Zašto Amerikanci i Britanci rade tako puno?


Društvo kao celina mora da prosudi ima li života i “nakon radnog vremena“, donosi londonski The Economist.

Godina pred nama će, kao i svaka druga, imati nešto manje od 8,800 sati. Većina ljudi će otprilike trećinu tog vremena potrošiti na spavanje, a drugu trećinu na društvene medije. Veliki deo ostatka će biti potrošen na poslu. Prisutno je povećanje interesa za one aspekte političkog delovanja koje nastoji da se vreme koje ljudi moraju da utroše na posao redukuje. Britanska Laburistička partija saopštila je da će razmotriti uvođenje četvorodnevne radne sedmice kada sledeći put dođe na vlast. Slični podaci potiču i sa američke levice koja je isto tako zaintrigirana ovom idejom. Da bi se procenilo da li takvi potezi za smanjenje radnog vremena imaju bilo kakvu utemeljenost u stvarnom životu, prvo je potrebno razumeti zašto broj radnih sati u tim zemljama dosad već nisu redukovani.

Smanjenje broja radnih sati po radniku spada među najmanje korišćene benefite nastale privrednim razvojem ljudskog društva. Krajem 19. veka, radnici u industrijalizovanim ekonomijama znali su za malo šta drugo izuzev rada. Raditi puno radno vreme je 1870. obično značilo da ćete na poslu provesti između 60 i 70 sati rada nedeljno, ili više od 3.000 sati godišnje. Tokom vekova koji su usledili, rast prihoda bio je praćen stalnim padom nedeljnih sati na poslu, koji su, u proseku, do 1970. godine pali na oko četrdeset. Iako je ova blagodat manje izražena od npr povišice ili povećanja životnog standarda, smanjenje radnih sati na nedeljnom nivou je bio poklon za sve radne ljude – vredan hiljadu ili više sati slobodnog vremena svake godine.

Radno vreme je teško izmeriti. Ipak, najbolje analize ukazuju da su takvi benefiti bili daleko manje velikodušni u potonjim godinama, barem u nekim zemljama (vidi grafikon). U Francuskoj i Nemačkoj, radni sati po osobi nastavili su da padaju u poslednjih nekoliko decenija, premda sporije nego u prošlosti. U Nemačkoj, recimo, gde je jedan od najvećih sindikata nedavno postigao da radnici koji su njegovi članovi dobiju pravo na 28-satnu radnu sedmicu, zaposlenici sada rade manje od 1.400 sati godišnje. Pad broja radnih sati je u Americi i Britaniji bio znatno manji; zapravo, radna satnica je od 2000-te u tim zemljama porasla.

Zašto radna satnica toliko varira? Analize razlika među zemljama fokusiraju se na radnu i nacionalnu kulturu/ mentalitet: naravno, radna satnica nama dragih Evropljana je manja od one koju imaju Amerikanci ili Južni Korejci, koji se trude da postignu standarde nalik evropskim. Takve priče su, međutim, čest odraz neuspeha. Primera radi, Italijani i Grci rade daleko više sati od svojih navodnih severnih suseda. Ekonomisti, sa svoje strane, često razmišljaju o izboru koji ide u prilog većoj ili manjoj radnoj satnici u smislu konkurentnosti koju imaju efekti “supstitucije” i “prihoda”. Sile koje povećavaju povratak na posao (kao što su smanjenje marginalnih poreskih stopa ili viša plata) čine svaki sat rada unosnijim i stoga mogu uzrokovati da radnici izaberu da rade više: da zamene radno vreme za slobodno vreme. S druge strane, kada su ljudi bogatiji, imaju tendenciju da konzumiraju više stvari u kojima uživaju, uključujući i slobodno vreme. Dakle, jedan efikasniji tj plodotvorniji povratak na posao bi, povećanjem prihoda, takođe mogao dovesti do pada.

Većina studija pokazuje da u praksi dominira efekat prihoda: kako se plate povećavaju, ljudi rade manje. Nedavni porast broja radnih sati u Americi i Britaniji, samim tim, deluje čudno, pogotovo što broj radnih sati raste među onim radnicima koji imaju visoka primanja. Uobičajeno je da se ova čudna tendencija objašnjava navođenjem sve ugodnije prirode visokokvalifikovanog rada. Današnji radnici znanja okruženi su pametnim kolegama koji se bave zanimljivim i izazovnim problemima; oni zauzimaju svoje mesto u stvarnom svetu. Zašto bi trebalo da vreme provedeno na tako finansijski isplativ način podrede vremenu provedenom u slobodnim aktivnostima (koje su često manje zadovoljavajuće od samog rada).

To nesumnjivo opisuje okolnosti nekih radnika koji su imali sreće. Ipak, postoji više od jednog načina gledanja na radnu dinamiku. Istraživanje Linde Bel sa Barnard koledža i Ričarda Frimena sa Harvardskog univerziteta, na primer, dovelo je do zaključka da nejednakost predstavlja veliki deo razlike u radnim satima između Amerike i Nemačke. Kada je prihodna lestvica u ekonomiji ili unutar zanimanja „strmija“, ljudi rade duže i jače kako bi povećali svoje šanse da se na toj lestvici prihoda popnu malo više. Nejednakost bi, tako, mogla doprineti većem BDP-u (razlika u autputu po osobi između Amerike i Belgije, na primer, u potpunosti se svodi na razlike u broju radnih sati, a ne na auputu po satu). Ali, kao rezultat toga, uspeh u elitnim profesijama često zavisi od spremnosti da se fokusira na posao, isključujući sve ostalo kao sporedne faktore.

Bolje je zajedno

Štaviše, mnogi radnici mogu smatrati da nemaju kontrolu nad vremenom za koje se očekuje da će ga provesti u radu. Snaga rada, sugerišu Majkl Haberman sa Univerziteta u Montrealu i Kris Mins iz Londonske škole ekonomije, važi jednako kao i nejednakost u određivanju trendova za određivanje radne satnice. Istorijski gledano, organizovani rad je vodio pitanje naplate zbog smanjenog radnog vremena. Sindikati su, kao zakržljala institucija u Americi i Britaniji, bili daleko manje sposobni za postizanje ustupaka kod poslodavaca nego što su to bili u stanju sindikati na tlu Evrope. Slično tome, nedostajalo im je dostizanje većih plata, koje bi siromašnijima omogućile da rade manje – a bez nepodnošljivo nižih prihoda, koji bi išli uz manju radnu satnicu.

Uloga sindikata u ozakonjenju kraćih radnih nedelja nije samo pitanje njihove pregovaračke moći. Na jedan važan način, izbor radne satnice i koliko će ko raditi mora biti nužno kolektivan proces. Profesionalci, bez obzira na to koliko vole svoj posao, mogli bi početi da cene svet u kojem ih podizanje porodice ili korišćenje svih svojih slobodnih dana ne diskvalifikuje od profesionalnog napredovanja. Ali, ukoliko se profesionalci ne slože da kolektivno smanje svoju satnicu, oni koji se odluče da preuzmu više rizika jer žele da koriste više svog slobodnog vremena, jednostavno bivaju istisnuti, ostavljajući da o njihovoj satnici odluči nekolicina radnika opsednutih radom kako bi napredovali do pozicija na kojima će postati donosioci odluka.

Isto tako, važno je da se pojedinačne odluke u vezi sa radnim satima neizbežno razvijaju kao odgovor na izbore koje o slobodnom vremenu donose vaše kolege. Edvard Glejser sa Harvardskog univerziteta, Brus Sakerdot sa Dartmut koledža i Hoze Šenkman sa Kolumbijskog Univerziteta opisuju efekat “socijalnog-multiplikatora”, koji se svodi na ideju da je trošenje vremena na određeni način ugodnije kada drugi čine isto što i vi. Jer, skupo je propustiti posao onda kada su „svi ostali“ tamo,  a zabavnije je prisustvovati slavljima onda kada su i drugi slobodni. Važna je individualna fleksibilnost u izboru radnog vremena i broja sati provedenih na poslu; različiti ljudi imaju različite potrebe i prioritete. Ali, na nekom nivou, društvo kao celina mora da prosudi postoji li život i nakon radnog vremena.

Ovaj članak se pojavio u odeljku Finansija i ekonomije u štampanom izdanju članka pod naslovom “The time off your lives”

The Economist

Drumski transport: Prekid mobilnosti u Istočnoj Evropi


Novi zakoni o drumskom transportu, koji istočnoevropskim kompanijama ograničavaju pristup zapadnoevropskim tržištima, mnogi na Istoku Evropske unije doživljavaju kao još jedan pokušaj zapadnih EU članica da građane novih EU članica spreče u korišćenju prednosti jedinstvenog tržišta.

“Danas smo svedoci velike tragedije”, kaže Peter Lundgren, član Evropskog parlamenta iz Švedske, koji na ovom mestu nije govorio o strašnim posledicama Bregzita, trenutne evropske „blokbaster“ drame. Niti je njegova izjava izazvana nemogućnošću Evrope da interveniše i spreči krvavi građanski rat u Siriji.

Lundgrenovo razočarenje bilo je motivisano nečim sasvim drugim: neuspelim glasanjem 27. marta za usvajanje amandmana na takozvani Paket mobilnosti 1, koji je trebalo da bude deo EU zakonodavstva kojim se reguliše radno vreme i naknade vozača. Amandmani su, na kraju, usvojeni – nedelju dana kasnije.

Na prvi pogled, čini se da ova tema ne zahteva tako dramatičan ton. Međutim, paket 1 za mobilnost je u poslednje vreme bio jedan od najkontroverznijih delova zakonodavstva EU. Ovaj događaj nije privukao svetsku pažnju na način koji je to zadobila reforma autorskih prava, jer je to uključivalo pokušaj Brisela da obuzda globalne gigante kao što su Google i Facebook; a sporovi nikada nisu dostigli onaj krešendo koji je poprimala evropska debata o migraciji. Ali, u poslednje dve godine, od kada ih je predložila Evropska komisija, nova pravila za drumski transport približila su Istok Evropske unije njenom Zapadu, još jednom otkrivajući raskol između bogatih zemalja koje pokušavaju da zaštite svoje dobro plaćene poslove i zemalja bivšeg sovjetskog bloka koje nastoje da po svaku cenu „uhvate kopču“ i neutrališu višedecenijski nedostatak u odnosu na stare EU članice iz Zapadne Evrope.

O čemu se radi u EU paketu propisa Mobilnost 1

Ukratko, novo zakonodavstvo ograničava pristup istočnoevropskim kompanijama ka dobro plaćenim zapadnoevropskim tržištima. Prevoznici će morati da se postaraju da se njihovi vozači vrate kući i u svojim domicilnim zemljama odmaraju najmanje jednom u svake četiri sedmice (Evropski parlament je podržao amandman koji će zahtevati da se kamioni vrate u svoju matičnu bazu), što znači da kompanije iz perifernih zemalja poput Bugarske ili Letonije mogu da na profitabilnim francuskim ili holandskim tržištima neprekidno rade ne više od dve nedelje. Osim toga, vozačima se mora platiti lokalna minimalna zarada (ako je viša od one u njihovim matičnim zemljama) čim pređu granicu, lišavajući prevoznike i vozače iz Istočne Evrope prednosti u pogledu troškova.

Istočnoevropske kompanije imaju koristi od zaposlenika koji su relativno jeftini, uglavnom zato što zahtevaju nižu isplatu socijalnog osiguranja u svojim matičnim zemljama i voljni su da utroše duge sate na putu, ponekad i do tri meseca. Uz troškovne prednosti, naravno, ide i jedan neugodni kontra-efekat: vozači kamiona retko kada provedu noć u hotelu, spavajući u svojim kamionskim kabinama i često se vraćajući svojim porodicama samo jednom u tri meseca, kada bi po njihovom postojećem zakonodavstvu trebalo da uzmu ovo obavezno odsustvo. Međutim, mnogi zaposleni obavljaju ove poslove jer ih plaćaju dobro – barem po standardima njihovih domicilnih zemalja.

Godišnji troškovi međunarodnog vozača kamiona:

Sastav godišnjih troškova vozača u međunarodnom transportnom preduzeću (2016).

Plata koja podleže socijalnim doprinosima,

Socijalni doprinosi poslodavaca,

Ostale komponente koje nisu predmet socijalnog doprinosa

Pitanje koje se nameće glasi: da li neko treba da zaustavi radnike koji rado preuzimaju teže i neugodnije poslove?

Zapadnoevropske vlade, sindikati i kompanije kažu “da”. Prema njima, vozače eksploatišu njihovi poslodavci koji odbijaju da se pridržavaju viših socijalnih standarda koji se primenjuju na zapadu EU.

Istočnoevropske vlade i transportne kompanije kažu „ne“, tvrdeći da slobodno tržište omogućava svima da ostvare svoje najbolje interese, pledirajući da se vozačima iz istočne Evrope pruži šansa da postignu zarade na nivou svojih zapadnoevropskih kolega.

Mesečna plata vozača

Bruto mesečna plata međunarodnih vozača, uključujući razne bonuse, sa socijalnim doprinosima (2016).

Za takozvanu “Putničku alijansu” (Austrija, Belgija, Danska, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Švedska i Norveška), Paket za mobilnost 1 će sprečiti nelojalnu konkurenciju prouzrokovanu socijalnim dampingom, tj. urušavanje postojećih socijalnih standarda prisutnih u zapadnim EU članicama. U svom skorašnjem pismu građanima Evrope, Emanuel Makron je opisao jednu snažniju, obnovljenu Evropsku uniju, ali je umanjio značaj jedinstvenog tržišnog bloka. “(Jedinstveno) Tržište je prilično korisna stvar (za sve građane EU), ali ne smemo zaboraviti potrebu za zaštitom (svojih nacionalnih) granica i ujedinjenjem (zapadnih bogatih EU zemalja) kroz (postojeće) vrednosti”, napisao je francuski predsednik.

Savez takozvanih “sličnih zemalja” (plutajuća koalicija zemalja na čelu sa Poljskom, Bugarskom, Letonijom, Litvanijom, Estonijom, Mađarskom i Rumunijom) zauzima suprotan stav. Prema njihovom mišljenju, novi zakon je još jedan primer protekcionističkih politika zamaskiranih kroz zabrinutost za socijalna prava, čiji je cilj da zaustave istočnoevropske kompanije koje se ravnopravno takmiče sa svojim zapadnoevropskim kolegama. “Imam osećaj da se – kada kompanije iz velikih zemalja zapada EU posluju u istočnoj Evropi – to naziva slobodnim tržištem. Ali, ako istočnoevropske kompanije posluju na Zapadu, to je onda nelojalna konkurencija i socijalni damping”, izjavio je bugarski socijalistički poslanik Petar Kurumbašev, izražavajući osećaje koji dele brojni građani zemalja istoka EU.

I pored svega, čini se da će paket mobilnosti 1 uskoro biti pretočen u zakon, uprkos protivljenju istočnoevropskih zemalja. On je usvojen na prvom predstavljanju u Evropskom parlamentu i Evropskom savetu. Obe institucije moraju iznaći kompromis nakon majskih izbora, kada se uspostavlja novi Evropski parlament.

Zapad Evropske unije protiv njenog Istoka

Strasti, međutim, nikako da se stišaju. Sporovi će i dalje bacati senku na odnose između zapadnih i istočnoevropskih članica EU.

Evropska komisija je 2017. predložila Paket za mobilnost 1 kao odjek raspoloženja prisutnog u nekoliko zemalja – među kojima su Francuska i Nemačka – uvođenjem zakonodavstva koje će ograničiti istočnoevropske kompanije da posluju na svojim tržištima. Komisija je, u ulozi „Čuvara socijalnog kolektivnog ugovora“, prvobitno odgovorila preduzimanjem zakonskih mera tokom 2016. protiv obe zemlje, tvrdeći da “sistematska primena zakonodavstva o minimalnoj plati u Francuskoj i Nemačkoj na sve transportne operacije koje imaju veze s njihovom teritorijom neproporcionalno ograničava slobode pružanja usluga i slobodno kretanje roba i usluga“. Kasnije je, međutim, Evropska komisija u velikoj meri stala na stranu ove “Putne alijanse”, usvojivši sve mere koje je predložilo osam država članica. Iznenada, novi zakoni postali su deo EU agende pod nazivom „Evropa koja štiti“ (Europe that Protects”).

Promena „pulsa“ Evropske komisije ovog maja je u velikoj meri podstaknuta Bregzitom. Britanski referendum o napuštanju EU održan je nekoliko sedmica nakon što su, po ovom pitanju, protiv Francuske i Nemačke pokrenute prekršajne ​​procedure, a što je bio poziv na buđenje briselskim institucijama koje su se borile da spreče bilo kakve stvarne ili pak opažene izvore britanskog nezadovoljstva Evropskom unijom. Jedno od tih pitanja bila je imigracija, a drugo se ticalo konkurentnosti istočnoevropskih radnika na navodno jedinstvenom evropskom tržištu rada.

Suočena sa sve većim anti-evropskim raspoloženjem u Francuskoj i Nemačkoj, Evropska komisija je požurila da ublaži sve glasine o „Fregzitu“ tako što je Makronu predala snažno oružje protiv svojih protivnika na predsedničkim izborima 2017. godine. Umesto borbe protiv odredbi u takozvanom „Makronovom zakonu“ (Loi Macron), čija je administracija uvela niz mera koje se mogu smatrati suprotnima slovu i duhu jedinstvenog tržišta, Evropska komisija je odlučila da ih prihvati – samo nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u Francuskoj (što je prilično zgodan detalj). Upravo je taj zakon obezbedio Makronu dobre početne pozicije za buduće razgovore o socijalnom dampingu tokom svoje predizborne kampanje, kao i rani trijumf kao novoizabranog predsednika.

Ovakav razvoj događaja nije na istoku Evropske unije dočekan s oduševljenjem. Trenutno, manje ili više liberalna pravila jedinstvenog EU tržišta omogućila su da se BDP Rumunije po glavi stanovnika poveća za više od 60% od 2006. godine, dok je Češka Republika već bogatija od Portugala. Većina istočnoevropskih vlada smatra uvredljivom svaku meru koja sprečava ovaj proces njihovog „hvatanja kopče“ sa zapadnim EU članicama. I dok politike poput Mobilnog paketa 1 mogu pomoći u smirivanju strasti građana zapadnih zemalja Evropske unije, građane na njenom Istoku ovaj paket sve primorava da pokažu svojevrsno antievropsko raspoloženje.

Tokom protekle decenije, sve bogatije zemlje su sve glasnije i češće potezale priču o nižim porezima i platama u novim državama članicama, okrivljavanim za svojevrsno dampingovanje standarda socijalne politike građana na zapadu EU. Vlade novih EU država članica strahuju da će novi niz zakonodavnih predloga o pitanjima kao što su poreska harmonizacija i minimalna plata, koji bi se u teoriji mogli činiti dobrim, slediti regulativu propisanu Paketom mobilnosti 1, gušeći time njihov potencijal rasta i proizvodeći još jedan talas emigracija kvalifikovanih radnika.

 

Vox Europ (izvorni link: Capital, Bucharest)

Zašto je Kina uverena da može pobediti Trampa u trgovinskom ratu


Uvezena soja u luci u Nantongu, Kina. Najnovije kineske tarife imale su za cilj da upozore da će američki proizvođači i potrošači platiti cenu Trampovog trgovinskog rata (Chinatopix via Associated Press)

Ovo je aprilski članak Njujork tajmsa koji se pojavio u naknadno priređenoj, majskoj verziji

PEKING – Kineski lideri su krajnje uvereni da mogu da pobede u trgovinskom ratu protiv američkog predsednika Trampa.

Kineski državni mediji prikazali su Trampa kao bezobzirnog zlostavljača čija je namera da podrije globalni trgovinski sistem, dok je kineska vlada predstavljena kao pravedni izdanak slobodne globalne trgovine. Kineski lider, Si Đinping, iskoristio je protivljenje da bi pojačao poruku Komunističke partije da su Sjedinjene Države odlučne da zaustave uspon Kine – ali da to više nisu u stanju. Kina je već prejaka, a njena ekonomija prevelika da bi bila suzbijena.

“Kina se ne plaši trgovinskog rata”, izjavio je na konferenciji za novinare potpredsednik finansija Žu Guangđao kako bi razgovarao o mogućim protimerama. Više nego jednom, on je navodio istoriju “nove Kine” – koja je počela svoj izvanredni ekonomski oporavak pre četiri decenije – kao dokaz da “nikada neće podleći spoljnom pritisku”.

Ono što u ovakvim vestima nedostaje jesu kontroverzne metode koje je Kina usvojila kako bi istisnula strane kompanije sa ključnih tehnoloških tržišta – i činjenicu da je, u trezvenoj ekonomskoj, Kina možda ranjivija na trgovinski rat nego što njeni zvaničnici to priznaju.

Izvoz čini veliki deo kineskog ekonomskog rasta. Pošto Sjedinjene Države toliko kupuju od Kine, Vašington ima mnogo više načina da negativno utiče na kineske proizvođače. Nasuprot tome, carinske kontra-tarife, koje je u znak odmazde Peking predložio već pokrivaju više od jedne trećine onoga što Kina kupuje od Sjedinjenih Država, ostavljajući manje mogućnosti za uzvratni udarac.

U političkoj sferi, međutim, gospodin Si uživa u prednostima koje mu mogu omogućiti da se nosi sa ekonomskim padovima daleko bolje nego što je to u stanju gospodin Tramp. Njegov autoritarni stav prema medijima i ljudima iz stranke kojoj pripada znači da ima malo prostora za kritiku njegove politike, čak i kada se mora suočiti sa žalbama američkih kompanija i potrošača pre važnih srednjoročnih (midterm) izbora u novembru.

Kineska vlada takođe ima mnogo veću kontrolu nad ekonomijom, što joj dozvoljava da zaštiti javnost od smanjenja broja radnih mesta ili zatvaranja fabrika – tako što će narediti bankama da podrže industrije koje najviše pate od američkih tarifa. Kina je u stanju da zada veći broj bolnih udaraca u ovom trgovinskom ratu jer je u stanju i da toleriše višegodišnje minuse nekih državnih kompanija koje dominiraju glavnim sektorima njene ekonomije. Jer – strateška važnost tih kompanija pokriva ove gubitke, stav je i procena Kine.

“Moj utisak je da u Vašingtonu prisutan preuveličani osećaj koliko bolne mogu biti ove tarife” u Kini, rekao je Arthur R. Kroeber, izvršni direktor Gavekal Dragonomics, istraživačke kompanije u Pekingu.

Visoko centralizovana vlada pod predsednikom Sijem Đinpingom i sveprisutna državna kontrola nad medijima mogli bi omogućiti da Kina izdrži ekonomske šokove nastalih trgovinskim ratom.

U najgorem slučaju, procenjuje on, akcije SAD mogle bi smanjiti jednu desetinu ekonomskog rasta Kine – što je jedva dovoljno da izazove drastičnu promenu u politici, s obzirom na ogromne koristi koje kineski lideri vide u svom modelu državne ekonomije, na koji se ova zemlja oslanja poslednjih decenija.

Istovremeno, izgleda da kineski zvaničnici veruju kako mogu da iskoriste ono što smatraju da su ranjive tačke u američkom političkom sistemu.

“Poljoprivredni sektor SAD-a je prilično uticajan u Kongresu”, rekao je Vang Jong, profesor ekonomije na Univerzitetu u Pekingu, objašnjavajući zašto je Kina targetovala poljoprivredne proizvode kao što je soja kao proizvod podložan uzvratnim, ‘carinskim stopama odmazde’. “Kina želi da američki domaći politički sistem obavi taj posao *umesto nje(.”

Nekoliko sati nakon što je Kina u aprilu dala zvaničnu izjavu povodom trgovinskog sukoba, pripadnici aktuelne administracije su nastojali da primire strahove od eskalacije sukoba, sugerišući da oni možda neće pokrenuti plan o nametanju carine na 50 milijardi dolara u kineskim dobrima.

Međutim, Tramp je tada rekao da će razmotriti mogućnost prikupljanja i dodatnih 100 milijardi dolara carinskih dažbina na kinesku robu kao odgovor na “nepoštenu odmazdu”. U izjavi je rekao: “Umesto da popravi svoje neprikladno ponašanje, Kina je odlučila da našteti našim farmerima i proizvođačima.”

Žu, kineski potpredsednik za finansije, zahvalio se američkim uzgajivačima soje i njihovom krovnom udruženju jer su se decidno izjasnili da se protive planu Trampove administracije.

Pored soje, Kina je zapretila povraćajem carina na američke automobile, hemikalije i druge proizvode. 106 vrsta robe, od kojih su brojne bile proizvedene u delovima SAD koji su podržavali Trampa, odabrane su da pošalju upozorenje da će američki radnici i potrošači trpeti ukoliko se ispostavi da će ovaj zastoj biti na duge staze.

“Ako neko želi da se bori (protiv Trampovih taksi) tamo (u SAD), mi ćemo biti uz njega”, rekao je Žu, manje-više naglašavajući uslove za američku predaju: uklanjanje jednostranih tarifa i rešavanje svih žalbi kroz mehanizme koje ima Svetska trgovinska organizacija (STO). “Ako (SAD) želi da pregovara, vrata su joj otvorena.”

Globalno, kineska strategija je bila da izoluje Sjedinjene Države, razdvajajući je od saveznika u Evropi i Aziji, koji inače dele američku zabrinutost zbog teško pokretljive i „čvrstorukaške“ trgovinske politike Kine, čiji je cilj, misle oni, zaštita ključnih tržišta i sticanje tehnologija koje su u posedu stranih firmi.

Fordovi automobili u auto-radnji u Šangaju. Američka vozila mogla bi se suočiti i sa novim, dodatnim tarifama Aly Song/Reuters

Foto: Fordovi automobili u automobilskoj trgovini u Šangaju u četvrtak. Američki automobili mogli bi se suočiti i sa novim tarifama. CreditAli Song / Reuters

Kroeber je rekao da će ujedinjeni front protiv Kine biti efikasniji od samih američkih tarifa, ali do sadaTramp nije uspeo da ga izgradi.

Umesto toga, Si je u velikoj meri uspeo da zauzme visoku moralnu poziciju na svetskoj sceni, projektujući Kinu kao trezvenog partnera u svim međunarodnim sporazumima, i to po raznim o pitanjima – od globalne trgovine do klimatskih promena – dakle, u svim pitanjima od kojih je sam Tramp zazirao.

“Američka strana je spremna da pokrene trgovinski rat za  koji bi joj izgovor bio i najmanja sitnica”, napisao je vodeći list stranke, Narodni dnevnik, u žestokom uvodniku, osuđujući Trampove tarife kao “trend koji ide potpuno pogrešnim smerom u odnosu na ekonomsku globalizaciju planete”.

“On danas cilja na Kinu, a sutra može biti usmeren na druge zemlje”, navodi se u saopštenju.

Kineska komunistička partija je, takođe, iskoristila trgovinski spor kao još jedan dokaz da Sjedinjene Države namerno potkopavaju uspon Kine kao globalne sile, centralnog narativa kojim se opravdavaju postupci KPK i gospodina Sija.

U decembru su državni mediji takođe istakli novu strategiju nacionalne bezbednosti koju je obelodanila Trampova administracija, koja je izjavila da je Kina “pokušala da istisne Sjedinjene Države u Indo-Pacifičkom regionu, proširujući doseg njenog državnog ekonomskog modela, i preuređujući region u svoju korist. “

Dokument je ukazao na dvopartijski pomak u stavu Vašingtona prema Kini nakon decenija ekonomske saradnje i koncesija. KPK tvrdi da Sjedinjene Države tek sada izazivaju Kinu, jer strahuju da će izgubiti svoje privilegovano mesto u svetskom poretku.

“Najnovije američke mere protiv Kine su u nekom smislu s osećajem suzdržanosti i obuzdavanja, koji su navodno uobičajeni među američkim političarima”, rečeno je u uvodniku kineskog dnevnog lista Global Times. “Oni su, međutim, prevideli činjenicu da je Kina prerasla u još jedan ekonomski centar sveta.”

U nastavku je konstatovano da je kinesko tržište sada “ni manje a ni više privlačno” od američkog – možda zvuči preterano ali ne toliko preuveličano koliko bi bilo do pre deset godina. A to čini ovu zemlju opasnijim protivnikom nego što je gospodin Tramp mogao očekivati.

“Rušenje Kine”, napisala je urednica ovog kineskog dnevnika, “značilo bi bitku koja bi po Sjedinjene Države bila nezamislivo okrutna.”

Steven Lee Myers, New York Times

Pšenična super sila


Kako je Rusija postala pšenična super sila i da li je realno da joj izvoz hrane postane važniji od izvoza nafte?

Barak Obama je opisivao Rusiju kao zemlju koja ne proizvodi bilo šta vredno kupovine i čija je privreda manja od italijanske. Ovaj omalovažavajući opis je deo klišea po kojem najveća zemlja sveta ostatku čovečanstva pored sirovina i energenata nudi samo još oružje. A nakon aneksije Krima 2014. godine, stanje joj otežavaju još i sankcije zapadnih zemalja i sabotiranje izvoza nafte i gasa. Rusija je na to odgovorila zabranom uvoza njihovih prehrambenih i nekih drugih proizvoda, strateškim okretanjem Kini i drugim, naročito azijskim tržištima, kao i jačanjem upliva na svetsku energetiku paktiranjem sa OPEK-om. Na unutrašnjem planu, prioritet je dat razvoju visokih tehnologija i dostizanju poljoprivredne samodovoljnosti.

U ovom geostrateškom nadgornjavanju poljoprivreda je bila najmanje u fokusu, pa je mnoge zatekla Putinova trijumfalna objava kako je agrarni izvoz 2017. godine dostigao 28,8 milijardi dolara i za trećinu nadmašio sve veći izvoz naoružanja. Od tada se ne dovodi u pitanje da li će Rusija 2020. postati prehrambeno samodovoljna, jer će vrednost izvoza premašiti uvoz agroindustrijskog sektora, nego da li će produkcijom i izvozom hrane postati onoliko nezaobilazan svetski igrač koliko je to u oblasti nafte. Za sada, izvoz hrane i dalje ima jednocifreno procentualno učešće u ukupnom izvozu zemlje, mada je planirano da 2024. njegova vrednost skoči na 45 milijardi dolara.

Ispostavlja se da je ova zemlja više od stereotipa o nepreglednim, zamrznutim divljinama Sibira i da u Kazanjskoj i drugim oblastima raspolaže ogromnim površinama obradivog zemljišta izloženog sve blažim klimatskim uslovima. Tačnije, sa 123 miliona hektara, što je više nego što ima cela Evropa i manje samo od površina u SAD i Indiji. Od toga je 45 miliona hektara pod žitaricama, a procenjuje se da one mogu brzo da se uvećaju za dodatnih 10 miliona hektara.

Odgovor na pitanje: zašto zemlja od 140 miliona ljudi namerena da povrati status supersile tek sada otkriva potencijale poljoprivrede – nije lak. Deo krivice leži u dugogodišnjem nasleđu marksističkih predrasuda prema seljaštvu koje su vodile nesrećnim eksperimentima sa sovhozima, kolhozima i prinudnim otkupom, što je dovodilo do masovne gladi. Za razliku od carske Rusije koja je bila izvoznik žita, SSSR je početkom 1980-ih spao na godišnji uvoz 30 miliona tona, pretežno iz SAD. A kada se on raspao, Rusija je uvidela da se previše oslanjala na poljoprivredne kapacitete Ukrajine, Belorusije i drugih republika. Sledile su haotična tranzicija i privatizacija, kada je 56 miliona hektara zaraslo u korov. Iako je sa novim vekom počela stabilizacija prilika, okolnosti su nametnule prioritetni oporavak sektora nafte, gasa i drugih sirovina za kojima je vapila pregrejana svetska privreda.

Povećanje standarda i nova srednja klasa od tada utiču na rast unutrašnjeg tržišta prehrane i menjanje strukture potrošnje na koje domaća ponuda ne može da odgovori, pa se oko 40% potreba zadovoljavalo uvozom. Podsticanje poljoprivrede krenulo je od 2005, a ubrzano je uvoznim ograničenjima 2014. koja su pogodila dotadašnje najveće inostrane dobavljače, a dale šansu zemljama koje se nisu pridružile sankcijama, poput Srbije, kao i domaćim preduzetnicima. Istovremeno, država sredstvima merenim milijardama dolara sistematično podstiče agrar subvencionisanjem namenskih kredita, povlašćenim tarifama prevoza i drugim podsticajima. Vrše se i zamašne revitalizacije i proširenja lučkih kapaciteta, železničke mreže, skladišnog prostora i ostale logističke i infrastrukturne mreže. Posrećilo se i nekoliko rodnih godina, dok su suše i druge vremenske neprilike desetkovale žitnice Severne Amerike i Evrope.

Ruski agrar je tokom pet godina povećao proizvodnju za 20%, najviše ekspanzijom proizvodnje žitarica čiji je rekordni rod 2017. dostigao 135,4 miliona tona. Pšenice je bilo 85 miliona tona, od čega je čak 52 miliona izveženo, što je i dalje manje od zacrtanog izvoznog cilja od 80 miliona tona. Ali i ovo je bilo dovoljno da Rusija zauzme 22% globalnog tržišta pšenice i približi se iznosu od 27% kolika je zbirna vrednost izvoza SAD i EU. Zapadne konkurente posebno iritira potiskivanje sa tradicionalnih tržišta Egipta (najveći svetski uvoznik sa 12 miliona tona godišnje) i drugih severnoafričkih i bliskoistočnih zemalja. Agroindustrijski sektor postao je zamajac ruske privrede, čiji su sadašnji glavni aduti još uvek riba, suncokret, šećerna repa, krompir, mleko i piletina. Raste i proizvodnja voća i povrća, drugih vrsta mesa i prerađevina, iako se tu tek najavljuju pravi prodori. A među ambicijama je i podmirivanje 1/4 svetskih potreba za organskim i GMO netretiranim proizvodima.

Donekle je apsurd što ruski energenti uveliko doprinose globalnom zagrevanju, a da je Rusija među retkim zemljama gde to neće imati samo negativne efekte. Pored otvaranja novih plovnih puteva u području Arktika, procenjuje se da će u narednim decenijama za poljoprivredu postati pogodna ogromna područja južnog Sibira koja su na dohvat najmnogoljudnijim azijskim tržištima. Nobelovac Rikardo Valentini savetovao je Rusiji da već sada krene sa planiranjem i izgradnjom odgovarajuće infrastrukture. Da se pritom računa na strateška partnerstva i zajednička ulaganja pokazuje kinesko-ruska kompanija „Zoje Resourses Investment“ koja se sa 100.000 krava muzara i koncesijom na stotinama hiljada hektara zemljišta u području Zabajkalja smatra najvećom farmom na svetu. Iako je zakonom iz 2005. ukinuto ranije pravo stranaca da poseduju zemljiše, oni ga mogu koristiti u vidu višegodišnjih koncesija, dok je zabrana GMO proizvoda uvedena 2016. godine.

Uz poboljašanje opštih uslova poslovanja, na delu se ponovo pokazala umešnost ruske države da strateški isplanira i finansijski podrži velike proizvodne i logističke lance. Međutim, i ovaj put je to išlo pod ruku sa uspostavljanjem dominacije uskog kruga krupnih kapitalista bliskih sa vlašću i njihovim lavovskim učešćem u korišćenju podsticaja. Tamošnje komercijalno poljoprivredno preduzeće raspolaže prosečno sa 5-6.000 hektara, dvadeset puta više od proseka EU, a pet najvećih kompanija gazduje petinom obradivog zemljišta. Suvlasnik jednog od njih doskora je bio ministar poljoprivrede. Ovi diversifikovani giganti koriste najnapredniju tehnologiju, neretko angažuju vrhunske zapadne menadžere, a kao pikanterija neka posluži da su uvoženi i pravi američki kauboji, sa sve prilagođenim rodeo nadmetanjima! Iako je savremena poljoprivreda nezamisliva bez sličnih konglomerata, za dugoročnu živost i raznovrsnost tržišta, podizanje kvaliteta proizvoda i inovativnost neophodno je istovremeno jačanje što više malih i srednjih preduzetnika i konkurencije koju oni donose.

Njihov broj je nesumnjivo u povećanju, ali je reč o procesima koji zahtevaju više vremena, dodatno i pristupačnije podsticanje, posebno kada u mnogim segmentima nedostaju iskustvo i tradicija proizvodnje. Do tada, dežurni kritičari ruskih dostignuća mogu da primete da se ni ovo mnogo ne razlikuje od karakterističnog izvoza sirovina ili proizvoda najnižeg nivoa prerade i da je daleko ne samo Amerika koja izvozi hrane za oko 80 milijardi dolara, već i omalena Holandija. Objektivnost ovih primedbi donekle dovodi u sumnju činjenica da se one retko daju privredama Brazila, Australije ili Južne Afrike, kod kojih je možda još izraženiji rast zasnovan na sličnoj izvoznoj strukturi.

Vreme će pokazati ko je u pravu, ali ako je suditi po trendovima reklo bi se da je našim izvoznicima jabuka i ostalog voća bolje da se što pre sa Rusije prebace na alternativna tržišta. Možda baš Azije, pre nego što Rusija stigne i tamo.

 

Vladan Žarković, ekonomista 

Peščanik.net, 08.05.2019.

Jesu li skupa vina vredna svoje cene?


Sledi izvod iz rada profesora Univerziteta Kalifornija, Robina Goldstina, kojeg je predstavio u Američkoj asocijaciji vinskih ekonomista (Robin Goldstein, American Association of Wine Economists, AAWE): Jesu li su skuplja vina boljeg ukusa?”  (Do More Expensive Wines Taste Better?”). Tekst je preuzeo vinski portal Wine Folly.

Već smo razgovarali o jeftinom i skupom vinu, ali smo pronašli neke informacije za koje ćete naći da su izvesno intrigantne, pogotovo ako tražite odlična vina sa dobrom (pristupačnom) cenom. Ovaj članak opisuje teoriju zasnovanu na zaključcima iz temeljne ekonomske studije o vinu (Goldstein, 2008).

Na stranu lično mišljenje, većina se slaže da je vino od 20 dolara bolje od vina od 10 dolara. Međutim, kako se cena povećava, događa se nešto čudno:

Ljubitelji vina i posvećenici u ovaj napitak više uživaju u skupim vinima od nas „običnih smrtnika“ i laika.

„Na uzorku od više od 6.000 degustacija naslepo, nalazimo da je korelacija između cene i ukupnog rejtinga mala i negativna, što sugeriše da pojedinci [bez enološke ili somelijerske obuke] u proseku uživaju malo manje u skupljim vinima. Za pojedince koji su obučeni u nauku o vinima, međutim, nalazimo indikacije o pozitivnom odnosu između cene i uživanja.” Postavlja se pitanje zašto je to tako.

Jeftina vina

Kako to da skupa vina ne ostavljaju baš tako dobre impresije među onima koji nisu vinski entuzijasti? I, ako je to istina, da li nam je bolje da ostanemo u “blaženom neznanju” o nijansama ukusa i vina? U ovom slučaju, odgovor je – da: neznanje je blaženstvo, jer postoji teorija koja stoji iza toga zašto je ova studija proizvela suprotne rezultate:

“Većina jeftinih-masovno proizvedenih vina sadrži rezidualni („zaostali“) šećer.

Verujemo da je preostali šećer koji se koristi za poboljšanje okusa cenovno pristupačnijih vina (a koji nedostaje u mnogim finim vinima) razlog zašto jeftina vina imaju tendenciju da se jednako rangiraju kao ona fina i daleko skuplja.

Šta je preostali (rezidualni) šećer (Residual Sugar, RS)

12g/ L RS-a je oko pola kašičice šećera na količinu od 150 ml (pet unci). Na visokoj strani tablice, 57g/ L RS je oko 2 kašičice šećera na istu količinu.

Tablica vinskih šećera

Šećer u vinu se naziva rezidualni šećer (ili RS). On [obično] ne potiče od kukuruznog sirupa ili granuliranog šećera, već od šećera koji se nalazi u moštu (soku) vinskog grožđa i uključuje fruktozu i glukozu. Tokom proizvodnje vina, kvasac tipično pretvara sav šećer u alkohol i pravi suvo vino. Međutim, u nekim slučajevima, nijedan šećer nije fermentiran od strane kvasca, ostavljajući tada nešto od slatkoće kao ostatak.

Zašto je rezidualni šećer uobičajen u jeftinim vinima?

Ova tehnika je uobičajena kod svih vrsta vina – od jeftinih do skupih – ali se češće koristi kao metoda za poboljšanje ukusa vina proizvedenog od grožđa nižeg kvaliteta. Skuplja vina ne moraju da koriste ovu tehniku zato što kvalitetnije grožđe proizvodi bogatstvo i punoću, bez potrebe za primenom RS-a.

Ono što možda ne znate o našem čulu ukusa kada je reč o vinima je to da većina nas kvantifikuje kvalitet kao osećaj „bogatstva“ ili „tela“ u vinu. S obzirom da se bogatstvo i punoća vina može postići slatkoćom tj šećerom (koji vaš jezik ne može da tako lako detektuje), ovo bi mogao biti razlog zašto su jeftina vina u studiji podjednako, ako ne i malo bolje, rangirana od onih skupljih.

Jesu li skupa vina vredna svoje cene?

Zašto onda skupa vina koštaju više i šta je to u boci koju plaćamo skuplje? Pa, odlučili smo da napravimo mali grafikon za ilustraciju onoga za šta plaćate kada kupujete jeftino i skupo vino.

Preostali šećer, zapravo, nije nužno loša stvar, – u stvari, neka fina i malo skuplja vina sadrže rezidualne šećere.

Skupa vina, osnovna svojstva. 1. moguća je mala proizvodnja, 2. produženo vreme u bačvama od francuskog hrasta, 3. ručno ubrano grožđe, 4. od prvoklasnog grožđa, sa 5. specifikovanim poreklom (npr. “Burgundija” ili “Napa Valley”), i 6. sa malo ili bez ostatka šećera

Jeftina vs skupa vina, poređenje (vebsajt WineFolly)

Jeftina vina

Kada je u pitanju vrednovanje vina, vidimo da što manje trošimo, manje novca ide na kvalitetno grožđe. I dok ima mnogo ukusnih vina po pristupačnim cenama, ona moraju biti proizvedena u velikim količinama kako bi bila profitabilna. Na masovnom nivou, mnogi aspekti se menjaju s vinarstvom kako bi se osiguralo da je vino konzistentno. Takođe, postoje određeni regioni u kojima je cena grožđa (kao što je kalifornijska Napa) takva da će posao doneti gubitak ako cene vina lokalnih vinara budu manje od uobičajeno visoke cene primerene za kvalitet koji imaju u svojim buteljkama.

