaj je grad za koji vredi više epiteta, više superlativa. Nekad ribarsko naselje, danas je to grad koji ima najveći broj oblakodera u svetu, njih preko 350. Za regionalni poslovni portal SEEBIZ piše hrvatska profesorka kineskog jezika, Vesna Baćović.

Najprometnija luka na svetu – jednom prisilno otvoren za spoljnu trgovinu, danas je sedište trgovine između Istoka i Zapada. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da je Šangaj još u XII veku bio trgovački centar kao i da je nakon poraza Kine u Prvom opijumskom ratu (1839 – 1842) otvoren je za trgovinu s Evropljanima, što je rezultiralo time da postane jedan od najvažnijih trgovačkih centara Istočne Azije. Nakon Opijumskih ratova, Velika Britanija je 1842. sporazumom iz Nanđinga osigurala otvaranje Šangaja za trgovinu s evropskim trgovcima. Zajedno sa trgovcima, u Šangaj su stigli i hrišćanski misionari – imali su slobodu boravka i politički imunitet. Ubrzo nakon Britanaca, 1847. godine stigli su i Francuzi. Te dve sile su uspostavile prve strane koncesije – Britanci su sebi obezbedili Bund kao i oblast severno od starog grada, dok su Francuzi izabrali jugozapadni deo, deo u kojem su, inače, 200 godina ranije francuski misionari izgradili katedralu. Ipak, Britanci i Francuzi nisu bili jedini koji su želeli i ostvarili koncesije u Šangaju. 1863. su stigli Amerikanci, a 1895. Japanci.

Naselili su se uz britansku koncesiju i tako je nastalo „Međunarodno naselje” (International Settlement). Te privilegovane enklave formirane su na neodređeno vreme. Čak su postojale i posebne policijske snage. U međuvremenu, u gradu je nastala i jevrejska zajednica. Dakle, strane sile su ostvarile suverenitet i čitav niz privilegija što Kinezima, naravno, nije odgovaralo. To je uticalo na razvijanje nacionalističkog i revolucionarnog pokreta. Tako je u XX veku (1927) u njemu ubijen veliki broj komunista; 1937. godine, za vreme japanskog napada na Kinu, grad je teško postradao. Tek je 1949. postao deo NR Kine, mada još od 1930-ih postaje najveće finansijsko, ali i najveće trgovačko središte Kine.

Šangaj je multinacionalni poslovni čvor ne samo Kine već i sveta, posebno nakon 1990. kada je Deng Xiaoping sproveo ekonomske reforme što je rezultiralo intenzivnim razvojem Šangaja i pretvorilo ga u najveću robnu luku sveta. Inače, do 1949. u Šangaju je bila najrazvijenija laka industrija, dok se nakon toga gradska privreda orijentirala na metalurgiju, naftnu, kemijsku, tekstilnu, ali i prehrambenu industriju te na proizvodnju porculana. Zbog povoljnog položaja u blizini glavnih trgovačkih putova svile i čaja, Šangaj se do 1900. razvio u važnu luku i industrijski centar.

To je grad konstantne vreve, ali i potpune organiziranosti. Primjerice, grad ima 25 metro linija. Cijena karte varira od 3 do 6 kn, ovisi o duljini prijevoza. Ne kupuju se na šalteru nego na automatu. Redova je neizmjerno puno, ali se dugo ne čeka. Kad dođete do automata i vidite da prima samo kovanice (ako to unapred ne znate pa niste spremni) postoji rešenje i za taj problem – postoji šalter za usitnjavanje krupnih novčanica. Jako je puno ljudi, ali nema sudaranja, svađa, vikanja – kao u košnici, svako zna šta mu je činiti.

To je grad mode, grad na koji su Šangajci posebno ponosni. Moda je upravo jedan od segmenata koji vole da ističu. Naime, kako se uvek upoređuje s Pekingom koji je politički, kulturni i istorijski centar Kine koji odiše kineskom dugom i bogatom, specifičnom tradicijom, čim dođete u Šangaj reći će vam kako je Šangaj najvažniji, moderni, ekonomski i finansijski centar Kine. Borba severa i juga je, očigledno, svugde i uvek prisutna. Tu su naravno i šale i provokacije, ali i predrasude.

Lično, nikad mi Šangaj nije bio na listi “Must see” gradova. Kao dete sam živela do ulice koja se zvala Šangajska, pa se još tada rodila želja da vidim grad na drugom kraju sveta koji se zove kao ulica za koju me vežu najranije uspomene iz detinjstva. Ali, kad sam odrasla, doživljavala sam ga kao grad betona što svakako nije nešto bez čega ne mogu živeti. Ali, onda se prošle godine pružila prilika. Vodila sam polaznike na turističko-edukativno putovanje, htela sam da vidim kakva je zaista razlika između Pekinga i Šangaja, šta je to što privlači toliki broj ljudi i zbog čega se toliko priča o njemu. Pomislila sam: “Otići, videti i vratiti se. Nemam zašto da se bunim”. Nisam očekivala ono što se desilo. Zaljubila sam se u Šangaj.

Kasnije, kad sam po povratku sređivala utiske, bilo mi je neverovatno da samo nakon četiri dana boravka u njemu možeš zavoleti neki grad, disati u njegovom ritmu, odmarati se kao retko gde, uprkos činjenici da nam je u 9 ujutro kad smo izašli iz voza dobrodošlicu poželelo oko 35 stepeni i vlažnost vazduha od oko 80%. Tada sam samo htela da uđem u aklimatizovani autobus, ali čim sam došla na prvo mesto posete znala sam da želim da se ponovno vratim u Šangaj. Naravno da nisam znala hoću li u tome uspeti, ali sam po povratku s putovanja plan koji sam imala za naše turističko-edukativno putovanje 2018. stavila sa strane i radila na novom planu koji je uključivao Šangaj. Htela sam da naši polaznici koji nisu bili u Kini dožive Šangaj, posebno zato što sam im mogla “iz prve ruke” pričati o njemu… Htela sam da i oni vide koliko je divan. Htela sam još jednom da budem deo svega toga što Šangaj predstavlja.

Rekla bih da su Šangaj i Peking neuporedivi, potpuno različiti a na svoj način predivni, iako dijametralno različiti. Koliko je Peking stari grad tradicije (makar danas ni po čemu ne zaostaje za svetskim, modernim gradovima – svakako!), toliko je Šangaj ne moderan nego grad van našeg vremena (makar i danas nije izgubio tradicionalnu, kinesku crtu). To je ono što me “kupilo”. Kao da sam došla u neki grad budućnosti, ali s kineskim karakteristikama, što je svakako za moj ukus dobitna kombinacija. Ljudi su skloni da kažu da je Šangaj kopija zapada. Ne bih se složila. Ako je poznajete, kineska crta se u svemu oseti. Šangaj odiše nekim specifičnim dostojanstvom. Ne briše istoriju koju su kolonijalne sile nekada ostavile, ne briše ono što je ostavilo pečat na sam grad. Ne briše ni stranu, ali ne briše ni svoju prošlost. Gradi budućnost. Ide dalje. Više. To je, po meni, Šangaj danas. Mladi grad u kom osetite lakoću života, nema crtu koju daje duga istorija – kao što je pekinška – jer Šangaj se prvi put pojavljuje 960. i to kao selo – razvijao se s ekonomskim razvojem delte Duge reke. Podaci govore da su u XI veku povezana tri sela, i da je odatle sve krenulo.

Dakle, od sela do ogromnog grada svetala, posebno ako uzmemo u obzir ogroman broj neonskih reklama koje noću ostavljaju jak utisak – spoj zapadnog uticaja koji nije sporan ali bez istočnog, kineskog pečata, mislim da danas ne bi bio toliko lep, neobičan, drugačiji, i noću i danju.

Šangaj je turistička destinacija čuvena po istorijskim znamenitostima kao što su Bund i hram Grad Božji (Chenghuang Miao), ali čuven i po modernim znamenitostima u poslovnoj četvrti Pudong.

Prvo mesto na koje smo došli (i koje preporučujem da nikako ne propustite da prvo vidite) bio je upravo čuveni Bund, najpoznatiji deo grada koji je u stvari šetalište na zapadnoj obali reke Huangpo Huang-pu na kojoj se Šangaj i nalazi. To je i mesto okupljanja lokalnog stanovništva i stranaca, turista. Tu se u biti najviše i vidi uticaj zapadnih zemalja (Engleska, Francuska, SAD, Rusija…) jer su upravo tu smeštena 24 istorijska objekta izgrađena u različitim stilovima, zavisno od toga kojoj zemlji je zgrada pripadala. U pitanju su nekadašnje banke, trgovačke kuće među kojima svakako posebno mesto zauzima Carinska kuća sa svojim “Big Ching” zvonom, kao i Hotel mira, Kineska a i banka Hong Konga. Kao mesto bogatstva arhitekture koja stvara predivan spoj različitosti, Bund se nalazi nasuprot Pudongu, od koga se upravo i razlikuje po svojim građevinama.

A kažu da je Pudong još pre pedesetak godina bio polje na kojem su se uzgajale poljoprivredne kulture. Danas je četvrt s poslovnim zgradama od kojih su mnoge gigantski oblakoderi čija je izgradnja započeta tek 90-ih godina, a koja ni dan danas ne staje. Izgleda kao da se svaka zgrada nadmeće s onom koja se gradi nakon nje. Tako je, neko kratko vreme, Oriental Pearl Tower, televizijski toranj visok 468 metara, takođe popunjen poslovnim prostorima, hotelom, restoranima kao i opservatorijom sa staklenim podom (naša ciljana tačka ovogodišnjeg putovanja 😉 ), jednom bio najviša zgrada Šangaja. Već od kraja 2015. godine, Shanghai Tower postao je druga zgrada po visini na svetu, zgrada koja nosi naziv “mega-tall” što znači da prelazi visinu od 600 m – visoka je 632m, ima 128 spratova do kojih vozi lift brzinom 20.5 m u sekundi. Ona je, ujedno, prema standardima propisanim po “Council’s Height Criteria”, među 20 najviših zgrada sveta.

Njen oblik je spiralan a fasada zaobljena – simbol dinamičnog razvoja moderne Kine. Štaviše, zaobljena forma objekta doprinosi održivosti istog – pokazalo se da zaobljenost za 24% doprinosi strukturalnoj stabilnosti objekta, za razliku od objekta iste visine koji imaju pravougaone fasade, a vezano uz uticaj vetrova na zgrade uopšte.

Pogled iz ptičje perspektive naprosto je veličanstven! To, međutim, nije obična panorama jednog lepog i velikog grada. To je panorama koja je, da mene pitaju, i svojevrstan šok. Desetak sekundi potrebno je da liftom dođete na 118. sprat (koji je na visini od 546m), gde je smeštena najveća opservatorija na svetu. Jedino što ispred sebe vidite je nepregledan broj kvartova poređanih jedan do drugog, bez prostora između, kvartova kojima nema kraja.

Doslovno je 30-tak kilometara udaljena delta reke i okean koji se nazire – jedina tačka koja ne završava zgradama.

U tom trenutku sam pomislila da samo jednim pogledom gledam na hiljade zgrada. A onda sam pomislila na sve ljude koji u tim zgradama žive. Pomislila sam koliko ih se u tom trenutku smeje, koliko plače, koliko ih je dobro, koliko nije, koliko njih spava, koliko ih je budnih, koliko zadovoljnih, koliko ne, koliko sretnih, koliko usamljenih… Niz u nabrajanju je nepregledan, a ukupno 25 miliona ljudi. To je najveći grad u Kini. Zanemite. Zaista zanemite.

Od ukupnog broja stanovnika u Šangaju, 20 miliona su Šangajci a pet oni koji nemaju ni taj status, pa samim tim ni povlastice koje taj položaj podrazumeva. Prosečna plata je nešto manje od 1100 evra. Da bi ograničili priliv stranaca iz svih krajeva Kine i sveta koji nisu dobre platežne moći, a koji žele da u Šangaju nastave život ili se dosele, uvedena je mera kojom se povećava cena najma stanova – ko to sebi neće moći da priušti, hteo ne hteo, moraće da ode…

A Šangaj je najpopularniji grad u Kini, i daleko je više onih koji žele da dođu, ostanu…

Budući da je Kina među najvažnijim svetskim silama koja je to postala najviše zahvaljujući trgovini, odlazak u šoping predstavlja neizostavni deo posete i u Šangaju. On vrvi trgovačkim centrima u kojima su smeštene trgovine svetskih ali i kineskih brendova koji ponosno nose oznaku “Made in China”, oznaku koja iz godine u godinu sve više simbolizuje naročiti kvalitet – a ne nešto što je i jeftino i loše.

Iako upravo Pudong obiluje mnogobrojnim trgovačkim centrima od kojih su mnogi povezani prolazima, a redovno se protežu na veći broj spratova, ipak turistički najpoznatija ulica za, između ostalog, i kupovinu je Nanđinglu. Posebnu draž joj daje upravo veliki broj tradicionalnih ali i ekskluzivnih radnji i velikih robnih kuća. On je središte modnih događanja.

Kako smo prošle godine (a bićemo i ove) bili smešteni na dva minuta od te ulice, a kako nam je metro koji do Bunda vozi jednu stanicu a do Pudonga 2 stanice bio preko puta hotela, sva ta mesta su nam bila, slikovito rečeno, dnevni boravak.

Odlazak u Nanđing ulicu je uvek dobar izbor, posebno ako sednete u jedan od turističkih autobusa koji su namenjeni za razgledanju same ulice. Svakako, ništa manje lepo nije šetati u bilo koje doba dana. Dakako. Možda je čak najlepše pred spavanje. Ako uzmete u obzir da se u obližnjem parku uveče skupljaju Kinezi koji pevaju i igraju, onda sve dobija dodatnu, lepšu dimenziju. To su, inače, scene kojima odišu mnogi kvartovi, i mnogi gradovi Kine.

Ali to svakako nije sve što se u Šangaju može i treba videti. Još jedna turistička atrakcija koju svakako treba izdvojiti, a koja je simbol Šangaja su Yuyuan vrtovi i market, skup živopisnih trgovina, restorana i bifea koji se nalaze u istorijskom gradskom jezgru.

Ono po čemu se svakako izdvajaju je to što odudaraju od buke koja, logično, karakteriše grad veličine Šangaja. Vrtove krase tuneli, pećine, tradicionalni kineski paviljoni, cveće i drveće a i naročito poznata stena od žada visoka tri metra, koja ima 72 rupe: ako pored nje zapalite mirisni štapić, dim izlazi kroz svaku od njih.

Naići ćete i na McDonalds i razne druge lance u vlasništvu stranih kompanija ali ako se prepustite šetnji, iz kineskog ugla gledanja, uskim i kratkim ulicama uživajući u pogledu na prekrasne kineske krovove, ubrzo ćete ući u jedan drugi svet koji je potpuno drugačiji od onoga što danas po definiciji Šangaj jeste.

Sve su to razlozi zašto je Šangaj tako lagano, a neočekivano postao moj “Must see” grad. Na kraju, ostaje mi da i vama poželim jedan Šangaj kakav je meni ostao u sećanju, Šangaj koji pleni i osvaja, Šangaj kome se tako jako veselim, a kome u susret, zajedno s polaznicima, krećem danas.

Svi čitatoci portala SEEBIZ ostvaruju 10% popusta

Popust vredi za:

Večernju školu kineskog jezika – odrasli

Haohan za osnovnoškolce – deca od 8 do 13 godina

Fun Chinese – deca od 5 do 7 godina

Celokupnu ponudu pogledajte na www.haohan.hr
Dodatni upiti: info@haohan.hr / 099 58 567 35

seebiz.eu (19.07.2018.)

10 stvari koje su Španci radili leti a koje sada izgledaju nezamislivo


Od naručivanja piva “čisto da se malo počasti” i vaše dvanaestogodišnje dete, pa do vožnje duge 400 kilometara bez stavljanja sigurnosnog pojasa – na većinu onoga što se nekada smatralo za sasvim uobičajeno se u Španiji danas gleda sa čuđenjem.

1. Nakon ručka, čeka se tri sata do odlaska na kupanje

Za špansku (a i svu ostalu) decu bio je to najgori i najočajniji trenutak tokom dana. Uzbuđeni i nestrpljivi da se što pre vrate u bazen, more ili na dušek, deca bi slušala neumorna predavanja i „zvocanja“ svojih roditelja o misterioznim „crevnim grčevima” koji bi „mogli nastupiti prebrzo“, ako se ulazi u more odmah nakon jela. Nije važno šta bi se prethodno pojelo – deca su morala da čekaju između dva i tri sata pre nego što bi se vratila u vodu. Ovo je pomalo preterivanje, priznaje doktor Maria del Carmen Vidal s Univerziteta u Barseloni. “Ako pojedete salatu, varenje je veoma brzo; ako ste konzumirali teško jelo, može trajati do dva sata. Masnoća usporava varenje. “Slika: scena iz TV serije” Cuentame como paso “(Recite mi kako se desilo).

2. Naručiti pivo i za vašeg dragog 12-godišnjaka

Mnogi španski roditelji smatrali su da je normalno naručiti pivo i svojoj deci, koja još nisu ni u tinejdžerskim godinama. Neki su iskreno verovali da je ovakav vid „upoznavanja“ sa alkoholom dobar način za sprečavanje budućih ekscesa. Pa ipak, australijska studija iz 2016. godine kaže da bi ovako uvreženo mišljenje “moglo biti pogrešno”. Danas je prosečni Španac „uveden“ u alkohol već sa 13 godina, iako na drugi način. Prema podacima Opservatorije za detinjstvo (Childhood Opservatory), alkohol je u zapadnim zemljama najzastupljeniji faktor u uzroku smrti među tinejdžerima (saobraćajne nezgode, ubistvo, samoubistvo). Scena iz serije “Verano Azul” (Plavo leto).

3. Ostavljanje dece u letnjim kampovima

Bilo je uobičajeno da španski roditelji tokom ferija ostave decu u letnjem kampu i ne čuju se s njima čak po dve nedelje. Dete bi se tada obično preobražavalo u neku verziju Moglija – dok bi roditelji bili blaženo nesvesni u čemu je stvar. Ipak, u današnjoj eri, ovaj nedostatak komunikacije je nezamisliv uz, recimo, WhatsApp ili Instagram. Čak se i priroda letnjih kampova promenila. Umesto 15 dana u prirodi, kampovi se sada fokusiraju na doslovce sve oblasti: od učenja maternjeg i stranog jezika, preko pozorišta, sve do vežbanja sviranja trombona ili jahanja. Na slici: scena iz filma “La Llamada” (Poziv).

4. Preskakanje sijeste da bi se gledao  Miguel Induráin kako osvaja još jedan Tour de France

Španska deca nikada ne bi odustala od svakodnevne popodnevne dremke, osim ukoliko ne bi trebalo da gledaju Tour de France – ili, konkretnije, trijumf španskih biciklista Pedra Delgada i Miguela Induraina. Delgado je otišao kući sa žutim dresom 1988. godine, dok je Indurain ovu prestižnu biciklističku titulu osvajao pet godina zaredom, između 1991. i 1995. godine. Na gornjoj slici: Indurain koji 1995. osvaja drugu fazu „Tura“.

5. Provoditi jutro u čitanju štampe

Uz intenzivna sportska takmičenja tokom svakog leta, mnogi Španci su uživali u prelistavanju stranica „caklećih“ časopisa ne bi li saznali što više o svojim omiljenim poznatim ličnostima: ličnostima koji su kao glumica Ana Obregón ili Rocíito, kćer poznatog para Rosije Hurado (Rocio Jurado) i Pedra Karaska (Pedro Carrasco). Ali, digitalni mediji su sve ovo promenili. Mnogi ljudi sada vole da pregledaju fotografije svojih prijatelja na Instagramu. Sociolog Juan Carlos Barajas objašnjava da su se profili slavnih ličnosti takođe promenili. “Pojavila se nova ličnost, koja je srasla sa društvenim mrežama, ona koja postavlja trendove i formiranje ukusa u javnom mnjenju, diktirajući način ponašanja ili izbora pri kupovini: „Jutjuber”, objašnjava on. Iznad, scena iz serije ‘Blancanieves’ (Snow White).

6. Boravak na suncu bez sredstava za zaštitu

Bilo je doba kada se na muškarca koji nanosi sredstvo za sunčanje gledalo kao na neobičnu pojavu, baš kao i videti čoveka sa obrijanim nogama. Srećom, danas postoji veća svest o štetnim efektima ultraljubičastih zraka. Specijalista dermatologije Angel Pizarro preporučuje: “Potražite senku, zaštitite se šeširom i odećom i izbegavajte produženo izlaganje suncu u podne.” Iznad: scena iz filma “Krampack”.

7. Upotreba putne mape za pronalaženje sela u, recimo, Mursiji

Decenijama je u Španiji jedini način za dolazak do odredišta bio praćenjem auto-mape. Bio je to u ono doba pravi izazov. Putnik sa suvozačkog sedišta pokušao bi da dešifruje uputstva sa nepregledne karte, dok bi vreli vazduh ulazio kroz prozore. Danas, međutim, gotovo svaki vozač koristi GPS tehnologiju. Studija iz 2016. godine pokazala je da 46% vozača uvek koristi GPS, a njih još 27% ga gotovo uvek koristi.

8. Telefonirati hotelu kako bi se napravila rezervacija

Pre nego što je postojao Airbnb ili čak internet, španske porodice morale su da nazovu hotelsku službu za rezervacije. Štaviše, s obzirom da je prosečna španska familija brojčano narastala tokom godina uoči svetske finansijske krize iz 2008, bilo je normalno da se za jednu familiju rezervišu najmanje dve hotelske sobe. Iznad: glumica Adriana Ugarte u seriji ‘El tiempo entre costuras’ (Vreme između šavova).

9. Putovanje automobilom 400km bez vezivanja pojaseva

Iako je u Španiji obavezno vezivanje sigurnosnog pojasa još od 1974. godine, on se nije redovno koristio na dugim putovanjima, čak ni pri prelasku kroz uvek vetrovitu klisuru Despenjaperos (Despeñaperros). Prizor dece koja se bacakaju po zadnjem sedištu bio je čest, baš kao i peškir koji je leti korišćen kao blokada od prodora sunca kroz prozore… ili neumorno preslušavanje kasete sa šalama koje je prosipao španski komičar Euhenio (Eugenio). Prema podacima španskih saobraćajnih vlasti (DGT), sigurnosni pojasevi smanjuju rizik od smrtnih slučajeva za 50%, a čak do 90% u slučajevima udara glavom. Dok je Španija prešla dug put od svoje „bezbrižne“ prošlosti, 20% putnika sa pozadinskim sedištem još uvek putuje bez stavljanja sigurnosnog pojasa. Iznad: scena iz filma “Verano de 1993” (Leto 1993).

