ECB okončava svoj program ekspanzivne monetarne politike


Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Evropska centralna banka u decembru 2018. prekida program kupovine sopstvenih obveznica, dok evropske krizne politike usporavaju svoj tempo.

Banka signalizira da neće povećati kamatne stope pre sledećeg leta, ukazujući na to da će se jaz sa Fed-om produbiti.

Riga, Letonija  – Evropska centralna banka zatvara višegodišnje poglavlje obeleženo jednom kontroverznom politikom, naime, kupovinom državnih obveznica, istovremeno produžujući život drugoj politici: negativnim kamatnim stopama.

Centralna banka je u četvrtak 14. juna objavila planove za ukidanje svog gigantskog programa kupovine obveznica – plan bi trebalo realizovati do kraja ove godine, ali je rečeno da će puna primena ove odluke verovatno sačekati “bar do leta 2019.” pre nego što podigne svoju kamatnu stopu, koja je sada minus 0,4%.

Odluka ECB da počne da ukida svoju politiku lakog pristupa novcu usledila je dan nakon što su Federalne rezerve SAD podigle svoju referentnu kamatnu stopu, uz signal da će ove godine napraviti još dva povećanja – dolazi uprkos nepobitnim dokazima da se ekonomija evrozone usporava, a u susret pretnjama globalnim sukobom u međunarodnoj trgovini i političkih turbulencija u Italiji.

ECB nastoji da se pažljivo kreće putem koji vijuga između okončanja sporne politike iscrpljujućih podsticaja sprovođenih prema njenim važećim pravilima, ali izbegavajući bilo kakav veliki rast prinosa evro-obveznica, i, sa druge strane, kontrolisanja mogućeg visokog rasta evra i evro-zonske obveznice.

Prošli četvrtak je, po ovom pitanju, bio za ECB prilično uspešan. Izgleda da su investitori u velikoj meri protumačili poteze Evropske centralne banke kao oprezne, s posebnim osvrtom na očekivanje da kamatne stope neće porasti pre septembra 2019.

ECB je “učinila sve što je u njenoj moći kako bi sprečila investitore od uspostavljanja većih tj skupljih kamatnih stopa”, rekao je Jorg Kremer, glavni ekonomista frakfurtske Komercbanke (Commerzbank). “(Za sada) nema opipljivih naznaka da se ulazi u bilo kakav ciklusa povećanja kamatnih stopa.”

Evro je oštro padao u odnosu na dolar, na $1,1647 sa $1,1816 dolara, dok su prinosi na 10-godišnje obveznice nemačke vlade pali na 0,423% sa 0,494%. Prinosi se povlače obrnutim sledom u odnosu na cene (što je cena obveznica viša, to su kamate niže, i obratno).

Akcije na berzi su porasle, sa indeksom Euro Stoxx 50 koji se povećao za 1,1% i nemačkim otežanim usponom na DAX-u od 1,5%. Akcije evrozone u bankama – koje imaju tendenciju povećanja kamatnih stopa – pale su za 0,4%.

Na konferenciji za novinare, predsednik ECB Mario Dragi opravdao je odluke ove institucije ukazujući na robusni rast kao i na nedavni oporavak inflacije i zarada u evro-valutnoj zoni.

Kreatori politike ECB-a “zaključili su da je napredak ka održivom prilagođavanju inflacije do sada bio značajan”, rekao je Dragi. On je izrazio oprez u pogledu ekonomske perspektive, mada naglašavajući da banka nije želela da “potkopa postojeće rizike”, kao i da bi politike ECB mogle biti korigovane ukoliko se sada projektovani izgledi pogoršaju u budućnosti.

Banka je snizila prognozu rasta bruto društvenog proizvoda za 2018. godinu na 2,1%, sa 2,4%, ali je povećala svoje projekcije inflacije za ovu i sledeću godinu, na 1,7% – ne tako daleko od zacrtanog cilja ECB koji je samo nešto malo ispod 2%.

Čak i po objavljivanju ovog poteza u četvrtak, ECB daleko zaostaje za Američkom centralnom bankom u kriznim merama za oporavak od krize, koje Fed preduzima još od kolapsa banke Lehman Brothers pre jedne decenije.

U sredu 13. juna, Fed je povećao svoju referentnu kamatnu stopu za jednu četvrtinu procentnog poena, u opsegu između 1,75% i 2%, usred rastuće inflacije i najniže stope nezaposlenosti u SAD za skoro dve decenije.

Nasuprot tome, ECB je zadržala svoju referentnu stopu nepromenjenom, na minus 0,4%. Ovaj potez ukazuje na to da će se razlike u finansijskim politikama između dve najveće centralne banke na svetu dodatno produbiti.

ECB je u svom saopštenju rekla da očekuje smanjenje kupovine obveznica, koja bi do septembra trebalo da se kreće oko 30 milijardi dolara mesečno – da bi prepolovila podsticaje na 15 milijardi evra u periodu od oktobra do decembra, kada će se kupovina obveznica okončati.

ECB je bila poslednja od četiri glavne centralne banke razvijenih zemalja koje su sprovodile velike kupovine obveznica, poznate kao kvantitativno popuštanje ili QE. Evropska centralna banka je svoje kvantitativno popuštanje otpočela tek 2015. godine, više od šest godina nakon američkog Fed-a, kada su se kreatori evropskih finansijskih politika uplašili da će evro-zona pasti u deflaciju, ili spiralnom otklizavanju ka sve nižim cenama.

Politika sprovođenja kvantitativnog popuštanja je zadnjih godina bila razlog podelama među članovima ECB-ovog odbora za utvrđivanje referentne kamatne stope, podstičući time kritike koje su upućivali javni zvaničnici najveće ekonomije u evro-zoni, Nemačkoj.

Tom Fairless,  Brian Blackstone, WSJ (14. 06. 2018.)

Šta smete da uzmete iz aviona ako ste u prvoj ili biznis klasi?


U najkraćem: ništa – dok prvo ne pitate osoblje. Ovoga se, naravno, ni najbogatiji putnici ne pridržavaju, piše Volsrit džornal.

Što su njihove pogodnosti ekstravagantnije, to je avio-prevoznicima teže da zaustave putnike koji odlaze iz aviona sa prekrivačima, jastučićima od memo-pene i srebrnim posuđem.

Kada Stiv King krene dvaput mesečno preko Atlantika na posao, često se vraća sa suvenirima – iz aviona.

Kada je kod kuće, Stiv pijucka brendi iz svojih omiljenih čaša kompanije Britiš ervejz, a njegova deca umotavaju se u premijum ćebad pokupljenu iz kabina aviona Norwegian Air Shuttle. Britiš ervejz je prošle godine počeo da nudi meke, satenaste deke kompanije White, vrhunskog brenda. King ih ima tri.

“Definitivno sam izbirljiv ovih dana”, kaže King, koji vodi jednu kompaniju za obradu podataka. “Kvalitet stvari u biznis klasi je sada sjajan. Nude zaista vredne stvari.”

Putnici već godinama izlaze iz aviona sa predmetima koji  se obezbeđuju samo vrhunskim klijentima. Što su vrednije „stvarčice” koje se nude putnicima u poslovnoj i prvoj klasi, to je teže avio-kompanijama da previde svo to „kraduckanje“.

Troškovi zamene-nadopune visokokvalitetne ćebadi, jastučića, posuđa, čaša  i srebrnog pribora može se dodatno uvećati. Ipak, avio-kompanije teško da žele da osramote svoje najluksuznije kupce.

Tako su neki letni operateri počeli da u svoje ponude ubacuju „primamljive nagoveštaje“. Meniji u letelicama Junajted erlajnza savetuju putnike koje se to stvari mogu slobodno uzeti nakon leta, usmeravajući ih u onlajn prodavnicu gde mogu da kupe sve ostalo.

Deca Stiva Kinga, koji često putuje preko Atlantka, opuštaju se pod ćebetom uzetim iz jednog norveškog aviona. Foto: Stiv King

Deca Stiva Kinga, koji često putuje preko Atlantka, opuštaju se pod ćebetom uzetim iz jednog norveškog aviona. Foto: Stiv King

Mišel Krof (Michele Kropf), PR kompanije Britiš ervejz kaže: “Podstičemo [putnike] da kada lete s nama pokušaju da pokupe 40 namigivanja, umesto posteljine”.

Avioni ne predstavljaju najskuplja mesta za provesti noć, tako da aviokompanije u velikoj meri nagrađuju kupce koji plaćaju više hiljada dolara za prvu ili poslovnu klasu. Dodaci su postali toliko fini da mnogi vrhunski klijenti – a povremeno i oportunistički kupci – odbijaju da se dele sa njima.

“Skoro sve što nije na neki način zakovano ili prišvršćeno za sam avion će u nekom trenutku nestati”, kaže Henri Hartevelt, analitičar turističke industrije i bivši menadžer marketinga u jednoj avio-kompaniji; on se priseća svojih nekadašnjih letova, uključujući i jednu visoku čašu „pokupljenu“ iz El Ala prilikom svog prvog leta za Izrael.

Neke avio-kompanije ove „pozajmice“ prihvataju kao trošak poslovanja, ponekad čak i podstičući svoje putnike „značajnim namigivanjem“. Ameriken erlajnz je pre više godina proizveo pepeljare na čijoj je poleđini pisalo: “Nekadašnje vlasništvo Ameriken Erlajnza.” Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata, pa je na njihovoj poleđini odštampano: “Uzeto sa (leta) Virdžin Atlantika“. Kompanija je izjavila da je u proteklih 12 meseci nestalo nekih 26.700 kompleta (oko 2400 mesečno, što je otprilike 80 kompleta dnevno).

Hartevelt ukazuje na deceniju staru reklamu danas nepostojećeg avio-operatera Braniff International Airways, koja je promovisala remont aviona i prikazivala ženu koja skida omot sa bombona, sa ćebetom i naočarima u svojoj torbi pre nego što odlazi sa celim avionom. “Nismo protiv lova na avionske suvenire dokle god ne izmakne kontroli”, čuje se u pozadini glas naratora.

Većina od 1.700 laganih ćebadi koje je avio-kompanija Virgin počela da nudi ove godine u višim razredima na avionima A330-200 je – nestalo.

“U prvim nedeljama smo  mozgali, nastojeći da utvrdimo, „Hej, šta se desilo sa ovim ćebadima? Bili smo zaprepašćeni”, kaže Danijel Kercner, potpredsednik kompanijskog sektora za rad sa korisnicima. On kaže da avio-kompanija vidi ovu reakciju kao laskavu i potencijalno čak i dobru za posao… iako je uvek nanovo morao da naručuje još ćebadi.

Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata

Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata. Foto: Virgin Atlantic

Avio-kompanije za sada ne preduzimaju strog tretman prema ovim sitnim krađama, nadajući se da će se za ove stvari iznaći “prijateljsko” saglasje između njih i klijenata. Prema Međunarodnoj asocijaciji za vazdušni saobraćaj, premijum kabine – u prvoj i poslovnoj klasi – čine tek 5,5% međunarodnog putničkog saobraćaja, ali više od 30% prihoda.

“Avio-kompanije žele da obezbede dovoljnu količinu ulaganja u svoje najvrednije kupce”, kaže Skot Hornik, partner u konsultantskoj firmi Oliver Vajman. Čak i neki od visokokvalitetne ćebadi i jastuka, kada ih od nabavljača naručuje u velikim količinama, koštaju avio-kompaniju negde između osam i deset 10 dolara po komadu, kaže on – što je relativno skromna investicija.

“Naše avio-posade znaju šta je ono što bi se moglo „otuđiti“ a šta  što bi trebalo da ostane u avionu, pa stoga, u skladu s tim, mogu da ljubazno instruiraju svoje klijente”, kaže portparolka Delta erlajnza. Odlično da se zna: možete zadržati komplete za održavanje marke Tumi. Šta je najbolje ostaviti iza sebe i ne dirati: posuđe i posrebreni escajg koje je dizajnirala italijanska firma Alessi.

Ovo može prouzrokovati neprilike stjuardesama, kaže Sara Nelzon, predsednica međunarodnog Udruženja stjuardesa i stjuarta (CWA).

“Većina ljudi, ako im napomenete kakav je ‘kućni red’ u avionu u koji se ukrcavaju, te stvari samo vrate nazad”, kaže ona. Radi se o tome što im morate neprestano govoriti da ono što čine nije baš najispravnije – postoji neki strah, podozrenje.”

Kabina prve klase Airbus SE A380 u floti kompanije Etihad Airvais. FOTO: Natali Nakaš/ Blumberg

Kabina prve klase Airbus SE A380 u floti kompanije Etihad Airvais. FOTO: Natali Nakaš/ Blumberg

Cena karata u premijum klasi može da ide i više hiljada dolara. Karta u jednom pravcu od Njujorka do Londona kompanijom Britiš ervejz košta gotovo 8.800 dolara u poslovnoj klasi. Jedna karta za let poslovnom klasom od Čikaga do Pariza koštala je čak 12.962 dolara.

Neki putnici kažu da osoblje sa zadovoljstvom usvaja zahteve za kupovinom suvenira. Liz Stivenson zavolela je jedno od ćebadi koje je koristila na svom putovanju u “rezidenciji” aviona koji pripada Etihad ervejzu: to je apartman iy tri dela koji uključuje sopstveno kupatilo sa tušem, dnevnu sobu i bračni krevet.

“Radi se o mekoći”, kaže ona. “Koja je prosto neverovatna. Ćebe je finije od egipatskog pamuka. Liz Stivenson kaže da je ključno prvo dobiti dozvolu. “Nikada ne bih na svoju ruku odnela tu odeću osim ukoliko mi osoblje na letu ne kaže da mogu.”

“Situacija gotovo da je gora sada, kada su proizvodi postali bolji”, kaže SK Sharma, 36-godišnja iskusna putnica sa sedištem u Del Maru, Kalifornija.

Nakon što je Delta razvila Westin Hotels & Resorts – brendiranu “nebesku” posteljinu, Šarma videla putnika u sedištu do njenog koji je u avion uneo torbu upravo kako bi pokupio ćebad „i još neke stvarčice“. Nedavno je primetila putnika u  poslovnoj klasi na letu Emirates erlajnza iz Los Anđelesa ka Dubaiju – sa kartom čija cena ide i do 15.000 dolara – kako sa praznih sedišta prikuplja „prijatne sitnice“… jastuke i sve druge stvari.

Nakon što je Delta uvela posteljinu i ćebad marke Westin Hotel & Resorts - putnici su ove brendirane stvari počeli da masovno iznose iz aviona. Foto: Delta erlajnz.

Nakon što je Delta uvela posteljinu i ćebad marke Westin Hotel & Resorts – putnici su ove brendirane stvari počeli da masovno iznose iz aviona. Foto: Delta erlajnz.

United Airlines je na svojoj novoj međunarodnoj poslovnoj klasi „Polaris“ želeo da ponudu nadopuni čaršavima, jastucima i ćebadima. Prevoznik bi trebalo da bude u mogućnosti da pere i ponovo koristi predmete kako bi ovaj poslovni model funkcionisao, kaže Tarek Abdel-Halim, generalni direktor za snabdevanje aviona ovakvim proizvodima. “Nećemo putnike progoniti ili zaustavljati zbog ovog sitnog kraduckanja”, kaže on, “mada nameravamo da klijentima jasno pokažemo da ovakvim njihovim manirima nismo nimalo oduševljeni”.

Izgleda da su ćebad i pokrivači koje za Junajted dizajnira Saks Fifth Avenue toliko popularna da je ta avio-kompanija počela da ih – prodaje. Meniji u letelici usmeravaju putnike ka onlajn prodavnici, gde je Polarisovo ćebence po ceni od 59,99 dolara, a jastuk od memo-pene sa rashlađujućim gelom 27,99 dolara.

Na nesreću po avio-kompaniju, nema te konkurencije koja može parirati prostom kraduckanju.

Deni Kašu (Danny Kashou, 53), vlasnik firme u San Dijegu bio je impresioniran mekim i udobnim tkaninama ali i Saksovim monogramima na ćebadima na međunarodnom putovanju početkom ove godine. “Hej, da, uzeli smo ih”, kaže Kašu. “Nismo nikoga pitali. Samo su se tek našla u našim rukama, i mi smo izašli iz aviona s njima.”

“Leteo sam dovoljno dugo”, kaže on. “Zaslužujem ih.”

 

Alison Sider, Andrew Tangel, WSJ

Kina osvaja globalnu tehnološku trku


Bacite oko na spisak najvrednijih svetskih privatnih tehnoloških kompanija i možda će vam na um pasti Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine. Tada je Kina pokupila većinu zlatnih medalja – iako je Zapad bio usredsređen na dostignuća američkog plivača Majkla Felpsa. Isti trend je evidentan i na listi tehnoloških “jednoroga” – start-up firmi u vrednosti od milijardu i više dolara. Uber, Airbnb i SpaceX mogu prigrabiti svu pažnju za sebe, ali neprikosnoveni lideri za „zlatne preduzetničke medalje“ su – Kinezi.

Sve liste privatnih kompanija donekle sadrže izvestan stepen subjektivnosti i greške, ali Vikipedijino rangiranje „jednorog start-up firmi“ po vrednosti nudi pogled u budućnost. Za zapadnjake, ovi podaci i trendovi bi trebalo da budu uznemiravajući. Od prvih 50 unosa, u 26 su Kinezi a samo u 16 su Amerikanci. Ne postoji nijedan iz Evrope. Kinezi, takođe, dominiraju u procentu najvrednijih u ovom profilu kompanija. Od prvih 20 sa procenjenom tržišnom vrednošću od preko 10 milijardi dolara, 11 ih je kinesko, šest američko a dve su indijske.

Top lista sa procenjenom vrednošću od 150 milijardi dolara je „Ant Financial“, firma za finansijske usluge koja je „pobočni“ projekat Alibabe, kineskog giganta za onlajn trgovinu. Njegova vrednost zasniva se na mogućnostima u koje investitori veruju da postoje u Kini, a sve više i u jugoistočnoj Aziji.

Mnogi kalifornijski investicioni bankari koji se bave tehnološkim bankarstvom željni su da tokom inicijalnih javnih ponuda daju puno para za ovakve „trofejne“ firme – čiji se interesi i poslovne „zone“ sada više prepliću u Kini nego kod kuće, u Americi. Proizvođač pametnih telefona Xiaomi je već podneo zahtev da se pojavi na berzi u Hong Kongu, što je već prilično uznemiravajući faktor na američkim berzama. Aplikacije za vožnju Didi Chuxing i Meituan su, između ostalih, neki od ciljeva kojima streme svi veliki investicioni bankari.

Stopa rasta vodećih kompanija u oblasti javnih tehnologija naglašava iste trendove. U protekloj fiskalnoj godini – koja se završava u martu 2018. – pet najboljih američkih kompanija je poraslo sa medijanom od 26 odsto, dok je pet najvećih kineskih entiteta skočilo 33 odsto.

Američke kompanije su generalno veće, ali kineske kompanije i tu smanjuju jaz. Kao što je otkriveno 2016. godine, pet najboljih kineskih kompanija vredelo je četvrtinu svojih američkih kolega. Do kraja marta 2018. godine, ova zastupljenost kineskih firmi porasla je do jedne trećine (američkih firmi). Trenutno, Facebook, peta najvrednija američka tehnološka grupa tek malo prednjači nad Alibabom, a ni Tencent nije daleko pozadi. Nije ni čudo što kineski mladići koji traže uzore prizivaju imena kao što su Džek Ma, Poni Ma i Lei Džun (osnivači Alibabe, Tencenta i Ćjaomija) više nego što to čine Amazonov Džef Bezos, Fejsbukov Zakerberg ili pokojni Stiv Džobz iz Epla.

Kineske internet kompanije se takođe ističu jer kupuju udele u mnogim interesantnijim, mlađim privatnim tehnološkim kompanijama. Nekoliko njih nalik je kompanijama koje se bave nekretninama i koje trguju lokacijama koje se nalaze na najboljim delovima obale.

Većina kineskih aktivnosti odvija se izvan Sjedinjenih Država, a Tencent i Alibaba grade velike konstelacije orbitalnih satelita. Tencent ima više od 600 investicija, dok ih Alibaba ima oko 400 – ukupni zbir čini da  japanska „SoftBank“ deluje ubogo.

Kritičari ovakvog pristupa mogu se žaliti kako mu nedostaje poslovne discipline, ali poklonici tvrde da su ove investicije donekle slične ambicioznoj i dalekosežnoj Inicijativi „Pojas i put“ premijera Sija Đinpinga. Jedina američka kompanija koja je u blizini kineskih jeste Google, koji je od početka 2017. godine napravio više od 100 investicija, iako su mahom koncentrisane u Sjedinjenim Državama. Od 2014. godine do danas, Gugl je kupio više od 80 kompanija.

Još jedna transpacifička razlika između Kine i SAD ogleda se u korišćenju gotovine. Podaci Blumberga ukazuju da je između 2015. i 2017. godine pet najvećih američkih tehnoloških grupa (posebno Apple i Microsoft) potrošilo 228 milijardi dolara na otkup sopstvenih deonica i kupovinu dividendi. Tokom istog perioda, pet najboljih kineskih tehnoloških kompanija potrošilo je samo 10,7 milijardi dolara, dok je ostatak svog ogromnog viška novca usmerilo u investicije koje proširuju uticaj i opseg njihovih poslovnih operacija.

Teško je izbeći stav da su kineske grupe – kao i svi mi – stvorenja koja su proizvod svog nasleđa. Kinezi koriste svoje investicije kao jedan od načina kojima se može poslužiti u ispunjavanju drevne kineske definicije Srednjeg Kraljevstva – Kine kao centra oko kojeg se vrti sve ostalo.

Fajnenšel tajms

Korporativno odgovorne firme i profit


Korporativna društvena odgovornost (CSR) nije samo neka efemerna pojava već utiče na poboljšanje reputacije firmi – a samim tim i na povećanje njihovih profita. Priču donosi portal The Entrepreneur.

Savesno korporativno ponašanje je kompatibilno sa profitom i drugim vrednostima koje se ne mogu lako meriti.

Da li je moguće da korporativna svest koegzistira sa velikim profitom? Ili je ideja profitabilne, društveno svesne kompanije kontradiktornost?

Ovoo je možda i (najveća) korporativna dilema digitalnog doba. Savremene korporacije su odgovorne za povećanje profita deoničara i maksimiziranje dobiti tokom svakog izveštajnog perioda. Zbog ove dužnosti, neki mogu tvrditi da korporacije, po potrebi, ne mogu sebi priuštiti da prepoznaju suštinu. Ako ništa drugo – kako ovi advokati često tvrde – samo je neuobičajeno i irelevantno za glavnu misiju svake korporacije: sticanje profita.

Iskreno, ovaj način razmišljanja, međutim, ne samo da je pogrešan već je i kratkovid, a i štetan. U doba društvenih medija na sveprisutnom internetu, u kome informacije teku brže nego ikada u dosadašnjoj istoriji, zapravo je slučaj da dobar korporativni građanin isplaćuje dividende – kako za samu korporaciju, tako i za društvo uopšte.

Ukratko, postupanje na društveno odgovoran način je, zapravo, dobro za biznis.

Šta je društveno odgovorna korporacija?

Korporacije su, u pravnom smislu, „osoba“. One mogu posedovati nekretnine i svakovrsnu imovinu, a u slučaju prekršaja biti odgovorna i na sudu. U mnogim zemljama, ideja o društvenoj odgovornosti korporacija uvedena je kako bi učvrstila prava i pravni status poslovnih ljudi. Posmatrajući ih kao žive entitete, zakonodavci su im dali prava od zloupotreba kao što su nerazumna pretraga i zaplena.

S druge strane, korporativna odgovornost u društvu jeste ideja da korporacije imaju obaveze prema društvu kao celini, a ne samo prema investitorima, zaposlenima ili klijentima. Ove nadležne kompanije su društveno i etički osmišljene, i obično uzimajuc u obzir relevantne uzroke – od pitanja zaštite životne sredine pa do određenih faktora zabrinutosti zajednice u kojoj posluju.

Postoji čitav spektar poslovanja kao korporativno odgovorna kompanija (CSR). Na najosnovnijem nivou, ove kompanije mogu poštovati zakonodavstvo i pravila koja se tiču zdravstvene i zakonodavne sigurnosti, ali imaju malo toga da ponude u smislu liderstva, vizije ili značajnijih ciljeva. U narednoj fazi, kompanije razvijaju osnovne politike koje idu malo izvan zakonodavstva i menadžerskih zadataka uz primenu ovih rudimentarnih procedura. U svojoj najintegrisanijoj formi, dobri CSR usvajaju etičku i društvenu odgovornost u svakom delu svog poslovanja i modela, omogućavajući im da povećavaju rast prodaje, prošire na nova tržišta i usmere prihode.

Da li korporativno državljanstvo pomaže vašem bilansu stanja?

Većina kompanija se zaglavi već u prvoj fazi, verovatno zbog nefleksibilnog razmišljanja, kao i previše čestog pogrešnog shvatanja da će društvena i etička odgovornost štetiti njihovom profitu.

Nedavna studija Banke Amerike (Bank of America, BoA) dala je mešovite rezultate. Istraživači su otkrili da su tehnološke, zdravstvene i kompanije za potrošačku robu koje su visoko uticale na životnu sredinu, socijalnu i upravljačku strukturu (ESG), barem kratkoročno podbacile u odnosu na svoje takmace. U isto vreme, međutim, studija je takođe otkrila da su kompanije sa visokim ESG ocenama bile stabilnije kao i da su donosile veće prihode u svakoj industriji. Ipak, studija je takođe otkrila da je mit o skupim CSR još uvek živ: većina investitora je ignorisala kriterijume ESG prilikom ulaganja, verujući da su takve mere bile beznačajne.

Studija BoA je pogrešna u jednom aspektu: bez smisla je prosuđivati kompaniju po ESG rezultatu, jer je ESG fatalno nedorađen reper. Pod jedan, kriterijumi ESG tiču se upravljanja koje se odnose na organizaciju firme. Zašto bi, kako piše jedan investitor, menadžment uopšte bio uključen u standard koji određuje korporativnu odgovornost? Jer, taj standard nije precizno određen niti relevantan kada je reč o tome da li korporacija uključuje održivost u svoj poslovni model ili svojim uređajima u+i opremi obezbeđuje obnovljivu energiju.

I zaista, kada studije napuste preovlađujući deo jednačine, onda se u njima zaključuje da društveno odgovorne kompanije posluju bolje. Jedna studija iz 2011. godine utvrdila je da postoji značajna pozitivna veza između etičkog ponašanja i finansijskih performansi, uključujući veću profitabilnost, poboljšanu efikasnost i jeftiniji kapital.

Drugi su naglasili da se u doba krize dobra reputacija CSR firme može izolovati od mogućih daljih gubitaka. Na primer, utvrđeno je da flašice poznatog analgetika Tajlenola tokom jednog perioda 1980-tih u nisu bile ispravne. Džonson i Johnson, matična kompanija, spasla je ovaj brend od trajne stigme dobrovoljnim povlačenjem proizvoda sa tržišta. Ono što je moglo prerasti u katastrofu je, zapravo, podstaklo jaku etičku reputaciju kompanije J & J.

Sa druge strane, kompanija Nike bila je u jednom periodu poznata po nekadašnjem izrabljivanju radne snage, i zbog toga je pretrpela ozbiljne gubitke usled bojkota i negativnog publiciteta. Iako je potiskivanje nastalo početkom 2000-tih godina, izgleda da je ovaj problem još uvek prisutan; Samo prošle godine, Nike se suočio sa nizom studentskih protesta širom gradova u Indiji, Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama.

Šta kažu potrošači?

Osim profitnog povraćaja namenjenog akcionarima, korporativna odgovornost ima dodatne prednosti koje mogu i smanjiti troškove poslovanja. Najpre, jaka, etička reputacija može umanjiti fluktuaciju kadrova čak i do 50 odsto, uštedeti novac i vreme koje bi u suprotnom bili utrošeni na zapošljavanje i obuku zamene.

Razlog za ovo leži u „milenijumskoj psihologiji“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da milenijumska generacija (i oni mlađi od njih) u prvi plan stavljaju ekološku i društvenu odgovornost, dajući im prioritet iznad ostalih svojstava. To važi i za zapošljavanje i trošenje resursa: 62 odsto milenijumovaca bi  platili društveno odgovornoj organizaciji, dok 81 odsto njih očekuje da se kompanije obavežu na korporativno odgovorno poslovanje (CSR).

Ne radi se tu samo o milenijumovcima; kompanija za analizu tržišta Nielsen je utvrdila da je 72 odsto ispitanika starosne dobi od 15 do 20 godina („Generacija Z“) spremno da plati više za proizvode kompanija posvećenih pozitivnim društvenim i ekološkim uticajima. To, uostalom, važi i za stariju populaciju: 51% onih između 50 i 64 godine bili su voljni da plate dodatno, što je porast od sedam procentnih poena od 2014. godine.

Studija slučaja: Danone

Kako bi se otklonile bilo kakve dalje sumnje da preduzeća ne mogu biti istovremeno odgovorna i profitno poželjna, ne treba gledati dalje od kompanije Danone, multinacionalne prehrambene korporacije iz Francuske.

Prvo, Danone je profitabilan. U 2017. godini kompanija je ostvarila impresivan rast od 14,2 odsto a očekuje se da će se ovaj trend nastaviti i u 2018. godini. Njene akcije ostaju trajni favoriti na “kupovnim listama” mnogih investitora, zahvaljujući impresivnim dividendama i jakoj, dugoročnoj održivosti .

Ali, povrh svega, Danone ostaje impresivno etički fokusirana organizacija, naročito u pogledu načina na koji postupa sa zaposlenima. Prvo, kompanija ima snažnu roditeljsku politiku, omogućavajući roditeljima koji su primarni negovatelji da uzmu do 18 nedelja potpuno plaćenog odsustva, dok usvojioci mogu uzeti 14 nedelja. Pored toga, Danone pruža velikodušne roditeljske pogodnosti, uključujući slobodno vreme za prenatalne sastanke, sobe za dojenje za majke, programe koji se odnose na posao i fleksibilne radne aranžmane.

Ovaj duh proširuje se i na njihove spoljne inicijative. Danone je prošle godine izdao obveznicu od 300 miliona evra (352 miliona dolara) za podršku projektima sa pozitivnim društvenim uticajem, uključujući ulaganje u mala i srednja preduzeća (MSP) čija je specijalnost proizvodnja zdrave hrane; tu je i njihova podrška odgovornoj poljoprivredi i uzgoju; i, uz to, Danone se drži svog obećanja pa izbegava GMO u svojoj hrani.

Nadalje, Danone je 2016. kupio WhiteWave Foods, velikog proizvođača zdrave hrane, kao što je soja i organsko mleko. Od ovog spajanja je nastala kompanija Danone Wave: kao dobrotvorna korporacija, Wave je posvećen stvaranju pozitivnih uticaja na društvo kroz dizajn i koncepte, uz napredak kojeg mere spoljni subjekti treće strane. Danas je Wave najveća korporacija za javne dobrotvorne akcije u Sjedinjenim Državama, stalno nastojeći da ulaže u zdravlje zemljišta i održivu poljoprivredu, pomažuć inkubatore za startapove koji se bave proizvodnjom zdrave hrane.

Kompanije kao što je Danone pokazuju zablude i neutemeljenost starog mita da je biznis igra sa nultim iznosom (zero-sum game), gde pobeda akcionara dolazi na račun svih ostalih, bilo da su oni potrošači ili životna sredina. Uistinu, robusno korporativno odgovorno delanje je kritično za profit, posebno u današnjem sve tesnije povezanom svetu obilatom informacijama. Pokušati bilo šta drugo značilo bi rizikovati da vas bojkotuju, dok će vaša firma i poslovni model biti odbačeni od strane društva i, na kraju – lomeći vaš profit i pozitivno bilansno stanje.

Igor Makarov, President of ARETI International Group

Entrepreneur.com

Prokletstvo evropskog bogatstva


Već sam govorio (u jednom tvitu) o tome koliko svako ko putuje kroz zapadnu Evropu, naročito leti, mora biti impresioniran bogatstvom i lepotom ovog kontinenta i kvalitetom života lokalnog stanovništva. To je manje uočljivo u SAD (uprkos većem dohotku po glavi stanovnika), delom zbog toga što je zemlja veća, a gustina naseljenosti manja: Amerika ne pruža spektakl savršeno uređenih predela načičkanih zamkovima, muzejima i odličnim restoranima koji nude besplatan wi-fi, kakav nas očekuje u Francuskoj, Italiji ili Španiji. Verujem da se osnovano može tvrditi da u istoriji sveta niko nije živeo tako dobro kao što danas žive Evropljani, naročito Italijani. A ipak, kao što znamo, kontinentom se šire teskoba i nezadovoljstvo, ne samo u Italiji: nezadovoljstvo funkcionisanjem evropskog političkog sistema, imigracijom, izgledima za nove generacije, neizvesnošću na poslu, nesposobnošću da se konkuriše jeftinijoj radnoj snazi iz Azije ili da se sustignu američki IT giganti i američka start-up kultura. Ali danas neću govoriti o tome nego o dva paradoksalna „prokletstva bogatstva“, koja u sebi krije evropski prosperitet.

Prvo prokletstvo bogatstva je migracija. Činjenica da je Evropska unija tako prosperitetna i bezbedna u poređenju sa istočnim susedima (Ukrajina, Moldavija, Balkan, Turska) i, što je još važnije, zemljama Bliskog istoka i Afrike, čini je savršenim odredištem za emigraciju. Razlika u dohotku između „stare“ Evrope koju čini nekadašnja EU15 i zemalja Bliskog istoka i Afrike ne samo da je ogromna, nego je i u porastu. Današnji BDP po glavi stanovnika u zapadnoj Evropi iznosi gotovo 40.000 internacionalnih dolara, a podsaharski 3.500 (odnos 11 prema 1). Zapadnoevropski BDP po glavi stanovika 1970. godine iznosio je 18.000 dolara, a podsaharski 2.600 (7 prema 1). Budući da preseljenjem u Evropu stanovnik Afrike može udesetostručiti svoje prihode, ne iznenađuje to što uprkos preprekama koje Evropa u poslednje vreme postavlja na migracijske rute Afrikanci i dalje polaze na put u Evropu. (Šta bi odlučio stanovnik na primer Holandije, ako bi mogao da bira između godišnjeg prihoda od 50.000 evra u Holandiji i pola miliona evra na Novom Zelandu?)

Imajući u vidu razliku u dohotku, možemo pretpostaviti da će se migracijski pritisak nastaviti bar još 50 ili više godina – čak i ako Afrika u ovom veku počne da sustiže Evropu (to jest, da beleži veće stope rasta nego Evropska unija). Takođe, u pogledu broja ljudi koji pristižu pred kapije Evrope taj pritisak neće biti stabilan. Budući da je Afrika kontinent sa najvećim očekivanim rastom stanovništva, broj potencijalnih migranata će se uvećati. Današnji odnos broja stanovnika podsaharske Afrike i EU je 1 milijarda prema 500 miliona. Za 30 godina taj odnos će biti 2,2 milijarde prema 500 miliona.

Migracija, kao što znamo, proizvodi neodrživ politički pritisak na evropske zemlje. Čitav njen politički sistem je u stanju šoka – Italija optužuje evropske partnere da su je ostavili na cedilu u migrantskoj krizi, dok Austrija i Mađarska podižu ograde na granicama. Gotovo da nema zemlje u Evropi čiji politički sistem nije uzdrman problemom migracije: tako je došlo do pomeranja udesno u Švedskoj, Holandiji i Danskoj, ulaska AfD-a u Bundestag i rasta popularnosti desničarske Zlatne zore u Grčkoj.

Pored migracije, drugi veliki problem koji izaziva političke nevolje u Evropi je dohodovna i imovinska nejednakost. Nejednakost u Evropi je delom proizvod „prokletstva bogatstva“. Bogatstvo zemalja čiji godišnji dohodak već decenijama raste ne uvećava se samo proporcionalno ostvarenom rastu nego i više od toga, zahvaljujući štednji i akumulaciji bogatstva kroz vreme. Švajcarska je bogatija od Indije ne samo mereno godišnjom proizvodnjom dobara i usluga (razlika u BDP-u po glavi stanovnika između ove dve zemlje, izražena na osnovu tržišnog kursa valuta, iznosi oko 50 prema 1), nego je bogatija i po količini bogatstva po odraslom stanovniku (tu je odnos gotovo 100 prema 1).

