Azijski e-samit: svetski centar za više od 1.400 e-trgovaca


Drugi azijski e-samit održao se 5. i 6. decembra u Kongresno-izložbenom centru u Hong Kongu (HKCEC). Jednodnevni događaj, organizovan od strane Saveta za razvoj trgovine Hong Konga (HKTDC) nudi jednu platformu za istraživanje budućeg razvoja e-trgovine, a prisustvovalo je preko 1.400 poslovnih profesionalaca iz različitih sektora, i e-tailora (relativno nova fraza, miks reči retailer i tailor).

Na samitu su održane dve plenarne sednice, od kojih je prvom predsedavao Ju Hong Koh (Yew Hong Koh), generalni direktor i trgovac na veliko u Kini angažovan od strane kompanije Accenture. Kohu se pridružila grupa eksperata sa panela, stručnjaka za „i-tejlere“ iz čitave Azije, kako bi razgovarali o tome kako onlajn maloprodajni ekosistem može podstaći rast poslovanja, ali i pomoći malim i srednjim preduzećima (MSP) da izgrade svoje brendove.

Šta je to „i-tejlerski ekosistem“?

Sesija je započela tako što je svaki govornik objašnjavao onu ulogu koju njihova kompanija igra u ekosistemu e-tailinga. Kasandra Džirard (Cassandra Girard), potrpedsednica Global Vice-a i šef SAP-ovog odeljenja za korisničko iskustvo u potrošačkoj i turističkoj industriji, objasnila je da SAP ima dugu istoriju pomaganja preduzećima da se tranformišu iz fizičkih prodavnica u „e-radnje“. “To zahteva temeljnu transformaciju, a ne samo korak ka Mreži i da tek tako, odjednom, postanete onlajn”, rekla je Džirard. Njena glavna tema na ovom skupu bila je poboljšanje korisničkog iskustva, što je novo „bojno polje“ na tržištu. Njen cilj: postaviti klijenta kao prioritet i u žižu pažnje – prvo se gleda klijent i sve ono što radi. “Ovo će rezultirati poboljšanim marketingom, prodajom i uslugom”, rekla je ona.

Dženi Čong (Jenny Cheung), šefica korporativnog marketinga za Majkrosoftovu filijalu u Hong Kongu fokusirala se na to kako dobiti jasnu sliku o korisničkim uvidima, njihovim potrebama i problemima, kako bi e-kreatori mogli ponuditi odgovarajuća rešenja. “Ključna je identifikacija uvida kupaca, a to se radi pomoću tehnologije i inovacija”, rekla je ona.

Klej Lijao (Clay Liao), savetnik za mobilna tehnička rešenja u Guglu objasnio je da je Guglova uloga bila most između Guglovih klijenata i njihovih klijenata, bez obzira na region, jezik ili kulturu. “Google koristi veb tehnologiju iza scene kako bi svojim klijentima rešio probleme”, rekao je on.

Džozefina Čou (Josephine Chow), koosnivač i šefica Expansion-a u koncept-servisu ShopBack, objasnila je šta je to ShopBack koncept, koji podrazumeva pomoć kompanijama na tržištu da bolje utrže i više cene svoje proizvode, kao i da svojim uslugama raspolažu ekonomično. Oni ShopBack-u plaćaju proviziju samo onda kada postoji uspešna transakcija. ShopBack tada daje deo provizije korisnicima kako bi ih ohrabrili da se vraćaju u ShopBack zarad koristi koju će imati svih 1.500 partnera na njihovoj platformi. Čou je koristila analogiju tržnog centra, pri čemu je ShopBack operater tržnog centra koji pruža stručne usluge prodavnicama i dovodi im kupce uz 10% provizije, da bi zatim pola provizije vratila kupcima kako bi ih ohrabrila da se opet vrate u njihov ekosistem, tj u korist svih „zakupaca“ – korisnika ove platforme za elektronsku trgovinu.

Još jedna govornica na sesiji bio je Šeri Zer (Sherry Zehr), koja predvodi regionalno odeljenje za modu i igračke u kompaniji Shopee, brzo rastućem onlajn maloprodajnom kanalu u jugoistočnoj Aziji i Tajvanu, koji pruža platformu i malim preduzećima a i velikim fizičkim prodavnicama koje žele da svom biznisu pridodaju prisustvo na mreži. “Shopee pruža punu uslugu”, objasnila je Šeri Zer. “To je tržište sa elementima društvenih mreža.” To je, takođe, i kanal za e-kreatore koji privlače masovni internet saobraćaj, obezbeđujući im broj poseta njihovim onlajn prodavnicama u obimu koji oni sami nisu u stanju da postignu. Platforma nudi različite funkcije, pri čemu e-kreatori razgovaraju s kupcima u realnom vremenu. “Ova platforma se dobro prenosi iz domena društvenih medija”, rekla je Zer.

Promene i trendovi na onlajn tržištu

Razgovarajući o promenama koje se dešavaju na online tržištu, Zer je rekla da je ključni trend bio prelazak na mobilne uređaje. U jugoistočnoj Aziji, mnogi klijenti su preskočili eru personalnih računara i otišli ​​direktno na mobilne platforme. “Dostupnost i pristupačnost pametnih telefona pomerila je tržište ka mobilnom upravljanju”, rekla je ona. Shopee je lider u regionu jer je na svoju platformu pridodao funkcije kao što su igre, kvizovi, programi lojalnosti i interakcija kako bi se izgradila lojalnost kupaca, kazala je ona, dodajući da će “trend mobilnosti nastaviti da raste”. Shopee, takođe, pomaže kompanijama u na teritoriji čitave Kine, Hong Konga, Koreje i Japana da ulaze na tržišta jugoistočne Azije sa potpunom logističkom podrškom od tipa „end-to-end“, što je posebno važno u zemljama kao što su Indonezija i Filipini.

Džozefina Čou je razgovarala o zanimljivim trendovima koji se mogu očitati iz dosad prikupljenih podataka u različitim zemljama, a kojih e-prodavci moraju biti svesni. Na primer, najveći obim dnevnih transakcija u Maleziji se odigrava upravo tokom pauze za ručak; u Indoneziji je to između tri i četiri sata popodne, jer je u to vreme pristup internetu na poslu bolji na poslu; u Singapuru, veći broj transakcija odvija se kasno uveče.

Dženi Čong je na skupu u Hong Kongu rekla da su upotreba veštačke inteligencije (AI) i analiza podataka zarad razumevanja prohteva potrošača trendovi koji su u velikom porastu. Ovi trendovi su prava revolucija u načinu pretraživanja na Mreži, rekla je Čong. Na primer, klijentu je potrebno samo otpremanje (upload) slike onoga što žele, a kompjuter će pronaći prodavca tog proizvoda. “Ovo olakšava iskustvo kupovine na Mreži”, rekla je ona.

Usredsređivanje na korisničko iskustvo

Džirardova je naglasila važnost fokusiranja na iskustvo kupaca. E-trgovina je danas posvuda, tako da je važno izgraditi temelj za razumevanje kupca i njegovih prohteva, a onda ta saznanja iskoristiti za pravilno angažovanje, upravljeno u cilju odgovora na njihove potrebe i želje, rekla je ona. Cilj je transformisati iskustvo kupca”, kaže ona. „Fokus na kupca treba da predstavlja kulturu pristupa u modernoj e-trgovini”, rekla je Džirardova. “To nije tek naprosto pitanje korišćenja tehnologije. Preduzeća moraju transformisati svoje metode organizacije. “

U odgovoru na pitanje kako pokrenuti rast, Čong je rekla da je ključ rasta u “Stvarnom razumevanju klijenta”. Upotreba veštačke inteligencije i velikih grupa podataka (big data) omogućava i-tejlerima da poboljšaju stopu konverzije. “Kada kompanije mogu predvideti šta je to što potrošač želi, one tada mogu povećati svoj promet i ujedno smanjiti inventar svoje fizičke imovine.”

Džozefina Čou je rekla da su podaci korisni, iako bi izvlačenje smisla iz njih mogao predstavljati veliki izazov. Čitanje big date zahteva inovativni pristup. “Kompanije treba da iznalaze proizvode koji rešavaju probleme potrošača”, rekla je ona. Takođe je važno da fizičke prodavnice integrišu svoja online i offline iskustva, pošto mnogi ljudi i dalje vole da posete fizičku prodavnicu. Dakle, ShopBack nudi i „cashback“ to jest povratak novca „oflajn“ – u samoj fizičkoj prodavnici.

Šeri Zer je rekla da online kanali mogu pomoći trgovcima da ciljaju i segmentiraju kupce, pa je važno integrisati online i offline iskustvo. “Shopee pomaže maloprodajnim kompanijama da postanu mesta za fokus na kupcima”, objasnila je ona. Sa uslugom koju nudi Shopee, oni se pridružuju tržištu umesto da budu samo jedna izolovana trgovina na mreži. Svaki prodavac koristi druge kako bi izgradio i proširio svoju bazu kupaca. Ovo omogućava vrlo malim i-tejlerima da se pridruže platformi i iskoriste popularnost većih i-tejlera.

Klej Lijao, savetnik za mobilna tehnička rešenja u Guglu je na ovom skupu podelio s prisutnima neke veoma važne podatke o značaju trenutnog, takoreći riltajm privlačenja pažnje kupaaca. Prema Guglovim nalazima, 53% korisnika mobilne telefonije gubi strpljenje nakon samo tri sekunde ukoliko ih ono što oni vide ne interesuje, a svaki period od tri sekunde podrazumeva da trgovci imaju potencijalni pad prihoda od 70 odsto. “Važno je učiniti sajtove i mobilne aplikacije što zanimljivijim”, rekao je Liao. Prema njegovim rečima, internet giganti već uveliko traže veliki trend koji će tek nastupiti: na primer, koristeći Google Asistent ne samo da kupuju i prodaju stvari online, već i da ga koriste za upravljanje kućnim aparatima.

Jedno od pitanja iz publike je uključivalo zabrinutost usled velike količine podataka koje kompanije prikupljaju od onlajn kupaca. Dženi Čong je rekla da poverenja treba izgraditi na sistemu poverenja i privatnosti. “Mi smo odgovorni za zaštitu ovih informacija, a ako zloupotrebimo ovo poverenje sada, onda ga više na dugi rok nećemo uspeti da nadoknadimo”, rekla je Čong.

… A ostali događaji usmereni na tehnologiju stvaraju sinergiju

HKTDC održao je ukupno pet događaja u Kongresno-izložbenom centru Hong Kong: azijski E-tailing samit, HKTDC SmartBiz Ekspo (5-7 Dec), HKTDC Hong Kong International Franchising Show (5-7 Dec) i Biznis i IP Azija forum (6-7 Dec), kao i DesignInspire (6-8 Dec). Ovi događaji su se fokusirali na nove tehnologije i pokrivaju različite faze lanca snabdevanja, uključujući istraživanje i razvoj, dizajn, proizvodnju, prodaju i marketing. Oni imaju za cilj da pomognu malim i srednjim preduzećima da povećaju svoju konkurentnost i ekonomičnost, kao i da razvijaju nove poslovne oblasti i tržišta kako bi se prilagodili promenljivom ekonomskom okruženju.

 

Asia Today

Srodni sajtovi:

HKTDC SmartBiz Expo 

Asian E-tailing Summit 

Business of IP Asia Forum

HKTDC Hong Kong International Franchising Show

DesignInspire 

The Global Competitiveness Report 2018


Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) je objavio da je Srbija napredovala za 5 mesta, i rangirana je na 65. mestu na Globalnoj listi konkurenosti prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2018. godinu.

Srbija je ostvarila poboljšanje i napredak skoro u svim stubovima konkurentnosti, a poboljšanju naše pozicije najviše su doprineli: Makroekonomska stabilnost, Obrazovanje i veštine, Tržište proizvoda i Finansijski sistem. Jedino pogoršanje faktora konkurentnosti zabeleženo je u stubu koji prati razvijenost i kvalitet institucija.

„Od svih stubova koji mere konkurentnost Srbija ima najbolji rang u okviru stubova koji prate obrazovanje i veštine i sposobnost za stvaranje inovacija. Svetski ekonomski forum u ovogodišnjem izdanju Indeksa konkurentnosti posebnu pažnju posvećuje inovacijama i ukazuje na njihov značaj za dugoročni ekonomski rast. S obzirom da su obrazovanje i inovacije blisko povezani, dobri rezultati u ovim poljima daju optimizam u pogledu sposobnosti naše privrede da generiše ekonomski rast u narednom periodu“, izjavila je Jelena Žarković, direktorka FREN-a.

„Čestitam svim građanima Srbije, na sjajnom rezultatu za 21018. godinu. Srbija je napredovala pet mesta na indeksu koji je veoma važan za konkurentnost i atraktivnost naše zemlje za potencijalne investitore. Ono što me još više ohrabruje je što imamo veći rast u odnosu na sve zemlje u regionu i kad posmatrate sve zemlje koje su u ovom indeksu, njih 140, imamo rast iznad proseka. To dokazuje da smo na pravom putu reformi našeg sistema i da iz godine u godinu povećavamo kvalitet života i životni standard građana Srbije. Kad imate dobre rezultate u obavezi ste da imate još bolje i ukoliko nastavimo ovim tempom brzo ćemo ući u top 50. To je naš cilj. Nadam se da ćemo sledeće godine predstaviti još bolje rezultate“, izjavio je ministra finansija Siniša Mali.

Najveći napredak u odnosu na vrednost iz prethodne godine, ostvaren je unutar stuba Makroekonomska stabilnost. Takođe, najveći doprinos poboljšanju pozicije doneo je stub koji prati razvijenost i stabilnost Finansijskog sistema.

„Gledajući iz ugla privrede, možemo da kažemo da smo svedoci da se dešavaju pozitivni pomaci, da se administracija pokrenula, da je uvođenje e-uprave dovelo do pomaka u smanjenju državne birokratije, kao i poboljšanje percepcije privrednika o pozitivnim efektima iste. Ima puno prostora za unapređenje konkurentnosti Srbije, od doslednog sprovođenje reformi do fokusa ulaganja u tehnološku spremnost i sofisticiranost proizvodnih procesa. Mi se kao udruženje menadžera fokusiramo na razvoj menadžerskih kadrova i njihovo osnaživanje, da se pripreme i razvijaju i sebe i svoje kompanije za budućnost poslovanja koju donosi digitalna transformacija. To ćemo nastaviti i u narednom periodu, jer je to izuzetno bitno za konkurentnost naše zemlje, za koju se nadamo da će nastaviti da jača, a time i da ćemo napredovati na ovoj listi“, rekla je Jelena Bulatović, izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera.

*U novom globalnom izveštaju o kretanju konkurentnosti u 2018. godini izvršena je značajna revizija dosadašnje metodologije koja se koristila za procenu konkurentske pozicije privreda. Konkurentnost se i dalje prati na osnovu 12 stubova, ali su njihova pozicija, struktura i način kalkulacije promenjeni, kao i nazivi. U skladu sa promenom metodologije Izveštaja o globalnoj konkurentnosti, kao i ranga, rezultati mogu biti uporedivi samo sa preračunatom vrednošću IGK koju je Svetski eknomski forum sproveo za podatke iz 2017. godine i objavio zajedno sa ovogodišnjim izveštajem.

Pozivamo Vas da preuzmete najnoviju rang listu zemalja prema ostvarenom nivou konkurentnosti za 2018. godinu. U prilogu, uz rang listu, biće Vam dostupna analiza položaja Srbije u odnosu na zemlje iz okruženja koja se zasniva na podacima iz Izveštaja Svetskog ekonomskog foruma.

FREN je 2011. godine postao lokalni partner Svetskog ekonomskog foruma na projektu „Global Competitiveness Report“, na trajnoj osnovi. Projekat se sastoji u prikupljanju informacija od direktora domaćih firmi u formi ankete. Na osnovu sistematizovanih rezultata ankete i podataka međunarodno uporedivih baza formira se Globalni indeks konkurentnosti (Global Competitiveness Index) koji predstavlja meru nacionalne konkurentnosti.

Indeks globalne konkurentnosti, smatra se jednim od najvažnijih indikatora prilikom rangiranja zemalja kod kreditora i potencijalnih investitora koji bi mogli da se odluče na poslovanje u jednoj zemlji, a vrednost indeksa dobija se kombinovanjem podataka iz međunarodnih baza i rezultata iz ankete koja se sprovodi među privrednicima.

Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2018

Serbia – The Global Competitiveness Report 2018.pdf

KONKURENTNOST SRBIJE ZA 2018. GODINU.pdf

 

FREN

Amerika i Kina: ključni trenutak


Odnosi između SAD i Kine sada su u ključnoj fazi, a obe strane moraju jasno da porazmisle jedna o drugoj, kako bi pokušali da razluče bitno od nebitnog kroz zamagljene percepcije i pogrešna tumačenja, izjavio je bivši premijer Australije prošle srede, dodajući da je sastankom lidera dvaju zemalja na marginama samita G20 kupljeno još malo dragocenog vremena za obe strane kako bi rešile sve razlike koje ih sučeljavaju.

“Da li smo sada, kako nas je Grejem Alison upozorio,”predodređeni za rat”, ili je sada na delu neka nova strateška ravnoteža između njih?” Kevin Rudd, predsednik Azijskog društva upitao je prisutne zvanice tokom svoje diskusije, za vreme večere koju je ovo društvo priredilo u Njujorku.

On je rekao da, zarad odgovora na ova zaista teška pitanja, ljudi sa obe strane pregovaračkog stola moraju “jasno porazmisliti o našim vrednostima, našim interesima i našem identitetu”.

“Oni nas teraju da pažljivo razmišljamo o onome što je esencijalno, kao i o onome šta nije neophodno, gde treba da postoji kompromis, a šta bi trebalo da ostane sporno”, dodao je on.

Rud je apeluje na to da se pitanje “mora analizirati i što skorije na njega uskoro odgovori”, jer su odnosi između SAD i Kine sada na “potencijalno opasnom terenu – neka vrsta ‘ničije zemlje’ između jednog skupa strateških pretpostavki koje jedni imaju o drugima, i koje stoje poput balasta već nekoliko decenija – a tu je i Hrabri novi svet u kojem se sve može prigrabiti.”

Rud je ovo rekao uoči pokretanja debate o perspektivama budućih američko-kineskih odnosa, stoga je važno da pogledamo stanje njihovih međusobnih odnosa na kraju godine, nakon samita u Buenos Airesu.

Rud je rekao da su sastanak između američkog predsednika Donalda Trampa i kineskog predsednika Ši Đinpinga prošlog vikenda u Buenos Airesu “kupili dragoceno, iako ograničeno, vreme za sebe ali i za svet”.

Na sastanku tokom prošlonedeljne večere u Argentini, predsednici su pristali da suspenduju planirano povećanje tarifa kineskoj robi vrednoj 200 milijardi dolara, u visini od 10 do 25 odsto.

Što se tiče kineske strane, Ministarstvo trgovine saopštilo je na svojoj veb stranici u sredu da će Kina početi da hitro sprovodi specifične stavke iz pregovora i to tamo gde postoji saglasnost sa Sjedinjenim Državama, uz dalju podršku trgovinskim pregovorima u okviru 90-dnevnog rasporeda i mape puta.

Rud je rekao da postoji pet složenih političkih pitanja oko kojih postoje velike nesuglasice, i koje treba rešiti do isteka roka za postizanje dogovora (1. mart 2019. godine), uključujući bilateralni trgovinski disbalans, ograničenje pristupa tržištu, zaštitu intelektualne svojine, transfer tehnologije i konkurenciju u oblastima tehnologije.

On je rekao da, i pored postavljanja roka za rešavanje tih problema, 90-dnevna pauza bi dvojici lidera obezbedila neko vreme za rešavanje problema njihove domaće ekonomije.

“Tramp će do marta imati potpuniju ideju o položaju njegovog domaćeg ekonomskog i političkog pejzaža, a potom će znati i kakav je stepen bilo kakvog značajnijeg omekšavanja u ekonomiji na koju već utiče monetarna politika, koju je pooštrio Fed”, rekao je Rud.

On je rekao da smatra da postoji mogućnost da će Kina zagovarati globalnu slobodnu trgovinu i ujedno privući pažnju globalni trend prema protekcionizmu koji trenutno ugrožava šire svetske ekonomije s hrabrim najavama o liberalizaciji trgovine u celom svetu.

Kineski ekonomski reformatori su već prisustvovali većem uvođenju u poslove koji su u potpunosti u vlasništvu inostranih finansijskih institucija na svom domaćem tržištu—što predstavlja novi način preplitanja ovih tržišnih kretanja i trendova na kineski sistem, dodao je on.

“Ove godine, na primer, imali smo prilike da vidimo veliku limitiranost stranih ulaganja, pritom „olakšanih“ za ulazak u sektor kineskih finansijskih usluga za 45 milijardi dolara”, rekao je Rud.

Rud je izjavio da je upravo sada zabrinut, a da se ta zabrinutost tiče nesporazuma i pogrešnog tumačenja pripadnika oba ova naroda.

“Moramo biti oprezni na način na koji se ova rasprava – u kojoj svaka strana priča i kritikuje onu drugu – odvija u obe naše zemlje”, rekao je Rud.

Žang Ruinan, Njujork (China Daily, američko izdanje)

Huawei: Brzi rast kineskog poslovnog šampiona u pet grafikona


Huawei je prava „pokazna vežba“ koliko je, zapravo, dinamičan savremeni kineski tehnološki sektor. Poslednjih godina on je imao fenomenalan uspon: od male firme koja proizvodi prekidače za telefonske centrale, do globalnog lidera u tehnološkoj industriji.

Iako je ovaj brend mnogima poznat po mobilnim telefonima, Huawei je svoje prste umešao i u još neke druge poslove: od cloud-usluga, do veštačke inteligencije.

Uprkos rastućoj kontroverzi oko toga da li korišćenje Huaveijeve telekomunikacione opreme predstavlja bezbednosni rizik – čak i „rampe“ na poslovanje ove firme koja je u nekim zemljama nedavno spuštena – pa čak i nedavno hapšenje Mengove  u Kanadi, koja spada među najviše rukovodioce ove firme – ova kompanija je nastavila da korača stabilnom putanjom globalnog rasta.

Taj rast je nastao u pozadini jedne privredno brzorastuće Kine, na svom putu da postane druga po veličini ekonomija sveta, pružajući joj ogromnu bazu na kojoj bi gradila svoje početno tržište, što je odskočna daska za dalju, međunarodnu ekspanziju.

Ono što je za potrošače ovde najznačajnije, Huawei je ušao na tržište potrošačke elektronike, a posebno na tržište pametnih telefona.

Huawei je početkom ove godine nadmašio Apple po broju prodatih mobilnih telefona na globalnom planu. Ova prodaja se statistički ne odražava baš uvek kroz broj telefona koji su stigli do svojih kupaca, mada je ovakav i ovoliki prodor u proizvodnji i distribuciji još uvek dobar pokazatelj porasta popularnosti Huaveija, uključujući i one najskuplje, flagship i premium modele ali i one čija je cena u rangu Honor modela ili niža.

Porast prodaje pametnih telefona dolazi uprkos politički obojenom neprijateljstvu prema brendu u nekim delovima sveta, posebno u Sjedinjenim Državama. Tamo, nijedan telekom-operater ne podržava Huawei, pa dok Amerikanci mogu kupiti Huawei mobilne telefone, oni se u SAD ne prodaju na veliko.

Ali, kada je reč o telekomunikacionoj mrežnoj opremi, koja čini najveći deo Huaveijevog poslovanja, zvanični Vašington ima najvećie i najžešće prigovore.

Sjedinjene Države su zabranile upotrebu Huaveijeve opreme u svojim telekomunikacionim mrežama, upozoravajući na bezbednosne rizike i ujedno pozivajući i druge zemlje da je slede. Ipak, širom sveta, pa čak i na američkom kontinentu, tržište za Huaveijeve proizvode je u poslednje tri godine poraslo.

Odluka Vašingtona da blokira upotrebu Huaveijeve opreme u telekomunikacionoj infrastrukturi temelji se na zabrinutosti za nacionalnu bezbednost, premda ke ova situacija presilkana i na neka druga mesta: na Novom Zelandu, u Australiji i Japanu.

Uz aktuelni američki pritisak na druge zemlje da je slede na isti način, pokreće se i pitanje da li će u bliskoj budućnosti globalna ekspanzija ove firme biti uskraćena u nekim delovima sveta.

Trenutno, međutim, Huawei uspeva da se drži u jednom od najvećih sektora svog poslovanja – prodaji opreme za mobilne telekomunikacione infrastrukture, što je pre svega potrebno kao podrška uvođenju bržih 5G mreža u budućnosti.

Ali, Huaveijev  dalji rast neće zavisiti samo od političkih stavova u zapadnim prestonicama.

Njegov rast će zavisiti i od toga kako će se proizvodi ovog kineskog tehnološkog giganta nositi sa svojim konkurentima. U prošlosti je ova firma, kao i mnoge kineske kompanije, bivala optuživana zbog kopiranja tehnologija razvijenih na zapadu, da bi, potom, svoje zapadne konkurente podrivala niskim cenama.

Međutim, Huawei trenutno ulaže i podržava mnoge druge globalne aktere u istraživanju i razvoju, nastojeći da stekne prednosti koje će ovoj firmi pomoći u budućnosti.

Sadašnji izgledi za Huawei možda ne izgledaju toliko blistavo – onako kako je blistavo kao što je to bilo nekada – s obzirom na trenutne političke pritiske sa Zapada.

I pored svega, ova je kompanija ipak prebrodila finansijsku krizu koja je zapravo i nije zahvatila, a sve to zahvaljujući moćnom domaćem tržištu u Kini, ističe Stephane Teral, industrijski analitičar u IHS Markit.

Isto bi se moglo ponoviti ukoliko na zapadu izgubi još poslovnih ugovora.

“Huawei je bez problema prošao kroz ovo, jer je bio u mogućnosti da diverzifikuje svoj portfolio u trenutku kada se Kina u privrednom smislu tek uzvinula, uključujući i restrukturisanje telekomunikacija, što je stvarno pomoglo Huaveiju”, rekao je on.

 

Lucy Hooker & Daniele Palumbo (BBC News)

Huawei razočaran ocenom EU da bi mogao biti pretnja po nju


Kineski telekomunikacioni gigant već je suočen sa sumnjama većeg broja zemalja da bi svoju tehnologiju mogao koristiti za špijunažu.

Huawei je “iznenađen je i razočaran” izjavom potpredsednika Evropske komisije Andrusa Ansipa koji je u petak 7. decembra rekao da bi ta kompanija mogla biti sigurnosna pretnja po Evropsku uniju, a što Huawei “kategorički odbacuje”.

Najveći svetski proizvođač telekomunikacijske opreme suočen je sa sumnjama nekoliko zemalja koje strahuju da bi on svoju tehnologiju mogao da koristi za špijunažu, a afera je narasla otkako je 1. decembra u Vankuveru privedena Meng Vanžu (Meng Wanhzou), finansijska direktorka, i čeka odluku o izručenju Sjedinjenim Državama, koje optužuju tu kinesku kompaniju za kršenje sankcija prema Iranu.

“Huawei je iznenađen i razočaran komentarima iznesenim na njegov račun”, objavio je kineski telekomunikacioni gigant, piše AFP a prenosi Hina.

Ansip, poverenik Evropske komisije za jedinstveno digitalno tržište rekao je u petak da bi Evropska unija trebalo da bude zabrinuta zbog Huaweija i drugih kineskih tehnoloških kompanija  usled rizika koji predstavljaju po industriju Unije i njenu bezbednost.

Huawei odbacuje da bi mogao biti bezbednosna pretnja

“Kategorički odbacujemo svaki navod po kojem bismo bili pretnja po sigurnost”, piše Huawei i poručuje: “otvoreni smo za dijalog s potpredsednikom Andrusom Ansipom kako bismo otklonili nesporazume i nameravamo da nastavimo dugotrajnu saradnju s Evropskom komisijom”.

Huawei navodi da je uvek naglašavao svoju nezavisnost kao i da nikada nije koristio opremu za špijunažu ili sabotiranje komunikacija u zemljama u kojima se koristi.

Nijedna vlada nije nikada zatražila neku intervenciju ili prekid rada mreže, navodi Huawei.

Pa ipak, osim za kršenje sankcija protiv Irana, Washington sumnjiči Huawei da je tajni agent kineskih vlasti kao i da je prekršio pakt o nešpijuniranju koji je potpisan pod pređašnjim predsednikom Barackom Obamom.

Ta kineska kompanija pod nadzorom je već duže vremena, a od 2007.  više njenih pokušaja ulaska na američko tržište nije uspelo.

Nakon Sjedinjenih Država, upozorenje su objavili i Velika Britanija, Australija i Novi Zeland, koji su zajedno sa SAD-om i Kanadom članice saveza obaveštajnih službi pod imenom “Pet očiju”.

Savetnik Bele kuće ne očekuje ‘prelivanje’ na pregovore s Kinom

U vezi s optužbama Velike Britanije, Huawei je rekao da će istražiti bezbednosna pitanja koje je početkom ove godine postavila britanska vlada, javlja Reuters.

Izveštaj koji je potpisala britanska obaveštajna agencija GCHQ, objavljen  u julu, navodi da je tehnička podrška i oprema Huaweija izložila opasnosti britansku telekomunikacionu mrežu.

Jedan izvor iz kineske kompanije otkrio je da će Huawei potrošiti dve milijarde dolara u sklopu napora da istraži te britanske navode.

U međuvremenu, ekonomski savetnik Bele kuće Larry Kudlow rekao je kako ne očekuje da će se kontroverze u vezi kineske kompanije preliti na trgovinske pregovore između SAD-a i Kine.

Trudeau: Kanada nema ništa s hapšenjem direktorke Huaweija

Kanada je obaveštena nekoliko dana unapred o planu za hapšenje Meng Wanzhou, kojoj preti izručenje u Sjedinjene Američke Države.

Kanadski premijer Justin Trudeau tvrdi da njegova vlada nije sudelovala u hapšenju direktorke kineske telekomunikacione kompanije Huawei, Meng Wanzhou na aerodromu u Vankuveru.

Prema njegovim rečima, koje prenosi Reuters, Kanada je obaveštena nekoliko dana unapred o planu za hapšenje Meng Wanzhou kojoj preti izručenje u Sjedinjene Američke Države.

“Nadležne vlasti donele su odluku u ovom slučaju bez političkog mešanja ili sudelovanja. Oni su nas obavestili nekoliko dana unapred da se na tome radi”, rekao je Trudeau novinarima u Montrealu.

Kina traži oslobođenje

Upitan da li je razgovarao s kineskim premijerom ili ambasadorom te zemlje u Kanadi, Trudeau je rekao da nije imao razgovor sa stranim kolegama o ovom slučaju.

Prethodno je kineska ambasada u Kanadi zatražila od kanadskih vlasti da Meng Wanzhou bude odmah oslobođena.

Ona je uhapšena pod sumnjom da je prekršila sankcije SAD-a protiv Irana, objavili su u sredu svetski mediji.

Meng Wanzhou, jedna od potpredsednica kineske tehnološke kompanije i ćerka osnivača tvrtke Rena Žengfeija (Rena Zhengfei), uhapšena je 1. decembra.

Kršenje sankcija prema Iranu

Reagujući na ovo privođenje, Huawei je u svom saopštenju naveo da nije svestan bilo kakve zloupotrebe, dodajući kako je delovanje primereno svim zakonima koji su na snazi.

Wall Street Journal izvestio je ranije ove godine kako američke vlasti istražuju da li je Huawei, jedan od najvećih svetskih proizvođača telekom opreme, prekršio sankcije vezane za Iran.

Američke vlasti pratile su Huawei barem od 2016. zbog navodnog kupovanja američkih proizvoda za Iran i druge zemlje koje su pod američkim sankcijama, izjavili su ranije Reutersovi izvori.

Finansijska direktorka Huaweija optužena za prevaru

Meng Vanghžu je juče izašla pred sudiju u Vankuveru na saslušanje za uslovno puštanje na slobodu.

Finansijska direktorka, koja je prošle subote uhapšena u Kanadi na zahtev Sjedinjenih Američkih Država optužena je za „prevaru“ u SAD-u, rečeno je u petak na sudu u Vankuveru, prenose agencije.

Tužioci ispred kanadske vlade rekli su kako su optužbe protiv nje vezane za to što je Huawei koristio jednu svoju nezvaničnu filijalu kako bi pristupio iranskom tržištu, čime su prekršene američke sankcije.

Tužilac je na saslušanju rekao kako je ona optužena za prevaru. On je rekao kako je Meng uveravala banke da su Huawei i Skycom odvojene kompanije, ali da Sjedinjene Države tvrde kako Skycom jeste Huawei.

Rizik od bekstva

Tužilac se protivi njenom puštanju na uslovnu slobodu jer smatra kako postoji rizik od bekstva.

On je naveo kako Meng ima razloga da pobegne iz Kanade jer joj, prema američkim optužbama, preti 30 godina zatvora.

Ona je, po njegovim rečima, u posedu ogromnih resursa i bila bi motivisana da pobegne iz Kanade i vrati se u Kinu.

Tužilac je rekao i kako je nalog za njeno hapšenje izdat 22. avgusta u Njujorku.

Ćerka osnivača Huaweija uhapšena je u Vankuveru 1. decembra. Kineske vlasti su oštro protestovale zbog hapšenja, tvrdeći da Meng nije prekršila zakon.

 

Izvor: Agencije, Al-Jazeera

1

2

Kanadske vlasti uhapsile finansijskog direktora kompanije Huawei Technologies po američkom zahtevu


Kanadske vlasti uhapsile finansijskog direktora kompanije Huavei Technologies a na osnovu američkog zahteva za privođenje gospođe Meng Vanžu.

Kanadske vlasti su uhapsile glavnu finansijsku službenicu kompanije Huawei Technologies a na zahtev vlade Sjedinjenih Država zbog navodnog kršenja iranskih sankcija, poslednjeg poteza Vašingtona kako bi se slomio ovaj kineski gigant za razvoj i proizvodnju mobilnih tehnologija.

Glasnogovornik kanadskog ministarstva pravosuđa je izjavio  da je Meng Vanžu uhapšena u Vankuveru 1. decembra i da su Sjedinjene Države zatražile njeno izručenje. Portparol je saopštio da je saslušanje zakazano za petak (danas). Gospođa Meng, kćer osnivača kompanije Huawei, Rena Žengfeja, takođe je i zamenica predsednika ove kompanije.

Hapšenje dolazi u kritičnom trenutku po američko-kineske odnose. Predsednik Tramp i kineski predsednik Si Đinping su se proteklog vikenda složili da treba da nastupi privremeno primirje u trgovinskim nesuglasicama, kako bi se u međuvremenu pregovaralo o rešenju. SAD su izrazile i druge zabrinutosti u vezi sa Kinom, od špijuniranja i krađe intelektualne svojine, do uspostavljanja kineskih vojnih baza u Južnom kineskom moru. Kina je izjavila da su njene akcije primerene.

Sjedinjene Države su pokrenule kampanju protiv Huawei-ja, kompanije na koju se gleda kao na pretnju po američku nacionalnu bezbednost zbog navodnih veza sa kineskom vladom. Vašington je tokom prošle godine preduzimao niz koraka kako bi sankcionisao veze koja ova firma, navodno, ima sa kineskom vladom. Vašington je prošle godine preduzeo niz koraka kako bi ograničio posao ove kompanije na američkom tlu, a američka vlada je nedavno pokrenula izuzetno snažnu međunarodnu kampanju u cilju ubeđivanja savezničkih zemalja da uvedu slična ograničenja.

Zvanična Kina snažno protestuje zbog hapšenja, i poziva zvaničnike Sjedinjenih Država i Kanade da oslobode gospođu Meng, prema saopštenju koje je objavila ambasada Kine u Kanadi.

Prema onima koji su upoznati sa ovim pitanjem, Sjedinjene Države traže izručenje gospođe Meng kako bi se pojavila na federalnom sudu istočnog okruga države Njujork. Portparol kompanije Huawei je u sredu rekao da je gospođa Meng uhapšena na aerodromu, tokom presedanja na naredni let. “Kompanija (Huawei) pružila je (medijima) vrlo malo informacija u vezi sa optužbama i nije svesna bilo kakvih prekršaja od strane gospođe Meng”, rekao je on. “Kompanija veruje da će kanadski i američki pravni sistemi na kraju doći do pravičnog zaključka.” Portparolka kompanije Huawei je rekla da ova kompanija poštuje sve zakone i propise, gde god da posluje.

Wall Street Journal je u aprilu izvestio da je američko ministarstvo pravosuđa pokrenulo krivičnu istragu o poslovima koje Huawei ima u Iranu, nakon administrativnih subpoena (privođenja radi davanja iskaza) o pitanjima vezanim za američke sankcije, koje su potekle od Odeljenja za trgovinu i kancelarije američkog trezora za kontrolu inostrane imovine.

Gospođa Meng je 2007. godine radila u svojstvu sekretarica upravnog odbora u  Skajkom tek-u (Skycom tech), holding kompaniji u vlasništvu Huawei-j, i koja je, po ovim navodima, iz Hong Konga vodila svoje poslove u Iranu, dok su njeni zaposleni izjavljivali da su radili za “Huawei Skycom”, kaže osoba upoznata sa ovim pitanjem.

Američke vlasti su posumnjale da je Huawei još od 2016. bio, navodno, umešan u kršenja sankcija prema Iranu – u vreme kada je istraživano poslovanje kompanije ZTE Corp, manjeg kineskog rivala nego što je Huawei . a zbog sličnih tvrdnji. Američko ministarstvo trgovine je na internetu objavilo dokumente ove firme, koji su pokazali da je kompanija proučavala kako je njen američki rival, identifikovan samo kao “F7”, vodio sličan posao.

