Dona Rotuno: pozitivni pokreti (i opasni efekti)

“Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna prava”, rekla je Dona Rotuno (Donna Rotunno), glavna braniteljka Harvija Vajnstina, koja se suočila sa kritikama feministkinja.

Harvi Vajnstin, drugi zdesna, napušta zgradu suda na Menhetnu sa svojom glavnom braniteljkom, advokaticom Donom Rotuno, koja je svoju karijeru gradila odbranom muškaraca optuženih za seksualne prestupe (Foto: Mary Altaffer/ AP)

Prošlo je oko sat vremena od početka suđenja Harviju Vajnstinu po optužbi za silovanje, kada je u napad krenula glavna zastupnica njegove odbrane. Tužiteljka je nedavno nazvala “gadošču” medijske napade sa ciljem diskreditacije žena koje optužuju Vajnstina, zamolivši sudiju da suđenje više ne bude zatvoreno za javnost.

Glavna zastupnica Vajnstinove odbrane, Dona Rotuno (Donna Rotunno), inače advokat bez premca, bacila se na tužiteljku, Džoan Iluzi (Joan Illuzzi).

“Gospođa Iluzi stoji pred nama u ovoj sudnici i mog klijenta naziva predatorom, a onda još ima nerv da uz to kaže kako ne bi trebalo da izađem pred ovaj sud i diskutujem o ovom slučaju”, rekla je gospođa Rotuno. „(Iluzi) Želi da bude osuđen od svih – pre no što ijedan dokaz dođe pred ovaj sud.“

Mnogo pre no što je lavina optužbi protiv gospodina Vajnstina pokrenula “zamajac” globalne reakcije/stava zbog seksualnog uznemiravanja, g-đa Rotuno je u kontinuitetu gradila svoju karijeru advokatice-krivičarke u Čikagu, uz jednu neobičnu specijalnost: branila je muškarce optužene za seksualne prestupe.

Kako je pokret #MeToo postajao globalno prepoznatljiv, ona je prihvatila ulogu oponenta, tvrdeći da javna “užurbanost” presuđivanja muškarcima optuženim za seksualno zlostavljanje i napastvovanje uništava njihovu reputaciju i karijeru bez prethodno dužnožću propisanog postupka, koji uključuje i respekt prema optuženom. Čak i ako je pokret pomogao feminističkoj stvari, rekla je Rotuno, cena tog postignuća je postala previsoka.

“Ako imamo 500 pozitivnih stvari koji potiču iz feminističkog pokreta – ali onaj jedan negativan preraste u situaciju koja vam oduzima pravo na pravični postupak i pošteno suđenje, kao i pretpostavku nevinosti – onda po meni, nijedna od tih (pozitivnih) stvari ne može prevagnuti nad tom jednom lošom“, rekla je ona u intervjuu. “Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna ljudska i građanska prava.”

Gospodin Vajnstin, koji nije krio da za svog glavnog branioca angažuje ženu je maja 2018. zamolio  sud da gospođu Rotuno imenuje za liderku njegovog advokatskog tima, nakon što su se razdvojili od prethodne dve grupe njegovih advokata koje su vodili muškarci.

Gospođa Rotunno se otad pojavila kao paradoksalna i polemična figura, odlučna da brani muškarca koga su brojne žene označile kao oličenje šovinizma i seksualne nedoličnosti.

To joj je priuštilo prezir nekih zagovornika prava žena, koji su sugerisali da bi je vođenje Vajnstinove odbrane moglo motivisati koliko profesionalnim priznanjem i raketnim usponom u budućoj karijeri koji će joj doneti ovaj slučaj, toliko i svojim profesionalno-etičkim principima kojih se drži.

“Njena spremnost da tvrdi kako je #MeToo otišao predaleko samo ide u prilog njenom neprekidnom nizu visokih honorara, ali ne i u prilog činjenicama”, rekla je Džejn Mening, zagovornica žrtava silovanja i bivša tužiteljka za seksualne zločine u Njujorku.

Iako je pokret ohrabrivao žene da govore o seksualnom napastvovanju, ističući neuspehe zakona u sprečavanju nekih muškaraca odgovornih za seksualne prestupe, prema mišljenju gospođe Rotuno, društveno, običajno i kulturno “klatno” je previsoko zamahnuto. Ona je rekla da su mnogi njeni klijenti smatrani krivima – sve dok nije bila dokazana njihova nevinost.

Iako žene nikada ne bi trebalo da bivaju prisiljene da čine stvari koje ne žele, Rotuno smatra da i one moraju snositi odgovornost za svoje odluke.

„Ne možete uzurpirati obe strane ovog problema i pritom sebi reći: „Trebalo bi da sam u mogućnosti da radim što god poželim – bez posledica. A mogla bih se (tako) postaviti u bilo kojoj situaciji u kojoj poželim – da igram žrtvu“, navela je gospođa Rotuno. “Imati seks na dobrovoljnoj bazi sa nekim – čak i ako ga imate nerado – činjenično nije krivično delo.“

Ona je još dodala i da „Ono što se dešava sa pokretom #BelieveAllWomen jeste da bi trebalo da vam bespogovorno verujemo, bez ikakve povratne reakcije, pitanja ili unakrsnog ispitivanja. Mislim da je to opasno.”

“Dobrovoljno konzumirati seks sa nekim, čak i ako ga u tom trenutku nerado upražnjavate, činjenično nije zločin: jer, bili ste u intimnom kontaktu svojom voljom”

Gospođa Rotuno je odrasla u predgrađu Čikaga, unuka je policajca a ćerka majke učiteljice i biznismena koji radi u prehrambenoj industriji.

Gospođa Rotuno je još kao dete postala fascinirana sudnicom i dogadajima vezanim za pravo i pravdu, jer je odmalena gledala televizijske serije poput “Papirologije” (The Chase Paper), u kojoj je glavna junakinja bila o studentkinja sa Harvarda, koja je na ovom univerzitetu pohađala prvu godinu prava.

Otišla je na lokalni katolički koledž a diplomirala na pravnom koledžu  Čikago-Kent, da bi se 1997. zaposlila kao “papirolog” odnosno administrativna službenica u kancelariji državnog pravobranilaštva okruga Cook. Tri godine kasnije, postala je pomoćnica državnog pravobranioca u Ilinoisu, radeći na slučajevima nasilja u porodici i krivičnim delima teškog nasilja.

U privatnu praksu prelazi 2003. radeći sa još jednim advokatom, a dve godine kasnije, sa svojih 29. godina, osnovala je sopstvenu advokatsku firmu.

“Odlučila je da uradi nešto što mnoge žene ne rade”, rekao je Dejvid Erikson (David A. Erickson), sudija u penziji, koji je nekada bio njen nadređeni u državnom pravobranilaštvu. “Ona u bitku ide samostalno.”

U Čikagu je postala poznata po svom ličnom stilu i pobedama na suđenjima za krivične prestupe, specijalizujući se za seksualne zločine.

“Posedovala je veliko znanje i umešnost u baratanju činjenicama i zakonima”, rekao je Stenli Stalvort (Stanley Stallworth), advokat iz Čikaga, koju je gđa Rotuno uspešno branila od optužbi za seksualne napade. “Kada je u sudnici, ona je pravi buldog.”

Ulazeći u sud jednog tipičnog jutra, prošlog avgusta, gospođa Rotunno – koja je rekla da veruje da „porotnici cene ljude koji se ponose time kako se oblačite“, nosila je crnu suknju Salvatore Ferragamo sa geometrijskim šarama i bluzu i velikom kožnom torbom na levom ramenu. Njene “Jimmy Choo” visokih potpetica odzvanjale su podom sudnice. Oko vrata je imala zlatni lančić prefinjene izrade na kojem je pisalo: “Not Guilty.”

Gospođa Rotuno, koja sebe opisuje kao “zdravorazumski nezavisnu (osobu)”, rekla je da joj je “odvratno” to što je pokret #MeToo uticao na sinergiju i rutinske razmene, davanja i primanja, koji su oduvek postojali između muškaraca i žena.

“Žalosno je to”, rekla je Rotuno, “što su muškarci zabrinuti da li će biti ugodni i prijatni ženama.”

Dona Rotuno napušta sud sa svojim klijentom Demarkom Vajtlijem (u sredini) i advokatom Dejvidom Jegerom. Tokom godina svoje privatne advokatske prakse je izgubila tek jedan slučaj po osnovi optužbe za seksualne prestupe (Joe Lewnard/Daily Herald)

Kada je reč o slučajevima seksualnih zločina, gospođa Rotuno je na suđenju izgubila samo jednom. Crtež napravljen u sudnici tokom tog slučaja je okačila na zid svoje kancelarije.

Njen klijent Demarko Vajtli (Demarco Whitley), tada sa 19 godina, nekada je u školi bio ragbista, a optužen je za silovanje 15-godišnje devojčice i osuđen na 16 godina zatvora. Gospođa Rotuno veruje da je “pravi počinilac” rođak gospodina Vajtlija, koji je takođe optužen da je učestvovao u nasrtaju, ali koji je pre suđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njen klijent je, kako je rekla, “nasledio njegovu krivicu.”

Ona je tinejdžerku uhvatila u svoj baraž brutalnog unakrsnog ispitivanja, jer “njena priča nije sjajna.” Nakon toga, ona je od tužioca zatražila da devojci pošalje poruku: “Reci joj da moram da obavim posao. Ne želim da je definiše ovo što se događa (u sudnici i medijima).”

Ta spremnost da bude tvrda prema onima koji optužuju joj je poslužila u drugim slučajevima. Rotunova je, recimo, 2014. godine izvojevala oslobađajuću presudu za Elhadžiju „Hadža“ Gueju, poznatog modnog dizajnera optuženog za pokušaj silovanja jedne žene u stambenoj zgradi u kojoj su oboje živeli. Porota je osnovano posumnjala da je zločin uopšte počinjen nakon što je gospođa Rotuno utvrdila da je ta žena bila podmetnuta Gueju – kako bi se od njega iznudilo 50 hiljada dolara.

Advokati odbrane i tužioci koji je znaju kažu da je gospođa Rotuno vešta u pretraživanju dokaza i iznošenju nedoslednosti u svedočenjima. „Kada uđe u sudnicu, zna šta piše na svakom parčencetu papira koji joj je dat“, rekla je Maraja Mekarti (Maria McCarthy, tužiteljka okruga Kuk, koja se ovom prilikom suočila na sudu sa gospođom Rotuno.

Njeno umeće u unakrsnom ispitivanju bilo je očigledno na nedavnom saslušanju u Čikagu, kada je nežno ali ipak odsečno i ironično ispitivala mladu devojku koja je rekla da ju je otac pljunuo i gurnuo.

Gospođa Rotuno je otkrila da je devojčin iskaz u suprotnosti sa njenom ranijom izjavom. Zatim je gospođa Rotunno tvrdoglavo i korak po korak utvrđivala kako je devojčicina majka, zajedno sa ćerkom, skovala osvetu protiv oca, te da je njihovo dete iskoristila kao sredstvo kojim će ovo postići. Sudija je odbacio optužbe iz ovog slučaja.

Veština gospođe Rotuno u podrivanju optužbi svedoka biće testirana i na suđenju Vajnstinu. Kancelarija okružnog tužioca Menhetna planira da pozove šest žena da svedoče o svojim navodima, naime, da je gospodin Vajnstin na njih seksualno nasrnuo, mada je većina tih incidenata prestaro da bi se optuženi mogao teretiti za odvojena krivična dela.

Slučaj tužilaštva skoro u celosti zavisi od toga da li će porota verovati ženama koje svedoče, budući da je veoma malo fizičkih dokaza ili uopšte ne postoje. G. Vajnstin je optužen za silovanje jedne žene u hotelskoj sobi na Menhetnu 2013. godine i prisiljavanje druge na oralni seks u njegovom stanu 2006. godine. Ostale će biti pozvane kako bi demonstrirale obrazac ponašanja optuženika u njihovim slučajevima.

Kao žena, gospođa Rotuno predviđa da može da zauzme oštriji stav u odnosu na optužbe protiv gospodina Vajnstina, a da ne izgleda kao nasilnik. Porota će, kako je izjavila, jednostavno videti dve žene koje razgovaraju.

Glorija Olred (Gloria Allred), koja zastupa dve žene po njihovim optužnim navodima protiv gospodina Vajnstina, nije se složila s njenom izjavom. “Nasilnik je nasilnik, bez obzira na pol”, rekla je gospođa Olred. “Ne verujem da je primereno zaskočiti i otrovati žrtvu na mestu njenog svedočenja.”

Olred je još dodala da “Ukoliko je to njena strategija, možda će otkriti da će se njujorška porota zgaditi tom taktikom.”

Tužioci su nagovestili da će gospodina Vajnstina oslikati kao moćnog filmskog producenta koji je prisiljavao žene i manipulisao njima kako bi od njih iznudio seks.

Gospođa Rotunno rekla je da bi njen posao bio da ubedi porotu ne samo da su seksualni susreti bili izvršavani uz obostranu saglasnost, već i da su žene takođe manipulisale gospodinom Vajnstinom. Ona je istakla da su obe žene održavale odnose sa gospodinom Vajnstinom i nakon navodnih napada.

“Da, on je moćan momak”, izjavila je Dona Rotuno. „Ali mislim da su ga, pošto je on moćan momak, iskorišćavale i iskorišćavale i iskorišćavale za sve što su mogle.“

 

Jan Ransom, Kerry Kasper, New York Times (Jan. 14, 2020)

Ghosn Gone: Epsko bekstvo Karlosa Gona

Voz, avioni i velika crna kutija

Kerol i Karlos Gon. Bivši predsedavajući Nisana je aprila 2019. pušten uz kauciju

Desetak operativaca, uključujući najmanje jednog dugogodišnjeg vojnog eksperta sa iskustvom spašavanja talaca, osmislili su rizično izvlačenje Nisanovog bivšeg direktora iz Japana. Priču sa Bliskog i Dalekog Istoka kao i SAD donose novinari Volstrit žurnala.

Nakon višemesečnog planiranja i utrošenih miliona dolara, Karlos Gon legao je u veliki, crni sanduk čije je dno bilo izbušeno rupama. Upravo je putovao vozom koji se nalazio na 300 kilometara od njegove kuće u Tokiju, put koji mu je odobrio sud u Osaki u Japanu.

Bila je nedelja uveče, 29. decembra kada je nastupio „trenutak istine“ za realizaciju ovog spektakularnog plana – možda isprva toliko odvažan da su se neki od organizatora na trenutke pitali hoće li, uopšte, upaliti. Tim privatnih bezbednosnih stručnjaka angažovanih da „sprovedu“ Gona iz Japana do Mediterana nije prethodno izvodio generalne probe ili bilo koju vrstu simulacije-inscenacije, kako bi proverili da li će sanduk za koncertne instrumente poslužiti svrsi – crna kutija u kojoj će se nalaziti bivši izvršni direktor japanske auto-kompanije u kojoj će proći aerodromsko obezbeđenje u Osaki. Ovo je standardni operativni postupak za tako veliku krijumčarsku operaciju. Aerodrom su uoči početka same akcije osmotrili tek u dva navrata: drugi put su ga videli tog jutra – kada su se pojavili na aerodromu.

“To je, zapravo, predstavljalo nemoguću misiju”, izjavio je jedan od članova tima koji je osmislio plan ove akcije.

Bloomberg Best Of The Year 2019. (Foto: The Time)

Gonova odluka da „preskoči“ plaćanje kaucije u Japanu pokrenula je pravu međunarodnu ludoriju koja je trajala tačno 23 sata, presedan s kojim se u savremeno doba malo šta može uporediti. Zaplet je uključivao timove koji su trasirali operaciju i kontrolisali predstojeće korake, one koji su pronašli ranjive aerodrome idealne za korišćenje, ljudstvo za neprekidnu dojavu situacije u realnom vremenu i rulanje afaltnom pistom uoči svitanja, na gotovo napuštenom aerodromu u blizini Istanbula (pista vazdušne luke Ataturk).

Grandiozno bekstvo

Te večeri, uz kišu koja je rominjala, dve osobe su sprovodile sanduk na točkićima – kutija koja se obično koristi za koncertnu opremu – prošavši kroz privatni salon za putnike međunarodnog aerodroma Kansai u Osaki, a prema izveštaju koji su japanske vlasti dale lokalnoj štampi i iskazu osobe upoznate sa slučajem. Tim je prošao kroz drvena vrata salona „Tamayura“, ili „kratki trenutak“, uputivši se niz hodnik sa par sofa kremaste boje, sve do bezbednosnog kontrolnog punkta.

Po rečima insajdera, Gonov sanduk prošao je ovaj kontrolni punkt bez i najmanje provere: bio je prevelik da bi mogao stati u rendgen, a niko ga od osoblja iz bezbednosti nije lično proveravao. Sanduk je potom natovaren u kabinu aviona za trinaest putnika, ’Bombardier Inc. Global Express’ dospevši u trup kroz zadnja teretna vrata. Tu je bio i mamac; lažna identična kutija u kojoj se takođe nalazila audio-oprema, i takođe utovarena u istom momentu, i to u putničku kabinu. Odmah po utovaru ovih sanduka, avion je poleteo, što su naknadno pokazali i snimci tog leta.

Ovaj izveštaj o Gonovom bekstvu sačinjen je na osnovu intervjua s osobama koje su imale uvid u njegovo planiranje i sprovođenje, kao i s onima koji su upoznati s istragom u Turskoj i brifingom koji su japanski predstavnici vlasti dali novinarima (Gon je zakazao konferenciju za novinare u Bejrutu za sredu 15. januara).

Gon, bivši šef francuskog auto-giganta Renault SA a potom i japanske kompanije Nissan Motors Co. (koje su strateški partneri više od dve decenije) suočio se sa suđenjem koje je trebalo da počne početkom ove godine. Optužba ga je teretila za finansijske malverzacije, uključujući navodno skrivanje desetina miliona dolara odloženog obeštećenja i protivpravnog prisvajanja sredstava koja pripadaju Nisanu.

Gon negira optužbe, ponudivši kauciju od gotovo 14 miliona dolara kako bi se branio sa slobode, živeći u kući pod video-nadzorom i uz stroga ograničenja s kim se mogao viđati. Okupio je međunarodni tim pravnika koji je trebalo da ga zastupa na sudu (podcast).

Na kraju je ipak svoj novac uložio u jedan malo drukčiji tim – grupu od desetak operativaca, uključujući barem jednog sa bogatim iskustvom izvlačenja talaca iz zatočeništva u ratnim zonama širom sveta.

Gon je rekao da je sam „priredio“ svoj izlazak iz Japana. Ovaj izveštaj, međutim, sugeriše da je u toj dosad neviđenoj „predstavi“ bilo još likova. Operativci su počeli da postavljaju temelje ovoj akciji još proletos (2019), nedugo nakon što je Gonu u aprilu po drugi put odobren kućni pritvor uz kauciju. Članovi tima su razmišljali o načinima kako da Gona izvuku iz Japana i potom prebace u zemlju u kojoj će možda lakše „izbrisati“ svoje ime. Osobe bliske Karlosu Gonu počele su akciju tamo gde je i bilo najlogičnije: kontaktirali su bivše profesionalne vojnike i obaveštajce, kako bi pronašli ljude sposobne i voljne da se late ovog zadatka.

Krajem jula, ovaj „bezbednosni tim“ – koji se, po svemu sudeći, do kraja proširio na 10 do 15 internacionalaca – počeo je da planira  konkretnu i ozbiljnu akciju. Tim je bio podeljen u različite operativne pravce, od kojih je svaki bio izolovan od ostalih grupa koje su učestvovale, tako da pojedinci angažovani na jednom specifičnom zadatku nisu znali šta rade oni drugi, niti ko su oni i koliko ih ima, kao ni prirodu celokupnog plana – bili su upoznati samo sa svojim delom zadatka koji je trebalo da obave.

Čuvar privatnog obezbeđenja pred kućom bivšeg šefa Nisana Karlosa Gona, Bejrut 5. januar 2020 (Hussein Mall/AP)

U timu je, prema iskazima detektiva koji rade na istragama u Japanu i Turskoj, bio i Majkl Tejlor (59), bivši pripadnik specijalnih snaga, poznat po svojim uspesima u spašavanju talaca u saradnji sa američkim Stejt departmentom i FBI-jem. Čvrste četvrtaste brade, guste prosede kose i osmeha koji mu je na obrazima pravio rupice, Tejlor je tečno govorio arapski i imao je duboke, čvrste veze sa Libanom, gde je upoznao svoju suprugu kada je sa Zelenim beretkama bio tamo raspoređen tokom 1980-ih.

Uzgred, Njujork tajms je pre deset godina unajmio bivšu Tejlorovu kompaniju kako bi im pomogla u oslobađanju novinara Dejvida Rohda iz talibanskog zatočeništva u Avganistanu 2009. godine. Tejlor je, takođe, nedavno odslužio kaznu u američkom zatvoru, nakon što je priznao krivicu po dve optužbe proistekle iz federalne istrage o nameštanju poslovnih ponuda.

Prema rečima ljudi upoznatih sa istragom, u timu je bio i Žorž-Antoan Zajek (George-Antoine Zayek), američki državljanin libanskog porekla, koji je više od decenije povremeno sarađivao s Tejlorom. Prema izjavama svojih rođaka u Libanu, Zajek je, baš kao i Gon, pripadao libanskoj hrišćanskoj zajednici. Povređen u borbama u Libanu tokom 1970-ih, kasnije se angažovao u operacijama privatnog obezbeđenja zajedno s američkim snagama u Avganistanu i Iraku.

Turske vlasti su njih dvojicu identifikovale kao osobe koje su se zajedno sa Gonom ukrcale u ‘Bombarder’ koji je poleteo iz Japana.

Dubai je postao jedna od lokacija za izvođenje plana. Uoči operacije, Tejlor je tokom šest meseci posećivao Emirate u osam navrata, dok ih je Zajek u poslednja tri meseca posetio četiri puta, ponekad zajedno s Tejlorom a ponekad odvojeno, sudeći po izveštajima iz Dubaija u koje su imali uvid novinari Volstrit žurnala.

Tokom više od 20 putovanja u Japan, operativci su identifikovali više od 10 aerodroma i drugih vazdušnih luka iz kojih je Gon mogao da napusti Zemlju izlazećeg sunca.

Tim za izvlačenje je takođe ozbiljno razmatrao i druge opcije pored aerodroma, uključujući krijumčarenje Gona iz Japana brzim čamcem. Ukupan budžet za operaciju merio se milionima dolara, tvrdi osoba upoznata sa slučajem.

Da bi komunicirali jedni s drugima kao i sa samim Gonom, organizatori su često koristili ljude koji su prenosili poruke, a ne mašine, mobitele, internet ili telekomunikacione mreže. Ovi glasnici su lako „preskakali“ ograničenja japanskih zvaničnika o Gonovoj upotrebi interneta – zabranjeno mu je korišćenje pametnog telefona i nosio je mobilni uređaj bez internet konekcije.

Komunikaciona mreža je korišćena za sužavanje datuma, vremena i lokacije, ali je „ćaskanje“ svedeno na minimum.

Jedan od članova „spasilačkog tima“ je tek u jesen 2019. prvi put posetio privatni avionski terminal na aerodromu Osaka. I dok je sam aerodrom bio u večitoj gužvi, terminal za privatne avione pojavio se kao najizgledniji kandidat jer je često bio upražnjen pa se s njega moglo obaviti promptno poletanje. Povezan je sa Kansaijevim prostorom za domaće letove na Terminalu br.2 i relativno je mali – samo 300 kvadratnih metara, uključujući prostoriju za okupljanje putnika, kružni salon-čekaonicu, kupatilo i sigurnosnu zonu, navodi se u brošuri.

Prolaz za putnike u premijum klasi na Kansaiju u Osaki (Tim Kelly/ Reuters)

Druga ključna tačka bila je da ništa izuzev malih vreća (kesica) ne može proći kroz rendgensku aparaturu aerodroma – a svakako ne sanduk kakav bi Gon mogao da koristi. Razgovarajući sa ljudima koji su koristili terminal, tim je saznao da torbe i prtljag putnika na privatnim letovima gotovo nikada nisu proveravani na izlazu.

Početkom decembra je operacija Gonovog izvlačenja bila konstantno pripravna za aktivaciju, sa aerodromom u Osaki kao tačkom izvlačenja. Prema priči onih koji su bili upoznati sa njegovim naumima i planovima, Gon je, ipak, još uvek držao otvorene one mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju, pa je plan „spašavanja“ i dalje mogao biti opozvan u poslednjem trenutku.

Prema njegovom advokatu u Japanu, na katoličko Badnje veče, 24. decembra, Karlos Gon je – nakon što mu je sud uskratio pravo na posetu supruge u vreme božićnih praznika – razgovarao sa njom sat vremena preko video-linka.

Istog dana, osoba koja se identifikovala kao „Dr. Ross Allen ”potpisala je ugovor na 350.000 dolara sa turskim privatnim avio-operaterom, MNG Jet Havacilik AS, kako bi se rezervisao avion ‘Bombardier’ dugog dometa za dva putovanja – prvo od Dubaija do Osake, a onda i od Osake do Istanbula, prema dokumentaciji rezervacija koju je pregledao WSJ i osobama koje imaju uvid u ovaj slučaj. U cenu su bile uračunate i logističke usluge na terenu u Osaki, rekao je jedan od insajdera.

Privatni avion ’Bombardier’ korišćen za bekstvo Karlosa Gona (Alp Akbostanci/ Reuters)

Iz MNG-a su rekli da niko od osoblja u kompaniji nije bio upoznat sa ovim planom, podnevši krivičnu prijavu protiv jednog zaposlenog; u toj tužbi stoji da je bio „saučesnik u zaveri krijumčarenja gosp. Gona“. Tursko tužilaštvo je okrivilo ovog radnika i četiri pilota zbog „krijumčarenja migranata“. Advokat ovog zaposlenog je izjavio da njegov klijent negira krivicu. Advokati pilota ili se nisu mogli dobiti ili su pak odbili da daju komentar.

Pretresno ročište na Božić je dodatno učvrstilo Gona u odluci da ilegalno napusti Japan. Bio je ubeđen da će sud odugovlačiti kao i da prema njemu nikada neće postupati fer. Japanska stopa donošenja presuda po optužbama se kreće iznad 99%. Ova zemlja brani svoj sistem rigoroznim merama, dok tužioci, sa svoje strane, po tradiciji obećavaju pošteno suđenje.

Dva dana kasnije, kako pokazuju snimci, Tejlor i Zajek zajedno su stigli u Dubai poslednji put uoči svog putovanja u Japan. A onda su 28. decembra kasnim noćnim letom krenuli prema Osaki. U njihovom Bombarderu dugog dometa nalazila su se dva kofera za koncertnu opremu.

Prema japanskim istražiteljima koji su lokalnim medijima dali snimke sa nadzornih kamera, Gon je napustio svoju trospratnicu u Tokiju oko pola tri popodne po lokalnom vremenu. Uočen je na video-snimku, sam, sa šeširom na glavi i hirurškom maskom na licu koja je u Japanu uobičajena zaštita od mikroba i zagađenja. Uhvatio je kratku taksi vožnju do impozantnog hotela Grand Hajat, popularnog među kompanijskim rukovodiocima i političkim liderima u okrugu Ropongi.

Nakon što je ušao u predvorje obloženo bambusom, sa disko-kuglama i bajkovito treperećim lampicama postavljenim za novogodišnje praznike, sreo je dvojicu „stranih muškaraca“, prema izveštaju istražitelja. On se, isto tako, za dlaku mimoišao s japanskim premijerom Šinzoom Abeom, koji je nešto kasnije ušao u Hajat – da bi u njemu otpočeo svoj  godišnji odmor.

Gon je mogao da „delimično“ nestane jer niko od organa bezbednosti nije redovno i neprekidno nadgledao njegovu kuću. Njegov pravni tim je morao da podnosi bezbednosne snimke samo jednom mesečno. Pripadnici obezbeđenja na obližnjim lokacijama rekli su da nije delovalo kako policija i tužioci nadgledaju njegovu zgradu. Od početka svog pritvora u Japanu, Gon je zatražio od suda da mu dozvoli slobodno kretanje uz elektronsku narukvicu. Zahtev je odbijen jer Japan ne koristi ovu tehnologiju. Kasnije je pušten uz kauciju.

Japanske vlasti (2. januara) iznose torbe iz tokijskog prebivališta nekadašnjeg automobilskog tajkuna Karlosa Gona (Foto: JIJI PRESS/ Agence France-Presse/ Getty)

Jedna privatna kompanija za obezbeđenje koju je Nissan angažovao da prati svog bivšeg egzekutivca je tog dana prestala s radom odnosno nadgledanjem Gona, nakon što su joj njegovi advokati zapretili tužbom zbog navodnog maltretiranja osumnjičenog, prema izvorima upoznatim sa situacijom u korporaciji Nissan. Portparol ovog auto-proizvođača odbio je da komentariše situaciju vezanu za nadzor i izostanak istog u kritičnom momentu, naime, kada je Gon „nestao sa radara“.

Gon je otišao do jedne od najvećih japanskih železničkih stanica i tamo uhvatio superbrzi Šinkansen do Osake. Dok je u vozu vladala uobičajena gužva, rizici u ovoj fazi putovanja bili su po njega minimalni. Uostalom, bilo mu dozvoljeno da putuje gde god želi unutar Japana.

U Osaki je već pao mrak kada je Gon stigao – bilo je oko pola osam. Prema brifinzima japanskih vlasti, taksijem je od stanice prešao do hotela smeštenog u visokom belom tornju, udaljenom na samo 10 minuta vožnje do aerodroma. Gon je viđen kako ulazi u hotel, ali ne i da ga napušta, pa istražitelji koji vode slučaj pretpostavljaju da je u kutiju za instrumente ušao tokom svog boravka u hotelu.

Te noći je jedan crni kombi stigao na Kansaijev privatni avio-terminal, gde su ga čekale dve osobe, navodi radnik na prtljagu klijenata koji dolaze aerodromskim autobusima. Izgleda da su oba putnika tada izašla iz kombija, da bi nakon nekoliko minuta napustila ovu prilaznu lokaciju, kazao je ovaj uposlenik.

Do 23:10 su Gon, Tejlor i Zajek već bili u vazduhu, uputivši se prema severu i međunarodnim vodama, sudeći po podacima o letu i saznanjima onih koji su upoznati sa slučajem. U Turskoj su na nadzornim kamerama bili uočeni samo Zajek i Tejlor – a Gona nije bilo nigde, kažu upoznati sa turskim delom ove istrage.

Dok je avion leteo ka severu, prelazeći Rusiju, Gon je iskrsnuo iz koncertne kutije ali je ostao u pozadini aviona, na jednom od kremasto mebliranih sedišta u dnu putničke kabine, kako ga avionska posada ne bi primetila.

Snimci leta pokazuju da je Bombarder stigao na istanbulski aerodrom Ataturk u 5:12 ujutro po lokalnom vremenu. Jedan od razloga za ovu „usputnu stanku“ bio je zbog predostrožnosti i kao sigurnosna procedura, kako bi se izbegle potencijalne sumnje koje su japanske vlasti možda u tom momentu već imale, a ticale su se plana leta koji bi povezivao Japan s Bejrutom, tvrdi osoba upoznata sa temom. Kraće, rečeno, direktan let od Tokija ka Bejrutu bi bio isuviše naivan i nesmotren.

Ataturk (nazvan po osnivaču moderne Turske) je jedno vreme bio najprometniji aerodrom u Turskoj. Ali, od prošle godine, ovaj aerodrom je postao „grad duhova“ i skoro prazan jer se većina saobraćaja preselila na novi aerodrom koji se otvorio prekoputa megalopolisa. Uz tu srećnu okolnost – malog broja putnika na ovom aerodromu – sretna okolnost je  to što je privatni avionski terminal na Ataturku relativno udaljen i dosta „skrajnut“ od očiju.

Prema ljudima upoznatim sa turskim delom istrage i načinom na koji je Gon koristio avion, on je pre izlaska sunca izašao iz ‘Bombardera’ na kišu, ostavljajući za sobom koncertnu kutiju. Automobil ga je odvezao otprilike 100 metara, do jednog manjeg poslovnog aviona koji se nalazio na pisti.

