Primopredaja Hong Konga Kini: par zanimljivosti


Svečana ceremonija primopredaje održana je u 23:30 u Kongresnom centru u Vančaju. U vreme ceremonije, Kongresni centar još uvek nije bio završen . Završen je 2000. godine.

Zvanično, Peking nikada nije priznao britansku kontrolu nad Hong Kongom, iako je priznao sve ugovore koji su sačinjeni. Dakle, za Britance, izazov je bio “Kako upriličiti protokol kada Kinezi odbijaju da priznaju njegovu predaju?” Zvanični kineski termin za prijem je bio zhōng guó zhèng fǔ duì xiāng gǎng de qū huī fù xíng shǐ quán  (中國政府對香港地區恢復行使權 ).Prevod ovog teksta je “Kineska vlada povlači suverenitet nad Hong Kongom i njenim regionima”. Napominjemo da se ovde, na kineskom jeziku, nigde ne spominje bilo kakav prenos tj predaja Hong Konga, niti se spominje britanski suverenitet nad Hong Kongom.

Zbog toga što nije bilo priznanja britanskog suvereniteta nad Hong Kongom, kineski i britanski zvaničnici nisu razgovarali jedni s drugima, rukovali se ili se međusobno priznali nakon što je ceremonija počela.

Svečanost je morala slediti striktan raspored: Britanska zastava morala je da bude spuštena pre ponoći 30. juna, a zastave Narodne republike Kine i i HKSAR-a (Hongkong – specijalni administrativni region Narodne Republike Kine) trebalo je da se podignu odmah nakon ponoći, 1. jula.

Zbog toga što je svečanost bila u zatvorenom prostoru, nije bilo vetra koji bi zatalasao zastave. Dakle, Kinezi su probili rupice sa zadnje strane stubova i unutar same cevi jarbola postavili snažne ventilatore koji su izbacivali vazduh u zastave, izlazeći kroz otvore da bi se platno zatalasalo.

Nakon što su princ Čarls i britanski guverner u odlasku Kris Paten (Chris Patten) porazgovarali, guverner i njegova porodica odmah su uzeli zastavu Ujedinjenog Kraljevstva, popularni „Union Jack“ i ukrcali se na kraljičinu jahtu „HMS Britannia“, ukotvljenoj u neposrednoj blizini Kongresnog centra. Kineski predsednik i vladini zvaničnici su zatim nastavili sa drugim delom ceremonije – onim koji je pripadao Kini.

Kineski zvaničnici nisu nikakvim zvaničnim gestom, protokolom ili izjavom priznali ili konsttovali odlazak britanskih zvaničnika iz Kongresng centra, a ceremonija se nastavila bez prekida. Poruka je bila više nego jasna: nema razloga išta konstatovati – jer se ništa nije ni dogodilo. Drugim rečima, Hong Kong je bio, jeste i biće suverena teritorija Narodne republike Kine.

Do trenutka kada je i ona druga tj kineska polovina svečanosti završena, kraljevska jahta HMS Britannia je već isplovila iz luke.

Tačno u ponoć između 30. juna i 1. jula 1997. godine, dok se kineska zastava podizala na ceremoniji u Kongresnom centru, 12 kineskih vojnih kamiona punih kineskog vojnog osoblja prešlo je granicu između Kine i Hong Konga, ne zaustavljajući se na „graničnom“ prelazu, kakav je to bio običaj u proteklih 100 godina. Bila su to prva kineska vojna lica na tlu nekadašnje britanske prefekture; odmah su smeštena u objekat koji je do pre samo par minuta bilo „Zdanje Princa od Velsa“, zgradi koja se nalazi u gradskom centru. Ovaj objekat je – ulaskom Kineza na svoju teritoriju nakon jednog stoleća – odmah postao garnizonska zgrada Kineske oslobodilačke armije u Hong Kongu.

Sve trupe u kamionima sačinjavali su vojna lica koja su dve godine uoči primopredaje (1995) izabrane od strane svojih jedinica, i od tada su se vežbale za ovaj trenutak. Svi vojnici bili su visoki tačno 190 cm (ni više ni manje). Svima je bilo naloženo da poštuju naredbu da budu maksimalno pozorni dok su se njihovi kamioni bez zaustavljanja vozili brzinom 100km/h ka centru grada i do svog odredišta. Naređeno im je da gledaju samo ispred sebe, u smeru kojim je vozio kamion, bez gledanja okolo i strogo bez kontakta očima s lokalnim stanovništvom tj građanima Hong Konga –  čak i ako bi im stanovnici ove posebne administrativne oblasti mahnuli.

Iako su vojnici Narodne oslobodilačke vojske Kine nosili oružje, ono nije bilo napunjeno – puške i pištolji bili su prazni.

Sutradan, nakon ceremonije, sve su kineske novine osvanule s istom fotografijom kineske zastave koja se u Kongresnom centru vijorila na svečanosti primopredaje. Takođe, u kineskoj štampi nije bilo nijedne fotografije britanske zastave koja se u Centru vijorila do ponoći 30. juna.

Do 1. jula, Kina je obnovila suverenitet nad Hong Kongom nakon 157 godina britanske administrativne uprave. Nijedan život nije izgubljen tokom procesa primopredaje.

Paul Denlindžer, Hong Kong

Quora

Greške koje pravimo u prvoj milisekundi poslovnog sastanka


Ljudi će doneti svoj sud o vama čim se upoznate, ali, srećom, možete ovo pretvoriti u svoju korist.

Hilari Bler je tokom sedam poslednjih godina obavljala svoj posao profesionalno na funkciji izvršne direktorke svoje kompanije za poslovni komunikacijski menadžment. Upravlja firmom od 13 zaposlenih, a neki od njenih klijenata su kompanije Staples i Boing. Kaže da se njen uspeh potvrđuje uprkos prvom utisku koji ona ostavi na neke osobe, a ne zbog tog utiska.

“Sve klijente-učenike podsećam na njihove učitelje u drugom razredu”, kaže Hilari Bler, izvršna direktorka Articulate Real & Clear u Denveru. “A ako im se ne dopada njihov učitelj drugog razreda – onda sam u nevolji.”

Sve veći broj istraživanja pokazuje da su prerano i naprečac donete procene o pouzdanosti drugih ljudi pogrešnije nego što većina nas misli. Ovi prvi utisci nastali u milisekundama su zasnovani na instinktivnim odgovorima iz amigdale, moždanog centra zaduženog za obradu emocija.

Neki ljudi zaključuju da je stranac pouzdan zato što izgleda kao neko kome se veruje – jer liči na osobu koju već poznaje, kaže Aleksander Todorov, vodeći istraživač i autor prošlogodišnje knjige na ovu temu, “Lice kao merilo: Neodoljivo dejstvo prvih utisaka” (Face Value: The Irresistible Influence of First Impressions). Ili se, pak, donose sudovi zasnovani na stereotipima, kao što je nesvesno uverenje da su stariji ili ženstveniji ljudi pouzdaniji, kaže Todorov.

Ovo predstavlja izazov svima koji tokom sastanaka moraju da steknu poverenje drugih, i ne samo sastancima – ovo se tiče intervjua za posao kao i skupova svih vrsta.

Postoje načini da odugovlačite sa donošenjem presudnih ocena o drugim ljudima, jer ste svesni kako vas mogu videti. Neki vizuelni znaci su izvan kontrole. Lica na kojima je razdaljina između očiju i obrva veća smatraju se pouzdanijima, pokazuje istraživanje.

Međutim, oni koji koriste ove veštine ili njima podučavaju druge, uključujući glumce i sudije u sudnici, tvrde da možete kontrolisati vizuelne znakove. Sretan izraz, sa uglovima usta okrenutim nagore i opuštenim obrvama verovatno će inicirati poverenje među nepoznatim ljudima, pokazuju istraživanja. Britansko-američka studija iz 2012. pokazuje da ljudi koji se međusobno udružuju u internet-investicionu igru sa onlajn partnerima te veze najradije uspostavljaju s onima čija lica na fotografijama izgledaju prijateljski, pa im s pouzdanjem poveravaju 42% više novca od onih čiji su partneri izgledali pesimistično ili preteći.

Izrazi lica važni su čak i kada mislite da vas niko ne gleda. Ljudi teže da ne veruju onima čije je lice “dominantno” ili njihov uobičajeni facijalni izraz deluje grubo, neodobravajuće ili ljutito, kaže Džadson Von (Judson Vaughn), konsultant za podučavanje ponašanja koje ostavlja najbolji utisak pri prvom sastanku (impression-management consultant). A strategija iznenadnog „šaltovanja“, kada se u trenutku prebacujete s ozbiljnog izraza na osmeh blještav poput sijalice od 1000 vati – i to samo zato što vas neko gleda – verovatno će još više potkopati poverenje u vas, kaže on.

Von, nekadašnji glumac specijalizovan za karakterne uloge kaže da bi režiseri, koji su na kastingu imali zadnju reč pri izboru glumaca, iznenada menjali svoje odluke i procene o njemu: ovakve trenutne promene stava, zasnovane na kratkim prvim utiscima u sali za audiciju su mu u prošlosti donele brojne željene uloge na televiziji i filmu.

Počeo je da prilagođava svoj izraz lica, jezik tela i stav u trenutku kada je ušao prostoriju, kako bi što bolje odgovarao onoj ulozi koju je želeo. Von je pristao na više uloga: kao dobrog momka od poverenja, namestivši prijatan izraz lica kojeg je „zagrevao“ osmehom kada bi se suočio sa režiserom, ispravljenih ramena postavljenih tačno na udaljenost koja je uvažavala one koji su vodili audiciju. Džadson Von, izvršni direktor kompanije First Impression HQ iz Atlante, takođe je osvojio više uloga lošeg momka tako što je uvideo da je prvi utisak koji režiser želi od kandidata lik koji je prevrtljivog, šeretskog i  karaktera. Von je takvog “zloću” dobio povijajući ramena i malo se pogrbivši, nabacujući neprijateljski izraz i uporno piljeći na režisera. Eto recepta za dobijanje uloge negativca!

Liza Pirs (Lisa Peers), glumica i kouč za poslovnu komunikaciju savetuje klijente da se mentalno pripremaju kako bi impresionirali nove poznanike; ona im savetuje da obavezno pauziraju nekoliko trenutaka pre odgovora, unapred dobro razmislivši šta je to što žele da postignu u vezi komunikacije sa drugom osobom.

Ona preporučuje upotrebu tehnika disanja za negovanje opuštenog, samopouzdanog nastupa, uz nastojanje za “simetrijom u položaju vašeg tela, izpravljenim i raširenim ramenima podjednako levim i desnim. Taj prvi ulaz u prostoriju je isti kao i prvi ulaz vašeg lika na scenu”, kaže Pirsova, izvršna direktorka u „Peers & Players“ iz San Franciska, kompanije za obuku u komunikaciji na radnom mestu.

Kada gospođa Bler pozdravlja osobu koju u tom momentu tek upoznaje, ona pre svega izbegava slanje pomešanih poruka: ruke su joj opuštene i vidljive, umesto da su joj šake skrivene u džepovima ili da ih je defanzivno prekrstila na grudima. Ovo ukazuje na to da je vaš topli pozdrav pravi i izvorni izraz vas samih, i da nemate „tajni program“ ili potrebu da se zaštitite od drugih, kaže ona.

Von, takođe, savetuje podešavanje/prilagođavanje vašeg stava i položaja; probajte da se naginjete ili okrećete prema drugoj osobi kako biste joj pokazali da ste pažljivo usmereni na ono što on ili ona razmišljaju i osećaju. Umesto da ispružite ruku kako biste se rukovali „na daljinu“, obavezno opustite ruku i spustite lakat bliže svojoj strani, pomalo povlačeći drugu osobu bliže k vama, savetuje Von. “Ovo pokazuje da ste doneli podsvesnu odluku da poverujete osobi, a da pritom ne kažete ni reč”, kaže on.

Stiven Kolavito (Stephen Colavito) je pre mnogo godina koristio Vonove tehnike u arbitražnom slučaju protiv svog bivšeg poslodavca. Svesno je zadržao uveren, pozitivan izraz lica tokom čitavog sudskog postupka, čak i kada mu je advokat koji je branio suprotnu stranu postavljao teška pitanja, ili kada bi drugi učesnici rekli stvari sa kojima se nije slagao. Kolavito se tokom suđenja okrenuo u stolici dok je sedeo u ulozi svedoka, i to tako da mu se lice i oči suoče s osobom čiju je pažnju najviše želeo da privuče – a to je bio sam sudija – prema kojem se nagnuo i govorio na fokusiran, pozitivan način. Dobio je slučaj.

Kolavito još uvek upotrebljava Vonove tehnike, radeći u Atlanti na poziciji portfolio menadžera u firmi za upravljanje imovinom. Prilikom prvog susreta se nikada sa svojim klijentom ne rukuje preko stola već ga obiđe i neznanca pozdravi licem u lice, rukujući se s njim u opuštenom i toplom stilu – s laktom kojeg zanjiše ka svojoj strani. On je, takođe, u tom trenutku uvek svestan držanja svog tela, držeći ramena ispravljena i uspostavljajući kontakt očima kako bi sagovorniku ulio poverenje. “Bitne su te male nijanse. One vam mogu pomoći pri stvaranju čvršće veze sa sagovornikom.”

 

WSJ

Neoliberalizam i desnica u Austriji


Ubrzo nakon što je nova austrijska vlada formirana kao koalicija konzervativaca i ekstremne desnice, u decembru 2017. u francuskom listu Monde objavljen je poziv na bojkot austrijskih ministara ekstremne desnice – dok je predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker najtoplije primio novog austrijskog kancelara Sebastiana Kurza. Ovaj potez je bio radikalno drugačiji od odbojne reakcije Evropske unije na prvu austrijsku vladu ekstremne desnice 2000. Bilo bi suviše prosto reći da se Evropa u međuvremenu pomerila udesno. Pre će biti da je sveprisutna neoliberalna ideologija – tačnije, tržišni fundamentalizam – progutala ceo politički prostor, od socijaldemokratske levice do demohrišćanske desnice.

Program nove austrijske vlade dobro ilustruje tu evoluciju, dok bi austrijski socijaldemokrati u opoziciji mogli da ga potpišu skoro celog – neki od njih su razmatrali mogućnost koalicije sa ekstremnom desnicom. Doktrina tržišnog fundamentalizma odbacuje svako uplitanje politike u tržišne sile, koje navodno treba osloboditi od ljudskog uplitanja, u skladu sa pretpostavljenim prirodnim zakonima tržišta koje nam ekonomisti opisuju matematičkim formulama. Tako je ukinuta ključna obaveza svake vlade – primena ekonomske politike u skladu sa određenim ideološkim uverenjima. Vlade su sada skupovi menadžera koji kontrolišu i štite slobodan i nesputan razvoj tržišta i analiziraju njihove promene i poteze, poput čuvara zoološkog vrta koji nas zabavljaju zapažanjima o ponašanju životinja. Od vlada se sada očekuje samo podrška postojećem stanju, a ne vladavina i zato je sve manje važno da li se politička partija na vlasti zove socijalistička, liberalna, konzervativna ili ekstremno desna.

Neoliberalna ekonomska politika nužno vodi preraspodeli bogatstva od siromašnih ka bogatima i otuđenju kao rezultatu neometanih (navodno nepromenjivih) pravila tržišta i finansijskog i monetarnog sistema. Da bi održala takav sistem ekonomske, i političke, nejednakosti, vlast pujda siromašne jedne protiv drugih, da bi bili zaokupljeni međusobnim sukobima po internetu ili po ulicama – na primer, siromašnih građana protiv siromašnih stranaca i izbeglica. U isto vreme, vlast ukida poslednje ostatke društvene solidarnosti i finansijske preraspodele daljom deregulacijom tržišta i smanjivanjem poreza. Upravo to je sadržaj programa nove austrijske vlade (na primer strane 23-24, 29-35, 41-42, 47-48, 76-77, 118, 127-146). Deregulacija tržišta (manji upliv države) ide zajedno sa sprovođenjem „reda i zakona“, nacionalizmom i potvrđivanjem sopstvenog identiteta u odnosu na strance (veći upliv države).

Ako neoliberalni poredak želi da opstane, on u krajnjoj liniji mora težiti autoritarnoj vlasti sa primesama modernog fašizma. Kritičari se ućutkuju tako što bivaju proglašeni nevažnim ili pristrasnim – ili se uklanjaju nasilnim putem kao u Južnoj Americi 70-ih godina prošlog veka. Ništa ne sme biti na putu fundamentalističke tržišne ideologije. U liberalnoj demokratiji to se ne može postići na duže staze. Ljude treba neprestano zamajavati narativima o strahu i borbi, „njima-nama“, „našima-strancima“, „prijateljima-neprijateljima“, „crnom-belom“, već kako to ide u klasičnoj nacionalističkoj, rasističkoj i ksenofobičnoj retorici. Tako se pažnja građana odvraća od sve većeg siromaštva i nejednakosti. Ta retorika se lepo slaže sa tržišnim fundamentalizmom, jer šta drugo znači „zdrava konkurencija“ između svih u svakoj oblasti društva, ako ne bespoštednu borbu za opstanak.

Svako postaje nečiji neprijatelj: solidarnost i saosećanje postaju činovi protiv nacije ili „naroda“, to jest atomizovanih potrošača koji uživaju u svojoj individualnosti svedenoj na izbor robe. Ironično, ovo apsolutno veličanje ekonomskih odnosa tržišni fundamentalizam deli sa marksizmom-lenjinizmom 20. veka. Poziv na bojkot ekstremno desnih austrijskih ministara čini se neumesnim. Francuski predsednik Emmanuel Macron je tipičan primer političara koji otvara put ekstremno desnom neoliberalnom sistemu, onako kako to Angela Merkel čini u Nemačkoj. Austrija samo prednjači za nekoliko godina. Kao što je već zapazio austrijski satiričar i kritičar Karl Kraus (1874-1936): Austrija je eksperiment za kraj sveta.

Andreas Rahmatian, Social Europe, 23.01.2018.

Peščanik.net, 31.01.2018.

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (2/2)


Nekada rubna politička pojava Starog kontinenta, populistička struja je poslednjih nekoliko godina “odnela nizvodno” nekoliko zemalja EU. Kakva je psihološka dijagnoza populističkih stranaka, a kakva je to psihološka dijagnoza u glavama onih koji ovakve partije svesno biraju, donosi londonski magazin The Economist. Nakon prvog, evo i drugog dela priče o novom evropskom mejnstrimu – “narodnjacima”.

Najiskrenije laskanje

Idući ruku pod ruku sa normalizacijom putem koalicija – što je delimično uzrok a delimično njegova posledica – među populistima sve više raste profesionalizam a sve je izraženija i umerenost. U svojim ranim danima, populisti su često bili blisko povezani sa nepatvorenim rasizmom a i antisemitizmom; u danima francuskog Nacionalnog Fronta, dok ga je još uvek vodio otac Le Pen; takva osećanja se sada sve više drže po strani i na distanci (mada u slučaju Orbanovih napada na  Soroša ta suzdržanost nije baš uverljiva). Oni su takođe bili haotični i podeljeni. Neki, poput Britanske nezavisne stranke (UKIP) i dalje postoje. Drugi, moćno poput zajedničkog mirisa i ukusa koji ih prožima i koji dele, zajednički rade. FPÖ u Austriji je dobar primer za to. Bila je to haotična, dezorganizovana formacija tokom svog prethodnog boravka u austrijskoj vladi, od 2000. do 2007. godine, ali su se prošlog decembra vratili na ministarski nivo s jednim trezvenijim imidžom, pokušavajući da se distanciraju od desničarskih austrijskih društvenih mreža poznatih kao “bratstva”. “Očekujem da će ovog puta FPO biti daleko disciplinovaniji i efikasniji”, kaže Mude.

Deo ovog uspona uključuje prilagođavanje politike u cilju širenja podrške, koja obično dolazi iz radničke klase. I dok oni koji glasaju za Podemos, M5S i Sirizu imaju tendenciju da budu obrazovaniji nego prosečni birači, a takođe i mlađi, najbolja prognoza veličine podrške desničarskim populistima na severu je obično to koliko je rano pojedinac napustio formalno školovanje. Prevlast nad biračima koji su pretežno buržoaske provenijencije znači da populisti na neki način “temperiraju” svoje poruke biračima. Dakle, austrijski FPÖ  je sada ne tako strogo anti-evropski kao što je to nekada bio. Isto važi i za francuski Nacionalni front, koji se sada predstavlja kao verni pro-izraelski bedem protiv islamizma – ili kao danski DPP, ili nemački AfD.

Drugi deo je iskustvo ovakvih političkih pokreta stečeno u državnim vlastima i opštinama poput Velsa u blizini Linca; subnacionalna politika nudi dobar način za pridobijanje potencijalnih glasača, koji su konačno stekli osećaj da i populisti mogu biti prihvatljiva opcija. Gradske vlasti na severu Italije pomogle su populistima Severne lige; u Španiji, gradonačelnici koji su bili povezani sa Podemosom u Madridu i Barseloni dali su stranci jači nacionalni profil. Ali, lokalna vlast ne znači uvek i plus. Skandali oko korupcije i gomile smeća na ulicama Rima pod gradonačelnicom Virginijom Raggi su naštetili reputaciji Grilovog „Pokreta 5 zvezdica“.

Austrijska nova vlada takođe predstavlja primer jedne druge vrste populističke akomodacije u mejnstrim: kopiranje ideja populista. Tokom predizborne kampanje osnovana Austrijska narodna stranka (ÖVP)  – a danas starija partija u aktuelnoj koaliciji – besramno je srušila politiku FPÖ-a, kao što je zabrana burke i smanjenje prava iz socijalnog osiguranja za migrante. Crtani film u časopisu „Kurir“ prikazao je Hajnca-Kristijana Štrahea (Heinz-Christian Strache), lidera FP-a, golog u policijskoj stanici: “Uzeli su sve!”

Ova “zaraza”, kako kažu politikolozi, uočljiva je širom evropskog kontinenta. Mark Rutte, liberalno-konzervativni holandski premijer izmislio je sopstveni stil političkog ponašanja, koje se razlikuje od “pogrešnog tipa populizma”. Uoči prošlogodišnjih izbora, njegova stranka, koju su pritiskali PVV i Forum za demokratiju – jedna nova nacionalistička populistička partija – bavila se reklamama u novinama, kojima je došljacima emitovana poruka „da se ponašaju normalno ili da odu”. Tereza Mej, njegova britanska koleginica, ujedinila je svoju partiju napadajući “građane niotkuda” koji “vaš patriotizam smatraju neprijatnim, vaše brige o imigraciji uskogrudim, vaše stavove o kriminalu neprosvećenim, vašu vezanost za sigurnost vašeg posla neugodnom” u govoru koji je komotno mogao poteći iz UKIP-a. U decembru su francuski republikanci izabrali Lorena Vokija (Laurent Wauqukuiez), evro-skeptičara koji se protivi gej brakovima i koji želi da imigraciju svede na “strogi minimum”, planirajući da njegova partija bude “zaista desničarska”. Nova demokratija u Grčkoj i GERB u Bugarskoj, suočavajući se sa konkurencijom iz ekstremno desničarske stranke Zlate zore i partije Zankina, pojačavši retoriku o imigrantima i drugim „spoljnim“ grupama.

U Nemačkoj,  liberalni (barem u teoriji) Slobodni demokrati pozivali su na vraćanje većine izbeglica “natrag, odakle su došli”. Među hrišćanskim demokratima Angele Merkel (CDU) govori se o većoj afirmaciji nemačke “vodeće kulture” i snažnijeg osećaja za “domovinu”, što može ukazati na pravac stranke kada gospođa Merkel bude srušena. Na godišnjem skupu Hrišćanske socijalne unije, bavarske „posestrime“ Merkelinoj CDU, Viktor Orbán je bio u ulozi počasnog gosta. Aleksander Dobrint, velikaš CSU-a, zahtevao je “konzervativnu revoluciju” protiv nemačke velegradske, “metropolitske” manjine.

Jedan od razloga za takvo ugađanje populistima je u tome što negiraju da populisti imaju isključivo vlasništvo nad osetljivim pitanjima poput identiteta, omogućavajući razumnim biračima kojima su takva pitanja važna alternativu koja nije u skladu sa ekstremizmom. Ali, u novoj knjizi profesora Edinburškog univeriteta, Pontusa Odmalma i Iv Hepbern, pod nazivom”Evropski mejnstrim i radikalna populistička desnica“, njih dvoje zaključuju da ne postoji “neposredan obrazac” koji bi ukazivao na to da dostupnost glavnih alternativa populističkoj desnici slabi njihov izborni učinak.

Analiza van Spanja sugeriše da ih imitiranje populističkih pobunjenika slabi samo u retkim slučajevima, gde su takođe i skrajnuti. Ukazujući na dinamiku između UKIP-a i britanskih konzervativaca pre referenduma o Bregzitu, Tim Bejl sa Univerziteta Kraljice Marije u Londonu primećuje da “desni centar često priprema biračkog tela za poruke radikalne desnice… pomažući joj da uzleti, a zatim, u jednom pokušaju da im se suprotstavi svojim prigovorom, počne da govori jednim jezikom koji je još siroviji i oštriji od populističkog, jednostavno čineći tu poruku još istaknutijom i dalje podstičući njenu privlačnost.”

U međuvremenu, na levoj strani, socijaldemokratske partije usvajaju ono što američki novinar Džn Džadis (John Judis) naziva “dvostrukim tj dijadnim populizmom”. Pobunjenički populizam često ima tri ideološka učesnika: narod, elitu i “ostale” (strance, imigrante, socijaliste i slično) kojima je elita prodala svoje ljude. Tako je postala “trijadna” to jest “trostruka”. Dijadna (dvostruka) verzija populizma nema tu opaku i bezočnu treću stranu, već samo svet u kojem je korumpirana kapitalistička kasta izdala proletarijat u svoju korist. Pod vođstvom Džeremija Korbina, 68-godišnjaka sa tvrdog levog krila, stranka britanskih laburista izašla je 2017. na izbore  nazvavši britansku politiku “uglađenim kartelom” i “falsifikovanim sistemom koji su bogataši uspostavili za bogataše”. Martin Schulz, SPD-ov centristički nastrojeni lider je na prošlogodišnjim izborima pokušao da zaštiti svoje radničko krilo stranke napadom na bankare koji upravljaju ljudima iz “reflektujućih nebodera”.

Drugi način preuzimanja populističke politike ali ne i populističkih vlada dobija se održavanjem referenduma. Holandski populisti su 2013. snažno podržali zakon kojim bi se bilo koji deo zakonodavstva mogao staviti direktno pred 12,9 miliona birača u zemlji, ukoliko to svojim potpisima zatraži 300 hiljada. U Grčkoj je vlada pod Sirizom iskoristila referendum da bi odbila uslove za spasavanje od strane međunarodnih institucija. U Britaniji je referendum o Bregzitu predstavljao ispunjenje dugoročnih snova i zahteva UKIP-a, primoravši gotovo čitavu političku klasu da se povije i usvoji politiku donedavno ograničenu na svoje populističke rubove. Austrijski koalicioni sporazum otvara vrata održavanju plebiscita doslovce svakim povodom; tako je, pre svega, rođen preliminarni plan o novoj koaliciji CDU/ SPD u Nemačkoj. U Italiji, politički manifest stranke M5S naprosto vrca obećanjima da će ljudima pružiti priliku da glasaju o tome koji će se zakoni odbaciti.

Trojezičnost protiv tropartizma

Nisu svi mejnstrimeri preuzeli mehaničko ponavljanje stavova koje već zastupaju populisti. Nailazak talasa kojeg Miler naziva “neliberalnom demokratijom” izazvao je brojne oprečne reakcije. Pouzdano pro-evropska pluralistička politika Emanuela Makrona i njegove partije En Marche! je jedan primer za to. Drugi je centristička stranka Ciudadanos (“Građani”) koja sada vodi u španskim anketama. Slogan njenog vođe je “Katalonija je moja zemlja, Španija je moja država a Evropa je naša budućnost” – prvi deo slogana izgovara se na katalonskom, drugi na španskom a treći na engleskom. Druge nove partije – Moderna u Poljskoj, Momentum u Mađarskoj i NEOS u Austriji – poklapaju se sa preduzetnošću populista i pokazivačkim šepurenjem, dok se bore za svoje poglede na svet. Sa političkog aspekta, za sada, ipak, oni ostaju minorni.

Čini se verovatnim da će politički populizam rasti, ali će rasti i uticaj koji populisti imaju na ostale. Pogledajte na trenutak šta to može značiti, i osvrnite se na poslednju generaciju političkih partija Starog kontinenta: zelene stranke. Prvobitno su bili skromni, vremenom su postali profesionalniji pa su počeli  da se priključuju lokalnim a ponekad čak i nacionalnim vladama. Nikada i niko od Zelenih nije “solirao” tj. sam vodio neku evropsku zemlju, ali se njihov uticaj oseća i ogleda u pažnji koja se sada posvećuje zelenom transportu, reciklaži, obnovljivoj energiji i određenim građanskim slobodama (posebno seksualnim slobodama).

Šta ako populisti budu uspešni u narednih nekoliko godina? Može se očekivati više autoritarnih politika tipa „red i zakon“, zabrana nošenja burki, snažnije protivljenje multilateralnim telima kao što su EU, NATO i STO, i veće saglasje sa Rusijom (naklonost koja je prisutna u čitavom populističkom spektru, od Sirize do Fidesza, preko M5S). Očekuju se i česti referendumi, manje kvalitetno integrisani imigranti, polarizovane političke debate i više demagoških lidera koji direktno ispoljavaju ispoljavaju svoje emocije ka glasačima i u njihovo ime.

Populisti ne moraju da dobiju izbore kako bi sproveli svoju politiku i širili svoj politički stil: mogu je sprovesti kroz same mejnstrim stranke čije glasove ugrožavaju; inficirati ih i živeti od njihove političke krvi. “Konačno”, upozorava Bejl, “parazit može skončati hraneći se domaćinom.”

The Economist

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)


Njih i njihove ideje preuzele su već tradicionalno etablirane stranke

Ledeno januarsko jutro, uz blještava svetla i sjajne iz šik-kafiće koji osvetljavaju uredne ulice Hässleholma. Kancelarija za zapošljavanje otvara svoja vrata ljudima koji čeka – to jest – samo jednom čoveku. Izlozi radnji izlepljeni su pozivima domaćinima da svoju jutarnju kafu ispiju u društvu s imigrantima, uz pitanje: “Šta ćete učiniti da bi Švedska postala otvorenija?” Na prvi pogled, ovaj mali grad ispunjava svaki stereotip o zemlji: prosperitetan, udoban i liberalan. Ali, prošle godine postao je centar političke oluje.

Najuticajniji švedski političari odbijali su da na bilo koji način sarađuju sa švedskim demokratama (SD), desničarskom populističkom partijom sa ekstremističkim korenima, od kada je ova stranka osnovana (pre tri decenije, 1988.). Bivši premijer i tada još uvek lider „Umerenjaka“ (Moderates) iz desnog centra Fredrik Rajnfelt opisao je vođstvo SD-a kao “rasističko i kruto ksenofobično”. Ali, pre godinu dana, Umerenjaci su iskoristili podršku SD-a kako bi u Hasleholmu srušili lokalnu partiju levog centra i izabrali regionalnog lidera SD-a Patrika Jönssona, potpredsednika novog Gradskog odbora. U novembru 2017. ovaj odbor je usvojio SD-ov predlog budžeta, koji je smanjio troškove za imigrantsko obrazovanje i socijalnu zaštitu i, umesto toga, izgradio novi bazen za meštane. “Mi samo želimo da zatvorimo gradska vrata”, najavio je gospodin Jonson. Per Ohlsson, kolumnista u lokalnom listu“Južna Švedska“ (Sydsvenskan) izrazio je uznemirenost: “Sve više imam osećaj da je liberalna demokratija nešto što smo predugo uzimali zdravo za gotovo.”

Neki evropski političari su 2017-tu doživeli kao godinu zaustavljanja rasta populizma širom Starog kontinenta. Nakon 2016. godine, u kojoj je podrška strankama poput SD-a potukla sve rekorde, a Engleska i Vels glasali za Brexit, ankete pokazuju aktuelnu popularnost populista (vidi grafikon). Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta (FN) je na francuskim predsedničkim izborima porazio Emanuel Makron; njena partija je loše prošla i na naknadnim izborima za Narodnu skupštinu. Alternativa za Nemačku (AfD) je po prvi put ušla u Bundestag, ali ne do stepena koji zaista ugrožava umerenu politiku.

Međutim, kontinuirani rast populizma je nešto što se meri decenijama, iz dekade u dekadu a ne iz godine u godinu. Finansijska kriza i veliki priliv izbeglica doprineli su njegovom rastu, ali je evro-populizam postepeno rastao još od 80-tih. Prema novoj studiji Jaše Munka (Yasha Mounk) sa Harvarda i istraživača sa Toni Bler Instituta, populistički glas u državama EU je 2000-te u proseku bio 8,5% . Prošle 2017. godine, on je bio 24,1%. Ovo kvantitativno povećanje za gotovo tru puta proizvodi kvalitativne promene u politici našeg kontinenta. Kao što pokazuje slučaj švedskog Hasleholma, populisti više nisu, sami po sebi naravno, predmet izbegavanja od strane demokratskog mejnstrima; njih sve češće pozivaju u koalicije, kooptirane i kopirane.

Definisanje populizma je u znatnoj meri subjektivne prirode, mada političke nauke pružaju neke smernice. Žan-Verner Miler (Jan-Verner Muller) sa Prinstonskog Univerziteta izdvaja svoju ekskluzivnu tvrdnju da predstavlja “moralno čiste i potpuno jedinstvene ljude”, koje su izdale “elite za koje se smatra da su korumpirane ili na neki drugi način moralno inferiorne”. Populizam napada sudije, novinare i birokrate za koje smatra da „nisu na strani naroda“. Populizam govori jezikom tihih većina, nacionalnog poniženja, posrnulih sistema; “Mi smo ljudi” (nemački anti-islamski pokret PEGIDA), “Povrati kontrolu” (Bregzitovci), “Ovo je naša zemlja” (Nacionalni front, FN) – dok za to vreme, na nekom drugom mestu preko Atlantika, slušamo kako da “Ameriku ponovo učinimo velikom”.

Kas Mad (Cas Mudde) sa Univerziteta u Džordžiji ističe da je populizam “tanka” ideologija. „Domaćini“ unutar kojih će da se “izlegnu” te ideje mogu biti kako s levice tako i sa desnice, pa čak i stvarati sopstvene hibride, poput talijanskog Pokreta pet zvezdica (M5S) koji je na čelu italijanskih sondaža javnog mnjenja u periodu do opštih izbora u martu. Takođe ga mogu praktikovati političari čije stranke nisu javno populističke. Takvi političari mogu se „pretplatiti“ na više ili manje monolitne i ekskluzivne “vizije” naroda; mogu braniti manjinske grupe, pravosuđe i slobodu štampe u većoj ili manjoj meri; mogu, takođe, više ili manje, izabrati iskrenost u vezi sa političkim kompromisima kao i odlučivati ko je pogodan da postane neki naredni “žrtveni jarac”. Njihove partije mogu, polako ali sigurno, tokom dužeg vremenskog perioda “dopuzati” do svojih „domaćina“ u kojima će se začeti. Ili do čitavih društava.

Uzmite, recimo, Mađarsku. Partija Fidesz koju predvodi autoritarni premijer Viktor Orban izrasla je iz antikomunističkog pokreta, vladajući Mađarskom kao prilično konvencionalna konzervativna partija na raskršću dva stoleća. Ali, delimično pod pritiskom Jobbika, ekstremne desničarske partije koja je osnovana 2003. godine – i sve više navodeći “volju naroda”, Orban je preuzeo demonizaciju imigranata i manjina (naročito muslimana), napadajući sudstvo i obespravljenost kao izvor razmirica. On zahteva da mu, na parlamentarnim izborima koji će se održati u aprilu, glasači daju mandat kako bi porazio američkog milijardera Džordža Soroša, rođenog u Mađarskoj, koji je osnovao Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti i koji, po Orbanovim tvrdnjama, ima tajni plan da zemlju preplavi muslimanima.

Većina politikologa sada smatra da je Fideszu potpuno preuzeo populistički „autfit“. Preplitanje glavnih partija sa populističkom politikom i populističkim stilom retorike i vladanja bi se na nekom drugom mestu odvijali na suptilnije načine. Opcije otvorene za švedske Umerenjake ilustruju upravo ovakvu dinamiku koja je sada na delu.

Spori rast SD-a nije bio dovoljan da bi formirao vladu kao što su to učinili Fidesz, Siriza (krajnje leva grčka stranka) ili poljska partija Zakona i pravde u Poljskoj. Međutim, do 2014. godine bilo je dovoljno veliko da otežanim ustanovama uspostavi stabilne koalicije na strani levog ili desnog centra, kako je to već dugo bilo po navici.

Švedski Umerenjaci su se možda pridružili jednoj širokoj vladi desnog i levog centra. Takve vlade postale su daleko zastupljenije širom Starog kontinenta, pošto je rast populističkih partija, zajedno sa jednom širom političkom fragmentacijom, učinio da više ideološki koherentnih koalicija teže uspeju. Danas su Nemačka, Italija, Holandija i Španija ponudile varijacije na ovu temu „smućkanog“ političkog centra. Neke od njih nude formalne koalicije, neke slabije sporazume o toleranciji. Takvi aranžmani su neugodni za ambiciozne političare. Oni takođe ubrizgavaju polet populističkoj retorici, dokazujući da je politička klasa uistinu jedan bućkuriš u kojem su se svi akteri našli „umućkani“.

Druge dve opcije koje su dostupne Umerenjacima bile su: 1. kooptirati populiste, ili 2. pokušati ukrasti njihove birače. Prošlog marta je Anna Kinberg Batra, Rajnfeltova naslednica na poziciji lidera, naginjala ka kooptiranju, najavljujući da bi septembarskih izbora mogla pokušati da formira vladu sa podrškom SD-a. Ovo je proizvelo žučne rasprave koje su napokon dovele do njene ostavke. Ulf Kristersson, novi lider, pomerio je stranku prema drugoj opciji: “U Švedskoj govorimo švedski”, istakao je u on u svojoj božićnoj poruci. Ali, slobodnjačka vlada podržana SD-om je i dalje moguća opcija.

