Kako očistiti masku od korone?

Nošenje maske ili neke tkanine umanjuje rizik od korone (Sopa/ Lightrocket/ Getty )

Konstantno im održavajte čistoću. Ako će vam nešto dodirnuti lice, bilo da je maska za lice koja sprečava prenošenje koronavirusa Covid-19, maska ‘Lone Ranger’ ili ona lutka na naduvavanje koju držite pod krevetom – želećete da ih održavate u čistom stanju. Napokon, vaše lice nije rolna toalet-papira. Ono može biti prozor ne samo vaše duše, već i „smetlište“ za mikrobe, koji će zaraziti vašu dušu ukoliko niste pažljivi. Prvo, evo nekoliko saveta o tome kako oprati višekratnu masku, a zatim kako rukovati medicinskim maskama kao što je N95. Obe ove stvari su, na kraju krajeva, prilično različite.

Kako očistiti višekratne maske za lice?

Ukoliko masku (ili neku tkaninu) koristite u više navrata, a ne jednokratno, zaista bi trebalo da je očistite svaki put kada je nosite. Dobro pravilo koje bi trebalo primenjivati je da je vaše lice podjednako važno ako ne i važnije od vaših genitalija. Da li vas grozi pomisao na to da nosite isti donji veš duže od jednog dana? Zašto biste, onda, ponovo nosili istu masku nakon što je jednom upotrebite? Svaki put kada je stavljate na lice, njom dodirujete usta i nos koji su puni mikroba. Možete u nju kašljati, kijati, slučajno pljucnuti tokom kašljanja ili čak pljunuti, ili navlažiti znojem, dodirnuti njom nozdrve ili u nju – kinuti. U isto vreme, čestice u vazduhu, uključujući potencijalne viruse i niz alergena, bivaju „usisani“  odnosno prilepljeni na površinu maske dok kroz nju dišemo. Prekrivanje lica maskom je na mnogo načina poput „donjeg veša“ za vaše lice.

Da biste oprali masku ili drugu zaštitnu tkaninu, moraćete je, ipak, i nažalost, skinuti (stajanje pod tušem s maskom na licu nije način na koji se čisti). Pre no što je skinete, temeljito perite ruke barem 20 sekundi. To znači da otpevate refren pesme „I Touch Myself“ (samo onaj deo sa “Oh, no…”). Ukoliko nemate sapun i vodu za pranje ruku, koristite sredstvo za čišćenje na bazi alkohola koje sadrži najmanje 60% alkohola.

Jednom kada su vam ruke čiste, uklonite masku dodirivanjem onih delova koji počivaju na zadnjoj ili bočnoj strani glave, poput ušnih petlji ili krajeva odnosno ćoškova, obično gornjih, a ne onog dela koji vam stoji na licu i ustima. Zapamtite, trebalo bi da tokom pandemije zaštitite lice (i respiratorne organe). Dodirivanje lica bi, stoga, moglo lagodno sprovesti mikrobe u usta, nos i oči koji važe za „klizna vrata“ koja mikrobe odvode u vaš respiratorni sistem.

Nakon što uklonite masku, stavite je na sigurno mesto u pripremi za čišćenje. Ovo može biti korpa za veš ili vrećica za jednokratnu upotrebu. Ne stavljajte maske na bilo koje mesto koje može kontaminirati druge stvari, poput kuhinjskog pulta, na vrh salate ili na lice vama drage i značajne persone. Jer, ona bi se mogla jako uznemiriti ako prema njegovom ili njenom licu postupate kao sa korpom za veš. Odložite sve filtere za jednokratnu upotrebu koji mogu postojati na samoj maski, jer oni ne bi trebalo da prolaze kroz veš-mašinu. U suprotnom, možda ćete imati ostatke filtera po opranoj odeći. Kada (samo i isključivo) vašu masku odložite u veš (u jednokratnoj kesici), ponovo dobro operite ruke.

Maske od tkanine mogu se prati u veš-mašini sa drugom odećom (Getty)

Većina maski od tkanine može ići u veš sa drugom odećom. Ukoliko je vaša maska od svilenog šifona, meke čipke ili gume, preispitajte svoj izbor facijalne zaštite. Izbegavajte bilo kakvu vrstu tkanine koja mora da ide na hemijsko čišćenje i koju je, samim tim, nemoguće oprati u veš-mašini. U stvari, pokušajte da koristite tkaninu koja se može oprati u deterdžentu i vrućoj vodi. Ne pokrivajte lice i ne stavljajte na njega išta drugo što se ne bi moglo provući kroz veš-mašinu, poput perjane boe, ili onog legendarnog, delikatno-nezgodnog pramena Džastina Bibera, kojeg ste na jedvite jade uspeli da nabacite.

Nakon što je maska prošla kroz veš-mašinu, koristeći najduži i najviši raspoloživi toplotni režim (90ºC), dobra je ideja provući je kroz sušilicu, opet u programu s najvećom dostupnom toplotom. Ovako se mogu neutralisati bilo kakvi gadni mikrobi koji su uspeli da prežive veš-mašinu.

Ručno pranje lica je takođe jedna od opcija. Međutim, budite oprezni. Ne dotičite lice dok perete masku. Dodirivanje lica može biti poput pevanja pesme “Call Me Maybe”. To možete učiniti nesvesno, a može se tu i tamo nezgodno i ne baš uvek dobro završiti. Sve u svemu, tretirajte masku kao biološki rizičnu dokle god je u potpunosti ne operete. To znači da treba dobro oprati ruke nakon rukovanja njom uoči pranja.

Ručno pranje maske podrazumeva prethodno temeljno pranje ruku vrućom vodom i sapunom, u trajanju od najmanje 20 sekundi. Nastojte da koristite deterdžent ili rastvor za izbeljivanje za koji se zna da ubija mikrobe. Tokom pripreme i korišćenja takvih rešenja, pažljivo sledite uputstva: Ne mešajte stvari koje ne treba mešati (naravno, izbeljivač ne pijte niti ga ubrizgavajte). Obavezno operite svaki njen delić.

Ako nemate mašinu za sušenje veša, možete je osušiti na vazduhu ukoliko je tokom sušenja izložite neposrednoj sunčevoj svetlosti. Sunce emituje i ultraljubičasto zračenje, koje može pomoći pri neutralisanju klica. Pre no što je skinete sa štrika, proverite da li je maska potpuno suva. Vlaga i maska: ove se dve reči ne uklapaju baš dobro u epidemiološke standarde.

Nakon što se osuši, čuvajte je na sigurnom i čistom mestu. Toaletna školjka ili unutrašnjost džepova od pantalona ne smatraju se mestom koja su bakteriološki bezbedna.

Kako očistiti N95 maske?

Ovde je prikazan Battelle Sistem kritične nege za dekontaminaciju (CCDS, Critical Care Decontamination System), koji može da obradi do 80 hiljada maski (Getty Images)

Navedeno se odnosi samo na maske za lice koje se mogu oprati ili očistiti. To se ne odnosi na jednokratne maske za lice poput onih plavih hirurških ili N95 maski. Tretiranje takvih maski konvencionalnim postupcima pranja može oštetiti njihovo tkanje ili ih iscepati. Prskati ih rastvorom za čišćenje poput alkohola neće biti dovoljno za njihovo propisno pranje, a uz to može i oštetiti materijal.

U idealnom slučaju, trebalo bi da nakon jedne upotrebe bacite i hirurške i N95 maske. Ali, ovo nije idealna situacija. Na skali od jedan do 10 pripremljenosti za pandemiju, naše društvo je postiglo „Uh minus“. To „Uh“ (That “D” as in “doh”) se odnosi na zdravstvene radnike, koji su tokom prvog meseca pandemije oskudevali u novim N95 maskama, pa su često prali već postojeće.

Ova nesrećna nestašica maski je nagnala mnoge da istraže načine dezinfekcije i ponovne upotrebe N95 maski i filtera. Ne zaboravite da su maske N95 i filteri jedine vrste maski za lice koje će vas zaštititi od virusa. Sva ostala sredstva za zaštitu više štite druge ljude od vas, u slučaju da ste zaraženi.

Ovde je ključno pronalaženje postupka dezinfekcije kojim je moguće osloboditi se loših mikroba (poput teškog akutnog respiratornog sindroma korone 2, to jest SARS-CoV2), i, ujedno, održati integritet-konzistentnost maski. Na primer, bizarno ali praktično primećivanje, da bi izlaganje maske vatri moglo adekvatno dezinfikovati masku N95… iako vam, u tom slučaju, ne bi preostala nijedna.

Respiratorne maske u CCDS režimu dekontaminacije (Washington Post/ Getty)

Kao što je prikazano na veb-lokaciji američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), tri su metode koje obećavaju najviše pri dezinfekciji maski N95:

Isparljivi vodonik-peroksid (VHP): Upravo tako i zvuči, naime, kada gasoviti oblik vodonik-peroksida prolazi kroz maske. Para može prodirati kroz tkanje i, samim tim, manje oštetiti strukturu od njegovog tečnog oblika. Da bi testirala ovu metodu, američka Uprava za hranu i lekove (FDA) je potpisala ugovor s Memorijalnim institutom ‘Battelle’, čija je studija dala pozitivne rezultate.

Ultraljubičasto germicidno zračenje (UVGI): primena ultraljubičastog (UV) svetla na masku. Njegova efikasnost, međutim, uveliko zavisi od doze UV svetlosti, kao i stepena izloženosti površine maske. Pored toga, UV svetlost može biti prilično štetna, u slučaju da vam neko predloži da masku stavite na lice ili telo tokom izlaganja UV zračenju. Da biste koristili UV svetlost, odnosno UV lampu, morate prethodno zaštititi oči i kožu.

Vlažna termička inkubacija: izlaganje maski vrelom vazduhu (npr. 60°C-70°C), koji takođe ima visoku relativnu vlažnost (npr. 70% do 80%) tokom dužeg vremenskog perioda (npr. 60 minuta). Kao što je navedeno u preporukama CDC-a, studije su pokazale da ovaj način može biti efikasan u uništavanju virusa gripa H1N1, ali da postoji „neizvesnost u pogledu efikasnosti dezinfekcije drugih patogena“. Studija koja je upravo objavljena u glasilu Kanadskog medicinskog udruženja (CMAJ) je otkrila da je „pojedinačni termički tretman učinio SARS-CoV-2 nevidljivim odnosno nedetektovanim u svim uzorcima tretiranih maski“.

Dezinfekcija maske N95 nije nešto što bi trebalo da pokušavate sami. Potreban vam je pravi pribor i oprema. Ovaj video sa Univerziteta u Mičigenu vam pruža informaciju o potrebnoj opremi za primenu ove tehnike:

Isto tako, ovaj video sa Univerziteta u Misuriju prikazuje kako izgleda UV tretman maski:

Na sajtu CDC-a se takođe pominje i tretman vodonik-peroksidom u isparljivom i tečnom stanju kao „obećavajućoj metodi s određenim ograničenjima“. Da bi se potvrdila efikasnost obe ove metode, potrebno je uraditi više studija. Štaviše, mogu se javiti i neke komplikacije. Na primer, maska N95 nije instant-zalogaj („Hot Pocket“): Ne možete je tek tako ubaciti u kesu sa malo vode i staviti je u mikrotalasnu. Ako maska ima neke metalne delove, a često ima, očekujte varničenje i to ne na dobar način. Opet, naparivanje maski ili njihovo „roštiljanje“ u mikrotalasnoj ih može dezinfikovati, ali ovo sa sobom donosi i neke druge probleme.

Postoje, zatim, i metode kojima se virus može ukloniti ili inaktivirati, mada se njima, ujedno, može oštetiti i sama maska. U ove metode spada nihovo stavljanje u autoklav ili mikrotalasnu pećnicu, izlaganje vrelom suvom vazduhu, pranje sapunom ili izopropilnim alkoholom, izbeljivačem ili dezinfekcijskim maramicama.

Etilen-oksid (EtO) bi možda mogao da dezinfikuje masku, ali je tu jedan mali problem jer može biti štetan po njenog vlasnika; ova supstanca, čak i u malim dozama može uzrokovati rak, urođene genetske mane i neurološke probleme. Opasan način čišćenja maske obesmišljava svrhu njenog nošenja; ovo je slučaj kada je od neke takve metode veća šteta nego korist.

Imajte na umu da sve ove metode zavise od načina njihove primene, što znači da im efikasnost može zavisiti od temeljitosti čišćenja. Na primer, ako vam je neko rekao da je za vašu masku obezbedio „vrelo naparivanje“, raspitajte se o dodatnim detaljima… Koja je relativna vlaga? Kolika je bila temperatura tokom naparivanja? Koliko je trajala izloženost maski takvoj pari? Da li je sprovedeno bilo kakvo testiranje stepena validnosti ovakvog postupka? Zapravo, generalno, kad god neko upotrebi reči „vrelo naparivanje“, uvek se dodatno raspitajte i saznajte više o kontekstu i detaljima (inače, ovaj metod važi za efikasan i jeftin). „Koristio(la) sam ‘vrelo naparivanje’ da bih očistio(la) sve vaše lične stvari“, pa… možda i nije nužno dobra stvar.

 

Bruce Y. Lee, The Forbes

Pisac članka je novinar, profesor, modelar epidemijskih sistema, informatičar i stručnjak za digitalno zdravstvo, avokado i preduzetništvo (ne uvek tim redosledom).

 

Nizvodno od servera:

EuroTopics.net

ElectricLit

Johns Hopkins Coronavirus Resource Center

Neil deGrasse Tyson, Eight Books Every Intelligent Person Should Read

Ekonomski uspon Kine i američke mere

Bliži li se, uopšte, kraj ekonomskom usponu Kine usled američkih mera? Pitanje i temu je na portalu Quora postavio Clifford Nelson.

Nastojeći da nadmaše Kinu, Sjedinjene Države u suštini sve rade pogrešno. U svakom slučaju, takvo šta bi bilo prilično teško jer je, u svetskim okvirima, Kina verovatno zemlja s najefikasnijom vladajućom strukturom. Veoma je bliska onome što Aristotel smatra najboljim oblikom vlasti: oligarhijom istinske elite. Vlada jeste daleko od savršene, ali prepoznaje mnoge politike neophodne za uspeh. Zadobila je podršku gotovo svih njenih građana, obezbedivši im bolji životni standard. To znači da nailazi na odobravanje svog naroda. Ako se baci pogled na istraživanja o globalnom zadovoljstvu građana svojim vladama, indeks zadovoljstva Kineza svojom upravljačkom strukturom je otprilike najviši. To znači da vlada može sprovoditi brojne svoje politike jer joj se veruje. Na primer, porodica od jednog deteta svojevremeno nije bila popularna, i Kinezi su zbog toga zamerali svojoj vladi, ali ujedno i priznaju da je to (u datom trenutku i okolnostima) bila ispravna odluka.

Da biste bili najuspešnija zemlja sveta, morate imati ljude, i iskoristiti maksimum onoga što vam oni mogu ponuditi. To znači da je izuzetno važno pružiti građanima priliku da pokažu svoju potencijalnu izuzetnost. Kina doživljava konstantan rast broja studenata koji su stekli diplome iz neke STEM oblasti. U međuvremenu, visoko obrazovanje u SAD postalo je daleko skuplje, stavljajući ga gotovo van domašaja prosečnih građana, i čineći mnogo težim otplatu studentskih kredita. Uz to, čini se da, generalno, kvalitet nivoa obrazovanja u Sjedinjenim Državama doživljava pad. Uspeh kineskog obrazovnog sistema može se prepoznati i u rezultatima mladih Kineza u matematici, govornim veštinama i naučnim disciplinama, u kojima prednjače u odnosu na ostale nacije, a znatno iznad američkih studenata i učenika. I ne samo da Kina odrađuje tako dobar posao u domenu obrazovanja, već  ovim diplomcima osigurava da, nakon studija, odmah dobiju kvalitetne poslove. U SAD ćete danas videti toliku zastupljenost Indijaca, koje su Amerikanci doveli da bi obavljali tehničke poslove (uz “off-shore” rad ili onaj koji je izmešten), ali je lako uočiti da je na tim poslovima vrlo malo Kineza, za razliku od situacije od pre nekoliko decenija. Sjedinjene Države se sve više oslanjaju na strance, zbog strukovno-obrazovne baze koju sa sobom donose u SAD.

Trenutna kineska slabost možda se ogleda u nedovoljnom činjenju da bi se što više podsticale inovacije koje bi odskakale od uobičajenih, u nedostatku onih koje nazivamo prelomnim probojima. Ako je moguće kreirati politike koje podstiču pravu vrstu slobode, kao i istraživanje, tada mogu napredovati i takvi revolucionarni koncepti. Ovo je verovatno najvažnije u sferi umetničkog izraza; Zbog toga je Holivud postao centar svetske zabave. Francuska je zbog toga postala središte kulture. Ako Kina može da pokaže sposobnosti i kapacitete po kojima bi se izdvajala, to bi takođe moglo rezultirati, recimo, uspešnim nadzvučnim putničkim avionom ili, možda, boljim načinima proizvodnje ili metodologijama.

Ovo značajno povećava izglede i šanse da će Kina biti u stanju da globalno dominira većinom tehnologija. Danas ima 1,4 milijarde Kineza. Sa tolikim brojem građana – i sa tako dobrim obrazovnim sistemom – izglednije je da će neki novi Ajnštajn biti Kinez nego pripadnik bilo koje druge nacionalnosti. S obzirom na to da su mogućnosti Sjedinjenih Država limitirane, a da je školovanje izuzetno skupo, po ovim merilima će se verovatno svrstati u zemlje Trećeg sveta. Da stvar bude još gora, značajan broj američkih građana ne veruje u nauku… samim tim, neće verovati ni u dobro sagledanu činjenicu, što dokazuje broj onih Amerikanaca koji i dalje veruju u kreacionizam, ili, recimo, u to da su klimatske promene tek „nekakav mit“.

Kineska ekonomska politika podstiče konkurenciju tamo gde konkurencije može biti. Cilj je obrazovati jedno konkurentno tržište koje minimalno šteti društvu. Real-kapitalizam uglavnom podstiče pohlepu, što znači monopol ili tajnu prevarnu spregu („collusion“)… Jednom kada postane veoma uspešan, kapitalista će iskoristiti bilo koji prljavi trik da bi stekao prednost: zeznuti radnike, lagati o proizvodu; Uništiti okolinu ako to smanjuje njegove troškove; ukrasti. Tako se kapitalizam podstiče i gaji. Vode se državne kompanije u oblastima u kojima je prilično teško stvoriti konkurentno okruženje. Privatne korporacije u nekonkurentnom kapitalističkom okruženju obično postaju neefikasne zbog svog povlašćenog položaja, tako da od privatizacije zaista malo ko ima koristi – osim onih koji od nje mogu profitirati – ali ne i većina ljudi. Stoga je kapitalizam, zapravo, destruktivan, i to je kapitalistički bog kojem Amerikanci ukazuju takvo i toliko poštovanje, zapravo ne razumevajući kakva su zla koja sa sobom donosi. Kina ima jasnu ekonomsku politiku koja očigledno razume da je cilj u ostvarivanju zadataka bitnih po društvo, a ne kapitalizam sam po sebi, shvatajući da postoji takvo delovanje koje je bolje kada je kontrolisano od strane vlade.

Drugi faktor je to što, čini se, Kina razume da postoje neke stvari zbog kojih želite da snizite troškove, jer to pomaže boljoj ekonomiji. U SAD je, primera radi, ustanovljena visoka poreska stopa na usluge mobilnih operatera, pa je, samim tim, i korisniku ta komunikacija skuplja; ipak, da bi zaista svi bili povezani na pravi način, svi bi trebalo da uživaju u jeftinom korišćenju mobilnih usluga, samim tim podstičući komunikaciju koja unapređuje bezbednost (poslovanja) ali i sposobnosti i kapacitete za prerastanje građana u produktivnije članove društva. Dobra komunikacija poboljšava ekonomiju. Sjedinjene Države su, evo još jednog primera, dosad bile veoma loše u nivou efikasnosti svoje državne pošte, iako je upravo ona tako važna za ekonomiju – zbog čega je, uostalom, pošta prvobitno i stvorena. Druga oblast u kojoj su SAD slabe je sektor transporta. Smanjivanje troškova upotrebe prevoza i podsticanje mera za napredak u domenima međugradskog i gradskog prevoza bi, u suštini, uveliko pomogle američkoj ekonomiji.

Sve se ovo  odnosi i na toliko drugih aspekata održavanja i unapređivanja infrastrukture; upravo one infrastrukture koja omogućava valjanu, kvalitetniju ekonomiju. Ako zanemarite infrastrukturu, gube se i poslovne mogućnosti. Ono što je Kina svim silama nastojala da obezbedi već od samog početka svog ekonomskog uspona – a što joj je potom omogućilo dalji uspeh – bilo je pravljenje specifičnih „mesta“, lokacija  sa posebnom namenom: bilo je to stvaranje namenskih lokacija vezanih isključivo za biznise – one lokacije koje bi obezbeđivale sigurnost stranih i domaćih investicija – kao i infrastrukturu koja omogućava transport proizvoda, uz nastojanje da se velikom broju lokalnih stanovnika obezbedi brz transport na potezu kuća-radno mesto i natrag. To je nešto što mnoge druge zemlje nisu uspele da sprovedu, a veliki investicioni naglasak Kine je u daljnjem, konstantnom poboljšanju infrastrukture. Pre trideset godina je na mestu gde je danas Šenžen, industrijski hiper-gigant, ležala samo gomila uspavanih sela; danas je ovo mesto jedno od glavnih centara svetske ekonomske aktivnosti. A gde biste drugde, inače, mogli videti takav i toliki uspeh? Kina je na svom putu možda imala niz nedostataka, ali uspeh jednog Šenžena je verovatno toliko puta nadoknađivao te propuste.

U međuvremenu, SAD su učinile malo šta na poboljšanju svoje infrastrukture, i, što je još gore, nisu održavale ni ovu postojeću. A ovo je očigledno samo ako pogledate koliko je mnogo gradova u kojima je taj ozbiljan problem prisutan. SAD su nastavile da grade puteve, ali su saobraćajna zagušenja sve veća. Očigledno je da samo izgradnja puteva ne rešava problem – problem čije se posledice odražavaju u troškovima poslovanja, koji se, usled loše putne mreže povećavaju – da ne spominjemo potrebu za više namenskog zemljišta (u infrastrukturne svrhe).

Ono što je loše po američku ekonomiju jeste prigradska razgranatost infrastrukture. Finansijski održavati i podržavati ovakvu infrastrukturnu „raspršenost“ predgrađa je izuzetno skup poduhvat. Potrebno je, recimo, napraviti što više kilometara novih puteva, jer ih svaki stanovnik predgrađa mora svakodnevno i u više navrata koristiti. Vožnja gradskim jezgrom će trajati tek nekoliko kilometara – u odnosu na daleko veću kilometražu koju zaposleni svakodnevno prevaljuju, dok se kroz predgrađe voze ka centru; stoga je mnogo lakše osigurati brz i kvalitetan prevoz u gradskom, a ne prigradskom području. Postoji i toliko drugih stvari koje je daleko lakše obezbediti od putne mreže, recimo, uspostavljanje mreže za električnu energiju, ili gas, vodu, ili kanalizaciju, tu je i izgradnja škola, toliko je toga. To znači da će, u cilju poboljšanja svoje infrastrukture, Sjedinjene Države uložiti u svoju putnu mrežu mnogo više novca od Kine. Jedna dobra američka politika bi trebalo da obeshrabri neko takvo nesvrsishodno razgranavanje svoje infrastrukture.

Drugo područje u kojem SAD deluju tako samodestruktivno je pitanje vojnih izdataka. Sjedinjene Države troše neverovatne količine novca za održavanje svoje ogromne vojske. A armija joj je, zapravo, loše izbalansirana jer su oduvek bile najvažnije kopnene vojne snage, dok SAD stavljaju pojednak naglasak na svoje vazdušne i mornaričke snage. U ratovima na Bliskom istoku su sposobnosti kopnenih snaga bile dobro potkačene, dok su mornarica i vazduhoplovne snage bile prekomerne u poređenju s njihovom konačnom efikasnošću. Resursi koji se koriste u vojne svrhe znači da oni nisu dostupni za unapređenje civilne infrastrukture, kojoj su ti resursi nadasve potrebni. Vojni rashodi daju jako malo podsticaja real-ekonomiji, posebno u SAD, gde troškovi proizvodnje i održavanja vojne opreme toliko nadmašuju njenu efikasnost, a nedostatak masovne proizvodnje samo prekomerno povećava troškove i smanjuje svaku potencijalno veću korist od vojne tehnologije; jer, tehnologija masovne proizvodnje jeste ta koja je toliko bitna za konkurentnost na komercijalnim tržištima. Kina troši mnogo sredstava na vojsku, ali je dosad pokazala mnogo više suzdržanosti nego SAD, a još više kada je u pitanju nuklearno oružje. I SAD i Kina su, zapravo, na vrlo dobrim geopolitičkim lokacijama, što znači da je obe zemlje veoma teško napasti i osvojiti, dok su Sjedinjene Države, u tom smislu, daleko bezbednije. To znači da veliki vojni budžeti malo doprinose istinskom povećanju bezbednosti ovih zemalja; a da bi održali globalnu dominaciju, bolje je trošiti novac na infrastrukturu nego na vojsku. Ovo je u oštroj suprotnosti sa zemljama poput Nemačke, Poljske ili Rusije, koje se nalaze na istorijskim rutama invazija.

Još jedna stvar vredna razmatranja je da je Kina očigledno dobro snabdevena resursima, pa će biti veoma teško da joj privreda bude ometana nedostatkom većine esencijalnih sirovina. Jedini kritični nedostajući resurs je nafta, a zahvaljujući njenom prijateljstvu s Iranom i infrastrukturnom Inicijativom za Novi put svile, biće prilično nemoguće da SAD prekine to snabdevanje – a tu je i Rusija. Ono što je Kinezima doskora ograničavalo pristup tim resursima bio je način njihovog transporta, mada Kina ulaže ogromne napore kako bi unapredila svoje sisteme snabdevanja – one koji joj sada omogućavaju da zdušno koristi ove resurse.

Dakle, Kina u osnovi ima značajnu prednost jer će, dugoročno gledano, Sjedinjenim Državama biti teško da je prevaziđu, a trenutne američke politike su Kini obezbedile da ta prednost bude dalje uvećavana. Budući da Amerika zaista gleda na Kinu kao na pretnju, malo je verovatno da će američke politike naneti Kini neku veću štetu, a po svemu sudeći će samo još više naštetiti samoj Americi. U poređenju s bilo kojom drugom državom, njeno je unutrašnje tržište gigantskih razmera, uz to i s izuzetno jakim pozicijama u zemljama „Trećeg sveta“, posmatrano iz perspektive koliko su te zemlje prosperirale zahvaljujući kineskim investicijama. Čini se da EU nije sklona da podrži američke napore u izolovanju Kine. Amerikancima će biti teško da ubede zemlje EU da stanu iza američke pozicije, jer Kina ne predstavlja pretnju Evropskoj uniji već se, zapravo, isključivo radi o želji SAD za ponovnim uspostavljanjem globalne hegemonije.

Svojom skorašnjom politikom, Sjedinjene Države uspele su da većinu zemalja Evropske unije samo odvrate od sebe, a EU i otvoreno priznaje da su Sjedinjene Države, vremenom, postajale sve manje bitne za ekonomski napredak Evropljana, i da bi Kina mogla ponuditi mnogo više od Sjedinjenih Država. Čini se da je samo Britanija u „američkoj priči“, a njena dosadašnja politika samo ju je udaljila od EU – prvo, što je odbila da prihvati evro, a onda i usled Bregzita. S ovakvom, verovatno katastrofalnom odlukom, Britanija će izgleda jedino moći da se okrene Sjedinjenim Državama i Kanadi. Vremenom će, po svemu sudeći, ta izolacija dodatno naštetiti Britaniji. Malo je uočljive koristi koju bi američki narod ili američka oligarhija bogatih imala od podrške Britaniji. A onda, tu je i Rusija, verovatno jedina značajna zemlja koja bi na Kinu gledala kao na pretnju, iako je nedavna američka politika prema Rusiji učinila da se ova zemlja pridruži kineskom taboru.

 

(Likovna oprema teksta je ilustrativnog karaktera)

 

Clifford Nelson, Quora

Zašto nas korona čini društveno osetljivima

„Insinuacijska anksioznost“, ili strah od primisli da su svi ostali zdravstveno nebezbedni – ovih dana i meseci stvara osećaj anksioznosti pri svakom susretu na piću, ili na otvorenom, koji dogovarate s vama bliskima.

Tokom jedne junske sedmice, Tereza, majka trogodišnjaka iz Pensilvanije je prisustvovala i venčanju i sahrani. Sahrana je prošla u atmosferi poštovanja, učtivosti i održavanja propisanog rastojanja među prisutnima. Venčanje nije bilo takvo.

Stigavši na svadbeno slavlje, Tereza se zadesila u omanjem ambaru preuređenom u “salu za zabavu”, samo da bi otkrila da teško da je neko od prisutnih 150 gostiju nosio masku. Ljudi su se grlili i zabavljali na plesnom podijumu. Hrana je poslužena na bazi švedskog stola, što je značilo da su gosti u redu za trpezom bili preblizu jedni drugima, nezaštićeni i dišući nad jelima. U portabl toaletima – jedinom mestu za održavanje higijene – nije bilo sredstava za dezinfekciju ruku a ni sapuna.

Usled same prirode asimptomatskog načina prenošenja korone i zvaničnih upozorenja o razvoju situacije u zatvorenom prostoru, znala je da bi nju i sve ostale goste ta zabava mogla potencijalno izložiti virusu. Ipak, i onako već napeta porodična dinamika joj je nametnula osećaj da će, ukoliko ona i suprug ne budu otputovali na granicu sa Zapadnom Virdžinijom, “to biti shvaćeno kao uvreda, namerno podrivanje”, kaže ona (zbog te “dinamike” je i tražila od novinarke Rebeke Dženings da se u ovoj priči ne koristi njeno pravo ime).

Pa ipak, ‘postavka scene’ je delovala gore nego što je mogla i zamisliti. Pandemija „nije bila čak ni zvanično priznata“, kaže ona. Bilo je jasno da je nedostatak mera predostrožnosti u “sceni venčanja” bila stvar namere: „Nevestin tata je bio veoma glasan na fejsbuku o tome kako su maske loše i glupe, a on ih ne nosi“, kaže Tereza. „[Moj muž] Ima jednog rođaka koji je na Facebook stavio neki komentar u kojem je maske nazvao „brnjicama slobode“. Izrazila je žaljenje što je uopšte prisustvovala tom venčanju.

Prisustvovati nekom takvom događaju, najgoroj noćnoj mori za jednog epidemiologa, ujedno je i odličan primer društvene „trapavosti“ tokom napuštanja karantina u trenutku dok je pandemija bila u usponu. I dok se neke (američke) države naslepo odlučuju za otvaranje barova i kancelarija, a druge panično odustaju od mera otvaranja, svaka društvena interakcija je danas opterećena s milion neizrečenih tenzija. Jednostavno traženje da „odmah popijete piće“ postaje test prisnosti među prijateljima; liftovi, koji su već predisponirani za to da se stranci u njemu osećaju čudno jedni do drugih, sada su postali još bizarnije mesto za procenu da li je osoba „bezbedna ili ne“. Pošto se veruje da su mladi ljudi s asimptomatskim manifestacijama korone vodeći uzrok širenja virusa, (kada, usled veoma blagih simptoma takoreći nisu ni svesni da su “negde usput” bivali zaraženi), naše početne ideje o tome ko se ponaša bezbedno a ko ne više ne „drže vodu“: već je prošlo nekoliko meseci od početka karantina, a nošenje maske je preraslo u politički stav, u momentu kada veliki deo Sjedinjenih Država odlučno odmahuje, negirajući da virus predstavlja pretnju. Žurke i okupljanja su se već mesecima ranije, tokom perioda izolacije smatrali izvodljivim u „području virtuelnog“, da bi se sada ponovo premestile u realne prostore – restorane, recimo – od kojih je svaki, ili nemali broj njih, uspostavio neke “svoje” procedure i pravila ponašanja.

Bruklinski novinar i voditelj poznatog podkasta, Džodi Avirgan (Jodi Avirgan) kaže da je s bliskim ljudima u više navrata bio u situaciji da otpočinje razgovor o pandemiji. „Pokušao sam da sa grupom prijatelja povedem razgovor na tu temu, u stilu: ’Hej, baš bi bilo okej porazgovarati neposredno i otvoreno, jer je sada normalno pričati o rizicima s kojima se suočavamo, o izloženosti i ponašanju.’ [Moramo]… Biti okej s tim što je ovo postao uobičajeni deo gotovo svakog razgovora, posebno ako nekoga poznatog prvi put sretnete posle dosta vremena.”

Osećaj je nešto manje čudan jedino u prilikama kad ljudi imaju dobar povod da iznesu drugima šta misle. „Mislim da je roditeljima čija su deca (poput mojeg) u dnevnom boravku bilo lakše da kažu: ’Šta su se svi ostali dogovorili?’ Dogovori roditelja se uglavnom postižu preko onih koji su zaduženi za našu decu, ali kada to uradimo direktno sa drugom osobom (roditeljem) s kojom imate srdačne odnose, to je ipak malo direktnija stvar.”

Postoji termin za ono što Avirgan opisuje kao ’insinuacijsku anksioznost’. Tes Vilkinson-Rajan, profesorka prava i psihologije na Univerzitetu u Pensilvaniji koristi zajedničku analogiju da bi ilustrovala ovaj koncept. „Recite da neko pokušava da nešto proda drugoj osobi, bilo savet ili proizvod, a savetnik joj kaže: ‘Imam ovde sukob interesa u kojem se nalazim. Evo mojih saveta, ali trebalo bi da znate da moj savet odražava činjenicu da dajem sve od sebe, ali sam više plaćen ukoliko prihvatite ovaj savet’.“ Ispada da u nekim slučajevima takav stav i iskren nastup zapravo, povećavaju nivo saglasnosti i prihvatanja saveta. I mada je ovo kontraintuitivno, Vilkinson-Rajan kaže da osoba koja prihvata savet često „oseća strepnju zbog insinuacije da će je ta osoba (koja ih savetuje) biti percipirana kao nepouzdana“.

Direktna povezanost s trenutnom situacijom prouzrokovanom pandemijom bi se mogla dobro opisati jednom scenom: hodate ulicom s maskom koja vam visi oko vrata, a zatim je, po automatizmu, podižete preko nosa i lica u momentu kada neka druga osoba prolazi mimo vas. S jedne strane, to bi moglo pokazati da je poštujete, ali bi isto tako moglo i da, od strane druge osobe, bude shvaćeno kao insinuacija na njenu higijenu i zdravstvenu bezbednost. Nijedna opcija – bilo da se radi o spuštanju maske ili njenom podizanju – ne deluje baš dobro za onog koji tu odluku donosi.

„Jedna stvar koja pomaže u ovakvim slučajevima je sposobnost delegiranja nekog za svoje odluke, što je gotovo poput igranja uloge nekakvog društvenog aduta“, objašnjava Vilkinson-Rajan. Nije baš u međusobnoj suprotnosti reći da se ne možete družiti jer planirate da se uskoro vidite sa članom porodice koji je zdravstveno rizičan. “Teže je nekom direktno reći: “Samo imam osećaj kao da prečesto odlazite u park.”

Svakodnevno odmeravamo neposrednu društvenu cenu, nekog poziva (da prisustvujemo nekom društvenom događaju) uz apstraktnu mogućnost izlaganja sebe ili drugih koroni, koja bi se mogla osetiti ili kao obična prehlada ili vas, možda, može i ubiti. To je izbor koji izgleda lak – sve dok se ne ispostavi da to nije – a to je onaj (izbor) koji obični ljudi, uglavnom, nikada ne bi trebalo da prave.

‘Rajli’, njujorška video-producentkinja je još krajem prošle godine planirala grupno putovanje parova u Meksiko, zakazano za avgust ove godine, ali je na kraju odlučila da ga otkaže kada se ispostavilo da su slučajevi korone počeli ponovo da se pojavljuju u američkim državama koje su se naglo ponovo otvorile. Bilo je jasno da okupljanje desetak ljudi iz različitih područja SAD može biti nebezbedno, bez obzira na to šta je propisano njihovim lokalnim zdravstvenim preporukama i smernicama (ni ‘Rajli’ nije želela da bude imenovana upravo kako bi izbegla pomenutu ’društvenu trapavost’).

Jedna njena prijateljica je, međutim, nastavila potragu za nekim alternativnim rešenjem. „Slala je linkove do hotela u državama u kojima je broj slučajeva počeo naglo da raste, na mesta do kojih je nemoguće stići ni kada biste do njega vozili čitav jedan dan; samo se furiozno držala neke besmrtne ‘zombi’ iteracije te velike, tropske ture – koju smo planirali daleko pre nego što smo uopšte mogli da pojmimo šta nas čeka u narednoj 2020. godini”, rekla je Rajli.

Ona i njena prijateljica dotad nisu imale bilo kakav sukob, ali su njihovi suprotstavljeni pristupi po pitanju zdravstvene bezbednosti u vreme pandemije sada uzrokovali pritisak na njih. „Osećala sam se kao kreten. Bilo je teško jednostavno reći: „Ne želim da idem.“ Ko želi da ode na godišnji odmor gde vas čitavo vreme prosto muče krivica, anksioznost i nesigurnost? “ Sa druge strane, Rajli priznaje da je uzbuđenje njene prijateljice zbog putovanja verovatno posledica činjenice da je usled pandemije nedavno izgubila posao, i stoga je poželela nešto što bi joj ulilo tračak radosti. Želja za putovanjem sa prijateljima je, zapravo, savršeno ljudska reakcija kada ste četiri meseca van igre.

Vilkinson-Rajan ne krivi ljude koji se sramote na društvenim medijima zbog toga što javno proklamuju da nisu za držanje međusobne distance, ne odustajući od prisustvovanja događajima s većim brojem zvanica. “Zapravo, mislim da oni koji prave takve javno proklamovane izbore – a koji su sasvim u skladu s pravilima iz nadležnosti područja u kojem žive – svojevrsni odraz propusta lokalnih donosilaca odluka”, kaže ona. „Tim biznisima ne treba dozvoliti velika okupljanja. Firme se mogu smatrati odgovornima na način na koji pojedinci to ne mogu.”

U odsustvu nekog koherentnog federalnog plana na nivou čitave SAD, koji bi se efikasno nosio s rastućom pretnjom od korone, sve – doslovno sve što je važno, uključujući fizičku i ekonomsku sigurnost i budućnost građana – sada je određeno odlukama pojedinaca, i u njihovim je rukama. Ovde se lako može uočiti problem: U državama u kojima su brzo i naglo ukinuta ograničenja (donedavno nametnuta karantinom), uz ponovno otvaranje mesta na kojima se okuplja više osoba, kao što su ugostiteljski objekti koji se ponovo otvaraju – raste broj novih slučajeva infekcije i smrtnih ishoda.

Jedna stvar analogna ovoj zgodi, objašnjava Vilkinson-Rajan, jeste vožnja u pijanom stanju. „Jedna zaista rizična stvar po ostale učesnike u saobraćaju, i zato ne dozvolimo ljudima da to rade. Odista je apartna takva situacija, u kojoj vam je dozvoljeno da stvarate ogromne rizike po druge, dok, sa druge strane, vama – kao, recimo, pripitom pojedincu – deluje kao “razumna” primisao da su rizici u saobraćaju mali samo zato što, eto, možete sesti za volan pijani, misleći da vam je time dopušteno da vozite.”