Za razliku od leta iz Tokija za Tursku, za ovaj manji mlazni avion nije podnešen plan leta, a Gon je sedeo na mestu kopilota, navodi osoba iz turskog dela slučaja. Tejlor i Zajek ga u ovoj završnoj fazi nisu pratili.

Kao uslov za kauciju u Japanu, Gon je ostavio svoj francuski, libanski i brazilski pasoš pod starateljstvo svog advokata u Japanu. On je, međutim, po izlasku iz pritvora, podneo molbu sudu da mu dozvoli da izvadi drugi francuski pasoš, tvrdeći da bi stranci trebalo da nose pasoše sa sobom kada putuju Japanom: ovaj gaf je uspeo, pa mu je drugi francuski pasoš izdat.

Gon je koristio francuski pasoš i libansku ličnu kartu za ulazak u zemlju.

Te je večeri već procurela priča o njegovom bekstvu, prvo u libanskim medijima a potom i još ponegde. Gon je krenuo ka kući svojih zetova. Njegov PR tim u Sjedinjenim Državama je dao izjavu u njegovo ime: „Nisam pobegao od pravde – samo sam izbegao nepravdu i politički progon“, navedeno je u saopštenju.

Za sada se čini da je Gon ostao u Libanu, gde je dugi niz godina ulagao u svoje vinograde i vinariju, planirajući da po odlasku u penziju tamo provodi više vremena.

Karlos Gon i njegova supruga Kerol dolaze na projekciju tokom filmskog festivala u Kanu, maj 2018. (Franck Robichon/ EPA/ Shutterstock)

U novogodišnjoj noći, Gon i njegova supruga otišli ​​su na zabavu u kuću bliskih prijatelja. Sledećeg dana, prema osobi koja je upoznata sa temom, Kerol Gon je povela svog supruga kako bi zapalili sveće u podnožju statue Sen Šarbela, maronitskog svetitelja koji je 23 godine u Libanu tihovao životom pustinjaka (današnji maronitski sveštenici ga smatraju svecem i čudotvorcem).

Gospođa Gon je otpisala novinarima Volstrit žurnala kako je ponovno ujedinjenje sa suprugom “najveći dar u mom životu. Verujte u čuda”, dodala je.

Japanski sud je od tada izdao nalog za hapšenje i gospođe Kerol Gon, zbog sumnje u počinjenje krivokletstva. Portparol porodice je ovaj potez okarakterisao kao “patetičan”.

Gon provodi vreme u ružičastoj rezidenciji koju mu je kupila kompanija Nissan, plativši i troškove njene obnove, u vreme dok je još upravljao ovim japanskim proizvođačem vozila. Od Gonovog hapšenja, Nissan je pokušavao da porodicu Gon deložira iz ovog objekta, ali im je bilo dozvoljeno da ostanu sve dok pravni spor ne bude iznašao svoj put do libanskih sudova.

Nissan, koji ovu rezidenciju smatra vrednom imovinom u sopstvenom posedu, i dalje drži ovu kuću pod nadzorom, rekao je advokat kompanije. Neretko se dogodi da osoblje iz Nisanovog obezbeđenja, baš kao i ono iz Gonovog, ponekad istovremeno patroliraju imanjem, mimoilazeći se u bliskom susretu.

Privatno Gonovo obezbeđenje pred kućom u Bejrutu, a po svom dolasku u Liban

∗  ∗  ∗

Priču napisali: Bradley Hope (London), Mark Maremont (Boston), Rory Jones (Dubai), Nazih Osseiran (Beirut).

Nick.Kostov@wsj.com, David.Gauthier-Villars@wsj.com, Sam Schechner sam.schechner@wsj.com, Miho Inada  miho.inada@wsj.com

Povodom afere oko Karla Gona – doskorašnjeg prvog čoveka Nisana i nekadašnjeg izvršnog direktora Renoa, s kojim je ova japanska fabrika u strateškom partnerstvu preko 20 godina – oglasio se i francuski predsednik, koji je svoje stavove izneo japanskom premijeru, Šinzou Abeu.

 

WSJ 

SAD i Kina potpisale sporazum o ublažavanju trgovinskih tenzija

Sporazum ima za cilj naglo povećanje prodaje američke robe i usluga u Kini, uz doprinos zaštiti intelektualne svojine i dodatno otvaranje kineskih tržišta.

Sjedinjene Države i Kina su potpisale sporazum kojim se obeležava primirje u trgovinskom ratu između ove dve nacije, pri čemu je predsednik Tramp rekao kako je ovaj trgovinski sporazum “važan korak” ka budućnosti “poštene i recipročne trgovine”.

Sjedinjene Države i Kina potpisale su značajan sporazum kojim će se naglo povećati prodaja američke robe i usluga u Kini i pomoći kompanijama koje posluju u toj zemlji tako što će bolje zaštititi njihovu intelektualnu svojinu i dalje se otvoriti za kinesko tržište, naročito u pogledu finansijskih usluga.

Ovaj osmodelni sporazum deluje kao „prekid vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu koji je ukočio tržišta širom sveta, presekavši globalni rast. Kao uslov Pekinga da potpiše sporazum, Sjedinjene Države su se složile da smanje carine na 120 milijardi dolara na kinesku robu – za pola, to jest na do 7,5% kao i da odustanu od drugih planiranih tarifa. Mnoštvo teških pitanja koja su bila srž trgovinskog spora, uključujući kineske subvencije domaćim kompanijama i ponašanje kineskih državnih firmi su „gurnuti“ u kasniju rundu razgovora, za koje se očekuje da će se završiti ne pre okončanja američkih predsedničkih izbora koji su, po tradiciji, u novembru.

Predsednik Tramp, obraćajući se u sredu u prepunoj Istočnoj sobi Bele kuće u Vašingtonu je ovaj sporazum nazvao “važnim korakom – onim koji nikad pre nije učinjen sa Kinom – (korakom) prema budućnosti poštene i recipročne trgovine.” On je rekao i da planira da poseti Kinu “u ne tako dalekoj budućnosti” i susretne se sa kineskim liderom Sijem Đinpingom, kojeg je nazvao “mojim veoma, veoma dobrim prijateljem”.

Vicepremijer Kine, Liu He, koji je potpisao sporazum u ime Pekinga, izrazio je potrebu da obe zemlje deluju zajedno u borbi protiv izazova poput terorizma, starenja stanovništva i zaštite životne sredine.

“Kina je uspostavila politički sistem i ekonomski razvojni model koji odgovara njenim sopstvenim karakteristikama”, rekao je Liu. „Ali to ne znači da Kina i Sjedinjene Države ne mogu da zajedno rade.“

Iako sporazum sadrži dobitke za Sjedinjene Države, činjenica da će većina tarifa ostati na kineskom uvozu baca senku na obećavajući rast poslovnih ulaganja između dve zemlje, rekao je Džon Frizbi, stručnjak za Kinu iz trgovačke konsultantske firme Hills & Co.

On je rekao da „Ukupna nesigurnost nije značajnije umanjena jer nema uklanjanja postojećih tarifa kao ni rešavanja pitanja može li Kina kupiti tolike količine robe i usluga koje američka administracija želi“.


Trgovinski sporazum između SAD i Kine deluje kao „obustava vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu, iako ostavlja na snazi američke tarife na oko 370 milijardi dolara kineske robe, odnosno na oko tri četvrtine kineskog uvoza u SAD.

Američke berze su doživele rast akcija otkako su ove dve zemlje izjavile da se približavaju sporazumu, a Dow Jones Industrial Average se u sredu po prvi put zatvorio iznad 29000. Međutim, reakcija tržišta na aktuelno potpisivanje bila je prigušena, što sugeriše da su investitori videli malo toga iznenađujućeg u tekstu ovog sporazuma.

“U osnovi, više puta smo slušali priče kako je ovaj sporazum sklopljen”, rekao je Majk O’rurk (Mike O’Rourke), glavni tržišni strateg u kompaniji JonesTrading.

Aktuelni američki predsednik iz redova republikanaca smatra da je trgovinski sporazum „pobeda“ koja će se politički „preliti“ u novembarske izbore. Predsednik Tramp se može pohvaliti sporazumom i tvrditi kako je on jedini koji može uspešno da pritisne Peking kako bi „izboksovao“ više ustupaka u korist SAD. “Predsednik Tramp je uočio priliku za unapređenje američkog pozicioniranja u vreme kada Kinezi doživljavaju velike političke i ekonomske turbulencije”, rekao je Džejson Miler (Jason Miller), nekadašnji portparol Trampove kampanje.

Planirane kupovine

Kina se složila da poveća američki uvoz za oko 200 milijardi tokom naredne dve godine. Predloženo je povećanje uvoza po kategorijama:

Izvor: Američki trgovinski sporazum

U razgovoru sa novinarima u Beloj kući, predsednikov savetnik za ekonomiju Leri Kadlou (Larry Kudlow) je ovaj sporazum nazvao „najboljim ugovorom koji su dve zemlje ikada postigle“. Takođe je rekao da sa Kinom još uvek nema razumevanja o budućim sniženjima carinskih stopa, dodajući da je Peking već imao prilike da uoči značajne (američke) olakšice.

Ali, nekadašnji potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden), koji se ispred američkih Demokrata kandiduje za predsedničku nominaciju je kritikovao brojne odredbe pakta kao „nejasne, slabe ili pokrivene prethodnim najavama i postojećim sporazumima“. Ovaj Sporazum je, inače, veoma usredsređen na zabrinutost Sjedinjenih Država zbog toga što kineska vlada i kompanije prisiljavaju američke kompanije da svoju tehnologiju predaju rivalima. U odeljku na dve stranice, obe zemlje su se složile sa brojnim odredbama čiji je cilj sprečavanje nelegalnog preuzimanja tehnologija.

Složili su se da „nijedna strana ne zahteva niti vrši pritisak na ljudstvo“ da prenose dragocenu tehnologiju kako bi dobili „ulaznicu“ za poslovanje u Kini, ili pak da dobiju regulatorna odobrenja. Oni su takođe zabranili „formalni ili neformalni“ pritisak na kompanije da koriste određenu tehnologiju da bi dobile licencu.

Budući da su Peking i Vašington sklopili sporazum o trgovinskom paktu u prvoj fazi, američki poljoprivrednici su optimistični u pogledu njihove budućnosti. Neki se eksperti, ipak, pitaju hoće li predanost Kine ovom sporazumu ispuniti očekivanja Bele kuće.

Čvrsta obećanja su umnogome detaljnija od onih uslova na koje je Peking pristao u prošlosti. Međutim, ovim odeljkom sporazuma se od Kine ne zahteva da promeni bilo koji zakon ili propis kako bi ispunila svoje obaveze. Raniji nacrt sporazuma, koji se izjalovio u maju 2019., zahtevao je desetine promena u kineskom zakonu. Najviši zvaničnici u Pekingu su taj dogovor tada obustavili.

Tramp se rukuje s kineskim vicepremijerom, Lijuom Heom, nakon potpisivanja “faze jedan” američko-kineskog Trgovinskog sporazuma u Istočnoj sobi Bele kuće, (Jan15, 2020. REUTERS/Kevin Lamarque)

Što se tiče ostalih delova sporazuma, Kina je pristala da pojača zaštitu poslovnih tajni kao i primenjuje krivične kazne za „namernu proneveru poslovne tajne“. Povećanje kazne bio je prioritet Trampove administracije.

Odredbe sporazuma podležu mehanizmu izvršenja koji zahteva nekoliko rundi konsultacija. Ako dve strane ne postignu sporazum, strana koja se žali mogla bi preduzeti „mere sanacije na proporcionalan način“ – trgovačka fraza kojom se označava vraćanje tarifa u igru. U praksi, Sjedinjene Države bi verovatno bila ona strana koja podnosi žalbu, jer je Kina ta koja sporazumom obećava da će sprovesti promene i povećati kupovinu američkih proizvoda.

Sve dok je uvođenje carinskih tarifa u dobroj veri, Peking se složio da se neće svetiti ili uzvraćati nekom odmazdom. Ipak, i napokon, zahtevi proizašli iz dobre vere i proporcionalnosti pružaju Kini puno prostora za delovanje. Umesto da uzvrati odmazdom zbog američkih carina, u sporazumu se kaže da bi se strana, čija je radnja dovela do žalbe, mogla povući iz sporazuma.

Najveći deo posla odnosi se na kupovinu u Kini. Peking se obavezao da će u naredne dve godine kupiti dodatnih 200 milijardi dolara robe i usluga u proizvedenoj robi, u oblastima poljoprivrede, energetike kao i u sektoru usluga. Ugovor je dao dolarske iznose-kvote za široke kategorije izvoza, ali nije pružio detaljne planove kupovine.

Kina je takođe pristala da izvrši regulatorne promene koje pokrivaju brojne poljoprivredne proizvode, uključujući živinu i govedinu, što bi moglo dalje olakšati put ka dodatnoj, još većoj prodaji.

Američko-kineski trgovinski sporazum u najvažnijim crtama

Procenat uvoza iz Kine pokriven svakom tranšom tarifa:

* Uključuje hranu, minerale, optičke proizvode, muzičke instrumente, itd. Napomena: Kategorije mogu obuhvatati gotove proizvode, komponente i sirovine. Izvori: Američki statistički biro (za vrednost izvoza); Američko trgovinsko predstavništvo (za podatke o tarifama)

Evo onoga što je najvažnije, a što bi trebalo znati o potpisanoj i usaglašenoj prvoj fazi trgovinskog sporazuma, koji je stao na oko 90 stranica:

Kupovina američke robe i usluga: Peking će povećati kupovinu američke robe i usluga za 200 milijardi dolara tokom naredne dve godine, koristeći 2017. godinu kao merilo. Ovo uključuje povećanje kupovine proizvedene robe za 77,7 milijardi dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Očekuje se da će kvota u kategoriji tehnoloških usluga, koja uključuje naknade za usluge povezane sa biznisom u klaud-računarstvu i upotrebu intelektualne svojine, porasti za 37,9 milijardi dolara. Kupovina proizvoda-usluga u oblasti energetike će se povećati za 52,4 milijarde dolara u okviru ovog najnovijeg sporazuma.

Otkup poljoprivredne robe: Otkup poljoprivrednih proizvoda, o kojem se toliko komentarisalo i diskutovalo u svetskim medijima, imaju postavljene manje ciljeve zarad postizanja veće trgovine u okviru sporazuma, i to više nego što je dogovoreno u oblasti energetike, proizvodnje i usluga, uz povećanje od 32 milijarde dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Pored zacrtanih ciljeva kupovine američkih proizvoda i usluga, Kina je, međutim, pristala na korake koji joj omogućavaju veći pristup tržištu mlečnih proizvoda u Sjedinjenim Državama, živine, govedine, ribe, pirinča, pa čak i hrane za kućne ljubimce.

Trgovinske tajne: Dogovor uključuje jak, decidan jezik povezan sa sprečavanjem/kažnjavanjem počinilaca zbog krađe trgovinskih tajni. Ovaj sporazum olakšava američkim preduzećima da ubede i aktiviraju kineske vlasti kako bi pokrenule krivične istrage u Kini. Pored toga, u sporazumu se kaže da bi američkim kompanijama koje posluju u Kini trebalo da bude omogućeno da rade „otvoreno i slobodno“, bez pritiska da svoju tehnologiju prenose na strane poslovne partnere. Deljenje tehnoloških nacrta „mora se zasnivati na tržišnim uslovima koji su dobrovoljni i odražavaju međusobni dogovor“, rečeno je u sporazumu.

Finansijske usluge: Ovaj sporazum uklanja barijere, kako bi se pomoglo američkim bankarskim institucijama, osiguravajućim i drugim kompanijama za pružanje finansijskih usluga da se šire na kineskom tržištu. Ovo uključuje i brzo preispitivanje zahteva za licencu od kompanija koje izdaju kreditne kartice i američke usluge kreditnog rejtingovanja. Ugovorom je postavljen rok od pet meseci da Kina dozvoli filijalama američkih finansijskih institucija da pružaju usluge čuvanja investicionog fonda koji se bavi hartijama od vrednosti.

Rešavanje poslovnih sporova: Sporazumom se zahteva stvaranje kancelarije za rešavanje sporova, koji bi rešavao dugogodišnje žalbe američke poslovne zajednice i njihovih nesuglasica s kineskim partnerima, koje nisu rešene na fer način. Sporazumom je službenicima u Sjedinjenim Državama i Kini postavljen okvir razgovora, komunikacija i dogovora o tome kako primeniti ovaj mehanizam, uključujući kako razmenu informacija tako i žalbeni proces.

Rešenje o tarifama: Sjedinjene Države su se pre ovog dogovora složile da smanje carinsku stopu na 7,5%, sa prethodnih 15% za troškove koje je uvela za oko 120 milijardi dolara vredne kineske proizvode. Sjedinjene Države su, takođe, odustale od carina od 15% na oko 156 milijardi dolara vredne američke potrošačke proizvode, uključujući pametne telefone, koji bi trebalo da stupe na snagu u decembru. Ovaj dogovor ne menja taj prethodni sporazum. Predsednik Tramp je u sredu (15jan) rekao da će ukinuti tarife ukoliko i sledeća runda pregovora bude uspešna.

Manipulacija valutom: Kina se obavezuje da neće vršiti devalvaciju svoje valute niti će vršiti neprekidne intervencije na svom valutnom tržištu. Kina se, takođe, obavezuje na redovno objavljivanje podataka u vezi sa svojim deviznim udelima.

 

Katy Stech Ferek, Bob Davis, Lingling Wei, WSJ

Mark Deman: veština krađe i prodaje insajderskih informacija

Svedok u slučaju trgovine poverljivim poslovnim informacijama Mark Deman-Debi (Marc Demane-Debih), opisao je na američkom sudu ovu dalekosežnu šemu. Berzanski trgovac švajcarskog porekla je istražiocima rekao kako je trgovina insajderskim poslovnim podacima „sport međunarodnih razmera“.

Suđenje se održava u federalnom okružnom sudu na Menhetnu (Micah B. Rubin/ WSJ)

Pošto ga je Srbija prošlog maja izručila Sjedinjenim Državama, Mark Deman se obreo kao „stanovnik“ američkog zatvora, a saveznim agentima u avionu ka SAD je rekao da je „neverovatan“ broj ljudi učestvovao u trgovini poverljivim poslovnim informacijama. Prema istražnom dosijeu predstavljenom na sudu, Deman je izjavio da je to bio “međunarodni sport”. On je dodao kako je u stanju da navede određena imena.

U najmanje 19 intervjua sa federalnim vlastima i nakon nekoliko sati svedočenja u sudnici na Menhetnu, Deman, koji je sada svedok-saradnik, učinio je upravo to.

U svedočenju koje je daleko prevazilazilo navode koji su ga teretili u konkretnom slučaju, on je predstavio globalnu mrežu trgovanja osetljivim poslovnim informacijama, čiji su članovi – od kojih većinu njih američke vlasti nikada nisu optuživale – „požnjeli“ desetine miliona informacija „pokupljenih“ od mnogobrojnih kompanija listiranih na berzi.

Deman je imenovao francuskog kolekcionara umetničkim delima, kome je platio više od 12 miliona dolara za savete koji potiču od „unutrašnjih izvora“. Imenovao je i investicione bankare iz Londona, za koje je rekao da su „emitovali“ informacije o njihovim klijentima; imenovao je i trgovce deonicama iz Izraela, Grčke i Švajcarske za koje je rekao da su mu platili za informacije. Identifikovao je i jednu osobu koja se kretala u visokim društvenim krugovima Londona, potom jednog grčkog fotografa i novinare iz kanadskih i američkih medija kojima je, po njegovom iskazu, davao priče na osnovu kojih bi se „pomerale“ cene akcija izvesnih kompanija.

Deman je svedočio na još uvek aktuelnom suđenju Telemaku Lavidasu (Telemaque Lavidas), njujorškom biznismenu optuženom zbog svoje uloge u navodnoj mreži trgovine poslovnim podacima. Tužioci iz advokatske kancelarije na Menhetnu kažu da je Lavidas jednom grčkom trgovcu preneo informacije o jednoj javno listiranoj biotehnološkoj kompaniji, koji je te podatke prosledio Demanu i drugima, da bi ih ovi potom prodali za visoku sumu.

U uvodnom izlaganju, pomoćnik američkog tužioca Danijel Trejser nazvao je navodnu šemu “jednostavnom pričom o pohlepi i korupciji”, rekavši da je gospodin Lavidas “kritična veza u tom koruptivnom lancu”. Lavidas (39) se izjasnio da nije kriv po sedam tačaka optužnice, uključujući zaveru i prevaru u poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Njegovi advokati kažu da njihov klijent nije bio izvor informacija „iznutra“, kao i da nije bio upoznat s navodnim krugom ljudi  koji su se bavili trgovinom insajderskim podacima.

Jedan od Lavidasovih advokata, Džonatan Striter je želeo da „kontrastrira nepremostive razlike“ između gospodina Lavidasa – američkog državljanina i diplomca sa univerziteta Kolumbija – i gospodina Demana, trgovca koji se „bavio umetnošću obmane“, a sada „očajnički pokušavajući“ da ublaži moguću zatvorsku kaznu.

Deman, koji je uhapšen u Srbiji 2018. godine a onda izručen Sjedinjenim Državama je igrao centralnu ulogu u navodnom krugu ljudi koji su trgovali poslovnim tajnama – on je svedočio da je insajderskim trgovanjem zaradio oko 70 miliona dolara. U oktobru je priznao krivicu po optužnici od 38 tačaka, istakavši se u slučajevima proizašlim kao rezultat dugogodišnje istrage američke vlade, uključujući i optužnicu protiv gospodina Lavidasa.

Advokat gospodina Demana nije odgovorio na zahtev za komentar.

Stojeći na mestu na kojem svedoci daju svoj iskaz, gospodin Deman nije previše toga rekao o gospodinu Lavidasu – njih dvojica su se sreli samo jednom, na večeri 2011. na Menhetnu, da bi posle toga imali minimalnu komunikaciju. Dimejn je rekao da nikada nije dobijao insajderske informacije direktno od gospodina Lavidasa.

Umesto toga, gospodin Deman je svedočio da mu je grčki trgovac Georgios Nikas rekao da može pribaviti osetljive informacije o kompaniji Ariad Pharmaceuticals Inc., i to od gospodina Lavidasa i njegovog oca, člana upravnog odbora Ariada. Tokom svog svedočenja, gospodin Deman je u više navrata opisao događaje iz 2013. i 2015., kada je gospodin Nikas pružio dragocene smernice o Ariadu, rekavši da su one poticale od gospodina Lavidasa.

Protiv oca gospodina Lavidasa nije podignuta optužba. Gospodin Nikas optužen je po istoj optužnici kao i gospodin Lavidas, ali ostaje na slobodi, kao i drugi koji su optuženi u povezanim optužnicama otpečaćenim prošle jeseni.

Advokat gospodina Nikasa odbio je da komentariše.

Odeven u tamno plavi zatvorski kombinezon i govoreći s oštrim naglaskom, gospodin Deman je rekao poroti da je počeo da trguje informacijama otprilike 2005., u vreme dok je poslovao iz Ženeve. U početku je, kako kaže, trgovao uglavnom na osnovu glasina koje bi pokupio od drugih trgovaca, koji su imali prave izvore. Deman je rekao poroti da je tada počeo da uviđa načine na koje trgovci sakrivaju poreklo izvora svojih „saveta“, na primer, angažujući analitičare da smišljaju izveštaje koji opravdavaju pozicije akcija određenih kompanija, u čiju je korist trgovac insajderskim informacijama trebalo da tipuje.

Deman je u Londonu, 2008. godine dobio svoj prvi izvor: investicionog bankara zaposlenog u banci u JP Morgan, koji mu je davao informacije vezane za jednu rudarsku kompaniju. On je informacije prosledio prijatelju – sigurnije je ne trgovati podacima koji potiču od sopstvenog izvora, objasnio je poroti.

Negde tokom 2010. godine, Deman je „otuđio“ informacije od svoje tadašnje devojke, londonske investicione bankarke zaposlene u banci Goldman Sachs. On je saznanja o nekoliko njenih klijenata, rudarskih kompanija, prosledio gospodinu Nikasu.

U Londonu je gospodin Deman održavao i druge izvore, uključujući još jednog bankara iz Goldman Saksa, Brajana Koena, kome je plaćao informacije koje bi potom prosledio prijateljima, ili onima kojima trguju preko fonda koji su osnovali on i gospodin Nikas. Gospodin Koen uhapšen je u oktobru u vezi sa tim slučajem, priznavši krivicu po tački zavere.

Deman je svedočio da se 2012. upoznao sa Džonom Dodlanom (John Dodeland), francuskim kolekcionarom umetničkih dela. Gospodin Dodlan je tvrdio da ima svoje izvore u investicionim bankama, od kojih je Deman na kraju identifikovao dve: „Moelis & Co.“ i „Centerview Partners LLC“.

Dvojica bivših bankara u Moelisu i Sentervjuu optuženi su za navodno učestvovanje u ovom insajderskom krugu, iako ostaju na slobodi.

Gospodin Deman je svedočio da mu je gospodin Dodlan dao informacije o preko 15 ugovora, koji su se uglavnom ticali korporativnih preuzimanja. U zamenu za ove podatke, po rečima gospodina Demana, platio je Dodlanu više od 12 miliona dolara.

Prema osobi upoznatoj sa istragom, gospodin Dodlan nije optužen, već je pomenut kao „neimenovani saučesnik“ u optužnicama podnetim u oktobru. Gospodin Dodlan, čiji vebsajt navodi poslovnu adresu u Tbilisiju u Gruziji, nije bio dostupan za komentar.

Vlada je u četvrtak (9. jan) završila sa iskazima svedoka. Očekuje se da će odbrana pauzirati do početka ove sedmice.

 

Wall Street Journal

Špricer: „Voda za obraz, vino za dušu…”

…Italijanska poslovica, ujedno i preporuka: Eleanor Park iz poslovnog dnevnika Wall Street Journal spušta zavesu na 2019. savetom enofilima da za novogodišnju noć ne smetnu s uma stari dobri – špricer.

Verujete da je vino za špricer nekako ispod vašeg nivoa. Okej. „Pa, deluje tako neprivlačno obično. Tako ‘bezbedno’. Tako ‘prigradski’. Tako nemaštovito“, napisao je Krejg Lejn (Craig Lane), glavni barmen i menadžer u lokalu ’Bar Agricole’ u ​​San Francisku, u nedavnoj razmeni e-mailova. “Možda smo takođe apsorbovali neke podsvesne pristranosti iz vremena kada su Bartles & Jaimes u ponudi imali svoje prethodno flaširane vinske špricere.”

Njemu i svoj njegovoj braći i sestrama iza šanka bih imala da dojavim nešto važno: kada je vinska ponuda i „miksologija“ u pitanju – živnite malko i razmrdajte se.

Bar Agricole je bilo mesto za zabavu uz piće dobrodošlice noć uoči svog nedavnog venčanja – i mesto gde je u meni buknuo novi respekt za špricer: belo, presečeno silovitim mlazom soda-vode iz sifona. Kad je prijatelj samouvereno naručio „belo za  špricer“, njegovu narudžbinu pratili su i svi oni dovoljno mudri da shvate kako im špricer sutradan neće „pokloniti“ mamurluk – uključujući, definitivno, i mene. Živahni, bezalkoholni ili niskoalkoholni napici na kraju su te večeri nadmašili raznovrsne šarolike koktele u ponudi. “Nije se uživalo u belom za špricer više od 20 godina – sve do mog venčanja – ali je tog dana on zadobio svoj smisao”.

Bar Agricole, SF

Vino za špricer, naravno ne mora da podražava flaširane stvari „nečije nestale mladosti“, niti da služi kao pokrivka ili maska lošim vinima. Da bi dobio svoj laki, okrepljujući aperitiv, Lejn je ušpricao Selcer u svoje belo s notama sočnog grejpfruta i citrusnog voća. „Dobro spravljen špricer, u pravoj prilici i s pravim vinom, može biti otkrovenje“, rekao je. Usudio bih se i da tvrdim kako nema bolje situacije za njegovu konzumaciju od sezone praznika i posebno novogodišnje noći, kada svi zaigramo „dugu igru“, tražeći piće koje nas neće srušiti već u devet uveče.

U receptu ispod, Lejn zagovara Garciarévalo Casamaro Verdejo, mada će i bilo koje lako belo savršeno odraditi posao. I dok vrhunski koktel program u Baru Agrikol uglavnom od barmena i barmenki zahteva ručno sečene kocke leda (ili „nagrebene“ nožem za led), Lejn je primetio da špricer predstavlja izuzetak: “Ovo je jedan od retkih slučajeva gde mislim da ‘fensi’ nagrebeni ili ručno sečeni led ne bi ovo piće napravilo boljim nego što već jeste.“

U čašu vina koja se – ipak – puni velikodušnom količinom leda, sipajte 5 unci belog vina (150ml), kao što je ’Garciarévalo Casamaro Verdejo’. Prelijte sa dve unce (60ml) gazirane ili soda-vode. Razmera vode  i vina u špriceru je, prema ovoj recepturi, 2:5.

Svaka Nova godina je, na neki način, kolektivni rođendan svih nas i “stvarno stvarna stvar”, kada napokon dođe trenutak za predah od “vožnje”.

 

Želimo vam ugodnu i uspešnu, a pre svega zdravu, bezbednu i vedru 2020.

WSJ

Airbnb: bezbednosni izazovi za goste i domaćine

Pucnjava, seksualni prestupi i krađe. Manijaci, psihopate, ubice i pljačkaši: Airbnb preduzima korake kako bi zaštitio svoje korisnike. Priču donosi poslovni dnevnik Wall Street Journal.

(WSJ) Oni zaposleni koji su se zalagali za strože mere bezbednosti su bili nadglasani od strane donosilaca kompanijskih odluka; „Ovo je izazov u eri interneta“

Zaposleni u Airbnb su 2017. predložili da ova platforma za deljenje stambenog prostora u turističke svrhe postane bezbednija i za domaćine i za goste. Svi koji se prijave bi, kako su još tada predložili, trebalo da dostave proverenu državnu identifikaciju, nešto poput vozačke dozvole (ili državnog ispita za taksiste).

Kompanija je pretrpela niz sramotnih bezbednosnih problema, uključujući prostituciju, krađu i voajerističke domaćine koristeći kamere za nadgledanje gostiju. Oni zaposleni koji su u Airbnb zagovarali bolju bezbednost tvrde da bi zahtevi za ličnom kartom vlasnika nekretnine mogli da odvrate neke potencijalne izgrednike.

Prema onima koji su upoznati sa diskusijama na ovu temu, ovo nije prvi put da su članovi Airbnb-ovog trusta i bezbednosnog tima izneli ovakav predlog. Još jednom, nakon žestoke rasprave, drugi rukovodioci kompanija, uključujući koosnivača i izvršnog direktora Brajana Českija (Brian Chesky), odbili su ovaj predlog. Airbnb je proučavao problem i otkrio da ima korisnika koji će se odmah povući s ove platforme ukoliko Airbnb zatraži od njih da im dostave ličnu kartu i privatne podatke, rekli su oni koji su upoznati s internom debatom na ovu temu.

Airbnb sa sedištem u San Francisku, koji se priprema da sledeće godine izađe u na berzu u okviru visoko očekivanog IPO-a, procvetao je u giganta vrednog 31 milijardu dolara, prateći mantru o rastu koja je godinama definisala Silicijumsku dolinu. Sada se ova kompanija suočava sa pitanjem sa kojim bi se tehnološka industrija mogla suočiti u narednoj deceniji: Koliku odgovornost treba da preuzmu kompanije za loše stvari koje se dešavaju na njihovim platformama?

