Zašto izvoz nije samo puka dostava robe


Budućnost međunarodne trgovine je drastično skočila na dnevnom redu globalnih svetskih igrača.

Jedan od glavnih razloga za to je što su Britanci glasali za napuštanje Evropske unije, kao i izbor Donalda Trampa nakon kampanje u kojoj je bio veoma kritički nastrojen prema nekim prethodno sklopljenim trgovinskim sporazumima koje SAD ima s ostatkom sveta. Za ekonomsku rubriku BBC Svetskog servisa piše Endrju Voker. 

Veći deo debate je fokusiran na promet robe. Da li će biti carine na britanski izvoz u EU i obrnuto? Predsednik Tramp je proizvođačima automobila pripretio “graničnom taksom” ukoliko svoje poslovanje prošire na teritoriju Meksika.

Ali, šta je sa uslugama? One, uostalom, dominiraju većinom svetskih ekonomija.

Računa se da više od 78% nacionalne ekonomske aktivnosti Britanije, Francuske i SAD čini sektor usluga. One su, stoga, u svetu dobro poznate kao “uslužne privrede”. U Nemačkoj, međutim, tom gigantu u oblasti proizvodnje, uslužna delatnost zauzela je 70%, pa čak i u Kini zaprema skoro polovinu tamošnje privrede.

Ali, kada bacimo pogled na prekograničnu trgovinu, tu je priča poprilično drukčija. Vrednost globalne trgovine robom i dalje premašuje sektor usluga, i to više od tri puta.

Pa ipak, trgovina uslugama doživljava rast, a to je bitno za mnoge svetske ekonomije. Pokazalo se da će biti teže izboriti se s preprekama koje globalna trgovina uslugama nosi sa sobom. Ove prepreke ukazuju se u formi propisa, a ne kroz tarife ili poreze koji utiču na trgovinu robom.

Događa se da zemlje ponekad nameću ograničenja na procentualno učešće vlasništva koje strane kompanije mogu imati u biznisu pružanja usluga. U Kini, na primer, ta granica je 50% za sektor osiguranja i neke telekomunikacione usluge.

Takođe, jedan od zahteva može biti i – državljanstvo. I, opet u Kini, glavni partner u oblasti kontrole tj internih revizija (auditing), kao i vođenju knjigovodstvenih firmi, mora biti kineski državljanin.

U skoro svim ovim zemljama u kojima su u opticaju brojne profesije zahteva se odobrenje o kvalifikovanosti (često iz veoma dobrih razloga). Stepen do kojeg postoji uzajamno priznavanje kvalifikacija među zemljama varira.

Ponekad se načini licenciranja i uslovi za dobijanje prebivališta mogu prepoznati kao prepreke koje stoje na putu prekograničnom snabdevanju uslugama.

Tu je slučaj i da priroda mnogih usluga čini da trgovina suštinski bude veći izazov: ne možete vašu uslugu staviti u teretni kontejner i brodom je poslati da plovi po svetu, prodajući je – kao što to možete sa robom.

Ipak, moguće je trgovati uslugama u međunarodnim okvirima. Broker s londonske berze može da kupuje i prodaje akcije za nemačke investitore. Ljudi mogu da putuju u inostranstvo na lečenje, koje spada u medicinske usluge. Firme mogu uspostavljati komercijalnu prisutnost u drugim zemljama. I pojedini stručnjaci mogu da putuju u inostranstvo i rade kao nezavisni dobavljači usluga – možda, recimo, vodoinstalaterskih – ili, na primer, kao zaposleni u osiguravajućem društvu.

Tako se ispostavlja da je liberalizacija trgovine uslugama komplikovanija nego što je to liberalizacija trgovine robom.

Ali, bilo je pokušaja da se ovaj problem reši.

U Pravilniku Svetske trgovinske organizacije (STO) postoji nešto što se zove Opšti sporazum o trgovini uslugama, ili GATS (General Agreement on Trade in Services).

Zemlje članice STO  su se tokom skorašnjih pregovora obavezali o meri do koje će stranim dobavljačima omogućiti pristup svojim tržištima uslugama. Ovaj raspon varira od zemlje do zemlje i naveden je u “rasporedima”, priloženim uz Sporazum.

GATS ima pravila koja promovišu transparentnost, kako bi se biznisima i preduzećima olakšala navigacija kroz sva ona pravila koja se tiču njihovog poslovanja. Postoje, takođe, i pravila koja zabranjuju diskriminaciju između različitih trgovinskih partnera.

Vlade brojnih velikih ekonomija koje pokreće sektor usluga – posebno u Evropi i Americi – gledaju na GATS kao na dobar start, ali i veoma nedovršen u načinu na koji funkcioniše. Dakle, u toku su odvojeni pregovori pod nazivom “Sporazum o trgovini uslugama” (Trade in Services Agreement, TiSa). Oni još uvek nisu okončani tako da se još uvek, strogo govoreći, ne radi o “sporazumu”.

Pregovori uključuju 23 članice STO. U njima se Evropska unija računa kao jedna članica (a ne 28 odvojenih), tako da će verovatno porasti na 24 onda kada Britanija napusti EU.

TiSA ne privlači pažnju svetske javnosti u smislu da ne puni novinske stupce, ali je zato veoma kontroverzna jer podstiče javna neslaganja među samim članicama.

Kritičari optužuju nacionalne vlade uključene u proces pregovora jer rade u tajnosti. Oni, takođe, kritikuju “klauzulu nasadnog ključa” ili, kolokvijalno “Gedora klauzulu” koju će ovaj sporazum verovatno uključiti. Njom bi trebalo sprečiti zemlje-članice da ponovo uvode trgovinske barijere koje su prethodno uklonjene (Gedora, eng. “ratchet”, ključ koji se okreće samo u jednom smeru bez mogućnosti vraćanja unazad: takođe i naziv situacije ili procesa za koji se smatra da se pogoršava, ili da je stalno u nizu nepovratnih koraka).

Kritičari kažu da će to otežati posao svakoj vladi koja bi pokušala da preokrene proces privatizacije bilo kakvih usluga koje je država već ranije ustupila tj prodala privatnom sektoru. Oni, takođe, kažu da bi ovo moglo potkopati pravo vladajućih garnitura da vrše regulaciju u javnom interesu.

Evropska komisija – koja u ime EU pregovara o trgovinskoj politici ​​- ovo odbacuje.

“Upravo suprotno, pravo na regulisanje oblasti usluga biće ugrađeno u TiSA-u. Umesto toga, cilj je da se pozabavimo diskriminacijom, koja trenutno sprečava obezbedioce usluga da rade u nekom drugom segmentu TiSA “, kaže portparol EK.

Što se tiče “Ratchet klauzule”, Evropska komisija kaže da ona neće proizvesti posledice koje navode njeni kritičari. Još se kaže i da se EU neće obavezivati u vezi dopuštanja stranim dobavljačima da obezbeđuju neke ključne, javno finansirane usluge, uključujući zdravstvo i obrazovanje.

Uslužne delatnosti će verovatno biti jedna važna oblast za britanske trgovinske pregovarače, koji traže mogućnosti za britanski biznis nakon izlaska iz Evropske unije.

Finansijske i poslovne usluge čine oko polovine ukupnog britanskog izvoza usluga, što je negde oko četvrt milijardi funti (286 milijardi evra, 300 milijardi dolara). To će biti važan faktor za britanske trgovinske odnose sa EU, kao i za sve nove sporazume koje je moguće načiniti sa zemljama izvan EU, uključujući i SAD.

Britanija i dalje izvozi više robe nego usluga, ali se ta prednost zadnjih godina dramatično istopila. Po istraživanju koje je naručila banka Barclays prognozira se da bi sektor usluga, u roku od jedne decenije, mogao da čini više od polovine britanskog izvoza.

Dakle, prepreke za prekograničnu trgovinu uslugama zaista će bitno uticati na Britaniju kao i mnoge druge zemlje.

 

Andrew Walker, BBC Svetski servis (ekonomija)

 

O političkom strahu


Tri odlomka iz knjige Coreya Robina “Fear: The History of a Political Idea” / „Strah: istorija političke ideje“

Dobro je i zdravo nikada ne smetnuti s uma koliku cenu plaćamo ukoliko dozvolimo da nas ućutkaju. Za magazin i portal New Republic piše Kori Robin, profesor političkih nauka na Bruklin koledžu, a prenosi portal Peščanik.

Čuvajte se autocenzure

Politički strah je više od individualnog iskustva i ne utiče samo na lični život. Uvreženost koja ga podupire potiče iz tradicije i rasprostranjenih narodnih verovanja, a racionalna računica na kojoj je zasnovan odražava stvarnost društvene i političke moći. Namerno ili slučajno – jer se ponekad na tome svesno radi, a ponekad ne – politički strah potvrđuje društvenu raspodelu moći i resursa, utiče na javnu debatu i vrši pritisak na javne politike.

Politički strah se obično javlja u jednom od dva oblika. Prvo, on utiče na odnose između viših i nižih slojeva društva: to što se oni plaše jedni drugih pomaže da se održi nejednakost iz koje taj strah nastaje. Drugo, politički strah može biti izazvan silama koje su izvan društva ili unutar njega, kada celom narodu preti neki strani neprijatelj odnosno opasna pojava poput kriminala, droge ili moralnog propadanja u samom društvu. U praksi se te dve vrste straha često spajaju i međusobno podstiču.

Stvaranje i održavanje političkog straha može zahtevati neposredni pritisak i prisilu, kao u slučaju Tomasa Četmona, ali češće strah natapa tkivo običnog života i bez ličnih pretnji. To je funkcija političkog straha: on ne teži da slomi jednu konkretnu osobu, već od nje hoće da napravi primer, da pošalje poruku svima ostalima da paze šta rade, jer će inače biti sledeći na redu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urugvajska vojska je pritvarala jednu osobu od svakih pedeset, a u zatvor slala jednu od pet stotina. Meta vojske bile su same žrtve, ali i osobe poput jednog psihoanalitičara iz Montevidea i njegove supruge. Njih dvoje su godinama ćutali, iako nikada nisu bili pritvarani ni zatvarani:

„Naši životi su bili sve skučeniji. Proces autocenzure je bio izuzetno podmukao: nije bila stvar samo u tome što sa drugima prestajete da razgovarate o izvesnim stvarima – prestajete i sami da mislite o njima. Vaš unutrašnji dijalog se gasi.“

Nadežda Mandeljštam na sličan način piše da je pod Staljinovom vlašću većina ljudi bila držana u pokornosti, i to ne njima lično upućenim pretnjama, već primerima prisile koji su doveli do toga da „niko od nas više nije podnosio peticije, izražavao mišljenja o nečemu ili preduzimao bilo kakvu drugu akciju pre nego što bi saznao šta o tome misle ljudi ‘na vrhu’“.

Takvo stanje opšteg straha može biti podstaknuto čak i nekim oblicima nasilja iz prošlosti, koji još uvek opstaju u predanju. U zapadnom delu El Salvadora seljaci su dugo pamtili masakr koji je vojska izvršila nad njihovim porodicama, kada je pobijeno više od deset hiljada ljudi. To sećanje je bilo tako snažno da čak pedeset godina kasnije, kada je zemlja ustala protiv vojske, gotovo niko iz tog regiona nije uzeo oružje.

Čak i kada nije unapred uračunato, takvo posredno dejstvo naročito je snažno kada meta pripada već ranjivoj grupi. Na primer, posle jedanaestog septembra novinari i aktivisti su izveštavali o strahu Arapa i muslimana u SAD-u zbog pritvaranja 1200 do 5000 muslimanskih i arapskih muškaraca. To nije bio samo strah od privođenja, deportacije ili osvetničkog nasilja, već i od političkog govora o kontroverznim temama iz oblasti američke spoljne politike, koji bi mogao da skrene pažnju na njih i isprovocira vlast i policiju da ih nadzire ili maltretira. „Postoji strah u arapskoj zajednici“, izveštavao je Mino Ahtar. „Od Arapa i muslimana čujem: ’Hajde da se ne ističemo. Da ne izlazimo u javnost. Treba samo da ćutimo i čekamo da ovo prođe’“. To su potvrdili i brojni novinski izveštaji.

U takvoj atmosferi straha, čak i najbezazleniji činovi mogu izazvati dodatni strah sa jednako represivnim učinkom. Na primer, u decembru 2001. Mohadaru Muhamedu Abdulahu, jemenskom imigrantu iz San Dijega, odobrena je kaucija od 500 hiljada dolara, pošto je dva meseca bio u pritvoru kao svedok, zato što je slagao u svom zahtevu za azil. U početku, muslimanska zajednica se mobilisala da pomogne Abdulahu i položila je 400 hiljada dolara za njegovu kauciju, obećavši da će skupiti i ostatak. Ali kada je objavljeno da će svaki priložnik morati da dâ svoje ime i prezime na uvid vlastima, a možda i da izađe pred sudiju, mnogi u zajednici su ustuknuli. „Kada su saznali da će morati da idu na sud i odgovaraju na pitanja sudije“, rekao je Abdulahov advokat, „ljudi su se uplašili“. „Jednog dana“, dodao je, „svi govore o solidarnosti i dostojanstvu, a narednog dana beže. Ova zajednica nije podeljena, ona je uplašena“. Zbog pritvaranja i deportacija, kao i zbog osvetničkih napada, ovaj jednostavni zahtev da se identifikuju pred sudom bio je dovoljan da izazove strah širom muslimanske zajednice u San Dijegu.

Takvo stvaranje straha koji se proteže kroz vreme i prostor, zahteva učešće, pa čak i saradnju čitavog društva: elite i kolaboranata, posmatrača i žrtava. Kako bi dosegao dalje od malobrojne, neposredne publike, politički strah mora mobilisati kako generale tako i pešadince i rezervnu armiju sekretara, kuvara i spremačica koji će im pomoći. Politički strah se oslanja i na posmatrače, čija pasivnost raščišćava put za elite i njihove kolaborante, kao i za targetiranu zajednicu žrtava, čiji pripadnici među sobom prenose didaktičke priče o strahu i tako povećavaju njegov doseg. Podstaknuti željom da se zaštite od sankcija, ovi mali činovi edukacije među žrtvama su centralni za ekonomiju straha. Oni minimizuju neophodnu količinu prisile, maksimizujući njene efekte. Jedna žena iz Severne Karoline priseća se kako su je u vreme segregacije njeni roditelji, dede i babe, još od najranijih godina upozoravali da će biti uhapšena ako ne poštuje pravila segregacije. „Zato se, kada vidite natpise ‘belci’ i ‘obojeni’, niste usuđivali da se suprotstavite“.

Šta motiviše kolaborante

Po uobičajenom shvatanju, kolaborant je onaj koji pomaže neprijatelju, to jest grupama kojima ne pripada, da prete grupama kojima pripada. Ali ta definicija mi se čini previše restriktivnom. Ona pretpostavlja da je grupa homogena celina i da ne možemo izaći niti imati konkurentske pripadnosti jednom kada smo u njoj. Međutim, kolaboranti se ne mogu tako jednostavno kategorizovati. Neki od njih ne pripadaju u potpunosti grupi koju izdaju; drugi su, kao francuskih fašista iz Višija, povezani dubokom ideološkom srodnošću sa neprijateljem kojem pomažu. Doušnici, koji su verovatno najčešća vrsta kolaboranata, poznati su po svojim kameleonskim svojstvima, što određivanje njihove pripadnosti čini bezmalo nemogućim zadatkom.

Knud Volenberger, istočnonemački disident koji je u tajnosti izveštavao Štazi o subverzivnim aktivnostima svoje supruge, tvrdi da je njegova kolaboracija bila sasvim u skladu s njegovom pripadnošću opozicionim krugovima. Jedan način da se suprotstavimo vlasti, on objašnjava, bilo je „otvoreno neslaganje, a drugi način je išao kroz vladine kanale. Ja sam bio istovremeno i unutra i napolju“. Harvi Matusov se pridružio Američkoj komunističkoj partiji 1947, počeo je da radi kao doušnik 1950, povukao je svoje svedočenje 1954. i na kraju lagao o sve tri faze svoje karijere u memoarima Lažni svedok, objavljenim 1955. Njegov politički angažman je bio tako promiskuitetan da je nemoguće znati šta je još izneverio, pored istine. Naslov memoara drugog doušnika FBI-a Vodio sam tri života (kao komunista, doušnik i „građanin“) – već je prikladniji, jer upućuje na višestruke identitete koje kolaborant redovno preuzima.

Ne želim da prenaglasim ovu ideju o višestrukim pripadnostima. Volenberger je možda samo racionalizovao prošlost koje se stideo, a Matusov je možda zaista bio šuplji čovek, kako su ga mnogi u to vreme videli. Kojoj god grupi da pripadamo u nekom egzistencijalnom smislu, u toku svog života stičemo moralne obaveze prema svojim saborcima i prijateljima, koje izdajemo kada pomažemo protivničkoj strani.

Kako bih izbegao pitanje identiteta koje sledi iz restriktivne definicije kolaboracije, upotrebiću definiciju koja se oslanja na latinski koren reči collaborare: „raditi zajedno“. Pod kolaborantom podrazumevam naprosto onoga (ili onu) koji radi sa elitama ili zauzima niže ešalone moći i pretvara politički strah u autentično građanski poduhvat. Kolaboranti mogu biti izvršioci nižeg ili srednjeg nivoa; snabdevači, poput skladišta u Jedvabneu u Poljskoj, koje je 1941. isporučilo benzin za spaljivanje ambara u kojem je bilo zatvoreno hiljadu i po Jevreja, ili Ford i Dženeral motors, koji su finansirali brazilsku bezbednosnu služnu koja je ispitivala i mučila levičare; pomoćno osoblje (kuvari, sekretarice i ostali); špijuni ili doušnici. Iako svi oni nisu jednako kompromitovani svojim delima, svi su krivi za saučesništvo.

Kolaborant je neuhvatljiva figura. Sa izuzetkom Persijskih pisama i Ajhmana u Jerusalimu, on se retko pojavljuje u literaturi o političkom strahu. Slutim da jedan od razloga za ovo odsustvo leži u tome što što se on opire jednostavnim kategorijama elite i žrtve. Poput elite, kolaborant preuzma inicijativu i ostvaruje dobit od svoje kolaboracije. Poput žrtve, može mu se pretiti kaznom ili osvetom ako ne sarađuje.

Mnogi kolaboranti zapravo i dolaze iz redova žrtava. Možda možemo napraviti razliku između kolaboranata aspiracije, inspirisanih željom za dobitkom, i kolaboranata averzije, inspirisanih strahom od gubitka. Prvi su sličniji elitama, drugi žrtvama. Ali, čak je i ta distinkcija isuviše oštra, i kao što potvrđuje ekonomski pojam oportunitetnog troška, nada u dobitak često izaziva strah od gubitka.

Kolaboranti obavljaju dve funkcije. Prvo, oni obavljaju zadatke kojima same elite ne mogu ili ne žele da se bave. Ti zadaci se mogu smatrati nedostojnim elita, npr. kuvanje, čišćenje i ostali oblici rada. Ili mogu zahtevati neke oblike lokalnog znanja – to je slučaj sa doušnicima, koji dostavljaju informacije inače nedostupne elitama – ili posebne veštine. Na primer, o mučiteljima često mislimo kao o siledžijama iz najnižeg društvenog taloga. Ali mučenje je oruđe znanja, dizajnirano da izvuče informacije od žrtve, često na takav način da ne ostavi bilo kakav fizički trag. Mučitelj mora poznavati telo, mora znati koliko daleko sme da ide a da ne ubije žrtvu. Ko bolje može asistirati mučitelju ili mu davati smernice od lekara? Sedamdeset posto urugvajskih političkih zatvorenika iz vremena vladavine vojne hunte tvrdi da su se mučilačke sesije odvijale u prisustvu lekara.

Drugo, kolaboranti proširuju doseg elita u kutke društva koje ove inače ne bi mogle da kontrolišu zbog nedostatka ljudstva. Ti kolaboranti su obično uticajne figure u zajednicama koje predstavljaju metu elita. Njihov status može poticati od elita, koje ih unapređuju zato što su ovi spremni da sprovode njihova naređenja. Međutim, češće je njihov autoritet samonikao. Pošto uživaju poverenje žrtava, oni su u stanju da ih ubede da ne pružaju otpor razgorevajući strah koji one već osećaju. Tokom rata protiv levičarske gerile, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, salvadorska vojska je tesno sarađivala sa lokalnim prvacima. Na primer, 1982. je jedan bataljonski oficir obavestio Markosa Dijaza, vlasnika lokalne piljare u seocetu El Mozote, da vojska sprema veliku ofanzivu u toj oblasti. U interesu sopstvene bezbednosti, objasnio je oficir, seljani bi trebalo da ostanu u svojim kućama. Iako su mnogi stanovnici El Mozotea to smatrali pogrešnim, Dijaz je bio lokalni moćnik sa vezama u vojsci i upućen u vojne planove. Njegov glas je prevagnuo, seljani su učinili kako im je rečeno i tri dana kasnije više od osam stotina njih je ubijeno.

Pošto su im funkcije tako raznolike, ima najrazličitijih vrsta kolaboranata. Neki se kreću u orbiti elitne moći; drugi se regrutuju iz nižih slojeva i sa geografskih periferija. Jedan uobičajen, mada nedovoljno prepoznat uticaj na njihovo ponašanje je ambicija. Neki kolaboranti se nadaju da će spasiti svoje zajednice od opasnosti, drugi iskreno veruju u ono što rade, ali mnogi su naprosto karijeristi i vide kolaboraciju kao šansu za lično napredovanje. Na primer, u Brazilu je mučenje služilo kao odskočna daska za napredovanje, tako da je jedan učesnik kasnije postao ambasador u Paragvaju, dok je drugi postao general. Lekari koji su savetovali mučitelje u Urugvaju mogli su da računaju na četiri puta veće plate nego njihove kolege koje u ovome nisu učestvovale.

Bilo da je u pitanju status, moć ili novac, kolaboracija obećava da uzdigne ljude, makar i samo malo, iznad ostalih. Na primer, u nacističkoj Nemačkoj, 101. rezervni policijski bataljon bio je jedinica sastavljena od pet stotina „običnih ljudi“, regrutovanih iz hamburške srednje i radničke klase, koji su se priključili ovom bataljonu da bi izbegli odlazak na front. Bataljon je kriv za pogubljenja 38 hiljada i deportaciju 45 hiljada poljskih Jevreja u Treblinku. Zašto su ovi ljudi to učinili? Ne zbog straha od kazne. Niko od pripadnika 101. bataljona nije bio kažnjen – a svakako ne smrću – jer nije izvršio naređenje. Komandant jedinice je čak obavestio svoje podređene da mogu odbiti da učestvuju u ubijanju, što je desetak njih i učinilo.

Zašto je preostalih 490 odlučilo da ostane? Prema Kristoferu Brauningu, postojali su različiti razlozi za takvu odluku, uključujući i antisemitizam i pritisak sredine, ali je presudna bila njihova želja za napredovanjem. Većina onih koja je odbila da učestvuje u ubijanju je naglašavala nedostatak karijernih ambicija. Jedan od njih je objasnio: „Nije mi bilo naročito bitno da dobijem unapređenje ili napredujem na bilo koji način. Vođe jedinice su, s druge strane, bili mladi ljudi i profesionalni policajci koji su želeli da steknu pozicije“. Drugi je rekao: „Pošto nisam bio, niti sam želeo da postanem, profesionalni policajac… nije mi bilo bitno što neću napredovati u svojoj policijskoj karijeri“.

Iako ambiciozni kolaboranti vole da misle o sebi kao o veštim realpolitičarima koji kroče trnovitom stazom moći jer je tako najpametnije, njihov realizam je opterećen ideologijom. Karijerizam je prožet sopstvenom verzijom moralizma, koja anestetizuje suprotstavljene moralne zahteve. Naročito u SAD, gde je ambicija građanska dužnost, prosvećeni laktaši vođeni sopstvenim interesom mogu se lako ubediti da ono što rade nije samo mudro već je i ispravno. Oni veselo priznaju svoj karijerizam jer pretpostavljaju da se nalaze pred publikom sa sličnim moralnim svetonazorom.

Kako drugačije razumeti ovaj komentar režisera Elije Kazana, koji je na pitanje kolege zašto je pristao da oda imena svojih kolega pred HUAC-om (House Comitee on Un-American Activities) odgovorio: „Dobro, ja sam zaradio preko 400 hiljada dolara prošle godine od pozorišta. Ali Skuras (direktor studija Twentieth Century Fox) kaže da više nikada neću snimiti nijedan film. Ti si svoj novac potrošio, zar ne? Lako je tebi. Ali meni od ovoga zavisi karijera“.

Nema dobrih razloga da se ne suprotstavimo

Ali čak i sa kolaborantima na svojoj strani, elite imaju razlog da brinu da se njihova moć neće održati. Većina njihovih potencijalnih sledbenika nije previše bistra niti naročito hrabra, a neki među njima možda imaju i simpatija za žrtve. Kada bi odlučna armija žrtava uspela da pridobije podršku među ovim simpatizerima, ona bi bila u stanju da svrgne elite. Stoga, kako bi osigurale svoju vladavinu, elite moraju posegnuti dalje od kolaboranata u ostatak populacije, ubeđujući žrtve da se ponašaju kao posmatrači, a posmatrače da se ponašaju kao žrtve.