10. Opšte mišljenje da je „letenje avionom samo za bogate“

Bilo bi preterano reći da su nekadašnja putovanja avionom bila neuobičajena baš kao što je to bio, recimo, let u svemir. To je, međutim, važilo za mnoge španske porodice. Tek su u današnje vreme, zahvaljujući jeftinim avio-prevoznicima, letovi postali “dostupni gotovo svakome”, kaže sociolog Jose Antonio Barajas.

Miguel Ángel Bargueno, El Pais

Najproduktivniji sastanci imaju manje od 8 ljudi


Postoji mnogo problema sa načinom na koji se većina sastanaka pokreće. Jedna od „politički najkorektnijih“ načina je lista poziva. Odlučivanje ko može biti uključen u sastanak može biti teško, ali previše menadžera podrazumeva uključivanje svih. U nastojanju da se niko ne oseća izostavljenim ili zapostavljenim, nesvesno se smanjuje kvalitet sastanaka. Robert Saton, profesor organizacionog ponašanja na Univerzitetu Stenford, bacio je pogled na istraživanja o veličini radnih grupa i zaključio da najproduktivniji sastanci sadrže samo pet do osam ljudi. Zašto? Postoji prelomna tačka nakon koje razgovor počinje da se urušava, kaže Saton.

Kada su  menadžeri sa dobrim namerama uračunali previše poziva za sastanak onda se:

  • Nema dovoljno vremena da svi učestvuju u razgovoru.
  • Bogata debata zamenjuje plitkim komentarima.
  • Deli previše informacija i pokušava povezivanje niti sa pričama koje svi prisutni pričaju, čime se odvlači pažnja od rešavanja problema višeg prioriteta.
  • Zaposleni postave u „gard“ i postaju manje iskreni.
  • Teške teme i odluke ne stavljaju na dnevni red, već se rešavaju oflajn.

Kao rezultat toga, ljudi često izgube respekt za sastanak, što samim tim dovodi do manje pripreme za predstojeću diskusiju, slabije učešće i delovanje. A to može prerasti u očajno nizak nivo efikasnosti dogovaranja.

Manje grupe, s druge strane, pomažu u izgradnji osećaja prisnosti, koja otvara dalji nivo za značajnu i iskrenu diskusiju. Manje ljudi znači više vremena i fokusa na ono što prisutni imaju da kažu, takođe se ima vremena i za razmatranje perspektiva svakog člana tima ponaosob. U manjoj grupi lako izbijaju jasnoća i iskrenost. A potom sledi i – usaglašavanje.

Prvo, recite svom timu da pravite promenu. Budite transparentni. Dajte im do znanja da, ukoliko žele da svi napreduju kao firma, vaši sastanci moraju imati manje prisutnih – sa namerom da dogovaranje učine efikasnijim. Svesni ste koliko svi zaposleni izgube vremena i energije na sastancima, a vi želite da primenite strategiju koja će dati najbolje rezultate. Uputite ih u činjenice, naime, da istraživanja pokazuju da manje grupe vode ka sadržajnijim diskusijama i boljim odlukama. Iako ovo može potrajati neko vreme, nameravate da eksperimentišete sa veličinom sastanka i ujedno koristite ovu teoriju kao kamen temeljac za buduće skupove i dogovore.

Budite pažljivi sa vašom listom poziva. Da biste bili sigurni da u sobi za sastanke u tom trenutku imate prave ljude, morate konkretno znati sa čim ćete se svakom od njih obratiti – imajte dobar razlog zbog kojeg ste svakog od njih pojedinačno pozvali na sastanak. Imajte veoma jasan program i budite u stanju da za svaku temu o kojoj se diskutuje obezbedite dovoljno vremena. Na toj tački, sledi pitanje: Ko mora biti prisutan u diskusiji koja treba da donese rezultate? Zbog koga biste otkazali sastanak ako ta osoba ne bi mogla da mu prisustvuje? Počnite sa ovako sazdanom osnovnom grupom. Dodajte joj još ljudi samo ukoliko mislite da će oni doprineti vrednosti razgovora, ili što će već i samo njihovo prisustvo učiniti da diskusija dobije na vrednosti.Da biste izbegli konfuziju, podelite sa svojim timom  kriterijume kojim ćete proširivati pozive. Objasnite im da su ovi kriterijumi zasnovani na tome:

  • Ko ima najviše znanja o temi diskusije,
  • Ko će imati puno veze sa primenom dogovorenog na sastanku,
  • Ko će biti direktno uključen u razradu i aktuelizaciju dogovora,
  • Ko bi od prisutnih mogao dosta toga naučiti od učestvovanja u diskusiji.

Ako je vaš tim neodlučan, dole navedene prakse mogu im pomoći da prihvate tu promenu zbog koje toliko oklevaju:

  • Proširite dozvolu na one koji zatraže da budu uključeni u sastanak. Čak je i osoba za koju mislite da ste je „pogrešno“ izabrali dozvolivši joj da prisustvuje na osnovu solidnih indicija takođe dobar pokazatelj – može se ispostaviti da je upravo ona bila veoma sadržajan sagovornik/ca. Bolje je usuditi se da rizikujete s uvođenjem novih lica i stavova jer se neretko ispostavi da će vam se taj rizik isplatiti.
  • Proširite dozvolu na način da pozvani imaju pravo i mogu da odbiju da prisustvuju bez ikakvih posledica i konsekvenci. Neka ljudi znaju da im verujete da će se odlučiti na pravi izbor u vezi toga kako provode svoje vreme.
  • Na svakom sastanku obezbedite da neko od prisutnih pravi zapisnik, kako bi oni koji od pozvanih nisu prisutni budu naknadno upoznati o odlukama. Razjasnite sa svojim timom o tome koje su im odgovornosti – kako onih koji su prisutni tako i onih koji nisu.  Takođe, podstičite prisutne da aktivno učestvuju tako što ćete raditi sledeće:
  • Preuzmite „pravo vlasništva“ nad njihovim perspektivama: jer, pojedinačne perspektive zapravo i oblikuju učešće u diskusiji.
  • Praktikujte fokusirano slušanje: budite pažljivi, strpljivi, nemojte suditi niti presuđivati.
  • Praktikujte fokusirani govor: biti jasan, koncizan, relevantan.
  • Budite maksimalno angažovani kako u odnosu na sebe tako i u odnosu na prisutne u diskusiji: trudite se da nađete informacije koje su im potrebne, biti pažljivi u svojim odgovorima, stavovima i pristupu.

Podsetite učesnike diskusije da uzmu u obzir perspektive onih koji trenutno nisu prisutni.

  • Koja pitanja bi oni pitali?
  • O čemu bi želeli da budu informisani?
  • Šta je ono o čemu bi prisutni želeli da budu konsultovani i pitani za savet?
  • Koji su to potezi za koje misle da bi doprineli napretku u diskusiji a potom i akcijama?
  • Kakve im informacije treba pružiti nakon toga?Na kraju, ukoliko članovi vašeg tima odluče da odbiju poziv na sastanak, jasno stavite do znanja da bi još uvek trebalo da se:
  • Pregleda dnevni red.
  • Obezbedi da sve relevantne informacije koje prisutni poseduju budu prosleđene i onima koji trenutno nisu na sastanku ili će se kasnije uključiti – onima koji će, u svakom slučaju, morati da budu dobro informisani o ishodima i stavovima.
  • Pregledaju zapisi sa sastanka i nakon toga ih potvrdi sa prisutnima radi apdejta.
  • Usvoje projekti koje dodeljuje lider.
  • Usaglase sa odlukama koje su donete.

Nastojte da uvek „izmerite“ svoj uspeh. Jednom kada implementirate ove promene u strukturu vaših sastanaka, pratite sastanke i upravljajte njihovom efikasnošću kao i time kako vaš tim upravlja s nastajućom promenom. Prikupite povratne informacije i nastavite sa „finim podešavanjima“ sve dok konačno ne uspostavite sistem koji najbolje funkcioniše za vašu organizaciju.

Održavanje sastanaka kojima prisustvuje osam ili manje ljudi je vodeći princip; on vam pomaže da budete promišljeniji u vezi razloga zbog kojih nekog pozivate da im prisustvuje. Uz vešto moderiranje i dobre prakse izvedene iz proteklih diskusija, moguće je imati sadržajne i plodotvorne sastanke od dvadeset ljudi ili čak i više. To bi, međutim, trebalo da bude izuzetak a ne pravilo. Napokon, iako ćete možda imati manje ljudi na samim sastancima, lako je moguće da će upravo zbog toga vaš tim i vaša kompanija  imati koristi u celini.

Pol Akstel (Paul Axtell) je korporativni trener, predavač i pisac. Autor je dve nagrađivane knjige: „Meeting matter“ i nedavno objavljenog drugog izdanja „Deset snažnih stvari koje biste rekli vašoj deci (Ten Powerful Things to Say to Your Kids). Akstel je razvio seriju poslovnih obuka pod nazivom „Biti izuzetan“ (Being Remarkable), namenjenu rukovodećim menadžerima ili HR stručnjacima koje Akstel obučava.

Paul Axtell, Harvard Business Review

Kako lanac brze hrane može ikada da zaradi na hamburgerima od 1 dolara?


U Britaniji je sredinom februara 2018. zatvoreno više od polovine od 900 restorana brze hrane Kentucky Fried Chicken, što je izazvalo paniku “da će nastupiti nestašica piletine”. Londonska policija je u jednom tvitu „zamolila gladne sugrađane da prestanu da ih zovu u vezi sa problemima #KFCcrisis”.

Jasno je da su klijenti iritirani glađu (“hangry”) ozbiljno zabrinuti za svoje obroke brze hrane – s obzirom na to, nova strategija prodaje koju su usvojili najveći lanci u Sjedinjenim Državama možda bi stvarno uspela da ih oraspoloži.

U januaru ove godine, najveća imena u biznisu su uveliko i širom Amerike izbacila nove jelovnike, čineći svoju brzu hranu još jeftinijom – jeftinijom od hleba ili tetrapak-sokova.

Londonska policija je u svom tvitu zamolila sugrađane da ih ne zovu zbog nestašice piletine usled masovnog zatvaranja KFC restorana u Britaniji.

Prošlog decembra su finansijski analitičari iz banke Credit Suisse objavili izveštaj u kojem se sugeriše da se u Sjedinjenim Američkim Državama ubrzano zahuktava tzv. “rat cena” među lancima brze hrane. McDonalds je 2018. uveo novu liniju pod nazivom “$1 $2 $3 Dollar Menu”, koja kupcima omogućava da kombinuju i „uklapaju“ tri cenovna razreda.

Rivali su veoma brzo sledili ovaj Mekdonaldsov potez. Lanac brzih burgera Wendy’s je takođe stavio 20 novih stvari u svoj meni po ceni od samo jednog dolara, a ubrzo je usledila i ponuda lanca brze hrane Tex-Mex, koji je počeo da prodaje „naćose za dolar”.

://pavlebasic.me/?attachment_id=22914″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22914″>Matt Cardy/ Getty Images[/caption]

U slučaju McDonalds-a, Credit Suisse procenjuje da je poseta u SAD pala za oko 11% u periodu od 2012. do 2016. godine, tako da bi januarski pad cena mogao biti dodatni pokušaj da se taj promet klijenata povrati.

Ali, kako je moguće zaraditi novac od hamburgera koji koštaju samo jedan dolar, naročito kada osoba koja  ih poslužuje verovatno zarađuje oko 10 dolara na sat?

Odgovor je u velikom obimu prodaje; prodaja hamburgera, piletine ili pomfrita treba da bude ostvarena u – velikim količinama.

Sa vrlo malo kompanija na vrhu – jer je fast fud  biznis sinonim za tržište oligopola – kompanije naporno rade kako bi se njihovi proizvodi razlikovali od konkurencije; na primer, brendiranje hrane pečene na plamenu, pečene ili pržene, ili dodavanje igračaka obrocima namenjenim deci.

basic.me/?attachment_id=22915″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22915″>Matt Cardy/ Getty Images[/caption]

Na kraju, rivali počinju da bivaju što je moguće jeftiniji u odnosu na druge, takmičeći se sve dok ne dotaknu cenovno dno odnosno – minimum zarade. Ovo je danas slučaj sa fast fud lancima i restoranima tvrdi Patriša Smit, profesorka na Univerzitetu Mičigen, specijalizovana za ekonomiju brze hrane.

Koji je ključ ove strategije? Nada da će kupci kupovati velike količine artikala po diskontnim cenama.

“McDonalds će zarađivati novac prodajući hamburgere od po dolar samo ukoliko je u stanju da napravi hamburger za manje od jednog dolara i ukoliko postigne da konstantno prodaje puno, puno njih”, kaže Smitova, koja tvrdi da je prodaja „dodataka” takođe ključna. “Deo ove strategije je u tome privuče potrošače u prodavnicu a potom ih „navuče“ da kupe više od od jednog hamburgera – uz pomfrit, piće i desert”.

Sniženje cena radi privlačenja kupaca može se vratiti kao bumerang, pokazujući se kao loša ideja i koncept, ako smanjenje premaši troškove hrane i proizvodnje i smanji profit. Neki vlasnici franšize Burger King su 2009. godine tužili tu kompaniju jer je korporativna promocija zahtevala od franšizera da prodaju dvostruki čizburger za 1 dolar, čije pravljenje košta 1,10 dolara. Sud je presudio u korist Burger Kinga.

Hoće li ova runda smanjivanja cena uspeti ili ne, može zavisiti od puno faktora – uključujući promenu samog izgleda industrije brze hrane.

tachment_id=22916″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22916″>Foto.: Oli Scarf / AFP / Getty Images[/caption]

Milenijumovci menjaju način na koji ručamo

Ovaj pad kupaca može biti  pokazatelj naše promene u ukusima. Klijentela ispod 40 godina – Milenijumska generacija, današnji tinejdžeri i partneri, Generacija Z – izbegavaju kaloričnu hranu koja možda nije organska ili iz slobodnog uzgoja. Prema globalnom izveštaju Nielsena za 2015. godinu, 41% generacije Z i 32% milenijumovaca bi “platilo skuplje za obrok sastavljen od namirnica iz organskog, održivog uzgoja”, u poređenju sa 21% bejbi bumera.

Iz perspektive današnje milenijumske generacije, tradicionalne kompanije za brzu hranu izgledaju zastarelo i otrcano.

“Tradicionalne kompanije za brzu hranu izgledaju zastarelo i otrcano u očima Milenijumovaca, pogotovo kada ih uporede s onima koji prodaju obroke u kojima mogu izabrati, recimo, svoju svežu salatu. (Etablirani lanci brze hrane) očajnički pokušavaju da kupce privuku u svoje restorane”, kaže Marion Nestle, profesorka nutricionizma, ishrane, prehrambenih proizvoda i zdravstva na Njujorškom univerzitetu.

Zato su kompanije kao što je McDonald’s partneri sa kompanijom Uber, pa pred klijentima iz Sjedinjenih Država, Britanije i Australije nastupaju pod imenom Uber Eats (kao što je poznato, osobe ispod 40 godina važe za najuticajnije korisnike aplikacija za podelu vožnje poput Ubera – dakle, milenijumovci)

“Lanci brze hrane su pre pet godina imali taktitu tipa „izvucite ih (iz kuće) i ubacite ih (u restoran)”, kaže Martin Karaher, nutricionista na Gradskom univerzitetu u Londonu. “Sada im je strategija tipa ‘zadržite ih po svaku cenu (da ostanu u restoranu)’.” U prvoj deceniji 2000-tih, od tinejdžera je često traženo da se ne zadržavaju u restoranima nakon što kupe hranu. Danas, međutim, oni koji upravljaju lancima brze hrane žele da ih na svaki način privole na druženje u njihovim restoranima posle škole, da sede na udobnim sofama kako bi radili domaće zadatke i koristili Wi-Fi – a potom potrošili i nešto dodatnog novca na kafu ili grickalice.

d=22917″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22917″>Foto: Randy Shropshire/ Getty Images za Taco Bell[/caption]

<

Obaranje cena: Koliko se nisko može ići?

Međutim, s obzirom da cene hrane za menije padaju ispod troškova sastojaka koji se koriste za obroke, kako ovo uopšte može biti održiva poslovna strategija?

Da bi ovako agresivni popusti uspeli, kompanije se oslanjaju na veliki obim prodaje. Marion Nestle sa Njujorškog univerziteta kaže da se ekonomija brze hrane oslanja na obim posla. “Cilj je potencijalne kupce uvući u radnje – što ih je više, tim bolje”, kaže ona.

Ove taktike mogu izgraditi lojalnost brenda i „preoteti“ kupce od drugih lanaca. Ako je Burger King iznenada snizio svoje cene, onda bi i lanac Wendy’s, željan da opstane na tržištu,  mogao biti „privoljen“ rivalskom taktikom da ih spusti, kako bi pratio trend pojeftinjenja.

“Sve industrije su zainteresovane za ovakav razvoj stvari”, kaže Patriša Smit u vezi sa sinhronim smanjivanjem cena koje dovode do donjeg cenovnog praga. “Svi žele da znaju jednu stvar:” Da li da podignem svoju cenu i vidim da li mogu da se izvučem s tim? Ili treba da smanjim svoje cene i zaradim manje [ali možda i da prodam više]?”

Ako firma snižava cenu za 5%, a prodata količina poraste za 10%, onda je potražnja elastična, a ukupni prihodi će porasti.

Ovo je ekonomski princip koji se zove elastičnost potražnje. “Firma može povećati svoj ukupan prihod smanjenjem cene ukoliko je potražnja za proizvodom elastična – osetljiva na cenu. Na primer, ako firma snižava cenu od 5%, a prodata količina raste za 10%, onda je potražnja elastična i ukupni prihodi će porasti. “

Smitova naglašava da je industrija brze hrane dobro mesto za proučavanje ove teorije u akciji, jer se ovakvi cenovni ratovi često odigravaju na tržištima koja su oligopoli, gde postoji samo nekoliko velikih firmi koje nastoje da postanu br. 1.

Ona kaže da je u SAD oko 40% oblasti biznisa brze hrane zauzeto tek nekolicinom proizvođača, “tako da nije iznenađujuće što ćemo na ovakvom tržištu prisustvovati cenovnim ratovima”. U Americi, tih 40% već predstavlja skoro 80 ​​milijardi dolara prihoda. A gledajući kako će do 2022. godine globalna industrija brze hrane dobaciti do 700 milijardi dolara, posmatrati ishode bilo kakvih “ratova cenama” ili novih ekonomskih strategija biće zaista interesantno.

2018: godina jeftinog obroka?

Trenutno, ove nove (umanjene) vrednosti obroka u velikim lancima brze hrane prisutne su samo u Sjedinjenim Državama, mada postepeno smanjenje troškova za brzu hranu nije trend koji je prisutan samo u Severnoj Americi.

Iako „obroci od jedne funte“ nisu uobičajeni u Britaniji, „jeftini obroci“ jesu rastući trend i to čak u meri da i kvalitetniji supermarketi ulažu u ovakve operacije; tu je prisutna Marks i Spenserova ponuda “Obed za dvoje za £10”. Supermarket Tesco takođe nudi ručak za četiri funte koji uključuje sendvič, piće i paket čipsa. Jeftini artikli po ceni od £1,99 ili £2,99 funti poboljšali su prodaju u prodavnicama sendviča poput Greggs-a, najvećeg pekarskog lanca u Britaniji, koji će u narednih pet godina otvoriti više od 100 novih lokala.

Ovaj lanac u Britaniji koristi samo britansku i irsku govedinu a takođe će do 2020. reciklirati u biodizel svoje staro ulje za kuvanje i ljuske od jaja, snabdevajući se isključivo kafom čiji je uzgoj “etički korektan”.

Karaher, međutim, gaji sumnju da američke cenovne strategije ne moraju nužno biti prevedene na druga nacionalna tržišta. Mekdonalds u Evropi, na primer, primenjuje drugačiji pravac i taktiku, pozitivno reagujući na potražnju za proizvodima iz održivih izvora. Smanjivanje cena bi značilo žrtvovati tu reputaciju, kaže Karaher, a to sigurno neće pokrenuti savesne milenijumske kupce da odjednom počnu da posećuju tradicionalne lance brze hrane.

“Da bi snizili svoje cene, morali bi da prekinu mnoge svoje marketinške inicijative koje su implementirali ovde u Evropi”, kaže Karaher. “Oni su se (već) pozicionirali na drugom nivou tržišta.”

Budućnost brze hrane

U komentarima za BBC-jevu rubriku „Capital“, McDonald’s, Wendy’s i Taco Bell nisu proširivali niti ulagali u ono što ih je motivisalo da sada uvedu nove menije sa jeftinim obrocima, osim što kažu da je to bio potez kojim se izašlo u susret potrebama kupaca.

“Od kupaca smo čuli da imaju tj da su spremni da izdvoje oko 5 dolara za ručak, što meni tipa ‘4 za 4 dolara’ čini toliko atraktivnim”, kaže portparol lanca Wendy’s.

“Pretpostavljam da pokušavaju da se zadrže na svojim [postojećim] kupcima”, kaže Patriša Smit sa Univerziteta u Mičigenu – da zadrži ljude koji već jedu brzu hranu, umesto da se udvaraju mlađoj populaciji koja želi da jede svinjetinu iz slobodnog uzgoja i organsko povrće.

Još uvek je nejasno šta će se desiti sa ovom industrijom ako bi brza hrana postajala sve jeftinija i jeftinija.

Eksperti iz oblasti zdravstva takođe podstiču zabrinutost. Marion Nestle kaže da za ljude koji tradicionalno jedu na mestima brze hrane, veća vrednost obroka može značiti da češće jedu veće količine. To bi bio problem za Ameriku, koja već spada među najgojaznije nacije na svetu.

Ali, opet – ko zna? Ukoliko „Generacija Z“ i Milenijumovci nastave da pokazuju sklonosti ka zdravijoj hrani, i ako lokali za obedovanje izvan hamburgerskih lanaca budu pratili Mekdonaldsovo vođstvo, verovatno će efekat „rata cenama“ postati daleko rasprostranjeniji u biznisu hrane.