A nije baš ni da su ekonomije u tim naglo otvorenim regionima SAD odjednom krenule uzlaznom putanjom. „Uspeli smo da oborimo našu ekonomiju [i] ubrzamo nezaposlenost a nismo uspeli da stavimo pod kontrolu taj prokleti virus“, rekao je Džef Šaman sa univeriteta Kolumbija, čija je struka vezana za pravljenje modela zaraznih bolesti. Obični ljudi su prepušteni haosu prilikom svake svoje rezervacije restorana, poslovne odluke ili poziva na zabavu, koji su tokom pandemije prerasli u prave male drame. Rezultat je, u suštini, anarhija.

Privatna preduzeća poput restorana i frizerskih salona sada su postala ideološka „ratna zona“, Ovakvi trenuci imali su potencijal da postanu nacionalne vesti, često u obliku “ljutitih gospođa „Karen“, uhvaćenih na video-snimku kako, recimo, besne na radnike javnih službi zbog nužne potrebe da nose masku. Neki se namerno iskašljvaju na barmene ili provociraju tuče nakon što je od njih zatraženo da nose masku, kao i da se pridržavaju razmaka od barem dva metra razdaljine… “čak” i kada se zna da je jedan jedini ponovo otvoreni bar u Mičigenu povezan sa više od 100 novih slučajeva Kovida-19.

U Los Anđelesu je krajem prošlog meseca jedan meksički restoran dobrovoljno zatvorio svoja vrata kako bi svom osoblju obezbedio potreban odmor i zonu komfora od stalnog uznemiravanja gostiju. Hugo’s Tacos najavio je da će privremeno zatvoriti svoja dva tako-štanda nakon što su radnici u više navrata bivali verbalno provocirani i vređani i, čak, u jednom slučaju, polivani pićem.

Suvlasnik Bill Kohne rekao je da su pritužbe na nesavesne kupce počele tek nakon Dana sećanja (Memorial Day), “kada se činilo da je puno njih naprasno odbacilo ono što je do pre neki dan prihvatalo za normu, naime, tokom perioda kada su se pridržavali mera izolacije koja je trajala nekoliko nedelja (ili meseci)”, kaže on. Jednog junskog dana je zamolio svog upravnika objekta da provede neko vreme u osmatranju tako-štanda, i za samo sat vremena video je pet konfrontacija. „Terali su inat, upućujući mu pogrdna imena, odstupajući unazad dva metra nakon što im je rečeno da stave masku, obično govoreći nešto tipa: „Vidi. Ja sam na javnom mestu, na trotoaru, i sad mi ne možeš ništa.”

Bil kaže da je, iako ih još uvek plaća, dao zaposlenima dve nedelje odmora „kako bi svi imali malo vremena da odahnu i ostanu kod kuće sa svojim porodicama. Naše osoblje je već podložno ovakvom ponašanju i ljutnji mušterija.”

„Javno zdravstvo nije politička stvar“, kaže Kone. „Ono postaje simbol onoga u šta verujete ili koga podržavate, a nije ništa od toga. To je do nas: Ovde živimo u državi sa dobrim vođstvom, ali oni to ne mogu da izguraju sami. To je problem na nacionalnom nivou, i potrebno mu je nacionalno rešenje.”

Ako sada uđete u posao i komunicirate sa zaposlenima, osećaj je čudniji nego ikad, dok i kupci i radnici neprekidno spekulišu o bezbednosnim navikama “onih drugih”, a sada je to preraslo i u politički stav. Rebeka Dženings, novinarka koja je potpisala ovu priču na kraju dodaje da joj je “Krajem juna u frizerskom salonu u Aleksandriji u Virdžinij stilista s maskom na licu izmerio telesnu temperaturu i potom dao jedan formular da ga potpišem pre nego što sam i sela na stolicu. Noć pre toga nas je restoran koji smo rezervisali moji roditelji i ja smestio za sto koji se nalazi u zatvorenom prostoru, a ne u bašti. Preleteli smo preko nelagodnih pogleda koji su nam bili upućeni s ostalih stolova u sali – sali koju smo u tom trenutku delili sa još najmanje desetak drugih gostiju; međutim, kada mi je do ušiju doprla poznata pesma – koja je bila siguran znak da se ovde slavio nečiji rođendan – svi mi prisutni, svako pomalo zagrejan svojim vinom i ovim krhkim dokazom normalnog života – pridružili smo se u njenom pevanju. Svako mesto nalik ovom bilo je pojednako bizarno kao i ona druga, ali iz potpuno drugih razloga.”

Ne bi trebalo na sebe preuzimati teret odgovornosti za donošenje odluka čije su posledice doslovce pitanje života ili smrti, posledice koje su za nas možda nevidljive, iako su i te kako prisutne. „Smešno je to“, suvo se nasmešio Avirgan, „Učenje uspostavljanja granica između vas i okoline, što je verovatno dobra životna lekcija. Ali je, ujedno, sam način da se to nauči prilično us_an.”

 

(Rebeka Dženings prati popularnu i internet kulturu u rubrici ‘The Goods’ na portalu Vox)

NYMag

 

U prolazu:

39 of the best podcasts for curious minds

Opinion: Why you find it so hard to resist taking bad advice

The Best Podcasts of the Year (So Far)

Indie Wire: The 50 Best Podcast Episodes of 2020 (So Far)

L’été comme jamais

Da li je nastupio povoljan trenutak za bezbedne posete vinarijama?

Nakon meseci izgubljenih prihoda, vinarije širom zemlje ponovo otvaraju svoje degustacione sobe sa velikim merama opreza, iako se pravila razlikuju od regiona do regiona i od vinarije do vinarije.

VinePair.com

Pravila degustacije u vinariji nekada su bila prilično jednostavna. Ne nosite parfem uoči odlaska u vinariju. Ne zaboravite da ispljunete gutljaj vina koji ste otpili. I ne tražite od osoblja koje vodi degustaciju da vam natoči „dobre stvari“. U ovim vremenima pandemije, ta su pravila naprosto vrlo jasna, ali ima još toga što bi se moglo razmotriti. Nosite masku. Perite ruke. Koristite sredstvo za dezinfekciju ruku. Držite se na razdaljini od najmanje dva metra od najbliže osobe. Utpišite se u listu-datoteku za „praćenje kontakata“ samo u slučaju da je neko u sobi za degustaciju zaražen virusom…

Ovo su tek neka od pravila koja su mnoge vinarije usvojile otkad su poslednjih sedmica i meseci ponovno otvorile svoje sobe za degustacije. Ali, da li će ove mere doprineti da se posetioci osećaju bezbedno? Kako bi to saznala, Lettie Teague, vinska kolumnistkinja Volstrit žurnala je odlučila da poseti Severni rukavac Long Ajlenda (North Fork), vinsku regiju najbližu njenoj kući.

Za sada niko nije odbio da nosi masku. Većina ljudi jednostavno izgleda srećno i zadovoljno što se ponovo radi na (iole) normalan i ustaljen način.

Moja prva stanica je bila Vinarija Lenz u Pekoniku (Lenz, Peconic), gde sam upoznala i svoju prijateljicu Alison, koja živi u mojoj blizini. Na ulazu u baštu vinarije dočekala nas je vinska instruktorka Kristin Regina, koja nam je pokazala sto – nakon što smo ruke natopili dezinfeksansom koji je mirisao na insekticid. „Sve dokle god ste za svojim stolom, ne morate nositi masku“, rekla je Regina. Došli  smo tamo sedmicu i po nakon što je vinarijama Severnog rukavca dozvoljeno da se otvore za ljubitelje vina, održavajući degustacije na otvorenom (a nekoliko dana nakon naše posete dozvoljeno im je da puštaju i ograničeni broj gostiju u svoje degustacione sobe).

Regina, s maskom na licu i rukavicama, kao uostalom i svo osoblje danas zaposleno u sobama za degustacije – rekla nam je da su obično potrebne rezervacije, ali s obzirom da smo svratili tokom radnog dana a oni nisu bili previše zauzeti, uspela je da nas smesti u jednu grupu.

„Ta žena ne nosi masku“, rekla je Alison, pokazujući na jednu njihovu staru mušteriju koja je ulazila u baštu preko znaka „Izlaz“. Regina je potrčala da porazgovara sa ženom, koja je držala masku na licu, ali je nije baš stavila. Gledanje drugih kako ne poštuju pravila zaštite (inače jasno propisana) nerviralo je i Alison i mene. Gledali smo još jednog gosta koji je došao radi degustacije, muškarca srednjih godina, kako prolazi sa pratiocem koji je imao masku. Glavni menadžer vinarije, Džerol Bejli (Jerol Bailey) je potrčao za njim.

“Kako dezinfikuju drvene površine?” – pitala se Alison, gledajući niz tablu drvenog stola za kojim smo sedeli. Zatim je dodala: “Hm, sve se radi samo u okvirima prihvatljivog rizika”, kao da ovim istovremeno i odbacuje tu misao. (Odgovor Lenza: drvo se čisti antibakterijskim sapunom i toplom vodom u pauzi između dve ture gostiju). Regina se vratila sa čašama za našu degustaciju belih vina. Tražila sam kiblu za ispljuvavanje probanog sadržaja, ali je odgovorila da to nije moguće. Šta kažete na plastičnu šolju? Odgovor je još uvek bio ne. To je protiv pravila, kako je još jednom naglasila.

Pravilo „samo bez ispljuvavanja“ jedno je od onih predloženih izveštajem pod nazivom „Najbolje prakse upravljanja degustacijama zanatskih napitaka tokom pandemije Covid-19“, kojeg je sačinio Koledž za poljoprivredu i bio-nauke na Univerzitetu Kornel. Karim Masud, vinar i vlasnik vinograda Paumanok mi je rekao da i on poštuje ovo pravilo. Kad sam se zaustavila kod njegove vinarije u Akvebogeu, Masud je proveravao rezervacije svojih soba za degustaciju za sedmicu unapred. Kao i mnogi proizvođači, i on je prešao s otvorenog načina degustacije na model po kojem se primaju samo gosti koji imaju rezervacije. Ostale vinarije Nort Forka koristile su sistem onlajn rezervacija ‘Tock’, pa je i on odlučio da se prijavi na ovaj sistem bukiranja svojih degustacija.

Vinarije koje koriste ’Tock’ plaćaju ili $199 mesečno plus 2% od prodaje ostvarenih kroz onlajn rezervacije realizovane ovim putem, ili mesečnu naknadu od 700 dolara. Ovo je Masudu omogućilo da zakazuje termine i ujedno kontroliše broj posetilaca u sobi za degustacije, arhivirajući profile posetilaca. Ta poslednja karakteristika, kako kaže, umanjuje potrebu za „unosom gostiju u datoteku tragova kontakata“. Kroz ovaj sistem, on prikuplja nepovratni depozit od 28 dolara po svakom posetiocu degustacije (do šest), uz još 26 dolara, koji se odnose na troškove same degustacije.

(Fotografija je ilustrativnog tipa)

Ima onih koji su prihvatili sistem ostavljanja depozita, rekao je Masud, ali se čini da većina njih, pokušava da, zapravo razume potrebu za nečim takvim (depozitom odnosno avansom) nakon što su vinarije mesecime gubile prihode. U Paumanoku smo svi sedeli na otvorenom, na međusobnoj udaljenosti od minimalnih dva metra, za jednim velikim izletničkim stolom fiksiranih nogara-kako bi se time sprečilo da klijenti da pomeraju stolove kao što su to činili u prošlosti, u vreme pre izbijanja pandemije (gostima se, takođe, po dolasku, meri telesna temperatura).

Bilo je kasno prepodne i do popodnevnih sati nije bilo drugih gostiju, pa sam mogla da probam vina iz berbe 2019. godine – po Masudovim rečima, bila je to veoma dobra godina za vinogorja Long Ajlenda. I zaista, Paumanokov živahni i osvežavajući Sovinjon Blan (2019, ($25) kao i Paumanokov Šenan Blan (Chenin Blanc, 2019, $29) pripadaju prošlogodišnjoj, najboljoj berbi u poslednjih nekoliko godina.

U podrumima Bedel u Kačoguu (Bedell Cellars, Cutchogue), dugogodišnji vinar Ričard Olsen-Harbik takođe je primetio izuzetno visok kvalitet prošlogodišnje berbe. Posebno su me impresionirala pomalo „tropska“ izdanja Bedelovih podruma iz prošlogodišnje berbe, recimo, Albarinjo ($40), kao i Bedelov Rosé, bogate arome (2019, $15), dok su u vinariji mahom zastupljeni Merlo, Kaberne Frank i Kaberne Sovinjon.

Prema Elizabet Hadson, koja vodi degustacione sobe u „Bedell Cellars“, vrtno i sobno izdanje Bedelovih degustacija su zasnovana po principu “ko prvi dođe, prvom mu se i servira”: sve dok broj posetilaca ne postane preveliki ili stvari zaprete da izmaknu kontroli. “Želela bih da počnem iskreno i bez predrasuda”, rekla je. Bedelovi podrumi su prilično prostrani i njihovi stolovi za piknik se mogu postaviti na međusobno bezbedno rastojanje.

Bedelovi posetioci se ne moraju podvrgavati merenju temperature, ali se od njih traži da potpišu list za praćenje kontakata. Hadsonova kaže da za sada to još niko nije odbio. Većina posetilaca jednostavno izgleda srećno i zadovoljno što “ponovo rade nešto tako uobičajeno”. Niko nije odbio da nosi masku, iako se Elizabet požalila što njena maska zaklanja osmeh namenjen gostima. “A onda (kao rešenje), počne prenaglašavanje pokreta”, rekla je ona, usput mašući rukama kroz vazduh.

Iako su maske i sredstva za dezinfekciju sada standard u vinarijama širom Sjedinjenih Država, protokoli i propisi znatno se razlikuju od jedne do druge vinske regije. A pravila se stalno menjaju. Krajem maja je u Kaliforniji nekim vinarima dozvoljeno otvaranje degustacionih prostorija. Pravila su se ponovo promenila početkom juna, a od trenutka kada je ovaj tekst napisan, neke degustacione sobe u Kaliforniji rade isključivo na otvorenom, pod vedrim nebom, dok su neke druge, u nekim okruzima, zatvorene. U otvorenim sobama za degustaciju zahteva se držanje međusobnog rastojanja, uz ograničenja u broju posetilaca tokom jedne degustacije. U Teksasu je 26. juna guverner Greg Ebot naložio da se degustacione sobe zatvore, ne bi li se tim potezom smanjila stopa zaraženih u toj američkoj državi.

U Vašingtonu su prošlog meseca neke vinarije počele da primaju svoje prve posetioce. Najstarija i najčuvenija vinarija u državi Vašington, Šato Sen Mišel nadomak Sijetla je počev od sredine juna posetiocima dozvolio vinske degustacije na otvorenom. Glavni direktor marketinga Francis Perrin planira da „maksimalno iskoristi“ 105 hektara ove vinarije. „Želimo da od jula uvedemo korpe za piknik i C.S.M. ćebad. On je dodao da će posetioci moći da za svoje skupove iznajmljuju ‘kabane’ (male „brvnare“). „Bili smo veoma kreativni i sposobni da preokrenemo ovu nezgodnu situaciju.“

Nema sumnje da će se pravila i propisi menjati „u hodu“, shodno trenutnom razvoju događaja. Nadam se da ćemo, zarad vinarija, njihovih zaposlenih i dragih im gostiju koji dolaze na degustaciju – uz nošenje maski i držanja na bezbednoj razdaljini – i svi mi, takođe, moći da doprinesemo tom srećnom poslovnom preokretu.

 

WSJ

O Tviteru, kripto-valutama, hakerima i njihovim “zabavama”

Provalom širokih razmera, hakeri su na Tviteru doprli do naloga Bila Gejtsa, Kanje Vesta, Ilona Maska, Džoa Bajdena i Baraka Obame.

Foto: Twitter

Svi koji na Tviteru prate lične naloge globalno poznatih korisnika, tehnoloških kompanija i „menjačnica“ kripto-valuta su pre nekoliko dana „preusmereni“ kako bi poslali novac na izvesne naloge uvezane sa kriptovalutnim menjačnicama.

Tviter nalozi nekih svetski poznatih ličnosti, uključujući one Baraka Obame i Ilona Maska bili su tek neke od meta opsežnog napada koji stručnjaci za bezbednost nazivaju najvećim hakerskim incidentom u novijoj istoriji kompanije. Juirim Čoi (Euirim Choi) iz Volstrit žurnala izveštava o ovom hakerskom „nestašluku“, koji izgleda da se razlikuje od ostalih mahom prepoznatljivih sajber-provala sigurnosnih sistema.

Twitter Inc. [US: TWTR] se pretprošle srede našao na udaru napada širokih razmera, omogućivši hakerima da preuzmu niz naloga brojnih tviteraša. Na udaru su se našle poznate ličnosti: političari, milijarderi (Bil Gejts), globalne estradne superzvezde (Kanje Vest), perjanice američkih Demokrata (Džo Bajden i nekadašnji američki predsednik u dva mandata, Barak Obama), ali i kompanijski kolosi kakav je Apple Inc.

Napad, kojeg stručnjaci za bezbednost ocenjuju kao najznačajniji hakerski incident u dosadašnjoj istoriji Tvitera je otpočeo u sredu 15. jula tokom jutarnjih časova (američka istočna obala, EDT), ušavši u navedene naloge, od kojih su mnogi povezani sa digitalnom valutom bitcoin; po provaljivanju u nalog tviteraša, počinioci su počeli da ostavljaju poruke u kojima traže da tviteraši novac pošalju na neke hakerske Tviter naloge, vezane za kripto-valute. Napadi su se brzo proširili i na naloge poznatih osoba i kompanija, pri čemu su lažne poruke ponekad dobijale hiljade lajkova pre nego što bi bile skinute, samo da bi se nedugo potom ponovo objavile, ponekad i na istom nalogu.

Tviterov zvanični „bezbednjački“ nalog, koji ova kompanija koristi u cilju obaveštavanja korisnika o svim pitanjima vezanim za sigurnost te platforme je u sredu 15. jula, oko 17:45 (EDT) postavila tvit da kompanija istražuje ovaj incident i preduzima korake da ga otkloni. U roku od približno pola sata, kompanija je preduzela vanredne mere ograničavanja postova, koje su mogli kačiti samo oni tviteraši čiji su nalozi do tog trenutka prošli bezbednosnu proveru i označeni kao sigurni (plavim kvačicama), a koje Tviter generalno koristi da bi označio neke istaknutije, odnosno, široj javnosti poznatije korisnike.

Tviter je takođe objavio da veruje da su hakeri izvršili napad targetujući zaposlene koji imaju pristup unutrašnjim sistemima i kompanijskim alatkama. Hakeri su možda pristupili informacijama, ili se pak uključili u druge zloćude aktivnosti, objavio je Tviter, dodajući da još uvek istražuje incident.

Kompanija nije rekla koliko su dugo hakeri bili u stanju da pristupaju njenim unutrašnjim sistemima. Tviter je objavio da je imao ograničen pristup unutrašnjim sistemima, a kao odgovor na hakovanje i zaključane naloge u koje je provaljeno.

„Težak dan za nas u Tviteru. Svima nam je teško zbog ovoga što se dogodilo “, tvitovao je u sredu popodne izvršni direktor Džek Dorsi, dodajući da ova kompanija još uvek proverava u prirodu problema, kao i da će dati više informacija čim bude u mogućnosti.

Obim ovog napada, kao i napori zaposlenih u Tviteru da ga stave pod kontrolu, učinili su ovaj incident najvećim sigurnosnim propustom ove platforme, namećući pitanja o ovoj društvenoj platformi koja je zauzela centralno mesto u političkoj, kulturnoj i poslovnoj komunikaciji kako u SAD tako i u svetu.

Na hakovanim nalozima su postavljene poruke sličnog zahteva, naime, da se novac pošalje na njihove (hakerske) kripto-valutne naloge.olivier douliery/Agence France-Presse/Getty Images/WSJ

Akcije Tvitera su do srede 15. jula ove godine porasle za 11,29%, pre nego što su istog tog dana takođe pale, i to za više od tri procenta.

Republikanski senator iz Montane Džoš Hauli (R., Mo.) je Dorsiju uputio pismo u kojem traži njegovu saradnju sa Ministarstvom pravosuđa i Saveznim biroom za istrage, a sve u cilju zaštite platforme.

 „Zabrinut sam što ovaj događaj može predstavljati ne samo koordinirani skup zasebnih hakerskih incidenata, već i uspešan atak na bezbednost samog Tvitera“, napisao je Hauli.

FBI je saopštio da je upoznat s ovim hakerskim upadom, ali je odbio da dalje komentariše.

Metoda korišćena u proboju Tviterove odbrane i motivi hakera su pre deset dana ostali nejasni, a neki stručnjaci za bezbednost rekli su da šteta od upada lako može nadmašiti bilo kakav napor da se od ucenjenih tviteraša izdejstvuje kripto-valuta.

Još uvek postoji mnogo neodgovorenih pitanja o tom kršenju, rekao je Dejvid Kenedi, izvršni direktor konsultantske firme za bezbednost TrustedSec LLC. “(Oni u Tviteru) Još uvek ne znaju kolika je i kakva šteta ili dužina trajanja napada, ili po kom su sistemu hakeri zadobili pristup (nalozima tviteraša)”, rekao je.

“Na Tviteru trenutno nije ništa sigurno”, dodao je Kenedi.

Čini se da se napad u sredu 15-og razlikuje od prošlih sigurnosnih incidenata na Tviteru, rekao je Majkl Kouts, bivši šef službe za informatičku sigurnost platforme. „Ovaj proboj je jedinstven po količini i obimu broja kompromitovanih odnosno zaposednutih naloga“.

Izgleda da je, tokom trajanja ovog napada, nalog Ilona Maska, izvršnog direktora kompanije ‘Tesla’ bio među prvima na udaru, zajedno s nalozima kripto-valuta Bitcoin i Ripple, kao i zvaničnog naloga popularne digitalne valute, Coinbase.

Napad se ubrzo proširio platformom, upadanjem u naloge brojnih poslovnih lidera i drugih uglednih ličnosti, uključujući Bila Gejtsa, izvršnog direktora ‘Amazona’ Džefa Bezosa, izvršnog direktora ’Berkšir Hataveja’, Vorena Bafeta, i neke poznate političare (poput nekadašnjeg predsednika Baraka Obame i demokratskog predsedničkog kandidata i bivšeg potpredsednika, Džoa Bajdena). Ovaj prolazak kroz Tviterov „firewall“ pogođeni su i manje poznati korisnici.

Čini se da su ove ucenjivačke objave navele brojne korisnike da pošalju novac. Prema izveštaju sa  Blockchain.com, „menjačnice“ kriptovaluta, na Bitcoin adresu prikazanu na nalogu Džoa Bajdena „pristiglo“ je preko 100 hiljada bitkoina. Možda su u ovu šemu bili uključeni i drugi Bitcoin nalozi, što će se videti tek nakon istrage.

“Tviter je zaključao (Bajdenov) nalog odmah nakon hakerskog isticanja adrese za slanje novca, uklonivši dotični tvit”, rekao je zvaničnik Bajdenove kampanje. “Ostajemo u kontaktu sa Tviterom po ovom pitanju.”

Portparol Baraka Obame je odbio da komentariše ovaj slučaj. Na poziv da prokomentarišu ovaj slučaj, Ilon Mask, kao i predstavnici za javnost Bezosa i Epla nisu odmah odgovorili. Gejtsov portparol je potvrdio da Tviter radi na sređivanju njegovog naloga.

Iz kompanije Coinbase kažu da prate kriptovalutne prevare na Tviteru, i da rade na blokadi transakcija sa svoje platforme na adrese postavljene 15. jula na naloge poznatih i manje poznatih tviteraša. U zvaničnom saopštenju firme ‘Binance’, još jedne virtuelne kriptovalutne menjačnice, navodi se da nijedan njen korisnik nije poslao bilo kakva sredstva na naloge kripto-valutnih hakera, i da je reč o hakerskim nalozima koji nisu bili „usidreni“ na Binance platformi. Kraće, nikakav novac nije sa ovih lažnih tvitova preusmeravan na bilo koji kripto-nalog vezan za Binance platformu.

Steven Ženg, stručnjak portala-publikacije ’The Block’ specijalizovane za kripto-imovinu i virtuelne valute je ovim povodom rekao da je uočio da će nalozi za razmenu kripto-valuta na Tviteru, uključujući i nalog kripto-platforme Binance, biti među prvima koji bi se mogli naći na udaru ove provale. Nakon nekog kraćeg vremena je došlo do toga da je veći broj naloga – poput onog koji na Tviteru ima Ilon Mask – počeli da bivaju „preuzeti“ za tvitovanje poruka od strane hakera.

Otkad postoji, Tviter je bio na udaru napada. Prošlog avgusta je lični nalog Džeka Dorsija bio na udaru hakera, kada je sa njega poslato više lažnih i rasističkih tvitova. Ta je provala pripisana hakerima koji su koristili relativno novu metodu, „SIM swapping“, na čijem su udaru mahom ljubitelji i korisnici kripto-valuta. „Svopovanjem“ kriminalci maskiraju svoje hakerske radnje kako bi prevarili telekom kompanije, koristeći telefonski broj žrtve mobilnog telefona, koji pada pod kontrolu hakera. Preuzimanjem, recimo, upravljanja nad Dorsijevim mobilnim telefonskim brojem, hakeri bi bili u mogućnosti da resetuju njegovu lozinku na Tviteru i preuzmu kontrolu nad njegovim nalogom, kažu bezbednosni stručnjaci.

Brojni nalozi istaknutih ličnosti su, recimo, hakovani 2017. i korišćeni za emitovanje pro-Turskih poruka. Hakeri su 2009. uspeli da privremeno usmere najveći deo saobraćaja na Tviteru na veb-lokaciju s antiameričkom porukom grupe koja sebe naziva “Iranskom sajber-armijom.”

Dorsi je bio pod sve većim pritiskom investitora s većinskim udelom (Elliott Management Corp.), kako bi povećao prihode. Nakon što su prethodno kupili akcije vredne više od milijardu dolara i tražili Dorsijevo istupanje s funkcije, vrh kompanije Elliott i njen izvršni direktor postigli su primirje koje ga je zadržalo na mestu. Tviter se složio da imenuje nove članove odbora i izvrši otkup deonica u vrednosti od dve milijarde dolara.

Tviter je trebalo da 23. jula prijavi svoju zaradu.

 

Volstrit žurnal

 

Srodni linkovi:

How to Protect Yourself Against a SIM Swap Attack

SIM Swapping: What You Need to Know

The SIM Hijackers

What is SIM Swap?

Razumevanje otpornosti KPK: dugoročno istraživanje kineskog javnog mnjenja

Wikimedia Commons

Napomena: Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole (pa ni tabele ili grafici). U skladu sa politikom Centra o slobodnom pristupu, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu. Shodno tome, sve tabele mogu se pronaći u okviru PDF dokumenta (dole), čiji je izvor direktno linkovan.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

 

Izveštaj o radu javne uprave u periodu od 2003. do 2016.

Ovaj kratki pregled kineske politike fokusirane na javnu upravu preispituje nalaze dosad najdužeg praćenja nivoa zadovoljstva kineskih građana učinkom vlade. Kina je danas druga najveća svetska ekonomija, a Komunistička partija Kine (KPK) vlada nekih sedamdeset godina. Ipak, dugotrajna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko su retka da je bilo teško spoznati kako se, zapravo, obični kineski građani osećaju spram svoje vlade i učinka njenog upravljanja na lokalu.

Ovim izveštajem se otkriva  da je prvi put, od početka istraživanja 2003. godine, zadovoljstvo građana Kine vlašću praktično poraslo po svim pitanjima koja su bila predmet ankete. Po primeni mera centralne vlade u Pekingu i širokog uticaja njene nacionalne politike na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani danas ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikad pre. Interesantno je da je više onih koji pripadaju marginalizovanim grupama u siromašnijim regionima (naročito onim unutar provincija) a koji zapravo, spadaju u one koji relativno izglednije izražavaju veće zadovoljstvo među anketiranim građanima. Drugo, čini se da se uočava kako kineski građani reaguju (i pozitivno i negativno) na stvarne promene njihovog materijalnog položaja, što sugeriše da bi podrška mogla biti potkopana izazovima prouzokovanim opadanjem ekonomskog rasta i pogoršanjem uslova životne sredine.

Iako KPK naizgled nije pod neposrednom paskom usled mogućih narodnih previranja, ona ne može dobiti podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, naše istraživanje (Harvardska škola javne uprave) otkriva da percepcija građana o državnom učinku najviše korespondira sa stvarnim, merljivim promenama u materijalnom blagostanju i položaju pojedinaca. Za vladine lidere ovo je mač sa dve oštrice, jer će građani koji su navikli na povećanje životnog standarda očekivati da se takva poboljšanja nastave, a građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike mogu im zaista i kriviti kada takvi propusti imaju neposrednog uticaja na njih ili članove njihovih porodica. Dok istraživanje troje harvardskih akademičara podupire narative otpornosti KPK-a, ti podaci ukazuju i na specifična područja u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti, u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Uvod: o autoritarnoj otpornosti

Teorija o vladavini režima dugo je zagovarala tezu da su autoritarni sistemi inherentno nestabilni zbog svog oslanjanja na prisilu, preveliku centralizaciju donošenja odluka i privilegija koje ličnu moć pretpostavljaju institucionalnoj. Vremenom, dolazi do toga da ovakve neefikasne prakse teže da oslabe legitimitet vlade, što dovodi do opštih nemira i nezadovoljstva građana. U Kini, čini se da je njen predsednik i generalni sekretar KPK, Si Đinping, odlučan da ovu teoriju stavi na test. Otkad je preuzeo vlast krajem 2012. godine, on je potkopao temelj onoga za šta su mnogi posmatrači tvrdili da je pokretačka snaga žilavosti i izdržljivosti KPK, naime: dalje produbljavanje institucionalnog stila upravljanja sistemom (odnosno, uspostavljanja konvencija i normi u organizaciji i kulturi kineskog sistema).

Vraćajući se trendovima koje su pokrenuli njegovi prethodnici, predsednik Si je uklonio nastale norme koje su kulminirale okončanjem ograničenja predsedničkog mandata. Reforme kadrovskog sistema osmišljene za jačanje meritokratije narušene su centralizacijom i nametanjem većeg ideološkog konformizma. Konačno, razmeštajući i vodeći ključne vodeće radne grupe, Si je efektivno stavio na stranu funkcionalne i profesionalne institucije stranke i države. Ipak, dok se KPK priprema za proslavu stogodišnjice od svog osnivanja, čini se da je Partija jaka kao što je i bila. Jedna dublja, utemeljenija otpornost (kineske vlade i sistema) je zasnovana na podršci politike režima. Dakle, pitanje koje intrigira glasi: s obzirom na sve centralizovaniji i nametljiviji Sijev stil upravljanja i urušavanje odnosno slabljenje institucija, postoji li opasnost da KPK izgubi legitimitet u očima svog naroda?

Budući da su dugoročna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko retka, teško je realno spoznati kakvo je raspoloženje običnih kineskih građana prema svojoj upravljačkoj strukturi. Mnogi stručnjaci su pisali o ovoj temi, a neki posmatrači tvrde da su rastuća očekivanja, pogoršanje nejednakosti na prihodovnoj lestvici i pluralizacija izvora informacija stvorili platformu za „erupciju socijalnog vulkana“, gde bi kriza mogla pokrenuti masovne političke nemire. Neki drugi tvrde da kineski državljani pripisuju KPK-u zasluge za to što su decenijama imali brzi rast prihoda i, stoga, verovatno neće osporiti njen upravljački legitimitet – pod uslovom da njihov životni standard i dalje raste. Neki treći, pak, tvrde da je partijski opseg društvenog uređenja toliko moćan da čak i očigledan neuspeh rukovodstva verovatno neće uticati na odanost većine kineskih građana. Za zemlju koja upravlja petinom svetskog stanovništva i predstavlja više od 16% svetske ekonomije, Kina nam je i dalje „pokazna vežba“ za nekoliko sistemskih pristupa problemu, kao i načina na koji se razumevaju nivi zadovoljstva šire javnosti.

Cilj ove dugogodišnje istraživačke studije je analiza pitanja legitimiteta kineske vlade, koristeći se najobjektivnijim i kvantitativnim metode koje su trenutno dostupne. Ovo harvardsko istraživanje sadrži podatke iz osam zasebnih navrata u periodu između 2003. i 2016. godine, i beleži odgovore trideset jedne hiljade pojedinaca u urbanim i ruralnim sredinama. Kao takvo, ona predstavlja najdužu nezavisnu studiju koja je pratila (ne)odobravanje građana sa sva četiri nivoa kineske upravljačke strukture, u periodu od više godina (u rasponu od grada, okruga, pokrajine i napokon centralne vlade). Iako nijedno istraživanje ne može na adekvatan način odgovoriti na sve aspekte nivoa zadovoljstva grašana u Kini, ovaj kratki rezime identifikuje dva važna, mada upadljivo različita otkrića.

Prvo, zadovoljstvo kineskih građana vladom je od 2003. poraslo po svim pitanjima. Od uticaja koje sveobuhvatna nacionalna politika ima na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre. Zanimljivo je da je gro marginalizovanih grupa iz siromašnijih regiona izrazila relativno veće zadovoljstvo vladom i njenom javnom upravpm, bacajući sumnju da Kina sedi nad grotlom „socijalnog vulkana“ koji samo što ne ekslodira. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana (pozitivni i negativni) imaju veze sa stvarnim promenama njihovog materijalnog stanja, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana – kako izazovima proisteklim iz pada ekonomskog rasta tako i pogoršanjem kvaliteta životne sredine.

Ovaj izveštaj podeljen je u pet sekcija. Prva daje pregled ocene javnosti po pitanju efikasnosti kineske vlade i njenih zvaničnika, dok sledeća tri predstavljaju rezultate detaljnijeg ispitivanja javnog mnjenja u tri ključna područja politike: pružanju javnih usluga, korupciji i životnoj sredini. Završni odeljak nudi pogled na to kako bi kinesko javno mnjenje moglo nastaviti da se razvija u trenutnoj eri stagnirajućeg ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Najnoviji trendovi zadovoljstva građana upravljanjem

Najupečatljivija karakteristika dobijenih podataka iz ovog višegodišnjeg istraživanja započetog 2003. godine je gotovo univerzalno povećanje nivoa zadovoljstva kineskih građana koje se tiče sva četiri nivoa vlasti. Da bi procenili zadovoljstvo, ispitanici su zamoljeni da procene učinak vlade na skali od jedan do četiri pri čemu 1 ukazuje na „veoma nezadovoljne“; 2 „prilično nezadovoljne“; 3 „prilično zadovoljne“; i 4 „vrlo zadovoljne“. U svim iteracijama ankete, zadovoljstvo opada kako se vlada pčinje da se zbližava s ljudima, a lokalne vlasti okruga i gradova dosledno stvaraju slabije zadovoljstvo građana u odnosu na centralne ili regionalne vlade (one koje upravljaju provincijama. Ovo „hijerarhijsko zadovoljstvo“ posebno je uočljivo u uticaju sveobuhvatnih nacionalnih politika na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, pri čemu kineski građani ocenjuju svoju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre.

Zanimljivo je da je relativno veća verovatnoća da će brojnije marginalizovane grupe u siromašnijim regionima unutrašnjosti pokazati veće zadovoljstvo, bacajući sumnju na teoriju da Kina „sedi na društvenom vulkanu koji samo što nije pokuljao“. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana jesu odraz (i pozitivan i negativan) na stvarne promene u njihovom materijalnom blagostanju, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana kako izazovima opadanja ekonomskog rasta tako i narušavanja prirodne sredine.

Ovo „zadovoljstvo hijerarhijskim delovanjem“ je posebno primetno, jer je suprotno trendu kojeg istraživači primećuju u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim demokratijama, gde su lokalni politički lideri daleko popularniji od državnih ili saveznih lidera. Ipak, nedavnim rastom odobravanja javnosti počeo je da smanjuje taj jaz u „zadovoljstvu hijerarhijskog upravljanja“ u Kini (Tabela 1). Čak i 2003. godine, centralna vlada je dobila snažan nivo zadovoljstva građana, sa 86,1% koji su izrazili odobravanje upravljanjem, dok kod 8,9% anketiranih nije naišlo na odobravanje doskorašnjem upravljanjem. Ovaj visoki nivo zadovoljstva se još više povećao do 2016. godine, ali takav porast bio je minimalan, jer je zadovoljstvo javnosti u početku već bilo visoko. Suprotno tome, 2003. godine, vlasti na nivou gradova su imale prilično negativne stope zadovoljstva, a 44% ih je izrazilo odobravajući stav, dok kod 52% anketiranih nije naišao na odobravanje. Međutim, do 2016. ovi brojevi su dramatično promenjeni: 70% anketiranih je odobravajuće gledalo na upravljanje, a samo 26% njih nije odobravalo način vođenja.

Ova povećanja zadovoljstva kineskih građana nisu ograničena samo na ukupne procene vladinog učinka. Na pitanje o konkretnom ponašanju i osobinama onih na zvaničnici lokalne vlasti, sve veći broj kineskih građana smatra ih ljubaznim, obrazovanim i upućenim osobama, takođe efikasnim (Tabela 2). Na primer, 2003. godine je više od polovine ispitanika smatralo da lokalni zvaničnici „samo pričaju“ i da u praksi ne rešavaju probleme. Međutim, do 2016. godine je 55% anketiranih smatralo da zvaničnici rešavaju probleme u praksi, dok se samo njih 36% nije složilo. Slično tome, 2003. godine je procentualni udeo ispitanika koji su osećali da lokalni funkcioneri „zaduženi za interese bogatih“ bio duplo veći od procenta onih koji osećaju da su „zabrinuti zbog teškoća običnih ljudi“. Do 2016. godine ova se situacija preokrenula, a 52% anketiranih se složilo da lokalni zvaničnici daju prednost potrebama običnih ljudi, dok se samo 40% nih složilo da (vlasti) daju prednost onima koji spadaju u bogate.

Počev od 2004. godine, fokus istraživanja bio je na ličnim interakcijama ispitanika sa zvaničnicima lokalnih vlasti, kao i njihovom utisku o tim interakcijama. U svakoj ponovljenoj anketi bi otprilike 15% uzorka prijavilo interakcije sa vladinim zvaničnicima tokom prethodnih 12 meseci. Međutim, iako je stopa interakcije ostala relativno konstantna, utisci građana o reakcijama vlade nisu. Procenat ispitanih koji je tvrdio da njihova situacija “uopšte nije rešena” smanjio se sa 28% u 2004. na samo 7,6% u 2016. Nasuprot tome, procenat ispitanih koji je tvrdio da je njihova situacija “potpuno razrešena” porastao je sa 19,3% u 2004. godini na 55,9% u 2016. Posebno, stopa građana koja je 2004. bila zadovoljna eventualnim ishodom svojih interakcija bila je manja od polovine procenta onih koji su bili nezadovoljni, dok je u 2016. stopa zadovoljstva bila više nego trostruka u odnosu na procenat anketiranih koji su izrazili nezadovoljstvo.

