Rostek-Bueti: Trampova „ekonomska zabluda“


Predsednik SAD Donald Tramp u trgovinskom sporu sa Kinom preti batinom zvanom povećanje carine. Ako se njome zbilja i razmaše, udarcima će pogoditi ne samo Kinu, već i SAD, a i druge. Za Dojče vele svoj stav iznosi Andreas Rostek-Bueti.

Nisu potrebne velike analize da bi se najnovija eskalacija Donalda Trampa i njegovih carinskih napada na Kinu okarakterisali kao „ekonomska zabluda“. Dovoljno je da se samo pročita obaveštenje Bele kuće o najnovijem povećanju kamata na uvezenu kinesku robu. „Nadam se da ćemo ovu situaciju na kraju rešiti ja i predsednik Kine Si“, citira se u tom obaveštenju predsednik Tramp, uz dodatak da on gaji veliko poštovanje i naklonost prema Siju.

U tim delirijumskim rečenicama se gotovo klinički čisto vidi jezgro problema. Situacija može biti kompleksna, može biti da će problemi dovesti do krize, tu je i međunarodni sistem pravila koji je nastajao decenijama, u kojem učestvuju sve moguće međunarodne institucije, kako bi ovakvi problemi i krize bili rešeni. No, sve to je bullshit. Stvari sada treba da reši muško prijateljstvo, pa makar svet propao.

Šteta će se osetiti

„Ekonomska zabluda“ je izraz koji potiče od potpredsednika Trgovinske komore EU u Kini Matsa Harborna. Sve i kada bi Tramp uveo carine od 25 odsto na svu kinesku robu, to bi smanjilo rast kineske privrede za samo 0,3 do 0,5 odsto. Proteklih godina je kineska privreda beležila rast od šest do sedam procenata godišnje. Pad koji bi prouzrokovale kaznene carine bio bi osetan, ali ne bi predstavljao stvarnu opasnost.

Kina poseduje državne obveznice Sjedinjenih Država u vrednosti većoj od hiljadu milijardi dolara. Dug SAD Kini je nešto veći – pominje se brojka od 1,2 biliona dolara. Naravno da Peking taj dug ne želi da upotrebi kao oružje, jer bi vrednost dolara a i obveznica mogla da dosta brzo padne. No, taj dug je neka vrsta dodatnog osiguranja.

Jer, Peking na sve veće carine Vašingtona ne može da odgovori istom merom, jer vrednost kineske uvozne robe u SAD iznosi 505 milijardi dolara, dok vrednost robe iz SAD koju uvozi Kina iznosi 130 milijardi.

Ne treba misliti samo na privredu

No, o čemu se ovde zapravo radi? Šta je ovde bitno za Evropu? Iza kineskih investitora se krije ruka države, a iz izveštaja trgovinske komore EU u Pekingu je jasno da se preduzeća iz EU žale da se u Kini stalno daje prednost državnim firmama, da je tamo slaba zaštita duhovne svojine i da je prodiranje na kinesko tržište izuzetno teško.

Kineska država je partijska diktatura. Tu i tamo nije naodmet setiti se toga. To je kompleksan sistem pun protivrečnosti, i sigurno je da nije „čista demokratija“. Evropa mora da utiče na sprovođenje potrebnih reformi u Kini, a to je dug i naporan put. On mora biti popločan međunarodno važećim pravnim normama, sve uz pomoć Svetske trgovinske organizacije. U to spada i oprezno i tiho jačanje onih snaga u zemlji kojima je važnija unutrašnja demokratija od privrednih sloboda. Nema potreba da se na to troše reči. To treba jednostavno činiti.

Ali to se ne radi u kaubojskom maniru. Zato će spor oko carina još više suziti prostor kineskim reformistima. To će biti prava šteta koju će Kina pretrpeti. A nju će osetiti i Evropa.

Taj spor će prouzrokovati dovoljno ekonomske kolateralne štete. Jer, ona neće pogoditi samo zemlje u razvoju. Ako između Trampa i kineskog vođstva dođe do trgovinskog rata, to će dovesti do povećanja vrednosti dolara, što je najavio nemački institut IFO. Evropljani i Nemci će osetiti posledice, ali će moći da ih amortizuju. No, siromašne zemlje, ili zemlje poput Argentine ili Turske, moraće da razrade scenarije spasa od propasti.

 

DW

Robert Rajh: dugovi Amerikanaca kao žarište nove ekonomske krize


U ponedeljak 15. septembra 2008. godine, investiciona banka Lehman Brothers” podnela je zahtev za zaštitu od bankrota shodno sada već čuvenom američkom finansijskom propisu poznatom kao Poglavlje 11.

Ovog septembra navršava se deset godina od bankrota gigantske investicione banke Liman Braders, a samim tim i početka svetske finansijske krize. Ono što je tu najviše zabrinjavajuće je da bi se scenariji iz 1929, odnosno iz 2008. godine, lako mogali ponoviti upravo danas – sada, piše Robert Rajh, profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli u svojoj kolumni za nedeljnik Njuzvik.

“Svi ekonomski indikatori ukazuju na to da se u zadnjih deset godina, od početka ekonomske krize do danas, životni standard većine američkih građana nije popravio. On je, zapravo, postao još lošiji. Iako se veliki broj Amerikanaca može pohvaliti svojim stabilnim radnim mestima, plata je kod većine stagnirala ili se umanjila. Mnogo je onih koji sve teže podmiruju troškove stanovanja koji su u proteklih 10 godina samo rasli, zdravstvenog osiguranja i nege kao i obrazovanja – sve su ovo razlozi zbog kojih se Amerikanci neprestano zadužuju, dok je vrednost njihove imovine manja nego što je bila pre deset godina.

Prema jednom skorašnjem istraživanju, gotovo 40 odsto američkih porodica je u prošloj 2017. godini sebi jedva moglo da obezbedi najmanje jednu od osnovnih životnih potreba – zdravstvenu negu, hranu, komunalne usluge ili krov nad glavom. Upravo zbog toga je mnogo onih koji strahuju da Sjedinjenim Državama preti ponavljanje „paklenih“ scenarija iz 1929-te, odnosno 2008. godine.

Stručnjaci u ovom trenutku upozoravaju na to da američka ekonomija zavisi od aktivnosti potrošača koji je pokreću i „vrte mašinu“, dok je dug domaćinstava u prvom tromesečju ove godine iznosio rekordnih 13,2 hiljade milijardi (biliona) dolara. Gotovo 80 odsto Amerikanaca živi od plate do plate. Skorašnje istraživanje FED-a (američkih Federalnih rezervi, tj američke Centralne banke) pokazalo je da 40% Amerikanaca ne bi moglo da plati neki iznenadni tj neplanirani trošak od 400 dolara.

“Nakon Velike depresije i međuratne ekonomske krize iz 1929. godine, američka vlada je otpočela s uvođenjem novih metoda povećanja plata – u njoj je bilo“mesta“ da „uđu“ i troškovi poput socijalnog osiguranja, osiguranja u slučaju nezaposlenosti, isplate prekovremenih sati, minimalnog dohotka, propisima i zakonom regulisane obavezne pregovore između sindikata i radnika i, na kraju, program zapošljavanja za sve američke građane  koji se zvao – Drugi svetski rat. Po izbijanju krize 2008. godine, američka je vlada posegla za drukčijim merama – pozajmila je od banaka dovoljnu količinu novca da bi zaustavila dalji pad ekonomije.

Pa ipak, osim izglasavanja Zakona o opšte dostupnom zdravstvenom osiguranju i zaštiti pacijenata, ništa se konkretno nije učinilo kako bi se rešio problem plata koje i dalje stagniraju.

Američki predsednik, takođe, snosi deo odgovornosti za postojeću ekonomsku situaciju. Njegovo postepeno ukidanje Zakona o opšte dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, smanjenje naknade za prekovremeni rad, sprečavanje sindikalnog organizovanja i okupljanja, rezovi u budžetu za socijalnu pomoći kao i umanjenje poreza kako bogatima tako i korporacijama samo dodatno otežavaju stanje u kojem se nalazi američka ekonomija.

Jednu deceniju od bankrota banke Liman Braders zaista je važno shvatiti da uzrok velike ekonomske recesije nije bila bankarska kriza. Za sve jedalekoo zaslužnija prezaduženost (američkih!) građana, pre svega prouzrokovana rastućim imovinskim i socijalnim nejednakostima, zaključuje Rajh na kraju svoje kolumne u Njuzviku.

Newsweek

Šta sve možeš na Novom Zelandu na Sudnji dan (ako si prebogat)


Super bogataši iz  Silicijumske doline imaju plan za bekstvo ukoliko nastupi Sudnji dan.

Poslednjih meseci, dva bunkera težine 150 tona, pripremljena za opstanak ukoliko dođe do Konačnog rata putovali su kopnom i morem od skladišta u Teksasu do obala Novog Zelanda, gde su zakopani 11 metara ispod zemlje.

Sedam preduzetnika iz Silikonske doline kupilo je bunkere od kompanije Rising S Co. i ukopalo ih na Novom Zelandu u poslednje dve godine, izjavio je Geri Linč, generalni menadžer teksaškog proizvođača. Na prvi znak apokalipse – nuklearni rat, smrtonosni virus, pobune u stilu francuske revolucije, koji ciljaju na jedan procenat bogatih –  ovi stanovnici Kalifornije planiraju da uskoče u avione i odlete na krajnji jug naše planete gde će se zabunkerisati, kaže Linč.“Novi Zeland nije ni na jednoj listi neprijateljskih zemalja”, rekao je Linč u intervjuu iz svoje kancelarije u Marčisonu (Murchison) u Teksasu, jugoistočno od Dalasa. “Ovo ostrvo nije nuklearna meta. Novi Zeland nije meta ukoliko počne Konačni rat. To je mesto gde ljudi traže utočište.”

Ova udaljena ostrvska zemlja, koja je i krajnja naseljena tačka na jugu planete, nekih 2500 kilometara udaljena od Australije, ima 4.8 miliona ljudi i šest puta više ovaca. Ima reputaciju da je krase prirodne lepote, lako umrežavanje, opuštene bicikliste kojima se masovno ide na posao i cenama najma nekretnina upola nižih od onih u San Francisku. Ovo ga čini sve popularnijom destinacijom i to ne samo za one koji su opsednuti  traženjem „utopističkog utočišta“, već i za preduzetnike iz IT sektora koji traže inkubatore za razvoj svojih startup firmi.

“Ovo ostrvo je postalo jedno od mesta za ljude u Silicijumskoj dolini i to uglavnom jer uopšte nije nalik Silicijumskoj dolini”, kaže Regi Lutke (Reggie Luedtke), američki inženjer biomedicine koji se prošlog oktobra preselio na Novi Zeland kao dobitnik stipendije „Ser Edmund Hilari“, programa stvorenog za privlačenje visokotehnoloških inovatora.

Lutke (37) kaže da su ga ljudi u Kaliforniji pitali da li je njegova selidba povezana sa traženjem utočišta za slučaj sudnjeg dana jer je Novi Zeland  “prepoznat kao takva destinacija”.

Ovakva današnja „slava“ – proistekla usled dobro poznate „zabačenosti“ ostrva koje „pluta“ pokraj Južnog pola – doprinela je svojevrsnoj izolaciji Novog Zelanda, nekada ekonomski hendikepiranog; danas je ta geografska (a i geopolitička) izolacija upravo najveći potencijal ove zemlje. Novi Zeland dozvoljava useljenicima da obezbede svoje permanentno boravište kroz kupovinu „investitorskih viza“ dok bogati Amerikanci ulažu ogroman novac, veoma često kroz kupovinu raskošnih imanja.

Džulijan Robertson, vlasnik uticajnih hedž fondova i milijarder čiji se glas i odluke čuju, poseduje kuću koja gleda na jezero Vakatipu (Wakatipu) u Kvinstaunu, luksuznom turističkom odredištu na jugu ostrva. Predsednik kompanije Fidelity National Financial Inc, Bil Foli, ima kuću u regionu Vajrarapa (Wairarapa) severno od Velingtona, dok je režiser Titanika Džems Kameron kupio vilu kraj jezera Pounui.

Više od 10 Amerikanaca sa Zapadne obaleje u poslednje dve godine kupilo nekretnine u višemilionskim dolarskim iznosima u okolini Kvinstauna, izjavio je Mark Haris, direktor „Sotbijeve“ lokalne agencije za nekretnine.

U avgustu, delom kao odgovor na to što su Amerikanci navalili na veliki broj najboljih nekretnina, novozelandska vlada je zabranila strancima kupovinu kuća, a to ograničenje će stupiti na snagu narednih meseci.

Peter Til (Peter Thiel), milijarder i jedan od osnivača kompanije Pejpal, izazvao je pravu buru nezadovoljstva kada dobio državljanstvo pošto je proveo samo 12 dana na Novom Zelandu, što ga je suočilo sa osudama lokalnog stanovništva da je „novozelandski pasoš na prodaju“. Til (50), poseduje kuću od 13,8 miliona dolara na 477 jutra (193 hektara) u gradu Vanaka na obali jezera, s pogledom na planine čije vrhove krasi sneg – a kupio je jednu nekretninu i u Kvinstaunu, opremljenu „sigurnom sobom“.

“Ako ste osoba koja kaže “Imaću alternativni plan kada nas pogodi globalni Armagedon”, onda biste izabrali najdalju lokaciju i najsigurnije okruženje – a to je, po svim specifikacijama, ako guglate, ostrvo Novi Zeland”, rekao je nekadašnji premijer ove zemlje Džon Kej (John Key) u telefonskom intervjuu.

“Ostrvo je poznato kao geografski ‘poslednja autobuska stanica’ pre nego što odete na Antarktik”, rekao je on. “Puno je onih koji su mi rekli kako bi voleli da poseduju imovinu na Novom Zelandu ukoliko svet pođe ekspresnom linijom ka paklu”.

Kiviji – kako sebe nazivaju stanovnici Novog Zelanda – smatraju da je ovo ludo i zabavno, rekao je Kej, ali kako god ovo ima smisla za neke od najbogatijih ljudi na planeti.

“Živimo u svetu u kojem neki ljudi imaju izvanredne količine bogatstva i u nekom trenutku stižu do tačke u kojoj, kada imate toliko novca, odvojiti sasvim malo od njega za” Plan B “nije tako ludo kao što zvuči.”

Prema izjavama onih koji su bili prisutni (a žele da ostanu anonimni), zvanice su tokom tri nedavne večernje zabave u Silicijumskoj dolini razgovarale o odlasku na Novi Zeland u slučaju neprilika. Svedoci su tražili da ne budu identifikovani jer su događaji bili zatvoreni za javnost.

Tokom jedne od tih zabava, izvesni dobro poznati vlasnik venčer fondova rekao je svojim kolegama da ima izrađene planove za slučaj bekstva. U garaži svoje kuće u San Francisku, rekao je gostima, nalazi se vreća sa pištoljima koja visi o upravljaču motocikla. Motor će mu, kako veruje, omogućiti da se probije kroz saobraćaj na putu do svog privatnog aviona, a pištolji su za odbranu od zombija koji bi mogli da ugrozie njegovo bekstvo.

On namerava da odleti do poletne staze u Nevadi, gde ga u hangaru čeka avion čija je jedina svrha da njega i još četvoro suvlasnika u zajedničkom biznisu odbaci do bezbednog utočišta. Njihova destinacija: Novi Zeland – ili Aotearoa, što na jeziku Maora znači “Zemlja dugačkog belog oblaka”.

Magazin Njujorker je 2016. objavio da Sem Altman (33), predsednik startap inkubatora Y Combinator planira da zajedno sa Piterom Tilom (Peter Thiel) pobegne na Novi Zeland – danas kaže da se samo šalio.

“Svet je tako snažno međusobno povezan da bismo, ukoliko se bilo šta desi, svi mi nažalost bili u prilično lošem stanju”, rekao je Altman u telefonskom intervjuu. “Mislim da ne možete tek tako pobeći, to jest pokušati da se sakrijete u nekom zabitom ćošku naše planete.”

Pa ipak, Altman je u ovom intervjuu rekao i da biološki rat predstavlja najveću pretnju civilizaciji, kao i da „ljudi nisu dovoljno uplašeni time koliko bi trebalo da budu”.

Altman ima  vreću punu lakog naoružanja, antibiotika, baterija, vode, ćebadi, šatora i gas-maski.

Fantazije u sudnjem danu duboko su ukorenjene u američkoj kulturi.

Samo za trenutak porazmislite o školarcima koji su u doba Hladnog rata uvežbavali manevar „zaroni-i-pritaji-se“. Apokaliptični religiozni kultovi nikada se ne završavaju dobro, još  od Džim Džonsovog Narodnog hrama 1970-ih (Peoples Temple) do Nebeske kapije (Heaven’s Gate)  i Ogranka Davidovaca  (Branch Davidians ) tokom devedesetih godina prošlog veka. Brojni Amerikanci su pre samo šest godina poverovali u smak sveta usled navodnog proročanstva Maja.

Ono što je drugačije kad govorimo o današnjim „rešenjima za Apokalipsu“ koja se razmatraju na otmenim žurkama u Silicijumskoj dolini je to da oni koji gaje stalne strahove od pogroma poseduju i sredstva a i načine za razradu planova delovanja.

Robert Visino (Robert Vicino), osnivač projekta Vivos i graditelj brojnih podzemnih bunkera rekao je da se u elitnim krugovima Silicijumske doline razgovaralo o detaljnim planovima za beg na Novi Zeland  i tokom poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u Švajcarskoj.  On kaže da oni predviđaju “revoluciju ili promenu koja će dovesti do toga da se većina stanovništva konfrontira sa najbogatijih jedan odsto”. Drugim rečima – sa njima.

Novi Zeland nije najbolje rešenje, rekao je on, jer bi cunami izazvan napadom asteroida u Pacifiku mogao da prekrije najvišu tačku ostrva.

Ali Visino je biznismen, a potražnja diktira njegove poslove i angažman u izgradnji bunkera na severnom delu Južnog ostrva. Ovaj bunker bi bio u stanju da primi oko 300 ljudi. Cena: 35.000 dolara po osobi.

To je jeftino u poređenju sa najskupljim bunkerom koji je Linčov „Rising S“ isporučio na Novi Zeland – a koji košta osam miliona dolara.

Dva bunkera veličine 92 kvadratna metra su početkom ove godine morala da budu podeljena na sekcije i utovarivana na 19 tegljača kako bi pošli na svoj put iz Teksasa, rekao je on.

Jedan je pristao u Piktonu, pošto je prošao rutu od Velingtona kroz Kukov moreuz, da bi bio prevezen do jednog pospanog gradića na zapadnoj obali. Drugi je pristao u luku Vaitemata iz Oklenda i smestio se u prašinu negde u Nortlendu, severnoj oblasti okruženoj divljim plažama.

Portparolka Novozelandske carinske službe odbila je da potvrdi da li su ovi bunkeri stigli u zemlju, navodeći kao razlog zaštitu privatnosti.

Potrebno je oko dve nedelje da se iskopa zemlja i zakopa bunker prosečne veličine, rekao je Linč. Sve je urađeno tajno, tako da lokalni stanovnici toga nisu svesni. Jednom kad je ukopan u zemlju, bunker je nevidljiv za prolaznike.

“Nema nikavog traga, čak ni vrata”, rekao je Linč.

Dakle, pogled na jednog američkog milijardera koji luta livadom na kojoj pasu ovce, konsultujući svoj GPS i prevrćući vrhom cipele po prašini, može značiti samo jednu stvar: to mora biti Novi Zeland.

Za sjajne strip-ilustracije koje su vizuelni ukras ove priče idite na Bloomberg

Mateo Salvini: Italija bi mogla da prikupi 23 milijarde dolara od poreske amnestije


Italijanska populistička vlada planira poresko poravnanje u vrednosti od 20 milijardi evra (23,2 milijarde dolara) kako bi mogla da isfinansira obećanja data biračima i pritom zadrži deficit u granicama koje propisuje Evropska unija (3%), rekao je zamenik premijera Matteo Salvini.

Ova mera će biti uvedena u predstojeći budžet i omogućiti popust na otplatu poreskog duga prema nekim domaćinstvima koja nisu u mogućnosti da otplaćuju ono što duguju. Navođenjem ljudi da plate bar deo dugovanja, Salvini procenjuje da će prikupiti više od 20 milijardi evra.

“To nije poklon već se radi o očajnim ljudima”, koji bi učinili sve kako bi rešili svoje poreske sporove sa državom, rekao je on prilikom snimanja televizijskog intervjua za RAI Ova mera bi bila deo reforme poreskog sistema koji bi uključivao i smanjenje broja poreskih razreda.

Italijanski deficit usled spoljnog duga

Budžet za 2010. bi bio u suficitu da nije troškova za finansiranje otplate duga:

Izvor: Eurostat

Salvini je rekao da će zakon o budžetu od 2019. godine poštovati pravilo deficita od 3 odsto i uključiti poresko poravnanje i još neka smanjenja poreza, oblikom prihoda građana i smanjivanjem starosne granice za penzionisanje. Potpuna implementacija programa, međutim, će trajati tokom celog petogodišnjeg mandata vlade.

Salvini je ove nedelje širom sveta poslao poruke koje treba da umire tržišta nakon leta kontradiktornih signala o tome koliko će njegova vlada podići budžetski deficit naredne godine kako bi istovremeno ispunila ambiciozna izborna obećanja uprkos italijanskoj planini duga.

Spred (spread, marža, raspon između kupovnog i prodajnog kursa), odnosno razlika između između italijanskih i nemačkih desetogodišnjih obveznica se prošle sedmice smanjila se na 251 bazičnih poena nakon što je u avgustu došla do petogodišnjeg maksimuma na 291.

Očekuje se da će vladajuća koalicija do 27. septembra postaviti nove ciljeve javnih finansija i privrednog rasta. Nakon toga će uslediti nacrt budžeta koji EU treba dostaviti do 15. oktobra. Finalno odobravanje budžeta očekuje se za kraj godine.

Bloomberg

Nordijske zemlje: mit o srećnom životu


Nordijske zemlje poput Finske i Norveške se iz godine u godinu redovno pojavljuju u vrhu svetskih indeksa zadovoljstva životom. Pa ipak, nova istraživanja pokazuju da je sreća i pojam „sreće“ daleko od univerzalnog, donosi BBC.

Izveštaj koji je sačinio Nordijski savet ministara i Institut za istraživanje sreće u Kopenhagenu imaju za cilj da pruže daleko bolje iznijansiranu sliku o zadovoljstvu životom među nordijskim narodima – što ukazuje na to da njihova reputacija kao utopijskih mesta za ostvarivanje sreće prikriva značajne probleme prisutne u nekim delovima stanovništva – naročito među mladim ljudima.

Istraživači iza projekta „U senci sreće“ (In the Shadow of Happiness) analizirali su podatke prikupljene tokom pet godina, u periodu između 2012 i 2016. Ovim istraživanjem, severne zemlje pokušavaju da sačine bolju sliku o takozvanim “supersilama u zadovoljstvu življenjem“.

Od ispitanika je traženo da iskažu svoje zadovoljstvo životom u proteklih 10 godina. Oni koji su postigli koeficijent od sedam pa naviše bili su kategorisani kao uspešni, petice i šestice spadale su one koji svakodnevno vode borbu kako bi održali svoj ekonomski i socijalni status, dok su oni koji su postigli manje od četvorke spadali u grupu građana za koje se smatra da u svojim životima – trpe.

Ustanovljeno je da ukupno 12,3% stanovnika koji žive u nordijskom regionu kažu da se bore kako bi „ostali na povrini“ ili pak pate, a 13,5% mladih sebe rangira tj svrstava i vidi kao one koji se bore da sastave kraj s krajem.

Ovaj nivo (ne)zadovoljstva sopstvenim životom n severu Evrope se samo još više pogoršava u starosnoj grupi od 80 i više godina – to je grupa stanovnika koja je više pogođena problemima poput bolesti.

Utvrđeno je da su opšte i mentalno zdravlje usko povezani sa ocenama zadovoljstva življenjem- uz nezaposlenost, visinu plata, društvenost i uklopljenost u okolinu, koji takođe igraju značajnu ulogu.

Najsrećnije i najnesrećnije zemlje u 2018. godini:

Najsrećnije:          Najnesrećnije:

1. Finska                 147. Malavi

2. Norveška            148. Haiti

3. Danska               149. Liberija

4. Island                 150. Sirija

5. Švajcarska          151. Ruanda

6. Holandija           152. Jemen

7. Kanada              153. Tanzanija

8. Novi Zeland      154. Južni Sudan

9. Švedska            155. Centralno Afrička Republika

10. Australija        156. Burundi

U celini, ovaj izveštaj stavlja po sumnju našu tipičnu koncepciju o „putanji zadovoljstva“ u životima Skandinavaca – naročito da su svi oni najsrećniji – i to, pre svega – mladi.

Mentalno zdravlje kao faktor

Istraživači su u ovoj studiji izneli stav da je mentalno zdravlje jedna od najznačajnijih prepreka subjektivnom osećaju blagostanja.

Njihovi podaci su otkrili da ove probleme prijavljuju posebno mladi ljudi.

“Sve više mladih ljudi postaje usamljeno, izloženo stresu i ima mentalne poremećaje”, izjavio je za londonski Gardijan jedan od autora izveštaja, Mikael Birkjer (Michael Birkjaer).

“Ono što smo uočili u studiji „U senci sreće“  jeste da je ova epidemija duševnih bolesti i usamljenosti doprla do obala nordijskih zemalja”.

BBC

 

Kriza u obrazovanju


Tekst predavanja Hane Arent iz Bremena (1958), objavljen u časopisu “Reč” i na portalu Peščanik

I
Opšta kriza koja je svuda i u gotovo svim sferama zahvatila moderni svet različito se manifestuje, pogađa različite oblasti i ima različite oblike u raznim zemljama. U Americi se u svom najkarakterističnijem i najupečatljivijem vidu javlja kao kriza u obrazovanju koja, doduše, nije ništa novo, ali je, bar tokom protekle decenije, postala politički problem prvog reda i gotovo svakodnevna tema u novinama. Svakako nam nije potrebna velika mašta da bismo shvatili kakve opasnosti nosi stalno opadanje elementarnih standarda u celokupnom školskom sistemu, a na ozbiljnost problema ukazuju i bezbrojni uzaludni napori nadležnih obrazovnih institucija da se tome stane na put. Ipak, u poređenju s političkim iskustvom drugih zemalja u dvadesetom veku, s revolucionarnim nemirima nakon Prvog svetskog rata, koncentracionim logorima namenjenim istrebljivanju ljudi, pa čak i velikim slabostima koje se još od kraja Drugog svetskog rata šire Evropom iako se čini da se stvari kreću nabolje, ovu krizu u obrazovanju pomalo je teško shvatiti tako ozbiljno kako ona zaslužuje. Zaista smo u iskušenju da je posmatramo kao lokalnu pojavu, nepovezanu s velikim problemima veka, da krivicu svalimo na osobenosti života u Americi za koje se teško može naći pandan u drugim delovima sveta.

Međutim, kad bi to bilo tačno, kriza u našem školskom sistemu ne bi postala političko pitanje i obrazovne institucije bi bile sposobne da ga s vremenom reše. Ovde svakako nije reč samo o tome zašto neki Džoni ne zna da čita. Pored toga, uvek smo u iskušenju da poverujemo da se suočavano sa specifičnim problemom, svedenim na istorijske i nacionalne granice i važnim samo za one koje neposredno pogađa. Pokazalo se da je u naše vreme baš to uverenje pogrešno. Sa sigurnošću možemo reći da je u ovom veku zavladalo opšte pravilo da ono što je moguće u jednoj zemlji može u skoroj budućnosti biti podjednako moguće gotovo i u svakoj drugoj.

Pored tih opštih razloga iz kojih, kako mi se čini, treba preporučiti laiku da se pozabavi problemima u oblastima o kojima, u stručnom smislu, možda ništa ne zna (a pošto nisam profesionalni pedagog, to je moj slučaj kad govorim o krizi u obrazovanju), postoji još jedan, čak uverljiviji razlog da se čovek pozabavi kritičnom situacijom iako nije u nju neposredno umešan. To je prilika, proistekla iz same činjenice da je reč o krizi – koja otklanja privid i briše predrasude – da se istraži i ispita sve što je ostalo lišeno suštine, a suština obrazovanja je natalitet, činjenica da se ljudi rađaju u svetu. Nestanak predrasuda naprosto znači da smo izgubili odgovore na koje se obično oslanjamo, a da nismo ni svesni da su oni prvobitno bili odgovori na pitanja. Kriza nas prisiljava da se vratimo na sama pitanja i zahteva da damo ili nove ili stare odgovore, ali, u svakom slučaju, da donesemo direktne sudove. Kriza postaje katastrofa samo kad na nju odgovorimo unapred donetim sudovima, to jest predrasudama. Takvim postupanjem ne samo što zaoštravamo krizu nego i gubimo kontakt sa stvarnošću i priliku za razmišljanje koju ta kriza pruža. Ma koliko se opšti problem jasno pokazao u krizi, nikad nije moguće potpuno odvojiti univerzalni element od konkretnih i posebnih okolnosti u kojima se javlja. Iako kriza u obrazovanju možda pogađa ceo svet, neosporno je da u Americi ima najekstremniji oblik, a ima ga verovatno zato što je samo u Americi mogla da postane važan činilac u politici. U stvari, u Americi obrazovanje igra drukčiju i, politički, neuporedivo važniju ulogu nego u drugim zemljama. Tehnički gledano, objašnjenje za to naravno leži u činjenici da je Amerika oduvek bila zemlja imigranata; očigledno je da se strahovito teško stapanje najrazličitijih etničkih grupa – koje nikad nije bilo potpuno uspešno, ali je uvek uspevalo više nego što se očekivalo – može postići samo uz pomoć školovanja, obrazovanja i amerikanizacije dece imigranata. Pošto im engleski uglavnom nije maternji jezik, ta deca moraju da ga nauče u školi, a to znači da škole moraju da preuzmu funkcije koje u nacionalnoj državi obično obavlja porodica.

Međutim, još je važniji uticaj koji to stalno doseljavanje ima na političku svest i stanje duha nacije. Amerika nije naprosto kolonijalna zemlja kojoj su potrebni imigranti kako bi naselila teritoriju, a da pri tom njena politička struktura ostane nezavisna od njih. Za Ameriku je odlučujući faktor oduvek bio moto odštampan na novčanici od jednog dolara: Novus Ordo Seclorum (Novi svetski poredak). Imigranti, došljaci, garancija su da zemlja predstavlja novi poredak. Smisao tog novog poretka, tog osnivanja novog sveta nasuprot starom, bio je i jeste oslobađanje od siromaštva i tlačenja. Ali, istovremeno, njegova veličina leži u tome što se nikad nije izolovao od spoljnog sveta – kao što je to na drugim mestima bio običaj kad su osnivane utopije – kako bi mu suprotstavio savršen model, niti je težio da jača imperijalne pretenzije, a ni da se postavi kao nekakav neprikosnoven uzor. Odnos prema spoljnom svetu od početka je više karakterisalo to što je nova republika, koja je planirala da ukine siromaštvo i ropstvo, dobrodošlicom dočekivala sve siromašne i porobljene sveta. Džon Adams je 1765. godine, dakle pre donošenja Deklaracije nezavisnosti, izgovorio sledeće reči: “Naseljavanje Amerike oduvek shvatam kao početak velikog plana i namere Proviđenja da prosvetli i oslobodi porobljeni deo čovečanstva širom sveta”. Amerika je otpočela svoj istorijski i politički život u skladu s tom osnovnom namerom ili osnovnim zakonom. Izuzetna zainteresovanost za ono što je novo, ispoljena u skoro svim aspektima američkog svakodnevnog života, i istovremena vera u “beskrajno savršenstvo” – u čemu je De Tokvil video kredo običnog, “neukog čoveka” i što se, kao takvo, pojavilo skoro sto godina pre nego što je otpočeo razvoj drugih zemalja na Zapadu – trebalo je u svakom slučaju da dovedu do toga da se veća pažnja posvećuje i veći značaj pripisuje došljacima po rođenju, to jest deci koju su, kad prerastu detinjstvo i kao mladi ljudi treba da se uključe u zajednicu odraslih, Grci jednostavno nazivali οί υνεοι (novi). Međutim, postoji još nešto, nešto što je odredilo značenje obrazovanja, a to je da se ta strast prema novom pojmovno i politički razvila u osamnaestom veku iako se pojavila znatno ranije. Otuda je, još na početku, izveden obrazovni ideal – obojen rusoizmom i zapravo pod direktnim uticajem Rusoa – po kojem obrazovanje postaje političko sredstvo, a sama politička aktivnost je shvaćena kao oblik obrazovanja.

Od antičkih vremena do danas, uloga obrazovanja u svim političkim utopijama pokazuje u kolikoj meri se čini prirodnim da se stvaranje novog sveta započinje s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se politike tiče, to naravno povlači za sobom pogrešno razumevanje stvari: umesto da se u ubeđivanju i rizikovanju da u tome ne uspemo pridružimo ravnima sebi, mi preduzimamo diktatorsku intervenciju zasnovanu na apsolutnoj superiornosti odraslih i pokušavamo da proizvedemo novo kao gotovu stvar, to jest kao da je novo već postojalo. Otuda je u Evropi verovanje da moramo početi od male dece ako želimo da stvorimo nove uslove ostalo najvećim delom monopol revolucionarnih pokreta tiranskog tipa koji su, kad osvoje vlast, oduzimali decu roditeljima i indoktrinirali ih. Obrazovanje ne treba da učestvuje u politici jer u politici uvek imamo posla s onima koji su već obrazovani. Ko god želi da obrazuje odrasle zapravo želi da bude njihov čuvar i spreči ih da budu politički aktivni. Pošto ne možemo da obrazujemo odrasle, reč “obrazovanje” loše zvuči u politici; pretvaramo se da je to obrazovanje, a u stvari glavna svrha je prisila bez upotrebe sile. Onaj ko stvarno želi da putem obrazovanja stvori nov politički poredak, to jest ni silom ni prinudom, a ni ubeđivanjem, mora doći do stravičnog platonovskog rešenja: izgona svih starijih ljudi iz države koju treba osnovati. Ali čak se i deci koju želimo da obrazujemo kao građane utopijske sutrašnjice zapravo poriče buduće uloga u političkom telu jer, sa stanovišta novih, sve novo što stariji svet predloži nužno je starije od njih samih. U ljudskoj prirodi je da se svaka nova generacija razvije u stari svet, tako da pripremanje nove generacije za nov svet može samo značiti da želimo da došljacima uskratimo šansu za novo.

Ništa od toga nije prisutno u Americi i upravo zato je ovde teško ispravno prosuđivati o tim pitanjima. Politička uloga koju obrazovanje doista igra u zemlji doseljenika, činjenica da škole ne služe samo amerikanizaciji dece nego utiču i na njihove roditelje, da u stvari pomažemo da se došljaci otarase starog sveta i uključe u novi, jačaju iluziju da se nov svet gradi putem obrazovanja dece. Naravno, stvarna situacija je potpuno drukčija. Svet u koji se deca uvode star je čak i u Americi, drugim rečima, to je već postojeći svet koji su izgradili živi i mrtvi, a nov je samo za one što su tek stigli kao imigranti. Ali ovde je iluzija jača od stvarnosti pošto potiče direktno iz osnovnog američkog iskustva da se nov poredak može uspostaviti, i to s punom svešću o istorijskom kontinuumu jer izraz “Novi svet” dobija značenje u odnosu na Stari svet koji je, ma koliko dostojan divljenja iz drugih razloga, odbačen zato što nije mogao da nađe rešenje za siromaštvo i tlačenje. Što se tiče samog obrazovanja, iluzija nastala iz strasti prema novom proizvela je najozbiljnije posledice tek u našem veku. Pre svega, omogućila je da skup modernih obrazovnih teorija koji vodi poreklo iz Centralne Evrope i čini neverovatnu papazjaniju smisla i besmisla sprovede, pod parolom progresivnog obrazovanja, radikalnu revoluciju u celom sistemu obrazovanja. Ono što je u Evropi bilo eksperiment, što je oprobavano tu i tamo, u pojedinim školama i obrazovnim institucijama, da bi zatim postepeno širilo svoj uticaj na neke oblasti, u Americi je pre otprilike dvadeset pet godina potpuno i gotovo preko noći uništilo sve tradicije i ustanovljene metode podučavanja i učenja. Neću zalaziti u detalje niti se baviti privatnim školama, a naročito ne katoličkim parohijskim školskim sistemom. Važno je to što su, u ime određenih teorija, dobrih ili loših, sva zdravorazumska pravila gurnuta u stranu. Takav postupak je uvek poguban, naročito u zemlji koja se u političkom životu u tolikoj meri oslanja na zdrav razum. Kad god zdrav ljudski razum ne uspe u pokušaju da pruži odgovore na politička pitanja ili od tog pokušaja odustane, suočeni smo s krizom; jer ta vrsta razuma je zaista zajedničko čulo zahvaljujući kojem se mi i naših pet individualnih čula uklapamo u jedan svet, zajednički svima nama, i uz čiju pomoć se krećemo u njemu. Nestanak zajedničkog čula u današnje vreme najsigurniji je znak današnje krize. U svakoj krizi deo sveta, nešto što nam je svima zajedničko, biva uništeno. Propast zajedničkog čula upire, poput rašlje, u mesto gde se takvo urušavanje desilo.

U svakom slučaju, na pitanje zašto Džoni ne ume da čita ili na načelnije pitanje zašto školski standardi prosečne američke škole toliko zaostaju za prosečnim standardima gotovo svih zemalja Evrope, ne možemo, nažalost, jednostavno odgovoriti da je Amerika mlada zemlja i još nije uhvatila korak sa standardima Starog sveta; naprotiv, treba reći da je Amerika, u toj posebnoj oblasti, “najnaprednija” i najmodernija zemlja na svetu. A to je tačno u dvostrukom smislu: nigde obrazovni problemi masovnog društva nisu postali tako akutni i nigde najmodernije teorije iz domena pedagogije nisu tako nekritički i slepo prihvaćene. Otuda kriza u američkom obrazovanju s jedne strane najavljuje propast progresivnog obrazovanja, a s druge strane predstavlja strahovito težak problem jer je nastala u uslovima masovnog društva i kao odgovor na zahteve tog društva.

U vezi s tim moramo imati na umu još jedan, opštiji činilac – iako on svakako nije uzrok krize, ali ju je u velikoj meri zaoštrio – a to je jedinstvena uloga koju pojam jednakosti igra i oduvek je igrao u američkom životu. Taj pojam podrazumeva mnogo više nego što su jednakost pred zakonom, ukidanje klasnih razlika ili čak ono što označavamo izrazom “jednake šanse”, mada su one veoma važne jer je u Americi pravo na obrazovanje jedno od neotuđivih građanskih prava. To pravo je odlučujuće uticalo na strukturu državnog školskog sistema – naime, u Americi srednje škole u evropskom smislu postoje samo kao izuzeci. Obaveza pohađanja škole važi sve do šesnaeste godine tako da svako dete mora da upiše srednju školu, što znači da je ona u osnovi neka vrsta nastavka osnovne škole. Pošto praktično nema srednje škole, pripreme za koledž moraju da obave sami koledži; posledica toga je da su im nastavni programi hronično opterećeni, a to, zauzvrat, utiče na kvalitet njihovog rada.

Na prvi pogled može nam se učiniti da ta anomalija proističe iz same prirode masovnog društva budući da u njemu obrazovanje više nije privilegija bogatih klasa. Ako bacimo pogled na Englesku, gde je, kao što svi znamo, odnedavno srednje obrazovanje takođe dostupno svim klasama stanovništva, videćemo da je taj zaključak pogrešan. Jer tamo, na kraju osnovne škole, đaci od jedanaest godina moraju da polažu veoma težak ispit koji uspeva da savlada samo deset procenata učenika spremnih za srednje obrazovanje. Tako stroga selekcija ni u Engleskoj nije prihvaćena bez otpora; u Americi bi bila naprosto nemoguća. U Engleskoj je cilj “meritokratija”, a jasno je da ona opet uspostavlja oligarhiju, ovog puta ne bogatih ili zaslužnih po rođenju, nego talentovanih. Ali to znači da će se, iako ljudima u Engleskoj cela stvar možda nije sasvim jasna, tom zemljom, čak i pod socijalističkom upravom, i dalje vladati kao što se vladalo od pamtiveka, to jest ni monarhistički ni demokratski, nego će tu funkciju obavljati oligarhija ili aristokratija, ovo poslednje u slučaju da se zauzme stanovište da su najnadareniji istovremeno najbolji, što ne mora biti tačno. U Americi bi takva, gotovo fizička podela dece na nadarene i nenadarene bila neprihvatljiva. Meritokratija je, ništa manje nego bilo koja druga oligarhija, suprotna principu jednakosti u egalitarnoj demokratiji.

To znači da razlog za tako akutnu krizu u američkom obrazovanju leži u političkoj klimi zemlje koja se bori da uspostavi jednakost ili da što više izbriše razlike između mladih i starih, nadarenih i nenadarenih i, konačno, između dece i odraslih, naročito učenika i nastavnika. Očigledno je da se takvo uspostavljanje jednakosti zapravo može postići na račun autoriteta nastavnika i na račun obdarenih đaka. Međutim, takođe je jasno, bar svakome ko je ikad došao u dodir s američkim obrazovnim sistemom, da taj problem, proistekao iz političke orijentacije zemlje, ima i velike prednosti, ne samo u humanom nego i u obrazovnom smislu; u svakom slučaju, tim opštim činiocima se ne može objasniti kriza u kojoj se sada nalazimo niti se mogu opravdati mere koje su do nje dovele.

II
Šematski prikaz nastanka tih pogubnih mera pokazao bi da se one oslanjaju na tri osnovne i dobro poznate pretpostavke. Prva je da postoje dečji svet i društvo uspostavljeno među decom koja su samostalna i mora im se prepustiti, koliko god je to moguće, da sama vladaju. Odrasli su tu samo da im pomognu da vladaju. Autoritet koji pojedinačnom detetu govori šta treba i šta ne treba da radi u rukama je same njegove grupe, a posledica toga je, između ostalog, da odrastao čovek bespomoćno stoji pred detetom i nema kontakt s njim. Jedino što može da mu kaže jeste da radi ono što mu se dopada i zatim spreči najgori ishod. Tako se kidaju istinske i normalne veze između dece i odraslih zasnovane na činjenici da su ljudi svih doba života uvek istovremeno prisutni u svetu. Suština ove prve osnovne pretpostavke leži u tome što se u obzir uzima samo grupa, a ne i pojedinačno dete.

Naravno, samom detetu je u grupi daleko gore nego što mu je bilo pre. Jer autoritet grupe, čak i dečje grupe, uvek je znatno jači i u većoj meri tiranski nego što najstroži autoritet pojedinačne osobe ikad može biti. Pojedinačno dete, ako stvari posmatramo s njegovog stanovišta, praktično nema nikakve šanse da se pobuni ili uradi nešto na svoju ruku; ono se više ne nalazi u situaciji u kojoj se neravnopravno bori sa bez sumnje apsolutno nadmoćnom osobom, ali ipak može da računa na solidarnost druge dece, to jest svojih vršnjaka; umesto toga, dete se nalazi u već po definiciji beznadežnom položaju manjine, koju čini ono sámo, suprotstavljene većini, koju čine svi drugi. Malo je odraslih ljudi koji mogu da istraju u takvoj situaciji, čak i kad je ne podupiru spoljna sredstva prisile; deca za su za to potpuno nesposobna.

Dakle, kad se oslobodi autoriteta odraslih, dete nije oslobođeno nego je podvrgnuto mnogo strašnijem i istinski tiranskom autoritetu, tiraniji većine. U svakom slučaju, rezultat je da su deca takoreći izgnana iz sveta odraslih. Ili su prepuštena sama sebi ili su izložena tiraniji sopstvene grupe, protiv koje, zbog njene brojčane nadmoći, ne mogu da se pobune, s kojom, zato što su deca, ne mogu razložno da se dogovore i od koje ne mogu da pobegnu u neki drugi svet pošto je svet odraslih za njih zatvoren. Reakcija dece na taj pritisak može biti konformizam ili maloletnička delinkvencija, a često i mešavina te dve stvari.

Druga osnovna pretpostavka o kojoj treba razmisliti u sadašnjoj krizi ima veze s podučavanjem. Pedagogija se, pod uticajem moderne psihologije i načela pragmatizma, razvila u nauku podučavanja uopšte, to jest potpuno je zanemarila gradivo koje deca treba da uče. Nastavnik je, kako se mislilo, čovek koji može da predaje bilo šta. On se obučava da podučava, a ne da vlada nekim određenim predmetom. Takav stav je, kao što ćemo videti, po svojoj prirodi vrlo blisko povezan s osnovnom pretpostavkom vezanom za učenje. Otuda je prethodnih decenija potpuno zanemareno obučavanje nastavnika da predaju sopstveni predmet, naročito u državnim srednjim školama. Pošto nastavnik ne mora da zna sopstveni predmet, neretko se dešava da od svog razreda više zna u onoj meri u kojoj mu je to potrebno da bi održao sledeći čas. To, zauzvrat, znači ne samo da učenici moraju sami da se dovijaju nego i da najlegitimniji izvor nastavnikovog autoriteta kao osobe koja, kako god okreneš, ipak više zna i više može da uradi od njih nije više delotvoran. Dakle, neautoritarni nastavnik, koji želi da se uzdrži od svih metoda prisile jer je u stanju da se osloni na sopstveni autoritet, više ne može da postoji.

Ali ta štetna uloga koju pedagogija i koledži za nastavnike igraju u sadašnjoj krizi postala je moguća samo zbog moderne teorije učenja. To je, jednostavno rečeno, logična posledica oslanjanja na treću osnovnu pretpostavku u našem kontekstu, pretpostavku koje se moderni svet vekovima drži i koja svoj sistematski pojmovni izraz nalazi u pragmatizmu. Ta osnovna pretpostavka glasi da možemo znati i razumeti samo ono što smo sami uradili, a njena primena u obrazovanju primitivna je koliko i očigledna: učenje treba zameniti činjenjem koliko god je to moguće. Razlog što je postalo nevažno da nastavnik ovlada sopstvenim predmetom bio je zapravo želja da se on natera na neprestano demonstriranje aktivnosti učenja da ne bi, kako se to kaže, prenosio “mrtvo znanje” nego stalno pokazivao kako se ono proizvodi. Svesna namera nije prenošenje znanja nego upućivanje u veštinu, a rezultat je neka vrsta pretvaranja učilišta u institucije za stručno obrazovanje, nesposobne da omoguće deci da normalno savladaju standardni nastavni program, ali uspešne u njihovom osposobljavanju da voze auto, kucaju na pisaćoj mašini ili, što je za “umeće” življenja još važnije, da se slažu s drugima i budu popularni.

Međutim, ovaj opis je pogrešan, ne samo zato što očigledno preuveličava stvari da bi istakao suštinu nego i zato što ne uzima u obzir činjenicu da se u tom procesu posebna važnost pridaje što temeljnijem brisanju razlike između igre i rada – u korist ovog prvog. Za igru se veruje da je najživlji i najprikladniji način ponašanja deteta u svetu, jedini oblik aktivnosti koji se spontano razvija iz njegove egzistencije kao deteta. Samo ono što se može naučiti kroz igru dostojno je te životnosti. Misli se da je igra aktivnost karakteristična za dete; učenje u starom smislu, prisiljavanjem deteta na pasivno ponašanje, teralo ga je da odustane od sopstvene inicijative zasnovane na igri. Blisku vezu između te dve stvari – zamenu učenja činjenjem i zamenu činjenja igrom – direktno ilustruje učenje jezika: dete treba da uči putem govora, to jest činjenja, a ne proučavanjem gramatike i sintakse; drugim rečima, strani jezik treba da uči na isti način na koji je u ranom detinjstvu naučilo sopstveni jezik: kao da se igra i u neprekinutom kontinuitetu proste egzistencije. Nezavisno od pitanja da li je to moguće – moguće je samo donekle i samo ako je po ceo dan u okruženju gde se govori strani jezik – savršeno je jasno da takvim postupkom svesno nastojimo da starije dete što duže zadržimo na nivou malog deteta. Upravo ono što treba da pripremi dete za svet odraslih, postepeno sticanje navike da radi, a ne da se igra, ukinuto je u ime autonomije sveta detinjstva.

Kakva god da je veza između činjenja i znanja ili kakva god da je validnost pragmatičke formule, njena primena na obrazovanje, to jest na način na koji deca uče, teži da svet detinjstva učini apsolutnim isto onako kao što smo videli da se to čini u slučaju prve osnovne pretpostavke. Dete je i ovde, pod izgovorom da se poštuje njegova nezavisnost, izbačeno iz sveta odraslih i veštački zadržano u sopstvenom svetu; u meri u kojoj se to može nazvati svetom. Takvo zadržavanje deteta veštačko je zato što kida prirodnu vezu između odraslih i dece, koja se, između ostalog, sastoji u podučavanju i učenju, i zato što istovremeno protivreči činjenici da je dete čovek u razvoju, da je detinjstvo privremeni stadijum, priprema za odraslost.