Organi reda u blizini mesta na kojem je tokom ovogodišnje “Noći veštica” došlo do pucnjave u prostoru kuće iznajmljene preko platforme Airbnb-a u Orindi, Kaliforniji (Foto: John Mabanglo / Epa / Shutterstock)

Na Noć veštica, Airbnb se „podsetio“ o čemu se radi i u čemu je problem: Oni koji su otvorili vatru ušli su u kuću u Orindi, Kalifornija, zabačenom kraju podalje od stalne policijske kontrole, da bi pritom ubili petoro ljudi. Kuća je iznajmljena na Airbnb-u, a zatim je na društvenim mrežama reklamirana kao “zabava u letnjikovcu”.

Tek danima kasnije, Brajan Česki je rekao da će Airbnb pokrenuti 24/7 „Telefonsku liniju za susedstvo“, sa timom za brzo reagovanje na probleme na terenu, uz to proširiti svoj pregled rezervacija „visokog rizika“ označenih unutrašnjim sistemima i započeti verifikaciju kvaliteta, tačnosti podataka i bezbednosti za svih sedam miliona nekretnina listiranih na ovoj platformi.

“Udvostručujemo naše napore u borbi protiv neovlašćenih strana i oslobađamo se zloupotrebe ponašanja domaćina i gostiju”, napisao je Česki u nizu tvitova.

Krajem te sedmice, Česki je rekao da kompanija treba da “preuzme više odgovornosti za stvari na našoj platformi. Ovo je bila postepena, možda previše postepena tranzicija za naš biznis.”

Koosnivač Airbnb-a i izvršni direktor Brajan Česki rekao je da je kompaniji potrebno da “preuzme veću odgovornost za sve ono što postoji na našoj platformi.” Foto: Eric Risberg / Associated Press

Početkom decembra, nakon što je Volstrit žurnal (WSJ) pismenim putem dostavio Airbnb-u pitanja o bezbednosnim izazovima, kompanija je objavila detalje i navela dodatne mere, uključujući obavezu ulaganja 150 miliona dolara na bezbednosne programe i inicijative, kao i aktiviranje specijalne linije gde bi gradski zvaničnici mogli da kontaktiraju kompaniju kada god se pojave problemi u vezi onih koji drže nekretninu ili kao gosti borave u njoj.

Margaret Ričardson, Airbnb-ova potpredsednica čiji je zadatak bezbednost korisnika je u intervjuu rekla da Airbnb u svojoj poslovnoj agendi ima inoviranje rešenja za bezbednosna pitanja. „Naša težnja je da neprestano poboljšavamo bezbednost, čineći sve što je moguće kako bismo rešili izazove postavljene pred nas“, rekla je ona.

Ona je napomenula da bi zahtev o dostavi identifikacije, verifikovane od strane američke administracije, trebalo da bude upućen svim članovima ove platforme, izuzev u nekim slučajevima kada svoj ID neki članovi Airbnb-a naprosto nemaju, poput onih u nekim zemljama u razvoju. Ona je rekla da kompanija ima sopstvene sisteme za verifikaciju identiteta, koji se oslanjaju na telefonske brojeve, internet-naloge na društvenim medijima i verifikaciju kroz instrumente elektronskog plaćanja. “Ovo je izazov koji nam je sa sobom donela era interneta”, rekla je ona. „Kako uskladiti ‘oflajn’ i ’onlajn’ identitete u epohi svetske računarske mreže?“

Airbnb je odbio da Českiju omogući komentarisanje ovih problema.

Airbnb je izjavio da svake noći u svoju listu uknjiži prosečno dva miliona ljudi širom sveta. U 12 meseci, koji su se navršili 31. jula, rečeno je da je 0,05% odsedanja imalo neki bezbednosni problem kojeg je prijavio gost ili domaćin. Rečeno je da ima više od 50 zaposlenih koji se bave nadzorom i kontrolom onog što naziva rezervacijama visokog rizika. Airbnb nije objavljivao neke dodatne statistike o bezbednosti.

Airbnb-ova platforma ne navodi adrese objekata, pružajući ih korisnicima samo nakon što se uradi rezervacija. Da bi ispitao problem i potpunu prirodu problematike, WSJ je pregledao podatke iz nekoliko gradova za koje su potrebne kratkoročne dozvole kada se radi o iznajmljivanju nekretnina kroz platformu Airbnb, a zatim je unakrsno pregledao te adrese sa policijskim evidencijama. U licenciranim objektima za kratkotrajno iznajmljivanje bilo je na stotine slučajeva krivičnih prestupa, i to baš na platformama kao što su Airbnb, uključujući provale, seksualne nasrtaje, pa čak i ubistva. Neki su se dogodili na imanjima koja su u prošlosti bila predmet policijskih aktivnosti i istrage, dok su u ta dela bili uključeni pojedinci prethodno zavedeni u policijske dosijee.

Prema podacima okružnog tužioca oblasti Hennepin, septembra 2017. se u varošici Minnetonka u Minesoti gost Airbnb-a Derik Kinčen popeo na krevetac sedmogodišnje ćerke porodičnog para kojeg je ugostio preko Airbnb-ja. Devojčin otac je ušao u sobu da bi u njoj video svoju devojčicu sa zadignutom spavaćicom, pokraj koje je Kinčen legao nag i očigledno uzbuđen. Otac je odmah pozvao policiju, a Kinčen je drugostepeno krivično optužen zbog seksualnog delikta nad osobom mlađom od 13 godina.

Kinčen je dotad već posedovao opsežnu krivičnu prijavu koju je „zaradio“ tokom prethodne decenije, uključujući najmanje četiri prekršajne ​​osuđujuće presude za lažne prijave vlastima, posedovanje droge i krađu. Prošle godine je priznao krivicu u slučaju Airbnb, pokazuju sudski podaci. U kratkom intervjuu, on je potvrdio svoju prethodnu kriminalnu istoriju, ali je dalje odbio da komentariše.

Domaćini Airbnb-a nisu otkrivali njegov dosije. Portparol Airbnb-a Kristofer Nalti (Christopher Nulty) rekao je da je kompanija izvršila proveru njegove prošlosti, ali da uklanja samo one članove koji imaju ozbiljne krivične prestupe, poput provale. Airbnb je rekao da nije u stanju da ostalim članovima Airbnb platforme otkriva neke detaljnije činjenice vezane za provere svojih korisnika.

Osuđeni seksualni prestupnik Filip Bejli (Philip Bailey), za koga je policija rekla da se nije pojavio na sudu zbog četiri prekršajne ​​prijave u Severnoj Karolini, uključujući lopovluk i napad na žensku osobu je početkom 2018. sa svojom suprugom kroz platformu Airbnb iznajmio nekretninu u Severnoj Karolini. Njegovi Airbnb domaćini otkrili su da su se u sobi u kojoj je odseo nalazili oružje i droga pa su na osnovu toga pozvali policiju, koja ga je uhapsila po ranijim predmetima prema evidenciji o hapšenjima u Haj Pointu (NC). Od samog Bejlija se nije mogao dobiti komentar.

Nakon što je kompanija analizirala incident, Nalti, portparol Airbnb-a, rekao je da se „naš tim pozabavio ranjivim tačkama, koji bi sprečio da ovaj korisnik bude označen i uklonjen od strane našeg sistema provere, kao što je i trebalo“.

Način na koji Airbnb rešava probleme na svojoj platformi verovatno će biti fokus za investitore i regulatore, i to u trenutku kada se kompanija priprema da izađe na berzu.

Tehnološke kompanije, uključujući Facebook Inc. i Amazon.com Inc., već duže tvrde kako ne snose odgovornost za probleme na svojim platformama, argument koji je Airbnb izneo u sudskim sporovima, uključujući tužbu pokrenutu u Santa Moniki, Kalifornija, koja se ticala ilegalnog iznajmljivanja stanova. Neki gradski zvaničnici i regulatori osporavaju tu poziciju. Servis za deljenje vožnje Uber Technologies Inc. je u novembru izgubio dozvolu za rad u Londonu nakon što su regulatori otkrili brojne slučajeve neovlašćenih vozača koji ovu aplikaciju koriste za preuzimanje kupaca.

Airbnb je osnovan 2008, a izdavao se za pouzdanu platformu na kojoj su gosti mogli da se povezuju sa domaćinima koji nude sobe, stanove ili čitave kuće. Sada je u Sjedinjenim Državama ovo najveća platforma za deljenje stambenog prostora u domaćinstvima.

Jedna od prvih alarmantnih pretnji po javnu bezbednost se dogodio 2011. godine, nakon što je vlasnica nekretnine na svom blogu pisala o tome kako je njenu kuću uništio gost Airbnb-a. Ona je anonimno izjavila kako su joj “Uzeli fotoaparat, moj iPod, stari laptop i eksterni disk za bekap, koji je bio krcat fotografijama, časopisima… čitav moj život”.

Ovaj post je postao viralan, a negodovanje javnosti iznenadilo je rukovodioce Airbnba. U to vreme je timom za bezbednost u Airbnb-u rukovodilo samo nekoliko ljudi. Kompanija je ubrzo zaposlila još njih, a ovo odeljenje je na kraju naraslo na oko 300 zaposlenih.

Tim se od početka našao na udaru zaposlenih koji su zaduženi za širenje kompanije, tvrde neki od bivših zaposlenika. Rečeno je da je u pitanju bila neuspešno borba za češće i strože naknadne i pozadinske provere.

Pi-ar kompanije, Nalti, rekao je da Airbnb kontroliše sve domaćine i goste širom sveta u borbi protiv onih koji su na američkoj listi osumnjičenih za terorizam ili su iz određenih razloga pod sankcijama, te da će se nad stanovnicima SAD vršiti intenzivnije provere, poput registracija seksualnih napasnika ili podrobnih provera prekršajnih incidenata.

Pri kontroli svojih korisnika, Airbnb uglavnom ne traži broj socijalnog osiguranja – uslov za koji su neki stručnjaci za pozadinske provere rekli da bi predstavljao efikasnu prepreku za kriminalce koji se koriste lažnim imenima.

Margaret Ričardson ispred Airbnb je rekla da na naknadne „pozadinske“ provere neki gledaju kao na diskriminatorske prema određenim grupama, uključujući ljude koji su ranije bili zatvarani. Ona je dodala da su neki zagovornici reforme krivičnog pravosuđa, savetovali ovu kompaniju „da provera prošlosti nije primerena, i da neki klijenti bivaju nepotrebno isključeni sa Airbnb plaforme“ zbog nekih davnih, starih krivičnih dosijea.

U nekim gradovima se mogu čuti žalbe da je Airbnb drži previše distancirano u vezi bezbednosti, i da ne želi da „upliće svoje prste“ u to, prepuštajući mesnim policijskim službama da proveravaju objekte i goste.

Margaret Ričardson, potpredsednica trusta Airbnb, rekla je kako je „Naša težnja da se stalno i u kontinuitetu poboljšavamo, pre svega unapređujući bezbednost i čineći sve što možemo kako bismo rešili izazove s kojima se suočavamo“.

Časopis je analizirao dostupne zapise iz Nešvila i Nju Orleansa – dve popularne Airbnb destinacije za koje su potrebne kratkoročne dozvole za iznajmljivanje – da bi pritom identifikovao oko 500 objekata koji su bili predmet policijske obrade. Desetine objekata bili su poprište višestrukih incidenata. Ukupni broj navedenih nekretnina u ta dva grada kretao se u rasponu od oko 2.400 do 9.500.

Iako Airbnb nije jedina lokacija za zajedničko deljenje stambenog prostora koja deluje u tim gradovima, svih desetak vlasnika nekretnina u svakom gradu s kojima je novinar WSJ kontaktirao je izjavilo da su listirani na Airbnbu, potvrdivši kako je na njihovim imanjima dolazilo do incidenata zbog kojih je dolazila policija.

Nalti je rekao da je kompanija imala više od 772.000 rezervacija u Nešvilu i 366.000 u Nju Orleansu tokom perioda kada su se pojavili ovi predmeti. On je rekao da Airbnb blisko sarađuje s Nju Orleansom i da se on lično u više navrata sastajao sa zvaničnicima Nešvila.

“Imali smo preko 500 miliona gostiju na Airbnb-u”, rekao je Nalti, “a incidenti su veoma retki.”

Problematični prostori za izdavanje

Napomena: Prikazani graf ne uključuje nekretnine označene za komercijalno iznajmljivanje. Takođe, uvrštene su samo policijske aktivnosti tokom perioda kada je imovina licencirana od strane Airbnb ili nekih drugih sličnih servisa za deljenje stambenog prostora. Neke nekretnine možda nisu navedene tj. listirane na platformi Airbnb.

Izvori: Odeljenje za bezbednost i dozvole Nju Orleansa, nešvilsko odeljenje za gradske nekretnine i licence; gradska uprava nešvilske policije, policijska uprava Nju Orleansa (krivična evidencija). Podaci dobijeni putem zahteva za pružanje javno vođene evidencije.

Analizom dosijea iz ova dva grada utvrđeno je oko 500 objekata navedenih na platformama kao što je Airbnb koji su bili predmet policijske aktivnosti.

Broj poziva policije na licenciranim objektima i prostorima koji se uzimaju pod kratkoročni najam:

Airbnb se u velikoj meri oslanja na sistem pregleda koji će potencijalnim gostima pružiti povratne informacije. Svaki domaćin dobija ukupnu recenziju do pet zvezdica, a njihove stranice prikazuju komentare nedavnih boravaka. Airbnb prepušta gostima koji su rezervisali neki prostor da pre no što rezervišu pažljivo pročitaju osvrte i impresije o mestu koje žele da bukiraju.

Nisu sve žalbe izašle na videlo, izjavljuju poznavaoci kompanijskog sistema za obradu recenzija. Ukoliko se domaćin ili gost požale kompaniji na onu drugu stranu, Airbnb će ponekad ukloniti preglede oba člana umesto da posreduje u rešavanju tog pitanja. A Airbnb ima politiku da se tek dve nedelje nakon posete pojavi pregled gostiju i domaćina – politika koja ima za cilj da obeshrabri članove koji su otpočeli međusobno nadgornjavanje.

Airbnb je rekao da će ukinuti pregled iz više razloga, uključujući i slučajeve kada jedan član pokušava da od drugog člana sprovede iznudu, ili ako se ta ocena smatra irelevantnom odnosno „nebitnom“ za posetu. Takođe će ukloniti mišljenje/osvrt ukoliko neki član pominje stalnu unutrašnju istragu kompanije u vezi posete.

Imanje na kojem je boravio njujorški savetnik za prodaju softvera Erik Zambrano u mestu Tulum u Meksiku je početkom ove godine imalo mnogo pozitivnih kritika na Airbnb-u. Prve noći kada su on i tri prijatelja boravili tamo, lopovi su upali i ukrali računar i nešto nakita. Lopovi su se potom vratili i u naredna dva dana, dok su gosti bili napolju, uprkos višestrukim pritužbama upravnika imanja i Airbnb-a, rekao je Zambrano.

Fotografija levo: Oglas za kuću sa bazenom u Tulumu, Meksiko, koju je Erik Zambrano iznajmio na Airbnb-u.

Zambrano je, pri povratku u Njujork, rekao kako je ponovo pogledao objekat i video izjave drugih posetilaca istog imanja u Tulumu, koji su u svojim recenzijama obaveštavali kako su i oni u njemu opljačkani.

Prema Airbnb-u, ovaj objekat je dobio dve kritike gostiju koji su tvrdili da su opljačkani uoči Zambranovog boravka. Jedna recenzija, sa oznakom ** UPOZORENJE **, saopštila je da je tim za upravljanje imovinom ukrao gotovinu, kreditne kartice i laptop. Taj gost je rekao da se žalio Airbnb-u.

Budući da Airbnb zadržava recenzije 14 dana po isteku boravka klijenta, jedna od njih nije objavljena sve dok Zambrano već nije ušao u objekat, dok druga nije bila objavljena sve do njegovog povratka iz Tuluma.

Airbnb je u martu izuzeo ovaj objekat sa platforme, više od dva meseca nakon boravka Zambrana. Nalti je rekao da kada Airbnb primi bezbednosne izveštaje, traži od domaćina da im se obrati, a ukoliko primi više izveštaja, objekat podleže uklanjanju. To je učinio i u slučaju Zambranove žalbe, rečeno je u ovoj kompaniji.

Airbnb često postiže vansudska novčana poravnanja kako bi rešio pritužbe gostiju i domaćina. Samo u 2017. godini je sklopljeno na stotine takvih nagodbi koje su podrazumevale povraćaje sredstava, na kreditne kartice ili gotovinom. Zauzvrat, korisnici su potpisali sporazume u kojima izjavljuju da u budućnosti neće podnositi tužbe.

Nalti je rekao da “Verujemo da kada gosti imaju iskustva koja padaju ispod naših visokih standarda, naša je odgovornost da uložimo sve napore kako bismo popravili situaciju.” On je dodao da je u 2017. Airbnb ostvario 130 miliona poseta.

Kompanija je saopštila da je 0,03% putovanja rezultiralo isplatom “značajnog potraživanja”, što je definisano kao suma od 500 ili više dolara.

Velika kuća – hacijenda u Orindi u kojoj se odvijala katastrofalna zabava za Noć veštica bila je predmet višestrukih pritužbi gradskih zvaničnika i policije u prethodnoj godini zbog žurki i buke, prema zapisnicima nadležnih kao i iz razgovora sa zvaničnicima.

Kuća u Orindi, Kalifornija, u kojoj je 5 ljudi ubijeno tokom zabave u Noći veštica. Foto: Kirsten Grind/WSJ

U martu, nakon što je žurka produkovala mnoštvo komšijskih pritužbi, gradski menadžer Stiv Solomon i jedan policijski zvaničnik su u konferencijskom pozivu rekli domaćinima koji poseduju stambeni prostor za deljenje: nema više zabava i nema više buke.

U e-mailu koji je usledio, grad je rekao vlasnicima nekretnina Majklu Vangu i Venlin Luo da ne dozvole da više od 13 ljudi boravi na imanju ni u jednom trenutku, kao i da promene svoje reference postavljene na Airbnb-u, naime, u kojoj će se videti i ta propozicija o maksimalnom broju ljudi (prema podacima u koje je imao uvid WSJ). Nije do kraja jasno da li su se pridržavali ovoga. Gospođa Luo je odbila da komentariše ovaj događaj u svoje i u ime gospodina Vanga.

U večeri u kojoj je padala Noć veštica, više od 100 ljudi pojavilo se na „događaju“ koji je na društvenim medijima opisan kao “zabava u Airbnb”. Susedi Shahin i Sean Saki čuli su pucnjavu oko pola jedanaest uveče. Prisutni su počeli da panično beže. “Bio je haos”, rekao je Saki. Krajem novembra su uhapšena dvojica muškaraca za koje se osnovano sumnja da su povezani sa pucnjavom.

Nekoliko dana nakon pucnjave, Airbnb je izjavio da je u bliskoj vezi sa šefom policije i da je pokušao da stupi u kontakt sa drugim gradskim zvaničnicima, izjavio je Nalti. U Orindi je održan višesatni sastanak gradskog veća tokom kojeg se raspravljalo o tome da li okončati šemu po kojoj Airbnb u njihovom gradu priređuje kratkotrajne boravke za turiste. Susedi, neki od njih u suzama, dali su za WSJ veoma emotivne iskaze o ovom strašnom događaju. Grad je uveo privremenu zabranu kratkoročnog zakupa onda kada vlasnik nekretnine nije prisutan ili u neposrednoj blizini objekta odnosno nekretnine.

Gradski menadžer rekao je da je pozvao predstavnika Airbnb-a da prisustvuje sastanku; njemu nije prisustvovao niko iz ove kompanije.

 

Kirsten Grind, Shane Shifflett, Lisa Schwartz, Wall Street Journal (Dec. 26, 2019, WSJ)

Potrošači vina u Kini – profil i kriterijumi

Na osnovu studije iz 2013. godine, koju je uradio portal “Vinski pregled” , tipični potrošač uvoznog vina u Kini je muškarac između 30 i 39 godina koji živi u Šangaju i pripada srednjoj ili višim klasama, a zarađuje više od 10 000 renminbija mesečno (1.300 evra). On je neko ko voli da otkriva i konzumira nove varijante vina, naročito crvenih, uglavnom zbog njegovih pozitivnih zdravstvenih aspekata (u veoma umerenom obimu konzumacije). Obično bi za bocu bio spreman da izdvoji između 100 i 300 RMB (10 do 35 evra).

Profili potrošnje vrlo se razlikuju prema starosnom profilu konzumenata. Sledeće starosno segmentiranje potrošača vina u Kini pružiće ideju proizvođačima vina o njihovom ciljnom tržištu.

∗  ∗  ∗

Mladi između 20 i 30 godina ne ustručavaju se da otkrivaju nove proizvode. To su vrste vina koje nude „opojnost“ odnosno opijenost koju obezbeđuje sadržaj alkohola u vinima, a pritom se konzumiraju u svečanim, neformalnim ili prijateljskim prilikama, uz „usku“ budžetsku marginu od 60 do 100 RMB po boci (7 do 12 evra);

Kineski potrošači uzrasta od 30 do 45 godina imaju veću kupovnu moć i radije redovno konzumiraju crno vino, uključujući i restorane odnosno posetioce ugostiteljskih objekata;

Potrošači stariji od 45 godina uglavnom su poznavaoci i ljubitelji vina. Vino konzumiraju uglavnom radi prestiža i imidža koji iz njega proističu. Oni iz ove kategorije ne ustručavaju se da za jednu bocu izdvoje pravo malo bogatstvo. Prosečni budžet za vina koja se konzumiraju kod kuće je 179 RMB (21 evro) po boci/ Off Trade (prodavnice vina), i 219 RMB (26 evra) po boci / On-Trade (CHR). Ovaj prosečni iznos može u velikoj meri biti „izuvijan“ cenama vina iz starijih berbi i, nekako već po tradiciji, biti znatno zastupljen u posebnim prilikama – ili tokom poslovnih susreta za trpezom.

Izveštaj koji je Wine Intelligence  dao u svom odeljku China Portraits 2019 identifikovao je različite grupe potrošača, sa zanimljivim karakteristikama koje odražavaju profile već viđene na razvijenim tržištima vina. U prvi plan je izbilo nekoliko potrošačkih profila:

Vinski konzumenti tipa „Gutljaj zdravlja“ pripadaju onoj vrsti kupaca koji ga piju zbog njegovih lekovitih svojstava.

 U grupu neformalnih ljubitelja tipa „Mainstream Casuals“ spadaju oni vinski sladokusci koji ga konzumiraju iz jedne „opuštenije perspektive“, usvojivši jednu ležerniju kulturu ispijanja.

U grupu „Tradicionalista u potrazi za  prestižom” spadaju oni koji su doskora pili uglavnom ’crnjak’ a koji njegovu visoku cenu izjednačavaju sa kvalitetom, dok se, potom – u svojoj „renoviranoj“ formi“ – taj sloj kupaca sada više izjednačava sa „Angažovanim istraživačima“, novootkrivenim profilom u osvrtu koji je Wine Intelligence napravio u odeljku „China Portraits“ za 2019. godinu; ovo je sloj konzumenata koji i dalje izdvaja značajne sume po boci, mada se češće odlučuje na istraživanje i voli da proba vina koja ne spadaju u tradicionalne kategorije.

Potrošači vina tipa „U potrazi za statusom“ jesu oni koji ovaj napitak konzumiraju kako bi pokazali svoj društveni status, i stoga troše više novca po boci vina kako bi „pojačali“ impresije o tom statusu (neki su iz ove grupe malopre pomenuti „Angažovani tragači za prestižom“ koji pokušavaju da „doskoče“ jedan stepenik iznad, do statusnog sloja).

„Novajlije u visokom društvu“ piju različita vina u raznim intervalima iz želje za eksperimentisanjem, što im pomaže da pronađu vina koja im se najviše dopadaju (a i kao tema tokom prigodnih okupljanja).

U „Povremene skromnije slučajeve“ spadaju oni koji retko kad piju, odnosno „samo kada je cena ‘prava’ “.

Što se tiče kriterijuma kupovine, poreklo i cena vina su glavna osnova. Štaviše, u zavisnosti od konsultantskih firmi, razmotreni kriterijumi se zasnivaju na imenu, brendu, nalepnici i obliku boce. Po značaju, najpoznatije sorte vina za potrošače su, pre svega, 1. Kaberne sovinjon i 2. Pino Noar, a slede ih 3. Merlo i 4. Širaz, dok je peto mesto tržišne popularnosti zauzeo Šardone.

Na margini predstavljenih profila, zanimljivo je primetiti još jedno potpuno špekulativno ponašanje u kupovini, naime, ono koje se odnosi samo na grand cru vina (ona iz najbolje, prve berbe). Veb lokaciju Liv-exa, sada smeštenu u Londonu su pre nekoliko godina stvorila dva bankara iz Hong Konga. Klasifikacija odličnih vina predstavljena je berzanskim indeksima. Kada neki ugledni eno-kritičar dobro oceni neko vino, kineski potrošači masovno ulažu u njih, što tim vinima brzo povećava cene. Ovo je tržište visokog rizika čije cene veoma brzo variraju.

Sever-Jug: Različite navike konzumiranja vina u različitim regionima Kine

Uprkos brojnim specifičnostima potrošnje vina u različitim regionima, Kina je i dalje – opšte uzev – izdašan i zainteresovan potrošač vina koji kupuje s entuzijazmom. Vino se najčešće konzumira u velikim gradovima smeštenim u severnom delu zemlje (predvođenog Pekingom), istočnom primorskom (Šangaj) i južnom (Kanton, Hong Kong) regionu Kine. Ove oblasti i tržišta su u kontrastu sa drugim oblastima, manjim gradovima i zapadom Kine, gde se ulažu napori za uspostavljanjem tržišta.

U Pekingu, potrošnja među srednjom klasom doskora da gotovo nije ni postojala. To je zato što su zvaničnici i vojska nekada bili jedini koji su navikli da vino kupuju i konzumiraju.

Kanton i Šangaj su karakteristično ekonomičniji i imaju veliku zajednicu iseljenika. Oni su mesto savremenih mega-gradova u kojima pojedinci iz srednje klase redovno konzumiraju vino. Klima je u tim regionima zimi mnogo toplija, ali, isto tako, i „neodrživa“ tokom leta, sa temperaturama blizu 40°C. Region je, shodno tome, zainteresovaniji za konzumiranje belih i svežih voćnih vina. Tržište vinima u ovim regionima i dalje raste. Pića poput Armanjaka (Armagnac) su, recimo, cenjenija na kineskom jugu.

Kako privući kineskog potrošača

Primer: Rebrendiranje vina iz Bordoa za kinesko tržište

Kao vinar ili prodavac, vi ujedno utičete i na to koji biste „marketinški miks“ predložili kako biste se prilagodili kineskom tržištu. Studija koju je sprovela SOPEXA mogla bi biti od velike pomoći. Prema tom istraživanju, oblik boce je bio ključni element: Boce koje su po obliku bordoškog tipa, po mogućnosti, moraju imati veoma visoko ili visoko „rame“, dok boce šampanjca svojom formom treba da su sinonim prestiža i kvaliteta, i potrošači ih veoma cene (šampanjske boce su bez oštrog „ramena“ i blago izdužene, ujedno i prve vinske boce u istoriji jer su ih staklari najlakše izlivali, za razliku od bordoških boca koja imaju „rame“. Oblik boce nam govori da je dizajnirana tako da uhvati vinski sediment u svoja „ramena“ prilikom sipanja vina u čašu, ili je dizajn išao u tom smeru kako bi omogućio lakše skladištenje boce u horizontalnom položaju).

Što se tiče etikete, preporučljivo je da budu jednostavne, tradicionalnog dizajna, moraju jasno da pokazuju poreklo, znakove kvaliteta (AOC) i sve primljene nagrade. Kinezi cene tipografiju u kaligrafskom stilu sa crvenim i pozlaćenim profilima. Bordoška vina su tačan primer takvog označavanja. (Ilustruje grafičku obradu koju je SOPEXA napravila za domen Bordoa). Neki proizvođači odlučuju da im se brend prevede na kineski jezik kako bi bio privlačniji, ali to, međutim, nije i garancija uspeha. Iz regulatorne perspektive, etikete se u svakom slučaju moraju prevesti na kineski jezik.

Nadalje, imajući u vidu da je kultura poklanjanja među Kinezima i te kako ukorenjena, poželjno je ozbiljno razmotriti ambalažu. Element za razmatranje je drvena ambalaža za gajbe, posebno vrhunskih brendova. Takođe je pametno uzeti u obzir da kineski potrošači cene slatkoću, ali ne podržavaju gorčinu (tanine) u vinima. Zato je pametno pretpostaviti u trgovini pre svega voćna crvena vina. Crvena vina proizvedena termičkom obradom izgledaju savršeno prilagođena kineskom ciljnom tržištu. Primer vina koje obuhvata ovaj senzorni profil je crveno vino „Tarani“, koje se u Kini najviše prodaje u lancu prodavnica Casal.

Da biste saznali više o azijskim ukusima i bukeima, pogledajte knjigu Dženi Čo Li „Azijsko nepce“ (Jeannie Cho Lee, „Asian Palate“, veb-lokacija autora: asianpalate.com) koja sadrži informacije o tome kako odabrati vino na osnovu ukusa azijske kuhinje: slatko, kiselo, slano, gorko i umami. A možda će vas zanimati i čitanje o tome kako u Kini zaštititi svoj vinski brend od lažnih vina (uključujući i vaš).

Koja su uvozna vina najprodavanija?

S više od 80% tržišnog udela, kineska domaća vina su vodeća u prodaji ove zemlje. Velike grupe kao što su Changyu i Great Wall-COFCO prodaju više od 30 miliona boca iz svoje prve berbe, koja se plasira na tržištu po ceni od oko 60 RMB (sedam evra). Što se tiče uvezenih vina, Privredna komora Francuske u Kini (CCIFC) je sprovela istraživanje na uvoznicima i distributerima, obezbedivši podatke o top pet najprodavanijih uvezenih vina.

Najboljih pet uvoznih vina u Kini

1: Roche Mazet – Castel Group (IGP Pays d’Oc). Ovo vino plasirano je u preko sedam miliona boca i imalo je ogroman uspeh na kineskom tržištu. Uvozi ga kompanija C&D, koja je posedovala monopol na delu tržišta koji je imala država i državne službe.

2: Legend R – Baron de Rothschild (AOP Bordeaux). Ovaj cuvée plasiran je u preko pet miliona boca a uvozi ga isključivo kompanija ASC Fine Vines. Saga, kao i Sheep-Cadet, pripadaju brendovima koji su takođe veoma zastupljeni na kineskom tržištu. Nakon ulaska ovih kupaža na kinesko tržište s likom Barona de Rotšilda na etiketi, usledile su oštre kazne zbog prodaje Castle Lafitte Rothschild. Kompanija Baron de Rothschild SA je 2007. godine uzela 10% udela u prihodima distributerskog lanca Torres China.

3: Torres – Sangre de Torro (Španija). Ova grupa prodala je prošle godine oko šest miliona boca svog ikoničkog crvenog vina. Torres je u Kini već dugi niz godina i u potpunosti kontroliše distribuciju preko filijale Torres China, stvorene 1997. Ova grupa je, takođe, u posedu prodajnog lanca „Everwines“ u svim većim gradovima zemlje.

4: Rawson Retreat – Penfolds – Cabernet Sauvignon (Australija). Nakon efikasne kampanje reklamiranja na nacionalnom i regionalnom nivou, australijska grupa nedavno je postigla veliki uspeh u Kini sa više od tri miliona boca njenog Kabernea. Pomalo je čudno što australijski Penfolds, baš kao i Jacob’s Creek, imaju prodaju i zaradu kroz upotrebu modela bordoških vina i ne izlažu svoj Širaz, koji je vodeća australijska sorta.

5: Jacob’s Creek – Merlot (Australija). Među referencama dostupnim na kineskom tržištu (Merlot, Cabernet Sauvignon, Cabernet-Shiraz), ovaj australijski merlo je na prvom mestu, sa nešto više od dva miliona prodatih boca.

 

New Horizons Global Partners

China’s Wine Market – Strategies and Recommendations

Najbolji saveti svetskih investitora

Portal e-kapija u vreme praznika donosi poruke nekih od najvećih investitora na svetu. Možda se neki od saveta ovih berzanskih giganata mogu učiniti dobrim za primenu na vaše investicije.