Ovakve mogućnosti više znače za normalizaciju stranaka kao što je SD. Austrija, Bugarska, Danska, Finska, Letonija, Holandija i Norveška – sve su se one dosad suočavale sa situacijom u kojoj su glavne partije koje upravljaju zemljom imale formalnu ili neformalnu podršku populističkih partija. U Slovačkoj vlada sledi sličan aranžman. Od 2000-te do danas, broj evropskih vlada sa populistima u svojim kabinetima narastao je sa sedam na četrnaest. Njihovim redovima cbi se uskoro mogli pridružiti i Češka i Danska: danska desničarska partija Venstre kaže da bi mogla pozvati desničarsku populističku „Dansku narodnu partiju“ (DPP), koja sada podržava vladu, da postane punopravni partner nakon narednih izbora, koji treba da se održe najkasnije do jula 2019. godine.

Levica je u potrazi za novim savezima. Prošle godine su nemački socijaldemokrati (SPD) po prvi put izašli na opšte izbore, ne isključujući koaliciju sa partijom Die Linke, levičarskom populističkom partijom koja svoje poreklo vuče od istočno-nemačkih komunista. Slično tome, španski socijalisti levog centra, Podemos, flertovali su sporazumom sa Podemosom, pokretom koji je izrastao iz protesta protiv mera štednje, uvedenih po izbijanju svetske finansijske krize 2008.

Ovo ukazuje na to da će populistička plima nastaviti da raste. Kroz analizu 296 evropskih izbora nakon 1945. godine, Joost van Spanje s Univerziteta u Amsterdamu je utvrdio da, opšte uzev, prihvatanje nekada izopštenih partija u glavne političke tokove nema tendenciju smanjenja podrške birača (mejnstrim partijama).

The Economist

 

Demokratija, pluralizam i ekstremizam


Sažetak
Levi i desni populizam se razlikuju, jer je prvi klasni dok je drugi nacionalistički. Među njima međutim postoje sličnosti u sredstvima, a ponekad i u poželjnim ciljevima. U uslovima zaoštrene ideološke konkurencije i pogotovo međudržavnih, posebno teritorijalnih sporova, desni populizam ima veću mobilizacionu snagu i stoga veće izglede da osvoji vlast. Oba su autoritarna, gde je teže demokratizovati desni autoritarizam. Oba valja razlikovati od totalitarnih sistema, mada njima znaju da vode. Neki vid institucionalizacije međunarodnih odnosa je od velikog značaja da do širenja, posebno desnog populizma ne dođe. U napisu se koriste primeri iz Jugoslavije i Srbije.

Uvod
Demokratije nisu bezuslovno stabilne. Da li će to biti zavisi od bar tri stvari. Jedna jeste pluralizam interesa. Druga jeste postojanost vrednosnih opredelenja. Treća jeste bezbednost, fizička, pravna i socijalna. Kako se demokratije destabilizuju? I koja je uloga populizma u tome?

Pluralizam interesa
Teorijski posmatrano, potrebno je usaglasiti tri konkurentna ishoda u tri oblasti javnog odlučivanja. Jedna jeste politička, gde je od ključnog značaja raspodela moći, gde je moć izražena stepenom podrške, kakogod da se ona mobiliše (Gligorov 1985b). Druga jeste ideološka, dakle vrednosna opredeljenost pojedinaca ili grupa. Treća jeste u najširem smislu privredna, gde je reč o pravičnosti raspodele ili o nejednakosti.

Ove tri dimenzije imaju različitu strukturu ili, drukčije rečeno, konkurencija – politička, ideološka, privredna – dovodi do različite distribucije u svakoj od njih.

Recimo, politička konkurencija teži da ukrupnjava podršku, jer većina jedne ili druge vrste ima veći uticaj na odluke recimo vlasti, usled čega najčešće ne daje prednost perifernim ili manjinskim interesima.

Nasuprot političkoj, ideološka konkurencija teži da osnažuje autentične, izvorne, prave ili dosledne stavove i stoga može da daje prednost manjinskim, ali u nekom smislu, istinitim ili moralnim vrednovanjima.

Konačno, nejednakost podstiče nesaglasnost između recimo srednje klase i siromašnih, o nesaglasnosti i jednih i drugih sa bogatima da i ne govorimo.

Tako da imamo tri konkurentne dimenzije odlučivanja:

jednu u kojoj se udružuju ljudi sličnih interesa kako bi uvećali političku moć,

drugu koja suprotstavlja dosledne sa recimo pragmatičnim stavovima, i

treću koja je redistributivna, recimo po klasnoj osnovi (Acemoglu, Egorov, Sonin 2012).

Primera radi, demokratsko odlučivanje, odlučivanje većinom, dovodi do podele na većinu i manjinu; ideološki sporovi na pravoverne i revizioniste; privredna konkurencija na siromašnije i bogatije.

Ukoliko su, recimo, interesi dovoljno raznoliki, većinski skup interesa, većinska koalicija interesa, koja bi demokratskim odlučivanjem trebalo da bude i program vlasti, uglavnom je skoncentrisana oko sredine političkog prostora.

Međutim, kako ideološki stavovi teže ispravnosti i valjanosti, imaju istinonosnu i etičku vrednost, teže pravovernosti recimo, oni su po prirodi stvari veoma udaljeni jedni od drugih, tako da je sasvim moguće da ih brani manjina, usled čega će istinski sledbenici ideologije biti pre zastupnici krajnjih, ekstremnih, a ne središnjih vrednosti – na primer u odnosu na one koji su u saglasnosti sa preovlađujućim političkim interesima.

Raspodela, pak, dobrobiti bi najčešće trebalo da je nagnuta na stranu na kojoj se nalaze imućniji, dakle ustranu od interesa i vrednosti koje zastupa većina, mada obično ne i do krajnosti do koje mogu da idu ideološke podele.

Konkretnije, uzmimo raspodelu vrednosti u ovim trima dimenzijama u nekoj stabilnoj demokratiji. Interesi ne bi trebalo da su polarizovani, već bi trebalo da budu pluralistički i relativno ravnomerno raspoređeni u političkom prostoru, usled čega bi oni koji se nalaze u nekoj vrsti središta trebalo da predstavljaju one oko kojih bi se složila većina glasanjem na izborima (Aristotelova ideja srednje klase ili, kasnije, građanske klase).

Ideološke vrednosti, međutim, moraju da održavaju određenu udaljenost jednih od drugih (šta nas razlikuje od njih), usled čega će recimo biti više ulevo i više udesno od onih koji su u skladu sa političkom većinom.

Raspodela dobrobiti opet, imala bi određeni stepen nejednakosti, gde bi siromašnijih bilo više nego boljestojećih, tako da bi prosečno imućna osoba bila imućnija od one koja predstavlja demokratsku većinu (ovo je u osnovi takozvane teorije središnjeg glasača iz koje se izvodi zaključak da demokratije teže da daju prednost siromašnijima).

Uzmimo da prostor sa ove tri dimenzije podelimo na levi i desni deo:

ideološki bi trebalo da su suprotstavljeni ljudi sa ekstremnijim gledištima, ulevo i udesno od političkog centra,

dok bi većinu predstavljao središnji glasač, onaj koji je potreban da jedna ili druga strana obezbede većinsku podršku, a opet prosečno imućna osoba bi se nalazila recimo udesno od tog središnjeg glasača.

Jasno je da većina zavisi od toga da li je ili nije stabilan ovaj, nazovimo ga uopšteno, javni prostor. Jedan način da se odnosi u njemu promene jeste da se čitav prostor pomeri u levu ili desnu stranu. Uzmimo da su interesi relativno stabilni, recimo usled ukupne društvene i privredne stabilnosti, pa da je i stepen nejednakosti relativno stabilan; prostor se može pomeriti u jednu ili drugu stranu ideološkom konkurencijom. Kako su ideolozi gotovo profesionalno dosledniji, ili dogmatičniji, od većine njihovih sledbenika, ukoliko se politički i privredni interesi podrede ideološkim, recimo zato što se smatra da je potrebno jasnije i doslednije opravdanje političkih i privrednih odluka, čitav prostor bi mogao da se pomeri na jednu ili drugu stranu.

Tako da je mogućnost političkog ekstremizma sadržana u samoj prirodi ideološke konkurencije.

Štaviše, usled mogućnosti da se politički prostor pomeri ideološkom konkurencijom, ona može da bude instrumentalizovana upravo sa tim ciljem. Usled čega, pored zalaganja za pravo tumačenje nekog ideološkog učenja, ona može da bude i racionalizacija pojedinih političkih ili privrednih interesa. I zaista, izraz ideologija se koristi u oba ta smisla: kao autentično tumačenje određenih vrednosti i kao uzdizanje političkih ili privrednih interesa na nivo istinskih vrednosti. Možemo ih nazvati inherentnom i instrumentalnom ideologijom. I u jednom i u drugom slučaju, one teže ispravnom nasuprot pogrešnom tumačenju, dogmatskom nasuprot revizionističkom, usled čega teže da budu ekstremnije ili nesklonije kompromisu od recimo političkih ili privrednih interesa. Cilj je da se privrženost vrednostima odvoji od posvećenosti ostvarenju interesa ili od vođenja računa o tome da prihvatanje određene ideologije može da zahteva odricanje od postojeće ili ostvarive dobrobiti.

U meri u kojoj je ideološka konkurencija uspešna, javni će se prostor pomeriti ustranu, pa će primera radi biti više u skladu sa interesima boljestojećih ili, u suprotnom slučaju, siromašnijih; ili više u skladu sa interesima pravovernih ili ideološki doslednijih, čak iako je to u neskladu sa interesima većine ili čak manjine, pa i autokrate na vlasti. Za to je potrebno i da se smanji uticaj pluralizma interesa ili da se oni bar polarizuju u skladu sa ideološkom podelom.

Jedan primer jesu sistemi, kao što je bio jednopartijski sistem u Jugoslaviji, gde je ideološko ograničenje imalo značajan uticaj na politička kretanja (Gligorov 1985a). Još dosledniji tip takvog režima je bio sovjetski, gde je ideološka konkurencija težila istovremeno i ekstremizmu unutar vladajuće partije i disidentstvu u javnosti (Gligorov 1984).

Opštije rečeno, politički sistemi sa nekom vrstom sistemske, ili recimo verske ideologije imaju sasvim specifičan odnos ideološke i političke konkurencije, gde ideološka konkurencija teži da osnaži ekstremizam, jer se time povećava kontrola nad političkom konkurencijom, to jest ograničava se mogućnost da ona vodi prevlasti interesa većine.

Poželjno i ostvarivo
Podela na ideološku i političku konkurenciju potiče od same prirode javnog delanja, gde je potrebno utvrditi poželjnost cilja i njegovu ostvarivost, gde društveni doprinos može da bude različito raspoređen. Svaki od ova tri elementa javnog vrednovanja i delanja može da bude predmet nezavisnog izbora – čemu bi trebalo da se teži ne mora biti izabrano na osnovu ostvarivosti, dok ona sama može zavisiti od spremnosti, a ne samo od sposobnosti, od volje a ne samo od dostupnih sredstava. Recimo, cilj može da obavezuju čak i ako nije ostvariv trenutno, već možda tek u budućnosti, dok nespremnost da se pristupi ostvarenju dostupnog cilja, jer podrazumeva recimo nepravičnu raspodelu odgovornosti, može da ga učini nepoželjnim.

Uzmimo, primera radi, Rolsovu realističnu utopiju (Rawls 1971), što je skup ciljeva i načina na koji se oni ostvaruju, koja je zamisliva i ostvariva ukoliko bi se značajno promenila raspodela prava i obaveza. To bi bila ideološka ponuda koja bi bila ekstremna u odnosu na postojeće političko i svako drugo ustrojstvo i, stoga, utopijska. Mada ne i neostvariva, ukoliko bi se ideološki prostor dovoljno pomerio upravo u tu stranu i obezbedio potrebnu mobilizaciju političke podrške.

To je, dakle, način na koji se posredstvom ideološke konkurencije obezbeđuje legitimnost alternativnim političkim projektima.

Pretpostavka je, ovde, da je reč o poželjnom cilju koji je ostvariv ukoliko se obezbedi potrebna spremnost da se u ostvarenje toga cilja uloži dovoljno potrebnih sredstava. U odnosu na realnu utopiju moguće je odrediti bar jednu vrstu populizma. Reč je o skupu poželjnih ciljeva koji nisu ostvarivi i to ne samo zato što za to nedostaje potrebna spremnost ili politička podrška.

Ovde možda ima smisla napraviti digresiju u oblast ekonomskog shvatanja populizma. Verovatno su najopsežnija istraživanja političkih kretanja u Latinskoj Americi 70-ih i 80-ih godina prošloga veka (Dornbusch i Edwards 1991). Pod populizmom se mislilo na privrednu politiku koja bi trebalo da obezbedi preraspodelu dohodaka od imućnijih siromašnijima. Cilj ovih istraživanja je bio da se razmotri izvodivost takve preraspodele bilo uobičajenim merama privredne politike bilo sistemskim promenama. Iz ovih istraživanja je proizašla kritika populizma kao neizvodive privredne politike.

Možda je najjednostavniji primer, da se ne bi ulazilo u detaljnije razmatranje ove teorije populizma, takozvani „prvobitni greh“ (Eichengreen, Hausmann i Panizza 2003). Uzmimo da se vlasti odluče da inflatorno, pojednostavljano rečeno štampanjem novca, finansiraju javnu potrošnju. To će voditi zameni domaćeg novca stranim (to je „prvobitni greh“). Tako da će se smanjiti poreska osnova, da se tako izrazim, koju predstavlja ukupna suma domaćeg novca. Pa će biti potrebna sve brža inflacija kako bi se obezbedio željeni fiskalni rezultat.

Ovo je, primera radi, način na koji su finansirani srpski ratovi početkom 90-ih godina prošloga veka.1 Na kraju je hiperinfacija ilustrovala neostvarivost ovakve monetarne i privredne politike. Reč je o prvobitnom grehu jer zamena domaćeg za strani novac postaje trajan način da se ograniči upotreba inflatornog poreza. Ovaj prvobitni greh se „nasleđuje“ jer dolazi, kao što i jeste slučaj u Srbiji, do trajnije upotrebe stranog novca – nemačke marke pre, evra danas – i u izmenjenim okolnostima, dakle i kada se odustane od inflatornog oporezivanja. Usled čega monetarna politika postaje nedostupna, a to onda ograničava fiskalnu i stoga praktično svaku politiku preraspodele u korist siromašnijih, pa levi populizam postaje neostvariv.

Tu se može reći da je razlog pomenute neizvodivosti to što je strani novac uopšte dostupan, što se uopšte uzimaju pozajmice u stranom novcu, koje postaju nedostupne kada se povećaju rizici da se strani dug neće vratiti, kada, drukčije rečeno, strani dug postane neodrživ i priliv stranog novca presuši (Dornbusch, Goldfajn i Valdes 1995). Ukoliko bi postojala stroga kontrola prekograničnih finansijskih transakcija, bežanje iz domaćeg u strani novac naprosto ne bi bilo moguće. Opštije rečeno, jedna ili druga vrsta protekcionističkih mera bi dovele do ostvarivosti populističkih ciljeva. Ovo je u osnovi shvatanja kao što su ona Denija Rodrika da privredni nacionalizam, u njegovom slučaju demokratski, obezbeđuje privredni napredak uz smanjenje nejadnakosti u raspodeli bogatstva i dohotka (Rodrik 2008). U srpskom slučaju, a o tome će biti više reči kasnije, to je bila argumentacija protiv zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.

Ne ulazeći detaljnije u privrednu ostvarivost ekonomskog populizma, valja uočiti da je ovde reč o dva različita tipa populizma, koji su donekle spojeni, kada su spojeni, u ideji protekcionizma od strane ili od konkurencije stranih država ili stranaca uopšte. Jedan jeste, uslovno rečeno, levi ili klasni, koji ima za cilj da smanji nejednakost između siromašnijih i bogatijih, dok je drugi, takođe uslovno rečeno, desni ili nacionalni, gde je cilj da se poveća naša za razliku od njihove dobrobiti ili, kako se to kaže, da se privredna politika rukovodi nacionalnim ili javnim interesima. Ideolozi i jednog i drugog populizma teže da spoje klasni i nacionalni interes, što otvara ne samo pitanje poželjnosti nego i ostvarivosti tako shvaćenog populizma.

Uopšteno govoreći, ekonomska istraživanja populizma, pre svega u Latinskoj Americi, u drugoj polovini prošloga veka, su uglavnom ukazivali na nesaglasnost između političkih ciljeva i dostupnih sredstava, sa zaključkom da populizam, u ovom slučaju levi, pre vodi nazadovanju nego privrednom i društvenom napretku. Ovo je i dalje dominantna analiza ekonomskog populizma, nezavisno od toga što su u međuvremenu neki nalazi i neki zaključci korigovani (Rodrik 2017).

Dva populizma
Najviše je ekonomskih istraživanja populizma, kao što je već napomenuto, bar u skorije vreme, u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih. Međutim, verovatno je relevantnije iskustvo iz 30-ih godina prošloga veka, kada su zaista bili suprotstavljeni zagovornici levog klasnog, i desnog nacionalnog populizma. U istraživanjima latinoameričkog populizma iz 60-ih i 70-ih godina prošloga veka ova suprotstavljenost izostaje, jer se na desnoj strani nalaze zagovornici autokratizma ili diktature, koji nisu u neposrednoj vezi sa desnim, nacionalističkim populizmom.

Ključna razlika između levog i desnog populizma jeste u tome od koga je poželjno uzeti i kome dati – u politici redistribucije imovine i dohodaka. Levi populizam je klasni – uzeti od bogatih i dati siromašnima. Desni populizam je nacionalistički – uzeti od njih i dati nama. Tridesetih godina prošloga veka, u ne maloj meri pod uticajem Ruske revolucije, ali i zbog ideologije revolucionarnih promena, levica nije u demokratiji videla efikasno sredstvo smanjenja klasnih razlika. Klasni sukobi se ne mogu, smatralo se, razrešiti na izborima već na ulici.

Desni populizam je, opet, zagovarao etnička čišćenja i međunarodne sukobe kako bi se promenio nacionalni sastav i granice država. Za desni populizam je neophodno da postoje neprijatelji po rasnoj, etničkoj, kulturnoj ili teritorijalnoj osnovi. Tako da je u konkurenciji levog sa desnim populizmom od najveće važnosti kojem se sukobu daje prednost, da li je nacionalno jače od klasnog, da se tako izrazim.

Na primeru 30-ih godina prošloga veka može se zaključiti da je mobilizaciona, ideološka i uostalom privredna privlačnost desnog nacionalizma veća od klasnog, posebno ukoliko se tvrdi, kao što se i tvrdilo, da je nacionalno isto što i klasno, to jest da je nacionalizam zapravo briga za siromašne i obespravljene. Kao i za nacionalne teritorije ili uopšte za teritorije koje bi obezbedile bolje uslove upravo za ponižene i uvređene.

Ovde bi mogao biti koristan primer takozvanih jugoslovenskih sporova na levici i njihov uticaj na uspon i uspeh desnice u deceniji koja je prethodila Drugom svetskom ratu. Uopšte, posebno u stogodišnjici Oktobarske revolucije, kada se ističe njen emancipatorski karakter, zaboravlja se na doprinos koji je uspon staljinizma imao na raskol unutar evropske levice i na njegov doprinos usponu desnice, nacionalističke posebno. U jugoslovenskom slučaju, ovi su sporovi zapravo potrajali sve do raspada zemlje, i zapravo ilustruju bliskost levog i desnog populizma i političku nadmoćnost desnog, nacionalističkog, nad levim, klasnim, praktično svaki put kada su ti sporovi intenzivirani, nezavisno od toga da li je tema bila socijalna ili nacionalna.

Razlog za veći politički potencijal desnog u odnosu na levi populizam jeste pre svega u tome što on ima veću mobilizacionu moć. Po prirodi stvari, nas pripadnika nacije je više nego nas pripadnika klase, usled čega je recimo lakše neposredno demokratskim metodama, na primer referendumom, ili masovnim protestima, obezbediti podršku nacionalnim u odnosu na klasne interese. Ovo utoliko pre, a to je i najvažnije, što su sredstva ispunjenja tih interesa – ideološka, politička i privredna – uglavnom identična.

Razlika je, i to je daleko najvažnije, u očekivanjima da je desni populizam ostvariv, dok levi nije.

Jedan primer gde je desni populizam prevladao nad levim jeste uspon i uspeh srpskog nacionalizma 80-ih godina prošloga veka. Dok je kritika režima, bar u disidentskim krugovima, i posebno posle 1968, bila prvenstveno sa stanovišta levog populizma, sa ukazivanjem na pre svega rastuću nejednakost – sredinom 80-ih godina ona je postala nacionalistička, jer je postalo jasno da levi populizam nije odgovor na tadašnju upornu privrednu i političku krizu. Tako da se od zalaganja za poboljšanje položaja siromašnijih i od kritike „nove klase“ prešlo na zagovaranje nacionalnih ne samo ekonomskih, već pre svega političkih i konačno teritorijalnih interesa. Pokazalo se da nacionalizam, za razliku od doslednog socijalizma, ima veliku moć mobilizacije. Uz to, što je karakteristično za svaki populizam, ta mobilizacija podržava autoritarizam i može da posluži promeni sastava vladajuće elite, takozvanog establišmenta, i da opravda diskriminaciju manjina po raznim osnovama.

Šta nije populizam
Tridesetih godina prošloga veka, staljinizam i nacizam (i fašizam) su se pozivali na mase odnosno naciju (narod), uz širenje propagande o spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima. Staljinistima su neprijatelji bile klase privatnih vlasnika, kulaci posebno, ali i nova klasa privilegovanih koji su se otuđili od naroda. Tu su bile i nepouzdane nacije, koje su međutim igrale značajnije veću ulogu u nacističkim ideologijama i režimima. Slično se može reći i za kasnije fašističke države u Španiji i Portugalu. No, to nisu populistički režimi u pravom smislu te reči, jer su bili pre svega ideološka, politička i privredna podloga totalitarnih ili autokratskih režima, koji su u nacionalizmu i u masama nalazili racionalizaciju za diktaturu i za ratne ciljeve. Desni populizam ima velike sličnosti sa ovim režimima, ali nije u načelu totalitaristički.

Takođe, takozvane narodne demokratije u periodu posle napuštanja najgorih vidova staljinizma nisu bile populističke, bez obzira na to što su se same tako nazivale. Radio se o formalnoj legitimizaciji alternativnog, navodno neposrednog demokratskog sistema, koji je bio autoritaran i diktatorski ako bi se cenio po kriterijima uobičajenim za liberalne demokratije. Narod je bio sredstvo, a ne cilj tih režima. Njegova je uloga bila da masovnim izrazima podrške, na skupovima ili na izborima, iskaže podršku političkim i privrednim ciljevima ideološke avangarde. Taj bi se režim mogao nazvati plebiscitarnom jednopartijskom diktaturom.

Tako da ne bi trebalo brkati totalitarne režime, kolikogod da su meki ili umekšani, sa populističkim režimima, bilo desnim ili pogotovo levim.

Drukčije stoji stvar sa tvrdnjom da populizam može da završi ne samo u autoritarizmu, već i u totalitarizmu. Zaista, postoji izbor po srodnosti između populizma i totalitarizma sa čime je potrebno računati. Ovde je opet potrebno uočiti razliku između levog i desnog populizma, jer je po prirodi stvari teže uspostaviti totalitarizam na klasnoj osnovi nego na nacionalnoj. Ovo zato što je u prvom slučaju reč o sukobu unutar države, a u drugom između država. Tako da dok u prvom slučaju postoje, bar načelno, postupci razrešavanja sukoba interesa, recimo demokratskim sredstvima, u drugom je potencijalno uvek reč o jednom ili drugom tipu neprijateljstva, koje može da zahteva nasilne metode razrešavanja, posebno ukoliko postoji spor oko teritorija.

Kriza demokratije
Mada totalitarni režimi iz 30-ih godina nisu isto što i populistički režimi, kriza demokratije doprinosi nastanku i jednih i drugih. Usled toga razmatranja o krizi predstavničke demokratije u periodu između dva svetska rata nisu lišena značaja za razumevanje problema sa kojima se suočavaju demokratske zemlje danas. U tome je verovatno jedna od najuticajnijih Šmitova knjiga (Schmitt 1923). Njegova teorija krize predstavničke demokratije deluje veoma moderno i danas. Naime, raspravom, ključnim sredstvom predstavničkih tela, po njemu, ne može se doći do političke odluke i zapravo je realno očekivati paralizu u predstavničkim telima, mada ne nužno i polarizaciju. Usled toga, dakle kao posledica nesaglasnosti i nemogućnosti donošenja odluka u predstavničkim telima, može doći do neposredno demokratske ili podrške na ulici da se ovlašćenje poveri jednoj osobi ili jednoj grupi ili stranci. Uopšteno govoreći, nije manje demokratski poveriti odlučivanje manjini ili čak jednoj osobi, jer pored činjenice da manjina može da izražava opštu ili narodnu volju, ona može da donosi odluke i izbegne paralizu podeljenog ili po nekom drugom osnovu neodlučnog predstavničkog tela.2

Paraliza, dakle, u predstavničkim telima, za koju Šmit smatra da je neminovna karakteristika predstavničke demokratije, može da dovede do povećane uloge autoritarnih vođa koji imaju neposrednu podršku naroda.

Iz toga ne sledi da je neophodno da populistički režimi prerastu u totalitarne, jer je za ovo drugo potrebna i određena ideološka, a uz nju i privredna potpora. Tridesetih godina prošloga veka ovi su uslovi bili zadovoljeni utoliko što je došlo do ideološkog sumraka liberalizma i zbog duboke privredne krize, koja je opet pripisana liberalnim i demokratskim ustanovama i politikama. Uz to, teritorijalni sporovi među državama nisu razrešeni nezavisno od ishoda Prvog svetskog rata. Konačno, do paralize je došlo i zbog polarizacije zasnovane na udaljenim, esktremno levim i desnim ideologijama, i to ne samo u predstavničkim telima, već pre svega na ulici.

Tako da su se stekli uslovi da populizam, uglavnom podstaknut masovnom nezaposlenošću, prihvati nacionalističku ideologiju i protekcionističke i intervencionističke mere, koji su zajedno omogućili ne samo autoritarnu vlast već i korišćenje te vlasti da se homogenizuju ciljevi nacije i mobiliše društvo.

Taj poslednji korak nije nužan i verovatno ga nije lako napraviti u nedostatku spoljnog neprijatelja. Kada je reč o totalitarnim režimima između dva svetska rata, oni su izrasli iz ideološkog i privrednog populizma usled toga što su imali ratne ciljeve jedne ili druge vrste. Strani neprijatelj je potreban ne samo da bi se postigla potrebna homogenizacija, već i da bi se totalitarna vlast održala jednom kada počne da gubi podršku i poverenje naroda. Rat, hladan ili topao, jeste način da se odbaci demokratski sistem odlučivanja, kao što je i bio slučaj 30-ih godina prošloga veka.

Opet, na primeru Srbije, iz 80-ih godina prošloga veka, vidi se sasvim jasno kako politička paraliza i ideološka radikalizacija nacionalizma uz ratne ciljeve vodi populističkoj i autoritarnoj vlasti. Njena sudbina, sudbina srpskog nacionalističkog populizma je, kao uostalom i u drugim slučajevima, bila vezana za ishod u ratu. I dok su politički i teritorijalni ciljevi ostali neostvareni porazima u ratovima, nacionalistička ideologija koja je prevladala je opstala i ostala predominantna u javnosti. Kao i sa njom povezana sklonost autoritarizmu. Nacionalizam, ideologija nacionalnih interesa, ne zavisi, kao većina levih populističkih ideologija, od ostvarivosti i otpornija je na demokratizaciju, jer je to način da se uspostavi unutrašnja politička konkurencija i oslabi ideološka dominantnost nacionalizma. Tome pomaže i samoviktimizacija, koja je gotovo uvek neka vrsta moralne osnove nacionalističkog populizma.

Različiti ciljevi, slična sredstva
Da bi populisti osvojili vlast, potrebno je da se promeni javni prostor. Demokratija u načelu omogućuje individualizaciju interesa, jer svako ima jedan glas, pa se ti individualni glasovi sabiraju na izborima kako bi se dobila dovoljna podrška da bi se preuzela vlast. Tako da se podstiče i pluralizacija političkog prostora i njegova podela na većinu i manjinu. Uz to, ni individualna niti kolektivna doslednost nisu neophodni, bar ne sa protokom vremena – demokratija je sistem u kojem narod i vlasti mogu da promene mišljenje (recimo svake četvrte godine). Ovo poslednje je važno jer obezbeđuje potrebnu fleksibilnost u uslovima kada se okolnosti menjaju. U tim okolnostima, dakle kada demokratije valjano funkcionišu, pluralizam interesa i na njoj zasnovana stranačka konkurencija stabilizuju vlast i osnažuju joj legitimnost.

Opet, da bi populizam obezbedio podršku u demokratskim sistemima, potrebno je da se formira koalicija onih koji ne dele ciljeve, i zapravo su veoma ideološki udaljeni jedni od drugih, recimo tako što su jedni na levici a drugi na desnici. Do te populističke, leve uz desnu, koalicije može da dođe ukoliko se postigne saglasnost ne toliko o ciljevima, već o sredstvima. Naime, i levi i desni populizmi su skloni pretekcionizmu, kao i merama koje privileguju delove stanovništva, naroda, u odnosu na one koji predstavljaju nenarodne elemente, po jednoj ili drugoj osnovi.

Primera radi, i na levici i na desnici, u SAD i u Evropi, populizam je odgovor na globalizaciju. Sredstva zaštite su manje-više ista, kako kada je reč o trgovini tako i kod prekograničnog investiranja. U tome posebno značajnu ulogu imaju radnici iz drugih zemalja ili imigranti generalno. Bez obzira na razlike u motivima i u obrazloženjima, a pogotovo u ciljevima, i levi i desni populizam zagovaraju zabrane jedne ili druge vrste zapošljavanja ili doseljavanja stranaca.

Mada se može činiti da je taj odnos prema strancima i njihovim pravima zapravo samorazumljiv, jer nisu građani iste države, isti otpor prema širenju prava unutar sopstvenog naroda ujedinjuje leve i desne populiste. Jer zapravo, čisto instrumentalno posmatrano, nezavisno od ciljeva kojima se teži, zaštita od povećanih prava pojedinih slojeva ili kategorija stanovništva jeste identična onoj od stranaca. Jer svako izjednačavanje prava povećava konkurenciju za ograničena dobra, bilo da je reč o zapošljavanju, što je od posebnog interesa za levicu, ili o recimo kulturnim dobrima, koja mogu biti od posebnog interesa za desne populiste.

Tako da su mere zaštite od stranaca, bilo da je reč o uvozu robe i usluga ili o stranim ulaganjima ili o prilivu imigranta, u osnovi iste i kada se primenjuju kod osporavanja jednakih prava jednoj ili drugoj grupi građana sopstvene države, članovima sopstvenog naroda – tako da populizam nije sveobuhvatan. Zapravo uvek postoje delovi naroda koji mu, po jednom ili drugom populističkom osnovu, ne pripadaju. Negiranje prava strancima i pojedinim članovima sopstvenog naroda jeste zajedničko levom i desnom populizmu, nezavisno od toga što ciljevi mogu da im budu sasvim različiti.

Populizmima bilo koje vrste nisu potrebni samo strani narodi, već i stranci u sopstvenom narodu – odnarođene elite ili neasimilovane manjine ili one koji uživaju jednaka prava sa pravim pripadnicima naroda.

Strah od otvorenog društva
To je, naravno, očigledno u dva slučaja. Jedan jeste posebno karakterističan za desni populizam, gde je na udaru pre svega takozvani establišment. Drugi je onaj levih populista koji implicitno suprotstavljaju društvenu homogenost razornoj ulozi otvorenog društva, da se tako izrazim.

Mozda je najbolji primer nacionalističkog populizma, bar u slučaju Srbije, prigovor otuđenim slojevima društva za građanizam ili autošovinizam ili i za jedno i za drugo. Kako je reč o maloj i nerazvijenoj zemlji, ove se optužbe povezuju sa autokolonijalizmom i sa jednom ili drugom vrstom intelektualne korupcije iz, ponekad, navodnog osećaja manje vrednosti, a mnogo češće usled neposredne ili prikrivene korupcije. Svi su, obično nespecifikovani, oni suprotstavljeni pravim interesima naroda ili, jednostavno rečeno, narodu – stvarnom, autentičnom, pravom ili pravovernom i patriotskom. Verovatno je najbolji primer uporna kritika knjige Filosofija palanke (1969) Radomira Konstantinovića. U njoj on detaljno analizira strah od otvorenog društva, pre svega na primeru srpskog pesništva. Kritičari, pak, zagovaraju jednu ili drugu vrstu zatvorenog društva, ako ne neposredno, onda posredno ističući potrebu za trajnom posvećenošću nacionalnim i državnim interesima u kulturnoj politici, o unutrašnjoj i spoljnoj politici da se i ne govori.

Za razliku od desnog, levi populizam polazi od pretpostavke o homogenom društvu koje se raspada prodorom kapitalizma, kako kod kuće tako i preko granica. Verovatno je najuticajnija kritika liberalizma i tržišne privrede sadržana u knjizi Velika transformacija Karla Polanjija, čiji je moderni sledbenik Deni Rodrik. Društva su, po njima, vezana za teritoriju i njima specifične društvene odnose, do čijeg raspada dolazi kada se otvore tržišta zemlje, kapitala i rada. Trgovina robom je takoreći prirodna, što se ne može reći za fiktivnu robu kao što su rad, kapital i zemlja. Njihovim iznošenjem na tržište dolazi do društvene diferencijacije i do raspada ustaljenih i homogenih odnosa među ljudima. U srpskom kontekstu, primera radi, veoma se često ističu društveni odnosi u samoupravnom sistemu, koje je narušio prelazak na tržišnu i kapitalističku privredu.

Za razliku od levog i desnog populizma gde su sredstva ista, bez obzira na razlike u ciljevima, kada je reč o odnosu prema otvorenom društvu, ciljevi levih i desnih populista su sličniji od sredstava. I levi i desni populizam imaju za cilj određenu političku i društvenu homogenost; razlike su u njenoj konceptualizaciji i u načinima kojima se do nje dolazi. Jedna sličnost jeste u tome što i levi i desni populisti u otuđenim elitama, koje su ili anacionalne ili sebične, vide one koji su odgovorni za negativna kulturna ili društvena kretanja. I jednima i drugima je, nacionalna ili društvena, homogenost cilj kojem bi politika trebalo da teži, mada su sredstva kojima bi to trebalo postići različita, osim što su u nekom opštem smislu protekcionistička, jer bi trebalo da zaštite naciju ili društvo od spoljašnjih uticaja jedne ili druge vrste.

Nelagodna sličnost
Ne mali broj zagovornika levog populizma oseća nelagodu zbog sličnosti, bilo po ciljevima ili po sredstvima, sa desnim populistima. Kod toga je levica u gorem položaju od desnice. I ideološki i politički.

Ovo je posebno vidljivo na primeru trgovačke politike. Budući da je ovo tako značajna oblast rasprava o poželjnoj privrednoj politici, ima smisla posvetiti joj nekoliko rečenica. Naime, za malu privredu otvorenost za međunarodnu trgovinu je važna jer je svakako moguće proizvesti više i prodati na velikom svetskom tržištu nego na domaćem. Uz otvaranje, međutim, ide i specijalizacija, jer nije moguće biti konkurentan u svemu, pogotovo ukoliko je reč o relativno ograničenim sredstvima sa kojima jedna mala privreda teži da raspolaže. Ta se specijalizacija, takođe, menja u skladu sa onim što se dešava na svetskom tržištu, jer druge zemlje mogu da povećaju konkurentnost upravo u oblastima u kojima se ova mala privreda specijalizovala. U tim okolnostima, razvijenije male privrede, pre svega u Evropi, teže da imaju programe osiguranja od tih, nazovimo ih, strukturnih pomeranja. Tu je pre svega reč o zaštiti posla i dohodaka onih koji nikako nisu bili u položaju da predvide promene do kojih je došlo. Tako da ako je neko uložio u određenu kvalifikaciju, sa kojom više ne može da nađe posao, taj rizik, da bi njegov rad prestao da bude tražen, može da bude javno osiguran tako što će biti obezbeđena sredstva za prilagođavanje, recimo kroz prekvalifikaciju ili na druge načine kojima se može ostvariti adekvatno zapošljavanje.

U većim zemljama, javne vlasti mogu da ne nude takve oblike osiguranja jer su eventualni efekti strukturnih promena, dakle gubitka konkurentnosti u jednom sektoru proizvodnje, relativno mali u odnosu na ukupnu privredu. Ovo i zato što su veće privrede po pravilu manje otvorene, što će reći izvoz i uvoz imaju manji udeo u ukupnoj proizvodnji. U meri u kojoj nema tih oblika osiguranja od rizika koji je, bar sa stanovišta zaposlenih, nepredvidiv, može da dođe do pritiska na vlasti da zaštite domaću proizvodnju od strane konkurencije. I ukoliko je reč o strukturnim promenama koje imaju negativan efekat na neku regiju ili na industrijske gradove, protekcionizam može da dobije značajnu političku podršku. Pogotovo ukoliko se može upotrebiti kao sredstvo mobilizacije, klasne ili nacionalne.

Na ovome se mogu videti razlike između mobilizacione snage desnice nasuprot levici. Kako je reč o prekograničnoj konkurenciji, desni populizam može da se osloni na patriotizam, jer je reč o suprotstavljenim interesima našeg naroda i stranaca. Uz to, može se vršiti pritisak na, u srpskom slučaju, građaniste i autošoviniste uz korumpirane poslovne ljude i kosmopolitsku inteligenciju, da se suoče sa svojim patriotskim obavezama. Levi populizam, nasuprot tome, verovatno bi bio skloniji da se zalaže za proširenje socijalne države, dakle da predlaže proširenje prava i vidova osiguranja od strukturnih promena na svetskom tržištu, ali je mobilizaciona snaga tih zahteva manja ukoliko je broj ljudi koji su time pogođeni manji. Usled toga, nije neočekivano ukoliko glasači pogođeni recimo stranom konkurencijom glasaju za desne populiste. Što onda utiče na program levice koja prihvata populistička sredstva, na primer povećanu zatvorenost privrede, od desnih populista.