Iako elite po definiciji čine manjinu populacije, one pristupaju ovom zadatku sa tri prednosti. Prvo, pošto poseduju moć i status, one mogu lako mobilisati pripadnike elite i kolaborante. Dok žrtve moraju da se prenu iz pokornosti i pređu u sukob, transformišući se iz onoga što jesu u ono što nisu, elite moraju jednostavno činiti više onoga što i inače čine. Drugo, pošto im nedostaje moć, žrtve moraju generisati skoro jednoglasnu podršku u sopstvenim redovima, kao i znatnu podršku među posmatračima. Elite, s druge strane, moraju samo da osiguraju da ovi napori žrtava ne uspeju.

Konačno, kako je tvrdio Hobs, moć je „slična slavi, raste sa svakim novim korakom“. Svedočeći pobedničkom koraku elita, žrtve i posmatrači se plaše da su one moćnije nego što zaista jesu. Ako strah ubedi žrtve i posmatrače da ne izazivaju elite, elite mogu napredovati još brže, čineći da njihova moć izgleda još veća nego što jeste. Kapitulacija, drugim rečima, ojačava moć, što objašnjava zašto neke žrtve nisu ništa manje gnevne na svoje pokorne drugove nego na svoje mučitelje. Solženjinicin o tome kaže:

„Kako smo se kasnije žestili u logoru, misleći: šta bi bilo da je svaki agent bezbednosne službe, polazeći da uhapsi nekog, bio nesiguran da li će se vratiti živ i da je na vratima morao da se oprosti sa svojom porodicom? Ili da se, tokom dugih perioda masovnih hapšenja… ljudi nisu naprosto krili u svojim jazbinama, drhteći od straha zbog svakog udara vrata na ulazu u zgradu i svakog koraka na stepeništu, već da su umesto toga shvatili da nemaju ništa da izgube i hrabro organizovali zasedu u hodniku, sa pola tuceta ljudi naoružanih sekirama, čekićima, žaračima ili bilo čim drugim što bi im se našlo pri ruci?

Usta vam nisu vezana. Uistinu možete i treba da kriknete – da kriknete da vas hapse! … Da se širom grada čulo mnoštvo takvih krikova tokom jednog dana, možda bi naši sugrađani počeli da se bune. I možda hapšenja više ne bi bila tako jednostavna.“

Zbog ovog neuspeha da se pruži otpor, zaključuje Solženjicin, „mi smo jednostavno zaslužili sve što se kasnije desilo“.

Žrtve se suočavaju sa kvakom 22. Ako se suprotstave elitama i njihov otpor bude slomljen, ovaj poraz ide u korist elita, a same žrtve se mogu naći u još goroj situciji. Ako se ne suprotstave, njihova pokornost takođe koristi elitama i žrtve se opet mogu naći u još goroj situaciji. Na primer, meštani El Mozotea bi bolje prošli da su odbili naređenje vojske i ignorisali Dijazov savet i umesto toga pobegli u planine ili se pridružili gerilcima koji su ima bar nudili zaštitu. Manjina koja je pobegla, uspela je da preživi; oni koji su ostali, nisu.

Ista logika, mada u manjoj meri, važi i za posmatrače. Ako delaju solidarno sa žrtvama i suprotstave se elitama, oni takođe mogu postati žrtve. Ako to ne učine, opet mogu postati žrtve ili posmatrači koji preživljavaju samo uz visoku ličnu cenu.

Razmotrimo sudbinu holivudskih liberala, koji su tokom godina makartizma pokušali da se transformišu iz žrtava u posmatrače i na kraju postali i jedno i drugo. Kada je Komitet za neameričke aktivnosti (House Comitee on Un-American Activities – HUAC) prvi put počeo sa istragama 1947, liberali su mu se energično suprotstavili, vođeni ispravnim predosećanjem da meta Kongresa nije samo komunistička partija već i sateliti liberalnog mišljenja koji su se kretali u njenoj orbiti. Liberali su emitovali saopštenja na nacionalnim medijima, u kojima su osuđivali saslušanja koja je sprovodio HUAC i tako naveli veliki broj slavnih ličnosti da ustanu u odbranu prvog amandmana. U tome su bili tako uspešni da je HUAC bio prisiljen da otkaže javna saslušanja u Holivudu sve do 1951.

Ali onda je HUAC postao lukaviji. Umesto da se suprotstave svima u Holivudu u isto vreme, komitet i ostali vladini zvaničnici su počeli sa individualnim progonima. HUAC-ovi istražitelji su lično posećivali funkcionere filmske industrije, obaveštavajući ih da će vlada preuzeti stvar u svoje ruke ako oni sami ne izađu na kraj sa komunistima u svojim redovima. Istovremeno je HUAC zajedno sa svojim kolaborantima počeo da proganja pojedine glumce. Sa govornice u Predstavničkom domu Džon Renkin je otkrio da su prava imena Denija Keja, Melvina Daglasa i Džun Hevok – levo-liberalnih glumaca čije su karijere bile izgrađene na eksplicitnom poricanju jevrejskog porekla – zapravo Danijel Kamirski, Melvin Heselberg i Džun Hovik. Ed Saliven je upozorio Hemfrija Bogarta: „Javnost počinje da misli da si jedan od crvenih“. Našavši se na meti individualnog progona, ovi glumci su počeli da brinu da bi politički stavovi mogli da naškode njihovoj karijeri i uskoro su napustili politički angažman.

Iako su holivudski liberali preživeli period makartizma, holivudski liberalizam nije prošao tako dobro. Ne samo da su filmske kuće otpuštale i odbijale da zaposle komuniste, njihove saveznike, kao i bilo koga ko je odbio da sarađuje sa HUAC-om, već su takođe zahtevale od zaposlenih koji su im bili sumnjivi da se odreknu svih veza sa partijom i povezanim organizacijama, da svedoče pred HUAC-om, pridruže se nekoj antikomunističkoj organizaciji, osude sovjetski imperijalizam i obavežu se da više nikada neće sarađivati s komunističkom partijom.

Drugim rečima, nije bilo dovoljno ne biti komunista: morali ste biti aktivni i agresivni antikomunista. Holivudski liberali su takođe pokušali da stvore sopstveni, alternativni HUAC unutar same industrije. Iako obazriviji prema zakonu i procedurama od svog vladinog pandana, ovaj tribunal je trebalo da se zasniva na principu da nijedan dokazani komunista i niko ko je na ovu optužbu odbio da odgovori ili se pozvao na peti amandman ne sme biti zaposlen u filmskoj industriji.

A šta je bilo sa samim filmovima? Iako filmovi iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nisu nudili baš žestoku društvenu kritiku, Holivud je u to vreme ipak uspeo da proizvede dela poput Najbolje godine naših života, Gospodin Smit ide u Vašington, Džentlmenski dogovor i Goli grad, koja su se bavili rasizmom, antisemitizmom i nejednakošću, ubrizgavajući izvesnu dozu socijal-realizma u žanr u kojem inače nije bilo mnogo mesta za to. Ali do 1948. filmske kuće su, kako je pisao Variety, „odustajale od ‘filmova sa porukom’ kao od vrućih krompira“. Twentieth Century Fox je odustao od scenarija koji se bavio ljubavnom vezom crne medicinske sestre i belog lekara. Warner Brothers je naterao režisera Džona Hjustona da iz scenarija za Blago Sijera Madre izbaci repliku „Zlato, gospodine, vredi toliko koliko vredi zbog ljudskog rada uloženog u njegovo pronalaženje i iskopavanje“. Čemu to brisanje? „Zbog reči ‘rad’“, objasnio je kasnije Hjuston: „Pretpostavljam da je ta reč, odštampana na papiru, izgledala opasno“. Godine 1940, Nanali Džonson je napisao scenario za Plodove gneva; pošto je stavljen na crnu listu, napisao je Kako se udati za milionera i Kako biti vrlo, vrlo popularan.

Tokom tih godina, Filmski vodič za Amerikance Ajn Rend postao je obavezno štivo za direktore filmskih kuća. Poglavlja u knjizi imala su naslove „Ne prikazujte sistem slobodnog preduzetništva u lošem svetlu“, „Ne slavite kolektiv“ i „Ne prikazujte industrijaliste u lošem svetlu“. Iznad svega, upozoravala je Rend, „Nikada ne upotrebljavajte replike o ‘običnom čoveku’ ili ‘malom čoveku’. Biti ‘običan’ ili ‘mali’ nije u skladu sa američkom idejom“.

Stoga, nasuprot logici elita i kolaboranata, otporaši imaju svoju sopstvenu logiku, koja kombinuje racionalne i moralne argumente. Oni žrtvama govore: kapitaulacija nije samo nečasna, ona je i nepametna. Ćutanje vam neće kupiti zaštitu, samo će vas učiniti ranjivim. Pretnje sa kojima se suočavamo nisu tako neizbežne kako nam se čine: mi imamo više moći, više prostora za manevar, nego što primećujemo. Ako ne pružite otpor, možda ćete preživeti, možda ćete čak i napredovati u karijeri, ali taj život i ta karijera neće biti isti kao karijera i život zbog kojih ste pristali na kapitulaciju.

Kratkovidi komentatori često previđaju ove argumente, brkajući ovaj otporaški savet sa samoubilačkom željom za smrću kao proizvodom ideološkog fanatizma. Ovi komentatori zaboravljaju da otporaši jako dobro razumeju Hobsovu tezu da moć „raste sa svakim novim korakom“. Čak i ako ne uspe, otporaški izazov pokazuje da je suprotstavljanje moguće, da moć nije toliko moćna koliko izgleda. Onako kako vojnik koji juriša na neprijateljske linije zna da njegov suludi trk u smrt može razotkriti neprijateljeve slabosti, doprinoseći tako i svom sopstvenom opstanku i opstanku svoje jedinice, otporaši znaju da je odbacivanje straha neophodan uslov za uspeh.

Ovaj uvid povezuje kontrarevolucionara Hobsa, koji je pokušavao da razvije strah od smrti, sa revolucionarom Trockim, koji je pokušavao da prevaziđe ovaj strah: „Bez obzira na značaj oružja“, Trocki je rekao petrogradskoj poroti posle neuspele revolucije 1905, „najveća moć ne leži u oružju, gospodo sudije. Ne! Nije sposobnost masa da ubijaju druge ono što u krajnjoj liniji osigurava pobedu narodnog ustanka, već je to njihova spremnost da polože sopstvene živote“.
Corey Robin, New Republic, februar 2017.

Peščanik.net, 23.05.2017.

 

Kako je embargo spasao rusku kuhinju


U Rusiji je, upravo zbog sankcija, na delu nečuvena gastronomska renesansa.

“Probajte jelenovo srce”, predlaže Boris Akimov, dok progovara kroz svoju gustu bradu. Moj stomak tone, ali ga ne mogu odbiti: Akimov je polubog u moskovskom svetu gastronoma i kulinara.  Sedeli smo u lokalu LavkaLavka, vodećem restoranu kojim upravlja jedna poljoprivredna zadruga. Na tamno crveno, tanko sečeno meso dolazi pire od celera na vrhu prelivenog sorbeom od brusnica.  Jelo je iznenađujuće blagog ukusa.

Kada sam pre pet godina prvi put posetio ovu “gastro-kooperativu”, bio je to lokal stešnjen između jedne prodavnice i kafića, zatomljenih u dvorišnom lavirintu, dok je njegov fokus na sveže proizvode i domaće poslastice bila sasvim nova stvar u ponudi. Ruska kuhinja je dotad bila talac sovjetske ere, zarobljen u močvari od krompira i boršča. Lep zalogaj se sve doskora najviše odnosio na strane, “uvezene” kuhinje i recepte, a lokavorizam (konzumiranje isključivo lokalno gajene hrane) bio je sasvim stran, barem kao koncept. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, grupa ruskih farmera, kuvara, i restoratera napravili su značajne korake u oživljavanju ruske gastronomije.

Šta se dogodilo? Pa, pronašli su neočekivanog saveznika u predsedniku Vladimiru Putinu. Nakon što je 2014. Zapad ošamario Ruse uvođenjem sankcija zbog “pripajanja” Krima kao i “potpirivanja” rata na istoku Ukrajine, Putin je odgovorio zabranom uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije, SAD i nekoliko drugih zemalja. Ruski mediji emitovali su snimke carinskih inspektora koji na granicama uništavaju zabranjene proizvode; bilo je i gotovo nadrealnih scena lopatanja tvrdih sireva u peći za spaljivanje, i gusaka bukvalno sravnjenih buldožerima.

Iako je embargo prouzrokovao nagli rast cena hrane, Rusi su ga u velikoj meri podržavali: Prema Levada centru, nezavisnoj organizaciji koja se bavi biračkom procedurom, većina Rusa izjavljuje kako je embargo na zapadnu hranu učinio Rusiju daleko poštovanijom među Zapadnjacima. “Rusija je u stanju da sebi obezbedi hranu” ponosno je objavio prokremaljski list Moskovski komsomolac. I zaista: zabrana je, zapravo, prerasla u procvat ruske poljoprivrede a potom i ruske kuhinje. Uz brojne sastojke koji su odjednom postali nedostupni (kao i druge namirnice koje su važile za zabranjene a koje su postale izuzetno skupe po naduvavanju rublje tokom 2014.), kuvari su krenuli u potragu za proizvođačima koji su im daleko bliži. “Nakon uvođenja sankcija, svi su shvatili da nema drugog izlaza”, rekao je za kulinarski magazin “Afiša Eda” Vilijam Lamberti, italijanski kuvar koji stoji iza nekoliko moskovskih kulinarskih poduhvata i sjajnih gastro-destinacija.

Shodno trenutku i aktuelnoj situaciji, Arkadij Novikov – restorater čiji su uvozno orijentisani proizvodi i hrana davali ton post-sovjetskoj gastronomskoj sceni Moskve, otvorio je niz uglavnom lokalno usmerenih restorana: VaLenoK (“Čizme”, ili “Valjenke”), koji poslužuje zahtevne verzije sovjetskih klasika ; Farš, lanac lokala za pripremu hamburgera u kojem se koristi isključivo rusko meso; i Sirovarnja, koja proizvodi svoje sireve “na licu mesta”. U međuvremenu, tu je Beli Zec, u kojem glavni kuvar Vladimir Muhin stvara savremene spinove tradicionalne ruske hrane i recepata čiji je koren u predrevolucionarnom dobu – knedle od musa, kupus-supa šči, fermentirani mlečni napitak kojeg Muhin služi uz guščiju džigericu – koja je sada broj 23 na svetskoj listi 50 najboljih restorana.

Akimov upozorava da pokret za emancipaciju ruske kuhinje tek počinje. Taj poduhvat obiluje izazovima, uključujući lošu infrastrukturu, što može učiniti da put koji namirnice prelaze od farmi do stolova predstavlja noćnu moru (“lokalno” je relativan pojam u zemlji sa 11 vremenskih zona). Ipak, kako sam kaže, “ljudi više misle o tome šta jedu, misle o odgovornoj potrošnji, kao i o podršci lokalnim poljoprivrednicima.” LavkaLavka (u prevodu: “DućanDućan”) sada ima ekspanzivno prigradsko tržište i pet manjih radnji, zajedno sa restoranom, čiji sastojci potiču isključivo od ruskih proizvođača.

Nakon jelenskog srca, na sto nam se servira salata od rakova sa Kamčatke i grgeč s delikatnom teksturom. Sustiže ih  polugar, drevno rusko vino od raži ili žita, potpuno drukčijeg od votke, a barem 4-5 puta skupljeg od nje. Polugar, za čiji su grandiozni povratak zadnjih godina odgovorni ruski biznismeni, obično doživljava trostruku destilaciju i važi za daleko otmenijeg pretka votke.

 

Noah Sneider, The Atlantic magazine (15. maj 2017)

Dafni Selfe: večna mladost i lepota


Nakon pauze od skoro šest decenija, jedan neočekivani susret u sedamdesetoj godini života je raketnom brzinom nanovo lansirao jednu od najgrandioznijih karijera u industriji visoke mode. I nakon dve decenije, Daphne Selfe (88) još uvek je živahna i prisutna u modnom biznisu. Fajnenšel Tajms donosi priču o ovoj nadasve interesantnoj preduzetnici, koja je vrlo unosnu nišu za svoj startup pronašla u modnoj industriji – i to sa 70 godina.

“Oduvek su me učili da, ako radite za nekog, tada budete što prijatniji i što je moguće više od pomoći. Nešto od toga je do vaspitanja. Moji roditelji su bili tako dragi, ali i strogi – takav njihov stav mi je usadio disciplinu i radnu etiku. Ovakav pristup životu, svetu i poslu mi je omogućio da imam karijeru u ovoj industriji onoliko dugo koliko imam.

Počela sam da radim kao model krajem 1940-ih, kada sam imala 20 godina. Tada je sve bilo sasvim drukčije. Morao si da za snimanja nosiš sav svoj pribor za ulepšavanje – šnale, češljeve i ukrase za kosu, tri para cipela, rukavice, šešire, nakit i, naravno – šminku. Sada odete na snimanje i na setu vas sve to, i još mnogo više, spremno čeka.

Ipak, moja rana karijera manekenke trajala je samo pet godina, sve dok se nisam udala. Bilo je to 1950-ih a tada naprosto, kao žena, ne biste očekivali da treba da idete na posao čak i posle venčanja. Moj suprug je, međutim, radio na televiziji, i – mada sam zastala sa karijerom modela – otpočela sam da, kao neku vrstu dodatnog posla, radim na dizajnu osvetljenja za raznovrsne zabavne TV emisije. Ovo je baš lep posao. Tada smo podizali dvoje male dece, pa sam imala tu privilegiju i mogućnost da ovo radim kao povremeni posao, umesto da radim svaki dan – tako mi je najviše odgovaralo.

Kako su godine prolazile, postajala sam sve poznatija kao dizajnerka svetla, a takođe sam uradila i neke filmove, snimivši i otkačene i pomalo “pomerene” reklame. Ali, 1998. godine, kada sam već napunila 70, sasvim neočekivano sam opet počela da radim kao model. Moj agent je u to vreme bio u potrazi za dva modela – muškarcem i ženom – koji bi se pojavljivali u kampanji za modnu kuću Red or Dead, sa prvim pojavljivanjem na Londonskoj nedelji mode. To je bilo vrlo neobično, jer se stariji modeli obično ne koriste na klasičnim modnim pistama. Stilista koji je radio ovaj šou mi je kasnije pomenuo da je modni magazin Vogue objavio članak o starenju, priču koju je svojim slikama opremio legendarni fotograf Nick Knight. Pokušala sam da postanem deo te priče i u tome sam uspela – iznad svih mojih očekivanja. Tada me je zapazio skaut agencije Models 1, a ja sam rešila da potpišem ugovor za njih.

Moj suprug je negde u to vreme preminuo, a ja sam mislila da će me ovaj angažmant držati zauzetom i odvratiti od preteranog bavljenja sobom i crnim mislima. U početku, modna industrija je na mene gledala kao na svojevrsni kuriozitet, izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ali, ubrzo su počeli da me sve intenzivnije angažuju u svojstvu modela i – eto me – ovde sam, u modnoj industriji i 20 godina kasnije. Sada mogu da biram šta ću raditi. Pre nekoliko godina su me angažovali Dolce & Gabbana. Tu je bio i angažman za H&M u kampanji za njihovu obuću koja je veoma kul.  Radila sam i za kompaniju Vans a nedavno opet za H&M i njihov brend “Other Stories”.

Nisam sigurna u postojanje samo jednog ključa za održavanje aktivnog i zdravog života i u starosti. Pre će biti da je to kombinacija raznih stvari. Imam jagodice na svoju majku, što je veoma korisno (za žene i način na koji stare ženska lica). Geni su sasvim sigurno od pomoći. Takođe, trudim se da što je moguće više brinem o sebi. Još uvek mogu da vežbam i upražnjavam nešto od baleta i joge. Sve što ste u stanju da uradite – više je nego poželjno, čak i ako samo izađete da prošetate psa (ili, budimo iskreni, da on prošeta vas). Ishrana je takođe veoma bitna. Očigledno da mi se ukazuju svakojake prilike da izađem i jedem u restoranima, ali, uglavnom – ja sama kuvam za sebe. I jedem puno povrća.

I, da – ne verujem u estetsku hirurgiju.

Ali najvažnija tajna za uživanje dugovečnog života leži u tome kako vidite svet. Veoma sam energična i u sve se ulažem svim srcem – baš takva je bila i  moja majka, nepresušni izvor optimizma. Izgleda da stari gube ovo, posebno kada dođu u srednje godine. Postaju “nevidljivi”, iako ne bi trebalo. Ako ste prijatni i društveni, ako volite da izlazite, mešate se i komunicirate s drugima – i drugi će želeti da komuniciraju s vama. Isto tako, trebalo bi da uvek ostanete otvoreni za nova iskustva. U stanju sam da sve probam i pokušam u životu, pa makar jednom ili dvaput. Moja ćerka se bavi skajdajvom tj sportskim padobranstvom. Kada bi i meni, uprkos svojim godinama, bilo dozvoljeno da iskočim iz aviona – odmah bi to učinila.

U ovom delu sveta, nismo baš dobri sa starim ljudima. Provela sam dosta vremena radeći u Japanu, i tamo su prema starijim generacijama daleko pažljiviji – zaista brinu o njima.

I mi sa zapada smo nekada to imali, dok smo još uvek svi zajedno živeli u velikim srećnim porodicama. Lako se prisetim vremena kada su mi bili strašno interesantni razgovori s bakom.

Danas, ljudi  Zapada žive sami, a na starije članove porodice gleda se sa visine. Ne priznajemo mudrosti koje su stariji ljudi osvajali svojim životima i iskustvom. S druge strane, možda bi trebalo da i mi stariji uložimo više napora kako bismo se integrisali u društvo, a ne da životarimo kao nevidljivi i skrajnuti članovi društva.

Otkrila sam da je penzionisanje, zapravo, divna prilika da ponovo otkrijete i obnovite sebe,  radeći nešto novo. U vašim ste 60-tim godinama i trebalo bi da ste još uvek aktivni. Mnogi moji prijatelji su jedva čekali da odu u penziju, gledajući na penzionerske dane kao priliku da urade nešto potpuno drugačije. Uz malo sreće, imaćete još dobrih 20-tak godina da se igrate, da izlazite s društvom i uživate.

Što bi rekao moj 94-godišnji komšija, “uradi sve šta možeš – dok još možeš.”

FT

20 superzvezda u Kanu koje Kan ne zanima


Ljude prema kojima treba gajiti naklonost su oni koji ne daju ni pet para za spoljne okolnosti i trendove, držeći se uvek svoga. I dok bi se nekada, kao i danas, mediji sjatili oko poznatih na crvenom kanskom tepihu – za neka druga poznata lica Kan je cirkuska predstava koju je najbolje izbeći. Njima su jednostavna zadovoljstva poput pića, sunca, mediteranske vode i francuske rivijere više nego dovoljni razlozi što su u Kanu.

 

Teorije zavere: sjajna tržišna niša za vrbovanje lakovernih


Čini se da ljudska psiha naprosto žudi za utehom u pričama o postojanju nekog „skrivenog reda i poretka“ u svetu.

Efikasnost tržišta je zasnovana na ideji racionalnih činilaca. Šta se, međutim, događa ukoliko su tržišta zavedena sve moćnijim uplivom svojevrsnih iracionalnih činilaca unutar ekonomskog sistema, pita se novinarka Fajnenšel Tajmsa, Izabela Kaminska.

Pitanje predstavlja jedan od informativnih „mrtvih uglova“. Možda je ovo mrtvi ugao i teško uočljiva pojava – ali pojava koja je najveća, i o kojoj se najmanje vodila debata – verovatno zbog svoje prirode, jer je to i dalje tabu tema: visoko monetizovano tržište za – teorije i teoretičare zavera. Ljudi, recimo, poput ultradesničara Aleksa Džonsa, istaknutog američkog teoretičara zavere, radijskog i TV voditelja i zvezde sajta InfoWars izgleda da imaju veći uticaj u javnosti nego političari.

Investitori koji su spremni da ignorišu ovu tržišnu nišu čine to na sopstveni rizik – ne samo zato što ekonomska vrednost potrošena na podršku ove „industrije zavera“ sugeriše kako unutrašnje ljudske potrebe bivaju savršeno namirivane profesionalnim tržištem. S tim u vezi, advokati Aleksa Džonsa su objavili slučaj Džonsovog gubljenja prava starateljstva nad troje dece koje ima sa suprugom Keli; Aleksov pravni tim predstavio je medijima urotnički zaplet njegove porodične drame, ne bi li time „pojačao“ Džonsov zaverenički imidž i pojavu. Čak i takvo, malo je verovatno da će ovo otkriće zaustaviti strast za stvaranjem mitova.

Mitovi nastali na ovom prostoru ne propagiraju se na uobičajeni način s vrha nadole. Oni to čine kroz segmente, „džepove“ i sektore postojećih kanala na društvenim medijima i internetu, što znači da mogu biti prisutni kao vidljivi u nekim sektorima, ali potpuno nepoznati drugima.

Uzmimo kao primer teoriju zavere po kojoj su neke od najpoznatijih svetskih pop-zvezda pod kontrolom okultne kabale. Kabalisti, pak, koriste tehnike izvorno razvijene od strane CIA tokom 1960-tih kako bi nama građanima isprala mozak i porobila nas. Ova tema je nedavno istražena u saradnji s plesnim koreografom Rouzi Kej (Rosie Kay) i Adamom Kertisom, Bi-Bi-Sijevim specijalistom za snimanje dokumentarnih filmova. Oboje su bili na mukama u pokušaju da objasne kako to da je starijim generacijama ova teorija gotovo nepoznata, a da je, istovremeno, svaka osoba ne starija od 25 godina koju su intervjuisali za emisiju znala sve o tome. Oni, međutim, iako odlično upućeni u određene teorije zavere, nisu nužno i verovali u dotične.