Jeftina vina: 1. mala proizvodnja nije moguća, 2. manje ili nimalo odležalo u solidnim hrastovim buradima, 3. mašinsko branje grožđa,

4. iz “opšteg” regiona (npr. „Kalifornija“), 5. Mešavina sorti grožđa, bez specifikuma koji odlikuju vrsnost pojedinačnih sorti,

6. Često sadrži ostatak šećera koji ukusu pridodaje punoću.

Dakle, sledeći put kada pokupite bocu vina, razmislite o tome šta je ušlo u nju. I, ako tražite veliku vrednost, evo nekoliko sjajnih članaka o regionima u kojima možete uživati:

Najbolja crvena vina ispod 10 dolara (izdanje za 2015)

Saveti za kupovinu dobrih jeftinih vina

Alternativne vinske regije Kalifornije

Sjajna penušava vina koja vam neće isprazniti džepove

Pet potcenjenih vinskih regija širom sveta

Par interesantnih podataka:

  • Francuski hrast, u zavisnosti od deviznog kursa, košta oko 1.200 dolara po buretu;
  • Američki hrast, $400 po buretu, a mađarski intermedijer, oko 750 dolara;
  • Kalifornijsko vinogorje Napa – prosečna cena po toni (2014): $4,065 ili $ 6,71 po boci
  • Prosečna cena po toni u Sonomi: $2,314 po toni ili 3,82 dolara po boci
  • Prosečna cena u Kaliforniji po toni: 734 dolara po toni ili 1,21 dolara po boci
  • Troškovi informacija o bocama iz Snootha

Završni porezi po boci kreću se od 0,04 do 0,71 dolara (zavisno od regulativa svake američke države pojedinačno)

Kako prepoznati rezidualne šećere u vinu?

Ako kupite crno vino sa rezidualnim šećerom, okusićete ga čistim nepcima.  Primetićete sledeće:

  • Pri prvom ukusu osetićete slatkoću na vrhu jezika. Ovaj osećaj je neznatan i brzo izbledi, pa obratite pažnju.
  • Naredni ukus koji ćete primetiti je jedna zaostala, rezidualna “uljasta” senzacija na sredini zadnjeg dela vašeg jezika (slično onome kako vaša nepca osećaju nakon ispijanja gaziranog napitka).
  • Primetićete da će crveno vino imati pretežno voćni profil.
  • Ako je vino odležalo u hrastovoj buradi, na kraju ćete osetiti slatkoću koja podseća na sladunjavost duvanskog dima.

Saznajte više o tome koja vina treba tražiti i koje vinske regije istražiti uz vodič Wine Folly: Osnovni vodič za vino („Essential Guide to Wine„) među ljubiteljima vina važi za „vinsku bibliju“ i vrhunski vodič; vizuelni je užitak i sjajno je dizajniran, a pre svega smatra se provereno solidnim izvorom za upoznavanje s vinima.

Wine Folly

Is Expensive Wine Worth It?

Kineski odgovor Trampu: veće carine na američku robu i usluge


Ovaj potez ukazuje da je Peking odlučan da zaštiti svoje interese, što su njena legitimna prava, kažu stručnjaci.

Kina je kasno u ponedeljak 13. maja saopštila da će povećati carine na glavni deo od 60 milijardi dolara uvoza iz SAD-a, primenjujući tri kategorije carinskih stopa u rasponu od 10 do 25 posto.

Za ostatak američkog uvoza, stopa carine ostaje na pet procenata, navodi se u saopštenju Komisije za carinsku tarifu kineskog Državnog saveta.

Tarife će pogoditi oko 5.000 proizvoda, kao što su hrana, hemikalije i auto-delovi, a treba da stupe na snagu 1. juna, saopštila je komisija.

U odvojenoj izjavi od ponedeljka, komisija je saopštila da će biti otvorena za zahteve za izuzeće od tarifa na jedan deo kvalifikovanog američkog uvoza.

Ovo je najnoviji odgovor Kine na dodatne američke tarife na 200 milijardi dolara kineske robe, koje su sprovedene u petak ujutro (10. maja).

Taj potez u potpunosti pokazuje čvrstu odlučnost Pekinga da brani svoje globalnim regulativama priznate interese i legitimna prava u međunarodnoj trgovini i ekonomskoj saradnji, smatraju analitičari.

Sjedinjene Američke Države su potpuno ignorisale činjenicu da je Kina voljna da reši trgovinska i ekonomska pitanja kroz zvanične razgovore na visokom nivou i obećala da će dodatno proširiti pristup tržištu za globalne kompanije, rekao je Lijang Ming, viši istraživač na Kineskoj akademiji za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju.

Kina je naglasila da SAD ne bi trebalo da koriste tarifni metod. Ova mera ne ide u korist samo Kini; to je racionalan izbor koji bi bilo koja zemlja napravila kada bi se suočila s nerazumnim zahtevima u trgovini, rekao je Dong Jan, direktor međunarodne kancelarije za trgovinu pri Institutu za svetsku ekonomiju i politiku Kineske akademije društvenih nauka.

Ako eskalacija bilateralnog trgovinskog spora ne bude tek neka „kratka zaobilaznica“ pre no što se pre ili kasnije postigne dogovor – onda će se ekonomski učinak za potrošače u Kini i SAD-u, kao i drugim delovima sveta, pokazati kao prilično skupa varijanta, rekao je Čen Venling, glavni ekonomista u Kineskom centru za međunarodnu trgovinu.

Bilo da kupuju gotove proizvode ili robu proizvedenu od sirovina i komponenti – tarife i dalje postoje, rekao je Čen.

Eskalacija trgovinskog sukoba će robu proizvedenu u obe zemlje učiniti manje konkurentnom, a uzrokovaće i velike gubitke radnih mesta, rekao je Čen.

Vej Đjanguo, bivši zamenik ministra trgovine, izjavio je da će se ekonomski konflikti i trgovinske nesuglasice između Kine i Sjedinjenih Država, koje privlače globalnu pažnju, povremeno odvijati u budućnosti, i stoga bi ovu njegovu izjavu trebalo prihvatiti racionalno – i za nju se blagovremeno pripremiti.

Chen Jia, Zhong Nan, China Daily | Updated: 2019-05-14 02:45

Da li će Kina biti nova supersila br.1?


U proteklih petnaestak godina nesumnjivo da je najinteresantnije geopolitičko pitanje  ono koje se tiče, naravno – Kine. Ovaj poprilično “amerikanizovani” pogled i perspektiva sa portala The Perspective mogu nam koristiti za bliži uvid u stavove i sudove uvrežene u nekim delovima američke javnosti.

Istina je da Kina čini velike korake ka globalizaciji, sa naglim razvojem tehnologije i privrede. Ipak, izgleda da njen svetski položaj i problemi vezani za domaća pitanja ukazuju na to da ona još uvek nije spremna za dominaciju u svetu. Nameće se pitanje, naime, da li biste se opkladili da će Kina biti sledeća supersila na svetu?

Nekoliko zapažanja idu u prilog ali i protiv ove teze.

Supersila je definisana kao zemlja koja ima globalni uticaj na druge u kulturnim, tehnološkim, vojnim i političkim sferama, a Kina se danas pojavljuje kao snažan kandidat za tu poziciju. Dok su Sjedinjene Države decenijama bile svetska supersila, eskalacija političkih tenzija između Sjedinjenih Država i Kine a posebno opet aktuelizovanog trgovinskog rata i nedavnih krivičnih prijava protiv kineske kompanije Huavej navodi mnoge da se zapitaju: da li će Kina moći da izraste u narednu supersilu.

Evo tri argumenta koji sugerišu da Kina postaje sledeća svetska supersila, kao i tri argumenta protiv ove tvrdnje.

Teza: Kina će zameniti Sjedinjene države kao supersilu

01. Kina prihvata globalizaciju

Retko da ćete se u Americi danas dohvatiti neke „stvarčice“ a da na etiketi nije istaknuta etiketa “Made in China”. To je zato što je Kina najveća izvozno-trgovinska zemlja, koja je 2017. godine u Sjedinjene Američke Države izvezla robu vrednu 430,3 milijardi dolara. Zapravo, Amerika je glavni trgovinski partner Kine jer američki proizvodi i usluge čine 19% njenog ukupnog uvoza na godišnjem nivou. Kina je, takođe, preduzela odlučne mere za uspostavljanjem snažnih veza na globalnom nivou, pokušavajući da učvrsti i odnose sa nekom od nekadašnjih američkih saveznica. Ona, takođe, vodi efikasnu igru u sferi globalnih odnosa s javnošću, i u svetskim medijima odavno slovi za globalna svetsku silu. Kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” (Belt-Road Initiative, BRI) nastoji da stimuliše ekonomski rast širom Azije ulaganjem milijardi dolara u izgradnju ambiciozno planirane infrastrukture koja bi  povezivala Kinu sa ostatkom sveta.

Pored toga, Kina je veliki investitor u SAD, u kojoj poseduje preko bilion dolara (hiljadu milijardi dolara) američkog duga, (što je oko 5%), a već duže vremena rado i efikasno sarađuje sa perspektivnim američkim startap firmama. Činjenica je da predsednik Tramp – samo godinu dana nakon što se povukao iz TPP-a (Trans-pacifičkog partnerstva), stavljajući tada svoju zemlju na ivicu trgovinskog rata  – sada smatra da se ovom partnerstvu treba ponovo pridružiti. Ovo su ujedno i dva dovoljno kontradiktorna-suprotna stava, način promišljanja inače prepoznatljiv za jednog Trampa: Povratak u TPP (čemu uopšte prethodni izlazak iz partnerstva?) uz stav da Kina predstavlja “stratešku pretnju” po Sjedinjene Države.

02. Zapad želi u igru

Nije samo izvoz taj koji Kinu izdvaja od ostalih; Kina se može pohvaliti tržištem na kojem svaka zemlja Zapada pojedinačno želi što veći deo i učešće. Njen ekonomski rast je nadmašio sve druge zemlje u proseku od oko 10% godišnje; Sama veličina populacije (preko milijardu ljudi), u kombinaciji sa rastućom srednjom klasom, dala je zemlji kupovnu moć koja je bez premca. Shodno tome, nema te američke kompanije koja svesrdno ne stremi da „štrpne“ svoj deo tržišnog kolača ove zemlje. Facebook i Google su u više navrata pokušavali da uđu u Kinu, a svaki put su se obe ove kompanije upinjale da „naprave primerene promene“ svoje poslovne politike u nadi da će stvoriti nove proizvode i usluge kojima bi ušli u kinesku igru. Neki od najvećih holivudskih filmova su takođe prerađeni samo zbog moguće šanse da im Kina dozvoli ulaz na svoje tržište.

03. Tehnološki dominantna

Kina testira svoje pozicije u tehnološkoj dominaciji, što bi je još više kvalifikovalo za poziciju vrhunske supersile. Nekada na ne baš dobrom glasu po tome što je slovila za naciju koja”kopira i oponaša” druge, danas se može pohvaliti snažnim preduzetničkim duhom gotovo identičnom onome u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini. Tržište digitalnih plaćanja je 50 puta veće od američkog tržišta, a dve najveće internet kompanije – Alibaba Group i Tencent Holdings (čija je maloprodajna grana, Aliexpress, dolarska “zlatna koka” za e-trgovinu, plus besplatna dostava) – sada su lideri u onlajn gejmingu, društvenim medijima i e-trgovini. Od superlaganog drona vrhunske izrade i kvaliteta čiji je proizvođač Mavic Pro (koji kontroliše preko 70% komercijalnog tržišta dronovima), pa sve do bajk-šering industrije i all-inclusive aplikacije WeChat – na tehnološke inovacije iz Kine na koju je Zapad nekad gledao s poprilično skepticizma, danas se gleda s dužnim poštovanjem.

Slede tri argumenta protiv teze o Kini kao vodećoj velesili u bliskoj budućnosti: Neki glasovi u SAD, naime, tvrde da ova zemlja nije sazdana od onoga što bi neku zemlju činilo supersilom.

01. Intervencija vlade guši potencijal

Visoki ekonomski rast nije dovoljan da bi ovu zemlju izdigao do statusa supersile. Kako misle na Zapadu, kineskom finansijskom sistemu nedostaje kredibilitet jer je u velikoj meri nerazvijen i podložan mešanju vlade. Pored toga, finansijski sektor retko pruža investitorima konkretne, profitabilne prinose, uz to bivajući optužen za ograničavanje konkurencije. Uber je, recimo, propao u Kini nakon što su vladini preferencijali za državna preduzeća pružili kineskoj kompaniji Didi konkurentnu prednost. Iako je Kina obećala da će uskoro omogućiti više stranih investicija ne bi li se suprotstavile navedenim optužbama, nivo uključenosti države u ukupnu ekonomiju, navodno, izuzima Kinu iz utrke za svetsku supersilu br. 1.

02. Još uvek nedovoljna podrška sveta

Kini je potrebna globalna podrška da bi postala supersila, što joj nedostaje u trenutnoj političkoj klimi. Dokle god američko ministarstvo pravde optužuje kineski Huavej za pokušaj krađe poslovnih tajni od T-Mobilea i protivljenja američkim sankcijama protiv Irana, svet će biti oprezan u interakciji/saradnji s kineskim firmama.

Pored toga, uzmimo aktuelni “valutni rat”: deo američkog uspona do svetske dominacije bio je rezultat Sporazuma iz Breton Vudsa, konferencije održane 1944. godine na zalasku Drugog svetskog rata, tokom koje su se delegati iz celog sveta složili da će devizni kursevi imati svoju bazu odnosno „podlogu“ u zlatu, dok će američki dolar biti rezervna valuta. To je pre 75 godina učinilo dolar najvažnijom valutom u svetu, a kao rezultat toga Sjedinjene Države su postale svetska „zadužbina“ i osnovica za ekonomske stabilnosti. Kina, međutim, nema poverenja koje je svet ukazao Amerikancima nakon Drugog svetskog rata, o čemu svedoči činjenica da je Kina još uvek neodlučna da svoj juan kandiduje za svetsku rezervnu valutu; njena istrajna privrženost idealima koji se razlikuju od zapadnih će, po mišljenju Amerikanaca, u velikoj meri biti prepreka daljem približavanju Zapada.

03. Problemi kod kuće i globalne perspektive

Sadašnja kineska populacija od preko milijardu ljudi vrši veliki pritisak na njene prirodne resurse. Napori za suzbijanjem eksplozivnog priraštaja – kao što je politika jednog deteta, koja je prisutna već više od 30 godina – napokon su se izjalovili. Tto je rezultiralo starenjem stanovništva koje je pretežno muško. Veliki deo kineske omladine otišao je u inostranstvo u potrazi za drukčijim prilikama, dok kineska radna snaga nastavlja da se smanjuje.

Iako njihova srednja klasa može imati ubrzan rast, nejednakost dohodaka izvan velikih gradova rasprostranjena je u meri neuporedivoj s postojećim standardima. Dokle god se kineska demografija ne prilagodi ciljevima koji odražavaju jedno uravnoteženije društvo po starosnoj dobi, polu i društveno-ekonomskom statusu, njen uspon do statusa dominantne velesile verovatno neće biti izvodljiv.

The Perspective

Izveštaj: EU ne vodi računa o Zemlji


Građani EU žive daleko iznad mogućnosti i resursa naše planete.

BRISEL – 28 zemalja Evropske unije troši Zemljine resurse daleko brže nego što se oni mogu obnoviti, a nijedna od njih nema održivu politiku potrošnje, navodi se u izveštaju objavljenom 9. maja, kada su se lideri EU sastali kako bi razgovarali o prioritetima za narednih pet godina.

“Sve zemlje EU žive “široko”, i izvan sirovinskih i prirodnih kapaciteta naše planete. EU i njeni građani trenutno koriste dvostruko više resursa od onih koje njihovi ekosistemi mogu obnoviti “, navodi se u izveštaju Svetskog fonda (WWF) i Global Footprint Network.

Izveštaj je prošlog četvrtka obelodanjen na neformalnom sastanku EU lidera u rumunskom gradu Sibiu, na kojem se razgovaralo o određivanju budućeg kursa evropskog bloka, nakon što ga Britanija bude napustila tokom ove godine.

Zaštita klime je jedan od prioriteta. Međutim, stavovi o konkretnim akcijama razlikuju se među zemljama, a formirani su pod velikim uticajem njihovih dominantnih nacionalnih industrija.

“EU koristi gotovo 20 odsto biološkog kapaciteta Zemlje, iako u njoj živi samo sedam odsto svetske populacije”, navodi se u izveštaju.

“Drugim rečima, bile bi nam potrebne gotovo tri naše planete (preciznije: 2,8) ukoliko bi svi Zemljini stanovnici trošili po stopi potrošnje sirovina jednog prosečnog stanovnika EU. To je znatno iznad svetskog proseka, koji je približno 1,7 planeta”, navodi se u saopštenju.

Zaštita klime i održivi razvoj je takođe jedna od glavnih tema u izbornoj kampanji za Evropski parlament od 23. do 26. maja, čiji će ishod uticati na zauzimanje smernica u važnim evropskim institucijama, i njihovim programima za budućnost Evropske unije.

Evropska komisija se zalaže za to da EU postane klimatski neutralna do 2050. godine, kroz smanjenje emisija ugljenika, koji će, u protivnom, povećati prosečnu temperaturu Zemlje uz razorne posledice po globalnu ekonomiju i način života.

U izveštaju WWF-a navodi se da je najmanja i najbogatija zemlja u EU, Luksemburg, takođe ona koja najžustrije i najbrže iskoristi obnovljive izvore a potom živi “na crtu”. Luksemburg je samo 46 dana u godini trošio zemaljske resurse do „nulte tačke“, ne prelazeći u „minus“. A to je samo osmina jedne godine, dakle – ova je zemlja samo oko 12% godišnje u stanju da ne prelazi prag prekomerne potrošnje Zemljinog bogatstva. To znači da je Luksemburg uzoran korisnik bogatstava planete samo od prvog januara do polovine Februara – odmah nakon dana zaljubljenih počinje da se „zadužuje“.

Najsiromašnijoj zemlji EU, Rumuniji, treba najviše vremena da počne da troši planetarne bio-resurse “na kredit” – 12. juna. To je , međutim, još uvek daleko ranije od svetskog proseka, 1. avgusta, koji je nazvan danom prekoračenja Zemljinih mogućnosti za samoobnovu.

“Ako bi svi u svetu imali isti ekološki otisak kao i prosečni stanovnik EU – emitujući toliko ugljenika i trošeći toliko hrane, drveta i celuloze – ali i zauzimajući toliko prostora usled izgradnje novih objekata – 10. maj bi bio datum do kojeg bi čovečanstvo imalo da koristi prirodu a da je ne ugrozi – nakon 10. maja, potrošnja je veća nego što je naša planeta tokom jedne godine može obnoviti“, navodi se u izveštaju.

“A onda (od 10. maja pa nadalje do kraja godine), čovečanstvo bi moralo da živi od iscrpljivanja prirodnog kapitala Zemlje”, navodi se u WWF-ovom saopštenju.

 

China Daily

Konačno jednostavno: šta su Blockchain, Bitcoin, majnovanje, i kriptovalute


Na celom Internetu skoro da je nemoguće naći neko razumljivo objašnjenje ovih stvari iz naslova. A to je glavna tema 2018.

Odete na Google, ukucate “šta je blockchain”, “šta je Bitcoin”, pojavljuju se razni tekstovi, lepe animacije, video klipovi…. ali, kad pogledate i pročitate ta “objašnjenja”, tek vam tad ništa nije jasno. Zakomplikuju i odu u neku dubiozu.

Pomislih, “nemoguće da je ovo nešto što niko ne može prosto da objasni.” Zato sam postavio cilj da napišem objašnjenje koji će biti razumljivo svakom. Čak i za decu iz osnovne škole.

Naravno, prvo sam morao i sam da shvatim o čemu se tu radi, da pročitam stotine komplikovanih tekstova, i da razgovaram sa ljudima koji se bave kriptovalutama, da bih nekako sklopio kockice. Neke stvari će biti pojednostavljene, da bi se brže i lakše razumele.

Idemo redom. Prvo najvažnija stvar:

Blockchain

Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti.

Znam, već zvuči komplikovano. Zato ćemo odmah da nacrtamo slikovnicu koju i deca mogu da razumeju.

Zamislite da na celom svetu ima ovih sedmoro ljudi:

svi ljudi na svetu
Na početku postojanja ovog sveta, recimo da Voja ima 1000 evra, a niko drugi nema ništa. Možda nije fer, ali tako je najjednostavnije za razumevanje.

Sada ćemo tu informaciju da upišemo u prvi blok u lancu:

voja1000

Sledeće što se dešava je da Voja želi da prenese 300 evra Zorici. 

Upisaćemo tu informaciju u sledeći blok, i povezaćemo ga sa prethodnim blokom:

vojazorica300

Nakon toga, recimo da Zorica šalje 200 evra Radi, a Rada nakon toga šalje 150 evra Mihajlu.

Obe ove transakcije upisujemo u nova dva bloka, i svaki je povezan sa prethodnim:

svetrnsakcije

Sada polako vidimo da je nastao lanac (eng. chain) svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok.

Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain.

Sada vidite da je blockchain prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute.

Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain ima 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada.

Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu –  blockchainu.

Jednostavno, zar ne? Pa šta je onda tu toliko revolucionarno?

Revolucionarno je to što

Niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija

Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje.

Ali, kako? Kako je ovaj “lanac” beskonačno siguran?

Zašto sad ne može neki haker da uđe u ovu blockchain bazu podataka i da samo prepravi da Krsto ima 1000 evra?

Dve stvari su razlog.

Prvo, tajna je u ovim “karikama” koje na slici povezuju dve transakcije. One služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”, o tome ću pričati malo niže.

Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje:

“Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo to je osnovni princip blockchain tehnologije:

Decentralizacija

Na gornjim slikama ovaj spisak transakcija stoji u centru. To je ono na šta smo navikli u bankarskom sistemu. Banka drži sve podatke o našim parama, jel tako?

Znači, postoji, recimo, Deutsche Banka, i u nekom njihovom centralnom registru piše ko ima koliko para na računu i koje su bile transakcije. To je zapisano na nekom disku u nekom kompjuteru u Deutsche Banci. I taj disk je sigurno bekapovan na više mesta, u nekoliko zgrada banke, za svaki slučaj.

E sad, zamislite kada bi direktor Deutsche banke izašao na televiziju i rekao:

“Imamo sjajnu ideju. Od sutra, Deutsche banka neće više da drži podatke o vašim parama, već ćemo da damo raznim običnim građanima, dobrovoljcima, da drže te podatke na svom kompjuteru kod kuće. Informacije o parama na vašem računu će stajati isključivo kod tih raznih nepoznatih ljudi!

Deluje kao najgora ideja ikada. Propast u najavi.

E, pa blockchain funkcioniše baš tako. I ljudi širom planete su uložili milione svog novca u Bitcoin koji radi na taj način. Evo zašto:

Dakle, ovaj centralni registar ne postoji. Umesto toga, neki od ljudi u ovom svetu su dobrovoljno odlučili da učestvuju, i kompletan blockchain fajl stoji kod njih na kompjuteru. Oni se zovu nodovi.

blockchain distribuiran

 

Svaki od njih drži na svom disku svežu kopiju fajla ovog registra transakcija. Svaki put kada se desi nova transakcija, ona se momentalno ažurira kod svakog od ovih korisnika, nodova. Ne postoji “centralni autoritet”.

Kako da osiguramo da sve kopije registra budu identične u svakom trenutku? I kako se ove transakcije uopšte dešavaju?

Majneri – rudari

Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije.

Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U ovom našem svetu, recimo da su to Krsto i Jelisaveta:

bitcoin majneri

 

Kako se radi transakcija

Voja hoće da pošalje Živoradu 100 evra, i inicira transakciju.

Vojin kompjuter pošalje objavu svim majnerima u mreži:

“Voja želi da prebaci 100 evra Živoradu”.

objava transakcije

U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar.

Kompjuteri svih rudara na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li Voja ima dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca.

Kao što vidite, u ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto.

Dakle, majneri su proverili, Voja ima sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem.

Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači?

Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca. Hajde da zumiramo dva poslednja bloka u lancu: verifikovani i novi.

bitcoin majnovanje

Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.

Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.

Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažem mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.

U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.

Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.

Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.

Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.

Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća?

Majner dobija novac iz dva izvora.

Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera.

Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji.

Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.

satoshis place

Kreator Bitcoina, Japanac Satoshi Nakamoto, je postavio sva pravila algoritma i započeo sistem u januaru 2009. Tada je napravio prvi blok u lancu. Sve nakon toga je bilo majnovano. U početku je majnovao samo on, tako da Satoshi danas ima oko 5 milijardi dolara u bitcoinima. Inače, niko ne zna ko je Satoshi, on nikada nije otkrio svoj identitet. Ali to je nebitno – sam sistem je projektovan tako da Satoshi nije “vlasnik” valute i ne može nikako danas da utiče na bilo šta.

Sada vam je jasno zašto se to zove “rudarenje” – majneri zapravo kopaju i tragaju za “zlatom”.

Novi bitcoini se stvaraju majnovanjem. Vaš drugar koji majnuje je “mala štamparija novca”

S obzirom da svaki naš komšija može da majnuje i tako stvara sebi novac ni iz čega, neko bi rekao da je ovo katastrofalni recept za inflaciju, ali nije. Bitcoin je zapravo deflativna valuta, a evo i zašto.

Prvo, Satoshi je isprojektovao sistem tako da je ova nagrada za majnere uvek poznata unapred, i ona se prepolovljava na svake 4 godine. Kasnije ću vam reći kolika je ta nagrada, jer će vas sada to zbuniti.

Drugo, u startu je ograničio algoritam tako da ukupan broj bitcoina koji mogu da se stvore bude 21 milion. Do danas je generisano oko 80% od ove projektovane sume bitcoina, oko 17 miliona. Što je više bitkoina, nagrada je sve manja i manja, pa se tako dodatno sprečava inflacija. Kada majneri budu stvorili 21 milion bitcoina, ova nagrada će biti nula, i majneri će zarađivati samo od transakcija.

I treća, najbitnija stvar koja sprečava inflaciju, je sama popularnost bitcoina. Njegova vrednost raste, jer za 20 bitkoina pre 5 godina niste mogli da kupite ni Koka-Kolu, a danas možete stan u Beogradu.

Zašto je podatak u blockchainu nepromenljiv?

Recimo da je pre dve godine Krsto poslao Mihajlu 500 evra. Taj podatak stoji u nekom davnom bloku u blockchainu. I sada neko hoće to da promeni, da piše da mu je poslao 100 evra.

izmena u blockchainu

Fora je u tome da onaj broj koji su majneri pronašli da bi sklopili transakciju u lanac pasuje samo u slučaju da ona glasi tako: “Krsto –> Mihajlo 500e”. Ako se bilo šta u sadržaju transakcije promeni, ona više ne može da bude deo lanca. Kompjuteri širom sveta, koji drže svoju kopiju blockchaina bi ovako nešto glat odbili.

Stotine hiljada ljudi širom sveta su “majneri”, i oni će zauvek imati koristi od toga što rade. Zauzvrat, ceo bitcoin sistem dobija beskonačnu sigurnost, jer je njihov ogroman broj garancija da će informacije zauvek biti zaštićene. To je moć decentralizacije.

Dakle, nemoguće je izmeniti informaciju u blockchainu, ikada.

Podaci u blockchainu su javni

Blockchain je javno dostupan, na raznim sajtovima. Evo ga ovde. Svaka osoba na svetu može da vidi sadržaj celog blockchaina u svakom trenutku, sve transakcije koje su se ikada desile.

Ovo je strašno, svako može da vidi koliko para imam i kome sam ih poslao??

Ne baš 🙂 Radi jednostavnosti, do sada smo govorili da u blockchainu stoje informacije tipa:

Voja poslao Krsti 500 evra
Rada poslala Zorici 300 evra
.
.

U realnosti, stoji nešto ovako:

Korisnik 846297763487 šalje korisniku 62587913201 500 evra
Korisnik 102380192830 šalje korisniku 27498798784 300 evra
.
.

Ljudi se zapravo kriju iza ovih brojeva, koji se zovu adrese. Javnost može da vidi samo da je neki broj poslao pare drugom broju.

Isto je kao i sa email adresama. Ako je moja email adresa paja.patak.123@gmail.com, vi o meni ne možete da znate apsolutno ništa.

Kako su ove adrese povezane sa nama?

Svaki korisnik ima jedan svoj dugačak broj koji se zove privatni ključ. Kada prvi put ulazite u sistem, vi dobijate taj ključ, koji samo vi znate. Možete da ga zapišete na nekom papiriću, na primer, ili da ga držite na nekom USB disku. Ako iko ikad sazna vaš ključ, može da vam ukrade sav novac, jednostavno da ga prebaci sebi. Ako izgubite taj ključ, odoše sve vaše pare, niko više ne može da im pristupi. To je, dakle, najbitnija stvar.

Kada želite da izvršite slanje ili primanje novca, vaš kompjuter generiše drugi broj koji se zove adresa, na osnovu vašeg privatnog ključa. Isto tako, i kompjuter primaoca generiše drugu adresu na osnovu njegovog privatnog ključa.

Vaša adresa i adresa primaoca se potom šalju majnerima za verifikaciju, plus naravno i suma koja se šalje. Ceo taj proces smo upravo detaljno objasnili gore. Kada se proces završi, ove adrese se zapisuju u blockchain.

Javnost vidi adrese, ali niko ne može da pomoću vaše adrese sazna vaš privatni ključ, i naravno, nema šanse da saznaju ko ste.

Dakle, za slanje novca potrebno je da znate adresu primaoca i vašu adresu. To se onda objavljuje i šalje na “majnovanje”.

Neki ljudi ponekad stavljaju svoju bitcoin adresu javno, recimo na svoj sajt da primaju donacije. U tom slučaju, logično, svako zna vaš identitet i može da vidi koliko ste para dobili. Piše u blockchainu.

Šta je “digitalni novčanik”?

Opcija držanja privatnog ključa na papiriću ili USB-u ne deluje baš pouzdano.

Postoje specijalizovani sajtovi, tj. aplikacije koji služe upravo tome. Najpoznatiji na svetu je CoinBase.

coinbase

Kada otvorite nalog na CoinBase-u, oni za vas naprave ovaj privatni ključ, koji ne možete čak ni vi sami da dobijete, zbog bezbednosti. Dobijete adresu, koju potom možete da koristite za slanje i primanje bitcoina, takođe iz CoinBase aplikacije.

Znači, CoinBase aplikacija uzme vašu adresu i adresu primaoca, sumu koju šaljete, i pošalje je majnerima širom sveta na obradu, kao što sam gore objasnio. Tako se novac u praksi prebacuje.

Osim ovakvih online rešenja, postoje i hardverski novčanici. To je bukvalno uređaj koji se ubode u kompjuter preko USB-a. Na njemu stoji vaš privatni ključ, na osnovu kojeg se generišu adrese koje idu u javnost, za transakcije.

trezor_social01

Neko možda ne veruje da je CoinBase dovoljno bezbedan i da im “neko tamo drži ključ”, već drže kod sebe kući, na jednom takvom uređaju. Naravno, u tom slučaju, ukoliko izgubite taj uređaj, zbogom sve pare. Rešenje je da ključ iz tog uređaja zapišete na nekom papiriću i onda ga zakopate u zemlju u bašti iza kuće, na primer. Možda deluje smešno, ali većina vlasnika bitcoina ima papirne backupe svog ključa.

Kako da kupite prve bitcoine?

Prvi korak je da otvorite nalog na sajtu CoinBase. To je vaš digitalni novčanik.

Kada otvorite nalog, vama će dati adresu, sa kojom možete da šaljete i primate bitcoine u taj CoinBase novčanik. Ovo je analogno otvaranju računa u banci.

coinbase adresa

E, sad. Na CoinBase-u postoji mogućnost i da kupite bitcoine, tako što ukucate broj kartice. Međutim, oni ne podržavaju Srbiju – samo države EU. Ali, postoje drugi sajtovi gde to možete.

Domaća menjačnica Ecd.rs omogućava da kupite bitcoine za dinare. Znači, uplatite im dinare na račun, i priložite adresu koju ste napravili na Coinbase. Oni će vam potom prebaciti bitcoine. ECD.rs uzima proviziju od 5%.

Bitno je da razumete da vam je i dalje potreban nalog na CoinBase, odnosno da imate novčanik u koji će Ecd da vam uplati. Znači menjačnica je jedno, a novčanik je drugo.

Ako poznajete nekog ko već ima Bitcoine i hoće da proda delić svojih bitcoina za eure, onda je najlakše da vi njemu date pare na ruke, a on vama prebaci Bitcoine na vaš CoinBase nalog, tu onda nemate nikakvu proviziju. Nađete se u kafiću, date mu svoju adresu sa CoinBase, i on inicira transakciju. Nakon desetak minuta, kada vidite da je transakcija verifikovana, vi njemu date pare na ruke i to je to.

Na kraju, u Beogradu postoji i par bankomata za kupovinu Bitcoina, možete ih naći na Guglu.

Inače, često ćete u bitcoin svetu čuti frazu “fiat valute”. Fiat je zajednički naziv za sve valute koje nisu kripto, a čija vrednost već odavno nije garantovana u zlatu, već isključivo poverenjem u neki sistem i državu: Euri, dolari, funte i tako dalje. Sve je to “fiat”.

Šta je u ovom tekstu pojednostavljeno?

Rekao sam na početku da ćemo radi lakšeg razumevanja neke stvari predstaviti pojednostavljeno. Sada, kada smo sve prošli, mogu da dodam još neke činjenice.

Prvo, na onim slikovnicama gore blockchain je prikazan tako da se u svakom bloku nalazi samo po jedna transakcija. U praksi, u jednom bloku se nalazi oko 2000 transakcija iz celog sveta, koje su se nagomilale u poslednjih desetak minuta. Znači, majneri nalaze jedan broj koji je će pomoći da odjednom prođu sve te transakcije, a ne samo jedna. Sve drugo je onako kao što sam opisao. Sledeći blok transakcija je vezan za prethodni, nepromenljiv je itd. itd. Nisam hteo da ovo kažem na početku da ne komplikujem u startu.

Koliko može da se zaradi majnovanjem? Vredi li investirati u te jake kompjutere?

Da biste razumeli odgovor na ovo pitanje, potrebno je da ste pažljivo pročitali ceo tekst do sada. Ako ste preskočili sve i došli do ovog dela jer vas samo zanima “ima li tu neke lake love”, vratite se i pročitajte, jer vam neće biti baš jasno.

Dakle, gore smo rekli šta je majner. Svako može da postane majner tako što kupi neki specijalni kompjuter sa izuzetno jakim procesorima, koji su optimizovani samo za traženje onog slučajnog broja. Evo nekih od tih kompjutera, u tabeli piše kolika im je snaga i koliko koštaju.

bitcoin majnovanje hardver kompjuter

Znači, kupite neki od ovih kompjutera, recimo Antminer S9, uključite ga u struju kod kuće, i ulazite u “lutriju”. Sada ovaj vaš kompjuter na svakih deset minuta ima šansu da bude taj koji je našao broj i rešio transakciju za trenutni blok.

To je isto kao da je na svakih deset minuta nekakvo globalno izvlačenje lutrije u kojoj možete biti dobitnik.

Kolika je nagrada ako baš moj kompjuter, od svih na svetu, pronađe rešenje za trenutni blok?

Trenutna nagrada iznosi 12.5 bitkoina. To je 70.000 evra po današnjem kursu.

Znači, ako baš vaš kompjuter “zabode” rešenje, tog trenutka ste zaradili 70.000 evra. Oni će uredno biti prebačeni na vaš bitcoin novčanik. Svaki majner ima onu “adresu”, kao i ljudi koji vrše transakcije.

70.000 evra dobijam ako moj kompjuter “zabode” rešenje??? Pa to je sjajno, krećem da majnujem odmah!

Polako. Nije tako lako kao što mislite.

Još nismo pomenuli jednu bitnu stvar: koje su šanse da taj vaš kompjuter bude “srećni dobitnik”?

Znači, recimo da ste kupili onaj Antminer S9 sa gornje slike, on košta 3000 dolara. I pustili ste ga da radi non-stop, danju i noću.

Na ovom sajtu SoloChance.com, možete izračunati koje su vam šanse. Ukucajte 14 Terahasha u sekundi, to je snaga ovog vašeg kompjutera:

solochance

Molim??????

Šansa da pogodim blok je više od jedan u milion! Kaže da će mi trebati 30 godina, u proseku. Za to vreme moram da plaćam i ogroman račun za struju.

Kako se onda ovo ikome isplati da radi????

Fora je u tome što već odavno niko normalan ne majnuje bitcoine samostalno. Suludo je očekivati da će nešto da se desi, kao što vidite.

Umesto toga, vi se sa ovim svojim kompjuterom uključite u grupu kompjutera koji rade zajedno – takozvani pool za majnovanje.

Kako radi pool za majnovanje?

Objasnićemo ovo na poznatom primeru:

Recimo da je sledeće nedelje izvlačenje LOTO, i glavna nagrada je dva miliona evra.

loto

Šansa da baš naš listić dobije je mala. Ali, recimo da se udruži nas 1000 iz cele Srbije i dogovorimo se: Svako od nas će da uplati po jedan tiket. Ako bilo ko od nas dobije tih dva miliona evra, podeliće dobitak na 1000 delova, svima nama. Svako će dobiti po 2000 evra.

To znači da sada imam 1000 puta veće šanse za dobitak. Doduše, nije više dva miliona evra, nego 2000 evra, ali bar sada imam stvarno neke realne šanse. Ako bi ovo izvlačenje LOTO bilo na svakih deset minuta, onda sve ovo itekako ima smisla.

Isto ovako rade poolovi za majnovanje.

Uključite se u grupu, pool u kojem ima, recimo, 1000 kompjutera. Ukoliko pool čiji ste vi član reši trenutni blok, nagrada od 12.5 bitkoina ide celom poolu, a onda se ta nagrada raspodeljuje korisnicima, prema zaslugama.

Neko ima jači kompjuter, neko slabiji, a neko pak ima više kompjutera. Svejedno, u okviru jednog poola se tačno izračuna ko je koliko doprineo, tj. ko je imao koliko pokušaja. Shodno tome, dobićete veći ili manji deo od nagrade.

Postoje veći i manji poolovi u koje možete ući. Logično, veći poolovi imaju više šanse da pogode ali se i dobitak deli na više delova. Ovde je lista najvećih poolova. Naši ljudi najčešće koriste pool iz Češke koji se zove Slush Pool.

Ovde možete pogledati listu svih bitcoin blokova koji su rešeni počev od ovog trenutka pa redom unazad, na svakih desetak minuta. Kao što vidite, svaki blok je rešen od strane nekog poola.

majnovani blokovi

Eto, to je cela priča o majnovanju.

Sada, kada sve ovo znate, možete otprilike da izračunate potencijalnu zaradu. Na ovom sajtu je to jako lepo objašnjeno, na srpskom jeziku. Čovek je uzeo u obzir i cenu struje, koja je srećom u Srbiji najjeftinija u Evropi. Takođe, i Miloš Stanić je na svom blogu izneo dobru računicu i svoja iskustva.

Blockchain će izmeniti ceo svet

Nakon uspeha bitcoina, ljudi su počeli da razmišljaju za šta sve može da se upotrebi blockchain tehnologija. Brzo su shvatili da je ovo mnogo šire od novca.

Bilo koje vlasništvo, vlasništvo stana, kuće, zemlje, auta, informacije o poreklu nekretnina, automobila, medicinski podaci… Sve je ovo idealno za blockchain i neke države već rade na tome da ga integrišu.

Bilo koje oblasti u kojima je visok rizik od prevara, malverzacija, mita i korupcije.

Korupcija, kao što znamo, često služi da se neke informacije zataškaju – da se promene, zaborave, stave pod tepih, obrišu zauvek. Ako društvo pređe na blockchain, smatra se da će to drastično smanjiti korupciju u državama u kojima je ona danas izražena. Bilo koje poreklo novca, stana, automobila, postaće informacija koja ne može da se zataška, nikada. Koliko god para i moći da ima neko, ne može da izmeni matematički nepromenljive unose u blockchain, ikada.

Podaci o automobilu u blockchainu? Nećemo više gledati one oglase za polovne automobile koji kažu “Audi A4, kao nov, prešao samo 150.000”. Jedan pogled u javno dostupan blockchain pokazaće da je auto prešao pola miliona kilometara, i da je pre dve godine imao udes u Italjanskim Alpima u kojem je cela prednja strana bila uništena.

audi bez ulaganja

Dalje, primena blockchaina u svim oblastima u kojima danas postoje bilo kakvi posrednici, će dovesti do toga da oni često postanu suvišni. Neće svi oni ostati bez posla, ali će se način na koji rade poprilično izmeniti.

Trgovina kriptovalutama

Ovo je jedna posebna oblast, i o tome bi mogao da se napiše još jedan ovako dugačak tekst, ili cela knjiga, ali probaću ovde da sažmem najkraće moguće:

Nakon uspeha bitcoina, ljudi su napravili razne druge kriptovalute koje rade po istom ili sličnom principu. Suština je da se zasniva na blockchainu, a razlikuju se pravila sistema. Najveći po broju korisnika posle Bitcoina je Ethereum, nakon njega Ripple i tako dalje. Na sajtu CoinMarketCap možete videti celu listu.

Ovih valuta ima na hiljade, i one se zajedničkim imenom zovu alternativne kriptovalute – altcoins.

Jednom kada kupite bitcoine, pomoću njih možete kupiti bilo koje alternativne valute, na online menjačnicama kao što je PoloniexBinance ili Bittrex. Isto tako, možete zameniti alternativne valute nazad u bitcoine.

Ljudi koji se bave ovim stvarima pre svega čitaju vesti, i gledaju koje nove alternativne kriptovalute imaju potencijal da porastu u narednih godinu dana. Odete na Google, saznate ko su osnivači valute, koja je priča, kakav im je sajt i marketing, da li imaju šanse da porastu 10 puta ili više u neko skorije vreme.