Predstavnik ZTE-a nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Odeljenje za trgovinu je ove godine kaznilo ZTE zbog kršenja uslova poravnanja kaje je usledila kao kaznena mera – gotovo zatvorivši ovu kompaniju nakon što je američkim firmama zabranjeno da joj prodaju svoje proizvode (mikroprocesore i komponente) – ali su joj onda i pružili pomoć – nakon što je ZTE pristao da plati kaznu i ujedno izdvoji sredstva za finansiranje američkog tima za korporativni nadzor.

Dokument iz avgusta 2011. kaže da se Vašington protivio predlogu „F7“ za kupovinu američke kompanije 3Leaf. Ovo je snažno ukazivalo na to da je „F7“ bio pod okriljem kompanije Huawei, koji je 2010. godine pokušao da kupi 3Leaf, samo da bi se sve vratilo u razmatranje nakon što je američki odbor za nacionalnu sigurnost preporučio da se ovaj ugovor ne prihvati.

Gospođa Meng je kineska državljanka koja se pre nekoliko godina nastanila u SAD kao Keti Meng, pre nego što je promenila ime u Sabrina Meng. Kompanija kaže da se pridružila kompaniji Huawei 1993. godine i da je držala različite pozicije u odeljenjima za računovodstvo i finansije.

“Kina će na ovaj potez američkih vlasti gledati kao na eskalaciju aktivnosti upravljenih protiv Huawei-ja, kroz eksteritorijalno izvođenje gospođe Meng iz Sjedinjenih Država u Kinu”, rekao je Džejms Malvenon (James Mulvenon), glavni menadžer u SOS International, firmi koja je kao podizvođać angažovana na poslovima za američko ministarstvo odbrane. “Kina će napraviti ogroman pritisak da se ona vrati (u Kinu).” Huawei je najveći proizvođač opreme za mobilne telekomunikacije, internetske mreže i srodne telekomunikacione infrastrukture. Ova kineska firma je takođe i svetski brend br.2  u proizvodnji pametnih telefona.

Vašington je godinama tvrdio da bi kineska vlada bila u stanju da kroz Huawei uđe u hardver koji ova firma prodaje širom sveta – inostrane čipove koji se nalaze u mobilnim uređajima ove kineske kompanije – kako bi špijunirao ili ometao komunikaciju. Američki zvaničnici kažu da intenziviraju napore kako bi zauzdali Huawei zbog toga što će se bežična tehnologija širom sveta nadograditi na 5G, novu bežičnu tehnologiju koja će putem interneta povezivati daleko više uređaja – fabričke komponente, autonomna samonavodeća vozila i danas već uobičajene i svakodnevne uređaje poput prenosivih zdravstvenih monitora. Američki zvaničnici kažu da ne žele da Pekingu pruže takvu potencijalnu snagu da se umeša u sve veći univerzum povezanih uređaja.

Huawei već dugo izjavljuje da je to kompanija koja je u vlasništvu zaposlenih, i koja nikada nije sprovodila špijunažu ili sabotažu u ime bilo koje vlade, kao i da bi to ugrozilo njen biznis. Iz ove firme kažu da Huawei ne predstavlja ništa veći rizik od svojih konkurenata, s obzirom da imaju zajednički lanac snabdevača.

Neki od najbližih američkih saveznika, uključujući i većinu zemalja engleskog govornog područja iz pakta „Pet očiju“ za razmenu obaveštajnih podataka, preduzeli su aktivnosti shodno instrukcijama sa američkog vrha. Australija je u avgustu zabranila 5G mrežu koju je Huawei već razvio, dok je Novi Zeland prošle nedelje blokirao jedan od svojih glavnih bežičnih operatera da koristi Huawei. Prekjuče (u sredu) je britanska firma BT Group PLC izjavila da uklanja Huawei opremu iz svoje mreže, dva dana nakon što je šef britanske obaveštajne agencije postavio pitanje treba li uopšte da njegova zemlja koristi kinesku opremu.

 

Kejt O’Kif, Stju Vu, Aruna Višvanata, Nikol Hong , Pol Vijeira (wsj.com)

Kako su restorani postali tako bučni?


Dozvolite mi da opišem ono što čujem dok sedim u kafeu i pišem ovaj članak. Kasno subotnje jutro, vreme između doručka i ručka. Ljudi za stolovima tiho razgovaraju. Osoblje zbija šale među sobom, uživajući u predahu dok ne naiđu neki novi gosti. Čuje se kuckanje tastatura mobilnih, zvuk stakla i posuđa za šankom, prihvatnim pultom i radnim površinama u kuhinji, drvo i kamen u susretu sa čašama i flašama. Često se čuje povremena buka mašine za espreso, koja je sve glasnija. U kafeu je mirno – verovatno da je tiho onoliko koliko to može biti… sve dok se ne napuni gostima. Čak i kada je čitav prostor bio u svom najmirnijem i najtišem izdanju, prosečan nivo buke u njemu iznosio je oko 73 decibela (mereno kalibriranim meračem).

Ovo nije nivo buke štetan po ljudski sluh, jer je ta granica iznad 85 decibela – ali svakako nije ni u zoni spokojne tišine. U ostale zvukove koji dosežu 70 decibela spadaju buka autobusa, budilnik ili šivaća mašina. Pa ipak, i pored svega – ovo je i dalje tiho za restoran, i kako u njemu ponajčešće može biti. Za potrebe ove priče, posetio sam još neke lokale, pre svega u Baltimoru i Njujorku; a oni su bili još glasniji: 80 decibela izmereno je u diskretno osvetljenom vinskom baru u večernjim satima; 86 decibela u top-gurmanskom restoranu u vreme branča; 90 decibela u pivnici – nekadašnjoj vatrogasnoj stanici u petak u vreme happy hour ponude s popustom na piće i grickalice.

Razlog za ovoliku buku u restoranima i ugostiteljskim objektima je to što ih arhitekti, zapravo, i ne dizajniraju kako bi bili tihi. Veliki deo ove promene u dizajnu se svodi na promenu ugostiteljskih koncepata: šta je to što prostor čini prestižnim ili pak luksuznim, kao i šta su trendovi u gastronomiji, ili na zanimljivom meniju.

Luksuz nije oduvek bio sinonim za larmu i buku, a tu su i pouke koje su u prošlosti izvukli brojni glamurozni restorani, uključujući tu i aktuelne restorane koji datiraju od sredine prošlog veka. Od 1940-ih, sve do početka devedesetih, luksuz finih restorana ogledao se u sjajnim stolicama, enterijeru od pliša i bogatom dekoru. Važnije je, međutim, to što su u sastavni deo tog luksuza spadala i sama akustička rešenja lokala, upravljena ka rešavanju buke.

Od početka do sredine XX veka, dizajneri su i sami bili zatečeni otkrićem da možda i oni sami mogu preuzeti kontrolu nad akustičkim karakteristikama fizičkog prostora. Baš kao što su automobili i kuhinjski aparati smatrani tehnološkim rešenjima za probleme svakodnevnog života, tako je i ambijentalna buka prerasla u simbol napretka – u epohi sveprisutnih i neizbežnih mašina i aparata, kao i problema koje one proizvode. Ovo je izazov koji iziskuje konkretna rešenja.

Prvobitni akustički materijali bili su pravljeni sa ciljem da apsorbuju snagu zvuka i zvučne energije, a ne da tu snagu „prelamaju“ i ublažavaju specijalno dizajniranim zidovima, plafonima i nameštajem. Ovakav pristup je danas proizveo jedinstveni idiosinkratički zvučni pejzaž.

Smatra se da današnji dizajneri enterijera odbacuju klasične koncepte lokala prisutnih sredinom prošlog veka – retko viđanih i elegantnih enterijera sa podovima od tvrdog drveta i šarenim danskim stolicama elegantno zakrivljenih nogara, smeštenih pokraj dugih, svetlih drvenih stolova. Savremeno oživljavanje ovog stila naginje da ove osobine istakne. Međutim, fotografije restorana između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka otkrivaju da su enterijeri bili bogatiji a saloni i noćni klubovii luksuzniji. Trendovi današnjih obedovaonica povezanih sa luksuzom – kao što su tvrde površine i otvorene kuhinje – bili su sredinom veka uglavnom asocijacija za proste, pomalo prizemne i „svetovne“ prostore poput „narodskih“ kafea, kafeterija i restorana.

U svojoj knjizi Smart Casual: Transformacija gurmanskog stila restorana u Americi (Smart Casual: The Transformation of Gourmet Restaurant Style in America), istoričarka dizajna Alison Pearlman pripisuje ovaj izbor uticaju vrhunskih francuskih restorana kao što je Le Pavillon na Menhetnu. Pearlman o dekoru piše ovako: “Obilje cveća uočljivo posvuda, kristalni lusteri i dalje su bili tipični”. Izbor uređenja enterijera je gotovo po pravilu značio sasvim jasnu i precizno koncipiranu akustiku određenog prostora. Zvukovi i nivo buke bili su prigušeni tačno u meri potrebnoj da se istakne kucanje čašama ili zvuk srebrnog escajga, ali takođe i da se istaknu faux pas maniri: onaj ko proizvede neprimeren zvuk bio bi takvom akustikom odmah prepoznat i na neki način „obeležen“, pa je sam prostor diktirao i lepo, prijatno ophođenje bez pravljenja suvišne buke.”

Od tada, tvrdi Pearlman, restorani postaju sve više i više „casual“, razdvajajući vezu između luksuznih enterijera i ukusa dobro stojeće klijentele.

Gatronomsko-restoranski kritičari su dugo imali pritužbe na bučnost današnjih restorana, ali je u poslednjih nekoliko godina međusobno nadvikivanje dostiglo nove vrhunce. Ovakva situacija je veoma nalik današnjim otvorenim kancelarijama: poput njih, i savremeni preglasni restorani izgleda da su pogazili svoju dobrodošlicu i predusretljivost.

To je zato što su glasni restorani – profitabilniji.

Prema Alison Pearlman, blagotvorni trend „obične trpeze“ takođe pomaže restoraterima da vode veće i uspešnije poslovanje. Izgradnja enterijera sa čvrstim površinama (a ne, kao što je bilo sredinom prošlog stoleća, ušuškane u zavese, rips i svakovrsne tkanine koje su prigušivale buku i nepoželjne zvukove) čini ih lakšim (a time i jeftinijim) za – čišćenje. Smanjivanje komada servisa za stolom znači i manje zaposlenih a time i niže troškove poslovanja. I – što su mnogi pisci već beležili – glasni restorani takođe ohrabruju profitabilno ponašanje u restoranima. Šum podstiče povećanu konzumaciju alkohola i produkuje brži promet u restoranima: ne zadržavate se „predugo“, pa svojim odlaskom pravite mesta za neke naredne goste. Više ljudi koji piju više alkohola proizvodi i – veće prihode. Imajući ovo na umu, neki restorateri čak svesno prave svoje restorane glasnijima nego što je potrebno, u pokušaju da maksimiziraju profit.

Pored troškova u dolarima, restorani plaćaju ovu cenu i na druge načine. Pre svega, nezdravi nivoi buke su povezani sa nezdravim izborima hrane i prevelikom konzumacijom alkohola. Za one koji rade „u pozadini“, izlaganje ovim visokim nivoima zvuka može čak značiti da se krše zakoni o radu i bezbednosti na radnom mestu.

Stvari su postale toliko loše da čak postoji i aplikacija koja potencijalnim gostima pomaže da pronađu tiho mesto za obedovanje.

Ovim što sam napisao ne zazivam povratak uštogljenoj, starovremskoj i društveno etabliranoj „finoj trpezi“. Na kraju krajeva, današnji elitni restorani često su i prilično skupi, a ljudi jedu napolju više nego ikada. Umesto tih relikata nekadašnjeg ugostiteljstva, pozdravio bih povratak opuštenijem i spokojnijem iskustvu u restoranu, u kome čujem osobu s kojom sam izašao na večeru, izbegavajući previše pića nakon radnog vremena, a time i mamurluk koji nastupa narednog jutra.

Ova promena mogla bi da ide teže nego što možda zvuči. Bile su potrebne decenije da bi se ustoličio prostor za tihu, kontemplativnu trpezu koja bi izbegla današnju larmu i agresivno nadvikivanje. To je zbog toga što je fizički koncept restorana morao da se promeni zajedno sa kulturom i duhom vremena koji idu ruku pod ruku sa dizajnom.

Akustičari mogu biti skupi, dok mnogi dizajneri enterijera i dalje gaje predubeđenje kako, naime, mogu lako i bez njih.

Međutim, postoji nada i za ovakvu situaciju. Inspirisani potrebom za novim rešenjima u akustički nesrećno koncipiranim prostorima, kao što su savremene otvorene kancelarije, industrijski dizajn akustike je zadnjih godina dramatično napredovao. Na raspolaganju su potpuno novi slojevi plafona, zidova i, čak, akustički koncipiranog nameštaja. Tišina više ne mora da podrazumeva nešto što bi estetski bilo starovremsko ili čak ružno. A to samo znači da favorizovanje “dobrog” dizajna nad udobnošću i prijatnom atmosferom više nije primeren izgovor za restoratere.

Vreme je da se buka skine sa menija.

The Atlantic

Vrhunske tehnologije o kojima se malo zna


U današnje vreme, raste naša potreba za novim tehnologijama koje čine život boljim, lakšim i efikasnijim. Inovativni načini proizvodnje i očuvanja energije mogu nam pomoći da se suočimo sa globalnim zagrevanjem i drugim problemima životne sredine. Integracija biologije i elektronike za bržu i naprednu zdravstvenu zaštitu nikada nije bila tako dobrodošla kao u ovom trenutku. Brojni naučnici širom sveta otkrivaju i razvijaju materijale koji su jači, lakši, dugotrajniji ali i neophodni za iole ozbiljnija kosmička putovanja ali i za druge raznovrsne primene ovde na Zemlji. Mnogi od ovih tehnoloških proboja mogu delovati nestvarno, kao da su iz naučne fantastike. Pisac ovih redaka, filmski i televizijski kompozitor Marjan Max Marić je na portalu Quora pisao o nekim tehnologijama za koje većina ljudi ne zna da postoje u stvarnom životu – mada su već i fizički prisutne.

1. Li-Fi ili Fideliti Lajt (visokokvalitetno osvetljenje)

Brzi bežični sistem komunikacije koji koristi LED sijalice za domaćinstvo omogućava prenos podataka 100 puta brži od današnjih WiFi brzina, i dostiže do 224 gigabita u sekundi.

Termin „laj-faj“ (Li-Fi) skovao je Harald Haas, predavač i šef katedre za mobilne komunikacije na Univerzitetu u Edinburgu, inače koosnivač pureLiFI, koji opisuje svoju ideju “svetlosnih bežičnih podataka”. Li -Fi funkcioniše tako što uključuje i isključuje LED osvetljenje veoma visokim brzinama čime se ujedno prenose i podaci – prebrzo da bi ljudsko oko moglo da te promene primeti. Prednost korišćenja vidljivog svetla nad radio-frekvencijom koju koristi sadašnja WiFi tehnologija je u tome što je njen spektar 10.000 puta veći, a očekuje se da bude čak deset puta jeftiniji. Istraživači su dosad uspeli da prenesu podatke brzinom od 224 Gbit/ s, što je znatno više od najbržih širokopojasnih mreža u 2013. godini. S obzirom da svetlosni talasi ne mogu prodreti kroz zidove, veruje se da je Li-Fi bolja odbrana od hakera nego WiFi. Li-Fi, takođe, ne zahteva direktnu liniju vidljivosti, dok se svetlom reflektovanim od zidova mogu postići brzine od 70 Mb/s.

2. Elektronska koža ili e-koža

Organsko strujno kolo je 10 puta tanje od ćelije ljudske kože, lakše od pera i može se može naneti na kožu „elektronskom tetovažom“.

Elektronska koža je osetljiva na temperaturu i pritisak; u pitanju je tanak, elektronski materijal koji imitira ljudsku kožu. Baš kao i prava judska koža, ona se može rastegnuti a takođe se može i – lečiti. Koristi elastične solarne ćelije koje je februara 2011. razvio tim sa Stenforda za moć sa mikrokontrolom sličnom rebrastoj, elastičnoj strukturi harmonike koja omogućava da se ova „koža“ 30% rasteže bez ikakvih oštećenja. Elektronska koža sadrži i biološke i hemijske senzore zajedno sa senzorima pritiska. Prihvata se na kožu usled fizičkog zakona poznatog kao Van der Vaalsova sila, koja se zasniva na prirodnoj privlačnosti između molekula, a ne nekih „lepkova“.

E-koža je napravljena ugrađivanjem senzora na tanki film, a zatim se na taj fila nanosi podloga od poliestera, baš kao i ona koji se sada koristi u  izradi privremenih tetovaža. U julu 2013. godine je još jedan tim, sa kalifornijskog univerziteta Berkliju uspeo da napraviti e-kožu koja će se „pokrenuti“ tj reagovati kad se dodirne, i koja postaje svetlija kako se pritisak na nju povećava. Među potencijalne interesantne primene e-kože spada njena sposobnost da prati vitane funkcije onog na koga je implantirana, kada je u stanju da prati vitalne funkcije pacijenta. Druga primena je u robotici, gde će ovakva koža moći da identifikuje bolest ili intoksikaciju pacijenta, kao i video koji se može uključiti na zadnjoj strani ruke.

3. Transparentni aluminijumski oklop

Keramičko jedinjenje na bazi aluminijuma, kiseonika i azota, poznatijeg kao aluminijum-oksinitrid (AlON) je optički providan i četiri puta teži od silikata stakla. Debljine od samo 1,6 inča, AlON oklop može da zaustavi rafal iz mašinskog BMG oružje sa briketom zrna kalibra .50 koji može da probije stakleni laminat debljine 9.4 centimetra.

ALON (ili AlON) je najteža transparentna keramika koja je danas komercijalno dostupna. Ovo je oksid magnezijuma i aluminijuma čiji je najzastupljeniji mineral spinel (od latinske reči “spina”, što znači strela). Kockasto-streličasta hemijska struktura magnezijum-aluminata (MgAl2O4) je sjajna za izradu prozorskih okana, ploča, kupola, šipki, cevi kao i za mnoge druge forme. AlON je optički transparentan, i to više od 80%, tako da se u ovoj strukturi minerala može uočiti svetlost bliska ultra-ljubičastom frekventnom opsegu, kao i infracrvena svetlosta na srednjim frekvencijama elektromagnetnog spektra. Takođe je četiri puta teže od klasično slepljenog silikatnog stakla a poseduje 85% čvrstine safira. Spina, takođe, može izdržati temperaturu do 2.100 stepeni Celzijusa. Ovo je lagan, tvrd i transparentan materijal koji AlON čini odličnim kandidatom za zaštitu od bojevog zrna, za koji je dokazano da je u stanju da zaustavi rafal projektila kalibra .50. Spina takođe nosi nadimak “prozirni aluminijum”, po fiktivnom materijalu koji se pominje u čuvenoj naučno-fantastičnoj seriji „Zvezdane staze“.

4. Kontaktna sočiva promenljive boje za nadgledanje nivoa šećera

Nano-čestice ugrađene u hidrogelna sočiva reaguju sa molekulima glukoze prisutne u suzama, što uzrokuje promenu boje, i tako upozorava nosioca o povećanju ili padu nivoa šećera u krvi.

Jedna od najvažnijih stvari koje svaki dijabetičar mora da čini jeste da stalno prati nivo šećera u krvi kako bi bile izbegnute komplikacije koje idu sa dijabetesom. Pa ipak, danas, svaki put kada se testira nivo šećera, sledi neizbežni ubod iglom i kapljica krvi. Kontaktna sočiva čiju boju menja nivo glukoze u suznoj tečnosti oka osmišljena je od strane profesora Đin Žanga (Jin Zhang) sa Univerziteta u Zapadnom Ontariju. Ova invencija bi mogla da obesmisli svakodnevno uzimanje krvi ubodom igle. Kad god se dešava promena – povećanje ili smanjenje nivoa šećera u krvi – suze i urin takođe beleže ovu promenu. Sočiva reaguju na glukozu prisutnu u suzama i, shodno tome, menjaju boju. Smatra se da novi nano-kompoziti korišćeni u ovim sočivima mogu naći široki spektar primene kao što je čuvanje hrane ili pakovanje biorazgradive hrane (taj materijal, dakle, indikuje razlaganje šećera).

5. Bežična prenosiva energija

Japanski istraživači uspeli su da prenesu energiju pomoću mikrotalasa: distribuirali su 1,8 kilovata električne energije kroz vazduh sa velikom preciznošću, do prijemnika udaljenog 55 metara od emitera.

Jedan od najvažnijih istraživačkih projekata u Japanskoj agenciji za istraživanje zračenja (JAXA) su solarni energetski sateliti (solar power satellites, SPS) koji mogu iskoristiti solarnu energiju za korišćenje na Zemlji. Energija bi tada bila preneta na Zemlju pomoću lasera ​​ili mikrotalasa. Međutim, laseri se smatraju nepraktičnim jer ne rade kroz oblake. Nedavno je JAXA uspela da isporuči 1,8 kilovata energije anteni poznatoj kao „rektena“ (rectenna) udaljenoj 55 metara, uz pomoć pažljivo usmerenih mikrotalasa.

Pretvaranje solarne energije u DC, zatim u mikrotalase i ponovo u DC, da bi na kraju bila kovertovana u AC je 80% efikasan sistem, bez obzira na gubitak jednog dela energije tokom prenosa. Agencija planira raspoređivanje geosinhronog solarnog kolektora težine 10.000 metričkih tona koji bi bio stacioniran na oko 36.000 kilometara od Zemlje. Iz projekta JAXA se nadaju da će do 2031. godine prerasti u komercijalnu pilot-stanicu snage jednog gigavata.

6. Transparentni solarni paneli

Ovi solarni paneli omogućavaju prolazak vidljivog svetla a da se iz njega iskoristi ultraljubičasti i infracrveni spektar, koji su važni za proizvodnju energije.

Transparentni luminescentni solarni koncentratori (TLSC) ili, kraće i prostije rečeno, prozirni solarni paneli, nastali su na državnom univerzitetu Mičigen i napravljeni su od organskih soli koje apsorbuju specifične oku nevidljive talasne dužine. Solarne ćelije uobičajeno rade tako što apsorbuju svetlost koja stvara jednu vrstu senke, jer ona ne dozvoljava da svetlost prođe. TLSC je, međutim, ovom problemu pristupio tako što uzima ultra-ljubičasto i infracrveno svetlo i “luminiscira” ih kao drugu talasnu dužinu infracrvene svetlosti. Ovo novo infracrveno svetlo se vodi i prikuplja na ivicama panele tj ploča, gde su prisutne tanke trake konvencionalnih solarnih foto-naponskih ćelija. Trenutni prototip ima efikasnost od oko 1%, iako naučnici veruju da bi uskoro trebalo da dostignu iskorišćenost tj efikasnost od 10% i više.

7. Femto-Fotografija

Istraživači sa bostonskog univerziteta MIT stvorili su novi sistem za snimanje koji vizuelne podatke može da pridobija brzinom od jednog triliona ekspozicija u sekundi – ovo je dovoljno brzo da se „uhvati“ svetlost koja putuje duž litarske boce.

Istraživački tim MIT Media Lab-a pod rukovicom Rameša Raškara u saradnji sa Laboratorijom za grafiku i imidžing na univrzitetu u Saragosi u Španiji razvio je tehniku za snimanje rasprostiranja vrlo kratkih impulsa svetlosti. Ova tehnika, poznata kao femto-fotografija, koristi kameru sinhronizovanu sa pulsnim laserom, posebno modifikovanim da bi snimio 2D slike umesto da snima samo jednu liniju skeniranja.

Prema rečima Raškara i njegovog tima, oni su uspeli da uhvate svetlost koja je uspela da pređe samo 0,6 milimetara (za šta je potrebna brzina od dve pikosekunde, odnosno 2×10 na minus dvanaesti sekundi da bi svetlost prešla ovaj put). Još jedno zanimljivo postignuće femto-fotografije je njena sposobnost da rekonstruiše nepoznate predmete oko uglova, u šta spadaju objekti koji su izvan vidokruga, ili izvora svetlosti ili kamere.

8. Diskovi od 5D stakla

Britanski istraživači uspeli su da proizvedu staklene diskove u stanju su da snimaju podatke u pet dimenzija i pohrane ih na sigurno čak do 13,8 milijardi godina. Diskovi mogu da uskladište 360 terabajta podataka i mogu izdržati temperaturu do 1000 stepeni Celzijusa.

Naučnici sa Univerziteta u Sautemptonu uspešno su demonstrirali metodu koju su nazvali “petodimenzionalno skladištenje podataka”. Na normalnom CD-u, podaci se čuvaju stvaranjem „perforacija“ koje laser potom očita: laser ovo „ulegnuće“ očita kao jedinicu a nedostatak ulegnuća tj ravnu površinu „pročita“ kao nulu – tako nastaje čitanje binarnog koda, sastavljenog od jedinica i nul. Ovo čini CD dvodimenzionalnim. S druge strane, petodimenzionalni disk čuva informacije unutar sebe, u izvanredno minijaturnim fizičkim strukturama pod nazivom “nano-rešetke“. Kao i udubljenja na CD-u, ove nanometričke strukture očitavaju se pomoću svetlosti. Pet dimenzija, u ovom slučaju, predstavljaju trodimenzionalni rešetkasti prostor,“lokaciju“ (ose x, y, z), faktori prepoznavanja podataka zavise od jačine svetlosti i refrakcije, uz njenu orijentaciju. Ove dodatne dimenzije doprinose da skladište podataka na toj novoj vrsti diskova budu daleko veće gustine u poređenju sa onom koja danas postoji na CD-u. Trenutno, Blu-ray Disc može da zadrži do 128 gigabajta podataka, dok 5D disk iste veličine može da uskladišti gotovo 3.000 puta više, odnosno 360 terabajta podataka.

9. Sintetički “list” koji proizvodi kiseonik

Sintetički ali ipak i biološki list napravljen je rastvaranjem hloroplasta u proteinskoj matrici od svile upija vodu i ugljen-dioksid kako bi proizveo kiseonik, baš poput biljaka u prirodi,  a u budućnosti bi mogao omogućiti dugačka svemirska putovanja.

Uz mogućnost interplanetarnih putovanja koja bi u budućnosti mogla postati realnost, NASA istražuje načine proizvodnje kiseonika za daleka međuzvezdana putovanja, razrađujući ekosistem letelice koji bi život u kosmosu učinio mogućim. Džulijen Melkiori (Julian Melchiorri), diplomirani inženjer Kraljevskog koledža u Britaniji, u saradnji sa laboratorijom univerziteta Tafts stvorio je jedan takav uređaj kojeg je nazvao “Melkiorijev svileni list“ (Melchiorri’s Silk Leaf). On veruje da su vlakna svile “neverovatno utočište za stabilizujuće molekule​.​” On je iz ćelija biljaka izvadio hloroplast i stavio ih u matricu tj „ležište“ ili „kolevku“ – u protein svile. Poput normalnog lišća u prirodi, potrebna je svetlost i malo vode za proizvodnju kiseonika. On veruje da bi to omogućilo putovanja na velike kosmičke razdaljine tako što će proizvoditi dovoljno kiseonika za disanje posade.

10. Aerogel

Sintetički, porozni, ultralaki materijal napravljen je od gela sa kojeg je uklonjena tečna komponenta koja je zamenjena gasom. Izuzetno otporan i ujedno izvanredan toplotni izolator, jedan aerogelni blok možete zagrejati do 2.200 stepeni Celzijusa i da ga, prititom, i dalje držite golim rukama a da vam se koža ne ugljeniše.

Takođe poznat i kao “smrznuti dim”, “čvrsti vazduh” ili “čvrsti oblak”, ovaj aerogel je čvrste strukture, izuzetno niske gustine i toplotne provodljivosti. Može se napraviti od različitih hemijskih jedinjenja. U početku je pravljen pomoću silika-gela. Sada, međutim, postoje aerogeli zasnovani na ugljeniku, aluminatskoj glinici, hromu i kalijum-dioksidu. Tečna komponenta gela se ekstrahuje superkritičkim sušenjem. Proces omogućava da se ova masa osuši u dovoljnoj meri da čvrsta matrica ostane netaknuta, umesto da se uruši usled kapilarnog delovanja.

Skoro 99,8% ovog materijala sačinjava – vazduh; sačinjen od vazdušastih ali neverovatno čvrstih niti i mreže unutar kojih su vazdušni džepovi koji zauzimaju većinu zapremine aerogela. Materijal je osetljiv na dodir i skoro da je bez težine upravo zbog vazdušnih džepova. Međutim, toliko je čvrsta da 2,5 kilograma cigle možete okačiti i aerogelne niti teške samo dva grama. Takođe, ovaj materijal je kandidat za obezbeđivanje toplotne izolacije budućih svemirskih brodova.

 

Kiall Lucas, Cyber Consultant & Ethical Hacker

Zašto „žuti prsluci“ blokiraju francuske puteve


Od sredine novembra, svet ima prilike da upozna muškarce i žene poznate po svojim žutim saobraćajnim prslucima koje, u znak protesta, nose širom Francuske, sporadično blokirajući puteve, skladišta goriva i spremišta, suočivši predsednika Emauela Makrona  s možda najvećim izazovom na domaćem terenu. Novembarski incidenti na putevima su svakog vikenda dovodili do dvocifrenog pada prodaje u velikim maloprodajnim preduzećima i delimično su bili odgovorni za gubitak poverenja među potrošačima u novembru, spuštajući ga na najniži nivo u zadnje tri i po godine. Scene paljenja vozila i suzavca na Šanzelizeu video je čitav svet, što je dovelo do toga da ministar finansija Bruno Le Mejre (Bruno Le Maire) kaže kako su ovi protesti i neredi naneli štetu ugledu ove zemlje.

1. Ko su ti ‘žuti prsluci’?

Protestuju svi oni koji su nezadovoljni povećanjem poreza na benzin i dizel – poskupljenja koja im je nametnula Makronova vlada: povećanje akcize kako bi se naknadni priliv novca u državnu kasu iskoristio za suzbijanje emisije ugljenika – potom i nametanje pravila da svako putničko vozilo mora imati pod sedištem ili u fioci najmanje onoliko prsluka koliko samo vozilo može da primi putnika – otuda i njihovi žuti prsluci (“gilets jaunes”), uz naglašen bes među motociklistima (Vozači u Francuskoj, inače, moraju da nose najmanje jedan takav bezbednosni prsluk u svojim automobilima.) Ono što je započelo kao onlajn peticija postalo je povod za „pokret“ koji je, zapravo, bez nekog stvarnog rukovodstva, organizovan kroz društvene medije i „usitnjen“ na nivou lokalnih zajednica, gde potom lokalno stanovništvo sprovodi akcije u svojoj oblasti. U jednom trenutku, 17. novembra, policija je prebrojala oko 2.000 pojedinačnih blokada na putevima širom Francuske. Iako su neke političke stranke nestrpljivo pokušavale da pojačaju svoje “političke brendove“ time što će se udružiti sa žutim prslucima, koji decidno izjavljuju da su potpuno nepolitički pokret.

2. U čemu je problem sa taksama na gas?

Makronova vlada je početkom ove godine povisila poreske namete na emisije ugljen-dioksida za 7,6 evro-centi po litri dizela i 3,9 evro-centi; drugim povećanjem ovih taksi, koje stupa na snagu početkom 2019. godine, na sadašnju cenu će se pridodati još 6,5 centi po litri dizela i 2,9 centa po litri benzina. Aktuelna Makronova vlada tvrdi da je uzrok većini ovih poskupljenja od početka 2018. bio rast tržišne cene nafte na svetskom tržištu, nad kojom francuska vlada nema nikakvu kontrolu, a ne svesno nametnutih viših poreza. Iako su se početne onlajn peticije i protesti uglavnom ticali podizanja poreskih stopa na gorivo i emisiju CO2, pokret je aktuelni odraz besa i nezadovoljstva usled sve niže kupovne moći Francuza.

3. Čemu zabrinutost oko manje kupovne moći?

Za mnoge koji žive i rade u malim gradovima i ruralnim područjima Francuske, a koji se oslanjaju na prevoz automobilom i koji su u proteklih 11 meseci iskusili lošiji i proređen javni prevoz, rast cena goriva bila je kap koja je prelila čašu. Mnoge lokalne protestne grupe pozvale su na povećanje penzija, smanjenje plata političarima i ponovno uvođenje poreza na bogate, kojeg je Makron ukinuo prošle godine. Neki su otišli ​​toliko daleko da pozivaju na raspuštanje Nacionalne skupštine i zamenu “Narodne skupštine”.

4. Zašto su ovi protesti potresli Francusku?

Francuski sindikati, koji su već tradicionalni generator narodnih protesta, nisu toliko veliki kao nekada a poslednji opšti štrajk na nivou države koji je stvarno paralizovao zemlju desio se 1995, pre više od 20 godina , 1995. godine. Tesna kontrola koju su donosioci odluka tokom proteklih decenija uspostavili nad članovima i vođama sindikata im je omogućila da u što kraćem roku okončavaju štrajkove i demonstracije. Ali danas, sa pojavom žutih prsluka, tu je i nedostatak centralne organizacije što praktično znači da vlast, nema s kim da pregovara. U međuvremenu, nema naznaka da će ovaj pokret posustati ili ublažiti svoje zahteve. Organizatori i dalje pozivaju na demonstracije svake subote u Parizu. Ankete pokazuju da više od tri četvrtine Francuza podržava proteste, uz dalju rast podrške žutim prslucima, uprkos ekonomskim poremećajima i sporadičnom nasilju. Žuti prsluci nisu preduzeli bilo kakve korake u postizanju bolje organizacije i strukture; imaju osam lokalnih glasnogovornika koji su formirali nacionalni komitet, iako su neki lokalni ogranci protestanata osporavali taj potez.

5. Kako je na proteste odgovorila vlada?

Ministri su tvrdili da su smanjenjem komunalnih taksi i poreza na prihode više nego kompenzovali veće poreze na gas. A kada ni ta tvrdnja nije uspela da uveri protestante, vlada je obećala veće podsticaje za kupovinu ekološki čistijih automobila. Oni su kritikovali žute prsluke jer, navodno, žele da po svaku cenu snize poreze kao i da im država obezbedi još više usluga, optužujući ih za nasilje koje je izbilo tokom nekih njihovih protesta. U svom predstavljanju nacionalnog energetskog plana, Makron je 27. novembra rekao da je mogao čuti “dubok bes” usled povećanja troškova, ali je malo šta ponudio zauzvrat – izuzev što je otvorio “građansku debatu” o ekologiji i napravio nejasne komentare o “korekciji” taksi na gorivo (pre svega na benzin), ukoliko bi cene na tržištu i dalje rasle. U prilog ovome idu i rezultati istraživanja koje je pokazalo da više od tri četvrtine Francuza nema previše poverenja u vladina obećanja.

6. Kakvi su rizici po Makrona i ima li ih?

Zvanično – ne postoji nijedan takav rizik. Iako je njegova popularnost umanjena – agencije za ispitivanje javnog mnjenja kažu da ga u ovom trenutku podržava između 25 i 30 odsto birača – on se, uostalom, neće suočiti s nacionalnim izborima sve do 2022. godine. Makron igra na kartu da upravo sada, dok je naizgled sve nepopularniji, sprovede po njegovom mišljenju neophodne poreske kao i reforme Zakona o radu, čije bi prednosti postale očigledne do 2022. godine, odnosno do trenutka kada će se suočiti sa ponovnim izborima. Ovakav boljitak se do sada još uvek ne dešava.

 

Bloomberg

Koje industrijske grane ulažu u veštačku inteligenciju?


Početkom 2018. godine, udarna vest u oblasti razvoja veštačke inteligencije je da se Udi Manber, koji je nekada radio u Guglovom odeljenju za razvoj internet-pretrage pridružio kompaniji za zdravstveno osiguranje Antem (Anthem) kako bi predvodio svoju AI istraživačku grupu grupu. Na kraju krajeva, ne viđa se baš svakog dana da neki tako eminentni ekspert u polju veštačke inteligencije pređe iz Gugla u „nešto treće“ – da iz vrhunske kompanije sa reputacijom lidera u razvoju tehnika pretraživanja i obrade velike količine podataka pređe u bilo šta što do juče nije bila njegova matična firma.

Ovaj Antemov poslovni potez bi, međutim, mogao biti nagoveštaj pomaka kako kompanije i industrije razmišljaju o veštačkoj inteligenciji, kao i da li je ova relevantna za njihovu delatnost. Iako se AI u prošlosti možda smatrala „provincijom“ velikih tehnoloških kompanija, danas je doslovce sve ne-tehnološke kompanije prihvataju u cilju poboljšanja svojih performansi.

U ovom članku gledamo na tržište veštačke inteligencije i analiziramo koje industrije ulažu u veštačku inteligenciju kao i prepoznavanja šta ona tačno znači u smislu korisnih aplikacija koje se danas primjenjuju a, takođe, i šta to znači za tržište IT talenata koji briljiraju na polju poznavanja veštačke inteligencije.

Otkrili smo da većinom AI investicija trenutno dominiraju velika tehnološka preduzeća poput Gugla, Amazona, Baidua i Majkrosofta. Međutim, između 10% i 30% netehnoloških kompanija takođe usvaja AI tehnologije, u zavisnosti od specifičnosti industrije i posla kojim se bave.

Iako ne-tehnološke kompanije tek treba da zaigraju na velike uloge u iskorišćavanju ovog alata u svom poslovanju, trenutno tržište je tek delić očekivanog tržišta. Drukčije rečeno, AI je još uvek u vrlo ranoj fazi razvoja, a industrije koje će danas i u narednih godina izdašno ulagati u „pozitronske mozgove“ za poboljšanje svog poslovanja mogli bi i nadalje „jahati“ na talasima profitnih krivulja.

Termin veštačke inteligencije tipično se odnosi na automatizaciju zadataka koje danas obavljaju softveri, a koji su ranije zahtevali asistenciju ljudskog uma. I dok se mašinsko učenje ponekad koristi naizmenično sa veštačkom inteligencijom, podučavanje mašina tako što ih „hranimo“ ogromnom količinom podataka koje softver naknadno procesira samo je jedna podkategorija veštačke inteligencije; tada se „pamet“ uređaja postepeno poboljšava, naime, postepenim učenjem, zahvaljujući pristupu ogromnim količinama podataka koje obrađuju.

