Kineska ekonomija: optimizam zasnovan na podacima


Sastanak kojim predsedava Si Đinping opisuje prvi kvartal ove godine kao izvanredan, ali ostaje još posla kojeg treba obaviti.

Radnik na montažnoj liniji fabrike automobila SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, Istočna Kina, avg 2018 [Foto: IC]

Montažna linija fabrike SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, avg 2018 [Foto: IC]

Kineska ekonomija je imala bolji rast nego što se očekivalo u prvom kvartalu ove godine, a poverenje na tržištu je na izuzetan način poraslo, navodi se u saopštenju sa sastanka kojim je predsedavao predsednik Si  Đinping u petak 19. aprila.

Tokom sastanka Političkog biroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, članovi su analizirali trenutnu ekonomsku situaciju, sačinivši planove daljih ekonomskih aktivnosti.

Vladina ministarstva su u prvom kvartalu podstakla kvalitetan rast, produbivši strukturne reforme na strani ponude, uspevajući da sprovedu pozitivnu fiskalnu politiku i stabilnu monetarnu politiku, navodi se u saopštenju. Glavne makroekonomske brojke bile su u odgovarajućem prognoziranom rasponu, a reforme i otvaranje su kontinuirano napredovali, navodi se u izveštaju.

U saopštenju se kaže da i dalje postoje mnoge poteškoće i problemi u ekonomskom razvoju, uz veću napetost u spoljnom, globalnom ekonomskom okruženju i pritisak koji se vrši na domaću ekonomiju.

Od ministarstava se očekuje da i nadalje ostanu postojana i budu hrabra u prevazilaženju teškoća u ekonomskom razvoju, navodi se u saopštenju.

Na sastanku je naglašen značaj implementacije duha decembarske Centralne ekonomske konferencije.

Makropolitika treba da bude stabilna, mikropolitike treba da budu fleksibilne, a socijalne politike treba da garantuju osnovne potrebe ljudi na lokalnom nivou, navodi se u saopštenju. Makropolitike treba da se fokusiraju na promovisanje visokokvalitetnog rasta i stimulisanje vitalnosti tržišta.

Naglašen je značaj visokokvalitetnog razvoja proizvodnje u stabilizaciji privrednog rasta. Tradicionalne industrije treba usmeriti ka unapređenju, a nove industrije treba da ojačaju.

Razvoj malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzeća treba da bude podržan kroz mere kao što su ubrzavanje strukturne reforme finansija i pružanje boljih kreditnih usluga, navodi se u saopštenju. Takođe je potvrđeno da domove tj privatni prostor treba koristiti za život, a ne za profit.

Reformu treba dalje produbiti i otvoriti, a strani kapital treba da ima veći pristup kineskom tržištu. Smanjenje siromaštva je ključna mera izgradnje umereno prosperitetnog društva u svim aspektima, koji se mora postići do kraja sledeće godine.

Preostali zadaci za ublažavanje siromaštva su prilično zahtevni i naporni, a vladina ministarstva moraju kontinuirano da rade na tome da se zadaci završavaju. Zvaničnici zemalja koje su pogođene siromaštvom moraju pažljivo pratiti probleme kako bi osigurali da neki građani Kine izađu iz siromaštva.

Razgovaralo se i o publicističkom radu kineske partije. Najviši politički zadatak je, takođe, upućenost u namere kineskog vrha, (kao reper za dalje delovanje, recimo, Sija Đinpinga i njegove Misli o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru). Svi partijski odbori moraju posvetiti veliku pažnju publicitetu osnovnih potulata kineskog društva i osigurati sprovođenje propisa.

Takođe, plan je da Đin Likun, prva glava Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), u budućnosti postane uticajna figura u svetu finansija.

 

An Baijie,  China Daily  2019-04-20

Gde su danas gorani, ferijalci i radioamateri?


Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama i sve što se smatra volonterstvom je postalo luksuz.

Društvena angažovanost u postindustrijskom periodu trpi zbog razvoja komunikacionih tehnologija, društvenih mreža i sve češće individualizacije. Vratimo li se nekoliko decenija unazad i tome dodamo tadašnji društveni okvir, teško ćemo uporediti značaj i ulogu izviđača, ferijalaca, gorana, vatrogasaca, radioamatera… I svih onih koji se bore da ne dožive sudbinu nekadašnjih učesnika omladinskih radnih akcija. Akcenat se stavlja na dobrovoljnost i besplatan angažman.

Nekada su radioamateri bili deo šire zajednice zaljubljenika u tehničke discipline organizovane kroz društva nazvana Narodna tehnika. Do izražaja su dolazili u kriznim situacijama, prirodnim katastrofama, te ratnom periodu sa snažnom humanitarnom ulogom. Današnjicu shvataju kao novi izazov, kojoj su prilagođeni.

„Radioamateri su pioniri u ovome što imamo. Većina stvari koja se danas koristi u komunikacijama, nastala je iz hobija. Radioamateri vole da eksperimentišu, konstruišu i testiraju, a posle se to komercijalizuje od strane pojedinaca ili kompanija. Društvene mreže su samo dodatak našem hobiju i ne mogu nas ugroziti. Daju nam širinu u svemu, iako to više nije ono što je bilo pre 30-40 godina“, objašnjava Mesud Fazlagić, predsednik Asocijacije radioamatera u Bosni i Hercegovini.

Pojašnjava da ova zemlja ima 4.000 licenciranih radioamatera, ali da deluju kao udruženja građana bez državne podrške. Kritikuje školske programe, koji tehničku kulturu svode na minimum, kroz izučavanje i finansiranje.

„Svedoci smo da u Bosni i Hercegovini bilo koja elementarna nepogoda uzrokuje probleme u komunikacijama. Tada ne radi GSM, internet pristup je usporen ili onemogućen, javne službe su neuvezane u sistem, jer deluju svaka za sebe. Država jedva može da misli o sebi. Ostali su nebitni, pa tako i mladi radioamateri i ostali koji na volonterskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi unapređuju sistem i društvo, počinju da odlaze u svet. Bez obzira gde ti mladi i pametni ljudi živeli, oni će i dalje biti radioamateri, ali neće imati svoj lični pozivni znak sa prefiksom E7“, upozorava Fazlagić.

Crna Gora i Hrvatska

U Crnoj Gori je situacija drugačija.

„Zbog istorije i zbivanja na našim prostorima, radioamateri su i danas najviše prepoznatiljivi po ‘humanitarnim vezama’, kao neizostavni deo kriznih situacija usled elementarnih nepogoda. U tom pogledu, država ima veliko razumevanje i poštovanje, pa su u važećoj zakonskoj regulativi Crne Gore uvršteni kao jedna od specijalističkih službi sa kojima Direktorat za vanredne situacije, Ministarstvo odbrane i lokalne Službe zaštite i spašavanja imaju zaista dobru saradnju“, kaže Marko Tomašević, predsednik Mreže za afirmaciju radioamaterskog pokreta u Crnoj Gori.

Naglašava da ih ima nešto više od 300 sa važećom dozvolom izdatom od strane domaće regulatorne agencije, što je znatno manji broj u odnosu na predratni, pa čak i posleratni period.

„Upoređujući sa periodom od pre dvadesetak godina, kada se tražilo ‘mesto više’ na kursevima za radioamatere, danas je teško oformiti čak i manju grupu novih polaznika, a oni obično dolaze iz redova izviđača, planinara, vatrogasaca…“, zaključuje Tomašević.

I u Hrvatskoj država pozitivno gleda na razvoj radiotehnike i radiokomunikacija, pogotovo na rad sa decom i mladima.

„Hrvatski radioamaterski savez danas ima oko 1.500 članova radioamatera koji su organizovani u 90 radio-klubova, članica Saveza. Taj broj je mnogo manji nego što je bio pre devedesetih godina. Broj radioamaterki se menja, a isto tako i starosna struktura. Jedan deo članova koji je ranije prestao da se bavi radioamaterizmom zbog poslovnih i porodičnih obaveza se ponovno vraća u organizaciju“, objašnjava Željko Pilat, predsednik Hrvatskog radioamaterskog saveza.

U Hrvatskoj su radiokomunikacije na nacionalnom nivou deo osnovnoškolskog programa iz područja tehničke kulture. Osim što je važan rad s mladima, važno im je i celoživotno obrazovanje u području delovanja i podsticanju opštih društveno priznatih vrednosti.

Pozitivan pomak

Slično je i u Srbiji.

„Danas ima manje radioamatera nego pre raspada SFRJ, pre svega zbog stagnacije klubova, a zatim radi načina i tempa života i napretka tehnologije koja mladima čini manje privlačnim radioamaterske komunikacije, bar na prvi pogled. U celoj Srbiji ima oko 3.500 licenciranih radioamatera, od kojih je približno jedna trećina učlanjena u Savez radioamatera Srbije“, kaže sekretar Saveza Vaso Nastasić, navodeći da se država i društvo njih sete samo u vanrednim situacijama, pa nakon njihovog redovnog odaziva akcijama dobijaju tapšanje po ramenu. Pa ipak, sistem i ovde djeluje.

„Primetan je pozitivan pomak. U nekim lokalnim zajednicama, radioamateri su dobili pažnju i podršku za svoj rad, ali je to još uvek sporadično i lokalnog karaktera. Dobro je što su nedavno usvojena zakonska rešenja koja u nekoj meri prepoznaju radioamatere kao značajnu delatnost i predviđaju sistemsku podršku za njih. Videćemo u narednom periodu kako će se to realizovati“, zaključuje Nastasić.

Izviđači u regiji su zabeležili najznačajniji pad broja članova. U Hrvatskoj se izviđači koriste za razne volonterske akcije. Od humanitarnog rada do pošumljavanja na saniranim požarištima Dalmacije.

„Savez izviđača Hrvatske danas broji oko 3.500 članova. U poređenju s predratnim razdobljem, to je dosta manje, jer je 80-ih godina prošlog stoleća u Hrvatskoj bilo oko 40.000. Pa ipak, broj konstantno raste, pa se u zadnje dve godine osnivaju i nova udruženja u gradovima u kojima izviđači dugo nisu delovali. Možemo reći da je danas deci i mladima ponuđeno puno više sadržaja nego u pređašnjim vremenima, ali je danas i puno manji broj ljudi koji mogu (ili žele) da volontiraju“, poručuje Dan Špicer iz Saveza izviđača Hrvatske.

Sve manje akcija i pokreta gorana

Za pokrete gorana i njihove akcije pošumljavanja se sve manje čuje. Svoje meesto su prepustili preduzećima ili udruženjima „opšte prakse“ iz nevladinog sektora. Postalo je izazov ih pronaći i na internetu.

„Nekadašnji Savez gorana je bilo udruženje koje se redovno finansiralo iz budžeta SR BiH i Grada Sarajeva, a vršila su se masovna pošumljavanja u saradnji sa odgovornim šumarijama. Danas je pošumljavanja sve manje. Udruženje se ne finansira iz budžeta, a interes mladih i posebno prosvetnih radnika nije na zadovoljavajućem nivou. Poseban problem predstavlja nepostojanje federalnog zakona o šumama, već i dalje važe pojedinačni kantonalni, koji različito tretiraju pojedine oblasti, kao i ogromna površina koje je zagađena minsko-eksplozivnim sredstvima“, konstatuje Osman Delić, nekadašnji član Saveza gorana, a sada direktor Kantonalne javne ustanove za zaštićena prirodna područja Kantona Sarajevo, otklanjajući mogućnosti kampanjskog uspeha.

„U nevladinom sektoru je previše registrovanih nevladinih organizacija iz oblasti okoline, koje valjda za jedan dan čiste planetu i za jedan dan zasade milion sadnica (!?) Nadam se da će u eri sve većih klimatskih promena, društvo i pojedinci promeniti navike i doprineti aktivnostima na pošumljavanju kao nekada, kada smo imali parolu ‘od 7 pa do 77 – svi na pošumljavanje!'”

Zanemarljiv broj ferijalaca

Pod motom „Upoznaj domovinu da bi je više voleo“ i danas deluju ferijalci. Organizuju edukativne izlete i rade na edukaciji, razvoju kreativnosti, mobilnosti mladih, kao i organizovanog odmora dece i omladine.

„Ferijalni savez Sarajeva okuplja veliki broj volontera, mladih ljudi, kroz organizovanje edukativnih izleta za učenike osnovnih i srednjih škola i imamo nekoliko hiljada članova. Međutim, u poređenju sa predratnim periodom, kada se broj članova merio u desetinama hiljada, sadašnji broj je zanemarljiv. Treba ipak imati na umu da je Ferijalni savez bio jedna od četiri-pet glavnih omladinskih organizacija u bivšoj Jugoslaviji i da gotovo nema mladog čoveka iz tog perioda koji nije koristio usluge ferijalnog saveza, a samim tim bio i njegov član“, stava je Vanja Muhović, sekretar Ferijalnog saveza Sarajevo.

Sve manje volontera

U bh. entitetu Republika Srpska je Savez izviđača jedna od mnogobrojnijih omladinskih organizacija i jedan od osnivača Omladinskog foruma, krovnog tela svih omladinskih organizacija. Iako registrovana kao nevladina organizacija, usko sarađuje sa Ministarstvom sporta i omladine u entitetskoj vladi i saradnju ocenjuje uspešnom. Međutim, masovnost nije kao nekada.

„Na kraju prošle godine smo imali 688 članova. Problem je u tome što mladi kada završe školu i zaposle se, moraju da odustanu. Ne mogu učestvovati u akcijama. Nema više, kao nekada, slobodnih dana i beneficija za takve aktivnosti. I u samom rukovodstvu se kadar osipa. To mogu da rade samo oni koji su finansijski dovoljno nezavisni i oni koji rade po školama, pa imaju vremena na raspustima. Volonterstva je sve manje“, žali se Nobojša Ratković, načelnik Saveza izviđača RS-a.

Zaključke ovakvog stanja u društvima regije daje psiholog i analitičar Srđan Puhalo:

„Mi smo raskrstili sa socijalizmom i svime što on nosi još pre devedesetih. Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama. Ostalo je najgore od kapitalizma i sve što se smatra volonterskim radom je postalo luksuz. Nema više sistema koji podupire kolektivizam, ako nije usko nacionalni. Sada je sve dohodovni individualizam i to poprilično surov – meni i mojima.“

 

Al Jazeera

Neobični načini da besplatno putujete


Holandija je nedavno dozvolila putnicima da se voze besplatno u janom prevozu ako su sa sobom poneli i – knjigu. Evo i drugih čudnih ponuda koje pokrivaju troškove železničkih ili autobuskih karata.

Poslednje nedelje marta je Holandijom bilo moguće voziti se vozom  bez kupovine karte. Sve što vam je trebalo bila je, zapravo, knjiga.

Knjiga, a ne karta

Samo pripazite da to ne bude baš bilo koja knjiga. U skladu sa višegodišnjom tradicijom, kontrola karata u nacionalnom prevozu (NS) je i ovog proleća dobila uputstva da besplatnu vožnju dozvoli svima koji nose kopiju romana Jas van Belofte (“Jakna obećanja”) autora Jana Zibelinka (Jan Siebelink). Sporazum je postignut na vrhuncu nedelje knjige u ovoj zemlji, godišnjeg nacionalnog festivala književnosti. Tokom svake sedmice knjige, organizatori ovog festivala izdaju jednu besplatnu knjigu napisanu posebno za ovu priliku, dostupnu u izdašnom mada i ograničenom broju primeraka, a svakome ko je kupi (ove godine, cena joj je €12,50 pa naviše), ili ako se u sedmicama uoči holandskog sajma knjiga upiše u neku od holandskih biblioteka – dobija pravo da se u terminu nedelje knjige vozi besplatno javnim prevozom širom zemlje. Ova knjiga, u tom terminu, služi kao „besplatna propusnica“ za putovanje širom Holandije.

Moglo bi se čak i tvrditi da postoji nešto „specifično holandsko“ u vezi neobičnog ali nadasve simpatičnog načina na koji Holanđani slave svoju nedelju knjige. Ovo je zemlja koja, na kraju krajeva, proslavlja rođendan svog monarha pozivajući svoje građane da pred svoj kućni prag iznesu polovne stvari (oslobođene poreza). Pa ipak, daleko od toga da je holandska nedelja knjige jedina manifestacija koja eksperimentiše kako da od vas, na neortodoksni tj neobični način naplate vašu „besplatnu kartu“. Evo nekoliko primera iz celog sveta.

Avokado

Britanski milenijumovci jasno prepoznaju dobar dil čim ga uoče. Kada su britanske železničke kompanije prošlog proleća ponudile ograničen broj od 10.000 godišnjih karata za železnicu po ceni od 30 funti (35 evra) – karte koje su dozvoljavale svima između 26 i 30 godina da putuju vozom za trećinu uobičajene cene – rezultat je bio nagla i nekontrolisana pomama koja bi se mogla nazvati “uljudnom verzijom ‘Igara gladi’ “. Tako su zainteresovani bili željni da podignu karte putem Interneta, da je veb-sajt koji ih je nudio pao takoreći odmah po lansiranju ponude.

„Virdžin vozovi“ (Virgin Trains), železnička kompanija koja između ostalog saobraća i između Londona i Glazgova osetila je poslovnu priliku među razočaranima koji nisu uspeli da se dokopaju navedenih karata pa je lansirala svoju ponudu onima između 26 i 30 godina: Sve što je bilo potrebno da bi na ovoj ruti putovali za trećinu pune cene karte bilo je da na blagajni pokažu tu nadasve klišeiziranu ikonu Milenijumskog načina života: avokado. Pružanje usluge jednog prilično dugog putovanja vozom za jedan plod ove voćke zvuči kao dobar način da se izazove nestašica avokada na nacionalnom nivou, ali se sada ovaj trik više ne može ponoviti. Januara ove godine, Britanija je ponovo pokrenula svoju „železničku povlasticu za Milenijumovce“ (Millennial railcard) – ovom prilikom bez ograničenja na njihov broj i termine u kojima je moguće nabaviti je.

Plastične čaše

Surabaja, drugi po veličini grad Indonezije je prošle jeseni osmislio inovativni način kako da ulice ovog rada očisti od plastičnog otpada: gradske vlasti ohrabruju građane/putnike u javnom prevozu da prodaju svoje smeće u zamenu za besplatne autobuske karte. I mada podsticaj u vidu putnih karata za sakupljeni reciklažni otpad nije nimalo nova ideja – ono što ovaj primer čini upečatljivim je to da grad od svojih građana ne traži puno. Ako želite autobusku kartu oročenu na dva sata, uprava javnog prevoza Surabaje traži od vas da joj dostavite samo 10 plastičnih čaša ili pet boca.

Šema izgleda kao dobar dil za putnike, ali postoji i rizik od stvaranja velike rupe u gradskom budžetu za javni prevoz ukoliko je građani budu predano i s entuzijazmom upražnjavali: građani Surabaje, na kraju krajeva, svakoga dana stvara 400 tona plastičnog otpada… a to je izuzetno veliki broj besplatnih vožnji. To znači da se u pitanje stavlja isplativost transportnih usluga.

Čučnjevi

Uoči ruskih zimskih olimpijskih igara 2014, moskovska stanica Vistavočnaja isprobala je novi način motivisanja putnika, čime ujedno mogu i poboljšati svoju fizičku formu: ako bi izveli 30 čučnjeva ispred određene mašine za karte, dobili bi jednu kartu za metro. Mašina se pokazala veoma popularnom tokom svog kratkog prisustva na Zimskoj olimpijadi, i to iz prilično očiglednih razloga. Malo lagane vežbe u zamenu za besplatnu vožnju izgleda kao dobar dil – iako se u Gardijanovoj rubrici CityLab u to vreme isticalo da bi se moglo reći da „svako ko teško diše i  radi čučnjeve na jednoj tako prometnoj i putnicima zakrčenoj stanici zapravo plaća u drugoj dragocenoj robi: svom dostojanstvu“.

Patike-propusnice za berlinski metro

U normalnim okolnostima, ako biste od autobuske kontrole zahtevali da klekne kako bi proverila vašu obuću, verovatno bi neko u blizini pozvao policiju. Međutim prošle godine u Berlinu nije tako bilo. U januaru 2018. godine, berlinska uprava javnog prevoza BVG pokrenula je ograničenu seriju patika u saradnji sa Adidasom. Ova specijalna edicija je dekorisana gotovo ikoničkom šarom: psihodeličnim kamuflažnim printom koji je sasvim isti kao i tapacirung sedišta gradskog metroa Berlina. Pa ipak, to nije bio njihov glavni adut zbog kojih bi bilo vredno platiti ih 190 evra. Glavni štos se može uočiti na jeziku patika, na kojem su bile otštampane godišnje propusnice za putovanje podzemnom železnicom Berlina.

I mada njihova cena nije nimalo pristupačna, sporno je koliko je pari ovakvih patika zapravo korišćeno kao „propusnica“ za metro. Opsesija čistoćom i čuvanjem svojih „eksponata“ u netaknutom stanju među kolekcionarima znači da velika količina te ograničene serije patika (izrađeno je samo 500 pari) verovatno nikada nije napustilo Adidasovu fabričku kutiju. Kolekcionari će na aukcijama za koju godinu zadovoljno trljati ruke

Bitcoin?

Prošlog meseca je kompanija East Japan Rail Group objavila da se sprema da kupcima omogući kupovinu karata na način koji dosad nije izvela nijedna druga železnička kompanija: koristeći kripto-valute. Kada se te pripreme završe (datum za sada nije zacrtan), korisnici će moći da šalju svoj novac u kripto-valutama kako bi zauzvrat od ovog operatora dobili pripejd karticu „Suica smartcard“, koja funkcioniše za putovanja železničkom mrežom Istočnog Japana.

Iako ovaj poslovni potez predstavlja zanimljiv tržišni iskorak za japanske železnice, moguće je da je još daleko veći iskorak za same kripto-valute: Istočna Japan Rail Group (East Japan Rail Group, EJRG) pruža tranzit za šest milijardi putnika godišnje, dok pametna kartica važi i za kupovinu u više od pola miliona fizičkih radnji (uglavnom manjih, koje rade do kasno u noć ili non-stop). Iako plan trenutno zvuči prilično neobično, njegovo usvajanje od strane jedne tako velike kompanije sugeriše da bi prevoz finansiran kripto-valutama mogao uskoro početi da se percipira kao nešto sasvim normalno.

 

Feargus O’Sullivan, CityLab (Guardian)

Svetski vinari o prošloj sezoni: najveća berba u zadnjih 15 godina


Oporavak industrije vina predvođen je proizvođačima iz Italije, Francuske i Španije, piše poslovni portal Blumberg.

Pad proizvodnje u 2017. godini podigao je cene, kaže šef Međunarodne vinarske organizacije (OIV)

Svetska proizvodnja vina je 2018. dostigla najvišu proizvodnju u zadnjih 15 godina, što bi moglo doneti olakšanje uživaocima ovog napitka nakon što je prethodne 2017. godine loše vreme umanjilo obim vinarske proizvodnje na najniži nivo u više od dve decenije – ujedno podižući i cene.

Količina proizvedenog vina porasla je za 17 odsto, na ekvivalent od oko 39 milijardi boca, saopštila je u četvrtak Međunarodna organizacija za vino iz Pariza (OIV). Proizvodnja je nadmašila oktobarsku prognozu ove grupe, sa obim većim od očekivanog u Italiji, Francuskoj i Španiji.

Italija je zadržala svoje mesto kao najveći proizvođač na svetu 2018. godine, sa rastom od 29 procenata. Glavne evropske vinogradarske nacije imale su meteorološke uslove veoma naklonjene lozi i grožđu, “nasuprot 2017. godini, tokom koje su akumuliran niz nepovoljnih uslova tokom ove proizvodne sezone”, rekao je OIV.

Niža proizvodnja u pretprošloj 2017. godini se tokom prošle„prelila“ na  njegove cene, kaže Pau Roka (Pau Roca), generalni direktor OIV-a. Vrednost globalnog izvoza vina porasla je 1,2 odsto, na 31 milijardu evra ($35mlrd) 2018. godine.

Svetska vinogorja su u prošloj sezoni bila malo promenjena, uz nove zasade u Kini i Italiji, a kao kompenzacija za iskrčivanje vinove loze u Sjedinjenim Državama i Argentini. Neke sorte vinove loze u Kaliforniji bukvalno su devastirane jer je suša primorala poljoprivrednike da pređu na useve sa višim prinosima, kao što su bademi, rekao je broker firme specijalizovane za vinska tržišta Ciatti Co.

Proizvođači sa južne hemisfere imaju nešto nepovoljniji početak ove 2019. godine, a očekuje se da će proizvodnja pasti u Argentini, Čileu, Australiji i Južnoj Africi. Kako se neke zemlje nalaze usred berbe grožđa, perspektiva se zasniva na prvim procenama, iako je jasno da proizvodnja po regionima “nije baš dobra”, kaže Roka.

 

Rudy Ruitenberg, Bloomberg

Izuzetni izumi o kojima se ništa ne zna


Pogledajte pedeset izuma sa top-80 liste najistaknutijih i najimpresivnijih ideja dizajnera iz celog sveta, koja se pojavila na forumu Quora:

01. Dušek na napumpavanje za automobil

Savršen za one koji vole da putuju automobilom:

02. Prava tuča jastučičima!

Naš svet bi bio bolje i bezbednije mesto ako bi ljudi koristili ovo „jastučno“ oružje kada dođu u sukob. Brajan Ku je došao na ideju da napravi meke, krpene sablje, nunčake, granate i drugi „ratni mobilijar“  kako bi izašao u susret pravim ljubiteljima borbe jastucima:

03. “Cvetne” ulične svetiljke

Građani Jerusalima sada mogu da uživaju u neobičnoj instalaciji u svom gradu – „cvetnim alejama“ od pozamašnih, devet metara visokih uličnih fenjera dizajniranih u obliku cveća, koji se otvaraju kako im se pešaci ili vozila približavaju:

04. „AddWash“ funkcija za vašu veš-mašinu

Ovaj inteligentni izum je dizajniran posebno za one koji započnu ciklus pranja, da bi zatim našli i neko dodatno rublje. Izuzetno je korisna i jednostavna za upotrebu; mašina ima dodatna vratanca instalirana na glavnim (podseća na prorez za poštanske sandučiće), što vam omogućava da dodate još veša bez zaustavljanja ciklusa pranja:

05. Lampa-oblak koja grmi i seva

Zahvaljujući Ričardu Klarksonu, svi sada mogu da instaliraju oblak u svom domu. I to nije sve: Lampa se može pretvoriti u gromobran! Ovakav dizajn, sa ugrađenim akustičnim sistemom, omogućava vam da uživate u prisustvu gromoglasnog oblaka u vašoj sobi, bez rizika od kvašenja i hladnoće:

06. CATable

Ovi stolovi su napravljeni posebno za istinske ljubitelje mačaka i njihove mačje drugare. Svaka od četiri drvene kocke ima različito izdubljene rupe. Vaši kućni ljubimci će sigurno uživati u istraživanju ovih „polica“ (što ovi kubusi, zapravo, i jesu). Možete ih postaviti gde god želite i koristiti ih kao stolove ili stolice:

07. Lampa od napuklih panjeva

Dankan Mirding, tasmanijski dizajner nameštaja koristi stare, napukle panjeve od kojih pravi svoje „prirodne lampe“. Lampa proizvodi meko osvetljenje i može se koristiti kao mali sto, a dovoljno je udobna za (kraće!) sedenje:

08. Punjač mobilnog kao automat za pića 

Inovatorski koncept automata za topla i hladna pića koji se lako pretvara u bežični punjač za mobilne. Zove se „Epiphany One Puck“ jer i izgleda kao hokejaški pak. Iskorišćen je koncept toplotne nejednakosti kojim se toplotna energija konvertuje u električnu. Crvena strana paka je za topli napitak, a plava za hladno piće. Stavite ga na jednu ili drugu stranu „paka“, i 30 sekundi kasnije možete uživati u piću i, naravno – napuniti vaš mobilni telefon:

09. Rečni sto

Greg Klasen, umetnik koji dizajnira i proizvodi nameštaj je ovom prilikom bio inspirisan prirodnom lepotom drveta; ovde je došao na ideju da stvori “rečni sto”, koji podseća na delića kanjona u Koloradu – tekstura drveta podseća na “tle” koje deluje kao da „kanjon“ izdubljen u drvetu, dok plava boja „vode“, zapravo, potiče od staklene ploče kojom je drveni element pokriven:

10. Lego-papuče

Kockice razbacane po patosu vas više neće boleti:

11. Projektor za bicikliste

“Cyclee” je koncept projektora po dizajnu i sjajnoj zamisli Elnura Babajeva iz Azerbejdžana. Njegova ideja tiče se bezbednosti biciklista tokom noćne vožnje. „Sajkli“ projektuje znakove upozorenja na leđima bicikliste u zavisnosti od njegovog ponašanja u saobraćaju – za skretanja, kočenja, prelaske u druge trake…:

12. Gnezdo

Merav Ejtan i Gaston Zar, dizajnerski tandem iz Izraela, izašao je u javnost s nekim nekonvencionalnim komadima nameštaja. Njihov krevet je u obliku gnezda i u njega može da stane do 16 uspavanih ptičica. Takođe je dostupan u četiri različite veličine:

13. Sto u duginom spektru

Američki dizajner Džon Foster uspeo je da iskombinuje refleksiju stakla i svetlosti u ovom svom magičnom pronalasku. Njegov koktel-stočić je napravljen od vešto izrezanih staklenih kristala, koji prirodnu svetlost „dele“ na svetlost iz spektra prizme: tako ove prizme-kristali reflektuju na zidove, plafone i okolinu zabavan šareniš i boje:

14. Lampica-obeleživač za knjige

Sjajna ideja za poklon onima koji vole čitanje i prosto ne mogu da spuste knjigu, čak ni noću. Ovaj obeleživač je takođe izvor svetlosti koji će vam biti dovoljan da uživate u čitanju bez ometanja drugih koji su na počinku:

15. Dijamant-čaše za viski

Ove elegantne staklene čaše za viski zaista izgledaju kao dijamanti. Njihov oblik omogućava da ih rotirate i uživate u punom ukusu vašeg (možda) omiljenog pića:

16. Ultra meke i udobne cipele „Furošiki“

Inspirisan tradicionalnim japanskim stilom uvijanja i obmotavanja, koji se zove Fukoshiki, iskoristio je dizajner Masaja Hašimoto u konceptu Furoshiki cipele. Nemaju pertle, tako treba da ih pričvrstite čičak-trakom na petu. Ova obuća će vam se bukvalno obmotati oko stopala:

17. Kugla za kupanje

Aleksandar Žukovski, ruski dizajner, stvorio je staklenu „kadu“ koja će vam sigurno uzburkati emocije. Kada ste u ovoj neverovatnoj sferi, teško da ćete uspeti da kažete da li lebdite ili ste uronjeni u vodu:

18. Olovka-nakit

Da bi napravila svoj kreativni nakit, češka dizajnerka Ana Čurlejova koristi olovke u boji, oblikovane poput komada nakita:

19. Magnetna manžetna za čuvanje sitnica

Zgodna magnetna manžetna-narukvica uz koju nećete izgubiti nijedan metalni predmet dok nešto majstorišete, kačite, šijete, ili radite bilo koji drugi posao koji zahteva upotrebu malih metalnih predmeta podložnih prelakom gubljenju:

20. Kutlača ’Loh Nes’

Pogledajte čudovište iz Loh Nesa koje izranja iz vašeg lonca! Sada možete začiniti supu dodavanjem škotske legende o jezerskom čudovištu:

21. Štedljiva “umetnička” slavina

Mladi londonski dizajner Simin Kju (Simin Qiu) osmislio je sjajan izum kojim je spojio uštedu na vodi i energiji sa odličnim dizajnom. Njegova slavina štedi do 15% vode na istom pritisku, čineći da tekstura mlaza iz slavine deluje fenomenalno ugodna za posmatranje:

22. Personalni barista-budilnik 

Britanski kreativac i dizajner Džošua Renof je u javu pretvorio san svakog zavisnika o kofeinu: Izumeo je “Barisje“ (Barisieur), kafe-budilnik koja će vam ujutro sam poslužiti šoljicu kafe. Zamislite kako će to biti kada vas probudi miris vašeg omiljenog pića:

23. Balon-lampe

Odlična ideja za uređenje dečje sobe. Iz sve snage ćete zavoleti ove balon-lampe u svojoj spavaćoj sobi:

24. Laserske slušalice Glow

Zahvaljujući laserskoj tehnologiji, svetlost u kablovima pulsira ritmom muzike koju slušate. Takođe mogu treperiti po otkucajima vašeg srca, što ih čini veoma korisnim za one koji se bave trčanjem, naročito za one koji više vole da trče noću:

25. Pametni tanjir

Anet Bruil (Annet Bruil), holandska dizajnerka našla je način kako da stvori pozitivan uticaj na one koji se trude da postanu zdraviji. Dizajnirala je poseban tanjir čije je dno iscrtano linijama koje su svojevrsne „nutritivne-sekcije“: one vizuelno razdvajaju vrstu hrane na vašem tanjiru, pokazujući potrebnu količinu od svake vrste jela prisutne tokom vašeg obeda:

26. Cipele sa izmenjivim potpeticama

Svoje udobne „baletanke“ možete, uz malo dizajnerske magije, da za tili čas pretvorite u elegantne cipele sa visokim potpeticama. Tanja Hit, kanadska modna dizajnerka je izmislila štikle koje je moguće montirati na baletske cipele, ujedinjujući njihovu udobnost i stil. Potpetice dolaze u različitim bojama i stilovima, tako da ih možete da menjati, mešati ili upariti na neki svoj način:

27. „Kišne“ saksije

Ove ludo simpatične saksije mogu se pričvrstiti i za zid. “Oblak” iznad saksije je mali rezervoar za vodu, pa će vaše biljke biti zalivane filtriranom kišnicom direktno sa ‘neba’ – onda kada je kišovito.

28. Balkonski prozor – kibic fenster

Uz minimalni napor, vaš krovni prozor lako možete pretvoriti u staklenu ogradu balkona:

29. Nadrealni čajni servis

D-Bros je japanski dizajnerski brend koji je stvorio jedinstvenu šoljicu za čaj nazvanu „Valcer“. U ovom plesu svetla, odraza i šara zaista ima i nešto od magije:

30. Obeleživač za knjige-lampica

Ovaj mali bukmark će vam popraviti raspoloženje, osvetljavajući vaš put kroz priču:

31. Oklagija za pravljenje šara

Kakva sjajna ideja da vaši kolačići izgledaju zabavnije! Ove šare urezane u oklagiju će ukrasiti testo vašom omiljenom „sličicom“, formom ili natpisom. Na prvoj oklagiji je urezan reljef mačeta, koja je postigla ogroman uspeh na internetu. Trenutno postoji jako veliki broj različitih uzoraka među kojima možete napraviti vaš izbor: životinje, cveće, geometrijske slike i još mnogo toga:

32. Ogledalo – naočare za sunce

Ove ogromne naočare će se dobro uklopiti sa ostalim modernim idejama za enterijer vašeg doma:

33. Makaze za seckanje svežih začina

Ovo je prosto neophodno za vašu kuhinju, ukoliko želite da u tren oka naseckate vaš zeleniš ili začine:

34. Sto za radoholičare

Da li vaš tim naporno radi na nekom veoma ozbiljnom projektu za koji imate striktan rok u kojem ga morate ispuniti? Ovaj pronalazak je prava stvar za vas. Dok jedan od vaših saradnika spava ispod stola, drugi može koristiti radnu tablu iznad:

35. Čaša sa reljefnim dnom

Tim staklara iz Oregona odlučio je da se kreativno razmaše: reljef planinskih obronaka izliven na dnu pivske čaše vas svaki put kada pijete vaše omiljeno piće podseti na Maunt Hud, (Mount Hood), lokalnu prirodnu znamenitost visoku 3.450 metara:

36. Mesečeva lampa

Ova super-realistična Mesečeva lampa će u vaš enterijer dodati malo „kosmičkog“ ugođaja. Možete je okačiti ili staviti na neku ravnu površinu. Pravi se u sedam različitih veličina, a najmanja vam može stati u ruku:

37. Kišobran

Nubrella se stavlja kao ruksak i pruža vam potpunu slobodu. Možete ići u šetnju sa svojim psom, voziti bicikl i fotografisati čak i ako napolju pada kiša:

38.Dečja kolica-skejtbord

Poruka svim tatama: svakako bi trebalo da probate ovaj moderan način voženja bebe u kolicima prerušenim u skejtbord:

39. Flaširano osvetljenje

Sa LED bocom Cork (LED Bottle Cork) lako ćete pretvoriti vaše prazne boce u lampe. Uređaj je oblikovan kao čep koji se puni preko USB-a. Takođe je vodootporan, tako da ga možete koristiti i napolju:

40. USB punjive baterije

Jednostavna ali veoma prikladna i zgodna ideja:

41. Prozor za „više neba“

Argentinska dizajnerka Aldana Ferer Garsija veruje da život u gusto naseljenim gradovima svim žiteljima nameće konstantnu potrebu za obiljem sunčeve svetlosti i svežeg vazduha. Njen koncept prozorskih okana omogućava vam da uživate u nebu kad god poželite:

42. Kofer-skuter

Slovenački dizajner Boštjan Žagar dizajnirao je kofer koji je ujedno i skuter. Sada možete voziti vaš kofer do aerodroma:

43. Kalup za merenje pojedenih špageta

‘Mogao bih da pojedem konja’… Nema više ostataka paste – premerite je uoči stavljanja u vodu:

44. Lampa-olovka

“Michael & George” je dizajnerski dvojac koji je pokrenuo novu liniju rasvetnih tela. Lampa izgleda poput olovke; ove crne linije ‘iscrtane’ olovkom su zapravo njen kabl, a „gumica za brisanje“ na vrhu je sijalica:

45. Zvučnici „Vazdušni bik“

Jarre Technologies je ​​firma čiji je osnivač legendarni muzičar Žan Mišel Žar, koji je i dizajnirao elegantne bežične zvučnike, AeroBull HD. Kako navodi kompanija, AeroBull je „120-vatni pobesneli buldog za pravljenje muzike.“ Proizvodi se u tri boje i košta 1,499.00 evra:

46. Lampa-mehur

Giopato & Coombes, italijansko-engleski dizajnerski duet bio je inspirisan lakoćom i fragilnošću sapunskih mehurića, koji su ih inspirisali na veoma zanimljiv koncept lampe „Bolle“. Svaka sfera lampe je izrađena od zanatski duvanog Murano stakla:

47. Kalup za ćufte 

Da li ste ikada probali perfektne ćufte? Niste još? Sada, nakon što mleveno meso stavite u modla-korpice, treba samo da ih stavite na roštilj:

48. Madraci za zagrljaje uspavanih

Cuddle mattresses ima one specijalne daščice koje vam omogućavaju da budete zagrljeni s partner(k)om čitave noći, pritom bez ikakvog dodatnog pritiska na vašu ruku. Inače je i super udoban ukoliko volite da spavate na vašoj strani ili na stomaku:

49. Kišobrani s nevidljivim šarama

Printovi i paterni na ovim kišobranima mogu se uočiti samo kada pada kiša:

50. Kotatsu japanski stočić

Kotatsu je tradicionalni japanski niski sto pokriven futonom ili draperijom. Ispod je izvor toplote, koji je često ugrađen u samu tablu, pa će vaš doručak biti na željenoj temperaturi:

Quora

Koliko je jedan avion proveo najduže u vazduhu bez sletanja?