Ken Fisher: Imajte istoriju na umu

“Ne možete razviti portfolio strategiju oko beskrajnih mogućnosti. Ne biste čak ni iz kreveta izašli ako biste razmatrali šta sve može da se desi… možete koristiti istoriju za oblikovanje razumnih mogućnosti. Onda, možete da pogledate ekonomske, sentimentalne i političke pokazatelje da biste odredili šta se može najverovatnije desiti, a da pri tom znate da možete i da ćete dosta pogrešiti.”

Thomas Rowe Price Jr.: Znajte ko vodi posao i zašto

“Svaki posao je stvorio čovek. To je rezultat pojedinca. Pokazuje ličnosti i poslovnu filozofiju osnivača i onih koji su upravljali njime tokom njegovog nastajanja. Ako želite da razumete bilo koji posao, važno je da znate poreklo ljudi koji su ga pokrenuli i upravljali njime u prošlosti, ali i nade i ambicije onih koji planiraju njegovu budućnost.”

John Templeton: Ovoga puta nije drugačije

“Četiri najopasnije reči u ulaganju su: Ovoga puta je drugačije.”

Barton Biggs: Ne postoje veze niti jednačine koje će uvek funkcionisati

“Kvantitativno zasnovana rešenja i jednačine raspoređivanja svojine ne funkcionišu uvek isto, jer su osmišljene prema onome šta je uspevalo prethodno, dok je ono što sledi prava zagonetka.”

Benjamin Graham: Pazite se prognoze

“Apsurdno je misliti da javnost može da zaradi na osnovu tržišne prognoze.”

Jack Bogle: Gubici su realnost na tržištu

“Ako vam je teško da zamislite gubitak od 20% na tržištu akcija, onda ne bi trebalo da budete u tim vodama.”

Philip Fisher: Znajte vrednost vaših investicija

“Tržište akcija je puno individualaca koji znaju cenu svega, ali ne i vrednost.”

Warren Buffett: Budite pohlepni kada su drugi bojažljivi

“Investitori bi trebalo da zapamte da su uzbuđenje i troškovi njihovi neprijatelji. A ako uporno pokušavaju da odrede svoje učešće u deonicama, onda bi trebalo da budu bojažljivi kada su drugi pohlepni, a pohlepni samo kada su drugi bojažljivi.”

Bob Farrell: Nemojte se pridruživati gomili

“Ljudi najviše kupuju akcije sa vrha, a najmanje one sa dna.”

Bill Miller: Mislite o tome kako tržište prikazuje informacije

“Tržište zaista prikazuje vredne infromacije, kao što se u školi uči. Ali baš kao što ogledala u luna parku ne pokazuju tačno vašu težinu, tako i tržišta ne prikazuju uvek tačno neku informaciju. Obično su previše negativni kada je loše, a previše pozitivni kada je dobro.”

Jeremy Grantham: Uočite svoju prednost naspram profesionalaca

“Do sada najveći problem za profesionalce u investiranju jeste baviti se karijerom i poslovnim rizikom: štititi sopstveni posao. Problem može biti i previše menadžerstva prouzrokovano potrebom da delujete zauzeto i da zarađujete platu drugih. Pojedinac je daleko bolje pozicioniran ako strpljivo čeka pravu ponudu a da pri tom ne obraća pažnju na ono što drugi rade, što je gotovo nemoguće za profesionalce.”

Charles Ellis: Ulažite na duže staze

“U proseku, dugoročno ulaganje nikada ne priređuje iznenađenja, dok kratkoročna upravo to rade. Mi sada znamo da se usmerimo, ne prema stopi obrta već prema proverenom riziku.

Ray Dalio: Shvatite sistem

“Ekonomija je prosto zbir transakcija koje je razvijaju. Zato što ih ima dosta, ekonomija deluje složenije nego što zaista jeste. Ako bismo je umesto gledanja na dole posmatrali na gore, lakše bismo je razumeli.”

George Soros: Dobro ulaganje je dosadno

“Ako je ulaganje zabava, ako se vi zabavljate, onda verovatno nećete zaraditi. Dobro ulaganje je dosadno.”

Carl Icahn: Korporativni državni sistem vam nije prijatelj

“Mi smo uzdigli birokrate u korporativnoj Americi. Srž problema nalazi se u odsustvu prave korporativne demokratije.”

Peter Lynch: Uradite domaći zadatak

“Ulaganje bez istraživanja je kao igranje pokera bez gledanja u karte.”

John Neff: Uradite ono što je pametno, a ne ono što je popularno

“Nije uvek lako raditi ono što nije popularno, ali tu možete zaraditi. Kupujte akcije koje deluju loše manje pažljivim investitorima i čekajte dok se njihova prava vrednost ne prepozna.”

Henry Kravis: Budite iskreni

“Ako ne posedujete integritet, onda nemate ništa. To ne možete kupiti. Možete imati sav novac ovog sveta, ali ako nemate moral i etiku, onda ste zaista siromašni.”

 

ekapija.rs

Blumbergovih top 10 vina u 2019.

Nakon jučerašnjeg posta o bezbednosnim rizicima (i pitanja na tu temu koja su stigla u inbox), jedini odgovor na njih je: “hocus-focus”: Nedostatak pažnje čest je slučaj (lični primer nije naodmet). Za neupućene i pre svega neusredsređene, poenta je u bezbednosnim rizicima koje (svi mi) obični građani osećamo kada je u pitanju cyber bezbednost (tema br.1 u epohi koja nam je nagovestila dokle idu sredstva masovne prismotre). “Zavere” su, pretpostavljamo, jedino intrigantne i zabavne onima koji su skloni takvom modelu razmišljanja – pa se na njemu i stalno zadržavaju.

Ne manje važno, na ovom mestu, već izvestan broj godina, izlazi poneki “web-roto-triler” sličnog “špijunskog” tipa i na sličnu temu. Za neupućene, naravno, i informacija da što se upućenosti u temu tiče – ne dobacujemo dalje od tog teksta… a koga nešto više, dublje i detaljnije interesuje – tu je “čika Google” pa će vam javiti, kao što je i nama…

Nakon “bezbednosne” priče o privatnosti i “čerupanju” podataka od strane država i korporacija, evo jednog bezbednog posta – o vinima… (za neupućene u spektar tema na ovom mestu). Neka od njih, nažalost, retko ko da će ikada videti u radnji, a kamoli probati. Priču i fotografije donosi portal Bloomberg.

Pred kraj svake godine, a uoči naredne, dođe i trenutak za rekapitulacije, osvrte i ocene onoga što nam je donela (ili odnela). Liste su raznovrsne: bezbrojne muzičke, književne, filmske, sportske, finansijske. A tu su i enološke, osvrti na to šta je tokom 2019. neko dobro popio “s kraja na kraj sveta”. Na Blumbergovoj ovogodišnjoj listi prisutna su vina iz Francuske, Nemačke i  – šampanjac iz Japana.

Vinska kritičarka Elin Mekoj (Elin McCoy) je ove godine probala više od četiri hiljade vina (!), a njena omiljena kreću se od već legendarnih berbi (koje su dostigle vrhunac) do nepoznatih, mahom regionalnih „malih“ sorti iz regiona koje se piju uglavnom „na lokalu“ a sa kojima se nikada ranije nije susrela (uz napomenu da retko šta može oraspoložiti kao enološki opisi vinskog bukea, koji su književni žanr za sebe: “Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći”, ili, recimo, “duboki, suptilni, mineralni ukus, uz intenzivne arome zemlje i belog cveća”. Naravno, verovali ili ne – ovakva vrsta “poezije” za nekog ima i te kakvog smisla, naročito među poznavaocima i vinskim poklonicima.

∗ ∗

Pregled mog najupečatljivijeg iskustva s vinom zahteva dva sata listanja kroz beleške o ovogodišnjim degustacijama.

Nikad nije lako odabrati moju godišnju listu 10 najboljih od najboljih, a posebno je bila naporna 2019. Probala sam više od 4.000 crvenih, belih i penušavih, iz vinogorja koja su „poletela“ i izdvojila se od ostalih – kao što su to bila vina u Japanu.

Ove godine je zaista obeležilo mnoštvo iznenađujućih buteljki – i to od nekih novih sorti grožđa, iz novih regiona, pa čak i zemalja. Neka nova zadovoljstva sam ove godine našla i u ponovo otkrivenim „klasicima“, uključujući kabernee iz kalifornijskih vinarija koji slave 40. i 50. godišnjicu. Stare berbe finog Bordoa susretale su se sa sjajnim uzorcima vina u buradima iz 2018. godine, i predvidljivo neverovatnom prvom (nezvaničnom) degustacijom jedne burgundske zvezde na NoMad-u, čuvenog Domaine de la Romanee-Conti’s.

Sva su me zadivila, ali vina koja mi najviše ostaju u sećanju jesu ona čiji su me buke, ukus i priča inspirisali da vina gledam u novom svetlu.

Mojih 10 istaknutih kreće se u rasponu od legendarnog bordoa, preko kvalitetnog šampanjca iz Japana i sasvim vanvremenog kabernea iz Nape, do jednog od najboljih – i najređih – slatkih vina koje sam ikad probala. Sva odražavaju ono što je novo i važno u današnjem svetu vina, kao i svetske trendove među vinarima.

(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)

2015 Domaines Lupier La Dama ($42)

Svoj ovogodišnji „vinski bingo“ pronašla sam na njujorškom vinskom sajmu New York Matter of Taste kojeg su organizovali Robertparker.com i sada njegov jedini vlasnik, Mišlenov vodič. Elisa Ucar sa svojim suprugom je u vinogorju španske regije Navara, na obroncima Pirineja, spravila ovaj baršunasto lagani crveni grenaš (garnacha). Ovaj par je objedinio 27 sitnih parcela stare organske loze za svoja dva kuvea (kupažna vina od najboljih sorti iz prve berbe), od kojih jedan ima snagu, čistoću, kao i živost svežeg bobičastog voća i opojne arome ljubičice i bilja. A sada pravo pitanje: zašto je grenaš toliko potcenjen?

2014 Grace Blanc de Blancs Extra Brut ($ 65, 700 jena u Japanu, 540 evra)

Tokom posete japanskom vinskom regionu Jamanaši sam probala svoje iznenađenje godine: ovaj impresivni penušac spravljen je tradicionalnom metodom i recepturom po kojoj se dobija svaki šampanjac. Iako je to područje poznato po domaćem grožđu koshu, ovaj je u potpunosti nalik šardoneu. Sveže pečeni brioš i citrusne arome, uz nežne mineralno-zemljane ukuse, podseća na finog proizvođača šampanjca. Probala sam ga u društvu vlasnika, Šigekazua Misave (Shigekazu Misava) i njegove ćerke-vinarke, Ajane na njihovom imanju u Akenou.

2011 Tement Sudsteiermark Sauvignon Blanc Ried Zieregg GSTK ($71)

Nisam bila upoznata sa vinima iz Štajermarka, austrijskog dinamičnog vinskog regiona na granici sa Slovenijom, pa je moj boravak na Njujorškoj master-klasi od 18 vrhunskih vina bila otkriće. Ovaj sovinjon blan zagasito žute boje, sa puno zemljanog karaktera i „vulkanskim“ tonovima, predstavlja najbolji izdanak prve berbe (GSTK) u vinarskoj hijerarhiji regiona – i dokaz je da su boce najboljeg austrijskog sovinjona u samom svetskom vrhu.

2017 Kistlerov šardone “Kistler Vineyards” (oko 160 dolara, još nije u prodaji)

Po osnivanju vinarije u Sonomi, Kistlerov šardone je danas prerastao u pravi mali kult. Uživala sam u berbi 2017. (svih 11 varijeteta šardonea koje ovaj vinograd ima!), u društvu vinara Džejsona Kesnera, malo uoči groznih požara koji su zadesili ovaj vinarski kraj. Probajući ih, otkriju se i njihove različite “ličnosti” i osobenosti. Ovaj, sa prvog Kistlerovog imanja u okrugu Mona Mauntin, očarao me svojim dubokim, suptilnim, mineralnim ukusom i intenzivnim aromama zemlje i belog cveća. Kada je o kvalitetu reč, najbolji kalifornijski šardonei, već po tradiciji, zaista mogu biti rivali francuskim belim burguncima.

2011 Joseph Drouhin Montrachet Marquis de Laguiche ($700)

Svaki zaljubljenik u Burgonju i burgundac zna šta je Montraše – Mont Everest među šardoneima. Poznata porodica Druan od 1947. godine proizvodi svoje grand cru vino od loze ponikle u vinogradima Marquis de Laguiche. Dosad nisam imala prilike da probam klasičnu berbu iz 2011. godine, a ova boca me nije razočarala. Arome pečenog badema i slatka od limuna, bogata tekstura i moćna aroma bili su savršeni sa žutorepom tunjevinom i fuagraom (guščjom džigericom) u njujorškom Le Bernardinu.

(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)

2012 Georges Laval Les Longues Violes Champagne ($740)

Vinska godina  u državi Njujork je obeležena raskošnim degustacijama, a „La Fete du Champagne“ je oduvek bila prilika da se probaju sjajni mehurići najboljih proizvođača. Ove godine su me zaveli uzbudljivi, neverovatno čisti kuvei Žorža Lavala, jednog malog proizvođača i uzgajivača sa samo 2,5 hektara sertifikovane organske loze. Živopisan, intenzivan, kremast, složen i sofisticiran, ovaj prirodni šampanjac pripada prvoj berbi iz potpuno novog, jedinstvenog vinograda; vino je kupaž nastao od pinoa noar i pinoa monje (pinot meunier).

2016 Masseto ($790)

Šansa da uporedim pet berbi bogatog toskanskog merloa, u Italiji poznatog kao Petrus, sa vinarom Akselom Hajncom bila je prilika koja se nije smela propustiti. Nakon prve degustacije Masetina u njujorškom restoranu Per Se, novom (jeftinijem ili, bolje rečeno, manje skupom) drugom vinskom super-proizvođaču „Masseto“, pozabavili smo se berbama grand vin-a, jednog od italijanskih prepoznatljivih brendova. Bila sam raspeta i u nedoumici između čiste, živahne berbe iz 2010. i mirisne, raskošne 2016., i konačno sam dala prednost ovom drugom; „modernom klasiku“.

2011 Egon Muller Scharzhofberger Riesling Trockenbeerenauslese (oko 8.500 USD za bocu od 750 ml)

Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći: To je moj utisak nakon što sam probala ovo retko slatko vino iz Mozela, nemačke vinske regije, i od ručno ubranih zrna. Pitala sam za druge berbe. Nema problema: Egon Miler mi je doneo magnum bocu svog rizlinga, otvorene tokom svečanog ručka sa Primum Familiae Vini, grupom od 12 vodećih evropskih vinskih porodica, koje su sve donele podjednako sjajna vina. Zašto ljudi ne piju više slatkih vina?

Chateau Lafite Rothschild iz 1959. godine (nedavna aukcijska cena: 24.000 do 27.000 dolara po boci)

Večera u privatnoj trpezariji zamka uz mramorno poprsje osnivača Džejmsa Rotšilda bilo je posebno iskustvo. U sećanje mi se još više urezao trenutak kada je otvorena jedna od boca vina nastalog od grožđa iz berbe legendarne 1959. godine – bio je to najfiniji Lafit koji sam ikad probala. Osećala sam miris kedra, mente, tartufa i duvana koji su se pretvorili u zadivljujuću mešavinu. Dodajte tome njegove duboke slojeve ukusa i svilenkasto bogatu teksturu. Ovo savršeno zrelo vino stiglo je pravo iz podruma Lafite, podsećanje na to koliko je za proizvodnju dobrih vina važno poreklo.

1979 Smith-Madrone Cabernet Sauvignon (još nije u prodaji- neprocenjivo!)

Braća Stu i Čarli Smit – koji još od 1970-ih proizvode vino u svom „ambaru“ obraslom u bršljan na obroncima Spring Mauntina, blizu auto-puta 29 na izlazu iz doline Napa: Nikad nisu odustali od svoje posvećenosti struktuiranim, uravnoteženim kaberneima koje prodaju po povoljnim cenama. Poseta njima me je podsetila na jednu raniju eru u dolini Nape, pre nego što su se pojavili blještavi izveštačeni glamur, Ferariji i „kultna vina“ od 800 dolara. Probali smo petnaestogodišnju „retrospektivu“ njihovih izvrsnih planinskih kabernea, za stolom postavljenim među buradima. Ovo 40-godišnje vino, druga po redu berba iz vinograda Smith-Madrone, i dalje je jedinstvenog ukusa, sa živahnim aromama i notama slatkog voća, začina, metvice i zemlje.

 

Elin McCoy, Bloomberg

Intel: Dotok kroz „ToTok“

Činilo se kao popularna aplikacija za ćaskanje; Ispostavilo se da je ispotiha funkcionisala kao sredstvo za špijuniranje. ToTok, aplikacija iz Ujedinjenih arapskih emirata za razmenu poruka koju je preuzelo na milione mobilnih uređaja je najnovija u nizu „obaveštajnih poduhvata“ proizašlih usled eskalacije trke u „digitalnom naoružanju“. Priču donosi Njujork Tajms, koji je aktivno učestvovao u pribavljanju ovih informacija.

Zgrada Aldar u Abu Dabiju, Ujedinjeni Arapski Emirati, gde su kancelarije obaveštajne agencije ali i firme za razvoj veštačke inteligencije, Pax, koja se bavi „iskopavanjem“ podataka povezanih sa AI aplikacijom za ćaskanje, ToTok. (Ben Job / Reuters( NYT)

Delovala je kao lak i siguran način za ćaskanje putem video ili tekstualnih poruka sa prijateljima i porodicom, čak i u zemlji koja je svom stanovništvu ograničila usluge servisa za razmenu poruka, nalik aplikacijama WhatsApp ili Skype.

Ali, servis ToTok je, zapravo obaveštajni alat, tvrde američki zvaničnici upoznati sa poverljivim obaveštajnim procenama kao i istraživanjem ove aplikacije koje je sprovela novinska kuća Njujork Tajms i njeni programeri. Vlada Ujedinjenih Arapskih Emirata je koristi kako bi pratila svaki razgovor, pokret, vezu, sastanak, zvuk i sliku onih koji ovu aplikaciju instaliraju na svoje telefone.

ToTok, predstavljen pre samo nekoliko meseci, preuzet je milion puta kroz onlajn aplikacione prodavnice kompanija Apple i Google, i to uglavnom od strane korisnika širom Bliskog Istoka, Evrope, Azije, Afrike i Severne Amerike. I dok se većina njenih korisnika nalazi u Emiratima, ToTok se toliko proširio da je prošle sedmice prerastao u jednu od najtraženijih društvenih aplikacija u Sjedinjenim Državama, prema podacima o rangiranju aplikacija istraživačke firme App Annie.

ToTok predstavlja najnoviju eskalaciju u trci za „digitalno naoružanje“ među bogatim autoritarnim vladama, pokazali su intervjui sa sadašnjim i bivšim američkim zvaničnicima koji su radili ili rade u inostranstvu, kao i forenzička istraga. Vladajuće strukture ovakvih zemalja usvajaju i slede efikasnije, pogodnije metode kako bi špijunirali „stranog neprijatelja“, kriminalne i terorističke mreže, novinare i kritičare aktuelnih vlasti – a zahvaljujući ovim nastojanjima je veliki broj onih širom sveta koji su sada „uplivali“ u njihove nadzorne mreže.

Zemlje Persijskog zaliva poput Saudijske Arabije, Emirata i Katara već su se ranije okrenule privatnim firmama – uključujući izraelske i američke ugovarače –  kako bi potukli rivale i, sve više, i svoje građane. Razvoj ToToka, rekli su stručnjaci, pokazao je da autoritarne vlasti mogu „odseći“ tj. ukinuti posrednike na putu ka direktnom špijuniranju njihovih ciljeva, koji im dobrovoljno, po svemu sudeći sasvim nesvesno, predaju u posed svoje informacije.

Tehnička analiza i intervjui sa ekspertima za računarsku bezbednost pokazali su da je firma koja stoji iza ToToka, Bridž holding (Breej Holding), najverovatnije front-firma to jest „fasadna“kompanija povezana sa firmom DarkMatter, informatičko-obaveštajnom i hakerskom firmom sa sedištem u Abu Dabiju, odakle su delovali zvaničnici obaveštajnih službi Emirata i bivši zaposleni u NSA, kao i nekadašnji vojno-obaveštajni operativci Izraela. Po podacima bivših uposlenika i organa pravosuđa, DarkMatter je pod istragom, koju je FBI pokrenuo sumnjajući u moguće informatičke prestupe. Procena američkih obaveštajaca i tehnička analiza takođe su povezale ToTok sa Pax-om, firmom iz Abu Dabija koja se bavi „majnovanjem“ podataka i koja je, čini se, vezana za DarkMatter.

Emirati su jedan od najbližih saveznika Amerike na Bliskom Istoku, zemlja koju Trampova administracija doživljava kao protivnicu Irana, i saveznice svima onima koji su Amerikancima bliski partneri u borbi protiv terorizma. Vladajuća porodica Emirata promoviše ovu zemlju kao primer savremene, umerene arapske nacije, ali je takođe predvodila upotrebu tehnologije nadzora radi suzbijanja unutrašnjih neslaganja – uključujući hakovanje zapadnih novinara, pražnjenje bankovnih računa kritičara vlasti i držanje aktivista za ljudska prava u dugotrajnom pritvoru u samici zbog svojih postova na Fejsbuku.

Vlada Emirata blokira specifične funkcije nekih aplikacija kao što su WhatsApp i Skajp, što je ToTok učinilo posebno privlačnim u zemlji. Huavej, kineski gigant u oblasti telekomunikacija je nedavno u svojim reklamama promovisao upotrebu ToTok aplikacije.

Portparol C.I.A.-e i vlada Emirata odbili su da komentarišu ovaj slučaj. Pozivi na telefonski broj Bridž Holdinga zvonili su bez odgovora, a zaposlenici kompanije Paks nisu odgovarali na e-poruke i poruke. Portparol FBI je rekla da „F.B.I. ne komentariše određene aplikacije, uvek želeći da osiguramo da korisnici budu svesni potencijalnih rizika i ranjivosti koje ovi mehanizmi mogu da predstavljaju. “

Kada su prvobitno novinari lista Tajms kontaktirali predstavnike Epla i Gugla oko nekih „pitanja“ oko povezanosti ToTok aplikacije sa vladom Emirata, iz ovih kompanija su rekli da će pokrenuti istragu. U četvrtak je Google uklonio aplikaciju iz svoje Play prodavnice, nakon što je utvrdio da je ToTok prekršio pravila upotrebe servisa Play (ali se ne određujući na koji način). U petak je Apple uklonio ToTok iz svoje onlajn prodavnice App Store, i još uvek istražuje aplikaciju, rekao je portparol. Korisnici ToTok-a koji su već preuzeli aplikaciju i dalje će je moći koristiti – dok je ne uklone sa svojih telefona.

Nije do kraja jasno kada su to američke obaveštajne službe prvobitno utvrdile da je ToTok oružje obaveštajne službe Emirata, ali jedna osoba iz američkih obaveštajnih krugova je izjavila da su američki zvaničnici upozorili neke svoje saveznike na opasnosti i rizike od ove aplikacije. Nije jasno ni to da li su se, vezano za ovaj softver (što svaka aplikacija i jeste), američki zvaničnici sukobili sa svojim kolegama u vladi Emirata. Govoreći o moćnim alatima za hakovanje, jedan stručnjak za digitalnu bezbednost na Bliskom Istoku je dao anonimnu izjavu novinarima Njujork Tajmsa, u kojoj kaže da su mu visoki zvaničnici Emirata rekli kako je ToTok zaista aplikacija razvijena radi praćenja i prismotre svojih korisnika u Emiratima „i šire“.

Prema IT forenzičkoj analizi koju je za Tajms sproveo Patrik Vordl (Patrick Wardle), bivši haker NSA a danas privatni analitičar u oblasti informatičke bezbednosti, čini se da je ToTok bilo relativno lako razviti. Po svemu sudeći se radi o kopiji kineske aplikacije za razmenu poruka koja nudi besplatne video pozive, „YeeCall“, blago prilagođenoj korisnicima koji se služe engleskim i arapskim.

Prema dosadašnjoj tehničkoj analizi i razgovorima sa stručnjacima, ToTok je dovitljivo koncipirano sredstvo za masovni nadzor, jer funkcioniše slično kao i bezbroj drugih aplikacija iz Eplovih i Android onlajn radnji, koje prate lokaciju i kontakte korisnika.

Na površini, ToTok prati lokaciju korisnika nudeći preciznu vremensku prognozu. Traži nove kontakte svaki put kada korisnik otvori aplikaciju, pod izgovorom da pomaže u povezivanju sa vašim prijateljima, slično kao što Instagram označava Facebook prijatelje. Ima pristup mikrofonima, kamerama, kalendarima i drugim telefonskim podacima korisnika. Čak je i njeno ime očigledna igra reči koja upućuje na kinesku aplikaciju „TikTok“.

 „U ovu birtiju svi su dobrodošli“

Iako se izdaje kao „brza i bezbedna“, ToTok aplikacija ne polaže računa niti je u obavezi da zaštiti svoje korisnike kroz end-to-end enkripciju (obezbeđivanje privatnosti među krajnjim korisnicima koji komuniciraju), koje poseduju aplikacije kqo što su WhatsApp, Signal ili Skype. Jedini nagoveštaj da aplikacija Emirata može lako otkrivati korisničke podatke je „zakopan“ u politici privatnosti: „Možemo da delimo vaše lične podatke sa kompanijama iz naše poslovne grupacije.“ Dakle, kraće rečeno, „u ovu birtiju svi su dobrodošli“.

Fotos: ToTok je u petak uklonjen iz onlajn prodavnice App Store. Portparol ove kompanije još uvek istražuje aplikaciju.

Dakle, umesto plaćanja hakerima da vam obezbede pristup targetovanom telefonu – po najnovijem cenovniku, potrebno je namaknuti 2,5 miliona dolara za hakerski alat koji je u stanju da daljinski pristupi Android telefonima – aplikacija ToTok je vladi Emirata obezbedila način da milione korisnika „upeca“, da im ovi „uruče“ svoje najličnije podatke – i to sasvim besplatno.

„U ovom pristupu postoji izvesna lepota“, rekao je Patrik Vordl (Patrick Wardle), bezbednosni analitičar u softverskoj kompaniji Jamf, koja se od 2002. brine o IT bezbednosti Eplovih proizvoda. „Ne morate hakovati pojedinačno kako bi špijunirali druge, ako ih već možete privoleti i zainteresovati da preuzimu ovu aplikaciju na svoj telefon. A potom da oni vama prenose vaše kontakte, video-ćaskanja, lokacije. S obaveštajne tačke gledišta – šta vam je još bolje i potrebnije od jedne ovakve aplikacije?”

Vordl je rekao da bi ToTok bio faza br.1  u operaciji prikupljanja obaveštajnih podataka. Nalik programima za prikupljanje metapodataka koje upotrebljava američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) – koji je tiho ugašen ove godine – i ToTok omogućava obaveštajnim stručnjacima da analiziraju pozive i kontakte korisnika u potrazi za obrascima koji se ponavljaju, mada je njegovo prikupljanje daleko invazivnije. Još uvek nije jasno da li ToTok dozvoljava obaveštajnim strukturama Emirata da snimaju video ili audio pozive svojih korisnika.

Svakog dana milijarde ljudi se relaksirano odriče privatnosti zarad praktičnosti korišćenja aplikacija na svojim telefonima. Tajmsov projekat Zaštite privatnosti (Privacy Project, rubrika Opinion) je prošle sedmice objavio rezultate svog istraživanja koje otkriva kako, iz trenutka u trenutak, proizvođači aplikacija i treće strane (third-parties) prate kretanja korisnika mobilnih telefona.

Privatne kompanije su te podatke prikupile za ciljani (target) marketing. U slučaju ToToka – prema sadašnjim i bivšim zvaničnicima, kao i po tragu digitalnih „mrvica“ koje su za sobom ostavljali programeri – veliki deo informacija dobijenih kroz ToTok se doprema do obaveštajnih analitičara koji rade za Emirate.

Poslednjih meseci su Emirati počeli da „poluzvanično“ promovišu ToTok kao besplatnu aplikaciju koja je Emiratima već dugo bila potrebna. Ovog meseca je korisnicima još jedne slične aplikacije za razmenu poruka u Emiratima, a koja za razliku od ToToka funkcioniše na bazi pretplate, „Botim“, stiglo upozoravajuće obaveštenje da se „Botimovi“ pretplatnici hitno prebace na ToTok – koji u tom „pozivu“ slovi za „besplatnu, brzu i bezbednu“ aplikaciju za razmenu poruka. Uz poruku je bio link koji vodi na ToTok instalaciju.

Čini se da se marketing isplatio.

U recenzijama apikacije ToTok, Emirati su izrazili svoju zahvalnost programerima koji su je osmislili, i što su im konačno pružili besplatnu aplikaciju za razmenu poruka. „Blagoslov! Vaša aplikacija je najbolja aplikacija do sada, koja je meni i mojoj porodici omogućila da budemo povezani!!! “, napisao je jedan od „korisnika“. “Kudos”! (Svaka čast), napisao je drugi. “Konačno jedna aplikacija koja radi u UAE!”

Popularnost ToToka proširila se izvan Emirata. Prema nedavnim rejtinzima na aplikacionoj radnji Google Play, ToTok je bio uvršten među prvih 50 besplatnih aplikacija u Saudijskoj Arabiji, Britaniji, Indiji, Švedskoj i drugim zemljama. Neki analitičari su rekli da je posebno popularna na Bliskom Istoku, jer – barem na površini – nije bio povezan sa jednom velikom, moćnom nacijom.

Kancelarije kompanije DarkMatter u Abu Dabiju. Tehničke analize i intervjui pokazali su da je firma koja stoji iza ToToka, Breej Holding, najverovatnije fasadna kompanija (front company), povezana sa firmom DarkMatter. (Foto Jon Gambrell / Associated Press)

Iako je aplikacija sredstvo u službi interesa vlade Emirata, precizan odnos i veze između firmi koje stoje iza njih je pod senkom i „zatamnjen“. Zaposleni data analitičari u Pax-u su evropski, azijski i naučnici iz Emirata, a kompaniju vodi Endrju Džekson, irski data-analitičar koji je prethodno radio u renomiranoj firmi „Palantir“ iz Silicijumske doline, koja sarađuje sa Pentagonom i američkim obaveštajnim agencijama.

Njegova pridružena kompanija, DarkMatter je, zapravo, produžena ruka vlade Emirata. Njegove operacije obuhvatale su hakovanje ministarstava u Iranu, Kataru i Turskoj, rukovodilaca svetske fudbalske organizacije FIFA, novinara i disidenata.

Prošlog meseca je vlada Emirata objavila da će se DarkMatter „ukombinovati“ sa još dvadesetak kompanija u cilju stvaranja odbrambenog konglomerata usmerenog na odvraćanje od informatičkih napada i kiber-terorizma.

Prema onima koji su upoznati sa istragom, FBI trenutno ispituje američke zaposlenike u kompaniji DarkMatter zbog potencijalnih informatičkih prestupa. Istraga se pojačala nakon što su se bivši hakeri Agencije za nacionalnu bezbednost koji su radili za tu kompaniju zabrinuli zbog njenih aktivnosti, a potom i kontaktirali FBI. Rojters je bio prvi koji je objavio postojanje „Rejvena“, programa na kojem su radili američki informatičari nekada angažovani u firmi DarkMatter.

Analitičari podataka u firmi Pax se otvoreno hvale svojim radom na LinkedInu. Jedan koji je naveo sebe kao “lidera tima za data analitiku“ napisao je da je stvorio “platformu za obaveštajne poruke” koja „čita“ milijarde poruka samo da bi odgovorila na četiri pitanja: “ko ste, šta radite, kako razmišljate i kakav je vaš odnos sa drugima.”

