Misliti i cveće brati, ili: sa misli na reči, sa reči na – dela


Kada rešavate probleme, razmislite o tome šta biste mogli a ne šta bi trebalo da uradite, piše Frančeska Đino, bihejvioralni psiholog i profesorka na Harvardu.

Subota je uveče u Modeni, živopisnom gradu jedne od najpoznatijih kulinarskih oblasti Italije: jedan par i njihova dva dečaka večeraju u restoranu okićenom Mišlenovim zvezdicama, u „Osteriji frančeskani“ (Osteria Francescana). Otac je za sve njih naručio “Tradiciju u evoluciji”, degustatorski jelovnik sa 10 najpopularnijih jela iz restoranske ponude.  Jedno od jela, “puževi pod zemljom”, služi se kao supa. Puževi su prekriveni  “zemljom” od kafe, oraha i crnog tartufa, a “skriveni” pod kremom od sirovog krompira i pene od belog luka. Ali, dok je maître d’ Giuseppe Palmieri primao narudžbinu, otac je primetio pomalo očajnički izgled lica svojih sinova. Palmijeri se obratio mlađem, upitavši ga, “a šta bi voleo da naručiš?”, na šta je on ispalio kao iz topa: “Pizzu!”

Osteria Francescana nije mesto koje nudi picu. Ipak, Đuzepe Palmieri se izvinio „jer na meniju nemaju to jelo“ i bez oklevanja nazvao najbolju piceriju u gradu. Taksi se vrlo brzo pojavio sa picom, koju je Palmijeri isporučio na sto. U mnogim restoranima to bi bilo nezamislivo. Ali, verovatno da dvoje dece i njihovi roditeli nikada neće zaboraviti Palmijerijev čin predusretljivosti. I, kao što sam kaže,  “Ova odluka – i jedna pica – prosto su promenili čitav pristup vođenja lokala”.

Na poslu niko ne voli problematične. Svi smo imali kolege koji nas uznemiravaju svojim „iskakanjem“ iz „normalnog“, ili odstupaju od scenarija svojim konceptima za koje smo ubeđeni da su „bez glave i repa“ i da uzrokuju sukobe ili gubljenje vremena: „kretene“, to jest  one koji se „prave važni“, a za koje se čini da svima otežavaju stvari bez dobrog razloga – oni koji krše pravila tek da bi to, naprosto, radili, pogoršavajući poslovne procese. Postoje, međutim, i ljudi koji znaju kako da ovo pravilo izbegavanja čudnih odluka pretvore u koristan doprinos. Pobunjenici poput Palmijerija zaslužuju naše poštovanje i našu pažnju jer imaju mnogo tome da nas nauče (Ako ste radoznali da doznate koja vrsta pobunjenika niste, to možete saznati tako što ćete preuzeti ovu besplatnu procenu).

Jedna od najvećih lekcija je upravo ovakva izazovna situacija – deca koja žele picu – svi mi težimo da svet „sortiramo“ i stavimo u svoje „fioke“, da unapred „podrazumevamo“ ono što bi trebalo da radimo – umesto da se upitamo šta je to što možemo da uradimo.

Zato su Frančeska Đino njene kolege sproveli eksperiment u kojem je ona davala ispitanicima teške etičke izazove za koje se činilo da nema dobrog izbora. Zatim je pitala učesnike: “Šta bi trebalo da uradite?”, Ili “Šta bi mogli da uradite?” Otkrili su da grupa koja je razmišljala na način kako bi ova situacija “mogla” stvarala kreativnija rešenja. Nasuprot tome, pristupanje problemima sa razmišljanjem kako bi nešto “trebalo” rešiti zaglavljuje se u kompromisima čiji je izbor takođ podrazumevao sužavanje našeg razmišljanja na jedan odgovor – onaj koji je najočigledniji. Ipak, kada razmišljamo o tome kako nešto “možemo” da rešimo, ostajemo otvoreni za sva rešenja, dok nas propratni mogući kompromisi još više inspirišu na iznalaženje kreativnih rešenja.

Na poslu se, naravno, na osobu tipa “šta je to što se može učiniti?” gleda kao na onu koja „večito“ usporava stvari. “Šta bi bilo kad bi bilo…?” i “A kako bi bilo da…?”… ovo je, shodno uvreženim predrasudama „poželjna“ forma pitanja koja – kako se pogrešno misli – doprinose da diskusija „izrodi nove opcije“. Međutim, oni koji su „buntovnici“ i ne drže se uhodanih načina razmišljanja shvataju da je uvek vredno truda odupreti se pritisku nadolazećih rokova, i da je zapravo sjajno pružiti sebi trenutak da se o problemu porazmisli na što više načina. Porazmislimo na trenutak o jednom ekstremnom primeru: kapetan Česli Salenberger zvani „Sali“ (Chesley B. “Sully” Sullenberger) bio je pilot kompanije „USA Airways“ čiji je avion, ubrzo nakon poletanja s aerodroma La Gvardia u Njujorku januara 2009. udario o jato ptica izgubivši pritom oba motora. Sali je imao u avionu 155 putnika i vrlo malo vremena da pronađe mesto za sletanje usred  visokih zgrada ove američke metropole. Većina kapetana bi zauzela najočigledniji kurs i pokušala da se spusti na najbliži aerodrom – verovatno sa katastrofalnim rezultatima. Sali je prošao kroz sve standardne postupke predviđene u ovakvim hitnim slučajevima (šta je ono što treba da uradi), ali je sebi dozvolio i da porazmisli o tome šta je to što bi mogao da učini. Odlučio je da učini ne ono što je, po nekom priručniku, trebalo da uradi, već ono za šta je bio ubeđen da može učiniti: spustio je avion na reku Hadson – a svi su putnici i osoblje spaseni.

Još jedan problem koji većina ljudi ima kad se radi o „buntovnicima“ na poslu je sukob koji ponekad rezultira dobrim stvarima. Pobunjenici su skloni neslaganju. Međutim, upravo je određena napetost pozitivna stvar jer zaposlenima može pomoći da sa mozganja tipa „trebalo bi“ pređu u režim razmišljanja tipa „moglo bi“. Istraživanja otkrivaju da, onda kada doživimo sukob, mi generišemo više originalnih rešenja nego kada smo u kooperativnom raspoloženju. Kada postoji napetost, mi takođe težimo da istražimo što više opcija i dublje „prekopamo“ po mogućim alternativama, što dovodi do novih uvida. Shvatajući ovo, Ariel Investments, firma za finansijski menadžment sa sedištem u Čikagu postavila je u svoje redove osobu čiji je zadatak bio da sasvim profesionalno i bez ličnih antagonizama „potkopava“ uobičajeno „jednoglasje“ i unisonost u razmišljanju o poslovnim strategijama. Zadatak ovog „đavoljeg advokata“ (eng. termin za „oponenta svemu i svakome“) bio je da tokom sastanaka provocira zaposlene da u sebi iniciraju drukčije načine razmišljanja na sastancima – upravo je njegov angažman poslužio firmi tokom finansijske krize 2008. godine, spasavajući je od nepovratnog sloma koji je ogroman broj sličnih kompanija tada doživeo. Ovakav pistup rešavanju problema (provokacija i sučeljavanje koji dovode do većeg broja kreativnih rešenja) pomogao im je da budu posebno obazrivi u vezi sa stanjem na berzama koju su uredno pratili: Jedna osoba koja je pratila kretanje određenih akcija dala bi preporuku za njihovu kupovinu ili prodaju; drugi bi mu se automatski suprotstavio, nagoneći ga da dublje promisli o utemeljenosti svog stava, kao i o mogućim alternativama.

Frančeska Đino je u sopstvenom istraživanju otkrila da, kada se od ljudi zatraži da ispune dva cilja koja su sukobljena, njihove ideje postaju inovativnije. Ona je, zajedno sa kolegama pozvala učesnike u jednom eksperimentu da u laboratoriji koriste ograničenu količinu materijala i sredstava za izradu prototipova različitih produkata. Nekima od njih rekli su da naprave nove proizvode, drugima su naložili da grade jeftine proizvode, dok su trećoj grupi preporučili da izgradi novi proizvod, ali uz niske troškove izrade. Zatim su zamolili grupu ljudi da procene originalnost svih proizvoda koje su ove tri grupe stvorile. Proizvodi koji su dobili najbolje rezultate stvorila je grupa koja je na početku raspolagala s onim što se činilo da su konfliktni ciljevi. Naravno, sukobi i neslaganja mogu otići i predaleko. Međutim, zaključak je istraživanja, učiniti stvari težima može dati bolje rezultate.

Osterija Frančeskana je mesto gde se ohrabruje kršenje pravila, i to direktno sa – vrha. Vlasnik i kuvar ovog restorana, Massimo Bottura, ne odgovara uobičajenom liderskom kalupu: on je u prvim borbenim redovima. Ujutro, prvo čisti pločnik ispred restorana, potom pomaže osoblju u pripremi obroka, a tu su i trenuci opuštanja – igranje fudbala sa zaposlenima u zatišju i kada nema puno gostiju. Uz sve to, sledi i dnevni istovar robe iz vozila za isporuku, u kojem i sam učestvuje. Botura se i raduje izazovima koje nameće svakodnevno osmišljavanje kuvanja italijanskih jela. Pre jednog veka, kuvanje mesa za italijansko jelo Bollito misto (“kuhano mešano meso”) bilo je praktičan izbor, s obzirom na ograničene metode kuvanja. Kuvanje mesa sous vide, odnosno u vakuumu, kao što je Bottura praktikovao, transformisalo je samo jelo u ono što on naziva Bollito non bollito (“kuvano meso, a da nije kuvano”) – u jelo koja je ukusnije i prijatnije za oko.

Kada osoblje primeti da su postupci njihovog lidera često neočekivani, počinje i samo da prihvata njegov način rada i razmišljanja. Članovi Boturinog tima znaju da rade na mestu gde se na naručivanje pice za dve očajne dece neće gledati kao na nešto ponižavajuće. Svi možemo da ponešto naučimo od Palmijerija. Ali, takođe možemo naučiti i od specifičnosti samog mesta na kojem rade: to je prostor u kojem se buntovnici osećaju kao kod kuće.

Frančeska Đino je bihejviorista i profesor poslovne administracije na Tandonu, pri Poslovnoj školi na Harvardu. Autorka je knjiga „Talenat pobunjenika: Zašto plaćati za kršenje pravila na poslu i u životu“, i „Skretanje sa staze: Zašto nas naše odluke onesposobljavaju i kako se možemo držati plana“. Tviter: @francescagino.

 

Harvard Business Review (30apr 2018)

 

Vodi li kriza globalizacije u neizbežni rat?


U svojoj najnovijoj knjizi Kari Polanji Levit (Kari Polany Levitt) primećuje da do 1994. reč “globalizacija” nije mogla da se nađe u frazeološkim rečniku Oxford Shorter English kao ni u ondašnjim programima provere pravopisa (tj nije postojala provera spelovanja). Ona je u to vreme iskrsla niotkud, i to sa razlogom: bacila je svetlo na „benignu“ neizbežnost projekta zapadne hegemonije, ponuđene kao budućnost nakon kolapsa SSSR-a.

“Danas, kada  pišem na 200. rođendan Karla Marksa, ovaj projekat je posrnuo ili bi mogao biti na ivici sopstvene propasti. Tri su glavna razloga za to. Jedan je Kina. Drugi je Rusija. A treći i najvažniji razlog je pogrešno vođenje finansija u Sjedinjenim Državama i Evropi.

Velika ideja devedesetih godina prošlog stoleća glasila je ovako: jedinstveni otvoreni liberalni svetski poredak u kojem dominiraju banke mogao bi Istoku pružiti demokratiju i prosperitet. Putanja kojom se kretala ova ideja je, sasvim sigurno, započela početkom osamdesetih godina prošlog veka na Globalnom Jugu, a period ovog ne previše dobrog iskustva nazvan je “Izgubljenom decenijom”. Ali, na istoku je sve još bilo rovito – baš kao što se, do određenog stepena, verodostojno verovalo u glavne razloge za nastupanje neminovnog trenutka, naime nestanka „drugostepenog“ socijalizma u Evropi.

Iluzije nisu dugo potrajale. U Rusiji su već 1993. razbijene Jeljcinovim tenkovima, a potom i sumnjama u korupciju tokom njegovog ponovnog izbora za predsednika 1996. godine. U međuvremenu, obećanje nastupajućeg prosperiteta izbledelo je u orgijama divlje privatizacije, oduzimanja imovine, krađe plata i penzija i demografske katastrofe. Krajem 90-tih godina, opšta tranziciona obmana se na Istoku pokazala na delu sasvim transparentno, „kao na dlanu“; usledile su korektivne mere, a okončan je i ruski flert sa zapadnom demokratijom.

Kina je, u međuvremenu, izabrala drukčiji put – Kadarizam, i to onaj epskog obima. Podsetimo da ova fraza upućuje na mađarskog premijera Jožefa Kadara kojeg su Sovjeti postavili nakon neuspešne revolucije 1956. godine. Kadar je, posle propasti građanskog bunta u Mađarskoj, izjavio: “Ako niste protiv nas, onda ste s nama”.  On je, takođe, uspeo da iznađe put do društvene i kulturne liberalizacije kao i potrošačke ekonomije – a sve to bez političke reforme. Uvećajmo to po redu veličine, i dobićemo –  Kinu. Od ključne je važnosti za ovu zemlju bilo to što je sredinom devedesetih godina nastupila neverovatno oprezno: izbegavala je liberalizaciju kontrole kapitala, tako da je 1997. izbegla azijsku finansijsku krizu. A onda je u 2000-im nastupio svetski bum kineske robne proizvodnje, omogućujući „južnoameričko leto“, što je na taj kontinent po prvi put donelo meru održive socijalne demokratije.

Plitki temelji

Na Zapadu, u to doba, Džordž V. Buš i Dik Čejni su ​​u Avganistanu i Iraku demonstrirali zastarelost i beskorisnost savremenih vojnih snaga. Istovremeno su iscrpljivali ono malo što je ostalo nakon dotadašnje ekspanzije NATO-a i njegovog dosezanja do Kosova, iscrpli su preostalo poštovanje koje su za njih imali na Istoku – a takođe i među značajnim delom evropske intelektualne sredine: usahla je ideja da su zapadne vrednosti vodeći princip, a ne tek prazan slogan. Globalizacija je postala sinonim za prihvatanje da jedna zemlja, koja radi u sopstvenom interesu i ne podnosi nikog drugog, postavlja uslove pod kojima se vlada svetom, vraćajući svoju vojnu silu u ravnotežu čak i dugo nakon što bi i najudaljenijem posmatraču sa strane postalo očigledno koliko su od takvih poteza imali nesrazmerno više štete nego koristi.

A zatim je, na zalasku Bušove ere, velika kriza jasno pokazala celom svetu koliko su temelji Zapadnih finansija šuplji. Danas, deceniju od svetskog finansijskog kolapsa, posledice reakcionarnih ekonomskih doktrina i nesposobnih tvrdoglavih kreatora politika dovele su do urušavanja jednog velikog, konstruktivnog projekta neoliberalnog doba, odnosno Evropske unije. Dakle, deceniju nakon što je Vol strit krenuo stazom koju je utabao nekadašnji SSSR – iako je, za razliku od Sovjeta, bio spasen i finansijski poduprt – pod Obamom je poput zombija održavan na aparatima: imamo svet koji je ostario, umornog hegemona i pohabani savez što zapodeva kavge koje, što je iznenađujuće naučiti, zapravo ne može dobiti bez nuklearnog rata.

Rusija je u Siriji prekinula projekat promene režima, sa efektima koji će se proširiti na Ukrajinu, Kavkaz i, na kraju, u srce Evrope. U Africi i zapadnoj Aziji, Kina preuzima razvojni inženjering. Ovom fenomenu nedostaje ideološki sadržaj; on nema nikakve veze sa Marksom, Lenjinom ili čak sa socijalizmom već samo sa konsolidacijom politike nacionalnog interesa u kojoj ne dominiraju Sjedinjene Države. U Južnoj Americi, za sada, prevlast imaju američki orijentisani neofašistički režimi koji, međutim, ne mogu još dugo potrajati: A onda, kada i slabašni i nemoćni budu ustali u svoju odbranu, lideri ovih zemalja će se zapitati: ko se meša u njihove političke poslove, a ko ne?

Rat ili depresija

Da – ovo je kriza globalizacije. Dobri su izgledi da će se ona loše završiti, bilo u konačnom katastrofalnom ratu, ili – što je još verovatnije – zalaskom Zapada, uz konsolidaciju nacionalnih razvojnih strategija zemalja evroazijskog kontinenta. Kini, na kraju, Sjedinjene Države stvarno ne trebaju. A Rusija, napokon, može uspostaviti partnerstva koja su joj potrebna s njenim geografskim susedima kao i onima koji su do njihovih suseda, uključujući delove onoga što se nekada smatralo “zapadnom” Evropom. Ovi procesi, ukoliko ne budu prekinuti nekim ratom ili unutrašnjim preokretima, verovatno će se odupreti prekidima i uznemiravanjima koja potiču spolja.

Sve ovo za Zapad, predstavlja duboko i teško pitanje. Protraćivši nekadašnju reputaciju zemalja u kojima se poštuju više vrednosti, unizivši demokratiju zarad finansijskih interesa, pokazavši nepoštovanje posleratnih struktura međunarodnog prava i, istovremeno, pokazavši da Mao “papirni tigar” nije bio termin koji je pogrešno interpretirao Zapad – kako, onda, učinivši sve ovo, da taj isti Zapad povrati svoj ugled i poziciju na svetu?

Nešto malo poniznosti i odmerenosti – priznanja da se zabluda “globalizacije”, koju su pre dvadeset godina zamišljale neke veoma glupe osobe, ne može održati – a da se program nacionalne i regionalne rekonstrukcije (Amerike) usredsredi na najhitnije društvene, resursne i klimatske izazove – to bi već mogao biti pravi način za početak.”

Social Europe

Nova kriza na vidiku


Predstavnici centralnih banaka, ministri finansija i investitori okupili su se na prolećnoj sednici upravnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu da čuju novi izveštaj o stanju svetske ekonomije. Vesti su bile dobre. Očekuje se da će ove i sledeće godine rast svetskog BDP-a iznositi skoro 4 odsto – čime globalna ekspanzija ulazi u svoju 11. godinu. Očekuje se da će Kina i Indija, nove velike ekonomske sile, zabeležiti rast od 6,5 i 7,5 odsto. Amerika – najveća ekonomija na svetu – počeće da ubira plodove fiskalnih reformi predsednika Trumpa, zbog čega će verovatno biti nadmašen rekordni period kontinuiranog rasta u posleratnom periodu, zabeležen od 1991. do 2001. Čak i u Britaniji pogođenoj brexitom stopa nezaposlenosti je opala na najniži nivo od 1975.

Ipak, umesto ponosa zbog obaranja istorijskih ekonomskih rekorda, stručnjake u Vašingtonu, kao i javnost širom zapadnog sveta, proganjaju crne slutnje. Za najširu javnost, navedeni statistički podaci stoje u sumnjivom neskladu sa svakodnevnim iskustvom ekonomskog oporavka lišenog radosti, u znaku mera štednje i neizvesnosti. Eksperti imaju nešto više vere u to da brojke odražavaju stvarno stanje stvari. Ali i kod profesionalnih prognozera prevladava uverenje da dobra vremena neće potrajati – da nas iza ugla čeka nova kriza i da što više vremena prođe bez nove recesije, to je verovatnije da će se ona dogoditi već naredne godine.

Da li su strahovanja od privida napretka i dolazeće propasti neosnovana? Ili zaista plovimo na brodu ludaka? Otkuda to neslaganje između percepcije i stvarnosti? Verujem da se odgovor može pronaći u dve kritično važne odlike globalnog oporavka posle 2008.

Prvo, to je sve dublja provalija između sveta finansija i realne ekonomije. Nije teško uočiti zašto je to povod za brigu. Proizvod svetske ekonomije je danas 25 odsto veći nego 2007, ali je u isto vreme neuporedivo više porastao nivo duga. Globalni dug danas iznosi gotovo 320 odsto globalnog BDP-a – čak 42 odsto više nego 2007, što je istorijski nezapamćeni rast.

Tom eksplozijom globalnog duga finansirana je reflacija cena imovine koja je usledila posle sloma 2008. Cene kuća, berzanski indeksi, vrednost klasičnih automobila i slika starih majstora, sve se brzo oporavilo od eventualnih gubitaka tokom krize, a u mnogim zemljama rast njihovih cena znatno je nadmašio rast dohotka.

Drugim rečima, decenija uspona posle globalne finansijske krize počivala je na ogromnom rastu bogatstva na papiru koje je finansirano zaduživanjem – bilo privatnog sektora kao na tržištima u razvoju, ili države kao u razvijenom delu sveta. Reflacija cena imovine i rast duga kojim je ona finansirana direktno su podsticani ekonomskim politikama. To je bila svrha spuštanja kamatnih stopa na nulu i sprovođenja mera kvantitativnog popuštanja (QE) – monetarne ekspanzije u režiji centralnih banaka. Ali to ne može večno trajati. Kreatori politika su se nadali da će stopa ekonomskog rasta sustići rast vrednosti imovine i rast duga, čime bi se indeksi cena nekretnina i deonica i odnos duga prema BDP-u vratili u istorijski poznate okvire.

Konkretno, to bi se moglo ostvariti rešavanjem zloglasne krize produktivnosti. Ali to se nije dogodilo – pa su cene imovine i nivo duga ostali da lebde na vrtoglavim visinama bez ikakvog vidljivog oslonca.

To može dovesti do ozbiljnih problema. Veoma je teško predvideti u kom trenutku će razilaženje finansijske i realne ekonomije dostići tačku pucanja, ali nema sumnje da bi se u današnjoj globalnoj ekonomiji, sa njenim hipertrofiranim bilansima, svaki poremećaj u svetu finansija veoma brzo odrazio na stanje realne ekonomije.

Očekivani mehanizam je jednostavan. Eventualna „korekcija“ na tržištima – na primer, pad cena kuća ili slom berze – dovela bi do naglog smanjivanja percipiranog bogatstva domaćinstava. Rezultat bi bio nagli rast željene stope štednje u tim domaćinstvima, što bi dovelo do smanjivanja izdvajanja za robe i usluge.

Ako se pad tražnje ne nadoknadi državnim merama fiskalne stimulacije ili čudesnim skokom izvoza, proizvodnja će početi da opada i ekonomija će poći nizbrdo.

Što je viši nivo cena imovine i veći teret duga i što je niža stopa tekuće štednje, to je realna ekonomija izloženija naglom obrtu kakav smo upravo opisali. Da bismo uvideli koliko su ozbiljni makroekonomski problemi u današnjem naizgled benignom ekonomskom okruženju, dovoljno je da ispitamo kako se koja zemlja kotira po navedenim parametrima.

Velika Britanija je odličan primer. Srednja cena kuće u Engleskoj i Velsu je prilikom poslednjeg popisa bila 7,5 puta veća od srednjeg dohotka – što je skok od 7 odsto u odnosu na prethodnu deceniju. Zaduženost domaćinstava je dostigla 1,9 triliona funti – 300 milijardi više nego 2007. Štednja domaćinstava je 2017. bila ispod 5 odsto – što je najniži nivo od početka beleženja ovog podatka 1963. godine.

Zato je razumljivo zašto je MMF, uprkos ružičastim prognozama ekonomskog rasta, svoj prikaz sveta visokih finansija naslovio „Opasnost na putu“. Britanija trenutno opstaje na poslednjim kapima goriva.

***

Kada se situacija tako prikaže, lako je pasti u iskušenje da se kritikuju kreatori politika u čijoj smeni se dogodilo istorijsko razilaženje finansijske i realne ekonomije. Ali to ne bi bilo sasvim fer – bar ne pre nego što podrobnije ispitamo zašto su primenjivane politike kao što je kvantitativno popuštanje.

Puna istina je da je pribegavanje potencijalno destabilizujućim monetarnim i finansijskim politikama bilo indukovano drugom važnom odlikom globalne ekonomije u poslednjoj deceniji – odlikom koja je još važnija za objašnjenje zašto robusne ekonomske performanse razvijenog zapada ostavljaju utisak da pružaju mnogo manje od zbira svojih delova.

Činjenice je prvi izložio guverner Engleske banke Mervyn King na konferenciji za novinare organizovanoj posle izbijanja globalne finansijske krize. Kada su ga novinari pitali da li je planirana kombinacija ekspanzivne monetarne politike i fiskalne štednje dovoljna za prevazilaženje duboke recesije 2008-09, King je odgovorio da stvari treba posmatrati na duže staze.

Naglasio je da se težište globalne ekonomije neumoljivo pomera ka istoku otkad se Kina odlučno opredelila za tržišnu ekonomiju i globalnu trgovinu i finansije krajem 90-ih godina prošlog veka. To je pokrenulo epohalne promene u distribuciji realnog globalnog bogatstva, produktivnosti i moći.

Pomeranje je nesumnjivo donelo nezapamćen prosperitet svetu kao celini. Ali neizbežna posledica tog pomeranja je pad zapada u odnosu na ostatak sveta. Godišnji rast je iznosio 10 odsto u Kini i tek 2 do 3 odsto u razvijenom svetu. Ogromna prednost u tehnologiji, globalnoj moći i realnom dohotku koju je zapad dugo uživao u odnosu na ekonomije u razvoju sa istoka i juga počela je ubrzano da nestaje.