Rast koeficijenta odnosa između bogatstva i dohotka koji se javlja sa rastom prosperiteta implicira da prihodi od kapitala rastu brže nego BDP. Kada je bogatstvo visoko koncentrisano, kao što je slučaj u svim bogatim zemljama, rast udela kapitala u ukupno ostvarenom dohotku gotovo automatski dovodi do rasta dohodovne nejednakosti unutar zemlje. Jednostavnije rečeno, dohodak iz izvora koji su veoma nejednako distribuirani (profiti, kamate, dividende) rastu brže od dohotka iz izvora koji je manje nejednako distribuiran (plate). Otuda, ako sam proces rasta pokazuje tendenciju da generiše veću nejednakost, jasno je da treba uvesti oštrije mere za suzbijanje tog trenda. Ali u Evropi, kao i u SAD, nema političke volje (koju u doba globalizacije, kada je kapital veoma pokretljiv, nije lako prizvati) za podizanje poreskih stopa za bogate, ponovno uvođenje poreza na nasledstvo ili politika koje prednost daju malim investitorima u odnosu na velike. Zato je nastupila politička paraliza, uprkos evidentnim političkim problemima. Kada saberemo ta dva dugoročna trenda: kontinuirani migratorni pritisak i praktično automatski rast nejednakosti, to jest dva problema koji danas truju političku atmosferu u Evropi, i uporedimo dobijenu sliku sa teškoćama koje stoje na putu njihovom odlučnijem rešavanju, očevidno je da možemo očekivati da se politički potresi nastave. Problemi se neće razrešiti za nekoliko godina. Takođe, jasno je da je besmisleno optuživati „populiste“ za neodgovorno ponašanje ili tvrditi da su glasači zavedeni „lažnim vestima“. Radi se o stvarnim problemima koji traže stvarna rešenja.

Branko Milanović

Global inequality, 31.05.2018.

Peščanik.net, 11.06.2018.

Azija: plodno tle za nemačke startape


Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

IFO: Trampov stav o tarifama nametnutim Evropskoj uniji mogao bi imati smisla


Jedan od vodećih nemačkih instituta tvrdi da je Donald Tramp u pravu kada kaže da su tarife između Sjedinjenih Država i Evrope asimetrične, mada podstiče pregovore o smanjenju uvoznih poreza.

Ono što govori američki predsednik Donald Tramp može zapravo imati smisla kada su u pitanju nepravedni porezi na američku robu koja iz SAD dolazi u Evropu. To je nalaz nove studije vodećeg nemačkog think-tanka. Ono gde se Amerikanci i Evropljani razlikuju jeste način kako to rešiti: Evropska grupa poziva na nove razgovore o smanjenju prekograničnih tarifa, umesto da se angažuju u uporednom uvećanju novih poreza po sistemu „milo za drago“.

“EU ni u kom slučaju nije raj za slobodne trgovce koji o evropskoj trgovačkoj zoni vole da razmišljaju na taj način”, rekao je Gabriel Felbermajr, direktor Centra za međunarodnu ekonomiju, koji je deo minhenskog instituta “Ifo”. Evropska unija zapravo, po njihovoj proceni, ispada kao veći prestupnik u poređenju sa SAD-om, dodao je on. Neponderisana prosečna carina EU iznosi 5,2 odsto, u poređenju sa američkom stopom od 3,5 odsto, prema IFO-ovoj bazi podataka.

Dakle, kada se Tramp požali na “obimne tarife”, on i nije toliko daleko od pravog traga, a zaista i ima razloga za pritužbu na račun svoji saveznika s druge strane Atlantika. “Ako EU želi da dalje povećava svoje već obimne tarife kao i prepreke američkim kompanijama koje posluju tamo, jednostavno ćemo primeniti porez na njihova vozila, koja se slobodno slivaju u SAD (iz EU)”, izjavio je početkom meseca u svom tvitu. “Oni onemogućavaju naše automobile (i ne samo njih) da ih prodaju. Velika trgovinska neravnoteža! “

Automobili su posebno bolna tačka. Uvoz u SAD nije sasvim besplatan, ali plaća tarifu od samo 2,5 odsto, u poređenju sa tarifom EU od 10 odsto za uvoz automobila u SAD. Neki drugi primeri iz EU uključuju porez od 17 odsto na jabuke i 20 odsto na grožđe.

Sveukupno, tarife u ukupnom iznosu od 5,7 milijardi dolara bile su uračunate na izvoz SAD u EU u 2015. godini. Daleko veći obim izvoza EU ​​u SAD bio je podložan carinskim obavezama od samo 7,1 milijardi dolara. Ovde se čak ne uzima u obzir inhibitorni efekat viših tarifa EU na obim izvoza u SAD.

A nije da Sjedinjene Države ne snose svoj deo krivice. Niži prosečni nivo tarifa maskira veće carine koje pogađaju određene evropske proizvode, od 9% na čokoladu do 20% na ključne mlečne proizvode, a 25% na male kamione.

Ovaj trgovinski disparitet datira od pre četvrt veka, kada je uspostavljen „Urugvajskom rundom“ trgovinskih razgovora pod okriljem Generalnog sporazuma o tarifama i trgovini (GATT), objavio je IFO u novoj studiji. Mnogo toga se promenilo u međuvremenu. EU je porasla sa 12 na 28 članica, dok je GATT postao Svetska trgovinska organizacija, upisavši više od 40 novih članova, uključujuć tu i Kinu i Rusiju. Razgovori o trgovini u Dohi započeli su 2001. godine kako bi se uzele u obzir te promene, ali su razgovori propali jer su se ekonomije u razvoju odupirale snižavanju sopstvenih tarifa.

Umesto toga, STO je tražila drugačiji pristup za trgovinu za “Novi svet” s obzirom na eksplozivan rast u zemljama u razvoju, posebno u Kini. Razgovori o multilateralnim sporazumima u Pacifiku i Evropi zasnovani su na usklađivanju propisa, zaštiti investitora, obezbeđivanju intelektualne svojine i sličnih problema, ne fokusirajući se, poput “Starog sveta”, na tarife.

“Paradoks” tzv nove američke trgovinske politike jeste to što želi da sa instrumentima “Starog sveta” deluje u “Novom svetu”, piše Felbermajr u novoj IFO studiji. Međutim, ni EU ovde nije kriva: zapravo nije ni Tramp, koji je prvo prekinuo pregovore o Sporazumu o slobodnoj trgovini između SAD i EU, poznatog kao Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), naglašava je ovaj nemački ekonomista. U stvari, EU je stavila nepopularne razgovore “na led” uoči izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

Darrell Delamaide piše i uređuje Handelsblatt Global iz Vašington Di-Sija

Handelsblatt

Konstantan pljusak kosmičkih zračenja ruši super-kompjutere


Teško da neko nije čuo za „Krej Jedan“ (Cray -1), koji je 70-tih godina bio najbrži superkompjuter na svetu. On, zapravo, i ne izgleda kao superračunar već pre kao neka pomalo čudna verzija „Tagade“ (The Round Up), na kojoj sedite vezani pojasevima da se ne biste ošamutili. Valjkastog Kreja obujmljuje prstenasta klupa koja sakriva svoje izvore napajanja, kao krofna s rupom na kojoj se može sedeti, i unutar koje se nalaze uređaji u stanju da pruže uvid u nuklearno oružje.

Nakon što je Sejmur Krej (Seimour Cray) napravio ovaj kompjuter, predao ga je Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos na šestomesečni besplatni probni period. Ali, tokom tih prrvih šest meseci testiranja dogodila se jedna neobična stvar: računar je iskusio 152 nedokučive „greške“ u memoriji. Kasnije su istraživači naučili da neutroni kosmičkih zraka mogu udariti u neke delove procesora, korumpirajući njihove podatke. Što ste veći, dakle, što su veći vaši računari, to je ovaj problem krupniji. A Los Alamos – koji leži na visini od 2,300 metara i sedište je nekih od najsjajnijih procesora na svetu je – glavna meta.

Od tada se svet mnogo promenio, pa tako u njemu imamo računare na svakom koraku. Naš svet doživeo je promenu – ali ne i Kosmos. Tako je Los Alamos morao da se prilagodi – imajući u vidu da su inženjeri računali na čestice iz kosmosa koje su završile u hardveru i softveru. “Ovo zapravo nije problem koji imamo”, objašnjava Nathan DeBardeleben iz Grupe za dizajn računara sa visokim performansama (High Performance Computing Design). “To je problem koji držimo pod kontrolom.”

Za savremene super-računare, u odnosu na početak koji je obeležen jednom mašinom koja se zove „Q“,  ovo danas je velika stvar. Instaliran i pušten u rad 2003. godine, „Q“ je bio daleko brži od Kreja-1, i kretao se kroz proračune pravljene u američkom „gnezdu“ nuklearnog arsenala. Ova mašina se, međutim rušila znatno češće nego što se očekivalo – prvi zastoji i greške podstakli su naučnike iz Los Alamosa da se zaista zabrinu za uticaj kosmičkih zraka, naelektrisanih čestica koje dolaze iz svemira. Oni se sudaraju sa hemikalijama u atmosferi, a čitav nered se razdvaja na manje čestice. “Oni bukvalno proizvode ovaj „tuš“ i „mlazeve“ koji samo padaju na nas”, kaže Šon Blanšard (Sean Blanchard), iz grupe za dizajn visokih performansi računara (High Performance Computing Design group). A neke od ovih „kapi“ u tom pljusku iz Vasione koji pogađa i prolazi kroz našu Zemlju su neutroni – što su loše vesti.

“Ove tzv kosmičke kapi mogu da u kompjuterskoj memoriji proizvedu flip-bitove”, kaže De Bardeleben, “0 do 1 ili 1 do 0”. To nije mnogo važno za vaš kućni računar. Ali, Los Alamos ionako operiše s velikim brojkama. Na primer prve verzije Q računara za otkrivanje čestica na ivici postojanja podsećali su na prolaze između rafova u prodavnici. Danas, ova oprema smeštena je u ramove računara veličine fudbalskog igrališta, a svi računari na tom tom fudbalskom terenu mogu da istovremeno rade na rešavanju istog problema. I, kao što fudbalsko polje primi veću količinu kiše nego vaše dvorište iza kuće, tako i ovi superkompjuteri orijaškog gabarita primaju više neutrona u vidu kosmičkih zraka nego vaš MacBook.

Nakon računara Q, laboratorijski inženjeri zaista su shvatili da neutroni nisu neutralne čestice, pa sada pokušavaju da se prihvate i ovog problema. Pre nego što je u Los Alamosu ugrađena nova oprema, kao i mašina zvana „Trojstvo“ (Trinity), inženjeri izvode neku vrstu „kosmičkog stres-testa“, postavljajući elektroniku u snop neutrona – daleko više od „nebeskih kaskada“ u datom trenutku – da bi potom posmatrali šta se dešava. “hvatamo deliće materije, učinimo ih radioaktivnima a potom ih razbijamo”, objašnjava Blanchard. Takođe, u centar za super-kompjutere će uskoro uneti detektore neutrona, kako bi se procenila snaga oluje. Ako znate koliko neutrona dobijate, a znate i kako utiču na ponašanje kompjuterskih komponenti, “možete predvideti životni vek vaše elektronike”, kaže Suzanne Nowicki, fizičarka u grupi za nauku i primenu kosmičke laboratorije.

Super-kompjuteri su obično dovoljno pametni da znaju da li je nešto krenulo po zlu  – uporedimo to sa osećajem kod čoveka, kao kada biste osetili da vam neko iščupa samo jednu vlas kose sa glave. Kada se to dogodi, sistem obično prikazuje grešku i ispravlja je. Ali ponekad, kaže Blanšard, kompjuter je „više pesimističan“. Oponašao bi izjave tipa “Imam grešku. Prevelik broj bita je poludeo”. “Ne mogu to popraviti, ali sam želeo da znate da se to desilo.”

Kada se to desi u Los Alamosu, oni računare ruše – namerno. To vam je kao da namerno padate dok skijate, jer će to boleti manje nego kada biste čekali da usledi slučajan tj nekontrolisan pad. Ali, ne morate se vratiti na vrh padine i počinjati iznova: inženjeri su stvorili “kontrolne punktove” tokom čitave potrage za odgovorima na greške. To je kao „ušteđevina“ i „zarađeni bonus-životi“ u video igricama: Ako umrete, ne morate započinjati ispočetka. Počinjete na poslednjoj tački na kojoj ste zastali sa svojim postignućima. Super kompjuteri takođe mogu napraviti istu vrstu „uštede“ i „bonus-života“.

Pravi problem je, međutim, “korumpiranost tihih podataka”. To se dešava kada bitovi „polude“, a to niko ne primećuje. Odgovor za koji mislite da je ispravan može zapravo biti neutronski indukovani san. Zato je preventivni posao toliko važan: oni znaju šta da očekuju, koliko često kao i da li su u stanju da prate ovu pojavu. Istovremeno, sa ovim znanjem kojim raspolažu, tim se nada da će pretvoriti ono što bi moglo da bude tiha greška u jednu pravu „vrišteću“ grešku. Ali, ako nešto i proklizne, moguće je da će ga ljudi uhvatiti. Obično Los Alamos ne izjavljuje ništa tipa: “Evo vašeg odgovora!” sve dok se stvarnom ljudskom proverom rezultata ne vidi da li ovi imaju smisla.

Ta lična intervencija se delom dešava zato što Los Alamos radi ključno istraživanje tema koje imaju uticaja na mnoge druge osobe. “Laboratorija – Odeljenje za energetiju opšte uzev –  studira klimatske promene: nove lekove, epidemiologiju, širenje bolesti, modeliranje kojim se predviđa ponašanja požara, sve vrste modeliranja bolesti, nauku o materijalima, krhkost novih metala”, objašnjava Blanšard. I, kako dodaje nakon ove liste, razlog zbog čega Los Alamos još uvek postoji je u tome što su ljudi (neki ovde, zapravo, u ovoj laboratoriji) stvorili nuklearno oružje. “Mi smo laboratorija za nuklearno oružje”, kaže Blanchard. “Naš posao je rukovođenje tim zalihama. Naš posao je da se uverimo da je sve bezbedno i da funkcioniše kako je zamišljeno, a da ne funkcioniše onda kada se za to ne ukaže potreba. “

Zbog zabrane nuklearnog testiranja, jedini legitiman način da se zaustavi zabrinutost i nauči rukovanje bombom je da se pravi simulacija  – na superkompjuteru – ne bi li se uočilo šta se to dešava iznutra. I tako – ovo mesto koje se inače bavi (atomskim) zračenjem na Zemlji mora,  takođe, da se bavi zračenjem i iz svemira. Jer, zbog svega onoga što će super kompjuteri raditi u budućnosti, jedna stvar je danas izvesna: “Super računari iz godine u godinu postaju sve veća meta”, kaže Blanšard.

Wired.com

Severnokorejska „Igra prestola“


Šta bi se dogodilo ako bi se predsednički avion Kim Džong Una srušio s njim nakon samita u Singapuru?

Dobro pitanje, u stvari tako dobro pitanje da se pitam da li će on sam, uoči odlaska u Singapur, misliti o nečemu drugo: da se možda neće vratiti u jednom komadu, piše Brajan Koneli za portal Quora.

Zapamtite, da nisu samo DJT (Donald Džon Tramp) i Džon Bolton koji ga ne vole, jer -tu je i „mali faktor“ povremene uznemirenosti Kineza ovim starim problemom.

Bilo bi vrlo lako da njegov avion doživi neku nesreću, a sa 4 zemlje (uključujući Severnu i Južnu Koreju), pa upiranje prstom u mogućeg krivca i inspiratora uopšte ne bi pomoglo: niko, zapravo, ne bi znao pravog počinioca – osim ukoliko ako bi napad na letelicu bio aljkavo izveden.

Ako na severu ne postoji automatski protokol za delovanje nakon smrti vođe, tzv. ‘dead mans lever’, dugme kojim se kroz kontra-udar pokreće trenutni nuklearni Armagedon, očekivao bih uobičajene borbe među naslednicima, koje bi nastale odmah nakon smrti diktatora.

Zamenik lidera bi mogao biti bilo koji od članova Radničke partije Korejskog političkog biroa (pogledajte ispod) – uobičajeno možete očekivati malo međusobne bratoubilačke mržnje pre nego što se konalno bude uspostavilo novo rukovodstvo – likvidacija koje su umnogome obeležile i dolazak samog Kim Džong Una na vlast, dok je sprovodio „smenu kadrova“; ove „smene“ rezultirale su smrću ne samo pojedinih viših zvaničnika već i – njegovog ujaka. U njega je pucao streljački tim, dok je svog polubrata proošle godine počastio tretmanom lica nervnim bojnim otrovom, dok je ovaj boravio na malezijskom aerodromu.

Ovaj džoker bi naravno bio severnokorejska “Devojka sa plakata” na nedavnim Olimpijskim igrama – Kim Jo Džong, mlađa sestra Kim Džong Una; ovo, naravno, samo ukoliko na Severu i dalje bude apetita za nastavkom dinastije – ona bi, u tom slučaju bila, osoba na koju treba računati. I, upravo iz tog razloga, ona bi bila i među prvima koja bi stradala od svojih rivala – ukoliko se stvari budu odvijale na način uobičajen za ovu zemlju.

Da li bi Kim Jo Džong uopšte preživela prelaznu fazu krvavog preuzimanja najbolje pozicije u zemlji, u ovoj severnokorejskoj „Igri prestola“?

I, pre svega da li bi nakon iznenadne smrti svog oca imala potrebnu podršku za još jednu demonstraciju svireposti kako bi ostala na vrhu političke hijerarhije Severne Koreje – to bi bi bilo zanimljivo videti.

U suštini, ako bi Kim bio likvidiran, odmah potražite sklonište od trenutnog nuklearnog odgovora Severne Koreje – unapred planiranog kontra-udara u ovakvim situacijama; ili, pak, duboko udahnite s olakšanjem – ukoliko se taj promptni napad ne dogodi.

A onda posmatrajte “vatromet na domaćem terenu”: kada horde Kraljevstva Pustoši, na ovaj ili onaj način, budu uzdizale svog novog vođu. Ma ko to bio.

Brian Connelly, Quora

Mladi italijanski populisti teraju po starom, unazađujući zemlju


Za naciju kojoj je potreban optimizam i preduzetnička snaga, novo rukovodstvo ima agendu koja se ne slaže sa ovim potrebama, piše Piter Koj za poslovni portal Blumberg.

On ima samo 31 godinu. Luiđi Di Majo (Luigi Di Majo), šef italijanskog populističkog pokreta “Pet zvezda”, sve je samo ne oličenje gerontokrate. Ipak, nakon što je pomogao formiranju nove koalicione vlade, Di Majo je davao prioritet povratku postepenog povećanja starosnog doba za odlazak u penziju – čak i ukoliko bi to pomoglo starijim Italijanima a istovremeno „doprineo“ da njegova sopstvena generacija bude opterećena još većim dugovima.

Demontaža mera penzione štednje iz 2011. godine otvorilo je jedno od nekoliko pitanja, onih za koja Di Majo ima u vidu svog koalicionog partnera Matea Salvinija (Matteo Salvini, 45) iz desničarske anti-imigrantske partije Liga. Na pitanje koje mu je početkom ove godine postavljeno u vezi bivšeg premijera Silvija Berluskonija i njegovog nastojanja da očuva “dobre delove” mera uspostavljenih pre sedam godina, Salvini je rekao: “Pa to uopšte nije problem, jer – u njemu nema dobrih delova.”

Nije lako biti mlad u Italiji, čak i da stavite na stranu teret koji građani podnose pri punjenju sve pliće penzione kase Italija. Ekonomske performanse ove zemlje danas su manji nego 2004. godine, a politika zapošljavanja naglo i neprirodno preusmerena ne da bi stvarala nove već da bi zaštitila stare poslove. Broj Italijana prijavljenih da žive u inostranstvu porastao je za 60 odsto u periodu od 2006. do 2017. godine, na gotovo pet miliona. Među onima koji ostaju, uobičajeno je da nezaposleni mladi ljudi žive sa svojim roditeljima umesto da započnu podizanje svojih porodica, što je jedan od razloga zbog kojih zemlja ima jednu od najnižih stopa nataliteta u svetu.

Udeo nezaposlenih, nedovoljno obrazovanih i neobučenih Italijana starosti između 25 i 29 godina

Razumljivo je da su nakon godina stagnacije italijanski glasači bili spremni za promenu u vladi. Ali za zemlju kojoj je potreban optimizam i preduzetnička energija, novo rukovodstvo ima agendu koja ide unazad. Liga želi poreske olakšice i stroge restrikcije imigracije. Pet zvezda želi zagarantovan minimalni dohodak za sve. Obe partije izjavljuju da žele da ostanu u Evropskoj uniji – ali prete da će joj se suprotstaviti njenim pravilima o migraciji i dugovima.

Podrška od strane Pet zvezda i Lige za podizanje praga za odlazak u penziju odražava stepen do kojeg su dodatna pitanja i problemi starijih osoba počišćena kao metlom da bi bila uključena u širu populističku agendu. Možda je iznenađujuće, ali nisu stariji glasači bili ti koji su Pet zvezda i Ligu uzneli do vlasti. Pet zvezda, kojeg je osnovao komičar koji je sebe stilizovao u javnosti stiliovao sebe kao lidera populističkog pokreta – a ne političke partije – svoju najveću snagu crpe od mlađih glasača: Prema anketi Quorum/ YouTrend za izbore 4. marta, podrška među onima sa 65 i više godina je samo polovina one koju ima među mlađim biračima od 35 godina. Iste ankete pokazuju da je podrška Lige među onima koji imaju 65 i više godina demografski i dalje najslabija među glasačima njihove dobi. (Di Majo i Salvini uspostavili su kompromisni sporazum izglasavši Đuzepea Kontea Giuseppe za svog premijera vlade).

Teško je videti i proceniti kako će ova koalicija podstaći ekonomiju koja je prošle godine porasla samo 1,6 odsto. Marta Morazzoni (23), rođena u Milanu a sada student ekonomije u Španiji kaže da je glasala za Demokratsku partiju levog centra, koju je ranije vodio Matteo Renzi, ali zna mnoge njenih godina koji su podržavali ekstremne stranke ili uopšte nisu glasali. Moraconijeva kaže “Mnogi građani stvarno ne mare za to da li treba ili n etreba napuštati Evrop (EU) ili da će svoj glas dati Salviniju ili ne jer su toliko siti svih naših političara da ne prave razliku.” Ona sama ne planira da se nakon studija vrati u Italiju jer nema dovoljno poverenja da ljudi koji sede u mogu preokrenuti stvari nabolje. “U poslednjih 25 ili 30 godina”, kaže ona, “moja zemlja se nije promenila.”

Promena realne neto vrednosti u Italiji od 1995. do danas – starosni profil po glavi domaćinstva:

Razočarenje mnogih mladih Italijana može postati samo-ispunjavajuće proročanstvo. Serđo Delapergola (Sergio DellaPergola), italijanski demograf koji je emigrirao u Izrael i sada predaje na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, zatečen je jednim opažanjem, naime, koliko njegova novousvojena zemlja zrači sa više optimizma od Italije u kojoj se rodio. “U Izraelu, ljudi započinju porodice čak i bez resursa”, kaže on. “Bebe donose optimizam, a optimizam donosi bebe. Dakle, ekonomija funkcioniše.”

I ova vlada se, kao i prethodne, može menjati. Prinosi na državne obveznice pali su od finansijske injekcije krajem maja. Visoke stope bi Italiji otežale ili onemogućile plaćanje kamate na svoj državni dug, koja je više od 130 odsto bruto domaćeg proizvoda – dugovi su joj drugi po veličini u EU nakon Grčke. Međutim, povratak reformama – kao što je povratak na Rencijev Zakon o zapošljavanju iz 2015. godine – koji je velikim kompanijama olakšao otpuštanje svog ljudstva – mogli bi ovu zemlju gurnuti u situaciju da preraste u višegodišnjeg bolesnika Evrope.

Italijanske stope populacije:

Rođenih na 1000 stanovnika (zelena) / umrlih na 1000 stanovnika (crvena)

“Moramo imati viziju koja će trajati barem narednih 30 godina”, kaže Paola Subači (Paola Subacchi), viša naučna saradnica u londonskom institutu za politiku Chatham House i gostujuća profesorka na Univerzitetu u Bolonji. Ona favorizuje ograničenja na troškove deficita, poboljšanja javnog obrazovanja, investicije u infrastrukturu i smanjenje birokratije. Kaže da će se novi lideri Italije snažno založiti da se drže evro-valute i za ostanak u Evropskoj uniji, što bi uverilo investitore i sprečilo Italiju da mora da plaća više kamatne stope od drugih zemalja evrozone sa kojima se takmiči. Lideri EU bi Italiji verovatnije umanjili neugodnosti budžetskih regulativa i ograničenja ukoliko bi bili sigurni da će nova italijanska vlada trošiti mudro i investirati na duži rok, kaže Paola Subacchi.

Vraćanje nade je prvi korak koji je nam potreban, kaže Lukrecija Rajhlin (Lucrezia Reichlin), bivša generalna direktorka sektora za istraživanja u Evropskoj centralnoj banci i profesorka ekonomije na Londonskoj biznis školi. “Ne želite da subvencionišete gubitnike, ali morate im dati nešto kako bi uspeli da se transformišu”, kaže ona. Rajhlinova je prošle godine u Sirakuzi na Siciliji pokrenula poslovnu školu „Ortygia“ kako bi podržala novu generaciju rukovodilaca i podržala ekonomski rast zemalja Mediterana. Jedan od njenih ciljeva je da privuče mlade ljude u Italiju, kako one koji su otišli, tako i one koji po prvi put dolaze u zemlju. “Moramo stvoriti podstrek za mlade ljude da se presele u Italiju”.

U istraživanju Eurobarometra o “aktivnom starenju” sprovedenom 2011. godine, Italijani su na drugom mestu (ispred Slovenije) među EU zemljama po procentu onih koji su se izjasnili da žele da nastave da rade i nakon što dostignu starost nakon koje bi se kvalifikovali za penziju. Uklopite li ovaj podatak sa popularnošću povećanja starosne granice za penzionisanje i – pred vašim će očima iskrsnuti jedna Italija u raspoloženju pred kapitulaciju. Promena ovakvog stava trebalo bi da bude pre svih ostalih prioriteta ove nove vlade.

Umesto zaključka: Pet zvezda i Liga favorizuju ponovno dizanje starosne lestvice za odlazak u penziju, iako njihovim platformama nedostaju predlozi za zaustavljanje odliva mozgova i ponovno pokretanje italijanske ekonomije.

 

Peter Coy, Bloomberg

U potrazi za muzikom levice


Prvi maj u Parizu 1934, foto: Getty Images/ Peščanik

Prvi maj u Parizu 1934, foto: Getty Images/ Peščanik

Sećam se kako nam je 1962. za vreme studija na Harvardu naš profesor Majkl Valzer govoreći o preduslovima dolaska nacista na vlast napomenuo da je jedan od razloga zašto je nemačka revolucija 1918/19 (kratkotrajni nastavak kolapsa kajzerovog režima) propala bilo i to što – nije imala svoju pesmu. Iako mi je nedavno rekao da se ne seća da je to rekao, meni su se ove reči urezale u pamćenje. I on tu nije mislio samo na specifično muzičke nedostatke, već na izostanak šireg pokretačkog duha koji lako prelazi granice. To je Sveti gral za kojim tragaju idealisti širom sveta.

Zadržimo se na trenutak na muzici u doslovnom smislu. Razni pobunjenici odavno nemaju pesmu sa kojom mogu da se tako potpuno identifikuju kao što su nekada mogli sa „Internacionalom“, himnom koju je Druga internacionala usvojila krajem 19. veka, o koju su se otimali socijalisti i komunisti. Međunarodna solidarnost i proklamovano bratstvo svih radnika nestalo je u ratnom plamenu 1914, kada su nemački socijaldemokrati glasali za ratne kredite kako bi Nemačka mogla da ubija njihove klasne saveznike, a levičarske partije širom Evrope se cepale oko pitanja da li treba da podrže svoje nacionalne države ili da se suprotstave „imperijalističkom ratu“.

Lenjinova boljševička jeres je 1917. uspela da kapitalizuje antiratna osećanja i tako preuzme vlast u Rusiji. Nekoliko godina kasnije, Sovjetski Savez je promovisao sopstvenu verziju „internacionalizma“ koja se prigodno transformisala u odbranu kremaljskih međunarodnih interesa. Kako je napisao Vaclav Havel u svom izvrsnom eseju iz 1978. „Moć nemoćnih“, univerzalistički slogani poput „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ pretvorili su se u usklike vernosti lišene bilo kakvog značenja.

Toliko godina kasnije levica još uvek nema svoju pesmu. Socijaldemokratiji nedostaje mobilizatorski međunarodni duh, osećaj istorijske sudbine, baš kao što joj doslovno nedostaje pesma. U 21. veku plemenske veze među ljudima još uvek su jače od pokretačke energije nekog zajedničkog cilja. Današnja najpoznatija levičarska himna – „Ujedinjeni narod ne može biti poražen“ u stvari je tautologija. Kada je nastala u Aljendeovom Čileu imala je konkretno značenje. Danas ima samo sentimentalnu vrednost. Trampovi sledbenici bi radosno podržali sopstvenu verziju „ujedinjenog naroda“ – iz kojeg bi umesto buržoazije bili isključeni muslimani i imigranti.

U skorašnjem izdanju internet časopisa „Javni seminar“, veliki poljski pisac i aktivista Adam Mihnjik s pravom poziva na razmišljanje o tome kako su, nakon briljantnih zaokreta 1989. zemlje srednje i istočne Evrope završile u močvarama onoga što Mihnjik naziva „plišanim diktaturama“. U Rusiji, Mađarskoj i Poljskoj plišane diktature su nasledile plišane revolucije kao nastavci komunizma, dok slične neliberalne tendencije jačaju i drugde.

Mihnjik nam nudi dva objašnjenja za to: globalizaciju („koja je zadala udarac nacionalnim i drugim identitetima“) i kakofoniju („poplavu informacija usled koje čovek više nije u stanju da razluči istinu od laži“). Za mene je ključna reč kakofonija: ona izdvaja Mihnjikovo objašnjenje od ostalih sličnih primedbi o lažnim vestima i dobu post-istine i povezuje ga sa Vazerovom opaskom iz 1962. Kada bi postojao globalni duh koji bi se suprotstavio nacionalizmima i plemenskim obrascima, kako bismo se dogovorili oko muzičkog programa?

Što se tiče globalizacije, ona ne samo da ne škodi nacionalnim identitetima, već bukvalno raspaljuje nacionalističke strasti. Tamo gde nema sveobuhvatne pesmarice kakve su šanse razuma da mobiliše ljude za zajednički projekat ozbiljno zasnovan na razumu i solidarnosti? Masovna distribucija dezinformacija svakodnevno podriva elementarni razum koji mora biti u osnovi svakog pokušaja da se dođe do zajedničkih ciljeva.

Marksizam koji je bio osnova Druge internacionale, nije bio samo izuzetni intelektualni sistem ogromnih ambicija, opsega i zaslepljenosti. Na svoj način on je davao stihove za pozadinsku muziku čitavog pokreta. Jednom kada je bio spušten na zemlju i otelotvoren u partijskim organizacijama, on je uspeo da zadobije političku podršku i proročansku snagu, dobrim delom zahvaljujući spoju univerzalističke vizije i milenarističkih aspiracija (o tome raspravljam u svojoj knjizi Sumrak zajedničkih snova). Iako su ograničene nesposobnošću marksizma da razume da se politički odnosi ne mogu svesti samo na klasne odnose, neke varijacije ove ideologije ipak su došle do saznanja, kako god mutnog i nepraktičnog, da njihova vizija mora biti internacionalistička, odnosno da mora delovati na globalnom nivou.

U veku koji je usledio nakon što je Prvi svetski rat rascepio socijalistički pokret, kosmopolitizam, koji je po Marksu bio neminovno ishodište svetske kulture, postao je domen međunarodnog kapitala i kulture koju on oblikuje. Istovremeno, suočena sa novim centifugalnim silama tribalizma, ksenofobije, nezaposlenosti mladih i islamofobije socijaldemokratija izgleda slabo i defanzivno – neuštimovano sa melodijom novog vremena. Možda se duh kosmopolitizma danas najviše oseća u institucijama EU kao što je program za visoko obrazovanje Erazmus+, iako prevladavaju poremećaji koje izazivaju evropske finansijske institucije – koje na zahtev zemalja iz centra nameću mere štednje zemljama na periferiji.

Ostali izvori otpora još uvek su slabi i podeljeni među sobom. Svetski socijalni forum formiran je 2001. kao kontrateža poslovnim i političkim elitama koje su se svake godine okupljale u Davosu pod okriljem Svetskog ekonomskog foruma. Ali njegova godišnja skupština „grupa i pokreta iz građanskog društva koji se suprotstavljaju neoliberalizmu, svetskoj dominaciji kapitala i svim oblicima imperijalizma… posvećena izgradnji planetarnog društva usmerenog ka usavršavanju odnosa unutar ljudske vrste i između ljudske vrste i planete“, opet je bila prožeta neslaganjima između lokalnih aktivista i nevladinih organizacija. Daleko je to od harmonije za kojom tragamo.

Različite varijante revolucionarnog marksizma, uprkos svim njihovim manama i međusobnim neslaganjima, ipak su delile isto poreklo, veru u čovečanstvo i uverenje da budućnost pripada njima. One su imale svoje rituale – praznike, heroje, predstave, slogane. Imale su obrazovanje i kulturu – novine, časopise, knjige, filmove. Imale su zajedničkog neprijatelja oličenog u kapitalističkoj klasi. Imale su harizmatične vođe i ono što je sociolog Filip Selznik nazvao „organizacionim oružjem“. Imale su i pesmu koja je bila muzičko otelotvorenje ideje da „međunarodno radništvo predstavlja ljudsku vrstu“. Kako god lokalna bila vaša borba, kako god bezizlazno ili nebitno izgledala vaša situacija, mogli ste da je prevaziđete. Mogli ste zapevati „Internacionalu“ i – na trenutak – pronaći spas u zamišljenoj budućnosti. Evo njene prve strofe:

Ustajte prezreni na svetu,
Vi sužnji koje mori glad.
To razum grmi u svom gnevu,
Tutnji već i selo i grad.

Marskizam nije bio jedina ideologija koja je svoje ciljeve kristalisala u pesmu; zapravo, teško je setiti se ideologije koja to ne čini. To je razlog zašto nacionalne države imaju himne. Melodija ne mora uvek biti ista, ne mora biti u ritmu marša, ali mora biti podsticajna. Ono što zovem muzikom jednog pogleda na svet, ili jednog pokreta, treba da obuhvati duh celog poduhvata: kombinaciju mentalnog i moralnog značenja od koje krv uzavri, koja stvara energiju i podstiče odlučnost u nameri da se prevaziđu neizbežne prepreke na putu ostvarivanja ideala.

U sovjetskoj Rusiji i njenim satelitskim državama, moralni užasi komunizma bili su prisutni od samog početka njegovih pobeda. Od početka je to bio ćorsokak. Sa tom procenom su se manje-više slagali svi posleratni disidenti na istoku Evrope, koliko god se inače ne slagali oko temeljnih vrednosnih pitanja. Stoga je bilo rasprostranjeno uverenje da je rušenje komunizma tako značajno dostignuće da će samo po sebi razrešiti sve buduće probleme. Glavni nedostatak komunizma nekada se nazivao „demokratija“, a nekada „slobodno“ ili „otvoreno društvo“.

Nekima je bilo dovoljno i „slobodno tržište“ – preduzetništvo će automatski, u nekoj kosmičkoj menjačnici, sve probleme pretvoriti u sve zamislive slobode. Utopija univerzalnih deonica na univerzalnom tržištu posedovala je nesumnjivu privlačnost. Koliko je bila naivna danas je jasno svima osim njenim najfanatičnijim vernicima. Privatizacija državnih preduzeća bila je uvod u zapanjujuću korupciju i zastrašujuću nejednakost. Građansko društvo je često bivalo uzurpirano od strane tribalnog nacionalizma i autoritarne crkve, čije su emotivne nagrade uz dodatak potrošačkih zadovoljstava podmirivale preostale potrebe ljudi. U mnogim slučajevima pobedili su ovakvi umanjeni ciljevi.