Sadašnja kriza u Americi posledica je priznanja da su pomenute osnovne pretpostavke razorne i očajničkog pokušaja da se ceo obrazovni sistem reformiše, to jest potpuno promeni. Pri tom se – ako izuzmemo planove za ogromno povećanje kapaciteta za obuku u oblasti fizičkih nauka i tehnologije – samo obnavlja ono što je srušeno: podučavanje će opet biti u rukama autoriteta, igranje neće biti dozvoljeno za vreme časova i opet će se ozbiljno raditi, naglasak će se prebaciti sa vannastavnih aktivnosti čiji je cilj ovladavanje veštinama na sticanje znanja propisanog nastavnim programom, a konačno se pominje i promena sadašnjeg programa za nastavnike, što znači da će nastavnici morati i sami nešto da nauče pre nego što im prepustimo decu.

Te predložene reforme, o kojima se tek raspravlja i tiču se samo Amerike, ne treba ovde da nas zanimaju. Neću govoriti ni o pitanju koje je više tehničko iako je, dugoročno gledano, možda važnije, a to je kako reformisati nastavne programe osnovnih i srednjih škola u svim zemljama da bi mogli da odgovore potpuno novim zahtevima savremenog sveta. Za našu argumentaciju važna su dva pitanja. Koje je aspekte modernog sveta i krize u njemu zaista otkrila kriza obrazovanja, to jest koji su pravi razlozi što se već decenijama stvari rade na način tako upadljivo kontradiktoran zdravom razumu? I drugo, šta iz ove krize možemo da naučimo o suštini obrazovanja – ne u smislu učenja na greškama, na onome što nije trebalo uraditi, nego u smislu razmišljanja o ulozi obrazovanja u svakoj civilizaciji, o tome da je ono obaveza koju postojanje dece podrazumeva u svakom ljudskom društvu. Počećemo od drugog pitanja.

III
Kriza u obrazovanju bi u svakom vremenu pobudila ozbiljnu zabrinutost čak i da nije odraz, kao što ova današnja jeste, opštije krize i nestabilnosti u društvu. Jer obrazovanje spada u najelementarnije i najneophodnije aktivnosti ljudskog društva, koje nikad ne ostaje takvo kakvo je nego se stalno obnavlja rađanjem, dolaskom novih ljudskih bića. A ti došljaci nisu dovršeni ljudi nego su u stanju postajanja. Otuda dete, subjekt obrazovanja, ima za pedagoga dvostruki aspekt: novo je u svetu koji mu je stran i u procesu je postajanja; ono je novo ljudsko biće i ljudsko biće u postajanju. Taj dvostruki aspekt nije očigledan sâm po sebi i ne važi za životinjske oblike života; on korespondira s dvostrukim odnosom, odnosom prema svetu s jedne i životu s druge strane. Stanje postajanja svojstveno je svim živim bićima; u odnosu na život i njegov tok, dete je čovek u procesu postajanja baš kao što se i za mače može reći da je mačka u procesu postajanja. Ali dete je novo samo u odnosu na svet jer taj svet je bio tu i pre njega, nastaviće da bude tu i nakon njegove smrti i u njemu će provesti svoj život. Kad dete ne bi bilo došljak u tom ljudskom svetu, kad bi bilo samo još nedovršeno stvorenje, obrazovanje bi bilo samo funkcija života i ne bi moralo da se sastoji ni od čega drugog osim od brige za održanje života i one praktične obuke u življenju koju sve životinje pružaju svojim mladima. Međutim, ljudski roditelji nisu pozvali svoju decu u život samo putem začeća i rađanja nego su ih istovremeno uključili u svet. Putem vaspitanja i obrazovanja oni preuzimaju odgovornost za obe stvari, za život i razvoj deteta i za opstanak sveta. Te dve odgovornosti nisu podudarne; i te kako mogu doći u sukob jedna s drugom. Odgovornost za razvoj deteta okreće se u izvesnom smislu protiv sveta: detetu su potrebni posebna zaštita i briga da mu spoljni svet ne bi uradio ništa pogubno. Ali i svetu je potrebna zaštita da ne bi bio upropašćen i uništen napadom novih koji se sa svakom novom generacijom obrušavaju na njega. Pošto dete mora biti zaštićeno od sveta, tradicionalno mesto mu je u porodici, čiji se odrasli članovi svakodnevno vraćaju iz spoljnog sveta i povlače u bezbednost privatnog života između četiri zida. Ta četiri zida, unutar kojih se odvija privatni porodični život ljudi, štite od sveta, a naročito od javnog aspekta sveta. Oni okružuju bezbedan prostor bez kojeg nijedno živo stvorenje ne može da napreduje. To ne važi samo za detinji život nego i za ljudski život uopšte. Kad god je ljudski život neprestano izložen svetu, bez zaštite koju pružaju privatnost i bezbednost, vitalni kvalitet mu biva uništen. U javnom svetu, zajedničkom svima, ljudi su važni i važan je rad, to jest rad naših ruku kojim svako od nas doprinosi zajedničkom svetu; ali život kao život nije važan. Pošto svet ne može da bude obziran prema njemu, život se mora sakriti i zaštiti od sveta.

Sve što živi, ne samo vegetativni život, izranja iz tame i ma koliko snažno težilo da se probije na svetlost, neophodna mu je bezbednost tame da bi uopšte raslo. To zaista može biti razlog što deca slavnih roditelja često krenu rđavim putem. Slava probija četiri zida, osvaja privatni prostor i donosi sa sobom, naročito u današnjim uslovima, nemilosrdno bleštavilo javnog prostora koje preplavljuje privatne živote svih koji su mu izloženi i deca više nemaju bezbedno mesto gde mogu da rastu. Ali isto takvo uništavanje istinskog životnog prostora dešava se i kad pokušamo da samu decu preobratimo u neku vrstu sveta. Tada se među vršnjačkim grupama javlja nekakav javni život i, bez obzira na to što nije stvaran i što je ceo pokušaj neka vrsta obmane, ostaje činjenica da su deca – to jest ljudi u procesu postajanja, ali još nedovršeni – prisiljena da se izlože štetnoj svetlosti javnog života. Jasno je da, u meri u kojoj nastoji da uspostavi dečji svet, moderno obrazovanje uništava uslove neophodne za vitalni razvoj i rast. Ali zaista je čudno kad takvu štetu detetu u razvoju nanosi obrazovanje koje je proglasilo da mu je isključivi cilj da služi detetu i pobunilo se protiv nekadašnjih metoda zato što nisu dovoljno uzimale u obzir unutrašnju prirodu i potrebe deteta. Setimo se da je u Veku deteta zastupano stanovište da decu treba emancipovati i osloboditi merila poteklih iz sveta odraslih. Kako se onda moglo desiti da većinu elementarnih životnih uslova neophodnih za rast i razvoj deteta previđamo ili jednostavno ne priznajemo? Kako se moglo desiti da je dete sad izloženo nečemu što najviše od svega karakteriše svet odraslih, javnom aspektu tog sveta, iako smo upravo zaključili da je celokupno nekadašnje obrazovanje grešilo zato što je na dete gledalo kao na malog odraslog čoveka?

Razlog za to čudno stanje stvari nema direktne veze s obrazovanjem: pre ćemo ga naći u sudovima i predrasudama o prirodi privatnog života i javnog sveta i o njihovom međusobnom odnosu; ti sudovi i predrasude karakteristični su za moderno društvo od samog početka modernih vremena, a pedagozi su ih, kad su konačno i relativno kasno počeli da modernizuju obrazovanje, prihvatili kao same po sebi očigledne pretpostavke, nesvesni posledica koje to mora ostaviti na život deteta. To što se na život, to jest zemaljski život pojedinca i porodice gleda kao na najveće dobro osobenost je modernog društva, a ne nečeg što je prirodno dato; i ta osobenost je razlog što su sad, za razliku od svih prethodnih vekova, taj život i sve aktivnosti povezane s očuvanjem i razvojem oslobođeni skrivene privatnosti i izloženi svetlosti javnog sveta. To je istinsko značenje emancipacije radnika i žena, naravno ne kao osoba, nego u meri u kojoj ispunjavaju funkciju koja je neophodna u životnom procesu društva.

Taj proces emancipacije na kraju je uticao i na decu: upravo ono što je bilo istinsko oslobađanje za radnike i žene – jer oni nisu samo radnici i žene nego i osobe i stoga polažu pravo na javni svet, to jest pravo da vide i budu viđeni u njemu, da govore i da ih čuju – pokazalo se kao napuštanje i izdaja dece, koja su još uvek u stadijumu kad je jednostavna činjenica života i rašćenja važnija od faktora ličnosti. Kad sve više odbacuje razliku između onoga što je privatno i onoga što je javno, između onoga što može da napreduje samo kad je na skrovitom mestu i onoga što treba da bude svima pokazano na punoj svetlosti javnog sveta, to jest kad između privatnog i javnog sve više uvodi društvenu sferu u kojoj privatno postaje javno i obrnuto, moderno društvo otežava ispravno postupanje s decom, kojoj je po prirodi potrebna skrovitost da bi neometano sazrevala.

Iako je takvo narušavanje uslova za životni razvoj ozbiljno, sigurno je da je potpuno nenamerno; glavni cilj napora celokupnog modernog obrazovanja jeste dobrobit dece i, naravno, ta činjenica nije manje tačna čak i ako ti napori ne uspevaju uvek da doprinesu njihovoj dobrobiti onako kako se očekuje. Situacija je potpuno drukčija u sferi obrazovnih zadataka koji više nisu usmereni ka detetu nego ka mladom čoveku, došljaku i tuđincu, rođenom u već postojećem, njemu nepoznatom svetu. Za te zadatke su pre svega, ali ne i isključivo, odgovorne škole; one moraju da se bave podučavanjem i učenjem; neuspeh na tom polju gorući je problem u današnjoj Americi. Šta je pravi razlog za to?

Dete se obično prvo upoznaje sa svetom škole. Ali škola nije svet i ne sme se praviti da jeste; ona je institucija koju umećemo između privatnog domena kod kuće i sveta kako bismo uopšte omogućili prelazak iz porodice u svet. Pohađanje škole ne zahteva porodica nego država, to jest javni svet, i zato, u odnosu na dete, škola u izvesnom smislu predstavlja svet mada još nije istinski svet. U toj fazi obrazovanja odrasli opet preuzimaju odgovornost za dete, ali sad to nije toliko odgovornost za vitalnu dobrobit bića koje raste koliko za ono što obično zovemo slobodnim razvojem karakterističnih kvaliteta i talenata. S opšteg i suštinskog stanovišta, to je jedinstvenost po kojoj se svako ljudsko biće razlikuje od drugih bića, kvalitet zahvaljujući kojem ono nije samo tuđinac u svetu nego i nešto što nikad nije bilo tu.

Dokle god se ne upozna sa svetom, dete se mora postepeno uvoditi u njega; dok god je novo, mora se voditi računa da to biće sazri u odnosu na svet takav kakav je. Međutim, kako god okrenemo, pedagozi su za mlade predstavnici sveta za koji moraju da preuzmu odgovornost iako ga nisu lično pravili i možda, tajno ili otvoreno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije im slučajno nametnuta; nju podrazumeva činjenica da odrasli uvode mlade u svet koji se stalno menja. Onaj ko odbije da preuzme zajedničku odgovornost za svet ne treba da ima decu i ne sme mu se dozvoliti da učestvuje u njihovom obrazovanju.

U obrazovanju se ta odgovornost za svet javlja u obliku autoriteta. Autoritet pedagoga i kvalifikacije nastavnika nisu ista stvar. Iako je neophodno da autoritet ima izvesnu kvalifikaciju, ni najviša moguća kvalifikacija ne može da izrodi autoritet. Nastavnikova kvalifikacija sastoji se u upućenosti u svet i sposobnosti da uputi druge u njega, ali se njegov autoritet zasniva na preuzimanju odgovornosti za svet. U odnosu na dete, on igra ulogu predstavnika svih odraslih stanovnika, ukazuje na detalje i kaže detetu: to je naš svet.

Svi znamo kako danas stvari stoje s autoritetom. Kakav god stav imali prema tom problemu, očigledno je da u javnom i političkom životu autoritet ili ne igra nikakvu ulogu – jer nasilje i teror u totalitarnim zemljama nemaju naravno nikakve veze s autoritetom – ili igra krajnje osporavanu ulogu. Međutim, to jednostavno znači da ljudi u suštini ne žele ni od koga da traže i nikome da povere preuzimanje odgovornosti za sve drugo jer je s istinskim autoritetom, gde god je postojao, išla i odgovornost za tok stvari u svetu. Uklanjanje autoriteta iz političkog i javnog života može značiti da će se odsad od svakog podjednako očekivati da bude odgovoran za tok stvari u svetu. Ali može značiti i da se zahtevi sveta i poretka u njemu svesno ili nesvesno odbijaju, da se odgovornost za svet potpuno odbija, odgovornost za davanje naređenja ništa manje nego za slušanje naređenja. Nema sumnje da obe te stvari igraju ulogu u gubljenju autoriteta u modernom svetu i često istovremeno i nerazdrešivo deluju zajedno.

U obrazovanju, međutim, ne može biti takve ambivalentnosti u vezi sa sadašnjim gubitkom autoriteta. Deca ne mogu da odbace obrazovni autoritet kao da su pod represijom odrasle većine – mada u modernoj obrazovnoj praksi ima apsurdnih pokušaja da se tretiraju kao potlačena manjina koju treba osloboditi. Autoritet su odbacili odrasli i to može značiti samo jednu stvar: odrasli odbijaju da preuzmu odgovornost za svet u koji su uveli decu.

Između gubitka autoriteta u javnom i političkom životu i gubitka autoriteta u privatnim i prepolitičkim domenima porodice i škole svakako postoji veza. Kako se sve više zaoštrava nepoverenje u autoritet u javnoj sferi tako je, naravno, sve veća verovatnoća da ni privatna sfera neće ostati toga pošteđena. Postoji i dodatna činjenica, verovatno odlučujuća, a to je da naša politička misao od pamtiveka vidi autoritet roditelja nad decom, učitelja nad đacima, kao model na osnovu kojeg treba razumeti politički autoritet. A upravo je taj model, koji nalazimo već kod Platona i Aristotela, razlog što je pojam autoriteta u politici tako ambivalentan. Prvo, zasnovan je na apsolutnoj superiornosti koja je takva da ne može postojati među ljudima i, sa stanovišta ljudskog dostojanstva, ne sme nikad ni postojati. Drugo, zasnovan je, po ugledu na model obdaništa, na krajnje privremenoj superiornosti i stoga postaje kontradiktoran kad se primeni na odnose koji po svojoj prirodi nisu privremeni – na primer između vladara i podanika. Otuda je u prirodi same stvari – to jest i u prirodi sadašnje krize autoriteta i u prirodi naše tradicionalne političke misli – da se gubljenje autoriteta koje je počelo u političkoj sferi prenosi i u privatnu; i naravno nije slučajno to što se tamo gde je politički autoritet prvo potkopan, to jest u Americi, moderna kriza u obrazovanju najjače oseća.

U stvari, najradikalniji vid opšteg gubitka autoriteta nalazimo u njegovom prodoru u prepolitičku sferu, gde se činilo da autoritet određuje sama priroda i da je nezavisan od istorijskih promena i političkih uslova. S druge strane, svoje nezadovoljstvo svetom i gađenje prema stanju stvari moderni čovek najjasnije izražava kad odbija da, u odnosu na decu, preuzme odgovornost za sve to. To je kao da im roditelji svakodnevno poručuju: “U ovom svetu nismo sasvim bezbedni; i za nas je tajna kako treba da se krećemo u njemu, šta treba da znamo, kakvim veštinama da ovladamo. Morate pokušati da se sami snađete; u svakom slučaju, nemate pravo da nas pozivate na odgovornost. Mi smo nedužni, dižemo ruke od vas.”

Naravno, takav stav nema nikakve veze s revolucionarnom željom za novim poretkom u svetu – novus ordo seclorum – koja je nekad nadahnjivala Ameriku; pre će biti da je reč o simptomu modernog otuđenja od sveta, koji se, iako ga srećemo svuda, u posebno radikalnom i intenzivnom obliku ispoljava u uslovima masovnog društva. Tačno je da su moderni obrazovni eksperimenti, ne samo u Americi, predstavljani kao veoma revolucionarni, što je donekle otežavalo jasan uvid u situaciju i izazivalo izvesnu konfuziju u raspravama o tom problemu; jer nasuprot svemu tome stoji neosporna činjenica da Amerika, dokle god je bila istinski nadahnuta tim duhom, nije ni sanjala da bi uvođenje novog poretka trebalo početi od obrazovanja nego je, naprotiv, ostajala konzervativna u toj oblasti.

Da bismo izbegli nesporazum treba reći i sledeće: čini mi se da je konzervativizam, u smislu konzervacije, neodvojiv od obrazovne aktivnosti, čiji je trajni zadatak da neguje i štiti dete od sveta, svet od deteta, novo od starog, staro od novog. Čak i time preuzeta sveobuhvatna odgovornost za svet svakako podrazumeva konzervativan stav. Ali to važi samo za oblast obrazovanja ili, bolje reći, za odnose između odraslih i dece, a ne i za oblast politike, gde delujemo među odraslima i jednakima sebi i zajedno s njima. U politici taj konzervativni stav – koji prihvata svet takav kakav je i nastoji samo da očuva status kvo – može da vodi jedino ka destrukciji jer svet je, u celini i u detaljima, nepovratno prepušten zubu vremena ukoliko ljudi nisu odlučni da intervenišu, da stvaraju novo. Hamletove reči “iz svojega se iščašila zgloba vremena ova; kakva gnusna zloba da ja baš rođen beh da ovo doba učašim”1 manje-više važe za svaku novu generaciju, samo što su u ovom veku možda dobile na ubedljivosti.

Mi se u osnovi uvek obrazujemo za svet koji jeste ili postaje iščašen iz zgloba jer je ljudsko postojanje utemeljeno u svetu koji su stvorili smrtnici da u ograničenom vremenu služi smrtnicima kao dom. Pošto su ga stvorili smrtnici, svet se troši; a pošto se njegovi stanovnici stalno menjaju, izložen je riziku da postane smrtan kao i oni. Da bi se sačuvao od smrtnosti svojih tvoraca i stanovnika, svet mora uvek iznova da se popravlja. Problem je jednostavan: obrazovanje treba da bude takvo da zaista omogući popravljanje iako uspeh u tome nikad ne može biti zajemčen. Nadu uvek ulažemo u ono što je novo i što donosi svaka generacija; ali baš zato što nadu zasnivamo samo na tome, uništićemo sve ako toliko nastojimo da kontrolišemo to novo kojem mi, stari, možemo da odredimo kako će izgledati. Obrazovanje mora biti konzervativno upravo u ime onog što je novo i revolucionarno u svakom detetu; mora sačuvati tu novinu i uključiti je kao novu stvar u stari svet, koji je, bez obzira na sva revolucionarna dešavanja u njemu, sa stanovišta svake sledeće generacije prestareo i blizu uništenja.

IV
Istinski problem u modernom obrazovanju leži u tome što je, uprkos današnjoj modi da se govori o novom konzervativizmu, izuzetno teško postići čak i taj minimum konzervacije i konzerviranja bez kojeg obrazovanje u našem vremenu jednostavno nije moguće. Za to postoje jaki razlozi. Kriza autoriteta u obrazovanju blisko je povezana s krizom tradicije, to jest krizom u našem odnosu prema prošlosti. S tim aspektom moderne krize naročito se teško nose pedagozi jer je njihov zadatak da posreduju između starog i novog, što znači da sama profesija zahteva da izuzetno poštuju prošlost. Tokom mnogih vekova, to jest tokom perioda rimsko-hrišćanske civilizacije, nisu imali potrebu da budu svesni tog svog posebnog kvaliteta jer je poštovanje prema prošlosti bilo suštinski deo stanja duha Rimljana i to se u hrišćanstvu nije promenilo niti završilo, nego je samo prebačeno na druge osnove.

Suštinski važni činioci rimskog pogleda na svet (mada to nije važilo za sve civilizacije, pa čak ni za zapadnu uzetu u celini) bili su: prošlost kao uzor, preci kao primer koji potomci u svakoj situaciji treba da slede i verovanje da sve što je vredno počiva u onome što je bilo i da je stoga starost najbolje doba jer star čovek, budući da je gotovo predak, može da služi kao model za način življenja. Sve to je suprotno ne samo našem svetu i modernom dobu od renesanse nadalje nego i grčkom stavu prema životu. Geteov komentar da je starenje “postepeno povlačenje iz sveta pojavnog” izrečen je u duhu starih Grka, za koje su se bivanje i pojavljivanje podudarali. Rimljani su smatrali da starenjem i laganim nestajanjem iz zajednice smrtnika čovek postiže svoj najkarakterističniji oblik bivanja jer samo tada, iako se, u odnosu na svet pojavnog, nalazi u procesu koji vodi ka nepojavljivanju, može približiti postojanju u kojem će biti autoritet za druge.

S tako nenarušenom tradicijom u pozadini, tradicijom u kojoj obrazovanje ima političku funkciju (a to je bio jedinstven slučaj), relativno lako možemo uraditi ono što je potrebno u obrazovanju, čak i ako ne zastanemo da razmotrimo šta stvarno radimo, a lako je zato što je specifični etos obrazovnog principa u saglasnosti s temeljnim etičkim i moralnim uverenjima šireg društva. Po Polibijevim rečima, obrazovati znači “omogućiti da vidiš da si dostojan svojih predaka”, a u tom poslu pedagog može biti “kolega s kojim se takmičiš” i “kolega koji ti pomaže” jer je i on, iako na različitom nivou, prošao kroz život s očima uperenim u prošlost.

Kolegijalnost i autoritet u ovom slučaju nisu bili ništa drugo do dve strane iste stvari, a nastavnikov autoritet bio je čvrsto utemeljen na sveobuhvatnom autoritetu prošlosti kao takve. Međutim, danas više nismo u tom položaju; i nema mnogo smisla u tome da se ponašamo kao da jesmo i da smo samo slučajno skrenuli s pravog puta, ali smo u svakom trenutku slobodni da nađemo put natrag. To znači da kakva god kriza da se desi u modernom svetu, ne smemo jednostavno nastaviti dalje niti se vratiti. Takvo vraćanje samo bi nas dovelo u istu situaciju iz koje je kriza i potekla. Povratak bi bio repriza – mada možda u drukčijem obliku jer su mogućnosti za besmislice i neutemeljene ideje koje se mogu našminkati kao poslednja reč nauke neograničene. S druge strane, prosto, nepromišljeno istrajavanje na istom putu, bez obzira na to da li tako idemo dalje u krizu ili se rutinski držimo slepog verovanja da ona neće zahvatiti baš određenu sferu života, znači predavanje toku vremena i može samo dovesti do propasti; preciznije rečeno, može nas još više otuđiti od sveta koji nam već preti sa svih strana. Kad govorimo o obrazovanju, moramo uzeti u obzir taj proces otuđivanja od sveta; čak i priznati da smo verovatno suočeni s automatskim procesom, ali ne smemo ni zaboraviti da su ljudska misao i delovanje u stanju da prekinu i zaustave takve procese.

Problem obrazovanja u modernom svetu proističe iz činjenice da ono po samoj svojoj prirodi ne može odustati ni od autoriteta ni od tradicije, a ipak se mora odvijati u svetu koji autoritet nije strukturirao niti ga tradicija drži na okupu. Međutim, to znači da se nastavnici i pedagozi, ali i svi mi, budući da zajedno sa svojom decom i mladima živimo u jednom svetu, moramo prema njima radikalno drukčije ponašati nego što se ponašamo jedni prema drugima. Moramo odlučno odvojiti oblast obrazovanja od drugih oblasti, pre svega od javnog, političkog života, da bismo samo u obrazovanju primenili koncept autoriteta i prema prošlosti zauzeli stav koji je za tu oblast prikladan, ali nema opštu važnost niti na nju može pretendovati u svetu odraslih.

U praksi, prva posledica toga bilo bi jasno uviđanje da je funkcija škola da uče decu kakav je svet, a ne da ih upućuju u umeće življenja. Pošto je svet star, uvek stariji od njih, učenje se neizbežno okreće ka prošlosti bez obzira na to što se življenje dešava u sadašnjosti. Pored toga, linija povučena između dece i odraslih značila bi da ne možemo ni odrasle obrazovati ni prema deci postupati kao da su odrasla; ali ne smemo dozvoliti da ta linija preraste u zid koji decu odvaja od zajednice odraslih, kao da ne žive u istom svetu i kao da je detinjstvo nezavisno stanje ljudske egzistencije u kojem su deca sposobna da žive po sopstvenim zakonima. Nema opšteg pravila koje bi odredilo kuda treba da ide linija podele između detinjstva i odraslosti; to se često menja u skladu s dobom deteta i razlikuje se od zemlje do zemlje, od civilizacije do civilizacije, ali i od pojedinca do pojedinca. Ipak, za razliku od učenja, obrazovanje mora imati predvidljiv kraj. U našoj civilizaciji taj kraj se verovatno pre podudara sa sticanjem diplome koledža nego sa sticanjem diplome srednje škole jer je profesionalna obuka na fakultetima i tehničkim školama, iako uvek ima veze s obrazovanjem, neka vrsta specijalizacije. Njen cilj više nije da uvede mladu osobu u svet uopšte nego da je uvede u određeni, ograničeni segment sveta. Obrazovanje nije moguće bez istovremenog podučavanja; obrazovanje bez učenja isprazno je i zato se veoma lako degeneriše u moralno-emocionalnu retoriku. Ali ne možemo sasvim lako podučavati nekog a da ga i ne obrazujemo i možemo učiti do kraja života a da ne postanemo obrazovani. Međutim, sve te pojedinosti treba prepustiti stručnjacima i pedagozima.

Ono što sve nas zanima i zato ne može biti prepušteno tako specijalizovanoj nauci kao što je pedagogija jeste odnos između odraslih i dece uopšte ili, još opštije i tačnije rečeno, odnos prema natalitetu: činjenici da svi dolazimo na svet rođenjem i da se ovaj svet neprestano obnavlja rađanjem. Obrazovanje je tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svet da smo spremni da preuzmemo odgovornost za njega i tako ga spasemo od uništenja koje bi, kad ne bi bilo obnavljanja, kad ne bi pristizali novi i mladi, bilo neizbežno. Obrazovanje je i tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svoju decu da ne želimo da ih izgnamo iz svog sveta i pustimo da se sami snalaze, i da li ih volimo dovoljno da im ne uskratimo šansu da preduzmu nešto novo, nešto što ne vidimo unapred, ali ih unapred pripremamo za zadatak obnove zajedničkog sveta.

Naslov teksta na engleskom: The crisis in education, u knjizi Hane Arent “Between past and future. Eight exercises in political thought”, Penguin Books 2006. Esej je napisan za predavanje u Bremenu 1958. U engleskom prevodu ga je prvi put objavio Viking Press 1961, a Penguin Books ga je prvi put štampao 1993.

REČ 86.32
Peščanik.net

Kina i privatni sektor: prednjače trgovci proizvodima na malo


Napredni proizvođači i trgovci na malo su dominirali su među prvih 10 pozicija liste 500 najvećih privatnih preduzeća u Kini u 2018. godini, što je uočljiv znak snažnog zamaha privatnih preduzeća u ovoj zemlji kao i postizanja rasta na osnovu visokog kvaliteta proizvoda.

Kompanija Huawei je po treći put odnela krunu na ovoj listi: prema listi koju je 29. avgusta objavila Svekineska Federacija industrije i trgovine, ova kompanija je u 2017. godini ostvarila prihod od 603,62 milijarde juana (88,5 milijardi američkih dolara).

Trgovci na malo držali su četiri od 10 najboljih pozicija, a kompanija za e-trgovinu Suning preuzela je drugu poziciju. Rang-lista objavljena je tokom Samita Top 500 privatnih preduzeća u Kini, održanom u Šenjangu, glavnom gradu pokrajine Liaoning.

Prihodi u svakoj od devet najvećih privatnih preduzeća premašili su 300 milijardi juana u 2017. godini, pokazujući kako su kompanije porasle i veličinom a i uticajem.

“Kineski privatni biznis nastavio je da se snažno razvija u 2017. godini”, rekao je zamenik predsedavajućeg ACFIC-a Huang Rong, dodajući da je prisutan „stabilni optimizam“ u domaću industrijsku strukturu, koja daje sve veći doprinos kineskom društvu.

Rekordna brojka od 162 preduzeća iz sektora usluga ušla je na listu najboljih 500 u 2018. godini, u odnosu na 117 samo godinu dana ranije.

Evergrande grupa je jedini vlasnik nekretnina među prvih 10, u oštrom kontrastuodpre nekoliko godina, kada su vlasnici nekretnina bili najistaknutiji privatni igrači.

Predsednik Suninga Žang Đindong (Zhang Jindong) izjavio je da su privatna preduzeća najveći dobitnici od benefita kineske politike reforme i otvaranja, pošto lokalne samouprave naporno rade na stvaranju poslovnog okruženja fokusiranog na privatni sektor.

“Da bismo zadovoljili potražnju za nadogradnjom tj povećanjem potrošnje, mi ćemo povećati napore da revolucionišemo naše prodavnice i to s najsavremenijim tehnologijama”, rekao je Žang.

On je rekao da kompanija Suning planira da do 2020. godine ima oko 600 „pametnih“ maloprodajnih objekata u pokrajini Liaoning,poduhvat koji bi se podudarao s naporima lokalne vlade da restrukturira svoju ekonomiju.

Ova severoistočna pokrajina, poznata kao važna industrijska baza u Kini, naporno radi na pronalaženju nove dinamike rasta time što će uspostaviti povoljne politike u korist preduzetništva, i iskoristiti svoja znanja, umešnost u ekspertizu u proizvodnji ali i kulturi negovanja talenata.

Čen Kjufa (Chen Kiufa), sekretarka KP za Liaoning, rekla je da je poboljšanje poslovnog okruženja ove pokrajine pretvoreno u prioritet. Liaoning je postao sastavni deo nacionalne strategije za izgradnju novog, otvorenog ekonomskog sistema.

Početkom maja 2018. ova pokrajina izdala je smernice o podmlađivanju kroz sveobuhvatno otvaranje, obećavajući da će stranim investitorima i dalje olakšavati pristup kineskom tržištu.

Strane direktne investicije u industrijske igrače Liaoninga u prvoj polovini 2018. godine porasle su za 14,1 odsto na godišnjem nivou, na 3,21 milijarde dolara, dok je spoljnotrgovinska razmena ove pokrajine iznosila 52,25 milijardi dolara, što je za šest odsto više u odnosu na isti period prethodne godine.

Wu Yong, Ma Si, Zhong Nan (China Daily, 2018-08-30. 08. 2018)

Zašto ne menjamo mišljenje


Istraživači sa Stenforda su 1975. pozvali grupu studenata da učestvuje u istraživanju o samoubistvu. Pokazani su im parovi oproštajnih pisama samoubica. U svakom paru jedno pismo su napisali nasumično odabrani ljudi, a drugo je napisala osoba koja je potom izvršila samoubistvo. Od studenata je onda traženo da kažu koja pisma su prava a koja lažna.

Neki studenti su otkrili da imaju istinski dar za ovo: od 25 parova oproštajnih pisama uspešno su 24 puta identifikovali prava. Ostali studenti pokazali su se kao beznadežni slučajevi: pravo oproštajno pismo su pogodili tek deset puta.

Kao što obično biva u psihološkim istraživanjima, ceo scenario je bio izmišljen. Iako je polovina oproštajnih pisama doista bila prava – dobijena su u Kancelariji islednika za smrtne slučajeve u Los Anđelesu – studentski rezultati su bili izmišljeni. Studenti kojima je rečeno da su gotovo uvek pogađali u proseku nisu bili ništa bolji od onih kojima je rečeno da su uglavnom grešili.

U drugoj fazi istraživanja prevara je otkrivena. Studentima je rečeno da je stvarna svrha eksperimenta bila da se odmeri njihova reakcija na mišljenje o tome da li su u pravu ili nisu (što se takođe ispostavilo kao laž). Na kraju je od njih traženo da procene koliko oproštajnih pisama su zaista tačno prepoznali i kolika bi prosečan student bio u stanju da pogodi. E, tu se desilo nešto neobično. Studenti iz grupe sa tobožnjim visokim ocenama u pogađanju sada su rekli da misle da su, u stvari, dobro pogađali, znatno bolje od prosečnog studenta, iako, kao što im je neposredno pre toga rečeno, nisu imali nikakvog osnova za takvu tvrdnju. A studenti kojima je prvobitno bilo saopšteno da su loše pogađali sada su rekli da misle da su bili znatno lošiji od prosečnog studenta – što je takođe bio neosnovan zaključak.

„Jednom uobličena uverenja“, suvoparno zaključuju istraživači, „čudesno su otporna“.

Nekoliko godina kasnije, nova grupa studenata sa Stenforda je uključena u srodno istraživanje. Dati su im na uvid biografski podaci o paru vatrogasaca Frenku K. i Džordžu H. U Frenkovoj biografiji je stajalo da mu se nedavno rodila ćerka i da voli da roni s kiseonikom. Za Džordža je pisalo da ima malog sina i da igra golf. Među biografskim podacima nalazili su se i njihovi odgovori na nešto što su istraživači nazvali Testom rizično-konzervativnog izbora. U jednoj verziji Frenk je bio uspešan vatrogasac koji je na testu uvek pokazivao da teži najbezbednijim opcijama. U drugoj verziji, Frenk na testu takođe bira najbezbednije opcije, ali je loš vatrogasac te su ga nadležni nekoliko puta zvali na raport. I opet, usred istraživanja, studentima je rečeno da su ih obmanuli tako što su im dali potpuno izmišljene biografije. Potom je od studenata zatraženo da opišu vlastita uverenja: koji stav prema riziku treba da ima dobar vatrogasac? Studenti koji su dobili prvu verziju mislili su da rizik treba izbegavati, a studenti koji su dobili drugu verziju bili su uvereni da rizik treba prihvatiti.

Čak i kada im se predoči da su „njihova uverenja potpuno pogrešna, ljudi ne uspevaju da ih revidiraju“, zaključuju istraživači. U ovom slučaju, neuspeh je bio „posebno impresivan“, jer dva podatka nikada nisu dovoljna da se na osnovu njih izvode opšti zaključci.

Stanfordske studije grupe stručnjaka iz 70-ih godina 20. veka su se pročule. Njihov kontrastav da ljudi ne mogu da misle ispravno bio je zaprepašćujući. Danas više nije. Hiljade sličnih eksperimenata je potvrdilo (i produbilo) ove nalaze. Svako ko prati naučna istraživanja – ili bar povremeno pročita članak u časopisu Psihologija danas – zna da svaki diplomirani student može da potvrdi da su naizgled razboriti ljudi često iracionalni. Retko kad je taj uvid tako važan kao danas. Pa ipak, jedna ključna zagonetka ostaje: Kako smo postali takvi?

U novoj knjizi Enigma razuma (Harvard), proučavaoci kognicije Hugo Mercier i Dan Sperber pokušali su da odgovore na to pitanje. Mercier, koji radi u Francuskom institutu za istraživanja u Lionu, i Sperber, koji sada radi na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, ukazuju na to da je razum evoluciono svojstvo poput dvonožnog hoda ili trobojnog vida. Razum je nastao u afričkim savanama, i treba ga razumeti u tom kontekstu.

Ako to ogolimo od kognitivno-naučničkog žargona, Mercier i Sperber o razumu kažu otprilike sledeće: Najveća ljudska prednost nad ostalim živim bićima je naša sposobnost da sarađujemo. Saradnju je teško uspostaviti i gotovo podjednako teško održati. To je tako jer je za svaku individuu švercovanje uvek najbolji način ponašanja. Razum se nije razvijao za rešavanje apstraktnih, logičkih problema, pa čak ni da olakša zaključivanje iz novih podataka; on se razvijao da reši probleme koje sa sobom nosi život u saradničkoj grupi.

„Razum je adaptacija na hipersocijalne niše koje su ljudi razvijali oko sebe“, pišu Mercier i Sperber. Ono što sa „intelektualističke“ tačke gledanja izgleda čudno ili očito budalasto, pokazuju se kao mudro sa „interakcionističkog“ stanovišta.

Osvrnimo se na ono što se naziva „pristrasno potvrđivanje očekivanog“ (confirmation bias) – sklonost ljudi da prihvate informaciju koja potvrđuje njihova uverenja, a da odbace onu koja im protivreči. Među mnogim identifikovanim oblicima pogrešnog mišljenja, pristrasno potvrđivanje očekivanog je jedna od najdokumentovanijih pojava i predmet je mnogih eksperimenata koji zaslužuju da uđu u udžbenike. Jedan od najpoznatijih izveden je, opet, na Stanfordu. Za taj eksperiment istraživači su obrazovali grupu studenata koji su imali suprotstavljena mišljenja o smrtnoj kazni. Polovina je bila za smrtnu kaznu i smatrala je da ona doprinosi smanjenju kriminala, a druga polovina je bila protiv smrtne kazne i smatrala da smrtna kazna nema nikakav uticaj na stopu kriminala.

Od studenata se tražilo da reaguju na dve studije. Jedna je sadržala podatke u prilog argumentu o preventivnom delovanju smrtne kazne, a druga podatke koji to delovanje osporavaju. Obe studije – već znate – bile su izmišljene, oblikovane tako da predstave nešto što je, objektivno gledano, bila podjednako ubedljiva statistika. Studenti koji su podržavali smrtnu kaznu cenili su podatke koji idu u prilog prevenciji kao vrlo ubedljive, a podatke o nepostojanju efekta prevencije kao neubedljive; studenti koji se protive smrtnoj kazni reagovali su obratno. Na kraju eksperimenta, studente su ponovo pitali kako gledaju na smrtnu kaznu. Oni koji su počeli kao zagovornici smrtne kazne sad su je još jače podržavali, a oni koji su joj se suprotstavljali bili su još više protiv.

Ako je razum oblikovan da donosi valjane sudove, onda je teško zamisliti ozbiljniju njegovu manjkavost od pristrasnog potvrđivanja očekivanog. Zamislite, kažu Mercier i Sperber, miša koji misli kao i mi. Takav miš, „sklon uverenju da u okolini nema mačaka“ uskoro bi postao doručak. U meri u kojoj pristrasno potvrđivanje očekivanog navodi ljude da odbacuju dokaze o novim ili zanemarenim pretnjama – što je ljudski ekvivalent za mačku iza ćoška – pretnja je ono čemu se opiremo. Činjenica da i mi i pretnja opstajemo, tvrde Mercier i Sperber, dokazuje da ona mora imati neku adaptivnu funkciju, a ta funkcija, nastavljaju oni, povezana je sa hipersocijabilnošću.

Mercier i Sperber više vole izraz „pristrasnost u moju korist“ (myside bias). Ljudi nisu nasumično naivni. Suočeni s argumentom nekog drugog, vrlo smo vešti da u njemu uočimo slabosti. Gotovo po pravilu stanovišta za koja smo slepi su naša sopstvena stanovišta.

Nedavni eksperiment koji su obavili Mercier i neke evropske kolege jasno pokazuje tu asimetriju. Od učesnika se tražilo da reše neke jednostavne primere rasuđivanja. Potom su zamoljeni da objasne svoje odgovore, i pružena im je prilika da izmene svoje prvobitno mišljenje ako su uočili greške. Većina je bila zadovoljna svojim prvobitnim rešenjima; manje od 15 posto promenilo je svoje mišljenje u drugom koraku.

U trećem koraku, učesnicima je prikazivan jedan po jedan isti problem zajedno sa njihovim odgovorom i sa odgovorom drugog učesnika, koji je došao do drugačijeg zaključka. Ponovo im je pružena prilika da promene svoj odgovor. Međutim, tu je izveden jedan trik: odgovori koji su im prikazivani kao tuđi bili su u stvari njihovi i vice versa. Gotovo polovina učesnika shvatila je šta se dešava. U drugoj polovini učesnici su odjednom postajali veoma kritični. Skoro 60 posto je sada odbijalo odgovore sa kojima su ranije bili zadovoljni.

Prema Mercieru i Sperberu, ovo iskrivljavanje odražava evolutivni zadatak razuma: on treba da osujeti da nas drugi članovi naše grupe izigraju. Kroz život u malim grupama lovaca-skupljača, naši preci su prevashodno bili zaokupljeni svojim društvenim položajem i nastojanjem da oni ne rizikuju svoj život u lovu dok ostali ostaju bezbedni u pećini. Tu je od male koristi bilo jasno rasuđivanje, a više se postizalo iznošenjem ubedljivih argumenata.

Među mnogim pitanjima o kojima su brinuli naši preci svakako nisu bili preventivni efekti smrtne kazne ili idealna svojstva vatrogasaca. Niti su morali da se nose s izmišljenim studijama, lažnim vestima ili tviterom. Otuda ne čudi da nas naš razum danas izdaje. Mercier i Sperber pišu: „To je jedan od mnogih slučajeva gde se okruženje odveć brzo menja da bi se razum prirodnom selekcijom izborio sa takvim promenama.“

Stiven Sloman, profesor na Braunu, i Filip Fernbah, professor na Univerzitetu Kolorado, takođe proučavaju kogniciju. I oni veruju da je socijabilnost ključna za funkcionisanje ljudskog uma ili, preciznije, za njegovo manjkavo funkcionisanje. Oni su počeli svoju knjigu, Iluzija znanja. Zašto nikad ne mislimo sami (Riverhead), osvrtom na toalete.

Bezmalo svako u SAD, pa i u čitavom razvijenom svetu, zna šta je toalet. Tipičan toalet ima vodu za ispiranje i keramičku šolju s vodom. Kad se povuče ručica ili pritisne dugme, šolja se napuni vodom i sve što se tu nalazilo ode u odvodni kanal i kanalizaciju. Ali, je li to doista tako?

U istraživanju sprovedenom na Jejlu, od diplomiranih studenata se tražilo da rangiraju svoje razumevanje svakodnevnih naprava kao što su toaleti, patent-zatvarači ili cilindrične brave. Potom je trebalo da napišu iscrpno objašnjenje kako data naprava funkcioniše, korak po korak, i da ponovo rangiraju svoje razumevanje naprave. Pokazalo se da je uloženi napor učinio da studenti postanu svesni svog neznanja, jer su sledeće ocene sopstvenog razumevanja pale. (Pokazalo se, recimo, da su toaleti mnogo komplikovaniji nego što to izgleda.)

Sloman i Fernbah taj efekat nazivaju „iluzija o dubini razumevanja“ i pronalaze ga na svakom koraku. Ljudi veruju da znaju daleko više nego što stvarno znaju. Ono što nam omogućuje da istrajavamo u svom uverenju su drugi ljudi. U slučaju mog toaleta, neko drugi ga je smislio tako da mogu lako da ga koristim. U tome su ljudi sjajni. Mi se oslanjamo na znanje drugih još od vremena kad smo otkrili kako da lovimo zajedno, što je verovatno bilo ključno za našu evoluciju. Toliko dobro sarađujemo, tvrde Sloman i Fernbah, da jedva umemo da kažemo gde naše razumevanje prestaje a počinje razumevanje drugih.

„Jedna posledica prirodnosti naše podele kognitivnog rada“, pišu oni, jeste to što ne postoji „oštra granica između ideja i znanja jedne osobe“ i ideja i znanja „drugih članova“ grupe.

Odsustvo granice ili, ako vam više odgovara, konfuzija, takođe je bitna za nešto što nazivamo progresom. Kako ljudi izumevaju nova oruđa za nove načine života, tako istovremeno stvaraju nove oblasti neznanja; ako bismo svi insistirali na, recimo, ovladavanju principima obrade metala pre no što se latimo noža, bronzano doba se ne bi skoro okončalo. A kad je reč o novim tehnologijama, tu je nepotpuno razumevanje oslobađajuće.

A to nas baca u nevolje, objašnjavaju Sloman i Fernbah, u oblasti politike. Jedna je stvar što ja koristim toalet a da ne znam kako on funkcioniše, a sasvim druga da li sam za ili protiv zabrane imigracije, a pri čemu ne znam o čemu doista govorim. Sloman i Fernbah navode istraživanje obavljeno 2014, ubrzo pošto je Rusija anektirala ukrajinski Krim. Ljude su pitali kako bi SAD trebalo da reaguje i mogu li da nađu Ukrajinu na geografskoj karti. Što im je geografija bila slabija, to su više bili za vojnu intervenciju. (Ljudi su bili tako nesigurni u to gde je Ukrajina da je prosečna greška iznosila 1.800 milja, što je razdaljina između Kijeva i Madrida.)

Istraživanja i o mnogim drugim pitanjima daju slične obeshrabrujuće rezultate. Po pravilu, jaka osećanja vezana za neko pitanje ne nastaju iz dubokog razumevanja, pišu Sloman i Fernbah. I ovde naša zavisnost od mišljenja drugih čini problem većim. Ako je, recimo, vaš stav o zakonu o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti neosnovan, a ja se oslanjam na njega, onda je i moje mišljenje o tome neosnovano. Ako pričam s Tomom i on odluči da se slaže sa mnom, njegovo mišljenje je takođe neosnovano, ali sada kad se nas troje slažemo, osećamo da smo još više u pravu. Ako sada svi odbacimo bilo koju informaciju protivnu našem mišljenju kao neuverljivu, dobijamo, pogađate, Trampovu administraciju.

„Eto kako zajednica znanja postaje opasna“, ističu Sloman i Fernbah. Njih dvojica su izveli svoju verziju eksperimenta s toaletom zamenjujući kućne naprave temama javne politike. U studiji koju su obavili 2012, pitali su ljude za mišljenje o temama kao što su: Treba li država da pokriva troškove zdravstvene zaštite? Ili: Treba li plaćati učitelje po učinku? Od učesnika je traženo da rangiraju svoja mišljenja zavisno od toga u kojoj meri se slažu sa navedenim predlozima. Zatim je trebalo da objasne što podrobnije mogu kako bi tačno izgledala primena svakog od tih predloga. Mnogi su se tu našli u škripcu. Kada su ih ponovo pitali za mišljenje, intenzitet njihovog uverenja bio je slabiji tako da su se slagali ili protivili manje strasno.

U ovom rezultatu Slouman i Ferenbah vide malo svetlo na kraju tunela. Ukoliko mi – ili naši prijatelji, ili stručnjaci na CNN-u – budemo provodili manje vremena pridikujući, a više podrobno razmatrajući implikacije političkih predloga, shvatićemo koliko nemamo pojma i postati skromniji. To bi, po njima, „mogao da bude jedini oblik mišljenja koji bi mogao da rasprši iluziju o dubini našeg razumevanja i promeni stavove ljudi“.

Nauku možemo videti i kao sistem koji koriguje prirodne sklonosti ljudi. U dobro vođenoj laboratoriji malo je mesta za pristrasnost u svoju korist; rezultati moraju biti isti kad se eksperiment ponovi u drugim laboratorijama i kad ih dobijaju istraživači koji nemaju razlog da potvrde ranije dobijene rezultate. I to je razlog, moglo bi se reći, za to što se taj sistem pokazao kao uspešan. U svakom datom trenutku iskrsavaju neslaganja, ali na kraju metodologija pobeđuje. Nauka ide napred čak i ako se mi zaglavimo u mestu.

U knjizi Poricanje do groba. Zašto ignorišemo činjenice koje bi nas mogle spasiti (Oxford), Džek Gorman, psihijatar, i njegova kći Sara Gorman, specijalista za zdravstvenu politiku, ispitivali su jaz između toga šta nam nauka poručuje i šta mi govorimo. Oni se bave otpornim uverenjima koja ne samo da su očigledno pogrešna već i potencijalno smrtonosna, kao što je uverenje da su vakcine rizične. Naravno, rizično je ne biti vakcinisan; zbog toga su vakcine i stvorene. „Imunizacija je jedna od pobeda moderne medicine“, ističu Gormanovi. Ali koliko god brojne naučne studije zaključivale da su vakcine bezbedne i da nema veze između imunizacije i autizma, protivnici vakcine ostaju nepokolebljivi. (Oni sada u neku ruku mogu videti na svojoj strani i Donalda Trampa koji je rekao da su on i njegova supruga odobrili da se njihov sin Baron vakciniše, ali ipak nisu poslušali savet pedijatara kada to da učine.)

Gormanovi, takođe, tvrde da su načini mišljenja koji sada deluju kao autodestruktivni mogli u nekom trenutku da budu adaptivni. Isto tako, mnogo strana posvećuju pristrasnom potvrđivanju očekivanog, koje po njima sadrži jednu fiziološku komponentu. Oni navode istraživanje koje sugeriše da ljudi doživljavaju pravo zadovoljstvo – kao injekciju dopamina – kada naiđu na informaciju koja potvrđuje njihova uverenja. „Lepo je osećanje kada to ‘čvrsto prianja uz naše uverenje’ čak i kada nismo u pravu“, kažu oni.