Srbija pruža primer toga kada do takvih političkih kretanja dolazi, iako je reč o maloj privredi kojoj zatvorenost ne može biti poželjna privredna politika. Međutim, u dužem vremenskom periodu, svakako od momenta stupanja na snagu spoljnotrgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, veoma su uticajni bili desni populisti, koji su se pozivali na radničke i socijalne interese, mada su uglavnom imali za cilj ono što su oni smatrali da su nacionalni interesi – kada su kritikovali taj sporazum kao štetan kako po privrednu aktivnost, tako posebno po državnu kasu, zbog izgubljenih carinskih prihoda. Kako je reč o maloj privredi, pokazalo se sa protokom vremena da je srpska privredna aktivnost u velikoj meri održana upravo zbog slobodnog pristupa evropskom tržištu, pa je ta kritika prestala. U većim privredama ti su efekti manji, pa je i istrajnost ovake populističke mobilizacije veća.

Ovo se vidi iz istraživanja o efektima globalizacije, dakle slobodnije trgovine i prekograničnog kretanja finansija i kapitala, kako u Americi tako i u Evropi (Autor et al. 2016; Algan et al. 2017). Verovatno najuticajnija studija, zapravo skup studija, o uticaju ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, posle čega je trgovina sa Kinom značajno olakšana, na američko tržište proizvoda i rada – zaključila je da je taj uticaj bio značajan i zapravo neočekivano veliki u pojedinim regijama i sektorima proizvodnje, ali relativno mali sa stanovišta privrede u celini. Slični su nalazi i o uticaju na evropske privrede, koji su zapravo još i manji. Nasuprot tome, političke posledice su bile veće, jer su pogođeni glasači u značajnoj meri podržali desne populiste i povećali polarizovanost, u tom smislu što su povećali udaljenost između desnih populističkih zahteva i tradicionalnih levih političkih programa. Recimo, povećana je podrška zatvaranju tržišta, a smanjen uticaj zahteva za povećanom socijalnom i imovinskom zaštitom.3

Na levici se oseća nelagoda kod onih koji su zagovarali protekcionizam, a kojeg sada zagovara desni populizam. Ovo je delimično posledica kasnog uočavanja da ne postoji samo levi populizam, već i desni. Oni koji su populizam izučavali na primeru Latinske Amerike težili su da vide u industrijskoj politici razvojnu alternativu, koja je ostvarljivija ukoliko postoji trgovačka zaštita. U većini zemalja Latinske Amerike ova poslednja pretpostavka je zadovoljena usled činjenice da su veće zemlje u toj regiji bile veoma malo izložene spoljnoj trgovini, a nejednakost je bila verovatno najveća u svetu, usled čega je levi populizam imao prednost nad desnim (pored toga teritorijalni sporovi među državama su retki).

Drukčije stoje stvari kada se predlaže dodatno povećanje zaštite od strane konkurencije u tradicionalno otvorenijim privredama. Opravdanje takvih mera ide uz populističku mobilizaciju i uz povlaćenje razlike između Nas i Njih, što ide na ruku desnom populizmu. Tako da su se levi populisti našli u položaju da brane svoje predloge protekcionističke privredne politike u uslovima kada su taj privredni program preuzeli desni populisti. Recimo u Americi i Britaniji.

Dodatna nelagodnost dolazi odatle što, opet, levica ima značajnog saveznika u demokratiji, jer je po prirodi stvari siromašnijih i onih koji rade za platu više od onih koji su bogatiji i žive od prihoda od bogatstva ili imovine. Međutim, populizmi gotovo po pravilu vode autoritarnim režimima, bar privremeno. Tako da je, recimo, teško braniti Rodrikov demokratski nacionalizam u uslovima kada program nacionalne privrede uglavnom vodi prevlasti desnih, autokratskih populista.

Tako da je zaista složen zadatak zagovornika levog populizma i protekcionističke privredne politike da se distanciraju od preovlađujućeg desnog populizma. Pogotovo sada kada levi populizam nije uticajan ni u Latinskoj Americi. U srpskom slučaju je do postepenog odumiranja populističke i protekcionističke privredne politike, to jest odustajanje od zagovaranja protekcionizma u odnosu na Evropsku uniju pre svega, došlo usled pozitivnog doprinosa izvoza na tržište Unije u uslovima privredne i fiskalne krize u zemlji. To, međutim, daje određenu prednost desnim populistima, kojima je od ključnog značaja ideološki, kulturni, nacionalistički protekcionizam, a manje trgovački, pogotovo ukoliko je oligarhijski ili, kako se govori, u nacionalnom i državnom interesu.

Uopšteno govoreći, levi populizam najčešće greši kada zagovara protekcionističku trgovačku politiku pozivajući se na rastuću nejednakost. Iz dva razloga. Jedan jeste u tome što se uzrok povećanja nejednakosti vidi u tragovačkoj politici, a ne u koncentraciji svojine (ovo je greška koju marksisti, bar u načelu, nisu pravili). Drugi jeste u pretpostavci da će protekcionizam omogućiti demokratizaciju, pa će biti dostupnija sredstva, recimo na tržištu rada ili u poreskoj politici, kojima će se smanjiti nejednakost tako što će se povećati plate ili oporezivanje učiniti progresivnijim. Mnogo češće, međutim, protekcionizam podržava nedemokratsku politiku, jer je u većoj saglasnosti sa nacionalizmom, koji teži preraspodeli od stranaca našima, a ne od bogatih siromašnima.

Privlačnost ekstrema
Zašto populizmi obično vode ili podržavaju autoritarne oblike vlasti? Jedan razlog može da bude već pomenuta paraliza predstavničkih ustanova (recimo kao u SAD ili u EU u poslednjih desetak godina). Drugi može da bude upotreba sredstava za koje je teško obezbediti podršku u pluralističkim uslovima. Treći se nalazi u prirodi ideološke konkurencije, koja daje određenu prednost ekstremnijim stavovima.

Kod analize ideološke konkurencije potrebno je razdvojiti različite vidove racionalizacije interesa, što je prvobitno marksističko shvatanje (instrumentalne) ideologije, od sveobuhvatnih interpretacija političkih ciljeva i njima pripadajućih sredstava, kao u slučaju, primera radi, ideologija zasnovanih na veri (što je primer inherentne ideologije). Ove druge vuku u ekstremizam ili bar mogu da posluže opravdanju ekstremnih stavova.

Ovo nije novo zapažanje. Zapravo je u osnovi razumevanja evropske istorije, posebno ukoliko se ona proširi na sve one delove sveta koji su bili pod značajnim uticajem Evrope, koji su ili vesternizovani ili su se suprotstavljali vesternizaciji. Ovde ima smisla ukazati na multikulturalizam, ili sekularizam, na jednoj strani, i na evropske političke integracije, na drugoj strani. U tom kontekstu, naravno, ima smisla ukazati i na primer Jugoslavije, njenog nastanka i razloga raspada.

Nije nepoznato da su jedan od problema stabilnosti i bezbednosti u Evropi bili verski sukobi. Usled čega je vremenom došlo do sekularizacije evropske politike. Slično se može reći i za nacionalističke sukobe, koji su uticali na ideje stvaranja neke vrste evropske političke zajednice. Konačno, ideološki sukobi ekstremne desnice na jednoj strani i staljinizma na drugoj su svakako uticali na povećano razumevanje značaja demokratskog načina odlučivanja.

U evropskoj istoriji i politici nije nepoznato da ideološka konkurencija podstiče ekstremizam i da je stoga potreban kontekst javnih rasprava i odlučivanja u kojem se njihov uticaj smanjuje, ako ne može da se racionalizuje. Taj okvir je sekularan i pluralistički.

Ovo što se sada događa u Evropi je u jednom smislu slično političkom razvoju pred raspad Jugoslavije. Ovde je potrebno uzeti u obzir i sličnost u privrednim okolnostima, jer je u svojoj poslednjoj deceniji jugoslovenska privreda stagnirala, a i značajan deo Evropske unije prolazi kroz slična privredna kretanja. Razlika je, da odmah kažem, u tome što za sada u Evropskoj uniji ne postoje teritorijalni sporovi, dok je to bilo od odlučujućeg značaja u slučaju raspada Jugoslavije (Gligorov 1994).

Nezavisno od toga, oživljavanje ideoloških sporova u Evropi, kako kada je reč o nacionalizmu, tako i na verskoj ili proto-verskoj osnovi, teži da podstiče ekstremna shvatanja. Opet, ova su uticajnija na desnici nego na levici. Levi populizam bi prešao na teritoriju desnog ukoliko bi pribegao verskom ili nacionalnom ekstremizmu, što bi bilo suprotno političkim interesima levice, kao što vidimo na primerima kada je do toga došlo. Uglavnom, bar na primeru Evrope, levi populizam je pomogao uspon desnog, dok obratno, bar do sada, nije bio slučaj.

Opet su Jugoslavija i zemlje koje su iz nje nastale dobar primer ili primeri. Mada levica najčešće krivi liberale ili neoliberale za manje-više sve, u osnovi nespremnost da se jasno uspostavi ideološka granica sa desnim, nacionalističkim populizmom jeste razlog što je politički prostor u velikoj meri nagnut na desnu stranu u svim tim državama, kao što je i ta strana pretegla pred raspad zajedničke zemlje.

Tako da je ideološka konkurencija, koja nije usmerena na mobilizaciju podrške glasača, već sledbenika jedne ili druge vrste, vernika recimo, najčešće sklona ekstremizmu, posebno ukoliko se poziva na kolektivne ciljeve – nacionalne, verske, kulturne, civilizacijske čak – i stoga uglavnom daje prednost desnom i autoritarnom populizmu. Desni populizam ima tu prednost što instrumentalizaciju interesa može da racionalizuje ideologijama koje se neposredno pozivaju na vrednosti, gde se dakle ne govori samo o nacionalnim, državnim ili javnim interesima, već o kulturnim, civilizacijskim, verskim i uopšte eshatološkim ciljevima jedne ili druge vrste. Prednost desnog, nacionalističkog populizma jeste upravo u tome što je sklon ekstremizmu, dok je levi, čak i u lenjinističkim i konačno staljinističkim verzijama (verovatno najbolje izraženim u Lukačevoj knjizi Istorija i klasna svest), o socijaldemokratskim da i ne govorimo, u osnovi instrumentalan, dakle ne ide dalje od racionalizacije klasnih interesa, usled čega politička i privredna pragmatičnost ograničavaju stepen mogućeg ekstremizma.

Zaključak
Populizmi su slični po sklonosti protekcionizmu, mada se levi, klasni, razlikuje od desnog, nacionalnog, po ciljevima ili bar po mogućim ciljevima. Desni, nacionalistički populizam obično ima i teritorijalne ciljeve, usled čega je ne retko u neprijateljskim odnosima sa susedima. No, generalno, populizmi su nedemokratski bilo zato što su predstavnička tela paralizovana ili zato što nastaju u uslovima ideološke polarizacije. Ovo poslednje je posledica ideološke konkurencije koja ima za cilj uklanjanje pluralizma i stoga teži da podstiče ekstremizam. Kod toga, mobilizaciona, ideološka i politička moć nacionalizma je veća od bilo koje verzije levog populizma. Posebno u uslovima privredne krize i pogotovo produžene stagnacije. Srbija pruža dobar primer uspona desnog populizma i njenog ideološkog opstanka i posle ratnih poraza. Levi populizam je lakše demokratizovati od desnog, jer je prvi pluralistički, bar po klasnoj osnovi, dok drugi nije jer se zasniva na homogenizaciji koju omogućuje ideologija, po pravilu ekstremna, o nacionalnim, državnim, kulturnim i konačno istorijskim ciljevima, koji su po prirodi stvari nepromenljivi.

Navedena literatura:

Acemoglu, D., G. Egorov, K. Sonin (2012), „A Political Theory of Populism“, The Quarterly Journal of Economics 128: 771-805.

Algin, Y. et. al. (2017), „The European Trust Crisis and the Rise of Populism“, CEPR Discussion Paperr Series DP12444.

Autor, D. et al. (2016), „The China Shock: Learning from Labor-Market Adjustment to Large Changes in Trade“, Annual Review of Economics 8: 205-240.

Dornbusch, R, I. Goldfajn, R. Valdes (1995), „Currency Crises and Collapses“, Brookings Papers on Economic Activity 2: 219-293.

Dornbusch, R., S. Edwards (1991), The Macroeconomics of Populism in Latin America. University of Chicago Press.

Eichengreen, B., R. Hausmann, U. Panizza (2003), „The Mystery of Original Sin“, neobjavljeno.

Gligorov, V. (1984), Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu. Beograd: IDN.

Gligorov, V. (1985a), Socijalistički žanr. Beograd: IICS.

Gligorov, V. (1985b), Politička vrednovanja. Beograd: Partizanska knjiga.

Gligorov, V. (1994), Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Acta Universitatis Upsaliensis.

Konstantinović, R. (1969), Filosofija palanke. Beograd: Treći program.

Polanyi, K. (1944), The Great Transformation. Farrar & Reinhart.

Rawls, J. (1971), A Theory of Justice. Belknap.

Rodrik, D. (2008), One Economics, Many Recipes: Globalization, Institutions, and Economic Growth. Princeton University Press.

Rodrik, D. (2017), “Populism and the Economics of Globalisation”, NBER Workin Paper Series WP23559.

Schmitt, K. (1923), Die geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus. Duncker & Humblot.

Williamson, J. (1990).”What Washington means by policy reform”, in J. Williamson (ed.), Latin American adjustment: How much has happened: 5-20. Washington DC: Institute of International Economics.

Vladimir Gligorov, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, decembar 2017.

Peščanik.net, 26.01.2018.

Papa i kalkulantstvo: nesklad s imidžom branioca potlačenih


Neki vernici kažu da se osećaju napuštenima kada vide kako papa Franja ostvaruje diplomatske ciljeve u Kini, Rusiji i na Srednjem istoku. Priču o papinim diskutabilnim potezima donosi Wall Street Journal.

Nedavna odluka pape Franje da dvojicu kineskih biskupa lojalnih Rimu zameni odabranicima kineske komunističke vlade, najava je Franjinih širih poteza kojima Vatikan želi da „resetuje“ svoj odnos s Pekingom; ovaj potez izmamio je vapaje i povike da je izdajnik: njemu su se suprotstavili zagovornici dugo proganjane, ilegalne Katoličke crkve.

Papine aktivnosti u Kini su karakteristične za jednog lidera koji je više puta praktikovao real-politiku zarad postizanja njemu važnih ciljeva. Međutim, real-politika i politički lideri kose se s imidžom koji papa Franja ima među mnogim katolicima – i ne samo njima – kao branioca ugnjetenih – profil koji će verovatno biti dodatno testiran tokom njegove kampanje za poboljšanje vatikansko-kineskih odnosa, a gotovo sedam decenija nakon međusobnog razlaza.

Prema osobi dobro upućenoj u ovo pitanje, papa je odlučio da prizna sedam kineskih episkopa koje je odobrila kineska vlada, čineći krupan ustupak Pekingu u nastojanju za otopljavanjem međusobnih odnosa i – na veoma dugi rok – mogućeg povratka diplomatskih veza prekinutih 1951. godine. U sklopu te odluke, papa Franja odlučio se da dva episkopa lojalna Vatikanu zameni prelatima iz onog dela katoličke crkve koja je pod državnom kontrolom.

Kardinal Džozef Zen (Joseph Zen), bivši episkop Hong Konga je u ponedeljak 29. januara napisao da se čini kako Vatikan “rasprodaje katoličku crkvu u Kini”. Vatikanski zvaničnici sada očekuju da će Papin stav u Kini izazvati daleko više takvih kritika od strane onih kineskih katolika koji odbacuju vladinu kontrolu crkve.

A nije ovo prvi put da su se katolici požalili kako ih je papa napustio zarad ostvarivanja svojih diplomatskih ili političkih ciljeva. Pa ipak, dok ishod njegove inicijative u Kini i dalje ostaje nejasan, onda kada je papa Franja u prošlosti činio iste takve promene, priroda njegovih dugoročnih ciljeva uglavnom je ograničavala poniženje i štetu nanetu njegovom imidžu.

Papa Franja “je ekstremno realistična osoba koji dugo i zdušno vaga i proračunava posledice onoga što će reći ili učiniti”, rekao je Sandro Magister, stručnjak iz Vatikana koji piše za italijanski magazin L’Espresso. “Da bi postigao određene rezultate, on je u celosti spreman da potceni brižnost koju inače pokazuje prema prognanima i ugnjetenima.”

Ukrajinski hrišćani kažu da je papa Franja umanjivao značaj ruske agresije na njihovu zemlju, opisujući borbu Ukrajinaca protiv Rusije podržanih separatista na istoku zemlje kao “bratoubistvo”. Oni kažu da je takav papin stav odraz njegovih nastojanja za negovanjem odnosa sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja ima bliske veze sa Kremljom. Franja je 2016. godine napravio dramatičnu prekretnicu u svojim nastojanjima da ponovo spoji katoličke i pravoslavne crkve 1.000 godina od rasscepa tj. šizme; sada, je po prvi put nakon jednog milenijuma, održan sastanak katoličkog poglavara sa ruskim pravoslavnim patrijarhom.

Slično tome, hrišćani na Bliskom istoku optužili su papu da zanemaruje njihov hrišćanski zavet kako bi promovisao bolje veze sa islamom, kao kada je 2016.  tokom posete izbegličkom kampu u Grčkoj dovodio k sebi samo muslimane ali ne i izbeglice hrišćanske veroispovesti. Njegov pomirljiv pristup prema muslimanskom svetu, uključujući njegovo rado ponavljano insistiranje na tome  da „islamski terorizam na neki način nije inspirisan religijom“, široko je shvaćen kao napor da se održi mir s ovom religijom koja ima više od 1,6 milijardi sledbenika širom sveta.

Mnogo je onih koji su prošle godine videli potvrdu ovakvog papinog pristupa kada je publika na Muslimanskom univerzitetu u Egiptu pozdravila papinu osudu svakog nasilja počinjenog u ime Boga.

Što se tiče Kine, papa nastoji da, barem postepeno, poveća versku slobodu katolika, pa čak i putem kompromisa sa zvanično ateističkom državom. Papa, takođe, traži način za objedinjavanje nezakonite katoličke zajednice i članova crkve pod kontrolom države.

Neki od katolika i njihovih simpatizera obavezali su se na otpor protiv takve papine politike, bez obzira na buduća dešavanja. Njegov uspeh zavisiće od toga da li će ostatak sveta ovakve njegove poteze oceniti kao oprez ili kao – oportunizam.

WSJ

Kritika kritike: Zašto Kina neće imati „teško prizemljenje“ nakon dugoročnog rasta


Jedino što uočavam je poklanjanje nesrazmerno velike pažnje problemu kineskog duga u odnosu na realni obim problema, piše Glenn Luk, profesor ekonomije i kompjuterskih nauka na Univerzitetu Pensilvanija.

Ovim se uopšte ne govori da projekti koji nisu iz domena privredne infrastrukture i investicije, bazirane na zaduživanju (tj kreditima), nisu problematični za Kinu. Jesu. Ili da je rast BDP-a u protekloj deceniji bio sjajan. Nije. Ovo, međutim, ne govori da rast Kine neće usporavati tokom narednih godina. Hoće.

Zaista, verujem da su preveliki dug/preinvestiranje glavni problemi (na vrhu moje liste) koje ova zemlja mora da reši. Nije to lako rešiti, ali je sigurno lakše nego neke od problema s kojima se Kina vremenom morala pozabaviti. Kreatori politika u Kini veoma su svesni ovog izazova.

Međutim, pitanje sa prevelikim fokusom na “problem duga” dolazi onda kada se zaglavite u posmatranje samo onog najgoreg (iz finansijske perspektive) i najmanje efikasnih delova kineske ekonomije. Ubedljiva većina domaćih kredita ide državnim preduzećima (DP, eng. SOE – State Owned Economies). Ove kompanije su manje efikasne i inovativne u odnosu na privatni sektor.

Međutim, ove kompanije, takođe, nisu ni osmišljavane kako bi bile efikasne jer njihovi ciljevi nisu čisto kapitalistički; oni služe važnoj društvenoj funkciji u pružanju određenog stepena stabilnosti koje obezbeđuju privredi i društvu koje je prošao kroz mnoštvo brzih promena. Državna preduzeća, takođe, imaju tendenciju da posluju u sektorima [1] gde inovacije nisu nužno toliko važne – ili čak i u nekim poput bankarskog, gde previše inovacija ponekad može biti opasno:

(Grafikon: The Economist)

(Grafikon: The Economist)

U međuvremenu, ignorišete privatni sektor koji ne samo da je daleko veći već je i najdinamičniji deo kineske privrede; Uključuje najbolje kompanije u zemlji, većinu globalno konkurentnih sektora i najinovativnije preduzetnike. Uz određene izuzetke [2], većina preduzeća iz privatnog sektora istorijski se oslanjala na finansiranje kapitala (u odnosu na bankarske kredite) i zadržavanju zarade za svoj poslovni rast. Deo toga je u samoj prirodi njihovog poslovanja: kompanije iz izvoznog sektora i kompanije za internet / tehnologiju teže da budu manje kapitalno intenzivne u poređenju sa sektorima u kojima dominiraju državna preduzeća i državna ekonomija, kao što su telekomunikacije ili energetika – a drugi razlog je to što su istorijski imali veoma ograničen pristup bankarskim kreditima.

Uprkos generalno skupljim izvorima finansiranja, u poslednje četiri decenije privatni sektor u Kini je od nule narastao na više od dve trećine kineske proizvodnje, uz još veći udeo u zapošljavanju [3] – na delu je dugoročno umnožavanje i sticanje bogatstva na duge staze, kojem bi čak i Voren Bafet mogao biti impresioniran. U ovom trenutku, kineskoj ekonomiji više odgovara privatni nego državni sektor poslovanja.

Ako ignorišete ili odbacite privatni sektor u Kini, naravno, završićete s prilično lošim pogledom na stvari. To je kao da se sve vreme fokusirate na analizu neverovatno razlomljenog i zamršenog sistema zdravstvene zaštite u SAD-u, a onda pretpostavite da je ostatak privrede neefikasan na sličan način. U istom smislu, usko i isključivo fokusiranje samo na pozitivne aspekte Kine, uz istovremeno ignorisanje negativnih tendencija, vodi nas ka prekomernom optimizmu.

A ukoliko se fokusirate samo na loše stvari, onda ćete jedino njih i videti.

Da biste pravilno procenili Kinu i njenu ekonomiju – ili bilo šta u vezi s tim – morate uzeti u obzir i dobro i loše. Oni idu ruku pod ruku. Preterani naglasak na obe strane neizbežno će dovesti do iskrivljenog pogleda na stvarnost.

Napomene:

[1] Primera radi, obratite pažnju na sektor telekomunikacija: Kina je podeljena između tri državna operatora (China Mobile, China Unicom i China Telecom). U SAD-u imamo dva orijaša (AT & T, Verizon), T-Mobile, a potom i gomilu manjih i nekada značajnih igrača. Inovativnost nema velikog značaja na svakom tržištu. Ono što se danas smatra inovativnim je, recimo, potez kompanije T-Mobile koja najavljuje da će plaćati vašu Netflix pretplatu.

[2] Najznačajnije u sektoru nekretnina.

[3] Tržišta, pa tek onda Mao: Porast privatnog poslovanja u Kini: Nicholas Lardy

Glenn Luk, B.S. Economics & Computer Science, University of Pennsylvania (Quora)

 

Tereza Mej u Kini, ili: slabost Britanije na dlanu


I pored pokušaja da privuče kineske investicije, Tereza Mej morala je da „povuče ručnu“ kako bi i dalje ostala na istoj strani sa svojim saveznicima, Amerikom i Evropom, piše londonski The Economist.

Džordž Makartni, vođa prve britanske misije u Kini je 1793. godine odbio da padne ničice pred kineskog cara. Međutim, njegov pokušaj da zadrži britansko dostojanstvo bio je poprilično potkopan porukom napisanom na jedrima britanskih imperijalnih džunki kojima su prevezli svoje diplomate u Kinu, noseći sa sobom robu kojom su želeli da trguju s Pekingom. Na jedrima britanskih brodova je pisalo:  “Ambasador koji nosi poštovane darove iz zemlje Engleske“.

Suočavanje sa kineskim vladajućim strukturama retko kada ide glatko, u šta je i Tereza  mogla da se uveri  tokom nedavne trodnevne posete ovoj zemlji. Premijerka je imala težak zadatak da „ne pukne“, to jest ne izgubi ravnotežu i neprimereno uzvrati domaćinima. Jedna stvar koju je zasigurno želela bila je i potvrda kako Britanija i Kina još uvek uživaju “zlatno doba” koje su 2015. proklamovali kineski predsednik Si Đinping i njen prethodnik u Dauning stritu br. 10,  Dejvid Kameron, koji je nakon odlaska sa premijerske funkcije pokušao da osnuje Kinesko- britanski investicioni fond.

Tereza Mej je, takođe, želela da Britanija postane bliskije uključena u kinesku „Inicijativu za pojas i put“, mrežu infrastrukturnih projekata vrednu četiri hiljade milijardi dolara, inicijative koja je puni odraz Sijeve spoljne politike – one koju će Kina voditi narednih godina i decenija, i koja je bila predmet pažnje Dejvida Kamerona. U tu svrhu, Britanija je već – barem kako to ona vidi – učinila više od drugih bogatih zemalja, ne bi li ugodila kineskim planovima. Njen kancelar Filip Hemond  je u tu svrhu naimenovao “Gradskog izaslanika” (Daglas Flint, bivši predsedavajući HSBC-a) i uspostavio “Gradski odbor”, nastojeći da finansiranje kineskog projekta „Pojas i put“ učini transparentnim po što je moguće višim standardima „bogatog sveta“ (sretno s tim!). Britanska premijerka je, povrh svega, trebalo da pokaže da je put poboljšanja britanskih veza s Kinom moguć kroz razgovor o „globalnoj Britaniji“ – onoj koja je otvorena za poslovanje – a nakon što se pokazalo da Brexit nije tek puka priča i slovo na papiru.

Baš kao i Makartni pre 225 godina, i gospođa Mej bi više volela da dobije sve što želi a da ne padne na kolena i čelom dotakne tle. Ona je, takođe, svesna da su evropske zemlje oprezne zbog neprozirnog finansiranja projekata vezanih za „Pojas i put“, podozrevajući da Kina možda koristi ovu šemu kako bi proširila svoj uticaj u centralnoj i istočnoj Evropi. Američka administracija nazvala je Kinu “strateškim suparnikom”. To znači da se gospođa Mej “saginjati neće” kako bi „kupila“ naklonost domaćina – a da pritom ne uvredi Evropljane i Amerikance.

A ukoliko se nadala da će je kineska vlada „pustiti s udice“ tek tako – ne zahtevajući od nje previše u zamenu za njenu listu želja – ubrzo se razočarala. Kinezi su od nje zvanično zatražili da odobri Inicijativu za Pojas i put, laskavim rečima i uvijanjem suštine u oblande raznih memoranduma o razumevanju. Želeli su, takođe, i da Britanija podrži Sijeva nastojanja da se predstavi kao lider globalizacije – prihvatanjem njegovih reči o “zajedničkoj budućnosti za čovečanstvo“.

Sve je ovo napokon otišlo predaleko. Tereza Mej je neumorno pričala o “britanskom snu”, poput nekog odjeka na Sijev slogan o “kineskom snu”, taktično izbegavajući pitanje ljudskih prava, barem u svojim javnim nastupima. Ona se, ipak, u jednom trenutku okanila lepih priča o “zlatnom dobu”, upozorivši  Kinu da bi trebalo da više poštuje međunarodna pravila trgovanja. Možda je predsednik Si pretpostavio da je gospođa Mej bila toliko slaba na domaćem terenu, pa će biti primorana da se pridruži pritisku na Kinu.

A možda je, međutim, tada bila toliko slaba da čak ni za to nije smogla snage.

 

The Economist

Bitkoin: troskok u bunar


Trenutno najpopularniji virtuelni novac je za 6 nedelja izgubio više od polovine svoje vrednosti.

„Diskontna rasprodaja“ bitkoina inicirana je pooštravanjem regulatornih mera i mogućih sankcija za nepravilnu (ilegalnu) upotrebu kripto-valuta.

Vrednost ove vrste novca je u samo jednom danu pala ispod 8.000 dolara, nastavljajući tako svoj pad koji traje od početka ove godine; u toku je „rasprodaja“, izazvana proširenjem zakonskih sankcija na kripto-valute.

Kasno u petak 2. februara u Njujorku, bitkoin se oporavio skočivši na 8.524 dolara, što je pad za 6,8 odsto manji nego dan ranije, kada mu je vrednost otišla ispod 7.700 dolara. Bio je to najniži nivo od novembra 2017.

Na svojoj najnižoj tački, digitalna valuta u decembru pala je za oko 60% u odnosu na rekordni iznos od 19,783 dolara (prošli decembar), prema istraživanju veb-sajta CoinDesk Inc. Ovo je treći najveći pad bitkoina u poslednjih pet godina. Padao je 76% u proleće 2013. godine, a od novembra 2013. do januara 2015.  pao je za 85%.

Oštra kolebanja vrednosti Bitkoina sjajno ilustruju koliko digitalna valuta, zapravo, ostaje veoma nelikvidna i nestabilna investicija, posebno u odnosu na tržište akcija, obveznica ili valuta.

Bitkoin je tokom svoje devetogodišnje istorije imao pet ekstremnih vrednosnih uzleta i sunovrata, od vrha nadole i obratno, sa više od 70% fluktuacije u svakom pomeraju, rekao je Čarli Bileljo, direktor istraživačkog odeljenja njujorške savetodavne kompanije Pension Partners. Padao je bitkoin 2010. čak i 94% u roku manjem od mesec dana, a onda opet u petomesečnom periodu 2011. godine, ali je u oba navrata ponovo skočio.

Nedavni padovi bitkoina čine daleko ozbiljnijim osećaj (ne)utemeljenosti trgovine kripto-valutama, s obzirom na to da magnituda vrhova i padova njihove cene nudi jednu dozu zdrave realnosti novim investitorima, koji su tokom prošle godine svoj novac nemilice ulagali u kripto-valute. Mnogi od njih bili su privučeni mogućnošću ulaganja u valute koje su van kontrole centralnih banaka i vlada, ali sada moraju da podlegnu snagama tržišta.

“U poslednje vreme, kada se radi o kripto-valutama, naslovi u medijima uglavnom su bili negativni”, napisao je u poruci klijentima Tomas Li, upravljački partner pri njujorškom savetodavnom fondu Fundstrat Global Advisors. “Nekoliko nedelja je bilo strašno, ali fundamentalna pozitivna priča za kripto-valute ostaje netaknuta”, dodao je Li, pozivajući se na izuzetno interesovanje koje „milenijumska generacija“ pokazuje za kripto-valute.

Robinhood, onlajn aplikacija za trgovinu virtuelnim novcem koja je prvenstveno usmerena na mlade klijente, izjavila je prošle sedmice da je više od milion ljudi pristupilo njihovoj listi čekanja kako bi započelo trgovinu kripto-valutama, nakon što je najavio planove o ponudi usluga u oblasti kripto-trgovine.

U međuvremenu, neke velike banke stavljaju blokadu na kupovinu bitkoina. JPMorgan Chase & Co., Citigroup Inc. i Bank of America Corp. su pre 3 dana (petak) izjavili da vlasnicima kreditnih kartica više neće dozvoliti njihovo korišćenje za kupovinu bitkoina.

Možda najveći razlog za nagli „strmoglav“ bitkoina leži u pojačanoj zakonskoj/regulatornoj kontroli. Indija je najsvežiji primer pojačanog oblika sankcionisanja kripto-valuta, krenuvši tako stopama Kine i Južne Koreje. Taj pritisak pokazuje da vlasti sve većeg broja zemalja iz korena menjaju svoje stavove, pa će sada biti daleko teže zaobići kontrolu nego što je to dosad bio slučaj.

Bitcoin je u januaru pao za 28%, što je najjači mesečni pad u protekle tri godine.

Na tržištu bitkoin fjučersa, u kome se trgovci mogu „kladiti“ na uspone ili padove u digitalnoj valuti, hedž fondovi su prebacili svoje pozicioniranje tako da loše opklade (bearish) premašuju broj onih koje imaju dobre šanse da se ostvare (bullish), i to za više od 3 prema 1, a po podacima Komisije za trgovinu robnim berzama objavljenim u petak (Commodity Futures Trading Commission, CFTC). Nedelju dana ranije, hedž-fondovi bili su pristrasni prema strani koja je imala dobre šanse (bullish), pokazuju podaci CFTC-a.

Sadašnje raspoloženje je daleki odjek situacije s kraja prošle godine, kada je manija za investiranjem u kripto-valutu dosegla nivo groznice i pošasti. Popularna bitcoin kompanija pod nazivom Coinbase je zakratko privlačila oko 100.000 novih kupaca dnevno (oko Dana zahvalnosti), dok je bitkoin tada skočio na 10.000 dolara. Taj skok bio je neverovatan: sa vrednosti manje od $1000, koliko je bitkoin vredeo početkom 2017. godine.

Cene su se više nego udvostručile od tog trenutka, dostigavši svoj vrhunac 17. decembra prošle godine, kada je cena bitkoina iznosila 19.783,21 dolara. A potom je usledilo šestodnevno isklizavanje nadole.

Aleks Bin, 30-godišnjak iz Nešvila u Tenesiju je upravo u momentu kada je bitkoin bio najjači, uspeo da se „iskešira“ (tj. unovči ga u pravu valutu). On je rekao da je nedavno prodao svu svoju „kolekciju“ bitkoina, zaradivši na virtuelnom novcu preko 60.000 (pravih) dolara.

Bin, koji inače piše i prodaje knjige za decu onda kada nije na poslu (odeljenje Ministarstva za rad  i zapošljavanje Tenesija) je u jednom intervjuu izjavio da je prošlog septembra kupio većinu svojih bitkoin novčića, pre nego što je njihova cena skočila narednih meseci – i to za preko 500%.

“Bilo je dana kada biste se svakog jutra budili s novih 5.000 ili 10.000 dolara dobiti”, rekao je on. “Činilo se kao da se taj sled događaja neće okončati, mada biste već mogli da pretpostavite kako [to] neće još dugo potrajati.”

I nije.

Aleks Bin je u svom portfelju zadržao izvesnu količinu „lajtkoina“ (litecoin) – alternativne digitalne valute. U decembru je, prema istraživanju CoinMarketCap, njegova cena pala za više od 60%.

Bin je sedmicu u kojoj je prodavao svoje bitkoine nazvao “strašnim scenarijem”.

Indijski ministar finansija Arun Đaitli izjavio je dan pre (četvrtak, 1.feb) da aktuelna indijska vlada ne priznaje digitalni novac kao zakonsko sredstvo, te u tom smislu i “preduzima sve mere kako bi eliminisala korišćenje ovih kripto-sredstava u finansiranju nelegitimnih aktivnosti, ili ga suzbila kao deo platnog sistema.”

Vaibhav Parik, partner u indijskoj pravnoj firmi Nishith Desai Associates rekao je da su neki ljudi pogrešno protumačili odluke indijske vlade, pogrešno zaključivši da je vlada zabranila bitkoin.

“Indijska vlada je samo rekla kako će se pobrinuti da iskoreni upotrebu bitkoina u nezakonite svrhe, a ne kako će zabraniti i samu valutu”, rekao je on.

Druge vlade, posebno one u Aziji primenjuju strog pristup kripto-valutama.

Južna Koreja primenjuje novu zakonsku regulativu koja ima za cilj hlađenje tržišta bitkoina. Kina je otišla još dalje, naredivši razmenu čitave količine kripto-valuta do nivoa njihovog gašenja i ograničavajući operacije „bitkoin rudarenja“, tokom kojih se bitkoini „kuju“, odnosno generišu.

U Japanu je 530 miliona dolara NEM kripto-valute „počišćeno“ u pljački kripto-berze Coincheck Inc.

U Sjedinjenim Državama, regulatorni organi upozoravaju javnost na postojeće prevare koje se vrše tokom „inicijalne ponude novčića“ – novom obliku prikupljanja sredstava kojim kompanija stvara novi virtuelni novčić ili token i nudi ga (tj licitira njegovu vrednost) na javnoj prodaji. Ovakve početne ponude privukle su milijarde dolara.

Čak je i Facebook Inc. u problemu sa kripto-valutama. Ovaj društveni medij je prošle nedelje izjavio da će zaustaviti prikazivanje reklama koje promovišu kripto-valute i početne ponude novčića.

“Mislim da se kraj ovom nizu još uvek ne nazire, ali svakako ih (kripto-valute) neću doticati dokle god ne postignu veću stabilnost”, rekao je Bin.

Steven Russolillo, Kenan Machado / AnnaMaria Andriotis, Alexander Osipovich (Wall Street Journal, 2feb 2018)

Uputstvo za upotrebu


Povodom odlaska Ursule K. Le Guin (21. oktobar 1929 – 22. januar 2018) objavljujemo prevod njenog predavanja “Operating Instructions” iz 2002, objavljenog u jednoj od njenih poslednjih knjiga “Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016”.

Jedan pesnik je imenovan za ambasadora. Jedan dramski pisac je izabran za predsednika. Građevinski radnici stoje u redu zajedno s kancelarijskim šefovima da bi kupili novi roman. Odrasli traže moralno vođstvo i intelektualni izazov u pričama o majmunima ratnicima, jednookim divovima i ludim vitezovima koji ratuju s vetrenjačama. Smatra se da je pismenost početak a ne kraj…

… Možda u nekoj drugoj zemlji, ali ne u ovoj. U Americi se imaginacija shvata kao nešto što može poslužiti kada se pokvari televizor. Poezija i dramski komadi nemaju veze s praktičnom politikom. Romani su za studente, domaćice i druge ljude koji ne rade. Bajke su za decu i primitivne narode. Pismenost je potrebna zato da bismo mogli da čitamo uputstva za upotrebu.