Iako je jasno da se sveukupno zadovoljstvo vladinim performansama značajno povećalo između 2003. i 2016., manje je očigledno zašto su se ovi trendovi dogodili i jesu li oni održivi ili ne. Zbog toga, u naredna tri odeljka ovaj kratak prikaz detaljnije razmatra tri ključna pitanja kako bi se bolje razumeli.

Područje politike 1: pružanje usluga javnih službi – prelazak sa ekonomske na socijalnu politiku

World Economic Forum

Trenutni kineski BDP po glavi stanovnika je 60 puta veći nego što je bio u trenutku kada je 1978. započeo period „Reforme i otvaranja “ (gǎi gé kāi fàng, 改革开放). Iako je četrdeset godina brzog rasta doprinelo poboljšanju životnog standarda i izvlačenju iz siromaštva preko 800 miliona Kineza, dobici od reforme nisu raspodeljeni podjednako. Pod vođstvom Denga Sjaopinga a kasnije i Đijanga Cemina, KPK je načinila svesne napore u politici tipa „pustimo neka se prvi obogate“, podstičući tako izvozni model rasta koji je prvenstveno služio za podizanje kvaliteta i performansi gradskih luka duž istočne obale Kine. Stanovnici ruralnih, regiona u unutrašnjosti zemlje oslobođeni su opterećenja dotad kolektivizovane poljoprivrede, ali su i ostavljeni da se sami brinu o sebi. Istovremeno, tokom 1980-ih i 1990-ih je došlo do demontaže takozvane “gvozdene posude za pirinač”, sistema Maove podrške tipa od-kolevke-pa-do-groba, koji je građanima obezbeđivao poslove, krov nad glavom i osnovnu zdravstvenu zaštitu, obezbeđenih od strane države. Kako je ovaj sistem postupno ugašen, zadatak pružanja javnih usluga se uglavnom preneo na pojedine upravljačke strukture unutar okruga i gradova. Bez adekvatnih formalnih mera oporezivanja i fiskalnih transfera s viših nivoa vlasti, gradovi i sela koja nemaju dovoljno sreće da se nalaze u regionima visokog privrednog rasta imali su poteškoća da ispune svoje obaveze oko troškova vezanih za rashode, često pribegavajući vanbudžetskim porezima (parafiskalni nameti) i

Jedna načajna grupa unutar kineskog rukovodstva podelila je među sobom ove probleme, a nakon što su generalni sekretar Hu Đintao i premijer Ven Đijabao 2003. godine stupili na vlast, pokrenuvši niz političkih mera osmišljenih da osiguraju osnovnu mrežu socijalne sigurnosti za ugroženo stanovništvo u Kini. Iako su ove politike još uvek daleko od kompletnih, uz to pretrpevši brojne nedostatke i neefikasnosti, njihov značaj ne treba potceniti. Na primer, između 2006. i 2011. godine se procenat kineske populacije obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem udvostručio, sa 43% na 95%. Takođe, rashodi centralne vlade za ruralna i poljoprivredna pitanja do 2011. dostigli su skoro tri biliona juana ($428.5mlrd), što je deset puta više od iste potrošnje u 2004. Pored toga, postoje podaci da su pod trenutnim predsednikom Sijem Đinpingom nejednakosti između gradova i sela, kao i priobalja i unutrašnjosti na manje-više istom nivou koje su, možda, čak počele da se umanjuju.

Jedan od glavnih ciljeva istraživanja harvardskih akademaca  bio je merenje zadovoljstva pružanjem osnovnih javnih usluga na lokalnom nivou. Činjenica da je istraživanje započelo tačno u vreme (leto 2003.) kada su Hu i Ven počeli da sprovode svoje planove redistributivne promene predstavlja srećnu koincidenciju. Vreme ankete omogućava utvrđivanje: 1) da li su kineski građani zaista dobili veći pristup i veći kvalitet javnim uslugama kao što su zdravstvena zaštita, bolji prihodi i obrazovanje; i 2) Da li se zadovoljstvo vlade brže povećavalo u siromašnijim ruralnim i unutrašnjim regionima koji su bili cilj ovih politika redistribucije.

Tabela 4 pokazuje da su, između 2005. i 2011. godine, ispitanici izvestili o velikom porastu građana koji pristupaju različitim programima osiguranja i socijalne zaštite. Ova povećanja bila su naročito primetna u malim gradovima i selima koja su u 2005. imala daleko niže stope učešća u odnosu na velike gradove. Na primer, udeo seoskih stanovnika pokrivenih osnovnim medicinskim osiguranjem porastao je sa 32% u 2005. na 82,8% u 2011. godini, dok je udeo u osnovnim penzijskim planovima zaposlenika porastao sa 36,8% na 71,3%. Štaviše, broj stanovnika na selu koji nemaju pristup nijednom od šest navedenih programa smanjio se sa 58,3% u 2005. na samo 13,2% u 2011.

Pored efekata dohotka i regiona prikazanih u Tabeli 5, regresivne analize pokazuju da tri ključne ekonomske varijable na makro nivou (koje služe kao posrednici za nivo pružanja javnih usluga na određenom lokalu) takođe pokazuju značajan i pozitivan odnos prema zadovoljstvu vlade. Na primer, svi ostali jednaki, stanovnici na lokalu koji troše veći procenat lokalnog budžeta na obrazovanje, zdravstvo i blagostanje verovatnije će prijaviti veće stope zadovoljstva. Isto važi za stanovnike u oblastima sa boljom putnom infrastrukturom i nižim odnosima nejednakosti dohotka između gradova i sela. Štaviše, kada su ove tri makro-skalirane ekonomske promenljive kontrolisane, efekti prihoda u odnosu na položaj regiona navedeni u Tabeli 5 u velikoj meri nestaju, što sugeriše da je veliki deo opaženih razlika u relativnim promenama zadovoljstva posledica merljivih tokova državnih dobara i usluga.

Dakle, jasno je da je od 2003. godine porast zadovoljstva građana vladinim performansama nesrazmerno koncentrisan među onim stanovništvom koje je marginalizovanije, i koje je i bilo predmet Hu-Venovih redistribucijskih političkih reformi. Ova otkrića sugerišu da, daleko od toga što predstavlja opasan momenat socijalne i političke ogorčenosti, siromašni stanovnici Kine smatraju da je vlada sve efikasnija u pružanju osnovne zdravstvene zaštite, primanja i drugih javnih usluga. Na kraju, dok kineski građani i dalje identifikuju značajne probleme poput konstantne nejednakosti u dohotku i nesigurnosti posla, većina ih smatra da se stvari kreću u pozitivnom pravcu i taj napredak pripisuju vladi, koja je doprinela poboljšanju njihovog materijalnog statusa.

Područje politike 2: Korupcija – reaktivni uspeh

Kineski državljani korupciju često identifikuju kao jedan od najozbiljnijih problema s kojima se suočavaju. Stoga nije iznenađujuće da je od 20 merenih podataka o lokalnoj samoupravi koji su obuhvaćeni istraživanjem, zapravo, “kažnjavanje korupcije” na poslednjem mestu po prosečnom nivou zadovoljstva građana u periodu između 2003. i 2011. (Tabela 6).

Od 2007. godine, istraživanje je počelo da ispitanicima postavlja detaljnija pitanja o korupciji i primećen je očigledan pad zadovoljstva u poslednjim godinama Hu-Venove administracije. U 2007. i 2009. godini otprilike jednaki procenti ispitanika ocenili su napore vlade u borbi protiv korupcije kao „dobru“ i „lošu“. Međutim, do 2011. godine, stavovi javnosti postali su pretežno negativni, kada je samo 35,5% vladine napore ocenjivalo kao dobre, a 58,1% ih je ocenilo kao loše. Slično tome, između 2009. i 2011. godine, udeo ispitanika koji su kineske zvaničnike gledali kao “čiste” smanjio se sa 42,7% na 35,4% (Tabela 7).

Nekoliko događaja je potencijalno doprinelo ovoj „osornosti“ javnog mnjenja. U julu 2011. godine, samo dva meseca pre nego što je sprovedena anketa Kenedijeve škole za javnu upravu, katastrofa u vozu u Venžouu izazvala je sveopšte i žestoko negodovanje na društvenim medijima, a Ministarstvo saobraćaja je optuženo za nepristojno i loše pripremljeno usled nekoliko velikih korupcijskih incidenata. U leto 2011. godine, sistematski korupcijski prstenovi bili su percipirani u Narodnoj banci Kine i Kineskom Crvenom krstu, privlačeći značajnu negativnu medijsku pažnju. Ovi skandali poklopili su se s pojavom platformi za društvene medije kao što je Sina Veibo, koja je omogućila da se informacije o korupcijskim incidentima brzo šire po kanalima koje država ne kontroliše u potpunosti. Kao rezultat toga, do kraja Hu-Venove administracije, stav javnosti u vezi s korupcijom postao je izrazito negativan.

Si Đinping je stupanjem na funkciju predsednika (mart 2013.), pokrenuo najveću antikorupcijsku kampanju u savremenoj Kini, uhapsivši više od 120 stranačkih lidera na visokom nivou i preko 100.000 zvaničnika s nižih nivoa vlasti. Posmatrači su raspravljali o tome da li su Sijevi napori proistekli iz istinske želje za suzbijanjem korupcije ili su to bili samo lični pokušaji konsolidacije političke moći ili kombinacija obojeg. Ipak, prema ovom istraživanju, kineski građani su generalno podržavali Sijeve poteze. Iako je samo 35,5% ispitanika odobrilo napore vlade u borbi protiv korupcije u 2011. godini, taj broj se popeo na 71,5% do 2016. godine (Tabela 6). Isto tako, udeo građana koji su kineske vladine službenike gledali kao uglavnom “čiste” porastao je sa 35,4% u 2011. godini, na 44,2% u 2015. godini i 65,3% u 2016. godini (Tabela 7). Dakle, iako kineskoj javnosti možda svojevremeno nije bilo jasno o Sijevim preciznim političkim motivacijama, do 2016. godine većina ispitanika je smatrala da napori vlade za kontrolu korupcije imaju efekta i da se stvari kreću u pravom smeru.

Slučaj korupcije pokazuje da, čak i u periodima sve većeg porasta zadovoljstva, stavovi građana prema vladi koji se bave određenim pitanjima mogu značajno odstupiti. Do kraja Hu-Venove ere postojalo je opšte mišljenje da su, uprkos napretku u podsticanju ekonomskog razvoja i podizanju životnog standarda, napori ka unapređenju dobrog upravljanja zastali ili su čak unazađeni. Tek nakon što je centralna vlada najavila svoju posvećenost borbi protiv korupcije, pokrenuvši masovne kampanje sa realnim posledicama po moćne pojedince, raspoloženje javnog mnjenja je počelo da se menja u pozitivnijem smeru.

Područje politike 3: Okolina – informisano građanstvo usredsređeno na zdravlje i zdravstvo

Tokom prve tri decenije reformi, KPK je prioritetno postavila privredni rast uglavnom na štetu kineskog prirodnog okruženja. Danas samo zagađenje vazduha uzrokuje više od milion preuranjenih smrti Kineza godišnje, a u urbanim oblastima manje od 1% stanovništva udiše vazduh koji se po standardima Evropske unije smatra prihvatljivim i bezbednim. Na selu više od 300 miliona građana nema pristup čistoj vodi za piće, a više od jedne četvrtine glavnih reka u Kini klasifikovano je kao “neprikladno za ljudsku upotrebu”. Pored zagađenja vazduha i vode, Kina trpi i veliko zagađenje tla, krčenje šuma, opustušivanje i gubitak prirodnih staništa. Iako je kineska vlada poslednjih godina postigla stvarni napredak u kreiranju politika za rešavanje ovih problema, pitanja zaštite životne sredine su i dalje uzročnik značajnog broja žalbi građana i masovnijih protesta.3

Istraživanje iz 2016. godine otkriva da su kineski građani najzabrinutiji zbog zagađenja vazduha, a 34% ih je to označilo kao najvažnije ekološko pitanje. Sledi percipirana važnost zdravstvene bezbednosti hrane (19%), klimatske promene (16%) i zagađenje vode (12%). Gledano po mestu prebivališta, stanovnici gradova neproporcionalno gledaju na klimatske promene kao najozbiljnije pitanje životne sredine, dok je veća verovatnoća da je seosko stanovništvo zabrinuto zbog zagađenja vode (Tabela 8). Zanimljivo je da 75% svih ispitanika smatra da su klimatske promene stvarne i uzrokovane ljudskim ponašanjem, a dok skoro 70% njih podržava uvođenje nacionalnog poreza na emisiju štetnih gasova (CO2), što su daleko veći procenti od procenata zabeleženog među građanima u Sjedinjenim Državama.

Upitan da uporedi njihov trenutni kvalitet vazduha s onim od pre pet godina, 49% ih je odgovorilo da se pogoršao, 29% je reklo da je otprilike isti, dok ih samo 22% smatra da se poboljšao. Kineski građani mnogo su optimističniji kada gledaju pet godina unapred: 43% njih očekuje da će njihov „lokalni“ kvalitet vazduha biti bolji, 31% očekuje da će isti ostati isti, a samo 26% očekuje da će se pogoršati (Tabela 9).

Sveukupno, na skali od 1 do 10 (sa 10 kao najvišom ocenom), prosečna percepcija kvaliteta vazduha u lokalnim okvirima bila je 6,28. Međutim, sa standardnim odstupanjem od 1,74, došlo je do značajnih varijacija ovog proseka. Jedan od glavnih ciljeva istraživanja iz juna 2016. bio je proveriti mogu li se razlike u percipiranom lokalnom kvalitetu vazduha objasniti fluktuacijama u stvarnom, sondažno merenom kvalitetu vazduha na lokalnom nivou.

Da bi se to učinilo, dnevno zabeležene vrednosti AQI (indeksa kvaliteta vazduha) iz svakog grada upoređivani su sa opaženim podacima o kvalitetu vazduha koristeći tačan datum i lokaciju svakog anketiranog subjekta. Rezultati pokazuju jasnu povezanost između svakodnevno izmerenih AQI i percepcije građana o lokalnom kvalitetu vazduha istog dana, što ukazuje da subjektivne procene zagađenja vazduha u Kini imaju snažnu potporu u stvarnosti (slika 1). Izmereni AQI takođe je negativno povezan sa prijavljenim životnim zadovoljstvom, mada su u ovom slučaju odstupanja od prosečnog kvaliteta vazduha važnija od apsolutnih nivoa. Drugim rečima, kineski građani prijavljuju povećano zadovoljstvo životom u danima kada je lokalni kvalitet vazduha bolji od godišnjeg proseka, dok se njihovo zadovoljstvo smanjuje u danima kada je lokalni kvalitet vazduha lošiji od godišnjih proseka (Slika 2). Ovo sugeriše da, iako su građani Kine prilično precizni u proceni lokalnog kvaliteta vazduha, vremenom postaju naviknuti na zagađenje, pokazujući emocionalni odgovor tek kada izmereni kvalitet vazduha znatno odstupa od tipičnih nivoa.

Kod onih ispitanika koji su imali negativan stav o lokalnom kvalitetu vazduha takođe je bilo verovatnije da će vladi dati loše ocene za postupanje po pitanjima zaštite životne sredine. Logička (OLS) regresija pokazuje da, kontrolisanjem širokog spektra drugih promenljivih, pad od 1 poena u opaženom lokalnom kvalitetu vazduha (mereno na skali od 10) stvara pad zadovoljstva lokalnim upravljanjem životnom sredinom od 0.08 (mereno na skali od 4 tačke). Ovo otkriće ukazuje na to da obični građani Kine problem zagađenja (bar delimično) pripisuju specifičnim ljudskim faktorima i ne doživljavaju ga naprosto kao nekakav „slučajni hir prirode“ ili pak kao „neizbežnu cenu koju treba platiti da bi se postigao ekonomski napredak“. Na percepciju lokalnog stanovništva povodom kvaliteta vazduha u velikoj meri utiče ono što žitelji vide takoreći „kroz prozor“: sopstvenim očima i iz ličnog iskustva, a što otežava lokalnim zvaničnicima da preusmere odgovornost tako što će zabasati u politička mešetarenja i „štosove“, ili kontrolišući pristup informacijama.

Sam po sebi, loš kvalitet vazduha ne mora nužno dovesti do široko rasprostranjenih građanskih akcija. Iako je zagađenje vazduha povezano s negativnom percepcijom upravljanja životnom sredinom, ni objektivne ni percipirane mere preduzete zarad lokalnog kvaliteta vazduha direktno ne utiču na spremnost pojedinaca da podnesu žalbu povodom nekvaliteta životne sredine ili se uključe u proteste. Tabela 10 pokazuje da je samo oko 10% ispitanika ikada podnelo službenu žalbu ili molbu koja se odnosi na zagađenje vazduha, dok je dve trećine anketiranih izjavilo je da bi razmotrilo učešće u hipotetičkom protestu protiv zagađenja vazduha u svom gradu (20% reklo je da bi „po svemmu sudeći učestvovalo“, dok je još 47% reklo da bi „verovatno razmislili“ o protestima). Međutim, na ove stope nije direktno uticao stvarni ili percipirani kvalitet vazduha, pa su, umesto toga, više zavisili od drugih, individualizovanijih varijabli ličnog mišljenja (odnosno, od lične percepcije).

Konkretno,među ispitanicima je postojala mnogo veća verovatnoća za podnošenje žalbe ili angažman u građanskom protestu ukoliko osećaju da zagađenje vazduha negativno utiče na njihovo zdravlje ili zdravlje najbližih članova njihove porodice (otprilike 30% uzorka). Oslanjanje na vesti s interneta takođe je povezano sa većom spremnošću za angažovanje na protestima, što sugeriše da će pojedinci koji su češće „pri internetu“ i mobilnim komunikacijama imati više pristupa nezavisnim medijskim izvorima, te je verovatnije da upravo oni iniciraju promenu status kvoa i reše se na angažovaniji stav (žalbe, ili protesti).

Uzeti zajedno, ovi rezultati pružaju informacije značajne za zvaničnike lokalnih i centralnih vlasti, uz nadu da će podrška građana biti zadržana uprkos zamašnoj ekološkoj degradaciji sredine. S jedne strane, kineski građani su u stanju da tačno mere lokalno zagađenje vazduha, i obično su skloni da za stanje nižeg nivoa zadovoljstva životnim uslovima i standardom okrive upravljačke strukture. Međutim, oni takođe pokazuju da percepcija lošeg kvaliteta vazduha sama po sebi nije dovoljna da bi se kineski građani u kontinuitetu žalili ili protestovali, i da su takve akcije prvenstveno podstaknute percepcijom pojedinaca o neposrednim pretnjama po svoje kao i zdravlje članova uže porodice.

Zaključak: Konstantna otpornost kroz stečeni legitimitet

US – China Business Council

Iako Kina sigurno nije imuna na teške socijalne i ekonomske izazove, malo je dokaza i indikatora koji bi išli u prilog ideji da KPK gubi legitimitet u očima svog naroda. U stvari, istraživanje Ešovog centra pokazuje da je kineska vlada tokom 2016. godine, u širokom spektru metrika, bila popularnija nego u bilo kom trenutku tokom prethodne dve decenije. Kineski građani su u proseku izneli stav da je vladino pružanje primerene zdravstvene zaštite, rasta plata i standarda i drugih parametara u oblasti obezbeđivanja osnovnih javnih usluga bilo daleko bolje i pravičnije nego kada je 2003. godine otpočeto ovo istraživanj. Takođe, u pogledu korupcije, pad zadovoljstva između 2009. i 2011. je potpuno anuliran, dok je javnost je uglavnom podržavala Sijevu široko rasprostranjenu kampanju uperenu protiv korupcije.

Čak i po pitanju okruženja u vezi kojeg su brojni građani izrazili nezadovoljstvo, većina ispitanika izražava očekivanje da će se uslovi poboljšati u narednih nekoliko godina. Za svako od ovih pitanja, siromašniji stanovnici Kine koji ne pripadaju priobalnom pojasu već žive u unutrašnjosti izrazili su jednako (ako ne i veće) poverenje u akcije vlade u odnosu na „povlašćeni“ sloj stanovnika (one koji su više rangirani na društvenoj i platnoj lestvici). S obzirom na takvo stanje stvari, među glavnim demografskim grupama u Kini nije bilo nekih realnih naznaka rastućeg nezadovoljstva, čime se stavlja pod znak sumnje ideju da se ova zemlja suočava sa krizom političkog legitimiteta.

Sa pojavom Covid-19  te njom prouzrokovane ekonomske štete i socijalne dislokacije, istraživanje pokazuje da KPK ne može da dobije političku podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, istraživanje otkriva da percepcija građana o učinku vlade najviše odgovara onim stvarnim indikatorima „na terenu“, merljivim promenama u materijalnom blagostanju pojedinca. Stoga se zadovoljstvo upravljanjem i podrška sistemu moraju stalno jačati. Za kineske lidere na svim nivoima, ovo je mač sa dve oštrice. Građani, koji su navikli na povećanje životnog standarda i dobar standard pružanja javnih usluga, očekivaće da se takva poboljšanja nastave, dok građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike, mogu te iste okriviti kada neuspesi jevnih politika počnu da neposredno utiču na njih ili članove njihovih porodica. Iako harvardsko istraživanje faktografski podupire podacima potkrepljen stav o otpornosti KPK-a i prirodi ove otpornosti, podaci iz ove dugogodišnje studije ukazuju i na specifične oblasti u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i degradacije životne sredine.

Edvard Kaningem je direktor Kineskog programa pri Ešovom Centru i predvodnik Azijske inicijative za energiku i održivost pri Kenedijevoj školi javne uprave na Harvardu. Takođe je gostujući predavač iz oblasti javnih politika, sa fokusom na trište energentima i javnu upravu, međunarodnu ekonomiju i konkurentnost, političku ekonomiju razvojnih privreda i kinesku globalnu integraciju. U poslednje vreme bavio se rastom kineskog privatnog bogatstva i filantropijom i kao savetnik privatnim i kompanijama koje su javno listirane na berzama, posebno onim u sektorima energetike, unapređenja životne sredine i finansijskih usluga.

Toni Sejč je direktor Centra za demokratsku upravu i inovacije pri Ešovom centru i profesor međunarodnih odnosa. Drži komparativne kurseve o političkim institucijama, demokratskom upravljanju i tranzicionim ekonomijama sa fokusom na Kinu. U svojstvu direktora centra, Sejč takođe predvodi Institut Radžavalijeve Fondacije za Aziju, drži katedru za Kineske programe, uz Azijski program za energetske lidere i Transfer liderstva u programu za Indoneziju, obezbeđujući programe obuke za nacionalne i lokalne zvaničnike iz Kine i Indije.

Džes Tarijel je postdoktorski stipendista u sektoru kineske energetike pri Ešovom centru. Njegovo istraživanje fokusira se na javno mnjenje, legitimitet vlade, aktivizam u okruženju i zagađenje na lokalnom nivou u Kini. Diplomirao je biologiju i geografiju na Univerzitetu u Sirakuzi, a na Bostonskom niverzitetu je doktorirao na temu globalne životne sredine. Pored toga, proveo je šest godina radeći s Ešovim Centrom u sprovođenju istraživanja kinesog javnog mnjenja.

O Eš centru

Centar za demokratsko upravljanje i inovacije Roja i Lile Eš podržava izvrsnost i inovacije u javnoj upravi i javnim politikama, obezbeđujući potporu za istraživanja, obrazovanje i javnu debatu. Osposobljavanjem najboljih rukovodilaca, razvijanjem novih i dobrih ideja, kao i širenjem inovativnih rešenja i institucionalnih reformi, cilj Centra je da se suoči sa dubokim izazovima sa kojima se suočavaju građani širom sveta. Fordova Fondacija je noseći osnivač Ešovog Centra. Dodatne informacije o centru dostupne su na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole. U skladu sa politikom otvorenog pristupa Centra, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj istraživački rad jedan je u nizu koji je objavio Ešov centar za demokratsku upravu i inovacije pri Kenedijevoj školi u sklopu Harvardskog Univerziteta. Stavovi izraženi u odeljku političkih izveštaja autora (ili više njih) ne odražavaju nužno i stavove škole John F. Kennedy ili Harvarda. Radovi iz ove serije studija imaju za cilj da prikupe povratne informacije i podstaknu raspravu o važnim izazovima u oblasti javnih politika.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

Mata Hari, plesačica, striptizeta, kurtizana, špijunka  

Margaretha Gertruida Zelle MacLeod, alias Mata Hari. Berlin 1907. Kolorizacija Claudia Castro. Izvor svih fotografija: DonHollway.com

Da li je Mata Hari prouzrokovala smrt 50 hiljada vojnika u Prvom svetskom ratu?

Četiri dana policijskog isleđivanja u Skotland jardu obično su dovoljni da se otvori i najtvrdokorniji osumnjičeni. Ipak, ser Bazil Tomson, pomoćnik komesara policije i šef Specijalnog odeljenja nikada nije do kraja odgovorio na pitanje koje već čitavo stoleće intrigira istoričare. Njegova ljupka, dobro odgojena holandska zarobljenica, jedna Margareta Mekleod (Margaretha Geertruida “Margreet” MacLeod, devojačko Zelle), bila je ili neprijateljska špijunka, ili naprosto najpoznatija egzotična plesačica i kurtizana iz vremena Bel epoka: Mata Hari. Prisetila se da su je “Ispitivala tri uniformisana muškarca… na holandskom, s belgijskim akcentom“; prevodilac je “imao hrabrosti da im kaže da imam nemački naglasak”.

Skotland jard, sedište londonske policije

Bilo je to na Zapadnom frontu tokom Prvog svetskog rata: Britanija, Francuska i Belgija protiv Nemačke. “Imamo informacije da je Mata Hari od nemačke ambasade dobila 15.000 franaka”, rekao joj je Bazil. „Držaćemo vas u pritvoru zbog sumnje za špijunažu i pod optužbom da imajte falsifikovani pasoš.“

Izvodi iz datoteke M. I. 6, odeljenja britanske kontraobaveštajne službe. Mata Hari i njen francuski pasoš.

Njen istinski zločin je bio je, međutim, u tome što je bila žena lakog morala. Mata Hari je ležerno priznala dugačku listu svojih ljubavnika, od Pariza do Berlina: Ni Britanci nisu bili imuni na nju. Oficir odgovoran za uhapšenicu je tada rekao da je”Bila to jedna od najšarmantnijih izdanaka ženskog bića koje sam ikada video”, a sam Bazil je Margretu Matu Hari upamtio po stasu, kao “visoku i žilavu, blistavih tamnih očiju i tamnog tena, živahnih pokreta i držanja, inteligentna i tokom konverzacije hitra na odgovoru.“

Njena privlačnost nije bila iznenađujuća; jer, ona je još od malih nogu počela da šarmira i manipuliše muškarcima oko sebe.

Kuća u frizijskom gradu Leuvarden (Leeuwarden, ul. Kelders br. 33, desno), u kojoj je rođena Margaretha alias „Mata“ (izgorela 2013. godine i obnovljena, ali ne prema prvobitnom nacrtu).

Margaretin otac, Adam Zelle ju je još kao mladu razmazio skupocenim poklonima, kao što je recimo igračka u obliku kolica, u koja je bila upregnuta koza.

Njegova naklonost šepurenju i razmetljivom prikazivanju, kao i društvenoj pohlepi i koristoljubivosti su ga naveli u rizične spekulacije koje su porodicu doterale do bankrota i razvoda, primoravajući Margaretu da ode iz svog doma.

Najstarija od njihovo četvoro dece i jedina ćerka holandskog galanteriste i špekulanta koji ju je razmazio „kao orhideju među leptirima”, ali usput oteravši porodicu u siromaštvo, Margareta (ili Margreta) je odrasla kod rodbine. Kada je sa 16 godina otkrivena u kompromitujućoj pozi sa svojim 51-godišnjim direktorom škole, krivica nije pala tamo gde bi pala danas. Uz malo gledanja na buduće perspektive, na kraju je odgovorila na oglas kapetana Rudolfa Mekleoda, veterana iz Holandskih ratova za Istočne nezavisne kolonije, više nego dvostruko starijeg, koji je tog trenutka bio kod kuće na dopustu i tražeći „devojku prijatnog karaktera – uz mogućnost (bračne) zajednice“.

Kao mlada devojka, Margareta je poslata da živi kod rodbine. Sa 16 godina direktor škole je pokušao da je iskoristi. Usledio je skandal. Još nije napunila ni 19 godina kada je pala na Rudolfa Zelea, sifilističara sklonog kapljici i kocki, koji je bio dvaput stariji od nje. A Margret je oduvek bila slaba na muškarce u uniformi. Kao supruga oficira, Margareta se nadala da će zadržati životni standard u kojem je uživala kao devojčica.

„Skoro da mi je mogao biti otac. Videti tako zgodnog mladića bi nateralo moje srce da zakuca brže… Bila sam vrlo temperamentna. Imala sam i umetničke težnje… Želela sam da živim poput leptira na suncu.” (Margaretha MacLeod, Mata Hari)

DonHollway.com

Margareta (u prvom redu, levo) je 1897. ispratila brod na koji je bio ukrcan njen suprug (zadnji red, drugi s leva) do njegove vojne ispostave u Holandskim Istočnoindijskim ostrvima (ostrva koja nemaju ikakve veze s Indijom i Pacifikom jer su „Indies“ delimično nezavisne kolonije, pod koji se podvode karipska ostrva u Atlantiku. Jedan broj Karipskih ostrva proglašen je holandskim kolonijama, Istočni Antili). Može se primetiti da na ove fotografije nosi istu haljinu)

U holandskim kolonijama na Karibima Margret se upoznala sa Gandrungom, tradicionalnim indonezijskim plesom. Četvorica takvih javanskih plesača pojavilo se 1889. na Svetskom sajmu u Parizu. Prvobitno demonstracija ljubavi i predanosti Šri Devi, boginji pirinča i plodnosti, do MacLeodovog dana kada je ples postao jednostavan obred udvaranja. Plesačice hip-bodra, obučene u tradicionalnu nošnju uključujući ukrašenu odeću bi odabrale partnere iz publike, koji su u znak zahvalnosti „donirali“ svoj novac (što je važno za kasniji način na koji je Margaret „utrživala“ svoj ples). Gandrung se obično izvodio tokom čitave noći.

Ovakvi „erotikom nabijeni događaji“ verovatno su na mladu evropsku devojku ostavili snažan uticaj. Mlada Margreta, tek što je prevladala svoj viktorijanski moral, počela je da izučava ono što je, po njoj, spadalo u svojevrsnu polu-erotsku umetnost. Margaretin scenski debi 1898. godine u baršunastoj ljubičastoj haljini dubokog dekoltea je privlačio oči oficira, što je Rudolfa nagnalo na ispade ljubomore.

Kada je njihov sin Norman Džon umro pod sumnjivim okolnostima, MacLeodsov brak je počeo da propada. Njihova ćerka Žan Luiz (Jeanne Louise, „Non“) je preživela „trovanje“,  ali je umrla 1919. godine u 21. godini, a da nikada, zapravo, nije upoznala svoju majku.

Kao mlada koketa u vojnoj kasarni negde na sparnim Karibima, Margareta nije bila ništa bolja za „plivanje kroz bračne vode“ od Mekleoda. „Mladi poručnici me progone i zaljubljeni su u mene“, pisala je. „Teško mi je da se ponašam na način na koji moj muž ne bi imao prigovore.“ Rudolf je imao svojih problema: kocka, piće, žene, ljubomora i zlostavljanje supruge, a da ne spominjemo venerične bolesti. Kada je njihov sinčić umro, navodno otrovan od strane osvetoljubivog sluge – ali verovatnije usled urođenog sifilisa ili uzimanja svog tada aktuelnog leka – izuzetno otrovne žive – vratili su se u Holandiju i razdvojili. Njihova ćerka je stavljena pod njegovo starateljstvo. Margareta je iznova započela život. Godinama kasnije je u jednom intervjuu rekla: “Mislila sam da su sve žene koje su pobegle od muževa otišle u Pariz.”

U Gradu svetlosti

„Bez novca, putovala sam ka Parizu bez odeće u koferu. Tamo sam, kao krajnje sredstvo, i zahvaljujući svojim ženskim čarima, uspela da preživim.“

Lejdi Mekleod u haljini (gore) koju je nosila u svojim najranijim javnim nastupima. U to vreme se čak i pogled na pazuh graničio s erotikom.

Pariz je u to doba bio na svom umetničkom i kulturnom vrhuncu. Luiz Veber, Džejn Avril i Lijan Depoži su se proslavile i postale poznate po „opscenom“ kan-kanu u Mulen Ružu i kabareu Foli Beržer. U ta vremena, skandalozni način života nije trebalo niti je bilo preporučljivo sakrivati, već, naprotiv – slobodno voditi „skandalozni“ životni stil, što je bio slučaj sa poznatima. Blistava fasada je, međutim, bila samo maska za tavno siromaštvo, jedva potisnuti razvrat i odraz nivoa nejednakosti koji možda nije dostignut sve do današnjih dana. I dok su moćni muškarci u prslucima i sa šeširima otvoreno lovili svoje ljubavnice na Jelisejskim poljima i duž Sene, za jednu nezaposlenu samicu poput Margrete izbor je bio sužen i uglavnom je uključivao služenje drugima: u domaćinstvu ili seksu; kao „Grande horizontale“: Kurtizana za pripadnike visokih društvenih slojeva.

Margareta – sada u Parizu „Margeri“ (Marguérite) je tražila posao modela koji bi statirao slikarima i vajarima, ali je njena figura ocenjena kao nedostatna („previsoka“ za standarde nekih „ustanovljenih“ proporcija). Vešta u jahanju, prijavila se za posao instruktorke jahanja, a zatim, sve više zapadajući u očaj i navodno koketirajući „izletima“ u prostituciju, radeći i kao trik-jahačica u Molijerovom Cirkusu, čiji ju je vlasnik predstavio kao plesačicu u jednom salonu za gospodu ondašnje pariske elite. U to doba, bez radija, ili bioskopa, ovi saloni iz visokog društva omogućavali su bogatim i moćnim „doajenima“ da uživaju u intimnom okruženju bez „mešanja sa gologuzijom“. Bez klasične plesne obuke, previsoka da bi se mogla proslaviti kao balerina, Margeri je znala da joj treba uspostavljanje u nekom „prostoru“ koji bi je izdvojio kao nešto više od proste „kabaretske devojčure“.

Belle Époque je tada u Evropi bio sinonim zanesenosti Orijentom, kao novog vida „naturalizma“ u umetnosti, pa i u plesu. Amerikanka Isadora Dankan je, šrimera radi, postala poznata po tome što je otišla toliko daleko da se pojavljivala golih nogu i bosonoga, samo u kratkoj togi. Margeri je otišla korak dalje. Znajući da njena veština nije ležala u virtuoznosti pokreta već u seksepilu kojeg je posedovala, jedno je koristila kako bi prikrila drugo. Prizivajući svoje dane na Karibima u holandskim Istočnoindijskim Antilima, i iskoristivši status svog supruga oficira (sloveći kao njegova udovica), Margret je ušla u krugove više klase, u koje bi joj inače ulaz bio zabranjen.

Mata je februara 1905. godine imala svoje prvo ekskluzivno pojavljivanje u jednom pariskom salonu za bogatu elitu. Strategija joj je bila jednostavna; njen nastup je evocirao posvećenje Šivi, hinduističkom bogu uništenja; kombinovala je sirovu erotiku „prefarbanu“ religioznošću. Pojavila se u kostimu kojeg je sama osmislila: prozračnom velu, i s metalnim grudnjakom, čije su trake ukrašene lažnim draguljima – a onda, plešući pred slikom Šive, u sve većem zanosu, dok ne bi ostala gotovo gola; bio bi to vrhunac te tačke, kada je u finišu padala obnažena pred publiku.

Ovakav nastup u pariskoj javnosti je u potpunosti izveđen s „odećom“ od jednog komada prozračne tkanine, veština koja je među ovim „entuzijastima kulturne autentičnosti“ iz pariske elite, začudo, ostala potpuno neprimećena. Tek pošto je u časopisu namenjenom ondašnjem visokom društvu jedan ugledni kritičar grozničavo ispisao da je “Lejdi Mekleod prava Venera”, njena je karijera „mondenke“ bila zacrtana.

Fotos desno: Musée Guimet (Musée national des arts asiatiques MNAAG, 13 Mart 1905)

Na fotografijama svog prvog javnog nastupa, Mata Hari je ovde u bodiju nijanse kože (samo za ovo slikanje, mada ga u svojim predstavama zapravo nije nosila). Nastupe bi posmatralo na stotine posetilaca, uključujući i visoke državnike.

„Dok plešem zaboravim ženu u sebi, tako da kad samu sebe do kraja podam Šivi – što se ogleda u sklizavanju mog vela s kukova – iako stojim naga pred svima samo jedan sekund – u meni to nikad nije proizvodilo bilo kakvu emociju… izuzev radoznalosti kako je publika, podstaknuta mojim plesom, raspoložena u tom trenutku.”

Jutro nakon njenog prvog nastupa, svi su pariski listovi već izvestili o novoj zvezdi na pariskom nebu. „Gal“ je njenu tačku okarakterisao kao “entreša“ (entrechats), „odskok kojim (Mata) daleko nadvisuje naše klasične plesače”. „Press“ je pisao da “ona pleše svim svojim mišićima, čitavim telom, nadilazeći na taj način uobičajene metode“.Pariski Lajf je njen rad opisao sažetije: “Ona nosi kostim bayadère, južnoindijske plesačice, najjednostavniji mogući, a prema kraju ga još više pojednostavljuje.” Godine 1905. je fenomenalna Mata Hari bila senzacija Grada svetlosti. Njena bi se scenska priča menjala kad god bi zaželela: bila bi kćer hinduističkog sveštenika i bele žene, ili proizvod ‘bezobrazluka’ škotskog lorda i malajske zavodnice koja je umrla pri porođaju, ostavljajući je da bude odgajana kao plesačica hrama, unoseći tajne misterioznog Orijenta u salone evropskog visokog društva.

DonHollway.com

Od erotske plesašice, Mata Hari je napravila ključni skok ka umetnici. Došla je pod pokroviteljstvo Gabrijela Astruka, poznatog po tome što je u Francusku doveo Ruski balet Monte Karla (Ballets Russes de  Monte Carlo). Astruk je rezervisao njen nastup u Olimpiji, legendarnoj pariskoj dvorani, zakupivši je za 10.000 zlatnih franaka.

„Ples je jedna pesma u kojoj je svaki pokret jedna reč.“

Rudolph MacLeod je podneo zahtev za razvod, koristeći u pravnom postupku njene u javnosti prisutne „sličice“ na kojima je u polunagom izdanju, a kao dokaz Margretinog „iskvarenog“ karaktera. Otac, koji ju je kao devojčicu odveo rođacima da je podižu u trenutku kada mu se poslovni brod nasukao, unovčio je njenu slavu pristajući na knjigu tipa „iskreno od A do Š“. Deset godina kasnije, njena bol je i dalje odjekivala transkriptom s isledničkog postupka: „… Moj se otac oženio tom ženom. Uvek sam mu slala novac… Dva pisca su otišla do njega, zanimajući se da li bi im mogao „pozajmiti“ svoje ime, a ona (njegova supruga) je napisala tu knjigu, dok je otac dao fotografije. Bila sam vrlo nesrećna zbog te grozne knjige. Ona ju je napisala, a moj otac dao svoje ime… i jednog dana je osvanula u 60 hiljada primeraka […] koju su svi kupili.“

„Bila je to velika tragedija u mom životu.”

