Gutljaj slobode


Meni se zaista posrećilo. Spadam među srećnike koji žive dovoljno dugo (a i pamet me još uvek dosta dobro služi) da bi me ovi letnji fudbalski dani koji su veselo tekli ulicama mog rodnog grada neizbežno i živo, začuđujuće precizno podsetili na jedno drugo, davno prošlo, uzbudljivo moskovsko leto 1957.

Bilo mi je već punih deset – ne tako mnogo da bih sve razumeo i ne tako malo da ne razumem ništa. Tog leta je građanima prestonice bilo usrdno preporučeno da svoju decu privremeno odvedu van Moskve. Kako se desilo da su mene ostavili – ne znam. Uglavnom, tih dana smo Saša Smirnov i ja, moj drugar i komšija kojeg su iz nekog razloga takođe zaboravili, bezbrižno švrljali po centru grada i blenuli u nama dotad nezamisliva čudesa kao što su živi crni ljudi i Indusi. A oni su veselo šetali ulicama našeg grada, radosno se smejali, pevali na nekim nama nedokučivim jezicima i svirali na nekakvim nama misterioznim instrumentima.

Poklanjali su nam značke i razglednice koje smo dugo brižno čuvali u našim zbirkama egzotičnih predmeta, pre nego što su godine učinile da svi ti čarobni predmeti netragom iščile i nestanu.

Taj VI Svetski festival omladine i studenata je bez preterivanja bio epohalan. Odjednom je postalo očigledno da smo do tada živeli u crno-belom svetu. Duh nezamislive slobode lebdeo je nad specijalno za tu priliku uređenim gradom, nad umivenom i prolepšalom Moskvom.

Ne gvozdena, već čelična zavesa iza koje smo živeli – tih dana je bila otvorena. Tačnije odškrinuta. Ali kroz taj procep je grunula tako moćna bujica svetla i vazduha da je celo pokolenje mojih sunarodnika još mnogo godina ostalo ošamućeno.

Ova dva događaja – tadašnji svetski festival i sadašnje svetsko fudbalsko prvenstvo – i pored očiglednih razlika se ipak negde rimuju. I nisam ja jedini koji je primetio tu očiglednu rimu.

Osim spoljnih sličnosti primetne su i bitne razlike, i to ne samo u epohama i informacionim i tehnološkim okolnostima. Čini mi se da je glavna razlika između ova dva događaja u tome što su oba dohujala i prohujala s vihorima koji duvaju iz dva dijametralno suprotna pravca.

Festival iz daleke 1957. nauk je o tome da sloboda nije apsolutan pojam. Ona je opipljiva samo u kontekstu neslobode. Ona se da opipati isključivo čulima. Sloboda je tek osećaj slobode i ništa više od toga. A taj osećaj smo tada zaista imali. Ne, slobodu nam naravno nisu dali. Samo su nam je kroz odškrinutu zavesu pokazali.

Slobodu nismo imali, ali osećaj jesmo. I mada sam tada bio tek deran, taj osećaj sam snažno doživeo i zapamtio.

Danas, po svim (kako vole da kažu) kvantitativnim pokazateljima slobode ima mnogo više. Toliko da je čak neumesno porediti ta dva vremena. Da je neko tada rekao da će jednoga dana naši građani slobodno putovati u inostranstvo i čitati svaku knjigu koju požele, niko mu ne bi verovao.

Naravno, slobode danas ima neuporedivo više nego tada. Ali osećaja slobode… Ne bih se usudio da tvrdim.

To je sada. A tada…

Mnogi slikari starije generacije su docnije više puta priznali da je francuska izložba u Moskvi potpuno preokrenula njihove predstave o umetnosti i dala prvi snažan impuls svemu što se i danas naziva savremenom ruskom umetnošću. I koliko god se sovjetsko ideološko rukovodstvo kasnije trudilo da se ti „pederasti apstrakcionisti“ stave na svoje mesto, svi ti pokušaji su ostali bez rezultata. Na ideološkom planu je stvar s umetnošću zauvek bila završena.

Posle Festivala su se pojavili šminkeri (стиляги) – prvi estetski disidenti. Posle Festivala su se pojavile i prve predodžbe o modi. Posle Festivala se pojavio i rokenrol. Posle Festivala je naša omladinska subkultura stekla prve, možda plašljive, možda i provincijalne, ali zato veoma izrazite karakterne crte. Na ulicama su se pojavili i prvi muvatori (фарцовщики), svojevrsni kulturni heroji, često vrlo koristoljubivi, no zato odvažni i dosledni posrednici u živoj razmeni koja je tekla između sovjetskih žitelja i predmeta, uglavnom zapadne svetske materijalne kulture. I duhovne – takođe. Ko vam je tada moga prodati ploču Elvisa Prislija ako ne oni? Bili su to Hermesi tog vremena. I Prometeji, a vlast se prema njima otprilike isto tako loše odnosila.

Meni je dopalo da doživim taj moskovski Festival i to i danas smatram velikom srećom u životu.

A ljudi 15 ili 20 godina stariji od mene često su se sećali jednog drugog, kratkog, takođe sjajnog vremena kada su se vratili s fronta, puni priča o tome kako su videli neki drugi svet, sreli nekakve druge ljude, družili se s vojnicima i oficirima savezničkih armija. Njima se činilo da će od tada pa nadalje „sve biti drugačije“. Oni su to takođe smatrali svojom velikom srećom, bez obzira što im je ubrzo bilo objašnjeno kako stvari zaista stoje.

Istorijsko iskustvo nam govori da kada je totalitarna ili autokratska vlast, pod uticajem ovih ili onih – najčešće spoljašnjih – političkih pritisaka prinuđena da svojim građanima ponudi „gutljaj slobode“, to se potom gotovo uvek preokreće u agresivnu reakciju režima. „Gucnuli ste malo – dosta“, kaže vlast građanima koji su se nečemu ponadali.

Kratka posleratna avantura sa časopisom Amerika i gramofonskom pločom na kojoj je s jedne strane Edit Utjosova na engleskom pevala Letimo kroz maglu, a s druge Aleksandra Kovalenko na ruskom Johnny is a boy for me, završena je mrakobesnom državnom kampanjom „borbe protiv kosmopolitizma“.

A direktna posledica sve te festivalske vrtoglavo-ushićene euforije bili su istorijski susreti Hruščova s predstavnicima stvaralačke inteligencije, na kojima im je jasno stavljeno do znanja da prestanu da se zanose.

Šta nam se sprema posle ovog karnevalsko-fudbalskog leta? Nešto će nam se sigurno desiti. U to sam uveren. Ali bolje da ne pogađamo, da ih ne inspirišemo. I da im ne sugerišemo.

InLiberty.ru, 25.06.2018.

Peščanik.net, 19.07.2018.

Lev Rubinštejn 19/07/2018

Kako sam se zaljubila u Šangaj


Šangaj je grad za koji vredi više epiteta, više superlativa. Nekad ribarsko naselje, danas je to grad koji ima najveći broj oblakodera u svetu, njih preko 350. Za regionalni poslovni portal SEEBIZ piše hrvatska profesorka kineskog jezika, Vesna Baćović.

Najprometnija luka na svetu – jednom prisilno otvoren za spoljnu trgovinu, danas je sedište trgovine između Istoka i Zapada. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da je Šangaj još u XII veku bio trgovački centar kao i da je nakon poraza Kine u Prvom opijumskom ratu (1839 – 1842) otvoren je za trgovinu s Evropljanima, što je rezultiralo time da postane jedan od najvažnijih trgovačkih centara Istočne Azije. Nakon Opijumskih ratova, Velika Britanija je 1842. sporazumom iz Nanđinga osigurala otvaranje Šangaja za trgovinu s evropskim trgovcima. Zajedno sa trgovcima, u Šangaj su stigli i hrišćanski misionari – imali su slobodu boravka i politički imunitet. Ubrzo nakon Britanaca, 1847. godine stigli su i Francuzi. Te dve sile su uspostavile prve strane koncesije – Britanci su sebi obezbedili Bund kao i oblast severno od starog grada, dok su Francuzi izabrali jugozapadni deo, deo u kojem su, inače, 200 godina ranije francuski misionari izgradili katedralu. Ipak, Britanci i Francuzi nisu bili jedini koji su želeli i ostvarili koncesije u Šangaju. 1863. su stigli Amerikanci, a 1895. Japanci.

Naselili su se uz britansku koncesiju i tako je nastalo „Međunarodno naselje” (International Settlement). Te privilegovane enklave formirane su na neodređeno vreme. Čak su postojale i posebne policijske snage. U međuvremenu, u gradu je nastala i jevrejska zajednica. Dakle, strane sile su ostvarile suverenitet i čitav niz privilegija što Kinezima, naravno, nije odgovaralo. To je uticalo na razvijanje nacionalističkog i revolucionarnog pokreta. Tako je u XX veku (1927) u njemu ubijen veliki broj komunista; 1937. godine, za vreme japanskog napada na Kinu, grad je teško postradao. Tek je 1949. postao deo NR Kine, mada još od 1930-ih postaje najveće finansijsko, ali i najveće trgovačko središte Kine.

Šangaj je multinacionalni poslovni čvor ne samo Kine već i sveta, posebno nakon 1990. kada je Deng Xiaoping sproveo ekonomske reforme što je rezultiralo intenzivnim razvojem Šangaja i pretvorilo ga u najveću robnu luku sveta. Inače, do 1949. u Šangaju je bila najrazvijenija laka industrija, dok se nakon toga gradska privreda orijentirala na metalurgiju, naftnu, kemijsku, tekstilnu, ali i prehrambenu industriju te na proizvodnju porculana. Zbog povoljnog položaja u blizini glavnih trgovačkih putova svile i čaja, Šangaj se do 1900. razvio u važnu luku i industrijski centar.

To je grad konstantne vreve, ali i potpune organiziranosti. Primjerice, grad ima 25 metro linija. Cijena karte varira od 3 do 6 kn, ovisi o duljini prijevoza. Ne kupuju se na šalteru nego na automatu. Redova je neizmjerno puno, ali se dugo ne čeka. Kad dođete do automata i vidite da prima samo kovanice (ako to unapred ne znate pa niste spremni) postoji rešenje i za taj problem – postoji šalter za usitnjavanje krupnih novčanica. Jako je puno ljudi, ali nema sudaranja, svađa, vikanja – kao u košnici, svako zna šta mu je činiti.

To je grad mode, grad na koji su Šangajci posebno ponosni. Moda je upravo jedan od segmenata koji vole da ističu. Naime, kako se uvek upoređuje s Pekingom koji je politički, kulturni i istorijski centar Kine koji odiše kineskom dugom i bogatom, specifičnom tradicijom, čim dođete u Šangaj reći će vam kako je Šangaj najvažniji, moderni, ekonomski i finansijski centar Kine. Borba severa i juga je, očigledno, svugde i uvek prisutna. Tu su naravno i šale i provokacije, ali i predrasude.

Lično, nikad mi Šangaj nije bio na listi “Must see” gradova. Kao dete sam živela do ulice koja se zvala Šangajska, pa se još tada rodila želja da vidim grad na drugom kraju sveta koji se zove kao ulica za koju me vežu najranije uspomene iz detinjstva. Ali, kad sam odrasla, doživljavala sam ga kao grad betona što svakako nije nešto bez čega ne mogu živeti. Ali, onda se prošle godine pružila prilika. Vodila sam polaznike na turističko-edukativno putovanje, htela sam da vidim kakva je zaista razlika između Pekinga i Šangaja, šta je to što privlači toliki broj ljudi i zbog čega se toliko priča o njemu. Pomislila sam: “Otići, videti i vratiti se. Nemam zašto da se bunim”. Nisam očekivala ono što se desilo. Zaljubila sam se u Šangaj.

Kasnije, kad sam po povratku sređivala utiske, bilo mi je neverovatno da samo nakon četiri dana boravka u njemu možeš zavoleti neki grad, disati u njegovom ritmu, odmarati se kao retko gde, uprkos činjenici da nam je u 9 ujutro kad smo izašli iz voza dobrodošlicu poželelo oko 35 stepeni i vlažnost vazduha od oko 80%. Tada sam samo htela da uđem u aklimatizovani autobus, ali čim sam došla na prvo mesto posete znala sam da želim da se ponovno vratim u Šangaj. Naravno da nisam znala hoću li u tome uspeti, ali sam po povratku s putovanja plan koji sam imala za naše turističko-edukativno putovanje 2018. stavila sa strane i radila na novom planu koji je uključivao Šangaj. Htela sam da naši polaznici koji nisu bili u Kini dožive Šangaj, posebno zato što sam im mogla “iz prve ruke” pričati o njemu… Htela sam da i oni vide koliko je divan. Htela sam još jednom da budem deo svega toga što Šangaj predstavlja.

Rekla bih da su Šangaj i Peking neuporedivi, potpuno različiti a na svoj način predivni, iako dijametralno različiti. Koliko je Peking stari grad tradicije (makar danas ni po čemu ne zaostaje za svetskim, modernim gradovima – svakako!), toliko je Šangaj ne moderan nego grad van našeg vremena (makar i danas nije izgubio tradicionalnu, kinesku crtu). To je ono što me “kupilo”. Kao da sam došla u neki grad budućnosti, ali s kineskim karakteristikama, što je svakako za moj ukus dobitna kombinacija. Ljudi su skloni da kažu da je Šangaj kopija zapada. Ne bih se složila. Ako je poznajete, kineska crta se u svemu oseti. Šangaj odiše nekim specifičnim dostojanstvom. Ne briše istoriju koju su kolonijalne sile nekada ostavile, ne briše ono što je ostavilo pečat na sam grad. Ne briše ni stranu, ali ne briše ni svoju prošlost. Gradi budućnost. Ide dalje. Više. To je, po meni, Šangaj danas. Mladi grad u kom osetite lakoću života, nema crtu koju daje duga istorija – kao što je pekinška – jer Šangaj se prvi put pojavljuje 960. i to kao selo – razvijao se s ekonomskim razvojem delte Duge reke. Podaci govore da su u XI veku povezana tri sela, i da je odatle sve krenulo.

Dakle, od sela do ogromnog grada svetala, posebno ako uzmemo u obzir ogroman broj neonskih reklama koje noću ostavljaju jak utisak – spoj zapadnog uticaja koji nije sporan ali bez istočnog, kineskog pečata, mislim da danas ne bi bio toliko lep, neobičan, drugačiji, i noću i danju.

Šangaj je turistička destinacija čuvena po istorijskim znamenitostima kao što su Bund i hram Grad Božji (Chenghuang Miao), ali čuven i po modernim znamenitostima u poslovnoj četvrti Pudong.

Prvo mesto na koje smo došli (i koje preporučujem da nikako ne propustite da prvo vidite) bio je upravo čuveni Bund, najpoznatiji deo grada koji je u stvari šetalište na zapadnoj obali reke Huangpo Huang-pu na kojoj se Šangaj i nalazi. To je i mesto okupljanja lokalnog stanovništva i stranaca, turista. Tu se u biti najviše i vidi uticaj zapadnih zemalja (Engleska, Francuska, SAD, Rusija…) jer su upravo tu smeštena 24 istorijska objekta izgrađena u različitim stilovima, zavisno od toga kojoj zemlji je zgrada pripadala. U pitanju su nekadašnje banke, trgovačke kuće među kojima svakako posebno mesto zauzima Carinska kuća sa svojim “Big Ching” zvonom, kao i Hotel mira, Kineska a i banka Hong Konga. Kao mesto bogatstva arhitekture koja stvara predivan spoj različitosti, Bund se nalazi nasuprot Pudongu, od koga se upravo i razlikuje po svojim građevinama.

A kažu da je Pudong još pre pedesetak godina bio polje na kojem su se uzgajale poljoprivredne kulture. Danas je četvrt s poslovnim zgradama od kojih su mnoge gigantski oblakoderi čija je izgradnja započeta tek 90-ih godina, a koja ni dan danas ne staje. Izgleda kao da se svaka zgrada nadmeće s onom koja se gradi nakon nje. Tako je, neko kratko vreme, Oriental Pearl Tower, televizijski toranj visok 468 metara, takođe popunjen poslovnim prostorima, hotelom, restoranima kao i opservatorijom sa staklenim podom (naša ciljana tačka ovogodišnjeg putovanja 😉 ), jednom bio najviša zgrada Šangaja. Već od kraja 2015. godine, Shanghai Tower postao je druga zgrada po visini na svetu, zgrada koja nosi naziv “mega-tall” što znači da prelazi visinu od 600 m – visoka je 632m, ima 128 spratova do kojih vozi lift brzinom 20.5 m u sekundi. Ona je, ujedno, prema standardima propisanim po “Council’s Height Criteria”, među 20 najviših zgrada sveta.

Njen oblik je spiralan a fasada zaobljena – simbol dinamičnog razvoja moderne Kine. Štaviše, zaobljena forma objekta doprinosi održivosti istog – pokazalo se da zaobljenost za 24% doprinosi strukturalnoj stabilnosti objekta, za razliku od objekta iste visine koji imaju pravougaone fasade, a vezano uz uticaj vetrova na zgrade uopšte.

Pogled iz ptičje perspektive naprosto je veličanstven! To, međutim, nije obična panorama jednog lepog i velikog grada. To je panorama koja je, da mene pitaju, i svojevrstan šok. Desetak sekundi potrebno je da liftom dođete na 118. sprat (koji je na visini od 546m), gde je smeštena najveća opservatorija na svetu. Jedino što ispred sebe vidite je nepregledan broj kvartova poređanih jedan do drugog, bez prostora između, kvartova kojima nema kraja.

Doslovno je 30-tak kilometara udaljena delta reke i okean koji se nazire – jedina tačka koja ne završava zgradama.

U tom trenutku sam pomislila da samo jednim pogledom gledam na hiljade zgrada. A onda sam pomislila na sve ljude koji u tim zgradama žive. Pomislila sam koliko ih se u tom trenutku smeje, koliko plače, koliko ih je dobro, koliko nije, koliko njih spava, koliko ih je budnih, koliko zadovoljnih, koliko ne, koliko sretnih, koliko usamljenih… Niz u nabrajanju je nepregledan, a ukupno 25 miliona ljudi. To je najveći grad u Kini. Zanemite. Zaista zanemite.

Od ukupnog broja stanovnika u Šangaju, 20 miliona su Šangajci a pet oni koji nemaju ni taj status, pa samim tim ni povlastice koje taj položaj podrazumeva. Prosečna plata je nešto manje od 1100 evra. Da bi ograničili priliv stranaca iz svih krajeva Kine i sveta koji nisu dobre platežne moći, a koji žele da u Šangaju nastave život ili se dosele, uvedena je mera kojom se povećava cena najma stanova – ko to sebi neće moći da priušti, hteo ne hteo, moraće da ode…

A Šangaj je najpopularniji grad u Kini, i daleko je više onih koji žele da dođu, ostanu…

Budući da je Kina među najvažnijim svetskim silama koja je to postala najviše zahvaljujući trgovini, odlazak u šoping predstavlja neizostavni deo posete i u Šangaju. On vrvi trgovačkim centrima u kojima su smeštene trgovine svetskih ali i kineskih brendova koji ponosno nose oznaku “Made in China”, oznaku koja iz godine u godinu sve više simbolizuje naročiti kvalitet – a ne nešto što je i jeftino i loše.

Iako upravo Pudong obiluje mnogobrojnim trgovačkim centrima od kojih su mnogi povezani prolazima, a redovno se protežu na veći broj spratova, ipak turistički najpoznatija ulica za, između ostalog, i kupovinu je Nanđinglu. Posebnu draž joj daje upravo veliki broj tradicionalnih ali i ekskluzivnih radnji i velikih robnih kuća. On je središte modnih događanja.

Kako smo prošle godine (a bićemo i ove) bili smešteni na dva minuta od te ulice, a kako nam je metro koji do Bunda vozi jednu stanicu a do Pudonga 2 stanice bio preko puta hotela, sva ta mesta su nam bila, slikovito rečeno, dnevni boravak.

Odlazak u Nanđing ulicu je uvek dobar izbor, posebno ako sednete u jedan od turističkih autobusa koji su namenjeni za razgledanju same ulice. Svakako, ništa manje lepo nije šetati u bilo koje doba dana. Dakako. Možda je čak najlepše pred spavanje. Ako uzmete u obzir da se u obližnjem parku uveče skupljaju Kinezi koji pevaju i igraju, onda sve dobija dodatnu, lepšu dimenziju. To su, inače, scene kojima odišu mnogi kvartovi, i mnogi gradovi Kine.

Ali to svakako nije sve što se u Šangaju može i treba videti. Još jedna turistička atrakcija koju svakako treba izdvojiti, a koja je simbol Šangaja su Yuyuan vrtovi i market, skup živopisnih trgovina, restorana i bifea koji se nalaze u istorijskom gradskom jezgru.

Ono po čemu se svakako izdvajaju je to što odudaraju od buke koja, logično, karakteriše grad veličine Šangaja. Vrtove krase tuneli, pećine, tradicionalni kineski paviljoni, cveće i drveće a i naročito poznata stena od žada visoka tri metra, koja ima 72 rupe: ako pored nje zapalite mirisni štapić, dim izlazi kroz svaku od njih.

Naići ćete i na McDonalds i razne druge lance u vlasništvu stranih kompanija ali ako se prepustite šetnji, iz kineskog ugla gledanja, uskim i kratkim ulicama uživajući u pogledu na prekrasne kineske krovove, ubrzo ćete ući u jedan drugi svet koji je potpuno drugačiji od onoga što danas po definiciji Šangaj jeste.

Sve su to razlozi zašto je Šangaj tako lagano, a neočekivano postao moj “Must see” grad. Na kraju, ostaje mi da i vama poželim jedan Šangaj kakav je meni ostao u sećanju, Šangaj koji pleni i osvaja, Šangaj kome se tako jako veselim, a kome u susret, zajedno s polaznicima, krećem danas.

Svi čitatoci portala SEEBIZ ostvaruju 10% popusta

Popust vredi za:

Večernju školu kineskog jezika – odrasli

Haohan za osnovnoškolce – deca od 8 do 13 godina

Fun Chinese – deca od 5 do 7 godina

Celokupnu ponudu pogledajte na www.haohan.hr
Dodatni upiti: info@haohan.hr / 099 58 567 35

seebiz.eu (19.07.2018.)

10 stvari koje su Španci radili leti a koje sada izgledaju nezamislivo


Od naručivanja piva “čisto da se malo počasti” i vaše dvanaestogodišnje dete, pa do vožnje duge 400 kilometara bez stavljanja sigurnosnog pojasa – na većinu onoga što se nekada smatralo za sasvim uobičajeno se u Španiji danas gleda sa čuđenjem.

1. Nakon ručka, čeka se tri sata do odlaska na kupanje

Za špansku (a i svu ostalu) decu bio je to najgori i najočajniji trenutak tokom dana. Uzbuđeni i nestrpljivi da se što pre vrate u bazen, more ili na dušek, deca bi slušala neumorna predavanja i „zvocanja“ svojih roditelja o misterioznim „crevnim grčevima” koji bi „mogli nastupiti prebrzo“, ako se ulazi u more odmah nakon jela. Nije važno šta bi se prethodno pojelo – deca su morala da čekaju između dva i tri sata pre nego što bi se vratila u vodu. Ovo je pomalo preterivanje, priznaje doktor Maria del Carmen Vidal s Univerziteta u Barseloni. “Ako pojedete salatu, varenje je veoma brzo; ako ste konzumirali teško jelo, može trajati do dva sata. Masnoća usporava varenje. “Slika: scena iz TV serije” Cuentame como paso “(Recite mi kako se desilo).

2. Naručiti pivo i za vašeg dragog 12-godišnjaka

Mnogi španski roditelji smatrali su da je normalno naručiti pivo i svojoj deci, koja još nisu ni u tinejdžerskim godinama. Neki su iskreno verovali da je ovakav vid „upoznavanja“ sa alkoholom dobar način za sprečavanje budućih ekscesa. Pa ipak, australijska studija iz 2016. godine kaže da bi ovako uvreženo mišljenje “moglo biti pogrešno”. Danas je prosečni Španac „uveden“ u alkohol već sa 13 godina, iako na drugi način. Prema podacima Opservatorije za detinjstvo (Childhood Opservatory), alkohol je u zapadnim zemljama najzastupljeniji faktor u uzroku smrti među tinejdžerima (saobraćajne nezgode, ubistvo, samoubistvo). Scena iz serije “Verano Azul” (Plavo leto).

3. Ostavljanje dece u letnjim kampovima

Bilo je uobičajeno da španski roditelji tokom ferija ostave decu u letnjem kampu i ne čuju se s njima čak po dve nedelje. Dete bi se tada obično preobražavalo u neku verziju Moglija – dok bi roditelji bili blaženo nesvesni u čemu je stvar. Ipak, u današnjoj eri, ovaj nedostatak komunikacije je nezamisliv uz, recimo, WhatsApp ili Instagram. Čak se i priroda letnjih kampova promenila. Umesto 15 dana u prirodi, kampovi se sada fokusiraju na doslovce sve oblasti: od učenja maternjeg i stranog jezika, preko pozorišta, sve do vežbanja sviranja trombona ili jahanja. Na slici: scena iz filma “La Llamada” (Poziv).

4. Preskakanje sijeste da bi se gledao  Miguel Induráin kako osvaja još jedan Tour de France

Španska deca nikada ne bi odustala od svakodnevne popodnevne dremke, osim ukoliko ne bi trebalo da gledaju Tour de France – ili, konkretnije, trijumf španskih biciklista Pedra Delgada i Miguela Induraina. Delgado je otišao kući sa žutim dresom 1988. godine, dok je Indurain ovu prestižnu biciklističku titulu osvajao pet godina zaredom, između 1991. i 1995. godine. Na gornjoj slici: Indurain koji 1995. osvaja drugu fazu „Tura“.

5. Provoditi jutro u čitanju štampe

Uz intenzivna sportska takmičenja tokom svakog leta, mnogi Španci su uživali u prelistavanju stranica „caklećih“ časopisa ne bi li saznali što više o svojim omiljenim poznatim ličnostima: ličnostima koji su kao glumica Ana Obregón ili Rocíito, kćer poznatog para Rosije Hurado (Rocio Jurado) i Pedra Karaska (Pedro Carrasco). Ali, digitalni mediji su sve ovo promenili. Mnogi ljudi sada vole da pregledaju fotografije svojih prijatelja na Instagramu. Sociolog Juan Carlos Barajas objašnjava da su se profili slavnih ličnosti takođe promenili. “Pojavila se nova ličnost, koja je srasla sa društvenim mrežama, ona koja postavlja trendove i formiranje ukusa u javnom mnjenju, diktirajući način ponašanja ili izbora pri kupovini: „Jutjuber”, objašnjava on. Iznad, scena iz serije ‘Blancanieves’ (Snow White).

6. Boravak na suncu bez sredstava za zaštitu

Bilo je doba kada se na muškarca koji nanosi sredstvo za sunčanje gledalo kao na neobičnu pojavu, baš kao i videti čoveka sa obrijanim nogama. Srećom, danas postoji veća svest o štetnim efektima ultraljubičastih zraka. Specijalista dermatologije Angel Pizarro preporučuje: “Potražite senku, zaštitite se šeširom i odećom i izbegavajte produženo izlaganje suncu u podne.” Iznad: scena iz filma “Krampack”.

7. Upotreba putne mape za pronalaženje sela u, recimo, Mursiji

Decenijama je u Španiji jedini način za dolazak do odredišta bio praćenjem auto-mape. Bio je to u ono doba pravi izazov. Putnik sa suvozačkog sedišta pokušao bi da dešifruje uputstva sa nepregledne karte, dok bi vreli vazduh ulazio kroz prozore. Danas, međutim, gotovo svaki vozač koristi GPS tehnologiju. Studija iz 2016. godine pokazala je da 46% vozača uvek koristi GPS, a njih još 27% ga gotovo uvek koristi.

8. Telefonirati hotelu kako bi se napravila rezervacija

Pre nego što je postojao Airbnb ili čak internet, španske porodice morale su da nazovu hotelsku službu za rezervacije. Štaviše, s obzirom da je prosečna španska familija brojčano narastala tokom godina uoči svetske finansijske krize iz 2008, bilo je normalno da se za jednu familiju rezervišu najmanje dve hotelske sobe. Iznad: glumica Adriana Ugarte u seriji ‘El tiempo entre costuras’ (Vreme između šavova).

9. Putovanje automobilom 400km bez vezivanja pojaseva

Iako je u Španiji obavezno vezivanje sigurnosnog pojasa još od 1974. godine, on se nije redovno koristio na dugim putovanjima, čak ni pri prelasku kroz uvek vetrovitu klisuru Despenjaperos (Despeñaperros). Prizor dece koja se bacakaju po zadnjem sedištu bio je čest, baš kao i peškir koji je leti korišćen kao blokada od prodora sunca kroz prozore… ili neumorno preslušavanje kasete sa šalama koje je prosipao španski komičar Euhenio (Eugenio). Prema podacima španskih saobraćajnih vlasti (DGT), sigurnosni pojasevi smanjuju rizik od smrtnih slučajeva za 50%, a čak do 90% u slučajevima udara glavom. Dok je Španija prešla dug put od svoje „bezbrižne“ prošlosti, 20% putnika sa pozadinskim sedištem još uvek putuje bez stavljanja sigurnosnog pojasa. Iznad: scena iz filma “Verano de 1993” (Leto 1993).

10. Opšte mišljenje da je „letenje avionom samo za bogate“

Bilo bi preterano reći da su nekadašnja putovanja avionom bila neuobičajena baš kao što je to bio, recimo, let u svemir. To je, međutim, važilo za mnoge španske porodice. Tek su u današnje vreme, zahvaljujući jeftinim avio-prevoznicima, letovi postali “dostupni gotovo svakome”, kaže sociolog Jose Antonio Barajas.

Miguel Ángel Bargueno, El Pais

Najproduktivniji sastanci imaju manje od 8 ljudi


Postoji mnogo problema sa načinom na koji se većina sastanaka pokreće. Jedna od „politički najkorektnijih“ načina je lista poziva. Odlučivanje ko može biti uključen u sastanak može biti teško, ali previše menadžera podrazumeva uključivanje svih. U nastojanju da se niko ne oseća izostavljenim ili zapostavljenim, nesvesno se smanjuje kvalitet sastanaka. Robert Saton, profesor organizacionog ponašanja na Univerzitetu Stenford, bacio je pogled na istraživanja o veličini radnih grupa i zaključio da najproduktivniji sastanci sadrže samo pet do osam ljudi. Zašto? Postoji prelomna tačka nakon koje razgovor počinje da se urušava, kaže Saton.

Kada su  menadžeri sa dobrim namerama uračunali previše poziva za sastanak onda se:

  • Nema dovoljno vremena da svi učestvuju u razgovoru.
  • Bogata debata zamenjuje plitkim komentarima.
  • Deli previše informacija i pokušava povezivanje niti sa pričama koje svi prisutni pričaju, čime se odvlači pažnja od rešavanja problema višeg prioriteta.
  • Zaposleni postave u „gard“ i postaju manje iskreni.
  • Teške teme i odluke ne stavljaju na dnevni red, već se rešavaju oflajn.

Kao rezultat toga, ljudi često izgube respekt za sastanak, što samim tim dovodi do manje pripreme za predstojeću diskusiju, slabije učešće i delovanje. A to može prerasti u očajno nizak nivo efikasnosti dogovaranja.

Manje grupe, s druge strane, pomažu u izgradnji osećaja prisnosti, koja otvara dalji nivo za značajnu i iskrenu diskusiju. Manje ljudi znači više vremena i fokusa na ono što prisutni imaju da kažu, takođe se ima vremena i za razmatranje perspektiva svakog člana tima ponaosob. U manjoj grupi lako izbijaju jasnoća i iskrenost. A potom sledi i – usaglašavanje.

Prvo, recite svom timu da pravite promenu. Budite transparentni. Dajte im do znanja da, ukoliko žele da svi napreduju kao firma, vaši sastanci moraju imati manje prisutnih – sa namerom da dogovaranje učine efikasnijim. Svesni ste koliko svi zaposleni izgube vremena i energije na sastancima, a vi želite da primenite strategiju koja će dati najbolje rezultate. Uputite ih u činjenice, naime, da istraživanja pokazuju da manje grupe vode ka sadržajnijim diskusijama i boljim odlukama. Iako ovo može potrajati neko vreme, nameravate da eksperimentišete sa veličinom sastanka i ujedno koristite ovu teoriju kao kamen temeljac za buduće skupove i dogovore.

Budite pažljivi sa vašom listom poziva. Da biste bili sigurni da u sobi za sastanke u tom trenutku imate prave ljude, morate konkretno znati sa čim ćete se svakom od njih obratiti – imajte dobar razlog zbog kojeg ste svakog od njih pojedinačno pozvali na sastanak. Imajte veoma jasan program i budite u stanju da za svaku temu o kojoj se diskutuje obezbedite dovoljno vremena. Na toj tački, sledi pitanje: Ko mora biti prisutan u diskusiji koja treba da donese rezultate? Zbog koga biste otkazali sastanak ako ta osoba ne bi mogla da mu prisustvuje? Počnite sa ovako sazdanom osnovnom grupom. Dodajte joj još ljudi samo ukoliko mislite da će oni doprineti vrednosti razgovora, ili što će već i samo njihovo prisustvo učiniti da diskusija dobije na vrednosti.Da biste izbegli konfuziju, podelite sa svojim timom  kriterijume kojim ćete proširivati pozive. Objasnite im da su ovi kriterijumi zasnovani na tome:

  • Ko ima najviše znanja o temi diskusije,
  • Ko će imati puno veze sa primenom dogovorenog na sastanku,
  • Ko će biti direktno uključen u razradu i aktuelizaciju dogovora,
  • Ko bi od prisutnih mogao dosta toga naučiti od učestvovanja u diskusiji.

Ako je vaš tim neodlučan, dole navedene prakse mogu im pomoći da prihvate tu promenu zbog koje toliko oklevaju:

  • Proširite dozvolu na one koji zatraže da budu uključeni u sastanak. Čak je i osoba za koju mislite da ste je „pogrešno“ izabrali dozvolivši joj da prisustvuje na osnovu solidnih indicija takođe dobar pokazatelj – može se ispostaviti da je upravo ona bila veoma sadržajan sagovornik/ca. Bolje je usuditi se da rizikujete s uvođenjem novih lica i stavova jer se neretko ispostavi da će vam se taj rizik isplatiti.
  • Proširite dozvolu na način da pozvani imaju pravo i mogu da odbiju da prisustvuju bez ikakvih posledica i konsekvenci. Neka ljudi znaju da im verujete da će se odlučiti na pravi izbor u vezi toga kako provode svoje vreme.
  • Na svakom sastanku obezbedite da neko od prisutnih pravi zapisnik, kako bi oni koji od pozvanih nisu prisutni budu naknadno upoznati o odlukama. Razjasnite sa svojim timom o tome koje su im odgovornosti – kako onih koji su prisutni tako i onih koji nisu.  Takođe, podstičite prisutne da aktivno učestvuju tako što ćete raditi sledeće:
  • Preuzmite „pravo vlasništva“ nad njihovim perspektivama: jer, pojedinačne perspektive zapravo i oblikuju učešće u diskusiji.
  • Praktikujte fokusirano slušanje: budite pažljivi, strpljivi, nemojte suditi niti presuđivati.
  • Praktikujte fokusirani govor: biti jasan, koncizan, relevantan.
  • Budite maksimalno angažovani kako u odnosu na sebe tako i u odnosu na prisutne u diskusiji: trudite se da nađete informacije koje su im potrebne, biti pažljivi u svojim odgovorima, stavovima i pristupu.

Podsetite učesnike diskusije da uzmu u obzir perspektive onih koji trenutno nisu prisutni.

  • Koja pitanja bi oni pitali?
  • O čemu bi želeli da budu informisani?
  • Šta je ono o čemu bi prisutni želeli da budu konsultovani i pitani za savet?
  • Koji su to potezi za koje misle da bi doprineli napretku u diskusiji a potom i akcijama?
  • Kakve im informacije treba pružiti nakon toga?Na kraju, ukoliko članovi vašeg tima odluče da odbiju poziv na sastanak, jasno stavite do znanja da bi još uvek trebalo da se:
  • Pregleda dnevni red.
  • Obezbedi da sve relevantne informacije koje prisutni poseduju budu prosleđene i onima koji trenutno nisu na sastanku ili će se kasnije uključiti – onima koji će, u svakom slučaju, morati da budu dobro informisani o ishodima i stavovima.
  • Pregledaju zapisi sa sastanka i nakon toga ih potvrdi sa prisutnima radi apdejta.
  • Usvoje projekti koje dodeljuje lider.
  • Usaglase sa odlukama koje su donete.

Nastojte da uvek „izmerite“ svoj uspeh. Jednom kada implementirate ove promene u strukturu vaših sastanaka, pratite sastanke i upravljajte njihovom efikasnošću kao i time kako vaš tim upravlja s nastajućom promenom. Prikupite povratne informacije i nastavite sa „finim podešavanjima“ sve dok konačno ne uspostavite sistem koji najbolje funkcioniše za vašu organizaciju.

Održavanje sastanaka kojima prisustvuje osam ili manje ljudi je vodeći princip; on vam pomaže da budete promišljeniji u vezi razloga zbog kojih nekog pozivate da im prisustvuje. Uz vešto moderiranje i dobre prakse izvedene iz proteklih diskusija, moguće je imati sadržajne i plodotvorne sastanke od dvadeset ljudi ili čak i više. To bi, međutim, trebalo da bude izuzetak a ne pravilo. Napokon, iako ćete možda imati manje ljudi na samim sastancima, lako je moguće da će upravo zbog toga vaš tim i vaša kompanija  imati koristi u celini.

Pol Akstel (Paul Axtell) je korporativni trener, predavač i pisac. Autor je dve nagrađivane knjige: „Meeting matter“ i nedavno objavljenog drugog izdanja „Deset snažnih stvari koje biste rekli vašoj deci (Ten Powerful Things to Say to Your Kids). Akstel je razvio seriju poslovnih obuka pod nazivom „Biti izuzetan“ (Being Remarkable), namenjenu rukovodećim menadžerima ili HR stručnjacima koje Akstel obučava.

Paul Axtell, Harvard Business Review

Kako lanac brze hrane može ikada da zaradi na hamburgerima od 1 dolara?


U Britaniji je sredinom februara 2018. zatvoreno više od polovine od 900 restorana brze hrane Kentucky Fried Chicken, što je izazvalo paniku “da će nastupiti nestašica piletine”. Londonska policija je u jednom tvitu „zamolila gladne sugrađane da prestanu da ih zovu u vezi sa problemima #KFCcrisis”.

Jasno je da su klijenti iritirani glađu (“hangry”) ozbiljno zabrinuti za svoje obroke brze hrane – s obzirom na to, nova strategija prodaje koju su usvojili najveći lanci u Sjedinjenim Državama možda bi stvarno uspela da ih oraspoloži.

U januaru ove godine, najveća imena u biznisu su uveliko i širom Amerike izbacila nove jelovnike, čineći svoju brzu hranu još jeftinijom – jeftinijom od hleba ili tetrapak-sokova.

Londonska policija je u svom tvitu zamolila sugrađane da ih ne zovu zbog nestašice piletine usled masovnog zatvaranja KFC restorana u Britaniji.

Prošlog decembra su finansijski analitičari iz banke Credit Suisse objavili izveštaj u kojem se sugeriše da se u Sjedinjenim Američkim Državama ubrzano zahuktava tzv. “rat cena” među lancima brze hrane. McDonalds je 2018. uveo novu liniju pod nazivom “$1 $2 $3 Dollar Menu”, koja kupcima omogućava da kombinuju i „uklapaju“ tri cenovna razreda.

Rivali su veoma brzo sledili ovaj Mekdonaldsov potez. Lanac brzih burgera Wendy’s je takođe stavio 20 novih stvari u svoj meni po ceni od samo jednog dolara, a ubrzo je usledila i ponuda lanca brze hrane Tex-Mex, koji je počeo da prodaje „naćose za dolar”.

://pavlebasic.me/?attachment_id=22914″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22914″>Matt Cardy/ Getty Images[/caption]

U slučaju McDonalds-a, Credit Suisse procenjuje da je poseta u SAD pala za oko 11% u periodu od 2012. do 2016. godine, tako da bi januarski pad cena mogao biti dodatni pokušaj da se taj promet klijenata povrati.

Ali, kako je moguće zaraditi novac od hamburgera koji koštaju samo jedan dolar, naročito kada osoba koja  ih poslužuje verovatno zarađuje oko 10 dolara na sat?

Odgovor je u velikom obimu prodaje; prodaja hamburgera, piletine ili pomfrita treba da bude ostvarena u – velikim količinama.

Sa vrlo malo kompanija na vrhu – jer je fast fud  biznis sinonim za tržište oligopola – kompanije naporno rade kako bi se njihovi proizvodi razlikovali od konkurencije; na primer, brendiranje hrane pečene na plamenu, pečene ili pržene, ili dodavanje igračaka obrocima namenjenim deci.

basic.me/?attachment_id=22915″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22915″>Matt Cardy/ Getty Images[/caption]

Na kraju, rivali počinju da bivaju što je moguće jeftiniji u odnosu na druge, takmičeći se sve dok ne dotaknu cenovno dno odnosno – minimum zarade. Ovo je danas slučaj sa fast fud lancima i restoranima tvrdi Patriša Smit, profesorka na Univerzitetu Mičigen, specijalizovana za ekonomiju brze hrane.

Koji je ključ ove strategije? Nada da će kupci kupovati velike količine artikala po diskontnim cenama.

“McDonalds će zarađivati novac prodajući hamburgere od po dolar samo ukoliko je u stanju da napravi hamburger za manje od jednog dolara i ukoliko postigne da konstantno prodaje puno, puno njih”, kaže Smitova, koja tvrdi da je prodaja „dodataka” takođe ključna. “Deo ove strategije je u tome privuče potrošače u prodavnicu a potom ih „navuče“ da kupe više od od jednog hamburgera – uz pomfrit, piće i desert”.

Sniženje cena radi privlačenja kupaca može se vratiti kao bumerang, pokazujući se kao loša ideja i koncept, ako smanjenje premaši troškove hrane i proizvodnje i smanji profit. Neki vlasnici franšize Burger King su 2009. godine tužili tu kompaniju jer je korporativna promocija zahtevala od franšizera da prodaju dvostruki čizburger za 1 dolar, čije pravljenje košta 1,10 dolara. Sud je presudio u korist Burger Kinga.

Hoće li ova runda smanjivanja cena uspeti ili ne, može zavisiti od puno faktora – uključujući promenu samog izgleda industrije brze hrane.

tachment_id=22916″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22916″>Foto.: Oli Scarf / AFP / Getty Images[/caption]

Milenijumovci menjaju način na koji ručamo

Ovaj pad kupaca može biti  pokazatelj naše promene u ukusima. Klijentela ispod 40 godina – Milenijumska generacija, današnji tinejdžeri i partneri, Generacija Z – izbegavaju kaloričnu hranu koja možda nije organska ili iz slobodnog uzgoja. Prema globalnom izveštaju Nielsena za 2015. godinu, 41% generacije Z i 32% milenijumovaca bi “platilo skuplje za obrok sastavljen od namirnica iz organskog, održivog uzgoja”, u poređenju sa 21% bejbi bumera.

Iz perspektive današnje milenijumske generacije, tradicionalne kompanije za brzu hranu izgledaju zastarelo i otrcano.