Marion Nestle ukazuje na tekuću diverzifikaciju restorana brze hrane, koja je daleko prevazišla već tradicionalnu duboko prženu piletinu i gazirana pića. Ona je pomenula američke lance Sweetgreen i Fresh, čiji su svi proizvodi sveži i „zeleni“, a Smit takođe spominje porast supermarketa zdrave hrane, kao što je to, naravno, market-lanac Whole Foods.

“Tamo odakle dolazim, brza hrana preobražava se u nešto mnogo zdravije”, kaže Nestle.

Brajen Lafkin, BBC

Iza maske


Prikazi knjiga: 1. Yascha Mounk – „Narod protiv demokratije: zašto je sloboda ugrožena i kako je spasti / The people v. democracy: Why our freedom is in danger and how to save it“; 2. Samuel Moyn – „Nedovoljno: ljudska prava u svetu nejednakosti / Not enough: Human rights in an unequal world“

Semjuel Mojn je prošle godine u časopisu Dissent pisao o tome kako američki liberali nikada nisu odustali od „američke izuzetnosti koja podrazumeva da su SAD jedinstvene u svetu po svojim vrlinama” i da je tek Trampov dolazak na mesto predsednika razotkrio „koliko smo zastrašujuće obična nacija rukovođena populističkim šovinizmom i agresivnom spoljnom politikom”. Ali činjenica da su predsednikove odluke o raketnim napadima na strane ciljeve zadobile dvopartijsku podršku pokazuje da se malo toga zapravo promenilo. Kada je Tramp u aprilu prošle godine naredio raketne udare na Siriju, Farid Zakarija je pozdravio ovaj „veličanstveni trenutak”: „Donald Tramp je sinoć postao predsednik SAD”. Dok su Trampovi „sjajni i novi” projektili leteli prema Siriji, En-Meri Sloter, bivša službenica u Obaminoj administraciji i predsednica fondacije Nova Amerika, tvitovala je da je predsednik uradio „pravu stvar… mada bombardovanje neće spasiti sirijske građane od mnogih drugih užasa i protivzakonito je po međunarodnom pravu”.

Artur Kesler je pisao da je „srozavanje intelektualaca jedan od simptoma bolesti, baš kao i korupcija vladajuće klase i uspavanost proletarijata. Sve su to simptomi istog fundamentalnog procesa”. Jasan znak intelektualne slabosti može se prepoznati u očajanju sa kojim centristi i liberali, uklonjeni sa kormila američke moći, tragaju za idejama i inspiracijom na lumpenskoj desnici. Stranica za gostujuće kolumniste u Njujork tajmsu dala je prostor poznatom poricatelju klimatskih promena Bretu Stivensu i univerzitetskoj agitatorki poznatoj po progonu arapskih profesora Beriji Vajs (koja inače piše za Mardokov Vol strit džurnal). Magazin Atlantik je zaposlio, a svega nekoliko dana kasnije i otpustio Kevina Vilijemsona, kolumnistu konzervativnog časopisa Nešnal rivju, poznatog po predlogu da se žene koje su izvršile abortus kažnjavaju vešanjem. U ovakvom haosu „intelektualni lideri” se uzdižu preko noći, bez jasne putanje i sa malo iskustva. Džordan Piterson, evanđelista sa Jutjuba, koji veruje da feministkinje imaju „nesvesnu želju za brutalnom muškom dominacijom”, proglašen je na stranicama Njujork tajmsa za „najuticajnijeg zapadnog javnog intelektualca”, a pobrao je pohvale i od Njujork magazina, Atlantika i Eskvajera.

Ali najbesramniji surferi na ovoj plimi pomodnih opštih mesta ipak su bogati i uticajni čuvari „liberalnog poretka”, čije dijagnoze i recepti dominiraju komentarima u Fajnenšel tajmsu, Njujork tajmsu i Ekonomistu. Oni diletanta iz Bele kuće prikazuju kao nepogodu bez presedana, opasniju od ekonomske nejednakosti, blokirane vlade, nenaplativih dugova, poslova koji su otišli preko okeana, nezauzdane moći korporacija i kompromitovane zakonodavne moći koja je dovela do toga da Tramp milionima Amerikanaca postane prihvatljiv kandidat. U pokušaju da očuvaju liberalni poredak novinari, političari, bivši državni funkcioneri i politički angažovani biznismeni s obe strane Atlantika grebu noktima i zubima u obnoviteljskom zanosu. Ubrzo nakon Trampove pobede, „Treći put”, think-tank pod vođstvom bivšeg savetnika Bila Klintona, lansirao je Nju blu, 20 miliona dolara vrednu kampanju sa ciljem oživljavanja „vitalnog centra”. U aprilu je otkriveno da „Patriote i pragmatiste”, privatnu debatnu grupu političkih komentatora bliskih administracijama Baraka Obame i Džordža Buša Mlađeg, finansiraju milijarderi. U Britaniji je isplivala centristička politička partija sa 50 miliona funti u kasi. Jedan od njenih donatora, Toni Bler, objasnio je prošlog marta u Njujork tajmsu da „u cilju spasavanja i napretka liberalne demokratije treba sastaviti koaliciju koja će biti popularna, a ne populistička”.

Ponovo ojačani centrizam, napisao je Bler, treba da prepozna „autentične kulturalne strahove”, između ostalog i one od imigracije. Istog meseca, Bler je donirao 10 miliona funti za „Oživljavanje centra”, „nepartijsku platformu” pod kontrolom „Instituta za globalne promene” i zaposlio Jašu Munka, predavača sa Harvarda, da povede borbu protiv „lažnog populizma”. U svojoj knjizi Narod protiv demokratije Munk uporno ponavlja Blerov refren: „Branitelji liberalne demokratije samo će dalje pojačati populistički požar ako zanemare strah ljudi od propusnih granica i njihov gnev zbog imigracije”. Baš kao što Bler tvrdi da nema svrhe u „opsesivnom bavljenju pitanjima poput rodnog identiteta” jer to povređuje „belu radničku klasu”, novu svetu kravu poraženih elita – Munk optužuje „levicu” zbog štetne opsesije identitetskom politikom, kulturalnom aproprijacijom i gušenjem slobode govora.

Mojn je još 2006. upozoravao na „anti-totalitarni liberalizam” koji je u doba rata protiv „islamo-fašizma postao omiljeni pristup mnogih političkih elita u zapadnim demokratijama”. Ovo je izgleda neiskorenjiv intelektualni refleks koji se prepoznaje i u Munkovom oživljavanju suprotnosti popularnih u doba Hladnog rata i rata protiv terorizma: liberalna demokratija protiv autoritarizma, sloboda protiv njenih neprijatelja. Predstavljajući ove manihejske podele ne kao geopolitičke izazove, već kao unutrašnji problem zapada on predlaže i odgovarajuće kvazi-rešenje: „inkluzivni nacionalizam”, koji su Obama i Makron već artikulisali u svojim govorima. Treba da se fokusiramo „na ono što nas spaja, a ne razdvaja”; pritom je levica kriva za „radikalno odbacivanje nacije i svega što uz nju ide“. Ali kako ponovo izgraditi „kolektivni oblik pripadanja” na rasno i etnički heterogenom zapadu? Munk priznaje da „ne možemo ponovo stvoriti pretnju komunizma ili fašizma”. Pa ipak, „možemo se podsetiti da je građansko obrazovanje glavna linija odbrane pred izazovima autoritarizma”. Đake koji trenutno uče kako da „preziru naše tradicionalne političke institucije” i kod kojih se podriva duh prosvetiteljstva treba obučavati da budu „ponosni branioci liberalne demokratije”. „Retorika je bitna”, insistira on. Hilari Klinton je na primer „trebalo da ubedi birače da je odlučna u nameri da promeni status quo”.

Ovakvi i slični usputni uvidi koje Njujorker smatra „pronicljivima”, a Gardijan „izuzetnima” korisni su pre svega kao potvrda istrajnosti ancien regimea u uredničkim odborima, odeljenjima političkih nauka, think-tank-ovima i televizijiskim studijima sa obe strane Atlantika. Bler, koji za velike pare deli savete despotima i plutokratima po svetu, dok kod kuće izbegava hapšenje, više nije pogodan za lidera svetskih promena. Ali njegov projekat obnove vitalnog centra privlačan je antitotalitarnim liberalima na instinktivnom nivou. Njima je pad Berlinskog zida jednom zauvek potvrdio da alternativa ne postoji. To su ljudi koje je Tramp uhvatio na spavanju. Upravo su ovi zastupnici deregulacije, privatizacije i preventivnih ratova najpodložniji Munkovim bajkama, u kojima se Amerika kretala ka „realizaciji svoje uzvišene koncepcije” pre nego što joj je put preprečilo zlo čudovište. „A onda se pojavio Donald Tramp”, piše Munk, „predsednik koji otvoreno odbacuje ustavne norme”.

Prilog „otvoreno” sugeriše da je najproblematičnija stvar u vezi sa Trampom to što je on skinuo veo koji je prikrivao borbu za moć i bogatstvo među tradicionalnim vladajućim klasama. Munk ne razmatra mogućnost da je možda laganje zvaničnika u vezi sa ilegalno vođenim ratovima i njihovi napadi na građanske slobode to što je kod ljudi produbilo skepsu prema liberalnoj demokratiji. On taktički ćuti o činjenici da su mnogi vodeći liberalni demokrati – Bler, ali i Klinton, Lagard, Šreder, Oland, Rahoj, Renci, Kameron i Ozborn – stalno iznova hvatani u rotacionim vratima između biznisa i politike. Isto tako, on ne pominje da je upravo Obama bio taj koji je, kako piše Mojn, “uvećao predsednička ovlašćenja koja su sada dospela u ruke jednog šarlatana”, niti da je u pokušaju da podmiri ekstremne desničare iz redova republikanaca, Obama deportovao imigrante ekspeditivnije nego Tramp. Makron, još jedan od Munkovih ljubljenih liberalnih demokrata, ne samo da sprovodi temeljnu privatizaciju, već istovremeno uvodi antiimigrantske i antiizbegličke mere koje čak i Nacionalni front slavi kao „političku pobedu”.

Ovo nije prvi pokušaj pragmatičnih patriota da pobede desničare na njihovom terenu. Suprotno Munkovoj poučnoj priči o liberalnoj demokratiji, mejnstrim partije levog centra su takođe sprovodile metode onoga što Stjuart Hol naziva „autoritarnim populizmom”, i to još od naftnih udara i recesija 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Hol je skovao ovaj termin kasnih 70-ih kako bi opisao „uspon radikalne desnice pod pokroviteljstvom tačerizma” iz ruševina „socijaldemokratskog konsenzusa”. Pošto je kapitalizam bio pogođen nerazrešivom strukturalnom krizom, bilo je neophodno mobilisati svežu populističku podršku – neretko izazivanjem moralne panike u vezi sa imigrantima – za sprovođenje strogih neoliberalnih mera. Trideset godina kasnije i novi laburisti su pred kraj svog mandata pribegli autoritarnom populizmu. Kako se ističe u jednom tekstu iz američkog internet-magazina Utopian, Bler je „uvukao Britaniju u rat u Iraku” služeći se presnim lažima, nakon čega je „usvojio najrestriktivnije antiterorističke zakone u Evropi”. „Autoritarna crta” je prisutna i kod Blera i kod Brauna i obojica su „pribegli merama prisile” zato što „nisu bili u stanju da ostvare pravi ekonomski napredak”. Ekonomski rast „izrazito koncentrisan u finansijskoj industriji” bio je „postignut po cenu sve većih ustupaka bankarima i super-bogatašima”. Kao rezultat ovog procesa „klasa najsiromašnijih je nastavila da raste”, a mnogi pripadnici „razočarane bele radničke klase” su se povukli iz izborne politike ili su se okrenuli radikalnoj desnici. „Laburistički populizam”, piše u zaključku ovog teksta, „bio je očajnički pokušaj da se ponovo pridobiju ovi glasači”.

Autor ove polemičke i dalekovide analize – o centru koji je popustio mnogo pre Trampove kandidature – bio je niko drugi do Jaša Munk. Godine 2010. on je prezirao Blerovo „očajničko podilaženje” ekstremnoj desnici i „super-bogatašima” i činilo se da se slaže sa delovima britanske levice koja „smatra da je vreme da se ‘novi laburisti’ pošalju u penziju”. Radeći danas na projektu oživljavanja blerizma Munk ponavlja greh svog poslodavca i mnogih drugih ocvalih centrista krajnjom relativizacijom svojih osnovnih principa.

***

Karijera Semujela Mojna obeležena je preokretom u suprotnom smeru: od mladalačke očaranosti sladunjavim hitom „trećeg puta” do ponovnog otkrivanja Internacionale, od entuzijastičnog podržavaoca moći do njenog nemilosrdnog kritičara. Godine 1999. tokom NATO bombardovanja Jugoslavije Mojn je otišao u Vašington da radi kao stažista u Klintonovom Savetu za nacionalnu bezbednost. Danas je jedan od najistaknutijih intelektualnih glasova američke levice koja je, budući da joj je uskraćen pristup mejnstrim medijima prezauzetim pljuvanjem po Trampu i veličanjem njegovih ostrašćenih protivnika – iznenada procvetala u novoj periodici (Džekobin, Vjuopoint, Los Anđeles rivju ov buks), i na oživljenim stranicama Beflera, Boston rivjua, Disenta, n+1, Nju ripablika i Nejšna. Skeptičan prema ostrašćenom antitrampizmu, Mojn je odlučio da u trenutku „tranzicije iz perioda liberalnog uspona u period liberalne krize” obnovi „egalitarističke ideale i prakse” koje je neoliberalni kapitalizam ukinuo u svom pobedničkom naletu.

Godine 1999. Mojn je bio očaran idejom Amerike koja donosi pravdu očajnim i neprosvećenim narodima sveta. U tome nije bio sam. Devedesete su obilovale iluzijama proisteklim iz sloma komunističkih režima, povlačenja socijaldemokratije u Evropi i napuštanja socijalističkih ideala u postkolonijalnoj Aziji i Africi. Etički vakuum koji su proizveli ovi događaji bio je popunjen ideologijom ljudskih prava kojima je poverena, kako piše Mojn, „veličanstvena politička misija stvaranja globalnog okvira za ostvarivanje slobode, identiteta i prosperiteta”. Te 1999. Bler je u Čikagu izjavio: „Sviđalo nam se to ili ne, danas smo svi internacionalisti”. Zapadne vrednosti i zapadni interesi su se stopili, a „širenje vrednosti slobode, vladavine zakona, ljudskih prava i otvorenog društva” – ako je neophodno i silom – postalo je novi imperativ. Prvi Zalivski rat, vođen navodno zbog ljudskih prava građana Kuvajta, pomogao je da se iskristališe uverenje po kojem nacionalni suverenitet više nije neprikosnoven. Ljudska prava, budući univerzalna, postala su korisno sredstvo u omalovažavanju principa koji su malim državama tokom Hladnog rata garantovali zaštitu od supersila.

Intelektualna, moralna i pravna podrška „novom svetskom poretku” poticala je iz različitih izvora. Hjuman rajts voč je podržao katastrofalnu vojnu intervenciju Vašingtona u Somaliji 1992. Jirgen Habermas je nakratko ubedio sebe da bi SAD mogle stvoriti kosmopolis u kantovskom duhu. Džon Rols je prenoseći svoju teoriju pravde u domen međunarodnih odnosa 1999. izjavio da društva koja krše ljudska prava mogu s pravom biti izložena ekonomskim sankcijama i vojnoj intervenciji. Liberalne države, koje su po prirodi nezainteresovane za imperijalnu slavu, mogu opravdano voditi samoodbrambene ratove protiv „odmetničkih” država. Sinergija ciljeva Stejt dipartmenta, zagovornika ljudskih prava i militarističkih humanista postala je još izraženija posle napada na SAD 11. septembra 2001. Filip Bobit, savetnik u nekoliko američkih administracija i Blerova i Kameronova muza, tvrdio je u knjizi Ahilov štit: rat, mir i tok istorije / The shield of Achilles: War, peace and the course of history (2002) da „nijedna država ne može da računa na neprikosnovenost svog suvereniteta ako uporno odbacuje parlamentarne institucije i garancije ljudskih prava”. U knjizi Pakleni problem: Amerika i doba genocida / A problem from hell: America and the age of genocide, takođe objavljenoj 2002, Samanta Pauer je ponudila recept za izlaženje na kraj sa svetskim zločincima: američki unilateralizam nesputan međunarodnim institucijama. Hvaleći Bušov preventivni napad na Irak Majkl Ignatijef je 2003. preporučivao osnivanje nove američke imperije zasnovane na „vrlinama slobodnog tržišta, ljudskih prava i demokratije nametnutih pomoću najjače vojne sile koju je svet ikada video”.

Kao Obamina kandidatkinja za ambasadora u UN Pauer je pisala da su SAD „najbolja zemlja na svetu” i zaklela se da će „zastupati interese Izraela i neumorno raditi na njegovoj odbrani”. Naredne godine tvitnula je svoju sliku sa stadiona Jenki na kojoj se vidi kako uživa u bejzbol utakmici u društvu Henrija Kisindžera. U intervjuu za Njujorker Pauer je izjavila da „kako vreme prolazi sve više gravitira ka ljudima ‘koji završavaju posao’”. Slično važi i za Ignatijefa, njenog bivšeg kolegu sa harvardskog „Kar centra za ljudska prava“, koji je u Njujork tajmsu skicirao „dopustive” oblike mučenja; njegove preporuke (koje su uključivale „držanje zatvorenika sa kukuljicama na glavi”) pojavile su se u nezgodnom trenutku – upravo u vreme kada su iz Abu Graiba isplivale prve slike zatvorenika sa kukuljicama na glavama. Ovakvi ambiciozni akademski radnici spremno su podržali američku odlučnost i odgovarajuće vrline kao rešenje za najteže svetske probleme. Naravno, ljudska prava lišena sigurnog zakonskog i filozofskog temelja lako bivaju prisvojena od strane imperijalističkih režima. Jednom kada je bilo definisano kao neodvojivo od širenja slobodnog tržišta i drugih stvari neophodnih za stvaranje Pax Americanae, širenje ljudskih prava je moglo biti predstavljeno kao deo Pentagonove misije i prirodni izvod vašingtonskog konsenzusa – način da se završi svaki posao. Pomoglo je i to što ljudska prava nude i zavodljivi „anti-politički” element kraja istorije. Ova anti-politika, sa žaljenjem je konstatovao Toni Džad u svojoj knjizi Teško zemlji, „navela je generacije mladih aktivista da poveruju kako u situaciji u kojoj su uobičajeni putevi za promenu beznadežno neprohodni, treba napustiti političko organizovanje u korist nevladinih organizacija posvećenih jednoj temi, i neuprljanih kompromisima”.

Mojn je postao jedan od ovih aktivista, ali se u međuvremenu odrekao svog mladalačkog romantizma. Njegova dela se mogu čitati i kao dugačko pojašnjenje načina na koji je odgovornost da se pomogne postala nerazlučiva od prava da se bombarduju ili izoluju navodni neprijatelji (Jugoslavija, Avganistan, Irak, Sirija), prava da se tetoše „prijatelji” (Saudijska Arabija, Egipat, Izrael) i prava da se bude pasivan prema „tržišnim fundamentalistima” koji su razliku između globalnih bogataša i svih ostalih učinili „većom nego ikada”. U knjizi Poslednja utopija / The last utopia (2011) Mojn je napao samozadovoljnu pretpostavku jednog Ignatijefa i njemu sličnih da je svest o užasima Holokausta pomogla da nakon rata dođe do „revolucije moralnih obzira” oličene u svetosti ljudskih prava. Pre svega, ističe Mojn, „u posleratnom periodu nije bilo raširene svesti o Holokaustu”, a tokom 50-ih i 60-ih malo ko je bio u stanju da navede ljudska prava iz deklaracije UN. Diskurs ljudskih prava postao je popularan tek 70-ih. Intelektualci, naročito u Francuskoj, iskoristili su ih kao zamenu za svoju veru u socijalizam i treći svet, i kao moralnu potporu svom antitotalitarnom liberalizmu. Političari poput Džimija Kartera iskoristili su ljudska prava kao oružje za novu ideološku i moralnu ofanzivu protiv Sovjetskog Saveza.

Mojnova nova knjiga pokazuje i kako su ljudska prava, pored toga što su omogućila američki militarizam kao „nemoćnog pratioca tržišnog fundamentalizma”, doprinela globalnoj „eksploziji nejednakosti”. Upravo se tokom 70-ih pokret za ljudska prava ustalio u onome što Dejvid Kenedi u svojim zajedljivim memoarima o ljudskopravaškom aktivizmu u Urugvaju 1984, Rituali proleća / The rights of spring (2009), naziva „mehaničkim i ustaljenim rutinama profesionalnog zagovaranja”. Prisećajući se vremena koje je proveo u kancelarijama Hjuman rajts voča u Empajer stejt bildingu, Kenedi opisuje kako su 80-ih i 90-ih zapadne grupe za ljudska prava oblikovale svoju strategiju „snishodljivog imenovanja i posramljivanja krivaca”. Ovaj model ljudskih prava je postao preovlađujući, iako je bio daleko od univerzalnog. U Južnoj Africi, na primer, levičarski aktivisti koji su se borili protiv aparthejda koristili su jezik ljudskih prava ne samo kako bi odbranili žrtve državnog nasilja, već i kako bi zahtevali širu demokratsku transformaciju.

Ono što je izdvajalo zapadni model od mnogih azijskih, afričkih i latinoameričkih mreža ženskih grupa i domorodačkih naroda, ili od alternativnih razvojnih i ekoloških organizacija, bila je njegova nezainteresovanost za „ekonomska i socijalna prava”: ono što Mojn definiše kao „pravo na rad, obrazovanje, socijalnu pomoć, zdravstvo, stan, hranu i vodu”. Fokusirajući se na kršenje invidualnih prava od strane država, grupe koje su promovisale ljudska prava obavile su vredan posao dokumentovanja zločina koje su činile vlasti u Argentini, odredi smrti u El Salvadoru i državni teroristi u Gvatemali. Ali ove grupe su ostale uglavnom nezainteresovane za zloupotrebu moći od strane nedržavnih aktera, poput kleptokratskih oligarhija koje su se pojavile u Aziji, Africi i Latinskoj Americi tokom 90-ih i 2000-ih. Isto tako, one nisu imale puno toga da kažu o stravičnim posledicama programa strukturalnog prilagođavanja koje su tokom 80-ih i 90-ih sprovodili MMF i Svetska banka. Kako tvrdi Mojn, ljudska prava, politika i zakon možda jesu bili osetljivi na „očigledne slučajeve bede i nemaštine, kao i zastrašujuću represivnost autoritarnih i totalitarnih država, ali ne i na krizu nacionalnog blagostanja, stagnaciju srednje klase i okoštalost globalne hijerarhije“.