Sigmund Frojd tek što je svetu izneo i počeo da razrađuje svoju teoriju o libidu, iako danas deluje očigledno da je Margreta bila u potrazi za očevom/očinskom figurom, u pokušaju da povrati svoje detinjstvo, želeći da je „predmet“ naklonosti starijeg, moćnog čoveka naučivši na teži način da je naklonost muškaraca mogla osvojiti seksom.

„Nikad nisam umela da dobro plešem. Ljudi su dolazili da me vide jer sam se prva javno usudila da se skinem do kraja.“

“Sa svakim velom koji bih zbacila, moj bi se uspeh dodatno uvećavao. Pretvarajući se da svoje plesne tačke uzimam za veoma umetničke i „pune karaktera“, i u tom stilu hvaleći tu svoju umetnost, publika je napokon shvatila golotinju (na moj način), i tako je još uvek (percipira).”

Evropska zdravica i srdačan „prijem“

Kao umetnica, Margreta „Mata“ Hari stekla je pravo i privilegiju na ulazak u salone bogatih i moćnih; kao „demi-mondenka“ (demimondain), odnosno kurtizana ljudi iz visokog društva, našla je put do njihovih kreveta. “Od trenutka kada sam im predstavila svoje javanske plesove, moja je sudbina bila promtno zacrtana”, evocirala se na jednom mestu. “…Dobila sam zaštitu najbogatijih stranaca, koju nisam propuštala da iskoristim.” Lista njenih ljubavnika je ujedno i lista slavnih eminencija na razmeđi dva stoleća: kompozitori Žil Masne i Đakomo Pučini; finansijski mogul baron Anri de Rotšild; čokoladijer Gaston Dumenje; francuski ambasadori u Japanu, Holandiji i Sjedinjenim Državama; francuski ministar rata. Bankar Feliks Ksavije Ruso smestio ju je u seoski dvorac nadomak Tura (Tours), zamka u pariskom predgrađu s finim nameštajem i trkačkim konjima, obezbedivši joj trenera i kompletnu poslugu – potez kojim je sebe odveo u finansijsku propast.

Iscrpevši Francusku, Mata Hari je sa svojom tačkom potom otputovala u Španiju, a onda i u Italiju, Rusiju, Austriju i Nemačku. U Berlinu je svojoj listi pridodala i bogatog oficira Alfreda Kiperta, koji joj je „kao poklon“ dao 300.000 zlatnih maraka (danas preko 4.47 miliona dolara); potom, i vojvoda od Kamberlenda, rođak engleskog kralja Džordža Drugog, koji je stao na stranu Nemačke, oženivši sina Kajzerovom ćerkom; osvojila je čak i prestolonaslednika Vilhelma. Jedan Francuz koji je s Matom Hari uradio intervju je o njoj napisao: “Postala je Berlinrka (Berlinoise), i govori nemački s tek minimalnim orijentalnim akcentom.”

Ljubavnica muške elite

Na jednoj od slika dole je Žil Kambon, francuski ambasador u Sjedinjenim Državama, Španiji i Nemačkoj. Tokom Prvog svetskog rata bio je šef političkog odeljenja Francuskog ministarstva spoljnih poslova. Tu je i general Adolf-Pjer Mesimi, francuski ministar rata (Optužen za neuspeli francuski plan XVII, bio je primoran da podnese ostavku 26. avgusta 1914). Ne treba skrajnuti ni kapetana nemačke vojske Alfreda Kieperta, koji je Matu Hari vodio da posmatra manevre nemačke vojske. Kada ga je njegova supruga Marta, Mađarica, naterala da prekine tu aferu, poklonio je Margreti  300.000 zlatnih maraka. Trešnja na torti bio je prestolonaslednik Vilhelm Nemački. Mata Hari se hvalila: „Već sam bila (njegova ljubavnica), i mogu s njim da činim šta god poželim.“

Ljubiteljka mode

Na slikama gore, Margret je na Lonšanu (01 i 02 s leva nadesno) tokom konjičke manifestacije „Jesenji trofej“ (Longchamps, Prix d’Automne) 4. oktobra 1908. 03. U Berlinu, 1907, potom 04. u pariskom “Odeonu” (1910). U donjem redu slike iznad, prva s leva nadesno, na sebi ima bundu od hermelina i plašt od lisice, 02 u kabareu Folies Bèrgere, 1913, i u vrtu svog imanja u Nojiu na Seni (Neuilly-sur-Seine), diplomatskoj i rezidencijalnoj četvrti na zapadu Pariza.

Berlin, 1906. Hermelin ide sa čime god. Druga s leva, Mata u Monte Karlu (1911)

U istoj haljini, gore i dole (1913?)

Mata Hari je početkom 1914. godine otpočela svoj šestomesečni angažman po ugovoru potpisanim s berlinskim Metropolom, počevši da nastupa od tog septembra, za 48.000 maraka (danas oko 700.000 dolara). Njene berlinske tačke nisu zahtevale golotinju, što je bio njen jedini zahtev tokom pregovora o angažmanu. Međutim, tog je jula Austrija napala Srbiju.

Veliki rat

Nemačka pešadija, Druga bitka kod Ipra, 21. aprila – 25. maja 1915 (šlemovi sa šiljkom na vrhu, tzv. ‘Pickelhaube’, ukinuti 1916.)

Od samog početka, od atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda Austrijskog i njegovu suprugu Sofiju, nasilje u Prvom svetskom ratu nije se ograničavalo samo na muškarce. Nemci su u okupiranoj Belgiji zatvorili britansku sestru Edith Cavell zbog izdaje, nakon što je zdušno pomagla ranjenim britanskim i francuskim vojnicima, kao i belgijskim i francuskim vojno sposobnim civilima da dopru do neutralne Holandije. Vojni sudu joj je odredio smrtnu kaznu, i streljana 12. oktobra 1915. godine. Njena smrt je za Saveznike postala moćnije sredstvo no što je Edit ikada bila za života, postavši efikasno propagandno sredstvo koje je ohrabrivalo fizički i mentalno sposobne muškarce da se prijave u vojsku, u broju većem od onog broja muških glava kojima je pomogla da pređu u Holandiju. Nemački podsekretar za spoljne poslove, dr Alfred Cimerman je rekao: „Nema sumnje da je tako užasno što je ova žena pogubljena; ali razmislite samo šta bi se dogodilo sa državom, posebno u vreme rata, ako bi ugrožavanje bezbednosti njenih vojski prošlo nekažnjeno ’samo’ zato što su te prestupe počinile žene.” Kakva teška je lekcija njena smrt, pouka kako izbeći smrt mnogih Francuza (kraće rečeno: ni žene u ratu da ne budu pošteđene prekog suda, preventive od izdaje).

Nemci su joj po dolasku u Berlin zaplenili krzno, nakit i prtljag „jer je Parižanka“, ili je to, možda, bila samo nepristojna tehnika regrutovanja (postaviti je odmah na mesto koje joj pripada“). Karl Kromer, nemački konzul u Amsterdamu joj je ponudio 20 hiljada franaka za „šaputanja na jastuku“ sa francuskim oficirima. Štaviše, ako bi se ti „šaptaji“ pokazali vrednim, “Onda”, rekao joj je, “možete imati sve što želite.”

Mata Hari nikada nije odbijala novac od muškarca. Kao naknadu za stvari koje su joj u Berlinu oduzeli, ona je njima uzimala – novac. “Mojih je sada 20 hiljada franaka u džepu, ispratila sam Kromera do vrata.”

Britanski agenti u Holandiji shvatili su da ima dogovor s Nemcima i o tome upozorili Francuze: „Policija i vojska smatraju da je ne treba smatrati osobom koju ne treba posmatrati kao sumnjivu, pa bi njeno buduće kretanje trebalo nadgledati.“

Slike iznad prikazuju Margret nakon njenog poslednjeg nastupa kao plesačice (Holandija, mart 1915), i u Amsterdamu 1915. godine, otprilike u trenutku kada su je Nemci prvi put “zamolili” da špijunira Francuze.

Izbačena iz Nemačke, poznato je da je Mata Hari prvu godinu rata provela u neutralnoj Holandiji, u kući koju joj je obezbedio njen tada „najsvežiji“ ljubavnik, belgijski pukovnik Eduard Willem, Baron van der Capellen. Britanka je tvrdila da je provodila vreme obučavajući se kao “agent AF 44” u školi za špijune u okupiranom Antverpenu; ovu školu je vodila zloglasna “Crvena tigrica”, frojlajn Dr. Elsbet Šragmiler (Elsbeth Schragmuller). Šragmilerova je 1913. godine stekla doktorat iz politikologije; ušla je u rat angažovanjem na filtriranju presretnute komunikacije. Ubrzo je prešla na prikupljanje obaveštajnih podataka, što ju je dovelo do prenosa svog znanja i iskustva budućim nemačkim špijunima. Imala je reputaciju surove osobe jer je od aspiranata zahtevala bezobzirnu disciplinu, mada je njen identitet ostao tajna još dugo nakon završetka Velikog rata. Mata Hari nikada nije spomenula da je ikada upoznala-susrela Šragmilerovu. Nakon rata, Elsbet je priznala da je Mata Hari bila nemačka špijunka, ali je tvrdila da nikada nije otkrila bilo kakve značajnije informacije.

Kapetan Vladimir Maslov (Vlamir „Vadim“ de Masslof) bio je izdanak ruske aristokratske porodice, star tek 21 godinu – otprilike mlad koliko i sin Mate Hari – i njihova je veza odražavala sve suprotnosti njenih dotadašnjih afiniteta, po pravilu usmerenih ka bogatim starijim muškarcima. Delimičan razlog zbog kojeg je pristala da špijunira, rekla je tokom ispitivanja, bila je nada da će zaraditi „dovoljno novca da Vadima de Masslofa više nikada neću morati da varam sa drugim muškarcima“. Na jednoj fotografiji (koju je možda snimila sama Mata Hari), on je s njom u Parizu 1916. godine, delimično oslepljen usled nemačkog otrovnog gasa (slika dole). Nakon rata se oženio, vratio u Rusiju, da bi nestao u vrtlogu Revolucije.

„Volim oficire. Volela sam ih čitavog života. Više volim da sam ljubavnica lošeg oficira nego bogatog bankara. Najveće mi je zadovoljstvo da spavam s njima, bez ikakvog razmišljanja o novcu. Štaviše, volim da upoređujem različite nacionalnosti.”

Po povratku u Pariz, Mata Hari je svoju slabost ka uniformama demonstrirala sa 21-godišnjim kapetanom Vladimirom Maslovom iz Specijalne carske ruske pukovnije, stacioniranim na Zapadnom frontu. Druženje sa Rusom bi privuklo pažnju francuske vlasti čak i da nije bila špijunka. Kapetan Žorž Laduz iz Drugog biroa (Deuxième Bureau), francuske vojne obaveštajne službe je pretpostavio da je Margret nemačka agentkinja, ali je nameravao da je preobrati u špijunku koja će raditi za Francusku. “Obećajte mi samo”, rekao joj je, “da nećete zavesti nijednog francuskog oficira.”

Georges Ladoux

Georges Ladoux

“Tražim milion zlatnih franaka”, rekla mu je. „Nemam nameru da se mesecima družim i kamčim (od Nemaca) neke sitnice (od podataka). Izvešću jedan veliki udar, i onda odlazim.” Planirala je da ponovo uspostavi kontakt s nemačkom obaveštajnom službom i krene u akciju – korak po korak, krevet po krevet, ponovo ulazeći u krugove pripadnika visoke vojne komande. „Već sam bila ljubavnica prestolonaslednika, i na meni je bilo da li želim da ga ponovo vidim… Ovde, ja sam samo dama noći; a tamo, tretirali su me kao kraljicu.“ Na slici desno je kapetan Žorž Laduz (Georges Ladoux) iz Drugog biroa, vojne obaveštajne službe Francuske. U istrazi je učestvovao i ser Bazil Tomson (dole, levo), pomoćnik komesara policije i šef Specijalnog odeljenja Skotland Jarda. Na slici dole desno je major Arnold Kalle, nemački vojni ataše u madridskoj ambasadi u Berlinu. Mata Hari je nameravala da ga iskoristi. Umesto toga, on je iskoristio nju.

Dvostruki agent

Bazil Tomson

Bazil Tomson

Kako joj je uskraćen pristup u Nemačku, a u nedostatku instrukcija od Laduza, ciljala je na najbližeg nemačkog „kapitalca“: majora Arnolda Kalea, iz ambasade Berlina u Madridu. “Učinila sam ono što žena radi u takvim okolnostima kad želi da osvoji džentlmena”, prisetila se, “i ubrzo sam shvatila… Kale je bio moj.” On joj se izlanuo da je poslata podmornica za evakuaciju nemačkih i turskih oficira u Francuski Maroko, kako bi tamo podigli ustanak protiv francuskih vlasti.

Arnold Kale

Arnold Kale

Te noći je trijumfalno, ako ne i nepromišljeno, ovo prijavila Parizu – sada kada više nije bila pod sumnjom Francuza , i prostosrdačno, da bi narednog dana tokom ručka, jednako nepromišljeno, to isto ponovila pukovniku Žozefu Siril-Denvinju, vojnom atašeu francuske ambasade.

Sve vreme dok je ona „obrađivala“ Kalea, on je, međutim, „obrađivao“ nju. Priča o podmornici bila je lažna. Rekao joj je da su Nemci uspešno provalili u francuski sistem šifrovanja, i znali da ta vest više nije tajna. Mata Hari ne samo što nije posumnjala, već je Denvinju prijavila da su Nemci razotkrili francuski metod šifrovanja… zanemarivši da mu „usput“ spomene i predujam od 3. 500 franaka koji joj je Kale kako bi špijunirala Francuze u korist Nemaca.

Na slici desno je general-major Žozef Siril Magdalen Denvinj (Joseph Cirille Magdelaine Denvignes).

Arnold Kale je januara 1917. radio-vezom poslao poruku Berlinu da sarađuje sa špijunom pod kodnim imenom H-21. Francuska prislušna stanica na Ajfelovom tornju (slika dole levo) je presrela šifrovanu poruku, u kodu koji su engleski kriptografi prethodno razbili u Sobi 40 zgrade Riplijevog Admiraliteta u Vajtholu, koja se nalazila odmah do kancelarije načelnika Britanske kraljevske mornarice, ser Džona Dželikoa (gromko odjekujuće titule „Office of First Sea Lord, Sir John Jellicoe“). Kad su Nemci izlanuli da je plaćanje trebalo da se pošalje sluškinji Mate Hari na njenu adresu u Holandiji, otkriven je identitet H-21. Sve su to bili dovoljni dokazi da je Francuzi uhapse.

Bilo je navedeno da su Nemci znali da je sistem šifrovanja provaljen i da su ga upotrebili kako bi namamili Francuze da se dvostruko obavežu: ili će uhapsiti svoju agentkinju kao izdajnika ili će nastaviti da je koriste, dopuštajući Berlinu da Parizu servira lažne podatke. Retrospektivno i sa ove distance, deluje prilično sumnjivo da su Nemci znali za provaljene šifre, jer su samo dve nedelje kasnije koristili istu kriptografiju za slanje Telegrama Cimermanu u Meksiko (koji je isprovocirao Sjedinjene Države da uđu u rat – ishod koji su Amerikanci izvesno želeli da izbegnu).

Ono što Margret nije znala je da je Pariz, prisluškujući vojnu radio-komunikaciju s Ajfelove kule, takođe provalio nemački sistem šifrovanja, ali su to Nemci znali pa su, shodno tome, nastavili da ga koriste za širenje dezinformacija. Kada su transkripti otkrili da Kale upravlja „jednim agentom van Španije“, i da bi isplatu trebalo transferisati na adresu Mate Hari u Amsterdamu, njena je sudbina bila zapečaćena. Vratila se u Pariz, gde je uvidela da je  Denvinj izbegava. Laduz je tvrdio da ne zna ništa o nemačkoj podmornici na misiji potpaljivanja ustanka u Francuskom Maroku, ili pak priče o provaljenim (francuskim) šiframa. De Massloffovi nadređeni su mu zabranili da i dalje održava vezu sa Margret. Uhapšena je 13. februara 1917, u sobi hotela “Jelisejska palata”, na osnovu optužnice koja ju je teretila za špijunažu.

U ulozi zatvorenice

Pet meseci je bila izolovana u zloglasnom pariskom zatvoru Sen Lazar (Saint-Lazare), memljivoj i mračnoj „Bastilji svog doba“. Istražni sudija Pjer Bušardon (Pierre Bouchardon) iz Ministarstva pravde, s nadimkom “Veliki inkvizitor” je već odlučio o njenoj krivici. “Od prvog razgovora (s njom) imao sam intuiciju da sam u društvu osobe koju plaćaju naši neprijatelji”, prisetio se on.

“…Pri bledunjavoj svetlosti koja se probijala u zatvorsko dvorište, Margret nije bila ni nalik na plesačicu koja je do pre neki dan očaravala tolike muškarce… Mačkasta, podatna i izveštačena, svikla da na kocku stavlja sve i svašta bez imalo skrupula, bez sažaljenja, uvek spremna da se grabežljivo dohvati nečijeg bogatstva, ostavljajući ljubavnike pomućenih mozgova, bila je rođena špijunka“. (naglašeno u originalu)

Nakon višemesečnog boravka u pritvoru u prilično sumornim uslovima, nekadašnja senzacija Pariza molila je Bušardona, „Ne mogu da podnesem ovaj život. Radije bih se obesila o rešetke svog prozora, nego da dalje živim ovako.” U vreme kad je Laduz pravio transkripte po nju inkriminišuće radio-komunikacije, ona je priznala da je uzimala nemački novac, ali uz to još i negodujući, jer “…Ne može biti da su Nemci (tako) bacili francusku obaveštajnu službu na lažni trag… da telegrafišu samo ono što oni žele da (vi Francuzi) doznate?” (odnosno,da lažnim depešama obmanjuju francusku obaveštajnu službu).

Zatvor Sen Lazar na severu Pariza

Sen Lazar je nastao na mestu leprozarijuma u ​​vreme Vladavine terora („Strahovlade“) 1793. Početkom devetnaestog veka je prerastao u ženski zatvor, prljav i leden – nije bilo grejanja.

Nakon svoje prve noći provedene u tapaciranoj ćeliji bloka u kojem su držali samoubice, Margret Hari, koja je do pre samo neki dan tako luksuzno živela, sada je tavorila izolovana od svih u odeljenju poznatom kao „Menažerija“ (La Menagerie), jer je bila puna „životinjica“ poput pacova, vaški i buva. Obroci su joj bili svedeni na supu i hleb, uz petnaest minuta vežbanja dnevno, i mesa koje je dobijala jednom sedmično. Jedine njene pratiteljke bile su sestre iz reda Mari-Žozef (Marie-Joseph), koje su posećivale zatvorenike.

Njen advokat, nesposobni i neefikasni Eduar Kline (Edouard Clunet), koji je takođe bio jedan od njenih bivših ljubavnika, bezuspešno protestovao protiv uslova u kojima se Margret nalazila. Glavni islednik, kapetan Pierre Bouchardon ju je često posećivao kako bi je „roštiljao“. Margret Hari se više od pet meseci postojano držala svoje priče: da je bila špijunka koja je radila u korist Francuske, a ne protiv nje. Ni žalbe koje je uložila holandska vlada nisu urodile plodom. Uporno je tvrdila da je nevina, sve do trenutka kada je 24. jula izvedena pred sud.

Zgrada zatvora Saint-Lazare je 1935. najvećim delom srušena. Ostale su samo ambulanta i kapela, koji su od novembra 2005. dobili status istorijskih spomenika.

Soupir, Francuska, maja 1917.

U vreme dok je Mata Hari isleđivana u Sen-Lazaru, pod optužbom da je prouzrokovala smrt 50.000 francuskih vojnika, 10. aprila je francuski general Rober Nivel (Robert Nivelle) na severu zemlje otpočeo drugu bitku kod reke En (Bataille de l’Aisne, zapravo tri bitke, 1914, 1917 i u proleće 1918). Nakon šestodnevne artiljerijsko-puščane vatre iz 5.300 komada oružja, kampanje koja je služila samo kao upozorenje Nemcima na predstojeći napad, 480.000 Francuza je napalo greben „Staze dama“ (Chemins des Dames), našavši se u raljama koncentrisane mitraljeske vatre. Saveznici su samo prvog dana pretrpeli nedsaglediv gubitak: imali su 40.000 žrtava. Do 25. aprila je stradalo 271 ljudi (što vojnika a što civila), kada je ofanziva opozvana. Nivel je pao u nemilost, podnevši ostavku. Gotovo polovina francuske vojske na Zapadnom frontu se zbog toga pobunilo. Početkom juna je došao novi zapovednik, general Filip Peten (Philippe Pétain), organizujući gotovo 3.500 prekih vojnih sudova, što je dovelo do izricanja preko 600 smrtnih kazni, od kojih su 43 izvršene.

Francuskoj je pretio defetizam, uzrokujući čistke kakve nisu viđene još od Vladavine terora odnosno Strahovlade iz 1793. Na svom su tlu francuske vlasti streljale preko 300 građana optuženih za špijunažu, uključujući gotovo trideset političara koji su se „drznuli“ da iznađu mirno rešenje,  i najmanje dve žene. Mata Hari, koji uz to nije bila ni francuska državljanka, nije imala nikakve šanse.

Suđenje koje je u istoriji pravnih nauka poznato kao “Republika Francuska protiv Margarete Gertrude Mekleod-Zele” je počelo 24. jula 1917. godine i trajalo je samo dva dana. Neubedljivi dokazi, poput provaljenog sistema šifriranja, koji je imao status državne tajne, nedopušteno joj je prišiveno uz suđenje u neprihvatljivom maniru. Tužilaštvo je, tvrdeći da je ona prodavala tajne Nemcima i da francuskoj obaveštajnoj službi ništa prijavljivala ništa izuzev nemačkih dezinformacija, bacilo je na nju krivicu za smrt 50 hiljada francuskih vojnika. U vezi dokaznog materijala, tužilac André Mornet je priznao da “nije bilo dovoljno činjenica da toj mački stanemo na rep”, ali je sudijama trebalo samo 45 minuta da donesu presudu po kojoj je Margret proglašena krivom i osuđena na smrt. Novine su izvestile da je Mata Hari tada uzviknula: „To je nemoguće!“. (slika gore levo: Mata Hari na suđenju)

15. oktobar 1917

U zoru 15. oktobra, u momentu kada je izvedena na konjički plato Šatoa de Vansen (Chateau de Vincennes) na istoku Pariza, ona se već pomirila sa svojom sudbinom. Lepo odevena, smirena, bez ičije je pomoći došla do stuba za koji je trebalo da je vežu, odbila je povez preko očiju. Major koji je komandovao streljačkim odredom je u tom trenutku rekao, „Po volji Božjoj. Ova dama zna kako se umire.”

Nije napravljen nijedan snimak njenog pogubljenja. Osim u daljem tekstu, internetom kruže fotografije preuzete iz raznoraznih filmskih žurnala te epohe, posebno francuskih nemih filmskih novosti iz 1921. godine; tu je i film o njoj iz 1964. godine, u kojem je „agentkinju H21“ igrala  Žana Moro (Jeanne Moreau), uz Žan-Luja Trentinjana.

Po izjavi jednog očevica, britanskog novinara Henrija Vejlza, prvi nagoveštaj da je njena molba za pomilovanje odbijena nastupio je u praskozorje, kada su je izveli iz ćelije i odveli u automobil, koji je zatim pojurio u kasarnu, gde ju je čekao streljački odred.

Nikada i ni u jednoj prilici, gvozdena volja nije izneverila ovu lepu ženu. Otac Arboz, u pratnji dve časne sestre, kapetana Bušardona, i njenog advokata Metra Klunea, ušli su u njenu ćeliju, gde je još spavala – mirnim i spokojnim snom, kako su napomenuli ključari kazamata i neki od zatvorenika.

Sestre su je nežno protresle. Ustala je i rečeno joj je da je došao njen čas. „Mogu li još samo da napišem dva pisma?“ Bilo je to jedino što je tražila.

Kapetan Bušardon se odmah saglasio i dati su joj pero, mastilo, papir i koverte. Sela je na ivicu kreveta i u grozničavoj žurbi ih napisala. Predala ih je pod nadzorom svog advokata.

Zatim je obukla čarape, crne, svilene, od onih „filmskih stvari“, koje su u ovim okolnostima delovale nekako groteskno. Obula je svoje papuče s visokom potpeticom i preko gležnjeva vezala njihove svilene trake.

Ustala je i uzela dugački ogrtač od crnog baršuna, ivica obrubljenih krznom i s ogromnim četvrtastim krznenim okovratnikom prebačenim preko leđa, uzetog sa čiviluka koji se nalazio ponad uzglavlja ćelijskog kreveta. Prebacila je ovaj ogrtač preko teškog svilenog kimona, kojeg je nosila preko spavaćice.

Njena bujna crna kosa bila je uvijena u pletenice. Stavila je veliki, lepršavi crni šešir od filca sa crnom svilenom trakom svezanom u mašnu. Lagano i ravnodušno, kako se činilo, navukla je par crnih dečjih rukavica a zatim mirno rekla:

‘Spremna sam.’

Okupljeni su polako izašli iz njene ćelije uputivši se ka automobilu koji je čekao. Auto je projurio kroz srce još usnulog grada. Bilo je jedva pola pet ujutro, a sunce još nije bilo izašlo. Vozeći pravo kroz Pariz, automobil se uputio ka Kasarni Vansen (Caserne de Vincennes), starom utvrđenju koje su Nemci sravnili 1870. godine. (Na slici iznad, levo: Islednici, kapetan Pjer Bušardon (levo) i tužilac, kapetan Andre Morne, izgledaju zadovoljni sobom na dan pogubljenja Mate Hari).

Autentične fotografije streljačkog odreda i posmatrača tokoom pogubljenja Mate Hari. Ona se ne vidi. Streljački odred postrojen je s desne strane.

Vojnici su se već pripremili za pogubljenje. Dvanaest alžirskih Zuava od kojih je sačinjen streljački vod je stajalo postrojeno s puškama na gotovs. Iza njih je stajao jedan podoficir s izvučenim mačem. Automobil se zaustavio i iz njega je izašla Mata Hari, uputivši se pravo do mesta na kojem se uzdizala humka visoka dva ili dva i po metra; služila je kao pozadina za puščane metke koji bi mogli da promaše metu (Zuavi su pripadnici lakog pešadijskog korpusa u francuskoj vojsci, prvobitno formiranog od Alžiraca, koji su dugo vojevali u svojim tradicionalnim uniformama).

Dok je otac Arboz razgovarao s osuđenicom, prišao je francuski oficir noseći parče belog suknenog platna. “Povez za oči”, šapatom se obratio časnim sestrama koje su stajale u blizini, uručivši im ga. “Moram li da ga stavim?”, upitala je, obraćajući se svom advokatu, očiju uprtih u povez.

Metr Klune, njen advokat se obratio francuskom oficiru s ovim pitanjem. “Ukoliko gospođa preferira da joj se ne stavlja povez, onda nije potreban”, odgovorio je službenik, žurno se okrenuvši od njega.

Mata Hari nije bila vezana niti je imala povez preko očiju. Netremice je gledala u svoje dželate, kada su sveštenik, časne sestre i njen advokat odstupili od nje. Oficir koji je komandovao streljačkim odredom je svoje ljude nadgledao poput sokola, kako niko od njih ne bi mogao da ispituje pušku u pokušaju da otkrije da li je baš njemu dopala ta sreća pa da ispali praznu čauru bez zrna, ćorak koji se po tradiciji nalazi u jednoj od pušaka svakog streljačkog voda; izgledao je kao da mu je laknulo što će ovaj ‘posao’ uskoro biti okončan.

Oštra, prodorna komanda po kojoj je dvanaest pripadnika streljačkog odreda zauzelo stav, čekajući na signal za paljbu. Još jedna naredba, i kundaci su im bili na ramenima; svako od njih je niz svoju cev nišanio u grudi žene koja im je bila meta.

Nijedan joj se mišić nije ni najmanje trznuo.

Zaduženi podoficir pomerio se na položaj gde su ga vojnici mogli videti uglom očiju. Izvukao je mač i podigao iznad sebe, Potom ga je spustio.

Sunce je do tog trenutka već izašlo, blistajući na uglačanom sečivu poput luka u padu. Istovremeno je odjeknuo zvuk paljbe. Iz cevi svake puške suknuo je plamen, uz sive pramenove dima iz cevi. Muškarci su automatski spustili svoje oružje do nogu.

Nakon plotuna, Mata Hari je pala. Nije umrla onako kako glumci i zvezde pokretnih slika odigraju scenu umiranja – kada gledaoci poveruju da ljudi umiru odmah pošto su streljani. Nije digla ruke niti je posrnula napred ili nazad.

Umesto toga, činilo se da će se srušiti. Polako, po inerciji, spustila se na kolena, glave koja nijednog trenutka nije klonula, bez i najmanje promene u izrazu lica. U deliću sekunde činilo se da se zateturala, na kolenima, gledajući pravo u one koji su joj oduzeli život. Potom je klonula unatrag, savijajući se u struku, nogu podvijenih ispod nje. Ležala je ničice, nepomična, s licem okrenutim ka nebu.

Podoficir, koji je bio u pratnji potporučnika, izvukao je svoj revolver iz velike, crne futrole okačene o opasač. Sagnuvši se nad nju, stavio je cev oružja gotovo – ali ne sasvim – na levu slepoočnicu špijunke. Povukao je obarač a metak iz revolvera joj je razneo mozak.

Mata Hari je sada izvesno bila mrtva.

Po izdavanju naredbe za paljbu, jedan od vojnika se onesvestio. Jedanaest metaka pogodilo je Matu Hari, jedan od njih prošao joj je kroz srce. Njeno telo – s obzirom da se nije javio iko ko bi na njega polagao prava – poklonjeno je medicinskom institutu Univerziteta u Parizu, da bi tamo bilo izgubljeno za istoriju.

U jednom drugom obrtu koji se nedugo potom desio, i Laduz i Denvinj uhapšeni su zbog špijunaže. Obojica su na kraju puštena iz neobjašnjivih razloga. Jesu li njih dvojica Matu Hari izdali i „prodali“ je Berlinu? Da li su je koristili samo da bi odvratili pažnju od njihovog izdajstva? Ili su obojica bila „ponesena“ špijunskom groznicom koju je tada izazvala Nemačka? Istina se verovatno nikada neće saznati. Margret obično prikazuju kao fatalnu damu ili nevinu osobu koja je nasamarena: ipak, Mata Hari nije bila ni jedno a ni drugo. Koristila je svoje veštine zavođenja da bi osvajala muškarce koji su se nalazili na dve sukobljene strane – dve strane koje su je, na kraju, zajedno izdale.

Morne ju je nazvao “špijunkom stoleća.” To možda tada nije bila očigledna istina, ali danas, stoleće kasnije, nema nijedne koja bi bila čuvenija od Mate Hari.

DonHollway.com

Sve fotografije preuzete iz originalne priče, okačene na veb-stranici Dona Holveja

Ova zemlja nije vaša zemlja

Etničko čišćenje američkih domorodaca: pregled knjige Klaudija Saunta “Republika sebe nedostojna”.

Predsednik Endrju Džekson u bici kod Talušačija, 1813 (Pictorial Press / Alamy)

U svojoj prvoj godišnjoj poruci američkom Kongresu, 1829. godine, američki predsednik Endrju Džekson – špekulant nekretninama koji je već bio poznat po robovlasničkim sentimentima i paljenju naseobina Indijanaca iz Kričkih plemena, progonitelj preživelih u Kričkom ratu (1813–14) je pozvao na „dobrovoljno“ iseljenje domorodačkih Amerikanaca na zemlje zapadno od reke Misisipi. Šest meseci kasnije, u proleće 1830. godine, potpisao je Zakon o raseljavanju indijanaca. Ova mera je predsedniku pružila ovlašćenje da o njihovim plodnim zemljama pregovara s plemenima tamošnjih Indijanaca. Statut je pokrenuo talase sudskih sporova, potragu za mineralima i špekulacije oko zemljišta – da ne spominjemo talase nasilja koje su doseljenici počinili nad Indijancima.

Kao što istoričar Klaudio Saunt pokazuje u svojoj novoj knjizi, „Republika sebe nedostojna“, američki administratori i političari postupno su dobrovoljni proces sklanjanja i preseljenja pretvorili u prinudno proterivanje, koristeći kombinaciju zakonskih i nezakonitih mera. Državne i savezne milicije lovile su, ubijale i često porobljavale Indijance. Oportunisti i skvoteri (bespravno naseljeni na tuđoj teritoriji) su naselili indijanske zemlje još pre, a i nakon što su plemena zvanično preseljena, dok je američka vlada bankama i drugim zajmodavcima odrešila ruke kako bi Indijance primorali na „kaznene rasprodaje“ njihove imovine, uz zaplene, pretvorivši desetine hiljada Indijanaca u beskućnike i to na njihovoj zemlji. Hiljade Čirokija, Čikasoa, Čoktoa, Kričkih plemena, Delavera, Hjurona, Potavatomija, Sauksa (srodnih Sijuksima), Seminola i Seneka je umrlo tokom ovog uklanjanja. Bezbroj „relokacija“ i raseljavanja danas je poznato pod imenom: Staza Suza (Trail of Tears).

Do kraja ovog višedecenijskog procesa, američka savezna vlada je potrošila 75 miliona dolara u svrhu izbacivanja Indijanaca sa istoka Sjedinjenih Država. To je ekvivalent današnjoj sumi od hiljadu miljardi dolara, ili 12,5 miliona dolara po svakom uklonjenom Indijancu (u svrhu „odbrane“ belih doseljenika od domorodaca). Na primer, 1836. godine je 40% svakog dolara koji je američka federalna vlada potrošila otišlo na sprovođenje Zakona o uklanjanju Indijanaca. Poređenja radi, od 2019. godine je samo 17 federalnog budžeta otišlo na nacionalnu bezbednost i odbranu.

Međutim, ekonomski prinosi od ovog ogromnog projekta etničkog čišćenja i raseljavanja su, takođe, bili znatni. Tokom 1830-ih, decenije raseljavanja Indijanaca – federalna vlada zaradila je gotovo 80 miliona dolara prodajom domorodačkih država privatnim licima, što je bilo oko pet miliona dolara više nego što je potrošila. U 1840-im, te su zemlje proizvele 160 miliona funti prerađenog pamuka (72.5 miliona kilograma), što je tada predstavljalo 16% američkih useva. Pravi pobednici su, onda, bili južnjački posednici zemlje i robovlasnici, kao i njihovi investitori u Njujorku.

Danas migracija – i prisilna i dobrovoljna – nanovo uzima maha. A ova lekcija iz američke istorije devetnaestog veka je zadobila jednu novu važnu karakteristiku. Visoki komesarijat UN za izbeglice procenio je da je 2018. godine širom sveta bilo 70,8 miliona raseljenih. UN je napomenuo i da oko 272 miliona ljudi – što je 3,5% svetske populacije – čine migranti. Mnogi njihovi životi i priče mogu se lako uporediti s pričama i životima američkih Indijanaca koji su živeli duž ‘Staze suza’.

“Ill fares the land…

U osvit devetnaestog veka, život za otprilike 100 hiljada Indijanaca koji su živeli istočno od Misisipija bio je prilično dobar. Nimalo nije ličio na onaj originalni, u divljini, kakvim su ga zamišljali doseljenici iz Evrope. Nijedno od plemena na istočnoj trećini zemlje nisu činili nomadski lovci-sakupljači: nisu to bili već stotinama godina. Skoro svi su živeli u stalnim naseobinama; uzgajali su i sakupljali jestive šumske plodove i školjke duž obalskog pojasa. Čirokiji su razvili sopstveni nastavni plan i program i objavljivali sopstvene novine. Oni su, takođe, počeli da stvaraju svoj oblik zastupničke (indirektne) demokratije (izabrani zvaničnici). Druga plemena, poput Čikasoa i Čoktoa prihvatila su hrišćanstvo, gradeći škole i čak selektivno prihvativši robovlasništvo.

Ali, bez obzira na to u kojoj su meri Indijanci uspeli da usvoje prakse (belih) Amerikanaca, ti novopečeni doseljenici su i dalje ostajali sumnjičavi prema “domaćinima” i njihovom načinu života. Ajzak Mekoj (Isaac McCoy) – propovednik koji je hrišćansku misiju širio među plemenima u Majamiju, Odavi i plemenima Potavatomi na teritoriji Velikih jezera – verovao je da se „indijanski problem“, naprosto, tiče toga što su svi zajedno živeli „preblizu“ jedni drugima. Mekoj je zaključio da je, kao narod, Indijance teško spasiti. „Koliko su samo u zabludi oni pisci koji smatraju da su Indijanci veoma moralan i čedan narod“, požalio se on. Ova je njegova opaska bila još utemeljenija ako se imaju u vidu Indijanci izloženi življenju na samom rubu evro-američkog društva. “Ogromna gomila ljudi”, napisao je, “koja je u moralnom smislu postajala sve iskvarenija, tonući sve dublje i dublje u bedu i svodeći se na beznačajnost ili čak ni na šta”.

Mekoj je zamišljao nekakav “indijanski azil” na zapadu zemlje. On je ovu ideju podelio sa Luisom Kasom  (Lewis Cass), guvernerom teritorija oko jezera Mičigen, koji je to Mekojevo zapažanje preneo u Vašington, onda kada je postao Džeksonov ratni sekretar. Naravno, ideja o postojanju „indijanskog problema“ već je bila rasprostranjena. Prethodni predsednici i guverneri država pokušali su to da reše na bezbroj načina. Džordž je Vašington, recimo, spalio toliko domorodačkih sela na severoistoku da su ga Seneke prozvale “Razoriteljem gradova“, dok je Tomas Džeferson predložio da se domoroci namame u dužničko ropstvo, obavezujući ih da prodaju svoju zemlju umesto otplaćivanja rata i kamata. Ipak, nikada se dotad u američkoj istoriji nije desilo da „izvršni direktor zemlje“ u tolikom obimu i tako izričito podržava segregatorske politike uklanjanja-premeštaja indijanaca.

Moćni brokeri i zemljišni špekulanti sa Istočne obale znali su da se njihovo najbolje oružje kojim su rapolagali ogledalo u pristupu plemenskim zemljama preko samih američkih država, koje su osećale da mogu da donesu sve zakone koje požele, njima podvrgavajući sve unutar svojih granica, uključujući i Indijance (koji su i po Ustavu imali pravo na svoje zakone). Vrhovni sud je 1832. presudio da pojedine države nemaju autoritet u „indijanskom pitanju“. Džekson je, međutim, snažno osećao da savezna vlada treba da se drži podalje od plemenskih stvari. Drama oko prava pojedinih država nasuprot saveznoj vladi bila je – inscenirana – a na štetu naroda koji su pripadali domorodačkim plemenima.

Indijski zakon o uklanjanju predviđao je razmenu zemljišta i pravičnu nadoknadu. Štaviše, statut je izričito rekao da se njegove odredbe ne smeju tumačiti na način koji bi kršio bilo koji postojeći ugovor sa indijanskim grupama i narodima. Ovaj akt je, međutim, bio prilično nejasan. Kako bi funkcionisao princip nadoknade? Ko bi tačno dobio tu nadoknadu i kako? Na koji bi se način na Zapadu pravio izbor zemlje koja je trebalo da bude naseljena? I, kako bi indijanski doseljenici, zapravo, trebalo da tamo stignu? Na kraju, rezultati nisu bili ni fer a niti u skladu sa postojećim ugovorima. Predstavnici države i razni poslovni interesi odmah su se „ukačili“ za sve nijanse dvosmislenosti postojećih zakona, formulišući ih razdvojeno, izdvojeno i nevezano jedne od drugih, uz zbunjujući niz metoda koje su, po Džeksonovim rečima, “sračunate da izazovu… dobrovoljni odlazak.” Saunt u svojoj knjizi napominje da je “ta fraza savršeno odr prevarne namere koje su podupirale (tadašnju) politiku”.