“Tradicionalne kompanije za brzu hranu izgledaju zastarelo i otrcano u očima Milenijumovaca, pogotovo kada ih uporede s onima koji prodaju obroke u kojima mogu izabrati, recimo, svoju svežu salatu. (Etablirani lanci brze hrane) očajnički pokušavaju da kupce privuku u svoje restorane”, kaže Marion Nestle, profesorka nutricionizma, ishrane, prehrambenih proizvoda i zdravstva na Njujorškom univerzitetu.

Zato su kompanije kao što je McDonald’s partneri sa kompanijom Uber, pa pred klijentima iz Sjedinjenih Država, Britanije i Australije nastupaju pod imenom Uber Eats (kao što je poznato, osobe ispod 40 godina važe za najuticajnije korisnike aplikacija za podelu vožnje poput Ubera – dakle, milenijumovci)

“Lanci brze hrane su pre pet godina imali taktitu tipa „izvucite ih (iz kuće) i ubacite ih (u restoran)”, kaže Martin Karaher, nutricionista na Gradskom univerzitetu u Londonu. “Sada im je strategija tipa ‘zadržite ih po svaku cenu (da ostanu u restoranu)’.” U prvoj deceniji 2000-tih, od tinejdžera je često traženo da se ne zadržavaju u restoranima nakon što kupe hranu. Danas, međutim, oni koji upravljaju lancima brze hrane žele da ih na svaki način privole na druženje u njihovim restoranima posle škole, da sede na udobnim sofama kako bi radili domaće zadatke i koristili Wi-Fi – a potom potrošili i nešto dodatnog novca na kafu ili grickalice.

d=22917″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22917″>Foto: Randy Shropshire/ Getty Images za Taco Bell[/caption]

<

Obaranje cena: Koliko se nisko može ići?

Međutim, s obzirom da cene hrane za menije padaju ispod troškova sastojaka koji se koriste za obroke, kako ovo uopšte može biti održiva poslovna strategija?

Da bi ovako agresivni popusti uspeli, kompanije se oslanjaju na veliki obim prodaje. Marion Nestle sa Njujorškog univerziteta kaže da se ekonomija brze hrane oslanja na obim posla. “Cilj je potencijalne kupce uvući u radnje – što ih je više, tim bolje”, kaže ona.

Ove taktike mogu izgraditi lojalnost brenda i „preoteti“ kupce od drugih lanaca. Ako je Burger King iznenada snizio svoje cene, onda bi i lanac Wendy’s, željan da opstane na tržištu,  mogao biti „privoljen“ rivalskom taktikom da ih spusti, kako bi pratio trend pojeftinjenja.

“Sve industrije su zainteresovane za ovakav razvoj stvari”, kaže Patriša Smit u vezi sa sinhronim smanjivanjem cena koje dovode do donjeg cenovnog praga. “Svi žele da znaju jednu stvar:” Da li da podignem svoju cenu i vidim da li mogu da se izvučem s tim? Ili treba da smanjim svoje cene i zaradim manje [ali možda i da prodam više]?”

Ako firma snižava cenu za 5%, a prodata količina poraste za 10%, onda je potražnja elastična, a ukupni prihodi će porasti.

Ovo je ekonomski princip koji se zove elastičnost potražnje. “Firma može povećati svoj ukupan prihod smanjenjem cene ukoliko je potražnja za proizvodom elastična – osetljiva na cenu. Na primer, ako firma snižava cenu od 5%, a prodata količina raste za 10%, onda je potražnja elastična i ukupni prihodi će porasti. “

Smitova naglašava da je industrija brze hrane dobro mesto za proučavanje ove teorije u akciji, jer se ovakvi cenovni ratovi često odigravaju na tržištima koja su oligopoli, gde postoji samo nekoliko velikih firmi koje nastoje da postanu br. 1.

Ona kaže da je u SAD oko 40% oblasti biznisa brze hrane zauzeto tek nekolicinom proizvođača, “tako da nije iznenađujuće što ćemo na ovakvom tržištu prisustvovati cenovnim ratovima”. U Americi, tih 40% već predstavlja skoro 80 ​​milijardi dolara prihoda. A gledajući kako će do 2022. godine globalna industrija brze hrane dobaciti do 700 milijardi dolara, posmatrati ishode bilo kakvih “ratova cenama” ili novih ekonomskih strategija biće zaista interesantno.

2018: godina jeftinog obroka?

Trenutno, ove nove (umanjene) vrednosti obroka u velikim lancima brze hrane prisutne su samo u Sjedinjenim Državama, mada postepeno smanjenje troškova za brzu hranu nije trend koji je prisutan samo u Severnoj Americi.

Iako „obroci od jedne funte“ nisu uobičajeni u Britaniji, „jeftini obroci“ jesu rastući trend i to čak u meri da i kvalitetniji supermarketi ulažu u ovakve operacije; tu je prisutna Marks i Spenserova ponuda “Obed za dvoje za £10”. Supermarket Tesco takođe nudi ručak za četiri funte koji uključuje sendvič, piće i paket čipsa. Jeftini artikli po ceni od £1,99 ili £2,99 funti poboljšali su prodaju u prodavnicama sendviča poput Greggs-a, najvećeg pekarskog lanca u Britaniji, koji će u narednih pet godina otvoriti više od 100 novih lokala.

Ovaj lanac u Britaniji koristi samo britansku i irsku govedinu a takođe će do 2020. reciklirati u biodizel svoje staro ulje za kuvanje i ljuske od jaja, snabdevajući se isključivo kafom čiji je uzgoj “etički korektan”.

Karaher, međutim, gaji sumnju da američke cenovne strategije ne moraju nužno biti prevedene na druga nacionalna tržišta. Mekdonalds u Evropi, na primer, primenjuje drugačiji pravac i taktiku, pozitivno reagujući na potražnju za proizvodima iz održivih izvora. Smanjivanje cena bi značilo žrtvovati tu reputaciju, kaže Karaher, a to sigurno neće pokrenuti savesne milenijumske kupce da odjednom počnu da posećuju tradicionalne lance brze hrane.

“Da bi snizili svoje cene, morali bi da prekinu mnoge svoje marketinške inicijative koje su implementirali ovde u Evropi”, kaže Karaher. “Oni su se (već) pozicionirali na drugom nivou tržišta.”

Budućnost brze hrane

U komentarima za BBC-jevu rubriku „Capital“, McDonald’s, Wendy’s i Taco Bell nisu proširivali niti ulagali u ono što ih je motivisalo da sada uvedu nove menije sa jeftinim obrocima, osim što kažu da je to bio potez kojim se izašlo u susret potrebama kupaca.

“Od kupaca smo čuli da imaju tj da su spremni da izdvoje oko 5 dolara za ručak, što meni tipa ‘4 za 4 dolara’ čini toliko atraktivnim”, kaže portparol lanca Wendy’s.

“Pretpostavljam da pokušavaju da se zadrže na svojim [postojećim] kupcima”, kaže Patriša Smit sa Univerziteta u Mičigenu – da zadrži ljude koji već jedu brzu hranu, umesto da se udvaraju mlađoj populaciji koja želi da jede svinjetinu iz slobodnog uzgoja i organsko povrće.

Još uvek je nejasno šta će se desiti sa ovom industrijom ako bi brza hrana postajala sve jeftinija i jeftinija.

Eksperti iz oblasti zdravstva takođe podstiču zabrinutost. Marion Nestle kaže da za ljude koji tradicionalno jedu na mestima brze hrane, veća vrednost obroka može značiti da češće jedu veće količine. To bi bio problem za Ameriku, koja već spada među najgojaznije nacije na svetu.

Ali, opet – ko zna? Ukoliko „Generacija Z“ i Milenijumovci nastave da pokazuju sklonosti ka zdravijoj hrani, i ako lokali za obedovanje izvan hamburgerskih lanaca budu pratili Mekdonaldsovo vođstvo, verovatno će efekat „rata cenama“ postati daleko rasprostranjeniji u biznisu hrane.

Marion Nestle ukazuje na tekuću diverzifikaciju restorana brze hrane, koja je daleko prevazišla već tradicionalnu duboko prženu piletinu i gazirana pića. Ona je pomenula američke lance Sweetgreen i Fresh, čiji su svi proizvodi sveži i „zeleni“, a Smit takođe spominje porast supermarketa zdrave hrane, kao što je to, naravno, market-lanac Whole Foods.

“Tamo odakle dolazim, brza hrana preobražava se u nešto mnogo zdravije”, kaže Nestle.

Brajen Lafkin, BBC

Iza maske


Prikazi knjiga: 1. Yascha Mounk – „Narod protiv demokratije: zašto je sloboda ugrožena i kako je spasti / The people v. democracy: Why our freedom is in danger and how to save it“; 2. Samuel Moyn – „Nedovoljno: ljudska prava u svetu nejednakosti / Not enough: Human rights in an unequal world“

Semjuel Mojn je prošle godine u časopisu Dissent pisao o tome kako američki liberali nikada nisu odustali od „američke izuzetnosti koja podrazumeva da su SAD jedinstvene u svetu po svojim vrlinama” i da je tek Trampov dolazak na mesto predsednika razotkrio „koliko smo zastrašujuće obična nacija rukovođena populističkim šovinizmom i agresivnom spoljnom politikom”. Ali činjenica da su predsednikove odluke o raketnim napadima na strane ciljeve zadobile dvopartijsku podršku pokazuje da se malo toga zapravo promenilo. Kada je Tramp u aprilu prošle godine naredio raketne udare na Siriju, Farid Zakarija je pozdravio ovaj „veličanstveni trenutak”: „Donald Tramp je sinoć postao predsednik SAD”. Dok su Trampovi „sjajni i novi” projektili leteli prema Siriji, En-Meri Sloter, bivša službenica u Obaminoj administraciji i predsednica fondacije Nova Amerika, tvitovala je da je predsednik uradio „pravu stvar… mada bombardovanje neće spasiti sirijske građane od mnogih drugih užasa i protivzakonito je po međunarodnom pravu”.

Artur Kesler je pisao da je „srozavanje intelektualaca jedan od simptoma bolesti, baš kao i korupcija vladajuće klase i uspavanost proletarijata. Sve su to simptomi istog fundamentalnog procesa”. Jasan znak intelektualne slabosti može se prepoznati u očajanju sa kojim centristi i liberali, uklonjeni sa kormila američke moći, tragaju za idejama i inspiracijom na lumpenskoj desnici. Stranica za gostujuće kolumniste u Njujork tajmsu dala je prostor poznatom poricatelju klimatskih promena Bretu Stivensu i univerzitetskoj agitatorki poznatoj po progonu arapskih profesora Beriji Vajs (koja inače piše za Mardokov Vol strit džurnal). Magazin Atlantik je zaposlio, a svega nekoliko dana kasnije i otpustio Kevina Vilijemsona, kolumnistu konzervativnog časopisa Nešnal rivju, poznatog po predlogu da se žene koje su izvršile abortus kažnjavaju vešanjem. U ovakvom haosu „intelektualni lideri” se uzdižu preko noći, bez jasne putanje i sa malo iskustva. Džordan Piterson, evanđelista sa Jutjuba, koji veruje da feministkinje imaju „nesvesnu želju za brutalnom muškom dominacijom”, proglašen je na stranicama Njujork tajmsa za „najuticajnijeg zapadnog javnog intelektualca”, a pobrao je pohvale i od Njujork magazina, Atlantika i Eskvajera.

Ali najbesramniji surferi na ovoj plimi pomodnih opštih mesta ipak su bogati i uticajni čuvari „liberalnog poretka”, čije dijagnoze i recepti dominiraju komentarima u Fajnenšel tajmsu, Njujork tajmsu i Ekonomistu. Oni diletanta iz Bele kuće prikazuju kao nepogodu bez presedana, opasniju od ekonomske nejednakosti, blokirane vlade, nenaplativih dugova, poslova koji su otišli preko okeana, nezauzdane moći korporacija i kompromitovane zakonodavne moći koja je dovela do toga da Tramp milionima Amerikanaca postane prihvatljiv kandidat. U pokušaju da očuvaju liberalni poredak novinari, političari, bivši državni funkcioneri i politički angažovani biznismeni s obe strane Atlantika grebu noktima i zubima u obnoviteljskom zanosu. Ubrzo nakon Trampove pobede, „Treći put”, think-tank pod vođstvom bivšeg savetnika Bila Klintona, lansirao je Nju blu, 20 miliona dolara vrednu kampanju sa ciljem oživljavanja „vitalnog centra”. U aprilu je otkriveno da „Patriote i pragmatiste”, privatnu debatnu grupu političkih komentatora bliskih administracijama Baraka Obame i Džordža Buša Mlađeg, finansiraju milijarderi. U Britaniji je isplivala centristička politička partija sa 50 miliona funti u kasi. Jedan od njenih donatora, Toni Bler, objasnio je prošlog marta u Njujork tajmsu da „u cilju spasavanja i napretka liberalne demokratije treba sastaviti koaliciju koja će biti popularna, a ne populistička”.

Ponovo ojačani centrizam, napisao je Bler, treba da prepozna „autentične kulturalne strahove”, između ostalog i one od imigracije. Istog meseca, Bler je donirao 10 miliona funti za „Oživljavanje centra”, „nepartijsku platformu” pod kontrolom „Instituta za globalne promene” i zaposlio Jašu Munka, predavača sa Harvarda, da povede borbu protiv „lažnog populizma”. U svojoj knjizi Narod protiv demokratije Munk uporno ponavlja Blerov refren: „Branitelji liberalne demokratije samo će dalje pojačati populistički požar ako zanemare strah ljudi od propusnih granica i njihov gnev zbog imigracije”. Baš kao što Bler tvrdi da nema svrhe u „opsesivnom bavljenju pitanjima poput rodnog identiteta” jer to povređuje „belu radničku klasu”, novu svetu kravu poraženih elita – Munk optužuje „levicu” zbog štetne opsesije identitetskom politikom, kulturalnom aproprijacijom i gušenjem slobode govora.

Mojn je još 2006. upozoravao na „anti-totalitarni liberalizam” koji je u doba rata protiv „islamo-fašizma postao omiljeni pristup mnogih političkih elita u zapadnim demokratijama”. Ovo je izgleda neiskorenjiv intelektualni refleks koji se prepoznaje i u Munkovom oživljavanju suprotnosti popularnih u doba Hladnog rata i rata protiv terorizma: liberalna demokratija protiv autoritarizma, sloboda protiv njenih neprijatelja. Predstavljajući ove manihejske podele ne kao geopolitičke izazove, već kao unutrašnji problem zapada on predlaže i odgovarajuće kvazi-rešenje: „inkluzivni nacionalizam”, koji su Obama i Makron već artikulisali u svojim govorima. Treba da se fokusiramo „na ono što nas spaja, a ne razdvaja”; pritom je levica kriva za „radikalno odbacivanje nacije i svega što uz nju ide“. Ali kako ponovo izgraditi „kolektivni oblik pripadanja” na rasno i etnički heterogenom zapadu? Munk priznaje da „ne možemo ponovo stvoriti pretnju komunizma ili fašizma”. Pa ipak, „možemo se podsetiti da je građansko obrazovanje glavna linija odbrane pred izazovima autoritarizma”. Đake koji trenutno uče kako da „preziru naše tradicionalne političke institucije” i kod kojih se podriva duh prosvetiteljstva treba obučavati da budu „ponosni branioci liberalne demokratije”. „Retorika je bitna”, insistira on. Hilari Klinton je na primer „trebalo da ubedi birače da je odlučna u nameri da promeni status quo”.

Ovakvi i slični usputni uvidi koje Njujorker smatra „pronicljivima”, a Gardijan „izuzetnima” korisni su pre svega kao potvrda istrajnosti ancien regimea u uredničkim odborima, odeljenjima političkih nauka, think-tank-ovima i televizijiskim studijima sa obe strane Atlantika. Bler, koji za velike pare deli savete despotima i plutokratima po svetu, dok kod kuće izbegava hapšenje, više nije pogodan za lidera svetskih promena. Ali njegov projekat obnove vitalnog centra privlačan je antitotalitarnim liberalima na instinktivnom nivou. Njima je pad Berlinskog zida jednom zauvek potvrdio da alternativa ne postoji. To su ljudi koje je Tramp uhvatio na spavanju. Upravo su ovi zastupnici deregulacije, privatizacije i preventivnih ratova najpodložniji Munkovim bajkama, u kojima se Amerika kretala ka „realizaciji svoje uzvišene koncepcije” pre nego što joj je put preprečilo zlo čudovište. „A onda se pojavio Donald Tramp”, piše Munk, „predsednik koji otvoreno odbacuje ustavne norme”.

Prilog „otvoreno” sugeriše da je najproblematičnija stvar u vezi sa Trampom to što je on skinuo veo koji je prikrivao borbu za moć i bogatstvo među tradicionalnim vladajućim klasama. Munk ne razmatra mogućnost da je možda laganje zvaničnika u vezi sa ilegalno vođenim ratovima i njihovi napadi na građanske slobode to što je kod ljudi produbilo skepsu prema liberalnoj demokratiji. On taktički ćuti o činjenici da su mnogi vodeći liberalni demokrati – Bler, ali i Klinton, Lagard, Šreder, Oland, Rahoj, Renci, Kameron i Ozborn – stalno iznova hvatani u rotacionim vratima između biznisa i politike. Isto tako, on ne pominje da je upravo Obama bio taj koji je, kako piše Mojn, “uvećao predsednička ovlašćenja koja su sada dospela u ruke jednog šarlatana”, niti da je u pokušaju da podmiri ekstremne desničare iz redova republikanaca, Obama deportovao imigrante ekspeditivnije nego Tramp. Makron, još jedan od Munkovih ljubljenih liberalnih demokrata, ne samo da sprovodi temeljnu privatizaciju, već istovremeno uvodi antiimigrantske i antiizbegličke mere koje čak i Nacionalni front slavi kao „političku pobedu”.

Ovo nije prvi pokušaj pragmatičnih patriota da pobede desničare na njihovom terenu. Suprotno Munkovoj poučnoj priči o liberalnoj demokratiji, mejnstrim partije levog centra su takođe sprovodile metode onoga što Stjuart Hol naziva „autoritarnim populizmom”, i to još od naftnih udara i recesija 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Hol je skovao ovaj termin kasnih 70-ih kako bi opisao „uspon radikalne desnice pod pokroviteljstvom tačerizma” iz ruševina „socijaldemokratskog konsenzusa”. Pošto je kapitalizam bio pogođen nerazrešivom strukturalnom krizom, bilo je neophodno mobilisati svežu populističku podršku – neretko izazivanjem moralne panike u vezi sa imigrantima – za sprovođenje strogih neoliberalnih mera. Trideset godina kasnije i novi laburisti su pred kraj svog mandata pribegli autoritarnom populizmu. Kako se ističe u jednom tekstu iz američkog internet-magazina Utopian, Bler je „uvukao Britaniju u rat u Iraku” služeći se presnim lažima, nakon čega je „usvojio najrestriktivnije antiterorističke zakone u Evropi”. „Autoritarna crta” je prisutna i kod Blera i kod Brauna i obojica su „pribegli merama prisile” zato što „nisu bili u stanju da ostvare pravi ekonomski napredak”. Ekonomski rast „izrazito koncentrisan u finansijskoj industriji” bio je „postignut po cenu sve većih ustupaka bankarima i super-bogatašima”. Kao rezultat ovog procesa „klasa najsiromašnijih je nastavila da raste”, a mnogi pripadnici „razočarane bele radničke klase” su se povukli iz izborne politike ili su se okrenuli radikalnoj desnici. „Laburistički populizam”, piše u zaključku ovog teksta, „bio je očajnički pokušaj da se ponovo pridobiju ovi glasači”.

Autor ove polemičke i dalekovide analize – o centru koji je popustio mnogo pre Trampove kandidature – bio je niko drugi do Jaša Munk. Godine 2010. on je prezirao Blerovo „očajničko podilaženje” ekstremnoj desnici i „super-bogatašima” i činilo se da se slaže sa delovima britanske levice koja „smatra da je vreme da se ‘novi laburisti’ pošalju u penziju”. Radeći danas na projektu oživljavanja blerizma Munk ponavlja greh svog poslodavca i mnogih drugih ocvalih centrista krajnjom relativizacijom svojih osnovnih principa.

***

Karijera Semujela Mojna obeležena je preokretom u suprotnom smeru: od mladalačke očaranosti sladunjavim hitom „trećeg puta” do ponovnog otkrivanja Internacionale, od entuzijastičnog podržavaoca moći do njenog nemilosrdnog kritičara. Godine 1999. tokom NATO bombardovanja Jugoslavije Mojn je otišao u Vašington da radi kao stažista u Klintonovom Savetu za nacionalnu bezbednost. Danas je jedan od najistaknutijih intelektualnih glasova američke levice koja je, budući da joj je uskraćen pristup mejnstrim medijima prezauzetim pljuvanjem po Trampu i veličanjem njegovih ostrašćenih protivnika – iznenada procvetala u novoj periodici (Džekobin, Vjuopoint, Los Anđeles rivju ov buks), i na oživljenim stranicama Beflera, Boston rivjua, Disenta, n+1, Nju ripablika i Nejšna. Skeptičan prema ostrašćenom antitrampizmu, Mojn je odlučio da u trenutku „tranzicije iz perioda liberalnog uspona u period liberalne krize” obnovi „egalitarističke ideale i prakse” koje je neoliberalni kapitalizam ukinuo u svom pobedničkom naletu.

Godine 1999. Mojn je bio očaran idejom Amerike koja donosi pravdu očajnim i neprosvećenim narodima sveta. U tome nije bio sam. Devedesete su obilovale iluzijama proisteklim iz sloma komunističkih režima, povlačenja socijaldemokratije u Evropi i napuštanja socijalističkih ideala u postkolonijalnoj Aziji i Africi. Etički vakuum koji su proizveli ovi događaji bio je popunjen ideologijom ljudskih prava kojima je poverena, kako piše Mojn, „veličanstvena politička misija stvaranja globalnog okvira za ostvarivanje slobode, identiteta i prosperiteta”. Te 1999. Bler je u Čikagu izjavio: „Sviđalo nam se to ili ne, danas smo svi internacionalisti”. Zapadne vrednosti i zapadni interesi su se stopili, a „širenje vrednosti slobode, vladavine zakona, ljudskih prava i otvorenog društva” – ako je neophodno i silom – postalo je novi imperativ. Prvi Zalivski rat, vođen navodno zbog ljudskih prava građana Kuvajta, pomogao je da se iskristališe uverenje po kojem nacionalni suverenitet više nije neprikosnoven. Ljudska prava, budući univerzalna, postala su korisno sredstvo u omalovažavanju principa koji su malim državama tokom Hladnog rata garantovali zaštitu od supersila.

Intelektualna, moralna i pravna podrška „novom svetskom poretku” poticala je iz različitih izvora. Hjuman rajts voč je podržao katastrofalnu vojnu intervenciju Vašingtona u Somaliji 1992. Jirgen Habermas je nakratko ubedio sebe da bi SAD mogle stvoriti kosmopolis u kantovskom duhu. Džon Rols je prenoseći svoju teoriju pravde u domen međunarodnih odnosa 1999. izjavio da društva koja krše ljudska prava mogu s pravom biti izložena ekonomskim sankcijama i vojnoj intervenciji. Liberalne države, koje su po prirodi nezainteresovane za imperijalnu slavu, mogu opravdano voditi samoodbrambene ratove protiv „odmetničkih” država. Sinergija ciljeva Stejt dipartmenta, zagovornika ljudskih prava i militarističkih humanista postala je još izraženija posle napada na SAD 11. septembra 2001. Filip Bobit, savetnik u nekoliko američkih administracija i Blerova i Kameronova muza, tvrdio je u knjizi Ahilov štit: rat, mir i tok istorije / The shield of Achilles: War, peace and the course of history (2002) da „nijedna država ne može da računa na neprikosnovenost svog suvereniteta ako uporno odbacuje parlamentarne institucije i garancije ljudskih prava”. U knjizi Pakleni problem: Amerika i doba genocida / A problem from hell: America and the age of genocide, takođe objavljenoj 2002, Samanta Pauer je ponudila recept za izlaženje na kraj sa svetskim zločincima: američki unilateralizam nesputan međunarodnim institucijama. Hvaleći Bušov preventivni napad na Irak Majkl Ignatijef je 2003. preporučivao osnivanje nove američke imperije zasnovane na „vrlinama slobodnog tržišta, ljudskih prava i demokratije nametnutih pomoću najjače vojne sile koju je svet ikada video”.

Kao Obamina kandidatkinja za ambasadora u UN Pauer je pisala da su SAD „najbolja zemlja na svetu” i zaklela se da će „zastupati interese Izraela i neumorno raditi na njegovoj odbrani”. Naredne godine tvitnula je svoju sliku sa stadiona Jenki na kojoj se vidi kako uživa u bejzbol utakmici u društvu Henrija Kisindžera. U intervjuu za Njujorker Pauer je izjavila da „kako vreme prolazi sve više gravitira ka ljudima ‘koji završavaju posao’”. Slično važi i za Ignatijefa, njenog bivšeg kolegu sa harvardskog „Kar centra za ljudska prava“, koji je u Njujork tajmsu skicirao „dopustive” oblike mučenja; njegove preporuke (koje su uključivale „držanje zatvorenika sa kukuljicama na glavi”) pojavile su se u nezgodnom trenutku – upravo u vreme kada su iz Abu Graiba isplivale prve slike zatvorenika sa kukuljicama na glavama. Ovakvi ambiciozni akademski radnici spremno su podržali američku odlučnost i odgovarajuće vrline kao rešenje za najteže svetske probleme. Naravno, ljudska prava lišena sigurnog zakonskog i filozofskog temelja lako bivaju prisvojena od strane imperijalističkih režima. Jednom kada je bilo definisano kao neodvojivo od širenja slobodnog tržišta i drugih stvari neophodnih za stvaranje Pax Americanae, širenje ljudskih prava je moglo biti predstavljeno kao deo Pentagonove misije i prirodni izvod vašingtonskog konsenzusa – način da se završi svaki posao. Pomoglo je i to što ljudska prava nude i zavodljivi „anti-politički” element kraja istorije. Ova anti-politika, sa žaljenjem je konstatovao Toni Džad u svojoj knjizi Teško zemlji, „navela je generacije mladih aktivista da poveruju kako u situaciji u kojoj su uobičajeni putevi za promenu beznadežno neprohodni, treba napustiti političko organizovanje u korist nevladinih organizacija posvećenih jednoj temi, i neuprljanih kompromisima”.

Mojn je postao jedan od ovih aktivista, ali se u međuvremenu odrekao svog mladalačkog romantizma. Njegova dela se mogu čitati i kao dugačko pojašnjenje načina na koji je odgovornost da se pomogne postala nerazlučiva od prava da se bombarduju ili izoluju navodni neprijatelji (Jugoslavija, Avganistan, Irak, Sirija), prava da se tetoše „prijatelji” (Saudijska Arabija, Egipat, Izrael) i prava da se bude pasivan prema „tržišnim fundamentalistima” koji su razliku između globalnih bogataša i svih ostalih učinili „većom nego ikada”. U knjizi Poslednja utopija / The last utopia (2011) Mojn je napao samozadovoljnu pretpostavku jednog Ignatijefa i njemu sličnih da je svest o užasima Holokausta pomogla da nakon rata dođe do „revolucije moralnih obzira” oličene u svetosti ljudskih prava. Pre svega, ističe Mojn, „u posleratnom periodu nije bilo raširene svesti o Holokaustu”, a tokom 50-ih i 60-ih malo ko je bio u stanju da navede ljudska prava iz deklaracije UN. Diskurs ljudskih prava postao je popularan tek 70-ih. Intelektualci, naročito u Francuskoj, iskoristili su ih kao zamenu za svoju veru u socijalizam i treći svet, i kao moralnu potporu svom antitotalitarnom liberalizmu. Političari poput Džimija Kartera iskoristili su ljudska prava kao oružje za novu ideološku i moralnu ofanzivu protiv Sovjetskog Saveza.

Mojnova nova knjiga pokazuje i kako su ljudska prava, pored toga što su omogućila američki militarizam kao „nemoćnog pratioca tržišnog fundamentalizma”, doprinela globalnoj „eksploziji nejednakosti”. Upravo se tokom 70-ih pokret za ljudska prava ustalio u onome što Dejvid Kenedi u svojim zajedljivim memoarima o ljudskopravaškom aktivizmu u Urugvaju 1984, Rituali proleća / The rights of spring (2009), naziva „mehaničkim i ustaljenim rutinama profesionalnog zagovaranja”. Prisećajući se vremena koje je proveo u kancelarijama Hjuman rajts voča u Empajer stejt bildingu, Kenedi opisuje kako su 80-ih i 90-ih zapadne grupe za ljudska prava oblikovale svoju strategiju „snishodljivog imenovanja i posramljivanja krivaca”. Ovaj model ljudskih prava je postao preovlađujući, iako je bio daleko od univerzalnog. U Južnoj Africi, na primer, levičarski aktivisti koji su se borili protiv aparthejda koristili su jezik ljudskih prava ne samo kako bi odbranili žrtve državnog nasilja, već i kako bi zahtevali širu demokratsku transformaciju.

Ono što je izdvajalo zapadni model od mnogih azijskih, afričkih i latinoameričkih mreža ženskih grupa i domorodačkih naroda, ili od alternativnih razvojnih i ekoloških organizacija, bila je njegova nezainteresovanost za „ekonomska i socijalna prava”: ono što Mojn definiše kao „pravo na rad, obrazovanje, socijalnu pomoć, zdravstvo, stan, hranu i vodu”. Fokusirajući se na kršenje invidualnih prava od strane država, grupe koje su promovisale ljudska prava obavile su vredan posao dokumentovanja zločina koje su činile vlasti u Argentini, odredi smrti u El Salvadoru i državni teroristi u Gvatemali. Ali ove grupe su ostale uglavnom nezainteresovane za zloupotrebu moći od strane nedržavnih aktera, poput kleptokratskih oligarhija koje su se pojavile u Aziji, Africi i Latinskoj Americi tokom 90-ih i 2000-ih. Isto tako, one nisu imale puno toga da kažu o stravičnim posledicama programa strukturalnog prilagođavanja koje su tokom 80-ih i 90-ih sprovodili MMF i Svetska banka. Kako tvrdi Mojn, ljudska prava, politika i zakon možda jesu bili osetljivi na „očigledne slučajeve bede i nemaštine, kao i zastrašujuću represivnost autoritarnih i totalitarnih država, ali ne i na krizu nacionalnog blagostanja, stagnaciju srednje klase i okoštalost globalne hijerarhije“.

***

Mojnova britka analiza možda neće biti naročito nova dugogodišnjim kritičarima zapadne moralne retorike na globalnom Jugu. Antikolonijalne vođe i mislioci znali su da zapadni imperijalizam mora biti radikalno restruktuiran kako bi se barem delimično ispunilo obećanje nacionalnog samoopredeljenja, a kamoli socijalizma. Kako je pisao Konor Kruz O’Brajen u svojim izveštajima iz Afrike, percepcija zapadnih liberala kao „lažnih prijatelja“ bila je vrlo rasprostranjena, a sâm liberalizam se percipirao kao „umilna moralna maska koju društvo zasnovano na surovoj gramzivosti nosi pred ljudima koje pljačka“. Nepoverenje u zapadni diskurs ljudskih prava takođe je bilo duboko i konstantno. Indonezijski mislilac Seđatmoko doveo je u pitanje pretpostavku univerzalnog morala na kojoj se ovoj diskurs zasniva, ukazujući na globalne nejednakosti koje se održavaju zahvaljujući borcima za ljudska prava. Arundati Roj je 2004. govorila o „uznemirujućoj promeni paradigme“: „Čak i među najdobronamernijima, sveobuhvatan i veličanstven pojam pravde polako se zamenjuje redukovanim i daleko slabijim diskursom ‘ljudskih prava’“ – u osnovi, minimalističkim zahtevom da se ne bude ubijen, mučen ili nepravedno bačen u zatvor. Zbog ove promene, tvrdila je Roj, „pokreti otpora u siromašnim zemljama… ljudskopravaške NVO vide kao savremene misionare“, saučesnike u pokušaju zapada da „svetu nametne nepravednu političku i ekonomsku strukturu“.

Neki afro-američki aktivisti su od početka videli da ljudska prava, u njihovoj hegemonističkoj američkoj formulaciji, nemaju za cilj da omoguće „politiku pravične raspodele“. Čak i u vreme sastavljanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, V. E. B. Duboa je primetio da su, kako piše Mojn, „ljudska prava neizbežno povezana sa mestima moći“. Kao što je opisala Kerol Anderson u knjigama Bez nagrade / Eyes off the prize (2003) i Buržoaski radikali / Bourgeois radicals (2014), Nacionalna asocijacija za unapređenje položaja crnih ljudi (NAACP) je uz Duboaovu pomoć 1947. uputila zahtev novoosnovanim Ujedinjenim nacijama da priznaju Afro-amerikance kao žrtve kršenja ljudskih prava – ne samo zbog ropstva, segregacije i uskraćivanja prava glasa, već i zbog diskriminacije u sudskom sistemu, obrazovanju, stanovanju, zapošljavanju i pristupu zdravstvu. Duboa i drugi predvodnici pokreta za građanska prava ponavljali su argumente mnogih antikolonijalističkih aktivista da zakonska i politička prava nije moguće postići bez ekonomske sigurnosti i da puka zabrana diskriminacije ne može ispraviti vekove nepravde. Njihov zahtev je naišao na žestoko protivljenje, ne samo belih suprematista među južnjačkim demokratima i konzervativnim republikancima, već i onih koje su smatrali saveznicima: na primer pripadnika Trumanove administracije i Elanor Ruzvelt, koja je rekla Duboau da je ovim zahtevom osramotio SAD pred Sovjetskim Savezom. Bilo je i onih koji su tvrdili da ovaj zahtev miriše na socijalizam. Niko od njih nije želeo da UN ima bilo kakvog uticaja na unutrašnje uređenje u SAD. NAACP je popustio pred braniocima bele supremacije i Duboa je bio skrajnut. Napuštajući svoju široku definiciju ljudskih prava NAACP se zadovoljio uskim ciljem jednakosti pred zakonom. Nije nimalo iznenađujuće da duboke nejednakosti u obrazovanju, zdravstvu i stambenim uslovima istrajavaju do danas: to je logika pokreta za ljudska prava, rođenog i odgajanog pod okriljem američke imperije.

U Poslednjoj utopiji Mojn pominje Duboaov pokušaj da internacionalizuje pitanje položaja Afro-amerikanaca i definiše institucionalni rasizam kao kršenje ljudskih prava, ali ne prepoznaje značaj Duboaovog neuspeha da postigne ove ciljeve, baš kao ni mnoge druge hrabre i na propast osuđene pokušaje da se prevaziđu rasistička politika i ekonomske hijerarhije na globalnom Jugu. Mojn sada priznaje da je njegova ranija analiza bila nepotpuna. U Nedovoljnom on još efektnije ukazuje na provincijalni karakter nedelotvornog i prevaziđenog zapadnog modela ljudskih prava. On piše da „lokalna i globalna ekonomska pravda zahteva redizajniranje tržišta ili barem preraspodelu sredstava – a snishodljivo imenovanje i posramljivanje krivaca to nikada neće moći da postignu“. Pošto se, kako on tvrdi, pokret za ljudska prava ne može „napraviti iz početka, sa potpuno novim idealima i alatkama“, najbolje bi bilo da se „drži onoga što radi najbolje: obogaćivanja pojma građanskog i stigmatizovanja zla, bez pokušaja da se predstavi kao zastupnik celovite ‘globalne pravde’“.

Mojnova knjiga je primer obnovljenog interesovanja za političko i intelektualno nasleđe dekolonijalizacije i sve oštrijeg preispitivanja liberalnog poretka i institucija globalnog upravljanja, stvorenih od strane i, kako se tvrdi, zbog Pax Americane. U knjizi Svet borbe: kako moć, zakon i ekspertiza oblikuju globalnu političku ekonomiju / A world of struggle: How power, law and expertise shape global political economy Dejvid Kenedi krivi humanitarne intervencioniste i međunarodne advokate, kao i druge globaliste za stvaranje sveta koji je „zastrašujuće nepravedan, podložan krizama, ekološki neodrživ i politički i ekonomski u vlasništvu nekolicine ljudi“. Marta Nusbaum je nedavno „sistem“ Ujedinjenih nacija nazvala „groteskno manjkavim i korumpiranim, potpuno lišenim demokratske odgovornosti, pa samim tim i bilo kakve proceduralne legitimnosti u nametanju zakona ljudima“. Gubitak legitimnosti se čini mnogo ozbiljnijom primedbom u slučaju zapadnog pokreta za ljudska prava, koji će pre ili kasnije neizbežno morati da se suoči sa sopstvenim nedostacima.

Pretvorivši se, kako je to nedavno rekao Dejvid Rif u časopisu Foreign Policy, u „sekularnu crkvu liberalnog globalizma“, pokret za ljudska prava je postao žrtva protivudara usmerenog ka liberalnim globalistima. Principijelnoj manjini koja je dugo bila sumnjičava prema zapadnim NVO danas se pridružuju oportunističke poglavice većinskih pokreta. Erdogan je zatvorio predsednika turskog ogranka Amnesti internešnela. Amnesti internešnel Indija je morao da privremeno zatvori svoje kancelarije u Bangaloru, nakon što su bile napadnute 2016. od strane indijskih nacionalista koji su optuživali ovu organizaciju za dizanje pobune. Netanjahu je nedavno deportovao direktora Hjuman rajts voča za Izrael i Palestinu. U Mađarskoj, Orban je odlučan u nameri da protera Soroševo Otvoreno društvo. A imajući u vidu Trampovo divljenje autokratima, pokret za ljudska prava očekuje „najteži test od svog nastanka“, piše Rif.

Izgleda da su odbrojani dani kada su mladi ljudi svoj politički idealizam prevodili na jezik liberalnog internacionalizma. Mladi muškarci i žene će se danas verovatnije pridružiti političkim pobunama protiv neoliberalizma nego progutati priču o ljudskopravaškoj anti-politici, čudesno izmeštenoj van domena političke ekonomije. Oni teško mogu da ne primete ogroman jaz koji danas postoji između zvanične odanosti politici ljudskih prava i njihovog besramnog kršenja u svim odnosima između bogatih i siromašnih, moćnih i slabih. Mojnova knjiga, koja je verovatno njegova poslednja reč na temu utopije, bavi se demokratskim perspektivama s onu stranu ljudskih prava i liberalizma koji parazitira na različitim vrstama zla – komunizmu, islamofašizmu, trampizmu. Mojnov tajming je perfektan. „Glavni problemi liberalne demokratije su izgleda samo njeni neprijatelji“, pisao je on 2006. u uvodu za zbirku tekstova Pjera Rozvalona, „kao da nema nikakve potrebe da razmišljamo o istorijskim varijacijama i neisprobanim varijantama demokratije“. Dvanaest godina kasnije Tramp je nenamerno doveo do otvaranja političkih i ekonomskih mogućnosti širom političkog spektra; tačeristička pretpostavka da alternativa ne postoji postala je neodrživa. U Nedovoljnom Mojn predoseća da je kriza neoliberalizma intelektualna i politička šansa. On oživljava zaboravljene trenutke iz dugotrajnog postkolonijalnog napora da se princip jednakosti, koji liberali smatraju legitimnim samo u domenu politike, proširi na domene ekonomije i geopolitike. On takođe razmatra predloge koje su 70-ih godina iznosile siromašne zemlje, o međunarodnom ekonomskom poretku koji bi ih zaštitio od predatorskog ponašanja bogatih zemalja i multinacionalnih korporacija. Ovo nije nostalgija, poput one koju je Toni Džad iskazivao prema socijaldemokratiji svoje mladosti. Nije u pitanju ni trećesvetizam, kako je to napisao osetljivi kritičar Njujork tajmsa u prikazu Mojnove knjige. Zapravo, Mojn zagovara povratak socijalizma – koji je globalno smatran „centralnim jezikom pravde“, pre nego što su tu ulogu preuzela ljudska prava – kao etički i politički cilj.

***

Ovo može izgledati kao donkihotovski projekat. Razmere poraza levice u poslednjih par decenija – koje se ogledaju u umirućem radničkom pokretu, privatizaciji osnovnih usluga, ekonomskoj nejednakosti kakva nije viđena vekovima, rasnoj segregaciji i antifeminističkom protivudaru – ne mogu se sakriti. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ideali jednakosti i preraspodele nikada nisu izgledali tako privlačno kao kada se liberalizam, nakon što je prvo obećao univerzalni prosperitet i više demokratije, survao u klanicu Prvog svetskog rata. Šanse za socijalizam sada ponovo rastu, u trenuku kada strukturalni nedostaci kapitalizma postaju sve jasniji njegovim žrtvama, a svesna kolektivna ruka treba da zameni nevidljivu ruku tržišta kao jedino moguće rešenje za klimatsku katastrofu koja je u toku.

„Socijalizam“, nervozno je prošle godine izveštavao Vol strit džurnal, „više nije tabu zbog svojih asocijacija sa Hladnim ratom i ubrzano postaje sve popularniji“. Predvidivo, ideološka policija liberalnog poretka ulaže veliki napor da obnovi ovaj stari tabu. Denuncijacije navodno svemoćne i fanatične levice stižu sa jednakom učestalošću sa stranica Njujork tajmsa, Vašington posta, Boston globa, Njujork magazina i Atlantika, kao i sa Brajtbarta, a prezir prema „borcima za socijalnu pravdu“ ujedinjuje na prvi pogled vrlo različite figure kao što su Mark Lila, Ilon Mask, Stiven Pinker, Nil Ferguson i Džordan Piterson. Međutim, iznenađujuće uspešna kampanja Bernija Sandersa potvrdila je da socijalistički ideali još uvek postoje, s onu stranu iskustva komunističke tiranije, kao ono što je Džon Stjuart Mil nazvao „jednim od najvrednijih elemenata ljudskog usavršavanja“. U svakom slučaju, ona čudna globalna konjuktura u kojoj su neoliberalni kapitalizam i tehnološki uspon garantovali beskonačni napredak zauvek je postala prošlost. Pozivanje na jednakost kao zakonski princip i demokratsku normu sve više se širi – što se paradoksalno ogleda i u anti-establišmentskim pobunama koje se odbacuju kao „populističke“ pretnje liberalnoj demokratiji. Nije izgledno da će ovi zahtevi za jednakošću moći da budu podmireni rekonstrukcijom liberalnog poretka na osnovama makronovskog japi-populizma, inkluzivnog nacionalizma, pragamtičnog patriotizma ili neke druge vrste intelektualno bankrotiranog (mada materijalno još uvek imućnog) centrizma. Mojnova knjiga ne nudi alternativan program institucionalne rekonstrukcije ili masovne mobilizacije. Ali njena kritička i samokritička energija svakako je preduslov oživljavanja potrage za jednakošću i pravdom kao nezamenjivim tekovinama moderne tradicije.

Pankaj Mishra

London Review of Books, 21.06.2018.

Peščanik.net, 29.06.2018.

Mundijal 2018: Zašto je fudbal “najdemokratskija” igra


Lako na lake teme: sledi “opuštena” i veoma jednostavna ekonomska analiza Svetskog prvenstva.

Kao i ekonomija, i fudbal je polje ljutog okršaja dijametralno suprotnih mišljenja i stavova, osporavana i u nebo uzdizana sportska igra koja prkosi čak i najrelevantnijim predviđanjima – sport kojem je očajnički potrebna korenita reforma institucija koje taj sport reprezentuju u svetu. U nastavku, INET-ov ekonomista i viši fudbalski analitičar Džek Gao nudi svoj je viđenje ovogodišnjeg Svetskog kupa u fudbalu.

Najpopularniji sportski turnir na svetu koji se odvija u Rusiji ulazi u završnu fazu – ostalo je još finale između reprezentacija Francuske i Hrvatske. Ovogodišnji Mundijal je okupio 32 nacionalna tima, privukavši pažnju više od polovine svetske populacije. Prognoze o timu koji će sa ovog SP-a izaći kao pobednik nakon 64 odigrane utakmice bile su užasno teške, s obzirom na ulogu pukog slučaja i suštinska ograničenja bilo kakvih kvantitativnih modela. Bez obzira na to, i ovo prvenstvo je bila zanimljiva intelektualna vežba „izoštravanja čula“ na širi ekonomski kontekst u kojem se nalaze zemlje koje su učestvovale u kvalifikacijama za ovogodišnji Svetski kup – njih 210, što je dosadašnji apsolutni rekord. U ovom duhu, evo jedne simpatične analize Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.

“Ne i tvoje društvance iz bogate zemlje”

Većina rasprava o međunarodnoj ekonomiji je usredsređena na nivo prihoda – premda je ovo samo delimičan slučaj kada je reč o ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Iako se na listi nalaze brojne najbogatije zemlje, uključujući Švajcarsku, Island, Dansku i Švedsku, nijedna od njih nije bila favorit za osvajanje titule, niti je pak realno reprezentovala jedan prosečan tim ovogodišnjeg Mundijala. Na primer, šanse Španije i Nemačke da osvoje Kup bile su manje od onih koje je imao Brazil, čiji je BDP po glavi stanovnika znatno niži. Preklapanje zemalja OECD-a i timova Svetskog kupa takođe pruža ograničenu sliku: Od 35 zemalja u takozvanom “klubu bogatih”, samo ih je 15 u igri ove godine, čineći 47 odsto ukupnih učesnika.

Prosečni nivo primanja zemalja učesnica Mundijala iznosi oko 26.000 dolara po osobi, što je negde između globalnog proseka svih zemalja (10.000 dolara po osobi) i proseka za napredne zemlje (45.000 dolara po osobi). Neke od najsiromašnijih zemalja na svetu – kao što su Senegal, Maroko i Tunis su stoga u Rusiji da bi, između ostalog, prikazali svoju kreativnost i solidarnost, doprinoseći popularnosti ove igre širom sveta.

Globalne sportske igre: loš primer za proveru zastupljenosti demokratije u svetu

Magazin The Economist objavio je početkom ovog meseca članak u kojem se tvrdi da Svetsko prvenstvo u fudbalu “nagrađuje vlade koja dobro upravljaju”. Za razliku od sportova vezanih za trku na stazama ili za gimnastičke dvorane, fudbal zahteva “više kreativnosti i talenta”, dok “diktaturski režimi predstavljaju smeće iz kojeg ne izrasta ništa dobro” po napredak nacionalnog fudbala, navodi se u ovom članku.

Ovo važi samo u najboljem slučaju. Jednostavna logika – koja nalaže da bogate zemlje sveta danas imaju tendenciju da budu demokratije i da će verovatno obezbediti ulaganja koja proizvode dobre fudbalske timove – već je po sebi dovoljna za konfuziju odnosa između demokratije i fudbalskih performansi per se. Štaviše, odnos između demokratije i ekonomskih performansi, potencijalno kraćeg lanca uzročnosti, sama je i dalje podložna brojnim akademskim debatama. Ako Kina zaista postigne da se značajnije podigne u fudbalu putem inicijative pod vodstvom države –  a ne uspostavi demokratizaciju, recimo, do 2050. godine – odnos između demokratije i fudbala samo će biti slabiji, kaže se u magazinu The Economist.

Na ovogodišnjem turniru prisutna su i četiri tima iz zemalja koje su ocjenjene kao “neslobodne” od strane organizacije za zaštitu ljudskih prava Freedom House, a još četiri su ocenjene kao “delimično slobodne”. I mada je nedovoljno zastupljeno više od polovine svetskih zemalja koje se smatraju „nedovoljno slobodnim”, ovih osam timova uspelo je da se kvalifikuje na završni turnir uprkos velikom nedostatku koji mali dohoci u njihovim državama imaju po glavi stanovnika (BDP per capita), uzrokujući i izostanak visokih kvaliteta u sportu. Svetsko prvenstvo još uvek nije, voleli to ili ne, verna slika zastupljenosti demokratije u svetu.

Sport kao nijedan drugi

Delimičan razlog zbog kojeg je Svetsko prvenstvo tako popularno (iako još uvek nedovoljno u Sjedinjenim Državama) jeste što je fudbal odista igra sui generis, odnosno “sport za sebe”: jedinstven u svojim karakteristikama.

Prirodno je porediti Mundijal sa Olimpijadom: Svetski kup nas nekako po pravilu i uporedo asocira sa atletskim turnirom koji se zove – Olimpijske letnje igre. Iz razloga što iziskuje stalne profesionalne timove i značajna ulaganja u sportske objekte, Olimpijada je postala mnogo bliskije povezana sa jednom širom definicijom nacionalne moći. Nivo prihoda i veličina zemlje su dominantni faktori u predviđanju rangiranja po osvojenim medaljama, a igra blisko podseća na situaciju „pobedniku pripada sve“. Istorijski gledano, samo je mali broj zemalja uspevao da na najvećim svetskim turnirima prikupi ogromnu većinu olimpijskih medalja pa je, u celini uzev, svaki veliki sportski turnir na globalnom nivou postao lišen iznenađenja i zastupljenosti „malih“.

Svetsko prvenstvo se u ovom pogledu razlikuje. Osim za Rusiju (koja se automatski kvalifikuje jer je domaćin) i nekih evropskih država koje su osvojile više od ili blizu 1.000 olimpijskih medalja, prosečni tim na Mundijalu je savršen gubitnik na Olimpijskim igrama. Za one koji su imali prilike da svoje sportiste vide kako se penju na pobednički podijum samo jednom u u čitavoj olimpijskoj istoriji, Senegalci su svakako bili oduševljeni što vide da njihov nacionalni tim igra protiv Kolumbije, Japana i Poljske u početnoj tj grupnoj fazi Svetskog prvenstva, ako već neće napredovati u nokaut-fazi protiv Engleske (koja je sinoć izgubila od Hrvatske u polufinalu). A veliki broj zemalja koje učestvuju na Mundijalu – ako već možda nije moguće da sa Velikima ukrste koplja na polju ekonomije – nalazi se, doslovce, na „ravnopravnom terenu“ koji važi za sve učesnike. Zato je fudbal najdemokratskija igra.

 

Jack Gao, Ineteconomics.org

Brexit i (zlo)upotreba naziva brendova


Endrju Džeford za vinski portal Decanter u kratkim crtama razmatra implikacije tretiranja šampanjca i drugih zaštićenih termina naprosto kao “proizvoda sa zajedničkim imenom”.

Nedavni intervju sa Šonom Moris (Shawna Morris), potpredsednicom američkog Saveta za trgovinsku politiku izvoza mlečnih proizvoda učinio je da se zagrcnem pijući svoj čaj (bio je to Twinings Vintage Darjeeling, 92 poena).

Ona je sjajno sugerisala da bi jedna od prednosti Britanaca nakon izlaska iz EU mogla biti iskorišćena; naime, radi se o šansi da napusti evropski zakon o zaštiti imena. “Naš problem je, iskreno, preterivanje”, izjavila je Morisova, žaleći se na postojeći (EU) sistem.

Šampanjac i konjak (kao i šunka iz Parme i ono što je nazvala “Parmiđano”) jesu, kako sugeriše Morisova, primeri “proizvoda sa zajedničkim nazivom”. Ili, kraće rečeno, produkti čija bi imena svi trebalo da slobodno koriste. Ona, ujedno, tvrdi da bi zaštita takvih imena od strane EU bila nalik nekome ko bi “zaštitio nazive kao što su ‘kobasica’ ili ’ostriga’ “.

Nakon Brexita, proizvođači penušavih vina iz Engleske bi, drugim rečima, mogli neka svoja vina nazivati „šampanjcem“. Džulijen Temperli možda razmišlja o preimenovanju svog Somerset Cider brendija u Somerset Cider – konjak.

Skoro zastrašujuća kao i njen argument bila je činjenica da je osoba koja je sa Morisovom radila intervju neuspešno propustila da ospori ove sugestije ili da je upita prihvata li postojanje razlike između zajedničke imenice i imena mesta.

U godini u kojoj je zacrtani izlazak Britanije iz Evrope pokrenuo druge političke izazove – recimo, u neistraženoj oblasti u kojoj se američki predsednik Tramp razmetao nametanjem tarifa drugim zemljama, zagovarajući protekcionizam kao sredstvo za otklanjanje trgovinskih neravnoteža – vredi uzeti u obzir vrednost zaštite geografskog imena pod EU legislativom (ZOP ili zaštićena oznaka porekla, kao i ZGP ili zaštićena geografska oznaka:  PDO – Protected Designation of Origin, PGI – Protected Geographical Indication).

Ovaj pojam je pre svega ponikao u svetu vina – nakon decenija zloupotrebe i uništavanja životnih uslova prouzrokovanih predstavljanjem jednog proizvoda  kao nekog drugog sa njemu prirođenom, na kvalitetnu zasnovanom reputacijom. Ako biste u prvoj deceniji 20. veka kupili bocu “šampanjca”, možda biste konzumirali fermentirani sok presovan u francuskoj oblasti Langedok, i to od – nemačkog ili španskog grožđa – čak i ako se šire glasine da je taj šampanj spravljen od – engleske rabarbare. Neredi koji su proistekli iz ove prevare, u mestu Aÿ u Šampanji koje je i dalje bilo jadno i siromašno područje Francuske, zapaljeno je 1911. Pronalazak pravnog okvira za Apelaciju kontrolisanog porekla (Appellation d’Origine Contrôlée, AOC) bio je predmet mnogih neistinitih započinjanja i revizija; prvi (A za Arbois) nagrađen je maja 1936. godine.

Sistem je bio toliko uspešan da je, u smislu osnovnih načela geografske indikacije (a ne zakonodavstva i pravne regulative o načinu proizvodnje), sada u svetu vina skoro univerzalno, i svuda u svetu kreator vrednosti za proizvođače. Proizvodnja hrane je, takođe, doživela revoluciju, pomažući kvalitetnim proizvođačima da održe svoje profitne margine radi sopstvenog opstanka i zaštite ugroženih lokalnih specijaliteta.

Dovoljno sam star da bih se prisetio kako je britanska trgovina vinom izgledala pre nego što je 1973. Britanija ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu. Još uvek imam etiketu vina sa jedne od ondašnjih boca koje sam 1972. pun vere kupio u Norviču. Na njoj piše ‘Châteauneuf-du-Pape. Grand Vin de Bourgogne‘ “- a to, najverovatnije, niti je bio Šatonef, niti mu je poreklo bilo iz Burgonje. Današnji kineski potrošači pate na isti način, mada se u ovom slučaju kod njih ponekad mogu naći čudniji brendovi.

U početku, ovo pitanje tiče se (ne)izgovaranja istine u trgovini. Jedini način za vrednovanje (za proizvođača, za potrošača, vrednost kako novčana, tako i moralna, objektivna ali i ona afektivna) leži u istini, pravno i politički podržanoj. Kada jednom počnete da pričate laži o flašama vina ili komadu sira, ta vrednost počinje da se osipa, i pre ili kasnije će biti potpuno izgubljena.

Zbog toga je sir koji se uobičajeno naziva “Cheddar” širom sveta često stvar grozne kupovine: tako davno smo propustili da zaštitimo ovo geografsko ime, pa je ovaj artikal izgubio svako značenje i vrednost (Nije baš tako i za farmu West Country Cheddar, čiji je ZOP doprineo održavanju originalne arome i mirisa).

Umesto da se ti originalni nazivi „oslobode“ i „otključaju“, kako je predložila Šona Moris, Britanija bi 2018. trebalo da poradi na zaštiti svojih brendova (umesto da ih prepusti svakome na korišćenje).

Da li će to i učiniti?

 

Decanter.com

Priuštiti svoj dom – štedeći na doručku


Indeks tost-avokada: Koliko se fensi doručaka milenijumovac mora odreći da bi kupio svoju kuću? BBC je istražio kakva je situacija u neoliko svetskih gradova.

Ako su mladi prestali da svoj novac troše na raskošne stvari poput tosta, da li bi taj novac koji su uštedeli mogli da iskoriste da kupe kuću? Evo šta je BBC saznao.

Ako ste ispod 35 godina, vi ste milenijumovac. Skorašnjii kulinarski trendovi sugerišu da ćete, dok čitate ovo, možda  imati prekomerno skup espreso  s mlekom u jednoj ruci, a u drugoj tosta namazanog avokadom. A neki sugerišu da biste kao tipični Milenijumovac svoj novac radije potrošili na „Instagramisani“ doručak nego što biste napravili razumne investicije kao što je, recimo – kupovina kuće.

Pa, tako barem kaže „mudrost opšteg smera“, koju je nedavno artikulisao australijski tajkun Tim Gurner, koji je ovog meseca izbio na naslovne strane širom sveta zbog razobličavanja potrošačkih navika mladih kupaca kao što su to – milenijumovci.

Ovaj 35-godišnji investitor u nekretnine je za australijsko izdanje emisije „60 minuta“ izjavio da, u danima kada je štedeo za svoj prvi dom, “nije kupovao namaz od avokada za 19 dolara a ni četiri kafe od kojih je svaka koštala četiri dolara svaka”.

On je izazvao lavinu diskusija i debata, ali i jedno interesantno pitanje: od koliko bi otprilike tostova od avokada zaista trebalo odustati da bi se priuštio svoj dom? BBC je u kalkulaciju uzeo 10 gradova sveta, i dobila neke relevantne brojke (korišćena metodologija je na dnu teksta u linku).

Istraživanje je sprovela Miriam Quick, dok je ilustracije napravio Piero Zagami. Uzeti su Meksiko siti vs Johanesburg, Berlin vs Tokio, Sidnej vs Njujork, San Francisko vs Vankuver i Hong Kong vs London.

Cene su izražene u američkim dolarima.

BBC je uzimao prosečnu cenu za tost i avokado namaz u nekoliko kafića u svakom od navedenih gradova, i potom računao od koliko bi takvih doručaka trebalo odustati da biste priuštili depozit od 20% za vašu prvu kuću. Cene kuća zasnivaju se na prosjčnoj cijeni za stan veličine 90m2 izvan centra grada, a prijavljeni su od strane korisničkog veb sajta Numbeo.

BBC

Problem sa penalima u fudbalu


Kao i mnogi drugi Amerikanci, i ja sam relativno kasno postao poklonik fudbala. U poslednjih šest godina, kada sam počeo da pratim ovaj sport, postao sam fasciniran elegantnim tokom igre, individualnim veštinama i virtuoznošću fudbalera, kao i globalnom pomamom za ovim sportom svetskim fudbalom, piše Oliver Staley za Quartz, blog magazina Atlantik.

Međutim, i dalje sam uznemiren i nervozan zbog izvođenja nelogičnih kaznenih udaraca, tog rešenja tipa „jedna veličina odgovara svima“ koja u sebi sadrži toliko raznostranih problema, slučajnih udaraca rukom koji se potom preinačuju u penal itd.

Nema sumnje u to kolika je i kakva drama samo izvođenje penala: šuter protiv golmana, jedan na jedan, početak udarca. Napetost unutar tog sukoba, kao i međusobna mentalna igra, teško podnošljive pauze između dva udarca – ispucavanje penala čak podleže i sopstvenoj teoriji igara.

U toj drami je, međutim, inherentna i jedna mana: U igri u kojoj je malo golova pravilo, rešavanje bitke penalima deluje isuviše značajno po krajnji rezultat.

Uzmite, na primer, utakmicu od 1. jula, između Rusije i Španije. Nakon 90 minuta regularnog toka, i nakon 30 minuta produžetaka, sve je rešeno ispucavanjem penala. A to da li je izvođenje penala najbolji način za odabir pobednika – već je za neku posebnu debatu: pre njihovog uvođenja, timovi bi izvlačili mnogo toga… ili bi ponovo odigrali čitavu utakmicu. Ova je završena posle 120 minuta i to samo zato što je Rusiji dodeljen penal zbog španskog igranja rukom u kaznenom prostoru. Tako je jedna kazna oblikovala ishod utakmice, a pobedom  nad Španijom, jednom od zemalja – favorita turnira, promenjen je i tok čitavog svetskog kupa.

Kazna retko odgovara zločinu

Kazneni udarac sa 11 metara pruža priliku za postizanje pogotka koji je prethodno bio sprečen faulom. Faulovi prerastaju u penale jedino u kaznenom prostoru – pravougaoniku zvanom šesnaesterac koji se prostire na 16.46m metara od linije gola u fudbalski teren. Faulovi na bilo kom drugom mestu bivaju „nagrađeni“ slobodnim udarcem. Međutim, izvođenjem kaznenih udaraca neometanim šutom na razdaljini od samo 11 metara od mreže, sudije dramatično povećavaju šanse jedne ekipe da (nepravedno) izvuče bolji rezultat za bodovanje. Statistika kaže da 75% dosuđenih penala za ishod ima pogodak, u zavisnosti od lige i godine, u poređenju sa samo 11% regularnih pogodaka u Engleskoj Premijer ligi prošle godine, što je najviša stopa u više od jedne decenije. Neki igrači, svakako, imaju probitačan, neometan šut/pogodak ka golu i sigurno će postići rezultat pre nego što budu faulirani. Mnogo je više situacija koje su znatno dvosmislenije. Uzmimo udarac glavom ruskog fudbalera Artema Džijube, koji je bio blokiran ispruženom rukom španskog igrača Herarda Pikea: u odsustvu dosuđenog prekršaja, nemoguće je sa sigurnošću znati da li lopta „plovi“ kroz vazduh u širokom luku, te da li će završiti među stativama gola ili će biti spašena od strane golmana. Čak i  slučaju da smisao sviranja faula bude u sprečavanju budućeg lošeg ponašanja, dosuđivanje kaznenog udarca sa bele tačke predstavlja veliko poboljšanje u šansama za postizanjem pogotka samo onda kada faulom bude osujećena izgledna prilika za pogodak.

Pogrešan strelac

Logika nalaže da penal izvodi onaj igrač koji je fauliran. Na kraju krajeva, jedino je njegova šansa bila izgubljena. Sadašnja konvencija, međutim, nalaže da penal izvodi najbolji strelac u timu, dodatno nadmašujući šanse u odnosu na kvalitet svog napadačkog tima. A s obzirom  da su šuteri koji „odrađuju“ penale unapred određeni – pa samim tim znatno više uvežbavaju kaznene udarce od ostalih saigrača – oni se kroz tu vežbu srode sa pritiskom i postaju efikasniji. Iz razloga što se kazneni udarci ne razlikuju u pojedinačnim statistikama, oni im pomažu u postizanju boljeg ukupnog broja golova koje su dali (mada svi znamo da gol postignut iz gotovo bezizgledne akcije nije isti kao onaj koji je dobijen „na tacni“ u vidu penala, kao rezultat faula nad nekim od saigrača). Na primer, Jamie Vardy iz Lester Sitija je prošle sezone imao 20 golova u EPL-u (Engleska Premijer liga). A svaki peti dao je iz penala – šutirajući umesto saigrača koji je fauliran.

Nenamerne posledice

U prošloj sezoni u EPL-u je u proseku bilo je manje od tri postignuta gola po utakmici; u tom kontekstu, bilo koji penal može lako odlučiti utakmicu. Budući da je penal tako izdašna nagrada, igrači imaju ogroman podstrek da ih iznude, što dovodi do „ničim izazvanih padova“ i inscenacija faulova, koji su prokletstvo savremenog fudbala. I zato što sudije znaju da su ulozi toliko visoki, prirodno je što nisu tako voljni i da ih olako dosuđuju, što, onda, dovodi do oštrije igre u kaznenom prostoru. Toliko je već koškanja i povlačenja tokom izvođenja kornera da, kada se sudija konačno i odluči da svira faul, ovo može predstavljati kaznu koju je moguće svirati i po desetak puta u bilo kojoj utakmici.

Rešenje

Faulovi za koje se svira penal u kaznenom prostoru trebalo bi da budu uobičajeniji i manje značajni nego danas. Često kažnjavanje bi pomoglo u „čišćenju“ grube igre iz fudbala, a manje bi se davalo pažnje svakom pojedinačnom prekršaju. A kazne sa nižim ulozima podrazumevaju da se utakmice ne bi mogle navoditi na željeni ishod kao što je to danas slučaj (kada je moguće inscenirati penal). Jednostavno poboljšanje je u tome da ih treba napraviti težim za izvođenje, recimo pomeranjem penala nazad na 15 ili čak 20 metara od gol-linije. Pametnije rešenje može biti uspostavljanje dve klase prekršaja u kaznenom prostoru. Zbog velikog broja nasilnih poteza ili ometanja u sprovođenju očiglednog gola značilo bi smanjivanje distance za izvođenje penala, kao što je to danas slučaj (sa 11m). Prekršaji počinjeni bez očigledne zloupotrebe, ili kada njihov uticaj nije tako jasan, mogu rezultirati dosuđivanjem indirektnog slobodnog udarca – drugi igrač asistira nakon što strelac mora da dodirne loptu – u kaznenom prostoru, sa tačke počinjenog faula. Tim u čiju korist se dosuđuje faul bi i dalje bio nagrađen, pa bi se pravda izvršila.

Time bi se mogućnost zadobijanja prednosti kroz jedanaesterac na odgovarajući način smanjila, a efekat po ishod utakmice ne bi bio toliko dramatičan.

Quartz (Atlantic blog)

 

Da li je liberalizam kriv?


Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Za vebsajt izdavačke kuće Arhipelag piše Branko Milanović, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke za pitanja siromaštva.

Pod „liberalizmom“ uzimam ono što se pod ovim pojmom smatra u SAD. Pod „krivicom“ mislim na „uspon Trumpa i sličnih nacionalista-populista“.

Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Mislim da se oni mogu podeliti u tri grupe: ekonomija, lični integritet i ideologija.

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

U ekonomiji, liberalizam je zagovarao „neo-liberalizam“ koji je bio zamena ekonomske ideologije za socijaldemokratiju. I to se zalagao, posebno u vreme tandema Klinton-Bler, za finansijsku liberalizaciju, mnogo manju ulogu „države blagostanja“ i takozvanu „meritokratiju“, koja u suštini znači sposobnost bogatih da školuju svoju decu u najboljim školama, od čega će 90% diplomirati i tako „meritokratizovani“ zahtevati kasnije u životu premiju u vidu ogromnih plata.

Sporazum o slobodnoj trgovini privileguje, kao što je pisao Din Bejker, interese bogatih u razvijenim ekonomijama kroz zaštitu patenata i intelektualne svojine i uz malo ili nimalo pažnje za radna prava. U međunarodnoj areni, preko Svetske banke i MMF-a, klintonovski neo-liberalizam je povezan s politikama Vašingtonskog konsenzusa.

To su u mnogo čemu razumne politike, ali su dogmatske i nepromišljeno su primenjivane, naročito u vezi s privatizacijom, i često im je glavni cilj bio da obezbede vraćanje dugova bez obzira na socijalne posledice po stanovništvo. Grčka je najpoznatiji primer takve politike, jer se nalazi usred Evrope i njeni rezultati se najlakše mogu videti. Ali isti principi su primenjeni širom sveta.

Oslonac takve politike je ideologija koja je videla ekonomski uspeh kao jedinu dimenziju (pored prihvatanja određenih liberalnih toposa koje ću navesti kasnije) u kojoj vrednost pojedinca može biti izražena ili izmerena. Ta ideologija naišla je na prihvatanje širom sveta, podstakla je globalizaciju i pokazala se kao ideologija koja godi ljudskoj psihologiji koji žudi da stekne više. To je tako u skladu s ljudskom prirodom i verovatno je pomoglo rast svetske proizvodnje nekoliko puta i smanjenje siromaštva u svetu. Ali to je možda dovelo do isključenja drugih ljudskih karakteristika i pomoglo je da se stvore, posebno među onima koji su bili ekonomski manje uspešni, ozlojeđenost i otuđenje od vrednosti koje promovišu liberali.

Korupcija. Posledica ovakvog hiper-ekonomizma u običnom životu bila je korupcija elita koje su prihvatile isti model uspeha kao i svi ostali: bogaćenje svim sredstvima. Korupcija političke klase, ne samo na Zapadu nego u celom svetu, imala je duboko korozivni i demorališući uticaj na birače svuda. Biti političar se sve više videlo kao način sticanja ličnog bogatstva, karijera kao i bilo koja druga, odvojeni od bilo kakve stvarne želje bilo da rade kao „javni servis“ bilo da nastoje da promoviše svoje vrednosti i obezbede vođstvo. „Elektoralizam“, uraditi bilo šta da bi bio izabran, bio je politički kredo liberalizma. U tom smislu to je bila najava populista.

To je, mislim, važno da se vidi veza između ekonomske ideologije „komercijalizma“, koji je prožeo ekonomske politike od početka osamdesetih godina na Zapadu i Kini, a od devedesetih u ranijim komunističkim zemljama, i sistemske i sveprožimajuće korupcije elita. Pošto biti uspešan znači gomilati najviše novca, političari nisu mogle da rade u drugoj dimenziji (na primer, u „idealima“), niti su mogli biti izabrani ako nisu bili korumpirani, jer se kampanje ne mogu voditi bez novca. To je iluzija da politički prostor može da radi u skladu s pravilima različitim od ostatka društva.

Branko Milanović

Branko Milanović

Jedinstveno mišljenje. Liberalizam je uveo dogmatski set principa, „samo politički korektan način mišljenja“ koji karakterišu politike identiteta i „horizontalna jednakost“ (bez razlike, u proseku, u platama između muškaraca i žena, različitih rasa ili religija), što je omogućilo da se stvarna nejednakost razvija nekontrolisano. Uvedena je prećutna hijerarhija po kojoj je prihvatanje ovih razvodnjenih principa jednakosti u kombinaciji sa ekonomskom uspehom bio uslov da se ne bude isključen. Drugi, oni koji nisu bili ekonomski uspešni ili se nisu pridržavali svih načela dominantnog mišljenja, nisu bili samo neuspešni već i moralno inferiorni.

Prvosveštenici liberalizma, vodeći mediji, voleli su da održavaju, u isto vreme, logički kontradiktorna verovanja od kojih su na neki način oba bila „dobra“. Tako su stvorili terminološke i stvarne konfuzije koje su ili direktan napad na zdrav razum ili primeri licemerja poput „podrška trupama“, dok su „protiv rata“, ili davanje ogromnih donacija privatnim školama (kako bi njihova imena krasila učionice) u ime „podrške javnom obrazovanju“. Njima nije bilo neugodno zbog kontradiktornosti, niti su prihvatali kompromise: da li je moguće podržati vojnike koji ubijaju civile „jer nas vojnici štite“ i biti protiv rata i ubijanja civila u isto vreme; da li možete da šaljete decu u privatne škole i da budete za javno obrazovanje; da li možete da govorite o klimatskim promenama, grdite druge, i emitujete više CO2od 99% čovečanstva? To je bio ideološki izuzetno udoban položaj. Bilo je potrebno vrlo malo mentalnog napora da prihvatite pet ili šest osnovnih principa (dovoljno je da pročitate nekoliko pisaca koji ponavljaju iste ideje u glavnim liberalnim publikacijama), i to onda dozvoljava da postupate kako god vam se viđa, a da tvrdite da je svako takvo postupanje etički besprekorno. Svi su bili uzor vrline i abolirali su sve svoje sklonosti.

Drugi koji nisu uspeli da iskoriste prednosti takvog položaja bili su ignorisani dok je njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo. Niko među liberalima ne misli da je čudno (a još manje da su uradili nešto po tom pitanju) da najbolje obrazovana zemlja na svetu, s jednim od najvećih BDP u svetu po glavi stanovnika, može imati trećinu stanovništva koja veruje u kreacionizam ili u vanzemaljce. To uopšte nije bilo bitno eliti toliko dugo kao da su ovi ljudi živeli u podzemnom svetu.

Čuveni Milanovićev "Slonov dijagram" (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Čuveni Milanovićev “Slonov dijagram” (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Oni koji veruju Fukujami, i kojima su devedesete izgledale kao trijumf koji će ih zauvek držati na vrhu ljudske evolucije, današnje događaje vide kao katastrofu ne samo zato što zaista mogu da dovedu do katastrofe već i zato što su propali njihova brižljivo negovana surogat ideologiju i mesto u društvu.

Pišem ovo u Beču, u Prateru, s pogledom na ogromni zabavni park sa automobilima koji neminovno priziva Harija Limu. Liberalizam se može videti kao zabavni park u pokretu, svaki automobil kreće najpre polako, a potom sve brže. Vožnja u početku donosi ogromnu radost, ali kao da je, izgleda, neko uključio prekidač za super brzo kretanje i zaključao kontrolnu sobu, a većina nas sada je u ovim automobilima koje niko ne kontroliše i niko ne može da ih zaustavi, brzina je opasna, i pitamo se kako će i kada doći do pada.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

 

(Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku; nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.)

 

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Karaskova: Šta planira Kina u Evropi i na Balkanu?


Kina pojačava pritisak na EU pa se samit grupe 16+1 u Sofiji održava samo sedam meseci nakon Budimpešte, kaže Ivana Karaskova iz praške Asocijacije za međunarodne odnose.

Ivana Karaskova, stručnjak za Kinu iz praške Asocijacije za međunarodne odnose objašnjava zbog čega se u Sofiji ove sedmice održava sedmi samit Kine i 11 članica Evropske unije iz centralne i istočne Evrope kao i pet balkanskih država koje žele da se priključe bloku, samo sedam meseci nakon prethodnog sastanka u Budimpešti.

Ukupna vrednost planiranih i tekućih kineskih investicija u okviru inicijative 16+1 u poslednje dve godine iznosi oko 9,5 milijardi dolara, a od toga na Balkan otpada više od polovine, pokazuju podaci iz istraživanja vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), koje prenosi londonski Financial Times.

Mehanizam

Pre samo nekoliko meseci, Kina je izjavljivala kako bi želela promenu formata 16+1 i, u skladu s tim, imati susrete sa šefovima država i vlada svake druge godine… ali, ono što sada rade je, u stvari – suprotno.

Kinezi su povećali broj sastanaka, a samo sedam meseci posle onog u Budimpešti sada planiraju novi.

​Mislim da pokušavaju da još jače pritisnu Evropsku uniju, a to može imati veze i sa mehanizmom procene o kojem se sada diskutuje Evropskoj uniji, i čini se da će on biti usvojen u januaru naredne godine jer je manjina koja mu se do sada protivila i blokirala njegovo usvajanje sada razjedinjena.

Tako da mislim da bi samit mogao imati neke veze sa ovom debatom oko mehanizma procene Evropske unije.

Pozicija

Mislim da mehanizam ne može de ugrozi investicije. Mehanizam ili nacrt mehanizma je stvar konsenzusa među različitim državama, i malo je ublažen rečnik tog akta.

Ne mislim da će na neki način ugroziti kineske ili ruske investicije u regionu jer je jedina stvar koju zemlja članica mora da učini to da prijavi broj investicija koje dolaze iz trećih zemalja, jer ako druge zemlje članice osećaju da to može da ugrozi njihovu sigurnost, u tom slučaju mogu zatražiti više informacija. I to je to.

On nema nikakvu snagu da blokira bilo kakve investicije.

Mislim da se ovde radi o pregovaračkoj poziciji koju bi želeli da imaju, zauzimanje boljeg stava u odnosu na EU.

Brojevi

Sve investicije se obično najavljivane uz veliki elan ali, u stvarnosti – polovina toga se nikada ne ostvari. A za to ima više razloga.

To je broj koji oni promovišu, koji koriste da bi pokazali da investicije pristižu, ali u mom regionu, u centralnoj Evropi, polovina toga se nikada ne ostvari.

Tako da sam pomalo skeptična oko brojeva.

Hladni rat

Druga stvar je raznolikost onoga što Kina sponzoriše ili obećava da će sponzorisati unutar različitih regiona u okviru 16+1.

U slučaju centralne Evrope to su uglavnom akvizicije tj preuzimanja, a u slučaju drugih zemalja, koje su obično izvan Evropske unije, to su uglavnom krediti ili projekti u oblasti infrastrukture.

Problematičan deo su, zapravo, pravi problemi koji su ukorenjeni u regionu.

Infrastruktura je vrlo “iscepkana” i to je tako bilo namerno napravljeno tokom hladnog rata.

Tango

One zemlje koje su izvan Evropske unije, koje ne mogu pristupiti strukturnim fondovima Evropske unije, ne bih rekla da nisu imali drugu opciju, ali za njih je veoma interesantno ono šta Kina nudi i ne bih krivila te zemlje zato što to uzimaju onakvim kakvo jeste.

Iskreno govoreći, neke od zapadnih sila su napustile region, a Kinezi i Rusi dolaze i te zemlje pokušavaju da to iskoriste na najbolji mogući način.

One se obraćaju Evropskoj uniji, ali takođe i silama sa istoka, kao što su Rusija ili Kina, a i Kina takođe ima koristi od toga, to je deo strategije ‘Put i pojas’.

Za tango je potrebno dvoje.

Strategija

Ovim će Kina barem dati opciju diversifikacije.

Do sada, druge opcije ili nije bilo ili nije bila veoma interesantna za te zemlje, a u nekim slučajevima nije im bila dostupna.

Stoga je dobro da Evropska unija obraća pažnju na region (Zapadnog Balkana) i što pokušava da osmisli strategiju kako da poboljša stanje, posebno oko infrastrukture koja je veliko i teško pitanje ovde u regionu.

Posmatrači

Znamo da je grčki premijer najavio da bi Grčka želela da se priključi grupi 16+1 u svojstvu posmatrača i videćemo da li to zaista mogu i da urade, to jest da li se pomenuta grupa bazira na geografiji ili na činjenici da su druge zemlje post-komunističke, da li će se grupa širiti prema Zapadu s eventualnim pristupom Grčke.

Druga stvar koja se može desiti nakon toga, ako se Grčka prijavi i ako postane članica, jeste šta će se dogoditi sa drugim posmatračima, kao što su Austrija ili Švajcarska, Belorusija ili Ukrajina, koje bi takođe mogle da traže da pristupe grupi 16+1.

U slučaju Austrije i Švajcarske, ovo bi moglo biti problematično za Evropsku uniju.

U slučaju Ukrajine i Belorusije, to bi moglo biti problematično za Rusiju.

VOA

Informatička revolucija: još uvek u povoju


Često se kaže da doživljavamo informacionu/informatičku revoluciju. Ali šta to znači, i gde nas ta revolucija vodi?

Informacione revolucije nisu nešto novo. Te 1439. godine, štamparija Johana Gutenberga pokrenula je eru masovne komunikacije. Naša trenutna revolucija, koja je započela u Silicijumskoj dolini 1960-ih, vezana je za Murov zakon: broj tranzistora na računarskom čipu udvostručuje se svakih nekoliko godina.

Do početka dvadeset prvog veka, računarska snaga koštala je jednu hiljaditinku (tj jedan promil) u odnosu na svoju cenu s početka sedamdesetih. Sada Internet povezuje gotovo sve. Sredinom 1993. godine je na svetu bilo tek oko 130 veb-stranica; do 2000. godine taj broj je premašio 15 miliona. Danas je preko 3,5 milijardi ljudi na mreži; stručnjaci procenjuju da će do 2020. godine “Internet stvari” povezati 20 milijardi uređaja. Naša informativna revolucija je još uvek u povoju.

Ključna karakteristika aktuelne revolucije nije brzina komunikacije; trenutna komunikacija putem telegrafa datira iz sredine devetnaestog veka. Ključna promena je ogromno smanjenje troškova prenosa i čuvanja informacija. Da je cena automobila opala tako brzo kao cena računarske snage, danas bi mogli kupiti auto po istoj ceni kao jeftin ručak. Kada cena tehnologije tako brzo opada, ona postaje široko dostupna i prepreke za njeno korišćenje vrtoglavo opadaju. Za sve praktične svrhe, količina informacija koje se mogu preneti širom sveta je praktično beskonačna.

Troškovi skladištenja podataka takođe su dramatično opali, omogućavajući našu sadašnju eru velikih baza podataka. Informacije koje su nekada popunjavale skladište sada staju u džep košulje.

Sredinom dvadesetog veka ljudi su se plašili da će računari i komunikacije koje čine danas aktuelnu informacionu revoluciju dovesti do vrste centralizovane kontrole prikazane u istorijskom romanu Džordža Orvela „1984“. Veliki brat bi nas pratio iz centralnog računara, čineći individualnu autonomiju besmislenom.

Umesto toga, pošto su troškovi računarske snage opali i računari su se smanjili na veličinu pametnih telefona, satova i drugih prenosnih uređaja, njihovi decentralizovani aspekti uklapali su se sa onom centralizacijom, omogućavajući komunikaciju peer-to-peer i mobilizaciju novih grupa. Ipak – što je ironično, – ovaj tehnološki trend ima i decentralizovani nadzor: milijarde ljudi danas dobrovoljno nosi uređaj za praćenje koji stalno krši njihovu privatnost dok traga za baznim stanicama. Stavili smo „Velikog brata“ u naše džepove.

Isto tako, sveprisutni društveni mediji generišu nove transnacionalne grupe, ali i stvaraju prilike za manipulaciju od strane vlada i drugih. Facebook povezuje više od dve milijarde ljudi i, kako je pokazalo rusko mešanje u američke predsedničke izbore tokom 2016. godine, ove veze i grupe mogu biti iskorišćene u političke svrhe. Evropa je pokušala da uspostavi pravila za zaštitu privatnosti sa svojom novom Opštom Uredbom o zaštiti podataka (GDPR), ali njen uspeh je i dalje neizvestan. U međuvremenu, Kina kombinuje nadzor sa „reputacionih kredita“ (social credit rankings), koji će imati uticaja na društvene ishode pojedinaca.

Informacije pružaju snagu, a sve veći broj ljudi ima pristup sve većem broju informacija, i to više nego ikada ranije – bilo da te podatke koristi u dobre ili loše svrhe. Ovu moć mogu koristiti ne samo vlade, već i nedržavni akteri: od velikih korporacija i neprofitnih organizacija do kriminalaca, terorista i neformalnih ad hoc grupa.

Ovo ne znači kraj nacionalne države. Vlade ostaju najsnažniji akteri na globalnoj sceni; ali ta scena je postala daleko dinamičnija i popunjenija, dok se mnogi među novim igračima mogu efikasno takmičiti u oblasti meke moći. Moćna mornarica je važna za kontrolu morskih puteva; ali, ta moć ne pruža mnogo pomoći na Internetu. U Evropi devetnaestog veka, znak velike moći bilo je pokazivanje da se može pobediti u ratu, ali, kako je istakao američki analitičar John Arkuilla, u današnjem globalnom informacionom dobu, pobeda često ne zavisi od toga čija vojska dobija, već čija priča pobeđuje.

Javna diplomatija i moć da se privuče i ubedi publika postaju sve važniji, ali javna diplomatija se menja. Davno su prošli dani kada su predstavnici stranih država organizovali filmske projekcije da bi izolovanoj publici prikazivali filmove po svom izboru, ili kada su ljudi iza Gvozdene zavese na kratkim talasima čuljili uši da čuju BBC. Tehnološki napredak doveo je do eksplozije informacija, a to je proizvelo “paradoks obilja”: obilje informacija koje vodi ka oskudici pažnje.

Kada su ljudi preplavljeni količinom informacija koje ih okružuju, teško im je da odluče na šta da se fokusiraju. Pažnja, a ne informacije, postaje oskudan izvor. Meka moć postaje još važniji izvor moći nego u prošlosti, ali isto tako i tvrda moć ima važnost u tom informativnom ratu. I pošto reputacija postaje sve važnija, političke borbe oko stvaranja i uništavanja kredibiliteta se umnožavaju. Informacije za koje se ispostavlja da su propaganda ne samo da mogu izazivati prezrenje, već se takođe mogu pokazati kontraproduktivnim ako ugrožavaju reputaciju zemlje odnosno njen kredibilitet.

Tokom rata u Iraku, na primer, postupanje prema zatvorenicima u zalivu Abu Ghraib i Guantanamo na način nespojiv sa američkim deklarisanim vrednostima doveli su do toga da se američko ponašanje smatra licemernim i takav utisak nije se mogao popraviti emitovanjem slika muslimana koji dobro žive u Americi. Slično tome, tvitovi predsednika Donalda Trampa koji su se pokazali lažnim, ugrozili su američki kredibilitet, smanjivši meku moć Sjedinjenih Država.

Efikasnost javne diplomatije ocenjuje se brojem promenjenih mišljenja (merenih intervjuima ili anketama), a ne potrošenim dolarima. Interesantno je napomenuti da ankete i Portlandski indeks  meke moći 30 (the Portland index of the Soft Power 30) pokazuju pad američke meke moći od početka Trampove administracije. Tvitovi mogu pomoći u postavljanju globalne agende, ali oni ne proizvode meku moć ako nisu verodostojni.

Aktuelni brzi napredak tehnologije veštačke inteligencije ili mašinskog učenja ubrzava sve ove procese. Sve je teže otkriti koje poruke šalju čet roboti (chat robot). Ali, ostaje da se vidi da li kredibilitet i ubedljiv narativ mogu biti potpuno automatizovani.

 

Project Syndicate

Šta je najbolji primer paradoksa vremenskih putovanja?


To bi svakako morala biti kratka priča Roberta Hajnlajna „Svi vi Zombiji“ (All You Zombies)

Jedna devojčica je misteriozno ostavljena u sirotištu u Klivlendu 1945. godine. To je “Džejn”, koja postaje usamljena i pogubljena, ne znajući ko su njeni roditelji, sve dok jednog dana 1963. godine ne bude čudno privučena jednom skitnicom u koju se potom i zaljubljuje. Ali, kad joj konačno krene nabolje, biva pogođena nizom nesrećnih slučajeva. Prvo, zatrudni sa skitnicom, koji potom nestaje. Drugo, tokom komplikovanog zahvata, doktori smatraju da Džejn poseduje obe grupe seksualnih organa, te, da bi joj spasli život, bivaju prisiljeni da „nju“ hirurški pretvore u “njega”. Na kraju, misteriozni stranac kidnapuje njenu bebu.

Poljuljana ovim katastrofama, odbačena od strane društva i prevarena od sudbine, “on” postaje pijanac i skitnica. Džejn ne samo što je izgubila roditelje i svog ljubavnika, već je izgubila i svoje jedino dete. Nekoliko godina kasnije, 1970. godine, utetura se u jedan pust bar, „Kod Poupa“, i ispriča svoju patetičnu priču jednom postarijem barmenu. Simpatični barmen za šankom nudi Džejn tj “skitnici” šansu da se osveti strancu koji ju je ostavio trudnu i napuštenu, pod uslovom da se pridruži “jedinici putnika kroz vreme”. Obojica (ili „oboje“) ulaze u vremensku mašinu, a barmen „ispušta“ skitnicu u 1963. koja na neobičan način biva privučena mladom ženom iz sirotišta, koja kasnije zatrudni.

Barmen svojom mašinom potom odlazi devet meseci napred kroz vreme, kidnapuje bebu iz bolnice i anonimno je ostavlja je u sirotištu 1945. godine. Barmen tada „spušta“ potpuno zbunjenu skitnicu u 1985. godinu, kako bi se prijavio u „jedinicu vremenskih putnika“. Skitnca na kraju uspeva u životu, postaje poštovan iskusni stariji član jedinice putnika kroz vreme, a zatim se preobražava tj prerušava u barmena i kreće u ispunjavanje najtežeg zadatka: susresti se sa sopstvenom sudbinom – sastanak sa jednom skitnicom „Kod Poupa“, 1970.

Pitanje glasi: Ko su Džejnina majka, otac, deda, baba, majka, sin, ćerka, unuka i unuk? Devojka, skitnica i barmen su, naravno, jedna ista osoba. Ovi paradoksi mogu učiniti da vam se zavrti u glavi, pogotovo ukoliko pokušate da razrešite Džejnino zamršeno pitanje roditeljstva. Ako bismo pokušali da nacrtamo njeno porodično stablo, utvrdićemo da su sve grane uvučene unazad u sebe, kao u krugu. Dolazimo do zapanjujućeg zaključka da je ona, ujedno, njena majka i otac – ona je, zapravo, čitavo porodično stablo po sebi i za sebe.

Ravi Bhoraskar, Quora

Kratka istorija trgovinskih ratova


Trgovinske tenzije između Pekinga i Vašingtona su u poslednje vreme bile na visokom nivou. Sa potencijalom trgovinskog rata, Sarah Pavlak daje istorijski pogled na to kako se ovakvi trgovinski sukobi obično odvijaju.

Sadašnjost: Opovrgnuto stanje stvari

Trampova vlada je 3. aprila ove godine izdala spisak od preko 1.300 uvoznih proizvoda iz Kine, što je približno 50 milijardi dolara u robi, koja može biti predmet tarifa u visini od 25 odsto. Predložena tarifa, koja pokriva niz industrijskih grana – uključujući medicinske uređaje, baterije, televizore i avionske delove – osmišljena je kako bi se bavila prinudnim politikama transfera tehnologije iz SAD u Kinu kao i “neadekvatnom zaštitom američke intelektualne svojine”, što je narušilo trgovinske odnose između ove dve zemlje.

Kao odgovor na ovu američku najavu, Peking je predložio tarife na američku robu u visini od 50 milijardi dolara – takse koje bi značajno uticale na američke proizvođače hemikalija, aviona i soje, kao i ostale proizvođače i poljoprivrednike. Suočavajući se sa ovom odmazdom od strane Kine, predsednik Tramp, koji je razgovarao sa američkim trgovinskim predstavnikom (US Trade Representative USTR), predložio je dodatnih 100 milijardi dolara tarifa na kinesku robu ukoliko se ne poboljša transfer tehnologije i pitanja bezbednosti intelektualne svojine (Intellectual Property, IP).

Početkom ovog maja, delegacija iz SAD na čelu sa sekretarom Mnučinom otputovala je u Kinu kako bi se uključila u ključne razgovore u cilju otvaranja trgovinskog rata. Preliminarni pregovori su završeni suštinskim razlikama između dve strane o tarifama i trgovinskim debalansima koji su ostali nerešeni. Međutim, obe strane su se složile da treba nastaviti sa razgovorima. Nakon nekoliko nedovoljno uspešnih sastanaka u Pekingu, kineska delegacija na čelu sa zamenikom kineskog premijera Lijuom došla je u Vašington, kako bi se konačno usaglasila s obećanim dogovorom o “stalnom odvijanju međusobnog dijaloga”. Ovi razgovori su pokazali potencijal za produktivne ishode, ali je bilo prisutno i još nekoliko detalja koje je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, menjati.

Bez čvrstih dogovora „iskaljenih u gvožđu“, ne postoji garancija za postizanjem jednog prijateljskog krajnjeg rezultata između Sjedinjenih Država i Kine. S obzirom na potencijalni neuspeh razgovora, vredi pitati šta bi dobro – ako bilo kakvo dobro i postoji – moglo proizaći iz trgovinskog rata za bilo koju stranu, ukoliko razgovori propadnu a obe zemlje obnove svoje borbene stavove. Istorijski govoreći, trgovinski ratovi obično su u većoj meri rezultirali gubicima nego li dobicima za one koji su u njih bili uključeni. Da bismo razumeli zašto je to tako, preispitajmo poslednje reperkusije povećanja tarifa, kao i moguće buduće implikacije pretnje tarifama za američka preduzeća.

Prošlost: protekcionističke mere i njihove posledice

Smut-Holijeva tarifa i Velika depresija

Jedan od najpoznatijih primera američkog protekcionizma potiče iz ere Velike ekonomske depresije. Domaći američki poslovi su se nakon Prvog svetskog rata suočili sa povećanom međunarodnom konkurencijom, kao i padom cena usled prekomerne proizvodnje. Kada je 1929. godine američka berza kolabirala, domaća preduzeća uglavnom su podržavala protekcionističke mere, a predsednik Huver je 1930. potpisao Zakon o Smoot-Hawley tarifi. Ova tarifa je prvobitno osmišljena kako bi se primenjivala u poljoprivrednoj industriji, ali je Huver proširio njenu primenu na širok spektar sektora. Sve u svemu, zakonom o Smut-Holijevoj tarifi one su podignute za preko 20.000 uvezenih proizvoda, i to u proseku za 20 posto.

Smut-Holijev zakon je imao za cilj smanjenje američkog uvoza, što je i postigao. Između 1929. i 1932. godine američki uvoz iz Evrope pao je za oko 66 odsto. Mera je pokrenula lančanu reakciju protekcionizma širom sveta, što je dovelo do toga da preko 20 drugih zemalja donese protivmere odmazde kroz adekvatne takse. Ovo je znatno naštetilo američkom izvozu; nakon Smut-Holijevog zakona (SHZ), američki izvoz od 5,2 milijardi dolara u 1929. godini pao je na tri puta manji obim, na 1,7 milijardi dolara u 1933. godini, što je ogroman gubitak. Poljoprivredni sektor, za koji je Smut-Holijev zakon prvobitno i bio koncipiran, bio je posebno pogođen.

Iako osmišljen da koristi Sjedinjenim Državama, krajnji rezultat SHZ-a ogledao se u dodatnom pogoršavanju ionako teške ekonomske slike Amerike tokom Velike depresije. Uvođenje čak viših tarifa na uvezenu robu izazvalo je i podizanje trgovinskih kontra-barijera u drugim delovima sveta, “dodajući otrov u već ispražnjeni bunar tadašnje globalne trgovine”, kako je tada opisao list Economist.

Japan i automobilska industrija

Tokom osamdesetih godina prošlog veka, slab jen i fokus na inovacije podstakli su rast japanskih preduzeća čiji je izvoz preplavio američko tržište, posebno u sektoru elektronskih uređaja i automobila. Regan je 1981. godine stigao do diplomatskog sporazuma sa svojim japanskim kolegama za sprovođenje dobrovoljnih ograničenja uvoznih kvota. Reganovi diplomatski pregovori olakšali su tenzije između dve zemlje, čime je izbegnut potencijalni trgovinski rat. Ipak, tržišna ograničenja i dalje su imala negativne reperkusije. Suočeni sa manjom međunarodnom konkurencijom, domaći američki proizvođači su smanjili proizvodnju i veštački podigli cene automobila.

Kako je Patrik Gilespi objavio u CNN-ovoj rubrici Money, “manja proizvodnja podrazumevala je i manje radnika: Amerika je izgubila preko 60.000 automobila između 1982. i 1984. usled ograničenja trgovine, a prosečna cena automobila je u to vreme porasla za oko 1.000 dolara.” I dok nova ograničenja nisu bila potpuno negativna – kvota je izazvala diskusije o kontroli kvaliteta u industriji, čineći automobile sigurnijim za domaće potrošače – pokazalo se da je čak i u najboljem slučaju saglasnosti sa dogovorenim kvotama, američka javnost bila pogođena sa gubitkom poslova i poskupljenjem automobila.

Tarife na gume Obamine administracije

Noviji primer uticaja protekcionističkih mera može se videti u sporu oko guma na relaciji SAD-Kina. Kao odgovor na pritužbe koje su pokrenute od strane američkih kompanija, naime, da “gume ulaze na američko tržište ispod poštene tržišne vrednosti”, predsednik Obama je uveo 35-postotnu tarifu na kineske gume od 2009. do 2012. godine. U njegovom obraćanju naciji iz 2012. godine, Obama je napomenuo da je smanjenjem uvoza lakih kamionskih guma iz Kine spašeno oko 1.200 domaćih radnih mesta. Još bolje, američki proizvođači pneumatika su doživeli porast proizvodnje i to uz tarife. Ovaj potez je izgleda, na prvi pogled, bio profitno pozitivan po američku ekonomiju. Realnost je bila daleko više nijansirana. Na kraju, procenjuje se da je ova mera koštala Amerikance više od 3.700 radnih mesta koja su – upravo usled uvođenja ove tarife – morala biti ukinuta.

Uticaj tarife na kineske gume može se razvrstati u četiri glavne komponente. Prvo, s obzirom na manje konkurencije, proizvođači američkih guma počeli su da podižu svoje cene. Cena američke gume porasla je za 3,2%. Ove više cene su marginalno smanjile prosečni diskrecioni dohodak Amerikanca. Smanjenje diskrecione sposobnosti potrošnje dalje je marginalno ugušilo potrošnju drugih luksuznih i neesencijalnih dobara, što je u celini oslabilo američku ekonomiju.

Drugo, podizanje cena američkih proizvođača na svoju robu proizvelo je situaciju da američki potrošači budu prisiljeni da plate više za gume. Prosečna cena po gumi porasla je sa 31 na 39 dolara, što se prelilo na cene za krajnje proizvode kojima su ove gume i služile, kao što su automobili i laki kamioni.

Treće, posledice uvođenja tarifa na inostrane gume nisu bile ograničene samo na svet auto-delova; predviđajući uticaj ove tarife na globalnu ekonomiju, Kina je uzvratila stvaranjem tržišnih barijera za uvoz američke piletine. Prema Peterson institutu za međunarodnu ekonomiju, američki proizvođači pilića su izgubili oko milijardu dolara usled manje prodaje.

Konačno, iako je broj guma uvezenih iz Kine smanjen za 30 odsto, pad nije bio u korelaciji sa povećanjem domaće proizvodnje za 30 odsto. Umesto toga, kao što je često slučaj kod usvajanja tarifa, uvoz guma je preusmeren u druge zemlje. Konkretno, uvoz guma iz Južne Koreje, Tajlanda i Indonezije se više nego udvostručio u trogodišnjem periodu. U godini nakon uvođenja tarifa za gume, američka proizvodnja guma porasla je samo za 14 odsto, dok su troškovi uvoznih guma porasli za 18 odsto.

Američka carinska tarifa na kineske gume nije bila od koristi za američku ekonomiju. U periodu od 2007. do 2012. godine domaći biznis sa američkim gumama nastavio je da opada. Nakon što su 2012. Kini ukinute restrikcije, uvozom kineskih guma ponovo je preplavljeno američko tržište. Čak i tokom perioda tarifnih barijera, američki proizvođači guma su imali minimalne koristi, uglavnom zbog povećanja uvoza guma iz drugih zemalja. Pored toga, tarifa je bila loša mera. Prema Kitu Prajsu, predstavniku kompanije Goodyear Tire & Rubber Co., ovo ograničenje je veoma malo pomoglo njihovom poslovanju, pošto su gume koje su proizveli bile kvalitetnije od onih koje su bile pogođene tarifama.

Robe i dobra

Dosad smo ispitali neke slučajeve tarifa koje su na kraju negativno uticale na međunarodne odnose i ekonomski rast zemlje koja te tarife implementira. Međutim, važno je napomenuti da tarife nisu uvek štetne. Trenutno, Sjedinjene Američke Države imaju stalnu tarifnu restrikciju na preko 12.000 uvoznih artikala. Na primer, prehrambena industrija ima zaštitne tarife stavljene na francuske džemove, čokoladu i pršutu (100% tarifa) oljušteni kikiriki (163,8%), špargle i slatki kukuruz (21,3%), kao i na kajsije, dinje i smokve (29,8%), između ostalog. Metle, dekorativno staklo, komercijalno posuđe, kožne cipele, patike, brodski delovi i duvan su još neki primeri industrija koje posluju uprkos visokih tarifa. U ovoj igri đavolovog advokata, u nekoliko posebnih slučajeva može se napraviti ubedljiv slučaj za primenu carinskih tarifa.

Svetska trgovinska organizacija, na primer, dopušta odredbe kojima države krše pravila STO kako bi zaštitile industrije vitalne za njihovu nacionalnu sigurnost. STO takođe omogućava zemljama da krše pravila o slobodnoj trgovini radi ublažavanja određenih zdravstvenih ili ekoloških problema. Pored ovih uskih i specifičnih primera, postoji i ekonomski argument za uvođenje tarifa u specifičnim slučajevima gde profitne koristi za zemlje mogu biti pozitivne. Ova teorija, nazvana optimalnom tarifnom teorijom, počiva na tvrdnji da ako jedna zemlja ima dovoljno veliko tržišno učešće u uvozu dobara, impozantne tarife mogu, zapravo, dovesti do promena cena na svetskom tržištu – promena koje mogu biti od koristi potrošačima u toj zemlji.

Ko pobeđuje u budućnosti?

Postoji razlog da mislite da se Kina angažovala u trgovinskim praksama koje na nepošten način nanose štetu američkim kompanijama, i da se reforme koje su obećali sporo sprovode. Pa ipak, kako istorija osvetljava, pokušaj rešavanja problema zadavanjem trgovinskih udara popravlja malo šta od suštinskih pitanja usled kojih je i nastao sukob. Tarife nisu jedini mehanizam kojim se Sjedinjene Države mogu snažno boriti protiv inostranih trgovinskih praksi – a nisu ni najefikasniji metod. Ukoliko dođe do diplomatskih pregovora, dobrovoljna ograničenja izvoza ili zahtevi za domaćom robom mogu predstavljati manje agresivne mere koje bi možda mogla da primeni Trampova administracija. Kao što pokazuje slučaj sa gumama, kada se dve zemlje uključe u trgovinski rat, često se događa da su jedini dobitnici upravo zemlje koje nemaju nikakve veze sa tim sukobom. Za zemlje koje su uključene u trgovinski sukob, povećanje tarifa predstavlja meru koja nanosi štetu kako domaćim proizvođačima tako i potrošačima.

Nakon razgovora u Pekingu koji su rezultirali nekolicinom konkretnih dobitaka – i razgovora u Vašingtonu koji su ponudili mogućnost nekog naprednog momentuma – budućnost trgovinskih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine i dalje je neizvesna. Jednostavan pregled ekonomske istorije i odnosa jasno pokazuje da su tarife obično štetne po obe strane. Da bi trgovinski odnosi između SAD i Kine ostali stabilni, put treba unapred definisati naporima za uključivanje u međusobno korisni i produktivni dijalog kako bi se sprečilo padanje u uvek iste, samorazarajuće trgovinske ratove koje smo ranije videli.

Sarah Pavlak, China Business Review

Evro i demokratija


Dani Rodrik

Dani Rodrik

Kada je predsednik Italije sprečio postavljanje evroskeptika Paola Savone na mesto ministra finansija u vladi koju je predložio savez Pokreta pet zvezdica i Severne lige, da li je takvim postupkom zaštitio ili ugrozio demokratiju u svojoj zemlji? Nezavisno od ustavnih ograničenja specifičnih za italijanski kontekst, to je pitanje koje zadire u samu suštinu demokratske legitimnosti. Teška pitanja koje se tako otvaraju treba ispitati na principijelan i primeren način, ako želimo da se naše liberalne demokratije oporave.

Evro je sporazumna obaveza za koju prema sadašnjim pravilima igre ne postoji predviđen mehanizam izlaska. Predsednik Sergio Mattarella i njegovi branioci ističu da napuštanje evra nije bilo predmet debate u izbornoj kampanji koja je dovela na vlast populističku koaliciju i da bi imenovanje Paola Savone izazvalo rušenje finansijskih tržišta i ekonomski haos. Kritičari tvrde da je prekoračio ovlašćenja i dopustio da finansijski interesi onemoguće imenovanje ministra koga je predložila vlada izabrana većinom glasova biračkog tela.

Pristupajući evrozoni Italija je svoj monetarni suverenitet podredila spoljašnjem, nezavisnom autoritetu Evropske centralne banke. Prihvatila je i jasno definisane obaveze u pogledu vođenja fiskalne politike, mada ta ograničenja nisu tako čvrsta kao ona koja se odnose na monetarnu politiku. Tako prihvaćene obaveze ograničavaju makroekonomske izbore koji stoje na raspolaganju italijanskim vlastima. Pre svega, u odsustvu domaće valute Italija ne može birati ciljnu inflaciju ili devalvirati svoju valutu. Takođe, fiskalni deficit ne sme preći propisanu granicu.

Takva spolja nametnuta ograničenja u vođenju politike ne moraju biti u sukobu sa demokratijom. Ponekad ima smisla da biračko telo sebi veže ruke, ako to pomaže ostvarivanju boljih rezultata. Otuda načelo „demokratskog delegiranja“: demokratije mogu poboljšati učinak tako što će neke aspekte donošenja odluka preneti na nezavisne agencije.

Potreba za demokratskim delegiranjem se javlja kada je važno da obaveza postupanja na određeni način bude kredibilno prihvaćena i potvrđena. Najbolji primer je monetarna politika. Mnogi ekonomisti smatraju da centralne banke mogu generisati rast i zaposlenost kroz ekspanzivnu monetarnu politiku jedino ako im pođe za rukom da proizvedu neočekivanu inflaciju na kraći rok. Pošto se očekivanja tržišta uvek prilagođavaju ponašanju centralne banke, diskreciono vođenje monetarne politike obično ne daje dobre rezultate: tako se proizvodi veća inflacija bez rasta proizvodnje ili zaposlenosti. Zato je bolje monetarnu politiku zaštititi od političkih pritisaka delegiranjem na tehnokratske, nezavisne centralne banke čiji je zadatak da održavaju stabilnost cena.

Na prvi pogled, evro i ECB su solidno rešenje za problem inflacije u evropskom kontekstu. Tako se italijanski glasači štite od kontraproduktivnih inflatornih trendova koje stvaraju političari. Ali određene osobenosti evropske situacije dovode u sumnju princip demokratskog delegiranja.

Pre svega, ECB je međunarodna institucija koja snosi odgovornost za monetarnu politiku u evrozoni u celini, a ne samo u Italiji. Zbog toga ona na specifične ekonomske okolnosti u Italiji neće reagovati jednako brzo kao što bi to činila jedna jednako nezavisna, ali samo italijanska centralna banka. Problemu doprinosi i to što ECB određuje ciljnu inflaciju, koja je poslednji put definisana 2003. godine kao inflacija koja iznosi “nešto manje od 2 odsto na srednji rok“.

Teško je opravdati delegiranje odluke o ciljnoj inflaciji na tehnokrate koji ne moraju da izlaze na izbore. Kada se zemlje u evrozoni nađu na udaru poremećaja tražnje, ciljna inflacija određuje razmere bolne deflacije cena i plata kroz koju moraju proći da bi se prilagodile. Što je ciljna inflacija niža, to više deflacije moraju podneti. Postojali su dobri ekonomski razlozi da ECB podigne ciljnu inflaciju posle krize evra, da bi se tako ubrzala korekcija konkurentnosti u zemljama južne Evrope. U ovom slučaju, zaštićenost od političke odgovornosti verovatno nije bila dobar izbor.

U svojoj odličnoj knjizi Neizabrana vlast: potraga za legitimnošću centralnih banaka i državne administracije / Unelected power: The quest for legitimacy in central banking and the administrative state Paul Tucker, bivši zamenik guvernera Engleske banke, detaljno ispituje argument za demokratsko delegiranje. Potrebno je napraviti jasnu razliku između ciljeva državnih politika i sredstava njihove implementacije. U meri u kojoj te politike proizvode posledice na polju distribucije ili načina usklađivanja suprotstavljenih ciljeva (na primer, stabilnosti cena i zaposlenosti), ti ciljevi se moraju definisati u političkoj areni. Delegiranje je dobrodošlo samo u sprovođenju onih državnih politika koje doprinose ostvarivanju ciljeva već ustanovljenih političkim procesom. Tucker tvrdi, sasvim ispravno, da je veoma mali broj nezavisnih agencija utemeljen na doslednoj primeni načela koja bi položila test demokratske legitimnosti.

Taj nedostatak je još pogubniji u slučaju delegiranja na međunarodne agencije i sporazume. Međunarodne ekonomske obaveze u velikom broju slučajeva nemaju za cilj da reše probleme demokratije u određenoj zemlji, već da privileguju poslovne ili finansijske interese, čime ugrožavaju unutrašnje društvene pogodbe. Deficit legitimnosti Evropske unije proističe iz raširenih sumnji da su njeni institucionalni aranžmani otišli predaleko u drugom pomenutom smeru. Kada se u obrazlaganju svoje odluke Mattarella pozvao na moguću reakciju finansijskih tržišta, on je te sumnje potvrdio.

Ako evro i sama EU treba da budu u isto vreme održivi i demokratski, kreatori politika će morati da obrate više pažnje na problem delegiranja odluka na neizabrana tela. To ne znači da se treba po svaku cenu boriti protiv prenošenja dela suvereniteta na nadnacionalna tela. Ali treba držati na umu da preferencije ekonomista i ostalih tehnokrata u vođenju državnih politika neće same od sebe dati demokratski legitimitet takvim politikama. Delegiranje suvereniteta treba promovisati ako se tako zaista unapređuje dugoročni učinak demokratije, a ne samo zato što to odgovara trenutnim interesima globalističke elite.

Dani Rodrik

Project Syndicate, 11.06.2018.

Social Europe, 18.06.2018.

Peščanik.net, 23.06.2018.

 

Nemačka prodaje manje obveznica za refinansiranje starog duga


Nemački poreski prihodi nastavljaju da cvetaju, smanjujući zavisnost zemlje od novih obveznica, donosi Handelsblatt.

Među kolegama iz svoje socijaldemokratske partije na levoj strani centra, novi nemački ministar finansija u Nemačke Olaf Šolc (Olaf Scholz) ponekad je poznat i po nazivu “Olaf Schauble”, po svom konzervativnom prethodniku Volfgangu Šojbleu.

Šala koja je u potki ove priče glasi: ima li zaista neke razlike među njima? Od preuzimanja dužnosti u martu ove godine, Šolc se vrlo fokusirano zaglavio u restriktivnoj fiskalnoj politici koju je nasledio od Šojblea. To, pre svega, neće značiti da će novi dugovi biti pridodati sadašnjem saveznom budžetu. Šojble je bio ponosan svojom “crnom nulom” – balansiranim saveznim budžetom kojeg je od 2016. redovno ostvarivao. A Šolc se po tome uopšte ne razlikuje od svog prethodnika.

Ove godine će, međutim biti drugačije, barem samo malo. Vlada će potrošiti manje novca nego što je planirano, kako bi se stari dug prevazišao prodajom novih obveznica investitorima. U predstojećem trećem kvartalu 2018. godine, država će potrošiti šest milijardi evra ($6mlrd) manje za kupovinu obveznica nego što je prvobitno planirano. U prošlom kvartalu se na nove obveznice već utrošilo dve milijarde evra manje od onoga od zacrtanog. Oslanjajući se na ove uštede moglo bi značiti nastavak dobrog zdravlja nemačke privrede, u kojoj je poreski prihod porastao za 6,8 odsto u periodu od maja do maja.

Stari dugovi su postali novi

Nemačka će, ukupno, ove godine pozajmiti između 181 milijardi i 185 milijardi evra, podeljenih između 36 milijardi evra kratkoročnih instrumenata novčanog tržišta, 139 milijardi evra u obveznice sa fiksnom kamatom sa rokovima od dve do 30 godina i još jednu pozajmicu šest milijardi do 10 milijardi evra u obveznicama sa indeksom inflacije.

Svakog decembra Nemačka državna agencija koja svakog decembra odgovara za nacionalni dug određuje koliko će novca federalna vlada morati da pozajmi kako bi refinansirala stari dug. Zatim utvrđuje datume za aukcije duga i objavljuje obim novog duga koji će se izdati. Obveznice indeksirane inflacijom su jedine kategorije u kojima određeni iznos nije unapred određen.

Ne postoji poseban obrazac za smanjenje novog duga: ukupno sedam emisija obveznica biće ukinuto za iznos koji se kreće između 500 miliona i milijardu evra. Ipak, nove emisije su takođe značajne i ukupno iznose oko četiri milijarde evra. Povrh već postojećim 30-godišnjim emisijama obveznica pridodaće se još oko milijardu evra, uz tri milijarde evra ponovno izdatih putem postojećih kratkoročnih obveznica.

Analitičari nisu očekivali ove i ovolike uštede, a cena nemačkih državnih obveznica malo se povećala usled pozitivnih vesti. Nasuprot tome, prinos na desetogodišnje obveznice – najpopularnije pitanje Nemačke – pao je na 0,35 odsto, dostižući najniži nivo od kraja maja.

Uz potražnju za nemačkim obveznicama koje će se smanjiti kada Evropska centralna banka (ECB) okonča svoj program kupovine obveznica, analitičari pozitivno gledaju na pooštravanje ponude. ECB će u oktobru prepoloviti svoje kupovine, da bi ih u decembru i potpuno ukinula.

Andrea Cünnen radi u Handelsblatovoj  frankfurtskoj redakciji za finansije i ekonomiju, a specijalnost su joj tržišta obveznica.

Handelsblatt

Milijarderi, ljudi poput nas


… i utešno provirivanje kroz ključaonicu… kroz koju uočavamo Bila Gejtsa i Vorena Bafeta kako preturaju po starim vinilima i kupuju slatkiše.

Dva prijatelja ponovo su prizivala sećanja na „dobre stare dane“ i šalili se na račun Bafetove naklonosti prema slatkišima u ovom simpatičtnom video-zapisu.

Ima li boljeg načina da se proslavi početak leta od milkšejka koji bismo podelili sa „običnim milijarderima“ poput Bila Gejtsa i Vorena Bafeta?

Njih dvojica, koji su već 27 godina prijatelji, svratili su do radnje „Fairmont Antiques & Mercantile“ u Omahi, Nebraska, u trenuku kada se Gejts zadesio u Bafetovom “zavičaju” tokom godišnjeg sastanka akcionara kompanije Berkshire Hathaway. Srećom po nas – tamo je bila i kamera koja je ponešto i zabeležila, i to u Gejtsovo ime.

U video snimku kojeg je Gejts podelio na internetu, on i Bafet šetaju između rafova krcatih bombonama koje ispunjavaju i hodnike ove prodavnice, prisećajući se lepih davnih dana i upoređujući svoja zapažanja o omiljenim bombondžinicama i poslastičarnicama – Gejts preferira kikiriki-pločice, dok Bafet poletno prihvata da proba sve što mu padne pod ruku.

Ulaskom u prostoriju punu nanizanih flipera, Bafet se priseća da je i on 1946. kupio jedan fliper za samo 25 dolara. “Iz njega sam uspeo da sazdam malo carstvo. Bio je to najbolji biznis u kome sam ikada bio. Zaista sam rano doživeo vrhunac u svojoj poslovnoj karijeri”, pošalio se na svoj račun, „a od tada do danas sve se kretalo nizbrdo.”

Gejts se takođe opsetio svog početka, gledajući kopiju časopisa Popular Electronics, koji je njega i Pola Alena inspirisao da pokrenu Microsoft. Kako se uočava na videu, Bil je očigledno poklonik muzike Vilija Nelzona. Ispostavlja se da je svadbeni poklon Melinde Gejts svom mužu bio privatni uživo nastup ovog legendarnog muzičara, koji im je pevao na zabavi noć pre nego što su se venčali.

Radi što boljeg ugođaja, pogledajte video ispod:

Nina Zipkin, Entrepreneur.com

Kako je novopečenoj firmi zapalo da prodaje najskuplja vina na svetu?


Michael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFPMichael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFP[/c

Švajcarski vinarski “skorojević” – ili, lepše rečeno, “novajlija” – posluje sa starim aukcionarima. I – uspeva da pliva među ajkulama u ovom poslu. Priču objavio poslovni portal Bloomberg.

Novopečena aukcijska kuća „Baghera“ iz Ženeve je u nedelju 15. juna održala aukciju na kojoj se našao najčuveniji svetski Burgundac – i to samo dve godine nakon što je ta ista firma povukla te iste boce sa aukcije zbog problema sa autentičnošću.

Burgundska vina znamenitog francuskog vinara Anrija Žajea (Henri Jayer, 1922 – 2006), čoveka koji je uveo značajna poboljšanja u proizvodnji burgundca kao i uzgajanju vrhunskog pinot noira, cenjena su kako zbog svog zavodljivog bukea pinot noir sorte grožđa iz francuskog regiona, tako i zbog njegove – oskudnosti na tržištu. Anri Žaje je umro 2006. godine, nakon svoje poslednje berbe okončane pet godina ranije. A kada se ovakva stara vina pojavljuju na aukciji, njihova cena može dostići 15.000 dolara za bocu.

Tako su obožavaoci Žajeovih buteljki plasirali u javnost vest o Žajeovom „vinskom blagu“ koje je ostalo iza njega: 1.064 boca otkrivenih u podrumima legendarnog francuskog vinara u burgundskom  mestu Vosne-Romanée – boce koje su njegove ćerke opisale kao poslednje koje je imao u vlasništvu. One se sada čuvaju u skladištu dragocenosti i umetnina u Ženevi. U nedelju 17. juna, ponuđači su se okupili u restoranu “Domaine de Châteauvieux“, ugostiteljskom lokalu okićenom Mišlenovim zvezdicama usred švajcarske vinske regije, na aukciji za koju se prognoziralo da će dostići čak 13 miliona švajcarskih franaka (13 miliona dolara).

Onoliko intrigantna koliko to može biti šansa za otkupom jednog od ovih retkih i dragocenih vina, izbor aukcionara je još neobičniji. Umesto da prodaju ovih vrhunskih vina organizuju preko etabliranih kuća kao što su Christie’s ili Sotheby’s, Žajeove ćerke su se okrenule ženevskoj kući „Baghera Wines“, koju je pre samo tri godine osnovao bivši zaposleni u aukcionarskoj kući Kristi, Michael Ganne; danas se sedište njegovog biznisa nalazi u zgradi našaranoj grafitima, u blizini glavne železničke stanice u Ženevi.

“Mislim da postoje izvori čije su kritike i ocene aukcijskih vina poznatije i renomiranije”, izjavila je Morin Dauni, ekspert za autentičnost starih vina koja je i pozvala klijente da izbegnu prodaju. “Zašto su ove žene (Žajeove ćerke) dale ovolika i ovakva vina Ganeu, a ne Sotbiju?”

Čak i uprkos svom više nego kratkom i skromnom istorijatu poslovanja u prodaji vrhunskih vina, Baghera je uspela da postane meta brojnih kontroverzi. Ova firma je 2016. izvlačila boce sa dve aukcije, uključujući i one sa vinima iz Burgundije (recimo Domaine de la Romanée-Conti), a nakon što je advokat iz Los Anđelesa Don Kornvel, koji radi sa stručnjacima za proveru vina, ispitao njihovu autentičnost.

Vina iz oblasti Romanée-Conti

Baghera kaže da je vinograd Romanée-Conti proverio i odobrio svaku bocu koju je pustio na aukcijsku prodaji, kao i da je ova vinarija potvrdila njihovu autentičnost. Firma Baghera takođe se obavezala da će refundirati novac bilo kom ponuđaču ukoliko se nakon obavljene aukcijske kupovine pokaže da vino nije autentično, ali – ona to nikada nije učinila.

Ova aukcijska kuća je izjavila da su Žajeove ćerke odabrale „Bagheru“ i još dve aukcijske kuće zbog svoje bliskosti sa Ganeom, koji je i ranije prodavao vina iz ovog vinograda – još dok je radio u Kristiju. Ženeva je izabrana jer je relativno blizu Vosne-Romaneu, Žajeovom zavičaju i vinogradu koji mu je doneo slavu, samo na 250 kilometara udaljenom od Ženeve – smanjujući tako rizik od oštećenja tokom transporta, kažu u Bagheri.

Bagera je svojom promotivnom kampanjom pokušala da istakne poreklo vina, kroz intervjue sa sestrama (Žajeovim ćerkama) koje su ovaj razgovor objavile na njegovoj veb-stranici. Februarski transport Žajeovih vina u Ženevu – što je bio prvi put da zalihe ovog vina napuste podrum nakon Žajeove smrti – nadgledao je sudski izvršilac, navode u ovoj firmi.

‘Očevo nasleđe’

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna.

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna

“Ćerkama Anrija Žajea trebalo je dosta vremena kako bi se izborile sa očevom vinarskom zaostavštinom”, kaže Džuli Karpentjer, zamenica direktora u Bageri. “Lidija i Dominik bile su svesne da prodaja ovih vina podrazumeva zaklapanje poslednje stranice Žajeovog vinskog carstva.”

Svaka boca je po prvi put označena tek nešto pre nego što je otpremljena na prodaju, kakav je i običaj u Burgundiji, a njihove oznake potvrđivane digitalnim tokenom koji garantuje da je to vino prava stvar, kažu u Bageri. Ova firma bi po načinu i vrsti nalepnice tj etikete mogla reći koje su boce poticale iz cenjenih vinograda, kao što je Cros-Parantoux, ali i zbog toga što je Žajeov posed katalogizovan, kaže Karpentjeova. Žaje je svaku pojedinačnu bocu pedantno uvodio u svoju podrumsku knjigu, registrujući ih za francuske kupce kao svoj godišnji inventar, kažu u ovoj aukcijskoj kući.

Žaje je bio “čaobnjak” koji je čak bio u stanju da neke po kvalitetu skromije partije Bugundca „pretvori“ tj iskupažira u izvanredna vina, kaže Džajls Burk-Gafni, direktorka za kupovinu u „Justerini & Brooks“ za ovu francusku regiju. Inače, ta londonska firma je zvanični uvoznik Žajeovih vina za Britaniju. Ključ za kolekcionare je uvek isti: pronaći boce koje su u dobrom stanju.

Vino u nekim bocama berbi iz 1976. i 1987. koje nudi Baghera su na daleko nižem nivou od očekivanog, kaže Burk-Gafni. Iako je normalno da neko vino isparava kako boce stoje godinama, ili čak više decenija, neobično niski nivoi tečnosti mogu ukazivati na to da je vino, možda, pokvareno. “Izgleda da se u ovom slučaju preuzima ogroman rizik za ogroman novac, ali nije, s druge strane, ni sigurno da ona neće biti prijatna i pitka”, kaže Burk-Gafni.

Karpentjeova kaže da se vino, u 79 odsto slučajeva boca normalne veličine, nalazi do tri centimetra (1,2 inča) ispod plute – nivo koji se smatra odličnim za vina koja su ležala najmanje četvrt veka. Nivoi većih magnum-buteljki su još bolji, kaže ona. U Bagerinom aukcijskom katalogu, Gane kaže da su Žajeova vina koja je probao pokazala kako je vino “još uvek mlado i da bi moglo da se čuva impresivno dugo vremena”.

Vrhunski kvalitet

Iako još uvek nisu objavljeni rezultati aukcije, ova prodaja bi po procenama stručnjaka lako mogla dostići rekordno visok nivo; to znači da bi Ganne mogao i da premaši „Kristijevu“ aukciju Žajeovih vina koja se pre šest godina odvijala u Hong Kongu, kada je ovom prodajom prikupljeno oko osam miliona dolara.

Londonska firma za trgovinu vrhunskim vinima Berry Bros. & Rudd kaže da je često nuđen stari Žajeov burgundac”, ali zbog poteškoća u dokazivanju izvora vina, umesto da otvoreno odbijemo – mi se izuzmemo sa aukcija”, kaže portparolka ove kompanije koja odbija da komentariše da li im je pružena prilika za organizaciju aukcijske prodaje Žajeove  kolekcije u Ženevi.

“Mislio sam da će ovakvu vrhunsku kolekciju prodavati veliki aukcionari poput Kristija ili Sotbija”, kaže Majkl Igan, verifikator vina iz Bordoa.

Novopečena aukcijska kuća Baghera opisuje ove boce kao „Žajeovu ličnu rezervu, izbor koji je on sam napravio od svojih najvećih vina.” U sklopu ove prodajne kampanje, Ganne je napisao pismo/posvetu upućenu legendarnom pokojnom vinaru, opisujući svoje “obožavanje, kao zabavno – i ponekad zastrašujuće – poštovanje” koje gaji prema njemu.

Čak i da su ove boce zaista poreklom iz Žajeovih vinskih podruma, i dalje u vazduhu lebdi pitanje, nedoumica o tome koliko su dobre ove boce unutra – da li je vino u ispravnom stanju ili ne. “Anri Žaje je, kao i svaki drugi vinar, pravio odlična vina ali, naravno i neka manje dobra vina”, kaže Džasper Moris, autor knjige „U Burgundiji“ (Inside Burgundy). “Imao sam prilike da proteklih godina  s vremena na vreme probam njegova vina koja su zaista izvrsna. Ali – ne uvek.”

Thomas Buckley, Thomas Mulier, Bloomberg

Kineski 40-godišnji ekonomski uspon zasenjuje njene globalne suparnike


Kineska reforma i politika otvaranja promenili su ovu državu i sudbinu socijalizma, dozvoljavajući joj da se oprosti od siromaštva i svojih slabosti, kao i da povrati istorijsku slavu i poverenje sveta u nju kao zaista velike zemlje, objavio je CNTV News App u petak 22. juna a istog dana preneo i China Daily na svojoj američkoj verziji portala.

Godišnji rast BDP-a u Kini je između 1978. i 2016. u proseku iznosio 9,7 odsto, rastući brže nego bilo koja druga zemlja u istom vremenskom periodu, dok su Sjedinjene Države u tom periodu ostvarile godišnju stopu rasta od 2,7%, zatim Kanada sa rastom od 2,5%, Britanija sa 2,3% rasta i Japan sa rastom od 2,2 odsto.

Čak je i unutar BRICS bloka ekonomski učinak Kine bio izuzetan jer je BDP u Kini u 2017. iznosio 12 biliona dolara – gotovo dvostruko više od ukupnog BDP obima Brazila (sa svojih dva biliona dolara), Rusije (sa $1,5 biliona ), Indije ($2,6 biliona) i Južne Afrike ($350 milijardi dolara).

Kineski obim privrede sada se nalazi na drugom mestu u svetu, u poređenju sa osmim koje je zauzimala 1970.

BDP Kine je 1980. bio samo 10,7 odsto BDP-a Sjedinjenih Država, 35,9% Nemačke, 50,5% Britanije i 43,3% Francuske. Međutim, 2017. godine, BDP Kine bio je 3,3 puta veći od nemačkog, 4,6 puta veći od britanskog i 3,7 veći od francuskog.

U istočnoj Aziji 1980. godine, kineski BDP bio je samo 28,1 odsto japanskog, ali je 2010. godine BDP Kine prevazišao Japan, dok je 2017. godine kineski BDP premašio japanski za 2,47 puta.

Promene u Kini su ujedno izmenile i ekonomsku strukturu ostatka sveta; ekonomija zemalja Evropske unije je 1980. iznosila 34,1% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države tada zaprimale 25,7% svetskog BDP-a, istočna Azija bila je zastupljena sa 15,8 odsto. Međutim, 2017. godine, istočna Azija je iznosila 27,3% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države zaprimale 24,3%, a EU 21,7 odsto.

Kina je dala veliki doprinos jednom uravnoteženijem trgovinskom sistemu, jer je ulazak Kine u STO omogućio zemljama u razvoju brojnije prednosti u pregovorima.

Brzi privredni rast Kine od početka reformi i njeno otvaranje su takođe dobar primer i sjajna „pokazna vežba“ za zemlje u razvoju.

Razvoj kineske ekonomije je, takođe, izvukao iz siromaštva 700 miliona njenih građana, što je još jedan veliki doprinos svetu.

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, BDP po glavi stanovnika u Kini je u 2016. godini dostigao 8166 dolara, čime je izbila na 70. mesto u svetu, približivši se Rusiji s njenih 8.900 dolara i Brazilu u kojem je BDP po stanovniku 8.700 dolara, ali je iznad Južne Afrike čiji prosečni BDP po građaninu ove zemlje iznosi 5.316 dolara. Kina prednjači i u odnosu na Indiju, u kojoj BDP po glavi Indijca iznosi 1.749 dolara.

Međutim, te iste 2016. godine je BDP po glavi stanovnika Sjedinjenih Država iznosio 57.000 dolara, što je iznosilo skoro sedam puta više od Kine u tom periodu.

Kineski BDP po glavi stanovnika je 2017. zauzimao 61. mesto u svetu, pomerivši se za 65 pozicija u poređenju sa 1980. godinom, kada je čak i vijetnamski BDP per capita bio daleko veći od BDP po glavi stanovnika Kine.

Tokom istog vremenskog perioda, Južna Koreja se pomerila naviše za 36 mesta, a potom slede Singapur (za 27 mesta), Indija (takođe 27) i Brazil (uspon za 22 pozicije).

BDP per capita je u Kini 1980. iznosio 309,3 dolara, blizu Indije (koja je tada imala $276,4 per capita). Međutim, 2017. godine, BDP po glavi stanovnika u Kini od 1.982,7 dolara bio je 4,35 puta veći indijskog.

 

China Daily

Potcenjivanje Kine


Koja zemlja ima najsnažniju ekonomiju na svetu: Kina ili SAD? Niko vam neće zameriti ako nemate spreman odgovor. Kada pitate eksperte, jedni tvrde da Kina već jeste broj jedan i da je pretekla Sjedinjene Države još 2014. Drugi odgovaraju da to nije tačno, da Amerika i dalje ima ogromnu prednost i da će je Kina sustići tek 2030. ili kasnije.

Jedan od takvih eksperata je strateg i analitičar Alan Dupont. U članku koji je objavio u časopisu Australijan, kao vredan doprinos debati o Kini, udaljio se od svog polja ekspertize i izneo tvrdnju da je ideja o Kini kao najvećoj ekonomiji na svetu zabluda i proizvod „kineskog mitotvorstva“. Dupont piše: „U istraživanju koje je prošle godine sproveo istraživački centar Pew Research Center, većina ispitanika u 7 od 10 obuhvaćenih evropskih zemalja, kao i dve trećine Australijanaca potvrdili su da veruju da Kina već jeste vodeća svetska ekonomija. Zapravo, istina je da Kina i dalje zaostaje za SAD po većini ključnih ekonomskih indikatora i da ima drugu najveću ekonomiju na svetu (14.000 milijardi dolara), posle američke (20.400 milijardi dolara), kao što pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda.“

Dupont, savetnik australijske koalicione vlade, spada među uvažene stručnjake i njegov članak sadrži brojna korisna zapažanja. Ali on nije ekonomista. Njegov nesrećni obiter dictum pogrešno prikazuje tvrdnje MMF-a i ekonomsku stvarnost, što je veliki propust u ponuđenoj strateškoj analizi.

Srećom, rezultati pomenute ankete pokazuju da je procena većine Australijanaca i Evropljana ispravna: osim ako BDP nije još manje pouzdano merilo nego što većina kritičara tvrdi, Kina jeste prva ekonomija sveta.

Uprkos tome i dalje čitamo članke koji najavljuju da će Kina prestići SAD za desetak godina. Ako pametni i inače dobro informisani ljudi kao što je Alan Dupont ne shvataju kako se porede obimi različitih ekonomija, onda verovatno i mnogim čitaocima treba objašnjenje zašto dobijamo dve sasvim različite verzije iste priče.

***

Uzmimo za primer dve zemlje. Daćemo im imena Australija i Indonezija.

MMF prognozira da će ukupna produkcija dobara i usluga u Australiji – ono što nazivamo bruto domaćim proizvodom (BDP) – iznositi 1,87 hiljada milijardi australijskih dolara. S druge strane Timorskog mora, MMF očekuje da Indonezija proizvede dobra i usluge u vrednosti od 14.776 biliona rupija. Kako ćemo uporediti te dve brojke?

Postoji jednostavan način: možemo da pogledamo kursne liste i pretvorimo gornje iznose u istu valutu. Tako obično rade Dupont i ljudi sa finansijskih tržišta. U nekim slučajevima takav način poređenja je koristan i u nekim zemljama ga rado primenjuju. MMF publikuje svoje podatke u tom obliku, ali ih retko koristi u sopstvenim analizama.

Australijski dolar je precenjen. Iako je danas kurs znatno niži nego pre pet godina, Australija je i dalje najskuplja zemlja za život u proširenoj grupi G20, jedina u kojoj dobra i usluge često koštaju više nego u SAD. Indonezija je, s druge strane, tek nedavno uspela da povrati kreditni status kod agencija za rejting. Takođe, rupija nije popularna valuta. Turisti se verovatno sećaju da se za 1 australijski dolar dobija 10.000 rupija.

Otuda sledi da ako za poređenje dve ekonomije koristimo samo kurseve valuta, onda je australijska ekonomija veća i snažnija. MMF procenjuje da će australijski BDP ove godine iznositi 1.500, a indonezijski, prema važećem kursu, 1.075 milijardi dolara.

Šta nam to govori? Ako ste izvoznik iz drugog dela sveta, to znači da je Australija veće tržište, u smislu potencijalnog obima prodaje izražene u globalnoj valuti. Ako radite u finansijskom sektoru, to je koristan podatak za merenje dugovanja koja se moraju otplaćivati i servisirati u globalnoj valuti. U transakcijama koje uključuju devizne operacije kurs je korisno merilo. Ali to nije mera učinka jedne ekonomije. To je mera koja pored produkcije uključuje i cene.

Pretpostavimo da želite da odete u bioskop u Australiji. Cene variraju, naravno, ali kartu ćete verovatno platiti oko 20 dolara. Ako isti film pogledate u Indoneziji u tipičnom indonezijskom tržnom centru, karta će koštati oko 3 dolara, svakako ne više od 5. U pitanju je isti film, a ni bioskopi se mnogo ne razlikuju. Najveća razlika je, zapravo, u ceni.

Ako se u poređenju BDP-a dve zemlje čvrsto držimo kurseva, to bi trebalo da znači da za bioskopsku kartu u Australiju dobijate četiri puta više nego što dobijate u Indoneziji. To je besmislica. Merenje na osnovu valutnih kurseva liči na dvoranu krivih ogledala na kojima možete biti visoki i mršavi ili niski i debeli – zavisno od toga kako tržišta u datom trenutku rangiraju vašu valutu.

Zato su ekonomisti izumeli pouzdaniji metod merenja: prvo moramo ispitati cene određenog skupa roba i usluga u svakoj od zemalja koje se porede, a onda upotrebiti te podatke kao referentnu tačku za utvrđivanje relativnih veličina svake od ekonomija. Britansko-australijski ekonomista Colin Clark je to prvi pokušao još 1940, ali tek u poslednjoj generaciji ekonomista taj metod je šire prihvaćen.

To je paritet kupovne moći (ili PPP). U pitanju je gruba mera koja zahteva donošenje sudova o relativnom kvalitetu dobara i usluga. Ali i to je neuporedivo bolje od merenja prostom konverzijom valuta. Na taj način se ne meri samo koliko dolara ste potrošili, već i šta ste za potrošene dolare dobili.

I to je mera koju MMF koristi u svojim analizama. Evo spiska 20 najvećih ekonomija mereno metodom pariteta kupovne moći i 20 najvećih ekonomija na osnovu valutnih kurseva:

20 najvećih ekonomija sveta (prema podacima MMF-a)

Nepobitna je činjenica da u nekim zemljama za 100 dolara dobijate znatno više nego u nekim drugim, kao i da ste, u najvećem broju slučajeva, za 100 dolara pre 20 godina mogli kupiti znatno više nego danas. Nije moguće porediti obim proizvodnje roba i usluga u različitim zemljama ili u različitim periodima, a da ne uzmete u obzir i razlike u cenama.

Sadašnje referentne tačke utvrđene su u okviru Međunarodnog programa poređenja 2014. godine. U pitanju je projekat detaljnog globalnog pregleda nivoa cena za sve zemlje sveta koji su pokrenule Ujedinjene nacije, a koji sprovodi Svetska banka. Australija je imala važnu ulogu u širenju metodologije pariteta kupovne moći sa zapadnih zemalja na ostatak sveta. Bivši šef Australijske statističke službe Ian Castles bio je među inicijatorima, jedan od njegovih naslednika, Dennis Trewin, predsedavao je projektom od 2005. do 2008, a visoki službenik Australijske statističke službe Paul McCarthy imao je ključnu ulogu u poslednjem krugu.

Kao što tabela pokazuje, zapadne zemlje imaju nešto viši BDP kada se ovaj izrazi u stvarnoj (PPP), a ne u nominalnoj vrednosti (na osnovu kursa); izuzetak je Australija. Velike razlike se javljaju kod zemalja u razvoju. Brazilski BDP je u ovakvom prikazu za polovinu veći, kineski je gotovo udvostručen, ruski BDP je veći dva i po puta, indonezijski tri puta, a indijski gotovo tri i po puta u odnosu na vrednost dobijenu nominalnom metodom.

Zamislite da na raspolaganju imate 1.000 dolara. U Kini ćete za taj novac dobiti robe i usluge za koje biste u Americi morali da platite 1.790 dolara. U Indoneziji za isti iznos možete kupiti robe i usluge koje po američkim cenama vrede skoro 3.250, a u Indiji čak 3.650 dolara. U Americi za 1.000 dolara dobijate tačno 1.000 dolara, a u Australiji korpu roba i usluga za koje biste u Americi platili 875 dolara.

Ovo je stvarni, a ne nominalni svet. Merilo vrednosti je kupovna moć, a ne kursna lista. Takvim merenjem se uvažava činjenicu da najveći deo novca trošimo za kupovinu usluga, a većina usluga se ne kupuje na globalnim, već na lokalnom tržištu.

Poređenje Australije i Indonezije daje veoma različite slike zavisno od toga da li baratamo stvarnim ili nominalnim iznosima. Stvarna indonezijska ekonomija je znatno veća od australijske: MMF prognozira da će za pet godina biti čak tri puta veća – što nas ne iznenađuje, jer Indonezija ima deset puta više stanovnika.

Slične rezultate daje i poređenje Kine i Amerike. Američka ekonomija je nominalno 44 odsto veća od kineske. Ali prema stvarnoj vrednosti, procenjuje MMF, kineska ekonomija je već 24 odsto veća od američke, a očekuje se da će za pet godina biti 50 odsto veća. Produžimo li tu projekciju do 2030, kao što je učinjeno u prošlogodišnjoj analizi australijskog ministarstva spoljnih poslova, možemo očekivati da kineska ekonomija bude i dvostruko veća od američke:

Izvor: 2017 Foreign Policy White Paper, korišćeni su podaci Trezora (australijske projekcije su konzistentne sa Međugeneracijskim izveštajem 2015). Napomena: Iznosi su izraženi u hiljadama milijardi američkih dolara za 2016. i konvertovani po paritetu kupovne moći; australijske prognoze se odnose na 2015-16. i 2029-30.

Prema ovom scenariju, Indija bi mogla da pretekne SAD 2030. i tako postane druga najveća ekonomija, a sa daljim rastom broja stanovnika, dok se broj stanovnika u Kini smanjuje, počela bi da pristiže i Kinu. Ali moguće je da ulazimo u dug period u kojem će kineska ekonomija biti ne samo najveća, već i dominanta – to jest, najveća sa veoma velikom prednošću u odnosu na prvog konkurenta.

Vojni eksperti kao što je Dupont uveravaju nas da će SAD ostati najveća svetska vojna sila – bar zasad. Ali ako su izložene prognoze tačne, onda će se kineska ekonomska superiornost vremenom pretočiti i u vojnu superiornosti. Ona će i pre toga postati dominantna vojna sila u našem delu sveta, ako to već nije, dok će američka vojna moć i dalje biti rasuta širom planete.

Implikacije su ozbiljne. Ako Kina može da porine brod ili proizvede raketu po znatno nižoj cenu nego SAD, onda poređenje relativne ekonomske moći ove dve zemlje na osnovu kurseva valuta navodi na suštinski pogrešne zaključke. (Zato je Kina, suprotno Dupontovim tvrdnjama o širenju PPP „mitova“, godinama insistirala da Svetska banka nastavi da koristi stara merila zasnovana na valutnim kursevima. Kinezi su se držali Deng Sjaopingovog saveta da „treba sačuvati hladnu glavu i ne isticati se previše“.)

Kakvu vrstu uprave bi Kina pokušala da nametne ukoliko njena dominacija u regionu postane nesporna, čak i za SAD?

***

Ovde treba naglasiti da podaci MMF-a i projekcije ministarstva spoljnih poslova podrazumevaju da su kineski podaci o BDP-u ispravni i da u doglednoj budućnosti Kina neće doživeti ekonomski brodolom.

Rekao bih da nijedna od tih pretpostavki nije utemeljena na činjenicama. Već sam pisao o svom skepticizmu prema kineskim podacima o BDP-u, o čemu su govorili i drugi autori. Ti podaci su bili i ostali u funkciji političke propagande. Na to upućuju istorijski podaci koje je Kina dostavila MMF-u, a prema kojima je 1980. godine, približno u vreme kada su reforme inicirane, Kina bila druga najsiromašnija zemlja na svetu, siromašnija od Mozambika (u kojem je tada besneo građanski rat). Ako verujete kineskim podacima, onda je tadašnja Kina – nuklearna sila sa ogromnom vojskom, zemlja sa velikim gradskim centrima i vrednim ljudima, tehnološki gotovo samodovoljna – bila siromašnija od Bangladeša ili Malija i gotovo upola siromašnija od Indije (koja je tada bila veoma siromašna). Da li neko veruje u to?

Ali pravo pitanje glasi: kakvu sliku nam ti podaci daju? Prema podacima MMF-a, stvarni kineski BDP je sada nešto veći od globalnog proseka, u istom razredu sa Brazilom, Meksikom, Iranom i Tajlandom. Možda nisam najbolje obavešten, ali ne sećam se da sam čuo mnogo glasova koji tvrde da Kina ne pripada toj grupi. Njen stvarni stvarni BDP je verovatno nešto niži od prikazanog, ali ne mnogo.

Takođe, malo je verovatno da će Kina uspeti da izbegne probleme koje će doneti veliko zaduživanje u poslednjoj deceniji bez ozbiljnog posustajanja ekonomije. Australija se suočava sa sličnim pretnjama, ali rizici u Kini su mnogo veći. Napravljen je znatno veći dug za znatno kraće vreme – a novac je distribuiran na osnovu političkog uticaja, a ne verovatnoće da bude vraćen. Kina nije imuna na ekonomske zakone. Kampanja kineskog predsednika o smanjenju zaduženosti na svim nivoima ekonomije je pokrenuta prekasno.

***

Po mom mišljenju, utvrđivanje kakva bi trebalo da bude naša politika prema Kini je najvažnije pitanje sa kojim se Australija danas suočava – zapravo, to je najvažnije pitanje za Australiju u čitavom mom životu.

Problem nije samo u nagađanju šta bi Kina mogla uraditi pod sadašnjim rukovodstvom, već i šta bi mogla postati i šta bi mogla učiniti pod budućim generacijama rukovodilaca odgajanih na doktrini da partija treba da upravlja svim oblastima života, da je samo interes Kine važan, a ako joj se male zemlje nađu na putu, treba ih naterati na poslušnost.

Ne želimo da nam Kina bude neprijatelj, iako se čini da ona to želi – doduše zasad su to samo sitnice koje su više neprijatnost nego pretnja. Ne tvrdim da sam ekspert za Kinu i rado čitam one koji to jesu, kao što su to stručnjaci iz Instituta Lauvi, Foruma za istočnu Aziju, Australijskiog nacionalnog univerziteta i Instituta za stratešku politiku.

Veoma je važno da pri donošenju odluka koristimo ispravne podatke, a ne svoje fantazije.

Pre 50 godina australijski BDP je iznosio nešto manje od 30 milijardi australijskih dolara. Danas iznosi oko 1.800 milijardi. Da li to znači da danas živimo 60 puta bolje nego onda? To je logika koju koriste Dupont i ostali kada porede zemlje i njihov BDP metodom prostih valutnih konverzija.

U ekonomskim merenjima cene su važne. Kina je kontrolisala kurs svoje valute, ograničila rast plata i cena i prikazivala se kao zemlja sa niskim dohotkom dok je sazrevala u tehnološki razvijenu zemlju višeg srednjeg dohotka. To se ne sme potceniti. Ne smemo potceniti snagu njene ekonomije, jer ona je sada ekonomski najmoćnija zemlja na svetu.

Tim Colebatch, Inside Story, 07.06.2018.

Peščanik.net, 20.06.2018.

ECB okončava svoj program ekspanzivne monetarne politike


Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Evropska centralna banka u decembru 2018. prekida program kupovine sopstvenih obveznica, dok evropske krizne politike usporavaju svoj tempo.

Banka signalizira da neće povećati kamatne stope pre sledećeg leta, ukazujući na to da će se jaz sa Fed-om produbiti.

Riga, Letonija  – Evropska centralna banka zatvara višegodišnje poglavlje obeleženo jednom kontroverznom politikom, naime, kupovinom državnih obveznica, istovremeno produžujući život drugoj politici: negativnim kamatnim stopama.

Centralna banka je u četvrtak 14. juna objavila planove za ukidanje svog gigantskog programa kupovine obveznica – plan bi trebalo realizovati do kraja ove godine, ali je rečeno da će puna primena ove odluke verovatno sačekati “bar do leta 2019.” pre nego što podigne svoju kamatnu stopu, koja je sada minus 0,4%.

Odluka ECB da počne da ukida svoju politiku lakog pristupa novcu usledila je dan nakon što su Federalne rezerve SAD podigle svoju referentnu kamatnu stopu, uz signal da će ove godine napraviti još dva povećanja – dolazi uprkos nepobitnim dokazima da se ekonomija evrozone usporava, a u susret pretnjama globalnim sukobom u međunarodnoj trgovini i političkih turbulencija u Italiji.

ECB nastoji da se pažljivo kreće putem koji vijuga između okončanja sporne politike iscrpljujućih podsticaja sprovođenih prema njenim važećim pravilima, ali izbegavajući bilo kakav veliki rast prinosa evro-obveznica, i, sa druge strane, kontrolisanja mogućeg visokog rasta evra i evro-zonske obveznice.

Prošli četvrtak je, po ovom pitanju, bio za ECB prilično uspešan. Izgleda da su investitori u velikoj meri protumačili poteze Evropske centralne banke kao oprezne, s posebnim osvrtom na očekivanje da kamatne stope neće porasti pre septembra 2019.

ECB je “učinila sve što je u njenoj moći kako bi sprečila investitore od uspostavljanja većih tj skupljih kamatnih stopa”, rekao je Jorg Kremer, glavni ekonomista frakfurtske Komercbanke (Commerzbank). “(Za sada) nema opipljivih naznaka da se ulazi u bilo kakav ciklusa povećanja kamatnih stopa.”

Evro je oštro padao u odnosu na dolar, na $1,1647 sa $1,1816 dolara, dok su prinosi na 10-godišnje obveznice nemačke vlade pali na 0,423% sa 0,494%. Prinosi se povlače obrnutim sledom u odnosu na cene (što je cena obveznica viša, to su kamate niže, i obratno).

Akcije na berzi su porasle, sa indeksom Euro Stoxx 50 koji se povećao za 1,1% i nemačkim otežanim usponom na DAX-u od 1,5%. Akcije evrozone u bankama – koje imaju tendenciju povećanja kamatnih stopa – pale su za 0,4%.

Na konferenciji za novinare, predsednik ECB Mario Dragi opravdao je odluke ove institucije ukazujući na robusni rast kao i na nedavni oporavak inflacije i zarada u evro-valutnoj zoni.

Kreatori politike ECB-a “zaključili su da je napredak ka održivom prilagođavanju inflacije do sada bio značajan”, rekao je Dragi. On je izrazio oprez u pogledu ekonomske perspektive, mada naglašavajući da banka nije želela da “potkopa postojeće rizike”, kao i da bi politike ECB mogle biti korigovane ukoliko se sada projektovani izgledi pogoršaju u budućnosti.

Banka je snizila prognozu rasta bruto društvenog proizvoda za 2018. godinu na 2,1%, sa 2,4%, ali je povećala svoje projekcije inflacije za ovu i sledeću godinu, na 1,7% – ne tako daleko od zacrtanog cilja ECB koji je samo nešto malo ispod 2%.

Čak i po objavljivanju ovog poteza u četvrtak, ECB daleko zaostaje za Američkom centralnom bankom u kriznim merama za oporavak od krize, koje Fed preduzima još od kolapsa banke Lehman Brothers pre jedne decenije.

U sredu 13. juna, Fed je povećao svoju referentnu kamatnu stopu za jednu četvrtinu procentnog poena, u opsegu između 1,75% i 2%, usred rastuće inflacije i najniže stope nezaposlenosti u SAD za skoro dve decenije.

Nasuprot tome, ECB je zadržala svoju referentnu stopu nepromenjenom, na minus 0,4%. Ovaj potez ukazuje na to da će se razlike u finansijskim politikama između dve najveće centralne banke na svetu dodatno produbiti.

ECB je u svom saopštenju rekla da očekuje smanjenje kupovine obveznica, koja bi do septembra trebalo da se kreće oko 30 milijardi dolara mesečno – da bi prepolovila podsticaje na 15 milijardi evra u periodu od oktobra do decembra, kada će se kupovina obveznica okončati.

ECB je bila poslednja od četiri glavne centralne banke razvijenih zemalja koje su sprovodile velike kupovine obveznica, poznate kao kvantitativno popuštanje ili QE. Evropska centralna banka je svoje kvantitativno popuštanje otpočela tek 2015. godine, više od šest godina nakon američkog Fed-a, kada su se kreatori evropskih finansijskih politika uplašili da će evro-zona pasti u deflaciju, ili spiralnom otklizavanju ka sve nižim cenama.

Politika sprovođenja kvantitativnog popuštanja je zadnjih godina bila razlog podelama među članovima ECB-ovog odbora za utvrđivanje referentne kamatne stope, podstičući time kritike koje su upućivali javni zvaničnici najveće ekonomije u evro-zoni, Nemačkoj.

Tom Fairless,  Brian Blackstone, WSJ (14. 06. 2018.)

Šta smete da uzmete iz aviona ako ste u prvoj ili biznis klasi?


U najkraćem: ništa – dok prvo ne pitate osoblje. Ovoga se, naravno, ni najbogatiji putnici ne pridržavaju, piše Volsrit džornal.

Što su njihove pogodnosti ekstravagantnije, to je avio-prevoznicima teže da zaustave putnike koji odlaze iz aviona sa prekrivačima, jastučićima od memo-pene i srebrnim posuđem.

Kada Stiv King krene dvaput mesečno preko Atlantika na posao, često se vraća sa suvenirima – iz aviona.

Kada je kod kuće, Stiv pijucka brendi iz svojih omiljenih čaša kompanije Britiš ervejz, a njegova deca umotavaju se u premijum ćebad pokupljenu iz kabina aviona Norwegian Air Shuttle. Britiš ervejz je prošle godine počeo da nudi meke, satenaste deke kompanije White, vrhunskog brenda. King ih ima tri.

“Definitivno sam izbirljiv ovih dana”, kaže King, koji vodi jednu kompaniju za obradu podataka. “Kvalitet stvari u biznis klasi je sada sjajan. Nude zaista vredne stvari.”

Putnici već godinama izlaze iz aviona sa predmetima koji  se obezbeđuju samo vrhunskim klijentima. Što su vrednije „stvarčice” koje se nude putnicima u poslovnoj i prvoj klasi, to je teže avio-kompanijama da previde svo to „kraduckanje“.

Troškovi zamene-nadopune visokokvalitetne ćebadi, jastučića, posuđa, čaša  i srebrnog pribora može se dodatno uvećati. Ipak, avio-kompanije teško da žele da osramote svoje najluksuznije kupce.

Tako su neki letni operateri počeli da u svoje ponude ubacuju „primamljive nagoveštaje“. Meniji u letelicama Junajted erlajnza savetuju putnike koje se to stvari mogu slobodno uzeti nakon leta, usmeravajući ih u onlajn prodavnicu gde mogu da kupe sve ostalo.

Deca Stiva Kinga, koji često putuje preko Atlantka, opuštaju se pod ćebetom uzetim iz jednog norveškog aviona. Foto: Stiv King

Deca Stiva Kinga, koji često putuje preko Atlantka, opuštaju se pod ćebetom uzetim iz jednog norveškog aviona. Foto: Stiv King

Mišel Krof (Michele Kropf), PR kompanije Britiš ervejz kaže: “Podstičemo [putnike] da kada lete s nama pokušaju da pokupe 40 namigivanja, umesto posteljine”.

Avioni ne predstavljaju najskuplja mesta za provesti noć, tako da aviokompanije u velikoj meri nagrađuju kupce koji plaćaju više hiljada dolara za prvu ili poslovnu klasu. Dodaci su postali toliko fini da mnogi vrhunski klijenti – a povremeno i oportunistički kupci – odbijaju da se dele sa njima.

“Skoro sve što nije na neki način zakovano ili prišvršćeno za sam avion će u nekom trenutku nestati”, kaže Henri Hartevelt, analitičar turističke industrije i bivši menadžer marketinga u jednoj avio-kompaniji; on se priseća svojih nekadašnjih letova, uključujući i jednu visoku čašu „pokupljenu“ iz El Ala prilikom svog prvog leta za Izrael.

Neke avio-kompanije ove „pozajmice“ prihvataju kao trošak poslovanja, ponekad čak i podstičući svoje putnike „značajnim namigivanjem“. Ameriken erlajnz je pre više godina proizveo pepeljare na čijoj je poleđini pisalo: “Nekadašnje vlasništvo Ameriken Erlajnza.” Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata, pa je na njihovoj poleđini odštampano: “Uzeto sa (leta) Virdžin Atlantika“. Kompanija je izjavila da je u proteklih 12 meseci nestalo nekih 26.700 kompleta (oko 2400 mesečno, što je otprilike 80 kompleta dnevno).

Hartevelt ukazuje na deceniju staru reklamu danas nepostojećeg avio-operatera Braniff International Airways, koja je promovisala remont aviona i prikazivala ženu koja skida omot sa bombona, sa ćebetom i naočarima u svojoj torbi pre nego što odlazi sa celim avionom. “Nismo protiv lova na avionske suvenire dokle god ne izmakne kontroli”, čuje se u pozadini glas naratora.

Većina od 1.700 laganih ćebadi koje je avio-kompanija Virgin počela da nudi ove godine u višim razredima na avionima A330-200 je – nestalo.

“U prvim nedeljama smo  mozgali, nastojeći da utvrdimo, „Hej, šta se desilo sa ovim ćebadima? Bili smo zaprepašćeni”, kaže Danijel Kercner, potpredsednik kompanijskog sektora za rad sa korisnicima. On kaže da avio-kompanija vidi ovu reakciju kao laskavu i potencijalno čak i dobru za posao… iako je uvek nanovo morao da naručuje još ćebadi.

Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata

Slanici i bibernjače na letovima Virdžin atlantika pokazali su se toliko neodoljivima da se ova avio-kompanija pomirila sa ponašanjem svojih klijenata. Foto: Virgin Atlantic

Avio-kompanije za sada ne preduzimaju strog tretman prema ovim sitnim krađama, nadajući se da će se za ove stvari iznaći “prijateljsko” saglasje između njih i klijenata. Prema Međunarodnoj asocijaciji za vazdušni saobraćaj, premijum kabine – u prvoj i poslovnoj klasi – čine tek 5,5% međunarodnog putničkog saobraćaja, ali više od 30% prihoda.

“Avio-kompanije žele da obezbede dovoljnu količinu ulaganja u svoje najvrednije kupce”, kaže Skot Hornik, partner u konsultantskoj firmi Oliver Vajman. Čak i neki od visokokvalitetne ćebadi i jastuka, kada ih od nabavljača naručuje u velikim količinama, koštaju avio-kompaniju negde između osam i deset 10 dolara po komadu, kaže on – što je relativno skromna investicija.

“Naše avio-posade znaju šta je ono što bi se moglo „otuđiti“ a šta  što bi trebalo da ostane u avionu, pa stoga, u skladu s tim, mogu da ljubazno instruiraju svoje klijente”, kaže portparolka Delta erlajnza. Odlično da se zna: možete zadržati komplete za održavanje marke Tumi. Šta je najbolje ostaviti iza sebe i ne dirati: posuđe i posrebreni escajg koje je dizajnirala italijanska firma Alessi.

Ovo može prouzrokovati neprilike stjuardesama, kaže Sara Nelzon, predsednica međunarodnog Udruženja stjuardesa i stjuarta (CWA).

“Većina ljudi, ako im napomenete kakav je ‘kućni red’ u avionu u koji se ukrcavaju, te stvari samo vrate nazad”, kaže ona. Radi se o tome što im morate neprestano govoriti da ono što čine nije baš najispravnije – postoji neki strah, podozrenje.”

Kabina prve klase Airbus SE A380 u floti kompanije Etihad Airvais. FOTO: Natali Nakaš/ Blumberg

Kabina prve klase Airbus SE A380 u floti kompanije Etihad Airvais. FOTO: Natali Nakaš/ Blumberg

Cena karata u premijum klasi može da ide i više hiljada dolara. Karta u jednom pravcu od Njujorka do Londona kompanijom Britiš ervejz košta gotovo 8.800 dolara u poslovnoj klasi. Jedna karta za let poslovnom klasom od Čikaga do Pariza koštala je čak 12.962 dolara.

Neki putnici kažu da osoblje sa zadovoljstvom usvaja zahteve za kupovinom suvenira. Liz Stivenson zavolela je jedno od ćebadi koje je koristila na svom putovanju u “rezidenciji” aviona koji pripada Etihad ervejzu: to je apartman iy tri dela koji uključuje sopstveno kupatilo sa tušem, dnevnu sobu i bračni krevet.

“Radi se o mekoći”, kaže ona. “Koja je prosto neverovatna. Ćebe je finije od egipatskog pamuka. Liz Stivenson kaže da je ključno prvo dobiti dozvolu. “Nikada ne bih na svoju ruku odnela tu odeću osim ukoliko mi osoblje na letu ne kaže da mogu.”

“Situacija gotovo da je gora sada, kada su proizvodi postali bolji”, kaže SK Sharma, 36-godišnja iskusna putnica sa sedištem u Del Maru, Kalifornija.

Nakon što je Delta razvila Westin Hotels & Resorts – brendiranu “nebesku” posteljinu, Šarma videla putnika u sedištu do njenog koji je u avion uneo torbu upravo kako bi pokupio ćebad „i još neke stvarčice“. Nedavno je primetila putnika u  poslovnoj klasi na letu Emirates erlajnza iz Los Anđelesa ka Dubaiju – sa kartom čija cena ide i do 15.000 dolara – kako sa praznih sedišta prikuplja „prijatne sitnice“… jastuke i sve druge stvari.

Nakon što je Delta uvela posteljinu i ćebad marke Westin Hotel & Resorts - putnici su ove brendirane stvari počeli da masovno iznose iz aviona. Foto: Delta erlajnz.

Nakon što je Delta uvela posteljinu i ćebad marke Westin Hotel & Resorts – putnici su ove brendirane stvari počeli da masovno iznose iz aviona. Foto: Delta erlajnz.

United Airlines je na svojoj novoj međunarodnoj poslovnoj klasi „Polaris“ želeo da ponudu nadopuni čaršavima, jastucima i ćebadima. Prevoznik bi trebalo da bude u mogućnosti da pere i ponovo koristi predmete kako bi ovaj poslovni model funkcionisao, kaže Tarek Abdel-Halim, generalni direktor za snabdevanje aviona ovakvim proizvodima. “Nećemo putnike progoniti ili zaustavljati zbog ovog sitnog kraduckanja”, kaže on, “mada nameravamo da klijentima jasno pokažemo da ovakvim njihovim manirima nismo nimalo oduševljeni”.

Izgleda da su ćebad i pokrivači koje za Junajted dizajnira Saks Fifth Avenue toliko popularna da je ta avio-kompanija počela da ih – prodaje. Meniji u letelici usmeravaju putnike ka onlajn prodavnici, gde je Polarisovo ćebence po ceni od 59,99 dolara, a jastuk od memo-pene sa rashlađujućim gelom 27,99 dolara.

Na nesreću po avio-kompaniju, nema te konkurencije koja može parirati prostom kraduckanju.

Deni Kašu (Danny Kashou, 53), vlasnik firme u San Dijegu bio je impresioniran mekim i udobnim tkaninama ali i Saksovim monogramima na ćebadima na međunarodnom putovanju početkom ove godine. “Hej, da, uzeli smo ih”, kaže Kašu. “Nismo nikoga pitali. Samo su se tek našla u našim rukama, i mi smo izašli iz aviona s njima.”

“Leteo sam dovoljno dugo”, kaže on. “Zaslužujem ih.”

 

Alison Sider, Andrew Tangel, WSJ

Kina osvaja globalnu tehnološku trku


Bacite oko na spisak najvrednijih svetskih privatnih tehnoloških kompanija i možda će vam na um pasti Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine. Tada je Kina pokupila većinu zlatnih medalja – iako je Zapad bio usredsređen na dostignuća američkog plivača Majkla Felpsa. Isti trend je evidentan i na listi tehnoloških “jednoroga” – start-up firmi u vrednosti od milijardu i više dolara. Uber, Airbnb i SpaceX mogu prigrabiti svu pažnju za sebe, ali neprikosnoveni lideri za „zlatne preduzetničke medalje“ su – Kinezi.

Sve liste privatnih kompanija donekle sadrže izvestan stepen subjektivnosti i greške, ali Vikipedijino rangiranje „jednorog start-up firmi“ po vrednosti nudi pogled u budućnost. Za zapadnjake, ovi podaci i trendovi bi trebalo da budu uznemiravajući. Od prvih 50 unosa, u 26 su Kinezi a samo u 16 su Amerikanci. Ne postoji nijedan iz Evrope. Kinezi, takođe, dominiraju u procentu najvrednijih u ovom profilu kompanija. Od prvih 20 sa procenjenom tržišnom vrednošću od preko 10 milijardi dolara, 11 ih je kinesko, šest američko a dve su indijske.

Top lista sa procenjenom vrednošću od 150 milijardi dolara je „Ant Financial“, firma za finansijske usluge koja je „pobočni“ projekat Alibabe, kineskog giganta za onlajn trgovinu. Njegova vrednost zasniva se na mogućnostima u koje investitori veruju da postoje u Kini, a sve više i u jugoistočnoj Aziji.

Mnogi kalifornijski investicioni bankari koji se bave tehnološkim bankarstvom željni su da tokom inicijalnih javnih ponuda daju puno para za ovakve „trofejne“ firme – čiji se interesi i poslovne „zone“ sada više prepliću u Kini nego kod kuće, u Americi. Proizvođač pametnih telefona Xiaomi je već podneo zahtev da se pojavi na berzi u Hong Kongu, što je već prilično uznemiravajući faktor na američkim berzama. Aplikacije za vožnju Didi Chuxing i Meituan su, između ostalih, neki od ciljeva kojima streme svi veliki investicioni bankari.

Stopa rasta vodećih kompanija u oblasti javnih tehnologija naglašava iste trendove. U protekloj fiskalnoj godini – koja se završava u martu 2018. – pet najboljih američkih kompanija je poraslo sa medijanom od 26 odsto, dok je pet najvećih kineskih entiteta skočilo 33 odsto.

Američke kompanije su generalno veće, ali kineske kompanije i tu smanjuju jaz. Kao što je otkriveno 2016. godine, pet najboljih kineskih kompanija vredelo je četvrtinu svojih američkih kolega. Do kraja marta 2018. godine, ova zastupljenost kineskih firmi porasla je do jedne trećine (američkih firmi). Trenutno, Facebook, peta najvrednija američka tehnološka grupa tek malo prednjači nad Alibabom, a ni Tencent nije daleko pozadi. Nije ni čudo što kineski mladići koji traže uzore prizivaju imena kao što su Džek Ma, Poni Ma i Lei Džun (osnivači Alibabe, Tencenta i Ćjaomija) više nego što to čine Amazonov Džef Bezos, Fejsbukov Zakerberg ili pokojni Stiv Džobz iz Epla.

Kineske internet kompanije se takođe ističu jer kupuju udele u mnogim interesantnijim, mlađim privatnim tehnološkim kompanijama. Nekoliko njih nalik je kompanijama koje se bave nekretninama i koje trguju lokacijama koje se nalaze na najboljim delovima obale.

Većina kineskih aktivnosti odvija se izvan Sjedinjenih Država, a Tencent i Alibaba grade velike konstelacije orbitalnih satelita. Tencent ima više od 600 investicija, dok ih Alibaba ima oko 400 – ukupni zbir čini da  japanska „SoftBank“ deluje ubogo.

Kritičari ovakvog pristupa mogu se žaliti kako mu nedostaje poslovne discipline, ali poklonici tvrde da su ove investicije donekle slične ambicioznoj i dalekosežnoj Inicijativi „Pojas i put“ premijera Sija Đinpinga. Jedina američka kompanija koja je u blizini kineskih jeste Google, koji je od početka 2017. godine napravio više od 100 investicija, iako su mahom koncentrisane u Sjedinjenim Državama. Od 2014. godine do danas, Gugl je kupio više od 80 kompanija.

Još jedna transpacifička razlika između Kine i SAD ogleda se u korišćenju gotovine. Podaci Blumberga ukazuju da je između 2015. i 2017. godine pet najvećih američkih tehnoloških grupa (posebno Apple i Microsoft) potrošilo 228 milijardi dolara na otkup sopstvenih deonica i kupovinu dividendi. Tokom istog perioda, pet najboljih kineskih tehnoloških kompanija potrošilo je samo 10,7 milijardi dolara, dok je ostatak svog ogromnog viška novca usmerilo u investicije koje proširuju uticaj i opseg njihovih poslovnih operacija.

Teško je izbeći stav da su kineske grupe – kao i svi mi – stvorenja koja su proizvod svog nasleđa. Kinezi koriste svoje investicije kao jedan od načina kojima se može poslužiti u ispunjavanju drevne kineske definicije Srednjeg Kraljevstva – Kine kao centra oko kojeg se vrti sve ostalo.

Fajnenšel tajms

Korporativno odgovorne firme i profit


Korporativna društvena odgovornost (CSR) nije samo neka efemerna pojava već utiče na poboljšanje reputacije firmi – a samim tim i na povećanje njihovih profita. Priču donosi portal The Entrepreneur.

Savesno korporativno ponašanje je kompatibilno sa profitom i drugim vrednostima koje se ne mogu lako meriti.

Da li je moguće da korporativna svest koegzistira sa velikim profitom? Ili je ideja profitabilne, društveno svesne kompanije kontradiktornost?

Ovoo je možda i (najveća) korporativna dilema digitalnog doba. Savremene korporacije su odgovorne za povećanje profita deoničara i maksimiziranje dobiti tokom svakog izveštajnog perioda. Zbog ove dužnosti, neki mogu tvrditi da korporacije, po potrebi, ne mogu sebi priuštiti da prepoznaju suštinu. Ako ništa drugo – kako ovi advokati često tvrde – samo je neuobičajeno i irelevantno za glavnu misiju svake korporacije: sticanje profita.

Iskreno, ovaj način razmišljanja, međutim, ne samo da je pogrešan već je i kratkovid, a i štetan. U doba društvenih medija na sveprisutnom internetu, u kome informacije teku brže nego ikada u dosadašnjoj istoriji, zapravo je slučaj da dobar korporativni građanin isplaćuje dividende – kako za samu korporaciju, tako i za društvo uopšte.

Ukratko, postupanje na društveno odgovoran način je, zapravo, dobro za biznis.

Šta je društveno odgovorna korporacija?

Korporacije su, u pravnom smislu, „osoba“. One mogu posedovati nekretnine i svakovrsnu imovinu, a u slučaju prekršaja biti odgovorna i na sudu. U mnogim zemljama, ideja o društvenoj odgovornosti korporacija uvedena je kako bi učvrstila prava i pravni status poslovnih ljudi. Posmatrajući ih kao žive entitete, zakonodavci su im dali prava od zloupotreba kao što su nerazumna pretraga i zaplena.

S druge strane, korporativna odgovornost u društvu jeste ideja da korporacije imaju obaveze prema društvu kao celini, a ne samo prema investitorima, zaposlenima ili klijentima. Ove nadležne kompanije su društveno i etički osmišljene, i obično uzimajuc u obzir relevantne uzroke – od pitanja zaštite životne sredine pa do određenih faktora zabrinutosti zajednice u kojoj posluju.

Postoji čitav spektar poslovanja kao korporativno odgovorna kompanija (CSR). Na najosnovnijem nivou, ove kompanije mogu poštovati zakonodavstvo i pravila koja se tiču zdravstvene i zakonodavne sigurnosti, ali imaju malo toga da ponude u smislu liderstva, vizije ili značajnijih ciljeva. U narednoj fazi, kompanije razvijaju osnovne politike koje idu malo izvan zakonodavstva i menadžerskih zadataka uz primenu ovih rudimentarnih procedura. U svojoj najintegrisanijoj formi, dobri CSR usvajaju etičku i društvenu odgovornost u svakom delu svog poslovanja i modela, omogućavajući im da povećavaju rast prodaje, prošire na nova tržišta i usmere prihode.

Da li korporativno državljanstvo pomaže vašem bilansu stanja?

Većina kompanija se zaglavi već u prvoj fazi, verovatno zbog nefleksibilnog razmišljanja, kao i previše čestog pogrešnog shvatanja da će društvena i etička odgovornost štetiti njihovom profitu.

Nedavna studija Banke Amerike (Bank of America, BoA) dala je mešovite rezultate. Istraživači su otkrili da su tehnološke, zdravstvene i kompanije za potrošačku robu koje su visoko uticale na životnu sredinu, socijalnu i upravljačku strukturu (ESG), barem kratkoročno podbacile u odnosu na svoje takmace. U isto vreme, međutim, studija je takođe otkrila da su kompanije sa visokim ESG ocenama bile stabilnije kao i da su donosile veće prihode u svakoj industriji. Ipak, studija je takođe otkrila da je mit o skupim CSR još uvek živ: većina investitora je ignorisala kriterijume ESG prilikom ulaganja, verujući da su takve mere bile beznačajne.

Studija BoA je pogrešna u jednom aspektu: bez smisla je prosuđivati kompaniju po ESG rezultatu, jer je ESG fatalno nedorađen reper. Pod jedan, kriterijumi ESG tiču se upravljanja koje se odnose na organizaciju firme. Zašto bi, kako piše jedan investitor, menadžment uopšte bio uključen u standard koji određuje korporativnu odgovornost? Jer, taj standard nije precizno određen niti relevantan kada je reč o tome da li korporacija uključuje održivost u svoj poslovni model ili svojim uređajima u+i opremi obezbeđuje obnovljivu energiju.

I zaista, kada studije napuste preovlađujući deo jednačine, onda se u njima zaključuje da društveno odgovorne kompanije posluju bolje. Jedna studija iz 2011. godine utvrdila je da postoji značajna pozitivna veza između etičkog ponašanja i finansijskih performansi, uključujući veću profitabilnost, poboljšanu efikasnost i jeftiniji kapital.

Drugi su naglasili da se u doba krize dobra reputacija CSR firme može izolovati od mogućih daljih gubitaka. Na primer, utvrđeno je da flašice poznatog analgetika Tajlenola tokom jednog perioda 1980-tih u nisu bile ispravne. Džonson i Johnson, matična kompanija, spasla je ovaj brend od trajne stigme dobrovoljnim povlačenjem proizvoda sa tržišta. Ono što je moglo prerasti u katastrofu je, zapravo, podstaklo jaku etičku reputaciju kompanije J & J.

Sa druge strane, kompanija Nike bila je u jednom periodu poznata po nekadašnjem izrabljivanju radne snage, i zbog toga je pretrpela ozbiljne gubitke usled bojkota i negativnog publiciteta. Iako je potiskivanje nastalo početkom 2000-tih godina, izgleda da je ovaj problem još uvek prisutan; Samo prošle godine, Nike se suočio sa nizom studentskih protesta širom gradova u Indiji, Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama.

Šta kažu potrošači?

Osim profitnog povraćaja namenjenog akcionarima, korporativna odgovornost ima dodatne prednosti koje mogu i smanjiti troškove poslovanja. Najpre, jaka, etička reputacija može umanjiti fluktuaciju kadrova čak i do 50 odsto, uštedeti novac i vreme koje bi u suprotnom bili utrošeni na zapošljavanje i obuku zamene.

Razlog za ovo leži u „milenijumskoj psihologiji“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da milenijumska generacija (i oni mlađi od njih) u prvi plan stavljaju ekološku i društvenu odgovornost, dajući im prioritet iznad ostalih svojstava. To važi i za zapošljavanje i trošenje resursa: 62 odsto milenijumovaca bi  platili društveno odgovornoj organizaciji, dok 81 odsto njih očekuje da se kompanije obavežu na korporativno odgovorno poslovanje (CSR).

Ne radi se tu samo o milenijumovcima; kompanija za analizu tržišta Nielsen je utvrdila da je 72 odsto ispitanika starosne dobi od 15 do 20 godina („Generacija Z“) spremno da plati više za proizvode kompanija posvećenih pozitivnim društvenim i ekološkim uticajima. To, uostalom, važi i za stariju populaciju: 51% onih između 50 i 64 godine bili su voljni da plate dodatno, što je porast od sedam procentnih poena od 2014. godine.

Studija slučaja: Danone

Kako bi se otklonile bilo kakve dalje sumnje da preduzeća ne mogu biti istovremeno odgovorna i profitno poželjna, ne treba gledati dalje od kompanije Danone, multinacionalne prehrambene korporacije iz Francuske.

Prvo, Danone je profitabilan. U 2017. godini kompanija je ostvarila impresivan rast od 14,2 odsto a očekuje se da će se ovaj trend nastaviti i u 2018. godini. Njene akcije ostaju trajni favoriti na “kupovnim listama” mnogih investitora, zahvaljujući impresivnim dividendama i jakoj, dugoročnoj održivosti .

Ali, povrh svega, Danone ostaje impresivno etički fokusirana organizacija, naročito u pogledu načina na koji postupa sa zaposlenima. Prvo, kompanija ima snažnu roditeljsku politiku, omogućavajući roditeljima koji su primarni negovatelji da uzmu do 18 nedelja potpuno plaćenog odsustva, dok usvojioci mogu uzeti 14 nedelja. Pored toga, Danone pruža velikodušne roditeljske pogodnosti, uključujući slobodno vreme za prenatalne sastanke, sobe za dojenje za majke, programe koji se odnose na posao i fleksibilne radne aranžmane.

Ovaj duh proširuje se i na njihove spoljne inicijative. Danone je prošle godine izdao obveznicu od 300 miliona evra (352 miliona dolara) za podršku projektima sa pozitivnim društvenim uticajem, uključujući ulaganje u mala i srednja preduzeća (MSP) čija je specijalnost proizvodnja zdrave hrane; tu je i njihova podrška odgovornoj poljoprivredi i uzgoju; i, uz to, Danone se drži svog obećanja pa izbegava GMO u svojoj hrani.

Nadalje, Danone je 2016. kupio WhiteWave Foods, velikog proizvođača zdrave hrane, kao što je soja i organsko mleko. Od ovog spajanja je nastala kompanija Danone Wave: kao dobrotvorna korporacija, Wave je posvećen stvaranju pozitivnih uticaja na društvo kroz dizajn i koncepte, uz napredak kojeg mere spoljni subjekti treće strane. Danas je Wave najveća korporacija za javne dobrotvorne akcije u Sjedinjenim Državama, stalno nastojeći da ulaže u zdravlje zemljišta i održivu poljoprivredu, pomažuć inkubatore za startapove koji se bave proizvodnjom zdrave hrane.

Kompanije kao što je Danone pokazuju zablude i neutemeljenost starog mita da je biznis igra sa nultim iznosom (zero-sum game), gde pobeda akcionara dolazi na račun svih ostalih, bilo da su oni potrošači ili životna sredina. Uistinu, robusno korporativno odgovorno delanje je kritično za profit, posebno u današnjem sve tesnije povezanom svetu obilatom informacijama. Pokušati bilo šta drugo značilo bi rizikovati da vas bojkotuju, dok će vaša firma i poslovni model biti odbačeni od strane društva i, na kraju – lomeći vaš profit i pozitivno bilansno stanje.

Igor Makarov, President of ARETI International Group

Entrepreneur.com

Prokletstvo evropskog bogatstva


Već sam govorio (u jednom tvitu) o tome koliko svako ko putuje kroz zapadnu Evropu, naročito leti, mora biti impresioniran bogatstvom i lepotom ovog kontinenta i kvalitetom života lokalnog stanovništva. To je manje uočljivo u SAD (uprkos većem dohotku po glavi stanovnika), delom zbog toga što je zemlja veća, a gustina naseljenosti manja: Amerika ne pruža spektakl savršeno uređenih predela načičkanih zamkovima, muzejima i odličnim restoranima koji nude besplatan wi-fi, kakav nas očekuje u Francuskoj, Italiji ili Španiji. Verujem da se osnovano može tvrditi da u istoriji sveta niko nije živeo tako dobro kao što danas žive Evropljani, naročito Italijani. A ipak, kao što znamo, kontinentom se šire teskoba i nezadovoljstvo, ne samo u Italiji: nezadovoljstvo funkcionisanjem evropskog političkog sistema, imigracijom, izgledima za nove generacije, neizvesnošću na poslu, nesposobnošću da se konkuriše jeftinijoj radnoj snazi iz Azije ili da se sustignu američki IT giganti i američka start-up kultura. Ali danas neću govoriti o tome nego o dva paradoksalna „prokletstva bogatstva“, koja u sebi krije evropski prosperitet.

Prvo prokletstvo bogatstva je migracija. Činjenica da je Evropska unija tako prosperitetna i bezbedna u poređenju sa istočnim susedima (Ukrajina, Moldavija, Balkan, Turska) i, što je još važnije, zemljama Bliskog istoka i Afrike, čini je savršenim odredištem za emigraciju. Razlika u dohotku između „stare“ Evrope koju čini nekadašnja EU15 i zemalja Bliskog istoka i Afrike ne samo da je ogromna, nego je i u porastu. Današnji BDP po glavi stanovnika u zapadnoj Evropi iznosi gotovo 40.000 internacionalnih dolara, a podsaharski 3.500 (odnos 11 prema 1). Zapadnoevropski BDP po glavi stanovika 1970. godine iznosio je 18.000 dolara, a podsaharski 2.600 (7 prema 1). Budući da preseljenjem u Evropu stanovnik Afrike može udesetostručiti svoje prihode, ne iznenađuje to što uprkos preprekama koje Evropa u poslednje vreme postavlja na migracijske rute Afrikanci i dalje polaze na put u Evropu. (Šta bi odlučio stanovnik na primer Holandije, ako bi mogao da bira između godišnjeg prihoda od 50.000 evra u Holandiji i pola miliona evra na Novom Zelandu?)

Imajući u vidu razliku u dohotku, možemo pretpostaviti da će se migracijski pritisak nastaviti bar još 50 ili više godina – čak i ako Afrika u ovom veku počne da sustiže Evropu (to jest, da beleži veće stope rasta nego Evropska unija). Takođe, u pogledu broja ljudi koji pristižu pred kapije Evrope taj pritisak neće biti stabilan. Budući da je Afrika kontinent sa najvećim očekivanim rastom stanovništva, broj potencijalnih migranata će se uvećati. Današnji odnos broja stanovnika podsaharske Afrike i EU je 1 milijarda prema 500 miliona. Za 30 godina taj odnos će biti 2,2 milijarde prema 500 miliona.

Migracija, kao što znamo, proizvodi neodrživ politički pritisak na evropske zemlje. Čitav njen politički sistem je u stanju šoka – Italija optužuje evropske partnere da su je ostavili na cedilu u migrantskoj krizi, dok Austrija i Mađarska podižu ograde na granicama. Gotovo da nema zemlje u Evropi čiji politički sistem nije uzdrman problemom migracije: tako je došlo do pomeranja udesno u Švedskoj, Holandiji i Danskoj, ulaska AfD-a u Bundestag i rasta popularnosti desničarske Zlatne zore u Grčkoj.

Pored migracije, drugi veliki problem koji izaziva političke nevolje u Evropi je dohodovna i imovinska nejednakost. Nejednakost u Evropi je delom proizvod „prokletstva bogatstva“. Bogatstvo zemalja čiji godišnji dohodak već decenijama raste ne uvećava se samo proporcionalno ostvarenom rastu nego i više od toga, zahvaljujući štednji i akumulaciji bogatstva kroz vreme. Švajcarska je bogatija od Indije ne samo mereno godišnjom proizvodnjom dobara i usluga (razlika u BDP-u po glavi stanovnika između ove dve zemlje, izražena na osnovu tržišnog kursa valuta, iznosi oko 50 prema 1), nego je bogatija i po količini bogatstva po odraslom stanovniku (tu je odnos gotovo 100 prema 1).

Rast koeficijenta odnosa između bogatstva i dohotka koji se javlja sa rastom prosperiteta implicira da prihodi od kapitala rastu brže nego BDP. Kada je bogatstvo visoko koncentrisano, kao što je slučaj u svim bogatim zemljama, rast udela kapitala u ukupno ostvarenom dohotku gotovo automatski dovodi do rasta dohodovne nejednakosti unutar zemlje. Jednostavnije rečeno, dohodak iz izvora koji su veoma nejednako distribuirani (profiti, kamate, dividende) rastu brže od dohotka iz izvora koji je manje nejednako distribuiran (plate). Otuda, ako sam proces rasta pokazuje tendenciju da generiše veću nejednakost, jasno je da treba uvesti oštrije mere za suzbijanje tog trenda. Ali u Evropi, kao i u SAD, nema političke volje (koju u doba globalizacije, kada je kapital veoma pokretljiv, nije lako prizvati) za podizanje poreskih stopa za bogate, ponovno uvođenje poreza na nasledstvo ili politika koje prednost daju malim investitorima u odnosu na velike. Zato je nastupila politička paraliza, uprkos evidentnim političkim problemima. Kada saberemo ta dva dugoročna trenda: kontinuirani migratorni pritisak i praktično automatski rast nejednakosti, to jest dva problema koji danas truju političku atmosferu u Evropi, i uporedimo dobijenu sliku sa teškoćama koje stoje na putu njihovom odlučnijem rešavanju, očevidno je da možemo očekivati da se politički potresi nastave. Problemi se neće razrešiti za nekoliko godina. Takođe, jasno je da je besmisleno optuživati „populiste“ za neodgovorno ponašanje ili tvrditi da su glasači zavedeni „lažnim vestima“. Radi se o stvarnim problemima koji traže stvarna rešenja.

Branko Milanović

Global inequality, 31.05.2018.

Peščanik.net, 11.06.2018.

Azija: plodno tle za nemačke startape


Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

IFO: Trampov stav o tarifama nametnutim Evropskoj uniji mogao bi imati smisla


Jedan od vodećih nemačkih instituta tvrdi da je Donald Tramp u pravu kada kaže da su tarife između Sjedinjenih Država i Evrope asimetrične, mada podstiče pregovore o smanjenju uvoznih poreza.

Ono što govori američki predsednik Donald Tramp može zapravo imati smisla kada su u pitanju nepravedni porezi na američku robu koja iz SAD dolazi u Evropu. To je nalaz nove studije vodećeg nemačkog think-tanka. Ono gde se Amerikanci i Evropljani razlikuju jeste način kako to rešiti: Evropska grupa poziva na nove razgovore o smanjenju prekograničnih tarifa, umesto da se angažuju u uporednom uvećanju novih poreza po sistemu „milo za drago“.

“EU ni u kom slučaju nije raj za slobodne trgovce koji o evropskoj trgovačkoj zoni vole da razmišljaju na taj način”, rekao je Gabriel Felbermajr, direktor Centra za međunarodnu ekonomiju, koji je deo minhenskog instituta “Ifo”. Evropska unija zapravo, po njihovoj proceni, ispada kao veći prestupnik u poređenju sa SAD-om, dodao je on. Neponderisana prosečna carina EU iznosi 5,2 odsto, u poređenju sa američkom stopom od 3,5 odsto, prema IFO-ovoj bazi podataka.

Dakle, kada se Tramp požali na “obimne tarife”, on i nije toliko daleko od pravog traga, a zaista i ima razloga za pritužbu na račun svoji saveznika s druge strane Atlantika. “Ako EU želi da dalje povećava svoje već obimne tarife kao i prepreke američkim kompanijama koje posluju tamo, jednostavno ćemo primeniti porez na njihova vozila, koja se slobodno slivaju u SAD (iz EU)”, izjavio je početkom meseca u svom tvitu. “Oni onemogućavaju naše automobile (i ne samo njih) da ih prodaju. Velika trgovinska neravnoteža! “

Automobili su posebno bolna tačka. Uvoz u SAD nije sasvim besplatan, ali plaća tarifu od samo 2,5 odsto, u poređenju sa tarifom EU od 10 odsto za uvoz automobila u SAD. Neki drugi primeri iz EU uključuju porez od 17 odsto na jabuke i 20 odsto na grožđe.

Sveukupno, tarife u ukupnom iznosu od 5,7 milijardi dolara bile su uračunate na izvoz SAD u EU u 2015. godini. Daleko veći obim izvoza EU ​​u SAD bio je podložan carinskim obavezama od samo 7,1 milijardi dolara. Ovde se čak ne uzima u obzir inhibitorni efekat viših tarifa EU na obim izvoza u SAD.

A nije da Sjedinjene Države ne snose svoj deo krivice. Niži prosečni nivo tarifa maskira veće carine koje pogađaju određene evropske proizvode, od 9% na čokoladu do 20% na ključne mlečne proizvode, a 25% na male kamione.

Ovaj trgovinski disparitet datira od pre četvrt veka, kada je uspostavljen „Urugvajskom rundom“ trgovinskih razgovora pod okriljem Generalnog sporazuma o tarifama i trgovini (GATT), objavio je IFO u novoj studiji. Mnogo toga se promenilo u međuvremenu. EU je porasla sa 12 na 28 članica, dok je GATT postao Svetska trgovinska organizacija, upisavši više od 40 novih članova, uključujuć tu i Kinu i Rusiju. Razgovori o trgovini u Dohi započeli su 2001. godine kako bi se uzele u obzir te promene, ali su razgovori propali jer su se ekonomije u razvoju odupirale snižavanju sopstvenih tarifa.

Umesto toga, STO je tražila drugačiji pristup za trgovinu za “Novi svet” s obzirom na eksplozivan rast u zemljama u razvoju, posebno u Kini. Razgovori o multilateralnim sporazumima u Pacifiku i Evropi zasnovani su na usklađivanju propisa, zaštiti investitora, obezbeđivanju intelektualne svojine i sličnih problema, ne fokusirajući se, poput “Starog sveta”, na tarife.

“Paradoks” tzv nove američke trgovinske politike jeste to što želi da sa instrumentima “Starog sveta” deluje u “Novom svetu”, piše Felbermajr u novoj IFO studiji. Međutim, ni EU ovde nije kriva: zapravo nije ni Tramp, koji je prvo prekinuo pregovore o Sporazumu o slobodnoj trgovini između SAD i EU, poznatog kao Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), naglašava je ovaj nemački ekonomista. U stvari, EU je stavila nepopularne razgovore “na led” uoči izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

Darrell Delamaide piše i uređuje Handelsblatt Global iz Vašington Di-Sija

Handelsblatt

Konstantan pljusak kosmičkih zračenja ruši super-kompjutere


Teško da neko nije čuo za „Krej Jedan“ (Cray -1), koji je 70-tih godina bio najbrži superkompjuter na svetu. On, zapravo, i ne izgleda kao superračunar već pre kao neka pomalo čudna verzija „Tagade“ (The Round Up), na kojoj sedite vezani pojasevima da se ne biste ošamutili. Valjkastog Kreja obujmljuje prstenasta klupa koja sakriva svoje izvore napajanja, kao krofna s rupom na kojoj se može sedeti, i unutar koje se nalaze uređaji u stanju da pruže uvid u nuklearno oružje.

Nakon što je Sejmur Krej (Seimour Cray) napravio ovaj kompjuter, predao ga je Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos na šestomesečni besplatni probni period. Ali, tokom tih prrvih šest meseci testiranja dogodila se jedna neobična stvar: računar je iskusio 152 nedokučive „greške“ u memoriji. Kasnije su istraživači naučili da neutroni kosmičkih zraka mogu udariti u neke delove procesora, korumpirajući njihove podatke. Što ste veći, dakle, što su veći vaši računari, to je ovaj problem krupniji. A Los Alamos – koji leži na visini od 2,300 metara i sedište je nekih od najsjajnijih procesora na svetu je – glavna meta.

Od tada se svet mnogo promenio, pa tako u njemu imamo računare na svakom koraku. Naš svet doživeo je promenu – ali ne i Kosmos. Tako je Los Alamos morao da se prilagodi – imajući u vidu da su inženjeri računali na čestice iz kosmosa koje su završile u hardveru i softveru. “Ovo zapravo nije problem koji imamo”, objašnjava Nathan DeBardeleben iz Grupe za dizajn računara sa visokim performansama (High Performance Computing Design). “To je problem koji držimo pod kontrolom.”

Za savremene super-računare, u odnosu na početak koji je obeležen jednom mašinom koja se zove „Q“,  ovo danas je velika stvar. Instaliran i pušten u rad 2003. godine, „Q“ je bio daleko brži od Kreja-1, i kretao se kroz proračune pravljene u američkom „gnezdu“ nuklearnog arsenala. Ova mašina se, međutim rušila znatno češće nego što se očekivalo – prvi zastoji i greške podstakli su naučnike iz Los Alamosa da se zaista zabrinu za uticaj kosmičkih zraka, naelektrisanih čestica koje dolaze iz svemira. Oni se sudaraju sa hemikalijama u atmosferi, a čitav nered se razdvaja na manje čestice. “Oni bukvalno proizvode ovaj „tuš“ i „mlazeve“ koji samo padaju na nas”, kaže Šon Blanšard (Sean Blanchard), iz grupe za dizajn visokih performansi računara (High Performance Computing Design group). A neke od ovih „kapi“ u tom pljusku iz Vasione koji pogađa i prolazi kroz našu Zemlju su neutroni – što su loše vesti.

“Ove tzv kosmičke kapi mogu da u kompjuterskoj memoriji proizvedu flip-bitove”, kaže De Bardeleben, “0 do 1 ili 1 do 0”. To nije mnogo važno za vaš kućni računar. Ali, Los Alamos ionako operiše s velikim brojkama. Na primer prve verzije Q računara za otkrivanje čestica na ivici postojanja podsećali su na prolaze između rafova u prodavnici. Danas, ova oprema smeštena je u ramove računara veličine fudbalskog igrališta, a svi računari na tom tom fudbalskom terenu mogu da istovremeno rade na rešavanju istog problema. I, kao što fudbalsko polje primi veću količinu kiše nego vaše dvorište iza kuće, tako i ovi superkompjuteri orijaškog gabarita primaju više neutrona u vidu kosmičkih zraka nego vaš MacBook.

Nakon računara Q, laboratorijski inženjeri zaista su shvatili da neutroni nisu neutralne čestice, pa sada pokušavaju da se prihvate i ovog problema. Pre nego što je u Los Alamosu ugrađena nova oprema, kao i mašina zvana „Trojstvo“ (Trinity), inženjeri izvode neku vrstu „kosmičkog stres-testa“, postavljajući elektroniku u snop neutrona – daleko više od „nebeskih kaskada“ u datom trenutku – da bi potom posmatrali šta se dešava. “hvatamo deliće materije, učinimo ih radioaktivnima a potom ih razbijamo”, objašnjava Blanchard. Takođe, u centar za super-kompjutere će uskoro uneti detektore neutrona, kako bi se procenila snaga oluje. Ako znate koliko neutrona dobijate, a znate i kako utiču na ponašanje kompjuterskih komponenti, “možete predvideti životni vek vaše elektronike”, kaže Suzanne Nowicki, fizičarka u grupi za nauku i primenu kosmičke laboratorije.

Super-kompjuteri su obično dovoljno pametni da znaju da li je nešto krenulo po zlu  – uporedimo to sa osećajem kod čoveka, kao kada biste osetili da vam neko iščupa samo jednu vlas kose sa glave. Kada se to dogodi, sistem obično prikazuje grešku i ispravlja je. Ali ponekad, kaže Blanšard, kompjuter je „više pesimističan“. Oponašao bi izjave tipa “Imam grešku. Prevelik broj bita je poludeo”. “Ne mogu to popraviti, ali sam želeo da znate da se to desilo.”

Kada se to desi u Los Alamosu, oni računare ruše – namerno. To vam je kao da namerno padate dok skijate, jer će to boleti manje nego kada biste čekali da usledi slučajan tj nekontrolisan pad. Ali, ne morate se vratiti na vrh padine i počinjati iznova: inženjeri su stvorili “kontrolne punktove” tokom čitave potrage za odgovorima na greške. To je kao „ušteđevina“ i „zarađeni bonus-životi“ u video igricama: Ako umrete, ne morate započinjati ispočetka. Počinjete na poslednjoj tački na kojoj ste zastali sa svojim postignućima. Super kompjuteri takođe mogu napraviti istu vrstu „uštede“ i „bonus-života“.

Pravi problem je, međutim, “korumpiranost tihih podataka”. To se dešava kada bitovi „polude“, a to niko ne primećuje. Odgovor za koji mislite da je ispravan može zapravo biti neutronski indukovani san. Zato je preventivni posao toliko važan: oni znaju šta da očekuju, koliko često kao i da li su u stanju da prate ovu pojavu. Istovremeno, sa ovim znanjem kojim raspolažu, tim se nada da će pretvoriti ono što bi moglo da bude tiha greška u jednu pravu „vrišteću“ grešku. Ali, ako nešto i proklizne, moguće je da će ga ljudi uhvatiti. Obično Los Alamos ne izjavljuje ništa tipa: “Evo vašeg odgovora!” sve dok se stvarnom ljudskom proverom rezultata ne vidi da li ovi imaju smisla.

Ta lična intervencija se delom dešava zato što Los Alamos radi ključno istraživanje tema koje imaju uticaja na mnoge druge osobe. “Laboratorija – Odeljenje za energetiju opšte uzev –  studira klimatske promene: nove lekove, epidemiologiju, širenje bolesti, modeliranje kojim se predviđa ponašanja požara, sve vrste modeliranja bolesti, nauku o materijalima, krhkost novih metala”, objašnjava Blanšard. I, kako dodaje nakon ove liste, razlog zbog čega Los Alamos još uvek postoji je u tome što su ljudi (neki ovde, zapravo, u ovoj laboratoriji) stvorili nuklearno oružje. “Mi smo laboratorija za nuklearno oružje”, kaže Blanchard. “Naš posao je rukovođenje tim zalihama. Naš posao je da se uverimo da je sve bezbedno i da funkcioniše kako je zamišljeno, a da ne funkcioniše onda kada se za to ne ukaže potreba. “

Zbog zabrane nuklearnog testiranja, jedini legitiman način da se zaustavi zabrinutost i nauči rukovanje bombom je da se pravi simulacija  – na superkompjuteru – ne bi li se uočilo šta se to dešava iznutra. I tako – ovo mesto koje se inače bavi (atomskim) zračenjem na Zemlji mora,  takođe, da se bavi zračenjem i iz svemira. Jer, zbog svega onoga što će super kompjuteri raditi u budućnosti, jedna stvar je danas izvesna: “Super računari iz godine u godinu postaju sve veća meta”, kaže Blanšard.

Wired.com

Severnokorejska „Igra prestola“


Šta bi se dogodilo ako bi se predsednički avion Kim Džong Una srušio s njim nakon samita u Singapuru?

Dobro pitanje, u stvari tako dobro pitanje da se pitam da li će on sam, uoči odlaska u Singapur, misliti o nečemu drugo: da se možda neće vratiti u jednom komadu, piše Brajan Koneli za portal Quora.

Zapamtite, da nisu samo DJT (Donald Džon Tramp) i Džon Bolton koji ga ne vole, jer -tu je i „mali faktor“ povremene uznemirenosti Kineza ovim starim problemom.

Bilo bi vrlo lako da njegov avion doživi neku nesreću, a sa 4 zemlje (uključujući Severnu i Južnu Koreju), pa upiranje prstom u mogućeg krivca i inspiratora uopšte ne bi pomoglo: niko, zapravo, ne bi znao pravog počinioca – osim ukoliko ako bi napad na letelicu bio aljkavo izveden.

Ako na severu ne postoji automatski protokol za delovanje nakon smrti vođe, tzv. ‘dead mans lever’, dugme kojim se kroz kontra-udar pokreće trenutni nuklearni Armagedon, očekivao bih uobičajene borbe među naslednicima, koje bi nastale odmah nakon smrti diktatora.

Zamenik lidera bi mogao biti bilo koji od članova Radničke partije Korejskog političkog biroa (pogledajte ispod) – uobičajeno možete očekivati malo međusobne bratoubilačke mržnje pre nego što se konalno bude uspostavilo novo rukovodstvo – likvidacija koje su umnogome obeležile i dolazak samog Kim Džong Una na vlast, dok je sprovodio „smenu kadrova“; ove „smene“ rezultirale su smrću ne samo pojedinih viših zvaničnika već i – njegovog ujaka. U njega je pucao streljački tim, dok je svog polubrata proošle godine počastio tretmanom lica nervnim bojnim otrovom, dok je ovaj boravio na malezijskom aerodromu.

Ovaj džoker bi naravno bio severnokorejska “Devojka sa plakata” na nedavnim Olimpijskim igrama – Kim Jo Džong, mlađa sestra Kim Džong Una; ovo, naravno, samo ukoliko na Severu i dalje bude apetita za nastavkom dinastije – ona bi, u tom slučaju bila, osoba na koju treba računati. I, upravo iz tog razloga, ona bi bila i među prvima koja bi stradala od svojih rivala – ukoliko se stvari budu odvijale na način uobičajen za ovu zemlju.

Da li bi Kim Jo Džong uopšte preživela prelaznu fazu krvavog preuzimanja najbolje pozicije u zemlji, u ovoj severnokorejskoj „Igri prestola“?

I, pre svega da li bi nakon iznenadne smrti svog oca imala potrebnu podršku za još jednu demonstraciju svireposti kako bi ostala na vrhu političke hijerarhije Severne Koreje – to bi bi bilo zanimljivo videti.

U suštini, ako bi Kim bio likvidiran, odmah potražite sklonište od trenutnog nuklearnog odgovora Severne Koreje – unapred planiranog kontra-udara u ovakvim situacijama; ili, pak, duboko udahnite s olakšanjem – ukoliko se taj promptni napad ne dogodi.

A onda posmatrajte “vatromet na domaćem terenu”: kada horde Kraljevstva Pustoši, na ovaj ili onaj način, budu uzdizale svog novog vođu. Ma ko to bio.

Brian Connelly, Quora

Mladi italijanski populisti teraju po starom, unazađujući zemlju


Za naciju kojoj je potreban optimizam i preduzetnička snaga, novo rukovodstvo ima agendu koja se ne slaže sa ovim potrebama, piše Piter Koj za poslovni portal Blumberg.

On ima samo 31 godinu. Luiđi Di Majo (Luigi Di Majo), šef italijanskog populističkog pokreta “Pet zvezda”, sve je samo ne oličenje gerontokrate. Ipak, nakon što je pomogao formiranju nove koalicione vlade, Di Majo je davao prioritet povratku postepenog povećanja starosnog doba za odlazak u penziju – čak i ukoliko bi to pomoglo starijim Italijanima a istovremeno „doprineo“ da njegova sopstvena generacija bude opterećena još većim dugovima.

Demontaža mera penzione štednje iz 2011. godine otvorilo je jedno od nekoliko pitanja, onih za koja Di Majo ima u vidu svog koalicionog partnera Matea Salvinija (Matteo Salvini, 45) iz desničarske anti-imigrantske partije Liga. Na pitanje koje mu je početkom ove godine postavljeno u vezi bivšeg premijera Silvija Berluskonija i njegovog nastojanja da očuva “dobre delove” mera uspostavljenih pre sedam godina, Salvini je rekao: “Pa to uopšte nije problem, jer – u njemu nema dobrih delova.”

Nije lako biti mlad u Italiji, čak i da stavite na stranu teret koji građani podnose pri punjenju sve pliće penzione kase Italija. Ekonomske performanse ove zemlje danas su manji nego 2004. godine, a politika zapošljavanja naglo i neprirodno preusmerena ne da bi stvarala nove već da bi zaštitila stare poslove. Broj Italijana prijavljenih da žive u inostranstvu porastao je za 60 odsto u periodu od 2006. do 2017. godine, na gotovo pet miliona. Među onima koji ostaju, uobičajeno je da nezaposleni mladi ljudi žive sa svojim roditeljima umesto da započnu podizanje svojih porodica, što je jedan od razloga zbog kojih zemlja ima jednu od najnižih stopa nataliteta u svetu.

Udeo nezaposlenih, nedovoljno obrazovanih i neobučenih Italijana starosti između 25 i 29 godina

Razumljivo je da su nakon godina stagnacije italijanski glasači bili spremni za promenu u vladi. Ali za zemlju kojoj je potreban optimizam i preduzetnička energija, novo rukovodstvo ima agendu koja ide unazad. Liga želi poreske olakšice i stroge restrikcije imigracije. Pet zvezda želi zagarantovan minimalni dohodak za sve. Obe partije izjavljuju da žele da ostanu u Evropskoj uniji – ali prete da će joj se suprotstaviti njenim pravilima o migraciji i dugovima.

Podrška od strane Pet zvezda i Lige za podizanje praga za odlazak u penziju odražava stepen do kojeg su dodatna pitanja i problemi starijih osoba počišćena kao metlom da bi bila uključena u širu populističku agendu. Možda je iznenađujuće, ali nisu stariji glasači bili ti koji su Pet zvezda i Ligu uzneli do vlasti. Pet zvezda, kojeg je osnovao komičar koji je sebe stilizovao u javnosti stiliovao sebe kao lidera populističkog pokreta – a ne političke partije – svoju najveću snagu crpe od mlađih glasača: Prema anketi Quorum/ YouTrend za izbore 4. marta, podrška među onima sa 65 i više godina je samo polovina one koju ima među mlađim biračima od 35 godina. Iste ankete pokazuju da je podrška Lige među onima koji imaju 65 i više godina demografski i dalje najslabija među glasačima njihove dobi. (Di Majo i Salvini uspostavili su kompromisni sporazum izglasavši Đuzepea Kontea Giuseppe za svog premijera vlade).

Teško je videti i proceniti kako će ova koalicija podstaći ekonomiju koja je prošle godine porasla samo 1,6 odsto. Marta Morazzoni (23), rođena u Milanu a sada student ekonomije u Španiji kaže da je glasala za Demokratsku partiju levog centra, koju je ranije vodio Matteo Renzi, ali zna mnoge njenih godina koji su podržavali ekstremne stranke ili uopšte nisu glasali. Moraconijeva kaže “Mnogi građani stvarno ne mare za to da li treba ili n etreba napuštati Evrop (EU) ili da će svoj glas dati Salviniju ili ne jer su toliko siti svih naših političara da ne prave razliku.” Ona sama ne planira da se nakon studija vrati u Italiju jer nema dovoljno poverenja da ljudi koji sede u mogu preokrenuti stvari nabolje. “U poslednjih 25 ili 30 godina”, kaže ona, “moja zemlja se nije promenila.”

Promena realne neto vrednosti u Italiji od 1995. do danas – starosni profil po glavi domaćinstva:

Razočarenje mnogih mladih Italijana može postati samo-ispunjavajuće proročanstvo. Serđo Delapergola (Sergio DellaPergola), italijanski demograf koji je emigrirao u Izrael i sada predaje na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, zatečen je jednim opažanjem, naime, koliko njegova novousvojena zemlja zrači sa više optimizma od Italije u kojoj se rodio. “U Izraelu, ljudi započinju porodice čak i bez resursa”, kaže on. “Bebe donose optimizam, a optimizam donosi bebe. Dakle, ekonomija funkcioniše.”

I ova vlada se, kao i prethodne, može menjati. Prinosi na državne obveznice pali su od finansijske injekcije krajem maja. Visoke stope bi Italiji otežale ili onemogućile plaćanje kamate na svoj državni dug, koja je više od 130 odsto bruto domaćeg proizvoda – dugovi su joj drugi po veličini u EU nakon Grčke. Međutim, povratak reformama – kao što je povratak na Rencijev Zakon o zapošljavanju iz 2015. godine – koji je velikim kompanijama olakšao otpuštanje svog ljudstva – mogli bi ovu zemlju gurnuti u situaciju da preraste u višegodišnjeg bolesnika Evrope.

Italijanske stope populacije:

Rođenih na 1000 stanovnika (zelena) / umrlih na 1000 stanovnika (crvena)

“Moramo imati viziju koja će trajati barem narednih 30 godina”, kaže Paola Subači (Paola Subacchi), viša naučna saradnica u londonskom institutu za politiku Chatham House i gostujuća profesorka na Univerzitetu u Bolonji. Ona favorizuje ograničenja na troškove deficita, poboljšanja javnog obrazovanja, investicije u infrastrukturu i smanjenje birokratije. Kaže da će se novi lideri Italije snažno založiti da se drže evro-valute i za ostanak u Evropskoj uniji, što bi uverilo investitore i sprečilo Italiju da mora da plaća više kamatne stope od drugih zemalja evrozone sa kojima se takmiči. Lideri EU bi Italiji verovatnije umanjili neugodnosti budžetskih regulativa i ograničenja ukoliko bi bili sigurni da će nova italijanska vlada trošiti mudro i investirati na duži rok, kaže Paola Subacchi.

Vraćanje nade je prvi korak koji je nam potreban, kaže Lukrecija Rajhlin (Lucrezia Reichlin), bivša generalna direktorka sektora za istraživanja u Evropskoj centralnoj banci i profesorka ekonomije na Londonskoj biznis školi. “Ne želite da subvencionišete gubitnike, ali morate im dati nešto kako bi uspeli da se transformišu”, kaže ona. Rajhlinova je prošle godine u Sirakuzi na Siciliji pokrenula poslovnu školu „Ortygia“ kako bi podržala novu generaciju rukovodilaca i podržala ekonomski rast zemalja Mediterana. Jedan od njenih ciljeva je da privuče mlade ljude u Italiju, kako one koji su otišli, tako i one koji po prvi put dolaze u zemlju. “Moramo stvoriti podstrek za mlade ljude da se presele u Italiju”.

U istraživanju Eurobarometra o “aktivnom starenju” sprovedenom 2011. godine, Italijani su na drugom mestu (ispred Slovenije) među EU zemljama po procentu onih koji su se izjasnili da žele da nastave da rade i nakon što dostignu starost nakon koje bi se kvalifikovali za penziju. Uklopite li ovaj podatak sa popularnošću povećanja starosne granice za penzionisanje i – pred vašim će očima iskrsnuti jedna Italija u raspoloženju pred kapitulaciju. Promena ovakvog stava trebalo bi da bude pre svih ostalih prioriteta ove nove vlade.

Umesto zaključka: Pet zvezda i Liga favorizuju ponovno dizanje starosne lestvice za odlazak u penziju, iako njihovim platformama nedostaju predlozi za zaustavljanje odliva mozgova i ponovno pokretanje italijanske ekonomije.

 

Peter Coy, Bloomberg

U potrazi za muzikom levice


Prvi maj u Parizu 1934, foto: Getty Images/ Peščanik

Prvi maj u Parizu 1934, foto: Getty Images/ Peščanik

Sećam se kako nam je 1962. za vreme studija na Harvardu naš profesor Majkl Valzer govoreći o preduslovima dolaska nacista na vlast napomenuo da je jedan od razloga zašto je nemačka revolucija 1918/19 (kratkotrajni nastavak kolapsa kajzerovog režima) propala bilo i to što – nije imala svoju pesmu. Iako mi je nedavno rekao da se ne seća da je to rekao, meni su se ove reči urezale u pamćenje. I on tu nije mislio samo na specifično muzičke nedostatke, već na izostanak šireg pokretačkog duha koji lako prelazi granice. To je Sveti gral za kojim tragaju idealisti širom sveta.

Zadržimo se na trenutak na muzici u doslovnom smislu. Razni pobunjenici odavno nemaju pesmu sa kojom mogu da se tako potpuno identifikuju kao što su nekada mogli sa „Internacionalom“, himnom koju je Druga internacionala usvojila krajem 19. veka, o koju su se otimali socijalisti i komunisti. Međunarodna solidarnost i proklamovano bratstvo svih radnika nestalo je u ratnom plamenu 1914, kada su nemački socijaldemokrati glasali za ratne kredite kako bi Nemačka mogla da ubija njihove klasne saveznike, a levičarske partije širom Evrope se cepale oko pitanja da li treba da podrže svoje nacionalne države ili da se suprotstave „imperijalističkom ratu“.

Lenjinova boljševička jeres je 1917. uspela da kapitalizuje antiratna osećanja i tako preuzme vlast u Rusiji. Nekoliko godina kasnije, Sovjetski Savez je promovisao sopstvenu verziju „internacionalizma“ koja se prigodno transformisala u odbranu kremaljskih međunarodnih interesa. Kako je napisao Vaclav Havel u svom izvrsnom eseju iz 1978. „Moć nemoćnih“, univerzalistički slogani poput „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ pretvorili su se u usklike vernosti lišene bilo kakvog značenja.

Toliko godina kasnije levica još uvek nema svoju pesmu. Socijaldemokratiji nedostaje mobilizatorski međunarodni duh, osećaj istorijske sudbine, baš kao što joj doslovno nedostaje pesma. U 21. veku plemenske veze među ljudima još uvek su jače od pokretačke energije nekog zajedničkog cilja. Današnja najpoznatija levičarska himna – „Ujedinjeni narod ne može biti poražen“ u stvari je tautologija. Kada je nastala u Aljendeovom Čileu imala je konkretno značenje. Danas ima samo sentimentalnu vrednost. Trampovi sledbenici bi radosno podržali sopstvenu verziju „ujedinjenog naroda“ – iz kojeg bi umesto buržoazije bili isključeni muslimani i imigranti.

U skorašnjem izdanju internet časopisa „Javni seminar“, veliki poljski pisac i aktivista Adam Mihnjik s pravom poziva na razmišljanje o tome kako su, nakon briljantnih zaokreta 1989. zemlje srednje i istočne Evrope završile u močvarama onoga što Mihnjik naziva „plišanim diktaturama“. U Rusiji, Mađarskoj i Poljskoj plišane diktature su nasledile plišane revolucije kao nastavci komunizma, dok slične neliberalne tendencije jačaju i drugde.

Mihnjik nam nudi dva objašnjenja za to: globalizaciju („koja je zadala udarac nacionalnim i drugim identitetima“) i kakofoniju („poplavu informacija usled koje čovek više nije u stanju da razluči istinu od laži“). Za mene je ključna reč kakofonija: ona izdvaja Mihnjikovo objašnjenje od ostalih sličnih primedbi o lažnim vestima i dobu post-istine i povezuje ga sa Vazerovom opaskom iz 1962. Kada bi postojao globalni duh koji bi se suprotstavio nacionalizmima i plemenskim obrascima, kako bismo se dogovorili oko muzičkog programa?

Što se tiče globalizacije, ona ne samo da ne škodi nacionalnim identitetima, već bukvalno raspaljuje nacionalističke strasti. Tamo gde nema sveobuhvatne pesmarice kakve su šanse razuma da mobiliše ljude za zajednički projekat ozbiljno zasnovan na razumu i solidarnosti? Masovna distribucija dezinformacija svakodnevno podriva elementarni razum koji mora biti u osnovi svakog pokušaja da se dođe do zajedničkih ciljeva.

Marksizam koji je bio osnova Druge internacionale, nije bio samo izuzetni intelektualni sistem ogromnih ambicija, opsega i zaslepljenosti. Na svoj način on je davao stihove za pozadinsku muziku čitavog pokreta. Jednom kada je bio spušten na zemlju i otelotvoren u partijskim organizacijama, on je uspeo da zadobije političku podršku i proročansku snagu, dobrim delom zahvaljujući spoju univerzalističke vizije i milenarističkih aspiracija (o tome raspravljam u svojoj knjizi Sumrak zajedničkih snova). Iako su ograničene nesposobnošću marksizma da razume da se politički odnosi ne mogu svesti samo na klasne odnose, neke varijacije ove ideologije ipak su došle do saznanja, kako god mutnog i nepraktičnog, da njihova vizija mora biti internacionalistička, odnosno da mora delovati na globalnom nivou.

U veku koji je usledio nakon što je Prvi svetski rat rascepio socijalistički pokret, kosmopolitizam, koji je po Marksu bio neminovno ishodište svetske kulture, postao je domen međunarodnog kapitala i kulture koju on oblikuje. Istovremeno, suočena sa novim centifugalnim silama tribalizma, ksenofobije, nezaposlenosti mladih i islamofobije socijaldemokratija izgleda slabo i defanzivno – neuštimovano sa melodijom novog vremena. Možda se duh kosmopolitizma danas najviše oseća u institucijama EU kao što je program za visoko obrazovanje Erazmus+, iako prevladavaju poremećaji koje izazivaju evropske finansijske institucije – koje na zahtev zemalja iz centra nameću mere štednje zemljama na periferiji.

Ostali izvori otpora još uvek su slabi i podeljeni među sobom. Svetski socijalni forum formiran je 2001. kao kontrateža poslovnim i političkim elitama koje su se svake godine okupljale u Davosu pod okriljem Svetskog ekonomskog foruma. Ali njegova godišnja skupština „grupa i pokreta iz građanskog društva koji se suprotstavljaju neoliberalizmu, svetskoj dominaciji kapitala i svim oblicima imperijalizma… posvećena izgradnji planetarnog društva usmerenog ka usavršavanju odnosa unutar ljudske vrste i između ljudske vrste i planete“, opet je bila prožeta neslaganjima između lokalnih aktivista i nevladinih organizacija. Daleko je to od harmonije za kojom tragamo.

Različite varijante revolucionarnog marksizma, uprkos svim njihovim manama i međusobnim neslaganjima, ipak su delile isto poreklo, veru u čovečanstvo i uverenje da budućnost pripada njima. One su imale svoje rituale – praznike, heroje, predstave, slogane. Imale su obrazovanje i kulturu – novine, časopise, knjige, filmove. Imale su zajedničkog neprijatelja oličenog u kapitalističkoj klasi. Imale su harizmatične vođe i ono što je sociolog Filip Selznik nazvao „organizacionim oružjem“. Imale su i pesmu koja je bila muzičko otelotvorenje ideje da „međunarodno radništvo predstavlja ljudsku vrstu“. Kako god lokalna bila vaša borba, kako god bezizlazno ili nebitno izgledala vaša situacija, mogli ste da je prevaziđete. Mogli ste zapevati „Internacionalu“ i – na trenutak – pronaći spas u zamišljenoj budućnosti. Evo njene prve strofe:

Ustajte prezreni na svetu,
Vi sužnji koje mori glad.
To razum grmi u svom gnevu,
Tutnji već i selo i grad.

Marskizam nije bio jedina ideologija koja je svoje ciljeve kristalisala u pesmu; zapravo, teško je setiti se ideologije koja to ne čini. To je razlog zašto nacionalne države imaju himne. Melodija ne mora uvek biti ista, ne mora biti u ritmu marša, ali mora biti podsticajna. Ono što zovem muzikom jednog pogleda na svet, ili jednog pokreta, treba da obuhvati duh celog poduhvata: kombinaciju mentalnog i moralnog značenja od koje krv uzavri, koja stvara energiju i podstiče odlučnost u nameri da se prevaziđu neizbežne prepreke na putu ostvarivanja ideala.

U sovjetskoj Rusiji i njenim satelitskim državama, moralni užasi komunizma bili su prisutni od samog početka njegovih pobeda. Od početka je to bio ćorsokak. Sa tom procenom su se manje-više slagali svi posleratni disidenti na istoku Evrope, koliko god se inače ne slagali oko temeljnih vrednosnih pitanja. Stoga je bilo rasprostranjeno uverenje da je rušenje komunizma tako značajno dostignuće da će samo po sebi razrešiti sve buduće probleme. Glavni nedostatak komunizma nekada se nazivao „demokratija“, a nekada „slobodno“ ili „otvoreno društvo“.

Nekima je bilo dovoljno i „slobodno tržište“ – preduzetništvo će automatski, u nekoj kosmičkoj menjačnici, sve probleme pretvoriti u sve zamislive slobode. Utopija univerzalnih deonica na univerzalnom tržištu posedovala je nesumnjivu privlačnost. Koliko je bila naivna danas je jasno svima osim njenim najfanatičnijim vernicima. Privatizacija državnih preduzeća bila je uvod u zapanjujuću korupciju i zastrašujuću nejednakost. Građansko društvo je često bivalo uzurpirano od strane tribalnog nacionalizma i autoritarne crkve, čije su emotivne nagrade uz dodatak potrošačkih zadovoljstava podmirivale preostale potrebe ljudi. U mnogim slučajevima pobedili su ovakvi umanjeni ciljevi.

Ako bi trebalo da postoje globalni ciljevi koji su u stanju da prevaziđu granice i inspirišu mnoštvo ljudi, gde bi se oni mogli pronaći? Puki opstanak ljudske vrste suočene sa pretnjama nuklearnog naoružanja i klimatskih promena izgleda je najbolje čemu se možemo nadati – mada to svakako nije mali cilj. Da li bi onda idealisti iz različitih zemalja trebalo da istraju u potrazi za univerzalističkim gralom – moralnim pandanom „Internacionale“? Neki se zadovoljavaju antifašizmom; drugi pokušavaju da ožive izgubljene tradicije anarhizma i anarho-sindikalizma; manjina kopa po ruševinama komunizma. Skoro tri decenije nakon sloma komunističkog fantazma, levica još uvek nije pronašla svoj glas, a kamoli ispevala pesmu koju pevuše milioni.

Todd Gitlin, The New York Review of Books, 28.05.2018.

Peščanik.net, 04.06.2018.

Da li je u redu da odbijete da platite flašu vina nakon degustacije u restoranu?


Ovaj zabavan tekst napisao je Lee Ballentine, nadrealista, pesnik, inženjer. Njegovi tekstovi su se šest puta probili u sam vrh čitanosti na portalu Quora.

Mehanizam kojim se vino odsipa iz boce bez vađenja čepaMehanizam kojim se vino odsipa iz boce bez vađenja čepa

Svrha ceremonije konobara koji otvara bocu vina kako bi malo od njene sadržine nasuo i u vašu čašu nije u tome da probate vino. Vaša namera bi trebalo da bude da ga malo promućkate u čaši kako biste ga pomešali s vazduhom, a zatim da omirišete njegovu aromu – a ne da probate vino.

Svrha ove degustacije je, zapravo, provera da li je vino bilo zapečaćeno originalnim čepom ili je pre serviranja bilo već načeto. Tako se, takođe, proverava i da li je pluta propustila da obavi svoj posao držanja vina izolovanim od kiseonika, oksidacije i spoljne atmosfere tokom godina ležanja u podrumu. Ima razloga zašto se vino čuva baš postrance, horizontalno, a ne uspravno. Položaj u kome je flaša oborena drži čep natopljenim, što, zauzvrat, čuva bocu od spoljnih uticaja. Ukoliko je boca vina nepravilno uskladištena, na primer, položena uspravno mesecima ili godinama, pluta se, bez kontakta sa tečnošću, može osušiti i propasti – čime će prestati da zaptivanje održava nepropusnim. A kada u bocu uđe spoljašnja atmosfera, vino se pokvari, ukiseli i sasvim propadne. Ili, možda, popusti pod uticajem sunčevog i dnevnog svetla ili nekog drugog krivca.

Vino pod redukcijom ili okdidacijom skoro se uvek može identifikovati po mirisu. Ne morate ga probati a ne bi ni trebalo. Etikecija i najbolja praksa nalažu da vino kružnim pokretima okrećete u čaši, omirišete ga, a ako vino nije “off”, klimnete konobaru, koji potom izliva vino za vas i vaše goste.

Ako se zateknete u vrlo finom restoranu, vinski stjuart ili somelijer će za vašim stolom otvoriti bocu, pregledati plutu, sipati malo vina u svoju posudu – uglavnom malu plitku srebrnu čašu koju nosi na lancu oko vrata – a ako se desi da je vino loše, somelijer će to znati bez potrebe da vam naplati uzorak. Reći će nešto poput “Žao mi je, ova boca je isključena. Ako me izvinite, uzeću još jednu bocu za vas.”

Ali, u običnom restoranu u kome onaj ko vas poslužuje otvara i sipa mali uzorak za vas – da bi vam potom pokazao plutu kako biste se uverili u očuvanost čepa a time i vina – uzorak koji bi trebalo da provrtite u čaši i onda pomirišete, i, ako je vino oksidiralo, odmah ćete to prepoznati po mirisu (samo vino takođe miriše na čep). Degustacija ovde nije neophodna jer će vam nos dati sve podatke. Provera plute je rezervna metoda. Čep na boci vina koje je oksidiralo imaće isušenu ili ispucalu plutu, ili ćete na neki drugi način moći da uočite da je pluta loša. Recimo, da je napadnuta gljivicama, ili da su je načeli insekti. Ko bi to znao? Ovo je svet u kojem je sve neizvesno, kako za vino tako i za ljude.

U tom slučaju odbijate bocu na diplomatski način, obaveštavajući osoblje restorana da se “pokvarilo”, ili da je “loše”. A onaj ko vas poslužuje će ga odneti i doneti vam nešto drugo.

“Degustacija vina” podrazumeva nešto što je drukčije i puno zabavnije. To je zabava za vas i vaše prijatelje koji piju vino. Možda u vinariji. Možda kod kuće, gde možete pasti na nešto meko, ukoliko se ukaže potreba.

Još nešto: Hvala nekolicini oenognosta koji su ispravno istakli postojanje i drugih “grešaka” a ne samo propadanje vina usled propadanja plute. Za moju generaciju Amerikanaca, koji su 1960-tih godina prvi put pili vino za porodičnim stolom, “corked wine” je zapravo neka vrsta generičkog izraza koji pokriva sve razne propuste koji jednu bocu vina mogu učiniti neupotrebljivom.

Quora

Član IX Američkog zakona o građanskim pravima: Seks bez međusobne obostrane saglasnosti


Slučaj zvani „Član IX Američkog zakona o građanskim pravima“ (ili, kraće, Član 9, „Title IX“) koji se dogodio na Univerzitetu u Sinsinatiju – i koji obiluje pravnim, anatomskim i emocionalnim neusklađenostima – na veoma jedinstven način ilustruje potencijalne probleme i kontradiktornosti vezane za seks među američkim studentima u univerzitetskim kampusima. Ovu egzotičnu i veoma neugodnu temu je za Atlantik istražila Kejtlin Flenegan.

Je li moguće da dvoje istovremeno i međusobno seksualno napastvuje onog drugog?

Na ovo pitanje  je Univerzitet u Sinsinatiju sa hitnošću usmerio svoju trenutnu pažnju, s obzirom da je troje zaposlenih u ovoj instituciji optuženo za seksualni „susret“, ali je isto tako brzo zabasalo u carstvo večitog vraćanja na iste stare stvari. Jedna važna stvar koju treba da znate o ovom slučaju jeste da je, prema tužbi, jedna žena suspendovana sa koledža na neodređeno jer je dozvolila jednoj osobi  da joj dodirne polni organ. Kakva je to posebna vrsta seksualno represivnog ludila mogla dozvoliti da se ovo desi? Odgovorite na to pitanje i onda ćete dugo tražiti odgovor na pitanje: “Šta se to, dođavola, dešava na američkim koledžima?”

Sasvim konkretne činjenice o slučaju dopiru do nas samo kroz zvaničnu tužbu, koja je do sada implicirala sva pravna i običajna sredstva – od Člana 9, preko procesa pred Šestim okružnim apelacionim sudom i Ustava Sjedinjenih Država, sve do “razapinjanja drolje na stub srama” i dobre, stare napaljenosti. Ali ne i super napaljenosti, jer – kao i kod mnogih slučajeva visokog profila koji uključuju beskrajno rasprostranjeni koncept “seksualnog napastvovanja na koledžima” – stvarni susret postoji kao najbolji uvod u dalji i neslućeni razvoj ideja i predstava koje su ovaj slučaj pratile.

U čemu je specifičnost ovog događaja koju je novinar Robi Suave (Robby Suave)sumirao u svom članku za magazin „Reason“:

“Student i studentkinja su se, pod uticajem alkohola, kresnuli. Ujutro, on se budi i, uplašivši se da će ona podneti žalbu protiv seksualnog zlostavljanja, besomučno juri do kancelarije kampusa za studentska, pravna i građanska pitanja (Title IX Office), optuživši je na najgori mogući način. Ona je proglašena krivom i suspendovana.”

Slika koja prikriva čitav događaj – par koji se budi u krevetu nakon seksa u pijanom stanju – nameće i jednu prilično odvratnu predstavu o onome što se dogodilo: upuštanje u ludu trku kroz kampus, sve do „devetke“ – ne samo što je zabavno, već je u stanju i da svim američkim studentima koledža ponudi potencijalno koristan presedan i ishod dosad bez premca u pravnoj istoriji slučajeva koji su poput ovoga. Jer, pobeda ne pripada uvek onome ko je brži, već sudijama koji mogu da odluče o pobedniku; u ovom slučaju, o ishodima „seksualne panike“ presudili su nadležni iz Sinsinati koledža koji imaju tu neobičnu naviku da utvrđuju da je žrtva ljubavnog susreta osoba koja se odluči da ovakav susret prijavi, prekidajući sve veze s onim ko je susret prvi prijavio.

Međutim, tužba koju je podnela mlada žena uvodi u čitav slučaj i jednu priču što leži ispod zvanično ubeleženog događaja. Oboje studenata su, prema navodima, članovi kampusa ROTC, a mlada žena je u prošlosti već optužila trojicu ROTC-ovih studenata za seksualno zlostavljanje. Tužbom se tvrdi da je ovo proizvelo pritužbu iz Člana 9, čime je osoblje kampusa bilo prisiljeno da izbaci njenog navodnog napadača iz ROTC programa. Tu su, naravno, tvrdnje koje je izneo mladi čovek optužen za najnovije („četvrto“) zlostavljanje dotične studentkinje, koji ju je prijavio ne u sklopu samoodbrane već kao – osvetu za ono što se dogodilo njegovom prijatelju. Nijedan od optuženih studenata nije identifikovan po imenu u ovim podnescima, tako da nije moglo doći do reagovanja na ove tvrdnje. Univerzitetska kancelarija za studentska pitanja odbila je da se izjasni da li osporava ove pojedinosti, isto tako ne želeći ni da komentariše svoja postupanja u ovom slučaju.

Sa tako postavljenom pozornicom, dopustite nam da otputujemo do čedne Verone, i to one u  Ohaju kako bismo čuli nešto o romeovskom zapletu u kojem glavnu ulogu igra jedan zaljubljeni par osujećen od okoline, po rečima potencijalno nepouzdanog pripovedača o sudskom predmetu broj 1-18-cv-312 Okružnog suda Sjedinjenih Država za Južni okrug Ohaja, Zapadna divizija. Septembarska noć, zabava u kampusu, i dva učenika – u daljem tekstu „Jane Roe“ i „John Doe“ – susreću se na žurki. Oboje je pod uticajem alkohola (vodka i pivo za nju, žestina i pivo za njega), ali je Džon očigledno bio malko pripitiji, jer mu Džejn nudi da ga otprati do njegovog studentskog stančića, a on se složi s njenom idejom. Stižu do njegovog stana, a Džejn se proteže nad njim nudeći mu vodu i ibuprofen za povređeno stopalo. Jedno od njih – ili oboje – zaspu, ali se nakratko bude. Ova scena završava se uljudnim pitanjem koje Džejn upućuje svom domaćinu: “Ima li još nešto što bi želeo da radimo?”, i Džon prihvata ponudu. Dva dana kasnije, Džon piše svoju žalbenu prijavu, a istražilac ovog slučaja upada u privatni život dvoje mladih ali ipak dovoljno odraslih studenata, zbog čega je Džejn suspendovana sa univerziteta “na neodređeno vreme” – što znači sve dok Džon eventualno ne diplomira – i zbog toga mu je pružena puna zaštita koja se preporučuje žrtvama seksualnog nasilja na koledžima… uključujući i meru da napastvovana osoba ne mora da deli kampus sa svojim napadačem.

Trebalo bi primeniti kombinovane talente ljudi kao što su Judd Apatow, Margaret Atwood ali i, recimo, jednog parohijskog sveštenika koji bi ovu istinitu životnu epizodu  i njenu kaznu pretočili u dramu-film, pozorišnu predstavu, ali mi ćemo krenuti isklučivo sa činjenicama, kao što ih je „Jane Roe“ predstavila u svom podnesku sudu. (Razgovarao sam sa portparolom Univerziteta u Sinsinatiju Gregorijem Verom, koji me je pozvao da svratim do kampusa kada sledećom prilikom budem dolazio u Ohajo i vidim kakvi su se sve veliki pomaci desili u kampusu, poslavši mi zvaničnu izjavu: “Univerzitet u Sinsinatiju se fokusira na dobrobit čitave naše univerzitetske zajednice, ulažući sve napore kako bi obezbedio ravnopravne procese kojima se poštuju prava svih (studenata) i koji odgovaraju na njihove potrebe. Zbog zahteva federalne vlade o poverljivosti, ne možemo se baviti specifičnostima svakog pojedinačnog slučaja. Naš cilj, kao obrazovne institucije, jeste ono što je najbolje za sve naše učenike u smislu sigurnosti, jednakosti i podrške.”)

Nekom vrstom čudne alhemije koja uključuje zbir njenih delova, ovaj „mali čudni događaj“ uspeo je da pogodi gotovo svaki uznemirujući aspekt načina na koji se ovi slučajevi tumače i kažnjavaju u savremenom kampusu. On proističe iz pretpostavke da, ukoliko se dvoje učenika (dvojica, ili dve učenice, kako god, prim. prev.) nađu na ljubavnom sastanku u četiri zida, samo jedna od njih – i samo jedna – može biti žrtva tog događaja. Ova pravna pretpostavka je izazivala uobičajene i prilično česte – ali u svakom slučaju izuzetno ozbiljne – posledice po studente koji su proglašeni krivima za veoma mala krivična dela: usledilo bi proterivanje napadača s univerziteta sve dok napastvovani studenti ne okončaju svoje školovanje i odu dalje. A to sugeriše koliko lako sistemom može manipulisati student  koji navodno ne pristaje na seks.

Sreća prava što je advokat Džejn Rou upravo „majstor“ za ovakve zaplete: to je advokat Džoš Engel (Josh Engel), čija je pravnička praksa u velikoj meri usredsređena na tužbe koje potiču s univerziteta – uključujući tu i rad na slučajevima s Univerziteta u Sinsinatiju u pet navrata – ovde u ime i zarad podnosioca žalbe, to jest u ime oštećene koja se suočava sa disciplinskom merom udaljavanja iz kampusa. Dosad su svi optuženi bili  muškarci. Žalilac, to jest Jane Roe – i u njeno ime Džoš Engel – navodi nedavnu i za sada u američkom pravnom sistemu nedovoljno prihvaćenu presudu donetu u Šestom okružnom sudu Ohaja – odluku koja može imati značajne posledice po veliki broj kampusa, kao i slučajeve seksualnog napastvovanja nastalih između dva pijana učenika. U slučaju „Doe protiv Univerziteta u Majamiju“, utvrđeno je da je ova školska ustanova delovala na diskriminatoran način jer – iako je utvrdila da su alkoholom opijeni student i studentkinja rešili da se konsenzualno “angažuju u seksualnoj aktivnosti“ – univerzitetska disciplinska komisija odlučila da disciplinske mere izrekne samo jednom od učenika. Kako sam Engel kaže: “Sa stanovišta ustava i zakona, javna škola krši pravo na obezbeđivanje jednake zaštite svojim učenicima u slučajevima kada nema racionalne osnove za pravljenje razlike između ženskih i muških studenata. Sud je zaključio da čak i ukoliko samo jedan učenik podnese prijavu, ako škola poseduje saznanja da su oba učenika/studenta bili u intoksikaciji “škola ima afirmativnu obavezu da istraži oba učenika zbog mogućeg nedoličnog ponašanja, a ne da čeka na ,izveštaj’ “, rekao je Engel.

Drugim rečima, studenti i administratori već primećuju: odbrojani su dani optužbama za krivično gonjenje samo jedne osobe (skoro po pravilu muškarca) zbog bezazlenog, zakonom nekažnjivog „zabavljanja“ tokom kojeg su obe strane pristale da se spoje u pijanom stanju. Sve ove decenije – bio je to smešan standard! – infantilizovane su žene koledža a demonizovana muška seksualnost; ovakvo stanje doveo je do toga da sami univerziteti postanu generator odgovornosti za izricanje strogih kazni nepoznatom broju studenata, od kojih su skoro svi muškarci. A to je, s druge strane, trivijalizovalo nešto ozbiljno: seksualni zločin. Zbog toga što su sva ova iskustva provučena kroz sistem tumačenja koji je primoravao žene na ulogu pasivnih žrtava a muškarce na agresivne predatore, ovaj slučaj doprineo bi boljem razumevanju razloga za mušku ozlojeđenost, osećaj nepravednosti i resentiman koji postoji među mladićima u kampusima širom Amerike.

Ostavili smo jedno centralno pitanje: zašto, je, zapravo, tačno, John Doe podneo prijavu protiv svoje koleginice iz kampusa? Moguće je, naravno, da se legitimno osećao žrtvom seksualne predatorke. Alternativno, možda je bio motivisan ili samo-očuvanjem ili pak osvetom. Šta god da ga je inspirisalo, jedna stvar je sasvim jasna: sistem, kakav trenutno postoji, toliko se duboko usprotivio privatnom seksualnom ponašanju odraslih učenika da se postavio kao „treća osoba“ – ona koja lebdi nad svakim intimnim činom, kao prateća, besprizorna, osvetnička sila.

Pre pola veka, jedan broj studenata američkih koledža shvatio je da je američki univerzitet preuzeo važnu ulogu u njihovim životima, ulogu koja je u osnovi bila u suprotnosti sa njihovim ustavnim pravom da žive u slobodi. Oni su želeli lične slobode, političke slobode, seksualne slobode. Želeli su da iskoriste svoje šanse u životu i da budu odgovorni samo zakonu i sopstvenoj savesti, a ne politički uskim i seksualno represivnim standardima birokratskih odbora kampusa. Ti studenti želeli su da univerziteti izađu iz njihovih privatnih života. Ovo se posebno odnosilo na mlade žene – njihova nevinost je beskrajno zaštićena i fetišizovana institucionalnim protokolima koji uključuju policijske časove, studente zatvorene unutar kampusa, šaperone, kod i prepoznatljivost oblačenja ali i „pisma Majci“ koja njihovim roditeljima šalju dekani zabrinuti za žene – seksualne slobode, uz sva uzbuđenja i opasnosti, zadovoljstva i ozbiljne rizike koji idu uz to – sve bi se to moglo dešavati samo ako bi univerzitet izašao iz njihovih spavaćih soba, dopuštajući im da ostvare seksualni život koji žele.

Sada, kako mnogi gledaju na stvar, univerziteti se više mešaju u seksualnost svojih studenata nego što je to bio slučaj u 1950-im. Na američkim univerzitetima postoje oni koji su zaposleni puno radno vreme da bi sedeli i slušali mlade ljude koji im se ispovedaju kad, gde i kako su se seksualno dodirnuli i kako su se osećali, koji su znaci, zvukovi, reči i gestovi učinili da poveruju da imaju pristanak druge strane. Ovako su homoseksualci bili izbačeni iz škola i sportskih timova, kao i iz vojske; Ovako su mlade žene bile kažnjavane zbog toga što su u prošlosti fingirale svoje seksualne impulse od strane raznih američkih institucija. Ovo je izvan dosadašnjeg savremenog univerziteta; ovo je uvreda za najosnovniju i najneupitniju od svih američkih ideja: ideju o ličnoj slobodi pojedinca.

Davno je to bilo kada je Mario Savio stajao na stepeništu Spraul Hola u Berkliju, pred publikom sačinjenom od dece koja su u mnogim pogledima bila konzervativna; neki su imali umanjenje osoblja i policijski čas, dok su mnogi drugi gajili neupitnu veru u politička obećanja Berija Goldvotera. Ali, svi su oni imali nešto zajedničko: svest o ulozi koju su univerziteti zauzeli u njihovim životima, ulogu koja je bila represivna i fundamentalno antidemokratska. Poznate reči Savija su čista ulična poezija: “Postoji trenutak kada rad mašine postaje tako odvratan da vam se od toga srce razboli, toliko da više ne možete biti njen deo! Ne možete ni pasivno učestvovati! Morate svoja tela staviti na zupčanike te mašine, na njene ručice i na sve uređaje – morate je zaustaviti!”

To vreme ponovo dolazi u američke kampuse, pošto najjači, najpametniji i najhrabriji među učenicima počinju da shvataju da su verovanja i prakse koje dominiraju ovim mestima iracionalni i politički izuzetno obojeni. Ovi novi mladi – učenici, studenti – oni se bude, pružajući otpor u svim oblastima života u koledžu. I mada njihovi administratori žele da ih razbiju, vetar duva studentima u leđa. Progresivna levica ima svu moć u kampusu, ali svest o kontra-revolucionarima ima svoju neospornu moć: istinu, logiku i razum.

Kejtlin Flenegan, Atlantik

Kratka istorija pasoša


Casablanca (1942), foto: Mondadori Portfolio via Getty Images

Casablanca (1942), foto: Mondadori Portfolio via Getty Images / Peščanik

U filmu Kazablanka, bivši ljubavnici Rik Blejn (Hemfri Bogart) i Ilsa Lund (Ingrid Bergman), ponovo se sreću u marokanskom lučkom gradu u koji su se sklonili Ilsa i njen muž Viktor Laslo. Većina ljudi seća se ovog filma kao priče o ljubavi u ratnom vremenu i na prvi pogled on to i jeste: zaljubljeni par se na kraju odriče svoje ljubavi kako bi pomogao Laslu, pripadniku češkog pokreta otpora, da se suprotstavi nacistima. Ali ceo zaplet – uključujući i uzrok Ilsinog i Rikovog ponovnog susreta – zasniva se na nečemu mnogo prozaičnijem: Ilsinim i Laslovim pokušajima da dođu do dokumenata koji će im omogućiti da otputuju. Sami dokumenti ne izgledaju nimalo impresivno – dva presavijena lista papira sa službenikovim potpisom – ali u filmu, kao i u pravom životu, oni mogu značiti razliku između života i smrti.

Na zapadu u prvoj polovini 20. veka, naročito tokom ratova, mnogim putnicima bila je potrebna viza za izlazak iz zemlje. A tokom Drugog svetskog rata Maroko, koji je tokom radnje filma još uvek francuski protektorat, postao je stanica na izbegličkoj ruti za napuštanje okupirane Evrope. Kako u filmu objašnjava glas naratora, migranti su putovali „od Pariza do Marseja preko Mediterana do Orana, zatim vozom ili kolima ili peške preko afričkog masiva do Kazablanke“. U Kazablanki bi podmitili nekog službenika, kupili papire na crnom tržištu ili na neki drugi način došli do dokumenata koji bi im omogućili da izađu iz zemlje, a zatim čekali prvi brod ili avion do slobode. „Neki su novcem ili uticajem ili srećom dolazili do izlaznih viza i putovali do Lisabona, a odatle do Novog sveta“, dodaje narator u jednoj od scena na početku filma. „A ostali čekaju u Kazablanki… i čekaju… i čekaju… i čekaju“. Rikov kafe je mesto gde se ovi likovi okupljaju, jadaju i ubijaju vreme: ujedinjene nacije koktela i kockanja.

Kazablanka je snimljena pre više od 75 godina. Ako je tumačimo kao priču o migraciji, ona nas podseća na činjenicu da naši lični dokumenti ne služe tome da nam omoguće slobodu, već pre tome da je ukinu. Garant prava na kretanje nije pojedinac već država, a pristup ovom pravu određen je pre svega klasnom podelom. Oni koji su siromašni, nepoželjni ili nesposobni da plate za neophodne vize, putne troškove, pa čak i za osnovne dokumente, ostaju zarobljeni, dok bogati putuju kako im se prohte. Godine 2016, rekordni broj od 82.000 milionera preselio se iz jedne zemlje u drugu zahvaljujući imigracionim merama koje favorizuju ultra-bogate i koje se svode na prodavanje državljanstava i boravišnih dozvola. U toku iste godine populistički političari širom sveta, od Austrije do Filipina, dobili su ogroman broj glasova zbog obećanja da će sprečiti dolazak nepoželjnih.

Drugima rečima, pasoši nisu izmišljeni kako bi nam omogućili da slobodno putujemo, već zato da bi nas zadržali tamo gde jesmo – i držali nas pod kontrolom. Oni predstavljaju granice koje države iscrtavaju oko sebe, ali i oko ljudi. Tako je u doba rata i u doba mira. Većina država više ne traži famozne izlazne vize koje se pominju u Kazablanki. Ali kako nestaju barijere za izlazak, tako se dižu one za ulazak. I u čemu je smisao odlaska ako nemate gde da odete?

08.jpeg

Pasoš je bio simbol pripadnosti suverenoj nacionalnoj državi, a za one srećnije i način da se iz nje otputuje. Sada nismo daleko od trenutka kada će linije biti iscrtavane i oko naših tela. Kako štampani dokumenti i analogne tehnologije bivaju zamenjeni detaljnim metodama skeniranja koje nas mogu identifikovati po šarama na zenicama, obliku lica, pa čak i mapama naših vena i arterija, više nećemo biti ono što piše u našim dokumentima; umesto toga, naši dokumenti ćemo postati mi sâmi.

Na zapadu je lako smetnuti s uma paradoks pasoša, jer dokumenti severnomeričkih i evropskih zemalja omogućuju građanima bezvizni ulazak, istina privremeni, u praktično bilo koju zemlju na svetu. Stoga ne treba da čudi što se, kada je reč o prodaji kola, kreditnih kartica, pa čak i ugovora za mobilne telefone, reč „pasoš“ koristi kao zamena za „slobodu“. Nemački građanin bez vize može posetiti 177 zemalja, američki 173 zemlje, a avganistanski samo 24.

Svima nama koji uživamo u relativno visokoj mobilnosti, suprotna situacija – da bez pasoša nema izlaza – pada na pamet samo kada su ulozi relativno niski, kada zaboravimo ili izgubimo pasoš. Ova situacija je takođe često obrađivana u filmovima: vrhunac zapleta filma Seks i grad 2 nastupa nakon što Keri Bredšo ostavi svoj pasoš u prodavnici cipela u Abu Dabiju, zatim sa svojim prijateljicama trči na bazar kako bi ga povratila i nakon što skandalizuje gomilu gnevnih arapskih muškaraca biva spasena od strane emiratskih domaćica koje ispod tradicionalnih ogrtača nose haute couture.

Za Keri Bredšo ulozi su dirljivo trivijalni: moraće da odloži let, možda da leti nižom klasom ili da provede još jedan dan obučena u konzervativnu odeću. Ali situacija u kojoj se nalazi ostatak sveta bliža je onoj u kojoj se nalaze Ilsa Lund i Viktor Laslo – samo bez njihovog bogatstva i veza. Uzmimo, na primer, Rohinje u Mjanmaru, manjinski narod bez države, ili milione Sirijaca u čijoj zemlji još uvek besni surovi građanski rat. Oni nemaju dokumente ili, ako ih imaju, oni nisu odgovarajući. Pošto ne mogu da dođu do dokumenata koji su im potrebni da bezbedno stignu tamo gde su se zaputili, oni pribegavaju napornim i opasnim putešestvijima preko kopna i mora. A ako ne uspeju da dođu do pasoša, vize ili dokumenta koji im garantuje siguran prelaz, očekuje ih dugo čekanje, moguće hapšenje, a neretko i smrt.

***

Brazil Customs Diamonds Form Rectangle Border Shape Rubber Stamp

Uvođenje i standardizacija putnih dokumenata na međunarodnom nivou rezultat je geopolitike i tehnologije. Dok nisu otkriveni načini za brzo kretanje kopnom i morem bilo je lakše zadržati ljude zidovima, rovovima, ogradama ili silom. Ali kako se saobraćaj ubrzavao, a zemlje i carstva postajali međusobno sve povezaniji trgovinom i ratom, kontrole protoka ljudi postajale su sve rigoroznije. Teško je znati ko je tačno bio prvi nosilac pasoša ili gde mu je i kada ovaj dokument izdat, ali Džon Torpi, autor knjige The Invention of the passport: Surveillance, citizenship, and the state / Otkriće pasoša: nadziranje, državljanstvo i država (2000), tvrdi da su prve kontrole ličnih dokumenata bile unutrašnje – to jest da su se odvijale unutar granica država, provincija ili imperija. U Evropi i Rusiji kmetovi su u feudalno doba bili vezani za imanja svojih gospodara; u Pruskoj je u 16. veku bila izdata policijska naredba kojom se „skitnicama“ zabranjivalo da dobiju „propusnice“ sa kojima bi mogli da se sele u druge gradove. Mogućnost kretanja je i tada, kao i danas, bila prvenstveno povezana sa društveno-ekonomskim statusom, mada je postojao napor da se najveštiji radnici (i njihovi porezi) zadrže kod kuće. Aristokrati sa ravnim tabanima su se kretali mnogo lakše od siromaha regrutovanih u lokalne vojske.

Državna institucionalizacija pasoša jača otprilike u vreme Francuske revolucije. Torpi primećuje da su se revolucionari žustro protivili odluci Luja XVI, kojom se njegovim podanicima zabranjivalo da napuste Francusku bez odgovarajućih dokumenata. Nakon revolucije, oni su se sporili oko toga da li su slobodnim ljudima uopšte potrebni pasoši. Neki su se slagali sa ovom merom, tvrdeći da je ona značajna za bezbednost i društvenu koheziju, a drugi su insistirali da „revolucija koja je započela uništavanjem pasoša, treba da čak i u kriznim vremenima garantuje odgovarajuću slobodu putovanja“.

Pobedili su oni koji su se zalagali za dokumente. Tokom narednog veka, carstva su se uzdizala i padala, vojske su vodile ratove, a regrutacija je prisiljavala mlade muškarce da se prijave za rat i tako za sobom ostave papirni trag. Straže su u početku kontrolisale granice i granične prelaze prvenstveno kako bi u periodima sukoba onemogućile ulazak špijuna i stranih neprijatelja; imigracione politike poput američkog Zakona o imigraciji iz 1924. definisale su migraciju na osnovu zemlje porekla. Uoči Prvog svetskog rata, nadnacionalne birokratske strukture, poput Lige naroda (kasnije Ujedinjenih nacija), strandardizovale su međunarodni režim putnih dokumenata, viza i dozvola. Upotreba ovih dokumenata razvijala se paralelno sa usponom nacionalne države i uspostavljanjem fizičkih kopnenih granica i graničnih kontrola koje danas smatramo prirodnima.

Torpijevim rečima: „Moderne države su svojim građanima često uskraćivale pravo da putuju u inostranstvo, a sposobnost država da uskrate neometano putovanje sprovodi se kroz državnu kontrolu izdavanja pasoša i povezanih dokumenata, koji su postali neizbežan uslov za ulazak u mnoge zemlje.“

Kako su ratovi iscrtavali i prepravljali nacionalne granice, a populacije bile izmeštane, brisane i razmenjivane, dokumenti su sve više određivali mesto osobe u svetu. Novostvorene države – poput Austrije, Mađarske, Jugoslavije i Čehoslovačke – počele su da štampaju sopstvene pasoše; to je bila vežba iz izgradnje nacije, ali i diplomatska nužnost i dokaz građanske pripadnosti. Građani bivše Jugoslavije i danas imaju nostalgiju za svojim starim crvenim pasošima, sa kojima si, po rečima jednog bivšeg autostopera, „mogao da putuješ gde hoćeš“.

Ali nisu se svi jednako elegantno uklapali u ove nove mape: oni bez državljanstva i papira, kao i izbeglice i prognanici, ostali su na vetrometini. U Kazablanki se pojavljuje i mlada Bugarka, spremna da ponudi seks u zamenu za vizu; pisac Vladimir Nabokov, morao je da podmiti „pravog pacova u nekoj kancelariji“ kako bi dobio izlaznu vizu za sebe i svoju ženu. Nakon što mu je oduzeto rusko državljanstvo, putovao je sa izbegličkim pasošem koji su mu izdale Ujedinjene nacije. Nabokov ga je mrzeo i kasnije u svojim memoarima Speak, Memory / Govori, sećanje opisao kao „izuzetno inferioran dokument, nezdravo zelenkaste boje“. Mnogi drugi, međutim, nisu bili te sreće.

***

04

Ne samo što je tehnologija doprinela fizičkom utvrđivanju granica nacionalnih država ogradama, zidovima i graničnim prelazima, već ona oblikuje i lične dokumente koje ljudi nose sa sobom kako bi pokazali svetu gde pripadaju. Rukom ispisani listovi papira, sa kratkim fizičkim opisom, evoluirali su početkom 20. veka dotle da su uključivali i fotografije, otiske prstiju i podatke o visini, boji kose i očiju. U Ujedinjenom Kraljevstvu su nekada cele porodice pozirale zajedno za pasošku fotografiju; šeširi, oslonci i sunčane naočare prihvatale su se na fotografijama sve do 20-ih godina prošlog veka. Šezdesetih, SAD su ljudima zabranile da se smeše na fotografijama; 70-ih su crno-bele fotografije zamenjene onima u boji. Takođe, falsifikati i usluge su postali nešto teži za izvesti. Jedno je kupiti potpisani papir od korumpiranog – ili dobronamernog? – službenika koji je spreman da vam pomogne. Nešto sasvim drugo je pretvarati se da ste druga osoba.

Šuška se da su pasošima dani odbrojani. Funkcioneri avio-kampanja i državni zvaničnici predviđaju da će već 2022. međunarodno putovanje biti „gladak proces bez papira“, za koji nam neće biti potrebni lični dokumenti, ni bording pasovi, jer će se skeniranjem zenica i otiscima prstiju proveravati sve što je potrebno. Uspon biometrijskih tehnologija u situaciji rataprotiv terorizma i povratka etničkog nacionalizma doveo je do toga da se podiže sve više zidova – fizičkih, zakonskih i retoričkih – širom sveta. Fizički zidovi imaju simboličku ulogu u populističkoj imaginaciji, jer razdvajaju „domoroce“ od „drugih“, dok pojačane granične kontrole, nadziranje i tehnologija za praćenje stvaraju jednako konkretne granice kojima političari mogu da se razmeću. Ono što je teže primetiti jesu granice koje se iscrtavaju oko ljudi i koje će ih potencijalno pratiti celog života.

Što je veći broj informacija sa kojima će se naši otisci prstiju ili snimci zenica povezivati – poput toga gde živimo, čime se bavimo, ko su nam roditelji, da li koristimo socijalnu pomoć i da li smo počinili neki zločin – to će biti više osnova za izvesnu vrstu algoritamske segregacije. Zahvaljujući trajnim digitalnim tehnologijama poput blokčejna, dosijei će postati neizbrisivi, a naše istorije će nas progoniti decenijama nakon eventualnog hapšenja, bankrota ili deportacije. U knjizi Automating inequality: How high-tech tools profile, police, and punish the poor / Automatizacija nejednakosti: kako visoka tehnologija profiliše, nadzire i kažnjava siromašne (2018) politikološkinja Virdžinija Jubenks piše o katastrofalnim posledicama digitalizacije birokratije koja se bavi socijalnom pomoći u SAD, jer tehnologije koje je koristila „nisu bile neutralne“. Umesto toga, tvrdi Jubenks, „ove tehnologije su oblikovane nacionalnim strahom od ekonomske nesigurnosti i mržnjom prema siromašnima; one zatim i same oblikuju politiku i iskustvo siromaštva“. „Invazivna elektronska kontrola“ siromašnih uskoro će postati status quo za sve Amerikance, primećuje Jubenks. Očigledno, prva meta biometrijskog praćenja biće oni koje je Tramp već stavio na listu za „ekstremnu kontrolu“: stranci, izbeglice i imigranti.

Kada je u januaru 2017. objavljena prva zabrana ulaska u SAD koju je donela aktuelna administracija – koja je razdvojila porodice, zatočila ljude koji već dugo imaju boravište u SAD i izazvala haos na aerodromskim terminalima širom sveta – ostalo je nejasno da li će ograničenja uvedena za putnike iz 9 muslimanskih zemalja važiti i za one među njima koji imaju dvostruko državljanstvo ili stalno boravište u SAD. Nema sumnje da pripadnici ove grupe predstavljaju privilegovanu manjinu i da nisu prvi na udaru nove zabrane, ali njihov položaj je postavio suštinsko pitanje: šta određuje odakle smo? Da li boja našeg pasoša ili boja naše kože? Da li to gde smo rođeni ili to gde smo najduže živeli? U manje apstraktnim pojmovima: da li će jedan Šveđanin iranskog porekla, ili Francuz somalijskog porekla u očima američkih agencija nadležnih za kontrolu imigracije zauvek biti samo Iranac ili Somalijac?

Već ima nekih presedana za ovu zabranu: 2015, tokom Obamine administracije, kongres je doneo zakon po kojem se svakome ko ima bilo kakve veze sa zemljom koja se smatra „bezbednosnim rizikom“ (poput Iraka, Irana, Sirije ili Sudana) uvode dodatne vize za ulazak u SAD, bez obzira na to ko je i gde živi. Ovaj zakon još uvek važi, a Trampova ekstremnija verzija je ipak odbačena – oni sa dvostrukim državljanstvom su ipak izuzeti – ali čitav problem je nagovestio budućnost u kojoj će postati nemoguće napustiti granice u kojima smo rođeni. Vize ili dozvole ulaska se trenutno izdaju na osnovu pečata u pasošu, podataka o ranijim ulascima i gradu rođenja, koji se navode u nekim (ali ne svim) ličnim dokumentima. Uz veće baze podataka i razvijenije tehnologije, prostor za diskreciono odlučivanje biće manji i odbijanja će postati automatska.

Ovo sa sobom nosi zakonske i političke, ali i lične posledice. Kolekcija biografskih, biometrijskih, porodičnih, pa čak i genetskih informacija stvara digitalne zaostavštine kojih je teško osloboditi se. U Kini, zemlji koja još uvek zahteva dokumente za putovanje unutar zemlje, skeneri zenica, skeneri za pokret i slične zlokobne tehnologije neprestano prate pripadnike muslimanske ujgurske manjine. Zahtevi kineskih građana za vize, hipoteke, škole i zaposlenja procenjuju se na osnovu njihovog tzv. društvenog kredita. Kada današnje izbeglice prate izbegličku rutu iz Kazablanke, sada u suprotnom smeru, putujući od Afrike preko Mediterana do Evrope, vlasti prikupljaju njihove biometrijske podatke i primenjuju Dablinski protokol po kojem je prva zemlja ulaska mesto gde izbeglice moraju tražiti azil. Sve je teže i teže nestati i početi iz početka. Toliko o mobilnosti, fizičkoj i ekonomskoj ili društvenoj.

Iscrtavanje granica oko ljudi može obezbediti uređeniji i predvidiviji svet. Ali uprkos obećanoj „glatkoći“ putničkog iskustva, taj svet neće biti nužno humaniji. Sasvim je moguće da će pasoši nestati tokom naredne decenije, ali ono što će ih zameniti biće mnogo invazivnije: digitalna senka naših tela, porodica i prošlosti i koja će nas kao mali kišni oblak pratiti svuda gde pođemo.

Atossa Araxia Abrahamian, The New York Review of Books, 21.05.2018.

Peščanik.net, 26.05.2018.

Kada je piti na poslu dobra stvar


Novo istraživanje potvrđuje drevnu mudrost Persije – alkohol može pomoći u rešavanju problema.

Ne tako davno, novinarka Fajnenšel tajmsa koja je napisala ovu priču ručala je sa čovekom iz velikog tehnološkog preduzeća i izvesnom gospođom iz jednog biznis magazina, koji su rekli nešto izuzetno za današnje vreme i stavove. U momentu kada ih je konobar upitao da li žele da pogledaju vinsku kartu odvratili su mu istovetno: “Da, molim”.

“Koliko je davno bilo otkad sam poslednji put videla da neko na poslovnom ručku pije nešto uzbudljivije od gazirane vode, pa mi je bio potreban čitav sekund kako bih u glavi obradila ovaj njihov odgovor… ali trenutak pre nego što sam se izlanula, dođavola, i ja bih jednu čašu.

Vratila sam se u kancelariju osećajući prilično zadovoljstvo samom sobom, sve dok nisam sela da pišem e-poštu o dosadnom PR čoveku kojeg umalo nisam pomešala sa njim samim.

Ipak, prošle nedelje sam naišla na neke brojke koje sugerišu da postoji nešto što vredi spomenuti u vezi obavljanja posla onda kada vas pomalo ‘uhvati’, to jest kada ste pod lakim uticajem alkohola.

Američki eksperiment objavljen u časopisu Harvard Business Review pokazao je da kada je 20 mladih muškaraca popilo dovoljno koktela vodke sa brusnicom, i kada se nivo alkohola u njihovoj krvi približavao zakonskoj granici od 0,08 promila, oni bi rešavali gomilu slagalica bolje i brže od 20 drugih ispitanika koji su ostali trezni.

Slagalice i problem tipa “mozgalica” nisu zvučali kao bilo šta drugo sa čime bih se susretala ili bavila na mom poslu (Zamislite reč koja se odnosi na “patku”, “dolar” i “savijutak”. Odgovor: “račun”.) Ali, prema jednom od istraživača, Endrjuu Jarosu (Andrew Jarosz) koji stoji iza ovog testa, rezultati su podržali inicijalnu ideju da bi nas blaga “natopljenost” čini još kreativnijima, i to upravo jer smanjuje sposobnost fokusiranja.

Već i sama pomisao da bi se bilo šta dobro moglo reći o pripitosti na poslu – čak i onoj koja je najmanjeg intenziteta –  zvučalo bi kontradiktorno i u sukobu sa savremenim kancelarijskim poslom, i to u tolikoj meri da sam ga nazvala kako bih upitao da razmotri ima bilo kakvih poslova – uključujući i moj – koji bi se mogli još boje obavljati ako bismo u vreme ručka popili barem par negronisa (koktel od džina, vermuta i kamparija).

Nažalost, nije mogao da mi da listu takvih strukovnih profila koji su alco-friendly. “Svaki posao do određenog stepena zahteva fokus”, rekao mi je. I mada svaki posao ima i trenutke u kojima bi gubljenje tog fokusa moglo biti od pomoći, “većinu svog radnog vremena bolje da ne želite da pijete”.

Ali, da li je moguće da je duboko uvrežena poslovna trezvenost na neki način otišla predaleko? Osećala sam kako sam se našla u čudu, pitajući se zašto mi iz redakcije Fajnenšel tajmsa – kada neku veliku zverku pozovemo na ručak kod nas – uvek za takvog gosta imamo čašu pristojnog vina koja mu gotovo uvek bude na raspolaganju. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put videla da je neko čak i dodiruje.

Još mi je u živom sećanju prizor prvog od takvih ručkova kojima sam prisustvovala, kada sam se latila čaše vina – dok je u meni odzvanjalo zvono za uzbunu jer su svi ostali za stolom ljubazno odbili alkohol da bi, umesto njega, zatražili vodu.

Situacija je bila gora nego što sam mislila. Kasnije sam videla i studiju koja pokazuje da se oni koji jednostavno drže alkoholno piće u ruci smatraju manje inteligentnim od onih bez čaša sa vinom ili pivom – fenomen koji su istraživači nazvali “predrasudom o nalokanom idiotu” (imbibing idiot bias).

Očigledno da takvi nisu čuli za Jarosa i njegovu vodku sa brusnicom, a kamo li za činjenicu da su mnogi od nas počeli da rade u kancelarijama gde se rutinski pilo (usud novinarske profesije). A nisam imala ni kolege mlađe od 30 godina s kojima bih dan kasnije razgovarala kako oni gledaju na to, i kako su praktično primenili ovu ideju, naime, da bi “lagano dolivanje” u kancelariji moglo imati svoje prednosti.

Oči bi im se razrogačile i zinuli bi od čuda. Svi, kako žene tako i muškarci, misle da bi cela ta stvar sa otvorenim “dolivanjem” na radnom mestu učinila da se osećaju “neugodno”, “nezgodno”, ili samo glupo.

Ne krivim ih, uzimajući u obzir šta bi sve moglo poći naopako kada je nekog “malo uhvati”, posebno u Britaniji.

Ne tako davno, jedan londonski trgovac na terevenki je – nakon vikenda provedenog u golferskom raspoloženju i “dolivanju” – uspeo da u jednom trenutku proizvede najvišu cenu nafte za poslednjih osam meseci, a i to pošto je kupio sedam miliona barela sirove nafte – usred noći. Nekoliko godina kasnije, žena koja je “prilično” popila tajno se ukrcala na putnički trajekt u Devonu i “otela” ga, da bi se na sudu potom čula priča kako je okolne brodiće odgurivala “kao u fliper lopticu”,  dok je, bežeći od policije, uzvikivala: “Ja sam Džek Sperou!”.

Očigledno da ništa od ovoga nije dobro. Pa ipak, tokom istraživanja za ovaj članak sam upitala jednu dobro upućenu i načitanu osobu šta bi moglo ispasti od ovih trezvenjaka iz 21. stoleća. Ispalio je kao iz topa: “Persijanci!”

Ispostavilo se da je grčki istoričar Herodot jednom napisao da, kada bi drevni Persijanci morali da donesu neku važnu odluku,  oni bi se odlučili za “pravu opciju” tek pošto bi popili, i da – ukoliko bi ta ideja i dalje dobro izgledala ujutro, nakon što je “prespavala” –  oni bi je, tako trezni, prihvatali.

Znam da ovo u današnje vreme nikada ne bi funkcionisalo. Pa ipak da li bih bila jedina osoba na svetu koja bi bila strašno srećna ukoliko bih, konačno, mogla da je isprobam?”

 

Financial Times

Kineski marš ka “duši digitalne budućnosti” nacije


Kineska preduzeća uskoro u alijansi koja će zaokružiti industrijski ekosistem i podsektore proizvođača hardvera, dizajnera čipova, softvera i programera aplikacija.

Kina je u potrazi za „dušom“ svoje digitalne tehnologije – Ni Guangnan i Cheng Xu su dva “pešadinca” na svom dve decenije dugom maršu za razvoj domaćeg poluprovodničkog procesora i operativnog sistema: ovo je putovanje u kome se krajnja tačka neprestano menja.

Ni je 79-godišnji akademik na Kineskoj akademiji za inženjering je 1999. vodio tim koji je razvio prvi kineski prvi domaći čip. Čeng, direktor Univerziteta za istraživanje i razvoj Univerziteta u Pekingu (MPRC), vodio je tim koji je iste godine osmislio arhitekturu ugradivog mikroprocesora UniCore 16, prve i osnovne elemente funkcionisanja svakog računara.

Međutim, ovi inžinjerski podvizi nikada nisu ostvarili naum kojim su se obojica vodili, naime, nije postignuto njihovo komercijalno usvajanje; tako su Ni i Čeng ostavljeni da i dalje rade  u relativnoj senci i anonimnosti.

Ovaj tandem je trenutno ponovo u centru pažnje, nakon što je američko Ministarstvo trgovine u aprilu zabranilo izvoz američkih tehnoloških komponenti i operativnih sistema kineskoj tehnološkoj kompaniji ZTE, jednoj od najvećih proizvođača telekomunikacionog hardvera i pametnih telefona u Kini, a zbog kršenja uslova ustanovljenih trgovinskih sankcija nametnutih Iranu i Severnoj Koreji.

Nakon zabrane ZTE-a, nametnulo se pitanje kojim se zabavljaju intelekti mnogi ljudi, od globalnog internet-ćaskanja pa do opaski vodećih kineskih lidera: Zašto druga najveća ekonomija na svetu, sa naizgled neograničenim finansijskim resursima i talentima koji su im raspolaganju, nije uspela da pronađe neki svoj centar i noseću osu, „dušu“ (reč koja se rimuje sa kineskom rečju za čipove) svoje digitalne tehnologije?

Kineske kompanije već su u potrazi za nekoliko superiornih „stvarčica“ u tehnologiji 21. veka, uključujući najvećeg proizvođača telefonske opreme i dominantnu platformu za online kupovinu kao i elektronska plaćanja. Međutim, osnovne komponente svih ovih kompanija čine procesori koje proizvode Intel ili Qualcomm, a operativni sistemi u srcu njihovih aplikacija su Guglov Android na pametnim telefonima, ili pak Microsoft za računare.

Kineska tehnologija za centralnu procesorsku jedinicu (CPU) za desktop i prenosive računare kaska oko 10 godina za svetskim liderima, rekao je Ni, koji je inače izumeo prvu hardversku karticu za unošenje kineskih znakova na Lenovo računare.

“Incident sa kompanijom ZTE je pokazao kako (ostali) mogu lako zadreti u naš industrijski lanac”, rekao je Ni tokom Svetskog  obaveštajnog kongresa 17. maja u Tjanđinu, prema navodima državnog lista The Paper.

Kineska tehnološka prednost je u elektronskoj trgovini, internetu, mobilnim platnim sistemima i obradi velike količine podataka (big data), dok su oblasti kao što su dizajn čipova i izrada operativnih sistema bile ključne slabosti koje su “kontrolisali drugi”, rekao je Ni.

Nije vredelo čak ni u mašti poželeti da se uhvate u koštac sa ovakvim tehnološkim izazovom. Kineska vlada je već 1960. osnovala prvi institut za istraživanje poluprovodnika. Krajem sedamdesetih godina, zemlja je imala 600 fabrika koje su proizvodile ploče za integrisana kola, ali je na godišnjem nivou to bilo samo 10 odsto jednomesečne proizvodnje samo jedne japanske fabrike.

Grace Semiconductor Manufacturing je uz fanfare puštena u rad 2000. godine, otvarajući fabriku čipova u Šangaju u vrednosti od 1,63 milijardi američkih dolara. Pod vodstvom Đjang Mjanhenga (Jiang Mianheng), starijeg sina tadašnjeg kineskog predsednika, i Vinstona Vonga (Winston Wang), najstarijeg potomka svojevremeno najbogatijih ljudi Tajvana, u ovaj poduhvat su takođe uložili Cheung Kong i Hutchison Whampoa iz Hong Konga.

Grace, međutim, nije prijavio svoju prvu godišnju dobit sve do 2016. godine, a čak je i tadašnji iznos bio “kombinacija” sa još jednim Šangajskom fabrikom, Hua Hong-om, da bi se 2011. s njom napokon spojila.

Čen Jin, tadašnji profesor na Univerzitetu Šangaj Đjao Tong je 2003. prigrabio za sebe sve medijske naslove svojim probojem u dizajnu mikročipa, otkrivajući novi koncept procesora za obradu digitalnih signala kojeg je nazvao Hansin (Hanxin), reč koji se rimuje sa “kineskom dušom”. Nije trebalo mnogo vremena da bi se ispostavilo da je Hansin najobičnija prevara: jedan očevidac je vlastima otkrio da je Čen samo obrisao natpise sa Motorolinih čipova, koje je uvezao od svog bivšeg poslodavca, ne bi li ih u javnosti „progurao“ kao sopstvenu inovaciju.

“Verovatno će (razvoj čipova) trajati godinama, ili čak generacijama, iziskujući od kineskih programera naporan rad kako bi se uhvatili u koštac sa globalnim liderima”, rekao je Milton Lu, direktor operativnog sistema PhotonIC Technologies, start-up firme za ​​dizajn čipova u šangajskom visokotehnološkom parku Žangđjang.

Pa ipak, traženje duše nudi kineskim inženjerima dragocenu priliku da revidiraju svoja istraživanja i proizvodnju, rekao je Lu, čiji integrisani fotonsko-elektronski čipovi najnovije generacije za sisteme optičkog umrežavanja i internet stvari (IoT) . komponente koje koriste njihovi klijenti – uključujući Huawei i ZTE.

“Kineske kompanije sada su potpuno svesne strateške važnosti pravljenja vrhunskih čipova”, rekao je on. “Kapital i talenat, dva ključna elementa za rast industrije, se podrazumevaju, podstaknuti ambicijama uspostavljanja vlastite razvijene industrije integrisanih kola u Kini”.

Intel, kojeg je 2017. Samsung nadmašio kao najveći svetski proizvođač memorijskih čipova, proizveo je 1969. svoju prvu silikonsku pločicu.

Do prelaza u naredni milenijum, u ovom sistemu se akumulirao 32-godišnji tehnološki napredak njegovog najbližeg konkurenta – u industriji gde je za podizanje fabrike za izlivanje mikroprocesora potrebno barem dve godine – da bi, na dan otvaranja, postala tehnološki zastarela, jer je u isto to vreme uvedena i nova generacija čipova.

Kada na stranu stavimo novac i talenat, kineskim kompanijama je potreban ekosistem za aplikacije ali i partneri, kako bi nadoknadili izgubljeno vreme.

“Kineskom CPU će takođe biti potreban operativni sistem” koji može “osigurati da postojeće softverske aplikacije kao što su Microsoft Word ili Exel mogu funcionisati glatko”, rekao je Mei Lingchuan, viši inžinjer u kompaniji Jupiter Networks.

Ovo dovodi do jednog od najvećih okršaja u areni procesorske industrije: treba, naime, ubediti potencijalne buduće korisnike da usvoje kompletnu arhitekturu domaće procesorske arhitekture, gde postoje rizici od neusaglašenosti sa globalnim sistemima, softverskim programima i aplikacijama.

Kompanije rade na komercijalnim principima koji im donose profit. U poslovanju sa čipovima i operativnim sistemima, stabilnost i troškovi predstavljaju nešto više od pukog nacionalističkog ponosa ili patriotske dužnosti. One domaće tehnologije čiji je obim usvajanja bio manji nisu izdržale test vremena – test koji zauzvrat pruža pouzdanost i ekonomiju obima, a koji usvajanje čine atraktivnim.

Nijev tim je 2001. proizveo ugradivi čip “Fangžu 1”. Međutim, komercijalna upotreba čipa bila je herkulovski zadatak, prema blog-postu Nijevog asistenta, Liang Ninga.

Kineski vrhunski proizvođači elektronskih komponenti su na ovo usvajanje pokazali jednoglasnu ravnodušnost: oni naprosto nisu imali sredstva za razvoj proizvoda iz domena izvorne CPU arhitekture, jer su svi proizvodi razvijeni na osnovu čipova Intela imali brži put ka tržištu.

Čengov MPRC se suočio sa sličnim problemima. UniCore je pokrenuo nezavisnu arhitekturu zasnovanu na slobodnom operativnom sistemu, Linux-u, ali nije mogao da zadobije nikakvo komercijalno usvajanje čak i nakon što je Kina u maju 2014. zabranila upotrebu Majkrosoftovog operativnog sistema Windows 8 na državnim računarima.

Ipak, ono što Kini nedostaje u talentu i tehnologiji, može se kupiti. Kina je u 2014. godini pokrenula Kineski investicioni fond za integrisana kola, poznat u industriji kao Veliki fond, u još jednom velikom potezu čiji je cilj negovanje inovacija u industriji.

Fond je za samo četiri godine uložio oko 140 milijardi juana (22 milijarde američkih dolara), od čega je 70 posto namenjeno projektima unutar lanca snabdevanja poluprovodničkim i digitalnim tehnologijama. Drugi fond od 150 milijardi do 200 milijardi juana je skoro kompletiran, a cilj mu je podizanje proizvodnje kineskih čipova i tehnologija kako bi domaće firme odvratile od uvoznih komponenti inostranih kompanija sa zapada.

Same kineske kompanije bile su najveći kupci američke tehnologije, čime je u 2015. godini 16% svih investicija otišlo na ulaganje, u poređenju sa samo 6% pet godina ranije, navodi se u januarskom izveštaju Eksperimentalne Jedinice za odbranu inovacija (Defence Innovation Unit Experimental).

Kineska globalna direktna ulaganja u inostranstvu su u 2016. godini iznosila 213 milijardi američkih dolara, od čega je petina potrošena u Sjedinjenim Državama, dok su, u periodu od 2000. do danas, kumulativne investicije u SAD prebacile 100 milijardi dolara.

Kina pod predsednikom Si Đinpingom želi da do 2030. postane svetski lider u oblasti tehnologija i veštačke inteligencije. Plan uključuje poreske olakšice i koncesije kineskim firmama, kao i ispostavljanje zahteva inostranim kompanijama da svojim lokalnim partnerima na kineskom tlu stave na uvid ključne detalje o svojoj tehnologiji.

I mada domaći CPU nije dostigao kritičnu masu da bi prerastao u indusstrijski i korisnički mejnstrim, mogu se primetiti i nagoveštaji napretka u tom pravcu. Šangajska firma Zhaoxin Semiconductor, poslovni poduhvat između gradskih vlasti grada Šangaja i VIA Technologies, ​​tvrde da su razvili prvu domaću x86 procesorsku mikro-arhitekturu koja je kompatibilna sa svim postojećim softverom, uključujući i Windows 10. Biti delimično u vlasništvu VIA-e znači da je verovatno pokriven VIA-ovim unakrsnim licencnim ugovorom za x86 sa Intelom.

PhotonIC takođe pokazuje ohrabrujuće znake brzog rasta koji bi mogao uslediti u narednim godinama, jer je brojnim investitorima pristupio predlozima i diskusijama o novim krugovima finansiranja.

Najveće tehnološke kompanije u Kini, Huawei Technologies, ​​Alibaba Group i Tencent Holdings – sa najvećim svetskim istraživačkim budžetima – takođe su u trci za razvoj čipova (Alibaba je vlasnik novine “South China Morning Post”, koja je i objavila ovaj članak).

Očekuje se da će početna masovna proizvodnja ove četvrtine započeti Huaveiovim vrhunskim sistemom-na-čipu (SoC). SoC je elektronsko integrisano kolo koje sadrži razne elektronske komponente koje obično uključuju CPU, grafičku jedinicu za obradu, RAM memoriju, ROM memoriju i modem.

Alibaba je prošlog meseca kupio C-SKY Microsyste, kineskog dizajnera i programera ugradivih centralnih procesorskih jedinica (CPU).

Uprkos nedavnim aktivnostima, Kina je i dalje zaostaje – barem za sada.

“Ne postoji rešenje za CPU problem. Intel je suviše moćan”, rekao je Đu Đingtao (Ju Jingtao), predsednik firme u državnom vlasništvu Tsinghua Unigroup u intervjuu državnim medijima pre dve sedmice. “Devedeset i pet posto novca ide Intelu. Serveri širom sveta rade za to… ovo je stvarnost. S jedne strane smo besni, s druge strane smo, isto tako, i bespomoćni. “

Elaine Chan, Daniel Ren | SOUTH CHINA MORNING POST

Politico

(Ovaj članak objavljen je u američkom mediju Politico, u sklopu partnerstva sa SCMP-om. Članak se originaln pojavio u SCMP-u 26. maja 2018

Biznis – raj za muškarce?


Broj žena na ključnim rukovodećim pozicijama je ove godine pao za 25 odsto. Stručnjaci kažu da izazovi sa kojima se žene suočavaju nadilaze njihov karijerni izbor. Za Njujork tajms piše Kler Kejns – Miler.

Broj žena koje vode najveće kompanije oduvek je bio mali. On je, ove godine, manji čak za 25 odsto.

Ovakav nagli preokret vodi ka ispitivanju koje bi išlo izvan uobičajenih objašnjenja zbog čega žene ne postaju glavni rukovodioci – da nisu dovoljno konkurentne, da ne uspevaju da iskoriste mogućnosti za unapređenje i zato što su radije biraju ravnotežu između posla i privatnog nego radna mesta visokog intenziteta.

To je zato što, prema činjenicama, postoje realne da prepreke za ženske rukovodioce, pa to nije nisu samo stvar njihovih individualnih karijernih izbora. Na poslu su prisutne i „više sile“, kažu stručnjaci – sile koje su uspostavile predrasude o ženama na vlasti, majkama koje rade ili liderima koji ne odgovaraju kalupu ljudi koji su prethodili ženama-liderima.

Godinama se činilo da bi udeo žena na vrhu korporativne Amerike tokom vremena lagano ali sigurno trebalo da naraste. Broj žena koje vode kompanije na listi poslovnog magazina Fortune 500 je prošle godine porastao na 6,4 odsto, što je rekordno visoka stopa, u odnosu na 2,6 odsto samo deceniju pre.

I pored svega, ove godine je broj žena glavnih rukovodilaca opao za 25 odsto, prema listi Fortune 2018 objavljenoj u ponedeljak 21. maja. Na ovoj listi sada su prisutne 24 žene, što je pad sa 32, koliko ih je ova lista imala godinu ranije. Njih dvanaest je napustilo svoje poslove – nedavno je odstupila i Deniz Morison iz kompanije „Kempbel Supe“ (Campbell Soup Company), koja je u petak 18. maja najavila odlazak u penziju, dok se četiri nove žene pridružilo listi.

Njih četiri je izjavilo da idu u penziju; preostale četiri otišle su sa svojih funkcija nakon što su njihova preduzeća prodata; dve su zauzele nova radna mesta, dok su dve zamenjene nakon što su investitori želeli promenu. Među stotinama muškaraca na listi, sada je ostalo samo njih 47, znatno manji udeo nego ranije. A kada se dogodi da žene napuštaju najviše poslovne funkcije – onda se uporedo dešava i manji dotok novih dama sposobnih da zauzmu njihovo mesto. U svakom slučaju u kojem je imenovan novi ili privremeni glavni izvršni direktor, ženu je zamenio – muškarac.

Pad od 25 procenata je toliko veliki pre svega jer je broj žena već od samog starta jako mali, tako da izostanak svake pojedinačno s liste znači i veliku statističku promenu. Postoji i fenomen poznat kao „staklena litica“: predrasuda da je verovatnije da će žene biti zadužene za neuspeh preduzeća. Ali, na mnoge načine, razlozi zbog kojih padaju žene koje su glavni rukovodioci jesu isti oni razlozi zbog kojih njihovo prisustvo izostaje sa čelnih pozicija.

Žene u biznisu počele su da bivaju izjednačene s muškarcima u pogledu posla i plaćanja. Ali, na svakom pojedinačnom nivou – one odjednom izostaju sa vodećih funkcija. Samo 22% starijih potpredsednika firmi čine žene. Od toga, samo je 21 procenat njih na pozicijama vezanim za generisanje prihoda, što generalno dovodi do radnih mesta na nivou C, prema godišnjoj Studiji o ženama na radnom mestu koje su sačinili Lean In i McKinsey. Njihovo osipanje otpočinje već sa prvim unapređenjem na menadžerske pozicije: šanse da žene budu unapređene u menadžere su 18% manje nego što ih imaju njihove muške kolege.

“I muškarci i žene dolaze na pozicije koje iziskuju velika naprezanja” kaže Robin Eli (Robin Ely), profesorka na Harvardskoj poslovnoj školi i predsednica rodne inicijative ove ustanove. “Pravo pitanje je šta je ono što im se dešava dalje, „niz put“, a to je neretko jedna neuspela priča. Zaposlene žene kažu da odustaju jer, navodno, žele ravnotežu između posla i privatnog života ali iz brojnih istraživanja znamo da to nije tako jednostavno. Njima se, naprosto, ne nude mogućnosti za napredovanje na ključne funkcije.”

Jedno od glavnih objašnjenja za nedovoljnu zastupljenosti žena je da je „previše teško voditi veliku kompaniju i biti majka“. Sve je jasnije, međutim, da ovo objašnjenje previđa dublja pitanja o načinu funkcionisanja njihovih radnih mesta, kažu neki eksperti.

Istini za volju – i muškarci takođe imaju porodice. Time što brigu o deci ispostavljaju kao „ženski problem“, kompanije izbegavaju promenu svoje poslovne kulture na načine koji bi svima obezbedili veću uravnoteženost između poslovnog i privatnog života – na primer, ograničavajući broj sati provedenih na poslu ili pružajući više fleksibilnosti kada i gde se posao završava.

Umesto toga, daleko je verovatnije da će žene koristiti ono što politika njihove firme nudi svojim zaposlenicama, kao što su roditeljsko odsustvo, kraće radno vreme ili prelazak na manje zahtevne pozicije usled porodičnih obaveza. Muškarci samo pričaju kako su pogođeni „žongliranjem“ između svojih karijera i porodičnog života, iako se sa tim problemima drukčije hvataju u koštac nego žene. Napuštaju mesto pre kraja radnog vremena, tražeći od kolega da ih pokriju, ili preuzimaju klijente „iz komšiluka“, koji su blizu firme i ne zahtevaju dugačka putovanja kako bi se do njih stiglo – ali ne nikome ne govore da to čine.

Rezultat: karijere žena su osujećene, ali ne i karijere muškaraca.

Izgleda da u sposobnostima vođenja i liderstva ne postoje rodne razlike. Nedavna analiza 2.600 rukovodilaca otkrila je da se, na više procenjivanih područja, muškarci i žene nisu razlikovali, uključujući njihove interpersonalne, analitičke i menadžerske veštine i opšte sposobnosti. Ipak, upoređujući žene i muškarce sa sličnim veštinama i talentima, bilo je daleko manje verovatno da će postati izvršni direktori.

Deniz Morison (Denise Morrison) je bila izvršna direktorka kompanije Campbell Soup do pretprošlog petka. Njenim odlaskom, broj CEO žena na listi „Fortune 500“ smanjen je za 25 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Jedan od razloga, što su pokazale i druge studije, jeste da nesvesno pretpostavimo da su dobri lideri po pravilu muškarci, ali da, kada su u pitanju žene koje imaju uspešne karijere – ispitanici imaju „pomešana osećanja“.

Tipični izvršni rukovodilac je „visokog stasa sa dubokim glasom“ – tipična žena se ne uklapa u sliku. U jednom eksperimentu, ispitanici su rekli da je neko ko se zvao „Erik“ – koji je nudio nove ideje – bio „urođeni“ lider, dok, za razliku od njega, neko po imenu „Erika“ koja je ponudila te iste ideje, nije smatrana za prirodno talentovanu.

Neudate studentkinje ženskih poslovnih škola izražavale su veću želju za nižim platama i manjim brojem radnih sati i to posebno u situacijama kada su očekivale da će njihove muške kolege, posebno oni koji nisu oženjeni, videti njihove odgovore, rezultati su studije objavljene prošle jeseni u Američkom ekonomskom pregledu (American Economic Review).

Ove predrasude prema ambicioznim ženama utiču na to kako menadžeri tretiraju žene na radnom mestu.

Široko je uvrežena predrasuda da muškarci imaju liderske kvalitete kao što su dostojanstvenost, ozbiljnost i „svečano držanje“, dok se za žene smatra da imaju kvalitete vezane za „podršku“ muškarcima,  kao što je, recimo pouzdanost. Kada žene zatraže unapređenje ili povišicu, verovatnije da će na njih gledati kao na osobe koje se ponašaju zapovednički ili agresivno, rezultati su koje su objavili Lean In i McKinsey. Za razliku od žena, muškarci će daleko pre dobiti povišicu i unapređenje – i to bez ikakve potrebe da za njih pitaju ili ih zahtevaju.

“Uvek se tu radi o kompanijskoj poslovnoj kulturi  ali i širim kulturološkim stavovima uvreženim prema ženama, kao i teškoćama koje svi imamo onda kada – kako istraživanja sugerišu – treba zaista poštovati ženu koja je na poziciji autoriteta”, izjavila je Robin Eli.

Aktivistički pokret MeToo može zaista pomoći ženama da obelodane duboko zapretenu diskriminaciju sa kojom se žene suočavaju na poslu, tvrdi Brande Stelings, potpredsednica odeljenja za savetodavne usluge u Catalyst-u, neprofitnoj konsultantskoj i istraživačkoj firmi koja se bavi ženama u biznisu. Ali, u nekim kompanijama, ova kampanja je takođe imala suprotni efekat, obeshrabrujući muškarce od mentorskog rada s mladim koleginicama koje tek počinju, a iz straha da se njihova savetodavna uloga može pogrešno protumačiti.

Istraživači predlažu nekoliko načina za unapređenje većeg broja žena na liderske pozicije. Počelo bi se s njihovim uvođenjem od samog vrha: što ih više angažovati u vrhu, i unaprediti na izvršne funkcije. Menadžeri koji uspešno unapređuju žene na izvršne funkcije trebalo bi da za to dobijaju bonuse, uslovljene promovisanjem žena. Investitori mogu zahtevati da kompanije diverzifikuju svoja radna mesta i pozicije u kompanijskoj hijerariji. Zapošljavanje može biti standardizovano, tako da ljudi ne biraju kandidate na osnovu nebitnih stvari – poput visine i stasa, ili dubine glasa.

I žene i muškarci imali bi više koristi od fleksibilnosti radnog mesta, kao i vremena kada se ne očekuje da budu dostupni za svoje šefove. Kompanije koje žele da privuku ženske rukovodioce mogu u svoj paket za zapošljavanje žena uključiti traženje posla za njihove supružnike kao i brigu o njihovoj deci. Oni, takođe, mogu iznaći načine kako bi sveli na minimum negativne efekte koje na osoblje ostavlja privremeni prekid karijere kako bi se posvetile podizanju dece.

Ali, istraživači i regruteri kažu da će do stvarnih promena doći samo ukoliko se pristrasnost i predrasude budu uzeli u obzir na jednom temeljnijem nivou – kao i promenom načina rada za koji (pogrešno) mislimo da je znatno teži.

“Ovaj problem je na istovetan način prisutan u brojnim kompanijama, pa su se mnoge od njih, shodno situaciji, potrudile da puno sjajnih stvari ubace u svoju organizaciju rada”, kaže Stelingova. “One se, međutim, nisu ozbiljnije pozabavile predrasudama prisutnim ispod površine sistema, onim pogrešnim razmišljanjem koje rezultira zanemarivanjem žena pri unapređenju na ključne izvršne pozicije.”

(Claire Cain Miller piše o rodnim pitanjima, porodici i budućnosti rada. Pridružila se Tajmsu 2008. godine i bila je deo tima koji je osvojio Pulitzerovu nagradu 2018. godine za promovisanje javne službe za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja na radnom mestu)

 

Njujork tajms

Posebni čipovi preuzimaju kriptovalute i – deluju nezaustavljivo


Kineska firma Bitmain dominira na tržištu „hardvera-po-meri“ i ne pokazuje znake usporavanja, piše Majk Orkat za MIT Review.

Ako je najveća zajednička imovina kripto-valuta njihova decentralizovana priroda – nemogućnost bilo koje osobe, korporacije ili udružene grupe da kontroliše budućnost kovanice – onda ne postoji egzistencijalna pretnja, poput uspona proizvodnje specifično integrisanih kola: ASIC-a (Application-Specific Integrated Circuit). Inače, kriptovalute upotrebljavaju metodu „proof-of-work“, što je zapravo “komadić” informacije koji je teško stvoriti, ali koji ostalim „igračima“ tj učesnicima u „rudarenju“ obezbeđuje laku proveru i verifikaciju transakcije, u cilju maksimizacije bezbednosti. A tu je i operacija koja se među kripto-rudarima naziva „decentralizacija“.

Integrisana kola specifična za aplikacije jesu čipovi specijalno dizajnirani da obavljaju one vrste proračuna koje su potrebne radi efikasnijeg rukovanja izabranom valutom – daleko efikasnije nego što je to moguće učiniti procesorima opšte namene. To što kripto-rudari mogu koristiti ASIC za dobijanje izvanredne prednosti verovatno neće predstavljati tako veliku pretnju ako jedna kompanija – kineska firma Bitmain – nije ušla u igru kako bi dominirala tržištem. Sada je Dejvid Vorik (David Vorick), osnivač tri godina starog servisa za skladištenje podataka, „Sia“, zasnovanog na „digitalnim blokovima“ tj blokčejnu, a njegov tim počinje da sarađuje sa Bitmain-om, koji je pravi Golijat u kripto-rudarskoj industriji.

Vorikova ASIC kompanija za proizvodnju ASIC-a, zvana Obelisk, predstavlja pokušaj okončanja Bitmejnove neumoljive proizvodnje novih ASIC-a. Međutim, on takođe odgovara na veće potrebe unutar kriptovalutne zajednice kako bi kovanice očuvale kao “otporne na ASIC” tako što su podešavali svoj softver. Treba se nadati da će takvo „petljanje“ značiti snažan uzvratni udar na velike kripto-rudarske igrače kao što je Bitmain.  Vorik, međutim misli da je to napor osuđen na malo ili nimalo uspeha, što mu govori i lično iskustvo.

Bitmain je zapravo pobedio Obelisk na tržištu kripto-valute Siacoin, koja je posebno prilagođena za ASIC ultrabrze čipove, iako novi startup planira da pošalje svoje rudnike prve generacije za oko osam nedelja. Vorik kaže da ga je ovo teško iskušavanje uverilo da ASIC neće uskoro otići. Budući da proizvođači hardvera imaju toliko mnogo fleksibilnosti u dizajnu i osmišljavanju, on kaže da će “uvek postojati putanja” kojom će se kretati razvoj prilagođenih čipova – procesora koji su u stanju da rade oko novih kripto-rudarskih algoritama kojima bi trebalo da se odupru.

„Iskopavanje“ kripto-valute je proces dodavanja skupova ili “blokova” novih transakcija na blokčejn. Rudari koriste velike količine računarskog potencijala kako bi pogodili određeni broj koji kriptografski povezuje novi blok sa prethodnim – ključem za snimanje dokaza otpornih na manipulacije i neovlašćeno „čačkanje“. Pronalaženjem broja, rudar dokazuje da je uradio posao koji je potreban da bi se obezbedio kontinuitet ovog virtuelnog valutnog „lanca“ (chain), da bi potom dobio zasluženu nagradu u kripto-valuti.

Samo nekoliko godina nakon pojavljivanja bitkoina, start-up firme otpočele su žestoku utakmicu za izgradnju ASIC čipova posebno namenjenih kripto-rudarima i njihovom „iskopavanju“ digitalnih valuta. Međutim, skoro sve te kompanije su posrnule – sve izuzev Bitmejna. Procenjuje se da ova start-up firma kontroliše više od 70 odsto tržišta hardvera za Bitcoin-mining. Ona takođe koristi svoj hardver za sopstveno bitkoin rudarenje. I to za puno  bitkoina: prema Blockchain.info, „rudarski baseni“ sa Bitmejnom čine više od 40 procenata ukupne računarske snage dostupne za Bitcoin mining.

Bitmejn je odnedavno počeo da se strahovito razvija, puštajući na tržište nove ASIC čipove dizajnirane za Eter tj itirijum (Ethereum), Zed-keš (Zcash) i Monero, pored Sije (Siacoin). Ovo je među korisnicima i programerima tih novčića izazvalo zabrinutost da bi Bitmain i njegovi partneri mogli zadobiti većinu kapaciteta za rukovanje svojim mrežama, što bi im pružalo dovoljno snage za ometanje ili zlonamerno napadanje mreže. Ova je bojazan inspirisala programere na nadogradnju softvera (koju su, u slučaju kripto-valute Monero, programeri isporučili) zarad otpornosti ASIC čipova.

Međutim, ako je Vorik u pravu, to može biti izgubljeni razlog – argument koji je postavio u podužem blogu ove nedelje o svom iskustvu sa Obeliskom. Kaže da se nada da će post “nagnati ljude da prihvate činjenicu da će snažna kripto-rudarska centralizacija biti prisutna još dugo vremena”. Sledeće pitanje, po Voriku, glasi: “Šta možemo učiniti sa našim protokolima, našim dizajnom i našom zajednicom da bismo se uverili da ovo nije katastrofalna stvar?”

Uzgred:

Na panelu koji je održan u okviru CoinDesk Consensus 2018 konferencije, tri velika imena u rudarenju kriptovaluta našla su se u centru ove debate o implikacijama ASIC-a na bezbednost i decentralizaciju.

Diskusija se u nekoliko situacija vraćala na ulogu države, ponekada kao partnera, a ponekada kao protivnika.

ASIC je posebno napravljen kompjuterski čip koji se koristi za visokoefikasno rudarenje kriptovaluta. Kada se ASIC razvije za rudarenje specifičnog coina, dolazi do istiskivanja GPU-a sa tržišta.

Za neke, uključujući tu i Marko Strenga, izvršnog direktora kompnaije za rudarenje Genesis, to je problem.

– GPU (grafila jedinica za procesuiranje, ili grafička karta) je najdecentralizovaniji hardver za rudarenje, izjavio je.

Deo razloga za njegovu tvrdnju leži u činjenici da je GPU jefitniji i zahteva manje investicije za pokretanje operacije rudarenja.

Za Gidiona Pauela, izvršnog direktora kompanije Crypto Corp, Streng je u pravu:

– Da (ASIC) nije toliko decentralizovan, ali više volim ASIC jer je bezbedniji.

Iako rudarenjem bitcoina dominira ASIC, Pauel nije zabrinut:

– Ne mislim da će pitanje decentralizacije uopšte biti bitno za bitcoin.

Neslaganje među njima dvojicom svodi se na to koja tema je pretnja veća. Dok Streng brine o koncentraciji kripto-rudarske snage u manjem broju ruku, Paula više brine agresivan stav mnogih vladajućih struktura u zemljama širom sveta.

 

Mike Orcutt  May 17, 2018, MIT

 

Kako zaustaviti brexit


Prikaz knjige Nicka Clegga „How to stop Brexit (and make Britain great again) / Kako zaustaviti brexit (i učiniti Britaniju opet velikom)“.

Živimo u vremenu gneva, ali i kajanja. Dok su glasači besni zbog stanja u društvu, mnoge javne ličnosti se kaju zbog grešaka u svom privatnom životu. Muškarci iz Holivuda se duboko kaju zbog načina na koji su godinama tretirali žene i obećavaju da će se popraviti. U nevladinim organizacijama, BBC-u, preduzećima i na univerzitetima mnogi shvataju da ono što je nekada moglo više ne može da prođe i žale zbog svojih postupaka. Kajanje je obično praćeno izvinjenjima zbog zadatog bola, kao i samosažaljenjem. Tako je profesor sa Harvarda optužen za višestruko seksualno uznemiravanje rekao: „Zbog ovakvog ponašanja bih se uvek kajao“. Kajanje je sve više obaveza, čime gubi smisao.

Ali šta je sa ljutim glasačima? Da li se oni kaju zbog svojih postupaka? Specifičnost danas sveprisutnog kajanja je njegova niska politička cena. Političari će se možda pokajati zbog svog ponašanja u privatnom životu, kada ih prošlost sustigne. Ali retko ili nikada se neće kajati zbog svojih političkih postupaka, koje brane po svaku cenu. Ne, kaže Theresa May, ne kajem se zbog raspisivanja prevremenih izbora. Učinila sam ono što sam smatrala ispravnim, a ako rezultat nije onakav kakav sam želela – to nije moja greška, ljudi su tako glasali. Tony Blaire je po objavljivanju Izveštaja Chilcot rekao da se kaje zbog grešaka tokom planiranja rata u Iraku (koje su po njemu činili drugi), ali da se ne kaje zbog samog rata i odluke da u njemu učestvujemo. A kako bi i mogao? On i dalje misli da je to bila ispravna odluka. S druge strane, oni koji su glasali za Blaira i koji su se u međuvremenu okrenuli protiv njega, retko žale zbog svoje odluke. Nisu oni krivi za njegovo ponašanje. Izneverio ih je. Glasačka kutija nije ispovedaonica. Ona služi ispoljavanju besa zbog ponašanja drugih.

Da li su referendumi drugačiji? Kada političari glasačima prepuste odluku koju se ne usuđuju sami da donesu, to nije prosto priznavanje granica svojih ovlašćenja. To je i način izbegavanja odgovornosti. Da li May žali zbog odluke da napusti Evropsku uniju? Za razliku od odluke da raspiše izbore, što je bila njena lična odluka za koju je odgovorna, ona to pitanje smatra besmislenim. Zašto bi se kajala kada nije ona odlučivala? To je odluka britanskih građana i na njoj je samo da je sprovede. To jako iritira protivnike brexita. Ako ona ne prihvata odgovornost za tu odluku i ne priznaje pravo glasača da promene mišljenje, kakve su šanse da se odustane od nečega što mnogi, čak i premijerka, vide kao strašnu grešku? Odgovor je – nikakve.

Zato se trenutno traga za načinom da glasačko telo iskaže svoje kajanje. Kada bi građani mogli da promisle o svojoj odluci, možda bi je i promenili. Demokratija se dobrim delom i sastoji u promeni mišljenja. To štiti gubitnike u izbornoj trci: novi izbori znače da ništa nije nepromenjivo i da porazi nisu konačni. Problem je u tome što ta logika ne važi u slučaju referenduma. Kada građani donesu odluku o važnom pitanju u ime budućih generacija – tu nema mesta za gubitnike. Ali ako je rezultat tesan, a pitanje i dalje nerešeno, zašto ne razmisliti još jednom? Zašto ne organizovati još jedan referendum da se odluka prvog potvrdi ili opovrgne?

Nema ničeg lošeg u organizovanju novog referenduma u vezi sa tako važnim pitanjem. Referendumi u dve faze su uobičajeni u nekim delovima sveta, gde se smatra da ljudi ne treba da odlučuju na brzinu, pa da se posle kaju. Na Novom Zelandu je 1992-93. referendum o promeni većinskog izbornog sistema (first-past-the-post voting system – FPTP) održan u dve faze: građani su prvo odlučivali da li žele alternativu i kakva bi ona bila, a onda da li su možda za to da sve ostane isto. Na prvom referendumu je ogromna većina glasala za promenu i opciju mešovitog proporcionalnog sistema (mixed member proportional system – MMP). Na drugom referendumu je MMP pobedio sa mnogo manjom razlikom, a FPTP je dobio mnogo više pristalica kada mu je bila suprotstavljena konkretna alternativa. Posle skoro 20 godina, glasači su opet pitani da li su saglasni sa svojom odlukom iz 1993. Odgovorili su da jesu, sa malo većom razlikom nego pre. Onda je, bez obzira na ovaj rezultat, sastavljena komisija za poboljšanje MMP-a. Tako se smanjuje prostor za kajanje.

Nažalost, ovaj impresivno racionalan model se iz više razloga ne može primeniti na revidiranje brexita. U slučaju Novog Zelanda, drugi referendum se nadovezao na prvi. To objašnjava zašto se mnogo više ljudi odlučilo za promenu u prvoj rundi: znali su da će dobiti šansu da se predomisle. Drugi referendum za potvrđivanje ili odbacivanje brexita bio bi nešto sasvim drugo. Stvorio bi utisak da je prvobitna odluka bila proizvod podvale, a ne greška. Greške su sastavni deo demokratske politike, ali podvale nisu. Još je gore to što sa brexitom ne postoji mogućnost povratka na staro – ona je zauvek nestala. Potrebni su novi pregovori da bi Velika Britanija ostala članica EU. Tačno je da se biralo samo između status kvoa i nejasne alternative („izlazak“), i da bi preciziranje te alternative možda doprinelo privlačnosti status kvoa, kao na Novom Zelandu. Ali u ovom slučaju ne postoji način da se specifikuje alternativa – postići dogovor ili ne – a da se ne žrtvuje status kvo.

Tu se radi i o širem problemu, u smislu da je referendum o brexitu sasvim različit od onoga o promeni glasačkog sistema. Kada su građani Britanije 2011. odlučivali o tome da li da FPTP bude zamenjen sistemom alternativnog glasa (alternative vote – AV), mogli su da promene sistem glasanja i dobiju mogućnost suspenzije budućih ishitrenih odluka. U tom slučaju bi parlament mogao da sledi zahteve glasačkog tela. Ali brexit podrazumeva širi mehanizam odlučivanja, šta god o tome govorili oni koji treba da ga sprovedu. On zahteva pregovore sa državama članicama EU i njegov ishod zavisi i od njih. Građani Britanije tu nemaju poslednju reč. Izglasali smo pokretanje procesa nad kojim nemamo kontrolu. Drugi referendum nas ne bi vratio na početnu tačku. On bi prosto bio još samo jedan korak u pregovorima o brexitu. Evo, zamislimo da se na drugom referendumu glasači izjasne protiv brexita. Posledice te odluke ne bile ništa jasnije od onih koje su nastupile posle prvog glasanja. Odluka da se opovrgne prvobitni rezultat referenduma bila bi još jedan skok u nepoznato.

Kritičari brexita s pravom ismevaju čerčilovske aspiracije njenih zagovornika, koji u osamostaljenju Britanije vide šansu da ona zablista na svetskoj pozornici. Sva je prilika da ćemo uvideti samo to da osamostaljenje u 21. veku znači potpadanje pod uticaj velikih sila. Događaji iz 1940. su danas irelevantni, mada bi se odluka o odustajanju od brexita ozbiljno odrazila na prestiž Britanije. U najmračnijim danima maja 1940. Čerčil je rekao da se narodi koji stradaju u borbi ponovo uzdižu, dok onima koji se predaju nema spasa. Ispostavilo se da je čak i to netačno. Narodi sasvim lepo mogu da prežive mnoga poniženja. Ali činjenica je da je način donošenja odluke često podjednako bitan kao i sama odluka. Nije neobično da se glasačko telo predomisli. Ali narodi koji menjaju mišljenje u teškim trenucima odaju utisak nepostojanosti. Države članice EU bi nas sigurno ponovo prihvatile, ali uz određenu cenu. Reći „da“ pa „ne“ brexitu nije isto kao da brexita nije ni bilo. To je kao da kažemo da više ne znamo šta želimo. Opasnost neodlučnosti bila bi faktor u svakoj budućoj kampanji za referendum. Ljudi mogu da se predomisle, ali to uvećava njihovu nesigurnost.

Zato nas zagovornici poništavanja brexita uveravaju da prvi put nismo pogrešili, već da smo bili nasamareni. Glasanje za brexit nije bilo veća greška od glasanja za Blaira – bili smo zavedeni. Prodali su nam maglu. U knjizi Kako zaustaviti brexit Nick Clegg računa na ljutnju ljudi, a ne na njihovo kajanje. On piše: „U politici postoji jednostavno pravilo: ko ne ispuni svoja obećanja snosi odgovornost“. On kaže da sasvim razume glasače koji su kaznili njega i njegovu Liberalno demokratsku partiju, jer su uprkos obećanjima podigli školarine (mada naglašava da se ne kaje zbog te, kako on smatra, ispravne odluke). Jedino oko čega se sve strane slažu jeste da je kampanja za brexit bila besramna, jer su u njoj teška pitanja i izazovi gurnuti u stranu zarad smešnih obećanja i bednih pretnji. Gubitnici ne moraju da se suoče sa svojom sramotom zbog izgovorenih neistina. Clegg smatra da samo pobednici treba da se suoče sa posledicama svojih dela. Ako nema novca za zdravstvenu zaštitu, ako ne možemo da sklopimo povoljne trgovinske sporazume, ako ne možemo da uskladimo imigraciju i ekonomski razvoj, neko treba da odgovara. Ali ko?

Razlika između referenduma i izbora ogleda se u tome što tokom referendumske kampanje političke partije nisu najvažnije. Političke partije sa realnim izgledima da dođu na vlast su relativno iskrene na izborima, jer znaju da će ih proganjati neispunjena obećanja. Cleggova karijera je propala zbog loših odluka njegove partije. Stare partije neprekidno brane svoju teško stečenu reputaciju. Ali glas za „izlazak“ nije nosio takve rizike, jer je referendum odmah otišao u istoriju. Tačno je da će neke političare poput Borisa Johnsona i Michaela Gova proganjati lakomislena obećanja koja su dali tokom kampanje za brexit sve dok budu bili deo aktuelne vlade. Ali njihova je prednost je u tome što mogu da poruče glasačima da treba da ih procenjuju na osnovu rezultata dok su na vlasti, a ne na osnovu njihove individualne uloge u višepartijskoj kampanji za referendum. I glasači upravo to i čine. May je 2017. raspisala izbore i pozvala glasače da je izaberu za sprovođenje brexita. Tražila je od njih veliku većinu. Ali glasači nisu hteli da snose odgovornost za referendum koji su sami izglasali. Ocenjivali su partije na osnovu njihove unutrašnje politike, pa je na rezultate izbora više uticalo pitanje lova na lisice nego brexit. Ishod je bio blokirani parlament i slaba manjinska vlada, što je od sprovođenj