Gormanovi se ne zaustavljaju na pukom nabrajanju naših grešaka; oni žele da ih isprave. Mora postojati način, tvrde oni, da se ljudi ubede da su vakcine dobre za decu, a da je oružje opasno. (To je još jedno rasprostranjeno a statistički nepotkrepljeno uverenje koje bi želeli da diskredituju: da posedovanje oružja čini da budemo zaštićeniji.) Ali tu leže baš oni problemi koje su sami navodili. Izgleda da nije dovoljno samo pronaći ljude s tačnim informacijama; tačne informacije ljudi naprosto zanemaruju. Apelovanje na emocije je nešto bolje, ali očigledno deluje protiv promovisanja pouzdane nauke. „Treba smisliti način“, pišu oni na kraju knjige, „kako se odnositi prema tendencijama koje vode pogrešnim naučnim uverenjima“.

Enigma razuma, Iluzija znanja, i Poricanje do groba su knjige pisane pre novembarskih izbora 2016. Ipak, anticipirale su Kelian Konvej i navalu „alternativnih činjenica“. Tih dana izgledalo je kao da je čitava država bila uključena u džinovski psihološki eksperiment kojim ili niko nije rukovodio ili je to radio Stiv Benon. Razboriti ljudi mogu da pronađu rešenje. Ali, što se toga tiče, literatura ne nudi uverljive argumente.

 

Elizabet Kolbert, The New Yorker

Peščanik.net, 30.08.2018.

SAD i Kina moraju da nastave sa razgovorima


Svetska ekonomija ne može sebi da priušti rizik od globalno razornog trgovinskog rata, piše urednik poslovnog portala Asia Nikkei.

Sjedinjene Države su 23. avgusta lansirale svoj drugi talas kaznenih tarifa protiv Kine, navodeći kao razlog kršenje intelektualne svojine, dok je Peking odmah odgovorio na sličan način. Obe zemlje su nametnule onoj drugoj dodatnih 25% poreza vrednih 16 milijardi dolara na robe koju svaka od strana isporučuje onoj drugoj.

Svaka dalja eskalacija trgovinskog rata između dve najveće ekonomije na svetu mora se izbeći. Iako vašingtonski bilateralni razgovori od 22. i 23. avgusta na radnom nivou nisu uspeli da proizvedu opipljive rezultate, oni bi trebalo da budu jasan putokaz kako treba istrajavati u nastojanjima za smanjivanjem trgovinskih tenzija putem dijaloga.

Drugi krug tarifnih mera – odnosno sankcija – koji je usledio nakon što su obe vlade u julu uvele po dodatnih 25% carine – na 34 milijarde dolara uvoza – te na taj način povećavajući godišnju vrednost proizvoda podložnih dodatnim tarifama na čitavih 50 milijardi dolara. A sa administracijom američkog predsednika Donalda Trampa, koja je razmišljala čak i o dodatnih 200 milijardi dolara „kaznenih carina“ na drugu kinesku robu, američki trgovinski rat sa Kinom preti da se pretvori u močvarno tle na koje se ne sme kročiti.

Štaviše, Vašington ubrzava i pojačava svoje kritike na račun monetarne politike Pekinga, tvrdeći da kineske monetarne vlasti spuštaju vrednost juana. Sada postoji mogućnost da aktuelni trgovinski rat izazove i valutni rat. S obzirom na to da je međusobna „trgovinska osveta“ prerasla u borbu ove dve nacije za globalnu vojnu i ekonomsku dominaciju, nijedna strana ne želi da napravi preko potrebne koncesije, a to otežava prekid lanca „loše beskonačnosti“ sastavljene od kaznenih akcija i uzvratnih odmazdi.

Izgleda da je američko-kineski trgovinski rat doveo do usporavanja ekonomske aktivnosti Kine. U Sjedinjenim Američkim Državama, poslovno okruženje se pogoršava što, kako kažu neki posmatrači, smanjuje direktne investicije iz inostranstva.

Sa američkim kamatnim stopama i padom priliva kapitala iz brzorastućih zemalja, perspektive globalne ekonomije krajnje su neizvesne. Nastavak trgovinske „zavade“ značajno doprinosi daljim rizicima i nestabilnosti.

Stoga je svim akterima stalo da se trgovinski pregovori između američkih i kineskih delegacija u Vašingtonu nastave – ovog puta pod vođstvom Dejvida Malpasa, podsekretara za međunarodne poslove u američkom trezoru, kao i Vanga Šouvena, kineskog zamenika ministra trgovine. Treba se nadati da će vlade dve najmoćnije države sveta držati jedna drugoj otvorena vrata za dijalog, kao i da sada aktivno traže konstruktivne načine za rešavanje trgovinskih neravnoteža.

Da bi to olakšao, Vašington bi trebalo da prestane da nameće unilateralne tj jednostrane sankcije koje krše međunarodna pravila i da se, umesto toga, pridruže Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Japanu i evropskim i drugim zemljama, istovremeno pozivajući Kinu da se pozabavi navodnom krađom prava intelektualne svojine. Kina bi, s druge strane, morala da porazmisli o tome kako bi bilo moguće zaštititi prava nad inostranom  intelektualnom svojinom, kao i kako da unapredi i poveća svoj uvoz – umesto što se samo fokusira na suzbijanje američkih akcija.

Na zajedničkom samitu koji su SAD i Kina održale u aprilu 2017. godine, Tramp i njegov kineski kolega, predsednik Si Đinping pristali su da na ministarskom nivou održe razgovore o ekonomiji, diplomatiji i bezbednosti. Ovi susreti, međutim, nisu uspeli da daju rezultate koje su obe strane priželjkivale. Sada je trenutak za ponovno uspostavljanje sličnog okvira za diskusije na visokom nivou.

Trampova administracija je već ograničila uvoz čelika i aluminijuma iz glavnih zemalja proizvođača – ograničenja su, kako je rečeno, „zasnovana na (problemu) nacionalne sigurnosti, uz planiranje strožih tarifa na uvezene automobile i delove automobila, takođe „iz razloga nacionalne sigurnosti“. Sjedinjene Države i njeni trgovinski partneri bi po tom pitanju trebalo da prestanu sa neispunjavanjem uslova za preduzimanje kaznenih mera ili odmazde, i da, umesto toga, iskreno nastoje da pronalaze rešenja putem dijaloga.

Editor Picks (Asia Nikkei)

Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika


Tiha kriza

Obrazovanje je proces kojim se mišljenje oslobađa iz duše, ujedinjuje sa spoljašnjim stvarima, reflektuje se i tako postaje svesno njihove stvarnosti i oblika, piše uticajna američka akademičarka Marta Nusbaum.

Dok koristi materijalna dobra, čovek mora da bude pažljiv da se zaštiti od njihove tiranije. Ako je dovoljno slab da mora da se smanji kako bi se smestio pod njihov pokrivač, onda se to pretvara u proces postepenog samoubistva putem smanjivanja duše. Rabindranat Tagore, indijski edukator, 1917.

Trenutno se nalazimo usred jedne krize ogromnih razmera i globalnog značaja. Ne, ne mislim na globalnu ekonomsku krizu koja je počela 2008. Barem su tada svi znali da je kriza nadomak, i mnogi svetski lideri su radili brzo i naporno da pronađu rešenja. Istina, vlade koje su u ovome omanule, trpele su ozbiljne posledice, a mnoge su bile i smenjene. Ne, mislim na krizu koja prolazi uglavnom neprimećena, poput raka; krizu koja može biti, na duge staze, mnogo štetnija za budućnost demokratske autonomije: svetsku krizu obrazovanja.

Radikalne promene se događaju u onome čemu demokratska društva podučavaju svoje mlade, i ove promene nisu bile dobro promišljene. Žedne nacionalog profita, nacije i njihovi sistemi obrazovanja neobazrivo odbacuju veštine koje su neophodne da se demokratije održe u životu. Ako se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća. Budućnost demokratija je neizvesna.

O kakvim se radikalnim promenama radi? Humanističke discipline i umetnosti se eliminišu, kako u osnovnom/srednjem obrazovanju, tako i na nivou koledža/univerziteta, u skoro svim nacijama na svetu. Pošto ih kreatori javnih politika vide kao beskorisne ukrase, u trenutku kada nacije moraju da se odreknu svih beskorisnih stvari kako bi ostale kompetitivne na globalnom tržištu, one ubrzano gube svoje mestu u nastavnom programu, ali i u umovima i srcima roditelja i dece. Zapravo, ono što bismo mogli nazvati humanističkim aspektima prirodne i društvene nauke – imaginativni, kreativni aspekt, i aspekt rigorozne kritičke misli – takođe gubi bitku, jer nacije radije streme ka kratkoročnom profitu, kultivišući korisne i visoko primenjene veštine primerene stvaranju profita.

Ova kriza nas gleda u lice, ali mi se sa njom još uvek nismo suočili. Nastavljamo kao da je sve po starom, iako su zapravo ogromne promene naglaska očigledne svuda oko nas. Mi nismo zaista deliberirali o ovim promenama, nismo ih zaista izabrali, a one ipak sve više ograničavaju našu budućnost.

Razmotrimo pet primera, namerno izabranih iz raznih nacija i obrazovnih ravni:

– U jesen 2006, komisija za budućnost visokog obrazovanja, pri ministarstvu za obrazovanje, na čelu sa sekretarkom za obrazovanje Margaret Spelings, objavila je svoj izveštaj o stanju visokog obrazovanja u naciji: Test vođstva: mapiranje budućnosti visokog obrazovanja SAD.[1] Ovaj izveštaj je sadržao vrednu kritiku nejednake dostupnosti visokog obrazovanja. Kada se tiče materije, međutim, on se bavio isključivo prepoznatim nedostacima u nauci, tehnologiji i inženjerstvu – ne osnovnim naučnim istraživanjem u ovim oblastima, već samo visoko primenjenim znanjem, znanjem koje može brzo da generiše strategije za proizvodnju profita. Humanističke discipline, umetnosti i kritičko mišljenje bili su praktično odsutni. Izostavljajući ih, izveštaj je snažno sugerisao da bi bilo sasvim u redu ako bi se ovim sposobnostima dopustilo da odumru u interesu korisnijih disciplina.

– U martu 2004, grupa naučnika iz mnogo različitih nacija, okupila se da raspravlja o filozofiji Rabindranata Tagore – dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1913, i vodećeg obrazovnog inovatora. Njegovi obrazovni eksperimenti, koji su imali širokog uticaja u Evropi, Japanu i Sjedinjenim Državama, fokusirali su se na osnaživanje učenika kroz prakse sokratske rasprave, izlaganja mnoštvu svetskih kultura, i, pre svega, uvođenja muzike, lepih umetnosti, pozorišta i plesa u sve delove nastavnog programa. U Indiji, njegove se ideje danas zapostavljaju, pa čak i ismevaju. Svi učesnici konferencije su se složili da je nova koncepcija, fokusirana na profit, zavladala – i pri tom izgurala na sporedan kolosek celu zamisao imaginativnog i kritičkog samorazvoja putem koje je Tagore formirao tako mnogo građana uspešne indijske demokratije. Da li će demokratija u Indiji preživeti današnji napad na svoju dušu? Suočeni sa tako mnogo nedavnih dokaza birokratske bezosećajnosti i nekritičkog grupnog razmišljanja, mnogi učesnici su se bojali da je odgovor – „ne“.

– U novembru 2005, održana je nastavnička konferencija u Laboratorijskoj školi u Čikagu – školi, u kampusu mog univerziteta, u kojoj je Džon Djui sprovodio revolucionarne eksperimente u demokratskom obrazovanju građanstva. Tu se razmatrala široka paleta obrazovnih eksperimenata, proučavale su se figure iz zapadne tradicije, od Sokrata do Djuia, koje su najbliže idejama koje je Tagore propovedao u Indiji. Ali nešto je očigledno nedostajalo. Nastavnici – koji se ponose time što decu podstiču da preispituju, kritikuju i razvijaju imaginaciju – izrazili su bojazan u vezi sa pritiskom kojem su izloženi od strane bogatih roditelja koji šalju svoju decu u elitne škole. Bez strpljenja za navodno nepotrebne veštine, ti roditelji pokušavaju da promene vodeću viziju ove škole. Izgleda da su se namerili da isteraju svoje.

– U jesen 2005, šefica istraživačkog komiteta koju je postavio dekan departmana za obrazovanje na jednom od naših prestižnih univerziteta, pozvala je da me pita za savet. Nadalje ću ovaj univerzitet nazivati X. X-ov departman za obrazovanje ima ogroman uticaj na nastavnike i škole širom SAD. Kada sam počela da pričam o ulozi humanističkih disciplina i umetnosti u obrazovanju za demokratsko građanstvo, govoreći nešto što sam smatrala poznatim i očiglednim, moja sagovornica je bila iznenađena. „Kako neobično“, rekla je, „niko drugi sa kim sam razgovarala, nije mi pomenuo ništa od toga. Pričali smo samo o tome kako univerzitet X može da doprinese naučnom i tehničkom obrazovanju širom sveta, i to je stvar za koju je naš predsednik stvarno zainteresovan. Ali to što kažete je jako interesantno, i stvarno bih želela da razmislim o tome.“

– U zimu 2006, još jedan prestižni američki univerzitet – nazovimo ga Y – organizovao je simpozijum povodom jedne značajne godišnjice, čiji je središnji deo trebalo da bude diskusija o budućnosti liberalnog obrazovanja. Nekoliko meseci pre samog događaja, govornicima koji su pristali da učestvuju na simpozijumu, rečeno je da je fokus promenjen i da treba samo da dođu i održe predavanje pred malobrojnim departmanskim publikama, na koju god temu žele. Predusretljiv i prijatno razgovorljiv mladi administrator rekao mi je da je razlog za promenu odluka predsednika Y-a da simpozijum o liberalnom obrazovanju neće „ostaviti utisak“, te da ga treba zameniti simpozijumom o najnovijim tehnološkim dostignućima i njihovoj ulozi u proizvodnji profita u biznisu i industriji.

Postoje stotine priča nalik na ove, i nove pristižu svakog dana, u Sjedinjenim Državama, u Evropi, u Indiji, i, nesumnjivo, u drugim delovima sveta. Jurimo za stvarima koje nas štite, gode nam, i pružaju nam utehu – onim što je Tagore nazvao našom materijalnom „oblogom“. Ali čini se da zaboravljamo na dušu, na značenje misli koja izlazi iz duše i povezuje osobu sa svetom na bogat, suptilan i komplikovan način; na značenje prilaska drugoj osobi kao duši, a ne kao pukom korisnom instrumentu ili prepreci na sopstvenom putu; na to šta znači pričati kao neko ko ima dušu sa nekim drugim koga vidimo kao jednako dubokog i kompleksnog.

Reč „duša“ ima religijske konotacije za mnoge ljude, i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem. Svaka osoba može da ih prihvati ili odbaci. Međutim, insistiram na onome što su i Tagore i Alkot uzimali za značenje te reči: sposobnost misli i imaginacije koje nas čine ljudima i koje naše odnose čine bogatim ljudskim odnosima, a ne odnosima pukog iskorišćavanja i manipulacije. Kada se nađemo u društvu, ako nismo naučili da i sebe i druge vidimo na taj način, da jedni u drugima zamislimo sposobnosti misli i emocija, demokratija je osuđena na propast, jer je demokratija izgrađena na poštovanju i brizi, a one su pak izgrađene na sposobnosti da druge ljude vidimo kao ljudska bića, a ne samo kao objekte.

Budući da sve nacije revnosno jure ekonomski rast, naročito u ovim kriznim vremenima, previše malo pitanja se postavlja o pravcu obrazovanja, i sa time, o svetskim demokratskim društvima. Sa žurbom da se postigne profitabilnost na svetskom tržištu, vrednostima koje su dragocene za budućnost demokratije, naročito u eri religijske i ekonomske uznemirenosti, preti opasnost da budu izgubljene.

Motiv profita mnogim zabrinutim liderima kao da kaže da su nauka i tehnologija od presudnog značaja za zdravlje njihovih nacija. Ne bi trebalo da imamo prigovore na dobro naučno i tehničko obrazovanje, i ja neću sugerisati da nacije treba da prestanu sa usavršavanjem na ovim poljima. Moja briga je to što postoji opasnost da se druge, jednako bitne sposobnosti izgube u naletu kompetitivnosti, sposobnosti od suštinske važnosti za unutrašnje zdravlje bilo koje demokratije, kao i za stvaranje valjane svetske kulture koja je sposobna da se konstruktivno posveti najneodložnijim svetskim problemima.

Ove sposobnosti se vezuju za humanističke nauke i umetnosti: sposobnost kritičkog mišljenja; sposobnost da se prevaziđe lokalpatriotizam i da se svetskim problemima priđe kao „građanin sveta“; i, konačno, sposobnost da se sa saosećajnošću zamisle nedaće druge osobe.[2]

Svoju tezu ću izložiti isticanjem kontrasta koji je već nagovešten mojim primerima: između obrazovanja zarad sticanja profita i obrazovanja zarad inkluzivnijeg modela građanstva. Pokušaću da pokažem kako su humanističke nauke i umetnosti krucijalne kako u osnovnom/srednjoškolskom tako i u visokom obrazovanju, pozivajući se na primere iz raznih ravni i faza. Ne poričem da su nauka i društvene nauke, pogotovo ekonomija, takođe krucijalne za obrazovanje građana. Ali niko ne predlaže da napustimo te studije. Stoga se fokusiram na ono što je u isto vreme dragoceno i duboko ugroženo.

Kada se obavljaju na najbolji mogući način, ove druge discipline su prožete onim što možemo nazvati duhom humanističkih nauka: radoznalom kritičkom mišlju, odvažnom imaginacijom, saosećajnim razumevanjem različitih vrsta ljudskog iskustva i razumevanjem kompleksnosti sveta u kome živimo. Naučno obrazovanje se poslednjih godina, s pravom, fokusiralo na obrazovanje sposobnosti za kritičko mišljenje, logičku analizu i imaginaciju. Kada se pravilno bavimo njome, nauka je prijatelj humanističkih nauka, a ne njihov neprijatelj. Iako dobro naučno obrazovanje nije moja tema, prateća studija na tu temu bi bila vredna dopuna mom fokusu na humanističke nauke.[3]

Trendovi koje osuđujem su prisutni širom sveta, ali ja ću se u potpunosti fokusirati na dve veoma različite nacije koje dobro poznajem: Sjedinjene Države, gde živim i predajem, i Indiju, gde se primenjuje moj rad u oblasti globalnog razvoja, dobrim delom fokusiran na obrazovanje. Indija ima veličanstvenu tradiciju obrazovanja na polju humanističkih nauka i umetnosti, što je dokazano u teoriji i praksi velikog Tagorea, i ja ću vas upoznati sa njegovim vrednim idejama, koje su postavile temelj demokratske nacije i dobrim delom uticale na demokratsko obrazovanje u Evropi i Sjedinjenim Državama. Ali ću takođe govoriti o ulozi obrazovanja u projektima seoskog opismenjavanja za žene i devojčice danas, gde je podsticaj osnaživanja kroz umetnosti još uvek živ, i gde se učinak ovog osnaživanja na demokratiju može jasno videti.

Što se tiče Sjedinjenih Država, moja tvrdnja će se prostirati preko mnogo vrsta obrazovnih eksperimenata, od upotrebe sokratovskog samoispitivanja u školama raznih vrsta do upotrebe umetničkih organizacija za popunjavanje rupa u nastavnim programima državnih škola. (Izvanredna priča o dečjem horu iz Čikaga u poglavlju 6 pruža detaljnu studiju primera.)

Obrazovanje se ne odvija samo u školi. Većina osobina na koje se fokusiram moraju se razvijati i u porodici, kako u ranom detinjstvu, tako i tokom sazrevanja. Jedan deo sveobuhvatnog pristupa javne politike pitanjima koja se pokreću u ovom manifestu, mora uključiti i diskusiju o tome kako podržati porodice u razvijanju dečjih sposobnosti. Vršnjačka kultura koja okružuje porodicu, kao i šira kultura društvenih normi i političkih institucija, takođe igraju bitnu ulogu, ili podržavajući ili podrivajući ono što se postiglo u školama i porodicama. Međutim, fokusiranje na škole, koledže i univerzitete je opravdano jer se u tim institucijama događaju najštetnije promene, usled pritiska da se postigne ekonomski rast koji izaziva te promene u nastavnom programu, pedagogiji i finansiranju. Ako smo svesni da se bavimo samo delom priče o tome kako se razvijaju građani, možemo slediti ovaj fokus bez da izvrtanja priče.

Obrazovanje ne služi samo građanstvu. Ono sprema ljude za zaposlenje i, još bitnije, za vođenje smislenih života. Još jedna cela knjiga bi mogla biti napisana o ulozi umetnosti i humanističkih nauka u unapređenju ovih ciljeva.[4] Sve moderne demokratije, međutim, jesu društva u kojima su smisao i krajnji ciljevi ljudskog života teme razložnih neslaganja među građanima koji drže mnoštvo različitih religijskih i sekularnih gledišta, i ti građani se sasvim prirodno neće slagati oko toga kako različite vrste humanističkog obrazovanja služe njihovim pojedinačnim ciljevima. Ali možemo da se složimo da mladi ljudi širom sveta, u bilo kojoj naciji koja je dovoljno srećna da bude demokratska, moraju da odrastu i učestvuju u obliku vladavine u kome se ljudi informišu o bitnim pitanjima o kojima će odlučivati kao glasači, a ponekad i kao izabrani ili postavljeni službenici. Svaka moderna demokratija je takođe društvo u kome se ljudi veoma razlikuju po mnogim parametrima, uključujući religiju, etnicitet, bogatstvo i klasu, telesna oštećenja, pol, i seksualnost, i u kome svi glasači čine izbore koji imaju velikog uticaja na živote ljudi koji se razlikuju od njih. Jedan način za procenu bilo kog obrazovnog plana je to da se zapitamo koliko dobro on priprema mlade ljude za život u obliku društvene i političke organizacije koja ima ove osobine. Bez podrške prikladno obrazovanih građana, nijedna demokratija ne može da ostane stabilna.

Tvrdim da su kultivisani kapaciteti za kritičko mišljenje i refleksiju od suštinskog značaja da se demokratija održi živom i budnom. Sposobnost da se kompetentno misli u širokom rasponu kultura, grupa i nacija, u kontekstu razumevanja globalne ekonomije i istorije mnogih nacionalnih i grupnih interakcija, od suštinskog je značaja za osposobljavanje demokratije da se odgovorno bavi problemima sa kojima se trenutno suočavamo kao pripadnici međuzavisnog sveta. I sposobnost da se zamisle iskustva drugih – sposobnost koju skoro sva ljudska bića imaju u nekom obliku – mora biti posebno uvećana i istančana ako želimo da imamo ikakvu nadu u održavanje pristojnih institucija uprkos mnoštvu podela koje sadrži svako savremeno društvo.

Nacionalni interes svake moderne demokratije zahteva snažnu ekonomiju i živu poslovnu kulturu. Paralelno sa razvijanjem svog primarnog argumenta, razvijaću još jedan, sekundardni – taj ekonomski interes, takođe, zahteva od nas da poznajemo humanističke discipline i umetnosti, kako bismo promovisali klimu odgovornog i brižljivog upravljanja resursima i kulturu kreativne inovacije. Stoga nismo primorani da biramo između forme obrazovanja koja promoviše profit i one koja promoviše dobro građanstvo. Živa ekonomija zahteva iste one veštine koje podržavaju i građanstvo, što znači da su pobornici onoga što ću nazvati „obrazovanjem za profit“, ili (malo preciznije) „obrazovanjem za ekonomski rast“, usvojili jednu osiromašenu koncepciju onoga što je potrebno da postignu sopstveni cilj. Taj argument, međutim, treba da bude podređen argumentu koji se tiče stabilnosti demokratskih institucija, pošto je snažna ekonomija sredstvo za ljudske ciljeve, a ne cilj sama po sebi. Većina nas ne bi izabrala da živi u bogatoj naciji koja je prestala da bude demokratska. Štaviše, iako je jasno da snažna poslovna kultura zahteva izvestan broj ljudi koji su imaginativni i kritični, nije očito da zahteva i od svih pripadnika nacije da razviju te veštine. Demokratska participacija postavlja šire zahteve, a moj primarni argument podupire upravo njih.

Nijedan obrazovni sistem ne radi svoj posao kako valja ako korist od njega imaju samo bogate elite. Raspodela dostupnosti kvalitetnog obrazovanja važan je problem u svim modernim demokratijama. Izveštaj komisije M. Spelings zaslužuje pohvalu zato što skreće pažnju na to pitanje. Dugo je bila sramota za SAD to što je u ovoj bogatoj naciji dostupnost kvalitetnog osnovnog/srednjeg obrazovanja, a posebno koledža/univerziteta, bila vrlo nejednako raspodeljena. Mnoge nacije u razvoju sadrže još veće disparitete u dostupnosti obrazovanja: u Indiji, na primer, postotak pismenih među muškarcima je svega oko 65 posto, a među ženama oko 50. Dispariteti između urbanog i ruralnog su još veći. U srednjem i visokom obrazovanju, ima još upadljivijih jazova – između muškaraca i žena, bogatih i siromašnih, urbanog i ruralnog. Životi dece koja su odrasla znajući da će ići na univerzitet, pa čak i na postdiplomske studije, potpuno su drugačiji od života dece koja u većini slučajeva uopšte i ne dobiju šansu da se školuju. Mnogo toga dobrog se radi po ovom pitanju u mnogim zemljama. Ali to nije tema ove knjige.

Ova knjiga je o onome čemu treba da težimo. Sve dok nam ne bude jasno šta je to, biće nam teško da otkrijemo kako da to damo onima kojima je potrebno.

Obrazovanje za profit i obrazovanje za demokratiju


Mi, narod Sjedinjenih Država, da bismo stvorili savršeniji savez, utemeljili pravdu, osigurali mir u zemlji, pobrinuli se za zajedničku odbranu, unapredili opšte blagostanje i obezbedili blagodeti slobode nama i našem potomstvu, određujemo i donosimo ovaj Ustav za Sjedinjene Američke Države.
Preambula, Ustav Sjedinjenih Američkih Država, 1787.

Mi, narod Indije, čvrsto rešeni da… obezbedimo za sve njene građane: PRAVDU, ekonomsku i političku; SLOBODU mišljenja, izražavanja, verovanja, vere i obavljanja verskih obreda; JEDNAKOST statusa i mogućnosti, koji se unapređuju među svima njima; BRATSTVO koje će obezbediti jednakost i integritet Nacije; Na ustavotvornoj skupštini ovog dvadeset i šestog dana novembra, 1949. godine, usvajamo, ozakonjujemo i dajemo sebi ovaj Ustav.
Preambula, Ustav Indije, 1949.

Obrazovanje treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćivanju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija za održanje mira.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948.

Kako bismo razmotrili obrazovanje za demokratsko građanstvo, moramo prvo da razmotrimo šta su to demokratske nacije i čemu one teže. Šta bi, dakle, neka nacija označila kao napredak? Po jednom gledištu, napredak je povećanje bruto nacionalnog proizvoda po glavi stanovnika. Ova mera nacionalnog dostignuća je decenijama bila standard koji su koristili ekonomisti koji se bave razvojem širom sveta, kao da je to dobar znak sveukupnog kvaliteta života nacije.

Cilj nacije, prema ovom modelu razvoja, treba da bude ekonomski rast. Nisu bitne raspodela i društvena jednakost, nisu bitni preduslovi stabilne demokratije, nije bitan kvalitet rasnih i rodnih odnosa, nije bitno unapređenje drugih aspekata kvaliteta života ljudskog bića koji nisu u čvrstoj vezi sa ekonomskim rastom. (Empirijska istraživanja su do sada pokazala da su politička sloboda, zdravstveni i obrazovni sistem slabo povezani sa ekonomskim rastom.)[5] Na primeru Južne Afrike (Južnoafričke republike), koja je za vreme aparthejda redovno dospevala na vrh lista razvojnih indeksa, vidi se šta je u ovom modelu izostavljeno. Bilo je puno bogatstva u staroj Južnoj Africi, i stari model razvoja je nagrađivao to dostignuće (ili sreću), zanemarujući zapanjujuće nejednakosti, brutalnost režima aparthejda, i nedostatke zdravstvenog i obrazovnog sistema koji su sve to pratili.

Mnogi ozbiljni mislioci koji se bave razvojem su do sada već odbacili taj model razvoja; međutim, on i dalje dominira kada se donosi veliki broj mera, pogotovo onih na koje utiču Sjedinjene Države. Svetska banka je pod Džejmsom Volfensonom postigla pohvalan napredak, ali su stvari onda zakazale, i Međunarodni monetarni fond nikada nije postigao napredak kao Banka pod Volfensonom. Mnoge nacije, i države unutar nacija, primenjuju taj model razvoja. Savremena Indija predstavlja pravu laboratoriju za takve eksperimente, budući da su se neke države (Guđarat, Andra Pradeš) opredelile za postizanje ekonomskog rasta kroz strane investicije, pri čemu čine malo za zdravlje, obrazovanje i seosku sirotinju; dok su druge države (Kerala, Delhi, a donekle i Zapadni Bengal) primenile egalitarnije strategije, pokušavajući da obezbede zdravstvo i obrazovanje dostupno svima, razvitak infrastrukture na način koji pogoduje svima, i vezivanje investicija za otvaranje novih radnih mesta za najsiromašnije.

Zagovornici starog modela ponekad vole da tvrde da će težnja za ekonomskim rastom sama po sebi doneti druge dobre stvari koje sam pomenula: zdravstvo, obrazovanje, smanjenje društvenih i ekonomskih nejednakosti. Međutim, do sada, ispitujući rezultate raznih eksperimenata, utvrdili smo da stari model u stvari ne daje obećane rezultate. Dostignuća u zdravstvu i obrazovanju, na primer, u slaboj su vezi sa ekonomskim rastom.[6] Niti pak političke slobode prate rast, kao što možemo videti na primeru zadivljujućeg uspeha Kine. Dakle, postizanje ekonomskog rasta ne znači postizanje demokratije. Niti znači proizvodnju zdrave, angažovane, obrazovane populacije u kojoj su mogućnosti za dobar život dostupne svim društvenim klasama. A opet, i danas su svi zaljubljeni u ekonomski rast, a trend ide, ako ga uopšte možemo pratiti, prema sve većem oslanjanju na ono što nazivam „starom paradigmom“, a ne prema kompleksnijim procenama onoga što bi društva trebalo da pokušaju da ostvare za svoj narod.

Ovi pogubni trendovi su nedavno bili osporeni u obema nacijama na koje sam se fokusirala. Birajući Obaminu administraciju, američki glasači su izabrali grupu koja je predana većoj jednakosti u oblasti zdravstvene zaštite, i koja, uopšte uzev, posvećuje više pažnje pitanjima jednakih mogućnosti. U Indiji, prošlog maja, glasači su u iznenađujućem obrtu efektivnu većinu dali Kongresnoj stranci, koja je povezala umerene ekonomske reforme sa snažnom posvećenošću seoskoj sirotinji.[7] Ni u jednoj od ove dve nacije, međutim, mere nisu dovoljno preispitane tako da se uzme u obzir jasna predstava o ljudskom razvoju. Stoga nije jasno da li je bilo koja od dve nacije zaista prihvatila paradigmu ljudskog razvitka, nasuprot paradigmi koja je orijentisana ka rastu i samo prilagođena da uzme u obzir i raspodelu.

Obe nacije, međutim, imaju pisane ustave, i u obe, ustav štiti skup fundamentalnih prava od većinskih hirova, prava koja ne mogu biti ukinuta čak ni zarad postizanja velike ekonomske dobiti. Obe nacije štite niz političkih i građanskih prava, i obe svim građanima garantuju jednaku zaštitu zakona bez obzira na rasu, pol ili religiju. Indijska lista, duža od liste Sjedinjenih Američkih Država, takođe uključuje i besplatno obavezno osnovno i srednje obrazovanje, i pravo na slobodu od očajnih uslova života (život u skladu sa ljudskim dostojanstvom).[8] Iako federalni Ustav SAD-a ne garantuje pravo na obrazovanje, brojni ustavi saveznih država to čine, a u mnogima od njih postoje i druge odredbe socijalne zaštite. U načelu, imamo pravo da zaključimo da su i SAD i Indija odbacile ideju da je pravi put za naciju jednostavno stremljenje ka dostizanju maksimuma ekonomskog rasta. Stoga je još čudnije što se ljudi na čelu institucija zaduženih za obrazovanje u obe nacije i dalje ponašaju kao da je jedini cilj obrazovanja ekonomski rast.

U kontekstu stare paradigme nacionalnog razvoja, svi pričaju o potrebi za obrazovanjem koje promoviše nacionalni razvoj koji se shvata kao ekonomski rast. Nedavno je izveštaj komisije američkog ministarstva obrazovanja na čelu sa sekretarkom Spelings predložio nacrt takvog obrazovanja, sa fokusom na više obrazovanje. Njega sprovode mnoge evropske nacije, što se vidi po tome da visoke ocene daju tehničkim fakultetima i departmanima na univerzitetima, dok primenjuju sve više drakonskih seča sredstava na fakultetima humanističkih nauka. To je i centralno pitanje diskusija o obrazovanju u današnjoj Indiji, kao i u većini nacija u razvoju koje pokušavaju da prigrabe veći deo globalnog tržišta.

Sjedinjene Američke Države nikada nisu imale čist model obrazovanja orijentisan isključivo na rast. Neke karakteristične, i sada već tradicionalne, osobine našeg sistema apsolutno odbijaju da se uklope u takav kalup. Za razliku od skoro svih nacija na svetu, mi imamo model slobodnih veština u univerzitetskom obrazovanju. Umesto da po upisu na koledž/univerzitet proučavaju samo jednu oblast, od studenata se zahteva da tokom prve dve godine studija pohađaju raznolike kurseve, među kojima dominiraju kursevi iz oblasti humanističkih nauka. Ovaj model visokog obrazovanja utiče i na srednjoškolsko obrazovanje. Niko se ne usmerava u nehumanističkom pravcu previše rano, bez obzira da li je čisto prirodnonaučno ili čisto strukovno usmerenje u pitanju, niti deca koja se fokusiraju na humanističke nauke rano gube bilo kakav dodir sa prirodnim naukama. Niti je naglasak na slobodnim veštinama znak elitizma ili klasnih razlika. Od samog početka su vodeći američki pedagozi povezivali slobodne veštine sa obrazovanjem informisanih, nezavisnih i saosećajnih demokratskih građana. Model slobodnih veština je još uvek relativno jak, ali je trenutno, u vremenima ekonomskih nedaća, pod velikim pritiskom.

Još jedan aspekt obrazovne tradicije Sjedinjenih Država koji tvrdoglavo odbija da bude asimilovan u model orijentisan ka rastu je njeno karakteristično stavljanje naglaska na učešće deteta u istraživanju i preispitivanju. Taj model učenja, koji se vezuje za dugu zapadnu filozofsku tradiciju teorije obrazovanja, koja se proteže od Žan-Žaka Rusoa u osamnaestom do Džona Djuia u dvadesetom veku, uključuje takve istaknute pedagoge kao što su Fridrih Frobel u Nemačkoj, Johan Pestaloci u Švajcarskoj, Bronson Alkot u Sjedinjenim Državama i Marija Montesori u Italiji. U četvrtom poglavlju ćemo se pobliže baviti njihovim idejama. Ova tradicija tvrdi da obrazovanje nije jednostavno pasivno usvajanje činjenica i kulturnih tradicija, već mora biti provociranje uma da postane aktivan, kompetentan i promišljeno kritičan u kompleksnom svetu. Taj model obrazovanja je istisnuo stariji model po kome su deca mirno sedela u klupama po ceo dan i jednostavno apsorbovala, a zatim izbacivala iz sebe, materijal koji im je serviran. Ta ideja aktivnog učenja, koje obično uključuje veliku posvećenost kritičkom mišljenju i argumentu, i koja se može pratiti unazad do Sokrata, duboko je uticala na američko osnovno i donekle srednjoškolsko obrazovanje, i taj uticaj još nije nestao, uprkos sve većim pritiscima na škole da proizvode učenike koji će uspešno rešavati standardizovane testove.

Raspravljaću o ovim obrazovnim teorijama kasnije, ali ih uvodim sada kako bih ukazala na činjenicu da je teško naći čist primer obrazovanja za ekonomski rast u SAD – za sada. Indija je bliža tom modelu; uprkos raširenom uticaju velikog Tagore, koji je pokušavao da izgradi školu oko ideje kritičkog mišljenja i empatijske imaginacije, i koji je podigao univerzitet oko modela interdisciplinarnih slobodnih veština, indijski univerziteti su danas, baš kao i oni evropski, već dugo strukturirani oko paradigme jednog predmeta, a ne oko paradigme slobodnih veština. Tagorin univerzitet Visva-Bharati (što znači „ceo svet“) preuzela je strana država, i on je sada isti kao bilo koji drugi univerzitet zasnovan na modelu jednog predmeta, uglavnom usmeren na tržišni uspeh. Slično tome, Tagorina škola je odavno prestala da definiše ciljeve primarnog i sekundarnog obrazovanja. Sokratsko aktivno učenje i istraživanje kroz umetnost odbačeni su u korist pedagogije bubanja za standardizovane nacionalne ispite. Upravo onaj model učenja koji je Tagore (zajedno sa Evropljanima i Amerikancima koje sam pomenula) strastveno odbacivao – u kojem učenik pasivno sedi za stolom dok učitelji i udžbenici prezentuju materijal koji treba nekritički upiti – danas je sveprisutan u indijskim državnim školama. Ako pokušamo da zamislimo kako bi izgledalo obrazovanje za ekonomski rast, koje bi se sprovodilo uz potpuno zanemarivanje svih drugih ciljeva, najverovatnije ćemo završiti sa slikom relativno sličnom onome što nude indiijske državne škole.

Pa ipak, naš cilj je da razumemo taj model koji ima toliko uticaja širom sveta, a ne da opisujemo jedan konkretan školski sistem u jednoj konkretnoj naciji, stoga ćemo postaviti naše pitanje apstraktno.

Koju vrstu obrazovanja predlaže stari model razvoja? Obrazovanje za ekonomski rast zahteva osnovne veštine, pismenost i račun. Takođe, ono zahteva da neki ljudi poseduju naprednije programerske i tehnološke veštine. Jednaka dostupnost obrazovanja, međutim, nije naročito bitna; nacija može rasti sasvim dobro i dok seoska sirotinja ostaje nepismena i lišena osnovnih kompjuterskih resursa, što potvrđuju i nedavni događaji u mnogim indijskim državama. U državama poput Guđarata i Andra Pradeša videli smo kako se rast bruto nacionalnog dohotka postiže obrazovanjem tehničke elite koja državu čini atraktivnom za strane investitore. Rezultati tog rasta nisu „procureli nadole“ kako bi popravili zdravlje i dobrobit seoske sirotinje, i nema nikakvog razloga da se veruje da ekonomski rast zahteva da ta sirotinja bude adekvatno obrazovana. To je uvek bio prvi i glavni problem sa paradigmom razvoja zasnovanom na BDP-u po glavi stanovnika. On zapostavlja raspodelu, i daje dobre ocene nacijama ili državama u kojima vlada uzbunjujuća nejednakost. To je posebno tačno kada se radi o obrazovanju: uzimajući u obzir prirodu informacijske ekonomije, nacije mogu da podignu svoj BDP bez mnogo brige o raspodeli obrazovanja, sve dok su u stanju da formiraju kompetentne tehnološke i poslovne elite.

Tu vidimo još jedan način na koji su SAD tradicionalno odstupale, barem u teoriji, od paradigme ekonomskog rasta. U SAD, tradicija javnog obrazovanja, ideje jednakih mogućnosti i jednake dostupnosti, iako nikada naročito ostvarene u realnosti, uvek su bile barem nominalni ciljevi, koje su zastupali čak i političari najusmereniji na ekonomski rast, poput autora izveštaja M. Spelings.

Pored osnovnih veština za većinu, i naprednijih veština za nešto manji broj, obrazovanje za ekonomski rast zahteva i vrlo rudimentarno poznavanje istorije i ekonomskih činjenica – za ljude koji će uspeti da odmaknu dalje od osnovnog obrazovanja i koji će možda jednog dana postati deo relativno malobrojne elite. Ali treba voditi računa o tome da istorijski i ekonomski narativ slučajno ne navedu nikoga na ozbiljno kritičko razmišljanje o klasi, rasi i rodu, o tome da li su strana ulaganja uistinu dobra za seosku sirotinju, o tome da li demokratija može da opstane u uslovima ogromnih nejednakosti životnih šansi. Dakle, kritičko mišljenje neće biti bitan deo obrazovanja za ekonomski rast, i ono to zaista i nije u svim onim državama koje nemilosrdno streme tom cilju, poput zapadnoindijske države Guđarat, poznate po načinu na koji kombinuje tehnološku sofisticiranost sa poslušništvom i konformizmom. Slobodoumlje među učenicima može biti opasno ako je cilj da se stvori grupa tehnički obučenih, poslušnih radnika koji će izvršavati planove elita čiji su ciljevi strana ulaganja i tehnološki napredak. Kritičko razmišljanje će u tom slučaju biti obeshrabrivano – kao što je to već dugo slučaj u državnim školama u Guđaratu.

Istorija, kao što rekoh, može biti od suštinske važnosti. Ali edukatori za ekonomski rast neće želeti studije istorije koje se bave nepravdama vezanim za klasu, kastu, rod i etnoreligijsku pripadnost, jer bi one proizvele kritičko mišljenje o sadašnjosti. Niti će takvi edukatori želeti bilo kakva ozbiljna razmatranja uspona nacionalizma, štete počinjene u ime nacionalističkih ideala, ili načina na koji moralna imaginacija neretko postaje umrtvljena pod uticajem tehničkog savršenstva – što su sve teme koje sa razornim pesimizmom razrađuje Rabindranat Tagore u Nacionalizmu, predavanjima koja je održao tokom Prvog svetskog rata, a koja se danas u Indiji ignorišu, uprkos univerzalnoj slavi koju Tagore uživa kao dobitnik Nobelove nagrade.[9] Dakle verzija istorije koja će biti ponuđena predstavljaće nacionalnu ambiciju, naročito ambiciju za bogatstvom kao velikim dobrom, i umanjivaće značaj siromaštva i globalne odgovornosti. I opet je lako naći primere iz stvarnog života za takvu vrstu obrazovanja.

Istaknut primer za takav pristup istoriji može se naći u udžbenicima koje kreira BDŽP, indijska nacionalistička politička partija, koja takođe agresivno sprovodi plan razvoja koji je zasnovan na ekonomskom rastu. Te knjige (sada, srećom, povučene, nakon što je BDŽP izgubio vlast 2004) temeljno su obeshrabrivale kritičko mišljenje i nisu ga čak ni snabdevale materijalom za kritiku. One su predstavljale istoriju Indije nekritički, kao priču o materijalnom i kulturnom trijumfu u kojoj su za sve probleme krivi stranci i unutrašnji „strani elementi“. Kritika nepravde u indijskoj prošlosti je učinjena praktično nemogućom samim sadržajem tog materijala i pedagogijom koju on sugeriše (na primer, kroz pitanja na kraju svakog poglavlja), a koja obeshrabruje svako promišljeno preispitivanje i nalaže upijanje i papagajsko ponavljanje. Od učenika se traži da prosto apsorbuju priču o neukaljanoj dobroti, priču koja izbegava da pomene bilo kakvu kasitnsku, rodnu ili religijsku nejednakost.

I savremene teme koje se tiču razvoja takođe su bile predstavljene sa naglaskom na vrhunski značaj ekonomskog rasta i relativnu beznačajnost jednakosti u raspodeli dobara. Učenicima se govorilo da je bitna situacija prosečne osobe (a ne, na primer, onih na dnu društvene lestvice). I oni su čak ohrabrivani da misle o sebi kao o delu velikog kolektiva koji napreduje, a ne kao o ljudima ponaosob sa posebnim pravima: „U društvenom razvoju, pojedinac izvlači korist samo kao kolektivno biće.“[10] Ta kontroverzna norma (koja sugeriše da, ako naciji ide dobro, i vama u stvari ide dobro, čak i ako ste ekstremno siromašni i ako vam nedostaju neka osnovna dobra) predstavlja se učenicima kao činjenica koju oni moraju da upamte i papagajski ponavljaju na obaveznim nacionalnim ispitima.

Velika je verovatnoća da će obrazovanje za ekonomski rast imati iste osobine svuda gde se pojavi, s obzirom na to da nezauzdano stremljenje ka rastu nije pogodno za osetljivo razmišljanje o raspodeli bogatstva i društvenoj nejednakosti. (Nejednakost može dostići zapanjujuće razmere, kao što je to bio slučaj u dojučerašnjoj Južnoj Africi, uprkos visokom ekonomskom rastu nacije.) Štaviše, davanje ljudskog lica siromaštvu može proizvesti oklevanje u stremljenju ka rastu: strane investicije često moraju biti privučene merama koje ozbiljno štete seoskoj sirotinji. (U mnogim krajevima Indije, na primer, siromašni poljoprivredni radnici žive na zemljištu koje je potrebno za podizanje fabrika, i nemaju velike izglede da profitiraju kada njihovo zemljište preuzme država – čak i ako im bude isplaćena kompenzacija, oni obično ne poseduju veštine koje bi im omogućile da se zaposle u novim prozvodnim granama koje su zamenile njihovu.)[11]

A šta biva sa umetnošću i književnošću, koje su demokratski edukatori tako visoko cenili? Obrazovanje za ekonomski rast će, pre svega, gajiti prezir prema tim delovima podučavanja dece, jer oni ne vode ka ličnom ili ekonomskom napretku. Iz tog razloga, svuda po svetu, na svim nivoima, nastavni programi za umetnost i humanističke nauke se ukidaju u korist kultivacije tehničkih programa. Indijski roditelji se ponose detetom koje je primljeno na Institut za tehnologiju i menadžment, ali se stide deteta koje studira književnost ili filozofiju, ili hoće da slika, ili igra, ili peva. Američki roditelji se, takođe, ubrzano kreću u tom smeru, uprkos dugoj tradiciji slobodnih veština.

Ali edukatori za ekonomski rast se ne zaustavljaju na prostom ignorisanju umetnosti. Oni se nje plaše. Zato što je kultivisano i razvijeno saosećanje naročito opasan neprijatelj bezosećajnosti, a moralna bezosećajnost je neophodna za sprovođenje programa ekonomskog razvoja koji ignorišu jednakost. Lakše je tretirati ljude kao objekte kojima treba manipulisati ako nikada niste naučili da ih vidite na bilo koji drugi način. Kako je rekao Tagore, agresivnom nacionalizmu treba zatupljivanje moralne savesti, dakle trebaju mu ljudi koji ne prepoznaju pojedinca, koji govore jezikom grupe, koji se ponašaju i vide svet kao poslušni birokrati. Umetnost je veliki neprijatelj takve bezosećajnosti, a umetnici (osim ako nisu temeljito zastrašeni i korumpirani) nisu pouzdane sluge bilo koje ideologije, čak ni onih u osnovi dobrih – oni uvek traže od imaginacije da se kreće izvan svojih uobičajenih zabrana, da vidi svet na nove načine.[12] Stoga će edukatori za ekonomski rast voditi kampanje protiv humanističkih nauka i umetnosti kao sastojaka osnovnog obrazovanja. Ovaj napad se trenutno odvija širom sveta.

Čisti modeli obrazovanja za ekonomski razvoj se teško nalaze u razvijenim demokratijama, pošto je demokratija izgrađena na poštovanju za svaku osobu, dok model rasta poštuje samo ukupan zbir. Međutim, obrazovni sistemi širom sveta se pomeraju sve bliže modelu rasta, bez mnogo razmišljanja o tome koliko je ovaj model loše prilagođen demokratiji.

Kako možemo drugačije misliti o vrsti nacije i vrsti građanina koju pokušavamo da izgradimo? U međunarodnim krugovima koji se bave razvojem, prvenstvena alternativa modelu rasta, sa kojom sam i sama povezana, poznata je po imenu paradigma ljudskog razvoja. Prema tom modelu, potrebne su mogućnosti, ili „sposobnosti“, koje ima svaka osoba, u ključnim oblastima, od života, zdravlja i telesnog integriteta, pa do političke slobode, političke participacije i obrazovanja. Taj model razvoja prepoznaje pojedince kao posednike neotuđivog ljudskog dostojanstva koje moraju poštovati svi zakoni i institucije. Pristojna nacija, kao najosnovniji minimum, priznaje da njeni građani poseduju prava u ovim i drugim oblastima, te razvija strategije da u svakoj od njih ljude prebaci preko izvesnog praga mogućnosti.

