Generacijska igra



„Svaka generacija veruje da je ona izmislila seks“. Ovaj citat američkog pisca Roberta Heinleina govori o sklonosti da promene kroz koje prolazimo tokom života, od detinjstva preko puberteta do zrelog doba, roditeljstva i starosti doživljavamo kao nešto sasvim jedinstveno i neponovljivo. Ali logika i iskustvo nam govore da su ljudi kroz takve promene prolazili otkako je sveta i veka. Razlike postoje, ali samo u nijansama. Suština je uvek ista.

Tu se krije i paradoks neobjašnjive istrajnosti uverenja da se osobine ljudi mogu objašnjavati pripadanjem određenoj „generaciji“ (bejbi bum generacija, generacija X i tako dalje). Uobičajeni ton takvih analiza prepoznatljiv je u nabrajanju dobrih i loših strana generacije koja se danas nalazi u centru pažnje – generacije milenijalaca rođenih 1982. godine ili kasnije, onih koji su u svet odraslih ušli u 21. veku.

Milenijalci, navodno, odbacuju tradicionalne karijere i više drže do ličnog ispunjenja nego do novca. S druge strane, često im se prigovara da su razmaženi, lenji i narcisoidni. Površno poznavanje nekih od današnjih mladih ljudi to možda i potvrđuje. Ali svako ko je dovoljno dugo pratio analize posvećene novim generacijama primetiće da se ti opisi ni po čemu ne razlikuju od opisa „neradnika“ iz generacije X ili bejbibumera pre njih.

Najbolja ilustracija ovog trenda je članak objavljen u Forbsu u kojem se za milenijalce kaže da „uvek traže avanturu (i spremni su na sve)“. Čitaoci određenih godina prepoznaće tu eho pesme „Born to Be Wild / Rođeni divlji“ kanadske grupe Steppenwolf, najvećeg hita iz filma Goli u sedlu. Taj film iz 1969. je arhetipska slika pobune mladih bejbibumera protiv ograničenja koja nameće društvo sredovečnih.

"Goli u sedlu" (Easy Rider), 1969.

“Goli u sedlu” (Easy Rider), 1969.

Kao i pomenuti članak, većina tekstova u kojima se analiziraju dobre i manje dobre osobine određene generacije svodi se na ponavljanje starih klišea: mladi su lenji i amoralni, stari su rigidni i licemerni, a sredovečni su dosadni.

Osim što su zatvoreni u jedinstvenu i homogenu demografsku grupu, za milenijalce se pretpostavlja da su i u svojim političkim stavovima uniformno progresivni, naročito u Sjedinjenim Državama. Vašington post je nedavno objavio da prosečni američki milenijalac mrzi Trumpa više nego prosečni Amerikanac, što je tačno, posebno ako se zanemare sve druge demografske razlike. Ali milenijalci nisu jedinstvena grupa. Kao i u široj populaciji, Trump je među mladim Afro-Amerikancima omraženiji nego među mladim belcima. Za iskazane stavove ispitanika važnija je bila rasna pripadnost nego starost, a udeo belaca među milenijalcima je niži nego među starijim generacijama Amerikanaca.

Takođe, ne smemo zaboraviti da su u istraživanju na koje se poziva Vašington post milenijalci podeljeni samo na osnovu rase. Milenijalci su u proseku takođe bolje obrazovani, manje zarađuju i manje drže do religije nego stariji Amerikanci, a to su faktori koji obično ukazuju na bliskost političkim stavovima levice i posebno na kritički stav prema Trumpu. Ako bismo i te faktore uzeli u obzir, verovatno bi se pokazalo da između milenijalaca i starijih Amerikanaca sličnog demografskog profila nema značajne statističke razlike.

U članku iz Vašington posta zanimljiva je i iznenađenost autorke raznolikošću dobijenih odgovora. Ali ne možemo je kriviti zbog toga; u većini generacijskih klišea protiv kojih se bezuspešno borim od 2000. godine, kada su prvi milenijalci stigli do punoletstva, jednoobraznost se očekuje i podrazumeva.

Može se tvrditi da je to samo bezazlen način da kolumnisti i stručnjaci za marketing nastave da zarađuju platu prepisujući stare analize za nove generacije, iz decenije u deceniju. Ali fokusiranje na međugeneracijske razlike proizvodi štetne političke posledice: tako se zanemaruju znatno važnije razlike unutar generacija koje proistuču iz rodne, etničke i za današnji kontekst veoma važne klasne pripadnosti. U nekoliko poslednjih decenija udeo dohotka koji završava u domaćinstvima u jednom procentu na vrhu dohodovne distribucije – i jednom procentu na vrhu unutar te grupe (i tako dalje) – konstantno raste u svim zemljama engleskog govornog područja.

U Australiji, bar donedavno, rast nejednakosti je bio relativno mali i većina domaćinstava je beležila rast dohotka, s tim što je taj rast bio najveći kod onih na vrhu. U Sjedinjenim Državama, s druge strane, dohodak domaćinstava već decenijama stagnira. Samo 5 odsto najbogatijih ostvarili su rast dohotka brži od rasta u posleratnim decenijama, kada je prosperitet bio ravnomernije raspoređen.

Drugim rečima, fokusiranje na razlike između generacija skriva ključnu ulogu nejednakosti unutar generacija. Primer za to je članak Stevena Rattnera iz Njujork tajmsa u kojem on pokušava da pokaže da američki milenijalci (rođeni posle 1980) u proseku prolaze mnogo gore nego prethodne generacije u istim godinama, uprkos boljem obrazovanju. Rattner ukazuje na važnu ulogu recesije koja traje već čitavu deceniju i zaključuje da je za sve kriva bejbi bum generacija. Jedini dokaz koji ima da ponudi jesu diskreditovane tvrdnje o dolazećoj krizi troškova za socijalna davanja.

U skladu sa preovlađujućim verovanjem, Rattner smatra da je iskustvo pada u odnosu na prethodne generacije nešto jedinstveno za milenijalce, ali ne nudi mnogo konkretnih podataka. Zato sam odlučio da mu pomognem i pronašao sam ovaj grafikon koji je napravio Doug Short:

Kao što se vidi, grupa koja je pretrpela najveći gubitak u poređenju sa starijim grupama, u periodu kada su one bile istih godina, jesu ona domaćinstva čiji su glavni članovi 2013. bili stari između 45 i 54 godine, dakle, pozni bejbibumeri (za ljubitelje generacijskih tema, to je generacija Džons) i mlađi pripadnici generacije X. Ali prosečni dohodak opada za sve osim za grupu starijih od 65 godina – u generacijskoj igri to je tiha generacija – delimično i zato što se veličina domaćinstava donedavno smanjivala, sve dok formiranje novog domaćinstva nije postalo gotovo nedostižno za mnoge.

Rattner ne pominje, baš nijednom, dobro poznato i očigledno tumačenje činjenice da prosečni dohodak opada dok srednji dohodak raste. To je moguće jedino ako je distribucija dohotka sve izraženije zakrivljena, to jest, ako se dohodak onih na vrhu dohodovne distribucije (1 procenat) uvećava na račun svih ostalih.

Ako su bejbibumeri zaista prošli bolje nego bilo koja druga generacija, može li se onda tvrditi da su njihove greške dovele ekonomiju u današnje jadno stanje? Zapravo, ne. Na spisku 25 ljudi koji su najviše doprineli izbijanju globalne finansijske krize koji je objavio Tajm prva tri mesta (finansijer Angelo Mozilo, Alan Greenspan i kongresmen i lobista Phil Gramm) pripadaju tihoj generaciji. Tu spadaju i Bernie Madoff i Clintonov šef trezora Robert Rubin (koji je nekim čudom izostavljen). Pritom autori spiska nisu ni razmatrali aktere finansijske deregulacije sedamdesetih godina koja je pokrenula čitav proces.

Naravno, budući da čine veliki deo populacije odraslih, pripadnici bejbi bum generacije su brojni na listi. Takođe, zahvaljujući naklonosti Volstrita mladima i preduzetnima, veliki deo posla kreiranja i prodaje sumnjivih vrednosnih hartija obavili su pripadnici generacije X u svojim dvadesetim i tridesetim godinama.

Stvar nije u tome da jednu generaciju treba kriviti manje ili više nego neku drugu. Naravno da su ljudi koji su krizu izazvali većinom rođeni pre 1945, jer su jedino tako mogli imati dovoljno godina da se devedesetih nađu na liderskim pozicijama u sektoru finansija. Generacijska pripadnost je u ovom slučaju manje važna od pripadnosti jednom procentu najbogatijih.

U fokusu međugeneracijske debate u Australiji su stanovanje i nekretnine. Obično se govori o sukobu sebične starije generacije kućevlasnika i generacije Y, za koju se u jednom članku kaže da je praktično „izbačena sa tržišta nekretnina“. Takve tvrdnje se temelje na statističkim podacima koji pokazuju da „manje od polovine Australijanaca starih od 24 do 35 godina danas poseduje svoj dom – a udeo vlasnika je opao sa 61 odsto 1981. na 47 odsto 2011. godine.“

Pad od 14 odsto za 30 godina je značajan, naravno, ali ne može se opisati kao slom. Što je još važnije, statistika pokazuje da gotovo 40 odsto pripadnika te starosne grupe nije imalo pristup tržištu nekretnina ni 1981, a danas gotovo 50 odsto njih poseduje kuće (da ne pominjem hipoteke). Za vaše izglede da postanete vlasnik kuće mnogo je važnije da li se nalazite u gornjoj ili donjoj polovini distribucije dohotka nego da li ste rođeni pedesetih ili osamdesetih.

Poreske politike kojima se stimulišu investicije u nekretnine i odlaže oporezivanje kapitalne dobiti ne rade u korist jedne generacije na račun druge. One rade u korist onih koji plaćaju poreze po najvišim marginalnim poreskim stopama, na račun svih ostalih. Tačno je da to pruža prednost pre svega onima koji su danas stari u odnosu na one koji su danas mladi, ali dugovečnost tih politika, uz ograničenu socijalnu mobilnost, znači da će milenijalci iz bogatih porodica uskoro uživati iste privilegije kao njihovi roditelji.

***

Kada sam počeo da osporavam generacijske stereotipe oko 2000. godine (pre tačno jedne generacije), nadao sam se da ću uspeti da pokažem da treba odustati od ovakvih besmislica. U međuvremenu sam otkrio da su generacijski stereotipi slični zombijima: vi ih rušite, a oni se dižu.

Prihvatajući mudrost da je najbolje da se „pridružim onima koje ne mogu pobedim“, predlažem da generaciju današnje novorođenčadi nazovemo generacijom Trump, pre svega zbog sličnosti sa izabranim liderom najveće demokratije na svetu. Generaciju Trump čine svi koji su rođeni otkako je Trump 2015. godine objavio da će se kandidovati za predsednika.

Glavna odlika nove generacije je karakterni sklop koji je slika i prilika predsednika Trumpa. Za njene pripadnike tipični su hedonizam i egoizam, problemi u vezivanju pažnje, nagle promene raspoloženja i nezainteresovanost za bilo šta što ih se lično ne tiče. S druge strane, umeju da budu ljupki i nežni i potpuno su posvećeni porodici.

Čitaoci sa dužim pamćenjem primetiće da je to samo blaža verzija onoga što se govorilo o milenijalcima ili generaciji X u njihovo vreme. Za mene je to dobra vest, jer mogu nastaviti da pišem iste tekstove sa neznatnim varijacijama, dok i generacija Trump ne završi u taboru sredovečnih i dosadnih.

(Autor je profesor ekonomije na univerzitetu u Kvinslendu)

John Quiggin, Inside Story, 05.09.2017.

Peščanik.net, 15.09.2017.

Kina: kraj prodaje tradicionalnih vozila na fosilna goriva


Kina se pridružuje Francuskoj i Britaniji u najavi planova za okončanje prodaje benzinskih i dizel-motora.

Kinesko ministarstvo industrije razmatra vremenski rok za završetak proizvodnje i prodaje tradicionalnih vozila na fosilna goriva, uz promovisanje razvoja električne tehnologije, javili su državni mediji u nedelju 10. septembra, navodeći zvaničnika kabineta ministarstva industrije.

Izveštaji nisu dali nikakav ciljni datum, mada Peking povećava pritisak na proizvođače automobila kako bi ubrzao razvoj „strujaša“.

Kina, kao najveće auto-tržište po broju prodatih vozila, ovim najavljuje značajnije promene politike u oblasti globalne auto-industrije.

Zamenik ministra industrije, Sin Guobin (Xin Guobin), je u subotu na forumu posvećenom auto industriji izjavio da je njegovo ministarstvo započelo “istraživanje o formulisanju vremenskog okvira za zaustavljanje proizvodnje i prodaje vozila na  tradicionalne fosilne energente”, navodi novinska agencija Sinhua (Xinhua), kao i u tekstu glasila kineske Komunističke partije „Narodnom dnevniku“.

Francuska i Britanija su u julu najavile da će zaustaviti prodaju benzinskih i dizel motora do 2040. godine u sklopu napora za smanjenje zagađenja i emisije gasova staklene bašte (ugljenika), koji doprinose globalnom zagrevanju.

Komunistički lideri, takođe, žele da ograniče sve veće apetite koje Kina ima za uvezenu naftu, i stoga razmatraju koncept proizvodnje elektromobila kao obećavajuću industriju u kojoj njihova zemlja može, već u ranoj fazi globalnog razvoja, da zauzme vodeću ulogu.

Kina je prošle prošle godine nadmašila Sjedinjene Države kao najvećeg tržišta električnim automobilima. Prodaja kola na električnu energiju i benzinsko-električnih hibrida porasla je za 50 odsto u odnosu na 2015. godinu (na 336.000 vozila), ili 40 odsto svetske potražnje. Prodaja u SAD iznosila je 159.620.

Sinovo obraćanje ovim povodom, upriličeno u istočnom kineskom gradu Tjanđinu, nije dalo nikakve druge detalje o politici razvoja koncepta elektromobila i njihovoj budućoj proizvodnji, mada je navedeno kako Peking planira da “podigne razvoj i produkciju elektro-vozila na novi strateški nivo”.

Peking je podržao razvoj elektrovozila subvencijama vrednim milijarde dolara namenjenih R&D sektoru, istraživanju i finansijskom podsticanju budućih kupaca, ali takođe prelazeći i na tzv. „kvotni sistem“, koji će finansijsko opterećenje prebaciti sa države na same proizvođače automobila.

Prema predloženim kvotama, električna i hibridna elektro-benzinska vozila bi, u narednoj godini, trebalo da iznose osam procenata ukupne produkcije svakog proizvođača, 10 procenata u 2019. i 12 procenata u 2020. Auto-proizvođači koji ne ispune ovaj cilj mogli bi da otkupe viškove vozila od svojih konkurenata i na taj način nadomeste potrebnu kvotu.

Peking je naložio državnim kineskim energetskim kompanijama da ubrzaju instalaciju stanica za punjenje kako bi povećali privlačnost električnog koncepta.

Kineski proizvođač automobila BYD Auto, fabrika koja se bavi proizvodnjom auto-baterija u ime BYD Ltd., jeste najveći svetski proizvođač električnih vozila po broju prodatih jedinica. Ne samo što ova fabrika obezbeđuje akumulatore za hibridne elektro-benzinske limuzine (sedane) i SUV vozila u Kini, već ih prodaje evropskim taksi-službama koje rade isključivo sa potpuno električnim vozilima; BYD Auto, takođe, proizvodi i elektro-baterije za autobuse u Sjedinjenim Državama, Evropi i Latinskoj Americi, kao i za svoje, kinesko tržište.

Volvo automobili (Volvo Cars), koncern koji je u vlasništvu kineske kompanije Geely Holding Group, najavio je ove godine da u Kini planiraju proizvodnju električnih automobila namenjenih globalnoj prodaji, počev od 2019. godine.

General Motors Co., Volkswagen AG, Nissan Motor Co. i drugi auto-proizvođači najavili su da sa kineskim partnerima  pokreću, ili pak razmatraju zajednička ulaganja u razvoj i proizvodnju električnih vozila na teritoriji Kine, prenosi japanski Asahi Shimbun, i američka agencija Asošijeted pres.

Kina će uskoro, kako ocenjuju stručnjaci,  suvereno vladati svetskom  auto-industrijom, dok će se proizvodnja “dizelaša” veoma brzo ugasiti.

Jedna studija, sprovedena među izvršnim direktorima automobilskog sektora u 42 zemlje širom sveta pokazuje njihovo uverenje da će do 2030.  samo pet odsto vozila biti proizvedeno na teritoriji Zapadne Evrope. Izgleda da će se, po svemu sudeći, proizvodnja vozila na dizel prilično brzo ugasiti.

Procesi poput globalizacije, kao i pojave Kine koja nastupa kao najznačajnije tržište za prodaju motornih vozila, doveli su do dramatičnog nivoa zavisnosti nekih evropskih auto-proizvođača od „kineskog faktora“.

Prema istraživanju koje je sprovela agencija KPMG, i u kojem je svoje učešće uzelo 953 direktora iz auto-industrije u 42 zemlje, pokazuje snažnu uverenost da će Kinezi, u narednih petnaestak godina, potpuno zavladati svetskom automobilskom industrijom.

Čak dve trećine ispitanika smatra kako će do 2030. godine svega pet odsto automobila izaći iz fabrika u Zapadnoj Evropi, što bi u apsolutnim iznosima predstavljalo pad proizvodnje sa sadašnjih 13,1 miliona na 5,4 miliona godišnje do 2030.

Čak 76 odsto ispitanih rukovodilaca i donosilaca odluka u auto-industriji prognozira da će se u Kini do 2030. prodavati 40% svih automobila na svetu. Predviđanja, takođe, pokazuju da će do 2030. prodaja automobila u ovoj zemlji biti povećana za deset miliona, to jest na 33 miliona vozila, iako će njihovo učešće na globalnom tržištu ostati na oko trideset odsto.

Direktori koji su učestvovali u anketi agencije KPMG su, odgovarajući na pitanje koji su to „igrači“ koji bi mogli povećati svoj udeo u globalnom tržišnom kolaču, najviše poverenja ukazali nemačkoj fabrici BMW (njih 58% veruje da će ovaj auto-koncern povećati svoje učešće na globalnom tržištu), pa će tako smeniti Tojotu, koja je trenutno  na prvom mestu.

Pionir u razvoju električnih automobila, “Tesla”, napredovao je za tri mesta u odnosu na prošlu godinu, dok nemački Folksvagen, rastrzan skandalom “Dizelgejt” nije uspeo da se uvrsti u prva tri. Dajmler je zabeležio najveći skok: sa 16. pozicije na kojoj se nalazio u prošloj 2016. skočio je na treće mesto u ovoj godini, s obzirom da je 52% ispitanika ubeđeno kako će ovaj proizvođač povećati svoje tržišno učešće.

Prošle godine je, sa aspekta regulacije i donošenja novih propisa tj „pravila igre“, najznačajnija tema među proizvođačima vozila bila dizel tehnologija.

Više od 50% anketiranih rukovodilaca prognoziralo je da će prva tradicionalna tehnologija proizvodnje automobila koja će nestati iz proizvodnih hala biti dizel motori.

Ovo je poprilično alarmantna projekcija za neke regione i auto-proizvođače, kao npr. indijske automobilske kompanije i samu Indiju, u kojoj je udeo indijskih dizelaša na tržištu veći od 60 odsto. Ove se promene, međutim, neće dogoditi preko noći, imajući u vidu da je u nekim segmentima auto-industrije – kao što je proizvodnja motora za velike kamione – dizel i dalje najizglednija konkurentna opcija.

Motori sa unutrašnjim sagorevanjem (ICE) će još dugo igrati važnu ulogu. I mada je trend redukcije prisustva motora s unutrašnjim sagorevanjem daleko ispod veoma aktuelnog trenda auto-elektrifikacije, proizvođači vozila i motora insistiraju na krucijelnoj važnosti koju bi mogla imati evolucija ICE motora. To bi značilo da proizvođači na globalnom nivou prihvataju da će revolucionarni koncept električnih vozila zahtevati još dodatnog vremena za njihovu primenu, kao i da ih je poprilično teško integrisati u već postojeće proizvodne i eksploatacione platforme.

Uzimajući ove faktore u obzir, postavlja se pitanje: kako bi 2023. godine, zapravo, moglo izgledati tržište inovativnim pogonskim tehnologijama?

Ukoliko bi dalji razvoj novih koncepata pogona bio uslovljen isključivo potražnjom, udeo električnih automobila bi mogao da poraste sa 4% u 2016. na svega sedam odsto u 2023. godini. Međutim, ukoliko se u obzir uzmu snažni trendovi koje bi na globalno tržište mogli imati zahtevi i uzus za smanjenjem emisije ugljen-dioksida u atmosferu – i ukoliko se cela stvar solidarno i jedinstveno „pogura“ iz vrhovnih struktura najmoćnijih zemalja sveta – prognozira se da bi razvoj novih pogonskih koncepata mogao biti daleko revolucionarniji, kao da bi učešće elektro-automobila mogao da do 2023. dostigne 30%. U tom slučaju, prvi put u istoriji bi se značajno redukovao broj proizvedenih vozila na pogon s unutrašnjim sagorevanjem.

Jedno od najznačajnijih, ako ne i ključno pitanje, glasi: kako izgraditi toliku infrastrukturu za lako i pristupačno punjenje auto-baterija – što je razlog zbog kojeg većina ispitanih direktora iz auto-sektora gaji uverenje da ova tehnologija neće uspeti.

Uspešno rešavanje problema prelaska većih razdaljina, uz gradnju gigantskih mreža za punjenje akumulatora trebalo bi da podstaknu dalji razvoj koncepta automobila na električnu energiju.

Kompanija Tesla Motors je u ovoj oblasti, sa svojom mrežom super-punjača, učinio da automobili ovog proizvođača budu nezavisni (s jednim punjenjem, iako u strogo kontrolisanim uslovima, Teslini agregati prelazili su i preko 1000km vožnje), unoseći na taj način istinsku revoluciju u auto-industriju.

Mreža super-punjača se prošle godine sastojala od 734 punkta za „dolivanje struje“, od kojih se 340 nalazi na severnoameričkom kontinentu.

Pored drastičnog povećanja broja punjača, neophodno je pomenuti i sve propratne napore koje je osoblje „Tesle“ uložilo kako bi postiglo da njihova mreža bude dostupna velikom broju korisnika – ova se kompanija, za razliku od svojih rivala, nije fokusirala isključivo na gradove i urbane sredine, već je  pokrivenost elektropunjačima razvijala na nacionalnom nivou.

Bavarski auto-gigant BMW se i dalje smatra vodećim proizvođačem u oblasti električnih vozila (u šta je uvereno 16 odsto ispitanih rukovodilaca), dok je „Tesla Motors“, poredeći s prethodnim istraživanjem, postigao veliki skok, na drugo mesto, pa je sa aktuelnih 14% glasova u njegovu korist najjači igrač sa najviše šansi za lidersku poziciju u industriji električnih vozila.

Interesantno je i to da su anketirani direktori iz oblasti auto-industrije značajno redukovali svoje poverenje u električna vozila koja proizvodi Tojota. Naime, broj korporativnih lidera koji su glasali za ovog japanskog proizvođača – a koji je prošle 2016. godine zauzimao laskavu treću poziciju – pao je sa 14 odsto u prošloj na svega 7% u ovoj godini.

AI: 4+4 ključne uloge veštačke inteligencije u preduzetništvu i prodaji


Funkcionisanje “bez napora” je suština veštačke inteligencije, bilo da se koristi u međuljudskim relacijama, načinu raspolaganja radnim vremenom, korisničkom servisu ili menadžmentu tj upravljanju portfoliom. Magazin “Preduzetnik” (Entrepreneur) objavio je dve sretne priče o 4 elementa koja veštačku inteligenciju danas čine neizostavnim sastojkom poslovanja, kao i 4 načina na koji AI može doprineti boljoj prodaji.

Veštačka inteligencija (AI) je polje koje danas zadobija  sve više i više pažnje. Uprkos ovoj činjenici, međutim, i dalje postoje pogrešni stavovi o AI.

U ne malom broju slučajeva,  inovacije koje je uveo AI zadobijaju negativnu konotaciju i smatraju se skoro pa lošim. Ova zabluda proizilazi iz sadržaja koji proističu iz holivudskih filmova i filmskih industrija drugih zemalja koje vole da prikazuju AI kroz antiutopijsku optiku: kao robote koji će nas izbaciti sa naših poslova, zameniti naše prijatelje i porodice i, najzad, uništiti čitavu ljudsku rasu. Taj prikaz nije tačan i možda je čak i pomalo patetičan.

Umesto toga, dobra vest je da AI nije nužno negativna tehnološka novina; postoje oblasti primene koje obećavaju da će posao učiniti boljim i manje stresnim iskustvom. Razmislite o sledećim oblastima dokaza kako je AI postao moćan alat, a ne  upozoravajuća pretnja iz sfere naučne fantastike.

1. Veštačka inteligencija u oblasti ljudskih resursa

Odgovornosti kadrovskih odeljenja uključuju nadzor nad regrutovanjem, obukom i razvojem, nadoknade i beneficije, usaglašenost i niz drugih srodnih obaveza.

Zapošljavanje radnika, koje može biti izazovno i stresno, posebno je područje gdje HR može imati koristi od veštačke inteligencije. Kada na hiljade aplikacija dođu na tek jedno otvaranje radnog mesta, HR osoblju može biti (i zapravo već jeste) posebno teško da solidno prouče sve podnosioce zahteva do u detalje, kako bi videli je li njihov potencijal prekoračuje granice njihovih podnesaka za zaposlenje.

Ali primena AI tehnologije van svake sumnje štedi vreme i čini posao manje mučnim. Ako je AI program dizajniran da preispita i razdvoji aplikacije na osnovu utvrđenih kriterijuma, zaposleni u HR-u mogu obaviti preostali posao kada se smanji ukupan broj pristiglih aplikacija. Ovo štedi vreme i smanjuje radna opterećenja.

2. Veštačka inteligencija u upravljanju radnim vremenom

Vreme i dobar tajming  predstavljaju jedan  od najvažnijih faktora koji stoji iza uspeha svake kompanije. Ona, zapravo, čini 42 odsto razlike između neuspeha i uspeha. Nije, dakle, iznenađenje što mnoge kompanije traže način integrisanja veštačke inteligencije u upravljanje vremenom kao i poboljšaju njihovih izgleda za davanje precizne prognoze na osnovu raspoloživih i istorijskih podataka.

Cilj veštačke inteligencije je, stoga, da pomogne takvim organizacijama da naprave najbolja vremenska predviđanja, maksimiziraju resurse onda kada su im najviše potrebni i pomažući im da minimiziraju gubitak vremena. Potpuna implementacija veštačke inteligencije  u ovom ključnom području imaće veliki pozitivan uticaj na vaš posao.

3. Veštačka inteligencija u korisničkoj službi

Reputacija bilo kog biznisa može se napraviti ili oštetiti reputacijom službe za kupce. To je ono što servis za korisnike čini tako važnim delom poslovanja. Ipak, s obzirom na ogroman broj poziva, svakodnevne žalbe i upiti mogu biti dugotrajni i opterećujući.

Danas, vaše preduzeće više ne mora da prelazi tradicionalni put koji obično prelazi svaki biznis; Umesto toga, poboljšana je AI efikasnost, kojom je moguće ukloniti taj teret i stres. Tipičan primer poboljšanja performansi usluga klijenata je četbot (chatbots) tj softverski posrednik (agent),  korisnički chatbot. Sa čet botom, (softverom za komunikaciju sa kupcima), možete jednostavno i efikasno upravljati svojim klijentima, pošto ova tehnologija omogućava ostvarivanje smislenih razgovora sa velikim brojem klijenata.

Rezultat je poboljšanje reputacije kompanije, pošto ljudi po običaju cene brzu reakciju na svoje zahteve od odeljenja za korisničke usluge kompanije.

4. AI u upravljanju portfeljima

Upravljanje portfeljem je još jedna oblast primene sa direktnim uticajem na preduzetništvo. Ako ste zainteresovani za upravljanje investicijama, možete računati na takve aplikacije AI kao savetnike za pružanje pouzdanih finansijskih saveta. Ove aplikacije mogu pomoći pri upravljanju portfeljima sa malim ljudskim faktorom inputa – i često sa manjim troškovima provizije.

Ove aplikacije rade koristeći algoritme dizajnirane da kreiraju finansijski portfolio koji odgovara ciljevima koje je postavio investitor. Veštačka inteligencija, takođe, ustanovljava klijentovu toleranciju na rizike kao deo svog koncepta za pravi „portfolio miks“. Prema Robu Berdžeru, koji piše za magazin Forbs, “robo-savetnici… čine da investiranje bude bez muke i napora”.

A raditi stvari “bez napora” i jeste poenta uvođenja veštačke inteligencije – bez obzira na oblast na koju se primenjuje.

4 načina na koje AI poboljšava prodaju

Ne možete zameniti ljudsku interakciju, ali je možete dopuniti ovim savetima.

Postoje dve jasno podeljene i u tabore razvrstane strane kada je u pitanju veštačka inteligencija (AI): oni koji su uzbuđeni zbog njenih mogućnosti, i oni uplašeni njenim potencijalom. Voleli je mi ili je mrzeli, AI je već prisutan u našem svakodnevnom životu.

Od pozivanja Siri da izvrši Google pretragu i zatraži od Alekse (Alexa) da vrti vašu omiljenu pesmu, AI se svakodnevno koristi. Ima nekoliko primena, kako na ličnom tako i poslovnom planu. Facebook Messenger chatbotovi su samo jedan primer kako brzo AI koriste kompanije za pojednostavljivanje usluga za klijente i svakodnevne zadatke. Veštačka inteligencija, takođe, ima potencijal da poboljša generisanje vaših B2B lidova tj kvalifikovanih kontakata (u marketingu, generisanje lida podrazumeva iniciranje interesovanja potrošača ili ispitivanje proizvoda ili usluga nekog biznisa; Lidovi se mogu kreirati za svrhe kao što su izgradnja liste, akvizicija listova e-biltena ili prodaja. Metode generisanja lidova obično potpadaju pod okrilje oglašavanja, ali mogu uključiti i nenaplative izvore – rezultate organske net pretrage ili upućivanje od postojećih kupaca. Pojašnjenja radi – jer B2B marketing nije nimalo jednostavna rabota – generisanje lidova je kreiranje procesa i aktivnosti koje omogućavajuju dolazak do kvalifikovanih kontakata, tj (potom i, nadaju se prodavci) potencijalnih kupaca.

Evo (za početak) barem četiri dobra razloga za primenu AI u prodaji

1. Pruža tačnije informacije o mogućim klijentima

Potencijalni lidovi tj kvalifikovani kontakti  potiču iz različitih kanala – LinkedIn, Google, itd. – kada unesete AI u proces, on može da potvrdi vaše podatke u odnosu na nekoliko izvora, pomažući vam da sakupite što tačnije podatke.

Kada kontaktirate potencijalne klijenta na osnovu tačnih i validnih podataka iz prve faze procesa istraživanja, drastično poboljšavate i vašu ukupnu uspešnost u prodaji. Ne zovete isključene telefonske brojeve, mrtve adrese e-pošte, niti kontaktirate ljude koji su promenili pozicije ili kompanije. Vaš uspeh i blizak odnos se nadovezuju kada već od samog početka radite radite sa tačnim podacima.

2. Poboljšava produktivnost

AI je u stanju da radi i bude aktivan 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i 365 dana godišnje. Nikada se ne razboli niti je na bolovanju, nije mu potrebna pauza usred dana, ne traži vam nedelju dana potrebnih za odmor i nikada ne napušta kancelariju.

AI ne može da zameni vrednost koju zaposleni isporučuje u smislu izgradnje odnosa i veština komuniciranja među ljudima „od krvi i mesa“, ali može biti ogromna pomoć u stvaranju većeg poslovnog potencijala i povišavanja interesovanja – na čemu radi neprekidno i bez prestanka –  dok vaš prodajni tim nije na poslu, čime se poboljšava ukupna produktivnost. Zaposleni mogu svakodnevno da budu efikasni, zahvaljujući ultra-kvalifikovanim lidovima – zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.

3. Omogućava da se automatizovane poruke čine humanijim

Automatizovani marketing nije ništa novo – od automatskog objavljivanja društvenih medija do epidemiranja „dripovanja“ e-pošte (automatizovana imejl kampanja), postoji puno alata za automatizaciju, dostupnih za pomoć pri generisanju potencijalnih lidova. AI ide korak više, što vam omogućava da pokažete specifične marketinške poruke relevantne za specifične potrebe lidova. Ove ciljane poruke povećavaju stopu konverzije jer vam šalju automatizovani marketing, za koji je verovatnije da će ih konvertovati na osnovu podataka koje AI može identifikovati. Prodajni proces počinje dolaskom do kvalifikovanog kontakta (Lead Generation), koji bi dalje trebalo da se usmerava prema realizaciji prodaje (ili tzv. konverziji). Proces usmeravanja prema zatvaranju prodaje se naziva Sales Funneling ili Sales Pipeline.