Na početku, kada se valuta tek pojavljuje, taj događaj zove se Initial Coin Offering (ICO) i tada je najpovoljnije kupiti ove alt valute.

Strategija koja se najčešće koristi je da se kupi nekoliko ovih alt valuta za koje procenimo da imaju potencijal. Što ih ranije kupimo, one su jeftinije. Ako kupimo neku od njih za 1000 evra, za godinu dana to može da vredi 100.000 evra. Cela poenta je da se donese dobra procena na osnovu čitanja vesti i analize, kao na klasičnoj berzi.

Druga vrsta ljudi trguje kriptovalutama po takozvanom “pump and dump” principu:

pump and dump

Ovi ljudi čekaju da se “zalaufa” priča oko neke valute, i kada počne da raste, oni kupe. Zatim prodaju neposredno pre trenutka kada počne da pada. Ovo je, naravno, jako rizično.

Naravno, postoje i ljudi koji jednostavno kupe samo bitcoin i ne diraju, čekaju da mu poraste vrednost. Ima raznih pretpostavki, da će bitcoin vredeti 10x više ili 30x više u narednih 5 godina. Na kraju dana, vrednost ovih valuta velikim delom zavisi od njihovog marketinga i PR-a. Koliki “hajp”, kolika prašina je uspela da se podigne sa tom valutom.

Toliko za sada….

Ova tema je ogromna, kao što vidite. Ostalo je ovde da se ispriča još gomila stvari, ali mislim da su pokrivene sve osnove. Sada možete da čitate ili gledate bilo šta što je na temu blockchaina i kriptovaluta – imate osnovu.

Pošaljite mi u Inbox sugestije za stvari koje bi trebalo obraditi u nastavku ovog teksta, i sugestije ako mislite da nešto ovde nije napisano kako treba.

Uložio sam puno truda u ovo, nadam se da će vam biti od koristi – da konačno svi zajedno shvatimo kako ovo čudo funkcioniše.

 

Prijatan dan!

Istok Pavlović

Magija beležaka


Beleške Džejmsa Džojsa (Foto: The Economist)

Beleške Džejmsa Džojsa (Foto: The Economist)

U momentu iznenadne inspiracije, pisci, muzičari i naučnici se okreću papiru i stranicama svojih beležaka a ne računarima i mobilnim „podsetnicima“.

Beleške Aleksandera Fleminga

Beleške Aleksandera Fleminga

Napisan savršenim rukopisom, sa jednostavnim dijagramom ispod numerisane stranice, list hartije izgleda kao bilo koji dosadan zapis o nekoj ideji za uređenje bašte. Ovo je, međutim, stranica preuzeta iz laboratorijskih beležnica jednog bakteriologa u bolnici decembra 1928. Nekoliko nedelja ranije, istraživač je slučajno otkrio da je obična kožna gljivica kontaminirala njegov eksperiment, ali se činilo da pročišćava bakterije. Ovaj list potvrđuje da je Penicillium, ta gadna stara plesan koja uspeva u vlazi, temeljno zatukla bakterije streptokoke u uzorku krvi. U roku od narednih 15 godina, otkriće Aleksandera Fleminga u bolnici Svete Marije u Londonu je – zahvaljujući biohemičarima Ernstu Čejnu i Hauardu Floriju – dovelo do efikasnog lečenja penicilinom. Ovo otkriće je pokrenulo revoluciju u proizvodnji antibiotika, koji su do danas spasli desetine miliona života, pa su (po nekim izveštajima) čak pomogli pobedi saveznika u Drugom svetskom ratu, nakon što su savezničke snage posle D-dana bile uredno snabdevane penicilinom.

Beleške Florens Najtingejl

Beleške Florens Najtingejl

U Britanskoj biblioteci (BL), Flemingove skromne ali epohalne beleške leže tik uz drugih znamenitih „žvrljotina“ u okviru izložbe „Pisanje: ostaviti svoj pečat“. Mocart precizno nabraja ono što je upravo napisao i prepisuje prvih nekoliko početnih linija svakog novog komada. Beleške Džejmsa Džojsa za “Uliksa” (slika gore) sjajno ilustruju „kovitlac“ kreativnosti koji briše preko stranica. Florens Najtingejl, nasuprot tome, pažljivo zapisuje svoje susrete, sat po sat, dok je kapetan Robert Falkon Skot (1868-1912), koji je sa članovima svoje ekspedicije pronađen smrznut nadomak jedne od stanica za snabdevanje na Antarktiku uneo u svoju beležnicu drhtavim rukopisom: “Neka Bog pazi na naše ljude”.

„Pisanje: ostaviti svoj pečat“ obuhvata istoriju i tehnologiju pismenosti, abecede, pisama, rukopisa i štampanja u skokovima koji se protežu kroz vekove i kulture. Ipak, ove skromne beleške – izvučene iz rukopisnog blaga pohranjenog u Britanskoj biblioteci – pokazuju kako najjednostavnija pisana beleška može podstaći ideje i zapažanja koja bi na kraju mogla promeniti svet.

Ernest Hemingvej uronjen u beleške

Ernest Hemingvej uronjen u beleške

U svim umetničkim i naučnih disciplinama, beležnice velikih ljudi mogu da nas, čitaoce, uz malo mašte, lako prenesu na prve linije fronta njihovih ingenioznih inovacija; spontane beleške nude onu vrstu intimnosti koja se ne nalazi u drugim verzijama njihovih zvanično objavljenih radova. Od poplave inspiracije i misaonih spekulacija – recimo, Leonardovih, koje gabaritom premašuju 13.000 stranica izvrnutog pisanja, kao preslikanog u ogledalu… od takvih beležnica, skica i nacrta jednog renesansnog polimata, pa sve do Hemingvejevih dnevnika što perom “hvataju” oluje Atlantika koje su se nadale u poteru za brodom što nosi ovog pisca – prizori su koji podstiču spisateljsko nadahnuće i avanturističku maštu… spontana beleška je zametak genija. Čak su se i najmoćniji kreativni umovi oslanjali na ovo zgodno parče hartije, koja je uspevala da uhvati svaki zalutali bljesak nadahnute misli.

Radioaktivne beleške Marije Kiri

Radioaktivne beleške Marije Kiri

Vilhelm fon Lenc, poznat kao Betovenov rani biograf izjavio je da dok je ovaj kompozitor (inače neizlečivo „navučen“ na pisanje po skican-blokovima) “uživao u pivu, običavao je da iznenada izvuče svoju beležnicu i napiše nešto u njoj. “Nešto mi je upravo palo na pamet”, rekao bi on, vraćajući ih u džep. “U nekim slučajevima, uzbudljiva bliskost trenutka otkrića koje je pred vama, a koje nalazite u beležnicama velikana, nije samo metafora. Ukoliko želite da konsultujete laboratorijske dnevnike u Parizu, koji dokumentuju pionirski rad Marije Kiri o radioaktivnom zračenju, moraćete da potpišete potvrdu o odricanju od svake odgovornosti i nosite zaštitno odelo: Pohranjene u nedrima obloženim olovnim prslukom, ove će beleške i dalje biti opasno radioaktivne i to tokom narednih 1500 godina.

Beleške Brusa Četvina

Beleške Brusa Četvina

Beleške su mesto za prve i grube, a pre svega epohalne, nacrte uzastopnih intelektualnih revolucija. Ne čudi, dakle, što je ovaj džepni pratilac brojnih genijalaca uspevao da uhvati čaroliju epohalnih proboja. Svaka pametna knjižara će nastojati da vam proda neku od skupih beležnica talijanskog „Moleskina“. U stvari, kako je priznala Marija Sebregondi koja je 1997. u Milanu osnovala ovaj brend, Moleskine ima za cilj samo da “vrati u život” onu vrstu stvari koju su Hemingvej i njegovi prijatelji jednom kupili u nekoj od pariskih knjižara. Inspiracija Marije Sebregondi potiče od putopisa Brusa Četvina “The Songlines”: i dok gubitak pasoša predstavlja nezgodu, piše Četvin u svojoj knjizi o pesmama Aboridžina, “izgubiti beležnicu predstavljalo je katastrofu”. Autentična ili ne, čvrsti mali Moleskine osvojio je horde fanatičnih poklonika. Horacio Kler (Horatio Clare), još jedan putopisac, čak tvrdi da je ova beležnica neprobojna za metke (ali samo kada je reč o municiji od devet milimetara).

Pećinske beleške Roberta Mekferlejna

Pećinske beleške Roberta Mekferlejna

Ovih dana postoje mnoge druge opcije za beleženje. Pametni telefoni i tableti, zajedno sa digitalnim pisaljkom, omogućavaju trenutni zapis događaja i ideja u skripti, audio i video zapisima. Ipak, za mnoge, ručni napor olovke protiv papira još uvijek najbolje inkubira izum. Za “Underland”, njegovu novu knjigu speleoloških putovanja kroz “ponore vremena”, Robert Mekferlejn (Robert MacFarlane) je popunio brdo raznih beležnica, “od malog Moleskina boje jorgovana” sve do “robusnih tvrdih listova, dovoljno čvrstih da izdrže moje zavlačenje u krečnjačke tunelske sisteme i natopljenih rudnika škriljca”. Ljudi su ga pitali zašto ne koristi mobilni telefon da bi zabeležio svoje misli. “Odgovor, između ostalog, treba potražiti u činjenici da se telefoni razbijaju, dok se beležnice mogu savijati, prelamati, bacati i gaziti a da se pritom ne oštete”, piše on.

Osim toga, sve je više dokaza da pisanje može samo po sebi produbiti razumevanje. U knjizi koja prati ovu izložbu u Britanskoj biblioteci, psihološkinja Ejndžela Veb istražuje nedavna istraživanja koja porede studentske rukom pisane zadatke sa tipiziranim i usmenim izveštajima o istoj temi. Većina podataka “je u velikoj meri išla u korist rukopisa iz zabeleški kao načina koji će najverovatnije podržati učenje”.

Izvadite svoju omiljenu beležnicu i zabeležite to.

The Economist

Kina 2018: rast neto zarada za 60% kompanija na berzi


Rast neto zarada je u 2018. imalo 60% kineskih kompanija, donosi China Daily.

Skoro 60 odsto kineskih kompanija je prošle godine ostvarilo rast neto dobiti, dok je oko 11,29% njih ostvarilo povećanje više od 100 odsto, izvestio je u utorak 30. aprila China Securities Journal.

Gledano na godišnjem nivou, tokom prošle 2018. je oko 1.988 kompanija ostvarilo neto dobit koja se može pripisati deoničarima matične kompanije – u pitanju su deoničari 3.400 kompanija kotiranih na berzama u Šangaju i Šenženu.

Stopa rasta neto dobiti oko 976 kompanija premašila je 30 odsto, a neto profit 384 kompanije porastao je za više od 100 odsto u 2018. godini, pokazala je statistika sajta za finansijsku analitiku Wind.

Ukupni operativni prihodi 3.400 kompanija su u 2018. dostigli 43,91 biliona juana (6,52 biliona dolara), što je za 12,79 odsto više u odnosu na prošlu godinu. Neto dobit koja se pripisuje deoničarima matične kompanije povećala se za 2,67 posto na godišnjoj razini na 3,45 biliona juana u istom periodu, navodi se u izveštaju.

Stopa porasta neto dobiti, uključujući građevinske materijale, naftu, petrohemiju, čelik, gvozdenu rudu, hranu, piće i maloprodajne artikle su prošle godine su porasli za više od 15 odsto.

Neto dobit bankarskog sektora povećala se za 5,5 odsto (na 1,47 biliona juana) u ukupnom obimu 2018. godine, što predstavlja oko 40 odsto ukupne neto dobiti kompanijskih A-deonica.

Performanse velikih kompanija su bile dobre, ali neke male i srednje kompanije nisu se dobro nosile zbog opadanja ekonomske aktivnosti 2018. godine, rekao je Jang Delong, glavni ekonomista u Fondaciji First Seafront sa sedištem u Šenženu.

Međutim, sa sprovođenjem politike za smanjenje poreza i naknada, očekuje se da će se ukupni učinak malih i srednjih preduzeća poboljšati 2019. godine, rekao je Jang.

Rezultati malih i srednjih preduzeća možda su dostigli najniži mogući nivo, a sa poboljšanjem finansijskog okruženja predviđa se poboljšanje njihovog učinka u 2019. godini, navodi se u izveštaju kompanije Everbright Securities.

Ovu projekciju za prvi kvartal ove godine su potvrdili izveštaji oko 3.100 kompanija sa berzi u Šangaju i Šenženu, tokom kojih su prihodi ovih kompanija dostigli 6,3 biliona juana, što je na za 28,57 odsto više na godišnjem nivou.

Neto dobit ovih kompanija, koja se može pripisati deoničarima matičnog preduzeća povećala se za 35,72% u odnosu na prošlu godinu na 557,1 biliona juana u prvom kvartalu 2019. godine.

U istom periodu, 1.859 kompanija je ostvarilo neto dobit u odnosu na prošlu godinu, što čini skoro 60% od ukupno 3.100 komp nija. Među njima je oko 953 preduzeća ostvarilo porast neto dobiti za više od 30 odsto, navodi se u ovom zveštaju.

Kompanije koje su u prvom kvartalu ove godine udvostručile svoju neto dobit uglavnom su bile u segmentiranim industrijama, uključujući mehaničku opremu, fine kemikalije, računare, elektroniku, akvakulturu i brokere.

Performanse sektora za uzgoj i potrošnju će se ove godine poboljšati; očekuje se dobit od komercijalizacije 5G mobilne mreže a povećaće se i profitabilnost elektronskog sektora, dok će nova automobilska industrija  imati više prostora za razvoj, rekao je Jang.

Prema zvaničnim sajtovima kineskih berzi, oko 3.627 kompanija trenutno se nalazi na berzi u Šangaju i Šenženu, od kojih 1.468 njih na šangajskoj i 2.159 na onoj u Šenženu.

Yang Yang | chinadaily.com.cn | 2019-04-30 17:27

Leonardo: vrhunski genije ili tipični umetnik našeg doba?


Leonardo - Autoportret (crtež)

Leonardo – Autoportret (crtež)

U gradu Trevizu na severu Italije, poljski pijanista Slavomir Zubžicki (Slawomir Zubrzycki) seda za instrument koji podseća na čembalo i desnom pedalom počinje da pumpa. Dok mu ruke plutaju dirkama, zvuk koji dopire do publike je jedinstven baš kao što je i lep: istovremeno podseća na čembalo, orgulje i gudački kvartet. Instrument se zasniva na skicama Leonarda da Vinčija (15 April 1452 – 2 Maj 1519)  iz njegovih beleški za instrument kojeg je nazvao „viola orguljaša“ (viola organista): Leonardo je imao viziju muzičke simulacije violinskog ansambla čiji se zvuk može reprodukovati klavijaturom organa. Pritiskom na jednu ili više dirki dopire se do istih tih žica unutar kućišta, gde su u kontaktu sa jednim od četiri točkića koji se okreću pokretima nožne pedale.

Viola organista

Viola organista

Sponzorisan od strane Fondacije Benetton, koncert maestra Zubžickog spada u neobične komemoracije kojima je drugog maja obeležena 500. godišnjica da Vinčijeve smrti. To je, takođe, bio podsetnik da je, čak i u doba polimata u kojem je da Vinči živeo, širina interesovanja toskanskog majstora bila izuzetna. Ona je obuhvatala ne samo slikarstvo, arhitekturu, matematiku, inženjerstvo i brojne grane nauke već i muziku. “Koliko bi nam danas trebalo fah-specijalista kako bismo postigli Leonardove rezultate?”, pita Martin Kemp, profesor istorije umetnosti sa Univerziteta u Oksfordu. “Najmanje njih trinaest. A možda i više.”

U najstarijem talijanskom pogonu za ručnu proizvodnju svile, Antico Setificio Fiorentino, Beatriće Facini (Beatrice Fazzini) rukom okreće vertikalnu preslicu: to je cilindrična naprava koja priprema svilenu pređu za tkanje. Sagrađena 1786. godine, njen koncept zasnovan je na Leonardovom projektu za koji Stefano Ricci, modna kuća koja poseduje ovu svilaru kaže da je korišćena u Firenci još za njegovog života. Ako je već tako, onda je to bio jedan od vrlo malog broja njegovih pronalazaka koji su imali neku praktičnu primenu.

Poput mnogih autodidakta tj „samoniklih“ i samoukih, i da Vinčijeva kreativnost počivala je na znatiželji kojoj je, međutim, manjkala intelektualna samodisciplina. Posedovao je zapanjujuće moći opažanja, izuzetan talenat za povezivanje različitih oblasti znanja, spremnost da se suprotstavi tadašnjim verovanjima i čudnu sposobnost da predvidi buduća otkrića. I pored svega, njegov život je činio je beskrajni niz nacrta za neispitane, pomalo čudne i neretko previše komplikovane naprave, uz izuzetan broj neobjavljenih studija i nedovršenih umetničkih dela.

Godišnjice nalik ovoj su obično prilike za ponovnu procenu nasleđa neke značajne osobe. Da Vinčijev opus, zapravo, potcrtava činjenicu da je, izvan polja slikarstva, njegovo praktično nasleđe – za razliku od širine svog genija – bilo skromno. Posedovao je briljantnu intuiciju u raznim poljima kao što su anatomija i hidraulika, ali pošto nije objavljivao svoje ideje, teorije i koncepte, prohujala su doslovce stoleća pre nego što ih je neko otkrio.

Čak je i njegov umetnički opus, premda uzvišen, bio neveliki, zapravo zanemarljiv u odnosu na najveće majstore epohe kojoj je i sam pripadao: manje od 20 završenih radova, koji se tek uopšteno pripisuju da Vinčiju. Štaviše, nije uspeo da dovrši ni neke od svojih najvažnijih porudžbina, kao što je slika “Klanjanje Magima” (1481). Njegovo zlosretno eksperimentisanje najraznorodnijim materijalima uništilo je neke druge radove, uključujući i “Poslednju večeru”. Otuda nedostatak izložbi posvećenih njegovoj umetnosti, i to u godini koja bi trebalo da bude posvećena njegovom delu. Ono je toliko malog obima da firentinska palata Strozzi ovog proleća i leta obeležava opus renesansnog majstora u čijoj je radionici da Vinči učio za slikara – Andree del Veroćija (Andrea del Verrocchio) – a ne Leonarda.

"Klanjanje Magima", nedovršeno Leonardovo platno

“Klanjanje Magima”, nedovršeno Leonardovo platno

Rođen je 1455. u okrugu Vinči koji je pripadao Firenci, kao vanbračno dete notara Pjera da Vinčija i lokalne seljanke, Katerine. O njegovom detinjstvu i ranoj mladosti se veoma malo zna, osim da je bilo samotno, da je verovatno bio levoruk a gotovo sigurno gej – sve je ovo navodilo da je odrastao kao unekoliko neprilagođen tadašnjem obrascu i duhu vremena (koji se, istini za volju, nije previše promenio do današnjih dana). Veći deo svog života proveo je izvan svoje rodne Toskane: u Milanu, Rimu i, na kraju, u Francuskoj, kao gost kralja Fransisa Prvog. Umro je 1519. u Amboazu (Amboise).

Ukrašen epitetima i statusom definitivnog, univerzalnog genija je u proteklih pola milenijuma bio tako zacementiran da se tek ispotiha čuju neka pitanja koja se nameću. Jedna od ovogodišnjih jubilarnih postavki koja pravi osvrt na „jednog drukčijeg Leonarda“ nalazi se u rimskoj Skuderiji (Scuderie del Quirinale), delu Palate Skuderija u sklopu kompleksa italijanskog predsednika Republike – i koja u velikoj meri sadrži modele bazirane na da Vinčijevim nacrtima. Postavka se otvara prikazom rasprava i često izuzetnim crtežima drugih toskanskih umetnika-inženjera, uključujući Frančeska di Đorđa Martinija (Francesco di Giorgio Martini), koji pokazuju da je Leonardo bio daleko od jedinstvenog u kombinovanju tehnologije i slikanja, kao i da je nasleđe nekih njegovih vršnjaka mnogo veće od njegovog: uspeli su da urade i „ugrade“ mnogo više od njega.

Ono što je paradoksalno je to što je primena da Vinčijevih „neumetničkih“ istraživanja utisnuta upravo u njegovoj – umetnosti. Njegovo poznavanje fizike, botanike i geologije znatno je poboljšalo njegovo slikarstvo. Njegovo proučavanje svetlosti omogućilo mu je da razvije svoj čuveni „sfumato, tehniku “omekšavanja” koja daje obrisima predmeta i bića prirodno nedefinisan kvalitet („sfumare“, iznijansiranost i razlivenost je Leonardova tehnika koju je do danas preuzeo nesaglediv niz umetnika). “Da nije studirao anatomiju, ne bi ni bio u stanju da naslika najzagonetniji osmeh u istoriji slikarstva”, kaže Fjorenco Galji (Fiorenzo Galli), direktor Nacionalnog muzeja nauke i tehnologije (Museo Nazionale Scienza e Tecnologia Leonardo da Vinci) u Milanu.

Detalj lica Mona Lize pokazuje upotrebu sfumata, posebno u senčenju oko očiju

Detalj lica Mona Lize pokazuje upotrebu sfumata, posebno u senčenju oko očiju

“Mona Liza” je slika koja je postala najpoznatija na svetu. Da Vinčijev “Vitruvijev čovek” (L’Uomo Vitruviano) je najpoznatiji crtež na svetu. Da li ga to čini najvećim umetnikom u kulturnoj tradiciji Zapada? Čak je i profesor Kemp, koji je proveo čitav život proučavajući Leonardova dostignuća okleva da ide tako daleko, naglašavajući umesto toga veliki uticaj toskanskog majstora na druge slikare.

“Ako biste tražili nekoga ko je uradio isto toliko da bi preusmerio tok umetnosti, onda biste morali tragali i „tabanali“ kroz vekove sve dok, napokon, ne dođete do Pikasa”, kaže on. Da Vinči je napravio revoluciju u kompozicijama „Madone sa detetom“, uz to izmenivši vizuelni narativ prikazanih likova i predmeta, kao i način na kompozicije portreta. Džonatan Nelzon, koji predaje istoriju umetnosti na Univerzitetu Sirakuza u Firenci primećuje da je on bio i prvi umetnik koji je ženama dao realistična tela “sa anatomski prepoznatljivom muskulaturom, ali koja je izgledala nežno i ženstveno”.

Ideja da Leonardo stoji uz Mikelanđela i Rafaela na samom vrhuncu umetničkog dostignuća je ipak relativno novog datuma. Sve do 19. veka se na Leonarda gledalo kao na genija, mada na nivou ispod ostalih. Kao što je 2001. opisao britanski istoričar Donald Sasun (Donald Sassoon) u svojoj knjizi „Postanje Mona Lize“ (Becoming Mona Lisa), antiklerikalni francuski istoričari inicirali su „kult Leonarda“, videći u njemu saveznika u borbi protiv religioznog mračnjaštva: „Nije se bojao da secira leševe; nije slikao oreole nad glavama svojih biblijskih likova… Za razliku od Rafaela i Mikelanđela, on nikada nije bio papin ‘potrčko’. Leonardo je u središte svog stvaranja stavio čoveka.”

Andrea del Verrocchio, Leonardov učitelj (autoportret)

Andrea del Verrocchio, Leonardov učitelj (autoportret)

Ti i drugi faktori doveli su ga do šire javnosti koja pripada savremenom dobu. Da Vinči je bio ogorčen klanjem životinja i verovatno je bio vegetarijanac. On zadovoljava savremeni zahtev umetnika da budu autsajderi sa „žicom“ ekscentričnog u sebi. Trag njegove kreativnosti savršeno odjekuje modernim duhom tolerantnosti, i čak poštovanja, prema onome što je nedovršeno – tim pre ukoliko i sam umetnik predstavlja svojevrsnu zagonetku koja, kao i njegov rad, sadrži nešto „tajanstveno“. Promatrajući ovogodišnje događaje kojima se slavi Da Vinčijev genij, profesor Nelzon kaže: “Mislim da ove manifestacije govore više o nama nego o njemu.”

The Economist

NASA: loši delovi izazvali grešku tešku 700 miliona dolara


Kompanija Sapa Profiles falsifikovala je na hiljade rezultata tokom testiranja svojih aluminijumskih komponenti, usled čega su  njeni delovi lošeg kvaliteta izazvali pad dva NASA-ina satelita.

Prema istraživanju američke svemirske agencije, ovaj proizvođač naprednih komponenti od metala je lažirao rezultate testiranja i dao neadekvatne materijale NASA-i, uzrokujući joj gubitke od preko 700 miliona dolara, uz dve neuspešne misije lansiranja satelita.

Prevara je potekla od oregonske kompanije „Sapa Profiles Inc.“ koja je praktično dve decenije (preciznije – preko 19 godina) falsifikovala hiljade sertifikata za metalne aluminijumske komponente, namenjenih stotinama kupaca, uključujući i NASA-u.

Njihovi loši delovi korišćeni su pri izradi rakete Taurus XL koja je trebalo da u zemljinu orbitu otprema satelite za proučavanje Zemljine klime tokom misija sprovedenih 2009. i 2011. godine. U saopštenju NASA-e se navodi da se obloga lansirnog vozila – struktura na preklopu dva segmenta koja čuva satelit dok putuje kroz atmosferu – nije potpuno otvorila tj rasklopila u odsudnom trenutku, što je prouzrokovalo neuspešno lansiranje.

“Kada se rezultati testiranja promene usled lažne sertifikacije materijala upotrebljenih pri konstrukciji svemirskiih vozila i opreme, misije propadaju”, rekao je Džim Norman, direktor za usluge lansiranja u NASA-i u Vašingtonu. On je dodao da su zbog ove prevare izgubljene godine i godine predanog naučnog i projektantskog rada.

Namešteni testovi

Vest o propustima satelita dolazi nedelju dana nakon što je Norsk Hydro ASA, sadašnja matična kompanija Sapa-e pristala da plati 46 miliona dolara NASA-i, Ministarstvu odbrane i drugim oštećenima kako bi se rasteretila od krivičnih prijava i građanskih tužbi vezanih za ovu prevaru koja se odvijala u periodu između 1996. i 2015.

Kompanija je priznala da su zaposleni lažirali rezultate testa koji se odnose na snagu i pouzdanost metala pod pritiskom. Sapa Profiles, sada poznata kao Hydro Extrusion Portland Inc., takođe je pristala da prizna krivicu po jednoj tački prevarne pošiljke s komponentama od neadekvatnog materijala, uz zabranu ugovaranja poslova s američkom saveznom vladom.

“Korporativna i lična pohlepa produžila je ovu prevaru protiv vlade i drugih privatnih klijenata, a tom se odlukom suda ove kompanije smatraju odgovornima za štetu koju je prouzrokovala njihova poslovna šema”, rekao je Brajan Benskovski, pomoćnik glavnog tužioca krivičnog odeljenja pri Ministarstvu pravde u izjavi od 23. aprila.

Portparol norveške kompanije Norsk Hydro izjavio je da je slučaj dobio konačan epilog na sudu. Prošle nedelje je izdato saopštenje da je ova firma uložila “značajno vreme i resurse za potpuno postizanje željenog kvaliteta svojstava materijala podvrgnutih istezanju i deformaciji tokom primene sile i pritiska.”

Dejvid Stringer, Blumberg

WSJ: Kako je američka nauka kapitulirala pred kineskom


Ukoliko želi da ostane u trci sa Pekingom, Vašington bi morao pokazati svu svoju ozbiljnost oko ključnih tehnologija kao što su AI, genetski inženjering i kvantno računarstvo, kao i da konačno ponovo počne da izdvaja više novca za inovacije, istraživanje i razvoj, donosi Volstrit džornal (WSJ).

Gde god da se osvrnete, ovih dana se u SAD posvuda mogu čuti glasovi zabrinutosti o usponu Kine i slabljenju američke nadmoći na svetskoj sceni. Državni sekretar Majk Pompeo vidi Kinu kao “najveći izazov s kojim će se Sjedinjene Države suočiti u srednjoročnom i dugoročnom periodu”. Američka obaveštajna zajednica takođe oseća nelagodnost, navodeći rastuću tehnološku moć Kine kao glavnu zabrinutost u svojoj “Proceni svetskih pretnji za 2019. godinu”. Upravo ovih dana je šest bivših visokih američkih vojnih komandanata dalo  izjavu u kojoj je izrazilo zabrinutost zbog mogućnosti da kineska „bežična mreža nove generacije (5G)” bude “široko prihvaćena među našim saveznicima i partnerima”.

Kako su Sjedinjene Države odgovorile? Uglavnom odbrambenim merama kao što su uvođenje tarifa i žaljenje zbog kineskih “predatorskih” trgovinskih praksi. Ali na izazov se ne može odgovoriti samo zahtevom da Kina igra fer: Amerika treba da na kinesku moć odgovori svojim snagama, a najbolji način da se to učini je da obnovi dugogodišnju američku prednost: inovaciju. Da bi bili kompetitivni i ušli u utakmicu, a možda i prednjačili, SAD treba da hitno poprave neusklađenost između svojih deklarisanih nacionalnih tehnoloških prioriteta i raspoređivanja svog finansiranja naučnih istraživanja.

Nedavni izveštaj o proceni pretnji američke obaveštajne zajednice identifikuje brojna istraživačka područja koja će odrediti vojne oblasti i ekonomsku superiornost u narednim decenijama, od veštačke inteligencije i genskih modifikacija sve do sintetičke biologije (biotehnologije), 5G bežičnih sistema i kvantnog računarstva. Upozorava se da je američko „vođstvo u polju nauke i tehnologije značajno oslabljeno“. Kao što se može uočiti, ovaj pad proizlazi iz dva povezana trenda: stalnog opadanja američkih budžeta za osnovna naučna istraživanja i neujednačenog naglaska na bio-nauke, a na štetu novih tehnologija.

Prema Nacionalnoj fondaciji za nauku, američka vlada je 2017. potrošila 66,5 milijardi dolara na osnovna i primenjena istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. To bi moglo da zazvuči kao puno novca, međutim, ova je suma tek mali deo federalnog budžeta od 4,7 biliona dolara – oko 1,7% federalne potrošnje i tek 0,3% američkog BDP-a. Što je još važnije i bolnije, dosad su Amerikanci daleko manje ulagali nego nekada, dok je trajalo zlatno doba američke tehnološke dominacije u svetu. Ulaganje Sjedinjenih Država u naučna istraživanja je 1956. godine predstavljalo oko 1,1% federalnog budžeta i samo 0,2% BDP-a. A onda je oktobra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao Sputnjik, što je izazvalo američku bojazan da će izgubiti Hladni rat. Ulaganje u nauku je naglo poraslo 1965. godine, kada je 3,6% federalnog budžeta bilo usmereno na osnovna i primenjena naučna istraživanja. Ali kako je Hladni rat kopneo, a potom se i završio, kopnilo je i američko finansiranje naučno-tehnološkog razvoja – a danas su vidljive posledice “zavrtanja slavine”.

Što je još gore, raspoloživa sredstva su raspodeljena na veoma pristrasan način. Iako niz saveznih ministarstava i agencija sprovodi i finansira naučna istraživanja, od NASA-e do ministarstava za poljoprivredu, energetiku i odbranu, oko 46% svog državnog novca za civilnu tj mirnodopsku nauku ide samo jednoj agenciji: Nacionalnom institutu za zdravlje. Zato obaveštajna zajednica može da kaže da Sjedinjene Države ostaju dominantne u biomedicini i srodnim naučnim disciplinama.

Ali, aktuelne državne investicije u svim drugim kritičnim naučnim oblastima su zanemarljive. Odeljenje za energiju ulaže više od 18 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj – gotovo trećinu potrošnje koju SAD odvajaju na nebiomedicinske nauke. Međutim, otprilike polovina toga odlazi na odeljenje za energiju kao i nuklearni program i bezbednost – što su očigledno ključna pitanja, ali ne i na agendi najsavremenijih razvojnih polja kojima je moguće građenje jedne napredne ekonomije budućnosti. Veliki deo istraživanja finansiranih od strane američke savezne vlade u oblastima preporučenim od strane američkih obaveštajnih struktura – računarstvu, veštačkoj inteligenciji, fizici i drugim – prolazi kroz Nacionalnu naučnu fondaciju, koja je sve do pre neki dan bila primorana da preživljava od mrvica. U 2017. godini ukupna sredstva za istraživanje Nacionalne naučne fondacije iznosila su samo 5,6 milijardi dolara, oko 0,1% federalnog budžeta i manje od 20% budžeta američkih zdravstvenih institucija. Što je još gore, ovaj iznos godinama opada kao stavka federalnog budžeta. Teško je održati vođstvo u bilo kojoj oblasti kada se budžet za nauku smanjuje već čitavih pet decenija.

Nauka tu nije ni u kakvoj drukčijoj poziciji – pogotovo kada su vaši rivali godinu dana ranije (2017) izdvajali stotine milijardi u borbi protiv vas. Tokom 2016. godini, recimo, kineska izdvajanja za istraživanje i razvoj dostigla su oko 410 milijardi dolara – više nego što su zajedno izdvojili Japan, Nemačka i Južna Koreja. Prema magazinu Diplomat, od 2001. do danas je otvoreno više od 1.800 novih univerziteta a proizveli su gotovo pet miliona diplomaca iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i medicine – gotovo 10 puta više od ekvivalentne američke brojke (uzgred, u Americi diplomira oko 1,8 miliona studenata godišnje iz svih predmeta, iz svojih oko 2.600 četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta).

Ovakve kineske državne investicije pomogle su njihovim firmama da preuzmu vođstvo u mnogim oblastima fokusiranim na tehnologiju. Kina je već najveće svetsko tržište električnih vozila i dominantan igrač u dronovima (Samo jedna kompanija sa sedištem u Šenženu ima 74% udela na svetskom tržištu dronova, izveštava Skylogic Research). Napredak koji su kineske kompanije Huawei i ZTE postigle u razvoju mobilne 5G mrežne tehnologije je takođe rezultat ogromne vladine finansijske podrške. Privatne američke investicije u naučna istraživanja su se povećala, ali ne dovoljno. Mala korporativna potrošnja ide na onu vrstu osnovnih istraživanja koja dovode do otkrića koja imaju kapacitet da transformišu pravila igre i sve ostale igrače. Američke kompanije troše oko 24 milijarde dolara godišnje na fundamentalne naučne discipline – otprilike trećinu godišnje investicije – ali  i preko 10 više na razvoj (oko 316 milijardi dolara).

Ni ovo nije dovoljno da bi Sjedinjene zadržale vodeću poziciju u odnosu na Kinu. Vašington treba da uloži više – mnogo više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Kakvo je rešenje za ovu situaciju?

Amerika treba da radi ono što najbolje ume: da se takmiči. Sjedinjene Države imaju najbolje svetske istraživačke univerzitete, veliki naučni istraživački talenat i jaku kulturu razvoja inovacija. Danas, Vašington treba da uloži više novca – i to daleko više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Idealno bi bilo da savezna vlada vrati nivo budžetskih sredstva za inovacije i R&D na nivo iz 1965. godine. Ona bi, u najmanju ruku, trebalo da se obaveže da će udvostručiti finansijska sredsta za nebiomedicinska istraživanja u ključnim oblastima koje je identifikovala američka obaveštajna zajednica. To bi zahtevalo oko 12 milijardi dolara godišnje tokom tri godine, što bi iznosilo samo 0,25% federalnog budžeta. Sjedinjene Države su odgovorile na lansiranje Sputnjika tako što su potukli Sovjete svojim odlaskom na Mesec. Samo 1965. i 1966. godine, NASA je dobila više od 4% federalnog budžeta. Americi je preko potreban jedan sličan period reinvestiranja i obnove u  osnovnim i primenjenim oblastima naučnih istraživanja kao i obrazovanju – da bi uopšte i pomislili da se takmiče sa Kinom i odgovorili na moguće pretnje u budućnosti. Kada je o naučnim istraživanjima reč, Vašington bi trebalo da stavi svoj novac tamo gde je zaista preko potreban.

(Ezekijel Emanuel je potpredsednik katedre za globalne inicijative Univerziteta u Pensilvaniji, Ejmi Gecden je izvršna direktorka Inicijative Penn-China, a Skot Mur je direktor programa Penn Global China)

 

Wall Street Journal

Zašto Nemci uzimaju svoj odmor tako ozbiljno


U Nemačkoj je s Nemcima tokom avgusta teško uraditi bilo šta krupnije i značajnije u biznisu. Jer, Nemci praznike smatraju i zakonski tretiraju kao – prirođeno ljudsko pravo. Katrin Šaer, urednica Handelsblatove spoljne rubrike je istraživala taj nesporno ozbiljan pristup koji Nemci imaju prema periodu godine namenjenom za relaksaciju i „punjenje baterija“.

Glas na drugom kraju telefona je zvučao optužujuće, pozivajući ljutitog menadžera iz odeljenja za ljudske resurse. Da li je otkrivena krađa kancelarijskog posuđa? Da li je neko predugo boravio na pauzi za čaj? Ne, ništa od toga.

“Imate još 10 dana odmora”, prekorno ga je upozorio taj glas. „Znate li da ih sada zaista morate uzeti i iskoristiti jer dogodine nećete moći?”

Glas iz odeljenja ljudskih resursa je tim rečima završio razgovor da bi potom prekinuo vezu – ali, ne pre no što je pružio još jedan dokaz koji ide u prilog opažanju koje službenici koji govore engleski dobro i dugo znaju: Nemci svoje praznike shvataju ozbiljno. Veoma ozbiljno.

Jedan „lokalac“ kaže da će imejlom dobiti jedan dokument u Excel-u za planiranje vikenda i slobodnih dana. To je još jedna priča o prkosnom stavu “nosite se”, s kojim Nemačka doslovce stavlja katanac na svoje poslove svakog avgusta: nemački proizvođač automobila Dajmler je 2014. uveo novu politiku e-pošte koja upravo odražava taj pristup. Pošaljite poslovno e-pismo bilo kom zaposlenom u Dajmleru koji je u tom terminu na odmoru, i poruka bi vam se  vratila  s odgovorom tipa „Na odmoru sam. Ne mogu da pročitam vašu e-poštu. Vaša e-pošta je izbrisana.”

A onda su se pojavili takozvani “ratovi peškirima”, koji su se razbuktali onda kada su ranom zorom nemački turisti počeli da stavljaju peškire na ležaljke na mediteranskim odmaralištima – vrlo rano – kako bi zauzeli  najbolja mesta pored bazena. U štampi i medijima obe zemlje odmah su se pojavile priče o nemačkim i, naravno, britanskim turistima kao o „zaraćenim stranama“ čiji je cilj isti. U tom slučaju – ukoliko se kao ležerni turista zadesite bilo gde u inostranom hotelu koji je u tom trenutku ugostio upravo takvu britansko-nemačku felu turista – vi automatski ispadate budala koja ne shvata vrednost surovo ozbiljne potrage, naime žilave potrage za „mesto pod suncem, na najboljim ležaljkama kraj bazena“.

Moglo bi se reći da je takvo ponašanje “tipično nemačko”, kaže Mikael Til za Bild; Til je psiholog koji se često pojavljuje na lokalnim nemačkim televizijama kako bi komentarisao stanje nacionalne svesti. “Iza ovog (ponašanja) prisutna je želja da sve držimo pod kontrolom. To važi i za praznike.”

Nemački odmori i slobodni dani: osnovno ljudsko pravo

Zašto, onda, Nemci uzimaju svoje praznike tako ozbiljno? Odgovor na to pitanje je kratak, a može se odlično sažeti rečenicom jednog Nemca: „Mi smo Nemci. Mi sve shvatamo ozbiljno.” Ali postoji i jedan malo duži odgovor, koji ima dosta veze sa nacionalnom naravi, kulturom odnosa prema svom radnom mestu i tradiciji.

Pre 20. veka, obično su samo nemački plemići i otmena klasa odlazili na odmor. Do 1903. godine, nemački radnici su imali samo tri slobodna dana godišnje. Ali do 1945, skoro svi su dobijali dve nedelje odmora.

Ovakav razvoj „praznične psihologije“ u nemačkom narodu je imao jake veze sa Vajmarskom republikom, nezvaničnim imenom za Nemačku nakon Prvog svetskog rata, između 1919. i 1933. godine. Početkom tog perioda, novoosnovana Socijaldemokratska partija krenula je u obnovu sistema socijalne zaštite. Do početka 1928. godine, oko tri četvrtine svih zaposlenih u Nemačkoj moglo je da podnese zahtev za dobijanje od osam do 12 dana odmora. Najšarolikije političke grupe – od samih socijalista do „ljubitelja prirode“ – sretno su se i poletno bavile organizovanjem i „instruiranjem“ Nemaca za praznike, a „zarad njihovog dobra“.

Bilo je to doba sistemski organizovanog odmora za obične Nemce; i, kao što će posvedočiti svako ko je od kompajijskog kadrovika dobio u Ekselu neku sličnu listu slobodnih dana, ovaj „kulturološki mamurluk“ traje otad pa sve do danas.

Kako su tridesetih godina prošlog stoleća nacional-socijalisti došli na vlast, tako su uveli novu instituciju pod nazivom “Kraft durch Freude” ili „snaga kroz radost“, među Nemcima poznatiju kao KdF. Nacisti su ograničili prava sindikata i zaposlenih ali su ponudili više odmora, između 12 i 21 dana godišnje. Ovakve „emanacije“ KdF mentaliteta – kao što je ona šarmantno nazvana „Kancelarija za putovanja, planinarenje i praznike“ – bile su zaslužne za organizovanje odmora za milione Nemaca između 1934. i 1939. godine.

Ovo je predstavljalo i nešto više od početka masovnog turizma: Nacisti su smatrali da je slobodno vreme od vitalnog značaja radi efikasnog funkcionisanja nemačke ekonomije, zdravlja nemačkog radnika, a konačno i uspešnosti nemačke ratne mašinerije. Ova ideja – da su praznici neophodni za zdravlje nemačkog biznisa – još uvek postoji i duboko je uvrežena.