“Dobijajući odgovore na ova četiri pitanja, saznajemo sve o jednoj osobi”, napisao je data analitičar Jingyan Wang.

Ostali zaposlenici u Paksu opisuju svoje iskustvo stvaranja „alata“ koji omogućava pretragu skupova podataka u posedu vlade Emirata, prevashodno se interesujući za podatke pribavljene softverom za prepoznavanje lica koji „ekstrahuje“ milijarde dospelih video-fidova, uz to prepoznajući arapski i dijalekte sa ovih snimljenih video-poruka.

Nijedan od njih ne pominje bilo kakvu vezu s ToTok-om.

 

Mark Mazeti, Adam Goldman (Vašington), Nikol Perlrot (San Francisko), Ronen Bergman (Tel Aviv), Ben Habard (Bejrut).

NYT

“Za pravog vernika nema prihvatljive religije”

Kako će se postojeće religije nositi sa otkrićem vanzemaljskog života? Priču i slike objavio vebsajt Nautilus.

Naslov priče se, sticajem okolnosti, ima zahvaliti rečima Danila Kiša (Kiss Dániel), iz jednog njegovog sjajnog intervjua na temu religije, utopija i ideologija.

U nastavku, par reči o razmišljanjima i zvaničnim stavovima koje sedam religija ima o „vanzemljacima“, i šta bi, u slučaju da ikada uspostavimo kontakt sa nekim kosmičkim životom, oni, to jest verski lideri, mogli da učine.

Elen Vajt, kosmička vidovnjakinja i proročica iz reda adventista imala je, primera radi, vizije vanzemaljaca koji su bili bez greha.

Šta bi rekao vaš imam, bikšu, rabin, pravoslavni ili katolički sveštenik, ukoliko otkrijemo postojanje vanzemaljskog života?

Jer, nenadano saznavši da život na njihovoj planeti nije fenomen koji je neponovljiv i jedinstven u svemiru, kao ni da čovek nije jedino biće koje poseduje svest i razum – oni koji su religiozni bi mogli zahtevati radikalno nove načine razmišljanja o sebi: Koliko smo mi, zapravo, „posebni“ i „sveti“ to jest “obogotvoreni” nekim Višim entitetom u koji verujemo? Da li je Zemlja privilegovano mesto za postojanje života? Imamo li obavezu da se brinemo za bića na drugim planetama? Treba li da preobratimo vanzemaljce u “moju” ili “našu” religiju? Ova pitanja upućuju na jedno dublje pitanje, naime, o tome mogu li se naše religije prilagoditi ideji da ljudi nisu jedina živa bića u svemiru sposobna da obožavaju Boga i služe mu.

Neke bi vere mogle otkriti neka nova značenja u svim tim drevnim tekstovima i, na osnovu njih, razviti načine uključivanja vanzemaljskog života u svoje poglede na svet. Druge religije, pak, koje su manje fleksibilne u svojim tumačenjima Svetog pisma, ili one koje tvrde da su ljudi jedina inteligentna bića u svemiru, moraće se dosta pomučiti kako bi se prilagodile ovom saznanju.

Bez obzira jesmo li vernici ili ne, niko od nas ne može u potpunosti izbeći uticaj religije, globalno prisutne i ukorenjene u svim našim kulturama. Religija je jedan od najstarijih sastavnih delova našeg društvenog tkiva i jedan od načina – možda i glavni – pomoću kojeg bi ljudsko društvo danas, možda, moglo da ostvari svoj prvi kontakt s nepoznatim bićima „odozgo“ (ili s nekog „onostranog“, nama još uvek nedokučivog prostora). Evo kratkog spiska stanovišta i razmišljanja koje neke religije imaju o vanzemaljcima: da li će ovdašnji ovovremski verski lideri pokušati da ih nasilnim putem preobraćaju u neku od „naših“ veroispovesti (prozelitizam); a tu su i one religije koje tim saznanjem – nakon potencijalnog otkrića vanzemaljskog života – verovatno neće biti nimalo potresene, ostajući netaknute i „kao da se ništa nije dogodilo“.

Judaizam

Postoji nekoliko razloga za verovanje da će judaizam „nadmašiti“ sebe i lako se izdići iznad duhovnih zahteva i rebusa koje bi „Prvi susret“ nametnuo religijama (i, naravno, svakoj iole mislećoj jedinki). S obzirom da Jevreji veruju kako nema ograničenja moćima u rukama Božjim, oni su potpuno otvoreni za ideju da je Bog toliko slobodan da u kosmosu stvori više od jednog oblika razumne vrste. Takođe, rabin Norman Lamm je nedavno naglasio kako judaizam „vrlo dobro može prihvatiti naučne nalaze da čovek nije jedino inteligentno i spiritualno biće koje nastanjuje Božji svet“, jer „to što bi, nakon Prvog susreta čovek proživeo frustraciju nastalu manjkom dotad nesumnjive sopstvene jedinstvenosti ne bi automatski podrazumevalo i da bi trebalo da se oseća beznačajnim (imajući tada predstavu da, u kosmosu, možda, ima nebrojeno oblika života, inteligibilnog života, ali i onih koji poseduju spiritualnu ravan.“ Iz Lamove teološke perspektive, „Iako ljudi, u slučaju postojanja drugih bića u Vasioni, shvate da možda nisu samo žarište Božjeg univerzuma, oni bi i dalje imali istovetnu svrhu – jednu vrstu „modifikovane jedinstvenosti“ tipa „svi smo mi pomalo od Boga“.

Jevreji se takođe ne bi trudili da nasilno preobraćaju E.T. „drugare“. Jevrejski filozof iz dvanaestog veka Majmonides smatrao je da će pravednici svih naroda i vera zaraditi mesto na nebu. Na osnovu toga, jevreji pretpostavljaju da bi E.T. sam odlučio hoće li i kako obožavati Boga.

Adventisti

Adventisti su se pojavili u 19. veku, delimično kao rešenje teoloških problema koji proizlaze iz mogućnosti vanzemaljskog života. „Proročica“ Elen Vajt opisala je svoje vizije vanzemaljskih bića iz raznih, šarolikih i različitih svetova koji su bili „visoka, veličanstvena bića i potpuno bezgrešna“. Ove vizije upućuju na veronauku iz koje proizlazi da, pošto vanzemaljci nisu pod uticajem čovekovog Prvobitnog greha, onda im, logično, nije potrebno ni hrišćansko iskupljenje.

Naravno, mogao bi se pojaviti ozbiljan problem ako se naš ET pokaže zlim. U ovom slučaju, proročanstva, vizije i stavovi Elen Vajt se ne bi mogli smatrati ispravnima, a Adventizam će, u tom slučaju, morati da iznađe načina kako se prilagoditi datim okolnostima, odnosno postojanju i-tija… ili će, u protivnom, nestati s istorijske scene i preći u istorijske čitanke.

Ellen G. White, proročica, vizionarka i centralna figura Adventizma

Kreacionisti

Većina hrišćanskih fundamentalista je posvećeno prigrlila doslovno tj. bukvalno tumačenje Svetog pisma. Pošto se u Bibliji ne spominju vanzemaljci, oni, shodno tome, zaključuju da njihovo odsustvo iz Svetog pisma po automatizmu dokazuje i odsustvo bilo kakvih drugih bića u Univerzumu osim nas (treba li se išta naknadno opsetiti u vezi isterivanja đavola, bušenja, sečenja, kuvanja i pečenja živih ljudi koje crkva do pre par stoleća sprovodila s neverovatnim elanom… a potom šta reći oko vakcina, lekova i razvoja medicine, nauke i tehnologija zarad dobrobiti čovečanstva itd.). Iz tog razloga, prvi kontakt sa vanzemaljcem očigledno bi stvorio veliku glavobolju dotičnima, odnosno kreacionistima.

Kreacionisti negiraju teoriju evolucije, a otkriće nekog sasvim prostog ili inteligentnog života na drugim planetama ih verovatno neće nagnati na iole temeljitije preispitivanje validnosti svoje vere. A možda bi oni ipak i prihvatili ideju da je svemoćni Bog stvorio više od jedne inteligentne vrste u svemiru – iako, naravno, samo pod jednim uslovom: bez pribegavanja evoluciji i Darvinovim „evolutivnim rešenjima“ – jednostavno odabravši da veruju kako nam „o ovom aspektu Božjih planova niko ništa nije prethodno rekao” (u Svetom pismu). Ovo gledište, međutim, zavisi od tumačenja Biblije koje nije doslovno i „bukvalističko“, već je proizvod „elastičnosti“ stavova vernika.

Ako jednog dana ET sleti na Zemlju, poreći njegovo postojanje postaće praktično nemoguće. Da bi kreacionizam ostao održiv, njegovi sledbenici će biti primorani da prihvate „raznovrsna stajališta“ o širokom spektru biblijskih pitanja.

Rimokatoličanstvo

Mnogi rimokatolički lideri ozbiljno prihvataju mogućnost postojanja drugih bića i svetova, i skloni su da se slože u ideji kako ET, takođe, može biti nalik nama: i-ti može, svakako, biti grešno biće. Oni se, ipak, među sobom ne slažu u idejama zbog čega bi E.T. bio grešan i kakvi su razlozi za počinjenje njegovog greha, kao i treba li „takvo šta“ da uopšte prisustvuje rimokatoličkoj misi ukoliko sleti na Zemlju.

U prvoj polovini 20. veka, isusovački sveštenik Pjer Tejar de Šardan (Pierre Teilhard de Chardin) sugerisao je da izvorni greh čoveka kao vrste nije ponikao na grehovima prva dva ljudska bića na Zemlji, Adama i Eve, već da, umesto toga, greh i sagrešenje prožimaju čitav svemir. Takođe je sugerisao da Hrist, čije su „operativne funkcije“ bile vezane za Zemlju, ne nudi nikakvu moć iskupljenja ni za koja druga bića bilo gde drugde u kosmosu pa vanzemaljci koji posećuju Zemlju, nažalost, ne bi imali koristi od prihvatanja hrišćanstva. Ovaj jezuita je, međutim, verovao da se Hrist može inkarnirati u nekim drugim svetovima različitim od našeg, u oblicima prigodnim za ta mesta i bića. Ti drugi spasitelji mogli bi uspostaviti lokalne verske sisteme nalik hrišćanstvu, koji će takođe pružati mogućnost iskupljenja i spasa ovih vanzemaljskih populacija.

Tejarovi spisi se nikada nisu „izlili“ u glavne tokove katoličke dogme, bivajući potiskivani od 1962. Suprotno tome, ideje brata Gaja Konsolmanja (Guy Consolmagno), profesionalnog astronoma i pripadnika jezuitskog reda zaposlenog u Vatikanskoj opservatoriji, bolje odražavaju aktuelne stavove koje zvanični rimokatolički vrh ima u vezi i-tija. Konsolmanjo smatra da susret sa njim (i-tijem) ne bi predstavljao problem rimokatoličanstvu i njegovim verujućima. On tvrdi da postoji samo jedan spasitelj, Isus – onaj koji je živeo i umro a potom vaskrsnuo na Zemlji pre 2.000 godina. A ukoliko neka druga bića u svemiru pate od izvornog greha, tada će i ona imati koristi od života i vaskrsenja Hristovog na Zemlji. Ovaj teološki pristup takođe čini rimokatoličanstvo univerzalnom religijom, a Zemljom (i dalje) najvažnijim mestom u Univerzumu. (Papa Franja je pre pet godina rekao da bi nastojao da preobrati i krsti “Marsovca”, ali je jedan deo javnosti reagovao konstatacijom kako je prilično upitno da li bi “Marsovci” uopšte želeli nešto takvo, neko pokrštavanje, islamizaciju ili nešto treće.

U slučaju da Konsolmanjovi stavovi i dalje ostanu popularni i polože test vremena, onda će rimokatolički lideri biti prinuđeni da njegovu doktrinu prvom prilikom „primene“ na i-tija, ne bi li ga preobratili u rimokatolika. Ovo takođe može prouzrokovati da se pripadnici manjinskog dela rimokatolika, koji se trenutno slažu sa Tejarovim konceptom, odvoje od Rimskog krila hrišćanstva.

U budućnosti bi se moglo lako dogoditi  da jedna ili više glavnih verskih grupa pokuša da preobrati vanzemaljce u svoje vernike.

Islam

Oni koji su muslimanske veroispovesti možda neće biti iznenađeni vestima o postojanju i-tija, naročito ukoliko se ispostavi da je i-ti svesno biće. U stvari, izgleda da se iz islamskog pisma može ponešto izvući na tu temu, naročito u pasažima u kojima se govori o tome da inteligentni životni oblici postoje na mnogim drugim svetovima. Kur’an kaže da sva bića u svemiru služe Alahu, koji “vodi računa o svima njima, tačno ih pobrojavši. A svako od njih će pojedinačno doći k Njemu na Sudnji dan.” Brojni učeni ljudi se slažu da ta bića nisu doslovce „anđeli“, jer reč „da’bbah“ u prevodu znači „živo, dišuće stvorenje koje hoda zemljom“; ne leti i nije duh.

Mnogi muslimani veruju da islam zabranjuje prozelitizam (koji je „manija ili pomama obraćanja u neku veru pristalica druge vere ili neverujućih, težeći da ih, naročito nečasnim ili ružnim sredstvima, pridobiju na svoju stranu“). Ipak, i pored glavne struje koja dozvoljava mogućnost postojanja i-tija, nekoliko islamskih grupa smatra da, po Zakonu božjem, osvedočenom kroz Islam, za prave muslimane „Nema pravog boga osim Alaha, a Muhamed je Božiji izaslanik na Zemlji“; ovo podrazumeva da oni koji nisu muslimani i ne upražnjavaju Islam postaju pretnja njihovoj veri, i zato nemuslimani moraju biti prevedeni u Islam. Na osnovu toga, možemo očekivati da će brojni muslimani želeti da i-tija takođe preobrate u muslimana.

Budizam

Budisti vide Univerzum kao nezamislivo velik, drevan i posvuda ispunjen živim bićima. Unutar ovog beskonačnog prostora, reinkarnacija omogućava duši da beskrajno prelazi naviše ili nadole, kroz brojne nivoe na kojima postoje živa bića (shodno zaslugama, čovek se u narednoj inkarnaciji pojavljuje ili u nekoj formi postojanja naprednijoj od ljudske, ili će, možda, biti „degradiran“ na nivo nižih bića; takođe, po Budizmu, sva se bića opet, na neki način, sasvim izvesno u nekoj tački vremena i prostora ponovo nalaze i u narednim inkarnacijama, kao što su se nalazili i u onim ranijim; pa i onda, shodno prethodnim zaslugama, možete npr. postati žbun ribizle kojeg će pasti neka domaća životinja: a ta koza ili ovca su, takođe jednom bila neka bića s kojima ste se nekada, u nekoj inkarnaciji, nanovo i nanovo susretali u nekoj formi… sve do u nedogled u prošlosti, kao što je izvesno i u budućnosti).

Priče o Budinim prethodnim životima (Tibet, XVIII. vek. Fotografija iz kolekcije muzeja Rubin)

U trenutku smrti, reinkarnacija takođe dozvoljava duši da „sklizne sa tela“ u jedan deo Univerzuma, kako bi se tamo ponovo rodila u drugom telu. Samo postojanje ET-a ugrađeno je u budistički pogled na svet, pa vanzemaljsko prisustvo ne bi predstavljalo nikakav nelagodan izazov Gautaminim duhovnim principima.

Brojni su razlozi zbog kojih budisti od i-tija ne bi aktivno ili nasilno tražili da se preobrati u budizam. Budizam podrazumeva bezbrojne svetove i načine razmišljanja; uključuje stav i ideju da ne treba slepo slediti bilo koju osobu ili ideju; a budista, inače, ne može tražiti od druge osobe da sledi budizam a da ta osoba prethodno ne stekne iole nekakvo racionalno razumevanje budističkih principa. Takođe, većina budista prihvata da njihov put ne mora biti jedini koji vodi ka prosvetljenju.

* * *

Mogu li se izvući bilo kakve pouke iz pažljivijeg preispitivanja religioznih doktrina i onome što se može dogoditi unutar vera i verujućih pri prvom kontaktu sa i-tijem? Da. Stoga je verovatno tačna ona stara poslovica, „teologija koja se udala za nauku današnjice postaće udovica sutrašnjice“. Većina onih glavnih religija koje prihvataju mogućnost postojanja živih i razumnih bića u svemiru, ili koje su pokazale fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja novim saznanjima, verovatno će opstati, dok će se „tvrdoglave“ vere suočiti sa većim izazovima. Kao što je već rečeno, postoji mogućnost da se adventisti, kreacionisti i rimokatolici suoče sa nekim posebnim izazovima.

Ako nas istorija može ičemu naučiti, onda možemo smatrati da ovaj prelazak nikako neće biti bezbolan. Naši verski lideri su mnogo puta u prošlosti bili prinuđeni da se „bore“ protiv grandioznih naučnih otkrića. Pre četiri stoleća, kada su Kopernik, Kepler i Galileo pokazali da Zemlja nije centar svemira, rimokatolicizam i gotovo sve (u to doba) nove protestantske veroispovesti su osudile tu ideju. Iako danas gotovo svi prihvataju Kopernikovo gledište, u 17. veku je nanesena nenadoknadiva šteta u ime očuvanja verske tradicije. Uprkos nemirima, i nasilju, previranjima i ljudskim žrtvama, same verske institucije su preživele do dan-danas, mada su se istovremeno i „raspršile“, rađajući neke nove religije. Mogli bismo lako uočiti da se to isto dešava i danas.

Istorija nam je, takođe – u koliko već? – navrata pokazala da se mnoge religije ne uzdržavaju niti sebe obuzdavaju u nastojanjima da svoje verujuće zadrže, ili čak primoravajući neverujuće da krenu njihovim duhovnim stopama. Napori evropskih kolonista i islamskih vojski da domicilne narode i starosedeoce preobrate u hrišćanstvo i islam imaju surovu i ugnjetavačku, krvavu istoriju. Shodno prethodnim istorijskim iskustvima, slična budućnost mogla bi se opet ponoviti: ona u kojoj jedna ili više verskih grupa dominirajućih među Zemljanima nastoji da preobrati vanzemaljce.

Pa opet, i pored svega, najveći uticaj koji bi religija mogla da izvrši pri prvom kontaktu moglo bi među nama pobuditi jedno sasvim novo razumevanje nas samih. Možda bi nas suočavanje sa činjenicom da nismo jedinstveni i da naša planeta nije jedina na kojoj ima (i razumnog) života podstaklo da odustanemo od ideje o sopstvenoj superiornosti u odnosu na ostala živa bića (uostalom, ovozemaljske životinje, biljke i ekosistemi svakodnevno su na udaru naše osionosti). Ovo saznanje da nismo jedini, a možda ni superiorni u odnosu na druge razumne vrste, kao i stav da se lična vrednost pojedinca u očima Boga ne umanjuje u slučaju da i-ti ne sledi iste religiozne prakse kao vi i ja. Da li je moguće da naučimo nešto i od novih formi života, onih koje su nam „svratile“ iz daleke vasione, i da li bi nas nova saznanja podstakla da ubuduće tolerišemo i verska uverenja naših bližnjih – danas i ovde? Nadajmo se.

 

Jedna od boljih priča na srodnu temu pojavila se u listu The Economist: How to talk to aliens

Adam Frank je pre deceniju dao svoje objašnjenje za njihovo odsustvo, što je preneo NPR u članku “Održivi Tuđinci: Nova teorija o razlozima zbog kojih se i-ti još uvek nije pojavio”. Frank svoj stav gradi na Fermijevom paradoksu. (Sustainable Aliens: A New Theory On Why E.T. Hasn’t Arrived).

O Fermijevom paradoksu je prošle godine izašla priča i u magazinu-portalu Atlantik, “A sad ozbiljno, gde su ti vanzemaljci?” (But, Seriously, Where Are the Aliens?)

Dejvid Vajntraub je profesor astronomije na Univerzitetu Vanderbilt i autor knjige „Religije i vanzemaljski život: Kako ćemo se nositi sa tim? (Religions and Extraterrestrial Life: How Will We Deal With It?)

 

Nautil.us

10 poučnih romana za pametnije i bolje poslovanje

Odlazni terminal, Fraport (Frankfurt Nov 14, 2012. Reuters/Lisi Niesner/Davos Agenda)

Kada govorimo o “poslovnim knjigama”, obično podrazumevamo stručnu literaturu a ne književna dela.

Pa ipak, ukoliko želite da nešto naučite o dobrom liderstvu, preduzetništvu ili karijernom razvoju, nema razloga da svoju potragu u knjižarama ograničite samo na police na kojima su poslovna, ekonomska i finansijska literatura. Neke od najupečatljivijih i najinspirativnijih lekcija o biznisu i ekonomiji potiču iz – književnosti.

Setite se priče o propalom savetniku koji putuje svetom kako bi predstavio svoj proizvod („Hologram za kralja“ Dejva Egersa); ili one o ambicioznoj novinarki koja polaže računa tiraninu-uredniku (“Đavo nosi Pradu” Lorin Vajsberger); ili o grupi klinaca koji se združenim snagama snalaze nakon što su se obreli na pustom ostrvu („Gospodar muva“ Vilijema Goldinga).

Bez obzira na vašu strast ili profesiju, ove priče će nas zabavljati, dok nas u isto vreme, čak, možda, poduče ponečemu o poslovanju.

Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)

Ferisov satirični roman odvija se u jednoj čikaškoj reklamnoj agenciji koja je usred finansijskih previranja, a preostalo osoblje okreće se tračevima i kancelarijskom „političarenju“.

Knjiga nudi uvid u način na koji čak i najiritantniji saradnici mogu postati vaši najbolji prijatelji – i kako se čak i u najmučnijim poslovima može, barem donekle, pronaći izvesno ispunjenje i zadovoljstvo.

 

Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)

Prema Krisu Saki, multimilijarderu i investitoru u tehnološke biznise, svi oni koji su angažovani u Silicijumskoj dolini bi trebalo da pročitaju ovaj roman, u kojem pisac čini značajan zaokret u odnosu na sličnu literaturu ove vrste; jedan „tvist“ u odnosu na oveštalu, tradicionalnu „self-help“ spisateljsku produkciju tipa „uradi sam“; za razliku od nje, ova Sakijeva govori o čoveku koji odrasta u siromaštvu azijskog jugoistoka, da bi postao poslovni tajkun ni iz čega: od nule, a onda, vremenom, „per aspera ad astra“.

Verovatno realnija od bilo kojeg stručnog ili dokumentaristički napisanog dela sličnog tipa, ovaj „Milioner sa ulice“, u knjizi oslikava ambiciju, tako nužno potrebnu da se postane uspešan preduzetnik/ca, i to posebno u, blago rečeno, nepovoljnim ekonomskim uslovima.

“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)

Ovaj književni klasik nije toliko konvencionalna priča o poslovnom poduhvatu koliko je,  u stvari, niz lekcija o liderstvu. Mornar po imenu Išmael pridružuje se posadi mornara u ekspediciji predvođenoj kapetanom Ahabom – u pitanju je lov na kitove (zabavna činjenica: Kompanija Starbucks dobila je ime po Starbaku, prvom oficiru broda „Pequod“, kojim komanduje Ahab (Inače, u pitanju je istorijski događaj pretočen u literarnu formu)

Ahab je harizmatičan i odlučan u pogledu hvatanja kita kojeg je prozvao Moby Dick (to je, opet, priča za sebe, čudan i pomalo bizaran način kojim Ahab naziva životinju koju želi da ulovi). Ipak, na kraju, Ahab, tokom svoje besno-očajničke potere kopa rupu pod sobom, gubeći tle razuma i racionalnosti, a samim tim i podrivajući čitavu ovu misiju, ne slušajući savete svoje posade niti mareći za sve realne opasnosti plovidbe usredsređene na hvatanje Velikog“.

„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)

Na površini, (površinski sloj, koji je „Naive transparency“), ovaj roman govori o širenju/nametanju britanskog kolonijalizma u jednom izmišljenom nigerijskom selu, i borbi onih koji predvode selo ne bi li spasli svoju zajednicu od uticaja hrišćanskih misionara.

I pored svega, uz taj sloj, priča takođe postavlja pitanja o tome šta čini uspešnog vođu i šta se dešava kada su ambicije vođe u sukobu sa interesima grupe.

 

Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)

U jeku američke recesije, samozaposleni konsultant Alen Klej suočen je sa mogućnošću zaplene imovine, dok njegovoj ćerki preti napuštanje koledža jer ne može da joj plati školarinu. Sticajem okolnosti, Klej poslovno otputuje do jednog grada u Saudijskoj Arabiji kako bi kralju te oblasti predstavio hologramski sistem za telekonferencije.

Dok čeka da kralj konačno stigne, borba Kleja da ostane na „površini“ ilustruje ne samo kako je to poslovati u inostranstvu, već i kakav je osećaj kada vaš rad, u sasvim stranoj sredini, izgubi svoj uticaj.

„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)

Don Kihot je španski gospodin iz 16. veka koji čita toliko romantičnih priča o viteštvu da u jednom trenutku sebe imenuje vitezom i kreće na put kako bi spasao svet.

Don Kihot kroz čitavo delo utelovljuje duh preduzetnika koji insistira na tome da može da unapredi društvo iako se (neretko i njemu samom) te ideje čine nerealnim i predstavljaju značajnu prepreku na njegovom putu do uspeha. Borba protiv vetrenjača za njega, ali i za sve nas čitaoce, ipak – ima i te kakvog smisla, što je možda najveća draž ovog legendarnog dela. Duhovitost utkana u svaku stranicu, pa se komotno može preimenovati i u „Don Kikot“: od samog početka pa do kraja ovaj „gospodin“ je ushićujuće poletan, i beznadežno-komično veliki entuzijasta.

„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)

Ovaj satirični roman autora čuvenog trilera „Kvaka 22“ („Catch-22“) napisan je iz perspektive prvog lica; pratimo naratorov tok svesti, a to je biznismen Bob Sloukam. Kao što naslov kaže, Sloukamu se nešto dogodilo što je potkopalo njegov osećaj sreće, odnosno, u njemu je zapreteno da, i pored svega što je „sve na svom mestu i kako treba“, nešto nedostaje.

Ovo je snažna priča o tome kako profesionalni uspeh ne znači uvek i lično ispunjenje i sreću – toliko da jedan profesor Harvardske Poslovne škole svojim budućim studentima preporučuje da je pročitaju pre nego što dođu da slušaju njegov prvi čas.

“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)

U nizu pisama kineskom premijeru koji treba da poseti njegov grad, pripovedač Balram Halvaj priča priču o svom preduzetničkom putu. Radnja se zbiva u Bangaloru, gde počinje da radi kao vozač jedne bogate porodice. Na kraju (a delom i kroz svoje „sumnjive“ aktivnosti), pokreće sopstveni taksi-biznis.

Ovaj pogled unutar psihe samoukog čoveka pokazuje koliko moćna može biti želja za profesionalnim i finansijskim uspehom – i dokle su ljudi spremni da idu kako bi ga ostvarili, prelazeći preko svih granica logike i morala.

„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)

Andrea „Endi“ Saks (En Hatavej), koja je nedavno diplomirala novinarstvo, dobija posao za koji bi „milion devojaka ubilo”: postaje zamenica urednice modnog časopisa „Pista“ (Runway), Mirande Pristli (Meril Strip). Miranda dominira svetom visoke mode sa svoje pozicije. Svojim asistentkinjama zadaje gotovo nemoguće zadatke, ali je Endi rečeno da se ovaj posao isplati: nakon godinu dana rada s Mirandom, možeš da se zaposliš u bilo kojem magazinu. Endi se odlučuje na taj izazov. Endi odmah biva privučena, i uvučena, u malo poznati svet moćnih modnih mogula. Svaki trenutak na poslu skopčan je s nekim novim zahtevom njene šefice, bilo da je to bukiranje karte za međunarodni let ili naručivanje odreska za ručak.

Bez obzira na pozadinu vaše karijere, većina će se osloniti na ideju da žrtvujete svoju strast (ili svoje dostojanstvo) kako biste stekli impresivno iskustvo prikazano u vašem poslovnom rezimeu. Konačno, „poslovne putešestvije“ glavne junakinje nadahnuće neke čitaoce da prevaziđu profesionalne izazove koji im izgledaju nepremostivo.

„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)

U ovom anti-utopijskom romanu (jer je danas dobra stara anti-utopija zatrta „distopijom“), grupa britanskih dečaka nenadano skonča na napuštenom ostrvu posle avionske nesreće. Njihov opstanak zavisi od saradnje i organizacije.

Za ljude svih nivoa poslovanja, ova knjiga nudi izuzetno smislene lekcije o odnosu između lidera i sledbenika, kao i večite napetosti između timskog rada i individualnosti.

Kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita, ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Pažnja se na taj deo i suštinu priče izvesno ne uočava odmah, ali je, s druge strane, nemoguće ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koje izbijaju među dečacima, i njihovom nasilnom uspostavljanju međusobne hijerarhije. Književni odraz darvinizma u svom „najlepšem“ obliku.

“Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro…A onda su ljudi počeli da zaboravljaju sve što je važno.”

“Možda zver ne postoji. Možda smo to – mi.”

 

Davos Agenda, weforum.org (preuzeto sa portala Business Insider –  Shana Lebowitz, rubrika biznis strategija)

Čip Rid: delfinom uzvodno do pravih izvora profita

Čip Rid (Chip Reed), investicioni menadžer koji je na njujorškoj berzi (i) ove godine nadmašio 97% svojih kolega fond-menadžera objašnjava kako je doslovce bacio na kolena tržište akcijama i vrednosnim hartijama – bez posedovanja ijedne od onih Volstritu tradicionalno omiljenih deonica velikih tehnoloških kompanija.

Na kraju dramatične, ali veoma intenzivne godine za tržište akcijama, obveznicama, derivatima i opcijama, sada je sasvim jasno šta je najbolje funkcionisalo: igrati berzansku igru koristeći „ekstremno jaku odbranu“, uparenu s ulaganjima u dugoročno visokoprofitne firme sa višegodišnjim stabilnim prinosima (za recept se obratiti Vorenu Bafetu koji peče baš takve “kolače” – što je Čip Rid, po svemu sudeći, i učinio).

Ali, pre nego što pređemo na priču „Kako sam ja, izvesni Čip Rid, obrao njujoršku berzu u fiskalnoj 2019“, samo reč-dve o prirodi ovog zanimanja kojim se, zbog svoje zahtevnosti i odgovornosti bavi veoma mali broj ljudi. Kraće – zadužili ste se za nečije pare – u milionima, a možda pre u milijardama ili desetinama milijardi nekih „konvertibilnih apoena“, i sada sav taj tuđi kapital treba sačuvati – oploditi ga, odnosno, uvećati.

Investicioni menadžeri i brokeri su među najpopularnijim zanimanjima na svetu. Da bi se neko profesionalno bavio ovim veoma odgovornim poslom, neophodna je stručnost iz oblasti ekonomije i finansija, kao i upućenost sa pravilima berzanskog poslovanja. Investicioni menadžeri (IM) vode računa o svim ulaganjima firme, predviđaju trendove na finansijskom tržištu, donose investicione odluke.

Kako izvesne okolnosti i događaji utiču na vrednost neke kompanije i njeno poslovanje?

Investicioni menadžer(ka) mora da odlično poznaje hartije od vrednosti, računovodstvo i analizu finansijskih izveštaja, upravljanje ulagačkim rizicima, korporativno pravo kao i interni kontroling. Odgovoran je za tokove novca u kompaniji, upravlja fondom, odlučuje kada i u šta treba ulagati i kako još više unaprediti poslovanje kompanije.

Dakle, prisutne su neke posebne odlike koje ima gotovo svaki uspešni investicioni menadžer(ka). Evo koja znanja mora da poseduje. ako bi obavljao svoj posao na najefikasniji način, investicioni menadžer mora da savlada:

  • izradu finansijskih analiza hartija od vrednosti,
  • predlaganje odluka o kupovini i prodaji hartija od vrednosti,
  • usmeravanje upravljanja rizicima investiranja,
  • praćenje regionalnih i globalnih trendova u upravljanju imovinom fondova i korporativnom upravljanju.
  • Investicioni menadžer mora da zna koje osnovne berzanske operacije sadrži berzanski ciklus, da razlikuje berzanske naloge i berzanske poslove.