Ako bi trebalo da postoje globalni ciljevi koji su u stanju da prevaziđu granice i inspirišu mnoštvo ljudi, gde bi se oni mogli pronaći? Puki opstanak ljudske vrste suočene sa pretnjama nuklearnog naoružanja i klimatskih promena izgleda je najbolje čemu se možemo nadati – mada to svakako nije mali cilj. Da li bi onda idealisti iz različitih zemalja trebalo da istraju u potrazi za univerzalističkim gralom – moralnim pandanom „Internacionale“? Neki se zadovoljavaju antifašizmom; drugi pokušavaju da ožive izgubljene tradicije anarhizma i anarho-sindikalizma; manjina kopa po ruševinama komunizma. Skoro tri decenije nakon sloma komunističkog fantazma, levica još uvek nije pronašla svoj glas, a kamoli ispevala pesmu koju pevuše milioni.

Todd Gitlin, The New York Review of Books, 28.05.2018.

Peščanik.net, 04.06.2018.

Da li je u redu da odbijete da platite flašu vina nakon degustacije u restoranu?


Ovaj zabavan tekst napisao je Lee Ballentine, nadrealista, pesnik, inženjer. Njegovi tekstovi su se šest puta probili u sam vrh čitanosti na portalu Quora.

Mehanizam kojim se vino odsipa iz boce bez vađenja čepaMehanizam kojim se vino odsipa iz boce bez vađenja čepa

Svrha ceremonije konobara koji otvara bocu vina kako bi malo od njene sadržine nasuo i u vašu čašu nije u tome da probate vino. Vaša namera bi trebalo da bude da ga malo promućkate u čaši kako biste ga pomešali s vazduhom, a zatim da omirišete njegovu aromu – a ne da probate vino.

Svrha ove degustacije je, zapravo, provera da li je vino bilo zapečaćeno originalnim čepom ili je pre serviranja bilo već načeto. Tako se, takođe, proverava i da li je pluta propustila da obavi svoj posao držanja vina izolovanim od kiseonika, oksidacije i spoljne atmosfere tokom godina ležanja u podrumu. Ima razloga zašto se vino čuva baš postrance, horizontalno, a ne uspravno. Položaj u kome je flaša oborena drži čep natopljenim, što, zauzvrat, čuva bocu od spoljnih uticaja. Ukoliko je boca vina nepravilno uskladištena, na primer, položena uspravno mesecima ili godinama, pluta se, bez kontakta sa tečnošću, može osušiti i propasti – čime će prestati da zaptivanje održava nepropusnim. A kada u bocu uđe spoljašnja atmosfera, vino se pokvari, ukiseli i sasvim propadne. Ili, možda, popusti pod uticajem sunčevog i dnevnog svetla ili nekog drugog krivca.

Vino pod redukcijom ili okdidacijom skoro se uvek može identifikovati po mirisu. Ne morate ga probati a ne bi ni trebalo. Etikecija i najbolja praksa nalažu da vino kružnim pokretima okrećete u čaši, omirišete ga, a ako vino nije “off”, klimnete konobaru, koji potom izliva vino za vas i vaše goste.

Ako se zateknete u vrlo finom restoranu, vinski stjuart ili somelijer će za vašim stolom otvoriti bocu, pregledati plutu, sipati malo vina u svoju posudu – uglavnom malu plitku srebrnu čašu koju nosi na lancu oko vrata – a ako se desi da je vino loše, somelijer će to znati bez potrebe da vam naplati uzorak. Reći će nešto poput “Žao mi je, ova boca je isključena. Ako me izvinite, uzeću još jednu bocu za vas.”

Ali, u običnom restoranu u kome onaj ko vas poslužuje otvara i sipa mali uzorak za vas – da bi vam potom pokazao plutu kako biste se uverili u očuvanost čepa a time i vina – uzorak koji bi trebalo da provrtite u čaši i onda pomirišete, i, ako je vino oksidiralo, odmah ćete to prepoznati po mirisu (samo vino takođe miriše na čep). Degustacija ovde nije neophodna jer će vam nos dati sve podatke. Provera plute je rezervna metoda. Čep na boci vina koje je oksidiralo imaće isušenu ili ispucalu plutu, ili ćete na neki drugi način moći da uočite da je pluta loša. Recimo, da je napadnuta gljivicama, ili da su je načeli insekti. Ko bi to znao? Ovo je svet u kojem je sve neizvesno, kako za vino tako i za ljude.

U tom slučaju odbijate bocu na diplomatski način, obaveštavajući osoblje restorana da se “pokvarilo”, ili da je “loše”. A onaj ko vas poslužuje će ga odneti i doneti vam nešto drugo.

“Degustacija vina” podrazumeva nešto što je drukčije i puno zabavnije. To je zabava za vas i vaše prijatelje koji piju vino. Možda u vinariji. Možda kod kuće, gde možete pasti na nešto meko, ukoliko se ukaže potreba.

Još nešto: Hvala nekolicini oenognosta koji su ispravno istakli postojanje i drugih “grešaka” a ne samo propadanje vina usled propadanja plute. Za moju generaciju Amerikanaca, koji su 1960-tih godina prvi put pili vino za porodičnim stolom, “corked wine” je zapravo neka vrsta generičkog izraza koji pokriva sve razne propuste koji jednu bocu vina mogu učiniti neupotrebljivom.

Quora

Član IX Američkog zakona o građanskim pravima: Seks bez međusobne obostrane saglasnosti


Slučaj zvani „Član IX Američkog zakona o građanskim pravima“ (ili, kraće, Član 9, „Title IX“) koji se dogodio na Univerzitetu u Sinsinatiju – i koji obiluje pravnim, anatomskim i emocionalnim neusklađenostima – na veoma jedinstven način ilustruje potencijalne probleme i kontradiktornosti vezane za seks među američkim studentima u univerzitetskim kampusima. Ovu egzotičnu i veoma neugodnu temu je za Atlantik istražila Kejtlin Flenegan.

Je li moguće da dvoje istovremeno i međusobno seksualno napastvuje onog drugog?

Na ovo pitanje  je Univerzitet u Sinsinatiju sa hitnošću usmerio svoju trenutnu pažnju, s obzirom da je troje zaposlenih u ovoj instituciji optuženo za seksualni „susret“, ali je isto tako brzo zabasalo u carstvo večitog vraćanja na iste stare stvari. Jedna važna stvar koju treba da znate o ovom slučaju jeste da je, prema tužbi, jedna žena suspendovana sa koledža na neodređeno jer je dozvolila jednoj osobi  da joj dodirne polni organ. Kakva je to posebna vrsta seksualno represivnog ludila mogla dozvoliti da se ovo desi? Odgovorite na to pitanje i onda ćete dugo tražiti odgovor na pitanje: “Šta se to, dođavola, dešava na američkim koledžima?”

Sasvim konkretne činjenice o slučaju dopiru do nas samo kroz zvaničnu tužbu, koja je do sada implicirala sva pravna i običajna sredstva – od Člana 9, preko procesa pred Šestim okružnim apelacionim sudom i Ustava Sjedinjenih Država, sve do “razapinjanja drolje na stub srama” i dobre, stare napaljenosti. Ali ne i super napaljenosti, jer – kao i kod mnogih slučajeva visokog profila koji uključuju beskrajno rasprostranjeni koncept “seksualnog napastvovanja na koledžima” – stvarni susret postoji kao najbolji uvod u dalji i neslućeni razvoj ideja i predstava koje su ovaj slučaj pratile.

U čemu je specifičnost ovog događaja koju je novinar Robi Suave (Robby Suave)sumirao u svom članku za magazin „Reason“:

“Student i studentkinja su se, pod uticajem alkohola, kresnuli. Ujutro, on se budi i, uplašivši se da će ona podneti žalbu protiv seksualnog zlostavljanja, besomučno juri do kancelarije kampusa za studentska, pravna i građanska pitanja (Title IX Office), optuživši je na najgori mogući način. Ona je proglašena krivom i suspendovana.”

Slika koja prikriva čitav događaj – par koji se budi u krevetu nakon seksa u pijanom stanju – nameće i jednu prilično odvratnu predstavu o onome što se dogodilo: upuštanje u ludu trku kroz kampus, sve do „devetke“ – ne samo što je zabavno, već je u stanju i da svim američkim studentima koledža ponudi potencijalno koristan presedan i ishod dosad bez premca u pravnoj istoriji slučajeva koji su poput ovoga. Jer, pobeda ne pripada uvek onome ko je brži, već sudijama koji mogu da odluče o pobedniku; u ovom slučaju, o ishodima „seksualne panike“ presudili su nadležni iz Sinsinati koledža koji imaju tu neobičnu naviku da utvrđuju da je žrtva ljubavnog susreta osoba koja se odluči da ovakav susret prijavi, prekidajući sve veze s onim ko je susret prvi prijavio.

Međutim, tužba koju je podnela mlada žena uvodi u čitav slučaj i jednu priču što leži ispod zvanično ubeleženog događaja. Oboje studenata su, prema navodima, članovi kampusa ROTC, a mlada žena je u prošlosti već optužila trojicu ROTC-ovih studenata za seksualno zlostavljanje. Tužbom se tvrdi da je ovo proizvelo pritužbu iz Člana 9, čime je osoblje kampusa bilo prisiljeno da izbaci njenog navodnog napadača iz ROTC programa. Tu su, naravno, tvrdnje koje je izneo mladi čovek optužen za najnovije („četvrto“) zlostavljanje dotične studentkinje, koji ju je prijavio ne u sklopu samoodbrane već kao – osvetu za ono što se dogodilo njegovom prijatelju. Nijedan od optuženih studenata nije identifikovan po imenu u ovim podnescima, tako da nije moglo doći do reagovanja na ove tvrdnje. Univerzitetska kancelarija za studentska pitanja odbila je da se izjasni da li osporava ove pojedinosti, isto tako ne želeći ni da komentariše svoja postupanja u ovom slučaju.

Sa tako postavljenom pozornicom, dopustite nam da otputujemo do čedne Verone, i to one u  Ohaju kako bismo čuli nešto o romeovskom zapletu u kojem glavnu ulogu igra jedan zaljubljeni par osujećen od okoline, po rečima potencijalno nepouzdanog pripovedača o sudskom predmetu broj 1-18-cv-312 Okružnog suda Sjedinjenih Država za Južni okrug Ohaja, Zapadna divizija. Septembarska noć, zabava u kampusu, i dva učenika – u daljem tekstu „Jane Roe“ i „John Doe“ – susreću se na žurki. Oboje je pod uticajem alkohola (vodka i pivo za nju, žestina i pivo za njega), ali je Džon očigledno bio malko pripitiji, jer mu Džejn nudi da ga otprati do njegovog studentskog stančića, a on se složi s njenom idejom. Stižu do njegovog stana, a Džejn se proteže nad njim nudeći mu vodu i ibuprofen za povređeno stopalo. Jedno od njih – ili oboje – zaspu, ali se nakratko bude. Ova scena završava se uljudnim pitanjem koje Džejn upućuje svom domaćinu: “Ima li još nešto što bi želeo da radimo?”, i Džon prihvata ponudu. Dva dana kasnije, Džon piše svoju žalbenu prijavu, a istražilac ovog slučaja upada u privatni život dvoje mladih ali ipak dovoljno odraslih studenata, zbog čega je Džejn suspendovana sa univerziteta “na neodređeno vreme” – što znači sve dok Džon eventualno ne diplomira – i zbog toga mu je pružena puna zaštita koja se preporučuje žrtvama seksualnog nasilja na koledžima… uključujući i meru da napastvovana osoba ne mora da deli kampus sa svojim napadačem.

Trebalo bi primeniti kombinovane talente ljudi kao što su Judd Apatow, Margaret Atwood ali i, recimo, jednog parohijskog sveštenika koji bi ovu istinitu životnu epizodu  i njenu kaznu pretočili u dramu-film, pozorišnu predstavu, ali mi ćemo krenuti isklučivo sa činjenicama, kao što ih je „Jane Roe“ predstavila u svom podnesku sudu. (Razgovarao sam sa portparolom Univerziteta u Sinsinatiju Gregorijem Verom, koji me je pozvao da svratim do kampusa kada sledećom prilikom budem dolazio u Ohajo i vidim kakvi su se sve veliki pomaci desili u kampusu, poslavši mi zvaničnu izjavu: “Univerzitet u Sinsinatiju se fokusira na dobrobit čitave naše univerzitetske zajednice, ulažući sve napore kako bi obezbedio ravnopravne procese kojima se poštuju prava svih (studenata) i koji odgovaraju na njihove potrebe. Zbog zahteva federalne vlade o poverljivosti, ne možemo se baviti specifičnostima svakog pojedinačnog slučaja. Naš cilj, kao obrazovne institucije, jeste ono što je najbolje za sve naše učenike u smislu sigurnosti, jednakosti i podrške.”)

Nekom vrstom čudne alhemije koja uključuje zbir njenih delova, ovaj „mali čudni događaj“ uspeo je da pogodi gotovo svaki uznemirujući aspekt načina na koji se ovi slučajevi tumače i kažnjavaju u savremenom kampusu. On proističe iz pretpostavke da, ukoliko se dvoje učenika (dvojica, ili dve učenice, kako god, prim. prev.) nađu na ljubavnom sastanku u četiri zida, samo jedna od njih – i samo jedna – može biti žrtva tog događaja. Ova pravna pretpostavka je izazivala uobičajene i prilično česte – ali u svakom slučaju izuzetno ozbiljne – posledice po studente koji su proglašeni krivima za veoma mala krivična dela: usledilo bi proterivanje napadača s univerziteta sve dok napastvovani studenti ne okončaju svoje školovanje i odu dalje. A to sugeriše koliko lako sistemom može manipulisati student  koji navodno ne pristaje na seks.

Sreća prava što je advokat Džejn Rou upravo „majstor“ za ovakve zaplete: to je advokat Džoš Engel (Josh Engel), čija je pravnička praksa u velikoj meri usredsređena na tužbe koje potiču s univerziteta – uključujući tu i rad na slučajevima s Univerziteta u Sinsinatiju u pet navrata – ovde u ime i zarad podnosioca žalbe, to jest u ime oštećene koja se suočava sa disciplinskom merom udaljavanja iz kampusa. Dosad su svi optuženi bili  muškarci. Žalilac, to jest Jane Roe – i u njeno ime Džoš Engel – navodi nedavnu i za sada u američkom pravnom sistemu nedovoljno prihvaćenu presudu donetu u Šestom okružnom sudu Ohaja – odluku koja može imati značajne posledice po veliki broj kampusa, kao i slučajeve seksualnog napastvovanja nastalih između dva pijana učenika. U slučaju „Doe protiv Univerziteta u Majamiju“, utvrđeno je da je ova školska ustanova delovala na diskriminatoran način jer – iako je utvrdila da su alkoholom opijeni student i studentkinja rešili da se konsenzualno “angažuju u seksualnoj aktivnosti“ – univerzitetska disciplinska komisija odlučila da disciplinske mere izrekne samo jednom od učenika. Kako sam Engel kaže: “Sa stanovišta ustava i zakona, javna škola krši pravo na obezbeđivanje jednake zaštite svojim učenicima u slučajevima kada nema racionalne osnove za pravljenje razlike između ženskih i muških studenata. Sud je zaključio da čak i ukoliko samo jedan učenik podnese prijavu, ako škola poseduje saznanja da su oba učenika/studenta bili u intoksikaciji “škola ima afirmativnu obavezu da istraži oba učenika zbog mogućeg nedoličnog ponašanja, a ne da čeka na ,izveštaj’ “, rekao je Engel.

Drugim rečima, studenti i administratori već primećuju: odbrojani su dani optužbama za krivično gonjenje samo jedne osobe (skoro po pravilu muškarca) zbog bezazlenog, zakonom nekažnjivog „zabavljanja“ tokom kojeg su obe strane pristale da se spoje u pijanom stanju. Sve ove decenije – bio je to smešan standard! – infantilizovane su žene koledža a demonizovana muška seksualnost; ovakvo stanje doveo je do toga da sami univerziteti postanu generator odgovornosti za izricanje strogih kazni nepoznatom broju studenata, od kojih su skoro svi muškarci. A to je, s druge strane, trivijalizovalo nešto ozbiljno: seksualni zločin. Zbog toga što su sva ova iskustva provučena kroz sistem tumačenja koji je primoravao žene na ulogu pasivnih žrtava a muškarce na agresivne predatore, ovaj slučaj doprineo bi boljem razumevanju razloga za mušku ozlojeđenost, osećaj nepravednosti i resentiman koji postoji među mladićima u kampusima širom Amerike.

Ostavili smo jedno centralno pitanje: zašto, je, zapravo, tačno, John Doe podneo prijavu protiv svoje koleginice iz kampusa? Moguće je, naravno, da se legitimno osećao žrtvom seksualne predatorke. Alternativno, možda je bio motivisan ili samo-očuvanjem ili pak osvetom. Šta god da ga je inspirisalo, jedna stvar je sasvim jasna: sistem, kakav trenutno postoji, toliko se duboko usprotivio privatnom seksualnom ponašanju odraslih učenika da se postavio kao „treća osoba“ – ona koja lebdi nad svakim intimnim činom, kao prateća, besprizorna, osvetnička sila.

Pre pola veka, jedan broj studenata američkih koledža shvatio je da je američki univerzitet preuzeo važnu ulogu u njihovim životima, ulogu koja je u osnovi bila u suprotnosti sa njihovim ustavnim pravom da žive u slobodi. Oni su želeli lične slobode, političke slobode, seksualne slobode. Želeli su da iskoriste svoje šanse u životu i da budu odgovorni samo zakonu i sopstvenoj savesti, a ne politički uskim i seksualno represivnim standardima birokratskih odbora kampusa. Ti studenti želeli su da univerziteti izađu iz njihovih privatnih života. Ovo se posebno odnosilo na mlade žene – njihova nevinost je beskrajno zaštićena i fetišizovana institucionalnim protokolima koji uključuju policijske časove, studente zatvorene unutar kampusa, šaperone, kod i prepoznatljivost oblačenja ali i „pisma Majci“ koja njihovim roditeljima šalju dekani zabrinuti za žene – seksualne slobode, uz sva uzbuđenja i opasnosti, zadovoljstva i ozbiljne rizike koji idu uz to – sve bi se to moglo dešavati samo ako bi univerzitet izašao iz njihovih spavaćih soba, dopuštajući im da ostvare seksualni život koji žele.

Sada, kako mnogi gledaju na stvar, univerziteti se više mešaju u seksualnost svojih studenata nego što je to bio slučaj u 1950-im. Na američkim univerzitetima postoje oni koji su zaposleni puno radno vreme da bi sedeli i slušali mlade ljude koji im se ispovedaju kad, gde i kako su se seksualno dodirnuli i kako su se osećali, koji su znaci, zvukovi, reči i gestovi učinili da poveruju da imaju pristanak druge strane. Ovako su homoseksualci bili izbačeni iz škola i sportskih timova, kao i iz vojske; Ovako su mlade žene bile kažnjavane zbog toga što su u prošlosti fingirale svoje seksualne impulse od strane raznih američkih institucija. Ovo je izvan dosadašnjeg savremenog univerziteta; ovo je uvreda za najosnovniju i najneupitniju od svih američkih ideja: ideju o ličnoj slobodi pojedinca.

Davno je to bilo kada je Mario Savio stajao na stepeništu Spraul Hola u Berkliju, pred publikom sačinjenom od dece koja su u mnogim pogledima bila konzervativna; neki su imali umanjenje osoblja i policijski čas, dok su mnogi drugi gajili neupitnu veru u politička obećanja Berija Goldvotera. Ali, svi su oni imali nešto zajedničko: svest o ulozi koju su univerziteti zauzeli u njihovim životima, ulogu koja je bila represivna i fundamentalno antidemokratska. Poznate reči Savija su čista ulična poezija: “Postoji trenutak kada rad mašine postaje tako odvratan da vam se od toga srce razboli, toliko da više ne možete biti njen deo! Ne možete ni pasivno učestvovati! Morate svoja tela staviti na zupčanike te mašine, na njene ručice i na sve uređaje – morate je zaustaviti!”

To vreme ponovo dolazi u američke kampuse, pošto najjači, najpametniji i najhrabriji među učenicima počinju da shvataju da su verovanja i prakse koje dominiraju ovim mestima iracionalni i politički izuzetno obojeni. Ovi novi mladi – učenici, studenti – oni se bude, pružajući otpor u svim oblastima života u koledžu. I mada njihovi administratori žele da ih razbiju, vetar duva studentima u leđa. Progresivna levica ima svu moć u kampusu, ali svest o kontra-revolucionarima ima svoju neospornu moć: istinu, logiku i razum.

Kejtlin Flenegan, Atlantik

Kratka istorija pasoša


Casablanca (1942), foto: Mondadori Portfolio via Getty Images

Casablanca (1942), foto: Mondadori Portfolio via Getty Images / Peščanik

U filmu Kazablanka, bivši ljubavnici Rik Blejn (Hemfri Bogart) i Ilsa Lund (Ingrid Bergman), ponovo se sreću u marokanskom lučkom gradu u koji su se sklonili Ilsa i njen muž Viktor Laslo. Većina ljudi seća se ovog filma kao priče o ljubavi u ratnom vremenu i na prvi pogled on to i jeste: zaljubljeni par se na kraju odriče svoje ljubavi kako bi pomogao Laslu, pripadniku češkog pokreta otpora, da se suprotstavi nacistima. Ali ceo zaplet – uključujući i uzrok Ilsinog i Rikovog ponovnog susreta – zasniva se na nečemu mnogo prozaičnijem: Ilsinim i Laslovim pokušajima da dođu do dokumenata koji će im omogućiti da otputuju. Sami dokumenti ne izgledaju nimalo impresivno – dva presavijena lista papira sa službenikovim potpisom – ali u filmu, kao i u pravom životu, oni mogu značiti razliku između života i smrti.

Na zapadu u prvoj polovini 20. veka, naročito tokom ratova, mnogim putnicima bila je potrebna viza za izlazak iz zemlje. A tokom Drugog svetskog rata Maroko, koji je tokom radnje filma još uvek francuski protektorat, postao je stanica na izbegličkoj ruti za napuštanje okupirane Evrope. Kako u filmu objašnjava glas naratora, migranti su putovali „od Pariza do Marseja preko Mediterana do Orana, zatim vozom ili kolima ili peške preko afričkog masiva do Kazablanke“. U Kazablanki bi podmitili nekog službenika, kupili papire na crnom tržištu ili na neki drugi način došli do dokumenata koji bi im omogućili da izađu iz zemlje, a zatim čekali prvi brod ili avion do slobode. „Neki su novcem ili uticajem ili srećom dolazili do izlaznih viza i putovali do Lisabona, a odatle do Novog sveta“, dodaje narator u jednoj od scena na početku filma. „A ostali čekaju u Kazablanki… i čekaju… i čekaju… i čekaju“. Rikov kafe je mesto gde se ovi likovi okupljaju, jadaju i ubijaju vreme: ujedinjene nacije koktela i kockanja.

Kazablanka je snimljena pre više od 75 godina. Ako je tumačimo kao priču o migraciji, ona nas podseća na činjenicu da naši lični dokumenti ne služe tome da nam omoguće slobodu, već pre tome da je ukinu. Garant prava na kretanje nije pojedinac već država, a pristup ovom pravu određen je pre svega klasnom podelom. Oni koji su siromašni, nepoželjni ili nesposobni da plate za neophodne vize, putne troškove, pa čak i za osnovne dokumente, ostaju zarobljeni, dok bogati putuju kako im se prohte. Godine 2016, rekordni broj od 82.000 milionera preselio se iz jedne zemlje u drugu zahvaljujući imigracionim merama koje favorizuju ultra-bogate i koje se svode na prodavanje državljanstava i boravišnih dozvola. U toku iste godine populistički političari širom sveta, od Austrije do Filipina, dobili su ogroman broj glasova zbog obećanja da će sprečiti dolazak nepoželjnih.

Drugima rečima, pasoši nisu izmišljeni kako bi nam omogućili da slobodno putujemo, već zato da bi nas zadržali tamo gde jesmo – i držali nas pod kontrolom. Oni predstavljaju granice koje države iscrtavaju oko sebe, ali i oko ljudi. Tako je u doba rata i u doba mira. Većina država više ne traži famozne izlazne vize koje se pominju u Kazablanki. Ali kako nestaju barijere za izlazak, tako se dižu one za ulazak. I u čemu je smisao odlaska ako nemate gde da odete?

08.jpeg

Pasoš je bio simbol pripadnosti suverenoj nacionalnoj državi, a za one srećnije i način da se iz nje otputuje. Sada nismo daleko od trenutka kada će linije biti iscrtavane i oko naših tela. Kako štampani dokumenti i analogne tehnologije bivaju zamenjeni detaljnim metodama skeniranja koje nas mogu identifikovati po šarama na zenicama, obliku lica, pa čak i mapama naših vena i arterija, više nećemo biti ono što piše u našim dokumentima; umesto toga, naši dokumenti ćemo postati mi sâmi.

Na zapadu je lako smetnuti s uma paradoks pasoša, jer dokumenti severnomeričkih i evropskih zemalja omogućuju građanima bezvizni ulazak, istina privremeni, u praktično bilo koju zemlju na svetu. Stoga ne treba da čudi što se, kada je reč o prodaji kola, kreditnih kartica, pa čak i ugovora za mobilne telefone, reč „pasoš“ koristi kao zamena za „slobodu“. Nemački građanin bez vize može posetiti 177 zemalja, američki 173 zemlje, a avganistanski samo 24.

Svima nama koji uživamo u relativno visokoj mobilnosti, suprotna situacija – da bez pasoša nema izlaza – pada na pamet samo kada su ulozi relativno niski, kada zaboravimo ili izgubimo pasoš. Ova situacija je takođe često obrađivana u filmovima: vrhunac zapleta filma Seks i grad 2 nastupa nakon što Keri Bredšo ostavi svoj pasoš u prodavnici cipela u Abu Dabiju, zatim sa svojim prijateljicama trči na bazar kako bi ga povratila i nakon što skandalizuje gomilu gnevnih arapskih muškaraca biva spasena od strane emiratskih domaćica koje ispod tradicionalnih ogrtača nose haute couture.

Za Keri Bredšo ulozi su dirljivo trivijalni: moraće da odloži let, možda da leti nižom klasom ili da provede još jedan dan obučena u konzervativnu odeću. Ali situacija u kojoj se nalazi ostatak sveta bliža je onoj u kojoj se nalaze Ilsa Lund i Viktor Laslo – samo bez njihovog bogatstva i veza. Uzmimo, na primer, Rohinje u Mjanmaru, manjinski narod bez države, ili milione Sirijaca u čijoj zemlji još uvek besni surovi građanski rat. Oni nemaju dokumente ili, ako ih imaju, oni nisu odgovarajući. Pošto ne mogu da dođu do dokumenata koji su im potrebni da bezbedno stignu tamo gde su se zaputili, oni pribegavaju napornim i opasnim putešestvijima preko kopna i mora. A ako ne uspeju da dođu do pasoša, vize ili dokumenta koji im garantuje siguran prelaz, očekuje ih dugo čekanje, moguće hapšenje, a neretko i smrt.

***

Brazil Customs Diamonds Form Rectangle Border Shape Rubber Stamp

Uvođenje i standardizacija putnih dokumenata na međunarodnom nivou rezultat je geopolitike i tehnologije. Dok nisu otkriveni načini za brzo kretanje kopnom i morem bilo je lakše zadržati ljude zidovima, rovovima, ogradama ili silom. Ali kako se saobraćaj ubrzavao, a zemlje i carstva postajali međusobno sve povezaniji trgovinom i ratom, kontrole protoka ljudi postajale su sve rigoroznije. Teško je znati ko je tačno bio prvi nosilac pasoša ili gde mu je i kada ovaj dokument izdat, ali Džon Torpi, autor knjige The Invention of the passport: Surveillance, citizenship, and the state / Otkriće pasoša: nadziranje, državljanstvo i država (2000), tvrdi da su prve kontrole ličnih dokumenata bile unutrašnje – to jest da su se odvijale unutar granica država, provincija ili imperija. U Evropi i Rusiji kmetovi su u feudalno doba bili vezani za imanja svojih gospodara; u Pruskoj je u 16. veku bila izdata policijska naredba kojom se „skitnicama“ zabranjivalo da dobiju „propusnice“ sa kojima bi mogli da se sele u druge gradove. Mogućnost kretanja je i tada, kao i danas, bila prvenstveno povezana sa društveno-ekonomskim statusom, mada je postojao napor da se najveštiji radnici (i njihovi porezi) zadrže kod kuće. Aristokrati sa ravnim tabanima su se kretali mnogo lakše od siromaha regrutovanih u lokalne vojske.

Državna institucionalizacija pasoša jača otprilike u vreme Francuske revolucije. Torpi primećuje da su se revolucionari žustro protivili odluci Luja XVI, kojom se njegovim podanicima zabranjivalo da napuste Francusku bez odgovarajućih dokumenata. Nakon revolucije, oni su se sporili oko toga da li su slobodnim ljudima uopšte potrebni pasoši. Neki su se slagali sa ovom merom, tvrdeći da je ona značajna za bezbednost i društvenu koheziju, a drugi su insistirali da „revolucija koja je započela uništavanjem pasoša, treba da čak i u kriznim vremenima garantuje odgovarajuću slobodu putovanja“.

Pobedili su oni koji su se zalagali za dokumente. Tokom narednog veka, carstva su se uzdizala i padala, vojske su vodile ratove, a regrutacija je prisiljavala mlade muškarce da se prijave za rat i tako za sobom ostave papirni trag. Straže su u početku kontrolisale granice i granične prelaze prvenstveno kako bi u periodima sukoba onemogućile ulazak špijuna i stranih neprijatelja; imigracione politike poput američkog Zakona o imigraciji iz 1924. definisale su migraciju na osnovu zemlje porekla. Uoči Prvog svetskog rata, nadnacionalne birokratske strukture, poput Lige naroda (kasnije Ujedinjenih nacija), strandardizovale su međunarodni režim putnih dokumenata, viza i dozvola. Upotreba ovih dokumenata razvijala se paralelno sa usponom nacionalne države i uspostavljanjem fizičkih kopnenih granica i graničnih kontrola koje danas smatramo prirodnima.

Torpijevim rečima: „Moderne države su svojim građanima često uskraćivale pravo da putuju u inostranstvo, a sposobnost država da uskrate neometano putovanje sprovodi se kroz državnu kontrolu izdavanja pasoša i povezanih dokumenata, koji su postali neizbežan uslov za ulazak u mnoge zemlje.“

Kako su ratovi iscrtavali i prepravljali nacionalne granice, a populacije bile izmeštane, brisane i razmenjivane, dokumenti su sve više određivali mesto osobe u svetu. Novostvorene države – poput Austrije, Mađarske, Jugoslavije i Čehoslovačke – počele su da štampaju sopstvene pasoše; to je bila vežba iz izgradnje nacije, ali i diplomatska nužnost i dokaz građanske pripadnosti. Građani bivše Jugoslavije i danas imaju nostalgiju za svojim starim crvenim pasošima, sa kojima si, po rečima jednog bivšeg autostopera, „mogao da putuješ gde hoćeš“.

Ali nisu se svi jednako elegantno uklapali u ove nove mape: oni bez državljanstva i papira, kao i izbeglice i prognanici, ostali su na vetrometini. U Kazablanki se pojavljuje i mlada Bugarka, spremna da ponudi seks u zamenu za vizu; pisac Vladimir Nabokov, morao je da podmiti „pravog pacova u nekoj kancelariji“ kako bi dobio izlaznu vizu za sebe i svoju ženu. Nakon što mu je oduzeto rusko državljanstvo, putovao je sa izbegličkim pasošem koji su mu izdale Ujedinjene nacije. Nabokov ga je mrzeo i kasnije u svojim memoarima Speak, Memory / Govori, sećanje opisao kao „izuzetno inferioran dokument, nezdravo zelenkaste boje“. Mnogi drugi, međutim, nisu bili te sreće.

***

04

Ne samo što je tehnologija doprinela fizičkom utvrđivanju granica nacionalnih država ogradama, zidovima i graničnim prelazima, već ona oblikuje i lične dokumente koje ljudi nose sa sobom kako bi pokazali svetu gde pripadaju. Rukom ispisani listovi papira, sa kratkim fizičkim opisom, evoluirali su početkom 20. veka dotle da su uključivali i fotografije, otiske prstiju i podatke o visini, boji kose i očiju. U Ujedinjenom Kraljevstvu su nekada cele porodice pozirale zajedno za pasošku fotografiju; šeširi, oslonci i sunčane naočare prihvatale su se na fotografijama sve do 20-ih godina prošlog veka. Šezdesetih, SAD su ljudima zabranile da se smeše na fotografijama; 70-ih su crno-bele fotografije zamenjene onima u boji. Takođe, falsifikati i usluge su postali nešto teži za izvesti. Jedno je kupiti potpisani papir od korumpiranog – ili dobronamernog? – službenika koji je spreman da vam pomogne. Nešto sasvim drugo je pretvarati se da ste druga osoba.

Šuška se da su pasošima dani odbrojani. Funkcioneri avio-kampanja i državni zvaničnici predviđaju da će već 2022. međunarodno putovanje biti „gladak proces bez papira“, za koji nam neće biti potrebni lični dokumenti, ni bording pasovi, jer će se skeniranjem zenica i otiscima prstiju proveravati sve što je potrebno. Uspon biometrijskih tehnologija u situaciji rataprotiv terorizma i povratka etničkog nacionalizma doveo je do toga da se podiže sve više zidova – fizičkih, zakonskih i retoričkih – širom sveta. Fizički zidovi imaju simboličku ulogu u populističkoj imaginaciji, jer razdvajaju „domoroce“ od „drugih“, dok pojačane granične kontrole, nadziranje i tehnologija za praćenje stvaraju jednako konkretne granice kojima političari mogu da se razmeću. Ono što je teže primetiti jesu granice koje se iscrtavaju oko ljudi i koje će ih potencijalno pratiti celog života.

Što je veći broj informacija sa kojima će se naši otisci prstiju ili snimci zenica povezivati – poput toga gde živimo, čime se bavimo, ko su nam roditelji, da li koristimo socijalnu pomoć i da li smo počinili neki zločin – to će biti više osnova za izvesnu vrstu algoritamske segregacije. Zahvaljujući trajnim digitalnim tehnologijama poput blokčejna, dosijei će postati neizbrisivi, a naše istorije će nas progoniti decenijama nakon eventualnog hapšenja, bankrota ili deportacije. U knjizi Automating inequality: How high-tech tools profile, police, and punish the poor / Automatizacija nejednakosti: kako visoka tehnologija profiliše, nadzire i kažnjava siromašne (2018) politikološkinja Virdžinija Jubenks piše o katastrofalnim posledicama digitalizacije birokratije koja se bavi socijalnom pomoći u SAD, jer tehnologije koje je koristila „nisu bile neutralne“. Umesto toga, tvrdi Jubenks, „ove tehnologije su oblikovane nacionalnim strahom od ekonomske nesigurnosti i mržnjom prema siromašnima; one zatim i same oblikuju politiku i iskustvo siromaštva“. „Invazivna elektronska kontrola“ siromašnih uskoro će postati status quo za sve Amerikance, primećuje Jubenks. Očigledno, prva meta biometrijskog praćenja biće oni koje je Tramp već stavio na listu za „ekstremnu kontrolu“: stranci, izbeglice i imigranti.

Kada je u januaru 2017. objavljena prva zabrana ulaska u SAD koju je donela aktuelna administracija – koja je razdvojila porodice, zatočila ljude koji već dugo imaju boravište u SAD i izazvala haos na aerodromskim terminalima širom sveta – ostalo je nejasno da li će ograničenja uvedena za putnike iz 9 muslimanskih zemalja važiti i za one među njima koji imaju dvostruko državljanstvo ili stalno boravište u SAD. Nema sumnje da pripadnici ove grupe predstavljaju privilegovanu manjinu i da nisu prvi na udaru nove zabrane, ali njihov položaj je postavio suštinsko pitanje: šta određuje odakle smo? Da li boja našeg pasoša ili boja naše kože? Da li to gde smo rođeni ili to gde smo najduže živeli? U manje apstraktnim pojmovima: da li će jedan Šveđanin iranskog porekla, ili Francuz somalijskog porekla u očima američkih agencija nadležnih za kontrolu imigracije zauvek biti samo Iranac ili Somalijac?