Ali, to nije i jedini primer. U nekim krugovima, teorija o Ravnoj Zemlji doživljava svoj kambek. U nekim drugim krugovima, naime, postoji verovanje da je kanadski premijer Džastin Trudo vanbračni sin Fidela Kastra. U nekim trećim krugovima, pak, postoji duboka ubeđenost da je “magija mimova” – što je po njima svojevrsno onlajn upražnjavanje paganizma –  odgovorno za to što ke Donald Tramp izabran za američkog predsednika.

Ovo, međutim, nije isto što i fenomen lažnih vesti. Zagriženi teoretičari zavera nisu nesvesni ili hotimični potrošači lažnih vesti. Oni, umesto toga, dobrovoljno suspenduju veru u utvrđene narative i „ustanovljene priče“ jer eksperimentisanje alternativnim narativima može na njih delovati psihološki ohrabrujuće. Ljudska psiha, kako se čini, naprosto vapi za utehom u pričama koje podrazumevaju postojanje nekog „skrivenog reda i poretka“u svetu.

U davna vremena, da bi postigli isti cilj, ljudi su pričali i slušali priče o prevrtljivim bogovima koji nisu imali pametnija posla nego da igraju igre sa smrtnicima kako bi ih zabavili. U modernom, sekularnom dobu, okrećemo se ka pričama koje su u senci kabale i “kreatura” koje tajno kontrolišu svet. Ova slika sveta je, čini se, poželjnija za prihvatanje od one slike slike sveta koji može biti složeno, haotično kontradiktorno mesto bez apsolutno ikakvih skrivenih i konspirativnih elemenata. Problem je u tome što te priče ponekad mogu uticati na realnost na neočekivane načine, iznoseći na videlo ono hiper-racionalno, koje nikada nije znalo da su i pre njega postojale ovakve iracionalne priče i zapleti.

Ne bi trebalo da našoj pažnji promakne i to da se džihadisti ISIS-a zdušno oslanjaju na mnoge ikoničke i nadaleko poznate zavere tokom vrbovanja novajlija za ulazak u njihovu terorističku mrežu; ovakva potreba da se veruje u teorije zavere nam, možda, ukazuje kako oni koji vole da svoje poverenje ukažu alternativnim objašnjenjima takođe ispoljavaju i čežnju za nečim dubljim – nekim verskim smernicama ili, da kažemo, epifanijom, „bogojavljenjem“ – ukazivanjem samog Boga.

Po mišljenju Bi-Bi-Sijevog dokumentariste Adama Kertisa, vera u zavere naposletku vodi ka onome što i jeste u samoj srži svih teorija zavere koje su u brzom globalnom usponu: to je stalno i uporno kucanje religije na vrata sekularnog društva. Pitanje koje se nameće glasi: da li su današnja tržišta – savremeni čovek u savremenom društvu – u stanju da obrade ovaj trend? Da li su čak i svesni toga?

S obzirom da još jedino možemo biti sigurni u činjenicu kako je ovaj fenomen izazvan potražnjom tržišta (tj. velikog broja lakovernih na svim stranama sveta), malo je verovatno da će u skorije vreme ovaj trend biti potisnut. Jer, na mesto svakog živopisnog karaktera poput Aleksa Džonsa – koji otvoreno priznaje kako samo igra određeni lik, ali da u njega ne veruje – uvek će se naći neki drugi, spreman da uskoči u njegovu ulogu i nastavi sa glumom.

 

izabella.kaminska

 

Radnici, bez radničke klase


„Svetski državnici, upravljači, dužni su da učine sve kako bi svaki čovek i svaka žena imali mogućnosti da rade, da uzdignuta čela mogu da gledaju drugoga u lice, da očuvaju svoje dostojanstvo… Svaki radnik ima pravo na otpor, mladi posebno imaju pravo da traže da njihovi napori, njihov entuzijazam, njihove energije i njihove moći ne budu beskorisni…“ tako govori papa Francisko. Zašto citirati baš Papu? Zato što je Zingmund Bauman, primajući nagradu „Karlo Veliki“ prošle godine rekao, pored ostaloga: „Papa Francisko je verovatno jedina javna ličnost koja poseduje planetarni autoritet i ima hrabrosti i odlučnosti da čupa duboke korenove zla, konfuzije i današnje nemoći, te da ih obznani…“ A zašto Bauman? Zato što je do svoje nedavne smrti bio ne samo najznačajniji sociolog današnjice, nego i intelektualni reper svih razumu sklonih ljudi.

Ostaje bar još jedno pitanje: čemu ova tema? Odgovor bi bio: zato što je pravo na rad najelementarnije pravo ljudskog bića, a doživljava da bude gaženo što ljudskom sebičnošću, što tehnološkim napretkom koji rad izbacuje iz procesa proizvodnje. Izbacuje fizički i nisko kvalifikovani rad, a da nijedna politička, društvena ili etička skupina nije preduzela gotovo ništa da otvori nove mogućnosti ljudima da izgubljeni nižerazredni posao zamene boljim i dostojanstvenijim. Dok je služila interesima građana, politika se nije ustručavala da organizuje masovne, čak polu-prinudne analfabetske kurseve. Bar podjednaka potreba postoji danas, da se ukloni digitalna i stručna nepismenost ogromnog broja ljudi. Bez toga napredak je osuđen da bude ružno nasilje nad ogromnim delom čovečanstva.

U nedostatku alternative za današnje socijalno truljenje, gubitnici i poraženi, a njih je većina ako se računa cela planeta, padaju u naručje najgorih političkih manipulatora sa uočljivo diktatorskim ambicijama. Radnička klasa, današnji proletarijat, u razvijenom svetu glasa za ekstremne populističke opcije: u Francuskoj za Mari Le Pen, u Americi za Trampa, u Britaniji za Faraža i brexit, u Italiji za Bepea Grila – oni im jedini obećavaju bolji život i dostojniji društveni status, „bez ako i ali“ – nije važno koliko je to iskreno i ostvarivo. Drugi ne nude ni toliko. Nekada uzdizana i idealizovana, radnička klasa je danas srušena ispod statusa zaštićenih vrsta.

Posegao bih za anegdotom: U vreme bombardovanja Srbije „omraženi“ Stipe Šuvar uputio se u Aviano pred američku vazduhoplovnu bazu da se pridruži protestima koji su trajali danima. U Trstu se zadržao da održi konferenciju za novinare u središtu komunističke partije. Posle žestoke osude „imperijalstičke intervencije“, kad se krenulo sa pitanjima, jedan od novinara se zainteresovao koliko njegova Radnička partija ima radnika, budući da je rekao da ima srazmerno najveći broj profesora, doktora nauka, intelektualaca. Odgovorio je: Toliko malo da je poštenije reći da ih nema. Radnici su otišli Tuđmanu. I suviše dugo su varani obećanjem bolje budućnosti, pa odlaze tamo gde očekuju da će dobiti bar nešto konkretno i odmah.

Ko danas čini radničku klasu, barem kada je reč o industrijskom svetu, koji je uzor i budućnost ostalih? U Britaniji, koja je započela industrijsku revoluciju, iznedrila radničku klasu i čak obeležila razdoblje u literaturi opisima potresnog života radnika, danas, kako statistike pokazuju (The Great British Class Survey), tradicionalna radnička klasa čini samo 14 odsto stanovništva, uz prosečnu starost od 56 godina. Prekarijat je gotovo upola mlađi i dvostruko masovniji od nje. Nebitno je koliko nam se to dopada ili ne – to je sadašnjost Britanije i budućnost ostalih. Da ne bude kako namećem svoj skepticizam, naveo bih Pola D’Amata, autora knjige The Meaning of Marxism (Značenje marksizma) i jednog od najagilnijih teoretičara okupljenih oko revije Socialist Worker, koji piše: „Ušli smo u postindustrijsko društvo, u kojem automatizacija ‘stešnjava’, ako ne i eliminiše radničku klasu“. On nije tako radikalan kao André Gorz koji je još 1980. godine skretao pažnju: „Kapital je uspeo da redukuje radnu snagu u procesu proizvodnje“. Njih dvojica i masa drugih koji danas pišu o nestajanju radničke klase znaju vrlo dobro da je Marks pretpostavljao da će mašine jednoga dana zameniti radnike, čak se poigravao mišlju kako će biti užasno za kapital kada bez sprege plata-rad prestane da postoji kapital.

Svi dokazi upućuju na to da je vreme nestajanja radničke klase upravo ovo u kojem živimo, samo što ono nije baš onakvo kakvim ga je Marks zamišljao i nije nimalo vedro, kako su ga zamišljali njegovi poklonici. Naime, vreme je ne da se revidira Marks, jer on je briljantno analizirao svoje doba iz svog ugla, već da se pojavi neka nova misao koja će biti u stanju da podjednako kritički oceni današnja kretanja i nasluti budućnost. Radnici danas sve manje proizvode predmete, rad postaje sve prekarniji, nestabilniji, part time i bez pogodnosti i prava koje je imao. Sve veći broj ljudi radi u neformalnim sektorima. Odatle analitičari izvlače tezu o „bestežinskom“ kapitalizmu. Nekada je postojao „realni rad“ u kojem su proizvođena opipljiva dobra. Danas on sve više ustupa mesto instant transferu kapitala, tokovima informacija, web komunikacijama, interkonekcijama, mrežama… nova industrijska realnost otvara rasprave o „dematerijalizovanju“ kapitalizma. Danas, kako tvrdi Guy Standing, dominatnu poziciju preuzima prekarijat (nestalan, privremeni rad) – „klasa“ nastala prinudnim prihvatanjem bilo kakvih uslova rada – daleko od tradicionalne radničke klase. Kapitalizam sve efikasnije pretapa zaposlene i „rezervnu armiju“ nezaposlenih u amorfnu masu poluzaposlenih, koja – u strahu od gubitka i toga malo što ima – nema hrabrosti da se postavi kao klasa, kao deo društva koji ima pravo da bude poštovan.

Što je zemlja manje razvijena, to je ovaj proces tragičniji, asocijalniji, nehumaniji. Radnička klasa u tradicionalnom smislu raste i opstaje zajedno sa zastarelim procesima proizvodnje još samo u Trećem svetu. Kongres SAD je 2011. godine raspravljao o činjenici da je u tom trenutku Kina imala već preko 300 miliona radnika, dakle više nego što je Amerika imala stanovnika. Ako je išta od komunističke ideologije ostalo u Kini, ona će prva morati da nađe odgovor na tendencije zatomljivanja radničke klase, a bez nuđenja alternative za skrajnute ljude. Nije zgorega setiti se Olafa Palmea i njegovih reči: „Statistike o radnim odnosima prikrivaju žalosnu sudbinu mnogih ljudi. One ne vode računa o tome da je svaki među milionima nezaposlenih ljudsko biće“.

Dovoljno smo upoznali fake mind neoliberalizma, pa lako možemo prepoznati podmetanje kako je levica ta koja traži da se po svaku cenu očuva neproduktivan fizički rad i proletarijat. Najveće usporavanje produktivnosti protekle decenije, međutim, zbilo se u Americi u kojoj je totalitarna demokratija neoliberalizma dominatna idelogija bez obzira na to da li su na vlasti demokrati ili republikanci. Ekonomista Robert Gordon autor je studije koja nosi naslov: „Čudo američke produktivnosti je završeno“. Mnoštvom podataka on dokazuje da je u Britaniji rast produktivnosti upola veći od američkih 0,34 odsto, a da je u Nemačkoj jedan i po puta veći. Sve te brojke padaju u senku kineskih 3,3 odsto (skoro deset puta više nego u Americi), bez obzira što je rast produktivnosti zemlje koja se industrijalizuje uvek veći. Kina postaje opomena svima.

Pred produktivijim suparnikom Trampova Amerika je posegla za još jednom marketinškom poluistinom, nazvavši svoje zatvaranje borbom protiv „socijalnog dampinga“. U pitanju je još jedan vid opstrukcije globalizacije, koja je pokazala sposobnost zemalja u razvoju da efikasno konkurišu razvijenima samo ako se i njima omogući da ravnopravno primenjuju odnose koji su doskora važili samo za kolonijaliste. Tramp želi da izoluje naciju, kapital i radničku klasu Amerike od plaćanja računa za decenije i decenije povlašćenog položaja i stvaranja profita na račun svih manje moćnih. Samo kada bi bio manje populista i kada bi poštovao američke liberalne mislioce, shvatio bi da svako zatvaranje vodi daljem gubitku vodeće pozicije u svetu. Američka radnička klasa je po principu trickle-down (prelivanja bogatstva naniže) učestvovala u eksploataciji, kao što je to slučaj i sa evropskom, odnosno sa svakom radničkom klasom koja je u najrazvijenijim zemljama profitirala od monopolskog položaja svoje nacionalne ekonomije. Došlo je vreme da se taj račun izjednači, a po zakonu spojenih sudova to izjednačavanje neminovno vodi do snižavanja višeg nivoa kako bi se podigao onaj niži.

Živimo u clickbit civilizaciji. Koliko te neko klikne i „lajkuje“ pa puta 1.000, toliko vrediš evra na tržištu, a koliko si prisutan na TV-u toliko značiš u javnom životu. Možete li se setiti kada ste poslednji put na TV-u ili internetu gledali neku (makar) komediju o radnicima. Nema ih, nema današnjih „Kamiondžija“, nema „Kradljivaca bicikala“, nema onih šarmatnih britanskih lumpenmuvatora iz serije „Mućke“ (Only Fools and Horses). Taj društveni sloj je prestao da bude zanimljiv. Da ne pominjem „Miševe i ljude“, remek delo filmske drame koje u tromom ritmu od samo 240 kadrova dočarava svu tegobu i strahotu Velike krize. U krizi za koju nismo načisto da li još traje, gotovo polovina mlade generacije iz fakultetskih klupa bačena je direktno na otpad. To su ljudi koji bi trebalo da grade novu postindustrijsku civilizaciju. Nisam ni čuo da su nekoga inspirisali da napravi ozbiljnu dramu o njima. Drama nije rijaliti!

Neće nestati odjednom ni klasična radnička klasa, oni ljudi koji svojim rukama znaju da naprave nešto korisno. Oni su izgradili put do interneta, vasionskih letova, 3D štampe i ostalih osnova budućnosti. Zato zaslužuju naše poštovanje, a izloženi su nipodaštavanju, gotovo preziru. Nema ko da stane u njihovu zaštitu – sindikati su postali sprdnja. U Srbiji ih ima, prema tvrdnjama senzacionalista, čak 24.000, budući da po zakonu svaka grupa zaposlenih „demokratski“ može da se upiše u registar kao samostalni sindikat. Uistinu registrovanih pri odgovarajućoj Agenciji ima oko 3.000 – dovoljno da poslodavci i država mogu mirno da spavaju, jer tako usitnjeni sindikati, od koji su jedan deo sigurno poduprli poslodavci i vlast, u nedogled će se iscrpljivati u međusobnim svađama.

Pristalice cinizma nazvanog realpolitika su u pravu kad kažu da će se vremenom sve to slegnuti, dobiti humaniju formu; ljudska zajednica će preuzeti odgovornost, pa će se iz haosa roditi novi red. Time zabašuruju tragediju današnjih uništenih ljudskih sudbina i čitavih generacija te svesno ili nesvesno brane politiku i sistem zasnovan na ličnim koristima. Naravno da postoji i donekle optimističkija strana, bar koliko za primer. Ovih dana prilikom boravka u Italiji bivši američki predsednik Obama je dugo razgovarao sa sekretarom italijanske Demokratske partije Rencijem. Navodno su skicirali nešto što je nazvano „Četvrti put“ – reč je o političkom pravcu. To bi trebalo da bude nešto dalje, savremenije i bolje nego Blerov „Treći put“. Teško je pretpostaviti šta ta „kovačnica“ kako su je nazvali treba da iskuje. Navodno bi četiri osnivača četvrtog puta trebalo da budu Obama, Renci, Makron i kanadski premijer Trudo (Trudeau). Po onome što sam pročitao o njima, imam ozbiljno poverenje samo u poslednjeg sa ovoga spiska. Nemam bog zna kakvo mišljenje ni o sebi od kad sam jednom u gimnaziji morao da idem na popravni, pa me ne oduševljavaju ni Obama ni Renci, koji nisu položili svoje ispite, a hteli bi naknadno da se vade. Suštinska razlika je u tome što sam ja pao iz istorije, a oni pred njom. Makron je u fazi nefundirane naklonosti javnosti koju tek treba da opravda.

Oni nam kažu: „Otvoren je prostor populistima i nacionalistima, levica je skoro nestala, kao Socijalistička partija Francuske; treba ići dalje od ideja socijaldemokratije, treba promovisati nove inicijative mladih, podržati nove energije građanskog društva i afirmisati novi društveni ugovor“. Sve to je tačno, ali ništa novo. Pozitivno je to što bar neko uviđa da su temeljite promene neminovne. Međutim, nema političke vizije koja bi bila kompatibilna sa dometom interneta. Politička misao debelo kasni za tehnološkim razvojem, a to košta i nameće račun koji po običaju plaćaju najslabiji.

 

Milutin Mitrović, pescanik.net, May 18th, 2017

Prokletstvo konsultanata


Ono što je nekada bila niša za firme kao što je Mekinsi preraslo je u industriju za upravljanje i menadžment.


Voren Bafet
se ovih dana svojski trudi da svoju kompaniju Berkshire Hathaway „oduči“ od korišćenja konsultanata.

“Ukoliko upravni odbor Berkšira bude angažovao honorarne konsultante nakon što ja umrem, doći ću vam s onog sveta!”, obećao je on prisutnima na godišnjem sastanku akcionara u subotu 13. maja. Bila je to samo šala… ali od srca.

Dobro je poznato da Bafet, najblaže rečeno, ne gaji baš neko visoko mišljenje o hedž fond menadžerima, koje opisuje kao “ljude plaćene na osnovu nečega što – kada se sve uzme u obzir – ne može biti istina”. Taj skepticizam on je proširio i na druge vrste posrednika – investicione bankare, brokere, i konsultante svake vrste.

Uz sve druge dobro nam poznate, i ova odlika čini Bafeta veoma neobičnim jer se korporativni svet kreće smerom upravo suprotnim od njegovih nastojanja. Jer, konsultanata ima na svakom koraku, gde god se mi osvrnuli – onih strateških, investicionih, poslovnih, za odštete, digitalne transformacije, marketinške i tehnološke. Neke firme, izgleda, kao da su u potpunosti začarane, obuzete njima.

Ono što je bila niša za tek nekolicinu čarobnjaka u firmama kao što su McKinsey & Co i Boston Consulting Group, vremenom se pretvorilo u prebrzo izraslu industriju koja nastavlja da se razvija brže od mnogih svojih klijenata. Konsultanti sada obavljaju mnoge poslove koji su nekada bili u nadležnosti samih kompanija.

Globalni prihodi firmi koje se danas bave menadžersko-konsultantskim poslovima je prošle godine porastao za sedam odsto, na $133 milijarde (prema podacima iz Source Global Research). Neke od vrhunskih firmi, kao što su Bain & Co, uživaju dvocifrenu ekspanziju koja traje već nekoliko godina. Velike računovodstvene firme, koje su mahom napustile konsalting početkom 2000-ih, vratile su se u igru: 44% prihoda konsultantske kuće Ernst & Young je prošle godine potekao od njihovih savetodavnih usluga.

Konsultantski rad nalazi se u srcu profesionalnih usluga: u Britaniji, od 2,2 miliona onih koji rade u oblasti finansijskih i srodnih stručnih usluga, njih 477,000 su konsultanti, u poređenju sa  „samo“ 421,000 bankara, prema podacima trgovinske grupe City UK. O čemu se ovde radi?

Jedan mogući odgovor je da su konsultanti, i pored svega – potrebni. Mnoge kompanije sprovodile su masovna otpuštanja zaposlenih, povukavši se u svoje osnovne filijale nakon finansijske krize 2008. godine; tu je i izmeštanje (ili outsourcing) svih zamislivih poslova, od proizvodnje do tehnologije. Angažovanje eksperata-spoljnih menadžera kao lica nužno potrebnih u poslovanju već zadobijaju novu formu: konsultantske usluge koje bi funkcionisale kao cloud usluge predstavljaju sledeći prirodan i logičan korak.

Tehnološke promene su, takođe, velika blagodet za same konsultante i njihov posao. Uspon digitalnih tehnologija i analitike podataka napravili su revolucionaran preokret u mnogim industrijama, uključujući maloprodaju i medije. Kompanije koje žele da „preprave“ svoj način poslovanja listom su se okrenule konsultantskim firmama, naročito onim većim koje imaju eksperte za primenu najnovih tehnologija u poslovanju.

To, praktično, može da znači kako je tehnološko-savetodavna usluga upletena u svaku poslovnu aktivnost: od toga kako kompanija prikuplja i analizira podatke, do toga kako reklamira proizvode preko Fejsbuka i dostavlja ih potom u domove. Marketinške kompanije kao što su WPP i Publicis sada se žestoko takmiče sa digitalnim odeljenjima konsultantskih firmi, kao što je to, recimo, Accenture.

Ove promene imaju ozbiljne implikacije po samu prirodu društva. Do pre jedne generacije, glavna konkurentska prednost američkih korporacija kao što su General Electric ili Procter & Gamble bio je menadžment: obučavali su direktorske kadrove koji su potom glatko i nesmetano poslovali u filijalama.

Savetodavne usluge u svetu biznisa nude nam surogat, naime, mogućnost da kompanije autsorsuju neke delove svoje strategije i poslovnih operacija. Nameće se pitanje: šta jedna velika kompanija za robu široke potrošnje, na primer, radi? Ako se ovi trendovi nastave, uskoro bi se moglo dogoditi da  nekoliko rukovodilacamenadžera nadgleda konsultante i izvođače. I to bi, onda, u veoma bliskoj budućnosti, postao jedan od vodećih modela poslovanja.

Čak i za one koji ne bi da idu tako daleko, angažovanje konsultanata poseduje privlačnost. Ekspertski autsorsing nudi fleksibilnu upotrebu dobro obučene grupe menadžera i stručnjaka – gornji ešalon kojeg konsultantska kuća Accenture naziva “tečnom radnom snagom” (liquid workforce). Angažovanje konsultanata – koji su i inače angažovani na sličnim projekta na nekim drugim mestima – pouzdano je i brzo.Postoje, međutim opasnosti, koje se u brzini mogu prevideti. Jedna od njih je da kompanije, ponesene aktuelnim trendom „iznajmljivanja“ konsultanata, počnu da kupuju off-the-shelf rešenja, ona koja su već ranije „otštancovana“ i „kao sa stalaže“, dakle već gotove proizvode koji su nekada nekome pomogli u poslovanju. Ovakve solucije čine da i vi počnete da poslujete kao i svi ostali – vaša rešenja i biznis modeli postaju međusobno sve sličniji. Konsultanti rado prodaju slične i već rabljene ideje, kao i slične metode za vrbovanje klijenata. Tako i usud „druženja“ s konsultantima ima svoju realnu cenu: svako može da ih angažuje, pa, samim tim, i sve poslovne ideje i modeli ubrzo postaju opšte mesto, predvidljivo i sveprisutno.

Ovakva konformistička „usaglašenost“ svih igrača i rivala nameće i unisonost a samim tim i predvidivost u načinu rešavanja, recimo, problema upravljanja imovinom – to je menadžment konsalting kojeg Bafet tako prezire. Danas je veoma teško postići originalnost u poslovanju (jer, kako nam se čini, nema beskonačnog izvora rešenja za poslovne probleme). I upravo je zbog toga Bafetov „Berkšir Hatavej“ veoma smišljeno ekscentričan, radeći na sebi svojstven način, što mu je zadnjih decenija proizvelo ogromne dobiti. Kao što je 2014. napisao u svom pismu akcionarima, “postoje i gore stvari u životu nego što je uspešan posao kojeg je lako shvatiti”.

Tu vreba još jedna opasnost – onda kada konsultanti postanu navika: jednom kada uhvate korena u vašem poslu i vašoj zgradi – teško ih je iskoreniti. Njima je, naravno, u interesu da što duže održavaju stabilne odnose sa svojim klijentima (a kome, budimo iskreni, to nije?), bilo tako što će ih uvek nanovo ubeđivati kako su problemi sa kojima se suočavaju složeni, ili tako što će ih navesti da kupuju još više savetodavnih usluga.

Kompanije kojima treba brza realizacija nekolikih zadataka mogu se uparložiti u ovakav način „konsultantskog poslovanja“. Mnoge američke korporacije “u svojim strukturama imaju skupu birokratsku kulturu, dok je sve veći korpus finansijskih savetnika koji se nude da vam prodaju širok spektar skupih usluga”, piše Lorens Kaningem, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington.

Imajući u vidu prethodno rečeno, koju od ove dve opcije treba koristiti u poslovanju?

Konsultanti su primamljiva opcija u svetu brzih promena tehnologija ali i propisa, što njihov rast i pokazuje. Ali je isto tako mudro da se, ako ste kupac njihovih usluga, dobro čuvate onoga što vam nude. Jednu stvar pouzdano znamo: ako se Berkšir ikada bude pridružio ovom trendu, Bafet će se prevrtati u grobu.