Za ovako odgovoran posao, bilo da se radi o brokerskim operacijama ili o ulaganjima investicionih (mutual) fondova, pravi stručnjak treba da razvije sistematičnost u radu, pedantnost i konciznost. Ključne su i sposobnosti analitičkog razmišljanja i zaključivanja, donošenje pravovremenih i odgovornih zaključaka i preporuka, dobrog vladanja brojkama, kao i posedovanje informatičkih znanja.

Ali – vratimo se ovde sagi o Čipu Ridu, glavnom menadžeru fonda Eaton Vance Atlanta Capital Select Equity, koji je ove godine napravio pravi podvig: „Izdvojio se od ostalih po veoma visokoj uspešnosti ulaganja i prinosa koja su ona donela – pritom se ne oslanjajući niti slušajući „ekspertske savete“ i dojave“ o najpopularnijim „šansama, prilikama i destinacijama“ za ulaganje novca.

Fond kojim upravlja Čip je u ovoj 2019. narastao za 37,4%, ostavljajući iza sebe 97%  svojih berzanskih kolega po struci, i znatno ispred ostalih koji rade s kompanijama listiranim na S&P 500, njujorškom berzanskom indeksu vrednosnih papira.

Čip je to postigao bez ikakvog diskretnog, tajnog, konspirativnog ili poluanonimnog uključivanja “treće strane” to jest dojava nekih svojih „ortaka i ekipe“ iz FAANG-a (zaposlenih na ključnim pozicijama u kompanijama Facebook, Amazon, Apple, Netflix, Google, s kojima gotovo svaki sjajan broker ili fond-menadžer mora da komunicira ne bi li od njih doznao šta je sledeća “velika stvar” u koju treba ulagati novac).

Ovaj nedostatak klasične podrške, odnosno „dojava“ – što su veoma često i relevantne informacije o tendencijama rasta ili pada akcija određenih firmi – moglo bi delovati kao značajna prepreka u Čipovom uspešnom ulaganju “po svojoj šemi i osećaju”, s obzirom na to koliko su neke od tih kompanija dobro poslovale. Guglova matična kompanija “Alfabet” je ove godine porasla za 30%, Fejsbuk se popeo za više od 50%, dok je Epl uzleteo za gotovo 80%. Rida, međutim, ovakvo stanje stvari i izostanak klasične podrške putem “dojava” nije poljuljala u primeni sopstvene strategije.

“Naš portfolio ne liči na ostale koje vode veliki fondovi s visokim prinosima odnosno kapitalizacijama”, rekao je Rid u ekskluzivnom intervjuu za Business Insider. “Mislim da ćemo u godišnjem fiskalnom ciklusu moći da nadmašimo S&P ili Russell 1000.”

Akcije FAANG-a i nekoliko drugih kompanija, poput Epla i Majkrosofta su toliko dominantne na američkoj berzi da je njihov udeo u mnogim zajedničkim (mutual) fondovima takoreći neizbežan. To je bila dobra vest za sve one koji su investirali u te kompanije, ali Rid drži do stava da je time stvoren „efekat stada“, gde brojni investicioni fondovi izgledaju identično i u osnovi su tek prosti odraz indeksne liste akcija S&P 500. Kraće, to je ulaganje na „siguricu“: sve firme sa liste S&P 500 predstavljaju signal potencijalnim ulagačima da se u njih može relativno bezbedno ulagati (uostalom, tako bismo i svi mi ostali, koji smo čisti paceri, ulagali: berzanski princip “Kud svi Turci – tud i mali Mujo” se u toj “brokerskoj igrici” neretko ispostavi kao dobar i profitabilan).

A budući da su deonice FAANG-a tako dugo vremena pobeđivale na berzama, vremenom postavši opštepoznati “profitni visokoletači“, ove su firme bile nenadano „zatučene“ prošle godine, kada je tržište doživelo veliki pad.

„Spremni smo da izgledamo drugačije u odnosu na postojeće referentne vrednosti“, rekao je Rid. “Mislim da ako u našem poslovanju ima nečega što je protivno glavnim strujama i kretanjima, pa, to je onda to – neka tako i bude. Ako mi se sviđa (da uložim novac u) Epl, postaću vlasnik nekih akcija ove kompanije. A ukoliko mi se on ne sviđa, pa – neću ga imati u portfoliju fonda kojim upravljam.”

Šta je Rid uradio umesto toga

Za Čipa i njegove saradnike najvažnija osobina bilo koje firme je kvalitetna zarada: Žele da pronađu kompanije sa jakim novčanim tokovima koje ne preuzimaju dugove i ne isplaćuju bilo kakve minuse i kreditne obaveze. Rid kaže da će „takva kompanija verovatno uspeti, bez obzira na trenutno stanje i tendencije u ekonomiji“, što znači da bi on i kolege koji upravljaju portfolijom ovog investicionog fonda učinili isto.

“Za nas je to – doslednost u zaradi prijavljivanoj tokom više od 40 kvartala (što je, zapravo, desetogodišnja profitna krivulja firme), a to je, po meni, prilično dobar pokazatelj kvaliteta nečijeg biznisa“, kaže Čip (Što je, zapravo, metod i receptura koju je „prorok iz Omahe“ primenjivao tokom čitave svoje karijere, uzimajući godišnje preglede profitnih kretanja, potom višegodišnje, a onda i na nivou višedecenijskog profitnog rasta, pre no što se odluči u šta da uloži svoj novac).

To znači da su Ridove investicije mnogo manje ciklične (manje se ponavljaju po nekom utvrđenom berzanskom paternu) od onih koje prave mnogi fond-menadžeri čiji se profit oslanja na berzanski rast. A u svetu sa nesigurnim i klimavim ekonomskim ishodištima, sa dosad neviđenim negativnim tj. kaznenim kamatnim stopama (novac stoji u bankama i trezorima, recimo, ECB-a ili kod fondova), a uz sve to su prisutne i velike trgovinske i političke tenzije – Rid i saradnici su stoga izgradili portfelj niskog rizika, što je, takođe, izašlo iz Bafetove „investicione radionice“ (uzgred, negativne kamatne stope i “povlačenje ručne” na investicije koče istovremeno i višak likvidnosti, umesto da intenzivnije izdaju kredite – koji bi, sa svoje strane, trebalo da podstaknu ulaganja i potrošnju… a što bi, potom, trebalo da podstakne rast i inflaciju).

Fond kojim upravlja poseduje jak “odbrambeni štit” i „zaštitni krov“. Rid i kolege napravili su značajna ulaganja u, recimo, kompanije koje se bave transferom novca, uložili su i u osiguravajući konglomerat White Mountains, potom u brojne firme koje se bave diskontnom maloprodajom, u kompanije koje se bave zdravstvenim uslugama ali i u Ball Corp – kompaniju za izradu tegli i staklene ambalaže, koja se, verovali ili ne, pokazala kao najbolji igrač na S&P 500 tokom prva tri kvartala 2019.

Dalje objašnjavajući “neobičnu” šemu po kojoj diversifikuje ulagački novac iz svog portfelja, Rid napominje da je pre svega odabrao da zauzme odbrambeni odnosno defanzivni stav odbijanjem da ulaže u kompanije za komunalne usluge ili trastove koji se bave investiranjem u nekretnine, jer izgradnja komunalne infrastrukture ne donosi dovoljno profita, dok kompanije za prodaju nekretnina ne raspolažu sa dovoljno slobodnog keša (kojeg bi Rid mogao da relativno lako „odveže“ i priključi ostalim prinosima fonda).

Iako manji rizik poslovanja na berzi lako može značiti i manju isplativost, Rid je nagrađen zbog svog postojanog pristupa. Čak i na nekom težem i volatilnijem tržištu, taj se čudan način kombinovanja „ofanzivne i defanzivne berzanske igre“ više nego isplatio: Fond Select Equity je u znatnoj meri dominirao na berzanskom tržištu i u 2018. godini.

“Veoma savesno radimo na zaštiti od negativnih trendova i efekata na tržištu (vrednosnim hartijama)”, rekao je Rid.

 

(Srodna tema: Šta o svojim uspesima priča sedam najboljih investitora sa Volstrita, predstavljajući svoje najbolje ideje za 2020. godinu)

Business Insider

Kratka istorija poslovne lojalnosti

Piter Gaska, preduzetnik, konsultant i pisac u svom članku na portalu Inc.com piše o novoj i bolnoj istini koja se tiče lojalnosti mladih zaposlenika: stavovi današnjih generacija koje su tek ušle u radni proces odražavaju manju lojalnost od one koju su posedovali radnici prethodnih generacija. Ovakav stav je, između ostalog, posledica mnogih faktora: nepoverenja u finansijski, politički i bankarski sistem, nepoverenja u vladajuće ustrojstvo liberalnog kapitalizma, egoizam (način na koji u anketama opisuju sami sebe i svoje vršnjake), naklonost levici, štedljivost, ali i – internacionalizam i mondijalizam (za razliku od ovdašnjih pripadnika tih generacijskih segmenata, kod kojih je, prema istraživanjima, naklonjenost ka internacionalizmu i globalizmu sporadična a šovinizam masovna pojava). Tu je i činjenica da nisu svi pripadnici generacije X ili Z isti (Možda slušaju istu muziku oni koji žive u Omahi i Omanu, ali im se gro stavova, shvatanja i percepcija sveta dijametralno razlikuju).

Nove generacije koje ulaze u radni proces imaju izrazito drukčija očekivanja, a kompanije bi trebalo da se tome prilagode.

Moj otac je za vreme Drugog svetskog rata bio mladić, što znači da su ga odgajali roditelji takozvane Najveće generacije (Greatest Generation). U mladosti je učestvovao u ratovima i prisustvovao je propadanju imperija (gubljenje kolonija nakon IIsv.r.). Kao pripadnik jedne nacionalne manjine, iskusio je i osetio sve uticaje integracije i promenljivosti porodične dinamike. Bukvalno se sve oko njega promenilo – izuzev jedne stvari.

Čitavu svoju karijeru proveo je na istom poslu.

Tada se od njegove generacije očekivalo da obavezno pohađa školu (ne zaboravite, mi smo iz familije manjinske nacionalnosti), da se nauči nekoj veštini ili zanatu, a potom će se zaposliti i čitavu karijeru raditi u istoj kompaniji. Kao i mnogi drugi iz njegove generacije – i sve one generacije koje su mu prethodile – i on je učinio to isto.

Zatim je došla generacija „eksera“ (X-ers, što je moja, generacija X). Od nas se takođe očekivalo da idemo u školu, osposobimo se za neki zanat ili počnemo da se bavimo trgovinom, služeći jednoj kompaniji tokom čitave karijere – ali, mnogi od nas to nisu učinili. Globalizam je uticao na industrije i stavove zaposlenih, pružajući nove i uzbudljive mogućnosti koje nam ranije nisu bile dostupne. Kao rezultat toga, mnogi od nas su često menjali poslove, dok su neki menjali i čitavu karijeru.

Ta promena u stavu nije uvek bila dobrodošla. Oni koji su odlučili da učestalije menjaju poslove bili su primorani da pažljivo i kreativno grade svoje radne biografije, kako bi lista radnih mesta na kojima su boravili prikazala širinu njihovog iskustva, demonstrirajući pritom odanost kompaniji. Međutim, poslodavci su uglavnom izbegavali radnike koji su voleli da menjaju poslove, jer je to po njih bio rizičan potez: zaposle, obuče i investiraju u nekoga ko je pokazao sklonost ka odlasku na neko drugo mesto.

Danas se sve promenilo. Suočene s naprednim tehnologijama, razvojem industrije i promenom očekivanja, lista veština aktuelnih u prošlosti je u našem vremenu, iz dana u dan, sve kraća (Krugman i Stiglic se ne bi složili sa tim, ne samo zato što su njih dvojica kućni prijatelji, već se njihova prognoza o nezastarevanju određenih profila i veština pokazala verodostojnom i održivom). Štaviše, vidimo da već danas naučene i savladane veštine zastarevaju već za nekoliko godina, što stvara potrebu da zaposleni konstantno „nadovezuju dodatna znanja“ – samo kako bi ostali relevantni i kompetitivni.

Promena poslova i karijerno „meandriranje“ ovih dana nije samo očekivano, već je i potrebno.

Štaviše, podaci izgleda da pokazuju da zaposleni imaju finansijski podsticaj za prelazak na drugo radno mesto ili kompaniju, za određenu promenu u svom trenutnom poslu, ili čak potpune promene profila. Poslovni magazin Forbes objavio je FED-ovu studiju o rastu zarada, pritom se koristeći poznatom američkom metrikom rasta individualnih primanja (Wage Growth Tracker). Ovaj prikaz rasta zarada je pokazao da su se povećali 4,5% onima koji su menjali firmu, radno mesto ili stručni profil, u odnosu na one koji bi ostajali na svojim položajima. Prema Blumbergovom izveštaju, ADP, popularni američki softver za obradu podataka o ljudskim resursima, kadrovima i zapošljavanju je takođe pokazao povećanje od 5,3% kompenzacionih troškova namenjenih onima koji se prebacuju na druge poslove, u poređenju sa 4% kolika je kompenzacija za one koji su ostali u kompaniji.

Najveći deo zaposlenih koji su imali uvećanje primanja tokom prelaska na drugi posao imali su radnici angažovani u informatičkoj industriji (9,7%), potom građevinski radnici (8,7%) i profesionalni i poslovni servisi, iz uslužnog sektora (8,3%). Samo su dve industrije doživele pad plata prilikom promene radnog mesta – sektor slobodnog vremena („leisure“ ili REST biznis zasnovan na rekreaciji, zabavi, sportovima i turizmu: recreation, entertainment, sports, tourism) kao i oni koji su angažovani u sektoru ugostiteljstva.

Ovo je važno iz nekoliko razloga. Prvo, kako je sve više Milenijumovaca postalo nova radna snaga na tržištu rada, kao i onih koji dolaze nakon njih („Zederi“, ili generacija Z, za koju demografi i istraživači obično uzimaju vremenski opseg od sredine 1990-ih do ranih 2000-ih), tako su i kompanije bivale sve više primorane na suzbijanje svojih očekivanja, naime, da će se pripadnici ovih generacija dugotrajnije zadržavati na svojim poslovima. I dok, s jedne strane, poslodavci i dalje mogu očekivati da će pronaći lojalne zaposlenike, istovremeno će morati da više porade na stvaranju i održavanju te lojalnosti.

I dok ovaj fokus jasno pretpostavlja povećanje vremena i troškova, menadžeri mogu mirno da spavaju uz saznanje i fakat da je novac utrošen u zadržavanje postojećih zaposlenih manji od troškova nastalih odustajanjem od njih, odnosno puštanjem da odu (jer, računica kaže da je traženje prikladne zamene, obuka i investiranje u novog zaposlenog skuplja varijanta od “izlaženja u susret” naknadnim prohtevima već postojećeg uposlenika, koji bi želeo da napusti firmu).

Drugo, što se veće kompanije agresivnije pozicioniraju u procesu privlačenja vrhunskih talenata, tim će više patiti manji biznisi. Već je dovoljno teško i skupo započeti posao i obezbediti njegov rast, a preduzetništvo će u bliskoj budućnosti morati da se ozbiljno zabrine o odlasku svojih mlađih zaposlenika, i to na prvi znak kada pripadnici ove dve generacije uoče “travu koja je zelenija u komšijskom dvorištu”. Drugim rečima, lojalnost kakva je nekada postojala danas se sve više i sve brže gubi iz poslovne etike. A to ima podjednako dobrih i loših strana.

Dobra vest je da je svaka generacija pre nas uspela da opstane, prilagodi se i stvari odradi bolje od one prethodne. Sviđajući im se ili mrzeći one koji učestalije menjaju posao i karijeru, kompanije i preduzetnici moraju prihvatiti ovu novu normu – i možda iz toga nešto naučiti, doznati, ili čak usvojiti ponešto od onoga što ove generacije praktikuju.

 

Peter Gasca, Inc.com

Meso se prvo poseje, potom poraste, kada se i ubere…

Konačno, pravo meso: sočan odrezak od Angus govečeta spravljen od, recimo – bambusa, graška i repe. Ovo je još uvek budućnost, ali nimalo daleka. A do tada – tek sjajni “mesoliki hlorofil” u formi burgera (u kojima ima već navedenih sastojaka). Tekst objavio portal Fast Company.

The Conversation

Sada kada je industrija zamenskog mesa dostigla korporativni nivo i široku proizvodnju, u trendu je primena finih kulinarskih veština na ovaj novi prehrambeni proizvod koji osvaja zapad.

Neki potrošači (i restorani) koji nastoje da smanje procesiranu (visoko obrađenu) hranu imaju određenih problema s integrisanjem aktuelne ponude zamenskog mesa, koje bi velike kompanije želele da se nađe u njihovoj ponudi. U takvoj situaciji, a kako bi popunile prazninu u ovoj tržišnoj niši, u igru ulaze neki manji proizvođači čiji su proizvodi organski u značajno većem procentu.

Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.

Zamensko meso kompanija „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ sada se prodaje u hiljadama restorana, od onih „vrhunski niskobudžetnih“ (Del Taco, Burger King), pa do onih vrhunski renomiranih, poput  Čengovog „Momofuku Nishi“. „Oni su napravili toliko brendova koji su izvorno sjajni“, kaže Džek Oh (Jack Oh), direktor marketinga u Tender Grinsu. „Nama je, međutim, bilo veoma teško da i pomislimo, a kamo li počnemo da nešto ozbiljnije razmišljamo o jelovniku koji bi gostima ponudio ukusna i zdrava jela od proteina zasnovanih na – biljkama. Razlog tome je što imamo prilično jednostavnu filozofiju poslovanja: u našem restoranu kuva se prava hrana, koju pripremaju pravi kuvari, u pravim kuhinjama.”

Naš tim se našao na teškim mukama, intenzivno razmatrajući da li da u svoj izbor jela uvrsti i ovo „lažno meso“ i napokon je odlučio da želi da radi sa proteinima biljnog porekla. Ipak, i tu je bilo finesa: odlučeno je da „filtriramo“ tržišnu paletu zamenskog mesa, odnosno da ne nabavljamo one zamenske proizvode koji se tokom proizvodnje previše obrađuju, oni koji su prejako procesirani tokom postupka njihovog dobijanja. „Bila je to jednostavno odluka koja je dolazila „iz stomaka“: pri pogledu na etiketu s otštampanim sastojcima koji se nalaze u hrani“, kaže on. „Da li vam ona deluje kao prava hrana? Postoje li „stvari“ koje izgledaju kao da dolaze iz naučne laboratorije?”

„Opatov mesar“ je, kako se ispostavilo, bio jedini dobavljač koji je ispunio nivo kvaliteta koji je ovaj lanac restorana zahtevao: da je hrana napravljena od prirodnih sastojaka, kao i da je nabavljač u stanju da opsluži njihove restorane širom zemlje. Startup je 2016. osnovala Keri Song, bivša investiciona bankarka koja je odlučila da izađe iz sveta korporativnih finansija. Pohađala je časove kuvanja i, s obzirom da je vegetarijanka, počela da eksperimentiše u pravljenju tekstura i ukusa hrane koja bi što više nalikovala ukusu pravog mesa. “Imala sam prilike da probam brojne alternative mesu, i nisam se osećala baš dobro nakon što bih ih pojela”, kaže izvršna direktorka i vlasnica EM-a.

Keri je dijagnostikovan autoimuni poremećaj, i tada je počela da razmatra mogućnost je li, možda, hrana koju je kupovala uzrok tome, naime, da li je zdrava kao što je pretpostavljala. „Shvatila sam da jedem prilične količine veoma procesirane (zdrave) hrane“, kaže ona. „Dakle, sve sam to izbacila.“ Tokom njenih eksperimenata s pravljenjem manje obrađenih verzija „kupovnih originala zdrave hrane“, počela je da prodaje svoju hranu na poljoprivrednim pijacama u Los Anđelesu, na kojima su se pojavljivali mali proizvođači, a zatim i u radnjama zdrave hrane, potom se uključivši i u lanac koji je svoje prijavljene klijente-članove snabdevao na osnovu listinga.

Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”

Neki prigovori na izvesne proizvode koji se prodaju u ovoj tržišnoj niši deluju neutemeljeno; neki potrošači izbegavaju „Impossible“ burgere, jer kompanija koristi dva genetski modifikovana sastojka, uključujući verziju „hema“, sastojka koji pomaže da hrana zadobije taj karakterističan ukus mesa. Pa ipak, velika većina naučnika ubeđena je da je genetski modifikovana hrana bezbedna, a njihovo mišljenje dele i članovi američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog medicinskog udruženja.

Intenzivna prerada nekog „mesa“ na biljnoj bazi može se, međutim, ispostaviti kao problem. U nedavnom članku u časopisu Američkog medicinskog udruženja, profesori sa Harvardove zdravstvene škole (Harvard’s School of Public Health) napominju da bi kupci trebalo da budu obazriviji u svojim pretpostavkama i stavovima, naime, da se dokazane koristi od ishrane namirnicama biljnog porekla ne mogu zdravo za gotovo i po nekom automatizmu preslikati i na slučaj „mesa biljnog porekla“ – upravo zbog „prljavog“ procesa prerade biljnih sastojaka u „biljno meso“. Oni, takođe, ukazuju na malu kontrolisanu studiju iz oblasti kontrole namirnica, koja je otkrila da Amerikanci koji konzumiraju “ultra-prerađenu” hranu jedu više, time dobijajući veću težinu od onih koji takvu hranu ne konzumiraju, ili je unose u daleko manjim količinama (Iako je većina hrane koju jedemo barem donekle prerađena, „ultra-obrađena“ hrana uključuje ne samo dodavanje šećera, soli i masti, već i veštačke arome, boje i konzervanse).

Hamburgeri kompanija „Beyond“ i „The Impossible“, osim što nemaju ni procenat holesterola, sadrže manje masnoća od „dobrih, starih“ hamburgera izrađenih od goveđeg mesa – ali, nažalost, i više natrijuma kao i sličnu kalorijsku vrednost koju imaju goveđi ili juneći burgeri, pa stoga autori ove studije kažu da, zapravo, i nije baš jasno po čemu bi to hamburgeri na biljnoj bazi imali neke značajnije nutritivne prednosti u odnosu na one od životinjskog mesa. Uzgred, prekomerna konzumacija „hema“ iz biljnih proteina koji podsećaju na životinjske takođe je povezana i sa nekim zdravstvenim problemima.

Meat the Future

To, ipak, ne znači kako bi trebalo „udarati“ po mesu i jesti ga prečesto ili u prevelikim količinama. Članak objavljen u Žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) predstavlja dokaze iz studije rađene na Amerikancima, u kojoj je meso povezano sa srčanim oboljenjima i drugim zdravstvenim tegobama. Međunarodna agencija za istraživanje raka, koja je deo Svetske zdravstvene organizacije, svrstala je prerađeno meso u kancerogene prehrambene proizvode, uz napomenu da je i neobrađeno crveno meso verovatno kancerogeno. Antibiotici koji se koriste u proizvodnji mesa (to jest u ishrani tih prilično nesrećnih životinja) mogu na čoveka preneti bakterije otporne na lekove – kroz meso životinja koje konzumiramo. Takođe, oticanje sa životinjskih farmi može da kontaminira pitku vodu i useve uzgajane na obližnjim poljoprivrednim posedima, kao što se to dogodilo u skorašnjim slučajevima zagađene zelene salate, od koje su oni koji bi je pojeli poboljevali ili umirali – usled materija koje su oticale sa stočarskih farmi. I, što je možda još važnije, proizvodnja mesa najviše doprinosi klimatskim promenama, koje same po sebi štete ljudskom zdravlju na nekoliko načina. Drastična redukcija ishrane životinjskim mesom je, pre svega, „korisnija varijanta“ za očuvanje klime na Zemlji, a ne samo „korisnija varijanta“ za naše zdravlje: ovo je glavni pokretački motiv za kompanije poput „Impossible Foods“.

Kako bismo imali šansu da se izborimo sa ovim klimatskim problemom nastalim uzgajanjem životinja kojima se hranimo – i koje, pre klanja, tokom svog boravka na farmama, emituju ogromne količine metana čije delovanje „ubija“ ozonski omotač – možda bi bilo moguće da, nastojeći svim silama, ubedimo potrošače da se „otkače“ i prestanu sa ishranom visoko prerađenim životinjskim mesom, dok bi zamena za ove mesne prerađevine, s druge strane, takođe trebalo da u budućnosti budu što ukusnije. “Većina potrošača ne želi da zameni svoj ‘dobri, stari hamburger’ za pasulj”, kaže Kerolajn Bušnel (Caroline Bushnell), pomoćnica direktora za korporativni angažman pri neprofitnom Institutu za zdravu hranu. Kerolajn se bavi proučavanjem biljne prehrambene industrije. „(Ljudi) daleko više vole da imaju burger, ali koji bi bio bolji (od današnjeg). A po mnogim važnim metrikama, burger na bazi biljaka je svakako zdravija opcija od tradicionalnog hamburgera. Na primer, burger biljnog porekla uopšte nema holesterola niti sadrži antibiotike, kojih ima u životinjskom mesu. A u našem trenutnom sistemu ishrane (u SAD) i našem načinu proizvodnje hrane većina namirnica koje jedemo je, na neki način, procesirana odnosno prerađena, uključujući i konvencionalne (klasične) hamburgere.”

Burgeri na bazi biljaka čiji ukus, po svemu sudeći, manje nalikuje ukusu mesa prisutni su na tržištu već izvesno vreme (poznati svima kao „vegi“ burgeri). Oni, međutim, nisu izazvali neko veće interesovanje među onima koji nisu vegetarijanci. Sada, kada se tržište proširilo i postalo više „mejnstrim“, odnosno, ulilo u glavne tokove proizvodnje i biznisa, ipak je moguće da alternative poput EM-a takođe otpočnu sa zauzimanjem jednog dela trenutnog tržišta, praveći time i prostor za naredni talas novih kompanija koje su u prehrambenoj industriji ove specifične vrste.

Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.

I, baš nalik onim daleko većim i uticajnijim kompanijama koje proizvode namirnice bazirane na biljkama, tako se i osoblje kompanije Abbot’s Butcher pre svega fokusira na ukus svojih proizvoda, pokušavajući da što više „skine“ i oponaša teksturu, izgled i ukus – celokupni „šmek“ hrane zasnovane na životinjskim proteinima. „Za nas su ukus i tekstura još uvek najvažniji, jer šta da radimo ako se ispostavi da naši klijenti ne vole da jedu „nešto“, iako je „to nešto“  inače izvrsno i zaista uživaju u njegovom ukusu – zbog „neprepoznatljivog“ izgleda hrane, koji im nije blizak, oni se i pored sjajnog ukusa i kvaliteta neće vratiti. Dakle, izgled jela mora da je ’mesolik’, da verno oponaša meso“, kaže Keri Song. “Ono što rade kompanije „Beyond“ i „Impossible“ je neverovatno, jer uspevaju da mnoge svoje klijente koji su mesojedi „prevedu u drugu veru“ – ili da ih, ako ništa drugo, zainteresuju u toj meri da bi ih zapamtili i, onda, barem ponekad opet sa zadovoljstvom probali”, dodaje ona.

„Oni koji možda nikada nisu imali želju da se otvore za ideju veganskog mesa sada shvataju koliko je ono cenovno pristupačno, sveprisutno na tržištu i koliko ukusno može biti. Tako da mi definitivno pripadamo „drugom talasu“ proizvođača mesa biljnog porekla: onih koji traže način kako da, na neki način, pročiste i „oplemene“ svoj tanjir, kako da dođu do boljeg izbora koji će biti „personalizovan“. Jer, današnja ponuda obezbeđuje mogućnost da se i za vas nađu pravi ukusi i pravi kvalitet. Takođe, želja nam je da pravimo ukusne i zdrave stvari koje ne moraju nužno biti spravljene od mlevenog mesa govečeta.”

 

Uzgred, Abbot’s Butcher na svom sajtu ima i recepte koji će možda nekome čak biti i zanimljivi.

 

Fast Company

Pet pitanja za preduzetnika #9: Rade Joksimović

Iskustvo nam prenosi serijski internet preduzetnik koji je pokrenuo pet startap kompanija, prvu akviziciju doživeo sa 21, osnovao hedge fond i mentorisao preko 100 startap timova pre 30. godine. Objavio portal StartIT.

SlideShare

Rade Joksimović je serijski internet preduzetnik, poznat po tome što je karijeru započeo sa 16 godina, a prvu akviziciju svoje kompanije doživeo sa 21. U poslednjih deset godina Rade je aktivno koristio svoj uticaj i medijska pojavljivanja za podstrek tehnološkog preduzetništva u Srbiji. U tom procesu je pro bono mentorisao više od 100 startap timova kroz kompanije kao što su Google, Startit, Pioneers, ICT Hub, Impact Hub, Seedstars i dr.

Karijeru je započeo kao samouki programer, radivši kao frilenser za kompanije iz Kanade, SAD, Rumunije i Srbije. Već sa 17 godina je radio na razvoju internet prodavnica za velike svetske retail kompanije. U toj firmi je prepoznao potencijal razvoja i globalnog plasiranja digitalnih proizvoda iz Srbije što ga je navelo na sopstveni preduzetnički put u IT industriji.

Kompanija MGNTO, koju je osnovao sa 19 godina, razvila je distributivnu mrežu koja je brojala više od 400 distributera u 43 države na četiri kontinenta, pre nego što ju je prodao. Zatim je osnovao privatni hedge fond Cilvo koji je za svoju investicionu strategiju koristio sopstvene alate za tehničku analizu i dizajnirao model za algoritmičko ocenjivanje investicionih prilika. Algoritam je pratio 32 parametra za 1,8 milijardi transakcija na američkoj berzi NASDAQ i ostvario 89 odsto tačnosti sa svojim modelom predikcije.

Od 2013. do 2016. godine Joksimović je reinvestirao profit u nove poslovne poduhvate i pokrenuo nekoliko startap kompanija sa fokusom na tržište SAD, kao što su: Recruit Folder, softversko rešenje za automatizaciju procesa evaluacije novih kandidata za uštedu HR odeljenju 12 sati po novootvorenom radnom mestu; Earn Coupon, softversko rešenje za podsticanje marketinga „od usta do usta” nudivši nagrade kupcima koji napišu recenziju na svojim ličnim Facebook i Twitter nalozima; Loyalis, softversko rešenje za program lojalnosti kroz partnerstvo sa američkim kompanijama BigCommerce i Shopify.

Pre dve godine Joksimović je počeo da se bavi inovativnim konsaltingom baziranom na sopstvenom „Business Intelligence” rešenju za optimizaciju budžeta internet oglašavanja. Koristi parametre kao što je vremenska prognoza za krajnju uštedu u proseku od 36 odsto na nivou celih Sjedinjenih Američkih Država.

Prošle godine se vratio u Srbiju kao deo New Startegy tima zadužen za vođenje digitalnih inovacija i postavljanje osnove za jedinstven model investicionog fonda sa fokusom na Jugoistočnu Aziju. Nakon uspešne jednogodišnje saradnje i ostvarenih ciljeva Rade nas obaveštava da napušta New Startegy kako bi se posvetio novim poslovnim izazovima u 2020. godini.

Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

U poslednjih 10 godina sam imao priliku da mentorišem više od 100 genijalnih startap timova gde se ista situacija ponavljala iznova i iznova. Preduzetnici bi prepoznali problem ili potrebu neke ciljne grupe za koju bi osmislili fenomenalno rešenje, a zatim bi ih želja za stvaranjem navela da utonu u razvoj rešenja da dokažu izvodljivost.

Međutim, ovo je izgradnja biznisa „na slepo”.

Popularne metode u startap svetu danas kao što su design thinking, lean metodologija i alati kao što je business model canvas su nas naučili da se svaka biznis ideja zasniva na tri ključne pretpostavke:

   Pretpostavku da je moguće napraviti proizvod koji zaista rešava neki problem ili ispunjava određenu potrebu ciljne grupe i to zovemo izvodljivost.