***

Mojnova britka analiza možda neće biti naročito nova dugogodišnjim kritičarima zapadne moralne retorike na globalnom Jugu. Antikolonijalne vođe i mislioci znali su da zapadni imperijalizam mora biti radikalno restruktuiran kako bi se barem delimično ispunilo obećanje nacionalnog samoopredeljenja, a kamoli socijalizma. Kako je pisao Konor Kruz O’Brajen u svojim izveštajima iz Afrike, percepcija zapadnih liberala kao „lažnih prijatelja“ bila je vrlo rasprostranjena, a sâm liberalizam se percipirao kao „umilna moralna maska koju društvo zasnovano na surovoj gramzivosti nosi pred ljudima koje pljačka“. Nepoverenje u zapadni diskurs ljudskih prava takođe je bilo duboko i konstantno. Indonezijski mislilac Seđatmoko doveo je u pitanje pretpostavku univerzalnog morala na kojoj se ovoj diskurs zasniva, ukazujući na globalne nejednakosti koje se održavaju zahvaljujući borcima za ljudska prava. Arundati Roj je 2004. govorila o „uznemirujućoj promeni paradigme“: „Čak i među najdobronamernijima, sveobuhvatan i veličanstven pojam pravde polako se zamenjuje redukovanim i daleko slabijim diskursom ‘ljudskih prava’“ – u osnovi, minimalističkim zahtevom da se ne bude ubijen, mučen ili nepravedno bačen u zatvor. Zbog ove promene, tvrdila je Roj, „pokreti otpora u siromašnim zemljama… ljudskopravaške NVO vide kao savremene misionare“, saučesnike u pokušaju zapada da „svetu nametne nepravednu političku i ekonomsku strukturu“.

Neki afro-američki aktivisti su od početka videli da ljudska prava, u njihovoj hegemonističkoj američkoj formulaciji, nemaju za cilj da omoguće „politiku pravične raspodele“. Čak i u vreme sastavljanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, V. E. B. Duboa je primetio da su, kako piše Mojn, „ljudska prava neizbežno povezana sa mestima moći“. Kao što je opisala Kerol Anderson u knjigama Bez nagrade / Eyes off the prize (2003) i Buržoaski radikali / Bourgeois radicals (2014), Nacionalna asocijacija za unapređenje položaja crnih ljudi (NAACP) je uz Duboaovu pomoć 1947. uputila zahtev novoosnovanim Ujedinjenim nacijama da priznaju Afro-amerikance kao žrtve kršenja ljudskih prava – ne samo zbog ropstva, segregacije i uskraćivanja prava glasa, već i zbog diskriminacije u sudskom sistemu, obrazovanju, stanovanju, zapošljavanju i pristupu zdravstvu. Duboa i drugi predvodnici pokreta za građanska prava ponavljali su argumente mnogih antikolonijalističkih aktivista da zakonska i politička prava nije moguće postići bez ekonomske sigurnosti i da puka zabrana diskriminacije ne može ispraviti vekove nepravde. Njihov zahtev je naišao na žestoko protivljenje, ne samo belih suprematista među južnjačkim demokratima i konzervativnim republikancima, već i onih koje su smatrali saveznicima: na primer pripadnika Trumanove administracije i Elanor Ruzvelt, koja je rekla Duboau da je ovim zahtevom osramotio SAD pred Sovjetskim Savezom. Bilo je i onih koji su tvrdili da ovaj zahtev miriše na socijalizam. Niko od njih nije želeo da UN ima bilo kakvog uticaja na unutrašnje uređenje u SAD. NAACP je popustio pred braniocima bele supremacije i Duboa je bio skrajnut. Napuštajući svoju široku definiciju ljudskih prava NAACP se zadovoljio uskim ciljem jednakosti pred zakonom. Nije nimalo iznenađujuće da duboke nejednakosti u obrazovanju, zdravstvu i stambenim uslovima istrajavaju do danas: to je logika pokreta za ljudska prava, rođenog i odgajanog pod okriljem američke imperije.

U Poslednjoj utopiji Mojn pominje Duboaov pokušaj da internacionalizuje pitanje položaja Afro-amerikanaca i definiše institucionalni rasizam kao kršenje ljudskih prava, ali ne prepoznaje značaj Duboaovog neuspeha da postigne ove ciljeve, baš kao ni mnoge druge hrabre i na propast osuđene pokušaje da se prevaziđu rasistička politika i ekonomske hijerarhije na globalnom Jugu. Mojn sada priznaje da je njegova ranija analiza bila nepotpuna. U Nedovoljnom on još efektnije ukazuje na provincijalni karakter nedelotvornog i prevaziđenog zapadnog modela ljudskih prava. On piše da „lokalna i globalna ekonomska pravda zahteva redizajniranje tržišta ili barem preraspodelu sredstava – a snishodljivo imenovanje i posramljivanje krivaca to nikada neće moći da postignu“. Pošto se, kako on tvrdi, pokret za ljudska prava ne može „napraviti iz početka, sa potpuno novim idealima i alatkama“, najbolje bi bilo da se „drži onoga što radi najbolje: obogaćivanja pojma građanskog i stigmatizovanja zla, bez pokušaja da se predstavi kao zastupnik celovite ‘globalne pravde’“.

Mojnova knjiga je primer obnovljenog interesovanja za političko i intelektualno nasleđe dekolonijalizacije i sve oštrijeg preispitivanja liberalnog poretka i institucija globalnog upravljanja, stvorenih od strane i, kako se tvrdi, zbog Pax Americane. U knjizi Svet borbe: kako moć, zakon i ekspertiza oblikuju globalnu političku ekonomiju / A world of struggle: How power, law and expertise shape global political economy Dejvid Kenedi krivi humanitarne intervencioniste i međunarodne advokate, kao i druge globaliste za stvaranje sveta koji je „zastrašujuće nepravedan, podložan krizama, ekološki neodrživ i politički i ekonomski u vlasništvu nekolicine ljudi“. Marta Nusbaum je nedavno „sistem“ Ujedinjenih nacija nazvala „groteskno manjkavim i korumpiranim, potpuno lišenim demokratske odgovornosti, pa samim tim i bilo kakve proceduralne legitimnosti u nametanju zakona ljudima“. Gubitak legitimnosti se čini mnogo ozbiljnijom primedbom u slučaju zapadnog pokreta za ljudska prava, koji će pre ili kasnije neizbežno morati da se suoči sa sopstvenim nedostacima.

Pretvorivši se, kako je to nedavno rekao Dejvid Rif u časopisu Foreign Policy, u „sekularnu crkvu liberalnog globalizma“, pokret za ljudska prava je postao žrtva protivudara usmerenog ka liberalnim globalistima. Principijelnoj manjini koja je dugo bila sumnjičava prema zapadnim NVO danas se pridružuju oportunističke poglavice većinskih pokreta. Erdogan je zatvorio predsednika turskog ogranka Amnesti internešnela. Amnesti internešnel Indija je morao da privremeno zatvori svoje kancelarije u Bangaloru, nakon što su bile napadnute 2016. od strane indijskih nacionalista koji su optuživali ovu organizaciju za dizanje pobune. Netanjahu je nedavno deportovao direktora Hjuman rajts voča za Izrael i Palestinu. U Mađarskoj, Orban je odlučan u nameri da protera Soroševo Otvoreno društvo. A imajući u vidu Trampovo divljenje autokratima, pokret za ljudska prava očekuje „najteži test od svog nastanka“, piše Rif.

Izgleda da su odbrojani dani kada su mladi ljudi svoj politički idealizam prevodili na jezik liberalnog internacionalizma. Mladi muškarci i žene će se danas verovatnije pridružiti političkim pobunama protiv neoliberalizma nego progutati priču o ljudskopravaškoj anti-politici, čudesno izmeštenoj van domena političke ekonomije. Oni teško mogu da ne primete ogroman jaz koji danas postoji između zvanične odanosti politici ljudskih prava i njihovog besramnog kršenja u svim odnosima između bogatih i siromašnih, moćnih i slabih. Mojnova knjiga, koja je verovatno njegova poslednja reč na temu utopije, bavi se demokratskim perspektivama s onu stranu ljudskih prava i liberalizma koji parazitira na različitim vrstama zla – komunizmu, islamofašizmu, trampizmu. Mojnov tajming je perfektan. „Glavni problemi liberalne demokratije su izgleda samo njeni neprijatelji“, pisao je on 2006. u uvodu za zbirku tekstova Pjera Rozvalona, „kao da nema nikakve potrebe da razmišljamo o istorijskim varijacijama i neisprobanim varijantama demokratije“. Dvanaest godina kasnije Tramp je nenamerno doveo do otvaranja političkih i ekonomskih mogućnosti širom političkog spektra; tačeristička pretpostavka da alternativa ne postoji postala je neodrživa. U Nedovoljnom Mojn predoseća da je kriza neoliberalizma intelektualna i politička šansa. On oživljava zaboravljene trenutke iz dugotrajnog postkolonijalnog napora da se princip jednakosti, koji liberali smatraju legitimnim samo u domenu politike, proširi na domene ekonomije i geopolitike. On takođe razmatra predloge koje su 70-ih godina iznosile siromašne zemlje, o međunarodnom ekonomskom poretku koji bi ih zaštitio od predatorskog ponašanja bogatih zemalja i multinacionalnih korporacija. Ovo nije nostalgija, poput one koju je Toni Džad iskazivao prema socijaldemokratiji svoje mladosti. Nije u pitanju ni trećesvetizam, kako je to napisao osetljivi kritičar Njujork tajmsa u prikazu Mojnove knjige. Zapravo, Mojn zagovara povratak socijalizma – koji je globalno smatran „centralnim jezikom pravde“, pre nego što su tu ulogu preuzela ljudska prava – kao etički i politički cilj.

***

Ovo može izgledati kao donkihotovski projekat. Razmere poraza levice u poslednjih par decenija – koje se ogledaju u umirućem radničkom pokretu, privatizaciji osnovnih usluga, ekonomskoj nejednakosti kakva nije viđena vekovima, rasnoj segregaciji i antifeminističkom protivudaru – ne mogu se sakriti. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ideali jednakosti i preraspodele nikada nisu izgledali tako privlačno kao kada se liberalizam, nakon što je prvo obećao univerzalni prosperitet i više demokratije, survao u klanicu Prvog svetskog rata. Šanse za socijalizam sada ponovo rastu, u trenuku kada strukturalni nedostaci kapitalizma postaju sve jasniji njegovim žrtvama, a svesna kolektivna ruka treba da zameni nevidljivu ruku tržišta kao jedino moguće rešenje za klimatsku katastrofu koja je u toku.

„Socijalizam“, nervozno je prošle godine izveštavao Vol strit džurnal, „više nije tabu zbog svojih asocijacija sa Hladnim ratom i ubrzano postaje sve popularniji“. Predvidivo, ideološka policija liberalnog poretka ulaže veliki napor da obnovi ovaj stari tabu. Denuncijacije navodno svemoćne i fanatične levice stižu sa jednakom učestalošću sa stranica Njujork tajmsa, Vašington posta, Boston globa, Njujork magazina i Atlantika, kao i sa Brajtbarta, a prezir prema „borcima za socijalnu pravdu“ ujedinjuje na prvi pogled vrlo različite figure kao što su Mark Lila, Ilon Mask, Stiven Pinker, Nil Ferguson i Džordan Piterson. Međutim, iznenađujuće uspešna kampanja Bernija Sandersa potvrdila je da socijalistički ideali još uvek postoje, s onu stranu iskustva komunističke tiranije, kao ono što je Džon Stjuart Mil nazvao „jednim od najvrednijih elemenata ljudskog usavršavanja“. U svakom slučaju, ona čudna globalna konjuktura u kojoj su neoliberalni kapitalizam i tehnološki uspon garantovali beskonačni napredak zauvek je postala prošlost. Pozivanje na jednakost kao zakonski princip i demokratsku normu sve više se širi – što se paradoksalno ogleda i u anti-establišmentskim pobunama koje se odbacuju kao „populističke“ pretnje liberalnoj demokratiji. Nije izgledno da će ovi zahtevi za jednakošću moći da budu podmireni rekonstrukcijom liberalnog poretka na osnovama makronovskog japi-populizma, inkluzivnog nacionalizma, pragamtičnog patriotizma ili neke druge vrste intelektualno bankrotiranog (mada materijalno još uvek imućnog) centrizma. Mojnova knjiga ne nudi alternativan program institucionalne rekonstrukcije ili masovne mobilizacije. Ali njena kritička i samokritička energija svakako je preduslov oživljavanja potrage za jednakošću i pravdom kao nezamenjivim tekovinama moderne tradicije.

Pankaj Mishra

London Review of Books, 21.06.2018.

Peščanik.net, 29.06.2018.

Mundijal 2018: Zašto je fudbal “najdemokratskija” igra


Lako na lake teme: sledi “opuštena” i veoma jednostavna ekonomska analiza Svetskog prvenstva.

Kao i ekonomija, i fudbal je polje ljutog okršaja dijametralno suprotnih mišljenja i stavova, osporavana i u nebo uzdizana sportska igra koja prkosi čak i najrelevantnijim predviđanjima – sport kojem je očajnički potrebna korenita reforma institucija koje taj sport reprezentuju u svetu. U nastavku, INET-ov ekonomista i viši fudbalski analitičar Džek Gao nudi svoj je viđenje ovogodišnjeg Svetskog kupa u fudbalu.

Najpopularniji sportski turnir na svetu koji se odvija u Rusiji ulazi u završnu fazu – ostalo je još finale između reprezentacija Francuske i Hrvatske. Ovogodišnji Mundijal je okupio 32 nacionalna tima, privukavši pažnju više od polovine svetske populacije. Prognoze o timu koji će sa ovog SP-a izaći kao pobednik nakon 64 odigrane utakmice bile su užasno teške, s obzirom na ulogu pukog slučaja i suštinska ograničenja bilo kakvih kvantitativnih modela. Bez obzira na to, i ovo prvenstvo je bila zanimljiva intelektualna vežba „izoštravanja čula“ na širi ekonomski kontekst u kojem se nalaze zemlje koje su učestvovale u kvalifikacijama za ovogodišnji Svetski kup – njih 210, što je dosadašnji apsolutni rekord. U ovom duhu, evo jedne simpatične analize Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.

“Ne i tvoje društvance iz bogate zemlje”

Većina rasprava o međunarodnoj ekonomiji je usredsređena na nivo prihoda – premda je ovo samo delimičan slučaj kada je reč o ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Iako se na listi nalaze brojne najbogatije zemlje, uključujući Švajcarsku, Island, Dansku i Švedsku, nijedna od njih nije bila favorit za osvajanje titule, niti je pak realno reprezentovala jedan prosečan tim ovogodišnjeg Mundijala. Na primer, šanse Španije i Nemačke da osvoje Kup bile su manje od onih koje je imao Brazil, čiji je BDP po glavi stanovnika znatno niži. Preklapanje zemalja OECD-a i timova Svetskog kupa takođe pruža ograničenu sliku: Od 35 zemalja u takozvanom “klubu bogatih”, samo ih je 15 u igri ove godine, čineći 47 odsto ukupnih učesnika.

Prosečni nivo primanja zemalja učesnica Mundijala iznosi oko 26.000 dolara po osobi, što je negde između globalnog proseka svih zemalja (10.000 dolara po osobi) i proseka za napredne zemlje (45.000 dolara po osobi). Neke od najsiromašnijih zemalja na svetu – kao što su Senegal, Maroko i Tunis su stoga u Rusiji da bi, između ostalog, prikazali svoju kreativnost i solidarnost, doprinoseći popularnosti ove igre širom sveta.

Globalne sportske igre: loš primer za proveru zastupljenosti demokratije u svetu

Magazin The Economist objavio je početkom ovog meseca članak u kojem se tvrdi da Svetsko prvenstvo u fudbalu “nagrađuje vlade koja dobro upravljaju”. Za razliku od sportova vezanih za trku na stazama ili za gimnastičke dvorane, fudbal zahteva “više kreativnosti i talenta”, dok “diktaturski režimi predstavljaju smeće iz kojeg ne izrasta ništa dobro” po napredak nacionalnog fudbala, navodi se u ovom članku.

Ovo važi samo u najboljem slučaju. Jednostavna logika – koja nalaže da bogate zemlje sveta danas imaju tendenciju da budu demokratije i da će verovatno obezbediti ulaganja koja proizvode dobre fudbalske timove – već je po sebi dovoljna za konfuziju odnosa između demokratije i fudbalskih performansi per se. Štaviše, odnos između demokratije i ekonomskih performansi, potencijalno kraćeg lanca uzročnosti, sama je i dalje podložna brojnim akademskim debatama. Ako Kina zaista postigne da se značajnije podigne u fudbalu putem inicijative pod vodstvom države –  a ne uspostavi demokratizaciju, recimo, do 2050. godine – odnos između demokratije i fudbala samo će biti slabiji, kaže se u magazinu The Economist.

Na ovogodišnjem turniru prisutna su i četiri tima iz zemalja koje su ocjenjene kao “neslobodne” od strane organizacije za zaštitu ljudskih prava Freedom House, a još četiri su ocenjene kao “delimično slobodne”. I mada je nedovoljno zastupljeno više od polovine svetskih zemalja koje se smatraju „nedovoljno slobodnim”, ovih osam timova uspelo je da se kvalifikuje na završni turnir uprkos velikom nedostatku koji mali dohoci u njihovim državama imaju po glavi stanovnika (BDP per capita), uzrokujući i izostanak visokih kvaliteta u sportu. Svetsko prvenstvo još uvek nije, voleli to ili ne, verna slika zastupljenosti demokratije u svetu.

Sport kao nijedan drugi

Delimičan razlog zbog kojeg je Svetsko prvenstvo tako popularno (iako još uvek nedovoljno u Sjedinjenim Državama) jeste što je fudbal odista igra sui generis, odnosno “sport za sebe”: jedinstven u svojim karakteristikama.

Prirodno je porediti Mundijal sa Olimpijadom: Svetski kup nas nekako po pravilu i uporedo asocira sa atletskim turnirom koji se zove – Olimpijske letnje igre. Iz razloga što iziskuje stalne profesionalne timove i značajna ulaganja u sportske objekte, Olimpijada je postala mnogo bliskije povezana sa jednom širom definicijom nacionalne moći. Nivo prihoda i veličina zemlje su dominantni faktori u predviđanju rangiranja po osvojenim medaljama, a igra blisko podseća na situaciju „pobedniku pripada sve“. Istorijski gledano, samo je mali broj zemalja uspevao da na najvećim svetskim turnirima prikupi ogromnu većinu olimpijskih medalja pa je, u celini uzev, svaki veliki sportski turnir na globalnom nivou postao lišen iznenađenja i zastupljenosti „malih“.

Svetsko prvenstvo se u ovom pogledu razlikuje. Osim za Rusiju (koja se automatski kvalifikuje jer je domaćin) i nekih evropskih država koje su osvojile više od ili blizu 1.000 olimpijskih medalja, prosečni tim na Mundijalu je savršen gubitnik na Olimpijskim igrama. Za one koji su imali prilike da svoje sportiste vide kako se penju na pobednički podijum samo jednom u u čitavoj olimpijskoj istoriji, Senegalci su svakako bili oduševljeni što vide da njihov nacionalni tim igra protiv Kolumbije, Japana i Poljske u početnoj tj grupnoj fazi Svetskog prvenstva, ako već neće napredovati u nokaut-fazi protiv Engleske (koja je sinoć izgubila od Hrvatske u polufinalu). A veliki broj zemalja koje učestvuju na Mundijalu – ako već možda nije moguće da sa Velikima ukrste koplja na polju ekonomije – nalazi se, doslovce, na „ravnopravnom terenu“ koji važi za sve učesnike. Zato je fudbal najdemokratskija igra.

 

Jack Gao, Ineteconomics.org

Brexit i (zlo)upotreba naziva brendova


Endrju Džeford za vinski portal Decanter u kratkim crtama razmatra implikacije tretiranja šampanjca i drugih zaštićenih termina naprosto kao “proizvoda sa zajedničkim imenom”.

Nedavni intervju sa Šonom Moris (Shawna Morris), potpredsednicom američkog Saveta za trgovinsku politiku izvoza mlečnih proizvoda učinio je da se zagrcnem pijući svoj čaj (bio je to Twinings Vintage Darjeeling, 92 poena).

Ona je sjajno sugerisala da bi jedna od prednosti Britanaca nakon izlaska iz EU mogla biti iskorišćena; naime, radi se o šansi da napusti evropski zakon o zaštiti imena. “Naš problem je, iskreno, preterivanje”, izjavila je Morisova, žaleći se na postojeći (EU) sistem.

Šampanjac i konjak (kao i šunka iz Parme i ono što je nazvala “Parmiđano”) jesu, kako sugeriše Morisova, primeri “proizvoda sa zajedničkim nazivom”. Ili, kraće rečeno, produkti čija bi imena svi trebalo da slobodno koriste. Ona, ujedno, tvrdi da bi zaštita takvih imena od strane EU bila nalik nekome ko bi “zaštitio nazive kao što su ‘kobasica’ ili ’ostriga’ “.

Nakon Brexita, proizvođači penušavih vina iz Engleske bi, drugim rečima, mogli neka svoja vina nazivati „šampanjcem“. Džulijen Temperli možda razmišlja o preimenovanju svog Somerset Cider brendija u Somerset Cider – konjak.

Skoro zastrašujuća kao i njen argument bila je činjenica da je osoba koja je sa Morisovom radila intervju neuspešno propustila da ospori ove sugestije ili da je upita prihvata li postojanje razlike između zajedničke imenice i imena mesta.

U godini u kojoj je zacrtani izlazak Britanije iz Evrope pokrenuo druge političke izazove – recimo, u neistraženoj oblasti u kojoj se američki predsednik Tramp razmetao nametanjem tarifa drugim zemljama, zagovarajući protekcionizam kao sredstvo za otklanjanje trgovinskih neravnoteža – vredi uzeti u obzir vrednost zaštite geografskog imena pod EU legislativom (ZOP ili zaštićena oznaka porekla, kao i ZGP ili zaštićena geografska oznaka:  PDO – Protected Designation of Origin, PGI – Protected Geographical Indication).