Polovinom dvehiljaditih godina efekti te transformacije bili su amortizovani ekstremnim rastom cena imovine i neutemeljenom snagom zapadnih valuta. Iz perspektive buma tržišta nekretnina u SAD-u, ili sa visina funte koja je vredela 15,5 kineskih juana (umesto 8,8 koliko vredi danas), činilo se da nema nikakvih dokaza o relativnom padu. Ali globalna finansijska kriza nas je uskoro probudila iz sna. Zapad je bio siromašniji nego što je mislio.

Kreatori politika su se tako suočili sa dvostrukim izazovom. Njihov prvi zadatak, naravno, bio je da stimulišu ciklični oporavak i izlazak iz recesije. Tome doprinose kamatne stope od nula odsto i hitne inekcije fiskalnih stimulusa. S druge strane, morali su da se suoče sa činjenicom da je status zapada na globalnoj lestvici u opadanju (bar u relativnim odnosima). Najviše što su mogli da učine bilo je da olakšaju bolove privikavanja na novu stvarnost. Uspon Kine ne može se neutralisati monetarnom politikom ili državnim investicijama.

Kingove reči su se pokazale kao proročke – što nije čest slučaj sa predviđanjima ekonomista. Prema poslednjim podacima britanskog zavoda za statistiku, realna nedeljna zarada u Britaniji danas je 5 odsto niža nego pre 10 godina – što predstavlja stagnaciju prosečnog dohotka, u realnom iznosu, kakva nije zabeležena otkad se podaci prikupljaju.

Može se tvrditi da bi neke drugačije politike bar osigurale rast prosečne nadnice u skladu sa rastom realnog BDP-a. Ali to ne bi uticalo na činjenicu da je pre 10 godina per capita BDP Britanije bio gotovo pet i po puta veći od kineskog, dok je danas veći samo dva i po puta.

Verujem da baš tu treba tražiti uzroke nesklada između percepcije i ekonomske stvarnosti u protekloj deceniji. Naše ekonomije su uspele da ostvare ciklični oporavak u odnosu na nedavnu istoriju, ali u međuvremenu smo počeli da shvatamo da se nalazimo na putu verovatno nezaustavljivog strukturnog pada u odnosu na ekonomije u razvoju.

„Nađite mi ekonomistu sa samo jednom rukom!“, navodno je rekao Harry Truman kada su mu se smučili ekonomisti koji su na sva pitanja odgovarali po obrascu: „U jednu ruku, da… ali u drugu ruku, ne…“ Ipak, ovom prilikom su ekonomisti sa dve ruke, pa i najšira javnost, u pravu – bar kada je u pitanju razvijeni zapad.

U jednu ruku, zaista se nalazimo usred nezapamćeno dugog i stabilnog perioda globalnog ekonomskog rasta. U drugu ruku, dani neosporne ekonomske dominacije zapada su prošlost.

U širem kontekstu, važno je zapaziti da je ta kombinacija u svakom pogledu dobra. Konvergencijom sveta u razvoju i naprednih ekonomija, što je dovelo do izvlačenje stotina miliona ljudi iz bede, ostvaren je san svih ljudi koji su radili na međunarodnom razvoju. Činjenica da se to dogodilo najviše zahvaljujući politikama marksističko-lenjinističke vlade koja je ignorisala sve naše preporuke iz poslednje decenije 20. i prve decenije 21. veka ne treba da nam pokvari slavlje.

Ipak, bilo bi neodgovorno pretvarati se da će prelazak u svet u kojem zapad uživa znatno manji deo globalne ekonomske moći biti jednostavan i lak.

Najdirektniji rizici za Britaniju su očigledni. Dokle god budemo uživali blagodeti niskih kamatnih stopa bićemo uljuljkani u sigurnost visoke vrednosti naših nekretnina i berzanskih portfelja. Nastavićemo da štedimo malo i trošimo mnogo, uvereni da cena čekanja da produktivnost sustigne rast nije visoka.

Ali engleska centralna banka već šalje signale da se vreme za odvikavanje od te prijatne droge približava. Govori se o podizanju kamatnih stopa, ako ne sledećeg meseca, onda kasnije ove godine. Isporuke monetarnog morfijuma koje su prepisali King i njegovi naslednici na mestu guvernera biće obustavljene. Navodno nas ono što nas ne ubije čini jačim. Uskoro ćemo imati priliku da proverimo koliko je to tačno.

 

Felix Martin, New Statesman, 27.04.2018.

Peščanik.net, 03.05.2018.

Kada su psi najslađi? Nauka ima odgovor


Iako je gotovo svakom istinskom ljubitelju pasa kristalno jasno da je njegov ljubimac “najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljiv”, ipak postoji onaj trenutak kada su oni zaista najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljivi. Nauka se – gle čuda! – pozabavila i ovom klasičnom “kučkarskom” glavolomkom. Rezultat nije izostao, kako donosi prekjučerašnji Sajens dejli: tačno je određen uzrast u kojem su psi, prosto rečeno, najslađi.

Jack Russell terijer

Jack Russell terijer

Popularni meme koji propagira da su svi psi „male kuce“, pretpostavlja da čovekovo obožavanje pasa nije uslovljeno njihovim uzrastom. Ali, nova studija koju je vodio Klajv Vajn (Clive Wynne), profesor psihologije i direktor američkog naučnog kolaborativnog instituta Arizona, sugeriše drugačije.

Kane Korso

Kane Korso

U članku objavljenom ovog meseca u Anthrozoos: Multidisciplinarni časopis o interakcijama ljudi i životinja, Vajn i kolege opisuju studiju koja je otkrila da „optimalna atraktivnost pasa za ljude nastupa u trenutku kada štenad napuni osam nedelja, kada su oni najprivlačniji“ – upravo u trenutku kada ih njihova majka odbija od dojenja, ostavljajući ih da se bore svako za sebe.

Tokom svog boravka na Bahamima, Vajn je bio u prilici da tamo posmatra brojne ulične pse. Prema njegovim rečima, na svetu ima oko milijardu pasa, od kojih je njih 80 odsto divlje. Kako bi opstali, ljudska intervencija i pomoć su za ove pse od presudne važnosti. Odmarajući se, Vajn se upitao da li postoji veza između starosne dobi štenaca – onda kada su oni najugroženiji i najranjiviji prema spoljnim uticajima- i njihovog nivoa privlačnosti za ljude. Stoga je osmislio eksperiment kako bi testirao ovo pitanje (koje, uzgred, pravi „kučkari“ tj. ljubitelji pasa, večito postavljaju)

Beli nemački ovčar

Beli nemački ovčar

“Ispalo je tačno onako kako sam se nadao – da, postoji zaista optimalna dob kada su štenci najslađi, a to doba se prilično poklapa s onim trenutkom kada majke napuštaju svoje mladunce”, rekao je Vajn.

“Ovo bi mogao biti signal koji nam se javljao u vezi toga kako se psi razvijaju do one faze kada počinju da se oslanjaju na ljudsku brigu o njima. To bi mogla biti pouzdana indicija kako psi – koji nam pokazuju kako veza izmedju čoveka i psa nije tek nešto što je izuzetno prijatno u našim životima, već da je za njih, u stvari, ova veza apsolutni temelj njihovog postojanja. Da bi se mogli povezati sa nama, da bi pronašli emocionalnu vezu sa nama – veza s ljudima je ono što stvarno čini njihove živote mogućim”.

Studija je sprovedena korišćenjem serije fotografija štenadi različitih uzrasta, od prvih nedelja života kroz mlado odraslo doba. Pedeset i jedan učesnik zamoljen je da na svaku pokazanu fotografiju odredi nivo privlačnosti štenaca. Rangirane su tri karakteristične pasmine: Džek Rasel terijer, kane korso, i beli nemački ovčar.

Rezultati pokazuju da je atraktivnost psića najniža pri rođenju, i da se povećava do maksimuma koji nastupa u desetoj nedelji starosti – pre nego što opadne, a potom se izravna.

Psi sorte kane korso pokazuju maksimalnu atraktivnost sa nešto više od šest nedelja starosti (6,3 nedelje); Džek Rasel terijer pokazao je da je najprivlačniji kad napuni skoro osam nedelja (u 7,7 nedelji), dok su beli nemački ovčari najslađi sa 8,3 nedelje starosti.

“Oko sedme ili osme nedelja života, baš kada ih se njihova majka oslobađa i izbacuje iz legla kako bi počeli da se osamostaljuju – to je doba kada su nam psići upravo najatraktivniji”, rekao je Vajn.

Nalazi pružaju uvid u dubinu i poreklo odnosa između ljudi i pasa; veza između pasa i nas je najstariji i najtrajniji odnos koje je čovek imao u svojoj istoriji – vremenu koje je najviše delio upravo s ovim životinjama. I dok neke teorije pripisuju psima da preživljavaju zahvaljujući svojoj inteligenciji, Vajn se ne slaže s mišljenjem.

“Mislim da inteligencija pasa nije fundamentalno pitanje”, rekao je on, “već se radi o njihovom ogromnom kapacitetu da formiraju intimne, jake veze i (obostranu) privrženost, a to počinje sa oko osam nedelja života, onda kada su nam baš toliko privlačni.”

Iako ljudi i druge životinje, kao što su mačke i ptice, imaju sposobnost da formiraju jake veze, psi su naročito pogodni za nas jer su, kao i mi, izuzetno druželjubivi: zbog takve svoje prirode psi najviše vole da žive u čoporu sa drugim psima, baš kao što gotovo svaki čovek voli da živi u društvu sa drugim ljudima. Čak i kod vukova koje su do odraslog doba uzgajali ljudi – vrste od kojih su svi psi nastali – spremnost da se angažuje u društvu ljudi ne odgovara intenzitetu društvenosti koju prema nama pokazuju domaći psi.

“Čini mi se da pas ima nešto što je posebno specijalno u odnosu na druge životinje”, kaže Vajn. “Psi imaju veoma otvoren društveni pristup; uvek su spremni i voljni da se druže sa bilo kim.”

Vajn je na umu imao nekoliko zanimljivih načina za praćenje ove studije o privlačnosti pasa. Jedan od načina bio je da učesnicima prikažu video-snimke pasa različitih uzrasta, a ne fotografije, kako bi utvrdili ima li nečega u kretnjama mladunaca što privlači ljude. Drugi način ticao se načina na koji bi se utvrdilo kako majka štenaca oseća stepenu privlačnosti svojih potomaka u njihovim različitim životnim dobima, iako je to očigledno lakše reći nego uraditi.

Uzeti psića iz legla i odvesti ga sa sobom baš u momentu kada napune između šest  i po i osam nedelja života,  kako pokazuje Vajnova studija, jeste taj dodatni, suštinski bitan delić slagalice koji našu vezu sa psima čini tako čvrstom.

“[Studija] ne govori kako ćemo prestanti da volimo naše pse onda kada prođu kroz to doba [osam nedelja]”, rekao je. “Osam nedelja je samo onaj momenat kada su psići maksimalno neodoljivi, baš u trenutku kada je naša zainteresovanost za krznate ljubimce najjača. Ali, jednom kada su nas privukli i zaokupili nam pažnju, volećemo ih čitavog svog života.”

Izvor: Materijali obezbedjeni sa državnog univerziteta  Arizona.

Studija: Optimal age of puppy cuteness optimized

Datum: 15. maja 2018

Izvor: Arizona State University

Rezime: Istraživači otkrivaju više činjenica o dubini i poreklu odnosa između čoveka i psa.

Science Daily

 

SP u fudbalu 2018: šta predviđa Big data?


Jedan stručnjak za složene mreže podelio je s javnošću svoje all-star timove koji će učestvovati na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Profesor inženjerstva Luis Amaral istražio je složene društvene i strukturalne mreže u raznorodnim oblastima – od zdravstvene zaštite i biologije do rodne diskriminacije i oružanog nasilja. Njegovi različiti istraživački interesi i urođena radoznalost su ga napokon doveli do proučavanja – fudbala – njegovog omiljenog sporta.

Amaral je koristio svoje znanje o složenosti mreže kako bi stvorio algoritam koji objektivno rangira profesionalne fudbalere. Uz pomoć studenata u svojoj laboratoriji, Amaral je izgradio mrežu za svaki tim koji je odražavao stanje stvari na terenu: ko je kome dodao loptu, koliko su ti pasovi precizni kao i koliko se tih pasova završilo golom.

Pre Amaralovog algoritma, jedini način za identifikaciju all-star tj „zvezdanih“ fudbalera bilo je slušanje sportskih znalaca. Amaralova laboratorija je razvila prvi objektivni sistem za razumevanje podataka o fudbalskim borilištima širom sveta.

Koristeći sofisticirane tehnike programiranja i analitičke alate, Amaralov tim je stvorio ono što je nazvao „prosečnom fudbalskom procenom“, (Average Footballer Rating, AFR) za svakog igrača, na osnovu toga koliko utiču na ishod fudbalskih utakmica. Uzete zajedno, vrednosti AFR svih igrača u datom timu ukazuju na snagu tima – njegov uspeh u pravljenju pasova i dodavanja koji rezultiraju golovima.

Za sve onekoji prate fudbal, tri trenutno najbolja igrača na svetu – Lionel Mesi, Nejmar mlađi i Kristijano Ronaldo – nisu iznenađenje.

“Igrač sa AFR skorom većim od 70 je prilično nadljudsko biće”, kaže Amaral. “Dok je onaj igrač čiji AFR iznosi preko 70 tokom brojnih fudbalskih sezona već sam po sebi bog.”

Osim generisanja AFR vrednosti, Amaralov algoritam proizvodi mrežni vizuelni prikaz za svaki tim, koji čine „nodovi“ tj „spojke“ ili čvorovi – jedan krug za svakog igrača – i linije koje povezuju te igrače. Čvorovi i linije variraju u veličini – veći krugovi ukazuju na više uticajnih igrača, dok šire linije odražavaju jače veze među igračima.

Amaral može da izgradi slične mreže i sisteme za ocenjivanje košarke i hokeja – takozvanih “protočnih sportova” (flow sports). Fudbal i bejzbol su, kako kaže, suviše statični i unapred „propisani“; možete utvrditi verovatnoću koliko jedan tim postigne tj pretrči jardi da bi postigao tačdaun, ili ko ga je prvi napravio.Ali u sportovima protoka, koji su složeniji, “stvari su uvek u pokretu. Igrači se kreću posvuda. Nema pauze dok traje utakmica.”

Kada je Amaral koristio AFR vrednosti da bi procenio timove koji su učestvovali na Evropskom kupu 2008. godine, njegov metod pokazao je da je Španija najjača ekipa, dok je Ksavijer “Ćavi” Eernandez Kreus, igrač španske ekipe te godine, bio statistički najbolji igrač.

Španija je te 2008. godine osvojila evropsko prvenstvo, a Unija evropskih fudbalskih saveza proglasila je Ćavija najboljim igračem ovog turnira.

Sa Svetskim kupom 2018. godine, od kojeg nas deli samo nekoliko sedmica, Amaral i njegov saradnik Hordi Duk (Jordi Duch) iskoristili su ovaj algoritam kako bi stvorili “Tim snova za Svetski kup 2018”: slika sa 10 najboljih igrača u maju 2018. godine koji će se takmičiti na Svetskom prvenstvu, ali i njihove odgovarajuće pozicije po efikasnosti.

Svetski kup: sačekajte i pogledajte

Dakle, da li se AFR rezultati mogu iskoristiti da danas predvidimo ko će pobediti na predstojećem Svetskom prvenstvu? Nemojmo prebrzo zaključivati, kaže Amaral.

“Kada procenjujete pobednika Svetskog kupa, sreća i šansa igraju ogromnu ulogu”, kaže on, „mnogo više nego u većoj veličini uzorka uzetog tokom inače dugačke sezone“.

Ono što Amaralov sistem može da postigne je da odredi procenat verovatnoće svakog pojedinačnog tima, kao i fudbalera pojedinačno..

“Naš algoritam nam kazuje kakva je verovatnoća ishoda”, kaže Amaral. “Razlika je, na primer, između postavljanja pitanja koja je verovatnoća da će određeni timovi dospeti do plej ofa, nasuprot osvajanju Super Boula.”

Lionel Mesi, Nejmar junior i Kristijano Ronaldo imaju AFR skor od 73. Na osnovu tih vrednosti ne možemo reći da li će na SP turniru trijumfovati Argentina, Brazil ili Portugal, ali znamo koje igrače – i timove – treba gledati.

Uvrstite i vi Amaralov tim snova na vašu fudbalsku TV zabavu:

Preuzmite ovde PDF visoke rezolucije.

Ko su 18 najboljih svetskih igrača današnjice?

Pogledajte Amaralovu AFR listu

 

Kler Milliken, NorthWestern.edu

 

Stilovi menadžmenta u filmu „Pirati sa Kariba“


Arta Klajnera, glavnog i odgovornog urednika magazina “Strateški biznis” je u jednom trenutku ošinula “munja nadahnuća”: uspeo je, kaže, da uoči kako se najveći globalni igrači u svetu biznisa dobrim delom mogu porediti sa pričom i zapletima iz filmske bajke “Pirati sa Kariba”.

Ne biste ni pomislili da će priča o fiktivnim gusarima koji su sredinom 1700. godine vladali svetskim morima imati puno veze sa današnjom globalnom industrijskom infrastrukturom. Ali ona, zapravo, otkriva zanimljiv i koristan okvir za razmišljanje o budućnosti i načinu donošenja poslovnih odluka u 21. veku. Film „Pirati sa Kariba: Prokletstvo Crnog bisera“ je, između ostalog, britka parabola o stilovima poslovnog upravljanja koja na mnogo načina može podsećati na tri velika događaja iz 2017. godine: na 19. Nacionalni kongres Komunističke partije Kine, na postizborne koalicione pregovore u Nemačkoj, kao i na smanjenje broja zaposlenih u Dženeral elektriku (GE).

Ova tri događaja su povezana s ogromnim, novim industrijskim infrastrukturnim sistemima koji povezuje preduzeća i vladin sektor sa transportom, logistikom, energetskom samoodrživošću i veštačkom inteligencijom. Iako su ovakvi sistemi tek počeli da funkcionišu, njihovi investitori već su u žestokoj trci za poziciju u svetskoj borbi za dominaciju svojih platformi. Okršaj u realnosti i nije baš tako žestok kao što je to filmski sukob između Britanske mornarice i dve grupe gusara. Međutim, ovo nadmetanje „na tri staze“ između industrijskih (ne)prijatelja (frenemies) može definisati matrice globalnog upravljanja u godinama koje dolaze.

Tri glavna igrača su, naravno, Kina, sa Inicijativom za pojas i put (BRI); Nemačka, sa industrijom 4.0; i Sjedinjene Države, sa svojom industrijskom platformom koja se pojavljuje, uklapa i, pre svega, započinje od kompanija kao što su Amazon, Microsoft, Google, Oracle i GE. Svaki sistem, shodno sopstvenom razvoju, ima drugačiju osnovnu paradigmu upravljanja. Da bi se dokučio a potom i iskoristio radni okvir kojeg je razvio sistemski teoretičar Dejvid Kantor, treba imati na umu da je jedna od te tri „staze“ zatvorena, jedna je otvorena, a jedna nasumična. Kada jednom budete razumeli ovaj okvir, nikad više nećete gledati piratske filmove – ili stvarni svet – na isti način.

Kineska Inicijativa za pojas i put izgleda da je zatvoreni sistem, u kojem legitimnost počiva na autoritetima: na nadležnim licima. Da biste sebi bolje predstavili zatvoreni sistem, prizoite u sećanje karipske pirate iz filma „Pirati sa Kariba: Prokletstvo crnog bisera“. Britanska armija, kojom rukovodi guverner Vederbi Svon (kojeg igra Džonatan Prajs), predstavlja suštinski zatvoreni sistem. Svi znaju ko je gazda, svi unisono nastupaju i jednakim korakom „marširaju“ ka ostvarenju cilja, da bi, na kraju filma, izvojevali bitku. Jedini je problem u tome što, kada treba uraditi nešto kreativno, kao što je, recimo, spašavanje guvernerove ćerke Elizabet Svon od davljenja (Keira Knightley), sistem je previše oslonjen na autoritete i komandni lanac da bi u takvim trenucima sasvim delovao.

Nemačka privreda 4.0, koja ima veze sa Evropskom unijom i nemačkom vladom, čini se otvorenim sistemom: vladavina zakona i upravljanje konsenzusom jesu izvor legitimiteta. Piratska posada koju je Džek Sperou (Johnny Depp) sastavio radi potere za „Crnim biserom“ je jedan takav otvoreni sistem. Svi imaju glas (uključujući i čoveka sa odsečenim jezikom, čiji papagaj govori za njega). Štaviše, kada ga je Džekova bivša devojka (Zoe Saldana) udarila zbog krađe čamca, on priznaje da je to zaslužio. Niko, čak ni kapetan, nije iznad zakona u otvorenom sistemu.

Sistem koji dolazi iz Silikonske doline je barem toliko snažan kao i druga dva, ali je toliko nasumičan da još uvek nema ime. Neko vreme činilo se da bi nekoliko kompanija – kao što je GE, sa svojom nadmoćnom „Predix“ industrijskom infrastrukturom kompanije za analizu podataka – dominiralo u sistemu Silicijumske doline; umesto toga, izgleda da se američka platforma formira na jedan nasumični, ad hoc način. Amazon obezbeđuje veliki deo cloud computinga, dok Microsoft isporučuje ostalo; Oracle, Google i Adobe takođe su uključeni; GE je pomalo umanjio svoje ambicije, ali je još uvek u igri; i nijedna od ovih kompanija nema ekskluzivnu prednost nad drugim igračima. Legitimitet u ovakvom sistemu stiču oni koji iskoriste priliku (Džek Sperou: “Carpe diem, friends… If you were waiting for the opportune moment, that was it”) – u ovom slučaju, prilika koja se mora ugrabiti jesu najkorisnija, dostupna i odvažna tehnološka rešenja.

Analogija koja je iz sveta menadžmenta prisutna i u „Piratima“ je, naravno, čudovišna posada „utvarnih spodoba“ koja se nalazi na „Crnom biseru“, brodu kojim upravlja kapetan Barbosa (Džefri Raš). Oni su grupa „kreativnih umetnika“, može se slobodno reći, koje na okupu održava činjenica da nemaju drugog izbora nego da se drže zajedno. Rečita je scena u kojoj se lik Kire Najtli, Elizabet, nagodi sa kapetanom Rašom. Njih dvoje sklapa dogovor: Ona će mu predati dragoceni medaljon ako se Barbosa, zauzvrat, složi da pirati prestanu sa napadima na britansku tvrđavu. On, međutim iznenada podiže sidro i otiskuje se na pučinu, dok je Elizabet još uvek na brodu. “Čekaj!” kaže mu ona kroz plač. “Moraš me odvesti do obale”, navodeći drevni piratski kodeks časti.

Barbosa se ustremljuje na nju, dok mu na nozdrve izbija vatra od besa. “Prvo”, kaže on, “vaš povratak na obalu nije bio deo naših pregovora niti našeg postignutog dogovora, tako da nisam obavezan da učinim bilo šta što nije povezano sa našom pogodbom. Drugo, da biste mogli da živite po piratskom kodeksu, morate biti pirat – što vi niste. I treće, kodeks je više od onoga što biste vi nazvali ‘smernicama’, nego što su stvarna pravila. Dobrodošli na Crni biser, mis Turner!” Ovo je manir kojeg pri ukrcavanju možete očekivati od kapetana koji nasumično razmišlja.

Nikad nije do kraja jasno, ni u jednom istorijskom trenutku, kako će se razvijati nove institucije koje nastaju iz ovog nasumičnog sistema.

Lideri ova tri sistema se možda ne bi složili jer ih poredim sa gusarima, a i sam priznajem kako je ova analogija pomalo izmaštana. Možda bi trebalo reći da će kineska Inicijativa za pojas i put (Belt and Road Initiative, BRI) biti organizovana kao simfonijski orkestar, sa autoritetom kojeg poseduje svaki pravi dirigent; nemačka Industrija 4.0 funkcioniše kao kamerni muzički ansambl, sa smerom kretanja dogovorenim konsenzusom, dok je američka industrijska infrastruktura poput džez benda u kojem glavnu reč uvek ima najznačajniji kreativni učesnik, i koji u svakom trenutku vodi grupu. Svaka od ovih paradigmi ima svoje privlačne i rizične strane, pogotovo na globalnom nivou.

Linije sukoba već su prisutne. Veća ulaganja su u ova tri sistema već učinjena. Kina se bavi velikim BRI poslovima sa novim ekonomijama duž novog puta Svile; Rukovodioci industrije 4.0 već su preoblikovali svoj energetski portfolio, kako je ekonomski teoretičar Džeremi Rifkin objasnio u svom nedavnom intervjuu; a Silicijumska dolina već se povlači iz svoje dosadašnje vodeće uloge infrastrukturnog centra inovacija u poslovanju između preduzeća (poslovni inkubatori, naučni parkovi i programi za akceleratore). Još nije jasno kako će ova tri sistema biti interoperabilna, da li će preduzeća biti primorana da biraju samo jednu ili dve platforme kojima se mogu priključiti, kao i da li će, pored njih, moći nastupiti i drugi igrači (Indija, na primer).

Međutim, nikada nije do kraja jasno, ni u jednom bilo kom istorijskom trenutku, kako će se razvijati nove institucije koje nastaju iz ovog nasumičnog sistema.

Dobrodošli u tripartitni sistem budućnosti, mis Tarner; dozvolite nam da se pobrinemo za vas.

Strategy Business

Zašto stotine Harvardovih studenata proučava staru kinesku filozofiju?