Već ima nekih presedana za ovu zabranu: 2015, tokom Obamine administracije, kongres je doneo zakon po kojem se svakome ko ima bilo kakve veze sa zemljom koja se smatra „bezbednosnim rizikom“ (poput Iraka, Irana, Sirije ili Sudana) uvode dodatne vize za ulazak u SAD, bez obzira na to ko je i gde živi. Ovaj zakon još uvek važi, a Trampova ekstremnija verzija je ipak odbačena – oni sa dvostrukim državljanstvom su ipak izuzeti – ali čitav problem je nagovestio budućnost u kojoj će postati nemoguće napustiti granice u kojima smo rođeni. Vize ili dozvole ulaska se trenutno izdaju na osnovu pečata u pasošu, podataka o ranijim ulascima i gradu rođenja, koji se navode u nekim (ali ne svim) ličnim dokumentima. Uz veće baze podataka i razvijenije tehnologije, prostor za diskreciono odlučivanje biće manji i odbijanja će postati automatska.

Ovo sa sobom nosi zakonske i političke, ali i lične posledice. Kolekcija biografskih, biometrijskih, porodičnih, pa čak i genetskih informacija stvara digitalne zaostavštine kojih je teško osloboditi se. U Kini, zemlji koja još uvek zahteva dokumente za putovanje unutar zemlje, skeneri zenica, skeneri za pokret i slične zlokobne tehnologije neprestano prate pripadnike muslimanske ujgurske manjine. Zahtevi kineskih građana za vize, hipoteke, škole i zaposlenja procenjuju se na osnovu njihovog tzv. društvenog kredita. Kada današnje izbeglice prate izbegličku rutu iz Kazablanke, sada u suprotnom smeru, putujući od Afrike preko Mediterana do Evrope, vlasti prikupljaju njihove biometrijske podatke i primenjuju Dablinski protokol po kojem je prva zemlja ulaska mesto gde izbeglice moraju tražiti azil. Sve je teže i teže nestati i početi iz početka. Toliko o mobilnosti, fizičkoj i ekonomskoj ili društvenoj.

Iscrtavanje granica oko ljudi može obezbediti uređeniji i predvidiviji svet. Ali uprkos obećanoj „glatkoći“ putničkog iskustva, taj svet neće biti nužno humaniji. Sasvim je moguće da će pasoši nestati tokom naredne decenije, ali ono što će ih zameniti biće mnogo invazivnije: digitalna senka naših tela, porodica i prošlosti i koja će nas kao mali kišni oblak pratiti svuda gde pođemo.

Atossa Araxia Abrahamian, The New York Review of Books, 21.05.2018.

Peščanik.net, 26.05.2018.

Kada je piti na poslu dobra stvar


Novo istraživanje potvrđuje drevnu mudrost Persije – alkohol može pomoći u rešavanju problema.

Ne tako davno, novinarka Fajnenšel tajmsa koja je napisala ovu priču ručala je sa čovekom iz velikog tehnološkog preduzeća i izvesnom gospođom iz jednog biznis magazina, koji su rekli nešto izuzetno za današnje vreme i stavove. U momentu kada ih je konobar upitao da li žele da pogledaju vinsku kartu odvratili su mu istovetno: “Da, molim”.

“Koliko je davno bilo otkad sam poslednji put videla da neko na poslovnom ručku pije nešto uzbudljivije od gazirane vode, pa mi je bio potreban čitav sekund kako bih u glavi obradila ovaj njihov odgovor… ali trenutak pre nego što sam se izlanula, dođavola, i ja bih jednu čašu.

Vratila sam se u kancelariju osećajući prilično zadovoljstvo samom sobom, sve dok nisam sela da pišem e-poštu o dosadnom PR čoveku kojeg umalo nisam pomešala sa njim samim.

Ipak, prošle nedelje sam naišla na neke brojke koje sugerišu da postoji nešto što vredi spomenuti u vezi obavljanja posla onda kada vas pomalo ‘uhvati’, to jest kada ste pod lakim uticajem alkohola.

Američki eksperiment objavljen u časopisu Harvard Business Review pokazao je da kada je 20 mladih muškaraca popilo dovoljno koktela vodke sa brusnicom, i kada se nivo alkohola u njihovoj krvi približavao zakonskoj granici od 0,08 promila, oni bi rešavali gomilu slagalica bolje i brže od 20 drugih ispitanika koji su ostali trezni.

Slagalice i problem tipa “mozgalica” nisu zvučali kao bilo šta drugo sa čime bih se susretala ili bavila na mom poslu (Zamislite reč koja se odnosi na “patku”, “dolar” i “savijutak”. Odgovor: “račun”.) Ali, prema jednom od istraživača, Endrjuu Jarosu (Andrew Jarosz) koji stoji iza ovog testa, rezultati su podržali inicijalnu ideju da bi nas blaga “natopljenost” čini još kreativnijima, i to upravo jer smanjuje sposobnost fokusiranja.

Već i sama pomisao da bi se bilo šta dobro moglo reći o pripitosti na poslu – čak i onoj koja je najmanjeg intenziteta –  zvučalo bi kontradiktorno i u sukobu sa savremenim kancelarijskim poslom, i to u tolikoj meri da sam ga nazvala kako bih upitao da razmotri ima bilo kakvih poslova – uključujući i moj – koji bi se mogli još boje obavljati ako bismo u vreme ručka popili barem par negronisa (koktel od džina, vermuta i kamparija).

Nažalost, nije mogao da mi da listu takvih strukovnih profila koji su alco-friendly. “Svaki posao do određenog stepena zahteva fokus”, rekao mi je. I mada svaki posao ima i trenutke u kojima bi gubljenje tog fokusa moglo biti od pomoći, “većinu svog radnog vremena bolje da ne želite da pijete”.

Ali, da li je moguće da je duboko uvrežena poslovna trezvenost na neki način otišla predaleko? Osećala sam kako sam se našla u čudu, pitajući se zašto mi iz redakcije Fajnenšel tajmsa – kada neku veliku zverku pozovemo na ručak kod nas – uvek za takvog gosta imamo čašu pristojnog vina koja mu gotovo uvek bude na raspolaganju. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put videla da je neko čak i dodiruje.

Još mi je u živom sećanju prizor prvog od takvih ručkova kojima sam prisustvovala, kada sam se latila čaše vina – dok je u meni odzvanjalo zvono za uzbunu jer su svi ostali za stolom ljubazno odbili alkohol da bi, umesto njega, zatražili vodu.

Situacija je bila gora nego što sam mislila. Kasnije sam videla i studiju koja pokazuje da se oni koji jednostavno drže alkoholno piće u ruci smatraju manje inteligentnim od onih bez čaša sa vinom ili pivom – fenomen koji su istraživači nazvali “predrasudom o nalokanom idiotu” (imbibing idiot bias).

Očigledno da takvi nisu čuli za Jarosa i njegovu vodku sa brusnicom, a kamo li za činjenicu da su mnogi od nas počeli da rade u kancelarijama gde se rutinski pilo (usud novinarske profesije). A nisam imala ni kolege mlađe od 30 godina s kojima bih dan kasnije razgovarala kako oni gledaju na to, i kako su praktično primenili ovu ideju, naime, da bi “lagano dolivanje” u kancelariji moglo imati svoje prednosti.

Oči bi im se razrogačile i zinuli bi od čuda. Svi, kako žene tako i muškarci, misle da bi cela ta stvar sa otvorenim “dolivanjem” na radnom mestu učinila da se osećaju “neugodno”, “nezgodno”, ili samo glupo.

Ne krivim ih, uzimajući u obzir šta bi sve moglo poći naopako kada je nekog “malo uhvati”, posebno u Britaniji.

Ne tako davno, jedan londonski trgovac na terevenki je – nakon vikenda provedenog u golferskom raspoloženju i “dolivanju” – uspeo da u jednom trenutku proizvede najvišu cenu nafte za poslednjih osam meseci, a i to pošto je kupio sedam miliona barela sirove nafte – usred noći. Nekoliko godina kasnije, žena koja je “prilično” popila tajno se ukrcala na putnički trajekt u Devonu i “otela” ga, da bi se na sudu potom čula priča kako je okolne brodiće odgurivala “kao u fliper lopticu”,  dok je, bežeći od policije, uzvikivala: “Ja sam Džek Sperou!”.

Očigledno da ništa od ovoga nije dobro. Pa ipak, tokom istraživanja za ovaj članak sam upitala jednu dobro upućenu i načitanu osobu šta bi moglo ispasti od ovih trezvenjaka iz 21. stoleća. Ispalio je kao iz topa: “Persijanci!”

Ispostavilo se da je grčki istoričar Herodot jednom napisao da, kada bi drevni Persijanci morali da donesu neku važnu odluku,  oni bi se odlučili za “pravu opciju” tek pošto bi popili, i da – ukoliko bi ta ideja i dalje dobro izgledala ujutro, nakon što je “prespavala” –  oni bi je, tako trezni, prihvatali.

Znam da ovo u današnje vreme nikada ne bi funkcionisalo. Pa ipak da li bih bila jedina osoba na svetu koja bi bila strašno srećna ukoliko bih, konačno, mogla da je isprobam?”

 

Financial Times

Kineski marš ka “duši digitalne budućnosti” nacije


Kineska preduzeća uskoro u alijansi koja će zaokružiti industrijski ekosistem i podsektore proizvođača hardvera, dizajnera čipova, softvera i programera aplikacija.

Kina je u potrazi za „dušom“ svoje digitalne tehnologije – Ni Guangnan i Cheng Xu su dva “pešadinca” na svom dve decenije dugom maršu za razvoj domaćeg poluprovodničkog procesora i operativnog sistema: ovo je putovanje u kome se krajnja tačka neprestano menja.

Ni je 79-godišnji akademik na Kineskoj akademiji za inženjering je 1999. vodio tim koji je razvio prvi kineski prvi domaći čip. Čeng, direktor Univerziteta za istraživanje i razvoj Univerziteta u Pekingu (MPRC), vodio je tim koji je iste godine osmislio arhitekturu ugradivog mikroprocesora UniCore 16, prve i osnovne elemente funkcionisanja svakog računara.

Međutim, ovi inžinjerski podvizi nikada nisu ostvarili naum kojim su se obojica vodili, naime, nije postignuto njihovo komercijalno usvajanje; tako su Ni i Čeng ostavljeni da i dalje rade  u relativnoj senci i anonimnosti.

Ovaj tandem je trenutno ponovo u centru pažnje, nakon što je američko Ministarstvo trgovine u aprilu zabranilo izvoz američkih tehnoloških komponenti i operativnih sistema kineskoj tehnološkoj kompaniji ZTE, jednoj od najvećih proizvođača telekomunikacionog hardvera i pametnih telefona u Kini, a zbog kršenja uslova ustanovljenih trgovinskih sankcija nametnutih Iranu i Severnoj Koreji.

Nakon zabrane ZTE-a, nametnulo se pitanje kojim se zabavljaju intelekti mnogi ljudi, od globalnog internet-ćaskanja pa do opaski vodećih kineskih lidera: Zašto druga najveća ekonomija na svetu, sa naizgled neograničenim finansijskim resursima i talentima koji su im raspolaganju, nije uspela da pronađe neki svoj centar i noseću osu, „dušu“ (reč koja se rimuje sa kineskom rečju za čipove) svoje digitalne tehnologije?

Kineske kompanije već su u potrazi za nekoliko superiornih „stvarčica“ u tehnologiji 21. veka, uključujući najvećeg proizvođača telefonske opreme i dominantnu platformu za online kupovinu kao i elektronska plaćanja. Međutim, osnovne komponente svih ovih kompanija čine procesori koje proizvode Intel ili Qualcomm, a operativni sistemi u srcu njihovih aplikacija su Guglov Android na pametnim telefonima, ili pak Microsoft za računare.

Kineska tehnologija za centralnu procesorsku jedinicu (CPU) za desktop i prenosive računare kaska oko 10 godina za svetskim liderima, rekao je Ni, koji je inače izumeo prvu hardversku karticu za unošenje kineskih znakova na Lenovo računare.

“Incident sa kompanijom ZTE je pokazao kako (ostali) mogu lako zadreti u naš industrijski lanac”, rekao je Ni tokom Svetskog  obaveštajnog kongresa 17. maja u Tjanđinu, prema navodima državnog lista The Paper.

Kineska tehnološka prednost je u elektronskoj trgovini, internetu, mobilnim platnim sistemima i obradi velike količine podataka (big data), dok su oblasti kao što su dizajn čipova i izrada operativnih sistema bile ključne slabosti koje su “kontrolisali drugi”, rekao je Ni.

Nije vredelo čak ni u mašti poželeti da se uhvate u koštac sa ovakvim tehnološkim izazovom. Kineska vlada je već 1960. osnovala prvi institut za istraživanje poluprovodnika. Krajem sedamdesetih godina, zemlja je imala 600 fabrika koje su proizvodile ploče za integrisana kola, ali je na godišnjem nivou to bilo samo 10 odsto jednomesečne proizvodnje samo jedne japanske fabrike.

Grace Semiconductor Manufacturing je uz fanfare puštena u rad 2000. godine, otvarajući fabriku čipova u Šangaju u vrednosti od 1,63 milijardi američkih dolara. Pod vodstvom Đjang Mjanhenga (Jiang Mianheng), starijeg sina tadašnjeg kineskog predsednika, i Vinstona Vonga (Winston Wang), najstarijeg potomka svojevremeno najbogatijih ljudi Tajvana, u ovaj poduhvat su takođe uložili Cheung Kong i Hutchison Whampoa iz Hong Konga.

Grace, međutim, nije prijavio svoju prvu godišnju dobit sve do 2016. godine, a čak je i tadašnji iznos bio “kombinacija” sa još jednim Šangajskom fabrikom, Hua Hong-om, da bi se 2011. s njom napokon spojila.

Čen Jin, tadašnji profesor na Univerzitetu Šangaj Đjao Tong je 2003. prigrabio za sebe sve medijske naslove svojim probojem u dizajnu mikročipa, otkrivajući novi koncept procesora za obradu digitalnih signala kojeg je nazvao Hansin (Hanxin), reč koji se rimuje sa “kineskom dušom”. Nije trebalo mnogo vremena da bi se ispostavilo da je Hansin najobičnija prevara: jedan očevidac je vlastima otkrio da je Čen samo obrisao natpise sa Motorolinih čipova, koje je uvezao od svog bivšeg poslodavca, ne bi li ih u javnosti „progurao“ kao sopstvenu inovaciju.

“Verovatno će (razvoj čipova) trajati godinama, ili čak generacijama, iziskujući od kineskih programera naporan rad kako bi se uhvatili u koštac sa globalnim liderima”, rekao je Milton Lu, direktor operativnog sistema PhotonIC Technologies, start-up firme za ​​dizajn čipova u šangajskom visokotehnološkom parku Žangđjang.

Pa ipak, traženje duše nudi kineskim inženjerima dragocenu priliku da revidiraju svoja istraživanja i proizvodnju, rekao je Lu, čiji integrisani fotonsko-elektronski čipovi najnovije generacije za sisteme optičkog umrežavanja i internet stvari (IoT) . komponente koje koriste njihovi klijenti – uključujući Huawei i ZTE.

“Kineske kompanije sada su potpuno svesne strateške važnosti pravljenja vrhunskih čipova”, rekao je on. “Kapital i talenat, dva ključna elementa za rast industrije, se podrazumevaju, podstaknuti ambicijama uspostavljanja vlastite razvijene industrije integrisanih kola u Kini”.

Intel, kojeg je 2017. Samsung nadmašio kao najveći svetski proizvođač memorijskih čipova, proizveo je 1969. svoju prvu silikonsku pločicu.

Do prelaza u naredni milenijum, u ovom sistemu se akumulirao 32-godišnji tehnološki napredak njegovog najbližeg konkurenta – u industriji gde je za podizanje fabrike za izlivanje mikroprocesora potrebno barem dve godine – da bi, na dan otvaranja, postala tehnološki zastarela, jer je u isto to vreme uvedena i nova generacija čipova.

Kada na stranu stavimo novac i talenat, kineskim kompanijama je potreban ekosistem za aplikacije ali i partneri, kako bi nadoknadili izgubljeno vreme.

“Kineskom CPU će takođe biti potreban operativni sistem” koji može “osigurati da postojeće softverske aplikacije kao što su Microsoft Word ili Exel mogu funcionisati glatko”, rekao je Mei Lingchuan, viši inžinjer u kompaniji Jupiter Networks.

Ovo dovodi do jednog od najvećih okršaja u areni procesorske industrije: treba, naime, ubediti potencijalne buduće korisnike da usvoje kompletnu arhitekturu domaće procesorske arhitekture, gde postoje rizici od neusaglašenosti sa globalnim sistemima, softverskim programima i aplikacijama.

Kompanije rade na komercijalnim principima koji im donose profit. U poslovanju sa čipovima i operativnim sistemima, stabilnost i troškovi predstavljaju nešto više od pukog nacionalističkog ponosa ili patriotske dužnosti. One domaće tehnologije čiji je obim usvajanja bio manji nisu izdržale test vremena – test koji zauzvrat pruža pouzdanost i ekonomiju obima, a koji usvajanje čine atraktivnim.

Nijev tim je 2001. proizveo ugradivi čip “Fangžu 1”. Međutim, komercijalna upotreba čipa bila je herkulovski zadatak, prema blog-postu Nijevog asistenta, Liang Ninga.

Kineski vrhunski proizvođači elektronskih komponenti su na ovo usvajanje pokazali jednoglasnu ravnodušnost: oni naprosto nisu imali sredstva za razvoj proizvoda iz domena izvorne CPU arhitekture, jer su svi proizvodi razvijeni na osnovu čipova Intela imali brži put ka tržištu.

Čengov MPRC se suočio sa sličnim problemima. UniCore je pokrenuo nezavisnu arhitekturu zasnovanu na slobodnom operativnom sistemu, Linux-u, ali nije mogao da zadobije nikakvo komercijalno usvajanje čak i nakon što je Kina u maju 2014. zabranila upotrebu Majkrosoftovog operativnog sistema Windows 8 na državnim računarima.

Ipak, ono što Kini nedostaje u talentu i tehnologiji, može se kupiti. Kina je u 2014. godini pokrenula Kineski investicioni fond za integrisana kola, poznat u industriji kao Veliki fond, u još jednom velikom potezu čiji je cilj negovanje inovacija u industriji.

Fond je za samo četiri godine uložio oko 140 milijardi juana (22 milijarde američkih dolara), od čega je 70 posto namenjeno projektima unutar lanca snabdevanja poluprovodničkim i digitalnim tehnologijama. Drugi fond od 150 milijardi do 200 milijardi juana je skoro kompletiran, a cilj mu je podizanje proizvodnje kineskih čipova i tehnologija kako bi domaće firme odvratile od uvoznih komponenti inostranih kompanija sa zapada.

Same kineske kompanije bile su najveći kupci američke tehnologije, čime je u 2015. godini 16% svih investicija otišlo na ulaganje, u poređenju sa samo 6% pet godina ranije, navodi se u januarskom izveštaju Eksperimentalne Jedinice za odbranu inovacija (Defence Innovation Unit Experimental).

Kineska globalna direktna ulaganja u inostranstvu su u 2016. godini iznosila 213 milijardi američkih dolara, od čega je petina potrošena u Sjedinjenim Državama, dok su, u periodu od 2000. do danas, kumulativne investicije u SAD prebacile 100 milijardi dolara.

Kina pod predsednikom Si Đinpingom želi da do 2030. postane svetski lider u oblasti tehnologija i veštačke inteligencije. Plan uključuje poreske olakšice i koncesije kineskim firmama, kao i ispostavljanje zahteva inostranim kompanijama da svojim lokalnim partnerima na kineskom tlu stave na uvid ključne detalje o svojoj tehnologiji.

I mada domaći CPU nije dostigao kritičnu masu da bi prerastao u indusstrijski i korisnički mejnstrim, mogu se primetiti i nagoveštaji napretka u tom pravcu. Šangajska firma Zhaoxin Semiconductor, poslovni poduhvat između gradskih vlasti grada Šangaja i VIA Technologies, ​​tvrde da su razvili prvu domaću x86 procesorsku mikro-arhitekturu koja je kompatibilna sa svim postojećim softverom, uključujući i Windows 10. Biti delimično u vlasništvu VIA-e znači da je verovatno pokriven VIA-ovim unakrsnim licencnim ugovorom za x86 sa Intelom.

PhotonIC takođe pokazuje ohrabrujuće znake brzog rasta koji bi mogao uslediti u narednim godinama, jer je brojnim investitorima pristupio predlozima i diskusijama o novim krugovima finansiranja.

Najveće tehnološke kompanije u Kini, Huawei Technologies, ​​Alibaba Group i Tencent Holdings – sa najvećim svetskim istraživačkim budžetima – takođe su u trci za razvoj čipova (Alibaba je vlasnik novine “South China Morning Post”, koja je i objavila ovaj članak).

Očekuje se da će početna masovna proizvodnja ove četvrtine započeti Huaveiovim vrhunskim sistemom-na-čipu (SoC). SoC je elektronsko integrisano kolo koje sadrži razne elektronske komponente koje obično uključuju CPU, grafičku jedinicu za obradu, RAM memoriju, ROM memoriju i modem.

Alibaba je prošlog meseca kupio C-SKY Microsyste, kineskog dizajnera i programera ugradivih centralnih procesorskih jedinica (CPU).

Uprkos nedavnim aktivnostima, Kina je i dalje zaostaje – barem za sada.

“Ne postoji rešenje za CPU problem. Intel je suviše moćan”, rekao je Đu Đingtao (Ju Jingtao), predsednik firme u državnom vlasništvu Tsinghua Unigroup u intervjuu državnim medijima pre dve sedmice. “Devedeset i pet posto novca ide Intelu. Serveri širom sveta rade za to… ovo je stvarnost. S jedne strane smo besni, s druge strane smo, isto tako, i bespomoćni. “

Elaine Chan, Daniel Ren | SOUTH CHINA MORNING POST

Politico

(Ovaj članak objavljen je u američkom mediju Politico, u sklopu partnerstva sa SCMP-om. Članak se originaln pojavio u SCMP-u 26. maja 2018

Biznis – raj za muškarce?


Broj žena na ključnim rukovodećim pozicijama je ove godine pao za 25 odsto. Stručnjaci kažu da izazovi sa kojima se žene suočavaju nadilaze njihov karijerni izbor. Za Njujork tajms piše Kler Kejns – Miler.

Broj žena koje vode najveće kompanije oduvek je bio mali. On je, ove godine, manji čak za 25 odsto.

Ovakav nagli preokret vodi ka ispitivanju koje bi išlo izvan uobičajenih objašnjenja zbog čega žene ne postaju glavni rukovodioci – da nisu dovoljno konkurentne, da ne uspevaju da iskoriste mogućnosti za unapređenje i zato što su radije biraju ravnotežu između posla i privatnog nego radna mesta visokog intenziteta.

To je zato što, prema činjenicama, postoje realne da prepreke za ženske rukovodioce, pa to nije nisu samo stvar njihovih individualnih karijernih izbora. Na poslu su prisutne i „više sile“, kažu stručnjaci – sile koje su uspostavile predrasude o ženama na vlasti, majkama koje rade ili liderima koji ne odgovaraju kalupu ljudi koji su prethodili ženama-liderima.

Godinama se činilo da bi udeo žena na vrhu korporativne Amerike tokom vremena lagano ali sigurno trebalo da naraste. Broj žena koje vode kompanije na listi poslovnog magazina Fortune 500 je prošle godine porastao na 6,4 odsto, što je rekordno visoka stopa, u odnosu na 2,6 odsto samo deceniju pre.

I pored svega, ove godine je broj žena glavnih rukovodilaca opao za 25 odsto, prema listi Fortune 2018 objavljenoj u ponedeljak 21. maja. Na ovoj listi sada su prisutne 24 žene, što je pad sa 32, koliko ih je ova lista imala godinu ranije. Njih dvanaest je napustilo svoje poslove – nedavno je odstupila i Deniz Morison iz kompanije „Kempbel Supe“ (Campbell Soup Company), koja je u petak 18. maja najavila odlazak u penziju, dok se četiri nove žene pridružilo listi.

Njih četiri je izjavilo da idu u penziju; preostale četiri otišle su sa svojih funkcija nakon što su njihova preduzeća prodata; dve su zauzele nova radna mesta, dok su dve zamenjene nakon što su investitori želeli promenu. Među stotinama muškaraca na listi, sada je ostalo samo njih 47, znatno manji udeo nego ranije. A kada se dogodi da žene napuštaju najviše poslovne funkcije – onda se uporedo dešava i manji dotok novih dama sposobnih da zauzmu njihovo mesto. U svakom slučaju u kojem je imenovan novi ili privremeni glavni izvršni direktor, ženu je zamenio – muškarac.

Pad od 25 procenata je toliko veliki pre svega jer je broj žena već od samog starta jako mali, tako da izostanak svake pojedinačno s liste znači i veliku statističku promenu. Postoji i fenomen poznat kao „staklena litica“: predrasuda da je verovatnije da će žene biti zadužene za neuspeh preduzeća. Ali, na mnoge načine, razlozi zbog kojih padaju žene koje su glavni rukovodioci jesu isti oni razlozi zbog kojih njihovo prisustvo izostaje sa čelnih pozicija.

Žene u biznisu počele su da bivaju izjednačene s muškarcima u pogledu posla i plaćanja. Ali, na svakom pojedinačnom nivou – one odjednom izostaju sa vodećih funkcija. Samo 22% starijih potpredsednika firmi čine žene. Od toga, samo je 21 procenat njih na pozicijama vezanim za generisanje prihoda, što generalno dovodi do radnih mesta na nivou C, prema godišnjoj Studiji o ženama na radnom mestu koje su sačinili Lean In i McKinsey. Njihovo osipanje otpočinje već sa prvim unapređenjem na menadžerske pozicije: šanse da žene budu unapređene u menadžere su 18% manje nego što ih imaju njihove muške kolege.

“I muškarci i žene dolaze na pozicije koje iziskuju velika naprezanja” kaže Robin Eli (Robin Ely), profesorka na Harvardskoj poslovnoj školi i predsednica rodne inicijative ove ustanove. “Pravo pitanje je šta je ono što im se dešava dalje, „niz put“, a to je neretko jedna neuspela priča. Zaposlene žene kažu da odustaju jer, navodno, žele ravnotežu između posla i privatnog života ali iz brojnih istraživanja znamo da to nije tako jednostavno. Njima se, naprosto, ne nude mogućnosti za napredovanje na ključne funkcije.”

Jedno od glavnih objašnjenja za nedovoljnu zastupljenosti žena je da je „previše teško voditi veliku kompaniju i biti majka“. Sve je jasnije, međutim, da ovo objašnjenje previđa dublja pitanja o načinu funkcionisanja njihovih radnih mesta, kažu neki eksperti.

Istini za volju – i muškarci takođe imaju porodice. Time što brigu o deci ispostavljaju kao „ženski problem“, kompanije izbegavaju promenu svoje poslovne kulture na načine koji bi svima obezbedili veću uravnoteženost između poslovnog i privatnog života – na primer, ograničavajući broj sati provedenih na poslu ili pružajući više fleksibilnosti kada i gde se posao završava.

Umesto toga, daleko je verovatnije da će žene koristiti ono što politika njihove firme nudi svojim zaposlenicama, kao što su roditeljsko odsustvo, kraće radno vreme ili prelazak na manje zahtevne pozicije usled porodičnih obaveza. Muškarci samo pričaju kako su pogođeni „žongliranjem“ između svojih karijera i porodičnog života, iako se sa tim problemima drukčije hvataju u koštac nego žene. Napuštaju mesto pre kraja radnog vremena, tražeći od kolega da ih pokriju, ili preuzimaju klijente „iz komšiluka“, koji su blizu firme i ne zahtevaju dugačka putovanja kako bi se do njih stiglo – ali ne nikome ne govore da to čine.

Rezultat: karijere žena su osujećene, ali ne i karijere muškaraca.

Izgleda da u sposobnostima vođenja i liderstva ne postoje rodne razlike. Nedavna analiza 2.600 rukovodilaca otkrila je da se, na više procenjivanih područja, muškarci i žene nisu razlikovali, uključujući njihove interpersonalne, analitičke i menadžerske veštine i opšte sposobnosti. Ipak, upoređujući žene i muškarce sa sličnim veštinama i talentima, bilo je daleko manje verovatno da će postati izvršni direktori.

Deniz Morison (Denise Morrison) je bila izvršna direktorka kompanije Campbell Soup do pretprošlog petka. Njenim odlaskom, broj CEO žena na listi „Fortune 500“ smanjen je za 25 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Jedan od razloga, što su pokazale i druge studije, jeste da nesvesno pretpostavimo da su dobri lideri po pravilu muškarci, ali da, kada su u pitanju žene koje imaju uspešne karijere – ispitanici imaju „pomešana osećanja“.

Tipični izvršni rukovodilac je „visokog stasa sa dubokim glasom“ – tipična žena se ne uklapa u sliku. U jednom eksperimentu, ispitanici su rekli da je neko ko se zvao „Erik“ – koji je nudio nove ideje – bio „urođeni“ lider, dok, za razliku od njega, neko po imenu „Erika“ koja je ponudila te iste ideje, nije smatrana za prirodno talentovanu.

Neudate studentkinje ženskih poslovnih škola izražavale su veću želju za nižim platama i manjim brojem radnih sati i to posebno u situacijama kada su očekivale da će njihove muške kolege, posebno oni koji nisu oženjeni, videti njihove odgovore, rezultati su studije objavljene prošle jeseni u Američkom ekonomskom pregledu (American Economic Review).

Ove predrasude prema ambicioznim ženama utiču na to kako menadžeri tretiraju žene na radnom mestu.

Široko je uvrežena predrasuda da muškarci imaju liderske kvalitete kao što su dostojanstvenost, ozbiljnost i „svečano držanje“, dok se za žene smatra da imaju kvalitete vezane za „podršku“ muškarcima,  kao što je, recimo pouzdanost. Kada žene zatraže unapređenje ili povišicu, verovatnije da će na njih gledati kao na osobe koje se ponašaju zapovednički ili agresivno, rezultati su koje su objavili Lean In i McKinsey. Za razliku od žena, muškarci će daleko pre dobiti povišicu i unapređenje – i to bez ikakve potrebe da za njih pitaju ili ih zahtevaju.

“Uvek se tu radi o kompanijskoj poslovnoj kulturi  ali i širim kulturološkim stavovima uvreženim prema ženama, kao i teškoćama koje svi imamo onda kada – kako istraživanja sugerišu – treba zaista poštovati ženu koja je na poziciji autoriteta”, izjavila je Robin Eli.

Aktivistički pokret MeToo može zaista pomoći ženama da obelodane duboko zapretenu diskriminaciju sa kojom se žene suočavaju na poslu, tvrdi Brande Stelings, potpredsednica odeljenja za savetodavne usluge u Catalyst-u, neprofitnoj konsultantskoj i istraživačkoj firmi koja se bavi ženama u biznisu. Ali, u nekim kompanijama, ova kampanja je takođe imala suprotni efekat, obeshrabrujući muškarce od mentorskog rada s mladim koleginicama koje tek počinju, a iz straha da se njihova savetodavna uloga može pogrešno protumačiti.

Istraživači predlažu nekoliko načina za unapređenje većeg broja žena na liderske pozicije. Počelo bi se s njihovim uvođenjem od samog vrha: što ih više angažovati u vrhu, i unaprediti na izvršne funkcije. Menadžeri koji uspešno unapređuju žene na izvršne funkcije trebalo bi da za to dobijaju bonuse, uslovljene promovisanjem žena. Investitori mogu zahtevati da kompanije diverzifikuju svoja radna mesta i pozicije u kompanijskoj hijerariji. Zapošljavanje može biti standardizovano, tako da ljudi ne biraju kandidate na osnovu nebitnih stvari – poput visine i stasa, ili dubine glasa.

I žene i muškarci imali bi više koristi od fleksibilnosti radnog mesta, kao i vremena kada se ne očekuje da budu dostupni za svoje šefove. Kompanije koje žele da privuku ženske rukovodioce mogu u svoj paket za zapošljavanje žena uključiti traženje posla za njihove supružnike kao i brigu o njihovoj deci. Oni, takođe, mogu iznaći načine kako bi sveli na minimum negativne efekte koje na osoblje ostavlja privremeni prekid karijere kako bi se posvetile podizanju dece.

Ali, istraživači i regruteri kažu da će do stvarnih promena doći samo ukoliko se pristrasnost i predrasude budu uzeli u obzir na jednom temeljnijem nivou – kao i promenom načina rada za koji (pogrešno) mislimo da je znatno teži.

“Ovaj problem je na istovetan način prisutan u brojnim kompanijama, pa su se mnoge od njih, shodno situaciji, potrudile da puno sjajnih stvari ubace u svoju organizaciju rada”, kaže Stelingova. “One se, međutim, nisu ozbiljnije pozabavile predrasudama prisutnim ispod površine sistema, onim pogrešnim razmišljanjem koje rezultira zanemarivanjem žena pri unapređenju na ključne izvršne pozicije.”

(Claire Cain Miller piše o rodnim pitanjima, porodici i budućnosti rada. Pridružila se Tajmsu 2008. godine i bila je deo tima koji je osvojio Pulitzerovu nagradu 2018. godine za promovisanje javne službe za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja na radnom mestu)

 

Njujork tajms

Posebni čipovi preuzimaju kriptovalute i – deluju nezaustavljivo


Kineska firma Bitmain dominira na tržištu „hardvera-po-meri“ i ne pokazuje znake usporavanja, piše Majk Orkat za MIT Review.

Ako je najveća zajednička imovina kripto-valuta njihova decentralizovana priroda – nemogućnost bilo koje osobe, korporacije ili udružene grupe da kontroliše budućnost kovanice – onda ne postoji egzistencijalna pretnja, poput uspona proizvodnje specifično integrisanih kola: ASIC-a (Application-Specific Integrated Circuit). Inače, kriptovalute upotrebljavaju metodu „proof-of-work“, što je zapravo “komadić” informacije koji je teško stvoriti, ali koji ostalim „igračima“ tj učesnicima u „rudarenju“ obezbeđuje laku proveru i verifikaciju transakcije, u cilju maksimizacije bezbednosti. A tu je i operacija koja se među kripto-rudarima naziva „decentralizacija“.

Integrisana kola specifična za aplikacije jesu čipovi specijalno dizajnirani da obavljaju one vrste proračuna koje su potrebne radi efikasnijeg rukovanja izabranom valutom – daleko efikasnije nego što je to moguće učiniti procesorima opšte namene. To što kripto-rudari mogu koristiti ASIC za dobijanje izvanredne prednosti verovatno neće predstavljati tako veliku pretnju ako jedna kompanija – kineska firma Bitmain – nije ušla u igru kako bi dominirala tržištem. Sada je Dejvid Vorik (David Vorick), osnivač tri godina starog servisa za skladištenje podataka, „Sia“, zasnovanog na „digitalnim blokovima“ tj blokčejnu, a njegov tim počinje da sarađuje sa Bitmain-om, koji je pravi Golijat u kripto-rudarskoj industriji.

Vorikova ASIC kompanija za proizvodnju ASIC-a, zvana Obelisk, predstavlja pokušaj okončanja Bitmejnove neumoljive proizvodnje novih ASIC-a. Međutim, on takođe odgovara na veće potrebe unutar kriptovalutne zajednice kako bi kovanice očuvale kao “otporne na ASIC” tako što su podešavali svoj softver. Treba se nadati da će takvo „petljanje“ značiti snažan uzvratni udar na velike kripto-rudarske igrače kao što je Bitmain.  Vorik, međutim misli da je to napor osuđen na malo ili nimalo uspeha, što mu govori i lično iskustvo.

Bitmain je zapravo pobedio Obelisk na tržištu kripto-valute Siacoin, koja je posebno prilagođena za ASIC ultrabrze čipove, iako novi startup planira da pošalje svoje rudnike prve generacije za oko osam nedelja. Vorik kaže da ga je ovo teško iskušavanje uverilo da ASIC neće uskoro otići. Budući da proizvođači hardvera imaju toliko mnogo fleksibilnosti u dizajnu i osmišljavanju, on kaže da će “uvek postojati putanja” kojom će se kretati razvoj prilagođenih čipova – procesora koji su u stanju da rade oko novih kripto-rudarskih algoritama kojima bi trebalo da se odupru.