Prodajni “levak” (funnel) ili prodajni “cevovod” (pipeline) predstavljaju termine koji bi trebalo da opišu mogućnost da se sama prodaja svede na uspostavljanje i vođenje prodaje na nivou definisanja poslovnih procesa i procedura. Ideja koja “leži” iza ovakve postavke prodajnog procesa je u činjenici da, ukoliko postoji osoba koja je potencijalno zainteresovana za kupovinu, takva se osoba može “prirodno” usmeravati ka samom zatvaranju prodaje, gde nema “iskakanja iz levka kada je počelo sipanje”, ili “neće pući cev proverenog cevovoda”.

U svetu prodaje i automatizovanog kao i AI marketinga, „pipeline“ predstavlja popis svih aktivnih prodajnih prilika u jednom trenutku. Bez obzira generiše li se u nekom CRM softveru, ili ga vodimo u Excell-u ili ručno ispisujemo na listu papira.

Prodavac bi trebalo da odvoji vreme kako bi kreirao personalizovanu e-poštu i napiše je u određenom tonu, a u zavisnosti od nekoliko faktora. Jedan od najvećih nedostataka kada je reč o stvarima poput automatske e-pošte, bilo je to što je bila previše generična. Danas je AI u stanju da vašoj automatizaciji u oglašavanju utisne više ljudskosti.

“AI stvara „nadljudske“ prodavce. Njih mašine ne mogu zameniti, naprotiv: mašina ih sigurno može učiniti pametnijima i snažnijima, ukazuje Olin Hajd (Olin Hyde), izvršni direktor i osnivač LeadCrunch-a, vodeće B2B kompanije koja se oslanja na AI i mašinsko učenje. Da podsetimo, B2B znači „Business to business“, tj elektronsko poslovanje koje se odnosi na korišćenje Interneta i veb tehnologija za kupovinu, prodaju, jeftiniju, bržu i bolju saradnju poslovnih subjekata.

4. Smanjuje propuštene mogućnosti

Potrebno je šest do osam „kontakata“ ili koraka, kako bi se ostvario održivi prodajni potencijal, a poželjno je da se kontaktiraju lidovi, kao i vreme odziva tokom kojeg svi ulaze u igru. B2B lidovi moraju biti brzo praćeni, a AI može pojednostaviti proces.

Evo podataka iz jedne ranije  studije Harvardskog poslovnog pregleda (Harvard Business Review) o odzivu interesenata/potencijalnih kupaca:

Prosečno vreme prvog odziva koji B2B firme imaju od svojih potencijalnih kupaca je bilo 42 sata

Samo je 37% kompanija odgovorilo na njihove zahteve u roku od sat vremena.

16 odsto kompanija je odgovorilo u roku od jednog do 24 sata

24 procenta preduzeća odazvalo se tek nakon više od 24 sata

23% kompanija nikada nije odgovorilo.

Veštačka inteligencija  vam dozvoljava da odmah dosegnete do kvalifikovanih kupaca i pratite prodajne tj „linije“ klijenata u svom pajplajnu – do onih koji pokazuju interesovanje za kupovinu vaše usluge ili proizvoda, i to precizno, eliminišući propuštene mogućnosti. Zamislite da  je u vašem „prodajnom levku“ tj uzorku kvalifikovanih kupaca otpočel akcija u 3 ujutro, što je signal za visok nivo interesovanja – a vi biste morali da čekate barem šest sati (do 9 ujutro) dok vaš prodajni tim ne stigne u kancelariju… ili, naprosto možete implementirati AI kako biste ih kontaktirali odmah, što u velikoj meri povećava verovatnoću realizacije prodaje (konverzija, ili, narodski, sretan termin, „prelomiti“; kada interesent za neki proizvod/uslugu „prelomi“ i konačno se odluči da ga kupi).

Jonathan Long 

 

Monzo, izgledna budućnost bankarstva


Bankovni račun samo na pametnom telefonu izvanredno je brzo izgradio gotovo kultni status među mlađim generacijama.

Ovih dana, pre tačno deset godina, hiljade ljudi sjatilo se ispred britanske banke Northern Rock ne bi nekako iz nje izvukli svoj novac. Ova je banka 2008. nacionalizovana a deceniju kasnije, to jest baš ovih dana, u redovima stoji 25.000 ljudi kako bi svoj stavilo novac u ovu “banku” – zapravo mobilnu aplikaciju – koja je, kako izgleda, zadobila gotovo kultni status među mladima.

Svako ko ne poseduje pametni telefon (pa čak i većina onih sa „samo“ jednim mobilnim uređajem) – ili svi oni stariji od 40 godina – verovatno neće ni biti svesni fenomena Monzo. Takvo je neopisivo uzbuđenje koje mlade generacije odraslih ljudi imaju u vezi ovog novog bankovnog računa (upravo tako: mladi ljudi – uzbuđeni zbog bankovnog računa) da se doslovce plaše da čak i da pristupe svetu (bilo kakvog!) bankarstva.

Oko 400.000 njih je već to učinilo, srećno ispovrtevši depozit od 100 funti, a ne uzimajući popust od 100 funti koje druge banke izdaju novim kupcima, dok dodatnih 25 000 čeka da uđe na vrata. U međuvremenu, 32-godišnjak koji ovu banku vodi, Tom Blomfield, predviđa sigurnih milijardu klijenata u roku od narednih pet godina, jer Monzo ili neka slična banka nalik njoj postaje “kontrolni centar” za sve vaše finansijske aranžmane: od ušteda do potrošnje, od kontrole tekućih računa do plaćanja komunalnih usluga. I da, Blomfild je rekao milijardu klijenata, a ne milion, kao i da očekuje da njegov model postane u sektoru finansija ono što su u svojim oblastima postigli jedan Gugl il Fejsbuk.

Iznureni svojim finansijskim „poduhvatima“ sumnjive lucidnosti, od prvog trenutka kada se Monzo lansirao (dobio je svoju punu bankarsku licencu tek u aprilu) ljudi su neretko reagovali u stilu “pa šta”. Još jedna „izazovna“ banka. Još jedan onlajn provajder. Još jedan igrač baziran na mobilnim aplikacijama. Izgleda da je Monzo uhvatio Zeitgeist, i da sada jaše na talasu trenutnog raspoloženja među klijentima širom sveta.

S obzirom na to, Monzo ima ograničenu izazovnost, naročito protiv igrača kao što su Nationwide ili First Direct. Nema naknade za podešavanja ili korišćenje, a troškovi za transfere novca u inostranstvu su – nula. takođe nema filijala niti hipoteke ili štednih računa – samo prepaid MasterCard.

Ali, Tom Blomfield tvrdi da za ljude koji svoje živote provode na svojim pametnim telefonima ova opcija predstavlja daleko više od konvencionalne banke. “Mnogo je emotivnije. Mnogo mladih ljudi oseća uznemirenost i stres zbog novca. Izgubili su uvid u svoju potrošnju, uz određena plaćanja koja traju tri ili četiri dana da bi se pojavila na konačnom stanju računa, tako da često prevazilaze dozvoljeno prekoračenje minusa. Ono što Monzo radi je automatsko budžetiranje umesto vas. Ono vam govori koliko trošite, recimo, na hranu. Stvarno je lako slati i primati novac – tako da je, ako vas je četvorica u restoranu, moguće da odmah izdvojite vaš račun.

“Preći ćemo na kompanije za energente ili električnu energiju – imaćemo pametni softver koji optimizuje vašu potrošnju. Nekako znaš da bi trebalo da se prebaciš ovde i tamo i nekako iznađeš najbolju stvar, ali – život stoji na putu. Sa Monzom automatski prelazimo na najbolji dil. Mi, na primer, nemamo u ponudi naše štedne račune – samo ćemo staviti [vaš novac] na najbolji lični štedni račun ili na štednju, za vas.” Iz Monza poručuju da će koristiti nova pravila otvorenog bankarstva, koja će delovati kao centar, čvorište za sve vaše račune. Monzo nema svoje račune, niti kod njega možete staviti uštedu, već on na najbolji način „hendluje“ tj upravlja vašim već postojećim računima i štednjom.

Entuzijazam za ovu ideju je naprosto izvanredan. Jedna 26-godišnjakinja koja se gurala pred Monzom kaže kako ga “svi moji prijatelji imaju. Oni ga obožavaju. Monzo vam odmah, za tren, govori koliko novca smete da potrošite i na čemu ste previše trošili.” Ova devojka savršeno odgovara profilu jednog idealnog korisnika Monza: diplomirala na univerzitetu, zaposlena, radi u Londonu u internet-firmi u kojoj gotovo niko nije preko 40 godina. Ali ona to još nije imala. Ona se, dakle, sasvim uklapa u idealni profil osobe koja će zdušno koristiti usluge ovog novog vida sajber-bankarstva.

Kristofer Tiodoru (Christopher Theodorou, 34), koji živi u severnom Londonu, prijavio se za Monzo u januaru 2017. I on je  veliki poklonik Monza. “Koristim ga već dobrih sedam-osam meseci i stvarno mi se dopada. Od maja sam, u suštini,  počeo da realizujem sva svoja svakodnevna plaćanja koristeći Monzo. “Krisu se izuzetno dopada način na koji aplikacija omogućava da čuvate i koristite tabove vezane za potrošnju novca, kao i činjenicu da, čim je novac skinut s vaše kartice, na vaš mobilni uređaj odmah stiže odmah obaveštenje o toj transakciji.

Ali , Monzo je u julu prijavio gubitke od gotovo 7 miliona funti. Blomfield neusiljeno i neformalno priznaje da će sigurno proći kroz još mnogo muka pre no što počne da pravi profit. Monzo, trenutno najveći hit mobilnog bankarstva, mogao bi se srušiti kao kula od karata i nestati poput nebrojeno drugih tehnoloških startap firmi. Ili će, kao što je to nekada pošlo za rukom Guglu, dograbiti jedan lavovski, neprocenjivi deo finansijskog kolača budućnosti.

Ili, možda, zaista prisustvujemo rađanju nove vrste bankarstva.

Patrik Kolinson, Gardijan

Elfi: Algoritmi, arhitektura i savršen zvuk


Savršen zvuk doprinosi savršenstvu muzike. Evo kako je nastao jedan savršen muzički prostor.

Najinteresantnija stvar vezana za novootvorenu koncertnu dvoranu po projektu švajcarskih projektanata Hercoga i De Meurona (jan. 2017), kako već kažu najboljem koncertnom prostoru na svetu, „Elbfilharmoniji“ (nem. Elbphilharmonie, „Filharmonija Elbe“), nije njena talasasta fasada koja se nadvija nad Hamburgom, na reci Elbe, a izniklom na gradskom poluostrvu Großer Grasbrook; nije ni nežno zakrivljeni lift u podnožju predvorja, koji vas sprovodi u utrobu čudesnog arhitektonskog pejzaža ove dvojice Švajcaraca, enterijera u kojem stepenice podsećaju na hipnotičke vizuelne petlje njihovog drevnog zemljaka, Markusa Kornelijusa Ešera, koje vas vode naviše kroz zdanje čija je cena, neki kažu, bila gotovo 900 miliona evra (870 miliona, dok zvanična inicijalna suma nije bila ni četvrtina konačne: 200 miliona evra).

Iako je hamburška filharmonijska koncert-hala kako kažu zvaničnici, koštala nešto preko 700 miliona evra (702 miliona evra, ili 843 miliona dolara), ovo nije, po svemu sudeći, bila bačena investicija: objekat je ispunjen zapanjujućim arhitektonskim draguljima, a njegova najzanimljivija karakteristika je centralni auditorijum: sjajna „pećina“ boje slonovače izgrađena od 10.000 jedinstvenih akustičnih panela postavljenih na tavanicu, zidove i balustrade. Sala izgleda „organski“, tj, elementi u njoj se izvanredno harmonično povezuju i uklapaju, predstavljajući sastavne, neizostavne delove celine: puna je pregiba, prelaza i zaobljenih formi koje ciljano podsećaju na „slapove“ što se kroz „žubor talasa prelivaju preko hridi“, a sve zajedno deluje kao monohromatski koralni greben. Sprovođenje ove grandiozne ideje u delo bio je, takođe, nesvakidašnji tehnološki podvig.

Auditorijum – najveća od tri koncertne dvorane Elfija (stanovici Hamburga iz milošte su mu dali nadimak Elphi) – proizvod je „parametarskog dizajna“, procesa u kojem dizajneri koriste matematičke algoritme kako bi razvili formu objekta. Algoritmi su već bili od neprocenjive pomoći pri dizajniranju mostova, delova za motocikle i motorna vozila, fontova, i – čak – stolica. U slučaju Elbfilharmonije, bazelski projektanti Žak Hercog i De Meuron koristili algoritme kako bi proizveli jedinstvene forme za za svaku od 10.000 akustičkih ploča od gipsanih vlakana postavljenih na zidove, međusobno ih povezujući tako da podsećaju na komadiće džinovske, talasaste slagalice.

Već na prvi pogled na glavnu muzičku salu Elfija proizvodi kod posmatrača zapanjujući efekat. Deset hiljada akustičkih panela izvanredno je spojeno u sjajnu, blistavo belu oplatu, unutar koje je postavljeno samo 2.150 sedišta i 1.000 sijalica od ručno tj zanatski duvanog stakla. Ali, lepota je bila samo deo nauma arhitekata i akustičara onda kada su počeli da osmišljavaju i projektuju ovo zdanje pre više od 13 godina. “Svaki panel ima svoju funkciju”, kaže Bendžamin Koren (Benjamin Koren), osnivač studija „One to One“ koji je radio sa Herzogom i De Meuronom u dizajniranju i izradi panela.

Na 10.000 panela utisnuto je milion “ćelija” – sitnih, „usečenih zareza“ koji podsećaju na ulegnuća u travi nastalih udarcem štapa za golf ili „nalik morskoj školjki iz koje je neko izrezao parče unutrašnjosti“. Ove ćelije, čije se dimenzije kreću od četiri do 16 centimetara, dizajnirane su da oblikuju zvuk unutar auditorijuma. Kako Koren to objašnjava, kada zvučni talasi udare o panel, neujednačena površina ih apsorbuje ili raspršuje. Nijedan pojedinačni panel ne apsorbuje niti širi dalje zvučne talase, ali svi oni u kombinaciji zajedno proizvode balansiranu reverberaciju tj odjek ili rezonancu preko čitavog auditorijuma. Ova tehnika koristi se već vekovima jedna od (najpoznatijih koncert-sala izgrađenih po ovom principu je bečki Musikverein, čija bogato ukrašeni neoklasični detalji eneterijera stvaraju isti difuzioni tj raspršujući efekat). Elbfilharmonija, međutim, „razbija“ tj. raspršuje zvuk na jedan sasvim nov, vizuelno izuzetno privlačan način.

Da bi dizajnirali 10.000 jedinstvenih akustičnih panela, Herzog i De Meuron radili su sa čuvenim akustičarom Jasuhisom Tojotom (Yasuhisa Toyota), koji je koncipirao optimalnu „zvučnu mapu“ auditorijuma. Na osnovu geometrije koncertne prostorije, Tojota je utvrdio da bi određeni paneli, poput onih koji se nalaze na zadnjem zidu auditorijuma, trebalo da imaju dublje, veće žlebove za apsorpciju eha. Druge površine koncertne dvorane kao i plafonske površine iza reflektora i gornji delovi balustrada zahtevali su manje formate akustičkih panela. U međuvremenu, arhitekti su imali neke svoje želje: Akustička oplata morala je da bude kozinstentno prisutna u čitavom eneterisjeru dvorane, bez obzira na akustičke zahteve i potrebe; morala je, takođe, da bude izuzetne lepote; i – poslednje ali ne i najmanje bitno – morala je da bude u skladu sa onima koji su u publici tj. bilo koji žlebovi i useci panela koji su bili nadohvat ruke trebalo je da na dodir budu meki, za razliku od onih panela koje po svojoj poziciji u sali nije bilo moguće dotaći.

Upravljajući se ovim projektantskim zahtevima kao neizostavnim parametrima, Koren je razvio algoritam koji je proizveo 10.000 panela – svaki od njih jedinstvenog oblika i „šare“, mapiran tako da ispuni vrhunske estetske i akustičke specifikacije. “Upravo u ovom projektu izražena je sva snaga tzv. parametarskog dizajna”, kaže on. “Kada je sve na svom mestu, mogu da počnem svoju kreativnu igru i kreiram milion ćelija, svaku jedinstvenu i različitu od one druge; sve su zasnovane na ovim parametrima. I, dok imam stoprocentnu kontrolu u procesu uspostavljanja algoritma koji će određivati način kreiranja ćelija, jednom kada je algoritam završen više nemam kontrolu: algoritam odrađuje sve ćelije.”

Nekim dizajnerima i projektantima se čini kako su popustlivost, kompromis i „prepuštanje višoj sili“ jedna zastrašujuća perspektiva. Koren, međutim, ovakvu vrstu ustupanja prostora na uštrb nepogrešivog i savršeno preciznog algoritma smatra ne samo plodnim već i praktičnim. “Bilo bi suludo da sve ovo radite ručno”, kaže on. A i krajnji ishod bi, takođe, mogao izgledati čak i manje originalno da su svaki panel i svaka ćelija na njemu rađeni i usecani „rukom“.

Dizajneri rutinski hvale sve ove nove i iznenađujuće forme koje proizilaze iz „saradnje“ mozgova projektanata sa algoritmima. Složeni, funkcionalni i lepi paneli Elbfilharmonije samo su najnovije svedočanstvo njihovog potencijala.

Wired

Neoliberalizam: ideja koja je progutala sve


Fridrih Hajek, predavač u Londonskoj školi ekonomije 1948; foto: Paul Popper/Popperfoto/Getty

Fridrih Hajek u Londonskoj školi ekonomije 1948; foto: Paul Popper/Popperfoto/Getty/Peščanik

Prošlog leta istraživači Međunarodnog monetarnog fonda su okončali dugu i gorku debatu o „neoliberalizmu“: priznali su da postoji. Trojica visoko rangiranih ekonomista pri MMF-u, organizacije poznate po opreznosti, objavili su članak u kom dovode u pitanje koristi neoliberalizma. Time su okončali predstavu o ovoj reči kao običnoj političkoj izmišljotini ili terminu bez analitičkog potencijala. Članak je oprezno prozvao „neoliberalnu agendu“ za sprovođenje mera deregulacije u ekonomijama širom sveta, za nasilno otvaranje nacionalnih tržišta ka trgovini i kapitalu, kao i za zahtev vladama da se same smanje kroz mere štednje i privatizacije.

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih; oživljen je ponovo da bi opisao sadašnju politiku – tačnije, opseg ideja koje ova politika odobrava. U periodu posle finansijske krize 2008. godine, koristio se da ukaže na odgovornost za debakl – ne određene političke partije, već establišmenta koji je svoj autoritet prepustio tržištu. U slučaju demokrata u SAD i laburista u Ujedinjenom Kraljevstvu, ovo prepuštanje se opisuje kao groteskna izdaja principa. Kritika glasi da su Bil Klinton i Toni Bler napustili tradicionalne vrednosti levice, naročito obaveze prema radnicima, u korist globalne finansijske elite i javnih politika od kojih su i sami imali koristi. Posledica je poguban porast nejednakosti.

Tokom nekoliko prethodnih godina debata se zaoštravala, termin „neoliberalizam“ je postao retoričko oružije za one levo od centra da inkriminišu sve koji su desno u odnosu na njih na političkom spektru. (Nije ni čudo što centristi tvrde da je u pitanju besmislena uvreda: kritika se odnosi najviše na njih.) Međutim, „neoliberalizam“ je više od umesne opaske. Na određeni način on predstavlja i naočari kroz koje gledamo svet.

Pogledajte kroz naočari neoliberalizma i jasno ćete videti kako su politički mislioci koje su uvažavali Tačer i Regana doprineli oblikovanju društva kao univerzalne tržnice (a ne, na primer, polisa, javne sfere ili porodice) i ljudskih jedinki kao mašina za obračunavanje profita i gubitaka (a ne nosilaca božje milosti ili nosilaca neotuđivih prava i dužnosti). Naravno da su cilj bili slabljenje države blagostanja i privrženosti punoj zaposlenosti, smanjenje poreza i deregulacija. Međutim, „neoliberalizam“ označava nešto više od tipičnog desničarskog spiska lepih želja. To je bio način organizovanja socijalne realnosti i promišljanja našeg statusa kao individua.

Ako nastavite da gledate kroz ove naočari videćete da je tržište ljudski izum, ništa manje od države blagostanja. Videćete koliko temeljno smo podstaknuti da o sebi mislimo kao o vlasnicima sopstvenih talenata i inicijative, sa kojom lakoćom smo instruisani da se takmičimo i prilagodimo. Videćete u kojoj meri je jezik koji se ranije služio prostim izrazima da opiše robna tržišta (konkurencija, savršena informacija, racionalno ponašanje) sada primenjen na celo društvo u toj meri da je prodro u sve pore naših privatnih života, i kako se trgovački stav prepliće sa svim oblicima samoizražavanja.

Ukratko, „neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti.

Malo pre nego što je neoliberalizam dobio sertifikat o postojanju, i malo pre nego što je licemerje tržišta postalo očigledno, populisti i autoritarijanci su došli na vlast. U SAD je Hilari Klinton, tipična neoliberalna zloća, izgubila od čoveka koji je bar znao da se pretvara da mrzi slobodnu trgovinu. Da li to znači da su naočari sada beskorisne? Mogu li nam na bilo koji način pomoći da shvatimo šta nije u redu sa britanskom i američkom politikom? Najgrublji mogući oblici nacionalnog identiteta su oživljeni u borbi protiv snaga globalne integracije. U kakvoj su vezi ti militantni parohijalizmi bregzita u Britaniji i trampizma u Americi, sa neoliberalnom racionalnošću? Postoji li ikakva veza između svojeglavog i tupavog predsednika i beskrvnog uzora efikasnosti znanog kao slobodno tržište?

Nije stvar samo u tome da slobodno tržište proizvodi mali broj pobednika i ogromnu armiju gubitnika koji se, tragajući za osvetom, okreću Bregzitu i Trampu. Od početka je postojala neizbežna veza između utopijskog ideala slobodnog tržišta i distopijske sadašnjice u kojoj smo se zatekli; između tržišta kao jedinstvenog stvaraoca vrednosti i čuvara sloboda, i našeg pada u svet postistine i iliberalizma.

Pokretanje debate o neoliberalizmu sa mrtve tačke počinje, po mom mišljenju, sa ozbiljnim razmatranjem kumulativnih efekata neoliberalizma na sve nas, nezavisno od naših ideoloških opredeljenja. Ovo podrazumeva povratak njegovim korenima, koji nemaju ništa sa Bilom ili Hilari Klinton. Jednom je postojala grupa ljudi koji su sebe ponosno nazivali neoliberalima. Oni su imali ambiciju da izvrše temeljnu revoluciju u mišljenju. Najistaknutiji među njima Fridrih Hajek nije smatrao da omeđava novu poziciju na političkom spektru, da opravdava bezobrazno bogate, niti da se vrzma na rubovima mikroekonomije.

Mislio je da rešava problem modernog doba: problem objektivnosti znanja. Za Hajeka, tržišta nisu samo omogućavala razmenu dobara i usluga – ona su otkrivala istinu. Kako je ova ambicija postala svoja suprotnost – glavolomna mogućnost da, zahvaljujući nepromišljenom veličanju slobodnog tržišta, istina u potpunosti nestane iz javnog života?

***

Hajek je 1936. godine opisao rađanje Velike ideje kao trenutak „iznenadnog prosvetljenja“ – bio je ubeđen da je otkrio nešto novo. Pisao je: „Kako je moguće da kombinacija fragmenata znanja koji postoje u različitim umovima proizvede rezultate koji bi, da su povezivani sa namerom, zahtevali um koji nijedna individualna osoba ne poseduje?“

Ovo nije bila tehnička beleška o kamatnim stopama ili deflacionim padovima. Ovo nije bila reakcionarna polemika protiv kolektivizma ili države blagostanja. Ovo je bio početak novog sveta. Hajek je razumeo da se tržište može opisati kao um.

„Nevidljiva ruka“ Adama Smita nam je već dala modernu koncepciju tržišta: autonomna sfera ljudske aktivnosti i stoga potencijalni objekt naučnog znanja. Međutim, Smit je bio i do kraja života ostao osamnaestovekovni moralista. Mislio je da se tržište može opravdati samo u svetlu individualne vrline i strepeo je da društvo vođeno isključivo trgovačkim i ličnim interesima više uopšte neće biti društvo. Neoliberalizam je učenje Adama Smita lišeno ove strepnje.

Pomalo je ironično što se Hajek smatra osnivačem neoliberalizma – stilom mišljenja koji sve svodi na ekonomiju – ako se uzme u obzir da je on bio sasvim osrednji ekonomista. Bio je tek mladi, malo poznati bečki tehnokrata u vreme kada je regrutovan na Londonsku školu ekonomiju (London School of Economics) kako bi zasenio tadašnju zvezdu u usponu – Džona Majnarda Kejnza sa Kembridža.

Plan je pošao po zlu i Kejnz je do nogu potukao Hajeka. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljena 1936. godine, dočekana je kao remek-delo. Dominirala je javnom diskusijom, naročito među mladim engleskim ekonomistima na početku karijere. Za njih je briljantni, energični i dobro društveno pozicionirani Kejnz bio beau idéal. Do kraja Drugog svetskog rata mnogi poznati zastupnici slobodne trgovine su bili preobraćeni Kejnzovim načinom mišljenja, priznajući da država može da ima ulogu u organizaciji moderne trgovine. Početna oduševljenost Hajekom je opala. Njegova neobična ideja da nečinjenje može da izleči ekonomsku depresiju bila je diskreditovana u teoriji i praksi. Kasnije je priznao da želi da njegova kritika Kejnza bude naprosto zaboravljena.

Hajek je bio smešna pojava: visok, uspravan, sa teškim akcentom, u odelu od tvida, insistirao je da mu se formalno obraćaju „fon Hajek“, ali su ga zvali „gospodin Fluktuacija“ iza leđa. Godine 1936. bio je akademik bez portfolija i sa neizvesnom budućnošću. Ipak, mi danas živimo u Hajekovom svetu, kao što smo nekada živeli u Kejnzovom. Lorens Samers, Klintonov savetnik i bivši profesor Univerziteta u Harvardu, rekao je da je Hajekova koncepcija sistema cena kao uma „prodorna i originalna ideja poput ideje mikroekonomije u dvadesetom veku“ i da je to „najvažnija lekcija koju možemo da naučimo iz kurseva ekonomije danas“. Ovo je potcenjivanje. Kejnz nije izazvao ili predvideo hladni rat, ali su njegove ideje pronašle put u svaki segment hladnoratovskog doba. Na isti način su Hajekove ideje utkane u svaki segment sveta posle 1989. godine.

Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturiranja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Početna pretpostavka je da su gotovo sve (ako ne i sve) ljudske aktivnosti oblik ekonomskih kalkulacija, i da kao takve mogu da budu asimilovane u osnovne koncepte kao što su bogatstvo, vrednost, razmena, koštanje – a posebno cene. Cene su način za efikasno raspoređivanje oskudnih resursa, koje na osnovu potrebe i korisnosti, određuju ponuda i potražnja. Da bi sistem cena efikasno funkcionisao, tržišta moraju da budu slobodna i takmičarska. Od kako je Smit zamislio ekonomiju kao autonomnu sferu, postojala je mogućnost da tržište nije samo jedan deo društva, već društvo u celini. U takvom društvu, potrebno je samo da ljudi prate sopstvene interese i da se takmiče za ograničena dobra. Kroz takmičenje, pisao je sociolog Vil Dejvis, „postaje moguće razlučiti ko i šta ima neku vrednost“.

Vrednosti koje svaka osoba koja poznaje istoriju vidi kao neophodnu prepreku tiraniji i eksploataciji – prosperitetnu srednju klasu i javnu sferu, slobodne institucije, univerzalno pravo glasa, slobodu savesti, okupljanja, veroispovesti i štampe, priznavanje urođenog dostojanstva – ne nalaze se u Hajekovom učenju. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.

To je ono što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam“. U klasičnom liberalizmu trgovci jednostavno traže da ih „ostavimo na miru“ – laissez-nous faire. Neoliberalizam je prepoznao da država mora da bude aktivna u organizovanju tržišne ekonomije. Uslovi koji omogućavaju slobodno tržište moraju se izboriti političkom borbom, zbog čega država mora da se uspostavlja tako da stalno podržava slobodno tržište.

To nije sve: svi aspekti demokratske politike, od glasanja do odluke političara, moraju se podvrgnuti čistoj ekonomskoj analizi. Donosilac zakona je u obavezi da se ne meša u ono što je samo po sebi već dovoljno dobro, tj. da ne remeti prirodne tokove tržišta. Na taj način, pod idealnim uslovima, država obezbeđuje fiksni, neutralni i univerzalni pravni okvir za spontano funkcionisanje tržišta. Svesno usmeravanje od strane vlade nikada ne može biti tako dobro kao „automatski mehanizam prilagođavanja“, tj. sistem cena koji ne samo što je efikasan, već maksimalizuje slobode ili prilike za ljude da naprave slobodan izbor u vezi sa svojim životom.

Dok je Kejnz često putovao između Londona i Vašingtona, kreirajući posleratni poredak, Hajek je snuždeno sedeo u Kembridžu. Poslat je tamo za vreme ratnih evakuacija i žalio se da je okružen „strancima“, „svim vrstama istočnjaka“ i „Evropljanima skoro svih nacionalnosti, od kojih je samo šačica inteligentna“.

Zaglavljen u Engleskoj, bez uticaja i poštovanja, Hajek je za utehu imao samo svoju Ideju – grandioznu ideju koja će jednog dana izmaći tlo pod nogama Kejnzu i svim ostalim intelektualcima. Prepušten sam sebi, sistem cena funkcioniše poput uma: tržište procenjuje ono što individua ne može da pojmi. Obraćajući mu se kao intelektualnom saborcu, američki novinar Valter Lipman je pisao Hajeku: „Nijedan um nikada nije razumeo društvo u celini… U najboljem slučaju um može da razume sopstvenu predstavu o društvu, koja je nepotpuna, i koja ima veze sa realnošću koliko senka sa čovekom.“

Ovo je grandiozna epistemološka tvrdnja: da je tržište način spoznaje koji radikalno prevazilazi kapacitete individualnog uma. Takvo tržište nije poput drugih ljudskih izuma kojima se može upravljati, već sila koju bi trebalo proučavati i podmirivati. Ekonomija prestaje da bude tehnika – kao što je Kejnz verovao – za postizanje poželjnih društvenih ciljeva, kao što su rast i finansijska stabilnost. Jedini društveni cilj je održavanje tržišta. U svom sveznanju tržište predstavlja jedini legitimni oblik saznanja pored koga svi ostali vidovi refleksije izgledaju parcijalni, u oba smisla te reči: mogu da shvate samo delić celine i zastupaju samo posebne interese. Individualno, naše vrednosti su lične, ili su samo gledišta; kolektivno, tržište ih konvertuje u cene, ili u objektivne činjenice.

Posle neuspeha na LSE, Hajek više nikada nije imao stalno zaposlenje koje nije bilo plaćeno novcem korporativnih sponzora. Čak su ga i njegove konzervativne kolege sa Čikaškog univeziteta – svetskog epicentra libertarijanskog disidenstva 1950-ih – smatrale glasnikom reakcije, čovekom „desničarske provenijencije“ sa „desničarskim sponzorima“, kako je pisao jedan od njih. Sve do 1972. godine prijatelji su mogli da posećuju ostarelog Hajeka u Salcburgu, gde se utapao u samosažaljenju i uverenju da je sve radio uzalud. Niko nije mario za njegova dela.

Bilo je, međutim, i naznaka nade: Hajek je bio omiljeni politički filozof Berija Goldvotera, a kako se pričalo i Ronalda Regana. A tu je bila i Margaret Tačer. Svakome ko je hteo da je sluša, Tačer je na sva usta hvalila Hajeka, obećavši da će sprovesti njegovu filozofiju slobodnog tržišta zajedno sa oživljavanjem viktorijanskih vrednosti: porodice, zajednice, marljivosti.

Hajek se sastao sa Tačer 1975. godine, u momentu kada je ona imenovana za predvodnicu opozicije u Ujedinjenom Kraljevstvu i kada se pripremala da njegovu Veliku ideju izbavi iz zaborava istorije. Diskutovali su 30 minuta u Institutu za ekonomiju, u Ulici lorda Norta u Londonu. Posle sastanka osoblje Margaret Tačer je sa zebnjom upitalo Hajeka za mišljenje. Šta je mogao da kaže? Prvi put za 40 godina, Fridrik fon Hajek je u odsjaju moći video sliku o sebi koju je odavno gajio: sliku čoveka koji bi uskoro mogao da zbriše Kejnza i preobrazi svet.