Model ljudskog razvoja posvećen je demokratiji jer je jedan od ključnih sastojaka dostojnog ljudskog života upravo to da imamo glas u odlučivanju o merama koje će upravljati našim životom. Međutim, najviše će mu odgovarati ona vrsta demokratije u kojoj značajnu ulogu igraju fundamentalna prava koja se ljudima ne mogu oduzeti nekim većinskim hirom – dakle, najviše će mu odgovarati snažne garancije za političku slobodu; sloboda govora, udruživanja, i praktikovanja religije; i fundamentalna prava u drugim oblastima, poput obrazovanja i zdravstva. Ovaj model se dobro slaže sa aspiracijama izraženim u indijskom (ali i južnoafričkom) ustavu. Sjedinjene Države nikada nisu ponudile ustavne garancije, bar ne na federalnom nivou, za prava u „socijalnim i ekonomskim“ oblastima poput obrazovanja i zdravstva; pa ipak, Amerikanci takođe imaju snažan osećaj da sposobnost svih građana da steknu ova prava predstavlja bitno merilo nacionalnog uspeha. Prema tome, model ljudskog razvoja nije nikakav utopijski idealizam; on je blisko povezan sa ustavnim obavezama, doduše ne uvek u potpunosti ispunjenim, mnogih ako ne i svih svetskih demokratija.

Ako jedna nacija želi da promoviše svoj tip humane demokratije, osetljive na ljudske potrebe, i posvećene promociji mogućnosti za „život, slobodu i potragu za srećom“ za sve osobe, koje sposobnosti bi ona trebalo da proizvede kod svojih građana? Barem sledeće izgledaju kao neophodne:

– Sposobnost da se kompetentno razmišlja o političkim pitanjima koja se tiču nacije: da se ispituje, reflektuje, argumentuje i raspravlja, bez potčinjavanja bilo tradiciji, bilo autoritetu.

– Sposobnost da se sugrađani prepoznaju kao ljudi sa jednakim pravima, bez obzira na rasu, veru, rod ili seksualnu orijentaciju: da se na njih gleda s poštovanjem, kao na svrhe, a ne kao na alatke kojima se može manipulisati u sopstvenu korist.

– Sposobnost da se brine o životima drugih, da se uvidi šta različiti tipovi mera znače za ljude izvan sopstvene nacije.

– Sposobnost da se zamisli raznolikost kompleksnih pitanja koja utiču na odvijanje priče ljudskog života: da se misli o detinjstvu, adolescenciji, porodičnim vezama, bolesti, smrti i mnogo čemu drugom, na način informisan razumevanjem širokog raspona ljudskih priča, a ne samo skupova podataka.

– Sposobnost da se o političkim vođama misli kritički, ali uz informisan i realističan sluh za mogućnosti koje su im otvorene.

– Sposobnost da se misli o dobru nacije kao celine, a ne samo o dobru svoje lokalne grupe.

– Sposobnost da se, s druge strane, sopstvena nacija vidi kao deo komplikovanog svetskog poretka u kojem pitanja različitih vrsta zahtevaju inteligentnu transnacionalnu deliberaciju kako bi se došlo do njihovog rešenja.

Ovo je za sad samo skica, ali je barem početak artikulisanja onoga što nam je potrebno.

Original: Martha C. Nussbaum, Not for Profit. Why Democracy Needs the Humanities (Princeton N. J.: Princeton University Press, 2010); “The Silent Crisis”, str. 1-11; “Education for Profit, Education for Democracy”, str. 13-26.

Iz časopisa REČ br. 82, koji je ceo posvećen problemima obrazovanja i izlazi iz štampe u martu 2012.

Peščanik.net, 05.03.2012.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–
A Test of Leadership: Charting the Future of U. S. Higher Education, dostupan onlajn. Vredan kontraizveštaj je College Learning for the New Global Century, koji je izdao National Leadership Council for Liberal Education and America’s Promise (LEAP), grupa koju je osnovalo Udruženje američkih koledža i univerziteta (Washington, DC, 2007), sa čijim se preporukama uglavnom slažem (što je očekivano, pošto sam učestvovala u njegovoj izradi). ↑

Prvi put sam istraživala ove sposobnosti u Citizens of the World: A Classical Defense of Reform in Liberal Education (Cambridge, MA: Harvard UniversityPress, 1997). Ta knjiga se bavila samo razvojem visokog obrazovanja u SAD, i obaveznim opštim delom višeg obrazovanja. ↑

Jedan značajan projekat koji se fokusira na ove sastojke u osnovnom naučnom obrazovanju je Project Kaleidoscope, http://www.pkal.org. ↑

O obrazovanju i ispunjenim životima, vidi Harry Brighouse, On Education (New York: Routledge, 2006); The LEAP report (napomena 1); i sa tim u vezi diskusiju o obrazovanju u Kwame Anthony Appiah, The Ethics of Identity (Princeton: Princeton University Press, 2005). ↑

To je pokazano sa naročitom jasnoćom u Jean Drèze i Amartya Sen, India: Development and Participation (New York i Oxford: Oxford University Press, 2002), i u jednom ranijem izdanju, Jean Drèze i Amartya Sen, India: Social Development and Economic Opportunity (New York i Oxford: Oxford University Press, 1996). Podaci su preuzeti iz studija različitih indijskih država koje su usvojile različite mere, pa su neke favorizovale ekonomski rast bez direktne podrške za zdravstvo i obrazovanje (koje indijski Ustav prepušta državama). Istraživanja na terenu su skupljena u Drèze i Sen (ur.), Indian Development: Selected Regional Perspectives (Delhi, New York i Oxford: Oxford University Press, 1997). ↑

Vidi Drèze i Sen, India: Development and Participation. ↑

Prema Indijskom Ustavu poslovi u zdravstvu i obrazovanju su pod kontrolom državne jedinice, tako da nacionalna vlada može samo indirektno da utiče na razvoj u ovim oblastima. ↑

Član 21 Indijskog Ustava pominje jedino “život i slobodu”, ali je od tada „život“ interpretiran kao „život u skladu sa ljudskim dostojanstvom“. Međutim, južnoafrički Ustav je otišao mnogo dalje u davanju ustavne forme osnovnim socijalnim pravima.
* Termin koji Nusbaum koristi je „trickle down“, i odnosi se na indirektnu korist koju niži slojevi imaju od snižavanja poreza i bogaćenja viših slojeva (pre svega kroz otvaranje radnih mesta). Ekonomisti su podeljeni oko toga da li ovaj fenomen zaista postoji i u kojoj meri. Najpoznatiji politički zagovornik „trickle-down“ ekonomije u SAD bio je Ronald Regan. – Prim. prev. ↑

Rabindranath Tagore, Nationalism (New York: Macmillan, 1917). ↑

Vidi Nussbaum, The Clash Within: Democracy, Religious Violence, and India’s Future (Cambridge, MA: Harvard University Press, 2007), poglavlje 8, za detaljni izveštaj, sa referencama i citatima. ↑

Vidi Nussbaum, “Violence on the Left: Nandigram and the Communists of West Bengal”, Dissent, proleće 2008, 27–33. ↑

Tako je u Zapadnom Bengalu umetnička zajednica bila ta koja se najranije i najsnažnije pobunila protiv vladinih mera izbacivanja zemljoradnika sa njihove zemlje bez nove obuke ili mogućnosti zaposlenja; vidi Ibid. ↑

Martha C. Nussbaum, Peščanik

Kineski železnički put: lakša trgovina za sve zemlje Azije


Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Roba iz Urumkija u kineskoj autonomnoj oblasti Šinđjang-Ujgur uskoro će uživati u povlašćenim tj. znatno manjim troškovima logistike, kao i kraćem vremenu putovanja do Azerbejdžana, Gruzije, Irana i Turske, što je rezultat novih teretnih ruta koje će se ove godine otvoriti u kontinentalnoj Aziji.

Putevi, deo CSECR-a tj „Sino Euro Cargo Railway“ programa koji povezuju Kinu sa regionom Kavkaza i Bliskog istoka sada su u fazi testiranja, izjavio je He Đun, zamenik generalnog direktora „Evro-kineske kombinovane logistike“ (CECL, China-Euro Combine Logistics Co Ltd) čije je sedište u Šinđjangu. He je zadužen za upravljanje CSECR rutom.

“Nove železničke rute će dodatno ojačati trgovinu između Kine i privrede okolnih zemalja (kontinentalne Azije) uključene u Inicijativu za pojas i put”, rekao je He.

On je dodao da kompanija CECL traži klijente spremne da se priključe testiranju ovih novih ruta. “Većina klijenata za kojima trenutno tragamo nalaze se u sektoru kućne galanterije među kojima, po našem uvidu, postoji velika potreba u zemljama na području Kavkaza i Bliskog istoka”, dodao je He.

On je dodao da su novi putevi i pruge predloženi u trenutku kada postojeće logističke mreže više nisu bile u stanju da ispune rastuće potrebe kineske prekogranične trgovine sa ovim područjima.

Do sada je program CSECR železnica imala 19 linija povezanih sa Evropom iz Šinđjanga, kineskog unutrašnjeg tranzitnog čvorišta koji se sada nalazi na međunarodnom kargo tržištu; ovo čvorište trenutno je povezano sa 17 zemalja, uključujući pet zemalja Centralne Azije i Kazahstan, ali i evropske zemlje kao što su Nemačka i Španija.

Od ovog jula do kraja avgusta realizovano je 1.739 putovanja putem železničke teretne službe, koja je lansirana 2014. godine.

U prošloj 2017. godini, ukupne isporuke porasle su za 261 odsto u odnosu na pretprošlu godinu. Prema rečima Liju Kija, vladinog zvaničnika iz Ekonomske i informacione komisije Šinđjanga, zaduženog za regulisanje dnevnih operacija vozova, ove godine se očekuje 1.400 teretnih polazaka iz železničkog kargo-centra Šinđjang.

“Železnica Sino Euro Cargo prerasta u vitalnu arteriju koja doprinosi jačanju trgovinskih veza između Kine i privreda uključenih u Inicijativu „Pojas i i Put“, rekao je on.

On je objasnio kako vozovi CSECR železnice koriste standardne kontejnere za otpremu, što može smanjiti vreme isporuke za oko 20 odsto, u poređenju sa situacijom u prošlosti, kada su se koristili redovni teretni vozovi koji su morali da čekaju da se u voz pre odlaska u potpunosti unese i roba drugih klijenata. Ovo je usporavalo transport usled glavnog tereta kojeg je kočio onaj „sporedni“.

“Smanjeno vreme isporuke može dovesti do smanjenja troškova”, rekao je Sijao Guodong, predsedavajući kompanije Ba Yi Steel Co Ltd, grupe za proizvodnju i preradu čelika iz Urumkija, koja radi pod okriljem majke-firme Baosteel Co Ltd.

Sijao je rekao da je u prošlosti bilo potrebno oko 30 dana da bi se njihov čelik otpremio u Moskvu, ali je sada vreme isporuke skraćeno na samo 10 dana, dok su troškovi smanjeni za pet odsto – i to upravo zbog skraćenog roka potrebnog za transport.

Sijao je takođe napomenuo da ova kompanija privlači više potencijalnih tržišta, naročito onih koja su aktivno uključena u „Inicijativu za Pojas i put“, jer te zemlje imaju politiku preferencijala kojima se podstiče međusobna trgovina na ovim železničkim rutama, dok raste broj novih voznih i saobraćajnih puteva koji povezuju Kinu sa tim zemljama – i ujedno garantujući i značajno jeftiniju logistiku.

Liu Yukun, Mao Weihua, Urumki (China Daily, 29. 08. 2018)

Poljska: diktatura mita


U Poljskoj se ne može pobeći od istorije. Na iznenada zakazanoj sednici održanoj krajem juna, poljski sejm (donji dom parlamenta) na brzinu je izglasao amandman na Zakon o nacionalnom sećanju i tako ukinuo prethodno usvojeni amandman iz januara ove godine. Zahvaljujući novom amandmanu, optuživanje Poljske za učešće u nacističkim zločinima više se neće kažnjavati trogodišnjom robijom.

Ne iznenađuje to što je vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) tako brzo odustala od najproblematičnijeg dela svog novog „zakona o pamćenju“. Na prvobitnu verziju zakona stigle su međunarodne reakcije, naročito iz Izraela. Čak je i američki predsednik Donald Tramp – inače blagonaklon prema poljskim nacionalistima – nagovestio da se neće sretati sa poljskim liderima dok ova kriza ne bude okončana.

Međutim, način na koji je poljska vlada izmenila pomenuti zakon bio je apsurdan. Pre svega, ceo proces je sproveden tako tajnovito da su pregovore između Izraela i Poljske vodile tajne službe ovih zemalja da ključni zagovornik ovog zakona, poljski ministar pravde Zbignjev Žjobro ne bi saznao šta se sprema.

Žjobro je glavni rival premijera Mateuša Moravjeckog u borbi za uticaj na predsednika partije Jaroslava Kačinjskog. Zato Moravjecki nije oklevao da preuzme zasluge za spasavanje imidža Poljske pošto je novi amandman usvojen. On i izraelski premijer Benjamin Netanjahu potpisali su zajedničku deklaraciju kojom se okončava sukob dveju država, a onda je poljska vlada objavila oglase preko cele strane u vodećim listovima širom sveta – uključujući i najveće izraelske nedeljnike – kako bi promovisala tekst zajedničkog saopštenja.

Međutim, taman kada je izgledalo da je Poljska uspešno prebrodila krizu, oglasili su se i centar za sećanje na Holokaust Jad Vašem i izraelski ministar obrazovanja i dijaspore Naftali Benet: oni su oštro osudili zajedničku deklaraciju. Ispostavilo se da je osuda poljskog zakona potekla od opozicije, a da Netanjahu nije imao drugog izbora nego da joj se prikloni.

Netanjahu, koji je i sam populista, bio je odlučan u nameri da razreši sukob s vladom Prava i pravde, jer nije želeo da izgubi najlojalnijeg izraelskog saveznika u EU. Iz tog razloga se u deklaraciji naglašava isključiva krivica Nemaca za nacističke logore smrti. Štaviše, u tekstu se sugeriše da je mržnja prema Poljacima zlo uporedivo sa antisemitizmom.

Interesantno je to što poljska verzija saopštenja priznaje individualne slučajeve poljske „okrutnosti prema Jevrejima“, ali u verziji objavljenoj na hebrejskom piše samo: „osuđujemo sve slučajeve okrutnosti“. Onda obe verzije hitro prelaze na „sećanje na herojske činove brojnih Poljaka, naročito Pravednika među narodima, koji su rizikovali svoje živote da spasu Jevreje“.

U narednom odeljku, tek usput se ukazuje na szmalcownike, koji su „bez obzira na svoje poreklo, religiju ili pogled na svet – otkrili svoju najmračniju stranu“. Nasuprot ovim apstrakcijama, govor o poljskom heroizmu je vrlo konkretan i obuhvata čitavu naciju: „Pokret otpora, pod kontrolom poljske vlade u izbeglištvu, stvorio je mehanizam sistemske pomoći i podrške Jevrejima, dok su njegovi sudovi sudili Poljacima koji su sarađivali sa nemačkim okupacionim snagama i potkazivali Jevreje.“

To je izmišljena istorija. Benet piše da je bilo Poljaka koji su pomagali Jevrejima, ali „ovih aktivnosti je bilo malo i one nisu bile od ključnog značaja“. Zajednička deklaracija greši kada od ovih „retkih slučajeva“ pravi „uobičajen fenomen“, dok od „uobičajenih slučajeva u kojima su Poljaci potkazivali Jevreje nacistima“ pravi „izuzetke“.

U prilog Benetovoj tvrdnji idu temeljna istorijska istraživanja, pored ostalih i ona objavljena u knjizi Noć bez kraja: sudbina Jevreja u izdvojenim okruzima okupirane Poljske, dvotomnoj zbirci studija, koju sa uredili Barbara Enkling i Jan Grabovski iz Poljskog centra za proučavanje Holokausta. Prema podacima iz devet poljskih okruga, od ukupno 250.000 Jevreja koji su pobegli od nacističke „likvidacije“ jevrejskih geta iz 1942. godine, do 1945. je stradalo dve trećine, a većina njih od poljske ruke ili uz saučesništvo Poljaka.

Naravno, pristalice zajedničkog saopštenja će istaći da je sam Jad Vašem priznao da među nosiocima priznanja Pravednika među narodima ima najviše Poljaka (6.863). Ali to je čista kazuistika. U Poljskoj je pre rata živelo više od tri miliona Jevreja i Nemci su svoje logore gradili upravo na teritoriji Poljske. Odakle bi dolazili Pravednici među narodima ako ne iz Poljske?

Sve to ne znači da su Poljaci bolji ili gori od bilo kog drugog naroda. Kako primećuje istoričar Timoti Snajder, koji bi se teško mogao optužiti za antipoljska osećanja, Poljaci su se ponašali manje-više isto kao što bi se ponašao svaki drugi narod u sličnoj situaciji.

Junaštvo je retka pojava i upravo zato mu ukazujemo visoke počasti. Kada bi ceo jedan narod mogao biti herojski, taj termin bi izgubio svako značenje. Zato je uzaludan očajnički napor Kačinjskog i Moravjeckog da zaglade istorijski status Poljske. Snajder nas s pravom podseća na reči vođe pokreta otpora Vladislava Bartoševskog: „Pojedinci koji su pomagali Jevrejima, nisu prethodno pitali poljsku naciju za dozvolu da to čine.“

 

Slawomir Sierakowski, Project Syndicate, 13.08.2018.

Peščanik.net, 28.08.2018.

Srodni link: Milan Subotić – Teški teret prošlosti

Kineske kompanije u Kanadi: šanse i političke prepreke


Čak i pošto je velika većina Kanađana zabrinuta zbog kineskih kompanija koje posluju u Kanadi, mnogi potrošači ove zemlje na severu američkog kontinenta ih sa zadovoljstvom prihvata, donosi portal Canadian Business.

Stoga, proširenje na novu zemlju kao što je Kanada nije nimalo jednostavan zadatak za bilo koju kinesku kompaniju.

Prvo, tu su negativni stavovi javnosti, sa kojima se danas susreću kineske kompanije – naročito na Zapadu. Istraživanje sa Instituta Angus Reid od prošlog septembra pokazalo je da 85 odsto Kanađana izražava rezervisanost u vezi sa kineskim poslovnim investicijama u njihovoj zemlji. Petina ispitanika govori da je ulaganje u Kanadu jednako dobro ali i loše, dok 35 odsto njih mišljenja je da je prisustvo Kineza u Kanadi “više loše nego dobro”.

Ispitanici ovog istraživanja rekli su da ih zabrinjavaju pitanja kao što su ljudska prava u Kini, potencijalna korupcija i nacionalna bezbednost.

Pol Ivans (Paul Evans), profesor na Institutu za azijska istraživanja pri Liu institutu za globalna pitanja na Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji primećuje da postoji i dodatna stvar koja komplikuje čitavu situaciju – kako na nivou potrošača tako i na nivou vlade – da se Kina sve više posmatra kao “strateški konkurent” nacijama sa zapada.

To je beleg kojim je američki predsednik Donald Trump prošle godine obeležio Kinu. Njegova procena bila je da je zemlja, na svakom nivou – od ekonomije do vojske – u direktnoj konkurenciji i rivalitetu sa SAD u trci za globalno vođstvo.

Ovako podgrevana retorika poklapa se sa talasom inovativnih kineskih kompanija koje se šire na nova tržišta, uključujući Kanadu. Iako su neke od njih u Kanadi postigle poslovni uspeh, jasno je da trenutna klima komplikuje bilo koji njihov ulazak na zapadna tržišta.

Jedan uspešan primer kineskog preduzetništva u Kanadi je firma VIPKid. Uz vrednost koja se procenjuje na ti milijarde dolara, VIPKid je najvredniji obrazovni start-up na svetu. Kompanija regrutuje nastavnike iz čitavog sveta za onlajn predavanja engleskog studentima u Kini. Ova startup firma je na kanadsko tržište ušla u januaru 2015. i od tada se proširila.

U protekle tri godine, ovaj startap regrutovao je hiljade nastavnika iz cele Kanade. Video-snimci nastavnika koji koriste rekvizite i kostime u svojim predavanjima nasmejanoj kineskoj deci koja uče engleski jezik se lako mogu naći na Jutjubu, kao i video-snimci nastavnika koji dele svoja pozitivna iskustva u radu sa ovom mlado i izuzetno upešnom startup kompanijom.

Sofija Šu (Sophia Xu), globalni šef marketinga za VIPKid, kaže da prilikom ulaska na kanadsko tržište “Nismo primetili bilo kakvu negativnu percepciju”.

Kompanije kao što je VIPKid mogu pomoći u ublažavanju imidža Kine kao „prevelike i prejake“ pri svom kontaktu sa Kanađanima. Šu naglašava da je veliki broj nastavnika iz VIPKid-a otputovao u Kinu da bi upoznao svoje učenike – nešto što ova kompanija iskusno obezbeđuje svojim nastavnicima u svom štabu u Pekingu.

“Mnogi nastavnici (engleskog) po dolasku u Kinu i žele da nauče kineski jezik”, kaže Šu.

Kanadsko-kineski odnosi dosad nisu ekslirali do konfrontacije na način kao što je to bilo između Vašingtona i Pekinga. Nakon izbora premijera Džastin Trudea 2015. godine, došlo je do napora da se „dopre“ do Kine i osnaže ekonomske međusobne ekonomske relacije, uključujući i izradu ugovora o slobodnoj trgovini između ove dve zemlje.

Ali, ti napori su zaustavljeni. Ivans kaže da se, u uslovima porasta antagonizama između Sjedinjenih Država i Kine, kanadska vlada još uvek nije izjasnila (niti sebi razjasnila) gde se tačno nalazi.

“Mi smo u eri tehno-nacionalizma, gde (neke) zemlje sada izrastaju u velike igrače u industrijskoj politici u oblastima koje su se, sve donedavno, smatrale za strogo komercijalne tržišne transakcije”, kaže Ivans.

Ipak, usred globalne političke nesigurnosti, kineski brendovi i dalje ulaze u Kanadu na koju vide kao obećavajuće, rastuće tržište.

Početkom ove godine, Kadilak Fervju (Cadillac Fairview) koji rukovodi brojnim centrima u Kanadi najavio je da je u partnerstvu sa OTT Pay Inc, dovodeći u Kanadu dva od najvećih kineskih mobilnih platnih sistema u neke od svojih centara: WeChat Pay i Alipay. Kineski mobilni platni sistemi su najrazvijeniji na svetu. Većina domaćih trgovaca ih prihvata, a takvi sistemi su integrisani sa svim stvarima: od automata za prodaju automobila, preko javnog prevoza, do aplikacija za društvene medije.

Do sada nije bilo ispoljavanja otpora njihovom lansiranju u Kanadi.

“Svaki kineski proizvod će morati da se suoči sa početnom preprekom ispoljavanja određene doze negativnosti, ali ne mislim da je negativnost toliko fundamentalna – ona će nestati ako budu usvojene dobre usluge i kvalite”, kaže Ivans.

Međutim, kineske kompanije nailaze i na glasove protesta dok pokušavaju da kupe glavnu imovinu Kanade. Na primer, dogovori kao što je sporna kupovina kanadske naftne i gasne kompanije Nexen Inc. u 2013. godini od strane državnog CNOOC Ltd., dobila je široko rasprostranjeno medijsku pokrivenost i političku otpornost. U skorije vreme, odbijanje predloženih 1.5 milijardi dolara za kupovinu Aecon Group Inc. od strane kompanije CCCC International Holding Ltd. dovelo je u pitanje ponovno otkrivanje pitanja kineskih kupovina potencijalno osetljivih sredstava.

“Kanađani su sa Kinom napravili su neke velike a ponekad i nespretne poteze na način na koji su pokušali da se presele u Kanadu ili u neke druge zemlje”, kaže Ivans. “[Kako je to, recimo] kupiti celu kompaniju ili insistirati na kontrolisanju akcija u kompaniji.”

Postoji takođe široka zabrinutost zbog krađe intelektualnog vlasništva od strane kineskih kompanija i zloupotreba potrošačkih podataka. Na primer, WeChat, najveća aplikacija za društvene medije u Kini, se potrudila postigne uspeh izvan zemlje (posebno izvan etničkih kineskih zajednica) zbog bojazni da bi Peking u bilo koje vreme mogao pristupiti informacijama i podacima potrošača.

Ivans kaže da su ove brige jasan pokazatelj da treba uspostaviti sporazum između Kanade i Kine o tome kako će takve kompanije koje posluju u Kanadi (i obratno) tretirati podatke.

“Informacije u Kini, svaki komad digitalne opreme, predstavlja za ovu zemlju pitanje suvereniteta, odnosno kineska država može da kontroliše ili barem prati… sve podatke u Kini”, kaže on. “Što se tiče naše sfere privatnosti u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, mi povlačimo razlike između onoga što je javno i što je privatno. Dakle, imate dva kompetentna shvatanja ko kontroliše informacije i koja su pravila oko kontrolisanja sopstvene ili kompanijske privatnosti. “

Korišćenje vladine politike za postizanje takvih sporazuma može pomoći u boljim poslovnim odnosima i na duge staze postići smanjenje negativnih stavova o kineskim investicijama, na obostranu korist.

“Kinezima stalno govorimo da jednostavno moraju da usvoje naše standarde”, kaže Ivans. “Kina se u tome neće promeniti. Ali, možda se možemo naći na nekoj sredini.”

Canadian Business

Život u okupiranom Beogradu (leto, 1918)


Foto: Predrag Trokicić/ PeščanikFoto: Predrag Trokicić/ Peščanik

Glavni sadržaj ovog teksta je jedan kratki izveštaj (koji ekstenzivno citiram). U izveštaju je reč o tome kako je, prema opisu jedne Beograđanke iz „višeg društva“ datom pripadniku francuske obaveštajne službe, izgledao život u Beogradu pod okupacijom i to u mesecima koji su neposredno prethodili slomu Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Napisan je pre tek nešto više od sto godina, u julu 1918. godine.

Kada govorimo o podacima o svakodnevnom životu: ljudi u svakoj prilici nastoje da opstanu, dovijaju se i snalaze. Ma koliko kao celina bili važni – jer se tiču najvećeg broja pripadnika jedne zajednice – ipak treba imati na umu da podaci o svakodnevici u dramatičnim, ratnim vremenima, ipak ostaju samo varijacija na temu univerzalnih ljudskih potreba, koje se u vanrednim okolnostima zadovoljavaju na razne načine. Međutim, nijedan rat se samo na osnovu toga ne može suštinski razumeti. Stvarna drama, iako obuhvata manjinu, krije se u tome zbog čega se ubija i zbog čega se gine.

Mnogo toga u vezi sa ovim istorijskim izvorom je kontroverzno – pre svega njegovo poreklo i verodostojnost. Tako da je sam izvor istovremeno i dobar primer problema sa kojima se sreće istoričar, suočen sa određenim podacima koji su zavodljivi zbog svoje preciznosti; koji su potencijalno vredni jer su nastali u vremenu o kojem svedoče; koji su intrigantni jer ne odgovaraju slici nastaloj na osnovu nekih drugih izvora (nekada podjednako problematičnih). Reč je ovde o podacima koji su neproverljivi, o ličnim uvidima, kakvih nije mnogo ostalo.

Rat stvara posebna stanja svesti. Nije bilo malo slučajeva da ljuti neprijatelji postanu saveznici; da se u jednom kraju život odvija „normalno“, dok se na desetinu kilometara dalje zbiva „pakao na zemlji“. Povlašćenost i snalažljivost jednog broja ljudi u teškim vremenima može bitno uticati na njihovu perspektivu: „nekom rat, nekom brat“. Dodatno je zavodljivo to što i pod nenormalnim okolnostima kao što je okupacija ljudi nastoje da stvore „normalnost“, iako ona nikada nije ni pratilja, a još manje suština takve epohe.

Ipak, izveštaj koji je ovde preveden može se, bez velike sumnje, smatrati autentičnim: nema mnogo razloga da se sumnja u to da je postojala osoba koja je ovakav izveštaj dala predstavniku francuske obaveštajne službe. Takođe, malo je verovatno da je instruirana da govori na određeni način (premda bi se o tome već moglo i raspravljati).

Kao što se i u izveštaju ističe, povlašćeni položaj ove Beograđanke, činjenica da je sa dozvolom okupacionih vlasti, preko Beča, doputovala u Švajcarsku, mogao je uticati na formiranje ukupne slike o stvarnosti okupacije, koja je dakako bila, osobito u počecima daleko opakija: izveštaj, ne zaboravimo, prenosi situaciju iz sredine 1918. Otuda, u vezi sa izveštajem koji sledi, najveću grešku učinio bi onaj koji bi, oslonivši se na ovakav izvor, izvodio dalekosežan zaključak o karakteru austrougarske i nemačke okupacije uopšte: istine se nikada ne skrivaju u jednom dokumentu! Manju, ali ipak grešku učinio bi i onaj koji bi sasvim ignorisao postojanje i ovakvih izvora, svedočenja, odnosno doživljaja okupacije. Sve te razne perspektive doprinose, na različite načne, slici o ratnim okolnostima, naročito kada je u pitanju svakodnevni život.

Pariz 12. jul 1918.

O Srbiji i Austriji.

Razgovor sa jednom Srpkinjom, koja je nedavno dobila dozvolu da dođe u Švajcarsku.

Gospođa X… bila je u Beogradu sve do sredine maja. Pošto je dobila dozvolu za odlazak, boravila je 20 dana u Beču, i, posle desetodnevnog karantina u Zamsu, blizu Landeka (Tirol) prešla je granicu krajem prve polovine juna. Ona je jedna inteligentna osoba koja pripada najboljim krugovima srpskog društva čiji su odlazak olakšale austrijsko-nemačke vlasti.

Život u Beogradu. Okupacione trupe u Beogradu su u potpunosti austrijske trupe. U početku, one su bile uglavnom sastavljene od Mađara i Nemaca iz Austrije; u ovom trenutku, većinom su to hrvatske trupe. Govore isti jezik kao i Srbi, ne zlostavljaju stanovništvo i ponekad se sa njim bratime. Jugoslovenska ideja je kod Hrvata doživela neverovatan napredak i veliki broj među onima koji su bili ubeđeni „crno-žuti“ sada su usvojili ideju napuštanja austro-ugarske monarhije i formiranja države sastavljene od Južnih Slovena, izvan Austrougarske. U početku, u slovenskim pukovima svi su sumnjali i strahovali od denuncijacije od strane nekog od drugova, a sada su se ljudi upoznali i pričaju međusobno sa većim poverenjem o nacionalnim težnjama.

Trenutno, austrijski patriotizam više ne postoji, sav austrijski element koji se nalazi u Beogradu, uključujući i vojni činilac, misli samo da zaradi novac; svi trguju. Zaprepašćujuće je velik broj oficira u poređenju sa brojem vojnika, što je posledica činjenice da oni prvi traže da budu poslati u Srbiju, gde smatraju da je najlakše „namiriti se“.

Vojnici izgledaju bedno, izmučeni su i bledih lica. Ne pevaju više i vojni koncerti, koji su nekada organizovani, više se ne održavaju. Samo još mađarske trupe još pevaju a njihove pesme nisu vesele.

Veliki animozitet vlada između Austrijanaca i Nemaca. Oni se veoma rđavo slažu. Nije retkost videti nemačkog vojnika da odbije da salutira austrijskom oficiru; a na njegovo pitanje zašto ne salutiraju, jednostavno odgovaraju: „Zato što nećemo“, pri čemu se takav prekršaj veoma blago kažnjava… ako se uopšte kažnjava. Čini se da je ovakvo ponašanje rukovođeno izvesnim prezirom prema Austrijancima.

Austrougarska i nemačka administracija u Srbiji je uglavnom pravična, iako veoma stroga; rekvirirani proizvodi bili bi uglavnom plaćani odgovarajuće, premda je bilo izuzetaka i premda su se ponekad dešavale vrlo samovoljne pojave. Ljudi koji se drže povučeno nisu u naročitom strahu. (Ovde valja podvući činjenicu da je gospođa X…, koja pripada srpskom visokom društvu, bez sumnje tretirana od vlasti na način osobito povoljan i da njena ocena u tom pogledu nije sasvim ubedljiva.)

Trenutno u Beogradu postoje karte za jako veliki broj proizvoda (hleb, sapun, povrće, šećer, itd.). Te karte daju pravo na veoma malu količinu stvari, ali po niskim cenama. Međutim, po višim cenama na crnom tržištu moguće je kod seljaka pronaći podosta stvari.

Postoji, međutim, proizvod koji u potpunosti nedostaje i čije su krijumčarenje okupacione vlasti učinile nemogućim ogromnim kaznama koje su preplašile seljake: to je mleko. Ono je rezervisano za bolesne i za decu; da bi se dobilo, potrebna je lekarska potvrda i pritom se dobija samo pola, a nekada i četvrt litra dnevno po osobi.

Trenutno u Beogradu vino košta 6 kruna.

Prodaja rakije je naročito zabranjena, premda ljubitelji uvek nalaze način da se obezbede preko crnog tržišta, po visokim cenama.

U Beogradu su pojedini hoteli samo za putnike, a drugi su rezervisani za oficire. Nalazi se još uvek dobre robe, ali po previsokim cenama.

Iz Srbije, oficiri šalju brojne pošiljke u svoju zemlju, poglavito Nemci, kojih je u Beogradu manje. U Smederevu, gde su brojniji, za Nemačku otpremaju velike količine…

Srpski seljaci raspolažu velikom količinom novca zahvaljujući visokim cenama koje postižu poljoprivredni proizvodi.2

Nije ostalo više bakra, sav je rekviriran.

Okupacione vlasti intenzivno eksploatišu mineralna bogatstva.

Na Savi, uzvodno od Beograda, okupatori su sagradili novi železnički most…

(U nastavku izveštaja su opisi koje je pomenuta gospođa iz višeg društva stekla u Beču.)

Iako vrlo kratko, po mnogo čemu najintrigantniji deo ovog izveštaja je svedočanstvo o odnosu hrvatskih oficira i građanstva. Ne treba sumnjati da je takvih primera itekako bilo, ali iz izveštaja bi se moglo zaključiti da je ta praksa bila široko rasprostranjena, i postala gotovo pravilo. Francuska je podržavala nastanak jugoslovenske države, odakle je informacija o bratimljenju oficira Hrvata sa Beograđanima mogla biti osobito funkcionalna. U godini u kojoj se navršava stota godišnjica od završetka Prvog svetskog rata i nastanka jugoslovenske države ovakvi sadržaji naročito privlače pažnju i podsticaj su za razmišljanje o raznim aspektima nastanka i trajanja jugoslovenske države. Danas je veoma rasprostranjena naknadna pamet da raspad Jugoslavije nije došao niotkuda, što je tačno. Ali ni Jugoslavija nije došla niotkuda. U ovom izveštaju se na jedan jezgrovit način reflektuje i jedna velika epohalna tema, sa jedne strane, i kapilarna društvena dinamika pojedinaca zatečenih u njenom središtu, sa druge. Zbog toga je on zanimljiv.

Peščanik.net, 27.08.2018.

1. Izveštaj je bio dostavljen francuskom Ministarstvu spoljnih poslova, a danas se nalazi u Diplomatskom arhivu: Archives diplomatiques, Europe 1918–1940, Yougoslavie, v. 31, (pp. 33–39).

2. Tvrdnje o „bogaćenju“ seljaka pod okupacijom iznosio je u međuratnom periodu i jedan od vodećih srpskih i jugoslovenskih ekonomista liberalne orijentacije Velimir Bajkić.

Nemačka oči u oči sa “Fejsom”


Nemačka kancelarija za zaštitu konkurencije (FCO) planira da napravi prve korake u svojoj istrazi protiv Fejsbuka, pošto je utvrđeno da je ta društvena mreža zloupotrebila svoj dominantni položaj na tržištu kako bi prikupljala podatke o korisnicima bez njihovog znanja i pristanka.

Ovu istragu koja se zahuktava pomno prate u Evropi usled rastuće zabrinutosti zbog ‘curenja’ informacija više desetina miliona korisnika ove društvene mreže, kao i zbog izuzetno široke upotrebe targetovanih tj ciljanih reklama i oglasa od strane “inostranih sila” koje su želele da utiču na izbore u Sjedinjenim Državama.

FCO se naročito usprotivio načinu na koji Fejsbuk dolazi do podataka ljudi koji koriste ostale aplikacije – uključujući i njihove servise Instagram i WhatsApp – kao i onlajn praćenje ljudi koji čak i nisu članovi ove društvene mreže.

„Svesni smo da bi to trebalo i da bi moralo da ide brzim tempom”, izjavio je Andreas Munt, predsednik FCO-a, uz to dodajući kako se ipak nada da će ove godine preduzeti „prve korake”. On je odbio da dodatno pojasni na šta je mislio.

Očekuje se da se nemačka istraga ne završi samo na novčanim kaznama za Fejsbuk, u poređenju sa evropskom istragom Gugla, koja je okončana presuđivanjem kazni teških više milijardi američkih dolara.

Upućeni izvori, međutim, kažu kako bi FCO mogao da od Zakerberga i njegove mreže zahteva da preduzmu određene korake kako bi se smanjila zabrinutost globalne javnosti, u slučaju da Fejsbuk to ne učini dobrovoljno.

Fejsbuk je ove godine odgovorio na zahteve FCO-a za naknadnim informacijama, a regulatori u ovom trenutku odmeravaju i analiziraju da li bi uvođenje nekih novih funkcija – poput opcije „obrišite istoriju pretraživanja” – i koju je ranije najavio CEO Fejsbuka, Mark Zakerberg – otklonile njihove bojazni.

„Moramo da utvrdimo da li to utiče na našu istragu kao i da li bi ovakva ili slična opcija otklonila naše bojazni”, izjavio je Munt.

Rojters je još u aprilu izvestio kako Munt zasniva svoju istragu na analizi koja pokazuje da udeo Fejsbuka na tržištu društvenih mreža u Nemačkoj premašuje 90 odsto, što ga čini dominantnom društvenom mrežom, posmatrano kroz perspektivu tržišnog nadmetanja, a ne samo popularnim kako tvrde u toj kompaniji.

“Ako Fejsbuk sada ima dominantnu tržišnu poziciju, onda pristanak njegovih korisnika na upotrebu njegovih podataka više nije pitanje izbora, i to zato što nema alternativu – on mora da koristiti Fejsbuk ukoliko želi da koristi društvene medije”, rekao je Munt tom prilikom.

Munt je pritom otklonio prigovore upućene na njegov račun da je preuzimanjem tog slučaja prešao u domen kancelarije za zaštitu podataka, istovremeni ističući kako je „U Nemačkoj prisutan veliki presedan, naime, da se neprimereno korišćenje tretira kao kršenje ravnopravne tržišne utakmice.”

“Veza s tržišnim nadmetanjem i fer plejom u poslovanju naročito su snažni ukoliko se posmatra iz naše perspektive, zato što su podaci neodvojivi deo tog poslovnog modela”, izjavio je Munt.

“Celokupni biznis model se u svom finalnom ospoljavanju oslanja na pristup podacima i dohvata to jest pristupačnosti ovih platformi. Otvaranjem istrage protiv Fejsbuka mi tek otpočinjemo aktivnosti u ovoj oblasti – međutim, to ni u kojem slučaju ne prestavlja eksperiment”, rekao je Munt u aprilu ove godine.

Proširena kontrola platformi internet trgovina

Nezavisno od toga, Munt je potvrdio izjave s početka meseca kako bi mogao da pokrene istragu u sektoru elektronske trgovine a sinhrozivano s najnovijim ovlašćenjima koje im omogućuju pokretanje istraga u čitavim sektorima.

Fokus bi bio na takozvanim „hibridnim” platformama, kao što je američka platforma za internet-trgovinu Amazon, koja prodaje sopstvene usluge i proizvode, ali takođe posluje i sa nezavisnim e-trgovcima.

„Naše pitanje glasi ovako: kakav je odnos između platforme koja je vrlo moćan trgovac, i trgovaca koji koriste tu platformu?”, upitao se Munt.

On je dodao da je Amazon najpoznatija svetska platforma za elektronsku trgovinu ali da njegov interes obuhvata i ostale trgovinske platforme.

FCO ne bi istraživao sumnje vezane za potencijalnu utaju poreza nezavisnih trgovaca na velikim internet-platformama; to je izazov koji je aktuelna vlada kancelarke Angele Merkel obećala da će rešiti, izrekavši kako je „to problem kreatora ekonomske politike.“

 

BBC.co.uk

Izrada planova za novi svetski poredak


Evropski odnosi sa Sjedinjenim Državama promenili su se i pre nego što su na vlast došli Donald Tramp i njegovi provokativni tvitovi. Nemačka sada ima priliku da trenutnu transatlantsku antipatiju iskusi kao istorijsku šansu za redefinisanje uloge Evropske unije, piše nemački ministar inostranih poslova Hajko Mas (Heiko Maas).

Henrija Kisindžera su nedavno upitali da li bi Donald Tramp mogao da sasvim nenamerno postane sila koja će stajati iza rođenja nekog novog zapadnog poretka. Njegov odgovor je glasio: „Bilo bi to ironično ali ne i nemoguće“. Umesto da svoj pogled i perspektivu preko Atlantika suzimo isključivo ka neverovatnim „medijskim hicima“ američkog predsednika, trebalo bi usvojiti ideju da bi ovo mogao biti početak nečeg novog. Ne možemo a da ne čujemo šta se to svakog dana događa sa druge strane Atlantika. Pa ipak, ta uska perspektiva „iz tunela usred mraka“ na ovalnu kancelariju Bele kuće u Vašingtonu odvlači nas od činjenice da je Amerika i nešto više od Trampa. Fraza „Checks & Balances (“provera i ravnoteža”: organizacija ili sistem koji obično osiguravaju da politička moć ne bude koncentrisana u rukama malog broja pojedinaca ili određenih interesnih grupa) u suštini efikasno funkcioniše na terenu, što američki sudovi i Kongres demonstriraju gotovo svakodnevno. Amerikanci raspravljaju o politici s jednom novom strašću koja dosad nije postojala: To je Amerika i 2018. godine.

Činjenica da je Atlantski region politički proširen nije ni u kom slučaju isključivo povezana sa dolaskom Donalda Trampa. Sjedinjene Države i Evropa godinama prolaze kroz proces razdvajanja. Preklapanje vrednosti i interesa koji su oblikovali njihov odnos se već dve generacije smanjuje. Povezujuća sila (među atlantskim saveznicima) na potezu istok-zapad je danas prošlost. Ove promene počele su mnogo pre izbora Trampa za američkog presednika – a te promene će u budućnosti nadživeti i njegov mandat. Zato treba biti skeptičan kada neki revnosni „trans-atlantisti“ počnu da prostosrdačno upozoravaju da Trampa treba odstraniti već tokom njegovog aktuelnog mandata.

Od kraja Drugog svetskog rata, partnerstvo sa Sjedinjenim Državama donelo je Nemačkoj jedinstveni period mira i sigurnosti. Amerika je postala mesto žudnje ostalih naroda. Za Hajka Masa, potpisnika ovih redova i nemačkog ministra, Amerika je takođe i njegova mladalačka fascinacija i uspomena: „…Kada sam, kao diplomac visoke škole, nekoliko meseci uživao putujući s Istočne na Zapadnu obalu, od Njujorka ka Los Anđelesu, držeći u džepu „Njujoršku trilogiju“ Pola Ostera a muziku Brusa Springstina u ušima. Ali, gledanje u prošlost ne vodi ka budućnosti. Krajnje je vreme da preispitamo naše partnerstvo – ne da bismo ga ostavili za sobom, već da bismo ga obnovili i sačuvali.”

Ujedinjena Evropa

Hajde da kao temeljni plan upotrebimo ideju o balansiranom partnerstvu, piše Maas za nemački Handelsblatt, partnerstvo koje će pretpostavljati pojednak deo odgovornosti za svakog učesnika. Takav plan, kroz koji ćemo formirati protivtežu Sjedinjenim Državama, delovaće svaki put kada Amerikanci pređu liniju. Plan kojem ćemo dati na težini i značaju i onda kada se Amerikanci povuku a Evropljani ostanu. Plan koji nam dozvoljava za otpočinjanje nekog novog razgovora i dogovora.

Ako idemo sami i svako za sebe, nećemo uspeti u ovom zadatku, piše Maas u svom autorskom tekstu. Izuzetan cilj nemačke spoljne politike ogleda se u izgradnji suverene i snažne Evrope. Samo se udruživanjem sila uz učestvovanje Francuske i drugih evropskih naroda može postići ravnoteža sa Sjedinjenim Državama. Evropska unija mora postati kamen temeljac međunarodnog poretka, partner za sve one koji su posvećeni tom cilju. Ona je predodređena za to, jer kompromis i ravnoteža leže u njenoj DNK.

“Ujedinjena Evropa” znači ovo: Ponašamo se suvereno u onim tačkama gde nacije-države ne mogu da zadobijaju nivo moći celokupne ujedinjene Evrope. Mi ne pripremamo odbranu od napada ili kritika, niti bilo čime zadržavamo ostatak sveta. Ne zahtevamo odanost. Evropa se izgrađuje na vladavini zakona, poštovanju slabijih, kao i našim iskustvima koja pokazuju da međunarodna saradnja nije igra ekonomijom nultog zbira (zero-sum game: koliko je jedan učesnik dobio, toliko je drugi izgubio, što u krajnjem zbiru daje „nulu“).

Jedno izbalansirano partnerstvo znači da mi Evropljani podjednako delimo odgovornost. Nigde nam trans-atlantska veza nije potrebnija nego u pogledu bezbednosti. Bilo da nam je partner u NATO-u, ili u borbi protiv terorizma, Evropi treba Amerika. Iz ovakve situacije i stava moramo izvući ispravne zaključke. U našem je interesu jačati evropski deo Severnoatlantskog saveza. Ne zato što Donald Tramp uvek postavlja nove „procentualne ciljeve i uzuse“, već zato što više ne možemo da se oslanjamo na Vašington u istoj meri kao pre. Međutim, dijalektika transatlantskog odnosa takođe znači i ovo: Ako preuzmemo više odgovornosti, onda će Amerikanci i Evropljani u budućnosti nastaviti da se oslanjaju jedni na druge.

Nemačka vlada prati ovaj put. Preokret u bužetskoj potrošnji za odbranu je realnost. Sada je važno da se korak po korak izgradi evropska bezbednosna i odbrambena zajednica – i to kao deo trans-atlantske bezbednosti, i kao poseban evropski projekat za budućnost. Povećanje potrošnje za odbranu EU granica i bezbednost ima smisla iz ove perspektive.

Iznošenje lažnih vesti

Još jedna ključna tačka: posvećenost Evrope mora biti deo obrazloženja zasnovanog na diplomatiji i upravljanju civilnim krizama. Područja na Bliskom istoku, Rog Afrike i Sahela, takođe u Africi; mi, takođe, koristimo ne-vojna sredstva za borbu protiv raspada vladinih struktura. Za mene, sve su to primeri transatlantske saradnje – i plan za zajedničko učešće u drugim krizama na drugim mestima.

A tamo gde SAD prelaze liniju, mi Evropljani moramo da formiramo protivtežu – koliko god da je to teško. Protivteža je, takođe, suština ravnoteže.

Sve počinje našom izloženošću lažnim vestima. Ili, recimo, ovako: ukoliko balans tekućeg računa u Evropi i SAjedinjenim Državama uključuje i nešto više od puke robne trgovine, onda nisu Sjedinjene Države te koje imaju deficit već je to Evropa. Jedan od razloga američke dobiti koja se meri milijardama dolara jesu evropske filjale američkih internet giganata poput Epla, Fejsbuka i Gugla, koji svake godine iznose iz Evropske unije ovaj profit i prebacuju ga u SAD. Dakle, kada govorimo o fer pravilima, moramo da razgovaramo i o fer oporezivanju takvih profita.

Takođe je važno ispraviti lažne vesti i njihov poguban učinak jer one mogu da veoma brzo rezultiraju pogrešnim politikama. Mi smo, kao Evropljani, Amerikancima jasno stavili do znanja da smatramo da je povlačenje iz nuklearnog sporazuma sa Iranom greška. U međuvremenu, prve američke sankcije već su stupile na snagu.

U ovoj situaciji, od strateške je važnosti da Vašingtonu jasno kažemo da želimo da radimo zajedničkim snagama – ali, takođe, i da im ne dozvolimo da „prebijaju probleme“ preko naših leđa, a na naš trošak i štetu. Zbog toga je bilo ispravno zaštititi evropske kompanije od sankcija. Stoga je bitno i da jačamo evropsku autonomiju uspostavljanjem kanala za plaćanje nezavisnog od SAD-a, na osnovu Evropskog monetarnog fonda i nezavisnog SWIFT sistema plaćanja. Đavo se, to je dobro poznato, krije u hiljadama detalja. Ali, dokle god traje Iranski sporazum, bolje je svakodnevno ga održavati u životu, iz dana u dan, takvog kakav je, nego se igrati potencijalno eksplozivnom krizom koja i inače preti Bliskom istoku.