John Gapper, Financial Times

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (1/2)


Iako Evropu ne vole svi Amerikanci – brojni su oni koji je vole. Dosta je onih u San Francisku ili Njujorku čiji je san da jedan deo svog života provedu u Italiji, Francuskoj, Britaniji, Španiji i drugim evropskim zemljama, a neki od njih su to i ostvarili. To je ono što sam i ja uradio 1995. godine, kada sam napustio Njujork i preselio se u Madrid. Kao tehnološki preduzetnik shvatio sam da Evropa, uopšte, a posebno Španija, može biti veoma plodno tle za mene. Evropsko tržište je ogromno, u stvari veće od američkog tržišta u smislu BDP-a. Ovo se nije promenilo ni dolaskom krize iz 2008. godine piše Martin Varsavsky, svetski poznati startup konsultant i osnivač brojnih startap preduzeća koji su potom na berzi listirani po nekoliko stotina miliona, pa i više od milijardu dolara. Martin, koji je jedinstvena pojava u svetu biznisa kaže kako je mogao da se penzioniše već sa 27 godina i potom srećno i raskošno živi do kraja života. Prevagnuo je, međutim, takmičarski instinkt ovog Argentinca i “neponovljivo zadovoljstvo znano samo retkim smrtnicima, naime, kada osnujete kompaniju u koju ste uložili par hiljada ili desetina hiljada dolara, a potom je na inicijanoj javnoj ponudi prodate za više od milijardu. Taj trenutak ne može se opisati, a doživi ga samo nekolicina.”

Dok sam bio u Evropi, izgradio sam Viatel, kompaniju koja sam zasnovao u Njujorku, ali je kasnije preselio u London, i u koju sam uložio nekoliko stotina hiljada dolara kada sam 1991. počinjao. Kada sam 1999. prodao svoje akcije na inicijalnoj javnoj ponudi (IPO), kompanija je vredela $1,2 milijarde. Dok sam bio u Madridu, izgradio sam Jazztel: Španija je druga po veličini javno tržište u oblasti telekomunikacija (sada vredi oko 1,8 milijardi dolara); osnovao sam i Ya.com, u koji smo partneri i ja uložili oko 50miliona a prodali je Dojče Telekomu za 700 miliona dolara. Takođe sam koosnivač u Eolia Renovables, kompaniji za razvoj alternativnih energetskih izvora koja sada vredi oko pola milijarde. U Madridu i Londonu sam tokom poslednjih šest godina gradio kompaniju Fon, koja je postala najveća (i još uvek privatna) WiFi mreža u svetu. Takođe sam počeo jedan od prvih evropskih cloud computing kompanija pod nazivom Einsteinet na kojoj sam izgubio oko $50 miliona – uglavnom zato što sam isuviše rano otpočeo cloud computing.

Toliko što se tiče mojih preporuka, a sada da vidimo kako je to kada se izgradi tehnološka kompanija u Evropi, i kako se ona razlikuje od njoj sličnih u Sjedinjenim Državama, gde trenutno živim.

Evropa je odlično poslovno igralište za američke visokotehnološke preduzetnike jer je na Starom kontinentu bogatstvo bolje distribuirano. Više je potrošača koji mogu da kupe vaše proizvode i usluge, ljudi su u proseku obrazovaniji, tako da možete naći vrlo dobre radnike. U Evropi ćete, takođe, susresti manje poslovnih rivala ali je u njoj, isto tako, i manje onih koji žele da budu preduzetnici (Evropljani imaju ambivalentna osećanja prema preduzetnicima – biti preduzetnik, iz perspektive Evropljana, nije uvek tako srdačno i pozitivno prihvaćeno kao u Americi). Evropsko tržište nije homogeno kao što je to, recimo, američko. I dok je, barem u teoriji, radnicima, robi i uslugama omogućeno da se kreću po čitavoj Evropi, a evro u većem delu EU prisutan kao zajednička valuta, evropske kulture su međusobno veoma različite pa to već samo po sebi predstavlja prepreku izgradnji Panevropskog poslovnog projekta. A tu su i druge prednosti i mane koje bih sada opisao.

Postoje vrlo važne pravne i kulturne razlike koje otežavaju poslovanje unutar Evrope. Prvo, radi se o pravnom tumačenju poslovnog neuspeha, koji preduzetnicima nameće veću odgovornost prema radniku. Na primer, u Evropi, i to svuda u Evropi, preduzetnik ima veoma visoke izdatke za socijalno osiguranje povezano sa svakim poslom. Dok u SAD treba da na troškove za socijalna davanja dodate oko 8% na platu od 50 hiljada dolara, evropski preduzetnik u Francuskoj, Španiji i Italiji na platu od $50 hiljada dodaje još najmanje 50% (što je $75 hiljada), ili čak više. Međutim, ukoliko ne platite ove troškove za socijalna davanja jer je vaš startup otpočeo loše, a vi administrirate ili ste lice odgovorno za vođenje vaše startap firme, lično ste odgovorni i obavezani automatskim preuzimanjem duga – naime, da do kraja života imate da ga nadoknađujete, sve dok ga sasvim ne otplatite.

Ne plaćati socijalne prinadležnosti smatra se prestupom od kojeg u EU ne možete biti zaštićeni. U većem delu Evrope ne postoji koncept ličnog bankrota i neograničene lične odgovornosti, ili čak ni zaštite svog doma od ličnog bankrota, što je zakon koji postoji u nekim američkim državama. Pripazite, dakle, na to koje sve lične odgovornosti preuzimate prilikom zasnivanja startup kompanije u Evropi. U svakom slučaju, bilo bi loše po vas da odustanete pre nego što vam ponestane novca da namirite sve socijalne troškove i otpremnine za zaposlene.

Još jedna zakonska obaveza – veoma uobičajena u Evropi a nečuvena u Sjedinjenim Državama – jesu paketi državne otpremnine za zaposlene koji prestaju da rade. Ovo je direktna prepreka za start-up i razlog što većina početničkih firmi propada; u Americi postoji razumevanje za to. Američki radnici traže akcije firme tokom eventualnog poslovnog uspona, znajući da neće biti otpremnine ukoliko startup ne uspe. Pa ipak, još uvek tragam za takvim mestom u Evropi gde zaposleni i država zaista imaju razumevanja za ovu problematiku. Problem nije samo u tome što su evropski preduzetnici primorani da prečesto plaćaju pakete otpremnina – jer, naime, početničke firme tako često propadaju – već i zbog toga što startapovi konstantno isprobavaju ljude. A koncept isprobavanja pripravnika i stažiranja je u Evropi veoma skup. U nekim zemljama, poput Francuske, preduzetnici su primorani da daju otpremnine onima koji su kod njih bili zaposleni recimo samo pola godine. Ovaj paket može vlasnika startapa koštati, praktično, u visini dvostruke zarade koju je u tom periodu isplatio radniku tokom pola godine njegovog angažmana u startapu. Za većinu Evropljana, opcija preuzimanja dela akcija smatra se prevarom, kojom se vlasnik startapa služi samo kako bi zaposlenima isplatio manje novca. Zakoni o otpremninama variraju širom Evrope pa tako, recimo, radnici u Nemačkoj i Španiji već neko vreme imaju umanjene pakete otpremnine.

Prilikom pokretanja kompanije u SAD vlada – neformalnost; svi znamo priču kako su Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard začeli u garaži svoj tehnološki kolos, kompaniju Hewlet-Packard. U današnjoj Evropi, rad je tako regulisan da vam nije dopušteno osnivanje start-up preduzeća u prostoru kao što je garaža – zato što nije legalno poslovati iz garaže. Ovu pikantnu regulativnu normu nisam poznavao u  vreme kada sam u garaži u madridskoj četvrti La Moraleha osnovao Jazztel– srećom, protiv mene niko nije podneo prijavu, i ubrzo smo imali kancelariju u La Kasteljani. Ali, u principu, intenzivna državna regulacija zakona o radu bilo je nešto za mene veoma neugodno kao tehno-preduzetnika obučenog i iskaljenog na američkom poslovnom igralištu.

U Nemačkoj, gde sam sagradio Einsteinet, na primer, postoje pravila koja navode koliko metara radnik mora biti udaljen od prozora. Većina radnog prostora koji se koristi u Njujorku bio bi nelegalan u Nemačkoj, jer se amaerički zaposlenici neretko nalaze daleko od prozora, sedeći za veoma malim radnim stolovima – što je, po nemačkim zakonima, “nedopustivo pretrpana radna sredina”. U Berlinu je puno start-up firmi koje krše ova pravila, ali ne znam koliko će to još trajati. Nadam se da se Nemačka, ipak, kreće putem kojim već ide Berlin u prihvatanju dodatne fleksibilnosti za život start up preduzeća.

Ne postoji formalni način da se započne kompanija u SAD, dok su evropske startap firme prinuđene da se začnu i postoje po pravilima starih i već utvrđenih preduzeća. Od ovog koncepta se za sada ne napreduje dalje. Evropa mora da liberalizuje preduzeća stara manje od tri godine i s manje od 20 zaposlenih, i to ona koja još uvek nisu profitabilna. Iako nemam ništa protiv brojnih evropskih zakona o radu, kada je reč o njihovoj primeni na velike profitabilne kompanije, oni su se pokazali kao jasna i prisutna prepreka otpočinjanju sopstvenog početničkog biznisa.

A sada o pozitivnim stranama evropskog startup preduzetništva.

Dve su oblasti za koje mislim da su divne u Evropi u odnosu na SAD. Jedna je to što advokati koštaju daleko manje – a i rade mnogo manje. I to posebno u kontinentalnoj Evropi. Britanija i Irska su, u ovom slučaju, više nalik Americi, ali u ostatku Evrope pravni troškovi za start up mogu biti i 90% manji – pritom stvarno mislim 90% manji nego u Sjedinjenim Državama. Advokati nisu tako potrebni kao u SAD, preduzetnici ih manje angažuju – a i manje koštaju od američkih. Ovo može značiti ogromnu uštedu. U Evropi je daleko  manje ozbiljnih sudskih sporova. Kada “dejstvujete” na evropskom poslovnom tlu, postoji nekoliko pravnih minskih polja. Pravila su oštra, ali su barem kristalno jasna i oko njih nema zabune. U Evropi, takođe, postoji manje vrsta patenata koji su dozvoljeni.

Drugi pozitivan primer je evropska zdravstvena nega. Većina Evropljana ima zdravstvenu zaštitu koja je pod državnim pokroviteljstvom ili pakete koji zdravstvenu zaštitu radnika u startup biznisu čine neupitnom. U Sjedinjenim Državama, startup može da plati do $800 po zaposlenom za zdravstveno osiguranje. Ili da ga, čak, uopšte i ne ponudi, mada je prilično tužno ukoliko se zaposlenom nešto desi. U Španiji, Francuskoj i Italiji, zdravstvena zaštita je besplatna. Poslodavci obično ne pružaju osiguranje (jer ga pokriva, kao to smo rekli, državno osiguranje a ne privatnik).

A sada opet malo o tamnoj strani EU: u mnogim oblastima Evrope, a ja bih rekao da je ovo češći slučaj u Južnoj nego u Severnoj Evropi, zdravstvena zaštita koristi se kao sredstvo pregovaranja u oblasti radnih odnosa. Španija je, primera radi, jedna od zemalja sa najdužim očekivanim životnim vekom, pa i pored svega pripada zemljama s najvećim brojem dana bolovanja u svetu.

Moglo bi se reći da je “zdravo uzeti bolovanje”, ali, nažalost, ono što se ovde dešava je da pacijenti mole lekare za medicinsko opravdanje kako bi otišli na plaćeno odsustvo. Jednom mom prijatelju je dozlogrdio zaposleni koji je radio loše i bio prečesto na bolovanju. Rekao mu je da će ga otpustiti ukoliko ne bude prilježnije i vrednije radio. Ovaj radnik otišao je kod lekara, rekavši mu da ga posao deprimira – a ovaj ga je proglasio duševnim bolesnikom; kao rezultat ove ujdurme, moj preduzetnički prijatelj bio je primoran da mu isplati otpremninu za godinu dana nerada i izostanaka.

Novo promišljanje Evrope


RAZGOVOR JIRGENA HABERMASA, EMANUELA MAKRONA I ZIGMARA GАBRIJELA

Raspravu o budućnosti Evrope je organizovala Hertie škola javne uprave iz Berlina 16. marta 2017. Razgovor je moderirao potpredsednik Hertie škole Henrik Enderlajn.

Jirgen Habermas: Poverena mi je čast da kažem nekoliko uvodnih reči o temi razgovora između našeg uvaženog gosta Emanuela Makrona i Zigmara Gabrijela, našeg ministra spoljnih poslova koji se nedavno uzdigao iz pepela poput feniksa. Oba imena povezuju se sa hrabrim reakcijama na izazovne situacije. Emanuel Makron se usudio da pređe crvenu liniju netaknutu još od 1789. On je razbio ušančenu konfiguraciju dva politička tabora, desnice i levice. S obzirom da je u demokratiji nemoguće da bilo koji pojedinac stoji iznad partija, radoznali smo da vidimo kako će se politički prostor rekonfigurisati ako, kao što se očekuje, on pobedi na predsedničkim izborima.

U Nemačkoj možemo videti sličan impuls, iako pod drugačijim vođstvom. I ovde je Zigmar Gabrijel izabrao svog prijatelja Martina Šulca za jednu neuobičajenu ulogu. Šulc je pozdravljen od strane javnosti kao u velikoj meri nezavisni kandidat za kancelarsko mesto i očekuje se da će svoju partiju povesti u novom pravcu. Iako se političke, ekonomske i društvene situacije u naše dve zemlje značajno razikuju, čini mi se da fundamentalni mentalitet građana odražava slično osećanje razdraženosti – zbog inertnosti vlada koje, uprkos osetno rastućem pritisku problema sa kojima se suočavamo, nastavljaju da bauljaju bez ikakve vizije restruktuiranja. Osećamo da smo paralisani nedostatkom političke volje, naročito ako se imaju u vidu problemi koji se mogu rešiti jedino zajednički, na evropskom nivou.

Emanuel Makron oličava antitezu pasivnosti današnjih političkih aktera. On i Zigmar Gabrijel su, u vreme kada su obojica bili ministri finansija, pokrenuli, nažalost neuspešnu, inicijativu za povećanje fiskalne, ekonomske, socijalne i političke saradnje unutar Evrope. Ako se dobro sećam, oni su se zalagali za uspostavljanje ministarstva finansija evrozone i za zajednički nezavisni bužet, nadgledan od strane evropskog parlamenta. Nadali su se da će se na taj način stvoriti prostor na evropskom nivou za fleksibilnu ekonomsku i političku akciju, i da će se time prevazići prepreka koja je sprečavala bližu saradnju država članica i u drugim oblastima.

Pod ovim podrazumevam da su značajne razlike u stopama rasta, nivoima nezaposlenosti i nacionalnim dugovima između ekonomija severa i juga monetarne unije zasnovane na konvergenciji čak i kada njihove ekonomije divergiraju. Istovremeno, politička kohezija ove monetarne unije se urušava pod pritiskom divergentnih trgovinskih performansi. Tokom sprovođenja režima štednje koji je morao proizvesti dramatične i asimetrične efekte na ekonomije u severnoj i južnoj Evropi, divergentna iskustva i suprotstavljeni narativi različitih zemalja izazvali su agresivne reakcije na obe strane i doveli do duboke podele u Evropi.

Inicijative ove vrste mogu propasti iz različitih razloga, uključujući i one institucionalne. Na primer, vlade zemalja članica, koje moraju da polažu račune svojim respektivnim biračkim telima, najmanje su opremljene da se zalažu za interese zajednice kao celine; a opet, sve dok ne postoji panevropski partijski sistem, one su jedina tela koja mogu bilo šta da promene. Ono što mene zanima jeste da li odbijanje da se prihvate posledice potencijalnih redistributivnih mera znači da je bilo kakvo proširivanje evropskih kompetencija osuđeno na propast u trenutku kada se realokacija finansijskih tereta proširi preko nacionalnih granica. Jednostavno rečeno: da li reakcija, na primer, nemačke javnosti na zloglasnu frazu „unija transfera“ znači da pozivi na solidarnost moraju propasti? Ili još uvek odlažemo suočavanje sa posledicama aktuelne finansijske krize, jer naše političke elite nemaju hrabrosti da se suoče sa presudnim pitanjem evropske budućnosti?¹

Što se tiče pojma solidarnosti, samo ću reći da se još od Francuske revolucije i ranih socijalističkih pokreta ovaj izraz ne koristi kao moralni, već kao politički pojam. Solidarnost nije milosrđe. Solidarnost – zajednička akcija podrške saveznicima – znači prihvatanje izvesnih gubitaka zarad sopstvenog dugoročnog interesa, poverenje da će se partneri ponašati slično u uporedivim situacijama. Recipročno poverenje, u našem slučaju poverenje koje prelazi nacionalne granice, je relevantna promenljiva – ali isto važi i za sopstveni dugoročni interes. Uprkos onome što smatraju mnoge moje kolege, nema nikakvog prirodnog ili neizbežnog razloga za to da redistributivna pravičnost prestaje sa nacionalnim granicama i da se o njoj ne raspravlja unutar evropske zajednice nacija – posebno zato što one već dugo čine jednu pravnu jurisdikciju, i što je 19 njih već dugo vezano sistemskim obavezama iste monetarne unije, mada sa asimetričnim posledicama.

Do dana današnjeg, evropsko ujedinjenje je ostalo elitni projekat zato što su političke elite izbegavale da uključe širu javnost u informisanu debatu o alternativnim scenarijima za budućnost. Nacionalne populacije će biti u stanju da prepoznaju i odluče šta je u njihovom sopstvenom dugoročnom interesu tek kada budemo počeli da raspravljamo – daleko šire od tekstova u akademskim časopisima – o dalekosežnim alternativama napuštanja evra i povratka na sistem nacionalnog monetarnog sistema koji dopušta ograničenu marginu fluktuacije sa jedne strane, i bliže saradnje unutar EU sa druge.

Globalna kriza i podeljeni zapad

U međuvremenu, problemi koji sada privlače veću pažnju javnosti ionako pokazuju da Evropljani treba bliže da sarađuju. Postoji percepcija eskalacije u globalnoj i međunarodnoj situaciji koja polako dostiže prag tolerancije čak i vladajućih članica Saveta Evrope, primoravajući ih da izađu iz svog uskog pogleda na stvari. Ove krize, koje nas moraju navesti da barem razmotrimo bližu saradnju, sasvim su očigledne: evropska geopolitička situacija je već prošla kroz dramatičnu promenu od početka građanskog rata u Siriji, krize u Ukrajini i postepenog povlačenja SAD iz uloge globalne regulatorne sile. Ali sada kada se ta globalna sila, SAD, izgleda povlači iz do sada preovlađujuće internacionalističke škole mišljenja, pozicija Evrope je postala još nepredvidljivija. Sa Trampovim pritiskom na članice NATO da povećaju svoje vojne doprinose, pitanja spoljne bezbednosti su postala još značajnija.

Štaviše, nije realno da će teroristička pretnja nestati u dogledno vreme; takođe, pritisak migracija na Evropu postao je problem koji definiše ovaj vek. Oba ova kretanja jasno zahtevaju bližu saradnju evropskih zemalja.

Konačno, nova američka vlada ne preti samo razdorom među zapadnim zemljama u pogledu globalne trgovine i ekonomske politike. Nacionalističke, rasističke, antiislamske i antisemitske predrasude – koje su zahvaljujući načinu komunikacije i ideologiji nove američke vlade dobile na političkoj težini – zajedno sa autoritarnim tendencijama u Rusiji, Turskoj, Egiptu i drugim zemljama, stvaraju neočekivani izazov načinu na koji zapad percipira sebe, politički i kulturalno. Evropa se odjednom našla usamljena na brisanom prostoru, u defanzivnoj poziciji braniteljke liberalnih principa, podržavajući skrajnutu većinu američkog elektorata.

Za sada su jedina primetna reakcija na ovaj vanredni pritisak bili neki oprezni pokušaji promocije „Evrope u više brzina“ u domenu vojne saradnje. Kako ja to vidim, ovaj pokušaj je takođe osuđen na propast, osim ukoliko je Nemačka spremna da istovremeno deaktivira eksplozivni mehanizam strukturalnih ekonomskih dispariteta u evrozoni. Sve dok se pretvaramo da ovaj konflikt ne postoji, nećemo biti u stanju da postignemo bližu saradnju u bilo kojoj drugoj sferi. Osim toga, mutna predstava „Evrope u više brzina“ cilja na pogrešnu metu – uzevši da možemo očekivati spremnost na saradnju većine država monetarne unije, tj. zemalja koje su od početka bankarske krize bile međuzavisne i usmerene jedna na drugu.

Nikako ne želim da kažem da samo Nemačka ima dobre razloge da menja svoju politiku. Jedan od razloga zbog kojih se Emanuel Makron izdvaja od ostalih evropskih političara jeste to što on poimence ukazuje na probleme sa kojima može izaći na kraj jedino sama Francuska. Ali u ovom trenutku je red na Nemačku – mada ona nije sama izabrala tu ulogu – da preuzme inicijativu zajedno sa Francuskom, u naporu da zajedno preokrenu ovu situaciju. To što je ona najviše profitirala od Evropske unije je istovremeno i blagoslov i prokletstvo – jer će, iz istorijske perspektive, neuspeh evropskog ujedinjenja biti pripisan neodlučnosti nemačke politike, i to sa dobrim razlogom.

Henrik Enderlajn: Gospodine Makron, čuli ste šta je rekao profesor Habermas: vi ste jedini političar koji je dovoljno hrabar da naglas kaže šta Francuska može da učini kod kuće kako bi pokrenula evropsku debatu sa mrtve tačke. Dakle, šta treba učiniti?

Emanuel Makron: Pozdrav svima. Pre svega bih želeo da vam se zahvalim što ste mi dopustili da govorim na francuskom, jer moj nemački nije tako dobar. Kada sam nedavno imao sreću da budem pozvan na Humboltov univerzitet, govorio sam na engleskom – naivno se nadajući da će me tako barem svi razumeti. Ali to je zasmetalo mnogim ljudima u Francuskoj, naročito mojim protivnicima iz Nacionalnog fronta, koji su to videli kao veliku uvredu za naš jezik. Ja volim francuski jezik. Branim ga – ali takođe mislim i da je Evropa načinjena tako da možemo međusobno da se razumemo. Sada ste mi ukazali dvostruku šansu – da govorim na svom jeziku i da zauzvrat budem shvaćen. Tako da sam vam zahvalan na tome.

Jirgen Habermas je ukazao na mnogo značajnih tema. Mislim da smo danas suočeni sa dvostrukim izazovom, sa kojim se moramo izboriti na nacionalnom nivou. Prvi izazov je to što je Evropa prestala da funkcioniše kako bi trebalo. Još od francuskog i holandskog „ne“ ustavnom sporazumu pre deset godina, nije bilo novih predloga. I ta činjenica da više ne postoji evropska agenda, strašno slabi Evropu, jer sada pričamo samo o podelama.

Pa ipak, evropskom avanturom upravlja logika volje. Uvek će postojati nekoliko zemalja članica koje predlažu nešto što je do tada bilo nezamislivo, i koje će zatim uspeti da povuku druge za sobom. I ova logika volje postepeno uključuje sve, po principu koncentričnih krugova. Ali pošto ništa novo nije bilo stavljeno na sto već deset godina, zavladala je apatija, svi su se povukli i sada pričamo o grexitu i brexitu. Ako ne učinimo ništa, čeka nas još mnogo sličnih debata.

Stoga moramo izaći sa evropskom agendom – i moramo je se pridržavati. Mislim da Evropljani greše ako veruju da će pridobiti javnost pričom „Evropa je postala nepopularna, hajde da ne pričamo o njoj“. Ili, „hajde da ne budemo previše veliki Evropljani“. Ali plašljivi Evropljanin je već poraženi Evropljanin – tako da ne preporučujem ovu opciju. Danas je Evropa ono što nas štiti od novih opasnosti.

Promovisanje evropske agende u nacionalnim debatama

Kao odgovor na Habermasove primedbe, istakao bih dve stvari. Prvo: Evropa je stagnirala zato što nije predlagano ništa novo, ali pre svega zato što više ne pokušavamo da pomirimo etiku odgovornosti sa socijalnom pravdom – kako ste vi to dobro formulisali. U našoj zemlji, u toku je mnoštvo debata u kojima se socijalna pravda interpretira u klasičnom smislu, kao redistribucija između klasa unutar jedne zemlje. Ali ovo nije debata koja se vodi na evropskom nivou ili u evrozoni.

A opet, imamo problem nejednakosti na evropskom nivou, naročito u evrozoni: u ovom trenutku se gomilaju prihodi u različitim domenima, zato što neke zemlje sprovode reforme ali ih ne koriste na najbolji način i zato što je evrozona disfunkcionalna. Ako ne budemo imali pravu debatu o raspodeli i pravičnosti – a u isto vreme i o odgovornosti – nećemo mrdnuti sa mrtve tačke.

Glavni rizik je fatalno slabljenje upravo onih vlada koje zapravo sprovode reforme. Jer sve dok su zemlje ophrvane nejednakošću, reforme će biti previše spore da donesu rezultate koji bi bili politički ili društveno vidljivi, i onda ispada da su reformatori u krivu, što ide u korist populistima i ekstremistima.

Henrik Enderlajn: Da li onda Francuka mora da se reformiše kako bi pridobila poverenje drugih zemalja?

Emanuel Makron: Da, i to me vodi ka drugoj stvari koju sam želeo da kažem. Evropa nam istovremeno omogućava da se zaštitimo od najvećih opasnosti koje je pomenuo Jirgen Habermas – naročito od međunarodnih rizika. Mislim da će početni impuls koji nam je neophodan morati da proizađe iz francusko-nemačkog partnerstva.