Ovaj pojam je pre svega ponikao u svetu vina – nakon decenija zloupotrebe i uništavanja životnih uslova prouzrokovanih predstavljanjem jednog proizvoda  kao nekog drugog sa njemu prirođenom, na kvalitetnu zasnovanom reputacijom. Ako biste u prvoj deceniji 20. veka kupili bocu “šampanjca”, možda biste konzumirali fermentirani sok presovan u francuskoj oblasti Langedok, i to od – nemačkog ili španskog grožđa – čak i ako se šire glasine da je taj šampanj spravljen od – engleske rabarbare. Neredi koji su proistekli iz ove prevare, u mestu Aÿ u Šampanji koje je i dalje bilo jadno i siromašno područje Francuske, zapaljeno je 1911. Pronalazak pravnog okvira za Apelaciju kontrolisanog porekla (Appellation d’Origine Contrôlée, AOC) bio je predmet mnogih neistinitih započinjanja i revizija; prvi (A za Arbois) nagrađen je maja 1936. godine.

Sistem je bio toliko uspešan da je, u smislu osnovnih načela geografske indikacije (a ne zakonodavstva i pravne regulative o načinu proizvodnje), sada u svetu vina skoro univerzalno, i svuda u svetu kreator vrednosti za proizvođače. Proizvodnja hrane je, takođe, doživela revoluciju, pomažući kvalitetnim proizvođačima da održe svoje profitne margine radi sopstvenog opstanka i zaštite ugroženih lokalnih specijaliteta.

Dovoljno sam star da bih se prisetio kako je britanska trgovina vinom izgledala pre nego što je 1973. Britanija ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu. Još uvek imam etiketu vina sa jedne od ondašnjih boca koje sam 1972. pun vere kupio u Norviču. Na njoj piše ‘Châteauneuf-du-Pape. Grand Vin de Bourgogne‘ “- a to, najverovatnije, niti je bio Šatonef, niti mu je poreklo bilo iz Burgonje. Današnji kineski potrošači pate na isti način, mada se u ovom slučaju kod njih ponekad mogu naći čudniji brendovi.

U početku, ovo pitanje tiče se (ne)izgovaranja istine u trgovini. Jedini način za vrednovanje (za proizvođača, za potrošača, vrednost kako novčana, tako i moralna, objektivna ali i ona afektivna) leži u istini, pravno i politički podržanoj. Kada jednom počnete da pričate laži o flašama vina ili komadu sira, ta vrednost počinje da se osipa, i pre ili kasnije će biti potpuno izgubljena.

Zbog toga je sir koji se uobičajeno naziva “Cheddar” širom sveta često stvar grozne kupovine: tako davno smo propustili da zaštitimo ovo geografsko ime, pa je ovaj artikal izgubio svako značenje i vrednost (Nije baš tako i za farmu West Country Cheddar, čiji je ZOP doprineo održavanju originalne arome i mirisa).

Umesto da se ti originalni nazivi „oslobode“ i „otključaju“, kako je predložila Šona Moris, Britanija bi 2018. trebalo da poradi na zaštiti svojih brendova (umesto da ih prepusti svakome na korišćenje).

Da li će to i učiniti?

 

Decanter.com

Priuštiti svoj dom – štedeći na doručku


Indeks tost-avokada: Koliko se fensi doručaka milenijumovac mora odreći da bi kupio svoju kuću? BBC je istražio kakva je situacija u neoliko svetskih gradova.

Ako su mladi prestali da svoj novac troše na raskošne stvari poput tosta, da li bi taj novac koji su uštedeli mogli da iskoriste da kupe kuću? Evo šta je BBC saznao.

Ako ste ispod 35 godina, vi ste milenijumovac. Skorašnjii kulinarski trendovi sugerišu da ćete, dok čitate ovo, možda  imati prekomerno skup espreso  s mlekom u jednoj ruci, a u drugoj tosta namazanog avokadom. A neki sugerišu da biste kao tipični Milenijumovac svoj novac radije potrošili na „Instagramisani“ doručak nego što biste napravili razumne investicije kao što je, recimo – kupovina kuće.

Pa, tako barem kaže „mudrost opšteg smera“, koju je nedavno artikulisao australijski tajkun Tim Gurner, koji je ovog meseca izbio na naslovne strane širom sveta zbog razobličavanja potrošačkih navika mladih kupaca kao što su to – milenijumovci.

Ovaj 35-godišnji investitor u nekretnine je za australijsko izdanje emisije „60 minuta“ izjavio da, u danima kada je štedeo za svoj prvi dom, “nije kupovao namaz od avokada za 19 dolara a ni četiri kafe od kojih je svaka koštala četiri dolara svaka”.

On je izazvao lavinu diskusija i debata, ali i jedno interesantno pitanje: od koliko bi otprilike tostova od avokada zaista trebalo odustati da bi se priuštio svoj dom? BBC je u kalkulaciju uzeo 10 gradova sveta, i dobila neke relevantne brojke (korišćena metodologija je na dnu teksta u linku).

Istraživanje je sprovela Miriam Quick, dok je ilustracije napravio Piero Zagami. Uzeti su Meksiko siti vs Johanesburg, Berlin vs Tokio, Sidnej vs Njujork, San Francisko vs Vankuver i Hong Kong vs London.

Cene su izražene u američkim dolarima.

BBC je uzimao prosečnu cenu za tost i avokado namaz u nekoliko kafića u svakom od navedenih gradova, i potom računao od koliko bi takvih doručaka trebalo odustati da biste priuštili depozit od 20% za vašu prvu kuću. Cene kuća zasnivaju se na prosjčnoj cijeni za stan veličine 90m2 izvan centra grada, a prijavljeni su od strane korisničkog veb sajta Numbeo.

BBC

Problem sa penalima u fudbalu


Kao i mnogi drugi Amerikanci, i ja sam relativno kasno postao poklonik fudbala. U poslednjih šest godina, kada sam počeo da pratim ovaj sport, postao sam fasciniran elegantnim tokom igre, individualnim veštinama i virtuoznošću fudbalera, kao i globalnom pomamom za ovim sportom svetskim fudbalom, piše Oliver Staley za Quartz, blog magazina Atlantik.

Međutim, i dalje sam uznemiren i nervozan zbog izvođenja nelogičnih kaznenih udaraca, tog rešenja tipa „jedna veličina odgovara svima“ koja u sebi sadrži toliko raznostranih problema, slučajnih udaraca rukom koji se potom preinačuju u penal itd.

Nema sumnje u to kolika je i kakva drama samo izvođenje penala: šuter protiv golmana, jedan na jedan, početak udarca. Napetost unutar tog sukoba, kao i međusobna mentalna igra, teško podnošljive pauze između dva udarca – ispucavanje penala čak podleže i sopstvenoj teoriji igara.

U toj drami je, međutim, inherentna i jedna mana: U igri u kojoj je malo golova pravilo, rešavanje bitke penalima deluje isuviše značajno po krajnji rezultat.

Uzmite, na primer, utakmicu od 1. jula, između Rusije i Španije. Nakon 90 minuta regularnog toka, i nakon 30 minuta produžetaka, sve je rešeno ispucavanjem penala. A to da li je izvođenje penala najbolji način za odabir pobednika – već je za neku posebnu debatu: pre njihovog uvođenja, timovi bi izvlačili mnogo toga… ili bi ponovo odigrali čitavu utakmicu. Ova je završena posle 120 minuta i to samo zato što je Rusiji dodeljen penal zbog španskog igranja rukom u kaznenom prostoru. Tako je jedna kazna oblikovala ishod utakmice, a pobedom  nad Španijom, jednom od zemalja – favorita turnira, promenjen je i tok čitavog svetskog kupa.

Kazna retko odgovara zločinu

Kazneni udarac sa 11 metara pruža priliku za postizanje pogotka koji je prethodno bio sprečen faulom. Faulovi prerastaju u penale jedino u kaznenom prostoru – pravougaoniku zvanom šesnaesterac koji se prostire na 16.46m metara od linije gola u fudbalski teren. Faulovi na bilo kom drugom mestu bivaju „nagrađeni“ slobodnim udarcem. Međutim, izvođenjem kaznenih udaraca neometanim šutom na razdaljini od samo 11 metara od mreže, sudije dramatično povećavaju šanse jedne ekipe da (nepravedno) izvuče bolji rezultat za bodovanje. Statistika kaže da 75% dosuđenih penala za ishod ima pogodak, u zavisnosti od lige i godine, u poređenju sa samo 11% regularnih pogodaka u Engleskoj Premijer ligi prošle godine, što je najviša stopa u više od jedne decenije. Neki igrači, svakako, imaju probitačan, neometan šut/pogodak ka golu i sigurno će postići rezultat pre nego što budu faulirani. Mnogo je više situacija koje su znatno dvosmislenije. Uzmimo udarac glavom ruskog fudbalera Artema Džijube, koji je bio blokiran ispruženom rukom španskog igrača Herarda Pikea: u odsustvu dosuđenog prekršaja, nemoguće je sa sigurnošću znati da li lopta „plovi“ kroz vazduh u širokom luku, te da li će završiti među stativama gola ili će biti spašena od strane golmana. Čak i  slučaju da smisao sviranja faula bude u sprečavanju budućeg lošeg ponašanja, dosuđivanje kaznenog udarca sa bele tačke predstavlja veliko poboljšanje u šansama za postizanjem pogotka samo onda kada faulom bude osujećena izgledna prilika za pogodak.

Pogrešan strelac

Logika nalaže da penal izvodi onaj igrač koji je fauliran. Na kraju krajeva, jedino je njegova šansa bila izgubljena. Sadašnja konvencija, međutim, nalaže da penal izvodi najbolji strelac u timu, dodatno nadmašujući šanse u odnosu na kvalitet svog napadačkog tima. A s obzirom  da su šuteri koji „odrađuju“ penale unapred određeni – pa samim tim znatno više uvežbavaju kaznene udarce od ostalih saigrača – oni se kroz tu vežbu srode sa pritiskom i postaju efikasniji. Iz razloga što se kazneni udarci ne razlikuju u pojedinačnim statistikama, oni im pomažu u postizanju boljeg ukupnog broja golova koje su dali (mada svi znamo da gol postignut iz gotovo bezizgledne akcije nije isti kao onaj koji je dobijen „na tacni“ u vidu penala, kao rezultat faula nad nekim od saigrača). Na primer, Jamie Vardy iz Lester Sitija je prošle sezone imao 20 golova u EPL-u (Engleska Premijer liga). A svaki peti dao je iz penala – šutirajući umesto saigrača koji je fauliran.

Nenamerne posledice

U prošloj sezoni u EPL-u je u proseku bilo je manje od tri postignuta gola po utakmici; u tom kontekstu, bilo koji penal može lako odlučiti utakmicu. Budući da je penal tako izdašna nagrada, igrači imaju ogroman podstrek da ih iznude, što dovodi do „ničim izazvanih padova“ i inscenacija faulova, koji su prokletstvo savremenog fudbala. I zato što sudije znaju da su ulozi toliko visoki, prirodno je što nisu tako voljni i da ih olako dosuđuju, što, onda, dovodi do oštrije igre u kaznenom prostoru. Toliko je već koškanja i povlačenja tokom izvođenja kornera da, kada se sudija konačno i odluči da svira faul, ovo može predstavljati kaznu koju je moguće svirati i po desetak puta u bilo kojoj utakmici.

Rešenje

Faulovi za koje se svira penal u kaznenom prostoru trebalo bi da budu uobičajeniji i manje značajni nego danas. Često kažnjavanje bi pomoglo u „čišćenju“ grube igre iz fudbala, a manje bi se davalo pažnje svakom pojedinačnom prekršaju. A kazne sa nižim ulozima podrazumevaju da se utakmice ne bi mogle navoditi na željeni ishod kao što je to danas slučaj (kada je moguće inscenirati penal). Jednostavno poboljšanje je u tome da ih treba napraviti težim za izvođenje, recimo pomeranjem penala nazad na 15 ili čak 20 metara od gol-linije. Pametnije rešenje može biti uspostavljanje dve klase prekršaja u kaznenom prostoru. Zbog velikog broja nasilnih poteza ili ometanja u sprovođenju očiglednog gola značilo bi smanjivanje distance za izvođenje penala, kao što je to danas slučaj (sa 11m). Prekršaji počinjeni bez očigledne zloupotrebe, ili kada njihov uticaj nije tako jasan, mogu rezultirati dosuđivanjem indirektnog slobodnog udarca – drugi igrač asistira nakon što strelac mora da dodirne loptu – u kaznenom prostoru, sa tačke počinjenog faula. Tim u čiju korist se dosuđuje faul bi i dalje bio nagrađen, pa bi se pravda izvršila.

Time bi se mogućnost zadobijanja prednosti kroz jedanaesterac na odgovarajući način smanjila, a efekat po ishod utakmice ne bi bio toliko dramatičan.

Quartz (Atlantic blog)

 

Da li je liberalizam kriv?


Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Za vebsajt izdavačke kuće Arhipelag piše Branko Milanović, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke za pitanja siromaštva.

Pod „liberalizmom“ uzimam ono što se pod ovim pojmom smatra u SAD. Pod „krivicom“ mislim na „uspon Trumpa i sličnih nacionalista-populista“.

Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Mislim da se oni mogu podeliti u tri grupe: ekonomija, lični integritet i ideologija.

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

U ekonomiji, liberalizam je zagovarao „neo-liberalizam“ koji je bio zamena ekonomske ideologije za socijaldemokratiju. I to se zalagao, posebno u vreme tandema Klinton-Bler, za finansijsku liberalizaciju, mnogo manju ulogu „države blagostanja“ i takozvanu „meritokratiju“, koja u suštini znači sposobnost bogatih da školuju svoju decu u najboljim školama, od čega će 90% diplomirati i tako „meritokratizovani“ zahtevati kasnije u životu premiju u vidu ogromnih plata.

Sporazum o slobodnoj trgovini privileguje, kao što je pisao Din Bejker, interese bogatih u razvijenim ekonomijama kroz zaštitu patenata i intelektualne svojine i uz malo ili nimalo pažnje za radna prava. U međunarodnoj areni, preko Svetske banke i MMF-a, klintonovski neo-liberalizam je povezan s politikama Vašingtonskog konsenzusa.

To su u mnogo čemu razumne politike, ali su dogmatske i nepromišljeno su primenjivane, naročito u vezi s privatizacijom, i često im je glavni cilj bio da obezbede vraćanje dugova bez obzira na socijalne posledice po stanovništvo. Grčka je najpoznatiji primer takve politike, jer se nalazi usred Evrope i njeni rezultati se najlakše mogu videti. Ali isti principi su primenjeni širom sveta.

Oslonac takve politike je ideologija koja je videla ekonomski uspeh kao jedinu dimenziju (pored prihvatanja određenih liberalnih toposa koje ću navesti kasnije) u kojoj vrednost pojedinca može biti izražena ili izmerena. Ta ideologija naišla je na prihvatanje širom sveta, podstakla je globalizaciju i pokazala se kao ideologija koja godi ljudskoj psihologiji koji žudi da stekne više. To je tako u skladu s ljudskom prirodom i verovatno je pomoglo rast svetske proizvodnje nekoliko puta i smanjenje siromaštva u svetu. Ali to je možda dovelo do isključenja drugih ljudskih karakteristika i pomoglo je da se stvore, posebno među onima koji su bili ekonomski manje uspešni, ozlojeđenost i otuđenje od vrednosti koje promovišu liberali.

Korupcija. Posledica ovakvog hiper-ekonomizma u običnom životu bila je korupcija elita koje su prihvatile isti model uspeha kao i svi ostali: bogaćenje svim sredstvima. Korupcija političke klase, ne samo na Zapadu nego u celom svetu, imala je duboko korozivni i demorališući uticaj na birače svuda. Biti političar se sve više videlo kao način sticanja ličnog bogatstva, karijera kao i bilo koja druga, odvojeni od bilo kakve stvarne želje bilo da rade kao „javni servis“ bilo da nastoje da promoviše svoje vrednosti i obezbede vođstvo. „Elektoralizam“, uraditi bilo šta da bi bio izabran, bio je politički kredo liberalizma. U tom smislu to je bila najava populista.

To je, mislim, važno da se vidi veza između ekonomske ideologije „komercijalizma“, koji je prožeo ekonomske politike od početka osamdesetih godina na Zapadu i Kini, a od devedesetih u ranijim komunističkim zemljama, i sistemske i sveprožimajuće korupcije elita. Pošto biti uspešan znači gomilati najviše novca, političari nisu mogle da rade u drugoj dimenziji (na primer, u „idealima“), niti su mogli biti izabrani ako nisu bili korumpirani, jer se kampanje ne mogu voditi bez novca. To je iluzija da politički prostor može da radi u skladu s pravilima različitim od ostatka društva.

Branko Milanović

Branko Milanović

Jedinstveno mišljenje. Liberalizam je uveo dogmatski set principa, „samo politički korektan način mišljenja“ koji karakterišu politike identiteta i „horizontalna jednakost“ (bez razlike, u proseku, u platama između muškaraca i žena, različitih rasa ili religija), što je omogućilo da se stvarna nejednakost razvija nekontrolisano. Uvedena je prećutna hijerarhija po kojoj je prihvatanje ovih razvodnjenih principa jednakosti u kombinaciji sa ekonomskom uspehom bio uslov da se ne bude isključen. Drugi, oni koji nisu bili ekonomski uspešni ili se nisu pridržavali svih načela dominantnog mišljenja, nisu bili samo neuspešni već i moralno inferiorni.

Prvosveštenici liberalizma, vodeći mediji, voleli su da održavaju, u isto vreme, logički kontradiktorna verovanja od kojih su na neki način oba bila „dobra“. Tako su stvorili terminološke i stvarne konfuzije koje su ili direktan napad na zdrav razum ili primeri licemerja poput „podrška trupama“, dok su „protiv rata“, ili davanje ogromnih donacija privatnim školama (kako bi njihova imena krasila učionice) u ime „podrške javnom obrazovanju“. Njima nije bilo neugodno zbog kontradiktornosti, niti su prihvatali kompromise: da li je moguće podržati vojnike koji ubijaju civile „jer nas vojnici štite“ i biti protiv rata i ubijanja civila u isto vreme; da li možete da šaljete decu u privatne škole i da budete za javno obrazovanje; da li možete da govorite o klimatskim promenama, grdite druge, i emitujete više CO2od 99% čovečanstva? To je bio ideološki izuzetno udoban položaj. Bilo je potrebno vrlo malo mentalnog napora da prihvatite pet ili šest osnovnih principa (dovoljno je da pročitate nekoliko pisaca koji ponavljaju iste ideje u glavnim liberalnim publikacijama), i to onda dozvoljava da postupate kako god vam se viđa, a da tvrdite da je svako takvo postupanje etički besprekorno. Svi su bili uzor vrline i abolirali su sve svoje sklonosti.

Drugi koji nisu uspeli da iskoriste prednosti takvog položaja bili su ignorisani dok je njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo. Niko među liberalima ne misli da je čudno (a još manje da su uradili nešto po tom pitanju) da najbolje obrazovana zemlja na svetu, s jednim od najvećih BDP u svetu po glavi stanovnika, može imati trećinu stanovništva koja veruje u kreacionizam ili u vanzemaljce. To uopšte nije bilo bitno eliti toliko dugo kao da su ovi ljudi živeli u podzemnom svetu.

Čuveni Milanovićev "Slonov dijagram" (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Čuveni Milanovićev “Slonov dijagram” (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Oni koji veruju Fukujami, i kojima su devedesete izgledale kao trijumf koji će ih zauvek držati na vrhu ljudske evolucije, današnje događaje vide kao katastrofu ne samo zato što zaista mogu da dovedu do katastrofe već i zato što su propali njihova brižljivo negovana surogat ideologiju i mesto u društvu.

Pišem ovo u Beču, u Prateru, s pogledom na ogromni zabavni park sa automobilima koji neminovno priziva Harija Limu. Liberalizam se može videti kao zabavni park u pokretu, svaki automobil kreće najpre polako, a potom sve brže. Vožnja u početku donosi ogromnu radost, ali kao da je, izgleda, neko uključio prekidač za super brzo kretanje i zaključao kontrolnu sobu, a većina nas sada je u ovim automobilima koje niko ne kontroliše i niko ne može da ih zaustavi, brzina je opasna, i pitamo se kako će i kada doći do pada.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

 

(Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku; nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.)

 

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Karaskova: Šta planira Kina u Evropi i na Balkanu?


Kina pojačava pritisak na EU pa se samit grupe 16+1 u Sofiji održava samo sedam meseci nakon Budimpešte, kaže Ivana Karaskova iz praške Asocijacije za međunarodne odnose.

Ivana Karaskova, stručnjak za Kinu iz praške Asocijacije za međunarodne odnose objašnjava zbog čega se u Sofiji ove sedmice održava sedmi samit Kine i 11 članica Evropske unije iz centralne i istočne Evrope kao i pet balkanskih država koje žele da se priključe bloku, samo sedam meseci nakon prethodnog sastanka u Budimpešti.

Ukupna vrednost planiranih i tekućih kineskih investicija u okviru inicijative 16+1 u poslednje dve godine iznosi oko 9,5 milijardi dolara, a od toga na Balkan otpada više od polovine, pokazuju podaci iz istraživanja vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), koje prenosi londonski Financial Times.

Mehanizam

Pre samo nekoliko meseci, Kina je izjavljivala kako bi želela promenu formata 16+1 i, u skladu s tim, imati susrete sa šefovima država i vlada svake druge godine… ali, ono što sada rade je, u stvari – suprotno.

Kinezi su povećali broj sastanaka, a samo sedam meseci posle onog u Budimpešti sada planiraju novi.

​Mislim da pokušavaju da još jače pritisnu Evropsku uniju, a to može imati veze i sa mehanizmom procene o kojem se sada diskutuje Evropskoj uniji, i čini se da će on biti usvojen u januaru naredne godine jer je manjina koja mu se do sada protivila i blokirala njegovo usvajanje sada razjedinjena.

Tako da mislim da bi samit mogao imati neke veze sa ovom debatom oko mehanizma procene Evropske unije.

Pozicija

Mislim da mehanizam ne može de ugrozi investicije. Mehanizam ili nacrt mehanizma je stvar konsenzusa među različitim državama, i malo je ublažen rečnik tog akta.

Ne mislim da će na neki način ugroziti kineske ili ruske investicije u regionu jer je jedina stvar koju zemlja članica mora da učini to da prijavi broj investicija koje dolaze iz trećih zemalja, jer ako druge zemlje članice osećaju da to može da ugrozi njihovu sigurnost, u tom slučaju mogu zatražiti više informacija. I to je to.