„Moji prijatelji koji rade od devet ujutro do pet popodne, na radnim mestima kao što je fabrika Siemens, planiraju čitavu svoju godinu imajući u vidu praznike“, kaže jedan Nemac rođen u Štutgartu. „Ovde se, međutim, ne radi samo o ‘zabavi’. (Nemci) definitivno odlaze na odmor kako bi se osvežili, obodrili i odmorni vratili na posao.“ Berlinski lokalci dodaju i to da  „Nemci odlaze na posao radije nego na odmor.“

Neki drugi, poetski malo upečatljiviji aspekti takođe utiču na odnos Nemaca prema praznicima. “Onima sa sličnom naravi poput moje, putovanja predstavljaju neprocenjivu vrednost; odmor vas podstiče, koriguje, upućuje i razvija”, pisao je pisac Gete u svom pismu iz 1797. godine. Odnosno, drukčije rečeno, praznik treba da ima jednu plemenitiju svrhu i cilj: samousavršavanje.

Standardni klišei o ponašanju na nemačkom radnom mestu mogu se primeniti i na nemačke odmore: tačnost, direktnost, jasni ciljevi, naglasak na pravilima i propisima, osećaj kontrole i maksimalno izbegavanje bilo kakve neizvesnosti.

Neki od tih klišea su dokazani i istraživanjima. Prema podacima i brojkama koje ima OECD (OEBS), Nemci u proseku rade manje od radnika većine zemalja; u 2016. godini, nemački fond radnih sati bio je oko 1.363 sati godišnje. Oni, takođe, imaju relativno veliki broj slobodnih dana. Nemački zakon kaže da bi zaposlenici koji rade petodnevnu radnu sedmicu trebalo da dobiju najmanje 20 slobodnih dana godišnje, a mnogi poslodavci nude više. Ako tome dodamo i praznike, broj radnih dana narasta na oko 39 dana godišnje. Ipak, nemačka produktivnost, merena kao BDP po glavi stanovnika podeljena s radnim satima se procenjuje na oko 105,70 dolara. To je oko 4 dolara više nego u Sjedinjenim Državama, gde Amerikanci svake godine imaju preko 400 sati više od Nemaca svake godine, a pritom imaju manje slobodnih dana.

Oni koji kao pečalbari žive i rade u Nemačkoj takođe nailaze na neočekivano i gotovo klinički indikovano razdvajanje privatne i javne sfere kada je u pitanju druženje. U Nemačkoj, ova linija je jasna: intenzivno radite da bi potom potom intenzivno uživali u svom odmoru – ali budite sigurni da su ove dve stvari sasvim odvojene.

Europ Assistance, francuska međunarodna kompanija za putno i zdravstveno osiguranje je 2016. godine od Ipsosa naručilo studiju putničke osiguravajuće mreže. Tom je prilikom ova studija utvrdila da su, u poređenju sa svim ostalim Evropljanima, Nemci bili najžilaviji i najdecidniji u striktnom održavanju linije koja razgraničava rad od relaksacije. Osamdeset odsto ispitanih Nemaca je želelo da tokom korišćenja odmora stoprocentno zaboravi na svoja radna mesta. Ostale zemlje obrađene ovom anketom su imale barem 10 poena manje od Nemaca, pa su u ovoj rigidnosti na relaciji posao-odmor za njima zaostajali čak i Amerikanci; samo 53 odsto njih je svoj profesionalni život isključivalo dok su bili na odmoru.

Amerikanci imaju tendenciju da na svojim radnim mestima provedu puno radnih sati jer je za njih to, na neki način, „pitanje časti“. Neki kažu da se oni „muče na poslu, zarad posla samog“; u drugoj studiji je utvrđeno da samo 31 odsto Amerikanaca potpuno iskoristi sve svoje slobodne dane. Nemci na to mogu gledati drugačije: previše prekovremenog rada je sramota, jer to znači da niste mogli da izvršite dodeljene vam zadatke tokom zadatog osmočasovnog radnog vremena.

Vredi napomenuti i ovo: Nemci – a zapravo većina Evropljana – koriste skoro sve svoje dane odmora propisane zakonskim i kompanijskim uredbama. U ovom veku, oni na svoje slobodno vreme gledaju kao na zakonom obezbeđeno, neopozivo ljudsko pravo.

A nema tog menadžera (ili bilo koji hitan posao 1. avgusta) koji bi im mogao oduzeti ono što im je nemačka država podarila – dovoljno slobodnog vremena.

Cathrin Schaer, Handelsblatt Global

Kineska državna agencija: Socijalizam najbolji put za iskorenjivanje siromaštva


Dve je godine ostalo do isteka roka kojeg je kineska vlada zadala za potpuno iskorenjivanje siromaštva u ovoj zemlji, ključnu ulogu ima socijalistički sistem, piše državna kineska novinska agencija Xinhua a prenosi hrvatski portal Index.

“Socijalizam znači napredak. Napredak mora da služi zajedničkom prosperitetu za sve”, izjavio je predsednik Xi Jinping tokom posete jugozapadnom delu zemlje, odnosno gradu pokrajini Chongqing.

Komunistička partija Kine obećala je da će do 2020. iskoreniti siromaštvo.

Komunistička partija Kine objavila je rat siromaštvu i obećala je 2017. godine da će ga iskoreniti u svim zaostalim delovima zemlje, i to do kraja 2020. godine.

Smanjenje siromaštva postalo je tako strateški zadatak za zemlju, piše državna agencija, a vlasti su na svim nivoima preduzele korake kako bi se ispunio na vreme.

Siromaštvo je u zadnjih 40 godina smanjeno sa 97.5 odsto na 1.7. odsto.

“Kineski socijalistički sistem omogućio je ujedinjenje svih raspoloživih resursa za ostvarenje cilja od početka do kraja, posebno kad je reč o prihodima. Zahvaljujući mukotrpnom radu, više od 700 miliona Kineza izašlo je iz siromaštva u poslednje četiri decenije, a stopa siromaštva se u ruralnim krajevima smanjila sa 97.5 odsto u 1978. na 1.7 odsto”, piše Xinhua.

Članovi stranke, uključujući vladine službenike, vojnike i visokoobrazovane radnike, poslati su širom zemlje u siromašne krajeve kako bi radili na ostvarenju glavnog vladinog zadatka.

Dve godine do isteka roka, zemlja se nalazi u kritičnom trenutku završetka najtežeg zadatka svoje kampanje smanjenja siromaštva. Socijalistički sistem nastaviće da pokazuje svoju snagu u poslednjim fazama borbe, piše državna agencija.

index.hr

Sinhua: razvejane sumnje u inicijativu “Pojas i put”


(Peking, 24. april) Usred rastućeg trenda međusobne globalne povezanosti, Kina je pokrenula projekat pod nazivom „Inicijativa za pojas i put“ (Belt and Road Initiative, BRI), a s vremena na vreme dopiru glasovi o tome kako ova velika vizija može uticati na čitav svet. Priču donosi kineska državna agencija Xinhua.

Inicijativa „Pojas i put“, koja se tiče „Ekonomskog pojasa svile“ i „Pomorskog puta svile za 21. vek“, a koje je 2013. inicirao kineski predsednik Si Đinping, ima za cilj izgradnju trgovinskih i infrastrukturnih mreža koje povezuju Aziju sa Evropom i Afrikom u dosta širem opsegu nego što su to pre više stoleća predstavljale staze i pravci na drevnom Putu svile.

Ovo je osvrt na visokokvalitetnu saradnju u cilju jačanja zajedničkog prosperiteta: u toku je Drugi forum o međunarodnoj saradnji na inicijativi „Pojas i put“ koji se održava od 25. do 27. aprila u Pekingu. Oko 5.000 učesnika iz više od 150 zemalja i 90 međunarodnih organizacija potvrdilo je svoje prisustvo.

Činjenice su pokazale da je BRI mirni, otvoreni i „zeleni“ tj ekološki put međunarodne saradnje u kojoj svi dobijaju, uz istovremenu revitalizaciju istorijskog puta koji vodi ka zajednici koja će obraćati pažnju na zajedničku budućnost čovečanstva.

Dužnička zamka vs. raspodela razvoja

“Diplomatija dužničke zamke” bila je stvar koju su zdušno „kupili“ mnogi koji su razmišljali na hladnoratovski način, demonizujući kineske kredite jer se vezivanjem za njih, kako misle i kažu, “stvara ekonomska zavisnost od Pekinga”. Međutim, činjenice pokazuju da BRI pomaže zemljama da se izvuku iz “zamke nedostatka ekonomskog razvoja”, umesto da ih uvuku u “dužničku zamku”.

Za početak, zemljama u razvoju u fazi ekonomskog uzleta, posebno onih u Aziji i Africi, hitno je potreban kapital za investicije u infrastrukturu. Ono što je Kina uradila jeste da pruži ruku pomoći takvim programima, zasnovanim na principima “uzajamnog poštovanja, pravde i pravičnosti, kao i koristi za sve strane”.

Što se tiče odabira projekata kao i investicione i finansijske saradnje u okviru BRI, sve zainteresovane strane će donositi odluke oprezno nakon zajedničkih konsultacija, pažljivo razmatrajući procene rizika i studija izvodljivosti.

“Za one koji imaju poteškoća u otplati duga, Kina traži odgovarajuće rešenje putem prijateljskih konsultacija, i nikada ih ne prisiljava na otplatu duga”, rekao je Jang Điječi, direktor Kancelarije spoljnopolitičke komisije Centralnog komiteta KPK.

Dalji pogled na portfelj dugova specifičnih za svaku zemlju pojedinačno otkriva izostanak pravičnosti retorike koja plasira teoriju o „dužničkoj zamci“ u koju Kina, navodno, želi da uvuče druge zemlje.

Na primer, Sarmad Ali, izvršni direktor grupe Jang Media, najveće pakistanske medijske grupe rekao je da dug koji je izazvao Kinesko-Pakistanski ekonomski koridor (CPEC), konceptualni okvir regionalne povezanosti u okviru BRI saradnje, iznosi samo oko šest procenata ukupnog spoljnog duga i obaveza Pakistana.

On je dodao da CPEC nije samo podsticaj za razvoj već se kroz njega ubacuju i ogromne količine kapitala u Pakistan.

Neki zapadni kritičari imaju tendenciju da razbiju Kinu zbog “namernog stvaranja” problema zaduživanja pri realizaciji projekta izgradnje luke Hambantota u Šri Lanki i njene primopredaje u ruke Kineza, ali takve optužbe nisu ništa više do neutemeljene izmišljotine.

Šri Lanka ima “ograničeno iskustvo” u apsorpciji kapitala i upravljanja istim, i to je razlog zbog čega je ova zemlja odlučila da sarađuje sa Kineskom trgovačkom grupom u ovom poduhvatu, rekao je nedavno premijer Šri Lanke Ranil Vikremesinge.

Za bolju održivost infrastrukture u BRI zemljama, koje zahtevaju obimne i visoke uloge a isplativost na duži vremenski period, Kina ubrzava u svoju podršku učesnicima BRI, nudeći im pomoćne objekte i sistemsko planiranje razvoja, kako  bi poboljšali eksterne uslove za njihov ekonomski prosperitet.

Netransparentne operacije naspram transparentnog plana

Zapadni kritičari su skloni da koriste “black-box” operacije da opišu saradnju među zemljama BRI, govoreći kako Kina ima netransparentan sistem u donošenje odluka vezanim za inicijativu Pojas i put.

Međutim, zvaničnici i stručnjaci kažu da BRI, od idejnog koncepta do praktične akcije, zagovara i poštuje princip transparentnosti i inkluzivnosti.

“Kina je pokrenula inicijativu, ali na drugima je da se pridruže i igraju zajedno”, rekao je Ruan Congže, izvršni potpredsednik Kineskog instituta za međunarodne studije.

Generalni direktor Organizacije UN za hranu i poljoprivredu Hoze Gracijano da Silva pohvalio je Kinu za razvoj inkluzivnosti, kao i da nije ostavila nijednu zemlju na cedilu; Kerolajn Kenedi-Pajp (Caroline Kennedy-Pipe), britanska ekspertkinja za međunarodnu bezbednost, smatra da nisu otkrivene opasnosti u kineskim investicijama, kao i da je saradnja unutar BRI transparentna.

Ništa ne može bolje ilustrovati uspeh ove inicijative od broja zemalja zainteresovanih za BRI projekat.

Do danas je 126 zemalja i 29 međunarodnih organizacija zaključilo sporazume o saradnji sa Kinom, uključujući i Italiju, članicu G7.

Ne postoji samo jedna dominantna strana već ravnopravni učesnici; nema „muljanja ispod tezge“, već samo otvorenosti i transparentnosti; nijedan učesnik neće upasti u zero-sum situaciju, naime, da “pobednik uzima sve”, već se razmišlja o uzajamnim koristima i kreiranju poslovnih situacija u kojima dobijaju svi, rekao je Vang Livej, profesor sa univerziteta Renmin.

Štaviše, BRI projekti su u skladu sa osnovnim normama međunarodnih zakona i propisa, i poštuju međunarodno prihvaćenu poslovnu logiku i operativne modele.

Baš kao što je predsednik Si rekao, BRI ima “svetlu perspektivu”.

Veliki zagađivači naspram „zelenih“ strategija

Mogu se čuti pitanja ne izvozi li Kina “višak svojih proizvodnih kapaciteta” kroz BRI, kao što su neki posumnjali. Činjenice pokazuju da je BRI, takođe, simbol eksponiranja ekološkog aspekta poslovanja, kao i da ne preusmerava zagađenje koje bi dovodilo do “rizika po životnu sredinu”.

“Zeleno finansiranje postaje sve uticajnije u inicijativi „Pojas i put“, a Kina igra značajnu ulogu u tom trendu”, navodi se u članku posvećenom BRI projektu, koju je na svom sajtu objavila institucija za međunarodne finansijske operacije i analitiku „Standard Chartered“; u njemu su izražena očekivanja da će „BRI iskoristiti priliku da služi za opštije dobro”.

U skladu sa upornim nastojanjima Kine da “povlači crvene crte” po pitanju kontrole zagađenja, od preduzetnika i privrednika angažovanih u BRI se izričito zahteva da preuzmu glavnu ulogu u ekološkom poslovanju, ohrabrujući ih da objavljuju godišnje izveštaje o ekološkim performansama u skladu sa relevantnim zakonima i propisima u zemljama u kojima posluju, što je Kina već naložila svojim „Smernicama za unapređenje zelenog biznisa tokom inicijative Pojas i put“.

Kao manifestacija ekološkog sklada na relaciji priroda-ljudi može poslužiti hidroelektrana Sanghe II u Kambodži, njen najveći hidroenergetski projekat je razvijen u saradnji sa Kinom: prosečen je veštački kanal za migraciju ribljih vrsta, a nakon pažljive procene uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegla erozija zemljišta i degradacija biodiverziteta.

Isto tako, zajednička laboratorija Etiopije i Kine pri Etiopskom Institutu za razvoj kožarske industrije efikasno tretira otpadne vode iz štavionica – uspešan spoj zdrave ekonomske isplativosti i ekološke održivosti.

“Iskustvo Kine u primeni tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije može se ponoviti i kroz BRI saradnju na Bliskom istoku, u Africi i drugim svetskim regionima sveta, kako bi inspirisala paradigme ekološkog razvoja”, rekao je Erik Solhajm, bivši izvršni direktor Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Geopolitička strategija vs. globalna javna dobra

Uporedo sa svojom sve većom popularnošću, neke strane sa potencijalno skrivenim motivima okrivljuju BRI, nazivajući ga jednim od kineskih instrumenata u svojim geopolitičkim sukobima koje ima sa drugim velikim zemljama.

Zapravo, kao jedna od najpoznatijih međunarodnih javnih dobara i platformi za globalnu saradnju, ova inicijativa ima za cilj postizanje zajedničkog prosperiteta svih uključenih zemalja, a ne podsticanja takozvanog “kineskog uticaja”.

“Kina ne okuplja bilo kakvu „savezničku kliku“ kojoj podilazi laskanjem, niti „silom pokorava“ bilo kakve neprijatelje. Izgradnja Pojasa i puta ima za cilj postizanje zajedničkog razvoja svih zemalja, a ne iznalaženje sfera političkog uticaja”, rekao je Vong Đivej.

On je rekao da BRI nije isto što i Maršalov plan, a da Kina ne pokušava da „kupi“ prijatelje. “Nijedna politička situacija nije nametnuta učesnicima u inicijativi, niti je ideološki orijentisana”, dodao je Vang.

Treba napomenuti da su mnoge zemlje i regioni aktivno povezali BRI sa sopstvenim razvojnim planovima, od Junkerovog investicionog plana EU do ASEAN-ovog master plana privrednog povezivanja, Evroazijske ekonomske unije pod vođstvom Rusije, turskog projekta Srednjeg koridora i kazahtanskog projekta „Svetla staza“ (Nurli Zhol).

Prema nedavnom izveštaju Svetske banke, investicije vezane za BRI mogle bi da izvuku 34 miliona ljudi iz umerenog siromaštva u odnosu na osnovnu liniju, među kojima je 29,4 miliona iz zemalja i regiona duž rute „Pojasa i puta“.

Zahvaljujući ubrzanoj saradnji na BRI projektu, Maldivi su dobili svoj prvi međuostrvski most, Belorusiji je omogućeno da proizvodi putnička vozila a Kazahstanu – kopnenoj zemlji bez izlaza na more – BRI je omogućio da povezivanje sa Tihim okeanom preko logističke baze u kineskom gradu Lijanjungang.

Čangjong Ri, direktor MMF-ovog Odeljenja za Aziju i Pacifik veruje je da bi BRI koristi čitavom svetu jer podstiče potrebu za razvojem infrastrukture u zemljama s niskim prihodima, radeći na unapređenju regionalnoj saradnji i povezivanju kroz trgovinske investicije, mobilnost ljudi i finansija.

To je “veoma važan doprinos” globalnoj ekonomiji, izjavio je Čangjong Ri.

 

Wang Bin, Xu Ke (Xinhua)

Špijuni, laži i algoritmi (2/2)


Revolucija u tehnologiji obmanjivanja

Američka obaveštajna zajednica mora da konačno pronikne kako da brže i bolje od svojih protivnika iskoristi revoluciju u upotrebi javnih izvora informacija i niza drugih tehnologija. Ona, istovremeno, mora uskladiti ove napore sa svojim ustavnim i etičkim obavezama o zaštiti privatnosti i građanskih sloboda.

To je lakše reći nego učiniti. Razmotrimo još jednom slučaj javno dostupnih podataka. U srednjem veku, kada je papir bio oličenje nečijeg bogatstva a knjigama onemogućen pristup (izuzev ako niste monah u manastiru), znanje je bilo dragoceno a pisanje i prepisivanje je bilo izuzetno skupo. Stvaranje sadržaja je danas toliko jeftino da se, prema nekim procenama, količina podataka pohranjenih na Zemlji udvostručuje svake dve godine, što znači da će čovečanstvo proizvesti sadašnju količinu podataka u narednih 24 meseca – što je količina podataka nastala tokom dosadašnje istorije čovečanstva.

Obaveštajne službe su oduvek bile u obavezi da pronalaze iglu u plastu sena. Danas, ti „plastovi sena“ rastu eksponencijalno. Da bi ostali relevantni, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se kreću daleko brže – a to će ponekad činiti na račun jednog dubljeg, detaljnijeg i pažljivijeg „kopanja“ po podacima. Zato brojne kompanije iz privatnog sektora intenzivno rade na „prisluškivanju društvenih medija“ (social listening) i drugim rešenjima, koristeći se prednostima javno dostupnih informacija i sposobnostima njihove brze procene.

Firma In-Q-Tel, venčer firma povezana s agencijom CIA je „odgajila“ brojne obećavajuće tehnološke start-up kompanije, i to ulaganjem novca u ove početničke firme. Ali, postići da bilo koja tehnološka inovacija zaživi i ukoreni se u obaveštajnim agencijama predstavlja izuzetan izazov, zahvaljujući „ugrađenim“ izvođačima sa sopstvenim finansijskim podsticajima, već davno ugovorenim ali neretko i zastarelim informatičkim sistemima i sklerotičnim politikama izbegavanja bilo kakvog ulagačkog rizika – sve to izuzetno otežava da komercijalne kompanije, a posebno start-up firme, započnu plodotvornu saradnju s vladom.

Prikupljanje i obrada svih podataka je samo pola bitke: doći u posed većeg broja informacija je od male koristi ukoliko analitičari ne mogu proceniti koje su informacije verodostojne a koje ne. Verodostojnost, dovoljan izazov kada su u pitanju osetljivi podaci, još je veći problem u svetu u kojem se eksponencijalno uvećavaju količine javno dostupnih (i na mnogo načina osetljivih) informacija. Blogeri, društveni sajber aktiv isti i drugi koji doprinose (ne)relevantnosti sadržaja na svetskoj računarskoj mreži imaju različite podsticaje koji radije naglašavaju svoju hitrost i provokativnost, a na uštrb korektnosti i rigoroznosti pri svom odabiru relevantnih i činjenicama potkrepljenih podataka. Kao rezultat toga, značajno se povećava rizik od greške.

Dodajmo tome sve veći izazov koji nameće pravovremena akcija a to je – pogoditi trenutak i biti u toku, a potom pravovremeno odgovoriti na pretnju. U eri Gugla, kada je od bilo čije informacije o bilo čemu do neke druge informacije dovoljan samo prelazak prstom ili jedan klik, javno dostupan sadržaj sve više se nalazi i pred očima donosilaca političkih odluka – i to bez dodatnih provera ili analiza. Ovakvim svojim ponašanjem kreatori politika preuzimaju rizik od donošenja preuranjenih procena i iskrivljenog prosuđivanja, umesto da strpljivo sačekaju da se obave obaveštajne procene, koje su doduše nešto sporije ali koje pažljivo razmatraju kredibilitet izvora i nude alternativu, tj realistično tumačenje zbog čega je došlo do razvoja neke krizne situacije. Da bi ostali relevantni u ovom okruženju, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se „kreću“ višestruko brže – ponekad na račun dubljeg „kopanja“ po sveže pristiglim podacima. Konkurencija u vidu javno dostupnih izvora takođe može pojačati štetne pritiske na analitičare kako bi u što kraćem roku proizveli kratkoročne obaveštajne procene a ne dugoročnu analizu koja relevantno dobacuje i „preko horizonta“ – to je nešto što obaveštajnoj sferi već nedostaje.

Razlučiti istinito od lažnog će u budućnosti postati još teže. Razvojem veštačke inteligencije otpočela je revolucija obmane i prevare u elektronskim medijima. Ruski set dezinformacija plasiran uoči izbora 2016. godine brzo će postati tek bleda slika spram onoga što će vrlo uskoro biti moguće izvesti uz pomoć sofisticirano izrađenih zvučnih i vizuelnih falsifikata (deepfake, DF), digitalno manipulisanog audio ili vizuelnog materijala dizajniranog tako da bude što realniji. Istraživači angažovani u komercijalne i akademske svrhe već su stvorili izuzetno verne fotografije nepostojećih ljudi.

U odvojenim istraživanjima, timovi sa Univerziteta Stenford i Univerziteta u Vašingtonu upotrebili su veštačku inteligenciju i tehnologiju za sinhronizaciju pokreta usana kako bi generisali nepostojeći nastup Baraka Obame, koji je tom prilikom izgovarao rečenice koje inače nikada nije izgovorio. Kao i kod drugih tehnologija, pristup pojednostavljenom deepfake programiranju se brzo širi. Neki programi su dovoljno laki da ih i srednjoškolci bez ikakvih prethodnih programerskih znanja mogu koristiti da generišu neverovatno ubedljive falsifikate. Čak se i vrhunska računarska tehnologija i kapaciteti potrebni za sofisticiranije audio-vizuelne falsifikate sada mogu nabaviti po relativno niskoj ceni.

Ne treba mnogo da bi se shvatio manipulativni potencijal ove tehnologije. Zamislite da gledate naizgled pravi video koji prikazuje stranog lidera koji raspravlja o planovima za izgradnju tajnog programa nuklearnog naoružanja ili kandidata za predsednika koji zlostavlja dete samo nekoliko dana uoči izbora. Njihovo poricanje lako bi moglo biti odbačeno jer su dokazi neosporni – na kraju krajeva, oduvek je bilo i biće da poverujemo u ono što su naše oči videle.

Obaveštajne agencije će se u budućnosti suočavati sa herkulovskim zadatkom identifikacije ovih gotovo savršenih falsifikata, koje je- za razliku od drugih falsifikata, poput majstorski falsifikovanih i retuširanih fotosa – nesvakidašnje teško detektovati A sve to zahvaljujući AI tehnici koju je 2014. izumeo Guglov inženjer. Poznate kao “generativne kontradiktorne mreže”; ovaj termin predstavlja pristup u kojem se dva računarska algoritma suprotstave jedan drugom, pri čemu jedan generiše slike jedan dok drugi pokušava da otkrije falsifikate. Budući da se algoritmi „uče“ tako što se međusobno sučeljavaju i nadmeću, malo je verovatno da će bilo koji DF detektor zadugo ostati efikasan; i, ukoliko je u početku i efikasan, ima veoma malo vremena pre nego što ga DF nadmudri. Prevare su oduvek bile deo špijunaže i ratovanja, ali ne na ovom nivou preciznosti, dosega i brzine.

Usvajanje prave strategije

Američka obaveštajna zajednica preduzela je neke važne korake kako bi se prilagodila ovom rapidno promenljivom tehnološkom okruženju. U 2015. godini, tadašnji direktor CIA-e Džon Brenan osnovao je novu upravu koja se fokusirala na digitalne inovacije a takođe je preuredio dotadašnju strukturu CIA-e, delom i kako bi digitalne stručnjake i obaveštajce koji se bave javno dostupnim izvorima približili i povezali sa CIA-inim tradicionalnim sakupljačima podataka i analitičarima. Nacionalna geo-kosmička obaveštajna agencija (NGA) je pokrenula je inicijativu ubrzani razvoj veštačke inteligencije kako bi se ubrzale i poboljšale analize slika. CIA, Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) i druge obaveštajno-bezbednosne agencije su se preselile u data-oblak, stvarajući “okruženje za fuziju velike količine podataka” koje analitičarima iz svih ovih agencija treba da omogući bržu i efikasniju „big data“ analitiku. Mnoga druga skorašnja unapređenja ostaju tajna.

Napori u ovom pravcu deluju obećavajuće, ali pojedinačna unapređenja sama po sebi nisu dovoljna. Obaveštajnoj zajednici je potrebna sveobuhvatna strategija za povratak u igru i održavanje prednosti američke obaveštajne sfere i u aktuelnoj, novoj tehnološkoj eri. Nacionalna obaveštajna strategija za ovu 2019. godinu je podaleko od ovog cilja, s izjavama upečatljivo intoniranim samozadovoljstvom i uz nejasne napomene kako, recimo, “treba povećati integraciju i koordinaciju”, “bolje iskoristiti partnerstva” i “povećati transparentnost ali i zaštitu informacija od nacionalne bezbednosti”. Inovacije se pominju samo na pola stranice. Američka obaveštajna strategija za novo tehnološko doba treba da otpočne tako što će identifikovati koje su to prepoznatljive snage Sjedinjenih Država i kako se njihove prednosti mogu dugoročno koristiti.

Veliki deo današnje spoljnopolitičke diskusije usredsređen je na slabosti Sjedinjenih Država, predstavljajući sliku nacije koja je izolovana, ranjiva i nadjačana od strane nemilosrdnih i efikasnih autokrata. Nova obaveštajna strategija bi trebalo da preokrene aktuelni scenario. Umesto da podlegne zavisti autoritarnih sila sa strane, zdravo polazište bi trebalo da bude prepoznavanje onih američkih prednosti koje njihovi rivali niti mogu prepoznati niti se u njih uklopiti, kao i kako bi te prednosti mogle kompenzovati bilo koju slabu tačku i ranjivosti sopstvenog odbrambenog sistema.

Sjedinjene Države prevazilaze svoje protivnike na više frontova. Širok raspon saveza – uključujući „Five Eyes“ obaveštajno partnerstvo pet savezničkih obaveštajnih službi – Amerikanci udruženi sa Australijom, Kanadom, Novim Zelandom i Britanijom – proširuje globalni doseg i sposobnosti Sjedinjenih Država. Etnički šarolika populacija nudi prirodnu prednost u prikupljanju „žive sile“ tj kvalifikovanog personala širom sveta. Otvoreno društvo kao što su Sjedinjene Države i njene demokratske vrednosti dugo su ohrabrivale slobodan protok ideja i pomagale nacijama i pojedincima širom sveta da se uključe u ostvarenje ovog njenog cilja. Inovacioni ekosistem Sjedinjenih Američkih Država i dalje služi kao neprikosnoveni inkubator naprednih tehnologija.

Međutim, korišćenje ovih snaga zahtevaće i široko utemeljenje globalnih napora, prevshodno baziranih  na povezivanju obaveštajnih struktura i društva, kao i efikasnijem povezivanju samih službi na globalnom nivou, uz doprinos tehnoloških kompanija, gređanskog društva i akademske zajednice. Posebna komisija sastavljena od vrhunskih ljudi bez premca u svojim oblastima, koje je američki Kongres već pokrenuo i čije aktivnosti prati i koordinira, mogla bi da pokrene ovu promenu. Nemoguće je predvideti koje će uvide i inicijative ovaj proces generisati, mada je već uočeno nekoliko područja na koje treba obratiti pažnju.

Na organizacionom frontu, obaveštajci zaduženi za javno pristupačne informacije zaslužuju da imaju sopstvenu agenciju. Trenutno, njihove prikupljene informacije prolaze kroz odeljenje CIA pod nazivom Open Source Enterprise, premda je podizanje ove agencije nalik održavanju vojnog vazduhoplovstva u armiji, sputavajući neku novu potencijalnu misiju nevoljnošću birokratije, koja prirodno favorizuje druge prioritete. U agenciji CIA, poverljive informacije i dalje imaju primat nad javno dostupnim informacijama, tako da podaci izvučeni iz javno dostupnih izvora (open-source intel) imaju drugorazredni status. Open-source obaveštajci nikada dosad nisu zadobili potrebnu pažnju i novac – niti će – dokle god se nalaze unutar CIA-e ili bilo koje druge postojeće agencije.

Open source obaveštajci zaslužuju svoju agenciju

Ljudski kapital tj stručnost i sposobnost će u budućnosti biti pojednako bitni. Sadašnji sistem zapošljavanja u obaveštajnim službama bio je osmišljen za „neka druga vremena“, kada su obaveštajci provodili čitavu karijeru radeći za vladu. Danas, u nekim agencijama, mnogi prvoklasni zaposlenici izlaze na vrata nakon samo nekoliko godina, noseći sa sobom svoju stručnost i obuku, nikada se ne vraćajući nazad. Mnogi više nikada ne uđu i „zahvaljujući“ sporom birokratskom procesu regrutacije. Eksperte za visoke tehnologije je posebno teško privući i zadržati, dok bi obaveštajne agencije trebalo da stvaraju veći broj „izaslanika“, a ne samo onih koji će doživotno ostati pod njihovim okriljem – dovodeći mlade i zrele tehnološke eksperte unutar i izvan državnih struktura kako bi unapredili odnose, razumevanje i poverenje između američke tehnološke industrije i obaveštajne zajednice.

Zapravo, premošćavanje podele između tehnološke industrije i obaveštajne zajednice jeste imperativ američke nacionalne bezbednosti. Za velike tehnološke kompanije kao što su Apple, Facebook, Google i drugi, programi nadzora koje je 2013. razotkrio Edvard Snouden, bivši „ugovorac“ u ministarstvu odbrane stvorio je dubok i trajan manjak poverenja. Tviter neće poslovati sa obaveštajnim agencijama jer ovoj kompaniji nije svejedno kako će se njene informacije koristiti. Viši rukovodilac u jednoj od vodećih tehnoloških kompanija i bivši viši rukovodilac još jedne vodeće tehnološke kompanije je jednom prilikom rekao da ključni ljudi iz tehnoloških industrija i kompanija gledaju na američke obaveštajne službe kao na „zlotvore i neprijatelje“ – gledaju ih kao što gledaju, recimo, i na kineske obaveštajce: i jedni, baš kao i drugi, morali bi da budu sasvim izuzeti iz njihovih tehnoloških sistema.

Obaveštajna zajednica je, sa svoje strane, sve zabrinutija zbog spremnosti američkih tehnoloških kompanija da prodaju svoje proizvode i usluge stranim klijentima koji možda ne dele demokratske principe Sjedinjenih Država ili pak nacionalne interese. Google, koji poseduje najsofisticiranije kapacitete za razvoj veštačke inteligencije, objavio je da neće sarađivati sa Pentagonom na bilo kakvim AI projektima koji bi se mogli koristiti za izradu oružja, mada ozbiljno razmišlja o tome kako da kineskoj vladi pomogne u razvijanju boljeg cenzurisanog tj filterisanog internet-pretraživača. Projekat „dubinskog“ učenja razvijan u ruskoj laboratoriji za veštačke neuralne sisteme „iPavlov“ koristi hardver kompanije Envidija (NVIDIA), najsavremenije kalifornijske kompanije za razvoj čipova. “Mi ih prodajemo svima”, izjavio je nedavno potpredsednik Envidijinog odeljenja za razvoj poslovanja. Upravljanje situacijom i usaglašavanje haotičnih kontradiktornosti prisutnih između komercijalnih podsticaja, privatnosti i nacionalnih interesa zahteva i nameće, naravno, i odnos između američke obaveštajne zajednice i talentovanih inovatora iz Silikonske doline.

Prvi principi

U odnosu na sve ono što bi trebalo promeniti, još važnije je ono što ne bi trebalo menjati. Prvi prioritet bilo kojeg pravca transformacije američkih obaveštajnih službi ne bi trebalo da bude nanošenje štete najvrednijoj imovini koju obaveštajna zajednica poseduje: njenoj posvećenosti objektivnosti, bez obzira na političke posledice. Ovaj princip, zapravo, i objašnjava razlog zbog kojeg su generacije američkih donosilaca odluka imale poverenje u rad obaveštajne zajednice – ne onu vrstu poverenja da su podaci obaveštajaca uvek ispravni (jer nisu) već poverenje u smislu da iza njih i njihove profesionalnosti ne postoji bilo kakav skriveni motiv, politički program ili stranačka ostrašćenost.

Ovaj osnovni princip iskušava sam američki predsednik koji javno omalovažava svoje obaveštajce uz otvoreno neslaganje sa procenama američkih obaveštajnih agencija. Ovakvo ponašanje je vid vršenja pritiska na američke obaveštajce koji bi sada trebalo da za svoje podatke “nazovu“ nekog odozgo i okvalifikuju onako kako to čini aktuelni predsednik SAD, umesto da se rukovode dokazima. Do sada, pod direktorom Nacionalne obaveštajne službe Denom Koutsom, američki obaveštajci se čvrsto drže svog duha, verovanja i stremljenja. I pored svega, rizici su visoki: Američka obaveštajna zajednica može razviti najbolju obaveštajnu strategiju u novoj tehnološkoj eri, ali ako ikada izgubi reputaciju usled nedostatka objektivnosti, nepristrasnosti i profesionalizma, izgubiće i svoju vrednost u očima američkog naroda.

Amy Zegart, Michael Morell, Foreign Affairs

Špijuni, laži i algoritmi (1/2)


Razlozi zbog kojih se američke obaveštajne agencije moraju prilagoditi novim oblicima ratovanja ili će propasti. Tekst donosi američki Foreign Affairs, nestranački magazin specijalizovan za oblasti geopolitike, strategije i diplomatije.

Za američke obaveštajne agencije, dvadeset prvi vek je započeo šokom, kada je 19 operativaca Al Kaide otelo četiri aviona i izvršilo najsmrtonosniji napad ikada na tlu Sjedinjenih Država. Nakon napada, obaveštajna zajednica mobilisala se sa jednim, najvažnijim ciljem: sprečiti da se 11. septembar ponovi. CIA, američka Agencija za nacionalnu bezbednost i 15 drugih subjekata američke obaveštajne zajednice restrukturisale su se i preuredile. Kongres je odvojio milijarde dolara u cilju podrške transformaciji obaveštajnih struktura.

Taj trud se isplatio. Za gotovo dve decenije, koliko su od 9/11 američke obaveštajne agencije bile usredsređene na borbu protiv terorista, one su osujetile brojne planove za napad na Sjedinjene Države; pronašli su Osamu bin Ladena, pomogli da se eliminiše kalifat Islamske države i pronašli brojne teroriste koji se skrivaju širom sveta: od afganistanskih pećina do briselskih apartmanskih kompleksa. To je bio verovatno jedan od najuspešnijih perioda u istoriji američke obaveštajne službe.

Ali danas, suočene sa novim pretnjama koje prevazilaze terorizam „na terenu“, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa još jednim odsudnim trenutkom obračuna. Od biotehnologije i nanotehnologije, sve do kvantnog računarstva i veštačke inteligencije – brze tehnološke promene daju protivnicima SAD-a nove mogućnosti i narušavaju tradicionalne prednosti američkih obaveštajnih službi. Američka obaveštajna zajednica,  kao prva linija odbrane američke teritorije se zato mora prilagoditi ovim promenama ili će neminovno zapasti u rizik od neuspeha.

Iako su američke obaveštajne agencije preduzele početne korake u pravom smeru, one se ne kreću dovoljno brzo. U stvari, već je nedavno i došlo do prvog raspada u ovoj novoj eri: neuspeh da se brzo identifikuju i potpuno shvate obim i veličina ruskih društvenih medija koji su se 2016. umešali u američke predsedničke izbore. Taj prekid bi trebalo da posluži kao poziv na buđenje. Trendovi koje odražava opravdavaju sveobuhvatnu promenu načina na koji obaveštajna zajednica deluje. Za to je potrebno da kapitalizuju jedinstvene kapacitete koje Sjedinjene Države poseduju, sprovedu korenite i obimne organizacione promene i obnove poverenje između države i američkih tehnoloških kompanija.

Znak upozorenja

Višestrana ruska kampanja „aktivnih mera“ uoči izbora 2016. godine bila je osmišljena s namerom da potkopa javno poverenje Amerikanaca u američki demokratski proces, sejući seme razdora u američkom društvu i podstičući javnu podršku jednom predsedničkom kandidatu u odnosu na drugog. Veliki deo ovih aktivnosti nije zadugo ostao neotkriven. Gotovo odmah su američke obaveštajne agencije primetile ruske kibernetičke napade uperene protiv Demokratskog nacionalnog komiteta i kampanje Hilari Klinton, uz deljenje ukradenih informacija sa platformi kao što je WikiLeaks, i pokušaja prodora u državne i lokalne glasačke sisteme. Ukazujući na ove događaje, američki obaveštajni zvaničnici upozorili su predsednika Baraka Obamu mnogo pre izbora da su Sjedinjene Države napadnute.

Ipak, obaveštajne agencije su propustile najvažnije sredstvo koje je Rusija upotrebljavala: upotrebu društvenih medija kao oružja. Studije koje su naručili Komitet za obaveštajne poslove Senata i Specijalni savet su ukazale na ozbiljnost optužbi Roberta Mulera o ruskim “farmama trolova”, objašnjavajući kako su na društvenim medijima prisutne ruske operacije osmišljene da potkopaju izborni proces u Sjedinjenim Državama; ove operacije su možda počele već 2012. godine, a do 2014. godine su se već uveliko zahuktale. Zvaničnici američke obaveštajne službe znali su da je Rusija koristila društvene medije kao sredstvo propagande protiv svojih građana i suseda, posebno Ukrajine, a trebalo im je najmanje dve godine da shvate da su slične aktivnosti prisutne i u Sjedinjenim Državama. Ovaj propust lišio je predsednika Obamu dragocenog vremena, potrebnog kako bi u potpunosti razumeo namere Moskve i razvio političke opcije uoči početka izbornog procesa.

Oktobra 2016. godine, mesec dana uoči izbora, Džejms Klaper (James Clapper), direktor nacionalne obaveštajne službe, i Džeh Džonson (Jeh Johnson), sekretar za unutrašnju bezbednost su preduzeli neobičan korak davanja javne izjave o uplitanju Rusije u američke predsedničke izbore. Čak i tada, potpuni obim ruskih aktivnosti izmiče američkoj obaveštajnoj zajednici; u izjavi se uopšte ne spominju društveni mediji. Džonson je kasnije izjavio da je ruska operacija delovanja unutar društvenih medija “bila nešto… što smo tek počeli da naslućujemo“. Isto tako, Klaper je u svojim memoarima napisao da „u leto 2015. nama nije bilo ni na kraj pameti da bi se ruski obaveštajci na niskog profila mogli u društvenim medijima predstavljati kao Amerikanci“. Sve do okončanja izbora, obaveštajna zajednica nije razumela veličinu napada koji je dosegao cifru od preko 120 miliona američkih državljana. Odbor za obaveštajne poslove Senata je 2018. zabeležio da je njena zajednička međustranačka istraga “otkrila daleko opsežnija ruska nastojanja da manipuliše društvenim medijima u cilju sejanja razdora unutar američkog društva kao i usmeravanja izborne volje glasača na izborima iz 2016. godine”; ono što je takođe nepojmljivo je da se sve to dešavalo u obimu većem no što je američka obaveštajna zajednica uspela da pojmi i identifikuje čak i krajem 2017.

Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata SAD, Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)

Obaveštajne agencije sa dobrim razlogom nisu imale neke svoje sisteme prikupljanja podataka o sadržaju društvenih medija u Sjedinjenim Državama, iako su ruski napad na američke društvene medije izvršili ruski državljani koji su radili na ruskom tlu. Njima je pomoglo nekoliko ruskih obaveštajaca poslatih u Sjedinjene Države 2014. godine sa izričitim zadatkom da prouče „kibernetski ekosistem“ i situaciju, s namerom da kampanja društvenih medija upravljana iz Moskve bude što delotvornija. Nikada se do kraja neće razotkriti da li je Kremlj promenio ravnotežu snaga u tada neizvesnoj predsedničkoj trci. Ono što je, međutim, sasvim  jasno jeste to da je američka obaveštajna služba predugo bila nesvesna ruskog beskrupuloznog uticaja na američke društvene medije, i da je ovaj kolosalni neuspeh američkih obaveštajaca samo slika onoga što neminovno sledi ukoliko se američka (i svaka druga) obaveštajna zajednica ne prilagodi današnjim brzim tehnološkim pomacima.