Danas, odgovornost počiva na leđima Francuske. Zašto? Zato što smo izgubili poverenje ljudi – to se desilo pre oko petnaest godina – kada Francuska nije sprovela reforme. U to vreme Francuska se obavezala da sprovede reforme paralaleno sa Nemačkom, i ispregovarala je zajednički izuzetak iz Mastrihtskog ugovora kako bi to učinila. U izvesnom smislu, u poslednjih petnaest godina smo pokušavali da uhvatimo korak sa istorijom. Dakle Francuska mora da povrati svoj kredibilitet u ekonomskim i budžetskim pitanjima – kao preduslov za ovu raspravu. Ali u isto vreme, Francuska mora da započne inicijativu za više investiranja, za ekonomski oporavak i više solidrnosti. Solidarnost, za mene, ne prestaje na ekonomskom nivou, već se na nemačkoj strani takođe tiče imigracije, bezbednosti i odbrane.

Jer ono što nas danas brine jeste nedostatak poverenja, izazvan logikom neposredne odgovornosti koja trenutno vlada Evropom. Zigmar Gabrijel i ja smo se izjasnili protiv ove logike još pre dve godine u zajedničkom tekstu, kada smo obojica bili ministri finansija u svojim respektivnim zemljama.2 Tako da moramo rešiti probleme realnosti i poverenja.

Henrik Enderlajn: Hajde onda da pričamo o tome da li će se ova neodlučnost nastaviti ili ne. Emanuel Makron je upravo rekao da je Francuska spremna da dela. Ministre Gabrijel, šta je Nemačka spremna da učini?

Zigmar Gabrijel: Mislim da pre nego što uspemo da izvedemo ono što zahteva profesor Habermas, naime da pridobijemo većinu za proširenje evropskih kompetencija, prvo moram da izmenimo nekoliko narativa. Politika počinje tako što se kaže šta je ispravno. U ovom trenutku volimo da upiremo prstom na one koji proizvode lažne vesti – ali postoje neke lažne vesti koje su postale uobičajene u poslednjih 30 godina, možda čak i duže od toga. Prva takva lažna vest jeste da je Nemačka teretni konj Evropske unije: Mi doprinosimo najviše! Mi smo ti koji izdržavaju sve ostale! Nažalost, ova priča se priča već decenijama, u politici, u medijima, u ekonomiji – uglavnom bez obzira na to ko je na vlasti u datom trenutku.

Svaki put kada se raspravljalo o finansijskoj strukturi Evropske unije, mi smo se držali standardnog interpartijskog gledišta da moramo smanjiti svoje neto doprinose – čiji balans uzgred iznosi oko 12 milijardi evra. Tako da kad mi kažu – ispravno – koliko je važan evropski projekat, 12 milijardi evra nije cifra koja me zapanjuje. Nemački federalni budžet izdvaja mnogo više za znatno manje važne stvari. Zato pre svega moramo prekinuti ovaj narativ o Nemačkoj kao o teretnom konju Evropske unije. Konačno, on služi samo za podilaženje navodnim nacionalnim interesima. Porast nacionalističkih osećanja koji trenutno gledamo, nije početak, već rezultat 30 godina lažnih narativa. Koren problema su čisto nacionalni narativi u državama članicama Evropske unije, naročito u našoj zemlji. Istina je zapravo da je Nemačka najviše profitirala, i to neto, od Evropske unije.

U političkim terminima, ne bi bilo ujedinjene Nemačke bez Evrope – to je jasno – ali isto tako kulturalno, u terminima mira, i naravno više od toga, komercijalno, finansijski i ekonomski. Da, mi dajemo više para Briselu, nego što dobijamo od njega. Ali naravno, ne postajete evropski, pa čak i svetski izvozni šampion ako ne proizvodite dovoljno čelika, elektronske tehnologije, hemikalija i mašina da se ovi proizvodi na kraju ne prodaju samo u Nemačkoj, nego i u drugim zemljama.

A samo kada drugima takođe ide dobro, oni imaju dovoljno novca da kupuju nemačke automobile – ovi automobili su skupi, delom i zbog toga što su naše plate i izdaci za socijalno osiguranje tako visoki. I nadam se da će tako i ostati – mi ne želimo da smanjujemo plate i socijalna davanja. Stoga, kao Nemci, moramo imati stvarni – i zapravo sasvim ekonomski – interes da i ostatku Evrope ide dobro. Jer samo tada će i nama ići dobro.

Nemačka profitira od EU

Stoga, daleko od toga da doprinosimo, mi zapravo profitiramo od Evropske unije. Ali koji je najbolji način da se probijemo kroz ovaj lažni narativ? Moj predlog mojoj partiji je sledeći: u sledećoj izbornoj kampanji treba da, po prvi put, agresivno zastupamo spremnost da u Evropu investiramo više od dogovorenih 1% evropskog BDP-a. Treba čak da budemo spremni da sami preuzmemo ovaj teret ako je to potrebno, ili zajedno sa drugima, iako se isti kriterijumi ne primenjuju na celu Evropu. Jedino sa provokativnom porukom „Spremni smo da platimo više!“ možemo pokrenuti debatu o tome zašto u Evropi svi imamo zajednički interes da se ovo desi.

Drugi lažni narativ je da su odbrana i bezbednost najbolji način da se dobiju glasovi – jer ovo podrazumeva zajednički pogled na svet. Time želim da kažem da nam je zapravo potreban, pre svega, zajednički koncept spoljne politike. Ne samo zato što poboljšanje naše bezbednosne i odbrambene politike neće ništa vredeti bez socijalnog i ekonomskog napretka EU, kao što je primetio Jirgen Habermas, već i zato što ne bi trebalo da iznenada pojurimo u odbrambene projekte na čisto nacionalnom nivou, a da pre toga ne postignemo zajedničko evropsko stanovište o tome kako treba da izgleda naša spoljna politika – to bi nas u konačnom odvelo u pogrešnom pravcu. Verujem da je to takođe jedan lažni narativ. U Evropi, spoljna politika se uvek videla kao najznačajnija, naročito za odbrambenu politiku – i to kažem ne samo zato što sam ministar spoljnih poslova, nego i zato što bi ovo trebalo da bude opšte pravilo. Dakle politika počinje kada i sami prestanemo da ljudima prenosimo lažne vesti – što se uglavnom dešava zato što se smatra da bi to bolje prošlo u kampanji. Mi, Nemci, posebno moramo da razumemo da je jaka, ujedinjena Evropska unija u našem interesu. Naša deca i unuci više neće imati svoj glas u svetu ako taj glas ne bude evropski – i zato smo spremni da investiramo više u svom sopstvenom interesu i u interesu Evrope.

U zaključku, još nešto što se tiče solidarnosti – konceptu o kojem kao socijademokrata ponešto i znam – solidarnost znači delati odgovorno prema sebi i prema zajednici kojoj pripadate. Odgovorno delanje je najvažnije. Siguran sam da ukoliko budemo odlučno zastupali ovaj narativ, možemo dobiti i većinsku podršku neophodnu da se on ostvari u praksi.

Henrik Enderlajn: Jirgen Habermas je u svom obraćanju istakao da je važno ne samo da se u Nemačkoj radi više za Evropu, već isto tako i da se više novca troši u drugim zemljama – to jest, da se napusti dominantna politika štednje. Ali ako trošite više novca, imate više dugova, pre ili kasnije neko te dugove mora da otplati. To mogu biti nacionalne države, koje su u krizi – i u tom slučaju Pakt za stabilnost mora biti napušten. To bi mogla da bude Nemačka – ali to ne pomaže drugim zemljama u fundamentalnom smislu. To bi mogla da bude EU – ali u tom slučaju moramo razmotriti kako će se ovaj rastući evropski dug podmiriti. Dakle, kako treba sprovesti napuštanje politike štednje?

Zigmar Gabrijel: Mislim da je i ovde ključno početi sa pravim narativom. U Nemačkoj ljudi stalno pričaju kako smo na početku dvehiljaditih sproveli sve ove sjajne reforme i da je jedina greška bila to što smo prekršili kriterijum dugovanja iz Mastrihtskog ugovora. Istina je, naravno, da su socijalne reforme bile moguće jedino zato što smo u isto vreme investirali, a ne smanjivali svoje dugove. Uspeh Nemačke je rezultat činjenice da u vreme kada smo reformisali zemlju, nismo zanemarili svoj ekonomski razvoj, već smo investirali: u obrazovanje – u vreme koalicije SPD-a i Zelene stranke, razvijen je prvi celodnevni školski program – u obnovljive izvore energije, u istraživanje i razvoj.

Stoga se pravdanje mera štednje ukazivanjem na primer Nemačke graniči sa neodgovornošću, jer je teza da se možete izvući iz krize samo ako dovoljno štedite. Mi smo radili upravo suprotno. Kombinovali smo socijalne i političke reforme, kako god kontroverzne one bile, sa povećanjem duga u odnosu na ono što je EU u to vreme dopuštala. To je jedini razlog zašto smo uspeli da sprečimo prestanak rasta i povećanje nezaposlenosti. Uzgred, smatram da drugačije nikada ne bismo mogli da sprovedemo socijalne reforme.

Isto važi i za Evropu. I ovde moramo prvo promovisati pravi narativ: ako sprovodite reforme, treba vam vreme – možda čak i tajm-aut – za smanjivanje deficita. Ako išta, treba vam više investicija da stabilizujete rast i zaposlenost. Zato, u krajnjoj liniji, koliko god da uradimo za Evropu, to neće ništa promeniti: ako nametnuti pritisak štednje dovodi do toga da nezaposlenost mladih u zemljama poput Italije dostiže i 40 posto, zašto bi bilo ko iz te generacije bio zainteresovan za Evropsku uniju?

Za mene je Evropa uvek predstavljala nadu. Ali za mnoge mlade ljude danas, Evropa predstavlja opasnost, jer imaju utisak da im niko ne pomaže da nađu posao i zarade za život. Zato mislim da je bitno da ispričamo pravu priču. Štednja sama po sebi šteti reformama, umesto da im pomaže. Zato nam sada treba više, a ne manje fleksibilnosti za ulaganja.

To me konačno dovodi do pitanja kako finansirati sve ovo: naravno, menjajući debatu o poreskoj politici koju trenutno vodimo. Zapanjujuće je da EU gubi 1,5 biliona dolara svake godine kroz legalne oblike izbegavanja poreza i da mi obezbeđujemo garancije za irske banke, a da irska država može odbiti da naplati 14 milijardi evra od Epla, koje je ovaj „globalni igrač“ trebalo da plati. Nije stvar u tome da novca nema – pitanje je samo da li smo spremni da omogućimo da svako dobije svoj pravični udeo u našoj zajednici. Ili svaki pekar u Berlinu treba da plaća porez po višoj stopi od velikih korporacija? To je bitno pitanje.

Ako se ne borite za Evropu, odustajete od nje

Henrik Enderlajn: Može li ovaj proevropski diskurs još uvek biti ubedljiv u Francuskoj, gospodine Makron? Trenutno se zahuktava debata o nacionalnom identitetu, a takođe i o pitanjima poreza, dakle o solidarnosti i njenim granicama. Pritom je Nacionalni front najpopularnija partija među glasačima između 18 i 24 godine.

Emanuel Makron: Mislim da je ova linija argumentacije u korist Evrope apsolutno ubedljiva, i trudim se da je i sam promovišem. Jer ako se ne borite, već ste izgubili. Pa ipak, do sada nije bilo štednje u Francuskoj. Mnogi ljudi misle da su se u Francuskoj sprovodile mere štednje, ali to nije tačno. Samo je južna Francuska bila pogođena štednjom. Da se nadovežem na ovo što je Zigmar rekao, kritike u Francuskoj proizlaze iz činjenice da smo posle 2008-2010, mi, Olandova vlada, reformama ispravili greške iz prošlosti, i nepoverenje koje je iz njih proizašlo.

Ne možemo se adekvatno suočiti sa problemom socijalne pravde u Evropi ako se ne suočimo sa problemom „moralnog hazarda“, moralnog iskušenja i ekonomske odgovornosti. Mnogo je poverenja izgubljeno. Ako želimo da vidimo oporavak Evrope, pravo pitanje je: kako države mogu sprovesti reforme ako nema pritiska da se to učini? I da li investiramo na prava mesta kada podržavamo zemlje koje sprovode prave reforme ili bi trebalo da prihvatimo gubitak i investiramo u zemlje koje to ne čine? To je debata koju bi trebalo da vodimo – i ona će biti vrlo živa – u Nemačkoj više nego u Francuskoj.

Zato je jedini način da ostvarimo napredak – pored fleksibilnosti na koju je pozvao Zigmar Gabrijel, koja se može dopustiti nekim zemljama – kroz zajedničku sposobnost da investiramo, tj. sredstvima iz budžeta evrozone. Ovo je jedini način da pomirimo socijalnu pravdu sa problemom moralnog hazarda, jer bi onda postojala evropska institucija sposobna da povrati dinamičnost i poverenje u Evropu. Ako postojeća pravila više ne dopuštaju progres, potrebne su nam zajedničke institucije na nivou evrozone, kako bismo stvorili rast i razvili solidarnost.

Henrik Enderlajn: Da li ste razgovarali o ovome sa kancelarkom Merkel?

Emanuel Makron: Jesam. Rekao sam joj da bi prvi korak očigledno morala da bude reforma u Francuskoj, ali da ova reforma neće raditi ako ne bude novog evropskog pravca razvoja u svim domenima koje smo pomenuli. I to je izazov na koji Nemačka mora da odgovori – manje ili više istovremeno.

Možemo pobediti u ovoj debati i ubediti naše sugrađane da je Evropa još uvek rešenje. Impresioniran sam činjenicom da u velikom broju zemalja – u Francuskoj, Italiji i mnogim drugim zemljama – privrženost Evropi istrajava, kao i ljubav prema Evropi i evropskoj ideji, čak i nakon toliko godina krize i ogromnih teškoća. U Italiji, Španiji i Portugalu, čitava generacija – ona najmlađa – ne zna za bilo šta drugo osim za masovnu nezaposlenost koja je direktno povezana sa Evropom. Pa ipak, ova generacija ostaje privržena evropskoj ideji, i stoga samo treba da joj ponudimo evropski projekat koji funkcioniše na nivou dostojnom ove privrženosti.

Ali to se može desiti jedino ako objasnimo kako nameravamo da stvorimo budućnost rasta i bezbednosti. Stoga se evropski narativ koji moramo stvoriti – i ovo je isti izazov sa kojim se ja suočavam na predsedničkim izborima – sastoji u ovom objašnjenju: Evropa nije neka ultra-liberalna vizija ogoljenog zajedničkog tržišta, vizija ka kojoj su nas često vodili Britanci. Ona je zajedničko tržište bez prepreka, koje nam omogućava da funkcionišemo kao blok 28 nacija danas, a 27 sutra, ali i projekat saradnje zasnovan na minimalnim zajedničkim pravilima i standardima i stoga je izuzetno ambiciozan projekat.

Ali još važnije, ova Evropska unija je Evropa koja štiti – u bezbednosti i imigraciji – i zbog toga mora razviti zajedničku politiku azila i na odgovarajući način braniti evropske granice. Ovo je Evropa koja štiti trgovinu. Kada smo bili ministri ekonomije i industrije,3 borili smo se za to da Evropa odbrani svoju industriju čelika od kineskog dampinga. To može učiniti samo Evropa. Ni Francuska, ni Nemačka se ne mogu odupreti Kini – ali Evropa može. Dakle, ako se vratimo narativu rasta i zaštite, Evropa ima budućnost u našim javnim sferama. Ali moramo prihvatiti ovaj narativ i odlučno stati iza njega. To je nešto na čemu insistiram uprkos danas toliko rasprostranjenom defetizmu. U početku, kada sam osnovao svoj pokret „En Marche!“, ljudi su rekli, „On je lud, neće napraviti ništa“. Sada se ljudi pitaju kako ćemo vladati – što je već pokazatelj toga koliko smo prepreka uspeli da preskočimo.

Pa ipak mnogi ljudi u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj govore: „Ti si naivan. Misliš da možeš dobiti izbore braneći Evropu“. Ali ja uopšte nisam naivan, upravo suprotno, mislim da se danas izbori mogu dobiti braneći Evropu, sve dok to radite iskreno. Ne Evropu koju ne radi, nego evropski projekat.

Potrebne su nam žestoke debate

Zigmar mi je pokazao SPD-ovu arhivu u kući Vilija Branta. Obojica smo bili ophrvani emocijama dok smo listali Jelisejski ugovor. Gde je bilo javno mnjenje u Nemačkoj i Francuskoj kada se krenulo sa prvim evropskim inicijativama? Da su ljudi tada govorili onako kako mnogi danas govore, nikada ne bismo videli ni Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, ni Rimski, ni Jelisejski ugovor.

Stoga ne smemo imati nikakvih iluzija: samo zato što našim demokratijama tako snažno upravlja javno mnjenje, ili zato što mediji danas imaju istaknutiju ulogu, ne znači da naši politički predstavnici treba prosto da prate javno mnjenje. Umesto toga, treba da objašnjavamo puteve koji vode ka uspehu, čak i ako će to uznemiriti javno mnjenje. Oduprimo se ovoj savremenoj izdaji intelektualaca!4 Ona se danas manifestuje u uverenju da je sa Evropom gotovo, da ova više nije relevantan pojam za izazove našeg vremena i da su nacionalizam i brutalnost pravi odgovori na naša sadašnja iskustva.

Henrik Enderlajn: Svakako postoji mogućnost i da izgubimo ovu debatu o ideji Evrope? To je ono što smo videli u Britaniji.

Emanuel Makron: To je opasnost sa kojom se suočavamo ako ne vodimo ovu debatu. Ako ne povedemo ovu bitku i umesto toga priznamo poraz, onda gubimo. To je izvesno. Zato moramo povesti ovu raspravu. Trebaju nam žestoke debate. Moramo govoriti stvari koje će nekim ljudima biti neprijatne.

Inače, najbolja stvar je u sopstvenoj zemlji preuzeti vođstvo u ovoj kompleksnoj debati. Da budem iskren, neću davati lekcije Nemcima i objašnjavati im da moraju da investiraju. Mnogi Francuzi su to već radili. Mi smo kraljevi držanja lekcija Nemcima. Ali ono što je mnogo korisnije jeste objasniti ovo francuskom narodu: ako želimo ponovo da otkrijemo svoje dostojanstvo, svoju sposobnost da delamo i branimo ideju Evrope, moramo sprovesti reforme kod kuće, kako bismo inicirali nešto mnogo moćnije u Evropi. Zato mislim da je ono što ste vas dvojica radili puno pomaže – to znači da i intelektualci i političari treba uglas da kažu: „Treba nam više investicija i više solidarnosti“. I ne treba da fetišizujemo budžetsku konsolidaciju, pa čak ni potencijalne rizike od inflacije – da budem iskren, ne čini mi se da je to trenutno najveći rizik sa kojim se Nemačka suočava.

Henrik Enderlajn: Želeo bih i Zigmaru Gabrijelu da postavim isto pitanje: možemo li izgubiti ovu debatu o Evropi? Možemo li uopšte preuzeti taj rizik ulazeći u ovu debatu?

Zigmar Gabrijel: Emanuel Makron je u pravu. Naravno: ako uopšte ne pokušamo to da učinimo, već smo izgubili. Pritom, uveren sam da možemo jedino da pobedimo u toj debati. To je lekcija francuskog prosvetiteljstva: u konačnom će pobediti oni koji zastupaju prosvetiteljska gledišta. Oni mogu ponekad izgubiti neku bitku, mogu istrpeti poneki poraz. Ali istorija prosvetiteljstva nam pokazuje da će na kraju pobediti. Zašto to ne bi bio slučaj i sada?

Henrik Enderlajn: Profesore Habermas, vi ste rekli u svom uvodu da ne postoji prirodni zakon koji diktira da se pitanje distributivne pravde postavlja samo u nacionalnim granicama. Dobro, ali onda se može postaviti pitanje: zašto je baš Evropa prava kategorija? To bi isto tako mogle biti i nacionalna država, ili regija, pa čak i ceo svet. Zašto je Evropa toliko značajna?

Jirgen Habermas: Istorija je puna slučajnosti – još jedan razlog zašto treba da verujemo u puteve kojima već idemo. Investirali smo pola veka – 60 godina, da budem precizan, otkako je potpisan Rimski ugovor – u jedan izuzetno zahtevan projekat. I sada pitanje nije „zašto Evropa?“, već radije, „ima li ikakvog razloga da napustimo ovaj projekat koji je već toliko odmakao?“ – čak iako se na njegove uspehe više ne gleda na način koji oni zaslužuju, zato što smo zbog pogrešne politike suočavanja sa krizom došli u stanje duboke podeljenosti u Evropi.

Mi ovde raspravljamo o pitanju budućnosti Evrope jer smo dostigli istorijski kritičan trenutak. Nakon što smo uložili toliko napora da stvorimo funkcionalnu pravnu jurisdikciju u Evropi, jurisdikciju kojoj svi pripadamo i to ne samo na osnovu svojih pasoša, i nakon što smo uložili toliko napora da stvorimo zajedničku ekonomsku oblast i zajedničku valutu, čije bi napuštanje bilo mnogo skuplje od svih ostalih alternativa – nakon što smo učinili sve to, moramo naći načina da sačuvamo stvari koje smo postigli, ali iznad svega, moramo naći načina da ispravimo greške koje su nas dovele u prilično tešku situaciju.

Ove greške su dobrim delom rezultat ekonomskih asimetrija između nacionalnih ekonomija zemalja članica, dodatno pogoršanih prilično veštačkim i tehnokratskim programom Saveta Evrope koji je trebalo da reši ovaj problem. Zigmar Gabrijel je u pravu: kako bismo konačno uključili širu javnost u mere koje imaju tako dubok efekat na živote ljudi, trebaju nam narativi koji će ispraviti predrasude koje su u međuvremenu postale duboko usađene. Nažalost, imajući u vidu rastuću opoziciju sa kojom smo suočeni, nije nam ostalo puno vremena.

Emanuel Makron je, razumljivo, nastupio uzimajući u obzir status quo: njegova pozicija je da Francuzi ne mogu da govore nemačkoj vladi šta ova treba da radi – niti bi trebalo to da žele – i da oni pre svega moraju da se izbore sa sopstvenim nacionalnim problemima. Samo što, gospodine Makron, mislim da to nije dovoljno u ovoj situaciji. Zar ne bi trebalo da razmišljate o tome šta želite da postignete u Evropi i za nju, kada sledeći put budete posetili Martina Šulca ili Angelu Merkel kao francuski predsednik? Drugim rečima, da razmišljate o onome što možete postići jedino zajedničkim snagama.

Obnova poverenja u francusko-nemačkim odnosima

Henrik Enderlajn: Pre nego što Emanuel Makron odgovori na ovo pitanje, želeo bih da dodam još jedno, poslednje, pitanje i nadovežem se na ono što je profesor Habermas upravo rekao: šta će biti prva inicijativa predsednika Makrona? Šta je najznačajnija inicijativa, što se tiče Evrope, na dan posle izbora?

Emanuel Makron: Pre svega, da ne bude zabune: nisam defetista po ovom pitanju, i slažem se da treba da stvorimo novi narativ. Zigmar i ja smo se više puta vraćali ovoj ideji. Pisao sam o tome šta želim za Evropu i za evrozonu. Ali sada govorim o jasnom poretku prioriteta: ako želimo da nam se veruje, pre svega moramo sprovesti rekonstrukciju u svojoj kući. Ali ne smatram to nepromenljivim stanjem stvari.

Ono što želim da objasnim je sledeće: da, privržen sam reformama u Francuskoj i smatram ih neophodnim za sopstvenu zemlju. Ali nije dovoljni stati na tome. Pre svega, to neće biti zadovoljavajuće za Francusku, neću time rešiti sve probleme Francuske: budućnost Francuske leži u politici fokusiranoj na Evropu i na investiranje. Drugo, neću moći sam da rešim ni sve probleme Evrope. Mapa puta koja iscrtava putanju kojom moramo poći zajedno – i na koju smo se u Evropskoj uniji već obavezali – mnogo je ambicioznija. U tom smislu, nema nikakve ambivalentnosti. I to sam jasno rekao i kancelarki Merkel.

Ali u ovom trenutku, suštinski preduslov jeste obnavljanje francuskog kredibiliteta i francusko-nemački odnos zasnovan na poverenju. Zato što situacija u kojoj se ja nalazim nije pozicija nezavisnog intelektualca, već političara koji polaže račune građanima, koji se kandiduje za javnu funkciju i koji očekuje povratak uspešnom partnerstvu sa nemačkim saveznicima. Ključ, po mom mišljenju, leži u ponovnoj izgradnji poverenja kojeg u ovom trenutku više nema. To ima veze i sa francuskom navikom držanja lekcija, nametanja narativa i mišljenja, bez ispunjavanja neophodnih uslova da se oni sprovedu u praksi.

Ja sam iskren prema sebi, zato i želim da sprovedem ove projekte po odgovarajućem redosledu. Želim da ubedim svoje sugrađane da su nam potrebne energičnije reforme, i želim da ubedim naše evropske partnere da ovo mora ići ruku pod ruku sa asertivnijim ciljevima na evropskom nivou i u evrozoni – što podrazumeva novi narativ, sa novom zajedničkom pričom – kako bismo mogli da se pomerimo sa mrtve tačke.

Upravo ova zajednička priča je ono čime bih se bavio u prvom koraku. Želim da vidim mnogo više struktuirane francusko-nemačke saradnje na našim granicama, i u odbrani, naročito na Bliskom Istoku i u Africi. I mislim da ova saradnja mora biti praćena odgovarajućim simboličkim činovima.