Profesor koji na Harvardu predaje klasičnu kinesku etičku i političku teoriju tvrdi da će ovaj kurs promeniti život njegovim studentima. Kurs zapalio je Ameriku, na način da je istočnjačka filozofija, a naročiti kineski Tao postao opšte mesto koje se ne sme izostaviti u sosptvenom obrazovanju i karijernom napretku. Tao, čiji je začetnik Lao Ce, mešavina je konfučijanstva i kineskog budizma i odraz je istočnjačkih shvatanja prisutnih ne samo u Kini već i širom Azije. O novim uglovima gledanja zapadnog čoveka na sebe i svet piše američki magazin Atlantik.

Zamislite svet više nego zahtevnih odnosa, narcizam u kojem su svi sve više usredsređeni isključivo na sebe – a tu je i neslaganje oko toga koji je to najbolji način na koji bismo mogli da živimo harmonično.

Zvuči kao da se radi o Americi iz 21. iz stoleća. Ali, društvo koje kroz svoje naočare vidi Majkl Puet (Michael Puett), visoki 48-godišnji profesor kineske istorije na Harvardu, jeste opis društva od pre pre dva i po milenijuma, priča koju nanovo sluša preko 700 ushićenih studenata.

Puetov kurs Klasične kineske etičke i političke teorije postao je treći najpopularniji kurs na univerzitetu. Jedini razredi sa većim upisom su Uvod u ekonomiju i Uvod u informatiku. Kada je 2007. Puet obnovio ovaj kurs, toliko je studenata pohrlilo da ga sluša da nije moglo da se uđe – postalo je uobičajeno da ga prate sa stepenica ili čak iz hodnika na ulazu u predavaonicu. Uprava Harvarda je stoga odlučila da njegov kurs preseli u salu „Sanders“, najveće mesto u  kampusu.

Zašto toliko broj studenata provodi svoje semestre upijajući Puetovu predstavu teško razumljivih, nepronicljivih a sigurno nemalom broju njih i nejasnih stvari iz kineske filozofije? Jedna je stvar koja to objašnjava: klasa ispunjava jedan od suštinski najizazovnijih zahteva Harvarda: Etičko razumevanje. Jasno je, međutim, da su i sami studenti primamljeni Puetovim ubedljivim a hrabrim obećanjem: “Ovaj kurs će vam izmeniti vaš život.”

Njegovi studenti su mi rekli da je istina: Puet koristi kinesku filozofiju kao način da studentima prenese konkretne, kontraintuitivne pa čak i revolucionarne ideje, koje ih uče kako da žive boljim životom. Elizabet Malkin, studentkinja na prošlogodišnjem kursu kaže: “Klasa je apsolutno promenila perspektivu koju imam o sebi, mojim vršnjacima i načinu na koji gledam svet.” Puet nudi novi pogled na pitanja o kojima su kineski mudraci razmišljali u prošlim vekovima. On od svojih studenata zahteva da pažljivo čitaju originalne tekstove (u prevodu), kao što su zbirka kratkih Konfučijevih izvoda, spise Mencija (ili: Mencijus – Mèng Zǐ, Meng Tzu) i filozofiju taoizma, a zatim aktivno učestvuju u praksi u svakodnevnom životu. Njegova predavanja koriste kinesku misao u kontekstu savremenog američkog života, kako bi pomogla mladima od 18-19 godina koji se bore da pronađu svoje mesto u svetu, kako i da shvate kako da budu dobra ljudska bića, kako da stvore dobro društvo i kako da imaju zdrav život obilat napretkom.

Puet je otpočeo svoj kurs kako bi svoje studente upoznao ne samo s jednim sasvim drukčijim kulturnim pogledom na svet već i da bi im predočio druga sredstva  ili „alate“ za postizanje pravih ciljeva. Kaže da uočava kako je sve više studenata koji se “osećaju gurnutima na vrlo specifičan put ka vrlo konkretnim ciljevima u karijeri” – više ih je nego što je to bio slučaj kad je počeo da predaje pre skoro 20 godina. Jedan nedavni izveštaj pokazuje da je, tokom poslednje decenije, broj studenata Harvarda koji žele da se dalje specijalizuju za humanističke nauke u strmoglavom padu, što je, otprlike, već poznata statistika koja se tiče državnih škola za društvene nauke. Diplomirati u oblasti finansija i dalje predstavlja najpopularniju karijernu stazu za diplomce Harvarda. Puet uočava studente koji sve svoje redovne kurseve i predmete, pa čak i vannastavne aktivnosti, usmeravaju ka praktičnim, unapred određenim karijernim ciljevima i planovima.

Puet govori svojim učenicima da je računanje i racionalno odlučivanje o planovima upravo onaj pogrešan način da se napravi neka važna životna odluka. Kineski filozofi koje čitaju na kursu bi rekli da ova strategija otežava ostajanje otvorenim za druge mogućnosti koje se ne uklapaju u taj plan. Studenti koji to rade “ne obraćaju dovoljno pažnje o dnevnim stvarima koje ih, zapravo, osnažuju i inspirišu, i od kojih bi mogao poteći odista ispunjen, uzbudljiv život”, objašnjava on. Ako ono što uzbuđuje studenta nije isto što i ono za šta se odlučio da je najbolje za njega, on postaje zarobljen pogrešnim putem, osuđen da započne neuspešnu karijeru. Puet ima za cilj da oči svojih studenata otvori za jedan drukčiji način pristupa sebi i svetu: od međuljudskih odnosa do odluka u karijeri. On ih uči da:

„Najmanja dejstva imaju najdublje posledice. Konfučije, Mencijus i drugi kineski filozofi podučavali su kako oni najobičniji svakodnevni postupci mogu imati efekat talasa (ili efekat leptira), a Puet apeluje na svoje učenike da postanu samosvesniji i da  čak i najobičniji činovi – pridržati vrata nekome ili se osmehnuti prodavcu u radnji – menja tok čitavog našeg dana, utičući na to kako se osećamo.

Taj talas dobrog osećaja koji nas preplavi nakon svakodnevne trke, inspirativan razgovor sa dobrim prijateljem ili trenutni bljesak besa koji se pojavljuje kada nam neko preseče red i stane ispred nas – koje bi od ovih stvari imale veze sa velikim životnim stvarima? Sve one imaju povezanost s „velikim“, zapravo. Sa tačke gledišta kineske filozofije, ova mala svakodnevna iskustva nam pružaju beskrajne mogućnosti da razumemo sami sebe. Kada primetimo i shvatimo šta nas tera da baš u to nešto verujemo, da ga želimo, ili da baš tako reagujemo, da osećamo radost ili ljutnju, mi tada razvijamo bolji osećaj sebe za to ko smo mi zapravo – osećaj koji nam pomaže kada pristupamo novim situacijama. Mencijus, konfučijijanski mislilac (4. stoleće pre nove ere), govorio je da, ukoliko kultivišete svoju bolju prirodu na ove neprimetne načine, možete postati izuzetna osoba s neverovatnim uticajem, osoba koja menja svoj život kao i živote onih oko vas, sve dok, napokon, ne uspete da “čitav svet stavite na dlan vaše ruke.”

Najkraće rečeno – odluke donosi srce. Amerikanci teže da veruju da su ljudi racionalna bića koja logično donose odluke, koristeći svoj mozak. Ali, na kineskom, reč za “um” i “srce” su iste. Puet uči da su srce i um nerazdvojno uvezani, i da jedno ne postoji bez drugog. Kad god donosimo odluke, od onih prozaičnih do dubokih (šta treba napraviti za večeru, kojim kursevima se posvetiti narednog semestra, koju karijernu putanju treba slediti, da li i sa kim stupiti u brak itd), za nas će biti bolje ukoliko se prepustimo instinktu, zapravo intuiciji – kako integrisati srce i um, i, ako pustimo da se naše racionalne i emocionalne strane uklope u jedno. Jedan od velikih učitelja taoizma, Čuang Ce („učitelj Ce“), podučavao je da treba uporno i bez prestanka vežbati kako bismo postali, kako kaže, “spontani” kroz svakodnevni život, umesto da se zatvaramo u ono za šta mislimo da je racionalno donošenje odluka. Kao kada, s namerom, odlučimo da naučimo da sviramo klavir, kako bismo ga na kraju svirali bez napora, kroz naše svakodnevne aktivnosti treniramo se da postanemo otvoreniji za iskustva i pojave, tako da, na kraju tog puta, prave reakcije i odluke dolaze sasvim spontano, bez uznemirenosti, iz srca -uma.

Nedavna istraživanja u oblasti neurologije potvrđuju da su kineski filozofi u pravu: skeniranje mozga otkriva da je upravo naš nesvesni deo svesti, onaj koji se tiče emocija i pojava oko nas, zapravo, onaj deo nas koji nas nagoni da pravimo one odluke za koje verujemo da ih donosimo sa „logičnom racionalnošću“. Prema Merijen Lafrans (Marianne LaFrance), profesorki psihologije na Jejlu, ako vidimo srećno lice samo par sekundi (tačno 4 milisekunde), to je dovoljno dugo da izazove, kako sama kaže, „mini emocionalno ushićenje“. U jednom istraživanju, ispitanicima kojima bi samo na tren bio prikazan nečiji osmeh  – čak i u slučaju da im se ukazao u izvanredno kratkom intervalu, na tren, toliko brzo da ne bi čak ni shvatili da su ga videli – takvi su pozitivnije shvatali stvari oko sebe.

Ako telo vodi, um će ga slediti. Ponašati se s blagošću i dobronamerno (čak i u slučaju da se ne osećate tako) ili ukoliko se nekome nasmešite (čak i ako se trenutno ne osećate da ste „za ljude“ i posebno prijateljski nastrojeni) može stvarati stvarne razlike u tome kako se osećate i ponašate, da biste na kraju čak i izmenili ishod situacije.

Iako bi sve ovo moglo zvučati kao još jedan pomalo blesav način za samopomoć, većina onoga što Puet predaje je ranije već prihvaćeno mudrost jedne drevne kulture koja je izgubljena u modernom dobu. Aristotel je rekao: “Ono si što uvek iznova ponovo činiš”; pogled ovog Starog Grka je način na koji razmišljaju mislioci kao što je Konfučije, koji je poučavao da važnost svakodnevnih rituala leži u tome što oni u nama indukuju određeni senzibilitet. U istraživanjima objavljenim u „Psychological Science“, socijalni psiholog Ejmi Kadi (Amy Cuddy) i njene kolege su otkrili da kada zauzmemo poziciju moći (stoj raširenih nogu, ruke odručene od tela, vidno pokazujući da zauzimamo prostor koji zaprema naše telo), ova poza ne samo što čini da vas drugi vide kao samouverenije i snažnije; ovaj stav zaista uzrokuje hormonski talas koji nas čini sigurnijim.

Na kraju svake klase, Puet podstiče polaznike svog kursa da kinesku filozofiju koju su učili pretoče tj primene u opipljivu praksu u svakodnevnom životu. “Kineski filozofi koje smo čitali na kursu podučavali su ljude svoje epohe kako da stvarno menjaju svoje živote nabolje, i to na veoma običnom i svakodnevnom nivou, menjajući način na koji ljudi doživljavaju i reaguju na svet, tako da ono što pokušavam da učinim je na tom nivou. Ne pokušavam da svojim učenicima dajem neke zaista epohalne savete o tome šta da rade sa svojim životima; samo želim da im pružim osećaj šta mogu činiti svakodnevno kako bi transformisali način na koji žive. “Njihovi zadaci su mali: da prvo posmatraju sebe kako se osećaju kada se osmehuju strancu, kada nekom pridrže otvorena vrata, ili kako se osećaju dok upražnjavaju neki hobi. Tražim od njih da uzmu u obzir šta se dalje dešava: kako svaka akcija, gest ili reč dramatično utiču na to kako drugi reaguju na njih. Tada Puet od njih traži da nastave da više upražnjavaju one aktivnosti za koje primećuju da u njima izazivaju pozitivna osećanja i ushićenost. U svojim radovima i diskusijama, učenici diskutuju o tome šta znači živeti život prema učenjima ovih filozofa.

Jednom kada sebe počnu da bolje razumevaju i otkriju ono što vole da rade, tada mogu raditi na tome da se što više izvešte u tim aktivnostima kroz opsežnu praksu i „samo-kultivisanje“, što praktično znači „obrađivati sebe“. Samo-kultivacija je povezana sa još jednim klasičnim kineskim konceptom: taj napor je ono što se najviše računa, više od talenta ili sposobnosti. Nismo ograničeni samo na naše urođene talente; svi imamo ogroman potencijal da proširimo naše sposobnosti ako ih kultivišemo. Ne morate da se „zaglavite“ samo u onome u čemu se osećate dobro; samo obratite pažnju na ono što volite i nastavite odatle. Kineski filozofi su preporučivali da je obraćanje pažnje na male naznake koje “mogu doslovce promeniti sve ono što, kao ljudska bića, možemo postati”, kaže Puet.

Biti međusobno povezan i usredsređen na one najobičnije, „najbanalnije“ i svakodnevne prakse, i razumeti da velike stvari započinju najmanjim delima jesu radikalne ideje za mlade ljude koji žive u društvu koje ih primorava da budu ambiciozni i postižu individualnu izvrsnost. Ovo je možda jedan od razloga zašto, prema univerzitetskom dnevnom listu Chronicle for Higher Education, zanimanje za kinesku filozofiju obuzelo čitavu američku naciju – ne samo studente na Harvardu. A ovo je poruka čiji smisao posebno odgovara onima koji žude za alternativom tradicionalnim „brzim prugama“ i presijom da budu „što pre formatirani“ – pritiskom kojeg su dotad neprekidno imali u svoji životima.

Jedan od Puetovih bivših studenata, Adam Mičel, mag za matematiku i prirodne nauke, otišao je na Harvard sa namerom da se specijalizuje u ekonomiji. Na Harvardu posebno a i uopšte u društvu, kako kaže, “od nas se očekuje da svako od nas treba da o svojoj budućnosti razmišlja na ovaj “naš”, zapadnjaki – racionalni – način: da sabiramo sve prednosti i slabosti i potom donosimo odluku. Ovo razmišljanje povešće vas stazom koja se zove “Držite se onoga u čemu ste dobri“ – put sa malo rizika, ali i s malom nagradom. Međutim, nakon Puetovog uvoda u kinesku filozofiju tokom svoje prve godine na univerzitetu, shvatio je da to nije bio jedini način da se razmišlja o sopstvenoj budućnosti. Umesto da ide linijom manjeg otpora, Mičel se prijavio za slušanje predmeta koji mu ne idu „iz prve“ ali prema kojima je gajio naklonost – ovo je učinio jer je od Pueta  – a zapravo od drevnih kineskih filozofa – saznao kolika vrednost leži u istrajnom pregoru, u dugotrajnim naporima da postanemo bolji u onome što volimo, a ne u onome što nam već ide dobro po nekoj inerciji gena i prirodne naklonosti.

Mičel je postao daleko svesniji načina na koji okolina utiče na njega, i kako on, zauzvrat, utiče na njih. Bacio se na učenje stranih jezika, oseća da se njegovi međuljudski odnosi produbljuju i danas radi na magistarskoj studiji: “Sretno mogu da kažem da je profesor Puet ispunio svoje obećanje, taj kurs mi je odista promenio život.”

 

Atlantik

 

Kako Kina postaje hajtek sila broj jedan


Kina već danas ulaže najviše novca u istraživanje. Planeri u Pekingu su zamislili da ta zemlja kroz nekoliko decenija preuzme svetski primat u nizu modernih industrija, od veštačke inteligencije do letova u svemir, donosi Dojče vele.

Rukovodstvo u Pekingu se, tokom aktuelne razmene carinskih udaraca sa Sjedinjenim Državama, često poziva na međunarodna pravila. Poruka glasi: hej, mi smo jedan običan fer učesnik globalne trgovine. To nije sasvim tačno – tehnokrate u Pekingu i dalje često posežu za instrumentima planske privrede. Među velikim planovima izdvaja se onaj pod imenom „Made in China 2025“.

U tom strateškom papiru je 2015. zapisano u kojim oblastima Kina želi da postane vodeća svetska sila. Lepeza je široka, od vazduhoplovstva i svemirskih letova preko industrijskih robota i softvera, sve do proizvodnje i izvoza brzih vozova. Tu su još i elektromobilnost, modernizacija električne mreže i proizvodnja čipova.

U mnogima od industrija na koje je Kina prionula trenutno prednjači Nemačka ili je do skoro prednjačila. U Pekingu su dobro prostudirali nemački koncept takozvane Industrije 4.0. No za razliku od Nemačke, kineske inicijative ne dolaze iz slobodne privrede već od rukovodstva partije odnosno države. Na svake dve godine se secira šta je sve urađeno i planovi se prilagođavaju.

Problem sa čipovima

Na polju telekomunikacija, brzih vozova i proizvodnje struje planeri u Pekingu su ubeđeni da će do 2025. zbilja biti bez premca na svetu. „Kine je nešto slabija, ali ipak veoma uspešna na polju robotske tehnike i vozila na alternativni pogon. Veliki problem su im i dalje industrija poluprovodnika i softvera“, kaže Žaklin Iv iz Merkatorovog instituta za kineske studije u Berlinu.

Najveći otpori dolaze iz Sjedinjenih Država. Sredinom aprila je Vašington uveo sedmogodišnju zabranu usmerenu protiv koncerna koji proizvodi mobilne telefone ZTE. Tako je američkim firmama zabranjeno da tom koncernu isporučuju čipove.

Neslavno su propali i pokušaji singapursko-kineskog koncerna Broadcom da za 146 milijardi dolara preuzme američkog proizvođača čipova Qualcomm. Ručnu kočnicu povukao je lično predsednik Donald Tramp, ubeđen da bi prelazak takvog tehnološkog znanja u ruke Azijaca narušio bezbednosne interese SAD. U međuvremenu je sedište Broadcoma prebačeno u SAD kako bi firma važila kao američka i mogla da kupuje druge kompanije.

Na polju poluprovodnika se pokazuje način na koji Kina planira. Kako piše agencija Bloomberg, državni Kineski integrisani fond za investicije u industriju bi za ovu godinu trebalo da dobije dodatnih 25 milijardi evra kako bi lakše gutao manje firme iz oblasti proizvodnje čipova. Žaklin Iv nam kaže da su Kinezi, suočeni sa zabranom nabavke američkih čipova za ZTE, snizili poreze za domaće proizvođače čipova kako bi podstakli proizvodnju.

Poluprovodnici su međutim osetljivo polje za zapadne vlade jer igraju bitnu ulogu i u industriji naoružanja. Bez njih razvoj novih oružanih sistema ne može ići očekivano, a isto važi za kineske snove o liderskoj ulozi u vazduhoplovstvu i svemirskim letovima. Kina teži razvoju moderne 5G mreže koja bi omogućila autonomnu vožnju i umrežavanje pametnih fabrika – i tu je i dalje upućena na poluprovodnike iz inostranstva. Propalo preuzimanje Qualcomma bilo je težak udarac.

Međunarodno znanje

Peking je pomalo promenio kurs kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Centralna vlast je planirala da ova tehnologija dostigne tržišnu težinu od 20 milijardi evra godišnje, no prilježni planeri pojedinih kineskih provincija i metropola bili su još brži – kažu da će do 2022. dostići 40 milijardi.

To je ujedno slaba tačka državno rukovođene industrije: kako bi se dopali ključnim ljudima partije u Pekingu, lideri u provincijama često prebace cilj. Posledica su kapaciteti koji nikome ne trebaju pa novoformirane firme teraju u propast. Upravo to se desilo kineskoj industriji solarnih panela.

Koncern za telekomunikacije Huawei uspešno drži korak sa američkim i južnokorejskim proizvođačima. Deo razloga je u tome što ima desetinu istraživačkih centara po svetu, gde je moguć kontakt sa međunarodnim stručnjacima za razvoj softvera i hardvera. NIO, mlada firma koja proizvodi električne automobile, na 30 mesta u svetu istražuje na polju tehnologije baterija – to zajedno rade kineski i strani stručnjaci.

IT-koncerni kao što su Baidu, Tencent i Didi, u Silicijumskoj dolini imaju istraživačke centre za veštačku inteligenciju. A gigantski koncern Alibaba – jednom napravljen kao kineski hibridni klon Amazona i Ebaya – narednih godina će uložiti deset milijardi evra u istraživački rad zajedno sa najboljim ljudima sa elitnih američkih unvierziteta. Alibaba širom sveta upošljava 25.000 inženjera i naučnika.

Uz to se sa Zapada sve češće vraćaju naučnici kineskih korena koji donose pozamašno znanje. Većini, kaže Iv, nije samo do novca. „Mnogi veruju da u Kini mogu svojoj kreativnosti da daju više oduška jer tamo nema toliko restrikcija.“ To, dodaje naša sagovornica, važi i za brojne zapadne stručnjake koji novi život započinju u Kini.

Nije sve ružičasto

U proleće prošle godine je Erik Šmit, šef krovnog koncerna Alphabet u kojem je Google, upozorio da će Kinezi dominirati na polju veštačke inteligencije. Zemlja bi na tom polju mogla da preuzme primat do 2030. godine, rekao je on. „Verujete mi, ti Kinezi su odlični“, dodao je Šmit na jednoj konferenciji u Vašingtonu koju su pratili važni ljudi iz američke politike, privrede i vojske.

Nema zemlje na svetu koja više ulaže u istraživanje od Kine. Prema navodima Merkatorovog instituta za kineske studije, Kina je 2016. uložila 2,1 odsto svog BDP-a u istraživanje što je više od 230 milijardi dolara. Za 2020. je planirano povećanje tog udela na 2,5 odsto.

No Žaklin Iv kaže da čak ni Kina ne može da ostvari sve što je zacrtano u Pekingu. „Veoma, veoma je ambiciozna namera da se čitava kineska privreda automatizuje i digitalizuje. Ali kada se ode tamo i zađe u fabrike, mnoge su i dalje na nivou Industrije 2.0. Ništa tu ne pomaže ako u pogon stavite jednog industrijskog robota. Postoji raskorak između ambicioznih ciljeva Vlade i stanja na terenu.“

 

DW

Besmrtnost mita o “tržištu koje formira prave cene”


Ili, da uprostimo: zašto cu cene proizvoda i usluga takve kakve jesu? Kako se one formiraju, ko ih formira i u čemu se sastoji njihova “realističnost”, ako se već ne mogu porede ni sa čim opipljivim?

U ovom trenutku, hipoteza o efikasnim tržištima omogućava jednostavan retorički cilj. Nekolicina  ekonomista i finansijski profesionalci spremno nastupaju u javnosti s tvrdnjom da finansijska tržišta proizvode najbolju procenu intrinsične tj osnovne vrednosti imovine (koja nije isto što i tržišna vrednost). Niz ogromnih finansijskih mehurova, plus decenije izvanrednih profita za hedž fondove poput Renaissance Technologies, ​​pretvorio je Hipotezu o efikasnom tržištu (EMH) u neslanu šalu.

U međuvremenu, pronalaženje načina da se pobedi na tržištu postala je salonska igra u svetu finansijske ekonomije. Objavljeno je stotine radova u kojima se tvrdi kako su pronađeni novi načini za predviđanje stope profita. Zagovornici EMH-a uzvraćaju argumentom da su mnoge od takozvanih “anomalija” verovatno lažne uzbune, uglavnom zbog fenomena poznatog kao „pristrasnost pri objavljivanju“ (publication bias), objavljivanje samo onih rezultata koji podržavaju postavke na kojima su zasnovana istraživanja). Kako su ekonomisti Campbell Harvey, Yan Liu i Caroline Zhu istakli u zajedničkoj dobro poznatoj publikaciji iz 2013. godine, statističke prepreke i kontrola koje se postavljaju pred istraživače – one koji nastoje  da te anomalije prođu – verovatno nisu dovoljno visoke. To dovodi do svojevrsnog efekta “majmuna za pisaćim mašinama”: ako dovoljan broj profesora finansija „prosejava“ podatke dovoljno dugo, naći će gomilu očiglednih kršenja EMH-a koja su dovoljno uzbudljiva za objavljivanje, ali koja, uz dalju kontrolu i filtriranje, isparavaju. Razlozi za zabrinutost su, izgleda, potkrepljeni činjenicom da većina anomalija nestaje tokom vremena.

Ovaj nalaz, međutim dozvoljava braniocima teorije efikasnog tržišta da potpiruju sumnjičavost, naime, kako je većina onoga što narušava njihovu EMH teoriju pogrešno. Ali ovo pokazuje samo malo odgađanje. Pre svega, samo zbog toga što anomalije “brzo promiču” ne znači da one nisu dovoljno stvarne da bi se otpočelo i njihovo istraživanje. Nedavni rad Dejvida Meklina i Džefrija Pontifa otkrivaju da anomalije često bivaju zadržane po strani čak i onda kada su otkrivene, ali nestaju tek pošto profesori finansija objave rad o njima. To podrazumeva da su tržišne greške stvarne, ali trgovci saznaju o njima čitanjem akademskih radova, da bi potom trgovali uprkos pogrešnih objašnjenja – sve dok anomalije ne nestanu. Svež akademski rad Hajkoa Džejkobsa i Sebastijana Milera (Heiko Jacobs, Sebastian Muller) pokazao je da su u većini zemalja tržišta još i manje efikasna nego u Sjedinjenim Američkim Državama, a anomalije otkrivene od strane profesora finansija traju mnogo duže.