On nema nikakvu snagu da blokira bilo kakve investicije.

Mislim da se ovde radi o pregovaračkoj poziciji koju bi želeli da imaju, zauzimanje boljeg stava u odnosu na EU.

Brojevi

Sve investicije se obično najavljivane uz veliki elan ali, u stvarnosti – polovina toga se nikada ne ostvari. A za to ima više razloga.

To je broj koji oni promovišu, koji koriste da bi pokazali da investicije pristižu, ali u mom regionu, u centralnoj Evropi, polovina toga se nikada ne ostvari.

Tako da sam pomalo skeptična oko brojeva.

Hladni rat

Druga stvar je raznolikost onoga što Kina sponzoriše ili obećava da će sponzorisati unutar različitih regiona u okviru 16+1.

U slučaju centralne Evrope to su uglavnom akvizicije tj preuzimanja, a u slučaju drugih zemalja, koje su obično izvan Evropske unije, to su uglavnom krediti ili projekti u oblasti infrastrukture.

Problematičan deo su, zapravo, pravi problemi koji su ukorenjeni u regionu.

Infrastruktura je vrlo “iscepkana” i to je tako bilo namerno napravljeno tokom hladnog rata.

Tango

One zemlje koje su izvan Evropske unije, koje ne mogu pristupiti strukturnim fondovima Evropske unije, ne bih rekla da nisu imali drugu opciju, ali za njih je veoma interesantno ono šta Kina nudi i ne bih krivila te zemlje zato što to uzimaju onakvim kakvo jeste.

Iskreno govoreći, neke od zapadnih sila su napustile region, a Kinezi i Rusi dolaze i te zemlje pokušavaju da to iskoriste na najbolji mogući način.

One se obraćaju Evropskoj uniji, ali takođe i silama sa istoka, kao što su Rusija ili Kina, a i Kina takođe ima koristi od toga, to je deo strategije ‘Put i pojas’.

Za tango je potrebno dvoje.

Strategija

Ovim će Kina barem dati opciju diversifikacije.

Do sada, druge opcije ili nije bilo ili nije bila veoma interesantna za te zemlje, a u nekim slučajevima nije im bila dostupna.

Stoga je dobro da Evropska unija obraća pažnju na region (Zapadnog Balkana) i što pokušava da osmisli strategiju kako da poboljša stanje, posebno oko infrastrukture koja je veliko i teško pitanje ovde u regionu.

Posmatrači

Znamo da je grčki premijer najavio da bi Grčka želela da se priključi grupi 16+1 u svojstvu posmatrača i videćemo da li to zaista mogu i da urade, to jest da li se pomenuta grupa bazira na geografiji ili na činjenici da su druge zemlje post-komunističke, da li će se grupa širiti prema Zapadu s eventualnim pristupom Grčke.

Druga stvar koja se može desiti nakon toga, ako se Grčka prijavi i ako postane članica, jeste šta će se dogoditi sa drugim posmatračima, kao što su Austrija ili Švajcarska, Belorusija ili Ukrajina, koje bi takođe mogle da traže da pristupe grupi 16+1.

U slučaju Austrije i Švajcarske, ovo bi moglo biti problematično za Evropsku uniju.

U slučaju Ukrajine i Belorusije, to bi moglo biti problematično za Rusiju.

VOA

Informatička revolucija: još uvek u povoju


Često se kaže da doživljavamo informacionu/informatičku revoluciju. Ali šta to znači, i gde nas ta revolucija vodi?

Informacione revolucije nisu nešto novo. Te 1439. godine, štamparija Johana Gutenberga pokrenula je eru masovne komunikacije. Naša trenutna revolucija, koja je započela u Silicijumskoj dolini 1960-ih, vezana je za Murov zakon: broj tranzistora na računarskom čipu udvostručuje se svakih nekoliko godina.

Do početka dvadeset prvog veka, računarska snaga koštala je jednu hiljaditinku (tj jedan promil) u odnosu na svoju cenu s početka sedamdesetih. Sada Internet povezuje gotovo sve. Sredinom 1993. godine je na svetu bilo tek oko 130 veb-stranica; do 2000. godine taj broj je premašio 15 miliona. Danas je preko 3,5 milijardi ljudi na mreži; stručnjaci procenjuju da će do 2020. godine “Internet stvari” povezati 20 milijardi uređaja. Naša informativna revolucija je još uvek u povoju.

Ključna karakteristika aktuelne revolucije nije brzina komunikacije; trenutna komunikacija putem telegrafa datira iz sredine devetnaestog veka. Ključna promena je ogromno smanjenje troškova prenosa i čuvanja informacija. Da je cena automobila opala tako brzo kao cena računarske snage, danas bi mogli kupiti auto po istoj ceni kao jeftin ručak. Kada cena tehnologije tako brzo opada, ona postaje široko dostupna i prepreke za njeno korišćenje vrtoglavo opadaju. Za sve praktične svrhe, količina informacija koje se mogu preneti širom sveta je praktično beskonačna.

Troškovi skladištenja podataka takođe su dramatično opali, omogućavajući našu sadašnju eru velikih baza podataka. Informacije koje su nekada popunjavale skladište sada staju u džep košulje.

Sredinom dvadesetog veka ljudi su se plašili da će računari i komunikacije koje čine danas aktuelnu informacionu revoluciju dovesti do vrste centralizovane kontrole prikazane u istorijskom romanu Džordža Orvela „1984“. Veliki brat bi nas pratio iz centralnog računara, čineći individualnu autonomiju besmislenom.

Umesto toga, pošto su troškovi računarske snage opali i računari su se smanjili na veličinu pametnih telefona, satova i drugih prenosnih uređaja, njihovi decentralizovani aspekti uklapali su se sa onom centralizacijom, omogućavajući komunikaciju peer-to-peer i mobilizaciju novih grupa. Ipak – što je ironično, – ovaj tehnološki trend ima i decentralizovani nadzor: milijarde ljudi danas dobrovoljno nosi uređaj za praćenje koji stalno krši njihovu privatnost dok traga za baznim stanicama. Stavili smo „Velikog brata“ u naše džepove.

Isto tako, sveprisutni društveni mediji generišu nove transnacionalne grupe, ali i stvaraju prilike za manipulaciju od strane vlada i drugih. Facebook povezuje više od dve milijarde ljudi i, kako je pokazalo rusko mešanje u američke predsedničke izbore tokom 2016. godine, ove veze i grupe mogu biti iskorišćene u političke svrhe. Evropa je pokušala da uspostavi pravila za zaštitu privatnosti sa svojom novom Opštom Uredbom o zaštiti podataka (GDPR), ali njen uspeh je i dalje neizvestan. U međuvremenu, Kina kombinuje nadzor sa „reputacionih kredita“ (social credit rankings), koji će imati uticaja na društvene ishode pojedinaca.

Informacije pružaju snagu, a sve veći broj ljudi ima pristup sve većem broju informacija, i to više nego ikada ranije – bilo da te podatke koristi u dobre ili loše svrhe. Ovu moć mogu koristiti ne samo vlade, već i nedržavni akteri: od velikih korporacija i neprofitnih organizacija do kriminalaca, terorista i neformalnih ad hoc grupa.

Ovo ne znači kraj nacionalne države. Vlade ostaju najsnažniji akteri na globalnoj sceni; ali ta scena je postala daleko dinamičnija i popunjenija, dok se mnogi među novim igračima mogu efikasno takmičiti u oblasti meke moći. Moćna mornarica je važna za kontrolu morskih puteva; ali, ta moć ne pruža mnogo pomoći na Internetu. U Evropi devetnaestog veka, znak velike moći bilo je pokazivanje da se može pobediti u ratu, ali, kako je istakao američki analitičar John Arkuilla, u današnjem globalnom informacionom dobu, pobeda često ne zavisi od toga čija vojska dobija, već čija priča pobeđuje.

Javna diplomatija i moć da se privuče i ubedi publika postaju sve važniji, ali javna diplomatija se menja. Davno su prošli dani kada su predstavnici stranih država organizovali filmske projekcije da bi izolovanoj publici prikazivali filmove po svom izboru, ili kada su ljudi iza Gvozdene zavese na kratkim talasima čuljili uši da čuju BBC. Tehnološki napredak doveo je do eksplozije informacija, a to je proizvelo “paradoks obilja”: obilje informacija koje vodi ka oskudici pažnje.

Kada su ljudi preplavljeni količinom informacija koje ih okružuju, teško im je da odluče na šta da se fokusiraju. Pažnja, a ne informacije, postaje oskudan izvor. Meka moć postaje još važniji izvor moći nego u prošlosti, ali isto tako i tvrda moć ima važnost u tom informativnom ratu. I pošto reputacija postaje sve važnija, političke borbe oko stvaranja i uništavanja kredibiliteta se umnožavaju. Informacije za koje se ispostavlja da su propaganda ne samo da mogu izazivati prezrenje, već se takođe mogu pokazati kontraproduktivnim ako ugrožavaju reputaciju zemlje odnosno njen kredibilitet.

Tokom rata u Iraku, na primer, postupanje prema zatvorenicima u zalivu Abu Ghraib i Guantanamo na način nespojiv sa američkim deklarisanim vrednostima doveli su do toga da se američko ponašanje smatra licemernim i takav utisak nije se mogao popraviti emitovanjem slika muslimana koji dobro žive u Americi. Slično tome, tvitovi predsednika Donalda Trampa koji su se pokazali lažnim, ugrozili su američki kredibilitet, smanjivši meku moć Sjedinjenih Država.

Efikasnost javne diplomatije ocenjuje se brojem promenjenih mišljenja (merenih intervjuima ili anketama), a ne potrošenim dolarima. Interesantno je napomenuti da ankete i Portlandski indeks  meke moći 30 (the Portland index of the Soft Power 30) pokazuju pad američke meke moći od početka Trampove administracije. Tvitovi mogu pomoći u postavljanju globalne agende, ali oni ne proizvode meku moć ako nisu verodostojni.

Aktuelni brzi napredak tehnologije veštačke inteligencije ili mašinskog učenja ubrzava sve ove procese. Sve je teže otkriti koje poruke šalju čet roboti (chat robot). Ali, ostaje da se vidi da li kredibilitet i ubedljiv narativ mogu biti potpuno automatizovani.

 

Project Syndicate

Šta je najbolji primer paradoksa vremenskih putovanja?


To bi svakako morala biti kratka priča Roberta Hajnlajna „Svi vi Zombiji“ (All You Zombies)

Jedna devojčica je misteriozno ostavljena u sirotištu u Klivlendu 1945. godine. To je “Džejn”, koja postaje usamljena i pogubljena, ne znajući ko su njeni roditelji, sve dok jednog dana 1963. godine ne bude čudno privučena jednom skitnicom u koju se potom i zaljubljuje. Ali, kad joj konačno krene nabolje, biva pogođena nizom nesrećnih slučajeva. Prvo, zatrudni sa skitnicom, koji potom nestaje. Drugo, tokom komplikovanog zahvata, doktori smatraju da Džejn poseduje obe grupe seksualnih organa, te, da bi joj spasli život, bivaju prisiljeni da „nju“ hirurški pretvore u “njega”. Na kraju, misteriozni stranac kidnapuje njenu bebu.

Poljuljana ovim katastrofama, odbačena od strane društva i prevarena od sudbine, “on” postaje pijanac i skitnica. Džejn ne samo što je izgubila roditelje i svog ljubavnika, već je izgubila i svoje jedino dete. Nekoliko godina kasnije, 1970. godine, utetura se u jedan pust bar, „Kod Poupa“, i ispriča svoju patetičnu priču jednom postarijem barmenu. Simpatični barmen za šankom nudi Džejn tj “skitnici” šansu da se osveti strancu koji ju je ostavio trudnu i napuštenu, pod uslovom da se pridruži “jedinici putnika kroz vreme”. Obojica (ili „oboje“) ulaze u vremensku mašinu, a barmen „ispušta“ skitnicu u 1963. koja na neobičan način biva privučena mladom ženom iz sirotišta, koja kasnije zatrudni.

Barmen svojom mašinom potom odlazi devet meseci napred kroz vreme, kidnapuje bebu iz bolnice i anonimno je ostavlja je u sirotištu 1945. godine. Barmen tada „spušta“ potpuno zbunjenu skitnicu u 1985. godinu, kako bi se prijavio u „jedinicu vremenskih putnika“. Skitnca na kraju uspeva u životu, postaje poštovan iskusni stariji član jedinice putnika kroz vreme, a zatim se preobražava tj prerušava u barmena i kreće u ispunjavanje najtežeg zadatka: susresti se sa sopstvenom sudbinom – sastanak sa jednom skitnicom „Kod Poupa“, 1970.

Pitanje glasi: Ko su Džejnina majka, otac, deda, baba, majka, sin, ćerka, unuka i unuk? Devojka, skitnica i barmen su, naravno, jedna ista osoba. Ovi paradoksi mogu učiniti da vam se zavrti u glavi, pogotovo ukoliko pokušate da razrešite Džejnino zamršeno pitanje roditeljstva. Ako bismo pokušali da nacrtamo njeno porodično stablo, utvrdićemo da su sve grane uvučene unazad u sebe, kao u krugu. Dolazimo do zapanjujućeg zaključka da je ona, ujedno, njena majka i otac – ona je, zapravo, čitavo porodično stablo po sebi i za sebe.

Ravi Bhoraskar, Quora

Kratka istorija trgovinskih ratova


Trgovinske tenzije između Pekinga i Vašingtona su u poslednje vreme bile na visokom nivou. Sa potencijalom trgovinskog rata, Sarah Pavlak daje istorijski pogled na to kako se ovakvi trgovinski sukobi obično odvijaju.

Sadašnjost: Opovrgnuto stanje stvari

Trampova vlada je 3. aprila ove godine izdala spisak od preko 1.300 uvoznih proizvoda iz Kine, što je približno 50 milijardi dolara u robi, koja može biti predmet tarifa u visini od 25 odsto. Predložena tarifa, koja pokriva niz industrijskih grana – uključujući medicinske uređaje, baterije, televizore i avionske delove – osmišljena je kako bi se bavila prinudnim politikama transfera tehnologije iz SAD u Kinu kao i “neadekvatnom zaštitom američke intelektualne svojine”, što je narušilo trgovinske odnose između ove dve zemlje.

Kao odgovor na ovu američku najavu, Peking je predložio tarife na američku robu u visini od 50 milijardi dolara – takse koje bi značajno uticale na američke proizvođače hemikalija, aviona i soje, kao i ostale proizvođače i poljoprivrednike. Suočavajući se sa ovom odmazdom od strane Kine, predsednik Tramp, koji je razgovarao sa američkim trgovinskim predstavnikom (US Trade Representative USTR), predložio je dodatnih 100 milijardi dolara tarifa na kinesku robu ukoliko se ne poboljša transfer tehnologije i pitanja bezbednosti intelektualne svojine (Intellectual Property, IP).

Početkom ovog maja, delegacija iz SAD na čelu sa sekretarom Mnučinom otputovala je u Kinu kako bi se uključila u ključne razgovore u cilju otvaranja trgovinskog rata. Preliminarni pregovori su završeni suštinskim razlikama između dve strane o tarifama i trgovinskim debalansima koji su ostali nerešeni. Međutim, obe strane su se složile da treba nastaviti sa razgovorima. Nakon nekoliko nedovoljno uspešnih sastanaka u Pekingu, kineska delegacija na čelu sa zamenikom kineskog premijera Lijuom došla je u Vašington, kako bi se konačno usaglasila s obećanim dogovorom o “stalnom odvijanju međusobnog dijaloga”. Ovi razgovori su pokazali potencijal za produktivne ishode, ali je bilo prisutno i još nekoliko detalja koje je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, menjati.

Bez čvrstih dogovora „iskaljenih u gvožđu“, ne postoji garancija za postizanjem jednog prijateljskog krajnjeg rezultata između Sjedinjenih Država i Kine. S obzirom na potencijalni neuspeh razgovora, vredi pitati šta bi dobro – ako bilo kakvo dobro i postoji – moglo proizaći iz trgovinskog rata za bilo koju stranu, ukoliko razgovori propadnu a obe zemlje obnove svoje borbene stavove. Istorijski govoreći, trgovinski ratovi obično su u većoj meri rezultirali gubicima nego li dobicima za one koji su u njih bili uključeni. Da bismo razumeli zašto je to tako, preispitajmo poslednje reperkusije povećanja tarifa, kao i moguće buduće implikacije pretnje tarifama za američka preduzeća.

Prošlost: protekcionističke mere i njihove posledice

Smut-Holijeva tarifa i Velika depresija

Jedan od najpoznatijih primera američkog protekcionizma potiče iz ere Velike ekonomske depresije. Domaći američki poslovi su se nakon Prvog svetskog rata suočili sa povećanom međunarodnom konkurencijom, kao i padom cena usled prekomerne proizvodnje. Kada je 1929. godine američka berza kolabirala, domaća preduzeća uglavnom su podržavala protekcionističke mere, a predsednik Huver je 1930. potpisao Zakon o Smoot-Hawley tarifi. Ova tarifa je prvobitno osmišljena kako bi se primenjivala u poljoprivrednoj industriji, ali je Huver proširio njenu primenu na širok spektar sektora. Sve u svemu, zakonom o Smut-Holijevoj tarifi one su podignute za preko 20.000 uvezenih proizvoda, i to u proseku za 20 posto.

Smut-Holijev zakon je imao za cilj smanjenje američkog uvoza, što je i postigao. Između 1929. i 1932. godine američki uvoz iz Evrope pao je za oko 66 odsto. Mera je pokrenula lančanu reakciju protekcionizma širom sveta, što je dovelo do toga da preko 20 drugih zemalja donese protivmere odmazde kroz adekvatne takse. Ovo je znatno naštetilo američkom izvozu; nakon Smut-Holijevog zakona (SHZ), američki izvoz od 5,2 milijardi dolara u 1929. godini pao je na tri puta manji obim, na 1,7 milijardi dolara u 1933. godini, što je ogroman gubitak. Poljoprivredni sektor, za koji je Smut-Holijev zakon prvobitno i bio koncipiran, bio je posebno pogođen.

Iako osmišljen da koristi Sjedinjenim Državama, krajnji rezultat SHZ-a ogledao se u dodatnom pogoršavanju ionako teške ekonomske slike Amerike tokom Velike depresije. Uvođenje čak viših tarifa na uvezenu robu izazvalo je i podizanje trgovinskih kontra-barijera u drugim delovima sveta, “dodajući otrov u već ispražnjeni bunar tadašnje globalne trgovine”, kako je tada opisao list Economist.

Japan i automobilska industrija

Tokom osamdesetih godina prošlog veka, slab jen i fokus na inovacije podstakli su rast japanskih preduzeća čiji je izvoz preplavio američko tržište, posebno u sektoru elektronskih uređaja i automobila. Regan je 1981. godine stigao do diplomatskog sporazuma sa svojim japanskim kolegama za sprovođenje dobrovoljnih ograničenja uvoznih kvota. Reganovi diplomatski pregovori olakšali su tenzije između dve zemlje, čime je izbegnut potencijalni trgovinski rat. Ipak, tržišna ograničenja i dalje su imala negativne reperkusije. Suočeni sa manjom međunarodnom konkurencijom, domaći američki proizvođači su smanjili proizvodnju i veštački podigli cene automobila.

Kako je Patrik Gilespi objavio u CNN-ovoj rubrici Money, “manja proizvodnja podrazumevala je i manje radnika: Amerika je izgubila preko 60.000 automobila između 1982. i 1984. usled ograničenja trgovine, a prosečna cena automobila je u to vreme porasla za oko 1.000 dolara.” I dok nova ograničenja nisu bila potpuno negativna – kvota je izazvala diskusije o kontroli kvaliteta u industriji, čineći automobile sigurnijim za domaće potrošače – pokazalo se da je čak i u najboljem slučaju saglasnosti sa dogovorenim kvotama, američka javnost bila pogođena sa gubitkom poslova i poskupljenjem automobila.

Tarife na gume Obamine administracije

Noviji primer uticaja protekcionističkih mera može se videti u sporu oko guma na relaciji SAD-Kina. Kao odgovor na pritužbe koje su pokrenute od strane američkih kompanija, naime, da “gume ulaze na američko tržište ispod poštene tržišne vrednosti”, predsednik Obama je uveo 35-postotnu tarifu na kineske gume od 2009. do 2012. godine. U njegovom obraćanju naciji iz 2012. godine, Obama je napomenuo da je smanjenjem uvoza lakih kamionskih guma iz Kine spašeno oko 1.200 domaćih radnih mesta. Još bolje, američki proizvođači pneumatika su doživeli porast proizvodnje i to uz tarife. Ovaj potez je izgleda, na prvi pogled, bio profitno pozitivan po američku ekonomiju. Realnost je bila daleko više nijansirana. Na kraju, procenjuje se da je ova mera koštala Amerikance više od 3.700 radnih mesta koja su – upravo usled uvođenja ove tarife – morala biti ukinuta.

Uticaj tarife na kineske gume može se razvrstati u četiri glavne komponente. Prvo, s obzirom na manje konkurencije, proizvođači američkih guma počeli su da podižu svoje cene. Cena američke gume porasla je za 3,2%. Ove više cene su marginalno smanjile prosečni diskrecioni dohodak Amerikanca. Smanjenje diskrecione sposobnosti potrošnje dalje je marginalno ugušilo potrošnju drugih luksuznih i neesencijalnih dobara, što je u celini oslabilo američku ekonomiju.

Drugo, podizanje cena američkih proizvođača na svoju robu proizvelo je situaciju da američki potrošači budu prisiljeni da plate više za gume. Prosečna cena po gumi porasla je sa 31 na 39 dolara, što se prelilo na cene za krajnje proizvode kojima su ove gume i služile, kao što su automobili i laki kamioni.

Treće, posledice uvođenja tarifa na inostrane gume nisu bile ograničene samo na svet auto-delova; predviđajući uticaj ove tarife na globalnu ekonomiju, Kina je uzvratila stvaranjem tržišnih barijera za uvoz američke piletine. Prema Peterson institutu za međunarodnu ekonomiju, američki proizvođači pilića su izgubili oko milijardu dolara usled manje prodaje.

Konačno, iako je broj guma uvezenih iz Kine smanjen za 30 odsto, pad nije bio u korelaciji sa povećanjem domaće proizvodnje za 30 odsto. Umesto toga, kao što je često slučaj kod usvajanja tarifa, uvoz guma je preusmeren u druge zemlje. Konkretno, uvoz guma iz Južne Koreje, Tajlanda i Indonezije se više nego udvostručio u trogodišnjem periodu. U godini nakon uvođenja tarifa za gume, američka proizvodnja guma porasla je samo za 14 odsto, dok su troškovi uvoznih guma porasli za 18 odsto.