Ako izvedemo ovaj „nemačko-francuski nju dil“, to će biti značajan korak napred. To će nam omogućiti da pokrenemo napredak u svih dvadesetsedam država i na nivou evrozone. Ali čak i u naše dve države, ova incijativa će voditi ka traženju novog odgovora na rizike sa kojima se suočavamo.

Čega se boje naši građani u ovom trenutku? Problema bezbednosti i terorizma, talasa imigracije i bezbednosti na našim granicama, kao i problema sa investicijama i niskim rastom. Već sam opisao tri odgovora na ove probleme koji su nam nadomak ruke, samo ako odlučimo da sarađujemo drugačije i ako odlučimo da delamo zajedno i zaista verujemo jedni drugima.

Javno mnjenje u naše dve zemlje je svesno ovih globalnih rizika, ali ga to ne čini automatski voljnim da krene evropskim putem. Siguran sam da bi nemačko javno mnjenje odbilo ambicioznu politiku investiranja u Evropu. A ako bih pitao ljude kod kuće o dalekosežnoj zajedničkoj odbrambenoj politici na našim granicama, Francuzi ne bi bili naročito entuzijastični. Ali, je li bilo naročitog apetita među Francuzima i Nemcima da ujedine svoje izvore uglja i čelika pre više decenija? Ne. Ali to je moralo da se uradi.

Tri čina solidarnosti koje sam opisao pripadaju oblastima u kojima su dominantne ili Nemačka ili Francuska. Ono što želim je da nakon izbora delam brzo i odlučno kako bi ovi projekti što pre postali stvarnost.

Blätter für deutsche und internationale Politik 4/2017

Eurozine, 20.04.2017.

© Blätter für deutsche und internationale Politik / Eurozine

Peščanik.net, 12.05.2017.
________________

Ima jako dobrih, i nimalo obeshrabrujućih empirijskih studija na ovu temu, koje su radili Jirgen Gerhards, Holger Lengfeld, Monika Ajgenmiler i drugi: ali sve one, naravno, poseduju ograničenu prognostičku vrednost. Pravi test leži u praksi, sa svim njenim rizicima.

”Why Europe must become a social union / Zašto Evropa treba da postane socijalna unija”, Die Welt, 4.6.2015.
Emanuel Makron je bio na ovom položaju od avgusta 2014. do avgusta 2016, a Gabrijel od decembra 2013. do januara 2017.

U originalu “trahison des clercs”, referenca na istoimenu knjigu Žilijena Bende.

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina


Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Pet habitata za život na drugim svetovima


Prirodni resursi naše planete su na izmaku. Prema Ujedinjenim nacijama, ukoliko nastavimo ovim tempom, naša potreba za vodom će do 2030. biti za 40% veća od raspoloživih resursa. U tom kontekstu, naučnici i inženjeri već neko vreme predlažu ideje i koncepte za selidbu našeg života na druge svetove, recimo, na Mesec, Mars ili čak Veneru. U nastavku sledi pregled pet vrsta stambenog prostora koji bi na nekim drugim planetama, jednog dana, mogli postati (nečija) stvarnost.

Zaštićeni Mesečevim regolitom

Usled svoje blizine – oko 380.000 kilometara od Zemlje – Mesec je rado eksploatisano opšte mesto u futurističkim konceptima nastanjivanja vasione, idealno da ugosti prve ljudske kolonije izvan svoje matice, Zemlje. Problem je u tome što ovaj prirodni satelit, zbog svoje male veličine a time i male gravitacije nema atmosferu pa bi, samim tim, njegovi stanovnici mogli da se zateknu u veoma nezgodnoj i opasnoj meteorskoj kiši, uz prosečnu temperaturu od -23ºC (prosek ne znači ništa u ovom kontekstu; temperature na strani suprotnoj od Sunca spuštaju se gotovo do -153ºC, dok u plusu idu do 123ºC; u tom smislu, 23 stepena ispod nule pre je hipotetičke prirode, jer temperature Mesečeve površine naglo variraju između ova dva ekstrema. Mesec, zapravo, nema nijedno mesto na kojem je temperatura “samo prijatnih -23ºC”). Prostori za naselja prvih kolonista bi, po jednom prilično realističnom konceptu, trebalo da budu pokrivena najrasprostranjenijim Mesečevim mineralom – regolitom. Ovaj površinski sloj materijala sa Meseca mogao bi da uveliko ublaži problem temperaturnih ekstrema. Ideja za ovakvu lunarnu koloniju, potekla od firme Foster+Partners, u agendi je Evropske svemirske agencije (ESA), koja želi da je uspostavi na našem satelitu.

Cevasti modul ukrcan na transportnu raketu bi, po ovoj zamisli, na Mesečevoj površini razvio kupole na naduvavanje, služeći kao stambene strukture dovoljne za četiri osobe. Ovakav dizajn nalaže korišćenje kapaciteta 3D štampača, koji mesečevo tle može koristiti kao “građevinski materijal”: regolit se može prikupiti na licu mesta a potom “odštampati” na kupoli strukture, stvarajući zaštitni poklopac koji štiti od smrtonosnog zračenja sa Sunca. Ovakva kuća od regolita bila bi na dva sprata, uz hermetički zapečaćen odeljak na ulazu i jedan modul za tehničku podršku. Tri otvora na kupoli propuštala bi sunčevu svetlost a čitav stambeni objekat je, u stvari, hermetički zatvoreno “kućište” pod pritiskom. Izabrana je i lokacija za ovakvo “regolitsko kućište”:  to je lunarni Južni pol, koja ima gotovo konstantnu sunčevu svetlost.

Podzemna baza

Inspirisan spiralnom formom i odeljcima školjke Nautilus, ovaj projekat ima za cilj da dizajnira podzemne kuće na Marsu sa spratovima spojenim spiralnim stepenicama, po uzoru na školjku Nautilus. “Mars ima izuzetno slabo magnetno polje koje, za razliku od Zemlje, ne štiti površinu planete od zračenja Sunca”, objašnjava Kigen Kirkpatrik, vođa projekta i predsednik kompanije za razvoj habitata na “Crvenoj planeti”, RedWorks.

Cilj je da se na Marsu iskoriste lava-cevi, tj. žljebovi u tlu kojima je ovom planetom nekada tekla magma, a za izgradnju habitata koristili bi se izvori i krateri koji se nalaze iznad i ispod marsovskog tla. Kolonisti bi za gradnju naseobina, baš kao i na Mesecu, koristili regolit i tehnologiju 3D štampanja, kako bi se površina stambenih modula obložila tankim regolitnim slojem. Kuća je podeljena na četiri nivoa od kojih bi prva dva bila namenjena očuvanju kuće, a uz njih tu su i spavaće sobe, kuhinja i prostor za odmor. Potonja dva služila bi, takođe, za laboratorije, odlaganje otpada i sisteme za održavanje života.

Kuće od leda

Projekat Marsovske ledene kuće, stanovi izgrađeni od tabli i blokova leda sa Marsovog tla, osvojio je projektni konkurs za koncept 3D Čelindž štampanog habitata, čiji je organizator NASA. Njihova struktura je zasnovana na unutrašnjim cevima na naduvavanje, prekrivenih ledenom korom debelom pet centimetara. Ovaj sloj će služiti kao element zaštite od galaktičkih kosmičkih zraka. Osnovna prednost ovog dizajna je to što na Marsu, blizu površine, postoje značajne količine leda.

Za kuće koje bi trebalo da su što je moguće “pametnije”, svi materijali bili bi providni. Unutar ovakvih habitata, svemirska odela ne bi bil potrebna, a čak su predviđene i vertikalne bašte. U cilju regulacije temperature, sloj ugljen-dioksida bi izolovao unutrašnjost kuće od ledene kore. Planirana lokacija je oblast Alba Mons zbog svoje velike izloženosti suncu, i sa ledom koji je na samo 30cm ispod Marsovog regolita.

Pod staklenim kupolama

Milijarder i mega-inovator Ilon Mask predviđa da bi ljudska bića mogla gaziti Marsom do 2022. Njegovi nacrti su usmereni na transport koji će nas odvesti tamo, veliki brod sposoban da u jednoj turi preveze između sto i dve stotine ljudi. Što se tiče zajednice u kojoj će astronauti živeti, Mask je dao samo nekoliko maglovitih skica, naglašavajući da ovakva kuća mora biti samoodrživa, kao i da će imati kapacitet za zbrinjavanje čak milion ljudi. Njegova ideja glasi: uspostaviti kolonije na Marsu – kako na njegovoj površini i pod zemljom.

Kuće bi bile instalirane na Marsovom tlu, sačinjene od staklenih panela sa okvirima od ugljeničnih vlakana kako bi se izgradile geo-kupole na površini. Što se tiče izgradnje pod marsovskim tlom, tim droida gradio bi tunele pod pritiskom u kojima bi se vršili  eksperimenti i industrijske aktivnosti.

Među oblacima Venere

Svaka ideja o izgradnji ljudske kolonije na površini Venere bila bi samoubistvo. U prilog ovome, evo i jedne notorne činjenice: prosečna temperatura na površini Venere iznosi 464ºC. Međutim, nekoliko naučnika predložilo je život među Venerinim oblacima – u balonima sa vrućim vazduhom. Projektom HAVOC (High Altitude Venus Operational Concept) kojeg sprovodi NASA, predviđeno je grupisanje ovakvih živopisnih “stratosferskih vozila” na pedeset kilometara iznad površine planete, gde su uslovi iole podnošljivi, sa temperaturama od “prijatno prohladnih” 75ºC.

Ovaj projekat osmišljen je u nekoliko faza, a jedan od njih uzima u obzir i nas, ljude. Ovaj cepelin imaće 1.044 kvadratna metra solarnih panela i kapacitet skladištenja električne energije koja bi obezbeđivala autonomiju u trajanju do 66 sati (usled potrebe da oprema funkcioniše i onda kada balon nije u dometu Sunčevih zraka). Ispod balona će se nalaziti habitat sa atmosferom pod pritiskom, u kome će se nalaziti posada.

 

bbvaopenmind.com

NASA

 

Ne dozvolite fejsbuku da vas unizi


Evo i zvanične vesti: Naučnici su analizirali podatke, potvrdivši ono što smo već znali u našim srcima. Društveni mediji čine da se osećamo bedno i uniženo. Za Njujork tajms piše ekonomista Set Stivens-Davidovic, autor knjige “Everybody Lies: Big Data, New Data, and What the Internet Can Tell Us About Who We Really Are”.

Svi smo mi nejasno svesni kako je nemoguće da su “svi ostali” iz kruga naših “prijatelja sa fejsa” uspešni, bogati, privlačni, opušteni i da iz njih isijavaju radost i intelektualna superirornost. Pa ipak, i pored tog saznanja, ne možemo se odupreti sili koja nas tera da poredimo svoj unutarnji život sa onim koji, barem na fejsbuku, vode naši FB prijatelji.

Koliko je stvarni svet drukčiji od onog kojeg gledamo u virtuelnom kosmosu – na društvenim medijima? U stvarnom svetu, nedeljni magazin National Enquirer svake godine proda gotovo tri puta više primeraka od mesečnika The Atlantic. Na fejsbuku, Atlantik je 45 puta popularniji.

Amerikanci troše oko šest puta više svog vremena perući posuđe nego igrajući golf. Postoji, međutim, gotovo dvostruko više tvitova koji nas izveštavaju da “upravo igramo golf”, nego onih koji nas obaveštavaju da “upravo peremo posuđe”.

Hotel Circus Circus, koji spada u jeftinije, i luksuzni Hotel Bellagio, oba u Las Vegasu, godišnje primaju otprilike isti broj gostiju. Bellagio, međutim, na fejsbuku ima oko tri puta više lajkova i komentara.

Pretraga onlajn statusa vaših “prijatelja” ima za ishod neke neobične obrte. Kompanija koja Zakerbergu prikuplja podatke o realnom broju vozila koje vlasnici FB imaju u svom posedu došla je do zabavnih rezultata (Fejsbuk, takođe, skuplja i podatke o automobilima povezanim sa FB korisnicima, koji postavljaju njihove fotografije ili ih lajkuju).

Šanse da vlasnici luksuznih automobila poput BMW-a ili Mercedesa objave na fejsu fotografiju svog vozila su dva i po puta veće nego što to učine vlasnici “običnih” marki i modela.

U Sjedinjenim Američkim Državama, želja da se prikaže i preuveliča sopstveno bogatstvo već je odavno opšti društveni fenomen. Šanse da će belci, Amerikanci azijskog porekla, Afroamerikanci i “čikanosi” (tj. Hispanoamerikanci) okačiti na svoj profil luksuzni model u svom posedu dva su do tri puta veće nego kada bi posedovali neki sasvim običan automobil.

Ali, različiti ljudi na različitim mestima mogu imati različite pojmove o tome šta je to na fejsu “kul” a šta je neprijatno. Uzmimo, recimo, muzičke ukuse. Prema podacima sajta Spotify iz 2014. godine, ono što zapravo slušaju kako muškarci tako i žene sugeriše da oba pola imaju slične ukuse; 29 od 40 muzičara ili grupa koje slušaju žene najčešće su zastupljeni i među muškarcima.

Na Facebooku, međutim, izgleda kao da muškarci potcenjuju svoju zainteresovanost za ženske umetnike. Na primer, na sajtu Spotify, Keti Peri je 10. po redu najslušanija umetnica među muškarcima, prednjačeći po slušanosti ispred Boba Marlija, Kanje Vesta, Kendrika Lamara i Viz Kalife. Međutim, potpuno je fascinantno da ovi muški izvođači imaju više muških lajkova na fejsbuku.

Sveopšti pritisak kako bismo se prikazivali na određeni, po okolinu što prihvatljiviji način može imati dalekosežnije posledice nego što je tek naša deformisana predstava o tome šta je to što drugi “na fejsu” vole da slušaju.

Oboleli od raznih bolesti sve više koriste društvene medije za povezivanje sa drugima, kao i za podizanje svesti o tim bolestima. Ali, ukoliko se dogodi da je takva osoba u kritičnom ili teškom stanju, ili je u terminalnoj fazi, tada su daleko manje šanse da će njihovi “prijatelji” iz fb ekosistema želeti da se javno povežu s njom.

Sindrom iritabilnog creva (IBS) i migrene zastupljeni su u relativno istom obimu, a svako od ovih oboljenja utiče na oko 10 odsto američke populacije. Pa ipak, grupe za podršku onima koji pate od migrene su dva i po puta veće nego što ih imaju oboleli id IBS-a.

Iako poprima različite forme, nijedan od ovih tipova ponašanja nije tako nov i nepoznat. Prijatelji su oduvek voleli da se jedni drugima prikazuju u što boljem svetlu. Čovek je od svog postanka oduvek imao problem kako da u životu pronađe makar kakvo zrno utehe: jedan od načina je da se podseti kako i ostali, poput njega, možda-verovatno-po svoj prilici ne poseduju baš sve to, kao što na društvenim mrežama tvrde i prikazuju drugima.

Razmislimo na tren o izjavi tako rado citiranoj među članovima društava anonimnih alkoholičara: “Ono što leži u vama ne poredite sa spoljnim utiskom koji ostavljaju drugi”. Naravno da je ovaj savet teško slediti. Jer, mi, zapravo, nikada i ne vidimo kakav je ko iznutra, u svojoj duši.

Pisac ovih redaka, ekonomista Set Stivens-Davidovic je, zapravo, “poslednjih pet godina svog života proveo zavirujući u čovekovu unutrašnjost. Proučavao sam smisao objedinjenih podataka, pokušavajući da artikulišem šta nam sve o ljudskoj prirodi kazuju statistički podaci nastali Google pretragom. Sami pred ekranom, u anonimnosti, ljudi imaju tendenciju da Guglu ‘kažu’ stvari koje ne otkrivaju u društvenim medijima; oni će mu, čak, ‘reći’ stvari koje ne govore nikome drugom. Gugl im nudi ‘digitalni serum istine’. Reči koje kucamo u našim internet-pretraživačima nude veću iskrenost od slika koje nas predstavljaju na Fejsbuku il Instagramu.

Ponekad kontrasti, razlike nastale pri poređenju različitih izvora podataka oduzimaju dah. Uzmimo samo kako žene govore o svojim supruzima na društvenim mrežama.

Na društvenim medijima, najčešći opisi kojima žene završavaju rečenicu “Moj muž je…” jesu “najbolji”, “moj najbolji prijatelj”, “neverovatan”, “najveći” i “tako sladak”. Na Guglu, jedan od najčešćih pet načina za završavanje te fraze je takođe jedan od malopređašnjih prideva: “neverovatan”. Ovo se, dakle, poklapa.

A koja su ostala četiri?  Pa… to su “kreten”, “dosadan”, “gej” i “zao”.

I dok sam za pet godina zurenja u monitor računara doznao nešto o najčudnijim i najmračnijim mislima ljudskih bića – periodu koji većina ljudi na mom mestu ne bi doživela kao preterano lep i dobar – istovremeno sam otkrio da ovakvi neispolirani, sirovi i realistični podaci poseduju nešto iznenađujuće utešno. Prateći ovakvu “poraznu statistiku” kod drugih, osećao sam se sve manje usamljenim u svojoj izloženosti i nesigurnostima, strahovima i nemirima, borbama i željama, piše Stivens-Davidovic.

“Jednom kada bacite pogled na dovoljnu količinu zbirnih podataka s pretraživača, teško je preozbiljno uzeti ulepšanog i doteranog sebe na društvenim medijima. Ili, kako volim da u najkraćem sažmem ono čemu su me podučili Google podaci: Svi smo mi u totalnoj zbrci i haosu.”

Možda niste stručnjak za analizu ovakvih agregatnih podataka koje nam nudi internet. Možda ne znate programski jezik “R” kojim se analiziraju i vizuelizuju podaci sa interneta; a možda ne znate ni da izračunate interval poverenja (confidence interval). I dalje, međutim, možete iskoristiti big datu i “digitalni serum istine” kako biste konačno stavili tačku na zlobu, zavidljivost i ljubomoru – ili ih, barem, uzeti u obzir kada sledeći put budete na društvenim mrežama.

Svaki put kada se osetite nelagodno i loše nakon posete fejsbuku, idite na Gugl i počnite da kucate stvari u polju za pretragu. Guglova funkcija “Autocomplete” će vam reći kakve pretrage prave drugi ljudi. Ukucajte, recimo “Uvek…” i u nastavku ove fraze možete videti sugestije koje izlaze, zasnovane na tuđim pretragama, recimo, “uvek sam umoran”, ili “uvek dobijem proliv”. Ovakvi podaci su u oštroj suprotnosti prema onima koje sami sebi, kao korisnici društvenih medija, serviramo, naime, da tamo na fejsu svi “uvek” deluju kao da se odmaraju na Karibima.

S obzirom da su naši životi sve više okrenuti svetskoj računarskoj mreži, Set Stivens-Davidovic predlaže novu mantru za samopomoć u 21. veku. Umesto izrekeOno što leži u vama ne poredite sa spoljnim utiskom koji drugi ostavljaju na vas”, evo jedne nastale zahvaljujući surovoj realnosti koju nam pruža Big data: Ne poredite vaše Google pretrage sa tuđim Facebook porukama.

 

Seth Stephens-Davidowitz, www.nytimes. 06.05. 2017

 

 

Nemačka, oaza proizvodnih poslova za srednju klasu


Nemci čine samo oko 1.1% svetske populacije. Međutim, 48%  svih globalnih lidera koji na svetskom tržištu upravljaju srednjim preduzećima (Mittelstand) potiče iz Nemačke. Ove firme, koje ćemo nazvati “prikrivenim asovima” (“Hidden Champions”), deo su onoga što čini da nemački privredni rast bude inkluzivan: prema proračunima s Univerziteta Harvard, ovakva srednja preduzeća stvorila su 1,5 miliona novih radnih mesta a njihov prosečan rast je 10% godišnje.

Srednja preduzeća (SP, Mitelštand)), takođe, registruju pet puta više patenata po zaposlenom nego velike korporacije. Osim toga, ona pokazuju i izuzetnu otpornost na udare sa berzi i tržišta: procena harvardskih analitičara je da je u poslednjih 25 godina više od 10% njih nestalo ili se tokom preuzimanja pretopilo u kompanije koje su ih otkupile, što je daleko manji procenat nego kada se radi o velikim korporacijama. Skoro sva srednja preduzeća preživela su Veliku recesiju iz 2008-2009, konstatuje Herman Simon (Hermann Simon), nemački pisac, biznis lider i globalni poslovni konsultant u svom novom članku za Harvardski poslovni pregled (HBR).

Osim toga, ovi skriveni asovi su takođe doprineli i održanju nemačke industrijske baze, a u velikoj meri zahvaljujući njima gotovo četvrtina nemačkog bruto domaćeg proizvoda nastavlja da dolazi iz sektora fabričke proizvodnje. Procenat fabričkih profesija, tj radničkih zanimanja u većini drugih visoko razvijenih zemalja kao što su SAD, Britanija ili Francuska iznosi tek oko polovine onog kojeg imaju Nemci. Efekti koje srednja preduzeća imaju po zaposlenost Nemaca je ogroman. Njihova proizvodnja kod kuće stvara radna mesta ne samo u Nemačkoj već u isto vreme omogućava da nemačke kompanije, kroz svoj izvoz, učestvuju u privrednom rastu zemalja u razvoju.

S obzirom na ovakav dosadašnji uspeh, nije iznenađujuće što brojni političari i ekonomisti van Nemačke pažljivo promatraju nemačke “skrivene asove”, ili, još šire, Mittelstand tj. sva srednja preduzeća – sva nemačka srednja preduzeća, nastojeći da u svojim zemljama utru put ka što inkluzivnijem rastu. Ali, koliko je uspeh nemačkog SP modela primenljiv izvan Nemačke, i može li se prekopirati i zadivljujući industrijski rast “Evropske lokomotive”? Iako bi i druge zemlje mogle pokušati da oponašaju sve aspekte onoga što skrivene nemačke asove čini tako uspešnima, razlozi za njihov uspeh su, ipak, rezultat kompleksne mreže faktora, od kojih su mnogi istorijski.

“Skrivene asove” (SA) definišu tri kriterijuma: 1) firma mora da je uvrštena među prve tri u svetu u svojoj oblasti, a prva na svom kontinentu; 2) njen prihod mora biti do pet milijardi evra; i 3) treba da je malo poznata široj javnosti. Nemačka je, po svemu sudeći, izuzetno pogodno tle u stvaranju i gajenju ovakvih kompanija; Pisac ovih redaka, Herman Simon je identifikovao 2.734 skrivena asa prisutna širom sveta, od  kojih je ne manje od njih 1.307 sa sedištem u Nemačkoj. “Možete tvrditi da je moje istraživanje bilo dublje i temeljitije u Nemačkoj nego u ostalim zemljama, i najverovatnije ne bih bio u stanju da dokažem kako niste u pravu”, dodaje Simon. Međutim, istraživači u drugim zemljama takođe su ispitali ovaj fenomen, našavši daleko manje skrivenih šampiona u svojim zemljama od Simona. Njegov kolega, koji već godinama traži skrivene asove u Japanu je tamo identifikovao samo 220 preduzeća, dok je istraživač u Francuskoj “iskopao” samo njih sto. Izuzimajući Švajcarsku i Austriju, broj skrivenih industrijskih šampiona po glavi stanovnika nigde nije ni približno tako visok kao što je u Nemačkoj.

Naravno, uspeh pojedinačnih skrivenih asova zasniva se i na sposobnosti menadžmenta odnosno poslovnog rukovodstva, kao i poslovne strategije. Najvažnija razlika je kontinuitet liderstva. U proseku, lideri SA ostaju na čelu firme 20 godina; u skladu sa informacijama Simonove konsultantske kuće Simon-Kucher & Partners, koja prikuplja podatke o 2.500 najvećih svetskih kompanija, prosečan direktorski mandat je u velikim kompanijama u periodu između 2012. i 2016. trajao samo sedam godina, dok je u srednjim firmama bio još kraći, oko pet i po godina. Poslovni lideri srednjih firmi koje spadaju u skrivene asove su u proseku češće dolazili na vrh upravljačke hijerarhije još kao mladi, što nije slučaj sa najvećim poslovnim sistemima. Takođe je zanimljivo da su ženski lideri zastupljeniji u srednjim nego u većim kompanijama.

Mnogo je razloga zbog kojih je ovaj fenomen pretežno nemački. Ovo proizvodno čudo uključuje nemačku istoriju brojnih malih nezavisnih država (do 1918. Nemačka se sastojala od 23 monarhije i tri republike), što je primoralo nemačke preduzetnike da u ranoj fazi razvoja sopstvenih kompanija praktično “internacionalizuju” biznis, ukoliko žele da nastave svoj rast. Pored toga, postoje zanati i industrije koji su tradicionalno vezani za određenu regiju.

Nemci, dakle, iza sebe imaju već dugi niz decenija, pa i stoleća vrhunske specijalizacije u određenim strukama i veštinama. Takva je, recimo industrija satova u Švarcvaldu, u pokrajini Baden-Virtemberg, sa svojim još od Srenjeg veka visoko razvijenim veštinama i kvalitetom proizvodnje finih satnih mehanizama. Iz ove industrije finih, minucioznih mehanizama – u šta je možda teško poverovati, mada je istinito – razvilo se 450 kompanija za proizvodnju medicinske tehnologije, od kojih većina njih danas proizvodi hirurške instrumente.