Endrju Čen i Tom Cimerman (Andrew Chen, Tom Zimmermann) objavili su rad u kojem tvrde da je pristrasnost pri objavljivanju daleko ublaženija nego što se ranije verovalo. Po njihovom shvatanju, ukoliko anomalija potiče od „data-rudarenja“ tj prekopavanja po podacima, verovatno da će jedva biti statistički značajna. Međutim, mnoge anomalije se u podacima pojavljuju sa izuzetno snažnim signalima – mnogo jačim nego što je potrebno da bi se potvrdio njihov značaj. To podrazumeva da su mnoge anomalije stvarne i da se mogu koristiti  za ovladavanje tržištem – ili, barem, sve dok dovoljan broj trgovaca ne shvati da je trgovalo proizvodom čija je cena bila neadekvatna.

Zagovornici teorije efikasnog tržišta imaju i drugu taktiku kojom rešavaju ove probleme. Ako anomalija preživi kontrolu i replikaciju i zadrži se dugo vremena u sistemu, ostale pristalice EMH-a generalno će pokušati da ga klasifikuju kao “faktor rizika”, tvrdeći kako je dodatni profit ona kompenzacija koja inspiriše investitore da prezimaju dodatne rizike koji se ne mogu preinačiti. Po nekim ekonomistima, dovoljan je gotovo samo jedan takav članak u koji će se poverovati pa da promene cene akcija  poteknu od promena u investitorovoj spremnosti da rizikuje, pre nego što će poteći od kolebanja usled iracionalnog raspoloženja ili neuspeha tržišta da uzme u obzir važne informacije. Judžin Fama (Eugene Fama), koji je dobio Nobelovu nagradu za formulaciju EMH-a, do sada je proširio svoj omiljeni skup “faktora rizika” na pet, dok drugi sada prepoznaju još mnogo toga.

Nova studija profesora poslovne škole Larsa Lokstoera i Pola Tetloka pozabavila se istraživanjem istinitosti tvrdnje da priče zasnovane na riziku „piju vodu“ tj da se rizik napokon isplati. Ali – po koju cenu?

Istraživači razvijaju novu statističku proceduru za odvajanje promena u očekivanim novčanim tokovima kompanije od promena rizika investitora, kombinujući informacije o razlikama između kompanija u datom trenutku sa informacijama o promenama vrednosti na berzi tokom dužeg vremenskog perioda. Oni smatraju da većina prekomernih povraćaja tj profita koje investitori mogu dobiti od faktorskog ulaganja – ili, ako želite, iz trgovine protivno realno prisutnim anomalijama – ne dolaze od promena u preferencama rizika već od promena u dugoročnim tokovima kojima protiče kompanijska gotovina. Oni, štaviše, otkrivaju da, kada se poveća ukupna tolerancija rizika, tolerancija na specifične rizike predstavljene kroz popularne faktore rizika teže “omašuju” – pojava za koju još uvek nema objašnjenja.

(Faktorsko ulaganje je strategija kojom se hartije od vrednosti biraju shodno atributima koji su povezani s većim povraćajem novca. Postoje dve glavne vrste faktora koji dovode do povraćaja akcija, obveznica i drugih faktora; makroekonomski faktori i stilski faktori. Prvi obuhvata široke rizike u klasama aktive, a drugi imaju za cilj da objasne povraćaj novca i rizike unutar klasa imovine. Neki uobičajeni makroekonomski faktori uključuju kredit, inflaciju i likvidnost, dok stilski faktori obuhvataju stil, vrednost i momentum).

Lokstoerov i Tetlokov rezultat studije implicira da anomalije verovatno ne potiču od varijacija u preferencijama investitora. To ne dokazuje da rizik nije krivac – kompanija koja pati od neke promene koja uzrokuje manje novčane prinose u dužem vremenskom periodu takođe verovatno postaje riskantnija za ulagače. Ipak, dokazi autora su takođe konzistentni sa drugom pričom – idejom da kada akcije krenu da padaju,  investitori iracionalno očekuju da će one i dalje nastaviti da padaju.

Drugim rečima, teorija efikasnih tržišta još nije mrtva. Još uvek postoje praznine koje njeni branioci mogu da „zakrpe“, što im i dalje omogućava da tvrde kako niko zaista ne vlada tržištem kao i da su svi izvanredni profitni prinosi samo kompenzacija za preuzimanje dodatnih rizika. Međutim, što je više anomalija koje žilavo istrajavaju, i što se teorije o isplativosti rizika smatraju poželjnijima, tim pre manevarski prozor za EMH postaje sve manji i manji.

Na kraju, čini se verovatnim da će jedan novi konsenzus odmeniti „stari dobri“ EMH: sveprisutno saglasje da je tržište složen ekosistem sačinjen od stotina ili hiljada nesavršenosti, ekosistem koji pametnim investitorima pruža mnoštvo mogućnosti za zaradu novca u kratkom roku, ali da se ovo pogrešno formiranje cena (mispricing) i vrednosti robe/usluga stalno “pomeraju” u druga polja i poprimaju drukčije oblike, koji se pojavljuju i nestaju – dok ih, za to vreme,  investitori jure i trguju njima.

 

Srodni link: Slom finansijskih tržišta ruši hipotezu efikasnih tržišta

Bloomberg

 

Ima li Kina demokratiju? (2/2)


Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Ima li Kina demokratiju? (1/2)


Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)

Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?

Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.

Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.

Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.

Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.

Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.

Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).

Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.

Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.

Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:

“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.

Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.

Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”

Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.

Guglovi telefoni i računari kao „trojanci“ za AI


Fokus velike Guglove hardverske prisutnosti među android telefonima uopšte se ne tiče razvoja hardvera; u pitanju je razvoj veštački inteligentnog „digitalnog pomoćnika“ koji je zadužen za svaki vaš naum kao i nadgledanje svake vaše interakcije.

Asistent je nevidljiv, u smislu dizajnerskog žargona. Sveobuhvatni „savetodavac“ neprestano radi u pozadini, predviđa vaše potrebe, obrađuje vaše zahteve i nudi uredno raspoređene odgovore na vaša pitanja. Nikada ne uočavate da „pod haubom“ ima nekih „zupčanika“ koji u pozadini funkcionišu, samo unosite (ili izgovarate) komandu i čitate (ili slušate) prilagođavajuće reakcije koje vam asistent ispostavlja na ekranu ili preko zvučnika.

Ovo zahteva nešto više od pametnog telefona, što objašnjava gadžete koje je Gugl ubacio na tržište. Ali, kako u Guglu vole da kažu, ovo je tek početak bavljenjem sistemom sa više portala koji uključuje njihove mobilne uređaje tipa Pixel, ali i Amazonov uređaj kao što je Echo. “Da smo pre nekoliko godina, pričali o ovome, bili bismo ubeđeni da će telefon biti interfejs za sve”, kaže Alen Blek, naučni saradnik pri Institutu za jezičke tehnologije Univerziteta Karnegi Melon.

To, međutim, više nije slučaj. Gugl želi svoj nematerijalni interfejs gde god da ste, što zahteva da ga imate svuda – u vašem džepu, u vašem automobilu, u svojoj kuhinji i tako dalje – tako da sama oprema može „naučiti“ sve o vama i pružiti vam osećaj kako je prilagođena isključivo vama (tzv „personalno iskustvo“). Do sada je Google se dosad samo površno bavio uređajima, oslanjajući se uglavnom na kompanije poput Samsunga, HTC-a i Motorole kako bi obezbedio hardver koji pokreće njihov softver.

A veštačka inteligencija će početi da radi za vas tek ukoliko je „utelovite“ u hardver.

U tom smislu, ukoliko Gugl želi da napravi sopstveni nevidljivi AI mejnstrim, on za to mora da proizvede sopstvenu opremu. Dva uređaja su tu od posebne važnosti: Pixel (koji veoma podseća na Eplov iPhone), i Guglov kućni asisten „Home“ koji podseća na Amazonov „Echo“ (i čiji oblik pomalo podseća na Glejdov osveživač vazduha). Ovi portali (Epl, Amazon) su za Gugl Asistenta privlačni, ali se tu ne radi ni o čemu spektakularnom. “Nema ničeg što bi ‘zatreslo Zemlju’ u vezi njih, a telefon je samo parče aluminijuma”, kaže Mark Hang, analitičar u istraživačkoj kompaniji Gartner. “Ono što jeste važno je činjenica da ste u mogućnosti da ih jednostavno upotrebite i da pri tom fnkcioniše besprekorno kao konverzacijski interfejs.”

Uređaji, drugim rečima, postoje samo kao „posuda“ u koju stavljate „ono glavno“. Rik Osterloh, rukovodilac Google-ove grupe za razvoj novih uređaja nagovestio je ovo dok je govorio o Guglovoj odluci da pravi hardver na način da kompanija može “obaviti mnoštvo stvari bez brige o osnovnoj tehnologiji koja je ’pod haubom’ “. U ovom slučaju, “obaviti stvari” znači obezbediti korisniku bogato personalno AI iskustvo – oblast na koju je Google potrošio bolji deo svog postojanja, pripremajući se za ovaj trenutak.

Razmislite o Guglovoj banci podataka, pod nazivom Knowledge Graph, koja je poboljšala rezultate vaše pretrage od 2012. godine. Ovo skladište informacija danas sadrži više od 70 milijardi činjenica. Vaš AI mobilni asistent u Guglovom telefonu može na dodir da pristupi ovom spremištu, a njegov korisnički interfejs (UI) će se poboljšati samo ukoliko bude „gledao“ – i „saznavao“ – kada i kako mu pristupamo mi, ljudi – korisnici.

Ovo objašnjava zašto Google predlaže da njegov „Home“ smestite u svaku prostoriju vašeg doma. “AI ’ će biti maksimalno pripravan i koristan, to jest konstantno ‘ispred vas’ samo ukoliko ga ugradimo u našu opremu (koja je u vašem stanu)”, kaže Džon Men, dizajner sektora za razvoj interakcije korisničkih interfejsa u Artefact-u. “Potrebne su vam pristupne tačke tako da biste veštaćku opremu osećali sveprisutnom i korisnom na svakom vašem koraku.” Danas je vaša primarna pristupna tačka verovatno vaš telefon, a vaš dom je među onim retkim mestima u kojima AI možda nije na vašoj strani. Ako Google bude u stanju da vas ubedi da ‘posejete’ pristupne tačke (zapravo Guglove ’Home’ personalne asistente) svuda oko vas, i tek onda ćemo biti u mogućnosti da vas obučimo kako da pozivate „Home“ asistenta odakle god želite, za šta god želite i kad god želite.

Prestrojavanje korisnika ka interakcijama koje su proizvod vaših namera – koje će Guglov lični pomoćnik gotovo unapred predviđati i usmeravati ka tačno ciljanim korisnim informacijama – jeste ključno za rad veštačke inteligencije. Uzmite ovu tipičnu interakciju Spotify: Otvorite telefon, otvorite Spotify, kliknite na pretragu i otkucajte ono što želite čuti. Ako samo slušate na telefonu, završili ste. Za sve ostalo, trebaće malo više posla. “Ako ne želim da muziku slušam samo na telefonu već da je preusmerim na zvučnike u mojoj dnevnoj sobi, to podrazumeva da ću vam napraviti aplikaciju koja će računati na više koraka koje moram da preduzmem, naime, kako bi aplikacija uspešno otkrivala kontaktne tačke u prostorijama vašeg doma”, kaže Men. Naši dizajneri puno su mozgali kako da aplikacija uspešno mapira ove kontaktne tačke, obezbeđujući vam da dobijate kontrolisane količine informacija po logičnom redosledu. AI je u stanju da sve ovo obrađuje. Hoćete muziku? Jednostavno recite: “Pusti SubRosa.” Što je lakši pristup kućnim asistentima u vašem okruženju – odnosno, što je veći broj AI uređaja u prostorijama – tim više od njih možete zahtevati i zauzvrat dobiti.

Ovde je Guglov model Be Everywhere postao zanimljiv. Što se sa više portala okružite, više će saznanja dobiti i vaš kućni asistent, koji onda može saznati ne samo kako tražite da vam se pomogne, već i gde, i u kom kontekstu. “Ako će vaši budući AI asistenti biti u stanju da vam aktivno i efikasno pronalaze odgovore, onda će to biti prilično revolucionarno”, kaže Hang. Zapravo, Google već razmišlja o tome kako je najbolje interaktivno raditi sa vama u okruženju sa više portala; ako postavite pitanje naglas i više kućnih uređaja čuje vaš zahtev, najbliže „čvorište“ tj „portal“ odosno tačka interakcije će vam dati odgovor.

Lako je zamisliti kako će ova vrsta kontekstualne svesti uneti dodatnu dimenziju veštačkoj inteligenciji vašeg kućnog pomoćnika, čineći ga zaista korisnim. Ovo je od suštinskog značaja za ispunjavanje – ali i nadmašivanje – naših očekivanja kao korisnika. “Mislim da se sada krećemo ka fazi gde ćemo očekivati da u bilo kom trenutku dobijemo audio-odgovor od našeg govornog interfejsa”, kaže Blek. Odluka Google-a da svoj AI utka u mrežu (svojih) uređaja koji zajedno funkcionišu svakako ukazuje na to.

Brian Barrett, Andy Greenberg, Jordan Mcmahon, David Pierce, Margaret Rhodes, Robbie Gonzalez, Elizabeth Stinson, wired.com

Kraftverk: ravnoteža čoveka i mašine


Kraftverk su bili pioniri elektronske muzike, a Karl Bartos jedan od autora hitova „Model“ i „Robot“. U razgovoru za DW on govori o prvom nastupu – i o kraju. O vremenu kada se muzika pretvorila u sport. Intervju sa Karlom Bartosom, članom originalne postavke ove po svemu revolucionarne grupe uradio Dojče vele.

DW: Gospodine Bartos, 1990. godine ste zbog nesuglasica napustili Kraftwerk. Sada će biti objavljena Vaša autobiografija. Šta Vam je bilo važno da kažete?

Karl Bartos: Već kod Džordža Orvela može da se pročita: stvarnost se odigrava u glavi. To znači da nema objektivnosti. Međutim, već četrdeset godina slušamo istu priču o Kraftverku i mislim da jedna drugačija perspektiva može samo da koristi. Potrudio sam se da objasnim proces stvaranja naše muzike. Da ispričam kako nastaju kreativne misli.

Pre nego što ste 1975. godine postali član Kraftverka, dugo ste u Dizeldorfu svirali u raznim grupama. Kakva je bila atmosfera u to vreme?

Mislim da je bio svojevrstan i to priličan poklon doživeti šezdesete i sedamdesete godine. Muzika 60-ih godina za moju generaciju je imala neverovatnu snagu. Imala je poruku da ne treba verovati svemu što autoriteti kažu. Mislim da su u to vreme mladi u čitavom svetu međusobno komunicirali. Bez zaobilaženja autoriteta. I tome je doprinela ta zaista zanimljiva muzika.

Zatim ste na akademiji „Robert Šuman“ u Dizeldorfu studirali muziku. Tada ste i stupili u kontakt sa Kraftverkom koji je za nastup tražio klasičnog bubnjara.

Kada mi je profesor Ernst Gebler tada prosledio tu informaciju, mislio sam da je to samo jedan od mnogih nastupa koje sam u to vreme imao. U to vreme bilo je neverovatno mnogo bendova, neverovatno mnogo mogućnosti za nastupe. Di-džejevi još nisu bili izmišljeni. Na koncertu smo se od samog početka veoma dobro razumeli, ali nismo tačno znali kuda sve to vodi. Ništa nije bilo definisano, bilo je otvoreno.

Bili ste na snimanju albuma „Radio-Aktivität“, a od albuma „Trans Europa Express“ učestvovali ste u pisanju pesama. Kako je zapravo muzika nastajala u Kraftverku?

U studiju „Kling-Klang“ smo imali „Writing Sessions“, to znači da smo sedeli u krugu i improvizovali. Poput džez muzičara. Bila je druga polovina sedamdesetih, kompjutera još nije bilo. Imali smo jedan muzički automat koji je mogao da ponovi šesnaest tonova. To je bila jedina mašina u našem studiju. Improvizovali smo, gledali jedni u druge, smejali se kao ludi i sve to snimali. Na tim probama nastao je sirov materijal za naše kompozicije. U suštini je to bila predivna zabava koju smo preneli u muziku. Iz toga je nastao polifonijski stil kompozicije, višeglasje.

Da li je grupa tada bila svesna ili da li se govorilo o tome koliko je Vaša muzika bila ispred vremena?

Značaj Kraftverka nismo mogli da predvidimo. Kada smo radili na sekvenceru (elektronski uređaj za snimanje, ponavljanje i obradu muzičkih podataka, prim. red), bio je to u stvari nastavak upotrebe muzičkih automata koje smo u Evropi imali od prosvetiteljstva. Automatska muzika oduvek je bila zanimljiva. Uz pomoć elektronike ta ideja je zapravo nastavljena. Ali mislim da je u drugoj polovini sedamdesetih kod nas odlučujuće bilo to da je ravnoteža čoveka i mašine zaista funkcionisala. Dolaskom kompjutera to se promenilo. Ne želim da kažem da sa kompjuterom ne može da se postigne nikakva interakcija, ali… mi smo napravili i nekoliko grešaka u razmišljanju.

Na koje greške mislite?

Ideju improvizacije pokušali smo da prenesemo na digitalnu platformu. Na početku smo napravili grešku što smo kanale predproducirali. Mislili smo da improvizujemo proizvoljno ih paleći i gaseći. Ali to naravno nije bila improvizacija, već takoreći naizgled-improvizacija.

I međuljudski odnosi su se pogoršavali. Hobi, vožnja bicikla, u osamdesetim godinama postaje sve važnija pojedinim članovima benda.

Zamislite sada da na biciklu pređete 200 kilometara. Šta ste posle toga još u stanju da uradite kada se vratite kući i sednete na stolicu? Puls pada na ispod pedeset, više nemate nikakvih želja, apsolutno ste srećni. Kada se to nastavi godinama, jednostavno više nema nagona da se pravi muzika. Šta se s nama desilo u drugoj polovini osamdesetih godina? Sa ove vremenske distance rekao bih: od muzike smo napravili sport. Ona je postala neka vrsta takmičenja. Zaboravili smo šta je naša glavna kompetencija: autonomna fantazija.

Može li prosto da se kaže da više nije bilo melodija?

Znam šta mislite, ali za mene odgovorajuće metafore ostaju polifonija i monofonija. Ranije smo radili polifono, utroje smo razvijali i izmišljali našu muziku. Zato su je karakterisali živost i višeglasje. A u drugoj polovini osamdesetih godina postala je monotona. Nastalo je jednostavno ređanje muzičkih informacija. Postoji jedan algoritam u elektronskoj muzici ili u obradi teksta: Copy-and-paste. Kopi-pejst nije polifonija.

Nakon izlazka iz grupe Kraftverk, Karl Bartos radio je kao muzičar, di-džej, muzički producent i kompozitor. Njegova autobiografija (u prodaji od 25. avgusta) otkriva zanimljive detalje o radu grupe Kraftverk, čija muzika je snažno uticala na razvoj hip-hopa, tehno i elektro-pop muzike.

DW

Zašto je rešavanje ambicioznih problema sve isplativije?


Pre deset godina, Microsoft se smatrao dinosaurusom. Nedostajao mu je prelazak na mobilne uređaje, nije bio u koraku sa ukusom potrošača i izgledao je prevelik i prespor da bi se prilagodio digitalnom svetu koji se kretao u hiper-brzo. Ipak, ova kompanija je danas ponovo zamahu, u velikoj meri zahvaljujući rastućem biznisu cloud usluga., piše Greg Satell za Harvard Business Review.

Ovo nije prvi put da se stremilo u istom pravcu:  U stvari, sve je počelo početkom 2000-ih, ali je sve donedavno bilo malo primetno. Na isti način je 2005. godine IBM započeo projekat Watson, koji pomaže toj uglednoj kompaniji u prevazilaženju narušenog poslovanja. Google je stvorio sopstvenu fabriku, Moonshot, kako bi razvijao disruptivne tehnologije – one koje su revolucionarne i koje menjaju pravila igre. Sve su ovo projekti koji mogu potrajati godinama pre nego što počnu da budu isplativi (ako uopšte i dožive finalnu fazu izlaska na tržište i ubiranja profita prodajom).

Poslednjih godina došli smo do tačke da povezujemo primenu inovacija sa brzinom i agilnošću (tj brzinom odaziva na ponuđena prelomna otkrića). Ali, dostignuća koja stvarno proizvode značajan pomak ne mogu se dostići brzo ili kroz puko ponavljanje. Stoga nam je potrebno da bacimo pogled ka još većim visinama.

Zašto gledati što širu sliku?

Jedan od razloga za naglasak na agilnosti i iteraciji poslednjih decenija jeste da je tehnologija prilično stabilna. Svaka nova generacija računarskih čipova nudi više snage i kapaciteta, ali radi tačno kao i ranije generacije procesora. Na isti način, napredak u litijum-jonskim baterijama značio je da bi se naši uređaji mogli smanjivati, ali se malo toga moralo promeniti. Danas, međutim, te komforne stare paradigme gube na zamahu. Mooreov zakon je na isteku i uskoro će se okončati, a maksimalni potencijali litijum-jonske baterije će se približiti svojim teorijskim limitima za pet do deset godina. One će biti zamenjene tehnologijama koje nisu ni izbliza tako dobro shvaćene. Ostala interesantna polja, poput genomike, nanotehnologije i robotike, zahtevaju visoko kvalifikovane stručnjake kako bi se u njima odrazio napredak.

U narednim godinama verovatno ćemo prisustvovati jednoj novoj eri inovacija, pre nalik 1950-tim i 1960-tim godinama (koje su se ticale rešavanja osnovnih problema poput svemirskih letova ili razvoja mejnfrejm računara) nego li 1990-im ili 2000-tim (koje su se više ticale unapređenja već postojećih tehnologija za koje je stvarana praktična primena). U narednih nekoliko decenija, predviđam, većina inovacija će se pomeriti od aplikacija i vratiti na osnovne probleme. To će zahtevati veći fokus na održavanju napora za rešavanje velikih izazova.

Definisanje velikog izazova

Veliki izazov može poprimiti brojne forme. IBM je jedna kompanija koja ima dugu istoriju velikih izazova, poput Deep Blue projekta koji je porazio bivšeg svetskog šampiona u šahu, Garija Kasparova, ili projekat Blue Gene, koji je stvorio novu klasu “masovno paralelnih” superračunara. Najnoviji je Grand Challenge for Jeopardy!, što je dovelo do razvoja trenutnog projekta, Votson biznisa (Watson business).

“Jedan grandiozan i uspešan veliki izazov jeste ono na šta obični ljudi, čak i stručnjaci u određenoj oblasti gledaju kao na Proviđenjem ili ono što menja pretpostavke o tome šta je moguće”, izjavio mi je Bernard Mejerson, šef odeljenja za inovacije u IBM-u. “Komercijalna vrednost dolazi u primeni tih novih mogućnosti na poslovne probleme.”

Drugi bi to mogli drugačije definisati. Na primer, uzmite Talia Milgrom-Elcott, izvršni direktor neprofitne organizacije „100Kin10“ koja nastoji da obuči 100.000 STEM učitelja u roku od 10 godina. Rekla mi je: “Za nas u društvenoj sferi, veliki izazov predstavlja kolektivni napor da se uhvatimo u koštac sa samim uzrocima problema. Ne tražimo samo rešenje problema već njegov trajni uticaj na svakodnevnu stvarnost.”

Ona kaže da su ti uzroci pokretač za niz daljih pitanja: “Nastavite da se pitate zašto i počećete da uočavate veze koje dovode do izvornih uzroka koji imaju ogroman uticaj, mesto na koje ćete morati da usredsredite svoje napore”.

Ron Depinjo (Ron DePinho), koji je kao predsednik MD onkološkog centra Anderson pokrenuo program Moon Shots, vidi velike izazove “kao velike mogućnosti za pridobijanje uticaja na nivou populacije koji zahteva otkrivanje i primenu novih znanja, a time i međusektorski, multidisciplinarni napor.”

Obilje prednosti, malo mana

Kakvu god formu da poprima neki veliki izazov, on oličava napor jedne grupe da se izvuče iz čisto operativnog hoda i stvori nešto zaista novo. To je i obećanje ali i opasnost svakog napora koji je zaista ambiciozan, jer kritičari često pokušavaju da preusmeravaju preko potrebne resurse na nešto što je već odavno poznato i viđeno. Skeptici se pribojavaju da će naučnici potrošiti puno dragocenog vremena na razvoj rešenja koja nemaju u vidu nikakav određeni vremenski horizont ili specifičnu primenu.

DePinho, međutim, ističe da, na duži rok, veliki izazovi imaju valjan ekonomski rezon. “Zapravo smo saznali da postoji težak spinout – dakle veoma mnogo nusprodukata i slučajnih rezultata poniklh iz većih projekata – tako da krajnji rezultat velikog kolektivnog napora ide ka povećanju efikasnih resursa”, kaže on, „jer pokreće napred brojne druge napore“.

On ukazuje na Atlas genoma raka (Cancer Genome Atlas) , koji je sekvencirao preko 10.000 tumorskih genoma iz preko 33 vrste karcinoma. Za jedinstveni napor i stremljenje naunika koji su radili na ovom Atlasu možemo uzeti stvaranje nove “periodične tablice” za istraživanje raka, kao i odskok ove oblasti ka novim pravcima. Atlas je takođe doprineo da se učini jedan sličan napor, naime, da se pokrene „Inicijativa o genomskom materijalu“ (Materials Genome Initiative); pokretači ove Inicijative nadaju se da će, poput Atlasa, imati sličan obim uticaja ali ne u medicini već u proizvodnim oblastima.