U međuvremenu je federalna vlada naimenovala činovnike da se bave svakodnevnom logistikom „premeštaja“, odredivši komesare za pregovore o ustupanju i prepuštanju zemljišta i mobilišući hiljade vojnika kako bi se ideja o deportaciji indijanaca pretočila u stvarnost na terenu. Džekson je, čak, pozvao svog prijatelja, generala Džordža Gibsona, kako bi nadgledao tu operaciju.

Neka indijanska plemena su otišla dobrovoljno; mnogi od njih su međutim, transportovani zahvaljujući privatnim ugovorima koji su zadržali troškove preseljenja ljudi što je moguće nižim, uskraćujući im medicinsku negu i prisiljavajući stare i nemoćne da marširaju kroz teritorije koje nisu njihove, što je rezultiralo neizrecivom patnjom i smrtnim ishodima. Preostali Indijanci su ostali, uprkos naredbama da odu. Vremenom je dobrovoljna deportacija postala obavezna. Mnogi Indijanci na Istoku bivali su pojedinačno proganjani i ubijani. Uzmimo, na primer, devetnaestogodišnjeg čoveka iz Krika kojeg su zarobili lovci na robove. Kada su shvatili da mladić nije bio rob koji je pobegao, i zbog toga nije imao nikakvu utrživu vrednost, upucali su ga i skalpirali. Ostali su lovljeni kao „grupe“. Seminoli su se godinama efikasno borili protiv američke vlade, u sukobu koji je odneo hiljade žrtava (Drugi rat protiv Seminola).

Seminole su na kraju ostale u zemljama svojih predaka na centralnoj Floridi. Oni su, ipak, bili pre izuzetak nego pravilo. Do 1830. godine je oko 20 000 Indijaca ostalo u istočnoj trećini kontinentalne SAD. Mnogi od njih bili su preplavljeni doseljenicima i prisiljeni da žive na planinskim i poljoprivredno neproduktivnim zemljištima, odvojeni od svojih bliskih srodnika koji su se odselili, uz svoje kulturne i političke sisteme koji su bili u neredu. A i onima koji su otišli se ​​retko dešavalo da im se posreći pa da im krene nabolje. Zemljištu izdvojenom od strane vlasti za domorodačka naselja u sadašnjoj Oklahomi nedostajalo je vode za navodnjavanje; teren je bio kamenit, a plodni sloj plitak. Štaviše, granice su bile nejasne i često su se preklapale. Mnogi Indijanci koji su se usudili da svoja naselja podignu na toj teritoriji pre naseljavanja primetili su da je to zemljište potpuno neprikladno za poljoprivredu. Vlada im je, međutim, uporno napominjala da je reč o “odličnoj zemlji”.

U međuvremenu, vlasnici zemljišta u Alabami, Džordžiji, Kentakiju, Misisipiju, Severnoj i Južnoj Karolini su veoma brzo proširili plantažni sistem – i, po toj analogiji – ropstvo, shodno načelu po kojem je rob „pokretna imovina“ – primenjujući ga na izvorno indijanske zemlje. Saunt je u svojoj knjizi uradio neverovatan posao, povezujući severne finansijere sa južnjačkim vlasnicima robova, zapravo, oba procesa uklanjanja Indijaca. Saunt napominje da se tokom 1830-ih „porobljeno stanovništvo u Alabami više nego udvostručilo, na 253.000. Do kraja decenije, gotovo jedan od četiri roba radio je na zemlji koja je samo nekoliko godina ranije pripadala indijancima iz kričkih plemena.” To su u velikoj meri finansirali severni bankari – poput Džozefa Birsa, predsednika Severnoameričke kreditno-bankarske kompanije (North American Trust and Banking Company), ubirući zgodne profite od pamuka kojeg su sadili, brali i prerađivali porobljeni (indijanci i Afro-!merikanci).

Upozoravajuća priča

Knjiga „Republika sebe nedostojna“ (Unworthy Republic) je studija o moći. U njoj se detaljno opisuje spajanje tokova novca i izlaže retorika, politička ambicija i idealizam belih suprematista. Saunt pokazuje svojim čitaocima cenu kastinsko-rasnog sistema u Sjedinjenim Državama. Nemoralno i bespravno etničko čišćenje istočne trećine SAD uklanjanjem domorodaca nije bilo samo istorijski zločin; takođe je kriminalno podsticano još jedno takvo zlodelo: učvršćivanje i proširivanje ropstva i prateće rasne hijerarhije, koja će se delimično srušiti tek 1860-ih, po okončanju  Američkog građanskog rata.

Uprkos opsegu društvenih i političkih snaga uključenih u procese, uklanjanje domorodaca nikako nije bilo neophodno niti neizbežno. Uzgred, to se nije dogodilo tek tako: radilo se o hiljadama malih odluka, i nekoliko velikih koje su doprinele tome. U središtu ovog procesa bio je prvi populistički predsednik, Džekson. “Stari Hikori” (Old Hickory), kako ga zovu, ime je prvo stekao kao vojni komandant u ratovima protiv Indijanaca, ali je njegovo privatno bogatstvo proisteklo iz špekulacija nekretninama. Izlagao je svoj pogled na svet – uključujući i ograničenu kontrolu saveznih vlasti, zagovarajući „običnog čoveka“ – brinući se za njegov statusa političkog autsajdera, i ističući lično iskustvo kao zemljoposednika.

Paralela sa sadašnjošću je gotovo sablasna: Savremeni Amerikanci, baš kao i njihovi zemljaci iz 1830-ih, imaju predsednika koji je investitor u nekretnine sumnjivog karaktera – čoveka iza čije se retorike uspeha krije zanemarivanje najugroženijih, i za koga je korporativni profit važniji od javnog dobra.

Američki predsednik Donald Tramp otvoreno se divi Džeksonu. Pred publikom na Džeksonovom imanju u Tenesiju, Tramp je primetio da se Džekson “sukobio i prkosio arogantnoj eliti”, da bi potom upitao: “Da li vam to zvuči poznato? Pitam se zašto oni stalno govore o Trampu i Džeksonu, Džeksonu i Trampu.” On je 2017. godine odabrao Džeksonov portret koji će visiti na zidu iza njegovog stola u Ovalnoj kancelariji. Još važnije, Tramp se pročuo po etno-nacionalističkoj ksenofobiji koja je svojevremeno pokrenula raseljavanje Indijanaca. Prošle godine je, na primer, napisao niz postova na Tviteru upozoravajući da će „loši hombresi iz Meksika i Srednje Amerike biti maknuti iz naše zemlje… (dok za to vreme) razvijamo snage za njihovo uklanjanje.”

Sauntova knjiga može poslužiti kao upozoravajuća priča u savremenom dobu masovne migracije. Složeni proces uklanjanja Indijanaca podseća čitaoce da lični pristanak i voljno delovanje oblikuju ekonomiju, politiku i kulturu vladanja. Na kraju, priča o ‘Stazi suza’ nije srećna. Ali, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su vlasti pobedile. Jer, nisu. Domoroci su istrajali uprkos svim zavadama. Obnovili su svoja plemena i svoj život, svoja imanja i škole, porodice i tradiciju. Napokon, to i jeste ono što predstavlja američki put (American way, nacionalni etos koji se drži principa slavljenja života, slobode i potrage za srećom).

Dejvid Trojer (David Treuer) je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Južna Kalifornija i autor knjige “Heartbeat of Wounded Knee: Native America” From 1890. to the Present“.

Wounded Knee Massacre

Wounded Knee on History.com

Click to access 340316.pdf

 

David Treuer, (Foreign Affairs)

 

Fajnenšel tajms: podaci o pandemiji po okončanju izolacije

Rubrika Fajnenšel tajmsa FT Coronavirus prati i analizira najnovije podatke tokom perioda ponovnog otvaranja sveta za putovanja, trgovinu i biznis.

Danak u ljudskim životima uzetih pandemijom i dalje raste, sa preko 11,9 miliona slučajeva širom sveta. Za sada je potvrđeno preko 540 500 preminulih od ovog virusa.

Svetska zdravstvena organizacija je ovu epidemiju proglasila pandemijom jer se proširila na preko 200 država širom sveta.

Ova redovno ažurirana stranica Fajnenšel tajmsa pruža uvid u širenje Covid-19, redovno osvežavanom novom grafikom i ostalim karakteristikama.

6. maj: Linkovi vezani za epidemijske krivulje i interaktivne reakcije u svetskim okvirima zamenjuju dosadašnje statičke mape.

5. maj: Svi grafovi i mape sada uključuju smrtne slučajeve u bolnicama gde su oboleli prijavljeni.

4. maj: Dodate su interaktivne tabele epidemijske krivulje i praćenje reakcija organa javne uprave.

29. april: Dodati su grafovi za stope smrtnosti veće od prosečnih, koje pokazuju da zvanične brojke smrtnih slučajeva prouzrokovanih virusom Covid-19 mogu značajno potceniti istinski efekat pandemije.

Prosečan broj i stopa smrtnih slučajeva od korone u Evropi je početkom marta nadmašio Aziju u tom periodu, a Italija, Španija i Britanija postale su nova globalna žarišta. Sredinom aprila se fokus preusmerio na Sjedinjene Države, gde je broj smrtnih slučajeva bio konstantno visok i trenutno predstavlja 12% svih dosad umrlih u svetu. Latinska Amerika je nedavno povećala svoj udeo u svetskoj “statističkoj torti” na više od polovine dosad registrovanih novih smrtnih slučajeva, podstaknutih naletom smrtnih ishoda u Brazilu i Meksiku.

FT nudi opciju provere podataka o pandemiji po zemljama pojedinačno, kao i da li je u njima korona dostigla svoj vrhunac.

Italija je nakon Kine zemlja najteže pogođena kovidom-19 jer se pandemija „prebacila“ na tle Evrope. Nakon nedelja strogog karantina, Italija je preokrenula trend izuzetno visoke stope smrtnosti, koja je napokon počela da pada.

Čini se da isto ovo važi i za nekoliko drugih zapadnih zemalja, dok je u Australiji rana primena mera karantina uspešno zadržala svakodnevnu stopu smrtnih slučajeva, ne prelazeći dvocifrenu brojku.

Pa ipak, na mnogim mestima se broj smrtnih slučajeva i dalje povećava. Najistaknutije među njima su zemlje sa brzo rastućim ekonomijama kao što su Brazil, Rusija i Indija, zemlje u kojima je svakodnevna stopa smrtnosti od korone trend u porastu.

Međutim, prisutna je i zabrinutost da izveštaji o smrtnosti od kovida-19 ne odražavaju stvarni uticaj korona virusa na globalnu stopu smrtnosti. Fajnenšel tajms je prikupio i analizirao podatke o natprosečnim stopama smrtnosti – onim koje prevazilaze globalne istorijske proseke – ustanovljavajući da je broj smrtnih slučajeva u nekim zemljama veći za 50% nego što je inače slučaj. U mnogim zemljama su ove prekomerne stope smrtnih ishoda veće od prijavljenih brojki (jedna od činjenica koju autori ovog teksta ističu u nekoliko navrata).

Nevesela slika još je istaknutija u najteže pogođenim gradovima i regionima sveta. U ekvadorskoj provinciji Gvajas je od početka marta bilo 10.000 smrtnih slučajeva više od tada uobičajenih prosečnih stopa, što je povećanje od preko 300%. U Londonu je ukupna smrtnost bila više nego dvostruka od prosečne stope, a ukupan broj smrtnih slučajeva u gradu Njujorku je od sredine marta bio četiri puta veći od postojeće.

Globalni odgovor na pandemiju

Od zatvaranja firmi do ograničenja kretanja, politike nekih zemalja pokazuju prve znakove ublažavanja mera primenjivanih tokom prošlog proleća.

Kako se Covid-19 širio, tako su vlade reagovale, sprovodeći mere zaštite s različitim stepenima ograničenja. Istraživači sa Blavatnikove škole javne uprave pri Univerzitetu u Oksfordu su sakupili podatke o nizu mera koje su rezultat vladinih reakcija, kao što su zatvaranje škola i radnih mesta uz ograničenja putovanja i okupljanja, kako bi time stvorili indeks doslednosti pridržavanja merama, preventive i ostalim procedurama vezanim za pandemiju (stringency index).

Zemlje istočne Azije, uključujući Južnu Koreju (kao dosad najuspešniju u borbi protiv korone) i Vijetnam su bile su prve koje su pratile Kinu u sprovođenju mera širokog obima, s tim da je većem delu Evrope, Severne Amerike i Afrike trebalo daleko više vremena kako bi primenili oštre mere i striktnija pravila.

Iznenadna primena stroge tronedeljne izolacije je bio odraz dešavanja u Indiji; taj potez je bio nužan, a indijski potkontinent se lansirao u sam vrh onih s izuzetno visokom stopom smrtnosti. Ovaj momenat je tu zemlju ustoličio kao prvu koja je premašila gornju granicu globalnog indeksa smrtnosti, dostigavši preko sto smrtnih slučajeva u jednom danu.

FT tim za vizuelni sadržaj i podatke

Globalna mapa izbijanja pandemije

Pandemijska situacija u Evropi

U 31 evropskoj zemlji, smrtni ishod premašuje sto lica. Trenutno, na evropski region otpada samo 10% svih novih slučajeva na dnevnom nivou, što je znatno niže od vrhunca (preko 80%, koliko je beleženo tokom marta).

Kovid-19 se proširio na svih 50 država SAD-a. U zemlji je potvrđeno više od 3,04 miliona slučajeva i 124 500 smrtnih slučajeva.

 

Srodni linkovi (FT tips):

Coronavirus tracked: the latest figures as countries start to reopen

Aviation industry prepares for sweeping changes in post-pandemic travel

Coronavirus: Sweden starts to debate its public health experiment

Why the US pandemic response risks widening the economic divide

Paranoia creeps into homeworking

*

Coronavirus pandemic: How safe is it to use public swimming pools?

Leto u Evropi 2020: 20 top-destinacija

Tekst je preuzet s portala poslovnog magazina The Forbes, pod naslovom “Leto u Evropi: 20 najbezbednijih odredišta za post-pandemijski turizam”.

S obzirom da zemlje širom Evrope smanjuju svoja ograničenja nametnuta koronom, otvaraju granice i stvaraju nove načine da se posetiocima obezbede sigurna putovanja, letnji odmori u Evropi prerastaju i u realnu mogućnost za putnike i turiste, naročito one evropske, koji traže tradicionalni letnji predah „negde-na-moru-ili-tu-negde“.

Uz kreativne koncepte kao što su „vazdušni mostovi“, „putni mehurovi“ i „putni koridori“ između zemalja koje su zvanično izašle iz pandemijske krize (i ne treba im karantin za posetioce), vlade, međunarodne institucije i specijalizovane turističke organizacije kreiraju nove inicijative i protokole najpre da bi se omogućio nastavak prekograničnih putovanja radi godišnjih odmora, a zatim tokom nekoliko nedelja međunarodnih putovanja u jeku letnje sezone.

Letnji odmori u Evropi bi se mogli vratiti u julu preko “vazdušnih koridora”, prenosi The Sun.

„Mnoge evropske zemlje otvaraju svoje granice, a letovi i hoteli se takođe ponovo otvaraju“, objašnjava Evropska organizacija za najbolja odredišta (European Best Destinations Organization, EBD) koja spada pod mrežu EDEN u nadležnosti Evropske komisije (“European Destinations of Excellence“, Evropske destinacije izvrsnosti), radeći na promociji održivog turizma evropskog kontinenta.

Da bi pomogao putnicima koji „nakon sedmica provedenih u izolaciji žele da otputuju negde u granicama Evrope, ali ne znaju gde i koje se mere bezbednosti preduzimaju u zemljama i regionima“, EBD je otkrio spisak od 20 destinacija koje pandemija najmanje pogađa (definisano kao i do 600 puta manje slučajeva Covid-19 poređeno sa prosecima).

Ove destinacije imaju koristi od blizine lokalnih klinika i bolnica, a na raspolaganju im je veći broj bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja, primenjujući vrlo specifične protokole koji se tiču higijene u smeštaju, restoranima i prodavnicama, uz uvođenje mera poput promena filtera za klimatizaciju između svaka dva termina boravka turista u obektima/pansionima/sobama), uz široku dostupnost maski i vođenje računa o držanju propisanog međusobnog rastojanja.

Pre no što otputujete na bilo koje od dole navedenih mesta sa ove liste, EBD preporučuje da „Budete na oprezu i ne zaboravite da se poslužite već poznatim i uvreženim gestovima koji su „podsetnik“ okolini, uz držanje propisanog rastojanja (2-2.5m) i obavezno nošenje maski, onda kada je to moguće ili se za to ukaže potreba;

Izbegavajte putovanje ukoliko ste lošeg  zdravlja;

Osobe starije od 70 godina, oni koji kubure s viškom kilograma ili s respiratornim problemima trebalo bi da budu posebno oprezni;

Na putnicima i turistima je glavna odgovornost, te su stoga u obavezi da štite one iz najranjivijih grupa i njima najbliskije, kao i one koji im ukazuju gostoprimstvo u zemljama koje posećuju – da pokažu brigu prema svojim domaćinima.

01: Tbilisi, Gruzija

Foto: Vjaseleva Elena (European Best Destinations Organization, EBD)

Tbilisi je prestonica Gruzije, jedne od zemalja koje su proteklih meseci bile pod najmanjim uticajem korone. Gruzija je na ovu pandemiju vrlo hitro reagovala primenom mera, kojima su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou stope zaraženosti. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u evropskim državama koje su koronom bile najviše pogođene.

Ova zemlja ponovo je otvorila svoje granice 1. jula i sprovodi zdravstvene mere kako bi zaštitila putnike i njene građane, sa ciljem njihove zdravstvene bezbednosti i bezbrižnog odmora.

Tbilisi je destinacija čiji su građani otvoreni i bez predrasuda prema strancima, mesto u kojem su prošlost, sadašnjost i budućnost savršeno utkani, bogate kulture i ležerne atmosfere. Više no ikad u trendu, ovaj grad je već neko vreme idealno odredište za uživanje u istočnjačkoj kulturi, gastronomiji, nacionalnoj, verskoj i kulturnoj raznolikosti, i veoma interesantne arhitekture. Uzdah prijatnog iznenađenja pri prvom susretu je zagarantovan.

Veličanstvene Hausmanovske građevine stapaju se s arhitekturom srednjeg veka, neoklasičnom, sovjetskom i izuzetno modernom.

Gruzija ima više bolničkih kreveta na hiljadu stanovnika od Švedske i Danske, a Tbilisi je do pet puta sigurniji (stopa kriminala) od Pariza ili Londona.

Grad ima veliku ponudu turističkih apartmana za kojima ovog leta vlada prava turistička pomama, kao i za malim „butik hotelima“ i pansionima.

„Treba li vam i dodatni argument? Boravak u hotelu sa pet zvezdica ili u privatnoj vili u Tbilisiju koštaće vas do četiri puta manje nego u istom hotelu iz iste grupe u nekoj drugoj prestonici Evrope“, poručuje EBD.

02: Krf, Grčka

Foto: Marcin Kžizak, EBD – Najbolje evropske destinacije

„Ovo grčko ostrvo ‘izašlo iz Raja’ je savršeno odredište za ponovno ’punjenje baterija’ nakon stresnog perioda opšte izolacije“, piše EBD o Krfu.

Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih korona virusom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Grčki zdravstveni sistem nikada nije pokazivao znakove preopterećenosti tokom aktuelne zdravstvene krize. Štaviše, zemlja ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od mnogih evropskih zemalja.

Krf je kombinacija opuštenosti, sunca i prirode.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a preventivni karantin nije uveden.

03: Cavtat, Hrvatska

EBD

Cavtat je omiljen među slavnim ličnostima, ali i je ujedno i sjajno mesto za porodični dolazak, ljubitelje gastronomije, kulture, prirode i vodenih sportova.

Hrvatska spada u evropske zemlje najmanje zahvaćene koronavirusom ,sa čak 20 puta manje zaraženih na milion stanovnika nego u ostalim evropskim zemljama.

Hrvatska je takođe jedna od evropskih zemalja sa najvećim brojem bolničkih kreveta po stanovniku. Bolnica u Dubrovniku je udaljena  20 minuta vožnje od Cavtata, a aerodrom Ćilipi je udaljen samo 10 minuta.

U turističkoj infrastrukturi Cavtata je veliki izbor privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela (izabranih kao omiljena destinacija od strane putnika koji će se tamo zateći ovog leta). Pored toga, Hrvatska je sprovela higijenske i sanitarne mere u svim većim hotelima.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (iako ovi podaci variraju od zemlje do zemlje, menjajući se u zavisnosti od trenutne situacije).

04: Azorska ostrva, Portugal

RavenEye, EBD

Ako je Portugal bio primetno manje zahvaćen korona virusom, Azorska ostrva – poput portugalske regije Algarve – bili su u još većoj izolaciji: prevashodno geografski (usred Atlantika), a onda, shodno takvoj poziciji, i bezbedni od naleta pandemije.

Azorski arhipelag se nalazi usred Atlantskog okeana i čini ga devet ostrva sa prirodom koja je „poput foto-tapeta“, u svom najčistijem vidu. Ova ostrva jesu jedno od najvećih svratišta za brojne vrste koje pripadaju morskom svetu.

 „Savršeno odredište ako vam je potrebno ponovno povezivanje sa prirodom“, piše EBD. “Ukoliko volite planinarenje, floru i faunu, da uživate gledajući delfine i kitove, sigurno probate lokalne proizvode, doživite nešto zaista autentično, Azori su savršeno mesto za odmor.”

Azori imaju veliku ponudu privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahteva vlasti za sprovođenjem karantina.

05: Preveza, Grčka

Preveza. EBD

Sunce, bezbrojne plaže (uključujući jednu od najdužih u Evropi), mediteranska kuhinja, marina ispunjena jahtama; Preveza se nalazi na petom mestu liste najsigurnijih mesta za post-pandemijski odmor u Evropi.

Smeštena na ušću Ambrakijskog zaliva u Jonskom moru, Preveza je svojevrsno „ostrvo na kopnu“ u Epiru, na severozapadu Grčke.

Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih pandemijom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Sanitarne mere su preduzete veoma rano u Prevezi (minimalnih četiri metra razmaka između suncobrana na plažama, filteri za klimatizaciju menjaju se između svake promene gostiju u hotelskim sobama, koje se stalno i svakodnevno dezinfikuju).

U Prevezi se nalaze tri bolnice (od kojih je jedna na univerzitetu), i na samo je 10 minuta vožnje od aerodroma Aktion. Grčka ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od Britanije ili Kanade.

Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak u Grčku bez preventivnog karantina.

06: Alentežo, Portugal

Vitalij Fedotov, EBD

Portugal je bio relativno pošteđen od korone, sa čak 40 puta manje zaraženih nego bilo gde u Evropi. Neke regije poput Alenteža su dosad gotovo sasvim „lišene kovida -19“, sa samo jednim fatalnim ishodom uzrokovanom koronom.

Alentežo je omeđen Atlantskim okeanom na jugu Portugala. Nalazi se na pola sata vožnje automobilom iz Lisabona, a i inače je i ranije izuzetno privlačna destinacija za svetske turiste, ovog leta posebno zanimljiv i onima u potrazi za jednostavnošću uživanja u netaknutoj prirodi.

EBD preporučuje da ne propustite posetu Evori, a možda i degustaciju vina (koja spadaju među najpoznatijim u Evropi); napravite sebi plezir jednim putovanjem duž obale, od Komporta do Odešaiša.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez obaveze prethodnog odlaska u darantin.

07: Batumi (Adžara, Gruzija)

Griša Bruev, EBD

Gruzija je, kao što je već navedeno, jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom. Zemlja je reagovala vrlo brzo merama koje su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva Covid-19 nego u najviše pogođenim evropskim državama.

Batumi, smešten na obali Crnog mora, u podnožju Kavkaza na jugozapadu Gruzije je ujedno i glavni grad Autonomne Republike Adžara i drugi po veličini gruzijski grad.

Batumi je poznat i kao “Crnomorski Las Vegas” kako ga opisuje EBD. Ovaj grad krasi sjajna kombinacija izuzetnih pejzaža, žive i dinamične kulture i legendarnog gostoprimstva. Izuzetno lep i prijatan, poziva vas da iskusite kontrast istorijskih drevnih lokaliteta kao i njegovog modernog načina života.”

Batumi nije samo jedno od zdravstveno najsigurnijih evropskih odredišta već i najbezbednijih, sa stopom kriminala i do pet puta nižom u poređenju s većinom evropskih prestonica.

„Regija koju zahvata Adžar odlikuje se zadivljujućim raznolikostima i kontrastima: obale sa dugim plažama koje se pružaju podno obronaka visokih planina u neposrednoj blizini; u Batumiju se nalaze  brojni spomenici kulture, manastiri, zamašni i arhitektonski zanimljivi lučni mostovi, prelepa jezera i autentična sela. Ovde ćete probati domaća vina i neotkrivenu kuhinju, osetiti snagu izvornog eko-turizma, srdačno ugošćeni od domaćina širokog srca. Okolne planine, „smeštene pokraj neba“, učiniće da se osetite skladno s prirodom, koja je sinonim ne samo Batumija već čitave Gruzije.

„Batumi je, takođe, savršen u jesen: Temperature u septembru i oktobru su veoma prijatne.”

U Batumiju ima preko 30 bolnica, uključujući univerzitetske klinike koje od početka zdravstvene krize ni u jednom trenutku nisu bile prenatrpane, niti su oskudevale u opremi i materijalu.

Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak moguć bez preventivnog karantina.

08: Zagreb, Hrvatska

EBD

Zagreb je među omiljenim mestima za posetu na listama EBD-a, koji za hrvatsku prestonicu kaže da je „omiljeno odredište putnika“, i da je „idealna destinacija za kratke city-break posete“, ali i sjajna polazišna tačka ukoliko se odlučite za proputovanje Hrvatskom; uz to je, po  EDB-u, „romantična destinacija“ tokom čitave godine, a već više godina zaredom i jedna od najinteresantnijih božićnih destinacija (u vreme Adventa), s najlepšim božićnim vašarom u Evropi tokom tri uzastopne godine (2015-2018).

Bogate istorije koja datira još od starorimskih vremena, Zagreb je prestonica i najveći grad u zemlji, smešten na severozapadu, tik uz reku Savu, u podnožju južnih padina Medvednice.

Hrvatska je u priličnoj meri bila pošteđena korone, sa u proseku čak 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Dobro opremljen kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja i prestonica.

EBD vas poziva da dođete tokom leta i uživate u hiljadama njenih šarolikih i sjajno sređenih padina: sa platoima i kaskadama čiji se vlasnici (već generacijama!) nadmeću u „estetskom ugođaju“ svojih dvorišta, nacifranih poput razglednica; idealno područje za mestimično ali često iščitavanje novina (takoreći lokalni sport i tradicija), ili se opustite uz gledanje utakmica (u Hrvata je fudbalska strast jedna od primarnih emocija); posetite neke od mnogobrojnih prekrasnih parkova, uz arhitektonske „bisere“ i istorijske spomenike. Sve je ovo, takođe, idealna lokacija i „scena“ za sve koji vole fotografiju uvezanu u društvene mreže; ukratko, Hrvatska je izuzetno „Instagramatična“.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (mada je za građane Srbije, po trenutnim informacijama, još uvek na snazi).

09: Algarve, Portugal

EBD

Portugal je jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom, sa 40 puta manje zaraženih u poređenju sa ostalim evropskim zemljama. Neki regioni su skoro u potpunosti pošteđeni, uključujući, recimo, Algarve i Alentežo, a neke od najpopularnijih destinacija za putnike, poput Lagoša, dosad nisu zabeležile nijedan smrtni slučaj uzrokovan Kovidom-19.

Algarve je najjužnija regija kontinentalnog Portugala i posebno na ceni među putnicima koji upražnjavaju porodični turizam. Duge peščane plaže, uokvirene zlatnim liticama u suncu, malim uvalama zaklonjenih stenama, plus okean u svakoj izmaštanoj nijansi plave koji je, uglavnom, miran i topao.

U planinama nadomak Algarvea meštani održavaju tradiciju (koju vole da podele i sa onima koji nisu lokalci), a gradove i varoši odlikuje poseban, prepoznatljiv šarm: Silveš čuva ostatke svoje arapske prošlosti; Lagoš je pun znamenja i artefakata koja datiraju iz vremena pomorskih otkrića; Tavira je prava „pokazna vežba“ tradicionalne arhitekture dok Faro, „kapija“ na ulazu u ovu regiju, poseduje više nego lep istorijski centar.

Za razliku od drugih turističkih destinacija u Evropi, 60% turističkog smeštaja u Algarveu čine privatne vile sa bazenima, apartmanima, pansionima ili malim hotelima. Turistički zvaničnici su za veće portugalske hotele ustanovili zvaničnu  oznaku “Safe and Clean“ (Sigurno i čisto) kako bi putnicima pružili garanciju za sanitarnu bezbednost i čistoću.

Portugalski zvaničnici brzo su reagovali, pa je i inače zamašna industrija odeće u zemlji mogla da već u najranijoj fazi proizvede dovoljan broj maski, pa čak i da ih izvozi u inostranstvo. „Sa stotinama kilometara svojih neponovljivih plaža, Portugal je savršena destinacija za leto“, piše u osvrtu EBD-a.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a zvaničnici ne zahtevaju da putnici prolaze kroz karantin.

10: Sibiu, Rumunija

(Balate Dorin, EDB)

Sibiu je veoma lep grad bogatog istorijskog nasleđa. Smešten je u Transilvaniji, severozapadno od Bukurešta, glavnog grada Rumunije.

Zapljuskivan talasima Cibina, i s nadimkom „Grad s očima“ (na rumunskom Ochii Sibiului). Sibiu je i domaćim a i stranim posetiocima odavno poznata turistička destinacija. Naziv potiče od za taj grad tipičnih prozorskih okana u potkrovljima, koji s ulice neodoljivo podsećaju na oči pod veđama.

UNESCO je 2004. proglasio staro gradsko jezgro Sibijua za svetsku baštinu, dok je 2007. godine proglašen evropskom prestonicom kulture. Godinu dana kasnije ga je magazin Forbs svrstao u “idilično mesto br. 8 za život u Evropi”. Sibiu je prošle godine proglašen Evropskom regijom vrsne gastronomije, a ove ga je EBD proglasio „šestom najboljom evropskom turističkom destinacijom“.

Sibiu je odnegovao brojne zelene površine u gradu, ali i „meku pokretljivost“: idealan je za ekološke vidove prevoza – pešake, bicikle, rolere, skejtove i trotinete, s puno prostora za slobodno vreme i parkove, smatrajući se jednom od evropskih destinacija s najboljim kvalitetom života.

Uporedo sa drugim regionima, uključujući portugalska Azorska ostrva, Sibiu se pridržava stroge politike borbe protiv globalnog zagrevanja, trudeći se da što je moguće više zaštiti svoju životnu sredinu.

Takođe se zalaže za održivi razvoj turizma zasnovanog na poštovanju prirode i ljudi.

U Rumuniji je bilo 15 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u najugroženijim evropskim zemljama. Neke destinacije poput oblasti koju zahvata Sibiu nisu uopšte imale smrtnih slučajeva povezanih sa pandemijom.

Rumunija ima više raspoloživih bolničkih kreveta po stanovniku od jedne Belgije, Švajcarske ili Holandije.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a od stranaca se ne očekuje da prolaze kroz preventivni karantin.

11: Kotor, Crna Gora

(Foto: EBD)

Osamljen u Kotorskom zalivu, ovaj primorski grad u Crnoj Gori EBD definiše kao „jedno od najlepših odredišta u Evropi za istinske zaljubljenike putovanja, hranu, prirodu, utočište mira idealno za provod u prirodi, planinarenje, šetnju ili vožnju biciklom.”

Kotor, stara mediteranska luka koja datira iz vremena pre antike okružena je utvrđenim zidinama sagrađenim od Mletaka tokom venecijanskog perioda, dok se sam zaliv smatra jednim od najuvučenijih tačaka Jadrana. Neki su ga prozvali „najjužnijim fjordom u Evropi“, iako je to, zapravo, deo rečnog kanjona čija slatkovodna struja, kao teža, protiče ispod morske, s kojom se u ovom zalivu meša.

Uz krečnjačke klisure Orjen i Lovćen, nadvijenih nad samim gradom u čijoj je senci veći deo dana i godine, Kotor i okolina predstavljaju impresivan pejzaž.

U Kotoru je odnedavno došlo do naglog porasta broja turista, privučenih nepatvorenim prirodnim okruženjem Zaliva i zaista jedinstvenim Starim gradom (staro jezgro, okruženo srednjovekovnim zidinama). Kotor je deo svetske baštine, a status je zaslužio zbog svoje netaknute prirode i bogatog kulturno-istorijskog nasleđa (Natural and Culturo-Historical Region of Kotor); ovaj utvrđeni grad je UNESCO stavio na svoju listu svetske baštine, kao „dela venecijanskog odbrambenog sistema u periodu između 15. i 17. veka“.

Iako je u Crnoj Gori bilo vrlo malo slučajeva korone (60 puta manje nego u zemljama koje su bile najviše pogođene), Kotor je tokom krize ostao zelena zona, u kojem nije otkriven nijedan slučaj obolelih od korone.

Crna Gora ima više dostupnih bolničkih kreveta po glavi stanovnika od, recimo, Irske ili Kanade.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a ulazak je moguć bez karantina (poželjno je poneti nalaz testa na Covid-19).

12: Rijeka, Hrvatska

EBD

Glavna luka i treći grad po veličini u Hrvatskoj nakon Zagreba i Splita nalazi se u županiji Primorskoj-Gorski Kotar. „Ukotvljena“ je u Kvarnerskom zalivu, široko izlazeći na Jadransko more.

Istorijski, grad je zbog svog strateškog položaja i dubokovodne luke bio meta žestokih okršaja, posebno između Italije, Mađarske i Hrvatske, tokom vekova mnogo puta menjajući ruke i gospodare.

Odabrana je za evropsku prestonicu kulture, dok ga je EBD proglasio najboljom evropskom destinacijom 2020., Rijeka je savršeno mesto za bezbedno turističko putovanje unutar Evrope, a ovog leta će, po svemu sudeći, biti jedna od top-destinacija za odmor i provod. „Hrvati vole bašte kafea i brojne plaže sa kristalno čistom vodom nadomak Rijeke.“

Hrvatska je pošteđena najgoreg naleta korone, sa 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zdravstvo je sistemski i dobro opremljeno, a takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez karantina.

13: Varšava, Poljska

Foto:Roman Babakin, EBD

Njegova prošlost predstavlja istoriju ljudi sposobnih da se suoče sa bilo kojom situacijom, da se oporave i krenu napred. Suočena sa koronom, poruka Poljaka je dosad uvek bila vrlo jasna: „Varšava je preživela dva Svetska rata. Proći ćemo i kroz ovaj. Vidimo se uskoro!”

Glavni i najveći u Poljskoj, Varšava je „alfa-grad“ u svetskim okvirima i velika međunarodna turistička destinacija, značajno kulturno, političko i ekonomsko središte, sa svojim Starim gradom kojeg je UNESCO proglasio svetskom baštinom.

„Varšava je veoma bogata i odiše mentalitetom njenih građana, kao, uostalom, i mnogi drugi poljski gradovi; njegovi stanovnici pokazuju veliko poštovanje prema tradiciji, ali i prema mladima, sa mondenskim kafićima i barovima na svakom uglu, letnjim koncertima na otvorenom, efemernim prodavnicama, sjajnim muzejima, Starim gradom obnovljenim po okončanju Drugog svetskog rata i mnogim mestima koje bi trebalo da možda pre svega otkrivaju ljubitelji klasične muzike, i posebno Šopena“, piše u preporuci EBD-a.

Uz Portugal i Grčku, Poljska spada u one evropske države koje si bile najmanje zahvaćene koronom. Stopa infekcije je bila i do 20 puta manja od one u najugroženijim zemljama Zapadne Evrope. Nijedna bolnica nije prenatrpana, a poljski zdravstveni sistem ima više bolničkih kreveta po stanovniku nego Holandija ili Švajcarska.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahtevanih mera preventivnog karantina.

14: Beč, Austrija

(Foto: EBD)

Beč posećuju ljubitelji istorije, parovi i porodice koji tokom cele godine žele i u njemu nalaze sigurno i mirno utočište.

„Beč veoma često biva izabran iz tog razloga, što nije samo neki lični i iracionalni osećaj, već i realnost: Stopa krivičnih dela je u glavnom gradu Austrije tri puta niža nego od stope bilo koje druge evropskevprestonice“, navodi EBD.

Sa brojnim parkovima i ekološkim prevoznim sredstvima, Beč je jedan od gradova sa najboljim kvalitetom života u Evropi. Predstavlja dobar izbor za kratke city-break posete kao i sve ljubitelje prirode.

Austrija je bila manje pogođena od ostalih evropskih zemalja, sa 10 puta manje inficiranih od zapadnoevropskog proseka.

Ili biste, možda, radije još malo pričekali, ne žureći da odmah rezervišete svoj odmor. Nema problema: Otkrijte Beč na početku zime: bečki božićni vašar i ulični štandovi su austrijsku prestonicu svrstali među najzabavnije evropske destinacije u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika.

Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula. Pre tog datuma je pri ulasku bilo potrebno zdravstveno uverenje, u kome se navodi da putnik nije zaražen.

15: Bohinj, Slovenija

Tomas Kodidek,EBD

Sa aspekta održivosti, Evropska komisija prepoznala je Bohinj kao jednu od najsolidnijih i najodrživijih turističkih destinacija u Evropi. Ovo mesto je utočište mira za ljubitelje prirode, sportova na otvorenom, planinarenja, lokalnih proizvoda, zanata i stvarnih a ne virtuelnih ugođaja.

Smešten u kotlini pod Julijskim Alpima u regiji Gorenjske (Gornje ili Alta Karniole) na severozapadu Slovenije, poznat je kao jedan od „zelenih rajeva Evrope“ i „zelenih pluća Slovenije“ (zemlja koja je po tradiciji i mentalitetu veoma orijentisana prema prirodi).

Slovenija je bila malo pogođena koronom (10 puta manje kontaminirana od zemalja koje su bile najviše pogođene), sa više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.

Bohinj je na samo 40 minuta od aerodroma i ljubljanskih bolnica.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, mere preventivne izolacije se ne zahtevaju.

16: Malta

EBD

Turizam na Malti predstavlja 15% društvenog bruto proizvoda.

Pored tirkizne mediteranske vode koja ga zapljuskuje, ovo ostrvo poseduje prebogatu istoriju i kulturno nasleđe.

„Otkrijte blaga i bogatstva jedne od najlepših destinacija u Evropi“, piše EBD. „Položite peškir na plažu Zalivske rivijere (Riviera Bay) ili na neku od mnogih drugih malteških plaža. Ukoliko ovog leta zaista želite da se distancirate od gomile, možete rezervisati i svoj boravak u Gozu. Ovo je manje od glavnog ostrva i idealno je za ljubitelje prirode, izletnike, hajkere ili ronioce. “

Na Malti je bilo čak 55 puta manje slučajeva korona virusa nego u zemljama koje su bile najviše na udaru pandemije. Malta ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na Finsku, Irsku ili Britaniju, a njene bolnice nisu pretrpane i sposobne su da, ukoliko se ukaže potreba, prihvate turiste koji su možda inficirani koronom.

Hoteli su iznova otvoreni 1. juna, dok je turistička sezona ponovo započinje 1. jula.

17: Gdanjsk, Poljska

EBD

Poljska je jedna od najmodernijih evropskih zemalja, a Gdanjsk, koji se nalazi na južnom obodu Gdanjskog zaliva u Baltičkom moru jedan je od njenih turističkih bisera. Ovaj priobalni grad takođe nosi i lep nadimak, “Biser Baltika”.

Grad u svom centru ima kvart star 1.000 godina (kao i Krakov, čije utvrđene zidine datiraju iz još ranijeg perioda), pa ga krasi retko viđena lepota. Jednom kada se u to uverite, sve što treba da učinite je da se zapitate: „Vredi li u njemu ostati samo dan-dva?“ Odgovor je: ‘da!’ “, Piše EBD.

Poljska je bila 20 puta manje pogođena od ostalih evropskih zemalja i ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja; štaviše, primenjene su sanitarne mere za doček putnika u hotelima, restoranima i radnjama.

Gdanjsk takođe možete posetiti tokom zimskih praznika: Gdanjska božićna pijaca svrstana je među najlepše u Evropi.

Ponovno otvaranje za turističke posete 1. jula, karantin nije neophodan.

18: Viljnus, Litvanija

EBD

Smešten na jugoistoku Litvanije, Viljnus je glavni i najveći grad ove zemlje. Arhitektonska zdanja Starog gradskog jezgra nalaze se pod zaštitom UNESCO-a.

Viljnus je do Drugog svetskog rata bio jedan od najvećih centara jevrejske dijaspore u Evropi, što je i dovelo i do njegovog nadimka, “Jerusalim Litvanije”.

Prema EBD-u, Viljnus je savršeno odredište za porodični odmor, parove ili solo putnike, uz to je i “dvostruko sigurniji od većine evropskih prestonica.”

„Viljnus ima mnogo lica: Stari grad je pravi lavirint, dok je njegov poslovni kvart doteran i uglađen, centar mu je elegantan, uz brojne trgove i parkove, dok su i predgrađa bogate istorije i kulture. Svi se ovi delovi Viljnusa stapaju, proizvodeći jedan jedinstveni opažaj sklada  – izgled i osećaj su dobri sa koje god strane da je osmotren.”

Čuveni Stari grad smešten je u živopisnoj dolini između Viljnije i Nerisa, koje protiču netom podno tvrđave, i čije su zidine u prošlosti čuvale Viljnuski dvorac.

Još se niste usudili da putujete nakon globalnog (evropskog) karantina? Razmislite o Viljnusu, i to baš na Božić, ako već ne možete ovog leta. Božićna pijaca i štandovi pojedinačnih prodavaca spadaju među najlepše u Evropi, dok je gradsko Božićno drvce proglašeno za najlepše u Evropi.

Sa 20 puta manje ljudi zaraženih koronom nego u najugroženijim evropskim zemljama, Litvanija takođe ima visok prosek bolničkih kreveta po stanovniku (U Evropi samo Nemačka i Austrija prednjače u odnosu na Litvaniju).

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, nema mera karantina.

19: Riga, Letonija

Ross Helen, EBD

Najveća metropola Baltika, Riga spaja bezvremenu tradiciju i vrhunsku modernost. „Nordijska plavuša vatrenog srca“ (citat EBD kataloga naveden u ovom članku), Riga iza sebe ima 800 godina burne istorije, od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara, koji su u kulturnoj baštini grada ostavili svog traga.

Danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na razmeđi istočne i severne Evrope.

 „Sa rekom Daugavom i Rimskim zalivom, grad je oduvek živeo u bliskoj vezi sa prirodom“, navodi EBD. „Riga ima puno javnih parkova, šuma, trgova, jezera, gradskih kanala, brda, ostrva i plaža.“

Sa 50 puta manje zaraženih nego u nekim evropskim zemljama, Letonija je jedno od odredišta koje je bilo ponajmanje pogođeno koronom. Takođe, bolnice nisu bile prenatrpane usled pandemije.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.

20: Tajga (Finska)

(Foto: Sergej Urijadnikov, European Best Destinations Organization)

Finska tajga predstavlja ultimativnu destinaciju za “turistički eskapizam“. U srcu rezervata prirode Kainuu, oblasti oko istoimenog arktičkog jezera, finski deo tajge je sinonim za jedinstvene šume, netaknutu zemlju, bistra jezera i brzake: poziv na autentična prirodna iskustva i retku priliku za planinarenje kroz netaknutu prirodu koja je „kao na razglednici“; mesto je idealno za fotografisanje divljih vrsta – a možete uživati i u lokalnim kulturnim aktivnostima.

Divlja tajga, koju je Evropska komisija u svojoj klasifikaciji označila kao „EDEN“ je savršeno odredište za održivi turizam. “Ima toliko aktivnosti u kojima je moguća kvalitetna relaksacija: hodanje, vožnja kanuom, plivanje u jezeru, posmatranje ptica, cveća, ali i krupne divljači (naročito medveda) u svom prirodnom okruženju. Finska tajga je najbolji dar prirode kojim možete obradovati sebe i svoju decu“, piše EBD.

Sa 15 puta manje slučajeva korone nego u nekim evropskim državama, Finska spada u odredišta najmanje pogođenih ovim oboljenjem.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.

 

The Forbes (Editors’ Picks)

 

Priča o pričama:

What’s the secret behind Dublin’s storytelling magic?

We Irish are a nation of storytellers, and here’s how it’s done

Top 10 Literary Cities

Foreign Policy: Kada CIA “promeša” izbore

Dejvid Šimer, profesor na Oksfordu i Jejlu nudi interesantan osvrt na savremenu istoriju američkih tajnih operacija. Autor je knjige koja uskoro izlazi iz štampe, „Namešteno: Amerika, Rusija i 100 godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference, Knopf, 2020), iz koje je sam autor iskoristio delove teksta za potrebe ovog članka.

Američki predsednik Džordž Buš i direktor CIA Džordž Tenet u Beloj kući (2001.)

Ruski predsednik Vladimir Putin sklon je da odgovara na pitanja o mešanju svoje vlade u američke predsedničke izbore 2016. kombinacijom odbacivanja i protivoptužbi. Sjedinjene Države, tvrdio je on juna 2017. godine, „aktivno se mešaju  u izborne kampanje svih drugih zemalja“. Svrha ove tvrdnje je izgovor za ruske uzvratne postupke i protivmere, kao i odvraćanje (vlade SAD), od svog delovanja na mnogim mestima širom sveta. Dejvid Šimer, koji je ovaj članak objavio na dnevnom portalu i štampanom dvomesečniku Foreign Policy, kaže da su mu (američki) vladini službenici rekli da pretpostavljaju da se od  Kijeva, preko Brisela, sve do Londona, Centralna obaveštajna agencija (CIA) često i posvuda meša u izbore.

Ova percepcija je razumljiva: decenijama je to i bila istina. Prvi tajni akcioni program CIA-e bio je operacija manipulacije izborima u Italiji 1948. godine. Američki obaveštajci širili su zapaljivu propagandu, finansijski podržavajući kandidata kojeg preferiraju, uz orkestrirane inicijative posvuda na lokalu – a sve u korist italijanskih centrističkih snaga nad svojim levičarskim konkurentima. Nakon što je talijanska Komunistička partija izgubila, operacija 1948. postala je „obrazac“, rekao je Šimeru Dejvid Robardž, glavni interni istoričar CIA, za ono što je agencija tada radila u „mnogim, mnogim zemljama“ nadmećući se tokom narednih decenija sa svojim sovjetskim rivalom, KGB-om. Od Čilea i Gvajane, do El Salvadora i Japana, CIA i KGB su „držale na nišanu“ demokratske izbore širom sveta. Neke od tih operacija direktno su manipulisale glasačkim listićima; drugi su manipulisali javnim mnenjem; a sve ovakve akcije osmišljene su da bi uticale na rezultate izbora.

Zatim se Hladni rat završio, a suprotstavljeni ciljevi izbornih operacija Moskve i Vašingtona – širenje ili suzbijanje komunizma – postaju zastareli. Od tada, pa do danas, ruska obaveštajna služba umešala se u mnoge inostrane izbore, ne da bi promovisala ideologiju već kako bi promovisala podele i autoritarno nastrojene kandidate, posejala haos i konfuziju i delegitimisala demokratski model. Ali, šta je sa CIA-om?

U protekle dve godine, Dejvid Šimer je intervjuisao više od 130 zvaničnika o jednom stoleću dugoj priči i istoriji tajnog izbornog uplitanja, odnosno, prikrivanju svoje „prekogranične“ manipulacije demokratskim glasovima sukcesije. Šimerovii ispitanici su uključivali osam bivših direktora CIA-e i još mnogo njenih službenika, kao i direktore nacionalne obaveštajne službe, državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost, jednog generala KGB-a i jednog bivšeg predsednika SAD. Saznao je da su tokom trećeg milenijuma, najviši zvaničnici nacionalne bezbednosti u Vašingtonu ozbiljno razmatrali upotrebu CIA-e kada se ova agencija umešala u inostrane izbore u najmanje dva navrata. U jednom slučaju – u Srbiji 2000. godine – rasprava se pretvorila u akciju, jer je CIA potrošila milione dolara radeći protiv tiranina Slobodana Miloševića. U drugoj – u Iraku 2005. godine – CIA je odustala. U oba slučaja, američki kreatori politika su odmeravali potencijalne koristi prikrivenih akcija u odnosu na uočene rizike. Ove zakulisne priče otkrivaju zašto se, suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington, za razliku od Moskve, udaljio od prakse tajnog uplitanja u izbore.

“Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”

Prvi slučaj se odvijao 2000. godine, kada je Milošević, predsednik tadašnje Jugoslavije, ponovo ušao u srpsku izbornu trku. Milošević je bio mnogo toga: komunista iz Moskve, srpski nacionalista i težak prekršilac ljudskih prava. Sredinom 1990-ih je omogućio kampanju etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini. Nekoliko godina kasnije je isto to učinio i na Kosovu, jer su njegovi vojnici sistematski terorisali, ubijali i proterivali etničke Albance. Ozbiljnost ovih zločina naterala je NATO da 1999. godine pokretanje međunarodnog suda i vazdušne kampanje protiv Miloševićevih snaga, optuživši ga kao ratnog zločinca. Leon Panetta, šef kabineta američkog predsednika Bila Klintona od 1994. do 1997. je Šimeru rekao da se „Na Miloševića gledalo kao na lošeg momka od uticaja, nekog ko je u stanju da prevrne nebo i zemlju u tom delu sveta (Balkan) ukoliko se ne budu sledili njegovi (politički) koraci i zahtevi.”

Izbori 2000. pružili su takvu priliku. “Ne znam da smo (ikad) javno rekli da je naš cilj promena režima” rekao je Džejms Obrajen (James O’Brien), tada specijalni izaslanik Klintona za Balkan, “mada nismo uočili da je Milošević bio u stanju da vodi jednu normalnu zemlju.” Od sredine 1999. do kraja 2000. godine, javne i privatne američke organizacije potrošile su približno 40 miliona dolara na programe u Srbiji, podržavajući ne samo Miloševićevu opoziciju već i nezavisne medije, građanske organizacije i inicijative koje su birače podsticale da izađu na glasanje. Kroz ovaj otvoreni angažman, objasnio je Obrajen, SAD su imale za cilj da koliko-toliko uspostave nekakvu ravnotežu na izbornom terenu, u izborima kojima je Milošević bio spreman da manipuliše.

I dok su Stejt Department, Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) i nevladine organizacije finansirane od strane SAD uticale na izbore u Srbiji sasvim otvoreno, CIA je to uradila u tajnosti. Džon Sajfer (John Sipher) je rekao Šimeru da je između 1991. i 2014. godine, dok je bio službenik CIA-e, znao za samo jednu „uspešnu“ operaciju mešanja u izbore: u Srbiji 2000. godine. „Bilo je tajnih operacija sa ciljem podrške protivnicima Miloševiću “, rekao je Sajfer, podsećajući da je CIA, nakon što je Klinton o tome prethodno obavestio odabrane članove Kongresa, „radila na podršci, finansiranju i pružanju pomoći konkretnim opozicionim kandidatima – to je bila glavna stvar.”

Sajfer, koji je postao šef stanice CIA u Srbiji neposredno nakon izbora je objasnio da je agencija odvojila „sigurno milione i milione dolara“ u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom se sastajući sa ključnim pomoćnicima srpskih lidera opozicije van granica njihove zemlje i „obezbeđujući im gotovinu “na licu mesta.

I dok su Stejt Department i nevladine organizacije koje finansiraju SAD otvoreno uticale na izbore u Srbiji, CIA je to radila u tajnosti.

Klinton je u jednom intervjuu potvrdio da je ovlastio CIA da se umeša u izbore 2000. godine u korist Miloševićevih protivnika. “Nisam imao problema s tim”, ispričavši Šimeru za CIA-in program tajnog delovanja, jer je Milošević “bio hladnokrvni ubica koji je prouzrokovao smrt stotina hiljada ljudi.” Kao što su američki predsednici iz doba Hladnog rata verovali da mogu ojačati strane demokratije potkopavajući komunističke kandidate, Klinton je verovao da može ojačati srpsku demokratiju radeći protiv Miloševića. “Tip je bio ratni zločinac”, rekao je Klinton. „Nisam smatrao Miloševića kandidatom za igrača u transparentnoj demokratiji; Mislio sam da pokušava da je se otarasi. “

U Srbiji se CIA fokusirala na osobe od javnog uticaja, a ne na proveru glasačkih listića i preinačenje (Miloševićevih) izbornih rezultata. „Nismo nameštali niti smo svesno lagali birače da bismo ih naterali da podrže ljude za koje smo se nadali da će odneti izbornu pobedu“, objasnio je Klinton. Umesto toga, CIA je kampanji opozicije obezbedila novac i druge vidove pomoći.

Lideri u Američkom kongresu su znali i podržali ovaj tajni plan. Trent Lott, vođa senatske većine je podsetio da je, pošto je upoznat sa operacijom CIA-e, dotičnu svesrdno podržao. “[Milošević] je bio potpuno van kontrole”, rekao je Lot . “Ne bismo upali s vojskom (na teritoriju Srbije), ali je vladala pometnja i morali smo nešto da učinimo.” Službenici CIA-e, za razliku od ostalih vladinih zvaničnika SAD-a, mogli bi delovati u tajnosti. „Zbog prirode načina na koji poslujemo“, objasnio je Daglas Vajs (Douglas Wise), tadašnji operativac u sedištu CIA-e na Balkanu, „Srbija je bila mnogo prodornija nego što je to trebalo da kažemo onima koji su delovali mnogo otvorenije.“ Učešće američke obaveštajne zajednice u izborima bilo je „značajno“, nastavio je Vajs, dok je Vašington koristio „sva sredstva koja su u našim moćima kako bismo stvorili rezultat koji bi bio zadovoljavajući za Sjedinjene Države“.

Miloševićevo obraćanje masi u Crnoj Gori (Septembar 2000, Reuters)

Ali, da li bi to bilo dovoljno? Kako su se izbori približavali, Klinton je izražavao sve veću zabrinutost da će Milošević varati samo kako bi pobedio. “Ovi izbori će biti važni, ali verovatno neće biti fer”, rekao je Vladimiru Putinu, novom ruskom predsedniku, dve i po nedelje pre glasanja, prema prepisci njihovog razgovora s koje je nedavno skinuta oznaka tajnosti. „Milošević deluje iza birališnih kulisa, pa će ih (izbore) verovatno pokrasti. Bilo bi mu draže da izgubi, ali će se verovatno dogovoriti da to ne učini.” (Putin se, u znak odgovora, žalio na NATO intervenciju prethodne 1999. godine. „Nismo konsultovani u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, rekao je on. „To nije fer.“)

Američke organizacije za unapređenje demokratije, deleći Klintonovu zabrinutost, pokušavale su spreče Miloševića u falsifikovanju tokom prebrojavanja glasova. Jedna nevladina organizacija koju je finansirala SAD obučila je preko 15.000 aktivista koji su pratili stanje na biračkim mestima. Na dan izbora, poslanici opozicije su nadgledali ispravnost glasanja i glasačkih listića, brojeći ih zajedno sa vladinim zvaničnicima. Državno brojanje glasova sugerisalo je da je Milošević imao veoma tanku većinu. Paralelno brojanje od strane opozicionih posmatrača je, međutim, otkrilo istinu: Milošević je izgubio ogromnom većinom. Izbili su veliki protesti a Milošević, nesposoban da uguši bunt i narodnu revoluciju je bio primoran da podnese ostavku.

Tada je ruka CIA-e ostala skrivena. Dve decenije kasnije, sada penzionisani američki obaveštajci izrazili su ne-baš-objašnjivo- uverenje da se njihov rad pokazao ključnim u porazu Miloševića. Sajfer je prokomentarisao „uspeh“ operacije CIA-e, rekavši da su Sjedinjene Države napravile „veliku razliku“ i da je „kombinacija“ prikrivene i otvorene taktike proizvela „pozitivan ishod“. Kao i kod svih prikrivenih odnosno tajnih operacija kojima se utiče na birače, CIA nije mogla proceniti njen tačan uticaj. Sajfer je shvatio da je “to teško izmeriti”, premda je napomenuo da su novi vladini zvaničnici nakon svrgavanja Miloševića priznali da je za njihovu pobedu iza zatvorenih vrata zaslužna CIA. “Mnogi ključni igrači koji su potom postali vodeće figure u postmiloševićevskoj vladi nastavili su da se sastaju sa nama, nastavljajući da nam govore da su naši napori doveli do njihovog uspeha”, rekao je Sajfer, “u smislu da smo im pomagali u svemu, od oglašavanja i finansiranja, pa do načina na koji su radili“ tokom kampanje.

U intervjuima, višim vladinim zvaničnicima bi postajalo neprijatno na bilo kakvo pominjanje CIA-e i Miloševićevog poraza. “Ja znam o tome, ali nisam u mogućnosti da o tome pričam”, rekao je Džon Meklaflin, koji je 2000. godine bio zamenik direktora CIA-e. Ova je nelagodnost imala smisla: uplitanje agencije u srpske izbore 2000-te nije bila reprezentativna stavka u odnosu na druge njene operacije po završetku Hladnog rata. Koliko često, napokon, ratni zločinac može biti svrgnut glasačkim listićem? „Činilo se da postoji viši nivo komfora i lagodnosti koji su postojali ne samo unutar međunarodne obaveštajne zajednice, već je reč pravde zaista u velikoj meri “ablendovala” da se nešto mora uraditi na Balkanu“, rekao je Steven Hall, bivši oficir za operativne poslove CIA-e koji je bio stacioniran u regionu 2000. godine. Za Vašington je „izborna manipulacija“ postala „krajnje sredstvo“, dodao je Vajs, a srpski slučaj je „potpuni izuzetak“, delom zbog Miloševićevih zločina, a delom zbog „prijemčive“, „verodostojne“ i „atraktivne“ prirode ondašnje opozicije. Vajs je, za takve slučajeve, generalno tvrdio “da ciljevi opravdavaju sredstva… rizik je da možda u očima nekih napravite nešto što je po našim merilima ne-američko (nedolično Amerikanca).” Ipak, rezultat je bio da “genocidni manijak više nije na vlasti”.

Na Šimerovo pitanje Klintonu po čemu je baš takva nekakva tajna operacija zaslužila da bude primenjena na Srbiji, on mu je jednostavno odvratio: “Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”.

Kad je CIA bila skrajnuta

Američki predsednik Džordž V. Buš je 2004. bio na ivici da odobri još jednu takvu operaciju. Priča se odigrala u „kriznoj sobi“ Bele kuće, gde su u leto i jesen te godine zvaničnici nacionalne bezbednosti pažljivo vagali dobro poznati predlog: uplitanje CIA-e u izbore, s tim što bi ovog puta meta bio – Irak.

SAD su marta 2003. izvršile invaziju na Irak kako bi uklonile Sadama Huseina, dugogodišnjeg diktatora koji je vladao ovom zemljom, zaposedajući oružje za masovno uništenje koje je on navodno posedovao. Huseinova vlada je pala za nekoliko nedelja, ali takvo oružje nije pronađeno.

Upinjući se da opravda rat, Buš je ponovio obećanje da će transformisati irački politički sistem. On je krajem 2003. izjavio da će “iračka demokratija zaživeti” i da će njeni građani uživati u učešću naroda u vlasti. “U to vreme, bilo je od izuzetne važnosti [za američku vladu] da imaju slobodne i fer izbore, jer bi takvi izbori, zapravo, opravdavali (američku) invaziju”, rekao je Arturo Munjoz, tada viši operativac CIA-e. “Dokle god nismo uspevali da pronađemo oružje za masovno uništenje u Sadamovom posedu, dotle smo očajavali kako da se opravdamo, kako bismo bar stvorili demokratiju na ovom mestu.” Američke organizacije za unapređenje demokratije su u Irak uložile nepojaman novac i resurse. Među njima su se isticali Međunarodni republikanski institut i Nacionalni demokratski institut, koji su tamo pokrenuli značajne programe pomoći za štampanje materijala koji bi služio što solidnijoj izbornoj edukaciji glasača, obučavanju partijskih zvaničnika, olakšavanju sprovođenja društveno-političke debate i naporima da se Iračani inspirišu da masovno izađu na glasanje.

Međutim, svrha izbora je da glasači odrede pravac kojim će njihova zemlja ići. U tom smislu, Buš je imao problem: obaveštajni izveštaji su ukazivali da će njegov omiljeni kandidat, Ajad Alavi, izgubiti iračke parlamentarne izbore, zakazane za januar 2005. godine.

Prelazak iz komunizma u naprednu demokratiju je učinilo da mešanje CIA u iračke izbore postane još rizičnija ideja.

Američka obaveštajna zajednica verovala je da Iran manipuliše izborima u korist Alavijeve opozicije. “Naravno, Iran je bio umešan”, rekao je Meklaflin, tada zamenik direktora CIA. “Zašto ne bi bili? Oni su, napokon, njihovi najbliži susedi, sposobni su za to, a i bili su bliski s nekim ljudima u strukturama iračkog rukovodstva. “Vajs se nalazio u Iraku uoči izbora, a nekoliko godina kasnije postao je šef tamošnje stanice CIA. On je opisao mešanje Irana u iračke izbore kao opsežno: “Govorimo o novcu, aktivistima, pretnjama, iznudi, prisustvu paravojnih snaga.”

Buš i njegovi savetnici raspravljali su da li da odgovore „zakulisnim” operacijama. Džon Negroponte, tada američki ambasador u Iraku je iz Bagdada redovno učestvovao u međuagencijskim telekonferencijama koje su imale jednu jedinu tačku dnevnog reda: mešanje u izbore koje je vodila CIA. “Zaista smo puno, puno razmišljali o tome”, rekao je Negroponte Šimeru, dodajući da je bio “otvoren i za tu mogućnost” u svojim razgovorima sa drugim visokim zvaničnicima administracije.

Rasprave na ovu temu su stigle u dovoljno ozbiljnu fazu da je Bela kuća konačno obavestila kongresno rukovodstvo o svojim planovima. “Vrh američke administracije je bio da se u tom trenutku pružala prilika da se angažuju na način koji bi mogao obezbediti mnogo garantovaniji ishod”, priseća se Tom Dašle, tadašnji predvodnik manjine u Senatu. Zvaničnici s kojima je novinar Dejvid Šimer razgovarao nisu mogli ili nisu želeli da javno podele operativne detalje tog plana CIA, iako je Dašle rekao da su u njih uključene “brojne aktivnosti za koje smo (prethodno) mislili da su jednostavno nepovoljne i nepreporučljive”.

Za CIA, mešanje u izbore u Iraku bio bi poslednji čin jedne veoma dugotrajne operacije, a agencija je s jeseni 2004. godine krenula u akciju. Alavi je očekivao takvu pomoć iz senke. “Prvobitna pozicija Sjedinjenih Država bila je da podrže umerene snage, kako finansijski tako i u medijima”, rekao je 2007. godine. Tada je, neočekivano, ta pomoć “zaustavljena”, dodao je Alavi, “pod izgovorom da Sjedinjene Države ne žele da se mešaju”.

Unutar CIA, Kongresa i Bele kuće je bilo malo verovatno da će se savez zvaničnika ujediniti protiv prikrivenog izbornog uplitanja. A predstavnici CIA-e, podsetio je Negroponte, „najmanje su želeli da budu umešani“ u ovu operaciju, jer bi ona mogla izložiti agenciju kritikama ako bude otkrivena. Meklaflin je kroz smeh prokomentarisao da se „ne bi složio“ sa Negroponteovim sećanjima. “Na kraju smo upali u jednu zemlju da bismo je učinili demokratskom”, rekao je. “Koliko bi, onda, bilo licemerno podrivati njihove izbore?” Uopšteno komentarišući, Munjoz je napomenuo da, “Ako ćete podrivati nečije izbore, a potom to bude obznanjeno – a takve stvari često iscure” – onda će, jednom, „početi da se priča kako je neka politička opcija tako pobedila, jer je CIA uradila X, Y i Z – onda ste jedino postignuće imali u urušavanju celokupne spoljnopolitičke avanture u koju ste se uputili.”

Kongresni čelnici takođe su se protivili planu. Po Dašleu, argumenti protiv tajne operacije bili su dvojake prirode. Prvo je bilo pitanje optike: koliko bi “strašno izgledalo” ukoliko bi tajne operacije CIA bile uočene. Drugi je bio normativne prirode. “To više nije bio Hladni rat”, rekao je. „Raditi ono što smo radili čak dvadeset godina ranije jednostavno nije bilo prikladno; nije bilo u skladu sa onim što bi naša zemlja trebalo da bude.” Dašle je podsetio da je Nensi Pelosi, njegova (još uvek aktivna) koleginica u Predstavničkom domu, bila “vrlo glasna” u suprotstavljanju planu agencije. Pelosijeva je navodno pronašla saveznicu u Kondolizi Rajs (Condoleezza Rice), savetnici za nacionalnu bezbednost. “Kada sam čuo da se rasprava nastavlja”, rekao je Negroponte, “shvatio sam: ’To naprosto ne vredi i ljudi to ne žele’, pa smo ovu ideju odbacili.”

Buš, u pokušaju izgradnje demokratije, nije bio voljan tajno da interveniše u izborima koji bi tamo možda uspostavili demokratiju. „Želeli ste da budete prilično čisti i slobodni kada je reč o mešanju u njihove izborne procese,“ rekao je Meklaflin. „Učestvovao sam u planiranju i odlukama brojnih tajnih operacija, i svakom prilikom biste se morali zapitati: „Koje su nenamerno izazvane posledice onoga što mi predlažemo da uradimo, ili, kako razmišljamo kada je reč o takvim stvarima (kao što j mešanje u izbore)?“

Plan CIA-e je odložen. A onda je januara 2005. Alavijeva koalicija na izborima potučena do nogu u izbornom nadmetanju prožetom nestabilnošću i terorističkim napadima. Tada je vlast preuzela vladajuća koalicija, koja je bila u bliskim vezama s Teheranom.

Jedno novo doba

Kako se, dakle, promenila uloga CIA-e u periodu nakon Hladnog rata? Dok ruska obaveštajna služba ponovo manipuliše izborima širom sveta, CIA je zacrtala suprotan kurs. Prema srpskim zvaničnicima, srpska operacija je bila „vanredna“ mera koja je odražavala vanredne okolnosti. Za iračke izbore, u koje nije bio uključen vladar poput Miloševića, američki kreatori politike procenili su da su rizici prikrivenog delovanja previsoki. U godinama koje su usledile od 2000-te), od kada je Šimer počeo da se bavi ovom temom, na osnovu njegovih intervjua sa sedam direktora CIA-e od jula 2004. do januara 2017., kao i sa bivšim direktorima nacionalnih obaveštajnih službi i zamenicim direktora CIA-e, logika iza iračke odluke postala je norma. Suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington je sve samo ne odustao od prikrivenog izbornog uplitanja.

U intervjuima o CIA-inim aktuelnim tajnim akcionim programima, bivši obaveštajni šefovi Sjedinjenih Država spadaju u dve grupe. Bivši insistiraju na tome da se agencija više ne bavi tajnim izbornim uplitanjem. David Petraeus, koji je rukovodio CIA-om 2011. i 2012. godine je rekao da “nije svestan takvih operacija…“ u skorije vreme.  Džon Brenan, direktor CIA-e od 2013. do 2017., pružio je više uverljivosti: ” Sa predsednikom Obamom i predsednikom Bušom nikada nije bilo pokušaja da se utiče na ishod demokratskih izbora. Verovali smo da takvo činjenje ne bi bilo u etičkom saglasju sa načinom na koji istinska demokratija funkcioniše.“ Jednom je CIA uticala na strane izbore, nastavio je Brenan,” ali u zadnjih oko 18 godina to nije bio slučaj.”

Druga grupa zvaničnika se uopšte ne izjašnjava, i umesto toga sugeriše da se CIA „napustila“ ovaj pristup, mada ne i nužno prestavši da utiče na izbore u drugim zemljama. “Od toga nije bilo neke koristi “Nije nešto što bi obaveštajna služba imala od toga danas, nalik osećaju fleksibilnosti i slobode, odrešenim rukama kakve su mogli imati u ranoj fazi Hladnog rata”, rekao je Meklaflin. On je 2000. godine bio osoba br. 2 u hijerarhiji američke obaveštajne agencije, umešane u operaciju svrgavanja Miloševića. Od tada su takve operacije podignute, u najmanju ruku, na najviše nivoe. Bušova administracija raspravljala je o iračkoj šemi; Obamina administracija je dala slične predloge. “Nisu poput ovih ideja koje se ne pojavljuju na površini, ali bi ih barem odbacile u (Obaminoj) administraciji”, rekao je Toni Blinken, koji je bio na visokom položaju u službi američke nacionalne bezbednosti u vreme predsednika Baraka Obame.

Svedočenje bivšeg direktora CIA-e Džona Brenana pred Obaveštajnim odborom (Vašington, maj 2017.)

Iz ove druge grupe, najuspešniji je bio Leon Panetta, direktor CIA-e od 2009. do 2011. godine. Rekao je da se nikada nije “ubacivao” u operacije prekrajanja glasova direktno ili širenjem dezinformacija. Međutim, u retkim prilikama, CIA je u njegovom mandatu uticala na strane medije u periodu uoči izbora u nekim zemljama, ne bi li tako “promenila stavove građana”. Paneta je, koristeći CIA-inu metodu, nastavila sa „pridobijanjem medija unutar zemlje ili u regionu, koako bi ih mogli vrlo dobro iskoristiti za emitovanje određene poruke ili radnji kojima bi uticali na one koji mogu posedovati neke elemente (tih) medija“, stičući mogućnost da sarađujemo, s vama u slanju te poruke.” Kao u Italiji 1948., ili u Srbiji 2000., programi koje je opisao Paneta nadopunjuju tajne propagandne kampanje. Iako je naš rad bio na tajnoj osnovi”, rekao je, “morali ste da se uverite da će prikriveni metodi pružiti, u najmanju ruku, iste poruke (koje emituju i otvorene kampanje). “Čak je i ova vrsta operacije predstavljala rizik. Nema sumnje da je to bila jedna vrsta kocke”, nastavio je Paneta, zbog čega je takva vrsta delovanja predstavljala krajnju opciju i razlog zbog kojih su agresivnije taktike stavljene po strani.

Svaki intervju ukazivao je na isti zaključak: za CIA je prikriveno mešanje u izbore postao izuzetak, a ne pravilo. Ili agencija više ne želi da utiče na rezultate izbora, kao što su tvrdili Brennan i Petraeus, ili to čini u retkim slučajevima kada, kao što je slučaj sa Miloševićem, tiranin može biti svrgnut glasačkim listićem. Prava istina nije poznata. Ipak, ovaj opšti pomak označava dramatičan odmak od razmišljanja koja su dominirala tokom Hladnog rata, kada se CIA umešala u izbore “mnogih, mnogih” zemalja. U vezi ove evolucije u razmišljanju agencije, Negroponte, nekadašnji direktor nacionalne obaveštajne službe je rekao da “Iskreno, politička akcija ove vrste je zaista prošlost. Irak me je u to uverio. Bio je to naprosto potpuni nedostatak želje za intervencijom (na izborima).”

Skeptici će insistirati na tome da šefovi obaveštajnih snaga SAD lažu. Pa ipak, s obzirom na današnju stvarnost, skeptici su možda ti koji prkose logici. Bilo bi naprosto porazno da CIA manipuliše stranim izborima u svim, osim u izuzetnim, okolnostima. Jedan od razloga je to što je okončanjem Hladnog rata agenciji CIA uskraćena njena dugogodišnja svrha: suprotstavljanje Sovjetskom Savezu. Milošević je, recimo, bio relikvija jedne prohujale epohe. CIA je septembra 2001. našla novi fokus u kontra-terorističkim operacijama, koji su zahtevali bespilotne letelice i paravojne operacije, a ne tajno mešanje u izbore.

Lideri Sjedinjenih Država nakon Hladnog rata proglasili su eru liberalne demokratije definisanu slobodnim i poštenim izborima. Ova tranzicija, od zadržavanja komunizma do promovisanja demokratije je učinila da prikrivena izborna mešanja postanu jedna rizičnija opcija. Kako je objasnio Majkl Hejden, bivši direktor CIA-e, „Uplitanje u tuđe izborne procese zatire samo seme naših osnovnih uverenja. Možda biste želeli da izjednačite pravila izborne igre, možda biste to želeli već samo zbog toga što to zahteva nacionalna bezbednost, ali to ne osećamo ispravnim. “ Meklaflin je detaljno obrazložio kako je evoluirala misao zvaničnog Vašingtona. “Ukoliko se vi mešate u izbore i bude obznanjeno da ste to činili, onda ste vi u tom slučaju daleko licemerniji nego da ste se tako pojavili i radili tokom Hladnog rata – kada bi takva stvar po običaju opravdavana kao deo operativnih troškova.”

Međutim, ovakva forma licemerja nije zaustavila CIA-u. I poslednjih godina, kako se opet pojavio rivalitet među velikim silama, Sjedinjene Države su imale udela u mnogim inostranim izborima. Promene u visokoj politici samo delom objašnjavaju ovaj pomak u aktivnostima CIA-e. Ostatak ove priče odnosi se na globalno širenje Interneta, koji je (i) američke izbore izložio spoljnom uplitanju. Vašingtonski zvaničnici nerado obavljaju takvu vrstu operacije za koju je njihova zemlja postala toliko ranjiva. “Ako ste u staklenoj kući, nemojte bacati kamenje”, rekao je Petraeus. „A mi smo najveća staklena kuća kada je u pitanju svetska povezanost internetom.“

Digitalno doba je, takođe, otežalo održavanje tajnosti ovakvih operacija manipulisanja stranim biračkim snagama. „Veoma je teško sprečiti da se konačno odustane od takvih aktivnosti“, nastavio je Petraeus. A za Vašington su vas . „Ako bi Sjedinjene Države bile identifikovane kao promoteri dezinformacija ili da neovlašćeno prekrajaju glasove na izborima, to bi potkopalo naš kredibilitet i političke napore, s obzirom na to koliko bi takve akcije bile nedosledne i u neskladu s vrednostima koje promovišemo, a koje su u središtu naše meke moći“, rekla je Avril Danica Haines, bivša zamenica direktora CIA u mandatu Baraka Obame. “Isto ne važi za Rusiju.”

 

Dejvid Šimer je gostujući profesor na Jejlu i doktorand međunarodnih odnosa na Okfsordu. Autor je knjige koja će uskoro izaći iz štampe „Namešteno: Amerika, Rusija i sto godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference Knopf, 2020), iz koje su delovi teksta iskorišćeni za ovaj članak.

David Shimer, Foreign Policy (21/06/2020)

∗  ∗  ∗

The Superior Human? Who Do We Think We Are?

Why Pursuit of Superiority Lowers Happiness (and Success)

Do People on the Right Feel Superior to Those on the Left?

Are People Who Act Superior Really Insecure?

Conservative or Liberal? Extreme Views and Feeling Superior

Belief Superiority and Political Discord

Why Some People Think They’re Superior

The symptoms of superiority complex

What Is a Superiority Complex?

Inferiority Superiority Complex

Boisterous Weakling

Superiority complex? People who claim superior beliefs exaggerate their own knowledge

7 Signs Someone May Have A Superiority Complex

17 unique signs you have a deep and complex personality

What Is a Superiority Complex?

Science Says Know-It-All-people Only Exaggerate Their ‘Superior’ Political Knowledge

What’s the Best Way to Handle a Know-It-All?

It’s Never Too Late 
to Repair Damaged Trust

Krv nije vod(k)a: Sovjetska pra-studija kao jedno od potencijalnih rešenja za koronu

Jedna decenijama stara sovjetska studija nagoveštava moguću strategiju protiv koronavirusa.

Bračni par virusologa iz Moskve testirao je vakcinu na sopstvenoj deci 1950-ih. Danas, propratni efekti koji su u SSSR tada uočeni bude novu nadu u odbrani od korone.

Ruski stručnjaci za poliologiju (dečju paralizu), uključujući doktorku Marinu Vorošilovu i dr Mihaila Čumakova (levo); Kenijev Institut u Mineapolisu, par prati terapeuta koji vežba noge trogodišnjeg dečaka (Foto: Bettmann Archive)

MOSKVA – Dečacima je to bila samo poslastica. Za njihove roditelje, ugledne medicinske istraživače, ono što se tog dana dogodilo u njihovom moskovskom stanu 1959. godine je predstavljalo eksperiment od vitalnog značaja, čiji su ulog bili nebrojeni životi širom sveta – uključujući i živote sopstvene dece koja su poslužila kao zamorci.

“Formirali smo neku vrstu linije fronta”, prisetio se dr Petar Čumakov, koji je u to vreme imao sedam godina. U sva dečja usta roditelji su ubacili po kocku šećera natopljenu oslabljenim poliovirusom – probnom verzijom vakcine protiv užasne bolesti zvane dečja paraliza. “Pojeo sam kocku šećera s vakcinom iz majčine ruke.”

Danas ta ista vakcina protiv poliomijelitisa pridobija sve veću pažnju istraživača – uključujući i onu braću koja su u međuvremenu takođe postala virusolozi poput svojih roditelja – stari recept je moguće sredstvo protiv novog korona virusa, a delom je zasnovano na istraživanjima njihove majke, Marine Vorošilove.

Doktorka Vorošilova je ustanovila da od žive vakcine protiv polija (dečje paralize) ima neočekivanih koristi koje, kako se čini, mogu postati relevantna u trenutnoj borbi protiv pandemije: Oni koji su dobili vakcinu nisu oboleli od drugih virusnih bolesti mesec dana, a ni kasnije. Počela je da svojim dečacima daje vakcinu protiv polija svake jeseni, kao zaštitu od gripa.

Sada se neki naučnici iz nekoliko zemalja živo zanimaju za zamenu postojećih vakcina, poput one sa živim polio virusom i druge, recimo, one protiv tuberkuloze, kako bi videli mogu li pružiti bar privremenu rezistenciju na korona-virus. Među njima su i Rusi, koji se oslanjaju na dugu istoriju istraživanja vakcina – i na ruske istraživače, koji nisu zabrinuti zbog toga što bi bili ismevani kao ludi naučnici, koji eksperimentišu na sebi i svojim bližnjima.

Deca u Blekbernu, Britanija, primala su doze oralne polio vakcine 1965 (Associated Newspapers, Shutterstock)

Stručnjaci savetuju da se toj ideji – kao i mnogim drugim predloženim načinima borbe protiv pandemije – mora pristupati s velikim oprezom.

“Mnogo nam je bolje s vakcinom koja indukuje specifični imunitet”, rekao je u telefonskom intervjuu dr Paul A. Offit, ko-izumitelj vakcine protiv rota virusa i profesor Medicinskog fakulteta Perelman na Univerzitetu u Pensilvaniji. Svaka korist od ponovne primene vakcine, kako kaže, “dosta je kraćeg veka i strukturalno nepotpuna” u poređenju sa vakcinama koje su prilagođene, odnosno strogo namenske za specifično oboljenje).

Ipak, dr Robert Gallo, vodeći zagovornik ispitivanja polio-vakcine u rešavanju korona-virusa je rekao da su prenamenjene vakcine „jedno od najinteresantnijih područja imunologije“. Galjo, koji je direktor Instituta za ljudsku virusologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Merilendu je rekao da čak i ako oslabljeni polio virus pruži imunitet na samo mesec dana, „čak je i to period dovoljan da se virusna krivulja izravna i počne da pada, što bi spaslo mnogo života. “

Prisutni su, međutim, i neki rizici.

Milijarde ljudi uzelo je živu poliovirusnu vakcinu, umalo iskorenivši tu bolest. Međutim, u izuzetno retkim slučajevima, oslabljeni virus koji se koristi u vakcini može mutirati u jedan opasniji oblik, izazvati opasniji polio i njime zaraziti druge. Rizik od takve teže forme dečje paralize procenjuje se na jedan slučaj u 2,7 miliona vakcinacija.

Iz tih razloga, javne zdravstvene organizacije poručuju da jednom kada se u nekom području eliminiše poliomijelitis koji se prirodno javlja, tada se mora prestati s rutinskom upotrebom oralne vakcine, kao što su to pre 20 godina učinile SAD.

A ovog juna je američki Nacionalni institut za alergiju i zarazne bolesti (N.I.A.I.D.) odložio studiju koju je osmislio institut dr Galjoa, Klivlendska klinika, Univerzitet u Bafalu i Centar za napredne tretmane protiv raka Roswell Park, kako bi testirali efikasnost žive polio vakcine protiv korona virusa – koristeći zdravstvene radnike kao subjekte odnosno ispitanike. Agencija je izrazila zabrinutost za njihovu zdravstvenu bezbednost, ne isključujući mogućnost da živi poliovirus pređe u vodu i zarazi druge, kažu neki od istraživača upoznatih sa praktičnom primenom ove studije. N.I.A.I.D. je odbio da ovo naknadno komentariše.

Ipak, i druge zemlje napreduju. Ispitivanja sa polio vakcinom započela su u Rusiji, a planirana su u Iranu i Gvineji Bisao.

Dr Robert Gallo, direktor Instituta za humanu virologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Merilendu (Jim Watson / AFP/ Getty)

Specifična vakcina protiv koronavirusa bila bi ona koja „istrenira“ imuni sistem da ciljano koristi taj virus, a u svetu je trenutno više od 125 kandidata za ovakvu primenu vakcine.

Preuređene, odnosno prenamenjene vakcine, za razliku od toga, koriste žive ali oslabljene viruse ili bakterije da bi stimulisale urođeni imuni sistem da se, barem privremeno izbore protiv patogena.

Prva polio vakcina, koju je razvio Džonas Salk (Jonas Salk) nastala je tako što je ovaj američki doktor koristio „inaktivirani“ virus – deliće ubijenog virusa. Vakcina se morala ubrizgati, što je bila prepreka kampanji za imunizaciju u siromašnijim zemljama.

Kada je ta vakcina široko uvedena 1955. godine, dr Albert Sabin je testirao vakcinu koristeći živi ali oslabljeni poliovirus, koji se može uzimati oralno. Ali u Sjedinjenim Državama, pošto je Salkova vakcina već bila u upotrebi, vlasti nisu bile spremne da preuzmu uočeni rizik od sprovođenja ispitivanja sa živim virusima.

Sabin je dao je svoja tri soja atenuiranog (oslabljenog) virusa bračnom paru virusologa u Sovjetskom Savezu, dr. Mihailu Čumakovu, osnivaču instituta za poliološka istraživanja koji sada nosi njegovo ime, i dr Marini Vorošilovoj.

Dr Čumakov se vakcinisao, ali lek namenjen prevashodno deci je iziskivao testove na deci, pa su ga on i dr Vorošilova dali svoj trojici sinova i nekolikim nećacima i nećakama.

Njihov eksperiment omogućio je Čumakovu da ubedi visokog sovjetskog zvaničnika, Anastasa Mikojana, da nastavi sa širim ispitivanjima, što je na kraju dovelo do masovne proizvodnje oralne polio vakcine koja se koristi širom sveta. Sjedinjene Države započele su oralnu vakcinaciju protiv polimijelitisa 1961. godine nakon što se pokazalo da je u SSSR-u bezbedno prošla.

Dr Albert Sabin, koji je razvio oralnu polio vakcinu, u boci sa kulturom tkiva ispituje stepen oštećenosti ćelija usled virusa (Bettmann Archive, Getty Images)

“Neko je tada morao biti prvi”, rekao je doktor Petar Čumakov u intervjuu. „Nikad se nisam ljutio. Mislim da je bilo jako dobro imati takvog oca, koji je bio dovoljno uveren da je ono što radi ispravno i siguran da neće naštetiti svojoj deci.”

On je rekao da je njegova majka, ako ništa drugo, imala još više entuzijazma u pogledu ispitivanja novih vakcina na njihovim dečacima.

“Bila je potpuno uverena da nema razloga za bojazan”, rekao je.

Nešto što je dr Vorošilova primetila pre više decenija je obnovilo trenutno interesovanje za oralnu vakcinu.

Tipično zdravo dete je domaćin za desetak ili više respiratornih virusa koji uzrokuju malo ili nikakvu bolest. Ipak, dr Vorošilova nije mogla da uoči nijedan od ovih virusa, i to ubrzo nakon što su njeni sinovi imunizovani protiv polija.

Izbijanje virusa Korona

• Često postavljana pitanja i saveti

Ažurirano 24. juna 2020

Koji je najbolji materijal za masku?

Naučnici širom zemlje pokušali su da identifikuju svakodnevne materijale koji dobro filtriraju mikroskopske čestice. U nedavnim testovima, HEPA filtri za peći postigli su odličan rezultat, kao i vrećice za usisivač, tkanine slične pidžamama od flanela i ona na jastucima čija je gustina pamučnih niti barem 600. Ostali testirani materijali uključuju slojevite filtere za kafu, šalove i bandane (trake od pamučnog platna). Oni su bili nešto manje efikasni, iako su uhvatili izvestan procenat čestica.

Da li je teže vežbati dok nosite masku?

U junskom komentaru objavljenom na vebsajtu British Journal of Sports Medicine ističe se da pokrivanjem lica tokom vežbanja “dolazi do problema s potencijalnim ograničenjem funkcije disanja, uz nelagodnost”, što je stanje koje zahteva “njihovo uravnoteženije korišćenje u odnosu na moguće štetne efekte”. Maske menjaju samu vežbu, kaže Sedrik Brajant, predsednik i glavni naučni saradnik Američkog saveta za zdravo vežbanje, neprofitne organizacije koja finansira istraživanja i sertifikuje fitnes-stručnjake. „Prema mom ličnom iskustvu,“ kaže on, „otkucaji srca se ubrzavaju pri istom relativnom intenzitetu onda kada nosite masku.“ Tokom izvođenja poznatih vežbi, neki vežbači bi s maskom na licu takođe mogli osetiti i vrtoglavicu, kaže Len Kravic, profesor fitnesa na Univerzitetu u Novom Meksiku.

Čuo sam za lek koji se zove deksametazon. Da li funkcioniše?

Prvi tretman deksametazonom pokazao je da ovaj steroid smanjuje smrtnost kod teško obolelih pacijenata, tvrde britanski naučnici. Čini se da lek smanjuje upalu izazvanu imunološkim sistemom, štiteći zdrava tkiva. U studiji je deksametazon smanjio stopu smrtnosti pacijenata na ventilatorima za jednu trećinu, a procenat fatalnih ishoda kod pacijenata koji su bili na kiseoniku za jednu petinu.

Šta je plaćeno odsustvo za pandemiju i za ko su potencijalni korisnici?

Paket pomoći omogućava mnogim američkim radnicima plaćeno odsustvo ukoliko im je potrebna pauza zbog virusa. Kvalifikovani radnici dobijaju dve nedelje plaćenog bolovanja ako su bolesni, pod karantinom ili traže dijagnozu ili se preventivno zbrinjavaju,  ili ako se brinu o bolesnim članovima porodice. Ovaj paket omogućuje 12 sedmica plaćenog dopusta osobama koje se brinu za decu čije su škole zatvorene ili čiji je pružalac brige o deci nedostupan zbog korona virusa. Ovo je prvi put da su Sjedinjene Države federalnim zakonom uvele opšte plaćeno odsustvo, uključujući u paket i one koji obično ne ostvaruju takve beneficije, kao što su radnici sa skraćenim radnim vremenom i radnici u privredi. Ova mera, ipak, isključuje najmanje polovinu radnika iz privatnog sektora, uključujući i one koje su angažovali najveći poslodavci u zemlji, i time pružajući malim poslodavcima značajan slobodan put da svojim radnicima uskrate odsustva ove vrste.

Da li se dešava asimptomatski prenos Covid-19?

Za sada, čini se da dokazi pokazuju da se ovo dešava. Široko citirani rad objavljen u aprilu ukazuje na to da su oboleli najzarazniji oko dva dana pre pojave očiglednih koronavirusnih simptoma, a procenjuje se da je 44 procenta novih infekcija posledica prenosa od onih koji još nisu pokazali simptome. Nedavno je jedna vrhunska ekspertkinja Svetske zdravstvene organizacije izjavila da se prenošenje koronavirusa sa ljudi koji nisu imali simptome “dešava vrlo retko”, ali je kasnije povukla tu izjavu.

Koliki je rizik od infekcije korona virusom dobijenom sa površine zaraženih predmeta?

Dodirivanje kontaminiranih predmeta i potom inficiranje bakterijama obično nije način na koji se virus širi. Ali, i to se može dogoditi. Brojna istraživanja gripa, rino-virusa, korona virusa i ostalih mikroba pokazala su da se respiratorne bolesti, uključujući novi korona virus, mogu proširiti dodirom zagađenih površina, posebno u mestima kao što su centri za negu, radni prostori, kancelarije i bolnice. Međutim, da bi se bolest proširila na ovaj način, potrebno je da se odigra jedan poduži lanac događaja. Najbolji način da se zaštitite od korona virusa – bilo da se radi o površinskom prenošenju ili bliskom ljudskom kontaktu – i dalje je održavanje međusobne razdaljine („socijalna distanca“), pranje ruku, izbegavanje doticanja lica i nošenje maski.

Kako krvna grupa utiče na korona virus?

Jedna studija naučnika iz Evrope je bila prvi dokaz snažne statističke veze između genetskih varijacija i kovida-19, bolesti uzrokovane korona-virusom. Novo istraživanje je pokazalo da je krvna grupa “A” bila povezana sa 50 procenata porasta verovatnoće da će pacijentu trebati kiseonik ili da će otići na ventilator (veštačka pluća).

Koliko je ljudi izgubilo posao zbog koronavirusa u SAD-u?

Stopa nezaposlenosti je u maju pala na 13,3 odsto, saopštilo je ministarstvo rada 5. juna, što je neočekivano poboljšanje na nacionalnom tržištu rada jer se stopa zaposlenosti vraćala brže nego što su ekonomisti očekivali. Oni su prognozirali i da će stopa nezaposlenosti porasti na čak 20 odsto, nakon što je u aprilu dostigla 14,7 posto, što je najviša stopa otkako je američka vlada počela da vodi službenu statistiku nakon Drugog svetskog rata. Stopa nezaposlenosti je, međutim, pala, a poslodavci su otvorili 2,5 miliona novih radnih mesta, nakon što je u aprilu više od 20 miliona poslova izgubljeno.

Koji su simptomi korone?

Uobičajeni simptomi uključuju temperaturu, suv kašalj, umor i otežano disanje ili nedostatak daha. Neki od ovih simptoma preklapaju se sa simptomima gripa, što otežava otkrivanje, mada su curenje iz nosa i zagušeni sinusi ređa pojava. Američki CDC takođe u simptome dodaje i groznicu, bol u mišićima, grlobolju, glavobolju i novi gubitak osećaja za ukus ili miris kao simptome na koje takođe treba obratiti pažnju. Većina ljudi se razboli pet do sedam dana nakon izlaganja, ali simptomi se mogu pojaviti i u roku od samo dva dana, ili, možda, tek za 14 dana.

o Kako se mogu zaštititi tokom letenja?

Ukoliko putovanje avionom predstavlja neizbežnu varijantu, morate preduzeti neke korake da biste se zaštitili. Najvažnije su dve stvari: Što češće prati ruke i prestati njima dodirivati lice. Ako je moguće, odaberite sedište pokraj prozora. Studija sa Univerziteta Emori otkrila je da je tokom sezone gripa najsigurnije mesto za sedenje blizu prozora, jer su ljudi koji sede na sedištima do prozora tokom leta imali manje kontakta sa potencijalno obolelim osobama. Dezinfikujte tvrde površine. Kada dođete do svog sedišta s rukama koje su vam čiste, koristite maramice za dezinfekciju da biste njima očistili čvrste površine na vašem sedištu, poput naslona za glavu i ruke, kopče sigurnosnog pojasa, daljinac, ekran, džep na poleđini sedišta ispred vas kao i stočić koji se nalazi na njemu. Ako je sedište tvrdo i od neporoznog materijala, od kože ili imitacije kože, možete i njega obrisati (inače, upotreba maramica na tapaciranim sedištima može dovesti do toga da vlažnost sedišta doprinese do boljeg širenja klica, a ne da njihovog suzbijanja).

Šta činiti ukoliko osetimo simptome?

Ako ste bili izloženi korona-virusu ili pretpostavljate da ga imate, ukoliko imate povišenu temperaturu ili simptome poput kašlja ili otežanog disanja, pozovite lekara. Oni bi trebalo da vam daju savete da li treba da se testirate, kako se testirati i kako potražiti medicinski tretman bez potencijalne infekcije drugih osoba ili njihovog izlaganja.

Jedna studija koja je u Sovjetskom Savezu sprovođena u periodu između 1968. i 1975. je obuhvatila izvanrednih 320.000 ispitanika (teško dostižna brojka u sprovođenju medicinskih opita). Ovo istraživanje je nadgledala doktorka Vorošilova, koja je otkrila smanjenu smrtnost od gripa kod ljudi imunizovanih drugim (prenamenjenim) vakcinama, uključujući oralnu polio-vakcinu.

Vorošilova je za ova otkrića osvojila najviša priznanja u Sovjetskom Savezu, jer je pokazala veze između vakcinacije i kolektivne zaštite protiv virusnih bolesti, verovatno podsticanjem imunog sistema.

Rad dr Vorošilove i dr Čumakova je nesumnjivo uticao na razmišljanja i stavove njihovih sinova, kao i na njihovo zdravlje – ne samo da su svi postali virolozi, već su, poput roditelja, prihvatili samotestiranje.

Dr Mihail Čumakov, dr Marina Vorošilova i njihovi sinovi, s leve strane, Petar, Konstantin i Ilija Čumakov, u njihovoj kući blizu Moskve 1960 (Foto: Petar Čumakov)

Danas je dr Petar Čumakov glavni naučnik Instituta za molekularnu biologiju Instituta Engelhardt pri Ruskoj akademiji nauka i koosnivač jedne kompanije u Klivlendu koja se bavi suzbijanjem raka virusima. On je razvio oko 25 virusa kao tretman protiv malignih tumora – i sve ih je, kako kaže, testirao na sebi.

Petar Čumakov sada uzima i polio vakcinu, koju uzgaja u sopstvenoj laboratoriji, kao moguću zaštitu od koronavirusa.

Molekularni biolog dr Ilija Čumakov je u Francuskoj pomogao u sekvenciranju ljudskog genoma.

Dr Aleksej Čumakov, koji nije ni bio rođen kada su njegovi roditelji eksperimentisali na njegovoj braći je veći deo svoje karijere proveo istražujući maligna oboljenja na klinici Sedars-Sinaj u Los Anđelesu. Tokom svog rada u Moskvi, razvio je vakcinu protiv hepatitisa E, koju je prvo testirao na sebi.

“U pitanju je stara tradicija”, kaže Aleksej Čumakov. “Inženjer treba da stane pod svoj most u trenutku kada preko njega po prvi put prelazi neki teži teret.”

Dr Konstantin Čumakov je pomoćnik direktora Kancelarije za istraživanje i kontrolu vakcina Američke Uprave za hranu i lekove, koja bi bila uključena u odobravanje svih koronavirusnih vakcina za upotrebu u SAD. U saradnji sa dr Galjoom i drugim stručnjacima je i koautor nedavno objavljenog članka u časopisu Science, koji zagovara istraživanja čiji bi krajnji cilj bio zamena postojećih vakcina.

Dr Konstantin Čumakov je u jednom intervjuu rekao da se ne seća da je 1959. pojeo kocku šećera sa kulturom blage verzije živog virusa poliomijelitisa- imao je tada pet godina – ali, i pored toga, odobrava eksperiment svojih roditelja kao korak ka spašavanju nebrojenog broja dece od dečje paralize.

“Bilo je to ispravan čin”, rekao je Konstantin tim povodom. „A danas bi odmah iskrsla pitanja poput „Da li ste za ovo dobili dozvolu od etičke komisije?“

Autor: Endrju Kramer

• Objavljeno 24. juna 2020. Ažurirano 25. juna 2020

Oleg Macnev (Moskva)

 

Kodovi pored puta:

Google Developers’ regional accelerators

Google Cloud for Startups

Startup Cities: Why Only a Few Cities Dominate the Global Scene

HubSpot for Startups

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

Serbia’s startup ecosystem at a glance | EU-Startups

Spotlight on 10 kickass female founders from Serbia

The Big Reset: From a Crisis Mode To Entrepreneurial Mindset

Is Remote Work Here to Stay? Find Out From Global Leaders

3 strategic business focuses for the remainder of 2020

Zoom losing to Teams in the video conference race to the top

11 DevOps trends that will matter most in 2020

AI continues to flourish in business despite the pandemic and a turbulent economy

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

60 ways to get the most value from your big data initiatives

5 Ways Artificial Intelligence Revolutionizing the Nightclub Experience

From Tech to Deep Tech

Startups & scale-ups – Communitech

Vino, resveratrol i Marsova loza…

Ili, zašto je krajem prošle godine u kosmos ispaljeno 12 flaša vrhunskog francuskog vina.

Cygnus je 2019. u svemir podigao i 12 buteljki vrhunskog vina (NASA / Bill Ingalls)

Povod za ovaj interesantan eksperiment je, poput mnogih drugih, testiranje biohemijskih procesa pod uticajem mikrogravitacije i kosmičkog zračenja. Na Međunarodnu svemirsku stanicu ISS su „raketirana“ vina iz Bordoa da bi istraživači ispitali kako ekstremni uslovi utiču na njihovo starenje, odnosno zrenje. O ovome je, između ostalih, pisao i Decanter.com.

Vino je poslato na Međunarodnu svemirsku stanicu kao deo istraživanja koja bi mogla dovesti do novih saznanja korisnih pre svega u industriji hrane i pića, čime bi se napravio značajan naučni pomak u razvijanju i uzgajanju novih, otpornijih sorti biljaka, daleko bolje prilagođenih klimatskim promenama.

Vino je poslato raketom Nortrop-Gruman, ispaljenom drugog novembra sa lansirne baze NASA u Virdžiniji, a u 3.700 kilograma prtljaga namenjenog istraživanjima i snabdevanju stanice svoje mesto su našla i ova vina. Koristan teret je, takođe, uključivao i specijalnu peć koja funkcioniše pri nultoj gravitaciji (i koju, nažalost, koriste uglavnom da bi napekli  neke “suve” kolačiće poput mafina i braunija, dakle – ingeniozno besmislena primena jedne sofisticirane “astro-rerne”).

Ali, ova vina nisu bila deo zdravice tokom predstojeće božićne večere na ISS-u; istraživači se nadaju da će zrenjem vina u kosmosu bolje proučiti i kako kosmičko zračenje utiče na proces zrenja (ovde su vina samo “povod” za jedno šire biohemijsko istraživanje). Ovo je deo projekta nekoliko univerziteta, u koji je uključen “vinski” odnosno enološki institut Univerziteta u Bordou (ISVV), a projekat sprovodi start-up kompanija Space Cargo Unlimited (“A French space startup is launching wine into orbit”)

Vina se čuvaju na 18 stepeni Celzijusa tokom jedne godine (od novembra 2019. do novembra 2020.), pre nego što “slete” na Zemlju i uporede se s kontrolnim uzorkom koji je držan na istoj temperaturi, navela je NASA u objašnjenju tog eksperimenta.

A ovo nije prvi put da je vino poslato u svemir. NASA je 1985. svojim šatlom Diskaveri poslala u svemir Château Lynch-Bages (berba iz 1975.), a na Zemlju se vratio 30 godina kasnije, 2015. godine (40 godina od berbe).

Šta će se proučavati?

Quartz

Prema izjavama iz NASA-e, ova vina će se skladištiti u „Složenom mikrobiološkom sistemu“, (‘Complex Microbiological System’, CommuBioS).

Naučnici su želeli da prouče kako zračenje i mikrogravitacija utiču na komponente u vinu, poput polifenola, kristala i tanina.

Ovaj eksperiment bi, uz druga saznanja, mogao pružiti i podatke o tome kako poboljšati dugoročno skladištenje hrane i pića u svemiru, kao i kako bi se poljoprivredni sektor na zemlji mogao sveobuhvatno osnažiti i prilagoditi klimatskim promenama.

Emmanuel Etcheparre, koosnivač kompanije Space Cargo Unlimited i preduzetnik Nikola Gome (Nicolas Gaume) su za francuski list Sud Ouest rekli da „Zrenje vina uključuje neke od bitnih elemenata zemaljskog biološkog ekosistema, poput kvasca, bakterija, kristala, koloidnih rastvora i polifenola.“ (“A startup just launched red wine to the International Space Station to age for 12 months”)

Veb-lokacija kompanije Space Cargo Unlimited sadrži planove budućih svemirskih misija vezanih za proizvodnju hrane i poljoprivredu, koji su deo njenog trogodišnjeg „WISE“ projekta (2019-2022). Proučavanje reakcije biljnih kultura na mikrogravitaciju takođe je od značaja i za “ovozemaljske” stvari (“Houston, We Finally Have a Space Wine Mission!”)

Crveno vino i posada buduće misije na Crvenu planetu

(Decanter/ MasPix / Alamy)

Novo istraživanje sugeriše da bi ovo jedinjenje koje se obično nalazi u crvenom vinu moglo bi pomoći astronautima u svemirskoj misiji na Mars.

Astronauti bi mogli da koriste resveratrol iz vina, antioksidansa koji se nalazi u opni crvenog grožđa radi rešavanja velikih izazova koje sa sobom nosi izostanak Zemljine gravitacije; to bi jedinjenje moglo pomoći u održavanju koštane i mišićne mase ljudi na Marsu.

Svakodnevni unos resveratrola bi ljudskom telu pomogao da se izbori s nedovoljnom gravitacijom Marsa, pokazuju podaci jedne inicijalne studije objavljene u stručnoj periodici Frontiers in Physiology.

Ovo istraživanje je išlo u susret jednom velikom jubileju: prošle godine se navršilo pet decenija otkako je Nil Armstrong postao prvi čovek koji je kročio na Mesec (1969-2019). NASA već više godina, nakon višedecenijske pauze ponovo radi na ostvarenju planova da pošalje čoveka ne samo na Mesečevu površinu već, nakon toga, i na Mars.

Prva berba na Marsu?

Phys.org

Međutim, malo je verovatno da će na svojoj prvoj misiji na Marsu astronauti u svom svemirskom brodu imati Château Angélus ili Romanée-Conti kako bi nazdravili svoje prispeće na Crvenu planetu – to, uostalom, i ne bi bio prvi put da se francusko vino plasira u svemir (o čemu je pisala Džejn Enson u svojoj kolumni “Anson on Thursday: The surprising adventure of Lynch Bages in space”)

Prethodna istraživanja sugerisala su da bi, za neki vidljiviji pozitivan uticaj resveratrola po zdravlje posade bile potrebne znatne količine ovog antioksidansa – ali ne njegovim unošenjem kroz vino već konzumirane u obliku dodatka ishrani (suplementa).

Da bi se u organizam uneo samo jedan gram resveratrola dnevno, trebalo bi popiti negde između 505 litara i 2.762 litra crvenog vina (!), procena je studije iz 2016. objavljene u stručnom časopisu Advances in Nutrition.j

Resveratrol bi se, po svemu sudeći, mogao ispostaviti barem kao delimično rešenje “fizioloških izazova” s kojima bi se suočili kapaciteti  astronauta pri obavljanju svakodnevnih zadataka na Marsu.

Studija Advances in Nutrition pokazuje je da su njene brojke zasnovane na nivoima „nepovezanog“ resveratrola u crvenom vinu, dodajući da bi mogli postojati načini za „otključavanje“ potencijalno daleko veće količine ovog jedinjenja. iz vina. Rečeno je i da je ovaj aspekt još uvek „nedovoljno shvaćen“.

U susret novim studijama

Kompleksni mikro (µ) -biološki sistem (CommuBioS) proučava starenje složenih višekomponentnih tečnosti tokom dugotrajnog skladištenja u svemiru. On skladišti uzorke vina, hemijski složene tečnosti u svemirskoj stanici, koje će potom uporediti s uzorcima koji se čuvaju na Zemlji, kako bi se utvrdio uticaj svemirskog okruženja na određene sastojke. Rezultati će unaprediti trenutna znanja o evoluciji jedinjenja kritičnih za ishranu i ukus hrane (slika gore prikazuje sanduk u koji su pohranjena neka od 12 vinskih boca).

Istraživači u Frontiers-ovoj studiji podvrgavali su pacove uslovima sličnim onima na Marsu (slična gravitacija), dajući im 150 mg resveratrola po kilogramu telesne težine, pomešanog s rastvorom šećera i vode.

Iako su pronađeni neki dokazi da resveratrol može pomoći u održavanju mišićne mase u uslovima nalik onima na Marsu, preporučuju se dalja istraživanja, posebno oko doziranja, ali i svih rizika povezanih sa primenom ovog anti-oksidanta.

Proizvođači vina još uvek ne znaju kako se ukus i sastav vina menjaju tokom starenja u bestežinskim uslovima koje doživljavaju astronauti, ali i kakav je uticaj bestežinskog stanja generalno na sve biljke i životinje prisutne na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

“Ovo bi moglo dati rezultate koji pomažu pri razumevanju poboljšanja ukusa i očuvanja hrane. U ovom pristupu, kompanija Space Cargo Unlimited sledi stope Luja Pastera, utemeljitelja savremene biologije koji je, proučavajući vina u 19. veku, otkrio postojanje specifičnih bakterija i kako maksimizirati ulogu kvasca”, izjavio je Space Cargo Unlimited u zvaničnom saopštenju.

To je prvi od šest eksperimenata čije sprovođenje traje 26 meseci u sklopu projekta „WISE“ (latinski akronim koji u prevodu znači „vino u eksperimentu na velikim distancama“).

Misija će, takođe, pratiti napredovanje biljaka u svemiru da bi se videlo kako se prilagođavaju promenama temperature, nivou soli i patogena. Neka od otkrića bi mogla pomoći istraživačima da pronađu biljke koje bi se mogle odupreti oštrijim uslovima naglog otopljavanja na Zemlji, s obzirom da se na našoj planeti dramatično menjaju uslovi za rast useva i biljnog sveta uopšte.

Otpornost novih sorti, ključnih u ishrani je od vitalne važnosti u skorijoj budućnosti, i stoga je WISE od velike važnosti ne samo za nauku već, pre svega, za buduću održivu opciju prehrane ljudske vrste.

„Nameravamo da utremo put našoj budućnosti pomažući da ‘izmislimo’ poljoprivredu, biljne sorte i hranu potrebne čovečanstvu u jednoj bliskoj sutrašnjici“, izjavio je Nikola Gome, koosnivač i izvršni direktor kompanije Space Cargo Unlimited.

Mortreux M, Riveros D, Bouxsein ML and Rutkove SB (2019) A Moderate Daily Dose of Resveratrol Mitigates Muscle Deconditioning in a Martian Gravity Analog. Front. Physiol. 10:899. doi: 10.3389/fphys.2019.00899

Could red wine help power a mission to Mars?

The Once-Common Practice of Communal Sleeping

New York Times: When Your Neighbor’s Drone Pays an Unwelcome Visit

Kamloops woman spots sneaky drone watching her from window

Disabling a drone is easier than you think

A Clever Radio Trick Can Tell If a Drone Is Watching You

Police shoot Amity man suspected of sneaking into bedroom

What is the best way to knock down or disable a drone flying over your house?

Drones and aerial surveillance: Considerations for legislatures

Now You Can Sign Up To Keep Drones Away From Your Property

BBC: Drones & Privacy

Sweden bans cameras on drones

How to Legally Stop a Drone Attack on Your Facility

Space case: why are 12 bottles of Bordeaux on the International Space Station?

Forget Space Beer, Order Meteorite Wine Instead

Cosmos for Kids: Award-Winning Camp Tech Revolution. 2020 Online Space Summer Camps & Courses for Kids Worldwide. Live Online Instruction. Small Groups.

AI Economist: veštačka inteligencija za usavršavanje poreskih modela

Simulator ekonomskih trendova zasnovan na veštačkoj inteligenciji, AI Economist u stanju je da nakon milion izvršenih simulacija ekonomskih trendova sačini model jedne pravednije poreske politike.

Duboko učenje (Deep RL, ili, DL, „temeljito učenje“; Deep Reinforcement Learning) je tokom proteklih godina obučilo i osposobilo veštačku inteligenciju da nadmaši čoveka u nekim složenim igrama, mozgalicama kao što su Go ili StarCraft. Da li bi takav princip primene veštačke inteligencije mogao da uradi i bolji posao u, recimo, vođenju nacionalne i globalne ekonomije?

Nejednakost prihoda jedan je od najvećih problema ekonomije. Jedno od najefikasnijih sredstava koje političari moraju imati je način da se postigne što uravnoteženije oporezivanje: vlade prikupljaju novac od građana u skladu s onim što oni zarađuju i taj novac redistribuiraju direktno, putem socijalnih šema ili indirektno, koristeći ga za plaćanje troškova javnih projekata. Ali, iako više oporezivanja može dovesti do veće jednakosti među građanima u društvu, previše oporezivanja bi ih moglo obeshrabriti da rade ili ih motivisati da iznalaze načine izbegavanja plaćanja – što, automatski, po logici, smanjuje i ukupni iznos u budžetskoj kasi.

Postići što racionalniji balans u oporezivanju nije lako. Ekonomisti se obično oslanjaju na pretpostavke koje je teško potvrditi. Ponašanje ljudi vezano za „matematiku para“ odnosno ekonomiju, kako ličnu tako i onu sistemski uspostavljenu je složeno, a prikupljanje podataka i formiranje „info-inputa“ o tome je teško. Ekonomisti su proveli decenije istražujući načine kako da što bolje osmisle poreske politike, ali je ona i dalje, sve do danas, ostala otvoren problem: kako utisnuti što je moguće veću racionalnost u oporezivanju, i na čemu bi taj zdravorazumski pristup trebalo da se zasniva?

Naučnici američke kompanije za poslovnu tehnologiju Salesforce misle da bi veštačka inteligencija mogla pomoći pri rešavanju najboljeg i najpravičnijeg oporezivanja građana i firmi u odnosu na njihove prihode. Vođeni Ričardom Sočerom, tim ove firme je razvio sistem koji se zove ‘AI Economist’ koji koristi duboko učenje – istu vrstu tehnike koja stoji iza ’AlphaGo’ i ’AlphaZero’ kompanije DeepMind – da identifikuje optimalne poreske politike za simuliranu ekonomiju. Alat je još uvek relativno jednostavan (ne postoji način da obuhvata sve složenosti stvarnog sveta ili ljudskog ponašanja), ali je obećavajući prvi korak ka procenjivanju politika na potpuno novi način. „Bilo bi neverovatno učiniti poresku politiku manje ispolitizovanom a sa što više realnih podataka na osnovu kojih izvodi svoje proračune,“ kaže član tima Alex Trott.

U jednom od početnih rezultata, ova ekonomska AI je pronašla politiku koja je, s aspekta maksimuma kako produktivnosti tako i jednakosti dohotka, bila 16% pravednija od najsavremenijeg progresivnog poreskog okvira koji su proučavali ekonomisti iz akademskih krugova. Poboljšanje u odnosu na trenutnu američku politiku bilo je još veće. “Mislim da je to potpuno zanimljiva ideja”, kaže Blejk Lebaron s Univerziteta Brendajs (Blake LeBaron, Brandeis univ., Massachusetts), koji je AI neuronske mreže koristio za modeliranje finansijskih tržišta.

U jednoj simulaciji, četiri osobe zaposlene na ovom istraživanju prihvatile su da ih nadgleda veštačka inteligencija sazdana upravo po njihovim modelima dubokog učenja; upregli su svoju ekonomsku AI dajući joj svoje podatke, potrebne veštačkoj inteligenciji za određivanje njihove poreske osnovice. Oni komuniciraju s dvodimenzionalnim svetom, prikupljajući, recimo, drvo i kamen, ili trgujući tim resursima sa drugima, ili ih koriste za izgradnju kuća, što im donosi novac. Radnici poseduju različite nivoe veština, što ih dovodi do specijalizacije u određenim oblastima. Radnici s nižom kvalifikacijom uče da rade bolje ako prikupljaju resurse, a oni sa višom kvalifikacijom uče da rade bolje ako kupe sredstva za izgradnju kuća. Na kraju svake simulirane godine, svi radnici oporezuju se po stopi koju je odredio kreator politike pod kontrolom AI, koristeći se svojim algoritmom dubokog učenja. Cilj kreatora politike je da poveća i produktivnost i prihode svih radnika. Tako se AI, shodno tome, približavaju optimalnom ponašanju ponavljanjem simulacije do, recimo – milion puta.

Oba modela dubokog učenja (DL) počinju od nule, bez prethodnog znanja o ekonomskoj teoriji, i uče kako da dalje postupaju i funcionišu putem pokušaja i pogrešaka – na potpuno isti način na koji veštačka inteligencija kompanije ‘DeepMind’’ uči, bez ljudskog doprinosa, recimo, da igra Go ili StarCraft na, skromno govoreći, nadljudskim nivoima.

Možete li puno naučiti od samo četiri radnika iz AI? Teoretski, da, jer jednostavne interakcije između nekolicine ispitanika ubrzo dovode do vrlo složenih modela ponašanja. (Na primer, igra ‘Go’ i dalje obuhvata samo dva igrača). I mada je tako, svi uključeni u projekat slažu se da će povećanje broja radnika koje će AI ispitivati u simulaciji biti od suštinske važnosti – ako će ovaj alat za analizu većeg broja ispitanika uspeti da modeluje realne scenarije.

Poigravanje sistemom

Od ključne je važnosti primena „duple doze“ veštačke inteligencije: AI neuronske mreže su i ranije korišćene pri kontroli ispitanika u simuliranim ekonomijama. Ali, stvaranje AI za donosioce politika. pa i za poreske politike, takođe vodi ka modelu u kojem se radnici i odlučioci međusobno neprekidno prilagođavaju jedni drugima, a shodno svojim postupcima. Ovo dinamičko okruženje bilo je izazov za modele dubokog učenja primenjenog na ekonomiju i poreske modele, s obzirom da strategija naučena u okviru jedne poreske politike možda neće funkcionisati tako dobro u interakciji s nekom drugom vrstom poreske politike. Ovo je, međutim, takođe značilo da je AI iznašao načina da izigra sistem. Na primer, neki radnici su naučili da izbegavaju porez smanjujući svoju produktivnost da bi se kvalifikovali za niži poreski razred, da bi je zatim ponovo povećali (produktivnost). Ekipa kompanije Salesforce kaže da ovo uzimanje i davanje uspostavljeni između radnika i kreatora politika dovodi do simulacije ekonomskog stanja i poreskog modela na način realističniji od bilo čega postignutog prethodnim modelima, gde su poreske politike obično fiksne i ne variraju (a što već po sebi nije realno stanje stvari).

Poreska politika koju je smislio AI Economist pomalo je neobična. Za razliku od većine postojećih politika, koje su ili progresivne (tj. oni koji više zarađuju bivaju i više oporezovani) ili regresivno (oni koji više zarađuju se oporezuju manje), poreska politika stvorena veštačkom inteligencijom spojila je aspekte oba, primenjujući najviše poreske stope na bogate i siromašne, dok su najniže poreske stope primenjene na radnicima sa srednjim primanjima. Kao i mnoga rešenja koja AI smisle – poput nekih poteza AlphaZero-a za pobedu u igrama – rezultat se čini kontraintutivan, a ne kao nešto što je čovekov um prethodno zamislio. Pa ipak, njegov uticaj na ekonomiju doveo je do manjeg jaza između bogatih i siromašnih.

U nastojanju da uoče hoće li poreska politika nastala uz pomoć veštačke inteligencije slično uticati i na ljudsko ponašanje, tim je testirao više od 100 radnika angažovanih preko Amazonovog “Mehaničkog Turčina” (Mechanical Turk), od koga je u simulaciji zatraženo da preuzme kontrolu nad radnicima (Naziv je potekao od mehaničke igračke-automatona iz 18. veka za simulaciju igranja šaha – a zapravo lutke iza koje se nalazio čovek koji je povlačio poteze). Otkrili su da je poreska politika proistekla iz veštačke inteligencije ohrabrila ljude da „igraju“ i ponašaju se na gotovo isti način kao i AI, sugeriršući – barem u principu – da se ’AI Economist’ može koristiti za uticaj na stvarnu ekonomsku aktivnost.

Beskrajno podešavanje

Još jedna prednost ekonomske simulacije pokretane veštačkom inteligencijom se ogleda u mogućnosti prilagođavanja parametara kako biste istražili raznolike scenarije. Na primer, uticaj pandemije bi se mogao stvoriti dodavanjem ograničenja kao što su međusobno distanciranje i ograničeni pristup resursima, ili pak uklanjanjem ljudi iz pula radne snage. „Teško je smisliti optimalne poreske teorije zasnovane na prošlosti i primerima iz ekonomske istorije ukoliko budućnost izgleda toliko drugačije od onoga što su do pre neki dan bili modeli predviđanja“, kaže Sočer.

Sposobnost simulacije da menja model je veliki plus, kaže LeBaron: „Prilično je zanimljivo videti radnike koji se prilagođavaju poreskom zakonu“. Ovo je zaobišlo jednu od inače krupnih kritika na račun već postojećih poreskih modela, u kojima je ponašanje obično fiksno, odnosno, nepromenljivo, kaže on.