Kompetentnost u naučnim oblastima takođe igra važnu ulogu. Klaster od 39 kompanija koje se bave proizvodnjom merne tehnologije nalazi se skoncentrisano oko starog i proslavljenog univerzitetskog grada Getingena. Upravo su ovakva regionalna povezanost i kooperativa proslavili Getingen, svima danas poznat kao grad u kojem već stolećima postoji najbolji matematički fakultet. Institut Fraunhofer nastavlja da funkcioniše kao “prenosni mehanizam” i kopča između nauke i njene praktične primene u industriji. Skriveni industrijski as, minhenska firma Arri, svima poznata kao svetski lider u proizvodnji profesionalnih filmskih kamera, veoma je intenzivno koristila znanja vrhunskih stručnjaka ovog instituta za svoj uspešni prelazak s analognih na digitalne tehnologije – Arri je, na taj način, bio u stanju da odbrani svoju vodeću poziciju na svetskom tržištu.

Još jedan stub koji podupire konkurentsku snagu nemačkih skrivenih asova leži u jedinstvenom nemačkom sistemu dualnog obrazovanja, koji kombinuje praktičnu i teoretsku obuku u svakodnevnoj trgovačkoj rutini. Skriveni industrijski šampioni Nemačke ulažu čak 50% više sredstava u stručne obuke nego što to čine prosečne nemačke kompanije.

Još jedan razloga zbog kojeg nemačke srednje firme suvereno dominiraju svetom jesu poreske olakšice. Visoke takse na sredstva u Francuskoj i porez na nasledstvo u Sjedinjenim Državama sprečavaju akumulaciju kapitala, neophodnog za formiranje snažnog sektora kompanija srednje veličine.

Konačno, međunarodna otvorenost jednog društva predstavlja veoma bitan faktor u globalizovanom svetu budućnosti. Nemačka je daleko ispred drugih velikih zemalja kada se radi o “mentalnoj internacionalizaciji”. Ona uključuje i poznavanje jezika, internacionalno iskustvo iz studentskih razmena i univerzitetske studije. U tom pogledu, zemlje kao što su Francuska, Italija, Japan i Južna Koreja zaostaju daleko iza Nemačke.

Zašto je ova mentalna internacionalizacija toliko važna? Zbog toga što su skriveni asovi, dokle god su po svojoj veličini relativno mali, sposobni za oštro nadmetanje na globalnom nivou. Ovakve firme postižu kvalitet svetske klase držeći se svog ciljanog i usko profilisanog fokusa; fokus je, zapravo, najvažniji element strategije svakog istinskog skrivenog šampiona. Flexi, recimo, ima samo jedan jedini proizvod – fleksibilni, samouvlačeći povodac za pse – ali potražnja za fleksi-povocima ove kompanije daleko nadmašuje bilo koji sličan proizvod. Ovo je omogućilo da dostignu teško pojmljivih 70% tržišnog udela u ovoj kategoriji. Fokus, međutim, čini da imate samo malo tržište. A kako bi se ono moglo povećati? Globalizacijom. Danas su skriveni asovi privrede prisutni na svojim ciljnim tržištima sa po 30 zavisnih preduzeća-filijala u proseku. Uprkos tome što su srednje ili male veličine, oni su pravi globalni igrači. Otprilike jedna četvrtina nemačkog izvoza potiče od uspešnog poslovanja skrivenih asova.

Herman Simon misli da skriveni asovi pružaju model inkluzivnog rasta dovoljno vredan pažnje da se i drugi ugledaju na njega. Međutim, svaki kreator politika, ili ekonomista, koji traže način da podstaknu zajednicu kompanija takvog profila u svojoj zemlji trebalo bi da obro porazmisle na koji će to način prilagoditi svoj pristup, a shodno specifičnim proizvodnim i poslovnim uslovima kao i legislativi svoje zemlje.

(Ovaj post nalazi se na bečkom Forumu Global Drucker 2017, čija je tema globalni privredni rast i inkluzivni prosperitet)

 

Hermann Simon, HBR

 

Politika nostalgije


Zapadne demokratije se suočavaju s pretnjom pesimizma. Nedavne ankete pokazuju da 65 odsto Evropljana i Severnoamerikanaca misli da je svet postao gore mesto za život i da će mlađe generacije biti siromašnije od prethodnih, dok samo 6 odsto smatra da je svet sve bolji. Ovaj zlokobni utisak propadanja ne utiče samo na naše ekonomije i individualno ponašanje (tako što odvraća ljude od investiranja i povećava stres) već ima i dosad neviđene političke posledice.

Pesimizam je tradicionalno povezan sa uzdržavanjem od glasanja. Niska očekivanja od budućnosti i nisko poverenje u vlade oduvek su dovodili do građanske apatije i nezainteresovanosti za politiku, što je često rezultiralo niskom izlaznošću na izborima. Ali posle finansijske krize 2008. stvari su se promenile utoliko što su se od uvođenja mera štednje pojavili populistički lideri spremni da obnove nostalgiju za dobrim starim vremenima i time pridobiju podršku glasača za promenu društvenog status quoa.

To se najpre dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je UKIP uspeo da referendum o brexitu pretvori u istraživanje javnog mnjenja o tome da li se stanje u zemlji popravilo od njenog ulaska u EU pre 40 godina. Britanci koji veruju da im je sada bolje nego 1973. glasali su za ostanak; većina koja je procenila da joj je gore nego pre glasala je za brexit.

Nešto slično se dogodilo i na američkim predsedničkim izborima. Studija Istraživačkog centra Pju (Pew) pokazala je da je američko društvo podeljeno na one koji misle da je danas život bolji nego 60-ih godina prošlog veka i većinu koja misli da je gori (47 naspram 49 odsto). Većina optimista je glasala za Hillary Clinton dok je većina pesimista podržala Donalda Trumpa, starijeg čoveka koji se ne zalaže za promenu ili inovaciju (kao Obama 2008), već nudi da „Ameriku ponovo učini velikom“ vraćanjem u neodređeno doba kad je zemlja – njene bele hrišćanske manjine – uživala ekonomsku i kulturnu dominaciju bez presedana.

Sada vidimo upotrebu sličnog govora u Francuskoj i Nemačkoj, gde Marine Le Pen i Frauke Petry nostalgičnim glasačima nude utabane puteve kao način obnavljanja izgubljenog blagostanja i „sjajne prošlosti“: povratak na nacionalnu valutu, jačanje centralne države i preokretanje multikulturnih politika iz prethodnih decenija. Ako pobede ti pesimistički narativi, liberalni poredak – a s njim i EU – naći će se u ozbiljnoj nevolji. Treba postaviti sledeća pitanja: Odakle potiču ovi talasi čežnje za prošlošću? Kakve su posledice toga na liberalni svetski poredak? I kako da im se suprotstavimo? Kao što je davno istakao sociolog Fred Davis, nostalgija je uobičajeni odgovor društvenih grupa koje smatraju da je ugrožen kontinuitet njihovog identiteta, što se obično događa u periodima ozbiljnih ekonomskih ili društvenih promena. Brze promene izazivaju veliku nelagodu kod sredovečnih i starijih ljudi koji, uzdrmani prividnom složenošću, nestabilnošću i nejasnoćom novih okolnosti, traže utočište u prohujalom dobu koje vide kao bolje – čak i ako postoje dokazi da to nije tačno.

Postoje bar dva objašnjenja za ovaj fenomen. Prvo je ljudska tendencija da se slika prošlosti ne gradi mukotrpnim istraživanjem istorijskih podataka već njenim suprotstavljanjem sadašnjosti – ako su društvena kretanja sada nepredvidiva, mora da je ranije sve bilo izvesno. Drugo objašnjenje je poznato kao „pristrasnost ružičaste retrospekcije“. Istraživanja su pokazala da su stari ljudi skloni da pamte događaje, posebno one iz mladosti i rane zrelosti, u lepšem svetlu, to jest kao pozitivnije nego što su zaista bili. Pošto smo prirodno skloni da ponavljamo iskustva koja pamtimo kao dobra, ta „lažna sećanja“ mogu da nas ubede da su u prošlosti stvari bile bolje iako nisu i da iskrive našu sposobnost donošenja važnih odluka. Zahvaljujući tom dvostrukom mentalnom procesu prošlost se često zamišlja kao „zlatno doba“ – sugestivna ideja koju su u modernoj istoriji političari, od Mussolinija do Reagana, često koristili da bi prigrabili vlast.

Danas doživljavamo društvene i ekonomske promene bez premca. Zato nije neobično što oni koji se osećaju najpogođenijima skorašnjim brzim transformacijama glasaju za partije koje obećavaju povlačenje u sigurne, tople vode jučerašnjice, kada su vlade branile svoje nacionalne ekonomije, kada se moglo verovati političarima i kada roboti i stranci nisu otimali poslove belim muškarcima.

Ali ima nekoliko stvari zbog kojih bi ta tendencija trebalo da nas zabrine. Nostalgija je benigna kao zaslađivač ličnih uspomena i nadahnuće za pisanje istorijskih romana, ali može biti pogubna kao pokretač nade glasača i osnova vođenja politike. Za to ima mnogo razloga. Prvo, nostalgija je varljiva. Ona je skok u imaginarni čamac za spasavanje s broda koji zapravo ne tone. Zlatno doba u koje populistički pokreti žele da nas vrate nikada nije postojalo. Istraživanja jasno pokazuju da prošlost nije bila bolja gotovo ni po čemu. Drugo, nostalgija je opasna zato što je nazadna. Partije desnice koriste je za lukavo plasiranje svojih ksenofobičnih, seksističkih i izolacionističkih programa i sprečavanje napretka ka pravednijem društvu.

Na kraju, nostalgija podržava loše politike jer nas odvodi na putovanje u nemoguće. Rimejkovi slavnih filmova su obično loši. A u politici su oni bukvalno nemogući. Društva ne mogu da se kreću unazad – niko od nas ne može – a kada to pokušaju, rezultat je obično katastrofalan: Mugabeov Zimbabve je dobar primer. Nada da zemlja može napredovati krećući se unazad liči na vožnju uz planinski put s pogledom prikovanim za retrovizor. Budućnost može izgledati zastrašujuće i neizvesno, ali ona nam je jedina šansa. Ljudima nas i čini pre svega zagledanost u daleke horizonte.

Diego Rubio, Social Europe, 21.04.2017.

Peščanik.net, 24.04.2017.

Mat Lambros i stari bioskopi: “Kad zavesa padne“


Fotografije Mata Lambrosa prikazuju stare američke bioskope ostavljene da istrunu

U doba današnjih multipleks bioskopa, objektiv Meta Lambrosa je jednu deceniju beležio one starije, bogato ukrašene bioskopske sale – ili ono što je ostalo od njih nakon što su odvrteli svoje poslednje odjavne špice.

Mnogi bioskopi u ovoj seriji Lambrosovih fotosa počeli su svoj život kao mesta živih teatarskih/koncertnih izvođenja, ali su pretvorena u bioskope i u njima su se prikazivali filmovi dok je, u isti mah, rasla potražnja za prikazivanjem holivudskih hitova.

Međutim, nadolaskom multipleks bioskopa – koji „zgodno“ prikazuju mnoštvo filmova odjednom – model koji se razvio krajem 20. veka – „butik prostori“ klasičnih bioskopa su napušteni, bivajući ostavljeni u različitim fazama propadanja.

Lambros je nedavno objavio knjigu pod naslovom „Kad zavesa padne: Zalazak američkih bioskopa“ (After the Final Curtain: The Fall of the American Movie Theater), koja okuplja najbolje slike nastale tokom njegovih poseta na preko sto ovih, sasvim zaboravljenih, prostora.

Ovaj fotograf opisuje svoju fascinaciju napuštenim zdanjima:

Tokom našeg odrastanja, baka je bila ta koja nas je najčešće čuvala. Oduvek je bila radoznala, možda čak preterano radoznala, a donekle i njuškalo; ove je osobine najjasnije iskazala kada je mog mlađeg brata i mene jednom prilikom odvezla do starih ambara, uočivši ih tokom vožnje po našem rodnom gradu u okrugu Dačes, u državi Njujork.

Radilo se, naravno, o upadu na tuđ posed, pa se događalo da pred Lambrosa i drugare banu poprilično nezadovoljni vlasnici štala, dok su klinci radoznalo vršljali i istraživali ova ruševna mesta. Kao petogodišnjaku, nijedna od tih briga – bes vlasnika – nije mi bila ni na kraj pameti, kaže Lambros.

Čak i tada, kao sasvim mali, trajno sam upamtio fasciniranost čudom koje nam je baka tada „otkrila“. Prešla bi dlanom preko vremešnog drveta fasade, pitajući nas za mišljenje, naime, koliko je taj ambar star kao i čemu je sve bio svedok.

Govorila nam je da se potrudimo da uočimo kakva je to priča zapretena pod natrulim balama sena koje su neiskorišćene ležale uokolo, verovatno godinama, iza zarđalih poljoprivrednih mašina koje je neko, iz nekog razloga, tek tako ostavio. Bila je fascinirana svom tom zaboravljenom istorijom, neispričanom pričom, a njena radoznalost je na mene ostavila dubok i trajan utisak.

Naravno da je to bio – upad na tuđi posed

Odrastajući u okrugu Dačes, imao sam puno prilika da nastavim sa sopstvenim „istraživanjima“ napuštenih objekata. Moje zanimanje je jedno vreme bilo veoma fokusirano na napuštene državne bolnice, recimo, državnu bolnicu Hadson River, kao jednu od najpoznatijih – i navodno “ukletih” – napuštenih objekata na tom području.

Počeo sam napokon da u ta svoja lutanja napuštenim prostorima nosim kameru, ali  ono što je nekada bio tek povremeni, prolazni interes postalo je sredstvo umetničkog izraza. Na Bostonskom Univerzitetu upisao sam fotografiju, počevši da na prikaze napuštenih stvari gledam ne kao na puku „zanimaciju“, već pre kao na način života.

Otišao sam 2008. na Menhetn da pogledam film u Bioskopima Vilidž Ist (Village East Cinemas). Kao i većina ljudi koji su odrastali tokom 1980-tih i 1990-tih, mislio sam da su filmovi prikazivani samo u malim, tamnim, bezličnim salama.

Nikada kasnije u životu nisam video ijedan bioskop koji se toliko razlikovao od savremenog multipleksa, ni u nekom narednom gradu, a ni u onom nakon njega, i tako dalje. Ne mogu vam sa sigurnošću reći o čemu se radilo u filmu koji sam tog dana video u Vilidž Istu, jer nisam mogao da ga gledam duže od deset minuta.

Zašto nemam pojma koji se film prikazivao tog dana? Pa, bio sam prezauzet gledanjem njegove unutrašnjosti, zadivljeno posmatrajući prelepu arhitekturu i dizajn enterijera. Ni u jednom trenutku nisam mogao i pomisliti da bi se na bilo koji način ovako lep bioskop mogao koristiti za prikazivanje filmova. Kako se ispostavilo, bio sam u pravu. Bioskop Vilidž Ist otvoren je 1926. godine prvo kao jevrejsko pozorište sa predstavama na jidišu, a prenamenu u bioskop ova je sala doživela 1992.

Izgledi za obnovu i ponovnu upotrebu

Tada sam se zaljubio i “navukao” na stare bioskopske sale. Od tog dana pa do danas, obišao sam i fotografisao skoro 100 starinskih bioskopa – od tužno propalog i šokantno prelepog bruklinskog bioskopa Loew’s Kings, do gotovo u potpunosti raspadnute Proktorove palate (Proctor’s Palace) u Njuarku, Nju Džerzi.

Skoro 10 narednih godina posvetio sam daljim istraživanjima, skupljajući i sređujući dokumenta o istorijatu i arhitekturi nekih od najsjajnijih američkih filmskih palata XX veka. Krajem 2015. godine sam počeo da radim na svojoj prvoj knjizi, „Kad zavesa padne: Zalazak američkog bioskopa“, i to u početku kao pokaznu radionicu, ali i sa ciljem da američku javnost upoznam s ovim nesvakidašnje lepim delima arhitekture, koja propadaju daleko od očiju svih.

Kako su u javnosti sve više rasli saznanje i svest o američkim starim bioskopima, tako sam počeo da gajim sve veću nadu da bi neka svetlost ipak mogla obasjati i ova, od svih zaboravljena, zdanja, i da će im konačno „svanuti“… možda im pružajući šansu da budu obnovljena i sređena za ponovnu upotrebu.

U nastavku možete pogledati neke od sjajnih fotografija u nedavno objavljenoj knjizi Mata Lambrosa „Kad zavesa padne: Zalazak američkog bioskopa“

 

 

Dezeen

Poslovi budućnosti: bez klasičnih zanimanja


Ukoliko želimo da se ​​pripremimo za budućnost, moramo da se pomerimo sa razmišljanja o poslovima i karijeri na razmišljanje o izazovima i problemima, piše Alina Dizik za BBC.

Kada Žan-Filip Mišel, karijerni trener iz Otave radi sa učenicima srednjih škola, on ne koristi reč „profesija“. On se, takođe, ne fokusira na pomaganje svojim mladim klijentima da shvate šta žele da budu kad odrastu – ili, barem, to ne čini direktno.

Po njemu, kako tvrdi, u realnosti ne postoji takva stvar kao što je odlučivanje o profesiji u kojoj ćete sazrevati i dokazivati se.

Umesto da ohrabruje pri izboru profesije, recimo, arhitekte ili inženjera, Žan-Filip kreće od znanja, sposobnosti i veština kojima svaki učenik ponaosob želi da ovlada. Dakle, umesto da kaže, “Želim da budem lekar”, on će podsticati studente da govore o svojim ciljevima, u ovom slučaju “koristeći empatiju za bavljenje medicinom”.

Ovo možda deluje pomalo ezoterično, ali upravo preokret u upotrebi jezika pomaže mladima da njihovi afiniteti sazru tj da pročiste svoje prave ciljeve. A ponekad se te želje ne slažu samo s jednom strukom, ili čak ni sa onim karijernim izborom kojeg su možda nekada zamišljali, želeći ga na početku. Umesto toga, Mišel kaže da je odluka o tome koje su to veštine koje želite da koristite ono što vašu buduću potencijalnu karijeru čini bolje i tačnije usmerenom – a samim tim i šanse da vam ona donese zadovoljstvo višestruko narastaju. Može se, takođe, dogoditi da te želje budu manje povezane sa specifičnim poslom i strukom, a više sa nizom projekata i poslovnim situacijama koje vas vode od jednog zadatka ka drugom.

Mladi koji danas razmišljaju o svojoj budućnosti moraju da se što pre okrenu od razmišljanja o specifičnim poslovima i karijerama ka razmišljanju u kontekstu izazova i problema s kojim bi se mogli suočavati.

“Potrebno im je da se pomere sa razmišljanja o specifičnim, pojedinačnim poslovima i karijerama na razmišljanje o specifičnim izazovima i problemima”, kaže Mišel. Ovo je lakše reći nego učiniti za, recimo, „generaciju X“ ili čak starije Milenijumovce, ali to nije izvan sfere razmišljanja onih koji su mlađi – onih koji već sužavaju polje svojih studija.

Svrha ovakvog „proširenog pogleda“ je da naredne generacije pripremi za buduću karijeru, što će za mnoge predstavljati „povezivanje“ brojnih mikro-poslova namenjenih dobro plaćenim kvalifikovanim radnicima, a ne na fokusiranje na jednog šefa ili na pojedinačnu kompaniju, kaže on.

Na kraju krajeva, razvijanje preciznih ciljeva pomaže tinejdžerima da sačine plan za ono što mnogi nazivaju “karijernim portfoliom”. Ovakva vrsta karijere sačinjena je od unekoliko različitih projekata/uloga, i sve će više preovladavati u narednoj deceniji, kaže Mišel.

“Oni će morati da izgrade svoju poziciju i profesionalnu nišu, koja će biti daleko specifičnija nego što je to nekad bio slučaj”, smatra on.


Kraj tradicionalnog

Oni koji razmišljaju o budućem društvu i ustrojstvu kao i rukovodioci ljudskih resursa kažu da će se naš poslovni život sastojati od angažovanosti na nekoliko dugoročnih projekata i zadataka odjednom.

“Umesto da identifikuju opis svog posla ili poslovnu ulogu, vi [ćete biti u stanju da] stalno dodajete sposobnosti zasnovane na onome što čini da budete zaposleniji”, kaže njujorška spisateljica Džin Majster, koautorka knjige „Iskustvo radnih mesta budućnosti“ (The Future Workplace Experience).

Ukoliko pripadate mlađim generacijama, to će za vas mnogo pre značiti mogućnost da uvežete fleksibilnost i vaše profesionalne strasti/naklonosti, nego da dozvolite da budete uvučeni u neke tradicionalnije uloge, recimo, na radnim mestima u računovodstvu, marketingu ili finansijama.

Prethodnica ovog preobražaja strukture zaposlenosti je već prisutna među nama; sve se češće prihvataju različite profesionalne uloge čak i unutar jedne kompanije, kaže Ester Rodžers, koja radi na uređivanju kvartalne publikacije o stanju i predviđanjima vezanim za zaposlenje, poslove i radna mesta, pored rada s klijentima u okviru svoje „oficijelne“ profesionalne role koju ima u kompaniji Idea Couture iz Toronta, specijalizovanoj za inovacije i dizajn. Nakon radnog vremena, Ester je zaposlena kao izvođač govornih dramskih uloga (za filmove, reklame itd). Na delu je “pravi bućkuriš od poslovnih zadataka u okviru jedne poslovne uloge. S obzirom na to, već postaje teško reći koji bi to bio naziv posla kojim se bavim, teško je definisati šta je, zapravo, moja profesionalna titula”, kaže Rodžersova.

Interni Frilenser?

Ideja o izgradnji karijernog portfolia prisutna je u poslovnom svetu još od kraja 1980-ih, žudeći za zanimanjem svojih snova koja su mnogi od nas imali pri građenju karijere i jedne specifične profesionalne putanje. Ali, sve donedavno, ova je ideja pre potpadala u sferu teorije nego prakse. Razlog za to je u (tadašnjem) nedostatku tehnologije, s obzirom na to da se previše vremena gubilo na nastojanja da saznamo nešto više o novim poslovnim mogućnostima, kaže Džin Majster. Sada, kada savremena tehnologija stvara mnoštvo prilika za učešće u „ekonomiji tezge“ (gig-economy), kao što nam to omogućavaju Uber, Instacart ili Taskrabbit, koncept „mikroposlova“ podrazumeva pravljenje svog karijernog puta sve do profesionalnog ranga.

One tradicionalnije kompanije shvataju i hvataju kopču, nudeći svojim zaposlenima mogućnosti za frilens projekte, kaže Džin Majster. Na primer, IT gigant Cisco i firma za finansijske usluge MasterCard testiraju takozvane “unutrašnje mobilne platforme” kako bi omogućili zaposlenima da pažljivo odabiraju projekte koji će popunjavati specifične kompanijske praznine, pre nego da prihvate neku snažnije strukturiranu i „stabilniju“ ulogu, kaže Majsterova. Umesto što će nastaviti da rade u jednom kompanijskom odeljenju i pod jednim supervizorom, radnici se podstiču da izaberu svoje naredne projekte na osnovu svojih sposobnosti, ili sposobnosti koje žele da razviju, što podrazumeva i mogućnost angažovanja u nekom potpuno drugačijem odeljenju kompanije. Ona kaže da ovaj model već odlično funkcioniše, iako tek treba proučiti isplativost napora u cilju postizanja povrata na investicije.

Majkl Stal, viši potpredsednik kompanije Manpower Group, globalne konsultantske kuće za ljudske resurse iz Viskonsina, kaže da je sve više firmi koje traže ovakva „karijerna podešavanja“.

Kada se gleda iz ugla poslodavca to jest kompanija, isplativost eksperimentisanja sa mogućnostima zasnovanim na internim projektima znači da je manje verovatno da će radnici prelaziti iz jedne firme u drugu, kaže kalifornijski futurista Džejkob Morgan, autor knjige „Prednost iskustva zaposlenih“ (The Employee Experience Advantage). Mikro-poslovi mogu podstaći motiv za pokretanje preduzetničkog duha i autonomiju u okviru kompanije, objašnjava on, što nas, zauzvrat, može sprečiti da prečesto prelazimo u konkurentske firme.

Kovanje karijerne putanje

Birati gde ćete i kako raditi deluje zabavno, zar ne? Pa ipak, kada je u pitanju kovanje dugogodišnje karijere, kod onih koji rade više poslova postoje nedostaci koji se tiču kreiranja radnog portfolia, kažu stručnjaci.

Najveća prepreka za prilagođavanje na mikro-posao je mentalni sklop.

Ukoliko neprestano skačete s jednog projekta na drugi, promena vas može dovesti u nesklad i ostaviti vas bez jasnog repera za vrednovanje uspeha. Uz manje prilika za unapređenje i uz mnoštvo promena u nazivima radnih mesta, lako može doći do zamagljivanja osećaja kada i koliko ste napredovali, koliko ste uspeli, čak i onda kada uredno završavate svoje projekte, kaže karijerni trener Žan-Filip Mišel. Štaviše, naši identiteti su veoma često „umotani“ u vrstu posla koji obavljamo, što se, zapravo, ne uklapa u život koji se sastoji od uvezivanja i obavljanja mnoštva mikro-poslova.

I, naravno, iako neke kompanije eksperimentišu sa mikro-poslovima, naš prošlošću vođen tradicionalni mentalitet – naše predstave o tome šta je to profesionalni razvoj – iziskivaće mnoge godine kako bi se promenio.

“Najveća prepreka za prilagođavanje”, kaže Majsterova, “jeste način razmišljanja”.