„Iskopavanje“ kripto-valute je proces dodavanja skupova ili “blokova” novih transakcija na blokčejn. Rudari koriste velike količine računarskog potencijala kako bi pogodili određeni broj koji kriptografski povezuje novi blok sa prethodnim – ključem za snimanje dokaza otpornih na manipulacije i neovlašćeno „čačkanje“. Pronalaženjem broja, rudar dokazuje da je uradio posao koji je potreban da bi se obezbedio kontinuitet ovog virtuelnog valutnog „lanca“ (chain), da bi potom dobio zasluženu nagradu u kripto-valuti.

Samo nekoliko godina nakon pojavljivanja bitkoina, start-up firme otpočele su žestoku utakmicu za izgradnju ASIC čipova posebno namenjenih kripto-rudarima i njihovom „iskopavanju“ digitalnih valuta. Međutim, skoro sve te kompanije su posrnule – sve izuzev Bitmejna. Procenjuje se da ova start-up firma kontroliše više od 70 odsto tržišta hardvera za Bitcoin-mining. Ona takođe koristi svoj hardver za sopstveno bitkoin rudarenje. I to za puno  bitkoina: prema Blockchain.info, „rudarski baseni“ sa Bitmejnom čine više od 40 procenata ukupne računarske snage dostupne za Bitcoin mining.

Bitmejn je odnedavno počeo da se strahovito razvija, puštajući na tržište nove ASIC čipove dizajnirane za Eter tj itirijum (Ethereum), Zed-keš (Zcash) i Monero, pored Sije (Siacoin). Ovo je među korisnicima i programerima tih novčića izazvalo zabrinutost da bi Bitmain i njegovi partneri mogli zadobiti većinu kapaciteta za rukovanje svojim mrežama, što bi im pružalo dovoljno snage za ometanje ili zlonamerno napadanje mreže. Ova je bojazan inspirisala programere na nadogradnju softvera (koju su, u slučaju kripto-valute Monero, programeri isporučili) zarad otpornosti ASIC čipova.

Međutim, ako je Vorik u pravu, to može biti izgubljeni razlog – argument koji je postavio u podužem blogu ove nedelje o svom iskustvu sa Obeliskom. Kaže da se nada da će post “nagnati ljude da prihvate činjenicu da će snažna kripto-rudarska centralizacija biti prisutna još dugo vremena”. Sledeće pitanje, po Voriku, glasi: “Šta možemo učiniti sa našim protokolima, našim dizajnom i našom zajednicom da bismo se uverili da ovo nije katastrofalna stvar?”

Uzgred:

Na panelu koji je održan u okviru CoinDesk Consensus 2018 konferencije, tri velika imena u rudarenju kriptovaluta našla su se u centru ove debate o implikacijama ASIC-a na bezbednost i decentralizaciju.

Diskusija se u nekoliko situacija vraćala na ulogu države, ponekada kao partnera, a ponekada kao protivnika.

ASIC je posebno napravljen kompjuterski čip koji se koristi za visokoefikasno rudarenje kriptovaluta. Kada se ASIC razvije za rudarenje specifičnog coina, dolazi do istiskivanja GPU-a sa tržišta.

Za neke, uključujući tu i Marko Strenga, izvršnog direktora kompnaije za rudarenje Genesis, to je problem.

– GPU (grafila jedinica za procesuiranje, ili grafička karta) je najdecentralizovaniji hardver za rudarenje, izjavio je.

Deo razloga za njegovu tvrdnju leži u činjenici da je GPU jefitniji i zahteva manje investicije za pokretanje operacije rudarenja.

Za Gidiona Pauela, izvršnog direktora kompanije Crypto Corp, Streng je u pravu:

– Da (ASIC) nije toliko decentralizovan, ali više volim ASIC jer je bezbedniji.

Iako rudarenjem bitcoina dominira ASIC, Pauel nije zabrinut:

– Ne mislim da će pitanje decentralizacije uopšte biti bitno za bitcoin.

Neslaganje među njima dvojicom svodi se na to koja tema je pretnja veća. Dok Streng brine o koncentraciji kripto-rudarske snage u manjem broju ruku, Paula više brine agresivan stav mnogih vladajućih struktura u zemljama širom sveta.

 

Mike Orcutt  May 17, 2018, MIT

 

Kako zaustaviti brexit


Prikaz knjige Nicka Clegga „How to stop Brexit (and make Britain great again) / Kako zaustaviti brexit (i učiniti Britaniju opet velikom)“.

Živimo u vremenu gneva, ali i kajanja. Dok su glasači besni zbog stanja u društvu, mnoge javne ličnosti se kaju zbog grešaka u svom privatnom životu. Muškarci iz Holivuda se duboko kaju zbog načina na koji su godinama tretirali žene i obećavaju da će se popraviti. U nevladinim organizacijama, BBC-u, preduzećima i na univerzitetima mnogi shvataju da ono što je nekada moglo više ne može da prođe i žale zbog svojih postupaka. Kajanje je obično praćeno izvinjenjima zbog zadatog bola, kao i samosažaljenjem. Tako je profesor sa Harvarda optužen za višestruko seksualno uznemiravanje rekao: „Zbog ovakvog ponašanja bih se uvek kajao“. Kajanje je sve više obaveza, čime gubi smisao.

Ali šta je sa ljutim glasačima? Da li se oni kaju zbog svojih postupaka? Specifičnost danas sveprisutnog kajanja je njegova niska politička cena. Političari će se možda pokajati zbog svog ponašanja u privatnom životu, kada ih prošlost sustigne. Ali retko ili nikada se neće kajati zbog svojih političkih postupaka, koje brane po svaku cenu. Ne, kaže Theresa May, ne kajem se zbog raspisivanja prevremenih izbora. Učinila sam ono što sam smatrala ispravnim, a ako rezultat nije onakav kakav sam želela – to nije moja greška, ljudi su tako glasali. Tony Blaire je po objavljivanju Izveštaja Chilcot rekao da se kaje zbog grešaka tokom planiranja rata u Iraku (koje su po njemu činili drugi), ali da se ne kaje zbog samog rata i odluke da u njemu učestvujemo. A kako bi i mogao? On i dalje misli da je to bila ispravna odluka. S druge strane, oni koji su glasali za Blaira i koji su se u međuvremenu okrenuli protiv njega, retko žale zbog svoje odluke. Nisu oni krivi za njegovo ponašanje. Izneverio ih je. Glasačka kutija nije ispovedaonica. Ona služi ispoljavanju besa zbog ponašanja drugih.

Da li su referendumi drugačiji? Kada političari glasačima prepuste odluku koju se ne usuđuju sami da donesu, to nije prosto priznavanje granica svojih ovlašćenja. To je i način izbegavanja odgovornosti. Da li May žali zbog odluke da napusti Evropsku uniju? Za razliku od odluke da raspiše izbore, što je bila njena lična odluka za koju je odgovorna, ona to pitanje smatra besmislenim. Zašto bi se kajala kada nije ona odlučivala? To je odluka britanskih građana i na njoj je samo da je sprovede. To jako iritira protivnike brexita. Ako ona ne prihvata odgovornost za tu odluku i ne priznaje pravo glasača da promene mišljenje, kakve su šanse da se odustane od nečega što mnogi, čak i premijerka, vide kao strašnu grešku? Odgovor je – nikakve.

Zato se trenutno traga za načinom da glasačko telo iskaže svoje kajanje. Kada bi građani mogli da promisle o svojoj odluci, možda bi je i promenili. Demokratija se dobrim delom i sastoji u promeni mišljenja. To štiti gubitnike u izbornoj trci: novi izbori znače da ništa nije nepromenjivo i da porazi nisu konačni. Problem je u tome što ta logika ne važi u slučaju referenduma. Kada građani donesu odluku o važnom pitanju u ime budućih generacija – tu nema mesta za gubitnike. Ali ako je rezultat tesan, a pitanje i dalje nerešeno, zašto ne razmisliti još jednom? Zašto ne organizovati još jedan referendum da se odluka prvog potvrdi ili opovrgne?

Nema ničeg lošeg u organizovanju novog referenduma u vezi sa tako važnim pitanjem. Referendumi u dve faze su uobičajeni u nekim delovima sveta, gde se smatra da ljudi ne treba da odlučuju na brzinu, pa da se posle kaju. Na Novom Zelandu je 1992-93. referendum o promeni većinskog izbornog sistema (first-past-the-post voting system – FPTP) održan u dve faze: građani su prvo odlučivali da li žele alternativu i kakva bi ona bila, a onda da li su možda za to da sve ostane isto. Na prvom referendumu je ogromna većina glasala za promenu i opciju mešovitog proporcionalnog sistema (mixed member proportional system – MMP). Na drugom referendumu je MMP pobedio sa mnogo manjom razlikom, a FPTP je dobio mnogo više pristalica kada mu je bila suprotstavljena konkretna alternativa. Posle skoro 20 godina, glasači su opet pitani da li su saglasni sa svojom odlukom iz 1993. Odgovorili su da jesu, sa malo većom razlikom nego pre. Onda je, bez obzira na ovaj rezultat, sastavljena komisija za poboljšanje MMP-a. Tako se smanjuje prostor za kajanje.

Nažalost, ovaj impresivno racionalan model se iz više razloga ne može primeniti na revidiranje brexita. U slučaju Novog Zelanda, drugi referendum se nadovezao na prvi. To objašnjava zašto se mnogo više ljudi odlučilo za promenu u prvoj rundi: znali su da će dobiti šansu da se predomisle. Drugi referendum za potvrđivanje ili odbacivanje brexita bio bi nešto sasvim drugo. Stvorio bi utisak da je prvobitna odluka bila proizvod podvale, a ne greška. Greške su sastavni deo demokratske politike, ali podvale nisu. Još je gore to što sa brexitom ne postoji mogućnost povratka na staro – ona je zauvek nestala. Potrebni su novi pregovori da bi Velika Britanija ostala članica EU. Tačno je da se biralo samo između status kvoa i nejasne alternative („izlazak“), i da bi preciziranje te alternative možda doprinelo privlačnosti status kvoa, kao na Novom Zelandu. Ali u ovom slučaju ne postoji način da se specifikuje alternativa – postići dogovor ili ne – a da se ne žrtvuje status kvo.

Tu se radi i o širem problemu, u smislu da je referendum o brexitu sasvim različit od onoga o promeni glasačkog sistema. Kada su građani Britanije 2011. odlučivali o tome da li da FPTP bude zamenjen sistemom alternativnog glasa (alternative vote – AV), mogli su da promene sistem glasanja i dobiju mogućnost suspenzije budućih ishitrenih odluka. U tom slučaju bi parlament mogao da sledi zahteve glasačkog tela. Ali brexit podrazumeva širi mehanizam odlučivanja, šta god o tome govorili oni koji treba da ga sprovedu. On zahteva pregovore sa državama članicama EU i njegov ishod zavisi i od njih. Građani Britanije tu nemaju poslednju reč. Izglasali smo pokretanje procesa nad kojim nemamo kontrolu. Drugi referendum nas ne bi vratio na početnu tačku. On bi prosto bio još samo jedan korak u pregovorima o brexitu. Evo, zamislimo da se na drugom referendumu glasači izjasne protiv brexita. Posledice te odluke ne bile ništa jasnije od onih koje su nastupile posle prvog glasanja. Odluka da se opovrgne prvobitni rezultat referenduma bila bi još jedan skok u nepoznato.

Kritičari brexita s pravom ismevaju čerčilovske aspiracije njenih zagovornika, koji u osamostaljenju Britanije vide šansu da ona zablista na svetskoj pozornici. Sva je prilika da ćemo uvideti samo to da osamostaljenje u 21. veku znači potpadanje pod uticaj velikih sila. Događaji iz 1940. su danas irelevantni, mada bi se odluka o odustajanju od brexita ozbiljno odrazila na prestiž Britanije. U najmračnijim danima maja 1940. Čerčil je rekao da se narodi koji stradaju u borbi ponovo uzdižu, dok onima koji se predaju nema spasa. Ispostavilo se da je čak i to netačno. Narodi sasvim lepo mogu da prežive mnoga poniženja. Ali činjenica je da je način donošenja odluke često podjednako bitan kao i sama odluka. Nije neobično da se glasačko telo predomisli. Ali narodi koji menjaju mišljenje u teškim trenucima odaju utisak nepostojanosti. Države članice EU bi nas sigurno ponovo prihvatile, ali uz određenu cenu. Reći „da“ pa „ne“ brexitu nije isto kao da brexita nije ni bilo. To je kao da kažemo da više ne znamo šta želimo. Opasnost neodlučnosti bila bi faktor u svakoj budućoj kampanji za referendum. Ljudi mogu da se predomisle, ali to uvećava njihovu nesigurnost.

Zato nas zagovornici poništavanja brexita uveravaju da prvi put nismo pogrešili, već da smo bili nasamareni. Glasanje za brexit nije bilo veća greška od glasanja za Blaira – bili smo zavedeni. Prodali su nam maglu. U knjizi Kako zaustaviti brexit Nick Clegg računa na ljutnju ljudi, a ne na njihovo kajanje. On piše: „U politici postoji jednostavno pravilo: ko ne ispuni svoja obećanja snosi odgovornost“. On kaže da sasvim razume glasače koji su kaznili njega i njegovu Liberalno demokratsku partiju, jer su uprkos obećanjima podigli školarine (mada naglašava da se ne kaje zbog te, kako on smatra, ispravne odluke). Jedino oko čega se sve strane slažu jeste da je kampanja za brexit bila besramna, jer su u njoj teška pitanja i izazovi gurnuti u stranu zarad smešnih obećanja i bednih pretnji. Gubitnici ne moraju da se suoče sa svojom sramotom zbog izgovorenih neistina. Clegg smatra da samo pobednici treba da se suoče sa posledicama svojih dela. Ako nema novca za zdravstvenu zaštitu, ako ne možemo da sklopimo povoljne trgovinske sporazume, ako ne možemo da uskladimo imigraciju i ekonomski razvoj, neko treba da odgovara. Ali ko?

Razlika između referenduma i izbora ogleda se u tome što tokom referendumske kampanje političke partije nisu najvažnije. Političke partije sa realnim izgledima da dođu na vlast su relativno iskrene na izborima, jer znaju da će ih proganjati neispunjena obećanja. Cleggova karijera je propala zbog loših odluka njegove partije. Stare partije neprekidno brane svoju teško stečenu reputaciju. Ali glas za „izlazak“ nije nosio takve rizike, jer je referendum odmah otišao u istoriju. Tačno je da će neke političare poput Borisa Johnsona i Michaela Gova proganjati lakomislena obećanja koja su dali tokom kampanje za brexit sve dok budu bili deo aktuelne vlade. Ali njihova je prednost je u tome što mogu da poruče glasačima da treba da ih procenjuju na osnovu rezultata dok su na vlasti, a ne na osnovu njihove individualne uloge u višepartijskoj kampanji za referendum. I glasači upravo to i čine. May je 2017. raspisala izbore i pozvala glasače da je izaberu za sprovođenje brexita. Tražila je od njih veliku većinu. Ali glasači nisu hteli da snose odgovornost za referendum koji su sami izglasali. Ocenjivali su partije na osnovu njihove unutrašnje politike, pa je na rezultate izbora više uticalo pitanje lova na lisice nego brexit. Ishod je bio blokirani parlament i slaba manjinska vlada, što je od sprovođenja brexita napravilo noćnu moru.

Opšti izbori ne uključuju odgovornost za odluku na referendumu. Oni jedino uključuju odgovornost za učinak aktuelne vlade. To su dve sasvim različite stvari. Ako May izgubi naredne izbore zato što se njena vlada raspala zbog brexita, to ništa ne govori o (ne)ispravnosti odluke na referendumu. Sledeća vlada će samostalno odlučivati o sledećem koraku. Glasači će je prosuđivati na osnovu toga. Kao i mnogi protivnici brexita, Clegg je rastrzan između dve nepomirljive činjenice demokratske politike. Izborna odgovornost je mehanizam za ispravljanje starih grešaka. Ali izborna odgovornost prosto ne važi u slučaju referenduma.

Krajnja besmislenost Cleggove pozicije ogleda se u njegovom naoko bezbrižnom, iako očajničkom predlogu da se protivnici brexita priklone jednoj od dve glavne partije – torijevcima ili laburistima, bilo kome, samo ne liberalnim demokratima koji nemaju realne izglede da donesu bitne odluke i tako izvrše pritisak. To neće uspeti. Prvo, liberalni demokrata koji predlaže da se njegove pristalice okrenu partijama kojima inače nisu naklonjene transformiše izbornu demokratiju u prevaru, što je neoprostivo. Drugo, političke partije su poput plemena. Oni koji su glasali za ostanak nisu politička partija. Zato će na sledećim izborima brexit kao temu istisnuti bazična lojalnost glasača prema svojim partijama. To se dogodilo 2017. i dogodiće se opet. Clegg svoj predlog predstavlja kao pragmatični realizam. Ali to ostaje samo idealizam.

Pod uticajem Cleggove knjige protivnici brexita ga više ne vide samo kao podvalu, već kao zločinačku zaveru. Nedavna otkrića o kompaniji Kembridž analitika, a naročito o sredstvima koje je opcija za izlazak dala opskurnoj kanadskoj firmi AIQ, stvorila su utisak da je rezultat referenduma na neki način odraz korumpiranosti demokratije kao takve. Novac je tajno prosleđivan stručnjacima da bi se manipulisalo javnim mnjenjem. To je iskrivilo rezultate. Možda se to dogodilo. Čak i da jeste, tu se brkaju dve vrste objektivnosti. Ako su zvaničnici koji su zagovarali izlazak prekršili pravila Izborne komisije za finansiranje kampanje, odgovorni za to mogu da budu izvedeni pred lice pravde, s manje-više ozbiljnim posledicama po njih kao pojedince. To zavisi ne samo od toga kome se šta može pripisati, već i od cene koju su smatrali prihvatljivom za to da Velika Britanija napusti EU. Ako to znači da će biti isključeni iz budućih kampanja za referendum, nekima od njih to neće teško pasti. Oni nemaju političke karijere koje treba da brane. Brexit je opcija koju su želeli. Slanje njenih zagovornika u zatvor neće promeniti rezultat. S druge strane, ako je ono što izaziva gnev utisak da su internet poruke upućivane glasačima pothranjivale njihove predrasude i uticale na ishod, onda je, bojim se, upravo to način na koji danas funkcioniše politika. Pobeđuje veštiji. Sada kada je sve prošlo, nema sumnje da kampanja za ostanak žali što nije bila veštija, kao što torijevci žale što nisu bili veštiji 2017. Oni će uskoro moći da pokažu šta su naučili iz svog poslednjeg poraza, ali kampanja za referendum neće dobiti novu priliku. Imala je jednu i tada je trebalo pobediti.

***

Postoji li način da se zaustavi brexit? Naravno. Ali samo u okvirima konvencionalne izborne politike. Jedan od načina je da Donji dom ne prihvati nijedan dogovor za brexit, ili da nijedna partija koja se zalaže za postizanje dogovora ne formira vladu ili ne pobedi na opštim izborima. Znamo da je većina poslanika protiv brexita. Da bi se oborila vlada Therese May dovoljno je da nekoliko konzervativaca promeni stranu prilikom glasanja, računajući na to da će laburisti iskoristiti svaku priliku da taj proces ubrzaju. Tada bi se otvorilo pitanje ko uopšte ima snage da se rve sa brexitom. Budući da zaustavljanje brexita nije isto što i njegovo poništavanje, to bi bila promena smera, a ne novo promišljanje rezultata referenduma. Brexit se ne može zaustaviti, ali bi se do njega moglo doći drugim putem.

Taj scenario je moguć. Ali nije naročito uverljiv. Problem je u tome što konvencionalna izborna politika ima svoju logiku, koju uglavnom određuje zastareli FPTP sistem. Poslanici obe stranke uglavnom se podstiču da se drže zajedno, u nadi da će dobiti većinu u parlamentu. Kako stvari stoje, uprkos ličnim preferencijama većine poslanika, obe partije imaju bolje šanse da ostanu ujedinjene ako zagovaraju brexit. Promena smera podrazumeva preuzimanje jasne političke odgovornosti za buduće događaje, sa svim podelama koje bi to povlačilo, dok postupanje u skladu sa odlukom sa referenduma odlaže tu odgovornost. Laburistički strateški kompromis iz 2017. povodom brexita je dobro funkcionisao zato što je partija bila odgovorna samo za svoju unutrašnju politiku. Nisu se bavili tim velikim pitanjem. Poslanici koji se protive brexitu će pristati na sve, dotle dok im rezultat referenduma omogućava da izbegnu bilo kakvu veliku odgovornost. Kada je reč o ključnoj odluci u Donjem domu, politički najbezbednija opcija je nastavak rasprava o brexitu, jer se odluke o tome mogu pripisati nekom drugom.

Drugi faktor koji će definitivno navesti sve poslanike na promišljanje jeste utisak da su suštinski izgubili dodir sa realnošću. To mogu proveriti jedino na narednim izborima i tada možda neće želeti da rizikuju. Niz izbornih iznenađenja – opšti izbori 2015, glasanje za brexit, opšti izbori 2017, da ne pominjemo transatlantske potrese izazvane izborom Trumpa – naveo je sve političare na oprez. To što je većina poslanika protiv brexita kod njih izaziva neodlučnost i strah da ponovo ne naljute svoje glasače. Niko ne zna kada će se brexit pojaviti kao izborna tema, jer trenutno niko ništa ne zna. Osećaj pipanja po mraku navešće obe partije da se drže za ono malo što vide pred sobom dokle god mogu.

Postoji dobar razlog zašto je strah od nepoznatog osnovan. Parlament je postao nereprezentativno telo. Referendum o brexitu pokazao je da je Britanija duboko podeljena po osnovama koje prevazilaze partijske razlike. Jedna je godište: starije generacije – s levice i s desnice – više su glasale za brexit nego mlađe. Ali druga podela tiče se obrazovanja: jedan od glavnih pokazatelja nečije odluke na referendumu bio je nivo obrazovanja (nešto manje od 70 odsto fakultetski obrazovanih su glasali za ostanak). Pa ipak, diploma je nešto poput uslova za političku karijeru u Vestiminsteru. Većina poslanika je završila fakultet (s nekoliko izuzetaka, a Corbyn koji naginje brexitu je jedan od njih), kao i skoro svi savetnici i državni službenici. U pogledu mnogih pitanja – zdravstvo, stambena izgradnja, socijalna pomoć, obrazovanje, pa čak i lov na lisice – to možda nije važno, jer obrazovanje nije jedino što deli javno mnjenje. Ali u slučaju brexita to znači da parlament možda donosi odluku za koju nije u demokratskom smislu pogodan, jer ne predstavlja raznovrsnost javnog mnjenja. To može probuditi osvetoljubivost kod glasača. Moguće je i da neće – jer su se glasači možda predomislili – ali njihovi političari im zapravo nikada neće dati šansu da to pokažu, jer sami ne znaju šta da misle. Nereprezentativna demokratska skupština teži bezobzirnom ponašanju. A pokreće je strah.

Ove podele otkrivaju još jedan način da brexit propadne: puko prolaženje vremena. Clegg ishod referenduma otvoreno prebacuje starijoj generaciji i nada se da će se ta družina smanjivati biološkim putem. Budući da je pobeda brexita bila tesna, on veruje da će se javno mnjenje uskoro preliti na drugu stranu. Radi se o bazičnoj aritmetičkoj grešci. Velika Britanija ima sve stariju populaciju zato što prosečni životni vek raste, iako sporije nego pre (još nije promenjen smer kao u SAD, gde epidemija predoziranja opioidima i drugi katastrofalni društveni neuspesi smanjuju broj Trumpovih pristalica). Svakog meseca u Velikoj Britaniji je sve više starijih glasača, a ne manje. Tačno je da to nisu isti ljudi koju su glasali 2016. godine. Pitanje je da li će pridošlice u družinu starijih zadržati svoje liberalne stavove. Verovatno hoće, mada će to ići sporo. Na primer, pošto se poslednjih 50 (i naročito poslednjih 20) godina širi fakultetsko obrazovanje, sve je više ljudi s diplomom. Ako posedovanje diplome oblikuje političke poglede, šanse da većina nastavi da podržava brexit su sve manje. A bez većine čitav projekat gubi legitimitet.

Šta god mislio Clegg, za to nema mnogo nade. Treba mnogo vremena da se konačno reši problem. To je samo jedna od mnogih promena, a neke druge će možda vući na neku drugu stranu. Ništa nije isto posle referenduma – on se nije odigrao u političkom vakuumu, tako da malo svežeg vazduha može da promeni ishod dok sve drugo ostaje isto. Glasači su doneli odluku, a na njihovo ponašanje će uticati ono što sledi, a ne ono što se već odigralo. Liberalni stavovi u najširem smislu suočiće se sa mnogim neposrednijim političkim brigama, uključujući povlačenje ili kršenje obećanja. Pred sledeće izbore ljudi će se lomiti između otpora brexitu i plemenskih i partijskih lojalnosti. Kao što smo videli 2017, to bi moglo dodatno da iskomplikuje podele nastale posle referenduma. Stavovi građana o brexitu su politički faktor, ali i veoma nesiguran politički teren.

Iz tog razloga, za opovrgavanje rezultata referenduma po svemu sudeći biće potrebno da neka partija odluči da prihvati njegove posledice. Za to je potrebno da se brexit dogodi. Možda će posle toga biti potreban novi referendum da se utvrdi da li su građani raspoloženi za alternativu. Do tada će o našoj sudbini odlučivati konvencionalna izborna politika. Opravdano je kajanje za to što se referendum uopšte desio. Ali kajanje zbog rezultata referenduma nije produktivno. To je izbegavanje odgovornosti. Još uvek je moguće da se brexit ne dogodi, ukoliko se uplete u parlamentarnu aritmetiku. Ali da bi se opovrgnuo, prvo je potrebno da ga neko sprovede.

London Review of Books, 10.05.2018.

Peščanik.net, 24.05.2018.

Svetski putnik br. 1 savetuje: ne letite bez rolne toalet-papira


Zašto bi trebalo da letite sa toalet-papirom? Svetski putnik br.1 daje objašnjenje.

Konkord, britansko-francuski supersonični avion

Konkord, britansko-francuski supersonični avion

Čovek koji je najviše proputovao svet poručuje: zaboravite sve ostalo – toalet papir nikako!

Freda Fina (Fred Finn) često nazivaju najvećim svetskim putnikom. O tome, uostalom, svedoči i broj kilometara koje je isključivo prevaljivao avionom: iza sebe je ostavio preko 25 miliona potvrđenih kilometara, a Konkordom je leteo 718 puta – Fin je jedina osoba koja je ovim avionom letela tri puta u jednom danu. Posetio je 150 zemalja, a preživeo je pokušaj otmice i zastrašivanja. On je, takođe – što je potvrđeno i od strane Ginisovih rekorda – imao 714 letova Konkordom, tek nekoliko meseci pre no što je ovaj vazduhoplov jednom za svagda ušao u hangar i istoriju; bio je, takođe i prva osoba koja je avionima kompanije Junajted erlajnz preletela milion milja.

Fred Fin je poreklom iz Kenta i danas  ima 77 godina. Nekada je radio kao davalac tehnoloških licenci i ovih dana je konačno malo usporio svoj celoživotni tempo: preleti „tek nešto“ između 700. 000 i milion kilometara godišnje, postavši nesvakidašnje popularna figura na aerodromima širom sveta. Ove godine slavi 60. godišnjicu svog prvog trans-atlantskog prelaza. U svom domu u Londonu, odvojio je nekoliko minuta da bi odgovorio na neka pitanja o svom životu kojeg je proveo na visini, u vazduhu.

Šta je to u vezi vašeg života što mnoge ljude nagoni da stalno čuju i „nešto više“ od onoga što već znaju o vama?

Ljudi nikada nisu smoreni pričama o putovanju. Putovanja su kao droga, privlačna su, i ja ih zaista volim. Jednom kada počnete da neprekidno putujete, počinjete i da pričate priče koje su rezultat tog iskustva. Sa ovolikom kilometražom, brojem pređenih zemalja i dugim, neprekidnim boravkom „negde između“, pretpostavljam da sam vremenom postao i vrlo dobar pripovedač. Ovog meseca se navršava 60 godina od mog prvog prelaska Atlantskog okeana. Prelet je, zajedno sa pauzama, trajao 19 sati a leteli smo avionom DC-4. Prvo smo poleteli iz Londona da bismo sleteli u Prestvik, odakle je avion krenuo ka Keflaviku na Islandu; sa Islanda smo leteli do Bangora u američkoj državi Mejn, da bismo, konačno, sleteli na Ajdlvajld (Idlewild), aerodrom sada poznat kao Njujork-JFK. Sa druge strane, na povratku u Britaniju leteli smo Konkordom, a taj let trajao je dva sata i 15 minuta.

Jednom ste proveli Božić sa Džonom Denverom, zar ne?

Britiš ervejz nije za Božić leteo iz Londona, a želeo sam da budem kod kuće sa svojom porodicom [tada smo bili u SAD-u], pa sam otišao za Pariz na Badnje veče i odatle poleteo Konkordom za Njujork. U avionu je bilo samo tri putnika, a jedan od njih je izvadio gitaru i odsvirao “Country Roads” – taj čovek je bio Džon Denver. Kakva neverovatna pesma. Delili smo limuzinu.

Džoni Keš i ja smo se nekoliko puta našli u avionu koji je sletao ili poletao iz Nešvila, u kojem sam tada živeo. Išli smo na večeru. Često sam susretao Brusa Springstina, koji nije propuštao da u ovoj i sličnim situacijama upita osoblje iz Britiš ervejza (koje je i nas upoznalo) koliko sam preleteo do tog trenutka. Pol Makartni, Dejvid Frost, Muhamed Ali, Flojd Paterson – da ste bili u mojoj koži, stalno biste susretali kraljeve i prinčeve biznisa.

Fred Finn i ukrajinska stjuardesa

Fred Finn i ukrajinska stjuardesa

Ali dotad ste i sami postali neka vrsta slavne ličnosti?

Leteo bih u pilotskoj kabini jer bi operateri prodali moje mesto. Sedeo bih na pomoćnom sedištu, iza kapetana; stavio bih slušalice i onda razgovarao sa pilotima. Ako bi posada bila zauzeta, otišao bih do kuhinje i doneo im hranu – a oni bi me angažovali da novim putnicima pričam o svojim iskustvima tokom letenja Konkordom.

Jedne noći sam sleteo na „Kenedi“ kako bih odatle uhvatio helikopter za Njuark, kada mi je neki tip prišao i rekao: “Jesi li ti Fred Fin? Ričard Brenson bi voleo da ruča s tobom.” Tako sam se vratio na „subsonic“ (podzvučni tj „obični“ putnički avion a ne Konkord), kojim sam odleteo pravo za London, i gde sam stigao u 7 ili 8 ujutro; pokupili su me i odveli na njegov brod-kućicu, gde smo ostali tri i po sata. Zamolio me da prihvatim njegovu poslovnu ponudu, naime, hteo je da me angažuje u njegovoj novoj avio-kompaniji, Virgin Atlantic. Predložio sam „Višu klasu“ (Upper Class), rekavši da im je potrebna limuzina kako bi putnike prevezli od kućnog praga u avion a potom, kada stignu na odredište, da ih čeka limo koji će ih odvesti do željene destinacije, ili do kuće,  nudeći im i opciju prvoklasnog šinskog saobraćaja (kojim se Brenson takođe bavi). Predložio sam mu da na luksuzne letove polaze i maserke – sve to je tada primljeno vrlo dobro, ali su još neki ljudi imali i nekih čudnih ideja u vezi toga, tako da je suština tog razgovora bila negde skrajnuta.

Bili ste na putu 11 meseci godišnje. Mora da je ovo uticalo na vaše odnose s ljudima.

Jedna Finova tipična sedmica bi bila, recimo, let od Njujorka do Rio de Žaneira, pa do Buenos Ajresa, Konkordom preko Pariza, nazad u Rio, od Rija do Lagosa a potom do Najrobija, odakle bi išao za London, da bi naredna sedmica krenula ispočetka s novim destinacijama na kojima bi se zatekao: startovao bi iz Londona i leteo do Teherana. To baš i nije bilo posebno dobro za moj bračni život. Nimalo dobro. Prva supruga bila je Amerikanka, a potom i italijanka, a sada mi je supruga Ukrajinka – sve tri sam upoznao tokom svojih putovanja. Moje prve dve žene volele su prvoklasne letove i tretman zvezda koji sam zadobio, ali nisu imale predstavu kako je to živeti u tom stilu tokom cele godine.

Šta po vama čini jedan aerodrom odličnim ili pak potprosečnim?

Sve se svodi na to da li aerodromi brzo i profesionalno „hendlaju“ putnike. Minhen ima briljantan aerodrom, a dobri su i Frankfurt, Singapur, Dubai i Hong Kong. Los Anđeles je tako besmislen aerodrom – koji je sranje, ali stvarno – a Hitrou je postao tržni centar kojim se kreću avioni. La Gvardiju ne volim posebno – uvek me pomalo zabrine da li ćemo sleteti u reku.

Koja je vaša omiljena avio-kompanija a koji avioni, pored Konkorda?

Najbolji na svetu bio je Pan Ameriken. Kakva neobična avio-kompanija! Sada u Evropi letim Lufthanzom ili Eurovings-om, koji ima program pod nazivom „Glasajte za najbolje“ (Bid for BEST). Sedeo sam  u sedištima u kojima nije bilo nikoga do mene, tri dodatna inča za noge, prvoklasni check-in. Lufthanzin salon pre ukrcavanja i prioritetno ukrcavanje – to je lepa mala avio-kompanija. Lufthansa je najbolja na Zapadu, kod koje je i dalje prisutna prvoklasna usluga.

Verujem da je Dreamliner najbolji avion iz flote Konkorda. To je udobno plovilo za letenje. Mislim da su današnji avion previše masivni, kao da ste u hotelu koji leti. Ne vidim sebe da u tome uživam. Više volim one koji izgledaju kao pravi avioni. Dreamliner je prekrasan. Pre njega, svideo mi se VC10 – ne Mekdonel-Daglasov [McDonnell Douglas] DC-10 već Vikersov [Vickers] VC10, sa četiri motora pod repom.

Vickers VC10

Vickers VC10

Zašto ne verujete da je džet leg stvarna pojava?

Konkord prelazi preko pola sveta za oko tri i po sata. Podzvučnim letelicama bi trajalo sedam do osam sati (letovi na relaciji Amerika-Evropa). Da je trebalo da dobijem džet leg koji prolazi kroz te vremenske zone u subsoničnim avionima, zašto ga, onda, nisam nikada dobijao u drugim zonama? Mislim da ovaj fenomen pre ima veze sa stresom jer ste smešteni u tesnoj, prenatrpanoj aluminijumskoj cevi. Od pakovanja kod kuće pa do čekiranja prtljaga… provodite 20 sati u putovanju, što je prilično stresno iskustvo.

Uz to, satima sedite u atmosferi koja podseća na pećnicu – vazduh u kabini prolazi kroz motore i on je suv, tako da vas dehidrira. To je još jedan razlog što mi se sviđa Dreamliner: Vazduh ne prolazi kroz motore, tako da je vlažniji. VC10 je isto imao dobru vlažnost [Napomena urednika: Vazduh u kabini Boinga 787 tj Drimlajnera sadrži više vlage zbog kompozitnih materijala koji se koriste u vazduhoplovu, a ne zbog mesta iz kojeg se ispušta kabinski vazduh prim. prev.].

Nosim malo sveže vode u vidu spreja da bih vodu naneo na golu kožu, a svoj sat postavljam na odredišno vreme i to pre poletanja, čim se po ukrcavanju zatvore vrata. U to vreme, počinje moj život u avionu, gde jedem i pijem. A onda, ako sam u Americi, ostajem budan – po mojem satu navijenom na vreme destinacije ka kojoj letim – sve dok ne nastupi vreme za spavanje. Ako ikada dobijem nešto kao “jet lag”, on nestaje sredinom noći.

Boeing 787 Dreamliner

Boeing 787 Dreamliner

Ali decenije provedene u gotovo neprekidnom putovanju učinile su da postanete pobornik pažljive pripreme prtljaga?

Uvek proveravam torbu. Polikarbonati danas su malo fleksibilni, što mi ide u prilog. Samsonit kofer kojeg imam star je 10 godina, i težak je kilogram i po.