Odgovorio je: „Ona je prelepa.“

***

Hajekova Velika ideja i nije neka ideja – dok je ne uveličate preko svake mere. Organski, spontani, elegantni procesi koji, poput milion prstiju na Ploči duhova,1 koordinirano kreiraju inače neplanirane ishode. Primenjena na tržište (bilo da je reč o tržištu svinjetine ili terminskom tržištu kukuruza), ova ideja je skoro pa truizam. Može se dalje razviti da opiše kako tržišta dobara, rada i novca formiraju onaj deo društva koji nazivamo „ekonomija“. Ovo već nije tako banalno, ali je i dalje bezopasno: kenzijanac će rado prihvatiti ovaj opis. Ali šta ako napravimo još jedan korak i zamislimo celokupno društvo kao tržište?

Što više proširujemo Hajekovu ideju, to ona postaje reakcionarnija i sve više sakrivena iza paravana naučne neutralnosti – i sve više omogućava ekonomistima da se povežu sa glavnim intelektualnim trendom koji je vladao u XVII veku. Uspon modernih nauka otvorio je pitanje šta znači biti čovek u svetu kojim rukovode zakoni prirode. Da li je čovek objekat u svetu, poput bilo kog drugog objekta? Izgleda da ne postoji način da se subjektivno i unutrašnje iskustvo priključi prirodi kakvom je vidi nauka – kao objektivnoj pojavi čije zakone otkrivamo posmatranjem.

Sve je u posleratnoj političkoj kulturi išlo u korist Džona Majnarda Kejnza i proširenja uloge države u vođenju ekonomije. Na isti način je sve u posleratnoj akademskoj kulturi išlo u korist Hajekove Velike ideje. Pre rata su čak i najokoreliji desničari među ekonomistima smatrali tržište sredstvom da se postignu ograničeni ciljevi, da se efikasno preraspodele oskudni resursi. Od vremena Adama Smita iz sredine osamnaestog veka, do posleratnog vremena osnivača Čikaške škole, bilo je uobičajeno uverenje da se konačni ciljevi društva i života uopšte određuju van ekonomske sfere.

Pitanja vrednosti se rešavaju politički i demokratski, a ne ekonomski – kroz moralnu refleskiju i argumentovanu javnu raspravu. Klasični moderni izraz ovog uverenja može se naći u eseju iz 1922. godine Etika i ekonomska interpretacija Frenka Najta, koji je stigao u Čikago dve decenije pre Hajeka. „Rezultati racionalne ekonomske kritike vrednosti odvratni su zdravom razumu“, pisao je Najt. „Čovek ekonomije je sebični, nemilosrdni predmet moralne osude.“

Punih dve stotine godina ekonomisti su se mučili da nađu mesto temeljnim vrednostima tržišnih društava van sfere sebičnih interesa i računica. Najt i njegove kolege Henri Simons i Džejkob Viner su se protivili Frenklinu D. Ruzveltu i njegovim njudilovskim tržišnim intervencijama. Osnovali su Univerzitet u Čikagu kao intelektualno rigorozan dom ekonomije slobodnog tržišta, kakav je ostao do današnjih dana. Međutim, Simons, Viner i Najt su započeli karijere pre nego što je neuporedivi prestiž atomskih fizičara privukao ogromne sume novca univerzitetima i podstakao posleratnu pomamu za „tvrdim“ naukama. Nisu se klanjali jednačinama i modelima, već su brinuli o nenaučnim pitanjima. Konkretno, brinuli su o pitanju vrednosti, koje je u potpunosti bilo odvojeno od pitanja cene.

Nije samo reč o tome da su Simons, Viner i Najt bili manje dogmatski nastrojeni od Hajeka, ili više voljni da državi oproste oporezivanje ili javne troškove. Takođe, Hajek nije bio intelektualno superiorniji od njih. Reč je o tome da su oni polazili od principa da društvo i tržište nisu ista stvar, kao što ni cena nije isto što i vrednost. To učenje im nije obezbedilo mesto u istoriji.

Hajek je bio taj koji nam je pokazao put iz beznadežnog stanja ljudske pristrasnosti do veličanstvene objektivnosti nauke. Hajekova Velika ideja je premostila jaz između naše subjektivne ljudske prirode i prirode uopšte. Iz toga je sledilo da bilo koja vrednost koja ne može da se izrazi kroz cenu, tj. ne predstavlja sud tržišta, postaje nesigurna – ništa više od pukog mišljenja, preferencije, narodnog verovanja ili sujeverja.

Veliki čikaški ekonomista Milton Fridman je više nego bilo ko drugi, uključujući i Hajeka, doprineo da se vlade i političari priklone Hajekovoj Velikoj ideji. Pre toga je raskinuo sa dve stotine godina starom tradicijom, proglasivši ekonomiju „u načelu slobodnom od bilo kog moralnog stanovišta ili vrednosnog suda“, kao i „objektivnom naukom, na način na koji je fizika objektivna“. Stare vrednosti uma i moralna pravila su nesavršeni i predstavljaju „razlike oko kojih ljudi mogu samo da se glože“. Drugim rečima: postoji tržište, i postoji relativizam.

***

Moguće je da su ljudska tržišta ljudske tvorevine najsličnije prirodi i da se, poput prirode, ne vode autoritetima i vrednostima. Međutim, primena Hajekove Velike ideje na svaki aspekt naših života negira ono što nas čini ljudima. Ono najljudskije kod ljudi, naš um i volju, prepušta algoritmima i tržištima, ostavljajući nas da poput zombija oponašamo svedene idealne ekonomske modele. Širenje Hajekove ideje i radikalno unapređenje sistema cena u neku vrstu društvenog sveznalaštva podrazumeva umanjivanje značaja naše individualne sposobnosti za razmenu dijaloga – sposobnosti da pružamo i procenjujemo opravdanja za svoje postupke i uverenja.

Iz toga sledi da javna sfera – prostor gde obrazlažemo svoje mišljenje i osporavamo mišljenja drugih – prestaje da bude prostor argumentovane rasprave i umesto toga postaje tržište klikova, lajkova i retvitova. Internet su lični izbori uvećani algoritmom; pseudojavni prostor u kome odjekuju glasovi usađeni u naše glave. Umesto prostora za debatu kroz koju kao društvo napredujemo ka dogovoru, sada imamo povratno potvrđujući aparat banalno nazvan „tržište ideja“. Ono što na prvi pogled izgleda kao javno i smisleno, u stvari je produžetak naših postojećih gledišta, predrasuda i uverenja, dok su autoritet institucija i eksperata zamenjeni agregativnom logikom velikih baza podataka. Kada pristupimo svetu kroz polje za pretragu, dobijemo rezultate koji su, po rečima osnivača Gugla, rangirani od strane beskrajnog broja individualnih korisnika interneta koji funkcionišu kao tržište, neprestano i u realnom vremenu.

Za razliku od fenomenalne korisnosti digitalnih tehnologija, ranija humanistička tradicija, koja je bila dominantna vekovima, uvek je pravila razliku između naših sklonosti i preferencija – želja koje se izražavaju na tržištu – i našeg kapaciteta da rasuđujemo o tim preferencijama, na osnovu kojeg formiramo i izražavamo svoje vrednosti.

„Sklonost je možda najbolje definisati kao preferenciju oko koje se ne raspravljamo“, pisao je filozof i ekonomista Albert O. Hiršman. „Sklonosti oko kojih postoji rasprava, bilo sa drugima ili sa sobom, ipso facto prestaju da budu sklonosti i postaju vrednosti.“

Hiršman je pravio razliku između konzumerskog i kritičkog dela ličnosti. Tržište odražava preferencije koje su „osvešćene od strane ljudi koji kupuju dobra i usluge“. Međutim, ljudi takođe „imaju sposobnost da naprave otklon od ’osvešćenih’ želja, volje i preferencija, da se zapitaju da li zaista žele te želje i preferiraju te preferencije“. Mi zasnivamo naše ličnosti i identitete na osnovu ovog kapaciteta za rasuđivanje. Korišćenje individualnih moći rasuđivanja nazivamo razumom; kolektivno korišćenje ovih moći nazivamo javnom raspravom; korišćenje javne rasprave u svrhu izrade zakona i javnih politika nazivamo demokratijom. Kada obrazlažemo svoje postupke i uverenja, mi bivstvujemo: individualno i kolektivno, odlučujemo ko smo i šta smo.

Sudeći prema logici Hajekove Velike ideje, ovi izrazi ljudskog subjektiviteta su beznačajni bez potvrde tržišta – kao što je Fridman rekao, oni nisu ništa drugo do relativizam, svaki izraz je dobar kao bilo koji drugi. Kada je jedina objektivna istina određena tržištem, sve druge vrednosti imaju status običnih gledišta i relativističkog praznoslovlja. Međutim, Fridmanov „relativizam“ je zamerka koja se može uputiti svakoj tvrdnji zasnovanoj na ljudskom razumu. To je besmislena opaska, jer su sve humanističke težnje „relativne“, za razliku od naučnih. Relativne su o odnosu na osobinu ličnosti da poseduje sposobnost za rasuđivanje i javnu potrebu za objašnjavanjem i razumevanjem čak i u slučajevima kada nemamo naučne dokaze. Kada prestanemo da rešavamo debate argumentovanom raspravom, njihove ishode rešavaju hirovi moćnika.

Na ovom mestu se susreću neoliberalizam i politička noćna mora u kojoj živimo. „Daš čoveku jedan posao da obavi…“, glasi stara šala, a Hajekov grandiozni projekat, začet 30-ih i 40-ih godina, bio je osmišljen sa namerom da spreči nazadovanje u politički haos i fašizam. Međutim, njegova Velika ideja je oduvek bila nesreća koja čeka da se dogodi. Od početka je u sebi sadržala klicu onoga što je trebalo da spreči. Zasnivanje društva kao ogromnog tržišta vodilo je gubitku javnog života u korist prepirki oko pukih mišljenja, da bi se frustrirana javnost na kraju okrenula čvrstorukašima kao poslednjem pribežištu: oni mogu da reše inače nerazrešive probleme.

***

Godine 1989. američki novinar je zakucao na vrata devedesetogodišnjeg Hajeka. Hajek je živeo u Frajburgu, u Zapadnoj Nemačkoj, u trospratnom apartmanu kuće građene u stucco stilu, u Uraštrase ulici. Seli su u osunčanu sobu čiji prozori su gledali na planine, a Hajek je, zbog upale pluća od koje se oporavljao, prebacio ćebe preko nogu.

To više nije bio čovek koji se utapao u samosažaljenju zbog poraza od Kejnza. Tačer mu je upravo poslala pismo sa porukama trijumfa. Ništa što su Regan i ona postigli „ne bi bilo moguće bez vrednosti i ubeđenja koja su nas postavili na put i usadili ispravan osećaj za smer“. Hajek je bio zadovoljan sobom i optimističan u vezi sa budućnošću kapitalizma. Novinar je zapisao: „Hajek uviđa da mlađe generacije sve više uvažavaju tržište. Nezaposleni mladi protestuju danas u Alžiru i Rangunu ne u ime centralistički planirane države blagostanja već u ime prilike: prilike da slobodno kupuju i prodaju – džins, automobile, šta god – po bilo kojoj ceni koja odgovara tržištu“.

Trideset godina kasnije možemo da kažemo da je Hajekova pobeda bez premca. Živimo u raju njegove Velike ideje. Što se više svet približava viziji idealnog tržišta sa savršenom konkurencijom, to se više uočavaju zakonitost i „naučnost“ u ponašanju ljudi kao gomile. Svakog dana, u svakom pogledu, sami težimo da sve više napredujemo kao raštrkani, tihi, anonimni kupci i prodavci – i niko više ne mora da nas podstiče na to! Svakog dana želju da budemo nešto više od običnih konzumenata gledamo sa nostalgijom ili je smatramo elitizmom.

Ono što je počelo kao novi oblik intelektualnog autoriteta ukorenjenog u dosledni apolitički pogled na svet, sa lakoćom je gurnuto u ultrareakcionarnu politiku. Ekonomisti tvrde da ono što ne može da se kvantifikuje ne može ni da postoji, ali kako onda izmeriti ključne doprinose prosvetiteljstva, naime: kritički um, ličnu autonomiju i demokratsko upravljanje? Kada smo napustili um zbog njegove sramne subjektivnosti, um kao oblik istine, i na njegovo mesto postavili nauku kao jedinog sudiju stvarnosti i istine, kreirali smo prazninu koju je pseudonauka spremno popunila.

Autoritet profesora, reformatora ili pravnika ne počiva na tržištu, već na humanističkim vrednostima kao što su odanost opštem dobru, savest ili težnja za pravdom. Puno pre nego što je Trampova administracija počela da ih ponižava, ove profesije su ostale bez značaja u eksplanatornim šemama koje nam ništa ne saopštavaju. Zasigurno postoji veza između njihove rastuće beznačajnosti i dolaska na vlast Trampa, oličenja kaprica, čoveka koji ne poseduje principe i uverenja koliko je potrebno da se načini koherentna ličnost. Čovek bez savesti, predstavnik potpunog odsustva uma, predvodi svet u pogrešnom pravcu. Kao svaki pametnjaković koji prodaje nekretnine na Menhetnu, Tramp zna znanje: njegove grehe tek treba da kazni tržište.

Stephen Metcalf, The Guardian, 18.08.2017.

Peščanik.net, 01.09.2017.

 

Tramp, izbori, hakovanje, lažni Amerikanci i lažni ruski oglasi na fejsbuku


Usred trenutne zabrinutosti zbog uloge dezinformacija na američkim predsedničkim izborima 2016. godine, Facebook je u sredu 6. septembra izjavio da je na ovu društvenu mrežu u periodu od juna 2015. do maja 2017. sa “neautentičnih naloga” i veb-stranica, po svoj prilici, na FB stavljeno više od 5.000 reklama koje su koštale više od 150.000 dolara, te da one, po svemu sudeći, potiču iz Rusije.

Kako donosi magazin Wired, reklame nisu direktno pominjale izbore ili kandidate, navodi se u blog postu glavnog bezbednosnog službenika Fejsbuka, Aleksa Stamosa, već su se fokusirale na “pojačavanje raznolikih društvenih i političkih poruka kroz ideološki spektar – dodirivanje tema vezanih za LGBT pitanja, uz rasna, imigraciona i pitanja o pravu na (posedovanje i upotrebu) oružja.” Fejsbuk je odbio da razgovara o dodatnim detaljima vezanim za njihove reklame i metod oglašavanja.

Facebook kaže da je davao informacije svojim vlastima, koje istražuju mešanje Rusije u američke izbore 2016. godine. “Svesni smo da moramo ostati budni kako bismo bili ispred onih koji pokušavaju da zloupotrebe našu platformu”, napisao je Stamos na ovom postu. “Verujemo u zaštitu integriteta građanskog diskursa, a od oglašivača na našoj platformi zahtevamo da prate kako naša pravila tako i sve važeće zakone”.

Špekulacije se svode na ulogu koju je Fejsbuk igrao u širenju lažnih vesti tokom izbora 2016. godine. Senator Mark Vorner (Mark Warner), potpredsednik Senatskog odbora za obaveštajne delatnosti, otišao je toliko daleko da se pitao da li su tehnički ili informacioni tim predsednika Trampa sarađivali sa „ruskim faktorima“ kako bi targetovali i ciljano emitovali lažne vesti među američke glasače u ključnim područjima SAD. “Potrebne su nam informacije od kompanija, kao što nam je potrebno i da istražimo neke aktivnosti koje su se pojavljivale u Trampovoj digitalnoj kampanji”, rekao je Vorner nedavno.

Bred Parskejl (Brad Parscale), direktor Trampove digitalne kampanje pristao je da progovori i da svoj iskaz pred Komitetom za obaveštajne delatnosti američkog Doma, tvrdeći tom prilikom da “nije svestan bilo kakvog učešća Rusije u digitalnim i data operacijama Trampove predsedničke kampanje 2016.”

Novi podaci otkrivaju nove pojedinosti u istražnom postupku o umešanosti Rusije u politikčki i izborni proces Sjedinjenih Država. U julu 2017, zvaničnici Fejsbuka su za magazin Wired izjavili kako „nisu otkrili ikakve indicije da su bilo koji ruski subjekti uoči američkih izbora kupovali bilo kakve (američke) entitete.“

U širem kontekstu političkog reklamiranja i troškova, čak je i 150.000 dolara nominalan novac, tj izns koji je daleko ispod stvarne vrednosti i cene. Prema izveštaju Borrell Associates, digitalnih političkih reklama je 2016. iznosila oko 1,4 milijardi dolara. Ipak, u ovom nalazu se otkriva ono što izgleda kao koordinisani napor za širenje dezinformacija o ključnim izbornim pitanjima u američkim državama koje su targetovane.

Facebook je ostao nepristupačan na upit o metodama koje je koristio kako bi identifikovao lažne internet-naloge i stranice koje je otad suspendovao. Jedno istraživanje o oglasima kupljenim sa američkih internet adresa, a postavljenim na ruski jezik, pokazala je da je potrošeno 50.000 dolara na 2.200 oglasa. Facebook je izjavio da je oko četvrtine takvih oglasa geografski ciljano na određena američka područja, kao i da je više bilo onih koje su kupljene i postavljene na FB tokom 2015. godine nego što ih je bilo u 2016. Prema Vašington postu, neki od Fejsbuk naloga mogu biti povezani sa tzv „farmom sadržaja“ (content farm koja se zove „Internet Research Agency“ u Sankt Petersburgu.

Iz Fejsbuka poručuju da će promene u implementaciji u budućnosti sprečiti ovakve i slične zloupotrebe. Između ostalog se traže se, između ostalog i načini za suzbijanje tzv. „maskiranja“ (tzv. cloaking), metoda kojim internet reklame – koje se pojavljuju tako da izgledaju benigno – daljim klikovima na njih preusmeravaju korisnike na zlonamerne ili obmanjujuće veb-stranice. Ova mera bi, kako veruju u FB, mogla da zlonamerne korisnike primora da zaobilaze Fejsbukov proces provere oglasa koje oglašivači žele postavljaju na ovu društvenu platformu.

Ali, i pored toga što če Fejsbuk imati mogućnost da ograniči ono što oglašivači mogu i ne mogu da kupe na toj platformi, to ne menja činjenicu da su društveni mediji napravili slobodnu scenu, raspoloživu svima onima koji žele da šire lažne informacije onlajn, sa ili bez reklama. Kao što pokazuje suma od 150.000 dolara, ovo otkriće predstavlja tek mali deo mnogo većeg problema.

Sa lažnih ruskih naloga na platformi fejsbuk plaćen je politički advertjzing u iznosu od 100,000 dolara, donosi Njujork tajms. Ovaj list pominje sumu od 100 hiljada dolara poslatih sa više stotina (pa i hijada) fb naloga iz Rusije, novac kojim su se kupovali politički oglasi na Fejsbuku tokom predizborne kampanje prošle godine, objavila je ova kompanija u sredu (6.sept).

Otkrića o političkom oglašavanju na ovoj društvenoj mreži mogu samo podgrejati inače neprekidan politički sukob koji tinja Vašingtonu zbog uloge Rusije na američkim predsedničkim izborima 2016. Robert Miler, specijalni savetnik, i Komitet američkog Senata i Doma razmatraju ovo pitanje, uključujući i mogućnost da neko ko je poveza sa predsednikom Trumpom radi sa Rusijom.

Zvaničnici Fejsbuka izjavili su da su lažni internet nalozi i veb-stranice bili povezani sa veoma neprozirnom i inače tajnovitom ruskom kompanijom pod nazivom „Agencija za istraživanje interneta“, poznatoj po korišćenju “troll-ovanih” internet naloga za sa kojih se objavljuje na društvenim medijima i komentariše na informativnim veb-stranicama.

Većina od 3.000 oglasa se nije odnosila na određene predsedničke kandidate, već se fokusirala na goruća društvena pitanja oko kojih u američkom društvu postoji veliki razdor: rasna pitanja, problem homoseksualaca, kontrola oružja i imigracije, kako kaže glavni Fejsbukov čovek za bezbednost, Aleks Stamos. Oglasi su prekršili Fejsbukovu politiku i pravila oglašavanja, a kompanija je rekla da je zatvorila 470 stranica i naloge povezane sa njima.

Stamos je rekao da Facebook sarađuje sa istragom.

Facebook, koji oglašivačima nudi sofisticirani nivo targetovanja konzumenata reklama, bio je u centru skandala zbog uloge koju je igrao u širenju lažnih vesti i drugih prevarnim informacijama tokom predsedničke kampanje.

U svom istraživanju o prirodi političkih oglasa vezanih za američke izbore 2016., Fejsbuk je rekao da je takođe „otkrio i dodatnih 50.000 dolara potencijalno utrošenih na političku reklamu sa brojnih lažnih internet-naloga koji potiču iz Rusije.

U svom januarskom izveštaju, FBI, CIA i Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) zaključili su da je ruska vlada odgovorna za hakovanje targetovanih političara iz redova američkih Demokrata, kao i za curenje hiljada imejlova i drugih dokumenata u pokušaju da uruši kampanju kandidata američke demokratske stranke, Hilari Klinton.

U izveštaju se takođe navodi da su ruski “troll-ovi” tj plaćeni korisnici društvenih mreža, objavljivali poruke protiv Klintonove. Ove se agencije, međutim nisu bavile pitanjem i metodologijom oglašavanja na društvenim mrežama.

Jedno od ključnih pitanja kojim se bavi istraga američkih organa bezbednosti o mogućem dogovoru tj „dosluhu“ između ljudi iz Trampovog izbornog tabora i Rusije jeste da li su rukovodiocima koje je sponzorisala Rusija uopšte bile potrebne smernice američkih političkih stručnjaka. Facebook je izjavio da su neke od reklama, povezane sa ruskim nalozima, usmerene na ciljana geografska područja, što može dovesti do pitanja da li je (Rusima) neko pomagao pri usmeravanju takvog targetovanja.

Predsednik Tramp je po običaju odbacivao priču o Ruskom hakovanju kao “lažnoj vesti”, negirajući bilo kakve implikacije da mu je ruski predsednik Vladimir Putin pomogao u pobedi. Do danas, dok novinski izveštaji neprestano otkrivaju detalje o sastancima i kontaktima između saradnika Trampa i Rusa, nije bilo čvrstih dokaza koji bi ga doveli u vezu sa hakovanjem izbora ili pak drugim ruskim aktivnostima.

Nakon prvobitnog poricanja da su lažne vesti na Fejsbuku uticale na američke izbore, izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg postepeno je došao do ideje da kompanija mora učiniti više. Facebook je implementirao niz koraka u borbi protiv lažnog sadržaja, uključujući angažovanje spoljnih recenzenata koji bi proveravali sadržaj na fejsbuku i otkrivali sumnjive članke.

Međutim, nove mere ne utiču direktno na FB oglase. Oglašivači plaćaju da određeni FB postovi budu visoko kotirani u rubrici s vestima bilo koje ciljne grupe korisnika fejsbuka.

Targetovana publika za neki oglas može se odabrati pomoću širokog spektra faktora, poput, recimo, targetovanja američkih muškaraca srednjih godina ili veoma specifičnih, kao što su majke koje žive u Minneapolisu, ili oni koji vole crkvu, ili npr bejzbol tim Minesota Tvins.

Zvaničnici Fejsbuka rekli su da je lažne naloge kreirala ruska kompanija koja se zove “Agencija za istraživanje interneta”, poznata po svojim troll-nalozima sa kojih se šalju komentari na društvenim mrežama i informativnim vebsajtovima.

Pol Manafort: život kao filmski triler (2/2)


Uspon i pad Pola Manaforta je pravi triler kojeg u ovim trenucima uživo prati čitav svet. Nakon prvog, evo i drugog dela priče iz stvarnosti koja često nadilazi maštu najbojih scenarista filmskih krimića.

Pol Manafort (drugi sleva nadesno)

Pol Manafort (drugi sleva nadesno)

Narandžasta revolucija

Pažnja Manafortove konsultantske kuće DMP okrenula se ka Ukrajini, gde je ova firma ponovo radila s Olegom Deripaskom – ovog puta radi prikupljanja obaveštajnih podataka za ovog ruskog oligarha i političku stranku naklonjenu Rusiji, rekao je politički konsultant.

Premijer Ukrajine Viktor Janukovič je 21. novembra 2004. godine pobedio na predsedničkim izborima, potukavši svog takmaca, Viktora Juščenka, koji je favorizovao evropske integracije. Podržavaoci poraženog parlamentarca, zajedno sa SAD i EU, smatrali su da je reč o izbornoj prevari, podstičući nemire i proteste koji su kasnije dobili svoje ime: „Narandžasta revolucija“.

Filip Grifin (Philip Griffin), konsultant koji je sa DMP-om radio u Gruziji, rekao je da je iz Tbilisija upravo pošao kući u Sjedinjene Države kada ga je nazvao Dejvis, preusmeravajući ga u Ukrajinu kako bi pomogao Deripaski i Rotšildu. Grifin, koji je ranije radio u kancelariji Međunarodnog republikanskog instituta u Moskvi, pro-demokratske grupe koju je finansirao američki Kongres, rekao je: “Misija je za mene ovog puta bila jasna: prikupljati obaveštajne podatke”.

Ovaj projekat je vodio Manafort. Između Dana zahvalnosti i Božića 2004. godine, on i Grifin su se sastajali u Vašingtonu, gde su se susreli sa svojim političkim kontaktima i pružajući svoju ocenu odnosa kojeg Sjedinjene Države imaju prema događajima u Ukrajini, rekao je Grifin.

Grifin je potrvdio da je krajem decembra te godine Deripaska poslao Manaforta u Donjeck, grad u istočnoj Ukrajini sa snažnim poslovnim i kulturnim vezama u Moskvi. Tamo je Deripaska ugovorio da se on i Manafort sastanu sa ukrajinskim biznismenom i oligarhom Rinatom Ahmetovim (Rinat Akhmetov), magnatom u industrijama uglja i čelika. Ahmetov je održavao bliske odnose sa Kremljom, rekao je bivši ukrajinski šef za borbu protiv organizovanog kriminala.

Julija Timošenko i Viktor Janukovič u duhovitom rembrantovskom kolažu

Julija Timošenko i Viktor Janukovič u duhovitom rembrantovskom kolažu

“Rekli smo im kakvo je raspoloženje u Vašingtonu, da SAD neće ništa učiniti kako bi se suprotstavile Narandžastoj revoluciji“, kazao je Grifin, sada slobodni politički konsultant. “Rekli smo im da ovaj voz neće biti zaustavljen.”

Portparol Ahmetova Džok Mendoza-Vilson (Jock Mendoza-Wilson) odbio je da komentariše ovo, dok je Maloni potvrdio detalje vezane za ovaj sastanak.

Rinat Ahmetov i patrijarh ruski, Kiril

Juščenko, kandidat koji je favorizovao bliske veze sa EU, osvojio je naredne predsedničke izbore održane u januaru 2005. godine.

Ahmetov je intenzivirao kampanju za „vesternizaciju“ imidža svoje holding kompanije, System Capital Management (SCM), angažujući Manafortov DMP koji je trebalo da mu pomogne u strategiji brendiranja SCM-a, kako bi ova firma preživela u novoj političkoj atmosferi koja je zavladala u Kijevu, rekao je Grifin.

Ahmetov se složio da DMP-u plati 10 miliona evra (oko $12mil), izjavio je politički konsultant upoznat sa radom DMP-a. Maloni nije odgovorio na medijske zahteve da prokomentariše ovu pogodbu.

Manafort je nastavio da radi s Ahmetovim na još jednom projektu, ovog puta za jednu ukrajinsku političku stranku koju je podržavala Rusija. Deripaska nije bio uključen u ovaj dil, rekao je konsultant.

Oleg Deripaska, u formi kolaža

Oleg Deripaska, u formi kolaža

U leto 2005. godine, uoči parlamentarnih izbora u Ukrajini koji su trebali da se održe sledeće godine, Manafort i Grifin otputovali su u hotel “Baltschug Kempinski”, preko reke Moskve iz pravca Kremlja, rekao je konsultant. Tamo su se sastali sa Ahmetovim, Janukovičem i uticajnim ukrajinskim privrednicima i zvaničnicima iz Janukovičeve Partije regiona.

Ahmetov je za ovu grupu želeo Manafortove usluge u oblasti političkog konsaltinga, rekao je Grifin, dodavši da je Manafort za ovaj projekat angažovao više od 40 konsultanata, od kojih su mnogi bili iz Vašingtona. DMP je Ahmetovu pružao svakovrsne usluge: beleženje i prepoznavanje ukrajinskih glasača preko kojih bi se identifikovala kritična ekonomska i socijalna pitanja Ukrajine (što je bio put za osvajanje simpatija onih Ukrajinaca koje su ova pitanja najviše interesovala i pogađala), pružanje smernica u političkoj reklami i oglašavanju, kao i pomoć pri formulisanju sveobuhvatne strategije za prorusku Janukovičevu Partiju regiona.

Grupa se složila da plati DMP-u 20 miliona dolara za njihov angažman u parlamentarnoj kampanji, rekao je konsultant. Maloni nije odgovorio na zahteve za komentarom o ovom dilu.

Janukovičeva Stranka regiona je 2006. osvojila 32,1% glasova, a Janukovič je ponovo imenovan za premijera. Zapadu naklonjena Narandžasta revolucija time je bila efikasno poništena.

Janukovičev portparol, Jurij Kirasir, nije odgovarao na pitanja medija.

Manafort je posetio američku ambasadu u Kijevu kako bi obavestio tadašnjeg ambasadora Džona Herbsta (Johna Herbst) o poslovnim obavezama koje je, sklapajući dil sa Janukovičem, preuzeo za njega i u njegovo ime. “Kazao je da bi to bilo u skladu sa američkim interesima”, rekao je Herbst, danas direktor Centra za evroazijske studije Dinu Patriciu pri Atlantskom savetu (Atlantic Council), američkom think-tanku za međunarodne odnose. Maloni je potvrdio da je do ovog sastanka došlo.

Manafortov odnos sa Janukovičem nastavio je da se razvija. Po rečima konsultanta, Manafort, njegovi saradnici i Janukovič bili su bili obostrano zadovoljni jedni s drugima, rekao je konsultant. Manafort je Janukoviču išao u posete, a u tim zgodama neretko su zajedno sedeli u sauni ili bi igrali tenis, rekao je konsultant, dok su Janukovičevi telohranitelji skupljali loptice po terenu.

Janukovič se oslanjao na Manaforta i kada se radilo o uspostavljanju i kontroli njegovog javnog profila, kao i o iznalaženju ključnih tačaka koje je u medijima trebalo prenositi usmeno, rekao je Grifin. Manafort je, u saradnji sa drugim političkim stratezima, takođe bio i savetnik u kampanji Janukoviča, savetujući ga da podstiče i u prvi plan stavlja pitanja koja su interesovala i podsticala njegovu izbornu bazu na Ukrajinskom istoku, teritoriji koja je kroz istoriju imala snažne prijateljske veze sa Rusijom… a sve to u skladu sa moskovskom političkom linijom. To je uključivalo protivljenje predloženoj deklaraciji o ukrajinskom jeziku kao nacionalnom jeziku, kao i neodobravanje Juščenkovog flertovanja sa NATO-om.

Kako su odnosi Vašingtona sa Moskvom postajali sve teži, neki američki zvaničnici su izrazili zabrinutost zbog Manafortove podrške kandidatu u Ukrajini koji je, izgleda, delovao suprotno američkim interesima. “Nismo ga smatrali korisnim”, rekao je Viljem Tejlor (William Taylor), tadašnji američki ambasador u Ukrajini a sada izvršni potpredsednik Američkog mirovnog instituta (United States Institute of Peace), američkog federalnog tela posvećenog smanjenju nasilnog rešavanja sukoba.

Manafort je prilagodio svoj pristup, predstavljajući Janukoviča kao kandidata naklonjenog Zapadu, rekao je bivši zvaničnik američke vlade. “Pokušavao je da uglača nebrušeni kamen.”

Maloni je rekao: “Ukrajina se godinama nalazila zaglavljena u ratu između Zapada i Rusije. Manafortov rad za Janukovičevu Partiju regiona imao je za cilj da premosti ovu podelu, približavajući Ukrajinu Zapadu, kao i da obezbedi veću ekonomsku stabilnost i sigurnost.”

Deripaska je 2005. godine angažovao DMP da „obavi posao“ i u Crnoj Gori, koja je napredovala u smeru ka nezavisnosti od Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Deripaska je tada upravo završio kupovinu topionice i rudnika boksita u toj zemlji.

Deripaskina kupovina crnogorskih resursa i topionice “bila je deo šire akcije uspostavljanja budućnosti Crne Gore (shodno ruskim interesima), kao i ljudi koji bi u tom sistemu držali ključne ekonomske i političke poluge”, rekao je Majkl Polt (Michael Polt), američki ambasador u Srbiji i Crnoj Gori od 2004. do 2007 a sada viši direktor Mekejn Instituta za međunarodno liderstvo pri državnom univerzitetu Arizona.

Maloni je rekao da se Manafortov angažman kod Olega Deripaske „sastojao u unapređivanju trgovinskih interesa njegovog klijenta“, kao i da je “Jedan od projekata uključivao podršku crnogorskom referendumu, koji je ovoj zemlji otvarao put za članstvo u EU – meru kojoj se Rusija snažno protivila.”

Kada je maja 2006. referendum o nezavisnosti Crne Gore prošao tek s tanušnom marginom u korist proevropske opcije, Rusija je odmah priznala crnogorski suverenitet. Deripaska je na kraju napustio Crnu Goru, u trenutku kada su proevropske političke snage preuzele kontrolu nad polugama vlasti, smanjivši Deripaski subvencije za njegovo poslovanje, rekao je bivši ambasador Polt.

Deripaska je 2007. obećao 19 miliona dolara Dejvisovom i Manafortovom fondu za privatni kapital registrovanom na Kajmanskim ostrvima, Pericles Emerging Market Partners (PEMP), kako bi investirali u ukrajinsku telekomunikacionu kompaniju. Deripaska je njima dvojici i njihovim saradnicima, takođe, isplatio 7,3 miliona dolara u svrhu „troškova upravljanja fondom“.

Ovi detalji i podaci deo su zahteva koji je Deripaska podneo 2014. godine Velikom sudu Kajmanskih ostrva protiv PEMP-a, tražeći povraćaj sredstava koje je uložio. Na pitanje da li bi prokomentarisao ovaj Deripaskin zahtev/molbu upućenu Kajmanskom sudu, Maloni nije odgovorio. Advokatska kuća Ogier, koja Deripasku predstavlja na Kajmanima, baš kao i Kajmanski sud, odbili su da ovo komentarišu.

Maloni je potvrdio da je Manafort tokom ukrajinskih protesta 2014. savetovao Janukoviča, čiju je smenu jedan deo građana tražio na ulici. Nakon što je Janukovič pobegao u Rusiju, Manafort je ostao u Kijevu, pružajući savetodavne usluge njegovoj Partiji regiona radi ponovnog formiranja opozicionog bloka u parlamentu. Nastavio je da odlazi u Kijev sve do kraja 2015. godine.

Manafort se juna 2017. retroaktivno registrovao u SAD po Zakonu o registraciji stranih poslovnih agenata, za svoje aktivnosti u Ukrajini u periodu od 2012. do 2014. godine.

 

Brett Forrest, Michael Rothfeld, Shane Harris 30.avg 2017. (WSJ)

Pol Manafort: život kao filmski triler (1/2)


Prekomorske aktivnosti Pola Manaforta imale su svog značajnog pokrovitelja: jednog ruskog oligarha

Napori bivšeg šefa Trampove kampanje da „pogura“ američke interese u Ukrajini, Gruziji i Crnoj Gori često su povezani sa – Olegom Deripaskom.

Ko je Pol Manafort i zašto je u žiži svetske javnosti poslednjih dana i meseci?

Paul John Manafort Jr. (rođ. 1. aprila 1949.) je američki advokat, lobista, politički konsultant i jedan od vodećih ličnosti Trampove predizborne kampanje kojoj se pridružio marta 2016., postavši njen prvi čovek od juna do avgusta 2016. Ranije je bio savetnik američkih predsedničkih kampanja republikanaca Džeralda Forda, Ronalda Regana, Džordža V. Buša i Boba Dola. Manafort je u Vašingtonu 1980. godine, zajedno sa direktorom Čarlsom Blekom i Rodžerom Stounom osnovao kompaniju Black, Manafort & Stone. Nakon što im se 1984. pridružio Piter Keli, kompanija je preimenovana u Black, Manafort, Stone & Kelly (BMSK).

Pol Manafort

Pol Manafort

Manafort je često lobirao u ime kontroverznih inostranih lidera kao što je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, Ferdinand Markos, bivši diktator sa Filipina, Mobutu Sese Seko, diktator bivše Demokratske Republike Kongo, i angolski gerilski lider Žonas Savimbi. Lobiranje u službi interesa stranih vlada zahtevalo je od njega registraciju svojih aktivnosti kod Odeljenja za pravosuđe po Zakonu o registraciji stranih poslovnih agenata (FARA); Međutim, do 2. juna 2017. Manafort nije registrovao. Manafort se 27. juna, najposle, retroaktivno registrovao kao inostrani poslovni agent.

Manafort je pod istragom više federalnih agencija. Federalni istražni biro (FBI) aktivno sprovodi krivičnu istragu protiv njega od 2014. godine u vezi sa poslovnim odnosima u doba dok je lobirao za Ukrajinu. On je, takođe, osoba za koju je zainteresovana američka kontraobaveštajna istraga oko mogućeg dogovora između ruske vlade i Trampovih sararadnika, sa ciljem da se utiče na predsedničke izbore 2016. godine. Nekoliko odbora američkog Senata takođe razmatra njegove dosadašnje aktivnosti.

Političko-konsultantska firma Pola Manaforta bila je aktivna već više od jedne decenijie i često se u svojim poslovima povezivala sa ruskim političkim interesima ne samo u Ukrajini već i u Gruziji, Crnoj Gori i drugim zemljama koje je Kremlj smatrao da su u sferi njegovog uticaja.

Ispitivanje koje su sproveli novinari Volstrit džornala (WSJ) pokazuje da su ovi napori bili širi kako po obimu tako i po svojim ambicijama, trajući duže no što je prethodno bilo izveštavano: počev još 2004. godine, a potom nastavljajući bez prekida sve do 2015. godine.

Ove su aktivnosti često uključivale jednu glavnu ličnost – ruskog oligarha Olega Deripasku, biznismena politički povezanog poslovima ruske države na međunarodnom nivou, čiji se poduhvati ponekad uklapaju u spoljnopolitičke ciljeve ruskog predsednika Vladimira Putina. “Sebe ne razdvajam od države (iz koje potičem)”, rekao je on 2007. za Fajnenšel tajms. “Nemam nikakvih drugih interesa.”

Rad i dela Pola Manaforta, čoveka koji je bio šef Trampove predsedničke kampanje, i tragovi koje je ostavio širom istočne Evrope, kao i njegove veze sa Olegom Deripaskom, objašnjavaju zašto je toliko interesantan američkim istražiteljima, koji su došli do saznanja o navodnom ruskom mešanju u predsedničke izbore 2016. godine.  Po rečima onih koji imaju informacije o ovoj istrazi, Članovi istražne komisije američkog Kongresa razmatraju Manafortove poslovne i političke veze ne bi li što više doznali o istorijatu njegovih veza sa Deripaskom.

Prema zvaničnicima koji su upoznati sa ovim pitanjem – Oleg Deripaska, globalni trgovac ruskim aluminijumom i metalima i vlasnik investicionog holding giganta „Bazni element“ – ponudio je da pred obaveštajnim komisijama američkog Doma i Senata svedoči o navodnom ruskom mešanju u američke izbore, a u zamenu za imunitet. Zvaničnici Kongresa odbili su ovu Deripaskinu ponudu, ne želeći da se mešaju u istragu koju je po istom pitanju pokrenuo američki Federalni istražni biro.

Specijalni savetnik američkog Ministarstva pravde Robert Miler (Robert Mueller), u sklopu svoje istrage o tvrdnjama američkih obaveštajnih agencija da je došlo do mešanja Rusije u američki izborni proces, ispituje Manaforta o mogućim kršenjima zakona o lobiranju i pranju novca, navodi WSJ, citirajući osobu koja je upoznata sa ovom stvari.  Ovog jula su FBI agenti koji su radili s Milerom izvršili pretres Manafortove kuće u Virdžiniji.

Iako su Manafort i Deripaska na kraju izgubili novac, što je 2014. kulminiralo podnošenjem peticije (tj formalnog pismenog zahteva suda, a po nalogu suda) na Kajmanskim ostrvima, Manafort je u narednim godinama nastavio da radi u Ukrajini. On je početkom ove godine podneo poresku prijavu u kojoj stoji da je njegova firma zaradila više od 17 miliona dolara radeći za proruske stranke u Ukrajini u periodu od 2012. do 2014. godine. Manafortov neuspeh oko obelodanjivanja punog obima svog delovanja u Ukrajini doveo je avgusta 2016. do njegovog odlaska s mesta šefa Trampove predsedničke kampanje.

Evgenija Kljukač (Evgenya Klyukach), korporativna portparolka Olega Deripaske izjavila je da odbija da komentariše ovaj slučaj. Deripaska je, u pritužbi koju je ovog maja podneo protiv lista Associated Press pred američkim Okružnim sudom u Vašingtonu D.C., naveo da ga je ovaj list oklevetao u martovskom članku o njegovim navodnim finansijskim vezama koje ima s Manafortom. U pritužbi na članak AP-a stoji da “Gospodin Deripaska nikada nije imao bilo kakav aranžman, bilo ugovorno ili na neki drugi način, sa g. Manafortom u cilju osnaživanja interesa ruske vlade”, kao i da je “g. Deripaska još pre više godina prekinuo svoje odnose sa gospodinom Manafortom.” AP sada radi na svojoj odbrani od Deripaskine tužbe.

Manafort je odbio da bude intervjuisan za ovaj članak. Njegov portparol, Džejson Maloni, upućuje na prethodnu pismenu izjavu Manaforta u kojoj je rekao: “Radujem se susretima s onima koji sprovode ozbiljne istrage po ovim pitanjima, kako bi se diskutovalo o stvarnim činjenicama”.

Miler je poslao sudski poziv Maloniju da se pojavi na sudu, tražeći od njega podatke vezane za njegove aktivnosti sa Manafortom i zahtevajući da svedoči pred Velikom saveznom porotom. U svojoj izjavi, Maloni je rekao da “želi da dobije savet advokata pre nego što bilo šta bude komentarisao javno” u vezi s ovim pitanjem. On je odgovorio na pitanja ovog lista pre no što mu je uručen Milerov sudski poziv.

Deripaska (49) je svoje bogatstvo zaradio u potresu proizvedenom raspadom Sovjetskog Saveza, kada se pojavio kao glavni akcionar sovjetskog alu-kombinata „Rusal“, nekadašnjeg najvećeg svetskog proizvođača aluminijuma. Sjedinjene Države su u jednom trenutku onemogućile Deripaskin ulazak u Ameriku usled američke zabrinutosti o njegovim mogućim vezama sa organizovanim kriminalom koje je dotad navodno imao, a o čemu je Volstrit džornal pisao 2009. Sumnje i podozrenja na ovu temu Deripaska je javno osporio. Stejt department je odbio da komentariše trenutni status njegove vize.

Nakon što je 2000.  obezbedio predsedavanje Rusijom, Putin je javno predstavio svoj „svečani dogovor“ kojim ovekovečuje savez države sa oligarsima: izjasnio se da ne želi revizije aukcijskih privatizacija sprovedenih tokom 90-tih, koje su državnu imovinu pretvorile u lična bogatstva – pod uslovom da, naravno, ta „ličnost“ tj oligarh podržava nacionalne prioritete i državne interese.

Manafort je svoju karijeru izgradio višegodišnjom političkom ekspertizom koju je obezbeđivao firmama u vlasništvu velikih međunarodnih „snagatora“ poput Mobutua Sese Sekoa u Zairu, Ferdinanda Markosa na Filipinima ili angolskog pobunjenika Žonasa Savimbija. Veliki deo njegovog rada s licima i kompanijama koje su bile u ruskom državnom interesu išao je preko firme „Davis Manafort Partners“ (DMP), političke konsultantske kuće koju je Manafort vodio sa svojim poslovnim partnerom, Rikom Dejvisom (Rick Davis).

Deljenje američke „političke mudrosti“ i ekspertize inostranim firmama nije ilegalno. Naprotiv. Manafort, koji je radio sa Deripaskom, ponekad je izgledao kao da se angažuje na inostranom delovanju koje su neki ljudi – neki bivši američki ambasadori u regionu – videli kao potencijalno u suprotnosti sa navedenim američkim pozicijama u tom trenutku u toj zemlji. Njihove lične relacije datiraju od 2004. a trajale su još bar do 2007. godine, iako su Manafort i njegova firma nastavili da do 2015. pružaju svoje savetodavne usluge strankama bliskim Olegu Deripaski – to jest ruskom zvaničnom interesu.

Maloni je rekao da se “Rad g. Manaforta za g. Deripasku i njegovu kompaniju, Rusal, obavljao u cilju unapređenja trgovinskih interesa.”

Gruzijski projekt

U jednom ranijem poslovnom projektu, koji dotad nije bio poznat, Manafortova firma radila je sa Deripaskom sa ciljem povratka jednog prognanog, proruski orijentisanog gruzijskog političara u Gruziju, koja je 2004. godine izabrala prozapadno orijentisanog predsednika, nakon takozvane Ružičaste Revolucije iz 2003. godine (prvobitno “Revolucije ruža”, naziv koji je kasnije preinačen).

Natanijel Rotšild

Natanijel Rotšild

Kako je izjavio politički konsultant blizak Manafortovom DMP-u, početkom 2004. godine je jedan od Deripaskinih investicionih partnera, Natanijel Rotšild (Nathaniel Rothschild), potomak familije znamenitih britanskih magnata pozvao Dejvisa, Manafortovog partnera, da zajedno odu u moskovsku kancelariju oligarhove holding kompanije, Basic Element. Tamo su se sastali sa Igorom Giorgadzeom, bivšim ministrom gruzijske državne bezbednosti. Cilj sastanka: Pomozite nam u izradi plana kako da Giorgadze povrati svoj uticaj u Gruziji.

Ovaj konsultant tvrdi da je Deripaska angažovao Manafortov DMP da se pobrine za sprovođenje „Gruzijskog projekta“.

Gruzijske vlasti optužile su Giorgadzea da je 1995. organizovao pokušaj atentata na gruzijskog predsednika Eduarda Ševarnadzea. Od svog dobrovoljnog egzila tj bekstva iz Tbilisija u Moskvu, Giorgadze je osnovao političku partiju pod pokroviteljstvom Rusije.

Nakon Ružičaste revolucije, novi predsednik je Gruziju udaljio od Kremlja. Predsednik Džordž V. Buš podržao je njegov politički kurs ka zapadu.

Deripaska mu se suprotstavio proruskom strategijom, tvrdi ovaj politički konsultant. Natanijel Rotšild bi uložio novac u Gruziju – prvenstveno u vinograde i vinarstvo – da bi, potom, pozvao gruzijsku vladu da Giorgadzeu dopusti bezbedan povratak u zemlju.

“Giorgadze je bio osoba od poverenja, Rusiji lojalna i pouzdana figura koja ne bi odbegla na Zapad“, rekao je Kenet Jalovic, američki ambasador u Gruziji od 1998. do 2001. godine, sada direktor programa za rešavanje konflikata pri Univerzitetu Džordžtaun.

Od Rotšilda je bilo nemoguće dobiti komentar o svojoj navodnoj ulozi u „Gruzijskom projektu“. Dejvis nije odgovorio na zahteve medija za komentar, kao ni Giorgadzeov advokat, Gagi Moziašvili.

Konsultant-svedok izjavio je da su Natanijel Rotšild i Dejvis krajem 2004. u Tbilisiju ručali s novim predsednikom Gruzije, Mihailom Sakašvilijem, ali je ovaj potopio te planove i nade, odlučno odbacivši njihovu zamisao o “vinogradarstvu u Gruziji“.

Maloni je rekao da je DMP bio uključen u „Gruzijski projekt“, ali da Manafort u njemu nije igrao nikakvu ličnu ulogu niti se izjašnjavao o tome da li je Deripaska bio uključen u ovaj projekat. Sakašvili je odbio da ovo komentariše.

Kako ishraniti rastuće čovečanstvo?


O važnosti hrane koja nam je na tanjiru, kao i hrani kojom se hrane životinje (koje na kraju završe na našem tanjiru), piše londonski nedeljnik The Economist.

Broj stanovnika naše planete će se, kako se očekuje, povećati do 2050. godine za trećinu, sa 7,6 milijardi na 9,8 milijardi. Sva ta dodatna usta treba nahraniti, i to ne samo nekim memorandumima, deklaracijama i prigodnom “kriznom papirologijom”. Kako ljudi postaju bogatiji, tako narastaju i njihovi zahtevi za povećanim unosom proteina u ishrani, posebno unosa mesa i ribe. Na primer, očekuje se da će konzumiranje govedine u Aziji u narednoj deceniji skočiti za 44%.

Gajenje životinja koje koristimo u našoj ishrani već ostavlja ogromne posledice po životnu sredinu na čitavoj planeti. Broj domaćih životinja enormno je narastao tokom 20. veka. Danas je živo više od 20 milijardi pilića, 1,5 milijardi goveda i milijarda ovaca. Četvrtina zemljišta na svetu koristi se za ispašu stoke kojom se hranimo. Ona troši 30% svetskih useva. Takođe, stoka doslovce tamani vodu – potrebno vam je oko 15.000 litara da biste proizveli samo kilogram govedine, u poređenju sa samo 1.500 litara potrebnih da biste dobili kilogram kukuruza ili pšenice. A gasovi koje kao nus-efekat pravi njihova utroba tokom varenja nikako nisu dobra vest za klimu. Stoka koju gajimo za sopstvenu ishranu je odgovorna za 14,5% svih antropogenih gasova koji proizvode efekat staklene bašte, prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (UN Food and Agriculture Organization, FAO).

Akva-farme: ribe se danas već hrane biljnim proteinima

Akvafarm: riba se već hrani biljnim proteinima

Kako je, onda, uopšte moguće sprovesti održivost ishrane na našoj planeti? Jedan tip rešenja/odgovora usmeren je na ubeđivanje ljudi da ubuduće na svoje tanjire stavljaju hranu koje se razlikuje od dosadašnje. Vegetarijanci imaju najjednostavnije rešenje od svih, ali pokušajte da ljudima u podsaharskoj Africi objasnite da se drže manioke (zovu je još i juka, ili kasava), koja je osnovna visokokalorična hrana za seosko stanovništvo tropskog područja, iako je izrazito siromašna proteinima i, osim što je dobar “energent”, nema neku značajniju hranljivu vrednost.

Podsticanje ljudi da jedu više ribe, a ne više mesa trebalo bi da je nešto bolji odgovor na zahtev za proteinima u budućnosti čovečanstva. Potrošnja ribe sada je prevazišla govedinu, a akvakultura (tj riba koja je gajena a ne uhvaćena izlovom) čini polovinu ribe koju jedemo. Pa ipak, i pored značajnog udela gajene ribe u našoj ishrani, gotovo 90% ulovljene divlje ribe iz slobodnih voda je ili na samoj granici prihvatljivog ili je izvan svojih održivih granica. I riba iz uzgoja, a posebno losos, često je hranjen životinjskim proteinom – dakle sitnijom ribom – koja se lovi na otvorenom moru. Jedna od trenutno veoma aktuelnih ideja je da ljudi na Zapadu treba da na svoj meni uvrste i insekte, koji sadrže do tri puta veće količine proteina nego govedina i već formiraju sastavni ili dodatni deo ishrane dve milijarde ljudi, kaže FAO. Međutim da bi se takvo ta obistinilo, mnogi građani razvijenog Zapada biće prinuđeni da prevaziđu svoju urođenu gadljivost prema insektima, suzbijajući faktor “bljak”.

Meso stvoreno u laboratoriji jedan je od načina prehrane budućih generacija

Meso stvoreno u laboratoriji jedan je od načina prehrane budućih generacija

Drugi tip odgovora na problem iznalaženja izvora hrane s dovoljnom količinom proteina potrebnih ljudima u budućnosti uključuje korišćenje savremenih tehnologija za stvaranje veštačkih proteina. Investitori kao što su Bil Gejts i Ričard Brenson podržali su pokretanje start-up firmi koje se bave istraživanjem i razvojem veštačkog mesa, odgajenog iz životinjskih ćelija goveda i živine. Tajson Fuds (Tyson Foods), prehrambeni gigant koji se bavi proizvodnjom i preradom mesa, sasvim je nesvakidašnji i neočekivani poklonik istraživanja zasnovanih na gajenju biljaka bogatih proteinima.

Naučnici, takođe, istražuju mogućnosti genetske modifikacije životinja kako bi povećali mišićnu masu goveda ili smanjili infekcije kod ribe u uzgoju.

Ovakve i slične inovacije imaju ogroman potencijal, pogotovo ako ih je moguće uključiti u redovni proizvodni proces i zadobiti potrošače koji su na oprezu. Međutim, promena našeg jelovnika i onoga što jedemo nije jedini način da ishrane rastuće svetske populacije postane još održivije. Drugi, manje očigledan pristup je u promeni onoga što životinje jedu. Ovde je tehnologija imala najbrži i najveći uticaj.

Jedan od izvora unapređivanja održivosti leži u efikasnijem korišćenju useva za ishranu životinja. Rapidno širenje mlinova koji preradjuju zrno u hranu praktični su i isplativi na mestima kao što je npr podsaharska Afrika. Farmaceutski intenzivna poljoprivreda doprinosi poboljšanju poljoprivrednih prinosa krmnog bilja kao što je recimo soja, uz pažljiv nadzor upotrebe vode i đubriva.

"Čudna hrana" može biti i te kako dobrog ukusa

“Čudna hrana” može biti i te kako dobrog ukusa

Jedimo ono što je potrebno telu, a ne jeziku 

Radikalniji pristup je promena ishrane životinjama. Napori za smanjenje količine ribljeg mesa u obroku riba koje se gaje u akvakulturi već su se isplatili. Sitnom ribom se u Norveškoj 1990. godine hranilo 90% lososa iz uzgoja, ali je do 2013. godine veća upotreba biljaka smanjila udeo ribe u ishrani gajenih ribljih vrsta na 30%. Još se više može učiniti. Tek možda najviše 20% proteina u zrnu kojima se hranje životinje iz uzgoja pretvara se u jestivi protein; ostatak se pretvara u –  otpatke.

Švajcarci već jedu ćufte i burgere od insekata

Švajcarci već jedu ćufte i burgere od insekata

Poljoprivredni gigant Kargil (Cargill) je ove godine napravio veoma značajan proboj u svom pogonu za gasno fermentiranje koji je trenutno najveći na svetu, u partnerstvu sa Kalistom (Calista), kalifornijskom firmom koja se bavi proizvodnjom prirodnog gasa. Nakon što se bakterije metanotrofi nahrane metanom, one se mogu pretvoriti u „proteinske pelete“ za ribu i stoku. Insekti su, takođe, jedna od sretnijih alternativa. Leteći insekti i crvi mogu se odgajati na đubrivu i organskom otpadu, umesto na zrnastoj proteinskoj hrani biljnog porekla, a potom njom hraniti stoku, živinu i ribu.

Procentni porast stočnog fonda 1970-2014

FAO upozorava da će do 2050. godine planeta biti prinuđena da proizvede 70% više hrane nego što je to učinila 2009. Ideja o jednom modelu ishrane koja će u budućnosti biti orijentisana i na „bube“, kao i konzumiranje mesa nastalog u laboratorijama s lakoćom može da zaposli našu maštu. Put ka održivoj ishrani, međutim, takođe vodi i kroz stomake i creva životinja.

Ovaj članak pojavio se u rubrici „Lideri“ štampanog izdanja londonskog magazina Ekonomist pod naslovom “Feed as well as food” 

The Economist

 

Kako razvijeni svet gubi na značaju


Jaz između bogatih i siromašnih zemalja sužava se kako se izvor dinamike u ekonomijama sa visokim prihodima usporava, piše Martin Volf u Fajnenšel tajmsu, donoseći i sedam grafikona koji prikazuju kako razvijeni svet gubi svoj privredno ekonomski primat u svetu.

Šta se dešava sa svetskom ekonomijom? Evo nekoliko odgovora prikazanih kroz sedam grafikona, koji otkrivaju svet u kojem su u toku velike promene.

Najvažnija transformacija poslednjih decenija ogledala se u smanjenju obima koji zemlje s visokim dohotkom imaju u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. “Veliko razilaženje” tj. jaz iz 19. i s početka 20. veka, kada su današnje ekonomije sa visokim prihodima odskočile ispred ostatka sveta u smislu bogatstva i moći, lagano nestaje u ovom izuzetno brzom globalnom preokretu. Tamo gde se jednom desilo „razmimoilaženje“, sada se uočava “Veliko približavanje“. Pa ipak, ovo je, takođe, limitirano tj približavanje koje ima svoja ograničenja. Ova promena se, kada o njoj reč, uglavnom tiče nepojamnog porasta privrede Azije i, što je najvažnije, Kine.

Ništa bolje ne ilustruje napredak Kine od njenih divovskih deviznih rezervi. One su tako velike i delom zato što je kineska privreda postala toliko zamašna, a delom i usled zamašnosti štednje kineskih domaćinstava i preduzeća. Velika je verovatnoća da će kineski kapital, tržišta kapitala i finansijske institucije postati uticajni u okvirima svetske ekonomije 21. veka onoliko koliko su to bili kapital, tržišta kapitala i finansijskih institucija Sjedinjenih Država u 20. veku.

Ekonomski brzorastuće kao i zemlje u razvoju ne samo što postaju sve relevantnije u svetskoj proizvodnji, već postaju sve zastupljenije i ukoliko se promatra kroz vizuru svetske populacije. Opadajuća relevantnost zemalja sa tradicionalno visokim dohotkom je dramatična. Do 2050. godine, udeo stanovnika podsaharske Afrike u globalnom stanovništvu, po predviđanjima i metrici Ujedinjenih Nacija, biće onoliko koliki je bio udeo svih zemalja s visokim dohotkom 1950. godine. Izazovi i problemi izazvani ovim pomeranjem u svetskoj populaciji prema njenim najsiromašnijim zemljama više su nego očigledne.

Ekonomska konvergencija tj susretanje i „preklapanje“, kao i promene u strukturi svetskog stanovništva jesu centralni elementi jedne šire, velike ekonomske slike. Treća promena je tehnološka: Konvergencija obrade podataka u susretu s  telekomunikacionom infrastrukturom donela nam je internet, najvažniju tehnologiju naše ere. Drastičan pad relativnih troškova poluprovodničke tehnologije podupire ovu tehnološku revoluciju. Zapanjujuće (i zabrinjavajuće) izgleda da je ova tehnološka promena – usporila.

Sjedinjene Države su od kraja 19. veka vodile pomerale globalne tehnološke granice. Robert Gordon, profesor društvenih nauka na Univerzitetu Nortvestern pokazao je da se američka ekonomija nije poklapala s izuzetnom produktivnošću koja je postigla u periodu između 1920. i 1970. godine. On, takođe, pokazuje da je rast produktivnosti između 1994. i 2014. godine – često pripisivan internetu – okončao periodom izuzetno niskog rasta produktivnosti. Izgleda da su pogrešne metode merenja samo jedan od razloga kojim bi se mogao objasniti tek jedan mali deo ovog uznemirujućeg privrednog usporavanja SAD. Slabe investicije, počev od finansijske krize, još su jedno, barem delimično, objašnjenje ovakvog usporavanja američke produktivnosti.

Svetska ekonomija nije deglobalizacija, iako je brzi rast kako trgovinske tako i prekogranične finansijske imovine i dugovanja, u odnosu na globalnu proizvodnju, zaustavljen. U slučaju sektora finansija, verodostojna objašnjenja ogledaju se u izbegavanju rizika i ponovnoj regulaciji tj ponovnom uvođenju finansijskih regulativa od strane države. Što se tiče trgovine, poslednji značajan čin liberalizacije trgovine bio je ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, koji se desio još 2001. godine. Mnoge mogućnosti koje pruža prekogranična integracija lanca snabdevanja takođe su do sada već mogle bile iscrpljene.

Brza i rapidna promena relativne ekonomske moći kao i ogromne smene u relativnoj veličini svetske populacije faktori su koji upravo u ovom trenutku oblikuju naš svet. Istovremeno, izvori dinamičnosti – tehnološke promene, rast produktivnosti i globalizacija – usporavaju, i to do stepena koji zabrinjava. Jedan rezultat, ishod koji je snažno ojačan dugogodišnjom globalnom ekonomskom krizom, ogleda se u realnoj stagnaciji prihoda brojnih zemalja s visokim dohotkom.

Rastući populistički pritisci prisutni u ekonomijama s visokim prihodima čini te promene daleko težim. Među najznačajnijim dešavanjima je i visina realnih prihoda koji su veći dugi niz godina nepromenjeni ili u oštrom padu još od finansijske krize. Čini se da je skoro dve trećine stanovništva u mnogim zemljama s visokim dohotkom od 2005. do 2014. iskusilo da njihovi realni prihodi ne pokazuju nikakav rast tj da su na istom nivou, ili da doživljavaju pad. Stoga nije čije što su mnogi glasači zemalja prosperitetnog Zapada i severa nakraj srca i razdražljivi. Niti imaju dalji rast plata i privrede, niti žele da se naviknu na ovakvu situaciju.

Korenite promene – Sedam mera za promene

Proizvodni učinak: U periodu između 1990. i 2022. godine, udeo zemalja s visokim dohotkom u svetskom proizvodu, meren paritetom kupovne moći, kako predviđa Međunarodni monetarni fond, pašće sa 64% na samo 39%. Izvanredna novost je prognoza da će, tokom tog perioda, udeo azijskih brzorastućih i zemalja u razvoju u ukupnom rastu udela zemalja u razvoju narasti od 12 do 19 procenata ukupnog svetskog proizvoda.

Predviđa se da će do 2022. godine udeo brzorastućih i zemalja u razvoju u svetskoj proizvodnji biti isti kao i udeo zemalja s visokim dohotkom. Privredni rast Kine je glavni razlog za ovaj dramatični pomak u relativnoj ekonomskoj moći, iako je rast Indije takođe značajan. Predviđa se da će udeo Kine u svetskoj proizvodnji skočiti sa 4% u 1990. na 21% u 2022. godini. Indijski udeo u ukupnom svetskom proizvodu će se, kako se očekuje,  popeti sa 4% na 10%.

Rezerve: Kineske bruto devizne rezerve (po tržišnom deviznom kursu) velike su gotovo koliko i novac koji zajedno u trezorima imaju SAD i EU. Kina skoro polovinu svog nacionalnog dohotka ima u vidu deviznih rezervi. Ovaj izuzetno visok udeo verovatno će pasti mada će on nastupiti postepeno, s obzirom da će kineska domaćinstva verovatno i nadalje ostati skromnih kupovnih zahteva, dok će procenat profita u nacionalnom dohotku verovatno ostati na visokom nivou.

Populacija: U periodu od 1950. do 2015. godine, udeo koji su imale sadašnje zemlje s visokim dohotkom u svetskoj populaciji pao je sa 27 na 15 procenata. Čak je i udeo Kine doživeo pad, sa 22% u 1950. na 19% u 2015. Indija će, kako kažu prognoze, biti najnaseljenija zemlja do 2025. godine. Udeo podsaharske Afrike, po predviđanjima UN, treba da dostigne 22% udela u ukupnom svetskom proizvodu do 2050. godine.

Tehnologija: Neverovatno pojeftinjenje mikroprocesorske tehnologije i pad cena poluprovodnika je, zapravo, bila pokretačka snaga revolucije u komunikacijama i obradi podataka. Relativna cena obrade podataka, merena na ovaj način, opala je za skoro 96 posto od 1970. Pad cenovne krivulje na logaritamskoj skali pokazuje stopu relativnog pada cena – mada je ovaj proces nakon 2010. drastično usporen.

Produktivnost: Ekonomista Robert Gordon otkrio je da su performanse produktivnosti u SAD između 1920. i 1970. godine (kao što je pokazano rastom “ukupne faktorske produktivnosti” – meri rasta proizvodnje po jedinici inputa) od tada nisu bile usklađene. On, takođe, pokazuje da je eksplozivni uspon zemalja s visokim prihodom između 1994. i 2014. godine potom potonuo, tokom perioda izuzetno niskog rasta produktivnosti – od početka svetske finansijske krize 2008.

Globalizacija: Brzi rast i trgovinskih i finansijskih sredstava, kao i obaveza tj dugovanja, u odnosu na globalnu proizvodnju, zaustavljen je nakon finansijske krize. Protekcionizam može biti delimičan razlog za ovo, mada izgleda kako to nije dominantan faktor. Čini se da bi iscrpljenost mnogih trgovinskih mogućnosti, usporavanje tempa liberalizacije i slabašna, mala i gotovo nevoljna ulaganja mogla objasniti ovo privredno usporavanje.

Prihodi: Oko dve trećine stanovništva iz 25 zemalja s visokim dohotkom pretrpelo je ili nepromenjenu visinu prihoda ili pak pad realnih prihoda od plata i kapitala između 2005. i 2014. godine, prema analizi objavljenoj u julu 2016. godine od strane McKinsey Globalnog Instituta. Ovakva stagnacija je posebno uzela maha u Italiji i Sjedinjenim Državama.

FT

Film i politika – dve strane iste realnosti


Odavno je poznato – a Holivud je tu stvar doterao do savršenstva – da je film veoma često prenosilac političkih poruka i svojevrsni “emiter” određenih ideja koje se upućuju recipijentu – stranim vladama, svojim građanima ili onima širom sveta. Film prepravlja, popravlja i uspostavlja imidž, imidž je stav, a stav prenesen filmskim rečnikom gotovo uvek govori bolje i od samih političara. U tom smislu, Holivud odavno nije jedino mesto koje svojim filmovima pronosi poruke političke prirode, piše Nebojša Popović za portal Sputnjik

Ovde na blogu pre par dana pominani kineski akcioni film „Vučji ratnik“ inspirisan je evakuacijom njihovih civila iz Libije i Jemena, koja je izvedena uz asistenciju vojske. Ono što je do danas manje medijski potencirano, piše Nikola Popović, jeste činjenica da je operacija nasilnog svrgavanja Gadafija od strane Zapada za svoj skriveni cilj imala i isterivanje Kine iz Libije.

„Ko uvredi Kinu, biće ubijen, bez obzira gde se sakrio“ — slogan je filma koji je u najmnogoljudnijoj zemlji sveta srušio sve rekorde, a prema medijskim izveštajima, čitava stvar je otišla toliko daleko da su Kinezi odmah nakon filma počeli i masovno da se prijavljuju u vojsku.

Kineski akcioni film „Vučji ratnik“ ima prilično jednostavnu radnju. Vlada te zemlje šalje svog neustrašivog specijalca kako bi spasao kineskog biznismena zarobljenog u afričkoj zemlji koju razara građanski rat.

Na tom putu, zvezda filma Vu Đing ubija na stotine pobunjenika i zapadnih plaćenika. Britanski Bi-Bi-Si nije bio previše oduševljen ovim ostvarenjem, pa konstatuje da se radi o običnoj kopiji holivudskih akcionih filmova sa jedinom razlikom — da spasitelji sveta ovoga puta nisu Amerikanci, već Kinezi. Naravno, Britanci i ne mogu biti oduševljeni, jer odlično shvataju da se u ovakvim slučajevima ne radi samo o filmu, već da je suštinski u pitanju slanje jedne ozbiljnije poruke.

A ta poruka glasi — Kina je danas spremna da brani svoje interese na bilo kojoj tački zemljinog šara. I to ona sada i bez ustezanja poručuje. Interesantan detalj je i da kineski mediji prenose da je film inspirisan evakuacijom kineskih civila iz Libije i Jemena koja je izvedena uz asistenciju vojske. Ono što je do danas manje medijski potencirano jeste svakako činjenica da je operacija nasilnog svrgavanja Gadafija od strane Zapada za svoj skriveni cilj imala i isterivanje Kine iz Libije, koja je u toj zemlji imala ozbiljne komercijalne interese.

Na sopstvenu žalost, Zapad u tome nije imao značajnijeg uspeha, a naročito je bio bezuspešan u suzbijanju kineskog uticaja širom Afrike, gde, zahvaljujući dobro osmišljenom planu kupovine resursa, Peking danas postaje dominantna sila na kontinentu. Ništa manje nije zanimljiv ni detalj koji je Kinezima takođe poslužio kao inspiracija za pomenuti film, a vezan je za njihovo proterivanje iz Jemena.

Na samo 20 kilometara sa druge strane obale Jemena nalazi se Džibuti, oskudna afrička zemlja, ali sa strateški važnim položajem koji osigurava kontrolu najvažnijih svetskih pomorsko-trgovačkih puteva, i u kojoj je Kina nedavno otvorila svoju vojnu bazu.

Nema više nikakve dileme, Kina kao vodeća trgovačka sila ne želi više da prepusti slučaju kontrolu ključnih pomorskih pravaca i prolaza, pa je odlučna da i na tom planu značajno poveća svoje prisustvo. Za to se bori i kinematografijom.

Nebojša Popović, Sputnjik

“Društvenjaci”, miljenici tehnoloških biznisa


Sigurno će jednog dana sposobnost direktnog povezivanja nano-mašina sa našim mozgovima učiniti kompjuterske nauke kakve znamo zastarelima. Kada stručnjaci počnu da se svađaju zbog svoje “neporecive važnosti”, studenti koji na početku studija biraju glavni predmet počeće da shvataju kako opskurna veština ručnog kuckanja misterioznih i ezoteričnih simbola arkane više nije struka koja sigurno dobija. U ovom trenutku, međutim, za razliku od IT stručnjaka, čiji je posao siguran, samo su diplomci društvenih nauka ti koji se danas pitaju hoće li im svi ti radovi i knjige što promovišu isplativost i utrživost njihove struke doneti manje ili više nelagodnosti u budućnosti (ali ipak nelagodnosti, u svakom slučaju). Dve dopune ove rastuće oblasti pojavile su se baš na vreme, piše Timoti Obri u Njujork tajmsu, pokušavajući da pomire postdiplomsku paniku i trileme tipa “kuda da se denem nakon škole”, klasičan problem mladih u koji, prirodno i mladi iz ovogodišnje školske generacije mogu zapasti: jedna je knjiga Džordža Andersa, “Možete učiniti bilo šta: iznenađujuća sila ’beskorisnog’ obrazovanja u društvenim naukama“, a tu je i knjiga Rendala Strosa, “Praktično obrazovanje: zašto su diplomci drušvenih nauka sjajni zaposlenici” (George Anders: “You Can Do Anything: The Surprising Power of a ‘Useless’ Liberal Arts Education”, Randall Stross: “A Practical Education: Why Liberal Arts Majors Make Great Employees”).

Prema Andersu i Strosu, sektor koji se stalno i sve više širi sada proizvodi karijere u oblastima kao što su upravljanje projektima, regrutacija i odabir novih uposlenika, ljudski odnosi, brendiranje, analiza podataka, istraživanje tržišta, dizajn, prikupljanje sredstava ili obezbeđivanje resursa – da navedemo samo neke od novih poslova za društvenjake – sve su ovo profili koji naročito zahtevaju veštine koje se uče u oblasti humanističkih nauka. Da bi se razviljalo u ovim oblastima, mora se biti sposoban za efikasnu komunikaciju, biti sposoban tačno protumačiti suptilne društvene i emocionalne znake, praviti ubedljive argumente, brzo se prilagođavati fluidnim tj promenljivim sredinama, tumačiti nove oblike informacija dok ih pretvara u privlačan narativ i predviđati moguće prepreke i mogućnosti pre nego što se pojave. Obrazovni programi poput engleskog (tj ekspertize poznavanja bilo kog jezika) ili, recimo istorije, predstavljaju bolju pripremu za poslovanje budućnosti, tvrde ova dva autora, pre svega za potrebe novonastajućeg “sektora komunikacijskih veština” – veština daleko potrebnijih nego što su to danas stručno usmerene discipline poput inženjerskih nauka ili finansija. Iako se ne uspostavljaju u karijeri po nekom ustaljenom automatizmu, proučavanje humanističkih disciplina, kada i ukoliko se pravilno odrede i uspostave, na kraju rezultiraju zaposlenjem koje može biti isplativo i ispunjavajuće. Zaista, do trenutka kada dođu do onoga što Stros naziva “dobom vrhunskih zarada”, u dobi između 56 i 60 godina, majstori društvenih nauka godišnje zarađuju u proseku 2000 dolara više nego oni sa profesorskim stepenom (ako uračunamo napredne stepene u obe kategorije).

I dok tradicionalne matrice tipa “Možete uraditi bilo šta” i “Praktično obrazovanje” pružaju korisne komunikacijske tačke u prilog finansijskoj održivosti proučavanja društvenih veština, one mogu izazvati više strepnje nego nade. Obe matrice sadrže brojne anegdote o traženju posla, sve sa srećnim završetkom, ali putovanje do te srećne tačke uvek se pokaže zastrašujućim, dugačkim i riskantnim. Štaviše, stvarnost koja očigledno daje prednost novinarima u oblasti društvenih nauka je upravo ono što aktuelno tržište rada čini tako pretećim: ekstremna nesigurnost. Obučeni da budu fleksibilni i prilagodljivi, ovi studenti su, prema Andersovim rečima, dobro pripremljeni da se kreću na nestabilnom tržištu rada gde kompanije, oblasti, a ponekad i čitave industrije rastu i stropoštaju se u trenutku, gde automatizacija postaje dosadašnje dobro poznate veštine čini izlišnima i gde privremeni kratkoročni poslovi, frilenserski zadaci, honorarni, part time poslove, neplaćeni pripravnički staž i samozapošljavanje zamenjuju dugoročne pozicije stalno zaposlenih, koje uključuju prava i beneficije zaštićene sindikatima. Dok Anders, koji piše za časopis Forbes, očigledno želi najbolje za najsvežije diplomce iz društvenih nauka, njegov se motivacioni govor često sastoji od rebrendiranja opasnih tržišnih uslova 21. veka, kao dela uzbudljivih i novih graničnih područja. Nestabilnost može proizvesti “čudnovato skakanje s posla na posao” i veću “autonomiju”. Nedavni diplomci iz humanističkih disciplina, koji smatraju da su ovi uslovi ne baš primamljivi, kaže u svojoj knjizi Džordž Anders, jednostavno treba da otkriju pravi duh avanture – isti onaj duh koji ih je vodio do oblasti koje su izabrali da studiraju. Međutim, izgleda da je malo verovatno da će ih njegova analogija sa raftingom na uzburkanim vodama u tolikoj meri uzbuditi da bi poslodavcima neštedimice slali svoj motivaciona pisma i rezimee.

Ove dve knjige takođe pokreću teška pitanja o tome ko tačno može da svoju diplomu društvenih nauka pretoči u uspešnu karijeru. U skoro svim pričama, kandidati za posao moraju da prežive značajno zaostajanje pre nego što pronađu poziciju koja plaća račune, tokom koje su često prinuđeni da obavljaju dodatnu obuku ili prihvate slabo kompenzovani rad, oslanjajući se na finansijsku podršku svojih roditelja. Štaviše, u skoro svakom slučaju, završavaju u širokoj mreži istkanoj od članova svoje porodice i prijatelja. Predviđajući nešto loše, kao „ptica zloslutnica“ Stross, profesor biznisa na Državnom univerzitetu u San Hozeu, odlučio je da svoju studiju i proučavanje ograniči na diplomce Stenforda kako bi osigurao dovoljan broj uspešnih priča. Čak i ove osobe završavaju tako što jedva sastavljaju kraj s krajem. Ako je tako uspešnim „društvenjacima“ koji su briljirali na jednom Stenfordu koliko li je teže moralo biti onima sa manje veza i sa B.A. diplomama iz ne tako prestižnih škola?

Nije čudno da su prve generacije, radnici i studenti iz inostranstva toliko često privučeni predmetima iz oblasti tehnologije i biznisa, što im, izgleda, kasnije u karijeri obezbeđuje neposredniju „kopču“ između osiguranih akreditiva i stabilnijih karijera. Anders primećuje da Etsy, P2P vebsajt za onlajn trgovinu ručno izrađenim  i vintidž upotrebnim predmetima želi zaposlene koji mogu “vedro ćaskati i šegačiti se konceptualnim umetničkim delima jedne Dženi Holcer (Jenny Holzer), a da odmah potom pretope teoriju u praksu (tj. prodaju)” – ovo zvuči kao dobitna kombinacija za sve one koji imaju privilegiju da u svojoj struci govore slobodnijim, spontanijim jezikom. Moguće je, naravno, da diplomci društvenih disciplina pomognu studentima koji potiču iz radničke klase kako bi stekli sjajno poznavanje kulture i umetnosti, koja se, generalno, razvija među onima koji i inače pripadaju klasi bogatih ili visoko obrazovanim roditeljima, ali postoji visok stepen verovatnoće da oni koji imaju elitni bekgraund – a ne njihov stepen poznavanja scenskih umetnosti ili npr. istorije umetnosti – imaju najsigurniji prolaz karijernim oblastima o kojima Džordž Anders piše. On navodi studiju iz 2015. godine koja ukazuje na to da su studenti sa diplomom iz umetničko-društveno-humanističkih oblasti tek u nešto neznatnijem broju ušli u tehnološki sektor, dakle u samo malo manjoj stopi u poređenju sa studentima iz visoko rangiranih informatičko-tehnoloških škola (7,5 posto prema 9,9 posto). Međutim, u njegovom zaključku se ne pokazuje tačno koji su posao dobili različiti tipovi studenata ili za šta su i koliko plaćeni, a sam Anders priznaje da će možda biti neophodno dodatno usmeravanje u karijeri kako bi se studenti sa univerzitetima drugog reda pomoglo da njihovo dotadašnje „društvenjačko“ obrazovanje profunkcioniše na način na koji misli da treba.

Zagovornici humanističkog obrazovanja u savremenoj strukturi zapošljavanja zastupaće stanovište da bi intelektualna iskustva koja se crpu a potom i kale u ovim disciplinama trebalo da svima budu dostupna. Ako deca čiji roditelji redovno izdvajaju sredstva za njihovo dalje školovanje i budućnost ne moraju da iskušavaju od kakve je vajde i praktičnosti u životu proučavanje feminističke filozofije, zašto bi to onda trebalo da čine stipendisti – oni koji su svojim znanjem i sposobnošću stekli mogućnost da im školovanje i studije plati neko drugi a ne roditelji? Štaviše, mnogi profesori i studenti danas odbacuju široko rasprostranjen trend procene oblasti studija u smislu njihove kasnije „utrživosti“ po okončanju studija, gledajući tu „isplativost na tržištu rada“ kao na znak kapitulacije američkog univerziteta prema korporativističkoj, neoliberalnoj ideologiji.

Cilj društvenih nauka je, kako kažu akademci, prenositi znanje, promovisati sposobnosti za ozbiljna intelektualna istraživanja i podsticati kritičke perspektive prevladavajućih normi i pretpostavki, bez obzira na to da li takva obuka i edukacija privlače potencijalne poslodavce. Ali, što, onda, profesori ne žele da njihovi učenici dobiju dobar posao nakon fakulteta, posebno onih koji su opljačkani dugovima nastalih uzimanjem studentskih kredita? Zaista, s obzirom na ono što izgleda kao trajna budžetska štednja i natezanje kraja s krajem unutar američkog visokog obrazovanja, budućnost mnogih disciplina u humanističkim oblastima po svemu sudeći zavisi od sposobnosti percepcije diplomaca da iskoriste neku volšebnu šansu i otvore sebi vrata za zaposlenje u nekoj lukrativnoj „prirodnjačkoj“ profesiji. Tako se zagriženi zagovornici studiranja humanističkih nauka mogu naći u situaciji da, s jedne strane, odbijaju kriterijume koje Anders i Stros koriste kako bi potvrdili vrednost i održivost svojih pretpostavki, dok se potajno, s druge strane, očajnički nadaju da su prognoze i ishodi ova dva autora tačni. Po principu: Biti zadovoljan s onim čime raspolažeš, a nadati se nečemu “izgledno” boljem (na šta je neko negde ukazao)

Timoti Obri je vanredni profesor engleskog na njujorškom koledžu Baruh i autor knjige “Čitanje kao terapija: kakva savremeni roman i proza utiču na američku srednju klasu” (Reading as Therapy: What Contemporary Fiction Does for Middle-Class Americans)

Kina preuzima primat od Holivuda


Kineski lider Si Đinping je u 2007. večerao s američkim ambasadorom. Samo što se večera završila, ambasador je upitao Sija da li je u poslednje vreme gledao neke dobre filmove. Si mu je rekao da ima DVD Istvudovog filma “Zastave naših očeva” kojeg je mislio da gleda. Dodao je i da mu se sviđaju holivudski filmovi na temu Drugog svetskog rata, jer su u svom moralnom pogledu “veliki i istiniti”. Nasuprot tome, smatrao je, “kineski su filmovi previše okrenuti priči o lošim stvarima u carskim palatama tokom istorije kineskog carstva”.

Ukoliko ova scena od pre deceniju može uopšte biti neki vodič za ono što je od američke filmske produkcije simpatično Siju, onda je prvi čovek Kine verovatno fan i filma “Wolf Warriors 2”, patriotizmom natopljeno delo tipa „pobijmo sve zlotvore“, film koji je upravo postao najgledaniji u kineskoj istoriji i prvo ne-holivudsko filmsko delo koje je potuklo kineskih top 100 svih vremena – ne samo po gledanosti već i po inkasiranom novcu. Kineski filmski dileri su se dugo nadali da će patriotske priče sa holivudskim šmekom, akcioni film  “Vučji ratnici 2” pokazati da su u stanju da to učine. To je dobra vest za kinesku publiku – i ujedno oštro upozorenje Hollivudu.

Od kada je Kina dopustila da na svoja filmska platna i ekrane emituje inostranu filmsku zabavu, Holivud je zadržao uporište svoje publike u toj najmnogoljudnijoj zemlji. Prošle godine su međunarodni filmovi, od kojih najveći deo potiče iz Sjedinjenih Država, činili 42 odsto kineskog novca zarađenog u bioskopima, iako vlada dozvoljava emitovanje samo 34 strana filma svake godine, ograničavajući ih na nepopularne termine u kojima i inače nema puno gledalaca, i uz veoma skučeni kalendar projekcija, tj kratak period njihovog prisustva u kineskim salama.

Ali, koliko su u Kini popularni američki filmovi, toliko među Kinezima postoji nepobitna glad za dobro ispričanim kineskim pričama. Istorijski gledano, dva su se činioca isprečila na putu ka ostvarenju tog zahteva. Kineski filmski biznis je dugo zaostajao za holivudskim standardima po pitanju svih faktora:  od specijalnih efekata do koreografskih scena. Politički problemi su navodili filmske stvaraoce i radnike da sami sebe cenzurišu, kako bi izbegli neželjenu pažnju javnosti. Rezultati su bili filmovi koji nisu izgledali dobro niti su imali neodoljivost koju svaka dobra filmska priča mora posedovati.

Međutim, u poslednje vreme, ova se situacija drastično promenila. Lokalni filmski stvaraoci pronašli su žanrove koje mogu da istražuju i eksploatišu bez mnogo mešanja vladinog aparata, a veštine njihovog pripovedanja neizmerno su poboljšane daleko većim budžetima kao i većim prisustvom holivudskih filmova u domaćim bioskopima. Nekoliko kineskih komedija nedavno su postale veliki hitovi, pokretani humorom s lokalnim ukusom (često nerazumljivim prekomorskoj publici), uz odličnu produkciju i teme koje se dotiču problema i situacije nove kineske srednje klase. Kina, odjednom, ima lokalizovane verzije svega što je dosad postojalo samo kao „import“: od serije “Hangover” do “Aviona, vozova i automobila”.

Međutim, iako je taj uspeh bio zadovoljavajući, kineski studiji uglavnom nisu uspeli da dopru do još većeg postignuća, a to je – stvaranje velikih visokobudžetnih akcionih filmova koji mogu da se suvereno i „bez blama“ takmiče sa američkim mnogohvaljenim i najčešće izvikanim blokbasterima, čiju je produkciju Holivud doterao „do savršenstva“ (pre svega u tehničkom smislu).

A nastojanja da se dostignu holivudski standardi nije nedostajalo. Prošle godine, najpoznatiji kineski reditelj nagledao je produkciju “Velikog zida”, duhovite kinesko-holivudske koprodukcije vredne 150 miliona dolara, u kojoj Met Dejmon brani Veliki zid od komjuterski animiranih čudovišta. Koliko je to bilo nesuvislo za tržište, a „puklo“ je kako kod kritike tako i na bioskopskim šalterima, toliko je dovelo do razočaranja filmskih studija u obe zemlje. Nastojanje ove filmske produkcije da uključi “kineske elemente”, kao što je nespretno nastala „folk opera“, nastupila je pokroviteljski u najboljem svetlu… a ispao je neviđeni fijasko.

Mnogi su u Holivudu verovatno očekivali da će “Vučji ratnici 2” biti sličan fijasko i promašaj. Priča sledi Leng Fenga, prljavog bivšeg vojnika koji pije preterano, delimično i kako bi odagnao duševnu bol nastalu gubitkom svoje (pretpostavlja se) mrtve djevojke. Kako film teče, tako i Leng pronalazi svoju svrhu i cilj, patriotizam i iskupljenje, a sve to preko jedne smrtonosne misije tokom koje spašava kineske građane zarobljene u neimenovanoj afričkoj zemlji. Ovo je kliše i odjek likova kao što su Prljavi Hari ili Džon Rambo. Ipak, u Kini, gde su vojnici obično opisivani kao jednorodni i unisoni patrioti, Leng se pokazao kao prava mala kinematografska revolucija.

Vu Đing, filmska zvezda i režiser ovog nepojamnog filmskog (i finansijskog!) hita, ne negira da su elementi đingoističkog scenarija inspirisani crveno-belo-plavim blokbasterima koji brane američku zastavu. “Amerika pravi filmove koji promovišu američki duh”, rekao je on u intervjuu. “Zašto to ne bih mogao učiniti za svoju Kinu?” Do pre nekoliko godina, verovatno, ne bi ni mogao. Danas planira “Vučje ratnike 3”, koji će biti njegov sledeći napad na holivudske akcione filmove. Sasvim je izvesno da će ga pratiti brojni filmovi koji će imati prekopiranu priču i šmek.

Ovo su mahom dobre vesti. Kineski filmski stvaraoci imaju tu rođenjem datu prednost u shvatanju raspoloženja lokalne publike i šta je to što gledaoci najviše vole. Kako se njihov film kao brend neumitno poboljšava do nivoa vrhunskih dela, verovatno će preuzeti i parče holivudskog profitnog kolača na bioskopskim kasama. Kada vaskrsli holivudski “Rambo” bude stao rame uz rame s nekim narednim izdanjem Leng Fenga, ishod će verovatno biti u korist kineskog filma. Za Holivud je ovo zlokobno znamenje koje najavaljuje novu i veoma opasnu konkurenciju. Biće to, međutim, takođe i prilika da holivudski sineasti konačno oept postaneu kreativni i počnu da kinesku publiku uzimaju ozbiljno.

A to je blokbaster koji bi svi voleli da vide.

Bloomberg

Otvoreno pismo iz Guama za Ameriku


Draga Ameriko,

Drago mi je što konačno obraćate pažnju na ono što se zbiva na Guamu. Kao što čitam na Internetu, mnogi od vas prvi put u životu pitaju: „Šta je Guam?“ Nama koji smo ovde odrastali rekli su sve o vama. Žao mi je što vi pokušate da izgovorite reč Guam tek kad se o našem ostrvu govori u vezi s bombama: ima toliko zanimljivijih stvari koje bih želela da znate o nama. Nas, s druge strane, nije iznenadila najnovija pretnja bombardovanjem. Navikli smo na pominjanje Guama i bombi u istoj rečenici. Otprilike svakih mesec dana, kad se testira nova raketa ili kad bukne retorika slušamo o tome da bi Severna Koreja ili Kina ili Rusija mogle da bombarduju Guam. Čak sam sačuvala slike neslavnih kineskih bombi „Ubice Guama“ na kompjuteru tako da naša grupa Independence (Nezavisnost) može da ih koristi u prezentacijama Independence 101 kao ubedljiv primer nasušne potrebe da se ODMAH oslobodimo. Da, u Guamu žive ljudi koji žele nezavisnost od vas. Ali u Guamu postoje i ljudi koji slušaju te pretnje bombama i tresu se od straha. Oni počinju da veruju da su nam potrebne vaše moćne vojne baze i traže još jer onda nas neće bombardovati, zar ne?

Najgore bombe koje su ikad bačene na Guam bile su one koje ste vi bacili pred kraj Drugog svetskog rata. Početkom rata prepustili ste nas Japancima bez odbrane iako ste dobro znali da oni sve vreme planiraju invaziju Guama. Mesecima pre napada vi ste bezbedno ukrcali bele supruge svojih vojnika na brodove i poslali ih kući, ali niste ništa učinili da zaštitite nas. To je činjenica: poslednji put kad nas je napala nacija od koje ste nas tobož štitili, digli ste sidro posle dva dana i ostavili 20.000 ljudi na milost i nemilost napadačima. Mnogi od njih su završili kao žrtve najužasnijih ratnih zločina. Ali mi smo jaki i preživeli smo ne samo taj gadni rat već i gubitke koji su usledili. Kad ste se vratili 1944. godine, zasuli ste naše ostrvo svojim bombama i ostavili mnoge porodice bez doma u koji bi mogle da se vrate. Bili smo rasejani i raseljeni da biste vi mogli da izgradite svoje ogromne baze. Bili smo vam veoma zahvalni što naši ljudi mogu da služe i što nastavljaju da služe u vašoj vojsci i da umiru za vašu slobodu u srazmerno većem broju nego vi.

Danas zauzimate skoro trećinu našeg ostrva sa svojim bombarderima i nuklearnim podmornicama i razmahujete se svojom moći pred našim susedima. Igrate beskrajne ratne igre, ispuštate otrovne dimove i trujete naš vazduh, vodu, tlo i tela. Kad testirate svoje bombe na susednim ostrvima koja leže uz vetar, ti oblaci stižu do nas. Jedemo ribu iz vode koju bombardujete. Žalimo nasukane kitove koji trunu na obali jer su zalutali zbog vašeg sonarnog testiranja. Navedeni smo da žrtvujemo – bez naše saglasnosti (a mnogi od nas i protiv svoje volje) – pristup svetim starim selima i hiljadama jutara raskošnog šumskog staništa koje želite da uništite kako biste izgradili strelište za vežbanje marinaca u gađanju. Vaši bombarderi lete iznad moje kuće dok spavamo. Pobogu, Ameriko, ja ovde gajim bebe. I mališane koji vide da se vaša zastava diže iznad njihove i to im se ne sviđa. Ko se krije ispod tobogana na njihovom igralištu i kaže svojim prijateljima da nađu zaklon dok grme vaši B-1 i B-2? Na putu stoji znak „Usporite, dečje igralište“.

Hoćete li, molim vas, da usporite i pustite moju decu da se igraju? Želim da ona ovde odrastu. Ovo je zavičaj njihove majke, moje babe, moje prababe. Ne želim da rastu na nekom drugom mestu. Znam da mnogi „Amerikanci“ smatraju da treba pobeći iz zavičaja. Da je Amerika postala njihov bolji život ili bar obećanje takvog života. Znam da mnogi od njih čeznu za zavičajem ali ne mogu da se vrate. A, nažalost, mnogi Amerikanci ne razmišljaju dovoljno o američkim starosedeocima kojima su oteti zemlja i život da bi se ispunila američka sudbina. Ali ova zemlja, ovo prelepo ostrvo koje zbog vas svi žele da bombarduju, moja je zemlja, a ne vaša. Ja ne želim da odem. Jednom sam otišla odavde da bih se školovala na vašem koledžu. Sve vreme sam osećala čežnju za kućom. Čim sam stekla diplomu, došla sam ovamo da primenim svoje znanje. Moj dom je moj bolji život. Hrani me moja zemlja, moja porodica ovde gaji sopstvenu hranu. Podižem divnu decu kojima je džungla zadnje dvorište. To je život koji su moji preci želeli za mene i koji ja želim za svoju decu. Želim da mirno spavam znajući da je moja porodica bezbedna u našem domu. Zato, molim vas, prestanite s pričom o bombama. Zapitajte se, umesto toga, zašto je Guam i dalje vaša kolonija u 2017. godini?

Laku noć i dobro jutro

Victoria-Lola Leon Guerrero

1:40 ujutro, 10. avgust 2017.

Yo’ifa, Guâhan (Guam)

Victoria-Lola Leon Guerrero, Boston Review, 11.08.2017.

Peščanik.net, 16.08.2017.

Ordos, najveći rudnik za kopanje – valuta


Fotografije: Aurelien Foucault za Kvarc (blog magazina Atlantic)

Jedan od najvećih rudnika bitkoina na svetu nalazi se u industrijskom parku Sanšanglijang na periferiji grada Ordos, u unutrašnjoj Mongoliji, autonomnoj oblasti koja pripada Kini (sami Mongoli ne vole ovaj izraz, već tu regiju nazivaju Južnom Mogolijom). Ova cyber-farma na kojoj se uzgajaju računari koji „nose zlatna jaja“ nalazi se 650km  od glavnog grada Kine, Pekinga i gotovo 60 kilometara od grada Baotu. Rudnik je odmah pored autoputa, u blizini raskrsnice Trećeg puta Latitutude sa Trećim putem Longitude. Smeštena je između napuštenih, poluizgrađenih fabrika – žrtava ranijeg rada rudnika uglja koji je nestao, ostavljajući grad Ordos i njegova isturena područja zatrpanim građevinskim skelama i betonskim kosturima nedovršenih zgrada.

Rudnik pripada Bitmejnu (Bitmain), pekinškoj kompaniji koja takođe proizvodi i mašine za ove „digitalne rudokope“, tj pravi računare kojima obavlja bitkoin rudarenje. Ove mašine izvode milijarde proračuna u sekundi, nastojeći da probiju „kriptografsku slagalicu“ koja daje nove bitkoine. Pedeset zaposlenih u Bitmejnu – od kojih su mnogi lokalci koji žive u Ordosu – nadgledaju osam objekata u kojima se nalazi 25.000 računara. Ove mašine se aktivne su u svojim proračunima non-stop i rade 24 sata dnevno. Jedan od objekata je specijalizovan za rudarenje lajtkoina (litecoin), sve uticajniju kripto-valutu koja je u usponu. Osoblje živi „na licu mesta“ u zgradi koja ima spavaonicu, kancelarije, kantinu i servisni centar. Glavna rekreacija im je igranje košarke, na nedovršenom igralištu od golog betona kojem još uvek nedostaje podloga.

Bitcoin rudarenje troši ogromne količine električne energije, zbog čega „rudari“ i traže po svetu lokacije koje nude jeftinu energiju. Rudnik Ordos je osnovan 2014. godine, čineći je najstarijim rudarskim pogonom za bitkoin u Kini. Bitmejn ga je kupio 2015. godine. Pokreće ga električna energija koja uglavnom potiče iz elektrana na ugalj. Dnevni račun za električnu energiju iznosi 39.000 dolara. Bitmejn, takođe, upravlja drugim rudnicima u udaljenim područjima Kine, poput planinske provincije Junan na jugu kine i autonomne regije Sinđjang na zapadu.

Uprkos troškovima, rudarenje bitkoina ostaje unosna industrija. Kod trenutne cene bitkoina – od oko 4.000 dolara po bitkoinu – rudari se nadmeću za više od 7 miliona dolara u novim bitkoinima dnevno. Što više snage za procesiranje kontroliše ovu „rudarsku operaciju“, to je veća šansa za dobitak jednog dela tih miliona na dnevnom nivou. Rudnik Ordos čini preko 4% procesne snage na bitkoin mreži – što je ogromna količina i udeo za samo jedan “rudnik”.

Magazin Atlantik je posetio rudnik u Ordosu 11. avgusta.

Rudnik Bitmain u Ordosu, Unutrašnja Mongolija, ima osam građevina koje sadrže rudarske mašine. Jedna od njih posvećena je kripto-valuti litecoin, a preostalih sedam „iskopava“ bitkoin. Jedna dodatna, deveta zgrada, za sada je neaktivna.

Joon Ian Wong, qz.com Avg 17, 2017

Mars, ili: zašto ne dirati 4. kamen od Sunca


U naučno-fantastičnom serijalu „Marsova Trilogija“, Kim Stenli Robinson je pisao o ljudima sa Zemlje koji su kao kolonisti odleteli na Mars da ga “teraformišu”, pretvarajući kamenitu crvenu planetu u bujni zeleni svet. Kolonisti su otopili polarne ledene kape nuklearnim eksplozivom, izazivajući efekat staklene bašte koji zagreva planetu. Zatim su Marsovim tlom raspršili genetski modifikovane bakterije i biljke kako bi iz novoosnovane atmosfere dobili vazduh za disanje. Do kraja ovog procesa, njihovi potomci biće u stanju da hodaju i žive na površini Marsa bez svemirskih odela.

Danas mnogi naučnici veruju da je teraformiranje Marsa teoretski moguće uz neprekidno poboljšanje tehnologija i obezbeđivanjem dovoljne količine vremena i resursa. Elon Musk je nedavno tvrdio da SpaceX planira da započne kolonizaciju Marsa 2022. godine, iako kaže da će kolonisti morati da odluče da li će teraformirati planetu. Ali, samo to što smo u stanju da nešto uradimo, ne znači da bi to i trebalo učiniti. Prvo se moramo upitati: Da li je nešto loše u čoveku i čovečanstvu kada želi da preoblikuje Mars za svoje ciljeve?

Argument protiv teraformiranja je lakše postaviti ukoliko pretpostavimo da na Marsu ima života, pa čak i ako taj život u početku predstavljaju samo bakterije. Suštinska vrednost ovih vrsta bi nam dala neki razlog da se uzdržimo od teraformiranja. Najzanimljivije filozofsko pitanje je da li postoje bilo kakvi razlozi protiv teraformiranja, ako se ispostavi da je Mars beživotan. Ukoliko je tako, onda ovo ostavlja dublje posledice po etiku eksploatacije kosmosa, recimo, rudarstva na asteroidima, kao i daljeg istraživanja kosmičkog prostranstva.

Jedna od najstarijih etičkih tradicija, etika vrline, može nas nečemu naučiti o ovoj vrlo modernoj temi. Mnogi popularni pristupi etici fokusiraju se na ponašanje, činove ili namere, dok su razmatranja ljudskog karaktera u najboljem slučaju od drugorazredne važnosti. Ali etika vrline, koju je posebno razvijao Aristotel, započinje posmatranje sa tim što smo, uvereniji u naše sudove o tome ko je npr. dobra osoba pre nego u to šta je prava stvar koju u vezi nje treba učiniti u nekoj posebnoj situaciji. Ako želimo da postanemo dobre osobe, onda treba da se trudimo da budemo poput onih ljudi kojima se divimo. Prema etici vrline, ono što jednog čoveka čini dobrim jeste to posedovanje raznorodnih vrlina poput ljubaznosti, hrabrosti i mudrosti. Ono što osobu čini lošom jeste posedovanje raznih poroka kao što su okrutnost, kukavičluk i – naivnost.

Ima li nečeg lošeg u čovečanstvu koje želi da preoblikuje Mars?

Vrline i poroci jesu karakterne osobine ličnosti i sadržane su u čovekovoj prošlosti ili u obrascima ponašanja i osećanja. Jedan plemenit čin ne čini okrutnu osobu plemenitom, niti jedan izdvojeni čin okrutnosti čini plemenitog čoveka okrutnim. Prema Aristotelu, voditi izrazito ljudski život – napredan ljudski život – znači razvijati svoje vrline i veštine, i koristiti ih u praksi.

I tako, kada je reč o etici čina, kao što je odluka nekih ljudi na Zemlji da se planeta Mars preoblikuje po ugledu na uslove kakvi postoje na našoj planeti, mogli bismo da se upitamo: Kakva bi osoba uradila takvo šta – dobra ili loša?

Entuzijasti često koriste svemirska istraživanja kao priliku da ih proglase za vrla i puna morala. “Hrabro kročiti” – kako se često govorilo u seriji Zvezdane  – ovo je  uglavnom zato što je hrabrost vrlina. Ali, možda nećemo imati priliku da razvijemo vrline bez mogućnosti iskazivanja poroka, a teraformiranje Marsa bi pokazalo obe ove noseće osobine ljudskog karaktera.

Jedna je neosetljivost na lepotu: Mars ima toliko izvanrednih karakteristika koje ga odlikuju prirodnom lepotom. Crvena planeta je dom najvišeg poznatog vulkana na bilo kojoj planeti Sunčevog sistem; to je Olimpus Mons, visok gotovo 22 kilometra, dva i po puta viši od Mont Everesta. Takođe, Mars ima verovatno najspektakularniji sistem kanjona u Sunčevom sistemu, dugačkim kao Sjedinjene Američke Države na pravcu zapad-istok, sa koritima 6 do 7 puta dubljim nego što je to Veliki kanjon u Koloradu. Pejzaž Marsa je sistem u stalnoj promeni, oblikovan vetrom i drugim kompleksnim atmosferskim i geofizičkim ciklusima. Ukoliko bi teraformiranje vratilo vodu na Mars, to bi radikalno transformisalo njegov pejzaž, uništavajući njegovu jedinstvenu lepotu.

Neuspeh da se primereno i moralno postavimo prema prirodnoj lepoti prisutnoj bilo gde u svemiru jeste donekle i zato što bi to činilo jedan karakterističan ljudski život nemogućim. Jedna od stvari koja nas razlikuje od običnih zveri je i naša sklonost ka lepoti, to što je cenimo i u njoj uživamo. Onome ko može lutati Velikim kanjonom a da mu takva prirodna lepota ne proizvede svojevrsni unutarnji potres – ukoliko nije potresen njegovom lepotom, dakle, zasigurno mu promiče nešto jako bitno – ne samo u vezi ove prirodne lepote već u vezi sveta i svemira. Takva će se osoba, takođe, boriti za ostvarivanje karakteristično ljudskih kvaliteta kao što je razvoj određenih veština, umetničkih i muzičkih kao što su sposobnosti za veze i komunikaciju s ostalim ljudima, za ljubav, zasnovanu na priznavanju estetskih kvaliteta. Jedino onaj ko je neosetljiv na lepotu ne bi bio u stanju da prepozna da je uništavanje Marsovog pejzaža svojevrsna ljudska tragedija.

Teraformiranje Marsa uništilo bi njegovu posebnu lepotu.

Odluka o „preradi“ Marsa kako bi bio što više nalik Zemlji takođe bi pokazalo veličinu čovekove oholosti. Često shvaćena kao “prekomerni ponos pred bogovima”, oholost svoje drevne korene vuče iz drevnih mitova; ova ljudska osobina je možda najbolje prikazana mitom o legendarnom Ikaru, čija su se krila od voska i perja istopila i raspala kada je Suncu prišao preblizu, u pokušaju da dostigne raj. Ali, ne morate verovati u bogove kako biste shvatili značaj oholosti: uobraženost i duboka arogancija su tipična obeležja ovog poroka.

Ponekad je oholost izražena u izjavama entuzijasta koji zagovaraju  teraformiranje, kada likujući pominju „svetlu budućnost“ u kojoj će ljudi raspolagati božanskim moćima, sposobni da preobražavaju čitave planete. Obim ovog poduhvata – a sa njim i potencijal za katastrofalan neuspeh – takođe sugerišu da je takvo ponašanje čoveka pokrenuto njegovom urođenom ohološću. Kao što priča o Ikarusu sugeriše, možemo do određene mere razaznati ograničenja koja su se isprečila našim težnjama, postavljaući razložno pitanje: koliki bi bio naš pad ukoliko ne uspemo?

Još jedan razlog za verovanje da će teraformiranje drugih svetova uključivati i našu oholost jeste razmatranje načina na koji tretiramo Zemlju, mesto koje možemo nazvati našim “pravim mestom” ili “domom”. Ako o našem domu mislimo kao o mestu koje nas neguje sve dok ne odrastemo i sazrimo, onda bismo s pravom mogli i morali da pre svega zamerimo samima sebi: sve dok ne naučimo da bolje tretiramo svoju planetu, svoj dom i kolevku koja nas je održala i podigla na noge, svaki pokušaj preoblikovanja drugih planeta koje bismo nazivali „našim domom” bi bio osion. Jer, sa domom se ne postupa tako kako mi postupamo s našom Zemljom.

Ništa od ovoga ne povlači za sobom predubeđenje kako je istraživanje svemira nužno neetičko, ili da ne treba dalje nastojati da istražujemo ili kolonizujemo druge svetove. Umesto toga, ovi argumenti zasnovani na vrlinama i etici ukazuju na to da su podstrek i elan s kojima započinjemo ove naše istraživačke aktivnosti u svemiru veoma važni za njihovu etiku. Svaki put kada izađemo u svemir, trebalo bi da pogledamo iznutra, u sebe – ili, možda, i bolje – jedni druge – i uzmemo u obzir šta ovo naše učešće u konkretnom projektu otkriva o nama samima. Ukoliko se uputimo u beskraje kosmosa svesni lepote i kompleksnosti sistema koje istražujemo – ako smo svesni granica sopstvenih moći i ukoliko smo zdravo umereni u našim ambicijama – onda ljudske aktivnosti u kosmosu takođe mogu doprineti celokupnom ljudskom napretku.

Ali, ukoliko i dalje nastavimo da se ponašamo blago rečeno nesmotreno, dakle osiono i beskrupulozno, oduševljavajući se sopstvenim moćima i bez brige o opstanku lepote i integriteta drugih svetova u kosmosu, sa ciljem da ih bezobzirno osvajamo – naše aktivnosti biće duboko neetične jer ogoljuju i mnogo toga što je prirođeno našem karakteru. Budući da je naš karakter zasnovan na našem ponašanju u prošlosti, način na koji tretiramo sopstvenu planetu relevantan je za etiku našeg istraživanja drugih svetova. Pre nego što počnemo da izazivamo efekat staklene bašte na Marsu, kao što to činimo i ovde na Zemlji, trebalo bi da prethodno rešimo problem i posledice koje ova pojava izaziva u našem domu, na našoj planeti – a tek potom da ga „preselimo“ u kosmos.

Robert Sparrow, The Atlantic

Robert Sparrow je profesor filozofije na Monaševom Univerzitetu u Melburnu, Australija

 

Tramp vs. Kim ili: propast svetske ekonomije bez ispaljenog metka


Kako severnoamerički lider i severnokorejski vođa mogu upropastiti svetsku privredu bez oružanog sukoba

Tenzije će verovatno izazvati američki trgovinski rat sa Pekingom, i to daleko pre nego što bi Amerikanci nagrnuli sa pešadijom na Pjongjang. Kineski dužnički balona bi mogao pući, prouzrokujući dramatične posledice po svet.

Obilje je datuma koji se ovih dana mogu obeležiti, ili se na njih prisetiti: Prošle nedelje je obeležena decenija od početka najveće finansijske krize još od Velike depresije, što se američkom predsedniku Donaldu Trampu učinilo kao pogodan trenutak da Severnoj Koreji pripreti totalnim uništenjem.

Jedan od njegovih retkih dostignuća koja mu se mogu pripisati tokom prvih šest meseci predsedničkog mandata je to da deonice na Volstritu stabilno rastu još od njegove izborne pobede oktobra prošle godine. Pretnja severnokorejskom predsedniku Kim Džong Unu “vatrom i besom” koji će mu se sručiti na glavu – i neizbežne salve uvreda kojima je Kim odgovorio američkom predsedniku – dala je svetskim tržištima mogućnost da u momentu zatišja i „tajm-autu“ porazmisle o situaciji. Ali – ne puno više od toga.

Uzevši sve stvari u obzir, finansijska tržišta su počela da prate „šou“ koji su izvodili Kim i Tramp. Naravno, došlo je do rasprodaje akcija i već uobičajenog izmeštanja kapitala ka sigurnim “kriznim utočištima” kao što su zlato i švajcarski franak – oprobani recept u vreme bilo kakvog povećanja globalne finansijske napetosti. Ali, nema tog događaja koji bi se makar i primakao onoj panici koja je zavladala pre tačno jedne decenije, kada su se tržišta iznenada zamrzla a banke odbijale da pozajmljuju jedne drugima.

Ovo je bio deo donedavnog obrasca. Tržišta su postala opuštena u pogledu geopolitičkog rizika i to sa dobrim razlogom. Volstrit je počeo da raste od trenutka kada je Irak bio napadnut 2003. godine. Za razliku od tog trenutka, njujorška berza jedva da je i odreagovala u momentu aneksije Krima, 2014. godine.

Pretpostavka koja je u osnovi prećutnog odgovora je da neće biti rata između SAD-a i Severne Koreje, nuklearnog ili bilo kakvog konvencionalnog, i da je pametna investiciona igra kupovati akcije dok su u padu, a samim tim i jeftinije.
Tržišta su delimično u pravu. I dalje izgleda kao malo verovatno da će Tramp odobriti preventivne udare. Kim to zna, zbog čega bi bio dovoljno nesmotren da poveća svoj ulog i pre otvaranja karata u političkom pokeru – tako što će prvo namestiti neke projektile ka moru i vodama Guama.

Međutim, finansijska tržišta – i šira globalna ekonomija – mogli bi i dalje da se preokrenu naglavačke i potonu, u ponavljanju onoga što se dogodilo pre 10 godina – i to bez pucnjave i projektila. Tokom protekle decenije, tržišta su odbacivala geopolitičke rizike, mada su se pokazala mnogo ranjivijima prema ekonomskom i finansijskom riziku. U tom pogledu, ima puno razloga za zabrinutost.

Za početak, svet se nikada nije zaista oporavio od poslednje krize. Stopa rasta je od 2008. do danas bila postojano slaba, a bila je moguća samo zato što su godinama niske kamatne stope i kvantitativno popuštanje ohrabrivali potrošače i preduzeća da raščišćavaju velike količine duga. Kao što ekonomista Stiv Kin (Steve Keen) napominje u svojoj novoj knjizi „Možemo li izbeći još jednu finansijsku krizu“ (Can we avoid another financial crisis, izdavač Polity), mnoge zemlje postaju ono što on naziva „zavisnicima od dugova“ (debt junkies).

“Takve zemlje suočavaju se sa dilemom narkomana, praveći izbor između” hladne ćurke“ sada, “ili kasnijeg nastavka zaduživanja, povećavajući svoj dug dodatnim zaduživanjem kroz nove kreditne linije, da bi kasnije doživeli još veći krah.”

Kin kaže da zemlje koje vode računa odlikuju dve karakteristike: već imaju visok nivo ličnog duga, a i znatno su se oslanjali na kredit kao izvor potražnje tokom proteklih pet godina. Australija, Kanada, Južna Koreja, Švedska i Norveška su na njegovoj listi kandidata za buduće dužničke zombije (debt zombies). Ali, takođe, i – Kina.

Tokom 25 godina koji su svet doveli u finansijsku krizu, Kina je razvila izuzetno uspešan model rasta. Bilo je masovnog egzodusa ljudi, koji su iz ruralnih oblasti prebacivani u gradove kako bi  radili u novoizgrađenim fabrikama, koje su – zahvaljujući malim platama i jeftinoj, takoreći potcenjenoj valuti – uspeli da zapad poplave svojim jeftinim izvozom.

Ovaj se model, međutim, oslanjao na potrošače u zapadnim zemljama – poput Sjedinjenih Država – uzimajući više duga kako bi kupovali ovaj kineski izvoz. Kada je finansijska kriza pre deset godina završila dubokom recesijom, potražnja za kineskom robom iznenada je presušila.

Uz rizik da će zatvaranja fabrika i masovna nezaposlenost dovesti do političkih nemira, kineska vlada zamenila je prskanje zapadnog kreditnog balona sopstvenim kreditnim balonom. Naložili su bankama da se slobodno uzajmljuju kod trgovaca nekretninama, podržavajuči ovaj potez masovnim sprovođenjem programa izgradnje javne infrastrukture. Banke raspolažu sa 35 biliona (am.triliona) dolara sredstava na bilansu stanja – što je  četvrti porast od 2008. godine. Privatni dug Kine kao deo godišnje privredne proizvodnje (BDP), povećao se sa 120% na 210% u istom periodu.

Lekcija iz 2007. godine jeste da bi svi baloni, na kraju, ipak pucali. Alen Grinspen (Alan Greenspan) rešio je problem pucanja dotkom balona stvaranjem još većeg balona na američkom tržištu stanova, a kineske vlasti su, zapravo, takođe učinile nešto slično.

I zaista, struktura kineskog finansijskog sistema, sa svojim velikim bankarskim sistemom u senci i posebnim investicionim vozilima koja uzimaju imovinu van bilansa tj završnog računa, izgleda jezivo nalik finansijskim sistemima u SAD i Britaniji u godinama pre krize.

Kada se jednom kineska Ponzijeva šema bude urušila – kao što je neminovno – prenos finansijske “zaraze” na ostatak globalnog finansijskog sistema biće ograničena činjenicom da su banke u velikoj meri u državnoj svojini, dokle god je kontrola kapitala još uvek prisutna. Peking će učiniti ono što je Zapad učinio 2008. kada je spasao banke od opasnosti kraha. Čak i tako, ekonomski šok bi za ostatak sveta bio ogroman. Od 2008. godine, kineska ekspanzija zasnovana na kreditima predstavlja više od polovine globalnog rasta.

Jedan očigledan okidač za predupređivanje kineskog kreditnog balona bile bi, eventualno, američke trgovinske sankcije. Još dok je bio kandidat za Belu kuću, Tramp se obavezao da će povesti izuzetno tešku igru s Pekingom, preteći tarifama do 40% na kinesku uvoznu robu u SAD.

Kasnije je on ublažio takvu retoriku, u nadi da će kineski predsednik Si Đinping izvršiti pritisak na Kima i tako stopirati nuklearni program Severne Koreje. Odluka Kine da podrži oštrije ekonomske sankcije UN-a protiv Pjongjanga nagoveštaj je postojanja njegove određene zasluge u ovom pristupu severnokorejskom problemu.

Ali, Peking je pre neki dan insistirao da će se držati po strani u slučaju rata između Sjedinjenih Država i Severne Koreje, što pokazuje postojanje ograničenja koliko je daleko Kina spremna da ide – a to već ne može da bude dovoljno daleko za Trampa.

Ako postane jasno da Kina ne može da ugrozi niti ukroti Kima, Sjedinjene Države imaju na raspolaganju niz ekonomskih instrumenata i mera. Jasno je stavljeno do znanja da će ublažiti tarife na jeftini kineski čelik i aluminijum, a kazniti pirateriju i krađu  intelektualne svojine i patenata. Sjedinjene Države bi, takođe, mogle da Kinu označe kao valutnog manipulanta, nešto što je Tramp isključio tokom svoje faze „sinergije“ koju je imao sa kineskim predsednikom Sijem kada su se u aprilu sastali na Floridi. Ovakav potez bi otvorio put za daljnje sankcije i neizbežnu odmazdu od strane Kine.

Sve donedavno je bilo teško videti odakle to naredna finansijska kriza dolazi. Sada je, očigledno, jasno. Tramp je pričao o napadu Severne Koreje, ali odlučuje da neko mora da plati za njegov pad. Kina je, očigledno, kandidat, pokazavši mu nedovoljnu podršku. Izrečene su ekonomske sankcije, izbija trgovinski rat i krupan kreditni balon u Kini konačno prska. Finansijska tržišta tek treba osveste ovu mogućnost. Verovatno je već odavno nastupio trenutak da takvo šta učine.

Gardijan

 

Novi švedski model: Malo više nejednakosti, mnogo više efikasnosti


Saltsjöbaden, šarmantni primorski grad na periferiji Stokholma, ima ikonično mesto u švedskoj ekonomskoj istoriji. “Saltsjobadenski sporazum”, potpisan između sindikata i poslodavaca 1938. godine, uspostavio je konsenzusni sistem radnih odnosa koji ostaje stub švedskog ekonomskog modela. Danas je grad poznat iz drugog razloga. To je jedno od najbogatijih predgrađa Stokholma i postavka za “Sunny Side”, popularnu televizijsku komediju koja se podsmeva novopečenim bogatašima ove zemlje. U emisiji, japiji nastanjeni u Saltsjobadenu žele da se izbore da za svoje bebe pridobiju najbolje jaslice. Loše ponašanje deteta kažnjava se njegovim proterivanjem u Fisksatru (Fisksätra), siromašnu enklavu udaljenu tek nekoliko stanica šinskim transportom; to je mesto gde imigranti iz 100 zemalja obitavaju u stambenim blokovima koji su u stanju raspada.

Ova zemlja s najvećom jednakošću građana na svetu je sve manje takva. Švedski koeficijent Džini (Gini) za raspoloživi dohodak sada iznosi 0.24, i dalje je mnogo niži od proseka bogatog sveta od 0.31, ali je oko 25% viši u odnosu na prethodne generacije. Taj rast prouzrokuje znatnu uznemirenost u naciji čija je slika o sebi istinski egalitarna. Jedna levičarska grupa je početkom 2012. izazvala medijski metež organizovanjem autobuske turneje “klasni safari”, posetama Saltsjobadenu i Fisksatri. Lideri opozicije insistiraju na stavu da vladajuća desničarska partija pretvara Švedsku u neku novu verziju Amerike.

Anders Borg, švedski ministar finansija od 2006-2014, žestoko se suprotstavlja ovakvom stavu levičarskih oponenata. Prema njegovim rečima, Švedska je od stagnirajućeg društva zasnovanog na benefitima prerastao u živu modernu ekonomiju sa izuzetno malim porastom nejednakosti. Njegovo mu iskustvo, kako sam kaže, pokazuje da dinamičnost i egalitarizam ne moraju biti u sukobu.

Činjenice se slažu i potvrđuju njegov stav. Zahvaljujući deregulaciji (odnosno sve manjem uplivu države u slobodno tržište), budžetskoj disciplini i široko zahvatajućem „remontu“ države blagostanja, švedska ekonomija je uspela da se transformiše tokom dve decenije od početka švedske bankarske krize. Novi švedski model se sasvim razlikuje od levičarskog stereotipa.

Kapitalizam u Švedskoj nije inherentno mnogo egalitarniji nego u drugim zemljama. Pre nego što vlada počne, državni Gini koeficijent za radno sposobno stanovništvo iznosi 0.37, što je blizu proseka OECD-a i više od Švajcarskog koeficijenta. Dispariteti zarada su uži nego u anglosaksonskim zemljama zahvaljujući centralizovanom pregovaranju između sindikata i poslodavaca, koji određuju minimalne plate u različitim sektorima. Najbolje zarade švedskih izvršnih direktora nisu porasle ni približno toliko dramatično kao u Americi (gde top menadžeri imaju više od CEO, i gde menadžer za jedan mesec može u bonusima imati i 800 puta veći novac od prosečne plate zaposlenih u kompaniji). Švedska se, međutim, u nekim drugim aspektima nalazila na čelu brojnih društvenih promena koje su podstakle nejednakost u drugim zemljama, kao što je opadanje bračnih zajednica.

Glavni izvor egalitarizma u Švedskoj (i drugde u Skandinaviji) je preraspodela od strane države. Pod starim modelom socijalne zaštite, građani su plaćali visoke poreske stope a zauzvrat dobijali brojne socijalne usluge i velike transfere. Novi model, u širem smislu, zadržava većinu usluga, ali je smanjio poreze i transfere.

Zahvaljujući deregulaciji, budžetskoj disciplini i širokom remontu države blagostanja, ekonomija Švedske transformisana je tokom dve decenije od početka njihove bankarske krize.

Početkom devedesetih godina, Švedska je uvela sistem “poreza na dvostruki dohodak”, koji je kombinovao ravnopravni porez na kapital sa višim progresivnim porezom na dohodak )kraće i prostije rečeno. što je dohodak veći, veći je i porez). Novije reforme su išle dalje. Porez na nasleđe je eliminisan u 2005. godini, porez na bogatstvo u 2007. godini a porezi na stambenu imovinu u 2008. godini. Delom zahvaljujući i ovim poreskim promenama, dohodak od kapitala je porastao, posebno na vrhu švedske skale prihoda. To nije uvek dopinosilo poboljšanju švedske efikasnosti. Švedski poreski kod, tj. poreska regulativa, recimo, sada favorizuje stambenu imovinu radi produktivnijeg ulaganja.

Nedavno, i još osetnije, Švedska je smanjila poreze na radnu snagu, posebno za nisko kvalifikovane. Najveća promena predstavlja zaračunati porez na zarade, koji nudi snažne podsticaje za rad niže kvalifikovanih stručnjaka. Druge inovacije, kao što je kredit za angažovanje pomoći u domaćinstvu, osmišljene su da podstaknu tražnju za radnicima sa niskim platama. Za razliku od toga, članarine za članstvo u Uniji tj. sindikatu više ne ispunjavaju uslove za poreske olakšice. Beneficije su reformisane istovremeno sa porezima. Sva izdavanja države, od pomoći nezaposlenima do naknada za invalidnost, postala su manje velikodušna, kratkoročnija i teže je kvalifikovati se za njih.

Sve ovo je donelo značajne promene u švedsko društvo i klasnu strukturu. Oglasne table na prigradskim železničkim stanicama u Stokholmu krcate su oglasima u kojima se traže čistačice i kućne spremačice, što je nekada bio nečuveni i nezapamćeni luksuz. Iračani, Somalijci i drugi niskokvalifikovani stranci u Fisksatri, za razliku od migranata pre jedne generacije, više ne mogu računati na podršku u hrani od strane vlade. Kombinacija nižih poreza i smanjenja beneficija ima za cilj da Šveđane podstakne na rad. Da veći broj njih (Šveđana) prihvata poslove, tvrdio je Borg – jeste ključ ne samo za brži rast već i za održavanje nejednakosti na niskom nivou. Njegovo ministarstvo smatralo je da će dugoročne reforme Švedske povećati stopu zaposlenosti zemlje za 5%.

Kritičari sa leve strane strahuju da će nejednakost rasti, i to iz najmanje dva razloga. Sindikati se brinu da će reforme smanjiti članstvo u sindikatu, podrivajući konsenzusni sistem radnih odnosa. Ola Pettersson, glavni ekonomista Švedske konfederacije sindikata, kaže da vlada “podriva” švedski radni model. To izgleda preterano. Sa više od sedam od deset radnika koji su i dalje članovi sindikata, švedski kolektivni ugovor za sada izgleda sigurno.

Drugi sumnjaju da Šveđani upadaju u zamku siromaštva, pri čemu stradaju prvenstveno oni koji imaju niske kvalifikacije u poslovima sa niskim platama. Ovo se čini kao daleko ozbiljniji rizik, posebno za skorašnje migrante koji su u velikoj meri slabo obrazovani a malo i slabo govore švedski. Pernila Landen (Pernilla Landin), socijalna radnica koji upravlja multikonfesionalnim opštinskim centrom u Fisksatri, već uočava opasne znakove socijalne isključenosti. “Ljudi nemaju dovoljno novca da kupe kartu za voz”, kaže ona, “tako da ne mogu da izađu iz svog kvarta i nađu posao.”

Ova je opasnost , međutim, znatno smanjena od strane sveobuhvatnih javnih službi. Iako se vladina potrošnja poslednjih godina smanjila, švedska država je i dalje velika (preko 5o% BDP-a) i troši mnogo više od anglosaksonskih zemalja na praktično sve što jednu državu čini društvom blagostanja: od obrazovanja dece u ranom detinjstvu do traženja posla i obuke. Prema OECD-u, više od 70% dece koja pripadaju onoj najsiromašnijoj petini Šveđana nalazi se u državnim programima za dečju negu i obrazovanje, u poređenju sa manje od 30% u Americi.

Švedska vlada je, takođe, smelije od drugih eksperimentisala s povećanjem efikasnosti javnih službi. Mnogim se školama sada samostalno upravlja, a u zdravstvu je privatni menadžment rastući trend. Javne usluge nisu u potpunosti izbegle rezove, ali su počele s visoke tačke, a osmišljene su da, pre svega, zaštite siromašne. Jednom kada obezbedite progresivnost javnih usluga, kako procenjuje OECD, švedski Gini pada na 0.18. Švedska i dalje ostaje mesto u kojem postoji najveća jednakost građana na svetu, a takođe spada i u jednu od najbrže rastućih i fiskalno stabilnih zemalja u bogatom svetu.

Bilo bi naivno misliti da se se taj model jednostavno može prekopirati negde drugde. Švedski građani su izrazito posvećeni socijalnoj koheziji i spremni su da plate za veliku državu. Oživljavanje američkog sindikalnog pokreta verovatno će dovesti do krutosti koja uništava rast. Isto tako, teško je uočiti da Amerikanci prihvataju poreze koji bi uvažavali potrošnju države za više od 50% BDP-a. Švedski rimejk države blagostanja je najrelevantniji u Evropi, u ovoj skandinavskoj zemlji se odsudna bitka odavno okončala; a nakon finansijske krize, mnoge zemlje se i dalje bore sa neodrživim javnim finansijama… kao što je to učinila Švedska još pre 20 godina.

Mesto za iznalaženje ideja

Uprkos svemu, tu su lekcije koje podučavaju na široj osnovi. Iskustvo Švedske nagoveštava da se država blagostanja može smanjiti rezovima u transferima tj izdavanjima, kao i održavanjem progresivnih ulaganja u usluge socijalne zaštite, bez dopuštanja širenja nejednakosti. A revitalizacija države blagostanja koja podstiče zapošljavanje u stanju je da podstakne  rast i pogura naviše privredni rast, istovremeno svodeći jaz u prihodima na minimum.

Najvažniji zaključak, međutim, dolazi od razmatranja iskustava Švedske uz dosadašnja iskustva i činjenice SAD-a, Azije i Latinske Amerike. Sve ove studije slučaja ukazuju na to da geografija savremene nejednakosti ima toliko veze sa vladinim politikama koliko i sa osnovnim ekonomskim snagama. Ovo, ipak, nije bila jednostavna priča o porezu i preraspodeli novca iz državne kase, niti postoji neki jednostavan kompromis između efikasnosti i nejednakosti. Švedska ekonomija postala je mnogo efikasnija, dok je nejednakost i dalje ostala niska. Američki sistem oporezivanja i transfera nije tako progresivan kao što je bio tokom sedamdesetih godina, ali država stoga nije manja – državni aparat i javne službe su i dalje prilično glomazna mašinerija. To sugeriše da postoji prostor za reforme koje ne samo da se bore protiv nejednakosti već i za poboljšanje efikasnosti ekonomije.

The Economist

 

Da li je svet zaista bolji nego ikada?


Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari.

Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta.

Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisao i publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock, Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objavio sopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti.

Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag.

„Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priče sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu.

Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu?

„I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“

U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu.

Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke!

Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo.

Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu.

Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“

Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo.

„Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“.

To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti?

Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima.

Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“

Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema). Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim).

Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak.

Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji.

Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan.

„Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“.

U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritisaka – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja?

Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“

Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu.

Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije.

Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite.

Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastupa, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primer kulturalne aproprijacije (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica). Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste.

Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu.

Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda.

Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan.

U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“. Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko.

Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“.

Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“). Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena.

Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora.

„Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore.

Oliver Burkeman, The Guardian, 28.07.2017.

Peščanik.net, 17.08.2017.

Švedska vs. ostali: nordijska ljubav prema životu


Nikada nemojte živeti da biste radili već obratno, poručuju Šveđani. Od noćnog kupanja do plažnog roštiljanja i logorovanja u prirodi – i još dalje: evo mini-vodiča kroz švedski stil življenja, objavljenog u britanskom magazinu Stylist.

Samo prolutajte ulicama Stokholma jedne subote oko pet popodne, i počećete da shvatate kako nordijski način života pulsira sasvim drukčijim ritmom i tempom u odnosu na Britaniju a i sve ostale zapadne Evropljane. U trenutku kada je svaka iole prometnija i važnija britanska ulica stecište ogromnih masa tinejdžerki i mladih koji žickaju za pivo „i sve što uz njega ide“, u Švedskoj u tom trenutku ulice odišu spokojem, dok su vrata prodavnica poput Acne, J Lindeberg i Cheap Monday zatvorene.

Subotnje večeri su u Švedskoj svetinja, i izvesno da ovaj trenutak nije predviđen za bilo kakve manijakalne šoping ekscese. Bilo bi teško ignorisati koliko švedski lokalci izgledaju sretno, prijateljski i opušteno. Ne postoji, kao drugde, iskradanje na petominutnu pauzu za kafu između 3:00 i 3:05 popodne; oni s kafom u rukama uživaju za stolom, uz kolač. Domaćinski, reklo bi se.

Uprkos tome što samo tri meseca godišnje imaju nešto sunca i letnjeg ugođaja, tu su noćno i kupanje, plažni roštilj i logorovanje – sve su to njihove standardne aktivnosti u cilju što intenzivnijeg ličnog užitka.

Onima koji žive i rade u Londonu, ovakav švedski način i pravila življenja zasigurno izgledaju revolucionarno. “Imamo prilično lep život”, priznaje stokholmski psiholog Cecilija Daberg (Cecilia Duberg), koja već na prvi pogled odiše obezoružavajućim zdravljem. “Vreme provedeno u prekrasnom okruženju, stalna aktivnost i zajedničko obedovanje jesu od suštinskog značaja za većinu Šveđana.”

Ali, tu je i druga strana medalje: dođite u decembru, kada sunce jedva da se katkad stidljivo promoli, a zapravo ga i nema do sredine proleća. “Hladne, mračne zime mogu biti izazovne”, objašnjava ona, “ali je zato prilagođavanje promenljivim sezonama način da ostanete pažljivi i prisebni.”

Od uživanja u sezonskim jelima, do aktivnog boravka na otvorenom – evo šest pravila za život u švedskom stilu. Pravila koja bi, zapravo, mogli da upražnjavamo i svi mi ostali, koji smo „Ne-šveđani“.

Delite zemlju i tlo pod nogama s ostalima

U Švedskoj ovaj slogan ne važi samo kao izreka i savet – ova misao/parola je deo ustava. Zemlja je „Allemansrätten“, ili ‘pravo na javni pristup’; za zemlju važi zajedničko pravo korišćenja, što omogućava svakome da se slobodno kreće, čak i na privatnom zemljištu, kao i da na njemu podigne šator ili pretražuje tle radi branja jestivog bilja, pečuraka, šumskog voća i bobica itd. Jedino pravilo koje je na snazi je da budemo pažljivi prema drugima – sumirano je u frazu “Ne uznemiravajte, ne uništavajte” –što je i inače sjajna mantra za život.

“Allemansrätten je veoma važan aspekt življenja i ponašanja mnogih Šveđana”, kaže Per Nilsson iz Švedske agencije za zaštitu životne sredine. “Potrebno nam je da živimo život koji želimo.” Više od 80% stanovništva živi u krugu od pet milja od nekog od brojnih nacionalnih parkova, rezervata prirode ili područja zaštićene sredine, a studije pokazuju da provođenje vremena u prirodnom okruženju smanjuje stres, podstiče mentalno zdravlje i čak smanjuje krvni pritisak. Šveđani uče da cene prirodu još od najranijih nogu, a mnogi petogodišnjaci pohađaju već tradicionalnu “školu u prirodi”, dok starija deca uče osnove snalaženja u prirodi, veštinu čitanja geografskih karata i orijentaciju u divljini.

Kako Per Nilson kaže, “Što više znate o prirodi, to vas više zanima „prirodna sredina”. Impresivnih 99% otpada iz švedskih domaćinstava se reciklira ili se koristi za proizvodnju struje, dok nezamislivih 51% energije ove zemlje potiče iz obnovljivih izvora. Šveđani, takođe, češće i više kupuju organsku hranu nego bilo ko drugi, sa “brigom za životnu sredinu” koja se citira, postavlja i nameće kao najveća motivacija.

“Švedski pristup hrani je isključivo sezonski, lokalni i organski”, kaže poznata gastro-kritičarka i stilistkinja Liselotte Forslin iz Uppsale. “Volimo da dobro i lepo jedemo. Inače, potpuno je normalno videti porodicu koja sa plastičnim kantama luta šumom, pažljivo birajući bobice i pečurke koje će jesti, sušiti ili konzervirati, a svaki Šveđanin u glavi drži barem nekoliko klasičnih jela u svom repertoaru „šumskih specijaliteta“, kao što su supa od koprive sa polutkama kuvanih jaja i i pitom od borovnice.”

Globalizacija je možda svetu podarila japansku miso supu ili koreanski kiseli kupus (kimči), ali Šveđani naprosto obožavaju da jedu ono što raste na njihovim poljima i u fjordovima do njihovih kuća – i to sa dobrim razlogom. Dugačke, mračne zime podrazumevaju tradicionalne metode konzerviranja kao što su turšija, sušenje ili dimljenje u pušnici, još uvek pasionirano praveći zbirke tegli sa zimnicom na policama špajza (kako bi inače naša haringa koju smo upecali potrajala do marta?). I, uglavnom, izvesno neuništivo povrće poput rutabage, varijeteta kelja a potomka divljeg kupusa, svojevrsnog miksa cvekle i repe (eng. „swede“- ne, naziv nije slučajnost!)… I  uz – kako ne spomenuti? – neizbežni krompir. Obe vrste krtola zauzimaju suvereno mesto na meniju i stolu svakog istinskog Šveđanina.

Kada je u pitanju hrana, i u ugostiteljstvu je slična priča: brojni su restorani i kafići u Švedskoj koji uzgajaju sopstvene proizvode. Jakob Holmstrom (Jacob Holmström), šef kuhinje u restoranu „Gastrologik“ okićenom Mišlenovim zvezdicama, kaže: “Sami sakupljamo mnoge naše sastojke – tako da možemo biti pomalo zagriženi štreberi” – mada je naš stil kuvanja jednostavan: kada već imate vrhunski kvalitet proizvoda, ne morate još puno toga da učinite kako biste spravili savršeno jelo. “

Nikad ne dozvolite poslu da zavlada vašim životom

Skandinavska radna/ životna ravnoteža već je dugo predmet zavisti kod ostalih, a Švedska je svake godine u vrhu tabela koje ocenjuju kvalitet života i zadovoljstva, pre svega po studijama koje sprovodi evropski zavod za statistiku, Eurostat. Sa prosečnom radnom nedeljom od najviše 40 sati (još uvek nije sigurno da će uvoditi šestočasovno radno vreme jer ova satnica ne zadovoljava odnos efikasnost/isplativost)… i s onim beskrajnim letnjim večerima koje traju po čitavu noć, Šveđani već u startu imaju sjajnu priliku da budu oslobođeni svakodnevnih životnih napetosti. I ne samo to: izuzetno velikodušni zakoni o roditeljskom dopustu omogućavaju roditeljima da imaju 480 (plaćenih!) dana po detetu tokom njegovih prvih osam godina detinjstva. To znači da ukoliko bi jedna porodica želela da svake godine uzima šestonedeljni letnji odmor, to je za njih apsolutno izvedivo, uobičajeno i normalno…

Mnogi urbani Šveđani poseduju tradicionalne izletničke drvene kućice u prirodi, koje se zdušno koriste za vikend-bekstva iz gradova. Šveđani, takođe, čine sve kako bi na redovnoj bazi u svom rasporedu našli vremena za svoj autentični vid relaksacije – takozvanu „fiku“. Fika je švedski izraz koji odbija svaki doslovan prevod – on je prava nacionalna institucija koja obično uključuje ćaskanje, kafu i kolač. Prema Švedskom odboru za poljoprivredu i statistiku, prosečan Šveđanin, zapravo, pojede 316 rolnica od cimeta (kanelbullar) godišnje (zar, uostalom, ne izgledaju sjajno?). Već i ta jedna rolnica dnevno, uz fiku, čini da se osećaju srećnima i ispunjenima.

Život, ah pa naravno, nije savršen. Kako kaže psiholog Cecilija Duberg, “Šveđani se i dalje bore sa stresom i opterećenjima, kao i svugde. Mi se, međutim, prilično dobro nosimo pri uspostavljanju zdravog životnog stila i zdravih navika, jedemo odličnu hranu, vežbamo i uživamo uz fiku: naše vreme za opuštanje. “

Dom je tamo gde je srce

Sa dugim zimama i temperaturama ispod nule, u Švedskoj je “dom” daleko više od pukog mesta za spavanje. “Imamo reputaciju introvertnih, nacije povučene u sebe”, kaže stilistkinja Mia Berg iz Malmea, „mada smo eliki deo godine prinuđeni da ostanemo u zatvorenom prostoru zbog mraka i hladnoće. Dakle, naši domovi su naši rajevi. Upravo zbog toga više volimo da se zabavljamo kod kuće, a to je i razlog zašto je dizajn tako velika stvar za nas. “

Etos, tj kredibilitet koji je ugrađen u temelje švedske estetike ukorenjen je u osnovnim principima življenja. Velika kuhinja je neophodna svakom Šveđaninu, jer je hrana, tako neizbežno, sastavni deo švedskog stila, baš kao i veliki prozori “za besplatnu svetlosnu terapiju tokom cele godine”, kaže dizajnerka enterijera Emma Fischer, koja živi i radi u Geteborgu. Postoji tipičan pristup enterijeru. “Mi volimo bele zidove, drvene podove i sobe koje pružaju lagani, prozračni osećaj”, objašnjava ona. Gro nameštaja je napravljen od lakšeg drveta, kao što je bor, a postoji trend za tople metale kao što su mesing, zlato i bakar. “Imamo puno svetiljki umesto centralnog osvetljenja na plafonu, a moderne komade mešamo sa starinskim nameštajem kako bismo privatnom prostoru utisnuli lični pečat”, kaže Fišerova. To je nešto tipa:” Šta, ova stara komoda? To je bio nameštaj moje bake“ – pre će kuća odisati atmosferom prisnosti i s prepoznatljivim ličnim znakom, nego što će izgledati kao prodavnica nameštaja. Šveđani, upravo stoga što su  nepojamni ljubitelji prirode, u svojim domovima uvek drže brojne velike biljke.”

Ne dozvolite da vas koče vremenski uslovi

Šveđani imaju izreku koja u grubom prevodu glasi otprilike ovako: “Nema lošeg vremena, već samo loše odeće”. Dakle, na prve nagoveštaje proleća, obično negde u aprilu, Šveđani se pokupe i izlaze napolje. “Vreme može biti prilično promenljivo i ćudljivo”, priznaje Ema Fišer, “ali umesto da se vratite unutra kad zahladni, vi odete i uzmete još jedan džemper.” Forslinova se slaže: “Čim se pojavi sunce i živa na termometru pređe 5°C, svi isrčimo napolje. Čak i ako je napolju ledeno. Imamo puno već iskopanih mesta za logorsku vatru, sjajno je ići na skijaški kros-kantri ili planinarenje, a potom na roštilj ili negde na piknik.”

Bebe, međutim, uspevaju da izdrže temperature ispod nule tokom cele godine. Zimska temperatura u Stokholmu može lako pasti ispod tačke smrzavanja; i dok mame i tate sede unutra i greju ruke na vrućim šoljama kafe, svoje bebe ostavljaju napolju da dremkaju u kolicima; ovo čeličenje utemeljeno je na stavu i iskustvu, naime, da je izlaganje svežem, oštom i hladnom vazduhu zdravije nego da bebe budu zaglavljene među četiri zida. Izlaganje vremenskim (ne)prilikama pomaže deci da kasnije u životu ne poboljevaju često. Kada temperatura padne na -15°C, kolica su omotana ćebadima, ali deca i dalje ostaju napolju. Može se slobodno reći da je zavisnost Šveđana od otvorenog prostora  ljubav koja se začinje od najranijeg detinjstva. Zapravo, Šveđani toliko vole da budu napolju da je 25% stanovništva učlanjeno barem u jednu zvaničnu organizaciju za aktivnosti na otvorenom. Ah taj sneg, divota.

Prihvati da su stvari u životu “dovoljno dobre” 

“Dobar život u Švedskoj pre svega ima veze sa divnim i bitnim iskustvima, a ne sa posedovanjem stvari i novca”, kaže psiholog Hoa laj (Hoa Ly). “Postoji jedna reč na švedskom, a to je lagom“, što znači “dovoljno dobro” ili “upravo tačan iznos”, ili „taman tako“ ili „potaman“ – lagom zaista sumira švedske kulturne, društvene i demokratske ideale. Biti dobra osoba i imati bliske prijatelje jeste važnije nego imati blistavi auto. I sa famozno visokim porezima [do 70% vaše plate, prema nekim studijama], Šveđani ne bi ostali tu gde jesu da su bili potpuno motivisani isključivo novcem. “Dakle vaša kuća je ‘lagom’, vaša plata je ‘lagom’, pa čak i vaš pet godina stari džemper koji je pomalo ućeban i s ufrćkanim kuglicama – ali i dalje vrlo topao; i on je, još uvek, lagom.

Umesto da “stiču”i jure najnovije modne trendove ili tehnologiju, Šveđani vole da “čine”. “Od provođenja vremena sa decom i obedovanja s prijateljima, do aktivnosti na otvorenom i bavljenja raznim hobijima”, kaže Laj. Pevanje je izuzetno popularna zabava u zemlji Abbe, a Švedska ima najveći broj horova po glavi stanovnika na svetu – to je još nešto što osvedočeno povećava emocionalno blagostanje: ko peva – zlo ne misli, kažemo mi. Ovo doslovce važi za Šveđane.

Postoji, ipak, još jedna stvar koju Šveđani rade drukčije od drugih. “Takođe osećamo i veliku zahvalnost”, kaže Cecilija Daberg. “Znamo da imamo dobar život i zahvalni smo za to. To nas čini dobrima.”

Život je, napokon, dovoljno dobar da bi se živeo. Život je lagom.

Stylist.co.uk

Kraj motora s unutrašnjim sagorevanjem


Ovaj nas je motor veoma dugo i dobro vozio, a robu vredno prenosio. Ali, na vidiku se nazire kraj izumu koji je preobrazio naš svet.

Američka verzija Otto motora

Američka verzija Otto motora

“Ljudska inventivnost… još uvek nije iznašla mehanički proces koji bi konja i konjsku vuču tako dobro odmenio kao što je to dosad činio pogon na unutrašnje sagorevanje fosilnih goriva”, objašnjavale su francuske novine Le Petit Journal u decembru 1893. godine. Odziv je bio gotovo trenutan: organizovana je trka Pariz-Ruan za kočije bez konjske zaprege, koje su usledile već narednog jula. Na startnoj liniji pojavilo se 102 učesnika, koji su uključivali vozila sa pogonom na paru, benzin, struju, komprimovani vazduh i hidrauliku. Samo se njih 21 kvalifikovalo za trku od 126km (78 milja), događaj koji je privukao ogromne gomile radoznalih građana. Pobedio je motor sa unutrašnjim sagorevanjem (Internal combustion engine, ICE). Tokom narednog, dvadesetog stoleća, dominacija ove vrste motora će se nastaviti i suvereno prožeti celokupnu energetsku industriju, neminovno menjajući svet. Motor s unutrašnjim sagorevanjem predstavljao je jedan od tek nekoliko epohalnih pronalazaka u istoriji koji su preobrazili ne samo samo čoveka već i ljudsku vrstu.

Njegovi su dani, međutim odbrojani. Rapidan razvoj tehnologije auto-baterije znak je da se svetska industrija okrenula elektromotoru kao svom ultimativnom favoritu (pogledajte ovde). U Parizu 1894. godine nijedan električni automobil nije stigao ni do početne linije, delimično i zato što su im bile potrebne usputne stanice za zamenu baterija na svakih 30km. Današnji električni automobili, koje napajaju litijum-jonske baterije, imaju nesrazmerno veći učinak. Bolt, model kompanije Ševrolet ima raspon od 383 km vožnje s jednim punjenjem baterija; Fanovi elektromobila Tesla nedavno su vozili model „S“ i to više od 1.000 km na jednom punjenju. Analitičari banke UBS procenjuju da će “ukupni troškovi vlasništva” električnog automobila sledeće godine dostići paritet tradicionalnih vozila koje pokreće benzin – iako bi ovakva šema bila na štetu i gubitak proizvođača – barem u početnoj fazi. Optimistično predviđanje kaže da će električna vozila do 2025. godine činiti 14% globalne prodaje automobila, što je prilično bolje od 1% koliko ih ima danas. Drugi imaju neke druge i skromnije prognoze, ali se i one ubrzano revidiraju na više cifre, pošto se cena baterija nezadrživo smanjuje: cena po kilovat-satu je pala sa 1.000 dolara u 2010. godini na 130 do 200 dolara. Regulativa je takođe pooštrena. Britanija se ovog jula pridružila sve dužoj listi zemalja čija je strategija da do 2050. na ulicama i putevima ostavi isključivo električna vozila, kao i nove generacije automobila sa nultom emisijom gasova.

Prelazak sa goriva i klipova na baterije i elektro-motore verovatno neće trajati toliko dugo. Prvi smrtni udarci zadati benzinskom i dizel-motoru s unutrašnjim sagorevanjem već se uočavaju na globalnom nivou – a mnoge od posledica novih navika kupovine vozila biće više nego dobrodošle.

Da bi se utvrdilo ono što je pred nama, razmislimo na trenutak kako je motor sa unutrašnjim sagorevanjem oblikovao savremeni život. Bogatstvo se u svetu nakon dva Svetska rata obnavljalo upravo zahvaljujući  motornim vozilima, uz ogromne investicije u putne mreže i „pronalazak“ predgrađa kao lokacija za stanovanje, računajući na auto kao na prevozno sredstvo na potezu posao-kuća i obratno. Uz automobile idu i trgovina, tržni centri i drive-in restorani. Oko 85% američkih radnika putuje do posla i nazad automobilom. Proizvodnja automobila je takođe predstavljala generator ekonomskog razvoja i širenja srednje klase u posleratnoj Americi i šire. Na putevima se trenutno nalazi oko milijardu automobila, i gotovo svi oni koriste fosilna goriva. Iako je većina njih parkirana i u „praznom hodu“, američka proizvodnja motornih vozila može da proizvede deset puta više energije nego sve američke elektrane. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je najmoćniji motor u istoriji.

Elektrifikacija auto-industrije je, međutim, bacila automobilsku industriju u turbulentnu fazu i previranja. Najbolji brendovi auto-industrije zasnivaju se na njenom inženjerskom nasleđu – naročito u Nemačkoj. U poređenju sa postojećim vozilima, električni automobili su daleko jednostavniji i imaju manje delova; Oni su više kao „računari na točkovima“. To znači da im je potrebno manje ljudi da ih sastave kao i manje pomoćnih sistema, koje današnji proizvođači naručuju od specijalizovanih dobavljača. Radnici u auto-fabrikama koje ne proizvode električne automobile zabrinuti su da bi mogli biti na udaru rezova, gubeći posao jer elektromotor iziskuje proizvodnu liniju manjeg obima kao i manji broj dobavljača. Sa manje stvari koje u industriji elektromobila mogu poći nizbrdo i u lošem pravcu, izvesno je da će se tržište za održavanje današnjih motora i industrija rezervnih delova nesumnjivo sažimati. I dok se današnji proizvođači bore sa preskupim nasleđem starih fabrika i viškom radne snage, novi učesnici u tržišnu trku ulaze bez opterećenja. Vrhunski brendovi mogu biti u stanju da se ističu stilom i načinom na koji se nose s problemom adaptacije, ali proizvođači automobila sa malom maržom biće primorani da se uglavnom nose sa – troškovima.

Sve to važi, naravno, uz pretpostavku, da ljudi uopšte žele da i dalje poseduju automobile. Električni pogon, zajedno sa tehnologijom vožnje i samonavodeće vožnje, mogao bi značiti da se vlasništvo nad privatnim vozilima uglavnom zamenjuje “uslugom transporta”, u kojem će flota novih automobila nuditi vožnju na zahtev. Po nekim „najekstremnijim“ procenama, to bi moglo umanjiti auto-industriju za čak 90%. Mnogo zajedničkih električnih automobila za samonavodeću vožnju „napustilo“ bi gradove, a asfaltnu infrastrukturu odmeniće parkovi i zelene površine (na nekim mestima i do 24%) uz nove vidove samoobnovljivog stanovanja, dozvoljavajući nam da prelazimo velika rastojanja iz dalekih predgrađa i to dok – spavamo. Na delu će biti jedna nova „suburbanizacija“: razvoj predgrađa sa svojim novim funcijama i ulogama.

Čak i bez prelaska na bezbedna, samonavodeća vozila, električni pogon će ponuditi ogromne ekološke i zdravstvene prednosti. Punjenje automobilskih baterija čiji su izvor centralne „elektro-pumpe“ je efikasnije nego punjenje goriva u pojedinačne motore na tradicionalnim benzinskim stanicama. Postojeći električni automobili smanjuju emisije ugljenika za 54% u poređenju sa benzinskim pogonom, prema američkom Savetu za odbranu nacionalnih resursa (National Resources Defence Council, NRDC). Ta će se brojka povećati vremenom, kako električni automobili postaju efikasniji a izgradnja mreže postane „zelenija“ tj ekološki još prihvatljivija. Lokalno zagađenje vazduha će takođe pasti. Svetska zdravstvena organizacija kaže da je to najveći pojedinačni rizik po zdravu životnu sredinu; danas, zagađenje vazduha na otvorenom uzročnik je smrti od 3,7 miliona stanovnika godišnje. Jedna studija pokazala je da emisije automobilskih gasova svake godine ubijaju 53.000 Amerikanaca, naspram 34.000 onih koji stradaju u saobraćajnim nesrećama.

Auti i autokratije

A tu je potom i – nafta. Približno dve trećine nafte se u Americi potroši na putevima, dok se relativno zamašan deo preostale trećine koristi kao nusproizvod rafinisanja sirove nafte: u proizvodnji kozmetike, sintetičke gume, lekova i sredstava za čišćenje u domaćinstvu, takođe za proizvodnju petroleja, masti za podmazivanje (tj kolomasti), motornih ulja (lubrikanata), tečnog gasa, asfalta (bitumena), parafina, lož-ulja, mlaznog goriva itd. Naftna industrija podeljena je u stavovima kada treba očekivati maksimalnu potražnju; Royal Dutch Shell kaže da bi to moglo biti za nešto više od jedne decenije. Perspektiva je da će pritisak na cene nafte skočiti mnogo pre toga. Pošto niko ne želi da ostane bez beskorisne nafte u zemlji, postojaće nedostatak novih investicija, posebno u novim, skupim oblastima istraživanja kao što je, recimo, Arktik.

Nasuprot tome, proizvođači kao što je Saudijska Arabija, sa ogromnim rezervama koje se mogu jeftino koristiti, biće pod pritiskom da svoju naftu ispumpaju iz tla pre nego što bude prekasno: Srednji Istok će i dalje biti bitan, ali puno manje nego što je to dosad bio slučaj. Iako će i dalje postojati tržište prirodnog gasa, koji će stvarati energiju za sve te buduće električne automobile, nestabilne i hirovite cene nafte opteretiće zemlje koje zavise od prihoda nafte, kojima popunjavaju nacionalnu kasu.

Kada se jednom u budućnosti budu smanjile količine nafte, prilagođavanje će biti bremenito problemima, posebno na teritorijama gde se borba za vlast dugo svodila na  kontrolisanje prihoda od naftnog bogatstva. U zemljama kao što su Angola i Nigerija, gde je nafta često bila jedna vrsta prokletstva, povećanje ekonomske moći može doneti ogromne koristi.

U međuvremenu, u toku je borba za litijum. Cena litijum-karbonata porasla je sa 4.000 dolara po toni u 2011. na više od 14.000 dolara. Potražnja za kobaltom i retkim zemnim elementima neizostavno potrebnim u proizvodnji novih električnih motora takođe narasta. Litijum se koristi ne samo za pogon elektromobila: komunalne usluge iziskuju eksploataciju gigantskih baterija, sposobnih da skladište energiju u trenucima kada je potražnja slaba, a da se njihova struja troši onda kada za to postoji potreba. Da li će sve ovo učiniti da Čile, koji je bogat litijumom, nastupi kao nova Saudijska Arabija? Ne baš, jer ga električni automobili ne konzumiraju; Stare litijum-jonske baterije iz automobila mogu se ponovo koristiti u električnim mrežama, a potom završiti u reciklaži.

Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je dobro trčao svoju trku – i još uvek može da u narednim decenijama dominira u, recimo, brodskoj industriji i avijaciji. Ali, kada se radi o kopnenim elektromotorima, oni će uskoro ponuditi slobodu i udobnost jer su jeftini i čisti. Kako prelazak na električna vozila preusmerava trend bogatog sveta ka potrošnji električne energije, kreatori politika biće u obavezi da daju svoj doprinos, osiguravajući postojanje dovoljno obimnih proizvodnih kapaciteta – uprkos problematičnoj regulativni mnogih zemalja. Oni bi možda trebalo da budu neka vrsta „babica“, onih koji će aktivno pripomagati tokom procesa rađanja novih pravila i standarda vezanih za stanice za punjenje, kao i recikliranje baterija i motora sa obiljem komponenti od retkih metala i drugih elemenata koji se već nalaze u našim “urbanim rudnicima” (recimo, u našim mobilnim telefonima i računarima). Oni će, takođe, biti primorani da se suoče sa previranjima koja će izvesno nastupiti u trenutku nestanka starih fabričkih poslova.

Električni automobili bez vozača u 21. veku verovatno će poboljšati svet na načine koji su duboki i neočekivani, baš kao što su to u XX veku učinila vozila sa motorima na unutrašnje sagorevanje.

To će, međutim, biti neugodan put. Vežite se.

The Economist

 

Kako će naš svet izgledati ako otopli za 4°C


Evo jednog obaveštenja – u slučaju da niste znali.

Mikronezija je nestala – potopljena je i nad njom su talasi. Pakistan i Južna Indija su napušteni. Evropa se polako pretvara u pustinju. Ovo je svet 4°C topliji nego što je sada.

Ali tu su i dobre vesti: Zapadni Antarktik više nije zaleđen i nenaseljen. Pametni gradovi uspevaju u novoj zelenoj i prijatnoj zemlji. I Severna Kanada, Skandinavija i Sibir proizvode bogate žetve kojima hrane stotine miliona klimatskih izbeglica, koji ova područja sada zovu svojim domom.

Ova mapa, koja prikazuje neke od efekata porasta prosečne temperature za 4°C na našoj planeti, iako je stara osam godina izgleda da je izuzetno tačno pogodila sadašnji trenutak, a  kako vreme prolazi (a planeta se zagrejava) ona je sve referentnija. Antarktik je na većini karata označen belom bojom i prekriven je snegom i ledom, na terenu i topografski. Ova mapa pretvorila je zapadni kraj Južnog pola u, može se reći, “neugodno zelenu” boju. A tek su pretprošle nedelje izveštaji potvrdili da se Antarktik pretvara u – zelenu površinu.

Tek nekolicina ozbiljnih naučnika sumnja u autentičnost klimatskih promena koje se dešavaju, ili da su te promene proizvedene čovekovim delovanjem. Činjenica je, međutim, da je mnogima i dalje teško da shvate i prihvate neumitnost globalnog zagrevanja, delimično i zato što je takav stav poricanja činjenica zgodan način ignorisanja destruktivnog uticaja koji čovekovo delovanje na klimu ima kako danas tako i u budućnosti.

Oni koji su na strani zasnovanoj na činjenicama ovog argumenta trebalo bi da shvate da kontinuirano bombardovanje protivnika katastrofičnim scenarijima i sumornim ishodima po svemu sudeći još više jača njihov otpor prema prihvatanju nove paradigme.

Ova mapa nudi alternativu: obilje čemera i jada, bede i katastrofičnosti, ali i puno nade i rešenja. I to ne rešenja koja će nas vratiti u stanje klimatskih uslova iz „dobrih starih vremena“ od pre nekoliko decenija  – skupo i besmisleno rešenje – već rešenja koja deluju na svet kakav će jednom uskoro biti – onda kada će postati mnogo topliji nego što je sada.

Prvo, loše vesti. Braun ukazuje na “nemogućnost stanovanja usled poplava, suše ili ekstremnog vremena”. Recimo zbogom istočnoj obali i pojasu duž autoputa U.S.11, takođe zbogom Meksiku i Centralnoj Americi, kao i središnjoj trećini Južne Amerike. U Africi, Mozambik i Madagaskar su nestali; Azija gubi veliki deo indijskog potkontinenta, uključujući i čitav Pakistan; Indokina je napuštena i ljudi gotovo i da nema usled nesnosnih temperatura, baš kao i u većini Indonezije. Po prikazu s ove mape, “poslednji stanovnici (jugozapada Sjedinjenih Država) migriraju na sever. Reka Kolorado je samo pukotina”; “Nestanak leda znači da je Peru postao suv i nepodesan za život i stanovanje”; Inače, po ovom prikazu, “Bangladeš je u velikoj meri napušten, baš kao što je i jug Indije. U Pakistanu postoje još samo izolovane zajednice, koje opstaju u džepovima”.

Narandžasta boja na mapi označava ništa mnogo bolje: to je “nenaseljena pustinja”. A to je većina SAD-a i ostatka Južne Amerike, gotovo cele Afrike i južnih polovina Evrope i Azije. “Pustinje su ugrozile južnu Evropu, reke su potpuno presušile a Alpi su bez snega. Koze i druge izdržljive životinje opstaju na tankoj liniji, uz stalnu opasnost da sasvim izumru”, kaže se na mapi.

Crvena boja mape je za zemlju izgubljenu tokom narastanja plime (pod naučnom pretpostavkom da još četiri stepena Celzijusa znači dodatnih dva metra viši nivo okeana). Ovo se možda na prvi pogled ne čini puno, ali je baš na okeanskim obalama koncentrisan ogroman deo svetske populacije. U Sjedinjenim Državama, na primer, okruzi sa neposrednim izlazom na okean čine manje od 10% ukupne površine teritorije (ne uključujući Aljasku), ali zato čine 40% ukupnog stanovništva.

Tu je, međutim, i druga strana medalje. Svetlo zelena boja na mapi označava zonu proizvodnje prehrambenih proizvoda i kompaktnih gradova sa koncentrisanom visokogradnjom. A ta oblast je – zapadno područje Antarktika, koji je “sada neprepoznatljiv, i na kojem su izgrađeni gusto naseljeni gradovi sa visokim rastom”. Novi Zeland, slabo naseljen u naše vreme, takođe će se transformisati u gusto naseljene centre. Na severnoj hemisferi biće daleko više prostora pogodnog za opstanak i nastavak života: u Sibiru i Kanadi, gde “postojane padavine i više temperature pružaju idealne uslove za rast većine izdržljivijih sorti biljnih kultura.” Britanija, Skandinavija, Grenland i sever Rusije, koji će biti upotpunjeni kompaktnim gradovima kako bi “pružili sklonište velikom delu svetske populacije”.

Toplija klima bi u budućnosti mogla čak dovesti do pošumljavanja određenih područja sveta, uključujući Zapadnu Australiju i Zahel (oblast smeštena između Sahare na severu i sudanskog dela afričke savane na jugu). Regioni napušteni do tačke  opustošenosti su ispražnjeni od ljudi, mada ne i beskorisni: oni će se koristiti za solarne farme (zelene tačke) i geotermalnu energiju (crvene tačke). Velike vetroelektrane na obalama Južne Amerike, Aljaske i Severnog mora proizvodiće ostatak planetarnih potreba za energijom.

Ovu mapu je prvi put objavio magazin New Scientist, a sada ju je ponovo izdao američko-indijski naučnik i futurista Parag Kana (Parag Khanna) u svojoj knjizi Konektografija (Connectography). Kana spekuliše: “Celokupno stanovništvo Arktičkog regiona danas broji manje od 4 miliona. Može li ono narasti na 400 miliona u narednih 20 godina? “

Sada je pravi trenutak da kupite nekretninu na Grenlandu – pre nego što, kao i Južni pol, ozeleni…

BigThink

 

Kineski novac pluta svetskim tržištima…


…Ili: Razlozi zbog kojih ne bi trebalo brinuti o odlivu novca iz Kine

Privrede u razvoju se suočavaju sa dugoročnim rizikom: čim se ukažu prve naznake nevolja, investitori – i njihov novac – kreću na izlazna vrata, sa ozbiljnim posledicama po valutu, finansijska tržišta i rast. Kina, čiji su kapitalni odlivi dostigli ukupno 1,7 triliona dolara za period 2015-2016, dala je investitorima razlog za zabrinutost.

Postoji razlog za optimizam pred ovom zabrinutošću. Kina, druga po veličini ekonomija u svetu, jeste „nešto drukčiji slučaj“. Nije sav novac koji se odliva odraz izbegavanja problema. Puno toga leži u poznavanju principa kupovine na svetskim tržištima i drugih osnovnih finansijskih elemenata, ključnih za uspostavljanje kineske ekonomije koja je u konstantnom uzletu. A ta odlivanja novca ka inostranstvu i svetskim tržištima, takođe, mogu na mnogo načina biti ispusni ventili koji su “oduška” i pomažu u deflaciji potencijalnih finansijskih mehurova – ulaganje u inostranstvu je kontrolni mehanizam koji sprečava moguće infatorne procese.

Jedan od načina da se uverimo kako odlivi kineskog novca u svet možda i nisu tako problematični koliko se pribojavamo dobićemo uvidom u sve one vrste poslova koje kineske kompanije donose ostalima. Kineske državne i privatne firme su prošle godine  rekordno povećale globalnu imovinu. Naravno, nisu sve investicije imale uspeha. Ipak, aktivnost Kine je bila usredsređena na obezbeđivanje sirovina; na vrhu kineske „šoping-liste“ sada su na redu brendovi i patenti.

A tu, zatim, na red dolazi i spoljni dug. Nestabilna valutna tržišta uvek predstavljaju rizik za privrede u razvoju, jer su zajmoprimci koji su zaduženi u američkom dolaru ostavljeni na milost i nemilost lokalnoj valuti. Ali, u slučaju Kine, slabiji juan je „povukao ručnu“, stopirajući nagomilavanje dolarskih zaduženja, jer su se kompanije radije odlučivale za plaćanje spoljnog duga, pre nego što se nastavi dalji pad valute. Kao rezultat toga, ublažili su još jedan ključni rizik u vezi sa odlivom kapitala.

Pošto vlasti sprovode stroga pravila vezana za prebacivanje novca u zemlju i izvan nje, višak likvidnosti pluta domaćim finansijskim tržištima, a špekulanti okušavaju svoju sreću ulažući u domaće deonice, sirovine i stanogradnju. Krajnji rezultat često nije najsrećniji. Omogućavanje odliva izvesne količine kineskog novca u inostranstvo sprečava pregrevanje domaćih tržišta.

Kina poseduje najveću količinu deviznih rezervi na svetu, i može ih koristiti za odbranu valute tokom perioda tržišnog stresa. Kada je juan počeo da se „klima“ tokom 2015. i 2016. godine, vlasti su potrošile stotine milijardi dolara kako bi ga odbranile. Taj je pritisak dramatično popustio poslednjih meseci, dozvoljavajući ponovnu obnovu rezervi.

Stroga ograničenja kretanja novca usporila su mogući egzodus. Pritisak koji ostaje narastaće ukoliko juan počne da slabi, pošto američka centralna banka (FED, tj Federalne rezerve) nastavlja sa podizanjem kamatne stope.

Kada kompanije počnu da izmeštaju svoj novac iz Kine, taj proces podstiče centralnu banku da svojoj privredi i ekonomiji obezbedi dovoljnu količinu novca kako bi nastavili sa rastom. Evo jednog primera.

Recimo da jedna inženjerska firma kupuje svog američkog rivala za milijardu dolara. Kompanija će prodavati juan da bi kupila američki dolar, kako bi realizovala ovaj dil. Tu na scenu stupa Narodna banka Kine, koja je spremna da svoju valutu drži stabilnom, pa će ona prodati te dolare i kupiti juan, imajući za rezultat odliv novca iz domaće ekonomije. Da bi to nadoknadila, centralna banka je pronalazila načine da se taj novac vrati u domaću ekonomiju pomoću novih alata za kreditiranje.

Čak i na vrhuncu strepnje od odliva kapitala, Kina je i dalje imala značajne bafere tj. amortizere, kao što su npr. ogromni trgovinski viškovi i snažna pozicija tekućeg računa. Ovi bi se mehanizmi pokazali kao korisni i praktični ukoliko bi stanje na tržištima opet postalo turbulentno.

U svakom slučaju, izvesno je da postoje načini da se novac iz kineskih domaćinstva odlije na globalna tržišta: prema nalazima FED-a, odlazak Kineza u inostrani turizam predstavlja jedan od kanala za „prikriveni“ odliv kineskog novca ka svetu. Ovo se događa u tolikoj meri da bi kineski višak tekućeg računa mogao biti za oko 1% bruto domaćeg proizvoda viši od zvanično prijavljenih u 2015. i 2016. godini.

A postoje i drugi rizici. Ukoliko FED nastavi da podiže kamatne stope a skokovi dolara ili kineska privreda krene nizbrdo, juan će biti pod pritiskom da oslabi.

A ovaj proces bi stavio na iskušavanje sve optimističke teorije.

Bloomberg

Indijanapolis (Autoput 74)


Foto: Denis Darzacq/Agence Vu/Aurora/Peščanik

Foto: Denis Darzacq/Agence Vu/Aurora/Peščanik

Ponovo krstarim ovom zemljom bez posebnog razloga. Ponekad bi mi samo iskrslo neko ime u glavi i odmah bih tamo krenuo. Ovog puta ka Normalu, u Ilinoju, s visoke tačke u pobeleloj Minesoti, usred zime, po zaleđenim putevima, dok vetar postrance duva preko pustih kukuruznih polja. Zastajem da prenoćim na prilazu Indijanapolisu pošto sam skrenuo sa autoputa 74 tik pre njegovog oštrog ukrštanja sa autoputem 65, koji vodi na jug, do Luvila. Nasumice biram Holidej In, više zbog njegovog prepoznatljivog zelenog znaka i njegove predvidljivosti nego zbog nečeg drugog. Uz to, iznuren sam. U gradu se očigledno održava nekakva konvencija automobilista s nabudženim motorom, mada mi se čini da se to uvek zbivalo usred leta, kad ljudi mogu da se vozikaju u kabrioletima spuštenog krova. U svakom slučaju, slobodnih soba nema, osim možda jedne, a ta je za pušače, što mi ne smeta. Recepcionerka mi kaže da će za desetak minuta znati da li je rezervacija te sobe otkazana ili ne. Rekli su mi da sačekam, pa to i činim jer ne želim da se suočim s još sto pedesetak kilometara do Kentakija po pretećem vremenu.

Padam na jednu od suviše mekih sofa u predvorju, naspram dva plazma televizora u suprotnim uglovima, a na oba je neki rijaliti program s pljačkama mini marketa: tinejdžeri u duksu s kapuljačom jednom rukom drže svoje široke farmerice dok drugom ispaljuju devetmilimetarske metke u vrišteće žrtve koje tvrde da nemaju pristup sefu. Pitam recepcionerku da li bi bila ljubazna da isključi TV ili promeni kanal, ali ona kaže da to nije u njenoj moći. Televizorima upravlja nekakav kompjuterski sistem kao automatskim prskalicama u Los Anđelesu ili bezbednosnim svetlima u garaži na drugim mestima. Pitam je može li bar da utiša zvuk kako ne bih morao da slušam ječanje žrtava u agoniji ili urlikanje mahnitih revolveraša, ali ona kaže da ni to nije u njenoj moći. Sa staklenog stola uzimam neku turističku brošuru o odmoru na Karibima i listam je zastajući nad svakom slikom žene u bikiniju koja šeta plažom s ledenim koktelom u visokoj čaši i samozadovoljno gleda u kameru. Krici, jauci i pucnjava s TV-a ponavljaju se u pravilnim razmacima i ubrzo se gubi njihova veza sa ubistvom. Očekujem sledeći krik kao što se očekuju poznati stihovi u pop pesmi. (Upravo nailazi piskava, bučna sekvenca vrištanja, odmah posle brze pucnjave.) Ne mogu da procenim koliko dugo džonjam u čistilištu predvorja, ali čini mi se više od deset minuta.

Visoka, mršava žena u kaputu kakav je nosila Pat Nikson, kose pokupljene uvijenom plavom maramom, ulazi kroz obrtna vrata vukući za sobom mali kofer s točkićima. Osmehuje mi se u prolazu i, ko zna zašto, istog časa me obuzima tuga. Ona zastaje pred recepcijom da uzme ključ i onda nastavlja prema liftu okrznuvši me nekoliko puta pogledom preko ramena. Opet osećam mali ubod melanholije ili praznine – možda je to. Ustajem i protežem se, pa ponovo prilazim recepciji i pitam devojku ima li novosti o sobi. Još ne, kaže ona, i uverava me da će se mogući gosti svakog časa javiti. Dolaze s grupom automobilista iz Tupela u Misisipiju i sve zavisi od vremenskih prilika, kaže. Vraćam se i ponovo se rušim na mekanu sofu. (Je l’ Tupelo ono mesto gde se rodio Elvis?) Po žutoj rikni prepoznajem National Geographic i izvlačim ga ispod gomile magazina na staklenom stolu. Naslovna priča se zove „Crni faraoni – osvajači drevnog Egipta“. Na koricama čovek koji veoma liči na mladog Džejmsa Erla Džounsa, mišićavih ruku prekrštenih na grudima, ogrnut leopardovom kožom, s debelom zlatnom kajlom i pozlaćenom lobanjom s dve sjajne kobre na temenu, stoički gleda ispred sebe. Dok prevrćem sjajne stranice, osećam pored sebe prisustvo neke visoke osobe i čujem visok ženski glas koji izgovara moje ime sa znakom pitanja: „Stjuart?“ Okrećem se i vidim istu onu mršavu ženu u kaputu, ali bez kofera.

„Ne sećaš me se, je l’ da?“ pita me. Zurim u njene zelene oči tragajući za nečim prepoznatljivim, ali nalazim samo istu nijansu melanholije. „Šezdeset peta“, kaže ona uz mali uzdah. „Deseta ulica i Druga avenija? Crkva svetog Marka.“

„Nemam pojma“, priznajem. „Vozim već danima. Ili mi se bar tako čini.“

Ona se nervozno smeje, napola zbunjena, a onda se zagleda u tepih. „Neko vreme smo živeli zajedno. Zar se ne sećaš? Ustajali smo svako jutro, sedeli na ivici mog dušeka i jeli iz činije pšenične klice prelivene medom.“

„Oh“, kažem i nastavljam da zurim u nju sve očajniji, pitajući se da nije preduga vožnja prekinula neku krhku sinapsu u mom mozgu, pa je baš ovde, u Indijanapolisu, konačno izbilo vozačko ludilo. Onda ona radi nešto krajnje neobično. Skida plavu maramu i protresa grivu crvene kose koja joj seže gotovo do struka. I sad se sve vraća. „Oh, to si ti“, kažem, ali još nisam u stanju da dodam ime.

„Ko?“ kikoće se ona. „Uopšte me se ne sećaš, je l’ tako?“

„Naravno da se sećam.“

„Kažeš to reda radi.“

„Ne…“

„Onda reci kako se zovem. Hajde, nije bilo tako davno.“

„Hiljadu devetsto šezdeset pete“, kažem.

„Ili šeste…“

„Ne, nije moguće.“

„Možda 68. To je to.“

„Čak i otad je prošlo četrdeset godina.“

„Ne!“ smeje se ona.

„Saberi.“

„Pa da, valjda jeste.“

„Bet, je l’ tako?“

„Nije. Vidiš da se ne sećaš.“

„Beti?“

„Blizu.“

„Kako onda? Ovo me prevazilazi.“

„Beki“, kaže ona s blistavim osmehom, raširenih ruku kao da ću sad skočiti i zagrliti je.

„Naravno – Beki. Tako je. Beki. Naravno.“

„Kako se prezivam?“

„Daj, molim te – ne mogu to. Stvarno sam iscrpljen…“

„Tejn.“

„Tejn?“

„Tejn. Beki Mari Tejn.“

„Tako je“, kažem.

„U stvari se uopšte ne sećaš, je l’ tako?“ kaže ona gotovo šapatom, a onda prigušuje kikot.

Prekršta dugačke ruke i kratko zadržava šake na ramenima kao da nadoknađuje izostanak osećanja koje je očekivala od mene. „Bila sam tako zaljubljena u tebe, Stjuarte“, kaže sa uzdahom dok joj oči lutaju po tepihu s mrljama od pice i pepsi-kole koji se proteže od zida do zida. Nasilni zvuci sigurnosne kamere nemilosrdno se ponavljaju. Primećujem da devojka za recepcijom baca poglede iskosa na nas, a onda se vraća svetlozelenom sjaju svog kompjuterskog ekrana. Nema bežanja. Beki Mari Tejn spušta svoje dugačke ruke u znak predaje; iz desne šake visi plava marama. Odlažem National Geographic na stakleni sto i onda mi se najednom vraća slika tog vremena, u magnovenju vidim jutro naspram njujorškog prozora i činiju koju stežem golim kolenima, i kažem tek da bih nešto rekao: „Kosa ti je još crvenija nego što pamtim“, a ona prasne u smeh, zadovoljna što nisam prekinuo igru.

„Nije prava“, kaže ona.

„Šta?“ pitam uveren da misli na nešto metafizičko.

„Boja. Klerol. Iz tube.“

„Aha, razumem, izgleda odlično.“

„Hvala.“

„Vrlo… praznično.“

„Praznično?“ Kikoće se i rukom odbacuje kosu s potiljka kao filmska zvezda.

„Koliko smo onda imali godina?“ nastavljam bez prave želje.

„Bili smo klinci“, kaže ona. „U ranim dvadesetim.“

„Stvarno?“

„Ja u svakom slučaju. Toliko znam.“

„Klinci – da, valjda je tako.“

„Koliko ih imaš?“ pita. Pogled joj se sreće s mojim i mali grč tuge pretvara se u podvodnu struju.

„Misliš dece?“ Klima glavom i oči joj ostaju prikovane uz moje.

„Ceo čopor“, kažem.

„Koliko?“ uporna je.

„Petoro. Ali nisu svi od iste žene.“

„To me ne čudi.“ Smeška se.

„A ti?“ pitam.

„Dvoje. Dve – imam dve ćerke.“

„Dve. Sjajno. Gde su one?“ pitam.

„Ovde. Mislim…“

„Tako je. Ti si iz Indijanapolisa, zar ne?

„Jesam. Sećaš se toga!“ Osmehuje se.

„Sećam se da je zvao tvoj otac. Kad smo sedeli na krevetu jedući te stvari.“

„Pšenične klice.“

„Tako je. Zvao je da ti kaže za nerede u vašem prednjem dvorištu. Znači da je sigurno bila ’68, zar ne? Tada su svakog drugog dana izbijali neredi.“

„Mora biti.“

„Martin Luter King i…“

„Tako je.“

„Sve je eksplodiralo. Detroit, El Ej.“

„Ceo svet je ključao.“

„Tako se činilo.“

„Pa…“ rekla je dok je tražila nešto drugo. „Nisam htela da – mislim, bila sam tako zapanjena kad sam ušla i videla te da tu sediš. Nisam mogla da verujem. Znala sam da si ti čim sam te videla, ali… pomislila sam da ne mogu tek tako da prođem i ništa ne kažem. Razumeš – da odem u svoju sobu i pravim se da nisi ti. Morala sam da siđem i da ti nešto kažem. Mislim – sve to vreme.“

„Ne, ne, drago mi je što si prišla. Mnogo mi je drago što te vidim.“

„Kog vraga radiš ovde? U Indijanapolisu?“

„Samo prolazim.“

„Aaa…“

„A ti? Ako živiš ovde, zašto si odsela u Holidej Inu?“

Sve se zaustavlja. Najednom je zanemela i usne joj podrhtavaju. Iz nekog razloga prestao je i zvuk u pozadini. Devojka za recepcijom sad zuri u nas kao da podozreva nešto nezakonito.

„Moj muž…“, kaže Beki i tu prekida. „Moj muž je nestao pre mesec i po dana. Samo je – otišao.“

„Oh, ne“, kažem.

„Poveo je i ćerke.“

„Ne…“

„Možda je napustio zemlju.“ Ustajem i izvodim slabašan gest tešenja, ali radije bih istrčao napolje.

„Imaš li – hoću da kažem, da li ti neko pomaže?“ Usta mi se suše. „Policija? Advokati?“

„Da, kroz sve sam prošla.“

„To je prilično ozbiljno – mislim, to se smatra otmicom, je l’ da?“

„To jeste otmica.“

„Imate li ikakav trag. Mislim…“

„Pratili smo kreditnu karticu – znaš već, benzinske pumpe, restorani – ali sad smo u ćorsokaku. Sve se zbivalo u Floridi i onda odjednom nema ničeg.“

„U Floridi?“

„Deo porodice mu je tamo.“

„Šta je s ćerkama? Koliko godina imaju?“

„Petnaest i sedamnaest. U kući još sprovode istragu, zato ne mogu da budem tamo.“

„Eh.“

„Zato sam privremeno uzela sobu ovde. Ostaje mi samo da čekam, valjda.“ Mlitavo podiže ruku i plava traka na tren leprša kao udaljena zastava primirja. Pogledom ispituje dva plazma ekrana pošto su krici i pucnjava opet počeli. „Izvini“, kaže. „Nisam nameravala da sve ovo sručim na tebe. Samo sam te videla na toj sofi i pomislila…“

„Ne, sve je u redu. Drago mi je što si… radujem se što sam te video.“

Ona se smeje, onda zaplače, ali se brzo pribere i okreće rame ka meni. Prilazim da je utešim, ali ona mi okreće leđa i prekršta ruke. Recepcionerka ide ka meni kroz predvorje; na grudima joj je sjajna pločica sa imenom, na licu izraz izvinjenja. „Žao mi je, gospodine“, kaže, „ali upravo mi je potvrđena rezervacija za sobu koju sam vam pomenula. Onu dvokrevtnu za pušače“.

„Oh“, kažem.

„Sad su zvali da potvrde. Na putu su. Žao mi je.“

„Sve je u redu.“

„Odmah pored puta 465 je Motel 6. Kod njih obično ima mesta. Ako želite, mogu pozvati da proverim imaju li neku slobodnu sobu.“

„Ako vam nije teško. Bio bih vam zahvalan.“

„Nema problema. Obavestiću vas.“ Vraća se na svoje mesto. Izgleda da se Beki sabrala. Ruke joj se spuštaju i prelazi šakom preko kaputa kao da je upravo otkrila grudvice vune na njemu. Okreće se ka meni sa osmehom i nadlanicom trlja oči.

„Pa, drago mi je što sam naletela na tebe, Stjuarte. Nisi se nimalo promenio.“ Kreće ka meni pružene ruke, što mi izgleda malo neprimereno s obzirom na okolnosti, ali prihvatam rukovanje. Šaka joj je ledena i tanka i gotovo odmah je izvlači iz mog stiska. Onda spušta kratak sestrinski poljubac na moj obraz. Sad mi se sve vraća, miris njenog blagog daha. „Baj“, kaže najednom i ponovo nestaje u hodniku.

Da sam u tom času imao pištolj, pucao bih u plazma ekrane i možda u bucmastu sofu, a onda bih možda zasuo mecima stakleni stočić i brošuru o letovanju na Karibima i sve primerke magazina Time i Newsweek s muškarcem godine na naslovnoj strani. Umesto toga, vraćam se do recepcije gde se devojka s prikačenim imenom začudo trudi da mi pomogne. Prilazim dovoljno blizu da pročitam slova na pločici dok ona nešto zapisuje držeći telefonsku slušalicu između brade i ključne kosti. „Lašandra“, piše na pločici, pored malog žutog nasmejanog lica. „Lašandra“, kažem joj ne znajući tačno koji slog treba da naglasim. Daje mi znak očima i prinosi plavi lakirani nokat usnama kao da upravo iznajmljuje luksuzni apartman u Motelu 6. Prevlačeći kažiprstom preko grla, signaliziram joj da više ne želim sobu i krećem prema obrtnim vratima. Lašandra me zove zbunjena: „Gospodine! Izvinite, gospodine!“ Vraćam se do nje. „Zar ne želite sobu? Mislim da sam vam nešto našla.“

„Ne, hvala, ali cenim vaš trud. Vrlo ste ljubazni.“

„Nema problema, gospodine. Žao mi je što nije uspelo.“

„Lašandra, mogu li da vam postavim jedno kratko pitanje?“

„Svakako, gospodine. Šta god želite.“

„Zar nikad ne izludite slušajući tu televiziju po celu noć? To ubistvo?“

„Eh, više i ne čujem. Znate – uvek je uključeno.“ Osmehuje se i ja prolazim kroz obrtna vrata. Zvuk pucnjave bledi iza stakla.

Napolju je mračno, pahuljice padaju kroz narandžastu svetlost. Sasvim sam zaboravio da sam ostavio upaljen motor i moja žuta keruša počinje izbezumljeno da grebe stakla čim je videla da prilazim. Otvaram zadnja vrata. Iskače na asfalt i kliza se po ledenoj stazi. Divljački vrti repom kao da je nanjušila trag. Juri do malog kvadrata smeđe trave da se pomokri. Čini se da se temperatura spustila do niskih dvadesetih i oči mi suze od uskovitlanog snega. Pas verovatno obavlja najduže pišanje na svetu. Čuči tamo s neobično odignutom zadnjom nogom i zuri pravo u mene kao da bih mogao da odmaglim i ostavim je. Iza nje se diže para. Šuplje stenjanje autoputa navodi me da se zapitam da li sam konačno prekinuo sve veze iako to nisam stvarno želeo.

Vraćam psa u auto i sedam na vozačko sedište koje je sad usijano jer sam ostavio uključen i grejač. Spremam se da pritisnem pedalu kvačila, pogledam kroz sneg i vidim je – Beki Mari Tejn – tačno između farova. Zuri u mene na sličan način kao moj pas. Stoji i drhti, bez kaputa, a sneg joj pada na crvenu kosu i sija naspram svetlosti kao oreol. Je li ovo neki religijski doživljaj?

Trči prema prozoru i ja ga spuštam, zapanjen. „Izvini“, kaže. „Pomislila sam da bi možda hteo da ostaneš u mojoj sobi pošto ne možeš – mislim, imam kauč i sve što treba. Zaseban kauč. Na izvlačenje, znaš – u separeu sa umivaonikom. Nije baš cela soba, ali sam pomislila da bi te to poštedelo putovanja po ovom vremenu. Ne pokušavam – znaš…“

„Hvala ti, Beki“, prekidam je. „Stvarno sam ti zahvalan, ali morao bih da nastavim put.“

„Dobro, to je sasvim u redu. Nema problema.“ Osmehuje se. „Samo sam htela da ponudim. Nisam pokušavala da…“

„Ne, ali mnogo ti hvala. Stvarno se radujem što sam te opet video.“

„Ćao“, kaže ona ljupko i kratko mi mahne rukom i šalje mi poljubac s dlana dok se odvozim. Vidim u retrovizoru kako otresa sneg s cipela i ulazi u hotel. Pokušavam da se setim na koji stari film me to podseća. Jedan od onih otrcanih crno-belih iz četrdesetih o vojnim pilotima, sa suznim opraštanjima, kad Džimi Stjuart odleće u opasnu plavu daljinu. Zašto je sve što mi se javlja pred očima crno-belo?

Sneg doslovno juriša na vetrobran dok vozim prema skretanju za Luvil, pozadi se keruša vrti u malim krugovima, a zatim padne na sedište i sklupča se u loptu, zabija nos u rep i miri se s još sto pedeset kilometara sumornog autoputa. Počinjem da skrećem u prošlost dok svet postaje mutniji i belji. Možda postoji veza između spoljašnjeg slepila i unutrašnjih slika. Sad vidim ivicu dušeka, sive činije jednu do druge i naša kolena koja se dodiruju. Još neke stvari mi plove kroz glavu dok pokušavam da održim auto između linija: odlazak iz pustinje po jasnom danu. Ulazak u autobus. Silazak na Tajms Skveru. Ogromni poster pop grupe iz Engleske s frizurom likova iz Tri glinena goluba. Banka krvi sa obaveštenjem na prozoru da plaćaju pet dolara za pola litre. Crne kurve s crvenom kosom. Čet Bejker stoji na vratima Avenije Si, kod Tompkins Skver Parka s džinovskim američkim brestovima. Čorba od kupusa i ovsa. Prvi put čujem zvuk poljskog jezika. Žene iz Starog sveta u kaputu, s maramom na glavi. Kubanci igraju šah. Glasine o LSD-u i TCP-u. Gomile okupljene oko crne limuzine koje na radiju slušaju izveštaj o atentatu na Kenedija. Džungle zapaljene napalmom. Urne prekrivene američkom zastavom. Mazge koje vuku kovčeg Martina Lutera Kinga Juniora. Stenli Tarentajn sa saksofonom u papirnoj kesi.

Vrtim se u krug. U srcu snežne oluje vrtim se u krug. Nailazim na zaglavljeni u jarku ogroman traktor s prikolicom. Reklo bi se da vozač nije tu. Sada vozim preko linije, sa upaljenim svetlima za opasnost i nadam se da ništa ne juri prema meni iz suprotnog smera. Vozim naslepo. Pokušavam da stignem do proširenja pored puta, ali više ne znam gde je. U neprekidnoj snežnoj struji i kovitlanju nešto se događa s mojim vidom. Osećam se kao da najednom propadam kroz prostor, kao da su točkovi izgubili svaki dodir sa zemljom. Sad se zaista raspadam, drhtim, podilazi me strašna jeza, grčevito držim volan kao da svakog časa može da me proguta ponor u kom me nikad neće naći.

Nagonski pronalazim put natrag kroz sivilo, do izlaska s petlje, i dovlačim se na parking Holidej Ina. Porodica iz Tupela vadi prtljag iz ogromnog kamioneta u uskovitlanoj oluji, vuče svoje hladnjake i prtljag po zaleđenom asfaltu. Neko vreme sedim i gledam ih kroz brisače, svetla za opasnost još su mi uključena, a pas je vrlo uznemiren zbog onog što bi moglo biti pred nama. Možda treba da provedem noć u autu, pomišljam. Sačekaj. To znači da će motor ostati uključen da se ne bih na smrt smrzao. To dalje znači da će pas cvileti i vrteti se u krug. Palim satelitski radio u nadi da ću nešto saznati.

Ne mogu da podnesem anđeoski glas Sema Koka. Gasim radio da bih izbegao potpuni emocionalni slom. Mogu li ovako sedeti celu noć? Sa upaljenim motorom. Sa psom koji se vrti. Sa svetlima koja žmirkaju. Sa snegom koji pada. Šta će se dogoditi kad se najzad pojavi sunce i sneg prestane da pada i led se otopi i ceo krajolik se preobrazi u proleće i procveta ono što cveta i seljaci krenu uz dugačke brazde u svojim ogromnim kombajnima? Šta će se onda desiti? Da li ću još ovako sedeti sa upaljenim motorom? Šta će se desiti kad otkriju da neko pokušava da živi u svom autu na parkingu Holidej Ina? Moram da se parkiram!

To i činim, a onda jedna stvar vodi drugoj i vraćam se u hotelsko predvorje ne radujući se što ću opet sresti Lašandru, što ću čekati u redu iza automobilske porodice iz Tupela. Ali tu sam. Hvala bogu, televizijski kanal se promenio. Sad su vesti s nekim uglednim tipom u odelu koji se šetka ispred velike elektronske mape Sjedinjenih Država i magijski dodiruje oblasti, pa se na jugu pali crveno svetlo, a na severu plavo, što stvara utisak da je cela prokleta zemlja crtać podeljen kao pita od jabuka, i da u njoj niko ne živi, da niko ne pokušava da dobije običnu sobu u Holidej Inu usred snežne oluje, negde u predgrađu Indijanapolisa.

Porodica iz Tupela konačno se s celom opremom odvlači ka sobi za pušače koja je meni uskraćena. Lašanda je u nedoumici kakav izraz lica da namesti dok me gleda kako pokunjeno opet tu stojim. Odlučuje se za spoj ljubazne učtivosti i čistog užasa zbog onog što sigurno vidi u mojim očima. „Zdravo, Lašandra“, kažem ponizno. Ona ništa ne kaže. „Pitao sam se da li biste mogli da mi učinite uslugu. Ja – oluja je stvarno gadna. Da ne poverujete.“

„Čula sam“, kaže ona. „Od onih ljudi iz Tupela.“

„Neverovatno. Prava nepogoda. Jedva sam video haubu ispred sebe.“

„Bilo je i u vestima“, kaže ona. „Sve do Nju Orleansa, valjda.“

„Stvarno? E pa… nisam… morao sam da se okrenem i vratim.“

„Ali i dalje nema praznih soba“, kaže ona.

„Ne, znam, to znam. Ali sam se pitao da li je… imam ovde staru prijateljicu. Ona žena – znate ona žena s kojom sam razgovarao? Visoka mršava žena s crvenom kosom?“

„Tako je“, kaže ona.

„Pitao sam se možete li da mi date njen broj pošto mi je ponudila da ostanem u njenoj sobi i…“

„Nije nam dozvoljeno da dajemo imena gostiju, gospodine.“

„Ne, znam. Mislim, znam njeno ime. Ime joj je Beki Mari Tejn i nekad smo živeli zajedno u Njujorku. Mislim, nekad davno.“

„Ali ipak ne smem da vam kažem broj njene sobe. Takvi su naši propisi.“

„Razumem, ali mogu li da je pozovem na lokal? Da li bi to bilo u redu?“

„Naravno. Mogu da vas pustim da pozovete. Odmah ću vas povezati.“ Privlači telefon, traži broj Bekine sobe, ukucava ga i predaje mi slušalicu. Prinosim je uhu nadajući se da će Lašandra prestati da zuri u mene i diskretno okrenuti leđa, ali ona ostaje nepomična i oči joj svrdlaju moje. Beki podiže slušalicu.

„Halo?“ kaže i od jednostavne nevinosti njenog glasa počinjem da plačem i ne mogu da se zaustavim, i Lašandra se konačno okreće na drugu stranu.

 

Sam Shepard 08/08/2017

The New Yorker, 23.11.2009.
Peščanik

Biti velik, a ne biti moćan i bogat


“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)

 

Tehnologija: sluškinja koja nas okiva


Tehnologija nam pruža život sa obiljem slobodnog vremena u budućnosti. Pa ipak, je li to ono što zaista želimo?

U jednoj od epizoda američkog animiranog sitkoma „Džetsonovi“ (Jetsons), Džordž Džetson se požalio na težak rad i kulučenje. Bila je to izjava koja bi početkom 60-tih godina prošlog stoleća izmamila smeh gledaocima, ali i osećaj uzbuđenja za ono što čoveka i njegov rad očekuje u budućnosti. Čitav Džordžov zadatak sastojao se u tome da dvaput nedeljno pritiska neko dugme u periodu od jedan sat. Produkcija Hane i Barbere je sa Džetsonovima napravila veoma uspešan spoj „šmeka“ svoje legendarne „Porodice kremenko“ i otkačenih „futurističkih“ vizija (recept kojeg su producenti crtanog serijala „Simpsonovi“ kasnije pokušali da primene u „Futurami“, prim. prev.). Džetsonovi su pre šest i po decenija obećavali „hleba i igara“ a bez teškog i dugotrajnog rada.

A ispalo je… pa, tako nekako – mada ne baš smešno i veselo po nas.

Naša utopistička vizija budućnosti, budimo iskreni, uvek je veoma nalikovala onoj koja nam se nudi u Džetsonovima: to je zamisao po kojoj će u svetu budućnosti biti daleko više tehnologije a daleko manje ljudskog rada. Više vremena za našu porodicu, prijatelje i zadovoljavanje naših strasti. Ali, da li je to ono što zaista želimo? Možemo li kao društvo da se prebacimo na stil življenja koji podrazumeva mnogo više slobodnog vremena? U trenutku kada stojimo na raskršću dve epohe, i kada mnogi vodeći glasovi u Silikonskoj dolini zagovaraju budućnost u kojoj je uspostavljen univerzalni osnovni dohodak – a bez adekvatnih nivoa zaposlenosti onih s punim radnim vremenom – postavlja se pitanje: da li je naša poslovna, politička i društvena kultura u stanju da se prilagodi situaciji u kojoj će ljudi imati daleko manje posla a daleko više slobodnog vremena?

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

“Intelektualno, verujem da je ovo nešto što Amerikanci žele”, kaže Avi Rajhental (Avi Reichental) kada ga upitaju da li čovek želi tehnološku asistenciju mašina u tolikoj meri  da može povećati svoje slobodno vreme. Rajhental, koji je osnivač i predsednik kompanije XponentialWorks™ primećuje da ima uvid u konvergenciju tehnoloških trendova. Avi je futurista koji se nalazi u Odboru za inovacije Fondacije XPRIZE i redovno govori o pravcima i perspektivama kretanja savremenog društva. “Smatramo da je u toku dalje koncipiranje ljudske prirode”, nastavlja Reichental, “u želji za sveprisutnom produktivnošću i lakšim pristupom povezanosti (s ljudima i tehnologijama)”.

Velika ironija našeg tehnološkog napretka je što se mnogi od nas, 2017. godine, nalazimo kompletno preopterećeni. Zar danas ne bi trebalo da imamo više slobodnog vremena? Ovo danas je u suprotnosti sa načinom na koji generalno zamišljamo namenu i svrhu tehnološkog napretka: kako bismo sebi olakšali život. Trenutno, baš i ne živomo život Džordža Džetsona iz crtaća 1962…

Zašto je to tako? Postoje li neki drugi razlozi zašto radimo (u zapadnim kulturama, naročito Americi) toliko koliko radimo danas?

Često je u Americi slučaj da smo mi ono što je naša karijera. Naše karijere nisu samo visina naše plate već i pružanje osećaja svrhe i identiteta. Prisutna je i zabrinutost da, u pogledu Univerzalnog osnovnog dohotka to što ovaj koncept možda u potpunosti ne uzima u obzir ljudsko stanje i osećaj identiteta koji je snažno povezan s onim što radimo. Kako bismo se zapravo prilagodili budućnosti kada bismo imali manji fokus na karijeru?

“Stoga se rad percipira ne samo kao prosto obezbeđivanje prihoda već i kao davanje društvenog legitimiteta našim životima. Za mnoge to može biti glavni izvor ličnog identiteta: posredstvom osećanja da je ono što smo po vokaciji neophodno za lično samopoštovanje. Profesija ili trgovina daruju nam takođe i identitet – nas kao doktora, nastavnika, inženjera, mehaničara, sekretara, električara i tako dalje. Neki specifičan posao, nezavisno od profesije ili trgovine, može nam dati identitet – kao konsultanta, menadžera, direktora, supervizora, vođe radnog tima, ili naprosto možemo dobiti osećaj identiteta kao radnici, ili ako učestvujemo u nekom poslu, ukoliko aktivno doprinosimo nekoj stvari; razumljivo je da oni koji ne mogu da rade ili ne mogu da pronađu posao u našem društvu mogu zavideti onima koji imaju taj (ne samo) profesionalni identitet. ” – odlomak iz studije Toma Frajersa, „Rad, identitet i zdravlje“, objavljen u „Kliničkoj praksi i epidemiologiji mentalnog zdravlja“)

Naš osećaj identiteta i svrhe često je umotan u naš profesionalni život. Da li smo, sada kada i ovo imamo na umu, i dalje spremni za potencijalnu budućnost sa manjim fokusom na našu karijeru?

Ulaskom u društvenu komunikaciju, prvo pitanje koje nam drugi obično postavljaju je: “Pa, šta radite, čime se bavite?” Osoba koja postavlja pitanje verovatno neće želeti da sluša priče o velikom američkom romanu na kome radite, o vašim strastima, hobijima ili onome čemu težite. Ovo pitanje, naravno, predstavlja usmeren način kategorizacije zasnovanog na vašoj karijeri. Ako ekspanzija visokih tehnologija već narušava našu sposobnost povezivanja našeg identiteta sa našom karijerom, moramo se zapitati da li bismo mi, kao društvo, bili sposobni da sprovedemo ovakvu tranziciju ka ukidanju ili značajnom redukovanju profesionalnog identiteta. I dok nam se, s jedne strane, identitet spojen sa profesionalnom strašću i emocijama čini i dalje poželjnim (pod uslovom da nam tehnologija obezbedi značajne količine našeg slobodnog vremena), razvoj tehnologije odvija se protiv naših usađenih kulturnih normi.

“Mislim da će se ovakav proces odvijati još generacijama, tokom dužeg vremenskog perioda”, kaže Rajhental dok govori o potencijalnom predstojećem pomaku ka društvu sa manje ljudskog rada. “Ono što će biti potrebno je da to uradimo na miran način, kako bismo mogli da obavimo prelazak na način koji je manje traumatičan. Tehnologija neće promeniti ljudsku prirodu”.

Rajhental s jedne strane spominje svoj optimistički pogled uspostavljanja tehnologije kao društva koje stvara bogatstvo resursa, ali i kako su u nas duboko ugrađeni aspekti ljudske prirode koji se teško mogu promeniti. “Neke od ovih vrednosti, kao i mesto gde zadobijamo ekonomsku povezanost stvoriće bogatstvo na način koji  omogućava svima koji učestvuju u ekosistemu da dobro žive”, kaže on. “To, međutim, ne znači da ćemo biti u stanju da se oslobodimo naših strahova i nemira”.

U budućnosti bi efikasnost i bogatstvo nastalo tehnologijom mogli dovesti do toga da imamo mnogo više slobodnog vremena. To vreme koje imamo na raspolaganju kako bismo se pozabavili bavimo našim strastima i češće viđali naše prijatelje i porodicu. Ovo je udaljavanje fokusa od današnje percepcije identiteta, po kojoj karijere predstavlja naš identitet.

Sad je samo potrebno da vidimo je li to budućnost koju zaista želimo ili koju bismo čak bili u stanju da tu “lagodnost dokolice” ponesemo na svojim plećima.

Big Think