Obaveštajni rad kao apsolutna nužnost

Obaveštajna služba je uvek bila suštinski deo umeća ratovanja i državničkih poslova. „Upoznaj neprijatelja“ (da bi ga pobedio), izreka kineskog vojnog stratega, mislioca, pisca, diplomate i generala Sun-Cua koju je oko 500. godine pre nove ere napisao u obliku uputstava pod nazivom „Umeće ratovanja“ mogla bi se veoma dobro primeniti i na ovaj slučaj. Na bojnom polju, dobar obaveštajni rad pomaže u spašavanju života i dobijanju ratova, ukazujući na neprijateljske snage, predviđajući njihove naredne poteze i shvatajući kakve su namere, planovi i sposobnosti protivnika. Kada nije na bojnom polju, obaveštajni rad pomaže liderima da donose bolje odluke sprečavanjem pogrešnih proračuna i pružanjem pravovremenih uvida u potencijalne i stvarne pretnje, kao i mogućnosti za nadvladavanje istih.

Godine 1962., na primer, informacije koje su prikupili špijunski avioni U-2 dali su predsedniku Džon F. Kenediju vreme i dokaze koji su mu bili potrebni kako bi prisilio Sovjetski Savez da ukloni nuklearno oružje sa Kube bez izazivanja nuklearnog rata. Naravno, obaveštajna služba takođe može i da pogreši – ponekad katastrofalno (kao što je to, recimo, bila procena o mogućem posedovanju oružja za masovno uništenje u rukama Sadama Huseina uoči rata u Iraku). Obaveštajni rad je, po prirodi, neizvestan posao koji uključuje spajanje tek možda delića informacija o protivniku, i njegovim namerama da ih porekne odnosno zataška njihovo postojanje.

Ali trajna vrednost obaveštajnog rada potiče od one stvarnosti na terenu, onoga što je sura realnost: lideri donose bolje odluke onda kada imaju – bolje informacije, a američke obaveštajne agencije su već dugo u mogućnosti da pruže informacije koje su bolje od nekih drugih obaveštajnih izvora. Korišćenjem agenata na terenu i tehničko-tehnološkim metodama, oni prikupljaju poverljive informacije koje američki suparnici pokušavaju da sakriju. Oni te poverljive podatke povezuju s informacijama iz drugih vladinih odeljenja i ministarstava, uparujući ih s informacijama iz javno pristupačnih izvora (vesti iz medija), neklasifikovanim tj pristupačnim dokumentima stranih vlada ali, naravno, i javnih izjava, da spomenemo samo nekoliko izvora. Svoju analizu prilagođavaju specifičnim potrebama kreatora politika i dostavljaju je bez utiskivanja sopstvenog mišljenja, strančarenja ili nametanja bilo koje političke agende.

Ove mogućnosti  i kapaciteti su danas veoma traženi. Ali, nove pretnje i nove tehnologije čine prikupljanje i analizu obaveštajnih podataka daleko izazovnijima nego u bilo kom trenutku još od od prvih dana Hladnog rata. Najnovije godišnje procene o stranim pretnjama koje je objavila Kancelarija direktora američke Nacionalne obaveštajne službe prikazuju sliku globalnih opasnosti: rastuću konkurenciju velikih sila, posebno iz Kine i Rusije; rastući nuklearni arsenal u Severnoj Koreji i onog uz indijsko-pakistansku granicu; procvat haotičnog ekstremizma na Bliskom istoku kao i narušavanje međunarodnog poretka; tu su i autokrate, koje svojski marširaju od Evrope do Azije. Klimatske promene uzročnik su iseljavanja hiljada ili desetina hiljada ljudi, što dodatno pogoršava već postojeću nestabilnost. Čak ni bitke nisu više ono što su nekad bile, uz današnje sukobe u „sivoj zoni“ i „malim zelenim ljudima“ koji zamućuju granicu između rata i mira.

Istovremeno, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa novim izazovima koje stvaraju revolucionarne tehnologije. U 2007. godini, reč „cyber“ nije se pojavila ni u jednoj godišnjoj proceni obaveštajnih službi o pretnjama i ugroženosti. Ta je reč ušla u izveštaje obaveštajaca tek 2009. i to negde skrajnuto, naime, na 38. strani dokumenta od 45 stranica, odmah ispod odeljka o trgovini drogom u zapadnoj Africi. Ipak, do 2012. godine, jedva tri godine kasnije, tadašnji sekretar za odbranu Leon Panetta upozorio je da bi “kibernetički Perl Harbor” mogao bez ikakvog fizičkog razaranja da uništi kritičnu infrastrukturu Sjedinjenih Država. Danas, zloćudi i potencijalno kobni informatički akteri svakodnevno izvršavaju na milione informatičkih napada širom sveta. Neverovatna je ali istinita informacija da kibernetički kriminal u ovom trenutku stvara više prihoda nego globalna trgovina narkoticima.

Kombinacija novih tehnologija i rastućeg broja pretnji, njihove složenosti i brzine podrazumevaju i veće opasnosti po Sjedinjene Države – ali i veće zahteve koji se nameću njenim obaveštajnim agencijama. Razmotrimo, recimo, nastajuće područje ofanzivnih sajber operacija Sjedinjenih Država. U fizičkom svetu, mnogi vojni ciljevi su zgrade, nepokretni objekti od cigle, betona i gvožđa, tako da liste ciljeva (target –liste) i operativni planovi imaju rok trajanja. Planeri, u tom slučaju, mogu biti sigurni da će bomba dovoljne snage sravniti bilo koji objekat u radijusu eksplozije, bez obzira na to koliko prozora ima ili da li su zidovi od betona ili drveta. To, međutim, nije tako tako u sajber prostoru, gde su mete mašine, uređaji ili sistemi koji se neprekidno menjaju i usavršavaju, doslovce u sekundama. Čak i sitne modifikacije mete (kao što je instalacija jednostavne „zakrpe“, tj softverske korekcije postojećeg programa) mogu dovesti do toga da postojeće sajber-oružje momentalno postane sasvim beskorisno, uz kibernetski „ekosistem“ koji se konstantno menja i koriguje, otežavajući čak i predviđanja o kolateralnoj šteti nastaloj potencijalnim napadom – čak ni predstava o šteti ne može biti jasna, tako da se nema uvida ni šta i a ni kako bi nešto trebalo odbraniti. Kao rezultat toga, liste strateških ciljeva koje treba napasti zahtevaju ažuriranje u realnom vremenu kako bi uopšte bile korisne. U ovom svetu, obaveštajni rad je više nego činilac koji samo doprinosi boljem rezultatu u odnosu na suparnika. Kao što je nedavno napisao Kris Ingliš, bivši zamenik direktora Agencije za nacionalnu bezbednost, obaveštajni rad je “suštinska osnova” bilo koje delotvorne akcije.

Javne tajne

Napredak u tehnologiji je za obaveštajne službe obično mač sa dve oštrice: Gotovo svaki tehnološki razvoj može učiniti protivnika sposobnijim a ujedno potkopati svoju postojeću odbranu.Ovaj napredak, istovremeno, može omogućiti da obaveštajne agencije rade svoj svoj posao bolje i brže. Veštačka inteligencija, na primer, može poboljšati ljudsku analizu ali i učiniti gotovo nemogućim otkrivanje potencijalnih informatičkih udara neprijatelja. Komercijalne usluge šifrovanja i „katančenja“ sopstvenih komunikacijskih kanala i veza štite komunikaciju američkih građana i njihovih kreatora politika, ali ujedno i omogućavaju teroristima da tajno koordiniraju svoje napade gotovo bez ikakve detekcije od strane bezbednosnih službi. Tehnologije kao što su AI, prepoznavanje lica i biometrija mogu pomoći obaveštajnim agencijama da uhvate tražene ljude, ali i otežati tradicionalne tajne operacije.

Informacije dobijene iz javno dostupnih izvora nude pristup oblastima u koje tradicionalni tajni izvori teško da mogu prodreti.

Eksplozija javno dostupnih informacija – rezultat povezivanja sve pametnijih uređaja sa internetom – jesu možda najbolji primer svakolikih mogućnosti ali i opasnosti koje sa sobom nose nove tehnologije. Danas je više od polovine svetske populacije „onlajn“ tj na svetskoj računarskoj mreži. Još jedna gotovo neverovatna ali verodostojna informacija: prema nekim procenama, sledeće godine će više ljudi imati mobilne telefone nego pristup tekućoj vodi. Ova sveopšta povezanost internetom pretvara obične građane u svesne ili nesvesne prikupljače obaveštajnih podataka. Mobilni telefoni mogu snimati događaje ali i snimati seizmičke aktivnosti kao što su podzemni nuklearni testovi, i to sve u realnom vremenu. Kamere za nadzor beleže toliko toga što se neprekidno dešava u gradovima širom sveta. Društveni mediji, internet-pretraživači i onlajn maloprodajne platforme prikazuju mnogo informacija o korisnicima. Za analitičare, ovo je riznica informacija. Poverljive informacije su, naravno, i dalje važne, ali javno dostupne informacije postaju sve prisutnije i potencijalno dragocenije – kako za Sjedinjene Države tako i za njene protivnike.

Javno dostupne informacije nude čak i pristup oblastima u koje tajni izvori mogu teško prodreti. Kada je 2014. godine Rusija napala istočnu Ukrajinu godine, najsolidniji dokazi poticali su od fotografija koje su pravili ruski vojnici, da bi ih potom postavljali na društvene mreže, i na kojima su jasno prikazani transporteri i tenkovi, dok su u pozadini ukrajinski auto-putevi na kojima su vidljivi lokalni saobraćajni znakovi. Društveni mediji su, isto tako, prikazali i kako je sofisticirani ruski SA-11 sistem vazdušne odbrane premešten u istočnu Ukrajinu neposredno uoči rušenja aviona Malezija erlajnza na letu 17, da bi potom bio prebačen natreg u Rusiju. Društveni mediji su postali tako dragocen resurs da se na konzolama i ekranima podzemnog Centra američke nuklearno-strateške komande danas prate ne samo fidovi s poverljivim informacijama već i fidovi koji dolaze sa ključnih naloga na – Tviteru.

U isto vreme, lak pristup podacima i tehnologijama je promenio odnos snaga na štetu Sjedinjenih Država. Sve je više zemalja, uključujući i američke protivnike poput Irana i Severne Koreje kao i globalne aktere koji nisu povezani sa bilo kojom državom, koji danas mogu prikupljati informacije po čitavom svetu – i to za baš male pare. Svako ko ima Internet vezu može udobno analizirati Guglove mape, pratiti događaje na Tviteru ili pretraživati ko je sve „ukačen“ na svetsku računarsku mrežu… a sve to zahvaljujući, recimo – softveru za prepoznavanje lica. Kada su 2011. pripadnici američke mornarice iz odreda SEALs pretresli pakistanski kompleks u kojem je obitavao bin Laden, pakistanska vojska nije otkrila tu operaciju – ali je u tome uspeo lokalni konsultant za informacione tehnologije po imenu Sohaib Atar. Kada su se američke snage spustile nadomak objekta, Atar je počeo da tvituje kako čuje neobične zvukove. “Helikopter koji lebdi iznad Abotabada u jedan sat ujutro (je izuzetno redak događaj)”, napisao je. Atar je, potpuno nesvestan trenutne situacije, „tvitom opevao“ čitavu operaciju opsade bin Ladenove kuće, pa je čak izvestio kako je eksplozija zatresla i njegove prozore. Lako je zamisliti kako bi „slučajne zgode“ nalik ovoj – hotimična onlajn razotkrivanja operacija u realnom vremenu – mogla da zaista dovedu u opasnost buduće američke operacije – a i ne samo američke.

Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)

Komercijalni sateliti, u međuvremenu, sada nude jeftine „oči na nebu“ svakome ko ih poželi. Sjedinjene Države i Rusija su sve do pre desetak godina dominirale aero-kosmičkim tržištem sa tek šačicom velikih špijunskih satelita od kojih je svaki bio veličine autobusa i čije je osmišljavanje i lansiranje koštalo milijarde dolara – i jedni i drugi su koristili visoko naprednu tehnologiju kojom su prikupljali veoma osetljive i poverljive informacije. Kina se sada pridružila toj elitnoj grupi. Međutim, pad troškova lansiranja, drastično unapređena komercijalna optika i minijaturizacija još su više proširili tržišnu arenu, u kojoj se sada pojavljuju novi akteri sa svojom svemirskom tehnologijom. U poslednjih pet godina, broj zemalja koje poseduju i koriste ovakve satelite je udvostručen, a godišnji broj lansiranja je povećan za 400 procenata. Kompanija SpaceX je prošlog decembra lansirala raketu sa 64 mala satelita iz 17 zemalja. Jeftini sateliti otprilike veličine kutije za cipele sada nude slike i analitiku klijentima širom sveta koji su spremni da dobro plate. Iako po svojim mogućnostima oni još uvek ne mogu da „stanu na crtu“američkim i ruskim satelitima, oni se iz dana u dan unapređuju.

Britanija, još jednom bolesnik Evrope


Britanski ekonomski novinar Martin Volf za Fajnenšel tajms pravi kratak i efektan osvrt na stanje ostrvske ekonomije u zadnjih gotovo šest decenija.

Kada sam bio mlad, šezdesetih godina, Britanija je bila poznata kao „bolesnik Evrope“ zbog svoje dugotrajne, višedecenijske ekonomske slabosti. Pa ipak, nakon mandata premijerke Margaret Tačer 80-ih godina prošlog veka, ovaj žalobni epitet se više nije činio primenjivim na Ostrvljane. Međutim, sada, još jednom, dok polazim u inostranstvo – a posebno u kontinentalnu Evropu – ima onih koji me pitaju “Šta to nije u redu sa Britanijom?”, uz mešavinu zbunjenosti, sažaljenja i “šadenfrojdea” (Schadenfreude), pomalo zlobnih šala i peckanja. Ali mogu da opišem simptome: Britanija prolazi kroz šest kriza u isto vreme.

Prva i najvažnija, najteža je ekonomska kriza. Polazna tačka bila je šok usled finansijske krize 2008. godine. Ali danas, najvažniji aspekt ovog stanja jeste stagnacija produktivnosti. Prema Savetodavnom odboru, međunarodnoj poslovnoj nevladinoj organizaciji, proizvodnja po satu u Britaniji porasla je za samo 3,5 odsto između 2008. i 2018. Od svih značajnih zemalja sa visokim dohotkom, samo je Italija imala manji rast. Ipak, to nije zato što je produktivnost Britanije već visoka. Naprotiv, proizvodnja po satu u Britaniji zaostaje za onom u Irskoj, Belgiji, Sjedinjenim Državama, Danskoj, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Singapuru, Švedskoj, Austriji, Australiji, Finskoj i Kanadi. Visoka stopa zaposlenosti i niska stopa nezaposlenosti su dobre vesti. Međutim, stagnirajuća produktivnost znači stagnirajuće realne prihode po glavi Britanca. To znači da jednoj grupi može biti bolje samo ako drugoj bude lošije. Ovo ne predstavlja sretnu sliku ekonomske i socijalne politike. Dug period fiskalnog zatezanja učinio je ovu situaciju još nesretnijim.

Druga kriza vezana je za pitanje: da li nacionalni identitet mora biti ekskluzivan? To pitanje se ubrzo pretvara u pitanje lojalnosti. Mnogi su zadovoljni višestrukim identitetima. Drugi insistiraju na postojanju samo jednog. Jedan način gledanja na ovu podelu je onaj između “ljudi odnekuda” i “ljudi s bilo kog mesta”, kako ga Dejvid Gudhart definiše u svojoj knjizi „Put nekuda“ (The Road to Somewhere). Ali, jednom kada se ispolitizuje, to postaje daleko gorče, neugodnije i razdornije. A bilo je tako – tokom Bregzita.

Treća kriza, Bregzit, oboružala je kolektivni nacionalni identitet, pretvarajući te razlike u optužbe zbog izdaje („britanskog identiteta“). Normalna demokratska politika podvrgava se (i upravlja se) apelima za većom zajedničkom lojalnošću. Kada ideja o “izdaji” postane deo političke debate, onda je moguća samo potpuna pobeda ili potpuni poraz. Takve perspektive su nespojive sa normalnim demokratskim životom u kojem važi princip „uzmi i pruži, a pruži da bio jednom mogao i uzeti“. I tako se, u stvari, to i dokazalo i pokazalo: Britanija je brojčano podeljena na dva gotovo podjednaka dela, a emocije su tako intenzivne da je neku nacionalnu rezoluciju o jedinstvu ciljeva trenutno nemoguće i pomisliti.

Četvrta kriza je politička. Postojeće partije, istorijski zasnovane na klasnim podelama, ne uklapaju se u trenutne podele identiteta, naime, između onih koji su rado prihvatili kako britanski tako i evropski identitet, i onih koji insistiraju da onaj prvi (britanski) isključuje taj drugi (barem u slučaju ako taj „evropski“ identitet znači „biti građanin EU”). Konzervativci i laburisti, dve najveće britanske stranke devastirane bregzitovskim procesom, a neka nova politička konfiguracija tek treba da se pojavi.

Šta nije u redu sa Britanijom?

Peta kriza je ustavna (pod čim mislim da se odnosi na pravila političke igre). Članstvo u EU je ustavno pitanje. Upotreba referenduma kao sredstva za rešavanje takvih ustavnih pitanja je sama po sebi ustavno pitanje. Ukoliko bi na referendumima trebalo da se odlučuje o takvim stvarima, koja je, u tom slučaju, uloga parlamenta u tumačenju i implementaciji te odluke? Šta je, po tom pitanju, razumno pravilo koje odlučujuće utiče na glasanje putem ustavnog referenduma? Da li bi to trebalo da bude prosta većina ili značajno velika većina? I, napokon, zbog čega smo se zaglibili u ovaj neopisivi haos a da prethodno sebi i kao društvo u celini nismo postavili malopre navedena  pitanja?

Šesta i možda najvažnija kriza od svih je – problem liderstva. Britanija je naišla na “krizu cajtnota”, situaciju u kojoj se politički akteri osećaju napeto, pod stresom i u panici zbog činjenice da imaju veoma malo vremena da ispoštuju zadati rok: prisutan je sukob između Dejvida Kamerona i Tereze Mej, koja istrajava u svojoj tvrdoglavosti. Sada se mogu naslutiti izgledi za raspisivanje opštih izbora, sa konzervativnom partijom koju predvodi Boris Džonson, i koja se suočava sa laburističkom partijom, koju predvodi Džeremi Korbin. Ova dvojica nemaju mnogo toga zajedničkog. Oni mi se, međutim čine i kao ponajmanje kvalifikovani potencijalni premijeri, čak i u zemlji koja je, na kraju krajeva, još uvek stalna članica Saveta bezbednosti UN. Jedan od njih je neizlečivi pajac i živopisni galamdžija koji zagovara Bregzit, a drugi je tvrdokorni socijalista i doživotni pristalica levičarskih despota. Sa takvim liderima, nered se može samo još više pogoršavati – a to sigurno hoće.

Zašto su se tolike krize obrušile na ovu zemlju u isto vreme, i kako se sve one utiču jedna na drugu – to su ona zaista krucijelna pitanja. Loši ekonomski ishodi, u smislu realnog rasta prihoda, sigurno su povezani sa „procvatom“ nacionalnog identiteta kao jednog možda ključnog i najvažnijeg pitanja, iako postoje i drugi faktori, među kojima posebno treba imati u vidu i pitanje imigracija. Ono što je važno, međutim, nije to šta je izazvalo sve ovo već to što će biti potrebno izuzetno puno vremena da se iz svega ovoga izvuče. Britanija će, nažalost, i dalje ostati bolesna.

Financial Times

Kineska ekonomija: optimizam zasnovan na podacima


Sastanak kojim predsedava Si Đinping opisuje prvi kvartal ove godine kao izvanredan, ali ostaje još posla kojeg treba obaviti.

Radnik na montažnoj liniji fabrike automobila SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, Istočna Kina, avg 2018 [Foto: IC]

Montažna linija fabrike SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, avg 2018 [IC]

Kineska ekonomija je imala bolji rast nego što se očekivalo u prvom kvartalu ove godine, a poverenje na tržištu je na izuzetan način poraslo, navodi se u saopštenju sa sastanka kojim je predsedavao predsednik Si  Đinping u petak 19. aprila.

Tokom sastanka Političkog biroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, članovi su analizirali trenutnu ekonomsku situaciju, sačinivši planove daljih ekonomskih aktivnosti.

Vladina ministarstva su u prvom kvartalu podstakla kvalitetan rast, produbivši strukturne reforme na strani ponude, uspevajući da sprovedu pozitivnu fiskalnu politiku i stabilnu monetarnu politiku, navodi se u saopštenju. Glavne makroekonomske brojke bile su u odgovarajućem prognoziranom rasponu, a reforme i otvaranje su kontinuirano napredovali, navodi se u izveštaju.

U saopštenju se kaže da i dalje postoje mnoge poteškoće i problemi u ekonomskom razvoju, uz veću napetost u spoljnom, globalnom ekonomskom okruženju i pritisak koji se vrši na domaću ekonomiju.

Od ministarstava se očekuje da i nadalje ostanu postojana i budu hrabra u prevazilaženju teškoća u ekonomskom razvoju, navodi se u saopštenju.

Na sastanku je naglašen značaj implementacije duha decembarske Centralne ekonomske konferencije.

Makropolitika treba da bude stabilna, mikropolitike treba da budu fleksibilne, a socijalne politike treba da garantuju osnovne potrebe građana na lokalnom nivou, navodi se u saopštenju. Makropolitike treba da se fokusiraju na promovisanje visokokvalitetnog rasta i stimulisanje vitalnosti tržišta.

Naglašen je značaj visokokvalitetnog razvoja proizvodnje u stabilizaciji privrednog rasta. Tradicionalne industrije treba usmeriti ka unapređenju, a nove industrije treba da ojačaju.

Razvoj malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzeća treba da bude podržan kroz mere kao što su ubrzavanje strukturne reforme finansija i pružanje boljih kreditnih usluga, navodi se u saopštenju. Takođe je potvrđeno da domove tj privatni prostor treba koristiti za život, a ne za aktivnosti vezane za profit i biznis.

Reformu treba dalje produbiti i otvoriti, a strani kapital treba da ima veći pristup kineskom tržištu. Smanjenje siromaštva je ključna mera izgradnje umereno prosperitetnog društva u svim aspektima, koji se mora postići do kraja sledeće godine.

Preostali zadaci za ublažavanje siromaštva su prilično zahtevni i naporni, a vladina ministarstva moraju kontinuirano da rade na tome da se zadaci završavaju. Zvaničnici zemalja koje su pogođene siromaštvom moraju pažljivo pratiti probleme kako bi osigurali da neki građani Kine izađu iz siromaštva.

Razgovaralo se i o publicističkom radu kineske partije. Najviši politički zadatak je, takođe, preporučio upućenost u namere kineskog vrha (kao reper za dalje delovanje, recimo, Sija Đinpinga i njegove Misli o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru). Svi partijski odbori moraju posvetiti veliku pažnju publicitetu osnovnih postulata kineskog društva i osigurati sprovođenje propisa.

Takođe, plan je da Đin Likun, prva glava Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u budućnosti postane uticajna figura u svetu finansija.

An Baijie,  China Daily  2019-04-20

Gde su danas gorani, ferijalci i radioamateri?


Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama i sve što se smatra volonterstvom je postalo luksuz.

Društvena angažovanost u postindustrijskom periodu trpi zbog razvoja komunikacionih tehnologija, društvenih mreža i sve češće individualizacije. Vratimo li se nekoliko decenija unazad i tome dodamo tadašnji društveni okvir, teško ćemo uporediti značaj i ulogu izviđača, ferijalaca, gorana, vatrogasaca, radioamatera… I svih onih koji se bore da ne dožive sudbinu nekadašnjih učesnika omladinskih radnih akcija. Akcenat se stavlja na dobrovoljnost i besplatan angažman.

Nekada su radioamateri bili deo šire zajednice zaljubljenika u tehničke discipline organizovane kroz društva nazvana Narodna tehnika. Do izražaja su dolazili u kriznim situacijama, prirodnim katastrofama, te ratnom periodu sa snažnom humanitarnom ulogom. Današnjicu shvataju kao novi izazov, kojoj su prilagođeni.

„Radioamateri su pioniri u ovome što imamo. Većina stvari koja se danas koristi u komunikacijama, nastala je iz hobija. Radioamateri vole da eksperimentišu, konstruišu i testiraju, a posle se to komercijalizuje od strane pojedinaca ili kompanija. Društvene mreže su samo dodatak našem hobiju i ne mogu nas ugroziti. Daju nam širinu u svemu, iako to više nije ono što je bilo pre 30-40 godina“, objašnjava Mesud Fazlagić, predsednik Asocijacije radioamatera u Bosni i Hercegovini.

Pojašnjava da ova zemlja ima 4.000 licenciranih radioamatera, ali da deluju kao udruženja građana bez državne podrške. Kritikuje školske programe, koji tehničku kulturu svode na minimum, kroz izučavanje i finansiranje.

„Svedoci smo da u Bosni i Hercegovini bilo koja elementarna nepogoda uzrokuje probleme u komunikacijama. Tada ne radi GSM, internet pristup je usporen ili onemogućen, javne službe su neuvezane u sistem, jer deluju svaka za sebe. Država jedva može da misli o sebi. Ostali su nebitni, pa tako i mladi radioamateri i ostali koji na volonterskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi unapređuju sistem i društvo, počinju da odlaze u svet. Bez obzira gde ti mladi i pametni ljudi živeli, oni će i dalje biti radioamateri, ali neće imati svoj lični pozivni znak sa prefiksom E7“, upozorava Fazlagić.

Crna Gora i Hrvatska

U Crnoj Gori je situacija drugačija.

„Zbog istorije i zbivanja na našim prostorima, radioamateri su i danas najviše prepoznatiljivi po ‘humanitarnim vezama’, kao neizostavni deo kriznih situacija usled elementarnih nepogoda. U tom pogledu, država ima veliko razumevanje i poštovanje, pa su u važećoj zakonskoj regulativi Crne Gore uvršteni kao jedna od specijalističkih službi sa kojima Direktorat za vanredne situacije, Ministarstvo odbrane i lokalne Službe zaštite i spašavanja imaju zaista dobru saradnju“, kaže Marko Tomašević, predsednik Mreže za afirmaciju radioamaterskog pokreta u Crnoj Gori.

Naglašava da ih ima nešto više od 300 sa važećom dozvolom izdatom od strane domaće regulatorne agencije, što je znatno manji broj u odnosu na predratni, pa čak i posleratni period.

„Upoređujući sa periodom od pre dvadesetak godina, kada se tražilo ‘mesto više’ na kursevima za radioamatere, danas je teško oformiti čak i manju grupu novih polaznika, a oni obično dolaze iz redova izviđača, planinara, vatrogasaca…“, zaključuje Tomašević.

I u Hrvatskoj država pozitivno gleda na razvoj radiotehnike i radiokomunikacija, pogotovo na rad sa decom i mladima.

„Hrvatski radioamaterski savez danas ima oko 1.500 članova radioamatera koji su organizovani u 90 radio-klubova, članica Saveza. Taj broj je mnogo manji nego što je bio pre devedesetih godina. Broj radioamaterki se menja, a isto tako i starosna struktura. Jedan deo članova koji je ranije prestao da se bavi radioamaterizmom zbog poslovnih i porodičnih obaveza se ponovno vraća u organizaciju“, objašnjava Željko Pilat, predsednik Hrvatskog radioamaterskog saveza.

U Hrvatskoj su radiokomunikacije na nacionalnom nivou deo osnovnoškolskog programa iz područja tehničke kulture. Osim što je važan rad s mladima, važno im je i celoživotno obrazovanje u području delovanja i podsticanju opštih društveno priznatih vrednosti.

Pozitivan pomak

Slično je i u Srbiji.

„Danas ima manje radioamatera nego pre raspada SFRJ, pre svega zbog stagnacije klubova, a zatim radi načina i tempa života i napretka tehnologije koja mladima čini manje privlačnim radioamaterske komunikacije, bar na prvi pogled. U celoj Srbiji ima oko 3.500 licenciranih radioamatera, od kojih je približno jedna trećina učlanjena u Savez radioamatera Srbije“, kaže sekretar Saveza Vaso Nastasić, navodeći da se država i društvo njih sete samo u vanrednim situacijama, pa nakon njihovog redovnog odaziva akcijama dobijaju tapšanje po ramenu. Pa ipak, sistem i ovde djeluje.

„Primetan je pozitivan pomak. U nekim lokalnim zajednicama, radioamateri su dobili pažnju i podršku za svoj rad, ali je to još uvek sporadično i lokalnog karaktera. Dobro je što su nedavno usvojena zakonska rešenja koja u nekoj meri prepoznaju radioamatere kao značajnu delatnost i predviđaju sistemsku podršku za njih. Videćemo u narednom periodu kako će se to realizovati“, zaključuje Nastasić.

Izviđači u regiji su zabeležili najznačajniji pad broja članova. U Hrvatskoj se izviđači koriste za razne volonterske akcije. Od humanitarnog rada do pošumljavanja na saniranim požarištima Dalmacije.

„Savez izviđača Hrvatske danas broji oko 3.500 članova. U poređenju s predratnim razdobljem, to je dosta manje, jer je 80-ih godina prošlog stoleća u Hrvatskoj bilo oko 40.000. Pa ipak, broj konstantno raste, pa se u zadnje dve godine osnivaju i nova udruženja u gradovima u kojima izviđači dugo nisu delovali. Možemo reći da je danas deci i mladima ponuđeno puno više sadržaja nego u pređašnjim vremenima, ali je danas i puno manji broj ljudi koji mogu (ili žele) da volontiraju“, poručuje Dan Špicer iz Saveza izviđača Hrvatske.

Sve manje akcija i pokreta gorana

Za pokrete gorana i njihove akcije pošumljavanja se sve manje čuje. Svoje meesto su prepustili preduzećima ili udruženjima „opšte prakse“ iz nevladinog sektora. Postalo je izazov ih pronaći i na internetu.

„Nekadašnji Savez gorana je bilo udruženje koje se redovno finansiralo iz budžeta SR BiH i Grada Sarajeva, a vršila su se masovna pošumljavanja u saradnji sa odgovornim šumarijama. Danas je pošumljavanja sve manje. Udruženje se ne finansira iz budžeta, a interes mladih i posebno prosvetnih radnika nije na zadovoljavajućem nivou. Poseban problem predstavlja nepostojanje federalnog zakona o šumama, već i dalje važe pojedinačni kantonalni, koji različito tretiraju pojedine oblasti, kao i ogromna površina koje je zagađena minsko-eksplozivnim sredstvima“, konstatuje Osman Delić, nekadašnji član Saveza gorana, a sada direktor Kantonalne javne ustanove za zaštićena prirodna područja Kantona Sarajevo, otklanjajući mogućnosti kampanjskog uspeha.

„U nevladinom sektoru je previše registrovanih nevladinih organizacija iz oblasti okoline, koje valjda za jedan dan čiste planetu i za jedan dan zasade milion sadnica (!?) Nadam se da će u eri sve većih klimatskih promena, društvo i pojedinci promeniti navike i doprineti aktivnostima na pošumljavanju kao nekada, kada smo imali parolu ‘od 7 pa do 77 – svi na pošumljavanje!'”

Zanemarljiv broj ferijalaca

Pod motom „Upoznaj domovinu da bi je više voleo“ i danas deluju ferijalci. Organizuju edukativne izlete i rade na edukaciji, razvoju kreativnosti, mobilnosti mladih, kao i organizovanog odmora dece i omladine.

„Ferijalni savez Sarajeva okuplja veliki broj volontera, mladih ljudi, kroz organizovanje edukativnih izleta za učenike osnovnih i srednjih škola i imamo nekoliko hiljada članova. Međutim, u poređenju sa predratnim periodom, kada se broj članova merio u desetinama hiljada, sadašnji broj je zanemarljiv. Treba ipak imati na umu da je Ferijalni savez bio jedna od četiri-pet glavnih omladinskih organizacija u bivšoj Jugoslaviji i da gotovo nema mladog čoveka iz tog perioda koji nije koristio usluge ferijalnog saveza, a samim tim bio i njegov član“, stava je Vanja Muhović, sekretar Ferijalnog saveza Sarajevo.

Sve manje volontera

U bh. entitetu Republika Srpska je Savez izviđača jedna od mnogobrojnijih omladinskih organizacija i jedan od osnivača Omladinskog foruma, krovnog tela svih omladinskih organizacija. Iako registrovana kao nevladina organizacija, usko sarađuje sa Ministarstvom sporta i omladine u entitetskoj vladi i saradnju ocenjuje uspešnom. Međutim, masovnost nije kao nekada.

„Na kraju prošle godine smo imali 688 članova. Problem je u tome što mladi kada završe školu i zaposle se, moraju da odustanu. Ne mogu učestvovati u akcijama. Nema više, kao nekada, slobodnih dana i beneficija za takve aktivnosti. I u samom rukovodstvu se kadar osipa. To mogu da rade samo oni koji su finansijski dovoljno nezavisni i oni koji rade po školama, pa imaju vremena na raspustima. Volonterstva je sve manje“, žali se Nobojša Ratković, načelnik Saveza izviđača RS-a.

Zaključke ovakvog stanja u društvima regije daje psiholog i analitičar Srđan Puhalo:

„Mi smo raskrstili sa socijalizmom i svime što on nosi još pre devedesetih. Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama. Ostalo je najgore od kapitalizma i sve što se smatra volonterskim radom je postalo luksuz. Nema više sistema koji podupire kolektivizam, ako nije usko nacionalni. Sada je sve dohodovni individualizam i to poprilično surov – meni i mojima.“

Al Jazeera

Neobični načini da besplatno putujete


Holandija je nedavno dozvolila putnicima da se voze besplatno u janom prevozu ako su sa sobom poneli i – knjigu. Evo i drugih čudnih ponuda koje pokrivaju troškove železničkih ili autobuskih karata.

Poslednje nedelje marta je Holandijom bilo moguće voziti se vozom  bez kupovine karte. Sve što vam je trebalo bila je, zapravo, knjiga.

Knjiga, a ne karta

Samo pripazite da to ne bude baš bilo koja knjiga. U skladu sa višegodišnjom tradicijom, kontrola karata u nacionalnom prevozu (NS) je i ovog proleća dobila uputstva da besplatnu vožnju dozvoli svima koji nose kopiju romana Jas van Belofte (“Jakna obećanja”) autora Jana Zibelinka (Jan Siebelink). Sporazum je postignut na vrhuncu nedelje knjige u ovoj zemlji, godišnjeg nacionalnog festivala književnosti. Tokom svake sedmice knjige, organizatori ovog festivala izdaju jednu besplatnu knjigu napisanu posebno za ovu priliku, dostupnu u izdašnom mada i ograničenom broju primeraka, a svakome ko je kupi (ove godine, cena joj je €12,50 pa naviše), ili ako se u sedmicama uoči holandskog sajma knjiga upiše u neku od holandskih biblioteka – dobija pravo da se u terminu nedelje knjige vozi besplatno javnim prevozom širom zemlje. Ova knjiga, u tom terminu, služi kao „besplatna propusnica“ za putovanje širom Holandije.

Moglo bi se čak i tvrditi da postoji nešto „specifično holandsko“ u vezi neobičnog ali nadasve simpatičnog načina na koji Holanđani slave svoju nedelju knjige. Ovo je zemlja koja, na kraju krajeva, proslavlja rođendan svog monarha pozivajući svoje građane da pred svoj kućni prag iznesu polovne stvari (oslobođene poreza). Pa ipak, daleko od toga da je holandska nedelja knjige jedina manifestacija koja eksperimentiše kako da od vas, na neortodoksni tj neobični način naplate vašu „besplatnu kartu“. Evo nekoliko primera iz celog sveta.

Avokado

Britanski milenijumovci jasno prepoznaju dobar dil čim ga uoče. Kada su britanske železničke kompanije prošlog proleća ponudile ograničen broj od 10.000 godišnjih karata za železnicu po ceni od 30 funti (35 evra) – karte koje su dozvoljavale svima između 26 i 30 godina da putuju vozom za trećinu uobičajene cene – rezultat je bio nagla i nekontrolisana pomama koja bi se mogla nazvati “uljudnom verzijom ‘Igara gladi’ “. Tako su zainteresovani bili željni da podignu karte putem Interneta, da je veb-sajt koji ih je nudio pao takoreći odmah po lansiranju ponude.

„Virdžin vozovi“ (Virgin Trains), železnička kompanija koja između ostalog saobraća i između Londona i Glazgova osetila je poslovnu priliku među razočaranima koji nisu uspeli da se dokopaju navedenih karata pa je lansirala svoju ponudu onima između 26 i 30 godina: Sve što je bilo potrebno da bi na ovoj ruti putovali za trećinu pune cene karte bilo je da na blagajni pokažu tu nadasve klišeiziranu ikonu Milenijumskog načina života: avokado. Pružanje usluge jednog prilično dugog putovanja vozom za jedan plod ove voćke zvuči kao dobar način da se izazove nestašica avokada na nacionalnom nivou, ali se sada ovaj trik više ne može ponoviti. Januara ove godine, Britanija je ponovo pokrenula svoju „železničku povlasticu za Milenijumovce“ (Millennial railcard) – ovom prilikom bez ograničenja na njihov broj i termine u kojima je moguće nabaviti je.

Plastične čaše

Surabaja, drugi po veličini grad Indonezije je prošle jeseni osmislio inovativni način kako da ulice ovog rada očisti od plastičnog otpada: gradske vlasti ohrabruju građane/putnike u javnom prevozu da prodaju svoje smeće u zamenu za besplatne autobuske karte. I mada podsticaj u vidu putnih karata za sakupljeni reciklažni otpad nije nimalo nova ideja – ono što ovaj primer čini upečatljivim je to da grad od svojih građana ne traži puno. Ako želite autobusku kartu oročenu na dva sata, uprava javnog prevoza Surabaje traži od vas da joj dostavite samo 10 plastičnih čaša ili pet boca.

Šema izgleda kao dobar dil za putnike, ali postoji i rizik od stvaranja velike rupe u gradskom budžetu za javni prevoz ukoliko je građani budu predano i s entuzijazmom upražnjavali: građani Surabaje, na kraju krajeva, svakoga dana stvara 400 tona plastičnog otpada… a to je izuzetno veliki broj besplatnih vožnji. To znači da se u pitanje stavlja isplativost transportnih usluga.

Čučnjevi

Uoči ruskih zimskih olimpijskih igara 2014, moskovska stanica Vistavočnaja isprobala je novi način motivisanja putnika, čime ujedno mogu i poboljšati svoju fizičku formu: ako bi izveli 30 čučnjeva ispred određene mašine za karte, dobili bi jednu kartu za metro. Mašina se pokazala veoma popularnom tokom svog kratkog prisustva na Zimskoj olimpijadi, i to iz prilično očiglednih razloga. Malo lagane vežbe u zamenu za besplatnu vožnju izgleda kao dobar dil – iako se u Gardijanovoj rubrici CityLab u to vreme isticalo da bi se moglo reći da „svako ko teško diše i  radi čučnjeve na jednoj tako prometnoj i putnicima zakrčenoj stanici zapravo plaća u drugoj dragocenoj robi: svom dostojanstvu“.

Patike-propusnice za berlinski metro

U normalnim okolnostima, ako biste od autobuske kontrole zahtevali da klekne kako bi proverila vašu obuću, verovatno bi neko u blizini pozvao policiju. Međutim prošle godine u Berlinu nije tako bilo. U januaru 2018. godine, berlinska uprava javnog prevoza BVG pokrenula je ograničenu seriju patika u saradnji sa Adidasom. Ova specijalna edicija je dekorisana gotovo ikoničkom šarom: psihodeličnim kamuflažnim printom koji je sasvim isti kao i tapacirung sedišta gradskog metroa Berlina. Pa ipak, to nije bio njihov glavni adut zbog kojih bi bilo vredno platiti ih 190 evra. Glavni štos se može uočiti na jeziku patika, na kojem su bile otštampane godišnje propusnice za putovanje podzemnom železnicom Berlina.

I mada njihova cena nije nimalo pristupačna, sporno je koliko je pari ovakvih patika zapravo korišćeno kao „propusnica“ za metro. Opsesija čistoćom i čuvanjem svojih „eksponata“ u netaknutom stanju među kolekcionarima znači da velika količina te ograničene serije patika (izrađeno je samo 500 pari) verovatno nikada nije napustilo Adidasovu fabričku kutiju. Kolekcionari će na aukcijama za koju godinu zadovoljno trljati ruke

Bitcoin?

Prošlog meseca je kompanija East Japan Rail Group objavila da se sprema da kupcima omogući kupovinu karata na način koji dosad nije izvela nijedna druga železnička kompanija: koristeći kripto-valute. Kada se te pripreme završe (datum za sada nije zacrtan), korisnici će moći da šalju svoj novac u kripto-valutama kako bi zauzvrat od ovog operatora dobili pripejd karticu „Suica smartcard“, koja funkcioniše za putovanja železničkom mrežom Istočnog Japana.

Iako ovaj poslovni potez predstavlja zanimljiv tržišni iskorak za japanske železnice, moguće je da je još daleko veći iskorak za same kripto-valute: Istočna Japan Rail Group (East Japan Rail Group, EJRG) pruža tranzit za šest milijardi putnika godišnje, dok pametna kartica važi i za kupovinu u više od pola miliona fizičkih radnji (uglavnom manjih, koje rade do kasno u noć ili non-stop). Iako plan trenutno zvuči prilično neobično, njegovo usvajanje od strane jedne tako velike kompanije sugeriše da bi prevoz finansiran kripto-valutama mogao uskoro početi da se percipira kao nešto sasvim normalno.

 

Feargus O’Sullivan, CityLab (Guardian)

Svetski vinari o prošloj sezoni: najveća berba u zadnjih 15 godina


Oporavak industrije vina predvođen je proizvođačima iz Italije, Francuske i Španije, piše poslovni portal Blumberg.

Pad proizvodnje u 2017. godini podigao je cene, kaže šef Međunarodne vinarske organizacije (OIV)

Svetska proizvodnja vina je 2018. dostigla najvišu proizvodnju u zadnjih 15 godina, što bi moglo doneti olakšanje uživaocima ovog napitka nakon što je prethodne 2017. godine loše vreme umanjilo obim vinarske proizvodnje na najniži nivo u više od dve decenije – ujedno podižući i cene.