Pretpostavku da postoji potražnja za onim što želimo da ponudimo tržištu, tačnije da tržište ima potrebu ili problem koji mislimo da imaju što zovemo poželjnost.

  Pretpostavku da možemo prodajnim kanalima iskomunicirati vrednost, naplatiti i isporučiti rešenje ciljnoj grupi na isplativ način, što je naravno isplativost.

Na danas dostupnom uzorku uspelih i neuspelih preduzetničkih poduhvata možemo da zaključimo da retko kada biznisi propadaju jer bi tim u toku razvoja shvatio da rešenje nije izvodljivo napraviti.

Definitivno je preduslov da postoji poželjnost od strane ciljne grupe, a to je korak koji se često preskače, jer zahteva suočavanje sa tržištem i potencijalno razbijanje snova, pa optimizam navede preduzetnike da ovaj korak vide kao gubljenje vremena, ili kao mogućnost da neko sazna za njihovu ideju i iskopira je i tako je preskoče.

Danas je toliko jednostavno napraviti jednu stranicu na internetu koja predstavlja vaše rešenje kao da je već realizovano i napraviti reklamu koju ćete digitalnim kanalima veoma povoljno plasirati vašoj ciljnoj grupi.

Prateći parametre kao što su (I) procenat ljudi koji klikne na takvu reklamu; (II) procenat onih koji dodaju vaš proizvod u korpu; i nakon što dobiju obaveštenje da proizvod ipak nije još dostupan (III) procenat njih koji popune svoje lične podatke da ih obavestite kada će proizvod postati dostupan; veoma lako možemo dokazati poželjnost.

Ovakav eksperiment sam koristio u svim svojim poduhvatima, ali i prilikom rada sa mnogim organizacijama koje su želele da izbace inovativni proizvod na tržište, kako bi potvrdili hipoteze i pivotovali ukoliko je potrebno na vreme.

Voleo bih da više preduzetnika shvati da optimizam jeste neophodan, ali da treba biti i realističan u najranijim fazama razvoja biznisa i ne preskakati ključne korake.

Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

StartIT

Svoju prvu kompaniju sam pokrenuo bez ikakve sopstvene ušteđevine i bez spoljnog kapitala. IT industrija je specifična po tome što ulaganjem sopstvenog truda i korišćenjem open source alata možete razviti komercijalno isplativ proizvod i plasirati ga na tržište praktično bez kapitala.

Međutim, to definitivno nije optimalan scenario i nešto što bih preporučio. Ja sam u mom prvom slučaju imao dosta sreće da su mi prve pretpostavke bile tačne, inače je to lako mogao da bude promašen pokušaj.

Malopre smo govorili o pravilnom testiranju pretpostavki — to je jako teško izvesti potpuno bez kapitala, iako je to ono što sam ja uradio u tom prvom slučaju. Tada eksperimenti traju mnogo duže i morate biti izuzetno kreativni kako bi pronašli efektne besplatne načine da iskomunicirate vrednost koju nudite vašoj ciljnoj grupi.

Imao sam još jednu srećnu okolnost što sam imao samo 19 godina, a nisam imao sopstvenu porodicu koja bi zavisila od mojih primanja, u kom slučaju sumnjam da bi proces bio tako jednostavan. Tada verovatno ne bih napuštao radno mesto, već bih paralelno žonglirao posao, biznis i privatni život i to bi trajalo dosta duže i bilo mnogo teže. Preporuka za svakoga ko planira da pokrene sopstveni biznis, uz odsustvo značajnijeg kapitala, bi bila da idete postepeno bez ugrožavanja izvora prihoda ukoliko imate porodicu koja zavisi od vaših primanja, a ukoliko nemate tu obavezu na sebi, da ne dajete otkaz dok makar ne potvrdite pretpostavku o poželjnosti vašeg rešenja.

Danas ima mnogo više potencijalnih izvora kapitala, imamo Inovacioni fond koji je izvor bespovratnih sredstava, brojni startap akceleratori i seed fondovi u regionu, ali ukoliko imate sreću da biznis bazirate na nekom digitalnom rešenju, iskreno bih vam preporučio da odložite razmišljanje o tome dok ne počnete samostalno da generišete prihod.

Kako ste došli do prvog klijenta?

Do svog prvog freelance klijenta sam došao sa 16 godina kada sam jedno popodne u porodičnom domu porazgovarao sa tadašnjim vlasnikom mikro preduzeća za ugradnju gasnih kotlova iz Železnika koji je došao da naplati posao koji su njegovi zaposleni uradili tog dana.

Kroz razgovor smo došli do toga da nema sajt, a da je razlog za to što ne zna ništa o tome. Kao i većina mojih vršnjaka u tom periodu znao sam i odlučio da mu ispričam šta je to sve potrebno da bi se napravio sajt, iako nisam ni umeo da pravim sajt, ali sam iskoristio informacije iz napola pročitanog članka Sveta kompjutera i IT emisija.

To je bilo dovoljno da čovek pomisli da se bavim time i da me pita da li bih ja uradio sajt za njegovu firmu. Shvatio sam da je to prilika koja se ne propušta, odložio sastanak pod izgovorom škole i projekata za mesec dana koje sam iskoristio da naučim sve što sam mogao o pravljenju i hostovanju sajtova na internetu.

Mesec dana kasnije sam zakazao sastanak, otišao u košulji sa male mature koja je bila potpuno mokra od treme i pre nego što je sastanak počeo, ali sam uspeo da dogovorim izradu sajta, ubrzo ga i završio i moj prvi klijent i ja smo bili izuzetno zadovoljni rezultatima.

Buduće freelance klijente za izradu veb-sajtova sam nalazio kroz kolege sa kojima sam se povezivao na internet forumima tako što sam po ceo dan pokušavao da repliciram i rešim probleme koje su mnogo iskusniji od mene u ovom poslu nailazili i tražili pomoć na tim istim internet forumima.

Verujući da se dobro dobrim vraća, kada sam pokrenuo svoj prvi pravi biznis tri godine kasnije koristio sam isti princip da dođem do prvih klijenata — pomažući svojoj ciljnoj grupi na internet forumima uz suptilan potpis uz svaku poruku koji je objašnjavao šta moja kompanija prodaje.

Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Kada sam pre 11 godina započinjao svoju prvu kompaniju imao sam veliki problem da se ne mešam u posao i mikromenadžujem članove svog tima, što je proisteklo iz velike želje da mi se vizija ostvari.

Vremenom sam naučio da se prepustim članovima tima u koje sam verovao da će svoj deo posla uraditi savesno i na vreme, što je dovelo do toga da sam sve više i više sopstvenih obaveza delegirao i mogao da se više bavim strateškim usmerenjima firme.

Mislim da je ovo najčešći problem ambicioznih, a neiskusnih preduzetnika koji se plaše da će se sve raspasti ukoliko ne drže svoje prste u svemu. Kako preduzetnik stiče više iskustva i veće poverenje u svoj tim, ovaj problem se prirodno prevazilazi, a u narednim poslovnim poduhvatima postaje norma od samog početka.

Privredno društvo, ili na engleskom company, označava grupu ljudi koji su zajednica. Neophodno je da se kao preduzetnici tako i ponašamo i omogućimo članovima naših timova da ostvare svoj pun potencijal znajući da smo tu za njih, ali da im dajemo puno poverenje i slobodu u izvedbi onoga za šta su odgovorni.

Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Nisam imao apsolutno nikakvog iskustva sa procesom i poslovnom praksom pri prodaji IT firme kada sam ušao u taj proces, a nisam ni imao koga da pitam jer je startap ekosistem u tom periodu tek bio u nastanku, te nikog tada nisam poznavao ko je prošao kroz to iskustvo sa kojim bih se posavetovao.

Jedna od ključnih grešaka koje sam napravio je prihvatanje preširoko definisanog non-compete agreement-a, koji me je ograničavao da pokrenem novu kompaniju koja bi se bavila imalo sličnim aktivnostima u IT-u.

Međutim, uvek volim da ponavljam istu rečenicu, a to je da se sve dešava sa razlogom, na pravi način, u pravo vreme, zbog nas i da treba da budemo zahvalni na tome. Da nisam napravio tu grešku, ne bih počeo da se bavim finansijskim tržištima, to iskustvo ne bih preneo u svoje buduće poslove, a ne bih ni pomogao mnogim kompanijama koristeći to iskustvo.

Smatram da su poslovne greške najvrednija iskustva u poslovnom kontekstu, jer nam one pružaju neprocenjivo iskustvo i znanje koje kasnije možemo da primenimo i prenesemo nekom drugom i na taj način ostvarimo eksponencijalan pozitivni uticaj na druge, što bi bez proživljavanja inicijalne greške bilo teško izvodljivo.

 

Marko Marković, (11. 12. 19) startit.rs

rAD(no) i privat(no)

Poznato je da pravi način reklamiranja proizvoda ili usluga spada u neizostavne pokretačke sile svakog zdravog biznisa i ekonomije. Dobro “upakovana” reklama, efikasno korišćenje “kanala” za oglašavanje, stil i dizajn proizvoda, “pečat” tog proizvoda koji se mora zapaziti u reklami, odnosno “brend” koji mora zapasti za oko (ali i novčanik kupca) itd itd – suština je i deo reklamne industrije. Reklama je, ukratko, gotovo neizostavni deo pravilnog osnaživanja brenda, biznisa i – profita. Međutim, zadnjih godina je tehnologija preobrazila reklamnu industriju u neku vrstu “voajera”, koji nas ispotiha prati i beleži šta radimo, kuda idemo, šta kupujemo i s kim se viđamo. Evo jednog prilično zabavnog teksta na tu temu.

Ričard Stouks, osnivač i izvršni direktor kompanije Winston Privacy piše o razlozima zbog kojih je istupio iz reklamne industrije, naime “jer me je naša (advertajzerska) upotreba tuđih ličnih podataka sablaznila.”

Svakim postom, klikom i kupovinom, i sami postajemo proizvod. Nešto se baš ne slažem s tim, a kladim se da se ni vaš stav ne razlikuje previše, piše Stouks.

Bilo je to pre nešto više od dve godine kada sam shvatio da je ad-tech industrija otišla predaleko. Bio sam izvršni direktor jedne globalne reklamne kompanije i pratio sam demonstraciju trećeg dobavljača koji mogu pomoći u reklamnom targetovanju klijenata – takozvanom ciljanom advertajzingu podataka (third-party data provider, firma koja prikuplja, agregira, „čisti“ i selektuje podatke internet-korisnika, koje potom prodaje drugim firmama). Njihov predstavnik nam je do drskosti „odvažno“ pokazao kako je u stanju da pokupi svoj lični „dosije“ i hrpu „zapisa lične prirode“, recimo, da podeli sa nama svoja primanja, podatke o hipoteci, gde je radio, kakav automobil je vozio, za koju političku stranku bi verovatno glasao ali i svoje lične afinitete (kraft pivo, naravno). Bilo je o njemu svega, i sve to na jednom mestu.

Podaci “trećih strana” su sve informacije prikupljene od strane entiteta koji nemaju direktni odnos s korisnikom čiji se podaci prikupljaju. Podaci treće strane se često generišu na mnogovrsnim veb-lokacijama i platformama, a zatim bivaju objedinjeni odnosno “agregirani” od strane third-party provajdera podataka, kao što je DMP (Data management platform: softverska platforma koja se koristi za prikupljanje i upravljanje podacima, uglavnom za potrebe digitalnog marketinga).

Da ne bismo preterivali i „dramili“, jedan vlasnik “izglednog” startapa je prikazao mapu San Franciska sa izvesnom crvenom linijom koja prati stvarnu, anonimnu osobu tokom čitavog dana. Izazvao nas je da počnemo da zaključujemo šta se sve iz “priložene linije” može doznati o toj osobi. Izašla je iz kuće u 7 sati i otišla u Starbucks. Otišla je u školu. Otišla je u studio da vežba. Vratila se u školu. Bila je to majka sa najmanje jednim detetom – i znali smo gde živi. Znali smo to jer je mobilni telefon ove gospođe pratio svaki njen pokret. Kao, uostalom, i svaki drugi mobilni telefon, uključujući i onaj koji vam je trenutno  džepu.

Kad sam se tog dana osvrnuo, mnoge moje kolege koje su sa mnom bile prisutne u prostoriji su delovale uznemireno. Sve do tada, i do te tačke, reklamna industrija tražila je od nas da imamo poverenja u to kako koriste naše lične podatke koje neprekidno sakupljaju. Pa… upravo smo se vratili na to „svečano obećanje“. Ubrzo nakon toga napustio sam reklamnu industriju.

Shvatio sam da se ova grana biznisa promenila. Oglašavanje je prestalo da bude povezano sa potrošačima – sada se radilo o pronalaženju novih načina za „rudarenje“; vađenje i prekopavanje sve veće količine ličnih podataka iz računara, telefona i „pametnih“ umreženih domova. Za mnoge najmoćnije i najprofitabilnije kompanije na svetu mi smo tek proizvodi, a usluge koje svi koristimo samo su posledice onoga što nam „uvaljuju“ (putting out) kako bi nas držali upecane, neprekidno zakačene za udicu. A ostatak reklamne industrije, koja zavisi od njihovih podataka – kako bi ostali u igri i kompetitivni – nemaju drugog izbora do da krenu zajedno s njima, najvećima, istim putem – gde god ih ćudi i promene odvedu.

U međuvremenu, svi mi ostali smo prihvatili da se svaki naš potez prati i koristi zarad manipulisanja onim što čitamo, kupujemo, kako glasamo i kako vidimo svet – manipulisanja našim stavovima. Korišćenjem ‘pametnih’ uređaja smo u naše domove i džepove prizvali široku mrežu velikih tehnoloških kompanija, oglašivača, posrednika koji trguju našim podacima, a prizvali smo i vladine strukture – i još mnogo toga. Ovi tehnološki giganti i njihova „flotila“ su mahom kompanije koje „izvlače“ naše lične podatke bez našeg odobrenja, uz to “pomalo” i zarađujući na njima. I sada, ovog trenutka, sa svakom vašom objavom na nekom sajtu, forumu, „fejsu“, Instagramu, svakim klikom na bilo šta ili kroz onlajn kupovinu… postajemo proizvod. Mi smo podatak, „jedinica koja kupuje“, pa se u tom svetlu i advertajzeri ponašaju prema tom „podatku-proizvodu-kupcu“: serviraju vam se reklame za ono „što volite“…

Izvlačenje iz ekonomije praćenja, prismotre i nadzora

Prema nedavnoj studiji kompanije Pew Research, 61% Amerikanaca bi želelo da učini više na zaštiti sopstvene privatnosti. Dve trećine njih izjavilo je da aktuelni zakoni nisu dovoljno dobri (REF). Potrebno nam je kombinovano političko i tehnološko rešenje kako bismo se odvojili i „razvezali“ od ove ekonomije nadzora. Evo kako bi to trebalo da izgleda.

Prvo, svakome mora biti omogućeno da izabere koje lične podatke želi da podeli. Ako nemate neku želju da informacije o sebi „delite“ s nekom kompanijom, onda to i ne bi trebalo – a one, u tom slučaju, i ne bi smele da ih naknadno i “ispotiha” ubiraju i agregiraju bez vašeg znanja i saglasnosti. Već više od decenije nas tehnološke kompanije i oglašivači ubeđuju kako “nema potrebe za odustajanjem od ovakvog modela“, jer, eto, „ljudi vole ciljane reklame“. Siguran sam da je ovo tačno i da ova izjava važi za neke od nas – ili čak za većinu – ali bi mi ostali trebalo da imamo izbor. Stvarni izbor, zapravo, znači da ste dali svoj pristanak nakon što ste obavešteni o procedurama  i načinima na koji se vaši podaci dalje koriste – a kompanije bi trebalo da veoma transparentno objasne šta rade sa vašim podacima, zašto to rade i koliko dugo to jest na koji rok će ih upotrebljavati; to objašnjenje treba da bude predstavljeno jednostavnim i svima razumljivim jezikom.

Drugo, kompanije se moraju sprečiti od odbijanja pružanja usluga onima koji odustanu, to jest onima koji su izabrali da ne učestvuju u nečemu takvom. Ako je vaša jedina opcija i mogućnost to da se, zarad narušavanja sopstvene privatnosti odreknete nekog korisnog i vama poželjnog proizvoda, ili da pristajete na stalni nadzor, onda vi, u stvari, nemate izbora. Još su zloćudniji takozvani „profili u senci“, koje ad-tech kompanije kreiraju bez vašeg pristanka. Ako nemate Fejsbuk nalog, onda je to vaš izbor: Fejsbuk ne bi trebalo da ima internet-nalog koji se tiče vas i vašeg poslovanja, a da vi prethodno niste bili pravilno i pravovremeno upoznati s tim.

Treće, od tehnoloških kompanija moramo zahtevati da otkriju krajnje tačke uređaja koji pohranjuju podatke o nama – drugim rečima, da nam kažu koje podatke prikupljaju, u kom su trenutku, sa kog mesta i pomoću kojeg softvera/uređaja “preuzeti”, gde oni idu i kako dospevaju tamo. Nudeći „potrošačima“ ovu vidljivost, omogućiće im bolje razumevanje šta se, zapravo, dešava sa njihovim ličnim podacima kada koriste bilo koji umreženi uređaj: računar, mobilni telefon, televizor… (ali, recimo, i „pametne“ ručne satove koji prate vaše kretanje kroz GPS, bazne stanice i wi-fi tačke – čak i onda ako ste samo u prolazu i „okrznete““ ih bez logovanja, naravno, vaši pametni satovi vas bude a kraj kreveta mogu da snimaju zvuk, sliku, pokretnu sliku sa zvukom, registrujući i s kim ste trenutno u prostoriji povezani, kakve podatke međusobno razmenjujete itd…). Naši domovi su umreženi mobilnom, internet i bluetooth tehnologijom… i šta se dešava onda kada reklamna industrija bude „obaveštena“ o, recimo, našim odlukama pri kupovini – informišući advertajzere o proizvodima i uslugama na koje smo potrošili novac. Majkrosoft je 2018. dobrovoljno u javnost izneo svoje krajnje tačke za Windows 10, pruživši korisnicima detaljnu i lako shvatljivu priču o tome koje podatke Windows prikuplja, „gde oni idu, i kako tamo stižu“. To je sjajan početak u stvaranju transparentnosti kompanija koje eksploatišu/upotrebljavaju/zarađuju od ličnih podataka svih nas, ali je isto tako potrebno da daleko više njih krene stopama ove kompanije.

Konačno, usled značajnog rizika od zloupotrebe, postoje neki podaci koje kompanije nikada ne bi trebalo da prikupljaju niti bi im se smelo to dozvoliti. Nema nikakvog razloga, objašnjenja ili opravdanja zašto bi se, recimo vaš ISP to jest provajder internet usluga usudio da oglašivačima ili onima kod kojih ste uspostavili zdravstveno osiguranje ustupi podatke vaših internet-pretraga (dijabetes, grip, loša krvna slika, itd), ili podataka dobijenih onlajn anamnezom, ili meračem glukoze, ili krvnim semplerom – koji su u vašem domu povezani na internet (i vašeg provajdera).

Lokacija je još jedan zgodan primer: trebalo bi da ste u mogućnosti da delite svoju trenutnu lokaciju kako biste pronašli gde se nalazi neki restoran, a da pritom ne delite svoju preciznu lokaciju iz minuta u minut. Imajući ovo u vidu, Apple je počeo da „lupa banane“ na one aplikacije koje zahtevaju podatke o vašoj lokaciji – iako im taj podatak ne treba kako bi njihove aplikacije i dalje besprekorno funkcionisale – ovaj primer s Eplom bi trebalo da bude standardna praksa na svim platformama.

Dodajući uz ovo i potrebu za političkim to jest zakonodavni rešenjem i pravnom regulativom znači da treba realizovati „konverziju“, to jest pretvaranje nekih operacija Big Tech kompanija iz javno dostupnih podataka u domen privatnosti. Google i Facebook postali su dve najmoćnije svetske kompanije čiji profit nastaje prikupljanjem i prodajom ličnih podataka svojih korisnika: nisu to kompanije koje bi razdragano prigrlile taj poslovni model – izuzev ukoliko na njega ne budu primorane (zakonom). Njihova nedavno najavljena poboljšanja standarda lične privatnosti više se tiču „monopolizacije“ vaših podataka, a ne njihove zaštite… [Nadajući se da nećete primetiti razliku između zaštite privatnosti i prostog spinovanja (izvrtanja) suštine]. Tako ćemo, po ko zna koji put, zagristi na istu udicu i isti mamac: „Obaveštavamo vas kako ste ovim putem primili k znanju da koristimo vaše podatke; ukoliko želite da prilikom korišćenja naših usluga nešto modifikujete, slobodno idite u „podešavanja parametara privatnosti“… (iako to obaveštenje u ovom tekstu nije doslovce citirano, parafrazirana je suština: „slobodno okrećite volan kako god želite, kočite i menjajte brzine – mi smo ti koji će vas, napokon, i uvek bezbedno voziti do željenog mesta“).

Važno je napomenuti da u ovoj priči ne postoji nijedan akter koji bi bio loš, neka „zlica“ odgovorna za ovo postepeno razaranje naše privatnosti. Živimo u sistemu izvitoperenih pobuda, gde neki čestiti građani svakodnevno „rade ono što uvek i rade“; takvim svojim „ad-friendly“ i uglavnom sasvim „opuštenim“ ponašanjem malo-pomalo pogoršavaju problem, iz dana u dan, bez razumevanja, ili čak bilo kakve svesti o široj slici, u kojoj je njihova privatnost deo „advertajzerskog pejzaža“. Sada možemo i moramo da korigujemo pravac kretanja „ekonomije nadzora“, kaže Stouks. Jer, po njemu, samo bi tako bilo moguće kreirati okruženje pogodno za onu vrstu inovacija koje u budućnosti – možda uskoro – neće od nas zahtevati da im predamo ključeve naših privatnih života.

(Vezano za ovu temu, petog decembra je Fondacija SHARE podnela prekršajne prijave protiv kompanija Facebook i Google. Povod za prijave je nepoštovanje obaveze da imenuju predstavnike u Srbiji za pitanja zaštite podataka o ličnosti)

SHARE Foundation files complaints against Facebook and Google

Richard Stokes (Fast Company / Medium)

View at Medium.com

Evo i par zabavnih video-linkova na srodnu temu:

Privacy And Power: Your Digital Fingerprint (Part 1) | NBC Nightly News

Privacy And Power: What Your Apps Say About You (Part 2) | NBC Nightly News

Privacy And Power: The Illusion Of Choice (Part 3) | NBC Nightly News

Treći zakon: Analogna budućnost računarstva

Arterra/Getty/OneZero

Treći zakon, ne ponavljajmo naslov ali ipak samo evo sada – ne tiče se isključivo analogne budućnosti računarstva, već i “analognog” načina razmišljanja budućih računara. Zašto je i koliko bitno unaprediti i ponovo napraviti superiorni “analogni superračunar” – zarad sprečavanja masovne kontrole kako od  strane”nekih ljudi” tako i od strane “nekih mašina” – uveliko je u vrhu najzanimljivijih globalnih rasprava i diskusija – kako na nivou akademije i stručnjaka, tako i u društvu, među političarima i filozofima, građanima i aktivistima. Tekst se pojavio na portalu Medium u rubrici OZ, Nula/Jedan (OZ One/Zero), posvećenoj graničnim oblastima tehnologije i nauke. U pitanju su odlomci iz zbornika Džona Brokmana, posvećenog veštačkoj inteligenciji. U tekstu su izneti stavovi istoričara nauke Džordža Dajsona, koji se nalaze u njegovoj knjizi Treći Zakon.

Istorija računarstva može se podeliti na Stari i Novi zavet: pre i posle pojave elektronskih digitalnih računara, kao i pre i posle kodova (programa) koji su prodrli posvuda po Zemlji. „Starozavetni proroci“, su „obznanili“ temeljnu logiku i principe budućeg računarstva, uključujući tu pre svega dva filozofa i naučnika, Hobza i Lajbnica (Thomas Hobbes, Gottfried Wilhelm Leibniz). Tu su i „Novozavetni proroci“ u koje se ubrajaju Alan Tjuring, Džon fon Nojman, Klod Šenon i Norbert Viner (Alan Turing, John von Neumann, Claude Shannon, Norbert Wiener): Oni su stvorili same mašine.

Alan Tjuring se pitao šta je potrebno da bi mašine postale inteligentne. Džon fon Nojman pitao se šta je potrebno da bi se mašine samostalno reprodukovale. Klod Šenon pitao se šta je potrebno da bi mašine pouzdano komunicirale, bez obzira na to koliko „šuma“ i smetnji „gacalo“ procesorskim funkcijama. Norbert Viner se pitao koliko će vremena biti potrebno da mašine preuzmu kontrolu.

Vinerova upozorenja o upravljačkim sistemima van čovekove kontrole pojavila su se pre 70 godina (1949.), baš kada je predstavljena i prva generacija elektronskih digitalnih računara koji su permanentno isprogramirani (kraće: sa ugrađenim softverom koji obezbeđuje njihovo funkcionisanje). Ovi sistemi zahtevali su neposredan nadzor programera odnosno ljudsku intervenciju, potkrepljujući dodatno Vinerove bojazni. Pa, šta je problem, sve dok programeri kontrolišu mašine? Od tada je rasprava o rizicima autonomne kontrole ostala povezana sa raspravom o mogućnostima, moćima i ograničenjima digitalno kodiranih mašina. Uprkos njihovim zadivljujućim moćima, malo je toga urađeno na pažljivijem praćenju njihove autonomije. Ovo je opasna pretpostavka: „Šta bi bilo kad bi bilo“ kada bi do ovog trenutka digitalno programirani rad i operacije svih mašina sveta (pod iole nekom „kontrolom“ nas ljudi) odjednom bio zamenjen „nečim drugim“?

U proteklih sto godina, elektronika je prošla dve fundamentalne tranzicije: iz analogne u digitalnu i iz vakuumskih cevi (tzv. „lampaške“ tehnologije) u čvrste, integrisane komponente. To što su se ovi prelazi desili zajedno i u isto vreme ne znači i da su neraskidivo povezani. Baš kao što su digitalni matematički proračuni izvedeni zahvaljujući „lampaškoj“ tj. tehnologiji vakuumskih cevi, tako se analogne matematičke operacije mogu izvesti iz novonastale, procesorske (tranzistorske) tehnologije. Analogno računanje je živo i dobro, iako su vakumske cevi komercijalno izumrle (ostale su u proizvodnji vrhunskih audio-uređaja čija je toplina i vernost reprodukcije zvuka nemerljiva u poređenju sa tzv digitalnim audio izvorima – ovde je ujedno i prikriveni ishod ove priče, koji ide u prilog „analognim stvarima” u budućnosti).

Ne postoji sasvim precizno povučena linija koja bi obrazovala jasnu razliku između analognog i digitalnog računanja i računarstva. Opšte uzev, digitalno računanje bavi se celim brojevima, binarnim sekvencama, determinisanom logikom i vremenom koje se idejno predstavlja diskretnim skalarno-numeričkim priraštajem, dok analogno računanje obrađuje realne brojeve, „nedeterminističku“ logiku i kontinuirane funkcije, uključujući ovo „naše vreme“, sada, dok postoji kao kontinuitet u stvarnom svetu.

Zamislite da treba da pronađete sredinu nekog puta. Možete da izmerite njegovu širinu bilo kojim dostupnim priraštajem, a zatim digitalno izračunate sredinu do najbližeg uvećanja. Ili možete koristiti deo „strune“ – kao što to radi analogni računar – mapirajući širinu puta prema dužini niza i tako pronalazeći sredinu, bez ograničenja koja se pojavljuju kao rast na fiksnoj skali, udvostručavanjem niza na – sebi.

Mnogi sistemi rade i u analognom i u digitalnom režimu. Ovo „drvo“ integriše širok spektar inputa kao kontinuirane, neprekinute funkcije, ali, ako je prekinete – to jest ako posečete to „drvo“ – ustanovićete da ono broji godine kroz „digitalnu periodiku“, dakle u formi „digitalnog razumevanja zapisa“.

U analognim računskim operacijama složenost je u topologiji mreže, a ne u kodu tj. programu. Informacije se obrađuju kao kontinuirane funkcije vrednosti, kao što su napon i relativna frekvencija pulsa, a ne logičkim operacijama na diskretnim nizovima bitova. Digitalno računanje, netolerantno na grešku ili dvosmislenost, zavisi od ispravljanja-korigovanja grešaka na svakom koraku ovog „puta“. Analogno računanje toleriše greške, omogućavajući vam da živite s njima (podsetimo se onolikih malformacija i „sitnih greščica“ u svačijem genetskom kodu).

Uzgred, bit je najmanja jedinica informacije u računarstvu. Jedan bit predstavlja količinu informacije potrebnu za razlikovanje dva međusobna isključiva stanja, često predstavljana kao jedan (1) i nula (0), da/ne, tačno/netačno, ima/nema napona, itd. Bit se takođe koristi kao ime cifre u binarnom brojnom sistemu (sistem sa osnovom 2). Sama reč je prvi put upotrebljena 1948. godine u radu Kloda Šenona i nastala je sklapanjem početka engleske reči „binarna“ i kraja reči „cifra“ ili „jedinica“ na engleskom jeziku (binary digit ili binary unit). Šenon kaže da je ovu reč smislio Džon Taki.

Sasvim je moguće izgraditi nešto bez potpunog razumevanja tog istog.

Priroda koristi digitalno kodiranje za skladištenje, replikaciju (umnožavanje) i rekombinaciju nizova nukleotida, ali se oslanja na analogno računanje, koje funkcioniše u nervnom sistemu živih organizama, i gde je ono zaduženo za inteligenciju i kontrolu. Genetski sistem u svakoj živoj ćeliji je, zapravo, računar sa pohranjenim programom u sebi, sa već „učitanim softverom“. Ali, nijedan mozak to nije, za razliku od našeg organizma.

Digitalni računari realizuju promene između dve vrste bitova: one koji predstavljaju razlike u prostoru i bitova koji predstavljaju razlike u vremenu. Transformacije između ova dva oblika informacija, nizovi i njihova struktura upravljaju računarskim programiranjem, i sve dok računari zahtevaju ljudske programere, mi (ljudi) zadržavamo i kontrolu nad takvim mašinama.

Analogni računari takođe posreduju pri ovim transformacijma, koje se odvijaju između dva oblika informacija (vremenskih i prostornih): između struktura u prostoru i ponašanja u vremenu. Nema koda odnosno programa, i nema programiranja. Nekako – a mi to još ne razumemo u potpunosti – priroda je, s druge strane, evolucijom usavršila svoje „analogne računare“ – nama poznatije kao nervni sistem – koji utelovljuju informacije apsorbovane iz spoljnog sveta. Naši „analogni računari“, odnosno nervni sistemi – mozgovi – uče. Jedna od stvari koju nauče je kontrola. Nervni sistemi uče da kontrolišu sopstveno ponašanje, istovremeno učeći kako da kontrolišu svoje okruženje, do mere u kojoj je to moguće.

Računarstvo ima dugu istoriju koja seže čak i pre no što je postojala nauka o računarstvu – o primeni neuronskih mreža, ali najvećim delom to su bile simulacije neuronskih mreža pomoću digitalnih računara, a ne neuronske mreže koje su u prirodi evoluirale delovanjem same prirode (naši „moždani računari“). Ovo počinje da se menja: proces se kreće „odozdo prema gore“ jer trostruki pokretači bespilotnih ratnih dronova, autonomnih vozila i mobilnih telefona podstiču dalji razvoj „neuromorfnih mikroprocesora“ koji implementiraju stvarne, u prirodi i našim glavama postojeće neuronske mreže, umesto simuliranja neuronskih mreža direktno u silicijum (i druge potencijalne supstrate kao zamena za silicijum koji je danas „kost & meso“ svakog računara), a odozgo prema dole – kao što se i naši najveći i najuspešniji projekti u tom smeru sve više se okreću analognom računarstvu tj.analognom računanju u svojoj infiltraciji i kontroli sveta.