Ja mislim da je uobrazilja najkorisniji alat kojim ljudska vrsta raspolaže. Važniji od našeg naspramnog palca na ruci. Mogu da zamislim život bez oba palca, ali ne i bez imaginacije.

Čujem glasove odobravanja. „Da, da!“, viču oni – „stvaralačka uobrazilja je izvanredno korisna za biznis! Cenimo kreativnost, čak je i nagrađujemo!“ Na tržištu reč kreativnost danas označava proizvođenje ideja koje sa mogu primeniti u praktičnim strategijama uvećavanja profita. Izvitoperavanje njenog značenja traje tako dugo da ta reč teško može pasti na niže grane. Više je ne upotrebljavam; prepuštam je kapitalistima i profesorima da je zloupotrebljavaju do mile volje. Ali imaginaciju ne dam.

Imaginacija nije sredstvo za sticanje novca. Nema je u rečniku pravljenja profita. Ona nije oružje, mada su iz nje potekla sva oružja i mada od nje zavisi njihova upotreba ili neupotreba, što, uostalom, važi i za sve drugi alatke i njihove upotrebe. Uobrazilja je fundamentalni način mišljenja, suštinsko sredstvo postajanja i ostajanja ljudskim bićem. Ona je alat uma.

Zato moramo naučiti da je koristimo. Deca imaju imaginaciju kao što imaju telo, intelekt, jezičku sposobnost: sve ono što ima suštinski značaj za njihovu ljudskost i što treba da nauče da koriste, i to dobro. Učenje, obuka i praksa otpočinju u detinjstvu i treba da se nastave kroz ceo život. Mladim ljudskim bićima je potrebno da vežbaju uobrazilju kao i sve druge važne životne veštine, telesne i mentalne, koje su im neophodne za rast, zdravlje, sposobnost i radost. Ta potreba postoji sve dok je um živ.

Kada decu podstiču da slušaju i uče književnost svog naroda ili, u pisanim kulturama, da je čitaju i razumeju, njihova uobrazilja dobija ogroman deo vežbe koja joj je potrebna.

Ništa drugo ne može tako dobro da posluži, čak ni druge umetnosti. Mi smo brbljiva vrsta. Reči su krila na kojima lete i intelekt i imaginacija. Muzika, ples, likovne umetnosti i sve vrste zanata imaju ključni značaj za ljudski razvoj i blagostanje, i uvek je korisno savladati neku umetnost ili veštinu; ali za obučavanje uma da se odlepi od neposredne stvarnosti i da joj se vrati obogaćen novim razumevanjem i novom snagom nema ničeg boljeg od pesme i priče.

Pomoću priče svaka kultura samu sebe definiše i uči svoju decu kako da budu ljudi i pripadnici svog naroda – Hmong, !Kung, Kvečua, Francuz, Kalifornjanin… Mi smo oni koji su stigli u Četvrti svet… Mi smo nacija Jovanke Orleanke… Mi smo sinovi Sunca… Mi smo došli iz mora… Mi smo narod koji živi u središtu sveta.

Narod koji ne živi u središtu sveta, onako kako su to definisali i opisali pesnici i pripovedači, ne oseća se dobro. Središte sveta je tu gde ti živiš. Tu gde možeš da dišeš. Tu gde znaš kako se šta radi, kako se šta ispravno, dobro radi.

Dete koje ne zna gde je središte – gde je dom, šta je dom – vrlo se loše oseća.

Dom nisu mama i tata, i seka, i bata. Dom nije ono mesto gde ti uvek otvaraju vrata. To uopšte nije mesto. Dom je nešto imaginarno.

Dom nastaje kad ga zamisliš. On je stvaran, stvarniji od bilo kog drugog mesta, ali ne možeš do njega doći ako ti tvoji – ko god oni bili – ne pokažu kako da ga zamisliš. Oni ne moraju biti tvoja rodbina. Oni možda nikad nisu govorili tvoj jezik. Možda su mrtvi već hiljadu godina. Možda su samo reči odštampane na papiru, aveti glasova, senke umova. Ali oni mogu da ti pokažu put do kuće. Oni su tvoja ljudska zajednica.

Svako mora da nauči kako da zamisli svoj život, da ga izmisli, da ga predstavi u uobrazilji. Potrebno je da nas neko pouči tim veštinama; potrebni su nam vodiči da nam pokažu kako se to radi. Inače će naše živote zamišljati drugi ljudi.

Ljudi su se uvek okupljali u grupe da bi zajedno zamišljali najbolji život i pomagali jedni drugima da ga ostvare. Najvažniji zadatak ljudske zajednice je da obezbedi saglasnost o tome šta nam je potrebno, kakav je život vredan življenja, šta želimo da naša deca uče, kao i da nam omogući saradnju u učenju i poučavanju kako bismo mogli da idemo putem koji smatramo najboljim.

Male zajednice sa snažnom tradicijom obično nedvosmisleno znaju kojim putem žele da idu, i njihovi pripadnici vešto prenose to znanje. Ali tradicija može da kristališe uobrazilju do te mere da je pretvori u okoštalu dogmu i zabrani nove ideje. Veće zajednice kao što su gradovi otvaraju ljudima prostor da zamišljaju alternative, da uče od ljudi različitih tradicija i da izumevaju sopstvene načine života.

Ali kako ima sve više alternativa, oni koji preuzimaju zadatak poučavanja nailaze na slabašan društveni i moralni konsenzus o tome šta treba da poučavaju – šta nam je potrebno, kakav bi život trebalo da bude. U naše doba velikih populacija, stalno izloženih reprodukovanim glasovima, slikama i rečima u službi komercijalnog i političkog profita, ima suviše ljudi koji žele i mogu da nas zamisle, prisvoje, oblikuju i kontrolišu pomoću zavodljivih i moćnih medija. Ne možemo očekivati da dete sâmo prokrči put kroz tu džunglu.

U stvari, niko ne može sam mnogo da uradi.

Detetu je potrebno, svima nam je potrebno da nađemo druge ljude koji su zamislili život tako da to za nas ima smisla i da nam dopušta izvesnu slobodu – i da te ljude slušamo. Ne da ih pasivno slušamo, već da ih čujemo.

Slušanje je zajednički čin koji zahteva prostor, vreme i pažnju.

Čitanje je sredstvo slušanja.

Čitanje nije tako pasivno kao slušanje i gledanje. To je radnja: nešto što radiš. Čitaš svojim tempom, sopstvenom brzinom; nema neprestane, nesuvisle, brbljive, bučne jurnjave i graje medija. Primaš ono što želiš da primiš, ne ono čime te saleću tako brzo, snažno i glasno da ne možeš da se odbraniš. Kada čitaš priču, nešto ti se govori, ali ti se ništa ne prodaje. I mada smo obično sami kad čitamo, povezani smo s drugim umovima. Niko nam ne ispira mozak, ne vrbuje nas i ne iskorišćava; udruženi smo činom imaginacije.

Ne vidim zašto mediji ne bi stvorili sličnu zajednicu komunikacije, onako kao što je to često uspevalo pozorištu u nekadašnjim društvima, ali očigledno je da oni to ne čine. Toliko su u vlasti reklamiranja i profitiranja da i najbolji ljudi koji u njima rade, pravi umetnici, čak i ako su odoleli pritisku da se prodaju, bivaju udavljeni beskrajnom jurnjavom za nečim novim, preduzetničkom gramzivošću.

Najveći deo književnosti i dalje odoleva vrbovanju prosto zato što su te knjige napisali ljudi koji više nisu živi, koji po definiciji nisu gramzivi.

A mnoge žive pesnike i romanopisce, mada njihovi izdavači seku vene za bestselerom, i dalje manje motiviše želja za zaradom, a više želja da rade ono što bi verovatno radili besplatno kada ne bi morali da zarađuju, to jest da upražnjavaju svoju umetnost – da nešto naprave dobro, baš kako treba. U poređenju s drugim stvarima knjige su, začudo, i dalje poštene i pouzdane.

Naravno, to ne moraju biti „knjige“, ne mora biti mastilo na hartiji, već može biti treperenje elektronike na dlanu. Nesuvislo i komercijalizovano, crvotočno od pornografije, reklame i blebetanja, elektronsko izdavaštvo onima koji čitaju ipak nudi snažno novo sredstvo aktivne zajednice. Nije važna tehnologija. Važne su reči. Deljenje reči. Pokretanje uobrazilje čitanjem reči.

Pismenost je važna zato što književnost jeste uputstvo za upotrebu. Najbolji priručnik koji imamo. Najkorisniji vodič za zemlju u koju smo došli kao posetioci, za život.

Iz knjige “Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016”.

Peščanik.net, 27.01.2018.

Dobrodošli u post-radnu ekonomiju (2/2)


Šta je suština i priroda poslova u budućnosti? Koliko će se menjati naša zanimanja, i koliko će tehnologija uticati na profile zanimanja? Kako se, naprosto, izboriti za parče hleba u epohi koju uveliko živomo – epohi u kojoj mašine već dominiraju. Nakon prvog dela, evo i nastavka priče o svetu u kojem će rad kakav poznajemo biti prevaziđen pojam.

Informatička dobra

Savremene ekonomije sve se više zasnivaju na informacijama. Informacije “žele da budu slobodne” – kako se kaže – ali one stvari koje su slobodne loše su po kapitalizam, jer – kapitalizam znači konkurenciju i profit.

Informatička roba nisu što i fizička roba. U osnovi, računarski program se razlikuje od automobila. Izgradnja svakog novog BMW-a je uvek teška kao i što je to bila i izgradnja onog prethodnog; kreiranje nove kopije kompjuterskog programa je jednostavno. Kada dobijete recept, svaka dodatna jedinica je u suštini besplatna. Ovo ide na ruku informatičkim gigantima poput Gugla, Fejsbuka i Epla. To znači da, kad jednom osvoje recept, preostaje im još samo da promatraju kako se novac sliva u njihove kase. Ali, održavanje ideje da je ono što prodaju vredno zahteva izvesnu inventivnost. Moraju se pozivati na principe intelektualne svojine (ozloglašeno neuredno i „razbarušeno“ područje zakona). Moraju da održavaju svoje monopole, kao što Gugl de facto ima monopol nad internet-pretragom (Bing, Oprosti mi). Ili moraju da daju proizvod, a onda prodaju nešto drugo (Facebook prodaje vaše lične podatke oglašivačima). Nijedna od ovih stvari nije suštinska za glavnu kapitalističku razmenu jer je stari zakon o ponudi i potražnji urušen.

Jer, prešli smo iz doba oskudice u doba obilja.

Vremenom, tehnologija će verovatno mnoge stvari dovesti do nultih marginalnih troškova*. Energija, na primer, neće biti predmet pod uticajem sila tržišišta. Imaćemo samo solarnu ploču na krovu i svaki kilovat-sat će, u suštini, biti besplatan. Kada nam zatreba nešto za kuću, mi ćemo to jednostavno otštampati pomoću 3-D štampača. A kada posedujemo industrijski internet (Internet of Things), svi će biti povezani, omogućavajući za sada neuporedivo zajedničko stvaranje i kreaciju (na daljinu, internetom, više učesnika) kao i međusobnu saradnju (Nulti marginalni troškovi* opisuju situaciju u kojoj se može proizvesti dodatna jedinica bez povećanja ukupnih troškova proizvodnje. Proizvodnja druge jedinice dobra može imati nulte marginalne troškove kada je to dobro nekonkurentno, što znači da je moguće da jedna osoba konzumira dobro bez smanjenja sposobnosti drugih da ga istovremeno konzumiraju).

“Danas se glavna kontradiktornost modernog kapitalizma nalazi između mogućnosti slobodne, bogate, društveno (grupno) proizvedene robe i jednog sistema koji se sastoji od monopola, banaka i vlada, koji se bore da održe kontrolu nad moći i informacijama”, kaže Mejson. “Sve je prožeto borbom između jedne (solidarne i interaktivne) mreže i hijerarhije.”

Klimatske promene

Do sada su vlade i preduzeća zastupali stanovište da su tržišni mehanizmi najbolji način za rešavanje globalnog zagrevanja. Međutim, svi dokazi sugerišu da oni nisu u pravu. Razmislimo malo u brojkama. Da bi ostali ispod dvotrećinskog praga, dogovorenog između donosilaca političkih odluka i naučnika, potrebno je da do 2050. godine spalimo ne više od 886 milijardi tona ugljenika (izvor: Međunarodna agencija za energiju). Pa ipak, firme za proizvodnju fosilnih goriva i dalje ulažu u eksploataciju rezervi koje će, ukoliko se spale, rezultirati višestrukom količinom emisije od one koja je zacrtana aktuelnim sporazumom. Ili, prevedeno na jezik ekonomije: klimatske promene predstavljaju ogroman tržišni neuspeh.

“Istinski apsurdni likovi nisu oni što poriču klimatske promene, već političari i ekonomisti koji veruju da postojeći tržišni mehanizmi mogu zaustaviti klimatske promene, da tržište mora uspostaviti granice klimatskih akcija i da se tržište može strukturirati za ostvarivanje najvećeg projekta re-inženjerstva koje je čovečanstvo ikada pokušalo”, piše Mason.

Ima li života izvan i iza kapitalizma?

Gledajući izvan i iza sadašnjeg sistema, Mejson pravi kratku stanku da bi predstavio osnove. On, ipak, kaže kako bi trebalo socijalizovati aspekte finansijske industrije (sprečiti banke, bankare i finansijske mogule da uzimaju sve dobitke, a potom ostavljajući društvo da otplaćuje njihove dugove), da socijalizuje informacije (tako da Google i Facebook ne uživaju u asimetriji informacija, u kojoj sada uživaju), ohrabrivanjem zajedničkog rada i rada u formama neprofitnih organizacija, kao i nacionalizovanjem komunalnih usluga. Po Mejsonovoj ekonomskoj logici, “uvođenje besplatne Wi-Fi mreže u neko planinsko selo trebalo bi da bude privilegovano i iznad svih aktera, da konekcija jednog gorštačkog seoceta, kao društveno dobro, ima prioritet nad pravima telekomunikacionog monopola.”

Osnovni dohodak ključan je u netržišnoj ekonomij. To je ono što bi ljudima omogućavalo da volontiraju u neprofitnim preduzećima, da postavljaju, recimo, saradnike za pitanja proizvodnje hrane i njene raspodele u društvu, ili dizajniranje pomoću 3-D modula. Time se ljudi ne bi sprečavali da rade – jer, oni sa dobro plaćenim, zadovoljavajućim poslovima nastaviće da ih rade – ali bi ljude oslobodilo od obaveze da rade stvari koje mašine mogu uraditi lakše i sigurnije.

Univerzalni osnovni dohodak je način širenja nagrada za rad u društveno korisnim aktivnostima, od kojih su, ekonomski govoreći, samo neki od njih nagrađeni u ovom trenutku. “Teorija osnovnog dohotka kaže, zapravo, da ima premalo radnih sati koji bi se negde potrošili (prerastajući u dodatni profit), tako da je potrebno da ubacimo likvidnost u mehanizam koji ih preraspoređuje”, piše Mejson. “I advokat i radnik u dnevnom boravku za stare trebalo bi da su u mogućnosti da „razmenjuju“ radno vreme uz punu platu, za časove slobodnog vremena koje plaća država”.

Najveći izazovi uvođenja „opšteg minimalca“ su političke i kulturne prirode, kažu Nik Srnicek i Aleks Vilijems u jednoj novoj knjizi čiji je naslov „Otkrivati budućnost“ (Inventing the Future), koja poziva na osnovni univerzalni dohodak. Politički, jer se ljudi prirodno odupiru ideji besplatnog davanja novca, baš kao što se danas suprotstavljaju tradicionalnom blagostanju i dobrobiti. I kulturno, jer “rad je tako duboko ukorenjen u naš identitet”. Čak i kada je posao degradirajući i nezadovoljavajući, mi ga još uvek povezujemo sa samopouzdanjem, samo-ostvarenjem i  iskustvom. (Srnicek i Vilijems pojašnjavaju kako sistem treba da plaća da bi niverzalni dohodak opstajao, mada spominju smanjenje troškova za vojsku i povećanje taksi na CO2 i drugih poreza).

Mnogi će verovatno odustati od ideja post-kapitalizma, jer je ovakav kapitalizam normativni deo života ne samo u Americi već i u velikom broju naprednog sveta. Većina nas ovde, s levog i sa desnog političkog krila veruje u ideju o slobodnom tržištu jer nam je rečeno da je to ono što ekonomiji omogućava da raste, te kakvi bi ljudi trebalo da budu: slobodni pri interakcijama s nama – i nas s njima.

Sve drugo zvuči kao socijalizam, čak i da ono što Mejson predlaže nije ništa nalik onoj staroj vrsti socijalizma. Umesto toga, njegove ideje predstavljaju pokušaj da se ide u korak s tehnologijom a svet prihvati kakav jeste, a ne kao neki neoliberalni raj kakav mislimo da jeste. Činjenica je da kapitalizam – sa svojom težnjom ka nejednakosti dohotka, informacionim monopolima i finansijskim moćima – gubi dah. Vreme je da počnemo da razmišljamo o nečemu novom.

Fast Company

Dobrodošli u post-radnu ekonomiju (1/2)


Šta je suština i priroda poslova budućnosti? Koliko će se menjati naša zanimanja, i koliko će tehnologija uticati na profile zanimanja? Kako se, naprosto, izboriti za parče hleba u epohi koju uveliko živimo – epohi u kojoj mašine već dominiraju društvom, menjajući iz korena naše ekonomske sisteme. Ben Šiler je za portal Fast Company imao šta da istraži a potom i napiše na ovu temu.

Ako je cilj ekonomije da svakome obezbedi pristojan posao, ta ekonomija u ovom trenutku očigledno ne funkcioniše dobro. Realne plate za većinu Amerikanaca nisu porasle već 40 godina. Stvarna nezaposlenost – koja uključuje “nedovoljno zaposlene” – premašuje deset  odsto. Mnogi poslovi danas postoje samo u “skraćenoj verziji”, obavljajući se uz skraćeno radno vreme i fleksibilne termine njihovog obavljanja – „tezge ” bez ikakvih pogodnosti i imalo zaštite. Takođe, trošimo puno novca za subvencionisanje takozvanih “sranja od zanimanja” (bullshit jobs), recimo, više od 50% radnika u ugostiteljskom sektoru brze hrane dobijaju neku vrstu državne pomoći.

Inače, čak i za ljude koji su zaposleni, posao koji obavljaju često nije toliko zabavan. Za sve debate o značenju i svrsi naših aktuelnih poslova, većina ljudi na njih gleda samo kao na sredstvo da bi doprli do nekog njima željenijeg cilja. Samo je 29% zaposlenih u Severnoj Americi koji izjavljuju da je zaista angažovano od strane poslodavca (globalno, ta brojka je 13%). A stvarnost je takva da će velikideo poslova uskoro biti obavljan uz pomoć računara. Tehnologija savremenih procesa obrade je već eliminisala mnoge “rutinske manuelne” i “rutinske kognitivne” aktivnosti, naročito u industrijskim halama i kancelarijama. A nove mašine sa veštačkom inteligencijom verovatno će ugasiti i više poslova čak i unutar uskostručnih poziva. Jedna studija je pokazala da je četrdeset sedam odsto poslova u riziku da nestane tokom narednih 20 godina.

Naravno, postoji puno konvencionalnih načina pomoću kojih možemo ovo rešiti, uključujući poboljšanje obrazovanja i obuke (tako da više ljudi može da odskoči s platama i da, naravno,  svojim strukama ostanu van dohvata sposobnosti robota), kao i podizanje minimalnih zarada. Ali, dugoročno, pitanje je da li će i ti pristupi biti dovoljni. Osnovni problem bi mogao biti u tome što posao, sam po sebi, gubi svoju vrednost. Ono što je radnicima i njihovim porodicama dosad omogućavalo da nešto izgrade, napreduju i nađu svoj smisao sada je na udaru robota.

Kao odgovor na to, mnogi se sada pozivaju na “univerzalni osnovni dohodak” (UBI) – gde država svim zaposlenima pruža taman dovoljno sredstava za iole pristojan život, u društvi u kojima vlada toliko obilje da vrednost dobara pada (a samim tim postaju pristupačnija nižim društvenim slojevima). Ovo bi poduprlo sada ugroženu kategoriju onih koje nazivamo “prekarijatom”: ljudima čiji poslovi ne vode do povećane finansijske sigurnosti. Oslobodiće nas od s_anja, omogućavajući svakome, a ne samo srećnicima, da uživa u automatizaciji. A ovo bi nam ostavilo više vremena za kreativne stvari, one koje nas odista ispunjavaju, uživajući u “obilju” koje nam pruža nova tehnologija (razmislite o tome koliko su korisni i jeftini kompjuteri danas; i zamislite šta bi oni mogli priuštiti svima u budućnosti). U Finskoj, Švajcarskoj i Kanadi je planirano nekoliko ispitivanja UBI-ja (i, zaista, još nekoliko razloga zašto je ta ideja atraktivna).

Kritičari UBI-ja kažu da je on nepotreban, nepraktičan i da može dovesti do pojave miliona onih koji će živeti o vladinom trošku – i možda su u pravu. Ove kritike su razumne. Ali pre nego što brzo ovaj koncept „državnog minimalca“ pustimo niz vodu, važno je razmišljati o ovoj ideji ne u kontekstu naše trenutne ekonomije već kroz pitanje šta bi jedna ekonomija u budućnosti mogla postati. Univerzalni prihod sada nije toliko ideja po sebi, već pre ideja za jednu formu ekonomije u kojoj kapitalizam nije društveno produktivan kao što je to po tradiciji bio.

Da bismo razumeli ovu našu ekonomiju i kako to da ona ne obezbeđuje sigurnost za veliki broj nas, potrebno je da pročitate Postkapitalizam, duboku i važnu knjigu britanskog ekonomiste i novinara Pola Mejsona (Paul Mason). Mejson je istraživao ideju o UBI, među većim skupovima promena neophodnih da se primene usled neuspeha postojećeg sistema. Predstavljajući u knjizi dugu ekonomsku istoriju koja pokazuje kako se inovacije i prosperitet povećavaju i spuštaju u talasima, on prikazuje kako naši trenutni aranžmani nisu toliko inovativni i prosperitetni koliko mi to mislimo (pronalazak Fejsbuka nije toliko važan za čovečanstvo koliko je to otkriće parne mašine).

Mejson kaže da se moramo kretati ka “post-kapitalističkoj” ekonomiji, gde rad za novac gubi svoju središnju ulogu, ekonomiju u kojoj se roba, informacije i intelektualna svojina međusobno dele sa drugim akterima, i gde ekonomski akteri sarađuju na nove načine, bilo da se radi o finansijskim institucijama tipa kreditne unije ili su prodavci kooperativnog tipa. Važno je i to što Mejson pokazuje kako aktuelna ekonomska ortodoksija – zasnovana na “slobodnim tržištima”, globalizaciji i velikoj ulozi industrije finansijskih usluga – nije neki istorijski kraj, usavršavajući sve ono što je postojalo do našeg trenutka. A pre će biti da je to rezultat određenog skupa izbora kada su, počev od osamdesetih godina prošlog veka, neki zadobili tu prednost nad drugima.

Mejsonova knjiga puno je svežih ideja, ali glavna tendencija je da kapitalizam puca pod sopstvenom težinom i da nam treba alternativa. Za to daje tri glavna razloga:

Urušavanje finansija – katastrofala pad vrednosti deonica

Finansijska kriza iz 2008. pokazala je inherentnu nestabilnost postojećeg sistema. Imali smo krizu jer su centralne banke dugo vremena podržavale jeftin novac, tako što su zadržavali niske kamatne stope, održavajući stabilne cene imovine i ohrabrivanjem svih aktera da pozajmljuju. Preuzeli smo kreditne kartice, automobile kredite i hipoteke, ne bi li svoje dugove nadomestili na drugi način, a usled slabosti zarada (dok su prihodi stagnirali od 1970-ih godina, dug je u američkoj ekonomiji udvostručen). Volstrit je trgovao zajmovima u prepakovanim jedinicama, stvarajući profit. Ali, tada se dogodilo da korisnici sabprajm kredita nisu mogli da otplaćuju ono sto duguju, cene aktive su strmoglavo pale, a kreditne kartice su počele da gube na važnosti [(Subprime krediti*, krediti uz „promenljive“ kamatne stope. Ovi krediti su često odobravani i bez bilo ikakvog učešća zajmoprimca (pri uzimanju kredita) i sa značajnim grejs periodima vraćanja (odloženi početak otplate kredita)].

Ali, čak i kada se ekonomija urušila, banke ni tada nisu ustuknule od svoje politike jeftinog novca. Nakon finansijske krize, banke u Sjedinjenim Državama, Japanu i Evropi odštampale su $12 biliona dolara novca, čišsteći stare i podstičući nove dugove. A sada se ponovo seje seme koje je pre 10 godina dovelo do dužničke katastrofe, samo je ovog puta upitno da li ćemo posedovati resurse kojima bismo pomogli sistemski važnim igračima.

“Izmišljotina zapretena u samom srcu neoliberalizma je u tome što svi mogu uživati u potrošačkom načinu života bez rasta zarada”, piše Mejson. “Možete nastaviti da zauvek štampate novac, ali ako se udeo tog novca koji bi trebalo da ide radnicima smanjuje – jer, napokon, ipak je sve veći deo profita generisan iz svojih hipoteka i kreditnih kartica – na kraju ćete udariti o zid. U jednom trenutku, proširenje finansijske dobiti kroz obezbeđivanje kredita finansijski uzdrmanim potrošačima razbiće se u param parčad i vratiti unatrag. “

Zapadni kapitalizam, tvrdi Mejson, zasniva se na „finansijalizaciji“ (pri čemu se trguje potrošačkim dugom), fiat ili papirnom novcu (koji se ne zasniva na bilo čemu opipljivom, poput zlata), i globalnih neravnoteža između zemalja kreditora (poput Kine) i zemalja dužnika (poput SAD-a). Ovakav sistem je sklon brzom usponu i krahu, čime maskira stvarnost koja leži ispod: realna ekonomija (tj privreda) ne raste veoma brzo i verovatno neće – barem ne još neko vreme.

Pet prljavih tajni američke ekonomije


Ako ima nešto što mi ovih dana ide na živce, onda su to razgovori o američkoj ekonomiji, piše Umair Haque za Harvard Business Review

Hoće li povećanje plata za sedamnaest centi uništiti čovečanstvo? Hoće li jestivi dezodorans pridodati 0.000007 procenata u BDP? Kada bismo vaskrsli ogromne dinosauruse koji jedu ljude, da li bismo mogli da ih iskoristimo da naše magacionere „privole“ da uredno slažu robu na liniju? Zar nije stašno kul kada Dow Jones opet, po ko zna koji put, „potuče rekord“ (ali je sve ostalo, izuzev berze, nepromenjeno ili postaje sve manje)?

Osećam se kao da slušam raspravu o plemenitim zaslugama i istinskoj ljubavi između svih onih žena u seriji „Real Housewives“ i gomile drugarski nastrojenih udvarača, koji im se nabacuju.

Postoji, barem po mom mišljenju, pet prljavih tajni američke ekonomije, koje ne bi trebalo znati.

Pod jedan: Koja je najveća neistina od svih? Da je popravak posustale ekonomije nešto poput teleportovanja na Jupiter: nemoguć! Izvan naših moći! Naučna fantastika!

Suprotno gotovo svemu što čujete po ovom pitanju, evo moje skromne sugestije: dovođenje američke ekonomije u red nije nemoguće. Nije ni tako teško. Ova popravka je prosta; komplikovana je poput vezivanja pertli na patikama sa čičak-trakom (dakle, nema nikakvog vezivanja, dakle – ni problema).

Sjedinjene Države su bogata zemlja koja počinje da liči na prosečnu osobu, onu siromašnu. Infrastruktura se raspada. Njen obrazovni sistem jedva da ičemu podučava. Njena zdravstvena zaštita je i dalje gotovo nepostojeća. Današnju Evropu mogu da za osam sati pređem superbrzim vozovima; a jedva da za devet mogu prevaliti razdaljinu između Vašingtona DC i Bostona. I, ono što najviše brine, jeste stalno trovanje hrane i zaliha vode, time što nastavljamo da upotrebjavamo prljave izvore energije, dok je ostatak bogatog sveta odabrao energiju koja je obnovljiva. Očigledno da Sjedinjenim Državama manjkaju sva ta javna dobra: obrazovanje, zdravstvo, transport, energetika, infrastruktura – da ne spominjemo druge često navođene ali pojednako važna: nedostaju nam parkovi i dobre usluge socijalne zaštite; nedostaju nam društveni centri („mesne zajednice“) koje bi komšije i stanovnici koristili za okupljanje, u cilju rešavanja neposrednih problema u svojoj oblasti.

Sjedinjene Države bi, prema tome, trebalo da ulažu u svoje zajedničko bogatstvo. Amerika je, već pre više od jedne decenije, trebalo da angažuje veliki broj građana u obnovi svoje zastarele infrastrukture, škola, fakulteta, bolnica, parkova, vozova. Da bude angažovano u postizanju standarda na kojima bi im čitav svet pozavideo – a ne grohotom se smejao.

Zašto? Ako su Americi tako očajnički potrebna ulaganja u javna dobra, onda bi poslovi koji su im tako očajnički potrebni mogli biti stvoreni na ovaj način: i to oni poslovi kojima bi se zaista proizvele korisne stvari (ali pričekajmo malo na to). Znate šta je beskorisno? Fensi dizajnerske pelene, TV rijaliti, dubokoumne liste zadataka i sheme, povratne trostruke hipoteke, brza hrana, PowerPoint prezentacije i još mali milion gluposti kojima robujemo samo kako bismo impresionirali one koje potajno mrzimo – kako bismo živeli živote koje uistinu ne želimo, s novcem kojeg zapravo nemamo, i radeći posao koji zatomljuje sva zadovoljstva naše duše. Znate li šta je uistinu korisno, mislim – korisno pametnima? Bolnice, škole, vozovi, parkovi, kursevi i svakovrsno učenje, potom umetnost, knjige, čist vazduh, sveža i pitka voda… svrha, značenje, dostojanstvo. A ako to ne možete da ostvarite, pa šta će vam onda pet stotina rafova u vašoj obližnjoj radnji, šta će vam isti broj TV kanala ili mega šoping-centara?

Dakle: ulagati u javna dobra. Zaposliti čitavu armiju ljudi da ih izgradi; stvoriti milione poslova; poslova koji neće biti nestalni i kratkog daha, uvredljivih za zaposlenog, odvratnih i štetnih kao ptomsu to “McJobs“, jadnih poslova u pečenjarama koji kao cunami razaraju našu ekonomiju; bili bi to pristojni, dobro plaćeni, smisleni poslovi, kojima će ljudi biti ponosni.

Prljava tajna broj dva: Ovo je lažni oporavak – i on će razarati naše društvo, osim ukoliko ne budemo dovoljno mudri da se oporavimo od ovakvog „oporavka“. Bogati postaju još mnogo bogatiji, do te mere da je apsurdno da bilo ko bude toliko bogat. Ali prosečno domaćinstvo postaje sve siromašnije; a siromašni bivaju zgaženi. Sjedinjene Države postaju kastinsko društvo, a podele među kastama su sve šire i uočljivije. Zato je ulaganje u osnovna društvena dobra jedini način – jedini način! – da sa zemlje podigne na noge milione onih čiji su životi urušeni; da ih ponovo dovede do prosperiteta. Da; jedini način.

Prodaja aplikacija poput one za „pasji ljubavni sudar“ naših kućnih ljubimaca – čiji se profit meri milijardama dolara – dok, u isto vreme, prosečno američko domaćinstvo ne može sebi priuštiti ni zdravstvenu zaštitu niti obrazovanje: to nije ekonomija, već – parodija. Previše je tih nekih rastućih industrija koji proizvode nisko plaćene “poslove” u uslužnom sektoru – poslova koji, u suštini, predstavljaju sluškinje i batlere za super-bogate. Zvuči li vam ovo kao zdrava ekonomija? Nisam to ni mislio. I otuda: ulagati u osnovne „gradivne cigle“ društva – to jest, ako želite i mislite da je funkcionalno društvo ono u kojem želite uživati.

Odakle će taj novac doći? Prljava tajna broj tri: Uopšte nije važno. Štampajte ga. Pozajmite. Oslobodite ga kroz poreze, kojima ćete globiti super-bogate, u čijim škrinjama on naprosto hvata prašinu. Odakle? To ni trunku nije bitno. A to je drugorazredno pitanje. Ukoliko Amerika ne bude ulagala u javna dobra, ona kao zemlja i društvo neće uspeti; a ukoliko ne uspe, ne može ni da otplati dugove koje već ima. Nasuprot tome, ako investira u javna dobra i tako stvori milione pristojnih poslova, tada će izvor investicija biti od male važnosti; zato što će ekonomija rasti a građani osetiti prosperitet na svojoj koži. Možemo ovako raspravljati u nedogled: da li ga pozajmiti, štampati, ili ga kroz namete uzeti od bogatih; a trebalo bi. Mi, međutim, umesto toga, imamo na delu jednu lažnu “debatu“, sve vreme se pretvarajući kako „ne možemo prvo ulagati u društvo“; a onda, takvim stavom i lažnim jadanjem, sebi svezati ruke floskulom, naime, da se „društvo raspada“.

Ključna reč: pretvarati se. Evo prljave tajne broj četiri. Stručnjaci – koje mediji često pozivaju da daju svoj sud u oblasti svoe specijalnosti –  ne žele da vi građani znate išta od gore navedenog. Oni žele da verujete kako je rešavanje ekonomskih problema neizvodljivo.  A nije.

Rešenje je jednostavno.Nije komplikovano i lako ga je shvatiti. To je problem čije rešenje puca pred očima kao nebo po savršenom letnjem danu.

Pa, zašto onda stručnjaci ne žele da znate ništa od toga? Očigledno je do blesavosti: Zato što, ukoliko shvatite problem i rešenje, pa… onda bi mogli ostati bez posla. A evo bez čega su već ostali: bez ideja i vremena, bez opcija i, što je najvažnije – bez kredibiliteta.

Svakog kvartala, evo već više od pola decenije, stručnjaci i ekonomisti zinu u čudu kad vide pokazatelje i onda izjavljuju kako su šokirani. Šokirani! Da je privreda još uvek slomljena i bez novca!

A šta bi bilo ako bi se vaš lekar godinama i godinama čudio, mrštio i govorio: “Šokiran sam! Lekovi ne deluju!”… pa, verovatno biste se svojski potrudili da što pre pronađete novog doktora. Možda je vreme da isto učinimo i sa stručnjacima i ekonomistima.

Zapamtite onu staru priču: Jedan sovjetski državljanin dolazi u Ameriku na vrhuncu Hladnog rata. Po svom dolasku, odveden je u prodavnicu namirnica. Gledajući uokolo, razrogačeni oči, i zbunjeno uzvikuje: “Ali nema redova za hleb! Pa, kako to?”. Vidite, sve što mu je rečeno o Sjedinjenim Državama bila je – laž. Nije Amerika bila zemlja dekadencije i varvarstva, već je tada bila zemlja izobilja i neslućenih mogućnosti.

A danas, velikom istorijskom ironijom, sreća se preokrenula. Evo moje nove verzije prethodne priče:

Živim u Evropi i Americi. Svojim američkim prijateljima pričam da u Evropi, ako ste invalid ili ozbiljno bolesni, ili naprosto onemoćate usled starosti – mnoge nacionalne zdravstvene službe šalju negovatelje u vašu kuću. Tako je; u vašu kuću. Da… brinu o vama. U čudu ste, vi moji američki prijatelji, baš kao što je do pre neku deceniju to bio onaj sovjetski građanin, pa biste sada zbunjeno zaustili: “Ali, kako to?! Pa, to je nemoguće.”

Pogrešno. Nije nemoguće. Upravo je takav na delu stvarni prosperitet.

A u toj je paraboli zapretena i priča kako to ekonomije postižu prosperitet. Kreirani su poslovi, a ne samo „McPoslovi“; negovatelj u prosperitetnom društvu imaju pristojne prihode; bolesni su, samim tim, negovani; ne samo što ekonomija raste, već kreira i stvarni prosperitet za građane.

Ekonomija nije samo gomila Veoma Ozbiljnih i Veoma Inteligentnih ekonomista koji raspravljaju o tome koliko anđela može plesati na glavi čiode – izvinjavam se, mislio sam na drugu varijabilu u ovoj jednačini: Važni su životi, a ne anđeli. Ljudski životi.

Evo, dakle, i prljave tajne broj pet.

Ne živimo živote koje smo želeli, ne – sve dok radosno čačkamo prženu veštačku piletinu i ločemo „Doritove“ fluo-srkalice, posmatrajući kako se naše društvo raspada. Živote koje želimo živimo onda kada ih gradimo. Velike stvari. Vredne stvari. Plemenite stvari. A najveće, najcenjenije i najplemenitije od svih koje je čovečanstvo ikada napravilo nisu mobilne aplikacije, dronovi, korporacije ili nečiji profiti. To su društva u kojima se svaki život računa. U kojima se svaki život istinski živi, punim plućima.

Sada, kada znate sve prljave tajne, upućujem vam izazov: Da živite kao da ove tajne ne treba da postoje.

 

Umair Haque

Harvard Business Review

Šta će se dogoditi kada kineski BDP nadmaši američki?


Što se mene tiče, kineska ekonomija već je već veća nego američka a i kada se to bude dogodilo i „zvanično“, to za mene neće imati nekog velikog značaja.

U cilju izračunavanja relativne veličine dve ekonomije, BDP prilagođen prema PPP-u (koji je realniji; U nekoj zemlji možete kupiti 100 hlebova za 2 dolara, a u drugoj samo jedno parče), koji je mnogo tačniji od nominalnog BDP-a. Kao što sam diskutovao u drugom odgovoru [1], ovo je posebno tačno kada govorite o dve velike ekonomije, u kojima je većina ekonomskih aktivnosti domaća i gde su ove aktivnosti u različitim fazama razvoja – drugim rečima, vrlo precizan opis Kine i Amerika.