Sa sobom uvek nosim nešto od lekova – paracetamol, antibiotike, nešto protiv dijareje  – i komad žice, jer se ručke na aktovkama uvek iskidaju tokom vikenda, pa se žicom može popraviti.

A kad pričam sa ljudima, uvek stavim toalet-papir na vidno mesto pa ih potom pustim da se iščuđavaju do kraja moje „lekcije. Daju mi  možda i 5-10 bočica vina tokom leta, pa kako, onda, spakovati  vino a da staklo ne pukne? Prosto: umetnite rolnu toalet-papira na grlić flaše, jer je to mesto koje najlakše pukne. Nikad nisam razbio nijednu bocu tokom leta.

Koji biste savet dali onima koji, poput vas, veoma često putuju?

Samo mirno, dođite ranije na odredište, pijte puno vode, i – dobro se provedite.

Michael Y. Park

Digitalni ekosistem: raj za hakere


Priča koja sledi je mogla biti holivudski scenario za film o pljački: neki hakeri su pokazali izuzetno interesovanje za ogromni akvarijum kojeg je u svojem predvorju postavio jedan kazino u Las Vegasu. Priču Vila Smejla donosi BBC. 

Vlasnici kazina smatrali su da je ogroman tank za ribice obezbeđivao impresivan izgled; elegantan ambijent što ostavlja dobar utisak na svakog gosta koji ulazi u kazino.

Ono što vlasnici tada nisu imali u vidu je da je akvarijum bio jednostavan način za upad u računarski sistem kazina na koji su se ustremili hakeri.

Dok je ova kockarnica radila na zaštiti svoje IT mreže uobičajenim sajber „čuvarima“ (firewalls) i softverom protiv virusa, osoblje je smetnulo s uma da je taj futuristički akvarijum povezan sa svojim računarskim sistemom kako bi se temperatura i kvalitet vode automatski nadzirali.

Dakle, kriminalci koji su pokušavali da se domognu detalja i šifara najbogatijih klijenata kazina uspeli su da upadnu u internu računarsku mrežu – preko akvarijuma.

Srećom po neimenovanu kockarnicu, sve se odigralo u srećnom trenutku: upravo je trebalo isprobati efikasnost Darktrejsa (Darktrace), odbrambeni sistem nove angloameričke kompanije za kiber-bezbednost, koja je veoma brzo uočila pokušaj upada.

“Odmah smo zaustavili prodor i nikakva šteta nije učinjena”, kaže Nikol Igan (Nicole Eagan), izvršna direktorka kompanije Darktrace. “Ali kako je sve više i više električnih uređaja povezano sa internetom, čitavo današnje okruženje je jedan raj za hakere”.

Pitajte kompanije ko su njihovi osnivači i ključno osoblje i one će vam, srećne, ispaliti listu najbitnijih ljudi u firmi. Međutim, engleska firma Darktrejs koja je 2013. osnovana u Kembridžu, mora biti malo diskretnija – zato ne odaje ko su sve lica ključna za njihov poslovni proces.

To je zbog toga što su neki od osnivača kompanije – i mnogi od njenih 650 zaposlenih – bivši špijuni. Ušli su u privatni biznis pravo iz britanskih obaveštajnih agencija kao što su MI5, MI6 i GCHQ, kao i američke Centralne obaveštajne agencije.

Iako ovakav profil žena i muškaraca donosi sa sobom očigledne bezbednosne veštine, Darktrejs zapošljava i veliki broj naprednih matematičara koji imaju vodeću ulogu u razvoju softvera kojim ova firma obezbeđuje sigurnost u današnjem svetu opšte međusobne povezanosti.

“Mi smo svojevrsna mešavina sablasti i štrebera”, kaže Nikol Igan (Nicole Eagan, 52), šefica američkog ogranka kompanije.

Ova kompanija je stvorena pre pet godina, kada su se nekadašnji operativci MI5 i GCHQ udružili s matematičarima sa Univerziteta Kembridž – spojenih preko londonskog fonda za tehnološke investicije, Invoke Capital.

Od prvog dana poslovanja, vodeća ideja ove firme za IT obezbeđenje bila je upotreba veštačke inteligencije (AI) ili mašinskog učenja radi poboljšanja sajber sigurnosti. Sve ovo zvuči vrlo komplikovano, ali bi, rečeno veoma jednostavnim terminima, to značilo da su softverski sistemi kompanije Darktrace programirani tako da mogu da uče kroz nove situacije i da same sebe unaprede tj ažuriraju.

Pre nego što bi naprosto krenuli u potragu za mogućim virusima, softverski sistemi Darktrejsa konstantno prate kompjuterske sisteme svojih klijenata u potrazi za neuobičajenim šablonima ili ponašanjem.

Iganova kaže da inspiracija za njihov odbrambeni operativni sistem potiče od imunološkog sistema ljudskog tela.

“Kao i ljudsko telo, i računarski sistemi imaju kožu ili zaštitni sloj tj „zid“ koji većinu spoljnih uticaja drži podalje od unutrašnjosti sistema, iako povremeno dolazi do upada bakterija ili virusa”, kaže ona.

“U trenutku prodora, naš imunološki sistem mora da reaguje; unutar njega obitava urođeni osećaj za sopstveno telo i nagona za izolovanjem svega onoga što nije „ja“, posedujući veoma brz i precizan odgovor na to. Upravo je ovo način na koji funkcioniše Darktrace.”

Ova firma – trenutno vredna preko 800 miliona dolara nakon nekoliko krugova ulaganja od strane firmi sa rizičnim kapitalom – ima u svom portfoliju 5,000 poslovnih klijenata, uključujući telekomunikacione kompanije kao što su, recimo, BT i Telstra, globalne banke, aerodrome, energetske kompanije i multinacionalne trgovačke lance.

“U proseku, svakog minuta uočimo sedam pretnji po naše klijente”, kaže Igan.

“Napadi potiču od raznovrsnih „umetnika“, koji mogu biti kriminalci ali i sama država – ili mešavina obe.

“Ili može biti neki nezadovoljni radnik: neko ko pokušava da pošalje podatke iz firme kada svi odu kući.”

Profesor sajber bezbednosti prof. Alan Vudvord iz Odseka za informatiku na Univerzitetu Surrey kaže da – iako nije jedina kompanija za sajber bezbednost koja sada koristi AI – Darktrejs zauzima “čelnu poziciju”, sa dobrim šansama da postane lider na tržištu.

“Među firmama koje  se bave informatičkom bezbednošću vlada prava trka u naoružanju“, u kojoj prednjače programi za razvoj veštačke inteligencije.

“Što se tiče sajber bezbednosti, uvek ste tradicionalno morali znati prvo kako virus izgleda kako biste ga locirali”, kaže Vudvord.

“Ali, korišćenjem savremenog metoda „učenja mašina“, danas tražite zlonamerno ponašanje ili rane efekte virusa umesto da otkrivate sam virus, pa je cilj da budete u mogućnosti da što brže reagujete.”

U svojoj poslednjoj finansijskoj godini, Darktrejs je ostvario prihode od 35 miliona evra (31 milion funti). Istovremeno je napravio jedan neotkriveni gubitak, mada Nikol Igan kaže da je to samo zato što kompanija nastavlja da ulaže u svoj rast. “Možemo postati profitabilni u bilo koje doba”, kaže ona.

Ona sama ne dolazi iz bezbednosnih službi ili matematike. Umesto toga, ona je u detinjstvu bila neobično talentovana u računarstvu.

Odrastajući u Nju Džersiju, kao tinejdžerka je postala pasionirana programerka nakon što joj je otac kupio jedan od prvih kućnih računara kompanije IBM.

Otišla je na univerzitet kada je imala samo 16 godina, kako bi pohađala zajednički stepen studija iz računarstva i marketinga.

Usledilo je pet godina angažmana na Vol stritu, gde je izgradila računarske sisteme za neke od najvećih banaka, pre nego što ju je softverski gigant Oracle „progutao“ a potom i preselio u Kaliforniju.

Nakon više godina provedenih u Oraklu, preselila se u u sektor poslovanja rizičnim kapitalom da bi 2013. postala osnivač Darktrejsa, a potom, godinu dana kasnije, i njegova šefica.

“Zahvaljujući prethodnom bogatom iskustvu, uspela sam da tehnologiju Darktrejsa odmah prigrlim i razumem”, kaže ona. “A takođe mogu voditi značajne i duboke diskusije s našim šefom tehnološkog odseka i klijentima.”

 

Vil Smejl, novinar biznis rubrike u Bi-Bi-Siju

Misliti i cveće brati, ili: sa misli na reči, sa reči na – dela


Kada rešavate probleme, razmislite o tome šta biste mogli a ne šta bi trebalo da uradite, piše Frančeska Đino, bihejvioralni psiholog i profesorka na Harvardu.

Subota je uveče u Modeni, živopisnom gradu jedne od najpoznatijih kulinarskih oblasti Italije: jedan par i njihova dva dečaka večeraju u restoranu okićenom Mišlenovim zvezdicama, u „Osteriji frančeskani“ (Osteria Francescana). Otac je za sve njih naručio “Tradiciju u evoluciji”, degustatorski jelovnik sa 10 najpopularnijih jela iz restoranske ponude.  Jedno od jela, “puževi pod zemljom”, služi se kao supa. Puževi su prekriveni  “zemljom” od kafe, oraha i crnog tartufa, a “skriveni” pod kremom od sirovog krompira i pene od belog luka. Ali, dok je maître d’ Giuseppe Palmieri primao narudžbinu, otac je primetio pomalo očajnički izgled lica svojih sinova. Palmijeri se obratio mlađem, upitavši ga, “a šta bi voleo da naručiš?”, na šta je on ispalio kao iz topa: “Pizzu!”

Osteria Francescana nije mesto koje nudi picu. Ipak, Đuzepe Palmieri se izvinio „jer na meniju nemaju to jelo“ i bez oklevanja nazvao najbolju piceriju u gradu. Taksi se vrlo brzo pojavio sa picom, koju je Palmijeri isporučio na sto. U mnogim restoranima to bi bilo nezamislivo. Ali, verovatno da dvoje dece i njihovi roditeli nikada neće zaboraviti Palmijerijev čin predusretljivosti. I, kao što sam kaže,  “Ova odluka – i jedna pica – prosto su promenili čitav pristup vođenja lokala”.

Na poslu niko ne voli problematične. Svi smo imali kolege koji nas uznemiravaju svojim „iskakanjem“ iz „normalnog“, ili odstupaju od scenarija svojim konceptima za koje smo ubeđeni da su „bez glave i repa“ i da uzrokuju sukobe ili gubljenje vremena: „kretene“, to jest  one koji se „prave važni“, a za koje se čini da svima otežavaju stvari bez dobrog razloga – oni koji krše pravila tek da bi to, naprosto, radili, pogoršavajući poslovne procese. Postoje, međutim, i ljudi koji znaju kako da ovo pravilo izbegavanja čudnih odluka pretvore u koristan doprinos. Pobunjenici poput Palmijerija zaslužuju naše poštovanje i našu pažnju jer imaju mnogo tome da nas nauče (Ako ste radoznali da doznate koja vrsta pobunjenika niste, to možete saznati tako što ćete preuzeti ovu besplatnu procenu).

Jedna od najvećih lekcija je upravo ovakva izazovna situacija – deca koja žele picu – svi mi težimo da svet „sortiramo“ i stavimo u svoje „fioke“, da unapred „podrazumevamo“ ono što bi trebalo da radimo – umesto da se upitamo šta je to što možemo da uradimo.

Zato su Frančeska Đino njene kolege sproveli eksperiment u kojem je ona davala ispitanicima teške etičke izazove za koje se činilo da nema dobrog izbora. Zatim je pitala učesnike: “Šta bi trebalo da uradite?”, Ili “Šta bi mogli da uradite?” Otkrili su da grupa koja je razmišljala na način kako bi ova situacija “mogla” stvarala kreativnija rešenja. Nasuprot tome, pristupanje problemima sa razmišljanjem kako bi nešto “trebalo” rešiti zaglavljuje se u kompromisima čiji je izbor takođ podrazumevao sužavanje našeg razmišljanja na jedan odgovor – onaj koji je najočigledniji. Ipak, kada razmišljamo o tome kako nešto “možemo” da rešimo, ostajemo otvoreni za sva rešenja, dok nas propratni mogući kompromisi još više inspirišu na iznalaženje kreativnih rešenja.

Na poslu se, naravno, na osobu tipa “šta je to što se može učiniti?” gleda kao na onu koja „večito“ usporava stvari. “Šta bi bilo kad bi bilo…?” i “A kako bi bilo da…?”… ovo je, shodno uvreženim predrasudama „poželjna“ forma pitanja koja – kako se pogrešno misli – doprinose da diskusija „izrodi nove opcije“. Međutim, oni koji su „buntovnici“ i ne drže se uhodanih načina razmišljanja shvataju da je uvek vredno truda odupreti se pritisku nadolazećih rokova, i da je zapravo sjajno pružiti sebi trenutak da se o problemu porazmisli na što više načina. Porazmislimo na trenutak o jednom ekstremnom primeru: kapetan Česli Salenberger zvani „Sali“ (Chesley B. “Sully” Sullenberger) bio je pilot kompanije „USA Airways“ čiji je avion, ubrzo nakon poletanja s aerodroma La Gvardia u Njujorku januara 2009. udario o jato ptica izgubivši pritom oba motora. Sali je imao u avionu 155 putnika i vrlo malo vremena da pronađe mesto za sletanje usred  visokih zgrada ove američke metropole. Većina kapetana bi zauzela najočigledniji kurs i pokušala da se spusti na najbliži aerodrom – verovatno sa katastrofalnim rezultatima. Sali je prošao kroz sve standardne postupke predviđene u ovakvim hitnim slučajevima (šta je ono što treba da uradi), ali je sebi dozvolio i da porazmisli o tome šta je to što bi mogao da učini. Odlučio je da učini ne ono što je, po nekom priručniku, trebalo da uradi, već ono za šta je bio ubeđen da može učiniti: spustio je avion na reku Hadson – a svi su putnici i osoblje spaseni.

Još jedan problem koji većina ljudi ima kad se radi o „buntovnicima“ na poslu je sukob koji ponekad rezultira dobrim stvarima. Pobunjenici su skloni neslaganju. Međutim, upravo je određena napetost pozitivna stvar jer zaposlenima može pomoći da sa mozganja tipa „trebalo bi“ pređu u režim razmišljanja tipa „moglo bi“. Istraživanja otkrivaju da, onda kada doživimo sukob, mi generišemo više originalnih rešenja nego kada smo u kooperativnom raspoloženju. Kada postoji napetost, mi takođe težimo da istražimo što više opcija i dublje „prekopamo“ po mogućim alternativama, što dovodi do novih uvida. Shvatajući ovo, Ariel Investments, firma za finansijski menadžment sa sedištem u Čikagu postavila je u svoje redove osobu čiji je zadatak bio da sasvim profesionalno i bez ličnih antagonizama „potkopava“ uobičajeno „jednoglasje“ i unisonost u razmišljanju o poslovnim strategijama. Zadatak ovog „đavoljeg advokata“ (eng. termin za „oponenta svemu i svakome“) bio je da tokom sastanaka provocira zaposlene da u sebi iniciraju drukčije načine razmišljanja na sastancima – upravo je njegov angažman poslužio firmi tokom finansijske krize 2008. godine, spasavajući je od nepovratnog sloma koji je ogroman broj sličnih kompanija tada doživeo. Ovakav pistup rešavanju problema (provokacija i sučeljavanje koji dovode do većeg broja kreativnih rešenja) pomogao im je da budu posebno obazrivi u vezi sa stanjem na berzama koju su uredno pratili: Jedna osoba koja je pratila kretanje određenih akcija dala bi preporuku za njihovu kupovinu ili prodaju; drugi bi mu se automatski suprotstavio, nagoneći ga da dublje promisli o utemeljenosti svog stava, kao i o mogućim alternativama.

Frančeska Đino je u sopstvenom istraživanju otkrila da, kada se od ljudi zatraži da ispune dva cilja koja su sukobljena, njihove ideje postaju inovativnije. Ona je, zajedno sa kolegama pozvala učesnike u jednom eksperimentu da u laboratoriji koriste ograničenu količinu materijala i sredstava za izradu prototipova različitih produkata. Nekima od njih rekli su da naprave nove proizvode, drugima su naložili da grade jeftine proizvode, dok su trećoj grupi preporučili da izgradi novi proizvod, ali uz niske troškove izrade. Zatim su zamolili grupu ljudi da procene originalnost svih proizvoda koje su ove tri grupe stvorile. Proizvodi koji su dobili najbolje rezultate stvorila je grupa koja je na početku raspolagala s onim što se činilo da su konfliktni ciljevi. Naravno, sukobi i neslaganja mogu otići i predaleko. Međutim, zaključak je istraživanja, učiniti stvari težima može dati bolje rezultate.

Osterija Frančeskana je mesto gde se ohrabruje kršenje pravila, i to direktno sa – vrha. Vlasnik i kuvar ovog restorana, Massimo Bottura, ne odgovara uobičajenom liderskom kalupu: on je u prvim borbenim redovima. Ujutro, prvo čisti pločnik ispred restorana, potom pomaže osoblju u pripremi obroka, a tu su i trenuci opuštanja – igranje fudbala sa zaposlenima u zatišju i kada nema puno gostiju. Uz sve to, sledi i dnevni istovar robe iz vozila za isporuku, u kojem i sam učestvuje. Botura se i raduje izazovima koje nameće svakodnevno osmišljavanje kuvanja italijanskih jela. Pre jednog veka, kuvanje mesa za italijansko jelo Bollito misto (“kuhano mešano meso”) bilo je praktičan izbor, s obzirom na ograničene metode kuvanja. Kuvanje mesa sous vide, odnosno u vakuumu, kao što je Bottura praktikovao, transformisalo je samo jelo u ono što on naziva Bollito non bollito (“kuvano meso, a da nije kuvano”) – u jelo koja je ukusnije i prijatnije za oko.

Kada osoblje primeti da su postupci njihovog lidera često neočekivani, počinje i samo da prihvata njegov način rada i razmišljanja. Članovi Boturinog tima znaju da rade na mestu gde se na naručivanje pice za dve očajne dece neće gledati kao na nešto ponižavajuće. Svi možemo da ponešto naučimo od Palmijerija. Ali, takođe možemo naučiti i od specifičnosti samog mesta na kojem rade: to je prostor u kojem se buntovnici osećaju kao kod kuće.

Frančeska Đino je bihejviorista i profesor poslovne administracije na Tandonu, pri Poslovnoj školi na Harvardu. Autorka je knjiga „Talenat pobunjenika: Zašto plaćati za kršenje pravila na poslu i u životu“, i „Skretanje sa staze: Zašto nas naše odluke onesposobljavaju i kako se možemo držati plana“. Tviter: @francescagino.

 

Harvard Business Review (30apr 2018)

 

Vodi li kriza globalizacije u neizbežni rat?


U svojoj najnovijoj knjizi Kari Polanji Levit (Kari Polany Levitt) primećuje da do 1994. reč “globalizacija” nije mogla da se nađe u frazeološkim rečniku Oxford Shorter English kao ni u ondašnjim programima provere pravopisa (tj nije postojala provera spelovanja). Ona je u to vreme iskrsla niotkud, i to sa razlogom: bacila je svetlo na „benignu“ neizbežnost projekta zapadne hegemonije, ponuđene kao budućnost nakon kolapsa SSSR-a.

“Danas, kada  pišem na 200. rođendan Karla Marksa, ovaj projekat je posrnuo ili bi mogao biti na ivici sopstvene propasti. Tri su glavna razloga za to. Jedan je Kina. Drugi je Rusija. A treći i najvažniji razlog je pogrešno vođenje finansija u Sjedinjenim Državama i Evropi.

Velika ideja devedesetih godina prošlog stoleća glasila je ovako: jedinstveni otvoreni liberalni svetski poredak u kojem dominiraju banke mogao bi Istoku pružiti demokratiju i prosperitet. Putanja kojom se kretala ova ideja je, sasvim sigurno, započela početkom osamdesetih godina prošlog veka na Globalnom Jugu, a period ovog ne previše dobrog iskustva nazvan je “Izgubljenom decenijom”. Ali, na istoku je sve još bilo rovito – baš kao što se, do određenog stepena, verodostojno verovalo u glavne razloge za nastupanje neminovnog trenutka, naime nestanka „drugostepenog“ socijalizma u Evropi.

Iluzije nisu dugo potrajale. U Rusiji su već 1993. razbijene Jeljcinovim tenkovima, a potom i sumnjama u korupciju tokom njegovog ponovnog izbora za predsednika 1996. godine. U međuvremenu, obećanje nastupajućeg prosperiteta izbledelo je u orgijama divlje privatizacije, oduzimanja imovine, krađe plata i penzija i demografske katastrofe. Krajem 90-tih godina, opšta tranziciona obmana se na Istoku pokazala na delu sasvim transparentno, „kao na dlanu“; usledile su korektivne mere, a okončan je i ruski flert sa zapadnom demokratijom.

Kina je, u međuvremenu, izabrala drukčiji put – Kadarizam, i to onaj epskog obima. Podsetimo da ova fraza upućuje na mađarskog premijera Jožefa Kadara kojeg su Sovjeti postavili nakon neuspešne revolucije 1956. godine. Kadar je, posle propasti građanskog bunta u Mađarskoj, izjavio: “Ako niste protiv nas, onda ste s nama”.  On je, takođe, uspeo da iznađe put do društvene i kulturne liberalizacije kao i potrošačke ekonomije – a sve to bez političke reforme. Uvećajmo to po redu veličine, i dobićemo –  Kinu. Od ključne je važnosti za ovu zemlju bilo to što je sredinom devedesetih godina nastupila neverovatno oprezno: izbegavala je liberalizaciju kontrole kapitala, tako da je 1997. izbegla azijsku finansijsku krizu. A onda je u 2000-im nastupio svetski bum kineske robne proizvodnje, omogućujući „južnoameričko leto“, što je na taj kontinent po prvi put donelo meru održive socijalne demokratije.

Plitki temelji

Na Zapadu, u to doba, Džordž V. Buš i Dik Čejni su ​​u Avganistanu i Iraku demonstrirali zastarelost i beskorisnost savremenih vojnih snaga. Istovremeno su iscrpljivali ono malo što je ostalo nakon dotadašnje ekspanzije NATO-a i njegovog dosezanja do Kosova, iscrpli su preostalo poštovanje koje su za njih imali na Istoku – a takođe i među značajnim delom evropske intelektualne sredine: usahla je ideja da su zapadne vrednosti vodeći princip, a ne tek prazan slogan. Globalizacija je postala sinonim za prihvatanje da jedna zemlja, koja radi u sopstvenom interesu i ne podnosi nikog drugog, postavlja uslove pod kojima se vlada svetom, vraćajući svoju vojnu silu u ravnotežu čak i dugo nakon što bi i najudaljenijem posmatraču sa strane postalo očigledno koliko su od takvih poteza imali nesrazmerno više štete nego koristi.

A zatim je, na zalasku Bušove ere, velika kriza jasno pokazala celom svetu koliko su temelji Zapadnih finansija šuplji. Danas, deceniju od svetskog finansijskog kolapsa, posledice reakcionarnih ekonomskih doktrina i nesposobnih tvrdoglavih kreatora politika dovele su do urušavanja jednog velikog, konstruktivnog projekta neoliberalnog doba, odnosno Evropske unije. Dakle, deceniju nakon što je Vol strit krenuo stazom koju je utabao nekadašnji SSSR – iako je, za razliku od Sovjeta, bio spasen i finansijski poduprt – pod Obamom je poput zombija održavan na aparatima: imamo svet koji je ostario, umornog hegemona i pohabani savez što zapodeva kavge koje, što je iznenađujuće naučiti, zapravo ne može dobiti bez nuklearnog rata.

Rusija je u Siriji prekinula projekat promene režima, sa efektima koji će se proširiti na Ukrajinu, Kavkaz i, na kraju, u srce Evrope. U Africi i zapadnoj Aziji, Kina preuzima razvojni inženjering. Ovom fenomenu nedostaje ideološki sadržaj; on nema nikakve veze sa Marksom, Lenjinom ili čak sa socijalizmom već samo sa konsolidacijom politike nacionalnog interesa u kojoj ne dominiraju Sjedinjene Države. U Južnoj Americi, za sada, prevlast imaju američki orijentisani neofašistički režimi koji, međutim, ne mogu još dugo potrajati: A onda, kada i slabašni i nemoćni budu ustali u svoju odbranu, lideri ovih zemalja će se zapitati: ko se meša u njihove političke poslove, a ko ne?

Rat ili depresija

Da – ovo je kriza globalizacije. Dobri su izgledi da će se ona loše završiti, bilo u konačnom katastrofalnom ratu, ili – što je još verovatnije – zalaskom Zapada, uz konsolidaciju nacionalnih razvojnih strategija zemalja evroazijskog kontinenta. Kini, na kraju, Sjedinjene Države stvarno ne trebaju. A Rusija, napokon, može uspostaviti partnerstva koja su joj potrebna s njenim geografskim susedima kao i onima koji su do njihovih suseda, uključujući delove onoga što se nekada smatralo “zapadnom” Evropom. Ovi procesi, ukoliko ne budu prekinuti nekim ratom ili unutrašnjim preokretima, verovatno će se odupreti prekidima i uznemiravanjima koja potiču spolja.

Sve ovo za Zapad, predstavlja duboko i teško pitanje. Protraćivši nekadašnju reputaciju zemalja u kojima se poštuju više vrednosti, unizivši demokratiju zarad finansijskih interesa, pokazavši nepoštovanje posleratnih struktura međunarodnog prava i, istovremeno, pokazavši da Mao “papirni tigar” nije bio termin koji je pogrešno interpretirao Zapad – kako, onda, učinivši sve ovo, da taj isti Zapad povrati svoj ugled i poziciju na svetu?

Nešto malo poniznosti i odmerenosti – priznanja da se zabluda “globalizacije”, koju su pre dvadeset godina zamišljale neke veoma glupe osobe, ne može održati – a da se program nacionalne i regionalne rekonstrukcije (Amerike) usredsredi na najhitnije društvene, resursne i klimatske izazove – to bi već mogao biti pravi način za početak.”

Social Europe

Nova kriza na vidiku


Predstavnici centralnih banaka, ministri finansija i investitori okupili su se na prolećnoj sednici upravnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu da čuju novi izveštaj o stanju svetske ekonomije. Vesti su bile dobre. Očekuje se da će ove i sledeće godine rast svetskog BDP-a iznositi skoro 4 odsto – čime globalna ekspanzija ulazi u svoju 11. godinu. Očekuje se da će Kina i Indija, nove velike ekonomske sile, zabeležiti rast od 6,5 i 7,5 odsto. Amerika – najveća ekonomija na svetu – počeće da ubira plodove fiskalnih reformi predsednika Trumpa, zbog čega će verovatno biti nadmašen rekordni period kontinuiranog rasta u posleratnom periodu, zabeležen od 1991. do 2001. Čak i u Britaniji pogođenoj brexitom stopa nezaposlenosti je opala na najniži nivo od 1975.

Ipak, umesto ponosa zbog obaranja istorijskih ekonomskih rekorda, stručnjake u Vašingtonu, kao i javnost širom zapadnog sveta, proganjaju crne slutnje. Za najširu javnost, navedeni statistički podaci stoje u sumnjivom neskladu sa svakodnevnim iskustvom ekonomskog oporavka lišenog radosti, u znaku mera štednje i neizvesnosti. Eksperti imaju nešto više vere u to da brojke odražavaju stvarno stanje stvari. Ali i kod profesionalnih prognozera prevladava uverenje da dobra vremena neće potrajati – da nas iza ugla čeka nova kriza i da što više vremena prođe bez nove recesije, to je verovatnije da će se ona dogoditi već naredne godine.

Da li su strahovanja od privida napretka i dolazeće propasti neosnovana? Ili zaista plovimo na brodu ludaka? Otkuda to neslaganje između percepcije i stvarnosti? Verujem da se odgovor može pronaći u dve kritično važne odlike globalnog oporavka posle 2008.

Prvo, to je sve dublja provalija između sveta finansija i realne ekonomije. Nije teško uočiti zašto je to povod za brigu. Proizvod svetske ekonomije je danas 25 odsto veći nego 2007, ali je u isto vreme neuporedivo više porastao nivo duga. Globalni dug danas iznosi gotovo 320 odsto globalnog BDP-a – čak 42 odsto više nego 2007, što je istorijski nezapamćeni rast.

Tom eksplozijom globalnog duga finansirana je reflacija cena imovine koja je usledila posle sloma 2008. Cene kuća, berzanski indeksi, vrednost klasičnih automobila i slika starih majstora, sve se brzo oporavilo od eventualnih gubitaka tokom krize, a u mnogim zemljama rast njihovih cena znatno je nadmašio rast dohotka.

Drugim rečima, decenija uspona posle globalne finansijske krize počivala je na ogromnom rastu bogatstva na papiru koje je finansirano zaduživanjem – bilo privatnog sektora kao na tržištima u razvoju, ili države kao u razvijenom delu sveta. Reflacija cena imovine i rast duga kojim je ona finansirana direktno su podsticani ekonomskim politikama. To je bila svrha spuštanja kamatnih stopa na nulu i sprovođenja mera kvantitativnog popuštanja (QE) – monetarne ekspanzije u režiji centralnih banaka. Ali to ne može večno trajati. Kreatori politika su se nadali da će stopa ekonomskog rasta sustići rast vrednosti imovine i rast duga, čime bi se indeksi cena nekretnina i deonica i odnos duga prema BDP-u vratili u istorijski poznate okvire.

Konkretno, to bi se moglo ostvariti rešavanjem zloglasne krize produktivnosti. Ali to se nije dogodilo – pa su cene imovine i nivo duga ostali da lebde na vrtoglavim visinama bez ikakvog vidljivog oslonca.

To može dovesti do ozbiljnih problema. Veoma je teško predvideti u kom trenutku će razilaženje finansijske i realne ekonomije dostići tačku pucanja, ali nema sumnje da bi se u današnjoj globalnoj ekonomiji, sa njenim hipertrofiranim bilansima, svaki poremećaj u svetu finansija veoma brzo odrazio na stanje realne ekonomije.

Očekivani mehanizam je jednostavan. Eventualna „korekcija“ na tržištima – na primer, pad cena kuća ili slom berze – dovela bi do naglog smanjivanja percipiranog bogatstva domaćinstava. Rezultat bi bio nagli rast željene stope štednje u tim domaćinstvima, što bi dovelo do smanjivanja izdvajanja za robe i usluge.

Ako se pad tražnje ne nadoknadi državnim merama fiskalne stimulacije ili čudesnim skokom izvoza, proizvodnja će početi da opada i ekonomija će poći nizbrdo.

Što je viši nivo cena imovine i veći teret duga i što je niža stopa tekuće štednje, to je realna ekonomija izloženija naglom obrtu kakav smo upravo opisali. Da bismo uvideli koliko su ozbiljni makroekonomski problemi u današnjem naizgled benignom ekonomskom okruženju, dovoljno je da ispitamo kako se koja zemlja kotira po navedenim parametrima.

Velika Britanija je odličan primer. Srednja cena kuće u Engleskoj i Velsu je prilikom poslednjeg popisa bila 7,5 puta veća od srednjeg dohotka – što je skok od 7 odsto u odnosu na prethodnu deceniju. Zaduženost domaćinstava je dostigla 1,9 triliona funti – 300 milijardi više nego 2007. Štednja domaćinstava je 2017. bila ispod 5 odsto – što je najniži nivo od početka beleženja ovog podatka 1963. godine.

Zato je razumljivo zašto je MMF, uprkos ružičastim prognozama ekonomskog rasta, svoj prikaz sveta visokih finansija naslovio „Opasnost na putu“. Britanija trenutno opstaje na poslednjim kapima goriva.

***

Kada se situacija tako prikaže, lako je pasti u iskušenje da se kritikuju kreatori politika u čijoj smeni se dogodilo istorijsko razilaženje finansijske i realne ekonomije. Ali to ne bi bilo sasvim fer – bar ne pre nego što podrobnije ispitamo zašto su primenjivane politike kao što je kvantitativno popuštanje.

Puna istina je da je pribegavanje potencijalno destabilizujućim monetarnim i finansijskim politikama bilo indukovano drugom važnom odlikom globalne ekonomije u poslednjoj deceniji – odlikom koja je još važnija za objašnjenje zašto robusne ekonomske performanse razvijenog zapada ostavljaju utisak da pružaju mnogo manje od zbira svojih delova.

Činjenice je prvi izložio guverner Engleske banke Mervyn King na konferenciji za novinare organizovanoj posle izbijanja globalne finansijske krize. Kada su ga novinari pitali da li je planirana kombinacija ekspanzivne monetarne politike i fiskalne štednje dovoljna za prevazilaženje duboke recesije 2008-09, King je odgovorio da stvari treba posmatrati na duže staze.

Naglasio je da se težište globalne ekonomije neumoljivo pomera ka istoku otkad se Kina odlučno opredelila za tržišnu ekonomiju i globalnu trgovinu i finansije krajem 90-ih godina prošlog veka. To je pokrenulo epohalne promene u distribuciji realnog globalnog bogatstva, produktivnosti i moći.

Pomeranje je nesumnjivo donelo nezapamćen prosperitet svetu kao celini. Ali neizbežna posledica tog pomeranja je pad zapada u odnosu na ostatak sveta. Godišnji rast je iznosio 10 odsto u Kini i tek 2 do 3 odsto u razvijenom svetu. Ogromna prednost u tehnologiji, globalnoj moći i realnom dohotku koju je zapad dugo uživao u odnosu na ekonomije u razvoju sa istoka i juga počela je ubrzano da nestaje.

Polovinom dvehiljaditih godina efekti te transformacije bili su amortizovani ekstremnim rastom cena imovine i neutemeljenom snagom zapadnih valuta. Iz perspektive buma tržišta nekretnina u SAD-u, ili sa visina funte koja je vredela 15,5 kineskih juana (umesto 8,8 koliko vredi danas), činilo se da nema nikakvih dokaza o relativnom padu. Ali globalna finansijska kriza nas je uskoro probudila iz sna. Zapad je bio siromašniji nego što je mislio.

Kreatori politika su se tako suočili sa dvostrukim izazovom. Njihov prvi zadatak, naravno, bio je da stimulišu ciklični oporavak i izlazak iz recesije. Tome doprinose kamatne stope od nula odsto i hitne inekcije fiskalnih stimulusa. S druge strane, morali su da se suoče sa činjenicom da je status zapada na globalnoj lestvici u opadanju (bar u relativnim odnosima). Najviše što su mogli da učine bilo je da olakšaju bolove privikavanja na novu stvarnost. Uspon Kine ne može se neutralisati monetarnom politikom ili državnim investicijama.

Kingove reči su se pokazale kao proročke – što nije čest slučaj sa predviđanjima ekonomista. Prema poslednjim podacima britanskog zavoda za statistiku, realna nedeljna zarada u Britaniji danas je 5 odsto niža nego pre 10 godina – što predstavlja stagnaciju prosečnog dohotka, u realnom iznosu, kakva nije zabeležena otkad se podaci prikupljaju.

Može se tvrditi da bi neke drugačije politike bar osigurale rast prosečne nadnice u skladu sa rastom realnog BDP-a. Ali to ne bi uticalo na činjenicu da je pre 10 godina per capita BDP Britanije bio gotovo pet i po puta veći od kineskog, dok je danas veći samo dva i po puta.

Verujem da baš tu treba tražiti uzroke nesklada između percepcije i ekonomske stvarnosti u protekloj deceniji. Naše ekonomije su uspele da ostvare ciklični oporavak u odnosu na nedavnu istoriju, ali u međuvremenu smo počeli da shvatamo da se nalazimo na putu verovatno nezaustavljivog strukturnog pada u odnosu na ekonomije u razvoju.

„Nađite mi ekonomistu sa samo jednom rukom!“, navodno je rekao Harry Truman kada su mu se smučili ekonomisti koji su na sva pitanja odgovarali po obrascu: „U jednu ruku, da… ali u drugu ruku, ne…“ Ipak, ovom prilikom su ekonomisti sa dve ruke, pa i najšira javnost, u pravu – bar kada je u pitanju razvijeni zapad.

U jednu ruku, zaista se nalazimo usred nezapamćeno dugog i stabilnog perioda globalnog ekonomskog rasta. U drugu ruku, dani neosporne ekonomske dominacije zapada su prošlost.

U širem kontekstu, važno je zapaziti da je ta kombinacija u svakom pogledu dobra. Konvergencijom sveta u razvoju i naprednih ekonomija, što je dovelo do izvlačenje stotina miliona ljudi iz bede, ostvaren je san svih ljudi koji su radili na međunarodnom razvoju. Činjenica da se to dogodilo najviše zahvaljujući politikama marksističko-lenjinističke vlade koja je ignorisala sve naše preporuke iz poslednje decenije 20. i prve decenije 21. veka ne treba da nam pokvari slavlje.

Ipak, bilo bi neodgovorno pretvarati se da će prelazak u svet u kojem zapad uživa znatno manji deo globalne ekonomske moći biti jednostavan i lak.

Najdirektniji rizici za Britaniju su očigledni. Dokle god budemo uživali blagodeti niskih kamatnih stopa bićemo uljuljkani u sigurnost visoke vrednosti naših nekretnina i berzanskih portfelja. Nastavićemo da štedimo malo i trošimo mnogo, uvereni da cena čekanja da produktivnost sustigne rast nije visoka.

Ali engleska centralna banka već šalje signale da se vreme za odvikavanje od te prijatne droge približava. Govori se o podizanju kamatnih stopa, ako ne sledećeg meseca, onda kasnije ove godine. Isporuke monetarnog morfijuma koje su prepisali King i njegovi naslednici na mestu guvernera biće obustavljene. Navodno nas ono što nas ne ubije čini jačim. Uskoro ćemo imati priliku da proverimo koliko je to tačno.

 

Felix Martin, New Statesman, 27.04.2018.

Peščanik.net, 03.05.2018.

Kada su psi najslađi? Nauka ima odgovor


Iako je gotovo svakom istinskom ljubitelju pasa kristalno jasno da je njegov ljubimac “najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljiv”, ipak postoji onaj trenutak kada su oni zaista najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljivi. Nauka se – gle čuda! – pozabavila i ovom klasičnom “kučkarskom” glavolomkom. Rezultat nije izostao, kako donosi prekjučerašnji Sajens dejli: tačno je određen uzrast u kojem su psi, prosto rečeno, najslađi.

Jack Russell terijer

Jack Russell terijer

Popularni meme koji propagira da su svi psi „male kuce“, pretpostavlja da čovekovo obožavanje pasa nije uslovljeno njihovim uzrastom. Ali, nova studija koju je vodio Klajv Vajn (Clive Wynne), profesor psihologije i direktor američkog naučnog kolaborativnog instituta Arizona, sugeriše drugačije.

Kane Korso

Kane Korso

U članku objavljenom ovog meseca u Anthrozoos: Multidisciplinarni časopis o interakcijama ljudi i životinja, Vajn i kolege opisuju studiju koja je otkrila da „optimalna atraktivnost pasa za ljude nastupa u trenutku kada štenad napuni osam nedelja, kada su oni najprivlačniji“ – upravo u trenutku kada ih njihova majka odbija od dojenja, ostavljajući ih da se bore svako za sebe.

Tokom svog boravka na Bahamima, Vajn je bio u prilici da tamo posmatra brojne ulične pse. Prema njegovim rečima, na svetu ima oko milijardu pasa, od kojih je njih 80 odsto divlje. Kako bi opstali, ljudska intervencija i pomoć su za ove pse od presudne važnosti. Odmarajući se, Vajn se upitao da li postoji veza između starosne dobi štenaca – onda kada su oni najugroženiji i najranjiviji prema spoljnim uticajima- i njihovog nivoa privlačnosti za ljude. Stoga je osmislio eksperiment kako bi testirao ovo pitanje (koje, uzgred, pravi „kučkari“ tj. ljubitelji pasa, večito postavljaju)

Beli nemački ovčar

Beli nemački ovčar

“Ispalo je tačno onako kako sam se nadao – da, postoji zaista optimalna dob kada su štenci najslađi, a to doba se prilično poklapa s onim trenutkom kada majke napuštaju svoje mladunce”, rekao je Vajn.

“Ovo bi mogao biti signal koji nam se javljao u vezi toga kako se psi razvijaju do one faze kada počinju da se oslanjaju na ljudsku brigu o njima. To bi mogla biti pouzdana indicija kako psi – koji nam pokazuju kako veza izmedju čoveka i psa nije tek nešto što je izuzetno prijatno u našim životima, već da je za njih, u stvari, ova veza apsolutni temelj njihovog postojanja. Da bi se mogli povezati sa nama, da bi pronašli emocionalnu vezu sa nama – veza s ljudima je ono što stvarno čini njihove živote mogućim”.

Studija je sprovedena korišćenjem serije fotografija štenadi različitih uzrasta, od prvih nedelja života kroz mlado odraslo doba. Pedeset i jedan učesnik zamoljen je da na svaku pokazanu fotografiju odredi nivo privlačnosti štenaca. Rangirane su tri karakteristične pasmine: Džek Rasel terijer, kane korso, i beli nemački ovčar.

Rezultati pokazuju da je atraktivnost psića najniža pri rođenju, i da se povećava do maksimuma koji nastupa u desetoj nedelji starosti – pre nego što opadne, a potom se izravna.

Psi sorte kane korso pokazuju maksimalnu atraktivnost sa nešto više od šest nedelja starosti (6,3 nedelje); Džek Rasel terijer pokazao je da je najprivlačniji kad napuni skoro osam nedelja (u 7,7 nedelji), dok su beli nemački ovčari najslađi sa 8,3 nedelje starosti.

“Oko sedme ili osme nedelja života, baš kada ih se njihova majka oslobađa i izbacuje iz legla kako bi počeli da se osamostaljuju – to je doba kada su nam psići upravo najatraktivniji”, rekao je Vajn.

Nalazi pružaju uvid u dubinu i poreklo odnosa između ljudi i pasa; veza između pasa i nas je najstariji i najtrajniji odnos koje je čovek imao u svojoj istoriji – vremenu koje je najviše delio upravo s ovim životinjama. I dok neke teorije pripisuju psima da preživljavaju zahvaljujući svojoj inteligenciji, Vajn se ne slaže s mišljenjem.

“Mislim da inteligencija pasa nije fundamentalno pitanje”, rekao je on, “već se radi o njihovom ogromnom kapacitetu da formiraju intimne, jake veze i (obostranu) privrženost, a to počinje sa oko osam nedelja života, onda kada su nam baš toliko privlačni.”

Iako ljudi i druge životinje, kao što su mačke i ptice, imaju sposobnost da formiraju jake veze, psi su naročito pogodni za nas jer su, kao i mi, izuzetno druželjubivi: zbog takve svoje prirode psi najviše vole da žive u čoporu sa drugim psima, baš kao što gotovo svaki čovek voli da živi u društvu sa drugim ljudima. Čak i kod vukova koje su do odraslog doba uzgajali ljudi – vrste od kojih su svi psi nastali – spremnost da se angažuje u društvu ljudi ne odgovara intenzitetu društvenosti koju prema nama pokazuju domaći psi.

“Čini mi se da pas ima nešto što je posebno specijalno u odnosu na druge životinje”, kaže Vajn. “Psi imaju veoma otvoren društveni pristup; uvek su spremni i voljni da se druže sa bilo kim.”

Vajn je na umu imao nekoliko zanimljivih načina za praćenje ove studije o privlačnosti pasa. Jedan od načina bio je da učesnicima prikažu video-snimke pasa različitih uzrasta, a ne fotografije, kako bi utvrdili ima li nečega u kretnjama mladunaca što privlači ljude. Drugi način ticao se načina na koji bi se utvrdilo kako majka štenaca oseća stepenu privlačnosti svojih potomaka u njihovim različitim životnim dobima, iako je to očigledno lakše reći nego uraditi.

Uzeti psića iz legla i odvesti ga sa sobom baš u momentu kada napune između šest  i po i osam nedelja života,  kako pokazuje Vajnova studija, jeste taj dodatni, suštinski bitan delić slagalice koji našu vezu sa psima čini tako čvrstom.

“[Studija] ne govori kako ćemo prestanti da volimo naše pse onda kada prođu kroz to doba [osam nedelja]”, rekao je. “Osam nedelja je samo onaj momenat kada su psići maksimalno neodoljivi, baš u trenutku kada je naša zainteresovanost za krznate ljubimce najjača. Ali, jednom kada su nas privukli i zaokupili nam pažnju, volećemo ih čitavog svog života.”

Izvor: Materijali obezbedjeni sa državnog univerziteta  Arizona.

Studija: Optimal age of puppy cuteness optimized

Datum: 15. maja 2018

Izvor: Arizona State University

Rezime: Istraživači otkrivaju više činjenica o dubini i poreklu odnosa između čoveka i psa.

Science Daily

 

SP u fudbalu 2018: šta predviđa Big data?


Jedan stručnjak za složene mreže podelio je s javnošću svoje all-star timove koji će učestvovati na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Profesor inženjerstva Luis Amaral istražio je složene društvene i strukturalne mreže u raznorodnim oblastima – od zdravstvene zaštite i biologije do rodne diskriminacije i oružanog nasilja. Njegovi različiti istraživački interesi i urođena radoznalost su ga napokon doveli do proučavanja – fudbala – njegovog omiljenog sporta.

Amaral je koristio svoje znanje o složenosti mreže kako bi stvorio algoritam koji objektivno rangira profesionalne fudbalere. Uz pomoć studenata u svojoj laboratoriji, Amaral je izgradio mrežu za svaki tim koji je odražavao stanje stvari na terenu: ko je kome dodao loptu, koliko su ti pasovi precizni kao i koliko se tih pasova završilo golom.

Pre Amaralovog algoritma, jedini način za identifikaciju all-star tj „zvezdanih“ fudbalera bilo je slušanje sportskih znalaca. Amaralova laboratorija je razvila prvi objektivni sistem za razumevanje podataka o fudbalskim borilištima širom sveta.

Koristeći sofisticirane tehnike programiranja i analitičke alate, Amaralov tim je stvorio ono što je nazvao „prosečnom fudbalskom procenom“, (Average Footballer Rating, AFR) za svakog igrača, na osnovu toga koliko utiču na ishod fudbalskih utakmica. Uzete zajedno, vrednosti AFR svih igrača u datom timu ukazuju na snagu tima – njegov uspeh u pravljenju pasova i dodavanja koji rezultiraju golovima.

Za sve onekoji prate fudbal, tri trenutno najbolja igrača na svetu – Lionel Mesi, Nejmar mlađi i Kristijano Ronaldo – nisu iznenađenje.

“Igrač sa AFR skorom većim od 70 je prilično nadljudsko biće”, kaže Amaral. “Dok je onaj igrač čiji AFR iznosi preko 70 tokom brojnih fudbalskih sezona već sam po sebi bog.”

Osim generisanja AFR vrednosti, Amaralov algoritam proizvodi mrežni vizuelni prikaz za svaki tim, koji čine „nodovi“ tj „spojke“ ili čvorovi – jedan krug za svakog igrača – i linije koje povezuju te igrače. Čvorovi i linije variraju u veličini – veći krugovi ukazuju na više uticajnih igrača, dok šire linije odražavaju jače veze među igračima.

Amaral može da izgradi slične mreže i sisteme za ocenjivanje košarke i hokeja – takozvanih “protočnih sportova” (flow sports). Fudbal i bejzbol su, kako kaže, suviše statični i unapred „propisani“; možete utvrditi verovatnoću koliko jedan tim postigne tj pretrči jardi da bi postigao tačdaun, ili ko ga je prvi napravio.Ali u sportovima protoka, koji su složeniji, “stvari su uvek u pokretu. Igrači se kreću posvuda. Nema pauze dok traje utakmica.”

Kada je Amaral koristio AFR vrednosti da bi procenio timove koji su učestvovali na Evropskom kupu 2008. godine, njegov metod pokazao je da je Španija najjača ekipa, dok je Ksavijer “Ćavi” Eernandez Kreus, igrač španske ekipe te godine, bio statistički najbolji igrač.

Španija je te 2008. godine osvojila evropsko prvenstvo, a Unija evropskih fudbalskih saveza proglasila je Ćavija najboljim igračem ovog turnira.

Sa Svetskim kupom 2018. godine, od kojeg nas deli samo nekoliko sedmica, Amaral i njegov saradnik Hordi Duk (Jordi Duch) iskoristili su ovaj algoritam kako bi stvorili “Tim snova za Svetski kup 2018”: slika sa 10 najboljih igrača u maju 2018. godine koji će se takmičiti na Svetskom prvenstvu, ali i njihove odgovarajuće pozicije po efikasnosti.

Svetski kup: sačekajte i pogledajte

Dakle, da li se AFR rezultati mogu iskoristiti da danas predvidimo ko će pobediti na predstojećem Svetskom prvenstvu? Nemojmo prebrzo zaključivati, kaže Amaral.

“Kada procenjujete pobednika Svetskog kupa, sreća i šansa igraju ogromnu ulogu”, kaže on, „mnogo više nego u većoj veličini uzorka uzetog tokom inače dugačke sezone“.

Ono što Amaralov sistem može da postigne je da odredi procenat verovatnoće svakog pojedinačnog tima, kao i fudbalera pojedinačno..

“Naš algoritam nam kazuje kakva je verovatnoća ishoda”, kaže Amaral. “Razlika je, na primer, između postavljanja pitanja koja je verovatnoća da će određeni timovi dospeti do plej ofa, nasuprot osvajanju Super Boula.”

Lionel Mesi, Nejmar junior i Kristijano Ronaldo imaju AFR skor od 73. Na osnovu tih vrednosti ne možemo reći da li će na SP turniru trijumfovati Argentina, Brazil ili Portugal, ali znamo koje igrače – i timove – treba gledati.

Uvrstite i vi Amaralov tim snova na vašu fudbalsku TV zabavu:

Preuzmite ovde PDF visoke rezolucije.

Ko su 18 najboljih svetskih igrača današnjice?

Pogledajte Amaralovu AFR listu

 

Kler Milliken, NorthWestern.edu

 

Stilovi menadžmenta u filmu „Pirati sa Kariba“


Arta Klajnera, glavnog i odgovornog urednika magazina “Strateški biznis” je u jednom trenutku ošinula “munja nadahnuća”: uspeo je, kaže, da uoči kako se najveći globalni igrači u svetu biznisa dobrim delom mogu porediti sa pričom i zapletima iz filmske bajke “Pirati sa Kariba”.

Ne biste ni pomislili da će priča o fiktivnim gusarima koji su sredinom 1700. godine vladali svetskim morima imati puno veze sa današnjom globalnom industrijskom infrastrukturom. Ali ona, zapravo, otkriva zanimljiv i koristan okvir za razmišljanje o budućnosti i načinu donošenja poslovnih odluka u 21. veku. Film „Pirati sa Kariba: Prokletstvo Crnog bisera“ je, između ostalog, britka parabola o stilovima poslovnog upravljanja koja na mnogo načina može podsećati na tri velika događaja iz 2017. godine: na 19. Nacionalni kongres Komunističke partije Kine, na postizborne koalicione pregovore u Nemačkoj, kao i na smanjenje broja zaposlenih u Dženeral elektriku (GE).

Ova tri događaja su povezana s ogromnim, novim industrijskim infrastrukturnim sistemima koji povezuje preduzeća i vladin sektor sa transportom, logistikom, energetskom samoodrživošću i veštačkom inteligencijom. Iako su ovakvi sistemi tek počeli da funkcionišu, njihovi investitori već su u žestokoj trci za poziciju u svetskoj borbi za dominaciju svojih platformi. Okršaj u realnosti i nije baš tako žestok kao što je to filmski sukob između Britanske mornarice i dve grupe gusara. Međutim, ovo nadmetanje „na tri staze“ između industrijskih (ne)prijatelja (frenemies) može definisati matrice globalnog upravljanja u godinama koje dolaze.

Tri glavna igrača su, naravno, Kina, sa Inicijativom za pojas i put (BRI); Nemačka, sa industrijom 4.0; i Sjedinjene Države, sa svojom industrijskom platformom koja se pojavljuje, uklapa i, pre svega, započinje od kompanija kao što su Amazon, Microsoft, Google, Oracle i GE. Svaki sistem, shodno sopstvenom razvoju, ima drugačiju osnovnu paradigmu upravljanja. Da bi se dokučio a potom i iskoristio radni okvir kojeg je razvio sistemski teoretičar Dejvid Kantor, treba imati na umu da je jedna od te tri „staze“ zatvorena, jedna je otvorena, a jedna nasumična. Kada jednom budete razumeli ovaj okvir, nikad više nećete gledati piratske filmove – ili stvarni svet – na isti način.

Kineska Inicijativa za pojas i put izgleda da je zatvoreni sistem, u kojem legitimnost počiva na autoritetima: na nadležnim licima. Da biste sebi bolje predstavili zatvoreni sistem, prizoite u sećanje karipske pirate iz filma „Pirati sa Kariba: Prokletstvo crnog bisera“. Britanska armija, kojom rukovodi guverner Vederbi Svon (kojeg igra Džonatan Prajs), predstavlja suštinski zatvoreni sistem. Svi znaju ko je gazda, svi unisono nastupaju i jednakim korakom „marširaju“ ka ostvarenju cilja, da bi, na kraju filma, izvojevali bitku. Jedini je problem u tome što, kada treba uraditi nešto kreativno, kao što je, recimo, spašavanje guvernerove ćerke Elizabet Svon od davljenja (Keira Knightley), sistem je previše oslonjen na autoritete i komandni lanac da bi u takvim trenucima sasvim delovao.

Nemačka privreda 4.0, koja ima veze sa Evropskom unijom i nemačkom vladom, čini se otvorenim sistemom: vladavina zakona i upravljanje konsenzusom jesu izvor legitimiteta. Piratska posada koju je Džek Sperou (Johnny Depp) sastavio radi potere za „Crnim biserom“ je jedan takav otvoreni sistem. Svi imaju glas (uključujući i čoveka sa odsečenim jezikom, čiji papagaj govori za njega). Štaviše, kada ga je Džekova bivša devojka (Zoe Saldana) udarila zbog krađe čamca, on priznaje da je to zaslužio. Niko, čak ni kapetan, nije iznad zakona u otvorenom sistemu.

Sistem koji dolazi iz Silikonske doline je barem toliko snažan kao i druga dva, ali je toliko nasumičan da još uvek nema ime. Neko vreme činilo se da bi nekoliko kompanija – kao što je GE, sa svojom nadmoćnom „Predix“ industrijskom infrastrukturom kompanije za analizu podataka – dominiralo u sistemu Silicijumske doline; umesto toga, izgleda da se američka platforma formira na jedan nasumični, ad hoc način. Amazon obezbeđuje veliki deo cloud computinga, dok Microsoft isporučuje ostalo; Oracle, Google i Adobe takođe su uključeni; GE je pomalo umanjio svoje ambicije, ali je još uvek u igri; i nijedna od ovih kompanija nema ekskluzivnu prednost nad drugim igračima. Legitimitet u ovakvom sistemu stiču oni koji iskoriste priliku (Džek Sperou: “Carpe diem, friends… If you were waiting for the opportune moment, that was it”) – u ovom slučaju, prilika koja se mora ugrabiti jesu najkorisnija, dostupna i odvažna tehnološka rešenja.

Analogija koja je iz sveta menadžmenta prisutna i u „Piratima“ je, naravno, čudovišna posada „utvarnih spodoba“ koja se nalazi na „Crnom biseru“, brodu kojim upravlja kapetan Barbosa (Džefri Raš). Oni su grupa „kreativnih umetnika“, može se slobodno reći, koje na okupu održava činjenica da nemaju drugog izbora nego da se drže zajedno. Rečita je scena u kojoj se lik Kire Najtli, Elizabet, nagodi sa kapetanom Rašom. Njih dvoje sklapa dogovor: Ona će mu predati dragoceni medaljon ako se Barbosa, zauzvrat, složi da pirati prestanu sa napadima na britansku tvrđavu. On, međutim iznenada podiže sidro i otiskuje se na pučinu, dok je Elizabet još uvek na brodu. “Čekaj!” kaže mu ona kroz plač. “Moraš me odvesti do obale”, navodeći drevni piratski kodeks časti.

Barbosa se ustremljuje na nju, dok mu na nozdrve izbija vatra od besa. “Prvo”, kaže on, “vaš povratak na obalu nije bio deo naših pregovora niti našeg postignutog dogovora, tako da nisam obavezan da učinim bilo šta što nije povezano sa našom pogodbom. Drugo, da biste mogli da živite po piratskom kodeksu, morate biti pirat – što vi niste. I treće, kodeks je više od onoga što biste vi nazvali ‘smernicama’, nego što su stvarna pravila. Dobrodošli na Crni biser, mis Turner!” Ovo je manir kojeg pri ukrcavanju možete očekivati od kapetana koji nasumično razmišlja.

Nikad nije do kraja jasno, ni u jednom istorijskom trenutku, kako će se razvijati nove institucije koje nastaju iz ovog nasumičnog sistema.

Lideri ova tri sistema se možda ne bi složili jer ih poredim sa gusarima, a i sam priznajem kako je ova analogija pomalo izmaštana. Možda bi trebalo reći da će kineska Inicijativa za pojas i put (Belt and Road Initiative, BRI) biti organizovana kao simfonijski orkestar, sa autoritetom kojeg poseduje svaki pravi dirigent; nemačka Industrija 4.0 funkcioniše kao kamerni muzički ansambl, sa smerom kretanja dogovorenim konsenzusom, dok je američka industrijska infrastruktura poput džez benda u kojem glavnu reč uvek ima najznačajniji kreativni učesnik, i koji u svakom trenutku vodi grupu. Svaka od ovih paradigmi ima svoje privlačne i rizične strane, pogotovo na globalnom nivou.

Linije sukoba već su prisutne. Veća ulaganja su u ova tri sistema već učinjena. Kina se bavi velikim BRI poslovima sa novim ekonomijama duž novog puta Svile; Rukovodioci industrije 4.0 već su preoblikovali svoj energetski portfolio, kako je ekonomski teoretičar Džeremi Rifkin objasnio u svom nedavnom intervjuu; a Silicijumska dolina već se povlači iz svoje dosadašnje vodeće uloge infrastrukturnog centra inovacija u poslovanju između preduzeća (poslovni inkubatori, naučni parkovi i programi za akceleratore). Još nije jasno kako će ova tri sistema biti interoperabilna, da li će preduzeća biti primorana da biraju samo jednu ili dve platforme kojima se mogu priključiti, kao i da li će, pored njih, moći nastupiti i drugi igrači (Indija, na primer).

Međutim, nikada nije do kraja jasno, ni u jednom bilo kom istorijskom trenutku, kako će se razvijati nove institucije koje nastaju iz ovog nasumičnog sistema.

Dobrodošli u tripartitni sistem budućnosti, mis Tarner; dozvolite nam da se pobrinemo za vas.

Strategy Business

Zašto stotine Harvardovih studenata proučava staru kinesku filozofiju?


Profesor koji na Harvardu predaje klasičnu kinesku etičku i političku teoriju tvrdi da će ovaj kurs promeniti život njegovim studentima. Kurs zapalio je Ameriku, na način da je istočnjačka filozofija, a naročiti kineski Tao postao opšte mesto koje se ne sme izostaviti u sosptvenom obrazovanju i karijernom napretku. Tao, čiji je začetnik Lao Ce, mešavina je konfučijanstva i kineskog budizma i odraz je istočnjačkih shvatanja prisutnih ne samo u Kini već i širom Azije. O novim uglovima gledanja zapadnog čoveka na sebe i svet piše američki magazin Atlantik.

Zamislite svet više nego zahtevnih odnosa, narcizam u kojem su svi sve više usredsređeni isključivo na sebe – a tu je i neslaganje oko toga koji je to najbolji način na koji bismo mogli da živimo harmonično.

Zvuči kao da se radi o Americi iz 21. iz stoleća. Ali, društvo koje kroz svoje naočare vidi Majkl Puet (Michael Puett), visoki 48-godišnji profesor kineske istorije na Harvardu, jeste opis društva od pre pre dva i po milenijuma, priča koju nanovo sluša preko 700 ushićenih studenata.

Puetov kurs Klasične kineske etičke i političke teorije postao je treći najpopularniji kurs na univerzitetu. Jedini razredi sa većim upisom su Uvod u ekonomiju i Uvod u informatiku. Kada je 2007. Puet obnovio ovaj kurs, toliko je studenata pohrlilo da ga sluša da nije moglo da se uđe – postalo je uobičajeno da ga prate sa stepenica ili čak iz hodnika na ulazu u predavaonicu. Uprava Harvarda je stoga odlučila da njegov kurs preseli u salu „Sanders“, najveće mesto u  kampusu.

Zašto toliko broj studenata provodi svoje semestre upijajući Puetovu predstavu teško razumljivih, nepronicljivih a sigurno nemalom broju njih i nejasnih stvari iz kineske filozofije? Jedna je stvar koja to objašnjava: klasa ispunjava jedan od suštinski najizazovnijih zahteva Harvarda: Etičko razumevanje. Jasno je, međutim, da su i sami studenti primamljeni Puetovim ubedljivim a hrabrim obećanjem: “Ovaj kurs će vam izmeniti vaš život.”

Njegovi studenti su mi rekli da je istina: Puet koristi kinesku filozofiju kao način da studentima prenese konkretne, kontraintuitivne pa čak i revolucionarne ideje, koje ih uče kako da žive boljim životom. Elizabet Malkin, studentkinja na prošlogodišnjem kursu kaže: “Klasa je apsolutno promenila perspektivu koju imam o sebi, mojim vršnjacima i načinu na koji gledam svet.” Puet nudi novi pogled na pitanja o kojima su kineski mudraci razmišljali u prošlim vekovima. On od svojih studenata zahteva da pažljivo čitaju originalne tekstove (u prevodu), kao što su zbirka kratkih Konfučijevih izvoda, spise Mencija (ili: Mencijus – Mèng Zǐ, Meng Tzu) i filozofiju taoizma, a zatim aktivno učestvuju u praksi u svakodnevnom životu. Njegova predavanja koriste kinesku misao u kontekstu savremenog američkog života, kako bi pomogla mladima od 18-19 godina koji se bore da pronađu svoje mesto u svetu, kako i da shvate kako da budu dobra ljudska bića, kako da stvore dobro društvo i kako da imaju zdrav život obilat napretkom.

Puet je otpočeo svoj kurs kako bi svoje studente upoznao ne samo s jednim sasvim drukčijim kulturnim pogledom na svet već i da bi im predočio druga sredstva  ili „alate“ za postizanje pravih ciljeva. Kaže da uočava kako je sve više studenata koji se “osećaju gurnutima na vrlo specifičan put ka vrlo konkretnim ciljevima u karijeri” – više ih je nego što je to bio slučaj kad je počeo da predaje pre skoro 20 godina. Jedan nedavni izveštaj pokazuje da je, tokom poslednje decenije, broj studenata Harvarda koji žele da se dalje specijalizuju za humanističke nauke u strmoglavom padu, što je, otprlike, već poznata statistika koja se tiče državnih škola za društvene nauke. Diplomirati u oblasti finansija i dalje predstavlja najpopularniju karijernu stazu za diplomce Harvarda. Puet uočava studente koji sve svoje redovne kurseve i predmete, pa čak i vannastavne aktivnosti, usmeravaju ka praktičnim, unapred određenim karijernim ciljevima i planovima.

Puet govori svojim učenicima da je računanje i racionalno odlučivanje o planovima upravo onaj pogrešan način da se napravi neka važna životna odluka. Kineski filozofi koje čitaju na kursu bi rekli da ova strategija otežava ostajanje otvorenim za druge mogućnosti koje se ne uklapaju u taj plan. Studenti koji to rade “ne obraćaju dovoljno pažnje o dnevnim stvarima koje ih, zapravo, osnažuju i inspirišu, i od kojih bi mogao poteći odista ispunjen, uzbudljiv život”, objašnjava on. Ako ono što uzbuđuje studenta nije isto što i ono za šta se odlučio da je najbolje za njega, on postaje zarobljen pogrešnim putem, osuđen da započne neuspešnu karijeru. Puet ima za cilj da oči svojih studenata otvori za jedan drukčiji način pristupa sebi i svetu: od međuljudskih odnosa do odluka u karijeri. On ih uči da:

„Najmanja dejstva imaju najdublje posledice. Konfučije, Mencijus i drugi kineski filozofi podučavali su kako oni najobičniji svakodnevni postupci mogu imati efekat talasa (ili efekat leptira), a Puet apeluje na svoje učenike da postanu samosvesniji i da  čak i najobičniji činovi – pridržati vrata nekome ili se osmehnuti prodavcu u radnji – menja tok čitavog našeg dana, utičući na to kako se osećamo.

Taj talas dobrog osećaja koji nas preplavi nakon svakodnevne trke, inspirativan razgovor sa dobrim prijateljem ili trenutni bljesak besa koji se pojavljuje kada nam neko preseče red i stane ispred nas – koje bi od ovih stvari imale veze sa velikim životnim stvarima? Sve one imaju povezanost s „velikim“, zapravo. Sa tačke gledišta kineske filozofije, ova mala svakodnevna iskustva nam pružaju beskrajne mogućnosti da razumemo sami sebe. Kada primetimo i shvatimo šta nas tera da baš u to nešto verujemo, da ga želimo, ili da baš tako reagujemo, da osećamo radost ili ljutnju, mi tada razvijamo bolji osećaj sebe za to ko smo mi zapravo – osećaj koji nam pomaže kada pristupamo novim situacijama. Mencijus, konfučijijanski mislilac (4. stoleće pre nove ere), govorio je da, ukoliko kultivišete svoju bolju prirodu na ove neprimetne načine, možete postati izuzetna osoba s neverovatnim uticajem, osoba koja menja svoj život kao i živote onih oko vas, sve dok, napokon, ne uspete da “čitav svet stavite na dlan vaše ruke.”

Najkraće rečeno – odluke donosi srce. Amerikanci teže da veruju da su ljudi racionalna bića koja logično donose odluke, koristeći svoj mozak. Ali, na kineskom, reč za “um” i “srce” su iste. Puet uči da su srce i um nerazdvojno uvezani, i da jedno ne postoji bez drugog. Kad god donosimo odluke, od onih prozaičnih do dubokih (šta treba napraviti za večeru, kojim kursevima se posvetiti narednog semestra, koju karijernu putanju treba slediti, da li i sa kim stupiti u brak itd), za nas će biti bolje ukoliko se prepustimo instinktu, zapravo intuiciji – kako integrisati srce i um, i, ako pustimo da se naše racionalne i emocionalne strane uklope u jedno. Jedan od velikih učitelja taoizma, Čuang Ce („učitelj Ce“), podučavao je da treba uporno i bez prestanka vežbati kako bismo postali, kako kaže, “spontani” kroz svakodnevni život, umesto da se zatvaramo u ono za šta mislimo da je racionalno donošenje odluka. Kao kada, s namerom, odlučimo da naučimo da sviramo klavir, kako bismo ga na kraju svirali bez napora, kroz naše svakodnevne aktivnosti treniramo se da postanemo otvoreniji za iskustva i pojave, tako da, na kraju tog puta, prave reakcije i odluke dolaze sasvim spontano, bez uznemirenosti, iz srca -uma.

Nedavna istraživanja u oblasti neurologije potvrđuju da su kineski filozofi u pravu: skeniranje mozga otkriva da je upravo naš nesvesni deo svesti, onaj koji se tiče emocija i pojava oko nas, zapravo, onaj deo nas koji nas nagoni da pravimo one odluke za koje verujemo da ih donosimo sa „logičnom racionalnošću“. Prema Merijen Lafrans (Marianne LaFrance), profesorki psihologije na Jejlu, ako vidimo srećno lice samo par sekundi (tačno 4 milisekunde), to je dovoljno dugo da izazove, kako sama kaže, „mini emocionalno ushićenje“. U jednom istraživanju, ispitanicima kojima bi samo na tren bio prikazan nečiji osmeh  – čak i u slučaju da im se ukazao u izvanredno kratkom intervalu, na tren, toliko brzo da ne bi čak ni shvatili da su ga videli – takvi su pozitivnije shvatali stvari oko sebe.

Ako telo vodi, um će ga slediti. Ponašati se s blagošću i dobronamerno (čak i u slučaju da se ne osećate tako) ili ukoliko se nekome nasmešite (čak i ako se trenutno ne osećate da ste „za ljude“ i posebno prijateljski nastrojeni) može stvarati stvarne razlike u tome kako se osećate i ponašate, da biste na kraju čak i izmenili ishod situacije.

Iako bi sve ovo moglo zvučati kao još jedan pomalo blesav način za samopomoć, većina onoga što Puet predaje je ranije već prihvaćeno mudrost jedne drevne kulture koja je izgubljena u modernom dobu. Aristotel je rekao: “Ono si što uvek iznova ponovo činiš”; pogled ovog Starog Grka je način na koji razmišljaju mislioci kao što je Konfučije, koji je poučavao da važnost svakodnevnih rituala leži u tome što oni u nama indukuju određeni senzibilitet. U istraživanjima objavljenim u „Psychological Science“, socijalni psiholog Ejmi Kadi (Amy Cuddy) i njene kolege su otkrili da kada zauzmemo poziciju moći (stoj raširenih nogu, ruke odručene od tela, vidno pokazujući da zauzimamo prostor koji zaprema naše telo), ova poza ne samo što čini da vas drugi vide kao samouverenije i snažnije; ovaj stav zaista uzrokuje hormonski talas koji nas čini sigurnijim.

Na kraju svake klase, Puet podstiče polaznike svog kursa da kinesku filozofiju koju su učili pretoče tj primene u opipljivu praksu u svakodnevnom životu. “Kineski filozofi koje smo čitali na kursu podučavali su ljude svoje epohe kako da stvarno menjaju svoje živote nabolje, i to na veoma običnom i svakodnevnom nivou, menjajući način na koji ljudi doživljavaju i reaguju na svet, tako da ono što pokušavam da učinim je na tom nivou. Ne pokušavam da svojim učenicima dajem neke zaista epohalne savete o tome šta da rade sa svojim životima; samo želim da im pružim osećaj šta mogu činiti svakodnevno kako bi transformisali način na koji žive. “Njihovi zadaci su mali: da prvo posmatraju sebe kako se osećaju kada se osmehuju strancu, kada nekom pridrže otvorena vrata, ili kako se osećaju dok upražnjavaju neki hobi. Tražim od njih da uzmu u obzir šta se dalje dešava: kako svaka akcija, gest ili reč dramatično utiču na to kako drugi reaguju na njih. Tada Puet od njih traži da nastave da više upražnjavaju one aktivnosti za koje primećuju da u njima izazivaju pozitivna osećanja i ushićenost. U svojim radovima i diskusijama, učenici diskutuju o tome šta znači živeti život prema učenjima ovih filozofa.

Jednom kada sebe počnu da bolje razumevaju i otkriju ono što vole da rade, tada mogu raditi na tome da se što više izvešte u tim aktivnostima kroz opsežnu praksu i „samo-kultivisanje“, što praktično znači „obrađivati sebe“. Samo-kultivacija je povezana sa još jednim klasičnim kineskim konceptom: taj napor je ono što se najviše računa, više od talenta ili sposobnosti. Nismo ograničeni samo na naše urođene talente; svi imamo ogroman potencijal da proširimo naše sposobnosti ako ih kultivišemo. Ne morate da se „zaglavite“ samo u onome u čemu se osećate dobro; samo obratite pažnju na ono što volite i nastavite odatle. Kineski filozofi su preporučivali da je obraćanje pažnje na male naznake koje “mogu doslovce promeniti sve ono što, kao ljudska bića, možemo postati”, kaže Puet.

Biti međusobno povezan i usredsređen na one najobičnije, „najbanalnije“ i svakodnevne prakse, i razumeti da velike stvari započinju najmanjim delima jesu radikalne ideje za mlade ljude koji žive u društvu koje ih primorava da budu ambiciozni i postižu individualnu izvrsnost. Ovo je možda jedan od razloga zašto, prema univerzitetskom dnevnom listu Chronicle for Higher Education, zanimanje za kinesku filozofiju obuzelo čitavu američku naciju – ne samo studente na Harvardu. A ovo je poruka čiji smisao posebno odgovara onima koji žude za alternativom tradicionalnim „brzim prugama“ i presijom da budu „što pre formatirani“ – pritiskom kojeg su dotad neprekidno imali u svoji životima.