Količina proizvedenog vina porasla je za 17 odsto, na ekvivalent od oko 39 milijardi boca, saopštila je u četvrtak Međunarodna organizacija za vino iz Pariza (OIV). Proizvodnja je nadmašila oktobarsku prognozu ove grupe, sa obim većim od očekivanog u Italiji, Francuskoj i Španiji.

Italija je zadržala svoje mesto kao najveći proizvođač na svetu 2018. godine, sa rastom od 29 procenata. Glavne evropske vinogradarske nacije imale su meteorološke uslove veoma naklonjene lozi i grožđu, “nasuprot 2017. godini, tokom koje su akumuliran niz nepovoljnih uslova tokom ove proizvodne sezone”, rekao je OIV.

Niža proizvodnja u pretprošloj 2017. godini se tokom prošle„prelila“ na  njegove cene, kaže Pau Roka (Pau Roca), generalni direktor OIV-a. Vrednost globalnog izvoza vina porasla je 1,2 odsto, na 31 milijardu evra ($35mlrd) 2018. godine.

Svetska vinogorja su u prošloj sezoni bila malo promenjena, uz nove zasade u Kini i Italiji, a kao kompenzacija za iskrčivanje vinove loze u Sjedinjenim Državama i Argentini. Neke sorte vinove loze u Kaliforniji bukvalno su devastirane jer je suša primorala poljoprivrednike da pređu na useve sa višim prinosima, kao što su bademi, rekao je broker firme specijalizovane za vinska tržišta Ciatti Co.

Proizvođači sa južne hemisfere imaju nešto nepovoljniji početak ove 2019. godine, a očekuje se da će proizvodnja pasti u Argentini, Čileu, Australiji i Južnoj Africi. Kako se neke zemlje nalaze usred berbe grožđa, perspektiva se zasniva na prvim procenama, iako je jasno da proizvodnja po regionima “nije baš dobra”, kaže Roka.

 

Rudy Ruitenberg, Bloomberg

Izuzetni izumi o kojima se ništa ne zna


Pogledajte pedeset izuma sa top-80 liste najistaknutijih i najimpresivnijih ideja dizajnera iz celog sveta, koja se pojavila na forumu Quora:

01. Dušek na napumpavanje za automobil

Savršen za one koji vole da putuju automobilom:

02. Prava tuča jastučičima!

Naš svet bi bio bolje i bezbednije mesto ako bi ljudi koristili ovo „jastučno“ oružje kada dođu u sukob. Brajan Ku je došao na ideju da napravi meke, krpene sablje, nunčake, granate i drugi „ratni mobilijar“  kako bi izašao u susret pravim ljubiteljima borbe jastucima:

03. “Cvetne” ulične svetiljke

Građani Jerusalima sada mogu da uživaju u neobičnoj instalaciji u svom gradu – „cvetnim alejama“ od pozamašnih, devet metara visokih uličnih fenjera dizajniranih u obliku cveća, koji se otvaraju kako im se pešaci ili vozila približavaju:

04. „AddWash“ funkcija za vašu veš-mašinu

Ovaj inteligentni izum je dizajniran posebno za one koji započnu ciklus pranja, da bi zatim našli i neko dodatno rublje. Izuzetno je korisna i jednostavna za upotrebu; mašina ima dodatna vratanca instalirana na glavnim (podseća na prorez za poštanske sandučiće), što vam omogućava da dodate još veša bez zaustavljanja ciklusa pranja:

05. Lampa-oblak koja grmi i seva

Zahvaljujući Ričardu Klarksonu, svi sada mogu da instaliraju oblak u svom domu. I to nije sve: Lampa se može pretvoriti u gromobran! Ovakav dizajn, sa ugrađenim akustičnim sistemom, omogućava vam da uživate u prisustvu gromoglasnog oblaka u vašoj sobi, bez rizika od kvašenja i hladnoće:

06. CATable

Ovi stolovi su napravljeni posebno za istinske ljubitelje mačaka i njihove mačje drugare. Svaka od četiri drvene kocke ima različito izdubljene rupe. Vaši kućni ljubimci će sigurno uživati u istraživanju ovih „polica“ (što ovi kubusi, zapravo, i jesu). Možete ih postaviti gde god želite i koristiti ih kao stolove ili stolice:

07. Lampa od napuklih panjeva

Dankan Mirding, tasmanijski dizajner nameštaja koristi stare, napukle panjeve od kojih pravi svoje „prirodne lampe“. Lampa proizvodi meko osvetljenje i može se koristiti kao mali sto, a dovoljno je udobna za (kraće!) sedenje:

08. Punjač mobilnog kao automat za pića 

Inovatorski koncept automata za topla i hladna pića koji se lako pretvara u bežični punjač za mobilne. Zove se „Epiphany One Puck“ jer i izgleda kao hokejaški pak. Iskorišćen je koncept toplotne nejednakosti kojim se toplotna energija konvertuje u električnu. Crvena strana paka je za topli napitak, a plava za hladno piće. Stavite ga na jednu ili drugu stranu „paka“, i 30 sekundi kasnije možete uživati u piću i, naravno – napuniti vaš mobilni telefon:

09. Rečni sto

Greg Klasen, umetnik koji dizajnira i proizvodi nameštaj je ovom prilikom bio inspirisan prirodnom lepotom drveta; ovde je došao na ideju da stvori “rečni sto”, koji podseća na delića kanjona u Koloradu – tekstura drveta podseća na “tle” koje deluje kao da „kanjon“ izdubljen u drvetu, dok plava boja „vode“, zapravo, potiče od staklene ploče kojom je drveni element pokriven:

10. Lego-papuče

Kockice razbacane po patosu vas više neće boleti:

11. Projektor za bicikliste

“Cyclee” je koncept projektora po dizajnu i sjajnoj zamisli Elnura Babajeva iz Azerbejdžana. Njegova ideja tiče se bezbednosti biciklista tokom noćne vožnje. „Sajkli“ projektuje znakove upozorenja na leđima bicikliste u zavisnosti od njegovog ponašanja u saobraćaju – za skretanja, kočenja, prelaske u druge trake…:

12. Gnezdo

Merav Ejtan i Gaston Zar, dizajnerski tandem iz Izraela, izašao je u javnost s nekim nekonvencionalnim komadima nameštaja. Njihov krevet je u obliku gnezda i u njega može da stane do 16 uspavanih ptičica. Takođe je dostupan u četiri različite veličine:

13. Sto u duginom spektru

Američki dizajner Džon Foster uspeo je da iskombinuje refleksiju stakla i svetlosti u ovom svom magičnom pronalasku. Njegov koktel-stočić je napravljen od vešto izrezanih staklenih kristala, koji prirodnu svetlost „dele“ na svetlost iz spektra prizme: tako ove prizme-kristali reflektuju na zidove, plafone i okolinu zabavan šareniš i boje:

14. Lampica-obeleživač za knjige

Sjajna ideja za poklon onima koji vole čitanje i prosto ne mogu da spuste knjigu, čak ni noću. Ovaj obeleživač je takođe izvor svetlosti koji će vam biti dovoljan da uživate u čitanju bez ometanja drugih koji su na počinku:

15. Dijamant-čaše za viski

Ove elegantne staklene čaše za viski zaista izgledaju kao dijamanti. Njihov oblik omogućava da ih rotirate i uživate u punom ukusu vašeg (možda) omiljenog pića:

16. Ultra meke i udobne cipele „Furošiki“

Inspirisan tradicionalnim japanskim stilom uvijanja i obmotavanja, koji se zove Fukoshiki, iskoristio je dizajner Masaja Hašimoto u konceptu Furoshiki cipele. Nemaju pertle, tako treba da ih pričvrstite čičak-trakom na petu. Ova obuća će vam se bukvalno obmotati oko stopala:

17. Kugla za kupanje

Aleksandar Žukovski, ruski dizajner, stvorio je staklenu „kadu“ koja će vam sigurno uzburkati emocije. Kada ste u ovoj neverovatnoj sferi, teško da ćete uspeti da kažete da li lebdite ili ste uronjeni u vodu:

18. Olovka-nakit

Da bi napravila svoj kreativni nakit, češka dizajnerka Ana Čurlejova koristi olovke u boji, oblikovane poput komada nakita:

19. Magnetna manžetna za čuvanje sitnica

Zgodna magnetna manžetna-narukvica uz koju nećete izgubiti nijedan metalni predmet dok nešto majstorišete, kačite, šijete, ili radite bilo koji drugi posao koji zahteva upotrebu malih metalnih predmeta podložnih prelakom gubljenju:

20. Kutlača ’Loh Nes’

Pogledajte čudovište iz Loh Nesa koje izranja iz vašeg lonca! Sada možete začiniti supu dodavanjem škotske legende o jezerskom čudovištu:

21. Štedljiva “umetnička” slavina

Mladi londonski dizajner Simin Kju (Simin Qiu) osmislio je sjajan izum kojim je spojio uštedu na vodi i energiji sa odličnim dizajnom. Njegova slavina štedi do 15% vode na istom pritisku, čineći da tekstura mlaza iz slavine deluje fenomenalno ugodna za posmatranje:

22. Personalni barista-budilnik 

Britanski kreativac i dizajner Džošua Renof je u javu pretvorio san svakog zavisnika o kofeinu: Izumeo je “Barisje“ (Barisieur), kafe-budilnik koja će vam ujutro sam poslužiti šoljicu kafe. Zamislite kako će to biti kada vas probudi miris vašeg omiljenog pića:

23. Balon-lampe

Odlična ideja za uređenje dečje sobe. Iz sve snage ćete zavoleti ove balon-lampe u svojoj spavaćoj sobi:

24. Laserske slušalice Glow

Zahvaljujući laserskoj tehnologiji, svetlost u kablovima pulsira ritmom muzike koju slušate. Takođe mogu treperiti po otkucajima vašeg srca, što ih čini veoma korisnim za one koji se bave trčanjem, naročito za one koji više vole da trče noću:

25. Pametni tanjir

Anet Bruil (Annet Bruil), holandska dizajnerka našla je način kako da stvori pozitivan uticaj na one koji se trude da postanu zdraviji. Dizajnirala je poseban tanjir čije je dno iscrtano linijama koje su svojevrsne „nutritivne-sekcije“: one vizuelno razdvajaju vrstu hrane na vašem tanjiru, pokazujući potrebnu količinu od svake vrste jela prisutne tokom vašeg obeda:

26. Cipele sa izmenjivim potpeticama

Svoje udobne „baletanke“ možete, uz malo dizajnerske magije, da za tili čas pretvorite u elegantne cipele sa visokim potpeticama. Tanja Hit, kanadska modna dizajnerka je izmislila štikle koje je moguće montirati na baletske cipele, ujedinjujući njihovu udobnost i stil. Potpetice dolaze u različitim bojama i stilovima, tako da ih možete da menjati, mešati ili upariti na neki svoj način:

27. „Kišne“ saksije

Ove ludo simpatične saksije mogu se pričvrstiti i za zid. “Oblak” iznad saksije je mali rezervoar za vodu, pa će vaše biljke biti zalivane filtriranom kišnicom direktno sa ‘neba’ – onda kada je kišovito.

28. Balkonski prozor – kibic fenster

Uz minimalni napor, vaš krovni prozor lako možete pretvoriti u staklenu ogradu balkona:

29. Nadrealni čajni servis

D-Bros je japanski dizajnerski brend koji je stvorio jedinstvenu šoljicu za čaj nazvanu „Valcer“. U ovom plesu svetla, odraza i šara zaista ima i nešto od magije:

30. Obeleživač za knjige-lampica

Ovaj mali bukmark će vam popraviti raspoloženje, osvetljavajući vaš put kroz priču:

31. Oklagija za pravljenje šara

Kakva sjajna ideja da vaši kolačići izgledaju zabavnije! Ove šare urezane u oklagiju će ukrasiti testo vašom omiljenom „sličicom“, formom ili natpisom. Na prvoj oklagiji je urezan reljef mačeta, koja je postigla ogroman uspeh na internetu. Trenutno postoji jako veliki broj različitih uzoraka među kojima možete napraviti vaš izbor: životinje, cveće, geometrijske slike i još mnogo toga:

32. Ogledalo – naočare za sunce

Ove ogromne naočare će se dobro uklopiti sa ostalim modernim idejama za enterijer vašeg doma:

33. Makaze za seckanje svežih začina

Ovo je prosto neophodno za vašu kuhinju, ukoliko želite da u tren oka naseckate vaš zeleniš ili začine:

34. Sto za radoholičare

Da li vaš tim naporno radi na nekom veoma ozbiljnom projektu za koji imate striktan rok u kojem ga morate ispuniti? Ovaj pronalazak je prava stvar za vas. Dok jedan od vaših saradnika spava ispod stola, drugi može koristiti radnu tablu iznad:

35. Čaša sa reljefnim dnom

Tim staklara iz Oregona odlučio je da se kreativno razmaše: reljef planinskih obronaka izliven na dnu pivske čaše vas svaki put kada pijete vaše omiljeno piće podseti na Maunt Hud, (Mount Hood), lokalnu prirodnu znamenitost visoku 3.450 metara:

36. Mesečeva lampa

Ova super-realistična Mesečeva lampa će u vaš enterijer dodati malo „kosmičkog“ ugođaja. Možete je okačiti ili staviti na neku ravnu površinu. Pravi se u sedam različitih veličina, a najmanja vam može stati u ruku:

37. Kišobran

Nubrella se stavlja kao ruksak i pruža vam potpunu slobodu. Možete ići u šetnju sa svojim psom, voziti bicikl i fotografisati čak i ako napolju pada kiša:

38.Dečja kolica-skejtbord

Poruka svim tatama: svakako bi trebalo da probate ovaj moderan način voženja bebe u kolicima prerušenim u skejtbord:

39. Flaširano osvetljenje

Sa LED bocom Cork (LED Bottle Cork) lako ćete pretvoriti vaše prazne boce u lampe. Uređaj je oblikovan kao čep koji se puni preko USB-a. Takođe je vodootporan, tako da ga možete koristiti i napolju:

40. USB punjive baterije

Jednostavna ali veoma prikladna i zgodna ideja:

41. Prozor za „više neba“

Argentinska dizajnerka Aldana Ferer Garsija veruje da život u gusto naseljenim gradovima svim žiteljima nameće konstantnu potrebu za obiljem sunčeve svetlosti i svežeg vazduha. Njen koncept prozorskih okana omogućava vam da uživate u nebu kad god poželite:

42. Kofer-skuter

Slovenački dizajner Boštjan Žagar dizajnirao je kofer koji je ujedno i skuter. Sada možete voziti vaš kofer do aerodroma:

43. Kalup za merenje pojedenih špageta

‘Mogao bih da pojedem konja’… Nema više ostataka paste – premerite je uoči stavljanja u vodu:

44. Lampa-olovka

“Michael & George” je dizajnerski dvojac koji je pokrenuo novu liniju rasvetnih tela. Lampa izgleda poput olovke; ove crne linije ‘iscrtane’ olovkom su zapravo njen kabl, a „gumica za brisanje“ na vrhu je sijalica:

45. Zvučnici „Vazdušni bik“

Jarre Technologies je ​​firma čiji je osnivač legendarni muzičar Žan Mišel Žar, koji je i dizajnirao elegantne bežične zvučnike, AeroBull HD. Kako navodi kompanija, AeroBull je „120-vatni pobesneli buldog za pravljenje muzike.“ Proizvodi se u tri boje i košta 1,499.00 evra:

46. Lampa-mehur

Giopato & Coombes, italijansko-engleski dizajnerski duet bio je inspirisan lakoćom i fragilnošću sapunskih mehurića, koji su ih inspirisali na veoma zanimljiv koncept lampe „Bolle“. Svaka sfera lampe je izrađena od zanatski duvanog Murano stakla:

47. Kalup za ćufte 

Da li ste ikada probali perfektne ćufte? Niste još? Sada, nakon što mleveno meso stavite u modla-korpice, treba samo da ih stavite na roštilj:

48. Madraci za zagrljaje uspavanih

Cuddle mattresses ima one specijalne daščice koje vam omogućavaju da budete zagrljeni s partner(k)om čitave noći, pritom bez ikakvog dodatnog pritiska na vašu ruku. Inače je i super udoban ukoliko volite da spavate na vašoj strani ili na stomaku:

49. Kišobrani s nevidljivim šarama

Printovi i paterni na ovim kišobranima mogu se uočiti samo kada pada kiša:

50. Kotatsu japanski stočić

Kotatsu je tradicionalni japanski niski sto pokriven futonom ili draperijom. Ispod je izvor toplote, koji je često ugrađen u samu tablu, pa će vaš doručak biti na željenoj temperaturi:

Quora

Koliko je jedan avion proveo najduže u vazduhu bez sletanja?


Na forumu Quora odgovor je dala Hannah Oivane, studentkinja aerokosmičkog i aeronautičkog inženjerstva na Univerzitetu u Braziliji:

Bili su to Robert Timm i John Cook u avionu „Hacijenda“ 1958. godine.

Timm i Cook (ne treba ih brkati sa Timom Kukom iz Epla koji je iz neke sasvim druge priče, a i dvojica ih je) proveli su skoro 65 dana, tačnije 64 dana, 22 sata i 19 minuta, leteći iznad Nevade u ovoj lepotici:

Cesna 172, nazvana „Hacienda“ vam je možda poznata ukoliko ste ikada išli da oprobate svoju sreću kockanjem u Gradu greha od ’90-tih naovamo, i koja se nalazi okačena o plafon glavnog hola Međunarodnog aerodroma Vegas.

Robert i Džon leteli su bez ateriranja nešto malo preko 240.000 kilometara, što je otprilike kao da su šest puta obleteli oko Zemlje.

Prvo, Robert Tim, koji je bio prilično uspešan avio-mehaničar, modifikovao je Cesnu dodajući još jedan rezervoar od 95 američkih galona (360 litara) u trup aviona i zamenivši originalni motor cesne jednim novim i moćnijim. Takođe je uklonio sve ono što u avionu nije bilo apsolutno neophodno.

S obzirom da je „naš momak“ Robert Bobi Tim imao oko 90kg, ova intervencija delovala je sasvim razumno.

Punjenje je obavljano iz Fordovog kamioneta sa zemlje (očigledno) opremljenog rezervoarom za gorivo, pumpom i drugim materijalom dopremanim na Hacijendu dvaput dnevno sa dugačkog pustinjskog auto-puta.

Hacijenda bi se spustila na oko 5-6 metara od tla, koristeći električno vitlo da spusti kuku i uhvati crevo za punjenje goriva. Ili bi jedan od pilota stajao napolju na platformi koja je bila spuštena kroz vrata kopilota a potom bi ubacio crevo u rezervoar postavljen sa donje strane avionskog trupa. Podrazumeva se da je ovaj potez bio vrlo opasan, ali su i pored izuzetnih rizika to učinili ukupno 128 puta.

I kao što biste već mogli da zamislite, postoje mnoge zabavne priče vezane za ovu avanturu: proveli su više od dva meseca leteći u malom propelercu sa jednim motorom. Zato vam preporučujemo da se dublje upustite u tu priču, koja spada u moje omiljene priče o letovima nebom i kosmosom.

Ima onih koji su izrazili interesovanje za logistiku ogoljenog življenja-pilotiranja tokom neprestanog leta dugog 65 dana. Zato ću vam dati neke detalje.

Tokom pomenutih manevara za punjenje goriva, oni bi takođe od tima za podršku uzimali i hranu, vodu, peškire, ulje (za avion) i druge zalihe kako bi zadovoljili osnovne potrebe.

Obroci su bili prilično zdravi, ali ih je trebalo usitniti i staviti u termos-boce kako bi se olakšao transport. Razmislite o pakovanjima vojnih obroka, samo u mnogo lepšem izdanju.

Svakog drugog dana dobili bi po litar vode za kupanje, veliki peškir i sapun kako bi se oprali, a toaletne potrebe obavljane su u jednom sklopivom toaletu, nakon čega bi se sadržaj u plastičnim vrećicama bacao kroz prozore kabine.

Razmislite o nečemu takvom, ali daleko manje prijatnom.

Hajde da ovde napravimo pauzu i prisetimo se da su ova dva čoveka, to jest  dva grmalja, proveli više od dva meseca u prokletoj Cesni 172. Ako vi, dragi čitaoče, nikada niste bili u Cesni 172, evo nekih detalja:

Dakle, to je to, naravno ne baš najprostraniji ambijent u kojem bi gola guzica vašeg prijatelja sevala na samo nekoliko centimetara od vašeg lica dok se brisao sunđerom ili vršio veliku nuždu. Ne zaboravite ni na konstantnu ogromnu buku motora koji nije mogao da bude prijatan u njihovim ušima tokom 65 dana, posebno kada neko pokušava da spava.

Vratimo se na naše redovno programiranje, Tim i Kuk su razradili raspored po kojem su imali da lete u četvoročasovnim smenama. Dok bi jedan od njih pilotirao, drugi bi pokušao da se naspava, ali bilo je đavolski teško kao što već možete da zamislite; do kraja prvog meseca, konstantni nedostatak fizičke aktivnosti, stalna buka motora i svakodnevni poslovi uticali su na obojicu.

Od tih 65 dana, u njih trideset devet dešavale su se nezgode koje se umalo nisu okončale najgorim ishodom; jednom je Tim zadremao usred noći; spasao ih je auto-pilot, ali je odleteo s kursa veoma daleko. Nekoliko dana nakon toga je otkazao generator na Hacijendi – to je značilo da su povrh svih ostalih očekivanih nelagodnosti sada ostali i bez grejanja, svetla, auto-pilota koji ih je pre samo nekoliko dana spasao, kao i električne pumpe za gorivo koja je benzin iz rezervoara na trupu pumpala do krilnih rezervoara. Da bi poterali gorivo iz trupa do krila, njih su dvojica otad morali da koriste ručnu pumpu. Doturili su im sa tla i jedan vetro-generator, mada je davao veoma malo struje.

Uz sve to bio je januar, što je značilo da su tada u Nevadi noći bile super-hladne, a sav pejzaž potonuo u mrklu tamu. Zamotali bi se u ćebad i uključili baterijske lampe. Imali su raspete i božićne lampice na struju koju je proizvodio vetro-generator, ne bi li obezbedili nešto malo svetla tokom tih dugih noći.

Početkom februara, svećice i komore za sagorevanje postale su opterećene sa gareži od sagorevanja čime je znatno umanjena snaga motora, što je otežalo penjanje letelice nakon punjenja gorivom i potrebnim materijalom. Njih dvojica su do tada već odavno potukli svaki postojeći rekord u neprekidnom trajanju avio-letova; njihov avion se bukvalno raspadao i bili su u situaciji najočajnijoj od poletanja, pa su konačno odlučili da slete i tako okončaju svoju veliku avanturu rekordom koji do danas nije potučen.

 

Quora

Istočnjaci u zapećku


Tri decenije od pada Berlinskog zida, skoro sva moć u Nemačkoj nalazi se u rukama Zapadnih Nemaca. Oni iz bivše Istočne Nemačke, doduše, imaju kancelarku, ali se inače teško probijaju na vodeće pozicije. Levica zato traži uvođenje kvota.

U Baden-Virtembergu, pokrajini na jugoistoku Nemačke, jedna spektakularna sudska tužba zbog diskriminacije je 2010. godine dospela u udarne vesti. Jedna knjigovođa iz Istočnog Berlina je konkurisala za posao u firmi za proizvodnju prozora. Dvadeset godina pre toga se – kao i hiljade drugih Istočnih Nemaca – odselila u Zapadnu Nemačku da bi tamo našla posao.

No, dobila je natrag fasciklu sa dokumentima i biografijom, s tim što je na koricama pisalo „Osi“ – reč koja u svakodnevnom žargonu označava Istočne Nemce. I pored te reči je bio još i zaokruženi minus (naslovna fotografija). Smatrajući se žrtvom diskriminacije, ona je zatražila nadoknadu štete.

Antidiskriminacioni zakon iz 2006. godine kaže da svi ljudi moraju biti jednako tretirani bez obzira na poreklo. No, Sud rada u Štutgartu je odbio tužbu. Obrazloženje: Istočni Nemci nisu autohtoni narod. Sledstveno tome, ni dotična tužiteljka nije imala pravo da se oseća diskriminisanom. Slučaj se završio poravnanjem.

Statistiku o eventualnim sličnim slučajevima nije moguće naći. Pa ni u Bundestagu u službi za borbu protiv diskriminacije. Njen portparol Sabastijan Bikerih je rekao da postoje samo „pojedinačni zahtevi“.

Pri tome bi – statistički gledano – bilo mnogo dobrih razloga za takve tužbe. Istočni Nemci su na samo 1,7 odsto upravljačkih radnih mesta u Nemačkoj. To je pokazala jedna studija Univerziteta u Jeni iz 2017. godine. To je nesrazmerno mali udeo jer oni čine 17 odsto stanovništva. A na čelu 80 državnih univerziteta nalaze se isključivo Zapadni Nemci.

Ima mnogo primera koji pokazuju da se tri decenije posle ujedinjenja novac, odluke u privredi, pravosuđu, vojsci, upravi, nauci i obrazovanju nalaze pretežno u rukama Zapadnih Nemaca.

Zahtev za kvotom

„Potrebna nam je kvota za Istočne Nemce, inače ujedinjenje ne može da se shvati ozbiljno“, rekao je sredinom marta levičarski političar Gregor Gizi, jedan od najpoznatijih istočnonemačkih političara u Bundestagu. Kada se pogleda na brojke, sve izgleda „kao da Zid još postoji“, dodao je.

Čitava debata nije nova. No, sada bi, kako poručuje Levica, sa reči trebalo preći na dela. Zato je ta stranka Bundestagu predala zahtev za postavljanje kvota za Istočne Nemce. Ona bi trebalo da važi za sve državne službenike. Levica se poziva i na član 36 nemačkog Osnovnog zakona u kojem piše da „u najvišim organima vlasti treba da budu prisutni službenici iz svih saveznih pokrajina u srazmernom odnosu“. Druge stranke ne podržavaju taj predlog.

Nezadovoljstvo se skupljalo godinama. U početku su svi govorili da stara elita DDR mora biti razvlašćena. Uz to je važilo i da se Zapadni Nemci bolje razumeju u novi sistem uveden posle ponovnog ujedinjenja 3. oktobra 1990. Smatralo se da će s vremenom doći do potpunog ujednačavanja između Istočnih i Zapadnih Nemaca, ali to se nije desilo.

Lars Fogel sa Univerziteta u Lajpcigu je specijalizovan za proučavanje elite. On kaže da je „gotovo univerzalna zakonitost da grupe koje su isključene iz elite ne mogu same da nađu put do nje“. Onaj ko je deo elite, regrutuje kao naslednike one koji su mu slični na planu porekla, obrazovanja i karijere. „Pravi“ univerzitet, „prave“ studije i slično su poželjni preduslovi (uključujući i golf-klub), ali put ka vrhu je u Nemačkoj netransparentan, smatra Fogel.

Istočni Nemci još ne znaju kako da se pridruže „pravim krugovima“. Postoji i faktor zvani mimika, gestika, govor tela, faktor suptilnih signala koji ukazuju na „elitarnost“, a Zapadni Nemci, kaže ovaj stručnjak, takvim faktorima bolje vladaju. Fogel je ubeđen da bi uvođenje kvote bilo dobro za Istočne Nemce, ali da politička većina neće da podrži tu ideju u doglednoj budućnosti.

Šta su alternative?

Iako trenutno samo jedna stranka u Bundestagu hoće kvote, svi uglavnom razumeju da situaciju valja promeniti. Pitanje glasi: kakvu strategiju primeniti? Neki pravi recept vide u mogućnosti da se sedišta većeg broja institucija jednostavno prebace u Istočnu Nemačku. Vlada je to već počela da sprovodi i otvorila je jednu kancelariju u Lajpcigu. No, to, kako upozorava Lars Fogel, još ne znači i da će institucijom rukovoditi osoba iz Istočne Nemačke.

I desničarska stranka AfD smatra da su radna mesta i rukovodeće kancelarije suviše koncentrisani u zapadnim delovima zemlje. „Devedeset odsto organa vlasti ima svoje sedište u Zapadnoj Nemačkoj“, kaže Anton Frizen iz AfD. No, ova stranka smatra da ne treba uvoditi kvote, već druge mere. Ona se slaže sa idejom o preseljenju sedišta raznih institucija na Istok zemlje.

 

DW

Prirodna vina – Evropa vs. Nemačka


Evropa je prigrlila prirodna vina, dok Nemačka preferira i “prstohvat hemikalija”.

Prirodno vino, stvoreno bez pesticida i sulfata je trend prisutan u vinarskoj industriji Španije, Danske i Britanije. U Francuskoj je takvo uzgajanje gotovo religija, ali se čini da su se njihovi prijatelji preko Rajne zaglavili u starim, neorganskim navikama.

Širom Starog kontinenta, Evropljani se okreću prirodnim vinima – svi izuzev Nemačke. Uprkos popularnosti organske hrane i strogog ekološkog ponašanja, ljubitelji vina u najnaseljenijoj evropskoj zemlji tek treba da se pomere dalje od svojih poznatih rizlinga, pinoa i gevirctraminera.

Ova nova vrsta vina vapi da bude ponovo otkrivena i osloni se na (prirodno) poreklo ovog napitka. Prirodna vina se uglavnom prave na staromodan način – bez pesticida tokom rasta, i uz malu pomoć kvasca tokom fermentacije. Većina modernih vinogradara, u poređenju sa tim tradicionalnim načinom, oslanja se na savremene poljoprivredne tehnike i aditive tokom fermentacije, kako bi se pomoću njih garantovala konzistentnost proizvoda.

Ali ono što vino čini “prirodnim” varira od vinarije do vinarije. Neki vinari preziru sve aditive u procesu proizvodnje vina, drugi koriste što je moguće manje kvasca. Bez sertifikacionog sistema, “prirodno vino može biti bilo šta”, kaže Sebastijen Vesenten, vlasnik francuske vinoteke Passion Vine iz Berlina, koja je potpuno posvećena prirodnim berbama i načinima spravljanja vina.

To je rizičan proces za vinogradare čiji su usevi ranjiviji bez pesticida. Novi pristup nastao je u Francuskoj nakon intenzivne upotrebe insekticida u proizvodnji vina. Veliki broj radnika uključenih u prskanje useva je tokom 1970-ih i 1980-ih dobio rak, što je pokrenulo bezbrojne tužbe. Uzgajivači su na ovaj teži način počeli da bivaju sve zainteresovaniji za proizvodnju vina, to jest koristeći manje hemikalija.

Taj interes postao je prepoznatljivo obeležje pokreta malih, nezavisnih proizvođača. Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), jedna od najpoznatijih francuskih autorki koja piše o prirodnim vinima, kaže da interes uzgajivača ide dalje: od vina u filozofiju, u način života. „U našem nepovezanom svetu u kojem vlada novac, oni koji su odabrali drukčiji pristup iz sopstvenog ubeđenja, ljubavi prema tlu iz kojeg izrasta loza, ili želje da i dalje pažljivo neguju onu najosnovniju silu od svih postojećih – životnu silu. Bilo da je taj život čoveka, životinje, biljke ili nešto drugo, napisala je u uvodu u svoju knjigu “Prirodno vino: uvod u organska i biodinamički spravljana vina”.

Proizvođači su se razvrstali u dva tabora. Neki vinari prave vina po proceduri koja je “čista i korektna” (na tradicionalan način), relativno konzistentna i pouzdana. Druga vina spravljaju se na eksperimentalniji, nekonvencionalniji način. Nastalo vino je sirovi, živi proizvod. Neka od njih su „istorija u čaši“. Ostala vina mogu imati ukus poput drveta ili patika. “Ono nije uvek dobro, samo zato što je prirodno”, kaže Vesenten.

Trend je takođe snažan u Danskoj i Velikoj Britaniji. U Nemačkoj je, međutim, teže napraviti prirodna vina bez sulfata, s obzirom na ondašnju klimu i grožđe, kaže Vesenten.Tržište za prirodna vina će ovde ostati malo.“

U Francuskoj, gde je prirodno vino steklo popularnost u ovoj poslednjoj deceniji, ljudi ga proizvode i piju “na gotovo religiozan način”, kaže on. „Po tom pitanju oni (Francuzi) su fanatični.“ U Nemačkoj su ljudi nešto oprezniji. Vesenten kaže da to nije loša stvar. “Nemci su veoma otvoreni, ali ljudi i ovde prate njihov ukus. Uživaju u mnogo različitih stvari, i ne moraju se nužno upecati na svaki trend ili modni hir.”

Vinopije polako počinju da uzimaju maha. U Naturalesu, španskom baru za prirodna vina smeštenom u berlinskom Nojkelnu, jedna gošća opisuje vino koje trenutno pije kao “mešavinu karamele i soka od jabuke”.

Iako ih još uvek ima malo, sve je više nemačkih restorana koji sada nude prirodna vina. Jedan vlasnik iz Štutgarta, koji je prisustvovao berlinskom sajmu vinarske industrije je izjavio kako se nada da će zainteresovati svoje korisnike za nove ukuse. “Prirodna vina su kompleksnija, ali sve ono što ubedi ljude da ne uzimaju bocu iz Aldija je dobra vest.”

Bez garancije da će mu ukus biti prepoznatljiv, i bez sertifikata, prirodno vino je za kupce iskorak u nepoznato. Proizvođači u Francuskoj, Italiji i Španiji postepeno razvijaju „garantne listiće“ kvaliteta svojih vina. Potrošačima su, međutim, potrebne smernice potekle od prodavaca ili somelijera, pomoću kojih mogu da se orijentišu u novom pejzažu vinske ponude.

Proizvođači ne pišu nužno “prirodno” na svojim vinskim etiketama. Na nedavnom sajmu vina, prepunom živopisnih etiketa koja opisuju crvena i bela vina, francuski vinari odbacili su odbačene definicije. “Šta je prirodno?”, upitao je retorički jedan proizvođač. “Naravno, to je ono što je organskog porekla”, kaže drugi, sležući ramenima. “Ne fokusiram se previše na to (organski način proizvodnje)”, dobacuje treći.

Prema Vesentenu, najbolja vina su u svakom slučaju ona koja su nastala prirodnim putem. “Svaki vinogradar treba da brine o zemljištu, grožđu, i o procesu nastajanja vina sve do flaširanja – inače vino neće biti dobro.”

 

Handelsblatt

Jesu li vina postala lošija? (3/3)


Dugo vremena je izgledalo kao da je prirodnim vinima suđeno da ostanu u zapećku, da je reč o vinskom podžanru koji je „ispucao svoje“. Ali, krajem prošle decenije nešto se promenilo, i prirodna vina su počela da se pojavljuju na jelovnicima restorana u Bruklinu, istočnom Londonu, ali i u hipermarketima u Kopenhagenu i Stokholmu. Ovaj novi tip vina bio se u tom trenutku savršeno uklopio u jednu širu revoluciju ukusa, pošto su nejasni pojmovi kao što su “prirodni” i “zanatski” postajali uslovi za sofisticiranost, a potrošači su želeli da obeduju u restoranima tipa „od farme do stola“ i opremaju svoje domove recikliranim drvetom i istim takvim enterijerom – reciklažni dizajn je postao svetski trend. Ono što je nekada bila strast jedne tvrdokorne grupice ekscentričnih vinara iz istočne Francuske je, nekako, postalo „globalno kul“.

Negde oko 2010. godine, londonski vinski eksperti i posvećenici počeli su da uočavaju ovaj stil, usput ne znajući šta bi i kako s njim. “Češkali smo se po glavama i premišljali, jer je definicija bila vrlo nejasna. Na ovaj način možete dobiti veoma dobro vino… a onda i ono koje je naprosto užasno: staklenke iz kojih je cvrčalo usled vrenja, penušajući se naokolo i šireći prilično neprijatan miris”, rekao je Ronan Sejbern iz londonske vinoteke 67 Pall Mall. Vinska štampa je prirodna vina opisivala kao svojevrsno minsko polje: tek nekoliko „zicera“, konvencionalnih izbora u polju eksplozivno loših boca. “Nemojte da pravite grešku misleći da samo zato što vino ima drugačiji ili neočekivani ukus znači i da je dobro”, napisala je 2011. godine vinska kritičarka Viktorija Mur u londonskom Telegrafu, u članku pod nazivom “Budite oprezni na vinskom sajmu”. Dejvid Harvi, londonski uvoznik za Raeburn Fine Wines podsetio je da su “mnogi vinski profesionalci i kritičari odavno prokazali čitavu stvar. Pretpostavili su rezultate i kvalitet samim tim jer su i te kako poznavali konvencionalna vina – znali su sve.“

Početkom 2011. godine, kako je rastao „buntovnički“ pokret prirodnih vina, Sejbern je pozvao Daga Vrega (Doug Wregg) iz „Les Caves de Pyrene“, jednog od najvećih uvoznika prirodnih vina u Britaniji, da obezbedi sud i uvid jednog uskog kruga poznavalaca – vinske elite iz Vagabonda, malog bara u zapadnom Londonu. Među 12 ljudi koji su prisustvovali bili su Isa Bal, somelijer restorana „Debeli patak“ (The Fat Duck) u vlasništvu Hestona Blumentala i Džensis Robinson (Jancis Robinson), vinska kritičarka Fajnenšel tajmsa, koja je angažovana i u ulozi savetnice vinskih podruma britanske kraljice. Grupa je uključivala osam od 170 svetskih „Majstora somelijera“ (Master Sommeliers) i tri od 289 „Majstora vina“ (Masters of Wine), koji su svoja poznavanja stekli kroz iscrpljujuće i naporne profesionalne programe za čije su okončanje neretko potrebne i decenije: to su oni koji su u stanju da neke vinare uzdignu na nivo velemajstora vinskog sveta.

“Osećao sam dosta neprijateljstva u sobi”, prisetio se Vreg. Robinsonova, kritičarka FT-a, okarakterisala je raspoloženje kao “podozrivo”. Među vinima koje je Vreg predstavio bilo je nekoliko hitova. Vitka staklenka osvežavajućeg šardonea „Jura“ iz vinarije Žan-Fransoa Ganevaa (Jean-François Ganevat) bila je dobro primljena. Ne tako dobro je primljen jedan game – snažan, pikantan i proizveden bez sumpora – vino iz regiona jugoistočne Loare koje je više od jedne osobe tom prilikom označilo sa “VA”, ili promenljive kiselosti (volatile acidity) – kritično nepovoljna skraćenica za spektar kiselina koje mirišu na – sirće.

Ali to nije bila Vregova najspornija degustacija. Džej Rajner, novinar Observera, pisao je u svom članku da „smo on i ja te zime na ručku u jednom londonskom restoranu (Galvinu) dobili boce s veoma mutnom tečnošću, koje su mirisale kao da su pokupljene udno dvorišta.“ Ali skeptici koji gaje „glavne sumnje i bojazni“ – naime, da su prirodna vina veoma nedosledna po svojim osobinama i kvalitetu, kao i da ih je đavolski teško definisati jer se ne uklapaju sa tradicionalnim stilovima – i dalje su ostali krunski argument koji nije išao u prilog prirodnim vinima. “Osećam se kao da nakon ove degustacije nisam postao ništa pametniji nego pre nje”, rekao je Sejbern. “Neka su bila dobra, a neka, pa, užasna.”

Među prisutnima je u tom momentu postojao osećaj i da je, poput paleo dijete ili probiotika, prirodno vino u najboljem slučaju trend, a u najgorem slučaju kult čije su pristalice bile sklone grozničavom ustoličavanju do ranga svetinje. Vreg, koji je bio pravi vernik za prirodno uzgajana vina, nije bio najbolje pripremljen da ih eventualno ubedi u nešto drugo, recimo, da su prirodna vina nešto što kvalitetom treba da odudara od njihove podozrivosti. “Govoriti o prirodnim vinima sa Dagom je kao razgovarati s mormonom o Bogu”, rekao je jedan od prisutnih. Drugo dvoje (koji su ocenjivali) upoređivalo je prirodna vina sa “carevim novim odelom”.

Ipak, prigovori kritičara na račun prirodnih vina su isti oni razlozi koji sada osiguravaju njihov uspeh na tržištu. Sociolozi s Univerziteta u Torontu, Džosi Džonston (Josée Johnston), čija je specijalnost sociologija hrane, i Šion Bauman (Shyon Baumann) su 2007. objavili rezultate zapažene studije u kojoj se tvrdi da je uticaj francuske “visoke kuhinje” opao u 20. stoleću, dok je, nausprot njoj, uspon doživela jedna pragmatičnija, egalitarnija i „narodnim masama pristupačnija“, američka kulinarska tradicija. Analizirajući hiljade novinskih članaka, oni su pokazali da su kvaliteti autentičnosti – uključujući geografsku specifičnost, jednostavnost i ličnu povezanost – zadominirali savremenim pisanjem o hrani. “Autentičnost se”, stoji u ovoj studiji, “koristi kako bi obezbedila razliku bez otvorenog ispoljavanja snobizma.”

Nekonzistentnost, nečistoća, jaki mirisi, komadići kvasca i drveta sa loze koji ponekad ulaze u bocu – sve to signalizira potrošaču da je prirodno vino alternativa blagom, monotonom “savršenstvu” komercijalnih proizvoda, na isti način kao što i male asimetrije razlikuju ručno izrađeni nameštaj od fabričkog. Prirodna vina nude sliku na kojoj se ništa ne može sakriti, i koja je, samim tim, u suprotnosti sa dosadnom i uštogljenom kulturom tradicionalnog vinskog sveta. Za mnoge ljude kojima klasična restoranska vinska karta predstavlja paklenu kombinaciju geografskog, istorijskog i hemijskog testa, „iskušavanja posebno osmišljenog kako bi se gosti osećali glupo“, sada, konačno, postoji i nešto vrlo privlačno u vezi ovog uzdizanja hijerarhije „problematičnih buntovnika“, ili barem, izvesne alternative koja čini da se dosadašnja hijerrhija može i ignorisati.