Jedno uravnoteženo partnerstvo takođe znači da mi, kao Evropljani,  pridinosimo većoj težini stvarima u situaciji kada se Sjedinjene Države povlače. Zabrinuti smo zbog toga što Vašington uskraćuje Ujedinjenim nacijama svoju naklonost, kako u finansijskom tako i u drugim aspektima – a ne samo zato što ćemo ubrzo biti u UN-ovom Veću bezbednosti. Naravno da ne možemo umesto njih da ispunimo sve praznine. Ali, zajedno sa drugima, možemo da ublažimo one najveće posledice ovakvog (trenutnog američkog) razmišljanja, koje govore kako se uspeh meri u dolarskim uštedama (Trampovog tipa). Zbog toga smo povećali finansiranje organizacija za pružanje pomoći – recimo, radom sa palestinskim izbeglicama – takođe tražeći i podršku od arapskih država.

Trudimo se da obrazujemo multilateralnu alijansu, mrežu partnera koji su, kao i mi, posvećeni pridržavanju pravilima i fer konkurenciji. Napravio je, kaže Heiko Maas, prve sastanke sa Japanom, Kanadom i Južnom Korejom, a uskoro sledi još prilika za globalne dogovore. “Ovaj savez nije neki rigidni, ekskluzivni klub za one sa dobrim namerama. Ono što imam na umu jeste savez država uverenih u koristi koje imaju od multilateralizma, one koje veruju u međunarodnu saradnju i vladavinu zakona. Ona nije usmerena protiv bilo koga, već se vidi kao savez koji podržava i unapređuje globalni, multilateralni poredak. Vrata su otvorena za sve – pre svega onima u Sjedinjenim Džavama. Cilj je rešiti probleme koje niko od nas ne može da sam reši pojedinačno i sam za sebe – od klimatskih promena do fer trgovine.

Nemam nikakvih iluzija da takav savez može rešiti sve svetske probleme. Ali, nije dovoljno samo žaliti se na uništavanje multilateralnog poretka. Moramo se boriti za njega, posebno zbog trenutne transatlantske situacije, piše Maas.

“Molim vas, ne napuštajte Ameriku”

Konačna tačka je elementarna: moramo započeti novi dijalog sa onima na drugoj strani Atlantika. Ne samo u Njujorku, Vašingtonu ili Los Anđelesu, već i u srednjoj Americi, čija je obala daleko – a ona evropska obala još je i udaljenija. Počev od oktobra, po prvi put ćemo biti domaćini “Nemačke godine u SAD”. Da ne proslavljamo nemačko-američko prijateljstvo kao nostalgiju, već da međusobnim susretima omogućimo da ljudi počnu da osećaju šta je to zbog čega smo motivisani da postavljamo upravo ovakva i slična pitanja, kao i da smo još uvek jedni drugima bliski.

Razmena stvara nove perspektive. Sebi više ne mogu da dozvolim susret koji sam nedavno imao na jednom od mojih putovanja. Jedan mladi američki vojnik iskoristio je neočekivan trenutak da mi šapne: “Molim vas, nemojte napustiti Ameriku”. Američki vojnik je tražio od nemačkog političara da ne napusti Ameriku. Ljubaznost koja se nalazila u ovom zahtevu duboko me se dotakla. Možda se sada moramo navići na ideju da će nama Evropljanima Amerikanci govoriti takve stvari.

U svakom slučaju, bila bi to jedna lepa, istorijska ironija ako bi se ispostavilo da je Henri Kisindžer u pravu. Ako su ti i takvi tvitovi Bele kuće, zapravo, doveli do uravnoteženog partnerstva, suverene Evrope i jednog globalnog saveza za multilateralizam. Jer, na tome naporno radimo.

 

Heiko Maas, Handelsblatt Global

Kina i Novi Put svile


Put svile priziva nam scene karavana, pustinjskih stepa i avanturista kao što je Marko Polo, koji prolazi kroz drevne trgovačke puteve što povezuju Kinu sa Centralnom Azijom, Bliskim istokom, Afrikom i Evropom. Kineska moderna adaptacija, poznata kao Inicijativa za pojas i put (BRI), ima za cilj oživljavanje i proširenje tih puteva putem mreža nadograđenih ili novih železnica, izgradnje novih luka, gasovoda, elektroenergetskih mreža i autoputeva. Kineski predsednik Si Đinping zagovara svoj omiljeni projekat kao sredstvo za podsticanje razvoja, dobre volje i ekonomske integracije. Kritičari su oprezni usled te sve prisutnije „gužve“  nastale željom ove rastuće supersile da globalno proširi svoj uticaj.

Situacija

Si ga naziva “projektom veka”: decenijama prisutan motiv sa ciljem što bliskijeg prometa roba i usluga potpomognutog ogromnom infrastrukturnom potrošnjom; Morgan Stenli procenjuje da će do 2027. godine kineska ulaganja u ovaj projekat iznositi 1,3 biliona dolara. Pojas i put je u svojoj suštini kineska spoljnopolitička strategija koja je 2017. godine čak i zacrtana u Statut Kineske komunističke partije. Rastuća mreža trgovačkih puteva protezaće se u najmanje 76 zemalja, sa već ustanovljenim planovima koji uključuju novu, duboku morsku luku u Mjanmaru, dalekovode na Maldivima i branu u Pakistanu.

Zemlje koje su partneri Kini u ovom projektu odmerile su svoje koristi ali i bojazni – da će ih projekti ostaviti zaduženima i vezanima za jednu stranu zemlju. Šri Lanka je ublažila deo svog ogromnog duga prema Kini prenošenjem većinskog vlasništva nad novosagrađenom lukom pod okrilje kineske državne kompanije. Kineske ambicije su postale izborna pitanja i dileme u zemljama od Pakistana do Indonezije; novoizabrana malezijska vlada otišla je toliko daleko da je u 2018. godini „prikočila“ kineske projekte u vrednosti od 22 milijarde dolara zbog zabriutosti o uslovima zajma i korišćenju kineske radne snage, koja ograničava potencijalne koristi za lokalnu ekonomiju.

Pozadina

Iako su originalni trgovački putevi uspostavljeni pre više od 2000 godina, ime Svilenog puta – izvedeno iz skupocenog finog materijala visoko cenjenog od strane Rimske elite – skovano je zapravo tek u 19. veku od strane jednog nemačkog geografa. U svojim najblistavijim danima, iz Kine je na zapad transportovan papir, barut, porcelan i začini; konji, vuneni tepisi i ćebad, zlato, srebro i staklo krčili su put na povratku iz Evrope ka Kini. Si Đinping je prvi predložio oživljavanje Puta svile u 2013. godini, nazivajući ga tom prilikom “Jednim pojasom, jednim putem” pre nego što se uspostavio zvanični naziv “Inicijativa za pojas i put” – kombinacije kopnenog „pojasa“ i pomorskog “puta”.

Mereno u današnjim dolarima, već se sada može reći da BRI inicijativa košta Kineze više nego što je Amerikance koštao Maršalov plan pokrenut nakon Drugog svetskog rata. Za finansiranje ove ideje, kineski organi zaduženi za državne finansije kreditiraju 345 milijarde dolara, dok su komercijalne državne banke obećale 233 milijarde dolara, navodi Gavekal Economics. Tu je i 40 milijardi dolara iz kase kineskog Fonda za Put svile, 100 milijardi dolara od Azijske infrastrukturne banke koja je pod vođstvom Kine, a ne treba zanemariti ni 59 milijardi dolara iz kase Svetske banke. I dok predsednik Donald Tramp razmišlja o sažimanju obima učešća Sjedinjenih Država u međunarodnim trgovinskim sporazumima, Si Đinping želi da što pre podigne projekat Pojas i put do pozicije šampiona svetske slobodne trgovine. Inicijativa se 2018. godine proširila i na teritoriju Južne Amerike, na Karibe, pa čak i na Arktik.

Argument

Kina kaže da nema nameru da Pojas i put koristi kako bi izvršila nepotreban politički ili vojni uticaj, kao i da je ova inicijativa osmišljena samo za poboljšanje ekonomskog i kulturnog razumevanja među nacijama. Predsednik Si naziva svoj projekat “Putem za mir”, dok druge svetske sile poput Japana i Sjedinjenih Država ostaju skeptične u pogledu njenih ciljeva i još zabrinutiji za „ono neizgovoreno“ – posebno ono što se, kako oni misle, nagoveštava kroz određenu vojnu ekspanziju. Neki ukazuju na sve veću kinesku vojsku i spekulišu da li bi razvoj desetine luka mogao da predstoji uspostavljanju pomorskih baza, to jest tzv. teorije “niske bisera”. Si tvrdi da projekat neće uključivati bilo kakvo “zastarelo geopolitičko manevrisanje”.

Ekonomisti se slažu da obnovljeni Put svile put ima potencijal da podstakne globalni rast. Rizici uključuju korupciju (premijer Kirgistana podneo je ostavku zbog tvrdnje da mu je ponuđena određena svota za projekat izgradnje BRI kroz ovu zemlju), kao i stvaranje „belih slonova“ (ulaganja čiji troškovi održavanja nisu u skladu sa onim koliko su korisne ili vredne same investicije), poput međunarodnog aerodroma u Šri Lanki koji ima samo par letova dnevno. Određeni projekti – naročito skupi putevi – jednostavno ne mogu biti održivi ili pravilno planirani, čime se sprečavaju privatne investicije, toliko potrebne da bi se mnogi od ovih projekata realizovali. Kako se Kina suočava sa usporavanjem ekonomskog rasta kod kuće, uz napore za rešavanjem sopstvenih problema sa dugom, nedostatak izvora budućeg finansiranja mogao bi smanjiti obim Sijevih ambicija.

David Tweed, (Bloomberg, 23avg, 2018)

Postkapitalizam – klik po klik


Prikaz knjiga: 1. Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future / PostKapitalizam: vodič u našu budućnost, Allen Lane 2016; 2. Nick Srnicek i Alex Williams, Inventing the Future: Postcapitalism and a World without Work / Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada, Verso 2016.

U knjigama PostKapitalizam: vodič u našu budućnost Paula Masona i Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada Nicka Srniceka i Alexa Williamsa zagovaraju se stvari za koje smo verovali da su nestale sa levičarskog repertoara krajem 60-ih godina prošlog veka: tehnološki optimizam, futurizam, programi i zahtevi, umesto prostog dokumentovanja propadanja i protesta. Kao oznaka za ponuđenu alternativu, u obe knjige se koristi neobično neutralna kovanica „postkapitalizam“, a ne socijalizam, komunizam ili anarhizam, koji su za naše autore na ovaj ili onaj način kompromitovani.

Srnicek i Williams odbacuju praktično sve što je evropska i američka levica mislila i činila posle 1968, osim što donekle uvažavaju značaj polne i rasne intersekcionalnosti. Za njih problem nije u „politikama identiteta“ – koje neki levičari vide kao glavni razlog zašto je šezdesetih sve otišlo dođavola – već u odustajanju od ideje da je društvo s one strane kapitalizma moguće i neophodno. „Od najava novih svetova dokolice, preko komunizma sovjetske ere i afro-futurističkog slavljenja sintetične i dijasporične prirode crne kulture, do post-rodnih snova radikalnog feminizma“, pišu oni, „popularna imaginacija levice je gradila vizije društva neuporedivo superiornije od svega o čemu danas sanjamo“. To je izvor velike frustracije, jer se „čini da je ostvarenje tih snova bliže nego ikada“ zahvaljujući širenju automatizacije, zajedničkoj (komunalnoj) proizvodnji i distribuciji softvera sa otvorenim kodom, copyleftu (za razliku od copyrighta) koji ukida vlasništvo nad intelektualnom imovinom i mogućnostima koje otvara 3D štampa.

Srnicek i Williams su skrenuli pažnju na sebe 2013. „Manifestom za politiku akceleracionizma“ u kojem afirmišu „samoovladavanje“, tehnologiju i oslobađajući potencijal kapitalizma kada se ovaj natera da prekorači sopstvene granice. To je suvoparan i često neubedljiv teorijski melanž pun apokaliptičnog uzbuđenja koje priziva doba Vajmarske republike („Posle Hitlera, mi!“). Izmišljanje budućnosti je trezvenije štivo. Dok je manifest bio sračunato uvredljiv, autori se ovoga puta trude da pridobiju i preobrate čitaoca.

Mason je do postkapitalizma stigao posle duge novinarske karijere u kojoj je pisao o novim tehnologijama i ekonomiji, kao i kratke ljubavne afere sa trockizmom. Svoj „vodič u budućnost“ započinje na granici između Moldavije i ruskog satelita Pridnjestrovlja, mesta gde je, kako tvrdi, ljudima draža stabilnost diktature nego haos neoliberalizma. Reka Dnjestar je „geografska granica između kapitalizma slobodnog tržišta i sistema Vladimira Putina, kako god ga nazvali“ (autor ne objašnjava zašto i taj sistem ne bi bio „kapitalizam slobodnog tržišta“). Prelaskom u Putinlend shvatamo da je „najbolje što je kapitalizam imao da ponudi već iza nas“: oko 2050. svet će se urušiti zbog klimatskih promena, starenja stanovništva, migracija i disfunkcionalne ekonomije.

Mason, Srnicek i Williams su skeptični i smatraju da kejnsijanski programi borbe protiv politika štednje kakve predlažu Corbyn, Sanders, Podemos ili prvobitna Siriza – koji treba da „zauzdaju finansijski sektor, eliminišu nametnute mere štednje, osiguraju investicije u zelenu energiju i bolje plaćen rad“, kako ih Mason sažima – nisu ni izbliza dovoljni da zaustave dolazeću propast. Odsustvo bilo kakve održive sistemske alternative verovatno je „logičan ishod, ako verujete da je jedina druga mogućnost ono što je levica 20. veka nazivala ’socijalizmom’“, što Mason definiše kao spoj „državne kontrole i ekonomskog nacionalizma“ utemeljen na „brutalnoj hijerarhiji“. Znatno mlađi Srnicek i Williams smatraju da je naš glavni zadatak da ispravimo greške koje su levi libertarijanci činili posle 1968. Mason, s druge strane, misli da oni nisu otišli dovoljno daleko.

On ne krije svoju veru u istorijsku nužnost i napredak, veru koju većina današnjih marksista brižljivo krije. Postkapitalizam je moguć i neophodan zato što „kapitalizam više nije u stanju da se prilagodi tehnološkim promenama“. Rečima koje evociraju Marxov predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Mason konstatuje da će „kapitalizam biti ukinut“ jer je potrošio svoje produktivne resurse i u sebi krije „nešto dinamičnije, nešto što već postoji unutar starog sistema, u početku skoro neprimetno“. Autori obe knjige su uzbuđeni zbog mogućnosti nastanka „novoga čoveka“, ali ga različito vide. Srnicek i Williams imaju „intervencionistički pristup čoveku“, prihvatanje „individualnog telesnog eksperimentisanja“ do nastanka novog čoveka u novom telu. Masonova proteza nam je bliža: zasluge za talas protesta u protekloj deceniji, od Occupy Wall Street (OWS) preko arapskog proleća do Majdana, on pripisuje internetu koji je stvorio „obrazovane i povezane ljude“ čiju avangardu čini „umrežena generacija“. Masonova analiza danas zvuči u najmanju ruku neodmereno optimistički, ali on i dalje nema nikakvih rezervi prema „umreženim revolucijama“ kojima je posvetio prethodnu knjigu, Zašto svuda počinje (2012). Srnicek i Williams su oprezniji i novu pokretačku silu istorije ne vide u postdiplomcima na Tviteru.

U obe knjige, glavna bitka se bije protiv politika štednje i neoliberalizma. Obe knjige se bave i mogućim posledicama širenja automatizacije kao što je stvaranje populacije „suvišnih ljudi“. „Pravi smisao projekta štednje“, piše Mason, jeste „smanjivanje plata i životnog standarda na zapadu, sve dok se oni u narednim decenijama ne izjednače sa rastućim platama i standardom srednje klase u Kini i Indiji“. Zato će „naredna generacija biti siromašnija od sadašnje; stari ekonomski model je razbijen i više ne može proizvesti rast“. Ni ona mesta koja su na neki način uspela da se izoluju – autoritarni Iran, Kina, Rusija, socijaldemokratska severna Evropa – neće biti pošteđena. „Do 2060. zemlje kao što je Švedska dostići će nivo nejednakosti ravan onome danas u SAD“.

Razmišljajući o tome kako smo stigli dotle, Srnicek i Williams – kao i mnogi autori u poslednje vreme, od Owena Jonesa preko Marka Fishera do Philipa Mirowskog – naglašavaju ulogu ekspertskih grupa (Društvo Mont Pelerin i slične organizacije) koje su imale spremna rešenja kada je kejnsijanizam počeo da posustaje polovinom 70-ih godina prošlog veka. „Folklorna politika“ klimatskih kampova, tematskih kampanja i lokalizama pokazala se kao neadekvatan odgovor na neoliberalno preuzimanje države, univerziteta i „zdravog razuma“. Mason je hrabriji i ambiciozniji. On tvrdi da postoje jasni strukturni razlozi zašto je kapitalizam u svom sadašnjem obliku kočnica tehnološkim promenama i poboljšanju ljudskog života i veruje da su promene u načinu rada i raspodele proizvele novu istorijsku silu sposobnu da ga prevaziđe.

Mason smatra da je ključni problem u tome što je „informaciona ekonomija možda neuskladiva sa tržišnom ekonomijom“. U solidnom pregledu različitih teorija adaptacije kapitalizma od početka 20. veka, Mason se posebno fokusira na „talase“ kapitalističke promene o kojima piše ruski revolucionarni socijalistički ekonomista Nikolaj Kondratijev, talase zahvaljujući kojima kapitalizam uspešno izbegava scenarije kolapsa i katastrofe koje su predviđali boljševici i menjševici. Talas promene može podrazumevati „uvođenje novih tehnologija, razvoj novih poslovnih modela, izlazak novih zemalja na globalno tržište ili rast količine i raspoloživosti novca“, kao u slučaju „trećeg talasa“ kapitalističke ekspanzije u vreme Belle Époque (1871-1914). Mason analizira pokušaje Rose Luxemburg, Lenjina, Rudolfa Hilferdinga i Eugena Varge da objasne procvat sistema za koji su mislili da je na izdisaju. Rosa Luxemburg veruje da će njegova konačna propast nastupiti kada čitava planeta bude uvučena u kapitalistički sistem. Ali ona „gubi iz vida činjenicu da se nova tržišta mogu otvarati ne samo u kolonijama, već i unutar nacionalnih ekonomija, u lokalnim sektorima, u kućama ljudi, pa i u njihovim glavama“.

Nakratko se činilo da je takav novi talas počeo u periodu posle 1989, kada je kapitalizam „dobio inekciju adrenalina kroz priliv radne snage, otvaranje novih tržišta i širenje preduzetničkih sloboda“ zahvaljujući otvaranju Kine, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Ipak je već krajem 90-ih godina prošlog veka bilo jasno da nešto nije u redu. Propast internet kompanija je pokazala da nova industrijska revolucija nije ni približno tako profitabilna kao što smo verovali da jeste. U novom „info-kapitalizmu“ cenu više nisu diktirali cena rada, degradacija materijalne baze, troškovi proizvodnje i tako dalje. Zahvaljujući novoj dostupnosti „besplatnih stvari“ cene su određivane arbitrarno. Koliko iTunes može naplatiti jedan mp3, ako znamo da se digitalne datoteke mogu beskonačno kopirati, a nova muzika je u roku od nekoliko sekundi od objavljivanja dostupna preko desetina polulegalnih kanala distribucije? Drugi problem je bio pokret slobodnog softvera: raspoloživost kolektivno razvijanog i besplatnog softvera kao što je Linux znači da su nam „potrebni novi oblici vlasništva i upravljanja vlasništvom“, čime je najavljen „novi modus proizvodnje s one strane kapitalizma“. Čak i „tvrdokorni kapitalisti“ poput Gugla zavise od besplatnog softvera: na primer, Android, koji Gugl koristi kao telefonski operativni sistem. Iz današnjeg info-kapitalizma, zaključuje Mason, ne može proisteći nikakav novi „talas“. (Srnicek i Williams se slažu s njim: „nove industrije“ – Fejsbuk, Tviter, Instagram i tako dalje – „zapošljavaju tek 0,5 odsto američke radne snage“, a „prosečna nova kompanija otvara 40 odsto manje radnih mesta nego pre 20 godina“.)

Masonov omiljeni primer postkapitalističke institucije je Vikipedija, uspešno neprofitno preduzeće koje se oslanja na entuzijazam i volonterski rad hiljada urednika, samoregulišuća mreža koja nikoga ne plaća i ne može se prodati ili kupiti. To je verovatno bolji primer nego Uber, otvoreno eksploatatorska mreža za taksi prevoz o kojoj Mason govori na drugom mestu, ali njegov prikaz Vikipedije jasno pokazuje da on nije proveo mnogo vremena uređujući enciklopedijske odrednice. Vikipedija se gotovo parazitski oslanja na istraživanja koja nije obavila mreža, već akademska zajednica – zato se fraza „potreban izvor“ tako često ubacuje u odrednice sumnjive vrednosti, pre nego što dođu na red za brisanje. (S druge strane, Vikipedija će vam progledati kroz prste ako izvor izgleda iole zvanično. Svako sumnjivo istraživanje može proći kao izvor podataka, kao što pokazuju neke od epskih uredničkih bitaka, na primer povodom sukoba Rusije i Ukrajine: staljinistički istoričari i ukrajinske službe bezbednosti redovno se navode kao pouzdani izvori.) Greh „izvornog istraživanja“ – još jedan neprimeren sklop reči, zloslutan skoro kao „potreban izvor“ – takođe nas podseća da je ne-post-kapitalistički rad akademske zajednice osnova ovog projekta. Vikipedija nije toliko nova forma znanja koliko novo pakovanje starih formi.

Knjiga PostKapitalizam, kao i Srnicekov i Williamsov „Manifest akceleracionizma“, utemeljen je na Marxovom „Fragmentu o mašinama“ u Osnovima kritike političke ekonomije, misaonom eksperimentu u kojem se „kapitalizam raspada jer nije u stanju da opstane u okruženju zajedničkog, deljenog znanja“. To nam se upravo sprema, veruje Mason, zahvaljujući peer-to-peer mrežama i sličnim tehnologijama koje najavljuju „ekonomiju u kojoj se mašine grade besplatno i traju večno. Mada mehaničarska radionica danas miriše i zvuči gotovo isto kao pre 30 godina, ona se od radionice u kojoj sam ja radio razlikuje isto koliko i pesma sa iTunesa od pesme na ploči od vinila“. Gotovo polovina poslova će uskoro biti automatizovana, tvrdi on, a ljudi koji će tako ostati bez posla „ne mogu se svi pretvoriti u postmodernu poslugu za 1% najbogatijih“. Zbog smanjivanja ponude poslova koji se plaćaju i nesposobnosti novih tehnologija da ponovo pokrenu sistem (zbog ugrađene preferencije za besplatno i kolektivno), kapital je primoran da nastavi da isisava ostatke socijalne države i frenetično traga za načinima da naplati, „monetizuje“ društvene mreže. „Da bi zahvatio sve nepredviđene posledice (eksternalije) u informatičkoj ekonomiji“, piše Mason. „kapital je prinuđen da širi vlasnička prava na nove oblasti; on mora posedovati nas same i naše plejliste, ne samo objavljene akademske radove, već i istraživanja na osnovu kojih smo ih pisali. Ipak, sama tehnologija pruža sredstva da se tome odupremo i čini takav aranžman dugoročno neodrživim“. Kao i Marx i Rosa Luxemburg, Mason veruje da je kraj kapitalizma moguć: njegovi prethodnici su samo pogrešili u tome što su ga najavili pre vremena.

***

Neoliberalizam računa na to da će „uzbuđenje i polet koji prate nove tehnologije biti prihvaćeni kao opravdanje za pretrpljene patnje na putu do slobodnih tržišta. Rudari su morali biti slomljeni da bismo dobili Fejsbuk, telekom kompanije su se morale privatizovati da bismo dobili 3G telefone“. Zapravo, „potkopavanje pregovaračke pozicije radništva… je suština čitavog projekta, sredstvo za sve ostale ciljeve“. Ali radnička klasa posle toga nije nestala, već je stvoren „proletarijat koji broji tri milijarde ljudi“. Mason je veoma skeptičan u pogledu sposobnosti novog proletarijata da razvije političku svest i primećuje da „na tlu neizvesnih poslova, ekstremnog siromaštva, migracija radne snage i očajnih uslova života nema izgleda da na globalnom jugu izraste bilo šta uporedivo sa zajedništvom i političkom svešću radničkog pokreta na zapadu na vrhuncu njegove moći“. On objašnjava da ni radnički pokret na zapadu nikada nije bio revolucionaran, ali propušta da primeti činjenicu da je kvazi-ruralno „tle“ Kine ili Južne Amerike bilo mnogo sklonije pobunama u poslednjih 70 godina nego organizovano radništvo Birmingema ili Pitsburga. Ali sve to više nije važno, jer „danas je pokretač promene, potencijalno, svaki čovek na planeti“, a „na mestu subjekta istorije“ proletarijat je „zamenila raznorodna globalna populacija čije su bojno polje svi aspekti društva – a ne samo rad“.

U ovom delu PostKapitalizma čitaoce će frustrirati kontrast izmeđi Masonovog veoma uzdržanog prikaza poznatih elemenata istorije radikalne levice i ushićenog prizivanja novog umreženog ljudskog bića. Mason sofisticirano razvija argument da je „u istoriji ljudskog društva proletarijat bio najbliži prosvećenom, kolektivnom istorijskom subjektu”, ali taj subjekt nikada nije verovao da je njegov zadatak da sruši kapitalizam, već samo da ga zauzda uz pomoć sindikata, zadruga i samoobrazovanja i tako osigura bezbednost i održivost života za koje su se radnici izborili unutar sistema. Nasuprot Marxovoj ideji o proletarijatu kao „odsustvu“ bez sopstvene kulture ili prtljaga, Mason ističe da je nova industrijska radna snaga stvorila osobenu i autonomnu kulturu još dok je Marx bio student. Dok je Lenjin smatrao da je „radnička aristokratija“ reakcionarna sila unutar radničke klase, Mason je uveren da su u stvarnom životu viokokvalifikovani radnici avangarda levice, na primer u Glazgovu i Berlinu 1919. ili u Brimingemu i Torinu 70-ih godina prošlog veka.

Mason briljira kada opisuje efekte finansijalizacije na Laj, njegov rodni grad na severozapadu Engleske, ili istoriju militantnog radništva u 20. veku. Manje je ubedljiv kada pređe na „umrežene pokrete“ iz poslednjih godina. On misli da organizovani fabrički proletarijat u SAD, Evropi i Japanu nije uspeo da probije put do postkapitalizma – ili socijalizma, kako se to nekad zvalo – ali OWS, Majdan, Tahrir, pa čak i protesti protiv Radničke partije u Brazilu su „dokazi da je na scenu stupio novi istorijski subjekt. To nije samo radnička klasa pod novom maskom – to je umreženo čovečanstvo“. Kapitalizam je stvorio „novu silu koja će ga sahraniti“. Tu silu čine umreženi pojedinci koji su kampovali na gradskim trgovima, blokirali mesta na kojima se vadi nafta iz škriljca (protiv frakovanja), organizovali pank koncerte na krovovima ruskih katedrala, prkosno podizali limenke piva u lice islamizmu na travi Gezi parka i tako dalje. Mason tu zaista prelazi u kič, ali veći problem je njegov propust da analizira političku sadržinu omladinskih pokreta.

On ne razume da ni u jednom od tih pokreta nema mnogo onih koji u „kapitalizmu“ vide najvećeg neprijatelja, a svakako ih je manje nego među štrajkačima iz 30-ih ili 70-ih godina prošlog veka. To je šarena gomila ljudi koji potiču iz različitih društvenih klasa i zagovaraju različite stavove sa svih strana političkog spektra, a ono što ih navodno ujedinjuje jeste korišćenje Tvitera i nepoverenje u „stare elite“ i hijerarhije. Pošto ne nose nikakv prtljag, nije vredno truda istraživati zašto su, na primer, protesti u Brazilu tako brzo prešli granicu otvorenog rasizma, zašto su neki od demonstranata na Tahriru odabrali da podrže novog generala umesto demokratski izabranog islamiste, zašto na obe strane u sukobu u Ukrajini važan deo čine elementi radikalne desnice i zašto mladi koji su donedavno okupirali London i Njujork sad odjednom vode klasične političke kampanje za osedele socijaldemokratske i levičarske kandidate starog kova. Zaslepljen svojom tehno-utopijom Mason zanemaruje sva ta pitanja.

On stalno iznova ponavlja da je sukob između postkapitalizma i njegovih navodnih neoliberalnih neprijatelja „prožet sukobljavanjem mreže i hijerarhije“. I to je možda tačka u kojoj se najviše udaljava od Srniceka i Williamsa. U prvom delu Izmišljanja budućnosti izlaže se kritika lokalne, samoorganizovane, nehijerarhijske politike. Srnicek i Williams to nazivaju „folklornom politikom“, iako se spolja čini da su takve inicijative uvezane s internetom i društvenim mrežama bar koliko i futurizam koji oni zastupaju, možda i više. Akteri folklorne politike, poput Masonovih mladih umreženih pojedinaca, postavljaju „svakodnevnicu iznad strukture… osećanje iznad mišljenja“. Primer su OWS, 15M u Španiji, zapatisti i većina oblika političke borbe koji se zasnivaju na direktnoj akciji: sve je u neposrednosti. U folklornoj politici „taktika i proces su važniji od strateških ciljeva“, pa modus komunikacije – bilo kroz direktna sučeljavanja u protestnim kampovima ili preko društvenih mreža – postaje fetiš, dok se politički sadržaj potiskuje u drugi plan. Što se tiče Srniceka i Williamsa, ideja da sami treba da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu garantuje da nikakve promene neće biti.

Zašto folklorna politika naizgled cveta u umreženom svetu savremenih protesta? Zato što proizvodi osećaj topline, tvrde oni, utisak da zaista „preduzimamo nešto“, utisak koji se pojačava kad neku od bitaka dobijemo: „Ali na male pobede – koje su bez sumnje korisne, jer bude nadu – pada senka velikih poraza. Glavni izazov s kojim se levica danas suočava jeste izlaženje na kraj sa razočarenjima i neuspesima poslednjeg ciklusa borbi“. To uključuje „noviju istoriju revolucija – od revolucije u Iranu do arapskog proleća“ (prilično širok zahvat, mora se primetiti), koje su se redovno „završavale nekom kombinacijom teokratskog autoritarizma, vojne diktature i građanskog rata“. Oni više prostora poklanjaju pokretima koji su pokušali da se polugama državne moći približe uobičajenim putem, pobedom na izborima. Njihov primer toga je pokušaj stvaranja „dvojne vlasti“ države i lokalnih zajednica u Venecueli – što danas možda izgleda kao promašaj, ali je bar bio pokušaj izgradnje nečega istinski „protivhegemonijskog“ i „strukturnog“.

Kako Srnicek i Williams vide stvari, misija istorijskog radničkog pokreta je bila da definiše ciljeve i postavi zahteve – da traži penzije, socijalno osiguranje, kraće radno vreme – i bori se za njih na radnom mestu i van njega. Ono što njih dvojica zapravo predlažu, ako se kritika folklorne politike ostavi po strani (jer su je događaji već prevazišli, budući da se posle finansijskog sloma levica poslednje generacije više ne organizuje u afinitetske grupe već u političke partije), jeste da treba ustanoviti novi skup zahteva i uporno insistirati na njima, onako kako je to činila stara levica. Dva od tih zahetva – puna automatizacija i univerzalni osnovni dohodak – sasvim su konkretni; treći zahtev, budućnost, očekivano je manje jasno definisan. Srnicek i Williams nas podsećaju da smo nekada verovali da će ljudi u 21. veku raditi tri dana u nedelji, a prosečno puno radno vreme u SAD danas se približilo brojci od 47 sati nedeljno, bez vremena provedenog na putu do posla. To je apsurdno, kažu oni, ako se ima u vidu koliko rada je već automatizovano, da ne govorimo o onome što nas čeka u budućnosti. Njihov zamišljeni ne-radnički pokret zahteva potpunu automatizaciju. Ipak, iako se veliki deo ljudskog rada može automatizovati bez većih problema, ostaje još dosta toga što je teško zamisliti kao automatizovano, na primer usluge nege bolesnika – što je pitanje koje Srnicek i Williams zaobilaze.

***

Kako ćemo izdržavati stanovništvo sveta kada potpuna automatizacija jednom bude ostvarena? Tu na scenu stupa univerzalni osnovni dohodak. Mason podržava tu ideju i predlaže da se „isplate finansiraju iz poreza na tržišnu ekonomiju“. Tako će primaoci osnovnog dohotka moći da preusmere svoje vreme u postkapitalistički segment ekonomije. Gugl će biti nemilosrdno oporezovan da bi bivši radnici u kol-centrima i prodavnicama „sve za funtu“ mogli da se posvete radu na Vikipediji. I ovde Mason ide korak dalje od Srniceka i Williamsa u artikulisanju alternativa i predlaganju sredstava za njihovo ostvarivanje. Tamo gde Srnicek i Williams pokazuju izvesne simpatije za neke aspekte sovjetskog socijalizma (naročito za svemirski program i „intervencionistički“ pristup prirodi, ljudskoj i onoj drugoj), Mason pokazuje samo prezir za „strojevi korak“ Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. „Izlaz“ iz kapitalizma koji je ponudio sovjetski sistem, tvrdi on, vodio je u „nešto još gore od kapitalizma“. (To nije sasvim fer: neko će primetiti da je pravo pitanje da li je to gore od ruskog kapitalizma na kraju 20. veka ili u poslednjih 25 godina, a to je pitanje na koje je već teže odgovoriti.)

Mason se ne slaže sa stavom „sajber-staljinista“ da je snaga računara udahnula novi život fantaziji o sasvim planiranoj ekonomiji: „Čak ni sa najbržim super-kompjuterima i najvećim farmama podataka, planiranje nije primarni put izlaska iz kapitalizma“. U takvom sistemu, tvrdi on, ne bi bilo mesta za „elektronsku trgovinu, mrežne strukture, stvari koje se besplatno dele preko peer-to-peer mreža – to jest, za oblike nekapitalističkog života koji već postoje. Mason do kraja ostaje sasvim posebna vrsta marksiste. Protivi se planovima za kompjuterizaciju socijalističke ekonomije iz istih razloga iz kojih su Marx i Engels napadali „utopijske socijaliste“ svog vremena“: zato što njihovi planovi zanemaruju „stvarni i već postojeći pokret koji ukida sadašnje stanje stvari“ – to jest, organizovanu radničku klasu. U Masonovoj viziji, pokret je umrežena omladina koja ukida kapitalizam kliktajima miša, klik po klik.

Ipak, iznenada, pred sam kraj PostKapitalizma, planiranje ponovo dospeva u prvi plan. Mason tu prvi put pominje klimatske promene. On odbacuje ideju da „tržište“ može rešiti problem sistemom trgovine pravima na emisiju gasova i sličnim aranžmanima, a onda se, kao da je uskočio u neku drugu knjigu, zalaže za „državnu kontrolu i planiranje“ kao put prelaska u ekonomiju sa nultom emisijom štetnih gasova u kojoj će „niskoplatežne, nedovoljno kvalifikovane i nekvalitetne korporacije“ koje cvetaju u režimu neoliberalizma biti „nemilosrdno“ likvidirane, kao radnički pokret 80-ih godina prošlog veka. Odjednom se pokazuje da su njegove nehijerarhijske mreže irelevantne za najveći problem koji nas čeka u sledećih 100 godina. Srnicek i Williams, s druge strane, usputno primećuju da su klimatske promene jedan od velikih strukturnih problema koje „folklorna politika“ ne može rešiti: posle potpune automatizacije, tvrde oni, relaksiranije stanovništvo će manje trošiti, pa će se i pritisak na resurse smanjti. Možda je stvarno tako, ali bilo bi lepo da nam Mason ili Srnicek i Williams otkriju malo više detalja o našim budućim robotima-slugama: gde će ih praviti i od čega, gde će se vaditi potrebne sirovine – i tako to.

Optimizam ove dve knjige, vera da je velike probleme još moguće rešiti, deluje zarazno. Ipak, na kraju, postkapitalizam je, kao i postmodernizam, samo oznaka za odsustvo, a ne pozitivan program. Kao i antikapitalizam s početka 21. veka, on nam govori samo šta nije: u ovom slučaju, on nije stara levica, folklorna politika, socijaldemokratija ili staljinizam, sa njihovim čvrstim hijerarhijama i bez svih onih besplatnih stvari koje su tako kul. Postkapitalizam, kao i prekapitalizam, može biti feudalno društvo ili robovlasnički sistem ili noćna mora razrušenih gradova i radioaktivnih nomada iz naučne fantastike. Ili možda samo etatizam bez slobodnog tržišta, koji toliko užasava Masona. Socijalizam, koliko god da je značenje tog termina zamagljeno neodmerenim korišćenjem, i dalje podrazumeva nešto socijalno, komunizam nešto komunalno, anarhizam nešto anarhično. U svakom slučaju, nešto za šta smo spremni da se borimo, ako u to verujemo. Narativ o postkapitalizmu nas samo obaveštava da proizvodne snage čine mogućim neke promene i predlaže da ih zahtevamo, ili tvrdi da to već nesvesno činimo.

Owen Hatherlay, London Review of Books, 30.06.2016.

Peščanik.net, 06.07.2016.

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?


Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi navodei da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da cbi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolar. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško oddržavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a palo, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi se ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov marketinčki motoru skrenuo je, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleoo bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate

Primereno razumevanje Inicijative „Pojas i Put“


Da li je inicijativa „Pojas i  put“ Belt and Road (BRI) strateško sredstvo Pekinga ili tek svojevrsna geopolitička poluga za njeno suočavanje sa Zapadom? Da li je BRI uporediv sa starim Maršalovim planom,  projektom predvođenim Amerikom na početku Hladnog rata i suočavanja sa Sovjetskim Savezom?

Mnogi na zapadu sumnjičavi su prema BRI-u, iako postoji pozitivan interes za njegov razvoj širom sveta. Ove sumnje nedavno je prizvao Gu Bin u jednoj svojoj izjavi koju je objavio Fajnenšel tajms, a koji  ne priznaje poređenje BRI-a i Maršalovog plana, smatrajući bilo kakvu povlačenja paralela između ove dve inicijative pogrešnim, tehničkim pitanjem ali i istorijskim, to jest – nečim što pripada samo prošlosti.

BRI je zapravo nedavni kineski predlog o međunarodnoj saradnji usredsređen na povećanje povezanosti kopnom, morem i vazduhom u Aziji, Evropi, Africi i čitavom svetu. To je novi kineski predlog za unapređenje svetske saradnje, multilateralizma i rešavanja globalnih problema; Pojas i Put nije plan pomoći kao što je to bio Maršalov plan, niti je protiv kineskih konkurenata.

Pisac ovih redaka, Fabio Massimo Parenti, napisao je da je “Nova kineska kulturna sila na svetskom nivou podržana, legitimisana i duboko ukorenjena u materijalnim manifestacijama BRI-a, koja uključuje više od 100 organizacija. Inicijativa je već realnost, u procesu je konstantnog ažuriranja, inkluzivna, kooperativna i otvorena za prilagođavanje, oslobođena bilo kakvog ideološkog i političkog diskriminanta. Ova stvarnost je suprotna od zastarelog i po ciljevima daleko manjeg Maršalovog plana, a unutrašnji principi BRI-a se pridržavaju onih koji postoje u Povelji UN, sa ciljem da zadovolje uzajamne prednosti za sve učesnike.”

S obzirom na trenutne geopolitičke tenzije u Aziji, Evropi i Africi, skoro da je nemoguće gledati BRI iz strateške perspektive. Strateški, napredovanje Šangajske organizacije za saradnju u izgradnji njenih odnosa sa Evroazijskom ekonomskom unijom još je jedna naznaka unutar strateškog okvira BRI-a. Uprkos tome, Fabio Masimo parenti se potpuno slaže sa profesorom Gu Binom kada pokušava da pokaže razloge za BRI i njegovu neuporedivost sa starim Maršalovim planom. Iznos finansijskih sredstava je, na primer, neuporediv: bilioni u odnosu na milijarde.

Štaviše, BRI je kritikovana kao odraz ekspanzije Kine i nedavne eksplozije kineske nacionalne moći, iako bi spremnost za sticanjem važnije uloge u globalnoj trgovini i lancima globanih vrednosti mogli da se prate na oko 20 godina unatrag. Kineske strategije koje su razvijali poslednjih 20 godina stvorile su uslove da BRI bude jedan kako realan tako i atraktivan projekat.

Fabio Massimo Parenti referiše na “zapad”, kao i iskaz “ići u inostranstvo”. Prvi je bio začet krajem devedesetih i razvija se sve do danas, favorizujući razvoj Kine i jačanje nacionalne povezanosti sa susednim zemljama, dok je drugi, od 2000-te do danas, garantovao podršku kineskim investicijama u inostranstvu, kojim upravljaju nacionalni šampioni u preduzetništvu i privatnom biznisu. BRI je, dakle, posledica uspeha postignutog tokom proteklih godina i to na domaćem nivou, a mnoge investicije koje su danas mogle da se odnose na BRI zapravo su se desile pre zvaničnog lansiranja 2013. godine (na primer, železnička pruga Čonking-Duizburg ili do grčka luka Pirej).

Neke zemlje tvrde da u BRI nema jasnog programa, niti garancija za sigurnost ekonomskih aranžmana. Pored najizraženijih predrasuda koje prema Kini gaje njeni najveći konkurenti, te kritike ne obuhvataju genealogiju a ni senzibilitet za BRI; Da, navodno, nije moguće definisati plan usled velikog broja uključenih zemalja (više od 60) i geopolitičke neizvesnosti.

Gledano u međunarodnom političkom kontekstu, postoji dosta razlika u odnosu na stari Maršalov plan za Aziju; BRI je više multipolarna inicijativa a ne bipolarna, kakav je bio Maršalov plan; ekonomsku i geografsku veličinu kineske inicijative, principe i vrednosti predlagača u ispoljenim ciljevima. Na 19. Nacionalnom kongresu Kineske komunističke partije, stranka je definisala dva ambiciozna cilja: izgraditi nove oblike međunarodnih odnosa usredsređenih na win-win saradnju u obostranu korist i međusobno poštovanje, te u skladu s tim naporno raditi na stvaranju zajednice i zajedničke budućnosti za čovečanstvo.

U stvari,, kineska strategija globalne projekcije zasnovana je na nizu principa koji proizlaze iz koncepta međusobnog poštovanja i dijaloga među sebi ravnima. Ovo je srž kineske alternativne ideje globalizacije i onoga što stoji iza iza BRI-a. Ništa slično ne može se povezivati sa Maršalovim planom. U tom smislu, BRI je važan projekat i za Kinu i za svet.

Autor je vanredni profesor ekonomske i političke geografije. Predaje na Institutu Lorenzo de’Medici u Firenci i član je CCERRI think tank-a sa sedištem u Džengdžouu. Član EURISPES-a, Laboratorio BRICS, Rim. Njegova najnovija knjiga je „Geofinance & Geopolitics“, Egea. opinion@globaltimes.com.cn

Fabio Massimo Parenti, Global Times (China)

Taksi i Uber: zavađeni na ulici, ujedinjeni u špekulacijama


“Kupujem važeće VTC licence u Madridu koji se mogu preneti na moje poslovanje. Bez automobila. Maksimalna cena 52.000 evra.”

“Prodajem taksi licencu, bez automobila, usled penzionisanja, region Madrida, taksimetar i oznaku za krov dajem kao besplatan dodatak. 140.000 evra. “

Ove dve „liste želja“ u vidu oglasa pronađene su na sajtu klasičnih oglasa Milanuncios.com i samo su mali uzorak hiljada kupaca i prodavaca u Španiji koji žele da trguju licencama za vožnju taksija ili privatnih vozila za iznajmljivanje (VTC) pod kojim posluju aplikacijske firme za vožnju Cabify i Uber.
Licence se preprodaju na neregularnom sekundarnom tržištu

Na ove dozvole se gleda kao na vrednost akcija kompanija koje su na berzi ili kao na berzansku robu. Ali, za razliku od naftnih, zlatnih i deonica kompanija kojima se trguje na organizovanom tržištu, dozvole za vožnju privatnog automobila ili taksija se prodaju na sekundarnom tržištu (ili na crnom tržištu, iako VTC i taksi udruženja ne vole taj termin), gde pravila postavljaju isključivo kupac i prodavac.

Iako su taksisti širom Španije prošle sedmice izašli na ulice kako bi na asfaltu zahtevali strožiju regulativu protiv vozača VTC-a, njihova delatnost nije toliko različita od njihovih konkurenata.

U oba slučaja se radi o iskorišćavanju ovog zatvorenog tržišta za licence – koje koštaju samo nekoliko evra u administrativnim taksama kada se originalno odobri – ali koje odmah dostignu prevelike cene na sekundarnom tržištu, gde im zakon dozvoljava da prelaze s jedne osobe na drugu.

Dozvoljene špekulacije

Taksi i VTC licence ne vrede ništa sami po sebi. Prvobitni podnosioci prijave nisu ništa platili lokalnim, regionalnim ili nacionalnim organima, osim male naknade za pokrivanje administrativnih troškova.

Njihova vrednost proizlazi iz činjenice da su špekulacije s njima dozvoljene. U stvari, čak su zaštićeni u gradovima poput Madrida i Barselone, koji godinama nisu izdali jednu jedinu dozvolu preko svoje tradicionalno zacrtane kvote, čime je tržište još više zatvoreno.

Taksisti su nedavno zauzeli glavne magistralne ceste u Madridu, Barseloni i Valensiji, kako bi zahtevali izvršenje pravno odobrene kvote jedne VTC licence na svakih 30 taksi dozvola. Zvanični stav sektora taksista je da bi trebalo idati dovoljan broj VTC licenci kako bi se dostigla ova kvota, ali niko nije predložio povećanje broja taksi-dozvola kako bi se nadoknadila aktuelna neravnoteža. U stvari, taksi udruženja su bila veoma glasna o zahtevima za dobijanje garancija da gradovi neće izdati nikakve nove dozvole za taksi, jer bi to automatski obezvredilo njihovo zvanje.

Kao rezultat ove politike, broj taksi-dozvola ostao je isti već više od 20 godina – 70.000 izdatih licenci širom Španije (69.972 prema najnovijim podacima Nacionalnog instituta za statistiku) – iako je stanovništvo Španije poraslo za sedam miliona ljudi.

Isto se dogodilo sa VTC licencama. Nakon što su puštene prve dozvole (njih 9.366 koje su sada operativne i još 7.000 kojima se trguje putem sudskih naloga), udruženje industrijskih kompanija VTC Unauto, koje predstavlja 80 preduzeća, uključujući Cabify, Moove i Uber, više ne želi da u opticaj bude ponuđeno više dozvola od sadašnje kvote.

Trošak za dobijanje jedne VTC ili taksi licence na nereguliranom sekundarnom tržištu zavisi od mnoštva faktora: od grada, ili ako se dolazi s automobilom kao i kakav je auto, zavisi od dana i uslova plaćanja, od toga da li je to deo posla sa drugim partnerima i još od mnogo toga. A ima vrlo malo zvaničnih podataka kojima se barata. U 2015. godini, prosečna cena licence za taksi na sekundarnom tržištu iznosila je 220.000 evra u San Sebastijanu, €215.000  u Santanderu, €205.957  u Palma de Majorki, 190.000 evra u Segoviji i €142.254 u Madridu.

Trenutno, cena taksi-licence u Madridu može da se kreće između 135.000 i 160.000 evra. Na vrhuncu ekonomskog buma, između 2005. i 2007. godine, ove licence su se prodavale za čak 180.000 evra, ali kriza i konkurencija koja vlada među kompanijama za prevoz spuštaju cene.

Dobra investicija

Prema Nacionalnoj komisiji za fer konkurenciju (CNMC), trgovina ovim licencama je profitabilnija od ulaganja na berzu. Prosečna vrednost licence za taksi u Barseloni se povećala na 134,115 evra u 2016. – šest puta više (503%) nego što je vredela pre 30 godina, dok je španski blue chip indeks prvoklasnih kompanija Ibex 35 ostvario samo 233% u istom periodu.

Izveštaj CNMC-a daobro ilustruje jedan primer: samo jedna taksi dozvola izdata u vanrednim okolnostima u Gradskoj kući u Kordobi u 2012. godini koštala je 457 evra u taksama, ali isti dokument, kada je „izašao“ na tržište, dostigao vrednost od okruglo 102.102 evro.

Sertifikati VTC-a u Madridu, s druge strane, koštaju između 50.000 i 65.000 evra, ali se, za razliku od taksija, ne mogu prodati u prve dve godine od izdavanja iste. Predstavnici VTC-a takođe kažu da njihovi vozači plaćaju do devet puta više poreza jer plaćaju na osnovu njihovog stvarnog godišnjeg profita, dok većina taksija plaća „paušalac“ kroz sistem fiksnog procenjenog prihoda, koji ne odražava njihove stvarne mesečne prihode.

“Većina taksista ne plaća čak ni 1,000 evra godišnjeg poreza, dok vlasnik VTC-a plaća skoro 9.000 evra za isti rad i kilometražu”, kaže predsednik VTC kompanije Unauto Eduardo Martin.

El Pais (English edition)

Konvencionalne mere: pogrešan pristup produktivnosti


Da li svetu ponestaje ideja? Deluje da za ovaj pesimistički pogled ima dovoljno opravdanja kada se ima u vidu višegodinji tvrdoglavo spori rast produktivnosti u mnogim zemljama.

Današnje nove tehnologije nisu ni nalik toliko ekonomski značajne kao što su to bile inovacije početkom 20. veka, kada je Robert Gordon ukazao u svojoj uticajnoj knjizi u kojoj je igranje video igara uporedio sa sanitarijama u zatvorenom prostoru. U svom nedavnom radu, grupa ekonomista sa Univerziteta Stenford i MIT – dva svetski najinteresantnija izvora za ideje nove generacije – izračunali su da je sada potrebno više od 20 puta veći broj istraživača u proizvodnji da bi se održao isti onaj ekonomski rast koji je radio 20 puta manji broj istraživača 1930-ih.

Studije pojedinih fenomena podržavaju hipotezu usporavanja napretka: Murov zakon se izdvaja, ali i pada u vodu jer više ne funkcioniše; novi farmaceutski proizvodi zahtevaju daleko više investicija nego ranije; izgleda da je poljoprivredna produktivnost zaustavljena i da nema vidljivog napretka.

Nasuprot ovim dokazima, postavlja se pitanje: da li bi na obećavajuće polje razvoja veštačke inteligencije, sintetičku biologiju, primenu grafena, jeftine čiste energije i druge nove tehnologije trebalo obratiti pažnju kao na puki „hajp“ tj kao na svojevrsno preuveličavanje? Neke od ovih inovacija, napokon, sigurno doprinose produktivnosti i ekonomskom rastu.

Ovo pitanje je od velike važnosti. Kao što je već i Alfred Maršal (Alfred Marshall), jedan od osnivača moderne ekonomije istakao još 1890. godina da ljudi ne mogu da proizvedu novu materiju već samo nove ideje: “napori i žrtvovanja mnogih ljudi dovode do promena oblika ili raspored stvari kako bi se one bolje prilagodile zadovoljavanju željenih potreba”.

Jedno od objašnjenja za kombinaciju ovako sumorne produktivnosti i uzbudljivih inovacija treba potražiti u – kašnjenju: potrebno je dosta vremena da se nove tehnologije pretoče u široku upotrebu, kroz komercijalne svrhe. Što je neka inovacija fundamentalnija, to će biti duže njeno zaostajanje u opštoj primeni i sveprisutnosti. Ovo je bilo tačno za izum i široku primenu struje, za računare u danima njihovog povoja, a izgleda da će važiti za nove tehnologije kao što je AI. Drugi potencijalni faktori uključuju demografske promene, mamurluk izazvan odjecima finansijske krize iz 2008. i pogrešno raspoređivanje ulagačkog kapitala.

Drugo objašnjenje, koje favorizuju neki ekonomisti – a i znatan deo zajednice eksperata u oblasti novih tehnologija – je u tome da se industrijski autput tj učinak, pa stoga i produktivnost, pogrešno mere. Nalazi istraživanja sa Stenfora i MIT-a definišu jednu “ideju” kao jedinicu nacionalnog autputa (merenog na sadašnji tradicionalan način), podeljenog sa ukupnim brojem istraživačkih sati. U razvijenim ekonomijama broj ljudi koji se bave istraživanjem i razvojem postepeno raste tokom decenija. Dakle, pitanje – da li je ideje teže naći? – odista nameće pitanje zašto je rast proizvodnje (učinak) usporen. Odgovor se, delom, nalazi u načinu definisanja ekonomskog rezultata, kao bruto domaćeg proizvoda.

Problemi sa definicijom već su dobro poznati. Jedno je sigurno – ova definicija isključuje neplaćeni posao u kući. Otuda stabilan prelazak žena u plaćeni rad tokom druge polovine 20. veka, na krilima rasta brojki koje prikazuju produktivnost. Za nekog drugog, reklo bi se da su investicije koje su uključene u BDP izostavile nematerijalne investicije, uključujući i ideje. Statističke agencije tek počinju da ih inkorporiraju, tako da svi ti istraživači generišu neotkriveni rezultat tj učinak.

Još jedan nedostatak, manje primetan, ide još dublje. BDP je mera konačnog učinka nakon što svi posredni  učinci bili odstranjeni, što se čini sasvim logično (iz kalkulacije uklonjeno sve što nije novostvorena vrednost u toku jedne godine).

Pa ipak, zašto onda preduzeća menjaju strukturu proizvodnje? Prednosti specijalizacije – niže cene i bolji kvalitet – pokretali su ogromnu reorganizaciju proizvodnih lanaca širom sveta tokom prethodne generacije, omogućenih prodorom informacionih i komunikacionih tehnologija. Kompanije sada prepuštaju mnoge aktivnosti koje su ranije obavljale „kod kuće“ – od platnog spiska i čišćenja do snabdevanju sofisticiranim komponentama i računarskih usluga. Drugi oblik ove vrste outsourcinga se može uočiti u aktualnoj tranziciji na cloud computing.

Primenom outsourcing aktivnosti kompanije misle da će poboljšati svoju profitabilnost – zašto se brinuti naknadno i bez potrebe kad neko treći može da obavlja mnoštvo poslova? Međutim, kako se ovo odnosi na usporavanje rasta produktivnosti? To je zato što BDP isključuje sve međusobno isprepletane veze u lancu, dok je dodata vrednost je izbačena. Statistika o BDP-u ne baca svetlost na svetske poremećaje u proizvodnji od 1980-tih godina, jer ovi „neugodni sitni podaci“ bukvalno nisu uzimani u obzir.

Definicija ekonomskog učinka je stvar konvencije. Širi pojam je bruto proizvodnja tj bruto učinak, koji se dodaje kroz posredne veze. Maršal bi to shvatio; on je tvrdio da svaka faza proizvodnje uključuje vredne ideje, kao i da nije bilo nijedne faze koja je bila više ili manje korisna od drugih.

Nasuprot pesimizmu, ne stoji nikakav izvanredni optimizam. Mnogo je toga pogrešnog u ekonomiji, a kamo li činjenica da tako brojna domaćinstva nisu doživela bilo kakav rast svojih prihoda toliko dugo vremena. Ali bi merenje produktivnosti uzimanjem u obzir nematerijalnih dobara u ovoj alternativnoj definiciji ekonomskog učinka izgledala nešto bolje od onog što trenutne statistike pokazuju.

Financial Times

Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Užici kraj jezera u Sečuanu 


Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživajuc u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily

Nordijskim i baltičkim farmerima hitno potrebna podrška EU


Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Photo: Evropski parlament)

Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Foto: Evropski parlament)

U svetlu najnovijih klimatskih poremećaja, postavlja se pitanje: ako su već i zemlje evropskog severa proglasile vanredno stanje usled suša i vrelih talasa, šta će se dogoditi s nama, koji smo na jugu Evrope? Valja delovati izvanredno hitro. U tom pravcu već se kreću skandinavske i baltičke zemlje, piše EU Observer.

Poljoprivreda je najveća budžetska stavka u Evropskoj uniji. U okviru budžeta od preko 380 milijardi evra, razumno je očekivati d Evropska unija ima sposobnosti i snage EU da se nosi sa krizama i vanrednim događajima.

Nadajmo se da će Unija predstaviti više inicijativa za podršku poljoprivrednicima pogođenim ovogodišnjim sušama na severu Evrope.

Vreli talasi na severu Evrope postavili su ove godine nekoliko meteoroloških rekorda. U mnogim oblastima doživljavamo najgoru sušu viđenu decenijama unazad. Mnogi farmeri su odavno prošli tačku gde bi kiša mogla da napravi neko značajnije poboljšanje u odnosu na sadašnje stanje – šteta koju su pretrpeli usevi usled suša već je učinjena, a takođe manjka i trave za silažu.

Poljioprivrednici se na mnogim mestima u severnoj Evropi suočavaju sa gubitkom (za sada) polovine žetve, pa i više.

Posledice su i te kako vidljive.

Cene sena su porasle. Stočari se spremaju za klanje krava u očekivanju nedostatka stočne hrane u jesen i zimu. Situacija je takođe ozbiljna i za one koji se bave uzgojem svinja.

Pored povećanih cena žita, prisutna je i nedovoljna a i loša ponuda komponenti za obogaćivanje. Hiljade farmerskih porodica suočeno je sa ekonomskim poteškoćama sada kada su njihovi godišnji prihodi dramatično smanjeni, dok njihovi troškovi ostaju i dalje visoki – ako ne i veći.

Naravno, poljoprivreda, kao i druge industrije, mora da se upravlja shodno godišnjim varijacijama, a od poljoprivrednika treba očekivati da održe finansijsku marginu za upravljanje takvim varijacijama. Međutim, uticaj trenutnog talasa toplote i suše dramatično je premašio razumna očekivanja svakog dobrog farmera koji je i inače spreman i pripravan na nepovoljne vremenske prilike.

Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP) obezbedila je sigurnost snabdevanja i prihvatljive ekonomske uslove za poljoprivrednike. CAP, međutim, mora da se razvija uporedo sa aktuelnim promenama uslova u kojima se aktuelna poljoprivreda obavlja.

Verovatno da će se evropski proizvođačii dalje suočavati sa ekstremnijim meteorološkim događajima kakvi su, recimo, dugotrajne suše, smrzavanje, ili poplavne kiše. EU mora da pokrene snažnu diskusiju o tome kako da se CAP nadopuni mehanizmima za upravljanje takvim događajima, ne bi li se izbeglo da evropski farmeri budu bačeni u stečaj.

Današnje EU regulative nisu prilagođene situacijama poput ekstremne suše u dužem vremenskom periodu. Poljoprivrednici su pritisnuti evropskim regulatornim okvirom, u kojem se ne mogu nositi s ovakvim (ne)prilikama.

Pored toga, potrebno je dugo vremena da bi se od države i EU administracije dobila kompenzacija usled, recimo – preobimne dokumentacije koja se od poljoprivrednika zahteva na šalteru.

Iako treba pozdraviti raznovrsne inicijative EU komisije, kao što su rana plaćanja i fleksibilna pravila vezana za žetvu/isplatu prinosa, mora se primetiti da to nije dovoljno.

Rane isplate su od vitalnog značaja za obezbeđivanje likvidnosti farmera, iako se ni time ne mogu rešavati osnovni problemi ekstremnog gubitka prihoda. Rana berba i žetva u ekološki fokusiranim područjima doprinosi poboljšanju useva koji se koriste u stočnoj ishrani (krmivo), ali poljoprivrednici koji se bave uzgojem stoke i svinja moraju i dalje kupovati više stočne hrane po povećanim cenama, nakon što je nastupila hronična nestašica (opet, usled suše).

Treba takođe pozdraviti labave tj predusretljive propise o vladinim subvencijama, koji nacionalnim vladama pružaju mogućnost da intervenišu, mada se to mora smatrati za anomaliju u jednoj politici koja se u potpunosti upravlja na evropskom a ne na nivou članica.

Unija je u prošlosti intervenisala kroz fleksibilnu primenu postojećih propisa. Prošle godine su, primera radi, primenjene dodatne mere podrške za određene poljoprivredne sektore kao što su voćarstvo, povrtarstvo i mlekarstvo, koji su finansirani iz postojećeg budžeta.

Poseban fokus: prirodne katastrofe

I dok su poteškoće ovih sektora bile uobičajene posvuda po Uniji, što su problemi uzrokovani uslovima na tržištu, nova situacija nalaže razmišljanje u pravcu gde bi regionalne prekogranične prirodne katastrofe takođe trebalo da budu predmet podrobne i posebne pažnje evropskih donosilaca odluka.

Inače, prihodi farmera su već ekstremno niski i nastavljaju da padaju, čime se rizikuje mogućnost egzodusa u seoskim područjima, posebno među mlađim generacijama

Stoga je Evropskoj komisiji upućen poziv da nastavi sa procenjivanjem palete različitih mera, neophodnih za ublažavanje situacije u kojoj su se zatekli poljoprivrednici pogođenih zemalja.

Komisija mora da započne da iznosi preko potrebne zaključke proistekle iz  tekuće situacije koja se dešava već treću godinu zaredom. Ovo nije poslednja velika regionalna kriza koja je pogodila evropske poljoprivrednike. CAP mora da obuhvati mehanizme za sistematično rešavanje ovih situacija, a ne da svaki put pokušava da donosi ad hoc odluke.

Poljoprivredne organizacije u Danskoj, Estoniji, Finskoj, Letoniji, Litvaniji i Švedskoj skrenule su pažnju na ovu krizu.

Komesar Evropske unije Fil Hogan, odgovoran za pitanja poljoprivrede, već je reagovao a i signalizirao konstantnu spremnost da se pronađu rešenja.

Ovo treba izuzetno ceniti. Treba se nadati da će dalje akcije EK-a omogućiti farmerima da preduzmu neophodne poljoprivredne odluke a da ih pritom ne ograničavaju EU pravila, koja se zasnivaju na poljoprivredi u jednoj prosečnoj godini.

Ove godine se pokazalo sve osim te tzv. “prosečne godine”. Umesto toga, ovo je bila izuzetna godina. A ona zahteva i – izuzetne odluke.

Nikolaj Kristofersen je šef sektora proizvodnje mesa pri Danskom savetu za poljoprivredu i hranu. Viktorija Ostlund je viša savetnica pri Federaciji švedskih proizvođača mesa

 

Nicolaj Christoffersen, Victoria Oestlund (EU Observer)

 

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Granice Evrope


Kartum je nekada bio grad u kome se moglo nestati. Smešten je na jednom od glavnih puteva prema Evropi preko Roga Afrike. Hiljade Eritrejaca, Etiopljana i Somalijaca su tu iznajmljivale krijumčare da ih odvedu na sever u Libiju i u Evropu. Ali Sudan je u međuvremenu postao poprište agresivnog pokušaja Evropske unije da spreči Afrikance da napuste svoj kontinent i stignu na italijansku obalu.

Glavni stožer sadašnje migracione politike EU je pritisak na afričke i bliskoistočne države da spreče migraciju – u zamenu za finansijsku pomoć. S novim izbornim pobedama partija krajnje desnice širom Evrope, zasnovanim na antiimigracionim programima, ti napori se naglo ubrzavaju. Dok milijarde evra teku iz Evrope prema Rogu Afrike i drugim regionima da bi se sprečila migracija i zatvorile propusne granice, ljudi stradaju daleko od pogleda evropskih građana. Dokle je Evropa spremna da ide u tome?

***

Odgovor na to pitanje ne treba tražiti u Briselu već u zemljama kao što je Sudan. Novembra 2017. provela sam mesec dana izveštavajući iz Kartuma i Kasale, grada u istočnom Sudanu, u blizini granice sa Eritrejom.

Istraživanja pokazuju da Afrikanci migriraju u Evropu iz više razloga, između ostalog zbog državnog progona, dugotrajnih sukoba i teškog siromaštva. Mnogi Eritrejci – većina izbeglica s kojima sam razgovarala – beže od doživotne vojne obaveze i drugih kršenja ljudskih prava. Najpre dolaze u Kartum na nekoliko meseci, pa i godina, i tu prave nameštaj, čiste, prodaju čaj ili rade druge poslove na crnom tržištu da bi uštedeli hiljade dolara koje su potrebne za putovanje kroz Libiju ili u Egipat.

U Kartumu Eritrejci žive u pregrađenim kućama, gde su tankim zidovima razgraničene male stambene jedinice za izdavanje. Oni sa nešto više novca imaju male ventilatore i dušeke u svom skromnom domaćinstvu. Oni bez ikakvih sredstava spavaju na golom podu.

„Živim ovde sa prijateljima“, rekao mi je Yonas, 21-ogodišnji Eritrejac blagog glasa i dečijeg lica.1Sedeli smo na metalnim krevetima u sobi koju je delio s petoricom drugih mladića. Soba je bila mala i pretrpana sa krhotinama razbijenog prozora u jednom ćošku. Napolju je nekoliko muškaraca kopalo septičku jamu. „Ovo je moj život – nemam ništa drugo. Bežim čim vidim policiju.“

Yonas planira da krene u Evropu, kao i Elsa, 26-ogodišnjakinja iz Eritreje koja već godinu dana boravi u Sudanu. Elsa mi je suvo opisala svoj život: radila je kao služavka, nekoliko puta morala da menja posao zbog verbalnog i telesnog zlostavljanja. „U Evropi je bar bolje obrazovanje, bolji posao“, kaže ona. „Moja mama je brinula o meni; sanjam o tome da odem u Evropu i vratim joj ono što je celog svog života činila za mene.“

EU u saradnji sa sudanskom vladom želi da se izbeglice i migranti vrate „kući“ ili ostanu u trećoj zemlji (time EU misli na zemlje poput Sudana). Ali ovde postaje sve opasnije za mlade ljude poput Else i Yonasa. Počev od 2016. sudanska vlada hapsi i deportuje Eritrejce zbog „ilegalnog ulaska“ u Sudan, što su organizacije za zaštitu ljudskih prava dovele u vezu sa migracionim programom EU. Vraćanje ljudi u zemlju u kojoj im preti ozbiljna opasnost – što u Eritreji znači zatvor i torturu – kršenje je međunarodne norme poznate kao zabrana proterivanja (non-refoulement). Zbog toga Elsa, Yonas i gotovo svi Eritrejci s kojima sam razgovarala provode svaki slobodan trenutak planirajući odlazak dalje.

***

Zaokupljenost EU Sudanom počela je 2014, pre nego što je sirijska izbeglička kriza 2015. dovela migraciju na vrh prioriteta evropske politike. Hiljade Eritrejaca, Sudanaca i drugih koji su prolazili kroz Rog Afrike stizalo je svake godine u Lampeduzu, glavno ostrvo Sicilije na centralnoj mediteranskoj ruti. Godine 2013, 9.834 Eritrejca stigla su u Italiju, a 2014. njihov broj se više nego utrostručio (34.329).

Krajem 2014, EU, evropske zemlje, afričke zemlje i Afrička unija (AU) sastale su se u Rimu da pokrenu Migracionu inicijativu za put preko Roga Afrike – poznatu pod nazivom Kartumski proces – kao način za suočavanje sa „izazovima koje postavljaju mešoviti migratorni tokovi neregularnih migranata, izbeglica i tražilaca azila između zemalja porekla, tranzita i odredišta koja se nalaze između Roga Afrike i Evrope“, u „duhu partnerstva, podeljene odgovornosti i saradnje“. Rimska deklaracja iz 2014. ocrtala je ključne aktivnosti kao što je „unapređivanje državne izgradnje kapaciteta u oblasti upravljanja svim elementima migracija“.

Ta nova saradnja, koja nije zakonski obavezujuća, uključivala je začudo ranije nepoželjne vlade Sudana i Eritreje. Međunarodni krivični sud (ICC) optužio je predsednika Sudana Omara al-Bashira za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine u Darfuru, za koje tek treba da bude uhapšen ili dođe pred sud. Predsednik Eritreje Isaias Afwerki je vojni diktator koji 26 godina vlada tako surovo da je 12 odsto stanovništva pobeglo iz zemlje. Ali EU, upadljivo promenivši kurs u odnosu na prethodne godine, sada sarađuje sa predstavnicima tih represivnih vlada kako bi ostvarila svoj krajnji cilj: sprečavanje Afrikanaca da uđu u Evropu.

Kartumski proces postao je okosnica šire migracione strategije EU, to jest finansiranja drugih zemalja da zatvore svoje granice. U novembru 2015. Samit o migracijama u Valeti izričito se oslanjao na Kartumski proces; evropske vlade tražile su od afričkih partnera saradnju u rešavanju problema migracija u zamenu za pomoć – 1,8 milijardi evra distribuiranih preko novoosnovanog Povereničkog kriznog fonda za Afriku (takođe pokrenutog u Valeti). Nešto više od godinu dana posle kartumskih pregovora, EU je sklopila sporazum sa Turskom i poslala joj milijarde za kontrolu granica i sprečavanje izbeglica, pre svega sirijskih, ali i iračkih i avganistanskih da uđu u Grčku, kao i za zadržavanje onih kojima je to uspelo u oronulim i zapuštenim kampovima. Godine 2016. EU započinje finansiranje i obučavanje libijske obalske straže da presreće čamce koji pokušavaju da pređu Sredozemno more. Libijska obalska straža vraća izbeglice i migrante u centre za zadržavanje u Libiji, gde im prete smrt od gladi, tortura i silovanje. (Libijsko ministarstvo zaduženo za te centre prima tehničku pomoć i podršku od EU.)

Pojedine evropske države sklopile su sopstvene bilateralne sporazume s državama duž migratornih puteva – na primer, italijanska vlada takođe direktno obučava i finansira libijsku obalsku gardu, uporedo s naporima EU. Neki od tih sporazuma oslanjaju se na dugu istoriju evropskih zahteva od Libije da nadgleda svoje vode – na primer, na onaj potpisan 2008. između tadašnjeg italijanskog premijera Silvia Berlusconija i bivšeg libijskog lidera Muammara al-Gadafija, koji je uključivao elektronske sprave – vredne 500 miliona dolara – za nadziranje libijske obale.

Evropski napori usmereni na kontrolisanje granica vezali su omču oko Roga Afrike i opasno putovanje učinili još pogubnijim. Kartumski proces bio je u početku opisan kao nastojanje da se zaštite izbeglice i migranti – od kojih su neki doživljavali ekstremno nasilje na putu ka Evropi, između ostalog kidnapovanje, mučenje i silovanje – i spreči krijumčarenje i trgovinu ljudima. To je od početka bilo problematično: naime, krijumčarenje može voditi ka trgovini ljudima, ali nije uvek tako i izbeglice često vide krijumčare kao jedini način da stignu do svojih evropskih odredišta.

Kartumski proces je zanemario činjenicu da su krijumčarenje i trgovina ljudima na Rogu Afrike cvetali uz podršku državnih službenika, policije i graničara. To je dobro dokumentovano – na primer, američka državna kancelarija za nadgledanje i suzbijanje trgovine ljudima ističe da Sudan ne ispunjava minimalne standarde za suzbijanje trgovine ljudima. Tim sudanskih istraživačkih novinara koji radi u Kasali otkrio je sisteme „ranog upozoravanja“ između sudanske policije i trgovaca ljudima koji ovima drugima pomažu da izbegnu hapšenje, a drugo istraživanje nezavisnog medijskog projekta (Refugees Deeply) dokumentovalo je umešanost visokih državnih činovnika u ove prekršaje.

Nedavni izveštaj Međunarodne inicijative za prava izbeglica (IRRI), strateške inicijative za žene na Rogu Afrike (SIHA) i Centra za zakon o ljudskim pravima u SOAS-u, na Londonskom univerzitetu, smatra da je fokusiranje Kartumskog procesa na kriminal umesto na politički kontekst učinilo izbeglička i migrantska putovanja još opasnijima: „Države Roga Afrike i Evrope su stvorile i održavale upravo one uslove koje svojim današnjim inicijativama nastoje da suzbiju.“

To su potvrdili neki izvori na terenu u Kartumu i Kasali. „Migracija postaje teža zato što bezbednosne službe i vlada blokiraju tradicionalne rute – što ne znači da migracija prestaje, već da se odvija opasnijim putevima. Sada u tom procesu učestvuje još više vojnih i bezbednosnih činovnika“, rekla je Fatima, sudanska novinarka koja je nekoliko godina pisala o migracijama.

Kartumski proces je poslao jasan signal sudanskoj vladi da je kontrola migracija najviši prioritet EU – i da je ona spremna da za to plati. EU ne finansira direktno sudansku vladu zbog njenog nepoštovanja ljudskih prava, ali više od 100 miliona evra usmereno je raznim međunarodnim organizacijama u Sudanu. Na terenu je nemoguće pratiti gde završavaju sva ta sredstva.

Ubrzo posle početka Kartumskog procesa, sudanska vlada je rasporedila jednu paramilitarnu grupu – Brze snage za podršku (RSF), u čijem su sastavu i bivši članovi Janjaweeda, milicije umešane u ratne zločine za vreme darfurskog sukoba – duž svoje dugačke granice sa Libijom kako bi sprečila ljude da je pređu. Nemoguće je patrolirati duž cele granice, ali sudanski mediji redovno izveštavaju o oružanim sukobima između RSF-a i „trgovaca ljudima“; RSF je odbio da kaže koliko izbeglica i migranata je stradalo u tim sukobima, ali redovno izveštava o hapšenju više stotina ljudi koji pokušavaju da pređu granicu i njihovom slanju najpre u centar za zadržavanje u Dongoli, a zatim natrag u Kartum, gde se suočavaju s deportacijom.

Godine 1951. Konvencija UN o izbeglicama, međunarodni standard za zaštitu izbeglica, kaže da izbeglice ne bi smele da budu kažnjavane zbog ilegalnog ulaska u zemlju i priznaje da traženje azila često zahteva zaobilaženje propisa o imigraciji. Devedeset odsto Eritrejaca koji uspeju da stignu u Evropu dobije neku vrstu azila.

Ali strože nadziranje granica duž Roga u sve većoj meri kriminalizuje migrante. Lucy Hovil, istraživačica u Međunarodnoj inicijativi za prava izbeglica, kaže: „Zaštiti izbeglica nikada nije bila potrebnija zaštita.“

***

Širom Afrike, Poverenički fond EU radi punom parom; od svog nastanka dodelio je 2,5 milijarde evra mnoštvu na brzinu sačinjenih programa za smanjivanje migracije. Zbog toga linije razgraničenja između humanitarne pomoći i kontrole granica postaju opasno zamagljene.

Poverenički fond finansira Zvanična pomoć u razvoju (ODA) s više od 2,9 milijarde evra koje dolaze iz Evropskog fonda za razvoj – što znači da je novac koji je prethodno bio na raspolaganju za zdravstvo, obrazovanje i slično sada delimično preusmeren na kontrolu granica. Po jednoj Oksfamovoj analizi, od 400 miliona evra namenjenih upravljanju migracijama, „većina projekata je usmerena na ograničavanje i obeshrabrivanje neregularnih migracija pomoću ograničavanja i kontrole migracija.“

Početno istraživanje projekata Poverenčkog fonda koje je sproveo CONCORD, evropska mreža NVO za pomoć, u tri zemlje – Etiopiji, Libiji i Nigeru – otkrilo je da „projekti mogu biti odvojeni od potreba partnerskih zemalja i da im nedostaje holistički pogled. Lokalni akteri se jedva konsultuju i to tek posle donošenja odluka.“

Privatne bezbednosne kompanije imaju najveću korist od Povereničkog fonda – do danas, Civipolu, francuskoj kompaniji osnovanoj da pomaže francuskom ministarstvu unutrašnjih poslova dodeljeno je više od 44 miliona evra. Civipol, koji je aktivan širom Sahela, u bivšim francuskim kolonijama, poseduje velike udele u sferi unutrašnje bezbednosti i trgovine oružjem.

Evropska unija insistira na tome da Poverenički fond govori jezikom ljudskih prava i oprezno opisuje pitanja kojima se on bavi kao složena. „Pravo pitanje je da li tim ljudima dajete nadu ili ne“, rekao mi je Jean-Michel Dumond, ambasador EU u Sudanu, jednog vrućeg novembarskog petka 2017. u svojoj kancelariji. „Ako nemaju nadu, krenuće na put. Morate da pružite nadu, a to je dugoročan proces… nema brzih rešenja.“

Nije izvesno da program koji finansira Poverenički fond u Sudanu nudi dugoročna rešenja za ono što želi preko 25 izbeglica migranata s kojima sam razgovarala: oni su mi rekli da žele dobro plaćen posao, pristup višem obrazovanju, legalne puteve migracije, mogućnost da legalno žive van izbegličkih kampova i zaštitu svojih prava. Projekti koji imaju istaknuto mesto na veb stranici Povereničkog fonda kreću se od obuke za skromnu zaradu, pomoći u hrani i osnovnom školovanju do nedefinisane obuke za obalske stražare, policiju i sudstvo i granične opreme (uprkos činjenici da sudanska vlada već troši 70 odsto svog budžeta na bezbednost i vojsku, nauštrb zdravstva, obrazovanja i hrane u zemlji koju razdiru nestašica hrane i produžena raseljavanja zbog oružanih sukoba).

Iako EU sve više ističe kontrolu granica nauštrb pomoći i razvoja, neke međunarodne organizacije i dalje prihvataju sredstva, uprkos činjenici da sada moraju da ih koriste za sporovođenje političkog programa EU.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM) jedna je od agencija Ujedinjenih nacija koja je imala ogromnu korist od novog fokusa Evrope. U Africi je IOM dosad dobio više od 134 miliona evra iz evropskog Povereničkog fonda. Neki od tih projekata podrazumevaju saradnju IOM-a sa policijom, službama bezbednosti i vladama raznih zemalja – na primer Sudana – u kojima ta tela imaju dugu istoriju kršenja ljudskih prava.

„Naravno da sarađujemo s vladom Sudana – jedan od naših glavnih zadataka je podrška institucionalnom osnaživanju za bavljenje migracijama; mi smo ovde da upravljamo migracijama“, rekao mi je Andrew Gray, šef jedinice IOM-a za migracije u Kartumu.

Pored toga, IOM dobija najviše evropskih sredstava u Libiji, gde radi u nekim centrima za zadržavanje, između ostalog obučavajući stražare i renovirajući prostore centara za zadržavanje. Njegova uloga širom Roga naglo je porasla nakon što je CNN sredinom novembra 2017. objavio reportažu o prodaji Afrikanaca na pijaci robova u Libiji.

„Veliki, snažni momci za poslove na farmi“, kaže prigušeni glas u video klipu. „Posmatrate aukcijsku prodaju ljudskih bića“, komentariše dopisnik CNN-a Nima El-bagir. I ranije je postojala obimna dokumentacija o užasnim uslovima života migranata u Libiji, ali je izveštaj CNN-a pokrenuo proteste u Bamaku, Konakriju i Parizu (među ostalim gradovima) koji su pozvali na međunarodnu akciju i danima bili važna tema na društvenim mrežama. Izbeglice i migranti su potvrdili da su bili prodavani kroz mrežu libijskih centara za zadržavanje.

Mada su čelnici EU i ranije bili svesni tih uslova, u svetlosti javne povike su požurili da nešto preduzmu. Macron je najavio početak „konkretne vojne i policijske akcije“ Evropske unije i Afričke unije krajem novembra. U stvari, prvi odgovor EU bio je da prebaci 100 miliona evra IOM-u sa zadatkom da pošalje ljude nazad u njihove zemlje porekla. Agencija UN za izbeglice (UNCHR) takođe je dobila sredstva za evakuaciju malog broja ljudi u Niger radi ispitivanja njihovih zahteva za azil i vraćanja kući. U martu je potpredsednica EU Federica Mogherini rekla Evropskom parlamentu: „U prva dva meseca ove godine, januaru i februaru, uspeli smo da spasemo i oslobodimo više od 16.000 ljudi iz kampova u Libiji.“

Sklanjanje ljudi iz užasnih centara za zadržavanje je humanitarni imperativ, ali time se ne rešava suštinska stvar – činjenica da je kontinuirana podrška EU libijskoj obalskoj straži naterala ranjive ljude da se vrate u iste one centre za zadržavanje u kojima su prodavani. „Patnja migranata koji su zadržani u Libiji je nasilje nad savešću čovečanstva“, rekao je prošlog novembra Zeid Ra’ad Al Hussein, visoki komesar UN-a za ljudska prava. „Evropska politika pomoći libijskoj obalskoj straži da presreće migrante u Sredozemnom moru je neljudska“. Ne događa se često da visoki zvaničnik UN-a zvanično osudi politiku EU.

Bilo je mnogo operacija pražnjenja centara za zadržavanje. Hiljade ljudi (niko nema konačne procene) držane su u nezvaničnim zatvorima kojima međunarodne organizacije nisu mogle da pristupe. Libijska Vlada nacionalne sloge (GNA), koju podržavaju UN i EU, takođe koristi centre za zadržavanje: IOM je u martu saopštio da je poslao kući 10.171 ljudi iz tih centara, uz procenu da je u njima zarobljeno još 4-5 hiljada izbeglica i migranata. Prema saopštenju Lekara bez granica (MSF) iz maja 2018. 800 ljudi, među njima i dece, držano je u centru u lučkom gradu Zuvara, gde 5 meseci nisu imali odgovarajuću hranu i vodu. U maju je u zemlji bilo više od 52.000 registrovanih izbeglica i tražilaca azila i još mnogo neregistrovanih, kao i između 700.000 i milion migranata.

Mali deo izbeglica u libijskim centrima za zadržavanje može se nadati nastanjivanju u nekoj evropskoj zemlji. U maju je UNCHR prebacio 1.152 najosetljivijih izbeglica u Niger, a 108 od njih su nastanjeni u Francuskoj, Švedskoj i Švajcarskoj. Niger je onda obustavio primanje evakuisanih osoba na dva meseca, od marta do maja, zbog preopterećenosti kapaciteta.

Neki Afrikanci u Libiji – među njima više od 50.000 Somalijaca – odbili su da napuste Libiju rekavši da će radije umreti nego se vratiti kući.

U Evropi je IOM najvažnija agencija koja radi s vladama na sprovođenju „dobrovoljnog povratka“ – nudeći ljudima prevoz i do 500 evra u gotovini da se vrate u zemlju porekla. Takvi programi bi trebalo da podrazumevaju mogućnost izbora, ali u stvarnosti ljudi često prihvataju opciju povratka zato što ne mogu legalno da se pridruže svojoj porodici ili prosto nemaju drugih mogućnosti. „Iz prethodnih studija nam je poznato da najčešće ne postoje dugoročna rešenja za ljude koji se vraćaju kući“, rekao mi je preko Skypea Sine Plambech, teoretičar migracija iz Danske, koji je vodio obimno istraživanje o povratku nigerijskih žena iz Evrope i s drugih mesta. „Ono što se naziva ‘spasavanje’ zapravo je samo vraćanje ljudi tamo odakle su otišli.“

Evropski lideri i dalje svaljuju odgovornost za to na druge. „Trgovinom ljudima ne bave se Francuzi već Afrikanci“, rekao je francuski predsednik Emmanuel Macron tokom posete Univerzitetu Uagadugua u Burkini Faso prošlog novembra. „Pokažite mi Francuza, Belgijanca, Nemca koji je trgovao ljudima između Nigerije i Libije. Takav ne postoji.“

Dok EU poriče direktne posledice svoje politike, njoj se suprotstavljaju humanitarci i organizacije za ljudska prava. MSF je napisao otvoreno pismo EU u septembru 2017 – pre izveštaja CNN-a – zasnovano na više meseci rada u libijskim centrima za zadržavanje: „Ono što migranti i izbeglice doživljavaju u Libiji trebalo bi da uzdrma kolektivnu savest evropskih građana i izabranih vođa. Zaslepljena jednim jedinim ciljem – da ljude zadrži dalje od Evrope – Evropa svojim sredstvima pomaže zaustavljanje brodova koji kreću iz libijskih voda, ali ta politika napaja kriminalni sistem zlostavljanja… koji se mora nazvati pravim imenom: profitabilni biznis kidnapovanja, mučenja i iznuđivanja“. Amnesty International je objavio izveštaj u decembru 2017. u kome je dokumentovao kršenje ljudskih prava koje doživljavaju ljudi zaglavljeni u Libiji. „Evropske vlade nisu sasvim svesne tih kršenja; aktivnom podrškom libijskim vlastima u blokiranju morskog puta i zadržavanju ljudi u Libiji oni su saučesnici u tom kršenju ljudskih prava“, kaže se u izveštaju.

Nevladine organizacije se sve češće obraćaju sudovima kao krajnjem sredstvu: u tužbi Evropskom sudu za ljudska prava (ECHR) navodi se da je dogovor Italije s libijskom vladom doveo do kršenja ljudskih prava, između ostalog i do mučenja i ropstva.

U međuvremenu, libijska obalska garda, EU i Italija sve češće napadaju organizacije koje rade na spasavanju života u Sredozemnom moru. Petnaestog marta 2018. spasilački brod španske nevladine organizacije Proactiva Open Arms dobio je očajničku poruku da dva čamca tonu. Dok je izvlačio iz vode desetine ljudi, među njima i decu, približila se libijska obalska garda i zatražila da Proactiva obustavi operaciju i preda migrante i tražioce azila. Iako je brod plovio u međunarodnim vodama, italijanski spasilački pomorski centar je takođe zatražio od Proactive da posluša naređenja libijske obalske garde. Pošto je organizacija to odbila, Libijci su zapretili otvaranjem vatre i, prema svedočenjima, rekli da će ubiti posadu. Na kraju su se obalski stražari povukli i brod je otplovio ka Siciliji.

Ali tamo su im italijanske vlasti zabranile da pristanu, s obrazloženjem da je Proactiva prekršila zakon EU kad Libijcima nije izručila tražioce azila. Usledila je diplomatska kriza; posle 48 sati čekanja u evropskim vodama sa 218 traumatizovanih ljudi na brodu – od kojih je dvoje moralo hitno da bude evakuisano na Maltu zbog neodložne lekarske pomoći – Proactiva je pristala u sicilijanskom gradu Pozalo, gde je policija zaplenila brod i najavila krivičnu istragu tri člana organizacionog osoblja zbog „ohrabrivanja ilegalne imigracije“. Italijanski sudovi su zatim naredili da se brod pusti.

„Buenos dìas“, tvitovao je Oscar Camp, šef Proactive kad su mu predali istražnu dokumentaciju. „Da smo ih vratili u pakao, nikada to sebi ne bismo oprostili.“

***

Jedne noći u Kartumu srela sam Helen, 15-ogodišnju devojčicu iz jugozapadne Eritreje. Helen je imala plavu kosu i Adidas majicu ispod prugaste jakne. Ona ima 4 brata i 3 sestre; starija sestra živi u Kartumu gde čisti kuće. U Eritreji je Helen bila zadovoljna: išla je u školu, provodila vreme s braćom i sestrama i istraživala svoj mali grad, koji je opisala kao divan.

Jedne večeri pre nekoliko meseci Helen se sama vraćala kući s lokalne pijace kad se pored nje zaustavio automobil s nekoliko muškaraca. Jedan je izašao i brutalno je udario. Onda su je uvukli u auto.

Helen se onesvestila. Kad se probudila, začula je arapski, što je značilo da se verovatno nalazi u Sudanu. „Najednom sam se osvestila i videla da mi je odeća natopljena krvlju“, rekla je Helen. „Počela sam da plačem.“

Helen je bila negde u prirodi, ispod drveća, s malom grupom Eritrejaca. Drugi su je pitali kako je tu dospela. Pokušala je da objasni, ali sve je zvučalo besmisleno i tutnjalo joj je u glavi. Osvrnula se i pokušala da sagleda svoje okruženje. Nije bilo nikakvih kuća. Druge žene su joj dale odeću da zameni onu krvavu.

Hiljade Eritrejaca svakog meseca beže iz zemlje i prelaze u Sudan, bilo samostalno bilo uz pomoć krijumčara. Helen je, međutim, bila oteta, ali njen slučaj pokazuje da trgovci ljudima lako i nekažnjivo operišu na obe strane granice.

Helen je opisala kako je svakog dana svaki Eritrejac izvlačen iz grupe; otmičari su ih terali da pozovu svoje porodice telefonom, a onda im stavljali telefon uz lice da bi porodica čula njihove krike dok su ih tukli. Svake noći bi jedna žena bila izdvojena iz grupe i više puta silovana, obično grupno. „Ponekad su dolazili po mene svake noći“, rekla je Helen. „S mene bi prešli na druge devojke.“

Helen je držana dva meseca dok njena porodica u Eritreji nije uspela da sakupi oko 500 dolara za otkupninu. Onda su je prebacili na drugo mesto gde je dva dana čekala kamion koji će je odvesti u Kartum. Tu je našla svoju sestru. Ali sestri nije rekla šta joj se događalo tokom dva meseca zatočeništva.

Helen i mnoge druge žrtve trafikinga koje su posle otmice uspele da se vrate u Kartum žive povučeno i ne znaju kako da dođu do medicinske, pravne ili druge pomoći. Ako uspeju da dobiju bilo kakvu pomoć, ona stiže od drugih Eritrejaca, preko ličnih donacija. Slično tome, Etiopljani koji završe u Kartumu imaju pristup sigurnoj kući koju vodi etiopska zajednica s vrlo oskudnim budžetom. Kada sam posetila sigurnu kuću, iz Etiopije je upravo stigao jedan mladić koji je bio žrtva trgovine ljudima; upravnik kuće mu je ustupio komad poda na kome može da spava.

Helen nam je rekla da želi da ode kod lekara i onda je prevoditeljka s kojom sam radila zvala naokolo da se raspita. Rekli su joj da je najbolje mesto Migrantski centar za resurse i odgovor (MRRC), u okviru IOM-a.

Jednog popodneva moja prevoditeljka i ja smo taksijem odvele Helen do Centra. Kad smo stigle, novi centar je bio prazan ako ne računamo osoblje i savetnika. Upravnik centra uveo nas je u sobu; jedno od njegovih prvih pitanja bilo je može li da vidi Heleninu ličnu kartu. Mnogi ljudi koji su bili žrtve trafikinga ili su prokrijumčareni preko granice više nemaju lična dokumenta. Pomenuli smo to i onda zatražili prevodioca ili socijalnog radnika kako bi Helen ušla u proceduru prijema. Upravnik se iznervirao. „Učite me kako da radim svoj posao“, rekao je. „Ne možemo svima da pomognemo“. Na kraju se postarao da savetnik koji zna jezik privatno porazgovara s Helen. Kasnije su rekli da će je poslati kod lekara iz eritrejske zajednice jer kod njih nema nijednog. Nisu ponudili da joj plate prevoz do kuće ili do lekara.

U nedeljama posle posete centru IOM-a, bar još dve Eritrejke koje smo uputili da tamo potraže medicinske usluge obavestile su nas da su odbijene zato što nemaju ličnu kartu. Upravo one službe u Kartumu čiji je zadatak da pomažu ljudima koji migriraju ne pružaju usluge ljudima bez dokumenata.

***

Evropska unija ima neke od najboljih konvencija i institucija za ljudska prava na svetu, iako njene države članice imaju istorijat ratova, nasilja i kolonizacije. Da je EU htela da se bavi migracijom na temelju ljudskih prava, mogla je da obezbedi legalnije kanale pomoću viza za rad i školovanje. Evropske zemlje su mogle da povećaju broj izbeglica koje trajno prihvataju – godine 2017. prihvatile su samo 38.881 osobu kroz programe UNCHR-a. Takve opcije bi bile alternative pogubnim putovanjima. U zemljama poput Sudana, EU je mogla da se fokusira na korisne reforme kao što je pritisak na sudansku vladu da izbeglicama dopusti da legalno žive van kampova i da im omogući pristup školovanju i priliku da rade.

Ali EU nije uspela da reaguje čovečno ili bar suvislo na dolazak izbeglica i migranata uprkos činjenici da danas veliki deo evropskog bogatstva potiče iz decenija kolonijalne vladavine, učestvovanja u trgovini robljem i dugotrajnoj eksploataciji sirovina u inostranstvu. Zemlje Bliskog istoka i Afrike i dalje prihvataju većinu raseljene svetske populacije. Italija i Grčka su ponele najveći teret EU zbog svog geografskog položaja. Druge evropske zemlje – izuzetak je Nemačka – reagovale su zatvaranjem svojih granica.

Od maja 2018. Mađarska, Poljska, Češka Republika, Velika Britanija i neke druge zemlje nisu primile doslovno nijednog izbeglicu iz Italije u okviru evropskog plana za premeštanje ljudi. Italijanska demokratska stranka (PD) potpisala je sporazum sa Sudanom 2016. da bi ubrzala deportaciju tražilaca azila, a 2017. je počela da podržava libijsku obalsku stražu da bi sprečila dolazak novih migranata; na opštim izborima u martu pobedile su dve populističke partije; jedna od njih, Liga, vodila je kampanju na otrovnoj antiimigracionoj platformi sa sloganom „Italijani na prvom mestu“. U junu je novi ministar unutrašnjih poslova Matteo Salvini rekao da namerava da stvori nove centre za zadržavanje i ubrza deportacije migranata, a sada razmatra napore na sprečavanju humanitarnih organizacija da spasavaju izbeglice i migrante koji dolaze preko Sredozemnog mora. „Sicilija je dovoljno dugo bila izbeglički kamp Evrope“, rekao je Salvini 3. juna. „Neću stajati skrštenih ruku dok novi brodovi samo pristižu“. U junu je Italija sprečila dva spasilačka broda humanitarnih organizacija da pristanu uz njenu obalu i oterala jedan u Španiju a drugi na Maltu pošto je nekoliko dana držala na moru stotine ljudi.

Podrška partijama krajnje desnice u Evropi raste – jedna analiza u 22 evropske zemlje je pokazala da je to najveća takva podrška u poslednjih 30 godina. Istočnoevropske zemlje poput Poljske, Mađarske i Češke Republike imaju otrovne antiimigracione i antiizbegličke vlade; zemlje poput Norveške i Švajcarske su pokušale da uvedu strože uslove azila i tako smanje broj ljudi kojima nude zaštitu da bi umirile antiimigrantsko raspoloženje javnosti. Italija, Belgija i Francuska su nedavno dozvolile sudanskoj tajnoj policiji da pregleda zahteve za azil u Briselu i Parizu, što je imalo za posledicu deportaciju izbeglica u Kartum, gde su neki bili mučeni. U Nemačkoj, vlada Angele Merkel je bila na ivici kraha zbog odbijanja da zatvori nemačku granicu za tražioce azila.

„Opasnost sadašnjeg pristupa EU je to što gubimo iz vida strukturna pitanja i rešenja dugoročnog upravljanja migracijama. Gubimo iz vida i ono što se događa u svakodnevnom životu deportovanih ljudi, koji su sada nezaposleni ili vraćeni u ratne zone. Šta se njima događa? Ako se stvari ne promene, ako ne budemo imali održive planove, oni će ponovo migrirati“, rekao je istraživač migracija Sine Plambech.

U međuvremenu se nastavlja finansiranje kontrole migracije; Italija i EU su namenile 285 miliona evra libijskoj obalskoj straži do 2023. Biznis obezbeđivanja granica cveta: prema nedavnom izveštaju nemačke socijaldemokratske tink-tenk organizacije, između 2003. i 2013. EU i Evropska svemirska agencija potrošile su 225 miliona evra na projekte granične kontrole. Neka od tih sredstava idu na razvoj novih oblika tehnologija za nadzor, kao što su mehanički psi tragači. Na samitu EU o migracijama održanom u Briselu 29. juna lideri su se složili da istraže stvaranje migrantskih centara (za prijem migranata, obradu njihovih zahteva, distribuciju i repatrijaciju) u evropskim i severnoafričkim državama. Nijedna zemlja nije pristala da bude domaćin nekom od tih centara. Pre samita UNCHR i IOM su poslali pismo EU s predlogom da oni vode „prihvatne centre“ za one koji pokušavaju da pređu Sredozemno more; deo njihovog predloga je brza deportacija svih onih koji ne zadovoljavaju merila azila ili nekog drugog oblika zaštite.

Od 1. januara do 8. aprila 2018. još 16.089 izbeglica i migranata stiglo je u Evropu iz Severne Afrike i Turske; 6.894 prešlo je iz Libije u Italiju. Centralna mediteranska ruta sada se smatra najsmrtonosnijim migracionim putem na svetu – u tom periodu umrlo je 359 ljudi. Tokom prethodne dve godine umrlo je više od 7.400 ljudi. Ti brojevi se često ponavljaju u novinama, ali ne uspevaju da odvrate ljude od migracije niti utiču na promenu stavova u Evropi.

„Ne želim ovde da ostanem i ne želim da se vratim u Eritreju“, rekla mi je Helen u novembru. „Razmišljam o tome kako da napustim Sudan.“

Ranije ove godine moja prevoditeljka u Sudanu više puta je pokušala da stupi u dodir sa Helen, ali je njen telefon bio isključen. Možda je bila u Kartumu ili već u Libiji.

EU nije javno priznala istinu koja stoji iza Helenine priče, mada se da naslutiti da je ona poznata političarima. Odluka da se migrira proističe iz želje ljudi da prežive, rešenosti koja prkosi najjačim državama sveta koliko god one pokušavale da je slome.

Caitlin L. Chandler, Dissent, leto 2018.

Peščanik.net, 01.08.2018.

Kako se klimatski inženjering poigrava proizvodnjom hrane


Erupcija epskih razmera na planini Pinatubo na Filipinima je doslovce „otkinula“ njen vrh 15. juna 1991. godine. Eksplozija je u atmosferu poslala oblak pepela visok 45 kilometara, popunjavajući okolne doline naslagama od neverovatnih dve stotine metara i uništavajući skoro svaki most u radijusu od 30 kilometara. Preko 800 ljudi je izgubilo život.

Vulkani takođe utiču na ljude širom sveta. Njegova aerosolna isparenja prožela su čitavu Zemlju, smanjujući direktnu sunčevu svetlost za 21 procenat. Što je bio i smer razmišljanja nekih naučnika: pa, zar ne bi bilo lepo ako bismo mogli da se borimo protiv globalnih klimatskih promena reprodukovanjem ovog procesa – prskanjem naših sopstvenih aerosola u stratosferu, kako bismo sunčevu svetlost odbijali nazad u svemir i, samim tim, „rashladili“ našu planetu? Ovakve ideje spadaju u oblast koja se naziva geo-inženjering; ovde posebno treba imati u vidu “upravljanje solarnim zracima”; i dok sve ovo zvuči možda pomalo razočaravajuće, istraživači ozbiljno proučavaju mogućnost takve radikalne kampanje – uključujući potencijalne efekte na sve što nas okružuje i u šta smo uronjeni:  od uragana do ekosistema.

Pre par dana je u naučnom magazinu „Nature“ osvanuo osvrt nekoliko naučnika koji su izrazili svoje viđenje erupcije planine Pinatubo 1991. godine kao i erupcije meksičkog El Kikona (El Chichon) 1982. godine, da bi nam pokazali kako geo-inženjering može uticati na još jedan globalni sistem koji se nalazi u kritičnom stanju: poljoprivredu. Dobra vest je to što njihovi nalazi ukazuju na to da bi ova tehnika smanjila rast globalne temperature, što bi pomoglo da se izbegne gubitak onih useva koji su izrazito osetljivi na toplotu. Loše vesti su da bi ublažavanje sunčeve svetlosti ovom metodom negativno uticalo na useve, što bi verovatno, s druge strane, anuliralo koristi koje bismo imali od nižih temperatura.

“Ako geo-inženjering zamišljamo kao eksperimentalnu operaciju, naši nalazi ukazuju na to da su štete ili neželjeni efekti operacije jednako loši kao i izvorni problem zbog kojeg smo nastojali da nađemo rešenje (koje štetno deluje po useve)”, kaže poljoprivredni ekonomista UC Berkeley Jonathan Proctor, vodeći autor nove studije.

Smešno-čudna stvar dešava se kada vulkanski sulfatni aerosoli dođu u dodir sa vazduhom iz naše atmosfere . Iako izmaglica nastala vulkanskim isparenjima odbija određenu količinu svetla u svemir, neko svetlo i dalje upije zemljina površina, ali na rasuti, disperzovani način. Dakle, dok se poljoprivredne kulture pod normalnim uslovima „kupaju“ u direktnom svetlu odozgo, u uslovima vulkanskih isparenja i aerosola koji „rasturaju“ svetlost u atmosferi, dešava se da sunčevi zraci dolaze pod različitim uglovima, zapravo do donjih listova koje bi obično senile vrhovi biljaka (Ista stvar se dešava i kada je oblačno – oblaci odbijaju svetlost u svim pravcima, zbog čega je teže videti i senke).

Na svu sreću, NASA je pratila stratosferu nakon erupcije Pinatubo pomoću svojeg satelita Sage II. “Satelit hvata svetlost baš tamo gde se svetlost prelama kroz malo atmosfere”, kaže Prokter. “A to je ono što vam omogućava da vidite koliko je transparentna atmosfera na različitim nivoima.” Ovaj satelitski podatak omogućio je Prokteru i njegovim kolegama da precizno odrede koncentracije aerosola. Takođe su svoja sondiranja uparili sa dotadašnjim merenjima napravljenim iz aviona i balona.

Na terenu, istraživači su pratili razvoj dve klase useva: C3, koji uključuje soju, pirinač i pšenicu, i C4, to jest kukuruz. Dobijali su podatke o proizvodnji hrane iz zemalja širom sveta i potom ih uparivali sa merenjima sulfatnih aerosola u vazduhu nastalim od pomenute dve vulkanske erupcije. Upoređivali su zemlje samo sa sopstvenim prinosima neposredno uoči erupcije, tako da su koristili same izveštaje iz tih zemalja kao sopstvenu kontrolnu grupu.

Istraživači su otkrili da je, kada se radi o C3 i za C4 usevima – nakon ove dve erupcije – globalno raspršeni vulkanski aerosol smanjio njihove prinose. Efekat je bio osetno snažniji na usevima kukuruza C4, pa je nakon eksplozije Pinatuba zabeleženo smanjenje prinosa od 9,3 odsto, u poređenju sa C3 usevima čiji je gubitak bio 4,8 odsto. “To je zato što je C4 usevima potrebnija veća količina svetlosti”, kaže Prokter. “U suštini, što se više svetlosti emituje ka C4 kulturama, one će više rasti, dok C3 usevi imaju neku vrstu nepromenjenog nivoa proizvodnje svojih šećera, a time i manji gubitak prinosa, uz umerenije nivoe svetlosti. “Ako bilo koji od geo-inženjerskih projekata preraste u praktično delovanje na terenu, ljudi će imitirati ovu sunčevu blokadu prskanjem neverovatnih količina naših sopstvenih aerosola u atmosferu – što bi verovatno rezultiralo sličnim efektima na prinos useva.

Međutim, dok su vulkanske erupcije „uživo“ najbolji „poligon“ na kojem naučnici mogu konkretno i neposredno proučavati potencijalne efekte geo-inženjeringa, ni ovo se ipak ne uklapa savršeno u neko „idealno rešenje“. Efekti geo-inženjeringa mogu, zapravo, biti još izraženiji. Vulkanske erupcije imaju tendenciju uništavanja ozona, što bi omogućilo da više sunčevog zračenja dođe do površine i zagreje Zemlju. Štaviše, aerosolni oblaci, nakon vulkanskih erupcija, ostaju u atmosferi jedne ili dve godine, dok bi geo-inženjering bio dugoročniji projekat. To znači kontinuirano raspršivanje sumpora u Zemljinu atmosferu, što može uticati na veličinu čestica. “Teorija nam govori da će rasti, a kada dobijete veće čestice, svaka čestica sumpora nije toliko efikasna pri disperziji tj ublažavanju sunčeve svetlosti”, kaže Alen Robok, klimatolog univerziteta Rutgers koji proučava vulkanske erupcije kao proces analogan razvoju metode geo-inženjeringa.

I pored svega, izvesno je da će neka naredna vulkanska erupcija biti velika prilika za naučnike. Nauka i svet su se tehnološki veoma promenili u odnosu na posmatranje erupcije Pinatuba pre gotovo tri decenije (1991). “Postoji jedan satelit u svemiru, Kalipso, koji ima lidar (lidar, laserski radar: sistem detekcije koji radi na principu radara, ali koristi svetlost lasera) koji može meriti čestice i njihovu distribuciju”, kaže Robok. “Takođe želimo da dosegnemo sve geografske širine kao i da šaljemo balone sa instrumentima na licu mesta testiramo čestice i izmerimo ih.” Bolje razumevanje šta se dešava sa česticama znači zadobijanje boljeg  uvida u to kako bi aerosolna disperzija sunčevog svetla funkcionisala ne u prirodi već kao rezultat ljudske intervencije: geo-inženjeringa.

Ukoliko ljudi zaista ozbiljno otpočnu da sprovode rešenja za geo-inženjering, može li se iznaći način za re-invenciju poljoprivrede kako bismo bolje preživeli ove efekte? “Naša vrsta, Homo sapiens, izuzetno je prilagodljiva vrsta, zar ne?” Kaže naučnik iz Australijskog nacionalnog univerziteta Majkl Rodrik (Michael Roderick), koji je proučavao efekte geo-inženjeringa i vulkana na useve. “Dakle, ako sam rekao “ne”, neko bi došao i uradio to samo da bi se sučelio sa mnom.” Možda biste, na primer, razvili višu biljku, koja bi mogla da apsorbuje više difuzne svetlosti od kraćih. To nije jednostavan kompromis: na primer, usev kao što je pšenica je posebno razvijen (evolucijom) da bude kraći, što omogućava biljkama da izdvajaju više resursa ka semenu, čime se utiče na prinose.

Dakle, ako želimo da obnovimo našu klimu, možda ćemo morati da nanovo osmislimo i – našu hranu. Razgovarajmo o – neželjenim efektima.

Wired.com

Slabi izgledi Amerike u sukobu protiv Kine


Izgleda da su američki trgovinski zvaničnici sklopili slučaj protiv Kine u tzv. „Izveštaju iz Odeljenja 301″ izdatom 22. marta 2018. (Section 301 report). Ali izveštaj – sada široko prepoznat kao dokaz koji opravdava nove tarife Trampove administracije i druge kaznene mere protiv Kine – uveliko obeležava nekoliko ključnih oblasti.

Na površini, trgovinski predstavnik Sjedinjenih Država, Robert Lajthajzer (Robert Lighthizer), čini se da je pokrenuo slučaj protiv Kine u tzv. Izveštaju iz Odeljka 301, objavljenom 22. marta. Podnesen je u detaljnom dokumentu od 182 stranice (koji bi, sa 1.139 fusnota i pet priloga, učinio da svaki pravni tim procveta od ponosa), kao svojevrsna optužnica američkih trgovinskih predstavnika (USTR,  United States Trade Representative) zbog „nepoštene trgovačke prakse Kine u pogledu transfera tehnologija, intelektualne svojine i inovacija“ – akcija protiv Kine čini se hitnom i upečatljivom. Ovakav narativ je hitro prihvaćen kao temeljni dokaz za podršku tarifama i drugim kaznenim trgovinskim merama koje je administracija predsednika Donalda Trampa pokrenula protiv Kine poslednjih meseci. Ovo je moćna municija u potencijalnom trgovinskom ratu.

Ali nemojte se zavaravati. Izveštaj je širok u odnosu na nekoliko ključnih oblasti. Prvo, optužuje se Kina za  “prinudni prenos tehnologije”, tvrdeći da američke kompanije moraju da predaju nacrte sopstvenih tehnologija i operativnih sistema kako bi se bavili poslovanjem u Kini. Ovaj prenos se, navodno, odvija u okviru strukture aranžmana zajedničkog ulaganja – partnerstva sa domaćim kolegama, koje su Kina i druge zemlje već odavno ustanovile kao model za rast i širenje novih preduzeća. U ovom trenutku, u Kini posluje više od 8.000 JV-a (Joint Venture – zajednička ulaganja), u poređenju sa ukupno preko 110.000 zajedničkih ulaganja i strateške saveze koji su osnivani širom sveta još od 1990. godine.

Značajno je i to da američke i druge multinacionalne korporacije slobodno pristupaju ovim sporazumima dogovorenim putem zakona iz komercijalno valjanih razloga – ne samo da bi se uspostavili novi proizvodi na rastućem domaćem tržištu u Kini već i kao sredstvo za poboljšanje efikasnosti poslovanja uz niskotarifnu offshore kinesku platformu. Usiljeno „portretisanje“ američkih kompanija kao nevinih žrtava kineskog pritiska svakako je u sukobu sa sopstvenim iskustvom kao aktivnim učesnikom u zajedničkom poduhvatu bankarskog fonda Morgan Stenli sa Kineskom građevinskom bankom (i nekoliko malih manjinskih investitora), kako bi 1995. osnovali kompaniju China International Capital Corporation.

Da, kako smo se udružili s našim poslovnim partnerima u kreiranju prve investicione banke u Kini, mi smo s njima podelili i naše poslovne prakse, vlasničke proizvode i distributivne sisteme. Ipak, suprotno tvrdnjama USTR-a, nismo bili prisiljeni da ulazimo u ove aranžmane. Imali smo svoje komercijalne ciljeve i želeli smo da izgradimo svetsku kompaniju za finansijske usluge u Kini. Vremenom, prodali smo svoj udeo tokom 2010. godine – prilično atraktivan povraćaj akcionarima Morgan Stenlija, mogao bih dodati – a CICC je bio na dobrom putu da ostvari te ciljeve.

Druga oblast o kojoj izveštava Odeljak USTR-a 301 “o problemima” jeste prikazivanje kineskog fokusa na strane investicije – strategiju “izlaska” – kao jedinstveni plan usmeren na državu, usmeren na „proždiranje“ novih američkih kompanija i njihovih vlasničkih tehnologija. U izveštaju je, zapravo, više nego dvostruki broj strana posvećen optužbama zbog veze sa navodnom krađom tehnologije u toj zemlji putem ovakvih akvizicija – što je „upakovano“ u narativ „nesumnjivog posezanja za najvrednijom imovinom koju Amerika poseduje“ – a što se odnosi na interne transfere putem zajedničkih ulaganja (JV, joint ventures) i navodne prakse nepoštenog licenciranja.

Kao takva, kampanja „Made in China 2025“ predstavljena je kao dokaz „prima facie“ (na prvi pogled) o „zaobilaznoj i neiskrenoj“ socijalističkoj zaveri u cilju postizanja globalne dominacije u velikim industrijama budućnosti: autonomnim vozilima, brzoj železnici, naprednim informacionim tehnologijama i mašinskim alatima, egzotičnim novim materijalima , bio-farmaciji, sofisticiranim medicinskim proizvodima, kao i novim izvorima energije i naprednoj poljoprivrednoj tehnologiji.

Ne mari to što su strategije za industrijske politike, testiranih tokom dugog vremenskog perioda – strategije brzorastućih zemalja koje žele da izbegnu strašnu zamku srednjih prihoda prelaskom sa uvezenih na autohtone inovacije. Kina je optužena od strane USTR-a da sponzoriše jedinstvena nastojanja i napore državne industrijske politike, koja je u velikoj meri subvencionisana, nepošteno usmerena na povlačenje konkurentske nadmoći od strane slobodnih i otvorenih tržišnih sistema poput američkog, u kojem se navodno igra po različitim pravilima.

Ipak, čak su se i razvijene zemlje oslanjale na industrijsku politiku kako bi postigle nacionalne ekonomske i konkurentske ciljeve. To je bilo centralno za takozvanu državu planiranog racionalnog razvoja – Japana – koja je podupirala svoj brz rast u 1970-im i 1980-im godinama. Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju usavršilo je veštinu baratanja državnim subvencijama za dodelu kredita i tarifa kako bi zaštitila japanske brzo rastuće industrije tipične za ovu ostrvsku zemlju (tzv „sunrise“ industrije), napor sa kojim se možda još jedino može porediti nemački jednako impresivni „Virtšaftsvunder“ tj. ekonomsko čudo (Wirtschaftswunder), uz dodatnu snažnu podršku „Mitelštandu“ tj srednjoj klasi (Mittelstand) u malim i srednjim preduzećima.

I, naravno, bio je to američki predsednik Dvajt Ajzenhauer koji je 1961. skrenuo pažnju na moćan vojno-industrijski kompleks Sjedinjenih Država kao osnove od države sponzorisanih inovacija finansiranih od strane američkih poreskih obveznika. NASA-ini spinoffovi, Internet, GPS, prodor u tehnologiji poluprovodnika, nuklearna energija, tehnologija slike, farmaceutske inovacije i još mnogo toga: sve su to važne i veoma vidljive manifestacije industrijske politike na američki način. Sjedinjene Američke Države jednostavno to realizuju kroz federalni budžet za odbranu – gde su ove godine izdaci bili blizu 700 milijardi dolara – više od ukupnog izdvajanja za odbranu u Kini, Rusiji, Britaniji, Indiji, Francuskoj, Japanu, Saudijskoj Arabiji i Nemačkoj.

Da, USTR je sasvim tačan i potcrtava ulogu koju inovacija ima u oblikovanju budućnosti bilo koje zemlje. Ali, tvrditi da se samo Kina oslanja na industrijsku politiku kao sredstva za postizanja cilja, naime, zaposedanja globalne industrijske dominacije – predstavlja vrhunac licemerja.

Kibernetska špijunaža je treći stub u slučaju koji američki USTR vodi protiv Kine. U ovoj oblasti ne može se pogrešiti pri tumačenju dokazi koji ističu ulogu Kineske Narodne oslobodilačke vojske kao glavnog aktera u računarsko-tehnološkim upadima usmerenim na američke komercijalne interese. Ovi problemi su, u stvari, bili tako ozbiljni da je septembra 2015. predsednik Barak Obama predstavio predsedniku Siju top-tajne dokaze o kompjuterskom hakovanju sponzorisanom od strane Kine. Od tada, većina izveštaja ukazuje na smanjenje kineskih upada. Nažalost, dokazi citirani u izveštaju USTR-a u znak podrške trgovinskim kršenjima američko-kineskih trgovinskih sporazuma vezanim za kibernetske aktivnosti, u velikoj meri prikazuju taj sukob.

Ukratko, naizgled impresivan izveštaj odeljenja 301 USTR je pristrasan politički dokument koji je dodatno potpirivao anti-kineski sentiment u Sjedinjenim Državama. Kao rezultat toga, krađa intelektualne svojine sponzorisane od strane Kine sada je narativ preuzet od strane jedne Amerike koja danas sebe sve više vidi kao žrtvu. Da, kao i svi mi ostali, i Kinezi su teški rivali, i možda ne igraju uvek po pravilima. Za sve to što čine, oni moraju biti odgovorni. Ali slučaj koji je iskonstruisao USTR je neprijatan simbol mentalnog „žrtvenog jarca“, koji je Ameriku pretvorio u „Kalimero“ naciju podložnu večitoj kuknjavi i isticanju kako su Amerikanci najveće žrtve.

 

Stephen S. Roach je nekadašnji predsednik azijskog ogranka banke Morgan Stenli za Aziju i glavni ekonomista ove kompanije; uz to, on je i viši saradnik na Institutu za globalne poslove Džekson pri Univerzitetu Jejl i viši predavač na Jejlovoj školi menadžmenta. Autor je knjige „Neuravnoteženo: međuzavisnost Amerike i Kine“ (Unbalanced: The Codependency of America and China).

Project Syndicate

Kako je ekonomija prerasla iz filozofije u nauku


Nova studija pokazuje koliko se ovo naučno polje sada oslanja na setove empirijskih podataka umesto na teorije koje „lebde u vazduhu“.

Velike promene upravo se dešavaju na polju profesionalne ekonomije, mada mnogi to i dalje ne shvataju ili nisu uočili. Možda bi ovo mogao biti  stalan podstrek na razmišljanje, koje ponavlja iste zastarele kritike. Ili, možda, postoji dugotrajno kolektivno sećanje na vreme kada je javno lice ekonomije bilo snažno libertarijansko. Ili su, možda, tink-tenkovi i analitičari objavljivali ono što bi se moglo nazvati karikaturom ekonomije.

Ali, prepoznate ili ne, promene su stvarne i značajne. Prvo, profesija je postala uveliko empirijske prirode, sve više naglašavajući dokaze i podatke o teorijskoj pretpostavci. Drugo, ekonomisti su ovih dana daleko više zabrinuti zbog nejednakosti. Konačno, ekonomisti su spremniji da dovedu u pitanje osnovne pretpostavke, kao što je pretpostavka da su ekonomski akteri savršeno racionalni.

Ekonomista Univerziteta Prinston Henrik Kleven je nedavno održao prezentaciju u kojoj je izneo procenu kako se profesija ekonomiste promenila poslednjih godina. Kleven je koristio softver za pretraživanje radnih tekstova američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja. Njegov pretres i analiza bili su ograničeni na oblast javne ekonomije koja se bavi porezima, vladinom potrošnjom i sličnim pitanjima. Pa ipak, ova Klevenova prezentacija verovatno odražava i opšte trendove koji su u većoj ili manjoj meri prisutni „uzduž i popreko“ ekonomske discipline.

Prvo što je Kleven otkrio jeste to da je ekonomski empirizam u porastu. Daleko više radova, on spominje pojam “identifikacije”, što, u osnovi, znači testiranje modela u sučeljavanju sa podacima:

Jedna reč priča veliku priču

*Zasnovano na procentima i statistici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koji je proučavao podatke o javnim radovima koristeći se petogodišnjim „pomerajućim“ prosekom.

Ova empirijska revolucija poprima mnogo oblika. Više postojećih dokumenata koristi podatke koje prikupljaju vladine agencije, a tehnike kao što su mašinsko učenje brzo stiču popularnost. Pa ipak, najveća promena je povećani naglasak na odvajanju korelacije od uzročnosti.

Mnoge studije objavljene u medijima govore o korelaciji. Ako ste, recimo, pročitali nešto o nalazima koji povezuju crno vino sa rizikom od karcinoma, možda ćete biti skloni da mislite da je crveno vino opasno, ali bi se – možda – samo radilo o ljudima koji upravo iz razloga što piju više vina imaju tendenciju da se izlože riziku od raka. Ekonomisti se suočavaju sa istim izazovima prilikom procenjivanja postojećih politika i političkih odluka. Na primer, ako se minimalna zarada povećava a nezaposlenost pada, možda je to zbog toga što je minimalna zarada dobra za tržište rada, ili, možda, može biti tek samo puka slučajnost.

U cilju odvajanja uzročnosti od korelacije, sve se više ekonomista okreće eksperimentalnim pristupima. To mogu biti nasumično kontrolisane studije, gde istraživači pokušavaju da utiču na politiku reperkusije političkih odluka u ekonomskom sistemu jedne zemlje (poput, recimo, državnog programa mikrofinansiranja), a potom da vide da li to funkcioniše. To mogu biti prirodni eksperimenti, takođe nazvani kvazi-eksperimenti, u kojima istraživači pokušavaju da izmere efekte nasumičnih događaja poput Mariel Boatlift-a (masovne emigracije Kubanaca sa Kube u Sjedinjene Države). Ili čak mogu biti laboratorijski eksperimenti, gde ekonomisti posmatraju ponašanje ljudi u kontrolisanom okruženju i pokušavaju da generalizuju ono što vide. Henrik Kleven nalazi da su sve tri vrste eksperimenata u porastu:

Dobijanje rezultata zasnovanog na eksperimentu

Udeo istraživačkih radova koji se odnose na svaki od sledećih tipova eksperimenta *

Ekonomisti, takođe, menjaju teorije koje koriste za procenu svojih otkrića. Takozvana bihevioralna ekonomija, koja je nekada tavorila na marginama ekonomske discipline, postala je uobičajena specijalnost koja se zdušno primenjuje u javnoj ekonomiji:

Temeljni mejnstrim

Udeo radova koji pominju stručne i ključne ekonomske termine nedvosmisleno su povezani sa ekonomijom ponašanja (bihevioralnom ekonomijom) *

Bihevioralni koncepti u ekonomiji uključuju sve vrste odstupanja: od savršeno racionalnog, hladne računice „homo ekonomusa“ iz prošlosti. Neki ljudi su kratkovidi, dok drugi imaju problema da otkriju optimalan način trošenja ili ulaganja. Ponekad im je potreban posao, vlada, ili naprosto „roditelj“ da ih podstakne da rade pametno. Kleven pronalazi značajan porast svih ovih koncepata u svom profesionalnom polju.

U međuvremenu, neki stariji tipovi ekonomske teorije postali su nešto manje popularni nego ranije. Kleven smatra da se na opštu ravnotežu – jednu vrstu teorije koja se oslanja na opisivanje celokupne privrede i ekonomije – danas odjednom gleda kao na manje koristan alat među ekonomistima:

Dostizanje poniznosti/ agilnosti isporučioca

Udeo stručnih časopisa i literature koji pominju pojam “generalna ravnoteža” (ekvilibrijum) *

Ovaj trend verovatno na delu odražava povećanu poniznost ekonomista – umesto kreiranja modela čitave ekonomije odjednom, kao što se to često činilo pre finansijske krize iz 2008. godine, danas se mnogi ekonomski eksperti fokusiraju samo na jedan njen deo u jednom trenutku – bez višestrukog ukrštanja podacima i „gađanja brojkama“.

Treba na kraju spomenuti da su ekonomisti počeli da se bave stvarima koje se razikuju od onih kojima su se bavili u prošlosti. Zapanjujući i uznemiravajući porast nejednakosti u razvijenim i zemljama u razvoju širom sveta zabrinjava ekonomiste, pa je sve više onih koji koriste izraze poput “onih 1% najbogatijih”:

Pridavanje veće pažnje najbogatijima

Udeo istraživačkih radova koji pominju svaku varijaciju pojma “Top 1% najbogatijih” *

Konzervativni i liberalni ekonomisti i dalje ponekad odbacuju zabrinutost zbog nejednakosti smatrajući da je ta zabrinutost samo „proizvod zavisti“, ali ih je sve manje i manje ovih dana. Politički gledano, ekonomska profesija se u poslednje vreme u celini verovatno može najbolje opisati kao umereni levi centar, iako se ekonomska mišljenja i stavovi kreću čitavim spektrom.

Dakle, ekonomska profesija nastavlja da se razvija. Ekonomisti se više ponašaju kao naučnici a manje kao – kako ih je ekonomista Dejvid Kard jednom nazvao – “matematički filozofi”. Oni posvećuju mnogo više pažnje dokazima i polako napuštaju neke nerealne pretpostavke na kojima su jednom insistirali. I mada im je verovatno trebalo previše vremena da bi počeli da brinu o ekonomskoj nejednakosti svetske populacije, sada su dobili poruku i „zov realnosti sa terena“: da je pitanje nejednakosti bitno.

Sve su ove promene pozitivne, zdrave i neophodne; One samo odražavaju polje koje nije okoštalo i potonulo u samozadovoljstvo, umor ili otuđenost bez dodira sa realnošću, kao što neki kritičari veruju.

Bloomberg

Mogu li religija i nauka da koegzistiraju?


Maja 1988. godine, jedna trinaestogodišnja devojčica po imenu Ešli King bila je po sudskom nalogu primljena u Dečju bolnicu u Feniksu, Arizona. Imala je tumor na nozi – osteogeni sarkom koji je – kako piše Džeri Kojn (Jerry Coine) u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), bio “veći od košarkaške lopte”. Njena noga je propadala dok joj se telo gasilo. Crkva „Hrišćanskih naučnika“ (Christian Scientists) kojoj je Ešli pripadala jer su, naime, njeni roditelji članovi ove sekte, odbila je da dozvoli lekarima da joj taj sarkom odstrane. Umesto toga, roditelji su svoju ćerku preselili iz bolnice u sanatorijum koji drži sekta Hrišćanske nauke, u kojem, u skladu sa principima njihove vere, “nije bilo medicinske nege niti lekova za ublažavanje bolova”. Ešlini majka i otac su organizovali kolektivnu molitvu kako bi svojoj ćerki pomogli u oporavku – ali bez neke koristi. Tri nedelje kasnije, ona je preminula.

Da je Ešli dobila medicinsku negu, piše Kojn, verovatno bi se oporavila. I mada je protiv njenih roditelja, bračnog para King, pokrenut proces pred sudom u Arizoni zbog ubistva usled nemara, njih dvoje nisu izrazili nikakvo kajanje niti su pak pokušavali da osporavaju ovu optužnicu – da bi, napokon, bili osuđeni po manje oštroj optužnici. Uspešno su izbegli kaznu jer su njihove akcije bile motivisane verom. “Da su Kingovi bili ateisti”, piše Kojn, „imala bi [Ešli] dobre šanse da poživi.”

Ova tragična priča podržava glavnu argumentaciju koju Džeri Kojn, evolucioni biolog na Univerzitetu u Čikagu postavlja u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), odnosno da je vreme da prestanemo da na veru gledamo kao na vrlinu, kao i da prestanemo da koristimo izraz “verujuća osoba“ kao „kompliment”. Na 262 strane ove knjige, Kojn koristi argumente kojima nastoji da pobije stav da je verovanje u Boga hvale vredan kvalitet, obrazlažući da je vera štetna, čak opasna, te fundamentalno nespojiva sa naukom, čak i uprkos naporima „mirotvoraca“ koji pokušavaju da pronađu zajednički jezik između vere i nauke. Kojn je, to valja primetiti, veći deo svoje karijere proveo boreći se protiv religijskog odbacivanja darvinizma. U tom smislu, objavio je još jedan bestseler, „Zašto je evolucija istinita“ (Why Evolution Is True), koja je zasnovana na njegovom istoimenom blogu. U „Veri protiv činjenice“, njegov glavni argument je da i religija i nauka „serviraju“ svoje tvrdnje o univerzumu, mada je samo jedna od ove dve institucije dovoljno otvorena za činjenicu da bi mogla pogrešiti.

Mirnim proznim stilom, Kojn pobija poziciju “akomodacionista“ tj, onih koji zastupaju stav da nauka i vera pripadaju dvema nepreklapajućim “školama mišljenja“ (magisteria) – teoriji koju je skovao njegov pokojni kolega Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould), pobornik stava da se nauka bavi činjenicom o fizičkom univerzumu, dok je religija zainteresovana za duhovne stvari, pa to dvoje ne mogu biti u sukobu. Izmirenje ova dva stava je nemoguće, piše on, jer je religija kao “kombinacija uverenja, morala i univerzalnog kažnjavanja, tj osude, otrovna”, dok nauka, za razliku od toga, priznaje činjenicu da može pogrešiti, dostižući istine koje su “privremene i zasnovane na dokazima”, ali za koje se – za razliku od verskih spisa u praksi i realnosti – barem zna da su proverljivi. Za razliku od religije, koja je večito ista i nepromenljiva, nauka se samo-koriguje, ističući svoje greške i pokušavajući uvek nanovo da dostigne što relevantnije nalaze.

Knjiga „Vera protiv činjenice“ objavljena je u vreme kada se povećava neverovanje kod mladih Amerikanaca, a nedavno istraživanje američkog Pju instituta pokazuje da 34 odsto odraslih milenijumovaca nema odnos prema bilo kojoj određenoj religiji – u poređenju sa 25 procenata u 2007. godini. Međutim, Amerikanci uopšte i dalje su u najvećoj meri religiozni (70,6%), a podaci kažu da su se u 2014. identifikovali kao hrišćani. Od onih koji su to učinili, najveća grupa (25,4%) identifikovala je svoju pripadnost Evangelističkoj crkvi. Istraživanje pokazuje da je evangelistički protestantizam izgubio manje članova u poslednjih sedam godina nego drugi ogranci hrišćanstva (pad od 0,9%, u poređenju sa 3,1% među katolicima).

Jedan od najznačajnijih primera sukoba religije i nauke je debata o globalnom zagrevanju, a Kojn vodi računa o tome da naglasi religijske korene argumenata protiv klimatskih promena. On se poziva na tvrdnje američkog senatora Rika Santoruma o tome da je to sve “podvala“ (hoax) i svedočenje člana Predstavničkog doma SAD, iz Ilinoisa, Džona Šimkusa, koje je zasnovano na genezi tj postanju svega po Bibliji. Religija i poricanje klimatskih promena su neraskidivo povezani, piše Kojn, jer verujući gaje iskreno poverenje u “Božje rukovođenje planetom i njegovo obećanje da će nju i nas očuvati sve do njegovog povratka.” Ali, njegova knjiga je objavljena pre nego što je papa Franja u junu 2015. obznanio rimokatoličku encikliku o životnoj sredini, upozoravajući da “klimatske promene predstavljaju globalni problem sa pogubnim implikacijama” (papa je javno i glasno kritikovan zbog toga iako se mnogi verski lideri slažu s njim, što donekle podriva Kojnov argument). Međutim, jasno je da neki konzervativci u Sjedinjenim Državama negiraju klimatske promene na osnovu njihove vere.

U svojoj knjizi, Kojn se pre svega fokusira na epistemološku tj saznajnu ravan. On napominje da je religija oduvek unapređivala i razvijala hipoteze o kosmosu i poreklu živih stvari, za koje on tvrdi da pripadaju domenu nauke. On otvoreno ocenjuje verske “dokaze” kao “neuspeh religije da sazna istinu o bilo čemu”. Još gore, kaže on, vera od samog početka vodi ljude ka “razmišljanju o adekvatnom objašnjenju koje se može zasnivati na onome što je privlačno iz ličnog ugla, iz perspektive pojedinca, a ne na osnovu onoga iza čega stoji provera empirijskih studija.”

Kojn je jasan u svom argumentu, naime, da za istinsko razumevanje kosmosa ne postoji potreba za “Stvoriteljem”. Ono što nauka govori o prirodi našeg Solarnog sistema, zapravo, čini više od neverovatnog postojanja božanskog plana za čovečanstvo. “Ljudski poslovi na Zemlji,” piše on, “završiće se kada Sunce… učini da Zemlja, usled vreline, ispari za manje od pet milijardi godina”, dok će se Univerzum “okončati [kroz] gašenje toplote”, pri čemu temperature padaju do nivoa apsolutne nule. Šta ovo govori onima koji insistiraju da postoji Božanski plan za čovečanstvo na Zemlji? “Bog prepun praznina i nedostajućih delova je”, tvrdi Kojn, „pretrpeo poraz, dok nauka ispunjava ove nedostajuće komade“.

Ovo racionalno razumevanje života može delovati pomalo hladno analitički. Kojn, međutim, nije bez srca, i prepoznaje utehu koju religija može pružiti ljudima. “Vaša baka je na samrtnom odru,” piše on, “i duboko je utešena misleći da će uskoro biti na nebu, ponovo se udružujući sa svojim pokojnim suprugom i precima. Ne verujete nimalo u to, ali se, prirodno, uzdržite da kažete bilo šta. Šta nije u redu sa tim?” Ništa, naravno. Ali ne postoji garancija da će vera uvek tako umirujuće delovati, kao što je očigledno u priči o Ešli King.

Vernici često tvrde da je vera potrebna kako bi se prihvatile neverovatne, povremeno neubedljive i često neshvatljive dedukcije (nerazumljivo zaključivanje pojedinih slučajeva u odnosu na opšti zakon ili načelo). Kojn ovo odbacuje kao logičku grešku (Tu quoque), kao način da se kaže da je “nauka jednako loša kao religija”, što zapravo nije argument u korist onog drugog (tj vere i vernika). Branioci vere, takođe, navode dobre stvari koje mnogi religiozni ljudi čine. Ta vera, međutim, ponekad motiviše ljude da rade dobre stvari, tvrdi Kojn, i oni pri svom delovanju ne prave štetu koju (takav religiozni stav) izaziva. “Imamo barem verodostojna nereligijska objašnjenja za sve oblike altruizma”, piše on, “od najsmrtonosnijih do najpožrtvovanijih”.

Antoine Watteau (1684–1721)

Antoine Watteau (1684–1721)

Kojnovo racionalističko istraživanje obiluje popularnim, često nedovoljno jasno izrečenim idejama koje iznose relativisti, uključujući Rezu Aslana, TV voditelja američko-iranskog porekla i Karen Armstrong engleske autorke knjiga na temu komparativne religije i međureligijskog dijaloga, široko priznatoj kao jedne od vodećih komentatora tih disciplina.. Aslan, na primer, tvrdi da se Kuran ne smatra doslovce istinitim, već kao “svetom istorijom” i metaforom, a čak je izjavio da je “potpuno irelevantno … da li je reč Božija stvarno prelazila preko usana Muhameda”. Kojn zapaža da bi “takva izjava ubila onog ko bi je javno izgovorio u nekim muslimanskim zemljama. “Pored toga, piše Kojn, primećivanje da Biblija može biti alegorija “nekako je vekovima uspešno izmicalo da bude primećeno od strane crkava i teologa.”

Ako postoji neka oblast koju je knjiga „Faith Versus Fact“ mogla da detaljnije obradi, to je pitanje kako ljudi, kada im ponestane vere, treba da doživljavaju zapanjujuće kulturno nasleđe religije, od literature i muzike do umetnosti i arhitekture. Kojn samo u kratkim crtama dodiruje umetnost u kontekstu njene neprikladnosti kao sredstva za utvrđivanje istine o objektivnom svetu jer joj, piše on, “nedostaju sredstva za takvo istraživanje”. Umetničko delo “može nas pomeriti”, piše on, “čak i da nas promeni – ali, da li ono prenosi istinu ili znanje?” Kojn nam, ipak, nudi ponavljanje pomirljivih reči o svojoj reakciji na takve stvari, pokazujući da ima srce, i da nije tek jedan “uobičajeni hladni naučnik”.

“Vera protiv činjenice” mogla bi poslužiti kao primer svim neverujućima koji žele da svoj slučaj iznesu vernicima, kao i pomoć onima koje muči sumnja i kojima je teško da sami razreše teističke dileme. Ateisti treba da se nadaju da bi mogli da izazovu vernike i izvuku ih na čistinu, gde bi ovi iznosili svoje argumente za zasluge i istinitost religije. Ali, kako pokazuje njegova knjiga – a kao reakcija na prethodne ateističke polemike Sema Herisa (Sam Harris), Ričarda Dokinsa (Richard Dawkins) i pokojnog Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens) – malo je verovatno da će odbiti one čija je vera snažno utemeljena. Nauka može biti zasnovana na temeljima racionalne misli koja deluje na osnovu suđenja i pogreške, iako koreni religije leže u nečemu što je daleko teže „izračunati“ bilo kakvom racionalnom metodom – samim tim, mnogo je teže vernicima suprotstaviti ateističke argumente.

The Atlantic

Izgledna budućnost Sporazuma o otvorenom svemiru


Predsednik Tramp je 18. juna 2018. godine u Vašingtonu D.C. najavio razvoj američkih svemirskih snaga kako bi “osigurale američku dominaciju u svemiru”. Pod zvaničnim nazivom „Svemirske snage“ (Space Force, SF), on je formirao šesti ogranak američke vojske. Istog dana je u Ženevi otpočela manifestacija UNISPACE+50; njeni učesnici su obeležili pola veka od nastanka UNISPACE-a, Konferencije UN-a o istraživanju i mirnodopskoj upotrebi otvorenog svemira.

UNISPACE je prvi put održan u Beču 1968. godine, nakon što je 1967. u UN-u usvojen Ugovor o otvorenom (slobodnom) svemiru (Outer Space Treaty, OST), Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju otvorenog svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela (pun naziv: Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space, Including the Moon and Other Celestial Bodies).

U UN-u postoji čitavo telo posvećeno radu na zakonima koji se tiču upotrebe i korišćenja svemirskog prostranstva – kako ljudi mogu da koriste Univerzum izvan Zemljine atmosfere. Telo je nastalo i razvilo se upravo tokom Hladnog rata i na startu globalne svemirske trke 50-tih i 60-tih, a u kritičnom kulturnom momentu preispitivanja održivosti rata, demokratije i kolonijalizma. Već u prvim redovima teksta ovog Ugovora, njegovi potpisnici navode “velike mogućnosti koje se stavljaju pred čovečanstvo, a kao rezultat čovekovog prodora u svemir”, uz “zajednički interes čitavog čovečanstva za napredak u istraživanju i korišćenju svemira u mirnodopske svrhe”. Cilj ugovora je da obezbedi “istraživanje i korišćenje svemira koje treba da se obavlja u korist svih naroda, bez obzira na stepen njihovog ekonomskog ili naučnog razvoja”.

Danas, u 2018. godini, šta bi taj Ugovor o otvorenom svemiru (OST) mogao učiniti za mir na Zemlji? Sasvim je izvesno da, s jedne strane, postoji neko kao što je „građanka-astronaut“ Namira Salim koja radi sa UNOOSA-om (United Nations Office for Outer Space Affairs) kako bi se do 2030. godine održao prvi Mirovni samit  u – svemiru. Sa druge strane, predsednik Tramp stvara Svemirske snage kako bi „zaštitio američke interese širom Univerzuma“. U tom kontekstu, zahtevi za organizovanjem „nebeskog mirenja“ izgledaju prilično drukčije nego što su se to činili pre 50 godina. Mnoge od ključnih pretpostavki svemirske diplomatije iz prošlog veka – npr. suverenitet država, globalna zabrana oružja za masovno uništenje, sloboda istraživanja svemira i sprečavanje štetnog zagađenja nebeskih tela – sada su poljuljane.

Richard Branson i Namira Salim

Richard Branson i Namira Salim

Šta predstavlja “mirnodopsko korišćenje”?

Godine 1997, na 30. godišnjicu potpisivanja Ugovora, Shannon K. Orr,  ekspert u oblasti primene nauke u javnim politikama istakla je da “gotovo svako korišćenje svemira ima potencijalnu vojnu i/ ili konfliktnu primenu, dok vojne službe imaju mnogovrsne koristi od miroljubivih istraživanja i aktivnosti.” I zaista, rasprava o “miroljubivoj upotrebi svemira” je nekoliko godina prethodila OST Ugovoru, ostavši prisutna da bi se i dalje razmišljalo o njoj. U vreme potpisivanja Ugovora, pravni ekspert (a kasnije i ugledni diplomata) Edvard R. Finč Junior je detaljno proučio Ugovor kako bi protumačio značenje izraza “miroljubive svrhe”, na način kako se koristi u tom dokumentu. Finč je izjavio da, iako se “miroljubive svrhe” jasno mogu smatrati “neagresivnim”, upotreba termina “nije sprečila upotrebu vojnog osoblja za istraživanje svemira”, naročito ako se u vidu ima i to da su vodeće države UN ugovornice OST-a Britanija, SSSR i, naravno, Sjedinjene Države.

Na taj način bi “mirna upotreba”, a prema Ugovoru o spoljnjem prostoru i drugim instrumentima svemirskog prava, podrazumevala “neagresivnu, a vojno-prijateljsku” upotrebu svemira. U okviru ove paradigme, mirna upotreba svemira ne isključuje u potpunosti eksploataciju kosmosa u vojne svrhe, iako je bilo malo njih koji su ometala donošenje međunarodnih zakona o kosmičkom prostoru. Ovi zakoni i njihove interpretacije, takođe, ne isključuju interese van teritorija država – to jest – privatnih preduzeća.

Ranije je bio slučaj a i pravilo da samo državno preduzeće koje finansiraju vlade mogu koristiti otvoreni svemir za istraživanja, dok se sada sve više i više podstiče privatni kapital. Vašington Post je u februaru ove godine objavio da Trampova administracija planira da do 2024. godine Međunarodna svemirska stanica bude potpuno privatizovana. Istovremeno, svemir postaje naseljen novim komercijalnim igračima, uključujući i brojne start-up firme koje će ponuditi svemirski turizam, satelitske veze i klimatski nadzor – a da ne spominjemo asteroidno rudarstvo. Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država je u martu usvojio predlog Zakona o slobodnom preduzetnom svemiru, dok republikanski senator Ted Kruz radi na sopstvenom instrumentu za povećanje obima svemirske trgovine. Trampove „Svemirske jedinice“ biće, samim tim, formirane usred ovog „hrabrog novog sveta“ i interakcije između čoveka i svemira.

Dakle, u ovoj 2018. godini, postavlja se pitanje koliko su održivi mirni ciljevi UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru? Stručnjaci za svemirsku politiku Hao Liu i Fabio Tronchetti upozoravaju da pomenuti Predlog zakona o slobodnom preduzetništvu “predviđa da svemir nije globalna zajednica”. U njemu se, zapravo, kaže da “Predlog uvodi novo tumačenje Ugovora o slobodnom svemiru, koji nesporno opovrgava način na koji se OST Ugovor do sada razumeo i primenjivao. Iz tog razloga, ukoliko se usvoji u svojoj sadašnjoj verziji, verovatno da će Zakon imati uticaja koji doseže daleko izvan granica američke jurisdikcije. U konkretnom smislu, zakon navodi da „1) građani SAD imaju pravo da istražuju i koriste otvoreni svemir, uključujući i njegove resurse, bez uslova; 2) nisu sve odredbe Ugovora o slobodnom svemiru pripisane privatnim entitetima u SAD.”

Istovremeno, POLITICO izveštava o zabrinutosti koju brojni stručnjaci za OST gaje kada se radi o Povelji o slobodnom preduzetništvu (Free Enterprise Bill) i oružanim svemirskim snagama. Jedna od njih je i Kasandra Stir (Cassandra Steer) iz Centra za etiku i vladavinu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji. Stirova beleži da je došlo do “vidljivog pomaka u međunarodnoj retorici” oko mogućnosti oružanog sukoba u svemiru. Možda je ovo zbog toga što je nedavna sednica Komisije UN za razoružanje po prvi put u svoje uredbe i zakone unela i sprečavanje svemirske nuklearne trke i kosmičkog naoružanja.

Gbenga Oduntan, tumač međunarodnog trgovačkog prava na Univerzitetu u Kentu, takođe se protivi Trampovim planovima za osnivanje američkih (i bilo kojih drugih) svemirskih snaga. U svom članku za nedeljnik Njuzvik, on kaže da “nije jasno kako bi se (kosmičke oružane snage) mogle uklapati u postojeće međunarodne pravne okvire.”

Je li “mirnodopska upotreba svemira” ikada bila realistična opcija?

I dok Ugovor o spoljnjem prostoru nalaže da se svemir koristi samo u miroljubive svrhe, i po nekim drugim zakonima o pravu na korišćenje kosmičkog prostora zabranjuje se postavljanje nuklearnog oružja i/ ili oružja za masovno uništenje u svemiru – ovo nije zaustavilo trend da se razvoj oružja i svemirska industrija razvijaju zajedno; a to su često činili upravo – državni izvođači. Kompanije kao što su Boeing, BAE Systems i Lockheed Martin proizvode i prodaju satelite i svemirske brodove, kao i rakete i bombardere. Tu u igru stupa jedan naučni argument, naime, da dokle god se otvoreni (tj slobodni) svemir percipira kroz prizmu modernih međunarodnih odnosa i diplomatije, dotle ćemo mi „Zemljani“ posmatrati svemir kao stratešku teritoriju. U zapadnoevropskoj tradiciji, koja i dalje dominira međunarodnim političkim okvirima, nacije su teritorije koje “prirodno” traže ekspanziju kroz sukob. Po ovoj logici, pošto svemir postaje sve pristupačniji, vrlo je verovatno da se začinje trend dominantno motivisan nacionalnim i nacionalističkim pobudama – iz optike i interesa pojedinačnih zemalja, a ne povinujući se krovnim UN zakonima o svemiru, koji bi poštovale sve zemlje sveta.

Rajan Fejt, istraživački analitičar u Vašingtonskoj svemirskoj fondaciji, kaže:

Ono što se često ignoriše u pravno-lingvističkim komitetima koji se bave zakonskim artikulisanjem mirnog korišćenja svemira jeste to što je usitnjavanje interesa za svemirsku eksploataciju „glavna magistrala“ za sprovođenje uzajamno opasnih vojnih pretnji sigurnim uništenjem potencijalnog protivnika. Svemir je, takođe, poligon i stecište brojnog oružja i opreme neophodne za bilo kakve moderne vojne sukobe u cilju prevazilaženja „ovozemaljskog“, konvencionalnog rata.

Ono što ovu udaljenu u negostoljubivu „kosmičku nekretninu“ čini toliko vrednom je to što ona – taktički i strateški – ima najbolji pogled na naš svet.

Možda će mirovni potencijal Ugovora o slobodnom svemirskom prostoru uvek biti ograničen od strane namera njegovih glavni protagonista, tj. vojnih lidera pojedinačnih država koji su u savremenom međunarodnom redu zaduženi za nagledanje teritorije „odozgo“. Tokom 50 godina stvaranja naučne literature o OST  Ugovoru i drugim aspektima međunarodne svemirske saradnje, redovno je na površinu izbijala zabrinutost za sposobnosti svemirske diplomatije da radi u interesu čovečanstva, naročito kako se tehnologija oružja razvija zajedno sa tehnologijama za istraživanje i nadzor.

Pa opet, postoje i oni koji insistiraju na prepoznavanju i nastavku unapređenja mirnodopske upotrebe svemira – izgradnje zasnovane na optimističkim i miroljubivim impulsima koji su bili prisutni i pre pola veka, pri stvaranju UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru. U saradnji sa UNOOSA-om, liderka kompanije Space Trust Namira Salim obezbedila je podršku iskusnih diplomata. Među njima su Laura Kinkila, bivša predsednica (i prva ženska predsednica) Kostarike kao i H.E. Luis Alberto Lasalje Herera, bivši predsednik Urugvaja. U intervjuu iz 2018. godine, Namira Salim predlaže da vanzemaljski pogled na našu planetu iz Međunarodne svemirske stanice – poput onog koji ona predlaže za Kosmički mirovni samit 2030. godine – obezbediće neophodna najšira, „vanzemaljska“ perspektiva i razmišljanje o izgradnja mira između naroda kroz miroljubivu upotrebu kosmičkog prostranstva. “Moramo, zapravo, da se uputimo u svemir kako bismo (u njemu) uspostavili mir”, rekla je Salim. “Moramo da se samo malo odmaknemo sa ove naše Zemlje i osmotrimo je iz svemira… i da, inspirisani tim nesvakidašnjim prizorom, budemo inspirisani da makar u kosmosu delujemo svi zajedno u miru i za mir – izvan zemaljskih političkih granica”.