Na forumu Quora odgovor je dala Hannah Oivane, studentkinja aerokosmičkog i aeronautičkog inženjerstva na Univerzitetu u Braziliji:

Bili su to Robert Timm i John Cook u avionu „Hacijenda“ 1958. godine.

Timm i Cook (ne treba ih brkati sa Timom Kukom iz Epla koji je iz neke sasvim druge priče, a i dvojica ih je) proveli su skoro 65 dana, tačnije 64 dana, 22 sata i 19 minuta, leteći iznad Nevade u ovoj lepotici:

Cesna 172, nazvana „Hacienda“ vam je možda poznata ukoliko ste ikada išli da oprobate svoju sreću kockanjem u Gradu greha od ’90-tih naovamo, i koja se nalazi okačena o plafon glavnog hola Međunarodnog aerodroma Vegas.

Robert i Džon leteli su bez ateriranja nešto malo preko 240.000 kilometara, što je otprilike kao da su šest puta obleteli oko Zemlje.

Prvo, Robert Tim, koji je bio prilično uspešan avio-mehaničar, modifikovao je Cesnu dodajući još jedan rezervoar od 95 američkih galona (360 litara) u trup aviona i zamenivši originalni motor cesne jednim novim i moćnijim. Takođe je uklonio sve ono što u avionu nije bilo apsolutno neophodno.

S obzirom da je „naš momak“ Robert Bobi Tim imao oko 90kg, ova intervencija delovala je sasvim razumno.

Punjenje je obavljano iz Fordovog kamioneta sa zemlje (očigledno) opremljenog rezervoarom za gorivo, pumpom i drugim materijalom dopremanim na Hacijendu dvaput dnevno sa dugačkog pustinjskog auto-puta.

Hacijenda bi se spustila na oko 5-6 metara od tla, koristeći električno vitlo da spusti kuku i uhvati crevo za punjenje goriva. Ili bi jedan od pilota stajao napolju na platformi koja je bila spuštena kroz vrata kopilota a potom bi ubacio crevo u rezervoar postavljen sa donje strane avionskog trupa. Podrazumeva se da je ovaj potez bio vrlo opasan, ali su i pored izuzetnih rizika to učinili ukupno 128 puta.

I kao što biste već mogli da zamislite, postoje mnoge zabavne priče vezane za ovu avanturu: proveli su više od dva meseca leteći u malom propelercu sa jednim motorom. Zato vam preporučujemo da se dublje upustite u tu priču, koja spada u moje omiljene priče o letovima nebom i kosmosom.

Ima onih koji su izrazili interesovanje za logistiku ogoljenog življenja-pilotiranja tokom neprestanog leta dugog 65 dana. Zato ću vam dati neke detalje.

Tokom pomenutih manevara za punjenje goriva, oni bi takođe od tima za podršku uzimali i hranu, vodu, peškire, ulje (za avion) i druge zalihe kako bi zadovoljili osnovne potrebe.

Obroci su bili prilično zdravi, ali ih je trebalo usitniti i staviti u termos-boce kako bi se olakšao transport. Razmislite o pakovanjima vojnih obroka, samo u mnogo lepšem izdanju.

Svakog drugog dana dobili bi po litar vode za kupanje, veliki peškir i sapun kako bi se oprali, a toaletne potrebe obavljane su u jednom sklopivom toaletu, nakon čega bi se sadržaj u plastičnim vrećicama bacao kroz prozore kabine.

Razmislite o nečemu takvom, ali daleko manje prijatnom.

Hajde da ovde napravimo pauzu i prisetimo se da su ova dva čoveka, to jest  dva grmalja, proveli više od dva meseca u prokletoj Cesni 172. Ako vi, dragi čitaoče, nikada niste bili u Cesni 172, evo nekih detalja:

Dakle, to je to, naravno ne baš najprostraniji ambijent u kojem bi gola guzica vašeg prijatelja sevala na samo nekoliko centimetara od vašeg lica dok se brisao sunđerom ili vršio veliku nuždu. Ne zaboravite ni na konstantnu ogromnu buku motora koji nije mogao da bude prijatan u njihovim ušima tokom 65 dana, posebno kada neko pokušava da spava.

Vratimo se na naše redovno programiranje, Tim i Kuk su razradili raspored po kojem su imali da lete u četvoročasovnim smenama. Dok bi jedan od njih pilotirao, drugi bi pokušao da se naspava, ali bilo je đavolski teško kao što već možete da zamislite; do kraja prvog meseca, konstantni nedostatak fizičke aktivnosti, stalna buka motora i svakodnevni poslovi uticali su na obojicu.

Od tih 65 dana, u njih trideset devet dešavale su se nezgode koje se umalo nisu okončale najgorim ishodom; jednom je Tim zadremao usred noći; spasao ih je auto-pilot, ali je odleteo s kursa veoma daleko. Nekoliko dana nakon toga je otkazao generator na Hacijendi – to je značilo da su povrh svih ostalih očekivanih nelagodnosti sada ostali i bez grejanja, svetla, auto-pilota koji ih je pre samo nekoliko dana spasao, kao i električne pumpe za gorivo koja je benzin iz rezervoara na trupu pumpala do krilnih rezervoara. Da bi poterali gorivo iz trupa do krila, njih su dvojica otad morali da koriste ručnu pumpu. Doturili su im sa tla i jedan vetro-generator, mada je davao veoma malo struje.

Uz sve to bio je januar, što je značilo da su tada u Nevadi noći bile super-hladne, a sav pejzaž potonuo u mrklu tamu. Zamotali bi se u ćebad i uključili baterijske lampe. Imali su raspete i božićne lampice na struju koju je proizvodio vetro-generator, ne bi li obezbedili nešto malo svetla tokom tih dugih noći.

Početkom februara, svećice i komore za sagorevanje postale su opterećene sa gareži od sagorevanja čime je znatno umanjena snaga motora, što je otežalo penjanje letelice nakon punjenja gorivom i potrebnim materijalom. Njih dvojica su do tada već odavno potukli svaki postojeći rekord u neprekidnom trajanju avio-letova; njihov avion se bukvalno raspadao i bili su u situaciji najočajnijoj od poletanja, pa su konačno odlučili da slete i tako okončaju svoju veliku avanturu rekordom koji do danas nije potučen.

 

Quora

Istočnjaci u zapećku


Tri decenije od pada Berlinskog zida, skoro sva moć u Nemačkoj nalazi se u rukama Zapadnih Nemaca. Oni iz bivše Istočne Nemačke, doduše, imaju kancelarku, ali se inače teško probijaju na vodeće pozicije. Levica zato traži uvođenje kvota.

U Baden-Virtembergu, pokrajini na jugoistoku Nemačke, jedna spektakularna sudska tužba zbog diskriminacije je 2010. godine dospela u udarne vesti. Jedna knjigovođa iz Istočnog Berlina je konkurisala za posao u firmi za proizvodnju prozora. Dvadeset godina pre toga se – kao i hiljade drugih Istočnih Nemaca – odselila u Zapadnu Nemačku da bi tamo našla posao.

No, dobila je natrag fasciklu sa dokumentima i biografijom, s tim što je na koricama pisalo „Osi“ – reč koja u svakodnevnom žargonu označava Istočne Nemce. I pored te reči je bio još i zaokruženi minus (naslovna fotografija). Smatrajući se žrtvom diskriminacije, ona je zatražila nadoknadu štete.

Antidiskriminacioni zakon iz 2006. godine kaže da svi ljudi moraju biti jednako tretirani bez obzira na poreklo. No, Sud rada u Štutgartu je odbio tužbu. Obrazloženje: Istočni Nemci nisu autohtoni narod. Sledstveno tome, ni dotična tužiteljka nije imala pravo da se oseća diskriminisanom. Slučaj se završio poravnanjem.

Statistiku o eventualnim sličnim slučajevima nije moguće naći. Pa ni u Bundestagu u službi za borbu protiv diskriminacije. Njen portparol Sabastijan Bikerih je rekao da postoje samo „pojedinačni zahtevi“.

Pri tome bi – statistički gledano – bilo mnogo dobrih razloga za takve tužbe. Istočni Nemci su na samo 1,7 odsto upravljačkih radnih mesta u Nemačkoj. To je pokazala jedna studija Univerziteta u Jeni iz 2017. godine. To je nesrazmerno mali udeo jer oni čine 17 odsto stanovništva. A na čelu 80 državnih univerziteta nalaze se isključivo Zapadni Nemci.

Ima mnogo primera koji pokazuju da se tri decenije posle ujedinjenja novac, odluke u privredi, pravosuđu, vojsci, upravi, nauci i obrazovanju nalaze pretežno u rukama Zapadnih Nemaca.

Zahtev za kvotom

„Potrebna nam je kvota za Istočne Nemce, inače ujedinjenje ne može da se shvati ozbiljno“, rekao je sredinom marta levičarski političar Gregor Gizi, jedan od najpoznatijih istočnonemačkih političara u Bundestagu. Kada se pogleda na brojke, sve izgleda „kao da Zid još postoji“, dodao je.

Čitava debata nije nova. No, sada bi, kako poručuje Levica, sa reči trebalo preći na dela. Zato je ta stranka Bundestagu predala zahtev za postavljanje kvota za Istočne Nemce. Ona bi trebalo da važi za sve državne službenike. Levica se poziva i na član 36 nemačkog Osnovnog zakona u kojem piše da „u najvišim organima vlasti treba da budu prisutni službenici iz svih saveznih pokrajina u srazmernom odnosu“. Druge stranke ne podržavaju taj predlog.

Nezadovoljstvo se skupljalo godinama. U početku su svi govorili da stara elita DDR mora biti razvlašćena. Uz to je važilo i da se Zapadni Nemci bolje razumeju u novi sistem uveden posle ponovnog ujedinjenja 3. oktobra 1990. Smatralo se da će s vremenom doći do potpunog ujednačavanja između Istočnih i Zapadnih Nemaca, ali to se nije desilo.

Lars Fogel sa Univerziteta u Lajpcigu je specijalizovan za proučavanje elite. On kaže da je „gotovo univerzalna zakonitost da grupe koje su isključene iz elite ne mogu same da nađu put do nje“. Onaj ko je deo elite, regrutuje kao naslednike one koji su mu slični na planu porekla, obrazovanja i karijere. „Pravi“ univerzitet, „prave“ studije i slično su poželjni preduslovi (uključujući i golf-klub), ali put ka vrhu je u Nemačkoj netransparentan, smatra Fogel.

Istočni Nemci još ne znaju kako da se pridruže „pravim krugovima“. Postoji i faktor zvani mimika, gestika, govor tela, faktor suptilnih signala koji ukazuju na „elitarnost“, a Zapadni Nemci, kaže ovaj stručnjak, takvim faktorima bolje vladaju. Fogel je ubeđen da bi uvođenje kvote bilo dobro za Istočne Nemce, ali da politička većina neće da podrži tu ideju u doglednoj budućnosti.

Šta su alternative?

Iako trenutno samo jedna stranka u Bundestagu hoće kvote, svi uglavnom razumeju da situaciju valja promeniti. Pitanje glasi: kakvu strategiju primeniti? Neki pravi recept vide u mogućnosti da se sedišta većeg broja institucija jednostavno prebace u Istočnu Nemačku. Vlada je to već počela da sprovodi i otvorila je jednu kancelariju u Lajpcigu. No, to, kako upozorava Lars Fogel, još ne znači i da će institucijom rukovoditi osoba iz Istočne Nemačke.

I desničarska stranka AfD smatra da su radna mesta i rukovodeće kancelarije suviše koncentrisani u zapadnim delovima zemlje. „Devedeset odsto organa vlasti ima svoje sedište u Zapadnoj Nemačkoj“, kaže Anton Frizen iz AfD. No, ova stranka smatra da ne treba uvoditi kvote, već druge mere. Ona se slaže sa idejom o preseljenju sedišta raznih institucija na Istok zemlje.

 

DW

Prirodna vina – Evropa vs. Nemačka


Evropa je prigrlila prirodna vina, dok Nemačka preferira i “prstohvat hemikalija”.

Prirodno vino, stvoreno bez pesticida i sulfata je trend prisutan u vinarskoj industriji Španije, Danske i Britanije. U Francuskoj je takvo uzgajanje gotovo religija, ali se čini da su se njihovi prijatelji preko Rajne zaglavili u starim, neorganskim navikama.

Širom Starog kontinenta, Evropljani se okreću prirodnim vinima – svi izuzev Nemačke. Uprkos popularnosti organske hrane i strogog ekološkog ponašanja, ljubitelji vina u najnaseljenijoj evropskoj zemlji tek treba da se pomere dalje od svojih poznatih rizlinga, pinoa i gevirctraminera.

Ova nova vrsta vina vapi da bude ponovo otkrivena i osloni se na (prirodno) poreklo ovog napitka. Prirodna vina se uglavnom prave na staromodan način – bez pesticida tokom rasta, i uz malu pomoć kvasca tokom fermentacije. Većina modernih vinogradara, u poređenju sa tim tradicionalnim načinom, oslanja se na savremene poljoprivredne tehnike i aditive tokom fermentacije, kako bi se pomoću njih garantovala konzistentnost proizvoda.

Ali ono što vino čini “prirodnim” varira od vinarije do vinarije. Neki vinari preziru sve aditive u procesu proizvodnje vina, drugi koriste što je moguće manje kvasca. Bez sertifikacionog sistema, “prirodno vino može biti bilo šta”, kaže Sebastijen Vesenten, vlasnik francuske vinoteke Passion Vine iz Berlina, koja je potpuno posvećena prirodnim berbama i načinima spravljanja vina.

To je rizičan proces za vinogradare čiji su usevi ranjiviji bez pesticida. Novi pristup nastao je u Francuskoj nakon intenzivne upotrebe insekticida u proizvodnji vina. Veliki broj radnika uključenih u prskanje useva je tokom 1970-ih i 1980-ih dobio rak, što je pokrenulo bezbrojne tužbe. Uzgajivači su na ovaj teži način počeli da bivaju sve zainteresovaniji za proizvodnju vina, to jest koristeći manje hemikalija.

Taj interes postao je prepoznatljivo obeležje pokreta malih, nezavisnih proizvođača. Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), jedna od najpoznatijih francuskih autorki koja piše o prirodnim vinima, kaže da interes uzgajivača ide dalje: od vina u filozofiju, u način života. „U našem nepovezanom svetu u kojem vlada novac, oni koji su odabrali drukčiji pristup iz sopstvenog ubeđenja, ljubavi prema tlu iz kojeg izrasta loza, ili želje da i dalje pažljivo neguju onu najosnovniju silu od svih postojećih – životnu silu. Bilo da je taj život čoveka, životinje, biljke ili nešto drugo, napisala je u uvodu u svoju knjigu “Prirodno vino: uvod u organska i biodinamički spravljana vina”.

Proizvođači su se razvrstali u dva tabora. Neki vinari prave vina po proceduri koja je “čista i korektna” (na tradicionalan način), relativno konzistentna i pouzdana. Druga vina spravljaju se na eksperimentalniji, nekonvencionalniji način. Nastalo vino je sirovi, živi proizvod. Neka od njih su „istorija u čaši“. Ostala vina mogu imati ukus poput drveta ili patika. “Ono nije uvek dobro, samo zato što je prirodno”, kaže Vesenten.

Trend je takođe snažan u Danskoj i Velikoj Britaniji. U Nemačkoj je, međutim, teže napraviti prirodna vina bez sulfata, s obzirom na ondašnju klimu i grožđe, kaže Vesenten.Tržište za prirodna vina će ovde ostati malo.“

U Francuskoj, gde je prirodno vino steklo popularnost u ovoj poslednjoj deceniji, ljudi ga proizvode i piju “na gotovo religiozan način”, kaže on. „Po tom pitanju oni (Francuzi) su fanatični.“ U Nemačkoj su ljudi nešto oprezniji. Vesenten kaže da to nije loša stvar. “Nemci su veoma otvoreni, ali ljudi i ovde prate njihov ukus. Uživaju u mnogo različitih stvari, i ne moraju se nužno upecati na svaki trend ili modni hir.”

Vinopije polako počinju da uzimaju maha. U Naturalesu, španskom baru za prirodna vina smeštenom u berlinskom Nojkelnu, jedna gošća opisuje vino koje trenutno pije kao “mešavinu karamele i soka od jabuke”.

Iako ih još uvek ima malo, sve je više nemačkih restorana koji sada nude prirodna vina. Jedan vlasnik iz Štutgarta, koji je prisustvovao berlinskom sajmu vinarske industrije je izjavio kako se nada da će zainteresovati svoje korisnike za nove ukuse. “Prirodna vina su kompleksnija, ali sve ono što ubedi ljude da ne uzimaju bocu iz Aldija je dobra vest.”

Bez garancije da će mu ukus biti prepoznatljiv, i bez sertifikata, prirodno vino je za kupce iskorak u nepoznato. Proizvođači u Francuskoj, Italiji i Španiji postepeno razvijaju „garantne listiće“ kvaliteta svojih vina. Potrošačima su, međutim, potrebne smernice potekle od prodavaca ili somelijera, pomoću kojih mogu da se orijentišu u novom pejzažu vinske ponude.

Proizvođači ne pišu nužno “prirodno” na svojim vinskim etiketama. Na nedavnom sajmu vina, prepunom živopisnih etiketa koja opisuju crvena i bela vina, francuski vinari odbacili su odbačene definicije. “Šta je prirodno?”, upitao je retorički jedan proizvođač. “Naravno, to je ono što je organskog porekla”, kaže drugi, sležući ramenima. “Ne fokusiram se previše na to (organski način proizvodnje)”, dobacuje treći.

Prema Vesentenu, najbolja vina su u svakom slučaju ona koja su nastala prirodnim putem. “Svaki vinogradar treba da brine o zemljištu, grožđu, i o procesu nastajanja vina sve do flaširanja – inače vino neće biti dobro.”

 

Handelsblatt

Jesu li vina postala lošija? (3/3)


Dugo vremena je izgledalo kao da je prirodnim vinima suđeno da ostanu u zapećku, da je reč o vinskom podžanru koji je „ispucao svoje“. Ali, krajem prošle decenije nešto se promenilo, i prirodna vina su počela da se pojavljuju na jelovnicima restorana u Bruklinu, istočnom Londonu, ali i u hipermarketima u Kopenhagenu i Stokholmu. Ovaj novi tip vina bio se u tom trenutku savršeno uklopio u jednu širu revoluciju ukusa, pošto su nejasni pojmovi kao što su “prirodni” i “zanatski” postajali uslovi za sofisticiranost, a potrošači su želeli da obeduju u restoranima tipa „od farme do stola“ i opremaju svoje domove recikliranim drvetom i istim takvim enterijerom – reciklažni dizajn je postao svetski trend. Ono što je nekada bila strast jedne tvrdokorne grupice ekscentričnih vinara iz istočne Francuske je, nekako, postalo „globalno kul“.

Negde oko 2010. godine, londonski vinski eksperti i posvećenici počeli su da uočavaju ovaj stil, usput ne znajući šta bi i kako s njim. “Češkali smo se po glavama i premišljali, jer je definicija bila vrlo nejasna. Na ovaj način možete dobiti veoma dobro vino… a onda i ono koje je naprosto užasno: staklenke iz kojih je cvrčalo usled vrenja, penušajući se naokolo i šireći prilično neprijatan miris”, rekao je Ronan Sejbern iz londonske vinoteke 67 Pall Mall. Vinska štampa je prirodna vina opisivala kao svojevrsno minsko polje: tek nekoliko „zicera“, konvencionalnih izbora u polju eksplozivno loših boca. “Nemojte da pravite grešku misleći da samo zato što vino ima drugačiji ili neočekivani ukus znači i da je dobro”, napisala je 2011. godine vinska kritičarka Viktorija Mur u londonskom Telegrafu, u članku pod nazivom “Budite oprezni na vinskom sajmu”. Dejvid Harvi, londonski uvoznik za Raeburn Fine Wines podsetio je da su “mnogi vinski profesionalci i kritičari odavno prokazali čitavu stvar. Pretpostavili su rezultate i kvalitet samim tim jer su i te kako poznavali konvencionalna vina – znali su sve.“

Početkom 2011. godine, kako je rastao „buntovnički“ pokret prirodnih vina, Sejbern je pozvao Daga Vrega (Doug Wregg) iz „Les Caves de Pyrene“, jednog od najvećih uvoznika prirodnih vina u Britaniji, da obezbedi sud i uvid jednog uskog kruga poznavalaca – vinske elite iz Vagabonda, malog bara u zapadnom Londonu. Među 12 ljudi koji su prisustvovali bili su Isa Bal, somelijer restorana „Debeli patak“ (The Fat Duck) u vlasništvu Hestona Blumentala i Džensis Robinson (Jancis Robinson), vinska kritičarka Fajnenšel tajmsa, koja je angažovana i u ulozi savetnice vinskih podruma britanske kraljice. Grupa je uključivala osam od 170 svetskih „Majstora somelijera“ (Master Sommeliers) i tri od 289 „Majstora vina“ (Masters of Wine), koji su svoja poznavanja stekli kroz iscrpljujuće i naporne profesionalne programe za čije su okončanje neretko potrebne i decenije: to su oni koji su u stanju da neke vinare uzdignu na nivo velemajstora vinskog sveta.

“Osećao sam dosta neprijateljstva u sobi”, prisetio se Vreg. Robinsonova, kritičarka FT-a, okarakterisala je raspoloženje kao “podozrivo”. Među vinima koje je Vreg predstavio bilo je nekoliko hitova. Vitka staklenka osvežavajućeg šardonea „Jura“ iz vinarije Žan-Fransoa Ganevaa (Jean-François Ganevat) bila je dobro primljena. Ne tako dobro je primljen jedan game – snažan, pikantan i proizveden bez sumpora – vino iz regiona jugoistočne Loare koje je više od jedne osobe tom prilikom označilo sa “VA”, ili promenljive kiselosti (volatile acidity) – kritično nepovoljna skraćenica za spektar kiselina koje mirišu na – sirće.

Ali to nije bila Vregova najspornija degustacija. Džej Rajner, novinar Observera, pisao je u svom članku da „smo on i ja te zime na ručku u jednom londonskom restoranu (Galvinu) dobili boce s veoma mutnom tečnošću, koje su mirisale kao da su pokupljene udno dvorišta.“ Ali skeptici koji gaje „glavne sumnje i bojazni“ – naime, da su prirodna vina veoma nedosledna po svojim osobinama i kvalitetu, kao i da ih je đavolski teško definisati jer se ne uklapaju sa tradicionalnim stilovima – i dalje su ostali krunski argument koji nije išao u prilog prirodnim vinima. “Osećam se kao da nakon ove degustacije nisam postao ništa pametniji nego pre nje”, rekao je Sejbern. “Neka su bila dobra, a neka, pa, užasna.”

Među prisutnima je u tom momentu postojao osećaj i da je, poput paleo dijete ili probiotika, prirodno vino u najboljem slučaju trend, a u najgorem slučaju kult čije su pristalice bile sklone grozničavom ustoličavanju do ranga svetinje. Vreg, koji je bio pravi vernik za prirodno uzgajana vina, nije bio najbolje pripremljen da ih eventualno ubedi u nešto drugo, recimo, da su prirodna vina nešto što kvalitetom treba da odudara od njihove podozrivosti. “Govoriti o prirodnim vinima sa Dagom je kao razgovarati s mormonom o Bogu”, rekao je jedan od prisutnih. Drugo dvoje (koji su ocenjivali) upoređivalo je prirodna vina sa “carevim novim odelom”.

Ipak, prigovori kritičara na račun prirodnih vina su isti oni razlozi koji sada osiguravaju njihov uspeh na tržištu. Sociolozi s Univerziteta u Torontu, Džosi Džonston (Josée Johnston), čija je specijalnost sociologija hrane, i Šion Bauman (Shyon Baumann) su 2007. objavili rezultate zapažene studije u kojoj se tvrdi da je uticaj francuske “visoke kuhinje” opao u 20. stoleću, dok je, nausprot njoj, uspon doživela jedna pragmatičnija, egalitarnija i „narodnim masama pristupačnija“, američka kulinarska tradicija. Analizirajući hiljade novinskih članaka, oni su pokazali da su kvaliteti autentičnosti – uključujući geografsku specifičnost, jednostavnost i ličnu povezanost – zadominirali savremenim pisanjem o hrani. “Autentičnost se”, stoji u ovoj studiji, “koristi kako bi obezbedila razliku bez otvorenog ispoljavanja snobizma.”

Nekonzistentnost, nečistoća, jaki mirisi, komadići kvasca i drveta sa loze koji ponekad ulaze u bocu – sve to signalizira potrošaču da je prirodno vino alternativa blagom, monotonom “savršenstvu” komercijalnih proizvoda, na isti način kao što i male asimetrije razlikuju ručno izrađeni nameštaj od fabričkog. Prirodna vina nude sliku na kojoj se ništa ne može sakriti, i koja je, samim tim, u suprotnosti sa dosadnom i uštogljenom kulturom tradicionalnog vinskog sveta. Za mnoge ljude kojima klasična restoranska vinska karta predstavlja paklenu kombinaciju geografskog, istorijskog i hemijskog testa, „iskušavanja posebno osmišljenog kako bi se gosti osećali glupo“, sada, konačno, postoji i nešto vrlo privlačno u vezi ovog uzdizanja hijerarhije „problematičnih buntovnika“, ili barem, izvesne alternative koja čini da se dosadašnja hijerrhija može i ignorisati.

„Kada odlučite da je doslednost manje važna, zadobijate veću slobodu za način na koji ih probate: Nema nikoga iza ili iznad vas ko bi vam poturao svoje vinske opservacije; umesto da tražite greške, naprosto prihvatate ono što vam vino daje – kaže Vreg. „Bili smo u Terroirs-u, vinskom baru na Trafalgar skveru koji je Les Caves otvorio 2008. godine, okruženi uglavnom starijom garniturom pobornika u Oksford-majicama ili odelima, gotovo svi sa čašom ili bocom ispunjenim nečim što bi do pre 10 godina bilo gotovo neprepoznatljivo kao vino.“

Vreg je težak onda kada opisuje tipove tla ili vinarsku praksu, ali ima tendenciju da interpretira konačni proizvod na nekonvencionalni, labav i pomalo anarhični način, kao buntovni učitelj koji poznaje nastavni plan i program, ali poziva učenike da neprestano sumnjaju u ispravnost sistema koji ga je stvorio. “Klijenti će mi reći, ‘Oh, berba iz 2015. nije kao što je bila 2014-te’, a ja kažem ‘Dobro’, jer, to su, jelte različite godine, i, ukoliko ih je vinar pošteno pravio, ne pokušavajući da manipuliše vinom prema nekoj ideji kvaliteta – vino će uvek biti drugačije”, rekao je on. Jednom kada neko prihvati premise za spravljanje prirodnog vina, on „na određeni način,isključuje sve viševekovne rizike tipa ‘ah, te je godine bila loša berba – oh, bila je sjajna berba one godine!’. Sve što je proizvedeno – valja, a svako je prirodno vino dobro kao i sva druga (prirodna).”

Krute granice vremenom počinju da blede: Prirodna vina ne mogu zauvek ostati odvojena od svog tržišta. Postoje „prirodni vinari“ koji žele da prošire svoj posao, i postoje vodeći vinari – koji pokušavaju da reše problem koji je izveštaj vinarskih industrija iz 2016. nazvao „dugoročnim pitanjem zapošljavanja mladih“ – svi su oni željni da nešto nauče iz fenomena popularnosti prirodnih vina među mladim ljudima, zainteresovanih za domaća piva i žestoka – pića baš kao što su oni zainteresovani za vina.

Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), uticajna somelijerka i vinska spisateljica kaže da je njena vizija budućnosti prirodnog vina “u pravljenju distance od ove slike bitnika u sandalama koji nemaju pojma šta rade”. Ona priželjkuje veću transparentnost i jasnije standarde o tome šta zapravo ide u konačni proizvod tj bocu prirodnog vina – nešto za šta ona smatra da proces prirodnog vina bez hemikalija favorizuje u odnosu na tradicionalno spravljana vina. Ona, takođe, želi da sa tržišta nestanu „boce s etiketama na kojima su prizori obnaženih dama“, koje ona naziva „prilično nesretnim proizvodom mamurluka ‘kluba zagorelih dečaka’ “.

Džej Rejner (koji, blago rečeno, ne spada u ljubitelje prirodnih vina) povukao je paralelu između prirodnih vina i uspeha pokreta organske proizvodnje hrane. Uprkos svojoj ogromnoj prepoznatljivosti, organska hrana i dalje predstavlja tek mali deo ukupnog svetskog tržišta, mada je njen rast obezbedio preko potreban kontrast i kritički osvrt na glavne tokove prehrambene industrije – što je stav koji se ne može ignorisati. Kao rezultat toga, mejnstrim je za kratko vreme postao „malo više organski“.

Ovaj proces je krajem prošle godine mogao da se ovlaš „uhvati“ u Šato Palmeru (Château Palmer), jednoj od najprestižnijih svetskih vinarija. I dok prirodni vinari često teže ka lakšim, svetlijim vinima, Chateau Palmer decenijama pravi gusta, visoko koncentrisana vina koja još decenijama neće odležati do svog punog potencijala. To je vino za jahtu, privatni avion i berzanske ajkule.

Ipak, kao dobar pokazatelj kako se razmišljanje o prirodnom uzgajanju vina infiltrira do najviših nivoa industrije može poslužiti direktor Šato Palmera, Tomas Durus, koji je svoje imanje u Bordou sasvim prilagodio biodinamičkoj poljoprivredi. To uključuje eliminaciju hemijskih đubriva i pesticida, uz primenu Štajnerovih teorija o biodiverzitetu i obradama flore i useva na lokacijama gde rastu. Durus je izjavio da će „za 10 godina svi ozbiljnije klasifikovani zasadi loze [u Bordou] ići ovim putem.“ Umesto uobičajenog prizora hiljada čokota koji izbijaju sa golog tla, među špalirima loze se odmah uočavalo zdravo grožđe koje je promaljalo iz sloja zdravih zelenih listova. Krave su davale obilno prirodno đubrivo, a uz njih su tu bile i ovce na ispaši, došle iz obližnjeg tora.

Sabrina Perne, glavna vinarka Šatoa Palmer uverljivo izlaže kako biodinamičko vinogradarstvo nije samo marketing. „Potrošači žele da piju više prirodnih proizvoda. Ali to nije samo trend. Nema budućnosti u ubijanju Zemlje“, rekla je ona. U proteklih nekoliko godina, Chateau Palmer je takođe eksperimentisao sa smanjenjem sadržaja sumpora u svojim vinima. „Prvi put kada smo Tomas i ja probali naše vino bez sumpora bilo je neverovatno“, kaže Perneova. “Bilo je tako otvoreno, tako izražajno. Sumpor čini vino veoma zatvorenim. “

Ako ovo deluje kao poznata priča o tržištu koje apsorbuje kritike i pretvara ih u nove načine zarađivanja novca, možda je ipak vredno napomenuti da će neki ključni elementi prirodno uzgajanih vina verovatno prkositi pokušajima povećanja proizvodnje. Svi u Šato Palmeru naglašavaju da njihova vina ne nastaju na potpuno prirodan način, već da samo što je moguće više ukidaju postojeće aditive. „Ne možemo da pravimo vino koje je potpuno bez sumpora. Ja ne želim vrenje i mutan sadržaj već da ona budu čista,” kaže Tomas Durus. A sa 10.000 sanduka vina – od kojih je cena svakog u maloprodaji veća od 2.300 evra – za razliku od manjih proizvođača prirodnih vina, oni sebi ne mogu priuštiti greške.

“Ovo je problem velikih gazdinstava i vinarija”, rekao je Siril Dibrej (Cyril Dubrey), vinar u selu Martijak, na oko 50 kilometara južno od Šatoa Palmer. “Morate smireno prihvatiti da ćete neke od bačvi izgubiti, ili pak naprosto prihvatiti vino onakvo kakvo je ispalo.”

Ali to je, uostalom, veoma dobar stav koji je potkrepljen njegovim „uradi sam“ načinom uzgajanja; Dibrejevi mali vinogradi leže naspram košarkaških terena i komšijskih bazena u dvorištima od kojih ga deli samo zajednička ograda.

“Trebalo bi da budete slobodni u glavi i srcu”, izgovara on smirenim zadovoljstvom. Potiče iz vodeće vinarske porodice i proučavao je enologiju u oblasti u kojoj je živeo. Nikada nije požalio što je prekinuo tu tradiciju. „Ponosan sam na vino koje potiče s ovog mesta. Ništa mu nije dodato. Vino je čisto.”

 

Stephen Buranyi, The Guardian

Jesu li vina postala lošija? (2/3)


Francuska je početkom devedesetih godina izvozila vina u vrednosti većoj od četiri milijarde dolara godišnje – više nego dvostruko u odnosu na Italiju, a više nego desetostruko u odnosu na njihove nove konkurente iz Sjedinjenih Država, Australije i čitave Južne Amerike. A kada je reč o stilu i globalnom praćenju vinskih trendova, svi su i dalje sledili Francuze. Danas, čak i najjeftinije crno vino pronađeno u Sjedinjenim Državama ili Britaniji je na neki način počast toj pobedi, jer su verovatno bila natopljena nagorelim drvenim butonima – kako bi njihova aroma makar približno dobacila do aroma vanile i začina francuskih buradi – uz to obogaćena slatkastom i ljubičastom bojom, kako bi oponašala baršunastu slatkoću i tamnu nijansu jednog dobrog, klasičnog bordoa.

Devedesetih godina prošlog veka, citat koji je pripisan bordoškom vinaru Brunu Pratsu počeo je da se poput svete mantre ponavlja u etabliranoj vinskoj štampi kao i među investitorima u vinarski biznis: “Nema više loših berbi.” Ova izjava je implicirala da su napredak u poljoprivredi i tehnologiji proizvodnje vina ništa drugo do pobeda nad prirodom. Vinski novinar Frenk Džej Prajel je 2000. godine napisao u Njujork tajmsu kako „stoji činjenica da je zastarela jedna navika, naime, to što su vinari širom sveta u svojim podrumima i vinogradima sve donedavno isticali grafikone sa dobrim i lošim berbama [istorijski podaci o godinama koje su, kao što su kritičari smatrali, bile dobre ili loše za vinarstvo]“. I kao što je kraj Hladnog rata neke od njih naveo da deceniju ranije proglase „kraj istorije “, tako se sada činilo da je čovečanstvo došlo do kraja istorije vina, i njegovih dobrih/loših sezona. Nije bilo druge nego prihvatiti novu stvarnost: sve se može popraviti; loše berbe više ne postoje.