Za etablirane kompanije i organizacije, veliki izazovi mogu takođe predstavljati upravljanje rizikom. Mejerson iz IBM-a ističe da se projekti kao što su Deep Blue, Blue Gene i Watson značajno razlikuju od razvoja svoje 360 mainframe-a iz 1960-tih, koji su pre pola veka koštali pet milijardi dolara (oko 40 milijardi dolara u današnjim dolarima) i mogli su za IBM značiti kraj ukoliko ne uspeju.

“Veliki izazovi ne tiču se količine novca kojeg trošite na rešavanje problema”, kaže on. “Da bi pokrenuli uspešan, veliki i izazovni program, neuspeh ne bi trebalo da predstavlja materijalan rizik za kompaniju, ali će uspeh rezultirati monumentalnim uticajem na polje u kojem se delovalo. To je razlog što veliki izazovi predstavljaju nesrazmerno veliku priliku.”

Mejerson ističe i to da današnja tehnologija čine ambiciozne projekte daleko pristupačnijim za manje organizacije: “U trenutnom okruženju cloud computinga, klaud softvera kao usluga i podataka sa slobodnim prostupom (open data), mogućnosti za organizacije bilo koje veličine da se bave velikim izazovima sa minimalnim kapitalnim troškovima su bez presedana.”

Bez obzira na to kakav oblik inovacija poprima – bilo da je kratki, agilni sprint ili dugoročna, velika investicija – inovacija je fundamentalno važna za rešavanje problema. A što su veći problemi koje odlučite da rešite, veća je i njihova potencijalna isplativost. Ostvarivanje velikog izazova neće poboljšati vaše rezultate u narednom kvartalu, ali bi mogli da podignu vaše preduzeće na potpuno novi nivo.

HBR

Hladno je kul: pomama za svežom hranom s udaljenih meridijana


Prekookeanski brodovi-frižideri, takozvani „Riferi“ (Reefers) drže hranu svežom preko mesec dana i ne ‘unervoze’ jastoge. O ovom trendu piše Wall Street Journal.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

Među trenutno najprofitabilnijim poslovima vezanim za globalni brodski transport sigurno je u samom vrhu prevoz rashlađenih prehrambenih proizvoda.

Potražnja za slanjem sveže hrane preko okeana je dvostruko veća nego za druge proizvode, kaže analitičar brodskih usluga Druri (Drewry).

Dva su razloga za procvat ovog trenda: kontejneri za hlađenje poznati kao “riferi” mogu držati hranu svežom više od mesec dana, omogućavajući distributerima da bezbedno širom sveta šalju sve – od soka od pomorandže do jastoga. U prošlosti su ova putovanja uglavnom bila rezervisana za banane, jer su samo glavni distributeri poput Chiquita Brands International Inc. mogli sebi priuštiti da angažuju teretne brodove sa velikim hladnjačama – uglavnom su to bile banane koje su iz Gvajakila u Ekvadoru isplovljavale ka svim većim svetskim lukama na severnoj hemisferi.

U međuvremenu, rastuće bogatstvo globalne populacije, naročito u Aziji, povećalo je potražnju za skupljom hranom.

“Srednjoj klasi koja je u usponu, osnovna hrana poput pirinča više nije dovoljna”, kaže Erik Legro (Eric Legros), šef operacija rifera pri francuskom gigantu u brodskom transportu CMA CGM. “Oni žele svoje voće, povrće i sveže meso, a to nagoni industriju da sve više proizvoda stavlja u hladni režim.”

Prema Druriju, rashladni boksovi čine 7% ukupne zapremine kontejnera, ali se potražnja u proteklih pet godina povećala za 5% do 6% na godišnjem nivou, u poređenju sa 2% do 3% za redovne kontejnere koji prevoze gotovo sve svetske proizvode.

Kontejneri, uključujući i rifere, godišnje transportuju teret u ukupnoj vrednosti od oko 4 biliona dolara (4 hiljade milijardi dolara).

Stijn Rubens, Drurijev viši konsultant u odeljenju za snabdevanje rekao je da plovidba sa svežim proizvodima pokazuje stabilan rast, ali da se na ovom „vrućem“ tržištu podržavaju i relativno novi proizvodi poput soka od pomorandže, farmaceutskih proizvoda, slatkiša i vejperske opreme (vejp, eng. „vape“: elektronske cigarete i lako isparive tečnosti koje se inhaliraju iz zadovoljstva i zbog arome, ili pak u cilju odvikavanja od cigareta).

Glavne riferske linije idu sa južne hemisfere ka severu. Tokom zimskih meseci, izvoznici iz Južne Amerike, Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda prevoze sveže proizvode sa juga kako bi dopunili potražnju na severu. SAD i Kanada izvoze povrće, citruse i drugo voće, zajedno sa mesom i morskim plodovima, uglavnom u Aziju.

„Jagode su se u danskim prodavnicama do pre deset godina mogle naći samo tri meseca godišnje. Zahvaljujući riferima, sada ih ima tokom cele godine, a svi – od najmanjih do najvećih prevoznika – mogu se pridružiti lancu snabdevača”, kaže Anne-Sophie Zerlang Karlsen, šefica rukovodećeg menadžmenta kod danskog operatera Maersk Line, najveće brodske kompanije na svetu.

Jedan od manjih kupaca, Peru Sun Fruits Packs SA je prošle godine isporučio 700 rifera grožđa u Filadelfiju, kao i 220 kontejnera avokada u Španiju i Holandiju.

“Riferi su od apsolutno vitalne važnosti za naš posao”, rekao je Valter Munjoz, izvršni direktor kompanije Sun Fruits. “Sada možemo da pošaljemo čak samo jedan kontejner voća ka Evropi ili Sjedinjenim Državama po cenama do 50% višim od onih po kojima smo ih prodavali lokalnim tržištima u Južnoj Americi”.

Prevoz grožđa iz Perua za Filadelfiju traje 18 dana. Voće se “uspava” u kontrolisanoj atmosferi, koja odlaže proces sazrevanja pre nego što se distribuira supermarketima na istočnoj obali SAD.

Sve do kraja 1990-ih, sveži proizvodi isporučivani su kontejnerskim brodovima uz raznu drugu robu – prevoženi su teretnim brodovima opšte namene sa velikim frižiderima – od lokacije proizvodnje do samo jedne destinacije.

Teret je obično bio ograničen na banane, a brodove su koristili mahom glavni distributeri poput Čikite. Manji proizvođači, koji sebi nisu mogli da priušte angažovanje takvih brodova, ograničavali su se na lokalna tržišta.

Čikita je postepeno smanjivala svoju “veliku belu flotu” – ofarbanu belom bojom kako bi se sprečilo pregevanje banana – da bi se prebacila na rifere. Čikita je početkom ove godine zakupila kontejnerske brodove i od Maerska naručila 2.500 rifera koji prate atmosferu i stanje unutar kontejnera, kontrolišući količinu ugljen-dioksida, kiseonika i azota kako bi se sprečilo rano zrenje voća i povrća. Brodski prevoznici imaju vidljivost tereta uživo, putem satelitskog praćenja.

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

“Riferi su nam pomogli da izgradimo konzistentnost sa redovnim planiranim plovidbama tokom cele godine, dok iz suprotnog smera, sa severa ka jugu, imamo u rasporedu tri čarter-broda sa jabukama”, objašnjava Tim Klark, potpredsednik globalne prodaje u prevoznoj kompaniji Issaquah, delu međunarodnog transportnog lanca Vanguard International Group.

Vangard u svom operativnom sastavu ima oko 9.000 kontejnera namenjenih prevozu voća, pre svega jabuka, krušaka, višanja i citrusa koji sa farmi u SAD, Novom Zelandu, Južnoj Africi i Čileu kreću put azijskih tržišta.

Pored toga što su u mogućnosti da svežu hranu šalju s jednog na drugi kraj sveta, špediteri takođe imaju koristi od niskih troškova kontejnerskih taksi tj vozarine, jer se sav teret iz kontejera prebacuje u vodi a ne na kopnu.

Maersk i CMA CGM žele da prošire svoje poslovanje dodavanjem novih proizvoda koji se sada transportuju i vazdušnim putem.

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

“Na tržištu postoji ogromna potražnja za svežim rezanim cvećem poput ruža. Tražimo načine kako da usporimo njihovo cvetanje”, rekla je Anne-Sophie Zerlang Karlsen iz Maerska.

Iako za sada u malim količinama, CMA CGM je napravio odlučujući proboj u prevozu živih jastoga iz Kanade u Evropu. Samo se jedan odsto živih jastoga transportuje riferima.

U cilju uspešnog transporta živih jastoga, sistem filtracije u frižiderima oponaša temperature okeana, nivoe kiseonika i kvalitet vode.

“Naplaćujemo istu cenu kao i za avionski prevoz, ali nema više ni stope smrtnosti koja je u riferima sasvim anulirana”, rekao je Legro. “Dok  jastozi transportovani avionom usled stresa oslobađaju amonijak, što ponekad oseti i vaš nos nad tanjirom.”

 

WSJ

10 bizarnih skulptura koje privlače svetsku pažnju


Umetnost nije uvek lepa. Ona može biti skandalozna, može biti grozna, može biti uznemirujuća. Ponekad ona pokazuje kaprice umetnika, ponekad ćudi vremena i društva u kojem nastaju. Umetnost je uvek bila sredstvo revolucije. Bacimo pogled na neka od najkapricioznijih ali i izuzetno vrednih umetničkih dela koja se, takođe, ističu svojom šokantnošću.

10. BIK KOJI PUŠTA VETROVE, Kina

Ova čuvena skulptura bika koji pušta vetrove izložena je u Pekingu, a njen autor, Čen Venling je njom predstavio svoje viđenje Vol strita kao simbola najtvrđeg kapitalizma. Čovek kojeg je bik udario u zadnjicu je Bernard “Bernie” Madoff, osuđen na 150 godina zatvora zbog najveće finansijske prevare u istoriji Sjedinjenih Država.

9. PLIVAČ NA KOPNU, Engleska

Nema prolaznika koji se ne osvrne iznenađen ovim džinovskim plivačem što grabi kroz travu Južne obale Temze u Londonu. Dugačak je 14 metara a visok tri. Izgrađen je zahvaljujući donaciji rijaliti šoua “London Ink”.

8. PODVODNA CIVILIZACIJA, Meksiko

Naslovljen kao “Tiha evolucija”, ovo delo Jasona de Kaires Tejlora podseća na izgubljeni grad. Skulptura je sastavni deo najvećeg svetskog podvodnog muzeja koji se nalazi u Kankunu, Meksiko. Nema dileme zbog čega ga je Forbs  proglasio jednim od najizuzetnijih mesta na svetu.

7. DŽINOVSKE NAGE BUDE PRESKAČU ZIDOVE I KROVOVE, Kina

Ove drsko-zabavne statue dvojice masivnih Buda koji su penju uz zgradu okačene su na zid jednog kineskog restorana. Iako su morali da budu uklonjeni u znak protesta i bolnih osećanja uvređenih vernika, i dalje se ubrajaju u najekstravagantnije skulpture na tlu Azije.

6. PRAZNE FIGURE, Francuska

Ove nepotpune i “dopola pojedene” skulpture Bruna Katalana spadaju među najspektakularnije ali i one koje najviše „pomeraju“. Nazvane“Putnicima“ (Les Voyageurs), možda ne izgledaju baš tako inspirativno onima koji svakodnevno dolaze na posao u obližnje kancelarije. Ili bi možda mogli da inspirišu nekog da baci tu torbu, zahtevajući da mu se njegov život i njegovo telo vrate nazad.

5. HOD KA NEBU, Pitsburg, Pensilvanija

Zaposleni hodaju ka svojim kancelarijama, samo što ovde hodaju „po vertikali“, uz jarbol koji se gubi na nebu. Ne biste dobili nikakvu osobitu nagradu ako biste pogodili da jarbol predstavlja profesionalnu lestvicu, uz koju svi pokušavamo da se uspnemo. Zbog toga i nije baš stvar koja je previše lepa za posmatranje.

4. DAMA KOJA SE KUPA, Nemačka

Gradske vlasti Hamburga optužuju autora ove „Kupačice“ da njegovo delo „bode oči“ i kvari okolni pejzaž. Međutim, ova 20 metara dugačka dama koja se spokojno kupa u jezeru Hamburg privlači veliku pažnju putnika koji baš zbog nje dolaze u posetu ovom nemačkom gradu. Instalacija pod nazivom „Die Badende“ (Kupačica) je svojevremeno bila reklamna figura u reklami brenda Soap & Glory, britanske kompanije za kozmetičke proizvode.

3. SKULPTURE KOJE POVRAĆAJU, London

Nije sva umetnost prijatna za oko. Ona može biti grozna, može biti uznemirujuća. Ova statua koja povraća vodu na ulici je jedan vid „odvratnosti“ koji je teško ignorisati. Ne pomaže ni to što statua izgleda poput deformisane aveti, utvarnog priviđenja koje ne pripada realnosti. A kako bi bilo da su ovako dizajnirani automati za vodu u kancelarijama i prodavnicama?

2. SEMAFOR – DRVO, London

Ovo drvo „niklo“ je u finansijskoj četvrti Londona, zamenivši pravo drvo koje je umiralo usled zagađenja. Kreator ovog “stabla i krošnje” je francuski vajar Pjer Vivan, koji ga je namerno prikazao kao zloslutni, preteći simbol gradskog života. Možda će ovaj „razgranati“ semafor biti jedino „drvce“ koje će, nakon nekoliko stoleća uspeti da opstane i ostane na tom mestu, u nekoj ne tako dalekoj sumornoj budućnosti.

1. NACIJA ZA SEBE, ZAUVEK, Prag

A ponekad je svrha umetnosti upravo da šokira posmatrača. To je slučaj i s ovom statuom koju je David Cerni postavio na vrh češkog Narodnog pozorišta, na obali reke Vltave. I kao da ogromna naga figura nije već po sebi bila dovoljno iznenađujuća, autor se odlučio da u svoju statuu ugradi mlaznice iz kojih izbijaju mlazovi pare „odozdo“, iz međunožja, izmamljujući od prolaznika usklike iznenađenja.

Ne nazire se kraj bizarnostima u ovom našem svetu. Ako znate da postoje umetničke instalacije koje su barem isto toliko čudne, možete ih prijaviti u rubrici za komentare na veb-sajtu We Are Holidays.

 

We Are Holidays

Kako stranci razmišljaju o Kini pošto je posete?


Pre četiri godine sam posetio Kinu kao nezreli 16-godišnji Amerikanac.

Pre nego što sam otišao, nikada nisam razmišljao o Kini. Ona je, naprosto, bila sa druge strane sveta. Bili su komunisti. Imali su puno ljudi i zagađenja. Ako danas pogledam unazad, čini se toliko naivnim ignorisati najveću zemlju sveta. Pretpostavljam da je to uobičajeni američki problem, mada on ne može biti opravdanje.

U avionu za Kinu sedeo sam pored jednog Kineza. U razgovoru smo došli do religije, kada mu rekoh da sam hrišćanin. Rekao mi je da je i on takođe. Otvaraju mi se oči: U Kini ima onih koji su religiozni.

U Šangaju sam se popeo na vrh Svetskog finansijskog centra i odatle, sa visine od gotovo pola kilometra (492m) video najveći grad na planeti. Bio sam zapanjen. Kasnije tog dana otišao sam do pijace u jednom od siromašnijih gradskih okruga grada, gde sam se zapanjio na jedan drugačiji način.

Noćnim vozom otputovao sam u Vuhan. Osećao sam kao da je trebala čitava večnost kako bismo stigli tamo, pa sam pretpostavio da moramo biti negde na pola puta preko zemlje. Nisam bio ni blizu; Kina je ogromna.

Vuhan je glavni industrijski grad i definitivno nije glavna turistička destinacija. Zagađenje je bilo prilično veliko dok sam tamo boravio. Ali, posle nedelju dana ili više provedenih u Vuhanu, otputovali smo u Hangžu, koji je poznat po prelepom Zapadnom jezeru. razlika u odnosu na Vuhan bila je kao noć i dan – ljudi u Hangžuu su poštovali saobraćajne propise, objekti i zgrade su održavani, a osećalo se kao da je grad pun života. Bilo je to za mene još jedno otvaranje očiju – Kina je kao i svaka druga velika zemlja. Ima svoje pobednike i gubitnike, svoje prelepe delove ali i one utilitarne, koji pre svega služe svrsi (bavljenje industrijom). Neki od njih žive ne previše lagodno jer rade u fabrikama. Neki drugi, pak, vode biznise i žive u prelepim penthausima.

Na kraju smo posetili i mali grad (po kineskim standardima) koji se zove Venling, gde sam odseo kod jedne kineske porodice, usput se zabavljajući piratskom verzijom igrice „Fifa 13 sa momkom mojeg godišta. Sa njim sam otišao u školu i sreo se sa studentima koji su se intenzivno pripremali za nacionalni ispit. Video sam engleske nastavnike koji su pokušavali da mlade Kineze podučavaju jeziku kojeg ni sami nisu tečno govorili, kako bi pomogli deci da se jednog dana izbore za dobar posao. Upoznao sam devojku koja je rekla kako bi volela da može da ode do Amerike, jer joj u Kini nije dozvoljeno da bude levoruka (pretpostavljam da je to pitanje pritiska koji na nju vrši porodica).

Putujući kroz Kinu sam upoznao neverovatno ljubazne ljude, ali i one grube, mlade ljude a i one stare, one koji su sanjali o ženi svog života ili o dobrom automobilu; bilo je i onih koji su samo pokušavali da se nekako provuku i „fintom“ izmanevrišu do boljeg života.

A ono što sam shvatio je da je Kina poput Sjedinjenih Država. To je komplikovano mesto, puno kontradikcija i kontrasta. Ali, baš kao i Sjedinjene Države, ali i kao svaka druga zemlja u kojoj sam bio, Kina je zapravo jedno neverovatno mesto sa divnim ljudima koje treba upoznati, sa predivnim mesta koje treba istraživati.

Po povratku u Sjedinjene Države, počeo sam da čitam o Kini. Počeo sam da uzimam časove kineskog ali i časove u kojima sam upoznavao istoriju ove zemlje. I – što sam više učio o njoj, sve sam više uviđao koliko je nemoguće da je ikada do kraja shvatim i zaista razumem. Na kraju krajeva, čitav svoj život možete provesti pokušavajući da razumete jednu osobu… kako tek izgleda „sasvim shvatiti“  1,4 milijarde Kineza.

A moje putovanje u Kinu je učinilo da shvatim koliko su glupi svi nesporazumi i problemi naše (američke) vlade. Hajde da izgradimo prijateljstva umesto da krstarimo razaračima kroz Južno Kino more. Radimo zajedno kako bi svet postao sigurnije mesto. Hajde da učimo i saznajemo o Kini i Aziji i pustimo da najmnogoljudniji kontinent na svetu zadobije veću ulogu, da se probije do svetske kulturne scene i globalnog liderstva.

U suprotnom, garantujem da će naše neznanje biti pogubno po nas.

Bendžamin Kijeta, živi u Americi; posetio Kinu i učio o njoj.

Quora

 

Čovek i robot kao kolege


Fabrika budućnosti je umrežena i inteligentna. Na najvećem sajmu industrije na svetu, sa 5.000 izlagača iz 75 zemalja, koji je u Hanoveru otvorila Angela Merkel, publika će moći da vidi najnovije tehnologije.

Dobre vesti su se čule još pre zvaničnog početka sajma: EU i Meksiko se u velikoj meri slažu oko novog sporazuma o slobodnoj trgovini. Novi trgovinski paket predviđa da se gotovo svim robama može trgovati bez carina. Vreme ne može biti bolje: Meksiko je zemlja-partner ovogodišnjeg sajma u Hanoveru. Meksikanci žele da se pokažu u najboljem svetlu i traže nova tržišta – nakon što sa severa duva prilično hladan vetar, zbog protekcionističkih mera američkog predsednika Donalda Trampa.

„Meksiko želi da pokaže da je vrlo zanimljiva industrijska lokacija, a takođe i izvoznik – i to ne samo u SAD, nego i u druge delove sveta“, rekao je direktor sajma Johen Kekler za DW. Najveća ekonomija u Latinskoj Americi hrli na svetska tržišta i veliki je pobornik slobodne trgovine.

Na otvaranju sajma, u nedelju uveče u Hanoveru, nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Meksika Enrike Penja Nieto takođe su istakli značaj slobodne trgovine. Nieto je u Hanover doveo delegaciju od oko 450 ljudi, uključujući pet ministara i šefove 30 vodećih firmi. Na samom sajmu izlaže 150 meksičkih kompanija.

Čovek u središtu moderne fabrike

Svi žele da pokažu šta je novo kada je reč o najsavremenijim proizvodnim metodama. Reč je o mašinama koje samostalno uče koristeći veštačku inteligenciju. Radi se o dronovima ili robotima asistentima koji će promeniti logističke procese. I radi se o ljudima, ističu svi važni ljudi iz Hanovera: Fabrika budućnosti nije bez ljudi.

„Osnovna poruka ovogodišnjeg sajma jeste da su ljudi u središtu moderne fabrike“, kaže Kekler. U narednim danima može da se vidi „da se robotom na radnom mestu bavimo kao što privatno rukujemo svojim pametnim telefonom, tako da danas ne moram biti stručnjak za IT da bih mogao da koristim najmoderniju tehnologiju“.

Kekler misli na takozvane kolaborativne robote koji pomažu radniku u fabrici, robote koji više ne rade ograđeni, već takoreći – ruku pod ruku sa ljudima. Čelični momci su sada toliko osetljivi da percipiraju svoje okruženje. Pametne mašine su prepune elektronike, izveštavaju o tome kada ih treba servisirati ili kada su oštećene.

Sad IT dolazi na sajam industrije

Gde ima toliko softvera i podataka, nisu daleko ni velike IT kompanije: U međuvremenu, Majkrosoft, Orakl, SAP i čak Amazon imaju velike štandove na industrijskom sajmu. Klaus Mitelbah, direktor Udruženja elektronike ZVEI kaže: „Svedoci smo toga da velike IT kompanije iz SAD dolaze na industrijski sajam, a ne – kao što je to bilo u prošlosti – da smo mi (industrija) odlazili na sajmove IT. To je novo“.

Dakle, digitalna transformacija je stigla u preduzeća i reč koja to označava je kreirana na sajmu u Hanoveru pre nekoliko godina: Industrija 4.0.

U dizajniranju umrežene industrije je „Nemačka prilično dobra“, rekla je kancelarka. A nemačke firme sada žele sledeći korak: „Sada je uzbudljivo, jer se radi o poslovnim modelima koji su postali mogući kroz digitalizaciju“, kaže Tilo Brodtman, generalni direktor inženjerskog udruženja VDMA u razgovoru za DW.

U Hanoveru su vidljivi prvi znaci u kom pravcu će to ići. Sledeći korak bi bio da komunicira sa svojim partnerima na tržištu: „Ne moraju svi koji žele da budu uspešni za deset godina da pevaju pesmu digitalizacije, ali 80 odsto srednjih preduzeća to radi zato što se nečemu nadaju – i zato što to mogu da oblikuju.“

Jer, i druge nacije umeju da se digitalizuju. Prema sadašnjoj prognozi, 40 odsto svih prodatih robota otići će u Kinu 2020. godine. Zbog toga pre svega preduzeća srednje veličine koja se bave proizvodnjom mašina i postrojenja moraju se potruditi ako se žele da odbrane svoju poziciju najboljih na svetu. To bi trebalo da bude moguće imajući u vidu tehnologije koje se narednih dana pokazuju u Hanoveru.

DW

Svet se priprema za Trampov „bum“


Globalna ekonomska perspektiva izgleda obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik, piše Fajnenšel tajms.

Svetska ekonomija će uživati u dvogodišnjem izobilju i sve to zahvaljujući Donaldu Trampu. Bila je to suština prošlonedeljne prognoze MMF-a, u kojoj su dominirali predsednikovi rezovi po pitanju trgovačkih taksi, kao i njihove neizbežne posledice: veliki rast deficita tekućeg računa SAD. Predsednik koji mrzi trgovinske deficite će ih ovim potezom veoma povećati. Kontrolisanje posledica ovog poteza biće veliki izazov za globalnu ekonomiju.

U svom najnovijem predviđanju (World Economic Outlook), MMF predviđa globalni rast od 3,9 odsto u 2018. i 2019. Ovo je nadgradnja od 0,2 procentna poena od poslednjeg kruga prognoze Fonda, i bio bi najbolji rezultat još od 2011. godine. Polovina ove nadgradnje tj korekcije usledila je zbog globalnih efekata koje proizvode Trampove mere ekonomskih podsticaja američke privrede (fiskalni stimulus). Ova prognoza izgleda stvarno obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik.

Trampov fiskalni stimulus stvara snažan rast kod kuće ali ima i velike globalne efekte, jer su SAD već tako blizu punoj zaposlenosti. Njegov paket poreskih olakšica i planovi za potrošnju odnosno rashode podrazumevaju da su SAD na putu ka budžetskom deficitu od oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda.

Stvorite puno dodatne potražnje kada ima malo nezaposlenih Amerikanaca da tu potražnju zadovolje, a prirodni rezultat koji se potom nametne je da će se potražnja „usisati“ kroz uvoz. Stimulus bi, takođe, mogao primorati američke Federalne rezerve da podiže referentne stope, kako bi se sprečilo pregrevanje privrede, što će značiti višu kamatu na dug prema strancima. Kao rezultat toga, MMF predviđa da će se deficit tekućeg računa SAD u periodu između 2017. i 2019. godine povećati za jedan puni procentni poen, na 3,4 procenta BDP-a. Ovo je neizbežna posledica politike Donalda Trampa.