Glavna rezervisanost LeBarona prema ’AI Ekonomisti’ odnosi se na mali broj ispitanika na kojima je ovaj alat primenjen. „Postoje oni koji tvrde da možete steći dublji intelektualni uvid sa samo nekoliko ispitanika“, kaže on. “A nisam jedan od njih.” On bi želeo da vidi kako ishode simulacije sprovedene na, recimo, stotinjak radnika – što je takođe cifra kojoj teži tim kompanije Salesforce.

LeBaron, međutim, veruje da bi se ovaj AI alat već mogao koristiti za proveru postojećih ekonomskih modela: „Da sam ja kreator politika, pokrenuo bih ovu ‘stvar’ čisto da vidim šta će ‘reći’ o već postojecim modelima“. Ako se AI Economist ne bi složio sa drugim, tradicionalnim „ljudskim“ modelima, to bi mogao biti znak da tim drugim modelima nešto nedostaje, kaže on.

Dejvid Parks, harvardski informatičar i ekonomista koji je sarađivao sa timom iz firme Salesforce je takođe optimističan. On se slaže s LeBaronom da im je potrebno znatno veći broj ispitanika. Ali, nakon što su to primenili nekoliko dodatnih karakteristika kao što je dodavanje kompanija simulaciji, Parks predviđa da će moći da ponovi postojeće teorijske rezultate. “Tada ishod AI simulacije odmah postaje koristan i upotrebljiv”, kaže on.

Američki profesor Doin Farmer (Doyne Farmer), koji na Oksfordu predaje ekono-fiziku i kompleksne matematičke sisteme u ekonomiji je, međutim, nešto malo manje ubeđen u valjanost budućih ishoda ekonomskog AI simulatora. Iako pozdravlja ukrštanje i primenu dubokog učenja sa igara na oblast ekonomije – „Postavlja se pitanje da li možete istraživati politike na isti način na koji AlphaZero igra apstraktnu stratešku igru kao što je Go“. On smatra da će proći još neko vreme pre nego što ovaj AI alat postane zaista koristan u ekonomskim predviđanjima i modeliranju. „Stvarni svet je, ipak, previše komplikovan“, kaže Farmer.

Tim iz Salesforce-a prihvata činjenicu da će neki ekonomisti biti, tek vremenom, i postepeno, ubeđivani u prihvatanje ekonomskih ishoda proizašlih isključivo iz algoritma. U tom smislu, oni puštaju svoj kod i pozivaju ostale da kroz njega pokreću svoje modele. Dugoročno gledano, ova otvorenost biće takođe važan deo prerastanja takvih alata u pouzdane, kaže Sočer. „Ako koristite AI kako biste ga preporučili nekim ljudima u formiranju njihovih nižih ili viših stopa oporezivanja,“ ističe on, „onda bi bilo bolje da budete dobro upoznati zašto je tako – da dobro poznajete razloge zbog kojih je proračun baš takav, a ne drugačiji.“

Will Douglas Heaven, MIT Technology Review

Zašto se korporativni sporovi u Kini još uvek vrte oko pečata

Ko kontroliše upotrebu pečata – kontroliše i kompaniju, barem kada je o Kini reč. Tekst donosi štampano izdanje magazina The Economist.

The Economist

Kina se nalazi u prvim linijama najnovijih tehnoloških proboja, od softvera za prepoznavanje lica do 5G mreže. Brojne kineske firme se, međutim, oslanjaju na nešto što datira iz ranijih vremena: tvrd, solidan pečat, na kojem je obično ugraviran naziv firme; obično se, poput svakog drugog pečata, pritisne o jastuče sa grimiznim mastilom da bi se potom utisnuo na važna dokumenta.

Pečatiranje se smatra nivoom autoritativnijim od pukog potpisa. I dalje opstajuća tradicija stara dva milenijuma može se naoko činiti čudnom. U Kini, međutim, onaj ko kontroliše njegovu upotrebu, kontroliše i samu kompaniju.

Razmotrite tri aktuelna stanja pometnje (od one vrste koji bi obično nastajali sučeljavanjem različitih pogleda). Upravni odbor preduzeća ‘Arm China’, kinesko-japanskog zajedničkog preduzeća za dizajn čipova u vlasništvu japanske SoftBanke je 4. juna glasao za uklanjanje svog šefa, Alena Vua. Uz samo jednu kvaku: Gospodin Vu je odbio da ode. Budući da još uvek drži pečat, nastavio je da deluje u ime ovog preduzeća, zapretivši da će pravnim postupcima odbraniti svoju poziciju. Sedmicu kasnije je Bitmain, koji pravi računare za rudarenje bitkoina objavio da je svoj stari pečat zamenio novim. Izgledali su gotovo identično: Bitmain-ovo kinesko ime u crvenom krugu oko zvezde: osim što je imao novi serijski broj. Bilo je to, ipak, sasvim dovoljno za ukazivanje na to da je jedan od koosnivača upletenih u ovaj konflikt, Majkri Žan (Micree Zhan), sada odneo prevagu.

Najčudnija nedavna „pečatna situacija“ se dogodila u aprilu. Li Guokving, svrgnuti koosnivač kompanije Dangdang, nekada popularne platforme za e-trgovinu je provalio u njeno sedište i, u pokušaju da preuzme kompaniju, uklonio desetine njenih zvaničnih pečata (izuzev glavnog, drugi se koriste za overavanja ugovora i oporezivanje primanja). Dangdang je proglasio oduzete pečate nevažećima. Ali, 13. juna je objavljeno da je policija oslobodila Lija od krivice i bilo kakve sumnje počinjenje prestupa, podrazumevajući da su, zasad, pečati – njegovi.

Pečati su figurirali u poslovnim konfliktima i na drugim mestima. Ruska policija je 2007. godine oduzela pečate investicionoj firmi  Ermitaž, koja je dotad bila u vlasništvu Bila Braudera (Bill Browder), svojevremeno proteranog iz te zemlje, iskoristivši ove pečate za ponovnu registraciju njegovih kompanija pod tuđim imenima. Rusija je, međutim, 2015. eliminisala potrebu za kompanijskim pečatima. U Japanu i Južnoj Koreji, gde se pečati još uvek koriste, trvenja oko njih predstavljaju retku pojavu.

U kineskom poslovnom svetu, kao i svuda uostalom, u kojem su „laktašenje“ i beskrupuloznost ponekad “nužni”, pečati su i dalje prilično uobičajena pojava – baš kao i „raznolikost“ načina njihove upotrebe: ti “načini” i sučeljavanja unutar kompanija su toliko brojna i uglavnom nikad prijavljivana. A menadžeri ponekad zloupotrebljavaju pečate radi sklapanja neki “sporednih” ugovora. Tužbe za povrat štete mogu se nastaviti, kaže Erik Karlson (Eric Carlson) iz advokatske firme Covington & Burling, pa se mnogi slučajevi rešavaju vansudskim putem. Ipak, napominje on, tehnologija ide u korak s tradicijom. Kina počinje da uvodi elektronske pečate koje je lakše nadgledati – a takođe i skinuti sa strana koje su oštećene.

 

Ovaj se članak pojavio u štampanom izdanju magazina The Economist u biznis-rubrici, pod naslovom „Pečatiranje i prevare“

Ben Lam, znatiželja kao pokretač inovacija

Negovanje radoznalosti je ono što pokreće inovaciju, tvrdi osnivač i izvršni direktor startapa ‘Hajperdžajent’ (Hypergiant).  On radi isključivo vođen svojom bezgraničnom željom za znanjem, koju smatra ključem svog poslovnog uspeha.

Radoznalost pokreće inovacije. Ona je podsticaj, impuls za traženje „prave misli“, pronalaženje rešenja, traženje novih mogućnosti ili izgaranja na putu inovativnosti da biste videli šta se dešava iza sledećeg ugla. Vođen mahom neprekidnom potragom, pokretanom znatiželjom, ‘SpaceX’ Ilona Maska je upravo postao prva privatna kompanija koja je svemirskim brodom poslala ljude na Međunarodnu svemirsku stanicu, utirući put kosmičkom turizmu koji postaje stvarnost već za naših života.

Mozak kojim je “razmišljao” SpaceX pripada Benu Lamu: veštačka inteligencija koju je proizveo za ovaj brod za sada je bez premca. Kada je reč o inteligentnom funkcionisanju ovako složenih sistema, njegovi AI moduli obiluju hiper-inovativnim rešenjima.

Prema Mariju Liviju, astrofizičaru i autoru knjige „Why?“ postoje dve vrste radoznalosti. Tokom svog nastupa na podkastu „Knowledge@Wharton“ 2017. godine Livio je izjavio da „Postoji perceptivna radoznalost: ona radoznalost koju osećamo kad nas nešto iznenadi ili kada nešto nije u skladu sa onim što znamo ili mislimo da znamo. To je ono što svi donekle osećamo kao stanje nekakve neprijatnosti… S druge strane, postoji epistemiološka radoznalost, ona koja u znanju pronalazi zadovoljstvo čisto znanja radi, a što je ugodno stanje povezano sa iščekivanjem nagrade, odnosno, postignuća kojim nas radoznalost nagrađuje. To je nivo naših znanja. I to je ono što pokreće sva naučna istraživanja, što pokreće nastanak brojnih umetničkih dela. Znatiželja pokreće obrazovanje i slične oblasti ljudskog duha.”

Ni manje ni više nego Albert Ajnštajn je na veoma sličan način sažeo svoje viđenje ljudske znatiželje:  “Nemam nekih posebnih talenata. Samo sam strastveno radoznao.”

Radoznalost i preduzetništvo

Tokom karijere Bena Lama, generalnog direktora i osnivača Hajperdžajenta, upravo je znatiželja bila ona pokretačka snaga koja ga je dovela do ogromnog uspeha u više različitih disciplina.

Lam je kao dete često putovao u Afriku sa porodicom, pa je još u ranom detinjstvu imao prilike da vidi koliko su krupni kontrasti i razlike u načinu  življenja stanovnika Crnog kontinenta nasuprot, recimo, životnom stilu stanovnika jednog predgrađa u Teksasu, gde je odrastao. Video je da svet funcioniše na brojne i mnogostruke načine, i da se u tim razlikama nalaze skrivene, još neuočene mogućnosti. To ga je nagnalo da dovede u pitanje one stvari koje je većina ljudi, i njegovih sunarodnika, prihvatila, preispitujući ujedno i sopstvene misli i pretpostavke.

Samo-istraživanje, postavljanje pitanja deo su opažajne radoznalosti, nešto što mnogi od nas gube kako postajemo stabilniji i utemeljeniji u svoje životne odluke. Ipak, po Lamu, upravo je  samoistraživanje dovelo do ranih uspeha u vidu ličnog napretka; Postao je bolji student, bolji prijatelj i bolji u predstavljanju svojih ideja.

Sada, sa pet snažnih startup kompanija koje su u igri s velikim poslovnim sistemima, Lam kreće u svoju najambiciozniju startapersku kompaniju, Hypergiant, savremenu organizaciju po principu Stark Industries (Hauard i Toni Stark su poklonicima pop-kulture dobro znani likovi iz Marvelovih stripova i filmova). Ova firma opslužuje Ilonovu kosmo-kompaniju naprednim AI rešenjima, autonomnim satelitskim komandnim i kontrolnim sistemima, „Intergalaktičkim internetom“, prostorom inspirisanim kacigom nalik Marvelovom Ajronmenu, bioreaktorom pokretanim veštačkom inteligencijom, i koji emitovani ugljen-dioksid u kosmičkom brodu (ili na Zemlji) pretvara u hranu za alge, i još mnogo toga.

Bioreaktor algi koristi se za uzgajanje mikro ili makro algi. Alge se mogu uzgajati u svrhu proizvodnje biomase (kao u kultivatoru morske trave), prečišćavanju otpadnih voda, fiksiranju CO2 ili filtriranju akvarijuma / ribnjaka u obliku pilinga alge. Bioreaktori algi se u dizajnu uveliko razlikuju, šire se uglavnom u dve kategorije: otvoreni i zatvoreni reaktori.

Otvoreni reaktori su izloženi atmosferi dok su zatvoreni reaktori, koji se obično nazivaju fotobioreaktori, u različitoj meri izolovani od atmosfere.

Konkretno, bioreaktori algi mogu se koristiti za proizvodnju goriva kao što su biodizel i bioetanol, za proizvodnju hrane za životinje ili za smanjenje zagađivača kao što su oksidi azota, posebno kao zagađivači atmosfere, i CO2 u dimnim gasovima elektrana.

U osnovi, ova vrsta bioreaktora zasniva se na fotosintetskoj reakciji koju izvode same alge koje sadrže hlorofil koristeći rastvoreni ugljen-dioksid i energiju sunčeve svetlosti. Ugljen-dioksid se raspršuje u reaktorsku tečnost da bi bio dostupan algama. Bioreaktor mora biti napravljen od prozirnog materijala. Alge su fotoautotrofni organizmi koji vrše fotosintezu do kiseonika, i zato je njihova uloga u budućem procesiranju CO2 od kritične važnosti.

Za većinu ljudi, ove inovacije zvuče kao da su neposredno preuzete iz nekog naučno-fantastičnog filma, uz stripovski slogan, „Tommorowing Today“ („Sutrašnjica, već danas“), i Lamom na čelu projekta sa nečim takvim na glavi (marvelovska mašta preslikana u realnost: potpuno novi koncept kaciga, koje su se mogle uočiti na astronautima u kabini Spacex-a tokom nedavnog lansiranja). Ove inovacije su prirodni ishodi potekli iz kulture podsticanja strasne potrage, ponikle iz radoznalosti, one koja je pustila korene u svim oblastima života i rada.

Um početnika i prazna tabla

Šošin (Shoshin), takođe poznat kao „um početnika“, koncept je koji potiče iz zen-budizma i odnosi se na nedostatak predrasuda ili unapred stečenih sudova o nekoj temi. Ta otvorenost za nove pojmove je nešto što deca prirodno poseduju: ona iskazuju radoznalost za sve što rade; ona su savršeno otelotvorenje „uma početnika“ odnosno „još neispisane table“, jer još uvek nisu oštećeni ili inhibirani predrasudama, pretpostavkama ili istorijskim kontekstom, koji tako često raspršuju pravi smisao onoga što biva promatrano.

Vežbanje ulaska u „um početnika“, zapravo u prazan um i njegovu „čistu tablu“ na kojoj još ništa nije ispisano, takođe znači da čak i onda kada znamo dovoljno o ​​nekoj temi da bismo sebe smatrali stručnjakom u toj oblasti, neprekidno učimo nove i korisne stvari; one bi u svakom trenutku mogle stvoriti ‘plimni talas’ koji pokreće ono u šta verujemo na neku drugu tačku, menjajući tako i naša saznanja – a time i nas same.

Sam Ben praktikuje Shoshin tokom rada na svim svojim stvarima, idejama i proizvodima, učeći kroz upotrebu svoje duboke znatiželje, da poput detinjeg uma plahovito i intuitivno dospe do novih oblasti a onda se i priupita: “A zašto?”. Pitanje „zašto“ je uvek glavno i prvo u fokusu, bilo da se postavlja pri donošenju specifičnih poslovnih odluka, kada je potrebno utisnuti smislenost odlukama, ili, recimo, „zašto“ ne postoji odgovarajući propis koji bi pratio određene inovacije, ili „zašto“ postoji potreba za određenim alatom i sredstvima pri kreiranju proizvoda. Postavljanje ovih pitanja i večito jednog novog „zašto“, uvek i iznova, jedna je od Lamovih ključnih aktivnosti kojim neguje lične i poslovne stavove.

Rođen za preduzetnika

Iskustvo stečeno susretima s ogromnim spektrom kultura i običaja širom sveta podarili su mu percepciju gledanja na stvari na način koji se razlikuje od percepcije većine, oslobađajući instinktivnu sposobnost da uoči tržišne mogućnosti. Ben veruje da je neobično važno sagledati različite običaje, kulture i ideje kako biste bili sigurni da ćete uspeti u sagledavanju što više strana svake situacije, i tako uočiti mogućnosti tamo gde ih drugi ne vide.

Kao neko s prirodnom sklonošću za preispitivanjem utvrđenih normi, Benov preduzetni duh nije bio samo put već  i njegova sudbina. Kako sam kaže, „uistinu verujem da se preduzetnici rađaju i da se preduzetnik ne može postati naknadnim naporima. Čini mi se da sam oduvek bio predodređen da to postanem.“ Kao srednjoškolac bi prilično brzo napuštao svaki posao, ili se u njih ne bi uklapao, pa je odlučio da svoju prvu kompaniju pokrene sa svojim profesorom na fakultetu, još kao junior (brucoš) na koledžu. Sada, kada je trenutno preokupiran svojim petim startapom, a nakon četiri uspešna (od kojih su tri i prodata kompanijama javno listiranim na svetskim berzama), onda bi se sa izvesnošću moglo reći da mu je preduzetništvo u krvi.

Počinjući nanovo i nanovo

I mada njegova karijerna putanja može delovati “neadekvatno” ili „pogrešno” ako se uporedi s uobičajenim načinima za napredovanje, njegovo oslanjanje na svoju znatiželju i fluidno razmišljanje podrazumeva da je stalno inspirisan pomeranjem svoje percepcije i zapažanja o svetu, okruženju i kako “sve to“ u njemu funkcioniše. „Svaki put kada iznova krenem,“ objašnjava on, „radim to kao neko ko u glavi ima ‘praznu tablu’, gledajući na svet „očima početnika“, uvek se iznova pitajući kako to želim da vidim svet oko sebe. Rado i često volim da kažem da je jedna od mojih ‘supersila’ to što rado pristajem na stav „novajlije koji priznaje da ne zna“, što je u ovom svetu čudno. Sasvim se lepo osećam u vezi toga, kada sebi kažem da ne znam ili da ne razumem nešto, sa ciljem da budem otvoren i nastavim da učim.“

Ta nazovimo je „ranjivost“, odnosno „prepuštenost radoznalosti“ omogućila mu je da postane otvoren za nove uvide i da mu njegovi vršnjaci, njegove kolege i zaposleni, stručnjaci, prijatelji i svet budu neprekidan izvor uvida u nešto što bi ga moglo podučiti, a u vezi raznih, praktično svih zamislivih tema. Lam upražnjava tu „praznu tablu“ tako što se nikad ne plaši da započne iznova, i otvoren je da mu se pokažu drugi načini. To se manifestuje kroz još jedan princip budizma koji Lam nastoji da primeni u poslu i privatno, a to je nedostatak posesivne vezanosti za bilo koju od svojih ideja.

On se priseća jedne replike iz filma “Vrelina” (The Heat) kojeg je gledao kao dete, a u kojem se Robert De Niro poetski izražava na temu kako se postaviti tokom poslovanja pod pritiskom: “Trebalo bi da ste u stanju da se udaljite od bilo čega za manje od 30 sekundi ukoliko osetite ‘vrelinu’ koja nailazi” (“You should be able to walk away from anything in less than 30 seconds if you feel the heat coming on”); fraza je to koja označava da je u odsudnim trenucima nužno odmaći se brzo i nakratko od nekog problema ili velike ideje, kako bi se ona sagledala bez suvišnih emocija, uznemirenosti, uzbuđenja, besa ili egzaltiranosti.

Ben, doduše, nije ni u kakvom bekstvu od zakona, niko mu ne ‘podiže temperaturu’, kao u „Vrelini“: pa ipak, njegova vežba nesvrstavanja i “neprijanjanja”, tako što ne stvara previše veza s bilo kojom idejom, znači da može preusmeriti načine i smerove razmišljanja kada mu one predoče neverovatne ali utemeljene dokaze – a koji su do tog trenutka bili u suprotnosti s onim u šta je verovao da je istina. Sposobnost prihvatanja sopstvene zablude u kojoj smo bili do pre par trenutaka, a koja dolazi sa radoznalim umom, takođe propagira duh hrabrosti i neustrašivosti.

Neustrašivost kroz radoznalost

Sa godinama i usput sticanom mudrošću, dolazi do verovanja-samouverenosti „da smo već smislili sve stvari i postavili ih na svoje mesto“. Taj osećaj sigurnosti obično umanjuje našu radoznalost o načinima kako stvari funkcionišu ili bi mogle još bolje funkcionisati. Radoznalost je delom biološki odgovor na – strah. Imati spremnost da se upitate o stvarima koje ne znate ili ne razumete u potpunosti može biti neki vid hrabrosti. Za Lama, taj strah, odnosno oprez i bojazan u primeni novih još neisprobanih rešenja ga inspirišu da traži dublje odgovore, da sebe gurne u ta područja „nelagodnosti“ i voljno se upusti u, recimo, neke teže poslovne razgovore ili u delikatnu komunikaciju.

„Negovati znatiželjni način razmišljanja znači živeti sa prijatnom količinom opreza i stvaralačke strepnje. Verujem da radoznalost živi negde u prostoru između strepnje i čuda.“

Lamova sposobnost da živi u delimičnoj „bojazni“ i „poželjnoj strepnji“ od nepoznate teritorije inovacija, sposoban da uživa u onome što je čudno ili nepoznato, uravnotežujući svoja uočavanja sa svojom radoznalošću kao željom za saznanjem – sve to je moćno potencijalno sredstvo za jednog preduzetnika, sredstvo koje smatra jednim od najvažnijih aspekata svog uspeha u karijeri.

Ništa nije bez svojih granica

Lam jednoga dana može zaroniti duboko u „drevne vanzemaljce“, a već narednog u vrhunska istraživanja na području nano-tehnologija. Provešće čitav dan učeći o NASA-inim planovima za pravljenje uslova pogodnih za život u lunarnoj bazi, da bi se sutradan sasvim udubio u teoriju o načinima na koje u Škotskoj nastoje da zemlju oštećenu čovekovim delovanjem ponovo vrate u prirodno, prvobitno nekultivisano stanje, uz ponovno unošenje onih divljih vrsta koje su po dolasku čoveka nestale sa svojih staništa. Poznavanje puno stvari i uvid u mnoštvo informacija doprinosi dodatnom razbuktavanju znatiželje. Tada je moguće postavljati pitanja koja se, primera radi, tiču načina na koji u mesečevim bazama možemo gajiti osećaj za svet divljine (radoznalost u vezi škotskih rešenja za regeneraciju tla, koje bi se barem donekle mogli primeniti na Mesecu). Ili, recimo, kako da koristimo nanotehnologiju da bismo razvili ideju o drevnim vanzemaljcima na Zemlji?

Njegova neutoljiva radoznalost znači da nikad ne prestaje da uči i prihvata nove ideje. Lam veruje da bi inspiraciju trebalo crpeti iz što više izvora. Potraga za znanjima nikada ne biva zadovoljena; stoga on zdušno upija nebrojene dokumentarne i naučno-fantastične filmove, ali i “nefantastičnu literaturu” (naučnu i dokumentarističku), baš kao i umetnost, filozofiju, muziku ili pop-kulturu. Neki od vizionara kojima je posebno privučen je Matti Suuronen, čovek koji je tvorio ‘Futuro’ kuće, ili fotograf Dejvida Jeroua (David Yarrow), koji stvara neke kompleksne i „pomerene“ svetove.

“Zaista me privlači ta neka estetska perspektiva”, potvrđuje Ben. „Smatram da je rad Kanye Westa izuzetno zanimljiv i da zapanjuje svojom raznolikošću i porivima iz kojih nastaje (za svoj brend sportske obuće, Kanye upotrebljava tehnologiju kojom se ugljen-dioksid pretvara u komponente od kojih se prave đonovi patika). Ali me, isto tako, veoma intrigiraju i radovi ljudi kao što je Mario Livio, koji ispituje kako i zašto čovečanstvo funkcioniše baš na ovakav način, a ne na neki drukčiji.”

Podsticati znatiželju uma

Iako je nesumnjivo da je znatiželja njegova pokretačka snaga, on jasno uočava da nije u stanju da u jednom dahu osmisli sve ideje potrebne za izgradnju jedne uspešne kompanije. Benu je negovanje radoznalosti u poslu, na radnom mestu, najvažnija stvar; Oslanja se na tim ljudi kojima je okružen, a koji su takođe ne manje pametni, znatiželjni i sposobni za pružanje novih uvida u svet. Da bi se gajila takva znatiželja, on aktivno podstiče svoje kolege i prijatelje da se uključe i istraju u svojim poslovnim i kreatorskim strastima. Hypergiant često zapošljava one koji imaju šta da kažu, “dobro misleće jedinke”, aktivno ohrabrujući njihovu predanost određenoj strategiji ili toku delovanja, obično onom koji je potencijalno rizičan. Ideja je stvoriti što veći pul novih i dobrih ideja, priča, verovanja i uvida, koji će prirodno podstaći znatiželju: ono „zašto“ i „kako“ te ideje utiču na njihov rad. Stvaranjem radnog prostora u kojem kancelarije i radna mesta više nisu odeljeni zidovima, čak ni paravanima, omogućava se vizuelni simbol slobodnog protoka novih zamisli, a kompanija unosi u prostor razne stvari nastale ovakvom kulturom rada i saradnje, uz saznanje da će presek tih ideja rezultirati nečim novim: inovacijama; ili, ako ništa drugo, još više osnažujući inovativan način razmišljanja.

Vreme provedeno u traganju podstaknutom radoznalošću, uz otvorenost za prijem nadahnuća i novih ideja iz bilo kojeg da su izvora – uvezanih sa sposobnošću da se usled te otvorenosti ostane delimično „ranjiv“ ali  i empatičan predvodnik – sve je to podstaklo njegov uspeh u približavanju budućnosti ka današnjici. Još samo ostaje pitanje kuda će vas odvesti vaša znatiželja.

Teksaški startup Hypergiant Industries nedavno je predstavio inovativni uređaj koji bi mogao postati vrlo korisno sredstvo u našoj borbi protiv klimatskih promena – bioreaktor zasnovan na algama. Bioreaktor Eos, kako se ovaj uređaj naziva, koristi alge uzgajane uz pomoć veštačke inteligencije za uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere i prečišćavanje vazduha. On bi u bliskoj budućnosti trebalo da bude instaliran i na Međunarodnoj svemirskoj stanici, baš kao i u svim kosmičkim letelicama SpaceX. NASA je odabrala Hypergiant kao ekskluzivnog proizvođača/dobavljača ove tehnologije, uz dalje usavršavanje kako bi se u bliskoj budućnosti odmah primenila u prvim lunarnim bazama. Eos je u stanju da “proguta” odnosno apsorbuje CO2 iz atmosfere 400 puta većom brzinom od drveća.

Sarah Austin, Entrepreneur.com

 

Srodni linkovi:

The ‘Why’ Behind Asking Why: The Science of Curiosity

ResearchGate: CO2 free bioreactor – what are some ways to remove CO2?

Understanding the Role of Dissolved O2 & CO2 on Cell Culture in Bioreactors

Bioreactor for Mars Converts CO2 into Organic Building Blocks

The Machine That Uses Algae to Eat Carbon Dioxide

This ‘personal carbon sequestration’ device uses algae to remove CO2 from the air

Is carbon capture technology our best bet to prevent climate catastrophe?

Kanye West’s yeezy sneaker will be made using algae in new ‘seed to sole’ concept

Empatija kao motor inovativnog poslovanja

Empatija, a ne metrika, imaju snagu da podstaknu kretanje dobrih ideja u pravom smeru. Za magazin ‘The Entrepreneur’ govori Idris Sandu.

Iddris Sandu

Arhitektonski tehnolog i bivši „klinac“ koji se nekada bavio programerstvom u Guglu, Iddris Sandu, govori za poslovni magazin-portal The Entrepreneur o važnosti intuicije u donošenju odluka.

U vremenu koje je još uvek pod uticajem pandemije, uz rastuće društvene nejednakosti i buran globalni politički pejzaž, jedna bolja budućnost bi se već mogla uočiti nad horizontom, ali samo ukoliko budemo voljni da gledamo, osećamo i radimo na drukčiji način. Promena neće „doći“; ona je već ovde. Ona je, takođe, i zahtev sveta u kojem živimo. I to već duže vreme.

Preduzetništvo i poslovni modeli zasnovani na empatiji deo su ovog budućeg odgovora, tačnije, korekcije onoga što je bilo naše dosadašnje uobičajeno poslovanje. Ulažući se u emocije, osećanja drugih ljudi, ali i u nedostatke i neprilike našeg sveta, u stanju smo da stvorimo mogućnosti koje neguju višestruka rešenja i kolaboracije što daleko prevazilaze tradicionalne hiper-fokusirane strategije rasta, koje, pak, rezultiraju ili nekim nestručnim rešenjima, ili dovode do toga da tim „pregori“ pri rešavanju stvari na tradicionalan način.

Kada  u naše poslovne odluke krenemo da ulažemo empatiju, to nas primorava da budemo prisutniji i pažljiviji. Zauzvrat, ova povećana pažnja deluje poput efekta talasa. Naše akcije više nisu samo sredstvo za postizanje konačnog rezultata već, umesto toga, postaju dijalog u cilju dostignuća, razumevanja istih i promena koje bi ta dostignuća mogla postići. Uspeh nije toliko definisan pukim nizom brojeva koliko kao kulturni pomak i pozitivan doprinos društvu. Taj pomak ima snagu da se desi nakon novog talasa preduzetničkog procesa – ako budemo posvećeni vođenju poslovanja i stvaranju proizvoda/usluge kroz – empatiju.

Naša sposobnost da uđemo u iskustvo druge osobe ili zajednice i pokušamo da osetimo probleme i izazove sa kojima se susreću je put ka razvoju i širenju budućih tehnologija.

Nedostatak razumevanja i iskustava u procesu poslovanja ili, još gore, neshvatanje značaja ili njihove vrednosti, zadržava i preduzetništvo a i napredak u celini. „Ovo je generacija u kojoj vidimo da ljudi brinu jedni o drugima više nego ikad ranije“, objašnjava Iddris Sandu, vodeći arhitektonski tehnolog koji je započeo kodiranje u Guglu sa samo 13 godina. I u tome leži problem, kaže on, dodajući da „Pojedinci brinu o ljudima dok korporacije i kompanije to baš i nisu u stanju.“

Jer, mnoga preduzeća opsednuta kvartalnim brojkama ignorišu ljude koji ih predstavljaju. “Zastupanje (neke kompanije) je jednostavno omogućavanje vašeg pristupa njenim platformama, koje nisu stvorene “tek tako”, samo za vas ili bilo koga pojedinačno, već postoje od samog početka (osnivanja firme)”, kaže Sandu (23), osnivač ethosDNA. „Borim se za različita mišljenja, za to da budem prepoznat u nečemu što, tehnički, ne treba da me uključi od samog početka, tradicionalno etablirane poslovne baze (kao što je to slučaj u tradicionalnoj kompanijskoj strukturi)“. Sada je, više nego ikada, primetan ovaj prekid sa klasičnim pristupom poslovanju.

Sandu važi za jednog od najdarovitijih futurista našeg vremena, pošto je u Beloj kući dobio nagradu za svoja dostignuća pre 15 godina još kao tinejdžer nakon stažiranja u Lokid-Martinu a pre toga godinu dana u Boingu. I, dok su se mnogi srednjoškolci po pravilu provodili (što je, uostalom, i potpuno normalno generacijsko obeležje), Sandu je kasniju fazu svojih tinejdžerskih godina proveo razvijajući STEM programe u Los Anđelesu, usput kreirajući algoritme za Instagram.

Sandu objašnjava da su empatija i duhovnost uvek vodeća snaga u njegovim nastojanjima koje su ga, na kraju, dovele do pokretanja SpatiaLABS-a, imerzivne kreativne agencije koja je poznata po svojim široko poznatim saradnjama, uključujući nedavnu inicijativu Fejsbuka i Lebrona Džejmsa „I Promise School for Black History Month“ (Obećavam školu u kojoj će se jedan mesec govoriti o afro-američkoj istoriji“).

„Brojke ne lažu“, nastavlja Sandu, s obzirom na važnost intuicije u donošenju odluka. „Ali vrednost brojeva fluktuira, i to ljudi ne razumeju.“ Drukčije rečeno, oslanjajući se samo na podatke, brojeve i metriku u sticanju okvira-predstave i donošenje odluka vas neminovno otuđuju od ljudskosti, tako suštinski svojstvene vašem (i svačijem) radu.

Instinkt „iz stomaka“ je lepo i nedovoljno korišćeno sredstvo prisutno u svima nama. Intuicija je možda nama najbliža stvar za postizanje „čarolije“, a uspeh se često može pripisati tome koliko mnogo i koliko često smo spremni da se na nju oslonimo i poslušamo je, čak i onda kada, možda, ponekad ta intuicija nije u skladu s onim što  vas drugi savetuju. I baš kao što empatija doprinosi jednom dubljem nivou razumevanja, a saosećanje poslovanju ili razvijanju proizvoda, tako intuicija pruža uvid i smernice specifične za iskustvo u procesu kreiranja proizvoda.

“Preduzetnici žele da prouče metriku i stave u zapećak glavnu tačku duhovnosti”, naglašava Sandu. „Samim tim, ograničavate svoje unutrašnje vrednosti, onda kada ne dozvolite da u vama ‘proradi’ empatija.”

Moramo biti u stanju da postojimo u prostoru u kojem se nalazimo, da smo duhom prisutni u njemu pred onima koji nas gledaju i slušaju, da sebi dozvolimo nešto vremena kako bismo u kreiranju usluge ili proizvoda zaista osetili koji su to „mentalni i emocionalni molekuli“ – kakva to “hemija” neprekidno vibrira unutar ovog prostora, i iz te formule za nastanak vašeg proizvoda aktivno delujemo i primenimo ih na unapređenju tog poslovno-stvaralačkog iskustva. Upravo tu postoji veza; ona koja povezuje empatiju i preduzetništvo.

Naš svet, kako se čini, pati od nepreglednog niza problema, neravnoteža i nepravdi koje su predugo bivale zanemarene, a glas onih koji su njima najviše pogođeni se mora čuti da bismo ih razumeli. I oni moraju biti deo dijaloga. I to je, između ostalog, razlog što moramo biti ne samo spremni na prilagođavanje i promene svojih poslovnih i ličnih filozofija, već da to svi činimo, odmah i bez oklevanja, uz postojanu doslednost kako bismo izneli jednu istinsku, stvarnu promenu.

Od ideje do prototipa, a potom i do upražnjavanja te prakse, pa sve do predstavljanja i prodaje konačnog proizvoda – ovo je poslovno ‘putovanje’ dosad  slepo praćeno dobro utabanom stazom. Međutim, postojanje empatije i način na koji funkcioniše u nama i ohrabruje nas da se osvrnemo i pogledamo oko sebe jednu širu sliku, obogaćujući filozofiju na kojoj počivaju sve odluke koje se dešavaju tokom radno-poslovnih procesa. A ako je empatija temelj na kojem se pravi jedan zdrav put, onda je ona nešto više puke od metrike, a istovremeno i snaga koja vaše ideje pokreće napred.

 

The Entrepreneur (Danielle Sabrina, CEO of Tribe Builder Media, 09/06/2020)

Ren Žengfej: Kako se postaviti prema Sjedinjenim Državama?

Poslovni dnevnik Volstrit žurnal donosi priču o osnivaču kineskog visokotehnološkog giganta koji je rešio da “skine rukavice”, a što je, po njegovim rečima, “reakcija usled pritisaka koji Sjedinjene Države vrše na kompaniju Huawei”.

Osnivač kompanije Huawei Technologies Co. Ren Zhengfei  se decembra 2018. pripremao da okupi svoje najbolje rukovodioce u Argentini, kako bi razgovarali o velikoj reorganizaciji kineskog tehnološkog kolosa – trenutak kada je saznao da je njegova ćerka pritvorena tokom zaustavljanja u Vankuveru.

Njegova ćerka, gđa Meng Vanžu (Meng Wangzhou), takođe zaposlena u Huaveju na poziciji glavne finansijske direktorke je tražena od strane Sjedinjenih Država zbog navodnog pomaganja Huaveju da “izigra” sankcije koje je je međunarodna zajednica nametnula Iranu. Pozvala je oca kako bi mu rekla da je bolje da opozove svoje putovanje u Latinsku Ameriku. „Tata, krenuli su za tobom. Molim te da se paziš“, rekla je gospođa Meng u poruci koju je preneo njen suprug, nekada zaposlenik Huaveja.

Ren je ignorisao ćerkin savet. U pratnji trojice bliskih poslanika krenuo je nesmetano putem preko Dubaija i Brazila. Susrećući se u odmaralištu u podnožju Anda, rukovodioci su osmislili plan za decentralizaciju najvećeg svetskog proizvođača telekomunikacione opreme, počev od Argentine.

“Bilo je rizično, ali ako bih se ponašao kao da sam uplašen onda bi i svi ostali bili takvi, zar ne?”, rekao je Ren u intervjuu. “A ionako sam morao da neodložno otputujem (u Argentinu).”

Huavej je ovim Argentinskim samitom brzo postavio nove temelje, upravo kad su se Sjedinjene Države pripremale da ubrzaju kampanju u kojom bi osujetili poslovne planove kompanije koju je Ren osnovao pre 33 godine. Huaveijeva bitka sa Sjedinjenim Državama je ovog 75-godišnjeg preduzetnika, nekadašnjeg kineskog vojnog inženjera koji se izdigao iz komunističkog sistema razmišljanja, postavio na globalnu scenu, mesto koje je već tako dugo izbegavao.

U pitanju je globalna igra dominacije: da li će Kina ili SAD kontrolisati telekomunikacijske mreže nove generacije – osetljive i strateški značajne blokove koji podržavaju internet i savremene vidove komunikacije širom sveta. Američki zvaničnici upozoravaju da bi Peking mogao usmeriti Huavej na sabotažu ili špijuniranje putem 5G mreža, obećavajući čitavom svetu da će obezbediti velike brzine bežične razmene podataka za nove tehnologije kao što su, recimo, automobili sa automatskim upravljanjem.

Tehničar instalira novu Huawei 5G stanicu na poslovnoj zgradi u Pekingu. (Getty Images)

Huavej poriče da će ikada svoje telekomunikacione mreže koristiti za špijuniranje, a Peking kaže da ne raspolaže nikakvim pravilima, naredbama ili nalozima kojima bi „privoleo“ privatne kompanije poput Huaveja da to čine (to jest da koriste svoje bazne stanice za špijunažu u korist Kine).

Ren je uhodao u sedište kompanije Huaveija u Šenženu, crpeći veštine stečene tokom svog radnog veka provedenog u “vojnom režimu funkcionisanja”.

Usredsredivši se na američki kontranapad, g. Ren je oko sebe okupio savetodavnu grupu njemu bliskih pomoćnika a zatim otposlao kompanijske rukovodioce širom sveta, kako bi razvejao brige zabrinutih potencijalnih kupaca. jer, tužbe su presudni deo strategije, kao što je navedeno u memorandumima koje je objavio The Wall Street Journal.

Do kritičnog momenta prevage došlo je ove godine, kada je Britanija odbila Trampovu administraciju i oslobodila prostor Huaveju za izgradnju 5G mreža.

Još je, međutim, daleko od toga da će njegov „kontranapad“ imati konstantnu prevagu. SAD su tokom proteklih 18 meseci ispaljivale na Huavej salve napada – od krivičnih optužnica, preko stavljanja te kompanije na crnu listu dobavljača, uz ograničenja prodaje njenih proizvoda u Sjedinjenim Državama.