Američka carinska tarifa na kineske gume nije bila od koristi za američku ekonomiju. U periodu od 2007. do 2012. godine domaći biznis sa američkim gumama nastavio je da opada. Nakon što su 2012. Kini ukinute restrikcije, uvozom kineskih guma ponovo je preplavljeno američko tržište. Čak i tokom perioda tarifnih barijera, američki proizvođači guma su imali minimalne koristi, uglavnom zbog povećanja uvoza guma iz drugih zemalja. Pored toga, tarifa je bila loša mera. Prema Kitu Prajsu, predstavniku kompanije Goodyear Tire & Rubber Co., ovo ograničenje je veoma malo pomoglo njihovom poslovanju, pošto su gume koje su proizveli bile kvalitetnije od onih koje su bile pogođene tarifama.

Robe i dobra

Dosad smo ispitali neke slučajeve tarifa koje su na kraju negativno uticale na međunarodne odnose i ekonomski rast zemlje koja te tarife implementira. Međutim, važno je napomenuti da tarife nisu uvek štetne. Trenutno, Sjedinjene Američke Države imaju stalnu tarifnu restrikciju na preko 12.000 uvoznih artikala. Na primer, prehrambena industrija ima zaštitne tarife stavljene na francuske džemove, čokoladu i pršutu (100% tarifa) oljušteni kikiriki (163,8%), špargle i slatki kukuruz (21,3%), kao i na kajsije, dinje i smokve (29,8%), između ostalog. Metle, dekorativno staklo, komercijalno posuđe, kožne cipele, patike, brodski delovi i duvan su još neki primeri industrija koje posluju uprkos visokih tarifa. U ovoj igri đavolovog advokata, u nekoliko posebnih slučajeva može se napraviti ubedljiv slučaj za primenu carinskih tarifa.

Svetska trgovinska organizacija, na primer, dopušta odredbe kojima države krše pravila STO kako bi zaštitile industrije vitalne za njihovu nacionalnu sigurnost. STO takođe omogućava zemljama da krše pravila o slobodnoj trgovini radi ublažavanja određenih zdravstvenih ili ekoloških problema. Pored ovih uskih i specifičnih primera, postoji i ekonomski argument za uvođenje tarifa u specifičnim slučajevima gde profitne koristi za zemlje mogu biti pozitivne. Ova teorija, nazvana optimalnom tarifnom teorijom, počiva na tvrdnji da ako jedna zemlja ima dovoljno veliko tržišno učešće u uvozu dobara, impozantne tarife mogu, zapravo, dovesti do promena cena na svetskom tržištu – promena koje mogu biti od koristi potrošačima u toj zemlji.

Ko pobeđuje u budućnosti?

Postoji razlog da mislite da se Kina angažovala u trgovinskim praksama koje na nepošten način nanose štetu američkim kompanijama, i da se reforme koje su obećali sporo sprovode. Pa ipak, kako istorija osvetljava, pokušaj rešavanja problema zadavanjem trgovinskih udara popravlja malo šta od suštinskih pitanja usled kojih je i nastao sukob. Tarife nisu jedini mehanizam kojim se Sjedinjene Države mogu snažno boriti protiv inostranih trgovinskih praksi – a nisu ni najefikasniji metod. Ukoliko dođe do diplomatskih pregovora, dobrovoljna ograničenja izvoza ili zahtevi za domaćom robom mogu predstavljati manje agresivne mere koje bi možda mogla da primeni Trampova administracija. Kao što pokazuje slučaj sa gumama, kada se dve zemlje uključe u trgovinski rat, često se događa da su jedini dobitnici upravo zemlje koje nemaju nikakve veze sa tim sukobom. Za zemlje koje su uključene u trgovinski sukob, povećanje tarifa predstavlja meru koja nanosi štetu kako domaćim proizvođačima tako i potrošačima.

Nakon razgovora u Pekingu koji su rezultirali nekolicinom konkretnih dobitaka – i razgovora u Vašingtonu koji su ponudili mogućnost nekog naprednog momentuma – budućnost trgovinskih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine i dalje je neizvesna. Jednostavan pregled ekonomske istorije i odnosa jasno pokazuje da su tarife obično štetne po obe strane. Da bi trgovinski odnosi između SAD i Kine ostali stabilni, put treba unapred definisati naporima za uključivanje u međusobno korisni i produktivni dijalog kako bi se sprečilo padanje u uvek iste, samorazarajuće trgovinske ratove koje smo ranije videli.

Sarah Pavlak, China Business Review

Evro i demokratija


Dani Rodrik

Dani Rodrik

Kada je predsednik Italije sprečio postavljanje evroskeptika Paola Savone na mesto ministra finansija u vladi koju je predložio savez Pokreta pet zvezdica i Severne lige, da li je takvim postupkom zaštitio ili ugrozio demokratiju u svojoj zemlji? Nezavisno od ustavnih ograničenja specifičnih za italijanski kontekst, to je pitanje koje zadire u samu suštinu demokratske legitimnosti. Teška pitanja koje se tako otvaraju treba ispitati na principijelan i primeren način, ako želimo da se naše liberalne demokratije oporave.

Evro je sporazumna obaveza za koju prema sadašnjim pravilima igre ne postoji predviđen mehanizam izlaska. Predsednik Sergio Mattarella i njegovi branioci ističu da napuštanje evra nije bilo predmet debate u izbornoj kampanji koja je dovela na vlast populističku koaliciju i da bi imenovanje Paola Savone izazvalo rušenje finansijskih tržišta i ekonomski haos. Kritičari tvrde da je prekoračio ovlašćenja i dopustio da finansijski interesi onemoguće imenovanje ministra koga je predložila vlada izabrana većinom glasova biračkog tela.

Pristupajući evrozoni Italija je svoj monetarni suverenitet podredila spoljašnjem, nezavisnom autoritetu Evropske centralne banke. Prihvatila je i jasno definisane obaveze u pogledu vođenja fiskalne politike, mada ta ograničenja nisu tako čvrsta kao ona koja se odnose na monetarnu politiku. Tako prihvaćene obaveze ograničavaju makroekonomske izbore koji stoje na raspolaganju italijanskim vlastima. Pre svega, u odsustvu domaće valute Italija ne može birati ciljnu inflaciju ili devalvirati svoju valutu. Takođe, fiskalni deficit ne sme preći propisanu granicu.

Takva spolja nametnuta ograničenja u vođenju politike ne moraju biti u sukobu sa demokratijom. Ponekad ima smisla da biračko telo sebi veže ruke, ako to pomaže ostvarivanju boljih rezultata. Otuda načelo „demokratskog delegiranja“: demokratije mogu poboljšati učinak tako što će neke aspekte donošenja odluka preneti na nezavisne agencije.

Potreba za demokratskim delegiranjem se javlja kada je važno da obaveza postupanja na određeni način bude kredibilno prihvaćena i potvrđena. Najbolji primer je monetarna politika. Mnogi ekonomisti smatraju da centralne banke mogu generisati rast i zaposlenost kroz ekspanzivnu monetarnu politiku jedino ako im pođe za rukom da proizvedu neočekivanu inflaciju na kraći rok. Pošto se očekivanja tržišta uvek prilagođavaju ponašanju centralne banke, diskreciono vođenje monetarne politike obično ne daje dobre rezultate: tako se proizvodi veća inflacija bez rasta proizvodnje ili zaposlenosti. Zato je bolje monetarnu politiku zaštititi od političkih pritisaka delegiranjem na tehnokratske, nezavisne centralne banke čiji je zadatak da održavaju stabilnost cena.

Na prvi pogled, evro i ECB su solidno rešenje za problem inflacije u evropskom kontekstu. Tako se italijanski glasači štite od kontraproduktivnih inflatornih trendova koje stvaraju političari. Ali određene osobenosti evropske situacije dovode u sumnju princip demokratskog delegiranja.

Pre svega, ECB je međunarodna institucija koja snosi odgovornost za monetarnu politiku u evrozoni u celini, a ne samo u Italiji. Zbog toga ona na specifične ekonomske okolnosti u Italiji neće reagovati jednako brzo kao što bi to činila jedna jednako nezavisna, ali samo italijanska centralna banka. Problemu doprinosi i to što ECB određuje ciljnu inflaciju, koja je poslednji put definisana 2003. godine kao inflacija koja iznosi “nešto manje od 2 odsto na srednji rok“.

Teško je opravdati delegiranje odluke o ciljnoj inflaciji na tehnokrate koji ne moraju da izlaze na izbore. Kada se zemlje u evrozoni nađu na udaru poremećaja tražnje, ciljna inflacija određuje razmere bolne deflacije cena i plata kroz koju moraju proći da bi se prilagodile. Što je ciljna inflacija niža, to više deflacije moraju podneti. Postojali su dobri ekonomski razlozi da ECB podigne ciljnu inflaciju posle krize evra, da bi se tako ubrzala korekcija konkurentnosti u zemljama južne Evrope. U ovom slučaju, zaštićenost od političke odgovornosti verovatno nije bila dobar izbor.

U svojoj odličnoj knjizi Neizabrana vlast: potraga za legitimnošću centralnih banaka i državne administracije / Unelected power: The quest for legitimacy in central banking and the administrative state Paul Tucker, bivši zamenik guvernera Engleske banke, detaljno ispituje argument za demokratsko delegiranje. Potrebno je napraviti jasnu razliku između ciljeva državnih politika i sredstava njihove implementacije. U meri u kojoj te politike proizvode posledice na polju distribucije ili načina usklađivanja suprotstavljenih ciljeva (na primer, stabilnosti cena i zaposlenosti), ti ciljevi se moraju definisati u političkoj areni. Delegiranje je dobrodošlo samo u sprovođenju onih državnih politika koje doprinose ostvarivanju ciljeva već ustanovljenih političkim procesom. Tucker tvrdi, sasvim ispravno, da je veoma mali broj nezavisnih agencija utemeljen na doslednoj primeni načela koja bi položila test demokratske legitimnosti.

Taj nedostatak je još pogubniji u slučaju delegiranja na međunarodne agencije i sporazume. Međunarodne ekonomske obaveze u velikom broju slučajeva nemaju za cilj da reše probleme demokratije u određenoj zemlji, već da privileguju poslovne ili finansijske interese, čime ugrožavaju unutrašnje društvene pogodbe. Deficit legitimnosti Evropske unije proističe iz raširenih sumnji da su njeni institucionalni aranžmani otišli predaleko u drugom pomenutom smeru. Kada se u obrazlaganju svoje odluke Mattarella pozvao na moguću reakciju finansijskih tržišta, on je te sumnje potvrdio.

Ako evro i sama EU treba da budu u isto vreme održivi i demokratski, kreatori politika će morati da obrate više pažnje na problem delegiranja odluka na neizabrana tela. To ne znači da se treba po svaku cenu boriti protiv prenošenja dela suvereniteta na nadnacionalna tela. Ali treba držati na umu da preferencije ekonomista i ostalih tehnokrata u vođenju državnih politika neće same od sebe dati demokratski legitimitet takvim politikama. Delegiranje suvereniteta treba promovisati ako se tako zaista unapređuje dugoročni učinak demokratije, a ne samo zato što to odgovara trenutnim interesima globalističke elite.

Dani Rodrik

Project Syndicate, 11.06.2018.

Social Europe, 18.06.2018.

Peščanik.net, 23.06.2018.

 

Nemačka prodaje manje obveznica za refinansiranje starog duga


Nemački poreski prihodi nastavljaju da cvetaju, smanjujući zavisnost zemlje od novih obveznica, donosi Handelsblatt.

Među kolegama iz svoje socijaldemokratske partije na levoj strani centra, novi nemački ministar finansija u Nemačke Olaf Šolc (Olaf Scholz) ponekad je poznat i po nazivu “Olaf Schauble”, po svom konzervativnom prethodniku Volfgangu Šojbleu.

Šala koja je u potki ove priče glasi: ima li zaista neke razlike među njima? Od preuzimanja dužnosti u martu ove godine, Šolc se vrlo fokusirano zaglavio u restriktivnoj fiskalnoj politici koju je nasledio od Šojblea. To, pre svega, neće značiti da će novi dugovi biti pridodati sadašnjem saveznom budžetu. Šojble je bio ponosan svojom “crnom nulom” – balansiranim saveznim budžetom kojeg je od 2016. redovno ostvarivao. A Šolc se po tome uopšte ne razlikuje od svog prethodnika.

Ove godine će, međutim biti drugačije, barem samo malo. Vlada će potrošiti manje novca nego što je planirano, kako bi se stari dug prevazišao prodajom novih obveznica investitorima. U predstojećem trećem kvartalu 2018. godine, država će potrošiti šest milijardi evra ($6mlrd) manje za kupovinu obveznica nego što je prvobitno planirano. U prošlom kvartalu se na nove obveznice već utrošilo dve milijarde evra manje od onoga od zacrtanog. Oslanjajući se na ove uštede moglo bi značiti nastavak dobrog zdravlja nemačke privrede, u kojoj je poreski prihod porastao za 6,8 odsto u periodu od maja do maja.

Stari dugovi su postali novi

Nemačka će, ukupno, ove godine pozajmiti između 181 milijardi i 185 milijardi evra, podeljenih između 36 milijardi evra kratkoročnih instrumenata novčanog tržišta, 139 milijardi evra u obveznice sa fiksnom kamatom sa rokovima od dve do 30 godina i još jednu pozajmicu šest milijardi do 10 milijardi evra u obveznicama sa indeksom inflacije.

Svakog decembra Nemačka državna agencija koja svakog decembra odgovara za nacionalni dug određuje koliko će novca federalna vlada morati da pozajmi kako bi refinansirala stari dug. Zatim utvrđuje datume za aukcije duga i objavljuje obim novog duga koji će se izdati. Obveznice indeksirane inflacijom su jedine kategorije u kojima određeni iznos nije unapred određen.

Ne postoji poseban obrazac za smanjenje novog duga: ukupno sedam emisija obveznica biće ukinuto za iznos koji se kreće između 500 miliona i milijardu evra. Ipak, nove emisije su takođe značajne i ukupno iznose oko četiri milijarde evra. Povrh već postojećim 30-godišnjim emisijama obveznica pridodaće se još oko milijardu evra, uz tri milijarde evra ponovno izdatih putem postojećih kratkoročnih obveznica.

Analitičari nisu očekivali ove i ovolike uštede, a cena nemačkih državnih obveznica malo se povećala usled pozitivnih vesti. Nasuprot tome, prinos na desetogodišnje obveznice – najpopularnije pitanje Nemačke – pao je na 0,35 odsto, dostižući najniži nivo od kraja maja.

Uz potražnju za nemačkim obveznicama koje će se smanjiti kada Evropska centralna banka (ECB) okonča svoj program kupovine obveznica, analitičari pozitivno gledaju na pooštravanje ponude. ECB će u oktobru prepoloviti svoje kupovine, da bi ih u decembru i potpuno ukinula.

Andrea Cünnen radi u Handelsblatovoj  frankfurtskoj redakciji za finansije i ekonomiju, a specijalnost su joj tržišta obveznica.

Handelsblatt

Milijarderi, ljudi poput nas


… i utešno provirivanje kroz ključaonicu… kroz koju uočavamo Bila Gejtsa i Vorena Bafeta kako preturaju po starim vinilima i kupuju slatkiše.

Dva prijatelja ponovo su prizivala sećanja na „dobre stare dane“ i šalili se na račun Bafetove naklonosti prema slatkišima u ovom simpatičtnom video-zapisu.

Ima li boljeg načina da se proslavi početak leta od milkšejka koji bismo podelili sa „običnim milijarderima“ poput Bila Gejtsa i Vorena Bafeta?

Njih dvojica, koji su već 27 godina prijatelji, svratili su do radnje „Fairmont Antiques & Mercantile“ u Omahi, Nebraska, u trenuku kada se Gejts zadesio u Bafetovom “zavičaju” tokom godišnjeg sastanka akcionara kompanije Berkshire Hathaway. Srećom po nas – tamo je bila i kamera koja je ponešto i zabeležila, i to u Gejtsovo ime.

U video snimku kojeg je Gejts podelio na internetu, on i Bafet šetaju između rafova krcatih bombonama koje ispunjavaju i hodnike ove prodavnice, prisećajući se lepih davnih dana i upoređujući svoja zapažanja o omiljenim bombondžinicama i poslastičarnicama – Gejts preferira kikiriki-pločice, dok Bafet poletno prihvata da proba sve što mu padne pod ruku.

Ulaskom u prostoriju punu nanizanih flipera, Bafet se priseća da je i on 1946. kupio jedan fliper za samo 25 dolara. “Iz njega sam uspeo da sazdam malo carstvo. Bio je to najbolji biznis u kome sam ikada bio. Zaista sam rano doživeo vrhunac u svojoj poslovnoj karijeri”, pošalio se na svoj račun, „a od tada do danas sve se kretalo nizbrdo.”

Gejts se takođe opsetio svog početka, gledajući kopiju časopisa Popular Electronics, koji je njega i Pola Alena inspirisao da pokrenu Microsoft. Kako se uočava na videu, Bil je očigledno poklonik muzike Vilija Nelzona. Ispostavlja se da je svadbeni poklon Melinde Gejts svom mužu bio privatni uživo nastup ovog legendarnog muzičara, koji im je pevao na zabavi noć pre nego što su se venčali.

Radi što boljeg ugođaja, pogledajte video ispod:

Nina Zipkin, Entrepreneur.com

Kako je novopečenoj firmi zapalo da prodaje najskuplja vina na svetu?


Michael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFPMichael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFP[/c

Švajcarski vinarski “skorojević” – ili, lepše rečeno, “novajlija” – posluje sa starim aukcionarima. I – uspeva da pliva među ajkulama u ovom poslu. Priču objavio poslovni portal Bloomberg.

Novopečena aukcijska kuća „Baghera“ iz Ženeve je u nedelju 15. juna održala aukciju na kojoj se našao najčuveniji svetski Burgundac – i to samo dve godine nakon što je ta ista firma povukla te iste boce sa aukcije zbog problema sa autentičnošću.

Burgundska vina znamenitog francuskog vinara Anrija Žajea (Henri Jayer, 1922 – 2006), čoveka koji je uveo značajna poboljšanja u proizvodnji burgundca kao i uzgajanju vrhunskog pinot noira, cenjena su kako zbog svog zavodljivog bukea pinot noir sorte grožđa iz francuskog regiona, tako i zbog njegove – oskudnosti na tržištu. Anri Žaje je umro 2006. godine, nakon svoje poslednje berbe okončane pet godina ranije. A kada se ovakva stara vina pojavljuju na aukciji, njihova cena može dostići 15.000 dolara za bocu.

Tako su obožavaoci Žajeovih buteljki plasirali u javnost vest o Žajeovom „vinskom blagu“ koje je ostalo iza njega: 1.064 boca otkrivenih u podrumima legendarnog francuskog vinara u burgundskom  mestu Vosne-Romanée – boce koje su njegove ćerke opisale kao poslednje koje je imao u vlasništvu. One se sada čuvaju u skladištu dragocenosti i umetnina u Ženevi. U nedelju 17. juna, ponuđači su se okupili u restoranu “Domaine de Châteauvieux“, ugostiteljskom lokalu okićenom Mišlenovim zvezdicama usred švajcarske vinske regije, na aukciji za koju se prognoziralo da će dostići čak 13 miliona švajcarskih franaka (13 miliona dolara).

Onoliko intrigantna koliko to može biti šansa za otkupom jednog od ovih retkih i dragocenih vina, izbor aukcionara je još neobičniji. Umesto da prodaju ovih vrhunskih vina organizuju preko etabliranih kuća kao što su Christie’s ili Sotheby’s, Žajeove ćerke su se okrenule ženevskoj kući „Baghera Wines“, koju je pre samo tri godine osnovao bivši zaposleni u aukcionarskoj kući Kristi, Michael Ganne; danas se sedište njegovog biznisa nalazi u zgradi našaranoj grafitima, u blizini glavne železničke stanice u Ženevi.

“Mislim da postoje izvori čije su kritike i ocene aukcijskih vina poznatije i renomiranije”, izjavila je Morin Dauni, ekspert za autentičnost starih vina koja je i pozvala klijente da izbegnu prodaju. “Zašto su ove žene (Žajeove ćerke) dale ovolika i ovakva vina Ganeu, a ne Sotbiju?”

Čak i uprkos svom više nego kratkom i skromnom istorijatu poslovanja u prodaji vrhunskih vina, Baghera je uspela da postane meta brojnih kontroverzi. Ova firma je 2016. izvlačila boce sa dve aukcije, uključujući i one sa vinima iz Burgundije (recimo Domaine de la Romanée-Conti), a nakon što je advokat iz Los Anđelesa Don Kornvel, koji radi sa stručnjacima za proveru vina, ispitao njihovu autentičnost.

Vina iz oblasti Romanée-Conti

Baghera kaže da je vinograd Romanée-Conti proverio i odobrio svaku bocu koju je pustio na aukcijsku prodaji, kao i da je ova vinarija potvrdila njihovu autentičnost. Firma Baghera takođe se obavezala da će refundirati novac bilo kom ponuđaču ukoliko se nakon obavljene aukcijske kupovine pokaže da vino nije autentično, ali – ona to nikada nije učinila.

Ova aukcijska kuća je izjavila da su Žajeove ćerke odabrale „Bagheru“ i još dve aukcijske kuće zbog svoje bliskosti sa Ganeom, koji je i ranije prodavao vina iz ovog vinograda – još dok je radio u Kristiju. Ženeva je izabrana jer je relativno blizu Vosne-Romaneu, Žajeovom zavičaju i vinogradu koji mu je doneo slavu, samo na 250 kilometara udaljenom od Ženeve – smanjujući tako rizik od oštećenja tokom transporta, kažu u Bagheri.

Bagera je svojom promotivnom kampanjom pokušala da istakne poreklo vina, kroz intervjue sa sestrama (Žajeovim ćerkama) koje su ovaj razgovor objavile na njegovoj veb-stranici. Februarski transport Žajeovih vina u Ženevu – što je bio prvi put da zalihe ovog vina napuste podrum nakon Žajeove smrti – nadgledao je sudski izvršilac, navode u ovoj firmi.

‘Očevo nasleđe’

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna.