Zahvaljujući tome što je industrija prigrlila tehnologiju i „tehnološke napretke“, proizvodnja vina postala je izdašnija, profitabilnija i predvidljivija nego ikada. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka, baš kada je francusko vino dovršavalo svoj završni udarac globalnog osvajanja, među vinarima su počeli da se čuju i glasovi nezadovoljstva.

Nacrt za ono što je postalo poznato kao „prirodno vino“ potiče iz Božolea (Beaujolais), oličenju bajkovitih krajolika, pitomih zelenih brežuljaka s mekom travom i kamenih kućica neposredno pod obroncima Burgundije. Ovo područje je pedesetih godina prošlog veka počelo da proizvodi „novi božole“ (beaujolais nouveau), jeftino vino koje se lako pije a proizvedeno brzo i od grožđa obranog u ranoj berbi. Bio je to veliki poslovni pogodak, a krajem sedamdesetih je Božole – područje veličine grada Njujorka – proizvodio više od 100 miliona litara vina godišnje, pa je taj francuski region izvozio više boca nego što su izvozili Australija i Kalifornija zajedno.

Uprkos svom komercijalnom uspehu, Božole je postao tužan primer tehničko-tehnološkog vođenja vinske industrije. Njujork tajms se žalio na to kako se proizvođači upinju da “poguraju” svoju vinovu lozu na dvostruko veće prinose od onih koje preporučuju stručnjaci, proces među njima poznat kao “faire pisser la vigne”, ili “pravljenje vinske mokraće”. Da bi se ostvarilo kratko vreme proizvodnje, vinari su se oslanjali na laboratorijski uzgojene kvasce kako bi pokrenuli proces, uz primenu velikih doza sumpora kako bi zaustavili fermentaciju i stabilizovali vino pre njegovog prirodom zadatog roka, dakle sporijim, a ne veštački ubrzanim procesom.

Mala grupa lokalnih „raskolnika“ prezirala je ovaj način proizvodnje. Oni su se udružili oko vinara po imenu Marsel Lapjer (Marcel Lapierre), koji je nakon smrti 2010. godine bio uveliko hvaljen kao „papa prirodnih vina“. Prema rečima njegovih prijatelja, Lapjer se požalio da je hemija uništila ukus Božolea, i da su njegovi savremenici “stavili hipoteku na svoju budućnost” proizvodnjom niskokvalitetnog vina u mahnitom ritmu. Lapjer je osećao da je vinarstvo ugušeno zahtevima profita i tržišta, kao i strogim AOC-ovim propisima o tome kakav Božole treba da bude.

Lapjer je bio radikalan – između ostalog, bio je i prijatelj Gija Debora, marksističkog teoretičara i sineaste, kao i pesnikinje Alis Beker-Ho ali bez jasnog puta do revolucije. “Želeli smo da imamo drugačiji život, da promovišemo drugačija vina, ona koja poštuju sebe i ljude koji ga piju”, rekao je Filip Pakale, Lapjerov nećak i kolega vinar.

Ono što su oni iskoristili je bila jeretička ideja potekla iz neobičnog izvora. Lapjer se 1980. susreo sa Žilom Šoveom, lokalnim trgovcem vina (koji je voleo svoja odela od tvida), tada već zašao u svoje 70-te, i koji je godinama pravio svoje, male količine vina bez ikakvih aditiva. Šove, školovani hemičar koji je objavljivao zapažene radove o fermentaciji vina, smatrao je da zdravi, raznovrsni divlji kvasci iz istog vinograda odakle potiče i grožđe ujedno proizvode najkompleksnije, najtananije i najpoželjnije vinske bukee. Iako je sumpor-dioksid moćna antimikrobna supstanca, Šove je pisao da sumpor i druge dodatke smatra “otrovima” koji su ograničavali dobar rad njegovih voljenih kvasaca.

Šoveova pravila za proizvodnju vina logično slede njegovu opsesiju fermentacijom i uklanjanjem hemikalija: grožđe je moralo biti zdravo i bez pesticida kako bi se uzgojio divlji kvasac; vinarstvo je moralo biti sporo i izuzetno pažljivo, jer bi bez konzervansa bilo koji komad trulog voća ili nečiste opreme mogao uništiti čitav proces. “Šove nam je dao ova pravila i naučnu podršku”, rekao je Pakale, opisujući njegove tehnike kao “temelj uzgajanja prirodnog vina”.

Teško je preceniti koliko je u to vreme sve ovo izgledalo smešno: Pravljenje vina bez sumpora je 1980-tih bilo poput veranja planinskim liticama bez užeta. Francuska vlada je još od 19. veka promovisala i regulisala njegovu upotrebu, a moderni enolozi su smatrali da je bez njega nemoguće napraviti vino. Sumpor je vinarima pružio kontrolu fermentacije i zaštitu od bakterijskog kvarenja. Sumpor je bio panacea – ekvivalent penicilina u svetu vina.

Mršavi su bili izgledi spravljanja pristojnog vina bez dodavanja sumpora , ali su Lapjer i njegovi prijatelji istrajali. Njegovi dnevnici opisuju loše žetve, temperamentne kvasce koji uzrokuju da čitave berbe budu slabe, neubedljive i s nakiselim vinima, a trebalo je gotovo 15 godina eksperimentisanja, ujedno i period tokom kojeg je Šove umro (1989) pre nego što se čitav proces spravljanja konzistentno dobrog vina s “neznatnim intervencijama” ustalio negde 1992.

Dokazujući da mogu da urade nemoguće, Lapjer i njegovi prijatelji su postigli jednu vrstu čudnovatog uspeha, pomalo kao bend čiji noseći i prepoznatljivi zvuk istrajava sasvim izvan geografskog i kulturnog mejnstrima. Na lokalu su ih smatrali ekscentricima. Vinski novinar Tim Etkin jednom je u časopisu za hranu Saveur napisao da su neretko bili predmet prezrivog podmeha svojih suseda iz obližnjih vinograda.

Ali Lapjerov „bend prirodnih vinara“ uzgajao je usput i malobrojne posvećenike kako u Parizu tako i u inostranstvu; one koji su imali dovoljno entuzijazma da javno zagovaraju i gotovo  „propovedaju“ ovakav način proizvodnje vina. “Kada sam ih okusio [tokom devedesetih], skoro da sam počeo da lebdim. Moj Bože, pomislio sam, duh Šovea je još živ”, rekao je 2010. jedan američki uvoznik vina, Kermit Linč u intervjuu za magazin Vine Spectator. Japanci su takođe bili oduševljeni, i spadali su u te prve preobraćenike – oni su bili “prvi veliki kupci”, rekao je Olivije Kuzen. “Imali su dobar ukus i dobro su plaćali.”

Lapjer nije bio jedini koji je pokušao da pravi vino bez sumpora – veliki broj izolovanih vinara širom Francuske i Italije eksperimentisao je na sličan način – ali neka kombinacija posvećenosti, njegove lične veštine i talenta kao vinara i naučnog impresuma Šoveovog procesa spravljanja vina učinili su da baš njega proglase „prvosveštenikom prirodnih vina“. Nakon višegodišnjeg rada u mraku, Lapjerovo delo je potvrđeno rezultatima drugih vinara koji su koristili njegov prototip za formiranje jednog razuđenog ali osvešćenog pokreta, oslobodivši  se konvencija i prerastajući u „varvare“ na kapiji vinskog carstva.

Devedesetih godina prošlog veka, kada je ova vinarska scena krenula u osvajanje Evrope preko Božolea, a onda i čitave Francuske, usput je zadobila i neku vrstu radosnog anahronog karaktera koji ne potpada pod aktuelne vinske trendove. Mnogi vinari su prihvatili hiper-lokalizam, sadeći dugo zapostavljene, „autsajderske“ i autohtone sorte grožđa i usput usvajajući arhaične tehnike proizvodnje. Grupa koja se nalazi u dolini Loare „pogurala“ je misticizam u prvi plan, kroz interesovanja za biodinamičku poljoprivredu koju je skoro jedan vek ranije izmislio austrijski okultni filozof Rudolf Štajner (onaj iz kontroverznih škola mišljenja). To je uključivalo promovisanje biodiverziteta u vinogradu, ali i zakopavanje kravljih rogova i utrobe kako bi se formirale „kosmičke antene u tlu – isijavajući zauzvrat svim onim što je životno i astralno“, piše Štajner na jednom mestu.

Jesu li vina postala lošija? (1/3)


Zagovornici „prirodno uzgajanih i prirodno proizvedenih vina“ zastupaju stav da je sve u savremenoj vinarskoj industriji etički, ekološki i estetski pogrešno – i da je to faktor koji je izazvao najveću podelu u svetu vina – razdor dug čitavu  jednu generaciju.

Ako ste bili te sreće da 2011. večerate u „Nomi“ u Kopenhagenu – restoranu koji je upravo krunisan titulom „najboljeg restorana na svetu“ –  možda vam je u njemu posluženo jedno od jela koja su svjevrsni potpis ovog gastronomskog Panteona: samo jedna sirova školjka, Jakobova kapica, izlovljena u Severnom moru, naprosto razdvojena nožem, u posudi koja se penuša od vlažnog peršuna posutog sitno naseckanim renom, podsećajući na pahulje rasute po „travi“ od peršuna. Bilo je to tehničko i konceptualno čudo koje je trebalo da sladokusce evocira na oštru klimu nordijskih obala zimi.

Ali, ono što je gotovo i značajnije od tih vrhunskih jela bilo je samo piće koje ga je pratilo: čaša blago zamućenog, primetno kiselkastog belog vina iz gotovo nepoznatog vinograda u francuskoj dolini Loare, koja je u to vreme bilo dostupno za oko nešto manje od 9.5 evra po flaši. To je, svakako, bio čudan izbor za jelovnik koji u proseku košta 300 funti po gostu. Bilo je to takozvano prirodno vino – proizvedeno bez ikakvih pesticida, hemikalija ili konzervansa – proizvod pokreta koji je pokrenuo najveći sukob u svetu vina koji traje već čitavu jednu generaciju.

Uspon proizvodnje prirodnog vina je doveo do toga da ove neobične boce postanu glavna atrakcija u mnogim svetski priznatim restoranima – danska Noma, Mugaritz u San Sebastijanu, londonski Hibiscus. Njih zagovaraju i promovišu somelijeri koji veruju da su tradicionalna vina postala preterano obrađena, praveći iskorak sa kulturom hrane koja visoko kotira sve ono na meniju što je sa lokala tj iz kraja u kojem se nalazi restoran. Nedavna studija je pokazala da 38% vinskih lista u Londonu sada ima barem jedno organsko, biodinamičko ili prirodno vino (kategorije se mogu preklapati) – više nego trostruko u odnosu na 2016. godinu. Tajms je prošle godine pisao da će “Čudni i divni ukusi ovladati vašim čulima, otkrivajući svakovrsne otkačene vrste mirisa i neočekivanih ukusa.”

Kako je pokret proizvođača prirodnih vina narastao, tako je, usput, stvarao i – neprijatelje. Brojni su oni koji kažu da je uzgajanje „prirodnih vina“ jedan oblik ludizma, izmotavanja, neobični vinogradarski pokret koji osporava vosak na vinskim zapušačima a hvali nakiselost, vinogradarske greške koje je u prošlom stoleću nauka o vinima mukotrpno pokušavala da iskoreni. Prema ovom gledištu, prirodno vino je kultna namera da se učini napredak u korist vina koja, zapravo, najviše odgovaraju ukusima seljaka iz Starog Rima. Časopis Spectator ga je uporedio sa „iščašenim sajderom ili pokvarenim šerijem“, dok je magazin Observer objavio kako je ispijanje „prirodnih vina“ nalik „oštrim, odbojnim naletima kiseline koja vam potera suze na oči“.

Jednom kada znate šta da tražite, prirodna vina se lako uočavaju: obično su mirisnija, mutnija, izrazitije voćne arome, kiselija i, opšte uzev „istinitija“ tj autentičnija od ukusa grožđa današnjih tradicionalnih vina. Ona, na neki način, predstavljaju povratak na osnovne elemente koji su učinili da se ljudska bića zaljube u vino onda kada su počela da ga prave, pre oko 6000 godina. Zagovornici prirodnog vina veruju da je skoro sve što se tiče moderne vinske industrije od preko 150 milijardi evra – od načina na koji se spravljaju, do načina na koji ga kritičari i „dežurni policajci“ tretiraju kao dobra ili loša – etički, ekološki i estetski pogrešno. Njihova ambicija je da uklone veštački isprodukovane „zamke“ u proizvodnji – procedure koje su se razvijale paralelno sa višedecenijskim ekonomskim procvatom u industriji, dakle… pustimo neka vino bude vino.

60-80% prirodnih vina treba piti u prvoj godini, period nakon kojeg započinje njihovo kvarenje 60-80% prirodnih vina treba piti u prvoj godini, periodu nakon kojeg započinje njihovo kvarenje

Međutim, među kritičarima vina postoji duboko uvreženi skepticizam da pokret prirodnih vina namerno ruši norme i hijerarhije onih koji su svoje živote posvetili veštini spravljanja dobrih vina. Zamagljenost samog pojma kao i procedura za dobijanje onoga što se, zapravo, smatra prirodnim vinima je za ovakve tradicionaliste posebno uznemirujuća. “Ne postoji zakonska definicija ili propis kojim se objašnjava šta su to prirodna vina”, rekao mi je Mišel Betan (Michel Bettane), jedan od najuticajnijih francuskih visnkih kritičara. „Ona (definicija) postoji samo zato što se tako proglašava, jer je iskrsla na neki način. To je fantazija marginalnih proizvođača.“ Robert Parker, možda najveći svetski vinski kritičar, nazvao je prirodna vina „nedefinisanim prevarama “.

Za ljubitelje prirodnih vina, međutim, upravo je nedostatak strogih pravila deo njihove draži. Na nedavnom sajmu prirodnih vina u Londonu, pojavili su se vinari koji su uzgajali vinovu lozu upravljajući se po Mesečevim menama, a na svojim štandovima nisu imali računare; jedan učesnik sajma je svoje grožđe uzgajao od divlje loze u planinama Gruzije; bio je tu i par koji je oživeo jednu staru špansku tehniku postavljanja vina u velike čiste staklene demižone na otvorenom, kako bi uhvatila sunčevu svetlost; drugi su svoja vina stavljali da odleže u ručno rađenim glinenim posudama, zakopana pod zemljom kako bi ih ohladili… onako kako su to činili njihovi prethodnici u doba antičkog Rima.

Sebastijen Rifo (Sebastien Riffault), iz doline Loare, već deceniju upravlja organizacijom koja se bavi trgovinom organskim vinima „L’Association des Vins Naturels“. Rekao je da je njegova osnovna tehnika, naprosto, “praviti vino kao u prošlom stoleću, a u njega ništa ne dodavati”. To znači koristiti samo organsko grožđe, ručno pokupljeno i polako fermentirano sa divljim kvascima iz vinograda (većina vinara koristi laboratorijski uzgojene kvasce, za koje Rifo kaže da su konstruisani “kao F1 automobili, kako bi ubrzali fermentaciju”). U vina se ne dodaju hemikalije protiv mikroba, a sve je flaširano – trunke i komadići – sve – bez filtriranja. Rezultat toga je da Rifoov „Sanser“ (Sancerre), koji izlazi u boji tamnog ćilibara i veoma je sladak, ima ukus poput „ušećerenog meda i svežeg limuna“. Odlično je, ali daleko od “bledo žute” sa “notom svežeg voća  i belim cvetovima”, kako je Sanser opisan u zvaničnim uputstvima francuskih vinara. „Nije za svakoga. Nije napravljeno kao brza hrana. Ali je zato potpuno čisto ”, rekao mi je Rifo.

Iako bi do pre samo 20 godina Rifo i njegovi savremenici bili ignorisani, oni danas imaju uporište u glavnim tokovima ekskluzivnih vinskih karti, a njihov pristup mogao bi da transformiše vino kakvo poznajemo. “Nekada smo se borili”, kaže Filip Pakale (Philippe Pacalet), jedan takav „organski vinar“ iz Burgundije. „Ljudi nisu bili spremni. Ali, kuvari se menjaju, baš kao i somelijeri i čitave generacije”, nastavio je. “Danas su spremni na tržištu.”

Na prvi pogled, ideja da bi vino trebalo da „bude prirodnije“ deluje apsurdno. Sama vinska ikonografija, sve do dizajna etiketa, sugeriše na miran i tih svet pun zelenih brežuljaka koji se valjaju do kraja horizonta, seoskih berbi i vinogradara koji silaze do podruma kako bi proverili pomalo tajanstveni proces fermentacije. Grožđe dolazi u vašu staklenku preobraženo, ali relativno netaknuto.

Ipak, kako zagovornici prirodnih vina ističu, način na koji se danas proizvodi većina vina nije ni nalik slično viziji ove malopređašnje „bajkovite razglednice“, tj izmaštane predstave. Vinogradi su natopljeni pesticidima i đubrivima kako bi se zaštitilo grožđe, koje spada u notorno krhke useve. Izveštaj francuske vlade iz 2000. godine navodi da vinogradi koriste 3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta, ali da zato upotrebljavaju 20% ukupne količine potrošenih pesticida. Jedno istraživanje je 2013. pronašlo tragove pesticida u 90% vina dostupnih u francuskim supermarketima.

Kao odgovor na to, mali ali sve veći broj vinograda uveo je organsku poljoprivredu. Međutim, ono što se dešava kada se grožđe obere je već daleko manje ispitano, a prirodnim zaljubljenicima u vino to jedva da je manje zastrašujući proces. Savremeni proizvođač vina ima pristup ogromnoj paleti sredstava: od intervencija, od superbrzog laboratorijski uzgojenog kvasca, do antimikrobnih sredstava, antioksidanata, regulatora kiselosti i gelova za filtriranje, sve do industrijskih mašina. Vino redovno prolazi kroz proces stabilizacije kako bi se sprečilo formiranje kristala kalcijuma i kalijuma, u njega se ubrizgavaju razni gasovi kako bi  se zaštitilo ili postalo „vazdušasto“, ili pak „rastavilo“ na svoje sastavne elemente procesom reverzne osmoze, čime se tečnost rekonstituiše uz bolji odnos alkohola i grožđanog soka.

“Prirodni vinari” veruju da ništa od toga nije potrebno. Osnove vinarstva su, u stvari, skoro zapanjujuće jednostavne: sve što ovaj proces podrazumeva je – gnječenje celog zrna zrelog grožđa. Kada kvasci koji žive na ljusci grožđa dođu u kontakt sa slatkim sokom iznutra, oni počinju da se šire na šećere, oslobađajući u vazduh mehuriće ugljen-dioksida i lučeći alkohol u smešu. Ovo se nastavlja sve dok u vinu više ne bude šećera, ili kada kvasci učine smešu tako alkoholizovanom da čak ni oni ne mogu živeti u njoj. U ovom trenutku, strogo govoreći – vi već imate vino. Tokom milenijuma, otkako je čovek prvi put ušao u taj proces, vinarstvo je postala veština – umetnost koja podrazumeva visoko specijalizovanae tehnike, ali je osnovna alhemija ostala u suštini potpuno nepromenjena. Fermentacija je onaj neizbežni korak. Šta god da joj prethodi – to je sok od grožđa – i sve ono što potom sledi je – vino.

“Kvasci su ona ključna ’kopča’ između vinove loze i nas koji pijemo vino”, govori Pakale tonom koji odražava dozu poštovanja. „Koristite ga kako bi živi sistem (vino) izrazio informacije o tlu iz kojeg je poniklo. Ukoliko koristite industrijske tehnike, čak i ako je to mala operacija, pravite industrijski proizvod.” Gledano na ovaj kvazi-spiritualni način, posao vinara je da uzgaja zdravo grožđe, da teži ka zdravoj i jednostavnoj fermentaciji i da što manje interveniše.

U praksi, to znači bez metoda koje su modernim vinogradarima dale toliko ključnu kontrolu nad svojim proizvodima. Čak i radikalnije: to znači odbacivanje očekivanja koja propagiraju vodeći tokovi vinske kulture, koji nalažu da vino iz određenog regiona uvek treba da se proba na određeni način, i da vinar radi poput dirigenta, intervenišući kako bi samo pojačao ili ublažio već postojeće razne elemente vina, sve dok iz njega ne bude izbila melodija koju publika očekuje. “Važno je da sancerre ima ukus kao sancerre, onda možemo početi da utvrđujemo nivo kvaliteta”, kaže Ronan Sejbern, šef privatnog vinskog kluba i bara „67 Pall Mall“.

U Francuskoj, koja i dalje ostaje kulturni i komercijalni centar vinskog carstva, prihvatljivi stilovi proizvodnje vina nisu samo pitanje istorije ili konvencija već su utvrđeni zakonom. Da bi vino uspelo da dobije oznaku porekla iz određenog regiona, vinar se mora pridržavati strogih smernica o tome koje se grožđe i tehnike proizvodnje mogu koristiti, kao i načina na koji bi vino koje je proizvelo trebalo probati. Ovaj sistem sertifikacije tj „appellation d’origine contrôlée“ (AOC) ili “zaštićena oznaka porekla”, sprovode vinski inspektori kao i paneli na kojima enolozi naslepo probaju vina. Vina koja ne ispunjavaju ove standarde označena su kao “vin de France”, generičkom oznakom koja ukazuje na nizak kvalitet, što ih čini manje privlačnim za kupce.

Neki prirodni vinari su se pobunili protiv ovog zakona, za koji smatraju da samo pojačava dominantne stilove i metode koji uništavaju vino. Godine 2003., prirodni vinar Olivije Kuzen (Olivier Cousin) odlučio je da se povuče iz svog lokalnog ogranka AOC-a, izražavajući u svom pismu žaljenje jer je ispunjavanje njihovih standarda značilo da “se po grožđu mora iz sve snage raspaliti mašinama, dodavati mu sulfate, enzime i kvasac, sterilizovati i filtrirati”. Kada je odbio da njegova vina nadalje nose AOC-ovu etiketu da su zvanično poreklom iz Anžuja, on je, zapravo, bio gonjen zbog kršenja propisa o označavanju vina, a ne zbog same „nasilnosti“ procedure pravljenja vina, na koju se poziva Kuzen. Kao odgovor na to, Kuzen je napravio dobru predstavu: doterao je svog konja za vuču pred stepenište gradske sudnice, zajedno sa bačvom svog „uvredljivog“ vina koje je točio prolaznicima. Ali, na kraju je ipak promenio etikete.

“Ljudi iz francuskog AOC-a su lažljivci”, kaže Olivijeov sin Baptist, koji je preuzeo nekoliko vinograda svog oca. “Lokalne oznake su stvorene kako bi se zaštitili mali proizvođači, ali sada oni (AOC) samo nameću loš kvalitet.”

Očekivanja u vezi ukusa koji bi vino iz određenog regiona trebalo da ima protežu se stolećima unazad, premda je globalna industrija, koja je upravo sazdana na njima, u velikoj meri prošlovekovni produkt. A ako se „prirodno vinarstvo“ protivi nečemu, onda je to protivljenje ideji da je moguće uklapati tradicionalne metode vinarstva sa obimom i zahtevima tog (savremenog) tržišta. Prisutan je osećaj da je, pored ekonomskog uspeha, globalizacija „nežno ali snažno“ prisilila svet vina na dosadni komformizam zadovoljavanja najširih masa.

Francuska je dugo bila središte vinskog sveta, ali do sredine 20. veka većina vinograda je bila mala i radilo se uglavnom ručno. U očima prirodnih vinara, „trulež“ masovne produkcije je započela u decenijama nakon Drugog svetskog rata: kada su francuski vinogradi modernizovani a vinarska industrija prerasla u globalnog ekonomskog giganta. Ovim razočaranim posmatračima, ono što izgleda kao priča o tehničkom i ekonomskom trijumfu je zaista tragična priča o tome kako je vino skrenulo s pravog puta

Francuska je pre Drugog svetskog rata imala samo 35.000 traktora; u naredne dve decenije nakon IIsv.r., imala ih je više od milion, kao i pristup pesticidima i đubrivima iz Sjedinjenih Država. Istovremeno, enolozi, ljudi koji proučavaju vino, fokusirali su se na nauku, kako bi poboljšali svoj proizvod. Posebno su tu prednjačili Emil Pejno i Paskal Ribero-Gajon (Emile Peynaud, Pascal Ribéreau–Gaion), neumorno radeći na uspostavljanju akademskog legitimiteta svojih „rezultata“, a zatim su izgradili most, čvrstu industrijsku vezu između laboratorija i vinskih podruma. “U prošlosti smo slučajno pravili veliko vino”, izjavio je jednom Pejno. Budućnost bi, po njemu, trebalo da je rigoroznija; da ništa ne prepušta slučajnosti već – laboratoriji i nauci.

Pejno je pomogao standardizaciji načina na koji se vina proizvode. Njegov najveći – a ujedno i najjednostavniji – uspeh sastojao se u ubeđivanju vinara da zasade grožđe višeg kvaliteta, kao i da koriste više sterilne opreme. Ali on je, takođe, bio pionir i popularizator upotrebe laboratorijom nadahnutih testova za indikatore kao što su pH, šećer i alkohol, što je, istine radi, proizvodnji vina dalo novu naučnu jasnoću.

Ovaj proces modernizacije predstavljao je ogroman uspeh. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, izvoz francuskih vina iznosio je preko milijardu dolara, što je skoro deset puta više u odnosu na samo dve decenije ranije, a više od svih rivala zajedno: Italije, Španije i Portugala zajedno. Kako se tržište širilo, tako su se druge zemlje jagmile u što vernijem oponašanju francuskog modela. Francuski tehničari i konsultanti bili su angažovani od strane novih svetskih vinarija da ih nauče novoj nauci o enologiji i klasičnom francuskom stilu proizvodnje. U jednom trenutku Mišel Rolan (Michel Rolland), najuticajniji među ovim putujućim savetnicima, imao je više od 100 klijenata širom sveta.

I, tako – dok je sve više zemalja počelo da proizvodi vina, sva su ona definisana granicama koje su iscrtali  Francuzi. Kaberne sovinjon i merlo, sorte grožđa neraskidovo povezane sa Bordoom – dugo se su se smatrali kraljevima francuskih vinskih regija – da bi potom bili zasađeni u novim vinogradima koji su nikli posvuda, od Čilea do Kanade. Čak je i Italija, koja je oduvek dobrano zaostajala u smislu profita i prestiža, počela da sve učestalije beleži šampionske pozicije na najvećim međunarodnim takmičenjima vina spravljenih u bordoškom stilu – od grožđa poniklog na tradicionalnoj francuskoj lozi, uzgajanoj u Toskani.

Počev od 1980-ih godina, ove vrste bordoških vina – teških, blago slatkih i visoko alkoholnih, napravljenih uz pomoć francuskih konsultanata – uspela su da korak po korak zadominiraju globalnim tržištem. Nova generacija kritičara ih je volela, naročito svemoćni Robert Parker, samozvani “zastupnik potrošača” koji bi probao i do 10.000 vina godišnje u svojoj kućnoj kancelariji u Merilendu, i čije su preporuke mogle da neku vinariju ili uznesu do zvezda ili je sruše u blato (Britanski vinski kritičar Hju Džonson u svojim memoarima opisuje Parkera kao “diktatora vinskih ukusa” unutar “imperijalne hegemonije” u meri u kojoj je kontrolisao bogatstvo svetske vinske industrije.)

Sorte vina koje su Parker i njegovi vršnjaci zagovarali postale su ključni međunarodni trend i stil. U izrazu je postojao nagoveštaj prezira, osećaj da je taj internacionalizam prekinuo vezu između vrste vina i mesta gde se proizvodi. Uistinu, ovu kritiku bi bilo teško osporiti. Uzmimo samo jedan primer: od 1970-ih godina do danas, površina pod vinogradima posvećenim autohtonom grožđu u Italiji pala je za polovinu, često bivajući zamenjena tradicionalno francuskim sortama.

BOE: od praha i pepela do šampiona globalnog biznisa


Kako je umiruća fabrika postala simbol kineske tehnološke moći

Pre četvrt veka, Beijing Electron je visio na ivici kolapsa: ovog vladinog giganta bacila je na kolena superiorna inostrana tehnologija. Decenijama nakon toga, uz milijarde dolara podrške iz državnih fondova, ponovo nazvana BOE Technology Group Co. Posluje sa najvećim gigantom, Eplom, a cilj joj je da postane najveći proizvođač i dobavljač ekrana najnovije generacije.

Za ovakav preokret zaslužan je izvesni računovođa nižeg ranga, po imenu Vang Dongšeng. On je preuzeo jednu fabriku vakumskih cevi koja je loše poslovala – a zatim je preklinjao svoje podređene za novac, koji bi mu poslužio za spasavanje svoje investicije; u jednom trenutku bavio se proizvodnjom vodice za ispiranje usta kako bi spojio kraj s krajem. Međutim, on je napokon obezbedio kapital iz Pekinga, dakle uz finansijsku pomoć države, kako bi pokrenuo izgradnju najvećeg pogona za flat ekrane. On je osmislio način kako da BOE uzdigne do samog vrha u oblasti proizvodnje ovakve vrste ekrana: ovladavanje savitljivim displejevima koji podržavaju generaciju savitljivih pametnih telefona – recimo Samsungovog modela Fold i, možda nekog budućeg ajfona.

Prototip BOE OLED ekrana u sedištu kompanije u Pekingu. Foto: Gilles Sabrie / Bloomberg

Prototip BOE OLED ekrana u sedištu kompanije u Pekingu. Foto: Gilles Sabrie / Bloomberg

Danas je BOE simbol izuzetnih tehnoloških ambicija Kine. Samrtni ropac u kome se našla ova kompanija – i to u dva navrata – nigde se ne uočava ako danas prošetate ovom fabrikom vrednom sedam milijardi dolara ameštenoj na periferiji Čengdua, zapadnokineskog grada poznatog po začinima i pandama. Dovoljno velika da pokrije 16 fudbalskih terena, ova fabrika isporučuje skupe organske diodne ekrane, koje Apple i Huawei Technologies žele da stave u svoje uređaje.

BOE će do kraja ove godine postati vodeći svetski proizvođač telefonskih OLED ekrana – kome će parirati još jedino Samsung – s mesečnim kapacitetom od oko 64.000 panela, rekao je Žang Ju, viši potpredsednik u BOE zadužen za marketing. On kaže da je to količina dovoljna da mesečno opremi šest miliona sklopivih telefona. Žang takođe brine o korisnicima koji kupuju nosive uređaje (wearable devices), automobilske instrument table, uređaje i televizore. Ugovor za ajfon, kako neki analitičari predviđaju, omogućio bi da se BOE ustoliči kao jedan od retkih proizvođača u ešalonu onih koji čine tržište vredno 39 milijardi dolara – i to samo onih koji proizvode ekrana pametnih telefona.

“Sklopivi ekrani su revolucionarna sila koja pokreće sledeću veliku promenu”, rekao je Žang. „Imamo sveobuhvatan plan za posao sa OLED displejevima. Ekrani za mobilne uređaje samo su delić čitave poslovne šeme. ”

Unutar fabrike u Čengduu, robotske ruke obrću staklene panele velike kao košarkaške table kao da su listovi papira. Na staklenim podlogama, zatvorenim u transparentne vakumske kocke bez ijednog zrna prašine, formira se film debljine 0,03 mm, pre nego što se dodaju slojevi elektronike. Laseri visokog napona zatim odlepe početnu membranu kako bi otkrili gotov proizvod. To je simfonija preciznosti i nijedna ljudska ruka mu se ne približava tokom procesa koji traje tek nekoliko sekundi.

Zaposleni izvlači BOE ekran kako bi pokazao svoju multi-touch funkciju. Foto: Gilles Sabrie/ Bloomberg

Zaposlena piše po BOE ekranu kako bi pokazala njegovu multi-touch funkciju. Gilles Sabrie/ Bloomberg

Brzi uspon BOE treba da zahvali državi. Potpisani su sporazumi sa zvaničnicima širom Kine, uključujući i entitete koje podržava vlada i koji su pristali da pomognu u prikupljanju najmanje 20,5 milijardi juana za još jednu fabriku u Fužou, u južnoj Kini. Druga pomoć je došla u obliku zemlje, energije i povoljne politike.

To je vrsta pomoći koja je Trampovu administraciju dovelo na ivicu, ali to nije sve u vezi sa ovakvim „poklonima“ od vlade. Kako bi podstakao svoje širenje, dug BOE-a je skočio četiri puta, na rekordnih 118 milijardi juana, od kada je počeo da razvijat OLED 2014. godine.

Kao javno listirana kompanija koja je prisutna na berzama, i čiji je biznis povezan s Eplom i Samsungom, BOE je izbegla onu vrstu kontrole koja muči Huawei. U novembru je, međutim, „Korejski ekonomski dnevnik“ (Korea Economic Daily) izveštavao o tome da je BOE među kineskim kompanijama koje su ilegalno kupile Samsungovu tehnologiju savijajućih ekrana, navodeći anonimne izvore iz tužilaštva i poslovnih krugova.

Ovaj je potez usledio nakon kontroverzne akvizicije korejske kompanije Hydis iz 2003. godine, specijalizovane za razvoj ekranske tehnologije, koja je pružila zdravu osnovu za početno poslovanje BOE-a. Sporazum o preuzimanju je svojevremeno podstakao optužbe sindikata da je „pokupio“ tehnologiju i inovacije pre nego što je tu „komšijsku“ kompaniju doveo do kolapsa. BOE je za propast Hidisa okrivio sindikate, odbijajući da zvanično prokomentariše slučaj tehnološke krađe.

Uprkos tome što je zaslužan za obnovu BOE, Vang je zadržao slab medijski profil, bez intenziviranja „medijskog cirkusa“. On je odbio da bude intervjuisan za potrebe ove priče.

“Respekt za nove tehnologije i upornost u kreiranju inovacija spadaju u osnovne vrednosti BOE-a,” izjavio je Vang na novembarskoj deoničarskoj konvenciji, u govoru koji je potvrdila kompanija.

Nakon izgradnje široke palete i velikog broja modela LCD ekrana, BOE je sada rešio da se specijalizuje za OLED jer je raskošniji u bojama koje emituje, a takođe troši manje energije i tanji je. Može biti zakrivljen, uvijen ili umotan – može biti postavljen u bilo koji oblik bez narušavanja životnosti i vernosti prikazane slike; zato je Apple i odlučio da ga iskoristi za svoje vrhunske iPhone uređaje u bliskoj budućnosti, dok ga Huavej koristi u svojim sklopivim telefonima po ceni od „samo“ $2,600.

U čemu je ovde štos?

OLED košta pet puta više od LCD-a, naduvava cene koje nudi kupcima i ometa isporuke. Ali, zaposleni u ovoj kineskoj kompaniji bili su ubeđeni da će fleksibilni telefoni u budućnosti dobiti na zamahu, da će „upecati“ kupce, povećati proizvodnju i smanjiti troškove.

Fabrika u Čengduu koja je 2017. pokrenula serijsku proizvodnju bila je prva glavna baza za OLED tehnologiju, i sada izbacuje oko 32.000 panela mesečno, što je skoro 70% projektovanog kapaciteta. Upravo se gradi još jedan sličan objekat u obližnjem Mjanjangu, u kojem će se proizvoditi isto toliko.

Međutim, s obzirom da su ti pogoni „utolili“ samo polovinu svog predviđenog „apetita“ za OLED, BOE planira ove svoje fabrike “preslika” na područje susednog Čongkinga i Fužoa, ciljajući na masovnu proizvodnju već od naredne 2020. godine. Ti projekti će koštati 14 milijardi dolara. Takođe se počinje sa testiranjem proizvodnje daleko većih panela (površine gotovo 10 kvadratnih metara) u Hefeiju: ovi paneli upotrebljavaće se za veće uređaje kao što su televizori. Taj projekat će po obimu i kvalitetu konačno moći da se takmiči protiv kompanija kao što je LG.

To je ona vrsta ekspanzije koja Kinu izdiže u red vodećih svetskih proizvođača ekrana najnovije generacije. Kineski dobavljači, predvođeni BOE-om i Tianma Microelectronics-om sa sedištem u Šenženu sačinjavaju oko četvrtine globalnog tržišta fleksibilnim OLED panelima, a na dobrom su putu da uhvate kopču sa svojim korejskim rivalima nešto posle 2020. godine, navodi TrendForce.

Ali, isto tako, otvara se mogućnost prevelike proizvodnje na tržište, što ujedno povećava i rizike koje na sebe preuzima BOE, kompanija koja je ostvarila prihod od 96 milijardi juana i čija je tržišna vrednost oko 20 milijardi dolara.

“Mala i srednja tržišta uređajima sa OLED tehnologijom, na čijem je čelu Samsung Display, već se suočavaju sa prekomernim kapacitetom”, napisao je Džeri Kang, glavni analitičar u IHS Markit-u. „Potražnja nije sasvim zadovoljavajuća usled još uvek visoke cene.“

BOE je prošle godine nadmašio LG Display, postavši najveći proizvođač LCD ekrana u svetu. Sada namerava da duplira proizvodnju OLED ekrana, u tržišnoj niši u kojoj je, barem za sada, i još zakratko, Samsung trenutno jedini dobavljač ekrana za ajfone.

“Ljudi mogu početi da otkrivaju da je BOE sada u mogućnosti da utiče na poslovni put i know-how čitave svetske industrije ekrana”, rekao je Boyce Fan, direktor istraživanja i razvoja u TrendForce-u. “I dok kineski snabdevači osporavaju dominaciju Južne Koreje u OLED-u, kineski brendovi mobilnih telefona biće više nego srećni da se odluče za ovakve kućne ekrane.”

Beijing Electron je u svom zenitu 50-tih i 60-tih bio najveći proizvođač elektronskih komponenti u Kini, izbacujući na tržište vakuumske cevi ponikle na sovjetskoj tehnologiji. A onda su nastupila teška vremena, nakon što je 1979. politika otvaranja Denga Sjaopinga inicirala priliv vrhunskih stranih tehnologija, prisiljavajući kompaniju da otpusti 10.000 zaposlenih iz svoje glavne fabrike koja se nalazila severoistočno od Pekinga. Žang se i dalje dobro seća kako je oko 90% diplomiranih studenata regrutovanih 1988. godine otišlo zbog malih plata. Inženjeri koji su ostali bili su plaćeni manje od čistača u obližnjem hotelu, a kako je mlado kvalifikovano osoblje odustalo od ovakvog posla, tako je u pogonu ostala isključivo starija, nekvalifikovana radna snaga.

Vang, tada rukovodilac sektora za računovodstvo mogao je sebi osigurati bolji posao na nekom  drugom mestu, ali je prst sudbine hteo da ovaj 61-godišnjak bude izabran za šefa, pa je odlučio da pokuša još jednom. Reformu je započeo 1992. godine, tražeći od uprave i radnika da prikupe kapital kako bi sprečili bankrot. Očajnički nastojeći da održi fabriku na površini, Žang je rekao da je oko 2.600 zaposlenih prikupilo nešto više od 6,5 miliona juana (milion dolara), dok su neki dali i svoje petogodišnje plate.

Ipak, to jedva da je bilo dovoljno da plati kamatu na izdate kredite, uz to, nije se mogla naći bilo kakva profitabilna osnovna delatnost kada je potražnja za elektronskim cevima bila strmoglavo padala. Žang, koji se poslovnom timu pridružio kao inženjer hemije je jednom prilikom rekao da su se „oprobali u više vrsta biznisa nego što ih se možemo i setiti”. Pokušalaži su i s vodicom za ispiranje usta i čak pokrenuli agenciju za zapošljavanje kako bi zaradili neki novac. Nijedna od ovih zamisli nije funkcionisala.

Fabrika je aprila 1993. preimenovana u Beijing Oriental, a Vang ju je usmerio ka televizorima u boji, izbacujući katodne cevi pre nego što je početkom 2000-tih otpočeo proizvodnju ravnih panela.

 „Mnogo je faktora koji su podstakli značajan rast BOE. Mislim da su vladina politika finansijske podrške izglednih projekata, kao i napori BOE-a da nadjača žestoku konkurenciju, dva ključna razloga (za uspeh ove kompanije)“, ocenjuje Bojs Fen iz Trendforsa.

BOE se u to vreme suočio sa još jednom odlukom koja je bila pitanje života ili smrti: na koju vrstu ekrana se kladiti? U koju vrstu displeja najviše uložiti i rizikovati?

 Nakon interne rasprave, došla se do zaključka da treba podržati istraživanje i razvoj fleksibilnog OLED-a, za koji su neki primetili da će biti faktor koji odskače od ostatka tržišta.

“Bio je to izuzetno težak zahtev, i svi su bili pod ogromnim pritiskom”, evocira se Žang. A takva odluka je za sobom zaista i povlačila rizik koji je pitanje života ili smrti ove fabrike: ako BOE ne bude uspela da komercijalizuje OLED ekrane u roku od tri godine, kompanija bi mogla da propadne pod teretom sopstvenih dugova, rekao je on.

BOE je započeo sa malom probnom linijom 2011. godine, uoči svog prvog prototipa koji se pojavio 2013. godine. Usledile su godine istraživanja i regrutacije vrhunskih talenata sa elitnih domaćih univerziteta koji su dugo i predano radili u njihovoj laboratoriji u Pekingu, izvodeći stotine eksperimenata u potrazi za pravim, velikim i najboljim dostignućima.

Stvari više nisu tako opasno rizične i ne zavise od jednog poteza. Sedište ove kompanije danas zauzima jedan pozamašan ugao u sklopu pekinškog industrijskog parka, sa prestižnim susedima – Mercedesom i Dženeral Elektrikom; na ovom mestu, prikazuju se stvari koje tek treba da dođu, recimo, potpuno transparentni ekrani ili 65-inčni ekran proizveden inkdžet štampom.

“Nekim našim konkurentima u inostranstvu ovo može izgledati kao čudo. Ali, za nas koji smo bili unutar ove priče, to je bio posao čiji je uspeh zahtevao više od decenije valjane i predane pripreme”, rekao je Žang.

 

Yuan Gao, Sam Kim, Peter Elstrom (Bloomberg News)

Ričard Brenson: frustracija kao glavni pokretač


Ovaj milijarder kaže da mu je ta emocija pomogla da uspešno započne Virdžin Atlantik, a da će pomoći i – vama.

Ako mislite da ste pogodili njegovu inspiraciju – grešite.

Koja emocija podstiče ljude da uspešno otpočnu sa svojom kompanijom? Nisu to ni inspiracija a ni strast, niti samopouzdanje. Prema rečima ser Ričarda Brensona (68), osnivača poslovne grupe Virdžin koja pod sobom kontroliše oko 400 kompanija, osećanje potrebno da biste u biznisu postigli nešto iole značajnije je – frustracija.

“Često primećujete šanse i prilike onda kada krenete od lične frustracije”, rekao je Brenson prisutnima na konferenciji Qualtrics X4 Experience Management Summit. Ilustracije radi, on je objasnio na koji način je započeo posao sa Virdžin Atlantikom. “Imao sam 28 godina, bio sam u Portoriku, pokušavajući da dođem do Devičanskih ostrva, a pilot je najavio da moramo da sačekamo do sutra.” Zbog čega? Pa, jednostavno zato što let nije imao dovoljno putnika, pa je otkazan.

To je Brensona učinilo jednim veoma nezadovoljnim klijentom. “Tamo me je čekala jedna divna gospođa, i proklet bio ako bih dozvolio da me čeka do sutra”, prisetio se on. Postojala je samo jedna alternativa – unajmiti avion. Treba reći da, iako je Brenson danas milijarder, u to vreme je njegova diskografska kuća Virgin Records još uvek tražila svoje mesto na tržištu, pošto je potpisao s nekim manje poznatim ili kontroverznim izvođačima, kao što su Sex Pistols. Prema nekim izveštajima, Brenson nije imao dovoljno novca da zakupi avion. Ali, kako je rekao publici, u pomoć mu je pritekla “Jedna od mojih omiljenih fraza: “Zajebi, daj da to uradimo!”

Naravno da ga je krilatica “Zajebi, daj da to uradimo” proteklih decenija uvaljivala u brojne nezgodne situacije… na primer, onda kada je pokušao da balonom preleti Pacifik a završio na Antarktiku umesto u Los Anđelesu (tada skoro je umro), ili, kao kada je nedavno bio teško povređen u spektakularnoj nesreći na biciklu dok je trenirao za Virgin Strive Challenge (2016), u kojoj su on i grupa drugih trijatlonaca trčali, plivali, i vozili bicikle od podnožja Materhorna (čuvenog ski centra Cermat u švajcarskom kantonu Vale), do vrha Etne na Siciliji.

U ovom slučaju, “Zajebi, hajde da to uradimo” dovelo je tada još prilično mladog Brensona da ipak krene dalje i zakupi avion, kako bi mogao da dođe do svoje voljene gospođe. Jednom kada je potpisao ugovor za ovaj čarter let, pozajmio je tablu i na njoj napisao “Virdžin Erlajnz, let za Devičanska ostrva $39 u jednom smeru”. Potom je s tablom u rukama obišao i ostale putnike sa svog otkazanog leta. “I tako sam napunio svoj prvi avion”, priseća se on.

Diskografska kuća… i uz nju avio-kompanija?

Mnogi bi na tome i zastali, pogotovo ako su već bili zauzeti izgradnjom onoga što će, kao što je slučaj sa Ričardom, postati najveća svetska nezavisna izdavačka kuća. U stvari, većina onih koji barataju rizičnim ulagačkim kapitalom (VCs) i stručnjaka za preduzetništvo bi ga posavetovalo da se drži onoga što je već dobro poznavao – uostalom, imao je pune ruke posla sa Virdžin Rekordsom. Ali nakon što je ispunio taj let do zadnjeg sedišta, počeo je da razmišlja o tome kakva su noćna mora tih dana bila sva avionska putovanja. Naime, u to vreme avio-kompanije nisu baš previše marile za ispunjenje svojih obaveza prema putnicima, rekao je on; redovno bi prebukirali letove a onda bi tzv „viškove“ prijavljenih putnika nonšalantno odbacili. Nedopustiv luksuz, ali upravo je ta frustracija dovela do saznanja o novoj poslovnoj niši u svetu avio-biznisa.

Brenson je bio siguran da ovaj biznis može bolje. Dakle, “Zajebi, hajde da to uradimo” je bila odlučujuća taktika koja ga je „pogurala“ da kupi jedan polovni avion i pokuša. Nazvao je izvršnog direktora Boinga i rekao mu: “Ja sam Ričard Brenson, da li biste mi prodati jedan vaš korišćeni 747?”

– “CEO me upitao: ‘Izvinite, a ko ste vi?’ “, prisetio se Branson.

– “Rekao sam mu da ‘posedujem diskografsku kuću Virgin Records i prava da izdajem Seks Pistolse’.”

– Direktor Boinga se jetko našalio: ‘Pa, biće sve OK dokle god na avionima ne budete ispisivali tu reč (Devica – Virgin), jer će u protivnom ljudi pretpostaviti da vaša avio-kompanija neće ići do kraja’. “

Naravno, Brenson je svoju novopečenu avio-kompaniju nazvao upravo tako: Virgin,  a ostalo je istorija. Ona je odmah odskočila od drugih i po tome što je pre bilo koje druge avio-kompanije postavljala ekrane sa zadnje strane naslona sedišta, uz to obezbeđujući stand up barove na svojim letovima. Kada je Britiš Ervejz pokušao da nepoštenom taktikom istisne Brensona iz avio-biznisa, poput, recimo, lažnog saopštavanja putnicima da su njegovi letovi otkazani – Brenson ih je tužio za klevetu i na sudu dobio odštetu od 945.000 dolara, koje je podelio zaposlenima u svojoj kompaniji. Navodno je poznat kao “Božić Bata za bonuse”.

“Sav vaš posao se uvek svodi na to kakvi su ljudi uz vas”, objasnio je on. “Možete imati pet avio-kompanija, i da sve one imaju isti broj letelica 747, ali ono što će ih razlikovati jesu – ljudi. Tako da činimo sve što možemo kako bismo se osigurali da imamo najsretniju grupu ljudi koja radi za nas” (inače, kompanija Virdžin je 2016. prodala Aljasci Erlajnz svoj ogranak Virdžin Amerike, koji je uglavnom poslovao na linijama između gradova američke zapadne obale, a ovaj brend je „penzionisan“ 2018. godine. Ipak, Virdžin Atlantik je i dalje živ i zdrav).

Koje to frustracije danas inspirišu Brensona da razmišlja o osnivanju novih kompanija? Pa, tu je poslovna niša zvana – putovanje železnicom. A onda su tu i – krstarenja. Brenson je strastveni svetski putnik, ali nikada nije kročio na kruzera. “Nikada ne bih sanjao da pođem na krstarenje”, rekao je. “A onda smo poveli razgovor, nešto tipa ‘hej, a šta ako bismo mogli da mogli da napravimo takvu vrstu krstarenja na koja bi se rado odazivali naši prijatelji?’ “

Rezultat ovakvog razmišljanja je kompanija za luksuzna putovanja, Virgin Voyages, koja je na svojoj veb-stranici precrtala reč “krstarenja”. Njihovi aranžmani obećavaju izglednim porukama tipa “nema dece, nema bifea i nema granica”. Njegova prva putovanja planirana su za proleće 2020. godine.

Ostaje nam da se pitamo – kakva li će biti neka naredna frustracija kojom bi se Brenson mogao pozabaviti?

 

Inc.com

Piramide Luvra: od stida do ponosa


Od ogorčenja do ikone: Pariz obeležava 30 godina piramide Luvra. 

Planiranje izgradnje modernističke piramide u samom središtu renesansne palate se u početku smatralo svetogrđem – vrhunskim skrnavljenjem jedne takve svetinje kao što je Luvr, piše fransuska novinska agencija AFP.

Nekada proglašena arhitektonskom “nepristojnošću” i rugobnim zdanjem, staklena piramida Luvra je u petak 29. marta napunila 30 godina – i danas postala omiljena ikona francuske prestonice.

Jedan ugledni pisac je pozvao na uličnu pobunu kada je Žak Lang, ministar kulture pod francuskim predsednikom Fransoa Miteranom (Francois Mitterrand) prvi put predstavio planove za ono što se danas smatra remek-delom kinesko-američkog arhitekte Joa Ming Peja (貝聿銘, Leoh Ming Pei).

Stvaranje modernističke piramide u središtu renesansne palate smatralo se svetogrđem, a jedan satirični časopis nazvao ga je grobnicom i šalio se da Miteran – koji je u to vreme bolovao od raka – “želi da bude prvi faraon u našoj istoriji”.

Pej – koji će 26. aprila napuniti 102 godine – priseća se da je “u to vreme na ulicama primao mnogo ljutitih pogleda”, dok se čak 90 odsto Parižana u jednom trenutku protivilo njegovom projektu.

Ipak, na kraju, čak i onaj oštri kritičar modernističkih “čireva”, britanski princ Čarls, proglasio je piramidu “čudesnim zdanjem”.

U narednih nekoliko dana, JR, jedan od najpoznatijih svetskih uličnih umetnika, kreiraće ogroman kolaž uz pomoć 400 volontera koji će proslaviti njen 30. rođendan otkrivajući “Tajnu Velike piramide”.

slika potpis: Francuski predsednik Miteran bio je uveren da je kinesko-američki arhitekt(popularno prozvan aj-ej Pej) pravi čovek za projekat Luvra

Miteran se poput sfinge upustio u niz velikih, rizičnih i smelih projekata koji su transformisali francusku prestonicu, zaštitivši svoje rizične arhitektonske poduhvate od samog starta.

“To je dobra ideja, ali je i nju poput ostalih dobrih ideja teško ostvariti”, upozorio ga je Lang, stari socijalistički lisac iz njegovih redova.

Francusko ministarstva finansija je tada zauzimalo čitavo jedno krilo Luvra, dakle – institucija koja bila „novčanik“ francuske države, i koju stoga nije bilo tek tako prosto preseliti na neko drugo mesto.

Veliki muzejski prostor koji se zvao Napoleonovo dvorište je bio „užasan parking”, rekao je Lang tada za AFP. “Muzej je bio ozbiljno hendikepiran nedostatkom centralnog ulaza.”

Pejev majstorski potez bio je povezivanje tri krila najposećenijeg muzeja na svetu sa ogromnim podzemnim galerijama okupanim svetlošću koja dopire kroz njegovu piramidu od stakla i čelika.

Takav je bio njegov uspeh da ga je konzervativni francuski dnevnik Le Figaro – koji je godinama vodio kampanju protiv njegovog “groznog” dizajna – slavio njegov u tekstu iz 1999., posvećenom desetogodišnjici otvaranja piramide.

Tadašnji direktor Luvra, Andre Chabaud, podneo je ostavku 1983. u znak protesta zbog “arhitektonskih rizika” koje je Pej svojim projektom „nametnuo“.

Pej, koji je odrastao u Hong Kongu i Šangaju, nije bio očigledan izbor za ovaj posao, jer nikada dotad nije radio na istorijskom zdanju.

Miteran je, međutim, bio toliko impresioniran njegovim modernističkim proširenjem ideje na osnovu koje je urađena Nacionalna galerija umetnosti u Vašington Di-Siju da je insistirao da upravo on bude čovek za Luvr.

Tada već u dobrim šezdesetim godinama kada je projekat otpočeo,Peja ništa nije pripremilo za neprijateljske emocije kojima će zadugo njegovi planovi biti obasuti.

Bio mu je potreban sav takt i njemu svojstven uvijeni humor koji nije na prvu loptu samo da bi preživeo seriju susreta sa zvaničnicima – istoričarima i onima koji se bave urbanim planiranjem.

‘Niste više u Dalasu!’

Jedan sastanak sa francuskom komisijom za istorijske spomenike u januaru 1984. godine završio je uz galamu, a Pei tom prilikom nije mogao čak ni da predstavi svoje ideje.

“Niste više u Dalasu!” vikao je na njega jedan od stručnjaka tokom “strašnog suda”, jednog užasnog susreta tokom kojeg je, uzgred, bio i meta anti-kineskog rasizma.

Čak ni osvajanje Prickerove nagrade 1983., koja važi za “Nobela u arhitekturi”, nije ućutkalo njegove protivnike.

Miteranov ministar kulture, Žak Lang je rekao AFP-u da je i dalje “iznenađen nasilnošću protivnika” Pejeve ideje.

Peijev originalni dizajn bio je najviše za do dva miliona posetilaca godišnje – a Luvr je 2018. dočekao više od 10 miliona njih.

“Piramida je u samom srcu spomenika koji zauzima centralno mesto u istoriji Francuske (Luvr je bivša palata francuskih kraljeva).”

Sadašnji nadležni, međutim, ne sumnjaju u to da je podizanje ove piramide doprinelo drastičnom uvećanju ovog znamenitog muzeja.

Žan-Lik Martinez (Jean-Luc Martinez,) osoba koja je danas zadužena za parisku Piramidu je zadnjih godina sve ubeđeniji u to da je i dalja saradnja s Pejem – radi prilagođavanja njegovih početnih planova sa sadašnjom situacijom- nužna kako bi se ovaj objekat kulture uspešno nosio s rastućom popularnošću.

Pejov originalni dizajn bio je osmišljen za najviše dva miliona posetilaca godišnje. Prošle godine, Luvr ih je primio više od 10 miliona.

“Luvr je jedini muzej na svetu čiji je ulaz po sebi umetničko delo”, napominje Martinez.

Piramida je “savremeni simbol muzeja i onoga što on danas predstavlja”, rekao je on, “ikona na istom nivou” kao i najcenjenija umetnička dela unutar samog Luvra, kao što su “Mona Liza” ili “Miloska Venera”.

Pej nije jedini koji je doživeo napade i vređanja zbog izmena dragocenog pejzaža Pariza.

Grupa intelektualaca, uključujući i Emila Zolu i Gija de Mopasana je 1887. objavila pismo u novinama Le Temps u znak protesta zbog izgradnje “beskorisne i monstruozne Ajfelove kule”, jednog “odvratnog stuba od gvožđurije i šrafova”.

 

Agence France Presse (AFP)

Žil Dovek: “Stari i novi jezici otkrivaju sve dimenzije naše ljudskosti”


Francuski informatičar, filozof, semiotičar i matematičar Žil Dovek kaže da nam jezici i njihovo dublje razumevanje omogućavaju da idemo još dalje u otkrivanju naše ljudskosti.

Prepisivanje novih naočara, pisanje jednačine ili muzičke partiture, davanje adrese… izvodljivi su isključivo zahvaljujući upotrebi (užih, specijalističkih) jezika, omogućavajući nam na taj način prevazilaženje njegovih ograničenja. U svom eseju, ovaj  istraživač INRIA naučnog klastera u Nansiju, ukazuje na razlike i veze koje ujedinjuju ova dva pojma.

Zašto ste odlučili da napišete čitavu knjigu koja se tiče isključivo jezika?

Za razliku od jezika, koji su predmet naučne analize – pre svega lingvistike – proučavanje jezika uvek je bilo podeljeno između logike s jedne strane i informatike s druge, ali i muzike ili, još uvek, matematike: jezik kojim neko izražava brojeve predstavlja, recimo, suštinu programa osnovne škole. Pojam jezika prisutan je posvuda u našoj kulturi, a da nismo nužno svesni toga.

Pre petnaest godina sam u uvodu jedne svoje knjige već spomenuo jezik medicinskih recepata kojim se prepisuju naočari. Upravo sam uzeo svoje prve naočare, kada sam kod oftalmologa uočio da koristi ovaj jezik: “OD: – 1.25 (- 0.50) 180 ° OG: – 1.00 (- 0.25) 180 °”, što se jako razlikuje od rečenice napisane na francuskom . Drugi vrlo čest primer je jezik poštanskih adresa. Ne kažemo “velika zgrada pored tramvaja neposredno pre izlaska na Senu” da bismo opisali mesto gde se nalazimo, već samo “2 rue du General-Alain-de-Boissieu”. Zato sam hteo da napišem knjigu o svemu tome zajedno, i pokažem sličnosti i razlike između ovih jezika.

Takođe sam želeo da napravim knjigu o slonu u dnevnoj sobi, jer je teško razumeti važnost jezika. Za logiku, na primer, često govorimo kao o nauci koja se bavi rasuđivanjem, zaboravljajući ulogu jezika. I u kompjuterskim naukama stavljamo veliki naglasak na pojam algoritama, što je veoma dobro, ali je pitanje jezika kojima izražavamo ove algoritme daleko teže postaviti kao centralno pitanje. Želeo sam da pokažem da postoje veze između svih ovih elemenata i da oni definišu našu kulturu već pet hiljada godina. Da malo radikalizujemo moju tezu, često govorimo o praistoriji i istoriji kao epohama koje je razdvajalo umeće pisanja, kao prelomne tačke u istoriji ljudske kulture. Ali možemo reći i da je izum samih jezika takođe bio ne manja prelomna tačka. To znači da su naši preci do kraja praistorije već koristili jezike, a upotreba jezika im je omogućila da izmisle pisanje. Ova je tema očigledno spekulativnog karaktera, ali pokazuje i kako ova predstava, pojam i misao zauzimaju centralno mesto u našoj kulturi.

Ilustracija: Adria Fruitos

Ilustracija: Adria Fruitos” Libération

Reči i jezici su gotovo međusobno zamenjivi u našem jeziku, precizno. Po kojim kriterijumima ih možemo razlikovati?

Ako uzmemo primer poštanskih adresa, dugo vremena smo nepažljivo određivali mesta (lokacije) na jedan nemaran način, tj. upotrebom opštih jezika. Znali smo kako da razgovaramo, tako da možemo opisati gde je bila baš takva farma ili baš takva zgrada. Ali smo, u jednom trenutku, rekli sebi kako bi trebalo zastati. Zamislili smo nameran objekat, koji smo namerno odlučili da obeležimo radi identifikacije. Onda smo dali ime svakoj ulici, broj svakoj zgradi, i odlučili da stavimo broj, zarez, vrstu ulice (avenija, aleja, prolaz, pasaž, auto-put itd), ime ulice, poštanski broj i grad. Ovo definiše gramatiku. Prva razlika je u tome što je u određenom trenutku neko odlučio da izmisli nešto upravo sa svešću o njegovom izmišljanju – dakle smišljeno, a ne hotimice. A činjenica da su stvoreni daje jezicima veoma raznolike karakteristike.

©Sébastien Dolidon

Prvo, ograničavamo se na mali broj reči. Tu postoji leksički asketizam. U računarstvu, programski jezici imaju stotinak ključnih reči, ponekad mnogo manje. Onda je, u tom slučaju, gramatika informatike jednostavnija nego ona koja postoji u klasičnim jezicima. Jezik evoluira, menja se malo po malo i, na kraju, shvatamo da nam je za opis gramatike francuskog, potrebna knjiga kao što je Grevisse – a opet, nije ni u njoj sve. Dok u jeziku oftalmoloških recepata za naočare uočavamo kako nećemo naći tako složenu gramatiku, već ćemo samo uspostaviti način definisanja korekcija. Konačno, jezici se uvek izmišljaju kako bi uspešno odgovorili na određene probleme, kao što su beleženje muzike, prepisivanje vrste naočara, pisanje jednačina, pravljenje računarskih programa i tako dalje. Kao rezultat toga, ovi jezici su specijalizovani i njima naprosto ne možemo sve da izrazimo. Naočare ne možete prepisati koristeći se jezikom poštanskih adresa. To je suprotnost jezicima koji su po svojoj prirodi univerzalni. Može se, naravno, sve reći sve na jednom jeziku, uključujući i prepisivanje naočara. Ali, to je način koji i nije previše pogodan.

Druga karakteristika je da su jezici napisani…

Možemo, zapravo, da govorimo jezike i sporazumevamo se pomoću njih, a to nije slučaj za većinu jezika. Na primer, teško možete naglas pročitati jednu muzičku partituru – tu opšti jezici ne pomažu. Ako jednostavno čitamo beleške, gubimo ključne detalje i nit kojom je uži specijalni jezik prožet (jezik pisanja muzike) i, posebno, ne možemo istovremeno čitati nekoliko redova notnog sistema raspoređenih jedan ispod drugog. Na isti način, kada čitamo broj, ne možemo ga pročitati onako kako je napisano. Kada čitamo broj „123“, ne kažemo “jedan, dva, tri” već moramo koristiti stručni, posebni ,matematički jezik da kažemo “sto dvadeset tri”. Zato sam pokušao da proniknem i produbim vezu između jezika i onoga kako se oni ispisuju. Došao sam do zaključka da, kada smo izmislili pisanje, prvo je trebalo uočiti i razlučiti šta su jezici a šta oni nisu u kontekstu određene oblasti koju hoće da opisuju. Opštim jezikom ne služe se, recimo, piloti, arhitekte, hemičari, eletroničari itd već imaju svoje, uže stručne jezike koji im pomažu u preciznom sporazumevanju.

Jesu li ovi posebni, „novi“ jezici, poput informatičkog ili jezika medicine stvoreni kako bi prevazišli dotadašnja ograničenja tradicionalnih jezika?

Ovo je još jedna od teza knjige. To možemo videti iz različitih primera. Zašto odlučujemo da jednog dana napišemo „ulica generala Alena de Boazoa br.2″ (2, rue du General-Alain-de-Boissieu)? Verovatno zato što se upotreba jezika, u jednom trenutku, razvojem urbanog života i gradova, dostigla svoje limite. Isto tako, mi danas ne znamo kako da odsviramo muziku koja datira iz perioda pre srednjeg veka. To znači da čak i ako je muzika postojala i ranije – što nam je poznato jer smo, na primer, pronašli neke instrumente iz tih epoha – odsustvo muzičkog jezika kojim bi se zabeležila ta muzika čini da joj se izgubi svaki trag.

Najupečatljiviji je primer jednačina, jer se u prošlosti neko već duže vreme pokušavao da izrazi jednačine jezikom. Jednačina je samo pitanje koje počinje sa “ono što je predmet”. Na primer: “Koji je broj koji ako dodam 7 daje 18?” Ali ova rečenica na francuskom – ili na arapskom, jer je u srednjem veku on bio jezik matematike – sintaksički je vrlo komplikovan za jednačinu koja je u sutini vrlo jednostavna. Srednjovekovni matematičari su stoga pronašli ideju da koriste reč “stvar”. Tako su u jednom trenutku rekli, “stvar plus 7 jednako je 18″. Već počinjemo da vidimo pojavljivanje jezika. I od trenutka kada odlučimo da koristimo specijalni simbol, “x”, za “stvar“, i pišemo “x + 7 = 18″, vidimo da u matematici sve postaje mnogo jednostavnije. I da, odjednom, možemo izraziti i složenije formule.

Ovde vidimo da je algebra bila blokirana. I odjednom, eto nas kako izmišljamo još jedan jezik, i uspevamo da njim izrazimo više jednačina.

Izum jednog jezika je pomalo nalik na vrata koja otvaramo da bismo išli dalje. Ali – gde dalje?

Dalje, o pronalasku i otkrivanju svih dimenzija naše ljudskosti: Možemo o našoj ljudskosti misliti kao o komponovanju muzike, bavljenju naukom, stvaranemu poezije i tako dalje. Imati sve te jezike uz sebe i pri ruci omogućava nam da napravimo još više muzike, više algebre, više računanja, više logike, više matematike i, naravno, još novih problema. To nam omogućava da razvijamo naše znanje, i objekte koje stvaramo, izvan onoga što bismo mogli da uradimo samo sa tradicionalnim jezicima.

U vašoj knjizi smo saznali da ono što se generalno podrazumeva pod “algoritmima” zapravo izražavanje algoritama…

Reč “algoritam” opisuje svojevrsni proces, kao što je to, na primer recept za kuvanje, koji rešava problem bez potrebe za izmišljanjem rešenja svaki put kada ga treba rešiti. Ali on (algoritam) ne mora biti izražen da bi postojao. Postoje hiljade algoritama koji postoje u prirodi bez jezika koji ih opisuje. Na primer, onaj kojim mravi dopremaju hranu u mravinjak. Naravno, postoje i mirmekolozi koji su opisali algoritam, ali sami mravi nisu koristili nijedan jezik. Na isti način, algoritam koji nam omogućava da razlikujemo fotografiju psa od fotografije mačaka, zapisan je u našim neuronima, ali niko ne zna kako da ovaj algoritam izrazi tj napiše. Mogli smo da počnemo da razmišljamo o algoritmima samo zato što smo u jednom trenutku imali jezike pomoću kojih smo bili u stanju da ih izrazimo.

U vašoj knjizi se oseća da je to bilo početkom XX veka, taj presudan trenutak u istoriji ovih jezika…

Dvadeseti vek je važan jer smo izmislili mnogo, mnogo jezika. Kada podučavamo kompjutersko programiranje, postoji faza u kojoj učenike podučavamo programskom jeziku koji postoji, a zatim ih, vrlo brzo, učimo kako da kreiraju sopstveni jezik. Došlo je do demokratizacije stvaranja jezika. Danas svakodnevno stvaramo nove jezike. Ali ako se stvaranje jezika dešava s namerom, onda se često dešava i da nismo svesni važnosti ovog pronalaska. Stručnjaci za računarstvo su  pedesetih godina stvorili neke svoje jezike, ali nisu razumeli tj pojmili ih da je to, zapravo, svojevrsna lingvistička, neurolingvistička revolucija. Tek danas, sa vremenske distance i u retrospektivi, možemo uočiti njihovu važnost u informatičkoj nauci, povezujući ih sa jezicima logike, algebre, muzike i tako dalje.

Objašnjavate da su nam jezici omogućili da izrazimo našu ljudskost, ali su uglavnom nastali u 20. veku, kako bi se pomoću njih davale instrukcije mašinama…

“Ljudsko” i “tehničko” nisu međusobno suprotstavljeni. Među nekoliko stvari koje su specifične za čovečanstvo, tu je i činjenica da naša civilizacija razvija predmete iz oblasti tehnike. I nikada ne posedujemo toliko ljudskosti kao onda kada pišemo program po kojem će neka tehnička stvar funkcionisati.

 

Erwan Cario, 22. mart, 2019 Liberation

Kina i SAD: „Još puno posla do trgovinskog primirja“


Kina i Sjedinjene Države održale su osmu rundu ekonomskih i trgovinskih konsultacija na visokom nivou u Pekingu u petak, a preostaje još mnogo posla, saopšteno je iz Ministarstva trgovine.

Portparol ministarstva Gao Feng izjavio je u četvrtak da su ove dve zemlje postigle „određeni napredak“ tokom nedavnih telefonskih razgovora između potpredsednika Lijua Hea, specijalnog predstavnika za trgovinu SAD Roberta Lajthajzera i sekretara trezora Stivena Mnučina. “Međutim, ostaje još mnogo posla kojeg treba obaviti”, rekao je on.

Da bi se izgladile razlike i nesuglasice oko određenih ekonomskih i trgovinskih pitanja, Kina i SAD intenzivirale su svoje konsultacije. Liju će prve sedmice u aprilu posetiti Vašington kako bi ušestvovao u devetoj rundi razgovora.

Pregovarači sa obe strane nastoje da sprovedu ono što je u decembru, uz obostranu saglasnost, dogovoreno između lidera ovih dveju zemalja, rekao je Gao na redovnoj konferenciji za novinare.

“Saradnja je najbolji izbor za Kinu i SAD”, rekao je Gao. “Ona ne samo što je korisna za ove dve zemlje i njihove narode već i za čitav svet.”

Reči kada je američko Ministarstvo trgovine izvestilo da se januarski trgovinski deficit Sjedinjenih Države sa Kinom smanjio za 6,4 odsto, na 34,5 milijardi dolara. Izvoz robe iz SAD u Kinu opao je za 22,3 odsto, na 7,1 milijardu dolara, što je najniži nivo još od septembra 2010. godine, a kineski uvoz pao je za 9,6 posto na 41,6 milijardi dolara.

Trgovinski debalans bio je u središtu višemesečnih napetosti između Kine i SAD-a. Druga pitanja koja stoje na vrhu liste međusobne konsultacije uključuju transfer tehnologija i zaštitu prava intelektualne svojine.

Gao je rekao da garancija da kompanije mogu nastaviti tehničku saradnju zasnovanu na dobrovoljnim principima i poslovnim pravilima doprinosi stvaranju pravičnog i konkurentskog poslovnog okruženja, kao i promovisanju visokokvalitetnog ekonomskog razvoja.

“To je u skladu s potrebom Kine da dodatno produbi reforme i otvaranje”, rekao je on.

“Kineska vlada nikada nije nametnula bilo kakvu politiku kojom bi strane kompanije primoravala da prenose svoju tehnologiju (u kineske firme)”, dodao je Gao, navodeći da zakon o stranim ulaganjima u zemlji zabranjuje prisilne transfere inostrane tehnologije.

Novi zakon, koji je usvojen ovog meseca i koji će stupiti na snagu u januaru, predviđa da će Kina jednako tretirati strana i kineska preduzeća i štititi njihova prava intelektualne svojine. Prema tom zakonu, strana preduzeća će u procesu uoči osnivanja dobiti nacionalni tretman )koji već imaju i kineske firme), pored negativne liste za pristup tržištu, tj popisa onih sektora u koje strane kompanije neće imati upliva.

Negativna lista pokazuje područja u kojima su investicije ograničene ili zabranjene za strane investitore, uz sva ostala područja za koja se pretpostavlja da će biti otvorena za strance.

Gao je rekao da ministarstvo radi sa relevantnim odeljenjima na sprovođenju istraživanja o skraćivanju negativne liste za pristup tržištu.

 

Jing Shuiyu, China Daily

Šta bi za Britaniju značio “teški” Bregzit?


I danas je u britanskom parlamentu ne zna se koji po redu “D-day”.

Nakon drugog bolnog poraza koji je doživeo plan Tereze Mej za Bregzit, situacija u kojoj bi Ujedinjeno Kraljevstvo izašlo iz EU bez dogovora nikada nije izgledala verovatnija: a šta će to značiti za Britaniju i njenu ekonomiju? U ovom infografičkom prikazu sa Statiste prikazane su najizglednije prognoze koje dobro i jednostavno oslikavaju situaciju u kojoj bi se ova zemlja našla ukoliko bi sve krenulo nizbrdo… po scenariju izlaska bez prethodno postignutog sporazuma s evropskim partnerima.

Privreda i biznisi na severoistoku Engleske bi u narednih petnaest godina, u tom slučaju (razlaza bez dogovora, tzv no-deal Brexit) mogla doživeti pad bruto dodate vrednosti (BDV, gross value added, GVA)) od 10,5 odsto. Prema predviđanjima Britanske industrijske konfederacije (Confederation of British Industry, CBI), ovaj će region biti najgore pogođen, uz Vest Midlends, Jorkšir, i Hamber kao druge po redu kojima će izlazak bez sporazuma ekonomski najteže pasti, i to uz pad od “gotovo 10 odsto”. Predviđa se da će Severna Irska, koja se u velikoj meri oslanja na trgovinu sa EU (74 odsto ukupnog izvoza), imati pad od 9,1 odsto.

Brojke koje je krajem prošle godine objavila britanska vlada predviđaju da bi, u periodu od narednih 15 godina, uslovi koje je u vezi sa Bregzitom dogovorila Tereza Mej doveli do sažimanja ostrvske ekonomije za 3,9 odsto u poređenju sa ekonomskim obimom današnjih aranžmana. Čak i mračnija je, naravno, mogućnost da se izađe iz EU bez postignutog dogovora: u tom se slučaju može očekivati poražavajući pad od 9,3%. Na frontu zapošljavanja i novih radnih mesta, izveštaj britanske opservatorije za trgovinsku politiku i Univerzitet u Saseksu predviđaju da će gotovo 750.000 radnih mesta biti izgubljeno kao rezultat izlaska bez dogovora, što predstavlja 2,5 odsto svih radnih mesta u Britaniji.

Koga bi najteže pogodio izlazak iz EU bez dogovora?

U poslednjih nekoliko nedelja – a uoči današnjeg “Crnog petka”, 29. marta u jedanaest uveče, koji je, ako se neko još uopšte seća, trebalo da bude onaj “prvi, zvanični” rok za izlazak Britanije iz Evropske unije – šanse da se desi Bregzit bez dogovora doživljavaju eksponencijalni rast. Nova studija ispitala je potencijalni uticaj tog scenarija na radna mesta širom sveta. Analizu je sproveo Institut za ekonomska istraživanja iz Halea (Leibniz-Institut für Wirtschaftsforschung Halle, IWH), fokusirajući se na 56 industrijskih sektora u 43 zemlje, uz pretpostavku 25-procentnog pada izvoza EU u UK u slučaju „teškog“ Bregzita (bez postignutog dogovora).

Ustanovljeno je da bi Nemačka mogla izgubiti najviše radnih mesta, njih oko 103 hiljade, i bila bi najugroženija ukoliko bi propali britanski interni a potom i dogovori sa Evropljanima. Iako bi Nemci – kao najveća ekonomska sila u Evropi – mogli biti najviše pogođeni u smislu velikog broja radnih mesta, situacija je unekoliko drukčija kada je reč o udelu ukupne proporcionalne ugroženosti radnih mesta u odnosu na broj stanovnika, a nakon mogućeg “teškog Bregzita”. U ovom slučaju, samo bi 0,24 odsto nemačke radne snage bilo ugroženo, u poređenju sa 1,03 odsto svih radnih mesta u Irskoj. I to uprkos “samo” 19.800 irskih radnih mesta koja bi bila potencijalno pogođena razlazom bez dila. Evo još jedne infografike sa Statiste koja odlično prikazuje broj potencijalno ugroženih radnih mesta ukoliko bi se dogodio razlaz tj Bregzit bez postignutog dogovora:

Milenijumski trend: kulinarski vunderkindi


U eri gastro-vunderkinda, čuda u kuhinji često pretrastaju u stvarnost.

Kuvar Žak Pepin (Jacques Pépin), na slici, kada je imao 16 godina dok je pripremao banket za bal vatrogasaca u hotelu u Bellegarde, Francuska (Foto: Žak Pepin, iz njegove knjige “Šegrt: Moj život u kuhinji”, Houghton Mifflin Harcourt, 2015).

Luk-Hejs Aleksander

Luk-Hejs Aleksander

Oduvek su postojala deca koju bi njihov mentalni sklop predodredio da savršeno govore osam jezika ili da savršeno odsviraju sonatu koju tek što su čuli, ili da, u haosu brojki, formula i algebarskih hijeroglifa prepoznaju sklop univerzuma – prkoseći limitima svoje mladosti. Pa ipak, za razliku od dece koja su čudo od muzičara, matematičara ili poliglota, deca koja poseduju izuzetan dar za veštinu kulinarstva (Francuzi bi je nazvali umetnošću) postoje tek u ovom novom milenijumu – ne pre toga.

Luk Hejs-Aleksander (Luke Hayes-Alexander) je 2003. imao dvanaest godina kada je zaklao svoju prvu svinju u restoranu „Lukes!“, koji drži njegova porodica u Kingstonu, Ontario; tri godine kasnije, preuzeo je kuhinju, postavši ekspert za pravljenje kobasica, sušenje salame sa mirođijom i travkama ili kuvanje pihtija od mesa svinjske glave.

Flin Megeri

Flin Megeri

Flin Megeri (Flynn McGarry) je 2010. imao jedanaest godina kada je počeo da organizuje večere sa fiksnim cenama u kući svoje majke u Studio Sitiju, Kalifornija, da bi obroke na kraju naplaćivao po 160 dolara po osobi; Prošle godine, nekoliko meseci nakon njegovog 19. rođendana, otvorio je svoj prvi zvanični restoran Gem u Njujorku, gde bi na meniju za degustaciju tipa „od svega pomalo“ mogle biti školjke pomešane s uljem od šipka ili pak sušena pirjana repa, pečena i grilovana na žaru sve dok joj ukus, napokon, doslovce ne postane „kao pravi odrezak“.

Megeri bi vam za desert, recimo, ponudio jagode, trešnje i borovnice, restoran Gem, Chef Flynn McGarry. Foto: Danijel Kriger za Njujork tajms

Da ne pominjemo svu onu decu koja se veoma posvećeno zabavljaju učestvujući u televizijskim kulinarskim takmičenjima, kao što je, recimo, Esti Kung (Estie Kung), koja je 2015. imala tek sedam godina kada je snimila prvu sezonu gastro-serijala “Odrasli vs. deca: kulinarsko suočenje” (Man vs. Child: Chef Showdown), i kada je već obožavala da pravi turnedo „Rossini“. Da li je li ovo samo neizbežno spajanje kulta slavnih kuvara sa društvenom opsesijom mladima? Ili, možda, postoji nešto što je istinsko „kulinarsko čudo“, naime, dete rođeno sa “pozlaćenim nepcima”, istančanog ukusa i natprirodnog instinkta za pripravljanje trostruko blanširanog garduna (vrsta artičoke)?

Opšteprihvaćena definicija vunderkinda je da se radi o detetu čija su dostignuća u nekoj oblasti jednaka dostignućima odrasle osobe sa visokim nivoom performansi. Naravno, Hejs-Aleksander i Megeri se uklapaju u ovu definiciju, posebno u iskazivanju onoga što psihološkinja Elen Viner naziva “žudnjom za savršenstvom” (rage to master); uobičajeno je, naime, da ovakva deca umljavaju svoje roditelje da se školuju kod kuće, kako bi mogla da provode dane u proučavanju kulinarskih knjiga i učeći se, recimo, srednjovekovnim tehnikama očuvanja mesa, ili pomerajući granice tzv. molekularne gastronomije.

Ali biti šef kuhinje zahteva nešto malo više od poslovične sposobnosti i revnosti. Kuvanje je isto toliko zanimljivo kao i umetnost: Kuvar, ipak i najzad, mora biti neustrašiv i onda kada pregovara s dobavljačima, kada vodi inventar i stanje u kasi, onda kada obučava osoblje ili održava sigurnosne protokole usred najvećeg haosa u sali – ali, takođe, i da bude spreman da povremeno izlazi u susret nervoznim, kapricioznim i svadljivim gostima s kojima je prinuđen da pravi kompromis. Mladalačka spretnost i svežina u kombinovanju ukusa ne mora se nužno odraziti i visinom prihoda “talenta na platnom spisku”. I dok su mnogi kuvari počeli da rade još kao veoma mladi – francuski kuvar Žak Pepin napustio je školu sa 13 godina da bi šegrtovao u porodičnom restoranu – oni su, istovremeno, tradicionalno morali da trpe dugogodišnje zamorne, repetitivne poslove za najniže osoblje – ljuštenje povrća, rad u magacinu, pranje posuđa itd, posekotine, opekotine ali i zlostavljanje – pre nego što bi stekli titulu šefa kuhinje. Kakvi bi roditelji baš rado pristali da svoje dete odgajaju za takav život?  A tu je prisutan i faktor opasnosti: Ko daje detetu neometan pristup usijanoj peći ili noževima?

Možda je to razlog zašto su prave kulinarske čarolije još uvek retke i mogu ostati nezapažene sve do nekih kasnijih godina i zrelije životne dobi. samo porazmislimo o Žuliji Sedefžijan (Julia Sedefjian, slika ispod).

Ona je sa 17 godina i „naoružana“ diplomom srednje pekarsko-kuvarske škole našla posao preko državnog biroa za nezaposlene u pariskom Le Fabl de la Fontenu (Les Fables de la Fontaine). Prošlo je još četiri godine dok, u “naprednom” uzrastu od 21. godine, nije postala najmlađi šef kuhinje u Francuskoj čiji je restoran osvojio Mišlenovu zvezdicu. Sada u Parizu drži 24 svoja restorana, Baieta, pripravljajući savremene verzije hedonističkih jela – onih kojima baš i nije cilj da imaju najmanje kalorija na svetu (comfort food). Za klasični provansalski gran ajoli (grand aioli, jednostavno spremljena pečena riba ili grilovano meso s barenim povrćem i neizostavnim sosom na bazi majoneza, belog luka, bibera. limunovog soka i sirćeta); Žulija svojeručno ulupava žumanca sa uljem uz beli luk, sastojke nužne za dobar ajoli sos). Kakav god da je urođeni dar kojim bi se mogao objasniti vrhunski ukus jela koja sprema, Žulija je na veoma jednostavan način jednom rekla da je “za ovo (vrsno kulinarstvo) potreban dobar rad ručnih zglobova” (“It requires a good twist of the wrist”, s obzirom da je potrebno održavati ujednačen tanak mlaz ulja tokom ulupavanja žumanaca u majonez).

 

Ligaja Mišen, Njujork tajms

Gugl i rodna ravnopravnost


Seksizam u Guglu je ovog meseca imao svoj epilog i davanjem zvanične izjave: Istraživanje povodom optužbi uposlenica jer ih je ova kompanija, navodno, plaćala slabije; međutim, došlo se do prilično iznenađujućeg i potpuno suprotnog zaključka: muškarci su već godinama unazad u Guglu primali niže plate od ženskog osoblja.

Gugl je ovim možda pokazao zbog čega ima pravo na epitet izuzetne kompanije ali da je, nažalost, i izuzetak koji pokazuje (ili dokazuje) pravilo: da žene jesu slabije plaćene, kao i da mnogo teže napreduju u karijeri – samo zbog toga jer su žene.

Uprkos izvesnim pritužbama koje potiču od nekih doskorašnjih uposlenica kako najveća internet kompanija na svetu diskriminiše žene, istraživanjem se obelodanilo nešto sasvim drugačije: da su muškarci bili ti koji su godinama unazad bili slabije plaćeni od lepšeg pola.

Jedna od najvećih svetskih tehnoloških korporacija se poslednjih godina suočava s velikim pritiscima javnosti nakon što je nekolicina njenih bivših zaposlenica podigla tužbu zbog navodne diskriminacije po rodnoj osnovi. Ovo je dovelo i do zamašne istrage američke državne agencije za ravnopravnost, a krajem prošle godine žene koje su tužile Gugl su proširile svoju tužbu, koja bi mogla uticati na preko 8.000 sadašnjih i nekadašnjih radnica.

Radi se ni manje ni više već o IT gigantu najvećeg formata. Usled pritisaka feminističkih organizacija i medija koji su godinama pisali, a zasnovano na optužbama nekadašnjih radnica, naime, o tome kako ovaj informatički gigant sprovodi rodnu diskriminaciju nad ženama i kako ih za isti posao plaća slabije – Gugl je odlučio da sprovede veliku internu istragu. U želji da ovaj problem reše efikasno, tačno, nepristrasno i da napokon dođu do konkretnih rezultata, angažovali su jednu nezavisnu agenciju da sprovede istragu o svim uslovima rada, kao i da posebno obrati pažnju na potencijalne razlike koje bi postojale između žena i muškaraca na istom radnom mestu.

Nakon sprovedene istrage, došli su do zaključka da razlika u prihodima među polovima zaista postoji, ali ne nauštrb žena več – muških radnika. Preko 10.000 muškaraca je godinama bilo slabije plaćeno u u ovoj kompaniji, na istim radnim mestima ili su morali da rade više za istu platu. Da bi ispravila nepravdu, kompanija je odlučila da isplati razliku svim oštećenima (muškarcima), od ukupno 9,7 miliona dolara.

Kritičari sada tvrde da to ne znači da diskriminacije prema ženama nije bilo jer “nije razlika u platama jedini način na koji bi zaposlene žene mogle biti diskriminisane”. Kažu kako žene imaju većih problema ukoliko žele da napreduju unutar kompanije, iako ovo još nije potvrđeno nikakvim ozbiljnijim istraživanjem.

Opširnije pročitajte na stranici Njujork tajmsa

Nevolje Boinga kao prilika za kinesku avio-industriju


Kineski predsednik Si Đinping želi da svoju zemlju pretvori u aero-kosmičku supersilu. Rušenje Boinga etiopske avio-kompanije mu je možda pružilo priliku za to, donosi poslovni portal Blumberg.

Avio-kompanije koje se zabrinuto pitaju da li da kupuju avione kompanije Boing imaju još jednu opciju osim letelica kompanije Airbus SE: kinesku vladu i vazduhoplove koje pravi fabrika u njenom vlasništvu. Kineska državna komercijalna avio-kompanija Komak (Comac) pravi svoj C919, uskotrupni putnički avion sa kapacitetom od oko 170 putnika, za koji kompanija tvrdi da je dobila više od 800 narudžbina širom sveta. Ovaj model će se takmičiti sa Boingom 737 Maks 8 – kao i sa Erbasom 320 neo – što je deo rizične ambicije koju je na sebe preuzeo kineski predsednik Si Đinping, koji namerava da izgradi domaću avio-industriju od nule i na taj način razbije dominaciju zapadnih kompanija na globalnom nebu.

Kina je u roku od par sati nakon rušenja etiopskog Boinga prizemljila sve svoje „Maks osmice“, predvodeći globalni talas suspenzija ovog vazdušnog plovila. “Ovakvi događaji pružaju priliku Komaku da nastupi na tržištu sa svojim modelom”, kaže Čed Olend, viši inženjer korporacije Rand iz Vašingtona. “Ako su pametni, pokucaće na vrata svih 10 najvećih avio-kompanija koje razmišljaju o kupovini uskotrupnog vazduhoplova.”

Kompanija, koja je 2017. pokrenula probne letove C919, primila je 815 narudžbina od 28 kupaca, uključujući GE Capital Aviation Services. Kineski Comac još uvek nije komentarisao ovu vest.

Aspiracije Pekinga protežu se i izvan modela C919. Komak sarađuje sa kompanijom United Aircraft Corp. iz Moskve na razvoju širokotrupnog modela CR929, koji bi na kraju mogao leteti na dugim relacijama kao što je Peking-Njujork. Preduzeća u državnom vlasništvu razvijaju kompletan asortiman aviona, uključujući širokotrupne letelice, turbo-propelerce, poslovne avione, helikoptere, hidroavione, pa čak i cepeline. „Strateški gledano, avio-proizvodnja je nacionalni imperativ“, kaže Ju Žanfu, partner u pekinškoj filijali nemačke firme Roland Berger Strategy Consultants, koja se bavi aeronautikom i odbrambenim letnim sistemima. “Kada avio-industrija jednom uspešno postigne ekonomiju obima (isplativosti pokretanja ogromnog lanca dobavljača, proizvođača i proizvodnje), ta grana sa sobom podiže i čitav niz drugih industrija.” Dve trećine će biti avioni s jednim prolazom među sedištima (single-aisle planes, dakle uskotrupni), kao što su to Boeing 737 i C919.

Komak iz Šangaja gradi centar za obuku inženjera koji će raditi na održavanju, pritom obučavajući stjuardese i druge zaposlene koji će u budućnosti leteti avionima C919 i CR929. “Kada je reč o kineskom velikom planu za sopstvenu proizvodnju civilnih aviona, „Oni paralelno rade četiri, pet ili šest stvari”, kaže Mark Sepan, predavač međunarodnog biznisa na Okfordskoj poslovnoj školi Said. “Funkcionišu i sprovode operacije maksimalno ubrzanim tempom.”

To stavlja Boeing u potencijalno nezgodnu poziciju nadmetanja protiv jednog od svojih partnera: Comac i Boeing su, zapravo, suvlasnici sabirnog centra južno od Šangaja koji je otvoren u decembru 2018, i koji Er Kini isporučuje 737 Max 8. Još jedan Komakov avion, regionalni avion ARJ21, takmiči se sa avionima kompanije Embraer SA, koja takođe formira zajedničko preduzeće sa kompanijom Boeing. Kupci su dosad uglavnom manji prevoznici, uključujući Čengdu Erlajnz (Chengdu Airlines) i Džingis Kan Erlajnz (Genghis Khan Airlines). “Comac je veliki konkurent i mi ih izuzetno poštujemo”, rekao je Boeing u e-mailu. “Oni su takođe odlični saradnici (u zajedničkom poslu)”. Prema podacima koje je prikupio Bloomberg, Boing je zahvaljujući Kini prošle godine napravio oko 14% prihoda.

Ali, još uvek nije sve jasno. Kineski avioni za sada nemaju podatke o sopstvenoj kao i o bezbednosti letenja – podatke kakve imaju zapadni. Još važnije, nijedna kineska kompanija nema kapaciteta da osmisli i proizvodi motore za komercijalne avione, kaže Jong Teng, partner sa L.E.K. Consulting u Šangaju. Motori C919 su oni koje proizvodi i sklapa CFM International, zajedničko preduzeće koje sačinjavaju General Electric Co. i francuski Safran SA.

Ta tehnologija je u srcu optužbi koje je prošlog oktobra američko ministarstvo pravde pokrenulo protiv dva državljana Kine. Rečeno je da su to bili obaveštajni oficiri koji su, navodno, pokušavali da hakuju kompjuterske sisteme kompanija kako bi dobili informacije o komercijalnim avionskim motorima. Sjedinjene Države su takođe otpečatile optužbe protiv navodnog kineskog agenta i optužile ga za zaveru, naime, „pokušaja krađe poslovne tajne od američkih kompanija za vazduhoplovna i aero-kosmička istraživanja“. Kineska vlada je odbacila ove optužbe.

Nikolas Eftimijades, predavač na Školi za javnu upravu Državnog univerziteta u Pensilvaniji u Herisburgu: “Aerokosmička tehnologija je verovatno primarni cilj kineskih obaveštajnih struktura.”

 

Bruce Einhorn, Dong Lyu, Bloomberg

Kinezi ne žele američko đubre


Njujork tajms piše o problemima s kojima se suočavaju Amerikanci: kako su troškovi reciklaže u SAD drastično porasli, sve je više američkih gradova koji potpuno odustaju od prerade korisnog otpada.

S obzirom da Kina više ne prihvata korišćenu plastiku i papir iz Sjedinjenih Država, američki gradovi i naselja sada se suočavaju sa vrtoglavim rastom računa za usluge prikupljanja sekundarnih sirovina, prisiljavajući ih na okončanje svojih programa reciklaže, spaljivanje ili gomilanje na deponijama – a smeća je danas u SAD daleko više nego do pre samo nekoliko meseci.

Projekt reciklaže – koji je tokom proteklih decenija prerastao u gotovo refleksnu radnju praktično svih američkih domaćinstava i preduzeća, a s namerom smanjenja količine otpada i očuvanja životne sredine – propada u mnogim delovima Sjedinjenih Država.

Filadelfija i njenih milion i po stanovnika sada spaljuje oko polovine ukupne količine otpada koji je praktično moguće reciklirati, u spalionici koja ovaj otpad pretvara u korisnu energiju. Na međunarodnom aerodrom u Memfisu i dalje postoje kante za reciklažu oko svih terminala iako se sve sakupljene limenke, flaše i novine šalju direktno na deponiju a ne na reciklažu. Prošlog meseca su se zvaničnici Deltone na Floridi suočili sa stvarnošću da je, uprkos njihovim najboljim namerama i naporima da recikliraju, njihov program za prikupljanje smeća suspendovan jer „nije funkcionisao“.

Ovo su samo tri od stotina američkih gradova koji su otkazali svoje dosadašnje programe reciklaže, ograničajući vrste materijala koje prihvataju – ili pak pristaju na reciklažu, ali uz ogromno povećanje cena.

“Reciklažni pokret je u ovom trenutku u krizi”, rekla je Fijona Ma, blagajnica državne banke Kalifornije, jedne od američkih država u kojoj su troškovi recikliranja porasli do neslućenih visina.

U prilog prognozi o daljem poskupljenju američkih troškova za reciklažu je situacija u Kini, koja je do januara 2018. bila veliki kupac materijala koje je moguće reciklirati i koji je sakupljan u Sjedinjenim Državama a potom brodovima otpreman preko Pacifika. Ove isporuke sekundarnih sirovina su se zaustavile u momentu kada su kineski zvaničnici utvrdili da je previše nepotrebnog smeća umešano tj ubačeno u reciklažni otpad koji dobijaju od Amerikanaca, kao što su karton i određene vrste plastike. Nakon toga, Tajland i Indija počeli su da prihvataju veće količine otpada, preuzimajući i dotadašnje kineske kvote, premda čak i ove države nameću nova ograničenja.

Previranja na globalnim tržištima otpada počela su da pogađaju američke gradove prošle godine, a problemi su se otad samo produbljivali.

Sa manjim brojem kupaca, kompanije za reciklažu nastoje da nadoknade izgubljene profite tako što skuplje naplaćuju svoje usluge u SAD, a u nekim slučajevima četiri puta više nego što su naplaćivali prošle godine. U svetlu drastičnog poskupljenja reciklaže u Americi, gradovi i manja mesta donose teške odluke o povećanjima ekoloških taksi, uz smanjivanje obima nekih drugih opštinskih usluga ili, naprosto, dižu ruke od tradicionalno uvreženog ekološkog pokreta koji je u SAD zaživeo još tokom 1970-ih. „Recikliranje je dugo vremena bilo nefunkcionalno“, rekao je Mič Hedlund, izvršni direktor neprofitne organizacije Recycle Across America, koja se zalaže za bolju standardizaciju obeležja i znakova na mestima za odlaganje otpada, kako bi pomogli građanima da što bolje sortiraju otpadni materijal. “Mnogi Amerikanci, međutim, nisu primetili da je Kina doskora bila naša deponija.”

Eric Griffin na reciklažnoj ruti u Sarajzu, gde je gradonačelnik doveo u pitanje ozbiljnost kontaminacije redovnim otpadom (Sscott McIntire-NYT)

Eric Griffin na reciklažnoj ruti u Sanrajzu, gde je gradonačelnik doveo u pitanje ozbiljnost kontaminacije redovno sortiranog otpada (Scott McIntyre-NYT)

Iako možda kontraintuitivno, ispostavlja se da su oni koji najviše dobijaju u ovoj situaciji zapravo najveći recikleri, Waste Management i Republic Services, koji su takođe i veliki sakupljači smeća a i vlasnici deponija.

Recikliranje je bio jedan od najunosnijih segmenata njihovog poslovanja, uz usluge prevoza i odlaganja na deponije. Analitičari kažu da su mnoge kompanije koje se bave otpadom tradicionalno gledale na recikliranje kao na posao u kojem se nalaze “lideri među gubitašima”, nudeći svoje usluge u velikoj meri samo da bi osvojili monopol nad poslovanjem otpadom u određenom okrugu (opštini).

Ova poslovna jednačina počinje da se menja. Iako je u Sjedinjenim Državama i dalje održivo tržište za preradu otpada poput plastičnih boca i kartonaže, obim njihovog poslovanja nije toliki da bi mogao apsorbovati svu plastiku, papir i karton koji Amerikanci nastoje da recikliraju. Kompanije za reciklažu kažu da ne mogu zavisiti od prodaje upotrebljene plastike i papira po cenama koje tek da pokrivaju troškove obrade, pa traže od opština da plate znatno više za svoje dosadašnje usluge prerade. Neke kompanije takođe naplaćuju kupcima dodatne naknade usled “kontaminiranosti” otpadnog materijala, koji je pomešan sa ostalim smećem pa se mora i dodatno sortirati pre reciklaže – što samo dodatno povećava i onako visoke cene.

Veće naknade za recikliranje, kažu analitičari, doprineće jačanju najvećih kompanija u biznisu koji već doživljava procvat. Waste Management je tokom 2018. godine zabeležio snažan operativni profit, dok je poslovni izveštaj Republic-a na kraju prošle godine obelodanio povećanje prihoda, podstaknuto novim prilikama u biznisu otpadnim sirovinama.

Veći deo povećanja broja deponija u reciklažnoj industriji vođen je logikom ekonomskog rasta: što više Amerikanaca troši, utoliko više otpada. Međutim, analitičari kažu da se radi o, u najmanju ruku, većim količinama reciklabilnih materijala koji se ne mogu prodati ili prenameniti.

Mič Hedlund, CEO Recycle Across America: „Recikliranje je u Sanrajzu dugo bilo nefunkcionalno“ (Scott McIntyre-NYT)

Mič Hedlund, CEO Recycle Across America: „Recikliranje je u Sanrajzu dugo bilo nefunkcionalno“ (Scott McIntyre-NYT)

Neki od čelnih ljudi američkih okruga kažu da su sve oprezniji sa kompanijama koje kontrolišu praktično svaki aspekt sistema otpada i reciklaže.

“Jesu li ove stope kontaminacije zaista visoke, ili ta „kontaminiranost“ (nedovoljno sortirani otpad) ide u korist njihovog korporativnog interesa?”, upitao se Majk Rajan, gradonačelnik Sanrajza na Floridi.

Gradić Sanrajz nije mogao da priušti veće troškove za reciklažu svog otpada, ali je odlučio da svoj reciklažni materijal spali u objektu koji pretvara otpad u energiju, umesto da ga šalje na deponiju.

“To nije ono što većina ljudi smatra reciklažom, ali je bolje od sumorne alternative – ništa ne učiniti s otpadom ili ga uludo spaljivati a pritom zagađivati životnu sredinu”, rekao je Rajan.

Kada je reč o gradovima poput Filadelfije, recikliranje je odavno predmet ponosa lokalaca. Tokom poslednje decenije, Filadelfija je uspela da od jedne od najnižih stopa reciklaže među velikim gradovima dopre među gradove koji imaju najbolju preradu otpada.

U vreme dok je Kina kupovala karton i plastiku, reciklaža je zarađivala novac za grad nekoliko godina. Međutim, Filadelfija je prošle godine bila pogođena “neverovatno visokim” poskupljenjem, kaže u svojoj izjavi zvanična portparolka ovog grada.

Gradonačelnik Sanrajza Majk Rajan kaže da prelazak sa uobičajene reciklaže na proizvodnju struje spaljivanjem smeća “nije ono što većina smatra recikliranjem, ali je bolje od alternative – pukog gomilanja na deponiji” (Scott McIntyre-NYT)

Grad je došao do jednog privremenog rešenja: Identifikovani su delovi grada sa najvećim zagađenjem tj nesortiranim otpadom u svojim kantama za reciklažu, a potom je započeto otpremanje takvog materijala u spalionicu nizvodno niz reku Delaver do obližnjeg Čestera, u Pensilvaniji. Ostatak se još uvek otprema u postrojenja za reciklažu.

Spalionica pretvara otpad u energiju, koja se kao struja može prodati kroz električnu mrežu, rekao je filadelfijski komesar za rad na terenu, Karlton Vilijams. I pored svega, ni time se nije previše učinilo kako bi se ublažili strahovi brojnih stanovnika i zabrinutost zbog povećanog zagađenja vazduha u Česteru.

“Stanovnici Čestera kažu,” S obzirom da pričate kako ulažete sve napore za recikliranje, a vi ga, zapravo, spaljujete?”, navodi Vilijams reči svojih sugrađana. “Meštani, čim čuju reč ‘spaliti’ pomisle da se radi o ekološkoj katastrofi.”

Gradski zvaničnici Filadelfije pregovaraju o jednom finansijski pristupačnijem ugovoru koji će tokom ove godine doprineti obnavljanju reciklaže čitavog grada.

U Deltoni, uvećani troškovi nisu bili jedini faktor koji stoji iza prošlomesečne odluke o zaustavljanju reciklaže. Čak i da je grad pristao da plati dodatnih 25.000 dolara mesečno kompaniji koja se bavi reciklažom, nije bilo garancije da će svi plastični kontejneri i isporuke otpada biti prerađeni u nešto novo i ekološki odgovarajuće, rekla je gradonačelnica Hajdi Hercberg.

“Svi smo radili na recikliranju jer je bilo lako, ali stvarnost je takva da se, zapravo, nije mnogo recikliralo”, rekla je Hercberg.

Problemi sa recikliranjem uzrok su sve glasnijih poziva na ograničavanje otpada na njegovom izvoru. Mere kao što su zabrana plastičnih kesa i slamki, koje su dugo promovisale grupe za zaštitu životne sredine, sve više dobijaju na snazi među američkim stanovništvom.

Postrojenje u kojem se struja generiše spaljivanjem otpada. Kao i u Sanrajzu, i u Filadelfiji se koristi spalionica, iako se u njoj reciklira tek polovina gradskog otpada (Scott McIntyre-NYT)

U Konektikatu je ovog marta jedna grupa za lobiranje govorila o stanju haosa u lokalnim programima recikliranja, pozivajući guvernera ove države da se fokusira na ograničavanje plastičnih kesa, slamki i kutija za pakovanje.

“Što pre prihvatimo ekonomsku nepraktičnost recikliranja, tim ćemo pre biti u stanju da učinimo neki ozbiljniji i konkretniji napredak u rešavanju problema zagađenja plastikom”, rekao je Džen Del, inženjer koji vodi Last Beach Cleanup. Ova ekološka grupa sarađuje sa investitorima i neprofitnim organizacijama kako bi smanjila zagađenje plastikom.

Neki veliki proizvođači otpada i dalje prolaze kroz postupke recikliranja, bez obzira na uzaludnost te finansijske konstrukcije.

Širom Memfisa, velika komercijalna preduzeća su za sada morala da zaustave reciklažu usled problema sa kontaminacijom tj mešanjem različitih vrsta otpada. Međutim, gradski aerodrom zadržava svoje kante za odlaganje reciklažnog otpada kako bi sačuvao “kulturu” recikliranja među putnicima i zaposlenima, rekao je portparol Gradske kuće.

“Želimo da osiguramo da smo u stanju da ostvarimo besprekornu tranziciju ako i kada se recikliranje nesmetano i u kontinuitetu u jednom trenutku vrati na područje Memfisa”, saopštio je imejlom gradski portparol, Glen Tomas.

 

Majkl Korkri je ekonomski novinar koji pokriva maloprodajnu industriju i njen uticaj na potrošače, radnike i ekonomiju. Ranije je bio reporter u Volstrit džornalu.

 

NYT

Novi francusko-nemački narativ za Evropu


Constanze Stelzenmuller piše da novi evropski narativ prizivaju oni koji su iskovani teškim iskušenjima velike „utakmice moći“ između Rusije, Kine i Sjedinjenih Država. Ovaj tekst je prvobitno objavljen u Fajnenšel tajmsu.

Prošle sedmice je francuski predsednik Emanuel Makron objavio karakteristično grandiozan manifest upućen „građanima Evrope“. Ova opsežna lista političkih predloga objavljena je u 28 evropskih novina i evropskih medija. Berlin je sada odgovorio. Značajno je, međutim, da odgovor na hitnu molbu Makrona da Francuska i Nemačka povrate inicijativu za očuvanje jedinstvene Evrope nije potekao od Angele Merkel, nemačke kancelarke, već od Annegret Kramp-Karrenbauer, njene naslednice.

“AKK” je, kao što je poznato, naslednica Merkelove na mestu liderke hrišćanskih demokrata, a time i pretpostavljena naslednica u čekanju. Njena intervencija je pravovremena, jer su odgovori Nemačke na ponovljene pokušaje Francuza – počevši od Makronovog govora na Sorboni septembra 2017. – bili ledeni i nevoljni, pojačavajući rasprostranjeni osećaj da evropski projekat ne samo da je zastao, već se raspao.

Mnogo toga je na kocki. Na izborima za Evropski parlament krajem maja, desničarske evroskeptične partije koje „unovčavaju“ gnev i konfuziju evropskih birača očekuju značajan napredak.

Značajne su razlike između vizija Evrope koje su postavili Makron i gđa Kramp-Karrenbauer. Makron želi da zavede panevropski demos stvarajući nove EU agencije i proširujući granice evropskih propisa i solidarnosti na goruća pitanja kao što su klimatske promene, imigracija i socijalna politika – čak i ako time reskira otuđenje nekih država članica. A on takođe želi da povede bitku protiv agresivne kineske i američke konkurencije oslanjajući se na novi evropski državni intervencionizam i protekcionizam.

Odgovor gospođe Kramp-Karrenbauer je predvidljivo skeptičan, na način koji ne samo što odražava nemačke preference, već ga dele i neke druge zemlje članice severne i istočne Evrope. Ona prednost daje slobodnim tržištima a ne dirigovanoj ekonomiji za koju se zalaže Makron i oprezna je u prenošenju moći iz nacionalnih vlada na EU institucije. Ona se opire “dobrim” proevropljanima protiv “loših” populista. A njen odgovor na apelaciju tj poziv gospodina Makrona za evropskom minimalnom platom, „objedinjavanjem“ duga i stvaranjem sistema socijalne zaštite na panevropskom nivou je jedno prostosrdačno „nein“.

Pa ipak, greše i oni komentatori koji umorno izjavljuju kako smo „sve ovo videli i pre“. Naprotiv, ono što je ovde uzbudljivo jeste novi evropski narativ koji je iskovan u krugu velike konkurencije moći između Rusije, Kine i Sjedinjenih Država – konkurencije koja je globalna po obimu, ali u kojoj je Evropa ključna strateška nagrada.

Februarska bezbednosna konferencija u Minhenu pružila je dovoljno dokaza o ovom novom strateškom okruženju. Američki potpredsednik Majk Pens napao ja Evropljane, zatraživši od njih da napuste sporazum o nuklearnoj energiji sa Iranom. Visoki kineski zvaničnik odao je veliko poštovanje multilateralizmu, koji je bio potpuno u suprotnosti sa pokušajima Pekinga da se zemlje članice EU međusobno sukobe. A ministri inostranih poslova Rusije i Irana prezrivo su gledali publiku zbog toga što su prevarili Trampovu Ameriku.

U međuvremenu, gospođa Merkel je dobila ovacije jer je Amerikancima rekla kada i gde treba da se povuku, mada je njen govor ostao prilično kratak za recepte tipa „kako dalje“. Makron je morao da otkaže svoj nastup, kako bi se pozabavio protestima kod kuće.

Sada, francuski predsednik i gospođa Kramp-Karrenbauer iznose ono što bi se moglo nazvati četvrtim narativom za ujedinjenu Evropu. Prvi narativ ticao se mira na tlu Evrope; drugi narativ imao je za temu evropski prosperitet; i treći, demokratski preobražaj evrpskog kontinenta. Ova četvrta priča govori o zaštiti onoga što Makron naziva „civilizacijom“ a Kramp-Karrenbauer „evropskim načinom života“: predstavnička demokratija, vladavina prava, individualna sloboda i socijalna tržišna ekonomija. Drugim rečima, oboje govore o očuvanju izvanrednih dostignuća tokom tri četvrtine veka na kontinentu koji je ranije bio simbol rata.

Annegret Kramp-Karrenbauer u duhovitom izdanju

Annegret Kramp-Karrenbauer u duhovitom izdanju

Stoga je njihov zajednički fokus na sposobnosti Evrope da deluje: na unapređenju sposobnosti za inovacije i globalno nadmetanje, obezbeđivanje svojih granica, odbijanje predatora i stvaranje evropskog veća za bezbednost koje će sarađivati sa Britanijom. Isto tako, oboje potvrđuju svoju predanost trans-atlantskom savezu, bez obzira nastavove Donalda Trampa. Ne spominju ni “stratešku autonomiju” a ni “EU armiju”. Prisutne su i njihove detaljno razrađene ideje da bi većina drugih država članica EU mogla da zaostane (usled kašnjenja sa ispunjavanjem EU agende i obaveza, naročito finansijskih, koje sve EU članice imaju prema evropskoj zajedničkoj kasi)

I pored svega, da bi bio kredibilan, ovaj pragmatični podsticaj za jednu jaču Evropu morao bi da u budućnosti izbegne tri zamke. Prva je licemerje. Ustati protiv autoritaraca koji su pokucali na evropske dveri je cilj vredan borbe, ali taj će se cilj meriti s onim što Evropljani sklapaju s onima kao što su Huavej ili Gazprom. Druga opasnost je oportunizam. Evropske vrednosti moraju se takođe braniti od autoritaraca unutar same Evropske unije. Konačna zamka je dosta bliža kućnom pragu. Makron pokušava da popravi probleme s kojima se suočava Francuska, dok se Nemačka suočava sa decenijom nedovoljnih ulaganja u infrastrukturu, konkurentnost i odbranu.

To su izazovi koje treba savladati ukoliko Evropa želi da bude restoran sa bogatom ponudom koji će svi posećivati, a ne samo obrok moćnima u jednom novom svetskom poretku sa ekonomijom nultog zbira.

 

Constanze Stelzenmüller, Brookings.edu

E-trgovina: kineski motor ruralnog razvoja


Farmer prodaje jabuke putem livestreaminga u autonomnoj oblasti Sinđjang Ujgur na severozapadu Kine (24. okt 2017. Foto: VCG/ China Daily)

Ulaganja kineske vlade u puteve, vodovodne projekte, logistiku i internetsku infrastrukturu svojih seoskih područja omogućili su neverovatan rast elektronske trgovine među preduzetnicima-farmerima koji koriste nove tehnološke mogućnosti širom zemlje. Mnogi bivši migranti – koji su nekada radili u fabrikama ili kao dostavljači u gradovima istočne Kine – sada se vraćaju u svoja rodna mesta i osnivaju svoja mala preduzeća i “farmerske startapove”.

Centralna vlada je nedavno pozvala na pojačane napore za unapređenje strukturalnih reformi na strani ponude poljoprivrednog sektora, kako bi se postigla bezbednost hrane uporedo sa izgradnjom moderne i efikasne industrije.

Do kraja 2017. godine, ruralna e-trgovina je stvorila više od 1,3 miliona novih radnih mesta, dok su ukupne transakcije za tu godinu dostigle 120 milijardi juana (17,88 milijardi dolara), navodi Alibaba.

“Mnogi mladi ljudi se vraćaju iz urbanih područja da bi u svojim selima otvorili e-trgovine. Oni skupljaju proizvode; pakuju ih, čak sami stvaraju imena brenda – sami brendiraju svoje proizvode. E-trgovina pruža mogućnost ovim ljudima da zarade za život”, rekao je Li Sjaojun, profesor razvojnih studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu.

“Brojne su prilike i poslovne šanse u ne-poljoprivrednim aktivnostima, kao što su, recimo, ruralni turizam ili prodaja lokalnih proizvoda. Na primer, farmeri iz Junana prodaju sirovi smeđi šećer od šećerne trske i med pčela uzgajanih na plantažama čaja”, kaže on.

“E-trgovina pruža pristup tržištu, a samim tim i mogućnostima prodaje proizvoda, tako da se i potrošač i proizvođač mogu sastati u tačno određenom trenutku na Mreži ili mobilnoj aplikaciji. Ovo pruža veoma efikasan način povezivanja proizvođača i potrošača. Mnoge od tih malih kompanija za elektronsku trgovinu, kao i trgovci u maloprodaji  koriste e-trgovinu; to je nešto novo, a rešava brojme probleme, rekao je Li.

Prodaja preko velikih platformi kao što su Taobao, JD.com ili Pinduoduo omogućava ljudima iz seoskih područja Kine da se povežu sa gradskim potrošačima, iako je potrebna vladina infrastruktura i organizaciona podrška da bi sistem funkcionisao.

Vlada provincije Gansu na severozapadu Kine, na primer, sarađuje s Azijskom razvojnom bankom kako bi podstakla ruralnu e-trgovinu u celoj  toj pokrajini.

“Vlada shvata da su u Gansuu, koji je manje razvijena kineska provincija, potrebni brojni servisi za organizovanje farmera kao i standardizaciju proizvodnje, zatim za plasman ovih poljiprivrednih proizvoda putem e-trgovine. Ruralna e-trgovina je posvuda, ali je manjeg obima u onim kineskim provincijama koje su manje razvijene. Dakle, zaista morate malo više da katalizujete tj ubrzate ove procese, ”rekao je Jan Hinrichs, ekonomista Azijske razvoje banke (ADB) čija je specijalnost proučavanje prirodnih resursa, i koji je direktno angažovan na projektu poboljšanja elektronske trgovine u Gansuu.

On je rekao da posredničke kompanije pružaju poljoprivredne usluge potrebne da bi e-trgovina funkcionisala. “Ovde se ne radi samo o individualnom poljoprivredniku koji stavlja svoj proizvod na Taobao. To je niša, ali ne možete mnogo učiniti s tim. Morate imati oznake kvaliteta, uzorkovanje, pakovanje, marketing i sortiranje”, rekao je Hinrihs.

On kaže da Azijska razvojna banka radi sa sedam preduzeća – nekim javnim, nekim privatnim – kako bi izgradili platformu koja će se povezati sa glavnim igračima u e-trgovini, kao što su Alibaba i JD. “Tu se zaista radi o odnosu između ugovarača posla i zemljoradničkih preduzetnika; Farmeri imaju svoju zemlju, ali imaju i pristup stabilnom tržištu putem ovih platformi za elektronsku trgovinu, koje takođe pružaju logistiku, plus đubriva i pesticide.”

“Farmeri koriste ovu priliku da izgrade sopstvene e-prodavnice usluga. Neka od ovih poljoprivrednih preduzeća kupuju bespilotne letelice tj dronove koji im, između ostalog, služe za pregled farmi na kojima će se primenjivati đubriva ili pesticidi. Oni mogu da svoje useve prskaju đubrivima i pesticidima sa ovih bespilotnih letelica, dakle – na ciljani i svrsishodan način.

“Sve će to postati dostupno, tako da ukoliko vam treba da uzgajate krompir prema određenim standardima kako bi napravili čips od krompira, morate se pridržavati standarda koji obezbeđuju određeni kvalitet tom proizvodu. Hinrihs kaže da to čini odnos ugovarača i uzgajivača daleko lagodnijim i praktičnijim, a zahvaljujući smanjenju transakcijskih troškova između pojedinih farmera sa integratorom (licem koje objedinjuje ponude farmera na određenoj teritoriji i pravno ih ali i finansijski formatira).

Hinrihs je procenio da projekat u Gansuu stvara 1.700 novih radnih mesta sa punim radnim vremenom. “Ukoliko farmerima obezbedite izlazak na e-tržište, virtuelno mesto gde mogu prodavati svoje proizvode, oni sasvim pouzdano mogu povećati svoje realne prihode.”

Li je pohvalio vladu, rekavši da je njena “investicija u fizičku infrastrukturu u zapadnoj Kini napravila krupan pozitivni pomak u životnom standardu, veoma različitom od stanja do pre samo neku godinu unazad. Mnoga udaljena i planinska područja mogu proizvesti mnogo lokalnih proizvoda, ali transport je bio možda najveći problem u ovim zabačenim oblastima.

“Nije bilo asfaltiranih puteva a troškovi transporta su bili veoma visoki. Kompanije za logističke usluge nisu bile u mogućnosti da dođu do ovih ljudi. Tokom proteklih sedam godina, pristup asfaltiranom putu i ​​Wi-Fi pokrivenost su se izuzetno poboljšali.”

Li je sarađivao sa Hebijanom, selom u Sišuangbanu u provinciji Junan. “Putovanje od 10 kilometara po lokalnom putu trajalo je više od sat vremena: samim tim, i troškovi za bilo koju vrstu kamiona i prevoz bili su veoma visoki. Ne samo što je transport proizvoda predugo trajao, već je zaista oduzimao i mnogo energije farmerima. Nije bilo 4G veze ili mobilnih veza. Sada je celo selo pokriveno Wi-Fi konekcijom. “

“Prema najnovijim podacima, a posmatrano kroz ciljeve prihoda kao i srodnih ciljeva u obrazovanju i zdravstvu, Kina će do 2020. godine ostvariti svoje ciljeve umrežavanja u ruralnoj e-trgovini. Međutim, siromaštvo u ovim seoskim područjima neće biti tek tako iskorenjeno: Ono će i dalje postojati u različito obimu, ali i s aspekta formiranja cena.

“Stoga mora postojati strategija za revitalizaciju ruralnih područja, koja će kontinuirano smanjivati siromaštvo u budućnosti”, rekao je Li.

 

David Blair | China Daily | 2019-03-14 09:35

EU zauzima tvrđi stav prema Kini


Evropska unija poziva na ujedinjenu trgovinu i tehnološki front protiv “rivalske” Kine.

U ovom dokumentu, koji važi za evropsku političku „prekretnicu“ prema Kini, apeluje se na primenu većeg broja recipročnih ekonomskih odnosa sa najvećim trgovinskim partnerom EU bloka. Dokument je poziv na otrežnjenje pekinškog bankarskog sektora, koji bi trebalo da najnoviji EU stav prema Kini poveže sa američkim kontramerama i pritiscima koje Tramp i SAD vrše tokom aktuelnog trgovinskog rata, kaže jedan kineski analitičar za South China Morning Post.

U tom je EU papiru (od utorka 12. marta) Kina po prvi put označena kao “ekonomski takmac” i “sistemski suparnik koji promoviše alternativne modele upravljanja”.

Dokumentom se pozivaju EU lideri, koji se ove sedmice sastaju u Briselu, da usvoje akcioni plan u 10 tačaka kojim bi se uspostavili uravnoteženiji i recipročniji ekonomski odnosi sa Kinom, dok bi se učvrstila odluka 28 zemalja članica EU za suprotstavljanjem globalnom uticaju ove azijske zemlje, koji je glavni trgovinski partner evropskog bloka zemalja.

Ovaj poziv dolazi tek par nedelja uoči planirane posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Italiji i Francuskoj, a pred godišnji samit Kine i EU u Briselu devetog aprila, kojim će kopredsedavati kineski premijer Li Kećjang.

Portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova Lu Kang je prošle srede u Pekingu priznao da je prisutan rivalitet sa EU, ali ga je on nazvao „zdravim u svojoj prirodi“.

“Želim da naglasim da treba da prihvatimo korektan stav prema takvoj benignoj konkurenciji i da izbegavamo da se međusobno tretiramo kao protivnici”, rekao je Lu.

Analitičari kažu da je potez EU bio pokušaj pritiska na Peking uoči aprilskog susreta na najvišem nivou kada će se u Briselu pojaviti Si i Li, kao i napor da se premoste podele unutar bloka u vezi gigantske kineske infrastrukturne strategije “Inicijativa za pojas i put“, kao i ulogom kineskog tehnološkog diva, Huaveja, u mrežama evropskih telekom kompanija.

Pang Žonđjing, stručnjak za međunarodne odnose iz Pekinga je taj dokument nazvao „značajnim“, utoliko što je u njemu reflektovana i zabrinutost američke administracije oko Kine i njene globalne strategije.

Kako su Sjedinjene Države primorale EU da zauzme tvrđi stav prema Kini

“[Ovim dokumentom se takođe] naglašava snažna želja EU u iznalaženju novog načina upravljanja odnosima s Pekingom, koji se brzo menjaju”, rekao je Pang.

“Taj je dokument u određenoj meri i neka vrsta otrežnjenja za Peking, jer bi mogao uticati na preovlađujuće razmišljanje među kineskim političkim elitama koje su do pre neki dan usmeravali svoje nade ka uspostavljanju bliskih veza s Evropom, ne bi li neutralisali pritisak nastao pogoršanjem odnosa sa Sjedinjenim Državama, a u jeku trgovinskog rata između ove dve zemlje.”

U ovom EU dokumentu se kaže da brzo rastući politički i ekonomski uticaj Kine naglašava njene globalne ambicije. Postoji “u Evropi rastuće uvažavanje činjenice o promeni ravnoteže između kineskih izazova i prilika (koje bi ta zemlja želela da iskoristi)”, navodi se u ovom saopštenju.

“Kina se više ne može smatrati zemljom u razvoju… Kineske javno izrečene reformske ambicije trebalo bi da se pretoče u konkretne političke poteze, ili akcije koje su srazmerne njenoj globalnoj ulozi i odgovornosti”, navodi se u ovom dokumentu.

“Ni EU, niti bilo koja njena država članica ne može efikasno ostvariti svoje ciljeve s Kinom u punom jedinstvu (članica).”

Evropa je izrazila svoju frustraciju usled nedostatka kineskog napretka u odobravanju šireg pristupa stranih kompanija svojim tržištima, kao i smanjenju subvencija i prisilnom transferu najnovijih tehnologija, koje su inostrane firme prinuđene da prenose na kineske državne joint-venture partnere.

Evropske zemlje su takođe pod pritiskom Vašingtona da zabrane telekom opremu kompanije Huavej, naime, usled straha od špijunaže.

Međutim, pozivi EU za kolektivnim jedinstvenim odgovorom na talas kineskih preuzimanja u kritičnim sektorima u okviru Inicijative za pojas i put odavno su ometani podelama unutar samog EU bloka.

Italija je saopštila kako planira da postane prva zemlja G7 koja će se pridružiti brojnim zemljama centralne i istočne Evrope koje su već podržale ovu inicijativu.

Ako ih podrže lideri EU, Unija će pozvati Kinu da poštuje pravila Svetske trgovinske organizacije, posebno ona koja se tiču subvencija i prisilnog transfera tehnologija, kao i da do 2020. godine zaključi sporazum sa EU o investicionim pravilima.

Ovim dokumentom se pozivaju zemlje članice EU da ožive dosad skrajnuti predlog poznat kao „međunarodni instrument za nabavku“, koji bi od stranih zemalja zahtevao da otvore svoje javne tendere u zamenu za pristup Evropi i njenom tržištu.

Ovim se papirom, takođe, kritikuje ono što evropski političari nazivaju pekinškom diplomatskom „asertivnošću“ tj upitnoj pouzdanosti u vezi vojnih, ekonomskih i političkih strategija u Južnokineskom moru, pogoršanju životne sredine i represivnim politikama u Sinđjangu, regionu na krajnjem zapadu Kine.

Osim toga, njena pomorska kretanja izazvala su i zabrinutost oko budućnosti autonomije Hong Konga usred nastavka pekinškog političkog mešanja.

 „Dokument je produžetak prethodno zacrtane evropske politike prema Kini iz 2016. godine, kojim se naglašavaju jednakost i pravičnost. U prošlosti se EU fokusirala na trgovinu, ali sada je taj spisak proširen na pitanja kao što su infrastruktura i 5G mreža”, rekao je Cui Honđijan, viši saradnik u Kineskom institutu za međunarodne studije.

 „Različite zemlje EU imaju različite odnose sa Sjedinjenim Državama. Dakle, EU želi da ujedini ova pitanja, ali pitanja koja su podignuta na nivo EU [u dokumentu] definitivno su generisana pod uticajem Sjedinjenih Država.”

Vang Livej, stručnjak za evropske poslove u pekinškom univerzitetu Renmin rekao je da Nemačka i Francuska stoje iza novog dokumenta EU, i da se ove dve zemlje zalažu za tvrd stav i pristup Kini.

“Imajući u vidu svoje političke penzionisanje tokom 2021. godine, [nemačka kancelarka Angela] Merkel trebalo bi prethodno da obezbedi svoje diplomatsko nasleđe i spreči propadanje EU od urušavanja usled sve moćnije Kine, ali i Sjedinjenih Država pod Donaldom Trampom, koji će i dalje naginjati ka unilateralizmu (tj jednostranim potezima Amerikanaca)”, naglasio je Vang.

“Faktor Kine, tačnije, uvećanje kineske pretnje na globalnoj političkoj pozornici predstavlja savršen izgovor koji bi se mogao upotrebiti kao apel za (političkim) jedinstvom sa zemljama članicama EU.”

Međutim, većina kineskih analitičara izjavila je da će za EU lider biti dug i težak proces da ovaj dokument pretoče u neku konketniju evropsku politiku prema Kini, s obzirom da je gotovo 20 evropskih zemalja već izrazilo interes za kineski projekat Pojas i put.

I, za razliku od strukturnog rivalstva između Pekinga i Vašingtona – usled pretenzija obe supersile na globalno liderstvo – rivalitet (Kine) sa EU bi se više ticao ekonomskih i trgovinskih interesa, kao i moći i potencijala Evrope za globalnim vođstvom i upravljanjem ključnim polugama međunarodnih sistema.

Huang Đing iz Instituta za međunarodne i regionalne studije jezika i kulture pri Univerzitetu u Pekingu je izjavio da Peking treba da pažljivo prouči ovaj dokument i obrati pažnju na zabrinutost EU zbog njenih sve snažnijih veza s Rusijom, koju Evropa smatra najvećom sigurnosnom pretnjom.

“Peking mora biti oprezan pri odlučivanju kako da odgovori na ove planove Evropske unije jer ne može sebi priuštiti dalje otuđenje (od EU) usred trgovinskog rata sa SAD”, rekao je on. “Pogoršanje odnosa sa Evropskom unijom bi moglo imati poguban uticaj na Kinu.”

 

Lee Jeong-ho, South China Morning Post

Greta Tanberg, ili gravitacija Zemlje


Na inicijativu srednjoškolaca koji već više nedelja štrajkuju širom sveta, šesnaestogodišnja Šveđanka Greta Thunberg (slika gore),  takođe protestuje protiv globalnog zagrevanja: ona je autentično lice generacije koja ne namerava da odustane ili pak plaća za greške i grehove starijih generacija u koje spadaju i njeni roditelji.

Njeno lice je postalo poznato posvuda. Ona je ozbiljna kao i mi kad još ne napunimo 17 godina, netremice streljajući pogledom objektiv, dok naglas čita svoj govor pre no što nastupi pred demonstrantima, na savršenom engleskom, njene mudre obrve uokviruju joj okrugle obraze, očiju s pogledom koji ne okleva, stojeći pravo i spuštenih ruku – izgleda kao gimnastičarka, ili delegirana od grupe devojaka s koledža. Greta je postala najverodostojnije oličenje aktivističke borbe u pokretu za odbranu naše planete, ugrožene rasipanjem prirodnih resursa i nestankom životinjskih vrsta. Nju primaju najveće javne ličnosti, predsednici, direktori najvećih kompanija i rukovodioci globalnih industrija, kao i eminentne banke.

Greta je održala govor na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP 24. Ovaj ekskluzivni klub ugostio je političare i stručnjake za životnu sredinu u Katovicama u Poljskoj – pojavila se među onima koji mnogo pričaju a ne rade mnogo. Njen govor je lako razumljiv. Ne koristi se hiperbolama, ne krije se iza beskorisnih statistika i obećanja. Ona, takođe, ne laska javnosti kako bi sebi privukla poklonike koji će je podržavati.

Ona kaže da mi – odrasli, lideri, akteri u našem sebičnom i grabežljivom svetu – nismo ništa učinili, i da će nas deca budućnosti smatrati odgovornima. Ona čak kaže i nešto još strašnije: da će, kada generacije starijih budu biološki nestale – za deset, dvadeset ili trideset godina – ona opet biti na ovom istom mestu, i da će tada „neki novi klinci“ tražiti i od nje da takođe položi račune. Ona sve nas, starije, svojim tihim i mirnim glasom, optužuje da smo zaboravili da nam Zemlja nije data već pozajmljena. Da li ova poruka dopire do nas? Čuli smo tako malo glasova koji su nas upozoravali pre Grete. Nismo slušali reči poglavice Lummi Indijanaca, Velikog Sijetla, kada je odgovorio guverneru koji je ponudio da kupi njihovu zemlju: “Kako možemo da prodamo ono što nam ne pripada?” Nismo čuli upozorenja naučnika Alda Leopolda, Bertranda Rasela… Nismo poslušali ni Ajnštajna kada nas je upozoravao da nam je, ako pčele nestanu s lica Zemlje, ostalo još samo nekoliko meseci života.

Njeno delovanje je jednostavno, kao što bi uvek trebalo biti kada dođe do razgovora o tako normalnim stvarima. Svakog petka ona poziva mlade na štrajk.Štrajkovati u  školi – skeptici bi natuknuli da „tu ima nečeg smešnog“. Uz jedva vidljivi osmeh, skeptici ne oklevaju da kažu da je ona „prilično originalna, prilično zabavna“. A treba joj i hrabrosti, Greti, da se suoči sa ironičnim osmehom odraslih.

Ipak, kada se ona pojavi na našim ekranima, na stranicama naših novina, sa svojim ozbiljnim licem i nežnim crtama, kako bi nam s ljutnjom u glasu poručila da je krajnje vreme da se uspaničimo i dignemo na noge, da moramo reagovati i da, ogorčeni, započnemo borbu, da promenimo naš način neekološke egzistencije, naš odnos sa svetom, okolinom i životinjama koje žive s nama, da moramo brinuti o odsustvu godišnjih doba, o nestanku insekata i ptica, depopulaciji mora i smrti korala , o ovakvoj vrsti „zaglušujuće tišine“ koja se malo po malo širi na prirodu i planetu, a u korist buke gradova, grozničavog kretanja, preterane eksploatacije bogatstva zemlje i šuma – i, napokon, kako to da nam, zbog svega toga srce jače ne zalupa, kako da nas ne uzbudi izvesno mračna budućnost, kako to da ne budemo napadnuti nostalgijom za boljom budućnošću, idejom o tome što sve nismo učinili a mogli smo, šta smo sve pustili niz vodu da se „odvija svojim tokom“,  kako to da okrećemo glavu i pogled od svega toga, cinično uživajući u sopstvenoj sebičnosti ?

Kako ne čuti njene reči? Kako možemo toliko zaboraviti svaku svoju odgovornost, sve odgovornosti koje, sasvim izvesno, imamo prema budućim generacijama, i kako smo se samo usudili da prihvatimo zdravo za gotovo da će oni koji će najviše patiti od klimatskih promena biti oni koji ih nisu prouzrokovali niti su učestvovali u uništavanju iste?

Nije, naravno, ni u snu zamislivo da je sve ovo „samo neka prolazna kriza“, koja će nestati „tamo negde“, netragom se zagubiti na pretrpanom tavanu naših predatih borbi, i tih tako “opuštenih” i neodgovornih prognoza tipa „jedan na prema otprilike“, uz besprizorno nejasne predstave o tome šta se, zapravo, dešava… nadajući se da će “ova kriza” nestati pod ruševinama naših srušenih snova.

Uprkos ironiji starijih generacija, Greta Tanberg (Greta Thunberg) nije odustala. S težinom svoje mladosti, instinktivnom naukom iz djetinjstva, ona svake sedmice izlazi negde na govornicu da bi nam se obratila, kako bi nam rekla ono što ne želimo čuti; Greta sa svojim prijateljima ističe protestne natpise pred parlamentima, pred političarima koji ulaze u te „dvorane u kojima se odlučuje“, ističući sa svojim istomišljenicima natpise pred vratima brojnih moćnika ovoga sveta. Ona govori u svoje kao i u ime svoje generacije, ali i u ime još nerođene dece; ona govori i u ime svih nas „ostalih“, u ime čitave planete Zemlje; u ime njene dragocene i krhke lepote. Slušajmo je. Imajmo sluha za ono što nam govori.

Možda, ipak, još ima vremena da popravimo ono što smo uništili.

JMG The Clezio – Mar13, 2019, 19:06

Liberation

30 godina Svetske računarske mreže


Veb je star tri decenije. Ima li boljeg trenutka boriti se za njegovu budućnost? Za stranicu Svetskog ekonomskog foruma piše Tim Berners-Li, osnivač svetske računarske mreže i direktor W3C (World Wide Web Consortium). Ovo pismo je originalno objavljeno na stranici Veb fondacije (webfoundation.org.)

Kreator Svetske računarske mreže, Tim Berners-Li: “Borba za veb je jedna od najvažnijih stvari naše epohe.” (Foto: REUTERS/ Simon Dawson)

Danas, 30 godina nakon mog početnog predloga za sistem upravljanja informacijama, polovina sveta je onlajn. Trenutak je da proslavimo koliko smo daleko dogurali, ali i prilika da razmislimo o tome koliko još daleko treba da idemo.

Mreža je postala javni trg, biblioteka, ordinacija, prodavnica, škola, dizajn studio, kancelarija, bioskop, banka – i još puno toga. Naravno, sa svakom novom karakteristikom, svakom novom veb stranicom, jaz između onih koji su online i onih koji to nisu sve je veći, što čini još većim i imperativ da veb bude dostupan svima.

I dok je veb stvorio priliku za sve, dajući glas marginalizovanim grupama i učinivši naš svakodnevni život lakšim, stvorio je i prilike za prevarante, dajući glas i onima koji šire mržnju i olakšavajući činjenje svih vrsta kriminalnih delikata.

U pozadini vesti o tome na koje se sve načine veb može zloupotrebljavati, razumljivo je da mnogi ljudi osećaju strah i nesigurnost da li je veb zaista snaga koja čini dobro. Ali, s obzirom na to koliko se mreža promenila u proteklih 30 godina, bilo bi defetistički i nemaštovito makar pomisliti da se veb kakav danas znamo ne može promeniti nabolje u narednih 30 godina.

Ako sada odustanemo od izgradnje bolje mreže, onda nas veb neće izneveriti, već ćemo mi izneveriti njega.

Da bismo se pozabavili bilo kojim problemom, moramo ga jasno ocrtati i razumeti. Uglavnom vidim tri izvora disfunkcija koji utiču na današnju mrežu:

1. Namerno činjenje loših stvari, zlonamerni činovi poput hakovanja i napada koje sponzoriše država, kriminalno ponašanje i maltretiranje via internet.

2. Osmišljavanje sistema koji stvara izopačene podsticaje u kojima se žrtvuje korisnička vrednost, kao što su modeli prihoda zasnovani na oglasima, a kojima se komercijalno nagrađuju virusno širenje dezinformacija i sadržaji čiji je glavni cilj privlačenje pažnje i podsticanje posetilaca da klikom na link posete određenu (potencijalno opasnu) veb stranicu.

3. Nenamerne negativne posledice dobronamerno osmišljenog veba, kao što su ogorčeni i polarizovani ton i kvalitet onlajn rasprave tj diskursa.

Iako je prvu kategoriju nemoguće potpuno iskoreniti, možemo kreirati i zakone i kodove kako bismo minimizirali ovo ponašanje – kao što smo oduvek i radili van mreže. Druga kategorija zahteva od nas da redizajniramo sisteme na način koji menja podsticaje. I konačna kategorija, naime, koja poziva na istraživanje kako bi se razumeli postojeći sistemi i modelirali mogući novi, ili prilagodili onima koje već imamo.

Ne možete kriviti samo jednu vladu, jednu društvenu mrežu ili prirodu ljudskog duha. Pojednostavljenim narativima reskiramo iscrpljivanje naše energije jureći za simptomima ovih problema umesto da se fokusiramo na njihove uzroke. Da bi se ovo ispravilo, moraćemo da se udružimo kao globalna veb zajednica.

U nekim ključnim trenucima u prošlosti, generacije pre nas pravile su istorijske iskorake, ubrzano se lativši zajedničke akcije za bolju budućnost. Sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, različite grupe su se mogle dogovoriti o osnovnim principima. Zakonom o moru i Ugovorom o svemiru smo sačuvali nove granice za opšte dobro. I sada, dok veb upravo preoblikuje ovaj naš svet, na nama je odgovornost da se uverimo da je prepoznat kao ljudsko pravo i izgrađen za javno dobro  svih ljudi na planeti. Zbog toga Veb fondacija sarađuje sa vladama, kompanijama i građanima kako bi se sačinio jedan univerzalni, novi ugovor koji bi se primenjivao za Svetsku računarsku mrežu.

Ovaj ugovor je lansiran u Lisabonu na Veb samitu, okupljajući grupu istomišljenika koji su saglasni kako treba uspostaviti jasne norme, zakone i standarde koji podržavaju zdrav internet. Oni koji ga podržavaju, podržavaju njegove početne principe, i zajedno radimo na konkretnim obavezama u svakoj oblasti. Nijedna grupa ne bi trebalo to da radi sama, a svačiji doprinos će biti poštovan. Vlade, kompanije i građani – svi oni daju svoj doprinos, a cilj nam je da postignemo konkretne rezultate do kraja ove godine.

Vlade moraju prevesti i upodobiti zakone i propise tako da funkcionišu u digitalnom dobu. Oni moraju osigurati da tržišta ostanu konkurentna, inovativna i otvorena. A oni imaju odgovornost da štite ljudska prava i slobode na internetu. Potrebni su nam javni pobornici za veb unutar vladajućih struktura – državni službenici i izabrani zvaničnici koji će poduzeti mere onda kada interesi privatnog sektora počnu da ugrožavaju javno dobro – oni koji će ustati u zaštitu otvorene Mreže.

Kompanije moraju učiniti više kako bi osigurale da njihovo ostvarivanje kratkoročnog profita nije na štetu ljudskih prava, demokratije, naučnih činjenica ili javne sigurnosti. Platforme i proizvodi moraju biti osmišljeni tako da imaju na umu privatnost, raznolikost i sigurnost. Ove godine smo videli da brojni tehnološki zaposlenici počinju da dižu svoj glas, zahtevajući bolju poslovnu praksu. Moramo ohrabriti taj duh.

I, što je najvažnije, građani moraju držati kompanije i vlade odgovornima za obaveze koje preuzimaju na sebe, pritom zahtevajući od njih da poštuju internet Mrežu kao globalnu zajednicu u čijem su srcu njeni građani. Ukoliko ne izaberemo političare koji brane slobodnu i otvorenu mrežu, ako ne pružimo svoj doprinos kako bismo podstakli konstruktivne zdrave razmene mišljenja na internetu – ako nastavimo da i dalje klikćemo na pristanak bez zahteva da se poštuju naša prava na zaštitu ličnih podataka – tako ćemo samo bežati od odgovornosti da osiguramo da ova i slična pitanja budu prioritet za sve one koji su u vladajućim strukturamo širom sveta.

 

Tim Berners-Lee, Director, W3C (World Wide Web Consortium)

World Economic Forum (WEForum)

Elektronsko poresko uverenje godišnje štedi dva miliona evra


Poreska uprava omogućila je pribavljanje uverenja o plaćenom porezu elektronskim putem od početka ovog meseca, što će građanima i privrednicima, kako smatraju u NALED-u, uštedeti najmanje dva miliona evra godišnje.

Time je delimično rešena najdugovečnija preporuka “Sive knjige”, koja datira još iz 2009, a ovu proceduru građani i privreda izabrali su kao prvu koju bi trebalo digitalizovati, u okviru kampanje “Pitajte kada”, koju je NALED realizovao tokom prošle godine zbog unapređenja javnih usluga.

Dobijanje poreskog uverenja jedan je od najučestalijih administrativnih postupaka, budući da je ovaj dokument potreban za učešće na tenderima, u poslovanju sa bankama, radi upisa ili brisanja iz registara…

“Kako je u tim poslovima neophodno podneti i potvrdu Poreskoj upravi i potvrdu lokalne poreske administracije o prestanku poreskih obaveza ili njihovom redovnom izmirivanju, često se dešavalo da važenje jednog dokumenta od pet dana istekne pre dobijanja drugog, a rok za izdavanje je bio 15 dana. Time su se privrednici nalazili u začaranom krugu birokratije, a sada je to rešeno”, kažu u NALED-u.

U sledećoj fazi razvoja sistema trebalo bi omogućiti da privreda elektronski pribavlja i potvrde lokalnih poreskih administracija, da ta dva dokumenta budu objedinjena, kao i da budu ukinute prateće takse – dodala je Jelena Bojović, direktorka tima za regulatornu reformu u NALED-u.

Međutim, problem predstavlja činjenica da je zadržana praksa naplate dve takse u ukupnom iznosu od 620 dinara, za podnošenje zahteva i dobijanje dokumenta, kao i u vreme kada je procedura obavljana na šalteru. Kako bi takav namet trebalo da održava realni trošak pružanja usluge, stav NALED-a je da takse za elektronske usluge ne bi trebalo naplaćivati, jer najveći deo posla obavlja softver, a ne službenici.

“Zato apelujemo na Ministarstvo finansija da ukine takse za ovu proceduru. Predlog NALED-a je i da bi građane i privredu trebalo osloboditi obezbeđivanja dokaza o plaćenom porezu u postupcima pred državnim organima, odnosno da podatke iz ovih dokumenata institucije pribavljaju elektronskom komunikacijom sa Poreskom upravom, na šta ih zakon i sada obavezuje”, dodaju u NALED-u.

Novi elektronski servis predstavlja važan korak u realizaciji programa transformacije Poreske uprave, koja godišnje izda 750.000 uverenja.

021.rs

Kinesko pravosuđe pomaže otvaranju za svetski biznis


Veća uloga kineskog pravosuđa u obezbeđivanju socijalne stabilnosti i razvoja doprinosi boljim uslovima poslovanja u zemlji i svetu, donosi portal china.org.cn.

Treći plenarni sastanak druge sesije 13. Nacionalnog narodnog kongresa (NPC) održao se juče 12. marta 2019. u Velikoj dvorani naroda u Pekingu, glavnom gradu Kine, (Xinhua / Yan Yan)

Kineski sudski i prokuratorski organi su i dosad održavali visok pritisak na kršenje zakona: od korupcije i mita, preko lokalnih mafija, do “Pepa praseta” i kršenja autorskih prava, a u cilju zaštite pravde, društvene stabilnosti i razvoja.

Prema izveštajima o radu Vrhovnog narodnog suda VNS (Supreme People’s Court, SPC, VNS) i Vrhovnog narodnog prokuratora (Supreme People’s Procuratorate, SPP), kinesko pravosuđe takođe nastoji da služi sveobuhvatnom otvaranju zemlje, Inicijativi za pojas i put kao i razvoju visokog kvaliteta proizvodnje, a u susret tekućoj godišnjoj zakonodavnoj sednici održanoj u utorak (12. mart).

Glavni sudija Žou Ćeng (Zhou Qiang) i generalni prokurista Džang Džun (Zhang Jun) istakli su u čemu se dogodio napredak u proteklih godinu dana, od njihovog prošlogodišnjeg izveštaja do danas.

“Vrhovni narodni sud vodio je procese i doneo presude za privredne i finansijske kriminalne radnje, štiteći pritom narod i odlučno čuvajući nacionalnu sigurnost i socijalnu stabilnost u skladu sa zakonom”, kazao je Žou.

Vrhovni narodni sud je u 2018. godini rešio 34.794 predmeta i zaključio 31.883 predmeta, što je u odnosu na prethodnu godinu više za 22.1%, odnosno 23.5%. Lokalni sudovi su zabeležili porast od 8,8% i 10,6% u slučajevima koje su rešavali i zaključili.

Vrhovni prokurator je “svoj rad zasnivao na sve većim zahtevima kineskih građana za demokratijom, vladavinom zakona, pravičnošću i pravdom, bezbednošću i boljem očuvanju okoline u novoj eri”, rekao je Žang.

Usred nepokolebljive odlučnosti da se lica koja učestvuju u korupciji privedu pravdi, kineski sudovi su prošle godine zaključili 28.000 slučajeva korupcije koji uključuju proneveru, podmićivanje i zanemarivanje dužnosti. Među 33.000 lica koja su se pojavila u ovim procesima bilo je 18 bivših zvaničnika na pokrajinskom nivou kao i onih koja su bila na višim funkcijama. U međuvremenu su procesuirana 32 takva bivša visoko rangirana zvaničnika, uključujući Sun Žengaja i Vanga Sanjuna.

Sun je bivši šef partije za pokrajinu Čongking u jugozapadnoj Kini, koji je maja prošle godine osuđen na doživotni zatvor zbog uzimanja mita od preko 170 miliona juana (25,29 miliona američkih dolara), dok se Vangu, bivšem šefu Partije za provinciju Gansu sudilo u oktobru, a na osnovu optužbe da je svoj položaj iskoristio za uzimanje mita.

Ukupno 2.466 ljudi koji su ponudili mito osuđeno je prošle godine zbog težih oblika takve vrste kriminala.

Tužioci su rešavali krivične predmete vezane za rad i radna mesta, prenetih sa nadzornih komisija, koje su 2018. uključivale 16.092 osumnjičene osobe.

Sudovi su takođe označili korupciju kao jedan od najvećih prioriteta koje treba rešavati i u 2018. godini, uz 1064 sudskog osoblja nad kojima je pokrenuta istraga i koji su osuđeni zbog zloupotrebe sudske i izvršne vlasti.

Napredujući u kampanji za borbu protiv organizovanog kriminala i iskorenjivanje lokalne mafije, kineski sudovi su 2018. zaključili 5.489 povezanih slučajeva, u kojima je učestvovalo 29.000 kriminalaca, dok su prokuratori širom zemlje odobrili hapšenje 73.385 osumnjičenih koji su učestvovali u takvoj vrsti kriminala, od kojih je 61.188 optuženo.

Kada je u pitanju zagađenje, Kina je prošle godine krivično gonila 42.195 ljudi zbog štetnog uticaja na životnu sredinu i resurse, što je za 21 odsto više u odnosu na pretprošlu godinu, a sudovi su zaključili 2.204 predmeta koji se odnose na krivična dela zagađenja životne sredine.

Jačanjem zaštite intelektualne svojine, kineski sudovi su 2018. zaključili 288.000 predmeta koji se odnose na prava intelektualne svojine (IPR, intellectual property rights) u prvostepenim predmetima, što predstavlja povećanje od 41,8% u odnosu na prethodnu godinu (2017).

U međuvremenu, 8.325 ljudi je procesuirano za krivična dela kao što su kršenje patentnih prava i zloupotrebe/ falsifikovanja prava trgovačke marke tj brenda, što je povećanje za 16,3 odsto.

Prošle godine su Vrhovni narodni sud i njegov tribunal obrađivali predmete koji se odnose na prava intelektualne svojine, kako bi se dodatno ojačala sudska zaštita prava na osnovu intelektualne svojine.

Pored toga, pravosuđe je, usled  kineskog svestranog otvaranja za globalni biznis, značajno poboljšalo pravne mehanizme. Sudovi su 2018. godine zaključili 15.000 prvostepenih parničnih i privrednih predmeta povezanih sa inostranstvom.

Među predmetima je bio i sud u Hangdžou, koji je prošlog avgusta presudio u slučaju kršenja autorskih prava, naloživši dvema kineskim kompanijama koje su kršile zakon da nadoknade finansijski gubitak vlasnika autorskih prava na britanski animirani lik “Peppa Pig”.

 

china.org.cn

Demokratija vs. AI


Pariski Le Monde postavlja pitanje da li su sami principi demokratije poljuljani veštačkom inteligencijom i njenom upotrebom u političkim kampanjama.

Da li je upotreba algoritama za učenje i big date u svrhe političkog marketinga ozbiljna pretnja našem demokratskom modelu društva?

“Carte blanche”. Blanko karta, ili: budite slobodni da učinite ono što želite. Demokratija je model političkog upravljanja usvojen u većini zemalja sveta, barem zvanično. Modaliteti njenog funkcionisanja su poznati a njeni nedostaci predvidljivi. Pokušaji da se utiče na javno mnjenje jesu suštinski prirođeni demokratiji i tokom dvadesetog veka sprovođeni su kroz masovne medije (novine, radio i televizija).

Napadi na ovaj društveno-politički model danas su pojačani bihevioralnim poznavanjem profila ponašanja. Ovi napadi poprimaju različite forme, mada svi oni imaju za cilj uticaj i manipulaciju mišljenjem pojedinca, jer su upravo pojedinci u srcu demokratskog modela.

U tu je svrhu sprovedeno nekoliko naučnih studija kako bi se identifikovale osobe čije mišljenje ima uticaja na javno mnjenje (influenseri) kao i mehanizmi uticanja na društvenim mrežama a u svrhu digitalnog marketinga. Oni koji su identifikovani kao influenseri koriste se kao releji za ubrzavanje propagiranja mišljenja. Osim što utiču na tehnike putem društvenih mreža, digitalne marketinške kampanje koriste se za personalizaciju usluga sa profilisanjem digitalnih tragova.

Pokretačka sila iza ovakvog razvoja i sleda događaja je upotreba algoritama za učenje i obrada velike količine podataka (big data). Međutim, od komercijalnog marketinga do političke propagande je tek samo jedan korak: onaj ko zna kako da utiče na mišljenje da bi pokrenuo prodaju, može usmeravati javno mnjenje u smislu uticanja na tok izborne kampanje.

Kako znamo da li je glasanje, krajnji demokratski izraz, zasnovano na dubokom individualnom ubeđenju ili određenom pravovremenom, namenskom uticaju koji je rezultat političke marketinške kampanje ili talasa lažnih informacija (“fake news”) koje dovode ljude u zabludu.

Takvo stanje stvari predstavlja ozbiljnu pretnju našem demokratskom modelu. Kako da znamo da li je slobodna volja očuvana ili je uzurpirana veštačkom inteligencijom u sprezi sa političkim marketingom i lažnim vestima? Zar demokratski model ne pretpostavlja da se ljudi izražavaju po sopstvenoj svesti i savesti? Da li bi bilo moguće da tehnologije sposobne da utiču na mišljenje ne ugroze onu suštinsku i temeljnu ideju na kojoj demokratija počiva, a to je  individualni princip “jednog čoveka, jednog glasa”?

 

I, ukoliko se ovi osnovni principi dovedu u pitanje, šta nam preostaje od demokratskog modela?

 

(Nozha Boujemaa rukovodi odeljenjem za nauku i inovacije u Median Technologies, kompaniji koja se bavi razvojem medicinskog softvera i aplikacija)

 

Le Monde

Svetu treba drukčije oporezivanje kompanija


Kako oporezivati kompanije u svetu mobilnog kapitala i globalnih korporacija? Kako ohrabriti korporativne investicije i obeshrabritu finansijski inženjering? Kako smanjiti oporezivanje rada? Kako da oporezujemo rentu, a ne produktivnu aktivnost? Kako obeshrabriti kompleksne i vijugave puteve izbegavanja poreza? Kako, što nije i najmanje važno, smanjiti podsticaje za globalnu utrku redukovanja oporezivanja kompanija?

To su izuzetno važna politička pitanja. Ona su važna ne samo za sposobnost vlada da prikupljaju prihode već i za politički legitimitet kapitalizma. Na žalost, neki dobri odgovori na ova pitanja predstavljala su predmet diskusije u nedavnoj američkoj debati o reformi oporezivanja korporacija, ali su na kraju zakopani. Reforma je imala dva principa: porez bi padao na novčane tokove te se primenjivao na odredište korporativnih transakcija, a ne na njihovo poreklo. Neki eksperti su predložili sistem poznat kao “porez na tok gotovine zasnovan na destinaciji tj ishodištu na kojem se roba kupuje (prodajna destinacija)”. Mnogo je toga što bi moglo ići u prilog ovakvom načinu oporezivanja.

Poreska osnovica za takav sistem bi bili nefinansijski prilivi, manji nefinansijski odlivi (Osnova koja uključuje finansijske prilive i odlive je takođe izvodljiva, ali će se to ovom prilikom ignorisati). Troškovi investicija i rada bi bili odbijeni kao ostvareni, ali nije bilo moguće odbiti finansijske troškove. Potpuni rashodi za investicije bi vladu učinili partnerom u investicionim projektima, doprinoseći njima i ostvarujući prinos od njih u jednakom omeru. Porez bi na kraju nosio korporativnu rentu – povraćaj iznad troškova faktora proizvodnje (uključujući kapital) koji su potrebni za njihovo stvaranje. Renta je, takođe, ono što treba da oporezujemo.

Značajna korist ovog sistema je da više ne bi postojala današnja pristrasnost u korist finansiranja dugom, što stvara značajne rizike po ekonomsku stabilnost, kao što je pokazala finansijska kriza. U širem smislu, veliki deo finansijskog inženjeringa kojem smo svedoci mora biti vođen na način koji je malo više od želje za izbegavanjem poreza. Ovo ne obezbeđuje nikakvu društvenu korist.

Druga velika promena bila bi u oporezivanju po mestu prodaje (destinacija), a ne po mestu proizvodnje (poreklu). Jedan od načina razmišljanja o tome je da bismo zamenili trenutne napore za oporezivanje profita tamo gde su stvoreni porezom na dodatu vrednost koji oslobađa troškove rada. Izuzimanje troškova rada je, očigledno, privlačno.

Štaviše, niskim oporezivanjem (suboptimalnim) prema poreklu, kompanije imaju podsticaj da svoju proizvodnju presele u jurisdikcije sa niskim porezima, daleko od jurisdikcija koje su ih učinile uspešnim. U današnjim okolnostima, šta je sa internetom i ulogom intelektualne svojine, pa je veliki deo tog preseljenja proizvodnih sredstava samo (visoko profitabilna) izmaštana predstava. Ali destinacija nije plod, jer je daleko teže sakriti gde se nešto prodaje nego gde je napravljeno. Prelaskom na oporezivanje prema destinaciji, kompanije bi bile primorane da plaćaju poreze na globalno važnim tržištima.

Jedna od najvećih atrakcija ove reforme je to što bi ona nekoj zemlji obezbedila koristi, čak i ako je napravila pomak isključivo sebe radi. Podsticaj za ulaganje u zemlju koji bi učinio promenu bi se povećao, i to usled punog odbitka za iznos ulaganja. Novi porez bi bio relativno jednostavan da se nametne, jer bi se ubirao na prodaju kompanije na njenim sopstvenim tržištima. Još privlačnije, ukoliko bi neka zemlja uvela ovaj oblik oporezivanja, ona bi prestala da nameće korporativne poreze na domaću proizvodnju usmerenu na strana tržišta. To bi stvorilo značajan podsticaj da se proizvodnja prebaci u zemlju uvođenjem reformi. Taj podsticaj bi mogao da ubedi druge zemlje da slede taj primer (Odbitak je svaka stavka ili rashod oduzeta od bruto prihoda kako bi se smanjio iznos prihoda koji podleže porezu na dohodak. Takođe se naziva i “dozvoljenim odbitkom”. Na primer, ako zaradite 40.000 dolara i potražujete odbitak za 1.000 dolara, vaš oporezivi prihod se smanjuje na 39.000 dolara).

Zbog toga je neuspeh Sjedinjenih Država u sprovođenju predviđene reforme bila takva šteta. Međutim, Britanija nakon Bregzita treba da hitno razmotri predloženu reformu zarad sopstvenog interesa. To bi poboljšalo podsticaje za ulaganje; to bi, takođe, učinilo Britaniju privlačnijom bazom za proizvodnju orijentisanu ka svetskim tržištima; i to bi, u velikoj meri, eliminisalo nepravdu malo oporezovanih kompanija koje se nalaze u inostranstvu, a koje su potkopavale domaće konkurente.

Reforma bi stvorila nove probleme i izazove. Jedan od njih je da izvoz iz kompanija baziranih na resursima ne bi bio podložan porezu. Stoga bi bio potreban poseban porez na rente od sirovina. Problemi se, mada rešivi, takođe javljaju i u tretmanu finansijskih kompanija.

I pored svega, jedna velika stvar je sasvim jasna. Postojeći poreski sistem zasnovan na poreklu, posebno sa odbitkom interesa i nedovoljnim odbitkom za troškove ulaganja, stvara velike probleme. Umesto da se s njom bavimo neumorno i istrajno, potrebna je radikalnija reforma. Oporezivanje novčanih tokova na osnovu odredišta je upravo takva vrsta poreske reforme. Neko mora da isproba efikasnost ovog modela.

 

Martin Wolf, FT

Ekonomija, ekonomisti i predrasude prema ženama


Pristrasnost i predrasude u ekonomiji mogu se korigovati većom zastupljenošću žena, pokazuje jedno istraživanje koje je objavio Fajnenšel tajms.

Ekonomija ima svoj #MeToo trenutak. Kada se radi o regrutovanju studentkinja, zapošljavanju fakulteta i pitanju unapređenja na poslu, ova struka i nauka već odavno zaostaje za drugim društvenim naukama, pa čak i onim najtežim. Ekonomistkinje se često suočavaju sa neprijateljskim evaluacijama svoje nastave, strožim procesima pregleda stručnih radova koji se objavljuju, ali i manje zasluge za koautorstvo. Nedavno objavljeni rad Alice Wu sa Univerziteta Harvard takođe je dokumentovao posebno problematičnu kulturu mizoginije na veb stranici za zapošljavanje ekonomskih stručnjakinja.

Na ovogodišnjem sastanku Američkog ekonomskog udruženja, nekoliko vrhunskih ekonomistkinja, uključujući i Dženet Jelen (Janet Yellen), bivšu predsednicu američkih Federalnih rezervi (tj Američke centralne banke), govorila je o svojim ličnim bitkama s rodnim predrasudama i diskriminacijom u sferi ekonomije i rodne zastupljenosti.

Međutim, muškarci ekonomisti drže 72% asistentskih pozicija i 87% profesura sa katedrom ne posmatraju tako ozbiljno ovu problematiku o podjednakoj rodnoj zastupljenosti u profesiji, što je pokazala i nedavna studija Ha-Džun Čanga (Ha-Joon Chang) sa univerziteta Kembridž.

U ovom onlajn eksperimentu su za identifikaciju predrasuda uzeti ekonomisti iz 19 zemalja. Od njih se tražilo da ocenjuju izjave istaknutih ekonomista o različitim temama, uključujući i rodni problem profesije. U eksperimentu je izvor za svaku izjavu nasumično promenjen bez znanja učesnika. Nekim učesnicima je rečeno da je od poznatog ekonomiste, drugi su govorili da je izjavu dao neko ko se smatra ideološki drugačijim subjektom.

U ovoj e-anketi otkrivena je snažna ideološka pristrasnost: učesnici su imali manje od 7% verovatnoće da će se složiti sa ekonomistom koji nije mejnstrim tj ne pripada korpusu uobičajenih stavova. Na primer, učesnici suočeni sa oštrim komentarima o trenutnom stanju makroekonomije imali su 9,5% veću verovatnoću da se slože ako su mislili da je to od Lorensa Samersa (Lawrence Summers), bivšeg sekretara Trezora SAD, nego da je to bio Janis Varufakis, levičarski nastrojeni nekadašnji ministar finansija Grčke.

Ovi jaki obrasci predrasuda aktivno protivreče imidžu koji ekonomisti imaju o sebi: 82% ispitanika se slaže da pri ocenjivanju izjave treba obratiti pažnu samo i isključivo na njen sadržaj, a ne na autora. Pozitivno je to što su žene ekonomistkinje imale manje od 40 odsto manje izgleda da budu podložne „zvučnosti“ imena autora od svojih muških kolega, tako da je, sudeći po rezultatima, verovatno da će ekonomska profesija u budućnosti bivati sve manje pristrasna jer postaje sve uravnoteženija.

Međutim, takođe su uočene i oštre razlike između načina na koji ženski i muški ekonomisti percipiraju napore profesije za većom rodnom ravnopravnošću. Kada se suoči sa izjavom “pripadnici ekonomske struke su u poslednjih nekoliko decenija napravili tek mali pomak u prevladavanju jaza među polovima. Imajući u vidu važnost ove teme (unutar ove struke) pri određivanju javnih politika, ovo predstavlja jedno prilično ozbiljno pitanje. Bilo da su eksplicitne ili suptilnije, namerno ili ne, prepreke sa kojima se žene suočavaju u ekonomiji su vrlo stvarne“, žene su bile sklonije za 26% da će se složiti sa ovim stavom od svojih muških kolega.

Povrh toga, muška saglasnost s ovom izjavom je pala za dodatnih 5,8% kada im je rečeno da je izjavu dala leva britanska feministička ekonomistkinja Dajen Elson (Diane Elson) a ne pravi izvor, Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart), mejnstrim ekonomistkinja sa Harvarda. Ženski nivoi saglasnosti sa izjavom nisu se promenili sa identitetom autora, što ukazuje na to da su u vezi sa ovim pitanjem ekonomistkinje bili u stanju da skrajnu svoje predrasude i usredsrede se na sadržaj izjave.

Ideološke predrasude čine ekonomsku profesiju loše opremljenom za uključivanje u uravnotežene rasprave o politički kontroverznim ekonomskim pitanjima koja karakterišu naše vreme, kao što su nejednakost, mere štednje i klimatske promene.

U rezultatima ove onlajn ankete uočen je i podatak  da žene ekonomisti pokazuju manju ideološku pristrasnost i predrasude, kao i da su u stanju da svoje predrasude odbace onda kada se bave problemom koji su lično iskusile. To sugeriše da bi rešavanje rodnog problema profesije bio delotvoran način za rešavanje šireg pitanja ideološke pristrasnosti.

 

FT

Šta sanja Si Đinping: Četiri istorijska cilja moderne Kine


U kontekstu aktuelne politike SAD, i Rusiji i Kini je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav vojni, ili ekonomski blok, jer su obe države isuviše velike i snažne da bi ulazile u takav savez, ali je njihova sadašnja saradnja svakako planirana na jedan veoma dugi rok, kaže u razgovoru za Sputnjik novinar i publicista Saša Novačić.

U izdanju „Filipa Višnjića“ iz Beograda nedavno je objavljena knjiga „Si Đinping — kineski san“ Saše Novačića, koji je godinama radio kao dopisnik jugoslovenskih agencija i listova iz Moskve i Pekinga.

Sagledavajući izazove, unutrašnje i spoljne, s kojima se suočava aktuelni kineski lider na putu ka ostvarenju nacionalnog sna, Novačić pruža jasan i jezgrovit uvid u istorijske i političke prilike u Kini u proteklih stotinak godina. Ova knjiga je mnogo više od biografije državnika, a posebnu vrednost i autentičnost daje joj to što autor mnoge ključne događaje iz novije kineske istorije opisuje kao neposredni svedok.

Si Đinping je postavio dva glavna cilja za razvoj Kine u sledećih 30 godina. Prvi je da Kina na stogodišnjicu osnivanja Komunističke partije, 2021. godine, postane umereno razvijeno društvo u svim aspektima, a da do 2049. godine, kada će biti obeležen vek od osnivanja NR Kine, izraste u modernu socijalističku državu.

Četiri osnovna atributa te buduće države treba da budu: Jaka Kina, Civilizovana Kina, Harmonična Kina i Lepa Kina. To su preduslovi za ostvarenje kineskog sna. Da li je njegovo ostvarenje moguće? Naš sagovornik smatra da to više i nije san, jer je već odavno počeo da se ostvaruje.

Koje su to ključne tačke u kineskoj istoriji, kulturi i tradiciji, bez kojih nikako ne možemo da razumemo ni ličnost sadašnjeg lidera Kine?

— Kina traje najmanje 2.500 godina, kao država i civilizovano društvo, a to je uticalo i na kineske rukovodioce, državnike, političare u 20. i 21. veku. Kinesko nasleđe kulture, običaja, morala je ogromno i mora biti uvažavano kada se ocenjuju potezi kineske države, vlade, partije i pojedinaca. Kinezi poštuju poredak i red, za njih je to možda i najvažnije. U svojoj dugoj istoriji Kina nije ratovala s drugim državama, ali u njoj samoj je vođeno bezbroj ratova, s milionskim žrtvama. Svi ti unutrašnji ratovi ostavili su ogroman trag na svakog pojedinca koji u mirnim uslovima života vidi ideal. Poslednji put je Kina bila na ivici građanskog rata 1989. godine, tokom čuvenih studentskih demonstracija na Tjenanmenu. Tada sam bio tamo. To je bila pobuna, pre svega, mladih protiv starijih. Deng Sjaoping je to sprečio silom, tenkovima, smatrajući da je opravdano ako se veća šteta i žrtve spreče manjom štetom i žrtvama.

Kina je država u kojoj, kako napominjete u knjizi, postoji hiljadugodišnja tradicija poštovanja vlasti i onih koji je predstavljaju. Koliko to utiče na ličnost današnjeg predsednika?

— To je tradicija još iz vremena imperijalne Kine. Imperatori su smatrani sinovima Neba. U Kini ne postoji religija u zapadnom smislu reči, ne veruje se da postoji bog koji je stvorio Zemlju, smatra se da su Nebo i Zemlja oduvek postojali, te da je Kina oduvek postojala. Čak i najveći kineski filozof Konfučije, čije se moralne dogme i danas primenjuju i poštuju, nikada u svojoj viziji odnosa u Kini nije polazio od toga šta bi moglo da se izgradi, nego od toga šta je već izgrađeno. Na osnovu toga je razvijao svoju filozofiju i kodekse odnosa među ljudima. Vlast u Kini se poštuje dok god se politika, životni standard, bezbednost i drugi kvaliteti države dobro razvijaju. Kada se to poremeti, kada se umešaju neke strane sile, ili dođe do poplava, gladi, ratova, vođa gubi autoritet i poštovanje i milom ili silom odlazi s državničke ili političke funkcije. Analitičare na Zapadu najviše interesuje pitanje koliko će dugo Si Đinping ostati na vlasti, a odgovor glasi: dok god se Kina bude razvijala u pozitivnom pravcu, dok god njena ekonomija bude jačala, dok god narod bude živeo bolje, nema razloga za njegovu smenu.

Si Đinping smatra da je sadašnji uspon Kine nastavak viševekovne tradicije te zemlje, koja je vekovima bila najmoćnija država na svetu. Šta su glavni politički ciljevi Si Đinpinga, šta je, zapravo, kineski san koji on pokušava da pretvori u stvarnost?

— Jaka Kina je ekonomski, politički i vojno snažna država, koja ima odgovarajući uticaj u svetu. Civilizovana Kina znači da unutar zemlje treba da se neguju moralne vrednosti, da odnosi među ljudima budu zasnovani na poverenju i uzajamnoj pomoći. Harmonična Kina je jedan od starih kineskih ciljeva koji podrazumeva sklad među klasama, društvo bez velikih razlika u bogatstvu. Lepa Kina je država u kojoj je zaštićena priroda, u kojoj se vodi računa o životnoj sredini.

Kritičarima Si Đinpinga, kojih je mnogo više na Zapadu nego u samoj Kini, smetaju, pre svega, njen politički sistem i pitanje poštovanja ljudskih prava. Si Đinping im odgovara kineskom izrekom: „Da li su cipele udobne ili nisu najbolje zna onaj koji u njima korača“.

— Kina ne izvozi svoj politički sistem, ali ne dozvoljava ni da njoj neko nameće drugačiji politički sistem. Za nju je neshvatljivo to što Amerika i zapadne zemlje nastoje da joj nametnu višepartijski sistem. Deng Sjaoping je jednom rekao da je Kina prošla i kroz diktature, i kroz višepartijske sisteme, i kroz komunističku vlast, da je videla loše strane svega toga i da je za nju najbolji socijalizam s kineskim karakteristikama. Si Đinping smatra da je Kina tek u početnoj fazi izgradnje socijalizma, koja će trajati sto godina. Tek u 22. veku biće moguće razgovarati o tome šta je to socijalizam u Kini. Zasad oni grade taj sistem, pridržavajući se reči prvog predsednika Republike Kine Sun Jat Sena da će socijalizam biti izgrađen uz pomoć kapitalizma. Kinezi su oprezni, ostavljaju taj sistem za neku dalju budućnost i time, možda, potvrđuju Marksovu tezu da će socijalizam pobediti u najbogatijim zemljama. Sadašnji, primarni interes Kine jeste razvijanje ekonomski snažne države, a u njegovoj osnovi više nije samo proizvodnja, nego pre svega razvoj moderne tehnologije zasnovane na čipovima, koja predstavlja „treću industrijsku revoluciju“.

Kina se, istovremeno, suočava sa spoljnopolitičkim problemima, pre svega u odnosima sa SAD. Da li je to, možda, najveći izazov za njenog lidera?

— Najveći kineski izazovi su unutar same Kine. Što se tiče spoljne politike, odnosa sa SAD, oni su se pogoršali. Američki predsednik Tramp nameće sankcije i zabranu izvoza savremene tehnologije Kini, jer tvrdi da postoji velika nesrazmera u trgovinskoj razmeni. I to je tačno. Kinezi od 600 milijardi dolara ukupne trgovine s Amerikom imaju suficit od više od 300 milijardi dolara. To svakako pogađa SAD, ali problem nije u tome, nego u izvozu najmodernije tehnologije, odnosno čipova i poluprovodnika u Kinu. Kina koja nema dovoljno nafte uvozi taj energent u vrednosti od oko 100 milijardi dolara godišnje, a za savremenu elektronsku opremu daje 400 milijardi dolara. To može da bude vrsta pritiska na Kinu, jer se celokupno ljudsko znanje sada kontroliše tim malim čipovima. Kinezi, međutim, i na to imaju odgovor: ulažu oko 200 milijardi u naučno-istraživački rad, izgradili su posebne oblasti u kojima živi 30.000 naučnika iz celog sveta. Oni rade na izradi tih čipova. Na duži rok, te američke sankcije ne mogu da imaju velikog efekta na Kinu.

Neki podižu zidove, mi gradimo mostove, neki ruše puteve, mi ih gradimo — poručuju iz Pekinga. Kina je država koja ima potrebu da jača svoju moć, ali Si Đinping ističe da ona ne želi da preuzme ulogu svetskog policajca. Ona se razvija za sebe. Koliko taj razvoj i uspon Kine može da ugrozi potreba Zapada da održi svoju globalnu nadmoć?

— Kina je dala alternativu sadašnjem svetskom poretku, zasnovanom na ekonomskoj i vojnoj sili. Ta alternativa je njen fantastični program „Novi put svile“. Ta zemlja ima ogromne finansijske i proizvodne rezerve koje ulaže u infrastrukturu, rudnike, puteve, bolnice u drugim zemljama i na taj način pomaže i svojoj privredi i tim zemljama. Kinezi izvoze svoj kapital i delimično radnu snagu, osvajaju nova tržišta, dobijaju na političkoj ulozi i ugledu. A zemlje koje prihvataju kinesku inicijativu, a već ih je oko sto, imaju korist od toga. Kina, pritom, ne postavlja nikakav politički uslov niti se meša u unutrašnja pitanja tih zemalja.

Veoma je bitan u spoljnopolitičkom smislu odnos s Rusijom, koji je sada na veoma visokom nivou. Koliko je Kini važna Rusija i koliko je Rusiji važna Kina?

— U kontekstu sadašnje politike SAD, i jednoj i drugoj državi je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav blok, jer su obe zemlje isuviše velike i snažne da bi pristupale bilo kakvom vojnom ili ekonomskom savezu. Činjenica je da je ekonomska saradnja na veoma visokom nivou. Problema ima, ali su oni u drugom planu. Niti Moskva odobrava sve kineske poteze, niti Peking odobrava sve poteze Rusije, ali su odlučili da sarađuju bez mešanja u unutrašnje stvari. Kinesko-ruski odnosi su mnogo puta imali uspone i padove, ali je to prošlost, pitanje granica je definitivno rešeno. Sve više ima kineskog kapitala u Sibiru. To su državni interesi koji prevazilaze politiku jednog ili drugog lidera. Mislim da je ova sadašnja saradnja Kine i Rusije uspostavljena na jedan duži rok.

Kina je i sve ono što smo videli na otvaranju Olimpijskih igara. Poruka s tog fascinantnog događaja glasi: Tu smo, moćni smo i vladamo svojom silom. Tu smo da ponovo zauzmemo mesto koje nam pripada. Da li je to ključna ideja vodilja Si Đinpinga u ovom trenutku?

— To je jedna od njegovih ključnih ideja u spoljnoj politici, ali je ipak dominantna poruka koja se tiče same Kine. Prvi put je u Kini zvanično kao cilj objavljen porast standarda života pojedinca. Dosad je u prvom planu uvek bila država, jačanje njene ekonomske snage, a sada je u prvom planu bolji život pojedinca. To je preokret koji je napravio Si Đinping.

 

Sputnik News

Kojim životinjama potcenjujemo inteligenciju?


Hteo sam da kažem hijene, ali s obzirom da je to opšte mesto  dozvolite mi da vam predstavim jedan potpuno drugačiji i vanzemaljski organizam. Tehnički, to zapravo i nije životinja, ali sumnjam da će vam takvo šta zasmetati.

Na slici iznad je Physarum policephalum (sluznjača), takođe poznata kao “mnogoglava sluznjača”, vrsta protista (јednoćeliјskog eukariotskog organizma), a posebno, humusna sluznjača. Termin “humusne sluznjače” ne odnosi se na specifičnu pojedinačnu grupu već je širok pojam za nekoliko vrsta eukariota koji se ponašaju slično.

U svakom slučaju, sluznjača poseduje – što je zapanjujuće – osnovni oblik inteligencije, uprkos tome što nema mozak i samo sadrži jednu jedinu višećelijsku stanicu. Evo nekih zapanjujućih stvari koje ovaj organizam može da uradi.

Može da reši kako da izađe iz lavirinta. Mnogoglava sluznjača smeštena u plastični lavirint će izbaciti stotine hvataljki, istražujući sve moguće pravce dok ne pronađe onaj koji vodi do hrane. Zatim povlači sve one hvataljke koje nisu u dosegu hrane. Štaviše, ovaj organizam zna i koji je put najbrži. Ukoliko postoji više puteva ka nagradi tj hrani, sluznjača će obustaviti svaki put koji je makar i malo duži od onog najkraćeg.

Ovaj organizam pamti. Kada rešava izlazak iz lavirinta, on ostavlja trag sluzi gde god da dosegne neka od njenih hvataljki. Koristeći se ovom sluzi, Physarium izbegava puteve kojim je već prelazio. To je u suštini kreativna, mada rudimentarna analogija pamćenju tj memoriji – onom pamćenju koje je prisutno u spoljašnjoj, materijalnoj formi.

Ovaj organizam oponaša mreže i sisteme transporta. Mnogoglava sluznjača je u eksperimentu stavljena u plastičnu kutiju oblika Tokija. Komadići hrane bili su smešteni tamo gde bi bili oni glavni transportni čvorovi i u pravom Tokiju, a humusna sluznjača – znajući kako da odabere i upotrebi najbrži način – stvorila je repliku gradskih železničkih mreža korišćenjem svojih hvataljki.

Fisarijum uči i prati vremenski tok tj vremenski sled. Tim naučnika – uključujući i onaj koji je izveo eksperiment s lavirintom – stavio je ovaj kalup u jedan izduženi žljeb, ostavljajući ovu plesan da se kreće duž njega. Naučnici bi, međutim, svakih 30 minuta smanjili temperaturu i vlažnost (fisarijumi napreduju u toplim i vlažnim uslovima). Organizam je usporio svoj ritam napredovanja kako bi trošio što manje energije. Nakon nekog vremena, naučnici su stali. Naravno, policefalum je nastavio da i dalje usporava svoj ritam na svakih 30 minuta, pokazujući da je sposoban da nauči i zapamti vremenski raspon.

Ovaj organizam se zdravo hrani. Drugi eksperiment je sluznjaču stavio u centar kružnog displeja časovnika. Na svaku oznaku na satu postavljena je drukčija hrana. Međutim, nešto od te hrane je, za razliku od druge hrane, sadržavalo najzdraviju razmeru ugljenih hidrata i proteina. Sve fisarijumi odabrali su optimalnu hranu.

Ovaj organizam je zapanjujući koliko je to uopšte moguće (uzgred, ne spada ni u biljke a ni u životinje kao ni gljivice već je u srodstvu s amebama). Toliko  neobično i toliko nedokučivo za objašnjenja, pa je izvesno da će ono naučnicima i nadalje imati da ponudi još puno neverovatnih priča.

Naučnici takođe koriste ove organizme pri rešavanju starih matematičkih zagonetki koristeći metod sličan eksperimentu s lavirintom. U jednom eksperimentu, oni su ovaj organizam koristili da bi rešili tzv. „problem trgovačkog putnika“, što je, vremenski i po resursima, predstavljao težak i intenzivan zadatak – čak i za moderne računare. Očigledno da biološko računanje nije toliko ludo koliko možda zvuči, a za određene zadatke može biti superiornije od digitalne obrade. Računarski sistem inspirisan ovom vrstom ameboidnog organizma nadmašuje konvencionalne metode optimizacije, o čemu možete detaljnije pročitati ovde:

Logika saobraćajne mreže Tokija se u velikoj meri ogleda kroz ponašanje sluznjače stavljene na “tlocrt” ovog grada – ova ameba “povukla” je “najlogičnije” trase kretanja na način gotovo identičan projektovanim trasama, ulicama i saobraćajnicama ovog japanskog grada:

Gary Meaney, zoolog i ljubitelj životinja (Quora)

Kina izjednačuje strane i domaće ulagače


Aktuelni Nacrt zakona o stranim ulaganjima u Kini izjednačava strane i domaće ulagače.

Predloženi novi zakon o stranim investicijama zameniće tri postojeća i poslužiti kao osnovni zakon za tu oblast, budući da zemlja nastavlja da se otvara u novoj eri, izjavio je zvaničnik najvećeg kineskog zakonodavnog tela.

Žang Jesui (Zhang Yesui), zvanični voditelj 13. godišnjeg zasedanja Narodnog kongresa, izjavio je u ponedeljak na konferenciji za novinare kako ovaj nacrt jasno predviđa da će se strani investitori koji žele da zasnuju biznis u Kini tretirati na potpuno isti način kao i domaći investitori, uz jedan izuzetak: za strance važi i „negativna lista“ koja im zabranjuje ulaganja u određenim sektorima. Inače, svi standardi biće jedinstveni i važiće za sve podjednako, dok će model odobravanja dozvola za svaki slučaj pojedinačno biti ukinut, rekao je Žang.

Nacrt će biti predat na uvid, 15. marta ujutro, tokom četvrte plenarne sednice Narodnog kongresa.

Ukoliko bude usvojen i implementiran, ovaj novi zakon zameniće tri postojeća zakona o kinesko-inostranim zajedničkim ulaganjima, zajedničkim ulaganjima koja nisu deonički kapital, kao i preduzećima koja su potpuno u rukama stranih kompanija – zakonima koji su usvojeni mahom između 1979. i 1988. i kasnije revidirani.

“Ovo je fundamentalna promena u kineskom sistemu upravljanja stranim investicijama, i doprineće stvaranju jednog otvorenijeg, transparentnijeg i predvidljivijeg okruženja za investitore”, rekao je Žang. “Ovaj novi zakon, takođe, pruža i jače pravne garancije u trenutku kada Kina nastavlja sa svojim otvaranjem.”

Nacrtom zakona takođe se postavljaju jasne pozicije o zaštiti prava stranih investitora u pogledu stavki kao što su eksproprijacija i kompenzacija, zaštita intelektualne svojine i transfer tehnologija, a sve to su zajednički problemi stranih investitora.

Žou Mi (Zhou Mi), stručnjak sa Kineske akademije za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju, izjavio je da će novi zakon pružiti sveobuhvatnu i čvrstu pravnu osnovu za ažurirane prakse upravljanja stranim investicijama, čime će svi igrači na kineskom tržištu biti konstantno u toku s kineskim daljim reformama i otvaranjem (za strane ulagače).

“Potreba stranih investitora za zaštitom svog poslovanja se menja, od zabrinutosti oko doslednosti politika i političkog okruženja do zaštite intelektualne svojine i drugih faktora koji će uticati na njihov dugoročni razvoj i potencijal njihovih investicija.”

Ženg Kunji (Zheng Qunyi), predsednik Herbalife Nutrition China, izjavio je da se oseća ohrabrenim ovim predlogom nacrta novog zakona.

“Sa novim zakonom verujem da će strani investitori povećati svoje investicije u Kini, imajući širi upliv i propusnost kao i veću efikasnost, dok će njihova prava biti bolje zaštićena.”

 

China.org.cn 5. mart 2018.

Zašto Amerikanci nikada ne bi primetili klimatsko zagrevanje


Ovo je klasičan sindrom raka u loncu koji nije svestan trenutka kada je voda proključala: osoba koja se danas uzrujava usled “užasnog” dana uzrokovanog vrućinom, mogla bi da u roku od samo pet godina tu istu temperaturu neumitno prihvati kao „sasvim normalnu“ – u odnosu na ono što nam donose ubrzane klimatske promene, otkriva nova studija.

U proteklih 50 godina, klimatske promene su izmenile vremenske prilike u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do blažih zima, toplijih noći i nesnosnih letnjih vrućina. Ove promene će se intenzivirati tokom narednih decenija; do kraja veka, na primer, klima bi u jednoj Filadelfiji mogla biti kao u današnjem Memfisu – osetno toplija.

Nova studija, međutim, sugeriše da većina Amerikanaca nije primetila ove tj bilo kakve promene – i nikada neće.

Tokom protekle decenije, različiti timovi stručnjaka iz društvenih nauka pokušali su da odgovore na isto pitanje: odakle dolazi naš osećaj za “normalno” vreme? Zašto neke dane osećamo kao neuobičajeno vruće, a neke kao samo uobičajeno tople? Da bismo uporedili jedan letnji dan i izmerili intenzitet promena, da li bi trebalo da ga uporedimo sa dosadašnjim merenjima svih letnjih dana u poslednjih nekoliko decenija, ili samo neke „letnje prizore“  koje smo, nekada, videli u nekoj knjizi?

Nova studija, objavljena ove sedmice u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka, pokušava da odgovori na ovo pitanje uzimajući u obzir podatke ekstrahovane sa tvitera. Jesu li vremenske prilike tako neobične, pitali su se autori, da ljudi o tome još i posvuda tvituju? Da bi to saznali, uparili su bazu podataka od 2,1 milijarde geotagovanih tvitova sa drugom bazom geotagovanih vremenskih uslova. Potom su filtrirali tvitove za specifične reči povezane sa vremenom, kao što su kišica, vrelo, ili jesenji.

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Čini se da se, po njihovim otkrićima, osećaj Amerikanaca za “normalno” vreme ponovno uspostavlja svakih pet godina. Ljudi bi slali više vremenskih tvitova kada je napolju bilo neuobičajeno vruće ili hladno, mada je njihov osećaj za ono što je proizvelo to „neobično“ vreme bilo prilično kratkovido. Generalno, ako su ljudi iskusili ekstremnu temperaturu tokom istog meseca u prethodne dve do osam godina, mnogo je manje verovatno da će to iskustvo (svesno artikulisati i potom) objaviti.

Ovo je veliki izazov za mnoge zagovornike postojanja klimatskih promena jer sugeriše da ljudi ažuriraju tj nanovo „osvežavaju“ svoj osećaj za „normalno vreme“ u roku daleko kraćem od onoga u kojem dolazi do klimatskih promena. Drugim rečima, mnogi Amerikanci jednostavno neće nikada otkriti da je s vremenskim prilikama nešto krenulo po zlu, barem na onom svakodnevnom nivou. Kao što je jednom izjavila Frensis Mur (Frances Moore), spisateljka i profesorka zaštite životne sredine na UC Davis: “Ne možemo naprosto očekivati da ljudi izađu iz svojih kuća, da bi napolju shvatili da se klimatske promene zaista događaju.”

Po podacima kojima raspolaže, Murova i njene kolege otkrili su da korisnici tvitera ažuriraju svoj osećaj za hladno vreme podjednakom brzinom kao i u slučaju toplog vremena. Tako bi se korisnici ponekad žalili na naizgled ledenu nedelju usred zime, iako te temperature „nisu bile toliko niske u istorijskom kontekstu“, rekla je ona. “Zapravo, samo je bilo hladno jer se ideja ljudi o tome šta je to uobičajena zimska temperatura vremenom promenila.”

Crvena linija ovog grafikona pokazuje modelirani porast prosečnih godišnjih temperatura u Sjedinjenim Državama u najgorem scenariju tj predviđanjima, u poređenju sa prosekom od 1981. do 2010. Plava linija pokazuje koliko brzo bi Amerikanci te promene počeli da smatraju za nešto normalno (Foto: Moore i dr. / PNAS)

Iza ove studije stoji jedna veća priča – ona se tiče klimatskih promena koje se mogu prepoznati kroz lično iskustvo pisca ovih redaka. Ovi podaci o „subjektivnom osećaju“ i promenama u osećaju percipiranja „normalnog“ sugeriše da se globalno zagrevanje neće osećati kao da neko podiže temperaturu do vreline pećnice. Umesto toga, osećaće se kao da se svi uspinjemo jednim beskonačnim stepeništem, a da ne znamo koliko smo se visoko popeli. Svakih nekoliko godina, ljudi mogu primetiti opasno vruće leto ili zabrinjavajuće toplu zimu. Pa ipak, nakon što nam se talasi tih temperatura vrate u nekoliko navrata, prestaćemo da ih primećujemo: Zaboravićemo da su sezone nekada bile drugačije od ovih današnjih. A onda će ciklus ekstrema početi iznova.

Međutim, studija u stvari samo može da ocrta tu ideju, koliko god je ova primamljiva. Aron Mekrajt (Aaron McCright), profesor sociologije na Državnom univerzitetu u Mičigenu koji je proučavao percepciju i razumevanje javnosti o klimatskim promenama, rekao je da mu je „neugodno da analizira podatke sa tvitera kako bi izmerio promene u stavovima. Na kraju krajeva, samo od kompjuterskog programa zavisi uspešnost i utemeljenost analize nestvarnih 2,1 milijarde tvitova – pa čak i tada, kompjuterski programi prave neke suštinski „početničke“greške, zbunjujući se i ne prepoznajući nešto što je sarkazam. Iako su ljudi ti koji u dva navrata proveravaju (ipak samo mali) uzorak valjanosti tog programa, sam čovek nikada ne bi mogao da prečisti i ekstrahuje suštinske elemente iz kompletnog skupa podataka koji je ogroman.

Studija unekoliko zanemaruje tj. ne reprezentuje i druga važna pitanja. „Vi u suštini nastojite da objasnite koliko dugo je neko živeo u nekom području onda kada od njih tražite da procene vreme kao normalno ili pak nenormalno“, rekao je Mekrajt. Ali – ova studija ne dobacuje dotle.

Ovom studijom se takođe ne objašnjava koliko je bilo koji toplotni ili ledeni talas bio pokriven u medijima, što bi moglo oblikovati neku predstavu o tome koliko često ljudi tvituju o ovim promenama i temperaturnim ekstremima. “Samo se setimo polarnog talasa od pre nekoliko sedmica”, napomenuo je Mekrajt. „Naravno, većina onih koji žive u Sjedinjenim Državama je iskusila hladnije vreme i temperature niže od onih koje su uobičajene. A tu je, napokon, i javnost koja je i ranije doživljavala medijsko bombardovanje nalik ovome, za vreme i po okončanju nekih sličnih temperaturnih i vremenskih nepogoda, govoreći nam koliko su baš tada, u tom trenutku, ove pojave bile ekstremne.

Konačno, pošto samo mali broj Amerikanaca koristi Tviter, uzorak koji je obuhvaćen ovom studijom verovatno ne predstavlja američku populaciju u celini. “Jednostavno, nisam siguran šta da uradim sa ovom studijom i dobijenim podacima”, rekao je on.

Čak i studija prepoznaje neke od ovih praznina. Murova je naglasila da studija ne ispituje percepciju prirodnih katastrofa najvećih razmera, kao što su poplave, požari ili uragani. Ipak, dokazi upućuju na to da Amerikanci i dalje obraćaju pažnju na te događaje. Prošlog meseca je anketa AP-a otkrila da su “nedavna ekstremna klimatska dešavanja” glavni razlog što Amerikanci prihvataju klimatske promene zdravo za gotovo – ne shvatajući, zapravo, koliko se vremenom modifikuje njihova percepcija normalnog.

Aleksa Spens (Alexa Spence), profesorka psihologije na Univerzitetu u Notingemu mišljenja je da ova studija nudi nadasve korisne pouke stručnjacima, štampi i medijskim poslenicima ali i svakome ko iskreno želi da utemeljeno razgovara o klimatskim promenama. “Trebalo bi da se postaramo da se… istorijska poređenja temperatura odabiraju na odgovarajući, primeren način”, rekla je Spensova, tako da možemo da pravilno procenimo današnje vremenske prilike u njihovoj “punoj, alarmantnoj grozoti”.

Uostalom, većina vremenskih prilika je u poslednje vreme bez presedana. Upravo smo proživeli četiri najtoplije godine koje smo ikada izmerili. Ali šta je zimom 2014. godine? Koliko je te godine leto bilo sparno? Nekoliko godina može biti sasvim dovoljno vremena da zaboravimo sve ono što smo nekada osećali nenormalnim i drugačijim od uobičajenog.

 

The Atlantic

Alibaba, najveći poslodavac na svetu


Alibaba je prošle godine stvorio preko  40 miliona radnih mesta, što ga, po svemu sudeći, čini najvećim svetskim poslodavcem.

Alibaba, kineski gigant u elektronskoj trgovini je, sudeći po nedavnom izveštaju,  prošle godine stvorio oko 40,82 miliona radnih mesta putem ekspanzivnog maloprodajnog ekosistema, što je 10,9 odsto više na godišnjem nivou.

U izveštaju kineskog Univerziteta Renmin navode se platforme kojima ova kompanija raspolaže u svrhu elektronske trgovine, uključujući Taobao i Tmall, kao i da su prošle godine obezbedile oko 15,58 miliona novih radnih mesta za online trgovce.

Odeća i tekstil, dnevne potrepštine i kućni aparati bile su tri vrste maloprodajnih artikala koji su se najbolje prodavali; samim tim je posao najviše cvetao u ovim trgovinskim nišama, a time je i broj zaposlenih rastao najviše u ovim prodajnim sektorima.

Alibabina internetska maloprodaja je takođe doprinela povećanoj potražnji za profesionalcima u upstream i downstream sektorima kao što su istraživanje i razvoj, dizajn, proizvodnja i logistika, a što je ukupno oko 25,24 miliona radnih mesta (upstream: nabavni, sirovinski sektor kojim se obezbeđuje repro-materijal za proizvodnju artikala; downstream: (distribucija, veleprodaja i maloprodaja).

U pokušaju da pomogne ugroženim grupama u pronalaženju posla, ova kompanija je obezbedila programe obuke kroz svoju platformu za učenje “Taobao Universitiy“.

Jang Vejguo (Yang Weiguo), profesor sa Univerziteta Renmin, koji je vodio istraživanje izjavio je da su platforme za elektronsku trgovinu, uključujući Alibabu, odigrale važnu ulogu u stabilizaciji kineske ekonomije i povećanju zaposlenosti., donosi Xinhua, a potom i portal china.org.cn

Kina ostvaruje solidan napredak u strukturnoj reformi: saopštenje

Isti izvori navode da je prošle godine je ostvaren solidan napredak u strukturalnoj reformi kineske ekonomije, sa tradicionalnim sektorima koji postaju efikasniji, a novi pokretači snažniji, objavio je zvanični izveštaj u četvrtak (28.feb).

Nacionalni biro za statistiku objavio je saopštenje o ekonomskom i društvenom razvoju 2018. godine, ističući da se produbljuje strukturna reforma na strani ponude.

Zahvaljujući naporima da se smanje štetni sektori, stopa korišćenja nacionalnih industrijskih kapaciteta ostala je na relativno visokom nivou od 76,5%. Odnos za sektore rudarstva i flotacije porastao je za 2,4 procentna poena u odnosu na prethodnu godinu, to jest na 70,6 odsto.

Što se tiče kineske stanogradnje, ona je značajno opala, a odnos duga i imovine za industrijske kompanije takođe je pao. Troškovi korporativnog poslovanja su opali kako su vlade krenule ka rasterećenju poslovnih regulativa, dok su investicije porasle u dosad slabim privrednim područjima, uključujući zaštitu okoline i poljoprivredu.

Ovo saopštenje je takođe pokazalo robusnost novih pokretača kineske privrede. Proizvodnja strateških privrednih grana u nastajanju porasla je 8,9 posto u odnosu na prethodnu godinu, a proizvodnja visoke tehnologije povećala se za 11,7 posto. Proizvodnja opreme porasla je za 8,1 odsto i činila je skoro trećinu ukupne industrijske proizvodnje.

Investicije visokih tehnologija porasle su za 14,9 odsto, a investicije u modernizaciju tehnologije porasle su za 12,8 odsto.

Proizvodnja novih energetskih vozila porasla je za 66,2 odsto, a pametni televizori za 17,7 odsto. Online maloprodaja je porasla 23,9 odsto, na preko 9 biliona juana (oko 1,35 biliona američkih dolara).

Pod vođstvom visokokvalitetnog koncepta razvoja, ekonomija je ostvarila stabilne rezultate u 2018. godini sa poboljšanim kvalitetom i boljim sredstvima za život ljudi, korak napred u izgradnji umereno prosperitetnog društva u svakom pogledu, navodi se u najnovijem kominikeu kineskog ministarstva privrede.

Pet najboljih poslovnih  sajtova u Kini


Kina je najbrže rastuća ekonomija na svetu. Uspostavljanje poslovnog prisustva u ovoj zemlji je neophodni imperativ svake globalne kompanije. Međutim, pravila poslovanja u Kini se, u osnovi, razlikuju od onih u zapadnom svetu. Ovaj članak prikazuje 5 top sajtova i blogova koji će vam pomoći da bolje razumete kako da poslujete u Kini.

1. Chinalawblog

Chinalawblog.com je dnevno ažurirani blog koji prvenstveno predstavlja pravna pitanja i odgovore koji se tiču poslovanja u Kini. Njegove teme se kreću od pravnog sistema u Kini pa do društvenih pitanja, kulture i aktuelnih događaja. Ovo je najuticajniji pravno-poslovni  blog koji se tiče kineske legislative.

 

2. The China Business Leadership

Blog o liderima i uspesima kineskog poslovanja (The China Business Leadership blog) dotiče se problema koji ometaju stranog biznismena u Kini. Blog pokriva različite oblasti, uključujući one svakodnevne koja se tiču „običnog“ čoveka i svega onoga što mu je potrebno da bi dobro započeo i vodio poslovanje; ovaj blog bavi se i kulturom, menadžmentom ali i svakodnevnim stvarima koje se tiču boravka i života u Kini. Ovaj blog je odlično mesto za strance u potrazi za informacijama koje će im pomoći u poslovanju u ovoj najmnogoljudnjoj zemlji sveta.

 

3. eChinacities

eChinacities.com pruža informacije o svim aspektima putovanja, života i poslovanja u Kini. Sajt je veoma popularan među onima koji kao stranci žive i rade u Kini ali i stranim posetiocima koji putuju u Kinu radi posla ili zabave. eChinacities.com tvrdi da nije povezan ni sa jednom vladinom agencijom u Kini ili van nje.

 

4. China Briefing

China Briefing je osnovan 1999. godine. Internet stranica pruža najnovije poslovne informacije stranom investitoru u Kini. Takođe, objavljuje u PDF-u i mesečno izdanje, „China Briefing“, koji inače  funkcioniše kao dnevni onlajn servis.

 

5. Learn Chinese Business

Learn Chinese Business je blog za preduzetnike i profesionalce koji posluju u Kini. Blog nudi detaljnu analizu poslovnih i ekonomskih trendova, kao i izuzetne priče o preduzetnicima i preduzetništvu.

 

Provesti godinu bez kupovine


Navršava se godina dana od početka globalne inicijative protiv kompulzivne kupovine. Priču donosi britanski Bi-Bi-Si.

Red u tržnom centru Vestfild na zapadu Londona (BBC/Dan Kitwood /Getty Images)Red u tržnom centru Vestfild na zapadu Londona (BBC/Dan Kitwood /Getty Images)

Godinama je Hana Luiz Poston imala naviku koje je želela da se otarasi: „navučenost“ na trošenje para kupovinom kozmetičkih proizvoda, odeće i kućnih potrepština, čak i onda kada nije bila u prilici da ih priušti sebi.

“Nisam imala baš totalnu navučenost na kupovinu”, kaže ona. „[Zadužila bih se] 3.000 dolara (2.322 funti) ili čak 4.000 dolara, a onda bih se uspaničila i ipak našla način da svoj saldo vratim na nulu. To je, međutim, značilo da nikada nisam uspela da bilo šta uštedim.“

Tako je Postonova (33) odlučila da iskoreni svoju kupaholičarsku zavisnost: odlučila je da će 2018. biti “godina bez kupovine”. Ne samo što je želela da uštedi novac već i vreme i energiju, koje bi obično potrošila na kupovinu.

Londonci u redu za novi iPhone XS, Apple XS Max i Apple Watch. (Jack Taylor/Getty Images)Londonci u redu za novi iPhone XS, Apple XS Max i Apple Watch. (Jack Taylor/Getty Images)

Zaklela se da će se na godinu dana odreći kupovine šminke, proizvoda za negu kože, odeće, posuđa i nameštaja, sa izuzetkom zamene predmeta poput onih za pranje lica. Onlajn trgovcima je čak uskratila podatke o svojoj kreditnoj kartici.

Ona je svoja iskustva dokumentovala snimcima koje je kačila na jutjub, gde je njeno iskustvo „zavibriralo“ među gledaocima. U zadnjih godinu dana zadobila je gotovo 20.000 pretplatnika. “Ogroman deo reakcija se svodio na jedno: “Ovaj (video) je i moja priča”, kaže Hana Luiz Poston. “Svakodnevno dobijam e-poruke od žena [koje dele isti problem].”

Posvećenost borbi protiv kupoholičarskih navika poput onih koje ima Postonova nisu ništa novo. Blogeri već godinama unazad pokušavaju da iniciraju da više cenimo i uvažavamo ono što već posedujemo. Drugi su to učinili trudeći se da umanje, ponovo koriste i recikliraju. Spisateljica En Pečet (Ann Patchett) je 2017. pisala o svojoj godini bez kompulzivne potrošnje novca, podstaknuta osećajem da svoje kupovine koristi kao distrakciju: kao “poremećenu zabavu”. Ekonomska novinarka i spisateljica Mišel Mekga (Michelle McGagh) je iste godine napisala knjigu pod nazivom „Godina bez troškarenja“ (“No Spend Year”) iste godine.

Međutim, izgleda da u ovom trenutku rastu i popularnost i vidljivost. Ako na guglu i platformama kao što su youtube i reddit ukucate u pretragu „godina bez kupovine“ (no-buy year”)  ili „izazov je ne trošiti” (no-spend challenge), na kojima posetioci i korisnici rado dele svoja iskustva, naći ćete obilje video-klipova. Na jutjubu, termin „bez kupovine“ je uobičajen na kanalima lepote, koji sadrže stvari kao što je „mesec bez kupovine“ ili „bez karmina“.

Kit Jerou (Kit Yarrow), je psihološkinja iz San Franciska čije su knjige o psihologiji potrošača (Decoding the New Consumer Mind: How and Why We Shop and Buy, Gen BuY: How Tweens, Teens and Twenty-Somethings Are Revolutionizing Retail) privukle veliku pažnju. Ona kaže da nije čudo što potrošači prihvataju trend redukcije svojih potrošačkih navika. “U proteklih dvadesetak godina bili smo pretrpani jeftinom robom”, kaže ona. „Ljudi su preplavljeni proizvodima, odećom, kozmetikom, svakovrsnom opremom… Njima (kupcima) ponestaje prostora (za sve te artikle).”

Poput pokreta koji je pokrenula Meri Kondo (Marie Kondo), i Kit Jerou misli da je “Cilj isti: osećati da zadobijate kontrolu nad svojim stvarima.” Ona godinu bez kupovine ne vidi kao “protivotrov koji vas spasava od proždrljivosti”.

Hana Luiz Poston: Hana Luiz Poston: “Kupovina me odvraćala od onoga u životu o čemu nisam želela da razmišljam”

Neki od onih koji prihvataju izazov žele da drastično umanje svoj konzumerizam u eri prekomerne proizvodnje, da brinu o očuvanju okoline ili na ekološki prihvatljiv način vode svoja domaćinstva. Drugi, međutim, izražavaju zabrinutost jer njihova kupovina postaje problem.

Pregled objavljenih istraživanja pokazuje da zavisnost od kupovine, ili kompulzivna kupovina pogađaju oko 5% populacije. Stručnjaci veruju da trenutno stanje – čiji stepen uticaja na ljude može da varira po ozbiljnosti –  eskalira i da su potrebna bolja sredstva za dijagnozu kako bi se tačno kvantifikovao problem.

Kompulzivni kupci doživljavaju kako “skoče u svojim očima” onda kada kupuju, nimalo drukčije od vrhunca u kojem uživaju korisnici nekih droga. “Naš organizam doživljava navalu dopamina onda kada kupujemo, i u tim trenucima se lepo osećamo”, kaže njujorška psihološkinja Džordana Džejkobs, čiji se pacijenti često suočavaju sa problemom samopoštovanja, a što se ponekad manifestuje kroz “navučenost” na kupovinu.

Postonova misli da su se njene kupoholičarske navike pogoršale nakon predsedničkih izbora 2016. godine. “Koristila sam šoping kao način da sebe odvratim od stvari u mom životu o kojima nisam želela da razmišljam.” Ona kaže da bi provodila čitavo popodne u Sephori, lancu prodavnica kozmetike, gledajući šminku čak i kada joj ništa od toga nije ni bilo potrebno.

Stručnjaci kažu da redukcija kupoholičarskih navika proizvodi obilje benefita po mentalno zdravlje. „Mnogi ljudi koriste kupovinu kako bi skrenulo misli od osećaja patnji i bola, od nelagodnosti“, kaže Džejkobsova. “Impuls je tu –kupiti nešto – i kada to radimo upravo je kupovina ta koja nas u suštini muči.” Kit Jerou kaže da, iako akcijom „godina bez kupovine“ možete uštedeti popriličan novac, ovaj se trend pre svega tiče “očuvanja vaše psihe”.

Ema Noris (26) je sidnejska blogerka koja planira da ove godine pokuša da što više redukuje svoje potrošačke navike. Nada se da će joj to pomoći u umanjivanju svojih dosadašnjih zahteva, da će postati digitalni nomad i raditi sa računara gde god se zatekne na mreži – a možda otputuje sa svojim partnerom na Bali i u još neke zemlje.

Ona sebe naziva “impulsivnim ali ne i kompulzivnim kupcem, i hroničnom zavisnicom od trošenja na odeću” koju je nekada kupovala; šopaholičarsko ponašanje bilo je jedna vrsta bekstva od dosade ili usamljenosti. „Osećala sam se kao da nikada neću moći da je pobedim, jer sam samo nastavljala da sve više i više gomilam stvari“, kaže ona.

Pre no što se posvetila „godini bez trošenja“ izbacila je puno stvari iz svojih ormara. To joj je pomoglo da se pomiri s tim da “ima toliko koliko ima” i da se osloni na to nužno što je u njima ostavila. Tu je i činjenica da joj više od toga, zapravo, i nije potrebno. Izuzimajući kupovinu onoga što je krajnje neophodno, ona uopšte ne namerava da ide u prodavnice.

Tržni centar u Poljskoj uoči BožićaTržni centar u Poljskoj uoči Božića (Getty Images)

Bez obzira na to da li ste onlajn ili kupujete u radnjama, kupovina se odvija u našoj psihi, usput iscrpljujući sredstva iz naših novčanika – u tom smislu, neki koji apstiniraju od kupoholičarskih navika zamrzavaju svoju potrošnju tako što krajnje redukuju svoje kupovne navike 

I mada očekuje da će joj ova apstinencija umanjiti svakodnevne troškove, Norisova se pre fokusira na smanjenje količine predmeta koje poseduje. Umesto da kupuje novu odeću, ona je iznajmljuje putem pretplatničkog servisa koji se zove GlamCorner, po ceni od 99 australijskih dolara mesečno (€62, US$70, £54).

Što se tiče Postonove, ona vreme koje je nekad posvećivala kupovini sada koristi za svoj mali biznis – šivenjem odeće za ljude koji igraju tango, održavajući i svoj jutjub kanal. Ona se, takođe, izvukla iz dugova koje je napravila svojom kreditnom karticom, započevši da uspešno štedi novac.

Odricanje od kupoholičarskih navika funkcioniše i na jednom dubljem nivou. “To je potpuno promenilo moj život; ne samo moje ponašanje, već i osećaj sebe. Koristila sam šoping kao način da izbegnem suočavanje sa svojim demonima ”, kaže ona. Ali nije bilo lako: „Počela sam da idem na terapiju, mnogo sam se svađala sa svojim dečkom. Napravila sam neke promene u načinu na koji živim. Ukidanjem svoje šoping-manije i besmislene kupovine stvari, krenula sam putem kojim sada idem – da izvučem ono najbolje iz sebe.“

Psihološkinja-specijalista za oblast potrošačke psihologije, Kit Jerou, kaže da nije nužno da baš svaki kupoholičar koji želi da se skine treba da “zamrzne” svoju kupovinu na godinu dana, iako iskustvo ukidanja naših kupovnih navika može dramatično promeniti problematično ponašanje. Ključ je, kaže ona, u iskrenosti prema sebi, prepoznavanju situacija kada preterano kupuju, kao i najboljem načinu za preduzimanje kontrole.

 

Julissa Treviño, BBC

Kompanijama treba manje mistika a više real-kritičara


Dugogodišnji hvalospevi na sopstveni račun i kićenje zvučnim titulama pre imaju za cilj da ih zaposleni sa statusom „svetih krava“ u firmi što bolje naplate; time oni nanovo zaposedaju i brane statusni položaj, uzgred – zadobijen bez nekog istinskog razloga. Ovo je fenomen koji teško da je neka nova stvar.

Svi smo mi nekada bili izloženi nekom takvom zgodno nakićenom „globalnom rukovodiocu pojedinačne i korporativne prodaje i koordinatoru i predsedniku izvršnih službi, Emea, Asean & UK; tu je i predsedavajući Upravnog odbora za usluge, prodaju i izvršni profil, BSC, MSC, MBA, GCSE(s)” dok smo, pritom, u sebi razmišljali: šta li je sad pa to, pobogu? Međutim, u današnjem svetu hiper-inflacije gromopucatelnih zvanja zaduvali su neki drugi vetrovi. I dok su se apsurdne poslovne titule u prošlosti pre svega ticale preteranog definisanja profesionalnih uloga – sve do bolno „detaljnih“ opisa – današnji trend je upravo suprotan. Što su nejasnije, besmislenije i mističnije – tim bolje.

Neko bi mogao sugerisati da je ovaj trend odraz sve uzavrelijeg i inovativnijeg korporativnog sektora kojim su korporacije oberučke prigrlile mlade ljude i slobodnjake, posebno u klasi izvršnih direktora. Ali, izgleda da to pre nagoveštava trend koji obespokojava: to je, naime, nedostatak korporativnog razumevanja za ono šta je danas istinska svrha jedne kompanije u društvu i na tržištu.

Možda je istina to da sa novim tehnologijama u paketu dolaze i novi načini rada; a novi načini rada zahtevaju nove vrste poslova; a te nove vrste poslova zahtevaju, sasvim logično, i – nove titule. U tome nema ničega zlokobnog ili izuzetnog. Pa ipak, današnja apstraktnost velikog broja zvučnih titula odraz su nedostatka sinergije i osećaja za naprednu ili naučnu utemeljenost. Ako ništa drugo, a ono paralela sa feudalno nastrojenom klasom koja je van dodira s realnošću, vladajućom klasom koja se sve donedavno prepuštala savetima mistika, proroka i proročanstava kojima se poriče stvarnost – umesto da se upravo tom realnošću konkretno pozabave.

Ako provedete samo par minuta na LinkedIn-u, dobićete nagoveštaj jednog trenda o kojem je ovde reč. Postoji 41 rezultat za “glavnog referenta za budućnost” (“chief future officer“), 44 za “glavnog službenika radosti”, 52 za “glavnog referenta za sreću”, 63 za “glavnog službenika za razmišljanje”, potom 170 rezultata za “glavnog službenika za vizije”, ili, recimo, 197 futurista i 354 futurologa. Ukoliko pređete na još apstraktnije titulare, otkrićete 6,158 „jevanđelista“ (evangelists, propovednici, jedna vrsta nabeđenih influensera samo „izuzetno moćnih u svojoj sugestivnosti), 15,145 „lidera u razmišljanju“ (“thought leaders”)  i neverovatnih 245,167 „uticajnih“ („influenseri, influencers).

Šta se to, zapravo, događa? U potrazi za odgovorom, dobro mesto za početak je dolazak AOL-ovog samozvanog “digitalnog proroka” Šingija (pravo ime Dejvid Šing, David Shing) 2011. godine. Na površini, ova uloga podrazumevala je miks otkačenosti i tajanstvenosti, a sve to u kamernom i upečatljivom ambijentu konferencijskih sala.

Šingi je sada prepoznat i poznat zato što je, naprosto, Šingi. Nažalost, niko mlađi od 40 godina nije nešto značajno pametniji u vezi veštine poslovanja u AOL-u. Ali, s druge strane, ni povezivanje rasta korporativnog misticizma sa slabostima i stagnacijom nije baš sasvim pravedno. Na primer, Jeff Barr iz veb-servisa kompanije Amazon već skoro dve decenije ima ulogu neke vrste „jevanđeliste“ (tzv „propovednika“ koji propoveda veštinu poslovanja). U to vreme je Amazon i postao treća najveća korporacija na svetu. Ali, da li njegov uspeh opovrgava teoriju da je kićenje zvučnim titulama simptom jedne dublje krize značenja i svrhe u korporativnoj sferi?

Živimo u svetu u kojem investitori zahtevaju hiper-rast od potencijalnih „lepih želja“ tj korporativnih priča o uspehu. Razumljivo je da kompanije moraju da opravdaju svoje vanzemaljske ambicije. Jedan od načina da se to učini jeste negovanje ulizivačkih mistika koji su u stanju da pričaju čudne priče o dobrim stvarima koje je moguće učiniti, ako i kada se dostigne apsolutna moć. Kako, inače, možete sebi i drugima „prodati maglu“ nekim pričama o, recimo, ukupnoj tržišnoj dominaciji i monopolu?

Od Merlina do Raspućina, uloga „glavnog korporativnog mistika“ oduvek je bila da obezbedi opravdanje za potragu za najvećom silom, istovremeno stavljajući stvarnost u zapećak. Isto važi i za njihove korporativne naslednike danas. Opasnost dolazi od upadljivosti narativa ako i kada region ili populacija više ne podržavaju vaš plan o korporativnoj moći. Nedavno povlačenje Amazona iz Njujorka je dobra ilustracija za ovaj slučaj.

A u tome, zapravo, i jeste problem: nevoljne uloge ohrabruju nerazumno razmišljanje kojima se korporativni lideri i investitori odvraćaju od realnosti. Korporativni svet bi bio daleko bolji ukoliko bi postojala zanimanja tipa „glavnih službenika za kritičko mišljenje“, spremnih da najmoćnijim korporativnim donosiocima odluka govore istinu, a ne da je dalje šire. Nažalost, na LinkedInu nema takvih titula.

 

Fajnenšel tajms

Bregzit: haos na vezi, a i bez veze


Može li tehnologija da reši zastoj nastao Bregzitom kada Wi-Fi ne funkcioniše?

Blumberg donosi priču o svim izazovima koje sa sobom nosi nadolazeći Bregzit. Naime, žitelji pograničnih mesta između Severne Irske i Republike Irske nemaju čak ni signal na svojim telefonima i računarima jer, naprosto, ne postoji infrastruktura koja pokriva veliki deo ovih oblasti. U takvim uslovima, nemoguće je normalno obavljati svakodnevne poslove i biznise – a kamo li razmišljati o fizičkim barijerama, koje će se uskoro isprečiti njihovoj robi.

Kako je moguće da žitelji irskog ostrva nemaju nikakvu ideju na koji način rešiti pitanje loše internet i mobilne veze kao i nepojmljivo nesolidne telekom strukture? I to u ovakvim okolnostima, odnosno – uoči izlaska Britanije iz Evropske unije, koji je već sam po sebi dramatičan.

Skandinavci su, nasuprot Ircima, proizveli sjajno rešenje za gotovo identičan problem. Primer švedsko-norveškog pograničnog prometa izvrsno ilustruje ono što bi moglo biti za sada najbolje rešenje primenljivo i na buduće granične kontrole između dve Irske – granice koja će se uspostaviti čim Bregzit stupi na snagu.

Šuma prosečena na granici Švedske i Norveške: raj za vožnju motornim saonicama

Šuma prosečena tačno po švedsko-norveškoj granici: omiljeno mesto za vožnju motornim saonicama

Iz kancelarije smeštene u svom domu pokraj granice između dve Irske, Katriona Kuran može da utroši i do osam sati dnevno u e-mail prepisci: ona nikako da izađe na kraj sa gotovo nepostojećom bežičnom konekcijom, bez koje je nemoguće poslati njena poslovna dokumenta američkim partnerima. Teško je uopšte i poverovati da bi tehnologija mogla predstavljati ključni problem – a i odgovor to jest rešenje – za najteži deo Bregzita.

“Moje kolege često ostaju zatečene i u neverici kada im kažem da ću laptop ostaviti da radi preko noći kako bih mogla da im pošaljem fajlove koji će im oduzeti nekoliko minuta”, rekla je Kuranova (26), koji se bavi marketingom.

Kamena stolica u Donahu

Kamena stolica u Donahu

Kuranova živi u ruralnom selu Donah (Donagh) u Fermanahu (Fermanagh), na “prvoj liniji” Bregzita. Trenutno, izgledi za nesmetan izlazak iz Evropske unije od strane Evropske unije zavise od nevidljivosti granice između juga i severa Irske.

EU zagovara potrebu takozvanog „Backstop“ postupka (backstop: zaštitna mreža – mehanizam koji bi trebalo da predupredi nagli i nekontrolisani izlazak Britanije iz EU bez prethodno sklopljenog sporazuma o razlazu). Bekstop zaštitni mehanizam trebalo bi da je garancija u sporazumu o Bregzitu koji blisko povezuje Severnu Irsku sa evropskim blokom. Nasuprot tome, pristalice izlaska iz EU susreću se sa još neotkrivenom tehnologijom koja bi mogla da razreši ovu zagonetku. Katriona Kuran je, međutim, skeptična.

„Da li verujem da imamo infrastrukturu ili tehnologiju koja će se nositi sa kontrolama i ostalim graničnim merama nakon Bregzita?“, pita se ona. “Pa, eto, ja sam ta osoba koja sedi ljuta i frustrirana zbog sporog, napornog procesa stvorenog zastarelom i nesofisticiranom tehnologijom.”

„Sada, pokušajte da pomnožite to sa 30.000, što je broj ljudi koji svakodnevno prelaze granicu zbog posla. Ova činjenica po sebi govori prilično jasno”, rekla je ona.

Konzervativni zakonodavci žele da Tereza Mej iznađe „alternativne aranžmane“ kako bi njima zamenila bekstop mehanizam. Ovo bi, prema zagovornicima Bregzita i Evropske istraživačke grupe (ERG), moglo da uključi kamere, uređaje za prepoznavanje registarskih tablica a možda čak i bespilotne letilice.

EU je dosledno govorila da tek treba videti iole neke uverljive dokaze da sama tehnologija može ovu granicu učiniti „nevidljivom“, iako je voljna da tu mogućnost razmotri ako, naravno, Ujedinjeno Kraljevstvo bude dala neke konkretnije predloge.

Pretraga signala

Kada Ketrin Keri (Catherine Carey), koja živi blizu Kuranove, želi da mobilnim razgovara sa svojim ćerkama-tinejdžerkama, ona je primorana da izađe iz svoje kuće u potrazi za signalom.

“Moj telefon uopšte nema vezu kada sam u kući, a tek povremeno kada sam napolju”, izjavila je ova 54-godišnja učiteljica iz pograničnog mesta u Severnoj Irskoj. “Kada krenem autom niz put nekoliko kilometara, nisam u dometu signala.”

Ona se pribojava da će posledice Bregzita učiniti da seosko stanovništvo ostane „potpuno zaboravljeno“.

“Niko (na Britanskom ostrvu) nema nikakav jasan koncept o tome kako i koliko će izlazak iz EU biti težak za nas a, iskreno, draga moja, njih uopšte nije briga”, rekla je Ketrin Keri.

Ovaj se refren ponavlja duž granice od 310 milja (500 kilometara) koja se proteže od Derija (Derry) na severu do Dandalka (Dundalk) na jugu – potez na kojem će se formirati kopnena granica EU sa Britanijom nakon Bregzita.

Noćna mora zvana Netfliks

Petigo (Petiggo) je seoce na granici okruga Donegal u Republici Irskoj i okruga Fermanagh u Severnoj Irskoj. Podeljen je rekom Termon koja je deo granice između Republike Irske i Severne Irske. Trejsi Slitor, žiteljka ovog mesta, kaže da je internet veza u njenom mestu “gotovo nepostojeća”. I dok njena ćerka studira u Belfastu,koji je na 90 minuta vožnje od Petiga, ispostavlja se da ona za vikend ne dolazi kući jer je za njen posao važno da bude onlajn. Dakle, ne može da radi ukoliko nema iole pristojnu internet konekciju… i zato je prinuđena da ostane u Belfastu.

„Samo jedna osoba može biti na internetu, koji je u večernjim satima još sporiji. Ukoliko želite da gledate nešto sa Netfliksa, ovo je prava noćna mora – kaže Trejsi Slitor. “Pet godina se žalimo svom provajderu, ali sadašnja situacija uopšte nije smešna i niko nije voljan da nam pomogne.”

Učiteljica Tanja Džonston (Tanya Johnston) živi na obodu Enniskillena, koji ima više stanovnika nego u Petigu. Pa ipak, ona još uvek mora da vozi do obližnje planine kako bi, pošto se popne „malo poviše“ na obronak, obavila telefonski poziv.

„Prijem bilo kog signala na našim mobilnim telefonima je ravan nuli i to, dakle, važi za sve provajdere na koje smo ukačeni u kući; kada izađemo iz kuće signal je toliko slab da gotovo i ne postoji“, kaže Džonstonova. “Često moramo da ’povezemo’ svoje mobilne telefone u vožnju do obližnje planine Topt (Topped), kako bismo primili iole neki signal.”

Skandinavska iskustva

BBC donosi tekst u kojem se navodi da primer Norveške i Švedske izvrsno ilustruje ono što bi moglo biti odlično rešenje i za graničnu kontrolu koja će se – po stupanju Bregzita na snagu – u budućnosti uspostaviti između Severne Irske i Republike Irske. Ove dve skandinavske zemlje imaju jednu od tehnološki najnaprednijih granica u svetu, a samim tim i najbrži način kontrole i evidencije robe koja svakodnevno prelazi ovu najdužu granicu između dve zemlje u Evropi.

Norveška nije u Evropskoj uniji (iako pripada njenom jedinstvenom tržištu) i njena granica od preko hiljadu i po kilometara sa Švedskom (koja je njena članica) predstavlja najdužu kopnenu granicu u EU.

Pre svega, ono što sada nedostaje granici između Republike Irske i Severne Irske jeste napredni video-nadzor. Automobili na švedsko-norveškoj granici prolaze kroz potpuno automatizovane granične prelaze opremljene kamerama koje koriste automatski sistem prepoznavanja registarskih tablica, dok sofisticirani kompjuterski sistem omogućava da se roba koja se deklariše na ovoj skandinavskoj granici bude ocarinjena i pre nego što napusti skladišta.

Međutim, kamioni koji prevoze robu i dalje moraju da zastanu na carinskom prelazu gde postoji osoblje radi fizičke carinske provere. Na glavnom graničnom prelazu, u Svinesundu, kako kažu norveški carinari, svakodnevno se obrađuje oko 1.300 kamiona – a svaka obrada traje oko 20 minuta.

Lars Karlsson, koji je u Švedskoj nekada bio viši carinski službenik, podneo je Evropskom parlamentu izveštaj o tome kako se tehnologija može primeniti na irskoj granici. On je za BBC News izjavio da sama tehnologija neće eliminisati potrebu za konkretnim tj fizičkim proverama na irskoj granici i uspeh švedsko-norveške carinske granice zasnivao se na visokom nivou poverenja i veoma slične standarde proizvoda ove dve zemlje.

U svakom slučaju, iako najsavršenija, čak ni ova granica nije bez carinskih punktova na kojima se mora zastati i izvršiti pregled – a oba ova elementa bi bila veoma kontroverzna i problematična na granici između dve Irske.

Sabina Vejand (Sabine Veyand), zamenica Mišela Barnijea koji je glavni pregovarač za Bregzit u ime EU, već je odbacila upotrebu postojeće tehnologije.

“Pregledali smo sve granice na planeti Zemlji, kao i sve granice koje EU ima sa trećim zemljama – jednostavno ne postoji način na koji možete ukloniti provere i kontrole”, rekla je ona nakon glasanja u britanskom parlamentu.

Bloomberg

BBC