Izostanak potražnje nakon američkog fiskalnog stimulansa će biti veliki podsticaj za ostatak sveta. Međutim, on takođe ispostavlja i teška pitanja za zemlje koje su, za razliku od Amerike, u suficitu tj „u plusu“ – zemlje kao što su Kina, Japan i Južna Koreja. Tramp, zbog toga, verovatno neće veselo tvitovati niti sebi javno čestitati zbog većih trgovinskih deficita SAD-a tokom njegovog mandata. Još je manje verovatno da će za takav razvoj situacije okriviti sebe. A postoji i ta mogućnost, naime, da će američka inflacija naglo porasti, što će Fed navesti da „povuče ručnu“ – sa, naravno, bolnim posledicama po globalni finansijski sektor i čitavu svetsku ekonomiju.

Već znamo kakav je Trampov odgovor na trgovinski deficit: on je uveo tarife na čelik, navodno da bi zaštitio američku nacionalnu bezbednost; predložio je, isto tako, i obiman paket tarifa za Kinu; potom, vrši pritisak na američke saveznike – od Kanade i Meksika, sve do Južne Koreje i Japana – da ponovo pregovaraju o trgovinskim sporazumima. A onda će, kako se američki deficit sa ovim zemljama bude širio i produbljivao, verovatno odgovoriti sa još više tih istih mera.

Problem s njegovom strategijom je u tome što trgovinske barijere gotovo nimalo ne utiču na trgovinske deficite. Umesto toga, one umanjuju ukupan obim trgovine i pomeraju ga. Kako ističe Joseph Gagnon iz Instituta Peterson, zemlje sa niskim trgovinskim barijerama, kao što su Švajcarska i Singapur, imaju neke od najvećih trgovinskih viškova, dok su jako zaštićeni Brazil i Indija imali deficite. Ono što, zapravo, odlučuje o deficitu na tekućem računu jeste razlika između štednje i ulaganja u zemlji. Uz ovakav svoj „podsticaj“, Tramp se odlučno trudi da u Americi proširi taj jaz.

S obzirom na to, ne bi imalo puno smisla kada bi američki trgovinski partneri reagovali kontra-merama na Trampov pritisak. Američki trgovinski deficit produbiće se onoliko koliko to bude bilo moguće. Trik je u iskorišćavanju tj sprovođenju sopstvenog udela u izvoznoj potražnji, sve dok Trampa konačno ne umilimo i stišamo taktičkim ustupcima, tako da se ovaj “glavni pregovarač i ključ svih sporazuma” napokon ne proglasi pobednikom. Ovu je taktiku posebno vešto primenila Južna Koreja: u zamenu za neka sasvim beznačajna obećanja koja se tiču upravljanja valutama i trgovinom vozilima, Seul je ponovo pregovarao o svom trgovinskom sporazumu sa SAD i tom se prilikom oslobodio Trampovih novih tarifa na čelik; Sada će ova zemlja nesmetano uživati u plodovima trgovine sa Sjedinjenim državama.

Izgleda da je Japan spreman da apsorbuje tarife koje im je Tramp „lupio“ na čelik, mada je odugovlačenje opasna igra kada je u pitanju ovaj američki predsednik. Kina je isuviše velika da bi lako izbegla suočavanje s Trampovim merama. Izgleda da je nekoliko zemalja koje imaju izuzetne suficite na tekućem računu, poput Singapura i Tajvana, promaklo njegovoj pažnji, dok su u evrozoni Nemačka i Holandija udobno izmakle Trampovim protekcionističkim potezima.

Širi američki deficit će povećati neuravnoteženost – karakteristika koja je odlikovala globalnu ekonomiju početkom 2000-ih. Nezadovoljan stanjem američkih finansija, MMF od Vašingtona zahteva “srednjeročni plan za obaranje rasta javnog duga”. Malo je verovatno da će ga od Trampa i dobiti. Jedna čvršća i „zategnutija“ finansijska regulativa mogla bi sprečiti da se dotok kapitala u SAD pretvori u nepotrebne viškove na Vol stritu. Međutim, američki trgovinski partneri mogu se, takođe, potpomognuti svođenjem trgovinskih neravnoteža na minimum.

Činjenica da Kina više ne zadržava rast renminbija trebalo bi da doprinese da se izbegne ponavljanje scenarija iz 2000-ih godina, mada bi i ostale azijske zemlje koje imaju veliki suficit trebalo da dozvole rast svojih valuta. Uzgred, veća javna ulaganja u Nemačku privredu bi pomogla da se  izbalansira ne samo evrozona već i svetska ekonomija.

Trampovi protekcionistički instinkti često se opisuju kao pretnja globalnom prosperitetu. Međutim, u naredne dve godine, njegov fiskalni stimulus samo će značiti da ćemo doživeti procvat upravo zahvaljujući Trampu. Nadajmo se da se kontradikcije koje su svojstvene njegovoj politici neće završiti njegovim slomom.

Financial Times

 

Koliko IT giganti plaćaju AI talente?


Gotovo sve velike tehnološke kompanije imaju sopstvene projekte razvoja veštačke inteligencije i spremni su da stručnjacima iz ove oblasti daju višemilionska godišnja primanja ne bi li ih privoleli za sebe.

Start-up kompanije iz Silicijumske doline  oduvek su imale prednost regrutovanja u odnosu na industrijske gigante: iskoristite priliku i mi ćemo vam dati vlasnički udeo, koji bi vas mogao učiniti bogatim ako kompanija uspe.

Trenutna trka u tehnološkim industrijama koje obuhvataju veštačku inteligenciju mogla bi da ovo pitanje prednosti i najboljih olakša – ili će, ako ništa drugo, to olakšati za barem nekoliko potencijalnih zaposlenih koji puno toga znaju o veštačkoj inteligenciji.

Najveće tehnološke kompanije ulažu ogromne svote u razvoj veštačke inteligencije, unovčavajući svoje znanje na šarolike načine – od skeniranja lica na pametnim telefonima i „pričljivih“ gedžeta za kafu do kompjuterizovane zdravstvene zaštite i autonomnih vozila bez ljudske podrške. Budući da su u potrazi za budućnošću, AI ekspertima danas nude plate koje su zapanjujuće čak i u industriji koja se nikada, zapravo, i nije bila ustezala da zasipa bogatstvom vrhunske informatičke talente.

MIT Review je intervjuisao devet eksperata iz oblasti veštačke inteligencije kao i „dubokog učenja“, sada veoma aktuelne uže discipline unutar AI. Svi su oni, iz razumljivih razloga, tražili da ostanu anonimni. Tipični A.I. stručnjaci – uključujući one koji su sa upravo izašli iz škola sa informatičkim doktoratima pod miškom, ali i one sa nižim obrazovanjem i samo nekoliko godina iskustva, mogu biti plaćeni od $300.000  do pola miliona dolara godišnje ili više – u kešu ili u deonicama firme koja ih angažuje. Ovim stručnjacima, takođe, razne kompanije nude vrtoglave cifre samo kako bi prešli pod njihovo okrilje.

Poznata imena na polju veštačke inteligencije primaju nadoknadu kroz plate ili kompanijske akcije koje iznose jednocifrenu ili dvocifrenu brojku u milionima dolara u periodu od četiri ili pet godina. U određenom trenutku, ovi ugovori se obnavljaju ili se pregovara o novom ugovoru, što veoma podseća na način na koji profesionalni sportisti potpisuju svoje ugovore.

Na samom vrhu su rukovodioci sa iskustvom, koji i sami upravljaju A.I. projektima. Gugl je prošle godine podneo sudsku tužbu protiv svog dugogodišnjeg zaposlenika, Entonija Levandovskog (Anthony Levandowski), doskorašnjeg šefa Guglovog AI odeljenja za razvoj autonomne vožnje. Levandovski je 2007. započeo svoju karijeru u Guglu, i tokom deset godina (sve do 2017.) ukupno zaradio 120 miliona dolara, pre nego što se prošle godine pridružio Uber-u, tako što je ova firma preuzela veoma izgledni start-up čiji je on bio koosnivač. Ovaj slučaj privukao je obe kompanije u sudsku arenu na okršaj u kojem je ulog više nego dragocena intelektualna svojina Levandovskog, za koju obe firme smatraju da polažu prava.

Plate informatičara a pre svega talentovanih poznavalaca veštačke inteligencije toliko vrtoglavo rastu da postoji šala po kojoj je tehnološkoj industriji, da bi privukla vrhunske stručnjake, potreban budžet koji NFL i sponzori daju najvećim zvezdama američkog ragbija. “Ovo će olakšati stvari”, rekao je Kristofer Fernandez, jedan od Majkrosoftovih menadžera za zapošljavanje novih kadrova. “I to umnogome.”

Nekoliko je „katalizatora“ tj razloga koji su doprineli naglom ubrzavanju trenda udeljivanja astronomskih plata nadarenim informatičarima. Auto-industrija se sa Silicijumskom dolinom već neko vreme nadmeće za iste stručnjake, koji im mogu pomoći u izgradnji autonomno navodećih automobila. Velike tehnološke kompanije kao što su Facebook i Google takođe imaju puno novca za bacanje na probleme čije rešenje i ključ, kako misle, leži u razvoju veštačke inteligencije, poput izgradnje digitalnih asistenata za pametne telefone i kućne uređaje, kao i otkrivanje neprimerenih i uvredljivih sadržaja.

Od svega, ipak, najviše nedostaju novi talenti, a velike kompanije pokušavaju da ih uvrste u svoje redove onoliko koliko je to za sada moguće. Rešavanje teških A.I. problema nije isto što i pravljenje mobilne aplikacije koja je „hit sezone“. Po podacima jedne nezavisne montrealske AI laboratorije („Element AI“), danas u celom svetu nema ni 10.000 ljudi koji poseduju veštine potrebne za suočavanje s komplikovanim AI istraživanjima.

“Svedoci smo epohe u kojoj razvoj AI ne mora biti nužno dobar i po društvo, ali takvo je racionalno ponašanje ovih kompanija”, rekao je Endrju Mur, dekan računarstva na Univerzitetu Karnegi Melon (Carnegie Mellon), koji je nekada radio u Guglu. “Svako od njih grozničavo i sa strepnjom nastoji da za sebe obezbedi tu malu grupu ljudi koja je u stanju da radi na ovoj tehnologiji“.

Troškovi akvizicije A.I. laboratorije „DeepMind“, koju je Gugl 2014. kupio za 650 miliona dolara i pritom zaposlio oko 50 ljudi, dobro ilustruje o čemu je ovde reč. Prema raspoloživim podacima, “troškovi osoblja” ove britanske laboratorije, čiji je broj narastao na 400 zaposlenih, iznosio je u 2016. godini 138 miliona dolara. To znači da je svaki zaposleni u proseku dobio 345.000 dolara.

“Teško je nadmetati se sa gigantima, pogotovo ako spadate u manje kompanije”, rekla je Džesika Kataneo, izvršna regruterka firme CyberCoders, koja se bavi regrutacijom informatičkih talenata.

Najnaprednija istraživanja veštačke inteligencije bazirana su na skupu matematičkih tehnika koje se zovu duboke neuronske mreže. Ove mreže su matematički algoritmi koji su u stanju da, analizom podataka, sami odrede svoje zadatke. Tragajući za obrascima u milionima slika pasa, na primer, neuronska mreža može naučiti da prepozna određenog psa. Ova matematička ideja datira iz pedesetih godina prošlog veka, ali je sve do pre pet-šest godina tavorila na marginama kako industrije tako i akademskih rasprava.

Do 2013. godine Google, Facebook i još nekoliko kompanija zapošljavali su relativno mali broj istraživača specijalizovanih za ove tehnike. Neuronske mreže sada pomažu pri prepoznavanju lica na fotografijama postavljenim na Fejsbuku, identifikuju komande koje naložimo uređajima zvanim „digitalni asistenti“, i koji se već nalaze u našim dnevnim sobama (kao što je, recimo, Amazon Echo), a trenutno u riltajmu prevode strane jezike na Majkrosoftovom telefonskom servisu Skajp.

Koristeći se istim matematičkim tehnikama, istraživači unapređuju autonomna vozila i razvijaju bolničke usluge koje mogu identifikovati bolesti tokom procesa skeniranja, a tu su i malopre pomenuti digitalni pomoćnici koji ne samo što prepoznaju izgovorene reči već ih i shvataju; tu su i automatizovani sistemi za trgovanje akcijama, kao i roboti koji pokreću objekte koje nikada ranije nisu videli.

Sa tako malo dostupnih stručnjaka u oblasti veštačke inteligencije, velike tehnološke kompanije zapošljavaju najbolje i najsjajnije akademske građane. U tom procesu, oni na raspolaganju imaju ograničen broj profesora sposobnih da svoje studente podučavaju tajnama ovakvih tehnologija.

Kompanija Uber angažovala je 40 stručnjaka iz revolucionarnog A.I. programa univerziteta Carnegie Mellon iz 2015, kako bi ih zaposlila na projektu autonomno navodećih vozila. Tokom poslednjih nekoliko godina, četiri najpoznatija univerzitetska A.I. istraživača napustilo je amfiteatre, sale za predavanja i svoje profesure na Univerzitetu Stenford. Na Univerzitetu u Vašingtonu, šest od 20 profesora za veštačku inteligenciju sada je na odsustvu ili delimičnom odsustvu jer je angažovano za spoljne kompanije.

“Prisutno je ogromno usisavanje akademskih profesora, koje IT industrija prosto posrče”, kaže Oren Ecioni, koji odsustvuje s mesta profesora na Univerzitetu u Vašingtonu kako bi nadgledao „Allen“, neprofitni institut za veštačku inteligenciju.

Neki profesori pronalaze način za pravljenje kompromisa. Luk Zetlmojer (Luke Zettlemoyer) sa Univerziteta u Vašingtonu odbio je poziciju u laboratoriji u Sijetlu, za koju mu je Google nudio platu trostruko veću od dosadašnje (oko 180.000 dolara, prema izvorima dostupnim javnosti). Umesto toga, izabrao je mesto u Institutu Allen, položaj koji mu omogućava da nastavi s podučavanjem mladih informatičara.

“U Americi je brojno nastavno osoblje koje postupa na sličan način, razdvajajući vreme na ono koje provede u  komercijalnoj industriji i ono tokom kojeg predaje u okviru akademske zajednice”, rekao je Zetlmojer. “Nije za poređenje koliko su plate veće u industriji, pa profesori nemaju drugog razloga da ostanu na univerzitetu osim ukoliko zaista brinu o tome da budu deo akademske zajednice, unutar koje će moći da svoje znanje prenesu novim generacijama.”

U pokušaju da privuku nove A.I. inženjere, kompanije poput Gugla i Fejsbuka sačinile su nastavne programe sa ciljem da postojeće zaposlene podučavaju “dubokom učenju” i srodnim tehnikama. I neprofitne organizacije kao što su Fast.ai ili Deeplearning.ai, čiji je osnivač bivši profesor Stenforda koji je pomogao pri stvaranju laboratorije Google Brain, nude onlajn kurseve dubokog učenja.

Osnovni koncepti dubokog učenja nisu teški za razumevanje, i zahtevaju tek nešto malo više od srednjoškolske matematike. Pa ipak, zaista osvojiti ovu struku zahteva više značajnijih matematičkih i intuitivnih talenata koje neki zovu “mračnom umetnošću” (dark art). Potrebno je, uz to, i posebno znanje za polja kao što su autonomno navodeća vozila, robotika i zdravstvena zaštita.

Kako bi održale korak, manje kompanije traže talente na neobičnim mestima. Neki angažuju fizičare i astronome koji imaju neophodne matematičke veštine. Neke druge američke start-up kompanije tragaju za talentima u Aziji, Istočnoj Evropi i drugim mestima na kojima su plate daleko manje nego u Sjedinjenim Državama – pa je, samim tim, lakše da za svoju firmu pridobiju nekog briljantnog Kazahtanca nego „momka iz komšiluka“, koji je poreklom iz Kalifornije.

“Ne mogu se takmičiti sa Guglom, a i ne želim”, rekao je Kris Nikolson, izvršni direktor i koosnivač startup kompanije Skymind iz San Franciska koji je za sebe pridobio AI inženjere iz osam zemalja. “Tako da nudim vrlo primamljive plate stručnjacima doskora angažovanim u zemljama u kojima je inženjerski talenat finansijski potcenjen.”

Ali, i giganti u IT industriji rade to isto. Google, Facebook, Microsoft i drugi otvorili su A.I. laboratorije u Torontu i Montrealu, gde se se obavlja većina istraživanja koja nisu na teritoriji Sjedinjenih Država. Google, takođe, zapošljava i talente u Kini, gde je Microsoft već dugo prisutan.

Stoga i nije iznenađujuće što mnogi smatraju kako se nedostatak talenata iz ovih informatičkih oblasti neće ublažiti još dugi niz godina.

“Naravno, potražnja prevazilazi ponudu, i taj se sled stvari u dogledno vreme neće promeniti” kaže Jošua Bengio (Yoshua Bengio), profesor na Univerzitetu u Montrealu i istaknuti istraživač na polju veštačke inteligencije. “Potrebno je mnogo godina da biste diplomce pretvorili u doktore iz ovih naučnih oblasti.”

 

New York Times

 

Podrazumeva li demokratija i nužnu brigu za građane? Primeri Kine i SAD prikazuju suštinu


Ljudi u Kini kažu mi da Kina nije komunistička, već da se samo vladajuća stranka zove KPK (Komunistička partija Kine). Zašto?”, pita se Godfri Roberts, stručnjak za geopolitiku sa univerziteta u Masačusetsu.

Ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama kažu mi da 99% Amerikanaca nisu kapitalisti, već samo da Amerikom upravlja Kapitalistička partija Amerike.

Kapitalisti koji su Osnivači Amerike napisali su svoj Ustav koji je isključio bilo kakvo pominjanje “demokratije” jer je kapitalizam inherentno antidemokratski, kao i zato što bi ovakav, kapitalistički sistem, bio najbolji način da pomogne Americi da postane društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države u starosti, dom i udoban život.

Kineska vladajuća partija zove se Komunistička partija Kine i obećala je da će, jednog dana, Kina postati društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države građanima u starosti, dom i udoban život.

Evo i slikovitog izveštaja o neporecivom napretku, obećavanog i zvaničnim državnim sloganom “da nema siromašnih”:

Biti Kapitalista-u-Americi je prilično lako. Napravite nešto, ili pružite uslugu, prodate je i – uzmete novac.

Biti komunista u Kini je sinonim za puno posla kojeg treba obaviti: potrebne su godine da budete primljeni u Partiju, uz nužno volontiranje u svakoj prilici i svakim povodom, obavezno prisustvovanje dosadnim marksističkim predavanjima… Takođe – treba da uredno plaćate godišnju članarinu. Tek je mali broj onih koji su voljni da sve ovo čine, i to je sasvim u saglasju sa čitavom stvari. Jer, to znači da članovi partije rade na poboljšanju života za sve Kineze a da, pritom, dodatno ne moraju ništa da „dodatno čine“. Oni zadobijaju korist od takvog poretka – komunizma – a da pritom ne dolazi do sukoba među članstvom. Jer, svako ko želi u KPK ima da ispuni podjednake zadatke, pa dokle ko dogura – tek na osnovu tog rezultata dobijate dozvolu da krenete naviše – ali shodno rezultatima, i bez protekcije.

Koje su koristi od komunizma?

Pa, 1. jula 2021. godine, nigde u Kini više niko neće biti siromašan i svi će dobiti dobro obrazovanje, pristojne poslove, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, državnu podršku građanima u starosti, svoj dom i udoban život. Svi. I to stvarno.

99% Amerikanaca i Kineza žele od svojih vlasti rezultat koji je u osnovi isti: društvo u kojem niko nije siromašan i svi dobijaju obrazovanje, pristojno zaposlenje, imaju više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, sistemsku podršku za starije sugrađane, svoj dom i udoban život.

Zar ne očekujemo da bi svaka vlast na svetu trebalo da sve ovo obezbedi svojim građanima, čak i bez da ih o tome obaveštava?

I, koja vlada – komunistička ili kapitalistička – bolje sprovodi sve ovo?

Godfree Roberts, Ed.D. Education & Geopolitics, University of Massachusetts, Amherst

QUORA

“A jedan poziv menja sve…”


Ili: Kako je CEO Amazona Džef Bezos bio nesrećan nakon 4,5 minuta čekanja na liniji korisničkog servisa – svoje kompanije.

Pre nekoliko godina, tokom sastanka svojih „egzekutivaca“ , izvršni direktor Amazona Jeff Bezos je u jednom trenutku telefonom pozvao operatere korisničkog servisa svoje firme – Amazona – i bio ostavljen na čekanju četiri i po minuta, prema izvodu iz knjige Breda Stouna, „Prodavnica svega: Džef Bezos i epoha Amazona” (The Everything Store: Jeff Bezos i Age of Amazon, Brad Stone).

Nakon što je Bil Prajs, zamenik direktora Amazonovog globalnog korisničkog servisa  tvrdio da kupci čekaju na vezi manje od jednog minuta, Bezos je rešio da i sam testira svoj korisnički servis – besneći sve više kako su minuti prolazili.

Oko 30 rukovodilaca njegove kompanije gledalo je kako Bezos „stiče korisnička iskustva čekanja na vezi“ dok mu se neko od operatera, nakon 4.5 minuta, konačno nije javio.

A Džef Bezos uzima za ozbiljno svoj korisnički servis.

Ovo je, prema Stounovoj knjizi, lekcija koju je pre nekoliko godina uživo i „unplugged“ dobio Bil Prajs, nekadašnji potpredsednik globalne korisničke službe na sastanku 30 rukovodilaca Amazona.

Kada je Bezos postavio pitanje koliko se dugo čeka na telefonu kada se pozove njegova tele-operaterska služba namenjena kupcima, i to posebno u špicu, tj u vreme praznika i odmora, Prajs je, bez ikakvih dokaza za svoju tvrdnju odgovorio da se „čeka manje od jednog minuta“, tako da je Bezos odlučio da proveri ovu „činjenicu“.

“Stvarno?” upitao je Džef. “Hajde da vidimo.”

Bezos je pozvao Amazonov broj 800 na spikerfon u sobi za sastanke, a svih 30 rukovodilaca je čekalo više od četiri brutalna minuta, slušajući veseli muzički sadržaj sa automata. Bezos se, kako su minuti prolazili, postajao sve uznemireniji, Prajs se nespretno poigravao telefonom, a ostali su se već uzvrpoljili dok se sa druge strane konačno neko nije javio, a Bezos mu rekao: “Samo zovem da proverim”, treskom zalupivši slušalicu.

Prema brojnim izjavama onih koji su ovom sastanku prisustvovali, od kojih su neki ovu zgodu potvrdili Stounu, bilo je potrebno oko četiri i po minuta pre nego što je neko odgovorio, mada je, kako su rekli “to čekanje delovalo beskonačno”.

Priroda samog sastanka trebalo je da Prajsu javno razjasni suštinu (ne)efikasnosti službe koja je u njegovoj nadležnosti: Ovo je svakodnevna pojava tokom sezone praznika, održana isključivo za razmatranje problema na relaciji kompanija-kupac, i nazvana je “salom za ratne operacije” (War room). Ovaj sastanak bio sam početak jednog u nizu sličnih skupova koji su, napokon, priveli kraju Prajsovu karijeru u svojstvu potpredsednika Amazonovog odeljenja korisničkog tele-servisa; njegova je ostavka usledila nakon manje od godinu dana od ovog događaja.

Business Insider

Baroni razbojnici digitalnog doba


Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?


Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Šta je Ilon Mask poručio svojim zaposlenima?


U najkraćem – manje sastančenja i stručnih termina, a više akcije i interakcije među zaposlenima.

Izvršni direktor auto-kompanije Tesla je juče (utorak 17. april) poslao e-mail zaposlenima u kojem njima  i Teslinim dobavljačima poručuje da moraju više napredovati kako bi počeli da ostvaruju ambiciozne proizvodne ciljeve kompanije.

U pozadini svega su postojeće kritike na račun Teslinog dosadašnjeg  poslovanja. Kompaniji prilično dosledno nedostaju proizvodni ciljevi i agenda. U ponedeljak 16. aprila se pročulo da će proizvodnja modela 3 biti zaustavljena na nekoliko dana, kako bi se poboljšala fabrička linija sklapanja. Kompanija je u prvom tromesečju ostvarila nešto više od 2.000 vozila modela 3s, ne dostižući zacrtani cilj za kvartal, koji je 2.500 automobila.

Nekako je ironično to što Ilon Mask tek sada daje savet o produktivnosti, ali – to je što je. U mejlu poslatom na e-adrese svih Teslinih zaposlenika, do kojeg je juče došao i blog Elektrek, Mask je ponudio svoj plan za postizanje novog internog cilja kompanije: do kraja juna dostići proizvodnju od 6.000 automobila – nedeljno.

Evo kako Mask planira da ovo postigne.

1. Pucajte visoko.

Mask je postavio interni cilj firme na brojku od 6000 vozila, iako je njegov zvanični cilj 5.000. Njegova će kompanija, na ovaj način, moći u jednom trenutku i da zaista ostvaruje svoj stvarni cilj – čak i ako ne uspe da potpuno ispuni Maskovu maksimiziranu ambiciju od šest hiljada. “Ne možemo zacrtavati broj proizvedenih vozila bez margine ostavljene za moguća odstupanja”, napisao je u mejlu Mask. “Realni broj proizvedenih vozila kretaće se onoliko brzo koliko je brza i najslabija karika u Teslinom lancu proizvodnje/snabdevanja.”