„Kada odlučite da je doslednost manje važna, zadobijate veću slobodu za način na koji ih probate: Nema nikoga iza ili iznad vas ko bi vam poturao svoje vinske opservacije; umesto da tražite greške, naprosto prihvatate ono što vam vino daje – kaže Vreg. „Bili smo u Terroirs-u, vinskom baru na Trafalgar skveru koji je Les Caves otvorio 2008. godine, okruženi uglavnom starijom garniturom pobornika u Oksford-majicama ili odelima, gotovo svi sa čašom ili bocom ispunjenim nečim što bi do pre 10 godina bilo gotovo neprepoznatljivo kao vino.“

Vreg je težak onda kada opisuje tipove tla ili vinarsku praksu, ali ima tendenciju da interpretira konačni proizvod na nekonvencionalni, labav i pomalo anarhični način, kao buntovni učitelj koji poznaje nastavni plan i program, ali poziva učenike da neprestano sumnjaju u ispravnost sistema koji ga je stvorio. “Klijenti će mi reći, ‘Oh, berba iz 2015. nije kao što je bila 2014-te’, a ja kažem ‘Dobro’, jer, to su, jelte različite godine, i, ukoliko ih je vinar pošteno pravio, ne pokušavajući da manipuliše vinom prema nekoj ideji kvaliteta – vino će uvek biti drugačije”, rekao je on. Jednom kada neko prihvati premise za spravljanje prirodnog vina, on „na određeni način,isključuje sve viševekovne rizike tipa ‘ah, te je godine bila loša berba – oh, bila je sjajna berba one godine!’. Sve što je proizvedeno – valja, a svako je prirodno vino dobro kao i sva druga (prirodna).”

Krute granice vremenom počinju da blede: Prirodna vina ne mogu zauvek ostati odvojena od svog tržišta. Postoje „prirodni vinari“ koji žele da prošire svoj posao, i postoje vodeći vinari – koji pokušavaju da reše problem koji je izveštaj vinarskih industrija iz 2016. nazvao „dugoročnim pitanjem zapošljavanja mladih“ – svi su oni željni da nešto nauče iz fenomena popularnosti prirodnih vina među mladim ljudima, zainteresovanih za domaća piva i žestoka – pića baš kao što su oni zainteresovani za vina.

Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), uticajna somelijerka i vinska spisateljica kaže da je njena vizija budućnosti prirodnog vina “u pravljenju distance od ove slike bitnika u sandalama koji nemaju pojma šta rade”. Ona priželjkuje veću transparentnost i jasnije standarde o tome šta zapravo ide u konačni proizvod tj bocu prirodnog vina – nešto za šta ona smatra da proces prirodnog vina bez hemikalija favorizuje u odnosu na tradicionalno spravljana vina. Ona, takođe, želi da sa tržišta nestanu „boce s etiketama na kojima su prizori obnaženih dama“, koje ona naziva „prilično nesretnim proizvodom mamurluka ‘kluba zagorelih dečaka’ “.

Džej Rejner (koji, blago rečeno, ne spada u ljubitelje prirodnih vina) povukao je paralelu između prirodnih vina i uspeha pokreta organske proizvodnje hrane. Uprkos svojoj ogromnoj prepoznatljivosti, organska hrana i dalje predstavlja tek mali deo ukupnog svetskog tržišta, mada je njen rast obezbedio preko potreban kontrast i kritički osvrt na glavne tokove prehrambene industrije – što je stav koji se ne može ignorisati. Kao rezultat toga, mejnstrim je za kratko vreme postao „malo više organski“.

Ovaj proces je krajem prošle godine mogao da se ovlaš „uhvati“ u Šato Palmeru (Château Palmer), jednoj od najprestižnijih svetskih vinarija. I dok prirodni vinari često teže ka lakšim, svetlijim vinima, Chateau Palmer decenijama pravi gusta, visoko koncentrisana vina koja još decenijama neće odležati do svog punog potencijala. To je vino za jahtu, privatni avion i berzanske ajkule.

Ipak, kao dobar pokazatelj kako se razmišljanje o prirodnom uzgajanju vina infiltrira do najviših nivoa industrije može poslužiti direktor Šato Palmera, Tomas Durus, koji je svoje imanje u Bordou sasvim prilagodio biodinamičkoj poljoprivredi. To uključuje eliminaciju hemijskih đubriva i pesticida, uz primenu Štajnerovih teorija o biodiverzitetu i obradama flore i useva na lokacijama gde rastu. Durus je izjavio da će „za 10 godina svi ozbiljnije klasifikovani zasadi loze [u Bordou] ići ovim putem.“ Umesto uobičajenog prizora hiljada čokota koji izbijaju sa golog tla, među špalirima loze se odmah uočavalo zdravo grožđe koje je promaljalo iz sloja zdravih zelenih listova. Krave su davale obilno prirodno đubrivo, a uz njih su tu bile i ovce na ispaši, došle iz obližnjeg tora.

Sabrina Perne, glavna vinarka Šatoa Palmer uverljivo izlaže kako biodinamičko vinogradarstvo nije samo marketing. „Potrošači žele da piju više prirodnih proizvoda. Ali to nije samo trend. Nema budućnosti u ubijanju Zemlje“, rekla je ona. U proteklih nekoliko godina, Chateau Palmer je takođe eksperimentisao sa smanjenjem sadržaja sumpora u svojim vinima. „Prvi put kada smo Tomas i ja probali naše vino bez sumpora bilo je neverovatno“, kaže Perneova. “Bilo je tako otvoreno, tako izražajno. Sumpor čini vino veoma zatvorenim. “

Ako ovo deluje kao poznata priča o tržištu koje apsorbuje kritike i pretvara ih u nove načine zarađivanja novca, možda je ipak vredno napomenuti da će neki ključni elementi prirodno uzgajanih vina verovatno prkositi pokušajima povećanja proizvodnje. Svi u Šato Palmeru naglašavaju da njihova vina ne nastaju na potpuno prirodan način, već da samo što je moguće više ukidaju postojeće aditive. „Ne možemo da pravimo vino koje je potpuno bez sumpora. Ja ne želim vrenje i mutan sadržaj već da ona budu čista,” kaže Tomas Durus. A sa 10.000 sanduka vina – od kojih je cena svakog u maloprodaji veća od 2.300 evra – za razliku od manjih proizvođača prirodnih vina, oni sebi ne mogu priuštiti greške.

“Ovo je problem velikih gazdinstava i vinarija”, rekao je Siril Dibrej (Cyril Dubrey), vinar u selu Martijak, na oko 50 kilometara južno od Šatoa Palmer. “Morate smireno prihvatiti da ćete neke od bačvi izgubiti, ili pak naprosto prihvatiti vino onakvo kakvo je ispalo.”

Ali to je, uostalom, veoma dobar stav koji je potkrepljen njegovim „uradi sam“ načinom uzgajanja; Dibrejevi mali vinogradi leže naspram košarkaških terena i komšijskih bazena u dvorištima od kojih ga deli samo zajednička ograda.

“Trebalo bi da budete slobodni u glavi i srcu”, izgovara on smirenim zadovoljstvom. Potiče iz vodeće vinarske porodice i proučavao je enologiju u oblasti u kojoj je živeo. Nikada nije požalio što je prekinuo tu tradiciju. „Ponosan sam na vino koje potiče s ovog mesta. Ništa mu nije dodato. Vino je čisto.”

 

Stephen Buranyi, The Guardian

Jesu li vina postala lošija? (2/3)


Francuska je početkom devedesetih godina izvozila vina u vrednosti većoj od četiri milijarde dolara godišnje – više nego dvostruko u odnosu na Italiju, a više nego desetostruko u odnosu na njihove nove konkurente iz Sjedinjenih Država, Australije i čitave Južne Amerike. A kada je reč o stilu i globalnom praćenju vinskih trendova, svi su i dalje sledili Francuze. Danas, čak i najjeftinije crno vino pronađeno u Sjedinjenim Državama ili Britaniji je na neki način počast toj pobedi, jer su verovatno bila natopljena nagorelim drvenim butonima – kako bi njihova aroma makar približno dobacila do aroma vanile i začina francuskih buradi – uz to obogaćena slatkastom i ljubičastom bojom, kako bi oponašala baršunastu slatkoću i tamnu nijansu jednog dobrog, klasičnog bordoa.

Devedesetih godina prošlog veka, citat koji je pripisan bordoškom vinaru Brunu Pratsu počeo je da se poput svete mantre ponavlja u etabliranoj vinskoj štampi kao i među investitorima u vinarski biznis: “Nema više loših berbi.” Ova izjava je implicirala da su napredak u poljoprivredi i tehnologiji proizvodnje vina ništa drugo do pobeda nad prirodom. Vinski novinar Frenk Džej Prajel je 2000. godine napisao u Njujork tajmsu kako „stoji činjenica da je zastarela jedna navika, naime, to što su vinari širom sveta u svojim podrumima i vinogradima sve donedavno isticali grafikone sa dobrim i lošim berbama [istorijski podaci o godinama koje su, kao što su kritičari smatrali, bile dobre ili loše za vinarstvo]“. I kao što je kraj Hladnog rata neke od njih naveo da deceniju ranije proglase „kraj istorije “, tako se sada činilo da je čovečanstvo došlo do kraja istorije vina, i njegovih dobrih/loših sezona. Nije bilo druge nego prihvatiti novu stvarnost: sve se može popraviti; loše berbe više ne postoje.

Zahvaljujući tome što je industrija prigrlila tehnologiju i „tehnološke napretke“, proizvodnja vina postala je izdašnija, profitabilnija i predvidljivija nego ikada. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka, baš kada je francusko vino dovršavalo svoj završni udarac globalnog osvajanja, među vinarima su počeli da se čuju i glasovi nezadovoljstva.

Nacrt za ono što je postalo poznato kao „prirodno vino“ potiče iz Božolea (Beaujolais), oličenju bajkovitih krajolika, pitomih zelenih brežuljaka s mekom travom i kamenih kućica neposredno pod obroncima Burgundije. Ovo područje je pedesetih godina prošlog veka počelo da proizvodi „novi božole“ (beaujolais nouveau), jeftino vino koje se lako pije a proizvedeno brzo i od grožđa obranog u ranoj berbi. Bio je to veliki poslovni pogodak, a krajem sedamdesetih je Božole – područje veličine grada Njujorka – proizvodio više od 100 miliona litara vina godišnje, pa je taj francuski region izvozio više boca nego što su izvozili Australija i Kalifornija zajedno.

Uprkos svom komercijalnom uspehu, Božole je postao tužan primer tehničko-tehnološkog vođenja vinske industrije. Njujork tajms se žalio na to kako se proizvođači upinju da “poguraju” svoju vinovu lozu na dvostruko veće prinose od onih koje preporučuju stručnjaci, proces među njima poznat kao “faire pisser la vigne”, ili “pravljenje vinske mokraće”. Da bi se ostvarilo kratko vreme proizvodnje, vinari su se oslanjali na laboratorijski uzgojene kvasce kako bi pokrenuli proces, uz primenu velikih doza sumpora kako bi zaustavili fermentaciju i stabilizovali vino pre njegovog prirodom zadatog roka, dakle sporijim, a ne veštački ubrzanim procesom.

Mala grupa lokalnih „raskolnika“ prezirala je ovaj način proizvodnje. Oni su se udružili oko vinara po imenu Marsel Lapjer (Marcel Lapierre), koji je nakon smrti 2010. godine bio uveliko hvaljen kao „papa prirodnih vina“. Prema rečima njegovih prijatelja, Lapjer se požalio da je hemija uništila ukus Božolea, i da su njegovi savremenici “stavili hipoteku na svoju budućnost” proizvodnjom niskokvalitetnog vina u mahnitom ritmu. Lapjer je osećao da je vinarstvo ugušeno zahtevima profita i tržišta, kao i strogim AOC-ovim propisima o tome kakav Božole treba da bude.

Lapjer je bio radikalan – između ostalog, bio je i prijatelj Gija Debora, marksističkog teoretičara i sineaste, kao i pesnikinje Alis Beker-Ho ali bez jasnog puta do revolucije. “Želeli smo da imamo drugačiji život, da promovišemo drugačija vina, ona koja poštuju sebe i ljude koji ga piju”, rekao je Filip Pakale, Lapjerov nećak i kolega vinar.

Ono što su oni iskoristili je bila jeretička ideja potekla iz neobičnog izvora. Lapjer se 1980. susreo sa Žilom Šoveom, lokalnim trgovcem vina (koji je voleo svoja odela od tvida), tada već zašao u svoje 70-te, i koji je godinama pravio svoje, male količine vina bez ikakvih aditiva. Šove, školovani hemičar koji je objavljivao zapažene radove o fermentaciji vina, smatrao je da zdravi, raznovrsni divlji kvasci iz istog vinograda odakle potiče i grožđe ujedno proizvode najkompleksnije, najtananije i najpoželjnije vinske bukee. Iako je sumpor-dioksid moćna antimikrobna supstanca, Šove je pisao da sumpor i druge dodatke smatra “otrovima” koji su ograničavali dobar rad njegovih voljenih kvasaca.

Šoveova pravila za proizvodnju vina logično slede njegovu opsesiju fermentacijom i uklanjanjem hemikalija: grožđe je moralo biti zdravo i bez pesticida kako bi se uzgojio divlji kvasac; vinarstvo je moralo biti sporo i izuzetno pažljivo, jer bi bez konzervansa bilo koji komad trulog voća ili nečiste opreme mogao uništiti čitav proces. “Šove nam je dao ova pravila i naučnu podršku”, rekao je Pakale, opisujući njegove tehnike kao “temelj uzgajanja prirodnog vina”.

Teško je preceniti koliko je u to vreme sve ovo izgledalo smešno: Pravljenje vina bez sumpora je 1980-tih bilo poput veranja planinskim liticama bez užeta. Francuska vlada je još od 19. veka promovisala i regulisala njegovu upotrebu, a moderni enolozi su smatrali da je bez njega nemoguće napraviti vino. Sumpor je vinarima pružio kontrolu fermentacije i zaštitu od bakterijskog kvarenja. Sumpor je bio panacea – ekvivalent penicilina u svetu vina.

Mršavi su bili izgledi spravljanja pristojnog vina bez dodavanja sumpora , ali su Lapjer i njegovi prijatelji istrajali. Njegovi dnevnici opisuju loše žetve, temperamentne kvasce koji uzrokuju da čitave berbe budu slabe, neubedljive i s nakiselim vinima, a trebalo je gotovo 15 godina eksperimentisanja, ujedno i period tokom kojeg je Šove umro (1989) pre nego što se čitav proces spravljanja konzistentno dobrog vina s “neznatnim intervencijama” ustalio negde 1992.

Dokazujući da mogu da urade nemoguće, Lapjer i njegovi prijatelji su postigli jednu vrstu čudnovatog uspeha, pomalo kao bend čiji noseći i prepoznatljivi zvuk istrajava sasvim izvan geografskog i kulturnog mejnstrima. Na lokalu su ih smatrali ekscentricima. Vinski novinar Tim Etkin jednom je u časopisu za hranu Saveur napisao da su neretko bili predmet prezrivog podmeha svojih suseda iz obližnjih vinograda.

Ali Lapjerov „bend prirodnih vinara“ uzgajao je usput i malobrojne posvećenike kako u Parizu tako i u inostranstvu; one koji su imali dovoljno entuzijazma da javno zagovaraju i gotovo  „propovedaju“ ovakav način proizvodnje vina. “Kada sam ih okusio [tokom devedesetih], skoro da sam počeo da lebdim. Moj Bože, pomislio sam, duh Šovea je još živ”, rekao je 2010. jedan američki uvoznik vina, Kermit Linč u intervjuu za magazin Vine Spectator. Japanci su takođe bili oduševljeni, i spadali su u te prve preobraćenike – oni su bili “prvi veliki kupci”, rekao je Olivije Kuzen. “Imali su dobar ukus i dobro su plaćali.”

Lapjer nije bio jedini koji je pokušao da pravi vino bez sumpora – veliki broj izolovanih vinara širom Francuske i Italije eksperimentisao je na sličan način – ali neka kombinacija posvećenosti, njegove lične veštine i talenta kao vinara i naučnog impresuma Šoveovog procesa spravljanja vina učinili su da baš njega proglase „prvosveštenikom prirodnih vina“. Nakon višegodišnjeg rada u mraku, Lapjerovo delo je potvrđeno rezultatima drugih vinara koji su koristili njegov prototip za formiranje jednog razuđenog ali osvešćenog pokreta, oslobodivši  se konvencija i prerastajući u „varvare“ na kapiji vinskog carstva.

Devedesetih godina prošlog veka, kada je ova vinarska scena krenula u osvajanje Evrope preko Božolea, a onda i čitave Francuske, usput je zadobila i neku vrstu radosnog anahronog karaktera koji ne potpada pod aktuelne vinske trendove. Mnogi vinari su prihvatili hiper-lokalizam, sadeći dugo zapostavljene, „autsajderske“ i autohtone sorte grožđa i usput usvajajući arhaične tehnike proizvodnje. Grupa koja se nalazi u dolini Loare „pogurala“ je misticizam u prvi plan, kroz interesovanja za biodinamičku poljoprivredu koju je skoro jedan vek ranije izmislio austrijski okultni filozof Rudolf Štajner (onaj iz kontroverznih škola mišljenja). To je uključivalo promovisanje biodiverziteta u vinogradu, ali i zakopavanje kravljih rogova i utrobe kako bi se formirale „kosmičke antene u tlu – isijavajući zauzvrat svim onim što je životno i astralno“, piše Štajner na jednom mestu.

Jesu li vina postala lošija? (1/3)


Zagovornici „prirodno uzgajanih i prirodno proizvedenih vina“ zastupaju stav da je sve u savremenoj vinarskoj industriji etički, ekološki i estetski pogrešno – i da je to faktor koji je izazvao najveću podelu u svetu vina – razdor dug čitavu  jednu generaciju.

Ako ste bili te sreće da 2011. večerate u „Nomi“ u Kopenhagenu – restoranu koji je upravo krunisan titulom „najboljeg restorana na svetu“ –  možda vam je u njemu posluženo jedno od jela koja su svjevrsni potpis ovog gastronomskog Panteona: samo jedna sirova školjka, Jakobova kapica, izlovljena u Severnom moru, naprosto razdvojena nožem, u posudi koja se penuša od vlažnog peršuna posutog sitno naseckanim renom, podsećajući na pahulje rasute po „travi“ od peršuna. Bilo je to tehničko i konceptualno čudo koje je trebalo da sladokusce evocira na oštru klimu nordijskih obala zimi.

Ali, ono što je gotovo i značajnije od tih vrhunskih jela bilo je samo piće koje ga je pratilo: čaša blago zamućenog, primetno kiselkastog belog vina iz gotovo nepoznatog vinograda u francuskoj dolini Loare, koja je u to vreme bilo dostupno za oko nešto manje od 9.5 evra po flaši. To je, svakako, bio čudan izbor za jelovnik koji u proseku košta 300 funti po gostu. Bilo je to takozvano prirodno vino – proizvedeno bez ikakvih pesticida, hemikalija ili konzervansa – proizvod pokreta koji je pokrenuo najveći sukob u svetu vina koji traje već čitavu jednu generaciju.

Uspon proizvodnje prirodnog vina je doveo do toga da ove neobične boce postanu glavna atrakcija u mnogim svetski priznatim restoranima – danska Noma, Mugaritz u San Sebastijanu, londonski Hibiscus. Njih zagovaraju i promovišu somelijeri koji veruju da su tradicionalna vina postala preterano obrađena, praveći iskorak sa kulturom hrane koja visoko kotira sve ono na meniju što je sa lokala tj iz kraja u kojem se nalazi restoran. Nedavna studija je pokazala da 38% vinskih lista u Londonu sada ima barem jedno organsko, biodinamičko ili prirodno vino (kategorije se mogu preklapati) – više nego trostruko u odnosu na 2016. godinu. Tajms je prošle godine pisao da će “Čudni i divni ukusi ovladati vašim čulima, otkrivajući svakovrsne otkačene vrste mirisa i neočekivanih ukusa.”

Kako je pokret proizvođača prirodnih vina narastao, tako je, usput, stvarao i – neprijatelje. Brojni su oni koji kažu da je uzgajanje „prirodnih vina“ jedan oblik ludizma, izmotavanja, neobični vinogradarski pokret koji osporava vosak na vinskim zapušačima a hvali nakiselost, vinogradarske greške koje je u prošlom stoleću nauka o vinima mukotrpno pokušavala da iskoreni. Prema ovom gledištu, prirodno vino je kultna namera da se učini napredak u korist vina koja, zapravo, najviše odgovaraju ukusima seljaka iz Starog Rima. Časopis Spectator ga je uporedio sa „iščašenim sajderom ili pokvarenim šerijem“, dok je magazin Observer objavio kako je ispijanje „prirodnih vina“ nalik „oštrim, odbojnim naletima kiseline koja vam potera suze na oči“.

Jednom kada znate šta da tražite, prirodna vina se lako uočavaju: obično su mirisnija, mutnija, izrazitije voćne arome, kiselija i, opšte uzev „istinitija“ tj autentičnija od ukusa grožđa današnjih tradicionalnih vina. Ona, na neki način, predstavljaju povratak na osnovne elemente koji su učinili da se ljudska bića zaljube u vino onda kada su počela da ga prave, pre oko 6000 godina. Zagovornici prirodnog vina veruju da je skoro sve što se tiče moderne vinske industrije od preko 150 milijardi evra – od načina na koji se spravljaju, do načina na koji ga kritičari i „dežurni policajci“ tretiraju kao dobra ili loša – etički, ekološki i estetski pogrešno. Njihova ambicija je da uklone veštački isprodukovane „zamke“ u proizvodnji – procedure koje su se razvijale paralelno sa višedecenijskim ekonomskim procvatom u industriji, dakle… pustimo neka vino bude vino.

60-80% prirodnih vina treba piti u prvoj godini, period nakon kojeg započinje njihovo kvarenje 60-80% prirodnih vina treba piti u prvoj godini, periodu nakon kojeg započinje njihovo kvarenje

Međutim, među kritičarima vina postoji duboko uvreženi skepticizam da pokret prirodnih vina namerno ruši norme i hijerarhije onih koji su svoje živote posvetili veštini spravljanja dobrih vina. Zamagljenost samog pojma kao i procedura za dobijanje onoga što se, zapravo, smatra prirodnim vinima je za ovakve tradicionaliste posebno uznemirujuća. “Ne postoji zakonska definicija ili propis kojim se objašnjava šta su to prirodna vina”, rekao mi je Mišel Betan (Michel Bettane), jedan od najuticajnijih francuskih visnkih kritičara. „Ona (definicija) postoji samo zato što se tako proglašava, jer je iskrsla na neki način. To je fantazija marginalnih proizvođača.“ Robert Parker, možda najveći svetski vinski kritičar, nazvao je prirodna vina „nedefinisanim prevarama “.

Za ljubitelje prirodnih vina, međutim, upravo je nedostatak strogih pravila deo njihove draži. Na nedavnom sajmu prirodnih vina u Londonu, pojavili su se vinari koji su uzgajali vinovu lozu upravljajući se po Mesečevim menama, a na svojim štandovima nisu imali računare; jedan učesnik sajma je svoje grožđe uzgajao od divlje loze u planinama Gruzije; bio je tu i par koji je oživeo jednu staru špansku tehniku postavljanja vina u velike čiste staklene demižone na otvorenom, kako bi uhvatila sunčevu svetlost; drugi su svoja vina stavljali da odleže u ručno rađenim glinenim posudama, zakopana pod zemljom kako bi ih ohladili… onako kako su to činili njihovi prethodnici u doba antičkog Rima.

Sebastijen Rifo (Sebastien Riffault), iz doline Loare, već deceniju upravlja organizacijom koja se bavi trgovinom organskim vinima „L’Association des Vins Naturels“. Rekao je da je njegova osnovna tehnika, naprosto, “praviti vino kao u prošlom stoleću, a u njega ništa ne dodavati”. To znači koristiti samo organsko grožđe, ručno pokupljeno i polako fermentirano sa divljim kvascima iz vinograda (većina vinara koristi laboratorijski uzgojene kvasce, za koje Rifo kaže da su konstruisani “kao F1 automobili, kako bi ubrzali fermentaciju”). U vina se ne dodaju hemikalije protiv mikroba, a sve je flaširano – trunke i komadići – sve – bez filtriranja. Rezultat toga je da Rifoov „Sanser“ (Sancerre), koji izlazi u boji tamnog ćilibara i veoma je sladak, ima ukus poput „ušećerenog meda i svežeg limuna“. Odlično je, ali daleko od “bledo žute” sa “notom svežeg voća  i belim cvetovima”, kako je Sanser opisan u zvaničnim uputstvima francuskih vinara. „Nije za svakoga. Nije napravljeno kao brza hrana. Ali je zato potpuno čisto ”, rekao mi je Rifo.

Iako bi do pre samo 20 godina Rifo i njegovi savremenici bili ignorisani, oni danas imaju uporište u glavnim tokovima ekskluzivnih vinskih karti, a njihov pristup mogao bi da transformiše vino kakvo poznajemo. “Nekada smo se borili”, kaže Filip Pakale (Philippe Pacalet), jedan takav „organski vinar“ iz Burgundije. „Ljudi nisu bili spremni. Ali, kuvari se menjaju, baš kao i somelijeri i čitave generacije”, nastavio je. “Danas su spremni na tržištu.”

Na prvi pogled, ideja da bi vino trebalo da „bude prirodnije“ deluje apsurdno. Sama vinska ikonografija, sve do dizajna etiketa, sugeriše na miran i tih svet pun zelenih brežuljaka koji se valjaju do kraja horizonta, seoskih berbi i vinogradara koji silaze do podruma kako bi proverili pomalo tajanstveni proces fermentacije. Grožđe dolazi u vašu staklenku preobraženo, ali relativno netaknuto.

Ipak, kako zagovornici prirodnih vina ističu, način na koji se danas proizvodi većina vina nije ni nalik slično viziji ove malopređašnje „bajkovite razglednice“, tj izmaštane predstave. Vinogradi su natopljeni pesticidima i đubrivima kako bi se zaštitilo grožđe, koje spada u notorno krhke useve. Izveštaj francuske vlade iz 2000. godine navodi da vinogradi koriste 3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta, ali da zato upotrebljavaju 20% ukupne količine potrošenih pesticida. Jedno istraživanje je 2013. pronašlo tragove pesticida u 90% vina dostupnih u francuskim supermarketima.

Kao odgovor na to, mali ali sve veći broj vinograda uveo je organsku poljoprivredu. Međutim, ono što se dešava kada se grožđe obere je već daleko manje ispitano, a prirodnim zaljubljenicima u vino to jedva da je manje zastrašujući proces. Savremeni proizvođač vina ima pristup ogromnoj paleti sredstava: od intervencija, od superbrzog laboratorijski uzgojenog kvasca, do antimikrobnih sredstava, antioksidanata, regulatora kiselosti i gelova za filtriranje, sve do industrijskih mašina. Vino redovno prolazi kroz proces stabilizacije kako bi se sprečilo formiranje kristala kalcijuma i kalijuma, u njega se ubrizgavaju razni gasovi kako bi  se zaštitilo ili postalo „vazdušasto“, ili pak „rastavilo“ na svoje sastavne elemente procesom reverzne osmoze, čime se tečnost rekonstituiše uz bolji odnos alkohola i grožđanog soka.

“Prirodni vinari” veruju da ništa od toga nije potrebno. Osnove vinarstva su, u stvari, skoro zapanjujuće jednostavne: sve što ovaj proces podrazumeva je – gnječenje celog zrna zrelog grožđa. Kada kvasci koji žive na ljusci grožđa dođu u kontakt sa slatkim sokom iznutra, oni počinju da se šire na šećere, oslobađajući u vazduh mehuriće ugljen-dioksida i lučeći alkohol u smešu. Ovo se nastavlja sve dok u vinu više ne bude šećera, ili kada kvasci učine smešu tako alkoholizovanom da čak ni oni ne mogu živeti u njoj. U ovom trenutku, strogo govoreći – vi već imate vino. Tokom milenijuma, otkako je čovek prvi put ušao u taj proces, vinarstvo je postala veština – umetnost koja podrazumeva visoko specijalizovanae tehnike, ali je osnovna alhemija ostala u suštini potpuno nepromenjena. Fermentacija je onaj neizbežni korak. Šta god da joj prethodi – to je sok od grožđa – i sve ono što potom sledi je – vino.

“Kvasci su ona ključna ’kopča’ između vinove loze i nas koji pijemo vino”, govori Pakale tonom koji odražava dozu poštovanja. „Koristite ga kako bi živi sistem (vino) izrazio informacije o tlu iz kojeg je poniklo. Ukoliko koristite industrijske tehnike, čak i ako je to mala operacija, pravite industrijski proizvod.” Gledano na ovaj kvazi-spiritualni način, posao vinara je da uzgaja zdravo grožđe, da teži ka zdravoj i jednostavnoj fermentaciji i da što manje interveniše.

U praksi, to znači bez metoda koje su modernim vinogradarima dale toliko ključnu kontrolu nad svojim proizvodima. Čak i radikalnije: to znači odbacivanje očekivanja koja propagiraju vodeći tokovi vinske kulture, koji nalažu da vino iz određenog regiona uvek treba da se proba na određeni način, i da vinar radi poput dirigenta, intervenišući kako bi samo pojačao ili ublažio već postojeće razne elemente vina, sve dok iz njega ne bude izbila melodija koju publika očekuje. “Važno je da sancerre ima ukus kao sancerre, onda možemo početi da utvrđujemo nivo kvaliteta”, kaže Ronan Sejbern, šef privatnog vinskog kluba i bara „67 Pall Mall“.

U Francuskoj, koja i dalje ostaje kulturni i komercijalni centar vinskog carstva, prihvatljivi stilovi proizvodnje vina nisu samo pitanje istorije ili konvencija već su utvrđeni zakonom. Da bi vino uspelo da dobije oznaku porekla iz određenog regiona, vinar se mora pridržavati strogih smernica o tome koje se grožđe i tehnike proizvodnje mogu koristiti, kao i načina na koji bi vino koje je proizvelo trebalo probati. Ovaj sistem sertifikacije tj „appellation d’origine contrôlée“ (AOC) ili “zaštićena oznaka porekla”, sprovode vinski inspektori kao i paneli na kojima enolozi naslepo probaju vina. Vina koja ne ispunjavaju ove standarde označena su kao “vin de France”, generičkom oznakom koja ukazuje na nizak kvalitet, što ih čini manje privlačnim za kupce.

Neki prirodni vinari su se pobunili protiv ovog zakona, za koji smatraju da samo pojačava dominantne stilove i metode koji uništavaju vino. Godine 2003., prirodni vinar Olivije Kuzen (Olivier Cousin) odlučio je da se povuče iz svog lokalnog ogranka AOC-a, izražavajući u svom pismu žaljenje jer je ispunjavanje njihovih standarda značilo da “se po grožđu mora iz sve snage raspaliti mašinama, dodavati mu sulfate, enzime i kvasac, sterilizovati i filtrirati”. Kada je odbio da njegova vina nadalje nose AOC-ovu etiketu da su zvanično poreklom iz Anžuja, on je, zapravo, bio gonjen zbog kršenja propisa o označavanju vina, a ne zbog same „nasilnosti“ procedure pravljenja vina, na koju se poziva Kuzen. Kao odgovor na to, Kuzen je napravio dobru predstavu: doterao je svog konja za vuču pred stepenište gradske sudnice, zajedno sa bačvom svog „uvredljivog“ vina koje je točio prolaznicima. Ali, na kraju je ipak promenio etikete.

“Ljudi iz francuskog AOC-a su lažljivci”, kaže Olivijeov sin Baptist, koji je preuzeo nekoliko vinograda svog oca. “Lokalne oznake su stvorene kako bi se zaštitili mali proizvođači, ali sada oni (AOC) samo nameću loš kvalitet.”

Očekivanja u vezi ukusa koji bi vino iz određenog regiona trebalo da ima protežu se stolećima unazad, premda je globalna industrija, koja je upravo sazdana na njima, u velikoj meri prošlovekovni produkt. A ako se „prirodno vinarstvo“ protivi nečemu, onda je to protivljenje ideji da je moguće uklapati tradicionalne metode vinarstva sa obimom i zahtevima tog (savremenog) tržišta. Prisutan je osećaj da je, pored ekonomskog uspeha, globalizacija „nežno ali snažno“ prisilila svet vina na dosadni komformizam zadovoljavanja najširih masa.

Francuska je dugo bila središte vinskog sveta, ali do sredine 20. veka većina vinograda je bila mala i radilo se uglavnom ručno. U očima prirodnih vinara, „trulež“ masovne produkcije je započela u decenijama nakon Drugog svetskog rata: kada su francuski vinogradi modernizovani a vinarska industrija prerasla u globalnog ekonomskog giganta. Ovim razočaranim posmatračima, ono što izgleda kao priča o tehničkom i ekonomskom trijumfu je zaista tragična priča o tome kako je vino skrenulo s pravog puta

Francuska je pre Drugog svetskog rata imala samo 35.000 traktora; u naredne dve decenije nakon IIsv.r., imala ih je više od milion, kao i pristup pesticidima i đubrivima iz Sjedinjenih Država. Istovremeno, enolozi, ljudi koji proučavaju vino, fokusirali su se na nauku, kako bi poboljšali svoj proizvod. Posebno su tu prednjačili Emil Pejno i Paskal Ribero-Gajon (Emile Peynaud, Pascal Ribéreau–Gaion), neumorno radeći na uspostavljanju akademskog legitimiteta svojih „rezultata“, a zatim su izgradili most, čvrstu industrijsku vezu između laboratorija i vinskih podruma. “U prošlosti smo slučajno pravili veliko vino”, izjavio je jednom Pejno. Budućnost bi, po njemu, trebalo da je rigoroznija; da ništa ne prepušta slučajnosti već – laboratoriji i nauci.

Pejno je pomogao standardizaciji načina na koji se vina proizvode. Njegov najveći – a ujedno i najjednostavniji – uspeh sastojao se u ubeđivanju vinara da zasade grožđe višeg kvaliteta, kao i da koriste više sterilne opreme. Ali on je, takođe, bio pionir i popularizator upotrebe laboratorijom nadahnutih testova za indikatore kao što su pH, šećer i alkohol, što je, istine radi, proizvodnji vina dalo novu naučnu jasnoću.

Ovaj proces modernizacije predstavljao je ogroman uspeh. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, izvoz francuskih vina iznosio je preko milijardu dolara, što je skoro deset puta više u odnosu na samo dve decenije ranije, a više od svih rivala zajedno: Italije, Španije i Portugala zajedno. Kako se tržište širilo, tako su se druge zemlje jagmile u što vernijem oponašanju francuskog modela. Francuski tehničari i konsultanti bili su angažovani od strane novih svetskih vinarija da ih nauče novoj nauci o enologiji i klasičnom francuskom stilu proizvodnje. U jednom trenutku Mišel Rolan (Michel Rolland), najuticajniji među ovim putujućim savetnicima, imao je više od 100 klijenata širom sveta.

I, tako – dok je sve više zemalja počelo da proizvodi vina, sva su ona definisana granicama koje su iscrtali  Francuzi. Kaberne sovinjon i merlo, sorte grožđa neraskidovo povezane sa Bordoom – dugo se su se smatrali kraljevima francuskih vinskih regija – da bi potom bili zasađeni u novim vinogradima koji su nikli posvuda, od Čilea do Kanade. Čak je i Italija, koja je oduvek dobrano zaostajala u smislu profita i prestiža, počela da sve učestalije beleži šampionske pozicije na najvećim međunarodnim takmičenjima vina spravljenih u bordoškom stilu – od grožđa poniklog na tradicionalnoj francuskoj lozi, uzgajanoj u Toskani.

Počev od 1980-ih godina, ove vrste bordoških vina – teških, blago slatkih i visoko alkoholnih, napravljenih uz pomoć francuskih konsultanata – uspela su da korak po korak zadominiraju globalnim tržištem. Nova generacija kritičara ih je volela, naročito svemoćni Robert Parker, samozvani “zastupnik potrošača” koji bi probao i do 10.000 vina godišnje u svojoj kućnoj kancelariji u Merilendu, i čije su preporuke mogle da neku vinariju ili uznesu do zvezda ili je sruše u blato (Britanski vinski kritičar Hju Džonson u svojim memoarima opisuje Parkera kao “diktatora vinskih ukusa” unutar “imperijalne hegemonije” u meri u kojoj je kontrolisao bogatstvo svetske vinske industrije.)

Sorte vina koje su Parker i njegovi vršnjaci zagovarali postale su ključni međunarodni trend i stil. U izrazu je postojao nagoveštaj prezira, osećaj da je taj internacionalizam prekinuo vezu između vrste vina i mesta gde se proizvodi. Uistinu, ovu kritiku bi bilo teško osporiti. Uzmimo samo jedan primer: od 1970-ih godina do danas, površina pod vinogradima posvećenim autohtonom grožđu u Italiji pala je za polovinu, često bivajući zamenjena tradicionalno francuskim sortama.

BOE: od praha i pepela do šampiona globalnog biznisa


Kako je umiruća fabrika postala simbol kineske tehnološke moći

Pre četvrt veka, Beijing Electron je visio na ivici kolapsa: ovog vladinog giganta bacila je na kolena superiorna inostrana tehnologija. Decenijama nakon toga, uz milijarde dolara podrške iz državnih fondova, ponovo nazvana BOE Technology Group Co. Posluje sa najvećim gigantom, Eplom, a cilj joj je da postane najveći proizvođač i dobavljač ekrana najnovije generacije.

Za ovakav preokret zaslužan je izvesni računovođa nižeg ranga, po imenu Vang Dongšeng. On je preuzeo jednu fabriku vakumskih cevi koja je loše poslovala – a zatim je preklinjao svoje podređene za novac, koji bi mu poslužio za spasavanje svoje investicije; u jednom trenutku bavio se proizvodnjom vodice za ispiranje usta kako bi spojio kraj s krajem. Međutim, on je napokon obezbedio kapital iz Pekinga, dakle uz finansijsku pomoć države, kako bi pokrenuo izgradnju najvećeg pogona za flat ekrane. On je osmislio način kako da BOE uzdigne do samog vrha u oblasti proizvodnje ovakve vrste ekrana: ovladavanje savitljivim displejevima koji podržavaju generaciju savitljivih pametnih telefona – recimo Samsungovog modela Fold i, možda nekog budućeg ajfona.

Prototip BOE OLED ekrana u sedištu kompanije u Pekingu. Foto: Gilles Sabrie / Bloomberg

Prototip BOE OLED ekrana u sedištu kompanije u Pekingu. Foto: Gilles Sabrie / Bloomberg

Danas je BOE simbol izuzetnih tehnoloških ambicija Kine. Samrtni ropac u kome se našla ova kompanija – i to u dva navrata – nigde se ne uočava ako danas prošetate ovom fabrikom vrednom sedam milijardi dolara ameštenoj na periferiji Čengdua, zapadnokineskog grada poznatog po začinima i pandama. Dovoljno velika da pokrije 16 fudbalskih terena, ova fabrika isporučuje skupe organske diodne ekrane, koje Apple i Huawei Technologies žele da stave u svoje uređaje.

BOE će do kraja ove godine postati vodeći svetski proizvođač telefonskih OLED ekrana – kome će parirati još jedino Samsung – s mesečnim kapacitetom od oko 64.000 panela, rekao je Žang Ju, viši potpredsednik u BOE zadužen za marketing. On kaže da je to količina dovoljna da mesečno opremi šest miliona sklopivih telefona. Žang takođe brine o korisnicima koji kupuju nosive uređaje (wearable devices), automobilske instrument table, uređaje i televizore. Ugovor za ajfon, kako neki analitičari predviđaju, omogućio bi da se BOE ustoliči kao jedan od retkih proizvođača u ešalonu onih koji čine tržište vredno 39 milijardi dolara – i to samo onih koji proizvode ekrana pametnih telefona.

“Sklopivi ekrani su revolucionarna sila koja pokreće sledeću veliku promenu”, rekao je Žang. „Imamo sveobuhvatan plan za posao sa OLED displejevima. Ekrani za mobilne uređaje samo su delić čitave poslovne šeme. ”

Unutar fabrike u Čengduu, robotske ruke obrću staklene panele velike kao košarkaške table kao da su listovi papira. Na staklenim podlogama, zatvorenim u transparentne vakumske kocke bez ijednog zrna prašine, formira se film debljine 0,03 mm, pre nego što se dodaju slojevi elektronike. Laseri visokog napona zatim odlepe početnu membranu kako bi otkrili gotov proizvod. To je simfonija preciznosti i nijedna ljudska ruka mu se ne približava tokom procesa koji traje tek nekoliko sekundi.

Zaposleni izvlači BOE ekran kako bi pokazao svoju multi-touch funkciju. Foto: Gilles Sabrie/ Bloomberg

Zaposlena piše po BOE ekranu kako bi pokazala njegovu multi-touch funkciju. Gilles Sabrie/ Bloomberg

Brzi uspon BOE treba da zahvali državi. Potpisani su sporazumi sa zvaničnicima širom Kine, uključujući i entitete koje podržava vlada i koji su pristali da pomognu u prikupljanju najmanje 20,5 milijardi juana za još jednu fabriku u Fužou, u južnoj Kini. Druga pomoć je došla u obliku zemlje, energije i povoljne politike.

To je vrsta pomoći koja je Trampovu administraciju dovelo na ivicu, ali to nije sve u vezi sa ovakvim „poklonima“ od vlade. Kako bi podstakao svoje širenje, dug BOE-a je skočio četiri puta, na rekordnih 118 milijardi juana, od kada je počeo da razvijat OLED 2014. godine.

Kao javno listirana kompanija koja je prisutna na berzama, i čiji je biznis povezan s Eplom i Samsungom, BOE je izbegla onu vrstu kontrole koja muči Huawei. U novembru je, međutim, „Korejski ekonomski dnevnik“ (Korea Economic Daily) izveštavao o tome da je BOE među kineskim kompanijama koje su ilegalno kupile Samsungovu tehnologiju savijajućih ekrana, navodeći anonimne izvore iz tužilaštva i poslovnih krugova.

Ovaj je potez usledio nakon kontroverzne akvizicije korejske kompanije Hydis iz 2003. godine, specijalizovane za razvoj ekranske tehnologije, koja je pružila zdravu osnovu za početno poslovanje BOE-a. Sporazum o preuzimanju je svojevremeno podstakao optužbe sindikata da je „pokupio“ tehnologiju i inovacije pre nego što je tu „komšijsku“ kompaniju doveo do kolapsa. BOE je za propast Hidisa okrivio sindikate, odbijajući da zvanično prokomentariše slučaj tehnološke krađe.