I, dok raspravljamo o inteligenciji digitalnih računara, analogno računarstvo tiho preobražava ono digitalno, na isti način na koji su analogne komponente poput vakuumskih cevi nekada doživele prenamenu – pri izgradnji digitalnih računara nakon Drugog svetskog rata. Pojedinačno determinisani procesori konačnih stanja, koji rade ograničene kodove, formiraju „višećelijske“ organizme velikih razmera, u nikad dovršenom jednom stanju, potpuno nalik višećelijskim organizmima u divljini i stvarnom svetu (u prirodi). Rezultirajući hibridni analogno-digitalni sistemi tretiraju tokove bitova kolektivno, „uvezano“, što je način na koji se protok elektrona tretira u vakumskoj cevi, dakle kolektivno uvezani – a ne pojedinačno, kao što se s bitovima postupa na uređajima diskretnog stanja koji stvaraju protok (tranzistori, procesori, mikročipovi itd). Bitovi su „novi elektroni“: Analogno računanje se vratilo, a po svojoj prirodi ono preuzima kontrolu.

Superračunar “Summit” kompanije IBM

Upravljajući svime, od protoka robe i saobraćaja do protoka ideja, ovi sistemi vrše operacije statistički, jer se informacije o kodiranim frekvencijama impulsa obrađuju u neuronu ili mozgu. Pojava i uspon inteligencije privlači našu pažnju na nas same, „Homo sapiensa“ – ali ono zbog čega bi trebalo da se zabrinemo je – pojava kontrole.

Zamislite da je sada 1958. i da vi pokušavate da odbranite kontinentalni deo SAD od vazdušnog napada. Da biste razlikovali neprijateljske letelice, jedna od stvari koja vam je potrebna, osim mreže računara i radarskih punktova za rano upozoravanje, jeste mapa celokupnog komercijalnog vazdušnog saobraćaja, ažurirana u realnom vremenu. Sjedinjene Države izgradile su takav sistem i prozvale ga „Sejdž“ (SAGE; Semi-Automatic Ground Environment, Poluautomatska sredina za prevenciju/sprečavanje mogućih civilnih, u ratu neplaniranih letova – pokretačka sila sličnih sistema i prva mreža velikih računara koja je, povezana s radarskim sistemom, upravljala, recimo, funkcionisanjem sistema NORAD). SAGE je, zauzvrat i kao neku vrstu „zahvalnice“, za civile stvorio nadasve korisni „Sejber“ (Saber), prvi integrisani rezervacioni sistem koji služi za rezervaciju avionskih putovanja u realnom vremenu.

Sejber i njegovi nastavljači ubrzo su postali ne samo sredstvo za pronalaženje karata raspoloživih avio-sedišta već i sistem koji je počeo da kontroliše, uz decentralizovanu obaveštajnu i informatičku mrežu, kuda će avioni leteti i kada.

Ali, zar negde nema neke „kontrolne sobe“, s nekim ko kontroliše „stanje stvari“ i „situaciju“? Možda i ne. Hajde da kažemo da, na primer, gradite sistem za mapiranje saobraćaja na autoputu u realnom (trenutnom) vremenu, jednostavno tako što ćete automobilima davati pristup mapi u zamenu za izveštavanje o brzini vozila i njegovoj lokaciji u svakom trenutku. Rezultat je potpuno decentralizovani sistem upravljanja. Nigde, zapravo, ne postoji model upravljanja… osim sistema po sebi, koji „kontroliše“.

Zamislite sada da ste u prvoj deceniji 21. veka i da želite da pratite složenost ljudskih odnosa u realnom vremenu. Za društveni život na nekom malom koledžu, mogli biste da napravite centralnu bazu podataka i da je redovno ažurirate, ali njeno održavanje postalo bi neodrživo i nadilazilo bi vaše mogućnosti ukoliko se „koledž“ uzme u većim razmerama i formatu. Zato je, ipak, daleko bolje da pošaljete besplatne kopije jednostavnog poluautonomnog koda (programa/softvera), koji se nalazi na lokalnom nivou, i pustite da ažurira određenu društvenu mrežu. Operacije po ovom kodu izvršavaju digitalni računari, ali analogno računanje koje opslužuje sistem u celini daleko prevazilazi složenost osnovnog koda. Ishod: dobijate model pulsno-frekvencijski programiranog „društvenog“ grafikona koji postaje društveni tj. graf socijalizacije određene grupe. On se prvo naširoko širi kampusom, a onda i svetom.

Predstojeća revolucija u računanju-računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema, nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu.

Šta ako želite da napravite mašinu koja će zabeležiti značenje svega onoga što je ljudskoj vrsti poznato od njenog nastanka do danas? Imajući u vidu Murov zakon (Gordon Moore, 1965), očigledno je da nije potrebno još puno vremena da bi se digitalizovale sve postojeće informacije u svetu. Skenirate svaku knjigu koja je ikada štampana, prikupite svaki e-mail ikad napisan i sakupite 49 godina video-zapisa, radite to 24 sata, dok u stvarnom vremenu pratite gde su ljudska bića i šta ona rade. Ali – kako uhvatiti značenje?

Čak ni u digitalnom dobu, ovo se ne može definisati u bilo kakvom strogo logičkom smislu, jer značenje, među ljudima, nije u osnovi logično. Najbolje što možete da učinite, nakon što sakupite sve moguće odgovore, jeste da u „igru značenjima“ uvedete (što je moguće bolje) definisana pitanja i sastavite pulsno-frekvencionu „ponderisanu“ mapu (odnosno premerenu i podešenu algoritmom, stvarajući mapu „povezanosti svega postojećeg“). A pre nego što to saznate, vaš sistem neće samo naprosto posmatrati i mapirati značenje stvari, već će i konstruisati njihovo značenje. Vremenom će sam sistem kontrolisati značenje, na isti način na koji digitalno mapirani saobraćaj u jednom trenutku počinje da kontroliše protok saobraćaja – iako nam, na prvi pogled, izgleda da ga niko ne kontroliše.

Postoje tri zakona veštačke inteligencije. Prvi, poznat kao „Ešbijev zakon“, nazvan je po kibernetičaru Viljemu Rosu Ešbiju (William Ross Ashby, 1903-1972), autoru projekta „Design for a Brain“. On kaže da svaki efikasni sistem kontrole mora biti složen onoliko koliko je složen i sistem koji on kontroliše.

Drugi zakon, kojeg je artikulisao Džon fon Nojman (John von Neumann, 1903-1957)  kaže da je najvažnija karakteristika složenog sistema to što on predstavlja svoj najjednostavniji opis ponašanja. Najjednostavniji kompletni model organizma je – sam organizam. Pokušaj da se ponašanje sistema svodi na bilo koji formalni opis čini stvar još više, a ne manje, komplikovanim.

Treći zakon kaže da svaki sistem dovoljno jednostavan da bi bio razumljiv neće biti dovoljno komplikovan da bi se ponašao inteligentno, dok će svaki sistem dovoljno komplikovan da bi  mogao da se inteligentno ponaša biti isuviše komplikovan da bi se razumeo. Jednostavno rečeno, dokle god ne razumete do kraja „ono drugo biće“, to znači da ono poseduje inteligenciju (koja se, shodno dotičnom Trećem zakonu, ne može do kraja razumeti).

Treći zakon nudi utehu onima koji veruju da, sve dok ne budemo do kraja dokučili (našu, ljudsku) inteligenciju, ne treba brinuti o „nadljudskoj inteligenciji“ koja bi mogla nezavisno i nekontrolisano od nas nastati među mašinama. I pored svega, u Trećem zakonu postoji rupa. Potpuno je moguće uspešno izgraditi, stvoriti nešto – a pritom ne posedovati potpuno razumevanje “tog nečega”. Ne morate u potpunosti da razumete kako mozak funkcioniše da bi se, sudeći po razvoju stvari u nauci i tehnologiji, stvorio jedan takav koji funkcioniše identično „onom pravom“. Ovo je rupa koju nijedna vrsta, opseg i intenzitet nadzora nad algoritmima od strane programera i njihovih etičkih savetnika nikada ne može „sapeti“. Dokazano „dobar“ A.I. je – samo mit. Naš odnos sa istinskim A.I. uvek će biti pitanje vere, a ne dokaza.

Previše nas muči zabrinutost o mašinskoj inteligenciji, ali smo premalo zabrinuti za pitanja njene samo-reprodukcije, međusobne komunikacije i kontrole. Sledeća revolucija u računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu. Odgovor prirode onima koji veruju da mogu da naprave mašine koje bi kontrolisale „sve na svetu“ biće da im omogući da naprave mašinu koja će kontrolisati njih same – ljude koji žele kontrolu nad svakim i svačim.

∗  ∗  ∗

Odlomak iz knjige „Treći zakon“ Džordža Dajsona. Prilagođeno za zbornik Džona Brokmana Possible Minds: Twenty-Five Ways of Looking at AI  (Penguin Press & Publishing Group, Random House).

 

George Dyson

MEDIUM

Britanski biznismen koji izvozi kineske proizvode na globalna tržišta

„Tajšan“ (Taishan) predstavlja nove proizvode svojim kupcima putem mobilnog live streaminga u Jivuu, istočnokineskoj provinciji Žeđjang, 1. decembra 2019. [Xinhua]

Britanski biznismen Najdžel Krop (Nigel Cropp) uzeo je „Tajšan“ (Taishan) kao svoje kinesko ime jer ljudima s kojima radi u Kini, po njegovom ubeđenju, naziv ove planine uvek ostavlja utisak kako je Najdžel „stabilan poput planine Tajšan“.

Najdžel je otkrio „nepregledne“ mogućnosti u međunarodnoj trgovini uvođenjem na svetsko tržište kineske proizvode iz Jivua iz provincije Žeđjang u Istočnoj Kini.

Tajšan je 2005. došao u Kinu da bi poslovnim ljudima predavao engleski 2005, a oženio je svoju studentkinju Wu Qin tri godine kasnije.

Da bi svoje marketinške veštine primenio u praksi, Najdžel je 2008. sa suprugom otvorio uvozno-izvoznu kompaniju.

Uzgred, koliko je Najdželu doprinela Wu Qin kako bi “Tajšin” uspešno pokrenuo svoj “britanski” biznis podseća na jednu raniju priču s ovog mesta, “Bolji status žena znači 12 biliona dolara veći globalni rast”, što, preciznije, znači da bi, pravično iznivelisanim cenama rada i poštenijim i pravičnijim angažmanom, žene doprinele godišnjem svetskom BDP-u za čitavih 26% (!)

cityam.com

Ovim bi se scenarijem dodalo još 12 biliona dolara globalnog BDP-a na godišnjem nivou, što je trenutno ekvivalentno veličini BDP-a Nemačke, Japana i Britanije zajedno, odnosno, drukčije rečeno, najverovatnije će uslediti udvostručavanje privrednog rasta globalnog BDP-a radnica u periodu između 2014. i 2025. po klasičnom tj. uobičajenom (trenutnom) scenariju.

Ravnopravnost u radnom procesu, jer je 75 odsto žena pogođenih nejednakošću polova: pokrenuti efikasnu akciju, a cilj je dostići što bolji – zapravo pravičan – paritet cena rada i podjednake rodne angažovanosti na globalnom nivou: tu je i nisko učešće ženske radne snage u kvalitetnim poslovima, nizak nivo materinskog i reproduktivnog zdravlja, neadekvatan nivo obrazovanja, finansijska i digitalna isključenost, i ranjivost ženske dece.

Oslanjajući se na Wu Qin i Yivu, to „najveće veleprodajno tržište malih stvari i roba na svetu“, pokrenut je posao ovog para. Najdžel je 2012. otvorio zapadni restoran iskoristivši atraktivnost koju ovaj grad ima za međunarodni poslovni kor.

Počev od novembra 2014. godine, China Railway Express otvorio je 11 linija, što je ujedno otvorilo nove poslovne puteve za Najdželov posao. Od božićnih ukrasa do kućnih potrepština, Najdžel i njegova supruga naširoko izvoze proizvode „Made in China“ u Evropu i Sjedinjene Države.

“Proizvodi ‘Made in China’ su jeftini i lepi, a njihov kvalitet se poboljšao do nivoa onog koji imaju proizvodi zapadnih razvijenih zemalja. Tržište ovim proizvodima postaje sve šire i šire”, rekao je „Tajšan“.

Unapređujući poslovno okruženje, Kina privlači sve više poslovnih ljudi poput Najdžela, kako bi pokrenuli posao u Jivuu. Trenutno se iz ovog industrijskog centra izvozi više od 1,8 miliona proizvoda u 219 zemalja i regiona. Jivu svake godine privlači 500.000 međunarodnih kupaca, a preko 15.000 stranih poslovnih ljudi iz više od 100 zemalja i regiona živi u ovom gradu. Statistički podaci pokazuju da je Jivu centar za gotovo tri hiljade stranih kompanija (2.829) i privlači investicije iz 123 zemlje i regiona.

Najdžel u razgovoru sa kineskom biznismenkom u Jivuu, 1. decembra 2019. [Xinhua]

„Tajšan“ odnosno Najdžel proverava u magacinu u Jivuu kutije za izvoz inostranstvo u 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (u sredini) razgovara sa osobljem (desno) kako bi se pobliže upoznao s logistikom teretnih vozova na relaciji Kina-Evropa u mestu Jivu, istočna kineska provincija Žeđjang 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (desno) raspituje se među ovdašnjim službenicama zaduženim za međunarodnu trgovinu, Jivu, 1dec 2019 [Xinhua]

Najdžel (drugi s leva) drži pečenu ćurku kojom će ugostiti prijatelje u svom zapadnom restoranu u Jivuu, provincija Zhejiang u Istočnoj Kini, 1. decembra 2019. [Xinhua]

 

chinadaily.com.cn

Kingfu: 100 godina kreativnosti

Jian Qingfu

Majstor foto-umetnosti Džijan Kingfu (Jian Qingfu) rođen je 1921. godine u Žongšanu u provinciji Guangdong. Čitav život posvetio je fotografiji (i do pisanja ove priče je još uvek bio živ). Od 1930-ih, Džijan nije prestajao sa svojim stvaralačkim stremljenjima u oblasti fotografije – što bi se reklo, “čovek radi već 100 godina”. Tokom 40-ih prošlog veka studirao je slikarstvo na Šangajskoj akademiji umetnosti. Aktivan čitavog života, i u dubokoj starosti je prelazio planine, litice i reke ne bi li napravio „Pravu fotografiju“ – čak i nakon što je navršio 90 godina. U krugovima profesionalnih svetskih fotografa na pomen „Zimzelenog bora“ svi znaju o kome se radi.

Proputovao je Kinu i svet, baveći se društveno-dokumentarnom fotografijom, da bi se kasnije fokusirao na predele i pejzaže. Njegovi radovi osvajali su nebrojene međunarodne i domaće nagrade. I pored toga, Džijan kaže kako je daleko ispunjeniji kada snimi neku dobru fotografiju nego kada dobije “neku nagradu”.

Svila se veoma često koristi ne samo za proizvodnju odeće, već i kao podloga pri štampanju grafika (ponekad i u slikarstvu umesto platna ali kao znatno komplikovaniji “put kojim se češće ne ide”, mada krajnji rezultat može proizvesti izuzetan efekat). U julu 2012. godine, Džijanova remek-dela, Oblaci nad planinom Huangšan, Pejzaži Sijapua i Crvena zemlja štampana su na svili i poslata u svemir, zajedno sa svemirskim brodom Shenzhou IX. Džijanu je Fotografsko društvo Amerike dodelilo nagradu za životno delo oktobra 2012.

Trenutno se 108 Džijanovih fotografija nalazi u stalnoj postavci Kineskog muzeja umetnosti u Šangaju.

Snežni pejzaž u provinciji Džilin na severoistoku Kine (Džijan Kingfu / cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn


Melodija talasa (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Oblaci nad planinom Huangšan (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

∗ ∗ ∗

24 Solarna termina: 6 stvari o Velikom Snegu

Tradicionalni kineski lunarni kalendar deli godinu na 24 solarna termina. Glavni ili Veliki sneg (kineski: dà xuě 大雪) počinje tokom 21. solarnog termina u godini, a ove godine to je 7. decembra. Završava se 21. decembra.

Tokom najvećih padavina, sneg postaje gust i usled vejavice počinje da se brzo nakuplja pri tlu, dok temperatura značajno pada. Evo samo par od nekoliko stvari o kineskom Velikom Snegu.

VCG

∗ ∗ ∗

Zima ∴ sneg

Snežna oluja na severu Kine može trajati čitav dan, lomiti drveće i blokirati puteve. Priroda je tada „na stotine liga okovana ledom a hiljadama liga u smetovima“ (liga=5.5km). Krajolik se zabeli hiljadama kilometara ka jugu (tradicionalna “zimska čestitka” koja ovoj zemlji stiže iz Sibira i s Arktika).

Jedna istočnjačka poslovica kaže: „Sneg u pravo vreme obećava dobru žetvu“. Kako sneg prekriva zemlju, niska zimska temperatura ubija štetočine.

VCG

∗ ∗ ∗

Cvet šljive

U nekim južnim gradovima Kine, šljivin cvet obično procveta negde između polovine i kraja decembra, a ponekad i ranije. Cvet šljive, koja je poreklom iz Kine je u kineskoj kulturi poštovan zbog svoje otpornosti tokom oštrih zima. Uporedo sa borom i bambusom, cvet šljive smatra se jednim od Tri prijatelja zime.

VCG

∗ ∗ ∗

Ledeno osvežavajuće

U tom periodu, Kinezi se čuvaju bolesti disajnih puteva usled hladnog vazduha, što sprečavaju nošenjem toplih marama za zaštitu vrata i pravilnim ispijanjem vode. U vreme Glavnih snežnih padavina iz dana u dan postaje sve hladnije i hladnije, tako da treba piti više vode, ali – ne bi trebalo piti je previše odjednom (pre svega da je prijatno podgrejana, koji stepen iznad naše telesne temperature). U isto vreme, nakon vežbanja, ne piti hladnu vodu.

VCG

Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić

Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do pokretanja sopstvenog biznisa reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’.

Publici portala Startit je kompanija Quantox verovatno u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of investment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Quantox News

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

 

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili. 


Tekst: Sanja Vatić, StartIT.rs

Da li je Barak Obama bio najintelektualniji američki predsednik?

Ovo je pitanje postavljeno na portalu Quora.

(Odgovorio: Viljem Tarmond (William Thurmond), nekadašnje vojno lice, potom civil angažovan u armiji SAD 1983-2009)

Na osnovu svih osobina i kvaliteta, ta čast mora pripasti Vudru Vilsonu (Woodrow Wilson, Demokratska stranka), na osnovu svojih kvalifikacija, dostignuća, ličnih kvaliteta ili s aspekta ljudskih osobina, obično kada se koristi da naznači da je ta ličnost za nešto pogodna – recimo, za američkog predsednika. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1919. godine, ali je bio i – vatreni rasista.

Vudro Vilson, 28. predsednik SAD 1913-1921. Portret u bašti, 1920 (MSNBC/ Getty)

Vilsonovi roditelji su poreklom bili iz Ohaja, gde mu je deda bio abolicionista, a ujaci su mu bili republikanci. Njegovi roditelji sele se na jug 1851. i počinju da otvoreno podržavaju Konfederaciju. Držali su robove i organizovali nedeljnu školu za njih. Starali su se o ranjenim vojnicima u svojoj crkvi. Otac mu je služio kao armijski kapelan i bio je osnivač, a od 1861. do 1898. i vođa Južnjačke prezbiterijanske crkve.

Vudro Vilson je imao poteškoća u čitanju, što je možda bilo uzrokovano disleksijom, ali je uspeo da stekne akademsko obrazovanje zahvaljujući odlučnosti i samodisciplini. Školu je pohađao kod kuće, a proveo je godinu dana na Dejvidson koledžu pre nego što je prešao na Prinston i diplomirao 1879. Nakon toga je studirao pravo na Univerzitetu u Virdžiniji i kratko se bavio pravom u Atlanti. Zvanje doktora političkih nauka stekao je 1886. na novoosnovanom Univerzitetu Džons Hopkins odbranivši disertaciju Kongresna vlada. (Wikipedia)

Njegova akademska dostignuća bila su vrhunska; doktor političkih nauka na Univerzitetu Džons Hopkins, diplomac Prinstona, profesor i autor brojnih zapaženih knjiga i naučnih radova. Pametan momak. Na žalost, on je ujedno i najtvrđi rasista koji je boravio u Ovalnoj kancelariji Bele kuće od Američkog građanskog rata do danas. Takođe, njegovi napori u suzbijanju građanskih sloboda, kao i nastojanja da uguši neslaganja i razmimoilaženja ovim povodom, nisu bila ni previše „demode“ za Ameriku u to doba. (Gajio je izuzetne simpatije prema Srbima koji su podneli ogromne žrtve tokom Velikog rata 1914-1918. Uzgred, teško je ne ostati fasciniran činjenicom da je, u tom periodu, ta zemlja ostala bez dve trećine svog radno i reproduktivno sposobnog muškog stanovništva prim. prev.).

Na drugom kraju, ali i kao krajnost, suprotnost Vilsonu, naći ćete Harija Trumana (člana Demokratske stranke, kao i Vudro Vilson).

Hari Truman, 33. predsednik SAD 1945-1953 (Foto History.com)

Proveo je godinu dana pohađajući kurs za biznis u državnom koledžu. Kasnije je upisao i kurseve prava u večernjoj školi kako bi postao advokat, ali je odustao od sticanja diplome. Pokazao se kao odlučan predsednik… okončao je Drugi svetski rat (bacivši dve atomske bombe na Japan – američke demokrate su, po nekom pravilu i tradiciji, oduvek začinjale velike globalne sukobe), bio je figura od presudne važnosti za stvaranje Ujedinjenih Nacija i države Izrael, razbio je dotad ukorenjenu segregaciju u američkoj armiji (razbivši rasističku podelu vojnog osoblja), stvorio američke vazduhoplovne snage kao poseban ogranak, ušao u koštac sa globalnim usponom komunizma stvaranjem NATO-a i angažovanjem američkih trupa u borbama u Koreji – a usput i otpustio generala Daglasa Makartura, legendarnog vojskovođu i republikanskog simpatizera, koji se osupnuto povinovao ovoj predsednikovoj naredbi – inače vatrenog zagovornika bacanja atomske bombe na Japan… i to ne jedne, već dve.

General Daglas Makartur. Foto: National Review

(Otpuštanje Makartura bila je tek kap koja je prelila čašu, jer se tokom Korejskog rata nije povinovao zakonu subordinacije, odnosno, nije slušao naređenja izdata “odozgo”. Makartur je prvenstveno sklonjen zbog svog žestokog protivljenja Trumanovom konceptu vođenja rata na 48. paraleli: za razliku od američkog predsednika, koji je želeo veoma ograničena dejstva operacija, Makartur, sam po sebi jedinstvena pojava, želeo je “uragan”, koji je već ranije demonstrirao u basenu Pacifika tokom IIsv.r.).

Poenta onoga što želim da kažem je u ovome: diplome nipošto nisu prava mera inteligencije, morala ili ličnog uspeha. One su, ipak, korisne kao mera akademskog uspeha… ako vam to nešto uopšte znači.

 

Quora

S one strane duge…

…neke brze pruge, itd…

 

Vulkan, Vulkanci, Rusi i Amerikanci

Ovo je pomalo komično-melanholična priča o Vulkanu, gradiću u Zapadnoj Virdžiniji čiji su se žitelji, Vulkanci, na svoju ruku i bez pitanja vrhovnih američkih vlasti, svojevremeno prijavili za sovjetsku finansijsku pomoć.

Uklještena unutar izrazito visokih planina oblika potkovice i litica izdignutih ka severu, istoku i jugu, mala zajednica mesta Vulkan na zapadnom obodu Zapadne Virdžinije je sa svih strana okružena mutnim vodama reke Tag (Tug) – jednog od „mitskih“ plovnih puteva u Americi koji je ušao u pesme i legende. Položaj ovog zaseoka, davno ustanovljenog, ostavlja ga u potpunosti izuzetim, odvojenim od svojih suseda, i da nije bilo otkrića uglja u „vulkanskom ataru“, moglo bi se razumno nagađati da ovo područje nikada i ne bi bilo naseljeno.

Međutim, u osvit XX stoleća su na ovom području otkrivena značajna nalazišta uglja, i uskoro je na mestu današnjeg Vulkana nikao rudarski kamp – iz kojeg je potom izraslo ovo mestašce na zapadu Zapadne Virdžinije.

Kamp podignut u svrhe eksploatacije ugljenokopa je na kraju prerastao u naprednu zajednicu, i to je područje vremenom postalo dom brojnih pionira koji su u Vulkanu pronašli stalne poslove uz prihvatljive plate u obližnjim rudnicima uglja.

Nažalost, početkom 1960-ih rudnici koji su služili kao životna snaga tog gradića su bili iscrpljeni – razlog zbog kojeg su sve rudarske operacije obustavljene.

Ubrzo, ono što je nekada predstavljao napredan zaselak svelo se na naselje s nešto preko dvadeset porodica; preostali su tek oni koji su odbili da napuste mesto koje su osećali kao svoj dom.

Opisujući Vulkan u svojoj knjizi „Oni će prekinuti vaš projekat“ (They’ll Cut Off Your Project, 1972.), Hju Peri je napisao da je „Njihov najveći problem bio što je država zaboravila da izgradi put do ove zajednice. I mada su državne karte pokazivale put koji vodi do Vulkana, nigde ga, zapravo, nije bilo. Ući u ovaj zaselak i izaći iz njega bilo je moguće jedino ukoliko vozite duž granice sa Zapadnom Virdžinijom – ali putem sa strane Kentakija, dakle zapadnom obalom reke Tug – da biste se potom usudili na prelazak visećeg mosta koji se ljulja i koji je ujedno bio preuzak za motorna vozila. Most je pre mnogo godina izgradila kompanija koja je držala ugljenokop, i sada je bio na ivici da propadne, a i vi, doslovce, da propadnete kroz njega; iako je nedostajala pokoja daska, deca su morala da sa istočne obale na kojoj je Vulkan pređu preko njega, ne bi li uhvatila školski autobus na strani Kentakija…”

Pritužbe lokalnog stanovništva nisu se ograničavale na državne i okružne zvaničnike. Prema Periju, “mali Vulkanci” ponekad su, na putu do škole i nazad, bili prisiljeni da puze ispod parkiranih železničkih vagona. Staza, koja je išla paralelno sa rekom, blokirala je prilaz mostu koji se ljuljao – jedini izlaz iz ovog gradića – ne ostavljajući školskoj deci drugog izbora osim da puze ispod parkiranih vagona.

Jedan od nekadašnjih školaraca koji je u to vreme odrastao u Vulkanu, Troj Blenkenšip, čak je izgubio deo leve noge kada mu je bilo jedanaest godina, tokom neuspešnog pokušaja da na ranžirnom koloseku ispuzi ispod vagona natovarenog ugljem, koji se iznenada pokrenuo.

Ono što je takođe razljutilo Vulkance je bio potez železničke kompanije  Norfolk & Western Railway, čiji se put protezao paralelno sa glavnom prugom u neposrednoj blizini, koja je, gle čuda – prolazila kroz Vulkan. Put je vodio do obližnjeg mestašceta Delmor na otprilike osam kilometara od Vulkana; međutim, kompanija je sa obe strane „zaključala“ prilaze ovom putu, nakačivši na svim pristupima znakove „Zabranjen prolazak“. Oni koji bi bili uhvaćeni u pokušaju prolaska, u želji da se „posluže“ ovom kompanijskom saobraćajnicom bili bi privedeni i novčano kažnjeni.

Železnička kompanija je branila svoje postupke izjavljujući kako je „put previše opasan za civilna vozila“, pritom tvrdeći da će “otvaranje ove saobraćajnice za lokalne stanovnike ugroziti prugu, a onda će železnica biti odgovorna ukoliko dođe do nesreće“.

Iz kompanije Norfolk & Western Railway su tvrdili da je problem „lokalne prirode“,  i da nisu odgovorni za pružanje prevoza lokalcima ove više nego skromne zajednice.

Uprkos mnogobrojnim pokušajima da ubede vladine donosioce odluka da im poprave most, ništa nije preduzeto, a tokom naredne decenije uslovi su se značajno pogoršali. Prema izveštajima, taj se dotrajali most na kraju srušio 1975. godine, ostavivši stanovnike Vulkana zarobljene između rukavca reke Tug na zapadu i neprohodnih planina na njihovom istoku.

Tada su stanovnici počeli da ilegalno koriste makadamski put koji je bio u vlasništvu železnice, što bi se, ponekad, pokazalo kao i te kako opasan poduhvat.

Ipak, zvaničnici Zapadne Virdžinije oklevali su da obnove urušeni most, navodeći da na toj lokaciji “ionako nema nikakvog saobraćaja” a da su troškovi izgradnje novog visoki – za razliku od drugih „realnih potreba“ na nekim drugim mestima u SAD.

Izbor guvernera Džeja Rokfelera je malo toga promenio u privredi i ekonomiji juga Zapadne Virdžinije, ostavivši na cedilu brojne stanovnike u široj oblasti oko ugljenokopa. Vulkanci su bili ljuti jer od svoje planinske države („Mountain State“) ne dobijaju ništa, kao i zbog toga što lokalna mesta ovog okruga ne dobijaju fer svotu novca iz državne blagajne.

Ubrzo su na branicima vozila širom naselja oko ugljenokopa počele da se pojavljuju popularne nalepnice sa natpisom: „Ovi putevi bi mogli da smene Rokfelera“ (“These roads could Rock-a-Feller”).

Osetivši da ih je napustila i njihova vlada za koju su svojevremeno glasali, nakon beskrajnog niza molbi da se izgradi novi most, ljudi ove zajednice napravili su neviđeni potez koji se ubrzo našao na naslovnim stranama svetske štampe i medija. U jeku Hladnog rata, stanovnici Vulkana pisali su sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu, kao i komunističkim zvaničnicima u Istočnoj Nemačkoj, detaljno im „objašnjavajući“ u kakvoj su se neprilici našli, uz to i tražeći pomoć od njih.

Osetivši priliku da osramoti američku vladu, Kremlj je odmah poslao svoje novinare u Sjedinjene Države.

Propitujući stanovnike Vulkana o situaciji, i u javnost prenoseći njihove jade i nevolje, vlada u Moskvi učinila je ono što su „Vulkanci“ već godinama pokušavali: da skrenu pažnju svetske javnosti na njihovu noćnu moru usled nedostatka transportnih veza s ostatkom sveta.

Sredinom decembra 1977., novine širom Sjedinjenih Država su na svojim naslovnim stranama dugo objavljivale ovu vest, kako „Američka varošica traži rusku pomoć“ (članak objavljen u “Spokane Daily Chronicle”).

Vašingtonski list Spoken dejli kronikl je još napisao i kako su se “Sovjetski zvaničnici danas zabavljali izveštajima da je gradić Vulkan, (W. Va) uputio apel Kremlju za novčanu podršku… Grad sa dvestotinjak stanovnika tražio je od sovjetske vlade finansijsku pomoć za izgradnju mosta, nakon što je ovo mestašce skrajnuto od strane kako vlasti Zapadne Virdžinije tako i vlade Sjedinjenih Država.”

Lokalne radio-stanice počele su da obaveštavaju kako njihovi slušaoci priprećuju bombama „svakome ko bi želeo da američki most izgradi uz pomoć komunista“.

Osramoćena pozornošću svetske javnosti koja je bacila svetlo na ovaj slučaj – javljajući kako „američka vlada uskraćuje pomoć Vulkancima“ – državni zvaničnici nisu časili ni trena kako bi što pre u Vulkan „nasuli“ u za to vreme izuzetnih  1,3 miliona dolara (što je danas preko osam miliona dolara), konačno izgradivši most ovoj malenoj zajednici.

I mada jedini legalni način za pristup Vulkancima i njihovoj zajednici i dalje vodi preko okruga Pajk u Kenta