Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?


Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Šta je Ilon Mask poručio svojim zaposlenima?


U najkraćem – manje sastančenja i stručnih termina, a više akcije i interakcije među zaposlenima.

Izvršni direktor auto-kompanije Tesla je juče (utorak 17. april) poslao e-mail zaposlenima u kojem njima  i Teslinim dobavljačima poručuje da moraju više napredovati kako bi počeli da ostvaruju ambiciozne proizvodne ciljeve kompanije.

U pozadini svega su postojeće kritike na račun Teslinog dosadašnjeg  poslovanja. Kompaniji prilično dosledno nedostaju proizvodni ciljevi i agenda. U ponedeljak 16. aprila se pročulo da će proizvodnja modela 3 biti zaustavljena na nekoliko dana, kako bi se poboljšala fabrička linija sklapanja. Kompanija je u prvom tromesečju ostvarila nešto više od 2.000 vozila modela 3s, ne dostižući zacrtani cilj za kvartal, koji je 2.500 automobila.

Nekako je ironično to što Ilon Mask tek sada daje savet o produktivnosti, ali – to je što je. U mejlu poslatom na e-adrese svih Teslinih zaposlenika, do kojeg je juče došao i blog Elektrek, Mask je ponudio svoj plan za postizanje novog internog cilja kompanije: do kraja juna dostići proizvodnju od 6.000 automobila – nedeljno.

Evo kako Mask planira da ovo postigne.

1. Pucajte visoko.

Mask je postavio interni cilj firme na brojku od 6000 vozila, iako je njegov zvanični cilj 5.000. Njegova će kompanija, na ovaj način, moći u jednom trenutku i da zaista ostvaruje svoj stvarni cilj – čak i ako ne uspe da potpuno ispuni Maskovu maksimiziranu ambiciju od šest hiljada. “Ne možemo zacrtavati broj proizvedenih vozila bez margine ostavljene za moguća odstupanja”, napisao je u mejlu Mask. “Realni broj proizvedenih vozila kretaće se onoliko brzo koliko je brza i najslabija karika u Teslinom lancu proizvodnje/snabdevanja.”

2. Komandna odgovornost.

Mask ne dozvoljava da bilo ko „promašuje metu“, niti prihvata izgovore bez opravdanja. “Svako odeljenje Tesle, ili bilo ko od Teslinih dobavljača koji nisu u stanju da rade na ovaj način”, stoji u njegovoj poruci, “moraće da ponudi veoma dobro objašnjenje zbog čega nije u stanju da zacrtano postigne, zajedno sa planom za rešavanje problema, i sve mi to neposredno iznese”. On, takođe, traži da mu se – do u najsitnije detalje i po svakoj stavci – predstavljaju obrazloženja svih onih rashoda koji će na proizvodnim linijama u narednih 12 meseci iznositi više od milion dolara. “Ako ste odgovoran menadžer”, piše on, “onda ćete, molim vas, pre no što se sastanemo, obavezno proveravati imate li detaljne i brojkama potkrepljene cene i predloge cenovnika koje ispostavljaju naši dobavljači, uključujući tu i svaku, ma i najsitniju komponentu/deo koji silazi s naših proizvodnih traka, kao i cenu radne snage uključenu u proizvodnju istih.”

3. Redukujte prekomerna sastančenja.

Kao što je odavno poznato, Mask veruje da je lični susret i sastančenje „uživo“ potrebno samo ukoliko je njegovo prisustvo apsolutno neophodno. Juče je svoju retoriku na tu temu dvostruko pojačao, tražeći od osoblja da otkazuje sve velike sastanke i „skupove zaposlenih“ – osim ako zaista nisu od koristi svima onima koji su na njih pozvani. “Slobodno izađite sa sastanka ili prekinite poziv čim vam postane očigledno da od tih ličnih susreta i telefonskih poziva nema neke stvarne koristi”, piše on. “Izaći sa takvog sastanka ili prekinuti beskoristan poziv nije grubost – grubo je ostati pri takvom skupu ili razgovoru, i tako traćiti dragoceno vreme”.

4. Podstičite direktnu komunikaciju.

Mask je u jučerašnjem pismu naveo i da komunikacija među zaposlenima ne treba da „putuje“ preko brojnog osoblja kako bi konačno doprla do svog primaoca. On je za podsticanje slobodnog protoka odozdo-ka-vrhu, kao i između samih odeljenja „po horizontali“. “Komunikacija treba da prelazi najkraći put neophodan kako bi se posao završio, a ne da ’vijuga’ kroz čitav komandni lanac”, kaže on. “Svaki menadžer koji i dalje bude pokušavao da sprovede dosadašnji lanac ustanovljene klasične komunikacije uskoro će se zateći na nekom drugom mestu.”

5. Izbegavajte stručni žargon.

U svom jučerašnjem pismu, Mask je zaposlene zamolio da ne koriste akronime tj skraćenice a ni “besmislene reči” za različite programe, sisteme ili proizvodne procese. “Opšte uzev, sve one reči i termini koji zahtevaju dodatno objašnjenje onemogućavaju komunikaciju”, kaže on. “Ne želimo da od drugih tražimo da pamte naše stručne termine samo kako bi nesmetano funkcionisali u Tesli.”

6. Zahtevajmo savršenstvo.

Mask piše da je prag tolerancije kod dizajna modela 3 (tolerancija koja se odnosi na varijacije između praznina tj zazora i krilno-vratnih panela šasije, a koja varira od jednog vozila do drugog) uskoro na Teslinim automobilima biti manji, a samim tim i bolji nego kod bilo kog drugog vozila na svetu. “Čak ni to nije dovoljno”, piše on. “Naš automobil mora biti dizajniran i potom proizveden s neviđenom pouzdanošću i preciznošću. Fabričke mere moraju biti toliko tačne da vlasnici – ukoliko bi lično premerili fabrički ustanovljene dimenzije vozila, izbočine ili vratno-krilne zazore i pritom ustanovili da ono što su izmerili ne odgovara fabričkim specifikacijama – znati da su pri merenju pogrešili ili oni ili merna traka – ali ne i Tesla.”

7. Poručite svojim ljudima: Ako ne možete vi – naći ćemo nekoga ko može.

Mask kaže kako želi da delovi modela 3 budu izgrađeni deset puta preciznije nego bilo koje drugo vozilo na tržištu. Zatim je primaoce njegovog mejla iznenadio svojom brutalnom iskrenošću: “Mogu da shvatim da ima onih koji će ovo (moje pismo) smatrati nekim nerazumnim zahtevom”, kaže on. “I to je sasvim u redu, jer toliko je drugih automobilskih kompanija koje svoje modele proizvode po daleko nižim standardima. Takvima koji nisu podigli sopstvenu lestvicu kvaliteta jednostavno nije mesto u kompaniji kao što je Tesla.”

 

Inc.com

Sajam naoružanja DefExpo 2018 u slici


Deseto izdanje sajma odbrambene tehnike DefExpo održano je ove godine u indijskom gradu Čenaju, nekada poznatom kao Madras, smeštenom u indijskoj državi Tamil Nadu. Na ovom događaju, koji se zbiva svake druge godine, učestvovalo je više od 25 indijskih i svetski poznatih kompanija za proizvodnju odbrambenog oružja. Strani igrači kao što su Lockheed Martin i SAAB pokazali su svoje najreprezentativnije borbene avione, a indijske firme kao što su Ashok Leyland, Tata Motors i Hindustan Aeronautics Ltd. prikazale su svoje linije novih proizvoda. L&T, jedan od najvećih domaćih igrača kada je reč o indijskom odbrambenom oružju, takođe je prikazao svoje autonomno podvodno vozilo. Naglasak je bio na vazdušno-kopneno-mornaričkoj pokaznoj vežbi, koju su prošle srede združeno izvela sva tri roda Indijskih oružanih snaga.

Pripadnici indijskih oružanih snaga uživo su nastupili u pokaznoj vežbi pred indijskim premijerom Narendrom Modijem, odmah po otvaranju 10. izdanja indijskog Sajma odbrambene tehnike DefExpo 2018.

Bacimo pogled na nešto od najsavremenijeg kao i modernizovanog već postojećeg naoružanja, koje je pre par dana prikazano na Sajmu odbrambenog naoružanja u Čenaju.

01 Rudra, proizvođač HAL-a, prvi je izvorno indijski helikopter sa sopstvenim a ne licenciranim naoružanjem. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

02 Dronovi srednjeg dometa izraelske firme Aeronautics. Kompanija Mahindra Defence sarađuje s Izraelcima u proizvodnji indijske verzije ovog modela. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

03 Na desetom bijenalu naoružanja DefExpo, SAAB je prikazao svoj borbeni avion Gripen-E (Izvor: Bloomberg/ Quint):

04 Raketni sistem Nirbhaya i lanser. (Izvor: Bloomberg/Quint):

05 Osnovni borbeni tenk Arjun Mk-I  u paviljonu DRDO. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

06 Raketni sistem Akash proizvođača Bharat Dynamics. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

07 Adamya, autonomno podvodno vozilo koje je za indijsku mornaricu namenski proizvela kompanija L&T. (Izvor: Bloomberg/Quint):

08 Anti-podmornički raketni lanser Warfare, proizvođača L&T. (Izvor: Bloomberg/Quint):

09 Oružana amfibijska platforma koju su zajedno napravili indijski Tata Defence i izraelski Aerospace. (Izvor: Bloomberg/Quint):

10 Pokretni raketni bacač izrađen od strane kompanije L&T. (Izvor: Bloomberg/Quint):

11 Helikopterski akro-tim „Sarang“ (Paun) kojeg čine četiri pilota indijskih vazdušnih snaga (Izvor: PTI Photo):

12 Napredni laki helikopter, razvijen od strane konstruktorskog tima HAL uživo u akciji. (Izvor: PTI Photo):

13 Indijski tenk Arjun Mark II probija se kroz pesak tokom živog nastupa za javnost. (Izvor: PTI):

14 Vojni piloti indijske akro-grupe Sarang uživo demonstriraju svoja timska umeća. (Izvor: PTI):

15 Na desetom Sajmu DefExpo prikazane su i mogućnostii borbenog helkoptera Marcos, projektovanog za podršku dejstvima indijskih specijalnih snaga (Izvor: PTI):

16 Padobranski skokovi izvedeni iz helikoptera Marcos na visini od preko 3000 metara. (Izvor: PTI):

17 Nastupanje indijskih ratnih brodova u formaciji u sklopu desetog sajma DefExpo (Izvor: PTI):

18 Dornije (Dornier) priprema svoje avione tipa Hawks za nastup uživo. (Izvor: Bloomberg/Quint):

BloombergQuint

Licemerje Trampovog hvalisanja “obavljenom misijom” u Siriji


Američki predsednik Tramp je u subotu 14. aprila, otkrio svetu „svu vojnu efikasnost“ zajedničkog vazdušnog udara na Siriju koji su kao “trio” sprovele Sjedinjene Države, Britanija i Francuska. Raketirana su tri sirijska objekta sa hemijskim oružjem. Čvrsto zacrtana „koreografija“ ove multinacionalne operacije – u kojoj su angažovani avioni i brodovi na Mediteranu, Crvenom moru i Persijskom zalivu – trajala je manje od dva sata. Više od sto projektila – gotovo dvostruko više u odnosu na američki napad na Siriju iz 2017. godine – pogodilo je svoje mete. Mesto na kojem se hemijsko oružje proizvodilo, komandno mesto i skladišni objekti zbrisani su s lica zemlje. Ni Rusi a ni Iranci nisu pokušavali da ovaj napad zaustave ili da vojno intervenišu. Sirijska vazdušna odbrana je očajno podbacila. Svi savezni avioni i osoblje vratili su se na sigurno, u okrilje svojih baza. “Sinoćni napad izveden je savršeno”, tvitovao je Tramp u subotu ujutru. “Rezultat nije mogao biti bolji. Misija ostvarena!”

Ovo je, tehnički gledano, tačno. Ograničena vojna operacija, daleko manjeg obima od one koja je predlagana i nagoveštavana, degradirala je sposobnosti sirijskog predsednika Bašara al Asada za dalje korišćenje hemijskog oružja protiv civila. Ovaj udar, međutim, po priznanju samog Pentagona na subotnjem brifingu, nije eliminisao sve sirijske zalihe. “Sirijski hemijski program većeg je obima od onih ciljeva koje smo (sinoć) pogodili”, rekao je tada novinarima general-pukovnik Kenet Mekenzi. “Mogli smo da krenemo i ​​na druge lokacije i završimo još neke stvari.” Šestodnevni uvod u sam udar trojnog „bratstva po NATO-u“ takođe je Siriji obezbedio dovoljno vremena da preseli svoju opremu i osoblje, rekao je Pentagon.

Trampov udar, međutim, bio je u osnovi tek jedan taktički odgovor kojem nedostaje dugoročna strategija u cilju stabilizacije već godinama turbulentne Sirije. Sirija – zemlja koja važi za geostrateški centar Bliskog istoka – opustošena je sedmogodišnjim ratom koji je ubio oko pola miliona ljudi a raselio više od polovine svojih dvadeset tri miliona građana. Vojna operacija predvođena američkom vojskom nije učinila ništa kako bi promenila realnost na terenu: ovaj udar nije čak ni rukavica u lice Asadovoj brutalnoj vladavini, ili njegovim sve širim vojnim zahvatima koje sprovodi širom zemlje.

“I tako, udario si. I šta sad?”, priča za Njujorker Rajan Kroker, bivši ambasador u Siriji a takođe nekada i u Iraku, Pakistanu, Avganistanu, Libanu i Kuvajtu. “U slučaju da su rakete pogodile nameravane mete, mogli biste reći da je, u užem smislu, misija ostvarena. Ali, u stvarnosti se ništa nije postiglo. Možda je bilo bolje da se uopšte i nije udarilo. Poslata je poruka da je ubistvo O.K. na bilo koji drugi način izuzev hemijskim oružjem. Koliko je ljudi ubijeno u istočnoj Guti (Ghouta) tokom čitave vazdušne kampanje u Siriji? Daleko je više života izgubljeno ne-hemijskim sredstvima. Ovo je sramotno.”

Udar je, po Krokeru, demonstrirao limite do kojih doseže moć zemalja razvijenog Zapada, a ne njihovu posvećenost i obavezivanje na okončanje vladajuće porodice Asad, koja je Sirijom vladala gotovo pola veka. Prekjučerašnja vojna operacija bi čak mogla proizvesti i “pojavu impotencije” među zapadnim nacijama. “Koliko smo štete zaista naneli (Asadovom režimu)?” pita se Kroker, koji danas predaje na Univerzitetu Prinston. “Možete udariti jednom, što je i učinjeno. Udariti još jednom – već bi imalo daleko manje smisla. Sirijci nastavljaju da koriste hemijsko oružje, a mi im odvraćamo: “No-no, nevaljalci jedni”. Ovo je odlična prilika za Asada da pokaže koliko smo impotentni i irelevantni. “

Kao i mnoge američke diplomate koje su služile u regionu, i Kroker kaže da od američkih vlasti i dalje očekuje diplomatsku viziju koja bi okončala rat, a ne samo vojni plan za sprovođenje još jedne odvratne taktike. “Čini se da trenutna američka politika sada nema nikakvu konkretnu politiku. Sirija nije vojni već politički problem.”

Diplomatija koja se trenutno bavi Sirijom ozbiljno se zaglibila, a proteklih godinu dana je i raspolućena. Od 2012. godine do danas, U.N. su u Ženevi sazivale seriju mirovnih inicijativa. Ali, sukob koji vlada između Asadove vlade i šarolikih opozicionih grupa (čiji je sastav daleko od jednog reprezentativnog sastava koji bi, u idealnoj verziji, predstavljao sve relevantne a duboko podeljene milicije i političke frakcije ove zemlje) proisticao je iz temeljnih razlika koje postoje među njima. Među najvećim problemima je i pitanje: može li Asad ostati na vlasti kroz period tranzicije ili čak nakon nekih budućih izbora? Rivalske strane u Siriji često su odbijale čak i da sede u istoj prostoriji. Jedan viši zvaničnik Bele kuće je na subotnjem brifingu okrivio Asadovu vladu zbog odbijanja da učestvuje “uz pomoć i podršku Rusa, koji nisu bili spremni da vrše pritiske kako bi i njih doveli za ženevski pregovarački sto”.

Trojka koju čine Rusija, Iran i Turska je 2017. pokrenula jedan drugi mirovni proces. Međutim, nekoliko međusobnih sastanaka takođe nije proizvelo bilo šta opipljivo. Trampova administracija izjavila je kako se nada da će štrajk, kao nus-produkt, doprineti osnaživanju diplomatskih inicijativa. Međutim, na subotnjem sastanku u Beloj kući visoki zvaničnici nisu ponudili nove ideje kako bi se to moglo i ostvariti.

“Ako ćemo pravo, vazdušni napadi u noći između petka i subote nisu za cilj imali promenu već ustanovljenog poretka bitke na terenu, niti da uklanjaju režimske lidere”, izjavio je za Njujorker Fred Hof, bivši vojni oficir i ambasador koji je radio na pitanjima Bliskog istoka u vreme Regana, Buša mlađeg i Obamine administracije. “Već je sve, zapravo, u onome što bi tek trebalo da usledi. Uzgred, osim ukoliko ne postoji snažno diplomatsko nadgledanje ovog i sličnih selektivnih udara, sva ta ‘buka i bes’ zapadnih saveznika neće značiti ništa. Biće to samo prazan gest, kao što je to bio pre godinu dana.”

Hof je upozorio da Asadov režim može ovaj udar protumačiti kao dozvolu da bude još brutalniji. “Fokus je u potpunosti usmeren na oružje, a ne na zločin”, kaže on. “Kada Asad bude video da je Zapad povukao crvenu liniju protiv jedne hemijske smeše, njegov cinizam učiniće da poveruje kako ima zeleno svetlo da učini svaku drugu prokletu stvar”.

S obzirom na tenzije među glavnim silama nakon ovog udara, sve se više čini da je put za diplomatsko rešenje sve udaljeniji. U Moskvi je predsednik Vladimir Putin ovaj udar nazvao „aktom agresije pod vođstvom Sjedinjenih Država”. Rusko ministarstvo inostranih poslova optužilo je SAD da je planirala ovu vazdušnu kampanju kako bi sprečila istragu o napadu na hemijsko oružje u Dumi pre nedelju dana. Moskva tvrdi da su video-snimci i fotografije mališana u grčevima „nastalim usled bojnih otrova“ bili inscenacija stranih sila. Rusija je u subotu, tokom vanredne sednice Saveta bezbednosti U.N., podnela rezoluciju kojom se ovi vazdušni napadi osuđuju. Iako izglasavanje ruske rezolucije nije uspelo, već i sami komentari tokom rasprave odražavali su svu dubinu međusobnih podela.

Niki Hejli (Nikki Haley), američka ambasadorka pri U.N. izjavila je da ju je predsednik Tramp obavestio da su “Sjedinjene Države napunile cev i spremno čekaju” da ponovo udare, ukoliko Sirija nastavi s upotrebom hemijskog oružja. “Kada naš predsednik povuče crvenu liniju on tu liniju i nameće”, rekla je ona. Hejlijeva je, takođe, optužila Rusiju da saučestvuje u upotrebi hemijskog oružja u Siriji jer nije uspela da obezbedi garancije Damaska za uništenje svojih zaliha – kako je 2013. obećala međunarodnim sporazumom kojeg je upriličila Obamina administracija. Tek treba videti kakve su posledice drugog napada u Siriji. Kao što je napomenuo Pentagon, snage američke vojske još uvek pokušavaju da „počiste“ ostatke ISIS-a, čijih je nekoliko hiljada boraca smešteno na istoku doline Eufrata. Tokom protekle nedelje, SAD i njeni saveznici su u Siriji izvršili vazdušne udare protiv petnaest meta koje su predstavljale ISIS.

Dakle, Trampov usklik kako je “Misija obavljena” predstavlja opasan hvalospev, pošto je predsednik Džordž Buš mlađi – nakon što je 2003. godine, pod zastavom koja se vijorila na američkom nosaču aviona – istim usklikom proglasio “okončanje svih borbenih operacija u Iraku”. Američke snage su u toj zemlji potom ostale još osam godina, vreme tokom kojeg je živote izgubilo više od četiri hiljade Amerikanaca; čak i nakon povlačenja Amerikanaca 2011. godine, Sjedinjene Države bile su primorane da se vrate 2014, kako bi se suočile sa ISIS-om.

Danas smo još uvek tamo.

Robin Wright, New Yorker

 

Problem nije samo trgovina podacima


Za vreme predsedničke kampanje 2016. Bill Clinton je tvrdio da je izbornom timu njegove supruge promakla jedna od najvažnijih lekcija brexita – otkriće da se radni ljudi osećaju zanemarenima i da zato pružaju snažan otpor establišmentu. Članovi tima bi pažljivo saslušali njegove sugestije i odmah ih zaboravili. „Izveštavao nas je o onome što bi saznao na terenu, za vreme izbornih skupova“, pišu Jonathan Allen i Amie Parnes u knjizi Shattered: Inside Hillary Clinton’s Doomed Campaign / Slom: unutar neuspešne kampanje Hillary Clinton. „Naši odgovori su uvek bili slični: podaci koje imamo ne podržavaju vaša zapažanja sa terena. Bill je držao do podataka, ali je verovao da oni nisu dovoljni… Smatrao je da je važno razgovarati sa glasačima i saznati šta zaista osećaju“. U sukobu brojeva i emocija brojevi su pobedili, a Hillary je izgubila.

Alexander Tayler

Alexander Tayler

Posle nedavnog otkrića da je izborni tim Donalda Trumpa kompaniji Cambridge Analytica plaćao da priprema prilagođene poruke po meri ciljanih glasača, moglo bi se reći da problem njenog tima nije bio u tome što su više verovali podacima nego svakodnevnom iskustvu, već u tome što je Trumpov tim imao bolje podatke.

Na tajnom snimku koji je emitovao Kanal 4, Alexander Tayler, šef odeljenja za obradu podataka u kompaniji Cambridge Analytica, tvrdi da je Trumpova izborna pobeda njihova zasluga. „U konačnom zbiru Trump je izgubio sa razlikom od tri miliona glasova, a pobedio je zahvaljujući elektorskim glasovima“, hvalio se. „Za to su zaslužni dobri podaci i istraživački rad“.

Priča o tome kako su lični podaci korišćeni za sticanje profita i vođenje političkih kampanja pokazuje koliko je demokratija ranjiva u svetu novih tehnologija. Situacija je i pre toga bila loša, ali sada, uz pomoć društvenih mreža, laži se šire brže nego što možemo da ih raskrinkamo, jer sami korisnici stvaraju vesti i zajednice kojima će ih distribuirati. Tako, na primer, 12 godina posle invazije na Irak polovina republikanaca još uvek veruje da je Irak imao oružje za masovno uništavanje (iako znamo da nije), a pre dve godine 59% Trumpovih pristalica još uvek je verovalo da Barack Obama nije rođen u Americi (iako znamo da jeste).

Neznanju i fanatizmu ne treba mnogo podsticaja: na tlu ustajalih predrasuda i licemerja oni se slobodno umnožavaju i šire. Zato otkriće da je privatna kompanija prikupljala lične podatke o ljudima i koristila ih da usmeri političke poruke na one među njima za koje je procenila da će im biti podložni – jeste duboko uznemirujuće. Predstavnike Facebooka treba pozvati na odgovornost zato što nisu vodili računa o tome kako se koriste podaci prikupljeni sa njihove platforme; Cambrdige Analytica, kompanija koja je navodno bila povezana i sa kampanjom pristalica brexita, takođe treba da odgovara.

Problem prikupljanja podataka i ciljanja glasača na osnovu ličnih informacija pribavljenih bez njihovog znanja veoma je ozbiljan. Ipak, pogrešno bi bilo reći da su Trumpova pobeda ili ishod brexita isključiva posledica spoljnih uticaja.

Činjenica je da mnogi liberali nisu u stanju da događaje iz nekoliko poslednjih godina prihvate kao ono što oni zapravo jesu – grandiozan politički poraz. Takve pobude se delom hrane krajnje neliberalnim stavom da su glasači previše glupi da bi shvatili šta zapravo žele i šta je za njih najbolje. Tu je i želja da se izbegne politička odgovornost za neuspeh političkih poruka te strane u godinama posle finansijske krize, kao i da se izlaz radije potraži u opozivu američkog predsednika ili poništavanju referenduma o brexitu.

Tvrdnja da su Rusija, Facebook, neznanje, Cambridge Analytica ili glupost doprineli poslednjim događajima i stav da je sve to zapravo proizvod dublje i trajnije drame – nisu u kontradikciji. Bilo bi dobro da Trump bude opozvan, ali to neće rešiti probleme procesa dugog trajanja koji su omogućili da se on uopšte pojavi.

Cambridge Analytica nije izmislila rasizam, mizoginiju i ksenofobiju koji već dugo truju politički život u Americi i koji su omogućili Trumpov uspon. Te društvene patologije su ugrožavale naše demokratije davno pre nego što su se pojavile društvene mreže. Njihovi koreni su mnogo dublji, njihovi efekti dalekosežniji, a njihov uticaj snažniji nego što ijedan algoritam može predvideti.

Nisu Rusi rekli Hillary Clinton da pred same izbore kampanju koncentriše na Arizonu, umesto na Mičigen i Viskonsin, gde bi to bilo mnogo korisnije. Nisu je Rusi naterali da održi govor za Goldman Sachs za honorar od 225.000 dolara neposredno pred novi paket finansijske pomoći za banke, ili da Trumpove pristalice naziva „gomilom bednika“. Facebook još nije bio izmišljen kada je ona bila za rat u Iraku ili protiv gej brakova (pre nego što se predomislila).

Društvene mreže, bezočni botovi i kompanije koje prodaju sumnjive podatke mogu pojačati stavove koji su već u opticaju ili iskriviti postojeće percepcije – ali ih ne mogu stvarati. Ukratko, oni mogu manipulisati distribucijom ideja, ali ne mogu po narudžbini proizvoditi ideje ni iz čega.

Trumpova pobeda i brexit su se dogodili u doba rastuće ekonomske nejednakosti, stagnacije plata, masovnih migracija, rastuće ksenofobije i rasnih tenzija. Bill Clinton je bio u pravu – raspoloženje glasača se promenilo. Ta promena stava i otpor prema elitama koji se iz toga razvio rezultat su materijalnih uslova života ljudi, koje su u nekoliko poslednjih decenija svojim politikama proizvele dominantne partije, između ostalog vođenjem nezakonitih ratova, deregulacijom, liberalizacijom trgovine i svojim odnosom prema imigraciji. Ali liberali sa obe strane Atlantika ne prihvataju odgovornost za štetu koju su naneli niti nude adekvatan odgovor na posledice svojih odluka. I sada plaćaju cenu za to.

Ništa od svega toga ne opravdava postupke onih koji su nas zavodili na pogrešan trag i ne umanjuje štetu koju su pričinile njihove parole, poruke i dezinformacije. Uz izvesnu pomoć, nešto što krene kao preneta informacija može napredovati u opšteprihvaćeno znanje i prerasti u zaokruženi narativ koji ljudi recituju i ne znajući odakle dolazi niti šta tačno znači. „Dovoljno je da ubacimo informaciju [na primer ‘pokvarena Hillary’] u krvotok interneta i pratimo kako se širi“, izjavio je sada smenjeni generalni direktor kompanije Cambridge Analytica Alexander Nix. „S vremena na vreme je malo poguramo i posmatramo kako se uobličava… Takve stvari se infiltriraju u onlajn zajednice bez ikakve oznake porekla, nemoguće im je ući u trag i otkriti odakle dolaze“.

Jasno je da su takve stvari presudno odlučivale o važnim ishodima. Ako pogledamo minimalnu razliku u glasovima na referendumu o brexitu i predsedničkim izborima 2016, sasvim je moguće da je to bila slamka koja nas je gurnula preko ivice provalije. To ne treba zaboraviti. Ali ostaje pitanje kako smo se našli tako blizu te ivice? I kako da se izvučemo iz provalije? Još nemamo odgovor na to pitanje, ali on svakako nije u algoritmima.

Peščanik.net, 27.03.2018.

The Guardian, 22.03.2018.

Zašto je Kjubrikova “Odiseja“ i danas tako neodoljivo zagonetna i misteriozna?


Stenli Kjubrik ga je možda započeo kao naučno-fantastični film ali „2001: Odiseja u svemiru“, koja  ove sedmice puni 50 godina, bliža je našoj matici Zemlji no što nam se čini, piše Nikolas Barber za BBC.

Prošlo je 50 godina od „Odiseje u svemiru“, a mi i dalje pokušavamo da ga „osmislimo“ logikom i racijom. Ovo nesvakidašnje reprezentativno sci-fi remek delo Stenlija Kubrika biva redovno izglasano kao jedno od najvećih i istoriji kinematografije: po anketi koju je sprovela rubrika za kulturu Bi-Bi-Sija, reč je o najbolje rangiranom američkom filmu koji je ikada prošao kroz bioskope; glasovima učesnika ove ankete „Odiseja“ je izbila na četvrto mesto. On, međutim, važi i za jedan od najzagonentnijih filmova ikada napravljenih. Šta je, na primer, onaj sjajni pravougaoni monolit u praistorijskoj Africi? Zbog čega jedan astronaut proleće kroz ona psihodelična svetla na svom putu do Drugog Univerzuma – pre nego što se pretvori u kosmički fetus? S obzirom na to da je mesto zbivanja koje otvara film postavljeno milionima godina u prošlost – a da su dve ključne scene postavljene u hronološko-dramaturški razmak od samo 18 meseci – koliko se zaista od svega toga dogodilo te 2001. godine?

Svo to naše „češkanje po glavi“ i dileme ne bi samog Kjubrika ni najmanje uznemirile. “Slobodno spekulišite o filozofskom i alegorijskom značenju filma”, rekao je on jednom novinaru 1968. godine, “ali naprosto ne želim da verbalno opisujem niti da rečima objašnjavam ‘mapu puta’ i ’uputstvo za upotrebu’ filma kao što je ‘Odiseja’ zbog kojih bi se potom svaki gledalac osećao obaveznim da ih sledi, ili se pak uplaši kako je ’propustio suštinu i promašio poentu’.” Kjubrik je na scenariju za ovaj film sarađivao sa piscem istoimenog romana po kojem je ovo delo snimljeno, čuvenim piscem i naučnikom Arturom Klarkom (Arthur C. Clarke), koji je i sam rado odgovarao na neka od ovih pitanja rado postavljanih i Kjubriku; često bi odgovarao kako se neke od veza za rešavanje naših glavolomki kao gledalaca nalazi u samom njegovom romanu, koji je – što je do danas nečuveni gaf – objavljen tek po ulasku filma u bioskopske dvorane. Sam režiser je, međutim, sve te naše dileme „doveo u red“, tako što se taj filozofski i metafizički sloj ne bi mogao previše lako shvatiti. Sam Kjubrik imao je običaj da ga poredi sa slikama i klasičnom muzikom koje pre svega treba doživeti “na unutrašnjem nivou svesti”. I pored svega, sama „Odiseja u Svemiru“ nije glavolomka pred kojom ostajemo skamenjeni od zbunjenosti. Ono što je sasvim izvesno jasno jeste to koliko ima zajedničkog sa nekim od njegovih prethodnih filmova u kojima je bila izražena antiratna crta i borba protiv lažnih autoriteta – posebno se tu nameće njegov „Doktor Strejndžlav“ (Dr. Strangelove, 1964).

Gledano sa distance od pola stoleća, oba ova filma teško da bi i danas mogla izgledati drukčije nego u trenutku kada su snimljeni. Doktor Strejndžlav (1964), crno-beli film završen nekoliko godina pre „Odiseje“, farsična je satira o američko-ruskom utrkivanju u naoružanju sa Piterom Selersom kome je zapalo više nezaboravnih uloga; drugi film je bogato obojena kontemplacija koja se odvija u nepreglednim međuzvezdanim prostranstvima, opisana na originalnom posteru kao “epska drama avanture i istraživanja”. Ali osvrnimo se sada i na njihove sličnosti: Tajnovitost i zatvorenost koji su postojali tokom Hladnog rata između Amerike i Rusije, sastančenja u prostorijama krcatim sredovečnim muškarcima u tamnim odelima, a tu je i navodno „nepogrešiva mašina“ (interkontinentalni nuklearni projektil), projektovana s namerom da napravi pokolj među tim istim ljudima koji su je sazdali. Setimo se scene u kojoj General Kong (Slim Pickens) ponovo žicama premošćuje pokvarena vratanca spremnika za bombe na B-52 i popravlja ih – scene gotovo identične onoj iz „Odiseje u svemiru“, u kojoj astronaut Dejvid Boumen (Keir Dullea) deaktivira i zapravo „ubija“ računar koji je u jednom trenutku zaposeo kontrolu nad njegovim svemirskim brodom.

Osvrnimo se samo na ubeđenja i autorski kredo koji su tako slični i važeći za oba filmska dela: da su ljudi, suštinski, nasilni do tačke samouništenja, i da svako ko se smatra bićem koje je uvek stoprocentno u pravu po svemu sudeći opasni manijak. Možda bismo otišli predaleko kada bismo „Odiseju u svemiru“ nazvali ciničnom političkom komedijom, ali da Kjubrik nije želeo da se nasmejemo ne bi se onoliko  znakovito usredsredio na scenu “toaleta sa nultom gravitacijom”, niti bi u film ugradio poglavlje pod nazivom „Osvit čoveka“ (The Dawn of Man) u kojem ljudsko biće u svojim začecima – od prvog trenutka kada je shvatilo da se kost ulovljene životinje može upotrebiti i kao smrtonosno oružje za ubijanje životinja kojima se hrani – tu istu kost primeni i kao oružje u borbi protiv drugog ljudskog bića to jest „neprijatelja“… smrskavši mu glavu ovim „korisnim alatom“.

Sjajni, krupni čovekoliki majmuni

U ovoj sekvenci koja otvara film, naši kosmati preci (sve njih glumili su profesionalni pantomimičari), prehranjuju se isključivo korenjem i bobicama… sve dok ih, jednog afričkog jutra, u sam cik zore iznenada ne razbudi volšebno prisustvo visokog crnog monolita (svojevremeno upoređivanog s nadgrobnim spomenikom, mada se danas na njega može gledati i kao na „preuveličani ajfon“). Taj misteriozni monolit drastično ubrzava učenje i mentalni napredak majmuna, a u jednom od njih (u čoporu poznatom kao Gleda-Mesec“) rađa se ideja da kost mrtve životinje iskoristi kao oružje. Nakon što je ubio jednog tapira, ali i drugog majmuna iz „protivničkog tabora“, on, po ubistvu, tu kost baca visoko u vazduh; ovde nam je Kjubrik podario nezaboravnu scenu koja se uvek pojavljuje kada u svoj internet-pretraživač upišete “match cut”: kost koja se obrće kroz vazduh zamenjena je svemirskom stanicom koja kruži oko Zemlje (Kjubrikov „match cut“, tj. podudaranje scena – između pračovekove kosti koja se vrti dok leti uvis, i svemirske stanice koja se okreće u svemiru – najpoznatiji je i najambiciozniji primer korišćenja ove tehnike. „Match cut“ je povezivanje dve različite scena jednom radnjom).

…Osim što to nije svemirska stanica, kao takva: naime, po Klarkovim rečima, orbitirajući objekat koji je trebalo da usledi nakon kadra sa kosti “trebalo je da bude orbitirajuća svemirska bomba, oružje u svemiru”. Ako nigde drugde, a onda na ovom mestu, možemo dokučiti šta je to što je Kjubrik inicijalno hteo da nam poruči: „ljudski napredak“ je, po njegovim procenama, samo lepa fraza iza koje se krije razvoj sve većih i boljih načina za međusobno ubijanje, sve do potpunog istrebljenja.

Umesto bombe koja orbitira (setimo se Reganovog projekta razvoja vojne tehnologije petnaestak godina nakon filma, tzv „Rata zvezda“ iz 80-tih), u ovom delu filma susrećemo Hejvuda Flojda (William Sylvester), naučnika na putu ka Mesecu na kojem je otkriven još jedan vanzemaljski monolit. Flojd, međutim, ne spada u konvencionalne naučnike iz naučno-fantastičnih filmova: on niti je zaluđeni štreber u laboratorijskom mantilu a nije ni simpatično-romantični intergalaktički heroj. Flojd je, umesto svega toga, jedan tipično američki samozadovoljni hranilac porodice, sklon prisustvu lepih kosmo-stjuardesa u svojoj neposrednoj blizini, i koji – tipično američki – propušta rođendan svoje ćerke jer je “na putu”. U momentu kada svojim kolegama deli komplimente povodom njihovog otkrića, po njihovom izrazu i reakcijama ne biste ni pomislili da su upravo pronašli epohalni dokaz za postojanje vanzemaljskog života, jer deluju kao da su malopre sastavili novi reklamni džingl. “Pa, moram vam priznati,” progovara Flojd kroz osmeh, “da ste izvesno doprli do nečega.”

Bilo da su to američki generali u filmu „Dr Strangelove“, ili francuski generali u „Putevima slave“ ili ministar unutrašnjih poslova koji tvrdi kako poseduje lek kojim je moguće izlečiti zločinačke porive u „Paklenoj pomorandži“, Kjubrik je oduvek uživao da u svojim filmovima istakne kako ljudi zaduženi za naše sudbine nisu nužno i najinteligentnija ili najmaštovitija bića u sunčevom sistemu. Takođe, u njegovim se filmovima uvek radi o – muškarcima. Jedini ženski lik u filmu „Doktor Strejndžlav“ jeste sekretarica američkog generala odevena u bikini; žene se u „Odiseji u svemiru“, pojavljuju sa više odeće, ali ne i propratnih dijaloga.

‘Doktor Strejndžlav u svemiru’

Treći deo filma postavljen je u ogromnu svemirsku letelicu zaključanu gravitacijom Jupitera. Posadu broda čine Dejvid Boumen (Keir Dullea) i Frenk Pul (Gary Lockwood), zajedno sa još tri astronauta koji su u stanju hibernacije; i pored ljudske posade, većinu brodskih operacija nadgleda računar po imenu HAL 9000 (kojem je svoj glas pozajmio glumac Douglas Rain). Može li ovaj veštački inteligentni pilot prouzrokovati nevolje posadi za čiju je bezbednost zadužen? Pa, sam računar izjavljuje da je, “shodno bilo kojoj praktičnoj definiciji te reči, besprekoran i nesposoban za grešku” (“by any practical definition of the words, foolproof and incapable of error”), a takvo samopouzdanje u filmu je kod Kjubrika obično loš znak. Samouvereno im tvrdeći neistinu, HAL smišljeno ubeđuje Dejvida i Frenka u laž, naime, da je  brodski tanjir za komunikaciju pokvaren. Pod pretpostavkom kako HAL mora da je neispravan, astronauti odlučuju da će morati da ga isključe. Nažalost, HAL odlučuje da, pre no što oni isključe njega, on „isključi“ – njih.

Ovde se naročito može uočiti paralela s Kjubrikovim prethodnim filmom – u tolikoj meri da bi se u ovom trenutku mogao nazvati “Dr Strangelove u svemiru”: i u „Odiseji“, baš kao nekada i u „Strejndžlavu“, Kjubrik se usredsređuje na naše u svemu prenaduvano samopouzdanje, kao i na našu apsurdnu veru u bilo koji sistem ili mašinu koja nam deluje kao da ima odgovore na sva pitanja sveta. U „Doktoru Strejndžlavu“, filmu iz 1964. godine, postoji “sudbinski uređaj” (doomsday device) koji je trebalo da garantuje svetski mir a koji će, zapravo, uništiti civilizaciju – uz to i programiranog tako da ga niko ne može zaustaviti. U „Odiseji“, filmu iz 1968. godine, ova ironijska crta još je izraženija. HAL je kompjuter koji pravi grešku. Kontrolor misije potvrđuje da je u pitanju greška – jer to tvrdi njegov identičan HAL računar koji na Zemlji paralelno simulira uslove svog parnjaka u orbiti oko Jupitera. HAL koji se nalazi u svemirskom brodu, međutim, ostaje siguran u sebe kao što je u sebe siguran i poludeli general u filmu Dr Strangelove: “Pa, mislim da ne postoji nikakva nedoumica u vezi toga”, mehanički prede HAL svojim smirujućim, gotovo emotivnim glasom. “To se može pripisati samo ljudskoj grešci.” Oslušnite pažljivije i moći ćete ovde da čujete kako i sam Kjubrik jeca u  očaju.

Na „Odiseju u svemiru“ ne treba uprošćeno gledati kao na ‘nastavak’ filma „Dr. Strangelove“. Ostavimo li po strani gorku satiru koja ne podleže vremenu i prolaznosti, ovde još uvek na delu imamo neverovatne specijalne efekte, besprekoran produkcijski dizajn, doslovce proročki osmišljenu i plasiranu tehnologiju, zanosnu klasičnu muziku i sveobuhvatnu čudnovatost/nepoznanicu: Boumenovo uzbudljivo putovanje do svog vrhunca, na „mesto“ koje je “izvan beskonačnog”; putovanje do vrhunca i danas iznova šokantnog po duh i čula, baš kao što je to bio i 1968. godine.

Bez obzira na to, upadljivo je to što se Kjubrik  latio pravljenja “poslovično dobrog naučno fantastičnog filma” (da se poslužimo Klarkovom frazom), kao i da ga je ideja o stranim oblicima života u svemiru posebno fascinirala. Kjubrik je, kao i uvek, i ovde rešio da bude beskompromisan, upotrebljavajući svoj jedinstveni filmski jezik i ne pomažući se klišeiziranim vizuelnim komentarima na ljudske forme života. Upravo je ovo jedan od (po svemu izvesno najčudnijih i potpuno nelogičnih!) razloga zbog kojih je njegova „Odiseja u svemiru“ i dalje toliko ubedljiva, a onoliko zagonentna koliko to jedan film samo može biti.

Stenli Kjubrik je sanjao o drugim svetovima, ali je oduvek stajao s obe noge na Zemlji.

Nikolas Barber, BBC

Zašto nemačke kompanije podbacuju u digitalnim inovacijama?


“Mi Nemci imamo veliki problem. Takoreći smo izmislili auto. Imamo neke od najboljih inženjera na svetu, a od sto najtraženijih svetskih brendova jedanaest je naše. Ekonomski smo centar Evropske unije. Ali, propustili smo voz, i to izuzetno važan. A on se brzo udaljava od nas dok se mi još uvek zaglupljujemo našim vozilima na dizel. Ovaj voz koji se gubi u daljini zove se – digitalna inovacija”, tvrdi Semih Aridogan, IT preduzetnik i konsultant za digitalni biznis. Njegov osvrt na nemačku (ne)razvijenost informatičkih inovacija i infrastrukture prenosi nemački dnevnik Handelsblatt.

Većina nas još uvek živi u poricanju. Uporno ponavljamo mantru da brend „Made in Germany“ i dalje predstavlja simbol kvaliteta. Ipak, trebalo bi i da se iskreno zamislimo nad nekim pitanjima: zašto prelomne inovacije u automobilskoj industriji potiču pre svega iz SAD i Kine ali ne i iz Nemačke? Zašto brend „Made in Germany“ ne sadrži vodeće digitalne proizvode? Zašto ne postoji barem jedna nemačka veb-stranica koja je među 100 najposećenijih na svetu? I zašto smo tek na devetom mestu Indeksa globalnih Inovacija?

Kao osnivač agencije za digitalne inovacije, nekada i sam zaposlen u velikoj nemačkoj korporaciji a danas start-up preduzetnik, imao sam priliku da čujem dosta toga ispotiha izrečenog u hodnicima ključnih nemačkih kompanija. Bila mala ili velika, sva ona pate od istih problema: oklevajući menadžeri, nedostajući alati i politika koja ne doprinosi boljem ambijentu.

Problem 1: upravljanje

Krenimo s menadžmentom. Problemi prisutni ovde počinju sa rigidnom nemačkom hijerarhijom. Većina nemačkih organizacija strukturisana je piramidalno. Zaposleni izveštavaju svog nadzornika, a supervizor potom izveštava nadređenog. Radni vek nemačkog zaposlenika je beskrajna priča o delegiranju, planiranju i krivici. Inovativne ideje u ovoj kulturi nemaju skoro nikakvih šansi. Zaposleniku, u principu, ne bi trebalo eksplicitno odobrenje da izvrši eksperiment ili proveri svoju inovaciju; jer, inovacija podrazumeva barem neku kreativnu spontanost i autonomiju.

Uzmite primer kompanije Spotify, kompanije sa sedištem u Švedskoj koja je najveća platforma za prenos muzike. Spotify ima male, autonomne timove. Ova takozvana odeljenja ili „posade“ mogu da odluče šta je to što žele da grade i kako žele da troše svoj budžet. Ne moraju da traže bilo čiju dozvolu.

Nemačke kompanije rade na suprotan način. Nemački menadžeri suzbijaju autonomiju i, umesto toga, gledaju na “konsenzus”. Suočeni s trenutkom donošenja definitivne odluke, oni svoje grupe zaposlenika „seckaju“ na toliko sitne delove dok se svi oni, napokon, ne slože sa idejom jednog jedinog čoveka, a to je – menadžer. Međutim, traženje konsenzusa ne podstiče ona najbitnije, fundamentalne promene, a samim tim ni inovacije. Stvaranje novih digitalnih poslovnih modela zahteva odlučnost individualista. Čekati da se svi slože sa jednim čovekom izaziva odbojnost među izvornim individualcima i kreativcima.

Problem 2: nedostajući alati

Kod skoro svakog klijenta sa kojim sam radio susretao bih se sa alatima iz „kamenog doba“. Nemački timovi koje sam upoznao na terenu još uvek koriste e-mail za komunikaciju. Čet-aplikacije, video-konferencije, aplikacije od Slack-a do Trello-a često čak nisu ni dozvoljeni. U nastojanju da prate projekte i poslovne brojke, Nemci i dalje koriste Excel i MS Projects. A ukoliko se usude da zatraže obične bele zidne table kako bi na njih bacali svoje ideje i zamisli, čeka ih duga vožnja kroz odeljenje za nabavke.

Zašto ne možemo pronaći najsavremenije alate u našim kancelarijama? Nemačka je ozbiljno stroga kada je reč o privatnosti podataka. Kompanije koje posluju u Nemačkoj moraju se osigurati da se njihovi podaci anonimizuju i skladište u skladu sa zakonom. Ova pravila o čuvanju i primeni podataka ključni su razlog zbog kojeg su nemačke kompanije prinuđene da se drže svojih starih alata. Ali, dok smo mi Nemci svakodnevno obuzeti podacima, hiljade biznisa na nekim drugim mestima živahno i kreativno napreduje bez nas.

Kao posledica toga, nemački kancelarijski službenik u proseku svakodnevno pošalje ili primi 122 kompanijska e-maila. Ako pretpostavimo da jedna prosečna smena traje od devet ujutro do pet popodne, to jest osam sati, to je jedna dolazna ili odlazna pošta na svaka četiri minuta. A mi Nemci pišemo ih na najsavršeniji i najformalniji mogući način. Mi ne kažemo: “Hvala, Bobe, ukačen sam na to”, već nešto tipa: “Najcenjeniji prof. Dr. Schmidt, ovim putem bismo vas obavestili…”.

Novi softver u stanju je da smanji neke od ovih užasnih „repova“, tj gubitaka energije i vremena. Novi alati, takođe, stvaraju ambijent koji je daleko manje „ukačen na dugmiće“ i rutinu već postojećih proizvodnih procesa od tipičnog nemačkog korporativnog okruženja. Ovde se ne radi samo o internoj komunikaciji već i o komunikaciji sa klijentima i praćenju veb-kampanja.

Savremeni alati su temelj sazrevanja ideja i inovacija. Kako, onda, da od vaših zaposlenih očekujete da spretno i okretno iznedre svoje ideje kada je infrastruktura na kojoj rade zastarela? Ako već zaposlenima nije dozvoljeno da na radnom mestu koriste vrhunske digitalne proizvode, na koji bi onda način, zaboga, trebalo da steknu pojam o tome kako da ih sami stvaraju?

Problem 3: zastarela infrastruktura

Još jedan problem je i to što nemački političari, izvinite na izrazu, jednostavno ne shvataju u čemu je stvar. Uzmite samo lidere naših najvećih stranaka, koji su se složili da zajedno rukovode zemljom. Andrea Nahles, liderka socijal-demokratske partije sa levog centra (SDP) koja stupa na dužnost u novoj garnituri proglasila je digitalni kapitalizam neprijateljem “društveno“ prihvatljivih tržišta, dok je Angela Merkel, nemačka kancelarka i liderka partije desnog centra, Hrišćansko-demokratske unije (CDU), u svojoj poznatoj izjavi nazvala internet „neistraženom teritorijom” (Neuland).

Kao rezultat toga, naši kreatori politika dugo su zanemarivali našu digitalnu infrastrukturu. Imamo najbrže auto-puteve na svetu, na kojima nema ograničenja brzine. Ali, takođe, za naše binarne veze koristimo seoske puteljke i improvizaciju, a ne ozbiljno koncipiranu infrastrukturu. Krajem 2016. godine je samo oko dva odsto nemačkih širokopojasnih veza išlo preko optičkih kablova, u poređenju sa više od 50% koliko ih ima u Letoniji ili Švedskoj. Prema podacima Evropske komisije, Nemačka je na 28. mestu na listi od 32 po pokrivenosti širokopojasnim internetom.

Kao rezultat toga, skoro svi moji mali i srednji klijenti u ruralnim sredinama imaju prosečan ili spor pristup internetu. Jedan od mojih klijenata se muči da komunicira sa kupcima u drugim delovima sveta. Drugom nedostaje infrastruktura da bi pokrenuo aplikacije koje operišu velikom količinom podataka. Kako možemo očekivati da prednjačimo u digitalnim inovacijama kada čak nismu u stanju ni da izgradimo dobre temelje za ovu digitalnu revoluciju?

Problem 4: manjak talenata

Trebalo bi, napokon, primetiti i da Nemačka nema dovoljno ljudi sa odgovarajućim odnosno „pravim“ veštinama. Prema nedavnoj studiji, nemačke kompanije imaju 1.6 miliona radnih mesta, koja je za sada nemoguće popuniti. Deutsche Telekom ne može da angažuje željeni broj stručnjaka za sajber-bezbednost. Čak, neki od mojih klijenata nisu doslovce našli ni jednog jedinog aplikanta za pozicije iz oblasti veštačke inteligencije.

Jedno od logičnijih objašnjenja ima veze sa nemačkim školama. Neke od njih mogu se smatrati sretnicima ako u učionicama postoji makar po jedan računar. Prema ovoj studiji, ukoliko želi da ostane konkurentna na globalnom nivou, Nemačka mora da ulaže skoro tri milijarde evra godišnje u tehnologiju kojom bi se osavremenile današnje škole. Mnogi učenici već dolaze u školu s poznavanjem najnovijih tehnologija koje su na nivou višem od onog koje imaju njihovi učitelji.

Kompanije danas imaju dva glavna zadatka: 1. pouzdano i dobro plasiranje svojih postojećih proizvoda, kao i 2. otkrivanje novih proizvoda za budućnost. Mi Nemci smo svetski šampioni u ovoj prvoj kategoriji, ali nažalost zaostajemo u drugoj. Tako je sada krajnje vreme da digitalne inovacije postanu naš glavni prioritet. Sada je trenutak kada moramo da ulažemo u našu infrastrukturu i obrazovanje. Moramo ponovo razmisliti o našim stilovima upravljanja poslovanjem i proizvodnim procesima, kao i o organizacionoj kulturi. Trebalo bi, takođe, da budemo opušteniji oko usvajanja novih alata. Nije sav novi softver toliko rizičan po našu privatnost da bismo ga se toliko pribojavali. A ukoliko i postoji određena doza rizika, obično su tu neka zaobilazna ali jako efikasna rešenja: Ako već softverski oblak ne dolazi u obzir, na primer, obično postoje alternative kao što su open-source cloud ili privatni cloud.

Došao je trenutak kada inovacije više ne smeju biti prepuštene slobodnom izboru i „opuštenom“ zanemarivanju. Digitalna revolucija će se dogoditi – sa ili bez nemačkog učešća.

Što se mene tiče – radije bih da učestvujemo u njoj.

Semih Aridogan je osnivač agencije za digitalne inovacije sa sedištem u Štutgartu. Pre toga je bio strateški konsultant u IBM-u i osnivač brojnih startup kompanija.

Handelsblatt

 

Politička budućnost Istočne i Zapadne Nemačke


Pripovest o dve Nemačke, ili: zašto se politika istoka oduvek razlikovala – kao što će se i u budućnosti uvek razlikovati.

Od izbora 24. septembra, Nemačka ima novi problem: u parlamentu su prisutne ekstremno populističke partije, Alternativa za Nemačku (AfD), koja je dobila 12,6 odsto glasova. Ali, piše nemački Handelsblatt, istorija poseduje stare mape kojima je moguče objasniti ovaj novi fenomen. Ove mape mogu ukazati ključnim političarima u Nemačkoj zašto bi trebalo da ostanu mirni i zašto AFD-ovih 12,6 odsto ne moraju da izazovu političku krizu u razvoju situacije, kako je to učinila britanska partija UKIP nakon što je 2015. godine osvojila takođe 12,6 posto. Trik je u tome što se treba zagledati u nemačku kulturu i politiku na isti onaj način kako analiziramo američku kulturu i politiku: ne kroz nacionalne tabele, već kroz regionalne mape.

To je zato što u Nemačkoj nevolja očigledno leži na – istoku. AfD je postigao 35,5 posto u regiji Sächsische Schweiz-Osterzgebirge, u jednom uglu nekadašnje Istočne Nemačke, onom koji se graniči s Poljskom sa jedne strane i sa Češkom na drugoj. Još gore, u istom regionu je partija Die Linke dobila još 12,8 posto – to je partija koja je prošla kroz nekoliko promena naziva od istočno-nemačke komunističke partije naovamo. Ovo udruženo učešće od 48,3 posto je stvarno zabrinjavajuća stvar. Jer dok su AfD i Die Linke teoretski neprijatelji, oni dele duboke kulturne afinitete: obe su partije protiv Evropske unije, protiv NATO-a, i, za razliku od ostalih, pro-ruske.

Šta bi se dogodilo ukoliko bi se ova pojava širila dalje? Ne možete to ignorisati, zar ne? Zar ne morate da zatvorite „desno krilo“ nemačke nacije upravo na AfD-u, kako je zaključio jedan zapadnonemački političar? Ovde je tačka u kojoj je istoričar sposoban da uveri uplašene političare u Nemačkoj da nema razloga za brigu. Ne paničite. Neće se širiti.

Zapadna i istočna Nemačka oduvek su bili fundamentalno različiti prostori. Zaboravite fantaziju iz 1990. godine da bi bivša Istočna Nemačka uskoro mogla postati poput Zapadne Nemačke samo ako bi nemačka vlada uložila novac u istok (preko dve hiljade milijardi tj dva biliona evra od 1990. godine do danas, a treba očekivati da će se ulaganje i nadalje nastaviti). Istočna Nemačka nikada neće postati zapadna Nemačka, jer to nikad nije ni bila. Šanse da, recimo, Saksonija postane kulturno-politička Rajnska oblast preko Elbe nisu veće nego da se oblast s druge strane Misisipija odjednom pretvori u drugi Masačusets.

Kao i u Americi, sve je stvar kulture kroz istoriju, a nemačka „istorijska greška“ u duž reke Elbe je daleko starija od Mejson-Diksonove linije. Zapadni Nemci su imali 2000 godina osiguranog „zakupa“ tla. Od kada ih je 58. godine pre Hrista Julijus Cezar nazvao Nemcima (Germani), niko nikada nije ozbiljno osporio njihovo pravo na zemlju između Rajne, Dunava, Severnog mora i Elbe. Međutim, tamo preko Elbe je oduvek bilo drukčije. „Istočna Elbija“ (zemlja istočno od reke Elbe) – izraz koji često koristi otac sociologije, Mak Veber (1864-1920) da bi signalizirao suštinsku drugost unutar područja na kome žive Germani – postala je nemački deo samo usled postepenog, teškog osvajanja koje je usledilo nakon 1147.

Nemci u istočnoj Elbiji oduvek su bili kolonisti, ponekad veoma nesigurni u svoju dominaciju, dok je sam kolonijalizam deformisao kako kolonizatore tako i one koji su kolonizovani. Osam vekova je važilo nepisano pravilo: pogrešno oslovljavanje nekog grada moglo je doslovce da vas ubije. Nije bilo isto da li ćete ga nazvati Posen ili Poznanj, a nešto od toga moglo je tog trenutka da bude fatalno po vas. Ta duga, viševekovna kolonijalna nesigurnost, čija su sovjetska invazija i okupacija bili samo konačan, strašni završetak, rezultirala je sasvim drugačijim kulturnim stavom prema “drugima” istočno od Elbe.

Od ove dve Nemačke napravljena je jedna „jedinstvena“ samo u jednom istorijskom trenutku: onda kada je Pruska porazila sve zapadne i južne nemačke države u unapred ugovorenim bitkama (1866.), a zatim odbivši svoje pobede u aneksiji koju još uvek neobjašnjivo nazivamo Ujedinjenjem (1871). A čim pogledate izborne mape štampane pre 1949. godine, videćete kakav je mit bilo to Ujedinjenje: Istočno-elbijska Nemačka glasala je drugačije još od kada su Nemci dobili pravo glasa. Zaboravite na trenutak sva imena i brojke i samo pogledajte – mape.

Ovaj obrazac glasanja za konzervativne, nacionalističke partije nastavlja se sa podrškom Pruskim konzervativcima sve do 1918. godine, zatim za nacionaliste tokom međuratnog perioda i Vajmarske republike, a potom i za naciste, početkom tridesetih godina.

Ovi kontinuirani obrasci – koji se vide i na ovim izborima 2017. godine – ukazuju da je istočna Nemačka bila drugačija čak i pre nego što je to područje okupirao Sovjetski Savez.

Istok je bio vitalni izborni resurs pruskih konzervativaca sve do 1918. godine, zatim nacionalističkog DNVP-a tokom Vajmara, a onda i nacista od 1930. do 1933. godine – baš kao što je istok i danas izvorište na kojem se AfD i Die Linke napajaju nemačkim glasovima. Ne možete, naprosto, za sve ovo okriviti sovjetsku okupaciju.

Pa, hajde da to konačno priznamo. Politička homogenost nije preduslov uspostavljanja jedne federalne demokratije. Niti se izvija unatrag (kao što je Dejvid Kameron katastrofalno učinio u Britaniji) kako bi pokušao da ugasi strukturno nepropusne manjine koncentrisane u jednom regionu. Nemačka će naprosto samo morati da živi sa istokom. A sigurno da može, jer iako istok nikad neće glasati kao što to čine zapadni Nemci, više nema  opasnosti da se odlike nemačkih glasača iz Saksonije prošire na zapad Nemačke – ne više nego da Kalifornija postane država u kojoj će se lično oružje nositi na javnim mestima.

Ali, šta je s uspesima AfD-a na Zapadu? Pa, bacimo jedan pogled izbliza. Dobila je preko 16 odsto u samo osam zapadnih okruga. Pet od njih je u jednom bloku na krajnjem istoku Bavarske, koja se graniči sa Češkom; dva (Pforzheim i Heilbronn) leže u bogatom Baden-Württembergu, ali imaju specifične izborne istorije kao “protestantska ostrva” u katoličkom pejzažu. Svih sedam su izuzetna mesta koja su zadržala istorijski smisao “nas nasuprot njima”. Samo osam mesta odgovara stereotipu: Gelsenkirchen ima najveću nezaposlenost i najniži raspoloživi dohodak u Nemačkoj, plus migrantsku populaciju od 20%.

Evo, dakle, praktične lekcije iz istorije namenjene nemačkim političarima: zapadni Nemci su jedino podložni autoritarnim pojmovima tipa “nas protiv njih” pod vrlo specifičnim uslovima – pa je čak i tada njihova ranjivost ograničena (da je čitava Nemačka 1933. godine glasala kao Rajnska oblast i Bavarska, nacisti ne bi mogli da preuzmu vlast). Na istoku, međutim, postoje regioni koji su uvek bili i uvek će biti drugačiji. Nemačka bi trebalo da prestane s pokušajima da ugađa starim neoženjenim muškarcima u Saksoniji koji, poput Trampovaca ili Bregzitovaca, nikada neće biti zadovoljni, i umesto toga se koncentrišu na brigu o porodicama u Gelzenkirhenu. Istočna Elbija je danas daleko manja nego u doba Vajmarske republike i više nije jezičak na izbornoj vagi sa moćima zlatnog glasa: ona više nema uticaja dovoljnog da preokrene nemačku nacionalnu politiku.

Kriza? Ne, ako Nemci razumeju svoju istoriju.

 

Handelsblatt

 

Budućnost Fejsbuka


Facebook je dopustio kompaniji GSR da preuzme 50 miliona korisničkih profila i podatke proda drugoj kompaniji, Cambridge Analytica, koja ih je onda koristila da manipuliše izbornim preferencijama glasača u korist Donalda Trumpa. To je, u jednoj rečenici, priča koja puni novinske stupce ovih dana.

Kompanija Cambridge Analytica se našla na udaru javnosti zato što je lagala članove britanskog parlamenta, pa je sad pod istragom u Masačusetsu gde je registrovana. Za Facebook je to samo poslednji u nizu skandala koji otvaraju važna pitanja o budućnosti najveće svetske korporativne društvene mreže.

Evo zašto: tržišna kapitalizacija Facebooka od 200 milijardi dolara nije odraz tekuće profitabilnosti kompanije. Tržišna vrednost Facebooka određena je pre svega očekivanjima buduće dobiti od „monetizacije“ korisničkih podataka.

Zapravo, kao i kod svih tehnoloških giganata, njen dugoročni uspeh zavisi od sposobnosti razvijanja aplikacija koje primenjuju veštačku inteligenciju (AI) na ogromne količine prikupljenih podataka o korisnicima.

Najvišem menadžmentu svih tehnoloških giganata već dugo je jasno da a) sadašnje stanje ne može dugo potrajati, i da se b) buduća dobit ne može ostvariti bez temeljne promene odnosa između korporacija, korisnika i država koje regulišu te odnose.

Pomenutih 50 miliona profila prikupljeni su i korišćeni bez dozvole korisnika. Facebook tvrdi da nije bilo kršenja ugovornog odnosa, što verovatno znači da jednostrano formulisani uslovi korišćenja koje su korisnici prinuđeni da prihvate dozvoljavaju takvu trgovinu.

Facebook je doprineo problemu odbijanjem da prizna da su podaci korišćeni na opisani način, sve dok novinari upornim insistiranjem nisu naterali kompaniju da iznenada povuče dozvolu datu kompaniji Cambridge Analytica da pristupa podacima.

Ako takva praksa zaista ne predstavlja kršenje ugovorne obaveze, to znači da se poslovni model Facebooka može opisati kao nametanje korisnicima ugovornog odnosa koji se kosi sa njihovim interesima. To nije dobro za Facebook jer bi moglo dovesti do gubitka poverenja i ugroziti ono što se naziva „društvenom poslovnom licencom“. Pitajte duvanske i naftne kompanije šta to tačno znači.

Meni lično je muka od proizvoda koji Facebook nudi. Moj tajmlajn je istovremeno toliko haotičan i toliko dosadan da ga više gotovo i ne otvaram. Ali ne želim da dosipam so na ranu dok Facebook prolazi kroz krizu. Mislim da nam je umesto toga potrebnije da započnemo zrelu raspravu između tehnoloških kompanija, država koje ih kontrolišu i ljudi čije bi interese države trebalo da štite.

Skandal je otvorio problem sa kojim će morati da se suoče sve tehnološke kompanije na putu dalje automatizacije i sve šire primene algoritama i veštačke inteligencije.

Ključne informacije za sve AI programe nalaze se u registru identiteta. Lako ćete otkriti da mladi očevi u supermarketima kupuju pivo i pelene već na osnovu podataka o prodaji. Za to vam nisu potrebna imena i adrese kupaca. Ali veštačkoj inteligenciji je potrebno da zna vaš tačan identitet.

Da biste razvijali i prodavali prilagođeno zdravstveno osiguranje, finansijske i druge usluge – što je ćup zlata za kojim jure sve tehnološke kompanije – potreban vam je registar sa proverenim podacima miliona korisnika i potrebna vam je eksplicitna dozvola da te podatke koristite.

Ipak, u prvih 10 godina revolucije društvenih medija, Facebook – kao i svi tehnološki giganti – zadovoljio se manipulisanjem korisničkim podacima za kratkoročnu dobit.

U isto vreme su primenjivali klasičnu monopolističku strategiju i kupovali sve tehnologije koje bi mogle stvoriti alternativu onom obliku društvene mreže i tajmlajna kakve nam servira Facebook.

Oni kojima je Facebook dosadio pa su prešli na Instagram ili WhatsApp zapravo su se samo preselili iz jednog dela Facebook imperije u drugi.

Čak i u klasičnom monopolističkom kapitalizmu bilo je uobičajeno da u svakom sektoru dominiraju četiri velike kompanije koje se istovremeno nadmeću i sarađuju i ratuju sa regulatornim telima da bi kroz vreme razvile produktivan simbiotički odnos sa njima.

U bankarstvu za građanstvo, na primer, postoje četiri velika igrača; isto je u računovodstvu, među maloprodajnim lancima i proizvođačima motora za mlazne avione.

Ali tehnološki sektor ne želi da toleriše čak ni taj nivo konkurencije. Velike tehnološke kompanije – Facebook, Apple, Google, Samsung, Amazon, Tencent i Alibaba – grade sektorske monopole. Infokapitalizam ne podnosi više od jedne kompanije za pretraživanje, jedne za druženje i jedne za onlajn trgovinu. Kada kažem ne podnosi, zapravo mislim ne podstiče – zato što regulatorna tela u SAD, EU i Kini nisu učinile baš ništa da zauzdaju tu ogromnu aglomeraciju moći i bogatstva.

Tehnološke kompanije primenjuju politiku „napada i pljačke“: uvode nove tehnologije na tržišta koja, naravno, još nemaju odgovarajuća pravila za njihovo korišćenje, uverene da im „niko ništa ne može“, jer parlamenti i državni službenici ne poseduju ni znanje ni volju ni interes da im se mešaju u posao.

Skandal u koji su umešani Facebook i Cambridge Analytica pokazuje da je vreme da se tome učini kraj.

Srećom, kapitalizam ima na raspolaganju tri proverena metoda za obavljanje tog zadatka. To su regulacija, razbijanje monopolističkih kompanija i nacionalizacija. Tehnološke kompanije vrlo dobro znaju šta ih čeka i njihovi šefovi u privatnim susretima već raspravljaju o tome.

Evo kako bi to moglo funkcionisati. Ako već na svakom tržištu moramo imati 5 ili 6 banaka, avio kompanija ili velikih građevinskih firmi – zahvaljujući zakonima o zaštiti konkurencije – onda ne vidim šta nas sprečava da i Facebook podelimo na šest delova na svakom tržištu na kojem je prisutan.

Kao što mogu da uzmem svoj novac iz Natwest banke i prebacim ga u HSBC u roku od 24 sata, trebalo bi da mi bude omogućeno da svoje korisničke podatke sa Facebooka uzmem od jednog provajdera i prenesem ih kod drugog. Ta preduzeća bi morala da poštuju iste standarde kao i dosad, a mogla bi i da se nadmeću – na primer – smanjivanjem količine reklama i gluposti na mom tajmlajnu ili odbijanjem da moje podatke predaju političkoj partiji koju ne podnosim. Takođe, jedna od tih konkurentskih kompanija mogla bi biti u vlasništvu svojih korisnika.

To je prirodna tržišna raznolikosti koju su čak i visoko koncentrisana tržišta uspevala da proizvedu, pre nego što smo tehnološkim gigantima dozvolili da diktiraju pravila igre.

Ako vam se čini da je to prenagljeno, uveravam vas, ljudi u upravnim odborima gigantskih korporacija odlično znaju da je to minimum koji će morati da prihvate.

Ima i drugih rešenja: na primer, društveno vlasništvo nad delom tehničke infrastrukture potrebne za funkcionisanje novih mrežnih tehnologija.

Ako ste pomislili: „Ne želim da vladine agencije pristupaju mojim podacima“, sasvim ste u pravu. Ali jedina stvar koja sprečava Facebook da vaše podatke proda Rusiji ili Kini jeste demokratska država u kojoj živite.

Ako želimo da budemo sigurni da tehnološke korporacije koriste naše podatke na fer i odgovoran način, onda se nad njima mora uspostaviti čvrsta i sprovodiva državna kontrola – ono što je nedostajalo u slučaju Cambridge Analytica, jer vlasti u Britaniji, EU i SAD ne sprovode zakone o zaštiti podataka.

Ali u doglednoj budućnosti, kada nam bude bilo potrebno da iskoristimo maksimalni potencijal veštačke inteligencije za lično i javno dobro, najoptimalnije rešenje za taj problem verovatno će biti registar ličnih identiteta u javnom vlasništvu za koji garantuje država.

Ako Cambridge Analytica već ima po 5000 podataka o milionima pojedinaca, verovatno može da proračuna kada ćete i od čega umreti. Ako bismo počeli da delimo zdravstvene i druge lične podatke sa pružaocima usluga veštačke inteligencije, potencijalna korist bi bila ogromna. Pitanje je čija korist bi to bila: osiguravajućih društava koja bi vam uskraćivala zdravstvenu zaštitu ili pojedinaca koji bi znanje generisano na osnovu iskustava miliona ljudi, iz sadašnjosti i prošlosti, iskoristili da vode zdraviji i duži život?

Da bismo ostvarili najveću moguću korist i sveli na minimum rizik od trgovine velikim količinama ličnih podataka, možda je neki oblik društvenog vlasništva i kontrole centralnog registra bolje rešenje od razbijanja monopola i primene regulative kojom se kompanije primoravaju na konkurentski odnos.

Evo kako bi se to moglo izvesti: svaki građanin bi imao na raspolaganju opciju da sa centralizovanim telom sklopi ugovor o korišćenju podataka. To bi bio ugovor koji se može raskinuti u bilo kom trenutku. Infrastruktura za razmenu podataka bi bila u društvenom vlasništvu – pod punom kontrolom javnosti – kao železničke šine u poluprivatizovanom sistemu železničkog prevoza u Britaniji.

Onda bi korporacije mogle da se nadmeću između sebe u inovativnom korišćenju takvih podataka. Ali krajnji vlasnik podataka i upravljač njihovim korišćenjem bio bi svaki član zajednice – sa pravima koja garantuje država.

To nije isto što i puna nacionalizacija Facebooka. Ali ne zaboravimo da se kroz istoriju kapitalizma upravo to događalo kompanijama koje su gradile kritično važnu, ali neprofitabilnu infrastrukturu.

Društveno vlasništvo nad registrom identiteta u kombinaciji sa strogom demokratskom kontrolom i mogućnošću opoziva dozvola za korišćenje podataka – ako se izvede kako treba – pružiće podsticaj tehnološkim kompanijama da rade na inovacijama; to bi takođe omogućilo ulazak novih aktera na tržište koje je sada organizovano tako da njihov ulazak spreči. I to bi osnažilo najslabijeg igrača u trilateralnoj tehnološkoj ekonomiji – korisnika – dovoljno da izađe na kraj i sa korporacijama i sa državom.

Novara Media, 19.03.2018.

Peščanik.net, 04.04.2018.

Vojadžer 1, naš izaslanik… napokon među zvezdama


Svemirska sonda Vojadžer je preko 20 milijardi kilometara daleko od Zemlje i treba je popraviti: Evo šta se dogodilo.

Hvatajući slabašne signale kroz NASA-ine džinovske tanjire radio-antena, koji su deo mreže Deep Space programa, jedva da se čuju bledi šapati nezamislivo nam udaljenog robotskog istraživača Vojadžer 1, koji nam dostavlja poruku: možda neću još dugo.

Vojadžer 1 je dosad najudaljenija istraživačka sonda, koji i dalje funkcioniše i komunicira sa NASA-om, dok sve više ubrzava leteći kroz duboki svemir.

Poruka nije doslovni S.O.S. signal, mada podaci iz Vojadžerovog sistema motora upozoravaju NASA-ine inženjere da je problem na pomolu: Vojadžer će uskoro izgubiti sposobnost usmeravanja svog tanjira za radio-komunikaciju sa Zemljom – taj je „tanjir“ zapravo parabolična antena velike snage i predstavlja „pupčanu vrpcu“ koja Vojadžer 1 drži u životu.

Gubitak kontakta s Vojadžerom 1 ukazuje na više nego briljantnu završnicu preko 40 godina duge karijere prepune čudesnih naučnih otkrića, odiseje koja je 5. septembra 1977. započela prvo istraživanjem Jupitera i Saturna, a nastavila se  dugogodišnjim zadatkom pronalaženja same ivice međuzvezdanog prostora.

Pre nekoliko decenija započela je „Velika turneja“ (“Grand tour”) sondi Vojadžer 1 i 2 (Vojadžer dvojka lansiran je par nedelja pre jedinice, 20. avgusta 1977), a njihove misije podarile su čovečanstvu izvanredne slike i otkrića napravljena tokom njihovog prolaska kraj Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna i njihovih meseca.

Sonde Vojadžer 1 i 2 otkrile su aktivne vulkane na Jupiterovom mesecu Io, nagoveštavajući postojanje ogromnog vodenog okeana u tečnom stanju pod ledenom korom Evrope, još jednog od čak 69 Jupiterovih meseca, pobudivši u nama i radoznalost za Titanom, Saturnovim misterioznim mesecom neprekidno skrivenim pod oblacima. Vojadžeri su nam poslali zapanjujuće slike Jupiterovih oblačnih pojaseva i ogromnih olujnih sistema, otvorivši nam oči za izvanredne detalje Saturnovih prstenova.

Nakon putovanja dugog 21 milijardu kilometara (i to u ovom momentu, udaljavajući se sve brže), Vojadžer 1 je nedavno prešao taj čarobni prag gravitacionog dometa našeg Sunca, ušavši slobodno u međuzvezdani prostor (dobro, ne baš sasvim slobodno:  u svemiru je mikrogravitacija sveprisutna). Uz ogromna, još neistražena područja koja su pred sondom, svaki neblagovremen završetak Vojadžerove misije sada bi bio nesaglediv gubitak. Naučnici su beskrajno željni da saznaju nešto više o onome što leži između zvezda unutar naše galaksije.

Vojadžer 1: paljenje alarmne lampice motora

Bilo je neizbežno da će u određenom trenutku Vojadžerova sposobnost da ostane u kontaktu početi da bledi. Upravljanje toliko udaljenom svemirskom opservatorijom  pretpostavlja nekoliko tehničkih izazova, od kojih nije najmanji onaj koji se tiče održavanja radio-komunikacije na ogromnim distancama. NASA to radi tako što Vojadžerove glavne radio-tanjire tj antene održava usklađenima sa Zemljom i ogromnim radio-uređajima NASA-ine mreže Deep Space.

Kada bi svemirske sonde bile prepuštene da plove kosmosom po inerciji, tanjiri za radio-komunikaciju ovih svemirskih letelica postepeno bi se izokrenuli pa samim tim i prestali da svoj položaj usklađuju sa Zemljom, reagujući na suptilne ali uporne sile kosmosa i zvezda, poput pritiska nastalog od sunčeve svetlosti ili solarnog vetra.

Vojadžer 1 je sve do sada koristio set „mlaznica za kontrolu položaja“ (attitude control thrusters) koji su se palili u izuzetno kratkim i malim „ekspozicijama“ kako bi obezbedili suptilno upravljanje svemirskim brodovima sa ciljem održavanja „poravnanja“ tj usklađenosti sa rutom leta i kontrolnim centrom na Zemlji. Ali, u poslednjih nekoliko godina, NASA je primetila kako su ovi potisnici počeli da sve češće otkazuju, stvarajući sve manje i manje potiska. Sve slabiji potisak je, logično, zahtevao sve duže periode aktivnosti mlaznica i njihovog paljenja, ne bi li odradili svoj posao korekcije položaja.

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere, u međuzvezdani prostor

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere u međuzvezdani prostor

Kako pokvareni Vojadžer odšlepati „na kanal“ kod majstora?

Stvar je ista kao kada imate kola: ne nastavljate da vozite automobil onda kada motor započne da brekće, ukoliko planirate da dalje nastavite vožnju. Šta tada učinite? Pa, odvezete ga kod mehaničara.

S obzirom da dovođenje Vojadžera u podesno stanje „negde u nekoj radionici“ nije bila opcija, inženjeri NASA morali su da doslovce „izmaštaju“ kako da održe Vojadžerovo zdravlje tokom njegove misije, pritom koristeći već postojeće resurse na sondi. Sećate li se one scene iz filma Apolo 13, a zapravo realnog incidenta koji se desio između 11. i 17. aprila 1970. godine, kada su inženjeri morali da otkriju način na koji bi astronauti mogli da uspostave sistem uklanjanja ugljen-dioksida korišćenjem plastične kese i samolepljive trake?

Rešenje za Vojadžer 1 je glasilo: ponovo pokušati s uključivanjem jedne drukčije grupe motora, koji su bili ugašeni čitavih 37 godina.

Ova garnitura agregata kod Vojadžera jesu njegovi “potisnici za korekciju manevara“ (Trajectory correction maneuver, TCM)”. Nisu testirani toliko dugo pošto su ih NASA inženjeri poslednji put koristili pre gotovo četiri decenije, ne bi li tada pomogli manevrisanju Vojadžera 1 kroz Saturnov sistem, kako bi sonda napravila bliske prelete nad ovom planetom i njenim titanskim mesecom, Titanom. Jednom kada je let kroz Saturnov sistem okončan, TCM potisnici više nisu bili potrebni pa su 8. novembra 1980. ugašeni… sve do 28. novembra 2017.

Pre nešto više od četiri meseca, nakon 37 godina i 20 dana, NASA je naložila Vojadžeru da ispita TCM potisnike. Ovaj radio-signal putovao je kroz svemir 19,5 sati da bi stigao do svemirske sonde, dok su inžinjeri NASA čekali puni nade i nestrpljenja.

A zatim, nakon još 19 sati i 37 minuta sati ćutanja, NASA radio-antena Goldstoun u pustinji Mohave primila je od Vojadžera 1 poruku da su potisnici uspešno upaljeni. Štaviše, radili su perfektno, i to kroz seriju veoma kratkih pulsnih paljenja u trajanju od po 10 milisekundi.

Inače, sve Vojadžerove potisnike razvila je kompanija Aerojet Rocketdine. U pitanju je vrsta mlaznica MR-103 koja ne leti samo na Vojadžeru već se nalazi i na drugim svemirskim letelicama NASA-e, kao što su Cassini i Dawn.

NASA sada ima način kako da Vojadžerov komunikacijski radio-tanjir i dalje drži precizno uperen ka Zemlji još najmanje dve ili tri godine, prelaskom na TCM sistem onda kada aktuelni potisnici u nekom trenutku budu sasvim otkazali.

Vojadžerova zaostavština

Pokrenuta 1977. godine, primarna misija Vojadžera 1 bila je da napravi letove kroz Jupiterov i Saturnov sistem, pre nego što ga Saturnova gravitacija bude dalje „pogurala“ na put koji bi ga izvukao iz solarnog sistema, uputivši ga potom u međuzvezdani prostor.

Sada je Vojadžer 1 najudaljeniji ljudski predmet poreklom sa Zemlje, i to otkako je pre 20 godina (1998) nadmašio  poštovanja i divljenja vrednog Pionira 10. Od marta 2018. godine, Vojadžer 1 je udaljen više od 21 milijardu kilometara – što je ravno 141 distanci između Zemlje i Sunca.

Vojadžer 2, trenutno preko 10 milijardi kilometara daleko od Zemlje, imao je put koji se razlikovao od putanje njegovog blizanca: „dvojka“ je prvo krstarila prema Uranu, a zatim i Neptunu, nakon posete Jupiteru i Saturnu. Vojadžer 2 je postao jedini svemirski brod koji je posetio sve četiri planete koje važe za gasne gigante, i jedini je koji je ikada posetio Uran ili Neptun.

Međuzvezdani izaslanici

Po napuštanju područje gasnih giganata, oba Vojadžera postala su de facto „izaslanici“ ljudske rase koji hitaju ka drugim zvezdama, ploveći međuzvezdanim prostorom, postigavši dovoljnu brzinu zahvaljujući solarnim vetrovima tokom svojih međuplanetarnih preleta unutar Sunčevog sistema.

Od tog trenutka, misija oba Vojadžera preobrazila se od istraživača nama bliskih planeta u udaljene „predstraže“ i ispostave koje mere svojstva kosmičkog prostora oko sebe – brzinu i pravac solarnog vetra i njima pripadajućih magnetnih polja, kao i aktivnost čestica s električnim nabojem koje lete pokraj njih.

Sada se o sondama Vojadžer 1 i 2 može razmišljati kao o izuzetno udaljenim „meteorološkim stanicama“ koje nas izveštavaju o “kosmičkim vremenskim prilikama”, dok prevaljuju sve veće udaljenosti.

Naučnici uključeni u misije Vojadžera 1 i 2 već dugi niz godina proučavaju „tanke mlazeve“ podataka koje sa obe svemirske sonde „docure“ do Zemlje, čekajući dan kada bi jedna ili obe sonde mogle prijaviti promenu u njihovom čestičnom ili magnetskom okruženju – čekajući da se dogodi tzv “promena vetra” koja bi pokazala da je sonda ušla u međuzvezdani prostor.

Promena vetra

U avgustu 2012, Vojadžer 1 je i zvanično prešao nevidljivu a tako teško dostižnu granicu koja deli carstvo sunčeve gravitacije od ostatka svemira. Ovaj prelazak u međuzvezdani prostor ogledao se u velikom porastu čestica s električnim nabojem koje potiču iz međuzvezdanog prostora; to su čestice čiji je smer pomeren usled njihovog „odbijanja“ o solarne vetrove.

Razlika između međuzvezdanog prostora i „balona“ solarnog vetra prisutnog oko našeg Sunca je suptilna i ljudskim čulima ne bismo primetili promenu. Zapravo bi, u svakom slučaju, naša čula „prijavila“ samo prazan prostor koji nas okružuje i ništa više.

Ali sa svojim izuzetno osetljivim detektorom čestica i magnetnih polja, Vojadžer 1 nam upravo sada pruža prvu predstavu i sliku onoga što leži između zvezda. Što duže bude ostao u komunikaciji s nama, odlazeći sve dublje u svemir, tim će pre i saznanja o našoj galaksiji biti dublja i dragocenija.

KQED, NASA.GOV

 

Kineski vojni radar u globalnom ratu protiv komaraca i bolesti koje prenose


Kineski naučnici razvijaju uređaj kojim bi otkrili let insekata sa krilima na udaljenosti od 2 km – izum koji bi se mogao iskoristiti za spasavanje miliona života. Priču donosi South China Morning Post.

Prema naučnicima uključenim u ovaj istraživački projekat, kineska vlada razvija super osetljivi radar koji može otkriti rad krila komaraca u radijusu do 2 kilometra.

Prototip uređaja testira se u vojnoj laboratoriji na Tehnološkom institutu u Pekingu (BIT), rekao je jedan od naučnika uključenih u razvoj ovog sistema. Ovaj program uključuje osetljivu tehnologiju koja se već koristi u kineskim sistemima raketne odbrane.

“Identifikovanje i praćenje pojedinačnih ciljeva veličine komaraca više nije naučna fantastika”, rekao je. “Mi smo, zapravo, veoma blizu tačke gde će ova tehnologija iz laboratorije biti upotrebljena kako bi spasavala živote.”

Ukoliko niste znali, komarci su oduzeli više ljudskih života nego svi ratovi u istoriji zajedno. prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, njihovi zarazni ujedi i dalje svake godine uzrokuju više od milion smrtnih slučajeva.

Insekti imaju ulogu prenosilaca širokog spektra mikroorganizama koji su uzročnici brojnih bolesti, od malarije i žute groznice, do denge i novijih virusa kao što je zika.

Kina razvija nove radarske tehnologije kako bi otkrila neprijateljske stelt letelice, a nus-efekat ovog razvoja je primena ove opreme u detekciji rojeva komaraca-koji prenose smrtonosne bolesti.

Suzbijanje ovih dosadnih prenosilaca infekcija spada u glavne ciljeve, a sa ciljem očuvanja zdravlja nacije. Komarci mogu doleteti i odleteti praktično bez traga – njihovo poznato zujanje može nas upozoriti ali samo kada su već sasvim blizu nas – a tada je već kasno.

Nakon višedecenijskog razvoja, savremeni vojni radari danas mogu izdvojiti i identifikovati odjeke sa udaljenosti koje su više nego impresivne. Uzmimo kao primer radar Američke agencije za protivraketnu zaštitu koji operiše na  “X” tj mikrotalasnim frekvencijama (7.0 do 11.2 GHz), koji može otkriti objekat veličine lopte za bejzbol na oko 4000 kilometara udaljenosti.

Kina je razvila radarske sisteme sličnih naprednih karakteristika kako bi pratila vojne projektile i stelt avione, premda neki naučnici angažovani na ovim vojnim projektima smatraju da se ovakva tehnologija može koristiti i za borbu protiv komaraca; upravo su oni i ubedili kinesku vladu da finansira njihova dalja istraživanja radarske tehnologije u mikrotalasnom („X“) frekventnom opsegu.

Tim predvođen Long Tengom je krajem prošle godine dobio finansijsku podršku vlade u visini od preko 82 miliona juana (12,9 miliona dolara) kako bi konstruisao radar za detekciju komaraca i drugih štetočina, i koji bi mogao biti testiran praktično na terenu.

Prema podacima s interneta i univerzitetskih veb-stranica, Long je direktor BIT-ovog instituta za istraživanje radarskih tehnologija i vodeći je naučnik u ključnom razvojnom programu vojnih radara u Kini. On dosad nije komentarisao ovu priču koja se pojavila u svetskim medijima.

Prema naučniku angažovanom na ovom projektu, radar funkcioniše tako što emituje brze impulse elektromagnetnih talasa koji se prostiru na mnogobrojnim frekvencijama. Kada neki od ovih radio-talasa „naleti“ na komarca, odbija se o njega i vraća nazad ka radaru, noseći sa sobom informacije koje uključuju podatke o vrsti komarca, polu, brzini i pravcu u kojem leti, kao i da li je insekt – jeo.

Radar se, na primer, može montirati na krovu koji gleda na naselja i stambene objekte, i koristiti ga za određivanje položaja velikih kolonija komaraca, njihovih područja razmnožavanja i mesta odmora. Ukoliko kolonija migrira u neko susedno područje, domaćinstva tih oblasti mogu biti pravovremeno upozorena.

Naučnici drugih zemalja koriste civilne radarske mreže za praćenje kretanja grupe – jata ptica ili većih insekata poput skakavaca ili moljaca; ipak, veruje se da je ovo prvi pokušaj upotrebe radara za praćenje komaraca i njihovih rojeva.

Ovaj istraživač istakao je da je prototip postigao osetljivost koja je bez presedana, upravo jer su kineske vlasti dozvolile timu da izgradi sistem upotrebom najnovije tehnologije vojnih radara.

Ovaj radar, recimo, poseduje antenu zadnje generacije, nalik onoj koja se koristi na najnovijim kineskim vojnim brodovima. Antena može istovremeno da usmerava i odašilje snopove mikrotalasa u različitim pravcima i u stanju je da detektuje rakete ili vojne mlaznjake daleko brže od konvencionalnih radara, koji koriste rotirajuće tanjire.

Ovaj radar, takođe, poseduje jednu zasebnu antenu za generisanje radio-talasa koji osciliraju u više pravaca. Funkcionišući po principu poznatom kao polarizacija, ona pruža detaljne informacije o meti, tako da istraživači mogu razlikovati gladnu ženku komarca koja sisa krv, od mužjaka, koji je potpuno bezopasan i ne napada ljude već se isključivo hrani polenom.

Potom u igru ulazi superbrzi računar, koji koristi algoritam za istovremeno identifikovanje i praćenje kretanja velikog broja komaraca u istom roju ili zajednici na nekom području.

Ovaj projekat je plod saradnje bihejviorista specijalizovanih za ponašanje insekata i naučnika iz mnogih drugih disciplina. Radar obezbeđuje ogromne količine podataka i mogao bi pomoći biolozima i entomolozima da saznaju više o individualnom i kolektivnom ponašanju štetočina, što bi moglo dovesti do novih strategija za borbu protiv širenja bolesti koje prenose komarci.

Istraživački tim napravio je pomak u već postojećoj tehnologiji, a može se odmah primeniti u vojne svrhe, bez ikakvih prepravki ili modifikacija. Anonimni istraživač koji je pristao da govori o ovom kineskom radaru takođe je odbio da kaže kada će prvi radar biti završen i aktiviran.

“Trenutno gradimo jednu ili dve jedinice. Nadamo se da će u budućnosti biti proizveden veliki broj ovakvih radara, i da će biti instalirani širom zemlje kako bi se formirala velika mreža za praćenje ne samo komaraca već svake životinjske vrste koja leti”, rekao je on.

Ji Ženjan, priznati istraživač vojne radarske tehnologije i zamenik direktora elektrotehničkog odeljenja Instituta za tehnologiju u Harbinu izjavio je da je identifikacija i praćenje tako majušnih ciljeva udaljenih kilometrima izuzetno teško.

Postojeća tehnologija vojnog radara mogla bi otkriti male, nekooperativne signale udaljene stotina pa i hiljadama kilometara, ali komarci su bili “druga priča”, rekao je on.

Ji, mada vrhunski svetski ekspert u oblasti radarskih tehnologija, ipak nije aktivno uključen u projekat. On je izjavio da je komarce teže detektovati nego stelt avion poput lovca F-22, koji ima poseban premaz i geometrijski dizajn prilagođen „prelamanju“ radarskih talasa, a samim tim i izbegavanju uočavanja na radarskim ekranima.

“Krila komarca se, naravno, umnogome razlikuju od metalnih krila vojnog mlaznjaka, a isto je i s njihovim sastavom, oblicima i pokretima. Radar za detekciju komaraca iziskuje potpuno novi set algoritama”, rekao je Ji.

Najveći izazov dolazi iz neposredne okoline, pošto se radarski talasi koji se odbijaju o komarce i vraćaju u radar izuzetno slabi, pa bi lako mogli biti preplavljeni bukom koja potiče iz pozadine. Filtrirati pozadinsku buku i iz nje izdvojiti autentičnu frekvenciju/signal komaraca ili njihovog jata bilo je više nego komplikovano.

“Dakle, ono što savršeno dobro funkcioniše u laboratoriji možda neće biti tako uspešno na terenu”, rekao je Ji.

Liju Singje, profesor entomoloških studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu u Pekingu izjavio je da bi program radarskog uočavanja insekata imao neprocenjivu ulogu u borbi protiv štetočina, jer bi radari pažljivo nadgledali komarce i druge sitne insekte – prenosioce teških bolesti.

On je rekao da su neki regioni Kine, naročito njen severoistočni deo, tropske zemlje i Afrika i dalje na udaru komaraca i da trpe od posledica bolesti koje prenose.

Razlike u ponašanju, poput oblika i brzine zamaha krila kao i načina njihovog kretanja mogu se identifikovati upravo radarom, pružajući naučnicima “precizno navođeno oružje u ratu protiv najsmrtonosnijeg stvorenja na Zemlji”, rekao je Liju. “Ovaj radar mogao bi spasti milione života.”

Ovaj članak pojavio se 31. marta 2018. u štampanom izdanju South China Morning Posta (SCMP)

Srodni link: Kako izbrisati komarce i iskoreniti malariju? Odgovor na ovaj izazov možda leži u jednoj vrsti mutirane gljivice.

Nauka upozorava: ulazimo u “digitalno mračno doba”


Možda mislite da sve te fotografije na Fejsbuku ili  na svim vašim tvitovima mogu potrajati zauvek, ili čak i da vam se vrate kako bi vas „proganjale“, zavisno od toga šta na njima imate. U stvarnosti, međutim, većina naših digitalnih informacija je u opasnosti da u skorijoj budućnosti zauvek nestane.

Za razliku od situacije tokom prethodnih decenija, danas ne postoje fizički zapisi za većinu digitalnog materijala koji posedujemo. Na primer, vaši stariji CD-ovi neće trajati više od nekoliko decenija. Ovo brine arhivare i arheologe i predstavlja komplikovani tehnološki izazov.

“Jednog dana možemo znati o početku 21. veka manje nego što smo znamo o početku u 20. veka”, kaže Rik Vest, čovek koji u Guglu rukovodi sektorom za pohranjivanje i čuvanje podataka. “Početkom 20. veka i dalje se u velikoj meri zasniva na fizičkim, opipljivim stvarima poput papirnih i filmskih formata koji su i dalje u velikoj meri dostupni, dok većina onoga što sada radimo – stvari koje stavljamo u oblak, naš digitalni sadržaj – nastao u neopiljivom tj digitalnom formatu. To nije nešto što je prešlo iz analognog u digitalno spremište, već se u stvari sada  rađa i umire isključivo kao digitalni sadržaj, bez ikakvog analognog duplikata.”

Specijalisti za računare i podatke gledaju na naše vreme kao na epohu izgubljenih podataka – kao na “digitalno mračno doba”. Drugi stručnjaci nazivaju 21. vek “informativnom crnom rupom”, jer digitalne informacije koje stvaramo trenutno ne mogu biti čitljive za mašine i softvere budućnosti. Svi ti podaci, zabrinuto konstatuju naučnici – digitalna istorija našeg stoleća – zapada u rizik da se nikada više neće moći nadoknaditi.

Ono što iznenađuje je da se mnoge od najvećih svetskih kompanija i preduzeća zasnovanih na podacima i dalje oslanjaju na dobru, staru magnetsku traku. IBM je 1952. godine predstavio prvi sistem za skladištenje podataka na magnetnoj traci, uspostavljajući modernu eru elektronskog računarstva. Traka za čuvanje podataka iz tih pionirskih dana je mogla je da sačuva oko 2,3 megabajta po koturu na dve trake.

Medijumi za čuvanje podataka su otad prešli dug put, kaže Lorin Jang (Lauren Young), veb producentkinja portala Science Friday i glavna voditeljka u trodelnoj seriji pod nazivom “File Not Found”, koja istražuje probleme u skladištenju podataka (i gubitku) svih vrsta. Jedan kertridž današnje magnetske trake može da drži na stotine terabajta podataka, što odgovara stotinama miliona knjiga, kaže Jang. “IBM je prošlog leta povećao količinu kertridža koji može da zadrži 330 terabajta, što je 330.000 gigabajta po kertridžu. Velike kompanije poput Gugla i laboratorije fizike čestica kao što je Fermilab imaju ogromne biblioteke sa hiljadama i hiljadama kertridž-traka.”

Dok većina kompanija koristi digitalne tehnologije za skladištenje prvog reda, magnetna traka je u mnogim slučajevima rezervna kopija rezervne kopije. Ovo takođe može predstavljati problem, u obliku evolucije i razvoja magnetnih formata i pojave poznate kao “bit rot” (truljenje digitalnih bitova informacija). Vremenom, digitalne informacije na traci i drugim digitalnim formatima mogu se raspasti ili degradirati ako se ne skladište pravilno ili budu podvrgnute drugim nepovoljnim uslovima.

Kari Kraus, vanredna profesorka Koledža za informatičke studije pri Univerzitetu Merilend u Koledž Parku već neko vreme vodi projekat spasavanja i vraćanja/obnove ostataka digitalnih podataka, uključujući video igre i virtuelne svetove. Ona zna za „bit rot“ (propadanje podataka uzrokovano vremenom) i njegovog bliskog rođaka “software rot”, u kojoj stare datoteke, igre i drugi podaci postaju neupotrebljivi, jer ne postoji format za čitanje i reprodukciju informacija.

“Različiti mediji za skladištenje imaju različit životni vek”, kaže Krausova. “U našem projektu očuvanja podataka, puno smo radili sa magnetnim medijima kao što su flopi diskovi – a oni imaju životni vek od, recimo, samo deset, najviše do 14 godina. Optimalni mediji kao što su DVD i CD-ROM, verujem da imaju još manje. Ovo je isti problem problem koji se pjavljuje na različitim medijima za skladištenje podataka. “

Adam Wernick, The Week

Kineski bike-share: startup zvani želja


Kineski Bike-Share model je pukao: previše preduzetnika započelo je posao iznajmljivanja bicikala, kada se ispostavilo  da ovaj poslovni model nije lukrativan za sve one koji su uložili u njega. Pouka koju su neki Kinezi izvukli iz ovoga, a koja je inače dobro poznata: Nisu svi preduzetnici i dobitnici. I ne mogu svi koji pokreću svoj posao da postanu uspešni. Barem ne iz prve. Ovaj sjajan foto-pejzaž iz onlajn magazina Atlantik je živopisna ilustracija kako može izgledati rezultat neuspešnog poslovanja – kako izgledaju snovi na smetlištu – ali bukvalno.

Kina je prošle godine doživela pravu najezdu bicikala za iznajmljivanje (tzv. bike-sharing), a desetine biciklističkih kompanija u trenu su poplavile gradske ulice milionima raznobojnih rent-a-velosipeda. Međutim, brz rast ove ideje je znatno nadmašio trenutnu potražnju –  zatrpavši kineske gradove čija infrastruktura i propisi nisu bili spremni za rešavanje problema iznenadne poplave miliona rentiranih dvotočkaša. Vozači bi, nakon vožnje, parkirali bicikle bilo gde, ili bi ih samo odgurnuli bilo gde, što je dovodilo do nagomilavanja i blokade ionako već zakrčenih ulica i trotoara kineskih urbanih sredina. Kako su gradske vlasti nagomilavale desetine hiljada napuštenih a potom zaplenjenih bicikala, brzo su doneli propise o maksimalnom broju bicikala u najam i to proporcionalno broju stanovnika koje neki grad ima, a sve u pokušaju da regulišu industriju. Tako su nestvarno velike gomile zaplenjenih, napuštenih i slomljenih bicikala postale prepoznatljiv prizor mnogih velikih gradova. Pošto su neke start-up kompanije zagrizle prevelik zalogaj, uloživši u preveliki broj bicikala, isto su tako ubrzo počele i da se još brže urušavaju, a njihovi ogromni viškovi bicikala širom Kine skupljaju prašinu na ogromnim placevima. Bike-sharing je i dalje veoma popularan posao u Kini i verovatno će nastaviti da raste, mada verovatno primerenijom stopom nego dosad (koja je bila prilično precenjena). U međuvremenu, ostaje nam da na neki čudan način uživamo u prizorima koji su nastali kao posledica prevelikih očekivanja i špekulacija – gomile gvožđurije koja ostaje nakon što pukne ovakav poslovni mehur, već popularno nazvan „Bike Bubble“.

Alan Taylor, www.theatlantic.com

Sto godina feminizma


Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Iz principa odbijam da govorim loše o drugoj ženi čak i ako me teško uvredi. Osećam to kao obavezu zato što sam svesna ženske situacije: ona je i moja, posmatram je kod drugih i znam da svaka žena svakoga dana ulaže ogroman, iscrpljujući napor. Siromašne ili imućne, neuke ili obrazovane, lepe ili ružne, slavne ili nepoznate, udate ili neudate, zaposlene ili nezaposlene, sa decom ili bez njih, buntovne ili pokorne – sve smo duboko obeležene načinom bivanja u svetu koji je, čak i kada ga nazivamo svojim, u korenu otrovan hiljadama godina muške dominacije.

Žene žive u stalnim protivrečnostima i iscrpljujućem rintanju. Čitav svet je kodiran u znaku muških potreba – čak i naše donje rublje, seksualne prakse, materinstvo. Moramo da budemo žene u skladu sa ulogama i modelima koji usrećuju muškarce, ali moramo i da im se suprotstavljamo, da se sa njima nadmećemo na javnim mestima, dok ih istovremeno pravimo većima i boljima nego što jesu i pazimo da ih ne uvredimo.

Jedna mlada draga žena mi je rekla: imala sam problem sa muškarcima dok se nisam naučila pravoj meri. Naučila je da ne bude suviše lepa, suviše pametna, suviše obzirna, suviše nezavisna, suviše velikodušna, suviše agresivna, suviše fina. Žensko „suviše“ izaziva nasilne muške reakcije, a i neprijateljstvo drugih žena koje se svakodnevno bore među sobom za mrvice sa muškog stola. Dok muško „suviše“ izaziva opšte divljenje i donosi položaje moći.

Tako da ne samo što je ženska moć ugušena radi reda i mira u svetu i u kući – nego je i same gušimo. Čak i danas, posle sto godina feminizma, ne možemo sasvim da budemo ono što jesmo, ne pripadamo samima sebi. Naše mane, naše surovosti, naši zločini, naše vrline, naše zadovoljstvo i sam naš jezik poslušno su upisani u muške hijerarhije i kažnjavani ili hvaljeni u zavisnosti od kodova koji nam zapravo ne pripadaju i zato nas iscrpljuju. U takvom stanju lako je postati mrska drugima i sebi. Da bismo pokazale šta smo i dok radimo na svojoj nezavisnosti – mi nemilosrdno motrimo na same sebe.

Zato osećam bliskost prema svim ženama i prepoznajem sebe i u najboljima i u najgorima od njih. Da li je moguće, pitaju me ljudi, da baš nikada nisi upoznala nijednu pravu kučku? Poznajem neke, naravno: književnost ih je puna kao i svakodnevni život. Ali kad se sve sabere i oduzme – ja sam na njihovoj strani.

The Guardian, 17.03.2018.

Peščanik.net, 19.03.2018.

 

Pol Erlih: “Kolaps civilizacije u narednim decenijama gotovo izvestan”


Pedeset godina nakon objavljivanja svoje kontraverzne knjige „The Population Bomb“, biolog Pol Erlih upozorava na prenaseljenost i preobimnu potrošnju, koji čovečanstvo vode preko ivice ambisa. Piše Demijen Karington za londonski Gardijan.

Razorni kolaps civilizacije je “gotovo izvestan” u narednih nekoliko decenija, usled neprekidnog čovekovog uništavanja prirode, koja je nosilac svog života na Zemlji, tvrdi biolog i profesor na Stenfordu Pol Erlih.

U maju cse navršava 50 godina od kada je ovaj eminentni biolog objavio svoju najpoznatiju i kontroverznu knjigu The Population Bomb. Ali, Erlih ostaje otvoren kao i uvek.

Optimalan broj svetske populacije manji je od dve milijarde ljudi – 5,6 milijardi manji nego što ih na planeti ima danas, tvrdi on, dok je sve veće planetarno zagađenje sintetičkim hemikalijama fatalnije po nas i ostali živi svet nego što su to klimatske promene.

Erlih takođe kaže da je neophodna preraspodela bogatstva kako bi se prekinuo preveliki nivo potrošnje resursa, ali “bogati koji sada upravljaju globalnim sistemom – koji u Davosu održavaju godišnje sastanke sa rušiteljima sveta – verovatno neće dozvoliti da se to desi”.

„Populaciona bomba“, prouzrokovana prevelikim brojem stanovnika na planeti, naziv je knjige koju je 1968. napisao zajedno sa suprugom En Erlih, predviđajući u njoj da će “stotine miliona ljudi umreti od gladi” sedamdesetih godina prošlog veka – sudbina koju je izbegnuta „Zelenom revolucijom“ u intenzivnoj poljoprivredi, sposobnoj da nahrani ovoliko naraslo čovečanstvo.

Pol Erlih priznaje da su mnogi detalji i vremenski događaji bili pogrešni, ali kaže da je knjiga, opšte uzev, u celini tačna.

“Rast populacije, zajedno sa prevelikom potrošnjom po glavi stanovnika, vodi civilizaciju preko ivice ponora: milijarde ljudi danas gladuje ili su pothranjeni usled nedostatka bitnih sastojaka u svojoj ishrani, dok klimatski poremećaji doslovce ubijaju ljude”.

Erlih predaje na Stenfordu od 1959. godine, a takođe je i predsednik Milenijumskog saveza za čovečanstvo i biosferu, koji radi “kako bi umanjio pretnju razornim kolapsom civilizacije”.

“Kolaps je u narednih nekoliko decenija gotovo izvestan, a rizik se kontinuirano povećava stalnim rastom ljudskog preduzetništva i biznisa, koji bezglavo i dalje ostaju ciljevi ekonomskog i političkog sistema”, kaže on. “Kao što sam rekao mnogo puta, stalni rast je suština funkcionisanja ćelija raka (kao i čovečanstva danas).”

Predstojeći skori kolaps je po njemu kombinacija prevelike ljudske populacije i velike potrošnje bogatih koji uništavaju prirodni svet, kaže on. Istraživanje koje su on i kolege objavili 2017. godine navodi na zaključak da nas današnji razorni procesi vode ka šestom masovnom odumiranju biljnih i životinjskih vrsta, dok će smrt biodiverziteta biti i smrt civilizacije koja zavisi od čistog vazduha, vode i hrane.

Rešenja su teška, kaže on. “Za početak, napraviti savremenu kontracepciju i podržati abortus za sve, a ženama pružiti potpuno jednaka prava, plate jednake onima koje primaju muškarci, i mogućnosti koje sada ima samo muški pol.

“Nadam se da će bi ove mere dovele do dovoljno niske ukupne stope fertiliteta, za kojima bi usledilo toliko potrebno smanjenje svetskog stanovništva. [Ali] potrebno je dugo vremena da smanjimo ukupnu populaciju do veličine koja je održiva. “

On procenjuje da optimalna globalna veličina populacije iznosi otprilike između 1,5 do dve milijarde. “Međutim, što duže čovečanstvo bude upražnjavalo ovakav ubitačan tempo i obim poslovanja, tim je manja verovatnoća održivosti ovakvog globalnog društva kakvo je danas. ’Neprekidno sakupljamo plodove koji su nam nadomak ruke’, treba li pominjati satiranje ribljeg fonda nenormalnim obimom izlova, otrovima i rastom temperature vode, zagrevanjem koje ubija vodeni svet reka, jezera, mora i okeana.”

Erlih je takođe zabrinut zbog sveopšteg hemijskog zagađenja, koje je već zahvatilo i najudaljenije krajeve sveta. “Dokazi koje imamo je da toksične materije nastale ljudskim delovanje smanjuju inteligenciju dece, a pripadnici prve generacije koja je odrastala pod uticajem toksičnih materija i zagađivača danas su zreli ljudi.”

Pol i En Elrih tretiraju ovaj rizik svojim karakterističnim mračnim humorom: “Prvi empirijski dokazi zahuktalog zaglupljivanja Homo sapijensa ogledali su se u u debatama republikanaca tokom predsedničke kampanje 2016.  godine, čiji je ishod bila kakistokratije. S druge strane, već sama toksifikacija ekosistema može rešiti problem stanovništva, s obzirom da broj zdravih spermatozoida strmoglavo pada usled zagađenja.”

Razmatrajući je pet decenija nakon objavljivanja, Erlih povodom knjige „The Population Bomb“ (koju je isprva  želeo da nazove “Stanovništvo, resursi i životna sredina”), kaže: “Nijedan naučnik ne bi mogao da ima iste stavove nakon pola veka daljih iskustava, ali moja supruga En i ja smo još uvek ponosni na našu knjigu. “Ona je doprinela začetku globalne debate o uticaju rastuće populacije, koji se nastavlja i danas“, kaže on.

Snaga i privlačnost Erlihove knjige je u tome što je kratka, direktna i, u osnovi – tačna. “Njene slabosti tiču se prekomerne potrošnje tj mutirano potrošačko društvo koje roouje kupoholičarskim navikama, a nedovoljno je pažnje posvećeno pitanju nejednakosti. Trebalo je da obratim više pažnje na ženska prava i eksplicitnu borbu protiv rasizma – nešto u šta sam potrošio većinu svoje karijere i aktivizma, pokušavajući da se suprotstavim.”

“Previše bogatih ljudi u svetu predstavlja glavnu pretnju ljudskoj budućnosti, a kulturna i genetička raznolikost su, između ostalog, možda najveće bogatstvo čovečanstva,  jer su izvanredan ljudski resurs”.

Optužbe da knjiga podržava „rasističke“ stavove o kontroli populacije i danas, kao i pre pola veka, zabole, kaže Erlih. “S obzirom da sam lično inicirao antirasne proteste i zaposedanje restorana u Lorensu, Kanzas, koji su tokom 50-tih godina držali odvojene bele od obojenih, uz knjige i članke koje sam napisao o smešnom i apsurdnom fenomenu biološkog rasizma, ovakve optužbe i dalje nastavljaju da me uznemiravaju.”

Erlih, ipak, kaže: “Ne možete dopustiti mogućnost da neuki, neupućeni i neznalice tumače vaše ideje, onemogućavajući vas da učestvujete u ovako važnim pitanjima na iskren i otvoren način”.

Pol i En Erlih u svojoj novoj knjizi „Population Bomb Revisited“ razmatraju istu temu o kojoj su pisali pre pola veka (1959) u knjizi „Population Bomb“: Prenaseljenost planete i zatrovanost životne sredine.

Demijen Karington, 22. mart 2018.

Gardijan

 

Treba li nam Zakerbergova milostinja?


Svaki svoj dolar uložen u dobrotvorne svrhe Mark Zakerberg je izvukao iz državne kase i – koristeći demokratske mehanizme. Ovaj tekst nije rezultat trenutnog medijskog “cunamija” koji se podigao povodom Zakerbergove uloge u davanju i odavanju podataka korisnika Fejsbuka u korist privatne firme Kembridž Analitika, i tiče se još jednog “sloja” Cukovih aktivnosti: ulaganja u dobrotvorne svrhe, kao metoda za pranje novca i izbegavanje poreza. Priču napisao Džejson Farbmen za onlajn izdanje magazina Jacobin.

Mediji kao mašina-za-odnose-sa-javnošću bili su u decembru 2015. u punom zamahu pričom o javnom obraćanju Marka Zakerberga i njegove supruge Prisile Čen, koji su se u javnom pismu svojoj tek rođenoj kćeri obavezali da će svojih 45 milijardi dolara uložiti u osnivanje fondacije „Inicijativa Čen-Zakerberg“.

Mejnstrim mediji pokrenuli su ovim povodom lavinu hvalospeva na njegov račun. “Zakerbergova inicijativa Philanthropy Pledge postavlja nove standarde za dobrotvorna davanja”, objavio je poslovni portal Bloomberg Business, koji je izvestio kako Zakerberg i Čen “podižu lestvicu“ u filantropskim davanjima jer imaju nameru da veliki deo svog bogatstva daju u dobrotvorne ciljeve dok su još uvek u ranim tridesetim godinama”. Volstrit džornal je još više „nafilovao“: “Mark Zakerberg i Prisila Čen daju 99% akcija Fejsbuka u dobrotvorne svrhe”.

Ali kada je BuzzFeed otkrio da „Čen-Zakerbergova Inicijativa“ nije neprofitna već profitna korporacija tipa LLC („Limited Liability Corporation“), tj kompanija sa ograničenom odgovornošću, koja zapravo nema obavezu da se angažuje u dobrotvornim aktivnostima, opšti ton nekih komentara postao je negativniji. Da li je donacija za LLC preduzeće u državi Delaver (koja važi za „poreski raj“ na teritoriji SAD) bila ništa drugo do način da se utekne poreskim nametima Kalifornije?

Istina je da i neprofitne i profitne dobrotvorne organizacije mogu služiti i služe kao poreski rajevi za bezobrazno bogate. Za same neprofitne organizacije postoji veoma malo restrikcija u državama poput Delavera, i od njih se samo zahteva da se pet odsto imovine koju NVO deponuje kod njih svake godine potroši na svoje dobrotvorne ciljeve, uključujući u tih pet odsto troškove i lobiranje.

Ipak, u poslednjih nekoliko godina imali smo prilike da vidimo koliki je profit nastao iz poslovanja kompanije Google.org, dobrotvornog ali uglavnom profitnog ogranka Gugla, stvorenog 2006. godine sa vrednošću kompanijskih  akcija od 900 miliona dolara. Oslobođen čak i od ograničenih smernica kojima se neprofitne organizacije po pravilu upravljaju, neki od projekata u koje je Google.org ubacivao novac su takođe smišljeni kako i proizveli divovske profie za Google.

Na primer, pomenuta misija inicijative One Laptop Per Child – smišljenje kako bi se proizveo računar koji bi koštao 100 dolara – i kojeg bi dobilo “bilo koje i svako” od najsiromašnije dece na svijetu takođe obuhvata unosne podatke ovim putem dobijenih od miliona korisnika novih računara na gotovo potpuno neiskorišćenim tržištima.

Slično Google.org, Inicijativa Čen-Zakerberg odbrala je oblik „milosrđa“ koji bi im omogućio da ulažu u profitom vođene inicijative, uključujući i one koje bi mogle doneti novi profit Fejsbuku. Čan i Zakerbergovo obećanje da će svi na Zemlji imati pristup Internetu, nalik inicijativi („Jedan laptop po detetu“ (One Laptop Per Child) takođe pruža prave usluge velikom broju ljudi, time istovremeno stvarajući milione novih potencijalnih korisnika Fejsbuka (iako možda preteruju sa tvrdnjom “Ako naša generacija poveže siromašne, možemo izvući stotine miliona ljudi iz bede”).

Istovremeno, Čen Zakerberg može iskoristiti njihov status dobrotvorke kako bi uštedela ogromne sume novca. Kako je Forbes uočio:

Ova velikodušnost je izvanredno poreski efikasna. Doniranje precenjenih akcija je mnogo bolji poreski potez nego doniranje novca od njihove prodaje. Uostalom, donirajući akcije, dobitak koji bi on ostvario prodajući ih nikada ne bi bio oporezovan… s obzirom da je Chan-Zakerberg dobrotvorna organizacija koja podleže porezu, ako proda akcije on neće platiti nikakav porez, bez obzira na veličinu dobitka. A pošto će gospodin Zakerberg dobiti povraćaj poreza na osnovu tržišne vrednosti onoga što donira, on može taj poreski kredit da iskoristi da sakrije milijarde prihoda iz drugih izvora.

Naravno, značajne donacije u dobrotvorne svrhe često zadobijaju izuzetnu novinarsku pokrivenost koja, sa svoje, takođe ima veliku vrednost. Transformacija reputacije Bila Gejtsa – Zakerbergovog junaka iz detinjstva – nakon što je osnovana fondacija Bil i Melinda Gates, poučna je iz mnogo aspekata.

Tokom 1990-ih godina, Microsoftova hiperagresivna poslovna praksa rezultirala je presudom od 2000. godine da je ova kompanija držala monopol na tržištu. Usledilo je nekoliko milijardi dolara novčanih kazni od nebrojenih američkih i evropskih regulatornih tela, dok je u popularnoj štampi Bil Gejts bio naširoko oslikavan kao siledžija.

Preokret u imidžu koji je bračni par Gejts sebi mogao da finansijski priušti lako bi mogao biti dosad najefikasnija – i najskuplja – PR kampanja istoriji. Danas je Bil Gejts – nakon višegodišnjeg uspešnog rada spin doktora u javnosti – u medijima tretiran kao važan mislilac u borbi protiv bolesti Trećeg sveta, dok Bil ne propušta nijednu debatu vezanu za reformu obrazovanja. Na njega se gleda kao na „humanitarca“ koji ima puno toga da kaže o tome kako da svet postane bolje mesto (što je u suprotnosti sa njegovim stvarnim angažmanom i obavezama koje ograničavaju radijus Gejtsovog delovanja).

Od najranijiih dana Majkrosofta, Gejts je žestoko podržavao zakon o patentima i njegovo sprovođenje, čime se lekovi stavljaju van dometa većine, naročito onih iz zemalja tzv „Globalnog juga“ (nama poznatiji kao “Treći svet” tj. Afrika, Latinska Amerika i zemlje u razvoju u Aziji, ili “manje razvijene zemlje” odnosno “manje razvijene regije”). Takođe je utrošio milione u mnoštvo obrazovnih inicijativa koje su izrazito „anti-nastavničkog“ koncepta, i to u tolikoj meri da je Američka federacija nastavnika tada najavila da neće više uzimati novac od Fondacije Gejts.

Zakerberg je već pokušao da veliku dobrotvornu donaciju iskoristi kako bi poboljšao svoj kao i ugled Fejsbuka, koji je u više navrata bio uhvaćen u prikupljanju privatnih informacija sa namerom da ih unovči. Njegova donacija od 100 miliona dolara školi u Njuarku bila je natempirana samo nekoliko nedelja nakon objavljivanja biografskog filma o Zakerbergu, „The Social Network“, i neposredno pred izlazak dokumentarca o njegovoj donaciji školi, „Waiting for Superman“. Vreme će pokazati koliko je taj poslednji pokušaj upravljanja javnom reputacijom i slikom u javnosti stvarno doprineo poboljšanju Zakerbergove javne pozicije.

Svi mi imamo ideje o tome kako bi svet trebalo da bude drugačiji, a oni sa velikim bogatstvom imaju neizmernu moć i da realizuju te vizije. Ponekad, vizija se tiče jasnog cilja, kao što je borba protiv malarije ili obezbeđivanje skloništa za beskućnike. U nekim drugim prilikama, ta je filantropija bila malo ličnije orijentisana, kao kada su Melinda i Bil Gejts ubacili svoej Windows računare u srednje škole, samim tim odstranivši Eplove „Mekintoše“ i usmeravajući-obučavajući generacije mladih da koriste Windows mašine, a ne one koje proizvodi konkurentski Epl.

Što je još važnije, koncentracija tolike moći i širina uticaja u rukama milijardera filantropa predstavlja realni problem za demokratiju. Svaki dolar koji milijarder ostvaruje kroz “oslobođenje od poreza” je dolar odvojen od usta ostalih poreskih obveznika koji kroz porez pune američku javnu kasu. Sa desetinama milijardi Zakerbergovih poreskih dolara moglo bi se toliko toga dobrog učiniti kada bi se, recimo, za tu sumu povećao ovogodišnji budžet za javno školstvo (težak 69 milijardi).

Iako američka vlada svakako nije bastion demokratije, postoje, ako ništa drugo, barem formalni mehanizmi koji postavljaju poresko, javno finansiranje u domen demokratskog odlučivanja. Postoje predlozi za koncipiranje javnog budžeta, saslušanja i glasanja, a tu su i izbori putem kojih možemo pokušati da političare uspostavimo kao lica odgovorna za svoje postupke. Najverovatnije da ćemo imati tek neku nejasnu, maglovitu ideju šta se dešava sa novcem kojim upravlja dobrotvorna „Inicijativa Čen-Zakerberg“; njihov LLC status će im omogućiti da izbegnu javno objavljivanje mnogih poreskih papira, koji će proći kroz „proces dobrotvornih donacija“.

Ove vrste dobrotvornog preduzetništva daju ljudima s krupnim kapitalom odrešene ruke za osvajanje još veće kontrole unutar sistema – a to su ljudi koji već imaju prekomerni uticaj u društvu – postavljajući ih na pozicije gde se donose odluke koje sve više oblikuju javni život. Ljudi poput Zakerberga i Gejtsa – koji nisu izabrani na izborima, i koji ne osećaju potrebu da opravdavaju svoje radnje ili odluke, ne odgovarajući za rezultate ili posledice svojih radnji – suočavaju se sa tek veoma malo ili nimalo reperkusija svojih društvenih eksperimenata.

Zakerbergova obrazovna inicijativa podvlači ovu izvanrednu i štetnu ulogu. Uprkos svom prilično ograničenom ličnom iskustvu u javnoj školi – pohađao je elitnu akademiju Phillips Exeter, a potom Harvard – Zakerberg je počeo da daje ozbiljne sume novca za reformu javnog obrazovanja. Potpisao je donaciju koja je iznosila 100 miliona dolara, što bi javne škole Njuarka transformisalo u čarter-škole. Saradnja sa bivšim gradonačelnikom Njuarka, demokratom Korijem Bukerom (Corey Booker) i republikanskim guvernerom Krisom Kristijem (Chris Christie), imao je za cilj potpunu transformaciju škola u tom gradu tokom pet godina, kako bi oblasne obrazovne institucije, zapravo, postale model za prestrukturisanje ostalih javnih škola u svim američkim okruzima.

Kako bi što pre sproveli reforme koje idu na ruku njihovim ličnim interesima, bogati su bili prinuđeni da zaobiiđu proces javnog angažovanja. Bez ograničenja, koja bi u normalnim okolnostima usledila od strane vlade i njenog monitoringa – planovi Zakerbergove neprofitne fondacije nisu objavljeni sve dok ključne odluke nisu donete. Stanari Njuarka su o ovome prvo doznali jednog popodneva sa televizije: kada su u emisiji kod Opre Vinfri gostovala sva trojica aktera „filantropskog programa obrazovne transformacije“: Buker, Kristi i Zakerberg.

Nakon što je fondacija osnovana, mesta u njenom odboru dodeljivana su onima koji bi donirali više od pet miliona dolara. “Lokalni filantrop je ponudio milion dolara”, izjavila je Dajen Revič (Diane Ravitch), “ali on je bio odbijen jer je svota bila premala”.

Eksperiment sa javno-privatnim školstvom u Njuarku (tzv „Charter Sschool“ model) ispostavio se kao gromoglasan neuspeh čiji je efekat na terenu bio tek nešto malo veći od novca u džepovima hrpe konsultanata. Rezultati testova nisu znatno poboljšani, nastavnici su se suprotstavljali varijabilnim platama „po zasluzi“, a žena angažovana da upravlja okrugom odbila je da prisustvuje savetodavnim sastancima Školskog odbora, jer su i dalje bili previše neprijateljski. Debakl još uvek prati Zakerberga. Izveštaji s kraja 2015. i početka 2016.  o njegovoj donaciji od 45 milijardi dolara u akcijama Fejsbuka (tada 99% svih akcija koje je posedovao), nisu izostavili da spomenu i njegov prethodni, veoma neuspeli filantropski poduhvat u Njuarku.

Zakerberg je nastavio da ulaže u škole Njuarka, tvrdeći da je izvukao pouke iz prethodnog lošeg iskustva i da želi da uvede poboljšanja. Cuk je, napokon, samo jedan relativno novi igrač u pokretu za reformu obrazovanja.

Fondacija Gejts potrošila je stotine miliona dolara u pokušaju da restrukturira američki sistem javnog školstva, a 200 miliona dolara ide na Zajedničko jezgro (Common Core) – inicijativu za nastavni plan i program protiv kojeg se digao ogroman broj roditelja i nastavno osoblje širom Amerike. Fondacija Eli Broad je takođe utrošila čitavo bogatstvo u pokušaju da realizuje plan vredan gotovo 500 miliona dolara, po kojem bi pola studenata iz Los Anđelesa trebalo da pređe u 260 novih, čarter škola. Fondacija Volton (Walton Foundation) potrošila je preko milijardu dolara za podršku čarter školama i školskim vaučerima (Školski kurikulum: svi sadržaji, procesi i aktivnosti usmereni na ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja sa ciljem promocije intelektualnog, ličnog, društvenog i telesnog razvoja učenika. Školski vaučeri u Americi podrazumevaju državnu novčanu pomoć ili poreski kredit za roditelje jednak ukupnim troškovima ili delu izdataka za obrazovanje deteta u osnovnoj ili srednjoj školi po njihovom izboru).

Rat za osvajanje sistema javnog obrazovanja koji vode ultra bogati Amerikanci – koristeći novac iz poreskih rajeva kojim bi se – nasuprot ulaganju u „novo školstvo“ – možda moglo poboljšati upravo to javno obrazovanje – otkriva duboko neprijateljstvo koje bogati gaje prema demokratiji i demokratskim mehanizmima.

Što se Amerike tiče, trebalo bi zahtevati bolje: umesto što čekamo da vidimo kako će Zakerbergova dobrota uticati na naše živote, njegovo bogatstvo bi trebalo staviti pod demokratsku kontrolu, tako da se o načinima korišćenja ovog novca može kolektivno odlučivati, u cilju opšte dobrobiti i napretka društva.

 

Elon Musk izbrisao stranice svojih kompanija sa Fejsbuka


Ilon Mask je „ubio“ stranice koje su njegove firme imale na Fejsbuku, a koje je pratilo više od 5 miliona sledbenika, prenosi portal za informaciono i tehnološko preduzetništvo Venture Beat.

U četvrtak 22. marta, poznati američki preduzetnik Elon Musk naložio je zaposlenima u svojoj kompaniji SpaceX da obrišu stranicu koja je ovu firmu predstavljala na Fejsbuku. Još dve Maskove firme, Tesla i SolarCity, takođe su izbrisale svoje Facebook stranice. SpaceX i Tesla su zajedno imali više od pet miliona sledbenika. Ovaj potez je sproveden u delo za manje od sat vremena, kao odgovor na izazov upućen od jednog korisnika Tvitera.

Musk: “Facebook? Šta je to?”

Maskov nalog za gašenje naloga na Fejsbuku usledio je nakon sto je u sredu 21. marta kompanija Mozilla saopštila da se više neće oglašavati na Facebook-u. Ova runda žestokih reakcija pokrenuta je razotkrivanjem o upletenosti ovog giganta društvenih medija u skandal sa firmom Cambridge Analytica, čiji je vlasnik po mnogo čemu kontroverzni milijarder (i ekspert za AI) Robert Merser (Robert Mercer).

Iako su Mozilla i Musk definitivno zauzeli stavove protiv Fejsbuka, čini se da su mnoge kompanije dosad još nisu izbrisale svoje Facebook stranice, niti su prestale da se oglašavaju na ovom kolosu u polju društvenih medija.

Pretprošlog petka (16. mart), u očekivanju oštrih medijskih izveštaja, Facebook je suspendovao SCL Grupu (SCL Group) i kompaniju Cambridge Analytica sa Facebook platforme. Svet će, malo potom, saznati i da je Facebook bio svestan zloupotrebe podataka kako bi se kreirali psihološki profili 50 miliona korisnika Fejsbuka već 2015. godine, ali čini se da je za sada obelodanjena samo zloupotreba podataka koja je bila rezultat izveštavanja novinskih kuća kao što je, pre svega, londonski Gardijan.

CEO kompanije Cambridge Analytica Aleksander Niks (Alexander Nix) suspendovan je od strane njegove kompanije nakon objavljivanja skrivenih traka u kojima je govorio o ulozi koju je kompanija igrala u Trampovoj kampanji i lažnom svedočenju pred sudovima u Sjedinjenim Državama i Britaniji; sve je ovo snimio novinar koji se Niksu predstavio kao potencijalni, i kojem se doskora prvi čovek Kembridž Analitike razmetljivo otvorio u trenutku iskrenosti, rekavši kako je sposoban da ucenjuje one političke rivale koji su prepreka u njegovom poslu.

Brajan Ekton (Brian Acton), koosnivač WhatsApp aplikacije, koja je Facebook mreži prodata za 19 milijardi dolara, na svom Twitter nalogu pozvao je svet da obriše Facebook. Kratko, direktno: “Vreme je. #DeleteFacebook“, glasi njegov tvit.

Ekton je početkom ove godine napustio Facebook, nakon što ga je kompanija učinila neverovatno bogatim, pošto je kupila WhatsApp. Izgleda da je ovo bila kulminacija Ektonovog nezadovoljstva, a Facebook i WhatsApp je napustio kako bi osnovao sopstveni biznis. Usput je investirao čak 50 miliona dolara u WhatsApp konkurenta, aplikaciju Signal.

Ovo nije prvi put da bivši zaposleni kritikuju Facebook, želeći na taj način da „pomognu svetu“. Isto je učinio i bivši direktor razvoja Facebook poslovanja, koji je rekao da žali zbog alata koje su stvorili u Facebook sistemu, koji uslovljavaju kako društvo funkcioniše.

Inače, početkom prošle godine svetska javnost je – opet zahvaljujući londonskom Gardijanu – doznala da je na aplikaciji WhatsApp pronađen bezbednosni propust koji omogućava Facebooku i drugima da presretnu i čitaju kodirane poruke.

Kompanija Facebook tvrdila je da niko ne može da presretne poruku u WhatsApp, pa čak ni sama kompanija i njeni zaposleni, čime, kako kažu, obezbeđuju više od milijardu korisnika ovog servisa za razmenu poruka.

Međutim, istraživanja su pokazala da ipak mogu da čitaju, i to zbog načina na koji je WhatsApp primenio protokol za kodirane poruke.

Aktivisti za zaštitu privatnosti kažu da je ovakav propust “velika pretnja slobodi govora”, upozoravajući da vladine agencije mogu da iskoriste situaciju i “špijuniraju” korisnike koji veruju da su poruke koje šalju bezbedne.

Fransoa Šole iz kompanije Google, inače glavni autor popularne biblioteke Keras duboko mrežno-neuralno učenje, insistirao je da praktikanti u oblasti AI ne bi trebalo da rade za Facebook.

Kao odgovor na skandal, generalni direktor Mark Zuckerberg priznao je da je ovaj skandal poljuljao poverenje između Fejsbuka i njegovih korisnika, FB je predstavio niz promena svoje platforme za aplikacije, uključujući i planove za reviziju aplikacija kojima je omogućen pristup velikim količinama korisničkih podataka.

Težak period za Facebook se nastavlja, a kraj aferi sa proneverom preko 50 miliona korisničkih naloga se ni ne nazire.

U prilog ovome treba pomenuti i da je Blekberi pre tri tedelje, u utorak 6. marta, predao tužbu zbog kršenja autorskih prava protiv Fejsbuka i njegovih aplikacija Whatsapp i Instagram. U tužbi, Blekberi tvrdi da su te aplikacije kopirale tehnologiju i funkcije koje je Blekberi razvio za svoju aplikaciju Blackberry Messenger.

Podizanje tužbe zbog kršenja patentnih prava deo je strategije Džona Čena (John Chen), Blekberijevog CEO-a, u kojem pokušava da skupi što više novca za svoju kompaniju.

Blekberi je bio jedna od dominantnih sila u mobilnom svetu –  početkom 2009. godine držali su 20,1 odsto tržišta, a u trećem kvartalu 2016. godine, pali su na samo 0,1%. Lansiranjem novih Android modela, prodaja je počela da raste, ali su prošle godine prodali samo 850.000 telefona.

“Optuženi su stvorili mobilne aplikacije za dopisivanje koje su koristile Blekberijeve inovacije. Koristili su veći broj rešenja i oblasti bezbednosti i zaštite i funkcija koje poboljšavaju njihove karakteristike”, napisao je kanadski Blekberi u dokumentima koje su predali federalnom sudu u Los Anđelesu.

“Zaštita intelektualnih prava i imovine deoničara posao je svakog CEO-a”, rekla je portparolka Blekberija Sara Mekini za Rojters. Međutim, istakla je kako tužbe nisu ključne za Blekberijevu strategiju poslovanja. Tužba je rezultat dugogodišnjih pregovora, a Blekberi se obavezao svojim deoničarima na pokretanje pravnih mera.

Zamenik Fejsbukovog glavnog pravnika izjavio je da se kompanija sprema da se bori protiv tužbe. Blekberi u stvari pokušava da prisili druge kompanije na plaćanje naknade za korišćenje njihovih preko 40.000 patenata koji pokrivaju tehnologiju za operativne sisteme, mrežnu infrastrukturu, akustiku, dopisivanje, sisteme za automobile, bezbednost i bežičnu komunikaciju. Blekberi trenutno takođe prodaje svoju bezbednosnu tehnologiju za samonavodeće automobile.sistem,

Blekberi je u februaru prošle godine tužio još jednog posrnulog giganta, finsku Nokiu, zbog kršenja patenata povezanih s 3G i 4G komunikacijom. Kompanije su trenutno još uvek na sudu oko te tužbe. Prošle godine, Qualcomm se nagodio sa Blekberijem, pa su im platili 940 miliona dolara zbog neplaćenih naknada za korišćenje patenata. Tokom septembra prošle godine, Blekberi je objavio da su sklopili tajni dogovor s proizvođačem mobilnih telefona Blu, ponovo zbog kršenja patentnih prava.

Khari Johnson,  Venture Beat

 

 

1000 godina rada


WeWork je globalna kompanija koja se bavi iznajmljivanjem kancelarijskog prostora, ali u opisu svojih poslova izbegava reč „kancelarija“. Kompanija je nedavno nabavila novi prostor u Njujorku i organizovala njegovo razgledanje za potencijalne klijente. Predstavnik kompanije je sa oduševljenjem opisivao pogled koji se pruža iz jedne od zajedničkih prostorija, ugaone kancelarija koja je nekada pripadala generalnom direktoru. Skrenuo je pažnju posetilaca na kamin i rekao da će prostorija u kojoj se nalazio samo jedan radni sto od mahagonija uskoro biti opremljena kožnim kaučima. Tako će svako dobiti priliku da se udobno smesti, posmatra krovove Menhetna i razmišlja o postignutim životnim uspesima. S tim što će za tu privilegiju radnici morati da plaćaju sami, umesto da budu plaćeni, kao što je to bio slučaj sa prethodnim stanarom. Spoljne oznake uspeha su postale tražena roba.

WeWork je jedna od najvećih i najpoznatijih kompanija koje „rad“ redefinišu kao nešto što podrazumeva inventivnost i društvenost u kreativnom okruženju, uz besplatnu kafu i pivo, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. To je posao na koji niko ne dolazi samo zato što mora. Osnovana pre 8 godina, kompanija WeWork nudi više od 300 lokacija u 62 grada. Uspehu kompanije doprineo je uspon novog načina organizacije rada koji neki slave kao fleksibilan i preduzetnički, dok ga drugi osuđuju kao nesiguran i prekaran. Različita tumačenja su moguća zahvaljujući višeznačnosti reči „rad“ – od „rada“ kao svakodnevnog kulučenja do rada kao „životnog postignuća“, opusa, umetničkog dela, onoga što životu daje smisao.

U knjizi Rad: poslednjih 1000 godina Andrea Komlosy se hvata ukoštac sa tim jezičkim kameleonom i rekonstruiše promene u značenjima i tumačenjima. U dodatku na kraju knjige autorka poredi više od 40 reči vezanih za rad iz 8 jezika i pokazuje koliko je širok spektar ljudskih aktivnosti, od stvaralačkog rada do robovanja, koje spadaju u tu kategoriju. Mnogi jezici razlikuju naporno i nepoželjno „kulučenje“ od cenjenijih oblika rada koji zahtevaju intelekt i umetničku veštinu.

Andrea Komlosy, profesorka društvene i ekonomske istorije na Univerzitetu u Beču, pokušala je da u svojoj analizi ponudi zaokruženu sliku predstava o radu u različitim društvima i periodima, od srednjeg veka do danas. U fokusu je centralna Evropa, uz izlete do Rusije, Balkana i južne Italije, i to u različitim periodima kolonijalne vlasti Svetog rimskog carstva, Prusije, Habsburške monarhije i Trećeg rajha. Autorka ispituje 6 istorijskih perioda i razlike u shvatanja rada oko 1250, 1500, 1700, 1800, 1900. godine i danas. Ponuđeno je nekoliko primera o tome kako se rad menjao sa širenjem gradova i zajednica koje su prihvatale novopridošlice. Tražnja za luksuznim robama u palatama širom Azije podstakla je zanatstvo i trgovinu na putu svile, dok je dolaskom Roma iz Indije nastala distinkcija između „nečasnog“ i „časnog“ rada.

Takve distinkcije pokazuju da rad nije samo višeznačan, već uključuje i hijerarhije koje nam omogućuju da uvidimo u kakvom odnosu stoji rad mongolskog pastira prema radu bečkog pekara ili softverskog inženjera u Silicijumskoj dolini. Autorka identifikuje niz dihotomija, među kojima je osnovna ona između dobrovoljnog i prinudnog rada. Kao što istorijski pregled jasno pokazuje, porobljavanje drugih za obavljanje teškog ili nepoželjnog rada, uključujući seks, bilo je uobičajeno u različitim epohama, obično uz ratove i osvajanja. Ali čak i rad koji je „dobrovoljan“ može uključivati element prinude, na primer ako religijski ili običajni zakoni zabranjuju određene vrste rada određenim ljudima, što ih primorava da se okrenu nečasnim poslovima, kao što je pozajmljivanje novca.

Andrea Komlosy, autorka knjige "Rad: poslednjih 1000 godina"

Andrea Komlosy, autorka knjige “Rad: poslednjih 1000 godina”

U moderno doba rad je često regulisan ugovorima i zakonima, što je neke poslove učinilo sigurnijima, dok su drugi ostali nesigurni. Zaštita prava radnika obično je rezultat teških borbi radničkih sindikata i zavisi od toga da li u određenoj industriji postoji tradicija političkog aktivizma. Rad na zemlji i u domaćinstvu obično nije obuhvaćen merama zaštite koje važe za radnike u industriji i kompanijama. Jednostavna definicija rada – poslovi koji se obavljaju za nadnicu, pod zakonom propisanim uslovima i po redovnom rasporedu – zapravo je retka i relativno nova formulacija.

Kada se kategorija rada proširi na ono što autorka opisuje kao „sivu zonu“, definicija je još neodređenija. To je zona koja uključuju „snalaženje“, rad uličnih svirača ili prosjaka, različite oblike preživljavanja na periferiji kapitalizma koji se stigmatizuje kao lenstvovanje i suprotnost radu; ili „rad u senci“, koncept pozajmljen od filozofa Ivana Illicha, koji obuhvata mnoštvo aktivnosti koje omogućuju svakodnevni život, ali ne donose platu i ne obavljaju se iz zadovoljstva, kao što je odlazak u nabavku, plaćanje poreza ili registracija kola. Tu možemo uključiti rad kojim milijarde korisnika održavaju u životu platforme društvenih mreža. Obično svoje objave na Tviteru, Fejsbuku i Instagramu ili nebrojene blogove i komentare ne doživljavamo kao rad, a ipak naše uloženo vreme i trud donose milijarde dolara vlasnicima tih platformi. Bez miliona dobrovoljno doniranih reči korisnika Tviter bi bio samo plava kartonska ptičica.

Još jedna konstanta je odbijanje da se rad koji omogućuje ljudski opstanak – reprodukcija i staranje o novim generacijama – uklopi u ekonomsko shvatanje „rada“. Različita značenja engleske reči „labor“ – težak rad, ali i porođajni bol – ukazuje na dugotrajnu povezanost reprodukcije i rada, a opet, kapitalizam se oslanja na ideološko istiskivanje kućnih poslova – koje najčešće obavljaju žene – iz područja rada. U većini industrijalizovanih zemalja izvan SAD različiti oblici socijalnog staranja – od zdravstvene zaštite do plaćenog odsustva – pripisuju novčanu vrednost „neprocenjivom“ radu za porodicu, ali to je obično ograničeno na prve mesece života deteta. Da bi se vratili u korpus „radne snage“, roditelji koji su iskoristili odsustvo – obično je to majka – moraju da plaćaju nekoga ko će negovati dete u narednim godinama. Negovatelji onda moraju da ostave sopstvenu decu članovima porodice ili nekome drugom. Jezik izlaženja i ulaženja na tržište rada potvrđuje da negovanje nije rad, pri čemu je istovremeno neuporedivo vrednije i daleko manje vrednovano nego rad za nadnicu.

Šta nam proučavanje prošlosti može reći o budućnosti? Autorkina analiza je korisno podsećanje da je shvatanje rada koje prihvatamo suženo i istorijski osobeno. Hijerarhija koju smo uspostavili na industrijalizovanom zapadu, gde trajno i zakonski ugovoreno zaposlenje sa punim radnim vremenom stoji na vrhu piramide društveno poželjnog, duboko je problematična, ne samo zbog miliona ljudi koji rade izvan takvog sistema već i zbog obezvređivanja aktivnosti koje ne predstavljaju rad u užem smislu, iako obogaćuju ljudski život i daju mu smisao. Pokazujući da je „rad“ moguć i bez nadnice, šefa i radnog mesta van kuće, autorka nam pomaže da šire sagledamo stvari koje smatramo vrednim i zapitamo se da li zaista želimo da nastavimo da odvajamo rad od života. Ako rad više nije nešto što se obavlja na određenom mestu u određeno vreme – a globalne promene u svetu rada ukazuju na to – onda zajedno treba da pokušamo da zamislimo šta bi mogla biti alternativa i kako se možemo organizovati.

Takvo preispitivanje ne treba da bude ekskluzivan domen startap kompanija koje entuzijastično slave novu verziju radnog mesta koje uključuje zadovoljstvo i igru, ili tehnoloških kompanija čiji su zaposleni virtuelno uvek na radnom mestu. Zajedništvo i kreativnost, uostalom, nisu samo marketinške parole, već svojstva koja nas određuju kao ljudska bića. Univerzalni osnovni dohodak je jedna od mogućnosti za prevazilaženje primata rada i produktivnosti, ali postoje i druge, manje eksperimentalne opcije. Možda bi za uspostavljanje nove ravnoteže između rada i ne-rada bilo dovoljno da kao društvo više uložimo u dobra stara javna dobra: u obrazovanje koje ne podrazumeva decenije dužničkog ropstva, u plaćena odsustva za roditelje i negovatelje, u dobro finansirane javne biblioteke i mesta otvorena svima, u duševni mir koji pruža pristupačna zdravstvena zaštita. To su stare ideje i možda danas ne izgledaju dovoljno seksi, ali svakako nam otvaraju više prostora da živimo dostojan život, da gradimo veze bez vizitkarti, da pratimo svoju radoznalost i posvetimo se idejama, projektima i ljudima koje cenimo. A onda će i naš rad sigurno biti bolji.

Joanna Scutts, In These Times, 15.03.2018.

Peščanik.net, 21.03.2018.

ECB: šta bi Jens Vajdman učinio da je Mario Dragi?


Kako bi šef Bundesbanke Jens Vajdman promenio ECB da je njen šef?

U doba pre pojave evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

Kao vrhovni bankar Evropske centralne banke, Mario Dragi zna koliko je važno – i teško – držati Nemačku na svojoj strani. Zbog toga je na vrhuncu krize evra 2012. godine upotrebio svoj talijanski šarm ne bi li privoleo šefa Bundesbanke Jensa Vajdmana (Jens Weidmann) na „da malko proćaskaju u četiri oka“, unutar zidina Evropske centralne banke. Ali, nije mu upalilo. Guverner nemačke centralne banke bio je usamljeni glas među svojim evropskim kolegama koji se protivio Dragijevom planu za spasavanje evra: “Uveren sam da niko nije očekivao da promenim moj stav zbog čaše vina i malo čipsa” našalio se Vajdman ozbiljnog lica.

Za mnoge Evropljane, Vajdmanova nefleksibilnost pokazala je stereotipnu nemačku tvrdoću u primeni pravila na njih same. Ovaj nemački stav skoro da je evro osudio na propast, žilavo stiskajući južnoevropske ekonomije EU usled oštrih mera opreza a i štednje tokom dobrog dela ove decenije. To je takođe razlog zašto je ideja o zameni Dragija Vajdmanom – realna opcija nakon 2019. – noćna mora za mnoge Evropljane. Međutim, Vajdman kao predsednik ECB-a možda i neće biti tako dogmatičan kako strahuju njegovi kritičari.

Pre evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani“ vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

ECB već ima mnogo zajedničkog sa Bundesbankom u Frankfurtu. Osnovana 1957. godine, Bundesbanka je istupila iz nemačke Ordo-liberalne ekonomske tradicije (socijalna tržišna privreda kao noseći stub), sa posebnim fokusom na zauzdavanje inflacije. Uvek je bila nezavisna od vlade, važeći za jednu od najcenjenijih institucija u Nemačkoj. Ali, ono što je dobro za najveću evropsku ekonomiju nije nužno dobro i za njene susede. Kritičari su optužili Bundesbanku da ignorišu efekte promena kamatnih stopa na druge evropske zemlje, koje su obično morale da je slede.

To nezadovoljstvo je velikim delom razlog za razmišljanje o jedinstvenoj  evropskoj valuti, evru, prvi put uvedenog 1999. godine: Građani Evropske unije koji nisu bili nemačkog porekla želeli su da preuzmu kontrolu nad evropskom monetarnom politikom. U pokušaju da se skeptični Nemci stišaju a njihov stav omekša – sve do tačke kada će odustati od svoje cenjene marke – ideološka tradicija Bundesbanke (fokus na kontrolu inflacije i nezavisnost od vlada) bila je uvrštena u Povelju ECB.

Danas je Nemačka jedna od 19 članica evrozone, a Bundesbanka jedna od 19 nacionalnih centralnih banaka koje izvršavaju naloge ECB-a. Vajdman je jedan od 25 centralnih bankara koji sede u upravnom veću ECB-a zaduženom za uspostavljanje projektovane stope inflacije evro-zemalja. Shodno aktuelno važećem sistemu rotacije, nisu retki meseci kada Nemačka u ovom veću nema glas.

Ova postavka dobro je funkcionisala početkom 2000-ih kada je ECB prvi put vodio holandski centralni bankar Wim Duisenberg, a kasnije i francuski centralni bankar Jean-Claude Trichet (iznenađujuće ratobornog). Evropljani su bili sretni što su ponovo zadobili kontrolu, a Nemci su bili srećni što je ECB, izgleda, sledila konzervativnu ekonomsku tradiciju Bundesbanke. Čak i da ECB nije imala nemačkog lidera, ova je evropska vrhovna finansijska institucija bila pod velikim uticajem njegovog prvog glavnog ekonomiste, Otmara “Otma” Issinga, poreklom Nemca. Od 1999. godine, ECB je zapravo držala inflaciju nižu od Bundesbanke.

Ali kada je 2011. Dragi preuzeo funciju glavnog bankara ECB-a, karakter Evropske centralne banke počeo je da se menja, kaže Issing. ECB je, zapravo, postao manje nemačka a više južnoevropski. Dragi skoro da nije imao izbora. Preuzeo je banku u jeku krize, a pretnja od kolapsa evrozone zahtevala je od njega da pomogne ekonomijama južnoj Evropi.

Mario Dragi je u svom govoru 2012. obećao da će uraditi “šta god da je potrebno” kako bi se zaštitila evrozona. To je značilo prevazilaženje nameravane uloge ECB u podizanju i smanjivanju stope zaduživanja. Umesto jednostavne kupovine duga preko valutnog bloka (tradicionalno sredstvo koje se koristi za smanjenje inflatorne stope), ECB se obavezala da će kupiti neograničenu količinu državnih obveznica od bilo kojeg pojedinačnog EU člana u nevolji koji pripada evrozoni. Obavezivanje je bilo toliko verodostojno da su valutni špekulanti odustali. ECB, zapravo, do danas nije kupila jednu jedinu obveznicu u sklopu ovog ovim konkretnog programa.

U odnosu na Dragija i njegove dosadašnje poteze, Vajdman bi na njegovom mestu delovao drugačije. Da je bio zadužen za ECB tokom vrhunca krize, kao što je to bi Dragi, poručio bi evropskim liderima da pronađu svoja rešenja za svu tu zbrku oko evra. Nije ga briga to što je je obećanje Dragija zapravo funkcionisalo. Shodno tradicionalnoj filozofiji Bundesbanke, cilj nije opravdao sredstva: u najboljem slučaju, obećanje o kupovini obveznica od zemalja opterećenih dugovima zamaglilo je linije između centralnih banaka i vlada. U najgorem slučaju, bilo je to nezakonito finansiranje vlade.

Sa Dragijem na čelu ECB-a, južni pragmatizam nadvladao je germanski ordoliberalizam (Konkretno, ordoliberali veruju da bi bez jake države moćni privatni interesi podrivali takmičenje. Ovom stanovištu se često pripisuje podsticanje strogih zakona o zaštiti konkurencije u Nemačkoj, a možda i u Evropskoj uniji. Zato postoji očigledna uloga države u suprotstavljanju antikonkurentskom ponašanju „krupnog kapitala“). Otada su Nemci podozrivo gledali na ECB. Jer, Nemci se drže stava da pravila postoje zato što postoje dobri razlozi za njih; prekrajati ih i mofidikovati samo znači da sejemo seme neke nove, buduće krize.

Iako je predsednik ECB-a Vajdman do kraja 2012. godine gotovo sigurno podrazumevao sasvim drukčiji ishod krize u evrozoni, već je teže proceniti kakva bi bila politika ECB-a koju bi od 2019. vodio Vajdman. Kriza jenjava, a privredni rast se vratio. Vlade zemalja evrozone postavile su druge mehanizme za odgovor na neku moguću narednu krizu. Dakle, uloga Dragijevog naslednika verovatno će biti tradicionalnija: rukovoditi ekonomijom i dovršiti izlazak centralne banke iz niza manje kontroverznih mera (poput tzv. “Kvantitativnog popuštanja”) kako bi se podigle evro-zonske ekonomije.

Vajdman bi zastupao jedan agresivniji i ratoborniji stav po pitanju monetarne politike. Ovo uključuje „lasersku preciznost“ u kontroli inflacije i nesklonost prema niskim kamatnim stopama i kvantitativnom popuštanju koji su primenjivani u doba Dragija. Pa ipak, Vajdman je zapravo pragmatičan po nemačkim standardima. Njegova pozadina je u politici: pre vođenja Bundesbanke, bio je glavni ekonomski savetnik kancelarke Angele Merkel. Pre toga je radio u Međunarodnom monetarnom fondu.

Vajdman bi svakako bio otvoreniji za kompromis nego što su to bili njegovi prethodnici u Bundesbanci. A nastupio je u odbranu Evropske centralne banke onda kada su kritike u Nemačkoj prevršile svaku meru, podsećajući svoje sunarodnike da je Nemačka deo jednog, evropskog, tima. Jednom obuzdan stvarnom moći, ispostavilo bi se da bi ovaj jastreb nemačkog ekonomskog ordo-liberalizma mogao da zaguguče kao golub mira koji zastupa Evrofile.

Handelsblatt

Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu


Predsednik Kine Si Đinping rekao je juče, nekoliko dana posle reizbora u parlamentu, da “samo socijalizam može spasiti Kinu”.

Si, koji se smatra najmoćnijim kineskim liderom u poslednjih četvrt veka, u govoru na zatvaranju godišnje sednice parlamenta utvrdio je vodeću ulogu Komunističke partije Kine.

“Istorija je dokazala i nastaviće da dokazuje da samo socijalizam može spasiti Kinu. Samo razvojem socijalizma s kineskim karakteristikama moći ćemo da postignemo veliku renesansu kineske nacije”, rekao je Si, prenosi Beta pozivajući se na AFP.

Kineski lider, kom je parlament odobrio vremenski neograničenu vlast, naveo je da izuzetni uspon zemlje u poslednje četiri decenije “nije pretnja” ni za koga.

“Kina nikada neće žrtvovati interese drugih zemalja zarad sopstvenog razvoja. Samo oni koji imaju naviku da prete drugima vide druge kao pretnju. Niko ne treba da pogrešno razume ni da iskrivljuje iskrene želje i dela kineskog naroda za doprinos miru i razvoju čovečanstva”, rekao je Si.

U novom upozorenju Tajvanu, ostrvu koje se faktički otcepilo 1949, Si je izjavio da Kina “nikada” neće prihvatiti otcepljenje nijednog dela svoje teritorije.

“Dela i manevri usmereni na podelu zemlje su osuđeni na propast”, izjavio je on.

SAD su nedavno usvojile zakon kojim se visokim funkcionerima dozvoljava da posećuju Tajvan, i obratno. Peking se smatra jedinim legitimnim predstavnikom Tajvana i ne dozvoljava kontakte tajvanske vlade sa stranim zemljama.

Sledeće godine biće obeleženo 70 godina od osnivanja Narodne Republike Kine.

“Ovo je prekretnica u razvoju Kine”, rekao je kineski predsednik Si Đinping otvarajući prošlogodišnji kongres Komunističke partije Kine, i dodao da će zahvaljujući novoj viziji socijalizma sa kineskim karakteristikama Kina od 2020. do 2035. godine ostvariti cilj socijalističke modernizacije da bi do 2050. postala velika, moderna socijalistička zemlja koje je prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna, složna i lepa.

Neupućenima je uvod u Sijev izveštaj pod naslovom “Razmišljanja o socijalizmu sa kineskim karakteristikama” zvučao pretenciozno ali poznavaoci Kine kažu da je ono što je izložio najveća promena u doktrini Komunističke partije u poslednjih 36 godina.

Šta je to Si promenio? Na 11. kongresu, 1981. godine, najveća protivrečnost u kineskom društvu koju Partija treba da reši definisana je kao “protivrečnost sve većeg ljudskog materijala i kulturnih potreba naroda i društvene produkcije”.

Drugim rečima, Kina je suviše siromašna da bi zadovoljila kulturne potrebe sve brojnijeg stanovništva.

Predsednik Si sada je promenio tu definiciju i za najveću protivrečnost označio “nesklad između neadekvatnog i neravnomernog razvoja i sve većih potreba naroda za boljim životom”.

Umesto prosto “kulturnih potreba” pojavio se “bolji život” koji Si konkretizuje kao širok pojam koji ne obuhvata samo potrebu ljudi za materijalnim boljitkom i kulturnim napretkom, već i njihove sve veće zahteve za “demokratijom, vladavinom prava, pravdom i poštenjem, bezbednošću i čistijom životnom sredinom”.

Najprostije rečeno, Si pred Partiju prvi put stavlja činjenicu da Kinezi žele da imaju sve ono u čemu uživaju građani drugih razvijenih zemalja na svetu. Zemalja koje imaju drugačije političke sisteme.

Da socijalistička kineska država ne bi prošla kao sve druge socijalističke utopije u istoriji potrebno je da shvati šta narodu treba i da ima snage to i da isporuči.

Kina je u proteklih 20 godina 700 miliona svojih građana izvukla iz siromaštva, čak 140 miliona njih se našlo u srednjoj klasi, mereno zapadnim standardima.

Zahvaljujući reformama privreda je rasla dvocifreno na godišnjem nivou a i danas, u vreme opšte svetske stagnacije, prosečan godišnji rast je oko 7,5 posto.

Iz toga bi se dalo zaključiti da je Partija i do sada radila na boljem životu, kako ga je opisao Si.

I to je tačno ali je problem što sve to nije postignuto bez gubitaka. Prvobitne reforme počivale su na jeftinoj radnoj snazi, prljavim tehnologijama, teškim uslovima rada, a delovi Partije nisu ostali imuni na ono što se dešavalo i u svim ostalim perestrojkama u kojima su političari odlučivali o novcu – korupciju.

Kinezi otvoreno govore da su do pre pet godina za svakog zvaničnika bili gotovo sigurni da je korumpiran.

Pre pet godina, na prošlom, 18. kongresu KP Kine, Si Đinping je preuzeo kormilo od Hu Đintaoa i ubrzo zatim izrazio sumnju da će Partija, takva kakva je, imati snage da dovede Kinu do toga da postane svetski lider u privredi, vladavini prava i demokratiji.

Si vidi “socijalizam sa kineskim karakteristikama” kao istinsku demokratiju, ali elitističku. Da bi bila elitistička, Partija mora da bude prava elita, intelektualna i moralna.

Tokom njegovog prethodnog mandata stotine disciplinskih komisija pročešljalo je Partiju uzduž i popreko. Kažnjene su stotine hiljada članova, smenjene i uhapšene desetine hiljada, mahom zbog korupcije.

Od zvaničnika se danas više ne traži samo da budu ideološki potkovani, čak nije dovoljno ni da samo budu moralni. Pre svega se cene organizaciona sposobnost i razumevanje ekonomije.

“Da bi vodila veliku socijalističku zemlju sa više od milijadu i trista miliona ljudi, Partija mora da bude kako politički jaka, tako i vrlo kompetentna. Moramo da sačuvamo sposobnost da učimo”, rekao je Si u izveštaju pred Kongresom.

Za 90 miliona članova koliko ih ukupno ima Partija, organizovano je sto miliona obuka i obrazovnih kurseva. Svi zvaničnici višeg ranga podvrgnuti su revizijama rezultata, najviše BDP-a u gradovima ili provincijama kojima upravljaju i testiranju.

Na svim nivoima smenjeno je 17.000 zvaničnika jer testove nisu prošli. Čak 9.500 nije dobilo unapređenje. Kad se tome doda nekoliko desetina hiljada koji su smenjeni zbog plagijata, falsifikata i drugih prekršaja, otvorilo se mnogo mesta za novu klasu upravljača.

O tome govori i deo izveštaja Si Đinpinga koji kaže da će “produbiti reforme u poslovnom sektoru, rasturiti administrativne monopole, ubrzati reforme tržišnog formiranja cena faktora proizvodnje, olabaviti kontrolu pristupa tržištu u sektoru usluga i poboljšati mehanizme kontrole tržišta… Obezbediti da se vrednost valute i kamate formiraju tržišno i poboljšati sistem regulacije finansijskog sektora tako da se izbegnu sistemski finansijski rizici.”

Doslovno sve od navedenog nalazi se, u nekakvom obliku, negde u zakonima slobodnog tržišta zapadnih razvijenih zemalja.

Ekologija ne samo da nikada nije figurirala u izveštajima lidera Partije, već je Kina i na svetskoj sceni bila, s opravdanjem, dežurni loš momak kad je reč o brizi o životnoj sredini.

I ne samo u svetu, sami Kinezi su izvršili pritisak na vlasti da misle na zagađenje.

Aplikacije za praćenje zagađenosti su među najprodavanijim u velikim gradovima Kine, a neki Kinezi su čak i emigrirali jer ne žele da im deca rastu u vazduhu koji štipa za oči u grlo.

Si Đinping je shvatio da mora da obrati pažnju i na taj zahtev naroda pa je obećao da će “ova generacije odraditi svoj deo posla da bi korist imale buduće generacije”.

Kina je pristupila sporazumima o sprečavanju globalnog zagrevanja, neke od novoizgrađenih termoelektrana na ugalj smatraju se najčistijim tog tipa na svetu, a 24 odsto energije sada dolazi iz obnovljivih izvora.

Dakle, “socijalizam sa kineskim karakteristikama” može se posmatrati kao vrsta elitističke demokratije gde najmoralniji, pošteni, obrazovani i oprobano ekonomski sposobni pojedinci koji žele da se bave politikom, vode državni aparat koji brine o potrebama naroda i ne stoji na putu privrednicima – iako nikada neće biti opštenarodna demokratija zapadnog tipa, već “marskistička partija koja uči”.

Handelsblatt: Nemačka da pripazi na Kinu ali joj i pomogne u daljem napretku


Nemačka mora pomoći kineskom “mirnom rastu” ali i pripaziti na još neke stvari.

Amerika se iznenada čini nepredvidivom; Rusija je „u neredu“ i opasna. Nemačka, međutim, mora da prati zemlju koja bi mogla postati još veći izazov: Kinu, piše Andreas Kluth glavni urednik nemačkog poslovno-finansijskog dnevnika Handelsblatt. Treba napomenuti da Kluthov stav  odlično reflektuje obim straha, zabrinutosti, animoziteta i predrasuda koje, nekako već po tradiciji, Zapad i zapadni interesi kapitala imaju prema Istoku.

Između 2000. i 2003. godine živeo sam u Hong Kongu, a danas redovno putujem uzduž i popreko Kine. Strani dopisnici u to vreme često su bili impresionirani kako su mladi stručnjaci Komunističke partije bili sofisticirani i erudite. Bili su daleko od onoga kako su zapadnjaci zamišljali kadrove jednog „vremešnog“ post-marksističkog režima. U našem zapadnom umu, mi smo dolazili kod njih da ih intervjuišemo. Ono što se tada dogodilo bilo je neprestano zapitkivanje po svim predmetima – toliko je bila velika njihova radoznalost prema svetu.

Jedna stvar koja ih je fascinirala, čak do nivoa opsednuti, bila je promena dinamike između Britanije i Nemačke u periodu između 1871. i 1914. godine. Taj odnos je, po njihovom mišljenju, bio analogan predstojećoj tenziji između Amerike i Kine u našoj epohi. Nemačka je tada, na razmeđi iz 19. u 20. stoleće vodila industrijsku trku protiv Britanije, izgradivši sopstvenu suparničku flotu koja je bila dostojni rival Britanskoj kraljevskoj mornarici, šireći svoju moć kako Afrikom tako i Azijom, kako bi zadobila svoje kolonijalno “mesto pod suncem”.

Slično tome, kako su pretpostavljali ovi kineski analitičari, Kina će za Sjedinjene Države predstavljati sve veći izazov. Problem je što je 1914. nemački izazov kulminirao Velikim ratom. Nasuprot tome, cilj politike Kine bio je – a navodno je i dalje – “mirno podizanje”, bez pretnji od ratne katastrofe koja bi mogla izbiti između opadajućih i rastućih supersila. To je ono na čemu su radili najsjajniji umovi u Kini.

Evropa, Afrika i ostatak sveta igrali su bočne, epizodne uloge u ovim dubokim strateškim promišljanjima. Kineski plan je da ove regione otrgne od američkog uticaja. Sa gigantskim transportnim poduhvatom “Jedan pojas, jedan put”, Kina ulaže ogroman geopolitički i geo-ekonomski napor kako bi joj uspeo taj projekat, ne bi li zadominirala zemljama Evroazije i Afrike. Istovremeno, tiho kupuje firme, deonice i svoju ulogu u evropskoj privredi, od luke Pirej i nemačkih auto-kompanija, preko banaka i tehnoloških firmi, do elektroenergetskih mreža i sistema.

U Aziji, u međuvremenu, Kina lagano ali postojano i bez prekida pretvara Južno Kinesko more u svoje geostrateško „sidrište“ i sigurnu luku, usidrivši flotu svojih nosača aviona koji su neprekidno na zadatku, naoružavajući ostrva koja se nalaze u međunarodnim vodama. Svrha: Odagnati Sjedinjene Države iz Azije.

Ispunjavanje želje predsednika Sija Đinpinga o ukidanju vremenskog ograničenja za svoj predsednički mandat, od sada pa nadalje („na neodređeni vremenski rok – dokle god postoji potreba za Sijevim ostankom na položaju“, kako kažu u Kini), čime se uklanjaju ograničenja mandata zacrtana kineskim ustavom, treba da ozbiljno uzme u obzir ne samo Amerika već i čitava Evropa. U stvari, Si je ovim potezom signalizirao svoju nameru da izgradi nešto između nove dinastije Tang i Maoizma 2.0, sa sobom na prestolu. On prezire zapadne ideje o slobodi (koje su, treba primetiti, na neki način i dovele do dva najstrašnija oružana sukoba u istoriji, Prvog i Drugog svetskog rata). Oduševljen je procepom što sada zjapi između starih prijatelja, Sjedinjenih Država i Zapadne Evrope, koji su, kako sada deluje, skloni da iskliznu u jedan potpuno nepotreban trgovinski rat.

“Kina ima plan, mi ne”, kako je nedavno rekao bivši nemački ministar inostranih poslova Sigmar Gabriel. A to se mora promeniti, kako tvrdi Torsten Rajke (Torsten Riecke), inostrani dopisnik Handelsblata. Nemačka i Evropska unija moraju prekinuti svoj naivni odnos sa Srednjim Kraljevstvom, i odbaciti svoje iluzije o tome ko su „prirodni neprijatelji“ a ko „prirodni saveznici“ Evrope.

Razumljivo je što su Nemci uznemireni pretnjom uvođenja carinskih tarifa ispostavljenih im iz Vašingtona, njihovog bivšeg zaštitnika tokom Hladnog rata. Ali realne opasnosti za evropski način života dolaze sa istoka. Neposredna pretnja potiče od neo-carističke Rusije sa atavističkim KGB mentalitetom. Najnoviji podsetnik za to video se pre neki dan, u nastojanju Rusije da ukloni jednog od svojih bivših špijuna koji je potražio utočište u Britaniji. Ovaj napad je prošle sedmice doveo Rusiju i Ujedinjeno Kraljevstvo do tačke pucanja diplomatskih veza. Srećom po Britance, Sjedinjene Države, Francuska i Nemačka bili su nedvosmisleno na njihovoj strani.

Ali, Rusija, iako opasna, predstavlja opadajuću moć, dok se Kina uzdiže, svesna svoje moći i uspona – svesna da dolazi red na njih. Sve je očiglednija autoritarnost sa kineskim karakteristikama, čija će se težina vremenom sve više osećati. Ovo bi za Zapad bilo prilično neprijatno.

Ali još veća opasnost s kojom se svi suočavamo – bilo da je to zapad, istok, sever ili jug – jeste još jedna epizoda nalik onoj u Evropi 1914. godine, repriza još jednog tragičnog sukoba između opadajućih i rastućih sila našeg vremena. Kineski političari su bili svesni tog rizika i odlučni su da tim rizicima upravljaju. Zabrinjavajuće je što izgleda da su izgubile interesovanje. Kinezi treba da zapamte svoj dosadašnji cilj “mirnog rasta”. A Zapad, uključujući i Nemačku, trebalo bi da konačno osmisli jednu diplomatsku viziju koja bi Kini pomogla da mirno i bez sukoba postigne svoj ekonomski i društveni rast – na takav način koji bi Zapadu obezbedio da može i dalje živeti sa ishodima proizišlim iz kineskog uspona.

Andreas Klut (Handelsblat)

 

Šta sve možeš kad si Robinhood


Procena vrednosti start-up firme za aplikacije Robinhood, koja je sa svojim akcijama izašla na berzu, dostigla je više od pet i po milijardi dolara.

Ruska kompanija DST Global, predvođena ruskim milijarderom Jurijem Milnerom je u drugoj investicionoj rundi podigla inicijalni ulog na350 miliona dolara. U ovom trenutku, Robinhood vredi 5.6 milijardi dolara

Prema pouzdanim izvorima, vrednost startapa Robinhood Markets Inc. procenjena je na oko 5,6 milijardi dolara u novom krugu finansiranja, što je četvorostruko povećanje tokom samo jedne godine; ovakva situacija samo je odraz izuzetnog rasta popularnosti koju su među milenijumskom generacijom zadobile aplikacije za berzansku trgovinu.

Ovaj start-up iz Silicijumske doline je u završnoj fazi obezbeđivanja oko 350 miliona dolara od grupe investitora na čijem je čelu ruska firma DST Global, prema učesnicima koji su upoznati sa prikupljanjem ovih sredstava.

DST je pre godinu dana vodio zadnju rundu dokapitalizacije ove start-up firme, nakon kojeg je kompanija vrednovana na 1,3 milijarde dolara.

Portparol Robinhood-a u ovom trenutku odbija da komentariše aktuelne poteze firme koju predstavlja.

Ova senzacionalna procena uvrstila je Robinhood među 15 najvrednijih kompanija za privatne tehnologije u Sjedinjenim Državama, što predstavlja ambiciozna predviđanja investitora da firma može privući značajan deo tržišta finansijskim uslugama.

Berzanska aplikacija ove firme, kreirana pre tri godine, dosad je privukla više od četiri miliona korisnika čime je približno udvostručila korisnički pul u odnosu na prethodnu godinu – ponudom besplatnog trgovanja akcijama, čime se podrivaju čak i diskontni brokeri, koji po običaju naplaćuju male naknade za svoje usluge.

Pitanje je da li će Robinhood imati dovoljnu moć ubeđivanja kako bi svoje korisnike uverio da plaćaju premijum usluge, kao što je „Gold“, koja, recimo, počinje od 6 dolara mesečno i obezbeđuje mogućnosti trgovanja nakon radnog vremena kao i pozajmljivanje kapitala. Robinhood, takođe, zasniva svoju zaradu i kroz kamate na računima klijenata, kao i prodajom njihovih akcija berzanskim dilerima (onima koji diluju hartijama od vrednosti ili drugom imovinom, koji ih kupuju ili prodaju po određenim cenama u svako doba).

Od prošle godine, srednja starost korisnika Robinhood-a je bila oko 30 godina, što znači da nije previše verovatno da će imati dovoljno novca na rezervnim računima koji bi potrošili na zamašnije brokerske aktivnosti, u poređenju sa starijim klijentima. Kompanija računa na to da će sredstva mlađih investitora vremenom narastati, i da će biti u mogućnosti da ii prodaju dodatne usluge. Robinhood nastoji da smanji troškove tako što izbegava izdavanja za marketing, a takođe smanjujući i opšte troškove.

Investitori, isto tako, vide priliku u nedavnom uvođenju Robinhood-a u trgovinu kripto-valutama poput bitkoina, prema osobi upoznatoj s investicionim planovima ove firme. Ova trgovanja se takođe obavljaju bez provizije.

Trenutno vrednovan oko 5,6 milijardi dolara, Robinhood je već procenjen na trećinu E* Trade Financial Corp., koja ima tržišnu kapitalizaciju od 15 milijardi dolara (E*Trade je kompanija za finansijske usluge koja pruža onlajn posredovanje i srodne proizvode i usluge pre svega pojedinačnim maloprodajnim investitorima). Za investitore u ovom najnovijem krugu, da bi zaradili povraćaj svojih investicija, ukoliko žele solidniji povraćaj uloženih sredstava, mogu biti sigurni da će Robinhood u budućnosti biti evaluiran takođe toliko: 15 milijardi dolara!).

Robinhood su 2012. godine osnovala dva 20 diplomca matematike sa Stenforda, Vladimir Tenev (poreklom Bugarin) i Baiju Bhatt (druga generacija Amerikanaca, indijskog porekla). Danas, u svojim 30-tim godinama, dvojica osnivači kažu da su 2011. pronašli inspiraciju u pokretu Occupy Wall Street, želeći da ovom aplikacijom obezbede da finansijske usluge budu dostupne svima, bez obzira na prihode.

Otuda i ime aplikacije subverzivnog naziva, “Robin Hud”, heroja iz naroda koji “uzima od bogatih da bi davao siromašnima”

Evo i jednog dobrog saveta mladima u Srbiji: Milenijimovci u Americi, umesto krpica i putovanja, svoje pare troše na nešto mnogo pametnije – ulažući ih u kupovinu berzanskih akcija.

Milenijumovci (oni koji su rođeni posle 1980. godine), umesto kafe i proizvoda na “Amazonu”, kupuju akcije na berzi, pokazala su istraživanja, a potvrdio Vlad Tenev, jedan od osnivača i glavni izvršni direktor startup firme Robinhood u intervjuu za “Biznis insajderov” podkast pod nazivom “Success! How I Did It” (Kako sam postigao uspeh).

On kaže da milenijumovci koriste njihovu aplikaciju za besplatnu trgovinu akcijama i dodaje da “zapravo pružamo mogućnost ljudima da rade nešto što nisu mogli nikada pre”.

Podaci prikupljeni tokom nekoliko godina aktivnosti na aplikaciji pokazuju da prosečan 30-godišnjak češće kupuje akcije nego što ih prodaje i da će pre kupiti nekoliko deonica različitih firmi kako bi imao što raznovrsniji asortiman.

Umesto da ulažu ušteđevinu sa računa, milenijumovci na Robinhood-u radije investiraju novac koji bi inače potrošili na stvari koje su poželjne, ali ne i neophodne, na primer, kafu ili proizvode koje se nude na “Amazonu”. Podaci takođe pokazuju da milenijumovci zarađuju i uspevaju da uštede novac upravo zahvaljujući Robinhood aplikaciji.

– Ovi ljudi kupuju jednu ili dve deonice sa 50 različitih stokova i stvaraju bogat portfolio, a pritom troše veoma male količine novca. Takva vrsta transakcije nekada bi koštala hiljade dolara i ljudi to naprosto ne bi uradili – objašnjava Tenev.

Mnoge osobine milenijumovaca su iznenađujuće, kaže on.

– Tokom nekoliko godina korišćenja aplikacije prikupili smo zaista zanimljive podatke i možemo da pratimo ponašanje ljudi koji duže koriste aplikaciju. Korisnici koji su se pridružili pre dve godine imaju više novca na računu nego što su prijavili pre dve godine. Naša ideja je bila da Robinhood posluži i kao instrument štednje, a naša očekivanja se izgleda potvrđuju – rekao je Tenev.

Dakle, ukoliko volite da trgujete deonicama, Robinhood je aplikacija za vas. Omogućuje trgovanje u realnom vremenu i nije potrebno ništa uplatiti unapred. Za skeptike – aplikacija je zaštićena do 500.000 dolara.

Robinhood aplikacija, koja inače omogućava trgovanje deonicama, a bez plaćanja taksi, planira da uđe i na tržište kriptovaluta. Tako je korisnicima u Sjedinjenim Američkim Državama već od februara omogućeno da trguju bitkoinom i i itirijumom (ethereum) bez plaćanja nadoknada, a očekuje se da će im se uskoro pridružiti i ostale kriptovalute.

Trgovanje bez plaćanja taksi predstavlja prednost koju Robinhood ima u odnosu na druge platforme, poput Coinbase, gde takse iznose između 1,5% i 4%. Razlog za ovu odluku je prilično jednostavan, budući da mu je cilj da privuče još korisnika, pa iz kompanije tvrde da se situacija ni u budućnosti neće menjati, kao i da ne planiraju profit koji bi došao od taksi koje bi korisnici plaćali. Oni ističu da je osnovni cilj Robinhood Crypto da poboljša usluge koje korisnici potražuju, te na taj način stimuliše nove klijente da im se pridruže.

Budući da je vrednost kriptovaluta prilično nestalna, Robinhood Crypto korisnicima nudi procene, pa kada potvrde kupovinu ili prodaju, aplikacija pretražuje ponude na tržištu, kako bi pronašla najpovoljniju. Kako bi se kontrolisala nestalna vrednost, ovaj servis, u slučaju da ne može da pronađe ponudu koja je u granicama onoga što korisnik traži, čeka sve dok se ova ne pojavi, te potom o njoj obaveštava korisnika. Kada usluga bude postala dostupna u februaru, moći će da je koriste u nekoliko američkih država – Kaliforniji, Masačusetsu, Misuriju, Montani i Nju Hempširu, a Robinhood Crypto, kako navode mediji, planira da se uskoro proširi na još država, te podrži i druge kriptovalute – bitcoin cash, litecoin, ripple, ethereum classic, zcash, monero, dash, stellar, qtum, bitcoin gold, omisego, NEO, lisk i dogecoin.

Rolfe Winkler, Douglas MacMillan

WSJ

Da li je sve predodređeno?


Ovo predavanje je aprila 1990. održano na seminaru Sigma kluba, na univerzitetu Kembridž, a preuzeto iz knjige Crne rupe i bebe-vaseljene (prevod Zoran Živković, Izdavački atelje Polaris, Beograd, 1995). Objavio portal Peščanik.

U drami Julije Cezar Kasije kaže Brutu: „Ljudi su ponekad gospodari svoje sudbine“. Ali da li je to tačno? Ili je sve što činimo predodređeno, determinisano. Nekada je argument u prilog toj tezi glasio da je bog svemoguć i izvan vremena, tako da uvek zna šta će se dogoditi. Ali kako onda imamo slobodnu volju? I ako je nemamo, kako možemo biti odgovorni za svoje postupke? Kako kazniti čoveka za koga je predodređeno da opljačka banku?

U novije vreme argument u prilog determinizmu zasniva se na nauci. Izgleda da postoje precizni zakoni koji određuju kako će se razvijati vasiona i sve u njoj. Iako još nismo ustanovili sve zakone koji rukovode ovim procesima, znamo dovoljno za osnovnu orijentaciju. Da li ćemo otkriti preostale prirodne zakone ostaje da se vidi. Ja sam u tome optimista i smatram da ima izgleda da ih otkrijemo u narednih 20 godina. Ali čak i ako nije tako, to ne utiče na problem kojim se ovde bavimo. Činjenica je da postoji skup zakona koji određuju razvoj kosmosa od njegovog nastanka. Možda ih je propisao bog. Ali onda je svakako napustio (ili napustila) znani svemir.

Početnu konfiguraciju vasione možda je odredio bog, a možda zakoni prirode. U oba slučaja, sve što se potom odvijalo bilo je u skladu sa našim naučnim saznanjima i u tom smislu je teško tvrditi da smo mi gospodari svoje sudbine.

Potraga za velikom objedinjujućom teorijom je dosta problematična. Pre svega, ona bi trebalo da bude matematički sažeta i elegantna, izuzetna u svojoj jednostavnosti. Ali kako jednačine mogu da izraze svu složenost sveta oko nas? Da li je teorija svega odredila i da hit Sinéad O’Connor bude na vrhu top lista ove nedelje, ili da Madonna bude na naslovnoj strani Cosmopolitana?

Druga poteškoća u vezi sa idejom da je sve predodređeno teorijom svega je to da je onda i sve što kažemo takođe predodređeno. Ali zašto bi bilo predodređeno da to bude tačno? Nije li verovatnije da će to biti pogrešno, jer na svaki tačan iskaz dolazi mnogo mogućih netačnih? Svake nedelje poštar mi donese nekoliko teorija koje mi šalju razni ljudi. Sve su one različite, a većina se međusobno isključuju. Ali pretpostavka je da je velika teorija svega predodredila da svi ti autori smatraju da su njihove teorije tačne. Zašto bi onda moj komentar na njih imao ikakvu vrednost? Zar nisam i ja u podjednakoj meri predodređen velikom objedinjujućom teorijom?

Treći problem u vezi sa opštom predodređenošću je naše uverenje da mi ljudi imamo slobodnu volju – da uživamo slobodu izbora da li ćemo nešto učiniti ili ne. Ali ako je sve predodređeno zakonima nauke, onda slobodna volja mora biti samo privid, a onda se postavlja pitanje na čemu se temelji naša odgovornost za ono što činimo? Ne kažnjavamo ljude za počinjene zločine ako su sišli s uma, jer smo zaključili da u takvom stanju oni nisu odgovorni za svoje postupke. Ali ako smo svi predodređeni velikom objedinjujućom teorijom, onda niko nije odgovoran za ono što čini.

O ovim problemima determinizma raspravlja se već vekovima. Ali te rasprave su pre svega bile akademske, budući da smo bili daleko od potpunijeg uvida u zakone prirode, a nismo znali ništa ni o nastanku vasione. Ovi problemi danas postaju aktuelni zbog mogućnosti otkrivanja velike teorije svega u roku od nekih 20 godina. Takođe smo uvideli da je početak kosmosa naučno objašnjiv. Sledi moj lični pokušaj objašnjenja ovih problema. Ne obećavam veliku originalnost ili dubinu, ali to je najbolje što imam da ponudim u ovom trenutku.

Evo najpre prvog problema: kako jedna srazmerno jednostavna i sažeta teorija može da objasni nastanak ovako složene vasione kakva je naša? Odgovor nam daje načelo neodređenosti kvantne mehanike, koje kaže da se položaj i brzina čestica u kosmosu ne mogu izmeriti istovremeno sa velikom preciznošću: što tačnije merite njihov položaj, to manje precizno merite njihovu brzinu, i obratno. Ova neodređenost nije tako značajna sada, kada su stvari u svemiru prilično razmaknute, pa mala neodređenost u pogledu položaja ne znači mnogo. Ali u ranoj vasioni sve je bilo veoma zbijeno, tako da tu imamo puno neodređenosti, a uz to i više mogućih početnih stanja vasione. Ona su se razvila u celu porodicu različitih istorija vasione. Većina njih ima slične makro-osobine, u smislu da one opisuju vasionu koja je jednoobrazna i koja se širi. Razlike među njima se javljaju u pogledu razmeštaja zvezda, a još više u pogledu toga ko će se naći na naslovnim stranama časopisa (ukoliko u njima uopšte ima časopisa). Prema tome, složenost vasione i njene pojedinosti u ranim fazama nastaju pod uticajem načela neodređenosti. Otuda proishodi mnoštvo mogućih istorija vasione. Među njima bi postojala i takva u kojoj su nacisti dobili Drugi svetski rat, premda bi njena verovatnoća bila niska. Mi živimo baš u istoriji u kojoj su saveznici pobedili u ratu, a Madona se pojavila na naslovnoj strani Cosmopolitana.

Razmotriću sada drugi problem. Ako je sve što činimo određeno velikom teorijom svega, zašto bi to značilo da su zaključci o vasioni ispravni, a ne pogrešni? Zašto bi bilo šta što kažemo imalo neku vrednost? Moj odgovor na ovo pitanje zasniva se na Darvinovoj ideji prirodne selekcije. Neki sasvim primitivni oblici života spontano su nastali na Zemlji kao ishod slučajnog kombinovanja atoma. Najraniji oblik života verovatno je bio neki veliki molekul. Ali on nije imao DNK, zato što su izgledi da se to dogodi slučajnim kombinovanjem veoma mali.

Taj rani oblik života počeo bi da se razmnožava. Kvantno načelo neodređenosti i neuređena toplotna kretanja atoma uslovili bi da dođe do izvesnog broja grešaka pri razmnožavanju. Većina ovih grešaka bila bi kobna po opstanak organizma ili po njegovu sposobnost da se dalje razmnožava. Takve greške ne bi se prenele na potonja pokolenja, već bi nestale zajedno sa nestankom organizma. Slučajni mali broj grešaka bi vodio uspehu: takvi organizmi bi imali više izgleda da prežive i da se razmnožavaju. Oni bi zamenili prvobitne, lošije sklopljene organizme.

Nastanak dvostrukog spiralnog ustrojstva DNK moglo je da bude jedno od tih poboljšanja u ranim fazama. Bio je to verovatno takav napredak da je došlo do potpune zamene svih prethodnih oblika života, ma kakvi oni bili. Onda je evolucija napredovala i dovela do razvoja centralnog nervnog sistema. Stvorenja koja su shvatala implikacije podataka sakupljenih pomoću čula, a potom delala u skladu s njima imala su veće izglede da opstanu i ostave potomstvo. Ljudska rasa je nastavila ovo napredovanje do nove faze. Mi smo veoma slični višim majmunima po telesnom sklopu i DNK, ali mala varijacija u našoj DNK omogućila nam je da razvijemo jezik. To je značilo da možemo da prenosimo informacije i sakupljeno iskustvo sa pokolenja na pokolenje, najpre usmeno, a onda i u pisanom obliku. Pre toga su se tekovine iskustva prenosile jedino sporim procesom kodiranja u DNK posredstvom nasumičnih grešaka pri razmnožavanju. To je za posledicu imalo dramatično ubrzanje evolucije. Bilo je potrebno više od tri milijarde godina da razvoj stigne do ljudske rase. Ali tokom poslednjih deset hiljada godina usavršili smo pisani jezik. To nam je omogućilo da prevalimo put od pećinskih ljudi do stvorenja sposobnih da postavljaju pitanja o krajnjoj teoriji vasione.

Pritom nije došlo do značajne biološke evolucije ili promene ljudske DNK. Prema tome, naša inteligencija, naše umeće da izvlačimo ispravne zaključke iz informacija koje nam pružaju naša čula potiču još iz pećinskog razdoblja, pa i od ranije. Naša inteligencija je zasnovana na našoj sposobnosti da ubijamo određene životinje radi hrane, kao i veštine izbegavanja da sami postanemo žrtve drugih životinja. Izuzetno je to što su nam mentalne osobine odabrane za te svrhe i dalje od velike koristi pod veoma različitim okolnostima u našem vremenu. Izgledi za opstanak verovatno nam se neće mnogo poboljšati ako dođemo do velike teorije svega ili rešimo problem predodređenosti. Ali inteligencija koju smo razvili iz drugih razloga nam omogućava da proniknemo u ispravne odgovore na ta pitanja.

I nekoliko reči o trećem problemu – pitanju slobodne volje i odgovornosti za ono što činimo. Mi imamo subjektivni osećaj o tome ko smo i šta činimo. Ali to lako može biti samo privid. Neki ljudi misle da su Julije Cezar ili Napoleon, ali oni ne mogu svi biti istovremeno u pravu. Da bismo ustanovili da li neki organizam ima slobodnu volju potreban nam je spoljni test objektivnosti. Primera radi, zamislimo da nam u posetu dođe „mala zelena osoba“ sa nekog drugog sveta. Kako da ustanovimo da li ona ima slobodnu volju ili je to samo robot, programiran da reaguje kao da nam je sličan?

Izgleda da je krajnji objektivni test slobodne volje u sledećem: može li se predvideti ponašanje nekog organizma? Ako može, onda on nema slobodnu volju već je predodređen. S druge strane, ako se njegovo ponašanje ne može predvideti, može se pretpostaviti da on ima slobodnu volju.

Ovakvoj definiciji slobodne volje možemo zameriti to što ćemo, pošto jednom ustanovimo teoriju svega, moći da predviđamo ljudske postupke. A naš mozak je takođe podložan i načelu neodređenosti. Postoji, dakle, element haotičnosti u ljudskom ponašanju koji je u vezi sa kvantnom mehanikom. Ali te energije u našem mozgu su niske, tako da je dejstvo neodređenosti kvantne mehanike u tom smislu malo. Pravi razlog zašto ne možemo da predvidimo ljudsko ponašanje jeste to što je ono naprosto previše složeno. Već su nam poznati osnovni fizički zakoni koji upravljaju aktivnošću mozga i oni su srazmerno jednostavni. Ali ljudski mozak sadrži oko 10 na 26 ili sto miliona milijardi milijardi čestica. To je daleko, daleko previše da bismo ikada bili u stanju da rad našeg mozga uobličimo jednačinama i time predvidimo kako će se on ponašati ako su nam dati njegovo početno stanje i podaci koji se preko živaca slivaju u njega. U stvari, mi ne možemo da izmerimo ni to početno stanje, jer bismo za to morali da rastavimo mozak. Čak i kada bismo to učinili, i dalje bi bilo previše čestica koje bi trebalo uzeti u obzir. Isto tako, mozak je verovatno veoma osetljiv na početno stanje – mala promena u njemu može dovesti do veoma velike promene kasnijeg ponašanja. Prema tome, iako su nam poznate temeljne jednačine koje upravljaju mozgom, nismo ni blizu toga da pomoću njih predvidimo ljudsko ponašanje.

Ova situacija javlja se u nauci kad god imamo posla sa makroskopskim sistemima, zato što je broj čestica uvek preveliki da bi postojali izgledi za rešenje temeljnih jednačina. Ono čemu tada pribegavamo jesu efektivne teorije. Posredi su približnosti kod kojih veoma veliki broj čestica biva zamenjen malim brojem veličina. Primer za to je mehanika fluida. Neka tečnost poput vode sastoji se iz milijardi i milijardi molekula koji su sačinjeni od elektrona, protona i neutrona. Ako je shvatimo kao neprekidni medijum koji se odlikuje samo brzinom, gustinom i temperaturom dobijamo zgodnu približnost. Predviđanja efektivne teorije mehanike fluida nisu tačna – pogledajte samo vremenske prognoze – ali su dovoljno dobra za projektovanje brodova ili naftovoda.

Hoću da kažem da su pojmovi dobre volje i moralne odgovornosti za naše delanje zapravo efektivna teorija u smislu mehanike fluida. Moguće je da je sve što radimo predodređeno nekom teorijom svega. Ako ta teorija predviđa da ćemo umreti na vešalima, onda se nećemo utopiti. Ali morali biste biti jako sigurni da su vam suđena vešala da biste se po buri otisnuli na more u malom čamcu. Zapazio sam da čak i ljudi koji tvrde da je sve predodređeno i da to ni na koji način ne možemo da promenimo dobro pogledaju levo i desno pre nego što pređu ulicu. Možda je stvar u tome što oni koji ne pogledaju ne prežive, pa nemamo njihovu verziju događaja.

Naše ponašanje se ne može zasnivati na zamisli da je sve predodređeno, zato što se ne zna šta je predodređeno. Umesto toga, valja prihvatiti efektivnu teoriju da posedujemo slobodnu volju i da smo odgovorni za svoje postupke. Ova teorija nije upotrebljiva za predviđanje ljudskog ponašanja, ali je prihvatamo kao operativno dovoljnu za život. Postoji i darvinovski razlog zbog koga verujemo u slobodnu volju: društvo u kome se jedinka oseća odgovornom za svoje postupke ima više izgleda da radi timski, da preživi i raširi svoje vrednosti. Mravi su primer odličnog timskog rada, ali njihovo društvo je statično. Ono nije u stanju da reaguje na nepoznate izazove niti da razvija nove mogućnosti. Ali skup slobodnih jedinki koje dele iste ciljeve ima veću fleksibilnost u preduzimanju novih koraka.

Pojam slobodne volje ne pripada osnovnim zakonima nauke. Ako se pokuša izvođenje ljudskog ponašanja iz zakona nauke zapada se u logički paradoks samoreferentnih sistema. Ako bi se ono što čovek čini moglo predvideti pomoću nauke, sam čin predviđanja bi menjao sled događaja. To je slično problemima sa kojima bismo se suočili pri putovanju kroz vreme, što je mogućnost u koju veoma sumnjam. Kada biste mogli da vidite šta će se dogoditi u budućnosti onda biste to mogli da promenite. Ako biste znali koji konj će pobediti na trci Grand National, mogli biste da zgrnete bogatstvo kladeći se na njega. Ali taj čin bi promenio odnose na kladionici. Dovoljno je videti film Povratak u budućnost da bi se shvatilo koliko je to komplikovano.

Paradoks vezan za predviđanje vlastitih postupaka u bliskoj je vezi sa problemom koji sam pomenuo ranije: da li konačna teorija svega omogućava ispravne zaključke o njoj? Verujem da nam tu pomaže Darvinova ideja prirodne selekcije. Ona bi trebalo da nas uputi na skup fizičkih zakona koji su se pokazali uspešnima. Ali oni se ne mogu primeniti na predviđanje ljudskog ponašanja – i to iz dva razloga. Prvo, nismo u stanju da ih povežemo jednačinama. Drugo, čak i da to možemo, sam čin izricanja predviđanja poremetio bi sistem. Umesto toga, prirodni odabir nas pre upućuje na prihvatanje teorije slobodne volje. Ako se prihvati da su postupci neke osobe plod njenog slobodnog izbora, onda se ne može tvrditi da su oni u nekim slučajevima određeni spoljnjim silama. Predstava o „gotovo slobodnoj volji“ lišena je smisla. Ali ljudi uglavnom brkaju činjenicu da se ponekad može pogoditi najverovatniji izbor neke jedinke – sa okolnošću da taj izbor nije slobodan. Ja mogu da pogodim da ćete svi vi danas večerati, ali vi ste sasvim slobodni da odaberete da gladni odete u krevet. Primer ovakvog brkanja stvari je doktrina o smanjenoj odgovornosti: u pitanju je zamisao o tome da osobe ne treba da budu kažnjene za svoje postupke ako su bile pod stresom. Nije isključeno da su veći izgledi da će neko počiniti antidruštveni čin dok je pod stresom. Ali to ne znači da treba da povećamo izglede za takav ishod smanjenjem kazne za njega.

Istraživanje temeljnih zakona nauke i izučavanje ljudskog ponašanja valja držati u zasebnim odeljcima. Iz razloga koje sam prethodno objasnio, naučni zakoni se ne mogu koristiti za objašnjenje ljudskog ponašanja. Ali možemo se nadati svetu zasnovanom na inteligenciji i moći logičkog mišljenja koje smo razvili kroz prirodnu selekciju. Pomoću nje smo razvili i neke druge osobine kao što je na primer agresivnost. Ona nam je davala prednost u doba pećinskih ljudi i ranije, tako da ju je prirodna selekcija sačuvala. Ogromno povećanje naših razornih moći na temelju moderne nauke i tehnologije pretvorilo je agresivnost u veoma opasno svojstvo koje je postalo pretnja opstanku cele ljudske rase. Nevolja je u tome što su naši agresivni nagoni ukodirani u naš DNK. On se menja jedino biološkom evolucijom u vremenskim rasponima koji traju milionima godina, dok se naše moći uništenja povećavaju u vremenskim rasponima evolucije informacija, koji sada iznose jedva 20 ili 30 godina. Ako ne budemo uspeli da inteligencijom zauzdamo agresivnost, ljudska rasa neće imati puno izgleda za opstanak. Ali dok ima života, ima i nade. Ako uspemo da preživimo narednih stotinak godina, raširićemo se na druge planete, a možda ćemo krenuti i ka dalekim zvezdama. Ovo će znatno smanjiti verovatnoću da cela ljudska rasa bude zbrisana u nekoj globalnoj kataklizmi kao što je nuklearni rat.

Da rezimiramo: raspravljao sam o nekim problemima koji se javljaju ako se pretpostavi da je u vasioni sve predodređeno. Prilično je svejedno da li iza tog determinizma stoje svemogući bog ili zakoni nauke. Može se, naime, uvek reći da su zakoni nauke izraz božje volje.

Razmatrao sam tri pitanja. Prvo, kako složenost vasione i svaka njena beznačajna pojedinost mogu biti predodređene jednostavnim skupom jednačina? Drugim rečima, može li se stvarno verovati u to da bog stoji iza svih trivijalnosti, kao što je ta ko će se pojaviti na naslovnoj strani Cosmopolitana? Odgovor izgleda glasi da iz načela neodređenosti kvantne mehanike proističe da postoji ne samo jedna istorija vasione već ceo skup mogućih istorija. One mogu biti slične u velikim razmerama poređenja, ali će se zato veoma razlikovati u svakodnevnim razmerama. Dogodilo se da mi živimo u jednoj posebnoj istoriji koja se odlikuje određenim posebnostima i pojedinostima. Ali postoje veoma slična inteligentna bića koja žive u istorijama koje se razlikuju od naše po tome ko je pobedio u ratu i ko je na vrhu liste hitova. Beznačajne pojedinosti naše vasione nastaju kombinacijom temeljnih zakona sa kvantnom mehanikom i njenim elementima neodređenosti ili nasumičnosti.

Drugo pitanje je bilo: ako je sve predodređeno nekom temeljnom teorijom, onda je i ono što kažemo o toj teoriji takođe predodređeno – ali zašto bi bilo predodređeno da to bude tačno, a ne pogrešno ili nebitno? Moj odgovor na ovo pretpostavlja pozivanje na Darvinovu teoriju prirodnog odabira: samo one jedinke koje izvlače ispravne zaključke o svetu koji ih okružuje imaće izgleda da prežive i ostave potomstvo.

Treće pitanje je glasilo: ako je sve predodređeno, šta je onda sa slobodnom voljom i našom odgovornošću za postupke koje preduzimamo? Jedini objektivan test o tome da li neki organizam ima slobodnu volju jeste to da li se njegovo ponašanje može predvideti. Kada su posredi ljudska bića, uopšte nismo u stanju da koristimo temeljne zakone da bismo predvideli šta će ona učiniti – iz dva razloga. Prvo, ne možemo da rešimo jednačine za veoma velike brojeve čestica koje su tu posredi. Drugo, čak i kada bismo mogli da rešimo jednačine, sam čin dolaska do nekog predviđanja doveo bi do poremećaja sistema i mogao bi da vodi ka drugačijem ishodu. A ako ne možemo da predviđamo ljudska ponašanja, možemo da pribegnemo priručnoj teoriji prema kojoj su ljudi slobodni da biraju šta će učiniti.

Kako izgleda, postoje jasna preimućstva u pogledu opstanka ako verujemo u slobodnu volju i odgovornost za vlastite postupke. To znači da je ovo uverenje osnaženo principom prirodne selekcije. Da li je osećanje odgovornosti, koje se prenosi jezikom, dovoljno da stavi pod kontrolu nagon za agresivnošću, koji se prenosi preko DNK – ostaje da se vidi. Ako to nije slučaj, ljudska rasa će postati jedan od ćorsokaka prirodnog odabira. Možda će neka druga rasa inteligentnih bića negde drugde u galaksiji uspeti da uspostavi bolju ravnotežu između odgovornosti i agresivnosti. Ukoliko je to posredi, mogli bismo očekivati da oni stupe u kontakt sa nama, ili da bar otkrijemo njihove radio-signale. Možda su oni svesni našeg postojanja, ali ne žele da obznane svoje prisustvo. To može biti mudar potez kada se pogleda naš dosije.

Ukratko, naslov ovog ogleda iskazan je u obliku pitanja: da li je sve predodređeno? Odgovor glasi: jeste, predodređeno je. Ali sasvim bi moglo biti i da nije tako, jer nikada nećemo doznati šta je tačno predodređeno.

Stephen Hawking 15/03/2018 |

Peščanik

Amerika: Priča o eksploziji nejednakosti prihoda


Nejednakost je neizbežna u tržišnoj ekonomiji kao što je Amerika. Postoji nejednak prihod i bogatstvo jer su i ljudi različiti. Oni se takmiče. Neki ljudi žele da teže rade, bolje se „pronalaze“ u datim okolnostima ili stiču veće veštine koje im omogućavaju da se popnu više na prihodovnoj lestvici. Neki drugi pak imaju čistu sreću. A izvesna doza nejednakosti je dobra stvar: ove razlike i jesu ono zbog čega ljudi žele da idu na koledž, da se nadmeću za što bolje poslove, da se ulaguju i podilaze svojim šefovima, da izmišljaju nove pronalaske i preduzeća, i, opšte uzev, povećavaju produktivnost. Nejednakost pruža podsticaje i podstiče ljude na pokret.

Ovo je deo zbirke tekstova Co.Exist-a o rastućoj nejednakosti u prihodima i velikim i smelim idejama o tome kako jedno društvo može preokrenuti ovaj trend. Pogledajte celu listu ovde.

Ali, postoji neka tačka nad kojom snage nejednakosti postaju previše moćne, kada one više ne motivišu jer ih je nemoguće prevladati.

“Možete imati samo preveliku ili premalu nejednakost”, kaže ekonomista MIT-a David Autor. “Zabrinutost u vezi sa nejednakošću je kada ekonomska dinamika odstupi pred „dinastičkm” principom, a nejednakost postaje samoobnavljajuća i uvek se nanovo ojačava:  Ako ne izaberete prave roditelje, zauvek ste zaglavljeni na dnu”.

Dohodak je u Americi porastao u poslednjih nekoliko decenija, ali i nametnuvši pitanje da li privreda sada prelazi neku nevidljivu liniju, da bi kročila u zonu velike stagnacije. Na vrhu piramide, ili, lepše rečeno – na gornjem kraju prihodovne  lestvice – prihode su dramatično i kontinuirano povećavali oni koji spadaju u famoznih 1% nabogatijih, dok su zarade iz kategorije srednjih ka niskim primanjima ostale zaglavljene na dnu. Jedan odsto najbogatijih je najveći rast zabeležio u periodu između 1979. i 2013. godine, kada su imali dobit od 154%,  a naknada za “radnike i ne-nadzornu radnu snagu”, koja čini 80% radne snage u privatnom sektoru, porastao je u tom periodu za samo osam odsto. Iako se nejednakost jedva malo smanjila od izbijanja recesije (kada su bogati izgubili puno novca), i dalje je dobit najbogatijih na istorijskim nivoima. Top 1% sada čini 17,5 puta više medijalnog prihoda u Americi (napomena: medijalna tj srednja plata nije isto što i prosečna), dok je 1979.  bio veći za oko šest puta.

Zabrinutost oko nejednakosti nastupa u vreme i na mestu gde ekonomska dinamika pomaže usponu dinastičnosti – porodično stečenom novcu koji se prenosi kroz generacije naslednika.

Zašto je to važno? Iz najmanje dva razloga. Prvo, ako prosečni ljudi ne uspevaju da zarade pristojne plate, onemogućeni su da troše novac a samim tim ne doprinose ni uspehu ekonomije. Prema analizi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, nejednakost je smanjila 4,7% kumulativnog ekonomskog rasta u bogatijim zemljama između 1990. i 2010. godine, (nejednakost, očigledno, nije samo američki problem ali je prihodovni  jaz ove zemlje među najdubljim, poredeći ga s razvijenim ekonomijama sveta).

Drugi razlog je to što ovaj jaz, nastao velikim i ubrzano narastajućim prihodima najbogatijih, produbljuje i ciklus siromaštva koje prerasta u beskrajnu petlju iz koje je nemoguće izvući se. I mada znamo da deca iz siromašnih porodica nemaju tako uspešne i probitačne karijere kao deca iz bogatijih porodica, nameće se jedno pitanje: u kom trenutku svojih života i obrazovanja mnoga od te dece startuje sa tolikim zaostatkom da više nikad ne može napredovati? “Smešno je i pretpostavljati da u društvu nejednakosti mogu postojati jednake mogućnosti”, kaže ekonomista i nobelovac Robert Solov. “Puno vam pomaže da (u društvu jednakosti) imate dobru ishranu kada ste mladi i odrastate, da budete dobro zbrinuti i da budete dobro obučeni, da budete u toplom, da vam je udobno i da, kasnije, vaši roditelji budu u stanju da vam obezbede novac za dalje školovanje.“

Amerika, već po tradiciji, nikada nije previše marila za nejednakost jer su razlike u primanjima nekada bile daleko manje  nego danas, ili su građani gajili predstavu da nejednakost nije toliko ozbiljna kakva je zapravo bila. O toj nejednakosti sada raspravljaju trustovi mozgova, nezavisni istraživački centri (think-tanks) i generalno je u javnoj agendi koja se pojavljuje u predizbornim kampanjama – sve do činjenice da je nejednakost problem koji je daleko manje u fokusu od čistog siromaštva.

Pa ipak, ovo se tiče fundamentalne distribucije prihoda u jednom društvu, a ne samo života onih koji su najsiromašniji.

Uzroci nejednakosti

Zašto je u poslednjih 35 godina nejednakost toliko porasla?

Nekoliko je razloga, počev od uloge globalizacije i tehnologije. Pojava Kine, Indije i drugih velikih ekonomija omogućila je kompanijama da premeštaju proizvodnju u inostranstvo, da funkcioniše offshore poslovanje – a samim tim i da kompanije u međunarodnim zonama operišu bez plaćanja poreza (slabeći time i zemlje iz kojih ofšor kompanije potiču); značajna je i uloga koju imaju outsource servisi i slobodnije kretanje kapitala. Svi ovi trendovi su doveli do gubitka posla i pritiska na plate.

Istovremeno, tehnologija omogućava kompanijama da automatizuju sve veći broj poslova, kako fizičkih tako i mentalnih, što eliminiše sve veći broj radnih mesta. “Tehnologija je naročito  pogodan „saborac“ pri obavljanju rutinskih, ponavljanih vrsta poslova i zadataka, posebno za obradu podataka”, kaže Erik Brinjolfsson, profesor na MIT-u i koautor knjige „Trka protiv mašina“ (Race Against the Machine). “Desetine miliona ljudi u Sjedinjenim Državama, ali i u drugim naprednim zemljama angažovano je u ovim oblastima. Repetitivne zadatke – rad sa obrascima, u knjigovodstvu, računovodstvu itd sve je lakše automatizovati. Kao rezultat ovog trenda, dolazi do smanjenja potražnje za brojnim poslovima iz kategorije srednje komplikovanih veština.”

Repetitivni zadaci u radu s obrascima i formularima, knjigovodstvom i poslovodstvom danas je neuporedivo lakše obavljati ako se te funkcije  automatizaciju.

Prema Brinjolfsonu ali i drugim stručnjacima, napredak u robotici i veštačkoj inteligenciji može rezultirati da sve veći broj ljudi bude zamenjen robotima. Tehnologija sve više zamenjuje radnike i njihova zanimanja, umesto da ih samo dopunjava, kaže on. A to dozvoljava IT poduzetnicima da sami sebi obezbede nivoe profita tipa “pobednik-uzima-sve”. Uz ogromne profite izbaciti i ljude, i zameniti ih mašinama koje ne traže platu i rade prekovremeno, ili gotovo neprekidno – postoji li lepša situacija za poslodavca? Kako bi se serije nekada radno intenzivnih procesa učinile efikasnijim, IT servisi kao što su Google i Dropbox efektivno su transferisali prihode radnika na vlasnike preduzeća i investitore.

Alli, neki se drugi ekonomisti ne bi složili s ovim ocenama. Oni kažu da je, govoreći o problemu sve veće nejednakosti, precenjen značaj tehnologije. “Mnogi koji profesionalno prate tehnologiju samo prostodušno veruju kako ona sve transformiše, pa tako ne uspevaju da uoče [širu sliku]”, kaže Lorens Mišel, predsednik levo orijentisanog Instituta za ekonomsku politiku iz Vačingtona DC. “Ovo je, istovremeno, i vrlo komforno objašnjenje kojem pribegavaju oni koji bi jedino želeli da kažu kako je radnicima potreban veći broj savremenih radnih veština koje bi, onda, rešile sve probleme”.

Ekonomisti su tokom 80-tih i 90-tih godina gajili mišljenje da tehnološki napredak povećava kazne za radnike sa nižim kvalifikacijama (npr. smanjivanje njihovih plata ili njihovo otpuštanje), a istovremeno podiže nagrade za one sa višim stepenom veština i sposobnošću baratanja računarima. Bilo je to doba ogromnog povećanja “koledžke premije” – prednosti u visini zarada po sticanju visokog stepena stručne spreme u rangu koledža – a odgovor na nejednakost izgleda da je u to vreme, barem teoretski, bio u podizanju nivoa veština radnika.

Međutim, Mišel tvrdi da “tehnološke promene usmerene na savladavanje veština” ne mogu u potpunosti objasniti skorije povećanje nejednakosti. Prvo, većina poslova nastalih od recesije do danas spadaju u ona za koje se traže niže kvalifikacije, a ne u poslove višeg nivoa znanja koje biste očekivali. “Gotovo svi poslovi koje smo kreirali u tom periodu spadali su u donju trećinu distribucije dohodaka”, kaže on. “Argument koji se sve vreme provlači je da ćemo pomoću tehnologije stvoriti više radnih mesta za koja je neophodno imati visoko obrazovanje ili veštine visokog nivoa, i da poslodavci ne bi mogli pronaći takve radnike. Ali, mi, u međuvremenu, nismo uspeli da stvorimo taj, toliko željeni, izrazito veći broj radnih mesta za koja je potreban visok nivo edukacije.”

Od recesije do danas, došlo je do opšteg opadanja tražnje kako za diplomcima tako i za onima koji nisu diplomirali, kaže Maršal Štajnbaum, istraživački ekonomista pri Centru za ravnopravan rast (Center for Equitable Growth). Puno je ljudi na tržištu rada sa diplomama visoke stručne spreme, ali sve veći broj njih obavlja poslove za koje su previše kvalifikovani, pokazala je studija njujorškog ogranka FED-a – mnogo je visoko obrazovanih kadrova koji stoje iza kase u, recimo, Starbaksu. Istraživanje Džesija Rotštajna (Jesse Rothstein) sa kalifornijskog univerziteta Berkli pokazuje kako, od izbijanja recesije, ljudi sa višim nivoom veština nisu dobijali i srazmerno veće plate, koje bi u normalnim okolnostima bile odraz tih veština i umeća.

Mišel tvrdi da se objašnjenje tipa „sve je to zbog računara“ izbegava nužna debata o drugim (osetljivijim) faktorima koji uzrokuju nejednakost.

Politički faktori

Po Mišelu i Stejnbaumu, tehnologija ne izaziva nejednakost; nju izazivaju politički faktori kao što su slabost sindikata, način na koji minimalne zarade ne hvataju korak s povećanjem troškova života, a uzrok je takođe i u nizu poreskih olakšica koje idu na ruku bogatima i onima koji ostvaruju prihode od investicija, a ne od plata. Primeri za ovo uključuju niže poreske stope na kapitalni dohodak u poređenju sa prihodima od zarada i smanjenjem poreza na dividendu, uspostavljenima 2003. godine, tokom mandata predsednika Buša; ovim su se korporacije oslobodile od poreza na novac koji plaćaju akcionarima, povećavajući korporativne profite. Ovi dobici, koji se prenose na vlasnike kompanije, porasli su u direktnom odnosu i proporciji prema istovremenom smanjenju naknade zaposlenima; Kao rezultat toga, pao je udeo plata u bruto nacionalnom proizvodu.

Takođe, argumentom tipa „sve je to zbog računara“ izbegava se debata o drugim (još osetljivijim) faktorima koji prouzrokuju nejednakost.

“U suštini postoji promena snaga… Automatizacija, robotizacija, računari i AI isplatili su se investitorima, dok su radnici, u osnovi izgubili”, kaže Štajnbaum. “To je ekonomija koja ne vrednuje rad toliko koliko vrednuje posedovanje stvari, a posedovanje stvari je nešto što bogati ljudi redovno upražnjavaju.”

S obzirom na slabost prihoda od zarada, neki su predložili da se krene ka drugim oblicima prihoda, čak i za one sa manjim bogatstvom. Jedno od rešenja bio bi, recimo, garantovani osnovni prihod koji bi obezbeđivala država. Štajnbaum kaže da je za ovaj korak još uvek prerano – i dalje postoje mnoge druge opcije za vraćanje kupovne moći trenutnih američkih zarada, kao što je oživljavanje kolektivne pregovaračke moći na strani radnika, podizanje minimalnih zarada i podizanje poreza bogatima.

Na kraju, jasno uočavamo šta je to što prouzrokuje nejednakost: velika povećanja prihoda na vrhu i stagnacija istih od niže ka srednjoj klasi. Precizno razumeti šta tačno uzrokuje ove trendove je već teže, ali ne manje važno za proces iznalaženja uspešnog rešenja. Ako je tehnologija uzrok problema niskih plata i velikog jaza u primanjima, onda su nam potrebne nove škole i koledži u kojima bi se zadobijale odgovarajuće veštine. Ako je nejednakost stvarno proizvod političkih izbora, na primer, kako obračunavamo poreze, i ko su oni koji će u društvu biti najviše oporezovani, onda takve političke odluke i stavove moramo promeniti. Mi koji živimo u Americi skloni smo da se stidimo političkih korekcija – uključujući i bilo kakvu ideju o preraspodeli prihoda – dajući prednost prostom podučavanju ljudi novim veštinama kako bi im se omogućilo da prežive permanentno smanjivanje broja novih radnih mesta. Ovakav stav je verovatno pogrešan, ukoliko zaista želimo da učinimo nešto značajno u vezi sa ovim problemom.

Ben Schiller, www.fastcompany.com

Amerikanci, nacija žonglera malim platama


Previše Amerikanaca pati od finansijske nestabilnosti. Njihovi poslodavci mogli bi da to poprave, tvrde Timoti Ogden i Džonatan Morduk u tekstu koji je objavio Harvard Business Review.

Ako je u ekonomskom smislu ikada važilo da “rastuća plima podiže sve brodove”, ovo očigledno nije istina kada je reč o savremenoj Americi. Od 1980. godine, polovina građana Amerike je zaglavljena tu gde je i danas: njihova zarada u stvarnom smislu nije ni bila budžetirana – dok je najviše 20% njih doživelo da kroz svoj biznis postigne neke značajnije dobitke.

Rastuća nejednakost prihoda i bogatstva podriva veliki deo zvaničnog narativa, one priče o prilikama i šansama koje u Americi postoje – da je to zemlja u kojoj se svako može da napreduje sam, bez ičije pomoći, i samo sopstvenim snagama i resursima. Danas je u Sjedinjenim Državama, zapravo, prisutan niži stepen međugeneracijske ekonomske mobilnosti nego u jednoj Francuskoj, Nemačkoj ili čak Švedskoj.

Takođe je porastao još jedan oblik ekonomske nejednakosti. Iako je privukao manje pažnje, on ne samo što podriva porodične snove, po kojima će „deca imati uvek bolju budućnost nego njihovi roditelji“, već podriva i nadanja da će se nešto bolje desiti i za života njihovih potomaka. A to je jaz između onih koji imaju finansijsku stabilnost i onih koji žive bez nje.

Istraživanje HBR-a otkrilo je da čak i oni sa dugoročnim “stalnim” poslovima ne mogu računati na finansijsku stabilnost usled volatilnosti i nepredvidljivosti njihovih prihoda a takođe i troškova. Glavni izvor nestabilnosti prihoda, kako pokazuje ova studija, nije se dešavao usled promene posla već zbog promene prihoda na istom poslu. Drugim rečima, američka domaćinstva i dalje su imala svoje stalne poslove –  ali bez stabilnih prihoda.

Kao posledica ovog trenda, ta dva oblika nejednakosti podrazumevaju da pojedina domaćinstva imaju prihode koji su najgora kombinacija (decenijama) stagnirajućih i nestabilnih prihoda (na godišnjem, pa čak i mesečnom nivou).

Jedan od glavnih izvora problema leži u velikoj promeni pri transferu rizika; taj poslovni rizik zadnjih godina i decenija sve intenzivnije se prebacuje sa firmi na zaposlene. Veći je broj studija koje su dokumentovale da firme sve više prebacuju rizik od kratkoročnih ili dugoročnih poslovnih kriza na radnike – kroz inovacije na tržištu rada, kao što su, recimo, dinamički i promenljivi rasporedi; povećanje autsorsinga tj izmeštanja poslovnih usluga iz fizičkog u virtuelni prostor (internet); tu je, takođe, porast rada i poslova po ugovoru, koji sve više dominiraju nad stalnim zaposlenjima.

Napredak zahteva da poslodavci prepoznaju, priznaju i zadovolje svoju istinsku ulogu u ovoj smeni poslovnih rizika koji sada padaju na zaposlene, i da, u skladu sa zahtevima svog položaja, preduzmu korake kako bi radnici bolje upravljali rizikom (koji su upravo donosioci odluka prebacili na njihova pleća). Ne radi se tu samo o  nekoj ponudi da zaposleni pohađaju kurs za ovladavanje finansijskim veštinama: postojao je znatan broj dokaza i činjenica „na terenu“, u samom procesu poslovanja, za to da ovakvi programi opismenjavanja u oblasti finansija ne pomažu. Zaposlenima koji se suočavaju sa širokim mesečnim oscilacijama u prihodima i rashodima potrebno je nešto više od umeća budžetiranja ili savladavanja finansijske pismenosti. Bezumno je kriviti ih zbog “loših izbora” ili nedostatka finansijske pismenosti kada nestabilne ekonomske okolnosti u kojima se nalazi Amerika efikasno poništavaju sve one veštine finansijskog MBA-a koje su na tim kursevima naučili. Američkom uposleniku se, primera radi, često preporučuje da svoju štednju i plaćanje računa stave na „auto-pilota“, tako da ne propuste rokove otplate, a da štednja takođe funkcioniše po principu „automatizma“.

Ali, taj savet ima smisla jedino kada imate predvidljiv i stabilan dohodak.

Međutim, kada iz meseca u mesec doživljavate velike promene prihoda, koji izuzetno osciliraju, “auto-pilot” postaje opasan, pogotovo kada ima tek malo prostora za finansijsko manevrisanje. Izrada kreditne kartice, hipoteke ili uplata-isplata u istom i tačnom obimu, uvek i isto vreme svakog meseca, postaje prilično teško kada je sve ostalo nestabilno – kako radno mesto tako i visina mesečnih primanja. A kada ne znate da li ćete postići dovoljno radnih sati na svom poslu kako biste platili račun za struju ovog meseca, onda su male šanse i da otvorite Individualni penzioni račun (IRA), ili plan 529 ili čak direktno stavite depozit na svoj štedni račun.

(Individualni  penzioni račun, IRA: investicioni alat za ulaganje, kojeg pojedinci koriste kako bi zaradili i izdvojili sredstva za svoju penzijsku štednju. Postoji nekoliko tipova IRA od 2018. godine: tradicionalna IRA, ROT IRA, SIMPLE IRA i SEP IRA. Ponekad se nazivaju individualnim penzionim aranžmanima i mogu se sastojati od čitavog niza finansijskih proizvoda kao što su akcije, obveznice ili zajednički fondovi: akcije i obveznice koje zaposlenik dobija tj zasluži tokom svog radnog veka provedenog u firmi, odnosno firmama. 529 plan je univerzalni štedni račun koji nudi poreske olakšice na federalnom a ponekad i državnom nivou, minimizujući time troškovni udar na državni budžet i njegova sredstva finansijske pomoći. Ovim planom upravljaju državne ili obrazovne institucije, a osmišljen je tako da pomogne porodicama u pronalaženju načina kako da izdvoje sredstva za buduće troškove školovanja dece na koledžu, ili shodno planu K-12).

Iako povećanje finansijske stabilnosti domaćinstava nije nimalo jednostavno za one radnike i porodice koje sastavljaju kraj s krajem u aktuelnoj američkoj ekonomiji, postoje praktični koraci koje bi poslodavci mogli da preduzmu kako bi (makar delimično) sanirali posledice velikih neizvesnosti.

Jedan od načina je revizija praksi planiranja. Jer, stabilniji raspored znači stabilniji prihod. Za sada, međutim, uopšte nije jasno na koji su to način “trenutni (promenljivi) radni rasporedi osoblja” i promenljivi/nestalni radni sati bolji za poslodavce nego što su za njihove zaposlene. Ovde ne postoji dokaz da je „klizno“, promenljivo“ ili neko slično varijabilno radno vreme i rasporedi pozitivno uticali na efikasnost poslodavaca. Neki poslodavci, posebno izdvojimo Wallmart, već preduzimaju korake ka širem uspostavljanju stabilnog i predvidljivog rasporeda u svojim radnim sistemima. A ukoliko poslodavci samoinicijativno ne preduzmu korake u tom pravcu, tu su državni regulatorni organi koji ih na to mogu primorati.

San Francisko, Sijetl i Njujork prednjače u usvajanju zahteva radnika kako bi im se obezbedilo pravo da izaberu jedan drukčiji, predvidljiviji i stabilniji raspored svog rada, ali nisu to nisu jedini gradovi koji aktivno preduzimaju korake. Na osnovu modela predloženog federalnog Zakona o efikasnom radnom rasporedu („Schedules That Work Act“), neki advokati takođe predlažu da zaposlenici sa negovateljskim odgovornostima ili oni koji su upisani u obrazovne programe dobiju još veću zaštitu. Srodni napori za podizanje kako minimalnih tako i radnim procesom predviđenih zarada i njihovih maksimuma dobijaju na zamahu u mnogim američkim državama i pojedinačnim mestima.

Poslodavci, takođe, mogu igrati značajnu ulogu u pomaganju svojim zaposlenima da izađu na kraj s volatilnim troškovima, baš kao što treba da igraju aktivnu ulogu u pomaganju zaposlenima da uštede novac za svoje penzije. Američke Federalne rezerve su ustanovile da u 2016. godini 44% američkih domaćinstava nije imalo ni 400 dolara ušteđevine. Poslodavci bi, stoga, mogli omogućiti kratkoročne uštede zajedno sa 401 (k) planom, usklađivanjem na relaciji poslodavac-zaposleni (tzv. „employer-matching program“ ili usklađivanje poslodavca s radnikom, što naprosto znači da vaš poslodavac doprinosi određenim iznosom vašem planu penzione štednje, po osnovici i proporcionalno visini vaših godišnjih izdvajanja za penzijsku štednju), ili čak direktnom subvencijom za oba. Finansijski “baferi” za pomoć u vanrednim situacijama, u kombinaciji sa računom za penzijsku štednju, smanjuje se mogućnost da radnici prevremeno povlače svoje račune za penzionu štednju (što često za sobom povlači i značajne kazne od strane države), a takođe povećava verovatnoću da će zaposleni i dalje štedeti za penziju, jer bi zaključavanje dodatnih sredstava na penzionom računu sa takvim kaznama bilo manje obeshrabrujuće. Korist za poslodavce onih radnika koji ne moraju da svakog meseca sastavljaju kraj s krajem (idući čak dotle i da prodaju svoju imovinu ne bi li preživeli), dakle za poslodavce koji bi spremno pokrili hitan slučaj – trebalo bi da bude očigledna i konkretna.

Na jednom još prozaičnijem nivou, poslodavci mogu pružiti zaposlenima pristup alatima tj sredstvima za finansijske usluge kao što je „Even“. Ovaj algoritam prati mesečna primanja radnika tokom vremena, beležeći uspone i padove. Kada plata korisnika ove aplikacije padne ispod proseka, Even nudi “podsticaj” to jest finansijsku potporu (Boost); onog meseca kada je plata veća od proseka, korisnik otplaćuje ranije korišćeni “podsticaj”, a Even mu nudi način i priliku kako da uštedi. Ključni ali suptilni deo ovog poslovnog modela je to što se naplaćuje pretplata, što znači da stvara profit kada zaposleni koriste ovu uslugu. Za razliku od provajdera kreditnih kartica ili zajmodavaca, Even ne nudi finansijske podsticaje kojima bi svoje klijente držao u stanju zaduženosti. Njegovo poslovanje je poravnanje, a ne pozajmica uz interes tj kamatu.

Ovo bi moglo pomoći familijama nalik onima iz HBR studije: američkim porodicama sa niskim do umerenim prihodima, često primoranim da žongliraju s računima, preskačući plaćanja u nekim mesecima, a potom ih udvostručavajući u onim mesecima kada su im primanja najviša – da bi, na kraju, plaćali više nego što su sposobni da zarade. Even nudi mogućnost da formiraju nužna automatska plaćanja ili dugoročne finansijske planove. Jer, ovakva domaćinstva često pribegavaju skupim zaduživanjima, u pokušaju da upravljaju oscilacijama u svojim primanjima, što, naravno, može stvoriti još više problema. Ukoliko bi poslodavci subvencionisali uslugu kao što je „Even“ za svoje zaposlene sa najnestalnijim radnim rasporedom i promenljivim brojem radnih sati (tj onima koji su često i najniže plaćeni zaposleni) –  to bi, onda, bio važan korak u transferu poslovnih rizika (ponovno prebacivanje makar dela rizika sa zaposlenog na poslodavca).

Još od osamdesetih, ako ne i ranije, snaga i moć se značajno pomeraju ka poslodavcima. Stoga nije iznenađujuće što je posledica ovog procesa permanentno prenošenje rizika sa njih na svoje zaposlene. S obzirom da su radnici bili primorani da preuzmu veće poslovne rizike – rizike kojima nisu spremni da efikasno upravljaju – društvo je platilo ceh: jačanje sve veće nejednakosti, uz smanjenje radne mobilnosti. Ova cena danas je tako očigledna i nesporna. Koraci za rešavanje ovog problema su jasni. Samo je pitanje hoćemo li imati hrabrosti da se tako i ponašamo.

 

Timothy Ogden, Jonathan Morduch, hbr.org

 

Sjajna a jeftina: vinska lista “20 za po $20”


Sledi lista 20 izvrsnih vina čija je cena do 20 dolara po boci – idealnih u večerima tokom radnih dana. Listu sastavio Erik Asimov, vinski kritičar Njujork tajmsa.

Raspored po kojem se kuva krajem dana tokom radne nedelje lako je razumeti, na delu je faktor nedostatka vremena. Pa ipak – vina u večerima tokom radne nedelje? To je nešto „konceptualnija“ stvar.

Poslednja stvar koju neko želi nakon dugog i napornog radnog dana je da još nekoliko sati provede nad daskom za sečenje, ringlom ili u pećnici. Ali, koliko je truda i vremena potrebno za otvaranje jedne flaše crnog, belog ili rozea? I to naročito ako se radi o boci dobrog vina.

Vina koja se piju radnim danima (večerima, uglavnom, naravno) trebalo bi da budu nezahtevna, nalik lakim komedijama a ne poput filmova Ingmara Bergmana (koji su vrhunski, ali ne i „pitki“ u svakoj prilici). Ovakva vina ne treba da od nas zahtevaju preveliku pažnju, već treba da budu ukusna i osvežavajuća. A ukoliko odlučite da se fokusirate na njih, trebalo bi da vam se to i vrati – nečim interesantnim, nekim dobrim susretom sa finim vinskim nijansama ili složenošću, koje bi nagradile vašu posvećenost i vreme odvojeno za njih.

Jesam li spomenuo cenu? Trebalo bi da budu relativno jeftina ali ujedno i  sjajnog kvaliteta (dve kategorije koje se nužno ne podrazumevaju). Mnoštvo je pitkih a po glavu i telo neopterećujućih vina koja možete kupiti već za 10 dolara. Većina će ih biti zdravog ukusa, ali nekako „jednopružna“ i pomalo monotona – vina do 10 dolara obično imaju živahno obojadisane etikete koje su kopije nekih interesantnijih boca. Ova su vina jeftina i dobra, ali u čemu je njihova vrednost koju bi sada trebalo da zagovaramo?

U rasponu od $15 do $20, međutim, nivo zanimljivosti i uzbuđenja eksponencijalno raste u odnosu na vina od 10 dolara. Boce koje sam odabrao koštaju ne više od 20 dolara – odlične su za noćno raspoloženje, lagana su i prijateljska. A ukoliko želite da se samo malo pozabavite njima, uverićete se kako su sva dole pobrojana bila vredna truda  da ih nabavite.

Proteklih godina sam takođe imao prilike da sastavljam liste nalik ovoj. Ako uporedite ovu s nekim drugim listama sličnog tipa, uočićete da se one dosta razlikuju. Nema penušavih vina. Nema pojačanih vina; takođe, ničeg iz Španije; Samo jedna boca s ovog spiska potiče iz čuvene i narečene Kalifornije. Nisam imao nikakvog posebnog razloga što sam uvrstio baš ova vina – izuzev što pokušavam da ne ponovim previše boca sa mojih ranijih lista i tabela (koje su i dalje dobre, kao što su i bile!), poput onih lista s jeseni 2016 ili od jeseni 2015.

Pojačana vina: nastaju dodavanjem vinskog destilata (brendi) vinu tokom procesa fermentacije. Time se prekida taj proces – ubija se kvasac, a zadržava se visok procenat preostalog šećera i samim tim povećava procenat alkohola na oko 18-20 %. Primeri ovih vina su Porto, Šeri, Madera, Marsala, Komendarija, Vermut, kao i neka vina sa juga Francuske.

Da ponovim: boce s mojih ranijih lista i dalje vrede truda da ih se potraži (ukoliko bebre nisu  rasprodate), čak i u slučaju da ste pronašli ta ista vina ali iz skorijih berbi. Ponekad njihove cene porastu i po nekoliko dolara. Poklonici vina iz Španije ili Kalifornije će na tim listama pronaći više onih koja im prijaju. Španija nudi izvanredan odnos između cene vina i njihovog kvaliteta, čak i onda kada se nisu pojavila na mojim nedavnim listama za kupovinu. Kalifornija? Pa – ne toliko privlačna u smislu kvaliteta vs. cena, u odnosu na brojna izvanredna i jeftina, kakva ima Španija.

Većina vina sa ove liste potiče iz Francuske i Italije. Ove kolevke savremene vinske proizvodnje danas su najveći izvori izvanrednog kvaliteta upravo zbog svoje raznolikosti i tradicije. Jednostavno, ove zemlje nude daleko više vrsta zanimljivih vina među kojima možete sa zadovoljstvom probrati.

Ne bih želeo da ikoga uvredim ili naljutim. „Svakonoćna“ vina – ona idealna za obroke ali i solo varijante tokom radnih dana i večeri – namenjena su opuštanju a ne antagonizaciji i uporednom ljutom rivalstvu. Ipak, ukoliko se u vama probudi osećaj da sam u mojim jednogodišnjim listama tipa „20 do $20“ zanemario neka nadasve sjajna i zanimljiva – pozdravljam svaku vašu sugestiju, koja će biti više nego dobrodošla.

De Forville02 Langhe Nebbiolo 2015, $19.96

Ovaj fini proizvođač u regionu Pijemonta na severozapadu Italije specijalizovao se za Barbaresco, a njegova vina su uglavnom odličnog kvaliteta. Langhe Nebbiolo je u velikoj meri spravljen od mladih Barbaresco sorti. Ova vina imaju zemljast i lagano taninski ukus sa čvrstim, dugim završetkom, možda su pre voćnog a ne mineralnog tipa, ali u svakom slučaju dobro izbalansirana i izuzetna. (Rosenthal Wine Merchant, Njujork)

Paul Pernot et ses Fils Bourgogne Aligoté 2015, $19.96

Već sam neko vreme opsednut aligoteom (aligoté), još jednom burgundijskom sortom belog grožđa. Ona je tako podsticajna, tako živahna i – nažalost! – tako pogrešno shvaćena, što je čini odličnom sortom po odnosu „vrednost-cena“ (cenovno potcenjena na tržištu, tako da za male pare dobijate vrhunski kvalitet). Mnogi dobri proizvođači, kao što je Paul Pernot, uzgajaju sjajan aligoté. Ova sorta belog ići će izvanredno sa sveže pripravljenim jelima na bazi paradajza koji je pri kraju sezone, ili pak s oštro naglašenim a uljem dobro natopljenim morskim plodovima, ili jelima od testenine, a fantastično uz, recimo, salatu Niçoise koju krase sveži inćuni, krompir, jaja, vlašac, belo vino i belo vinsko sirće, timijan i zeleni pasulj. (Summit Selections, Staten Island, N.Y.)

Contrà Soarda Veneto Rosso Gaggion 2012, $19.99

Sorta Marzemino danas je praktično nepoznata, iako je u severoistočnoj Italiji već vekovima prisutna. Ova crvena sorta iz oblasti i vinogorja Contrà Soarda (u kojem se takođe uzgaja izvanredno fina ali i izvanredno nepoznata bela sorta Vespaiolo), odlikuje se bogatim ukusom i visokim tonusom. Nakon pet godina ležanja u buradima, moćni tanini ovog crvenog vina se „izravnaju“ i „smekšaju“, omogućavajući da u prvi plan dođu zemljani ukusi maline. Odlično ide sa ćuftama i sličnim jelima od mlevenog mesa, kao i sa pizzama. (Jan D’Amore Wines, Bruklin, Njujork)

Bloomer Creek Vineyard Finger Lakes Tanzen Dame Edelzwicker Black Cap Trocken 2013, $19.99

Za ovo ukusno i pitko vino „krivac“ je jedan od mojih omiljenih proizvođača iz okruga Finger lejks (Finger Lakes). Edelzwicker je termin koji se u Alzasu koristi za jednostavno, „remiksovano“ vino iz kupaža koje se pije naiskap i bez previše vinskog bon-tona. Slično tome i u skladu sa temom tu je i gevirc-traminer (Gewürztraminer, „začinjeni Traminac“) koji nastaje kupažom, ali tako isto nastaje i belo kupažno „Cayuga“, aromatični hibrid više sorti koji se često susreće u Finger lejksu. Rezultat je suvo, bistro i pitko vino, idealno za sve koji su žedni i žele malo da „požure“ s konzumacijom – takođe je i odlično aperitivno vino.

Nicole Chanrion Côte de Brouilly 2014, $19.96

Čini se da je svet konačno razotkrio neverovatne vrednosti koje se mogu iznaći u dobroj berbi božolea (Beaujolais) čija je cena, nažalost, otišla nebu pod oblake. Pa ipak, i ovde je moguće „uloviti“ pokoju još uvek jeftinu a sjajnu bocu božolea. Tu pre svega mislim na Côte de Brouilly, i to ne neki iz najcenjenijih berbi, poput Moulin-à-Venta ili Morgona, iako je, i pored svega, jedan od mojih omiljenih božolea. To je čisto, i ukusom precizno određeno vino sa zemljanom notom i dugotrajnim ukusima crvenih plodova i presovanog cveća. (Kermit Lynch Wine Merchant, Berkli, Kalifornija)

Gai’a Greece Ritinitis Nobilis NV, $14.99

Verovatno ste dosad imali prilike da pročitate i nešto o nesretnim primerima znamenite Recine (Retsina), tradicionalnog grčkog vina „ukrašenog“ aromom borove smole. Uprkos svemu, retsina „Ritinitis Nobilis“ je sjajna, ažurirana verzija, brižljivo i s pažnjom spravljena. Proizvođač Gai’a proizvodi ga na bazi sorte roditis, vrste zaista finog belog grožđa, umesto da ga zasniva na uobičajeno dosadnom savatijanu (Savatiano). Rezultat je potpuno otkrovenje: sjajno, živo i osvežavajuće vino koje divno ide sa grčkim predjelima, čak i s jagnjetinom sa ražnja. (Athenee Importers, Hempsted, Njujork)

Stéphane Magnien Bourgogne Passetoutgrain Cuvée Densité 2015, $17.99

Burgundac Pastugren (Passetoutgrain) je lagano jednostavno crveno vino iz Burgundije koje odlično korespondira s belim aligoté-om kao protivtežom, uglavnom bez tako visoko aromatičnog nivoa. Ovo vino nije nastalo od jedne sorte grožđa već je mešavina nastala od barem jedne trećine pino noara i ne više od dve trećine gamea, fermentiranih zajedno. Ipak, i pored svega, Stéphane Magnien-ov Cuvée Densité predstavlja pravi biser od grožđanih sokova, bogat ukusom, pitko i ukusno – veoma me usrećilo u momentu kada sam ga prvi put probao. (Fruit of the Vines, Long ajlend siti, Njujork)

Tiago Teles Bairrada Maria da Graça 2015, $19.99

Bairrada je neka vrsta skrajnutog i „zaboravljenog“ područja u Portugalu, južno od doline kojom protiče Douro i nedaleko od Atlantika; ovo je oblast, usled svog glineno-krečnjačkog tla, daruje svojim vinima svežinu i energiju koju volim. Baga je najbolje crveno vino iz te oblasti, čija fascinantna crvena boja potiče od mešanja poznate sorte Alfrocheiroa (90%) i bele sorte Bikal (bical), kojeg u ovom kupažu ne sme da bude više od 10%. Osvežavajuće, zemljane i gotovo kamenaste arome, sa ukusima crvenog voća i cveća. (Savio Soares Selections, Bruklin, Njujork)

Lemelson Willamette Valley Pinot Noir Six Vineyards 2014, $19.99

Oregon ima neuobičajene kapacitete među američkim vinskim regionima. Tamo se proizvode izvrsna ambiciozna vina, koja, pored toga što su izuzetno jeftina, zadovoljavaju svojim visokim kvalitetom; oregonske sorte grožđa, tle i način uzgajanja kao i vinarski metodi spravljanja besprekorni su i ponosno stoje uz rame sa ostalim vrhunskim vinima sličnog tipa, cene i kvaliteta. Ovaj Pinot Noir iz Lemelsona je cvetno-voćnog ukusa i mirisa, odlično fokusiranog i izdefinisane arome, zemljane i na jezik jasno prepoznatljive.

Knebel Mosel Riesling 2015, $18.99

Koga god i zbog čega god odbijaju nemačke vinske etikete ili terminologija, evo jednog sjajnog kontra-primera koji će razvejati uvrežene predrasude. Dizajn ambalaže ovog suvog nemačkog rizlinga, poreklom iz Knebela, vrhunskog Mozelovog proizvođača (Mosel) je jednostavan, čist i lako razumljiv, bez vinskog žargona ili „nerasklopivih“ nemačkih kilometarskih kovanica. Isto važi i za vino. Suvo vino kamenaste arome i čisto, sa upečatljivom mineralnom notom – naprosto sjajnog kvaliteta – i to za samo 19 dolara  (Schatzi Vines, Milano, Njujork)

Luneau-Papin Muscadet Sèvre et Maine sur Lie Terre de Pierre 2015, $19.99

Ako ste ljubitelj ostriga, koje se tradicionalno konzumiraju uglavnom tokom “AR” meseci (u periodu septembar-februar, od jeseni do proleća), možete uz njih piti i vino koje je po tradiciji voćnog ukusa – Muskadet. Da se razumemo: nije da druga vina nisu sjajna sa ostrigama, baš kao što i sam Muskadet pruža daleko više od ispijanja uz „tamo-neke-ostrige“. Dokaz za ovo imaćete ukoliko probate ovo divno osvežavajuće belo, „Terre de Pierre“, iz Luno-Papena (Luneau-Papin). Iako paučinasto tanane boje i svetlo prozirno, konkretne tekstura mu je konkretna a mineralni ukusi zadržavaju se na jeziku i u grlu, uz naglašenu cvetnu aromu. Probajte ga obavezno ukoliko pripremate neku lakšu hranu od morskih plodova, sa sirom ili francuskim kišom, pa čak i sa živinskim mesom. (Louis / Dressner Selections, Njujork)

Château Graville-Lacoste Graves 2016, $16.96

Poput rizlinga, crvenih sorti iz doline Loare ili šerija, bela bordoška vina spadaju među favorite pisca ovih redaka; kao ni pobrojane sorte, tako ni ovaj château nikad ne uspeva da zaokupi maštu šire vinofilske javnosti. Ova situacija ga može učiniti vrlo dobrim izborom ukoliko ko ste kupac koji želi vrhunsko vino za male pare. Prijatno i pikantne arome, sa slankastim akcentom, ovajža kupaža iz Gravij-Lakosta (Graville-Lacoste) spravljen je od 75% Semijona, 20% Sovinjon blana i 5% Muskadela. Bogatog ukusa i herbalne arome; što je duže izloženo vazduhu i oksidaciji, tim je bolje. (Kermit Lynch Wine Merchant)

Brovia Dolcetto d’Alba Vignavillej 2015, $18.99

Dolcetto je jedno od onih vina koja su već mnogo godina unazad „tradicionalno“ i po nekoj inerciji potcenjena, od onih koja nikada nisu osvojila definitivne i stalne simpatije među kupcima. Ipak, kada se grožđe odgaja savesno i na dobrim lokacijama, a vino potom bude pažljivo napravljeno, Dolcetto može biti naprosto divan. Ovaj Dolčeto kojeg sam probao je bogatog mineralnog ukusa i potiče iz Brovije (Brovia), finog proizvođača Barola; delikatno taninski gorko, ali sa voćnom, slatkom aromom i mineralnim ukusima. (Rosenthal Wine Merchant)

Odoardi Savuto 2014, $15.99

Savuto je malo poznato ime poreklom iz Kalabrije, regije smeštene na „prstima“ talijanske čizme i jedne od najslabije istraženih kada su u pitanju hrana i vina Italije. Odoardi je crvena kupaža koja potiče od veoma dobrog proizvođača. Gotovo 50% mešavine sačinjava Galjopo (Gaglioppo), visoko taninsko grožđe sa velikim procentom alkohola, kojem se pridodaju još četiri sorte. Rezultat je fascinantna mešavina zemljasto-prašinastog bukea, oporo i sa notom slatkog voća. (Jan D’Amore Wines)

Huia Marlborough Sauvignon Blanc 2016, $16.99

Opšte uzev, nisam ljubitelj novozelandskog Sovinjon blana, ali je upravo boca jednog takvog bila zvezda moje nedavne kolomne koju sam pisao za Vinsku školu, izazivajući me da nanovo porazmislim o predmetu svog doskorašnjeg animoziteta. Ovo je pravi nektar vinove loze slankasto-mineralnog bukea. Ovo vino je, opšte uzev – vrhunsko. (T. Edward Wines, Njujork)

Royal Tokaji Dry Tokaji Furmint “The Oddity” 2015, $16.99

Šta ovaj Kraljevski tokajac čini „čudesnim“? Teško je reći, pošto Mađarska danas proizvodi više sorti suvog furminta. Možda je, međutim, stvar u tome što se radi o regiji koja već vekovima gaji ne samo dobru lozu već i svoj međunarodni renome, gajeći dobar glas zbog svojih slasnih, slatkih vina. Nisu u Mađarskoj dobra samo slatka, već i suva tokajska vina – ona su takođe solidnog kvalteta, kao što je i ovo o kojem pišem; to je pikantni Tokajac mirišljavo-prijatnog „završnog ukrasa“: nežnim ali upornog kajsijastim bukeom. (Wilson Daniels, Sent Helena, Kalifornija)

Barale Fratelli Barbera d’Alba Superiore Castlé 2015, $19.99

Barbera, uz Dolcetto ili Nebbiolo, sastavni je deo „velikog svetog trojstva“ sorti crvenog grožđa iz italijanske regije Pijemont. Dobro Barbera vino, kao što je to zasigurno „Barale Fratelli“ pruža kiselkastu reskost ukusa koja osvežava i čisti usta i grlo, čineći ga odličnim izborom u kombinaciji s italijanskim kobasicama i masnim mesima, pizzama i čorbastim jelima od povrća i mesa. Ovaj Barbera iz Barale, spravljen od strane odličnog proizvođača Barola nadasve je osvežavajuće, dobro izbalansirano i veoma izdiferenciranog ukusa. (T. Elenteny Imports, Njujork)

Caparzo Rosso di Montalcino 2014, $18.99

Volim Sanđenoveze, crveno grožđe Kjantija i Montalćina, među ostalim manje poznatim uporištima u Toskani. I mada ovaj Rosso di Montalcino ne poseduje dubinu ili složenost jednog dobrog Brunela di Montalćino (Brunello di Montalcino), ima bogat, čist i jasno izražen ukus… a i daleko je jeftiniji od Brunella. Probajte ga sa odreskom zapečenim na žaru. (Vineyard Brands, Birmingem, Alabama)

Muri-Gries Alto Adige Lagrein 2016, $18.96

Lagren (Lagrein) je još jedna talijanska sorta crvenog grožđa koja je prečesto „ispod radara“ običnih kupaca. Ipak, ovo vino poreklom iz Južnog Tirola –  varijetet Teroldega, čiji je potomak – ima toliko toga da ponudi istinskim ljubiteljima vina. Ukoliko zanemarimo romantične konotacije i primisli vezane za lokaciju na kojoj se uzgaja (drevni benediktinski manastir u zabrđu planinskog područja Alto Adige na severoistoku Tirola), ovo je savršeno vino čiji buke iskri začinskim nijansama, solidnog je i gustog pa ipak suptilnog ukusa, uz primese cvetnih nota i tamnog voća. Savršeno za popiti nakon večernje crkvene službe. (Polaner Selections, Mt. Kisco, Njujork)

Ground Effect Santa Ynez Valley Cabernet Sauvignon 2014, $19.99

Dolina Santa Inez (Santa Ynez), apelacija nazvana „Santa Rita“ na zapadnom kraju doline, u Santa Barbari, Kalifornija, najpoznatija je po pino noaru i šardone. Ali, istočni kraj ove vinarske doline, koji se pruža pod imenom Happy Canyon of Santa Barbara, bolje odgovara grožđu kojem pogoduje toplija klima – sortama poput, recimo kaberne sovinjona. Ova boca kabernea pod nazivom “Ground Effect“ nije neko malo vino. Iako začinskih aroma i herbalne završnice, pa ipak nipošto slatko, gusto ili duboko, podseća na sve ono što može biti veličanstveno u Kaliforniji kada pričamo o vinima. Uz ovo vino, pre svega imajte na meso: neki sočan odrezak ili, naprosto, dobar hamburger.

 

Da li je skupo vino vredno tolikog novca?


Ići ću ovde protiv uvreženog stava i “uz dlaku” pa ću reći da skupa vina definitivno nisu vredna svoje visoke cene. Iako je tačno da će, “u proseku”, vino čija je cena 150 dolara daleko verovatnije biti dobro baš kao i ono od 20 dolara, stvarno sumnjam da – ako uz minimalne informacije o vinu izaberete sedam boca od po 20 dolara – nećete među njima naći makar jedno vino koje će biti barem toliko dobro kao ono od $150 dolara. Dakle, za 140 dolara vćete, po svemu sudeći, naći bolje vino nego za 150 dolara.

Zapravo, nedavno sam razgovarao sa predstavnicima jedne vinske kompanije; Njihov je običaj bio da među svojim zaposlenima održavaju „probe naslepo“. Zaposleni su bili prilično dobri u prognozi tj pogađanju prosečnog rejtinga vina. Međutim, savim su nesrećno omašivali u pogađanju njegove cene. Drugim rečima, gotovo da nije bilo korelacije između toga koliko su “skupo” doživljavali neko vino u odnosu na njegovu realnu cenu.

Kraće rečeno, percepcija koju su imali o kvalitetu vina i njihovoj ceni je, u odnosu na stvarnu cenu, bila gotovo potpun promašaj.

Naravno, ne morate mi verovati na reč.  U stvari, postoji i neko objavljeno istraživanje o ovome (koje će vas daleko preciznije obavestiti, mada je suština već pomenuta). Kako je magazin Wired objasnio u svom članku, u jednoj studiji je samo 53% učesnika moglo odabrati skuplje vino kada bi im bila pružena dva izbora. To je, u osnovi, isto što i potpuna slučajnost, jer je odnos fifti-fifti.  A sa crvenim vinom, rezultati su bili još porazniji. Ovaj drugi članak, objavljen u Journal of Wine Economics, (JWE) takođe pokazuje koliko su nepouzdani profesionalni suci (toliko da je manje od 10% njih sposobno da ponovi svoje prethodno date ocene!).

I pored toga, postoje neke sorte ili regioni u kojima je zaista teško pronaći dobro i jeftino vino, pa je stoga cena ovakvih vina važnija, tj relevantnija (drukčije rečeno, u regionu sa samo par pristojnih vina lako je izdiferencirati ih od ostalih time što ćete ih prodavati po višoj ceni – ali zato je niska cena ostalih vina neminovni pokazatelj i manjeg kvaliteta – tu cena može biti nešto relevantniji faktor). Na primer, daleko je teže pronaći dobar jeftini Pinot Noir nego naći dobar jeftini Merlot.

Xavier Amatriain, I like reds, especially Priorats

Bananagedon: nestanak najomiljenijeg svetskog voća


“Banangedon” ili “Bananapokalipsa” neminovno dolaze. Vrlo je verovatno da će negde u narednoj deceniji banane nestati, kao žrtve gljivičnog patogena poznatog kao Panamska bolest. Ova pošast maršira zemljinom kuglom, ugrožavajući budućnost najpopularnijeg voća u svetu, donosi poslovni portal Bloomberg.

Činjenica je da Panamska bolest može biti uzrok ove nailazeće katastrofe, ali je ona, zapravo, i simptom većeg problema koji ugrožava globalnu poljoprivredu: neuspeh diverzifikacije. Tokom proteklih nekoliko vekova težilo se ka usvajanju jedne cenjene sorte, što je automatski značilo da se – bukvalno – svi aduti polože na jednu biljnu kulturu, kojom bi se zasadila čitava farma.

Najporazniji su rezultati jedne studije slučaja o opasnostima monokulture, sprovedene u Irskoj tokom 1840-ih. Po otkriću krompira u Novom svetu, Irci su počeli da ga masovno gaje. Međutim, dok su Inke i ostali narodi kultivisali hiljade sorti krompira, Irci su odgajali najviše tri vrste, uglavnom domaće sorte poznate kao “Lamper” (Lumper).

Ova sorta krompira pokazala se izuzetno produktivnom. Pa ipak, i pored svega, bila je podložna patogenoj gljivici poznatoj kao plamenjača (Fitoftora infestans, Phytophthora infestans) – najštetnijem oboljenju krompira, paradajza i plavog patlidžana. Godine 1845. godine, ovaj organizam je uništio celokupni godišnji zasad Lampera, a potom i širom Evrope. Procenjuje se da je milion ljudi umrlo od gladi i to samo u Irskoj, dok je još dva miliona ljudi emigriralo usled gladi i očaja.

Uprkos ovoj tragičnoj lekciji o opasnostima od monokulture (gajenja samo jedne sorte voća, povrća ili žitarica, kao i domaćih životinja), farmeri koji su gajili useve često su imali običaj da favorizuju nekoliko cenjenih sorti. Ovo je bio racionalan izbor, posebno za proizvođače useva namenjenih globalnim tržištima, gde su ekonomije obima težile da homogenosti daju prednost nad različitostima. Ali ovaj izbor se, kao po običaju, može i te kako loše završiti.

A takva je sudbina zadesila i bananu. Iako banane postoje u stotinama oblika, veličina, boja i ukusa, jedna sorta je krajem 19. veka ipak postala „plod masovne opsesije“: bila je to banana „Veliki Mišel“ (Gros Michel), inače u anglofonoj kulturi poznata kao „Veliki Majk“ (Big Mike). Ova sorta, nastala u jugoistočnoj Aziji, prerasla je u najpopularniji komercijalni usev.

Veliki Majk je imao puno toga dobrog: ogromne grozdove ukusnih, slatkih banana, otpornost na modrice i sposobnosti da ostane sveža čak i kada su nemarno nabacane u brodska skladišta puna. Velike kompanije za proizvodnju i distribuciju banana kao što je čuveni United Fruit posadio je Gro Mišel na rasadnim plantažama širom Latinske Amerike i Kariba.

Kao i većina jestivih banana i Big Mike je bio sterilan, a uzgajivači su ga proširili rezanjem tj kalemljenjem, dok bi kalem ili „pelcer“ postajao osnova nove biljke. Svaka plantaža banana je tada bila mesto odgajanja ne samo jedne vrste već i onih sorti banana koje su imale isti genetski materijal kao i druge. Ovo je, očigledno, bila ekstremna monokultura: stoprocentno kalemljenje ubilo je prirodan način dobijanja biljke, a samim tim i ploda.

Nekako u isto vreme kada je ova sorta postala zlatni standard za poznavaoce banana, neke biljke počele su da trule i ubrzano tamne od dna do vrha lista, pre nego što bi cela biljka usahnula i umrla. Iako uzgajivači u početku nisu imali predstavu šta je to zadesilo Velikog Majka, na kraju su otkrili uzrok: opaka gljivica poznata kao Fusarium cubense.

Iako se prvi put pojavila u Australiji, ova gljivica uništila je prvo plantažu banana u Panami, a ubrzo je ovaj štetni mikroorganizam postao poznat kao Panamska bolest: Bio je otporan na fungicide, i jednom kada bi se doselio na plantažu, obično je do kraja uništavao svaku biljku i plod. Da stvar bude još gora, zemljište koje je bivalo zagađeno gljivicama ostalo bi zatrovano decenijama, što je uzgajivače primoravalo da napuste zemlju prvoklasnih zasada.

Odgajivači su u početku pokušali da fusarium gljivicu prevaziđu krčenjem tropskih šuma i uklanjanjem obolelih stabala, nastojeći da tropske šume „očiste“ sečenjem i postavljajem novih plantaža kako bi uspešno nastavili gajenje Velikog Majka. Međutim, ubitačna gljivica neumorno ih je pratila. Do 20-ih godina prošlog veka, nestašice ovog ubedljivo najpopularnijeg svetskog voća postajale su sve veći problem. Fusarijumu možemo zahvaliti na čuvenom hitu koji je u to vreme, 20-tih godina prošlog veka opevao nestašicu banana Gro Mišel. Pesma se zove “Da! Nemamo banane!” (Yes! We Have No Bananas!), a jula 1923 napisali su je i izveli Frenk Silver, Irving Kon, jul 1923. (Pesma je bila omiljena i kasnije među brojnim velikim muzičarima, a Beni Gudmen ju je uvrstio u svoj stalni repertoar)

Velike voćarske kompanije su očajnički pokušavale da nađu zamenu. United Fruit je tokom 20-tih sproveo obimna istraživanja, ali se uzdržao od ideje o uvođenju novih sorti na tržište. Potrošači bi jeli samo Velikog Majka, razmišljali su vlasnici kompanija, pa bi bilo kakav pokušaj pronalaska zamene značio sigurnu smrt za biznis.

United Fruit je svim silama nastojao da zaštiti Gro Mišela. Planski su poplavili zaražena polja, pogrešno verujući da bi „davljenje u vodi“ uklonilo ovu gljivicu. Umesto toga, voda je uništila mikrobiološke takmace, a fusarium gljivica se vratila sa zapanjujućom silom i u još surovijoj formi.

Jedna manja voćarska kompanija, Standard Fruit je, u tom momentu, predosetila da je doskora nevidljiva opasnost konačno postala i te kako prisutna i pogubna, pa je otpočela da eksperimentiše sa novom familijom banana.

Ove banane, poznate pod nazivom Kevendiš (Cavendish) dobile su ime po vojvodi od Devonšira, Viljemu Kevendišu, koji je 1834. obezbedio rasadni „nulti primerak“ ove sorte. Kevendiš, ozbiljni i genijalni poznavalac hortikulture i nauke o biljkama, distribuirao je sadnice banane koja bi uskoro ponela njegovo ime i to ubrzo nakon što se proširila velikim delom sveta, čak i pored toga što nije postala komercijalna sorta. Kao i njen aristokratski zaštitnik, i Kevendiš je pomalo bila biljka pod „staklenim zvonom“, tj osetljiva i neotporna na spoljne uticaje, s obzirom da je poticala iz rasadnika i staklene bašte a ne iz prirode: lako je zadobijala tzv „modrice“ (pečate koji vremenom tamne) i mogla se lako pokvariti u brodskom spremištu.

Standard Fruit je, međutim, uprkos tome, otpočeo da Kevendiš „ustoličuje“ tj uvodi kao naslednika Velikog Majka, osmislivši kutije za zaštitu ove sorte banana od oštećenja tokom tranzita; takođe su počeli da koriste i rashladne uređaje, kako bi osetljive banane ostale sveže do ulaska u prodavnice i korpe kupaca. Kupci su bili zagrejani za Kevendiš, iako je United Fruit i dalje ostao skeptičan. Jedan izvršni direktor u Hondurasu tvrdio je da su “sorte prljave reči” kada su u pitanju banane na velikim gradskim tržištima u Sjedinjenim Državama. Međutim, United Fruits priklonili su se neizbežnom sledu događaja, pa su 1962. godine okončali svoje oslanjanje na Velikog Majka.

Ali, umesto da su se potrudili da diverzifikuju tržište banana, čelnici iz United Fruits odlučili su da u poslovanju rade samo sa bananama iz familije Kevendiš – i samo Kevendiš! – sprovodeći strategiju na čiju pogubnost ih je upozoravao Robert Stouver, tada vodeći autoritet za biljne bolesti a posebno bolesti južnog voća. On je biznismenima detaljno objasnio kako bi uzgajanje samo jedne sorte lako moglo dovesti do katastrofe; monokulturno uzgajanje bilo čega dovodi do slabljenja vrste. Jer, isti princip nedostatka genetskog diverziteta i otpornosti pogađa ne samo banane već i konje, pse, ptice, morževe, kaktuse ili trešnje. Zaključak je bio da bi, poput nesretnog Velikog Majka, i Kevendiš mogao da vremenom postane ranjiv prema novim vrstama gljivice.

Ono što je izvesno usledilo nakon nekoliko godina jeste nova varijanta panamske bolesti pod nazivom TR4, koja je počela da u jugoistočnoj Aziji pustoši plantaže zasađene Kevendišom. Sada je nestanak kevendiške banane samo pitanje vremena. A kada se to dogodi – a dogodiće se – svetu će biti potrebna zamena.

Ovoga puta, varijeteti sorata ne bi trebalo da budu prokazana reč. Milijarde ljudi koji konzumiraju banane zaista lako mogu prihvatiti nekoliko izbora, odnosno nekoliko različitih sorti ili varijeteta sorte. Ukoliko uzgajivači mogu da žive sa takvim „biznis modelom“, koji bi podrazumevao uzgoj nekoliko sorti a ne samo jednu, svima će nam biti bolje kada neka opaka gljivica sledeći put bude skresala naše omiljeno voće i zaradu plantažera – a nas kupce ostavila praznih stomaka.

Bloomberg