2. Komandna odgovornost.

Mask ne dozvoljava da bilo ko „promašuje metu“, niti prihvata izgovore bez opravdanja. “Svako odeljenje Tesle, ili bilo ko od Teslinih dobavljača koji nisu u stanju da rade na ovaj način”, stoji u njegovoj poruci, “moraće da ponudi veoma dobro objašnjenje zbog čega nije u stanju da zacrtano postigne, zajedno sa planom za rešavanje problema, i sve mi to neposredno iznese”. On, takođe, traži da mu se – do u najsitnije detalje i po svakoj stavci – predstavljaju obrazloženja svih onih rashoda koji će na proizvodnim linijama u narednih 12 meseci iznositi više od milion dolara. “Ako ste odgovoran menadžer”, piše on, “onda ćete, molim vas, pre no što se sastanemo, obavezno proveravati imate li detaljne i brojkama potkrepljene cene i predloge cenovnika koje ispostavljaju naši dobavljači, uključujući tu i svaku, ma i najsitniju komponentu/deo koji silazi s naših proizvodnih traka, kao i cenu radne snage uključenu u proizvodnju istih.”

3. Redukujte prekomerna sastančenja.

Kao što je odavno poznato, Mask veruje da je lični susret i sastančenje „uživo“ potrebno samo ukoliko je njegovo prisustvo apsolutno neophodno. Juče je svoju retoriku na tu temu dvostruko pojačao, tražeći od osoblja da otkazuje sve velike sastanke i „skupove zaposlenih“ – osim ako zaista nisu od koristi svima onima koji su na njih pozvani. “Slobodno izađite sa sastanka ili prekinite poziv čim vam postane očigledno da od tih ličnih susreta i telefonskih poziva nema neke stvarne koristi”, piše on. “Izaći sa takvog sastanka ili prekinuti beskoristan poziv nije grubost – grubo je ostati pri takvom skupu ili razgovoru, i tako traćiti dragoceno vreme”.

4. Podstičite direktnu komunikaciju.

Mask je u jučerašnjem pismu naveo i da komunikacija među zaposlenima ne treba da „putuje“ preko brojnog osoblja kako bi konačno doprla do svog primaoca. On je za podsticanje slobodnog protoka odozdo-ka-vrhu, kao i između samih odeljenja „po horizontali“. “Komunikacija treba da prelazi najkraći put neophodan kako bi se posao završio, a ne da ’vijuga’ kroz čitav komandni lanac”, kaže on. “Svaki menadžer koji i dalje bude pokušavao da sprovede dosadašnji lanac ustanovljene klasične komunikacije uskoro će se zateći na nekom drugom mestu.”

5. Izbegavajte stručni žargon.

U svom jučerašnjem pismu, Mask je zaposlene zamolio da ne koriste akronime tj skraćenice a ni “besmislene reči” za različite programe, sisteme ili proizvodne procese. “Opšte uzev, sve one reči i termini koji zahtevaju dodatno objašnjenje onemogućavaju komunikaciju”, kaže on. “Ne želimo da od drugih tražimo da pamte naše stručne termine samo kako bi nesmetano funkcionisali u Tesli.”

6. Zahtevajmo savršenstvo.

Mask piše da je prag tolerancije kod dizajna modela 3 (tolerancija koja se odnosi na varijacije između praznina tj zazora i krilno-vratnih panela šasije, a koja varira od jednog vozila do drugog) uskoro na Teslinim automobilima biti manji, a samim tim i bolji nego kod bilo kog drugog vozila na svetu. “Čak ni to nije dovoljno”, piše on. “Naš automobil mora biti dizajniran i potom proizveden s neviđenom pouzdanošću i preciznošću. Fabričke mere moraju biti toliko tačne da vlasnici – ukoliko bi lično premerili fabrički ustanovljene dimenzije vozila, izbočine ili vratno-krilne zazore i pritom ustanovili da ono što su izmerili ne odgovara fabričkim specifikacijama – znati da su pri merenju pogrešili ili oni ili merna traka – ali ne i Tesla.”

7. Poručite svojim ljudima: Ako ne možete vi – naći ćemo nekoga ko može.

Mask kaže kako želi da delovi modela 3 budu izgrađeni deset puta preciznije nego bilo koje drugo vozilo na tržištu. Zatim je primaoce njegovog mejla iznenadio svojom brutalnom iskrenošću: “Mogu da shvatim da ima onih koji će ovo (moje pismo) smatrati nekim nerazumnim zahtevom”, kaže on. “I to je sasvim u redu, jer toliko je drugih automobilskih kompanija koje svoje modele proizvode po daleko nižim standardima. Takvima koji nisu podigli sopstvenu lestvicu kvaliteta jednostavno nije mesto u kompaniji kao što je Tesla.”

 

Inc.com

Sajam naoružanja DefExpo 2018 u slici


Deseto izdanje sajma odbrambene tehnike DefExpo održano je ove godine u indijskom gradu Čenaju, nekada poznatom kao Madras, smeštenom u indijskoj državi Tamil Nadu. Na ovom događaju, koji se zbiva svake druge godine, učestvovalo je više od 25 indijskih i svetski poznatih kompanija za proizvodnju odbrambenog oružja. Strani igrači kao što su Lockheed Martin i SAAB pokazali su svoje najreprezentativnije borbene avione, a indijske firme kao što su Ashok Leyland, Tata Motors i Hindustan Aeronautics Ltd. prikazale su svoje linije novih proizvoda. L&T, jedan od najvećih domaćih igrača kada je reč o indijskom odbrambenom oružju, takođe je prikazao svoje autonomno podvodno vozilo. Naglasak je bio na vazdušno-kopneno-mornaričkoj pokaznoj vežbi, koju su prošle srede združeno izvela sva tri roda Indijskih oružanih snaga.

Pripadnici indijskih oružanih snaga uživo su nastupili u pokaznoj vežbi pred indijskim premijerom Narendrom Modijem, odmah po otvaranju 10. izdanja indijskog Sajma odbrambene tehnike DefExpo 2018.

Bacimo pogled na nešto od najsavremenijeg kao i modernizovanog već postojećeg naoružanja, koje je pre par dana prikazano na Sajmu odbrambenog naoružanja u Čenaju.

01 Rudra, proizvođač HAL-a, prvi je izvorno indijski helikopter sa sopstvenim a ne licenciranim naoružanjem. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

02 Dronovi srednjeg dometa izraelske firme Aeronautics. Kompanija Mahindra Defence sarađuje s Izraelcima u proizvodnji indijske verzije ovog modela. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

03 Na desetom bijenalu naoružanja DefExpo, SAAB je prikazao svoj borbeni avion Gripen-E (Izvor: Bloomberg/ Quint):

04 Raketni sistem Nirbhaya i lanser. (Izvor: Bloomberg/Quint):

05 Osnovni borbeni tenk Arjun Mk-I  u paviljonu DRDO. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

06 Raketni sistem Akash proizvođača Bharat Dynamics. (Izvor: Bloomberg/ Quint):

07 Adamya, autonomno podvodno vozilo koje je za indijsku mornaricu namenski proizvela kompanija L&T. (Izvor: Bloomberg/Quint):

08 Anti-podmornički raketni lanser Warfare, proizvođača L&T. (Izvor: Bloomberg/Quint):

09 Oružana amfibijska platforma koju su zajedno napravili indijski Tata Defence i izraelski Aerospace. (Izvor: Bloomberg/Quint):

10 Pokretni raketni bacač izrađen od strane kompanije L&T. (Izvor: Bloomberg/Quint):

11 Helikopterski akro-tim „Sarang“ (Paun) kojeg čine četiri pilota indijskih vazdušnih snaga (Izvor: PTI Photo):

12 Napredni laki helikopter, razvijen od strane konstruktorskog tima HAL uživo u akciji. (Izvor: PTI Photo):

13 Indijski tenk Arjun Mark II probija se kroz pesak tokom živog nastupa za javnost. (Izvor: PTI):

14 Vojni piloti indijske akro-grupe Sarang uživo demonstriraju svoja timska umeća. (Izvor: PTI):

15 Na desetom Sajmu DefExpo prikazane su i mogućnostii borbenog helkoptera Marcos, projektovanog za podršku dejstvima indijskih specijalnih snaga (Izvor: PTI):

16 Padobranski skokovi izvedeni iz helikoptera Marcos na visini od preko 3000 metara. (Izvor: PTI):

17 Nastupanje indijskih ratnih brodova u formaciji u sklopu desetog sajma DefExpo (Izvor: PTI):

18 Dornije (Dornier) priprema svoje avione tipa Hawks za nastup uživo. (Izvor: Bloomberg/Quint):

BloombergQuint

Licemerje Trampovog hvalisanja “obavljenom misijom” u Siriji


Američki predsednik Tramp je u subotu 14. aprila, otkrio svetu „svu vojnu efikasnost“ zajedničkog vazdušnog udara na Siriju koji su kao “trio” sprovele Sjedinjene Države, Britanija i Francuska. Raketirana su tri sirijska objekta sa hemijskim oružjem. Čvrsto zacrtana „koreografija“ ove multinacionalne operacije – u kojoj su angažovani avioni i brodovi na Mediteranu, Crvenom moru i Persijskom zalivu – trajala je manje od dva sata. Više od sto projektila – gotovo dvostruko više u odnosu na američki napad na Siriju iz 2017. godine – pogodilo je svoje mete. Mesto na kojem se hemijsko oružje proizvodilo, komandno mesto i skladišni objekti zbrisani su s lica zemlje. Ni Rusi a ni Iranci nisu pokušavali da ovaj napad zaustave ili da vojno intervenišu. Sirijska vazdušna odbrana je očajno podbacila. Svi savezni avioni i osoblje vratili su se na sigurno, u okrilje svojih baza. “Sinoćni napad izveden je savršeno”, tvitovao je Tramp u subotu ujutru. “Rezultat nije mogao biti bolji. Misija ostvarena!”

Ovo je, tehnički gledano, tačno. Ograničena vojna operacija, daleko manjeg obima od one koja je predlagana i nagoveštavana, degradirala je sposobnosti sirijskog predsednika Bašara al Asada za dalje korišćenje hemijskog oružja protiv civila. Ovaj udar, međutim, po priznanju samog Pentagona na subotnjem brifingu, nije eliminisao sve sirijske zalihe. “Sirijski hemijski program većeg je obima od onih ciljeva koje smo (sinoć) pogodili”, rekao je tada novinarima general-pukovnik Kenet Mekenzi. “Mogli smo da krenemo i ​​na druge lokacije i završimo još neke stvari.” Šestodnevni uvod u sam udar trojnog „bratstva po NATO-u“ takođe je Siriji obezbedio dovoljno vremena da preseli svoju opremu i osoblje, rekao je Pentagon.

Trampov udar, međutim, bio je u osnovi tek jedan taktički odgovor kojem nedostaje dugoročna strategija u cilju stabilizacije već godinama turbulentne Sirije. Sirija – zemlja koja važi za geostrateški centar Bliskog istoka – opustošena je sedmogodišnjim ratom koji je ubio oko pola miliona ljudi a raselio više od polovine svojih dvadeset tri miliona građana. Vojna operacija predvođena američkom vojskom nije učinila ništa kako bi promenila realnost na terenu: ovaj udar nije čak ni rukavica u lice Asadovoj brutalnoj vladavini, ili njegovim sve širim vojnim zahvatima koje sprovodi širom zemlje.

“I tako, udario si. I šta sad?”, priča za Njujorker Rajan Kroker, bivši ambasador u Siriji a takođe nekada i u Iraku, Pakistanu, Avganistanu, Libanu i Kuvajtu. “U slučaju da su rakete pogodile nameravane mete, mogli biste reći da je, u užem smislu, misija ostvarena. Ali, u stvarnosti se ništa nije postiglo. Možda je bilo bolje da se uopšte i nije udarilo. Poslata je poruka da je ubistvo O.K. na bilo koji drugi način izuzev hemijskim oružjem. Koliko je ljudi ubijeno u istočnoj Guti (Ghouta) tokom čitave vazdušne kampanje u Siriji? Daleko je više života izgubljeno ne-hemijskim sredstvima. Ovo je sramotno.”

Udar je, po Krokeru, demonstrirao limite do kojih doseže moć zemalja razvijenog Zapada, a ne njihovu posvećenost i obavezivanje na okončanje vladajuće porodice Asad, koja je Sirijom vladala gotovo pola veka. Prekjučerašnja vojna operacija bi čak mogla proizvesti i “pojavu impotencije” među zapadnim nacijama. “Koliko smo štete zaista naneli (Asadovom režimu)?” pita se Kroker, koji danas predaje na Univerzitetu Prinston. “Možete udariti jednom, što je i učinjeno. Udariti još jednom – već bi imalo daleko manje smisla. Sirijci nastavljaju da koriste hemijsko oružje, a mi im odvraćamo: “No-no, nevaljalci jedni”. Ovo je odlična prilika za Asada da pokaže koliko smo impotentni i irelevantni. “

Kao i mnoge američke diplomate koje su služile u regionu, i Kroker kaže da od američkih vlasti i dalje očekuje diplomatsku viziju koja bi okončala rat, a ne samo vojni plan za sprovođenje još jedne odvratne taktike. “Čini se da trenutna američka politika sada nema nikakvu konkretnu politiku. Sirija nije vojni već politički problem.”

Diplomatija koja se trenutno bavi Sirijom ozbiljno se zaglibila, a proteklih godinu dana je i raspolućena. Od 2012. godine do danas, U.N. su u Ženevi sazivale seriju mirovnih inicijativa. Ali, sukob koji vlada između Asadove vlade i šarolikih opozicionih grupa (čiji je sastav daleko od jednog reprezentativnog sastava koji bi, u idealnoj verziji, predstavljao sve relevantne a duboko podeljene milicije i političke frakcije ove zemlje) proisticao je iz temeljnih razlika koje postoje među njima. Među najvećim problemima je i pitanje: može li Asad ostati na vlasti kroz period tranzicije ili čak nakon nekih budućih izbora? Rivalske strane u Siriji često su odbijale čak i da sede u istoj prostoriji. Jedan viši zvaničnik Bele kuće je na subotnjem brifingu okrivio Asadovu vladu zbog odbijanja da učestvuje “uz pomoć i podršku Rusa, koji nisu bili spremni da vrše pritiske kako bi i njih doveli za ženevski pregovarački sto”.

Trojka koju čine Rusija, Iran i Turska je 2017. pokrenula jedan drugi mirovni proces. Međutim, nekoliko međusobnih sastanaka takođe nije proizvelo bilo šta opipljivo. Trampova administracija izjavila je kako se nada da će štrajk, kao nus-produkt, doprineti osnaživanju diplomatskih inicijativa. Međutim, na subotnjem sastanku u Beloj kući visoki zvaničnici nisu ponudili nove ideje kako bi se to moglo i ostvariti.

“Ako ćemo pravo, vazdušni napadi u noći između petka i subote nisu za cilj imali promenu već ustanovljenog poretka bitke na terenu, niti da uklanjaju režimske lidere”, izjavio je za Njujorker Fred Hof, bivši vojni oficir i ambasador koji je radio na pitanjima Bliskog istoka u vreme Regana, Buša mlađeg i Obamine administracije. “Već je sve, zapravo, u onome što bi tek trebalo da usledi. Uzgred, osim ukoliko ne postoji snažno diplomatsko nadgledanje ovog i sličnih selektivnih udara, sva ta ‘buka i bes’ zapadnih saveznika neće značiti ništa. Biće to samo prazan gest, kao što je to bio pre godinu dana.”

Hof je upozorio da Asadov režim može ovaj udar protumačiti kao dozvolu da bude još brutalniji. “Fokus je u potpunosti usmeren na oružje, a ne na zločin”, kaže on. “Kada Asad bude video da je Zapad povukao crvenu liniju protiv jedne hemijske smeše, njegov cinizam učiniće da poveruje kako ima zeleno svetlo da učini svaku drugu prokletu stvar”.

S obzirom na tenzije među glavnim silama nakon ovog udara, sve se više čini da je put za diplomatsko rešenje sve udaljeniji. U Moskvi je predsednik Vladimir Putin ovaj udar nazvao „aktom agresije pod vođstvom Sjedinjenih Država”. Rusko ministarstvo inostranih poslova optužilo je SAD da je planirala ovu vazdušnu kampanju kako bi sprečila istragu o napadu na hemijsko oružje u Dumi pre nedelju dana. Moskva tvrdi da su video-snimci i fotografije mališana u grčevima „nastalim usled bojnih otrova“ bili inscenacija stranih sila. Rusija je u subotu, tokom vanredne sednice Saveta bezbednosti U.N., podnela rezoluciju kojom se ovi vazdušni napadi osuđuju. Iako izglasavanje ruske rezolucije nije uspelo, već i sami komentari tokom rasprave odražavali su svu dubinu međusobnih podela.

Niki Hejli (Nikki Haley), američka ambasadorka pri U.N. izjavila je da ju je predsednik Tramp obavestio da su “Sjedinjene Države napunile cev i spremno čekaju” da ponovo udare, ukoliko Sirija nastavi s upotrebom hemijskog oružja. “Kada naš predsednik povuče crvenu liniju on tu liniju i nameće”, rekla je ona. Hejlijeva je, takođe, optužila Rusiju da saučestvuje u upotrebi hemijskog oružja u Siriji jer nije uspela da obezbedi garancije Damaska za uništenje svojih zaliha – kako je 2013. obećala međunarodnim sporazumom kojeg je upriličila Obamina administracija. Tek treba videti kakve su posledice drugog napada u Siriji. Kao što je napomenuo Pentagon, snage američke vojske još uvek pokušavaju da „počiste“ ostatke ISIS-a, čijih je nekoliko hiljada boraca smešteno na istoku doline Eufrata. Tokom protekle nedelje, SAD i njeni saveznici su u Siriji izvršili vazdušne udare protiv petnaest meta koje su predstavljale ISIS.

Dakle, Trampov usklik kako je “Misija obavljena” predstavlja opasan hvalospev, pošto je predsednik Džordž Buš mlađi – nakon što je 2003. godine, pod zastavom koja se vijorila na američkom nosaču aviona – istim usklikom proglasio “okončanje svih borbenih operacija u Iraku”. Američke snage su u toj zemlji potom ostale još osam godina, vreme tokom kojeg je živote izgubilo više od četiri hiljade Amerikanaca; čak i nakon povlačenja Amerikanaca 2011. godine, Sjedinjene Države bile su primorane da se vrate 2014, kako bi se suočile sa ISIS-om.

Danas smo još uvek tamo.

Robin Wright, New Yorker

 

Problem nije samo trgovina podacima


Za vreme predsedničke kampanje 2016. Bill Clinton je tvrdio da je izbornom timu njegove supruge promakla jedna od najvažnijih lekcija brexita – otkriće da se radni ljudi osećaju zanemarenima i da zato pružaju snažan otpor establišmentu. Članovi tima bi pažljivo saslušali njegove sugestije i odmah ih zaboravili. „Izveštavao nas je o onome što bi saznao na terenu, za vreme izbornih skupova“, pišu Jonathan Allen i Amie Parnes u knjizi Shattered: Inside Hillary Clinton’s Doomed Campaign / Slom: unutar neuspešne kampanje Hillary Clinton. „Naši odgovori su uvek bili slični: podaci koje imamo ne podržavaju vaša zapažanja sa terena. Bill je držao do podataka, ali je verovao da oni nisu dovoljni… Smatrao je da je važno razgovarati sa glasačima i saznati šta zaista osećaju“. U sukobu brojeva i emocija brojevi su pobedili, a Hillary je izgubila.

Alexander Tayler

Alexander Tayler

Posle nedavnog otkrića da je izborni tim Donalda Trumpa kompaniji Cambridge Analytica plaćao da priprema prilagođene poruke po meri ciljanih glasača, moglo bi se reći da problem njenog tima nije bio u tome što su više verovali podacima nego svakodnevnom iskustvu, već u tome što je Trumpov tim imao bolje podatke.

Na tajnom snimku koji je emitovao Kanal 4, Alexander Tayler, šef odeljenja za obradu podataka u kompaniji Cambridge Analytica, tvrdi da je Trumpova izborna pobeda njihova zasluga. „U konačnom zbiru Trump je izgubio sa razlikom od tri miliona glasova, a pobedio je zahvaljujući elektorskim glasovima“, hvalio se. „Za to su zaslužni dobri podaci i istraživački rad“.

Priča o tome kako su lični podaci korišćeni za sticanje profita i vođenje političkih kampanja pokazuje koliko je demokratija ranjiva u svetu novih tehnologija. Situacija je i pre toga bila loša, ali sada, uz pomoć društvenih mreža, laži se šire brže nego što možemo da ih raskrinkamo, jer sami korisnici stvaraju vesti i zajednice kojima će ih distribuirati. Tako, na primer, 12 godina posle invazije na Irak polovina republikanaca još uvek veruje da je Irak imao oružje za masovno uništavanje (iako znamo da nije), a pre dve godine 59% Trumpovih pristalica još uvek je verovalo da Barack Obama nije rođen u Americi (iako znamo da jeste).

Neznanju i fanatizmu ne treba mnogo podsticaja: na tlu ustajalih predrasuda i licemerja oni se slobodno umnožavaju i šire. Zato otkriće da je privatna kompanija prikupljala lične podatke o ljudima i koristila ih da usmeri političke poruke na one među njima za koje je procenila da će im biti podložni – jeste duboko uznemirujuće. Predstavnike Facebooka treba pozvati na odgovornost zato što nisu vodili računa o tome kako se koriste podaci prikupljeni sa njihove platforme; Cambrdige Analytica, kompanija koja je navodno bila povezana i sa kampanjom pristalica brexita, takođe treba da odgovara.

Problem prikupljanja podataka i ciljanja glasača na osnovu ličnih informacija pribavljenih bez njihovog znanja veoma je ozbiljan. Ipak, pogrešno bi bilo reći da su Trumpova pobeda ili ishod brexita isključiva posledica spoljnih uticaja.

Činjenica je da mnogi liberali nisu u stanju da događaje iz nekoliko poslednjih godina prihvate kao ono što oni zapravo jesu – grandiozan politički poraz. Takve pobude se delom hrane krajnje neliberalnim stavom da su glasači previše glupi da bi shvatili šta zapravo žele i šta je za njih najbolje. Tu je i želja da se izbegne politička odgovornost za neuspeh političkih poruka te strane u godinama posle finansijske krize, kao i da se izlaz radije potraži u opozivu američkog predsednika ili poništavanju referenduma o brexitu.

Tvrdnja da su Rusija, Facebook, neznanje, Cambridge Analytica ili glupost doprineli poslednjim događajima i stav da je sve to zapravo proizvod dublje i trajnije drame – nisu u kontradikciji. Bilo bi dobro da Trump bude opozvan, ali to neće rešiti probleme procesa dugog trajanja koji su omogućili da se on uopšte pojavi.

Cambridge Analytica nije izmislila rasizam, mizoginiju i ksenofobiju koji već dugo truju politički život u Americi i koji su omogućili Trumpov uspon. Te društvene patologije su ugrožavale naše demokratije davno pre nego što su se pojavile društvene mreže. Njihovi koreni su mnogo dublji, njihovi efekti dalekosežniji, a njihov uticaj snažniji nego što ijedan algoritam može predvideti.

Nisu Rusi rekli Hillary Clinton da pred same izbore kampanju koncentriše na Arizonu, umesto na Mičigen i Viskonsin, gde bi to bilo mnogo korisnije. Nisu je Rusi naterali da održi govor za Goldman Sachs za honorar od 225.000 dolara neposredno pred novi paket finansijske pomoći za banke, ili da Trumpove pristalice naziva „gomilom bednika“. Facebook još nije bio izmišljen kada je ona bila za rat u Iraku ili protiv gej brakova (pre nego što se predomislila).

Društvene mreže, bezočni botovi i kompanije koje prodaju sumnjive podatke mogu pojačati stavove koji su već u opticaju ili iskriviti postojeće percepcije – ali ih ne mogu stvarati. Ukratko, oni mogu manipulisati distribucijom ideja, ali ne mogu po narudžbini proizvoditi ideje ni iz čega.

Trumpova pobeda i brexit su se dogodili u doba rastuće ekonomske nejednakosti, stagnacije plata, masovnih migracija, rastuće ksenofobije i rasnih tenzija. Bill Clinton je bio u pravu – raspoloženje glasača se promenilo. Ta promena stava i otpor prema elitama koji se iz toga razvio rezultat su materijalnih uslova života ljudi, koje su u nekoliko poslednjih decenija svojim politikama proizvele dominantne partije, između ostalog vođenjem nezakonitih ratova, deregulacijom, liberalizacijom trgovine i svojim odnosom prema imigraciji. Ali liberali sa obe strane Atlantika ne prihvataju odgovornost za štetu koju su naneli niti nude adekvatan odgovor na posledice svojih odluka. I sada plaćaju cenu za to.

Ništa od svega toga ne opravdava postupke onih koji su nas zavodili na pogrešan trag i ne umanjuje štetu koju su pričinile njihove parole, poruke i dezinformacije. Uz izvesnu pomoć, nešto što krene kao preneta informacija može napredovati u opšteprihvaćeno znanje i prerasti u zaokruženi narativ koji ljudi recituju i ne znajući odakle dolazi niti šta tačno znači. „Dovoljno je da ubacimo informaciju [na primer ‘pokvarena Hillary’] u krvotok interneta i pratimo kako se širi“, izjavio je sada smenjeni generalni direktor kompanije Cambridge Analytica Alexander Nix. „S vremena na vreme je malo poguramo i posmatramo kako se uobličava… Takve stvari se infiltriraju u onlajn zajednice bez ikakve oznake porekla, nemoguće im je ući u trag i otkriti odakle dolaze“.

Jasno je da su takve stvari presudno odlučivale o važnim ishodima. Ako pogledamo minimalnu razliku u glasovima na referendumu o brexitu i predsedničkim izborima 2016, sasvim je moguće da je to bila slamka koja nas je gurnula preko ivice provalije. To ne treba zaboraviti. Ali ostaje pitanje kako smo se našli tako blizu te ivice? I kako da se izvučemo iz provalije? Još nemamo odgovor na to pitanje, ali on svakako nije u algoritmima.

Peščanik.net, 27.03.2018.

The Guardian, 22.03.2018.

Zašto je Kjubrikova “Odiseja“ i danas tako neodoljivo zagonetna i misteriozna?


Stenli Kjubrik ga je možda započeo kao naučno-fantastični film ali „2001: Odiseja u svemiru“, koja  ove sedmice puni 50 godina, bliža je našoj matici Zemlji no što nam se čini, piše Nikolas Barber za BBC.

Prošlo je 50 godina od „Odiseje u svemiru“, a mi i dalje pokušavamo da ga „osmislimo“ logikom i racijom. Ovo nesvakidašnje reprezentativno sci-fi remek delo Stenlija Kubrika biva redovno izglasano kao jedno od najvećih i istoriji kinematografije: po anketi koju je sprovela rubrika za kulturu Bi-Bi-Sija, reč je o najbolje rangiranom američkom filmu koji je ikada prošao kroz bioskope; glasovima učesnika ove ankete „Odiseja“ je izbila na četvrto mesto. On, međutim, važi i za jedan od najzagonentnijih filmova ikada napravljenih. Šta je, na primer, onaj sjajni pravougaoni monolit u praistorijskoj Africi? Zbog čega jedan astronaut proleće kroz ona psihodelična svetla na svom putu do Drugog Univerzuma – pre nego što se pretvori u kosmički fetus? S obzirom na to da je mesto zbivanja koje otvara film postavljeno milionima godina u prošlost – a da su dve ključne scene postavljene u hronološko-dramaturški razmak od samo 18 meseci – koliko se zaista od svega toga dogodilo te 2001. godine?

Svo to naše „češkanje po glavi“ i dileme ne bi samog Kjubrika ni najmanje uznemirile. “Slobodno spekulišite o filozofskom i alegorijskom značenju filma”, rekao je on jednom novinaru 1968. godine, “ali naprosto ne želim da verbalno opisujem niti da rečima objašnjavam ‘mapu puta’ i ’uputstvo za upotrebu’ filma kao što je ‘Odiseja’ zbog kojih bi se potom svaki gledalac osećao obaveznim da ih sledi, ili se pak uplaši kako je ’propustio suštinu i promašio poentu’.” Kjubrik je na scenariju za ovaj film sarađivao sa piscem istoimenog romana po kojem je ovo delo snimljeno, čuvenim piscem i naučnikom Arturom Klarkom (Arthur C. Clarke), koji je i sam rado odgovarao na neka od ovih pitanja rado postavljanih i Kjubriku; često bi odgovarao kako se neke od veza za rešavanje naših glavolomki kao gledalaca nalazi u samom njegovom romanu, koji je – što je do danas nečuveni gaf – objavljen tek po ulasku filma u bioskopske dvorane. Sam režiser je, međutim, sve te naše dileme „doveo u red“, tako što se taj filozofski i metafizički sloj ne bi mogao previše lako shvatiti. Sam Kjubrik imao je običaj da ga poredi sa slikama i klasičnom muzikom koje pre svega treba doživeti “na unutrašnjem nivou svesti”. I pored svega, sama „Odiseja u Svemiru“ nije glavolomka pred kojom ostajemo skamenjeni od zbunjenosti. Ono što je sasvim izvesno jasno jeste to koliko ima zajedničkog sa nekim od njegovih prethodnih filmova u kojima je bila izražena antiratna crta i borba protiv lažnih autoriteta – posebno se tu nameće njegov „Doktor Strejndžlav“ (Dr. Strangelove, 1964).

Gledano sa distance od pola stoleća, oba ova filma teško da bi i danas mogla izgledati drukčije nego u trenutku kada su snimljeni. Doktor Strejndžlav (1964), crno-beli film završen nekoliko godina pre „Odiseje“, farsična je satira o američko-ruskom utrkivanju u naoružanju sa Piterom Selersom kome je zapalo više nezaboravnih uloga; drugi film je bogato obojena kontemplacija koja se odvija u nepreglednim međuzvezdanim prostranstvima, opisana na originalnom posteru kao “epska drama avanture i istraživanja”. Ali osvrnimo se sada i na njihove sličnosti: Tajnovitost i zatvorenost koji su postojali tokom Hladnog rata između Amerike i Rusije, sastančenja u prostorijama krcatim sredovečnim muškarcima u tamnim odelima, a tu je i navodno „nepogrešiva mašina“ (interkontinentalni nuklearni projektil), projektovana s namerom da napravi pokolj među tim istim ljudima koji su je sazdali. Setimo se scene u kojoj General Kong (Slim Pickens) ponovo žicama premošćuje pokvarena vratanca spremnika za bombe na B-52 i popravlja ih – scene gotovo identične onoj iz „Odiseje u svemiru“, u kojoj astronaut Dejvid Boumen (Keir Dullea) deaktivira i zapravo „ubija“ računar koji je u jednom trenutku zaposeo kontrolu nad njegovim svemirskim brodom.

Osvrnimo se samo na ubeđenja i autorski kredo koji su tako slični i važeći za oba filmska dela: da su ljudi, suštinski, nasilni do tačke samouništenja, i da svako ko se smatra bićem koje je uvek stoprocentno u pravu po svemu sudeći opasni manijak. Možda bismo otišli predaleko kada bismo „Odiseju u svemiru“ nazvali ciničnom političkom komedijom, ali da Kjubrik nije želeo da se nasmejemo ne bi se onoliko  znakovito usredsredio na scenu “toaleta sa nultom gravitacijom”, niti bi u film ugradio poglavlje pod nazivom „Osvit čoveka“ (The Dawn of Man) u kojem ljudsko biće u svojim začecima – od prvog trenutka kada je shvatilo da se kost ulovljene životinje može upotrebiti i kao smrtonosno oružje za ubijanje životinja kojima se hrani – tu istu kost primeni i kao oružje u borbi protiv drugog ljudskog bića to jest „neprijatelja“… smrskavši mu glavu ovim „korisnim alatom“.

Sjajni, krupni čovekoliki majmuni

U ovoj sekvenci koja otvara film, naši kosmati preci (sve njih glumili su profesionalni pantomimičari), prehranjuju se isključivo korenjem i bobicama… sve dok ih, jednog afričkog jutra, u sam cik zore iznenada ne razbudi volšebno prisustvo visokog crnog monolita (svojevremeno upoređivanog s nadgrobnim spomenikom, mada se danas na njega može gledati i kao na „preuveličani ajfon“). Taj misteriozni monolit drastično ubrzava učenje i mentalni napredak majmuna, a u jednom od njih (u čoporu poznatom kao Gleda-Mesec“) rađa se ideja da kost mrtve životinje iskoristi kao oružje. Nakon što je ubio jednog tapira, ali i drugog majmuna iz „protivničkog tabora“, on, po ubistvu, tu kost baca visoko u vazduh; ovde nam je Kjubrik podario nezaboravnu scenu koja se uvek pojavljuje kada u svoj internet-pretraživač upišete “match cut”: kost koja se obrće kroz vazduh zamenjena je svemirskom stanicom koja kruži oko Zemlje (Kjubrikov „match cut“, tj. podudaranje scena – između pračovekove kosti koja se vrti dok leti uvis, i svemirske stanice koja se okreće u svemiru – najpoznatiji je i najambiciozniji primer korišćenja ove tehnike. „Match cut“ je povezivanje dve različite scena jednom radnjom).

…Osim što to nije svemirska stanica, kao takva: naime, po Klarkovim rečima, orbitirajući objekat koji je trebalo da usledi nakon kadra sa kosti “trebalo je da bude orbitirajuća svemirska bomba, oružje u svemiru”. Ako nigde drugde, a onda na ovom mestu, možemo dokučiti šta je to što je Kjubrik inicijalno hteo da nam poruči: „ljudski napredak“ je, po njegovim procenama, samo lepa fraza iza koje se krije razvoj sve većih i boljih načina za međusobno ubijanje, sve do potpunog istrebljenja.

Umesto bombe koja orbitira (setimo se Reganovog projekta razvoja vojne tehnologije petnaestak godina nakon filma, tzv „Rata zvezda“ iz 80-tih), u ovom delu filma susrećemo Hejvuda Flojda (William Sylvester), naučnika na putu ka Mesecu na kojem je otkriven još jedan vanzemaljski monolit. Flojd, međutim, ne spada u konvencionalne naučnike iz naučno-fantastičnih filmova: on niti je zaluđeni štreber u laboratorijskom mantilu a nije ni simpatično-romantični intergalaktički heroj. Flojd je, umesto svega toga, jedan tipično američki samozadovoljni hranilac porodice, sklon prisustvu lepih kosmo-stjuardesa u svojoj neposrednoj blizini, i koji – tipično američki – propušta rođendan svoje ćerke jer je “na putu”. U momentu kada svojim kolegama deli komplimente povodom njihovog otkrića, po njihovom izrazu i reakcijama ne biste ni pomislili da su upravo pronašli epohalni dokaz za postojanje vanzemaljskog života, jer deluju kao da su malopre sastavili novi reklamni džingl. “Pa, moram vam priznati,” progovara Flojd kroz osmeh, “da ste izvesno doprli do nečega.”

Bilo da su to američki generali u filmu „Dr Strangelove“, ili francuski generali u „Putevima slave“ ili ministar unutrašnjih poslova koji tvrdi kako poseduje lek kojim je moguće izlečiti zločinačke porive u „Paklenoj pomorandži“, Kjubrik je oduvek uživao da u svojim filmovima istakne kako ljudi zaduženi za naše sudbine nisu nužno i najinteligentnija ili najmaštovitija bića u sunčevom sistemu. Takođe, u njegovim se filmovima uvek radi o – muškarcima. Jedini ženski lik u filmu „Doktor Strejndžlav“ jeste sekretarica američkog generala odevena u bikini; žene se u „Odiseji u svemiru“, pojavljuju sa više odeće, ali ne i propratnih dijaloga.

‘Doktor Strejndžlav u svemiru’

Treći deo filma postavljen je u ogromnu svemirsku letelicu zaključanu gravitacijom Jupitera. Posadu broda čine Dejvid Boumen (Keir Dullea) i Frenk Pul (Gary Lockwood), zajedno sa još tri astronauta koji su u stanju hibernacije; i pored ljudske posade, većinu brodskih operacija nadgleda računar po imenu HAL 9000 (kojem je svoj glas pozajmio glumac Douglas Rain). Može li ovaj veštački inteligentni pilot prouzrokovati nevolje posadi za čiju je bezbednost zadužen? Pa, sam računar izjavljuje da je, “shodno bilo kojoj praktičnoj definiciji te reči, besprekoran i nesposoban za grešku” (“by any practical definition of the words, foolproof and incapable of error”), a takvo samopouzdanje u filmu je kod Kjubrika obično loš znak. Samouvereno im tvrdeći neistinu, HAL smišljeno ubeđuje Dejvida i Frenka u laž, naime, da je  brodski tanjir za komunikaciju pokvaren. Pod pretpostavkom kako HAL mora da je neispravan, astronauti odlučuju da će morati da ga isključe. Nažalost, HAL odlučuje da, pre no što oni isključe njega, on „isključi“ – njih.

Ovde se naročito može uočiti paralela s Kjubrikovim prethodnim filmom – u tolikoj meri da bi se u ovom trenutku mogao nazvati “Dr Strangelove u svemiru”: i u „Odiseji“, baš kao nekada i u „Strejndžlavu“, Kjubrik se usredsređuje na naše u svemu prenaduvano samopouzdanje, kao i na našu apsurdnu veru u bilo koji sistem ili mašinu koja nam deluje kao da ima odgovore na sva pitanja sveta. U „Doktoru Strejndžlavu“, filmu iz 1964. godine, postoji “sudbinski uređaj” (doomsday device) koji je trebalo da garantuje svetski mir a koji će, zapravo, uništiti civilizaciju – uz to i programiranog tako da ga niko ne može zaustaviti. U „Odiseji“, filmu iz 1968. godine, ova ironijska crta još je izraženija. HAL je kompjuter koji pravi grešku. Kontrolor misije potvrđuje da je u pitanju greška – jer to tvrdi njegov identičan HAL računar koji na Zemlji paralelno simulira uslove svog parnjaka u orbiti oko Jupitera. HAL koji se nalazi u svemirskom brodu, međutim, ostaje siguran u sebe kao što je u sebe siguran i poludeli general u filmu Dr Strangelove: “Pa, mislim da ne postoji nikakva nedoumica u vezi toga”, mehanički prede HAL svojim smirujućim, gotovo emotivnim glasom. “To se može pripisati samo ljudskoj grešci.” Oslušnite pažljivije i moći ćete ovde da čujete kako i sam Kjubrik jeca u  očaju.

Na „Odiseju u svemiru“ ne treba uprošćeno gledati kao na ‘nastavak’ filma „Dr. Strangelove“. Ostavimo li po strani gorku satiru koja ne podleže vremenu i prolaznosti, ovde još uvek na delu imamo neverovatne specijalne efekte, besprekoran produkcijski dizajn, doslovce proročki osmišljenu i plasiranu tehnologiju, zanosnu klasičnu muziku i sveobuhvatnu čudnovatost/nepoznanicu: Boumenovo uzbudljivo putovanje do svog vrhunca, na „mesto“ koje je “izvan beskonačnog”; putovanje do vrhunca i danas iznova šokantnog po duh i čula, baš kao što je to bio i 1968. godine.

Bez obzira na to, upadljivo je to što se Kjubrik  latio pravljenja “poslovično dobrog naučno fantastičnog filma” (da se poslužimo Klarkovom frazom), kao i da ga je ideja o stranim oblicima života u svemiru posebno fascinirala. Kjubrik je, kao i uvek, i ovde rešio da bude beskompromisan, upotrebljavajući svoj jedinstveni filmski jezik i ne pomažući se klišeiziranim vizuelnim komentarima na ljudske forme života. Upravo je ovo jedan od (po svemu izvesno najčudnijih i potpuno nelogičnih!) razloga zbog kojih je njegova „Odiseja u svemiru“ i dalje toliko ubedljiva, a onoliko zagonentna koliko to jedan film samo može biti.

Stenli Kjubrik je sanjao o drugim svetovima, ali je oduvek stajao s obe noge na Zemlji.

Nikolas Barber, BBC

Zašto nemačke kompanije podbacuju u digitalnim inovacijama?


“Mi Nemci imamo veliki problem. Takoreći smo izmislili auto. Imamo neke od najboljih inženjera na svetu, a od sto najtraženijih svetskih brendova jedanaest je naše. Ekonomski smo centar Evropske unije. Ali, propustili smo voz, i to izuzetno važan. A on se brzo udaljava od nas dok se mi još uvek zaglupljujemo našim vozilima na dizel. Ovaj voz koji se gubi u daljini zove se – digitalna inovacija”, tvrdi Semih Aridogan, IT preduzetnik i konsultant za digitalni biznis. Njegov osvrt na nemačku (ne)razvijenost informatičkih inovacija i infrastrukture prenosi nemački dnevnik Handelsblatt.

Većina nas još uvek živi u poricanju. Uporno ponavljamo mantru da brend „Made in Germany“ i dalje predstavlja simbol kvaliteta. Ipak, trebalo bi i da se iskreno zamislimo nad nekim pitanjima: zašto prelomne inovacije u automobilskoj industriji potiču pre svega iz SAD i Kine ali ne i iz Nemačke? Zašto brend „Made in Germany“ ne sadrži vodeće digitalne proizvode? Zašto ne postoji barem jedna nemačka veb-stranica koja je među 100 najposećenijih na svetu? I zašto smo tek na devetom mestu Indeksa globalnih Inovacija?

Kao osnivač agencije za digitalne inovacije, nekada i sam zaposlen u velikoj nemačkoj korporaciji a danas start-up preduzetnik, imao sam priliku da čujem dosta toga ispotiha izrečenog u hodnicima ključnih nemačkih kompanija. Bila mala ili velika, sva ona pate od istih problema: oklevajući menadžeri, nedostajući alati i politika koja ne doprinosi boljem ambijentu.

Problem 1: upravljanje

Krenimo s menadžmentom. Problemi prisutni ovde počinju sa rigidnom nemačkom hijerarhijom. Većina nemačkih organizacija strukturisana je piramidalno. Zaposleni izveštavaju svog nadzornika, a supervizor potom izveštava nadređenog. Radni vek nemačkog zaposlenika je beskrajna priča o delegiranju, planiranju i krivici. Inovativne ideje u ovoj kulturi nemaju skoro nikakvih šansi. Zaposleniku, u principu, ne bi trebalo eksplicitno odobrenje da izvrši eksperiment ili proveri svoju inovaciju; jer, inovacija podrazumeva barem neku kreativnu spontanost i autonomiju.

Uzmite primer kompanije Spotify, kompanije sa sedištem u Švedskoj koja je najveća platforma za prenos muzike. Spotify ima male, autonomne timove. Ova takozvana odeljenja ili „posade“ mogu da odluče šta je to što žele da grade i kako žele da troše svoj budžet. Ne moraju da traže bilo čiju dozvolu.

Nemačke kompanije rade na suprotan način. Nemački menadžeri suzbijaju autonomiju i, umesto toga, gledaju na “konsenzus”. Suočeni s trenutkom donošenja definitivne odluke, oni svoje grupe zaposlenika „seckaju“ na toliko sitne delove dok se svi oni, napokon, ne slože sa idejom jednog jedinog čoveka, a to je – menadžer. Međutim, traženje konsenzusa ne podstiče ona najbitnije, fundamentalne promene, a samim tim ni inovacije. Stvaranje novih digitalnih poslovnih modela zahteva odlučnost individualista. Čekati da se svi slože sa jednim čovekom izaziva odbojnost među izvornim individualcima i kreativcima.

Problem 2: nedostajući alati

Kod skoro svakog klijenta sa kojim sam radio susretao bih se sa alatima iz „kamenog doba“. Nemački timovi koje sam upoznao na terenu još uvek koriste e-mail za komunikaciju. Čet-aplikacije, video-konferencije, aplikacije od Slack-a do Trello-a često čak nisu ni dozvoljeni. U nastojanju da prate projekte i poslovne brojke, Nemci i dalje koriste Excel i MS Projects. A ukoliko se usude da zatraže obične bele zidne table kako bi na njih bacali svoje ideje i zamisli, čeka ih duga vožnja kroz odeljenje za nabavke.

Zašto ne možemo pronaći najsavremenije alate u našim kancelarijama? Nemačka je ozbiljno stroga kada je reč o privatnosti podataka. Kompanije koje posluju u Nemačkoj moraju se osigurati da se njihovi podaci anonimizuju i skladište u skladu sa zakonom. Ova pravila o čuvanju i primeni podataka ključni su razlog zbog kojeg su nemačke kompanije prinuđene da se drže svojih starih alata. Ali, dok smo mi Nemci svakodnevno obuzeti podacima, hiljade biznisa na nekim drugim mestima živahno i kreativno napreduje bez nas.

Kao posledica toga, nemački kancelarijski službenik u proseku svakodnevno pošalje ili primi 122 kompanijska e-maila. Ako pretpostavimo da jedna prosečna smena traje od devet ujutro do pet popodne, to jest osam sati, to je jedna dolazna ili odlazna pošta na svaka četiri minuta. A mi Nemci pišemo ih na najsavršeniji i najformalniji mogući način. Mi ne kažemo: “Hvala, Bobe, ukačen sam na to”, već nešto tipa: “Najcenjeniji prof. Dr. Schmidt, ovim putem bismo vas obavestili…”.

Novi softver u stanju je da smanji neke od ovih užasnih „repova“, tj gubitaka energije i vremena. Novi alati, takođe, stvaraju ambijent koji je daleko manje „ukačen na dugmiće“ i rutinu već postojećih proizvodnih procesa od tipičnog nemačkog korporativnog okruženja. Ovde se ne radi samo o internoj komunikaciji već i o komunikaciji sa klijentima i praćenju veb-kampanja.

Savremeni alati su temelj sazrevanja ideja i inovacija. Kako, onda, da od vaših zaposlenih očekujete da spretno i okretno iznedre svoje ideje kada je infrastruktura na kojoj rade zastarela? Ako već zaposlenima nije dozvoljeno da na radnom mestu koriste vrhunske digitalne proizvode, na koji bi onda način, zaboga, trebalo da steknu pojam o tome kako da ih sami stvaraju?

Problem 3: zastarela infrastruktura

Još jedan problem je i to što nemački političari, izvinite na izrazu, jednostavno ne shvataju u čemu je stvar. Uzmite samo lidere naših najvećih stranaka, koji su se složili da zajedno rukovode zemljom. Andrea Nahles, liderka socijal-demokratske partije sa levog centra (SDP) koja stupa na dužnost u novoj garnituri proglasila je digitalni kapitalizam neprijateljem “društveno“ prihvatljivih tržišta, dok je Angela Merkel, nemačka kancelarka i liderka partije desnog centra, Hrišćansko-demokratske unije (CDU), u svojoj poznatoj izjavi nazvala internet „neistraženom teritorijom” (Neuland).

Kao rezultat toga, naši kreatori politika dugo su zanemarivali našu digitalnu infrastrukturu. Imamo najbrže auto-puteve na svetu, na kojima nema ograničenja brzine. Ali, takođe, za naše binarne veze koristimo seoske puteljke i improvizaciju, a ne ozbiljno koncipiranu infrastrukturu. Krajem 2016. godine je samo oko dva odsto nemačkih širokopojasnih veza išlo preko optičkih kablova, u poređenju sa više od 50% koliko ih ima u Letoniji ili Švedskoj. Prema podacima Evropske komisije, Nemačka je na 28. mestu na listi od 32 po pokrivenosti širokopojasnim internetom.

Kao rezultat toga, skoro svi moji mali i srednji klijenti u ruralnim sredinama imaju prosečan ili spor pristup internetu. Jedan od mojih klijenata se muči da komunicira sa kupcima u drugim delovima sveta. Drugom nedostaje infrastruktura da bi pokrenuo aplikacije koje operišu velikom količinom podataka. Kako možemo očekivati da prednjačimo u digitalnim inovacijama kada čak nismu u stanju ni da izgradimo dobre temelje za ovu digitalnu revoluciju?

Problem 4: manjak talenata

Trebalo bi, napokon, primetiti i da Nemačka nema dovoljno ljudi sa odgovarajućim odnosno „pravim“ veštinama. Prema nedavnoj studiji, nemačke kompanije imaju 1.6 miliona radnih mesta, koja je za sada nemoguće popuniti. Deutsche Telekom ne može da angažuje željeni broj stručnjaka za sajber-bezbednost. Čak, neki od mojih klijenata nisu doslovce našli ni jednog jedinog aplikanta za pozicije iz oblasti veštačke inteligencije.

Jedno od logičnijih objašnjenja ima veze sa nemačkim školama. Neke od njih mogu se smatrati sretnicima ako u učionicama postoji makar po jedan računar. Prema ovoj studiji, ukoliko želi da ostane konkurentna na globalnom nivou, Nemačka mora da ulaže skoro tri milijarde evra godišnje u tehnologiju kojom bi se osavremenile današnje škole. Mnogi učenici već dolaze u školu s poznavanjem najnovijih tehnologija koje su na nivou višem od onog koje imaju njihovi učitelji.

Kompanije danas imaju dva glavna zadatka: 1. pouzdano i dobro plasiranje svojih postojećih proizvoda, kao i 2. otkrivanje novih proizvoda za budućnost. Mi Nemci smo svetski šampioni u ovoj prvoj kategoriji, ali nažalost zaostajemo u drugoj. Tako je sada krajnje vreme da digitalne inovacije postanu naš glavni prioritet. Sada je trenutak kada moramo da ulažemo u našu infrastrukturu i obrazovanje. Moramo ponovo razmisliti o našim stilovima upravljanja poslovanjem i proizvodnim procesima, kao i o organizacionoj kulturi. Trebalo bi, takođe, da budemo opušteniji oko usvajanja novih alata. Nije sav novi softver toliko rizičan po našu privatnost da bismo ga se toliko pribojavali. A ukoliko i postoji određena doza rizika, obično su tu neka zaobilazna ali jako efikasna rešenja: Ako već softverski oblak ne dolazi u obzir, na primer, obično postoje alternative kao što su open-source cloud ili privatni cloud.

Došao je trenutak kada inovacije više ne smeju biti prepuštene slobodnom izboru i „opuštenom“ zanemarivanju. Digitalna revolucija će se dogoditi – sa ili bez nemačkog učešća.

Što se mene tiče – radije bih da učestvujemo u njoj.

Semih Aridogan je osnivač agencije za digitalne inovacije sa sedištem u Štutgartu. Pre toga je bio strateški konsultant u IBM-u i osnivač brojnih startup kompanija.

Handelsblatt