Na osnovu toga, kineska ekonomija je prevazišla Ameriku negde u 2014. ili 2015. godini. Ali, kao što sam rekao gore, to uopšte nije bila neka spektakularna stvar. Američki dohodak po glavi stanovnika i dalje je daleko ispred kineskog, a to se, ukoliko se ne dogodi neki apokaliptični scenario, to se neće promeniti tokom mog života. Zaista, kao što sam opisao ovde [2], mislim da postoje pristojne šanse da američka ekonomija ponovo preuzme titulu “najveće ekonomije na svetu” negde krajem 21. ili početkom 22. veka.

Međutim, mene kao Amerikanca više brine jedna druga stvar:

Izvor: „Our World in Data“: veza između izdvajanja iz budžeta za zdravstvo i očekivanog životnog veka – Sjedinjene Države su tu izuzete

Uprkos tome što na zdravstvenu zaštitu troši mnogo više od ostalih zemalja razvijenog sveta – više nego dvostruko u odnosu na Japan! – prosečan životni vek Amerikanaca zapravo zaostaje u za najnaprednijim ekonomijama.

A Kina danas hvata kopču s ovom veoma važnom metrikom, kojom se određuje kvalitet života. Životni vek Kineza je 1970. godine zaostajao za Amerikancima za 12 godina, ali do 2015. godine se taj jaz smanjio na manje od četiri godine [3].

Izvor: Google Data Explorer – Očekivani životni vek

Ovo je uprkos činjenici da je Kina tek nedavno dostigla tačku svog ekonomskog razvoja gde sebi može priuštiti da se fokusira na socijalnu sigurnost i zdravstvenu zaštitu. U 2014. godini, njena potrošnja za zdravstvenu zaštitu iznosila je 5,4% kineskog BDP-a; ovo se upoređuje sa 17% koje izdvajaju Sjedinjene Države [4]. Danas je to daleko ozbiljnija priča: Na ​​19. Kongresu stranke prošlog oktobra, u više navrata je ponavljano da bi zdravstvena zaštita trebalo da predstavlja jedan od prioritetnih ciljeva Sija Đinpinga u njegovom drugom mandatu [5].

U međuvremenu, u Americi je situacija se poslednjih godina sve više pogoršava postala zbog opioidne krize [6]:

Očekivani životni vek u Americi je 2016. pao drugu godinu zaredom; zemlja opet posrće usled opasnosti od smrtnih slučajeva nastalih prevelikim dozama opojnih droga, izveštavaju federalni zvaničnici…

… poslednji put kada je očekivani životni vek Amerikanaca pao je bio 1993. godine, zbog epidemije AIDS-a. Od početka 60-tih do danas, očekivano trajanje života nikada nije padalo dve godine zaredom.

Ako se ovaj trend nastavi, prosečni životni vek u Kini mogao bi da prevaziđe Sjedinjene Države u naredne dve decenije. I – za razliku od gubitka titule “najveće svetske ekonomije” – to bi definitivno bilo nešto što je zaista zabrinjavajuće – ne zato što bih imao da nekih zamerki na račun napora koje kineska vlada ulaže da bi poboljšala kvalitet života svojih građana, već zbog onoga što taj podatak govori o tome u kom pravcu smo krenuli…

Zaboravite podatke o BDP-u: Ako budemo ostali vodeća sila na svetu, moramo početi da se bavimo temeljnim, pa ipak neverovatno složenim pitanjima zdravstvene zaštite.

Beleške:

[1] Izvor: Koja je korisnija mera za procenu ekonomije jedne nacije: BDP (nominalni) ili BDP (PPP) i zašto?

[2] Izvor: Ako Kina nadmaši SAD, koja bi zemlja najverovatnije mogla nadmašiti Kinu u budućnosti?

[3] Izvor: Google Data Explorer – očekivanje života

[4] Izvor: Svetska banka – Izdaci za zdravstvo (% BDP-a)

[5] Izvor: Lancet: Si Đinpingov plan za Kinu kao svoj prioritet ima zdravlje

[6] Izvor: NPR: Životni vek Amerikanaca ponovo opada usled povećanog broja smrtnih slučajeva prouzrokovanih opojnim drogama

Glenn Luk, Invests in China (Quora)

 

Making China Great Again (3/3)


Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)

 

Making China Great Again (2/3)


Nakon prvog, evo i drugog dela priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Si Đinping je svojoj zemlji zacrtao rigidnu viziju modernosti. Kampanjom za uklanjanje siromašnog dela populacije iz Pekinga iseljeni su suromašni radnici (“low-end population”), koji su se nekada doselili u taj grad, a tu je i kampanja protiv najcenjenijih intelektualaca, skrajnutih iz onlajn debate na ovu temu.

Partija sada ima dublji upliv u privatne institucije. Stranim univerzitetima koji sprovode svoje obrazovne programe u Kini, kao što je američki univerzitet Djuk, savetovano je da je poželjno da unutar svojih lokalnih odbora poverilaca pruže podršku aktuelnom sekretaru KPK, Siju Đinpingu, za ulogu donosioca odluka.

Ali, to je Kina – i takav mehanizam je u ovim uslovima sasvim uobičajen i, čak, poželjan.

Stranka u nekim građanima podstiče mračne primisli o spoljnom svetu: plakati kojima se javnost upozorava da “štiti nacionalne tajne” i pazi na “špijune”. Peking je udobniji i zgodniji nego što je to bio do pre neku godinu, ali je zato i manje uzbudljiv; iako je stekao bogatstvo, izgubio je neku svoju čar, draž proisteklu iz poletne improvizacije, koju je nekada posedovao.

Kineski nacionalisti su, sve donedavno, bivali istiskivani široko rasprostranjenom žudnjom kineske nacije da bude prihvaćena od „spoljnog sveta“. Većina građana vidi uporedne uzlete Sija i Trampa kao razlog za likovanje, pa zato optužuju “bele lotose” (termin za kineske liberale) za preosetljivost i netolerantnost. Odbacuju političku korektnost u rasnom pitanju i zabrinuti su za islamski ekstremizam (Muslimani, iako čine manje od dva procenta kineske populacije, predmet su grozničavog animoziteta na kineskom internetu). Jedna od najpopularnijih kineskih glumica, Jao Čen, bila je meta kritika na internetu nakon što je pokušala da podigne svest o globalnoj izbegličkoj krizi (Bila je prisiljena da pojasni kako ona, zapravo, ne poziva Kinu da prihvati izbeglice).

Pre deset godina (2008), upoznao sam mladog konzervativca pod imenom Rao Đin, protivnika kineske zvanične politike. Daleko pre nego što je Tramp pokrenuo svoju predsedničku kampanju, i pre no što je u ulozi predsednika dočekan na nož američkih i svetskih medija, Rao je stvorio vebsajt lokaciju pod nazivom „Anti-CNN.com“, mesto na vebu gde se kritikuju zapadni novinski izveštaji o Kini. Rao je nedavnom ručku u Pekingu odisao oslobađajućim spokojem. “Stvari koje smo nekada zagovarali sada su uobičajene”, rekao je on, „ne samo u Kini, već i globalno“. Prema Raou, Trampov slogan “Prvo Amerika” (America First) izraz je iskrenosti, realistička vizija lišena lažnih altruizama i pijeteta. “Iz njegove perspektive, američki interesi jesu ti koji dolaze na prvo mesto”, rekao je Rao. “Za kineski narod, ova izjava predstavlja odraz velike istine koju ne možete poreći.” Rao je posmatrao kako su verzije njegove ideje zadobile snagu u Rusiji, Francuskoj, Britaniji i Sjedinjenim Državama. “U ovom i ovakvom svetu, snaga je ta koja vodi glavnu reč”, rekao je stisnuvši šaku u pesnicu, gest koji je Tramp upotrebio na svom inauguracionom govoru, dok je Si pokazao to isto uradio (vidi se na fotografiji snimljenoj početkom svog novog mandata).

Kineski lideri retko objavljuju svoje stavove o američkom predsedniku, mada su dobro povezani naučni radnici – rangirani na visokim pozicijama u institutima u Pekingu, Šangaju i Guangdžou –  u stanju da mapiraju svoje procene. Jan Suetong (65) je dekan Instituta za savremene međunarodne odnose Univerziteta Cinghua, i dalje žilav i mršav, kratke prosede kose i gromoglasnog smeha. Kada sam jedne večeri stigao u njegovu kancelariju, imao je crnu vunenu kapu i kaput, a onda smo krenuli na hladnoću. Pre nego što sam uspeo da mu postavim pitanje, rekao je: “Mislim da je Tramp američka verzija Gorbačova.“ U Kini, Mihail Gorbačov prepoznat je kao lider koji je doveo do sloma jedne imperije. “Sjedinjene Države će patiti na isti način (kao Rusija zbog Gorbačova)”, upozorava Jan Cuetong.

Tokom večere na kojoj smo jeli knedlice, tofu i dinstano svinjsko meso, Jan je rekao da se snaga Amerike delimično meri njenom sposobnošću ubeđivanja: “američko rukovodstvo je već značajno opalo u poslednjih deset meseci. Kada je 1991. Buš Stariji pokrenuo rat protiv Iraka, imao je iza sebe trideset četiri zemlje koje su mu se pridružile u ovim ratnim dejstvima. Ovog puta, ukoliko bi Tramp pokrenuo rat protiv bilo koga, sumnjam da bi dobio podršku i pet zemalja. Čak i američki Kongres pokušava da blokira njegove ingerencije za otpočinjanje nuklearnog rata protiv Severne Koreje. “A za kineske lidere“, rekao mi je Jan,” Tramp prestavlja najveću stratešku priliku.” Upitao sam ga koliko dugo bi, po njegovom mišljenju, ova prilika mogla trajati. “Sve dok Tramp bude na vlasti”, odgovorio je.

Rukovodstvo u Pekingu nije oduvek imalo takav stav o Trampu. U godinama koje su prethodile američkim izborima iz 2016., politički vrh ove zemlje usvojio je konfrontirajući stav prema Sjedinjenim Državama. Peking je zajedno sa Vašingtonom radio na sporazumu o klimatskim promenama, kao i na nuklearnom sporazumu s Iranom, ali su se tenzije dalje razvijale: Kina je hakovala američke industrijske tajne, gradeći aerodrome po stenju i vrhovima okeanskih grebenova koji se promaljaju iz Južnog kineskog mora, stvarajući prepreke za američke firme koje investiraju u Kinu, blokirajući ih na Internetu i uskraćujući vize američkim naučnicima i novinarima. Tokom Trampove predsedničke kampanje, kineski stručnjaci u redovima kako demokrata tako i republikanaca pozvali su sledećeg predsednika – ko god to bio – da ojača sindikate širom Azije kao i da pojača pritisak na Peking.

Kada je Tramp pobedio, Kineska komunistička partija je bila u „svojevrsnom šoku”, rekao mi je Majkl Pilsbari, bivši saradnik Pentagona i autor “Stotogodišnjeg maratona”, knjige napisane 2015., u kojoj se obrađuju globalne ambicije Kine. “Oni (Kinezi) su strahovali da bi (Tramp) mogao postati njihov smrtni neprijatelj.” Rukovodstvo KPK je razradilo potencijalne strategije za odmazdu, uključujući pretnje američkim kompanijama u Kini i zadržavajući investicije osoba iz kruga uticajnih članova američkog Kongresa.

A pre svega ovoga – pomno su ga proučavali. Kevin Rud, bivši australijski premijer koji ima dobre kontakte s liderima u Pekingu mi je rekao: “Pošto su Kinezi bili zapanjeni Trampovom pobedom, iskreno su poštovali uspeh koji je postigao. Čitava topovska baterija kineskih think-tankova bila je angažovana na „slučaju Tramp“, u pokušaju da naprave analizu kako je došlo do toga da Amerikanci baš njemu ukažu poverenje, uz to, i kako je Tramp pronalazio načina da se provuče kroz sve teškoće i prepreke koje su mu iskrsle na putu do izborne pobede.”

Pre nego što je ušao u Belu kuću, Kina je počela da sastavlja „priručnik“ za strateško bavljenje njim. Šen Dingli, specijalista za inostrane poslove na Fudan univerzitetu u Šangaju, objasnio je da je Tramp “vrlo sličan Dengu Sjaopingu”, pragmatičnom šefu partije koji je Kinu otvorio za ekonomske reforme. “Deng Sjaoping je govorio: “Svaki „izam“ koji Kinu može učiniti boljom zemljom, je za nas dobar “izam.” “Nije mario da li će taj „izam“ biti, recimo, kapitalizam. Za Trampa se sve vrti oko poslova i radnih mesta”, rekao je Šen.

Prvi test ukazao se ni mesec dana od završetka izbora, kada je Tramp preuzeo poziv od tajvanskog predsednika, Caija Ing-vena. “Si Đinping je bio ljut”, rekao je Šen. “Ali je uložio veliki napor da ne inicira verbalne razmirice.” Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije, Si je objavio postojanje moćne nove interkontinentalne balističke rakete. “Tim potezom je poslao poruku: Imam ovo – šta biste sada hteli?“, priča  Šen. “U međuvremenu, poslao je Džeka Maa, osnivača Alibabe, giganta u e-trgovini  da se sastane sa Trampom u Njujorku, gde mu je ponudio više od milion radnih mesta za američke radnike na Alibabinoj onlajn platformi. Kina zna da Tramp može biti nepredvidljiv, a mi posedujemo oružje kojim bismo ga učinili predvidljivim i pod kontrolom, razmišljali su Kinezi. Tramp će ’trampiti’ Tajvan za nove poslove koje je Džek Ma ponudio Amerikancima.”

Unutar novog poretka u Beloj kući postojale su dve rivalske strategije za Kinu. Jednu je inicirao Stiv Banon, tada još uvek na položaju Trampovog glavnog stratega, koji je želeo da predsednik zauzme tvrd stav prema Kinezima, čak i uz rizik od izbijanja trgovinskog rata. Banon je Kinu često opisivao kao “civilizacijski izazov”. Drugi strateški pogled prema Kini bio je povezan sa Džaredom Kušnerom, Trampovim zetom i savetnikom, koji je dobijao uputstva od Henrija Kisindžera i više se puta susretao s kineskim ambasadorom u SAD, Cuijem Tjankajem. Kušner se zalagao za blisku, kolegijalnu vezu između Sija i Trampa, i njegov stav je prevladao.

On i državni sekretar Reks Tilerson dogovorili su da se Tramp i Si sastanu 7. aprila 2017. u Mar-a-Lagu; bila je to izgledna šansa za srdačan susret i lično upoznavanje. Kako bi podesio svoj ton, Tramp mu je predstavio Ivankino i Džaredovo dvoje dece, Arabelu i Džozefa koji su Siju otpevali “Jasminov cvet”, klasičnu kinesku baladu, a takođe su mu i recitovali. Tokom Sijevog boravka u ovom elitnom odmaralištu, kineska vlada odobrila je poslovne dozvole za tri Ivankina brenda, čime je prva dama Amerike sebi raščistila put za nesmetanu prodaju nakita, torbi i spa usluga na kineskom tržištu.

Kušner se suočio sa nadgledanjem potencijalnih sukoba interesa koji proizlaze iz njegove kineske diplomatije i njegovih porodičnih preduzeća. Tokom tranzicije u Beloj kući, Kušner je ručavao s kineskim poslovnim rukovodiocima dok je njegov holding „Kushner Companies“  tragao za ulagačima u nekretnine na Menhetnu (Nakon što su novinari to otkrili, njegova firma je prekinula ove pregovore.) U maju prošle godine je otkriveno da je Kušnerova sestra, Nikol Kušner Majer, iskoristila svoju poziciju u Beloj Kući kako bi „privolela“ američke investitore koji su putovali u Kinu. „Kompanije Kušner“ su se zvanično izvinile.

Tokom sastanaka u Mar-a-Lagu, kineski zvaničnici su primetili da, u nekim od najosetljivijih pitanja za Kinu, Tramp nije bio dovoljno potkovan kako bi im uzvratio. “Tramp prihvata ono što Si Đinping nominalno kaže – u vezi Tibeta, Tajvana, Severne Koreje”, rekao je Danijel Rasel, koji je do marta 2017. bio pomoćnik državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika. “Bilo je to veoma poučno za njih.” Tramp je nakon toga priznao u izjavi za Volstrit džornal koliko je malo shvatao odnos Kine prema Severnoj Koreji: “Nakon 10 minuta slušanja, shvatio sam da sve to nije tako lako.”

Rasel je razgovarao s kineskim zvaničnicima nakon Sijeve posete Mar-a-Lagu.

“Kinezi su osetili da su ’uhvatili’ Trampov obim i dimenzije”, rekao je. “Da, tu su te nasumične, nepredvidljive osobine koje ih zabrinjavaju, a oni moraju da se hvataju u koštac s nekim problemima, ali, fundamentalno, ono što su konstatovali je da je on ’Tigar od papira’. Jer, Tramp nije ostvario nijednu od svojih pretnji. Nema podizanja Zida prema Meksiku. Nema ukidanja opšte zdravstvene zaštite. Ne može dobiti podršku Kongresa za svoje predloge. Pod istragom je.”

Nakon njihovog susreta, pekinški istraživački centar Pangoal Institution objavio je analizu Trampove administracije, opisujući je kao gomilu zaraćenih “klika”, od kojih je najuticajnija ona koju je predvodio „Trampov porodični klan“. Ispostavlja se da Trampov klan “direktno utiče na konačne odluke” o poslovanju i diplomatiji „na način koji se retko susreće u političkoj istoriji Sjedinjenih Država”, napisao je analitičar. Sumirao je Trampa koristeći jednu frazu iz feudalne Kine: đjatjansja (jiatianxia) “tretirati državu kao svoj posed.”

Nakon Mar-a-Lagoa, Tramp je imao samo reči hvale za Sija. “Dogodila nam se jaka hemija, čini mi se. Hoću reći, barem sam ja imao odličnu hemiju – možda me nije zavoleo, ali mislim da sa mu se svideo”, izjavio je Tramp za Foksovu biznis mrežu. U međuvremenu, kineski analitičari su se trudili da prate vesti o usponu i padu svih savetnika iz Bele kuće. Nakon izveštaja da je Tilerson omalovažavao predsednikovu obaveštajnu službu, Šen, koji dolazi s kineskog Univerziteta u Fudanu i koji je čitao Tilersonove navodne izjave me je upitao: “Šta je to moron?”

Tramp se pripremao za svoje prvo putovanje u Peking sve do početka prošlog novembra. Neki kineski stručnjaci iz američke vlade videli su tu posetu kao priliku za suočavanje sa suštinskim pitanjima. “Moramo početi da dižemo svoj glas u ime naših interesa jer su (Kinezi) daleko odmakli, i brže nego što se mislilo, a bez ikoga s naše strane ko bi nas probudio”, rekao mi je jedan američki zvaničnik koji je bio uključen u planiranje ove posete. Sjedinjene Države, između ostalog, žele da se Kina otvori inostranoj konkurenciji u nekim oblastima svoje ekonomije, kao što je, recimo, cloud computing; tu je krađa intelektualne svojine, kao i zahtev da Kinezi prestanu da prisiljavaju američke firme da prenose svoje tehnologije kao uslov za ulazak na kinesko tržište. “Trenutak je da hitno nešto preduzmemo”, rekao je taj zvaničnik.

Cui Tjankai, kineski ambasador u Vašingtonu, opisao je Trampovu posetu kao “državnu posetu plus”. Jedan Amerikanac sa kontaktima na visokim pozicijama u Pekingu rekao mi je da su Kinezi planirali da ga tokom ove posete “ostave zatečenog sa pet hiljada godina kineske istorije. Veruju da je Tramp neobično podložan ovakvoj vrsti narativa.”

Ovakva strategija je ranije funkcionisala. Sredinom osamdesetih, CIA je od sinologa Ričarda Solomona naručila pisanje priručnika za američke lidere pod nazivom “Kinesko ponašanje u političkim pregovorima s Kinom”. Solomon, sa čije je studije kasnije skinuta oznaka tajnosti, primetio je da su neke od najefikasnijih kineskih tehnika verovatno najbolje opisane u devetnaestom veku, kada je princ iz loze Manču po imenu Ćing zabeležio svoj omiljeni politički (a pre svega psihološki)pristup. “Varvari“, naglasio je Ćing, „dobro reaguju na prijeme i zabavu, nakon čega imaju osećaj zahvalnosti”. Solomon je upozorio da savremeni kineski lideri “koriste zamke kojima se nekada služila imperijalna Kina kako bi „strane zvaničnike impresionirale svojom veličanstvenošću i ozbiljnošću namera.” Solomon je, stoga, savetovao da “Treba odoleti laskanjima s njihove strane, kako ste navodno njihov  ‘stari prijatelj‘, ili pak zapadanje u sentimentalnost, koju kinesko gostoprimstvo lako probudi.”Henri Kisindžer je jednom napisao da su ga kineski domaćini obasuli izvanrednom pažnjom: “Pošto smo večerali pekinšku patku, bio sam u stanju da se složim sa bilo čim.”

Nakon 19. Kongresa KPK, Tramp je bio oduševljen svežim naletom snage koju je Si tada zadobio. “Neki bi ga, sada, mogli nazvati kraljem Kine”, rekao je on u jednom intervjuu uoči leta za Peking. Tramp je, za razliku od Sija, skromnije izbio na svoj predsednički položaj. Nekoliko sati pre nego što je 8. novembra njegov avion aterirao u kinesku prestonicu, republikanci su na izborima izgubili svoje guvernere u Virdžiniji i Nju Džersiju. Njegov rejting prilikom davanja odobrenja za funkciju predsednika bio je trideset prema sedam, što je najniži skor u odnosu na bilo kog predsednika na početku mandata (i otkada je Gallup počeo da ga meri). Troje nekadašnjih pomoćnika optuženo je za krivična dela u istrazi o uplitanju Rusije u američke izbore 2016. godine. Bio je to prvi samit od 1972. u kojem je američki predsednik posedovao manje upravljačkih poluga i političke sigurnosti nego njegov kineski kolega.

Si je sasvim izvesno laskao svom gostu. Po Trampovom dolasku, zajedno su obišli Zabranjeni grad. Pili su čaj, gledali operske predstave u „Paviljonu umilnih zvukova“ i divili se starinskoj zlatnoj urni. Sledećeg jutra, u Velikoj narodnoj dvorani, Trampa je dočekala još raskošnija ceremonija, uz muziku kineskih vojnih orkestara i topovske salve, dok su gomile školaraca mahale raznobojnim pomponima, uzvikujući i na kineskom “Ujka Tramp!”Vladini cenzori su u tom trenutku šibali po onim građanima koji kritikuju američkog predsednika, brišući njihove komentare na društvenim medijima.

Tramp i Si sastali su se na nekoliko sati, a zatim su se pojavili pred štampom. “Ovog jutra su domaćini vojne parade bili veličanstveni”, rekao je Tramp, pohvalivši Sija kao “visoko poštovanog i moćnog predstavnika svog naroda”. Pomenuo je i potrebu za međusobnom saradnjom u vezi s Severnom Korejom kao i za poboljšanjem “nepoštenog” trgovinskog odnosa, iako ništa nije rekao na temu intelektualne svojine ili pristupa kineskom tržištu. “Ne okrivljujem Kinu”, rekao je Tramp. “Ko može da okrivi neku zemlju zbog toga što je sposobna da iskoristi prednosti druge zemlje u korist svojih građana?” Sjatila se gomila poslovnih rukovodilaca i novinara. “Kini pripisujem velike zasluge”. Neki  od prisutnih u kineskoj publici glasno su pozdravili ovu izjavu. Nakon zvaničnih izjava, Si i Tramp nisu odgovarali na pitanja novinara.

Tokom priprema za sastanak Trampa sa Sijem, Stejt department je pozvao američkog predsednika da tokom posete javno pokrene pitanje ljudskih prava: pesnikinja Liu Sja, udovica pokojnog nobelovca Liua Sjaboa, nalazi se u kućnom pritvoru a da protiv nje još uvek nije podignuta zvanična optužnica. Prema tvrdnjama dvojice američkih zvaničnika, Tramp ovaj slučaj nije spomenuo ni u jednom trenutku svog boravka u Kini.

Trampova popustljivost i poštovanje koje ima za Sija – poštovanje, priznanje i nežna razmišljanja o međusobnoj hemiji – sve je to poruka ostalim zemljama koje su u nedoumici oko toga kome se treba prikloniti: Sjedinjenim Državama ili Kini.

Danijel Rasel mi je odvratio: “Američki predsednik na kineskom tlu: Odiše strahopoštovanjem tokom posete Zabranjenom gradu. Izraz njegovog lica odaje, takođe, i strahopoštovanje prema Siju Đinpingu, pa on bira Kinu zbog njenog ogromnog tržišta, zbog moći njenog tržišta koje je neodoljivo za čitav svet biznisa. Ako ste mislili da će, umesto Sija Đinpinga i kineskog tržišta Amerika odabrati vas i sve one “staromodne” ugovore, sporazume i vrednosti koji su postojale u prohujalom XX stoleću, hm… onda dobro porazmislite.”

Making China Great Again (1/3)


Sledi prvi deo priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Kada je kineski akcioni film “Wolf Warrior II” stigao u bioskope jula 2017. godine, izgledalo je kao da se radi o još jedom standardnom „pucačkom“ filmu koji nas zabavlja toliko poznatim akcionim zapletom „pobij sve i vrati se sam“, u kojem samotni heroj „solira“ pejzažima prošaranim čestim eksplozijama. Međutim, u roku od dve sedmice, “Wolf Warrior II” je postao najveći kineski film svih vremena. Često se dešavalo da na završetku projekcije publika ustane i kličuči proprati kraj uz bučne ovacije; bilo je i takvih koji su pevali nacionalnu himnu. Kina ga je prošlog oktobra izabrala za svog zvaničnog kandidata na predstojećem Oskaru u kategoriji filma ne-engleskom jeziku.

Glavni filmski heroj, Leng Feng, kojeg igra akcioni superstar Vu Đing (koji je takođe i režirao film) veteran je iz redova “vučjih ratnika”, formacije specijalnih snaga Kineske narodnooslobodilačke vojske. Nakon što se penzionisao, počinje da radi kao čuvar u izmišljenoj afričkoj zemlji, u područjima gde se kineski poduhvati odvijaju u inostranstvu. Pobunjenička armija uz podršku zapadnih plaćenika pokušava da preuzme vlast, a zemlja je zaglibljena u građanski rat. Leng prikuplja civile koje vodi do kapije kineske ambasade, gde ambasador uđe u bitku i izjavi: “Stani! Mi smo Kinezi! Kina i Afrika su prijatelji.” Pobunjenici drže pod vatrom i obezbeđuju tu lokaciju, dok se preživeli prebacuju u sigurno okrilje kineskog bojnog broda.

Leng spasava jednu američku lekarku, koja mu kaže da će marinci priteći u pomoć. “Ali gde su sada?”, upita je Leng, na šta ova poziva američki konzulat i – umesto osoblja – sluša snimljenu poruku: “Nažalost, zatvoreni smo.” U završnoj odsudnoj bici, zlikovac (kojeg igra američki glumac Frank Grillo) kaže Lengu: “Ljudi poput tebe uvek će biti inferiorni prema ljudima kao što sam ja . Navikni se na to.” Leng ga isprebija do smrti, uzvraćajući mu: “Inferiornost je sada jebena prošlost.” Film se završava kadrom u kojem je u prvom planu kineski pasoš, uz reči: “Ne odustajte ako u inostranstvu upadnete u opasnu situaciju. Molim vas da zapamtite da će vam snažna zemlja uvek čuvati leđa!”

Kada sam se 2005. preselio u Peking, malo bi toga iz ove filmske priče imali smisla za ondašnju kinesku publiku. Uz povremene doze invencija i izražene sentimentalnosti, film se zasniva na skorašnjim događajima. Kineska mornarica je 2015. sprovela svoju prvu međunarodnu evakuaciju, spasavši civile od borbi u Jemenu; Kina je prošle godine u Džibutiju otvorila svoju prvu vojnu bazu u inostranstvu. Došlo je, takođe, i do dubljeg razvoja. Decenijama se kineski nacionalizam obrtao oko žrtve kao svoje centralne ose i ideje: ovo je gorko nasleđe invazije i imperijalizma, isto tako i sećanja na onu do pre par decenija toliko slabu Kinu – zemlju koju je krajem devetnaestog veka filozof Liang Kichao nazvao “Bolesnikom Azije”. Film “Wolf Warrior II” obuhvata jednu novu, muskulozniju tj „mišićaviju“  iteraciju narativa Kine o samoj sebi – baš kao što je Rambov heroizam pre 35 godina bio filmska ilustracija političkih poteza i stavova, prisutnih u doba Reganove administracije.

Nedavno sam u Los Anđelesu upoznao Vua Đinga; došao je kako bi svoj film promovisao uoči dodele Oskara 4. marta. Vu ima četrdeset tri godine i kratku oštru kosu, snažnu vilicu i glasan, samouveren nastup. Bio je na štakama, što je rezultat “skakanja sa previše zgrada”, kako mi je rekao na kineskom jeziku (engleski je govorio malo). “U prošlosti su svi naši filmovi – recimo, oni o Opijumskim ratovima – bili o tome kako su druge zemlje vodile ratove protiv Kine”, rekao je on. “Kineski narod je, međutim, oduvek želeo da naša zemlja jednog dana stekne moć dovoljnu da zaštiti svoj narod i doprinese miru u svetu”.

Kao omiljeni „sin Kine“, slavljen i podržavan i od strane ove azijske države, Vu se ne žali na cenzuru i propagandu. “Iako ne živimo u mirnom vremenu, živimo u mirnoj zemlji. Mislim da ne bi trebalo da trošimo previše energije na razmišljanja o negativnim aspektima, koji bi nas uvek činili nesretnim. Negujte i čuvajte sadašnost i ove trenutke!”

Kina nikada nije proživljavala neki takav trenutak, dok se njena težnja za većom ulogom u svetu poklapa sa težnjom Amerike za jednom takvom – ali manjom. Od Drugog svetskog rata naovamo, Sjedinjene Države su se zalagale za međunarodni poredak zasnovan na slobodnoj štampi i poštenom, humanom pravosuđu, ljudskim pravima, slobodnoj trgovini i zaštiti životne sredine. Ona je te ideje ugrađivala u Nemačku i Japan tokom njihove obnove, šireći ih kroz saveze širom sveta. Predsednik Dvajt Ajzenhauer je marta 1959. tvrdio da vlast u Americi ne može počivati samo na vojnoj moći. “Mogli bismo biti najbogatiji i najmoćniji narod i još uvek izgubiti bitku na svetskom planu ukoliko ne pomognemo našim susedima da zaštite slobodu i ustanove svoj društveni i ekonomski napredak”, rekao je on. “Cilj američkog naroda nije da Sjedinjene Države postanu najbogatija nacija na groblju istorije”.

Pod sloganom “Prvo Amerika” (“America First” se može protumačiti i frazom „Amerika je najbolja“), predsednik Tramp umanjuje te američke istorijske obaveze koje su Sjedinjene Države dosad imale u međunarodnim okvirima: Već trećeg dana na položaju američkog predsednika povukao se iz Trans-pacifičkog partnerstva, trgovinskog dila postignutog između dvanaest zemalja – ideja koju su Sjedinjene Države osmislile kao protivtežu rastućoj Kini. Za američke saveznike u Aziji, ovo povlačenje predstavljalo je narušavanje kredibilnosti Amerike. “Nećete to uspeti da to uočite preko noći“, rekao mi je singapurski predsednik Li Hsijen Lung jednom prilikom u Vašingtonu. “To je kao kada povučete crvenu liniju, odredite limit i granice, a onda to ne uzimate za ozbiljno. Da li je bilo neugodnosti? Niste je iskusili, te granice ali sam siguran da će (ovakva Trampova politika) ostaviti posledice. “

U svom govoru pred najvišim zvaničnicima Komunističke partije 20. januara prošle godine, general-major Đin Jinan, predavač teorije strategije na Kineskom Univerzitetu za nacionalnu odbranu likovao je zbog povlačenja Amerike iz ovog trgovinskog sporazuma. “Mi smo tihi u vezi tih stvari”, rekao je tada. “U više navrata kažemo da Trump ’šteti Kini’”. Želimo da taj stav zadržimo na ovakav način. Ovim svojim potezom Tramp je, zapravo, Kini uručio ogroman poklon. Taj poklon zove se – američko povlačenje iz TPP-a“(Trans-pacifičko partnerstvo). “Đin, čija su opažanja i opaske potom prostrujali kroz domaću i međunarodnu javnost, nosile su poruku onima koji su ih čitali: „I dok se Sjedinjene Države globalno povlače, Kina počinje da se globalno pojavljuje. “

Kineski lideri su već godinama unazad predviđali da će doći neko ovakvo vreme i trenutak – možda negde sredinom ovog veka – kada bi Kina mogla da projektuje sopstvene vrednosti širom sveta. U doba kada su prve reči ovog američkog predsednika da je “Prvo Amerika” bitna a potom sve ostalo, izgleda da je taj trenutak nastupio dosta ranije nego što se očekivalo.

Spoljna politika Baraka Obame bila je okarakterisana kao „vođenje iz pozadine“. Trampova doktrina može biti shvaćena kao – povlačenje s prednje strane. Tramp je prekinuo američke obaveze i posvećenost onome što smatra rizičnim, skupim ili politički neugodnim. Tokom svojoj prvoj sedmici na položaju američkog predsednika, Tramp je pokušao da zabrani ulazak putnicima iz sedam muslimanskih zemalja, tvrdeći da predstavljaju terorističku pretnju (nakon teških sudskih bitaka, jedna verzija ove zabrane stupila je na snagu u decembra 2017). Objavio je svoju nameru da povuče SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama kao i iz UNESCO-a, napustivši debatu u Ujedinjenim nacijama na temu svetskih migracija, izbeglica iz ratom ugroženih područja i njihovog primanja u treće zemlje. Izjavio je i da bi mogao odustati od nuklearnog sporazuma s Iranom, kao i od sporazuma o slobodnoj trgovini s Južnom Korejom ali i u okviru NAFTA-e (Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini).

Njegov predlog za budžet 2018. smanjio bi američku pomoć ka inostranstvu za četrdeset dva procenta (11,5 milijardi dolara), uz seču budžeta za finansiranje razvojnih projekata, poput onih koje finansira Svetska banka. Tramp je prošlog decembra pripretio da će prekinuti pomoć svakoj zemlji koja podržava rezoluciju kojom se osuđuje njegova odluka da se Jerusalim prizna kao glavni grad Izraela (narednog dana, uprkos njegovim pretnjama, ova rezolucija o osudi Trampovog plana je ogromnom većinom prošla).

U cilju čvršćeg uspostavljanja svoje vizije, naime, smanjenja američkog prisustva u svetu, Tramp često prikazuje svoje ideje kao da su neki urgentni zadatak kojeg je otrebno što hitnije sprovesti kako bi Amerika preživela. Ili, kako je to već naglašavao tokom svoje predsedničke kampanje, “Na kojoj ćete se to tački konačno zaustaviti i zaustiti: ’Hej, moramo da se pobrinemo za sebe’? Dakle, znate, ja znam da spoljašnji svet postoji i biću svestan toga – iako se, u isto vreme, naša zemlja raspada.”

Tramp je do sada predložio i smanjivanje finansijskog učešća Sjedinjenih Država u kasi Ujedinjenih Nacija za četrdeset procenata, vršeći pritisak na Generalnu skupštinu UN da svoj mirovni budžet umanji za šesto miliona dolara. U septembru je, tokom svog prvog govora u UN ignorisao kolektivni duh ove institucije, hvaleći pre svega (američki) suverenitet uz reči: “Kao predsednik Sjedinjenih Država, uvek ću na prvo mesto stavljati Ameriku, baš kao što bi i vi, kao lideri, trebalo da u prvi plan uvek stavljate interese svojih zemalja.”

Kineski pristup je ambiciozniji. Poslednjih godina preduzela je korake da se snaga ove nacije ujedini u takvom obimu i razmerama kakve nijedna zemlja nije ni teoretski pokušala od kraja Hladnog rata; ova zemlja je povećala svoja ulaganja u kupovinu američke imovine – zaposedajući aktivu pomoću koje je, zapravo, i ustoličila svoju vlast u prethodnom veku: inostranu pomoć, međunarodnu bezbednost, prekogranični uticaj i najnaprednije nove tehnologije, poput veštačke inteligencije. Ona je, u prošlom stoleću, prednjačila po svom doprinosu budžetu Ujedinjenih nacija i njenim mirovnim snagama, učestvujući u razgovorima za rešavanje svih globalnih problema poput terorizma, piraterije i širenja nuklearne energije u vojne svrhe.

Kina je, isto tako, otpočela realizaciju svog najskupljeg globalnog infrastrukturnog plana u istoriji. Pod „Inicijativom za pojas i put“, Azijski tigar sada gradi mostove, železnice i luke u Aziji, Africi i šire. Ukoliko trošak za realizaciju ove inicijative dostigne bilion dolara (hiljadu milijardi), kako je predviđeno planom, to će biti preko sedam puta veća suma od one koja je bila potrošena za realizaciju Maršalovog plana, kojeg su Sjedinjene Države pokrenule 1947. godine (potrošivši tada na obnovu posleratne Evrope sto trideset milijardi današnjih dolara).

Kina, takođe, koristi svoje trenutne mogućnosti koje je predstavio Tramp. U danima pre nego što će se Amerika povući iz TPP-a, predsednik Si Đinping govorio je na Svetskom ekonomskom forumu, u Davosu – ovo je bio prvi put da je jedan kineski lider nastupio na tom mestu. Si je ponovio svoju podršku Pariskom sporazumu o klimatskim promenama, uporedivši Trampov protekcionizam sa “zaključavanjem sebe u mračnoj sobi.” On je tom prilikom izjavio i da “Iz trgovačkog rata niko neće izaći kao pobednik.” Bio je to ironičan nastup: Kina se decenijama unazad oslanjala upravo na protekcionizam – ali Tramp je ovoj zemlji na dlanu pružio neodoljivost globalnog otvaranja. Kina trenutno pregovara s najmanje 16 zemalja kako bi s njima formirala Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo (Regional Comprehensive Economic Partnership, RCEP), zonu slobodne trgovine sastavljenu od 6 članica ASEAN-a i RCEP, a koja isključuje Sjedinjene Države – predlog koji je još 2012. godine bio odgovor na TPP. Ako se sporazum zaključi ove godine, kako se predviđa, on će stvoriti uslove za obrazovanje najvećeg svetskog trgovinskog bloka mereno brojem stanovnika zemalja koje su njegove članice.