U svom govoru koji se tiče međunarodnog Ugovora o korišćenju otvorenog svemira (Outer Space Treaty), mnogovoljeni i širom sveta omiljeni astrofizičar i popularizator nauke Nil Degras Tajson (Neil DeGrasse Tyson) je rekao: “Ovaj UN-ov Ugovor kaže da bi u svemiru svi mi trebalo da budemo podjednako lepo tretirani, ali – ako to uspe – zašto, onda, već dosad nismo postigli primenu opšteg svetskog Sporazuma upotrebi Zemlje u mirnodopske svrhe (Earth Treaty)?!?” Nade u mir u galaksiji kroz UN-ov mirnodopski Sporazum o otvorenom svemiru mogu biti isto toliko teške za sprovođenje kao što je to i Sporazum o sprovođenju mira na Zemlji.

Pa ipak, možda je ovo tek početak napora o globanom shvatanju nužnosti mira – kako na Zemlji tako i u svemiru.

(JSTOR je digitalna biblioteka za naučne radnike, istraživače i studente. Na veb-sajtu JSTOR čitaoci mogu da besplatno pristupe originalnim istraživanjima)

Ann Deslandes, daily.jstor.org (1.avg, 2018)

Zašto je Kini i Americi teško da raskinu sporazum o međusobnoj trgovini?


Ženg Li i Dajana Lijang razgovarali su o političkim i bezbednosnim faktorima koji su Kinu i Sjedinjene Države sprečile u obustavljanju dogovora o sadašnjem trgovinskom sporu. Oni tvrde da bi te prepreke trebalo da nas podstaknu da pogledamo širu sliku, kako bismo izbegli katastrofalne posledice trgovinskog rata, ili čak i goreg rizika – od  stvarnog rata. Ovaj deo je prvobitno bio u fokusu kinesko-američkih razgovora.

Trgovinska tenzija između Sjedinjenih Država i Kine nije nova pojava. Od primanja Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) 2001. godine, ove dve zemlje su za stolom imale čak 35 sporova jedna protiv druge. Pa ipak, nedavni niz događaja se razlikuje i preti da se njihov međusobni sukob produži i eskalira. Pošto su SAD pre četiri meseca nametnule trgovinske sankcije Kini – proistekle iz istrage u američkomOdeljenju 301 – mnogi su počeli da se odnose na ovaj trenutak kao na početak “trgovinskog rata”.

Faktori koji su obe strane sprečili da raskinu postojeći sporazum nisu ograničeni samo na ekonomiju. Osim ako ne utvrdimo politička i sigurnosna pitanja koja se izlažu na marginama, nećemo u potpunosti shvatiti prirodu, trenutni zastoj i moguću putanju kontinuiranog sukoba između dve najveće ekonomije u svetu. Tri faktora su ključna za razumevanje trenutne situacije.

Iako bi trgovinski rat pogodio obe zemlje, zemlja sa trgovinskim suficitom obično je teže pogođena i stoga je verovatnije da će ona pre dovesti ka postizanju obostranog kompromisa. Ovo je, recimo, važilo za Japan tokom 80-tih. Ali, verovatnije da će se samo prva polovina ove jednačine odnositi na Kinu. Kina je već počela da oseća udarce, a može ih očekivati još više. Trgovinski rat ne samo da utiče na ključne motore kineskog ekonomskog razvoja, uključujući područje Velikog zaliva, oblast u delti reke Jangce i koridor Peking-Tijenđin-Hebei, već ima i široke implikacije po sve privredne sektore usled oslanjanja zemlje na spoljnu trgovinu. Berze su reagovale negativno na trgovinski sukob, dok je Šangaj ušao na neizvesnu tržišnu teritoriju – za to vreme, Hong Kong pada na desetomesečni minimum. Dalji padovi bi mogli urušiti delikatnu operaciju balansiranja koju je pokrenula kineska vlada, vodeći do povećanja odliva kapitala i ubrzavanja problema u bankarskoj industriji „iz senke“ i njenom lokalnom upravljanju dugom. Proširena trgovinska konfrontacija mogla bi takođe uticati na cene kineske imovine – ogromno i osetljivo pitanje za kinesku javnost.

Amerika, nasuprot tome, ima relativno jaku i stabilnu ekonomiju. Da bi se maksimizovao pritisak, kineske trgovinske mere su se fokusirale na specifične industrije i geografske regije u Sjedinjenim Državama. Najveći deo tarifa dodeljuje se poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima (38%), čime se koncentrišu na oblasti koje su glasale za Trampa. Međutim, s obzirom da Sjedinjene Države uvoze daleko više od Kine nego obrnuto, sposobnost Kine da nanese udarac isključivo uvođenjem kontra-tarifa imala bi ograničeni efekat.

Takvi troškovi i gubici u kineskoj ekonomiji – posebno ako „iscure“ u sektor nekretnina – predstavljaće veliki politički pritisak na kinesko rukovodstvo. Predsednik Si Đinping će biti oštro ocenjivan kako se bavi ovim trgovinskim ratom, a bilo koji krupan i možda pogrešan korak može izazvati političku krizu. U ovakvim teškim okolnostima, kinesko rukovodstvo će verovatno potražiti još rešenja, nezavisno od mogućeg kompromisa na trgovinskom frontu. Kineski mediji su ublažavali ponešto od medijskog pritiska tako što su američke akcije pripisali “ludom” i “pohlepnom” predsedniku Trampu, kupujući još neko vreme za Sijevu omiljenu taktiku – pregovore. Takođe, a u korist kineskog rukovodstva, u vidokrug kineske javnosti došla je i najnovija eskalacija trgovinskih aktivnosti u Sjedinjenim Državama – kao deo “zavere” kojom se podriva kineski privredni bum. Međutim, nastavak eskalacije od strane Sjedinjenih Država i politički pritisak u Kini mogu ograničiti Sijeve opcije. I, da se ​​ne bi tekao utisak da kineski lideri kapituliraju prema zahtevima Sjedinjenih Država, rastući domaći politički pritisak moze ih ostaviti bez izbora i bez opcija –  izuzev da izdrže pritisak koji vrše Amerikanci.

Poboljšanje odnosa između Pekinga i Pjongjanga smanjiće Trampov manevarski prostor

Predsednik Tramp favorizuje velike transakcione razmene, u kojima su trgovinska, bezbednosna i politička pitanja povezani ulozi u pregovorima. On je to pokazao i u prošlosti, tako što se vratio na tvrdnje da je Kina valutni manipulator u zamenu za saradnju sa Pekingom oko Severne Koreje, čime se kompromituje na ekonomskom polju u potrazi za sigurnosnim interesom.

Međutim, odnosi između Pekinga i Pjongjanga su se drastično poboljšali, tako da je Trampov niz „žetona za ulaganje na trgovačkom kockarskom stolu“ umanjen. U prethodnici sastanku u Singapuru, kao i odmah nakon ovog samita, Kim Džong-Un je realizovao tri visoke posete Kini, uprkos tome što ih nije učinio tokom prethodnih sedam godina. Kina je bila spremna da sa SAD sarađuje po pitanju Severne Koreje, kako bi sprečila krizu na Korejskom poluostrvu (pogoršana razmenama između Trampa i Kima u medijima), pogotovo usred frustracije kineskog rukovodstva na Kimova nemilosrdna nuklearna testiranja, pogubljenje njegovog pro-kineskog ujaka i navodni atentat na njegovog polubrata koji je bio pod zaštitom Pekinga. S obzirom na odnose između Pekinga i Pjongjanga, Kina će manje udovoljavati zahtevima Sjedinjenih Država za nastavak procesa maksimalnog pritiska na Severnu Koreju.

U poslednjih nekoliko meseci, odnosi između Sjedinjenih Sržava i Kine su se takođe bitno promenili. Tramp je u ovogodišnjem obraćanju naciji (State of the Union 2018) stavio Kinu u isti koš sa terorističkim grupama, tiranskim zemljama i Rusijom – okvalifikovao ju je kao rivala. I američka Strategija nacionalne bezbednosti kao i Strategija nacionalne odbrane okarakterisali su odnose sa Kinom kao strateški rivalitet. Ova vrsta jezika je u Kini duboko odjeknula. Štaviše, zabrinutost Pekinga u oblasti bezbednosti dopunjena je američkim akcijama vezanim za Tajvan, uključujući i usvajanje Zakona o putovanjima na Tajvan i planove za posetu američkoj mornarici. Ovakvo okruženje koje odiše nepoverenjem moglo bi da kineske lidere nagna da stave pod sumnju bilo kakve nove poslove koje im nudi Tramp. Domaća politička sredina u obe zemlje otežava svakoj strani u sukobu da postigne dogovor.

Ratoborni politički tim i neodlučni poslovni lideri u SAD

Sadašnji Trampov tim takođe može zakomplikovati napore za dovođenjem obe strane za pregovarački sto. Iz kineske perspektive, odlazak Gerija Kona i marginalizacija Džereda Kušnera doprineli su ostanku tek nekoliko članova Trampovog tima koji imaju pozitivne radne kontakte sa Kinom. Zvaničnici koji ostaju, kao što su Robert Lajthizer, Piter Navaro i Džon Bolton imaju ratoboran stav prema Kini, dok su Navaro i Bolton dobro poznati po svojim pro-tajvanskim stavovima. Ovi skeptici iz Trampove svite neće u pregovorima sa Kinezima ponuditi neke značajnije marže za ili pak kompromis.

A ni Kina se ne može nadati da će uspeti da svoj slučaj vodi preko američkih poslovnih lidera koji bi je „progurali“, poslovne predvodnike koji su danas manje spremni nego ranije da razgovaraju sa Trampom ili dovedu obe strane do zajedničkog kompromisa. Iako su se američke kompanije žalile na troškove trenutnih trgovinskih mera, uz protivljenje ulasku u trgovinski rat, ipak pokazuju uznemirenost kineskom politikom vođenja industrije, kao i uvlačenjem partijskih grana u zajednička ulaganja, tu je i novi zakon o nacionalnoj sigurnosti i drugi negativni trendovi u kineskom sistemu “državnog kapitalizma”. Ove zabrinutosti doprinose frustracijama koje su se taložile tokom godina u kojima, kako misle ljudi oko Trampa, Kina nije ispunila obećanja da će se otvoriti. Prema tome, Kina nema puno prijatelja u Sjedinjenim Državama pa stoga mora pokušati da smanji tenzije, ne bi li mudrošću uspela da eskivira sadašnje Trampove jastrebove i sačeka da se, kroz period rotacije, na pregovaračkj sceni pojave neki sasvim novi akteri u Trampovom timu.

Šira slika

Ovi bezbednosni i politički uslovi otežavaju kompromis i atmosferu u kojoj se pregovara. Naravno, ne možemo isključiti mogućnost da će obe strane dramatično promeniti svoj stav i podstaći rešenje. I sam Tramp sklon je rizicima i kockanju. Kina bi mogla da pronađe nekonvencionalna rešenja koristeći se Trampovim stavovima o ekonomskim, političkim i bezbednosnim pitanjima kao međusobno povezanim pregovaračkim tačkama. U isto vreme, međutim, ovi politički i bezbednosni pritisci mogli bi ograničiti lidere vršeći na njih pritisak tokom pregovora, ili čak da tenzije dodatno eskaliraju.

Ove prepreke treba da nas podstaknu da pogledamo širu sliku. Ovi bezbednosni i politički faktori treba da pokažu ozbiljnost i hitnost naše trenutne situacije. Ne samo što bi trgovinski rat mogao imati katastrofalne posledice po obe zemlje, već se time povećava i rizik od stvarnog rata. Takav istinski, „vrući“ rat bio bi apsolutno nezamisliv i globalno destabilizujući.

Upravo zbog ovih posledica, moraju se rešiti prepreke koje nas sprečavaju da dođemo do rešenja. Možda bi upravo taj rizik – od eskalacije koja bi počela trgovinskim a završila se stvarnim ratom – mogla dovesti obe strane za sto. Moramo se vratiti na angažman oko najvažnijih, zajedničkih pitanja sigurnosti, kao i prepoznavanju komplementarne prirode obe ekonomije. Samo se tako može sprečiti večita konkurenciju „nulte sume“, koja uopšte neće doneti pobednika.

Cheng Li and Diana LiangThursday, July 26, 2018, China-US Focus

Zapad počinje da zatvara vrata kineskim ulaganjima


Peking smatra da će obavljanje poslova sa Sjedinjenim Državama u budućnosti biti otežano, a da se u Evropi takođe pojačava zategnutost, donosi najnovije izdanje Fajnenšel tajmsa.

Foto: scmp.comFoto: scmp.com

Gotovo 40 godina nakon što je Kina počela da otvara svoju privredu ka zapadu, Amerika i Evropa preduzimaju korake kako bi kineskim investitorima zatvorile svoja vrata.

Veliki kineski državni fondovi i kompanije osećaju finasijsko „zamrzavanje“ jer SAD, Britanija i Nemačka signaliziraju svoju okrenutost ka hladnijem stavu prema kineskim akvizicijama vezanim za vitalnu korporativnu imovinu. Peking je takođe najavio i svoje predloge za proširenje spektra stranih investicija, obuhvaćenih procesom procene nacionalne bezbednosti Kine.

Sudeći po dosadašnjim trendovima, kineski investitori percipiraju Sjedinjene Države kao „daleko restriktivnije od Evrope“.

“Zabrinuti smo zbog investicija koje smo planirali da realizujemo u SAD, a usled trgovinskog trenja [između Vašingtona i Pekinga]”, rekao je Toni Dong, viši izvršni direktor Kineskog fonda za strukturne reforme (CSRF), fond za privatni kapital težak 350 milijardi renminbija ($51mlrd), navodi se u izveštaju njegovog kabineta.

Dong je rekao da fond pregovara na oko 40 investicionih ugovora u Americi i Evropi, uglavnom u visokotehnološkim sektorima. Nadao se da će oko 10 do 12 poslova biti uspešno, ali je zabrinut da bi protekcionističko raspoloženje u SAD moglo imati svoju cenu.

“Ulaganje u Evropu sada nam se čini razumljivijim”, dodao je on. “Evropa je i dalje važan trgovinski partner Kine, a koncentrišemo naše napore kako bismo još više ubrzali (naša) ulaganja u Evropi”.

Zategnutiji stav zapada prema Kini označava i promenu otkad je Peking pre 40 godina potpisao svoj „ugovor sa svetom“. Tadašnji lider, Deng Sjaoping je decembra 1978. pokrenuo eru “reformi i otvaranja”, kada je Peking proglasio strane investicije dobrodošlim, započinjući reforme koje se tiču slobodnog tržišta.

Suština je bila u tome što bi zapad obezbedio da njegova tržišta ostanu otvorena za Kinu. A sada – zapadna vrata počinju da se zatvaraju.

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, kineski premijer Li Kećjang i predsednik EU komisije Žan-Klod Junker
href=”https://pavlebasic.me/?attachment_id=23108″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-23108″>Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, kineski premijer Li Kećjang i predsednik EU komisije Žan-Klod Junker[/c

Julskim izveštajem konsultantske kuće Rhodium Group utvrđeno je da su u prvoj polovini 2018. godine kineske investicije u Severnu Ameriku pale na najniži nivo za proteklih sedam godina. Ukupne kineske investicije u SAD i Kanadi dostigle su samo dve milijarde dolara, što je za 92% manje u prvoj polovini prošle godine.

Nasuprot tome, Evropa je apsorbovala oko 12 milijardi dolara u realizovanim kineskim investicijama – šest puta više od priliva koje se dogodio u Severnoj Americi. Pored toga, Evropa je dobila 20 milijardi dolara u najavljenim kineskim M&A poslovima (spajanja i akvizicije), što je znatno premašilo 2,5 milijardi dolara najavljenih M&A u Severnoj Americi tokom prve polovine godine.

“Čini se da se ukupni trend među kineskim kompanijama pomera iz Sjedinjenih Država ka Evropi, posebno ukoliko bi SAD mogle biti prepreka ili ukoliko se ispostavi da su američke barijere previsoke – i ako – naravno – postoje bolje mogućnosti i niže barijere u Evropi”, izjavio je je Sia Aimin, izvršni direktor kompanije LONGI Solar, kineskog proizvođača solarnih panela.

Ali, u nekim evropskim prestonicama zaduvali su i hladni vetrovi. “Stvari su sada postale veoma teške kada je reč o poslovima vezanim za Sjedinjene Države”, izjavio jedan M&A bankar iz Hong Konga koji je odbio dalju identifikaciju. “A i u Evropi je počeo da se uočava nedavni trend zaoštravanja”.

Britanija je ovog meseca na 120 stranica objavila nacrt svoje politike, kako bi unapredila vladina ovlašćenja za sprečavanje kupovine britanske imovine osetljive na bezbednost u inostranstvu. Iako je, doduše, u njemu “Kina” samo jednom pomenuta, britanski zvaničnici potvrdili su da je ovaj dokument u velikoj meri usredsređen na poslovanje Ujedninjenog Kraljevstva sa Pekingom.

Nemačka vlada je prošle sedmice naložila svojoj državnoj razvojnoj banci KFW da preuzme 20% udela u kompaniji „50 Hertz“, operateru visokonaponske električne mreže, ne bi li se tako predupredila kupovina ove kompanije od strane kineskog državnog investitora.

Uz to, od Berlina se ove nedelje očekuje da blokira kinesko preuzimanje kompanije Leifeld Metal Spinning, malog proizvođača alatnih mašina specijalizovanih za izradu komponenti u vazduhoplovnoj i nuklearnoj industriji.  Dosad je bilo takoreći nemoguće da nemački ministri intervenišu na takav način – ali i to se menja.

Protekcionističko raspoloženje raste u Nemačkoj još od kineske kupovine „Kuke“, vodeće nemačke kompanije u industrijskoj robotici, koju je kineski proizvođač elektronskih uređaja Midea preuzela 2016. godine.

Vlada je kasnije pooštrila zakon o stranim ulaganjima u Nemačkoj, proširujući njegove nadležnosti kako bi pokrila sve “kritične industrije”. Ministri sada mogu da blokiraju bilo koji sporazum koji “ugrožava javni red i sigurnost”, u slučajevima kada se 25 odsto ili više udela u nemačkim kompanijama prodaje strancima.

Evropa je odbila kinesku ponudu za savez u trgovinskom ratu protiv SAD. Foto: RT.com
=”https://pavlebasic.me/?attachment_id=23111″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-23111″>Evropa je odbila kinesku ponudu za savez u trgovinskom ratu protiv SAD. [/capti

U Sjedinjenim Američkim Državama se očekuje da Donald Tramp uskoro stavi svoj potpis na zakonske mere za proširenje ovlašćenja Odbora za strane investicije u SAD-u, „tajni“ tj. interni panel za razmatranje stranih investicija koje bi se mogle pokazati kao pretnja po nacionalnu bezbednost.

Ovo je zakonodavstvo proizvod dvostranačkog (dems/reps) konsenzusa u Vašingtonu o američkoj strategiji prema Kini, naime, u svim slučajevima u kojima bi Kina želela kupovinu američkih tehnologija i tehnoloških kompanija, a što bi moglo predstavljati veliku pretnju američkoj ekonomiji.

Takvi predlozi mogli bi predstavljati udarac kineskim ambicijama, naročito zato što se njenim planom “Made in China 2025” – industrijska inicijativa koja je uznemirila političare u Americi i Evropi – pre svega forsiraju prekookeanske akvizicije koje se na prvom mestu odnose na globalne tehnološke perspektive.

“Jednostavno ne možemo dopustiti da Kina urušava našu nacionalnu sigurnost time što bi zaobilazila naše zakone, i iskorišćavanjem investicionih prilika za neobične ciljeve”, izjavio je prošle nedelje Džon Kornin (John Cornyn), republikanski senator iz Teksasa koji je u Senatu vršio pritisak za izglasavanje novog zakona.

“Prenos tehnologija, znanja i industrijskih kapaciteta predugo su nam bili ispod radara”, izjavio je Kornin.

Investicioni napori deo su veće borbe koju Trampova administracija vodi protiv napora Pekinga da globalno zavlada u tehnologijama, u oblastima kao što su veštačka inteligencija ili robotika.

Trampov trgovinski rat protiv Pekinga, kao i njegove pretnje nametanjem tarifa na sve robe u vrednosti od 500 milijardi dolara koje SAD svake godine uvezu iz Kine svake imaju za cilj da primoraju Peking na promenu prakse u oblasti zapadne intelektualne svojine – ovo je nastojanje sadašnje američke administracije da pronađe primeren odgovor na „veliku krađu američke intelektualne svojine u poslednjih nekoliko decenija“, navodi današnji članak objavljen u Fajnenšel tajmsu.

Pa ipak, Pang Žongling s univerziteta Ćingdao dodaje da kineska vlada “ne bi trebalo da preterano reaguje” na ovaj „teži“ stav koji su Sjedinjene Države i Evropa zauzele prema Kini.

“Zemlje imaju suvereno pravo da sprovode istrage [po osnovu nacionalne bezbednosti]”, rekao je Žongling. “Ukoliko Kina počne da se ‘sveti’ uspostavljanjem strožih kontrola nad stranim investicijama, uništiće sve prethodne napore da se otvori i privuče prekomorski kapital”.

Financial Times (James Kynge-London, Sherry Fei Ju – Peking, Guy Chazan – Berlin, Shawn Donnan – Vašington)

Kineski ekonomski pregled u šest grafikona


Kineska ekonomija nastavlja snažnim zamahom – sa rastom od predviđenih 6,6 odsto za 2018. Četiri decenije reformi promenile su Kinu, učinivši da iz jedne od najsiromašnijih zemalja preraste u drugu po veličini ekonomiju, izjavio je MMF u svom poslednjem godišnjem pregledu svetske ekonomije.

Evo šest grafikona objavljenih u ovom izveštaju.

1. Jak snažni rast BDP-a se nastavlja.

Kina sada predstavlja čak jednu trećinu globalnog rasta. Preko 800 miliona ljudi izdiglo se iz siromaštva, a zemlja je dostigla viši nivo srednjeg dohotka. BDP po glavi stanovnika u Kini nastavlja da se približava onom u Sjedinjenim Državama, mada umerenijim tempom u odnosu na poslednjih nekoliko godina.

2. Fokusiranje na visokokvalitetni rast.

Kina doživljava istorijski trenutak. Nakon decenija brzog rasta, vlada se sada fokusira na visokokvalitetni rast. Vlasti će morati da nadograđuju postojeću reformsku agendu i iskoriste trenutni zamajac rasta kako bi “popravili krov dok još ima sunca”. Ključni elementi su: nastaviti smanjivanje rasta kredita, ubrzati napore u postizanju rebalansa, povećati ulogu tržišne snage, podsticati otvorenost i modernizaciju u političkom okviru. Čak i uz postepeno usporavanje rasta, Kina bi do 2030. mogla postati najveća svetska ekonomija.

3. Rast kreditnog rejtinga je usporen, ali je i dalje veoma brz.

Uprkos oštrom porastu nominalnog BDP-a i profitu u industrijskim oblastima, ukupni dug nefinansijskog sektora i dalje je rastao znatno brže od nominalnog rasta BDP-a u 2017. godini. I dok se odnos duga prema BDP-u stabilizuje, državni a posebno dugovi stanovništva rastu, podstaknuti budžetskom investicionom potrošnjom i brzim rastom hipotekarnih i potrošačkih kredita. Možda će biti potrebno preduzeti određene ekonomske poteze na duži vremenski period, kako bi se rešile osnovne tačke koje su najranjivije.

4. Kina je globalni digitalni lider.

Ova zemlja ima oko 700 miliona korisnika interneta i 282 miliona digitalnih domorodaca (tzv. „digital natives“,korisnici interneta mlađih od 25 godina) koji žele da usvoje nove tehnologije. Veličina kineskog tržišta i podržavajuća regulatorna i nadzorna sredina u ranim godinama digitalizacije učinili su Kinu globalnim liderom u graničnim industrijama kao što su e-trgovina i fintech (finansijske tehnologije). Digitalizacija će nastaviti sa preoblikovanjem kineske ekonomije poboljšanjem efikasnosti, ublažavanjem ali ne i usporavanjem rasta dok, istovremeno, ekonomija sazreva.

5. Ubrzati napore u rebalansu.

Povećanje zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih transfera – finansiranih porezima na dohodak, imovinu i emisije ugljenika – podstaklo bi potrošnju i smanjilo nejednakost dohotka i zagađenje. Sveobuhvatniji pristup strukturnim reformama, kao što je povećanje transfera u regione koji su najviše pogođeni smanjenjem kapaciteta ili kontrolom zagađenja, mogli bi pomoći u rešavanju tenzija sa aspekta rebalansa.

 

6. Koristi od bržih reformi.

Na početku, realni rast BDP-a projektovan je na 6.6 u 2018. godini, što odražava efekat zakasnelog regulatornog pooštravanja i ublažavanje spoljne potražnje. Rizici imaju tendenciju da skliznu u negativan trend, uz pooštravanje uslova globalnog finansijskog tržišta i rastuće tenzije u trgovini. Ako kineske vlasti budu sada odlučnije da reše tenzije u političkoj sferi i usredsrede se na rast visokog kvaliteta i veću ulogu na tržištu, kratkoročni rast bi mogao biti slabiji, ali bi zato dugoročniji rast bio jači i održiviji. Ilustrativni “proaktivni” scenario karakteriše brži napredak reformi, pre svega reforma državnih preduzeća (SOE) i rešavanje „zombi firmi“, što takođe ubrzava proces rebalansiranja od ulaganja ka potrošnji. Ukoliko postoji rizik od prevelikog usporavanja, privremeni fiskalni stimulativni paket sa resursima za podršku rebalansiranju mogu pomoći u ublažavanju kratkoročnih negativnih uticaja.

 

IMF.org

Ratovi na kredit


U ime borbe protiv terorizma SAD vode „ratove na kredit“ u Avganistanu, Iraku, Siriji i drugim mestima. Amerika se nikada nije u tolikoj meri oslanjala na deficitarno finansiranje svojih sukoba. Očekuje se da će posledice takvog pristupa dugoročno narušiti fiskalno i svako drugo zdravlje nacije. Ogromni ratni dugovi ostaviće različite trajne posledice. Nedavna studija predviđa da će jedan od potencijalno razornih efekata biti i sve veća društvena nejednakost.

Drugim rečima, otplata basnoslovnih troškova najdužeg rata u američkoj istoriji – prošlo je gotovo 17 godina od početka invazije na Irak u oktobru 2001 – odlaže se za budućnost. Vlada na taj način doprinosi ogromnom rastu dohodovne nejednakosti.

Sjedinjene Države su od 9. septembra 2001. potrošile 5,6 hiljada milijardi dolara na rat protiv terorizma. Do te brojke smo došli u okviru projekta Troškovi rata / Costs of war project, čija sam jedna od rukovoditeljki na Votsonovom institutu za međunarodne i javne poslove na Braun univerzitetu. S druge strane je Pentagonova mnogo niža procena od 1,5 milijardi dolara. Pentagon u nju uključuje samo troškove „spoljnih kontingentnih operacija“ (overseas contingency operations), to jest dodatni novac potrošen mimo redovnog godišnjeg budžeta za finansiranje ratnih operacija. Nasuprot tome, naša brojka od 5,6 milijardi dolara uključuje ne samo troškove američkih vojnih operacija u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Siriji, nego i deo troškova državne bezbednosti koji se tiču antiterorističkih mera na američkom tlu, kao i buduću obavezu da se brinemo o ranjenim i traumatizovanim ratnim veteranima iz sukoba započetih nakon 9. septembra. Finansijski teret tih ratova u široj oblasti Bliskog istoka, koji su se proširili i na Afriku i ostale regione, mnogo je veći od procena prosečnih Amerikanaca.

Amerika je nekada povećavala svoj vojni budžet u uslovima rata, između ostalog povećanjem poreskih stopa i tako plaćala svoje sukobe. Međutim, otkad je predsednik Džordž V. Buš 2001. poveo „globalni rat protiv terorizma“, takvo finansiranje je ukinuto. Umesto toga država je nagomilala ogromne dugove. Čak i ako bi Vašington ovog časa prestao da troši na ratove, samo kamate duga napravljenog prethodnim sukobima do sredine 21. veka bi iznosile preko 8 milijardi dolara.

Teško je predvideti posledice ogromnog nivoa duga na našu ekonomiju i društvo. Nova studija projekta Troškovi rata politikološkinje i istoričarke Rosele Kapele Zielinski daje prve indicije o tome. Ona razmatra kako su Sjedinjene Države finansirale svoje prethodne sukobe – od rata iz 1812. preko dva svetska i Vijetnama do današnjeg rata protiv terorizma. Amerika je koristila niz dodatnih poreza, prodaju menica i druge mehanizme da sakupi novac za ove sukobe, ali se pre 21. veka nijedna njena finansijska strategija nije oslanjala isključivo na pozajmice. Studija Kapele Zielinski istražuje i to kako su različite vrste ratnog finansiranja uticale na nivo nejednakosti u periodima nakon sukoba.

Implikacije po današnju situaciju bolno su jasne: aktuelna kombinacija deficitarnog finansiranja i smanjenja poreza ne ostavlja nikakvu nadu u opadanje strahovite nejednakosti u Americi. Naprotiv, ratovi na kredit već sada dovode do dramatičnih nivoa imovinske nejednakosti, što je neke posmatrače navelo da doba u kome živimo nazovu novim „pozlaćenim dobom“, jer ogroman jaz između raskošnog životnog stila elita i bezizlaznog siromaštva većine Amerikanaca podseća na stanje društva iz kasnog 19. veka.

Kapela Zielinski pažljivo analizira uticaj pojedinačnih metoda finansiranja ratova na potonje nivoe društvene nejednakosti. Tokom Američkog građanskog rata vlada se prvenstveno oslanjala na pozajmice privatnih donatora. Posle rata američki građani su te pozajmice morali da otplate s kamatom, što je bio raj za finansijske elite, posebno one na pobedničkom Severu. Bogati zelenaši postali su još bogatiji, a svi ostali, čijim su uvećanim porezima otplaćene zelenaške kamate, još siromašniji.

Za razliku od toga, u Prvom svetskom ratu vlada je pokrenula kampanju za prodaju ratnih menica koja je bila usmerena na građane s niskim primanjima. Specijalne ratne štedne markice prodavale su se za svega 25 centi, a ratni štedni sertifikati za samo 25 dolara. Ko god je mogao da priušti omanju kaparu mogao je da kupi ratnu menicu za 50 dolara, a ostatak duga je otplaćivao na rate. Mobilizacija društva za vreme rata odvijala se putem promovisanja štednje. Po završetku rata ogroman broj slabo plaćenih Amerikanaca je isplaćen uz kamatu, što je smanjilo tadašnji nivo nejednakosti.

I poreske strategije su se znatno razlikovale u različitim ratnim periodima. Vlada je za vreme Drugog svetskog rata 5 puta povećavala poreske stope, progresivno namećući sve veću stopu onima u višem dohodovnom pojasu (na prihode veće od milion dolara plaćalo se i do 65 odsto poreza). Državni dug je nakon završetka tog globalnog sukoba vođenog na više frontova bio znatan, ali je zahvaljujući progresivnoj poreskoj politici njegov uticaj na slabo plaćene Amerikance bio znatno manji nego što bi inače bio. Za razliku od toga, za eru Vijetnamskog rata karakteristično je smanjenje poreza, a period nakon tog katastrofalnog sukoba bio je obeležen dotad neviđenom stopom inflacije. Domaćinstva s nižim primanjima podnela su najveći deo tereta ratnih troškova, što je produbilo nejednakosti.

Današnji ratovi se gotovo u celosti plaćaju iz pozajmica – 60 odsto od bogatih pojedinaca i vladinih agencija poput Federalnih rezervi, a 40 odsto od stranih zajmodavaca. Kada je Vašington u oktobru 2001. započeo rat protiv terora, vlada je uvela niz poreskih smanjenja i to je trend od kojeg se ne odustaje do danas. Strategije finansiranja ratova koje je uveo Džordž V. Buš nastavile su se pod Obamom i Trampom. (Obama jeste uvećao neke poreze, ali nije suštinski promenio tendenciju njihovog smanjenja.) Ekstremni paket poreskih „reformi“ predsednika Trampa – Kongres je taj poklon iz snova za jedan odsto društva odobrio u decembru 2017 – samo je doprineo daljem smanjenju poreza.

Drugim rečima, u 21. veku Vašington kombinuje obrasce domaćih pozajmica viđene u Američkom građanskom ratu sa smanjenjima poreza karakterističnim za Vijetnamski rat. Rezultat je predvidiv: dohodovna nejednakost uskoro će dostići rekordan nivo i to će dovesti do porasta opšte nejednakosti.

Da stvari budu još gore, ovo je prvi put da se državne pozajmice za vođenje ratova u tolikoj meri oslanjaju na strani dug. Iako ne možemo predvideti dugoročne efekte takvog pristupa na stopu domaće nejednakosti, jedno je već sad izvesno: naše bogatstvo će se doliti van zemlje.

Ekonomistkinja Linda Bilms) tvrdi da postoji još jedan novi faktor koji Vašington uzima u obzir pri donošenju današnjih ratnih budžeta. U svim ostalim velikim američkim sukobima, nakon početnog perioda ratni troškovi su priključivani redovnom budžetu za odbranu. Međutim, od 2001. rat protiv terorizma se uglavnom finansira dodatnim izdvajanjima (iz fondova već pomenutih „spoljnih kontingentnih operacija“) koja nisu podložna ozbiljnijem nadzoru. Fondovi spoljnih kontingentnih operacija funkcionišu poput mita. Njihova upotreba nam garantuje da će se istinski efekat finansiranja današnjih ratova osetiti tek mnogo kasnije, zato što dodatna izdvajanja nisu podložna ograničenjima, niti moraju biti usaglašena sa ostatkom budžeta.

Prema Lindi Bilms, „takav proces je manje transparentan, računi se nikom ne polažu, a troškovi rata su gotovo nevidljivi“. Kao meru nevidljivog uticaja ratnih finansiranja u Vašingtonu i drugde, ona je izračunala da je Pododbor Senata za odbrambene aproprijacije tokom Vijetnamskog rata vodio raspravu o ratnom finansiranju u 79 odsto slučajeva, dok se nakon 9. septembra o takvim temama razgovaralo u svega 17 odsto rasprava. Finansijski odbor Senata detaljno je raspravljao o strategiji finansiranja ratova samo jednom u skoro 17 godina.

Efekat dosad neviđenih budžetskih mera u ovom veku je takav da većina Amerikanaca ne oseća finansijski teret ratova koje vodi njihova vlada – u stvari, oni taj teret osećaju, ali ga ne vide u pravom svetlu. Ta logika savršeno odslikava logiku samih ratova koje danas vode plaćeni vojnici u dalekim zemljama i na koje više niko ne obraća pažnju (još od završetka masovnih javnih demonstracija povodom predstojeće invazije Iraka u proleće 2003). Negativne posledice vođenja tih ratova i ružna istina o njima takođe se ignorišu u finansijskom i svakom drugom smislu.

Iako javnost to možda ne shvata, Amerikanci već snose troškove ratova započetih nakon 9. septembra. Na kraju krajeva, ti troškovi su već uvećali osnovni budžet Pentagona, kao i količinu novca koji se sliva u sve veći budžet za nacionalnu bezbednost. S druge strane, preostalo je manje novca za mnoge druge oblasti, od infrastrukturnih ulaganja do nauke. U deceniji nakon 11. septembra 2001, vojna potrošnja je uvećana za 50 odsto, dok je budžet predviđen za sve ostale programe vlade uvećan za samo 13,5 odsto.

Kako tačno funkcioniše taj kompromis? Projekat za nacionalne prioritete to dobro objašnjava. Federalna vlada se svake godine dogovara o nivou diskrecione potrošnje. Ta potrošnja je različita od obavezne koja se uglavnom sastoji od socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Pre 17 godina je za programe odbrane korišćeno manje diskrecionih fondova nego za ostale programe, ali je rat protiv terorizma dramatično uvećao vojnu potrošnju u odnosu na ostale delove budžeta. Prošle godine je vojna i bezbednosna potrošnja iznosila 53 odsto diskrecione potrošnje. Opšti paket potrošnje koji je Kongres odobrio ove godine namenio je 700 milijardi dolara za vojne i 591 milijardu dolara za ostale svrhe, čime je procentualni odnos ostao isti. (Imajmo na umu da te cifre ne uključuju sav onaj novac koji se sliva u fondove spoljnih kontingentnih operacija.) Ako Kongres bude usvojio predlog predsednika Trampa o budućoj potrošnji, do 2023. godine taj procenat će skočiti na 65 odsto.

Drugim rečima, povećanje ratnih troškova dovešće do stvaranja rupa u drugim oblastima federalnih finansija. Odakle da počnemo? Mostovi koji samo što se nisu srušili, rasna nepravda, stambena politika, zdravstvo, obrazovanje, klimatske promene – sve su to oblasti na koje utiče finansiranje ratova.

Zahvaljujući finansiranju ratova na kredit, vlada je praktično odložila za budućnost većinu finansijskih troškova svojih neprestanih sukoba. Zato većina Amerikanaca više nije svesna činjenice da je njihova zemlja u neprestanom ratu. Politikološkinja i politička analitičarka Sara Kreps tvrdi da Amerikance zanima kako se neki rat vodi samo kada im se zatraži da ga plate. U svojoj analizi istorije finansiranja američkih ratova, ona piše: „Upravo vidljivost i intruzivnost poreza skreću pažnju građana na pitanje za šta se troši njihov novac“. Kad bi danas postojali ratni porezi, njihova nepopularnost bi nesumnjivo navela Amerikance da postavljaju pitanja o ceni i posledicama ratova koje njihova vlada vodi. Takva pitanja danas nedostaju u javnim raspravama.

Zahtev za realnim ratnim budžetom nije tek mehanizam kojim ćemo Amerikance upozoriti na posledice vođenja ratova na njihov život. To je i potencijalna poluga kojom građani mogu da utiču na spoljnu politiku svoje zemlje i izvrše pritisak na izabrane predstavnike da ratove privedu kraju. Pojedine civilne grupe i aktivisti sa svih strana političkog spektra već neko vreme zahtevaju smanjenje budžeta Pentagona koji od vođenja ratova, korupcije i politike zastrašivanja već puca po šavovima. Međutim, oni se bore ne samo protiv sve moćnijeg vojno-industrijskog kompleksa, već i protiv ratova koji su zamišljeni kao neprimetni, ne samo u pogledu finansiranja nego i na mnoge druge načine.

Oni kojima je stalo do ekonomske budućnosti ove zemlje moraju shvatiti da je sadašnja strategija finansiranja ratova jedan od najhitnijih fiskalnih izazova pred nama. Ko god je zainteresovan za unapređenje američke demokratije i blagostanje njenih građana morao bi da sabere dva i dva. Što više novca ova zemlja potroši na vojne aktivnosti, to će više novca iz javne kase morati da se potroši na otplatu ratnih kamata, a manje će preostati za bilo šta drugo. Ukratko, vreme je da Amerikanci koje brine to što žive u zemlji gde će nejednakost uskoro prevazići onu iz „pozlaćenog doba“ 19. veka zaista obrate pažnju na naše ratove na kredit.

Stephanie Savell, TomDispatch, 28.06.2018.

Peščanik.net, 26.07.2018.

Ko je zaista otkrio Ameriku? (3/3)


Svetski okean

Najočigledniji način kojim bi se objasnio ovaj jaz i „rupa“ od 15.000 kilometara bio je pozivanje na objašnjenje da su svi geografi od antike do Birunijevog doba prihvatili da je evroazijska kopnena masa okružena “svetskim okeanom”. Ali, da li je odista tri petine obima Zemlje bila voda i ništa drugo izuzev nje? Biruni je razmatrao ovu mogućnost, ali ju je odbacio na osnovu posmatranja i logike. Na osnovu svoje studije o specifičnoj težini znao je da je većina čvrstih minerala teža od vode. Da li bi takav svet koji je toliko „natopljen vodom“ mogao dovesti do ozbiljnih neravnoteža na koje bi se, tokom vremena, naša planeta morala prilagoditi? I zašto, pitao se dalje Biruni, sile koje su našoj Zemlji podarille dve petine kopna nisu imale uticaja i na preostale tri petine? Biruni je zaključio da negde u ogromnim prostranstvima okeana, između Evrope i Azije mora biti smeštena jedna ili više nepoznatih kopnenih masa ili kontinenata.

Da li su ovi nepoznati kontinenti tek pusta divljina ili su ti prostori naseljeni ljudskim bićima? Da bi odgovorio na ovo pitanje, Biruni se opet osvrnuo na svoje podatke o geografskim dužinama. Napomenuo je da ljudska bića naseljavaju široki pojas na pravcu sever-jug koji se proteže od Rusije do južne Indije i srca Afrike. Ukoliko bi nepoznati kontinent ili kontinenti bili nenaseljeni, razmišljao je on, morali bi da leže ili na severu ili na jugu ovog pojasa.

Da bi nastavio i proširio ovu svoju hipotezu, Biruni je izašao izvan sopstvenih naučnih zapažanja na terenu i otpočeo da se koristi Aristotelovom logikom, procesom rezonovanja i obrazlaganja sazdan od „predložaka“ – izjava i tvrdnji koje izražavaju određeni sud ili mišljenje. Napominjući da se evroazijska kopnena masa grubo uzev proteže upravo oko Zemljinog pojasa ljudskih naseobina, on je pretpostavio da je to bio rezultat moćnih procesa koji bi zasigurno mogli da se postignu i – „negde drugde“. Dotad poznati dokazi i činjenice o Zemlji nisu Biruniju nudili bilo kakvu osnovu za verovanje da će nepoznati kontinenti biti „udrobljeni“ i smešteni u najsevernije i najjužnije geografske širine. Zaključio je da bi nepoznate kopnene mase između Atlantika i Pacifičkog okeana morale biti naseljene, kao što su, zapravo i – bile.

Biruni je do ovih značajnih zaključaka o postojanju Novog sveta došao najkasnije do 1037. godine, zasnivajući ih na istraživanjima koja je sprovodio tokom prethodne tri decenije.

Da li je Biruni otkrio Ameriku u prvoj trećini 11. stoleća? U jednom smislu, definitivno da nije. On nikada nije stajao sa dve noge u Novom Svetu ili na kontinentima o kojima je pisao. Nasuprot tome, ljudi sa Severa su, zapravo, dotakli severnoameričko kopno nedugo pre 1000-te godine nove ere; tek nakratko, sigurno, i bez stvarnog razumevanja onoga što su pronašli. Lejf Erikson je bio toliko nezainteresovan za šumovite obale Severne Amerike da se kasnije nije ni potrudio da se tamo vrati, niti je u potonjim zapisma norveških plemena stajalo da je bilo ko od onih koji su čuli usmene izveštaje ili čitali o njima u vezi Eriksonovih putovanja preduzeo neku narednu ekspediciju ka Novom svetu. Ipak, ako ovo ‘otkriće’ uključuje neutemeljene procese nordijskog pomorstva, onda titula „pronalazača Amerike“ mora pripasti Vikinzima.

Ipak, ako ništa drugo, Biruni u najmanju ruku zaslužuje titulu otkrivača Severne Amerike kao bilo koji Severnjak. Štaviše, intelektualni proces kojim je došao do svojih zaključaka nije ništa manje zapanjujući od samih zaključaka. Njegovi alati nisu bile metode tipa „pogodi-ili-omaši-pa-šta-bude“ (hit-or-miss method) Venecijanskih ili norveških mornara, već su kao svoj adut imali kombinaciju pažljivo kontrolisanih posmatranja, precizno sastavljenih kvantitativnih tj brojčanih podataka i primene strogih metoda logike. Tek nakon što je prohujalo još pola milenijuma, teško da je bilo drugih ljudi koji su takvu rigoroznu analizu primenjivali na globalno istraživanje.

Objedinjujući sva poznata znanja o određenoj temi, uz zdušno proučavanje dotad stečenih mudrosti drevnih Grka i Indijaca, kao i srednjevekovne Arape i druge mudrace iz basena Centralne Azije, Biruni je osmislio svoje, potpuno nove metode i tehnologije za generisanje svojih obimnih i preciznih podataka, te ih je obrađivao najnovijim matematičkim metodama i alatima, trigonometrijom i sferičnom geometrijom, podvrgavajući ih i strogim metodama aristotelovske logike. Bio je toliko pažljiv i predusretljiv da svoje zaključke predstavi u vidu hipoteza, s obzirom na to da bi drugi istraživači želeli da ih testiraju i poboljšaju njegove nalaze. Ovo se, međutim, nije desilo još pet vekova. Na kraju su evropski istraživači potvrdili ove njegove hipoteze, potvrđujući njegove smele pretpostavke.

Oslobađanje

Ovaj sin Centralne Azije bio je verovatno najveći istraživač u epohi između Starog sveta i veličanstvenog doba evropskih istraživanja. Dve odlike Birunijevog rada opravdavaju ovaj zaključak. Prvo, postigao je ono što je činio kroz sistematičnu i rigoroznu primenu razuma i logike, bez ograničenja koja bi mu nametale verske ili sekularne dogme, sasvim pročišćeno od folklora ili anegdota. Bio je musliman, ali se oslobodio pretpostavki islama vezanih za kulturu na način na koji su se naučnici na hrišćanskom zapadu još nekoliko vekova trudili da postignu. Svoja intelektualna istraživanja od kojih je zastajao dah obavljao je daleko od mora i obale, duboko „zariven“ u kopneni region, ne napuštajući svoja proučavanja osim onda kada je trebalo obaviti naučna merenja. I mada je bio apsolutno uveren u solidnost svojih zaključaka, njegova pismena prezentacija pokazala je precizne putanje kojima bi neko mogao da ga – opovrgne.

Ko danas može bolje artikulisati zapažanja o prirodi koja je ovaj polimat iz srednje Azije napisao prije hiljadu godina?

… u apsolutnom smislu, nauka je dobra po sebi, nezavisno od [sadržaja] svog znanja; Njena privlačnost je večna i neprekidna… [Sluga nauke] treba da radi u slavu istrajnih i marljivih preterane [one] kad god njihovi napori [proizlaze iz] zadovoljstva [u nauci], a ne od [nade za postizanjem] pobede u raspravama o dokazima i argumentima“, pisao je Biruni

Čak i danas, Birunijev modus operandi prestavlja jedan začuđujuće moderan glas nauke, i to one mirne i neostrašćene naučne metode pomoću koje se izvlači iz dubina iracionalnog i sujevernog srednjevjekovnog sveta.

Biruni je sve to postigao dok je živeo i radio u regionu koji mnogi smatraju nazadnim, regionom uronjenim u sujeverje, fanatizam i nasilje. Njegovo mesto rođenja u zapadnom Uzbekistanu je blizu Aralskog mora, baš na mestu gde je Sovjetski Savez tokom 1950-ih proizveo jedno od najvećih ekoloških katastrofa modernog doba. Njegova dostignuća su se odvijala u mračnoj zoni na severnim granicama Turkmenistana, daleko od ogromnih gasnih polja koja danas transformišu tu zemlju u „Kuvajt centralne Azije“. Njegovo istraživanje u Nandani, na sadašnjoj teritoriji Pakistana u Zapadnom Pendžabu smestilo ga je na sat vremena od Džamua i Kašmira, budućih scena pola veka duge oružane borbe između Pakistana i Indije. Što se tiče Gaznija u Avganistanu, gdje je napisao svoj poznati Codex Masudicus, doći na jednostavan način do ovog grada danas predstavlja opasan zadatak – nemoguće je dopreti do ovog grada ukoliko prethodno ne zahtevate a potm i dobijeta oklopna vozila i naoružane stražare koji se usuđuju da se voze iz Kabula ili Kandahara putem koji je posejan minama.

Međutim, to se ipak može učiniti, usred napuštenih ostataka drevnog Gaznija, izvesti stvarnu grobnicu u kojoj je Biruni sahranjen. Ovde, u samom srcu Avganistana, nalaze se ostaci najnaprednijeg istraživača Srednjeg veka, čoveka koji je bio otvoren za čitav svet i za sva znanja koja on sadrži.

Ako i kada Avganistan dobije stabilnu vladu i konačno počne da se razvija, putnici i turisti sigurno će posećivati Ghazni – mesto nastanka veličanstvenog Birunovog rada kao globalnog istraživača. Tada će iskazati poštovanje na ostacima mesta u kojem je živeo Onaj čija postignuća u najmanju ruku odgovaraju onima koja je napravio Kristofor Kolumbo.

S. Frederik Star je profesor u Školi za napredne međunarodne studije Paul H. Nitze pri Univerzitetu Johns Hopkins, i osnivač je Instituta za istraživanja Centralne Azije i Kavkaza.

History Today