Kada govorimo o izdacima za AI softver u tekućem poslovanju američkih firmi, obično govorimo o  veličini ulaganja koja kompanije imaju pri izgradnji svojih AI potencijala u poslovnoj trci. Iako bi se u perspektivi ovo moglo promeniti, McKinsey procenjuje da se velika većina troškova obavlja interno ili kao jednokratna investicija, dok se vrlo malo radi na kupovini AI aplikacija od drugih, specijalizovanih preduzeća.

Mekinsi je došao do podatka da je na AI u 2016. godini potrošeno oko 34 milijarde dolara. Velika većina ovih ulaganja otpadala je na internu korporativnu potrošnju.

Trenutne investicije u veštačku inteligenciju su, na nivou unutrašnje korporativne potrošnje, „teške“ 23 milijarde dolara, gotovo tri puta više od trenutnih nivoa rizičnog kapitala i privatnih ulaganja u prostor. Međutim, ova velika ulaganja nisu ravnomerno raspoređena među firmama. McKinsey procenjuje da tehnološki giganti kao što su Google i Baidu troše između  20 i 30 milijardi dolara godišnje na veštačku inteligenciju, što je ogroman deo investicionog kolača u ovoj kategoriji.

Ne računajući tehnološke kompanije kod kojih ovakva tehnologija vodi glavnu reč ali i izdatke za razvoj, u oblastima netehnološkog poslovanja su minimalna ulaganja u AI. Ova pojava se ogleda kroz podatke sa tržišta AI softverom, koje je i dalje prilično malo u odnosu na moućnosti koje pruža. Prema podacima analitičke firme Tractica Research, procena je da će ukupni ovogodišnji troškovi firmi za AI softver biti manji od 10 milijardi američkih dolara (reč je o američkom tržištu, prim. prev.).

Iako su trenutni nivoi eksternih troškova za AI softver u internim budžetima firmi još uvek na granici statističke greške, očekuje se da će do 2025. tržište ovim informatičkim alatom silovito narasti do cifre od oko 90 milijardi dolara. Za kompanije koje još uvek razmatraju o nivou svojih ulaganja u AI, utešno je znati da je tržište i dalje tek zanemarljivo malo u odnosu na njegov budući potencijal i da nisu.

Pa ipak, mašinsko učenje i veštačka inteligencija se ponekad (pogrešno) koriste naizmenično. Ova greška možda i nije tako iznenađujuća s obzirom da je mašinsko učenje spada u najveću kategoriju investicija u AI pejsaža:

Američki privatni sektor je na veštačku inteligenciju u 2016. utrošio 62% na softver za mašinsko učenje, dvostruko više od AI oblasti koja se bavi vizuelnim prepoznavanjem. Vredi napomenuti da sve ove kategorije veštačke inteligencije spadaju u “uske” (ili “slabe”) AI oblika koji prikupljaju i obrađuju podatke kako bi saznali i postigli određeni usko definisani zadatak. Isključena iz ovog izveštaja je “opšta” (ili “jaka”) veštačka inteligencija, koja je prilično nalik procesu razmišljanja nalik onom koje proizvodi ljudski mozak.

Biznis usvaja veštačku inteligenciju

Koje industrije prednjače u usvajanju veštačke inteligencije? U nekoj industriji postoji heterogenost firmi i podizvođači, „grančice“ koje su na industrijskom „drvetu“ sa različitim trendovima prihvatanja AI, pa bi bio dobrodošao jedan mogući okvir za razmatranje koje su industrije izgledne za usvajanje veštačke inteligencije.

Investitor i preduzetnik Al Bredford Kros (AI Bradford Cross) sugerišu da će velike industrije (velika tržišna kapitalizacija) i profitabilna (visoka bruto marža) biti dobar početni cilj za usvajanje AI aplikacija. Upotrebom tog okvira, tehnike, finansijske usluge i kompanije koje rade u zdravstvenoj zaštiti kvalifikovale bi se kao dobre inicijalne industrije za AI aplikacijI. Kros takođe naglašava da već možete da vidite puno uspešnih startap firmi koje ciljaju na neke od ovih industrija:

“Ovo je dobar primer na kojem se vidi kako su svi ti podaci usklađeni – fintech (finansijske tehnologije) i zdravstvena zaštita spadaju u najveća tržišta kod kojih je profitna margina najveća, dok je najzastupljenija među perspektivnim AI jednorozima i perspektivnim informatičkim startup-firmama. Ovo su, prema tome, solidna tržišta na koja se treba usmeriti.”

McKinsey je anketirao 3.000 izvršnih direktora  o njihovoj raspoloženosti za usvajanje AI tehnologija, a potom je analizirao rezultate po oblastima poslovanja. Grafikon ispod prikazuje procenat kompanija koje su u datim oblastima usvojile AI tehnologije.

Istraživanje Mekinsija se uglavnom uklapa u dokaze koji podržavaju Krosov okvir da su velike profitne industrije najplodnije za usvajanje veštačke inteligencije. Nije iznenađujuće što oblast tehnoloških industrija ima najveći procenat usvajanja AI-ja, dok uz finansijske usluge oni takođe čine tri glavna sektora, kako Kros predviđa.

Mekinsijev rad konstatuje da su automobilska industrija i montaža raznorodnih komponenata na drugom mestu po visini stope usvajanja veštačke inteligencije. Ovo bi moglo biti i donekle iznenađujuće jer automobilska industrija nije nužno i industrijska grana sa reputacijom visokih profitnih margina. Međutim, slučajevi korišćenja AI za razvoj automobilske industrije i uštede u troškovima korišćenjem mašinskog učenja za poboljšanje efikasnosti proizvodnje i nabavke predstavljaju dva potencijalna pokretača usvajanja ove industrije.

Price Economics

Priceonomics Data Studio

Kako je Marija Šarapova izgradila „biznis-imperiju“


Počeci ruske teniserke Marije Šarapove vezuju se za selidbu iz Rusije u SAD sa ocem Jurijem (Yuri). Nijedno od njih nije znalo engleski jezik (ili su znali vrlo malo), a ipak je postala zvezda tenisa sa samo 7 godina.

Imali su svega 700 dolara u džepu i nisu mogli sebi da priušte auto, pa su na treninge dolazili biciklom. Kada je napunila 7 godina, ispostavilo se da je Šarapova i tada bila previše mlada da bi pohađala čuvenu tenisku akademiju Nika Bolitijerija. Međutim, njen otac je radio raznorazne poslove sve dok ona nije napunila 9 godina i krenula u pomenutu školu.

Kada je i njena majka došla u SAD, godinu dana kasnije, Šarapovu su školovali kod kuće, kako bi imala više vremena za treninge i kako bi se fokusirala na tenis.

To je bila žrtva koja se, naravno, isplatila. Do svoje 18. godine Šarapova je bila najplaćenija sportista na svetu – to je titula koju drži već 11 godina. Zatim, osvojila je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, i jedna je od samo 10 žena koje su osvojile sva četiri Grend Slema u svojoj karijeri. Njen talenat joj se višestruko isplatio, ali i njen fizički izgled – visoka devojka duge, plave kose. O tome svedoče multimilionerska sponzorski ugovori brendova kao što su: “Canon”, “Porsche”, “Nike”, “Head” i “Evian”, itd.

I modna industrija je takođe učestvovala u celoj ovoj priči – Ana Vintur, koja obožava tenis, stavila je Šarapovu na naslovnu stranu “Teen Vogue” magazina. Takođe, njen 18. rođendan sponzorisala je “Motorola”.

Šarapova danas ima 31 godinu i još uvek aktivno igra tenis, a na listi je 29. Ni njen portfolijo u svetu biznisa ne trpi – “Sugarpova”, njena linija slatkiša stara 6 godina; investicije u „Ultimate Fighting Championship“, “Sugargoop” kozmetička linija i aplikacija “Charly” čiji korisnici mogu da šalju poruke poznatima. Zatim, tu je i njeno partnerstvo sa arhitektom Denom Mejsom (Dan Meis) na projektu za dizajniranje teretana u hotelima.

I kao i svaki preduzetnik, ona zna koliko je bitan timski duh i podrška. Ima veoma malu grupu ljudi na koje može da se osloni i čije mišljenje vrlo ceni. “Postoji razlog zašto je bitno da imate tim da vam čuva leđa. Zato što oni mnogo više znaju o nekim stvarima od vas i mogu da vam pomognu,” kaže Šarapova.

Ako zamislimo da je Šarapova lider tima, drugi najbitniji čovek je Maks Ajzenbad, koji je uz nju od 11. godine. On je uključen u sve što se dešava, bez obzira odnosi li se to na sport ili neke sekundarne stvari. Za Entrepreneur je izjavio da smatra da bi Marija Šarapova bila odlična u biznisu, možda čak bolja nego u tenisu, jer je izuzetno samokritična i takmičarski nastrojena.

Detalje o raznim preprekama u biznisu i brendu Sugarpova možete saznati OVDE.

Marija Puljecović, Biz Life

Kina: 12 provincija sa najvećim rastom privatnih investicija


Porast privatnih investicija u mnogim provincijama premašio je rast njihovog BDP-a u prva tri kvartala ove godine, pri čemu je više puta zabeleženo da je prosečna stopa rasta iznosila 8,7 odsto. Privatna ekonomija pokreće ekonomski rast u mnogim provincijama, zahvaljujući preferencijalnim politikama koje je najavila centralna vlada i lokalne vlasti.

Na osnovu statističkih podataka iz pokrajinskih statističkih biroa, medijskih izveštaja kao i podataka šangajske firme Wind Information, analitičari „Instituta za ekonomska istraživanja 21. veka“ sačinili su naučni rad o rastu privatnih investicija u 12 kineskih provincija (gradova) u prva tri kvartala 2018. godine.

Hajde da pogledamo.

12: Šandong

Rast privatnih investicija: 3,2 odsto

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 3.039,9 milijardi juana (438,23 milijardi dolara)

Radnik u Weiqiao Pioneering, filijali kompanije Weiqiao Aluminum, vodeće privatne kompanije u Šandongu, 26. februar 2018. godine. Foto [IC]

11. Hebei

Rast privatnih investicija: 6,1 odsto

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 1.726,9 milijardi juana

Radnik podešava mehanizme jednog preduzeća u privatnom vlasnštvu, Žangđakou, provincija Hebei, 14. novembra 2018. [IC]

10: Sečuan

Rast privatnih investicija: 9,6 odsto

Dodata vrednost ostvarena u privatnom sektoru: 17,308 milijardi juana

Fotografija snimljena 31. oktobra 2018. godine prikazuje Muzej avijacije LCA, prvi privatni vazduhoplovni muzej smešten u tržnom centru u Čengduu u provinciji Sečuan. [IC]

09: Guangdong

Rast privatnih investicija: 9,8 procenata

Dodata vrednost privatnog sektora: 3.783,7 milijardi juana

AI lekarski servis na 4. međunarodnom sajmu „Internet & Expo“ u Fošanu, Guangdong, 24. oktobra 2018. [IC]

08: Đangcu

Rast privatnih investicija: 10,5 procenata

Dodata vrednost privatne ekonomije: 3.754,1 milijardi juana

Pogled na fabriku Golden Eagle Textile Co Ltd, privatnu kompaniju u Jižengu u provinciji Đangsu, 24. aprila 2018. [IC]

07: Čongking

Rast privatnih investicija: 10,8 odsto

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 746,85 milijardi juana

SUV modeli u fabrici Lifan Automobile Co Ltd u Čongking, 29. oktobar 2018. Lifan je među prvih 100 privatnih preduzeća u Čongkingu. [IC]

06: Guižu

Rast privatnih investicija: 14,7 odsto

Dodata vrednost privatne ekonomije: 5.428 milijardi juana.

Kupac razgleda bočice čili-sosa marke Lao Gan Ma brend u Žunđiju, provincija Guižu, 8. avgust 2018. Osnovan 1996. godine, Lao Gan Ma postao je jedan od najpoznatijih kineskih brendova za sosove [IC]

05. Žeđjang

Rast privatnih investicija: 17,2 odsto

Dodata vrednost privatne ekonomije: 2.586,7 milijardi juana

Sklapanje automobila na savremenoj liniji fabrike Belge, poslovnog poduhvata nastalog zajedničkim ulaganjem Belorusije i kineskog privatnog proizvođača Geeli; ova fabrika proizvodi beloruska vozila namenjena ruskom tržištu u Borisovu, Belorusija, 5. jula 2018. godine. [IC]

04: Anhui

Rast privatnog sektora: 18,7 procenata

Dodata vrednost privatne ekonomije: 1.254,6 milijardi juana

Prodavnica robne marke “Tri veverice” u Anhuiju u Vuhanu, provincija Hubei, 8. septembar 2018. [IC]

03: Fuđian

Rast privatnih investicija: 19,2 odsto

Dodata vrednost privatne ekonomije: 1.564,1 milijardi juana

Radnici u proizvodnji litijumske baterije na savremenoj fabričkoj liniji firme Amperex Technology u Ningduu, provincija Fuđian, 10. januara 2018. [IC]

02: Hunan

Rast privatnih investicija: 23,9%

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 1,519,2 milijarde juana

Pogled na štand kompanije Sany, poznatog proizvođača mašina iz provincije Hunan tokom 17. Kineskog međunarodnog sajma u Šangaju, 2. novembra 2015. [IC]

01: Šanksi

Rast privatnih investicija: 25,9 procenata

Dodata vrednost u privatnom sektoru: 910,8 milijardi juana

Privatna knjižara locirana u visokotehnološkoj zoni Xi’an u provinciji Šanksi, 15. novembar 2018. [IC]

 

China Daily

Nemačka: Vreme buma za menadžment-konsultante


Preopterećeni digitalnim preobražajem poslovanja i burnim promenama u svim sferama globalnog razvoja, industrija i privreda tragaju za dobrim menadžerskim savetima. Naknade i plate za dobar poslovni i menadžerski savet rastu nebom pod oblake, a potkradanje i kopiranje tuđih dobrih ideja je poprimilo nezapamćene razmere.

Sektor za upravljanje konsultantskim poslovima u Nemačkoj uživa jedan „produženi procvat“, dok se u privatnom sektoru razbuktao razvoj konsultantskih firmi koje jedva mogu da zadovolje potražnju za njihovim stručnim savetima o vođenju poslovanja i firmi. Za menadžerski konsalting je sada savršen trenutak jer je ovo vreme velike neizvesnosti i uspona Istoka, pa rukovodioci zapadnih kompanija traže pomoć iz svih izvora, zdužno prihvatajući digitalne promene koje „presađuju“ u svoje poslovanje. A sa nemačkom privredom koja je i dalje vitalna i snažna, rukovodeći sloj ove ekonomije ima novac koji bi rado izdvojio za plaćanje ovakvih usluga.

“Nisu se mogle slučiti bolje prilike i ‘sastojci’ za trenutni procvat konsultantskog posla”, rekao je Georg Take (Georg Tacke), šef konsultantske kompanije Simon-Kucher & Partners iz Bona, koji očekuje da će ovogodišnji prihodi porasti za oko 20 procenata.

Američki rival BCG je ove godine angažovao više od 300 konsultanata koji će u Nemačkoj i Austriji raditi na podizanju menadžerskog kadra, a planira sličan rast i u 2019. godini. Roland Berger, najveća konsultantska kuća u zemlji, ima za cilj da na leto 2019. angažuje oko 250 mladih konsultanata.

Neumanjen rast

Očekuje se da će sektor ove godine povećati svoje prihode za 8,4 odsto, na oko 34 milijarde evra (38,7 milijardi dolara), što je gotovo dvostruko više nego u 2009. godini po izbijanju globalne finansijske krize.

“Cilj nam je da u narednih pet godina udvostručimo naš posao”, rekao je Harald Enc (Harald Enz), jedan od tri partnera u minhenskoj firmi H&Z, koji je tokom prošle godine povećao svoju radnu snagu za 100 ljudi (na 450 zaposlenih), dok su mu prihodi prošle godine skočili za 15 odsto – na više od 70 miliona evra. Preduzeće će 2020. godine preći u novu poslovnu zgradu na šest spratova.

Nakon višegodišnje stagnacije, ovakve konsultantske firme sada imaju munjevit skok svojih prihoda. “Sada je i nama postalo moguće da podnesemo i povećane troškove našeg poslovanja”, rekao je Ralf Štrelau (Ralf Strehlau), akcionar u odboru konsultantske kuće „Anko Management Consulting“, koji je upravo imenovan za šefa BDU-a (Bundesverband Deutscher Unternehmensberater, Nemački savez poslovnih konsultanata). “Konsultantske plate su takođe značajno porasle.”

Nemoj me prodati, molim te

S obzirom na to da se biznis širi tako ubrzanim tempom, firme se bore da pronađu kvalifikovano osoblje. Iskusni konsultanti su poput „zlatne prašine“, a veliki igrači ulažu i velike napore kako bi za sebe preoteli talente od svojih manjih konkurenata.

Kompanije opsedaju sajmove za zapošljavanje i univerzitetske kampuse, i spremne su da za početne plate regrutovanih talenata izdvoje u proseku 62.000 evra (70.700 dolara), prema istraživanju portala Squeaker, društvene mreže za karijernu obuku i zapošljavanje. Uspešne konsultantske kuće troše u proseku 15.600 evra  na regrutovanje novog osoblja, procene su BDU-a.

Ove kompanije takođe teže da zadrže nove talente tako što će posao učiniti zanimljivim od samog početka i ne podvrgavaju novoprimljene dosadnim rutinama kao što je priprema grafikona ili prezentacija. Konsultanti su shvatili da su striktne korporativne hijerarhije demode i „passé“, kao i da mlade (talente) danas reško da može zadovoljiti automobila i čestih letaka ne mogu nadoknaditi dosadu.

“Fleksibilnost je ovih dana postala neka vrsta statusnog simbola”, rekao je Marsel Ramin Derakčan (Marcel Ramin Derakhchan), direktor DLA konsultantske službe za zapošljavanje DLA.

Zaposlene očekuje rad na poboljšanju prodaje

Potraga za talentima i lov na najsposobnije „trenere menadžera“ doprinela je visokom nivou fluktuacije ljudi ovog profila, pri čemu su neke firme u samo jednoj godini promenile četvrtinu svojih zaposlenih. Mnoge kompanije rastu takvim tempom da ne pronalaze vreme za kurseve i treninge u prostorijama svojih firmi (tzv. in-house obuka) ili da drže sesije o međusobnom povezivanju, u cilju uspostavljanja snažnijeg i prepoznatljivijeg korporativnog identiteta. Umesto toga, oni svoje konsultante imaju na terenu, koristeći ovaj povoljni trenutak da bi ga što bolje unovčili.

Neki eksperti tvrde da ključ održivog rasta leži u oslanjanju na sopstvene zaposlene kao i na njihove ključne veštine.

Konsultantska kuća Sajmon-Kučer (Simon-Kucher) odlučila je da se fokusira na svoju stručnost u poznavanju cena i metodima dobre distribucije, oblastima na koje gleda kao na “ogroman potencijal”, rekao je Take, izvršni direktor. Firma planira da svoje ofise uspostavi širom sveta i očekuje da će se, ukoliko se nastavi tekući rast, njegova kompanija udvostručiti do 2025. godine. To bi trebalo da doprinese prilačenju novog talentovanog osoblja, rekao je Take.

“Da li jedna poslovna organizacija napreduje ili ne – to je najvažniji kriterijum za karijeru”, rekao je Take. “Ovaj napredak omogućava zaposlenima da svoju energiju usredsrede na tržište, a ne da se međusobno potkopavaju”.

 

Global Handelsblatt

Etički skandal: Evropa baci u kantu 30% kupljene hrane


Većina Španaca smatra da je prisutnost hemikalija i pesticida glavni rizik po zdravlje koji se odnosi na hranu koju jedu. Tako je i među većinom građana Evropske unije, prema najnovijoj anketi Eurobarometra objavljenoj 2010. godine. Manje od polovine populacije brine o prekomernoj potrošnji kalorija, epidemiji gojaznosti koja je kao pošast zavladala Starim kontinentom ili o trovanju hranom”, što su sve „najveće stvarne opasnosti”, ističe Bernhard Url, izvršni direktor Evropske agencije za sigurnost hrane (EFSA).

Rođen 1961. u Kapfenbergu (Austrija), Bernhard Url je danas veterinar koji je u mladosti želeo da bude farmer ali je nakon diplome specijalizovao bezbednost hrane. Od 2014. godine je na čelu EU agencije EU koja objavljuje naučne studije o patogenima, zagađujućim materijama i drugim supstancama pronađenim u hrani, ne bi li na taj način pomogli političarima da donesu dobro promišljene i na faktima utemeljene odluke.

Šta jedete a šta ne, i zašto?

Jedem sve vrste hrane. Ne bojim se da pojedem bilo koju namirnicu, jer je nivo bezbednosti hrane u Evropi veoma visok. Jedem sve manje mesa jer sam zabrinut za dobrobit životinja i zato što smatram da je zdravije nemati ih na meniju. Način na koji tretiramo životinje je odraz zrelosti našeg društva, a sa etičkog gledišta mislim da možemo bolje od ubijanja životinja.

Da li je moguće kombinovati aktuelne nivoe potrošnje mesa sa humanijim tretmanom životinja?

Nije pitanje možemo li sebi priuštiti da nastavimo sa trenutnim modelom već da li to želimo. U bliskoj budućnosti moraćemo da hranimo 10 milijardi ljudi, a za to je potrebno najmanje tri stvari: Prvo, pomoći zemljama u razvoju. Veliki deo poljoprivredne proizvodnje gubi se usled nedostatka infrastrukture, logistike i znanja. Drugo, Evropa baca u kantu 30% svoje kupljene hrane; to je etički skandal.

Treće, moramo promeniti navike u ishrani. Ne možemo nastaviti da konzumiramo toliko životinjskih proteina. Stočarska proizvodnja troši previše energije, zemljišta i vode a pritom proizvodi prekomerne količine uglenika. Moj savet je: jesti manje životinja i više biljaka. Ovo bi bilo zdravo za ljude, za planetu i za 800 miliona oni koji svako veče na počinak odlaze gladni, jer nemaju šta da jedu.

Da li je ta ishrana dostupna svima?

Pristup svežim proizvodima je ključni socijalni aspekt. Tu je, takođe, pitanje nejednakosti. U Sjedinjenim Državama postoje prehrambene „pustinje“, gde je nemoguće naći svežu hranu u krugu od osam kilometara; tu se, štaviše, nameće i pitanje da li svi mogu priuštiti takvu ishranu. Izgleda da i Evropa ima ove „prehrambene pustinje“, iako ova stvar nije u nadležnosti EFSA i nemamo nikakve podatke. Organsko voće i povrće su skuplje i postoje ljudi koji ih ne mogu priuštiti.

Da li je organska hrana uvek bolja?

U pogledu bezbednosti – tu nema razlike. Što se tiče hranljivosti, verovatno ni tu nema razlika. Prednosti organske poljoprivrede imaju veze sa – održivošću proizvodnje.

Da li organska poljoprivreda ima manje uticaja na životnu sredinu s obzirom da se za njenu proizvodnju koriste, recimo, toksična jedinjenja na bazi bakra poput pesticida?

U principu, odgovor je – da. Način korišćenja tla i rotiranje sorti useva koji se na njima uzgajaju mnogo je prirodniji pri uzgajanju organskih useva. Upotreba bakra je nešto za šta imamo interesa. Vidimo probleme zagađenja životne sredine izazvane bakrom, baš kao što su otrovne i za vodozemce, ptice i druge organizme. Potrebno je dalje proučavati specifičnosti organske i industrijske metode uzgoja.

Koji je najveći problem hrane sa kojim se suočava Evropa?

Višak hranljivih sastojaka. Gojaznost. Prehranjenost i neuhranjenost u razvijenom svijetu su naši najveći izazovi.

Da li treba da brinemo o đubrivima i hemijskim proizvodima u našoj hrani?

U Evropi, svi aditivi moraju biti procenjeni pre njihovog odobrenja. Svi koji su odobreni su na listi za upotrebu, i moraju se ponovo proveravati na svakih 10 godina. Ne postoji nulta opasnost, ali u ovom polju rizik je veoma, veoma mali. Najveće opasnosti leže u trovanju hranom usled bakterija i virusa koji je napadaju. Svake godine se u Evropi zabelež milioni slučajeva koji bi mogli biti sprečeni uz primenu bolje higijene i nadzora.

Da li u našoj hrani postoje plastične mase i kakav je njihov uticaj na naše zdravlje?

Ove supstance su prisutne i to je neporeciva činjenica. Još uvek ne znamo da li imaju toksikološko dejstvo na tkiva. Savetodavno telo EU za nauku radi na formiranju jasne slike, koja će krajem ove godine biti objavljena u vidu naučnog izveštaja.

Vidimo li porast neosnovanih strahova vezanih za hranu i način ishrane?

Da, postoji li zabrinutost građana. Oni misle, recimo, na način tipa „hm, kako to može biti da urin mog sina sadrži [herbicid] glifosat? Mi im kažemo: koncentracija je toliko niska da nema rizika. A ljudi na to odvraćaju: ali, ja ne želim da urin moje dece sadrži bilo koji glifosat. Što nas vodi ka drugom pitanju: koju vrstu poljoprivrede želimo? Želimo li pesticide ili ne? Koji su rizici a koje potencijalne koristi? Ovo je politička rasprava; Ne radi se o nauci, već o društvenim i opšteljudskim vrednostima, o ekonomiji. I tu se, onda, nameće još jedno pitanje. Hrana se više ne proizvodi pred kapijom našeg suseda, negde u komšiluku; ona dolazi iz Novog Zelanda, Čilea, Kanade. Složenost lanca snabdevanja onemogućava apsolutnu kontrolu. Ne znamo, zapravo, odakle naša hrana dolazi i moramo verovati kompleksnoj mašineriji za preradu hrane. Napokon, ukoliko želimo da jedemo, moramo da verujemo. I to je ono što čini da se ljudi osećaju nesigurnima.

Kako se ovo poverenje može povratiti?

Industrija je izgubila poverenje potrošača. Podsećamo na slučaj konjskog mesa koje nije bilo opasno po zdravlje ljudi, ali je i dalje predstavljalo potencijalno varljivu praksu. A onda treba da se zapitamo i ovo: da li nam trebaju jagode iz Južne Amerike, kivi iz Novog Zelanda, i da nam je svo voće i povrće iz čitavog sveta na raspolaganju preko cele godine? Poljoprivrednu proizvodnju bismo možda mogli da ponovo regionalizujemo. Regionalizacija dolazi sa potvrdama o kvalitetu, adekvatnim tretmanom životinja i još dosta stvari, a industrija sada pokušava da povrati to poverenje putem – oznake kvaliteta.

Da li će genetski modifikovana hrana biti potrebna za prehranu 10 milijardi ljudi?

Mislim da – ukoliko razvijemo dobre programe za sprečavanje gubitaka usled loših useva, sprečimo bacanje hrane u takozvanom razvijenom svetu i promenimo naše navike u ishrani – možemo daleko dogurati i bez genetski modifikovane hrane. Moraju se pojaviti konkretne metode u ostvarenju ovakvih ideja, recimo, u slučaju suše, ili otpornost na štetočine, iako trenutno ne vidim razlog za njihovu primenu u Evropi.

Kako možemo izbeći bacanje tolike količine hrane, posebno u supermarketima?

Sve je stvar stava, koncipiranja i primene boljih planova kao i promene ponašanja. Na farmi na kojoj sam odrastao, nije postojala ni mrva hleba koja bi se bacila; moja majka je na to gledala kao na greh. Ljudi koji su živeli u Evropi nakon Drugog svetskog rata su daleko više cenili hranu. Zašto ne bi i danas? Reč je o naprosto o podučavanju ljudi na način da postanu svesni ovog problema. Što se tiče velikih supermarketa, postoje zakoni: U Francuskoj su supermarketi prisiljeni da proizvode kojima ističe rok doniraju bankama hrane. Nema smisla da ih šaljemo u podsaharsku Afriku jer taj koncept ne bi funkcionisao, a u Evropi već imamo više nego dovoljno ljudi sa niskim primanjima: 23% Evropljana živi ispod granice siromaštva.

Koji su patogeni posebno zabrinjavajući?

Afrički virus svinjske kuge, koji je ušao u EU 2014. godine, već je pogodio devet zemalja: Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Češku, Rumuniju, Mađarsku, Bugarsku i Belgiju. Bolest je iznenada buknula u radijusu od 1.000 kilometara, od Baltika do Belgije, verovatno zbog toga što je neko bacio komad zagađenog mesa kroz prozor automobila – meso kojim se inficirala neka divlja svinja. Ovo je ogroman problem jer ova groznica može dopreti do zemalja sa najvećim farmama svinja u Evropi, kao što su Španija, Francuska, Nemačka ili Holandija.

Da li političari dovoljno uzimaju u obzir naučne dokaze?

 Da. Tokom svojih 15 godina, EFSA je za potrebe Evropske unije izradila i objavila oko 6.000 naučnih radova, od kojih je oko 99.9% uzeto u obzir od strane evropskih zakonodavaca. U Evropi je politika zasnovana na dokazima predstavlja važan stub bezbednosti hrane. Postoji, međutim, razlog za zabrinutost, naročito kada je reč o vakcinama. U Francuskoj, recimo 40% populacije smatra da vakcine imaju toksičan efekat, što je katastrofalno pogrešan stav. Veoma je opasno misliti da su naučni dokazi samo „neko drugo mišljenje“. Ukoliko dovodimo u pitanje naučni metod i dokaze, onda se vraćamo u srednji vek.

El Pais

Klimatske promene i njihov uticaj na svetsku ekonomiju


U jednoj obimnoj studiji rađenoj u Sjedinjenim Državama kaže se da će za sada još uvek nedovoljno jasne i neprepoznate klimatske promene znatno oslabiti ne samo američku već i globalnu privredu.

Predsednik Tramp tvrdi da se klimatske promene ne dešavaju, ali vlada Sjedinjenih Država kaže da se odvijaju, da je i to je vrlo loše.

Ukoliko izostanu direktni veliki napori kako bi se odmah započelo smanjivanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, klimatske promene će do kraja veka koštati američku ekonomiju stotine milijardi dolara godišnje i smanjiti veličinu svetske privrede za 10 procenata, rezultati su velike klimatske studije koja je ignorisana od strane administracije predsednika Trampa.

Ako je ovo prvi put da ste čuli za ovaj klimatski izveštaj, znajte da je po svemu sudeći on, izgleda, smišljeno objavljen u, na neki način, posebnom trenutku : pušten je bez medijske buke tokom popodneva na već globalno popularni šopoholičarski praznik, Crni petak (23.nov). Izveštaj procenjuje da će do 2100. godine klimatske promene koštati američku ekonomiju 141 milijarde dolara: u ovu cenu uračunati su smrtni slučajevi vezani za toplotu, 118 milijardi dolara od porasta nivoa mora i 32 milijarde dolara od infrastrukturne štete, što su samo među nekim od troškova. Ovaj američki naučni izveštaj dolazi samo mesec dana nakon bolno iskrenog izveštaja Međuvladinog panela UN o klimatskim promenama, koji predviđa da će do 2040. godine u svetu doći do razbuktavanja ozbiljnih ekonomskih i humanitarnih kriza, i da će one, kako se navodi, biti “bez presedana” uprkos globalnim naporima za smanjenje emisije ugljenika.

Četvrta nacionalna procena klime (The Fourth National Climate Assessment), koju mandat Kongresa izdaje i ažurira svake četiri godine, zaključuje da se efekti klimatskih promena već igraju u ekstremnim vremenskim uslovima i teškim ciklusima suše i potopa i da će se ovi procesi ubrzati ukoliko ne dođe do naglog smanjenja emisije. Bela kuća potvrdila je alarmantni izveštaj u izjavi u kojoj se kaže da je “u velikoj meri zasnovan na najekstremnijem scenariju”.

Izveštaj navodi najgori scenario: ne preduzimati bilo kakve mere za smanjenje emisije ili ne prilagođavati infrastrukturu ekstremnim vremenskim uslovima, što je u osnovi Trampov stav i politika vezana za klimatske promene. Od preuzimanja mandata, predsednik Donald Tramp počeo je proces povlačenja Sjedinjenih Američkih Država iz sporazuma o klimatskim promenama u Parizu kojeg su potpisali gotov svi narodi i zemlje na planeti, i time, ujedno, poništava regulativu koju je donala Obamina administracia sa ciljem smanjenja uglenične emisije iz elektrana na ugalj i automobilskih izduvnih gasova. Predsednik Tramp nije imao direktne komentare u vezi izveštaja, osim što je tvitovao da je „prošle nedelje hladno“.

Izveštaj, koji je sačinilo više od 300 naučnika iz 13 američkih federalnih agencija, od ministarstva odbrane do Američke agencije za zaštitu okoline (EPA) predviđa “kaskadne udare” čija se snaga progresivno uvećava, dok već duže vreme prisustvujemo sve pogubnijim vremenskim uticajima koji sve ozbiljnije narušavaju infrastrukturu – i to ne samo u SAD već u čitavom svetu.

Evo izvoda iz ovog izveštaja koji si odnose na ekonomiju:

Učestaliji i duži prekidi napajanja strujom.

“Američki energetski sistem već je pogođen ekstremnim vremenskim prilikama, a predviđa se da će usled klimatskih promena elektro-sistem biti sve ugroženiji, uz sve češće i dugotrajnije nestašice električne energije koje utiču na kritično važnu energetsku infrastrukturu i stvarajući neravnoteže u zalihama i potražnji goriva”.

Sve viši nivo reka, mora i okeana preplaviće obale.

“Američko tržište nekretnina na obalama, vredno više biliona dolara i javna infrastruktura ugrožene su sve učestalijim, dubljim i obimnijim plimskim poplavama usled porasta nivoa mora, uz progresivno pogoršanje koje će oštetiti ekonomiju. Finansijska situacija mnogih pojedinaca i zajednica naći će se na udaru plahovite prirode, jer hronična poplava usled visoke plime dovodi do sve većih troškova, kao i sve manje vrednosti imovine.”

Gradovi će morati da budu redizajnirani.

“Štete od ekstremnih vremenskih prilika ilustracija su aktuelne ranjivosti urbane infrastrukture. Zamišljena da ima dug vek trajanja, urbana infrastruktura mora biti u stanju da izdrži buduću klimu koja se razlikuje od prošlosti. Urbani koncepti za budućnost upravljeni su na ulaganja u pouzdanu infrastrukturu koja može izdržati tekuće i buduće klimatske rizike.

Prevoz će biti daleko nepouzdaniji.

“Više od 60.000 milja američkih puteva i mostova na obalama su izloženim potencijalnim poplavama, danas već očigledno na udaru ekstremnih oluja i uragana koje koštaju milijarde u popravkama… Luke, koje prihvataju 99 procenata američke trgovine iz inostranstva, posebno su osetljivi na klimatske uticaje ekstremnih meteoroloških događaja povezanih sa porastom nivoa mora i tropskim olujnim aktivnostima.”

Mnogi aerodromi u obalnim područjima takođe su ranjivi, navodi se u izveštaju.

Takođe, poljoprivreda će postati daleko rizičnija.

Očekuje se da rastuće temperature, ekstremna toplota, suše, šumski požari i preobilne padavine sve više narušavati američku poljoprivrednu produktivnost. Očekuje se da će sve problematičnije održavanje zdravlja stoke, smanjenje prinosa useva ali i pogoršanje njihovog kvaliteta biti posledice ekstremnih meteoroloških uslova, ne samo u SAD već širom sveta.”

I sve se ovo dešava istovremeno.

“Uticaji klimatskih promena i ekstremnog vremena na prirodne ali i ljudskom rukom izrađene izgrađene sisteme često se razmatraju iz perspektive pojedinih sektora: kako promena klime utiče na vodne resurse, električnu mrežu ili sistem proizvodnje i distribucije hrane? Međutim, nijedan od ovih sektora ne postoji izolovano sam za sebe… postizanje pravilnog izbora u okviru jednog sektora može imati kaskadne efekte na druge sektore proizvodnje i ekonomije.”

Izveštaj kaže da je kasno, ali ne i prekasno, da se izbegne najgori ishod i da se treba hitro pripremati za promene koje su već u toku. Izveštaj apeluje da sve zemlje sveta i njihove urbane strukture u svoj dalji razvoj inkorporiraju prognoze rasta mora i ostalih veoma ozbiljnih vremenskih uslova, planirajući, zonirajući i investirajući u infrastrukturu, što vrlo malo njih čini. U svom ekstremnom vidu, kada je u pitanju pravna regulativa, državni zakon Severne Karoline izričito zabranjuje uzimanje u obzir klimatskih promena ili povećanja nivoa mora prilikom planiranja korišćenja obalskog zemljišta. Shodno ovakvoj situaciji – neusklađenosti američkih zakona i realnog stanja na terenu – sada se čuju glasovi koji pozivaju na izmenu poreske i regulatorne politike kako bi se ubrzala tranzicija na obnovljivu energiju, što je direktno suprotno pravilima Trampove administracije.

The Entrepreneur

Privatni sektor Kine poziva svoje lidere na akciju


Kineska vlada je godinama pritiskala privatni sektor politikom podrške državnim kompanijama, a sada pokušava da popravi ono što je postala slaba veza u jednoj ekonomiji koja trenutno usporava svoj tempo.

Sa politikom kojom podržava državne kompanije, Kina sada traži da popravi ono što je postalo slaba veza u današnjoj usporenoj ekonomiji. Lokalne vlasti, uključujući Peking i Šenžen, privlače sredstva za pomoć privatnim firmama čije su akcije pale na domaćim berzama. Vlasti uspostavljaju poreske olakšice, bankarske kredite i druge finansijske opcije kako bi podstakle privatno poslovanje.

Postoji pretnja da će posustajući privatni sektor, koji čini više od polovine kineskog ekonomskog proizvoda, oštetiti vitalnost privrede, sa rastom koji je pao na 6.5% u odnosu na prošli kvartal, uz predviđanja daljeg usporavanja.

Podrška je došla ni manje ni više nego od predsednika Šija Đinpinga. Ši, koji je većinu svojih šest godina provedenih na čelu Kine proveo podržavajući velike državne kompanije, okupio je preko 40 privatnih poslovnih lidera kako bi ih ubedio da i dalje imaju stalnu podršku Komunističke partije.

Partija je pod predsednikom Šijem nalagala privatnim preduzećima da uspostave partijske ćelije. U svom govoru u Velikoj sali naroda u Pekingu, Ši je rukovodiocima poručio da stranka nije pokušavala da kontroliše svoja preduzeća, prema transkriptu objavljenom u partijskom glasilu, Narodnom dnevniku.

“Privatna ekonomija naše zemlje može samo da ojača”, rekao je Ši prisutnima, u čijem sastavu su bili rukovodioci kompanije Wanxiang Group Corp i tehničkog giganta Tencent Holdings Ltd.

Program Pekinga za državna kompanija obuzeo je mnoge privatne firme. Banke gledaju na državna preduzeća kao na sigurnije zajmoprimce nego što su to privatne kompanije, koje su prinuđene da traže novac negde drugde i pritom plaćaju više za to. Vladine inicijative za smanjenje prekomernih kapaciteta industrije najpogubnije su uticale na privatne poslove kojima nedostaju veze sa državnim zvaničnicima, kako bi predupredili njihovo zatvaranje ili konsolidaciju.

“Privatne kompanije naporno rade. A svemu tome, mi (privatni preduzetnici) ispadamo glupi heroji”, rekao je Kong Šebin, koji je vodio proizvodnju stakla u severnom gradu Šahe. Kada njegova firma, Hebei Tiande Glass Co nije mogla da obezbedi dovoljno bankarskih kredita za nadogradnju svojih proizvodnih linija na način na koji su zahtevali regulatori, bio je prisiljen da ugasi svoje peći.

“Morate biti povezani sa šefovima banaka”, rekao je Kong. “A bez podrške zemlje, posao odmah odlazi u bankrot.”

U Maovo vreme, Komunistička partija je „počistila“ brojna privatna preduzeća i mnoge njihove vlasnike. Tokom četiri decenije od uvođenja tržišne privrede, privatni sektor je daleko odmakao.

Privatni sektor, istakao je Ši u prisustvu svojih gostiju, sada plaća porez od preko 50%, što je više od 60% bruto domaćeg proizvoda zapošljavajuči više od 80% radno sposobnog stanovništva.

Njihovo je finansijsko stanje, međutim, veoma teško. Prema kineskom regulatoru za bankarstvo i osiguranje, privatne kompanije dobijaju samo četvrtinu od ukupnog kreditnog pula poslovnih banaka. To ih je prepustilo samima sebi i nastojanjima da se oslone na nebankarske zajmodavce, poznatijee kao „banke u senci“, koje je vlada ugušila u protekle dve godine. Pad od 20% na kineskoj glavnoj berzi ove godine je dodatno podstakao pritiske na kompanije koje izlaze na berzu. “Ova godina predstavlja ozbiljan test za privatne kompanije”, rekao je Džou Deven, predsednik privredne grupe Zhejiang Private Enterprise Investment Federation. “Više firmi, i to onih mahom većih, suočavaju se s ovom vrstom problema”.

Čak i neke velike tehnološke kompanije, koje uglavnom nastavljaju svoj poslovni procvat, osećaju hladnoću. Robin Li, izvršni direktor pretraživačkog giganta Baidu Inc., izrazio je neizvesnost u pogledu potrošnje budućih oglašivača, jer nivo pouzdanosti u privatnom sektoru nije bio visok. “Ne znamo tačno šta će se desiti”, rekao je.

Potištenost i malodušnost koja provejava među kineskim privatnim preduzetnicima može se opisati frazom prisutnom na društvenim mrežama koja se prevodi kao “država napreduje; privatni sektor se povlači. “

Mnoge privatne kompanije koje su listirane na berzi založile su svoje akcije kao kolateral za dobijanje zajmova, do kojih je inače teško doći. Pad cena akcija preti da dovede kreditore da uzimaju pozajmice kojima će podupirati vrednost akcija svojih firmi.

Prema istraživanju firme Gavekal, brojne privatne firme u kojima je najveći akcionar imao preko 50% akcija je u oktobru porastao na 1.043, sa 595 koliko su iznosile početkom 2017. godine. Rečeno je da obećane akcije privatnog sektora sada iznose 22% njihove tržišne kapitalizacije.

Usled pada cena akcija, neke od kompanija biće nacionalizovane ili prodate državnim kompanijama. Firma za proizvodnju nakita Beijing Kingee Culture Development Co je upravo to učinila: prema svojoj julskoj izjavi za štampu, ova firma prodata je za jedan juan (oko 14 centi) po akciji poslovnoj grupi Haikeđin, filijali pekinške poslovne grupe za pružanje finansijskih usluga. U tom momentu, akcije ove firme za izradu nakita vredele su tek osmi deo njene sadašnje vrednosti.

U promeni stava kineskog rukovodstva, ministarstva i lokalne vlasti izdvajaju sredstva za podršku privatnim firmama. Uprava šangajske oblasti ponudila je 30 milijardi juana (4,35 milijardi dolara) u pozajmicama, garancijama za finansiranje malih i srednjih privatnih preduzeća na lokalu, dok je Pekinški okrug Hajdian, u kojem rade brojne tehnološke firmem zasnovao fond od 10 milijardi juana ($1.1mlrd) za pomoć privatnim tehnološkim kompanijama.

Kineska centralna banka, bankarski regulator i ministarstvo finansija takođe su izdvajali sredstva ili usaglašavali propise za ubrzanje finansiranja privatnog sektora.

Oni koji poput Džoua i njegove poslovne grupe Žeđjang prednjače u privatnom sektoru kažu da su kreditne linije tek tako idu i da bi Peking trebalo da obezbedi bolju zastupljenost konkurenata u tržinoj trci, naročito između državnih i privatnih firmi. Sistemske predrasude je teško ispraviti i ne predstavljaju ništa dobro za privatna preduzeća , rekao je Endrju Polk, osnivač pekinškog konsultantskog preduzeća Trivium/China.

“Oni se protive strukturnim promenama u privredi”, rekao je on. “Mislim da njihovi napori neće biti naročito uspešni.”

 

Grace Zhu, wsj.com

Migracije: dugoročno rešenje


Zašto je migracija postala tako veliki problem? Postoji više faktora koji se mogu razmatrati: rat u Siriji, integracija istočne Evrope, manjak poslova u zapadnim zemljama posle globalne finansijske krize i tako dalje. Ali nabrajanje pojedinačanih razloga nije dovoljno za razumevanje problema i nalaženje rešenja.

Uopšteno govoreći, uzroci problema su dvojni: (1) proces globalizacije koji je saznanja o razlikama u dohotku između zemalja učinio opšte poznatim i usput smanjio troškove transporta, i (2) ogromne razlike u dohotku između zemalja Evropske unije (naročito na prosperitetnom severu) i zemalja Bliskog istoka i Afrike.

Prva stavka nam je dobro poznata. Mnoga istraživanja pokazuju da što ljudi više znaju o ostatku sveta (naročito ako je ostatak sveta bogatiji od njihove zemlje) to su skloniji da sopstveni životni standard porede sa standardom života odgovarajuće klase u bogatijim zemljama i spremniji da tim povodom nešto preduzmu, to jest da migriraju.

Druga stavka je usko povezana sa činjenicom da je razlika u BDP-u po glavi stanovnika između zemalja članica EU-15 i podsaharske Afrike porasla sa 7 prema 1 koliko je iznosila 1980. na današnjih 11 prema 1. (Niže cene u Africi su uračunate, inače bi razlika bila još veća.) Rast razlike u realnim dohocima bio je praćen još većim rastom razlike u stopama rasta broja stanovnika. Godine 1980. zemlje članice EU-15 imale su više stanovnika nego podsaharska Afrika; danas podsaharska Afrika ima dva i po puta više stanovnika nego ove zemlje. U naredne dve generacije, broj ljudi u podsaharskoj Africi dostići će dve i po milijarde, 5 puta više od broja ljudi u zapadnoj Evropi. Nerealistično je misliti da tako velike razlike u dohotku (u jednom smeru) i broju stanovnika (u drugom smeru) neće proizvesti veoma snažne podsticaje za migraciju.

Zbogom globalizaciji?


Otuda se Evropa suočava sa jednim dugoročnim problemom i dilemom koju treba rešiti. U uslovima globalizacije, ukoliko zemlje koje u tom procesu učestvuju imaju izrazito različite dohotke, migracija je neizbežna. Da bismo sprečili migraciju morali bismo da odustanemo od globalizacije i zatvorimo nacionalne granice, ili da zemljama iz kojih migranti dolaze pomognemo da postanu bogate kao zapadnoevropske zemlje. Za drugo pomenuto rešenje, čak i u najpovoljnijem scenariju, potrebno je bar jedno stoleće. Zato to rešenje nije izvodljivo. Jedino što preostaje jeste zaustavljanje globalizacije, bar kada je u pitanju kretanje ljudi.

Da li bi to bilo dobro rešenje? To je malo verovatno. Istraživanja pokazuju da priliv migranata može imati negativan efekat na nadnice i zaposlenost onih grupa domaćih radnika koje su u konkurentskom odnosu prema migrantima, ali pozitivno deluje na nadnice i zaposlenost radnika čiji su poslovi komplementarni sa poslovima migranata. Tako, malijski vodoinstalater obara cenu usluga francuskih vodoinstalatera, ali istovremeno uvećava realni dohodak onih čija kupatila popravlja (ne samo zato što će za to platiti manje, nego i zato što će lakše pronaći vodoinstalatera i neće morati zbog toga da izlaze s posla). Takođe, bogate zemlje imaju koristi od migracije kvalifikovanih radnika, jer mnogi od migranata sa visokim kvalifikacijama dolaze sa završenim studijama za koje evropske zemlje nisu morale ništa da plate.

Dakle, sa ekonomske tačke gledišta, migracija donosi korist bogatim zemljama. Ipak, iz ugla kulture može biti proglašena za nepoželjnu, ako domaće stanovništvo smatra da su neke od njegovih kulturnih vrednosti ugrožene usled izostajanja asimilacije ili odbijanja migranata da prihvate lokalne norme.

Drugi način


Ovaj argument ne treba mešati sa argumentima rasista, ksenofoba i sličnih. To je argument koji svakako zavređuje pažnju. Ako dovoljan broj ljudi veruje u to, onda ekonomski argument sam po sebi neće moći da odredi pravila migracije – naročito zato što ekonomija može implicirati nivo migracije za koji mnogi misle da je previsok.

Zato nam je potreban alternativni pristup koji će uravnotežiti ekonomske potrebe Evrope za migrantima sa očuvanjem određenih kulturnih normi. Alternativni pristup bi se mogao zasnivati na prihvatanju pretežno (ili samo) radnika koji dolaze da obavljaju određeni posao na određeno vreme, koji će se po isteku perioda angažovanja (od na primer najviše 5 godina) vratiti u zemlju iz koje su došli. Oni bi se onda mogli zameniti drugim migrantima, što bi proizvelo „kružnu migraciju“ u kojoj se broj migranata ne povećava, ili se povećava samo ako su dostupna nova radna mesta.

To je model koji primenjuju zemlje Zalivskog saveta za saradnju i Singapur, kao i Sjedinjene Države, Velika Britanija i Kanada za ljude koji u zemlju ulaze sa vizama izdatim na ograničen period i vezanim za određeni posao. Radnici sa takvim vizama uživali bi ravnopravan tretman u pogledu zarade i uslova rada kao lokalni radnici (pa tako ne bi bilo obaranja lokalnih nadnica ni eksploatacije migranata), ali ne bi uživali druga građanska prava (pravo glasa) niti imali pristup uslugama socijalne zaštite koje nisu vezane za rad (beneficije za decu, državna penzija i slično).

Delimični državljani


Takvo rešenje, naravno, ima i nedostataka. Tako se pogodnosti državljanstva razbijaju na više kategorija, a neke od njih migranti mogu samo delimično koristiti. Tako se ukida dvovekovni dualitet i shvatanje državljanstva kao binarne kategorije: ili jeste državljanin sa svim pripadajućim dužnostima i pravima, ili to niste, u kom slučaju ste autsajder u odnosu na lokalnu zajednicu. Ovim rešenjem se uvodi kategorija državljana sa ograničenim pravima na ograničeno vreme. To je možda neizbežan produkt globalizacije koja ukida tradicionalno poklapanje državljanstva, mesta rada i porekla kompanije u kojoj radite. Otkako su kompanije postale multinacionalne i prešle u vlasništvo hiljada pojedinaca iz različitih zemalja i otkako se mesto na kom radimo više ne poklapa nužno sa mestom života – jasno je da će i državljanstvo sa svim pripadajućim pravima morati da postane fluidnije.

Predlog za uvođenje kružne migracije ne sme se posmatrati izolovano, već u kontekstu izloženom na početku: u situaciji kada nijedna od dve ponuđene opcije – potpuno otvaranje za migraciju sa jedne, i zatvaranje u „evropsku tvrđavu“ sa druge stane – nije prihvatljiva. Komprimisno prelazno rešenje, usklađeno sa potrebama globalizacije, ali i legitimnim strahovanjem za lokalnu kulturu, može biti naša najbolja opcija.

Social Europe, 19.11.2018.

Peščanik.net, 23.11.2018.

Kineska mehanizacija i moderna poljoprivreda kao odgovor na američke tarife


U kineskoj poljoprivredi dominiraju mala gazdinstva sa niskim prinosima useva, pa je trgovinska borba između SAD i Kine dala Pekingu jedan novi, svežiji podsticaj za „remont“ i preispitivanje ovog sektora usled tarifa na američke useve, koji čine da uvoz bude skuplji.

U cilju rešavanja problema kvarenja svog žita i kukuruza, Vej Đunšja štiti svoje zemljište prskajući useve pesticidima iz spremnika na svojim leđima. Njena komšinica koristi još jednostavniju alatku za povećanje proizvodnje: plastičnu cev uvučenu u vreću sa đubrivom na ramenu, iz koje se posipa po usevima.

Ove dve žene samo su neke od 280 miliona kineskih građana uposlenih na kineskim farmama, što je, prema zvaničnoj statistici ove zemlje preko 100 puta više nego što ih ima u Sjedinjenim Državama. U kineskoj poljoprivredi dominiraju mala gazdinstva sa niskim prinosima; prema rečima stručnjaka, prosečna kineska farma ima površinu manju od dva hektara, što je veliki kontrast u poređenju sa 400 hektara koliko ima prosečan farmer u SAD-u.

Ali, trgovinski spor između Sjedinjenih Država i Kine daje Pekingu novu motivaciju kako bi svoje farme učinila efikasnijima. Kina nije nametnula tarife na američku soju, pšenicu i druge useve u znak odmazde zbog američkih tarifa na kinesku robu, učinivši uvezene žitarice skupljima i naglašavajući zavisnost zemlje od inostranih proizvođača.

“Trgovinski rat definitivno podiže pritisak i naknadna preispitivanja”, rekao je Ajven Rodžers Pej, poljoprivredni analitičar iz pekinške firme za istraživački razvoj “China Policy”. “Najviši zvaničnici u [komunističkoj] stranci posebnu pažnju posvećuju poljoprivredi.”

Kinesko ministarstvo poljoprivrede i ruralnih poslova je ovog avgusta izjavilo da će, nakon što na snagu budu stupile tarife obe zemlje, sprovesti 254 “velike promene u poljoprivredi ove zemlje.“

Predsednik Ši Đinping je septembra prošle godine obišao velike farme u plodnoj severoistočnoj provinciji Hejlongđjang, kako bi naciji poslao poruku da domaća proizvodnja osnovnih namirnica poput žitarica može doprineti jačanju kineske ekonomije u jeku trgovinskog rata.

Prema zvaničnim državnim medijima, “Unilateralizam tj jednostrani potezi Amerike i njen trgovinski protekcionizam rastu, što nas tera da se okrenemo sebi”, rekao je Ši. “Ovo nije loša stvar. Kina napokon, (treba da) zavisi od sebe same. “Kineski zvaničnici već dugo pozivaju na modernizaciju poljoprivrede, a konsolidovanje kineskih farmi i proširenje upotrebe savremene mehanizacije povećale su proizvodnju u nekim oblastima ove zemlje. Kina sada izvozi neke poljoprivredne proizvode, kao što je pirinač.

Ali, efekat je ograničen – prema podacima Ujedinjenih nacija, prinosi soje po hektaru su u Sjedinjenim Državama gotovo dvostruko veći nego u Kini.

Razlog za ograničene efekte ovih mera leži delimično i u tome što Peking po svaku cenu želi da održi socijalnu stabilnost, a mehanizovana poljoprivreda velikog obima će verovatno eliminisati brojne poslove u ruralnim područjima, gde je otpor promenama bio jak.

Država zadržava vlasništvo nad svim zemljištem u Kini, a kineski poljoprivrednici samo imaju pravo da ga koriste, što farmere čini manje voljnim da naprave dugoročne investicije.

Istovremeno je prisutan i rizik da poljoprivrednici rentiraju drugima svoja državom obezbeđena prava na korišćenje, što predstavlja jedan potencijalni put ka konsolidaciji. Oni ponekad mogu sebi obezbediti posao na farmi kao deo ugovora, ili dobiti lokalne subvencije. Ipak, takve koncesije često nisu dovoljne, pa se takvi farmeri zadese u lutanju s mesta na mesto, u potrazi za poslom.

Međutim, sadašnje usporavanje tempa privrednog razvoja je Kinu dovela u situaciju da svoja seoska područja usmeri na dalji brži razvoj, jer se opcije u velikim gradskim zonama smanjuju.

U septembru je kineski kabinet, Državno veće, predstavilo petogodišnji plan za povećanje poljoprivredne produktivnosti i povećanje ruralnih prihoda, između ostalog. Nadogradnja poljoprivrednih mašina i opreme je jedan od 10 ciljeva u posebnom razvojnom planu “Made in China 2025”.

Mnogi stručnjaci veruju da će vlada verovatno ukinuti zabranu Kine na genetski modifikovano seme nakon što je državno preduzeće ChemChina prošle godine kupilo švajcarsku semensku kompaniju Syngenta po ceni od 43 milijarde dolara. To bi moglo olakšati poljoprivrednicima da povećaju prinose svojih useva.

I starenje kineskog stanovništva povećava pritisak na dalju modernizaciju ovog sektora, pošto mnogi mladi Kinezi ne žele da rade u poljoprivredi, delom i zato što neefikasnost sprovođenja zacrtanog čini da farme i dalje tavore s niskim prihodima, izjavio je Kolin Karter, profesor s univerziteta Dejvis koji izučava kineski poljoprivredni razvoj.

“Ima jedna poslovica koju Kinezi upućuju svojoj deci:” Bolje vam je da učite ili ćete završiti radeći u polju”, rekao je Liu Đjahuan (25), diplomirani student poljoprivrede koji radi na istraživanju u selu Dahan u okrugu Jangšin.

Kina je ovog septembra izjavila da će ući u partnerstvo s Azijskom razvojnom bankom kako bi obezbedila šest milijardi dolara zajmova, grantova i ulagačkog kapitala u cilju finansiranja prioriteta s liste razvojnih projekata u ruralnim područjima, uključujući tu i modernizaciju poljoprivrede.

Okrug Jangšin u kineskoj obali provinciji Šandong, ilustruje i prošlost ali i moguću budućnost kineske poljoprivrede.

I dok gospođa Vej i drugi poput nje i dalje rade na malim parcelama – uglavnom na jednom jutru (0.4ha) ili manje, što je otprilike veličine fudbalskog igrališta – Žang Fengšja je udružen sa drugima pokrenuo gajenje pšenice i kukuruza na 8.200 jutara (3.318ha); ovoliku površinu dobio je povezivanjem raznih parcela tako što je uzeo pod zakup prava na korišćenje zemljišta, proces koji je 2014. počeo da uzima maha. Žang je izjavila da su u poslednje četiri godine njeni prinosi porasli za 43%. Ovakvo  uvećavanje rentiranih poljoprivrednih površina omogućilo joj je da ulaže u savremenu poljoprivrednu opremu, uključujući mašine za sadnju i dronove za prskanje pesticida. Deo svog profita ona distribuira poljoprivrednicima koji su joj obezbedili zemlju.

“Ukoliko budemo uspeli, nadam se da bi i drugi u Kini mogli da se ugledaju na naš model”, rekla je Džang.

Dominique Fong, Lin Zhu and Fanfan Wang, WSJ

Svi bi da izvuku što više od velikih rudarskih kompanija


Kako rastu cene zlatu, dijamantima i bakru, tako je sve više zemalja koje zahtevaju da zapadni rudarski operateri plaćaju sve veću rudnu rentu tj prava za korišćenje ali i poreze, da te sirovine obrađuju na lokalnom nivou ali i da odstupe od kontrole rudnika.

Od džungli Konga do indonezijskih visija, besni borba između države tj njenih donosilaca odluka i velikih rudarskih kompanija zbog kontrole nad proizvodima vitalnim za proizvodnju praktično svega: od čelika i električnih automobila, do pametnih telefona.

Lideri u razvijanju sveta, podstaknuti rastućim cenama mineralnih sirovina, već godinama iznoseći svoje najoštrije zahteve zapadnim rudarskim kompanijama i apelujući na njih da im isplaćuju visoke naknade i poreze, da prerađuju sirovine robu na lokalnom nivou a ne izvan zemlje, kao i da odstupe od kontrole rudnika.

U Indoneziji su Rio Tinto PLC i Freeport – McMoRan Inc. bili pritisnuti da prodaju većinski deo paketa akcija a time i kontrolu drugog najvećeg svetskog rudnika bakra, Grasberga, zemlji koja ima za cilj da državne kompanije koje su dosad bile u posedu resursa transformišu u svoje komercijalne industrijske nemani.

Tanzanija je prošle godine udarila na filijalu kanadskog Barrick Gold Corp-a sa poreskim računima od 190 milijardi dolara, što je četiri puta više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. U martu je Zambija predala kanadskoj firmi  Quantum Minerals Ltd. račun za uvozne dažbine i kazne u ukupnom iznosu od oko 8 milijardi dolara. Demokratska Republika Kongo je u junu potpisala novi zakon o rudarstvu, kojim će imati veći deo rudarske dobiti. Papua Nova Gvineja, Mali, Sijera Leone i drugi su takođe razmatrali svoje ugovore o rudarstvu i onome što piše u njihovom zakonodavstvo.

“Neću oklevati da zatvorim sve rudnike ukoliko kompanije ne budu plaćale ono što nam dosad duguju”, izjavio je prošle godine tanzanijski predsednik Džon Magufuli. “Pokrenuo sam ekonomski rat.” Tamzanija i zemlje koje imaju sličnu situaciju kažu da zemlje zaslužuju više od profita nastalog izvlačenjem njihovih sirovina. Zahtevi za većim učešćem u bogatstvu resursa porasli su pre nego što su cene porasle – ali ljudi u ovoj industriji kažu da fiskalni i politički pritisci sada ojačavaju odluke ovih vlada da izvuku više bogatstva koje prave rudarski konglomerati.

Talas novih, populističkih vlada pokušava da plati svoje račune i dugove jer su se u poslednjih nekoliko godina uzajmile sa strane kako bi obezbedile svoju infrastrukturu. Vlade ovih zemalja gledaju na privatne kompanije – koje su, inače, često i najveće kompanije u zemlji i koje nemaju previše fleksibilnosti da bi odustale od svojih višegodišnjih investicija – kao na potencijalni izvor prihoda. Cene mnogih roba su se oporavile, iako nisu blizu rekordnih nivoa kao pre oko osam godina, dok se profit 40 najvećih rudarskih kompanija na svetu prošle godine više nego udvostručio.

“Mi smo veoma profitabilni i stoga svi – zajednice, vlade – žele da zadobiju što veći deo kolača”, rekao je izvršni direktor kompanije Rio Tinto Žan-Sebastijen Žak u intervjuu. Rudari tvrde da zaslužuju velike profite zbog finansijskih rizika koje preuzimaju i ogromnih troškova za istraživanje i izgradnju rudnika. Ipak, rudari kažu da imaju novo shvatanje važnosti otkrivanja ugovora, kao i potrebu bolje saradnje sa vladama kako bi stekli ono što nazivaju „društvenom licencom za rad“ – široko rasprostranjene podrške zajednice.

Neki rudarski giganti opstaju i ostaju tako što nastoje da opovrgnu svoje ili poteze dotičnih država domaćina,ili pak pokušavajući da s njima ispregovaraju o drukčijim uslovima, koji im obično daju prava iskopavanja resursa u zamenu za plaćanje naknade. Druge  kompanije se kod kuće u svojim domicilnim zemljama okreću novim investicijama, nadajući se da im tehnologija može pomoći u oživljavanju starijih lokacija. Anglo-australijska BHP Group doo, najveća svetska kompanija za rudarstvo po vrednosti, kaže da želi da se fokusira na mesta koja su predvidljivija i stabilnija, uključujući Australiju i Sjedinjene Države koje su izašle iz Južne Afrike, Mozambika, Indonezije i drugih zemalja.

Neki rudarski giganti koji odlaze prodaju svoje akcije ili pokušavaju da ispregovaraju o novim uslovima. Neki rudari u odlasku prodaju svoju imovinu lokalnim investitorima ili kineskim kompanijama, koji su podstaknuti potrebama kod kuće i koji se ne suočavaju sa pritiscima akcionara u odnosu na rizik koji zapadni rudari preduzimaju. Kompanije u državnom vlasništvu takođe teže da prijavljuju manje nego što to čine međunarodne rudarske firme.

Rukovodioci iz rudarstva kažu da će oživljavanje onoga što oni nazivaju „sirovinskim nacionalizmom“ ugušiti ulaganja u nove projekte usled povećanih troškova i rizika. Lokalnim rudarskim preduzećima mogu nedostajati kapital ili veština samostalnog obavljanja poslova, što potencijalno smanjuje proizvodnju, kažu oni. Zemlje koje zavise od prihoda nastalih sirovinama – sredstava namenjenih kojima potom finansiraju svoje budžete – mogle bi doživeti neugodnosti.

Kada se radi o svetskim tržištima, smanjeno snabdevanje moglo bi značajno povećati cene metala ukoliko globalni rast i dalje snažan, dok bi proizvodnja Teslinog novog modela 3 i Eplovog ajfona postali skuplji.

U Tanzaniji, populistički nastrojeni Magufuli je 2015. godine preuzeo vlast, i to na izborima obeleženim povicima o navodnoj prevari samo kako bi počeo da centralizuje i učvršćava svoju vlast. Nakon predizborne kampanje, tokom koje je obećavao da će obezbediti veći udeo države nad svojim sirovinama, lider čiji je nadimak “Buldožer” je mnogim kompanijama poništio rudarske dozvole, podigavši im naknade koje treba da plate i optuživši filijale kompanija Barrick Gold i Acacia Mining PLC za nedovoljno potkrepljene izveštaje o proizvodnji zlata i bakra, što ga je dovelo do računice od čak 190 milijardi dolara u neplaćenim porezima, kaznama i kamatama.

Ova zemlja je, takođe, jednoj britanskoj rudarskoj firmi na aerodromu zaplenila oko 15 miliona dolara vrednu pošiljku dijamanata, tvrdeći da je njihova vrednost potcenjena, ali i zabranivši izvoz nekih metalnih koncentrata kako bi podstakao razvoj svoje lokalne industrije za preradu sirovina. Magufuli, za koga ankete govore je rekao da je popularan na lokalu, poništavaju ravnotežu između prisustva stranih kompanija i domicilnih poreskih obveznika, jer su pod prethodnim administracijama mnogi rudari dobijali podsticajne poslove.

 „Akacia“, koja čini 15% ukupnog izvoza Tanzanije, negirala je da je učinila bilo šta loše. Firma „Barrick“ je prošle godine izjavila da će „Acacia“ platiti 300 miliona dolara u sklopu dogovora za rešavanje spora, odnosno skoro 40% prihoda Akacije u 2017. godini, ali nije postignut konačni sporazum. Proizvodnja „Akacije“ je proširena u odnosu na tanzanijsku zabranu izvoza metalnih koncentrata, a kompanija je rekla da želi da proda udeo ili čak svu svoju imovinu koju poseduje u toj zemlji.

Na Zambiju se dugo gledalo kao na jednu od zemalja sa najvećim prilivom investicija u tom delu sveta, ali se i to promenilo. Njena pozicija kao afričkog proizvođača bakra broj dva, odmah iza Konga, pomogla je u podsticanju ekonomskog rasta, što je doprinelo podizanju trgovačkih centara i poboljšanju kvaliteta kuća – upotrebljavajući danas i ciglu, nakon što su se dosad pravile isključivo od opeke.

I mada su cene bakra primerene, one su i dalje za oko 40% niže u odnosu na njihov cenovni vrhunac iz 2011. godine, što takođe pogoršava finansije zambijske vlade. Rudarstvo je 2016. predstavljalo 12% BDP-a ove zemlje. Očekuje se da će u 2018. godini iznos zambijskog državnog duga ići do 66% BDP-a, u odnosu na samo 27% koliki je bio pre pet godina.

Prvi rudnik bakra u posedu First Quantum Sentinel-a, čija je gradnja koštala 2,3 milijarde dolara, ušao je u proizvodnju u novembru 2016. godine. Iz rudarskog okna svakodnevno izlazi preko 45 gigantskih kamiona punih rude. Radnici i njihove porodice šetali su duž asfaltiranih ulica s alejama, načičkanih ogromnim mravinjacima u gradu kojeg je podigla firma First Quantum, mestu izgrađenom za više od 85 miliona dolara.

Zambija je ovog proleća firmi First Quantum ispostavila račun od skoro osam milijardi američkih dolara zbog, kako je rečeno, netačnih deklaracija a samim tim i nižih carinskih dažbina na uvoz njenih mašina i materijala dopremljenih u Zambiju kao sredstvo kojim će Sentinel obavljati posao – uz sve to, idu i kazne i zatezne kamate. “Tražićemo sve dostupne opcije kako bi naša država naplatila sve poreze u ime zambijskog naroda”, rekao je u martu glasnogovornik zambijske Uprave javnih prihoda. Zvaničnici su odbili da dalje komentarišu. First Quantum je negirao da je počinio bilo kakvo krivično delo. “Potpuno smo zatečeni ovim (razvojem situacije)”, rekao je Filip Paskal, izvršni direktor kompanije First Quantum na objavljenu vest o novčanoj kazni. “Potpuno odbijamo opciju da platimo celokupan iznos.” First Quantum je rekao da, po ovom pitanju, ta firma stupa u dijalog sa vladom.

Zambija je u septembru najavila nove poreske mere na rudarske kompanije, uključujući povećanje naknade od 1,5 procentnih poena, novu petoprocentnu naknadu za uvoz bakra i kobaltnih koncentrata kao i carinu od 15% na izvoz plemenitih metala i dragog kamenja. Ministar finansija je rekao da je svrha ovih mera obezbediti uslove da “i Zambijci imaju neke koristi od svog mineralnog bogatstva”.

U Indijskom okeanu, u Indoneziji, mnogi strani rudari prodali su svoje operacije drugim preduzećima nakon politike višegodišnjih revizija koje su indonežanske vlasti primenjivale na rudarske kompanije. Lideri ovog arhipelaga bogatog mineralima dugo su želeli da im inostrani rudari udele veće parče svog profitnog kolača, uzrokovanih zabrinutošću da su upravo ovakve firme imale dobru saradnju sa bivšim diktatorom Suhartom, koji je vladao do 1998. godine. Indonezija se fokusirala na rudnik bakra Grasberg, njen daleko najvažniji prirodni resurs, koji je brojnim Indonežanima najveći simbol inostrane korporativne moći.

Smeštena u planinama visine preko 4200 metara u dalekoj pokrajini Papua, ova je bila Friportova „keš-krava“ koju je ova firma zdušno muzla, katapultirajući kompaniju iz Feniksa u red najvećih proizvođača bakra, sa 1,8 milijardi dolara u prošloj godini. To je takođe bio izvor lokalne kontroverze, pošto je njegov prvi ugovor bio potpisan 1967. godine, koji prvobitno nije davao nikakav udeo vladi. Pregovori o ugovoru tada – kao i u decenijama koje su usledile – bili su zasuti izveštajima o neuspešnoj ekspertizi poslovanja u nekadašnjem autoritarnom režimu, kao i saradnji koju je ta kompanija imala sa Suhartoom i njegovim krugom bliskih lica, što je istraživanjem lista Volstrit Džornal dokumentovano. Friport je rekao da je njegovn ugovor bio fer.

Rudnik je takođe bio zabrinut zbog tvrdnji da je „Freeport“ prouzrokovao štetu životnoj sredini i da se sarađivao sa vojskom Indonezije, koja je nasilno razbila separatiste koji se protive rudniku. Freeport je na ove optužbe odvratio kako se pridržava najviših standarda ljudskih prava, kao i da je posvećen minimiziranju njenog uticaja na životnu sredinu. Rečeno je i da je u Grasberg uloženo više od 14 milijardi dolara tokom više od pet decenija i da je jedan od najvećih poreskih obveznika u Indoneziji.

Sa licencom koja je istekla 2021. godine, pregovori su se prošle godine intenzivirali kako bi Indoneziji dali više kontrole i profita. Džakarta je otkazala „Friportovu“ izvoznu dozvolu.

“Nakon 50 godina, takođe moramo razmotriti interese građana Indonezije”, rekao je Luhut Panđaitan, koordinator ministra za pomorske mere koji nadgleda iskopavanja minerala.

Friport je u ovom rudniku proglasio „višu silu“, otpustivši više od 10% od svojih 32.000 radnika, zapretivši da će Indoneziju poterati na međunarodnu arbitražu. Potom je Džakarta pripretila smanjenjem usluga potrebnih da bi se roba stranaca izvezla, kao što je to, recimo, pristup carinskoj dokumentaciji ali i rudarskim preduzećima čiji porezi nisu ažurirani na osnovu novih dozvola.

Inspektori za ekologiju su početkom 2018. godine naložili Friportu da počne da reciklira 95% svog otpada iz obližnje reke, u koju je dotad odbacivao jalovinu koja je činila 50% otpada. Izvršni direktor Ričard Adkerson rekao je da je to nemoguće. “To se ne može učiniti u roku od šest meseci, 24 meseca, pet godina… Ovo je toliko daleko od rokova (koje ispostavlja indonežanska vlast)”, poručio je on investitorima. On je izrazio bojazan da iza ovih poteza stoje politički motivi.

Džakarta je rekla da taj potez nije politički motivisan i da je izazvan kršenjima tokom posete ovoj lokaciji. Cena deonica Friporta pala je za 15% na dan kada su vesti obelodanjene. Akcije su trenutno blizu 18-tomesečnog minimuma. Dogovor je potpisan u septembru i u njemu stoji da će državno preduzeće PT Indonesia Asahan Aluminium, ili Inalum, platiti 3,5 milijardi dolara Rio Tintu zbog svoje zainteresovanosti za Grasberg kao i 350 miliona za Freeport, podižući Inalumov udeo sa 9,4% na 51%. Freeport će zadržati 49% i rukovoditi rudnikom. Adkerson je ranije opisao rezultat ove pogodbe kao “glavnu koncesiju”, neophodnu za njihovo dalje investiranje u tom delu sveta.

Freeport je zauzet izgradnjom novog rudnika bakra u Arizoni, pridružujući se zapadnim kompanijama koje rade na proširenju operacija u SAD, Kanadi i Australiji. Sirovine kojima raspolaže kompanija Lone Star pronađene su tokom istraživanja u blizini rudnika Saford kompanije, a očekuje se da će proizvodnja početi do kraja 2020. godine. Freeport predviđa da će rudnik proizvoditi oko 90 miliona kilograma bakra godišnje, a da će vek njegove eksploatacije biti oko dve decenije.

Rio Tinto i BHP kažu da su potrebna autonomna vozila ali i sposobnost kopanja na većim dubinama zbog naprednih sistema za kontrolu klime i analize podataka – sve ovo ga je učinilo ekonomski izvodljivim za rudna područja koja su daleko pod zemljom, kao što je zajednički projekat firme Resolution Copper u Superioru, Arizona, BHP-ov spin-off projekat kojeg je za 1.3 milijarde dolara nedavno kupila Arizona Mining i njen ogranak Hermosa za eksploataciju cinka, olova i srebra iz Santa Kruza, Arizona, za 1,3 milijarde dolara. Kompanija radi na iskopavanju uglja u Južnoj Africi, gde je državna politika zahtevala od rudarskih kompanija da prodaju velike udele entitetima u nepoznatom vlasništvu.

“Želimo da idemo na mesta na kojima smo dobrodošli i na kojima nema surevnjivosti prema našim ulaganjima “, rekao je izvršni direktor BHP-a Endrju Mekenzi.

 

Za Wall Street Journal iz Kampale Nicholas Bariyo i Rhiannon Hoyle

Vino Verde: kako je sve počelo


U istoriji vinarstva, koje datira još od pre stote godine naše ere, sorte vina Vinho Verde važile su za prvo portugalsko vino koje se u srednjem veku izvozilo na evropska tržišta. Danas se ova regionalna vina izvoze na tržišta u više od 100 zemalja širom sveta (Vinho verde, „zeleno vino“: portugalska verzija mladog belog vina koje se na sličan način gaji širom evrope, naročito u Austriji i Nemačkoj).

Vinarski region Vinho Verde su pre 2.500 godina prvo naselila keltska plemena koja su putovala od svog zavičaja do mesta u Atlantiku nama poznatom kao Britanska ostrva (British Isles). Zeleni krajolik i hladna morska klima stopili su se na ovom mestu, praveći idealno utočište za ovu sortu.

Danas više od 19.000 uzgajivača na preko 52.000 hektara čine Vinho Verde najvećim vinskim regionom u zemlji. Godišnje se u proseku proizvede 75 miliona litara ovog vina, koje se potom izvozi širom sveta.

Najraniji pisani zapisi o „Zelenom vinu“ iz ove regije nalaze se u rukopisima znamenitog rimskog filozofa Seneke i prirodnjaka Plinija, a datiraju iz prvog veka naše ere. Rimska okupacija praćen viševekovnom dominacijom Vizigota i Maora, okončana je po osnivanju kraljevine Portugalije te krunisanju kralja Afonsa Enrikeša (Afonso Henriques) 1139. godine u gradu Himaraeš (Guimaraes) koji se nalazi u regionu Vinho Verde.

Tokom srednjeg veka, stanovništvo severozapada Iberije koncentrisalo se u oblasti danas poznatoj kao Minjo (Minho). Dokumenti pokazuju da su monaški redovi u to vreme igrali važnu ulogu u obradi grožđa i vinarstvu. Iako je izvoz bio vrlo ograničen, iz istorijskih zapisa znamo da su ovo prva portugalska vina koja se šalju na evropska tržišta (Engleska, Flandrija i Nemačka); posebno one iz regiona Monsao i Melgako (Monção e Melgaco) i Ribeira de Lima. Međutim, zakoni iz 16. veka favorizovali su sadnju kukuruza, prisiljavajući farmere da počupaju svoje zasade vinove loze i da ih ili presađuju na marginalne lokacije ili postavljaju da rastu visoko iznad zemlje, po visokom drveću ili o rešetke objekata. Ovaj metod uzgoja vinove loze naziva se prisilnim ili „enforkado“ (enforcado) koji se i danas može naći, iako proizvođači favorizuju savremene metode odgajanja loze kojima se poboljšava proizvodnja kvalitetnih vina.

Na početku dvadesetog veka fokus se vratio na kvalitet, uz regulisanje proizvodnje i trgovine sorti vina Vinho Verde. Povelja od 18. septembra 1908. godine i Dekret od 1. oktobra 1908. godine po prvi put je razgraničila regiju Vinho Verde. Region je 1984. imenovan za „Denominaciju kontrolisanog porekla“ (Denominação de Origem Controlada, DOC) koju nadgleda Vinska komisija regije Vinho Verde (Comissao de Viticultura da Regiao dos Vinhos Verdes).

Moderna vinska era regije Vinho Verde izbila je u prvi plan tek u poslednjih nekoliko decenija. Pre toga je najveća količina ovih vina bivala trošena lokalno ili izvezena u portugalske zajednice iseljenika u Sjedinjenim Državama i bivšim kolonijama. Ulaskom Portugala u Evropsku uniju 1986. godine došlo je do dramatične promene sa prilivom preko potrebnih sredstava za puteve, vinograde, vinarije i bolji pristup inostranim tržištima. Danas više od 19.000 poljoprivrednika uzgaja lozu na preko 51.000 hektara, što oblast Vinho Verde čini najvećim vinskim regionom Portugala. Godišnje se u proseku proizvede 80 miliona litara ovog laganog i pitkog, nadasve osvežavajućeg i ukusnog vina, koje se izvozi na više od 100 tržišta širom sveta.

Wines of Vino Verde

Superstar-kompanije na udaru disruptivnih tehnologija


Preokret na vrhu znači da tržišna konkurencija može funkcionisati bolje nego što smo mislili, piše Rana Forohur za Fajnenšel tajms.

 

Pre par godina sam intervjuisala izvršnog direktora jedne velike američke tehnološke platforme koji mi je rekao nešto što me je zaintrigiralo.

Pritiskala sam ga činjenicom da – u “superstar” ekonomiji današnjice, u kojoj mali broj kompanija važi za super-zvezde u biznisu, poslovnim sektorima i gradovima u kojima se obavlja – najveći uzimaju sve veći i veći komad „globalne ekonomske pite“ u odnosu na ono što su uzimali pre 20 godina, kao i da što su takvi biznisi veći tim su veće šanse da će „ubijati“ konkurenciju; lomljenjem rivala se, međutim, redukuju preko potrebne inovacije. On je odgovorio da je, zapravo, njegova kompanija – velika i moćna, kakva je bila – oduvek osećala da je u opasnosti da bude „ometena“ (disrupted) od strane takmaca. U to vreme sam napisala i ovu primedbu – kao svojevrsnu  kognitivnu pristrasnost.

Ali jedno novo i interesantno istraživanje o superstar-ekonomiji me je dovelo u pitanje prvu reakciju. Prema upravo objavljenom izveštaju Globalnog instituta Mekinsi (MGI), deo sveta koji predvodi globalnu poslovnu utakmicu preuzima daleko veću mobilnost i pokretljivost ideja/kapitala nego što smo možda i pretpostavljali.

Ovaj izveštaj analizira skoro 6.000 najvećih javnih i privatnih kompanija na svetu, od kojih svaka ima godišnje prihode veće od milijardu dolara i koji zajedno čine 65 odsto globalne dobiti (pre oporezivanja).

Među grupama, najviše njih 10 odsto (“superstar” kompanije) uzima 80 odsto ekonomske dobiti – definisane kao uloženi kapital kompanije pomnožen njenim prihodima iznad troškova tog kapitala. Globalno uzev, tek jedan odsto njih uzima čak 36% profitne pite.

 

Znamo ko su neke od top 10% top kompanija s visokim maržama – uključujući „Faang“ (Facebook, Apple, Amazon, Netflix i Google), kao i druge koje su bile u stanju da iskoriste vrednosti svojih nematerijalnih sredstava kao što su softver, podaci, patenti i brendovi. Takođe, znamo da mrežni efekat omogućava takvim kompanijama da brzo i obimno prate tržišta, pružajući im velike konkurentske prednosti.

Ali, ono što MGI izveštaj pokazuje je i da među najboljih 10% postoji daleko više kriza nego što smo očekivali. Zapravo, izveštaj pokazuje da je gotovo polovina od najboljih 10% kompanija ispala iz najvišeg nivoa svakog poslovnog ciklusa – kao i da je 40% istupanja iz društva najboljih značilo da su te, doskora najbolje kompanije, padale sve do dna –  do 10% najslabijih.

U međuvremenu, tek je šačica retkih srećnika uspela da se, tokom istog perioda, izdigne do samog vrha. “Firme na samom vrhu skale stvaraju dosta profita”, kaže direktor MGI-a Džejms Manjika (James Manyika), koji je i vodio istraživanje. “Ali, na vrhu je, takođe, jako malo konkurencije”.

Raznolikost kako među prvih 10% tako i među onih 1% je danas daleko veća nego pre 20 godina. Ove kompanije uključuju ne samo „dežurne krivce“ iz Silicijumske doline već i one iz mnogih drugih sektora (veliki broj globalnih banaka i proizvodnih kompanija nalazi se u samom vrhu), kao i (ne)sretne geografske okolnosti (na listi je puno zapadnih multinacionalki, ali i mnogo brzo-rastućih kineskih preduzeća).

Kako to da današnje kompanije mogu imati tako brz rast i uspon do vrha, da bi, u jednom trenutku, pale mnogo brže i daleko ispod nivoa nego što je to bio slučaj, recimo, pre par decenija?

 

Deo odgovora, očigledno, ima veze sa globalizacijom – kada jedna ideja prodre na globalnom nivou, potencijalno tržište za nju je daleko veća nego što je bila u prošlosti, dok je pristup globalnom kapitalu radi većeg ulaganja u poslovne ideje danas, takođe, daleko veća.

Vredno je razmišljati o ovoj tački u vremenu kada su vrednosti globalizacije stavljeni na iskušenje. Ukoliko se profitabilnost zasniva na sposobnosti brzog i lakog pristupanja globalnim tržištima, promena tih snaga sigurno će dramatično promeniti globalnu poslovno-profitnu sliku.

Ali, previranja u ekonomiji superzvezda takođe odražavaju i činjenicu da su pojedine kompanije, bez obzira na sektor iz kojeg potiču, sposobne da iskoriste sredstva ove nove ekonomije: komunikacijske mreže, podatke i ideje – dok druge to nisu u stanju. Jedan od zabrinjavajućih detalja otkrivenih u Mekinsijevom izveštaju je da donjih 10% biznisa uništava onoliko vrednosti koliko onih vrhunskih 10% stvara.

Iako još uvek ima puno pitanja koja treba postaviti i na koje bi trebalo valjano odgovoriti – na pitanje zašto je to moguće postaje jasna jedna stvar: Gubitnici teže ka posedovanju više stvari – materijalnih dobara kao što su fabrike i oprema – dok pobednici, pre svega, misle na dalje učvršćivanje svojih nematerijalnih sredstava.

Da biste bolje razumeli ovu ideju, pročitajte „Sedmo čulo: moć, sreća i opstanak u dobu Mreža, Džošue Kupera Ramoa (The Seventh Sense: Power, Fortune, and Survival in the Age of Networks, Joshua Cooper Ramo), ko-direktora konsultantske kompanije Kissinger Associates. Knjiga je posebno čitljiv i pristupačan prikaz ekonomskih, političkih i društvenih posledica ove smene anticcipacija.

Ideja o postojanju preokreta u superstar-ekonomiji je važna. To znači da sile ekonomske konkurencije mogu funkcionisati bolje nego što smo pretpostavljali. Pa ipak, na nivou pojedinačnih zemalja, kompanije i industrijski sektori nisu podjednako rasprostranjeni niti zastupljeni. Mi, zapravo, više nego ikada ranije, upravo u ovom trenutku uočavamo jedinstveno geografsko raslojavanje po bogatstvu, prilivu novca i razvijenosti. U Sjedinjenim Državama, recimo, samo 10% okruga (a ne država) stvara nezamislivih 90% BDP-a.

 

Rezultat: tek je mali broj gradova koji su „brendirani“ poput “luksuznih proizvoda”, prema rečima bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Oni, takođe, proizvode rast gradskih prihoda i onih gradova koji zaostaju, a koji bi mogli postati poput Detroita ili Mineapolisa – mesta gde su skrajnuti građani i polarizovana politika već standard.

Ukoliko nismo u stanju da iznađemo način kako da premostimo ovu neopisivo veliku podeljenost, onda ni veća zastupljenost konkurencije unutar top-korporacija više neće biti od važnosti.

Rana Forohoor, Financial Times

DW: Prevara zvana električni automobil


Da li električni automobili zaista najmanje zagađuju životnu sredinu? Stručnjaci upozoravaju da to nije automatski tako – uprkos činjenici da e-automobili u raznim testovima prolaze najbolje, piše Dojče vele (DW).

Na prvi pogled radi se o uspehu: do kraja ove godine na nemačkim putevima biće čak 50 odsto više elektro-automobila nego prošle godine. Početkom januara 2018, prema zvaničnim podacima Saveznog ureda za motorna vozila, u Nemačkoj je bilo registrirano oko 54.000 automobila na elektro pogon. U prvih devet meseci ove godine registrovano je novih 24.574 vozila.

Ali polako! Kad se pogleda malo detaljnije, brzo postaje jasno da e-automobili u Nemačkoj ne igraju neku važnu ulogu. Njihov udeo u ukupnom broju registrovanih je mikroskopski je mali: u Hamburgu samo 0,18 odsto (što je najviše od svih saveznih pokrajina), u Berlinu i u Bavarskoj po 0,17 procenata, a na trećem mestu je Baden-Virtemberg sa 0,16 odsto. Na samom začelju je Saksnija Anhalt– 0,06 procenata.

Sporovozna elektrifikacija

Električni pogon se veoma sporo probija, ali to itekako “ekološki ima smisla”, naglašava se u analizi firme SEG Automotive. Ta firma iz Štutgarta proizvodi automobilske delove, širom sveta zapošljava više od 8.000 radnika i sarađuje gotovo sa svim velikim proizvođačima automobila. Argumenti iz njene analize su itekako razumljivi.

SEG se poziva na proračune renomiranih saobraćajnih i stručnjaka za klimatska pitanja. Zbog velikih baterija, proizvodnja jednog električnog automobila prouzrokuje naime mnogo više ugljen dioksida nego neko vozilo s motorom s unutrašnjim sagorevanjem. I zato e-auto, kako tvrde u SEG, tokom svog kompletnog životnog ciklusa uštedi više od 50 odsto emisije CO2 samo u zemljama s malim udelom fosilnih energenata. Kao primer se navodi Francuska, koja karte polaže na nuklearnu energiju (pitanjem oko zbrinjavanja radioaktivnog otpada se ne bavi), i Norveška, koja može obilato da koristi prirodne resurse, pre svega vodu.

Ključna tržišta s velikom emisijom CO2

Na brojnim ključnim tržištima, kao u SAD, Indiji, Kini, ali i u Nemačkoj, prilikom proizvodnje električne energije u atmosferu se emituje toliko ugljen dioksida da na duži rok čistokrvni e-automobili, kao i tzv. plug-in hibridi uopšte ne donose nekakvu prednost kada se radi o zaštiti klime. Ili je njihov ekološki bilans čak i negativan u poređenju s vozilima u kojima se nalaze motori s unutrašnjim sagorevanjem.

Na osnovu podataka iz studije najvećeg nemačkog auto-moto kluba ADAC, SEG postavlja sledeću računicu: s obzirom na aktuelni miks u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, jedan mali električni automobil koji pređe više od 50.000 kilometara tokom svog životnog veka proizvede više ugljen dioksida nego neki odgovarajući model vozila koji troši benzin ili dizel. Ekološki bilans e-automobila bi bio bolji od modela s unutrašnjim sagorevanjem samo u slučaju da je kompletna energija, 100 odsto, koju potroši dobijena iz regenerativnih izvora. Stvari su malo drugačije u slučaju da auto pređe više od 150.000 kilometara. Tada e-auto s aktuelnim “strujnim miksom” ima bolji ekološki bilans, a u slučaju da koristi eko-energiju, jedan takav auto tokom svog čitavog životnog veka emituje samo delić CO2 odgovarajućih modela s unutrašnjim sagorevanjem.

Srednji put

Kako do manje emisije CO2 s aktuelnim energetskim miksom? Srednji put, prema mišljenju SEG, je “48-voltni-dizel-blagi-hibrid”. To je relativno mlada tehnologija kod koje se istovremeno pokreće vozilo i proizvodi energija. Ta tehnologija sve je omiljenija kod proizvođača širom sveta – zbog svoje energetske efikasnosti i sve strožih zakonskih odredaba.

U procesu proizvodnje 48-voltni dizel-hibrid pruzrokuje doduše minimalno povećanje emisije ugljen dioksida, ali tokom procesa korišćenja u saobraćaju može da uštedi i do 15 odsto goriva i CO2. I tako u zemljama u kojima se ne proizvodi dovoljno “zelene” električne energije može da postane čak najbolja mobilna varijanta u kontekstu zaštite klime.

Ali u celoj toj kalkulaciji postoji jedna sitnica koju se ne sme prećutati – SEG, već sigurno pogađate, proizvodi upravo takve sisteme.

Trend je u redu

Magazin Edison, publikacija izdavačke kuće Handelsblat koja se bavi područjima e-mobilnosti, održivosti i umreženog života, odmah je izračunala da analiza SEG, uprkos nekim nepreciznostima, ide u pravom smeru. Kod motora s unutrašnjim sagorevanjem bez sumnje još ima velikog potencijala za uštede CO2, ali isto tako ima i potencijala na području razvoja baterija i energetskog miksa.

Jasno je i da s povećanjem broja pređenih kilometara raste prednost e-automobila. Optimalno bi bilo kada bi električni automobili koristili isključivo solarnu energiju. S druge strane, uopšte “nema smisla” zameniti neki e-auto nakon trogodišnjeg lizinga s godišnjom kilometražom od 15.000 kilometara, nekim novim modelom, tvrdi Edison.

“To je saznanje za koje nam u stvari i ne treba nikakva računica, već samo malo razuma utemeljenog na održivosti”.

DW

Kineski tehnološki giganti i e-poslovanje: manje ljubavi a više podela


Deng Šuang, 34-godišnja majka želi da dečije cipele koje je pronašla na portalu Taobao prosledi maminoj prijateljici preko društvene mreže WeChat. Umesto da na WeChat ovu informaciju podeli direktno sa Taobaoa, kineskog giganta za e-trgovinu, Deng mora da prođe kroz prilično nezgodan proces: ona prvo mora da na Taobaou iskopira auto-generisani (već pripremljen) link za ovaj artikl a tek potom ga nalepi („pejstuje“) u WeChat, pre nego što ovu poruku prosledi.

Ova naizgled mala barijera pri razmeni između dve kineske gigantske aplikacije nipošto nije beznačajna prepreka, naročito kada milioni korisnika svakodnevno prolaze kroz ovu istu rutinu. Pa ipak, ovo je nešto više od pukog „tehničkog propusta“  koji se lako može ispraviti naknadnim ažuriranjima:  a to je samo jedan od zidova koji veb-giganti iz Kine grade kako bi čuvali sopstvene sisteme elektronskog i mobilnog poslovanja.

Većina ljudi veruje da je kineski internet jedan sređen i monolitan svet za sebe, premda je samo mali broj onih koji shvataju da u kineskom sajber-svemiru postoji više odvojenih, međusobno labavo povezanih ekosistema. Konkurencija u kineskom svetu interneta više se ne svodi  na individualne tehnološke kompanije, već sve više prerasta u utakmicu među samim eko-sistemima.

Super-aplikacije i ekosistemi

“Američke i evropske internet-kompanije obično se fokusiraju na samo jedan sektor, u kojem potom pokušavaju da budu najbolje. Kineske kompanije, međutim, započinju fokusiranjem i rešavanjem jednog problema ali, vremenom, počinju da rešavaju i sve ostale probleme “, rekao je Vilijem Bao Bin (William Bao Bean) za portal TechNode. Bao Bin je generalni direktor kompanije Chinaccelerator.

Kineske tehnološke kompanije, naročito one koje su se prve pojavile (tzv. BAT kompanije: Baidu, Alibaba i Tencent), započele su sa poslovne „vertikale“, ali sa vizijom da postanu veoma velike, „po horizontali“. Ovaj pristup se postepeno razvio u model “super aplikacije+ekosistem”, gde kineske tehnološke-kompanije pokušavaju da kreiraju proširene onlajn platforme koristeći dominantan status svojih super-aplikacija.

Super-aplikacije, obično u oblasti u kojoj su giganti prvi put započeli svoje uspešne biznise, služe kao „sidrišta“ za dalji razvoj, pre svega korisničkih usluga. Tencent, roditelj kineske nekadašnje QQ aplikacije za razmenu poruka, nastavlja svoju dominaciju u društvenim mrežama aplikacijom WeCha. Alibaba ima svoj „zabran“, i to u elektronskoj trgovini – uz Taobao i Baidu, u svojim aplikacijama za pretraživanje.

Ekosistem koji okružuje jednu tehnološku kompaniju formira se u trenutku dok njeni poslovi rastu; kad god se razvija nova oblast koja prerasta u trend, rađa se i eko-sistem koji tu oblast poslovanja prati (dakle, nove vrste aplikacija su proizvod razvoja, a uz njih dolazi i ekosistem, kojeg zajedno kreiraju korisnici i proizvođači). Naravno, ekspanzije i dalje počinju od povezanih poslova. Alibaba je, na primer, osnovala Alipay kako bi rešila problem plaćanja na tržištu na kojem su korisnici aplikacija Taobao i Cainiao, sa ciljem rešavanja logističkih problema.

Budući da su svi tehnološki giganti u svojim začecima imali svoja područja unutar kojih su delovali, oni su se, samim tim, međusobno manje ili više razlikovali. Ipak, jednom kada bi dovoljno porasli, domeni njihovog poslovanja bi neizbežno započeli da se međusobno preklapaju i to posebno na novim, brzorastućim tržištima da bismo danas, konačno, prisustvovali sveobuhvatnoj bespoštednoj trci tipa svih-protiv-svakog, u svim oblastima.

Kada je usluga deljenja vožnje tipa Uber prvobitno promovisana 2013. godine, Alibaba i Tencent su uložili u Kuaidi i Didi, dve najbrže rastuće kompanije u toj oblasti, uz razvijanje ride-sharing aplikacija proširenih na usluge deljenja bicikala, kombi-prevoza, kamiona ali i dostave hrane. Baidu je ušao na bojno polje investirajući u Uber. Najkompetitivniji rivali su se postepeno preusmeravali sa tržišta kao što je deljenje vožnje, dok je u to vreme glavni cilj njihovog poslovanja bio, zapravo, pridobijanje korisnika da se „ukrcaju“ na njihove platforme za elektronsko i mobilno plaćanje. Oni su pomerali svoje osnovne poslove ka društvenim mrežama, internet i mobilnim plaćanjima, igricama i mobilnoj elektronskoj trgovini. I dok tehnološki centri pretvaraju kinesku hajtek konkurenciju u rivale koji vode međusobnu bitku, oni takođe grade odgovarajuće ekosisteme kojim zadobijaju korisnike.

Kina, „iza Velikog zida“, ima svoje ekvivalente globalnih internet usluga i servisa, koji su blokirani u zemlji. Slično tome, kineske tehnološke kompanije pod svoje okrilje okupljaju kompletne setove vlasničkih aplikacija kako bi pokrili svaki aspekt svakodnevnog života korisnika sa ciljem ispunjavanja njihovih zahteva bez potrebe da napuštaju ekosisteme: elektronska trgovina, sadržaji, plaćanja, društveno umrežavanje, igranje, obrazovanje.

Građenje carstva

Širenje ekosistema se postiže investicijom, akvizicijom ili unutar kompanije. Kineski tehnološki tajkuni su u svojim ranim danima zadobijali ne tako dobru reputaciju zbog svog kopiranja ideja koje su prvobitno pripadale majušnim startup firmama: po preuzimanju njihovih koncepata, IT džinovi bi ih potom srušili snagom svojih ogromnih resursa, iskustvom i brojem korisnika. Tencent je meta brojnih kritika jer njegova moć baca senku na kineske preduzetnike, koji se suočavaju sa dilemom: “A šta ako me Tencent prekopira?”.

S obzirom na brzi rast kineskog internet-preduzetništva i aktivnosti na Mreži, gde trendovi dolaze i prolaze gotovo preko noći, sve ovo je za jednu kompaniju izvanredno težak zadatak, naime, da uspe da dopre u “srce oluje” svakog velikog globalnog uspona – to je čak izvanredno teško čak i za „BAT trijadu“ (Baidu, Alibaba, Tencent). Povrh toga, „duboki zaron“ sa domaćim projektom može kompaniju učiniti podložnijom nestabilnostima tržišnih trendova. Stoga je sticanje ili ulaganje u predstojeće vertikale ili uspešne start-up firme sa pripremljenim timom i proizvodom postalo omiljeniji izbor, uz dodatnu prednost odudaranja od imidža poslovnih predatora koji samo kopiraju tuđe stvari da bi potom proždrali one čije su znanje posisali.

Alibaba i Tencent su dva najzanimljivija trgovca u poslednjih nekoliko godina, zapravo još aktivnija od većine anđela-investitora, venčer kapitalista i privatnog kapitala. Podaci iz ITJuzi-ja pokazuju da je 2017. Tencent na listi potencijalnih investitora pokrio 125 venčer-ponuda, dok je Alibaba na četvrtom mestu prihvatio 77 investitorska ugovora. U poređenju sa Alibabom i Tencentom, Baidu posluje prilično konzervativno.

Efekat ovih velikih preuzimanja je podelio kineske tehnološke firme u različite tabore. Prema podacima pekinške platforme Toutiao koja se bavi obradom internet i mobilnih podataka, BAT je ili osnovao ili uložio u više od polovine kineskih jednoroga, dok je preko 90% kompanija sa tržišnim kapitalom od pet i više milijardi dolara u značajnoj meri povezano s ovim trojcem IT giganata.

Kompanije, i pored svega, mogu posedovati sopstvene investicione stilove. Alibaba teži da preuzme veliki ili kontrolni deo akcija i da se potom duboko uključi u poslovanje preuzetih kompanija. Tencent se usprotivio, ulažući samo malo. Ovo objašnjava zašto Tencent ima više sklopljenih ugovora. Ovaj pristup, međutim, takođe donosi nevolje internet-gigantima koji se u Kini bave društvenim mrežama i platformskim umrežavajućim igrama . WeChat je početkom ove godine okačio post koji je na vebu odmah postao viralan, a u kojem ova firma kritikuje Tencent jer je “izgubio svoje snove”, usled navodnog „gubljenja vremena u traženju aplikacija u koje vredi ulagati“, umesto da radi na sopstvenim proizvodima.

Prednosti za start-up firme

Snaga jedne globalno popularne super-aplikacije kao i važnost učestvovanja u ekosistemu najbolje se ogledaju u slučaju neverovatnog rasta popularnosti platforme Pinduoduo koja je hibrid platforme za e-trgovinu i društvene mreže (po principu kupovine kroz ekosistem tipa „zajedno je lakše“). Pinduoduo je, za manje od tri godine otkako je osnovan, došao do prekretnice zaradivši 100 milijardi renminbija (12.75 milijardi evra), profit za koji je Taobaou bilo potrebno pet a Đingdongu (JD.com) deset godina. Viralni razvoj platforme Pinduoduo je duboko ukorenjen u ekosistemu WeChat, koji nudi čitav niz resursa za podsticaj i angažovanje korisnika, data-usluge u oblaku, kao i efikasna rešenja koja kupci imaju na raspolaganju za obavljanje onlajn i mobilnih plaćanja.

“Ako nam usluge koje nam obezbedi Tencent postanu ograničene, pod restrikcijom i ograničenjima, ograničene ili manje efikasne, ili nam postaju skuplje ili nedostupne iz bilo kog razloga, uključujući i dostupnost mini-programa u okviru Weixin-a, poslovi mogu biti materijalno i štetno pogođeni (Vejksin je kineski izraz za WeChat: 微信; pinyin  Wēixìn; u bukvalnom prevodu: “mikro-poruka”; kineska višenamenska aplikacija koja funkcioniše na različitim platformama. Pored toga što pruža slične mogućnosti kao WhatsApp i Viber, ona je ujedno i društvena merža i aplikacija za plaćanje putem telefona. Nalazi se u upotrebi od 2011. godine. Razvijena je od stranje Tencenta i broji preko milijardu mesečnih aktivnih korisnika).

Eventualni neuspeh Tencenta u održavanju odnosa sa svojim „čedom“, Vejksinom, može materijalno i negativno uticati ne samo na kinesko platformsko već i na svako drugo poslovanje i njegove rezultate”, priznala je ta kompanija u jednom svom javnom osvrtu na kineske internet i mobilne platforme.

Gubitak nekog veoma velikog sponzora može biti štetan. Akcije Kvidana (Quidan), kineskog mikro-kreditora, pale su na najnižu cenu otkad je ova kompanija izašla na berzu, a sve to usled zabrinutosti da Ant Financial neće obnoviti svoje strateško partnerstvo s ovim zajmodavcem keš-kredita, jednom kada se njihov zajednički posao bude okončao (avgust 2019. godine).

Viši zidovi, veće prepreke

Kako se konkurencija zaoštrava, tako i kineski tehnološki behemoti povećavaju zid svog ekosistema blokiranjem usluga za pridošlice sa strane ili pružanjem većeg broja povoljnosti kako bi učvrstila vernost korisnika. WeChat je u maju počeo sa pooštravanjem ograničenja u deljenju eksternih audio-vizuelnih veza u svom Moment feed-u, što je praktično zabranilo veze sa svih popularnih sajtova kao što su Douyin, Kuaishou, Ximalaia, sa izuzetkom onih koji su podržali ili razvili Tencent. Iako je zabrana uklonjena tri dana kasnije, osnovni princip za odobravanje pristupa svom najvrednijem izvoru prometa je prilično jasan: samo onima koji su Tencentovi saveznici.

Alibaba je u avgustu najavio svoj sveobuhvatni 88VIP plan članstva. Korisnici Alibabe sa Taoqi Value sistemom bodovanja kojim se beleži, izračunava i kategoriše istorija kupovine svakog pojedinačnog kupca, uz nagrađivanje onih koji skupe više od 1,000 poena, kada mogu ostvariti godišnje članstvo u RMB 88 za kupovinu u Tmall Supermarketu, Tmall Globalu, Youku-u, Ele.me, Xiami Music-u i Taopiaopiao-u. Korisnici koji skupe manje od 1.000 poena moraju da plate svoje članstvo u „RMB 888“. Više od 1.000% razlike, dakle, više je nego desetostruka razlika između imalaca ove članarine i onih koji je ne poseduju: ovo implicira da je ključno dati klijentima do znanja da im je najbolje da se uključe u ekosistem kao članovi, vezujući veliki deo svojih kupovnih navika za ono što nude Alibaba i Taoqi: najbitnije je da se u ekosistem, takođe,uključe vrhunski kupci ali i oni servisi i popularni pružaoci usluga koji te kupce privlače.

“Misija Alibabe je da onemogući da mi, kineski preduzetnici, uspostavljamo biznis kojim bismo započeli neku novu onlajn imperiju. Verujemo da samo stvaranjem otvorenog, saradničkog i prosperitetnog ekosistema, koji omogućava svojim učesnicima da u potpunosti učestvuju, možemo stvarno pomoći našem malom biznisu i kupcima. Kao oni koji upravljaju ovim ekosistemom, ulažemo svoju pažnju, trud, vreme i energiju na inicijative od kojih će biti većih dobrobiti od ekosistema i onih koji u njemu učestvuju”, rekao je 2014. predsednik Alibabe Džek Ma u otvorenom pismu uoči IPO kompanije i njenog izlaska na berzu.

Maova filozofija govori o tome kako svi tehnološki giganti upravljaju svojim poslovima. Ekosistemi Tencenta i Alibabe su i dalje najrazvijeniji, dok je Baidu odmah iza njih. Nastupajuće visokotehnološke kompanije kao što su Xiaomi, Didi Chuxing, ByteDance i Meituan kreiraju sopstvene ekosisteme u oblasti pametnog hardvera, mobilnosti, sadržaja i O2O (“Online To Offline” način poslovanja koji povezuje tradicionalni biznis sa onlajn marketingom). Pa ipak, još uvek se sprovodi „hvatanje priključka“ između novih i starih načina poslovanja i naplate. Didi i Meituan, iako već sami po sebi startup jednorozi, povezani su sa Alibabom i Tencentom kroz investicije.

Ovaj članak je preuzet sa tehnološkog portala TechNode. Za originalni članak, kliknite ovde.

Emma Lee, China Economic Review

Zaboravite Stenford, Cinghua zove


Nedavno se na programu kineske nacionalne televizije uskomešala grupa kenijskih studenata, pokušavajući da u slede instrukcije svog profesora u studiju-učionici ukrašenoj mandarinskim likovima. Ovi mladi ljudi ne studiraju u Najrobiju već na prestižnom Pekinškom univerzitetu. Kenijski studenti objašnjavaju kako im je Kina pružila punu stipendiju za dobijanje vrsnog visokog obrazovanja čijeg su kvaliteta lišeni kod kuće, te da će sa sobom ponet veštine kojima će doprineti boljitku zemalja iz kojih potiču.

Kina želi da je prepoznaju i kao pokrovitelja stranih studenata. Na drugoj strani Pacifika, u Sjedinjenim Državama – zemlji koja najpametnije i najinteresantnije studente na svetu već generacijama aktivno inspiriše da se u njoj školuju – kreće se, kako se čini, u suprotnom smeru. Kroz niz političkih poteza i akcija, Trampova administracija izgleda da aktivno odvraća strane studente od boravka i školovanja u Sjedinjenim Državama. Sami kineski učenici su za dlaku izbegli da postanu žrtve totalne zabrane koju im je namenio Trampov šef personala, Stiven Miler. Kina gleda na ovaj brzo rastući trend kao na priliku za popunjavanje praznina: U mnogim delovima Afrike i Azije, ova promena je već u toku. I dok inostrani učenici radije biraju kineske nego američke kampuse, ovaj kritično važan element američke „meke moći“ je u opasnosti od gubljenja svoje nekadašnje snage.

Sjedinjene Države su i dalje svetsko središte kada je reč o visokom obrazovanju. U 2016. godini je više od milion inostranih studenata upisano u američke koledže i na univerzitete, dok je nešto manje od pola miliona studiralo u kineskim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, dosadašnji uticaj koji svršeni inostrani studenti imaju po povratku u svoje afričke i azijske zemlje, a posebno u regionima i zemljama u kojima rastu ekonomske veze sa Kinom, dosad je bila veoma uspešna. U 2016. godini, preko 60 afričkih i azijskih zemalja poslalo je više studenata u Kinu nego u Sjedinjene Države. Laos je, na primer, poslao 9.907 učenika u Kinu a samo devedeset jednog u Sjedinjene Države. Disparitet važi i za druge zemlje: Alžir, Mongolija, Kazahstan i Zambija su poslali više nego petostruki broj studenata u Kinu nego u SAD. Ukupan upis afričkih studenata u Kinu je od 2014. do danas prevazišao nivo upisa u američke visokoškolske ustanove. Kina je 2016. godine ugostila više od 60.000 afričkih studenata, što je 44 puta više nego što ih je bilo 2000. godine.

U isto vreme kada je Kina nastojala da globalno proširi svoj sistem visokog obrazovanja, američka vlada SAD napravila budžetski rez. Fulbrajtov program, obeležje američke kulturne diplomatije još od 1946. godine se još od Obamine administracije suočava s apelima za smanjenje sredstava namenjenih stranim stipendijama. Generacije nekadašnjih stipendista – koje je svih ovih decenija sponzorisala američka vlada – širom sveta zauzimaju ključne pozicije u akademskim, političkim, istraživačkim, novinarskim i poslovnim oblastima, baš kao i na polju umetnosti. Uprkos ovom impresivnom nasleđu, Trampova administracija je u nacrtu američkog budžeta za 2019. godinu preporučila rez sredstava za stipendiranje od čak 71 odsto.

Javne univerzitete i koledže širom Sjedinjenih Država takođe je zadesio rez vladinih sredstava. Ovaj potez je podigao troškove školarine i smanjio kvalitet obrazovanja. Između 2005. i 2015. godine, cena do-diplomskog (undergraduate tj bachelor) obrazovanja porasla je za 34 procenta u javnim institucijama, a 26 procenta u privatnim neprofitnim institucijama.

Kako bi održali niže stope školarina za američke studente, mnoge institucije su krenule u potragu za stranim studentima koji mogu platiti veće naknade. Iako je ukupan broj upisanih studenata iz inostranstva u porastu, mogućnosti za obrazovanje su bile usredsređene na strane studente iz porodica koje su više ili srednje klase – što znači da su siromašnije zemlje za koje se interesuje Kina bile zanemarene. U akademskoj godini od 2016-2017 gotovo polovina od milion studenata na koledžima i višim školama u Sjedinjenim Državama potiču iz Kine i Indije. Osim ove dve zemlje, kao i Južne Koreje i Saudijske Arabije, nijedna zemlja ne predstavlja više od tri odsto ukupnog broja međunarodnih studenata u Sjedinjenim Državama.

Američki rastući troškovi školarine i ograničene mogućnosti stipendiranja za međunarodne studente ostavili su američki obrazovni sistem nepristupačnim za mnoge zemlje sveta. Kanada i Australija olakšali su režime za dobijanje radnih viza i smanjuju troškove školarine, ali čak i oni „pucaju“ na mnoge učenike iz zemalja sa niskim ili srednjim dohotkom. Nasuprot tome, Kina je energično razvijala svoju politiku stipendiranja i velikodušnog paketa finansijske pomoći kako bi privukla studente iz Azije i Afrike.

Kina je koristila niz političkih sredstava za promociju svojih ponuda u visokom obrazovanju, sa posebnim osvrtom na privlačenje studenata iz područja gde produbljuju svoje trgovinske i diplomatske veze. Između 2003. i 2016. godine, ukupan upis studenata iz Tajlanda, Laosa, Pakistana i Rusije se povećao za više od deset puta. Studenti iz Kazahstana – ključni cilj kineske „Inicijative za pojas i put“ – umnogostručeni su sa zadivljujućim faktorom od 65.

Kina se tokom protekle decenije fokusirala na poboljšanje kvaliteta svog sistema visokog obrazovanja, a takođe je proširila i svoje državne stipendije za strane studente. Tokom 2017. godine, jedan od devet inostranih studenata je dobijao finansijsku pomoć kineske vlade. Od 2000. do 2017. godine, ukupan broj primalaca grantova se umnožio za gotovo jedanaest puta. Sve je više univerziteta koji nude programe na engleskom jeziku i teže poboljšanju kvaliteta istraživačkog sektora i nastave. Kineski ekspanzivni trgovinski i infrastrukturni projekti širom Afrike i Azije učinili su da kinesko obrazovanje sve više dobija na ceni a svršeni studenti mogu da, po povratku u domovinu, iskoriste priliku i budu zaposleni od strane kineskog poslodavca.

Kineska vlada je poslednjih godina sve više usmeravala svoje stipendije učenicima iz zemalja koje su im partneri u projektu Pojas i put. U 2016. godini, od deset zemalja sa najvećim brojem dobitnika kineskih stipendija osam je dolazilo iz zemalja koje su na trasi infrastrukturnog projekta Pojas i put. Kineska vlada je, takođe, pokrenula širu obrazovnu inicijativu koja je isključivo bila posvećena partnerima uključenim u „Pojas i put“ poput, recimo, osnivanja prve „Škole Puta svile“ (Silk Road School), koja je povezana sa prestižnim Renmin univerzitetom u Kini i koja je ovog septembra primila učenike sa područja projekta Pojas i put. Svim studentima će biti potpuno pokriveni svi troškovi potpuna sredstva ukoliko se odluče za master-program koji pokriva kinesku politiku, ekonomiju i kulturu.

Nekim studentima, naravno, čak i ovakva „besplatna“ kvalitetna diploma koju finansijski pokrivaju kineske državne institucije možda neće biti dovoljno atraktivna u odnosu na obrazovanje i diplomu sa nekog od koledža i univerziteta u Sjedinjenim Državama koji, navodno, podržavaju liberalne vrednosti i politički diskurs. Ali, za neke druge studente, američke vrednosti i ideje ne mogu se porediti s obećavajućim uslovima koje nudi sadašnje kinesko obrazovanje, koja ne samo što nudi velikodušne stipendije već i mogućnost zaposlenja – ili u Kini, ili u svojoj domovini, kada se jednom po dobijanju vrate u svojim kućama.

 

ForeignPolicy.com

Godišnja anketa Ikee: uznemiravajući pogled na život u 21. veku


“Gotovo polovina Amerikanaca (45%) zatvara se u svoje automobile kako bi sebi moglo da priuši poneki privatan trenutak”, navodi se u novom istraživanju na uzorku od 22.000 ispitanika u 22 zemlje sveta.

Svake godine, Ikea grupa i INGKA Holding (kompanija koja kontroliše većinu Ikeinih maloprodajnih objekata) objavljuje istraživački izveštaj o tome kako ljudi žive i odnose se na određeni aspekt svojih domova. Od 2014. godine, istraživale su se jutarnje rutine, hrana i kuhinje, kao i – neslaganja unutar četiri zida. Ove godine, istraživanje je poprimilo jedan egzistencijalni ton – pre svega bio je to osvrt na osećaj usamljenosti i pripadanja, kao i posledice življenja u gradovima.

Ova kompanija je pre dve godine anketirala hiljade ljudi, propitujući ih gde se osećaju “najviše kod kuće”. U to vreme, 20% ispitanika je reklo da to nije prostor u kojem su živeli, dakle, nije bio „dom“ u kojem su stanovali. Dve godine kasnije, ponovo su pitali, otkrivši da se broj ljudi koji se u svojoj kući ne oseća kao u svom domu povećao za 15% (među ljudima koji žive u gradovima). Drugim rečima, 35% ljudi koji žive u gradovima ne oseća se „kao kod kuće“ u svojoj kući ili stanu.

Druge statistike iz ovogodišnjeg izveštaja – kojim je obuhvaćeno i analizirano 22.000 ljudi u 22 zemlje – oslikavaju dve konkurentne verzije “doma”.

S jedne strane, ljudi zadobijaju osećaj pripadnosti izvan konvencionalnih životnih prostora, bilo u parku ili u školi. Zapravo, gotovo četvrtina njih koji žive sa drugima oseća se definitivno udobnije i lagodnije kada su – izvan svojih domova. Istovremeno, životni prostori su sve više povezani sa životnim sredstvima ljudi, često direktno generišući dohodak: jedan od četvoro ispitanika radi više od kuće, a još njih 25% koji žive sa strancima, takođe, izdaje svoj prostor na Airbnb-u.

Sa druge strane, ljudi su u ovom Ikeinom istraživanju izražavali uznemirenost svojim životnim prostorom: 53% mladih porodica nema osećaj pripadnosti svom domu. Samo njih 57% koji žive sa porodicom ili sami poseduje osećaj pripadnosti, a ova brojka pada na 34% ukoliko živite sa prijateljima ili strancima.

Jedna osoba iz Rima prijavila je da izlazi iz svoje kuće i odlazi u kabinu svog automobila na ulici kako bi na sedištu pronašla trenutak “mentalne privatnosti”. Ovakvi ljudi ne predstavljaju usamljen slučaj: “Gotovo polovina Amerikanaca (45%) ide u svoj auto, van kuće , kako bi imalo sopstveni „trenutak za sebe“; automobil prevazilaze još samo spavaća soba (72%) i kupatilo (55%), mnogo tradicionalniji i očekivani prostori da se ima trenutak privatnosti, kada ste sami sa sobom”, pišu autori. Samo njih 45% ima osećaj privatnosti ili sigurnosti. “Život kod kuće se menja, duboko, širom sveta”, zaključuje se u ovogodišnjem Ikeinom izveštaju.

Ova statistika je odraz nekih makro-trendova u Americi: sve smo više rentijeri, a sve manje vlasnici domova, što može pomoći da se objasni zašto se osećamo manje kod kuće u kojoj danas živimo. Kao što je spisateljica Sara Amandolare (Sarah Amandolare) istakla pre nekoliko godina, “dom” je postao manje trajan i privremeniji nego ikada, i, kao rezultat toga – prestajemo da razmišljamo o našim domovima kao “izrazu sebe u privatnom prostoru”.

Ovakav stav je, isto tako, doprineo u pravljenju jeftinog i jednokratnog nameštaja. Ikea je sveobuhvatna „scena“ u domovima miliona i miliona života širom sveta. Ova kompanija poseduje više od 400 prodavnica u 25 zemalja i prošle godine je prijavila 936 miliona poseta svojim prodavnicama. Jedna od omiljenih isprodukovanih vesti, koja se očigledno ne može potvrditi, tvrdi da je jedna od 10 Evropljanki zatrudnela na Ikeinom krevetu.

Ono što je fascinantno u ovom izveštaju je i sama Ikea u njemu ima svoju (veoma bitnu!) ulogu. To je najveći maloprodajni lanac nameštaja na svetu, pa je u interesu ove kompanije da kupci osećaju da u svojim domovima opremljenim Ikeinim nameštajem mogu stvoriti osećaj pripadnosti, bez obzira na to gde se njihov dom nalazi. Pa ipak, umesto da sugeriše novu sofu, izveštaj se završava interaktivnim kvizom koji pita „kako se osećate kod kuće“, mapirajući vaše odgovore na piktogramu i nudeći vam personalizovani “manifest” potvrda o pronalaženju vremena za samog sebe kao i izgradnju veza sa zajednicom oko vas. “Važno je to da svi zaslužuju da iskuse taj osećaj sopstvenog doma”, dodaje se u izveštaju.

Ništa od ovoga iz nove Ikeine ankete nema baš puno veze sa samim nameštajem. Ovo je možda odraz trenutka kada je kupovina stvari i nameštaja kao vida ličnog izraza ustupila mesto brizi potrošača o sebi samima. I mada deluje kao malo sebičniji i pre svega na sebe usmeren osećaj, želja savremenog čoveka za očuvanjem sopstvenog mentalnog, emocionalnog i fizičkog zdravlja ide u pravcu koji se može obuhvatiti maksimom: „ko nije dobar za sebe – nije dobar ni za druge“.

 

Kelsey Campbell-Dollaghan, FastCompany.com

Pohlepa jede fudbal


Bundesliga bez Bajerna? Primera bez Reala i Barselone?! Nedeljnik Špigel je otkrio da najbogatiji klubovi kuju plan za formiranje ekskluzivne lige, a razloga, prema oceni nemačkih medija, ima tri: novac, novac i novac.

Prema informacijama nedeljnika Špigel, sedam velikih fudbalskih klubova (Bajern, Real, Barselona, Juventus, Milan, Mančester junajted i Arsenal) već tri godine tajno, iza leđa UEFA, pregovaraju o formiranju „Evropske Super Lige“ (ESL). U njoj bi, navodno, trebalo da bude 16 klubova, od kojih 11 uopšte ne bi moglo da ispadne iz tog takmičenja. Prva sezona igrala bi se već 2020/21.

„To bi bila smrt fudbala“, ocenjuje tabloid Bild. „Razumljivo je to što u klubovima stalno razmišljaju kako da povećaju prihode. Više novca znači i veće šanse za uspeh. Ali to postaje problem kad prevagne pohlepa, kada moćnici izgube osećaj za to šta je dobro za fudbal. (…) Predsednik Nadzornog odbora Bajerna Uli Henes svojevremeno je dobro objasnio zašto natpis ’FC Bajern’ na dresu uvek stoji iznad imena fudbalera: ’Klub je veći od bilo kog igrača’. Isto važi i za Bundesligu: veća je od bilo kog kluba.“

„Biznis sa fudbalom raste, ali ipak ne dovoljno brzo. Trebalo bi, dakle, da se uključi turbo modus“, piše Joša Veber za DW sport. „Rešenje bi trebalo da bude Super liga – koja bi svojim članovima donela daleko više prihoda od zlatne koke zvane Liga šampiona. Čarobni model mogao bi se nazvati ’totalni marketing’ – u njemu nema podele profita.“

„A sa druge strane – prevareni navijači“, piše Veber. „Pričaju im o ’tradiciji’, kažu da ’osluškuju glas naroda‘, pominju čak ’pravu ljubav’ – a sve iz jednog razloga: navijač bi trebalo da nastavi da navija i pre svega – da plaća.“

„Zašto plaćati članarinu Bundesligi ili UEFA, kad možete privatno da se organizujete i tako zaradite deset puta više?“, postavlja retoričko pitanje nemačka agencija dpa. „Svetsko prvenstvo sa 48 umesto sa 32 učesnika, Liga nacija, još jedno, treće takmičenje UEFA, pored Lige šampiona i Lige Evrope – a sada još i izveštaj Špigela o Super ligi. Motiv: novac, novac i još više novca.“

„Zamislite, jednoga dana nećete za vikend ići vozom do Frankfurta ili do Majnca, već avionom do Mančestera ili Madrida. Sigurno je da će ljubitelj fudbal sutrašnjice morati da ima dobro pokriće za svoju kreditnu karticu“, dodaje pa i zaključuje: „Super ligu bi trebalo shvatiti kao poslednji poziv za buđenje. To je jedina pozitivna stvar u vezi sa tom idejom.“

S tim da ideja o formiranju Super lige ima i svoju dobru stranu slaže se i komentator Frankfurter algemajne cajtunga. „Postavlja se pitanje zašto ne razbiti monopol koji imaju udruženja kao što su UEFA ili FIFA? Sa kojim pravom ti sportski karteli ometaju konkurenciju? FIFA je poznata po mahinacijama, nepotizmu i korupciji. Sigurno da nije dobra stvar štititi takve sisteme. Doduše, pod krovom tih saveza funkcioniše i solidarnost. Liga šampiona, na primer, jedan deo svojih prihoda preusmerava klubovima koji igraju u Ligi Evrope.“

„Sigurno da bi podela koju bi izazvala Super liga, teško pogodila nacionalna takmičenja“, dodaje ovaj list. „Ako Bundesliga želi da izbegne tu opasnost, ona bi morala marketinški da postane još atraktivnija i da bude otvorena za više konkurencije. Najveći deo publike i ne očekuje ništa više od vrhunskih utakmica i dobre zabave. Zato klubovi moraju da ubrzaju svoj ekonomski rast. I zato je taj ’fantom Super lige’ korisna stvar.“

 

Ivan Đerković (DW)

Šta je Društvo 5.0?


Jedna od definicija glasi da je to “Društvo u čijem je središtu čovek, i u kojem se održava ravnoteža između ekonomskog napretka i rešavanja društvenih problema, kroz sistem koji visoko integriše sajber-prostor i fizički prostor”.

Društvo 5.0 je predloženo u petom Osnovnom planu za nauku i tehnologiju budućeg japanskog društva, planu kojem zvanični Japan danas teži. Društvo 5.0 usledilo bi nakon društva lovaca i sakupljača (Društvo 1.0), poljoprivrednog društva (Društvo 2.0), industrijskog društva (Društvo 3.0) i informacionog društva (društvo 4.0).

Dostići društvo 5.0

U informatičkom društvu (Društvo 4.0), razmena znanja i informacija nije bila dovoljna, a kooperacija je bila otežana.

S obzirom da postoji ograničenje onoga što su ljudi u stanju da urade – jer ljudske moći imaju svojih granica – zadatak pronalaženja i analize današnje poplave informacija predstavlja veliki teret i prepreku, a rad i obim delovanja su ograničeni usled starosti i različitih stepena stručne sposobnosti. Takođe, zbog različitih ograničenja u vezi sa pitanjima poput smanjenja stope nataliteta, starenja stanovništva i lokalne depopulacije, dosad je bilo teško adekvatno reagovati.

Društvena reforma (inovacije) u društvu 5.0 trebalo bi da u budućnosti ostvari ono društvo koje će prekinuti s postojećim osećajem stagnacije; pripadnici društva 5.0 međusobno će poštovati jedni druge, nadjačavajući generacijski jaz – biće to društvo u kojem svaka osoba može voditi aktivan i ugodan život.

Kako Društvo 5.0 funkcioniše

Društvo 5.0 postiže visok stepen konvergencije između sajber-prostora (virtuelnog prostora) i fizičkog prostora (realnog prostora). U prošlosti (koja je još uvek naša sadašnjost), u informacionom društvu 4.0, ljudi bi pristupali cloud uslugama (bazama podataka) u sajber-prostoru putem interneta i vršili pretragu, preuzimali i analizirali informacije ili podatke.

U društvu 5.0, veliki broj informacija poteklih od senzora u fizičkom prostoru se akumulira u sajber-prostoru. U sajber-prostoru, ove velike grupe podataka (big data, BD) analizira veštačka inteligencija (AI), a rezultati analize se vraćaju ljudima u fizičkom prostoru – u različitim oblicima.

U (uskoro već) prošlom informacionom društvu 4.0, uobičajena praksa je bila prikupljanje informacija preko mreže i njihova analiza od strane ljudi. Međutim, u društvu 5.0, ljudi, stvari i sistemi su povezani u sajber-prostoru, a optimalni rezultati dobijeni od strane veštačke inteligencije – koji premašuju aktuelne ljudske sposobnosti analize „pešice“ – vraćaju se u fizički prostor. Ovaj proces donosi novu vrednost industriji i društvu na način koji ranije nije bio moguć.

Društvo 5.0 ili: balans između ekonomskog razvoja i rešavanja društvenih pitanja

Može se reći da je svet, u kojem se nalazi i Japan, usred epohe drastičnih promena. Kako je svetska privreda sve bolja, život post0aje sve prosperitetniji i ugodniji, povećava se potražnja za energijom i hranom, životni vek postaje duži ali i starenje društva napreduje. Pored toga, globalizacija ekonomije napreduje, međunarodna konkurencija postaje sve veća i oštrija, a problemi kao što su koncentracija bogatstva i regionalna nejednakost rastu. Društveni problemi, koji moraju biti rešeni barem kroz pronalaženje kompromisa za ove negativne ekonomske trendove, postaju sve složeniji.

Ovde je neophodan čitav spektar mera, kao što je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (Green House Gases, GHG), povećanje proizvodnje i istovremeno smanjenje gubitaka prehrambenih proizvoda, ublažavanje troškova države povezanih sa starenjem društva, podrška održivoj industrijalizaciji, preraspodela bogatstva i ispravljanje regionalnih nejednakosti, ali istovremeno i postizanje povoljnog ekonomskog razvoja i rešenja za društvene probleme – sve se ovo pokazalo teškim u sadašnjem društvenom sistemu.

S obzirom na ove velike globalne promene, nove tehnologije poput IoT-a (internet stvari, tj industrijski internet), robotike, veštačke inteligencije i big date, koji svi mogu uticati na tok razvoja društva, nastavljaju da napreduju. Japan nastoji da društvo 5.0 postane realnost, kao novo društvo koje uključuje ove nove tehnologije u svim industrijama i društvenim aktivnostima, paralelno ostvarujući ekonomski razvoj i rešenja za goruće društvene probleme na lokalnom i globalnom nivou (koji su, praktično, gotovo izjednačeni).

Ekonomski razvoj i rešenja društvenih problema u društvu 5.0

U društvu 5.0, nova vrednost stvorena kroz inovacije će eliminisati regionalne, starosne, rodne i jezičke praznine i omogućiti pružanje proizvoda i usluga fino prilagođenim, međusobno različitim, kako individualnim tako i latentnim potrebama. Na ovaj način biće moguće ostvariti društvo koje istovremeno može unapređivati privredni razvoj i pronalaziti rešenja za goruće probleme društva – lokalno i globalno.

Međutim, postizanje takvog društva neće biti bez teškoća, a Japan namerava da se suoči sa njima, sa ciljem da bude prva zemlja koja će, u suočavanju sa izazovnim pitanjima današnjice, upotrebiti svoj model budućeg društva.

Primeri nove vrednosti u svakom polju ljudske delatnosti

Primeri novih vrednosti u svakom polju su na ovom linku.

Mobilnost / Zdravstvo i nega / Proizvodnja / Poljoprivreda / Prehrambena industrija / Prevencija katastrofa i  kataklizmi / Energija

Društvo 5.0 kao društvo usredsređeno na sreću svakog pojedinca

U današnjim društvima, prioritet je generalno stavljen na društvene, ekonomske i organizacione sisteme, rezultirajući širenjem jaza u proizvodima i uslugama koje pojedinci dobijaju na osnovu individualnih sposobnosti i drugih razloga. Nasuprot tome, Društvo 5.0 postiže naprednu konvergenciju između sajber-spejsa i fizičkog prostora, omogućavajući veštačkoj inteligenciji zasnovanoj na big dati i robotima da učestvuje ili podržava čoveka u ulozi posrednika sa onim što je ljudska rasa dosad postigla. Ovo oslobađa ljude od svakodnevnog ogromnog rada i zadataka u kojima nisu posebno dobri, a kreiranjem nove vrednosti omogućava se „prolaz“ samo onim proizvodima i uslugama koji su potrebni ljudima – i to u vreme kada su im te vrednosti potrebne, čime se optimizuje čitav društveni i organizacioni sistem.

Ovo je društvo usredsređeno na blagostanje i bezbednost svakog pojedinca, a ne na nekakvoj budućoj kontroli i nadgledanju od strane veštačke inteligencije i robota.

Ostvarivanje društva 5.0 sa ovim atributima omogućilo bi ne samo Japanu već i svetu da ostvaruje ekonomski razvoj, istovremeno rešavajući ključne društvene probleme. To bi, takođe, doprinelo ispunjenju ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG) koje su uspostavile Ujedinjene nacije.

Japan ima za cilj da postane prva zemlja sveta koja će uobličiti i ostvariti društvo usredsređeno na čoveka i njegove realne potrebe (Društvo 5.0), u kome svako može da uživa u visokom kvalitetu života punom elana i energije. Japan to namerava da postigne kroz inkorporiranje naprednih tehnologija u različite oblasti industrije i društvene aktivnosti, kao i podsticanjem onih inovacija koje su u stanju da stvore te nove vrednosti.

Japanski kabinet Ministarstva za nauku i tehnologiju

Nekada je bolje ne oprati posuđe…


… jer i prljavo prastaro posuđe može biti izvor izvanrednih naučnih otkrića. Arheolozi su na lokaciji jednog neolitskog naselja u Turskoj otkrili proteine na krhotinama grnčarije… i tako je neoprano suđe otkrilo kako se hranila jedna izgubljena civilizacija.

Ostaci hrane uzeti sa ostataka keramičkog posuđa obelodanili su omiljene namirnice stanovnika osam milenijuma starog grada Čatalhojuk (Çatalhöyük) u Turskoj.

Nemačka arheološkinja Eva Rozenštok (Eva Rosenstock) nikada nije bila tip koji koji voli da ispituje komade grnčarije iz Starog doba. Radije se bavila stratigrafijom: sortirala je slojeve artefakata sa nalazišta na kojima su ljudi nekada živeli, saznajući o promenama nastalim tokom vremena i epoha. Kada je u pitanju keramika, Eva kaže: “ili je voliš ili ne.”

Ta podela na 1. ljubitelje ostataka grnčarije, i 2. one koji zaziru i ne vole prikupljanje „krhotina“  posebno je značajna u Čatalhojuku, poznatom neolitskom gradu u Anadoliji. Rozenštokova je angažovana kao jedna od glavnih istraživača na području naseobine Zapadne padine pokraj Čatalhojuka, gde je, kako se čini, stanovništvo vremenom opadalo a potom i nestalo oko 5700 p.n.e. U poređenju sa Istočnom padinom – takođe poznatom praistorijskom naseobinom u neposrednoj blizini – Zapadna padina je tek možda „na nivou grnčarije“.

“Imate jednu krhotinu po kanti iskopane zemlje [na Istočnoj padini]”, kaže Eva Rozenštok. Stanovništvo se, zatim, prebacilo da živi na Zapadnoj padini “oko 6000. godine pre Nove ere”, gde količina ostataka keramike na malom prostoru “dostiže i po nekoliko kilograma – ili, čak, desetine kilograma”.

Delovi boca i spremnika u obliku „tegli“ ležali su u zemlji sve do danas, a neki od njih bili su ukrašeni živahnim crvenim prugama. Ali, Eva bi u većini slučajeva ostajala poprilično indiferentna za sve te razbacane krhotine – sve dok jedan drugi istraživač nije primetio nešto čudno. U keramičkim sudovima pronađeni su kalcifikovani ostaci, i to samo na ovoj lokaciji i nigde više. Ukoliko se ovi depoziti (naslage) pojave i na drugim artefaktima, poput kostiju ili alata napravljenih ljudskom rukom, verovatno da bi bili proizvod okruženja u kojem su bili sahranjeni. Ali, depoziti tj nanosi pronađeni isključivo na unutrašnjosti keramike sa te lokacije ukazivali su na neko drugo, alternativno objašnjenje.

“Bilo je tako jasno da ovi nalazi mora da se odnose na stvari koje su bile u ovoj posudi”, kaže Eva Rozenštok. Ona je, istini za volju, bila u nedoumici šta da radi  sa tim čudnim nalazom, sve dok za njega nije doznala Džesika Hendi (Jessica Hendy), arheološkinja sa Univerziteta u Jorku. Istraživanja i specijalnost Hendijeve, između ostalog, uključuju i ekstrakciju proteina iz kamenca (calculus) fosilizovanih zuba, kao i analizu prikupljenih molekula u cilju dobijanja podataka o ishrani drevnih ljudi. Kada se Eva susrela sa Džesikom Hendi kako bi raspravljale o primeni ove iste metode na debelom materijalu unutarnjih zidova keramičkog posuđa iz Čatalhojuka, Hendijeva je odmah poželela da „uroni“ u celu stvar.

A) Primeri kalcifikovanih naslaga savremenog i drevnog posuđa u Čatalhojuku. Primeri nagomilanog kalcijum-karbonata (CaCO3) iz današnjeg čajnika sa ekstenzivnim naslagama kalcifikata u posudi korišćenoj pokraj istraživačkog kompleksa u Čatalhojuku, B) obližnje kalcifikovane naslage sa nalazišta, C) naslage iz relativno neoštećenog posuđa (koje nije analizirano u ovoj studiji) koje pokazuju oblik čaše i obim kalcifikovanih naslaga), i D) odabir od četiri krhotine keramičkog posuđa analiziranog u ovoj studiji, koja prikazuju naslage nastale s unutrašnje površine keramičkih zidova. (Jessica Hendy et al.)

Rezultati ove višegodišnje saradnje opisani su u novom naučnom članku naučnog časopisa „Nature Communication“, u kojem se otkriva kako prljavština može efikasno pomoći arheologima da „dekodiraju“ prošlost i „uklope postojeće kockice“.

“Ovo, koliko sam upoznata, važi za dosad najstariji identifikovani protein iz hrane nađen u keramičkom posuđu”, kaže Hendijeva u e-mailu. “Ono što je posebno značajno jeste nivo detalja koje smo mogli da uočimo iz kulinarskih praksi ove rane poljoprivredne zajednice”.

Ispostavilo se da su krhotine s ove lokacije dali laboratorijama proteine iz brojnih drevnih biljaka, pšenice, graška i jare grahorice (danas korišćene kao krmno bilje), uz ostatke krvi i mleka nekoliko vrsta životinja, uključujući krave, ovce i koze. Još veći interes među istraživačima izazvala je precizna identifikacija skupljenih proteina. Naslage nisu samo sadržale ostatke ječma već su se mogli identifikovati specifični biološki „potpisi“ endosperme tj jestivog dela biljaka. Materijal uskladišten u keramičkim spremnicima bio je pohranjen na način koji ukazuje na to da se verovatno koristio za spravljanje neke vrste (mahom) ovsene kaše.

Mleko je, čak, ponudilo još veći naučni uvid u drevni režim ishrane, pošto su istraživači mogli da razluče surutku od drugih delova tečnosti – a u jednoj tegli pronašli su samo surutku, što ukazuje da su starodrevni Anadolci aktivno pretvarali mleko u nešto poput sira ili jogurta. “Zahvaljujući ovim nalazima, sada imamo najraniji uvid u ljudske zajednice koje su se bavile ovakvom vrstom prerade mleka”, kaže Hendi. “Istraživači su i ranije otkrivali naslage starog mleka u keramičkom posuđu, ali ono što je uzbudljivo u vezi s ovim otkrićem i ovom tehnikom jeste da smo, zapravo, tek sada u stanju da uočimo način na koji su ovdašnji ljudi obrađivali svoju mlečnu hranu – a ne samo da otkrivamo prisustvo ili odsustvo (neke hrane)”.

Francuski molekularni biolog Karolin Solaco (Caroline Solazzo), koja radi na analizi proteina iz tekstila pri muzeološkom odeljenju za konzervaciju Instituta Smitsonijan, impresionirana je studijom. “Ovaj rad je sačinio veoma dobar tim stručnjaka u antičkim studijama proteomike”, kaže Solaco. “Čini se da se proteini mogu bolje izvući iz akumulacije vidljivih ostataka vidljivog taloga nego iz keramičkih zidova, što je zanimljiv rezultat za buduće studije ove vrste.”

Da bi identifikovali proteine, Džesika Hendi i njen tim uzimali su uzorke iz krhotina i stavljali ih u mašinu za masovnu spektrometriju. Ovaj “analitički pištolj” se razlikuje od dosadašnjih proteinskih analiza, što je uključivalo i traženje specifičnih proteina, a ne ispitivanje celokupnog sadržaja naslaga po sistemu „analizirati sve – pa šta ispadne“. Proteini pronađeni u spektrometru su sačinjeni od specifičnih lanaca amino-kiselina. Neki proteini, poput osteokalcina (koji se nalaze u kostima), napravljeni su od samo nekoliko desetina amino-kiselina, dok su neki druge sačinjeni od lanace hiljada gradivnih blokova (building blocks). Hendi i njen tim su, u cilju dešifrovanja ove „proteinske slagalice“ pohranjene u posuđu iz Čatalhojuka, upoređivali svoje rezultate sa bazom podataka dosad poznatih proteina.

Oslanjanje na referentni katalog je jedna od prepreka ovakvog istraživanja, jer je analiza jednako dobra kao i baza podataka. Ovakve arhive obično sadrže dosta podataka o komercijalno značajnim vrstama poput pšenice, kaže Džesika Hendi, dok su manje uobičajene biljke i dalje nedovoljno zastupljene. Usled ovakvih nedostataka u podacima, istraživači nisu mogli da identifikuju sve protinske lance u seriji – ali su, i pored svega, i dalje uspeli da otkriju mnoštvo nadasve dragocenih informacija.

Mapa Čatalhojuka: A) lokacija nalazišta, i B) plan odnosno tlocrt neolitskog Čatalhojuka kojeg je sačinio poznati britanski arheolog i savremenik, Jan Hoder (Ian Hodder). Čatalhojuk se sastoji od dva različita korita, odnosno dva nasipa ili padine; Istočno naselje je, logično, na istočnoj padini, a datira između 7100-5900 godina pre nove ere; tu je u naselje Zapadne padine, koje datira oko 6000-5600 p.n.e. (Jessica Hendy et al.)

Džesika i Eva nisu prve koje koriste proteine kao „prozore“ kroz koje dobijaju uvide u život drevnih ljudi i civilizacija. Istraživači su 2008. godine istražili proteine zarobljene u glinenom posuđu koje je pripadalo pripadnicima plemena Inupijata sa Aljaske, a koji su datirali oko 1200 n.e. Pronašli su tragove mišićnih vlakana foke, koji su im pružili dragocene podatke o ishrani ljudi na Aljasci. Bioarhaeolog Pegi Ostrom (Peggy Ostrom) je čak uspela da izvucče proteine iz 42.000 godina stare kosti noge konja, otkrivene u Džaniper kejvu u američkoj državi Vajoming (Juniper Cave, Wyoming).

Na pitanje koliko dugo takvi proteini mogu da opstanu je u ovom trenutku teško odgovoriti, jer je ova tehnika potpuno nova. Eva Rozenštok i Džesika Hendi špekulišu da su proteini preživeli unutar naslaga na zidovima posuđa zahvaljujući rastojanju kamencu nataloženom na grnčariju (bele naslage oko vaših slavina ili kuvala za čaj). Pa ipak, naučnici neće imati jasnu predstavu i saznanja koliko dugo proteini mogu preživeti sve dok ne uzmu i uzorke sa mnogo više lokacija različite starosti i iz različitog okruženja.

“Voleli bismo da koristimo ovu tehniku kako bismo identifikovali raznolikost kuhinja i „kulinarskih favorita“ drevnih društava, kao i način na koji su se kulinarske tradicije širile širom sveta”, kaže Džesika Hendi.

Što se tiče Eve Rozenštok, ona bi želela više saznanja o tome da li je određena hrana u Čatalhojuku bila konzumirana u nekoj stalnoj, tradicionalno „uparenoj“ kombinaciji, i to zbog svoje hranljivosti – način na koji se, recimo uparuju pirinač i pasulj kako bi zajedno stvorili hranljiviji obrok zbog kombinacije svojih amino-kiselina. Ona, takođe, kaže da se, nakon ovog uzbudljivog otkrića, njen stav prema „krhotinama i komadićima“ radikalno preokrenuo. “Grnčarija me sada, konačno, zaista počela da interesuje.”

 

Lorraine Boissoneault, smithsonian.com, Oct8, 2018

Otvara se CIIE, predsednik Kine poziva na izgradnju otvorene svetske ekonomije


Šangaj, 5. novembar (Ksinhua) – Kineski predsednik Ši Đinping najavio je u ponedeljak prvu svetsku trgovinsku izložbu, nazvavši je “revolucionarnim” potezom u istoriji razvoja međunarodne trgovine.

Na prvom po redu Kineskom međunarodnom sajmu izvoza (CIIE, China International Import Expo) prisutno je ukupno 172 države, regiona i međunarodnih organizacija sa pet kontinenata koji će predstaviti razvojna postignuća i svoj međunarodni imidž.

Više od 3600 kompanija iz čitavog sveta našlo se u Šangaju kako bi razgovarali o putu zajedničkog svetskog razvoja; na CIIE-u je prisutno više od 400.000 kupaca iz Kine i inostranstva.

CIIE je “glavna osa kineske politike podsticanja novog kruga otvaranja na visokom nivou i glavna mera koju Kina preuzima u svojoj inicijativi otvaranja svog tržišta ka svetu”, rekao je Ši u svom uvodnom govoru na Svečanom otvaranju.

On je još jednom naglasio ulogu ekonomske globalizacije, rekavši da je to “nepovratan istorijski trend” koji daje snažan zamah svetskom ekonomskom razvoju.

“Sve zemlje bi trebalo da se na jasan način posvete trgovinskom otvaranju ali i zaštiti od protekcionizma i unilateralizma”, rekao je Ši, pozivajući na ulaganje zajedničkih napora u izgradnji otvorene svetske ekonomije.

U vremenu kada talasi protekcionizma i unilateralizma ugrožavaju svetski rast, očekuje se da će ovaj možda najveći svetski trgovinski sajam dobiti globalnu podršku za slobodnu trgovinu i uliti sigurnost u svetsku ekonomiju.

Sajam će biti ovaploćenje globalne ekonomije, uz širok spektar kvalitetnih izlagača: od nemačkih mašina i japanskih robota, preko američke medicinske opreme i australijskih vina, do brazilskih poljoprivrednih proizvoda i rukotvorina iz Južnog Sudana.

Pod sloganom “Nova era, zajednička budućnost”, ovaj ekspo je bio, zapravo, Šijeva  ideja o uspostavljanju međunarodne platforme za win-win ekonomsku saradnju u kojoj svi dobijaju; ovo je značajan projekat kojim se Kina otvara na jednom višem nivou.

Kina će stimulisati potencijale za povećanje svog uvoza uz nastavak šireg pristupa tržištima, podsticanje poslovnog okruženja svetske klase, istraživanje novih horizonata i perspektiva trgovinskog otvaranja i promocije međunarodne saradnje na multilateralnom i bilateralnom nivou, rekao je Ši.

“Ohrabreni smo da od predsednika Šija čujemo potvrdu o podršci Kine reafirmaciji globalne trgovine i planovima ove zemlje za dalje otvaranje ka svetu”, izjavio je Robert Aspel, predsednik američke agrobiznis kompanije Cargill koja izlaže na ovogodišnjem CIIE u Šangaju; on je naglasio da je već odlučio da učestvuje i na narednom izdanju ovog sajma.

“Ovo je odličan početak prvog CIIE-a”, rekao je Aspel, koji je inače predsednik azijsko-pacifičkog holdinga za trgovinu hartijama od vrednosti.

Otvaranje sajma dešava se u trenutku tranzicije, momentu u kojem Kina prelazi na kvalitetan razvoj i od „svetske radionice“ prerasta u igrača na svetskom tržištu, sa najvećom svetskom populacijom koja po svojim prihodima pripada srednjoj klasi; samim tim, i ovakva situacija zahteva kvalitetnije proizvode namenjene ovoj klasi potrošača.

Ši je u ponedeljak saopštio procenu da će robe i usluge koje će Kina uvoziti narednih 15 godina premašiti 30 biliona američkih dolara u robi i 10 biliona dolara za usluge. Kina je već devetu godinu zaredom drugi najveći svetski uvoznik robe.

Džozef Boahen Ajdu (Joseph Boahen Aidoo), izvršni direktor državnog odbora Gane za industriju kakaa, izrazio je nadu da će ovaj sajam otvoriti novo poglavlje u izvozu kakaa iz zapadne Afrike u svet.

“Verujemo da možemo proširiti tržišni horizont Kine, govorimo o zemlji od 1,3 milijardi ljudi, pa čak i ako možemo dobiti jedan procenat tog tržišta, to je ogroman pul klijenata, tako da je čitav svet s očima uprtim u Kinu”, rekao je Ajdu.

Ove godine se obeležava 40-togodišnjica od kineske reforme i otvaranja, decenije u kojima je svet imapo prilike da vidi niz konkretnih mera koje je ova zemlja preduzela kako bi šire otvorila svoja vrata.

“Kina neće zatvarati svoja vrata ka svetu i samo će u budućnosti postajati sve otvorenija “, rekao je Ši.

 

Wang Xiuqiong, Xu Xiaoqing, Li Zhihui (Xinhua)

Nobelovski optimizam u borbi protiv klimatskih promena


Nobelova nagrada za ekonomiju je ove godine dodeljena Viljemu Nordhausu sa Jejla i doskora glavnom ekonomisti Svetske banke, Polu Romeru, koji su pronašli način kako da inovacije i održivost integrišu u glavne makroekonomske modele.

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: "postoje dve vrste optimizma"

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: “postoje dve vrste optimizma”

Viljem Nordhaus sa Univerziteta Jejl smatra se ocem „klimatske ekonomije“. I, kako se to već u životu puno stvari dešava po „Marfijevom zakonu“, Nordhaus je, istog dana kada i Nobelovu, osvojio nagradu koju mu je Međudržavna komisija Ujedinjenih nacija za klimatske promene dodelila uz upozoravajuće saopštenje da čovečanstvu ističe vreme za pravovremenu borbu protiv globalnog zagrevanja. “Gotovo svakog dana se u novinama, naučnim i ekonomskim časopisima objavljuju priče o klimatskim promenama kao i uticajima koje ove promene donose”, rekao je on. “Ove priče su znak sveprisutnog problema koji je zahvatio čitavu prirodu”.

Jedna od najjasnijih poruka koja proizlazi iz njegovog rada jeste da je globalni porez na emisiju ugljenika najefikasniji način za zauzdavanje klimatskih promena. Međutim, sam Nordhaus nije optimističan u pogledu toga, s obzirom na to da bi, po njegovoj zamisli, vladajuće strukture na globalnom nivou trebalo da nametnu cenu emisije ugljenika.

Pol Romer (Paul Romer) sa Njujorškog univerziteta je ove godine drugi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; on sa više optimizma gleda na ishode globalne borbe protiv klimatskih promena. Njegov rad se fokusira na razumevanje načina na koji tehnološke inovacije i širenje ideja poboljšavaju ekonomski rast.

Viljem Nordhaus

Viljem Nordhaus

Nakon što su dobitnici objavljeni, Romera su na konferenciji za novinare upitali šta misli o izveštaju o klimatskim promenama, kao i da li je prekasno bilo šta učiniti. “Sasvim je moguće da ljudi počnu da proizvode manje ugljenika”, rekao je. “U igri je nekoliko kompromisnih rešenja s kojima se moramo suočiti, ali – kad jednom započnemo da proizvodimo manje emisije ugljenika – iznenadićemo se kada shvatimo da to i nije bilo tako teško kao što se pretpostavljalo.”

Ekonomska teorija prepostavlja da, pošto se potroše konačni prirodni resursi, njihova cena treba da raste. Pa ipak, Romer ističe da su privrede u globalnim okvirima tokom proteklih 200 godina rasle, dok su cene većine proizvoda – uključujući aluminijum, bakar, olovo, kalaj, cink i sirovu naftu – ostajali u relativno istom cenovnom razredu. Produktivnije, efikasnije i inovativnije ekonomije su vremenom uspevale da „izvuku“ više privrednog rasta uz isti input tj količinu utrošene energije i materijala.

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas. Grafikon: Paul Romer

I Nordhaus i Romer su istaknuti akademski stručnjaci koji imaju pristup istim informacijama o svetu u kojem danas živimo. Pa ipak, zbog čega se čini da njih dvojica imaju gaje različite poglede na sposobnost čoveka da se uspešno uhvati u koštac sa klimatskim promenama?

Romer se 2016. godine, na neki način, osvrnuo na ovo. “Praktičan uvid je da postoje dva veoma različita tipa optimizma”, napisao je on tada. “Postoji jedna vrsta prostosrdačnog, samozadovoljnog optimizma, poput osećaja koji ima dete koje očekuje poklone. Uslovni optimizam je osećaj deteta koje razmišlja o izgradnji kućice na drvetu. “Ako nabavim drvo i eksere – i ubedim još neku drugu decu da pomognu da izgradimo ono što je zamišljeno, možemo napraviti nešto zaista kul.”

Romerov rad, sumiran u onome što je postalo poznato kao „endogena teorija rasta“, sugeriše da nam je ljudska genijalnost omogućila da izvlačimo sve više vrednosti iz ograničene količine resursa. “Napredujemo kao civilizacija upravo zbog stvari koje ljudi svakodnevno čine”, napisao je on. “Trebalo bi podsticati ljude da čine daleko više od onog što čine u ovom trenutku kako bismo ostvarili stvarni, opšti napredak”.

U isto vreme, međutim, trebalo bi da nađemo načine da ih obeshrabrujemo da čine stvari koje nanose štetu planeti, kao što je emitovanje gasova nastalih sagorevanjem fosilnih goriva. Jedno rešenje, piše Romer, bilo bi u nametanju “veoma niske” takse na ovakve štetne ugljenične emisije koje će se vremenom postepeno povećavati. On, potom, predlaže i još par stvari:

Inovatori će početi da ulažu u inovacije na način da ljudi dobiju ono što žele bez plaćanja taksi. Prestaće da ulažu u inovacije na dosadašnji način, koji danas još uvek podrazumeva ekstrakciju veće količine fosilnog goriva koje bi bilo na udaru taksi. Sami inovatori će, dakle, ubrzo prestati da razmišljaju na „fosilni“ način i preći će na zeleni, samoodrživi način shvatanja svojih budućih inovacija.

Posle svog straha s kojim smo suočeni kada pričamo o ovoj temi, kao i „zavrtanja ruku“ – jednom kada se obavežemo na ovu vrstu poreza, napredak će se nastaviti ali u nešto drugačijem i mnogo boljem pravcu. I dalje će izgledati kao da nam je ovaj progres nastupio – besplatno.

Naša intuicija nam govori da rešavanje ovog problema ne može biti tako lako. Međutim, intuicija nam već dve stotine godina govori i da se cena prirodnih resursa mora povećavati kako se povećava stopa ekstrakcije resursa. U šta verovati, postavlja se pitanje. Vašoj intuiciji ili logici i dokazima?

Romer nema previše strpljenja za „bedake“ i pesimističke prognoze. “Opasnosti koje nastupaju uz plasiranje veoma alarmantne slike – za koju inače postoji stvarna osnova – leži u tome da će ovakva bezizgledna, mračna slika učiniti da se ljudi osećaju apatično i beznadežno”, rekao je on na pres-konferenciji povodom vesti o Nobelovoj nagradi. “Moj osećaj je da je optimizam neizbežan i sastavni deo onoga što pomaže u motivisanju ljudi da napreduju dok rešavaju težak problem. Mnogi ljudi misle da će zaštita životne sredine biti toliko skupa i tako teška da jednostavno žele da ignorišu problem, odbijajući njegovo postojanje.”

Romer, kao dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za svoj rad je konstatovao da će Nobel “pomoći svima da uoče za kakva su sve neverovatna dostignuća ljudi sposobni samo kada iskreno nastoje da nešto urade”. On je dodao i da, “Ukoliko se odlučimo da sprovodimo tako potrebne promene u sferi politike, bićemo apsolutno u stanju da činimo značajne pomake u pravcu zaštite životne sredine… a to ćemo činiti bez odustajanja od šansi za održivim ekonomskim rastom. Nadam se da će optimizam biti taj koji će prevladati pri preduzimanju koraka koje neizbežno treba načiniti.”

 

Akšat Rati, Atlantik, Oct8, 2018

Evropa: ideološke linije podele


Zid koji je do 1989. godine delio Evropu odavno je pao. Fizički. Ali u kulturološkom smislu i dalje je tu. Barem neki njegovi delovi. To pokazuje i novo istraživanje koje je sproveo „Pew Research Center“.

Prema studiji Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), najveći razdor između zapadne i istočne Evrope uočava se u stavovima prema muslimanima. Najveću spremnost da „priznaju u sopstvenoj porodici nekog ko je musliman“ (na primer sklapanjem braka), izrazili su Norvežani. Čak 82 procenta njih na to pitanje odgovorilo je potvrdno. Za njima slede Šveđani sa 80 odsto. Nešto ispod tog procenta su Finci – 66 odsto ispitanika u toj zemlji reklo je „da“. Slično su otvoreni i Holanđani i Belgijanci, 88 i 77 odsto. I Španci i Francuzi pokazuju visoku stopu tolerancije – 74 i 66 procenata.

Nemačka je „u zlatnoj sredini“, sa 55 odsto onih koji bi mogli da zamisle muslimanku odnosno muslimana u sopstvenoj porodici. I kod nemačkih susjeda, Austrije i Švajcarske, situacija je slična.

Ali u istočnim zemljama spremnost na tako nešto je u padu. Tako bi samo trećina Poljaka (33 procenta) prihvatilo muslimanku odnosno muslimana u porodici. Među Mađarima –njih samo petina (21 odsto). I samo 12 procenata Čeha.

Belgien als Durchgangsland für Migranten | Muslimische Frauen mit Kind in Brüssel
Različit odnos: muslimani u Evropi

Dalje na jugoistoku i istoku kontinenta taj procenat ponovo raste: 57 procenata Hrvata i skoro polovina Slovaka (47 odsto) ne bi imalo ništa protiv muslimana u porodici. Sliöno razmišlja i 43 odsto Srba. Uzdržani po tom pitanju bili su Bugari, Rumuni, Grci i Rusi. U tim zemljama oko trećina ispitanika odgovorila je sa „da“.

Sopstvena kultura

Ispitanici u navedenim zemljama bili su otvoreniji kada su govorili o Jevrejima. Njih bi u porodici prihvatilo 96 odsto Holanđana, za njima slede Norvežani sa 95 procenata i Danci sa 92. U Nemačkoj, zemlji koja je odgovorna za pogrom nad evropskim Jevrejima, dobre dve trećine (69 odsto) moglo bi da zamisli da imaju Jevreje za rođake. Kada je o Srbiji reč, 61 procenat građana prihvatilo bi Jevreja u porodici, a najmanji procenat je u većinski muslimanskoj Bosni i Hercegovini – 37 odsto.

Razlike između zapadnih i istočnih evropskih zemalja postoje i kada je u pitanju vrednovanje sopstvene kulture. Najviše pozitivnih odgovora na pitanje da li je njihova sopstvena kultura nadmoćnija nad stranim kulturama, dali su ispitanici u Rusiji (69 odsto), zatim u Rumuniji (66), Bugarskoj (69) i Srbiji (65). Ali još samosvesniji su Grci: 89 procenata odgovorilo je pozitivno.

Osećaj da sopstvena kultura nije iznad drugih najizraženija je kod Španaca i Belgijanaca. Samo 20 odsto Španaca smatra da je njihova kultura nadmoćnija u odnosu na druge, i 21 odsto Belgijanaca. Zatim slede Holađani sa 31 odsto. Ni Francuzi ne misle da je njihova kultura mnogo nadmoćnija – 36 odsto je glasalo sa „da“. Kada je pak reč o Nemačkoj, 45 odsto ispitanih Nemaca smatra nemačku kulturu nadmoćnijom u odnosu na druge svetske kulture. U Poljskoj i Češkoj taj procenat je 55 odsto. Slovaci i Mađari su tu negdje kao i Nemci, sa 44 i 46 procenata.

Veliki ideološki razdor

Veoma velika razlika između istoka i zapada Evrope uočava se i kada je reč o venčanjima istopolnih partnera: 86 do 88 odsto ispitanika u Švedskoj, Danskoj i Holandiji je za, zatim slede druge zapadne zemlje, kao na primer Nemačka sa 75 odsto, Francuska sa 73 i Španija sa 77 odsto ispitanika koji su se izjasnili pozitivno o istopolnim zajednicama.

Među istočnoevropskim zemljama najveći procenat onih koji su za istopolne zajednice je u Češkoj – 65 odsto. Znatno manje je u susednoj Poljskoj, naime 59 procenata ispitanih odbacuje istopolni brak. Još veći procenat onih koji odbacuju istopolni brak je u Rumuniji – 74 odsto i Bugarskoj 79 odsto. Najveći procenat ispitanih građana koji su protiv istopolnog braka je u Srbiji 83 odsto, Bosni i Hercegovini 84, Litvaniji 85 i Rusiji čak 90 procenata.

Kada se radi o odnosu države i religije razdori između zapada i istoka nisu toliko duboki. Najviše građana koji su za to da se odvoje država i religija je u Švedskoj i Finskoj, 80 i 77 procenata. Sledi Bosna i Hercegovina, gde se 76 odsto građana izjasnilo za odvajanje, Hrvatska (69) i Srbija (59). Ukupno gledano, sve evropske zemlje podržavaju odvajanje religije od države. Samo je u Rusiji, Belorusiji i Bugarskoj 50 odsto građana neodlučno. A jedino su u zemljama na obodu Evrope za to da država podržava religiju, kao na primer u Gruziji (52 odsto) i Jermeniji (59 odsto).

Studija Pew Research Center ne ostavlja prostora za sumnju. Ideološki razdor podelio je Evropu na zapadnu i istočnu. Ali tu je i veliki broj drugih razdora koji dele Stari kontinent. Jer, pitanja iz studije sporna su i unutar samih zemalja, a ne samo na evropskom nivou.

DW

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji


Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Zašto bi Kina trebalo da zahvali Trampu


Kina bi trebalo da je zahvalna američkom predsedniku i prestane da koristi njegovo nametanje trgovinskog rata kao izgovor za ono što se mora popraviti u u domaćoj ekonomiji i standardima.

Kineski lideri trebalo bi da razveju tamni oblak neizvesnosti u kom se pravcu Kina kreće. Pomešani signali u privatnom sektoru, i mešovita reakcija na njenu poruku o “samopouzdanju” ukazuju na potrebu za akcijom.

Stanovnici mnogih delova Kine su se u proteklih pola godine budili uz prizor za koji se dugo mislilo da je nestao: čisto, plavo nebo i čist vazduh.

Trebalo bi, ipak, reći i to da se i dalje povremeno dešava da ima smoga, poput onih dana u Pekingu prošle sedmice, mada su se takvi momenti pokazali kao izuzetak. Prilično iznenađujuća promena usledila je nakon što je predsednik Si Đinping jasno stavio do znanja da je borba protiv zagađenja vazduha bila jedan od njegovih prioriteta u ovom mandatu, dok su inspektori za životnu sredinu krenuli u poteru za izgrednicima.

Pokazuje se da, kada se kinesko rukovodstvo zaista potrudi oko nečega, a lokalni zvaničnici shvate da lideri više ne plaćaju samo prazne reči sa bina i konferencija, uslede i konkretne promene – ma kako teške one bile.

Sada je pravi trenutak da kineski lideri preduzmu delotvorne korake kako bi među svojim građanima razvejali tamni oblak neizvesnosti i strepnje oko smera kojim bi njihova zemlja trebalo da krene. Puno je pisano o neprijateljskom stavu američkog predsednika Trampa, uključujući njegov trgovinski rat protiv Kine koji negativno utiče na kinesku ekonomiju.

Kineski lideri su, takođe, više puta upozoravali da su složeni spoljni faktori doprineli usporavanju rasta ekonomije.

Međutim, ukoliko se o tome samo malo porazmisli, ovde se ne radi o Trampu i njegovoj nameri da kroz nametanje trgovinskog rata ili nečrg drugog suspregne ekonomski rast Kine.

Kao što je više puta i na mnogo načina rečeno, puno je razloga radi kojih bi Kinezi trebalo da budu iskreno zahvalni Trampu zbog svega onog što je učinio za njihovu zemlju. Da nije bilo tih njegovih poteza, ni kineska vlada ne bi suspregla svoj medijski rečnik, dotad vrcav od pohvala i pozitivnih primera, niti bi bila prisiljena da porazmisli o sopstvenim ograničenjima i zamkama. Niti bi se, što je za kineske potrošače još značajnije, Kina u ovolikoj meri otvorila za smanjenje ili čak uklanjanje uvoznih tarifa, uključujući robu široke potrošnje i lekove, a što je u proteklih godinu dana učinila u tri navrata.

Ovde se radi o samoj Kini i pravcu koji će u budućnosti zauzeti, kao i šta bi Kina trebalo da učini kako bi se suprotstavila nepovoljnim vetrovima s kojima se suočava.

Slušajući zvaničnu retoriku, to uopšte ne bi trebalo da bude problem. Na kraju krajeva, ove godine obeležava se 40 godina od početka kineske reforme i otvaranja, na čelu sa, kasnije glavnim liderom ove zemlje, Dengom Sjaopingom.

Tokom protekle dve godine, Si i drugi kineski lideri često su pokušavali da ponude uveravanja da Kina neće ići unazad i da će, umesto toga, odvažno preduzimati suštinske reforme uz široko otvaranje svojih vrata za strane investicije.

Si je prošle sedmice napravio dugo pripremanu turneju kroz provinciju Guangdong, gde su kineske ekonomske reforme i započele. Državni mediji su ga u četvrtak (25. oktobar) citirali, naime, kako je njegovo prisustvo u Šenzenu imalo za cilj da međunarodnoj zajednici pošalje poruku da se kineske reforme i njeno otvaranje ka svetu nikada neće zaustaviti.

Početkom ovog meseca, na dan kada je Kina najavila da je njena ekonomija zabeležila najmanju stopu rasta u zadnjih skoro 10 godina, u periodu od tri meseca do septembra, zamenik premijera Liu He, inače Sijev čovek od najvećeg poverenja, dao je neobičan intervju odabranim državnim medijima.

Pokušavajući da povrati poverenje u usporu domaću privredu i nesigurna berzanska tržišta, a usred eskalacije trgovinskih napetosti sa Sjedinjenim Državama, Liu je minorizovao uticaj trgovinskog rata obećavši da će vlada kanalisati više sredstava ka berzama, ujedno apelujući na investitore da ostanu smireni i ne gube poverenje u bolje sutra. On, međutim, nije uspeo da precizira konkretne mere.

Za kinesku vladu je tipično da razgovara o tržištima kad god su neaktivna ili u stagnaciji, ali izgleda da je ovaj trik delotvoran samo na kratke staze. Narednog dana, deonice su doživele snažan uspon, ali su nakon toga nastavile da slabe. Zapravo, zvanična retorika o reformi i otvaranju zvuči isuviše poznato, ali akcije lidera su ukazvale na nešto drugo. Razumljivo je da ljudi u Kini i izvan nje bivaju pomalo zatečeni ovim pomešanim i naoko konfuznim signalima vlade.

S jedne strane, recimo, kineski lideri su napravili snažnu odbranu svoje privatne ekonomije, koja u ovoj zemlji doprinosi sa oko 80 odsto novih radnih mesta.

Sa druge strane, međutim, vlasti su vrlo jasno i glasno rekle da Kina treba da se oseća “pravedno i sigurno”u podsticanju jačih i većih preduzeća koja su u državnom vlasništvu.

Ovo je dovelo do zabrinutosti da bi ta državna preduzeća – koja imaju bolji pristup kreditiranju i zvaničnoj podršci – istisnula privatne firme ili ih čak i preuzele.

Nekoliko tajkuna se u protekle dve godine našlo pod istragom i u pritvoru zbog optužbi za korupciju, a njihovi visokokvalitetni privatni konglomerati bivali su razbijeni i često prodavani državnim entitetima.

Iako vlada vodi veliku medijsku kampanju o smanjivanju poreza i naknadama za pomoć privatnim firmama, stvarni benefiti se u privatnm sektoru sporo sprovode jer su vlasti još uvek neodlučne u smanjivanju poreza na dodatu vrednost i doprinosa za socijalno osiguranje, koji su u velikoj meri „pojeli“ tj umanjili profitne marže tih privatnih firmi.

Iako vlada obećava da će smanjiti birokratiju i olakšati privatnim firmama dobijanje saglasnosti i poslovnih dozvola, ona je prisilila te iste privatne firme, zajedno sa rizičnim ulaganjima venčer kapitalista iz inostranstva, da se podešavaju shodno zahtevima komunističke partije; tu su i naimenovanja partijskih sekretara u sklopu napora da se osnaži partijska kontrola nad preduzećima, kako onim velikim tako i malim.

Što se tiče trgovinskog rata kojeg je Tramp nametnuo Kini, iako vlada obećava da će raditi prave stvari uprkos tome što ovi potezi neće biti popularni – ona sebe predstavlja kao šampiona svetske trgovine, a takođe je otpočela da kroz medije plasira “samopouzdanje”, uz priču o izgradnji sopstvenih naprednih tehnologija, sa ciljem umanjenja svoje zavisnosti od Sjedinjenih Država.

Ta podešavanje i prilagođavanje mogu izgledati prikladni jer su Sjedinjene Države nagovestile da će pokušati da ograniče kineski tehnološki napredak, ali je pokušaj naglašavanja samopouzdanje mnoge podsetilo na brojne prepreke koje su ovu zemlju zatvorile za spoljni svet, dok je to samopouzdanje, tada, bilo samo opcija.

Kineski lideri već dugo naglašavaju da bi vlada, s obzirom na složene spoljne pritiske, trebalo da odbije da igra kako drugi sviraju i umesto toga se usredsredi na svoj pravičan i dobar rad.

Kao što se kaže: pustimo priče – pređimo na dela.

 

(Vang Sjangvej je bivši glavni i odgovorni urednik South China Morning Posta. Sada se nalazi u Pekingu kao savetnik pri redakciji ovog lista)

 

Wang Xiangwei, SCMP

Američka industrija: krah posleratnog modela i novi početak


Napori koji preduzeti da bi se Sjedinjene Američke Države naoružale a potom i uzele svog učešća u borbama tokom Drugog svetskog rata skoro da ne podležu nikakvoj kritici onih koji vode američku politiku. Možda je zato, za mnoge od nas, iznenađujuće što politika i ekonomska pregnuća potekla pre 70 godina još uvek utiču na našu (pre svega američku) industriju danas, i da su, na mnogo načina, u srcu trenutnih slabosti koje plaše američku vazduhoplovnu industriju.

Nakon Prvog svetskog rata, američka vojska je želela da brzo demobiliše svoje snage, kao što se to činilo nakon svakog rata u prošlosti. Do 1920. godine, mnogi Amerikanci su očigledno tražili povratak u mirnija vremena i tradicionalnije vrednosti. Političari su, takođe, bili umorni, iznoseći svoje mišljenje na nivou Predstavničkog doma (United States House of Representatives). Rezultat: dve decenije malih, nedovoljnih ulaganja u vojsku i njenu tehnologiju. Tokom ovog perioda, vojska Sjedinjenih Država se u celini oslanjala na napredak u komercijalnoj industriji, usvajajući njene napretke u avijaciji i elektronici kako bi ispunila zacrtane zahteve u pogledu razvoja malog razvojnog fonda finansiranog od strane vojske.

Uoči uzimanja učešća SAD-a u Drugom svetskom ratu, sa ratom koji se već rasplamsao u Evropi, američka vojska započela je rekultivaciju i snabdevanje svojih saveznika u Evropi kako bi ostvarila pobedu nad, u tom trenutku, tehnološki superiornim nemačkim vojnim i vazduhoplovnim snagama. Prioritet vojnog finansiranja početkom 40-ih godina prošlog veka bio je izgradnja dovoljne količine naoružanja kako bi se izašlo u susret vojnom izazovu nacističke Nemačke. Kako je rat napredovao, pojavio se novi način vojnog razmišljanja, čiji je cilj bio razvijanje tehnologija koje bi valjano odgovorile na nemačke ratne tehnologije i njenu efikasnost na bojnom polju. Iako su rat na tlu Evrope dobili brojni tenkovi, vojnici, avioni i logistika, razvoj atomske bombe, radara, mlaznog motora, balističkih raketa i supersoničnih aviona predstavljaju nasleđe u razvoju tehnologija iz Drugog svetskog rata – razvoju koji će oblikovati sledećih 65 godina budžetskih troškova američke namenjenih razvoju vojnih tehnologija.

Teško je danas zamisliti ondašnje saglasje svih industrijskih grana Amerike, zajedno upregnutih u proizvodnju naoružanja kako bi zadovoljili potrebe svoje armije na poprištu Drugog svetskog rata. Auto-fabrike su prekinule proizvodnju putničkih automobila kako bi oslobodile kapacitete za proizvodnju tenkova, aviona i oružja u ime federalne vlade. Svaki industrijski kapacitet koji je američka vlada koristila za proizvodnju ratnih materijala bio je upregnut u zajednički cilj. Sve namere i ciljevi američkih vlasti odnosili su se na komandovanje američkom industrijom kako bi izvojevala rat protiv fašizma u Evropi i Aziji. S obzirom na Veliku depresiju koja je prethodila ovoj ratnoj eri, niko se nije požalio na to što su imali posla i primanja kojima su mogli da prehrane svoje porodice dok je američki narod bila u ratu. Državni dug je porastao, kao deo bruto domaćeg proizvoda, na istorijske nivoe kako bi finansirao ovu proizvodnju koja je uvećana do nivoa uporedivih sa onima koje imamo danas.

Po završetku rata, industrijski kapaciteti su se vratili na koloseke civilne proizvodnje. Međutim, riznica naučnih znanja – koja je otkupila nacističku Nemačku kod saveznika – u kombinaciji sa usponom geopolitičkih pretnji iz Sovjetskog Saveza, podstakli su razvoj vojne tehnologije. Ovo je uticalo da (barem) deo industrijskog preobražaja bude stalno prisutan. Kompanije kao što su Hughes i General Electric održale su veliku posleratnu razvojno-istraživačku bazu za razvoj novih oružanih sistema kako bi uvek bili korak ispred Sovjeta. U tom smislu, industrijska politika američke vojske iz Drugog svetskog rata se nikada nije zaista okončala, već se razvila na način koji je odgovarao Hladnom ratu. NASA je, shodno situaciji na terenu, i nastala kako bi osporila dominaciju Sovjeta u svemirskim istraživanjima.

Ovakav dotad nezabeležen nivo budžetskog finansiranja američke armije nastavio je i dalje istim tempom, neprekidno, tokom još tri decenije. Njegov konačni krešendo bio je Reganov vojni program iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je razvijena raketna odbrana a Amerika ponovo naoružana na način koji je uveliko podsećao na onaj u osvit Drugog svetskog rata.

Konačnom propašću Sovjetskog Saveza je 1991. godine, zapravo, okončana i svrha postojanja američkog industrijskog modela prisutnog još od Drugog svetskog rata, koji je u Reganovoj eri bio „restartovan“ tj. ponovo pokrenut. Sadam Husein i njegova iračka armija postali su, u konačnom ishodu, i nesretni „domaćini“ koji su „ugostili“ upravo ovu generaciju američkog oružja čiji je cilj bio uništavanje sovjetske vojne sile i tehnologije,  stavljajući time tačku na ovaj istorijski period.

Tokom dve decenije po raspadu Sovjetskog Saveza, državna sredstva su se trudila da pronađu opravdanje bez jasne ili prisutne opasnosti od neprijatelja kao što su Sovjeti. Neprijatelja su, konačno, našli 11. septembra 2001. godine, kada je pokrenuta i nova runda budžetske potrošnje. Sjedinjene Američke Države su, međutim, već u ovom istorijskom trenutku istovremeno imale ogroman javni dug, a dva istovremena rata na Bliskom istoku trebalo je namiriti dodatnim hiljadama milijardi dolara duga koji američki narod teško da bi mogao da priušti. Nastavljeno je sa sprovođenjem finansiranja iračkog i afganistanskog rata, a nova sredstva za finansiranje tehnologija davala su se nesmanjenim obimom sve do kraja 2008. godine, kada je eksplodirala kriza privatnog duga. Ova kriza je bila jezivi odraz situacije nastale zaduživanjem američkih vlasti, čime je vladajuća elita gurnula Amerikance u ekonomsku krizu neviđenu još od Velike depresije. Mnogi koji su radili u istraživačko-razvojnom sektoru osetili su da će se nešto bitno promeniti u trenutku kada kriza bude probila sve društvene i finansijske brane, iako je malo njih uspelo da valjano proceni širinu i dubinu promena koje je kriza iz 2008. godine donela sa sobom.

Ekonomskom krizom, koja je pet godina pustošila Sjedinjene Države, konačno je prekinut industrijski model posleratne saradnje između države i komercijalnog sektora. Američka vlada počinje tada da doživljava budžetske deficite bez presedana u svojoj istoriji, i sebi ne može da priušti da nastavi da troši neshvatljive količine novca – kojeg nema – na razvoj novih tehnologija. Strašni izraz “sekvestracija” – druga reč za konfiskaciju – kao i budžetska štednja koju ona podrazumeva predstavljale su dominantnu ekonomsku silu prisutnu najmanje deset godina.

Prirodne društveno-ekonomske sile primoravaju NASA-u i kompleks odbrambenih tehnologija da se vrate na model koji su imali pre Drugog svetskog rata, u kojem su istraživanja i razvoj, koji je finansiran od strane vlade, bio retkost. Kao i pre Drugog svetskog rata, američka će vlada biti primorana da se osloni na pronalazače i tehnologiju razvijenu u privatnom sektoru, usvajajući je za državne i vojne potrebe.

Ne izričući osude na račun američke politike u prošlosti, Drugi svetski rat i dužina trajanja Hladnog rata koji je potom usledio izvrnuli su naglavačke prirodni ekonomski poredak i industrijski model SAD-a, pretvarajući čitave grane industrije u oruđe za proizvodnju oružja, kao i oruđe u rukama same vlade Sjedinjenih Država. Iako je takav model bilo potreban za pobedu u nekom ratu, povratna transformacija ili demobilizacija ovih „ratnih snaga u mirnodopsko vreme“ nikada nije postignuta. Tokom hladnog rata, američka posleratna globalna ekonomska dominacija bila je zatečena ovom činjenicom: da smo uništili većinu industrijskih kapaciteta u svetu, kao i da smo mogli da dominiramo industrijskim ekonomskim sferama i u narednih 50 godina.

Hladni rat je bio neka vrsta jemstva za dalje sprovođenje ove vrste ekonomske dominacije, omogućujući da industrijski model iz Drugog svetskog rata i dalje ostane netaknut. Ekonomski kolaps iz septembra 2008. godine bio je neizbežan, upravo u momentu kada se prekomerna potrošnja Sjedinjenih Država  uvezala sa svetskom reindustrijalizacijom. Stalni gubitak poreskih prihoda sa tržišta nekretninama koje kolabiralo vršilo je pritisak na obim potrošnje, dok je servisiranje dugova višestruko pojačalo ovaj pritisak. Vlada Sjedinjenih Država nije imala drugog načina i izbora osim da smanji troškove.

Šta, dakle, treba očekivati u narednih 10 godina?

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Pisac ovih redaka, Jim Cantrell, koji je predsednik i CEO “Svemirskog strateškog razvoja” (Strategic Space Development) je optimista koji veruje u duh i moć kapitalizma, kao i njegovu sposobnost da efikasno „uposli“ kapital, inovirajući i proizvodeći vrednost. Američka vazduhoplovna industrija će se preobrazitii i prilagoditi ovoj novoj stvarnosti, dok će vlada Sjedinjenih Država iznaći nove načine za efikasniju preraspodelu i angažovanje kapitala privatnog sektora.

Osvrnimo se na jedan izvrstan primer: Elonov SpacEx (Space Exploration Technologies Corp). Od svog osnivanja 2001. godine do danas, SpacEx je potrošio manje od milijardu dolara kapitala kojima je pokrenuto pet uspešnih projekata: Falkon 9, pet Falkona 1 i četiri kapsule sa ljudskom posadom tipa Dragon, a pritom su sagrađena i tri lansera. Deo ovog kapitala potekao je od američke vlade (oko 600 miliona dolara) iako ga je sprovodio privatni sektor; njegovo razvijanje je, bez svake sumnje, bilo čist školski primer operisanja rizičnim kapitalom.

Bez ulaska u sve argumente o bezbednosti posade i standardima, teško je tvrditi da ovakav model nije predstavljao efikasnije angažovanje kapitala nego što je to bio slučaj u programu Constellation kojeg je razvijala NASA. Visina troškova tog projekta je višestruko nadmašila Spacex: NASA je „slupala“ preko 12 milijardi dolara na razvijanje sistema za lansiranje i posadu, postigavši samo da lansira jednu suborbitalnu raketu.

Iskustvo sa SpacEx-om je na mnogo načina model kako treba gledati na svemirski razvoj u narednoj deceniji. “Novi prostor” (New space), kako ga neki zovu, predstavljaće nade, genijalnost i kapital investitora da se usude da rade u oblasti koje je doskora smatrana područjem delovanja isključivo američke vlade. Kompanije kao što su Moon Express, Skybox Imaging i Iridium Communications – sve su ovo sjajni primeri šta se može učiniti.

„Budućnost je svetla i vodiće je oni koji žele da preuzmu rizik u ovoj „igri“, kao što to, recimo, sada čine tzv. „New space“ kompanije. U međuvremenu, oni koji rade u državnom R&D sektoru preuzimaju inicijativu, dok posleratni industrijski model odlazi na smetlište istorije.

 

Jim Cantrell, Space News

Utaja poreza porodice Tramp: simptom postojanja jednog većeg problema


Američki predsednik, koji neumorno govori da je njegova zemlja „zakinuta“ i „oštećena“ postojećim međunarodnim trgovinskim dogovorima, pre svega onim dilovima koji se tiču američko-kineske trgovine ima, najblaže rečeno, prilično čudan stav kada se radi o namirivanju sopstvenih obaveza koje ima prema zemlji na čijem je čelu.

Američki nedeljnik Tajms tvrdi da Tramp ne samo što je u utaji poreza dobio podršku od strane svoje porodice, već je primio i ogromno bogatstvo – dok su neki od tih porodičnih planova su bili “totalna prevara”.

Revnosni finansijski i istraživački novinari koji su pre nekoliko decenija pokrivali Donalda Trampa odbacili su njegovu tvrdnju da je postao milijarder „zahvaljujući svojim urođenim sposobnostima“, nazivajući ovaj njegov stav „sebičnim medijskim splačinama koje imaju u vidu jedino sopstvenu dobrobit i interese, a zanemarujući sve ostale“. Poznato je da je pokojni Trampov otac, Fred Tramp, bio jedan od najvećih vlasnika nekretnina u Njujorku i da je pomagao u finansiranju nekih od ranih ugovora o nekretninama svog drugog sina, kasnije ga povremeno izvlačeći iz dugova. Tu je i jedna dosad mnogo puta ispričana priča: početkom devetnaestog veka kada se Tramp Castle, jedan od Trampovih kasina u Atlantik sitiju, mučio pri otplati kamata na svoj dug, stariji Tramp poslao je svog advokata da kupi kockarske žetone u vrednosti od gotovo 3,5 miliona dolara, čime je kasino produžio prikriveni kredit.

Međutim, nijedna od ovih preliminarnih informacija ne može uticati na monumentalnu istragu o finansijama porodice Tramp koju je Times objavio u utorak 2. oktobra. Na više od trinaest hiljada reči, ovaj Tajmsov članak otkriva da Tramp od svoje porodice ne samo što je dobijao konstantnu podršku već i – ogromno bogatstvo kojem je “danas ekvivalent od najmanje 413 miliona dolara poteklih od carstva njegovog oca, počev još od najmanjih nogu, a nastavljajući sve do danas. “

Tramp je tvrdio da mu je otac, koji je umro 1999. godine, pomogao samo jednom, prolongirajući kredit od milion dolara. U Tajmsovom članku stoji i da je Tramp senior produžio kredit i kreditne linije svog sina u vrednosti od “najmanje 60,7 miliona dolara ili 140 miliona dolara u današnjim dolarima.” Tramp je postepeno primio i „ostatak“ od 413 miliona dolara u vidu plata, profita, poklona i zaostavštine. “Još kao trogodišnjak, gospodinTramp počeo je da od svog oca prima po 200.000 dolara godišnje u današnjim dolarima”, kaže ova priča. “Do svoje osme godine, on je već bio milioner… Ubrzo nakon što je Tramp završio fakultet, počeo je da od svog oca prima po milion dolara godišnje“. Novac se tokom godina uvećavao, na više od pet miliona dolara godišnje u 40-im i 50-im godinama. “Tramp je kada su on i njegova braća i sestre 2004. prodali preostala porodična preduzeća, dobio 177,3 miliona dolara.

Ova otkrića trebalo bi da počivaju na ostacima onoga što je preostalo od mita o Donaldu Trampu kao oličenju likova iz romana američkog pisca Horasija Aldžera (Horatio Alger), čija su omiljena tema bila deca potekla u siromaštvu koja su, sopstvenim znojem i trudom, postala imućna. Tajmsov članak se, međutim, nije tu zaustavio. U njemu se tvrdi da je “puno ovog (nasledstvom stečenog) novca otišlo u ruke baš gospodina Donalda Trampa jer je svojim roditeljima pomagao da izbegnu poreze”, a posebno porez na imovinu. “On i njegova braća i sestre postavili su lažnu korporaciju, kako bi se prikrili milioni dolara u poklonima svojih roditelja…“, stoji u ovom Tajmsovom članku.

Činenice ukazuju na to da je Tramp pomogao svom ocu da, mimo pravila i na neregularan način, umanji porez u vrednosti od preko milion dolara. On je, takođe, pomogao pri formulisanju strategije kojom bi se umanjila vrednost nekretnina merena stotinama miliona dolara u poreskim olakšicama, što je uveliko smanjilo poreske obaveze ove porodice, naročito u trenutku kada je ta imovina preneta na njega i njegovu braću i sestre. “Mnoge bogate porodice nadugačko i naširoko „razbacuju“ svoj kapital na brojne pripadnike familije, čak i one podosta daleke rođake, ne bi li na taj način smanjile poreska opterećenja na svoje nekretnine i imovinu. U Tajmsovom članku se, međutim, tvrdi da su neke od ovih „poreskih šema“ kojima se služila porodica Tramp bile “primeri čiste i potpune prevare”.

U jednom slučaju, Trampovi su tvrdili da je grupa objekata u njihovom posedu imala vrednost od 90,4 miliona dolara u momentu kada su ih prebacivali na finansijsku kooperativu (co-op, u Americi: finansijska institucija u kojoj imovinom upravljaju članovi kooperative), ali da je na jednoj od poreskih prijava Freda Trampa ta imovina vredela gotovo sedam puta manje, to jest samo 13,2 miliona dolara – i to na poreskoj prijavi koju je uz Freda potpisao i Donald. Još jednom prilikom se desilo nešto veoma slično, naime, Tramp i njegova braća i sestre procenili su svoju zgradu u Kvinsu (koju su prethodno takođe prebacili u finansijsku kooperativu) na 17,1 miliona dolara, da bi potom u poreskoj prijavi naveli da je njena vrednost gotovo šest puta manja, odnosno, po poreskoj prijavi, samo 2,9 miliona dolara.

Kao odgovor na Tajmsova pitanja postavljena u ovom članku, Trampov advokat Čarls Harder dao je za medije izjavu u kojoj se kaže da su “Tajmsovi navodi o prevari i poreskoj utaji stoprocentna laž i teška kleveta. Nije bilo nikakve prevare ili utaje poreza od strane bilo koga (iz porodice Tramp).” Ali, umesto da osporava detalje o različitim šemama koje je Tajms opisao u svojoj priči, Harder je pokušao da svog klijenta distancira od njih. “Predsednik Tramp praktično nije imao nikakvog učešća u ovim stvarima”, izjavio je Harder. “Poslove su vodili drugi članovi porodice Tramp od kojih niko nije stručnjak za poreze, pa su se stoga u potpunosti oslanjali na… licencirane profesionalce kako bi osigurali puno poštovanje i zakona.”

Možda nije iznenađujuće to što Harder nije osporio pojedinosti navedene u priči objavljenoj u Tajmsu. Uz pročešljavanje bezbrojnih javnih podnesaka i sudskih dokumenata, novinari Tajmsa prikupili su i “desetine hiljada stranica poverljivih podataka – bankovnih izjava, finansijskih revizija, izvoda iz računovodstvenih knjiga, izveštaja o isplati gotovine, faktura i poništenih čekova”, navodi se u članku. “Ono što je najznačajnije je to da dokumenti uključuju više od 200 poreskih prijava Freda Trampa, njegovih kompanija i različitih partnera i trastova poslovno vezanih za familiju Tramp.”

U budućnosti će se neizbežno špekulisati o tome kako je Tajms dobio ova dokumenta i papire, kao i da li im je pomogao neko ko je povezan sa Trampovima. Priča se odnosi na izjave Freda Trampa, uzete u porodičnom sporu oko Fredovog testamenta, spora koji je na kraju rešen. Takođe se pominje i “Džon Volter (John Valter), omiljeni Fredov nećak… koji je umro u januaru”, a koji je” bio nezvanični čuvar ličnih i poslovnih finansijskih papira Freda Trampa, koje je čuvao u svom podrumu pretrpanom kutijama starih Trampovih finansijskih zapisa, beležaka i evidencije”.

Bez obzira na to gde je, odakle i od koga Tajms dobio informacije za ovu svoju ekskluzivu, članak sadrži nove informacije o predsedniku, od kojih većina potvrđuje ono što već znamo ili smo već podozrevali. On je sramotni prevarant (flim-flam) koji se praktično ne obazire na istinu ili „čudnu i staromodnu“ ideju da bogati ljudi poput njega imaju građansku dužnost, naime – da plaćaju svoje poreze. I madaTramp još uvek nije obelodanio svoje poreske prijave, prethodno izloženi dokazi pokazali su da 1978, 1979, 1992 i 1994. godine nije platio nikakve poreze na dohodak.

Tajmsova priča iz 2016. godine osvetljava i momenat kada je početkom 90-tih Donald Tramp imao ogroman poreski gubitak – više od devetsto miliona dolara – što je u velikoj meri smanjio „peglanjem“ svojih poreskih obaveza u narednim godinama. “Uz svoju oštroumnost i umeće poslovanja, uspeo sam da iskoristim i poreske zakone ove zemlje kako bih se izdigao iz rasula u kojem se nalazio (moj) posao s nekretninama”, rekao je Tramp tokom predizborne kampanje 2016. godine. “Malo je onih koji su mogli da učine ono što sam ja tada učinio.”

Šta bi, u ovom konkretnom slučaju, valjalo činiti? U Tajmsovom članku istaknuto je kako je “malo verovatno da će gospodin Tramp biti osetljiv i ranjiv na potencijalno krivično gonjenje jer je svojim roditeljima pomagao da izbegavaju plaćanje poreza, a i zato što su se ova dela događala previše davno, pa je ovaj slučaj već u samom startu zastareo.” Nadalje, utaja poreza pokrenula je sumnje u vrednost zgrada i objekata Freda Trampa u vreme prenosa vlasništva s njega na svoju decu, što je njegove naslednike navelo da plaćaju više nego skromne poreze. Ali, čak i u tom slučaju, koji je na ivici legalnog, članovi ove porodice platili su “stotine miliona dolara manje nego što bi platili na osnovu tržišne vrednosti imperije”, navodi se u članku.

Ovo iskustvo ukazuje na neprekinuti niz skandala koji se nižu daleko iza familije Tramp. “Ključni fakat iz članka Njujork tajmsa… jeste to da bogati i moćni poštuju drugačiji skup pravila nego svi ostali “, izjavio je Alan Esig, izvršni direktor Instituta za oporezivanje i ekonomsku politiku, nepartijsku istraživačku grupu. “Ne samo što poreski sistem omogućava bogatima da iskoriste prednosti zakonskih praznina, već im omogućava da zamagle liniju između legalne „eskivaže“ i ilegalne poreske utaje, i to sa malo posledica po njih… Moramo reformisati poreski sistem kako bismo zatvorili rupe koje bogati iskorišćavaju kako bi izbegli poreze… time bismo značajno povećali sredstva koju idu Američkoj poreskoj službi (IRS), čime bismo osigurali da se zakoni koje imamo odlučno i efikasno sprovode.”

Ali, naravno da Trampova administracija i Republikanska stranka intenzivno ignorišu ovaj Esigov savet. Republikanski zakon o reformi poreza koji je prošao kroz Senat krajem prošle godine nije praktično nimalo sprečio bogate u njihovom izbegavanju poreza na imovinu i druge takse. U reakciji na smanjenje budžeta koje je uspostavio Kongres pod kontrolom Republikanaca, američka poreska služba smanjila je svoje osoblje za primenu poreskih regulativa i to za oko trećinu, smanjivši na taj način i broj slučajeva na kojima radi – i to za oko četvrtinu. “Usled smanjenja budžeta, dolazi do osipanja i iscrpljivanja osoblja kao i njihovog pomaka u fokusu, što je dovelo do urušavanja posvećenosti koju poreski službenici treba da imaju u prevenciji poreskih prevara”, izjavio je Čak Pajn za američki neprofitni medij “ProPublica”, koji je donedavno bio poreski konsultant i viši službenik za istragu krivičnih dela u I.R.S.-u “Verujem da ima na hiljade onih koji, iako imaju poreske obaveze u SAD, ne poštuju poreske zakone ove zemlje…”

…Jer, svi oni vode se primerom sa samog vrha zemlje – primerom Donalda Trampa.

 

John Cassidy, New Yorker 3okt 2018

Održan novi panel iz serije „Velike žene malog biznisa“


Drugi po redu panel o ženskom preduzetništvu u Srbiji, na kojem su preduzetnice govorile o izvorima i načinima finansiranja poslovanja, tome šta su njihove tajne uspeha, ali i koje su prepreke i izazove prevazišle, održan je danas u Privrednoj komori Srbije (PKS).

Panel je organizovan u cilju podrške i promocije ženskog preduzetništva u Srbiji, a u okviru projekta „Velike žene malog biznisa“.

Tema današnjeg panela bila je finansiranje poslovanja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji, uz poređenje kako to funkcioniše u svetu.

Rukovodilac odeljenja marketinga i komunikacija i rukovodilac Programa EY preduzetnik godine kompanije EY Srbija, Mila Dimitrijević rekla je novinarima da je istraživanje “EY preduzetnički barometar” pokazalo da svega 25 odsto žena vodi kompanije u sektoru malih i srednjih preduzeća.

“To ukazuje na razne probleme, a jedna je baš i ova o kojoj je današnji panel – finansiranje malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih poduhvata. Ono što nedostaje su dodatni alternativni izvori, što nije slučaj samo kod nas već svuda u svetu”, ocenila je Dimitrijević.

Prema njenim rečima, statistika pokazuje da žene u većem procentu ulaze u poslovanje, ali da to ne postaju veliki “biznisi”, na čemu je neophodno raditi kako bi se upravo takvo poslovaje unapredilo.

“Ova tribina je pokrenuta sa trostranom podrškom – Privredne Komore Srbije, medijske kuće BIZLife i organizacije Life in Harmony baš da bi se stavila u fokus potreba za većom podrškom ženama koje bi se potencijalno ‘otisnule’ u sektor preduzetništva ili da se unapredi poslovanje njihovih kompanija”, objasnila je Dimitrijević.

Kako je dodala, preduzetnice u okviru tih panela dobijaju podstrek da budu istrajne ali i ohrabrenje da uđu u preduzetničke vode, a zatim i institucionalnu podršku PKS.

“Suština je da ohrabrimo žene i da čuju primere dobre prakse kako bi same mogle dalje da delaju”, istakla je ona.

Organizatori projekta su magazin BIZLIFE i agencija Life in Harmony. Projekat je podržala Privredna komora Srbije, a pokrovitelj projekta je EY Srbija.

Izvor: BIZLife

Jesen u slici


01. Članovi grupe “Colla Vella dels Xiquets de Valls” formiraju ljudski toranj pod nazivom “castell” (zamak) tokom bijenalnog takmičenja u pravljenju kula od ljudi u Taragoni, Španija 7. oktobra 2018. godine. [Foto: agencije]

02. Oči prisutnih uperene su ka džinovskoj bundevi tokom vaganja težine ovih „tikava“ na vašaru u Lengliju u Kanadi 6. oktobra 2018. godine. [Foto: Xinhua]

03. Učenici obučeni poput Mahatme Gandija učestvuju na događaju u znak obeležavanja 150. godišnjice Gandijevog rođenja u školi u indijskom gradu Ahmedabadu, 1. oktobra 2018. godine. [Foto: VCG]

04. Rika divljeg jelena u sezoni parenja u zoološkom vrtu u Hanoveru, 2. oktobra 2018  [Foto: VCG]

05. Žena sa koferom kreće se duž uništenog puta u Paluu, u centralnom delu Sulavezija u Indoneziji 2. oktobra 2018. godine, nakon što su zemljotres i cunami pogodili ovo područje 28. septembra 2018. godine. [Foto: VCG]

06. Britanska premijerka Tereza Mej pleše dok se penje na podijum kako bi se obratila delegatima tokom govora na konferenciji Konzervativne partije u ICC-u, u Birmingemu, Britanija 3. ​​oktobra 2018. godine. [Foto: IC]

07. Čivava obučena u stilu Elizabet Tejlor iz filma Kleopatra pozira sa svojim vlasnikom tokom događaja koji se održava uoči Svetskog dana životinja na Istvudu, glavnom šetalištu i Promenadi poznatih (Walk of fame) u gradu Kvezon, Manila, Filipini 3. oktobra 2018. godine. [Foto: VCG]

08. Žena plače dok priča mobilnim telefonom svoje mrtve kćerke nakon što su je zvaničnici obavestili da su njeno telo pronašli u pod ruševinama nastalim u zemljotresu u Paluu, Centralni Sulavezi, Indonezija 4. oktobra 2018. [Foto: IC]

09. Plesačica u tradicionalnoj gruzijskoj haljini priprema se za svoj nastup u Moskvi na festivalu koji promoviše gruzijsku kulturu i kuhinju, 6. oktobra 2018. godine. [Foto: VCG]]

10. Vojni lovci tipa Suhoj Su-30SM, akro-grupa „Russkye Vityazi“ (ruski vitezovi) tokom izvođenja demonstracionog leta u Krasnojarsku, Rusija 6. oktobra 2018. godine. [Foto: agencije]

11. Lider Demokratske Narodne Republike Koreje Kim Džong-un sastao se sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom u Pjongjangu, fotografija napravljena 7. oktobra 2018. (korejska Centralna novinska agencija KCNA. [Foto: agencije]

12. Podržavaoci Žaira Bolsonara (Jair Bolsonaro), krajnje desnog poslanika i predsedničkog kandidata Socijalno liberalne partije reagovali su tokom izbora u Sao Paulu, Brazil 7. oktobra 2018. [Foto: VCG]

Izvor: China Daily

Kina kao lider industrije 4.0


Bez obzira na aktuelni trgovinski rat protiv SAD, Kina je u prvom redu i „za volanom“ u vožnji ka četvrtoj industrijskoj revoluciji: od veštačke inteligencije, preko blokčejna, do nove generacije vozila koja pokreću nova, čistija goriva.

Edvard Tse kaže da se Kina – nakon osetljive faze „hvatanja kopče“ sa svojim, domaćim tehnološkim probojima i pronalascima – brzo pretvara u narastajući centar inovacija u naprednim tehnologijama te da, na kraju krajeva, ovaj razvojni trend neće biti sprečen ni trgovinskim ratom sa Sjedinjenim Državama.

Prošlog meseca je u Tjanđinu, na Svetskom ekonomskom forumu poznatijem kao “Letnji Davos“, glavna tema bila četvrta industrijska revolucija. Tom se prilikom okupilo više od 2.000 najviših predstavnika iz oblasti politike, biznisa, umetnosti, kao i uglednih ličnosti sa velikim uticajem u kineskom društvu.

Kinu, jednu od vodećih zemalja u ovoj predstojećoj revoluciji, karakterišu najnovije nove tehnologije koje “zamagljuju redove između fizičkih, digitalnih i bioloških sfera”, rekao je predsedavajući foruma Klaus Švab (Klaus Schwab). Primera radi, inicijativa „Made in China 2025“ postavila je viziju Kine koja preuzima globalno vođstvo u naprednim industrijskim i hi-tech industrijama.

Kina se oslobodila svoje “copycat” stigme, kako bi se na današnjoj biznis-sceni pojavila u ulozi globalnog inovacionog čvorišta. Kineska novinska agencija Sinhua je navela da su prošle godine internet i sektor tehnologije – od autonomne vožnje, preko elektronske trgovine i robotike, do veštačke inteligencije – porasli na 18 odsto, što je značajno prevazišlo ukupnu kinesku ekonomiju, koja je doživela rat od 6,9 odsto.

U svom nedavno objavljenom komentaru za Njujork tajms, novinar Tomas Fridman citirao je Meri Miker (Mary Meeker), analitičarku internet i IT tehnologija, koja je rekla da je “Kina, do pre samo pet godina, imala samo dve najveće svetske tehnološke kompanije čijim se akcijama na svetskim berzama javno trgovalo, dok ih Sjedinjene Države uopšte nisu imale. Danas, Kina ih ima devet, koje se svrstavaju u 20 najboljih, dok ih SAD ima jedanaest. Pre dvadeset godina, Kina ih uopšte nije imala. “

U svom nedavnom komentaru, ekonomski novinar Džon Moldin (John Mauldin) je istakao da Kina gradi najveću inovacijsku ekonomiju na svetu, kao i da je područje Velikog zaliva (Greater Bay), koje obuhvata Hong Kong, Makao i devet gradova u Guangdongu „nešto poput Silikonske doline na steroidima” i to zbog svoje veličine, podrške države inovacijama i globalne konkurentnosti.

Kinezi u potpunosti prihvataju nove kao i tehnologije u povoju, pre svega one koje su vezane za veštačku inteligenciju, internet stvari i blokčejn kao i 5G, kako bi omogućili dalje cikluse inovacija. Upravljačke strukture na centralnom i lokalnim nivoima, kao i privatni sektor, značajno ulažu u revolucionarne oblasti. Ovi tehnološki prodori će omogućiti veći nivo automatizacije, povezanosti i razmene informacija (ali i obaveštajnih podataka), kao i veći broj poslovnih modela koji menjaju pravila igre.

Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (International Federation of Robotics) Kina je 2016. godine snažno pokrenula automatizovanu proizvodnju, dodavši ukupno 87.000 industrijskih robota, tek za nijansu manje nego što ih imaju Evropa i Sjedinjene Države zajedn. Švab karakteriše ovakvu inicijativu Kine u naprednoj proizvodnji kao “čudo na strani ponude, sa dugoročnim povećanjem efikasnosti i produktivnosti”  (“a supply-side miracle, with long-term gains in efficiency and productivity”).

Prema skorašnjim istraživanjima sa Univerziteta Cinghua, sve trećine svetskih investicija u veštačkoj inteligenciji otpadaju na Kinu, koja je samo u protekloj godini omogućila privredni rast od 67% u ovoj industriji.

Izveštaj ABI Research-a kaže da su kineske start-up firme iz AI sektora preuzele vođstvo od svojih američkih kolega, tako što su prikupili blizu pet „svežih“ milijardi dolara rizičnog kapitala za svoje finansiranje u 2017. godini. Prema podacima CB Insights, Kinezi su, isto tako, podneli najveći broj domaćih patenata vezanih za AI, pritom nadmašivši za sedam puta svoje takmace iz Silicijumske doline. Šangajske vlasti su prošlog novembra najavile novi razvojni plan, u kome se navodi mapa puta kako da ova oblast postane glavni nacionalni centar za razvoj veštačke inteligencije.

U Kini su se pojavili novi sistemi i mreže vrednosti. Prema podacima Ministarstva industrije i informacionih tehnologija, u Kini je registrovano oko 450 kompanija koje koriste blokčejn tehnologiju. Regulatorni stav se od skepticizma preokrenuo u prihvatanje, da bi država sada pokazala ohrabrujući stav prema ovom inovacijskom trendu.

Kineska vlada je ove godine finansirala inicijative vredne više milijardi dolara za razvoj mreža zasnovanih na blokčejnu, a gradska vlada u Hangžuu je aprila ove godine uložila ukupno 1,6 milijardi američkih dolara u Globalni blokčejn inovacioni fond (Global Blockchain Innovation Fund).

U automobilskom sektoru, zahuktavaju se inovacije u vozila pokretana novim izvorima energije, pored autonomne vožnje i “mobilnosti kao servisa”, koja ima za cilj promenu načina kretanja i transporta stanovnika u gradovima. Tradicionalni proizvođači automobila, kako strani tako i domaći, pokušavaju da se ponovo pozicioniraju kao budući proizvođači nove generacije “zelenih“ vozila, takmičeći se ili, pak, sarađujući sa desetinama novih, nedržavnih igrača kao što je, recimo, Nio, koji je nedavno listiran na Njujorškoj berzi.

Kina će biti „na prednjem sedištu i za volanom“, svedočeći iz prve ruke o prekretnici koju nazivamo Četvrtom industrijskom revolucijom – doživljavajući to iskustvo možda i pre većine ostalih (ali ne i svih drugih zemalja). Inovacija će nastaviti da bude globalna i preovlađujuća tema, a budućnost blagostanja bilo koje zemlje zavisiće od volje države tj donosilaca odluka, kao i od sposobnosti igrača da prihvate ovaj trend.

Mnoge inostrane kompanije i njihovi lobisti dugo su imali pritužbi zbog nedostatka pristupa kineskom tržištu, tražeći “reciprocitet pristupa”. I mada još uvek postoje oni koji su „zaglavljeni“ u ovakvim pitanjima, u međuvremenu su u velikoj meri ignorisali glavnu promenu: nalet kineskih inovacija. S obzirom da su im promakle glavne stvari koje su se desile u veoma kratkom periodu, takvi su tek slučajni posmatrači.

Uprkos trgovinskom ratu sa Sjedinjenim Državama, Kina upravo izrasta kao veća i sposobnija inovativna ekonomija. Putevi biznisa i inovacija će u Kini u budućnosti neizbežno uključivati mnoštvo uspona i padova: neki eksperimenti možda neće funkcionisati kako je planirano, dok će neki resursi  verovatno biti protraćeni.

Nedostatak ključnih tehnologija, kao što su najsavremeniji mikročipovi, otkrili su skorašnje slabosti Kine ali je to, takođe, Kinezima dalo i podsticaj da ovaj nedostatak brzo nadoknade. U blisko budućnosti, mnoge start-up firme će propasti ali će jedan (mali) procenat uspeti. Svako ko potceni volju i sposobnost Kine da ostvari ove ciljeve trebalo bi da oseća nelagodnost.

Sasvim je izvesno da će inovacije proizvesti društvene izazove poput dislokacije radnih mesta (izmeštanja radnika van svojih dosadašnjih domicilnih mesta i gradova, kao i nestajanje velikog broja zanimanja), uz uvek nove i neprestane konfiguracije procesa obrazovanja; tu je i povećani disparitet u stečenom bogatstvu, dakle, sve veće društveno i ekonomsko raslojavanje. Inovacije i tehnološke promene će, međutim, dovesti i do narednog opšteg napretka čovečanstva, uz obezbeđivanje dosad neviđenih i sve širih mogućnosti za kompanije i pojedince koji mogu predvideti poslovne šanse i pronaći načine da ih iskoriste. Oni koji to ne budu mogli, ili neće, rizikuju da budu marginalizovani ili čak da prođu još gore.

Vreme je da se zapitamo: na kojoj bismo strani istorije radije želeli da budemo: na strani dobitnika ili gubitnika?

Edvard Ce je osnivač i direktor firme Gao Feng Advisory Company, globalne konsultantske kompanije za strategiju i menadžment. On je, takođe, autor knjige „Kineski remetioci“ (Chinese Disruptors)

 

South China Morning Post (SCMP)

Najveće evropske banke prevarile građane EU za preko 55 milijardi evra


Nemački državni tužilac je okrivio glavnog španskog zajmodavca, banku Santander, zbog “teške poreske utaje”.

Poreske šeme kojima su upravljale najveće EU banke koštaju državne trezore država članica 55,2 milijarde evra (po onome što je dosad otkriveno i dokazano), pokazala je opšta međunarodna istraga.

Ove prevare, več sada nazvane “najvećom poreskom pljačkom u evropskoj istoriji”, uključivale su Deutsche Bank i Santander – najveće kreditne banke u Nemačkoj i Španiji.

U ove poreske šeme bile su umešane najbolje globalne banke na svetu, apsolutni crème de la crème: nemački Commerzbank, Hipovereinsbank, Landesbanken i Warburg Bank, britanski kreditor Barclays, francuska banka BNP Paribas, kao i globalne banke JPMorgan, Merill Lynch, Morgan Stanley i UBS.

Ove šeme radile su se putem takozvanih “cum-ex” kupovina akcija i obveznica.

Ovaj latinski termin, koji znači „sa-bez“, predstavlja žargon za neku vrstu trgovine koja omogućava bankama da prikrivaju identitete svojih klijenata.

Bankarsko prikrivanje identiteta po sistemu cum-ex, pak, pomaže klijentima da poreskim organima podnose lažne, dvostruke ili višestruke zahteve za poreske povlastice kod državnih organa, tj poreza na kapitalne dobitke plaćene po anonimnim poslovima i transakcijama. Ove poreske povlastice odnosile su se na rabate tj delimične povraćaje onima koji su platili previše novca za porez, najam ili korišćenje sredstava. Tu, međutim, u ovoj cum-ex šemi, postoji i kvaka 22: ona se sastoji u tome da su se banke prema državi – koja treba da odobrava povraćaje bankama – ponašale poput, recimo, nesavesnih roditelja. Roditelji bi državi prijavili svoja tri ili četiri deteta, pa i više njih, ne bi li bi od države dobili povlastice, tj povraćaj novca na broj dece u porodici – što više dece, to veći povraćaj.

U stvarnosti – roditelji imaju samo jedno dete. To „jedno dete“ je, zapravo onaj jedan jedini – autentični – subjekat na kojeg bi povraćaj jedino i mogao da se odnosi – sva ostala „prijavljena deca“ – bila su lažna tj nepostojeća – u slučaju lažnih bankarskih prijava na povraćaj, ta „lažna deca“ bila su nepostojeći korisnički identiteti. Tako su banke od 2000-te do danas izvlačile novac iz evropskih državnih trezora, oštetivši evropske poreske obveznike za preko 55 milijardi evra… za sada.

Tako je doskora bilo i sa registrovanim lažnim identitetima, koje su banke prijavljivale domicilnim poreskim organima kao autentične, odnosno postojeće.

Izveštaji objavljeni u četvrtak ujutro (18.okt) kažu da je praksa poreske prevare – osim što je uticala na građane Nemačke i njenu finansijsku industriju – takođe pogodili i još najmanje 10 drugih evropskih zemalja, kao i da prouzrokovana šteta u državnim trezorima može biti čak 55,2 milijarde evra (63,4 milijarde dolara).

Istraga procenjuje da je između 2001. i 2016. godine ova prevara koštala nemačke poreske obveznike 31,8 milijardi evra. Kostariku je koštala 17 milijardi evra, Italiju 4,5 milijardi a Dansku 1,7 milijardi. Ova poreska šema lažnih prijava je, takođe, ugrozila građane Austrije, Belgije, Finske, Holandije i Španije.

Prve vesti koje su nagoveštavale prirodu i obim problema najpre su se pojavile u Nemačkoj 2016. godine.

Međutim, pune razmere ove šeme umnožavanja lažnih identiteta akcionara bile su shvaćene tek kada je počela međunarodna istraga predvođena medijima i vrsnim istraživačkim novinarima; ova istraga je obuhvatila 19 medija u 12 zemalja, koji su konsultovali više od 180.000 stranica dokaza, uključujući pisma nemačkih tužilaca. Novinari su svoje nalaze objavili u četvrtak, 18. oktobra.

Krištof Špengl (Cristoph Spengel), poreski ekspert sa Univerziteta u Manhajmu je nemačkom listu Cajt (Zeit) izjavio da je”Ovo najveća poreska pljačka u evropskoj istoriji”.

Vest je u četvrtak izašla i s otkrićima da je najveći danski kreditor, Danske Bank, na udaru najvećeg skandala pranja novca u evropskoj istoriji.

Ova istraga je pokazala da je ova banka, preko Estonije, uplatila oko 200 milijardi evra “sumnjivog” ruskog novca kroz druge jurisdikcije tj nadležnosti.

Dojče banka (Deutsche Bank) je, pre toga, priznala da nezakonito rukuje sa oko 10 milijardi evra u ruskim trgovinskim operacijama.

Ova sramota evropskog bankarskog sektora nije odvratila EU lidere na samitu u Briselu koji su se, takođe u četvrtak, dogovorili oko daljeg napretka evropske bankarske unije.

“Svi su odlučni da do decembarskog samita imaju na stolu pripremljen paket mera kojim se opisuje evropska bankarska unija u budućnosti, a takođe će biti reči i o mapi puta – u koji se, recimo, može uvrstiti i način za uvođenje boljih garantija za bankarske depozite, uz opis konkretnih koraka i napretka u stvaranju zdravih zajednica na tržištu kapitalom”, rekla je nakon sastanka nemačka kancelarka Angela Merkel.

Merkelova je izjavila da bi ova bankarska unija mogla da stvori stabilnije regulatorno okruženje.

Skandal oko Danske Bank je, međutim, podstakao i raspravu o meritumu EU bankarske šeme u Danskoj.

Slučaj pranja novca “zahteva potrebu sagledavanja onog što možemo dobiti od toga kada jednom, u bankarskoj uniji, postanemo još jači”, rekao je u petak danski ministar finansija Kristijan Jensen.

“Još uvek nismo razmišljali o svim pozitivnim i negativnim elementima bankarske unije”, dodao je on.

Finance Denmark, bankarski lobi, izjavio je da skandal vezan za Danske Bank ne bi trebalo da bude “od ključne važnosti” pri donošenju konačne odluke danske vlade.

Ali, opoziciona Socijaldemokratska partija rekla je da u EU paketu o uspostavljanju bankarske unije nema ničeg čime bi se eventualno mogle sprečavati one vrste zloupotreba kakve je već načinila danska kreditna banka.

“Pranje novca prevazilazi državne granice. Skandal sa Danske bank je ogroman, ali je u stvarnosti on tek simptom sve rasprostranjenijih problema vezanih za međunarodne novčane tokove”, rekao je Beni Engelbreht (Benny Engelbrecht), PR danskih Socijaldemokrata za oblast finansija.

Istraživanje cum-ex šeme je takođe pokazalo da, i pored svakodnevne razmene poreskih podataka među članicama EU, dotične zemlje nisu ništa učinile kako bi sprečile prevaru tešku više desetina milijardi evra.

U četvrtak je objavljeno i pismo koje je tužilac u Kelnu poslao španskoj banci Santander, u kojem je izjavio da se ova banka osnovano sumnjiči za “kako planirane tako i obavljene poslove”, koji su olakšali izvršavanje “teških utaja poreza”.

Takođe je objavljeno i da su nemački poreski inspektori pretresali kuće šefova Warburg banke.

Većina banaka je negirala umešanost u ova krivična dela.

“U pitanjima morala, M.M. Varburg & Co… ne snosi nikakvu krivicu”, stoji u zvaničnom saopštenju ove banke. Santander je samo rekao da je “u potpunosti sarađivao” sa nemačkim vlastima.

Šemu cum-ex je organizovao Hanno Berger, bivši nemački poreski inspektor koji danas živi u Švajcarskoj.

On je novinarskoj agenciji Rojters rekao da je ovu svoju ideju prvi put dao australijskoj banci Mackqaurie (takođe uključenu u ovu vrstu finansijske prevare), ali da je čitav trik zasnovan na legitimnoj rupi koja postoji u poreskim zakonima.

“Oni [nemačka država] ne mogu kazniti ostale zbog svojih grešaka”, rekao je Berger.

 

EU Observer

Startup lavovi Stokholma: najinteresantniji projekti


Inicijalna javna ponuda švedske firme Spotify dala je veliki podsticaj već renomiranoj start-up sceni Stokholma, koji je oduvek bio stecište startapera najviše svetske klase.

U ovom momentu, evropska startup scena je uveliko sinonim za – Stokholm. Iako je u protekloj deceniji švedska prestonica izgradila reputaciju pravog konkurenta startaperima iz Silicijumske doline, aprilski IPO švedskog startapa Spotify od 26,5 milijardi dolara mnogi su osetili kao prekretnicu. “Veliki uspeh Spotifaja je u Švedskoj pokrenuo talas samouverenosti i ponosa”, kaže Natalija Bžežinski (Natalia Brzezinski), generalna direktorka u „Brilliant Minds“, firme koja u švedskoj prestonici organizuje redovna godišnja okupljanja „Simpozijum Stoholm“ (Symposium Stockholm). Prethodni izlazak švedskih startup firmi na berzu, pre svega  Mojang-a, King.com-a i Skajpa podarili su ovom gradu bogato iskustvo preduzetnika i investitora: iZettle je nedavno preuzet od strane PayPal-a, a očekuje se da startap Klarna ove godine izađe na berzu, uz IPO koji se takođe procenjuje na više milijardi dolara.

“Čak je i švedska vlada, uz one starije generacije Šveđana , tek sada po prvi put otvoreno prigrlili činjenicu koliko je njihova zemlja snažna u inovatorskom smislu, kao i kakve su ukupne kulturne vrednosti Švedske”, kaže Bžežinski. “Ovo među mlađim Šveđanima obezbeđuje ogroman ponos i hrabrost da probaju nove stvari, da – čak i ako propadnu – pokušavaju ponovo, što je od ključne važnosti za jak tehnološki ekosistem”.

NA-KD

Jarno Vanhatapio je dobar poznavalac e-trgovine: njegov prethodni poduhvat, Nelly.com spada među najveće švedske onlajn maloprodajne. Sada je od Jarnoa usledio i „NA-KD“ (“Naked”) koji je osnovan 2015. godine; ovo je ženski modni brend idealno „skockan“za Instagram: nema fizičkih prodavnica već radi samo u virtuelnoj stvarnosti, savladavši „mudrosti“ marketinških influensera – već je dostigao 1,6 miliona sledbenika, brojku koja i sve brže raste. U januaru 2018. godine ovaj startap je prikupio 45 miliona dolara kako bi se ove godine proširio na devet novih teritorija. na-kd.com

Hedvig

Hedvig želi da osiguranja domaćinstava učini jednostavnijim, i to kroz automatizaciju. Osnovan 2016. od strane Lukasa Karlsena i Fredrika Forsa, ovaj startap omogućava svojim korisnicima da se prijave na osiguranje koristeći chatbot; čitav proces koristi mašinsko učenje, kako bi pomogao u bržem procesuiranju potraživanja a uz niže stope prevare. Poput startapa Lemonade iz Tel Aviva, i Hedvig će će višak novca od sklopljenih polisa uložiti u dobre i korisne svrhe. hedvig.com

Sana Labs

Kao tinejdžer, Joel Hellermark naučio je da programira zahvaljujući onlajn kursevima Univerziteta Stenford. Joel je imao 21 godinu kada je osnovao  Sana Labs: obrazovanje u kojem veštačka inteligencija pomaže da se gradivo prilagodi svakom učeniku. “Nijedna osoba ne uči niti nauči na isti način”, kaže on. “Sana evaluira odgovore studenata, vreme za koje daju odgovore i kontekstualne informacije, kako bi se precizno shvatilo šta je to što oni znaju, kako najbolje uče, ali i kako zaboravljaju.” Hellermark kaže da njegov API (Application programming interfaceAplikacioni programski interfejs) koristi više velikih obrazovnih kompanija. Njegov krajnji cilj? “Masovna personalizacija obrazovanja.” Sanalabs.com

Amuse

Amuse je naziv “prve svetske muzičke kuće za vašu mobilnu muziku”. Spotify, Warner Music i Universal Music su je osnovali 2015 godine (iako se 2017. will.i.am pridružio kao “koosnivač”). Ova aplikacija omogućava samostalnim izdavačima da sami izdaju svoje snimke na Spotifaju, u Apple Music Store, na YouTube kao i drugde putem besplatne aplikacije; pratite njihove podatke o korišćenju i – ubirajte novac od tantijema tj. prodaje svojih snimaka. Amuse, potom, upotrebljava te podatke i vašu muziku kako bi vas – ukoliko vaša muzika postane popularna i zadobije veliki broj slušalaca – „prosledio“ do potpisivanja potpunog i pravog muzičkog  ugovora. amuse.io

Karma

Ostaci hrane su jedna od sjajnih ideja koje bi se mogle poslovno razraditi. U tom smislu, švedski startap Karma daje priliku restoranima da prodaju svoje jestive ostatke hrane onima koji sebi mogu priuštiti da kupuju uglavnom po nižim cenama; njihov biznis, potom, može koristiti Karmine podatke o prikupljanju obroka kako bi prilagodili svoje narudžbine i, u skladu s tim, smanjili ukupan otpad u formi spremljenih obroka. Ponovni ušavši „u igru“ 2017. godine, Karma je proteklih 12 meseci bila veoma zauzeta: upravo sada radi sa više od 1.000 firmi, a u februaru 2019. lansira i svoju filijalu u Londonu, u partnerstvu sa restoranima Aquavit, Hummus Bros i Detox Kitchen. karma.life

Anyfin

Anyfin može refinansirati vaš kredit uz – samo jednu fotografiju. Ovaj startup su 2016. godine pokrenuli Filip Polhem, Mikael Hiussain i Sven Perkmann, veterani švedskih uspešnih priča Klarna i iZettle: ovaj virtuelni-aplikativni-finansijski startup traži da mu pošaljete fotografiju izveštaja o otplati vašeg kredita ili fotos računa po kreditnoj kartici, zatim koristi svoj AI modul kako bi ustanovio rizičnost vaših kredita i zaduženja (aplikacija sugeriše da je istorija otplate rata, a ne vaš kreditni rejting, bolji pokazatelj) i, ukoliko je taj rizik prihvatljiv, ponudi alternativu sa nižim kamatama. Accel je februara 2018.  uložio u Anyfin 4,8 miliona evra, kako bi ova firma nastavila širenje, iako je za sada dostupan samo u Švedskoj za sada. anyfin.com

Tink

Ovaj stokholmski startap od 2012. omogućava svojim korisnicima da upravljaju ličnim finansijskim detaljima sa više bankovnih računa i to sve kroz jednu izuzetno korisnu aplikaciju za pametne telefone. Ali, osnivači Daniel Kjellén i Fredrik Hedberg imali su veće planove. Ovog aprila Tink je pokrenuo svoj Aplikacioni programski interfejs koji pruža pristup podacima iz više od 300 evropskih banaka i institucija – anticipirajući uspostavljanje propisa iz evropske Direktive o revidiranom platnom prometu EU (PSD2) “Open Banking”. Danijelov i Fredrikov plan: postati osnova za sledeći talas fintech platformi. tink.se

Sniph

Lisa Kjellkvist i Tara Derakshan menjaju način na koji razmišljate o parfemu. Ako vam se desi da jednom odaberete miris i „zaglavite“ s njim do u nedogled, tu na scenu stupa aplikacija Sniph koja želi da o mirisima razmišljate kao o još jednoj stvari u vašoj garderobi – tako da oni budu pomešani i upareni sa stvarima koje nosite. Pretplatom na ovu aplikaciju, dobijate jednu bočicu od 8ml novog mirisa svakog meseca, uz mogućnost kupovine velikih bočica po sniženim cenama za one parfeme koji vam se svide. Nakon što je septembra 2017. lansirana u Britaniji. sniph.co.uk

Racefox

Racefox je AI trener i to za jedan u Švedskoj veoma omiljeni sport: ski-trčanje (kros-kantri). Aplikacija koristi senzore vašeg telefona kao i senzorski pojas za merenje položaja, hodanja, brzine rada srca i drugih bio-indikatora, a zatim i svoju veštačku inteligenciju za prilagođavanje režima treninga vašem zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji, dajući analizu najverovatnijih rizika od povreda i još mnogo toga. Racefox je nedavno pokrenuo trening koji je trenutno fokusiran na švedske kros-kantri rute, mada osnivači planiraju poslovnu ekspanziju i na još neke sportove, uz izlazak preko granica Švedske. racefox.se

DPOrganizer

Uredba Evropske unije o zaštiti podataka – razlog što su nam ovog proleća gotovo uznemiravajuće pristizali e-mailovi s obaveštenjem da se odsad radi po novim principima bezbednosti ličnih podataka – pružila je priliku ovom „regtech startupu“ da pomogne kompanijama u ispunjavanju novih obaveza iz oblasti evropske zaštite ličnih i poslovnih podataka. DPOrganizer, osnovan 2015. godine, predstavlja onlajn „kontrolnu tablu“ koja omogućava kompanijama da vizuelizuju, upravljaju i izveštavaju o ličnim podacima koje obrađuju, uz istovremeno obezbeđivanje usklađenosti sa zakonima i propisima. Sve je bliži krajnji rok da poslovni subjekti na teritoriji EU uvedu zaštitu shodno propisima GDPR-a  (The EU General Data Protection Regulation – Opšte odredbe Evropske unije o zaštiti podataka). To znači da, kako se ovaj datum približava, posao koji DPOrganizer obavlja doživljava veoma brz i nagli rast. Ova aplikacija sada služi klijentima u 16 ​​zemalja, a prošlog novembra im je Industrifonden, švedski državni fond za razvoj tehnoloških i bio-nauka, uložio je u nju tri miliona evra kako bi krenula u osvajanje međunarodnog tržišta. dporganizer.com

 

Oliver Franklin-Wallis, wired.co.uk

Amerikanci gube bitku u trgovinskom ratu


Disbalans u trgovini između Amerike i Kine je dosegao rekordne cifre, a prema podacima za septembar ove godine, suficit Pekinga iznosi 34,13 milijardi dolara, što je za tri milijarde više nego u avgustu.

Sa druge strane, deficit trgovinskog balansa SAD sa Kinom je za devet meseci ove godine iznosio 225,79 milijarde dolara, dok je za isti period prošle godine iznosio 196.

Američki stručnjaci ovu situaciju objašnjavaju time što američke kompanije povećavaju svoje zalihe i užurbano kupuju kineske proizvode jer se plaše da bi Vašington mogao još više da zaoštri odnose sa Pekingom i da uvede dodatne dažbine na uvoz kineske robe.

Međutim, nije to jedini faktor koji je uticao na povećanje disbalansa. Peking uspeo da pronađe način kako da mimoiđe namete Vašingtona, pa su kineski proizvođači počeli da izvoze preko Malezije i Singapura, i to po starim cenama. Iz tog razloga Kinezi su formirali čitav niz kompanija-posrednika u južnoazijskim lukama sa centrom na malezijskom ostrvu Penang.

Primera radi, pošto je Tramp uveo carinu na kineski čelik, odjednom se u Americi pojavila singapurska alternativa tom proizvodu, i to po starim kineskim cenama. Kako su utvrdili američki carinici, reč je o falsifikaciji kodova i o proizvodima bez oznake “napravljeno u Kini”.

Upravo takva shema umanjuje šanse Amerike da ostvari pobedu u ovom trgovinskom ratu između Vašingtona i Pekinga. Sa druge strane, Kinezi užurbano rade na tome da zamene uvoz iz Amerike na proizvode iz drugih zemalja.

Tome u prilog ide i najavljena nova mera kojom će se umanjiti uvozne dažbine za sve zemlje koje učestvuju u takozvanom “režimu favorizovane trgovine“, a to su pre svega Rusija, Nemačka, Australija, Brazil, Malezija, Južna Koreja i Japan.

To se, naravno, nimalo ne dopada američkim kompanijama, stoga su i pokrenuli kampanju pod nazivom “Tarife udaraju u srce zemlje”, koja za cilj ima da obelodani šta sve sa sobom nosi ovaj trgovinski rat i koliko će to po džepu osetiti upravo američki potrošači.

Aleksandar Mijailović, bizlife.rs
22:13 Vašington/Peking, 16/10/2018

(Izvor: Sputnik.rs)