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna

“Ćerkama Anrija Žajea trebalo je dosta vremena kako bi se izborile sa očevom vinarskom zaostavštinom”, kaže Džuli Karpentjer, zamenica direktora u Bageri. “Lidija i Dominik bile su svesne da prodaja ovih vina podrazumeva zaklapanje poslednje stranice Žajeovog vinskog carstva.”

Svaka boca je po prvi put označena tek nešto pre nego što je otpremljena na prodaju, kakav je i običaj u Burgundiji, a njihove oznake potvrđivane digitalnim tokenom koji garantuje da je to vino prava stvar, kažu u Bageri. Ova firma bi po načinu i vrsti nalepnice tj etikete mogla reći koje su boce poticale iz cenjenih vinograda, kao što je Cros-Parantoux, ali i zbog toga što je Žajeov posed katalogizovan, kaže Karpentjeova. Žaje je svaku pojedinačnu bocu pedantno uvodio u svoju podrumsku knjigu, registrujući ih za francuske kupce kao svoj godišnji inventar, kažu u ovoj aukcijskoj kući.

Žaje je bio “čaobnjak” koji je čak bio u stanju da neke po kvalitetu skromije partije Bugundca „pretvori“ tj iskupažira u izvanredna vina, kaže Džajls Burk-Gafni, direktorka za kupovinu u „Justerini & Brooks“ za ovu francusku regiju. Inače, ta londonska firma je zvanični uvoznik Žajeovih vina za Britaniju. Ključ za kolekcionare je uvek isti: pronaći boce koje su u dobrom stanju.

Vino u nekim bocama berbi iz 1976. i 1987. koje nudi Baghera su na daleko nižem nivou od očekivanog, kaže Burk-Gafni. Iako je normalno da neko vino isparava kako boce stoje godinama, ili čak više decenija, neobično niski nivoi tečnosti mogu ukazivati na to da je vino, možda, pokvareno. “Izgleda da se u ovom slučaju preuzima ogroman rizik za ogroman novac, ali nije, s druge strane, ni sigurno da ona neće biti prijatna i pitka”, kaže Burk-Gafni.

Karpentjeova kaže da se vino, u 79 odsto slučajeva boca normalne veličine, nalazi do tri centimetra (1,2 inča) ispod plute – nivo koji se smatra odličnim za vina koja su ležala najmanje četvrt veka. Nivoi većih magnum-buteljki su još bolji, kaže ona. U Bagerinom aukcijskom katalogu, Gane kaže da su Žajeova vina koja je probao pokazala kako je vino “još uvek mlado i da bi moglo da se čuva impresivno dugo vremena”.

Vrhunski kvalitet

Iako još uvek nisu objavljeni rezultati aukcije, ova prodaja bi po procenama stručnjaka lako mogla dostići rekordno visok nivo; to znači da bi Ganne mogao i da premaši „Kristijevu“ aukciju Žajeovih vina koja se pre šest godina odvijala u Hong Kongu, kada je ovom prodajom prikupljeno oko osam miliona dolara.

Londonska firma za trgovinu vrhunskim vinima Berry Bros. & Rudd kaže da je često nuđen stari Žajeov burgundac”, ali zbog poteškoća u dokazivanju izvora vina, umesto da otvoreno odbijemo – mi se izuzmemo sa aukcija”, kaže portparolka ove kompanije koja odbija da komentariše da li im je pružena prilika za organizaciju aukcijske prodaje Žajeove  kolekcije u Ženevi.

“Mislio sam da će ovakvu vrhunsku kolekciju prodavati veliki aukcionari poput Kristija ili Sotbija”, kaže Majkl Igan, verifikator vina iz Bordoa.

Novopečena aukcijska kuća Baghera opisuje ove boce kao „Žajeovu ličnu rezervu, izbor koji je on sam napravio od svojih najvećih vina.” U sklopu ove prodajne kampanje, Ganne je napisao pismo/posvetu upućenu legendarnom pokojnom vinaru, opisujući svoje “obožavanje, kao zabavno – i ponekad zastrašujuće – poštovanje” koje gaji prema njemu.

Čak i da su ove boce zaista poreklom iz Žajeovih vinskih podruma, i dalje u vazduhu lebdi pitanje, nedoumica o tome koliko su dobre ove boce unutra – da li je vino u ispravnom stanju ili ne. “Anri Žaje je, kao i svaki drugi vinar, pravio odlična vina ali, naravno i neka manje dobra vina”, kaže Džasper Moris, autor knjige „U Burgundiji“ (Inside Burgundy). “Imao sam prilike da proteklih godina  s vremena na vreme probam njegova vina koja su zaista izvrsna. Ali – ne uvek.”

Thomas Buckley, Thomas Mulier, Bloomberg

Kineski 40-godišnji ekonomski uspon zasenjuje njene globalne suparnike


Kineska reforma i politika otvaranja promenili su ovu državu i sudbinu socijalizma, dozvoljavajući joj da se oprosti od siromaštva i svojih slabosti, kao i da povrati istorijsku slavu i poverenje sveta u nju kao zaista velike zemlje, objavio je CNTV News App u petak 22. juna a istog dana preneo i China Daily na svojoj američkoj verziji portala.

Godišnji rast BDP-a u Kini je između 1978. i 2016. u proseku iznosio 9,7 odsto, rastući brže nego bilo koja druga zemlja u istom vremenskom periodu, dok su Sjedinjene Države u tom periodu ostvarile godišnju stopu rasta od 2,7%, zatim Kanada sa rastom od 2,5%, Britanija sa 2,3% rasta i Japan sa rastom od 2,2 odsto.

Čak je i unutar BRICS bloka ekonomski učinak Kine bio izuzetan jer je BDP u Kini u 2017. iznosio 12 biliona dolara – gotovo dvostruko više od ukupnog BDP obima Brazila (sa svojih dva biliona dolara), Rusije (sa $1,5 biliona ), Indije ($2,6 biliona) i Južne Afrike ($350 milijardi dolara).

Kineski obim privrede sada se nalazi na drugom mestu u svetu, u poređenju sa osmim koje je zauzimala 1970.

BDP Kine je 1980. bio samo 10,7 odsto BDP-a Sjedinjenih Država, 35,9% Nemačke, 50,5% Britanije i 43,3% Francuske. Međutim, 2017. godine, BDP Kine bio je 3,3 puta veći od nemačkog, 4,6 puta veći od britanskog i 3,7 veći od francuskog.

U istočnoj Aziji 1980. godine, kineski BDP bio je samo 28,1 odsto japanskog, ali je 2010. godine BDP Kine prevazišao Japan, dok je 2017. godine kineski BDP premašio japanski za 2,47 puta.

Promene u Kini su ujedno izmenile i ekonomsku strukturu ostatka sveta; ekonomija zemalja Evropske unije je 1980. iznosila 34,1% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države tada zaprimale 25,7% svetskog BDP-a, istočna Azija bila je zastupljena sa 15,8 odsto. Međutim, 2017. godine, istočna Azija je iznosila 27,3% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države zaprimale 24,3%, a EU 21,7 odsto.

Kina je dala veliki doprinos jednom uravnoteženijem trgovinskom sistemu, jer je ulazak Kine u STO omogućio zemljama u razvoju brojnije prednosti u pregovorima.

Brzi privredni rast Kine od početka reformi i njeno otvaranje su takođe dobar primer i sjajna „pokazna vežba“ za zemlje u razvoju.

Razvoj kineske ekonomije je, takođe, izvukao iz siromaštva 700 miliona njenih građana, što je još jedan veliki doprinos svetu.

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, BDP po glavi stanovnika u Kini je u 2016. godini dostigao 8166 dolara, čime je izbila na 70. mesto u svetu, približivši se Rusiji s njenih 8.900 dolara i Brazilu u kojem je BDP po stanovniku 8.700 dolara, ali je iznad Južne Afrike čiji prosečni BDP po građaninu ove zemlje iznosi 5.316 dolara. Kina prednjači i u odnosu na Indiju, u kojoj BDP po glavi Indijca iznosi 1.749 dolara.

Međutim, te iste 2016. godine je BDP po glavi stanovnika Sjedinjenih Država iznosio 57.000 dolara, što je iznosilo skoro sedam puta više od Kine u tom periodu.

Kineski BDP po glavi stanovnika je 2017. zauzimao 61. mesto u svetu, pomerivši se za 65 pozicija u poređenju sa 1980. godinom, kada je čak i vijetnamski BDP per capita bio daleko veći od BDP po glavi stanovnika Kine.

Tokom istog vremenskog perioda, Južna Koreja se pomerila naviše za 36 mesta, a potom slede Singapur (za 27 mesta), Indija (takođe 27) i Brazil (uspon za 22 pozicije).

BDP per capita je u Kini 1980. iznosio 309,3 dolara, blizu Indije (koja je tada imala $276,4 per capita). Međutim, 2017. godine, BDP po glavi stanovnika u Kini od 1.982,7 dolara bio je 4,35 puta veći indijskog.

 

China Daily

Potcenjivanje Kine


Koja zemlja ima najsnažniju ekonomiju na svetu: Kina ili SAD? Niko vam neće zameriti ako nemate spreman odgovor. Kada pitate eksperte, jedni tvrde da Kina već jeste broj jedan i da je pretekla Sjedinjene Države još 2014. Drugi odgovaraju da to nije tačno, da Amerika i dalje ima ogromnu prednost i da će je Kina sustići tek 2030. ili kasnije.

Jedan od takvih eksperata je strateg i analitičar Alan Dupont. U članku koji je objavio u časopisu Australijan, kao vredan doprinos debati o Kini, udaljio se od svog polja ekspertize i izneo tvrdnju da je ideja o Kini kao najvećoj ekonomiji na svetu zabluda i proizvod „kineskog mitotvorstva“. Dupont piše: „U istraživanju koje je prošle godine sproveo istraživački centar Pew Research Center, većina ispitanika u 7 od 10 obuhvaćenih evropskih zemalja, kao i dve trećine Australijanaca potvrdili su da veruju da Kina već jeste vodeća svetska ekonomija. Zapravo, istina je da Kina i dalje zaostaje za SAD po većini ključnih ekonomskih indikatora i da ima drugu najveću ekonomiju na svetu (14.000 milijardi dolara), posle američke (20.400 milijardi dolara), kao što pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda.“

Dupont, savetnik australijske koalicione vlade, spada među uvažene stručnjake i njegov članak sadrži brojna korisna zapažanja. Ali on nije ekonomista. Njegov nesrećni obiter dictum pogrešno prikazuje tvrdnje MMF-a i ekonomsku stvarnost, što je veliki propust u ponuđenoj strateškoj analizi.

Srećom, rezultati pomenute ankete pokazuju da je procena većine Australijanaca i Evropljana ispravna: osim ako BDP nije još manje pouzdano merilo nego što većina kritičara tvrdi, Kina jeste prva ekonomija sveta.

Uprkos tome i dalje čitamo članke koji najavljuju da će Kina prestići SAD za desetak godina. Ako pametni i inače dobro informisani ljudi kao što je Alan Dupont ne shvataju kako se porede obimi različitih ekonomija, onda verovatno i mnogim čitaocima treba objašnjenje zašto dobijamo dve sasvim različite verzije iste priče.

***

Uzmimo za primer dve zemlje. Daćemo im imena Australija i Indonezija.

MMF prognozira da će ukupna produkcija dobara i usluga u Australiji – ono što nazivamo bruto domaćim proizvodom (BDP) – iznositi 1,87 hiljada milijardi australijskih dolara. S druge strane Timorskog mora, MMF očekuje da Indonezija proizvede dobra i usluge u vrednosti od 14.776 biliona rupija. Kako ćemo uporediti te dve brojke?

Postoji jednostavan način: možemo da pogledamo kursne liste i pretvorimo gornje iznose u istu valutu. Tako obično rade Dupont i ljudi sa finansijskih tržišta. U nekim slučajevima takav način poređenja je koristan i u nekim zemljama ga rado primenjuju. MMF publikuje svoje podatke u tom obliku, ali ih retko koristi u sopstvenim analizama.

Australijski dolar je precenjen. Iako je danas kurs znatno niži nego pre pet godina, Australija je i dalje najskuplja zemlja za život u proširenoj grupi G20, jedina u kojoj dobra i usluge često koštaju više nego u SAD. Indonezija je, s druge strane, tek nedavno uspela da povrati kreditni status kod agencija za rejting. Takođe, rupija nije popularna valuta. Turisti se verovatno sećaju da se za 1 australijski dolar dobija 10.000 rupija.

Otuda sledi da ako za poređenje dve ekonomije koristimo samo kurseve valuta, onda je australijska ekonomija veća i snažnija. MMF procenjuje da će australijski BDP ove godine iznositi 1.500, a indonezijski, prema važećem kursu, 1.075 milijardi dolara.

Šta nam to govori? Ako ste izvoznik iz drugog dela sveta, to znači da je Australija veće tržište, u smislu potencijalnog obima prodaje izražene u globalnoj valuti. Ako radite u finansijskom sektoru, to je koristan podatak za merenje dugovanja koja se moraju otplaćivati i servisirati u globalnoj valuti. U transakcijama koje uključuju devizne operacije kurs je korisno merilo. Ali to nije mera učinka jedne ekonomije. To je mera koja pored produkcije uključuje i cene.

Pretpostavimo da želite da odete u bioskop u Australiji. Cene variraju, naravno, ali kartu ćete verovatno platiti oko 20 dolara. Ako isti film pogledate u Indoneziji u tipičnom indonezijskom tržnom centru, karta će koštati oko 3 dolara, svakako ne više od 5. U pitanju je isti film, a ni bioskopi se mnogo ne razlikuju. Najveća razlika je, zapravo, u ceni.

Ako se u poređenju BDP-a dve zemlje čvrsto držimo kurseva, to bi trebalo da znači da za bioskopsku kartu u Australiju dobijate četiri puta više nego što dobijate u Indoneziji. To je besmislica. Merenje na osnovu valutnih kurseva liči na dvoranu krivih ogledala na kojima možete biti visoki i mršavi ili niski i debeli – zavisno od toga kako tržišta u datom trenutku rangiraju vašu valutu.

Zato su ekonomisti izumeli pouzdaniji metod merenja: prvo moramo ispitati cene određenog skupa roba i usluga u svakoj od zemalja koje se porede, a onda upotrebiti te podatke kao referentnu tačku za utvrđivanje relativnih veličina svake od ekonomija. Britansko-australijski ekonomista Colin Clark je to prvi pokušao još 1940, ali tek u poslednjoj generaciji ekonomista taj metod je šire prihvaćen.

To je paritet kupovne moći (ili PPP). U pitanju je gruba mera koja zahteva donošenje sudova o relativnom kvalitetu dobara i usluga. Ali i to je neuporedivo bolje od merenja prostom konverzijom valuta. Na taj način se ne meri samo koliko dolara ste potrošili, već i šta ste za potrošene dolare dobili.

I to je mera koju MMF koristi u svojim analizama. Evo spiska 20 najvećih ekonomija mereno metodom pariteta kupovne moći i 20 najvećih ekonomija na osnovu valutnih kurseva:

20 najvećih ekonomija sveta (prema podacima MMF-a)

Nepobitna je činjenica da u nekim zemljama za 100 dolara dobijate znatno više nego u nekim drugim, kao i da ste, u najvećem broju slučajeva, za 100 dolara pre 20 godina mogli kupiti znatno više nego danas. Nije moguće porediti obim proizvodnje roba i usluga u različitim zemljama ili u različitim periodima, a da ne uzmete u obzir i razlike u cenama.

Sadašnje referentne tačke utvrđene su u okviru Međunarodnog programa poređenja 2014. godine. U pitanju je projekat detaljnog globalnog pregleda nivoa cena za sve zemlje sveta koji su pokrenule Ujedinjene nacije, a koji sprovodi Svetska banka. Australija je imala važnu ulogu u širenju metodologije pariteta kupovne moći sa zapadnih zemalja na ostatak sveta. Bivši šef Australijske statističke službe Ian Castles bio je među inicijatorima, jedan od njegovih naslednika, Dennis Trewin, predsedavao je projektom od 2005. do 2008, a visoki službenik Australijske statističke službe Paul McCarthy imao je ključnu ulogu u poslednjem krugu.

Kao što tabela pokazuje, zapadne zemlje imaju nešto viši BDP kada se ovaj izrazi u stvarnoj (PPP), a ne u nominalnoj vrednosti (na osnovu kursa); izuzetak je Australija. Velike razlike se javljaju kod zemalja u razvoju. Brazilski BDP je u ovakvom prikazu za polovinu veći, kineski je gotovo udvostručen, ruski BDP je veći dva i po puta, indonezijski tri puta, a indijski gotovo tri i po puta u odnosu na vrednost dobijenu nominalnom metodom.

Zamislite da na raspolaganju imate 1.000 dolara. U Kini ćete za taj novac dobiti robe i usluge za koje biste u Americi morali da platite 1.790 dolara. U Indoneziji za isti iznos možete kupiti robe i usluge koje po američkim cenama vrede skoro 3.250, a u Indiji čak 3.650 dolara. U Americi za 1.000 dolara dobijate tačno 1.000 dolara, a u Australiji korpu roba i usluga za koje biste u Americi platili 875 dolara.

Ovo je stvarni, a ne nominalni svet. Merilo vrednosti je kupovna moć, a ne kursna lista. Takvim merenjem se uvažava činjenicu da najveći deo novca trošimo za kupovinu usluga, a većina usluga se ne kupuje na globalnim, već na lokalnom tržištu.

Poređenje Australije i Indonezije daje veoma različite slike zavisno od toga da li baratamo stvarnim ili nominalnim iznosima. Stvarna indonezijska ekonomija je znatno veća od australijske: MMF prognozira da će za pet godina biti čak tri puta veća – što nas ne iznenađuje, jer Indonezija ima deset puta više stanovnika.

Slične rezultate daje i poređenje Kine i Amerike. Američka ekonomija je nominalno 44 odsto veća od kineske. Ali prema stvarnoj vrednosti, procenjuje MMF, kineska ekonomija je već 24 odsto veća od američke, a očekuje se da će za pet godina biti 50 odsto veća. Produžimo li tu projekciju do 2030, kao što je učinjeno u prošlogodišnjoj analizi australijskog ministarstva spoljnih poslova, možemo očekivati da kineska ekonomija bude i dvostruko veća od američke:

Izvor: 2017 Foreign Policy White Paper, korišćeni su podaci Trezora (australijske projekcije su konzistentne sa Međugeneracijskim izveštajem 2015). Napomena: Iznosi su izraženi u hiljadama milijardi američkih dolara za 2016. i konvertovani po paritetu kupovne moći; australijske prognoze se odnose na 2015-16. i 2029-30.

Prema ovom scenariju, Indija bi mogla da pretekne SAD 2030. i tako postane druga najveća ekonomija, a sa daljim rastom broja stanovnika, dok se broj stanovnika u Kini smanjuje, počela bi da pristiže i Kinu. Ali moguće je da ulazimo u dug period u kojem će kineska ekonomija biti ne samo najveća, već i dominanta – to jest, najveća sa veoma velikom prednošću u odnosu na prvog konkurenta.

Vojni eksperti kao što je Dupont uveravaju nas da će SAD ostati najveća svetska vojna sila – bar zasad. Ali ako su izložene prognoze tačne, onda će se kineska ekonomska superiornost vremenom pretočiti i u vojnu superiornosti. Ona će i pre toga postati dominantna vojna sila u našem delu sveta, ako to već nije, dok će američka vojna moć i dalje biti rasuta širom planete.

Implikacije su ozbiljne. Ako Kina može da porine brod ili proizvede raketu po znatno nižoj cenu nego SAD, onda poređenje relativne ekonomske moći ove dve zemlje na osnovu kurseva valuta navodi na suštinski pogrešne zaključke. (Zato je Kina, suprotno Dupontovim tvrdnjama o širenju PPP „mitova“, godinama insistirala da Svetska banka nastavi da koristi stara merila zasnovana na valutnim kursevima. Kinezi su se držali Deng Sjaopingovog saveta da „treba sačuvati hladnu glavu i ne isticati se previše“.)

Kakvu vrstu uprave bi Kina pokušala da nametne ukoliko njena dominacija u regionu postane nesporna, čak i za SAD?

***

Ovde treba naglasiti da podaci MMF-a i projekcije ministarstva spoljnih poslova podrazumevaju da su kineski podaci o BDP-u ispravni i da u doglednoj budućnosti Kina neće doživeti ekonomski brodolom.

Rekao bih da nijedna od tih pretpostavki nije utemeljena na činjenicama. Već sam pisao o svom skepticizmu prema kineskim podacima o BDP-u, o čemu su govorili i drugi autori. Ti podaci su bili i ostali u funkciji političke propagande. Na to upućuju istorijski podaci koje je Kina dostavila MMF-u, a prema kojima je 1980. godine, približno u vreme kada su reforme inicirane, Kina bila druga najsiromašnija zemlja na svetu, siromašnija od Mozambika (u kojem je tada besneo građanski rat). Ako verujete kineskim podacima, onda je tadašnja Kina – nuklearna sila sa ogromnom vojskom, zemlja sa velikim gradskim centrima i vrednim ljudima, tehnološki gotovo samodovoljna – bila siromašnija od Bangladeša ili Malija i gotovo upola siromašnija od Indije (koja je tada bila veoma siromašna). Da li neko veruje u to?

Ali pravo pitanje glasi: kakvu sliku nam ti podaci daju? Prema podacima MMF-a, stvarni kineski BDP je sada nešto veći od globalnog proseka, u istom razredu sa Brazilom, Meksikom, Iranom i Tajlandom. Možda nisam najbolje obavešten, ali ne sećam se da sam čuo mnogo glasova koji tvrde da Kina ne pripada toj grupi. Njen stvarni stvarni BDP je verovatno nešto niži od prikazanog, ali ne mnogo.

Takođe, malo je verovatno da će Kina uspeti da izbegne probleme koje će doneti veliko zaduživanje u poslednjoj deceniji bez ozbiljnog posustajanja ekonomije. Australija se suočava sa sličnim pretnjama, ali rizici u Kini su mnogo veći. Napravljen je znatno veći dug za znatno kraće vreme – a novac je distribuiran na osnovu političkog uticaja, a ne verovatnoće da bude vraćen. Kina nije imuna na ekonomske zakone. Kampanja kineskog predsednika o smanjenju zaduženosti na svim nivoima ekonomije je pokrenuta prekasno.

***

Po mom mišljenju, utvrđivanje kakva bi trebalo da bude naša politika prema Kini je najvažnije pitanje sa kojim se Australija danas suočava – zapravo, to je najvažnije pitanje za Australiju u čitavom mom životu.