Svetska javnost možda još uvek nije dovoljno dobro uočila neke šire poteze Kine. U oktobru je Svetska trgovinska organizacija sazvala ministre iz skoro četrdeset zemalja u Marakeš, na samit koji je trebalo da predstavlja sasvim rutinsku diplomatsku sednicu na kojoj su se ažurirala pravila o trgovini poljoprivrednim proizvodima i morskim plodovima. Predstavnici Trampove administracije, koji su dotad već izrazito snažno kritikovali STO su u Maroko poslali zvaničnika koji je došao, održao govor i odmah otišao – pre okončanja tog kratkog dvodnevnog panela. “Tokom dva dana i mnogobrojnih sastanaka, nigde nije bilo Amerikanaca”, izjavio mi je jedan bivši američki zvaničnik. „Dok su Kinezi išli na svaku sesiju, likujući kako je Kina ta koja je sada garant svetskog trgovačkog sistema.”

Učestvovanjem u postavljanju sve većeg broja globalnih pravila, Kina se nada da će “prekinuti zapadnu moralnu prednost”, koja prepoznaje “dobre i loše” političke sisteme, kako je to već rekao Li Žiguo iz Kineskog instituta za međunarodne studije. U novembru 2016. godine, Meng Hongvei, kineski zamenik ministra za javnu bezbednost postao je prvi predsednik Interpola koji dolazi iz Kine; ovaj potez je uznemirio grupe za ljudska prava jer je Međunarodna policijska organizacija već ranije bila na udaru kritika – jer, navodno, pomaže autoritarnim vladama da označe i onemoguće disidente kao i prodemokratske aktiviste koji žive u inostranstvu.

Sjedinjene Države će, po nekim merilima, ostati dominantna sila i u godinama koje dolaze. Ima najmanje dvanaest nosača aviona. Kina ima dva. SAD imaju ugovore o kolektivnoj odbrani sa više od pedeset zemalja. Kina ima jedan – sa Severnom Korejom. Štaviše, ekonomski put Kine je zakomplikovan velikim dugovima, državnim preduzećima koja su preplavila ne samo ovu zemlju već i svet, porastom nejednakosti i usporavanjem privrednog rasta. Radnici koji su nekada pokretali kineski bum sada su sedih glava, ostareli. Kineski vazduh, voda i zemlja su katastrofalno zagađeni. Sve su to izazovi s kojima se Kina suočava u ovom trenutku, dok aktivno i intenzivno traži i sprovodi rešenja za ove probleme.

Jaz se, ipak, smanjio. SAD su 2000. godine činile 31% svetske privrede, dok je Kina činila četiri procenta. Danas je udeo SAD 24%, a Kina ima 15%. Onog trenutka kada njena ekonomija bude prevazišla obim američke, Kina će igrati veću ulogu u oblikovanju vrednosti – ili sprečavanju istih – u odnosu na slobodne izbore, slobodu izražavanja i otvoreni Internet. S druge strane, svet već gaji manje poverenja u Ameriku nego što možemo i pretpostaviti. Prošle godine je američki Istraživački centar Pju zatražio od anketiranih iz 37 zemalja da se izjasne koji bi to lider uradio pravu stvar kada je reč o svetskim poslovima. Izabrali su Sija Đinpinga (28%), koji je prednjačio nad Donaldom Trumpom, kome je poverenje ukazalo 22%.

Suočavajući se sa kritikama usled nedostatka interesovanja za globalno liderstvo, Tramp je u decembru 2017. objavio strategiju nacionalne bezbednosti koja je izdvojila Kinu i Rusiju, ujedno izjavljujući: “Podići ćemo našu konkurentnost kako bismo se suočili s tim izazovom, zaštitićemo američke interese i unaprediti naše vrednosti”. Ali, u govoru kojim je otkrio svoju strategiju, pozdravio je svoje povlačenje iz “onih sporazuma koji ubijaju američke poslove, sporazuma kao što su Trans-pacifičko partnerstvo i veoma skup a nepravedan Pariski klimatski sporazum.” Sledećeg dana, Rodžer Koen iz Tajmsa je Trampove kontradikcije u vođenju spoljne politike opisao kao “farsu”. Neki od tradicionalnih američkih saveznika preduzeli su poteze kojima je cilj „zaobilaženje“ saradnje s Trampovom administracijom. “Reći ću vam, iskreno, stranci su u prošlosti bili navikli na odlazak u Belu kuću kako bi obavili posao”, rekao mi je Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za inostrane poslove i savetnik za nacionalnu bezbednost indijskog premijera. “A danas idemo u korporacije, u Kongres, u Pentagon, posvuda (samo ne u Belu kuću).”

Tokom svoje nedavne posete Vašingtonu, singapurski premijer Li izjavio je da se ostatak sveta više ne može pretvarati da ignoriše kontraste između američkog i kineskog rukovodstva. “Od rata, (kinesko rukovodstvo) obezbedilo je mir. Obezbedilo je sigurnost. Otvorilo svoja tržišta. Razvilo je veze širom Pacifika “, rekao je. “A sada, uz grupu brzo rastućih igrača na zapadnoj obali Pacifika, gde to sada Amerika želi da ide? Hoće li biti angažovana?” Potom je nastavio:” Jer, ako niste nigde – ako se izuzmete iz igre – onda će svi ostali na globalnom planu pogledati oko sebe i reći: aha, pa da, želim da budem prijatelj sa SAD baš kao i sa Kinezima – a Kinezi su već spremni, pa ću početi s njima.”

Si Đinping obavlja ulogu predsednika na način koji bi se mogao svideti i samom Donaldu Trampu. Si je prošle jeseni započeo svoj drugi mandat, bez ometanja svoje moći s bilo koje unutarstranačke struje i grupacije – i to na način na koji je Kinu vodio još samo Deng Sjaoping pre njega (preminuo je 1997). Nedavno održani 19. Kongres KPK koji je održan prošlog oktobra odisao je duhom krunisanja, u kojem je Partija proglasila Sija za “suštinskog vođu” (core leader), političku čast dodeljenu samo tri puta od osnivanja nacije (Mao Cetung, Deng i Đijang Cemin), išavši dotle da je”Misao Sija Đinpinga” ugrađena i u kineski ustav – što mu je efektivno omogućilo da drži vlast za života, samo ako bi to poželeo. Si uživa potpunu dominaciju nad medijima: tokom formalnog predstavljanja svog novog Politbiroa* (kontrast prema ponašanju Komunističke partije Kine u prošlosti, kada je zabranjivala zapadne novinske kuće i agencije za koje je smatrala da joj predstavljaju smetnju); kada se Si pojavio na naslovnim stranama širom zemlje, njegov izgled je bio savršen, doteran do visokog sjaja koji su mu obezbedil partijski „novinski radnici”.

Politbiro* (politički biro) je izvršni, operativni deo određenog obično višeg rukovodećeg organa političke partije ili druge političke ili društvene organizacije koji ima određene nadležnosti i obično statutom predviđene obaveze da sprovodi njegove odluke i stavove i obavlja tekuće poslove između dve sednice organa, a u praksi mnogih partija uzdiže se u nosioca političke inicijative i usmerivača cele organizacije.

Kina je proteklih decenija izbegavala direktno izazivanje američke supremacije u globalnom poretku, i umesto toga se bavila sprovođenjem strategije koju je 1990. kineski lider Deng objasnio izrekom: “sakrij svoju snagu i sačekaj svoj trenutak”. Međutim, Si je u svom govoru na Kongresu stranke proglasio „osvit Novog doba”, u kojem će se Kina pomaći “bliže ka centru svetske scene”. On je Kinu predstavio kao “novu opciju za druge zemlje”, opisavši ovu alternativu zapadnoj demokratiji kao „zhongguo fang’an“ – kinesko rešenje.

Kada sam nekoliko sedmica kasnije stigao u Peking, kineska medijska mašina radila je punom parom. Državni mediji su Sijev profil ujednačili i „poravnali“ čak i po standardima oblika, prikazujući ga kao “neuporedivog kormilara” čije ga “široko poznavanje literature i umetnosti čini savršenim za komunikaciju na međunarodnoj sceni.” Članak u novinama je upućivao da “Si sve tretira s podjednakom iskrenošću, toplinom, pažnjom i otvorenošću”. Potom je usledio citat ruskog lingviste, kojeg je Si ubacio u svoj Kongresni govor: “Čitao sam od jutra do ponoći, zaboravljajući čak i na obroke”.

Kako do svog doma u EU? Teško i preskupo


Kako doći do kuće ili stana u EU, kad je i Evropljanima postalo preskupo?

U većini zemalja EU, zakupnine i cene stanova rastu brže od prihoda a pronalaženje pogodnog stana ili kuće postaje sve teže, piše ekonomska novinarka Od Marten za pariski magazin „Alternatives Economiques“.

“Troškovi stanovanja, koji rastu brže od plata, glavni su problem za francuske radnike koji osećaju da su postali siromašniji”, piše Patrik Artus, direktor istraživanja u Natixis-u, u dokumentu objavljenom oktobra 2017. U stvari, ovo škakljivo pitanje nije samo pitanje za Francusku i Francuze. Širom Evrope, 2016. godinu obeležio je najbrži rast cena stanova od finansijske krize 2008. godine. Cene su porasle za 4,4% u 2016. godini (u poređenju sa 4% u 2015. godini, i 2,5% u 2013. godini), prema drugom izdanju Izveštaja o evropskoj stanogradnji. Ovaj izveštaj je objavio Housing Europe, federacija socijalnih, javnih i kooperativnih kuća za stambene poslove, koji upravljaju sa oko 26 miliona kuća u 24 evropske zemlje.

Grafikon 01: Rast cena stanova od 2008. godine

Godišnje varijacije cena stanova u Evropskoj uniji (u procentima).

Uprkos snažnim razlikama, evropske zemlje imaju zajednički problem: visoke troškove stanovanja. “Ovaj nalaz je očigledno suprotstavljen pomirljivom diskursu koji je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker objavio a koji se tiče povratka ekonomskog rasta širom Evrope, na taj način me sprečivši da delim njegov optimizam”, kaže Sedrik Van Stivendel, predsednik Saveza za evropsko stanovanje i stanogradnju Housing Europe.

Najmanje deset zemalja probilo je alarmantni, šestoprocentni „prag“ godišnjeg nivoa rasta cena stanovanja – isključujući inflaciju – definisanu od strane Evropske unije. U ove zemlje spadaju Portugalija (+ 6,1%), Irska (+ 6,6%), Češka (+ 6,7%) i Švedska (7,6%). Prema autoru ovog izveštaja, glavni uzrok ovog dramatičnog porasta cena je sažimanje građevinskog sektora, koji se nikada nije vratio na nivo pre krize (sektor je predstavio 6% BDP-a u 2006. i samo 3,7% u 2016. godini) .

U nekim zemljama, izgleda da su kretanja cena povoljnija, kao, recimo, u Grčkoj, Italiji – ili čak u Francuskoj, gde su cene nakon stabilnog rasta ostale nepromenjene (+ 1% u 2016. godini). Situacija, međutim nije toliko ružičasta kako izgleda jer troškovi stanovanja rastu brže od prihoda domaćinstava, koji su se od globalne krize umanjili.

Grafikon 02: 10 zemalja koje su u 2016. probile alarmni prag rasta cena stanova u 2016. godini

Godišnje varijacije cena stanova, prilagođene inflaciji (Izraženo procentima, 2016. godina)

Preopterećena domaćinstva

Kao rezultat toga, domaćinstva iz svog budžeta sve više izdvajaju za stanovanje. U poređenju sa 21,7% u 2000. godini (i 22,5% u 2005. godini), skoro četvrtina prihoda od evropskih domaćinstava potrošeno je za stanovanje, što je  čini jasnim i neprikosnovenim liderom u troškovima domaćinstva. Zbog toga ima mnogo više evropskih domaćinstava koja rade sve više i napornije ne bi li zadržala svoj krov nad glavom, trošeći na stanovanje preko 40% svog prihoda. Ovo je sve očiglednije u velikim gradovima, gde su prilike za zapošljavanje izglednije.

Grafikon 03: Evropska domaćinstva preopterećena troškovima stanovanja

Procenat domaćinstava ispod/ iznad 60% srednjeg prihoda koja troše više od 40% svog prihoda na stanovanje.

Grafikon 04: Građevinski sektor se nije vratio na nivo pre krize

Sektor stambene izgradnje u odnosu na BDP (osnova 100 = 2006).

Izgraditi više domova …

Kako se ova situacija može popraviti? Vlade tradicionalno koriste dve srodne politike za upravljanje stambenim sektorom: prvo, obezbeđivanje stambenih pogodnosti za ljude u potrebi (ovo je strana označena kao “potražnja”), i drugo, javna potrošnja za izgradnju novog stanovanja (“strana ponude” u ovoj jednačini).

Nažalost, obezbediti i namiriti evropsku potražnju je prilično dramatično umanjeno od početka krize, kako je nedavno objavljeno, i jasno pokazano u oktobarskom dokumentu Housing Europe. “U 2009. godini 47% troškova evropske vlade za stanovanje stavljeno je na raspolaganje u izgradnju novih stanova, a 53% u obezbeđenje, dok su ove brojke danas 25% odnosno 75%”. Autori studije i dalje preporučuju porast građevinskih subvencija kao poželjnu meru. “Masovna izgradnja stanova u najnepovoljnijim područjima negativno bi uticala na cene stanarina, pa bi, stoga, vremenom smanjivala troškove stambenog zbrinjavanja – pre svega utičući na redovna izdavanja države za pomoć onima s niskim prihodima kako bi bili u stanju da plaćaju iznajmljeni smeštaj”, objašnjava francuski ekonomista Pjer Madek na svom blogu.

Grafikon 05: Jačanje subvencija za proizvodnju stambenog prostora

Procenat javnih izdvajanja na stanove namenjene razvoju nerazvijenih regija kao i licima kojima je potreban državni stambeni doprinos države, ukupno u procentima.

Ljubičasti segmenti: Javna potrošnja za stambene objekte namenjene razvoju (“snabdevanje”, odnosno „ponuda“)Zeleni segmenti: Javna potrošnja za stanove namenjena stambenom zbrinjavanju tj. socijali (“potražnja”)

… Ali ni na koji način i neophodno…

Stoga je neophodno izgraditi pristupačno stanovanje koje ne profitira samo od ekonomski komotnijih prihodovnih razreda. Paradoksalno je, međutim, to što se javna potrošnja za socijalno stanovanje od početka krize očigledno smanjila. Te rezove je teško opravdati kada “u mnogim evropskim zemljama izgradnja socijalnih stanova igra kontracikličnu ulogu u periodu neposredno nakon krize”, tvrde stručnjaci iz Housing Europe. Širom Evrope uočavamo da sve veći broj građana čeka na dodelu socijalnog stana i smeštaja kojeg obezbeđuje država. U Francuskoj, 1,9 miliona ljudi trenutno čeka na obradu svoje prijave, nasuprot 1,2 miliona koliko ih je bilo u 2010. godini. U Irskoj se ova brojka, i to samo između 2008. i 2010. godine, udvostručila sa 96 000 ljudi koji su na listi čekanja.

Grafikon 06: Teškoće u pronalaženju posla i stanovanju

Procenat stanovnika velikih evropskih gradova koji smatraju da je relativno jednostavno pronaći stan ili posao.

Pazite se loše stanogradnje

A, ukoliko je neophodno izgraditi više stambenog prostora, treba se onda upitati i da li će biti potrebno ukidati postojeće ekološko-socijalne propise i norme ne bi li se umanjili troškovi izgradnje, kako je predviđeno u “stambenom planu” kojeg je prošlog septembra predstavio francuski “ministar za teritorijalnu koheziju”. Ništa nije manje izvesnije od ovoga. Jer, pre svega, kvalitet stanovanja u Evropi se već značajno pogoršao, kao što je pokazano u izveštaju „Abbé Pierre“ Fondacije objavljenom u martu 2017. godine – tu je i nedostatak želje da se taj trend nastavi.

Zapravo, najsiromašnija evropska domaćinstva – naročito u južnim zemljama Evropske unije – sve su nesposobnija za održavanje adekvatne temperature u svojim domovima, i to usled slabe izolacije. U 2015. godini, skoro četvrtina evropskih domova ispod linije siromaštva (23,5%) imalo je poteškoća sa grejanjem, što je povećanje od 2,4% od 2009. godine. Ukoliko se uzme u obzir celokupno stanovništvo, ovaj procenat ostaje stabilan na oko 10%. Ukupno, skoro 11 miliona evropskih domaćinstava pati od ozbiljnog oblika siromaštva i lišenosti osnovnih sredstava potrebnih za kupovinu ili iznajmljivanje svog stambenog prostora.

Aude Martin, Alternatives économiques (Paris)

 

 

Da li je Evropi potrebna unija


Borbeni grčki ministar finansija Yanis Varoufakis i njegov arhineprijatelj Wolfgang Schauble, bivši nemački ministar finansija, sukobljavali su se oko grčkog duga tokom čitavog Varoufakisovog mandata. Ipak, slagali su se u pogledu centralnog pitanja budućnosti evrozone. Smatrali su da monetarna unija mora postati i politička unija i da nema srednjeg puta.

To je jedna od zanimljivosti koje nam Varoufakis otkriva u fascinantnom prikazu vremena koje je proveo na mestu ministra finansija. „Vi ste verovatno jedini čovek [u evrogrupi] koji shvata da je evrozona neodrživa“, navodno mu je rekao Schauble. „Evrozona je pogrešno postavljena. Moramo napraviti političku uniju, u to nema sumnje.“

Naravno, Schauble i Varoufakis su imali različite ideje o ciljevima takve unije. Schauble je političku uniju video kao sredstvo nametanja fiskalne discipline koja bi sprečila „neodgovorne“ ekonomske politike u državama članicama. Varoufakis je verovao da bi politička unija smanjila pritisak poverilaca na ekonomiju njegove zemlje i otvorila prostor za progresivne politike širom Evrope.

Ipak, zanimljivo je da su dvojica državnih zvaničnika sa suprotnih krajeva političkog spektra prihvatali istu dijagnozu stanja evra. Ta konvergencija je indikativna za sve snažniji osećaj potrebe za fiskalnom i konačno političkom unijom, ako zaista želimo da održimo evro u životu i pritom ne ugrozimo ekonomske performanse ili demokratske vrednosti. Francuski predsednik Emmanuel Macron zastupa slične ideje. A i lider nemačkih socijaldemokrata Martin Schulz se nedavno založio za „Sjedinjene Evropske Države“.

Ali postoji i alternativan i znatno manje ambiciozan stav da nam ni fiskalna ni politička unija nisu potrebne. Umesto toga je potrebno raskinuti veze između privatnih i javnih finansija i tako zaštititi ove dve sfere od pogubnih uzajamnih uticaja.

Takvim razdvajanjem privatne finansije bi se mogle potpuno integrisati na evropskom nivou, dok bi javne finansije bile prepuštene pojedinačnim državama članicama. Na taj način bi zemlje izvukle najveću korist od finansijske integracije, dok bi nacionalne političke strukture mogle samostalno da upravljaju svojim ekonomijama. Brisel više ne bi bio babaroga koja insistira na merama fiskalne štednje i izaziva bes u državama članicama visokim stopama nezaposlenosti i niskim stopama rasta.

Martin Sandbu iz Fajnenšal tajmsa bio je jedan od najglasnijih zagovornika ideje da funkcionalna monetarna i finansijska unija ne podrazumeva fiskalnu integraciju. On smatra da je najvažnija reforma u ovom trenutku ukidanje mogućnosti da državna uprava pruža finansijsku pomoć propalim bankama sredstvima iz javnog budžeta. Cenu propasti banaka moraju snositi njihovi vlasnici i poverioci.

Sandbu veruje da bi se na taj način javne finansije zaštitile od rizičnih poslova banaka; to bi takođe dovelo do uspostavljanja ravnoteže koja oponaša fiskalno deljenje rizika između zemalja koje su neto zajmoprimci i zemalja koje su neto zajmodavci. Kada banke naprave gubitak u prvima, troškove bi snosili zajmodavci u drugima. „Ako postoji bankarska unija, nema potrebe za fiskalnom unijom“, kaže on.

knjizi koju će uskoro objaviti Univerzitet u Berkliju, ekonomista Barry Eichengreen takođe se zalaže za renacionalizaciju fiskalne politike, što on smatra presudno važnim za zaustavljanje plime populizma u Evropi. On smatra da bi vraćanje fiskalne politike u nacionalne okvire podrazumevalo i sprečavanje preuzimanja previše državnog duga od strane banaka da neodgovorna fiskalna politika na nacionalnom nivou ne bi urušila bankarski sistem. Vlade koje bankrotiraju morale bi da restrukturišu svoje dugove, umesto da čekaju finansijsku pomoć iz drugih EU država.

Zagovornici presecanja Gordijevog čvora koji povezuje privatne i javne finansije priznaju da se odnos država prema bankama mora radikalno promeniti ako želimo da razdvajanje uspe. Ali nije sasvim jasno da li bi predloženo rešenje funkcionisalo. Dokle god ekonomska politika bude u nadležnosti nacionalnih vlada, rizici koje prihvata država verovatno će nastaviti da remete funkcionisanje prekograničnih finansija. Suverene države uvek mogu retroaktivno promeniti pravila, što znači da je puna finansijska integracija nemoguća. A troškovi lokalnih finansijskih šokova ne mogu se lako diversifikovati.

Razmotrimo šta se događa kada bankrotira neka velika banka u SAD – ekonomskoj uniji u kojoj Sandbuova i Eichengreenova pravila već važe. Regionalna ekonomska prelivanja su limitirana činjenicom da ostali zajmoprimci mogu nastaviti normalno da funkcionišu: kreditni rejting zajmoprimaca se određuje na osnovu finansijskog stanja, a ne prema državi u kojoj žive. Niko ne očekuje da se državna uprava meša u sistem plaćanja između država, da menja pravila stečaja ili emituje sopstvenu valutu u slučaju ekstremnih teškoća.

Državne uprave u SAD nemaju mnogo suvereniteta zato što im suverenitet nije potreban: njihovi stanovnici primaju transfere iz centra i šalju svoje predstavnike u Vašington da učestvuju u kreiranju federalnih politika.

Ali članice EU se nalaze u drugačijem položaju u odnosu na institucije EU u Briselu. Budući da zadržavaju nacionalni suverenitet, one se ne mogu jednako kredibilno obavezati da se neće mešati u rad finansijskih tržišta. Otuda postoji rizik da će se svaki dovoljno snažan finansijski šok unutar EU odraziti na položaj svih zajmoprimaca unutar jedne zemlje. Pretvaranje da možemo razdvojiti privatne i javne finansije moglo bi pogoršati intenzitet ciklusa finansijskog rasta i opadanja, umesto da ga ublaži.

U savremenim društvima finansije se moraju staviti u službu javnih interesa koji nadilaze logiku profitabilnosti finansijskih tržišta. Zato su finansije neizbežno politizovane – i iz dobrih i iz loših razloga. Čini se da su i konzervativni i progresivni političari spremni da prihvate tu stvarnost.

Project Syndicate, 11.12.2017.

Social Europe, 08.01.2018.

Peščanik.net, 12.01.2018.

Šta ćemo jesti u 2018?


Sa veganskom brzom hranom i orahovim mlekom koji postaju mejnstrim, još je dosta novih ukusa koje treba probati u 2018. godini, Kako zvuči, recimo, Maka u prahu? Za Gardijanovu gastro-rubriku ovom temom pozabavila se Sjuz Olbrih.

Sve donedavno (preciznije, 2016. godine), ideja za jelo stvoreno isključivo za Instagram bila bi nečuvena. Danas, situacija je manje nečuvena i skandalozna. Način na koji jedemo, naša očekivanja i ukusi prilagođavaju se” vremenu i kroz vreme”, kako se menjanju i naši kolektivni apetiti. Sa novim ukusima, uočavamo i kulturne promene. Uvođenje ukusa iz zemalja koje nikada niste posetili približavaju vam i njihove ljude, tradiciju i kulturu. Danas, trendove diktiraju ne samo Mišlenovi kuvari ili sjajni gastro-časopisi, već i onoliki ljudi što dele svoje mobilne fotografije svog, recimo, prepečenog tosta s avokadom. Evo šta ćemo (možda) jesti ove godine (a, ako sam pogrešila – poješću svoj šešir, nadam se – fermentisan).

Obroci bez mesa

Sejnsberiz (Sainsbury’s) je 2017. u svojoj ponudi imao veganske sireve, čija je prodaja nadmašila očekivanja za 300%; Uber Eats je imao porast od 400% u pretragama veganske hrane i jela, a vegetarijanska ponuda u Pret A Manger prevazišla je njihov mesni program. Sada kada smo ovlaš dotakli osnove, kao što je orahovo mleko, najintrigantnije prehrambene inovacije dolaze isprva deluju kao životinjski proteini.

Omiljene su vrste hrane koje važe za „lažno meso“, odnosno „zamenu“ za životinjske proteine. U njih spada azijski nangko, sjajan za takose (važi za najveće voće na svetu, a plod može dostići i 50kg); potom, izuzetno popularna je kokosova slanina, tj listići ovog voća spravljeni tako da ukusom podsećaju na slaninu (videti brojne izvanredne recepte, ovo je trenutno veoma popularno jelo); ne zaboravimo na tempeh (umesto soje) i sejtan (umesto glutena), koji će u 2018. godini postati još popularniji. I, dok čekaju da se na tržištu pojave „krvavi“ hamburgeri kalifornijske kompanije Impossible Foods (koja proizvodi hranu biljnog porekla ali po ukusu apsolutno identičnu hrani životinjskog porekla), britanski kupci će uskoro u Marx & Spencer radnjama biti u prilici da probaju „mesoliku“ vegansku hranu na bazi soje, nalik  “junećem mlevenom mesu u hamburgeru”, i “komadiće piletine” ili da odu do Sejnzberiza i probaju nešto novo iz linije veganskih pica i slatkiša.

Što se tiče ishrane, „Ceremonija“ je instant hit restoran u severnom Londonu koji takođe služi vegetarijansku hranu (i ima izuzetne veganske opcije); U londonskom Hekniju je restoran „Heknijev hram sejtana“ (Hackney’s Temple of Seitan), koji će uskoro otvoriti ogranak za isključivo vegansku brzu hranu; Zdrava „ugostiteljska transplantacija“ stiže s druge strane okeana, iz Njujorka u London, gde se u Kovent gardenu ovog januara otvara restoran „By Chloe“, a poznata TV kuvarica Gizi Erskin (Gizzi Erskine) i njena koleginica, nutricionista Rouzmeri Ferguson (Rosemary Ferguson) napravili su u galeri Tate Modern kulinarsku „instalaciju“ „Pure Filth“dekadentni rasadnik biljno orijentisane ishrane – trebalo bi da se u 2018. preseli iz galerije Tate Modern na tri konkretna mesta.

Cordyceps, Sinensis, jedinstveni spoj insekta i gljive, simbioza od koristi za oba člana, kod koje moljac verovatno dobija više energije, a slični simbijanti nalaze se na insektima

Cordyceps, Sinensis, jedinstveni spoj insekta i gljive, simbioza od koristi za oba člana, kod koje moljac verovatno dobija više energije, a slični simbijanti nalaze se na insektima

Gljive razne, nove, što nam dobra čine.

Još su u neolitu ljudi poznavali lekovita svojstva pečuraka. Asteci i Egipćani su cenili reiši, lekovitu gljivu koja ima svoje mesto i u kineskoj tradicionalnoj medicini – poznatija i kao pečurka besmrtnosti. Reiši je milenijumima bio poznati kineski lek, a jedna američka studija je nedavno objavila da konzumacija bilo kojih pet pečuraka dnevno može sprečiti bolesti srca, rak i demenciju. Pa ipak, ono što je manje poznato, barem u Britaniji, jesu njihove adaptogene osobine -njihova botanička svojstva koja značajno poboljšavaju sposobnost našeg tela da se prilagodi stresu.

Tu je i Kordiceps sinensis, vrsta parazitske gljive koja živi isklučivo na Tibetanskim visoravnima i planinskim prerijama Himalaja. Uz kordiceps i reiši treba spomenuti i prah čage, lekovite gljive koja kao divlja raste u visijama Škotske  (mada, tehnički gledano, ne spada u gljive). Ove tri gljive su u Los Anđelesu popularni aditivi za kafu, takođe dostupni i kao dehidrirani i prethodno pomešani sa kafom u lancu Whole Foods, kao i u “latte” formi kompanije East London Juice Company. A pečurke su zastupljenije kao umami u jelima bez mesa u restoranskim jelovnicima – pogledajte Londrino izvrsnu gljivu crnu trubu (trompette), lavlja griva, lisičarke (girolle), fermentisani jogurt i laktozno-hrskavi obrok… kao i u – zdravim, niskokaloričnim gotovim obrocima kod Marksa i Spensera… Izgleda da u 2018. godini ni na jednom meniju (opet) nema pečuraka koje menjaju stanje svesti.

East London Juice Co:Acai Frozen Bowl

East London Juice Co:Acai Frozen Bowl

Moćni prahovi

Prahovi, kao što su kakao i maka su od iskona poznati u Peruu, a zajedno sa omiljenim anti-inflamatorom poput kurkume (indijski šafran), aktivnim ugljem i zelenom „prašinom“, uključujući maku, plavo-zelene alge i moringu, biće narednih meseci zastupljeni u daleko više privatnih činija i čaša.

East London Juice Company

East London Juice Company

Pored jko dobro spravljenih alternativa za kafu, zgodno je imati ih pri ruci kod kuće. Kao što kaže Martin Morales, koji koristi različite sastojke u prahu u svojim peruanskim restoranima Ceviche, Casita Andina i Andina: “Praškovi doprinose pojačanom ukusu, teksturi i intenzitetu. U vezi kuvanja, mogu se spravljati na raznovrsne načine a takođe i izgledaju lepo.” Morales predlaže kašu od praha mače, jelo koje je parekselans slatka energetska „raketa“  – ili da svratite do njegovog restorana Andina na njegovu „silu“ (fuerza) – piće koje se servira kao doručak.

U restoranu By Chloe, prah od make je sastojak u receptima njihovih čuvenih knedlica; Essence Cuisine nudi šerpicu kinoe s moringom, a East London Juice Co sipa na svoja jela i slatkiše prah po izboru – bilo da su u pitanju vafli, čorba ili neka poslastica od čokolade.

Specijalni K-ovi: kefir, kimči, kraut (kiseli kupus), kombuha.

Frižideri u probranim radnjama na zapadu krcati su fermentisanom hranom, kako kupci, vremenom, stiču sve više znanja o zdravoj hrani. Dosad najznačajnija namirnica od gore navedene četiri je – kefir; ovo kavkasko piće je podstaknuto vrenjem bakterija (obično na bazi jogurta) i od vitalnog je značaja za uravnoteženu istočnoevropsku ishranu.

Natasha Bowes: Kefir-Smoothies

Natasha Bowes: Kefir-Smoothies

Bivša ruska klizačica Nataša Baus (Natasha Bowes) izgradila je sjajan brend koji se vrti oko ruskih tradicionalnih mlečnih napitaka, pre svega kefira. Sejnzberis lanac trgovina je ovaj „napitak kavkaskih stogodišnjaka“ stavila na sve rafove u Britaniji, a u maju uspostavila proizvodnju novog provijanta za stomak – rjaženke (rusko, beloruska-ukrajinska varijanta našeg kiselog mleka). Od prošle godine do danas, prodaja kefira na bazi vode je, takođe, porasla za 34% u lancu radnji Whole Foods. U međuvremenu, Marks i Spencer u januaru plasiraju svoj kefir.

Pored toga što je glavni deo menija u korejskim restoranima, kimči se sada može jesti u formi peciva u Caravan City, i široko je dostupan na tržištima preko Vadasz Deli-ja i Urban Fermentery, i jednostavno ga je, poput krauta, napraviti kod kuće ukoliko sledite instrukcije „Biblije za kišeljenje i turšiju“, priručnik/knjigu Šveđanke Frederieke “Fredi” Jensen  (Freddie Janssen), „Pickled“.

Fredi Jansen i njena turšija od pečuraka u marinadi od kafe

Fredi Jansen i njena turšija od pečuraka u marinadi od kafe

Kombuha, fermentisana simpatija Azijaca, Amerikanaca i Rusa izgleda da će se još više prepoznavati kao alternativa alkoholnim napicima, s obzirom na njen neodoljiv ukus koji stvara zavisnost. Ljudi koji stoje iza firme Real Kombucha, koju je upravo kupio čuveni kuvar Heston Blumenthal, vlasnik restorana “Debeli patak” (Fat Duck) kaže: Ovo piće je napokon uspelo da se otrgne od nju ejdž i hipsterskog imidža. A kad shvatite da su mnoge stvari koje svakodnevno konzumirate fermentisane – vino, pivo, jogurt – to, onda, i ne izgleda tako neobično.”

Emili Noubl, dobavljač svežih namirnica za Whole Foods se svesrdno slaže s ovom ocenom: i sama je bila motivisana otvaranjem kombuha-barova u dva ogranka, a prodaja je skočila nebu pod oblake (141% u 2017. godini)

Nove grickalice

Prema istraživanju kompanije za istraživanje tržišta Nielsen, sektor “free-from” (namirnice bez aditiva, glutena, jaja, soje, mleka, kvasca itd) je 2018. obrnuo milijardu i sto dvadeset pet miliona evra, pridobivši one koji se nalaze na eliminacionim dijetama (odvikavanju od nezdravih sastojaka u ishrani), bilo iz medicinskih razloga ili zarad promene životnog stila, ozbiljno zaposednuvši supermarkete. Ovaj trend se već može videti na policama sa grickalicama, gde klasične grickalice ustupaju mesto niskokaloričnim, veganskim i bezglutenskim proizvodima kao što je Hippeas – poslovnom poduhvatu Leonarda Dikaprija – organski “smoki” od leblebija s povrćem – kojih ima u više od 100 hiljada prodavnica – a tu je i Britanski brend Eat Real koji nudi mnoštvo grickalica koje nisu na bazi krompira; dostupne su u više od 40 zemalja. Poznati brendovi takođe su ukrstili svoja koplja u borbi za osvajanjem ovog “zdravijeg” terena (vidi: Burts’ Quinoa Crinkles, Lentil Waves). Trgovci na malo takođe prave svoje zdrave grickalice, a sarađuju sa M&S kako bi u januaru 2018. na tržište lansirali “smoki od leblebija” (Chickpea Puffs) i čips od braon pirinča, ali i sa – keljom.

Gardijan

Kuhinja i useljenici: gastro-mapa Amerike


Tajler Kauen, američki ekonomista i kolumnista na poslovnom portalu Bloomberg je pre 20 godina napisao svoj prvi etno-vodič kroz tradicionalne kuhinje useljenika koji su se obreli u Vašington di-siju. Kauen tvrdi da je „ispitivanje američke gastronomije i hrane koristan način za shvatanje koliko se ova zemlja brzo menja. Ovih dana, većina vodećih trendova je naprosto „ispod radara“ većine Amerikanaca. Kulinarski trendovi, takođe, sjajno govore o promenama navika, stavova i razmišljanja građana.

Prvi i najupečatljiviji razvoj imigrantskih restorana ogledao se u širenju kineske regionalne kuhinje. Sada su na raspolaganju kuhinje koje nude hranu iz Nanđinga, Šangaja, Ujgura, Šankija, s Tajvana i iz drugih restorana s regionalnim jelima. Ponuda na meniju restorana sa izvornim jelima iz Hunana i Sečuana je izdašna, za razliku od hiljada onih lokala koji su samo nominalno tj samo svojim imenom podvedeni kao mesta u kojima se nude jela iz ovih kineskih područja, a koji su već decenijama bili prisutni na američkom tlu. Kantonska hrana, takođe, sada poseduje neku sličnost s izvornim kineskim jelima. Značajna je realnost „na terenu“, koja je potka ovom procvatu kineske kuhinje: Kinezi su sada druga po veličini imigrantska grupa koja se doseljava u SAD, a ispred njih su još samo Meksikanci, kojima već dišu za vrat.

Filipinci su druga po veličini azijska manjina u Sjedinjenim Državama koja je, konačno, nakon niza godina „upadljive nevidljivosti“, postala uočljiva: filipinski restorani postali su  veoma aktivni i rastući deo lokalne restoranske scene. Jedan od najboljih filipino “fensi” restorana nalazi se u Aleksandriji, Virdžinija, a gostima poslužuje i takozvani „off-menu“: filipinska jela koja se ne nalaze na zvaničnom jelovniku po fiksnoj ceni, pored redovne tarife.

Zemlje koje su relativno gusto naseljene i brojčano velike sada postaju zapažene na američkoj kulinarskoj sceni, uključujući tu i Indiju i Pakistan. Još jedna brzorastuća grupa restorana u SAD dolazi od vlasnika koji su poreklom iz Etiopije i Eritreje. Ovo takođe odražava jednu dosta verovatnu buduću sliku Sjedinjenih Država kao mesta koje prikuplja neke velike i rastuće afričke populacije, uglavnom muslimana. Zapanjujuće je koliko je ova migracija uzela maha i koliko Istočnih Afrikanaca ulaže u obrazovanje ili započinjanje biznisa.

Tu je i mini-bum restorana iz Jemena, koji su, po Kauenovoj računici, peti po zastupljenosti regionalne kuhinje u SAD, dok pre 10 godina nije postojao nijedan. Ova situacija odražava prisutnost problema koji postoje u njihovim matičnim zemljama, baš kao što su neki raniji konflikti doveli mnoge Avganistance, Vijetnamce i Salvadorce u područje američke prestonice. Jemen, koji je nažalost desetkovan kolerom i zaglibljen u politički haos, predstavlja glavnu lokaciju i poprište na kojem se vodi rat između Irana i Saudijske Arabije. Ovaj sukob je, kao svoju posledicu, proizveo desetine hiljada ubijenih i raseljenih. Rat u Jemenu je jedan od najznačajnijih svetskih problema, ali se čini kao da većina američkih građana, zapravo, malo mari za to.

Suprotno od onoga na čemu će mnogi insistirati, sada je moguće jesti odličnu meksičku hranu, uključujući one takose koji se pripravljaju u izvornim meksičkim takerijama a koji danas postoje u di-siju, Severnoj Virdžiniji i okolini Merilenda. Ovo, međutim, nije rezultat nekog iznenadnog priliva meksičkih useljenika – imigrantske grupacije koja je zadugo bila nedovoljno zastupljena u oblasti Vašingtona – na gradsku scenu etno-restorana. Umesto toga, meksički migranti se asimilišu, otvarajući sve veće firme i šireći kvalitetne verzije svoje hrane u više američkih područja, baš kao što su hamburgeri i pice u jednom trenutku u prošlosti prevazišli svoje regionalno poreklo. Ovaj razvoj je u skladu sa rezultatima istraživanja, koja pokazuju da se meksički Amerikanci asimilišu brže nego što se dosad mislilo. Dakle, sledeći put kada se snobovi iz Kalifornije, Teksasa ili Arizone budu požalili na meksičku gastro-ponudu s Istočne obale Sjedinjenih Država, kažite im da je daleko bolja nego što misle.

D.C. je oblast u kojoj, takođe, neke etničke kuhinje doživljavaju pad popularnosti. Vijetnamska hrana nastavlja da prodire na tržište u Teksasu i Oklahomi, ali u srednje-atlantskom priobalnom regionu, u kojem su vijetnamski restorani dugo dominirali i bili mejnstrim, izgleda da se nalaze u blagom povlačenju. Radnje koje prodaju vijetnamske supe i Bánh mì sendviče i dalje su veoma popularne, a ta jela su sastavni deo „fusion“ kuhinje. Ipak, restorani sa punim menijem ne nose se dobro sa rivalima, tajlandskom i kineskom ponudom. Kauen se podseća na Gornji istočni deo Menhetna (Upper East Side), koji je pre nekoliko decenija imao fine i razumno autentične nemačke restorane koji su sada, međutim, mahom nestali, ​​ili su samo senka onoga što su nekada bili. U oblasti di-sija je još jedna kuhinja koja se drži stabilno – bolivijska. Ona, međutim, ne napreduje ni po broju restorana a ni po popularnosti među kupcima koji ne jedu bolivijsku hranu.

Koja se lekcija može izvući iz ove priče?

Suština je da Amerika, iz kulinarsko-gastronomske perspektive, neće postajati sve raznovrsnija do u nedogled, bilo po svojoj ponudi ili na neki drugi način. Postoje prirodne granice za ove procese, a neki se sami vraćaju jer se imigranti ili asimilišu ili pak dosegnu (ponovni) uticaj na širu američku kulturu. Opšte uzev, na gastro-tržištima je u poslednjih 10 godina, po Kauenovom mišljenju i proceni,  najveći razvoj postignut u zastupljenosti visokokvalitetnih hamburgera i pica, svih cenovnih razreda i stilova, a ne kuhinje koje su sobom doneli doskorašnji imigranti.

Koje su ostale pouke vezane za regionalne kuhinje u Americi?

Kineski i meksički restorani izgledaju dobro pozicionirani za širenje najvećeg uticaja na američku trpezu u narednih 10-20 godina. Obe su zemlje mnogoljudne i raznolike po ponudi tradicionalnih regionalnih jela a Meksiko, uz to, prednjači nad ostalima jer je američki „prvi komšija“. Afričke kuhinje, kao i filipinska, obe iz mnogoljudnih područja sveta, poboljšavaju svoju poziciju na američkom tržištu, pa i te brojke napokon zadobijaju na težini. „Volim hranu sa Farskih ostrva, ali se u njoj ne nazire budućnost američke kuhinje“, kaže Kauen.

Uzgred,   ukoliko uzmemo u obzir neto kretanja, odnosno podešavanje statistike i pravog broja Meksikanaca koji se vraćaju kući, moguće je da Kinezi predstavljaju gastronomsku silu koja će u budućnosti najviše uticati na američku scenu.

Bloomberg

Koje su naše najveće zablude o ekonomiji?


Mladi ekonomista je u poseti klijentu radi prezentacije. Klijent hvali njegov ručni sat, uz molbu da mu ga ustupi na trenutak. Polaskan, ekonomista mu odobrava.

Nakon što ga je pogledao izbliza, klijent mu se nasmeši: “Mislim da je vreme na vašem satu netačno.”

Ekonomista mu, šokiran, kaže da je to nemoguće.

Zatim objašnjava klijentu kako se, svake noći, njegov sat sinhronizuje sa atomskim časovnikom. Opisuje mu kako je atomski sat izuzetno tačan jer se zasniva na složenoj fizici koja se dotiče moći atoma. Potom mu elaborira kako mu satelitski signali pomažu da svoj sat sinhronizuje s atomskim, a da se za sam proces sinhronizacije i podešavanja koriste ispravni i čvrsti matematički modeli, koji čak uključuju i Ajnštajnovu teoriju relativnosti.

Ekonomista potom izvlači parče papira i otpočinje da piše seriju jednačina i dijagrama kako bi klijentu podrobnije objasnio ove stvari. Konačno, ekonomista samouvereno završava izlaganje, ukazujući klijentu na svoj papir s ispisanim dokazima: “Čitav dokaz je ovde – nema načina da je moj sat netačan.”

Klijent ništa ne progovara.

Nakon dugog ćutanja, ekonomista se nasmeši: “Vidim da ste impresionirani mojim znanjem fizike. Želim da vam kažem da su moji ekonomski modeli zasnovani na sličnoj strogoj matematici i teoriji. Mogu vas uveriti da su ovi modeli tačni koliko i moj sat.”

Usledila je stanka.

“To me brine”, konačno promrmlja klijent. “Toliko ste impresionirani vašim teorijama i matematičkim formulama da ste zaboravili da na vašem satu promenite vremensku zonu kada ste došli ovde. Uljudno sam pokušavao da vam nagovestim da ste na ovaj sastanak zakasnili sat vremena, pošto vaš časovnik niste podesili na lokalno vreme.

“Ako su vaši ekonomski modeli tačni koliko i vaš sat, onda smo u nevolji.”

Modeli čine da pretpostavke postanu jednostavnije i objasne stvari koje su složenije. Pretpostavke koje se koriste za modelovanje teorija često su nerealne, ali mogu pojednostaviti stvarnost kako bi nam pružile korisne uvide. Zbog toga, kada su projektovani i pravilno upotrebljeni, teorijski modeli mogu biti sjajna stvar.

Ponekad, međutim, matematička i teorijska strogost koja stoji iza teorijskih modela prouzrokuje u nama lažni osećaj poverenja u njih. Ovo nas može navesti da, uljuljkani, prenebregnemo kako i sami teorijski modeli funkcionišu isključivo unutar svojih granica, kao i da zaboravimo na nužnost redovnog preispitivanja pretpostavki koje stoje iza tih teorija.

Najveće zablude o ekonomiji često se javljaju onda kada se previše oslonimo na ekonomske modele zasnovane na pogrešnim pretpostavkama. Takve greške mogu rezultirati ozbiljnim problemima, recimo, u pogrešnom vođenju ekonomske politike koju sprovodi vlada neke zemlje, ili katastrofalno pogrešnim ulaganjima na finansijskim tržištima.

John Soroushian, NYU MBA worked at Brookings, the Fed, and Treasury

Kako pomiriti ljude i robote?


U narednim godinama, gotovo svi aspekti naših ekonomija i privreda biće preobraženi automatizacijom. Istorija i ekonomska teorija ukazuju na to da su strahovanja od tzv. “tehnološke nezaposlenosti”, termin koji je Džon Mejnard Kejnz uveo u ekonomiju skoro pre jednog veka, neutemeljena.

Inteligentne mašine transformišu način na koji proizvodimo, radimo, učimo i živimo širom sveta. Gotovo svaki aspekt naših ekonomija će se radikalno promeniti.

Glavne logističke kompanije i pojedinačni vozači koriste nove tehnologije za optimizaciju svog planiranja rute. Kompanije kao što su BMW i Tesla već su izbacile na tržište auto-pilot funkcije u svojim automobilima, koje se proizvode uz pomoć sofisticiranih robota. Associated Press koristi veštačku inteligenciju kao asistenta pri pisanju vesti. 3D štampači se koriste za proizvodnju rezervnih delova – kako one za mašine tako i za ljude. AT&T, u saradnji sa kompanijom Udacity nudi online “nano-struke” u analizi podataka („nanodegrees“) Dronovi već dopremaju zdravstvenu opremu i lekove na udaljene lokacije u siromašnim zemljama. (Nanodegree, strukovni kursevi koje obezbeđuju kompanije Udacity i AT&T, između ostalih, predstavljaju sertifikacionu mrežu obučavanja od 6-12 meseci (10-20 sati nedeljno) po ceni od 200 dolara mesečno. Cilj je podučavati se osnovnim veštinama programiranja koje će vas kvalifikovati za početne programerske i analitičke pozicije u kompanijama kao što je AT&T)

Ove izvanredne nove tehnologije obećavaju veću produktivnost, veću efikasnost i veću sigurnost, fleksibilnost i udobnost. Međutim, one takođe podstiču i strahove zbog svog uticaja i efekata koje mogu imati na “ljudske” strukovne profile, poslovne veštine i – plate. Ovi strahovi su dodatno podgrejani skorašnjim studijom Karla Fraja i Majkla Ozborna (Carl Frey, Michael Osborne) sa Univerziteta u Oksfordu, kao i onom koju je sačinio McKinsey Global Institute (MGI); u obe studije iznosi se stav da bi se veliki broj radnih mesta, kako u zemljama u razvoju tako i u razvijenim zemljama, tehnički, mogao veoma brzo automatizovati. Istorija, kao i ekonomska teorija, međutim, ukazuju na to da je zabrinutost usled porasta tehnološke nezaposlenosti – nastale prodiranjem tehnologije po svim dimenzijama i frontovima, izraza koji je još ekonomista Džon Mejnard Kejnz (John Mainard Keines) skovao pre gotovo jednog veka – mogla biti bespotrebna i pogrešno postavljena.

U budućnosti, baš kao što je to bio slučaj i u prošlosti, tehnološke promene će verovatno uvećati produktivnost i prihode, ujedno povećavajući potražnju za radnom snagom. Dodajmo uz to i da će se pad cena i poboljšanje kvaliteta, kao i potražnja za robama i uslugama, takođe uvećati. Mnogi od danas stvorenih i “friških”profila zanimanja nije se čak moglo ni zamisliti, baš kao što je tek mali broj onih koji su pre jednog veka bili u stanju da predvide kako će razvoj automobilske industrije i masovnog saobraćaja doprineti razvoju motela i drive-in  restorana.

U svom novom izveštaju, McKinsey Global Institute zaključuje da je, po jednom umerenom scenariju, brzina i širina proboja automatizacije obima oko 15% današnje svetske radne snage jednaka poslovima za 400 miliona radnika koji bi mogli biti ukinuti između 2017. i 2030. A brži tempo automatizacije bi izazvao i daleko veća pomeranja na tržištu rada – u korist mašina a na štetu čoveka.

Dobra vest je da cje, kao rezultat planiranog povećanja potražnje za robom i uslugama – pre svega usled povećanja prihoda, rastućih zdravstvenih potreba nastalih starenjem stanovništva i ulaganja u infrastrukturu, energetsku efikasnost i obnovljive izvore – prilično izvesno da bi se stvorilo dovoljno novih radnih mesta kako bi se kompenzovali gubici radnih mesta. Novi poslovi će se, međutim, značajno razlikovati od poslova koji su nestali usled automatizacije, uz nametanje tereta bolnih troškova tranzicije na radnike, preduzeća i društvene zajednice.

U zavisnosti od brzine automatizacije, 75-375 miliona radnika ili 3-14% globalne radne snage biće primorano da se do 2030. godine prekvalifikuje i svoja zanimanja prebaci u druge, nove strukovne profile. U Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim ekonomijama, gde se automatizacija po svemu sudeći brže odvija, 9-32% radne snage će možda morati da promeniti svoja stručna zanimanja i veštine povezane s njima.

Svi su izgledi da se u ovim zemljama smanjuje broj radnih mesta u preovlađujućim kategorijama zanimanja – kao što su ona u direktnoj proizvodnji ili rutinski, administrativni poslovi koji zahtevaju srednjoškolsko obrazovanje, dok će se zapošljavanje u kategorijama zanimanja poput pružanja zdravstvenih usluga i nege, obrazovanja, građevinarstva ili menadžmenta, kao i radnih mesta koja zahtevaju fakultet ili napredni stepen, povećati.

Prema jednom nedavnom istraživanju, većina Amerikanaca zabrinuta je da će automatizacija povećati nejednakost u prihodima. Njihova zabrinutost je, izgleda, opravdana. Pošto mnoga zanimanja sa srednjom platom podležu automatizaciji, polarizacija prihoda u Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim zemljama će se verovatno nastaviti. Ukoliko radnici, koji su usled automatizacije izgubili posao, ne mogu brzo da nađu novi, povećava se nezaposlenost, uz potiskivanje nivoa plata nadole.

Dakle, šta se može učiniti kako bi se ubrzao i olakšao prelazak iz jedne u drugu struku  (tj prekvalifikacija), na koji će ljudi, usled masovne automatizacije, biti prisiljeni? Za početak, fiskalna i monetarna politika, potrebne da bi se postigli održivi nivoi agregatne tražnje za zaposlenima s punim radnim vremenom, sada su na kritičnom nivou. Politike za unapređenje ulaganja u infrastrukturu, stanovanje, alternativnu energiju i brigu o mladima i starim licima mogu podstaći ekonomsku konkurentnost i inkluzivni rast, dok, za to vreme, stvaraju milione radnih mesta u zanimanjima koja u budućnosti mogu doživeti ekspanziju, a ne gašenje, prouzrokovano automatizacijom.

Drugi odgovor na potencijalni gubitak poslova u budućnosti mora biti dramatično proširenje i redizajn programa obuke zaposlenih. Tokom protekle dve decenije, u većini zemalja OECD-a pali su izdaci vlade za obučavanje u novim veštinama i prilagođavanje novim zahtevima na tržištu rada. To je u Sjedinjenim Državama takođe u sadejstvu sa značajnim padom troškova poslovanja namenjenih prekvalifikaciji.

Ovi trendovi se nužno moraju preokrenuti. Doživotno učenje treba da postane realnost svih zaposlenih. Poslovi će se stalno menjati, dok će mašine, za to vreme konstantno preuzimati neke naše poslove i zadatke, a ljudske aktivnosti zahtevaće od nas neke stalno nove, drukčije veštine. Analiza MGI-a pokazuje da će kognitivne sposobnosti višeg nivoa – kao što su logično razmišljanje, veće komunikacijske veštine i poboljšane društvene i emocionalne veštine – postati sve važnije, dok mašine već danas preuzimaju naše rutinske operacije koje su sada uobičajene na radnom mestu – uključujući i kognitivne zadatke poput prikupljanja podataka i obrada.

Za zaposlene koji imaju srednje radno iskustvo, sa decom, hipotekama i drugim finansijskim obavezama, biće neophodna obuka čija se dužina meri nedeljama i mesecima – a ne godinama. Biće, takođe, neophodna i finansijska podrška za takvu obuku. Slanje ljudi na dvogodišnje školovanje potrebno do diplome – i to o sopstvenom a ne o trošku kompanije –  nije valjan odgovor na ovaj izazov.

Umesto toga, nano-struke i dosad stečena iskustva će, po svemu sudeći, u budućnosti igrati važnu ulogu. Stručna praksa u nemačkom stilu – koja kombinuje rad u učionici i praktičan rad, i koja učenicima omogućava da zarade platu tokom školovanja mogu se ispostaviti kao značajna rešenja čak i za radnike srednjih godina koji su u tranziciji. Saradnja između kompanija i obrazovnih institucija, kako AT&T (u čijem upravnom odboru radi jedan od autora), Starbucks, kao i druge firme, pokazuju da su u stanju da radnicima pruže nove strukovne veštine ili poboljšanje starih, za kojima je sve veća potražnja.

Možda su neophodni poreski i drugi podsticaji koji bi ohrabrili veća poslovna ulaganja u obuku radne snage, posebno malih i srednjih preduzeća. Vlade će, takođe, morati da ponude univerzalne i prenosive socijalne pogodnosti poput zdravstvene zaštite, brige o deci i penzionog osiguranja, kao i podrške tranziciji radnicima koji su prisiljeni da često menjaju poslove, zanimanja i poslodavce. Švedski saveti za sigurnost radnih mesta, kojima upravlja privatni sektor i koja se finansiraju iz poreza na zarade za kompanije, pružaju radnicima isključenim iz radnog procesa sveobuhvatan paket podrške za dohodak, obuku, učenje i procenu kod socijalnog radnika.

Kao i tehnologije koje su postojale u prošlosti, i automatizacija danas obećava veliko povećanje produktivnosti, i od koje će koristi imati pojedinci, zajednice i društva. Ali, za milione radnika, put ka budućnosti u kojoj je automatizacija sve dominantnija može biti dug i težak. Na nama je da napravimo političke i investicione izbore koji mogu olakšati tranziciju i smanjiti njene troškove, kao i osigurati da se dobit od prihoda ravnomerno raspodeljuje.

U Danskoj, recimo, maksimalna automatizacija i robotizacija doveli su i do pomeranja strukovnih profila, rasta nezaposlenosti nema, a potražnja za “novim” vrstama poslova nezadrživo raste. Danski model mogao bi biti samo početak jednog šireg, globalnog trenda. Problem je, zapravo, u “kašnjenju”, tj permanentnom zaostajanju procesa preobuke, dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Permanentno zaostajanje moglo bi se, barem donekle, preduprediti ili ublažiti “obukom unapred”, odnosno, obukom koja bi se sprovodila tokom perioda u kojem nove mašine još uvek nisu uvedene u proizvodni proces. Ovo, međutim, značajno povećava troškove automatizacije i osavremenjivanja radnog procesa.

 

Project Syndicate

Pesnikova olovka


Poznavao sam jednog pesnika koji je mogao da piše pesme samo patrljkom grafitne olovke. Ništa drugo mu nije valjalo. Porodica i prijatelji kupovali su mu nalivpera, hemijske olovke, pisaće mašine i leptope, ali je on to držao podalje od sebe. „Kao kad biste psu poklonili ručni sat za Božić“, rekla je njegova žena. Radovao se samo drvenim grafitnim olovkama. „Zašto?“ pitali su ga prijatelji. Zato, objašnjavao je on, što samo olovku možeš da izgrizeš do patrljka dok smišljaš šta ćeš sledeće napisati. Nije koristio ni blokove, sveske ili fini papir za pisanje. Više je voleo koverte od starih računa i poleđinu letaka koji se dele na njujorkškim ulicama kao reklame za brze zajmove, salone za masažu, razne vidovnjake i ogromna sniženja propalih firmi, ali su jednako mogli da posluže i jelovnik restorana ili bankarska potvrda.

Ima još nešto! Voleo je da piše pesme u kuhinji dok njegova žena kuva. Staviti ga u sobu s terasom koja gleda na francusku rivijeru, ili u planinsku kuću u švajcarskim Alpima bilo bi rasipanje novca jer ga prevelika prirodna lepota uspavljuje. Ali čim bi začuo da njegova žena u kuhinji gnječi beli luk ili secka peršun, njegova Muza bi se pojavila. Domaće supe, gulaši, pržena šunka i kobasice na roštilju imali su isto dejstvo. Lirska pesma je kao prvoklasna kuhinja: zahteva osetljiv nos i znalačko korišćenje začina. Od mirisa koji su lebdeli u vazduhu usta bi mu se napunila pljuvačkom, oči bi mu zasuzile i odmah bi pošao da uzme olovku i nešto po čemu se može pisati, a i jedno i drugo je držao u kuhinjskoj fioci pored velike zalihe čačkalica. Onda bi sebi sipao čašu crnog vina i seo. Bilo mu je potrebno da polako ispije jednu čašu ili možda dve. Izbegavao je da popije celu flašu jer bi od toga postao sentimentalan i umesto da piše poeziju, poželeo bi da peva pesme iz mjuzikla i italijanske operske arije.

***

Voleo je da piše grafitnom olovkom zato što mu je rukopis onda bio vrlo nečitak. Tako nikad nije morao da se stidi onog što je napisao. Kasnije bi se udubio u škrabotine i pokušao da odgonetne šta je to, za ime boga, rekao. Kad nije imao sreće, zatražio bi pomoć od svoje žene. Ona ga je neprestano iznenađivala divnim rešenjima koja su zvučala bolje nego išta što je napisao u svojoj glavi. Spoj realnog i zamišljenog – zar poezija nije upravo to? Kako su prolazile godine, više nije mogao da se seti šta je njegovo, šta njegove žene, a šta pripada onim njenim božanskim smesama koje su se krčkale na šporetu; neke od njih su, istini za volju, bile autorke njegovih pesama koliko i on sam. To je prava saradnja, govorio je sam sebi. Radimo zajedno kao dvoje ludih naučnika u filmu strave i užasa koji provode dane i noći nad epruvetama u laboratoriji i viču na psa Igora da umukne i dopusti poštaru da u sanduče ubaci pregršt pisama kojima ih pesnički časopisi obaveštavaju da su opet odbijeni.

***

Ko je taj idiot? verovatno se pitate. Ja, naravno. „Da li biste mogli da opišete svoj proces pisanja?“ Tako gnjave pisce i druge umetnike ovih dana. Pitaju li svetskog šampiona u jedenju viršli kako trenira? Verovatno. Poznati ste širom sveta po svojim skulpturama od putera, gospodine; vaša remek-dela privlače pažnju vodećih muzeja u zemlji i svetu: da li ste svojeručno mlatili puter za čuvenu Madonu u suzama ili ste ga kupili u obližnjoj samousluzi? Ako kaže da je sam pravio puter, zatražiće da upoznaju kravu koja je dala mleko i da se svi zajedno slikaju pored skulpture.

***

Pošto pesnici, ako su pošteni, retko znaju odakle dolaze njihove pesme ili kako su ih tačno sklopili, moraju da iscede objašnjenja iz sopstvene biografije, književnog žargona i pomodnog psihoblebetanja da bi zadovoljili svoju publiku. Nisu uvek morali to da rade. Niko takva pitanja nije postavljao T. S. Eliotu ili Robertu Frostu. Sećam se jednog čuvenog pesnika iz moje mladosti: sedeo je na stolici, a oko njega su klečali studenti koji su ga netremice gledali dok je čačkalicom čistio nokte, vrlo temeljno i u potpunoj tišini.

***

Kad je moja majka bila u dubokoj starosti i živela u domu, jednog dana, pri kraju života, upitala me je da li još pišem poeziju. Kad sam joj priznao da to još radim, pogledala me je zapanjeno. Morao sam da ponavljam svoj odgovor sve dok nije prevrnula očima verovatno pomislivši: Ovom mom sinu uvek je falila neka daska u glavi. To me je podsetilo kako je u vreme kad sam bio dečak govorila komšijama da njen smušeni sin uvek krišom nešto škraba. Pokušavala je da virne preko mog ramena – i drugi članovi porodice su to radili – a ja bih se onda uvukao u krevet i pokrio preko glave. Kad bi me upitali šta tu radim, ćutao bih ili bih dreknuo „Ništa!“ Jednom je pretražila moj krevet dok sam bio u školi i našla patrljak olovke pod mojim jastukom. Drugi put kad je to uradila nije našla baš ništa. Sve to mi je ona sama kasnije pričala.

Ja se ne sećam ničeg sličnog i nemam pojma o čemu je govorila.

***

U doba kompjutera i smartfona, kada drvenim olovkama preti istrebljenje, budite ljubazni i obzirni ako slučajno nađete patrljak olovke u nekoj javnoj biblioteci ili u mesari koja je će uskoro biti zatvorena zbog bankrota. Budite sigurni da on ima istoriju. (Svi je oni imaju.) Ako ste dobri Samarićanin odnesite olovčicu kući i pohranite je na sigurno mesto u svojoj sobi, pa će vam jednoga dana kada budete dokoni, iznesete je iz skrovišta i nežno položite na dlan, ispričati priču o svom životu.

Čarls Simić, The New York Review of Books, 03.12.2017.

Peščanik.net, 13.12.2017.

Bitkoin, kao u bajci (samo bez srećnog kraja)


Bogatstvo na đubrištu.

Izgubljeni bitkoin novac jednog Amerikanca danas vredi 75 miliona dolara – i 200 hiljada tona smeća pod kojim se ovaj virtuelni novac nalazi.

Šteta. Mučeni Džejms Hauels (James Howells) imao je 7.500 bitkoina… ali su oni izgubljeni, negde na deponiji u Njuportu, donosi magazin Wired.

Kako biste se osećali, i kako to izgleda kada izgubite 75 miliona dolara u bitkoin virtuelnoj valuti? Džejms nastoji da ne razmišlja o ovome, trudeći se da ga to ne dotiče. On, strogo govoreći, zna gde su njegovi novčići – oni su zapreteni ispod jedne planine: ispod 200.000 tona smeća na deponiji u Njuportu, Južni Vels.

Vratimo se na tren u 2009. godinu; Hauels je podesio jedan svoj stari laptop za rudarenje bitkoina – u vreme pre nego što nam je bio potreban specijalizovani hardver – što ga je napokon dovelo do uspeha: kripto-rudarenjem Džejms je uspeo da prikupi 7.500 novčića. Kasnije je rasturio svoj Dell M1710 na delove koje je prodao na sajtu e-Bay, ali je „kasicu-prasicu“ tj. hard disk sa šifrovanim podacima ostavio u fioci – za slučaj da bitkoinu ikada „svane“ pa mu poraste vrednost. Četiri godine kasnije, jednog baksuznog dana, Džejms je u jednom trenutku naprosto zaboravio na svoju digitalnu kolekciju novčića prikupljenih u računarsku memoriju. Tako je, tokom čišćenja kuće, ovaj disk slučajno završio u kanti, najverovatnije skončavši na deponiji u Njuportu.

U to vreme, njegov bitkoin je već vredeo milione dolara. Zahvaljujući vrednosti digitalne valute koja se vinula nebu pod oblake – bio je to skok od 300 na 1.000 dolara u 2013. godini – na više od 10.000 dolara početkom decembra 2017., došlo je do toga da njegova gomila novčića u ovom trenutku vredi 75 miliona dolara.

Zašto Džejms danas ne prekopava smeće? Ili, zbog čega ga ne biste, zarad ovakve stvari, baš vi prekopavali? Veće okruga Njuport to neće dopustiti – opasno je i teško. Hauels je magazinu Wired mejlom objasnio par činjenica: “Ja, zapravo, nisam ni krenuo u potragu za hard diskom jer još uvek nisam dobio dozvolu koja bi mi takvo šta omogućila, uprkos tome što sam želeo da iz svog džepa finansijski podržim pretragu, i pored svih napora da u više navrata zainteresujem/ angažujem ljude iz lokalnog Saveta okruga Njuport” (što bih im takođe platio). Kopanje po deponiji nije tako jednostavno kao što je kopanje neke rupe u zemlji”. Ono bi zahtevalo kopače plaćene da to urade, dosta stručne pomoći i, kako kaže Hauels, biti prvi koji takva iskopavanja izvodi a da nisu povezana sa krivičnom istragom. Naime, nekada je u Britaniji – mada su i u Sjedinjenim Američkim Državama činjeni takvi napori – postojao jedan svetski zapažen pokušaj “rondanja po đubrištu”, kako bi se povratile odbačene kasete na kojima je bio snimljen softver legendarne Atarijeve video-igre, „Vanzemaljac“ (E.T.).

Glasnogovornik Gradskog veća Njuporta rekao je da ih je Džejms u jednom trenutku kontaktirao, „ jer postoji mogućnost izvlačenja dela računarske opreme koji sadrži bitkoine”. Međutim, troškovi kopanja deponije, skladištenje i tretman otpada koštali bi na kraju milione dolara, dok bi ovakvo kopanje takođe izazvalo “ogroman uticaj na okolinu”. Uz sve te gomile novca, potrebne za sprovođenje potrage, sasvim je prirodno to što  nema garancije da bi se hard disk mogao pronaći, kao i da li bi sam disk– čak i da bude pronađen – uopšte mogao da ponovo funkcioniše.

Deponija sadrži oko 350.000 tona otpada, a svake godine bude joj pridodato još 50.000 tona, rekao je portparol. “Verovatno je da bi hardver pretrpeo značajnu koroziju i bio bi galvanizovan usled prisustva otpadnih voda i gasova”, dodali su.

Troškovi izraženi u milionima dolara, opasni uslovi rada i situacije, a bez ikakvih garancija da će akcija uroditi plodom… ali, kakva bi to nagrada bila ukoliko bi ga pronašli (pa još i da je u dobrom stanju). Hauelsu na ruku ide to što se Gradsko veće Njuporta u 2017. godini suočilo sa budžetskim dubiozama – šef Veća upozorio je da će oblasni porez na troškove  Veća Njuporta porasti usled smanjivanja obima javnih servisa – a Hauels veruje da će bitkoin na kraju vredeti toliko da čelnici njuportskog okruga neće imati drugog izbora nego da mu obezbede dozvolu za potragu. “Očigledno da bi dobili baš dobar procenat „ulova“, u vidu poklona ili donacije.

Ako vas ova priča nadahne da s ašovom pod miškom uhvatite prvi voz do Njuporta, nemojte posle reći da niste bili upozoreni: pored realnih opasnosti od nekontrolisanih količina đubreta i zaraze, deponija nije otvorena za javnost a “bilo koji potencijalni lovac na blago” počinio bi krivično delo, poručuju iz Saveta. Napor potreban za pronalaženje ovog hard-diska krcatog virtuelnim novcem samo znači da ćete sigurno biti primećeni od strane osoblja zaposlenog na deponiji.

Hauels je još uvek prisutan u javnosti povodom ovog slučaja, tako da lako može proveriti da njegovi bitkoin novčići još uvek nisu pronađeni; ako pronađete hard disk, imajte na umu da su podaci šifrovani, tako da će vam, u svakom slučaju, zatrebati njegova pomoć. “Ako ikada budu pronađeni, ja ću sigurno saznati za to”, kaže on. “Pomalo podseća na situaciju kao kada biste gledali stanje vašeg bankovnog računa na kojem su desetine miliona dolara, ali nijedan dolar ne možete potrošiti.” A ukoliko sumnjate da Džejms i dalje gaji dobar humor u celoj ovoj priči, on prati tu izjavu sa “puno smeha“ (lol).

Hauels uredno proverava cenu bitkoina, ali ne zbog toga što mu ovo blago fali u džepovima. “Imam višekratne tikere koji rade sa cenama u različitim fiat valutama. (Fiat novac je valuta ustanovljena kao novac vladinim propisom ili zakonom; nekonvertibilni novac kojeg je vlada proglasila legalnim, a nema nikakvog materijalnog pokrića). To, međutim, nije zato što sam opsednut cenom mojih izgubljenih kovanica”, rekao je on. “Još uvek sam aktivan u bitkoinskom prostoru i još uvek sam uključen ne samo u bitkoin već i u ostale kriptovalute svakodnevno radeći ih promovišem, tvitujem, trgujem, razvijam ih, istražujem, učim.” Predmet njegovih trenutnih interesovanja je Bitcoin Cash, što je rezultat avgustovskih „hard fork“ aktivnosti (apgrejda protokolskog bitcoin softvera). Džejms ima mnogo toga što bi rekao u jednoj „post fork“ raspravi, ili o budućnosti digitalnih valuta – daleko više nego što je priča o svojim izgubljenim bitcoin novčićima. Hardfork: termin vezan za kriptovalute, bitcoin i blockchain. Radikalna promena u protokolu koja čini prethodno nevažeće blokove/transakcije valjanim, ili obrnuto, i kao takav zahteva da se svi korisnici (u slengu: “čvorovi” to jest “nodovi”) nadograde na najnoviju verziju protokolskog softvera).

Da su sreća i sudbina hteli da Džejms pristupi svom digitalnom bogatstvu, koje i dalje leži na smetlištu, on bi,  veruje, ipak nešto od toga dosad prodao, delimično i kako bi uložio u konkurentske kripto-valute.

“Ko bi to znao… ruku na srce, verovatno bih prodao 30% ili 40% od ukupne količine koju sam dotad „iskopao“, na cenu od oko 1.000 dolara koju je bitkoin dostigao te 2013. godine, a dobijeni novac bih uložio u imovinu i druge virtuelne valute kao što je Ethereum, dok bih ostatak (i dalje) čuvao u bitkoinu”, kaže on. “Sa sigurnošću znam da ih ne bih (sve) prodao jer verujem da će cena bitkoina na dugi rok biti daleko viša od 10.000 dolara. Čak je i 100.000 dolara konzervativna procena i brojka.”

…Ukoliko se to ikada desi, njegovi nedostajući bitkoin novčići vredeće 750 miliona dolara – što bi moglo biti dovoljno da napokon privuče pažnju gradskih otaca Njuporta.

Wired

Start-up podvig: Nemački FlixBus preuzima američki Greyhound


Nemačka start-up firma planira da „ukrsti koplja“ sa Grejhaundom i drugim autobuskim prevoznicima koji se kotrljaju američkim putevima. Mala ekipa iz startapa Flixbus planira da autobus promoviše kao “reciklirano”, ponovo atraktivno i „kul“ sredstvo prevoza, piše nemački Handelsblatt.

Autobusi čuvenog Grejhaunda kotrljali su se američkim putevima više od jednog veka, tokom kojeg je ovaj prevoznik zadobio status ikoničkog američkog brenda, zauzevši trajno mesto u jednoj naciji odvajkada zaljubljenoj u otvoreni put i prevaljivanje velikih prostranstava.

A danas? Pa, nemačka novopečena autobuska kompanija FlixBus, osnovana pre samo pet godina, planira da ospori poziciju Grejhaunda kao vodećeg međugradskog auto-prevoznika na američkim autoputevima. Planirana ekspanzija poslovanja u Sjedinjenim Državama čini FliksBus jednim od najnovijih u nizu nemačkih kompanija koje nastupaju u Sjedinjenih Država – od supermarket snabdevača Lidl do start-up firme za proizvodnju zdrave hrane, HelloFresh – koji su se nedavno premestili u Ameriku, izazivajući američke kompanije na njihovom terenu.

FlixBus je osnovan 2013. u Nemačkoj, kada su se nemački propisi promenili kako bi se uklonio i zakonom zagarantovani monopolski prevoz na duge domaće relacije, posao koji je dugo vremena držao državni železnički operator, Deutsche Bahn. Ta promena je brzo dovela do rađanja nekoliko autobuskih kompanija koje nude alternativu: niskobudžetna putovanja nemačkim vozovima. FlixBus je brzo izašao iz poteškoća postavši nemački lider na tržištu, proširivši svoje poslovanje i na druge evropske zemlje. FlixBus je u 2017. inkasirao oko 40 miliona korisnika i prodaju karata vrednu stotine miliona evra.

FliksBus sada gaji nadu da će ovaj i ovakav brz rast ponoviti i u Sjedinjenim Državama. Iz ove autobuske kompanije kažu da će 2018. biti godina kada će se njihovi autobusi zakotrljati američkim drumovima, baš u trenutku kada će iskoristiti prednosti rastućeg tržišta. Prošle godine je u Sjedinjenim Državama zabeleženo 62 miliona autobusa koji su donosili novac, što je povećanje od 23 odsto u odnosu na nivo iz 2010. godine.

Grejhaund, najveća američka služba za autobuski transport sada ima 1.200 autobusa koji putuju do 3.800 destinacija širom zemlje, a kontroliše oko 31 odsto tržišta. Sa približno 18 miliona klijenata, ova kompanija godišnje ostvari prodaju vrednu oko 900 miliona dolara.

Iz nemačkog startapa FliksBus poručuju da će u SAD-u profitirati od svog ubedljivijeg poslovnog modela, koji podseća na kompanije koje nude deljenje zajedničkog prevoza, kao što je to Uber. Kao i Uber, koji radi sa nezavisnim vozačima i taksi udruženjima, ni FliksBus ne poseduje sopstvene autobuse. Umesto toga, ova firma radi sa privatnim autobuskim kompanijama na čijim je vozilima samo istaknut logotip FliksBusa.

“Saradnja sa našim partnerima u autobuskom transportu je naša strateška prednost”, rekao je osnivač FliksBusa Andre Švemlajn (André Schwämmlein), upoređujući svoju firmu sa Grejhaundom i drugim američkim kompanijama, koje u velikoj meri poseduju sopstvene autobuse. “Ovo otežava njihov poslovni model.”

Švemlajn kaže da njegova kompanija planira da preoblikuje “neurednu” sliku o međugradskom autobuskom transportu u Sjedinjenim Državama. Ideja je, rekao je on, da putovanje autobusom bude nešto više od puke „najjeftinije opcije“, ali tehnički napredna i jednostavna za korišćenje – ovo bi se delom postiglo kroz jednostavnost korišćenja aplikacije koju je ova kompanija obezbedila za pametne telefone.

Grejhaund je, međutim, uložio svoje sopstvene napore kako bi modernizovao svoju uslugu, utrošivši 15 miliona dolara za modernizaciju svoje veb-stranice i aktiviranje mobilne aplikacije u poslovanju. Grejhaund je takođe započeo svoj „offshoot“ posao tako što je napravio ogranak po imenu BoltBus, koji nudi više vrhunskih mesta za sedenje kao i WiFi pristup. Perspektivna američka firma Megabus se takođe uspostavila kao modernija, udobna alternativa Grejhaundu.

Veća konkurencija, kažu neki analitičari, znači da FliksBus neće imati lagodne trenutke tokom faze svog proširivanja posla u Sjedinjenim Državama. “Ne vidim kako bi FliksBus mogao da radi po nižim cenama nego Grejhaund ili Megabus”, rekao je Jozef Šviterman (Joseph Schwieterman), stručnjak za transport i urbanizam na Univerzitetu DePaul. Megabus se, po njemu, već smatrao aktuelnijom alternativom od Grejhaund-u, iako bi FliksBus možda imao nekog uspeha ukoliko se fokusira na manje frekventne putne rute na Srednjem Zapadu ili jugozapadu SAD, gde postoji oštrija konkurencija i potencijalno više novca koji bi se mogao zaraditi.

Sa svoje strane, rukovodioci FliksBus-a kažu da kompanija već ima dokazane rezultate ulaska na nova tržišta, brzo šireći svoje poslovanje ne samo u Nemačkoj, već i u 26 evropskih zemalja.

“Verujemo u naše šanse”, rekao je Švemlajn.

Handelsblatt

Budućnost španske gastronomije


Hrana u Španiji nikada nije bila bolja nego danas. Ni u jednom drugom trenutku svoje istorije, ova zemlja nije bila dom za ovako širok spektar restorana, pogodna za sve budžete i platne razrede – ima ih sjajnih u svakom platnom razredu, od najjeftinijih do najskupljih. Tokom 2017. godine, gastronomski vodič Michelin preporučio je čak 412 španskih restorana gde možete jesti za manje od 35 evra. Izbor je zapanjujuć, ukazujući ne samo na oporavak od ekonomske krize, već i na bogatstvo kulinarske ekspertize zasnovane na solidnim znanjima, prosperitetnom turizmu i zdravoj gastronomskoj ugledu.

“Alikante, Malaga, Galicija, Asturija, Girona, Majorca, Madrid… postoji jedna vibracija”, kaže Jose Carlos Capel, predsednik prehrambenog sajma Madrid Fusion i prehrambeni kritičar španskog dnevnika El Pais. “Svedoci smo četvrte generacije veoma mladih kuvara zaokupljenih kuhinjom koja se fokusira na sirove sastojke koji tradicionalnim receptima daje moderan tvist“.

Sveži komadi oslića tj. heka (merluza) uvaljanih u brašno čiji se višak pažljivo oduva, nakon čega se umaču u blago ulupana organska jaja. Sveže maslinovo ulje s voćnom notom, Arbequina, zagreva se do 160ºC i u njega se stavlja riba koja se prži sve dok ne poprimi zlatnu hrskavost – pre nego što se preseli u tiganj sa blago dodatim maslinovim uljem zagrejanim na 120ºC, omogućavajući mu da dobije staklastu boju – ovde ne idu prezle niti se panira sa hlebnim mrvicama. Riba se, nakon nekoliko minuta, seli u suncokretovo ulje zagrejano na 80º radi završne glazure. Komadi oslića se na kraju polažu na papirnate ubruse, koji će pokupiti višak ulja od prženja.

Miguel Cobo je proveo godine usavršavajući ovaj gastronomski klasik. Njegova porodica je 2007. godine ponovo je otvorila hotel El Valleés u Brivijeski, region Burgos, vodeći restoran koji je odavno poznat po jelima od oslića.

“Priča se da su vlasnici restorana zaustavljali kamione na putu za Madrid iz baskijskog grada Ondarroa i kupovali ribu direktno od vozača”, kaže Kobo. “Neki kažu da su je stavljali u mleko. Ali, Floren, jedan od kuvara iz te zlatne ere u koju ćemo se – nadam se – vratiti jednog dana, dao mi je precizno objašnjenje kako su to činili. Tada sam dobio svoju opsesiju da radim sa morskom ribom i oslićem.”

Dostupan tokom cele godine i očigledno jednostavan, ovo je kulinarski potpis jednog Kantabrijskog kuvara koji je 2015. otvorio svoj restoran „Cobo Vintage“, nakon što se pojavio na televizijskoj emisiji Top Chef. “Vraćamo se našim korenima. Moje kuvanje je mešavina tradicionalne hrane iz Burgosa i okoline sa nagoveštajem mora sa obala Kantabrije”, priča Miguel usred isporuke hleba, jaja i algi u kuhinju. Hiperaktivan i pun ambicija, već traži jednu prostraniju lokaciju.

“Želim mesto sa dva zasebna prostora”, objašnjava on. “Jedno gde mogu da pokažem tradicionalne temelje – pravićemo ćufte, biftek, juneću obrazinu [carrillera] i ribu – dok bi drugi prostor bio namenjen za eksperimentalnije kuhinje na kojima bi se razrađivali klasični recepti. Ničemu ne želim da kađem ’ne’. Želim da služim tradicionalnu čorbu od pasulja a takođe da ponudim i svoje deserte. “

Duh legendarnog katalonskog šefa kuhinje Ferana Adrije (Ferran Adriá’) i njegove avangardne, dekonstruirane kuhinje je veoma živ u restoranima kao što je Disfrutar u Barseloni, kojeg vode tri kuvara iz poznatog sada zatvorenog restorana El Bulli: Mateu Casañas, Oriol Castro i Eduard Xatruch, a takođe i u baskijskom gradu Mugaric (Mugaritz), u kojem Andoni Luis Aduriz pokazuje svoju kuhinjsku magiju.

Ali, prema Hozeu Luisu Kapelu (José Carlos Capel), čuvenom gastronomskom kritičaru iz španskog dnevnika El pais, španska kuhinja nalazi se na raskrsnici. “Ranije je tehnika bila ta koja se primenjivala na jelo kojim je dominirala. ‘Sferifikacija’ je dobar primer ovog trenda iz prošlosti [oblikovanje tečnosti u sfere koje podsećaju na kavijar]. Danas, tehnika je skrivena, dok su glavni protagonisti sami sastojci.”

Hoće Mari Aizega (Joxe Mari Aizega), generalni direktor Baskijskog kulinarskog centra u San Sebastijanu se slaže s ovom konstatacijom. “U stvarnosti, sastojci su oduvek bili ključ, iako je ugao ranije bio drugačiji”, kaže on. “Naglasak je bio na tehnici, mada su sastojci uvek bili visokog kvaliteta. Kuvari su čuvari dobrog proizvoda. Jednostavno se tradicija, kultura i region tretiraju sa više senzitivnosti nego u prošlosti. Poštovanje tradicije, baš kao i njena neprestana evolucija, treba da stoje jedno uz drugog, tako da novi kuvari mogu slobodno da izvode svoje interpretacije [tradicionalnih receptura].”

Davanje novog ukusa starim receptima je upravo ono što radi Viktor Membibre (23), koji radi u restoranu svoje porodice u Arguljesu (Argüelles), zapadnoj četvrti Madrida. Kada je bio mali, voleo je da gleda svog oca u uniformi kuvara i nagnutog nad štednjakom, iako on sam poprima sasvim tradicionalan izgled za fotografije, pa radije, umesto toga, u kuhinji je obično u crnoj kuvarskoj bluzi i Ikea kecelji, slušajući latinoamerički regeton (Reggaetón) i Guns N’ Roses.

Membibre poštuje sezone i tradiciju. Paleći svetla u restoranu, on kaže: “ovde je hrana oduvek bila ukusna ovde. Nije bila inovativna kuhinja – ništa takvo. Bilo je samo ukusno. “

On je, međutim, gostima ponudio jelovnik zbog kojeg je ovaj restoran i postao slavan kada su ga 1968. godine otvorili njegovi baka i deka, uz neznatne izmene, mada insistira da se teško može nazvati revolucionarnim. “Moj otac je kuvao ono što je bilo od namirnica bilo u sezoni. Gosti koji su ga posećivali dok su moj otac i deda bili zaduženi za restoran zaista su zadovoljni i danas, jer promene koje smo načinili zaista nisu bile tako velike. Inače, ne bavim se moderno kuhinjom.”

Dvanaest kuvara, predvođenih čuvenim danskim tandemom, Klausom Majerom i Reneom Redžepijem (Claus Meyer and René Redzepi) potpisali su 2004. “Manifest nove nordijske kuhinje”, zasnovan na principu da jela treba kuvati shodno već postojećoj vekovnoj tradiciji: oslanjajući se na svež, lokalni proizvod. Nakon toga, nekoliko najradikalnijih norveških kuvara otišlo je tako daleko da su iz svojih kuhinja isključivali maslinovo ulje, fua gra (foie gras) pahuljice, limun i paradajz, strogo e držeći skandinavskih lokalnih proizvoda. Taj manifest je doveo do pojave dva fenomena. Prvo, nordijski restorani postali su trendi ali – što je još važnije – dovelo je do toga da su šefovi širom sveta počeli da svoju kuhinju i jelovnik temelje na korišćenju lokalnih sastojaka.

Prema poznatoj galicijskoj kuvarici Lusiji Freitas (Lucía Freitas), fokus na lokalne proizvode je samo dobar smisa. Njen restoran, A Tafona, je bukvalno na nekoliko koraka od pijace Mercado de Abastos u Santjagu, gde je možete naći svakog dana u devet prepodne. “Srećna sam što imam takvu sjajnu ostavu (u restoranu)”, kaže ona. “Od suštinskog je značaja da se lokalni proizvođači uskoro približe nama i mi njima.” Lusija ima i povrtnjak kojeg održava njen otac, penzioner, uzgajajući u njemu začinsko bilje, paradajz i grašak.

“Uvek se uzbudim kada poslužim plavi patlidžan koja je do pre samo dva sata bio u zemlji, ili ako koristim sveže ubrani paradajz koji je još topao od sunca”, kaže ona.

Ovaj entuzijazam za lokalne proizvode je prepoznatljiv znak nove generacije kuvara. Takođe, prema Hoćeu Mariji Aizegi, rukovodiocu baskijskog kulinarskog centra, ovo je suštinska komponenta generacije koja dolazi. “Kuvar treba da vrednuje proizvode iz svoje zemlje. Skandinavci to rade već neko vreme, dok se Latinska Amerika takođe bavi kulinarstvom na ovaj način, podržavajući meni sastavljen od jela čiji su sastojci uzgajani na lokalu. Ovde u Španiji imamo širok spektar visokokvalitetnih sastojaka i sve značajniji razvoja poljoprivrede. Glavni izazov je staviti u prvi plan proizvode koji su autentični i autohtoni u toj oblasti, kako bi se održao biodiverzitet. Industrija je više usredsređena na efikasnost i profitabilnost “, kaže Aizega.

Španija se nada da je 2017. godinu završila s novim rekordom od 80 miliona inostranih turista. Prema podacima Svetske turističke organizacije, kuhinja je jedan od odlučujućih faktora kada se radi o izboru destinacije. Zapravo, apetit za nova i autentična kulinarska iskustva čine da hrana sve više prerasta u avanturu.

El Pais

Kapitalizam posle kapitalizma


Sledi prikaz knjige Paula Masona „Postcapitalism: A guide to our future“/ Postkapitalizam: Vodič za našu budućnost“, koji se pojavio na na blogu Global Inequality ekonomiste Branka Milanovića, autora ovog teksta, kao i na i veb-sajtu Peščanik.

U pitanju je veoma ambiciozna knjiga. Na manje od 300 strana Pol Mejson tumači ne samo proteklih 300 godina istorije kapitalizma i pokušaja da on bude zamenjen nečim drugim (socijalizmom), nego i pokazuje kako će se on transformisati u budućnosti i predlaže skup politika koje će olakšati tu transformaciju. Ali to nije površno napisana knjiga, kao što bi neko mogao pomisliti poredeći širinu obuhvaćenih tema i neveliki broj strana. Čitaoce ne treba da zavara ni Masonov popularni stil. Način na koji piše je možda novinarski, ali pitanja koja otvara, kvalitet rasprave i postavljeni ciljevi su prvorazredni.

Masonova knjiga se može čitati na više načina. Možemo se fokusirati na završna tri poglavlja programske prirode, u kojima on izlaže pozitivno određene ciljeve za novu levicu. Ili možemo raspravljati o autorovoj veri u ciklični razvoj kapitalizma, koji pokreću dugoročni Kondratijevljevi ciklusi (prema Masonovoj računici trenutno smo u uzlaznoj fazi petog ciklusa). Ili bismo se mogli zadržati na njegovom kratkom, ali veoma upečatljivom prikazu istorije radničkog pokreta (7. poglavlje), na jednom od retkih mesta gde se slaže s Lenjinom u mišljenju da radnici u najboljem slučaju mogu dostići „sindikalnu svest“ i da nisu zainteresovani za rušenje kapitalizma. Ili bismo mogli postaviti pitanje koliko je zaista korisno Masonovo oživljavanje Marxove radne teorije vrednosti.

Neću uraditi ništa od toga, jer je ovo relativno kratak prikaz. Ograničiću se na Masonove poglede na aktuelno stanje kapitalizma i objektivne sile koje, kako on tvrdi, neizbežno vode u postkapitalizam. Suština njegovog argumenta je u tvrdnji da, zahvaljujući delovanju mehanizama ekonomije obima, informatička tehnološka revolucija svodi granične troškove proizvodnje praktično na nulu, budući da količine kapitala i rada opredmećene u takvim proizvodima teže nuli. Zamislite elektronski nacrt predmeta koji treba napraviti pomoću 3D štampača ili softver koji upravlja radom mašine: posle inicijalne investicije u takav proizvod, tu praktično više nema potrebe za ljudskim radom, a budući da kapital (softver) ima takoreći beskonačni radni vek, udeo kapitala „opredmećen“ u svakoj jedinici proizvoda je minimalan („ideal je mašina koja traje večno ili se može zameniti bez troška“, str. 166).

Kada granični troškovi proizvodnje padnu na nulu, sistem cena više ne funkcioniše, pa otuda više ne može postojati ni standardni kapitalizam: ako je profit ravan nuli, nema kapitalističke klase, nema viška vrednosti, nema pozitivnog graničnog proizvoda kapitala, pa ni rada za nadnicu. Približavamo se svetu obilja u kome uobičajena pravila kapitalizma više ne važe. To je nešto slično svetu u kojem je temperatura pala na apsolutnu nulu ili svetu u kome su vreme i energija postali jedno. Drugim rečima, svet suštinski različit od sveta u kakvom danas živimo, a kome se, tvrdi Mason, neizbežno približavamo.

Šta kapitalisti mogu preduzeti da ne budu izbrisani iz postojanja? Postoje tri rešenja koja će poznavaocima marksističke literature iz druge decenije 20. veka, kada su se vodile slične rasprave, izgledati poznato. Prvo rešenje je uspostavljanje monopola, upravo ono što Apple, Amazon, Google i Microsoft danas pokušavaju da urade. Ekonomija se može monopolizovati i kartelizovati, kao što je bio slučaj poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka.

Drugo rešenje je proširivanje zaštite intelektualne svojine. I ponovo, gore pomenute kompanije, kao i autori popularnih pesama i Disney, upravo to i rade, i to sve agresivnije, koristeći moć državnog aparata. (Čitaoci verovatno znaju da zaštita vlasničkih prava podiže troškove po jedinici proizvoda i tako sprečava da granični troškovi proizvodnje spadnu na nulu.)

Treće rešenje je kontinuirano širenje „polja delovanja“ kapitalizma: ako se profiti u jednoj oblasti kreću ka nuli, vreme je za prelazak u neku drugu oblast, u „večnoj trci ka ivici haosa“ između rastuće ponude i opadajućih cena, ili… možemo pronaći nove stvari koje ćemo komercijalizovati i komodifikovati.

Čitaoci Rose Luxemburg će ovde prepoznati veoma sličnu ideju – da opstanak kapitalizma zavisi od kontinuirane interakcije sa nekapitalističkim načinima proizvodnje; kada ovi jednom budu iscrpljeni, kapitalizam će završiti u svetu nultog profita. Ista ideja ima još dublje korene kod Ricarda, koji je smatrao da će, ukoliko ne budu ukinute protekcionističke mere za zaštitu domaćih proizvođača hrane („Corn laws“), sav kapitalistički profit pojesti zemljoposedničke rente, što će ugušiti razvoj; ili kod Marxa, u „zakonu o tendenciji opadanja profitnih stopa“, koja je rezultat kapitalno sve intenzivnije proizvodnje.

Masonovi nalazi u tom pogledu nisu novi, ali novo je njihovo situiranje u sadašnju fazu razvoja kapitalizma i okruženje informatičke revolucije. Sva tri metoda kojima kapitalisti pokušavaju da reše problem neizbežnog pada profitnih stopa pokazali su se kao nedovoljni. Prihvatanje monopola kao načina održavanja kapitalizma u životu podrazumeva ukidanje tehnološkog razvoja. Kapitalizam bi postao „regresivan“ sistem. Malo je onih koji bi se sporili sa Masonovim stavom da treba sprečiti monopole koje danas grade Amazon i Microsoft. Isto važi za zaštitu vlasničkih prava intelektualne svojine koju je, uostalom, ionako sve teže zaštititi.

Uz tendenciju opadanja profita i nemogućnost da se vlasnička prava zaštite, jedino preostalo rešenje je komercijalizacija svakodnevnog života (novo „polje delovanja“). Tako Mason objašnjava pokušaje kapitalista da uđu na područje transakcija koje su nekada bile netržišne: da stvaraju nove robe od naših domova koje izdajemo na dan, od naših kola, našeg slobodnog vremena. Praktično svaka ljudska interakcija će morati da se komodifikuje: majke će naplaćivati jedan peni za guranje tuđeg deteta na ljuljašci u parku. Ali to, tvrdi Mason, ne može dugo trajati, jer postoji prirodna granica onoga što su ljudi spremni da prihvate u procesu komodifikacije svakodnevnih aktivnosti: „ljude koji se besplatno ljube na ulici morali bismo da tretiramo onako kako su tretirali lovokradice u 19. veku“ (str. 175).

Mislim da su Masonovi argumenti do ove tačke veoma uverljivi, ali tu sam u iskušenju da se raziđem sa njim. Njegovo objašnjenje zašto živimo u doba nezapamćene komodifikacije privatnog života je na mestu. Ali on nije u pravu kada optimistički veruje da postoje granice komodifikacije, kao i kada naglašava sve veći značaj netržišnih transakcija (besplatan softver, besplatno pisanje blogova sličnih ovome itd).

Pođimo od druge tačke. Mason preteruje u značaju koji pripisuje novim tehnologijama i novim robama koje se razvijaju zajedničkim radom i besplatno se distribuiraju. Da, mnogo toga se može dobiti besplatno, ali čak i kada je to naizgled rezultat volonterskog rada, u pozadini se krije još nešto: možete besplatno pisati kompjuterski kod ili tekstove, ali to činite da biste uticali na druge, da biste bili primećeni i konačno plaćeni. Mason je knjigu verovatno pisao besplatno; ali njen uspeh će osigurati da on bude plaćen za sledeću stvar koju uradi ili napiše. Zato je pogrešno fokusiranje na prvo uz zanemarivanje drugog.

Gde on greši u tumačenju komodifikacije? Ona nam nije samo spolja nametnuta od strane kompanija u potrazi za profitom. Mi dobrovoljno sarađujemo u tom procesu, jer su kroz dugotrajnu socijalizaciju u kapitalizmu i zahvaljujući njegovom globalnom dosegu, i otuda mimikriji onih koji nisu bili na taj način socijalizovani – ljudi postali kapitalističke računske mašine. Svako je danas mali centar kapitalističkog rezonovanja kojim se našem vremenu, našim emocijama i porodičnim odnosima određuju implicitne cene.

Krunski uspeh kapitalizma je u tome što je transformisao ili izgradio ljudsku prirodu na takav način da smo svi postali kalkulatori „zadovoljstva i bola“, „dobitka i gubitka“, čak toliko da i ako bi kapitalistička fabrička proizvodnja danas nestala, mi bismo nastavili da jedni drugima prodajemo usluge za novac: postali bismo male kompanije. Zamislite ekonomiju (naizgled sličnu veoma primitivnim ekonomijama) u kojoj se sva proizvodnja obavlja kod kuće. To bi trebalo da bude savršen model netržišne ekonomije. Ali ako bismo takvu ekonomiju dobili danas, ona bi u celosti bila kapitalistička, jer bismo robe i usluge prodavali jedni drugima: komšinica vam ne bi besplatno pričuvala decu; niko vam ne bi besplatno poklanjao spremljenu hranu; supružnici bi plaćali za seks i tako dalje. To je svet kakvom se približavamo. Zato je verovatnije da polje kapitalističkog delovanja neće imati granica, jer će uključivati sve i svakoga. „U doba kognitivnog kapitalizma fabrika je čitavo društvo“ (str. 139).

Kapitalizam će trajati veoma dugo zato što je uspešan u transformisanju ljudskih bića u računske mašine obdarene potrebama kojima nema granica. Ono što je David Landes video kao jedan od glavnih doprinosa kapitalizma: bolje korišćenje vremena i mogućnost da sve bude izraženo kroz apstraktnu kupovnu moć – sada ulazi na teren privatnog života. Kapitalistički model proizvodnje u fabrikama nam neće biti neophodan ako se svi pretvorimo u centre kapitalističke aktivnosti.

Global inequality, 29.12.2017.
Peščanik.net, 02.01.2018.

Džek Ma vs. Vašington (runda 2018)


Početkom prošlog januara, Džek Ma, osnivač kineske kompanije za elektronsku trgovinu pokušao je da napravi “prečicu” ka Trampovoj kuli u Njujorku kako bi izgradio most dobre volje sa čovekom čija su javna zapažanja uglavnom oslikavala Kinu kao kradljivca radnih mesta kojem ne treba verovati. Dve nedelje nakon posete, Maov Ant Financial Services – firma koja je 16 puta veća od PayPala – najavila je dogovor o kupovini remitera za transfer novca MoneyGram, čije je sedište u Teksasu.

Dve kompanije su drugog januara prošle godine rekle da su okončani pokušaji Ant-a da kupi MoneyGram, nakon što ova kineska firma nije dobila odobrenje od američkih zvaničnika. Očaravajući šarm kojim je Džek Ma pokušao da početkom 2017. osvoji tek izabranog Donalda Trampa nastavili su se tokom čitave prošle godine, ali ovaj pokušaj „omekšavanja“ kursa američke administracije očigledno nije doprineo razbijanju nepoverenja prema Kini koje je prisutno u Vašingtonu – a izgleda da će se to nepoverenje produbiti tokom ove godine.

Maovi napori uključivali su i pojačano lobiranje i obećanja koja su direktno išla na razuveravanje Trampa da je Kina faktor koji treba da zabrine Amerikance. Nakon što je Ma prošlog januara obećao da će svojim poslovanjem stvoriti hiljade radnih mesta u Sjedinjenim Državama, u maju je Alibaba, poslovna grupa koja se sastoji od preduzeća kao što su platforme za e-trgovinu TMall i Taobao, bila domaćin velike konferencije u Detroitu, čiji je cilj pomaganje malim preduzećima u onlajn biznisu, tj pri prodaji na internetu u Kini. U prošloj 2017. godini, prema vebsajtu OpenSecrets.org, koji prati lobiranje potrošnje sve javnog obelodanjivanja, Alibabino lobiranje u SAD je dostiglo cifru od 1,4 miliona dolara, u odnosu na milion dolara u 2016. godini i oko 400,000 dolara godišnje između 2012. i 2015. godine. Prošlogodišnje lobiranje je kao temu za diskusiju imalo “predloženu akviziciju i strane direktne investicije”, kao i problem falsifikovanja i zaštite autorskih prava vlasnika.

Ali, kako je izjavio direktor kompanije MoneyGram Aleks Holms u izjavi od 2. januara, “geopolitičko okruženje se značajno promenilo otkako smo pre gotovo godinu dana najavili predloženu transakciju sa Ant Financial. Uprkos našim maksimalnim naporima da sarađujemo sa vladom Sjedinjenih Država, postalo je jasno da Komitet za strana ulaganja u Sjedinjenim Državama (CFIUS) neće odobriti ovo spajanje.”

CFIUS, odnosno Komitet za strana ulaganja u Sjedinjenim Državama jeste međuagencijski odbor kojim predsedava Odeljenje za trezor i koji ispituje predložene poslove sa stanovišta nacionalne bezbednosti. Neuspeh ugovora kineskog Ant-a usledio je nakon što je Tramp prošlog septembra blokirao kupovinu američkog proizvođača čipova Lattice Semiconductor „zbog problema koji se tiču nacionalne bezbednosti“. Zbog, za ovu administraciju ključnih razloga, ovaj blok šalje signal o “zamrzavanju” koji je snažniji od poruke poslate objavom namere o kupovini kompanije za proizvodnju poluprovodnika Lattice.

U slučaju Lattice, sredstva koja se usmeravaju ka akviziciji mogla bi se vratiti u kinesku državnu firmu koja je javno izjavila da je jedan od njenih ciljeva bio unapređivanje kineske nacionalne sigurnosti. Osim toga, postalo je očigledno da ova vrsta tehnologije ima potencijal za vojnu primenu. Alibaba i njemu pridružene firme, poput Anta, uglavnom se smatraju privatnim kompanijama. U Kini, međutim, linije između državnih i privatnih poslova i vlasništva često mogu biti zamućene: Ant-ova finansijska runda dokapitalizacije tokom 2016. u iznosu od 4,5 milijarde dolara predvodila su preduzeća pod kontrolom države. Prošle godine je Alibaba – baš kao i druge velike kineske firme – uložila značajna finansijska sredstva u inicijative koje su zastupale vladine ciljeve, poput pretvaranja Kine u globalnog lidera u veštačkoj inteligenciji.

Republikanski predstavnici, Robert Pittenger i Chris Smith aludiraju na te zamućene linije, izražavajući strahovanja zbog ugovora MoneyGram-a u autorskom tekstu napisanom prošle godine za Wall Street Journal: “Ant Financial je, kako se izveštava, tražio način kako da pristupi banci od 2,4 milijarde mobilnih korisničkih naloga koji su u posedu MoneyGrama. Kineska vlada je značajan akcionar Ant Financiala, sa oko 15% udela. Ukoliko bi ova transakcija bila odobrena, kineska vlada bi stekla značajan pristup, kao i informacije, koje se tiču finansijskih tržišta i specifičnih međunarodnih tokova novca potrošača.”

Obe kompanije, kako teksaški MoneyGram tako i kineski Ant Financial, insistiraju da je neuspeh u postizanju dogovora o kupovini – čiji je ceh napuštanja sporazuma Ant (po svemu sudeći nepravedno) platio 30 miliona dolara – ne znači da su jednom za svagda osujećeni njihovi napori da rade zajedno. Ove firme sada planiraju “stratešku saradnju”, sa fokusom na Kinu, Indiju i Filipine, destinacije na koje mnogi radnici šalju novac.

Takve firme, koje žele da se međusobno povežu, bolje neka počnu da se navikavaju na razvoj obrta koji vodi ka rešenjima. U toku je dvostranački napor, i republikanaca i demokrata, na usvajanju zakona koji će dalje jačati CFIUS kako bi se rešila pitanja sigurnosti u sklopu kineskih i drugih akvizicija. Između 2013. i 2015. godine, Kina je činila petinu transakcija obuhvaćenih CFIUS-om, većom zastupljenošću od bilo koje zemlje. Stoga, Amerikanci drže do stava da bi jedan jači zakon verovatno značio veći broj provera i ocena budućih preuzimanja američkih firmi od strane inostranih investitora – a posebno Kineza.

Quartz, The Atlantic (2. jan 2018)

A year on, Jack Ma’s US charm offensive isn’t working in Washington

 

Kineska ekonomija: Šta očekivati u 2018?


Svaka nova godina je dobar trenutak za razmišljanja i novogodišnje odluke. Za Kinu, koja je tešku godinu prebrodila na siguran i zdrav način, i uz ispunjena obećanja vlade da će se brinuti o efikasnijoj i otvorenijoj ekonomiji, zemlja je spremna da otpočne još jedno novo putovanje.

Uprkos nekim turbulencijama na tom putu, kineska ekonomija je 2017. godinu završila daleko snažnija nego što se očekivalo: glavni rast je izvesno ispunio zacrtane ciljeve, finansijski rizici su ublaženi a tržište nekretnina se smiruje, dok ključne reforme ostvaruju stabilan napredak.

Do sada je druga najveća ekonomija na svetu pokazala da je ključni pokretač globalnog rasta. Da li će kineska uloga u svetskoj ekonomiji nastaviti da dobija na značaju, i kako će Kina ploviti kroz nemirne vode? Slede neke od ključnih oblasti na koje treba obratiti pažnju.

Dublje strukturne reforme na strani ponude

Široke strukturne reforme u Kini, dizajnirane da poboljšaju ekonomiju na strani ponude, proizvele su željene rezultate u 2017. godini, uz očekivanja da će biti još bolje i u 2018. godini.

U borbi protiv previše proizvodnih kapaciteta, što je glavni zadatak aktuelne reforme, Kina je ostvarila svoje planove za prošlu godinu, smanjujući kapacitet proizvodnje čelika za oko 50 miliona tona, kao i uglja, za najmanje 150 miliona tona.

Napredak je zabeležen i na ostala četiri fronta, uključujući smanjenje zaduženja, smanjivanje količine zaliha tj. roba koje su dostupne za prodaju, odnosno količinu materijala za izradu novih proizvoda smanjenje troškova i osnaživanje slabih veza u ekonomiji i finansijama.

Centralna ekonomska konferencija je prošlog meseca bilo mesto na kojem je Kina obećala da će nastaviti sa strukturnim reformama na strani ponude u 2018. godini, uz napore za poboljšanjem ekonomskog kvaliteta.

Nastavak regulatorne oluje – snažno uspostavljanje pravila igre

U godini koju su neki nazvali “najtežom godinom” za kinesku finansijsku industriju, vlasti su preduzele konkretne korake radi sprečavanja široko rasprostranjenih zloupotreba i malverzacija na brzo rastućem finansijskom tržištu.

Banke, osiguravajuće kompanije kao i one koje trguju hartijama od vrednosti bile su u 2017. na udaru teških novčanih kazni zbog kršenja tržišnih pravila, dok su za preduzeća čije je poslovanje vezano za internet-finansije – firme koje su jednom uspele da obezbede laku i zamašnu dobit – sada nastupila teška vremena; one se sada svojski trude da prežive pod strožijim pravilima.

I dalje je u toku demonstracija čvrsto zacrtanog stava, dok među višim liderima postoji saglasnost o potrebi daljeg sprovođenja odlučnih akcija protiv nepravilnih i nezakonitih aktivnosti u finansijskom sektoru, kako bi se sprečili rizici u poslovanju.

Iako u izjavi objavljenoj nakon ključnog ekonomskog samita nije pomenuto smanjenje zaduženja, kontrola finansijskog rizika je i dalje prioritet s obzirom da će uklanjanje velikih rizika, kako je obećano, biti jedna od tri teške bitke koje ova zemlja vodi.

Širenje rata protiv zagađenja

Nema boljeg merila od čistog i plavog neba u Pekingu ove zime, kako bi se osvedočili efekti kineskih mera preduzetih u cilju redukcije zagađenja.

Jednom i doskora retkost, plavo zimsko nebo više nije luksuz u Pekingu a razlog tome je uspešna vladina kampanja za povećanu upotrebu čistog goriva za grejanje i teške kazne protiv preduzeća koja važe za glavne zagađivače.

Kontrola zagađenja je, takođe navedena kao jedna od “tri teške kineske bitke” koje će se voditi u naredne tri godine, a cilj je značajno smanjenje emisije gasova od strane glavnih zagađivača, uz poboljšanje ukupnog ekološkog okruženja.

Da bi se ova bitka dobila, trebalo bi da napori budu usredsređeni na prilagođavanje industrijske strukture, povećanja ušteda energije i njenog očuvanja kako bi nad Kinom ponovo osvanulo plavo nebo, navodi se u rezoluciji Centralne ekonomske konferencije iz decembra 2017.

Nastavak regulisanja tržišta nekretnina

U 2017. godini, tržište nekretnina, za koje se nekada smatralo da predstavlja veliki rizik na širem ekonomskom planu, sada se smiruje i „hladi“ usred čvrstih ograničenja i neumoljive regulative, kao što su ograničenja u kupovini; intenzivirani su i zahtevi za redovnim plaćanjem, jer je vlada pokušavala da umanji neželjene špekulacije.

Sa održivim tržištem, kineske vlasti imaju za cilj “dugoročni mehanizam” za regulisanje nekretnina, kao i sistem stanovanja koji obezbeđuje snabdevanje kroz višestruke izvore, podstičući kupovinu i iznajmljivanje stambenog prostora.

U velikim i srednjim gradovima vlada će unapređivati razvoj tržišta iznajmljivanja stambenih objekata, posebno dugoročnog najma. U međuvremenu, smanjenje neprodatih stanova i dalje će biti prioritet za gradove i oblasti trećeg i četvrtog ranga.

U izveštaju Nacionalne akademije za ekonomske strategije, predviđeno je da tržište nekretninama treba da ostane stabilno i u 2018. godini, ukoliko na vidiku ne iskrsne neki veliki politički poremećaj.

Ubrzavanje reformi u državnim preduzećima

Reforme državnih preduzeća (state-owned enterprises, SOE) će tokom 2018. takođe uploviti u dublje vode, a kineska vlada očekuje da zadobiju značajniju ulogu u prevazilaženju viška kapaciteta, držeći koeficijent duga pod kontrolom i vodeći visokokvalitetni ekonomski razvoj.

Tokom 2017. godine, do 68,9 odsto centralnih državnih preduzeća učestvovalo je u reformama koje su podrazumevale uspostavljanje mešovitog vlasništva, a vlasti razmatraju planove kojima bi se ova strategija intenzivirala.

Na 19. Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine (KPK), kinesko rukovodstvo je obećalo da će dalje reforme učiniti sve kako bi državna preduzeća postala “jača, bolja i veća”, pretvarajući ih u “svetski konkurentne kompanije”.

Vlada će nastaviti sa jačim restrukturiranjem i smanjivanjem zaduživanja zamašnom i hitnom prodajom hartija od vrednosti, kao i podsticanjem eksperimenta s poslovanjem preduzeća koja su u mešovitom vlasništvu, prisutnom u više državnih preduzeća.

Otvoriti vrata još šire

Tokom 2018. biće obeležavana 40-godišnjica kineskih reformi i politike otvaranja, a kineski lideri obećali su da će kineska vrata u svet biti još šire otvorena.

U cilju unapređivanja i promovisanja jedne uravnotežene trgovine, Kina će povećati uvoz i smanjiti uvozne tarife za neke proizvode, rečeno je prošlog meseca na Centralnoj ekonomskoj konferenciji.

Da bi stranim firmama pružile veće mogućnosti na kineskom uzavrelom i prosperitetnom tržištu, uspostavljena je negativna lista za ulazak na kinesko tržište, na kojoj su naznačeni sektori i preduzeća koja su ograničena za strane investicije. Ova lista biće tokom 2018. godine uspostavljena širom Kine.

Prema izveštaju sa 19. Nacionalnog kongresa KPK. država će, takođe, dati više ovlašćenja za rad slobodnih trgovinskih zona, kao i istražiti otvaranje luka za slobodnu trgovinu.

Xinhua, 2. jan 2018

China daily

 

Finansijski mehur za laike – lekcija prva


Ovo je moralo da se dogodi kad-tad, pre ili kasnije… a bolje što se desilo pre. Naime, vrednost bitkoina naglo je pala, čime je predupređeno pucanje jednog potencijalno velikog finansijskog mehura. Pravo pitanje nije kako to da je vrednost bitkoina doživela tako nagli pad, već otkuda uopšte da njegova vrednost dostigne visine koje su iznad svake ludosti? Evo sjajne priče koja nenadmašno ilustruje uzroke svakog, a ne samo finansijskog mehura vezanog za bitkoin.

Džozef Kenedi bio je Titan sa Volstrita i otac budućeg predsednika Sjedinjenih Država Džona F. Kenedija. Legenda kaže da je Džozef svoju najvažniju lekciju o berzi naučio razmenjujući mišljenje sa dečakom koji je radio kao čistač cipela.

Jednog dana, Kenedi je otišao do dečaka da mu ovaj očisti cipele, rekavši kako će mu dati bogatu napojnicu ako ih dobro očisti. Kenedijev plan funkcioniše, a cipele izgledaju kao nove nakon što ih je momak očistio. Kenedi mu se osmehne, uz komentar da bi njegova bogata napojnica, zapravo, bila u obliku saveta, naime: da dečko “ostane u školi”.

Dečak, nimalo uznemiren time što je od Kenedija umesto napojnice dobio „samo“ savet, uzvrati mu vešću o „vrućim“ akcijama čija se vrednost na berzi utrostručila, savetujući ga da ih kupi. Dečak mu potom napominje kako su druge njegove mušterije prihvatile ovaj savet i već je svako od njih napravio malo bogatstvo. Kenedi je bio impresioniran ovom vešću, zahvaljuje momku i daje mu veliku napojnicu . ne za čišćenje cipela već za – ovaj savet.

Kenedi potom žuri u svoju kancelariju i zove svog berzanskog posrednika. Međutim, umesto što je brokeru naložio da kupi ove „dobitničke“ deonice – koje mu je preporučio čistač cipela – naređuje brokeru da sav njegov novac povuče sa berze. Iznenađen, broker ispunjava ono što mu je rečeno.

Nekoliko nedelja kasnije, dolazi do kraha njujorške berze.

Broker je zapanjen Kenedijevim “proročkim” predviđanjem, pa ga pita kako to da je znao za postojanje finansijskog mehura koji samo što nije prsnuo. Kenedi mu je odgovorio: “Znaš da si usred finansijskog mehura onda kada momak koji čisti cipele počinje da naokolo deli finansijske savete, a ljudi sa berze počnu da ga shvataju ozbiljno.”

Finansijski mehur nastaje onda kada je cena koju ljudi plaćaju za imovinu naduvana znatno iznad njene unutrašnje vrednosti. Ovo se često dešava kada ljudi obavljaju kupovinu i prodaju imovine zasnovanu prvenstveno na emocijama, glasinama i „podizanju temperature“, a ne na trezvenoj analizi ili pravom stručnom savetu.

John Soroushian radi kao predavač na Sternzovoj školi biznisa pri Njujorškom univerzitetu. Radio je u Brookings institutu, Fed-u i Američkom trezoru.

Quora

Bloomberg: Najupečatljiviji prizori 2017.


Portal Bloomberg predstavlja 100 najboljih fotografija koje su zabeležile prizore iz biznisa, tehnologije, klimatskih promena i svetske politike u 2017. Sledi preko 50 slika koje su uhvatile neke od najupečatljivijih trenutaka u godini koja je već iza nas.