Uprkos tome što je zaslužan za obnovu BOE, Vang je zadržao slab medijski profil, bez intenziviranja „medijskog cirkusa“. On je odbio da bude intervjuisan za potrebe ove priče.

“Respekt za nove tehnologije i upornost u kreiranju inovacija spadaju u osnovne vrednosti BOE-a,” izjavio je Vang na novembarskoj deoničarskoj konvenciji, u govoru koji je potvrdila kompanija.

Nakon izgradnje široke palete i velikog broja modela LCD ekrana, BOE je sada rešio da se specijalizuje za OLED jer je raskošniji u bojama koje emituje, a takođe troši manje energije i tanji je. Može biti zakrivljen, uvijen ili umotan – može biti postavljen u bilo koji oblik bez narušavanja životnosti i vernosti prikazane slike; zato je Apple i odlučio da ga iskoristi za svoje vrhunske iPhone uređaje u bliskoj budućnosti, dok ga Huavej koristi u svojim sklopivim telefonima po ceni od „samo“ $2,600.

U čemu je ovde štos?

OLED košta pet puta više od LCD-a, naduvava cene koje nudi kupcima i ometa isporuke. Ali, zaposleni u ovoj kineskoj kompaniji bili su ubeđeni da će fleksibilni telefoni u budućnosti dobiti na zamahu, da će „upecati“ kupce, povećati proizvodnju i smanjiti troškove.

Fabrika u Čengduu koja je 2017. pokrenula serijsku proizvodnju bila je prva glavna baza za OLED tehnologiju, i sada izbacuje oko 32.000 panela mesečno, što je skoro 70% projektovanog kapaciteta. Upravo se gradi još jedan sličan objekat u obližnjem Mjanjangu, u kojem će se proizvoditi isto toliko.

Međutim, s obzirom da su ti pogoni „utolili“ samo polovinu svog predviđenog „apetita“ za OLED, BOE planira ove svoje fabrike “preslika” na područje susednog Čongkinga i Fužoa, ciljajući na masovnu proizvodnju već od naredne 2020. godine. Ti projekti će koštati 14 milijardi dolara. Takođe se počinje sa testiranjem proizvodnje daleko većih panela (površine gotovo 10 kvadratnih metara) u Hefeiju: ovi paneli upotrebljavaće se za veće uređaje kao što su televizori. Taj projekat će po obimu i kvalitetu konačno moći da se takmiči protiv kompanija kao što je LG.

To je ona vrsta ekspanzije koja Kinu izdiže u red vodećih svetskih proizvođača ekrana najnovije generacije. Kineski dobavljači, predvođeni BOE-om i Tianma Microelectronics-om sa sedištem u Šenženu sačinjavaju oko četvrtine globalnog tržišta fleksibilnim OLED panelima, a na dobrom su putu da uhvate kopču sa svojim korejskim rivalima nešto posle 2020. godine, navodi TrendForce.

Ali, isto tako, otvara se mogućnost prevelike proizvodnje na tržište, što ujedno povećava i rizike koje na sebe preuzima BOE, kompanija koja je ostvarila prihod od 96 milijardi juana i čija je tržišna vrednost oko 20 milijardi dolara.

“Mala i srednja tržišta uređajima sa OLED tehnologijom, na čijem je čelu Samsung Display, već se suočavaju sa prekomernim kapacitetom”, napisao je Džeri Kang, glavni analitičar u IHS Markit-u. „Potražnja nije sasvim zadovoljavajuća usled još uvek visoke cene.“

BOE je prošle godine nadmašio LG Display, postavši najveći proizvođač LCD ekrana u svetu. Sada namerava da duplira proizvodnju OLED ekrana, u tržišnoj niši u kojoj je, barem za sada, i još zakratko, Samsung trenutno jedini dobavljač ekrana za ajfone.

“Ljudi mogu početi da otkrivaju da je BOE sada u mogućnosti da utiče na poslovni put i know-how čitave svetske industrije ekrana”, rekao je Boyce Fan, direktor istraživanja i razvoja u TrendForce-u. “I dok kineski snabdevači osporavaju dominaciju Južne Koreje u OLED-u, kineski brendovi mobilnih telefona biće više nego srećni da se odluče za ovakve kućne ekrane.”

Beijing Electron je u svom zenitu 50-tih i 60-tih bio najveći proizvođač elektronskih komponenti u Kini, izbacujući na tržište vakuumske cevi ponikle na sovjetskoj tehnologiji. A onda su nastupila teška vremena, nakon što je 1979. politika otvaranja Denga Sjaopinga inicirala priliv vrhunskih stranih tehnologija, prisiljavajući kompaniju da otpusti 10.000 zaposlenih iz svoje glavne fabrike koja se nalazila severoistočno od Pekinga. Žang se i dalje dobro seća kako je oko 90% diplomiranih studenata regrutovanih 1988. godine otišlo zbog malih plata. Inženjeri koji su ostali bili su plaćeni manje od čistača u obližnjem hotelu, a kako je mlado kvalifikovano osoblje odustalo od ovakvog posla, tako je u pogonu ostala isključivo starija, nekvalifikovana radna snaga.

Vang, tada rukovodilac sektora za računovodstvo mogao je sebi osigurati bolji posao na nekom  drugom mestu, ali je prst sudbine hteo da ovaj 61-godišnjak bude izabran za šefa, pa je odlučio da pokuša još jednom. Reformu je započeo 1992. godine, tražeći od uprave i radnika da prikupe kapital kako bi sprečili bankrot. Očajnički nastojeći da održi fabriku na površini, Žang je rekao da je oko 2.600 zaposlenih prikupilo nešto više od 6,5 miliona juana (milion dolara), dok su neki dali i svoje petogodišnje plate.

Ipak, to jedva da je bilo dovoljno da plati kamatu na izdate kredite, uz to, nije se mogla naći bilo kakva profitabilna osnovna delatnost kada je potražnja za elektronskim cevima bila strmoglavo padala. Žang, koji se poslovnom timu pridružio kao inženjer hemije je jednom prilikom rekao da su se „oprobali u više vrsta biznisa nego što ih se možemo i setiti”. Pokušalaži su i s vodicom za ispiranje usta i čak pokrenuli agenciju za zapošljavanje kako bi zaradili neki novac. Nijedna od ovih zamisli nije funkcionisala.

Fabrika je aprila 1993. preimenovana u Beijing Oriental, a Vang ju je usmerio ka televizorima u boji, izbacujući katodne cevi pre nego što je početkom 2000-tih otpočeo proizvodnju ravnih panela.

 „Mnogo je faktora koji su podstakli značajan rast BOE. Mislim da su vladina politika finansijske podrške izglednih projekata, kao i napori BOE-a da nadjača žestoku konkurenciju, dva ključna razloga (za uspeh ove kompanije)“, ocenjuje Bojs Fen iz Trendforsa.

BOE se u to vreme suočio sa još jednom odlukom koja je bila pitanje života ili smrti: na koju vrstu ekrana se kladiti? U koju vrstu displeja najviše uložiti i rizikovati?

 Nakon interne rasprave, došla se do zaključka da treba podržati istraživanje i razvoj fleksibilnog OLED-a, za koji su neki primetili da će biti faktor koji odskače od ostatka tržišta.

“Bio je to izuzetno težak zahtev, i svi su bili pod ogromnim pritiskom”, evocira se Žang. A takva odluka je za sobom zaista i povlačila rizik koji je pitanje života ili smrti ove fabrike: ako BOE ne bude uspela da komercijalizuje OLED ekrane u roku od tri godine, kompanija bi mogla da propadne pod teretom sopstvenih dugova, rekao je on.

BOE je započeo sa malom probnom linijom 2011. godine, uoči svog prvog prototipa koji se pojavio 2013. godine. Usledile su godine istraživanja i regrutacije vrhunskih talenata sa elitnih domaćih univerziteta koji su dugo i predano radili u njihovoj laboratoriji u Pekingu, izvodeći stotine eksperimenata u potrazi za pravim, velikim i najboljim dostignućima.

Stvari više nisu tako opasno rizične i ne zavise od jednog poteza. Sedište ove kompanije danas zauzima jedan pozamašan ugao u sklopu pekinškog industrijskog parka, sa prestižnim susedima – Mercedesom i Dženeral Elektrikom; na ovom mestu, prikazuju se stvari koje tek treba da dođu, recimo, potpuno transparentni ekrani ili 65-inčni ekran proizveden inkdžet štampom.

“Nekim našim konkurentima u inostranstvu ovo može izgledati kao čudo. Ali, za nas koji smo bili unutar ove priče, to je bio posao čiji je uspeh zahtevao više od decenije valjane i predane pripreme”, rekao je Žang.

 

Yuan Gao, Sam Kim, Peter Elstrom (Bloomberg News)

Ričard Brenson: frustracija kao glavni pokretač


Ovaj milijarder kaže da mu je ta emocija pomogla da uspešno započne Virdžin Atlantik, a da će pomoći i – vama.

Ako mislite da ste pogodili njegovu inspiraciju – grešite.

Koja emocija podstiče ljude da uspešno otpočnu sa svojom kompanijom? Nisu to ni inspiracija a ni strast, niti samopouzdanje. Prema rečima ser Ričarda Brensona (68), osnivača poslovne grupe Virdžin koja pod sobom kontroliše oko 400 kompanija, osećanje potrebno da biste u biznisu postigli nešto iole značajnije je – frustracija.

“Često primećujete šanse i prilike onda kada krenete od lične frustracije”, rekao je Brenson prisutnima na konferenciji Qualtrics X4 Experience Management Summit. Ilustracije radi, on je objasnio na koji način je započeo posao sa Virdžin Atlantikom. “Imao sam 28 godina, bio sam u Portoriku, pokušavajući da dođem do Devičanskih ostrva, a pilot je najavio da moramo da sačekamo do sutra.” Zbog čega? Pa, jednostavno zato što let nije imao dovoljno putnika, pa je otkazan.

To je Brensona učinilo jednim veoma nezadovoljnim klijentom. “Tamo me je čekala jedna divna gospođa, i proklet bio ako bih dozvolio da me čeka do sutra”, prisetio se on. Postojala je samo jedna alternativa – unajmiti avion. Treba reći da, iako je Brenson danas milijarder, u to vreme je njegova diskografska kuća Virgin Records još uvek tražila svoje mesto na tržištu, pošto je potpisao s nekim manje poznatim ili kontroverznim izvođačima, kao što su Sex Pistols. Prema nekim izveštajima, Brenson nije imao dovoljno novca da zakupi avion. Ali, kako je rekao publici, u pomoć mu je pritekla “Jedna od mojih omiljenih fraza: “Zajebi, daj da to uradimo!”

Naravno da ga je krilatica “Zajebi, daj da to uradimo” proteklih decenija uvaljivala u brojne nezgodne situacije… na primer, onda kada je pokušao da balonom preleti Pacifik a završio na Antarktiku umesto u Los Anđelesu (tada skoro je umro), ili, kao kada je nedavno bio teško povređen u spektakularnoj nesreći na biciklu dok je trenirao za Virgin Strive Challenge (2016), u kojoj su on i grupa drugih trijatlonaca trčali, plivali, i vozili bicikle od podnožja Materhorna (čuvenog ski centra Cermat u švajcarskom kantonu Vale), do vrha Etne na Siciliji.

U ovom slučaju, “Zajebi, hajde da to uradimo” dovelo je tada još prilično mladog Brensona da ipak krene dalje i zakupi avion, kako bi mogao da dođe do svoje voljene gospođe. Jednom kada je potpisao ugovor za ovaj čarter let, pozajmio je tablu i na njoj napisao “Virdžin Erlajnz, let za Devičanska ostrva $39 u jednom smeru”. Potom je s tablom u rukama obišao i ostale putnike sa svog otkazanog leta. “I tako sam napunio svoj prvi avion”, priseća se on.

Diskografska kuća… i uz nju avio-kompanija?

Mnogi bi na tome i zastali, pogotovo ako su već bili zauzeti izgradnjom onoga što će, kao što je slučaj sa Ričardom, postati najveća svetska nezavisna izdavačka kuća. U stvari, većina onih koji barataju rizičnim ulagačkim kapitalom (VCs) i stručnjaka za preduzetništvo bi ga posavetovalo da se drži onoga što je već dobro poznavao – uostalom, imao je pune ruke posla sa Virdžin Rekordsom. Ali nakon što je ispunio taj let do zadnjeg sedišta, počeo je da razmišlja o tome kakva su noćna mora tih dana bila sva avionska putovanja. Naime, u to vreme avio-kompanije nisu baš previše marile za ispunjenje svojih obaveza prema putnicima, rekao je on; redovno bi prebukirali letove a onda bi tzv „viškove“ prijavljenih putnika nonšalantno odbacili. Nedopustiv luksuz, ali upravo je ta frustracija dovela do saznanja o novoj poslovnoj niši u svetu avio-biznisa.

Brenson je bio siguran da ovaj biznis može bolje. Dakle, “Zajebi, hajde da to uradimo” je bila odlučujuća taktika koja ga je „pogurala“ da kupi jedan polovni avion i pokuša. Nazvao je izvršnog direktora Boinga i rekao mu: “Ja sam Ričard Brenson, da li biste mi prodati jedan vaš korišćeni 747?”

– “CEO me upitao: ‘Izvinite, a ko ste vi?’ “, prisetio se Branson.

– “Rekao sam mu da ‘posedujem diskografsku kuću Virgin Records i prava da izdajem Seks Pistolse’.”

– Direktor Boinga se jetko našalio: ‘Pa, biće sve OK dokle god na avionima ne budete ispisivali tu reč (Devica – Virgin), jer će u protivnom ljudi pretpostaviti da vaša avio-kompanija neće ići do kraja’. “

Naravno, Brenson je svoju novopečenu avio-kompaniju nazvao upravo tako: Virgin,  a ostalo je istorija. Ona je odmah odskočila od drugih i po tome što je pre bilo koje druge avio-kompanije postavljala ekrane sa zadnje strane naslona sedišta, uz to obezbeđujući stand up barove na svojim letovima. Kada je Britiš Ervejz pokušao da nepoštenom taktikom istisne Brensona iz avio-biznisa, poput, recimo, lažnog saopštavanja putnicima da su njegovi letovi otkazani – Brenson ih je tužio za klevetu i na sudu dobio odštetu od 945.000 dolara, koje je podelio zaposlenima u svojoj kompaniji. Navodno je poznat kao “Božić Bata za bonuse”.

“Sav vaš posao se uvek svodi na to kakvi su ljudi uz vas”, objasnio je on. “Možete imati pet avio-kompanija, i da sve one imaju isti broj letelica 747, ali ono što će ih razlikovati jesu – ljudi. Tako da činimo sve što možemo kako bismo se osigurali da imamo najsretniju grupu ljudi koja radi za nas” (inače, kompanija Virdžin je 2016. prodala Aljasci Erlajnz svoj ogranak Virdžin Amerike, koji je uglavnom poslovao na linijama između gradova američke zapadne obale, a ovaj brend je „penzionisan“ 2018. godine. Ipak, Virdžin Atlantik je i dalje živ i zdrav).

Koje to frustracije danas inspirišu Brensona da razmišlja o osnivanju novih kompanija? Pa, tu je poslovna niša zvana – putovanje železnicom. A onda su tu i – krstarenja. Brenson je strastveni svetski putnik, ali nikada nije kročio na kruzera. “Nikada ne bih sanjao da pođem na krstarenje”, rekao je. “A onda smo poveli razgovor, nešto tipa ‘hej, a šta ako bismo mogli da mogli da napravimo takvu vrstu krstarenja na koja bi se rado odazivali naši prijatelji?’ “

Rezultat ovakvog razmišljanja je kompanija za luksuzna putovanja, Virgin Voyages, koja je na svojoj veb-stranici precrtala reč “krstarenja”. Njihovi aranžmani obećavaju izglednim porukama tipa “nema dece, nema bifea i nema granica”. Njegova prva putovanja planirana su za proleće 2020. godine.

Ostaje nam da se pitamo – kakva li će biti neka naredna frustracija kojom bi se Brenson mogao pozabaviti?

 

Inc.com

Piramide Luvra: od stida do ponosa


Od ogorčenja do ikone: Pariz obeležava 30 godina piramide Luvra. 

Planiranje izgradnje modernističke piramide u samom središtu renesansne palate se u početku smatralo svetogrđem – vrhunskim skrnavljenjem jedne takve svetinje kao što je Luvr, piše fransuska novinska agencija AFP.

Nekada proglašena arhitektonskom “nepristojnošću” i rugobnim zdanjem, staklena piramida Luvra je u petak 29. marta napunila 30 godina – i danas postala omiljena ikona francuske prestonice.

Jedan ugledni pisac je pozvao na uličnu pobunu kada je Žak Lang, ministar kulture pod francuskim predsednikom Fransoa Miteranom (Francois Mitterrand) prvi put predstavio planove za ono što se danas smatra remek-delom kinesko-američkog arhitekte Joa Ming Peja (貝聿銘, Leoh Ming Pei).

Stvaranje modernističke piramide u središtu renesansne palate smatralo se svetogrđem, a jedan satirični časopis nazvao ga je grobnicom i šalio se da Miteran – koji je u to vreme bolovao od raka – “želi da bude prvi faraon u našoj istoriji”.

Pej – koji će 26. aprila napuniti 102 godine – priseća se da je “u to vreme na ulicama primao mnogo ljutitih pogleda”, dok se čak 90 odsto Parižana u jednom trenutku protivilo njegovom projektu.

Ipak, na kraju, čak i onaj oštri kritičar modernističkih “čireva”, britanski princ Čarls, proglasio je piramidu “čudesnim zdanjem”.

U narednih nekoliko dana, JR, jedan od najpoznatijih svetskih uličnih umetnika, kreiraće ogroman kolaž uz pomoć 400 volontera koji će proslaviti njen 30. rođendan otkrivajući “Tajnu Velike piramide”.

slika potpis: Francuski predsednik Miteran bio je uveren da je kinesko-američki arhitekt(popularno prozvan aj-ej Pej) pravi čovek za projekat Luvra

Miteran se poput sfinge upustio u niz velikih, rizičnih i smelih projekata koji su transformisali francusku prestonicu, zaštitivši svoje rizične arhitektonske poduhvate od samog starta.

“To je dobra ideja, ali je i nju poput ostalih dobrih ideja teško ostvariti”, upozorio ga je Lang, stari socijalistički lisac iz njegovih redova.

Francusko ministarstva finansija je tada zauzimalo čitavo jedno krilo Luvra, dakle – institucija koja bila „novčanik“ francuske države, i koju stoga nije bilo tek tako prosto preseliti na neko drugo mesto.

Veliki muzejski prostor koji se zvao Napoleonovo dvorište je bio „užasan parking”, rekao je Lang tada za AFP. “Muzej je bio ozbiljno hendikepiran nedostatkom centralnog ulaza.”

Pejev majstorski potez bio je povezivanje tri krila najposećenijeg muzeja na svetu sa ogromnim podzemnim galerijama okupanim svetlošću koja dopire kroz njegovu piramidu od stakla i čelika.

Takav je bio njegov uspeh da ga je konzervativni francuski dnevnik Le Figaro – koji je godinama vodio kampanju protiv njegovog “groznog” dizajna – slavio njegov u tekstu iz 1999., posvećenom desetogodišnjici otvaranja piramide.

Tadašnji direktor Luvra, Andre Chabaud, podneo je ostavku 1983. u znak protesta zbog “arhitektonskih rizika” koje je Pej svojim projektom „nametnuo“.

Pej, koji je odrastao u Hong Kongu i Šangaju, nije bio očigledan izbor za ovaj posao, jer nikada dotad nije radio na istorijskom zdanju.

Miteran je, međutim, bio toliko impresioniran njegovim modernističkim proširenjem ideje na osnovu koje je urađena Nacionalna galerija umetnosti u Vašington Di-Siju da je insistirao da upravo on bude čovek za Luvr.

Tada već u dobrim šezdesetim godinama kada je projekat otpočeo,Peja ništa nije pripremilo za neprijateljske emocije kojima će zadugo njegovi planovi biti obasuti.

Bio mu je potreban sav takt i njemu svojstven uvijeni humor koji nije na prvu loptu samo da bi preživeo seriju susreta sa zvaničnicima – istoričarima i onima koji se bave urbanim planiranjem.

‘Niste više u Dalasu!’

Jedan sastanak sa francuskom komisijom za istorijske spomenike u januaru 1984. godine završio je uz galamu, a Pei tom prilikom nije mogao čak ni da predstavi svoje ideje.

“Niste više u Dalasu!” vikao je na njega jedan od stručnjaka tokom “strašnog suda”, jednog užasnog susreta tokom kojeg je, uzgred, bio i meta anti-kineskog rasizma.

Čak ni osvajanje Prickerove nagrade 1983., koja važi za “Nobela u arhitekturi”, nije ućutkalo njegove protivnike.

Miteranov ministar kulture, Žak Lang je rekao AFP-u da je i dalje “iznenađen nasilnošću protivnika” Pejeve ideje.

Peijev originalni dizajn bio je najviše za do dva miliona posetilaca godišnje – a Luvr je 2018. dočekao više od 10 miliona njih.

“Piramida je u samom srcu spomenika koji zauzima centralno mesto u istoriji Francuske (Luvr je bivša palata francuskih kraljeva).”

Sadašnji nadležni, međutim, ne sumnjaju u to da je podizanje ove piramide doprinelo drastičnom uvećanju ovog znamenitog muzeja.

Žan-Lik Martinez (Jean-Luc Martinez,) osoba koja je danas zadužena za parisku Piramidu je zadnjih godina sve ubeđeniji u to da je i dalja saradnja s Pejem – radi prilagođavanja njegovih početnih planova sa sadašnjom situacijom- nužna kako bi se ovaj objekat kulture uspešno nosio s rastućom popularnošću.

Pejov originalni dizajn bio je osmišljen za najviše dva miliona posetilaca godišnje. Prošle godine, Luvr ih je primio više od 10 miliona.

“Luvr je jedini muzej na svetu čiji je ulaz po sebi umetničko delo”, napominje Martinez.

Piramida je “savremeni simbol muzeja i onoga što on danas predstavlja”, rekao je on, “ikona na istom nivou” kao i najcenjenija umetnička dela unutar samog Luvra, kao što su “Mona Liza” ili “Miloska Venera”.

Pej nije jedini koji je doživeo napade i vređanja zbog izmena dragocenog pejzaža Pariza.

Grupa intelektualaca, uključujući i Emila Zolu i Gija de Mopasana je 1887. objavila pismo u novinama Le Temps u znak protesta zbog izgradnje “beskorisne i monstruozne Ajfelove kule”, jednog “odvratnog stuba od gvožđurije i šrafova”.

 

Agence France Presse (AFP)

Žil Dovek: “Stari i novi jezici otkrivaju sve dimenzije naše ljudskosti”


Francuski informatičar, filozof, semiotičar i matematičar Žil Dovek kaže da nam jezici i njihovo dublje razumevanje omogućavaju da idemo još dalje u otkrivanju naše ljudskosti.

Prepisivanje novih naočara, pisanje jednačine ili muzičke partiture, davanje adrese… izvodljivi su isključivo zahvaljujući upotrebi (užih, specijalističkih) jezika, omogućavajući nam na taj način prevazilaženje njegovih ograničenja. U svom eseju, ovaj  istraživač INRIA naučnog klastera u Nansiju, ukazuje na razlike i veze koje ujedinjuju ova dva pojma.

Zašto ste odlučili da napišete čitavu knjigu koja se tiče isključivo jezika?

Za razliku od jezika, koji su predmet naučne analize – pre svega lingvistike – proučavanje jezika uvek je bilo podeljeno između logike s jedne strane i informatike s druge, ali i muzike ili, još uvek, matematike: jezik kojim neko izražava brojeve predstavlja, recimo, suštinu programa osnovne škole. Pojam jezika prisutan je posvuda u našoj kulturi, a da nismo nužno svesni toga.

Pre petnaest godina sam u uvodu jedne svoje knjige već spomenuo jezik medicinskih recepata kojim se prepisuju naočari. Upravo sam uzeo svoje prve naočare, kada sam kod oftalmologa uočio da koristi ovaj jezik: “OD: – 1.25 (- 0.50) 180 ° OG: – 1.00 (- 0.25) 180 °”, što se jako razlikuje od rečenice napisane na francuskom . Drugi vrlo čest primer je jezik poštanskih adresa. Ne kažemo “velika zgrada pored tramvaja neposredno pre izlaska na Senu” da bismo opisali mesto gde se nalazimo, već samo “2 rue du General-Alain-de-Boissieu”. Zato sam hteo da napišem knjigu o svemu tome zajedno, i pokažem sličnosti i razlike između ovih jezika.

Takođe sam želeo da napravim knjigu o slonu u dnevnoj sobi, jer je teško razumeti važnost jezika. Za logiku, na primer, često govorimo kao o nauci koja se bavi rasuđivanjem, zaboravljajući ulogu jezika. I u kompjuterskim naukama stavljamo veliki naglasak na pojam algoritama, što je veoma dobro, ali je pitanje jezika kojima izražavamo ove algoritme daleko teže postaviti kao centralno pitanje. Želeo sam da pokažem da postoje veze između svih ovih elemenata i da oni definišu našu kulturu već pet hiljada godina. Da malo radikalizujemo moju tezu, često govorimo o praistoriji i istoriji kao epohama koje je razdvajalo umeće pisanja, kao prelomne tačke u istoriji ljudske kulture. Ali možemo reći i da je izum samih jezika takođe bio ne manja prelomna tačka. To znači da su naši preci do kraja praistorije već koristili jezike, a upotreba jezika im je omogućila da izmisle pisanje. Ova je tema očigledno spekulativnog karaktera, ali pokazuje i kako ova predstava, pojam i misao zauzimaju centralno mesto u našoj kulturi.

Ilustracija: Adria Fruitos

Ilustracija: Adria Fruitos” Libération

Reči i jezici su gotovo međusobno zamenjivi u našem jeziku, precizno. Po kojim kriterijumima ih možemo razlikovati?

Ako uzmemo primer poštanskih adresa, dugo vremena smo nepažljivo određivali mesta (lokacije) na jedan nemaran način, tj. upotrebom opštih jezika. Znali smo kako da razgovaramo, tako da možemo opisati gde je bila baš takva farma ili baš takva zgrada. Ali smo, u jednom trenutku, rekli sebi kako bi trebalo zastati. Zamislili smo nameran objekat, koji smo namerno odlučili da obeležimo radi identifikacije. Onda smo dali ime svakoj ulici, broj svakoj zgradi, i odlučili da stavimo broj, zarez, vrstu ulice (avenija, aleja, prolaz, pasaž, auto-put itd), ime ulice, poštanski broj i grad. Ovo definiše gramatiku. Prva razlika je u tome što je u određenom trenutku neko odlučio da izmisli nešto upravo sa svešću o njegovom izmišljanju – dakle smišljeno, a ne hotimice. A činjenica da su stvoreni daje jezicima veoma raznolike karakteristike.

©Sébastien Dolidon

Prvo, ograničavamo se na mali broj reči. Tu postoji leksički asketizam. U računarstvu, programski jezici imaju stotinak ključnih reči, ponekad mnogo manje. Onda je, u tom slučaju, gramatika informatike jednostavnija nego ona koja postoji u klasičnim jezicima. Jezik evoluira, menja se malo po malo i, na kraju, shvatamo da nam je za opis gramatike francuskog, potrebna knjiga kao što je Grevisse – a opet, nije ni u njoj sve. Dok u jeziku oftalmoloških recepata za naočare uočavamo kako nećemo naći tako složenu gramatiku, već ćemo samo uspostaviti način definisanja korekcija. Konačno, jezici se uvek izmišljaju kako bi uspešno odgovorili na određene probleme, kao što su beleženje muzike, prepisivanje vrste naočara, pisanje jednačina, pravljenje računarskih programa i tako dalje. Kao rezultat toga, ovi jezici su specijalizovani i njima naprosto ne možemo sve da izrazimo. Naočare ne možete prepisati koristeći se jezikom poštanskih adresa. To je suprotnost jezicima koji su po svojoj prirodi univerzalni. Može se, naravno, sve reći sve na jednom jeziku, uključujući i prepisivanje naočara. Ali, to je način koji i nije previše pogodan.

Druga karakteristika je da su jezici napisani…

Možemo, zapravo, da govorimo jezike i sporazumevamo se pomoću njih, a to nije slučaj za većinu jezika. Na primer, teško možete naglas pročitati jednu muzičku partituru – tu opšti jezici ne pomažu. Ako jednostavno čitamo beleške, gubimo ključne detalje i nit kojom je uži specijalni jezik prožet (jezik pisanja muzike) i, posebno, ne možemo istovremeno čitati nekoliko redova notnog sistema raspoređenih jedan ispod drugog. Na isti način, kada čitamo broj, ne možemo ga pročitati onako kako je napisano. Kada čitamo broj „123“, ne kažemo “jedan, dva, tri” već moramo koristiti stručni, posebni ,matematički jezik da kažemo “sto dvadeset tri”. Zato sam pokušao da proniknem i produbim vezu između jezika i onoga kako se oni ispisuju. Došao sam do zaključka da, kada smo izmislili pisanje, prvo je trebalo uočiti i razlučiti šta su jezici a šta oni nisu u kontekstu određene oblasti koju hoće da opisuju. Opštim jezikom ne služe se, recimo, piloti, arhitekte, hemičari, eletroničari itd već imaju svoje, uže stručne jezike koji im pomažu u preciznom sporazumevanju.

Jesu li ovi posebni, „novi“ jezici, poput informatičkog ili jezika medicine stvoreni kako bi prevazišli dotadašnja ograničenja tradicionalnih jezika?

Ovo je još jedna od teza knjige. To možemo videti iz različitih primera. Zašto odlučujemo da jednog dana napišemo „ulica generala Alena de Boazoa br.2″ (2, rue du General-Alain-de-Boissieu)? Verovatno zato što se upotreba jezika, u jednom trenutku, razvojem urbanog života i gradova, dostigla svoje limite. Isto tako, mi danas ne znamo kako da odsviramo muziku koja datira iz perioda pre srednjeg veka. To znači da čak i ako je muzika postojala i ranije – što nam je poznato jer smo, na primer, pronašli neke instrumente iz tih epoha – odsustvo muzičkog jezika kojim bi se zabeležila ta muzika čini da joj se izgubi svaki trag.

Najupečatljiviji je primer jednačina, jer se u prošlosti neko već duže vreme pokušavao da izrazi jednačine jezikom. Jednačina je samo pitanje koje počinje sa “ono što je predmet”. Na primer: “Koji je broj koji ako dodam 7 daje 18?” Ali ova rečenica na francuskom – ili na arapskom, jer je u srednjem veku on bio jezik matematike – sintaksički je vrlo komplikovan za jednačinu koja je u sutini vrlo jednostavna. Srednjovekovni matematičari su stoga pronašli ideju da koriste reč “stvar”. Tako su u jednom trenutku rekli, “stvar plus 7 jednako je 18″. Već počinjemo da vidimo pojavljivanje jezika. I od trenutka kada odlučimo da koristimo specijalni simbol, “x”, za “stvar“, i pišemo “x + 7 = 18″, vidimo da u matematici sve postaje mnogo jednostavnije. I da, odjednom, možemo izraziti i složenije formule.

Ovde vidimo da je algebra bila blokirana. I odjednom, eto nas kako izmišljamo još jedan jezik, i uspevamo da njim izrazimo više jednačina.

Izum jednog jezika je pomalo nalik na vrata koja otvaramo da bismo išli dalje. Ali – gde dalje?

Dalje, o pronalasku i otkrivanju svih dimenzija naše ljudskosti: Možemo o našoj ljudskosti misliti kao o komponovanju muzike, bavljenju naukom, stvaranemu poezije i tako dalje. Imati sve te jezike uz sebe i pri ruci omogućava nam da napravimo još više muzike, više algebre, više računanja, više logike, više matematike i, naravno, još novih problema. To nam omogućava da razvijamo naše znanje, i objekte koje stvaramo, izvan onoga što bismo mogli da uradimo samo sa tradicionalnim jezicima.

U vašoj knjizi smo saznali da ono što se generalno podrazumeva pod “algoritmima” zapravo izražavanje algoritama…

Reč “algoritam” opisuje svojevrsni proces, kao što je to, na primer recept za kuvanje, koji rešava problem bez potrebe za izmišljanjem rešenja svaki put kada ga treba rešiti. Ali on (algoritam) ne mora biti izražen da bi postojao. Postoje hiljade algoritama koji postoje u prirodi bez jezika koji ih opisuje. Na primer, onaj kojim mravi dopremaju hranu u mravinjak. Naravno, postoje i mirmekolozi koji su opisali algoritam, ali sami mravi nisu koristili nijedan jezik. Na isti način, algoritam koji nam omogućava da razlikujemo fotografiju psa od fotografije mačaka, zapisan je u našim neuronima, ali niko ne zna kako da ovaj algoritam izrazi tj napiše. Mogli smo da počnemo da razmišljamo o algoritmima samo zato što smo u jednom trenutku imali jezike pomoću kojih smo bili u stanju da ih izrazimo.

U vašoj knjizi se oseća da je to bilo početkom XX veka, taj presudan trenutak u istoriji ovih jezika…

Dvadeseti vek je važan jer smo izmislili mnogo, mnogo jezika. Kada podučavamo kompjutersko programiranje, postoji faza u kojoj učenike podučavamo programskom jeziku koji postoji, a zatim ih, vrlo brzo, učimo kako da kreiraju sopstveni jezik. Došlo je do demokratizacije stvaranja jezika. Danas svakodnevno stvaramo nove jezike. Ali ako se stvaranje jezika dešava s namerom, onda se često dešava i da nismo svesni važnosti ovog pronalaska. Stručnjaci za računarstvo su  pedesetih godina stvorili neke svoje jezike, ali nisu razumeli tj pojmili ih da je to, zapravo, svojevrsna lingvistička, neurolingvistička revolucija. Tek danas, sa vremenske distance i u retrospektivi, možemo uočiti njihovu važnost u informatičkoj nauci, povezujući ih sa jezicima logike, algebre, muzike i tako dalje.

Objašnjavate da su nam jezici omogućili da izrazimo našu ljudskost, ali su uglavnom nastali u 20. veku, kako bi se pomoću njih davale instrukcije mašinama…

“Ljudsko” i “tehničko” nisu međusobno suprotstavljeni. Među nekoliko stvari koje su specifične za čovečanstvo, tu je i činjenica da naša civilizacija razvija predmete iz oblasti tehnike. I nikada ne posedujemo toliko ljudskosti kao onda kada pišemo program po kojem će neka tehnička stvar funkcionisati.

 

Erwan Cario, 22. mart, 2019 Liberation

Kina i SAD: „Još puno posla do trgovinskog primirja“


Kina i Sjedinjene Države održale su osmu rundu ekonomskih i trgovinskih konsultacija na visokom nivou u Pekingu u petak, a preostaje još mnogo posla, saopšteno je iz Ministarstva trgovine.

Portparol ministarstva Gao Feng izjavio je u četvrtak da su ove dve zemlje postigle „određeni napredak“ tokom nedavnih telefonskih razgovora između potpredsednika Lijua Hea, specijalnog predstavnika za trgovinu SAD Roberta Lajthajzera i sekretara trezora Stivena Mnučina. “Međutim, ostaje još mnogo posla kojeg treba obaviti”, rekao je on.

Da bi se izgladile razlike i nesuglasice oko određenih ekonomskih i trgovinskih pitanja, Kina i SAD intenzivirale su svoje konsultacije. Liju će prve sedmice u aprilu posetiti Vašington kako bi ušestvovao u devetoj rundi razgovora.

Pregovarači sa obe strane nastoje da sprovedu ono što je u decembru, uz obostranu saglasnost, dogovoreno između lidera ovih dveju zemalja, rekao je Gao na redovnoj konferenciji za novinare.

“Saradnja je najbolji izbor za Kinu i SAD”, rekao je Gao. “Ona ne samo što je korisna za ove dve zemlje i njihove narode već i za čitav svet.”

Reči kada je američko Ministarstvo trgovine izvestilo da se januarski trgovinski deficit Sjedinjenih Države sa Kinom smanjio za 6,4 odsto, na 34,5 milijardi dolara. Izvoz robe iz SAD u Kinu opao je za 22,3 odsto, na 7,1 milijardu dolara, što je najniži nivo još od septembra 2010. godine, a kineski uvoz pao je za 9,6 posto na 41,6 milijardi dolara.

Trgovinski debalans bio je u središtu višemesečnih napetosti između Kine i SAD-a. Druga pitanja koja stoje na vrhu liste međusobne konsultacije uključuju transfer tehnologija i zaštitu prava intelektualne svojine.

Gao je rekao da garancija da kompanije mogu nastaviti tehničku saradnju zasnovanu na dobrovoljnim principima i poslovnim pravilima doprinosi stvaranju pravičnog i konkurentskog poslovnog okruženja, kao i promovisanju visokokvalitetnog ekonomskog razvoja.

“To je u skladu s potrebom Kine da dodatno produbi reforme i otvaranje”, rekao je on.

“Kineska vlada nikada nije nametnula bilo kakvu politiku kojom bi strane kompanije primoravala da prenose svoju tehnologiju (u kineske firme)”, dodao je Gao, navodeći da zakon o stranim ulaganjima u zemlji zabranjuje prisilne transfere inostrane tehnologije.

Novi zakon, koji je usvojen ovog meseca i koji će stupiti na snagu u januaru, predviđa da će Kina jednako tretirati strana i kineska preduzeća i štititi njihova prava intelektualne svojine. Prema tom zakonu, strana preduzeća će u procesu uoči osnivanja dobiti nacionalni tretman )koji već imaju i kineske firme), pored negativne liste za pristup tržištu, tj popisa onih sektora u koje strane kompanije neće imati upliva.

Negativna lista pokazuje područja u kojima su investicije ograničene ili zabranjene za strane investitore, uz sva ostala područja za koja se pretpostavlja da će biti otvorena za strance.

Gao je rekao da ministarstvo radi sa relevantnim odeljenjima na sprovođenju istraživanja o skraćivanju negativne liste za pristup tržištu.

 

Jing Shuiyu, China Daily

Šta bi za Britaniju značio “teški” Bregzit?


I danas je u britanskom parlamentu ne zna se koji po redu “D-day”.

Nakon drugog bolnog poraza koji je doživeo plan Tereze Mej za Bregzit, situacija u kojoj bi Ujedinjeno Kraljevstvo izašlo iz EU bez dogovora nikada nije izgledala verovatnija: a šta će to značiti za Britaniju i njenu ekonomiju? U ovom infografičkom prikazu sa Statiste prikazane su najizglednije prognoze koje dobro i jednostavno oslikavaju situaciju u kojoj bi se ova zemlja našla ukoliko bi sve krenulo nizbrdo… po scenariju izlaska bez prethodno postignutog sporazuma s evropskim partnerima.

Privreda i biznisi na severoistoku Engleske bi u narednih petnaest godina, u tom slučaju (razlaza bez dogovora, tzv no-deal Brexit) mogla doživeti pad bruto dodate vrednosti (BDV, gross value added, GVA)) od 10,5 odsto. Prema predviđanjima Britanske industrijske konfederacije (Confederation of British Industry, CBI), ovaj će region biti najgore pogođen, uz Vest Midlends, Jorkšir, i Hamber kao druge po redu kojima će izlazak bez sporazuma ekonomski najteže pasti, i to uz pad od “gotovo 10 odsto”. Predviđa se da će Severna Irska, koja se u velikoj meri oslanja na trgovinu sa EU (74 odsto ukupnog izvoza), imati pad od 9,1 odsto.

Brojke koje je krajem prošle godine objavila britanska vlada predviđaju da bi, u periodu od narednih 15 godina, uslovi koje je u vezi sa Bregzitom dogovorila Tereza Mej doveli do sažimanja ostrvske ekonomije za 3,9 odsto u poređenju sa ekonomskim obimom današnjih aranžmana. Čak i mračnija je, naravno, mogućnost da se izađe iz EU bez postignutog dogovora: u tom se slučaju može očekivati poražavajući pad od 9,3%. Na frontu zapošljavanja i novih radnih mesta, izveštaj britanske opservatorije za trgovinsku politiku i Univerzitet u Saseksu predviđaju da će gotovo 750.000 radnih mesta biti izgubljeno kao rezultat izlaska bez dogovora, što predstavlja 2,5 odsto svih radnih mesta u Britaniji.

Koga bi najteže pogodio izlazak iz EU bez dogovora?

U poslednjih nekoliko nedelja – a uoči današnjeg “Crnog petka”, 29. marta u jedanaest uveče, koji je, ako se neko još uopšte seća, trebalo da bude onaj “prvi, zvanični” rok za izlazak Britanije iz Evropske unije – šanse da se desi Bregzit bez dogovora doživljavaju eksponencijalni rast. Nova studija ispitala je potencijalni uticaj tog scenarija na radna mesta širom sveta. Analizu je sproveo Institut za ekonomska istraživanja iz Halea (Leibniz-Institut für Wirtschaftsforschung Halle, IWH), fokusirajući se na 56 industrijskih sektora u 43 zemlje, uz pretpostavku 25-procentnog pada izvoza EU u UK u slučaju „teškog“ Bregzita (bez postignutog dogovora).

Ustanovljeno je da bi Nemačka mogla izgubiti najviše radnih mesta, njih oko 103 hiljade, i bila bi najugroženija ukoliko bi propali britanski interni a potom i dogovori sa Evropljanima. Iako bi Nemci – kao najveća ekonomska sila u Evropi – mogli biti najviše pogođeni u smislu velikog broja radnih mesta, situacija je unekoliko drukčija kada je reč o udelu ukupne proporcionalne ugroženosti radnih mesta u odnosu na broj stanovnika, a nakon mogućeg “teškog Bregzita”. U ovom slučaju, samo bi 0,24 odsto nemačke radne snage bilo ugroženo, u poređenju sa 1,03 odsto svih radnih mesta u Irskoj. I to uprkos “samo” 19.800 irskih radnih mesta koja bi bila potencijalno pogođena razlazom bez dila. Evo još jedne infografike sa Statiste koja odlično prikazuje broj potencijalno ugroženih radnih mesta ukoliko bi se dogodio razlaz tj Bregzit bez postignutog dogovora: