Branko Milanović – intervju


Razgovor sa ekonomistom Brankom Milanovićem vodio je Henning Meyer, a prenosi portal Peščanik (Video)

Zašto je nejednakost važna tema? Zašto tako pogubno deluje na društvo?

Verujem da je to postala važna tema pre svega zbog krize. Ona je primorala ljude da shvate da je kada im banka, na primer, oduzme kuću jer više ne mogu da plaćaju hipoteku ili kredit – to posledica prevelike zaduženosti. Shvatili su da srednja klasa u Americi – pa i u zapadnoj Evropi, u nešto manjoj meri – svoj udoban život već dugo finansira zaduživanjem. Rasta realnog dohotka nije bilo. Naravno, istovremeno su primetili da su neki ljudi sa vrha lestvice u istom periodu prolazili veoma dobro. Mislim da je zbog toga problem nejednakosti dospeo u prvi plan. Zašto je ona načelno važna? Verujem da je to, između ostalog, zbog efekata koje ima na ekonomski rast. Pokušaću da to prikažem što jednostavnije. Znamo da se u društvima veoma visoke nejednakosti društvene privilegije prenose direktno na potomstvo i da u takvim društvima nema međugeneracijske mobilnosti. Veliki broj ljudi nikada ne dobije priliku da doprinese društvu svojim radom ili talentom ili na drugi način, prosto zato što nisu imali dovoljno novca da to pokušaju.

Veoma visok nivo nejednakosti očigledno nije dobar. S druge strane je primer bivših socijalističkih ekonomija u kojima je nejednakost praktično bila eliminisana, a sa njom i podsticaji za rad i učenje. Tako nizak nivo nejednakosti je neodrživ i loše utiče na ekonomski rast. Očigledno treba prihvatiti činjenicu da ne samo da postoji određeni nivo nejednakosti koji je optimalan, nego i da imamo posla sa dva tipa nejednakosti, kao što postoje dve vrste holesterola. Nejednakost koja je dobra, ona koja nas podstiče da prihvatamo rizike, da radimo više, da učimo više. I nejednakost koja je loša, čiji je jedini efekat to što elitama omogućuje da sačuvaju pozicije i onda kada ne daju nikakav doprinos društvu.

Da pogledamo glavne uzroke nejednakosti na globalnom nivou, možda uz poseban osvrt na trendove u Evropi.

Nejednakost na globalnom nivou, merena indikatorima kao što je Đinijev koeficijent, opada. Do pada je došlo zahvaljujući rastu dohotka u Aziji, pre svega u Kini, Indiji i tako dalje. Ali problem je u tome što nemamo pristup preciznim podacima o dohotku na samom vrhu. Prvo, ankete domaćinstava uglavnom ne zahvataju taj segment, jer su ti ljudi veoma malobrojni i često ne žele da učestvuju u anketama ili prijavljuju niže dohotke. Ili pokušavaju da prikriju svoj dohodak, kao što pokazuju afere sa poreskim rajevima. Moguće je, ako bismo pokušali da prilagodimo proračune uključivanjem procenjene razlike, da se trend opadanja globalne nejednakosti ipak ne bi promenio, čak i uz takva prilagođavanja. Ali ako uporedimo dohotke na vrhu sa dohocima do srednje vrednosti na lestvici dohotka, pokazuje se da nejednakost raste. Toliko o globalnoj nejednakosti.

Što se tiče nivoa u pojedinčanim zemljama, očigledno je da se situacija razlikuje od zemlje do zemlje, naročito u periodu posle krize. Ako trendove posmatramo u dužoj vremenskoj perspektivi i uporedimo današnje stanje sa stanjem sredinom 80-ih godina prošlog veka, videćemo da je nejednakost u porastu u gotovo svim bogatim zemljama. Mislim da je u zemljama OECD-a, sa izuzetkom dve ili tri zemlje, nejednakost svuda rasla. Takođe uočavamo rast nejednakosti u Kini, Rusiji, Indiji ili Južnoj Africi na primer, gde je nejednakost već bila ogromna, a sada je još veća. Jedini izuzetak od tog trenda su zemlje Južne Amerike koje su imale veoma visoke nivoe nejednakosti, kao Brazil na primer, gde nejednakost u poslednjih 15 godina opada.

Šta je sa Evropom? Da li tu vidite neke posebne trendove?

Dominantan trend na nivou pojedinačnih zemalja u Evropi, takođe na duži rok, jeste rast. Imamo zemlje kao što je Švedska, koja se i dalje navodi kao uzoran primer social-demokratske države, iako u njoj nejednakost primetno raste. To ne znači da je Švedska postala zemlja nejednakosti, ali nema sumnje da se približava nivou nejednakosti u drugim zemljama, mada je i dalje ispod proseka EU. Posle krize nejednakost je naročito porasla u Španiji, Grčkoj i Portugaliji. Zemlje centralne Evrope su bile i ostale zemlje relativno niske nejednakosti. Ali to su male zemlje, veoma homogene u pogledu obrazovnog sistema pa i etničkog sastava. Mađarska, Austrija, Slovačka, Češka, Slovenija, to su sve zemlje sa relativno niskom nejednakošću.

Ako pogledamo malo širu sliku i pokušamo da povežemo nejednakost sa nekim drugim važnim pitanjima koja se nalaze u središtu političke debate – kao što su globalizacija i migracija – šta nam možete reći o njihovoj interakciji sa problemom nejednakosti?

Verujem da se globalizacija nalazi na samom vrhu piramide, iznad svega. Drugim rečima, globalizaciju vidim kao najširi okvir u kome danas živimo, jer smo međusobno povezani i međuzavisni kao nikada u istoriji. Kada kažem „mi“, mislim na građane čitavog sveta. Kapital se danas kreće slobodnije nego ikada, osim možda krajem 19. veka, dok je rad manje mobilan nego u ono vreme. Pokreti populacija su tada ipak bili veći. Ali i to je u porastu. Očigledno je da zahvaljujući tehnologiji sve više zavisimo jedni od drugih. Globalizacija je taj opšti okvir u kome se odvijaju promene nivoa nejednakosti. Kao što sam već rekao, neke od promena su dobrodošle, kao što je pad globalne nejednakosti zahvaljujući ekonomskom rastu u Kini i Indiji. Neki drugi trendovi, za koje takođe verujem da su blisko povezani sa globalizacijom, nisu tako dobri. To su rast nejednakosti u većini bogatih zemalja i propadanje srednje klase.

Globalizaciju svakako treba postaviti kao noseći okvir. Unutar njega možemo govoriti o nejednakosti, kao i o migraciji, jer i ona je jedan od oblika ispoljavanja globalizacije. To je komplikovana tema, jer se i tu moraju praviti kompromisi između različitih nivoa. Može se tvrditi, prilično ubedljivo, da bi veća migracija doprinela smanjenju globalne nejednakosti. Nivo globalnog siromaštva bi tako svakako opao, što je pozitivan razvoj događaja. S druge strane, migracija može izazvati rast nejednakosti u određenim zemljama, jer priliv migranata vrši pritisak na nivo nadnica u zemlji, a to može doneti političke probleme. I tu se mora tražiti kompromis. Mislim da ovde ne možemo primenjivati crno-bela rešenja. Slobodna migracija nije politički održiva, a potpuno ukidanje migracije bi bilo ekonomski štetno za zemlje koje pribegnu toj meri.

Nejednakost se odnedavno dovodi u vezu sa usponom desnog populizma u zapadnim društvima. Kako vi tumačite tu vezu?

Oni jesu povezani. Mislim da tu postoji konzistentan obrazac, ali još nemamo mnogo empirijskih istraživanja. U stvari, znam za samo dva. Jedno se odnosi na SAD, a drugo na Evropu. U ovim istraživanjima se zaključuje da su uzroci uspona onoga što se naziva ’populizmom’, odnosno biranja ili pružanja podrške liderima i partijama koje ne pripadaju političkom establišmentu, ekonomske prirode, a da je za usmeravanje te promene iskorišćen kanal kulture.

Drugim rečima, mislim da je niz događaja kojima prisustvujemo posledica izostajanja ekonomskog napredovanja, nezadovoljstva ekonomskim statusom, možda i neizvesnosti na tržištu rada. Na primer, ako se vašem partneru smanji plata ili ako izgubi posao, nećete moći da pošaljete decu u školu jer nećete imati novca za to. Mnogi su nezadovoljni. A nezadovoljni ljudi traže krivce. Krivi mogu biti pripadnici elita ili Kinezi ili imigranti. Verujem, a rekao bih da su to i pomenuta istraživanja potvrdila, da je glavni uzrok rasta populizma ekonomsko nezadovoljstvo.

U nekim novijim istraživanjima se tvrdi da je na delu složena interakcija društveno-ekonomskih i kulturnih faktora. U razgovoru koji smo nedavno vodili sa Peterom Hallom sa Harvarda složili smo se da se uspon desnog populizma u SAD i Evropi može objasniti društveno-ekonomskim faktorima. Ali to objašnjenje nije dovoljno za Mađarsku i Poljsku, koje postižu dobre ekonomske rezultate, a opet su se okrenule desnom populizmu. Da li vi tu primećujete neke značajne kulturne faktore?

Mislim da odbijanje da se prihvate migranti u istočnoj Evropi proističe iz dva istorijska toka koji su uglavnom zaboravljeni ili zanemareni. Prvo, sve te zemlje su u poslednjih 200 godina, u nekim slučajevima i duže, bile u veoma teškom položaju i pod snažnim pritiskom velikih svetskih sila dok su pokušavale da stvore sopstvene države – i to, koliko god je moguće, etnički homogene države. Upravo to smo videli nakon pada komunizma, posle rušenja Berlinskog zida. Ako pogledamo, na primer, Poljsku, to se desilo već 1945. Heterogeno društvo Nemaca, Ukrajinaca, Jevreja i Poljaka postalo je 99 odsto poljsko. Isto smo videli u Češkoj i Slovačkoj. Mađarska je homogena još od Prvog svetskog rata. U Hrvatskoj je nestala srpska manjina.

Sve te zemlje su se homogenizovale. Revolucije izvedene 1989. uključivale su i snažan element nacionalizma. Sada od tih zemalja tražimo da se odreknu dva veka istorije, dva veka pokušaja da dobiju nacionalnu državu tako što će prihvatiti priliv ljudi koji se razlikuju od njih. Mislim da je to pozadina i da se tako može objasniti opiranje Poljske ili Mađarske, pa i Češke, Slovačke ili bilo koje od tih zemalja da prihvate migrante koji dolaze iz zemalja izvan Evrope.

Kada pogledamo rezultate nedavnih nemačkih izbora uočava se znatna razlika između istočne i zapadne Nemačke. To je povezano sa temom koju ste upravo dotakli, jer istočnoevropske zemlje nisu imale istoriju imigracije kakvu je imala, na primer, zapadna Nemačka sa imigrantima iz Italije i Turske kada je u posleratnom periodu trebalo obnoviti zemlju i industriju. Prema jednom tumačenju, ljudi koji nemaju iskustva sa imigracijom slušaju o problemima drugih sa imigrantima pa kažu: „Nećemo to kod nas“. Pritom zanemaruju 98 odsto slučajeva u kojima je sve u najboljem redu. Navodno se zato javlja otpor koji se ispoljava pozivanjem na zaštitu sopstvene kulture. Da li biste se složili sa takvim tumačenjem?

Teško je izvlačiti zaključke, ali ekonomija jeste veoma važna. Kao što sam opisao na primeru istočne Evrope važna je i istorijska pozadina. Videli smo na primeru brexita kako regioni sa najmanjim udelom stanovništva rođenog u inostranstvu najviše glasaju protiv imigracije. Verujem da se to može objasniti i činjenicom da se plaše Londona. Veliki gradovi koji su imali istorijsko iskustvo migracije, u nekim slučajevima i viševekovno, sposobniji su da apsorbuju useljenike. Jer znaju da se to već događalo i da je uprkos imigraciji sve dobro funkcionisalo. Drugi primer je Beč. To je grad čija jedna trećina stanovnika nije rođena u Austriji. U manjim mestima, u gradićima gde imate nekoliko prodavnica i jedan kafić ili restoran, gde živi možda 50, 200 ili 2.000 ljudi, ljudi se plaše da će se njihov način života radikalno promeniti ako se među njih doseli i mali broj ljudi koji su upadljivo drugačiji. Mislim da je to razlog zašto ljudi u ruralnim oblastima i manjim mestima, paradoksalno, više strahuju od migracije nego ljudi u velikim gradovima.

Da, brexit je dobar primer. Mislim da imate uverljivo društveno-ekonomsko objašnjenje zašto je veliki deo deindustrijalizovanog severa Engleske glasao za brexit. Ali ekonomski argument je teže odbraniti ako uzmete u obzir Sevenouks ili Kent koji je bogat grad. Izgleda da su ovde na delu bili i kulturni faktori. Pred kraj razgovora bismo mogli da se vratimo na nejednakost u kontekstu globalizacije i sve jače migracije. Imajući u vidu razloge zbog kojih ljudi migriraju, šta bi po vašem mišljenju trebalo da budu glavni prioriteti da bismo odgovorili na najdramatičnije efekte migracije?

Nisam stručnjak za tu oblast. Do teme migracije sam stigao zato što je to jedna od manifestacija globalizacije. Tehnički govoreći, proučavanje migracije se ne razlikuje mnogo od proučavanja kretanja kapitala. I jedno i drugo su proizvodni faktori. Razlike, naravno, postoje iz razloga političke prirode. Ako treba da se fokusiramo na politike, mislim da stav prema migraciji treba razmatrati na duži rok, naročito u Evropi. To je za nju veoma važno iz dva razloga. Jedan je to što Evropu čine zemlje u kojima broj stanovnika stagnira ili opada. Znamo da će se broj stanovnika u njoj u narednih 50 godina smanjivati. To možda neće biti veliki pad, ali stagnacija ili opadanje su neizbežni. A onda imate podsaharsku Afriku koja ima dva puta više stanovnika nego EU. Do kraja veka taj odnos će biti približno 5 prema 1.

Tu su i velike razlike u dohotku, što je druga važna stavka, velike razlike za koje nema mnogo izgleda da budu premošćene u dogledno vreme. To stvara migracioni pritisak za koji možemo očekivati da će se vremenom pojačavati. Mislim da kreatori politika u Evropi treba da razmisle o održivom ili bar donekle održivom i kontrolisanom upravljanju migracijom. Na tome treba zajedno da rade Evropska unija i Afrička unija, možda kroz zajednički mehanizam finansijske podrške. Takođe treba razmotriti takozvanu cirkularnu migraciju. Na primer, dozvoliti ljudima da uđu u neku bogatu zemlju, rade tamo pet godina, a onda se vrate kući.

U svakom slučaju, kakav god model da se odabere, mislim da i Evropa i Afrika treba što pre da se posvete tom pitanju i pokušaju da spreče eskalaciju problema. To je bolje nego da se problem svakog leta ispočetka rešava angažovanjem Frontexa i slanjem još brodova. Tu je i problem unutrašnjih odnosa u Evropi, sukob interesa Italije i Grčke kao glavnih primalaca migranata i ostataka Evrope. Za to su potrebni lideri sposobni da razmišljaju o budućnosti. To bi verovatno uključivalo i mnogo veću pomoć za Afriku. Evo zanimljivog detalja koji može biti koristan za Evropu. Izgleda da kineske investicije u Africi daju rezultate i doprinose bržem razvoju kontinenta. To je dobro za Evropu, jer će migracioni pritisak biti manji. To takođe pokazuje visoki stepen međuzavisnosti u današnjem svetu.

Čini mi se da bi prvo trebalo razdvojiti nekoliko pitanja koja se obično razmatraju u paketu. Prvo je sloboda kretanja unutar EU. Drugo je imigracija iz zemalja izvan EU u evropske zemlje i konačno, pitanje azila. Svi ti elementi su sada pomešani, naročito u Britaniji, a to ne pomaže rešavanju problema. Nemačka na primer predlaže zakon o imigraciji za useljenike koji ne potiču iz EU. Takođe mislim da treba uskladiti politike azila i zakon o imigraciji. Na primer, osobi koja je ušla u zemlju i podnela zahtev za azil odobrava se privremeni boravak. Šta ćemo kada se građanski rat u Siriji završi? Da Ii ta osoba mora da se vrati kući? Trebalo bi regulisati način prelaska iz statusa azilanta/izbeglice u status useljenika.

Što se tiče statusa azilanata, na snazi su međunarodna pravila koja datiraju iz vremena između dva svetska rata. I ona su jasna. Vojni sukobi izazivaju velike pokrete stanovništva. Ja dolazim iz bivše Jugoslavije, iz Srbije. Veliki broj ljudi je otišao iz Bosne. Mislim da je u jednom trenutku čak dva miliona ljudi iz Jugoslavije bilo raseljeno ili su tražili azil u drugim zemljama. To je bilo za vreme sukoba, ali sukobi se jednog dana završe. Deo koji je regulisan, a opet nejasan, jeste migracija iz zemalja izvan EU u zemlje EU. Tu se svakog leta susrećemo sa dva problema koje tretiramo kao jedan. Imigraciju iz Sirije tretiramo isto kao imigraciju iz Bangladeša, Pakistana ili Malija, sa Madagaskara ili Mauricijusa. To su dva zasebna problema. Često se događalo da migranti tvrde da su iz Sirije iako potiču iz nekih drugih zemalja.

Odsustvo jasnog okvira za imigraciju iz zemalja izvan EU podstiče ljude da se odlučuju za azil, iako migriraju iz ekonomskih razloga. Da li ima drugih mera u domenu državnih politika koje mogu doprineti rešavanju problema nejednakosti? Šta EU i pojedinačne zemlje treba da preduzmu da bi rešile najvažnije probleme vezane za nejednakost?

Tu se nameće zaključak da je naš dohodak u sve većoj meri određen zbivanjima na globalnom nivou, jer se svi mi na ovaj ili onaj način nadmećemo sa ostatkom sveta. To važi za mnoge poslove, čak i za ovo što mi radimo, držanje predavanja i slično. Predavanja danas mogu da se drže na daljinu, ne morate uopšte da budete fizički prisutni. Što je dobro za ljude čija su predavanja popularna, jer će tako zaraditi više, dok će neki drugi biti istisnuti sa tržišta.

Konkurencija je danas globalna. Međutim, kada smo na gubitku, kada imamo problem sa pronalaženjem posla, kada nam se dohodak i plata smanjuju, mi se i dalje obraćamo državi jer nema nikoga ko je za takve probleme globalno nadležan. Tu postoji neka vrsta nesklada. U prošlosti, kada su nacionalne ekonomije bile relativno zatvorene, svi vaši problemi, pitanje vašeg dohotka, sve se rešavalo na nivou države, obraćali ste se direktno svojim političkim predstavnicima. Danas su države uglavnom zauzete rešavanjem problema koje je proizvela globalizacija.

Postoje alatke koje se mogu koristiti na nivou država. Kada govorimo o oporezivanju, o nezaposlenosti, o zdravstvu, to su teme koje se razmatraju u okvirima države. Naravno, povećanje minimalne nadnice, davanje većih sindikalnih prava i tako dalje može poboljšati položaj radništva. Kada govorim o sindikalnoj organizaciji ne mislim na Evropu, već na situaciju u SAD. Ima načina da sve to postignemo. Možemo obrazovanje učiniti dostupnijim i tako dalje. To su politike koje se uređuju na nivou države, ali danas smo u tome sve više ograničeni efektima globalizacije.

U tome je problem. Možda bi neke zemlje zaista povećale poreze, ali ne mogu to da učine zbog konkurentnih poreskih politika drugih zemalja i velike pokretljivosti kapitala i rada. Nacionalne vlade su tako ograničene u merama koje mogu preduzeti radi rešavanja problema koji su u mnogim slučajevima nastali upravo zbog globalizacije. To je ozbiljan problem i zato nisam previše kritičan prema kreatorima državnih politika, jer je očigledno da zbog pomenutih ograničenja ne mogu da učine više, ne mogu da budu darežljiviji prema široj populaciji. Jer bi to bilo pogubno za konkurentnost zemlje na globalnoj sceni.

Takođe treba rešiti brojne probleme koji se tiču kolektivnog delovanja?

Da, to je teško pitanje jer problem kolektivnog delovanja imamo i na globalnom nivou. Danas smo na ovom skupu razgovarali o pravima radnika koja bi trebalo globalno kvantifikovati. Problem je očigledno u velikim razlikama u pogledu prava radnika od jedne do druge zemlje. Ta prava nisu kvantifikovana i to sužava prostor za delovanje Međunarodne organizacije rada. Kao što smo danas čuli, nemamo mnogo saznanja niti postoji usaglašen indeks tih prava u različitim zemljama. To je međudržavni problem na globalnom nivou. A tu je i problem kolektivnog delovanja na nivou država. Oni su naravno povezani. Da smo efikasnije nastupali kao nacionalne države na globalnom nivou, onda bi se i deo problema kolektivnog delovanja na nivou nacionalne države sada verovatno lakše rešavao. Možda će zvučati apsurdno, ali verujem da se može braniti sledeća teza: ako bismo postigli saglasnost o minimalnim radnim pravima, to bi državama omogućilo da sprovedu politike koje su povoljnije za radnike, jer bi onda znale da druge države ne mogu iskoristiti razlike u nivoima zaštite radničkih prava u svoju korist. To je osnovno.

Video snimak razgovora

Social Europe, 01.12.2017.

Peščanik.net, 13.12.2017.

Da li je javni integritet izgubio svoju privlačnost?


Prema poslednjem Indeksu javnog integriteta, ključni indikatori nagoveštavaju stagnaciju a sloboda štampe i trgovine gube svoju potporu u većini zemalja EU.

Prema najnovijem izveštaju o indeksu javnog integriteta (IPI), sloboda štampe i trgovine, dva ključna elementa u kontroli korupcije imaju pogoršane vrednosti u većini zemalja EU. Izveštaj je objavljen decembra ove godine, na međunarodni Dan borbe protiv korupcije, a od strane Evropskog istraživačkog centra za borbu protiv korupcije i izgradnje države (ERCAS). Da bi se načinio IPI indeks koristi se javno dostupna Big data u šest ključnih oblasti koje su istraživači ERCAS-a Victoria Dykes i Ramin Dadasov identifikovali meru/obim korupcije i koruptivnih radnji: nezavisnost sudstva, opterećenost administracije, otvorenost trgovine, transparentnost budžeta, efikasnost e-vlade i sloboda štampe. Ove komponente su odrednice, ali i prepreke koje  utiču na sposobnost društva da kontroliše korupciju.

Kriterijumi su odabrani na osnovu teorijskog okvira Aline Mungiu-Pippidi, profesorke na Hertijevoj školi za javnu upravu i predvodnice tima u ERCAS-u. Istraživači, takođe, između ostalih tehnika i kriterijuma, koriste širu definiciju korupcije koja uključuje i način dodeljivanja javnih tendera tj javnih ponuda ponuđačima, koji na osnovu prijateljskih veza s političarima dobijaju sredstva iz državne kase. Indeks se kreće od 1 (najgore) do 10 (najbolje), zahvatajući sve njegove komponente odnosno činioce od kojih je IPI indeks sastavljen. Kipar je jedina zemlja u EU koja je isključena iz IPI istraživanja, s obzirom da nije deo Indeksa otvorenog budžeta, ključnog elementa komponente transparentnosti budžeta unutar IPI.

Grafikoni u nastavku teksta pokazuju kako su evropske zemlje rangirane prema ukupnom Indeksu javnog i individualnog integriteta (IPI), kao i po pojedinačnim varijacijama IPI činilaca u periodu od 2015. do 2017.

Mapa javnog integriteta Evrope 2017

Evropske zemlje rangirane su po ukupnom indeksu integriteta u javnosti (IPI) kao i po pojedinačnim rezultatima IPI komponenti (10 = najbolje).

Prema rečima Aline Mungiu-Pippide, 2017. je “bila šarolika godina za borbu protiv korupcije: s jedne strane, Francuska se odlučno odaljila od javne hipokrizije koja je često bila povezivana s razvijenim zemljama u njihovim kasnijim fazama, suočavajući se sa sukobom interesa svojih političara. Potražnja za dobrom državnom upravom i upravljanjem vladinih struktura porasla je u brojnim zemljama širom sveta, ali smo takođe videli kako vlasti i javnost zatvaraju oči u zemljama u kojima je razotkriveno koruptivno ponašanje. Nakon nedavnog objavljivanja „Rajskih papira“ (Paradise Papers), u kojima je obelodanjeno da veliki broj poznatih i uticajnih ličnosti krije svoj neoporezovani novac na egzotičnim destinacijama, i pored svega su izostale masovne demonstracije građana. U razvijenim zemljama ih nije bilo na ulicama, kako bi izrazili svoj protest usled sistematičnog izbegavanja njihove elite da plaća porez: takođe, nijednog javnog protesta, kao reakcije na raskrinkavanje „dizel-kartela“ u Nemačkoj, nije bilo.”

Zemlje EU i javni integritet

Zemlje članice EU (bez Kipra) rangirane po ukupnom indeksu javnog integriteta, kao i za svaku komponentu IPI indeksa.

Najveće pozitivne promene zabeležene su u domenu smanjenja administrativnog opterećenja ili tzv. „crvene trake“: vremena potrebnog za registraciju i plaćanje poreza za preduzeća. Crvena traka je idiom koji se odnosi na prekomernu regulaciju ili rigidnu usaglašenost sa formalnim pravilima koja se smatraju suvišnim ili birokratskim, ometajući ili sprečavajući akciju ili donošenje odluka. Obično se primenjuje na vlade, korporacije i druge velike organizacije. Uz crvenu traku, tj. birokratsko saplitanje građana i poslovnih faktora, pod ruku ide i problem izgradnje efikasne e-uprave (koja se izračunava po statistici pristupa Internetu i broju naloga na Fejsbuku na nacionalnom nivou, i već sam po sebi objašnjava većinu zahteva za dobrom e-upravom i umreženošću u bilo kojoj zemlji, a ne samo Evropi). Nezavisnost sudstva i fiskalna transparentnost se nisu značajno promenili, dok je Evropa tek neznatno reagovala na slobodu štampe i trgovinsku birokratiju, dve suštinske komponente. Fiskalna transparentnost i smanjenje birokratije zabeležile su određeni napredak u ovom intervalu (na primer u Makedoniji), ali je nije bilo dovoljno da bi kompenzovala gubitke nastale izostankom slobode štampe – problema koji zabrinjava većinu evropskih zemalja , a naročito Francusku.

Indeks IPI u EU prema zemlji, godini i komponenti

Kipar je izuzet. Ocena za svaku komponentu (10 = najbolje)

Što se tiče nezavisnosti sudstva, napredak u nekim slučajevima kompenzovan je padom i degradacijom u sferi nekih drugih oblasti, dok borba protiv korupcija često slabi pravosuđe – umesto da ga jača – a sve zbog ogorčene bitke za prevlast i kontrolu nad njim, iz čega kao rezultat proističu antikorupcijske kampanje (slučajevi  od Italije, preko Ukrajine, do Rumunije). Evolucija i organski razvoj indeksa nezavisnosti sudstva, na primer, pokazuje da je zemljama koje na prvi pogled izgledaju kao šampioni u promenama (poput Rumunije) i dalje muku muče kako da poboljšaju svoj IPI indeks, ne bi li na IPI lestvici dostigli i čak možda premašili makar „peticu“.

“Posledice stagnacije u kontroli korupcije ne mogu biti veće”, kaže Mungiju-Pipidi, dodajući da “neuspeh vladajućih struktura u stvaranju sistema „svakom prema stvarnim zaslugama“ u njihovim društvima podriva preko potrebne inovacije, koje su najodrživiji izvor ekonomskog rasta i državnih kapaciteta, što dovodi do političke nestabilnosti i nepoverenja u vladu. Društva sa najvećim indeksom korupcije, na taj način, postaju žrtve masovnog napuštanja njenih građana, koji odlaze u ekonomski perspektivnije i uređenije zemlje.”

Gian-Paolo Accardo, Vox Europ

Indeks javnog integriteta za 2017:


Izvor: Evropska mreža za novinarske podatke 

Izvor: integrity.index.org

Da li je ski-industrija na klizavoj padini?


Sa još jednom zimom i turističko-takmičarskom ski-sezonom koja nas zahuktalo očekuje na padinama planinskih centara, i predstojećom Zimskom olimpijadom u Južnoj Koreji koja je tu, „iza ćoška“, skijanje je u ovom trenutku sport koji uživa izuzetnu medijsku pokrivenost.

Skijanje je više nego samo uzbudljiv sport; na njega se gleda i kao na glamuroznu industriju koja ispunjava i troši naše slobodno vreme (a i novac), pružajući nam zdrave sportske aktivnosti, turističke ugođaje i gostoprimstvo.

Ali, kao i drugi sportovi koji su tradicionalno povezani s određenim nivoom ekonomskog statusa i količine novca – poput golfa, recimo – i skijanje se nalazi pred brojnim izazovima – ali i izglednim šansama za razvoj.

Izgleda da je učešće novih ski-turista ujednačenije nego pre, pa je u ekspanziji – ili je, barem, u konstantnom održavanju blagog rasta; ovo je slučaj sa tradicionalnim područjima kontinentalne Evrope i Sjedinjenih Država i Britanije, a sve veći interes postoji među građanima zemalja kao što su Rusija i Kina.

Brojni su faktori koji utiču na ski-industriju: tu treba uzeti u obzir starosni profil skijaša, konsolidaciju poslovanja, tehnološke i klimatske promene – pa čak i Bregzit.

“Industrija ’zimskih radosti’ se gotovo posvuda suočava s izazovom stvaranja dugoročnog rasta”, kaže švajcarski istraživač Loran Vana (Laurent Vanat). On svake godine objavljuje Međunarodni izveštaj o snegu i planinskom turizmu, koji predstavlja detaljan pregled ključnih faktora u ski-industriji.

“Ovo tržište je na mnogim mestima više nego zrelo i u potpunosti razvijeno, a bejbi-bumeri danas još uvek predstavljaju većinu učesnika-klijenata. Ova generacija će se progresivno povlačiti sa nekih zrelih tržišta, bez adekvatne zamene – a sve usled nedostatka ski-entuzijazma među budućim generacijama”.

Bogati u mehuru

I zaista, u Britaniji – gde je – prema turističkoj firmi SkiWeekends.com – ski tržište vredno blizu 3.4 milijarde evra, odnosno tri milijarde funti – više od dve trećine onih koji skijaju stari su između 43 i 65 godina.

A ovu neumoljivu statistiku potvrđuje i Čarls Oven, generalni direktor kompanije European Pubs Ltd koja posluje u barovima i restoranima u francuskim odmaralištima čiji su posetioci iz Britanije ali i drugih zemalja.

“Kao ni golf, ni skijanje nije jeftin sport, a postoji i „mehur bogatstva“ odnosno kritična masa finansijskih sredstava koje treba dostići – to je, uglavnom, moguće tek kako postajemo stariji”, kaže on. “Lako mogu zamisliti situaciju na budućem tržištu skijanja, na kojem, ukoliko ne budemo pažljivi, možda nećemo imati dovoljno mladih ljudi za skijanje, baš kao ni regularne skijaše koji iz sezone u sezonu redovno odlaze na skijanje.”

Oven kaže da se, naročito za britanske ski-operatere, postavlja izazov osvajanja tržišta evro-kontinentalnog skijanja, usled potencijalniih nus-efekata Bregzita i izlaska Britanaca iz Evropske unije.

Sa padom vrednosti britanske funte nakon britanskog referenduma o ostanku u Evropskoj uniji – to jest po izlasku iz nje – britanskim skijašima je sve skuplje da odu na skijanje do nekog od zimskih centara zemalja evro-zone.

“Zapravo, sve je više ljudi iz ski-industrije koji su doslovce prestravljeni razvojem događaja”, kaže on. “Nema nikakve garancije da će Britanci i dalje nastaviti da pohode planine u ovakvom broju. U Francuskoj su zabrinuti ako kompanije iz Britanije prestanu da prodaju praznične ski-pakete, tamo će, stoga, biti potrebno restrukturisati tržište”.

On kaže da je u nekim “britanskim” odmaralištima u Francuskoj već došlo do demografskih promena, u skijalištima kao što su Val-d’Isere ili Meribel, gde se sve više pojavljuju skijaši iz kopnene Evrope. On, takođe, kaže da je sve više ruskih skijaša koji ulaze na francusko tržište, naročito u okolini Kuršvela (Courchevel).

I mada priznaje probleme s kojima se ova industrija suočava,  Oven kaže da je ski-tehnologija značajno napredovala – sa udobnijim pancericama i paraboličnim, zakrivljenim skijama – što početnicima potencijalno olakšava savladavanje osnova ovog sporta.

U međuvremenu, niskobudžetne avio-kompanije posetiocima takođe olakšavaju dolazak u zimska odmarališta, a neki od značajnih anticipatora novih formi poslovanja, poput firme AirBnB, kažu da bi skijaši sada, uz pomoć njihove platforme, mogli sa sklapaju sopstvene turističko-putne pakete, bez daljnje potrebe za boravkom u skupim hotelima i kućama.

Vreme uživanja

U tradicionalnim alpskim ski-utočištima srednje Evrope su se, za to vreme, odvijale neke druge promene, kako bi ova industrija ostala relevantna i privlačna i u 21. veku.

Zapravo, podaci za prethodnu zimsku sezonu 2016-2017 iz Statističkog zavoda Austrije prikazuju da je bilo porasta posete: 68,57 miliona noćenja (više za 0,1%), dok je broj dolazaka bio 18,82 miliona (povećan za 2,5%).

Dr Robert Kaspar sa Univerziteta Schloss Seeburg u Austriji kaže da posetioci sada dolaze na kraće odmore, obično na produžene vikende, a takođe zahtevaju da u njihove planinarske boravke budu uključene drukčije, raznovrsnije aktivnosti.

“Danas ljudi žele da u planinama imaju drukčija iskustva, na primer jahanje konja, a tu je i razvoj kulinarskih ‘čarolija’. Iako sada dolaze na kratko, ljudi žele da imaju ugodno vreme kao i da dobro pojedu”, kaže on.

“Uloženi su napori da se celo iskustvo postane intenzivnije i atraktivnije. U trenutnoj atmosferi koja vlada, vezanoj za terorističke napade širom planete, ljudi takođe žele da posećuju zemlje koje se smatraju sigurnim, a takođe žele i da budu fizički aktivniji nego što su nekada bili.”

Pored toga, Kaspar kaže da je veći obim trgovine i razmene posetilaca među susednim ski-centrima takođe doprineo da se skijališta međusobno spajaju. Tako je došlo i do ukrupnjavanja skijaških regiona, a time i do osnaživanja ski-biznisa.

“To je dobro, jer je skijašu na austrijskim stazama obezbeđeno da, tokom jednog dana, može da prokrstari daleko širim područjem, posećujući veći broj staza nego što je to mogao ranije”, kaže Kaspar.

Ključni posetioci austrijskih Alpa su Nemci, a drugo tržište koje je zaljubljenicima u ski-sportove dovoljno zanimljivo jeste – Holandija; tamo još uvek ima dovoljno posetilaca iz Britanije. “Uvek postoje mogućnosti za nove posetioce, a sada su u značajnijem broju počeli da pristižu i naši ruski posetioci”, dodaje on.

Na onom žilavom ali sve ranjivijem tržištu, kaže Kaspar, postoji nekoliko nedostataka: sklonost ljudi da unajmljuju skije a ne da ih kupuju, što negativno deluje na proizvođače opreme, a i dalje je uporno prisutna i opasnost od klimatskih promena, odnosno od globalnog otopljavanja, koje utiče na dostupnost snega u zimskim odmaralištima smeštenim na ispod 1.000 metara nadmorske visine.

Kinezi, potpuno fokusirani

I dok razvijene ski lokacije gostima nude inovacije, kako bi ih posetio što veći broj posetilaca, jedna narastajuća nacija skijaša gaji nadu da će se njihova velika zemlja pretvoriti u globalno čvorište zimskih sportova.

“Zimski sportovi su zaista postali veoma važni u Kini”, kaže Sajmon Čedvik (Simon Chadwick), profesor sportskog preduzetništva u Poslovnoj školi u Salfordu.

“Sport kao što  skijanje, kao i razvoj industrije opreme za zimske sportove, definitivno postaju prioritet. Postoji veliki interes, a on se odnosi na rast kineske srednje klase kao i činjenicu da je Peking za četiri godine (početkom 2022.) domaćin Zimskih olimpijskih igara.

“U Pekingu se priča da se novac uzima od letnjih olimpijskih sportova i preusmerava na zimske (sportove i takmičenja).”

Čedvik kaže da je na Univerzitetu Cinghua u toku istraživanje koje bi trebalo da im pomogne da razviju sve aspekte ključne za podizanje zdrave industrije zimskih sportova.

“Kinezi su potpuno fokusirani na sve aspekte: od otvaranja i pokretanja skijaških centara, do komercijalizacije i prodaje skijaške opreme i odeće”, kaže Čedvik.

“Što se tiče tržišta, Kina je značajna prilika za industriju kao celinu, a ova grana može tamo da raste, dok u Britaniji, Sjedinjenim Državama i Evropi postoji konstantna pretnja od pomanjkanja interesa”.

Loran Vana, međutim, upozorava da – ukoliko se što pre ne iznađu brži načini podučavanja mlađih naraštaja kako da skijaju, uključujući i Kineze, industrija će se veoma uskoro suočiti sa neizvesnom budućnošću.

“U suprotnom, može se dogoditi da mladima postane dosadno, pa onda započnu da se bave nečim drugim. A ukoliko ne uspostavimo nove metode podučavanja mladih generacija – razvijajući tehnike obuke koje će im oduzeti nekoliko sati a ne nedelju dana pa i više – osnovni strukturni problemi ski-industrije ostaće zauvek prisutni”.

Bill Wilson, novinar biznis rubrike, BBC News

 

U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa


Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

Kina, digitalni gigant


Kina se čvrsto uspostavila kao globalni lider u digitalnim tehnologijama usmerenim ka potrošnji. Ona je najveća svetska „tezga“ za e-trgovinu, koju čini više od 40% globalnih transakcija a uvrstila se i među tri zemlje najpogodnije za ulaganje u rizične investicije: u oblasti razvoja autonomnih vozila, 3D štampanje, robotiku, bespilotne letelice i veštačku inteligenciju (AI). Jedan na svaka tri svetska jednoroga (start-up kompanije vredne više od milijardu dolara) potiče iz Kine, a njeni provajderi za cloud pohranjivanje podataka drže svetski rekord u računarskoj efikasnosti. Iako, opšte uzev, Kina ima trgovinski deficit, u poslednje vreme je trgovinski suficit u digitalnim uslugama donosi 15 milijardi dolara godišnje.

Impresivan napredak Kine u digitalnoj ekonomiji ogleda se u sjajnom funkcionisanju njenih internet giganata kao što su Alibaba, Baidu i Tencent, koji uspevaju da u ogromnom obimu utrže svoje usluge, a uz to i demonstrirajući svetu nove poslovne modele. Svakog meseca, ove tri kompanije zajedno imaju 500-900 miliona aktivnih korisnika u svojim sektorima. Njihovom rastu doprineli su pojednostavljeni – ili, možda, tačnije rečeno, odskora doneseni i usavršeni – propisi. Regulatori, na primer, postavljaju ograničenje na vrednost transfera onlajn novca nakon više od 11 godina pošto je Alipay predstavio svoj internet finansijski servis.

Vodeći svetski mozgovi i kreatori politika razmatraju šta se to sve dešavalo tokom ove (već protekle) godine, predviđajući šta je to što bi moglo definisati narednu godinu.

Navedene internet-kompanije koriste svoje pozicije kako bi investirale u kineski digitalni ekosistem – a brzo nastajući kadrovi ovih snažnih preduzetnika sve ga više definišu. Alibaba, Baidu i Tencent zajedno finansiraju 30% kineskih vrhunskih start-up firmi, kao što su Didi Chuxing (50 milijardi dolara), Meituan-Dianping (30 milijardi dolara) i JD.com Inc. (56 milijardi dolara).

Sa najvećim domaćim tržištem u svetu i obiljem rizičnog kapitala, stari kineski “copy-cat” preduzetnici transformisali su se u inovacione centre. Borili su se kao gladijatori na najkonkurentnijim tržištima sveta, u areni u kojoj su naučili da razvijaju sofisticirane poslovne modele (poput „freemium“ modela kompanije Taobao), prokopavši neosvojive „rovove“ iz kojih štite svoje kompanije; Meituan-Dianping je, recimo, stvorio prehrambenu mobilnu aplikaciju po principu „od kraja do kraja“ (end-to-end), uključujući isporuku.

Kao rezultat toga, procena vrednosti kineskih inovatora i njihovih izuma mnogostruko premašuje vrednosti njihovih zapadnih kolega. Štaviše, Kina je svetski lider u nekim sektorima, od striminga uživo (jedan dobar primer je Musical.ly, aplikacija za sinhronizaciju zvuka i video-sharing), pa sve do bajk-šeringa, aplikacije za deljenje bicikala. Uzgred, Mobike i Ofo mobilne aplikacije premašuju 50 miliona vožnji dnevno –  i to samo u Kini – a sada se šire i preko granice, u inostranstvu.

Ono što je najvažnije je to da je Kina na granici da postane zemlja sveprisutnog mobilnog plaćanja, sa više od 600 miliona kineskih mobilnih korisnika sposobnih da vrše peer-to-peer transakcije i to gotovo bez naknade. Kineska infrastruktura mobilnog plaćanja – koja već obrađuje daleko više transakcija nego tržište mobilnih plaćanja trećih strana u Sjedinjenim Državama – postaće platforma za mnoge nove inovacije.

Kako kineske kompanije postaju tehnički sve sposobnije, dosadašnje tržišne prednosti zemlje transformišu se u prednosti prikupljanja i baratanja podacima – ove su prednosti ključne za podršku razvoju veštačke inteligencije. Kineska firma Face++ nedavno je prikupila 460 miliona dolara, najveći iznos ikada namenjen za jednu AI kompaniju. Kompanija  DJI – koja proizvodi dronove – vredi 14 milijardi dolara, iFlyTek – kompanija za opremu i softver prepoznavanja glasa – procenjena je na 14 milijardi dolara, dok je kompanija Hikvision – koja se bavi proizvodnjom opreme za video nadzor – vredna 50 milijardi dolara. Sve su ove firme najvrednije na svetu u svojim oblastima.

Još jedan važan razvojni trend u Kini je “onlajn i oflajn povezivanje” (online merging with offline, OMO) – trend na koji svoje nade – a naročito novac – zajedno s AI, polaže Sinovation Ventures, kineska firma za tehnološke i hajtek investicije. Fizički svet postaje digitalizovan, a kompanije otkrivaju lokaciju osobe, njeno kretanje i identitet, da bi potom emitovale ove podatke tako da mogu pomoći pri oblikovanju onlajn iskustava na Mreži.

Na primer, prodavnice OMO-a će biti opremljene senzorima koji mogu identifikovati kupce, prepoznajući njihovo verovatno ponašanje, kao i veb lokacije e-trgovine. Slično tome, OMO učenje jezika kombinuje domaće nastavnike koji predaju daljinski, lokalne asistente koji se brinu da atmosfera ostane zabavna, autonomni softver koji ispravlja izgovor, i autonomno ocenjivanje domaćih zadataka i testova. Kina, koja je u poziciji da ponovo izgradi svoju offline infrastrukturu, ova zemlja osigurala je vodeću poziciju u OMO oblasti.

Ipak, čak i da Kina predvodi digitalizaciju u sferi industrije potrošačke robe/ usluga, poslovno usvajanje digitalnih tehnologija je u svojevrsnom zaostatku. Ovaj trend mogao bi se uskoro promeniti. Istraživanje Globalnog instituta Mekinsi utvrdilo je da bi tri digitalne sile – disintermediacija (izbacivanje posrednika), disagregacija (razdvajanje procesa u komponente) i dematerijalizacija (prebacivanje iz fizičke u elektronsku formu) mogli da stvore 10-45% prihoda u ovoj industrije do 2030.

Oni akteri koji budu uspešno kapitalizovali ovu smenu (matrice poslovanja) verovatno će biti dovoljno veliki da utiču na globalni digitalni pejzaž, inspirišući digitalne preduzetnike daleko izvan granica Kine. Doći će do pomaka vrednosti: sa usporavajućih operatera na brze digitalne napadače, naoružane novim poslovnim modelima, kao i pomak od jednog kraja vrednosnog lanca ka drugom. Kreativno „razaranje“ velikih razmera iskoreniće neefikasnost, svrstavajući Kinu u novi ešelon globalne konkurentnosti.

Kineska vlada ima velike planove za budućnost zemlje kao digitalne svetske velesile. Projekat masovnog preduzetništva i inovacija pod vođstvom Državnog saveta rezultirao je sa više od 8.000 inkubatora i akceleratora. Program vladinog Upravljačkog Fonda obezbedio je ukupno 27,4 milijardi dolara za ulagače koji se bave rizičnim i privatnim kapitalom – svojevrsnoj pasivnoj investiciji, ali sa posebnim podsticajima za otkup. Vlasti sada mobilišu investitorske resurse od 180 milijardi dolara kako bi u narednih sedam godina podržala razvoj 5G mobilne mreže, a tu je i finansijska podrška razvoju kvantne tehnologije.

Takođe, kineski Državni savet izdao je smernice za razvoj AI tehnologija s ciljem da Kina do 2030. postane svetski centar za razvoj inovacija. Siongan (Xiongan), koji je u trenutno izgradnji, mogao bi biti prvi “pametni grad” namenjen saobraćaju autonomnih vozila. Kineska vlada je postavila ambiciozan cilj da u provinciji Guangdong, automatizuje 80% proizvodnih procesa.

Ovakve težnje će neminovno narušiti tržište rada, počev od rutinskih poslova (kao što su usluge za klijente i telemarketing), nakon čega sledi rutinski profili poslova (kao što je rad na montažnoj liniji) i, konačno, utičući na ne-rutinske poslove (npr. kao vožnja ili čak radiologija). Nedavna istraživanja MGI-a pokazala su da bi u ubrzanom automatizacijskom scenariju nekih 82-102 miliona kineskih radnika bilo prinuđeno da promeni poslove i prebaci se na neke druge profile zanimanja.

Prekvalifikacija onih koji će biti prinuđeni da se premeste na neke druge poslove biće veliki izazov za kinesku vladu, kao što će izazov biti i sprečavanje velikih digitalnih igrača da se dokopaju monopola koji, po svojoj prirodi, ugrožavaju inovacije. Međutim, spremnost kineske vlade da prihvati novo digitalno doba, sprovodeći politiku podrške i izbegavanja prekomerne regulacije tj. uvođenja previše propisa, već je ovu zemlju postavilo u poziciju sa koje ima značajnu prednost.

Kai-Fu Lee, Jonathan Woetzel

Project Syndicate

 

Hakeri urušavaju nemačku infrastrukturu


Hakovanjem sve nestaje s lica zemlje: Elektrane, bolnice, snabdevanje vodom: Pošto je sve povezano na Internet, sve se može hakovati. Opasnost od hakerskog napada na infrastrukturu je prisutna i sasvim realna, pišu trojica nemačkih novinara za nedeljnik Špigl.

Nepoznata osoba je septembra ove godine putem interneta kontaktirala kanalizacionu mrežu velikog nemačkog grada. Sa kompjutera u SAD-u, haker je napao sisteme upravljanja pumpama, kojima se kontroliše protok otpadnih voda koje otiču u postrojenje za prečišćavanje. Danas su kanalizacioni sistemi – kao i gotovo svaki komad infrastrukture u Nemačkoj – visokotehnološki sistemi.

Kompleksni sistemi cevi, rezervoara, ventila i pumpi su međusobno umreženi i i njima se može upravljati iz kontrolnog centra. Ovi sistemi su delom direktno povezani svojim optičkim vlaknima, ali, delimično, i sa modemima koji se direktno povezuju na Internet. Mreža otpadnih voda velikog grada ponekad ima na hiljade takvih krajnjih tačaka – a time i hiljade potencijalnih ulaznih tačaka za sabotere.

Zbog toga, snabdevanje vodom pažljivo nadziru organi bezbednosti, baš kao što se nadgledaju i druga tzv. kritična infrastruktura u koje spadaju elektrane ili saobraćajnice. Bezbednosni organi dokumentuju svaki napad, a izveštaj stavljaju na raspolaganje kompanijama uključenim u proces neke komunalne operacije. Završni izveštaj o incidentu iz septembra navodi da su neke pumpe pozitivno odgovorile na američke pingove. U sledećem koraku, napadač bi verovatno pokušao da preuzme kontrolu nad modemima, a time i nad celokupnom kanalizacijom. Ono što zvuči bezopasno moglo bi se ispostaviti kao izuzetno neprijatna stvarnost „na terenu“.

Ciljevi primamljivi sajber-kriminalcima

Tokom velikih pljuskova, saboteri su u značajnoj meri paralizovali veliki grad: poplave, povratni smer bujice neprečišćene otpadne vode, velika oticanja otpadnih voda koje „žubore“ ulicama. U ovom konkretnom slučaju, napadači su verovatno bili neugodni: softver u modemima pumpe srušio se prilikom kontakta – kontrola jedinica više nije mogla da funkcioniše. Osim toga, IT stručnjaci kompanije prepoznali su napad i blokirali ga.

Grad poplavljen kanalizacijom iz toaleta desetina hiljada domaćinstava je poprilično neprijatna ideja i izgledno opasna po zdravlje. Tu je, međutim, prisutna i jedna daleko veća opasnost koja se proteže daleko izvan snabdevanja vodom. Čak i danas, tzv. kritična infrastruktura poput snabdevača električnom energijom i vodom, transportne rute, bankarstvo, zdravstvena zaštita i mediji predstavljaju primamljivu metu za sajber kriminalce, navodi se u poverljivoj analizi nemačke bezbednosne agencije.

Da li je motiv da iznuda novca ili tek širenje straha, užasa i osećaja neizvesnosti – izloženost društva visokih performansi povećava se onda sa razvojem i širenjem svetske računarske mreže, pa se njegova ranjivost povećava eksponencijalno. Zbog toga bi trebalo razmotriti ovakve sabotaže, obaveštavaju nadležni nemački organi. Tu je takođe činjenica da bi sabotaže mogle povrediti i ljude mogli je”nešto sa čim se takođe računa i ima u vidu”.

Koje su kompanije posebno ranjive na hakerske napade?

Broj IT upada i oštećenja po sektorima, prema podacima Nemačke savezne kancelarije za informatičku sigurnost (BSI)

Prema rečima mnogih stručnjaka za IT bezbednost,  bolnice su mete koje će privući posebnu pažnju sajber napadača. Razlog tome je što su IT sistemi javnih bolnica često beznadežno zastareli. Jedan sasvim jednostavan zlonamerni program kao što je “WannaCry” takođe je pogodio bolnice u Britaniji – a to je moglo biti tek neka vrsta zagrevanja, uvežbavanja prstiju od strane napadača. “U narednih pet do šest godina, nemačke bolnice postaće izuzetno ranjive”, kaže jedan anonimni IT specialista. Klinike, jednostavno, nemaju novca za takvu vrstu modernizacije.

Pomračenje digitalnog uma na Čistu sredu 2016.

Na Čistu sredu (Ash Wedneday) sredinom 2016. godine, na primer, pao je računarski sistem bolnice Lukas u Nojsu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Na nekim ekranima se pojavila otkupna „nota“, napisana na lošem engleskom jeziku. Sve datoteke računara su šifrovane, a ukoliko osoblje bolnice želi da se fajlovi „otključaju“, treba da se obrate ucenjivaču na e-mail adresu. Ukoliko bi klinika pokušala da uđe na bilo koji način u svoje podatke, to bi rezultiralo zahtevom za otkup. “Umesto plaćanja otkupa, pozvali smo nemačke organe da otvore državnu krivičnu istragu i podneli smo žalbu”, rekao je portparol bolnice Andreas Kremer. Istraga je i dalje u toku (!!!)

Rukovodstvo ove zdravstvene ustanove u Nojsu je tada odlučilo da, nakon napada, kliniku vrati u „pre-digitalnu fazu“  i naprosto se isključi iz računarske mreže. “Isključili smo sve sisteme kako bismo sprečili širenje malvera”, kaže Kremer. Doktori više nisu gledali rendgenske snimke na tabletima, laboratorijske vrednosti zapisivane su olovkom na papiru, a telefonski pozivi zamenili su elektronsku poštu.

“Mnogi zaposleni su izjavili da se na poslu osećaju kao pre 15 godina”, kaže portparol ove bolnice. Lekari su, iz bezbednosnih razloga, odložili operacije koje je trebalo da budu blisko praćene laboratorijskim testovima. Lukas klinika je privremeno takođe isključila rad na hitnim slučajevima, i tako uspela da smanji ozbiljnost štete prouzrokovane ovim sajber napadom. Hakerski napad nije ugrozio negu pacijenata, rekao je Kremer. Ipak, posledice su bile ogromne. Klinika je bila prinuđena da obnovi svoj celokupni informatički sistem. Cena: milion evra.

Bolnica u Nojsu je gotovo da je poklekla kao žrtva ucene koju su joj priredili obični kriminalci; oni su, verovatno, napali veoma različite objekte i operacije prema „shotgun” principu. Ali, šta ako počinioci – iz bilo kojeg razloga – ciljaju na celokupnu zdravstvenu infrastrukturu Nemačke? Hakeru koji je tek „polu-iznenađujući“ u svojim namerama i planovima, i bez neke posebne opreme, zapravo je lako da locira medicinsku opremu preko Interneta. Na primer, mnoge mašine koje obavljaju rad pluća ili srca su prilično izložene jer imaju svoje IP adrese s kojima je moguće izaći na Internet. Da bi se mašina preuzela ili čak isključila, potrebno je tehničko znanje – ali daleko od toga da je nemoguće.

Počinilac, gotovo svako…

Iako proizvođači ističu da njihovi uređaji ne bi trebalo da budu povezani na Internet, jedva da ima klinike u Nemačkoj koja se pridržava ovih uputstava. Čak je i nemački konglomerat Siemens nedavno morao da isporučuje softverske ispravke za svoje kompjuterske tomografe. Američka bezbednosna agencija je utvrdila da će čak i “napadač s malim poznavanjem informatičkih veština” moći da iskoristi ranjivosti sistema i otvoren pristup uređajima.

Sprečavanje napada teško da je izvodljivo. Na kraju krajeva, svi potencijalni počinioci dolaze pod lupu istrage: od problematičnih klinaca i kriminalnih ili ekstremističkih organizacija, do stranih obaveštajnih službi. U ogromnoj većini slučajeva, nakon izvršenog napada nije moguće pratiti njihov trag i poreklo, zbog čega pravi počinioci i njihovi motivi često ostaju pod velom tajne, kaže se u analizi nemačkih državnih organa.

Olakšavajuća okolnost može biti činjenica da su internet terorizam i masovni sajber napadi preskupe igrarije.

Teroristički napadi kroz internet kanale i magistrale mogući su već dugo vremena – ali su skupi i postaju sve skuplji, kažu stručnjaci. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno nema konkretna saznanja da li terorističke organizacije poseduju tehnička znanja za ovakav oblik napada. Napadi “islamske države” (IS) u Nemačkoj dosad je karakterisala velika jednostavnost u postupanju pojedinaca koji su regrutovani: počinioci bi naprosto nabavili oružje ili bi, čak, upotrebljavali svakodnevne predmete (nož, sečiva) kako bi usmrtili ili povredili.

Navodni “sajber-kalifat” pod okriljem “Islamske države”, koji je izazvao uzbuđenje u 2015. godini napadima na francusku televizijsku stanicu TV5 Monde i Centralnu komandu američkih oružanih snaga, verovatnije će biti ruski pronalazak. Prema nemačkim bezbednosnim organima, iračko-sirijska teroristička grupa nije u mogućnosti izvršiti kompleksne špijunske operacije ili sabotaže u globaloj računarskoj Mreži. Postoje brojne indikacije da su napadi koji se pripisuju “sajber kalifatu” zapravo sprovedeni pod lažnom zastavom i identitetom, te da iza njih stoje hakeri pod kontrolom Kremlja, kažu izvori iz bezbednosnih struktura. Ova sporna činjenica, međutim, teško da može olakšati ranjivost državne i privatne infrastrukture, čiji je uzrok umreženost i povezanost na Internet.

Jörg Diehl , Nicolai Kwasniewski, Fabian Reinbold (Der Spiegel)

Amerika, puna siromašnih koji dobro zarađuju


Foto: Pinterest

Foto: Pinterest

Da li zarađujete pristojno i imate visoka primanja, ali živite od plate do plate? Ako je tako, onda ste deo rastućeg segmenta američkog stanovništva: bogatih po prihodima ali, gledano po finansijskoj imovini, jako siromašnih.

Po navici i nekoj inerciji, težimo da prazan saldo u bankama povezujemo s onima koji imaju najniža primanja, s onima koji su veoma blizu minimalne prihodne lestvice. Ali, mnogi pripadnici američke više srednje klase nemaju gotovo nikakvu ušteđevinu namenjenu hitnim potrebama, i žalosno su nespremni za penzionisanje. Godinama pokušavajući da se oporave od krize, oni se i dalje bore da izađu na kraj sa sopstvenom situacijom, ostavljajući celokupnu američku privredu ranjivom.

Srednji prihod po domaćinstu u Americi iznosi oko 55.000 dolara. Smatra se da vam ide relativno dobro ukoliko zarađujete više, naročito u oblastima u kojima su troškovi života niski a nekretnine jeftine. To je ono što oni zarađuju, ali – šta je to što stvarno imaju, šta poseduju? Donja slika prikazuje finansijsku imovinu koja se nalazi u višem srednjem sloju (prihodi domaćinstava od $50,000 do $75,000 i od $75,000 do $100,000) starosne dobi od 40 do 55 godina. Finansijska sredstva predstavljaju svu onu imovinu koju domaćinstvo poseduje a da nije kuća, auto ili biznis, što znači da obuhvata i penziona sredstva.

Finansijska imovina (deonice, privatni kapital, investicioni proizvodi, fjučeri, ulaganja, penziona štednja, itd) prema visini primanja (od $50k-$75k, i od $75k-$100k):

Čak i onaj ko ima relativno visoke prihode, a koji radi već dugi niz godina, obično ima samo 70.000 dolara u finansijskim sredstvima, što nije ni godišnja zarada. A to je samo prosek – oko 25% starijih od 40 do 55 godina starosti iz srednje klase ima manje od 17.500 dolara u finansijskim sredstvima. Možda bi vas malo utešilo kada da biste čuli da ovo nije ništa novo. Finansijska sredstva su se razvijala devedesetih godina prošlog veka i gotovo da su se oporavila od finansijske krize iz 2008. Ali, jedan je razlog zbog kojeg je povećan bilans sredstava – a on leži u povećanoj popularnosti planova 401 k (401 k je plan za štednju penzionera pod pokroviteljstvom poslodavca. Omogućava radnicima da uštede i ulažu deo novca sa svog platnog računa pre nego što se oduzmu porezi). Porezi se ne plaćaju sve dok novac ne bude povučen sa računa). Osamdesetih godina prošlog veka kompanije su čuvale svoje zaposlene kroz penzije sa definisanim beneficijama, a sada američki građani to moraju da obezbeđuju sami sebi – u se i u svoje kljuse.

Donja slika ilustruje finansijsku imovinu bez penzionih računa. Izgleda da gornja srednja klasa ima manje sredstava nego ikad.

Imovina finansijskih sredstava (bez računa penzija) po prihodima:

Naravno, verovatno da je 401 (k) štednja zauzela mesto drugih oblika štednje. To znači da, nakon stavljanja novca na penzioni račun, Amerikanci nemaju mnogo toga što im ostaje u džepu da bi uštedeli na druge načine, ili pak ne osećaju potrebu za tim. To bi, međutim, takođe moglo dovesti i do toga da se ljudi oslanjaju na te račune ukoliko postane nužno i hitno, a nemaju drugog izbora i rešenja, što je loša strategija, jer su računi za penzionisanje manje likvidni i povlače za sobom kazne za rano tj prevremeno povlačenje. Činjenica da prosečno domaćinstvo iz srednje klase ima samo 12.200 dolara u ne-penzionom finansijskom posedu je uznemirujuće. Još gore, u toj grupi, oko 25% populacije sa većom zaradom je u 2013. godini  imalo samo 3.200 dolara ne-penzionog finansijskog poseda. Stoga, nije ni čudo što jedna četvrtina svih američkih domaćinstava ne bi imalo odakle da izvuče ni 2,000 dolara ukoliko bi se suočili sa hitnim slučajem – dakle, nisu u pitanju samo oni sa najnižim primanjima već je to slučaj i sa onima koji pripadaju srednjoj klasi.

Finansijska slika postaje još mračnija kada se utvrdi i kolika si dugovanja koja ima gornja srednja klasa. U nastavku je odnos leveridža (koeficijent tj. odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive – slično onome kako ljudi procenjuju zdravlje banaka), koji predstavlja koliki je nečiji dug u odnosu na imovinu koju poseduje.

Koeficijent duga i aktive (leverage) prema prihodima domaćinstva:

Većina duga se odnosi na stanovanje, a sve više i na studentske kredite. Što se tiče imovine, većina bogatstva ostaje vezana za nekretnine. Kako je pokazala stambena kriza tj kriza u sektoru stambene izgradnje, to je rizična varijanta da biste je „odigrali“, ukoliko nemate puno sredstava na tekućoj štednji. Jer, u slučaju da izgubite posao, nema nikakvog amortizera koji bi vas osigurao, kako biste i dalje mogli da plaćate hipoteku.

Popularna ekonomska uzrečica kaže da se „američka ekonomija oslanja na trošenje potrošača kako bi se održala snažnom“. Ovakvo razmišljanje opravdava visok nivo duga domaćinstva kao kompromis za ekonomiju koja doživljava brz uspon. Ovo je, međutim, pogrešno. Trošenje potrošača nije ono što jednu ekonomiju čini zdravom već su to svi oni koji grade i stvaraju stvari/usluge. Da bi te aktivnosti imale potporu i podršku, trošenje potrošača mora biti stabilno i predvidivo.

Ilustracija: Pinterest

Ilustracija: Pinterest

Problem nedostatka štednje je u tome što – kada nešto krene naopako, ili ako se penzionišete – iznenada morate da se „smanjite“. A ako se to dogodi, onda postaje bolno ne samo za pojedinačna domaćinstva već i po ekonomiju uopšte.

Uz to, u američkom poretku stvari, nije tačno da su ranjivi samo oni koji imaju najniža primanja. Veoma je ranjiva i američka srednja klasa, pa čak i onaj viši sloj „srednjaka“.

(Pojam leveridž označava koeficijent tj odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive. Ako preduzeće ostvaruje veći profit plasmanom uzajmljenih sredstava u svoje poslovanje od plaćanja kamata na njih, onda će akcionarima biti isplaćena veća dobit nego da su uzajmljena sredstva ostala neiskorišćena. To znači da ako je kamata na sopstvena sredstva viša od kamate na uzajmljena sredstva onda je leveridž pozitivan. U ovom konkretnom slučaju, leveridž se odnosi na pojedince, i odnosa njihovog duga prema aktivi)

Allison Schrager, Atlantic (qz.com)

America is full of high-earning poor people

Bitcoin: pretnja po bezbednost EU i UK


Britanci i Evropska unija žele da stanu na put sajber kriminalu i izbegavanju poreza kroz pranje novca putem kripto-valuta, donosi londonski Gardijan

Kripto-valute dostigle su svoje rekordne vrednosti uprkos vestima da engleski Trezor planira obustavlja anonimnost trgovaca.

Britanija i vlade zemalja Evropske unije planiraju akciju protiv bitkoina usled rastuće zabrinutosti da se digitalna valuta koristi za pranje novca i utaje poreza

Trezor planira da reguliše bitkoin i druge digitalne valute kako bi ih uskladio sa finansijskim zakonodavstvom protiv pranja novca i borbe protiv terorizma. Trgovci će biti prisiljeni da otkriju svoj identitet, okončavajući anonimnost koja je ove valute činila atraktivnom za trgovinu drogom i druge nelegalne aktivnosti.

Prema planu koji če pokrivati čitavu EU, online platforme na kojima se trguje bitkoinima biće u obavezi da posvete dužnu pažnju klijentima kao i da prijavljuju sumnjive transakcije. Vlada Britanije pregovara o izmenama i dopunama Direktive o sprečavanju pranja novca, kako bi se osiguralo da nadležne institucije nadgledaju svoje aktivnosti.

Iz britanskog Trezora poručuju da “Radimo na rešavanju zabrinutosti u vezi sa korišćenjem kripto-valuta, razgovaramo o donošenju platformi za razmenu virtuelnih valuta i nekih obezbedilaca „digitalnih novčanika“  ali da oni budu smešteni u okviru regulacije finansiranja pranja novca i finansiranja terorizma”.

Očekuje se da će ova pravila stupiti na snagu u narednih nekoliko meseci. Iz Trezora poručuju da se digitalne valute mogu koristiti za omogućavanje kao i olakšavanje sajber kriminala. Takođe, kako kažu, “Malo je trenutnih dokaza da se virtuelne valute koriste za pranje novca, iako se očekuje porast rizičnosti za tako nešto.”

Šefovi banaka Goldman Sachs i JP Morgan kritikovali su bitkoin kao sredstvo za vršenje prevarnih radnji i drugih zločina. Pa ipak, ser Džon Kunlif (Jon Cunliffe), zamenik guvernera Engleske Banke je prošle sedmice rekao da je obim digitalnih valuta premali po da bi predstavljao sistemsku pretnju globalnoj ekonomiji. On je takođe upozorio da je bitkoin investitorima potrebno “da rade svoj domaći zadatak”.

Bitkoinom se u ponedeljak trgovalo po ceni od 11.566 dolara. U nedelju je zabeležio rekordnu vrednost od 11.800 dolara, ali je pao na 10.554 dolara zbog vesti o regulatornoj represiji.

Laburistički ministar za pitanja iz oblasti rada i zapošljavanja Džon Man (John Mann), član odbora Donjeg doma za pitanja Trezora, predložio je da poslanici veoma pažljivo pogledaju i duboju uvid u buduću regulaciju virtuelnih valuta.

On je za Dejli telegraf rekao da se “Ovi novi oblici razmene brzo šire i stoga se moramo pobrinuti da ništa nepoželjno ne ostavimo za sobom – ovo je od posebne važnosti u smislu pranja novca, terorizma ili klasične krađe.

“Bilo bi dobro kada bismo blagovremeno dobili pravi uvod to šta to, zapravo, znači. Možda je reč o tome da želimo da ubrzamo našu upotrebu ovakvih stvari u ovoj zemlji, ali ono što čini da sve ovo bude još važnije jeste to što nemamo regulatorni zaostatak.”

Stiven Barkli (Stephen Barclay), ekonomski sekretar Trezora je u oktobru, u pismenom odgovoru parlamentu izneo vladine planove. “Britanska vlada trenutno pregovara o izmenama i dopunama Direktive o sprečavanju pranja novca, koje će platforme za razmenu virtuelnih vrednosti i obezbedioce digitalnog novčanika povezati s regulativom o finansiranju pranja novca i finansiranju terorizma. Ovo će dovesti do toga da aktivnosti ovih preduzeća nadgledaju nacionalni organi kompetentni za ove oblasti.

“Vlada podržava nameru koja se nalazi iza ovih amandmana. Očekujemo da će se ovi pregovori zaključiti na nivou Evropske unije krajem 2017. ili početkom 2018. godine. “

Šta je bitkoin i da li je to loša investicija?

Bitkoin je prva, i najveća, “kripto-valuta” – digitalizovano sredstvo plaćanja kojim se može trgovati. Da je bitkoin loša investicija – to je pitanje vredno 97 milijardi dolara (doslovno, pošto je to trenutna vrednost svih bitkoina u opticaju). Bitkoin se može koristiti samo kao sredstvo razmene i u praksi je daleko važniji za “crnu ekonomiju” nego što je za većinu legitimnih načina njegove upotrebe. Nedostatak bilo kog centralnog autoriteta čini bitkoin izuzetno otpornim na cenzuru, korupciju – ili, pak regulativu. To znači da je privukao čitav niz pristalica, od libertarijanskih monetarista – koji uživaju u ideji o valuti bez inflacije i bez centralne banke – do dilera droge koji vole činjenicu da je teško (ali ne i nemoguće) pratiti bitkoin transakciju sve do fizičke osobe koja vrši tu transakciju.

Gardijan

Helsinki, centar inovacija – startapovi iz celog sveta


Helsinki je od 30. novembra do 1. decembra bio centar inovacija i startapova, gde je organizovana startap konferencija Slaš (Slush). U zemlji inovacija i edukacije, već deset godina, na hiljade mladih ljudi ima priliku da se poveže sa investitorima. Tu priliku dobile su i kompanije iz Srbije.

Pod sloganom “ništa normalno ne može promeniti nijednu stvar” održana je deseta Slush konferencija u Helsinkiju, posvećena startapovima iz celog sveta.

Na jednoj od najvećih startap konferencija u svetu, više od dve hiljade kompanija imalo je priliku da se susretne sa oko hiljadu investitora iz celog sveta. Među njima bile su i tri start-up kompanije iz Srbije.

Tim UrbiGo izrađuje pametne vertikalne bašte od ekoloških i recikliranih materijala u kojima je moguće gajenje biljaka tokom cele godine, kao i praćenje napretka putem aplikacije. Ušli su u uži krug i dobili priliku da se predstave pred stručnim žirijem i investitorima.

Najveća nagrada im je, tvrde, prilika da se povežu sa ljidima iz startup zajednice iz drugih zemalja.

“Za sada smo imali nekoliko vrlo produktivnih sastanaka, neki od njih su bili investitorski, drugi su bili više netvorking i šering iskustva. Što opet pomaže, jer nam daje neku veću sliku od same Srbije. Naš proizvod jeste proizvod koji targetuje tržište Severne Amerike i Evrope, gde imamo i najviše konkurencije. Ovo je mesto gde je epicentar gde možemo faktički da saznamo informacije iz prve ruke”, objašnjava Anja Čarapić iz startap UrbiGo.

Startap Majndi (Mindy) je posvećen lečenju hiperkinetičkih poremećaja i gojaznosti kod dece kroz igru, i tim okupljen u Suntheticu, koji dizajnira solarne proizvode i teže da ugrade principe održive energije u uređaje, poput iPhone telefona, povezali su se sa kolegama iz čitavog sveta.

“Sada mogu da kažem da imam jako dobre prijatelje iz Zambije, Nepala i slično. Svi oni rade neke lepe i korisne stvari i svi su oni smislili ideju jednog dana i sada je to ili dobar biznis ili ideja sa potencijalom. Našao sam kontakte sa psiholozima iz drugih krajeva sveta koji su voljni da testiraju našu igru”, kaže Stefan Branković, Majndi.

“Imao sam par sastanaka sa firmama koje su na istom nivou kao mi ili su godinu dana ispred nas. Ja nisam sa nekim posebnim očekivanjima došao, jer znam da to nije tek tako, da investitori neće tek tako da se otvore”, kaže Nikola Knežević, Santetik.

Više od 17 hiljada posetilaca iz čitavog sveta, u Helsinkiju je videlo inovativna rešenja mladih it kompanija. Imali su priliku da razgovaraju sa robotima, uđu u virtuelnu realnost i upoznaju mlade ljude čije ideje su to omogućile. Za najbolji startap ove godine izabrana je firma Altum tehnolodžis, koja jedina u svetu koristi fokusirani ultrazvuk, koji omogućava uklanjanje oštećenja na mašinama bez prekida proizvodnje.

N1

Rebrendiranje: francuska vina na kineski način


Kineski vlasnik francuskih vinograda uskomešao je francusku javnost svojom pomalo preteranom inventivnošću. On je odlučio da tradicionalna bordoška vina preimenuje u “Azijskim kupcima prihvatljivije” simbole Istoka: životinje – zeca, antilopu.

Kineski vlasnik četiri vinograda u francuskom vinogradarskom regionu Bordoa uzbudio je francuske duhove. On je šatoima, koji su istorijske znamenitosti i zaparavo centralne tačke najvećih bordoških vinograda, dao nova imena po izrazito kineskom ukusu.

Chateau Senilhac, koji je nekada bio najveći proizvođač vina na području Bordoa u Medoku, bio je osam decenija u vlasništvu porodice Grasan (Grassin) već osam decenija, kada je početkom ove godine prodao kineskom preduzetniku Chi Tongu.

Po rečima jednog zaposlenog, osoblju ovog dvorca su pre tri meseca upućene instrukcije iz Hong Konga o rebrendiranju pod novim imenom: „Chateau Antilope Tibetaine“, odnosno Šato Tibetanska antilopa.

“Mislim da je to odlično ime. Pomalo je čudno, ali toliko vina prodamo u Kini, pa mislim da su zbog toga promenili ime”, rekao je zaposlenik koji je govorio anonimno.

Ostala tri vinograda u Bordou – u Čijevom vlasništvu – prošla su slično rebrendiranje.

Nakon tri veka bez promena, znakovi oko Šatoa Larto (Chateau Larteau) sada se čitaju „Chateau Lapin Imperial“ (Šato carski zec).

Chateau La Tour Saint-Pierre, vinograd u oblasti Saint-Emilion u Bordou, menja svoje ime u „Chateau Lapin d’Or“ (Chateau zlatni zec).

Tu je i Chateau Clos Bel-Air, imanje u Pomerolu koje datira s kraja devetnaestog veka, koje će uskoro raditi pod imenom „Chateau Grande Antilope“ (Šato velika antilopa).

Podstaknuti rastućom žeđi za vinom među rastućom srednjom klasom u Kini, kineski investitori su u Francuskoj ušli u više od 100 vinograda, mahom na području Bordoa.

“U Kini je crveno vino sve popularnije i tržište je zaista sazrelo, a tokom poslednjih 10 godina potrošnja uvezenog vina iz Bordoa značajno je porasla”, rekla je Lina Fan, koja upravlja “Vinogradima četiri vetra” (Vignobles des Quatre Vents) u Bordou.

Prema carinskim podacima, Kina je u periodu od januara do marta ove godine uvezla više od 98 miliona litara francuskog vina,  što je rast od 15,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine.

A Kina je od 2011. godina naovamo najveća izvozna destinacija za vina iz Bordoa. Iz ovog regiona je prošle godine u Kinu otpremljeno 74 miliona boca vina, kaže vinarska asocijacija Conseil Inter professionnel du Vin de Bordeax.

“Među kineskim investitorima je prisutan trend kupovine vinove loze u nekim od glavnih vinskih regija, kao što je to Bordo”, izjavio je početkom ove godine Kris Merser (Chris Mercer), onlajn urednik vinskog magazina Decanter. “Oni su zainteresovani za izvoz u Kinu, a neki od njih poseduju imovinu poput hotelskih lanaca, koje snabdevaju ovim vinima.”

Šato vinograda "Četiri vetra", smeštenog u južnom delu Bordoa

Šato vinograda “Četiri vetra”, smeštenog u južnom delu Bordoa

Strano vlasništvo nad francuskim vinogradima nije ništa novo; stotine vinarija nalazi se u vlasništvu inostranih investitora, a posebno jaka finansijska podrška dolazi iz Britanije, Belgije i Holandije.

Međutim, „remont“ imidža ova četiri francuska vinograda u vlasništvu Kine izazvao je zabrinutost među lokalnim stanovništvom.

Žan-Mari Gard (Jean-Marie Garde), predsednik sindikata vinara u Pomerolu, rekao je lokalnom francuskom listu „JugoIstok“ (SudOuest) da bi bilo loše po imidž regiona ukoliko bi “svi veliki šatoi bili pretvoreni u zečeve i antilope”.

Jedna osoba koja je komentarisala članak iz magazina SudOuest nazvao je rebrendiranje “velikom sramotom”.

“Kakvo je razočaranje videti ovakve stvari, prodavca i kupca koji ne poštuju terroir”, napisao je Loïc Lafon (Terroir:  kompletno prirodno okruženje u kojem se proizvodi određeno vino, uključujući faktore kao što su zemlja, topografija i klima).

Ima onih koji sugerišu da bi kinesko vlasništvo nad vinogradima u Francuskoj moglo pomoći u očuvanju zdravlja francuske industrije.

“Ako Francuzi nisu u mogućnosti da kupe ove zamkove, u tom slučaju je u redu da ih Kinezi kupe”, napisao je Damjen Granže (Damien Granger). “Jer, bez njih bi se ovo nasleđe izgubilo.“

Angus McNeice, London (chinadaily.com.cn)

 

Diplomatija nove ere za jačanje veza sa zemljama CIE


Napomena urednika: Poseta kineskog premijera Li Kećanga Mađarskoj i njegovo učešće na sastanku lidera Šestog susreta Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope od 26. do 29. novembra, predstavljaju važne diplomatske poteze nakon 19. Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine, potez kojim će se promovisati saradnja Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) u okviru mehanizma “16+1”.

Inicijativa podstiče saradnju

Tokom proteklih pet godina, kineski krug prijatelja među zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) brzo se proširio. Pre 2012. godine, bilateralni odnosi između Kine i zemalja CEEC-a bili su postojano dobri ali uopšteni i bez previše konkretnih poteza.

Kada je Kina predložila da razvije saradnju sa 16 zemalja CIE kroz mehanizam saradnje “16+1”, većina lidera i diplomata iz tih zemalja bilo je iznenađeno. Ono što je usledilo bila je drastična promena u stavu “čekaj i vidi” zemalja CIE. U početnoj fazi, ogromna raznolikost između 16 zemalja CIE odrazila se na stavove i aktivnosti zvaničnika, diplomata i stručnjaka iz tih zemalja.

Kada je marta 2015. godine Kina obelodanila opšti program Inicijative za pojas i put, 16 zemalja CIE bile su, iz kineske perspektive, posmatrane kao države koje se prostiru duž ekonomskog pojasa Puta svile. Sa jedne strane, i zahvaljujući brojnim uzajamnim razmenama u okviru mehanizma 16+1, zemlje CIE su počele da pokazuju sve više i više pozitivnih, ili barem neutralnih stavova prema Kini. S druge strane, fokus Inicijative za pojas i put utemeljen na pet glavnih stubova – koordinaciji međusobnih politika, povezivanju postrojenja i opreme, nesmetanoj trgovini, finansijskoj integraciji i vezama između ljudi – učinili su da zemlje CIE shvate da su to, ujdno, i ključne oblasti koje su im potrebne radi postizanja poboljšanja. Postoji, naravno, više mogućnosti u oblastima infrastrukture, trgovine i finansijske saradnje.

Nakon što je 2013. predsednik Si Đinping predložio pokretanje Inicijative o pojasu i putu, mehanizam saradnje između Kine i CIE i Inicijativa za pojas i put imaju komplementarne uloge u jačanju odnosa između dve strane.

Kineska inicijativa apelovala je na zemlje CIE ne samo zbog svojih potencijala za podizanje investicija i profita već i radi proširenja tržišta, ali i zbog kineskog pristupa razvoju, koji bi mogao pružiti alternativni model ekonomskog rasta za zemlje u razvoju.

Tako je kineska mudrost osvetlila jednu novu stazu, u zemljama koje žele da ubrzaju svoj razvoj, štiteći svoju nezavisnost.

Inicijativa za pojas i put takođe predstavlja izraz kineskih misli o međunarodnim odnosima i pokazuje kineski koncept izgradnje zajednice sa zajedničkom budućnošću čovečanstva. Stoga, strateški stavovi i praktični planovi za rešavanje percepcijskog jaza između Kine i zemalja CIE biće od ključne važnosti za razvoj mehanizma saradnje 16+1 u narednih pet godina.

Autorka Liu Minru je pridruženi istraživač u Centralnom kompilacionom i prevodilačkom birou CPC-a.

Liu Minru, China Daily

Evo kako izgleda infografika saradnje na relaciji Kina – CIES u proteklih pet godina:

 

Globalna moć: od Zapada ka Istoku, ponovo


Globalna moć se pomera ka Aziji – a Evropa će morati da se tome prilagodi, piše u svojoj kolumni za Gardijan Natalie Nougayrède, nekadašnja zamenica urednika u pariskom Le Mondu.

Tokom 2012. godine, analitičari konsultantske kuće McKinsey su, koristeći podatke sa Univerziteta u Groningenu, objavili jednu upečatljivu kartu koja pokazuje kako se globalni centar ekonomske gravitacije pomerio od prve godine nove ere naovamo. Da, dobro ste pročitali: od trenutka kada je Isus imao oko godinu dana. Gledajući mapu danas, ova mapa izgleda kao svež podsetnik na svet kroz vreme i kako je globalna pozicija Evrope brzo dovedena u pitanje. Otrežnjenje tom stvarnošću je razlog zbog čega je logično držati se zajedno, i učiniti sve da evropski projekat bude uspešan, a ne odugovlačiti.

Evo da pogledamo na ono šta kaže ova mapa. Bilo je potrebno jedno stoleće, od 1820. do 1913. godine, da bi se centar gravitacije (koji se vaga “odmeravanjem” BDP-a na odeđenim lokacijama) preselio iz Azije u Evropu. Posle Drugog svetskog rata, ta tačka se preselila preko Atlantika u Sjedinjene Države. U 60-im, 70-im, 80-im i 90-im godinama, ova tačka ekonomske gravitacije ostala je u zapadnom delu severne hemisfere. Zatim se desilo vrtoglavo ubrzanje. Za samo jednu deceniju, od 2000. do 2010. godine, centar se vratio u Aziju, preokrenuvši gotovo sve trendove u prethodnih 2.000 godina.

Već neko vreme se mentalno prilagođavamo ovoj smeni. Knjige su pisane o tome kako će ovo biti “azijski vek”. Ovih dana, udarni naslovi po pravilu pripadaju Severnoj Koreji i Kini, a da ne pominjemo Mijanmar – sve ovo služi kao stalni podsetnik na to koliko će bezbednost sveta – upravljanje, kao i liberalne demokratske vrednosti koje će (ili neće) biti podržane – zavisiti od toga šta se dešava u delu sveta koji većini Evropljana izgleda daleko.

Toliko toga se dešava u našem (evropskom) regionu. Debate o jednakosti, socijalnoj pravdi, raznolikosti, migracijama, nemačkim izborima, planovima za reformu Emanuela Makrona, neredu kojeg je napravio Bregzit, a da ne pominjemo zabrinutost zbog demokratskog nazadovanja Poljske i Mađarske, dok Rusija steže svoje vojne mišiće na istoku. Može nam biti oprošteno jer smo zaboravili koje je naše mesto u svetu. Prezauzeti smo.

Evropa je važna, ali često se čini da je manje važna nego što želimo. Nama čak nije bio potreban ni Donald Tramp kako bismo shvatili zašto je, kao nikada do sada, Stari kontinent za Amerikance toliko nebitan; Evropa ih interesuje manje nego bilo koju prethodnu generaciju. Sećam se jednog od zvaničnika iz Obamine administracije, koji mi je 2012. rekao kako im je Evropa bila “dosadna” (to je bilo usred krize evra), dok je Azija bila “uzbudljiva”.

Sve ovo ima određen psihološki uticaj. Studije pokazuju da su građani azijskih zemalja čije su privrede brzorastuće skloni da budu daleko optimističniji (58%) nego Evropljani (24%). Nove srednje klase u državama Azije gaje uverenje da će u finansijskom smislu njihovoj deci biti bolje: Za njih, budućnost sija blistavo. Sa druge strane, Evropljani imaju teška vremena, pa im je i teže da se osećaju optimističnije.

Imajući ovo na umu, promena percepcije javnosti mora biti ključni deo onoga što se u kompjuterskom žargonu zove „rebooting“:  ponovnog podizanja sistema evropskog projekta. Popravljanje pitanja migrantskih kvota ili pozivanje na budžet evrozone neće sami po sebi moći da naprave neki natprirodni trik. Angela Merkel, istina, možda ima malih problema sa promovisanjem EU pred svojim glasačima kada izjavljuje: “Nemačkoj na dugi rok može biti dobro samo ukoliko i Evropi bude dobro”.

Francuski predsednik Makron je ove sedmice uspeo da podstakne moral evropskih građana, održavši upečatljiv govor o Evropi i demokratiji nastaloj u grčkom polisu Atini. On je rekao da su propusti Evrope u prošlosti “potkopali poverenje” koje su njeni narodi imali. On je pozvao na ponovno otkrivanje bogate kulture kontinenta kao načina približavanja nacija, a tokom 2018. planira da započne konsultativni proces tako da građani mogu bolje i neposrednije izraziti ono što misle o budućnosti evropskog kontinenta.

Evropa i dalje liže rane nastale tokom brojnih kriza, a može biti da ih je još više na horizontu. Makron je, međutim, u pravu što ulaže napore u tako ambiciozan projekat obnove, koji zahteva istu onu energiju koju su evropski “oci osnivači” demonstrirali pedesetih godina prošlog veka.

Najubedljiviji argument Makrona možda i nije apsolutno originalan, ali zaslužuje da bude ponavljan: ​​nijedan od današnjih izazova ne može biti značajnije uzet u razmatranje od strane nacija koje deluju razdvojeno. Evropa može biti jaka samo i jedino ukoliko njeni delovi nastupaju zajedno – činjenica je to koja se neprekidno ogleda u agoniji Britanije nakon Bregzita. Ukoliko EU ne izgradi sebe kao istinsku “snagu”, ona će na kraju biti podvrgnuta pravilima i pritiscima od strane spoljašnjih aktera.

Što nas vraća na globalnu sliku. Ono što razlikuje Evropu od drugih regiona sveta je, na kraju, prilično jednostavno. To unikatno nalazi se u njenoj jedinstvenoj kombinaciji liberalne demokratije, individualnih sloboda i društveno osvešćene tržišne ekonomije, sa naglaskom na solidarnosti i suverenitetu. A  to je nešto što ne možete naći negde drugde. Bez obzira na to što Evropa gaji sumnje u sebe , ona i dalje ostaje visoko povlašćena oblast sveta, ako je uporedimo čak i s onim društvima čije stope rasta BDP-a daleko prevazilaze njene.

Ostatak sveta često može biti svesniji ovoga nego što to mogu sami Evropljani. Ovde se pozivam, piše Natali Nugejre, ne samo na migrante i izbeglice čije migracije toliko jasno pokazuju kuda bi želeli da odu. Naprotiv, pogledajte rezultate nedavno objavljenog, prvog istraživanja javnog mnjenja Eurobarometra o tome kako druga područja, naime Azija, gledaju na Evropu. Preko tri četvrtine ispitanika iz Kine i Indije opisuje Evropu kao “mesto stabilnosti u problematičnom svetu”. Preko 80% Kineza i Indijaca ima “pozitivnu sliku o EU” – što je daleko veći procenat od onog kojim su pozitivno ocenili Evropljane (69%). Prema ovom istraživanju, Azijci identifikuju tri ključna “aduta” Evrope: njenu “ekonomsku, industrijsku i trgovačku moć”, njen “životni standard” i “poštovanje demokratije, ljudskih prava i vladavine prava”.

Ovaj vek može biti “azijski”, ali i Evropa ima karte kojima može da igra. A one su, mahom, dobre.

 

Natalie Nougayrède, Guardian

“Čelično prijateljstvo Srbije i Kine podignuto na viši nivo”


Posetu Kini srpska parlamentarna delegacija nastavila je u Šangaju. Predsednicu Skupštine Srbije Maju Gojković ugostila je predsednica Svekineskog kongresa grada Šangaja Jin Jicuji. Zaključile su da je osnivanjem zajedničke Komisije srpskog i kineskog parlamenta čelično prijateljstvo dva naroda podignuto na viši nivo.

Otvorena je mogućnost da se kroz skupštinske odbore ostvari saradnja u ekonomiji, poljoprivredi, odbrani, kulturi i ostalim oblastima.

Gojkovićeva je na sastanku sa Jicuji istakla da Srbija i NR Kina razvijaju izvanredne političke odnose koji su podignuti na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, što je dobar podsticaj za razvoj saradnje na polju ekonomije, turizma, obrazovanja i kulture, kao i na lokalnom i regionalnom planu.

Maja Gojković je istakla da sveobuhvatno strateško partnerstvo Srbije i Kine, koje se odvija na političkom i ekonomskom planu, kao i u okviru inicijative “Pojas i put” i formata Kina-CIEZ, otvara brojne mogućnosti za saradnju i podvukla da su parlamenti dali važan doprinos kroz formiranje Parlamentarne komisije Skupštine Srbije i Svekineskog narodnog kongresa.

Jicuji je naglasila da Srbija i Kina imaju ne samo dugu istoriju dobrih odnosa, već i svetlu budućnost, imajući u vidu da ih duboko razvijaju, da dve zemlje podržavaju jedna drugu po vitalnim nacionalnim pitanjima i da su odnosi dostigli nivo “čeličnog prijateljstva”.

Jin Jicuji predložila je da Beograd i sa Šangajem ima direktnu avio-liniju. Gojkovićeva i Jicuji su izrazile uverenje da će ukidanje viza i uvođenje avio-linije Beograd-Peking dodatno doprineti još većem povezivanju gradova i regiona dve zemlje.

Dve predsednice skupština veruju da budućim generacijama treba ostaviti nove simbole prijateljstva, kao što su to decenijama filmovi “Valter” i “Most”.

Predsednica Svekineskog kongresa grada Šangaja je upoznala predsednicu Skupštine Srbije sa razvojnim potencijalom Šangaja, kao svetske metropole sa 24 miliona stanovnika.

Gojkovićeva je rekla da je razvojna vizija čelnika Šangaja zadivljujuća i pozdravila saradnju regiona i gradova Srbije i Kine, navodeći da je u tom okviru posebno značajno nedavno uspostavljene saradnje između Beograda i Šangaja, kao i održavanje susreta gradonačelnika u formatu saradnje Kina-CIES “16+1” u Beogradu sledeće godine.

Predsednica Skupštine Srbije je navela da se značaj saradnje potvrđuje i uspešnim i zapaženim nastupom Beograda na 14. sajmu turizma u Šangaju u aprilu 2017. godine, kao i predstavljanju planova Novog Sada kao Evropske prestonice kulture 2021. godine, za kapitalne projekte na Forumu o saradnji evropskih i istočno-azijskih prestonica kulture.

Gojkovićeva i Jicuji su naglasile značaj razvoja saradnje i u oblasti kulture, a Gojkovićeva je kao dobar primer te saradnje navela izložbu savremenih mladih srpskih slikara u Šangaju.

Sa 24 miliona stanovnika, godišnjim prihodom od 400 milijardi dolara i jednom od najvećih luka u svetu, Šangaj je otvoren za Srbiju i poziva parlamentarace da na brojne festivale dovedu srpske umetnike, poručili su domaćini.

Predsednica parlamenta posetila je i šangajski Centar za žene i decu, gde se upoznala sa programima i projektima koji pomažu i osposobljavaju žene za tržište rada, kroz brojne obuke kojima stiču potrebna znanja i veštine, saopšteno je iz Skupštine Srbije.

 

rts.rs

Poslednje 3 od 16 zemalja CEEC-a konačno usklađene sa „Inicijativom pojas-put“


Estonija, Litvanija i Slovenija konačno potpisale “Inicijativu za pojas i put”, dok se Li sastao sa evropskim liderima šesnaestorke, prenose kineska novinska agencija Xinhua i dnevnik China Daily.

Kina je potpisala memorandume o razumevanju sa Estonijom, Litvanijom i Slovenijom u cilju promovisanja „Inicijative za pojas i put (IPP, BRI), što je signaliziralo da se svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope složilo da se uskladi s ovom inicijativom.

Letonija je prošlog novembra potpisala takav dokument tokom petog sastanka lidera Kine i CEEC. Mađarska je u junu 2015. godine postala prva u Evropi koja je potpisala učešće u inicijativi.

Inicijativa koju je predsednik Si Đinping predložio 2013. godine obuhvata Ekonomski pojas koji bi trebalo da se gradi na potezu nekadašnjeg Puta svile, a takođe obuhvata i „Pomorski put svile 21. veka“ (21st Century Maritime Silk Road). To će stvoriti ogromnu trgovinsku i infrastrukturnu mrežu duž drevnih staza i puteva, kojima su se Istok i Zapada vekovima kretali i međusobno trgovali.

Ovi memorandumi nalaze se među više od 10 sporazuma potpisanih između Kine i zemalja CEE u ponedeljak u Budimpešti, mađarskoj prestonici. Potpisima je prisustvovao premijer Li Kećang i drugi lideri nakon šestog sastanka šefova vlada Kine i zemalja Srednje i Istočne Evrope. Dokumenti su obuhvatali oblasti kao što su međusobno infrastrukturno povezivanje, saradnja proizvodnih kapaciteta, infrastruktura i finansije.

Tokom sastanka, premijer Li je pozvao na promociju bilateralne trgovine, infrastrukturno i tehnološko povezivanje , inovacionu i finansijsku saradnju kao i razmenu kadrova i ljudi.

Li je pozvao svih 17 zemalja da ubrzaju proces ključnih projekata vezanih za povezivanje, promovišući veze kopnom, morem, vazduhom i putem interneta. On je naglasio da je potrebno donositi i usaglašavati više mera koje bi doprinele olakšavanju carinjenja robe. Kina bi, dodao je Li, želela da vidi više železničkih linija i direktnih letova između Kine i Evrope. Logistički centar će biti postavljen u regionu CEE zemalja, rekao je on.

Li je takođe predložio saradnju u oblasti inovacija, koja bi se fokusirala na proizvodne kapacitete, energiju, logistiku i poljoprivredu, rekavši da su preduzeća iz zemalja CEE više nego dobrodošla da učestvuju u strategiji „Made in China“.

Prema podacima Generalne carinske uprave, bilateralna trgovina između Kine i zemalja CEE je prošle godine dostigla 58,6 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 4,3 posto godišnje. Obim se povećao na 49,1 milijardi dolara u prvih devet meseci ove godine, što je za 14,1 odsto više nego u istom periodu prošle godine.

Kineske investicije u zemlje CEE premašile su devet milijardi dolara, dok su 16 zemalja CEE investirale više od 1,4 milijarde dolara u Kinu, drugu po veličini svetsku ekonomiju. Bilateralna saradnja krunisana je značajnim dostignućima u oblasti proširivanja kapaciteta transporta, energetike i proizvodnje. Oko 20 projekata je uspešno završeno ili su u izgradnji, a projekat izgradnje železnice na relaciji Mađarska-Srbija bio je jedan od najzanimljivijih.

Kao predsedavajući ovogodišnjeg sastanka Kine i država iz grupe CEE, mađarski premijer Viktor Orban izjavio je da je saradnja 16 zemalja CEE i Kine velika poslovna prilika za sve njih kao i da treba uzeti učešće u „Inicijativi za pojas i put“. On je rekao da će se stvoriti bolji ambijent za kineska preduzeća i njihova ulaganja, uz potrebu promovisanja dugoročnog razvoja i razmene između Kine i CEEC-a.

Doktor Feng Žongping, potpredsednik Kineskog instituta za savremene međunarodne odnose rekao je da su sve CEE zemlje smeštene unutar „Ekonomskog pojasa Puta svile“ (Silk Road Economic Belt), i da je njihovo potpisivanje zajedničkog memoranduma označilo ulazak u novu fazu saradnje između dve strane, onda kada treba postići i veći napredak.

“Saradnja između Kine i CEEC-a se uglavnom fokusira na trgovinu i infrastrukturu, a investiranje je ključ za rešavanje problema finansiranja infrastrukturnih projekata”, rekao je Feng. “Centralna i istočna Evropa, takođe, mogu biti ulaznica za Kinu, kako bi ušla na veće tržište Evropske unije.”

Žu Jin, Hu Jongći, China Daily 

Kineski premijer: „Pet inicijativa za unapređenje saradnje“


Obraćajući se na šestom Samitu šefova vlada 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, kineski premijer Li Kećang je u Budimpešti predložio pet inicijativa za unapređenje saradnje, piše državna novinska agencija Xinhua, a prenosi China Daily

Li je rekao da je ključ za brz razvoj saradnje 16+1 u primeni principa jednakosti i dogovaranju, zajedničkoj koristi za sve strane, otvorenosti, inkluzivnosti i inovacijama.

Saradnja 16+1 nije geopolitički instrument već inkubator za pragmatičnu transregionalnu saradnju, rekao je Li, dodajući da saradnja pogoduje uravnoteženom razvoju odnosa između Kine i EU.

On je predložio pet inicijativa za dalje unapređenje saradnje između Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (CEEC).

On je, prvo, pozvao sve strane da prošire obim privredne i trgovinske saradnje, kao i da podstaknu olakšavanje i liberalizaciju investicionih operacija.

Kina je spremna da uvozi više kvalitetnih poljoprivrednih proizvoda iz zemalja CEEC-a kako bi promovisala uravnotežen razvoj bilateralne trgovine, zadovoljavajući, takođe, i raznovrsne zahteve kineskog domaćeg tržišta, rekao je Li.

Drugo, on je ohrabrio zemlje da ubrzaju velike projekte vezane za povezivanje, promovišući veze putem kopna, mora, vazduha i Interneta.

Kina se nada da će „Kineska ekspres železnica“ pokrenuti više železničkih linija i više direktnih letova između Kine i Evrope, izrazivši želju da uspostavi logistički centar u regionu CEE, rekao je Li.

Treće, kineski premijer predložio je sagledavanje modaliteta saradnje kao što su industrijski parkovi u oblastima proizvodnih kapaciteta, energetici, logistici i poljoprivredi.

Kina predlaže implementaciju 16+1 naučnog partnerskog plana i očekuje da sva CEE preduzeća učestvuju u strategiji “Made in China 2025”, koji predstavlja plan za nadogradnju kineskog proizvodnog sektora, rekao je premijer.

Četvrto, Li je pozvao na snažnu finansijsku podršku za saradnju 16+1.  U glavnom govoru sedmog ekonomsko-trgovinskog foruma Kine i zemalja članica CEEC-a održanog u ponedeljak prepodne, on je najavio osnivanje međubankarske asocijacije između Kine i CEEC-a i otpočinjanje druge faze Fonda za investicionu saradnju Kine i 16 zemalja članica.

Peto, pozvao je zemlje da sprovode intenzivniju kulturnu i međuljudsku razmenu, unapređujući saradnju u oblasti turizma i započinjući saradnju mladih u oblastima tradicionalne kineske medicine, sporta i zaštite žena i dece. On je predložio da 2018. bude godina kooperacije na lokalu između između Kine i CEEC zemalja.

Ove godine obeležava se pola decenije od početka saradnje 16+1. Li je u svom govoru rekao da saradnja 16+1 raste u poslednjih pet godina, postajući uticajni trans-regionalni mehanizam sa značajnim projektima i rezultatima proizašlim iz ove saradnje.

Kinesko ulaganje u 16 zemalja Srednje i Istočne Evrope iznosi preko devet milijardi američkih dolara, sa tri milijarde koliko je uloženo u 2012. godini, dok je CEEC uložio 1,4 milijarde dolara u Kinu. U prva tri kvartala ove godine, trgovina između Kine i CEEC-a premašila je 49 milijardi dolara, što je povećanje od 14,5 posto u odnosu na isti period prošle godine. Kineski uvoz poljoprivrednih proizvoda iz zemalja CEEC-a zabeležio je godišnji porast od 13,7 odsto.

Naglašavajući da saradnja 16+1 ne znači da će se 16 bilateralnih veza stvoriti tek tako, Li je rekao da veruje da će, zajedničkim naporima u međusobnoj sardnji 17 zemalja, 16 + 1 dati više rezultata i postići novi, viši nivo saradnje.

Lideri 16 zemalja CEEC-a intenzivno su razgovarali o Lijevim inicijativama, rekavši da su plodotvorni rezultati saradnje u proteklih pet godina svedočanstvo na spremnost svih zemalja da ojačaju saradnju, kao i sve veći značaj ekonomsko-trgovinskog mehanizma „16+1“.

Učesnici su se obavezali da će u potpunosti iskoristiti platformu za promociju saradnje 16+1, da će implementirati njihov konsenzus o saradnji, istražiti nove potencijale, ojačati praktičnu saradnju u oblastima kao što su međusobno povezivanje, finansije, e-trgovina, poljoprivreda, logistika, mala i srednja preduzeća, turizam i kultura, kao i isticati svoje odnose sa Kinom i vezama između EU i Kine, kako bi postigli rezultate na obostranu korist i dobitak.

Lideri su nakon sastanka, prisustvovali potpisivanju serije dokumenata o saradnji vezanoj za „Inicijativu pojas i put“ (Belt and Road Initiative), povezivanje, saradnju industrijskih kapaciteta, infrastrukturu, finansije, inspekciju kvaliteta i kulturu.

Tokom susreta medija sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i bugarskim šefom vlade Bojkom Borisovom, Li je rekao da je saradnja između Kine i zemalja CEE uvek bila otvorena i inkluzivna, dodajući da je “ovo od posebne važnosti u aktuelnim okolnostima”.

“Naša saradnja nije usmerena na treću stranu ili pak izuzimanje dotične”, rekao je Li. “Pozdravljamo učešće i drugih zemalja (onih koje nisu iz grupe 16 zemalja CEEC-a) kako bismo globalizaciju učinili uravnoteženijom i omogućili da više ljudi, barem nekim delom, uživa u opštem (globalnom) razvoju”.

Pozivajući se na to da je „brzi ekonomski razvoj Kine velika prilika za zemlje CEE“, Orban je rekao da je saradnja između Kine i 16 zemalja grupe uspeh sa velikim potencijalom i širokim perspektivama.

Bugarska će 2018. godine biti domaćin narednog sastanka lidera 16+1. Bugarski premijer Bojko Borisov je na konferenciji za novinare rekao da su inicijative, EU kao i Kine, uključujući i „Inicijativu pojas i put“, komplementarne, a ne kontradiktorne.

Borisov je zahvalio Kini jer nije samo posvećena otvaranju svojih domaćih tržišta, već i predlaže projekte koji pomažu drugim zemljama da se razviju.

Na sastanku su prisustvovali EU, Austrija, Švajcarska, Grčka, Belorusija i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD).

Li je u nedelju stigao u Budimpeštu u zvaničnu posetu Mađarskoj ali i da bi prisustvovao šestom sastanku šefova vlada zemalja Kine i CEE. Nakon Budimpešte će otputovati u Rusiju na 16. sastanak Saveta šefova vlada (premijera) Šangajske organizacije za saradnju, koji se od 30. novembra do 1. decembra održava u Sočiju.

 

Xinhua, China Daily

 

Ana Brnabić sa Lijem i Orbanom – “Srbija važan regionalni igrač”


Premijerka Ana Brnabić imala je u Budimpešti bilateralne sastanke sa premijerima Mađarske i Kine, Viktorom Orbanom i Li Kećangom. Istakla je da su ti susreti pokazali da je Srbija važan regionalni igrač. Sa mađarskim kolegom je dogovorila zajedničku sednicu dve vlade u februaru.

Premijeri Srbije i Mađarske Ana Brnabić i Viktor Orban, izrazili su zadovoljstvo rezultatima dosadašnjih samita Kina-CIEZ, a posebno potpisivanjem Memoranduma o razumevanju i saradnji na projektu Beograd-Budimpešta, kao i otpočinjanjem radova na tom projektu.

U razgovoru o unapređenju bilateralnih odnosa Srbije i Mađarske, premijeri Brnabić i Orban su ocenili da je potrebno još više unaprediti ekonomsku saradnju dve zemlje.

“Pored infrastrukture i saobraćaja, oblasti u kojima treba da nastavimo da unapređujemo saradnju su energetika, poljoprivreda i vodoprivreda, telekomunikacije, bankarstvo, kao i banjski turizam i prekogranična saradnja”, naglasila je Brnabićeva.

Predsednica vlade ukazala je na činjenicu da je Srbija merama fiskalne konsolidacije i sveobuhvatnim reformama, koje ja započela prethodna vlada, a koje ova vlada nastavlja, uspela da kreira povoljno i stimulativno poslovno okruženje, koje je sada značajno sigurnije za investitore.

Ona je istakla da su dobrodošla veća mađarska ulaganja i učešće kompanija iz te zemlje u zajedničkim projektima.

Premijeri Srbije i Mađarske složili su se da je potrebno nastaviti praksu održavanja zajedničkih sednice vlada dve zemlje, koji doprinose unapređenju političkog dijaloga i sveukupnih odnosa dve zemlje.

“Stabilnost i uspešan razvoj odnosa Srbije i Mađarske u obostranom su i prioritetnom interesu”, zaključili su Brnabićeva i Orban.

Predsednica vlade zahvalila se mađarskom premijeru na kontinuiranoj podršci procesu evropskih integracija Srbije.

Premijeri Srbije i Mađarske razgovarali su i o potrebi nastavka bliske saradnje u vezi sa migrantskom krizom.

Sveobuhvatno strateško partnerstvo sa Kinom

Politički odnosi Srbije i Kine su izvanredni i karakteriše ih sveobuhvatno strateško partnerstvo, ocenili su predsednica vlade Srbije Ana Brnabić i premijer Kine Li Kećang.

Premijerka Brnabić i premijer Li fokusirali su se, na sastanku u Budimpešti, na ekonomsku saradnju Srbije i Kine, za koju su ocenili da je veoma uspešna, posebno kada je reč o saobraćajnoj infrastrukturi i energetici.

“Veoma smo ponosni na trilateralni projekat modernizacije železničke pruge Beograd – Budimpešta, koji je za Srbiju najvažniji infrastrukturni projekat. To vidimo kao početak kompletiranja celokupne železničke mreže Srbije”, naglasila je Brnabićeva.

Premijeri Srbije i Kine konstatovali su i da veliki značaj imaju sporazumi koje su predstavnici dve zemlje potpisali u ponedeljak, tokom Samita Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope u Budimpešti.

“Članstvo u Evropskoj uniji ključni je spoljnopolitički cilj Srbije, a Srbija je u potpunosti opredeljena za nastavak i produbljivanje saradnje sa Kinom u svim oblastima”, izjavila je predsednica Vlade, saopštila je vlada.

“Nedvosmislena podrška Kine po pitanju Kosova i Metohije, a posebno sprečavanju tzv. Kosova da postane član Uneska, potvrda su tradicionalnog prijateljstva dve zemlje i dva naroda”, istakla je Brnabićeva i dodala da Srbija dosledno podržava politiku “jedne Kine”.

Brnabić i Li razgovarali su o nastavku direktnih kineskih ulaganja u Srbiju i rasta izvoza srpskih proizvoda u tu zemlju.

Predsednica Vlade Srbije istakla je da je nedavno položen kamen temeljac za izgradnju novog bloka TE Kostolac B3, kao najveće investicije u domaćem energetskom sektoru u poslednje tri decenije, a da ukupna vrednost zajedničkih projekata Srbije i Kine u ovom trenutku iznosi oko šest milijardi dolara.

Pored energetike i infrastrukture, Srbija i Kina razvijaju saradnju i u mnogim drugim oblastima. Premijerka Srbije istakla je značaj projekta industrijskog parka Borča, kao jednog od glavnih prioriteta Srbije u kojem se očekuju velika kineska ulaganja, kao i saradnje u oblasti poljoprivrede, zdravstva, kulture, nauke, obrazovanja, turizma, sporta i drugim oblastima.

“Posebno nas raduje što će uskoro u Pekingu biti potpisan ugovor o otvaranju Srpskog kulturnog centra u Umetničkom distriktu 798, kao i što skorije otvaranje Kineskog kulturnog centra u Beogradu”, naglasila je Ana Brnabić.

Predsednica Vlade Srbije poručila je premijeru Kine da će Republika Srbija, kroz mehanizam saradnje “16+1” i inicijativu predsednika Si Đinpinga “Pojas i put”, kao i snažnom podrškom NR Kini na bilateralnom i multilateralnom planu, nastaviti kontinuitet politike prijateljstva i pune saradnje.

Premijerka je na kraju posete Budimpešti rekla da je, što se Kine tiče, Srbija jedna od centralnih zemalja u projektu “Jedan pojas, jedan put”.

“Imali smo jutros dva odlična sastanka, jako dobra za Srbiju”, naglasila je ona.

Prenela je i jedan detalj sa sastanka sa premijerom Kine, koji pokazuje koliko ta zemlja ceni Srbiju.

“Sve delegacije imale su po pet, maksimalno 15 minuta za sastanak sa premijerom Kećangom, a nama su tokom sastanka dali znak da možemo da produžimo razgovore, tako da je sastanak bio nešto duži od 20 minuta”, kazala je Brnabić.

Ona je rekla da je sa kineskim kolegom razgovarala o velikom broju projekata koje zajednički imamo.

Podsetila je da više od 15 projekata ima koje Srbija i Kina implementiraju, navodeći kao primere most Zemun-Borča, prvu fazu izgradnje termoelektrane Kostolac, koji su završeni, te dodala da su neki još u implementaciji i planiranju.

“Bilo je važno da razgovaramo i oko avio-linije Beograd-Peking, kao i oko ukidanja viza i većeg broja kineskih turista”, dodala je ona ukazujući da je ovo bila i prilika da se još jednom zahvali na svoj podršci koji Kina politički daje Srbiji, kako u našim evropskim integracijama, tako i oko našeg internog pitanja Kosova i Metohije, gde su oni jedan od najvećih partnera koji nas podržavaju.

“Oba sastanka su bila sadržajna, ne samo protokolarna i pokazala su da je Srbija važan regionalni igrač, a što se tiče Kine tiče jedna od centralnih zemalja u projektu ‘Jedan pojas, jedan put'”, zaključila je Brnabićeva.

rts.rs

Kineski premijer:  Očekujemo značajno učešće CEEC zemalja na kineskom tržištu


Kineski premijer Li Kećang je juče (27.nov) u Budimpešti izjavio izrazio nadu da će zemlje centralne i istočne Evrope imati veći udeo na ogromnom kineskom tržištu. Izjava je usledila nakon sastanka s njegoviim kolegama, mađarskim premijerom Viktorom Orbanom  i bugarskim šefom vlade Bojkom Borisovim u Budimpešti.

Saradnja između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope (CEEC) ostvarila je izuzetna dostignuća i u brojnim oblastima je iznad je svih očekivanja, rekao je Li. Samo treba spomenuti da je, recimo, u prva tri kvartala ove godine, bilateralni trgovinski promet porastao za 14,1 posto. Tokom proteklih pet godina, kineska ulaganja u regionu su udvostručena a broj kineskih turista u zemljama CCE-a je utrostručio, dostigavši brojku od oko milion.

China Daily piše i da je kineski šef vlade rekao da zemlje CEEC godišnje ostvaruju ekonomski rast u proseku oko tri odsto, čineći ovaj podregion privlačnim delom Evrope. Kineska ekonomija, koja se na godišnjem nivou povećava za oko sedam procenata – rast čiji je glavni pokretač povećana potrošnja kineskih građana – i dalje će nastaviti srednjom i velikom brzinom, rekao je on. Ovo ukazuje na to da kinesko tržište ima sve veću potražnju za kvalitetnim i prilagođenim proizvodima, dodao je on. Procenjuje se da će Kina u narednih pet godina uvesti robu u vrednosti od 8 triliona dolara i napraviti više od 700 miliona prekomorskih putovanja, pružajući ogromne mogućnosti za saradnju između Kine i zemalja članica CEEC-a, rekao je Li.

Kina bi želela da uvozi više kvalitetne robe iz zemalja CEEC-a i podsticaće kineske građane da putuju u ovaj region, dodao je Li.

Saradnja između Kine i CEEC-a doprinosi kinesko-evropskim vezama i globalizaciji

Premier Li Kećang naglasio je da saradnja između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope može pružiti korisno dopunsko kinesko-evropsko povezivanje i na taj način doprineti zdravom i uravnoteženom razvoju globalizacije.

Tokom susreta  sa medijima i svojim kolegama, mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i bugarskim šefom vlade Bojkom Borisovim, Li Kećang je izjavio da će Bugarska sledeće godine biti domaćin sedmom sastanku šefova vlada država Centralne i Istočne Evrope sa Kinom.

Saradnja između Kine i CEEC-a zasnovana je na međusobnom poštovanju, jednakosti i obostranoj koristi. Ova saradnja korisna je za obe strane, region i globalnu zajednicu, upravo zato što je ovaj mehanizam saradnje među regionima rođen u pozadini globalizacije, rekao je Li.

Saradnja između Kine i CEEC-a će ubrzati promovisanje liberalizacije trgovine i olakšavanja međunarodnih investicija, kao i proces evropskih integracija, rekao je on.

Li je rekao kako je Kina oduvek verovala da je Evropa vitalni činilac koji doprinosi zaštiti globalnog mira i razvoja. On je ekao i da Kina želi da Evropu vidi kao prosperitetnu i stabilnu. Kina, naglasio je Li Kećang, podržava neke od zemalja CEE da se pridruže Evropskoj uniji i poštuje njihovu želju za uključivanjem i u sve ostale međunarodne organizacije i mehanizme regionalne saradnje.

 

Hu Yongqi, China Daily, Budapest (chinadaily.com.cn)

 

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd


Gradonačelnik Beograda Siniša Mali potpisao je u Budimpešti, na Samitu Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja, kao i ugovor o projektu izgradnje toplodalekovoda Obrenovac-Novi Beograd, saopšteno je iz gradske uprave a prenosi portal RTS-a.

Mali je ukazao da je reč o istorijskim ugovorima za grad Beograd, s obzirom da se na te projekte čeka decenijama unazad, te da su pored Vinče bili postavljeni kao ključni u oblasti ekologije i komunalne infrastrukture.

On je podsetio da je za Vinču potpisan ugovor sa japansko-francuskim konzorcijumom “Suez – Itoču”, te da će u drugoj polovini sledeće godine krenuti da se gradi postrojenje za preradu komunalnog otpada.

“Kada je reč o otpadnim vodama, one u potpunosti idu u Savu i Dunav, što je potpuno neprihvatljivo. Zahvaljujući ovom ugovoru, njena izgradnja će početi u drugoj polovini sledeće godine”, rekao je on, navodeći da ugovor podrazumeva i završetak izgradnje interceptora, o kome se govori još od 1980. godine.

Kako kaže, njegov značaj je u podizanju nivoa komunalnog standarda grada i higijensko-sanitarnih uslova grada, a ukupna vrednost projekta je 260 miliona evra.

Govoreći o ugovoru koji se odnosi na izgradnju toplodalekovoda, Mali je rekao da će ovaj projekat doneti velike uštede “Beogradskim elektranama”.

“Zahvaljujući ovom projektu, mi ćemo toplu vodu koju proizvodi TENT u Obrenovcu koristiti za grejanje građana u Beogradu. Na taj način ćemo godišnje uštedeti 40 miliona evra, a projekat se isplati u roku od pet godina”, objasnio je Mali.

Prema njegovim rečima, na taj način ne samo da se smanjuje “zavisnost” grada i republike od nabavke gasa već se i domaćinstvima u Beogradu daje mogućnost da se stabilno i kontinuirano greju energijom koja dolazi iz TENT-a.

“I na ovom projektu očekujemo početak radova u drugoj polovini 2018. godine. Vrednost projekta je 190 miliona evra”, istakao je Mali i dodao da ova dva projekta ukupno vrede 450 miliona evra.

Gradonačelnik je zaključio da su ovo radovi koje Beograđani “ne vide”, ali su ključni za kvalitet njihovih života, navodeći da će na taj način komunalna infrastruktura u gradu biti kao u svim metropolama.

Ugovor za toplodalekovod Mali je potpisao sa predstavnikom kompanije “Power construction corporation of China” Jangom Fanom, dok je Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja potpisao sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom.

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Toplovod će biti dug 26 kilometara, a ugovor je vredan 190 miliona evra.

Ugovor je u ime Beogradskih elektrana potpisao direktor Goran Aleksić i u ime kineske kompanije Jang Fan, a prisustvovali su premijerka Srbije Ana Brnabić i ministar energetike Aleksandar Antić.

Korišćenjem tople vode iz TENT-a za grejanje Novog Beograda godišnje će se uštedeti 43 miliona evra na uvozu gasa koji koriste Beogradske toplane.

Toplovod je počeo da se gradi 1995. godine, a 1997. je izgradnja zaustavljena. Cevi su izvađene, a kanali zatrpani i 2002. godine od tog projekta se bilo odustalo.

Mali je rekao da je to važan projekat za Beograđane, pošto će toplodalekovodom biti povezan TENT u Obrenovcu sa Beogradskim elektranama.

“To je ostvarenje višedecenijskog sna da se toplom vodom iz Obrenovca greju domaćinstva u Beogradu i da ne zavisimo od uvoznog gasa. To je veliki projekat vredan skoro 200 miliona evra”, rekao je on.

Mali je, takođe, potpisao sa kineskim partnerima Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja.

Sporazum je potpisan sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom. Sporazum je potpisao zastupnik korporacije Li Ksukjang.

“Drugi projekat, završetak primarne kanalizacije i izgradnja fabrike za preradu otpadnih voda u Velikom Selu, koji je vredan oko 250 miliona evra”, naveo je Mali.

Ta dva projekta, zajedno sa već potpisanim projektom o sređivanju deponije Vinča od 300 miliona evra, koji će raditi francusko- japanskim konzorcijumom, vrede oko 750 miliona evra, naglasio je Mali.

Istakao je da će Beograd po pitanju komunalne infrastrukture i ekologije biti rame uz rame sa svim ostalim velikim metropolama koje su te velike sisteme napravili odavno.

Predviđeno je da realizacija sva tri projekta počne krajem naredne godine.

Mali je naveo da je cilj da svako domaćinstvo u gradu ima priključak na kanalizaciju i da podsetio da je dat rok od 10 godina da se to sprovede.

Kaže da Beograd ima na stotine malih izliva kanalizacije u Savu i Dunav po čemu smo trenutno možda i jedini grad u Evropi koji to radi i u savu i uduvav kanalizacionih, i beograd je možda jedini u Evropi koji svoju kalizaciju izliva u te reke.

On je zahvalio Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću na podršci za te projekte.

Ministar rudarstva i energetike i nacionalni koordinator za Mehnizam saradnje “16+1” Aleksandar Antić rekao je Tanjugu da bi izgradnja toplodalekovoda, koji je važan projekat za ukupnu energetsku stabilnost naše zemlje, mogla da bude završena do 2020. godine.

“Reč je o projektu koji povećava eneretsku bezbednost naše zemlje, jer substituiše upotrebu uvoznog gasa energijom koju sami proizvodimo.

Kaže da je to projekat o kojem se priča već više od 20 godina i da je to jedan najboljih energetskih projekata u našoj zemlji.

Antić ističe da će povraćaj investicije biti za oko sedam godina, da će projekat obuhvatiti priključno postrojenje u TENT-u, toplovod dug 26 kilometara sa priljičnim postrojenjima na Beogradske elektrane i pratećim sistemom da se očuva toplota.

“Taj projekat će promeniti naš energetski šitem,substituše nekoliko stotina miliona metara kubnih uvoznog gasa ili 43 miliona evra godišnje je uštede koja će Beogradskim elektranama obezbediti da same vrate čitav kredit”, kaže on.

Kaže da će početak izgradnje biti definisan ugovorom i da će se to znati kada budu završeni pregovori oko finansijskog zajma sa “Eksim bankom” Kine.

“Očekivano je da u narednih godinu dana, od trenutka kada se zakljiči sporazum o finasiranju, rok za izvođenje radova bude 24 meseca. Očekujem da 2020. a po svim parametrima projekat bude zaključen”, rekao je Antić Tanjugu.

 

RTS.rs

China Daily: Li Kećang otvorio CEEC Forum u Budimpešti


Na početku četvorodnevne posete, kineski premijer se već na samom aerodromu sastao sa svojim mađarskim kolegom, piše China Daily.

Kineski premijer Li Kećang stigao je u nedelju u Budimpeštu kako bi prisustvovao šestom sastanku šefova vlada Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (CEE), praveći  svoju prvu posetu Mađarskoj u svojstvu premijera.

Po svom dolasku na aerodrom u Budimpešti, pozdravio ga je mađarski premijer Viktor Orban.

Li je prisustvovao sastanku lidera za okruglim stolom, sedmom ekonomsko-trgovinskom forumu Kine i zemalja članica CEEC-a. Usledilo je i potpisivanje sporazuma o saradnji između Kine i 16 zemalja Jugoistočne Evrope.

Lideri ovih zemalja ove nedelje u Budimpešti razgovaraju o tome kako promovisati saradnju u oblastima kao što su međusobno bolje povezivanje, trgovina i investicije, finansije, zelena ekonomija i tehnološke inovacije. Takođe, 16+1 zemlje razmenjuju svoje stavove o globalnim pitanjima od zajedničkog interesa.

Budimpeštanske smernice će nakon sastanka biti objavljene, predočavajući direktive i načine sprovođenja saradnje između Kine i CEEC-a, zajedno sa listom postignuća – kako za ovu godinu tako i u proteklih pet godina.

Očekuje se da će Li ovom prilikom obaviti i zvaničnu posetu Mađarskoj. Prisustvovaće svečanom prijemu na kojem će njegov domaćin biti mađarski premijer Viktor Orban. Li i Orban susreli su se sa predstavnicima svetskih medija, a takođe su održali jedan u nizu predviđenih razgovora, potpisavši tom prilikom brojne sporazume o saradnji. Li se takođe sastaje i sa mađarskim predsednikom, Aderom Janošom, kao i predsednikom Narodne skupštine Koverom Laszlom.

Mađarska je bila među prvim zemljama koje su oktobra 1949. uspostavile diplomatske veze sa Novom Kinom. Česte su bile razmene tokom naredih decenija, sve do danas, ove dve zemlje imale su učestalu razmenu na visokom nivou.

Mađarska je bila prva evropska zemlja koja je potpisala Dokument o međusobnoj kooperaciji s Kinom, u cilju daljeg usaglašavanja sa „Inicijativom za pojas i put“ (Belt and Road Initiative), rekao je Li u potpisanom članku objavljenom u subotu u časopisu Hungarian Times. Ove dve zemlje su ostvarile izuzetna dostignuća u saradnji u oblastima poput investicija, finansija i poljoprivrede, rekao je on.

Tokom dve zvanične posete Kini, u februaru 2014. i maja ove godine, bilateralni odnosi dvaju zemalja su nadograđeni, stigavši do statusa sveobuhvatnog strateškog partnerstva tokom posete u maju, kada je Orban prisustvovao „Belt and Road“ Forumu za međunarodnu saradnju.

Li i Orban su se iz godine u godinu susretali na samitima Kine i zemalja CEEC-a: u Bukureštu novembra 2013., kao i u Beogradu decembra 2014. godine. Orban je novembra 2015. otputovao u Sužou (Suzhou), provincija Đjangcu (Jiangsu), kako bi tamo prisustvovao četvrtom po redu sastanku 16+1 CEEC. Najnoviji takav sastanak odigrao se prošlog novembra u Rigi, glavnom gradu Letonije.

Orbanov put, koji se dogodio nakon zaključaka usvojenih tokom 19. Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine, kao i povodom petogodišnjice saradnje “16 + 1” između Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope, od vitalnog je značaja za promovisanje sveobuhvatnog strateškog partnerstva između Kine i Evrope, izjavio je prošle nedelje ministar spoljnih poslova Vang Čao (Wang Chao) na informativnom brifingu.

Po završetku svog putovanja u Mađarsku, kineski premijer leti za Rusiju kako bi tamo prisustvovao 16. sastanku Veća šefova vlada (premijera) Šangajske organizacije za saradnju, i to pre nego što se kineska delegacija vrati u Peking tokom narednog vikenda.

Hu Yongqi, China Daily

Nemačka, demokratija i svet: Kraj kraja istorije


Kolaps pregovora o koaliciji u Berlinu daleko je od nacionalne krize. Ali, radi se o pojavi koja je simptomatična. Vreme je da nemački političari shvate šta je cena i šta je ulog nakon izbora, zarad svoje zemlje kao i ostatka zapadnog sveta, piše u svom komentaru Klaus Brinkbäumer, urednik internacionalnog onlajn izdanja nemačkog nedeljnika Špigl.

Mi na Zapadu ponekad zaboravljamo da je naš pogled na svet samo jedan od mnogih opcija koje su moguće. Takođe, da ni naše razumevanje ljudskih prava, niti naše pridržavanje  liberalnoj demokratiji nisu atraktivni svuda u svetu. Da li je zapadni način života moralno superioran? Čak i da jeste, da li je to najkonstruktivniji ili najefikasniji način organizovanja ljudskih društava?

Mi na Zapadu, takođe, težimo da tumačimo istoriju na način koji se pozitivno odražava po nas. Pa, zar nisu tolika stoleća, tokom kojih su Evropa ili Sjedinjene Države bili u centru globalnih događaja, bila neizbežna u smislu onoga što se dogodilo? Zar nisu ti vekovi bili zasnovani na prosvetiteljstvu i renesansi, na našem inženjerskom znalaštvu i odvažnosti, na našoj tehnološkoj nadmoći? Nisu li ti „eoni“ trajanja zapadne civilizacije bili utemeljeni na našoj sveopštoj briljantnosti? Nakon raspada komunizma 1989. godine, ekonomista i nobelovac Frensis  Fukujama napisao je “Kraj istorije”, pod kojim je mislio da kraj istorije predstavlja konačni trijumf zapadnih vrednosti. Uskoro bi ceo svet mogao biti demokratizovan, dok se političko ustrojstvo koje je odnelo pobedu činilo jasnim i neupitnim.

Koliko apsurdno izgleda ovaj svet, jednog novembarskog dana 2017.

Od septembra 2001. godine, Zapad je napravio niz pogrešnih koraka. Bilo je besciljnih intervencija u Iraku, Avganistanu i Libiji. Desila se ekonomska kriza iz 2008. godine koja zapravo i nije bila globalna katastrofa već transatlantska jer su ekonomije Kine, Indonezije i Indije nastavile da rastu. Toliko smo dugi niz godina jasno pokazivali nedemokratskim državama da demokratija više ne može biti pouzdana kao sistem, kao i da je previše krhka: ona je u stanju da na vlast instalira nekompetentne lidere poput Donalda Trampa ili da dovede do neopisivih grešaka poput Bregzita. Zapad već dugo vremena jasno demonstrira da je demokratija spora, ali sada je očigledno da pravi i užasne greške. Koja zemlja bi zemlja, recimo, danas priželjkivala da izgleda kao današnje Sjedinjene Države?

Što nas dovodi do Nemačke, tog stabilnog središta Evrope.

Prvo se mora reći da kriza vlade, koja je proizašla iz neuspelih pregovora o koaliciji, nije kriza države – ili to barem još uvek nije. Vlada koja je na vlasti je brižna, savezni predsednik demonstrira pažljivost, ekonomija zemlje je snažna, a sistem funkcioniše kako treba. Čak i kancelarka – čiji je entuzijazam za političku komunikaciju u najboljem slučaju ograničen, i čije je dvanaestogodišnje rukovodstvo dovelo zemlju na mesto gde se danas nalazi – postupa pažljivo i zrelo.

Socijaldemokrate, u međuvremenu, u dva navrata prenagljeno – zapravo, dečje – odbacuju ideju o pristupanju Angele Merkel (bilo kakvoj) koaliciji. Sada nema bezbednog povratka na staro. Uključivanje velike koalicije marginalizovalo bi njenu partiju; tokom naredne četiri godine, njen rejting mogao bi se spustiti na samo 15 procenata. Dakle, brzo zakazivanje novih izbora predstavlja jedinu stvar koja ima smisla. Nadajmo se da će rezultirati jasnim mandatom i većim osećajem za hitnost i odgovornost tokom predstojećih razgovora.

Samozadovoljstvo prosperitetom

To je, u stvari, najomiljenija stvar u vezi sa načinom na koji je Kristijan Lindner iz stranke Slobodnih Demokrata izostavio iz razgovora o novoj nemačkoj vladi, naime, o stalnim pritužbama bavarskih konzervativaca, o nedeljama izgubljenim na priču oko detalja, a bez ikakvog osećaja za posmatranje šire slike. Ta nepažnja. Staviti kao prioritet interese pojedinca nad opšte društvenim dobrom. Ova narcisoidnost koja pustoši sve pred sobom rođena je iz zadovoljstva blagostanjem.

Istine radi, treba primetiti da je dominacija Evrope i Sjedinjenih Država u svetu trajala samo dva veka. Pre toga, Kina je već bila ekonomski lider. A istorija uspona zapada se ne može pripisati samo jednom uzročniku. Ovom usponu doprineo je genocid nad mnogim narodima, kao i ropstvo; Kolonijalizam je Evropi omogućio da pljačka tuđe ideje. Prve tehnologije za proizvodnju gvožđa i čelika smišljene su u Kini, kao i papirna valuta, barutni prah za oružje i kompas.

U ljudskoj istoriji gotovo da nije bilo tako brzog rasta – što je zapravo samo povratak u formu – kao što ga je u poslednjih 30 godina imala Kina. Ova zemlja je odavno počela da finansira druge države i to ne obraćajući pažnju na pitanja poput demokratije i ljudskih prava: Stari “Vašingtonski konsenzus” zamenjen je “Pekinškim konsenzusom”. Kineski model fascinira one koji žele da ga kopiraju jer se kineska partija pojavljuje tako odlučno i zatvoreno – dok je društvo još uvek tako mlado, živahno i gladno start-up biznisa. Zapadna društva, s druge strane, sve su starija. Mnogi građani smatraju da njihove zarade stagniraju dok obrazovanje, stambeni prostor i zdravstvena zaštita postaju nedostupni. Stari stav, naime, da se rastući BDP pretvara u prosperitet za sve, pokazao se kao pogrešan.

Ideja da je demokratija na neki način krajnja i vrhunska tačka razvoja bila je megalomanska. Sve dok postoji nešto što je moguće redistribuirati, svaki sistem poštuje demokratske slobode. Ali, u proteklih 11 godina, sloboda širom sveta  je u uzmicanju. Prema nevladinoj organizaciji Freedom House, od 195 država danas u svetu samo ih je 87 i dalje slobodno, 59 ih je delimično slobodno a 49 nisu slobodne. Turska je okrenula leđa demokratiji, dok Poljska i Mađarska izgledaju da nisu daleko iza nje. U međuvremenu, Sjedinjene Države su u slobodnom padu. Nadajmo se da bi to trebalo da bude dovoljno da se misli kako bi se glave u Berlinu usredsredile na prave stvari. Uostalom, toliko je stvari stavljeno na kocku.

 

Klaus Brinkbäumer, Spiegel OnLine

 

Svet bez Merkelove


Bez Merkelinog rukovodstva Evropa će teško voditi bitku protiv populizma i izolacionizma, puštenih s lanca nakon Bregzita i uspona Donalda Trampa, piše Mark Čempion, urednik spoljno-političke rubrike na portalu Blumberg.

Nakon kolapsa pregovora o koaliciji, nemačka kancelarka izgleda da je slabija nego ikad.

Kada je reč o pitanju integracije više od milion izbeglica koji su od 2015. godine pridošli u Nemačku, Angela Merkel je Nemcima iznova ponavljala Obamin slogan da „mi to možemo učiniti“ (We can do it). Svojim pragmatičnim stavom i liberalnim pristupom – a u svetlu izbora Donalda Trampa za američkog predsednika i njegove tekuće agende koja se odvija pod sloganom „Prvo Amerika“ (America First) – Merkelova je podstakla brojne političare i stručnjake da nemačku „majčinsku“ kancelarku pozdrave kao de facto liderku slobodnog sveta. Pa ipak, nakon tesne izborne pobede u septembru i raspada koalicionih razgovora od 19. novembra, počinje da deluje kako nemačka savezna kancelarka možda ipak neće moći da to “učini”.

Kancelarka, koja je prvi put izabrana 2005. godine, postoji na političkoj sceni toliko dugo da je bez nje teško zamisliti Nemačku ili Evropu. Nakon septembarskih izbora, u kojima su njen konzervativni blok hrišćanskih demokrata i Hrišćanska socijalistička unija izgubili 65 mesta u nemačkom parlamentu, ona sada ulaže napore ne bi li sastavila „slagalicu“ od većeg broja manjih partija, potrebnih za formiranje većinske vlade; to dokazuje da je, i pored svakolike ekonomske snage koju poseduje, Nemačka podložna istim silama populizma i političke fragmentacije koje su proteklih godina prožimale druge evropske demokratije.

Uprkos Merkelinim legendarnim veštinama kao pregovarača iza kulisa – nakon nebrojenih okupljanja i sastanaka po institucijama Evropske unije i globalnim samitima,  nakon svojih dvanaest godina na vlasti – pregovori o koaliciji propali su zbog gorućih, frustrirajućih problema vezanih za imigraciju i ekonomiju – ovo je prvi put od Drugog svetskog rata da nemački izbori nisu proizveli vladu. I mada ima onoliko načina da se ostane na vlasti koliko ih ima i da se bude istisnut iz nje, kancelarka kaže da je spremna za nove izbore, dok je svet bez kancelarke Merkel postao ostvariva  mogućnost.

“Kada se radi o Evropi, Angela Merkel je bila istorijska figura, ali – kako je njeno vreme došlo, tako je i prošlo”, kaže Ašoka Modi, bivši ekonomista Svetske banke koji je uprao završio knjigu o načinu na koji su se Merkelova i njen tim nosili s krizom evropske valute. Čak i da ostane na mestu kancelarke, Angela Merkel je sada toliko ozbiljno oslabljena da će biti drugačija vrsta lidera. “Ta verzija Merkelove bi se veoma razlikovala od prethodne”, kaže Modi.

Tokom svoja tri mandata u svojstvu nemačke kancelarke, Angela Merkel (63) je rukovodila nemačkim brodom, kojeg je kroz globalnu finansijsku krizu provukla bez ogrebotine, sprečivši urušavanje evra, pridobijajući pobornike posvuda u inostranstvu. Međutim, njena odluka da prihvati poplavni talas izbeglica iz Sirije i drugih nemirnih delova sveta koštala ju je podrške njenih Nemaca kod kuće. Sledeći kancelar Nemačke – bez obzira da li će to biti Merkelova ili neko drugi – suočiće se sa modelom rasta koji je dovodio do previše nejednakosti, previše ljudi koji se osećaju napuštenim i naizgled bezgranične imigracije. Populistička stranka Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila je 12,6 odsto glasova u septembru, dovoljno da bi postala prva žestoko desničarska stranka koja je ušla u Bundestag od pedesetih godina prošlog veka. Primarno pitanje sa kojim se suočava sledeći nemački lider će biti: kako ograničiti rast AfD-a?

Merkelin opadajući uticaj je “vrlo loša vest za Evropsku uniju”, bio je mračan u svojoj uvodnoj reči urednik francuskog Le Monda, osvrnuvši se na kolaps pregovora u Berlinu. Francuski dnevnik je ove godine ukazao na širi i plahoviti narativ koji izbija iz evropskog savremenog populizma. Nada da bi se nemački politički centar mogao održati uzvinula se nakon što je Emanuel Makron pobedio na francuskim predsedničkim izborima, s porukom koja je liberalna i koja se ne stidi svog pro-evropskog sentimenta – ova nada je, međutim, sada „na čekanju“ donosi Le Mond.

Makron je pre francuskih izbora računao na podršku Merkelove sa ciljem da obezbedi sveobuhvatne promene u Evropskoj uniji, predlažući dalju saradnju u oblasti odbrane, poreske politike, imigracije i, što je možda ključno – zajedničkog budžeta za 19  evrozonskih zemalja. To izgleda daleko teže jer kompromisi koje traži od Merkelove  imali bi preveliku političku cenu za bilo kog kancelara, pa tako i za nju. Osim Merkelove, “niko ovde nema razumevanja ili poverenja u narodu kako bi Nemačkoj omogućio da izvrši koncesije”, kaže Jan Tehau (Jan Techau), direktor Foruma Richard C. Holbrooke pri Američkoj akademiji u Berlinu. Jedna primedba Slobodne demokratske stranke u ponoć 19. novembra, kada je ova šartija istupila iz pregovora, bila je da želi promenu EU pravila kako bi države članice mogle da izađu iz evra, a da ne napuste širi blok – što je podrazumevalo političko neučestvovanje Merkelove.

Ona je, takođe, bila centralna figura u usklađivanju EU odnosa sa Putinovom Rusijom. Ruski predsednik koji je odrastao u komunističkoj istočnoj Nemačkoj, i ona, koja je preuzela vođstvo u uveravanju Austrije, Grčke, Italije i drugih članova EU da protiv svoje volje nametnu ekonomske sankcije Rusiji u 2014. godini, sa ciljem kažnjavanja Kremlja zbog destabilizacije Ukrajine. Sankcije su koštale obe strane, a Merkelova ih je dosledno podržavala na svakih šest meseci, u trenutku kada bi se one obnavljale. Njen poraz na izborima stvorio bi za Putina”okruženje bogato ciljevima”, u slučaju da se sankcije podigle bez prethodnog povlačenja njegovih trupa i naoružanje iz istočne Ukrajine, kaže Frederik Kempe, predsednik vašingtonskog think-tanka Atlantsko veće (Atlantic Council). “Posle Merkelove, imaćemo Nemačku koja je nešto više okrenuta sebi”, kaže on. “Makron je odvažno nastupio čim je počeo, ali nemojmo da se zavaravamo: kada je reč o ekonomiji i geopolitičkim pitanjima, niko u Evropi ne može da nadomesti ulogu koju ima Nemačka”.

Merkelova je delom zaslužila ono što su joj kritičari spočitavali, a postoji i drugi način da se baci pogled na dolazak kraja njenog doba. Njeno doba je bilo “vođstvo bez vizije”, kaže Josef Janning, koji rukovodi kancelarijom Evropskog saveta za međunarodne odnose u Berlinu. I pored sve snage i energije koju je imala pri upravljanju krizama, retko kad se vodila principima, ne trudeći se da oblikuje budućnost. Čak i odluka Merkelove da prihvati, a ne da se bori protiv iznenadne poplave izbeglica bila je plod taktičkog proračuna – uostalom, malo je toga bilo što je realno mogla učiniti da bi ih zaustavila, dok su Nemci na prvi pogled odgovorili s entuzijazmom, bez pravljenja moralnih dilema ili strateških planova, kaže Janing.

Na međunarodnim samitima, Nemačka je postizala više od onog što bi bilo očekivano spram njene važnosti zbog toga što je Merkelova doživljavana kao uzor stabilnosti i autoriteta. Ali ona nikada nije bila privržena odgovarajućim resursima neophodnim da preuzme vodeću ulogu u preoblikovanju sveta, delom zato što je znala da Nemci ne žele tu ulogu, kaže Džening. Ukoliko ona ode, malo je verovatno da će neko moći da nastavi tamo gde je ona stala. Politički ustupci koji bi bili neophodni da bi se održao red zasnovan na pravilima, koji je Angela Merkel promovisala, ne može se napraviti ukoliko su društva fragmentisana – kao što jesu – i ako njihovi lideri stalno moraju da se ulaguju svojoj izbornoj bazi.

Posle septembarskih izbora, u kojima su obe tradicionalno dominantne, centrističke stranke izgubile udeo od manjih partija sa ruba, ta fragmentisanost je postala i karakteristika Nemačke. “Ako Merkel više ne bude tu postaće jasnije da zapravo živimo u svetu bez lidera”, kaže Janning. A niko – ni novi nemački lider, ni Makron, niti bilo ko drugi – ne bi mogao da to promeni.

 

Marc Champion, Bloomberg

Wine Spectator: Najbolje vino na svetu je iz Nape


 

Vino Duckhorn Vineyards (berba 2014, Merlot) iz doline Napa u Sjedinjenim Državama proglašeno je za najbolje u godišnjoj listi magazina Wine Spectator.

Čuveni magazin Wine Spectator objavio je svoju godišnju listu najboljih vina na svetu, po 29. put. U pitanju je lista koja je sastavljena od vina koja su kritičari ove kuće ocenjivali tokom godine koja je na izmaku, a kriterijumi za ovuj listu su kvalitet, dobijena vrednost za novac, dostupnost i uzbudljivost vina. Na prva dva mesta ove liste, koja postoji od 1988. godine, nalaze se vina iz Sjedinjenih Američkih Država, a na prvom mestu nalazi se vino Duckhorn Vineyards Merlot 2014 iz kalifornijske doline Napa.

– Moćno crveno vino sa koncentrisanim ukusima šljive i višnje koji se usložnjavaju mnoštvom bogatih začinskih aroma i mineralnih akcenata. Dodir kardamoma u finišu dodaje na kompleknosti – napisali su za pobedničko vino, koje je dobilo 95 poena, a prodaje po ceni od 98 dolara. Prema rečima kritičara ove kuće, ovo vino je elegantan izraz merloa sa umerenim taninima.

Vino Duckhorn Merlot je složena kupaža 86 procenata merloa, 8 procenata kaberne sovinjona, 4 procenta malbeka i dva procenta peti verdoa. Sazrevalo je 18 meseci u buradima od francuskog hrasta.

Pogledajte listu prvih deset vina na godišnjoj listi uglednog magazina:

1. Duckhorn Vineyards 2014 Merlot Napa Valley Three Palms Vineyard, $98, dolina Napa

2. K 2014 Syrah, Walla Walla Valley Powerline Estate, $45, dolina Walla Walla, država Vašington, SAD

3. Château 2014 Coutet Barsac, $37, Bordo, Francuska

4. Casanova di Neri 2012 Brunello di Montalcino, $65, Toskana, Italija

5. Château de St.-Cosme 2015 Gigondas, $43, dolina Rone, Francuska

6. Domaine Huët 2016 Vouvray Demi-Sec Le Mont, $44, dolina Loare, Francuska

7. Château Canon-La Gaffelière 2014 St.-Emilion, $61, Bordo, Francuska

8. Meyer 2014 Cabernet Sauvignon Napa Valley, $70, dolina Napa

9. Pahlmeyer 2015 Chardonnay Napa Valley, $75, dolina Napa

10. Booker 2014 Oublié Paso Robles, $80, Paso Robles

 

Vinoifino.rs

Blaženo neznanje: O moći nepoznavanja stvari


Sada je 10 sati uveče. Znate li gde su vam deca?

Ova fraza, skovana šezdesetih godina, svakodnevno je s malih ekrana podsećala roditelje da se brinu o svojoj deci, i to u posebno nemirna vremena u Sjedinjenim Državama. Tada je država emitovala PSA – Public Service Announcement, medijske pozive u interesu javnosti, obično kratak propagandni film edukativnog tipa – koji bi se pojavio na TV ekranima; roditelji nisu mogli da pošalju sms poruku svojoj deci kako bi doznali gde se ona u tom trenutku nalaze. Roditelji doskora nisu mogli ni da ih provere kroz aplikaciju“Nađite mog prijatelja“ (Find My Friends). Mogli su jedino da telefoniraju komšijama, roditeljima druge dece, uz nadu da su njihova deca, ili neko ko ih je poznavao, negde blizu telefona – onda kada ih „srećni pronalazač“ njihove dece bude nazvao.

Sedam je uveče. Da li ste sigurni da su ulazna vrata od kuće zaključana?

Tri popodne. Znate li koliko ste kalorija dosad sagoreli?

Sada je 13:30. Znate li šta je ručao vaš najbolji prijatelj(ica)?

Šest je popodne. Znate li šta je tvitovao predsednik države?

Da li znate koliko sati prospavate u dubokom snu? Znate li koliko struje troši vaš frižider? Imate li saznanje koliko ste koraka napravili ove sedmice? Da li znate šta se dešava u Siriji? Da li znate šta vaša omiljena zubna pasta govori o vašem seksualnom životu?

Preko 50 godina nakon što je PSA pitala roditelje znaju li gde su im deca, danas možemo znati sve o svačemu što nas interesuje u bilo kom trenutku. O našim životima. O životima drugih. O trenutnim događajima ili trenutnoj lokaciji naše dece. Imamo Internet, pametne Epl satove, najraznovrsnije aplikacije za pametne mobilne… Posedujemo podatke i to u neiscrpnim količinama. Ovi podaci nam obezbeđuju da se tako dobro informišemo, da možemo precizno predvideti u koje vreme ćemo, doslovce, ići na veliku nuždu.

Podrazumevano obećanje, ili jedno od njih, jeste da nam obilje podataka pruža mir. Žrtvujemo našu privatnost za to, čak i plaćamo za to. Rečeno nam je da što više znamo, bolje će nam biti. „Scientia potentia est“, latinski izraz koji znači “znanje je moć”, je fraza koja se obično pripisuje Frensisu Bejkonu (Francis Bacon). Znamo to jer nam je Gugl izbacio stranicu Vikipedije za manje od 20 sekundi. Google nam je takođe rekao da naši mozgovi u proseku obrađuju 34 gigabajta informacija dnevno. Danas bismo mogli da pitamo Bejkona: Da li, možda, postoji i previše znanja oko nas – nismo li pretrpani podacima?

Iako su i drugi pre nas već postavljali isto pitanje, samo slegnemo ramenima i – kako god bilo – ne ispuštamo iz ruku naše raznovrsne, mobilne i prenosive, uređaje. Ljudska vrsta je odavno automatizovana; tapkamo kroz priče sa Snapchat-a, proveravamo tvitove, naš tajmlajn na fejsbuku i najnovije vesti, koristeći naše satove da bismo pronašli naše telefone koje smo negde zaturili, i naše telefone da pronađemo gde smo zaboravili ključeve. Žudimo za informacijama, a takođe očekujemo da nam one budu promptno isporučene i prikladne (jer smo prethodno, pomoću mobilnih aplikacija, odabrali nama omiljene informacije koje želimo da primamo). Kada nas neko tokom večere priupita koga je neženja Aaron Buergeizabrao za partnerku u drugoj sezoni čuvene serije „Bachelor“(2002), odmah možemo doznati da je to bila Helene Eksterovicz (razišli su se nekoliko nedelja kasnije).

Vrednost znanja je neupitna. Znanjem se napredovalo od jednog doba civilizacije ka narednom, uvek naprednijem od onog prethodnog; od pećinskih crteža do Gutenbergove štamparske prese, a potom i do e-kjige, od točka do motora s unutrašnjim sagorevanjem, od Turingove mašine do Fitbit-a, bežičnog trekera za fitnes. Naše odrastanje, kao pojedinaca i kao društva, zavisi od znanja. Pa ipak, naši mozgovi su samo toliki koliki su (a nisu uopšte preveliki i beskrajnog kapaciteta), dok su naše fizičke mogućnosti ograničene. Treba li uopšte da znamo sve? Da li su nam zaista potrebne sve ove informacije samo zato što su nam, naprosto – dostupne? Kako kaže izreka: “Ono što si u stanju da izmeriš je ono čime možeš  i da upravljaš“;  u ovom slučaju, upravljanje je moguće zahvaljujući „računarskim“ moćima našeg mozga.

A kada i u kojim situacijama naš „moždani računar“ pretrpi kratak spoj?

Preopterećenje informacijama znači multi-tasking, površnost i letimičnost, plitke interakcije sa svetom uopšte. Ovo je onaj očigledniji efekat kad vaš um konzumira previše informacija, dok se onaj manje uočljiv ogleda u anksioznosti: u trenutku kad vašim „wearable“ kardiometrom proverite da li je ubrzan vaš srčani ritam, već samo to saznanje će vas toliko nasekirati da će se drastično uvećati i šanse da dobijete srčani udar. Instalirajte 100 sigurnosnih kamera na svojoj kući ili u vašoj firmi, i još 20 TV ekrana u vašoj dnevnoj sobi, i uskoro ćete početi da zamišljate kako je svaki prolaznik potencijalni kriminalac. Svi znamo šta se događa kada pokušavamo da nam Gugl objasni prirodu simptoma koje imamo. I usred političkih previranja prošle godine, mnogi od nas tražili su još više informacija kako bi “ostali informisani” – vesti od kojih je većina činila da se osećamo negativno.

Verovatno to nije bio Frensis Bejkon koji je rekao: “Ono što ne znaš ne može da te povredi”, ali tu ima i neke istine. Uprkos naporima roditelja iz 60-ih godina, „neki novi klinci“ bi dalje pravili haos na ulicama a deca bi još uvek bila u opasnosti. Uprkos našoj sposobnosti u 21. veku da pratimo lokacije drugih, šaljemo sms poruke i telefoniramo preko Eplove aplikacije Fejstajm – i još uvek nismo u stanju da neprekidno i sasvim sigurno znamo gde su naša deca i šta rade svakog trenutka svakog dana. Ne možemo znati sve ono što naše telo radi na svim nivoima u svakom trenutku. Nismo, takođe, u stanju ni da pratimo sve vesti koje se širom sveta dešavaju svakog trenutka.

Da li ih, čak, uopšte i želimo? U kom trenutku informacije prestaju da umanjuju anksioznost, i umesto toga je povećavaju?

Algoritmi i pretraživači pokušavaju da nam pomognu: oni sažimaju, pretražuju i filtriraju, u nadi da će predstaviti informacije koje su najrelevantnije za nas. Iako su često neprikladni, uz to i uvek uznemirujući, oni nam pomažu da ublažimo poplavu informacija (iako ih i dalje tek letimično primamo). Ono što Gugl, ipak, nije u stanju da kontroliše jeste koliko ćemo opsesivno pratiti i analizirati naše lične podatke. Stvarčice koje nam svakog jutra trepću, zuje i pište pod jastucima, pokazujući nam broj udisaja ili položaje za spavanje, bili su iznad ili ispod onih sinoćnih brojki (što bi naredne noći rezultiralo isprekidanim i nemirnim snom).

Ovih dana niko više ne broji ovce pred spavanje. Svi računamo podatke.

Džejn Egers je to još lepše rekla u svom romanu “Krug”:

“Naprosto nam prirodom nije dato da sve znamo, Mae. Da li ste ikada pomislili da su možda naši umovi delikatno kalibrirani između poznatog i nepoznatog? Da su našim dušama potrebne misterije noći i jasnoća dana? Vi ljudi stvarate svet uvek prisutne dnevne svetlosti, i mislim da će nas ona sve spržiti. Neće više biti vremena za razmišljanje, za spavanje, za smirivanje uma. Da li se ljudima iz vašeg Kruga ikada dogodilo, da li možemo da primimo toliko informacija? Pogledaj nas. Koliko smo sićušni. Koliko su nam glave su male, poput dinja. I vi hoćete da naše glave sadrže sve što je svet ikada video? Neće moći.”

Svet uvek prisutnog dnevnog svetla zvuči kao film strave i užasa. Svet noći i dana, učenje i odmor, poznavanje i nepoznavanje stvari, ljudi i događaja – to već zvuči kao mesto za ljude. Upravo zato što smo moćni onoliko koliko mislimo da jesmo, mi smo, zapravo, dinje koje na rukama nose fensi satove.

Tobijas Šnajder

Medium.com

Tobias Schneider, nekada art direktor i glavni dizajner u kompaniji Spotify, danas dizajner i koosnivač firme Semplice, portfolio platforme za dizajnere , kao i domaćin podcasta NTMY.

Reci mi šta piješ i reći ću ti kako se osećaš


Izbor pića ‘određuje raspoloženje’, kažu istraživanja – kao i oni koji piju.

Različite vrste alkoholnih pića menjaju i oblikuju vaše raspoloženje na različite načine, kaže studija koja je proučavala povezanost između vrste pića i emocija koje ona proizvode. Svako piće proizvodi određeni efekat, u smislu emocija, kao i njihovog intenziteta, rezultati su britanskih istraživanja a prenosi Bi-Bi-Si.

Žestoka pića mogu u nama proizvesti osećaj ljutine, telesne uzbuđenostii ili tuge, dok crveno vino ili pivo mogu učiniti da se opustite, kažu istraživači.

Studija objavljena u časopisu BMJ Open imala je veoma reprezentativan uzorak od gotovo 30 hiljada ljudi starosti između 18 i 34 godine iz 21 zemlje.

Svi ispitanici su pili pivo, vino i „žestinu“, a mnogi od njih izjavili su da je svaka vrsta alkohola imala drugačiji efekat na njih.

I mada nam nekoliko pića mogu prijati, istraživači se nadaju da će njihovi nalazi pomoći da se istakne opasnost od konzumiranja alkohola.

Ljutiti ispadi

Mi, tokom vremena, razvijamo toleranciju prema alkoholu, što može završiti u neugodnom obliku: da nam je, vremenom, potrebno da popijemo više alkohola kako bismo osetili iste “pozitivne” efekte koje smo osećali „onda kada smo nekad počinjali da pijemo“.

I ne samo to –  postoji rizik od negativnih indikacija, kaže istraživač u ovoj studiji, prof. Mark Bellis iz trusta Velške zdravstvene agencije (Public Health Wales NHS Trust).

Anonimno onlajn istraživanje koje je angažovalo anketare preko reklama u štampi  i na društvenim medijima, otkrilo je sledeće:

Crveno vino je ispitanike činilo da se osećaju više letargičnim nego kad bi pili belo vino;

Ispitanici su u najvećem broju slučajeva izjavljivali da se osećaju opušteno onda kada piju crveno vino ili pivo;

Više od 40% ispitanika reklo je da su žestoka pića učinila da se osećaju seksi;

Više od polovine reklo je da im žestoka pića ulivaju energiju i samopouzdanje;

Međutim,, oko trećina ispitanika reklo je da oseća agresivnost onda kada pije  žestoka pića;

Konzumiranje žestokih pića je više od svih ostalih vrsta alkohola povezivano sa osećanjima agresivnosti, bolesti, nemira i sete;

Znatno je verovatnije da će muškarci pre nego žene osećati agresivnost povezanu sa svim vrstama alkohola, naročito ako se radi o onima koji su pili značajnije količine alkohola;

Međutim, rezultati pokazuju povezanost između vrsta pića i vrste raspoloženja koje ona proizvode u nama, ali ne objašnjavaju razloge zbog kojih dolazi do navedenih promena.

Profesor Belis je izjavio da okruženje u kojem se alkohol konzumira predstavlja važan faktor koji je studija nastojala da uzme u obzir, kao i to da li se pilo  kod kuće ili napolju – što je takođe imalo značaja.

“Mladi ljudi često uveče piju žestinu, onda kada izađu, dok se vino (generalno) više pilo kod kuće, uz obrok.

“Postoji i element očekivanja određenog efekta kada nešto popijemo. Neko ko želi da se opusti mogao bi u tom slučaju da izabere pivo ili čašu vina”.

On je još dodao i da je način na koji je piće reklamirano imalo moć da podstakne ljude da odaberu baš neko određeno piće koje bi odgovaralo određenim raspoloženjima (koja su očekivali da će im to piće pružiti), ali da je to mogao biti mač s dve oštrice ukoliko bi piće izazvalo negativne emocije.

“Ljudi se mogu osloniti na alkohol,koji bi im pomogao da se osećaju na određen način. Ljudi mogu piti kako bi se osećali sigurnije ili opuštenije, ali takođe rizikuju i druge negativne emocionalne reakcije”.

Belis i njegove kolege sa Kings koledža u Londonu rekli su da nalazi pokazuju da su zavisnici od alkohola neretko želeli da se oslone na piće kako bi u sebi proizveli pozitivne emocije upravo vezane za određeno piće. U tom slučaju, kada su postojala i jasna očekivanja koja je ispitanik gajio prema određenoj vrsti alkohola, postojala je pet puta veća verovatnoća da će osećati više energije (nego oni koji piju malo do umereno).

On je takođe rekao da je studija osvetlila razliku između muških i ženskih emocionalnih odnosa prema različitim alkoholnim pićima.

“Kod žena smo imali snažnije emocionalne odnose u gotovo svakoj vrsti emocija, izuzev agresivnosti.”

Agresivnost, rekao je Belis, bilo je ona vrsta osećanja koja se značajno više primećivala kod muškaraca.

Džon Larsen, iz nezavisne britanske organizacije Drinkaware rekao je da “Ova studija ukazuje na važnost razumevanja razloga zbog kojih ljudi odlučuju da piju određena alkoholna pića, kao i kakav efekat očekuju da će određeno piće imati na njih.

“Uputstvo kojeg se pridržava medicinsko osoblje u Britaniji, a koje važi podjednako i za žene i za muškarce, kaže da je za bezbedno očuvanje niskog nivoa rizika koje preterana konzumacija alkohola ima po zdravlje najsigurnije ne piti više od 14 jedinica nedeljno, na redovnoj bazi.”

Ovih „14 jedinica“ je zapravo jednako 12 jedinica žestokog pića, odnosno tri i po litre piva (tj. šest engleskih pinti), ili šest čaša od po 175ml vina nedeljno.

Stručnjaci kažu da bi postavljanje minimalne jedinične cene od 50 penija po jedinici doprinelo smanjenju smrtnih slučajeva vezanih za zloupotrebu alkohola.

Politika minimalne cene pića u Škotskoj stupa na snagu 1. maja 2018. godine.

Zakonodavstvo i pravnu regulativu kojom bi se uspostavila minimalna cena jednog pića (volumen jedinice zavisi od vrste piće tj procenta alkohola koje sadrži) trenutno se aktivno razmatra u vladi Velsa kao i u irskom senatu. Još uvek nema planova da se isto to uradi u Engleskoj, mada iz Ministarstvo unutrašnjih poslova Engleske kažu da takođe razmatraju sprovođenje ovakve „trezvenjačke“ politike.

 

BBC

Talijanski futurizam i njegovo nasleđe


Sto godina nakon njegove smrti, nasleđe arhitekte i futuriste Antonija Santelije i dalje živi.

Antonio Sant’Elia poginuo je 10. oktobra 1916. boreći se protiv austrougarskih snaga, u osmoj bici kod Isonca (Isonzo) nadomak Monfalkona na jadranskoj obali. Ovaj neverovatno uticajni italijanski arhitekta imao je tada samo 28 godina a za sobom je ostavio samo jednu u stvarnosti završenu zgradu,uz svoju Vilu Elisi (Villa Elisi) u Brunateu, kraj grada i jezera Komo. Pa ipak, Sant’Elia neće ostati upamćen samo po toj jedinstvenoj zgradi. Svako ko je pogledao legendarni nemi film Frica Langa „Metropolis“ (1927) ili je pratio “Nexus 6” replikante koji se vijaju s Harisonom Fordom u filmu „Blade Runner“ Ridlija Skota (Ridley Scott, 1982), već je upoznat sa imaginativnom vizijom koju je Santelija imao o gradu budućnosti i njegovoj funkciji. Njegov fantastični dizajn inspirisao je vizuelne potke Ridlijevog i Fricovog filma, pa čak i danas – sto godina nakon Antonijeve smrti – u savremenom stvaralaštvu i arhitekturi odjekuje budućnost koju je zamislio.

Santelijin najpoznatiji rad je „Novi grad“ (Citta Nuova) – pun mehanizovanih nadgradnji, super-struktura i stepenastih oblakodera, prepletenih visećim stazama, pasarelama i prelazima sazdanim povrh autoputeva. Dizajniran između 1912. i 1914. godine, koncipiran je s namerom da bude arhitektonski „lek“ za percepciju modernizma koji je, po njemu, bio isključen iz živog iskustva. U prvim godinama dvadesetog veka mašine su globalno menjale način na koji su ljudi živeli, olakšavajući kretanje i industrijsku proizvodnju stalno ubrzavajućim tempom. Futuristi su se uzdigli u ovoj brzini i gradskoj užurbanosti, verujući da su tradicionalni načini života, zajedno sa tradicionalnim oblicima umetnosti i arhitekture, ugušili ljudski napredak. Ovo su vrednosti urezane u Santelijin dizajn njegovog “Novog grada”. Ali, njegov grad nikada nije izgrađen, ni tokom njegovog kratkog života kao ni tokom 100 godina nakon njegove smrti.

Sant’Elia nije bio jedini Futurista koji se borio i umro u Prvom svetskom ratu – ovo je činjenica koja ne bi trebalo da nas iznenađuje. On i još nekoliko talijanskih futurista regrutovali su se odmah po izbijanju Velikog rata, verujući da bi svet trebalo da se „pročisti“ kroz ratne pohode, dok stari poredak mora biti uništen kako bi utabao put nekoj novoj budućnosti. Futuristi su gajili opsednutost onim što je novo, dotad neviđeno i neiskušeno. Sebe su videli kao pionire koji će sazdati jednu novu civilizaciju ni iz čega. “Stojimo na poslednjem rtu svih vekova!”, napisao je Marineti (Filippo Tommaso Marinetti) u svom “Manifestu futurizma” iz 1909. godine, osnivačkom proglasu Futurizma. “Zašto bi uopšte trebalo osvrtati se iza sebe kada je ono što želimo zapravo provaliti kroz misteriozna vrata nemogućnosti?” Marineti je u svom proglasu objavio obavezno poštovanje zapadnog umetničkog kanona (“Trkački automobil… je lepši i od Nike iz Samotrake”), ali i početak ere u kojoj je estetika brzine vladala iznad svega ostalog.

Sant’Elia je verovao da je primarni zadatak grada u industrijskoj eri olakšati kretanje građana na najefikasniji način. Za svoj Citta Nuova predložio je tri nivoa saobraćaja, i to prema vozilu i brzini: nadvožnjaci su za pešake, putevi za automobile i pruga za tramvaje. Ove tri komponente zajedno sa vertikalnim rampama za liftove, bili su jedina saobraćajna arterija u gradu. Sant’Elia je takođe predlagao da se postojanje Novog grada ogleda u kontinuiranoj gradnji. “Moramo izmisliti i obnoviti… grad”, napisao je on. “On mora biti poput ogromnog, burnog, živog, plemenitog radnog mesta, dinamičnog u svim njegovim delovima.”

Njegovi prototipovi za “Stepenastu kuću“ (Casa a Gradinata) ili „Novu kuću“ (Casa Nuova),vezivali su visokogradnju sa odvojenim lift-kulama, i to obično pasarelama tj arkadama koje su postojale na svakom spratu. Ukoliko kule za liftove i prelazi do njih nisu bili postavljeni sa spoljne strane visokogradnje već unutar nje, odnosno između krila, ovi izukrštani mostovi i prelazi koji su od krila vodili ka lift-kulama proizvodili su efekat veštačkog pejzaža, pri čemu su zgrade delovale kao planine a razmaci između njih bili su nalik dolinama. U Santelijinom svetu arhitektonske mašte, naturalizam bi prerastao u urbanizam, a pojedinac bi bio „konzumiran“ kroz mašine i tehnologiju.

Iako su futuristički slikari, vajari i pesnici pokušavali da stvore takva umetnička dela koja su pokušavala da uhvate pokret, dinamičnost i istovetnost – centralne teme futurističkog projekta, već sama činjenica da su to „pokušavali“, u jednom smislu već je značilo da nisu uvek i uspevali. Sažetak njihovih radova dobro se ogleda u par umetničkih dela iz tog perioda. Prvo, tu je „Apstraktna brzina + zvuk“ Đakoma Bale (Giacomo Balla, 1913-1914), sa svojim zelenim, belim i crvenim bojama koje upućuju na italijansku zastavu, u vrtlogu s plavom – kao da je neko pri velikoj brzini razvalio automobil koji se, usled ogromnog ubrzanja, vinuo ka nebu – ili, recimo, Marinetijeva onomato-poetski precizna pesma Zang Tumb Tumb (1914) – nenamerno ih ali nepogrešivo, smešta u određeni istorijski trenutak: U futurističku umetnost Italije početkom 20. stoleća.

I dok su ova dva rada podlegla testu vremena, postavši konceptualno prevaziđena, dotle je Santelijina nerođena i bezvremena „Citta Nuova“ zauvek ostala unutar carstva utopijskog idealizma. Njegova zaostavština za nova vremena ne ogleda se samo u scenografijii futurističkih sci-fi filmova. Njegov dizajn ostavljao je neizbrisiv uticaj na tehnokrate i urbaniste tokom dvadesetog veka – najpoznatiji među njima je Le Korbizje (Le Corbusier), čiji nerealizovani „Ozareni grad“ (Ville Radieuse), poput Santelijinog „Novog grada“,  karakterišu centralno planiranje, lakoća transporta i unifikovana organizacija života i rada njenih stanovnika. I dok naši savremeni gradovi možda nisu toliko tehnološki napredni kao „Metropolis-mašine“ Sant’Elijeve vizije – sa našim autonomnim vozilima bez vozača, podzemnom Wi-Fi vezom i pametnim telefonima koji zadovoljavaju svaku moguću ljudsku potrebu – grad budućnosti možda uopšte nije tako daleko od nas.

 

Artsy.net

Zašto je Amerika neuspešna u obuci radnika?


Automatizacija i globalizacija učinili su da neke veštine radnika zastare. Stoga se postavlja pitanje: zbog čega je američka vlada i dalje nesposobna da shvati kako treba uspešno pripremiti Amerikance za tržište rada koje će funkcionisati u budućnosti?

Amerika, nacija visokoobrazovanih i – nisko stručnih

Na pitanje o izvršnom nalogu Donalda Trampa iz juna 2017. godine kojim se traži proširivanje perioda za pripravnički staž, Entoni Karnivali (Anthony Carnevale) kaže da je to samo “dobar PR”.

Karnivali, profesor istraživačkih aktivnosti Univerzitetskog centra za obrazovanje i radnu snagu u Džordžtaunu, čiji je i direktor, veruje da će visoki troškovi školovanja i nevesela prošlost Sjedinjenih Država sa radnom obukom ugušiti napore čiji je cilj pomoći ljudima da pronađu posao u ekonomiji koja je podložna rapidno brzim promenama – pre svega usled tehnološkog napretka. Prema Karnivaliju, pripravnička praksa – tokom koje kvalifikovani poslodavci podučavaju buduće radnike trgovačkoj veštini, a u zamenu za simboličnu platu – može se ispostaviti kao izuzetno skupa ideja. A upravo visoki troškovi sprečavaju poslodavce da daju svoj doprinos razvijanju strukovne obuke u SAD.

Sjedinjene Države nikada nisu dobro „ukačile“ obuku za neki posao i prekvalifikaciju. Tokom administracija predsednika Regana, Buša i Klintona, federalne vlade uložile su milijarde dolara u ovakve programe sa ciljem da pomognu Amerikancima u prilagođavanju rapidno promenljivoj ekonomiji, kao što je to bila automatizacija čeličana krajem 20. veka ili pojava žestoke inostrane konkurencije, naročito one iz Japana i Kine.

Međutim, ovi programi bili su pod lupom i preispitivani iz više razloga, uključujući i činjenicu da su određenim tipovima pripravnika pre zapadali proizvodni poslovi „plavih kragni“ a daleko manje prohodnost ka visokom obrazovanju. “Deca koja nisu uspevala da stignu do koledža bila su crna, tamnoputa, iz porodica koje su radničke i s niskim primanjima”, kaže Karnivali.

Uspešni programi pripravništva nisu nemogući. Model stažiranja uspeva u evropskim zemljama poput Nemačke, delom i zbog toga što njihove plate manje variraju nego američke. U Sjedinjenim Državama, programi za pripravnički posao teško se institucionalizuju, jer su veće šanse da američki uposlenici, daleko pre nego njihove evropske kolege, napustiti posao kako bi našli neki drugi – i drugačiji – onaj koji nudi bolju zaradu. Ulaganje desetina i stotina hiljada dolara u nekoga ko u svakom trenutku može otići kako bi iskoristio bolju priliku za zaradu predstavlja rizik koji će spremno preuzeti tek veoma mali broj poslodavaca.

U intervjuu za magazin Atlantik, Karnivali govori i o svojim iskustvima dok je radio u administraciji pod Džordžom Bušom mlađim (u komisiji Bele kuće za tehnologiju i obrazovanje odraslih), kao i tokom svog boravka u Nacionalnoj komisiji za politiku zapošljavanja pod predsednikom Klintonom, iznoseći svoje gledište zašto Sjedinjene Države nikada nisu bile nacija vična radnoj obuci i stažiranju.

Lolade Fadulu: Koji je bio cilj Bušove komisije za tehnologiju i obrazovanje odraslih?

Entoni Karnivali: Postojao je strah da smo pakleno automatizovali američki proizvodni proces. Ekonomisti su se brinuli da ćemo svi skončati na mestima koje ljudi nazivaju „Mek poslovima“ (McJobs): raditi bilo kakav posao za malu platu. Pokušavali smo da shvatimo da li će se ovaj proces dogoditi, i nikada se nismo složili da li će do toga doći ili ne.

Ispostavilo se da je istina da će tehnologija s jedne strane ukinuti brojne poslove i da će, s druge strane, stvoriti još mnogo više novih. Dok sam bio u toj komisiji, u američkoj ekonomiji postojao je oko 90 miliona poslova, a sada, ako računate one koji rade puno radno vreme i one koji rade po ugovoru, to je oko 150 miliona radnih mesta. Dakle, ideja da tehnologija ubija tržište rada nije tačna.

Fadulu: Šta bi još Trampova administracija, pored izvršne naredbe o pripravničkoj obuci, trebalo da učini kako bi Amerikance pripremila za ekonomiju zahvaćenu brzim promenama?

Karnivali: Šegrtovanje je dobra i sjajna stvar. Ona je zlatni standard za radnu obuku. Evropljani su je izmislili mnogo pre nego što smo je mi ovde u SAD uveli. Prvi problem sa praksom i stažiranjem u Sjedinjenim Državama je da ne možemo puno učiniti na sprovođenju obuke pre završetka srednje škole. Jer, ukoliko to učinimo, završićemo tako što će ogroman broj afroameričke, latinoameričke, radničke i siromašne dece biti „gurnuto“ u te programe, dok će bogata bela deca otići dalje, na koledž. Politički gledano, za sada ne možemo da vršimo obuku za posao u postojećem sistemu K-12, tako da ona najranije može otpočeti tek nakon srednje škole. Uglavnom smo to radili kroz sistem obrazovanja i obuke u tehničkim školama, i to uglavnom kroz dvogodišnje i četvorogodišnje tipove obuke. Drugi problem je što šegrtovanje u proizvodnji i bilo kojoj tehničkoj struci košta između 60.000 i 260.000 dolara po učeniku. Poslodavac je taj koji tu strukovnu obuku obično plaća. Zato će američke države i federalna vlada ponuditi poslodavcima čak i veće poreske olakšice kako bi u svojim firmama uveli opciju obuke i stažiranja – ali im neće dati 260.000 dolara na ruke po glavi stažiste.

Fadulu: Zašto mislite da ćemo skončati tako što ćemo u te programe obuke stavljati siromašnu obojenu decu?

Karnivali: Kada je krajem 20. veka američka privreda počela da se menja, prva stvar koja se desila bila je kolaps mladih, koji su pokušavali da uđu na tržište rade. Tada smo rešili da svi (iz Klintonove administracije) otputujemo ​​u Evropu i na licu mesta vidimo kako oni sprovode sistem šegrtovanja tj strukovne obuke. Jer, onda kada počnete da gledate stopu nezaposlenosti, Evropljani uvek izgledaju dobri u tim statistikama. Svi su srećni; svi ljudi (u Evropi) poput stažista. Stažiranje im pruža dobre poslove, porodičnu stabilnost.

Na povratku iz Evrope, svi smo rekli: “Okej, i mi ćemo imati [pripravnički] program.” Klinton je, u svojoj kampanji za prvi mandat  u Beloj kući obećao da će ga biti. Do trenutka kada smo izabrani… već smo se susreli s poslodavcima i sindikatima koji su nam rekli: “Radite šta god želite, samo to ne nazivajte ‘šegrtovanjem’. Ne želimo da se vlada zaluđuje ‘šegrtovanjem’ “.

Tako smo skinuli reč “šegrtovanje”, pa je ona postala nešto što se naziva „Školom za radne delatnosti“, predlog koji je zakonski usvojen i finansiran sa 500 miliona dolara. Javnost nije htela da ima bilo šta s tim jer ako odem u bilo koju srednju školu u Americi i kažem: “Znate, Džoni i Meri nisu tako dobri u tim akademskim stvarima i koledžima, zato, hajde da ih preusmerimo na drugi kolosek”, verovatno da se to ne bi dopalo njihovim roditeljima.

Gotovo je pravilo da u Americi  koledž ne pohađaju obojena deca, ona iz radničkih i porodica i ona iz porodica sa niskim primanjima, a takođe ga previše ne pohađaju ni – žene. Američki sistem je oduvek bio brutalno efikasan. Mi Amerikanci ulažemo svaki raspoloživi dolar u obrazovanje, dajući ga onome s najvišim postignućima. Ovakav sistem, na kraju, rezultira opštom selekcijom, „sortiranjem“ na decu koja završavaju samo srednje škole i onu koja nastavljaju dalje obrazovanje i odlaze na koledž – gde nastavljamo da ulažemo u populaciju koja se obrazuje na koledžima… što su po pravilu učenici u koje smo već uložili najviše sredstava iz javnih investicija, namenjenih osnovnim i srednjim školama. Kraće rečeno – oni najsposobniji bivaju od države nagrađeni preko svake mere, umesto da se šansa pruži i drugima.

Ta deca koja su u prednosti već samim tim što pohađaju koledž, potom diplomiraju, dobijaju dobre poslove, među sobom sklapaju brakove, naseljavajući se u oblasti sa dobrim školama i susedima koji izgledaju identično kao i oni – a ciklus naprednih i nagrađenih se nastavlja. Učenici koji potiču iz etničkih manjina i porodica s niskim prihodima dobijaju najmanju finansijsku podršku od svojih porodica i škola u koje idu, a ne pohađaju koledže zato što nisu spremni ili ih sebi ne mogu priuštiti. A tada će početi da rade na poslovima s niskim platama, oženiti se osobama koje su poput njih, naseliti se u kraju s najslabijim državnim školama… i tako se ovaj ciklus nastavlja u nedogled.

Dakle, upravo zbog toga smo zaustavili strukovno obrazovanje u Americi. U Americi, ovo vam tvrdim, ako ste političar koji stoji pred gomilom i kaže: “Imaćemo strukovnu obuku u srednjoj školi”, svaki roditelj u toj sobi će odgovoriti, “Proklet da sam ako dozvolim da moje dete ubacite u takvo šta, jer moje dete ima da ide na koledž.”

“Tehnološki poslovi su visoko rizični, ali se uspeh sjajno nagrađuje.”

Fadulu: Zašto ljudi ne žele da se reč “šegrtovanje” koristi kao naziv programa?

Karnivali: U to doba, poslovni ljudi povezivali su reč “pripravništvo” sa sindikatima. Pa, američki poslodavci ne vole sindikate. Ne vole ih ni Amerikanci. Sindikati takođe nisu želeli reč “pripravništvo” jer nisu želeli da vlada ima bilo kakvu kontrolu nad školovanjem.

Dakle, u Sjedinjenim Državama… ne postoje stvarni standardi [kada je u pitanju stažiranje]. Tramp je naznačio da će vlada igrati još manju ulogu kada je rekao: “Imaćemo još manje standarda.” Dakle, ono što će se desiti u Americi je puno toga što zapravo jeste stažiranje – sindikati i poslodavci nazivaju ga školovanjem – a građani će ga plaćati kroz državne poreske kredite.

Fadulu: Na kojim su poslovima angažovani američki stažisti?

Karnivali: Tehnički poslovi, gde ima puno učenja na samom poslu. Pre nego što prime stažiste na pripravničku obuku, većina poslodavaca od njih zahteva neko prethodno obrazovanje, obično srednju školu. Neki od njih ne.

Međutim, ovi tehnički poslovi mogu biti na udaru sveopšte automatizacije i robotizacije poslova. Dakle, čak i da obavite praksu u firmama koje su vam garantovale posao nakon obuke, i dalje postoji mogućnost da se ti poslovi automatizuju a vi izgubite posao.

Tehnički poslovi su – naročito na nivou bačelora, ali čak i na nivou diplomca koledža – među najbolje plaćenim, s izuzetkom stručnih poslova na nivou diplomaca (kao što su doktori).

To su i poslovi gde postoji najveći rizik od zastarevanja vaše struke i profila. Morate nastaviti sa tehnologijom ili ćete zaostati. Struke povezane sa visokim tehnologijama su visoko rizične, ali su zato i najisplativije.

Fadulu: Postoje li federalni programi prekvalifikacije starijih osoba?

Karnivali: Postoje. Na njih potrošimo šest od ukupno milijardi dolara godišnje (u sklopu sprovođenja Zakona o inovacijama i prekvalifikaciji radne snage]. Da smo ga finansirali budžetom kojim smo finansirali Zakon o sveobuhvatnom zapošljavanju i obuci tokom Karterove administracije, to bi bilo više nego četvorostruko: 30 milijardi dolara.

Prebacili smo se sa obuke na edukaciju tokom Klintonove administracije, koja je tokom njegovog drugog mandata odlučila da „programi obuke ne funkcionišu“. To je bilo je isuviše usko shvatanje obuke. Takođe, kada ste posetili svoje potencijalne birače i obećali im subvencije za visoko obrazovanje, to ih je navelo da glasaju za vas. Obećavajući glasačima, recimo, programe obuke, neće vam doneti glasove na dan predsedničkih izbora, jer ljudi uvek pomišljaju da je „trening namenjen nekome ko je propao i zastao (u daljem školovanju), ili je, naprosto nešto što je za neku drugu decu – samo ne vašu.

Mi nismo nacija koja ulaže u obuku i stažiranje: godišnje potrošimo tek osam milijardi dolara na obuku, u poređenju sa 500 milijardi dolara koliko utrošimo za visoko obrazovanje. Mi smo nacija koja edukuje, a ne nacija koja obučava.

“Američki model je ’preko srednje škole ka Harvardu’.”

Fadulu: Zašto nikada nismo bili nacija koja gaji strukovnu obuku?

Karnivali: Zato što je to stvar koja pripada radničkoj klasi. Amerika je uvek bila ekonomski dobra, tako da nikada nije postojala pretnja da bi revolucija radničke klase, zasnovana na totalitarnom pravu ili totalitarnoj levici, preuzela vladu. U evropskim narodima postojali su su komunisti i fašisti koji su preuzeli njihovu radničku klasu, postavši pretnja po političku elitu jer su bili u stanju da preuzmu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, bili su svesni da moraju da izgrade veoma visoko regulisanu vezu između svog obrazovanja i ekonomije kako bi osigurali zaposlenje, posebno za muškarce. A strukovna obuka je bila deo tog plana. Vrlo brzo su izgradili i uveli pripravništvo, garancije za zapošljavanje a potom i ostanak na tom poslu, uz garantovano plaćeno osiguranje radnika u slučaju gubljenja posla, u trajanju od tri do pet godina.

U Sjedinjenim Državama nikada nismo imali tu evropsku vrstu saradnje između vlade, industrije, obrazovanja i sindikata. Sjedinjene Države su u jednom trenutku imale programe obuke nakon Drugog svetskog rata, kada smo verovali samo 15 odsto dece koja pohađa srednje škole treba da idu dalje, na koledž.

Danas, svi američki učenici dobijaju akademsko obrazovanje kroz srednju školu, u kojoj, za razliku od Evrope, zaista više i ne postoji pojam strukovne pripreme. Američki K-12 sistem ne čini ljude spremnim za rad, već spremnim za koledž. Završavali bismo srednju školu bez praktičnih radnih veština i bez stažiranja, ali bismo se okrenuli visokom obrazovanju kako bismo došli do više radne snage koja je angažovana na poslovima ili je spremna na njih.

Lolade Fadulu, The Atlantic

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Prizori iz rane sovjetske ere: preteča lažnih vesti


„Crvena zvezda nad Rusijom“ je naziv nove izložbe u londonskom „Tejtu“, koja nudi jedinstvenu vizuelnu istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Fiona Mekdonald za BBC istražuje kako su ove slike i prizori predočavali eru lažnih vesti, bivajući preteča danas toliko aktuelnih „dezinformacija“.

“Svi živimo u doba lažnih vesti. Ali, dezinformacije nisu izum nastao pojavom Tvitera i Jutjuba. One su korišćene i 1930-tih godina, kako bi učinile da stvarni ljudi nestanu”, rekla je kustoskinja Natalija Sidlina prilikom otvaranja nove izložbe u londonskom muzeju Tate Modern: „Crvena zvezda nad Rusijom“, izložba je ciljano lansirana na stogodišnjicu oktobarske revolucije. Fokusira se na moćni slikovni sadržaj stvoren u Rusiji i Sovjetskom Savezu između 1905. i 1955. godine – pa ipak, ono što je ovde neizbežno jeste – politika.

Značaj ovih slika danas je teško prenebregnuti. “Planiramo da se ova izložba podudara s godišnjicom Oktobarske revolucije, mada se čini kako se može lako uporediti s onim što se upravo sada odvija u svetu”, kaže za BBC Metju Gejl, upravnik „Tejt Moderna“.

Jedna od soba izložbenog prostora u kojoj se nalazi postavka „Crvena zvezda nad Rusijom“ nudi suštinski kontrast vatrometu boja i smelim grafičkim rešenjima, inače glavnih atributom ove izložbe. Po zidovima – i na stolu u centru –  rasprostrte su crno-bele fotografije. Neke od njih prikazuju šolje političkih zatvorenika upućenih u Gulag i druge radne logore, ili osuđenike na smrt tokom Velikog terora Josifa Visarionoviča Staljina; neke druge fotografije, pak, izgledaju kao bezazleni prizori – grupne fotografije radnika, ili pripravnici u državnom aparatu. Međutim, bližim uvidom u njih otkriva se da oni predstavljaju ciljne liste, preškrabane osobe ili izrezana lica izvučena sa fotografija, obeleženih bojama kao “neprijatelji naroda”.

Niz snimaka prenosi svu jezovitost tadašnjeg sleda događaja: na prvoj fotografiji vidi se Staljin okružen četvoricom svojih drugara; na narednoj, 23 godine kasnije, tri drugara su nestala; na trećoj fotografiji, Staljin stoji – sam, kao portret na razglednici. Treba reći da je prva slika s njima petoricom original, dok su preostale dve retuširane: Oni koji su pripadali unutrašnjem krugu sovjetskog lidera, a koji su vremenom jedan za drugim padali u nemilost, jednostavno bi bivali izbrisani sa zvaničnih slika: manipulacija sadržajem na fotografijama bila je ključna tehnika kojom se sovjetska istorija „prerađivala“ i doterivala, shodno raspoloženju lidera. “Danas je, takođe, ovo jedna od glavnih stvari koja nas zabrinjava – slike su veoma uverljive, ali su isto tako i vrlo manipulativne”, kaže Gejl.

Gejl povlači paralele između nekih prošlovekovnih fotografija prikazanih u ovoj postavci i mimova, koji su postali veoma popularni u ovom stoleću. “Odnos između načina na koji su cenzurisani ljudi u prošlim epohama (ne samo u SSSR) i fotosa prerađenih pomoću programa Photoshop veoma rečito govori i deluje upozoravajuće za sve nas koji pripadamo ovom dobu. Izložba pokazuje moć slike kao sugestivnog „oružja“ koje moćno deluje na posmatrače, a na neki način predstavlja deo priče koji stoji umpozadini ove istorije koju ispisujemo… upravo to, uočiti moć slika u javnom prostoru,  kao i koje vrste informacija one prenose.”

Uperi i okini

Ubedljivo manipulisanje sadržajem na fotografijama prisutno je tokom čitave izložbe – ne samo u prostoriji ispunjenoj fotografijama poprsja već i na živopisnim natpisima i litografijama. Prema Gejlu, često su upravo ovi elementi davali moć propagandnim slikama. “Prisutna je kombinacija apstrakcije i figuracije, obično (ali ne i isključivo) kroz fotomontažu, ključnu tehniku koja se intenzivno razvijala krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, kada se prepoznatljiva fotografska figura uvodila u apstraktnu kompoziciju – što je bilo lako čitljivo ali, takođe, i avangardno – imajući i danas izuzetnog uticaja s aspekta dizajna “, kaže on.

“Ovo je ključni faktor, budući da je prepoznatljivost jednog prizora  usklađen sa inače apstraktnom kompozicijom; to je ono što je preovlađivalo “, kaže on. “Čak i tokom 30-tih godina, kada je, pod Staljinom, socijalistički realizam postao jedini prihvatljivi obrazac i model, a umetnici koji u smatrani avangardistima bili pod sumnjom i lupom staljinističkog režima, i pored svega je taj način razmišljanja o kompoziciji i dalje veoma prisutan, dajući dinamiku načinu na koji su radovi proizvođeni u tom periodu.”

Slika iskorišćena za zvanični poster ove izložbe je izuzetno dobar primer. “Prikaz socijalističke emancipovane žene Adolfa Strahova uspeva da istovremeno dosegne mnogo različitih stvari”, dodaje Gejl. “U suštini je monohromatska, ali je crvena boja upotrebljena na veoma dramatičan način, pa je sa kolorističke tačke gledišta ova slika izuzetna. Poseduje onu neverovatnu grafičku komandu koja je gotovo fotografska – komunicira s predstavom koja je fundamentalna za način na koji se društvo reformisalo pod boljševicima.”

Strahovljev izbor daje slici intimističku crtu koja dominira, kao što je to prizor ženskog lica – s tim što je tom intimizmu prododata jedna epska nota i atmosfera. Ova se kombinacija nalazi u brojnim delima „Crvene zvezde nad Rusijom“, odabranim delima iz zbirke grafičkog dizajnera Dejvida Kinga. Prizori funkcionišu na ličnom nivou – oni sugerišu sovjetskim građanima da podrže komunističku ideju – spajajući je istovremeno s kolektivnim idealima.

Posmatrati svet kroz ružičaste naočare

Neke od slika na izložbi prikazuju žene. Na plakatima, kojima je SSSR zahtevala podršku naroda u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata, motiv ženskog lika bio je svesna odluka nastala iz propagandnih razloga, kaže Sidlina.

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju - komšinicu ("Fašizam - najopakije zlo za žene", 1941)

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju – komšinicu (“Fašizam – najopakije zlo za žene”, 1941)

“Na posterima nije bilo lica Staljina. Razlog? Pa, bilo je teško inspirisati ljude da uđu u borbu i umru za lidera Komunističke partije”, kaže ona. “Slika majke ili ćerke je daleko bolje funkcionisao.”

Strahovljeva slika otkriva još nešto, kaže Gejl. “Toliko se apsolutno strahotnih stvari tada dešavalo, ali, i pored svega, način na koji je u Sovjetskom Savezu uvedena ravnopravnost žena bio je u tom trenutku apsolutno pionirski u Evropi: ženama je dato pravo da glasaju, a zakonska prinuda je nalagala i njihovo opismenjavanje, potom zahtev za bespogovornu brigu o deci, ma čija bila i odakle god poticala – Sovjeti su bili onoliko idealisti koliko su ujedno bili i tirani.”

Svi radovi prikazani u „Crvenoj zvezdi nad Rusijom“ zajedno dele jedan važan aspekt idealizma – onaj idealizam koji odjekuje u umetnosti još od drevnih vremena. “Samo pogledajte ogromnu masivnu glavu Konstantina u rimskom muzeju Kapitolini kojeg je osmislio Mikelanđelo, pa ćete steći predstavu kako se istovremeno mogu savršeno uklopiti propaganda i izvanredno umetničko delo – ili tzv. kontra-reformacijski gotovo fotografski verni prikazi (trompe l’oeil) plafona u katoličkim crkvama”, kaže Gejl. “Ono što je fundamentalni noseći stub svih ovih dela jeste da su građani koji su posmatrali ove veoma neposredne prizore sticali jedno uverenje – ili su ga mogli, ako ništa drugo, steći u budućnosti – da idemo pravim putem, a da taj put ove slike verno prenose.”

Ono što je zajedničko svim ovim slikama je da je u njihovoj kompoziciji prisutna neka vrsta „religioznosti“. Prema Gejlu, ovaj vizuelni jezik “počinje sa populacijom koja je mahom nepismena, i stoga se oslanjajući na slikovni sadržaj, a onda taj sadržaj postaje ikonografija koja se ponavlja u svim prilikama”. Kao primer je uzeo brojne portrete Vladimira Iljiča Lenjina. “Kada pogledate način na koji je prikazan, ima recimo šest različitih položaja Lenjina, a tih šest poza na neki način postaju „vizuelni rečnik“ koji – koliko god on izgledao ili ne izgledao kao stvarna osoba – postaje prepoznatljiv: hrišćanska ikonografija funkcioniše na isti način.”

Ovo je pristup koji omogućava da slike umetnika da prodru kroz čitavu populaciju, zajedno sa propagandnim sredstvima poput “agitprop vozova” koji su, ukrašeni muralima, putovali kroz Sovjetski Savez, šireći informacije pomoću pamfleta, filmova i nastupa javnih govornika. “Umetnici koji su svoj rad zasnivali na podršci režima nisu videli umetnost kao nešto što i dalje treba da poseduje neki ekskluzivitet, već pre kao nešto što bi trebalo biti namenjeno svim ljudima”, kaže Gejl.

Ulična umetnost

“Stvaranje sovjetske umetnosti je na prvom mestu pretpostavljalo da svoje umetničke programe iznesu iz galerije na ulice. Prošavši kroz uzbuđenja ruske apstrakcije i konstruktivizma, ljudi poput Aleksandra Rodčenka i El Lisicki su se trudili da umetnička dela postanu široko dostupna građanima preko uličnih plakata, na železničkim stanicama, stavljajući ih na agitprop vozove, u novinama i časopisima.”

To su učinili na prekretnici u umetnosti. “Vkhutemas, moskovska umetnička škola je u svojoj u suštini bila posvećena onome što su nazvali „produktivističkim pristupom“: dizajniranjem u određene svrhe, a ne samo zarad estetskog uživanja, što je zapravo bilo izjednačavanje sovjetskih umetničkih imperativa s onim što se istovremeno dešavalo u nemačkom  Bauhausu.”

U Sovjetskom Savezu je možda ključna svrha umetnosti bila u prenošenju partijskih poruka – poruka koje bi se, prema Gejlu, mogle “radikalno i neočekivano menjati, preokretati, smenjivati… ljudi koji su do nekog trenutka bili na vlasti iznenada bi pali sa svojih pozicija, te su, na neki način, oni morali biti uklonjeni i iz javne sfere. Dakle, izbacivanje ljudskih lica sa fotografija na neverovatno zlokoban način svedoči o moći koju ima slika, ali i o važnosti politike kao pokretača koji stoji iza proizvodnje ovog materijala. “Ove promene i preokreti su primenjivani kako na političarima tako i na samim umetnicima: Gustav Klutsis – koji je koristio fotomontažu u politički koncipiranim plakatima i uličnim eksponatima – uhapšen je 1938. pod lažnim optužbama i potom pogubljen. Njegova supruga, Valentina Kulagina, takođe umetnica, naknadno je obeležena od strane vlasti kao “narodni neprijatelj” uz zabranu da zvanično nastupa.

I dok su slike prikazane na izložbi „Crvena zvezda nad Rusijom“ i danas veoma upečatljive, a njihovo se dizajnersko nasleđe još uvek oseća, treba primetiti da ti prikazi nisu nužno stvarani kao umetnička dela. “Jasno je da su avangardni umetnici koji su bili u srcu većine aktivnosti krajem dvadesetih i tridesetih godina u Rusiji samosvesno proizvodili propagandu”, kaže Gejl. Mi možemo ceniti umetničke pokrete koji su oblikovali ovu vizuelnu kulturu – ali politika nikada nije bila daleko od umetnosti – naprotiv. Kako je Sidlina rekla na otvaranju izložbe, “ovo nad podseća na svu odgovornost i moć koju je slika, kroz istoriju, uvek posedovala”.

Fiona Macdonald, BBC

Večerati sam… u svetu hiperkompeticije


Poslednje četiri godine u Njujorku sam uglavnom bio sam i najmanje 400 puta sam sâm izašao na večeru, pa mi to daje pravo na mišljenje o tome kako najbolje organizovati takve izlaske i o tome šta nam oni otkrivaju o svetu u kome živimo. Nedavno sam pročitao da je to grad sa najvećim brojem mesta u restoranima rezervisanih za goste samce. To nije slučajno i čini mi se da taj broj u poslednje vreme raste.

Šta su prednosti izlaska na večeru bez društva? Prvo, one očigledne: možete sami odlučiti kada i gde ćete izaći; ne morate da razmišljate o tome kako ćete podeliti račun; možete da ostanete koliko god želite. Takođe, dosta ćete naučiti o ljudima sa kojima živite. U svakodnevnom životu smo previše zauzeti da bismo obratili pažnju na okruženje: podzemna železnica, radno mesto, kolege, prijatelji približno istih godina, to je sve što poznajemo. Kada večerate sami, nemate šta da radite osim da posmatrate ljude oko sebe i slušate njihove razgovore. Primećujete njihov govor tela, koliko im je ugodno ili neugodno u društvu u kome se nalaze, da li muškarci zaista pričaju više nego žene, ko se hvali, a ko ćuti, ko na kraju plaća račun. Čujete njihove razgovore: pritužbe na posao, planove, političke stavove, ljubavne jade. Postoje i negativne prednosti: ne morate da trpite dosadne sabesednike ili da se pretvarate da vas zanimaju teme za koje nemate interesovanja.

Šta su nedostaci? Ta saznanja su uvek fragmentarna i posredovana. Saznajete ponešto, ali ne iz direktnog izlaganja o događajima, već iz delića razgovora koje čujete usput i moguće je da ih niste dobro razumeli. Tako nećete upoznati nove ljude, a oni koje srećete (barmeni) nalaze se tu po službenoj dužnosti i plaćeni su da vas slušaju i služe.

Pitate se šta nam takvi izlasci mogu reći o načinu na koji živimo? Verujem (prilično neoriginalno) da je život u jednočlanom domaćinstvu posledica raspada tradicionalne porodice i veza u zajednici. Tom trendu doprinosi pokretljivost radne snage i podstiču ga viši dohoci. Ipak, rekao bih da u načelu ne primećujemo koliko mu doprinose hiperkompeticija i sve izraženija komodifikacija naših života.

Hiperkompeticija postavlja visoke zahteve u pogledu vremena i energije. Kako se uvećava broj ljudi sa kojima se nadmećemo, ne samo da imamo sve manje vremena, već postajemo i svesniji da svaki čin, svaka reč, svaki komentar moraju biti dobro odmereni i kontrolisani da jednoga dana ne bi bili upotrebljeni protiv nas. Samoća je dobrodošao trenutak opuštanja i odmora od pritiska da se prikažemo u najboljem svetlu i projektujemo sliku koju zahteva naš javni ili poslovni život.

Intenziviranje komodifikacije znači da veliki delovi našeg ličnog prostora i privatnih projekata postaju potencijalni generator prihoda. Rođendanske zabave, proslave jubileja, izlazak u pozorište, sve su to prilike za susrete sa ljudima koji bi mogli biti korisni kao deo naše socijalne mreže. (Muzeji otvoreno reklamiraju otvaranja izložbi kao prilike za povezivanje.) Naši „mrtvi kapitali“, privatno vreme i kuće, postaju mogućnost za komercijalizaciju: možemo taksirati svojim kolima ili iznajmljivati stan za novac.

Da li je život u kome se ljudi „sami kuglaju“, sami jedu, sami vežbaju, sami odlaze na koncerte i sami žive naš konačni cilj? Rekao bih da jeste. Prosečna veličina domaćinstva opada sa rastom dohotka. Ne samo da bogatije zemlje imaju niže (ili negativne) stope rasta stanovništva, već su im i domaćinstva manja. Konačni cilj je da živimo u svetu u kome će svako domaćinstvo činiti jedna osoba. Danska, Norveška i Nemačka su taj cilj gotovo ostvarile: prosečna veličina njihovih domaćinstava je 2,2 (Senegal i Mali imaju prosečna domaćinstva sa 9,1 i 9,5 članova). Japan ostvaruje viziju društva ultrakompeticije i usamljenosti.

Ne treba da nas iznenađuju takvi ishodi. Život u zajednici sa drugima uvek je imao određene ekonomske prednosti: troškovi su manji kada se podele; deca su nam potrebna da nam pomažu u starosti, a supružnici da plaćaju deo računa. Ali sa rastom prihoda i udela radno angažovanog stanovništva možemo priuštiti sebi skuplje komunalije i osigurati prijatnu starost u udobnom staračkom domu (kakve danas svuda reklamiraju). Naša deca (ako ih imamo) nalaziće se previše daleko, tamo gde ih odnesu hiperkompeticija i ponuda poslova, da bi se starala o nama.

Biti sam, to je naša želja ali i odgovor na svet kompeticije, komodifikacije i rastućeg dohotka. To novi svet u nastanku ne čini distopijom. Biće to Utopija, ali sa neobičnim obrtom:

„To neće biti planetarni koncentracioni logor, jer u njemu neće biti zverstava. Neće izgledati umobolno, jer će sve biti uređeno, a sjaj metala i stakla će sakriti sve tragove ljudskih strasti. Nećemo imati šta da izgubimo, niti dobijemo. Naši najdublji instinkti i najskrivenije strasti biće analizirani, publikovani i eksploatisani. Nagrada će biti ispunjenje svih želja. A najveći luksuz u tom društvu tehničke nužnosti biće bonus bespredmetnog revolta i osmeha pokornosti“ (Jacques Ellul, Tehnološko društvo, 1954).

Branko Milanović, Global Inequality, 02.11.2017.

Peščanik.net, 11.11.2017.

Glumci-najamnici: varka veća od života


Kako unajmiti lažne prijatelje i porodicu?

U Japanu možete platiti glumcu kako biste ga predstavili kao svog rođaka, supružnika, kolegu ili bilo koju vrstu poznanika-poslovnog partnera itd.

Novac možda ne može da (baš uvek) kupi ljubav, ali u Japanu svakako da je njim moguće kupiti prikaz i predstavu ljubavi: A u Japanu je – kao što naglašava Iši Juiči (Ishii Yuichi) – predstava o nečemu praktično najvažnija stvar. Kao čovek čiji posao podrazumeva transformaciju u druge osobe, Juiči jako dobro zna o čemu priča. Ovog lepog i šarmantnog 36-godišnjaka svakodnevno zovu da predstavlja nečijeg najboljeg prijatelja, nečijeg muža, oca, ili čak ožalošćenog na vašoj sahrani.

Njegova osam godina stara kompanija „Porodična romansa“ pruža profesionalnim glumcima priliku da odigraju svaku svoju ulogu u privatnim životima svojih klijenata. Sa rastućim brojem zaposlenih – Juiči zapošljava preko 800 glumaca, od dojenčadi do starih ljudi, ova je firma ponosna jer je u stanju da obezbedi surogat za skoro svaku moguću situaciju.

Juiči veruje da „Porodična romansa“ pomaže ljudima da se nose sa nepodnošljivim odsustvom drugih pored sebe, ili uočljivim nedostacima u svojim životima. U društvu koje je sve izolovanije i podložno sve snažnijim društvenim normama, glavni izvršni direktor ove firme predviđa eksponencijalni rast poslovanja svoje kao i firmi nalik njegovoj, s obzirom na to da ljudska interakcija i veza „à la carte“ tj po narudžbini postaje nova norma.

Rok Moren (Roc Morin), novinar iz San Franciska i autor Svetskog atlasa snova nedavno se s Juičijem sreo u kafiću na periferiji Tokija kako bi s njim razgovarao o ovoj nadasve neobičnoj profesiji i o tome šta znači moto kompanije “Više od stvarnog” – koji neodoljivo podseća na slogane iz kultnog filma Blade Runner, u nekom budućem svetu gde androidi prave  društvo ljudima, tešeći ih, zabavljajući, pomažući im i pružajući podršku bićima od krvi i mesa onda kada im je potrebna.

Roc Morin: Samo da odmah razjasnimo, došli ste danas na intervju kao nepatvoreni vi, ne glumeći neku od vaših profesionalnih uloga, zar ne?

Ishii Yuichi: Da, u ovom trenutku ovo sam samo ja.

Morin: Koja je bila vaša prva uloga?

Yuichi: Bila je to uloga prijatelja samohrane majke koja je imala sina. Pokušavao je da se upiše u privatnu školu, ali su ga odbili isključivo zato što nije imao oca. Hteo sam da osporim nepoštenost japanskog društva, pa sam se postavio kao njegov otac.

Morin: Da li ste uspeli u tome?

Yuichi: Ne u toj situaciji. Ipak, ona je inspirisala ideju za osnivanje ovog posla.

Morin: Kada ste postigli svoj prvi uspeh?

Yuichi: Glumio sam oca jednoj devojčici od  12 godina sa samohranom majkom. Devojka je bila maltretirana zato što nije imala tatu, pa me je majka iznajmila. Od tada sam se ponašao kao njen otac. Ja sam jedini pravi otac kojeg zna.

Morin: I ta situacija još uvek traje?

Yuichi: Da, viđam je već osam godina. Upravo je završila srednju školu.

Morin: Da li shvata da niste njen pravi otac?

Yuichi: Ne, majka joj nije rekla.

Morin: Kako mislite da bi se osećala ako bi ikad otkrila istinu?

Yuichi: Mislim da bi bila šokirana. Ako kojim srećnim slučajem klijent nikad ne otkrije istinu, moram nastaviti ulogu na neodređeni vremenski period. Ako se ćerka bude udala, moram da se ponašam kao otac na tom venčanju, a onda moram biti i deda njenoj deci. Uvek, dakle, pitam svakog svog klijenta: “Da li ste spremni da i nadalje održavate ovu laž?” To je najvažniji problem s kojim se naša kompanija susreće.

Morin: Znači, mogli biste biti uključeni u ovu ulogu s njom do kraja života?

Yuichi: Postoji i taj rizik, da bi jednog dana ta devojka mogla otkriti istinu. U ovoj kompaniji, jedan glumac može raditi samo sa pet porodica (tj ličnosti) istovremeno. To je pravilo. Ne radi se tu samo o problemu održavanja privatnosti tajnosti. Klijent uvek traži idealnog muža, idealnog oca. Ovakve su uloge veoma teške za održavanje na duge staze, i zato ne smemo preopteretiti naše zaposlene jer bi moglo doći do „pucanja“ i srozavanja kvaliteta..

Morin: Kako u svojoj roli koju igrate uspostavljate ono što treba da predstavlja idealnog muža ili oca?

Yuichi: Postoji formular za narudžbinu gde su navedene sve moguće preference koje klijent zahteva: frizura, naočare, brada, vrsta stila u oblačenju … Da li vam se sviđa klasičan stil ili opuštenija varijanta? Da li lik iz narudžbine treba da bude ljubazan ili krut? Kada pristigne „na scenu“ tj na mesto događaja, treba li da bude pričljiv ili umoran od dugog dana na poslu?

Morin: Šta je majka koju ste spomenuli prethodno tražila od vas?

Yuichi: Želela je da otac bude ljubazan, veoma ljubazan. Nikada ne bi smeo da povisi ton. Želela je oca koji bi njenoj kćerki mogao da pruži mudar savet.

Morin: Kako ste stvarali tu osobu?

Yuichi: U svom stvarnom životu, nisam oženjen. Nemam decu. Stoga, u početku nisam uspevao da u sebi pronađem onu vrstu oca koju ta majka od mene želi da budem. Tako sam rešio da pogledam veći broj filmova o očevima, pa sam „kultivisao“ svoju očinsku figuru upravo kroz filmove.

Morin: Možete li opisati neke sesije s vašom lažnom kćerkom?

Yuichi: Ponekad jedemo zajedno. Zajedno smo posećivali tematske parkove, poput Diznilenda. Jednom mesečno idemo u šoping do čuvenog centra za zabavu, Harađukua. Majka plaća oko 20.000 jena za četiri sata, plus dodatne troškove. To je oko 200 dolara.

Morin: Kakva je vaša priča koja vas pri tim susretima pokriva?

Yuichi: Rekao sam joj da imam svoju porodicu i da je to razlog što ne mogu da je viđam često.

Morin: Šta se desilo s njenim pravim ocem?

Yuichi: To čak ne zna ni njena majka. Bilo je dosta fizičkog nasilja. Razveli su se, i to je bio kraj za ovaj bračni par.

Morin: Da li ste preuzeli njegovo ime?

Yuichi: Da, koristim ime oca – njegovo ime i prezime.

Morin: Kako se nosite sa situacijama kada je njena ćerka tog dana ljuta ili tužna?

Yuichi: Nikad ne podižem glas, bez obzira na sve. To je u opisu specifikacija za ovu rolu. Devojka je takođe bila maltretirana, ako se sećate, tako da je njena osećanja mogu veoma uznemiriti. Bilo je kod nje i faze buntovništva tokom njenih u tinejdžerskih dana. Imala je ponekad poteškoća i sa svojom majkom. Međutim, kada je sa mnom, uvek me na kraju pita: “Zašto baš sada moraš da odeš?” Taj trenutak nije baš prijatan, ali je ovakva emocija više nego razumljiva.

Morin: Da li vas voli?

Yuichi: Da. Lako je osetiti njenu ljubav. Priča mi o svom odnosu s majkom, sa mnom deli svoja najdelikatnija osećanja, i otvara se.

Morin: Da li se neki aspekt vašeg pravog ja ponekad „izlije“ u ulogu koju igrate?

Yuichi: Ne dozvoljavam to jer bih u suprotnom postao nepotrebno svestan sebe, a ne svoje uloge koju treba da odigram.

Morin: Da li ponekad osećate kao da imate nekakvu odgovornost za njenu ćerku, zbog vaše povezanosti?

Yuichi: Sve zavisi od situacije, uvek je drugačije. Težina situacije uvek varira, ali gde god da odem na posao, osećam uvek istu stvar – odgovornost da odradim pravu stvar na pravi način.

Morin: Kada radite, da li je to uvek čista gluma, i da li osećanja ikada postanu stvarna?

Yuichi: Ovo je posao. Neću biti njen otac 24 sata 365 dana godišnje. Naši termini su planirani i vremenski ograničeni. Kada sam u ulozi njenog oca, stvarno ne osećam da je volim, ali kada se sesija završi a ja moram da idem, osećam se pomalo tužno. Deca ponekad plaču, pitaju me: “Zašto moraš da odeš?” U tim slučajevima, jako mi je žao što sam ih obmanuo – osećam ogromnu krivicu zbog toga. Postoje i oni trenuci, kada završim sa poslom i vratim se kući, kada sednem da gledam TV. Tada sebe uhvatim u čudnoj situaciji… pitam se:  “Hej, da li si ovo sada onaj pravi ti, ili si glumac koji igra ulogu?”

Morin: Kakav je vaš odgovor na to pitanje?

Yuichi: Mislim da nemam odgovor. Osoba koja je nekad bila ja – da li je ona sada taj neki „istinski ja“? Znam da je uobičajeno da se glumci tako osećaju. Ako ste stvarno dobar glumac – ako ste stalno i intenzivno uskačete u uloge i iskačete iz njih – neminovno je da se osećate veoma uznemirujuće.

Morin: Kada se najviše osećate da ste to vi, a ne deo neke vaše uloge?

Yuichi: Kada sam sa svojom porodicom, mojom pravom porodicom. Strašno je kada se obrete sami, bilo gde, i onda samo pomislite: “Da li sam to zaista ja, u ovom trenutku?” Unutrašnji monolozi mogu biti teški.

Morin: Kako znate da vaša porodica nije angažovana?

Yuichi: Ha, to je dobro pitanje! To niko ne zna.

Morin: Imam projekat koji se bavi sakupljanjem tuđih snova, a uobičajena tema ljudskih snova je, po mom iskustvu – posao. Da li vi sanjate o svom poslu?

Yuichi: Sanjam o svom klijentu – kada ona plače jer moram da odem. To je vrlo emotivna situacija.

Morin: Kako se san razlikuje od stvarnosti?

Yuichi: Ponekad joj, u snu, kažem istinu.

Morin: Šta joj tada kažete?

Yuichi: Kažem: “Žao mi je. Ja sam član korporacije „Porodična romansa“. Nisam tvoj pravi otac.” Tačno u trenutku pre nego što zausti da mi odgovori – probudim se. Preplašen sam od odgovora, pa se taj san odmah prekida.

Morin: Da li ste ikada bili neko drugi u vašim snovima?

Yuichi: U japanskoj poslovnoj kulturi postoji situacija u kojoj morate da se susretnete s nadređenima u kompaniji i kažete im kako duboko žalite zbog onoga što ste učinili, a potom sledi beskonačni niz dubokih naklona, kao vid isprike. Povremeno sanjam o tome.

Morin: Kako to funkcioniše kada ste angažovani da to isto uradite u stvarnom životu?

Yuichi: Kada dođe do takvog slučaja, obično treba da pravim društvo gospodinu koji provodi čitav dan na poslu i radi jako naporno – a koji je napravio neku grešku. Uzimam identitet takvog zaposlenika i onda nastupam sa izuzetno intenzivnom ceremonijom izvinjavanja zbog svoje greške. Da li ste videli kako ovde u Japanu pokazujemo da nam je izuzetno žao? Spustimo se na pod kolenima i rukama. Vaše ruke moraju da drhte. Dakle, moj klijent stoji sa strane – onaj ko je zapravo napravio grešku a koji me je unajmio da se izvinjavam umesto njega – a ja se prostrem po podu, puzim i okrećem dok šef, zajapuren i crvenog lica, stoji sa strane, dere se, psuje i proklinje me. Ponekad se pitam: “Da li stvarno radim ovaj posao?”

Morin: Šta tada osećate?

Yuichi: Izuzetno mi je neprijatno. Govorim sebi: “Pa ja sam nevin!” Imam strahovitu želju da ukažem na stvarnog krivca i viknem: “On je to učinio!”

Morin: Da li ste ikada bili angažovani da se izvinite u drugim situacijama?

Yuichi: Da, ponekad se to događa u međuljudskim odnosima. Zamislite da postoji bračni par, a supruga vara muža. Kada dođe do toga i muž otkrije, on često zahteva da se sukobi sa drugim čovekom, onim s kim ga je supruga varala. Naravno, ovo je teško organizovati, jer je uobičajeno da se klonite ovakkvih graničnih situacija. U tom slučaju, ja dolazim kod njega – na izvestan način.

Morin: Šta se onda dešava?

Yuichi: Naša kompanija ima priručnik koji koriste svi zaposleni u svim situacijama. Koristimo psihološke metode kako bismo odredili optimalni ishod. U ovom slučaju, standardna taktika je da učinim da izgledam kao jakuza [gangster]. Obično dolazim sa njegovom suprugom, a njen suprug je tamo, i odjednom ću mu se samo pokloniti i duboko mu se izvinjavati. Muž bi me obično besno kritikovao, ali neće ići dalje od toga i na mene fizički nasrnuti jer sam mu se prikazao kao jakuza.

Morin: Koliko sam shvatio, radite i u ulozi dečka. Možete li opisati to iskustvo?

Yuichi: Ti klijenti su obično starije dame. Ranije su to bile žene u svojim pedesetim godinama, ali sada ih ima koje su tek u 30-tim.

Morin: Da li te veze uključuju seksualne odnose ili su platonske?

Yuichi: U pitanju je susret. Ne radi se o seksualnim odnosima, iako ima i žena koje su to očekivale. Generalno, žene samo žele da se zabave sa mlađim muškarcem. Žene žele da se ponovo osete mlade.

Morin: Zašto mislite da vas žene unajmljuju?

Yuichi: Žene obično kažu da se u stvarnoj vezi poverenje ostvaruje polako. Potrebno je nekoliko godina da bi se stvorila snažna veza. Njima to neretko donosi dosta problema i razočarenja. Zamislite da investirate pet godina u građenje veze sa nekim ko vas potom napusti. Zato je naprosto lakše zakazati dva sata nedeljno kako bi stupili u interakciju sa idealnim dečkom. Nema sukoba, nema ljubomore, nema loših vibracija. Sve je savršeno.

Morin: Bili ste na toliko mnogo lažnih, „ljubavnih“ sastanaka – kako je to kada u svom ličnom životu, idete na pravi sastanak s nekim?

Yuichi: Trenutno nemam pravu devojku. Prava veza podseća na posao. Izgleda kao da se brinete o stvarnoj osobi.

Morin: Planirate li da jednog dana osnujete svoju porodicu?

Yuichi: Iskreno, malo mi je toga dosta, barem u ovom trenutku. Dosta mi je porodice, osećam da ima toliko toga što treba srediti. Ponekad, klijent traži da budem tamo u sobi dok se porađa. Jednom je klijent bila trudna žena, a umesto svojih roditelja želela je da ja budem tamo. Otišao sam. Neke žene mi predlažu te stvari, i mada ih odbijam teško mi je da im kažem ne.

Morin: Zašto?

Yuichi: Mnoge žene kažu: “Želim da se udam za tebe”, a ja im po običaju odgovorim: “Zaljubljeni ste u – porudžbinu. To nisam ja, već uloga koju priželjkujete od mene. “Ako bih se oženio takvom ženom koja je zaljubljena  izmaštanu verziju neke od mojih uloga, morao bih da nastavim s takvom glumom. Uz to, ima žena koje su zaista divne, ali duša koju imam kada sam s njima nije moja prava duša. Tako da je odgovor: ne. Ne mogu biti sa klijentkinjom, ne bih.

Morin: Da li biste ikada voleli da samog sebe igrate kao ulogu?

Yuichi: Volim da igram brižnog oca. Da se igram sa decom, čak i kad sam umoran. Veoma je teško kada ste iscrpljeni, ali se i dalje pojavljujete i pokušavate da stvorite srećnu atmosferu. Prema takvoj vrsti očinske figure gajim divljenje –  čak i kada ne glumim neku od uloga.

Morin: Koja je vaša omiljena uloga?

Yuichi: Ne dešava se često, ali postoje slučajevi kada preuzimam ulogu mladoženje. Postoje situacije u kojima roditelji vrše pritisak na ćerku da se uda – ako je lezbijka, na primer. Dakle, oni aranžiraju čitavo venčanje, i to lažno venčanje, na kojem su svi učesnici glumci – izuzev roditelja te devojke. Prijatelji i svi ostali su – lažni. Sve zvanice s moje strane su lažne. Pedeset lažnih ljudi pretvara se da su stvarne zvanice. Cena je dva miliona jena, za sve.

Morin: Koliko puta ste se, u ulozi mladoženje, ženili?

Yuichi: Tri puta.

Morin: A neveste – više ih nikada niste videli?

Yuichi: Ne, nikada se ponovo ne sretnemo.

Morin: Da li neveste nekad postanu emocionalne – udati se za potpunog stranca?

Yuichi: Žene obično ne vole da mi pokazuju emocije, ali ih ja sam ponekad osetim. Tokom lažnih venčanja, svi sa moje strane su moji saradnici iz firme, i svi se vesele zbog mene, iako je u pitanju inscenacija. Dakle, postoji trenutak kada sve to izgleda veoma stvarno, a mi kao glumci sebi ipak dopustimo malo opuštanje, samo do izvesne mere.

Morin: Zašto mislite da ovakav posao posebno dobro uspeva u Japanu?

Yuichi: Japanci nisu ekspresivni, ne vole da pokazuju emocije niti javno izražavaju misli. Među nama postoji nedostatak komunikacije. U razgovoru ne izražavamo sebe, naše mišljenje, naše emocije. Drugi dolaze na prvo mesto, pre vaših sopstvenih želja. I porodice se takođe smanjuju. Nekada su bile veće. A sada jedemo sami.

Morin: Kakve su vaše prognoze za budućnost vašeg biznisa?

Yuichi: Potražnja se povećava. Više ljudi, na primer, želi da im pomognemo kako bi zadobili popularnost na društvenim medijima. Nedavno smo imali jednog čoveka koji je platio ogromnu sumu da bi sa pet naših zaposlenika samo odleteo do Las Vegasa kako bi se fotografisao s njima… a sliku potom okačio na – Fejsbuk.

Morin: Da li ste vi ili vaši zaposleni angažovali glumce, vaše kolege u svom privatnom životu?

Yuichi: Događa se. Na primer, neki zaposleni angažuju glumce da bi ih hvalili u prisustvu ljudi koje žele da impresioniraju. Čak i ja lčno, kada držim seminare, ponekad angažujem svoje kolege kako bi svojim klicanjem podstakli publiku.

Morin: Da li su svi na svetu zamenljivi?

Yuichi: Ovo je vrlo dobro pitanje. Nisam siguran. Bio je jedan slučaj, muškarac, u svojim 60-im godinama. Žena mu je umrla, i želeo je da naruči njenu „kopiju“. Obezbedili smo mu to.

Morin: Da li je tu glumicu zvao imenom svoje pokojne supruge?

Yuichi: Da, oslovljavao ju je imenom pokojnice, i želeo je da ga ona zove nadimkom koji mu je dala njegova pokojna žena. Zvala ga je Otōsan – što znači otac. U Japanu je prilično čest slučaj oslovljavati supruga sa „oče“, čak i ako ste mu – žena.

Morin: Da li je glumica imala iste uspomene kao njegova pokojna žena?

Yuichi: Postoje određene uspomene, da. Postoji prazan list, formular zahteva, a klijent na njemu ispiše listu onih sećanja koja želi da mu evociramo.

Morin: Kada vaši zaposleni imitiraju snažnu emocionalnu vezu – da li je ponekad predstavlja problem ukoliko se previše emocionalno vežu sa svojim klijentima?

Yuichi: Privrženost jeste problem. Dakle, postoje pravila. Ne mogu se deliti lične kontakt-informacije. Ako je scenario takav da su u njemu dečko ili devojka, oni ne mogu biti sami u sobi. Mogu se držati ruke, ali se ne mogu zagrliti. Nema ljubljenja. Nema seksa.

Morin: Šta vašu kompaniju čini drugačijom od konkurencije?

Yuichi: Imamo ogroman spektar zaposlenih i njihovu posvećenost stvaranju iskustva koje prevazilazi stvarnost. Zato je naš moto “više nego stvarno”. Nedavno smo imali slučaj gde je umirao čovek koji je želi da vidi svog unuka, ali je problem bio u tome što se unuk još nije rodio. Bilo je prerano za unuka, a prekasno za dedu. Zato je njegova ćerka od nas iznajmila novorođenče na jedan dan.

Morin: Šta znači biti “više od stvarnog”?

Yuichi: Znači da imate manje briga. Da imate manje nesporazuma i sukoba. Da naši klijenti mogu očekivati bolje rezultate nego u stvarnim okolnostima.

Morin: Nudite li savršen oblik realnosti?

Yuichi: Pa, onaj oblik koji je idealniji od postojećeg. Čistiji.

Morin: Postoje li neki zahtevi koje ste odbili?

Yuichi: Osim ako se ne radi o zločinu ili kriminalnim radnjama, prihvatićemo svaki zahtev. Neki ljudi sa anoreksijom, na primer, žele da posmatraju ljude spremne da pred njima gurmanski jedu. U tome nalaze olakšanje, gledajući osobe koje obilno jedu. Ispunjavamo i takve želje.

Morin: Šta za vas znači reč “stvarno”?

Yuichi: Verujem da je termin “stvaran” pogrešan. Uzmimo, recimo, Fejsbuk. Da li je on stvaran? Čak i kada ljudi na slikama nisu plaćeni da bi se pojavili na njima, skoro sve su scene i slike aranžirane do te mere da teško da uopšte ima nekog značaja da li se na njima pojavljuju autentični ili iznajmljeni likovi.

Morin: Da li verujete da je koncept “stvarnosti” prestao da važi?

Yuichi: Verujem da je svet uvek nepravičan, a moj posao postoji upravo zbog te nepravde, da bi je makar ublažio.

Morin: Vi, dakle, ispravljate nepravdu?

Yuichi: Ženi koja ima dečka nije potrebno da unajmi momka. Čovek sa ocem ne mora da angažuje oca. Ovde se radi o postizanju društvene ravnoteže. Da svako dobije i ima ono što je društveno prihvatljiva norma – makar na tren, na sat ili dva.

Morin: Da li je moguće zauvek izbegavati istinu?

Yuichi: Istina na kraju mora da izađe na videlo. Sreća nije beskrajna, ali to ne znači da je kao takva – privremena – bez ikakve vrednosti. Dete je imalo oca onda kada joj je bio najviše potreban. Možda je to bio kratak period i sada je, nakon izvesnog niza godina, došao trenutak kada bi mogla saznati istinu. Ali, u ono doba odrastanja, u najosetljivijem trenutku, imala je značajno iskustvo podrške od strane „oca“ – mene.

Morin: U svom ličnom životu, šta je to što želite a što nemate?

Yuichi: Ništa više ne želim. Upoznao sam toliko klijenata. Igrao sam toliko uloga sa njima. Radim svoj posao, a njihovi snovi se ostvaruju. Na taj način se ostvaruju i moji snovi. Već samim tim što sam im potreban, osećam se ispunjeno.

Šta je toliko loše oko nepotizma? Naša predubeđenja


Čitaoci neretko drže do stava da su porodične veze u biznisu isto što i nezaslužen dobitak, nepravične i nezdrave po privredu, piše Kris Bodener za magazin The Atlantic.

Moj kolega Joe Pinsker nedavno je uputio na studiju koja ispituje stepen do kojeg američki očevi obezbeđuju svojoj deci da uspeju na tržištu rada:

Počevši od svojih prvih poslova još kao tinejdžeri, profesionalni život Amerikanaca je umnogome povezan sa roditeljima: Prema podacima uzetih popisom Američkog zavoda za statistiku, 22 odsto radno sposobnih muškaraca u Sjedinjenim Državama, čiji su očevi bili prisutni tokom njihovog odrastanja i tinejdžerskih godina, vremenom će, kako napune 30-tu godinu, zaposliti isti poslodavac koji je svojevremeno zaposlio i njihove tate.

Treba li samo slegnuti ramenima na ovu statistiku

Mnogo buke oko takoreći ničega. Ovaj podatak čak ni ne dokazuje da su ova deca okončala svoje karijere na istom profesionalnom polju gde su to uradili i njihovi roditelji, a kamoli u istoj kompaniji, kako su to činile njihove tate. Zbog načina na koji je formulisan, taj je posao mogao biti samo njihov početni posao, ili čak samo letnji posao od par meseci.

Naprosto je tako: zaista ima smisla da neka deca iskreno žele da odrastu „kako bi postala kao tata.”  S obzirom na tu činjenicu (kao i preuveličanu prirodu tih podataka), ovo jedva da izgleda šokantno ili zabrinjavajuće. Pa, šta bi onda trebalo da bude ta brojka oko „nepotističkog zapošljavanja“?

Ovaj članak čak ni ne pokušava da odgovori na pitanje, koji se nalazi u samom naslovu.

Osim toga, siguran sam da je ova brojka „nasleđenih poslova i zanimanja“ daleko niža nego što je to bila pre sto godina.

Evo citata iz knjige Adama Belouza „U slavu nepotizma“ (In Praise of Nepotism, Adam Bellows, 2003):

Sve do posleratnog procvata obrazovanja, koji je nastupio istovremeno kada i bejbi-bum, većina dece tj potomaka gazila je stopama svojih roditelja, bez obzira na ekonomski status, pol, životne aspiracije itd.”

Posleratni ekonomski bum je rezultirao velikom ekspanzijom srednje klase praćene revolucijom u ljudskim, građanskim, rodnim  i pravima manjina, oslobađajući neograničeni individualizam i uz rastući talas slabljenja porodice kao dotadašnje ikoničke vrednosti. Mnoge nove društvene i interesne grupe ušle su u politiku, a istinska raznolikost američkog društva se po prvi put odrazila u javnim poslovima. Ipak, izgleda da klatno sada zamahuje u suprotnom smeru; dinastičke tendencije, dugo povezivane s prezrenom belačkom anglosaksonskom protestantskom (WASP) elitom, ponovo su se pojavile.

Većina debata zamagljena je spojem tri srodne mada različite stvari: 1. očiglednim nepotizmom (vlasnici biznisa koji zapošljavaju članove porodice), 2. nepotističkim umrežavanjem (roditelji, dobro povezani sa drugim uticajnim osobama, pomažu svojoj deci da se obezbede putem prijatelja i važnih kontakata) ili, jednostavno, 3. klasnim privilegijama (kada dobronamerni roditelji obezbeđuju svojoj deci obrazovanje i društveni kapital tj ključne poslovne veze koje im pomažu da lakše od drugih ovladaju nekim poslom ili profesijom).

Abraham_Franklin se fokusira na drugu stvar u vezi nepotizma:

“Pitanje glasi: da li je, opšte uzev, ovaj nepotistički sistem prihvatljiv ili je nešto čemu se treba odupreti i ukloniti?” Ovaj “nepotizam” je nešto što je hvale vredno! Hvala bogu jer još uvek postoje takvi očevi koji se dovoljno revnosno angažuju zarad dobra svoje dece, ne bi li im preneli svoja znanja i interesovanja. Ovo me odmah podseti na nekakve čudake koji umišljaju kako je nepravedno što neki roditelji pre spavanja čitaju priče svojoj deci.

Tata Erika Vanderhofa je takođe bio angažovan:

Radio sam za svog oca tokom dve letnje sezone – odmah nakon srednje škole, a onda i tokom koledža – kao „kancelarijski majmun“ u njegovoj advokatskoj kancelariji, radeći ono što radi svaki pripravnik-advokat tokom svoje prve godine stažiranja – beskonačno kuckajući na tastaturi. Koliko je onih čije je prvo iskustvo na radnom mestu u stvari deo porodičnog posla? To, ipak ne znači da to radno mesto na koje su došli automatski postaje i njihova karijera. Argument da je ovaj “nepotizam” loš, ne samo što je užasno preširok i uopšten, već i banalno očigledan, skoro neupitan…“

[Na pitanje šta trenutno radi i kakva mu je karijera, Erik odgovara: “Radim istrage na dojave uzbunjivača i kršenja ljudskih prava kako u upravnim postupcima tako i kroz javne politike. Dakle, bavim se onom vrstom pravnih aktivnosti koje u pozadini imaju društveni angažman, socijalni rad i specijalno obrazovanje.”]

Grafikon iz studije Američkog zavoda za statistiku pokazuje kako je nepotizam najveći među tinejdžerima:

Kriten8 takođe komentariše kako nepotizam može posredno unaprediti karijeru:

Početnički poslovi su takođe važni, kao i letnji poslovi. Imam prijatelja čiji je otac vlasnik nekoliko preduzeća u kojima je radio nekoliko letnjih sezona. Njegov otac je odbio da ga zaposli nakon koledža (iz principa, a ne zato što je bio užasan radnik), ali je i dalje posedovao solidno iskustvo stečeno u porodičnom biznisu, što mu je kasnije veoma pomoglo da dobije posao.

TwoHatchet ukazuje na drugi deo popisa Statističkog zavoda SAD:

Zanimljivo je da Kanadom vlada gotovo dvostruko veća stopa nepotizma [40%] nego u Sjedinjenim Državama [22%], ali ujedno ima i niži rejting nejednakosti u prihodima a bolje je rangirana i kada je u pitanju društvena mobilnost. U Kanadi je, takođe, za razliku od SAD, niži procenat populacije koja je, kao manjina u nepovoljnijem položaju – crnci i hispanosi. Možda bi neke buduće studije trebalo da obrate pažnju na rasu, kao i efekte programa kao što su afirmativne akcije i preferencijalno zapošljavanje (ko su osobe koje u procesu zapošljavanja imaju prednost, i zbog čega). Po svemu sudeći, čini se da u Kanadi nepotizam ne predstavlja veliki problem.

I Danska ima veću stopu nepotizma nego što je ima SAD (28 procenata), ali je stopa nejednakosti dohotka daleko niža:

Petefrombaltimore pravi neke odlične poente u pogledu klase:

Mislim da je nepotizam, zapravo, zastupljeniji među poslovima sa niskim platama nego u slučajevima poslova gde su primanja visoka. Radila sam u niskobudžetnim maloprodajnim objektima, barovima, restoranima i građevinarstvu, a veliki procenat mojih kolega dobio je posao jer su bili povezani sa drugim zaposlenicima – ili po familijarnoj liniji, ili po prijateljskoj vezi.

A ne vidim zašto neki misle da je nepotizam nekakva zločesta rabota. I sam posedujem građevinsku firmu i često me moji zaposleni pitaju da li bih mogao da angažujem njihove rođake ili prijatelje (Ponekad to funkcioniše, a ponekad i ne baš). Zaposleni sa nižim prihodima takođe se “umrežavaju”, s tim što taj termin obično ne koriste. Retko sam radio na građevini gde ama baš niko od radnika nije bio povezan po liniji prijateljstva ili familije. Radio sam i na nekim mestima na kojima tri ili više zaposlenih imaju isto prezime.

Mnogi poslodavci ne žele da angažuju potpunog stranca. Oni često shvataju da ako je “John D0e ili Jane Doe” dobar radnik, onda će i njihov rođak ili prijatelj imati dobre šanse da takođe budu dobri radnici. Ovde je nepotizam, zapravo, obaveza radnika koji preporučuje nekoga da taj neko ima biti dobar, vredan i agilan.

Istina je da, ponekad, nepotizam znači i da će nećaku izvršnog direktora zapasti lak i udoban posao zbog svoje povezanosti sa „šefom parade“. Ali, verovatnije je da je taj „nepotizam“, zapravo, znati nekoga ko zna da se traži radnik u lokalnoj prodavnici u kojoj on radi, pa onda u njoj zaposli svog sina, kćerku, nećaka, nećaku, rođaka i sl., tako da bude zaposlen neko ko je poznat i vlasniku firme, a i onome koji ga je preporučio. Tako se onaj ko se „preko veze“ zaposlio, u stvari, dvostruko obavezao: da će ispuniti očekivanja onoga ko ga je za posao preporučio, kao i vlasnika firme u kojoj je zaposlen onaj ko ga preporučuje. A to je već po sebi obaveza i teret.

Često je tu reč o novopristiglim, latinoameričkim imigrantima koji rade na gradilištima, baš kao što su to radili i imigranti došli u Ameriku pre 100 godina. Verovatno su i oni bili „sveži“ i neupućeni kad su sišli s broda pre jednog stoleća, ali su i u ona vremena najčešće imali barem jednog člana porodice ili prijatelja koji je dotad već nekoliko godina bio u Americi, pomažući im da se zaposle tamo gde su i sami radili.

Jedan pesimističniji pogled na nepotizam radničke klase dolazi od Stivena Meknemija i Roberta Milara (Stephen J. McNamee Roberta K. Millera) u knjizi „Mit o meritokratiji (The Meritocracy Myth):

Nepotizam funkcioniše i ima svoj uticaj u svim društvenim slojevima, ali se potencijalne koristi umanjuju kako silazite naniže niz društvenu lestvicu. Stoga su i članovi radničke klase takođe „uživaoci“ nepotizma, iako im se ta vrsta nepotizma manje isplati naprosto zato što radnička klasa teži da poseduje niži društveni kapital. Nepotizam u radničkoj klasi ima tendenciju da bude ograničen na pristup pripravnicima, sindikatima ili “poželjnijim” zanimanjima kojima se „plave kravate“ bave.

Komentator „anevleaf“ podvlači polne razlike:

Same žene više oklevaju u upražnjavanju nepotizma za npr svoje kćerke, jer one, zapravo, nisu deo tradicije koja prvenstveno u prvi plan stavlja nepotizam na potezu „otac-sin“, pa stoga mogu biti kritikovane. Mnoge žene izjavljuju kako imaju potrebu da se konstantno dokazuju u svom poslu i neprestano se trude da ga nanovo zaslužuju. Stoga žene nerado prihvataju da svoju ionako teškom mukom stečenu reputaciju olako izgube preporučivanjem svojih „favorita“ prilikom „nepotističkog“ zapošljavanja. One su, u svakom slučaju, daleko ranjivija grupa od muškaraca.

Nažalost, teško da je bilo kakvo istraživanje za sada u stanju da odredi i ustanovi uticaj tzv materinskog nepotizma. Marta Stinson, koautor ovde već navođene studije Američkog zavoda za statistiku, ovim povodom kaže:

„Poznata mi je jedna studija o vezi između majki i njihove dece, koja dele iste poslodavce, Ovo istraživanje uradili su Francis Kramarz iz Francuske, i Oskar Nordström Skans iz Švedske. Oni su koristili švedske podatke, koji su poput slagalice „uklapali“ porodice sa poslodavcima, potom identifikujući očeve i majke koji su firme u kojima su bili zaposleni delili sa svojim sinovima i kćerkama.

Jedan od zaključaka iz studije nastale 2011. godine donosi i ovaj podatak:

Pol ima značaja pri zapošljavanju „preko veze“: dečaci slede svoje roditelje daleko prilježnije nego devojčice, a očinske veze su, pri zapošljavanju i „preporukama“, važnije od majčinskih. Zapažanje da su poslovna umrežavanja važnija i raširenija među muškarcima i muškim vezama (otac-sin) poklapaju se s rezultatima ranijih istraživanja o slabim vezama (npr. kod Bajera i saradnika, u studiji iz 2008.), mada je novi uvid u efekat pripadništva određenoj rodnoj grupi na strani potražnje prvenstveno vođen vrstom posla koji će se obavljati, a ne polom.

Nik Šager se, za magazin Atlantik, bavio polnim i rasnim atributima pri zapošljavanju, i to u svom članku “Veliki porast holivudskog nepotizma”:

Svaki pripadnik neke tradicionalno izuzete grupe, koja odjednom postane uporište u industriji, otvara vrata većem broju članova te grupe, a nepotizam je jedan od načina na koji se to ostvaruje. Zbog toga će karijera Džejdena Smita (sina poznatog glumca i pevača Vila Smita i Džejde Pinket-Smit, takođe glumice i pevačice), ma koliko se možda “nezasluženo” vinula do neslućenih visina, imati ohrabrujući razvoj (kao i činjenica da ova i mnoge druge afro-američke porodice poput njih sada mogu kod poslodavca „isposlovati“ ideje koje su čist produkt taštine i lične uobrazilje, tzv „vanity projects“, usled povlašćenog položaja kao manjine kojoj većina povlađuje a zarad političke i poslovne korektnosti). Lep primer je film „After Earth“:  krenuo je početkom leta 2014., a s obzirom da je Vil Smit dovoljno snažna i uticajna figura u američkoj filmskoj industriji pa je bez ikakvih problema mogao da u ovom filmu isposluje i jednu dečju ulogu za svog sina, Džejdena. Ovo je jasan pokazatelj povećanog uticaja manjina u Holivudu, i trebalo bi da rezultira većim brojem obojenih glumaca i filmskih radnika ispred i iza kamere.

Sličan princip je i kada su u pitanju žene koje rade u Holivudu. Procenat uticajnih ženskih filmskih radnika koji danas rade u Holivudskoj „Fabrici snova“ je famozno nizak: samo 4,4 odsto holivudskih top 100 filmova u bilo kojoj godini su režirale žene – što karijeru jedne Sofije Kopole čini još značajnijom. Iako je njen „prolaz na velika vrata“ filmske industrije po svemu sudeći išao preko njenog oca, ulazak bilo koje žene u filmski posao bi u ovom trenutku trebalo da je više nego dobrodošao.

Nakon što je premijerno prikazana serija „Girls“ kompanije HBO, odmah je izazvala besne reakcije kao da se radi o još jednom široko rasprostranjenom slučaju nepotizma – pa ipak, hajde da vidimo ko je izazvao toliki bes: mlade žene režiraju, pišu i glume u hit-seriji koja je originalno napisana do poslednjeg slova, bez kopiranja tuđih ideja. Naravno da je makar jedan razlog što je ova serija uopšte snimljena delimično i zbog toga što su roditelji glumica poput Lene Danhem, Zosije Memet, Alison Vilijems i Džemime Kirk poznate ličnosti. Ali, to je pre komentar o barijerama koje još uvek postoje za žene u industriji zabave nego što su validne kritike kojima se tendenciozno pokušava umanjiti kvalitet izvođenja koji su ove glumice suvereno demonstrirale.

Komentator redzfan14 prelazi na drugi deo industrije zabave – na sport:

Profesionalni košarkaši Klej Tompson i Stiven Kari verovatno ne bi bili tamo gde su da nisu sinovi onih koji su veoma uspešno radili u istoj organizaciji (NBA liga). Ipak, i oni su vredno i pošteno zalužili svoja mesta u ovom sportu i profesiji, sve su zaradili pošteno i bez protekcije, pošto nema mnogo stvari koje su tako i toliko meritorne kao što je rad u NBA ligi – sve se vidi na terenu, da li nešto vrediš ili ne. Sportovi i inače obiluju zvezdama druge i treće generacije, od igrača bejzbola Berija Bondsa i Kena Grifeja Juniora, do hokejaških legendi poput braće Houv; tu je i bokserska legenda Flojd Mejveder (Floyd Mayweather), a i basketaš Kobi Brajant (čiji je otac takođe poznati košarkaš, nekada čuveni Joseph “Joe” Briant).

Vrlo je verovatno i da klupski skauti u potrazi za sportskim talentima drukčije gledaju na nekog marginalnog a perspektivnog igrača upravo zbog toga što dobro znaju ko je bio njegov otac, ali oni koje sam upravo pomenuo su i inače toliko visokog kvaliteta da bi praktično svaki skaut voleo da ovakva „deca poznatih“ potpišu za tim kojeg zastupaju. Svako ko ima košarkašku loptu i obruč može razviti košarkaške veštine, ali je više nego jasno da vas odrastanje kao sina poznatog NBA igrača čini poprilično kvalifikovanijim i sposobnijim da iskočite iznad proseka. Pa ipak, lepota ovoga je u tome što – iako deluje da su ovi mladi naraštaji kao druga generacija sportista možda i previše zastupljeni u sportskim arenama – značajna većina profesionalnih sportista nisu deca profesionalnih sportista.

TwoHatchet sugeriše da će se slobodno tržište neminovno suprotstaviti preferencijalnom tretmanu datom članovima porodice:

Problem sa nekompetentnim nepotizmom mogu rešiti kompetentni konkurenti. Verovatno ste čuli frazu “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije”, i ova narodna mudrost opstaje jer oslikava realno stanje.

Harvard Business Review opsetio se jednog aforizma vezanog za nepotizam i porodične veze u poslovanju

Izreka “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije” opisuje sklonost porodičnih preduzeća da propadnu do trenutka kada ih preuzmu unuci. Varijacije ove fraze se pojavljuju i na drugim jezicima, dakle, ista je situacija prisutna na svim meridijanima. Podaci podržavaju ovu “svenarodnu” globalnu mudrost. Oko 70% porodičnih preduzeća propada ili se prodaje pre nego što druga generacija dobije šansu da ih preuzme. Samo 10% privatnih kompanija ostaje aktivno kada se pojavi treća generacija rukovodilaca.

Jedna od najsnažnijih porodičnih firmi na svetu, o kojoj je nedavno pisao Dejvid Grejem iz magazina Atlantik, prolazi kroz veliki preokret.

U svakoj imperiji koja ima ostarelog i sve nemoćnijeg monarha, nagoveštaj da će novi princ preuzeti krunu dovoljan je da dvorjane baci u agoniju. Tako nešto se desilo nedavno kada je, kako je CNBC izvestio, pozivajući se na neimenovane izvore, Džejms Mardok, Rupertov sin, izabran da zameni svog oca na mestu izvršnog direktora 21st Century Fox.

Postoji mnogo toga što je još uvek nejasno o ovoj promeni – na primer, kada će se dogoditi i kakvu će tačno ulogu igrati Džejms Mardok. Njegov stariji brat Lahlan takođe dobija novu ulogu, kao kopredsedavajući. Postoje i neka pitanja o tome koliko je to ozbiljna uloga. Čini se da 84-godišnji australijski mogul nije izgleda spreman da se u skorije vreme povuče u penziju. CNBC je upozorio da “niko ne sumnja da će stariji Mardok imati konačnu reč o tome šta se dešava u Foxu.” (Tržišta očito nisu u to toliko sigurna jer su, posle ove vesti, Foksove deonice pretrpele pad).

Ne radi se o tome da nepotizam treba tretirati kao negativnu reč. Reč je o tome da treba da postoji veća jednakost šansi – jednakost koja nedostaje u našem društvu u pogledu ekonomskih mogućnosti onih koji nisu na pozicije došli zahvaljujući bogatstvu i privilegijama. Previše poslodavaca, porodica, koledža, državnih službi i zajednica zloupotrebljava američki ekonomski sistem u sopstvenu korist, istovremeno gurajući i izolujući one koji nikada nisu imali sredstva nit načina da ih steknu, a koja bi im omogućila da imaju bolje izglede za posao i bolji društveni status.

Ovo su komentari čitalaca:

Nepotizam je gadna praksa diskriminacije iz drevnog Rima, što je dovelo do njegovog pada. To je bio jedan od vodećih uzroka duboko ukorenjene korupcije u Vatikanu tokom vladavine pape Aleksandra VI, kada su članovi njegove porodice u Italiji bili potplaćivani da bi pogurali neke političke kandidate. Nema ničeg pozitivnog u vezi sa nepotizmom u bilo kom zapadnom društvu, osim što je to oblik kratkovidog elitizma protiv razvlašćenih masa kojima je potrebna najveća pomoć da bi mogli da se snađu u ovakvoj ekonomiji kakvu imamo.

Još jedan pogled čitaoca:

Nepotizam nije uvek loš, pošto su ljudi uvek imali porodična preduzeća u kojima su imali članova porodice kojima je, uprkos tome što su njihove spsobnosti bile diskutabilne, pružana šansa. Ipak, u kompanijama kojima se trguje na berzi nekompetentni ne uspevaju da se dugo održe na poziciji, dok su u privatnim kompanijama oni, naprosto, primorani da napuste taj biznis.

Isto važi i za primere u industriji zabave. Dok zabavljač može da svojoj deci da vetar u leđa, deca i dalje moraju da imaju talenat, posvećenost, harizmu i sreću kako bi s tom roditeljskom podrškom nešto mogli i da učine. Pogledajte Frenka Sinatru Juniora, Kamerona Daglasa, Šina Brosnana, Džeka Ozborna, primere koji su već pred nama.

Chris Bodenner, The Atlantic

Digitalni darvinizam


Vreme je za novi pogled na digitalnu ekonomiju.

Postoje velike šanse da digitalni darvinizam– ukoliko se ne preduzmu praktični zakonski koraci – postane naša bliska budućnost, u kojoj će tek nekoliko najvećih IT “zveri” progutati sve ostale. Opstanak najjačih i najbeskrupuloznijih je ona vrsta informatičkog davinizma koji šansu daje samo najvećima. Zato je potrebno sačiniti nova globalna pravila koja će važiti za novi tip ekonomije – ekonomiju interneta, piše Armin Maler za nemački nedeljnik Špigl.

Antimonopolski zakoni dosežu do one tačke kada se obraćaju kompanijama koje ne proizvode nikakvu fizičku robu. Došao je trenutak da se razgovara i pregovara o novom setu pravila. U suprotnom, našom budućom ekonomijom dominiraće samo nekoliko kompanija.

Još uvek postoje ljudi koji misle da Amazon nije ništa drugo do onlajn verzija robne kuće. Amazon je, ipak, daleko više od toga: On je brzo rastući globalni internet-gigant koji menja način na koji kupujemo, osvajajući sve više i više tržišta, koristeći samoobnavljajući i „samoučeći“ softver Alexa, kako bi upijali naše lične podatke – iz naših dnevnih soba… a trenutno tražeći pristup našim „ključevima za prednja vrata“, tako da pakete mogu isporučivati čak i kada niko nije kod kuće.

Facebook je, takođe, već duže vreme nešto što predstavlja mnogo više od puke društvene mreže za ćaskanje s prijateljima: To je medijska kompanija koja zarađuje milijarde kroz oglašavanje, distribuiranjem sadržaja bez prethodne provere.

Spisak bi lako mogao da se nastavi – uz Google ili, recimo, njihovu novoosnovanu ćerku kompaniju za istraživanje i razvoj (R&D), Alphabet, kao i neke druge IT firme. Ono što im je svima zajedničko jesu stope profitnog rasta, koje bi bile nemoguće ukoliko bi poslovale samo u tzv „analognoj“ ekonomiji; zajedničko im je i to da su zadobile opasnu količinu moći – zbog čega se sve više suočavaju sa političkim pritiscima i reakcijama iz državnih upravljačkih struktura.