Jedan od Puetovih bivših studenata, Adam Mičel, mag za matematiku i prirodne nauke, otišao je na Harvard sa namerom da se specijalizuje u ekonomiji. Na Harvardu posebno a i uopšte u društvu, kako kaže, “od nas se očekuje da svako od nas treba da o svojoj budućnosti razmišlja na ovaj “naš”, zapadnjaki – racionalni – način: da sabiramo sve prednosti i slabosti i potom donosimo odluku. Ovo razmišljanje povešće vas stazom koja se zove “Držite se onoga u čemu ste dobri“ – put sa malo rizika, ali i s malom nagradom. Međutim, nakon Puetovog uvoda u kinesku filozofiju tokom svoje prve godine na univerzitetu, shvatio je da to nije bio jedini način da se razmišlja o sopstvenoj budućnosti. Umesto da ide linijom manjeg otpora, Mičel se prijavio za slušanje predmeta koji mu ne idu „iz prve“ ali prema kojima je gajio naklonost – ovo je učinio jer je od Pueta  – a zapravo od drevnih kineskih filozofa – saznao kolika vrednost leži u istrajnom pregoru, u dugotrajnim naporima da postanemo bolji u onome što volimo, a ne u onome što nam već ide dobro po nekoj inerciji gena i prirodne naklonosti.

Mičel je postao daleko svesniji načina na koji okolina utiče na njega, i kako on, zauzvrat, utiče na njih. Bacio se na učenje stranih jezika, oseća da se njegovi međuljudski odnosi produbljuju i danas radi na magistarskoj studiji: “Sretno mogu da kažem da je profesor Puet ispunio svoje obećanje, taj kurs mi je odista promenio život.”

 

Atlantik

 

Kako Kina postaje hajtek sila broj jedan


Kina već danas ulaže najviše novca u istraživanje. Planeri u Pekingu su zamislili da ta zemlja kroz nekoliko decenija preuzme svetski primat u nizu modernih industrija, od veštačke inteligencije do letova u svemir, donosi Dojče vele.

Rukovodstvo u Pekingu se, tokom aktuelne razmene carinskih udaraca sa Sjedinjenim Državama, često poziva na međunarodna pravila. Poruka glasi: hej, mi smo jedan običan fer učesnik globalne trgovine. To nije sasvim tačno – tehnokrate u Pekingu i dalje često posežu za instrumentima planske privrede. Među velikim planovima izdvaja se onaj pod imenom „Made in China 2025“.

U tom strateškom papiru je 2015. zapisano u kojim oblastima Kina želi da postane vodeća svetska sila. Lepeza je široka, od vazduhoplovstva i svemirskih letova preko industrijskih robota i softvera, sve do proizvodnje i izvoza brzih vozova. Tu su još i elektromobilnost, modernizacija električne mreže i proizvodnja čipova.

U mnogima od industrija na koje je Kina prionula trenutno prednjači Nemačka ili je do skoro prednjačila. U Pekingu su dobro prostudirali nemački koncept takozvane Industrije 4.0. No za razliku od Nemačke, kineske inicijative ne dolaze iz slobodne privrede već od rukovodstva partije odnosno države. Na svake dve godine se secira šta je sve urađeno i planovi se prilagođavaju.

Problem sa čipovima

Na polju telekomunikacija, brzih vozova i proizvodnje struje planeri u Pekingu su ubeđeni da će do 2025. zbilja biti bez premca na svetu. „Kine je nešto slabija, ali ipak veoma uspešna na polju robotske tehnike i vozila na alternativni pogon. Veliki problem su im i dalje industrija poluprovodnika i softvera“, kaže Žaklin Iv iz Merkatorovog instituta za kineske studije u Berlinu.

Najveći otpori dolaze iz Sjedinjenih Država. Sredinom aprila je Vašington uveo sedmogodišnju zabranu usmerenu protiv koncerna koji proizvodi mobilne telefone ZTE. Tako je američkim firmama zabranjeno da tom koncernu isporučuju čipove.

Neslavno su propali i pokušaji singapursko-kineskog koncerna Broadcom da za 146 milijardi dolara preuzme američkog proizvođača čipova Qualcomm. Ručnu kočnicu povukao je lično predsednik Donald Tramp, ubeđen da bi prelazak takvog tehnološkog znanja u ruke Azijaca narušio bezbednosne interese SAD. U međuvremenu je sedište Broadcoma prebačeno u SAD kako bi firma važila kao američka i mogla da kupuje druge kompanije.

Na polju poluprovodnika se pokazuje način na koji Kina planira. Kako piše agencija Bloomberg, državni Kineski integrisani fond za investicije u industriju bi za ovu godinu trebalo da dobije dodatnih 25 milijardi evra kako bi lakše gutao manje firme iz oblasti proizvodnje čipova. Žaklin Iv nam kaže da su Kinezi, suočeni sa zabranom nabavke američkih čipova za ZTE, snizili poreze za domaće proizvođače čipova kako bi podstakli proizvodnju.

Poluprovodnici su međutim osetljivo polje za zapadne vlade jer igraju bitnu ulogu i u industriji naoružanja. Bez njih razvoj novih oružanih sistema ne može ići očekivano, a isto važi za kineske snove o liderskoj ulozi u vazduhoplovstvu i svemirskim letovima. Kina teži razvoju moderne 5G mreže koja bi omogućila autonomnu vožnju i umrežavanje pametnih fabrika – i tu je i dalje upućena na poluprovodnike iz inostranstva. Propalo preuzimanje Qualcomma bilo je težak udarac.

Međunarodno znanje

Peking je pomalo promenio kurs kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Centralna vlast je planirala da ova tehnologija dostigne tržišnu težinu od 20 milijardi evra godišnje, no prilježni planeri pojedinih kineskih provincija i metropola bili su još brži – kažu da će do 2022. dostići 40 milijardi.

To je ujedno slaba tačka državno rukovođene industrije: kako bi se dopali ključnim ljudima partije u Pekingu, lideri u provincijama često prebace cilj. Posledica su kapaciteti koji nikome ne trebaju pa novoformirane firme teraju u propast. Upravo to se desilo kineskoj industriji solarnih panela.

Koncern za telekomunikacije Huawei uspešno drži korak sa američkim i južnokorejskim proizvođačima. Deo razloga je u tome što ima desetinu istraživačkih centara po svetu, gde je moguć kontakt sa međunarodnim stručnjacima za razvoj softvera i hardvera. NIO, mlada firma koja proizvodi električne automobile, na 30 mesta u svetu istražuje na polju tehnologije baterija – to zajedno rade kineski i strani stručnjaci.

IT-koncerni kao što su Baidu, Tencent i Didi, u Silicijumskoj dolini imaju istraživačke centre za veštačku inteligenciju. A gigantski koncern Alibaba – jednom napravljen kao kineski hibridni klon Amazona i Ebaya – narednih godina će uložiti deset milijardi evra u istraživački rad zajedno sa najboljim ljudima sa elitnih američkih unvierziteta. Alibaba širom sveta upošljava 25.000 inženjera i naučnika.

Uz to se sa Zapada sve češće vraćaju naučnici kineskih korena koji donose pozamašno znanje. Većini, kaže Iv, nije samo do novca. „Mnogi veruju da u Kini mogu svojoj kreativnosti da daju više oduška jer tamo nema toliko restrikcija.“ To, dodaje naša sagovornica, važi i za brojne zapadne stručnjake koji novi život započinju u Kini.

Nije sve ružičasto

U proleće prošle godine je Erik Šmit, šef krovnog koncerna Alphabet u kojem je Google, upozorio da će Kinezi dominirati na polju veštačke inteligencije. Zemlja bi na tom polju mogla da preuzme primat do 2030. godine, rekao je on. „Verujete mi, ti Kinezi su odlični“, dodao je Šmit na jednoj konferenciji u Vašingtonu koju su pratili važni ljudi iz američke politike, privrede i vojske.

Nema zemlje na svetu koja više ulaže u istraživanje od Kine. Prema navodima Merkatorovog instituta za kineske studije, Kina je 2016. uložila 2,1 odsto svog BDP-a u istraživanje što je više od 230 milijardi dolara. Za 2020. je planirano povećanje tog udela na 2,5 odsto.

No Žaklin Iv kaže da čak ni Kina ne može da ostvari sve što je zacrtano u Pekingu. „Veoma, veoma je ambiciozna namera da se čitava kineska privreda automatizuje i digitalizuje. Ali kada se ode tamo i zađe u fabrike, mnoge su i dalje na nivou Industrije 2.0. Ništa tu ne pomaže ako u pogon stavite jednog industrijskog robota. Postoji raskorak između ambicioznih ciljeva Vlade i stanja na terenu.“

 

DW

Besmrtnost mita o “tržištu koje formira prave cene”


Ili, da uprostimo: zašto cu cene proizvoda i usluga takve kakve jesu? Kako se one formiraju, ko ih formira i u čemu se sastoji njihova “realističnost”, ako se već ne mogu porede ni sa čim opipljivim?

U ovom trenutku, hipoteza o efikasnim tržištima omogućava jednostavan retorički cilj. Nekolicina  ekonomista i finansijski profesionalci spremno nastupaju u javnosti s tvrdnjom da finansijska tržišta proizvode najbolju procenu intrinsične tj osnovne vrednosti imovine (koja nije isto što i tržišna vrednost). Niz ogromnih finansijskih mehurova, plus decenije izvanrednih profita za hedž fondove poput Renaissance Technologies, ​​pretvorio je Hipotezu o efikasnom tržištu (EMH) u neslanu šalu.

U međuvremenu, pronalaženje načina da se pobedi na tržištu postala je salonska igra u svetu finansijske ekonomije. Objavljeno je stotine radova u kojima se tvrdi kako su pronađeni novi načini za predviđanje stope profita. Zagovornici EMH-a uzvraćaju argumentom da su mnoge od takozvanih “anomalija” verovatno lažne uzbune, uglavnom zbog fenomena poznatog kao „pristrasnost pri objavljivanju“ (publication bias), objavljivanje samo onih rezultata koji podržavaju postavke na kojima su zasnovana istraživanja). Kako su ekonomisti Campbell Harvey, Yan Liu i Caroline Zhu istakli u zajedničkoj dobro poznatoj publikaciji iz 2013. godine, statističke prepreke i kontrola koje se postavljaju pred istraživače – one koji nastoje  da te anomalije prođu – verovatno nisu dovoljno visoke. To dovodi do svojevrsnog efekta “majmuna za pisaćim mašinama”: ako dovoljan broj profesora finansija „prosejava“ podatke dovoljno dugo, naći će gomilu očiglednih kršenja EMH-a koja su dovoljno uzbudljiva za objavljivanje, ali koja, uz dalju kontrolu i filtriranje, isparavaju. Razlozi za zabrinutost su, izgleda, potkrepljeni činjenicom da većina anomalija nestaje tokom vremena.

Ovaj nalaz, međutim dozvoljava braniocima teorije efikasnog tržišta da potpiruju sumnjičavost, naime, kako je većina onoga što narušava njihovu EMH teoriju pogrešno. Ali ovo pokazuje samo malo odgađanje. Pre svega, samo zbog toga što anomalije “brzo promiču” ne znači da one nisu dovoljno stvarne da bi se otpočelo i njihovo istraživanje. Nedavni rad Dejvida Meklina i Džefrija Pontifa otkrivaju da anomalije često bivaju zadržane po strani čak i onda kada su otkrivene, ali nestaju tek pošto profesori finansija objave rad o njima. To podrazumeva da su tržišne greške stvarne, ali trgovci saznaju o njima čitanjem akademskih radova, da bi potom trgovali uprkos pogrešnih objašnjenja – sve dok anomalije ne nestanu. Svež akademski rad Hajkoa Džejkobsa i Sebastijana Milera (Heiko Jacobs, Sebastian Muller) pokazao je da su u većini zemalja tržišta još i manje efikasna nego u Sjedinjenim Američkim Državama, a anomalije otkrivene od strane profesora finansija traju mnogo duže.

Endrju Čen i Tom Cimerman (Andrew Chen, Tom Zimmermann) objavili su rad u kojem tvrde da je pristrasnost pri objavljivanju daleko ublaženija nego što se ranije verovalo. Po njihovom shvatanju, ukoliko anomalija potiče od „data-rudarenja“ tj prekopavanja po podacima, verovatno da će jedva biti statistički značajna. Međutim, mnoge anomalije se u podacima pojavljuju sa izuzetno snažnim signalima – mnogo jačim nego što je potrebno da bi se potvrdio njihov značaj. To podrazumeva da su mnoge anomalije stvarne i da se mogu koristiti  za ovladavanje tržištem – ili, barem, sve dok dovoljan broj trgovaca ne shvati da je trgovalo proizvodom čija je cena bila neadekvatna.

Zagovornici teorije efikasnog tržišta imaju i drugu taktiku kojom rešavaju ove probleme. Ako anomalija preživi kontrolu i replikaciju i zadrži se dugo vremena u sistemu, ostale pristalice EMH-a generalno će pokušati da ga klasifikuju kao “faktor rizika”, tvrdeći kako je dodatni profit ona kompenzacija koja inspiriše investitore da prezimaju dodatne rizike koji se ne mogu preinačiti. Po nekim ekonomistima, dovoljan je gotovo samo jedan takav članak u koji će se poverovati pa da promene cene akcija  poteknu od promena u investitorovoj spremnosti da rizikuje, pre nego što će poteći od kolebanja usled iracionalnog raspoloženja ili neuspeha tržišta da uzme u obzir važne informacije. Judžin Fama (Eugene Fama), koji je dobio Nobelovu nagradu za formulaciju EMH-a, do sada je proširio svoj omiljeni skup “faktora rizika” na pet, dok drugi sada prepoznaju još mnogo toga.

Nova studija profesora poslovne škole Larsa Lokstoera i Pola Tetloka pozabavila se istraživanjem istinitosti tvrdnje da priče zasnovane na riziku „piju vodu“ tj da se rizik napokon isplati. Ali – po koju cenu?

Istraživači razvijaju novu statističku proceduru za odvajanje promena u očekivanim novčanim tokovima kompanije od promena rizika investitora, kombinujući informacije o razlikama između kompanija u datom trenutku sa informacijama o promenama vrednosti na berzi tokom dužeg vremenskog perioda. Oni smatraju da većina prekomernih povraćaja tj profita koje investitori mogu dobiti od faktorskog ulaganja – ili, ako želite, iz trgovine protivno realno prisutnim anomalijama – ne dolaze od promena u preferencama rizika već od promena u dugoročnim tokovima kojima protiče kompanijska gotovina. Oni, štaviše, otkrivaju da, kada se poveća ukupna tolerancija rizika, tolerancija na specifične rizike predstavljene kroz popularne faktore rizika teže “omašuju” – pojava za koju još uvek nema objašnjenja.

(Faktorsko ulaganje je strategija kojom se hartije od vrednosti biraju shodno atributima koji su povezani s većim povraćajem novca. Postoje dve glavne vrste faktora koji dovode do povraćaja akcija, obveznica i drugih faktora; makroekonomski faktori i stilski faktori. Prvi obuhvata široke rizike u klasama aktive, a drugi imaju za cilj da objasne povraćaj novca i rizike unutar klasa imovine. Neki uobičajeni makroekonomski faktori uključuju kredit, inflaciju i likvidnost, dok stilski faktori obuhvataju stil, vrednost i momentum).

Lokstoerov i Tetlokov rezultat studije implicira da anomalije verovatno ne potiču od varijacija u preferencijama investitora. To ne dokazuje da rizik nije krivac – kompanija koja pati od neke promene koja uzrokuje manje novčane prinose u dužem vremenskom periodu takođe verovatno postaje riskantnija za ulagače. Ipak, dokazi autora su takođe konzistentni sa drugom pričom – idejom da kada akcije krenu da padaju,  investitori iracionalno očekuju da će one i dalje nastaviti da padaju.

Drugim rečima, teorija efikasnih tržišta još nije mrtva. Još uvek postoje praznine koje njeni branioci mogu da „zakrpe“, što im i dalje omogućava da tvrde kako niko zaista ne vlada tržištem kao i da su svi izvanredni profitni prinosi samo kompenzacija za preuzimanje dodatnih rizika. Međutim, što je više anomalija koje žilavo istrajavaju, i što se teorije o isplativosti rizika smatraju poželjnijima, tim pre manevarski prozor za EMH postaje sve manji i manji.

Na kraju, čini se verovatnim da će jedan novi konsenzus odmeniti „stari dobri“ EMH: sveprisutno saglasje da je tržište složen ekosistem sačinjen od stotina ili hiljada nesavršenosti, ekosistem koji pametnim investitorima pruža mnoštvo mogućnosti za zaradu novca u kratkom roku, ali da se ovo pogrešno formiranje cena (mispricing) i vrednosti robe/usluga stalno “pomeraju” u druga polja i poprimaju drukčije oblike, koji se pojavljuju i nestaju – dok ih, za to vreme,  investitori jure i trguju njima.

 

Srodni link: Slom finansijskih tržišta ruši hipotezu efikasnih tržišta

Bloomberg

 

Ima li Kina demokratiju? (2/2)


Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Ima li Kina demokratiju? (1/2)


Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)

Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?

Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.

Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.

Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.

Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.

Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.

Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).

Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.

Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.

Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:

“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.

Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.

Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”

Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.

Guglovi telefoni i računari kao „trojanci“ za AI


Fokus velike Guglove hardverske prisutnosti među android telefonima uopšte se ne tiče razvoja hardvera; u pitanju je razvoj veštački inteligentnog „digitalnog pomoćnika“ koji je zadužen za svaki vaš naum kao i nadgledanje svake vaše interakcije.

Asistent je nevidljiv, u smislu dizajnerskog žargona. Sveobuhvatni „savetodavac“ neprestano radi u pozadini, predviđa vaše potrebe, obrađuje vaše zahteve i nudi uredno raspoređene odgovore na vaša pitanja. Nikada ne uočavate da „pod haubom“ ima nekih „zupčanika“ koji u pozadini funkcionišu, samo unosite (ili izgovarate) komandu i čitate (ili slušate) prilagođavajuće reakcije koje vam asistent ispostavlja na ekranu ili preko zvučnika.

Ovo zahteva nešto više od pametnog telefona, što objašnjava gadžete koje je Gugl ubacio na tržište. Ali, kako u Guglu vole da kažu, ovo je tek početak bavljenjem sistemom sa više portala koji uključuje njihove mobilne uređaje tipa Pixel, ali i Amazonov uređaj kao što je Echo. “Da smo pre nekoliko godina, pričali o ovome, bili bismo ubeđeni da će telefon biti interfejs za sve”, kaže Alen Blek, naučni saradnik pri Institutu za jezičke tehnologije Univerziteta Karnegi Melon.

To, međutim, više nije slučaj. Gugl želi svoj nematerijalni interfejs gde god da ste, što zahteva da ga imate svuda – u vašem džepu, u vašem automobilu, u svojoj kuhinji i tako dalje – tako da sama oprema može „naučiti“ sve o vama i pružiti vam osećaj kako je prilagođena isključivo vama (tzv „personalno iskustvo“). Do sada je Google se dosad samo površno bavio uređajima, oslanjajući se uglavnom na kompanije poput Samsunga, HTC-a i Motorole kako bi obezbedio hardver koji pokreće njihov softver.

A veštačka inteligencija će početi da radi za vas tek ukoliko je „utelovite“ u hardver.

U tom smislu, ukoliko Gugl želi da napravi sopstveni nevidljivi AI mejnstrim, on za to mora da proizvede sopstvenu opremu. Dva uređaja su tu od posebne važnosti: Pixel (koji veoma podseća na Eplov iPhone), i Guglov kućni asisten „Home“ koji podseća na Amazonov „Echo“ (i čiji oblik pomalo podseća na Glejdov osveživač vazduha). Ovi portali (Epl, Amazon) su za Gugl Asistenta privlačni, ali se tu ne radi ni o čemu spektakularnom. “Nema ničeg što bi ‘zatreslo Zemlju’ u vezi njih, a telefon je samo parče aluminijuma”, kaže Mark Hang, analitičar u istraživačkoj kompaniji Gartner. “Ono što jeste važno je činjenica da ste u mogućnosti da ih jednostavno upotrebite i da pri tom fnkcioniše besprekorno kao konverzacijski interfejs.”

Uređaji, drugim rečima, postoje samo kao „posuda“ u koju stavljate „ono glavno“. Rik Osterloh, rukovodilac Google-ove grupe za razvoj novih uređaja nagovestio je ovo dok je govorio o Guglovoj odluci da pravi hardver na način da kompanija može “obaviti mnoštvo stvari bez brige o osnovnoj tehnologiji koja je ’pod haubom’ “. U ovom slučaju, “obaviti stvari” znači obezbediti korisniku bogato personalno AI iskustvo – oblast na koju je Google potrošio bolji deo svog postojanja, pripremajući se za ovaj trenutak.

Razmislite o Guglovoj banci podataka, pod nazivom Knowledge Graph, koja je poboljšala rezultate vaše pretrage od 2012. godine. Ovo skladište informacija danas sadrži više od 70 milijardi činjenica. Vaš AI mobilni asistent u Guglovom telefonu može na dodir da pristupi ovom spremištu, a njegov korisnički interfejs (UI) će se poboljšati samo ukoliko bude „gledao“ – i „saznavao“ – kada i kako mu pristupamo mi, ljudi – korisnici.

Ovo objašnjava zašto Google predlaže da njegov „Home“ smestite u svaku prostoriju vašeg doma. “AI ’ će biti maksimalno pripravan i koristan, to jest konstantno ‘ispred vas’ samo ukoliko ga ugradimo u našu opremu (koja je u vašem stanu)”, kaže Džon Men, dizajner sektora za razvoj interakcije korisničkih interfejsa u Artefact-u. “Potrebne su vam pristupne tačke tako da biste veštaćku opremu osećali sveprisutnom i korisnom na svakom vašem koraku.” Danas je vaša primarna pristupna tačka verovatno vaš telefon, a vaš dom je među onim retkim mestima u kojima AI možda nije na vašoj strani. Ako Google bude u stanju da vas ubedi da ‘posejete’ pristupne tačke (zapravo Guglove ’Home’ personalne asistente) svuda oko vas, i tek onda ćemo biti u mogućnosti da vas obučimo kako da pozivate „Home“ asistenta odakle god želite, za šta god želite i kad god želite.

Prestrojavanje korisnika ka interakcijama koje su proizvod vaših namera – koje će Guglov lični pomoćnik gotovo unapred predviđati i usmeravati ka tačno ciljanim korisnim informacijama – jeste ključno za rad veštačke inteligencije. Uzmite ovu tipičnu interakciju Spotify: Otvorite telefon, otvorite Spotify, kliknite na pretragu i otkucajte ono što želite čuti. Ako samo slušate na telefonu, završili ste. Za sve ostalo, trebaće malo više posla. “Ako ne želim da muziku slušam samo na telefonu već da je preusmerim na zvučnike u mojoj dnevnoj sobi, to podrazumeva da ću vam napraviti aplikaciju koja će računati na više koraka koje moram da preduzmem, naime, kako bi aplikacija uspešno otkrivala kontaktne tačke u prostorijama vašeg doma”, kaže Men. Naši dizajneri puno su mozgali kako da aplikacija uspešno mapira ove kontaktne tačke, obezbeđujući vam da dobijate kontrolisane količine informacija po logičnom redosledu. AI je u stanju da sve ovo obrađuje. Hoćete muziku? Jednostavno recite: “Pusti SubRosa.” Što je lakši pristup kućnim asistentima u vašem okruženju – odnosno, što je veći broj AI uređaja u prostorijama – tim više od njih možete zahtevati i zauzvrat dobiti.

Ovde je Guglov model Be Everywhere postao zanimljiv. Što se sa više portala okružite, više će saznanja dobiti i vaš kućni asistent, koji onda može saznati ne samo kako tražite da vam se pomogne, već i gde, i u kom kontekstu. “Ako će vaši budući AI asistenti biti u stanju da vam aktivno i efikasno pronalaze odgovore, onda će to biti prilično revolucionarno”, kaže Hang. Zapravo, Google već razmišlja o tome kako je najbolje interaktivno raditi sa vama u okruženju sa više portala; ako postavite pitanje naglas i više kućnih uređaja čuje vaš zahtev, najbliže „čvorište“ tj „portal“ odosno tačka interakcije će vam dati odgovor.

Lako je zamisliti kako će ova vrsta kontekstualne svesti uneti dodatnu dimenziju veštačkoj inteligenciji vašeg kućnog pomoćnika, čineći ga zaista korisnim. Ovo je od suštinskog značaja za ispunjavanje – ali i nadmašivanje – naših očekivanja kao korisnika. “Mislim da se sada krećemo ka fazi gde ćemo očekivati da u bilo kom trenutku dobijemo audio-odgovor od našeg govornog interfejsa”, kaže Blek. Odluka Google-a da svoj AI utka u mrežu (svojih) uređaja koji zajedno funkcionišu svakako ukazuje na to.

Brian Barrett, Andy Greenberg, Jordan Mcmahon, David Pierce, Margaret Rhodes, Robbie Gonzalez, Elizabeth Stinson, wired.com

Kraftverk: ravnoteža čoveka i mašine


Kraftverk su bili pioniri elektronske muzike, a Karl Bartos jedan od autora hitova „Model“ i „Robot“. U razgovoru za DW on govori o prvom nastupu – i o kraju. O vremenu kada se muzika pretvorila u sport. Intervju sa Karlom Bartosom, članom originalne postavke ove po svemu revolucionarne grupe uradio Dojče vele.

DW: Gospodine Bartos, 1990. godine ste zbog nesuglasica napustili Kraftwerk. Sada će biti objavljena Vaša autobiografija. Šta Vam je bilo važno da kažete?

Karl Bartos: Već kod Džordža Orvela može da se pročita: stvarnost se odigrava u glavi. To znači da nema objektivnosti. Međutim, već četrdeset godina slušamo istu priču o Kraftverku i mislim da jedna drugačija perspektiva može samo da koristi. Potrudio sam se da objasnim proces stvaranja naše muzike. Da ispričam kako nastaju kreativne misli.

Pre nego što ste 1975. godine postali član Kraftverka, dugo ste u Dizeldorfu svirali u raznim grupama. Kakva je bila atmosfera u to vreme?

Mislim da je bio svojevrstan i to priličan poklon doživeti šezdesete i sedamdesete godine. Muzika 60-ih godina za moju generaciju je imala neverovatnu snagu. Imala je poruku da ne treba verovati svemu što autoriteti kažu. Mislim da su u to vreme mladi u čitavom svetu međusobno komunicirali. Bez zaobilaženja autoriteta. I tome je doprinela ta zaista zanimljiva muzika.

Zatim ste na akademiji „Robert Šuman“ u Dizeldorfu studirali muziku. Tada ste i stupili u kontakt sa Kraftverkom koji je za nastup tražio klasičnog bubnjara.

Kada mi je profesor Ernst Gebler tada prosledio tu informaciju, mislio sam da je to samo jedan od mnogih nastupa koje sam u to vreme imao. U to vreme bilo je neverovatno mnogo bendova, neverovatno mnogo mogućnosti za nastupe. Di-džejevi još nisu bili izmišljeni. Na koncertu smo se od samog početka veoma dobro razumeli, ali nismo tačno znali kuda sve to vodi. Ništa nije bilo definisano, bilo je otvoreno.

Bili ste na snimanju albuma „Radio-Aktivität“, a od albuma „Trans Europa Express“ učestvovali ste u pisanju pesama. Kako je zapravo muzika nastajala u Kraftverku?

U studiju „Kling-Klang“ smo imali „Writing Sessions“, to znači da smo sedeli u krugu i improvizovali. Poput džez muzičara. Bila je druga polovina sedamdesetih, kompjutera još nije bilo. Imali smo jedan muzički automat koji je mogao da ponovi šesnaest tonova. To je bila jedina mašina u našem studiju. Improvizovali smo, gledali jedni u druge, smejali se kao ludi i sve to snimali. Na tim probama nastao je sirov materijal za naše kompozicije. U suštini je to bila predivna zabava koju smo preneli u muziku. Iz toga je nastao polifonijski stil kompozicije, višeglasje.

Da li je grupa tada bila svesna ili da li se govorilo o tome koliko je Vaša muzika bila ispred vremena?

Značaj Kraftverka nismo mogli da predvidimo. Kada smo radili na sekvenceru (elektronski uređaj za snimanje, ponavljanje i obradu muzičkih podataka, prim. red), bio je to u stvari nastavak upotrebe muzičkih automata koje smo u Evropi imali od prosvetiteljstva. Automatska muzika oduvek je bila zanimljiva. Uz pomoć elektronike ta ideja je zapravo nastavljena. Ali mislim da je u drugoj polovini sedamdesetih kod nas odlučujuće bilo to da je ravnoteža čoveka i mašine zaista funkcionisala. Dolaskom kompjutera to se promenilo. Ne želim da kažem da sa kompjuterom ne može da se postigne nikakva interakcija, ali… mi smo napravili i nekoliko grešaka u razmišljanju.

Na koje greške mislite?

Ideju improvizacije pokušali smo da prenesemo na digitalnu platformu. Na početku smo napravili grešku što smo kanale predproducirali. Mislili smo da improvizujemo proizvoljno ih paleći i gaseći. Ali to naravno nije bila improvizacija, već takoreći naizgled-improvizacija.

I međuljudski odnosi su se pogoršavali. Hobi, vožnja bicikla, u osamdesetim godinama postaje sve važnija pojedinim članovima benda.

Zamislite sada da na biciklu pređete 200 kilometara. Šta ste posle toga još u stanju da uradite kada se vratite kući i sednete na stolicu? Puls pada na ispod pedeset, više nemate nikakvih želja, apsolutno ste srećni. Kada se to nastavi godinama, jednostavno više nema nagona da se pravi muzika. Šta se s nama desilo u drugoj polovini osamdesetih godina? Sa ove vremenske distance rekao bih: od muzike smo napravili sport. Ona je postala neka vrsta takmičenja. Zaboravili smo šta je naša glavna kompetencija: autonomna fantazija.

Može li prosto da se kaže da više nije bilo melodija?

Znam šta mislite, ali za mene odgovorajuće metafore ostaju polifonija i monofonija. Ranije smo radili polifono, utroje smo razvijali i izmišljali našu muziku. Zato su je karakterisali živost i višeglasje. A u drugoj polovini osamdesetih godina postala je monotona. Nastalo je jednostavno ređanje muzičkih informacija. Postoji jedan algoritam u elektronskoj muzici ili u obradi teksta: Copy-and-paste. Kopi-pejst nije polifonija.

Nakon izlazka iz grupe Kraftverk, Karl Bartos radio je kao muzičar, di-džej, muzički producent i kompozitor. Njegova autobiografija (u prodaji od 25. avgusta) otkriva zanimljive detalje o radu grupe Kraftverk, čija muzika je snažno uticala na razvoj hip-hopa, tehno i elektro-pop muzike.

DW

Zašto je rešavanje ambicioznih problema sve isplativije?


Pre deset godina, Microsoft se smatrao dinosaurusom. Nedostajao mu je prelazak na mobilne uređaje, nije bio u koraku sa ukusom potrošača i izgledao je prevelik i prespor da bi se prilagodio digitalnom svetu koji se kretao u hiper-brzo. Ipak, ova kompanija je danas ponovo zamahu, u velikoj meri zahvaljujući rastućem biznisu cloud usluga., piše Greg Satell za Harvard Business Review.

Ovo nije prvi put da se stremilo u istom pravcu:  U stvari, sve je počelo početkom 2000-ih, ali je sve donedavno bilo malo primetno. Na isti način je 2005. godine IBM započeo projekat Watson, koji pomaže toj uglednoj kompaniji u prevazilaženju narušenog poslovanja. Google je stvorio sopstvenu fabriku, Moonshot, kako bi razvijao disruptivne tehnologije – one koje su revolucionarne i koje menjaju pravila igre. Sve su ovo projekti koji mogu potrajati godinama pre nego što počnu da budu isplativi (ako uopšte i dožive finalnu fazu izlaska na tržište i ubiranja profita prodajom).

Poslednjih godina došli smo do tačke da povezujemo primenu inovacija sa brzinom i agilnošću (tj brzinom odaziva na ponuđena prelomna otkrića). Ali, dostignuća koja stvarno proizvode značajan pomak ne mogu se dostići brzo ili kroz puko ponavljanje. Stoga nam je potrebno da bacimo pogled ka još većim visinama.

Zašto gledati što širu sliku?

Jedan od razloga za naglasak na agilnosti i iteraciji poslednjih decenija jeste da je tehnologija prilično stabilna. Svaka nova generacija računarskih čipova nudi više snage i kapaciteta, ali radi tačno kao i ranije generacije procesora. Na isti način, napredak u litijum-jonskim baterijama značio je da bi se naši uređaji mogli smanjivati, ali se malo toga moralo promeniti. Danas, međutim, te komforne stare paradigme gube na zamahu. Mooreov zakon je na isteku i uskoro će se okončati, a maksimalni potencijali litijum-jonske baterije će se približiti svojim teorijskim limitima za pet do deset godina. One će biti zamenjene tehnologijama koje nisu ni izbliza tako dobro shvaćene. Ostala interesantna polja, poput genomike, nanotehnologije i robotike, zahtevaju visoko kvalifikovane stručnjake kako bi se u njima odrazio napredak.

U narednim godinama verovatno ćemo prisustvovati jednoj novoj eri inovacija, pre nalik 1950-tim i 1960-tim godinama (koje su se ticale rešavanja osnovnih problema poput svemirskih letova ili razvoja mejnfrejm računara) nego li 1990-im ili 2000-tim (koje su se više ticale unapređenja već postojećih tehnologija za koje je stvarana praktična primena). U narednih nekoliko decenija, predviđam, većina inovacija će se pomeriti od aplikacija i vratiti na osnovne probleme. To će zahtevati veći fokus na održavanju napora za rešavanje velikih izazova.

Definisanje velikog izazova

Veliki izazov može poprimiti brojne forme. IBM je jedna kompanija koja ima dugu istoriju velikih izazova, poput Deep Blue projekta koji je porazio bivšeg svetskog šampiona u šahu, Garija Kasparova, ili projekat Blue Gene, koji je stvorio novu klasu “masovno paralelnih” superračunara. Najnoviji je Grand Challenge for Jeopardy!, što je dovelo do razvoja trenutnog projekta, Votson biznisa (Watson business).

“Jedan grandiozan i uspešan veliki izazov jeste ono na šta obični ljudi, čak i stručnjaci u određenoj oblasti gledaju kao na Proviđenjem ili ono što menja pretpostavke o tome šta je moguće”, izjavio mi je Bernard Mejerson, šef odeljenja za inovacije u IBM-u. “Komercijalna vrednost dolazi u primeni tih novih mogućnosti na poslovne probleme.”

Drugi bi to mogli drugačije definisati. Na primer, uzmite Talia Milgrom-Elcott, izvršni direktor neprofitne organizacije „100Kin10“ koja nastoji da obuči 100.000 STEM učitelja u roku od 10 godina. Rekla mi je: “Za nas u društvenoj sferi, veliki izazov predstavlja kolektivni napor da se uhvatimo u koštac sa samim uzrocima problema. Ne tražimo samo rešenje problema već njegov trajni uticaj na svakodnevnu stvarnost.”

Ona kaže da su ti uzroci pokretač za niz daljih pitanja: “Nastavite da se pitate zašto i počećete da uočavate veze koje dovode do izvornih uzroka koji imaju ogroman uticaj, mesto na koje ćete morati da usredsredite svoje napore”.

Ron Depinjo (Ron DePinho), koji je kao predsednik MD onkološkog centra Anderson pokrenuo program Moon Shots, vidi velike izazove “kao velike mogućnosti za pridobijanje uticaja na nivou populacije koji zahteva otkrivanje i primenu novih znanja, a time i međusektorski, multidisciplinarni napor.”

Obilje prednosti, malo mana

Kakvu god formu da poprima neki veliki izazov, on oličava napor jedne grupe da se izvuče iz čisto operativnog hoda i stvori nešto zaista novo. To je i obećanje ali i opasnost svakog napora koji je zaista ambiciozan, jer kritičari često pokušavaju da preusmeravaju preko potrebne resurse na nešto što je već odavno poznato i viđeno. Skeptici se pribojavaju da će naučnici potrošiti puno dragocenog vremena na razvoj rešenja koja nemaju u vidu nikakav određeni vremenski horizont ili specifičnu primenu.

DePinho, me