 

BBC

Kako Kinezi shvataju “kinesku hranu na američki način“? :)


Upoznajte Fanga i Dejva, dva Amerikanca koji su otvorili “Kolačić sudbine” kinesko-američki restoran u Šangaju, gde kuvari odmahuju glavom na jela kao što su “krabe Rangun” ili, recimo, “pomorandža-piletina”, dok gosti ne uspevaju ni da shvate poentu njihovih kolačića sudbine koje su pekli u ovoj kuhinji. Kakve to veze ima Rangun sa Kinom, ili, recimo, kolačići sudbine, upitaćete se. Pa, nikakve. Hm… pa, možda u tome i jeste štos.

Ovaj članak se prvobitno pojavio maja 2014. na portalu za gurmane Munchies. Restoran Fortune Cookie zatvoren je januara 2016.

Ako ste zapadnjak, čak i ako ste od azijske kulture jedino videli kineski Veliki Zid na satelitskom snimku Google Earth, trebalo bi da vam je ipak poznato da Kinezi ne lome kolačić sudbine posle svakog obroka. A kao Britanac koji živi u Šangaju od pre godinu dana, mogu da potvrdim da će se, umesto slatko-kisele piletine, većina Kineza daleko radije opredeliti za lepu gomilu hrskavih, pilećih nogica, piše autor ovih redaka, Džejmi Fulerton.

U stvari, kao što je 2008. na TED-u čudesno tačno istakla Dženifer Li, bivša reporterka Njujork tajmsa, većina Kineza ne zna šta je to, zapravo, čop-sui. Otkad je kineska hrana počela da se servira u SAD u 19. veku, ona je generacijama toliko evoluirala i prilagođavala se tipičnim američkim ukusima da je danas apsolutno bez ijedne “spojke” koja bi je vezivala sa tradicionalnim jelima koja se služe u Kini, i sada i onda.

“U Kini vole kosti, ali smo u našoj kuhinji imali osoblje koje je provodilo sate u otkoštavanju piletine”, kaže Fang. “Kuvari bi odmahivali glavama, stalno se pitajući: ‘Zašto radimo sve ovo?’ “

S obzirom da većina Kineza ne bi prepoznalo šta je u tanjiru natrpanom lepljivom narandžastom piletinom koja im prska u lice, čini se kako je veoma neobična ideja da se usred Šangaja otvori restoran u kojem se gotovo isključivo služi kineska hrana u američkom stilu. Ali, to je ono što su Njujorčanin Fang Lam i Dejv Rosi iz Kalifornije učinili: u Šangaju su otvorili restoran “Fortune Cookie” (Kolačić sudbine).

Pošto ovaj tandem nije isprva uspeo u svom pokušaju da pokrene restoran za salate, napustili su svoje poslove “belih kragni” i iz SAD se preselili u Kinu, kako bi pokušali da pokrenu restoran sa američko-kineskom hranom koja se u Kini dotad nije jela.

“Kada raskinete sa devojkom, tada i niste baš u raspoloženju da jedete neke salatice”, kaže Dejvid.” Želeli smo narandžastu piletinu, nešto prženo, i obavezno hladno pivo. Nismo to tada mogli da nađemo u Šangaju, pa smo odlučili da takav lokal napravimo sami. Kada smo potpisali ugovor o zakupu mislili smo; pa, ako ovo uspe, možemo da jedemo hranu koja nam je nedostajala čitavih šest meseci.”

Ali, stvar nije uspela. Fangova porodica drži 15 kineskih restorana u SAD, od kojih je prvi osnovao njegov deda tokom 1960-tih u Bruklinu. Fang je u ime svog oca, koji je glavni kuvar svih 15 restorana u Americi, doleteo u Kinu kako bi obučio novozaposleno osoblje u svom novootvorenom šangajskom restoranu.

“U Kini vole kosti ali je naše osoblje provodilo sate u otkoštavanju piletine”, kaže Fang. “Odmahivali su glavom, neprestano u čudu i pitajući se ’Zašto radimo sve ovo?’ ” Takođe smo njihove vontone natrpavali sirom, a oni su se zapanjeno pitali o čemu se to ovde radi. Neki od njih su po prvi put u životu jeli krem sir. Neprestano su odmahivali glavama.”

Kada je Fang preneo fantastične recepte svoje porodice u Kinu (uključujući pomorandža-piletinu, Kung Pao piletinu, govedinu a la general Tso, i tofu čop-Sui), i uz ova jela im poslužio piva uvezena iz Sjedinjenih Država, zapadnjački iseljenici su veoma brzo “ukačili fazon”. Trebalo je, međutim, pridobiti i meštane Šangaja – a ovaj cilj postigli su onda kada su svoja jela počeli da reklamiraju kao “američku hranu” a ne kao dotad, naime, kao “kinesku hranu sa američkim tvistom.”

To ne znači da se njihova “američko-kineska” jela u tom “prevođenju” ponekad ne bi sasvim izgubila. “Prva reakcija rođenih Šangajaca po pravilu su se ticala veličine porcija”, kaže Dejv. “Oni misle da su preobilna. Imali smo dve omanje žene koje su nas posetile odmah po otvaranju restorana, naručivši tada sedam jela. Nakon što smo im servirali drugo jelo, počele su da se grohotom smeju. Uz to, gosti dotad nisu videli kutije koje koristimo za pakovanje hrane za poneti. Naš kineski pomoćnik bi rekao, “Oh, pa to je ono što jede Šeldon u seriji Teorija Velikog praska.’ ” (kod nas prevedena kao “Štreberi”)

U svom govoru, Dženifer Li pokazala je video u kojem se Kinezi zbunjeno pogledavaju jer po prvi put u životu imaju prilike da vide kolačiče sudbine (koji, zapravo, potiču iz Japana.) Reakcija njihovih gostiju je i u ovom slučaju bila slična: “Mnogi naši gosti su svoje kolačiće sudbine lomili po prvi put u životu”, kaže Dejv. “Neki od njih bi jeli čak i papir, ili bi ih stavljali u novčanike misleći da je besplatan poklon.”

Fang smatra da je kvalitet, a ne inovativnost ono zbog čega su napokon ipak zadobili poštovanje lokalnog stanovništva kao i zapadnjaka koji žive u Šangaju. “Nismo na internetu pronalazili tuđe recepte, već stvarno pravimo sopstvena jela”, kaže on. “Svaka američko-kineska porodica ima svoj recept za pomorandža-piletinu, a to je jedan od recepata koje nam je moj deda preneo. Ova hrana ima ukus kao da je spremljena u Njujorku, i potpuno je legitimna već 40 godina.”

Kako se naš razgovor završava, Dejv mi pruža kolačić sudbine. Prelomio sam ga, našavši u njemu papirni listić koji je nosio takvu poruku da sam komotno pretpostavio da mi je možda namerno postavljen: “Ako ga sagradiš, oni će doći”.

Nemojmo očekivati ovakve dirljive poruke u bliskoj budućnosti. Fang i Dejv kažu da su njih dvojica potpuno sami napisali drugu turu poruka (isprva da bi zamenili prvu turu poruka sudbine, za koju se ispostavilo da su napisane na holandskom), ali im je u međuvremenu ponestalo ideja. Sada koriste sugestije koje im pišu njihovi gosti, ostavljajući ih u kutiju pored ulaznih vrata. “Uvek je tu nešto smešno a na temu seksa”, kaže Dejv. “ili sa telefonskim brojevima tipa ‘pozovite za dobar provod…’ koji je odmah pored njih. I, naravno, ogroman broj papirića na kojima su nacrtani – penisi.”

 

Munchies

Progon WikiLeaksa i budućnost novinarstva


Nedavna najava ministarstva pravde SAD da će razmotriti mogućnost da podigne optužnicu i krivično goni WikiLeaks i možda uhapsi njegovog osnivača Juliana Assangea nečuven je i veoma opasan potez koji preti da ugrozi slobodu medija i prava novinara. Verovatan povod za podizanje optužnice su objavljivanje poruka Stejt departmenta 2010. godine i nedavno otkrivanje hakerskih alatki koje koristi CIA.

Šta god da mislimo o WikiLeaksu – a naročito ako ne mislimo ništa dobro – važno je da razumemo koliko je ova optužnica opasna po budućnost novinarstva u SAD. Mediji neprestano objavljuju poverljive podatke. Optužnica protiv WikiLeaksa znači da bi slična sudbina uskoro mogla zadesiti mnoge novinare. Čak i najoštriji kritičari WikiLeaksa treba da osude ovaj postupak kao ozbiljnu pretnju pravima koje štiti Prvi amandman.

Mnogi to možda ne primećuju, ali poverljive informacije završavaju na naslovnim stranama Njujork tajmsa, Vašington posta i Vol strit džurnala praktično svake sedmice. Kao što je pre više od 40 godina primetio novinar Njujork tajmsa Max Frankel povodom objavljivanja Pentagonskih dokumenata, bez prava na publikovanje tajnih informacija „izveštavanje o diplomatskim, vojnim i političkim temama u skladu sa standardima na koje je naša javnost navikla ne bi bilo moguće – bilo da su u pitanju dešavanja u svetu ili u Vašingtonu – pa bi se funkcionalni sistem komunikacije između vlade i građana obrušio i nestao“.

Nema boljeg primera za to od aktuelnih medijskih izveštaja o Trumpovoj administraciji: oni podrazumevaju objavljivanje informacija koje bi administracija radije zadržala za sebe. Bilo da je tema ostavka kontroverznog savetnika za nacionalnu bezbednost Michaela Flynna, plan Trumpove administracije da pokrene nove vojne ofanzive širom sveta ili davanje dozvole za torturu zatvorenika – američki građani bi bili neuporedivo manje obavešteni da te informacije nisu objavljene.

Nije teško pogoditi kako će kritičari WikiLeaksa odgovoriti na ove argumente. Očigledno je da deo američke javnosti ovu organizaciju vidi kao neprijatelja zbog objavljivanja prepiske Hillary Clinton pred izbore i da želi da ova organizacija i njen osnivač budu primereno kažnjeni. Neki će reći, „Julian Assange nije novinar“ ili „on nije američki državljanin“ i tako pokušati da ga odvoje i udalje od drugih medijskih kuća.

To je neverovatno kratkovido. Kakve god primedbe da imate na uredničke procene ljudi iz WikiLeaksa, ne može se poreći da oni objavljuju važne informacije koje zavređuju da se nađu u medijima. Da, oni su uspeli da na sebe navuku bes dve uzastopne američke administracije, baš zato što se dosta materijala koji objavljuju smatra „poverljivim“. Ali to rade svi mediji, ako imalo vrede.

Možda mislite da su premise WikiLeaksa pogrešne, da organizacija nastupa neodmereno ili da otvoreno zastupa određene političke opcije češće nego što to čine tradicionalne novinske kuće. Ali to ne znači da treba dozvoliti da se osvetničkom i neprihvatljivom optužnicom dovede u pitanje sloboda medija kao takvih. (Uzgred, prava iz Prvog amandmana nisu ograničena samo na američke državljane, već su univerzalna i važe za svakoga ko se nađe u pravnoj nadležnosti SAD – bio državljanin ili ne – suprotno onome što misli direktor CIA.) I da li neko zaista veruje da će se Trumpova administracija – poznata po neprikrivenoj mržnji prema medijima – zaista zaustaviti na WikiLeaksu?

Peter King, republikanac koji podržava Trumpa, gostovao je na CNN-u i izjavio da je zadovoljan zbog toga što je ministarstvo pravde najzad „pronašlo način da kazni“ WikiLeaks. To je isti onaj Peter King koji je u poslednjih 10 godina u više navrata pozivao na krivično gonjenje novinara. U mandatu administracije Georgea Busha izjavio je da novinare Njujork tajmsa treba pohapsiti na osnovu zakona o špijunaži. Zatim je u Obaminom mandatu tražio isto za novinara Gardijana Glenna Greenwalda zbog izveštavanja o Snowdenovim dokumentima. To su novinari koji će uskoro doći na red, ako ministarstvo pravde uspe u svojoj nameri.

Pre samo nekoliko sedmica, Trump je nazvao Njujork tajms i druge vodeće novinske kuće „neprijateljima američkog naroda“. On neprestano napada medije zbog kritičkog izveštavanja o njegovim „lažnim vestima“, a u kampanji je više puta pretio da će tužiti novinare ili medijske kuće, pa je čak otvoreno predlagao da se zakoni izmene tako da se olakša sudsko gonjenje medija i novinara. Nemojte misliti da će ova administracija propustiti priliku da presedan uspostavljen ovom optužnicom iskoristi protiv bilo kog medija koji objavi sadržaj koji joj se ne dopada.

Ako Trumpovo ministarstvo pravde ostvari svoju pretnju sledeći put će se na meti naći izdavač do koga vam je stalo, novine koje se Trumpu ne sviđaju – možda baš one koje čitate svakog jutra. Zato ustanimo u odbranu prava WikiLeaksa – jer bi Njujork tajms, Vašington post ili Gardijan mogli biti sledeći.

 

Trevor Timm, The Guardian, 21.04.2017.

Peščanik

9 najboljih startup firmi iz Kine u 2017.


Za kineske tehnološke industrije, 2016. je bila turbulentna godina. Poveo se i rat, koji je besneo između samih šering-taksista i onih taksista koji primaju “na kvaku” (koji se razlikuju od šering taksista jer su “jednokratni”, dok pravi šering taksi zahteva malo planiranja unapred); izbio je, takođe, i rat između njih ali i onih tradicionalnih taksista; sve to imalo je za posledicu $35 miliona koje su ove početničke firme prikupile od svojih investitora. Prošla godina bila je i u znaku virtuelne stvarnosti i striminga uživo, dok su onlajn P2P zaduživanja i pozajmice doživele krah. Sa 2017. godinom, koja je već uveliko u zamahu, postavljena je scena za još jednu godinu obilatu uzbuđenjima, donosi ugledni azijski poslovni portal Tech in Asia.

Konkretno, dok je finansiranje u Silicijumskoj dolini usporilo – 83 odsto uloženih venčer sredstava je u 2016. završilo na nekom drugom mestu a ne u “ Silikonu” – uticaj Kine nastavlja da raste. Neki od najaktivnijih vodećih investitora sveta – kao što su Sequoia Capital ili Lightspeed Venture Partners – sve češće traže priliku da ulažu na istoku, dok su kineske startup firme Didi Chuxing i Ant Financial u 2016. pokupili novac najznačajnijih investitorskih rundi.

Evo devet startapova koji bi ove godine mogli imati velikog uticaja u Kini ali i u svetu, kao i trendova koje donose.

U toku je rat koji besni među bajk-šering firmama: Mobike vs. Ofo

Ne postoji takvo šta kao što je “previše bicikala”. Narandžasti pripadaju startap firmi Mobike, a plavi su u posedu njihovog startup rivala, Xiaoming Danche, dok žute ima Ofo. Foto: Tech in Asia.

Prevoz nastavlja da bude jedan od profitno najinteresantnijih oblasti na kineskoj sceni tehnoloških startapova, sa firmama Mobike i Ofo koje vode žestoku bitku u industriji bajk-šeringa. Prema podacima kojima raspolaže portal Tech in Asia, ove dve kompanije su 2016. ukupno zaradile više od 250 miliona dolara, s još većim prilivom kapitala koji se očekuje u 2017.

U stvari, Mobike je najavio da je za sada prikupio dodatnih 215 miliona dolara iz investitorske runde D (integracije ili akvizicija) na čelu sa kompanjom Tencent; ovaj potez bi trebalo da, “pogura” Mobike, koji želi da svoje poslovanje širi izvan kineskih granica, i to ka Singapuru.

Obe startap firme, Mobike i Ofo pomažu korisnicima da dođu do najbližeg bicikla u gradu i iznajme ga – bilo da su svetlo narandžaste ili žute boje – a iznajmljivanje košta manje od dolar za pola sata vožnje. I, kao što je to uobičajeno u Kini, do sada su se ova dva arhi-rivala takmičila uglavnom na polju egzekutive tj. izvršenja usluge, a ne toliko na sam proizvod ili uslugu. Kao što su taksi šering-servisi i O2O (oflajn-onlajn) dostava hrane, kapital je taj koji će, po svemu sudeći, i nadalje biti jedan od glavnih faktora za trijumf u poslovnoj trci.

Mobike među svojim investitorima ima firme Sequoia Capital i Tencent, dok Ofo podržavaju kineski “jednorog” Xiaomi i taksi-šering startup, Didi Chuxing. Obe strane imaju novca u izobilju, koji bi im više nego dobrodošao; jer, još uvek nije jasno koliko je – ako je uopšte – profitabilan biznis bajk-šeringa. Ova bi godina mogla biti odlučujuća za sudbinu obe kompanije.

Precizno meriti zdravlje: kineski biotehnološki jednorog: ICarbonX

Kineska startup kompanija iz Šenžena po imenu ICarbonX je došla u centar pažnje prošle godine, kada je za manje od 12 meseci nakon svog osnivanja postala jednorog (tj vredna preko milijardu američkih dolara). Ovaj ambiciozni biotehnološki startap želi da izgradi platformu tipa “sve na jednom mestu” (one-stop) koja “mrvi” tj obrađuje sve vrste podataka, uključujući i genetsku informaciju kao i uzorke krvi, kako bi pružili relevantne zdravstvene uvide i medicinske preporuke.

To je zastrašujuća vizija, ali iza kompanije ICarbonX stoji puno novca i talenta kojima obiluje. Kompaniju je vodio Vang Džun (Wang Jun), koji je svoja osnovna iskustva sticao u ulozi koosnivača i člana upravnog odbora firme Beijing Genomics Institute (BGI), svetski poznatog centra za genetička istraživanja. Ova kompanija je aprila 2016. uspela da prikupi 145 miliona dolara u rundi serije A, koju je predvodio Tencent.

ICarbonX je dosad potrošio svoj novac – a to je nekih 400 miliona dolara – na poslovni poduhvat koji se zove“Alijansa za digitalni život” (Digital Life Alliance), poslovnoj grupi biotehnoloških kompanija koje žele da udruže svoja sredstva i talenat kako bi omasovili ICarbonX platformu. ICarbonX je u svoj poslovni savez pridodao još sedam preduzeća, uključujući SomaLogic, američku kompaniju koja meri i analizira proteine, kao i firmu HealthTell, čija tehnologija nudi monitoring imunog sistema korisnika u realnom vremenu.

Kina je svetski lider u genetičkim istraživanjima. Prošle godine, kineski naučnici su prvi ubrizgali genetski izmenjene gene u telo odraslog čoveka koristeći CRISPR tehnologiju (koja genetičarima omogućava uređivanje delova genoma). Kineske kompanije sada ulažu venčer kapital u ovakva istraživanja. ICarbonX, sa svojim poslovnim pedigreom i snažnom finansijskom podrškom, biće startap koji će nadgledati ovakva istraživanja i njihovu profitabilnost.

Uspon striminga uživo: Inke

Live streaming je bila udarna vest u Kini tokom 2016. godine, sa preko 200 aplikacija i brojnim i zabranama “eksplicitnog” sadržaja od strane kineske vlade.

Iako je gro ovih živih nastupa poprilično površan – u kojima učesnici flertuju kroz navodno veoma šaljive dosetke i amaterske karaoke – upravo taj voluntarizam i amaterizam čini da se ljudi smeju i žele da gledaju. Nema sumnje da postoji ogroman potencijal koji ovaj vid zabave može da unovči. Momo, kineska kompanija poznata po svojim uslugama pronalaženja partnera, imao je u drugom kvartalu 2016. skok od 222% odsto u odnosu na isti period prethodne godine,  gde je ključni faktor za ovakav profitni skok bio upravo lajv striming.

Inke, osnovan 2015. godine, dospeo je na vrh kao jedna od najpopularnijih aplikacija za lajv striming. Za razliku od njegovih takmaca, koji su na tržištu već ranije bili daleko bolje ustanovljeni i pozicionirani (kao što je YY), Inke je prvi počeo sa mobilnim strimingom, što znači da korisnici mogu da opušteno prate live stream preko svojih mobilnih uređaja – umesto, kao dosad, preko računara. Mobilnost striminga je u odnosu na rivale bila od presudnog značaja. Inke će ove godine, zajedno sa drugim vrhunskim igračima, morati da se pokaže i dokaže kako je lajv striming dovoljno profitabilan da se kao biznis model može održati i onda kada više ne bude “hajp”, to jest i kad izađe iz pomodnog trenda i trenutno ogromnog fokusa javnosti.

E-trgovina je jedna od mogućnosti. Osnivač striming kompanije Inke, Feng Yousheng je  u intervjuu za kineski novinski autlet Sina Tech naglasio da domaćini koji zabavljaju gledaoce putem ove live streaming aplikacije kanališu čak 50 odsto svojih fanova na Weibo, WeChat i druge mobilne onlajn kanale u cilju prodaje proizvoda i ostvarivanja zarade. Na sajtovima za internet-trgovinu kao što su Taobao i JD, kupovina uživo već je započela uspešno, prethodno potvrdivši stopu konverzije od 32 odsto (u onlajn marketingu, konverzija je proporcija između broja onih koji pogledaju reklamu i onih koji kupe dotični proizvod.

Ove godine su primetni usaglašeniji zajednički napori startup firmi za streaming uživo, kao što je to, recimo, startap Inke, da se uključe u e-trgovinu i unovče virtuelne poklone koje dobijaju od svojih fanova.

Zaroniti u kompjuterske vizije: SenseTime, DeepGlint i Face++

Novostima i novitetima u oblasti veštačke inteligencije obično dominiraju velike tehnološke firme kao što su Google i Facebook. U Kini, gigant za net-pretragu Baidu predvodi raznovrsne istraživačke inicijative posvećene dubinskom učenju i big dati, uz AI, a odnedavno i augmentovanu (uvećanu) realnost.

Ali, veliki broj kineskih AI startapova popunjava nišu ostavljenu tokom uspona velikih tehnoloških korporacija. Ovde je vredno istaći računarski vid (computer vision), podskup veštačke inteligencije, dokazujujući da je to mesto gde startup može zablistati.

Pekinški startap po imenu Face++ servisira veliki broj poznatih klijenata sa svojom tehnologijom za prepoznavanje lica, uključujući Lenovo i Didi Chuxing. Za startap Ant Financial, finansijske filijale Alibabe, kolosa u e-trgovini, startap Face++ pokrenuo je “Smile to Pay” funkciju, svoju mobilnu aplikaciju za plaćanja pod nazivom Alipay. SenseTime, startap za računarski vid iz Hong Konga ima prilike da svoju tehnologiju za prepoznavanje lica i slika prihvate brojni klijenti sa zvučnim imenima, kao što su Motorola, Xiaomi i UnionPay.

Razlog tome je što su aplikacije za kompjuterski vid raznolike i raznorodne: biometrijska potvrda identiteta u domenu finansijskih tehnologija, popularno nazvanih “fintech”, nužne su i pri detekciji objekata za autonomnu vožnju, uz OCR za ekstrahovanje teksta iz slike. DeepGlint, pekinški startap finansiranog uz podršku Sequoia Capital i ZhenFund, koristi računarsku vid za prepoznavanje ljudskih lica u gomili.

Kao što potražnja za računarskim vidom nastavlja da raste, tako će i startup firme pridobijati sve više klijenata – ujedno postajući relevantnije nego ikada pre.

Nova rešenja u virtuelnoj stvarnosti: Pico VR

Kada je reč o VR hardveru, kineske startup firme kao što je to npr Baofeng Mojing, imaju tendenciju da već dobro uhodanu proizvodnu putanju učine još jeftinijom – i po običaju nekvalitetnijom – pokušavajući da se nametnu kao ekvivalent svetski renomiranim kompanijama za VR opremu što su Oculus Rift i HTC Vive.

Ali, Pico VR je nešto sasvim drugo. Ovaj pekinški startap je prošle godine izbacio VR hedset pod nazivom Pico Neo, jedinstveno rešenje koje je  pametni hardver gadžeta smestio u kontroler, umesto u već po sebi težak hedset. Na ovogodišnjem CES-u lansiran je Pico Neo CV, hedset sa bežičnom internet konekcijom i kompletnim pozicionim praćenjem.

Željno iščekujemo da vidimo koji su to drugi proizvodi koje će Pico izbaciti u prodaju ove godine.

Ant Financial: konačno IPO?

Alibabina finansijska ruka, startup Ant Financial jedan je od najuticajnijih igrača na kineskoj fin-tek sceni. Njegova aplikacija za mobilno plaćanje, Alipay, ima 450 miliona korisnika a prošle godine postigla je rekordnih milijardu transakcija u samo jednom danu.

Pored mobilnih plaćanja, Ant Financial (AF) nudi i druge finansijske proizvode, kao što su fond lične štednje i usluge kreditiranja. Ova kompanija je 2016. godine prikupila ogromnu svotu od 4,5 milijarde dolara u investicionoj rundi serije B, što je prošle godine u Kini predstavljalo jednu od novčano najobimnijih investicionih rundi.

Ova 2017. može biti godina u kojoj će Ant Financial, čija je vrednost procenjena na 60 milijardi američkih dolara, izneti svoju javnu ponudu na berzi. Oktobra prošle godine, Džek Ma, koji kontroliše i Alibabu i Ant Financial, izjavio je da ova fin-tech kompanija planira izlazak na berzu kroz inicijalnu javnu ponudu (IPO), iako još uvek nije odlučeno gde i kada će ova biti listirana. Džek Ma je otprilike u isto vreme najavio da će novi CEO AF-a biti Erik Đing, koji će nadgledati izlazak ove kompanije na berzu.

Prema izvorima u Rojtersu, Alibabina “finansijska ruka” želi da osigura da će njeno listiranje pratiti rast, zacrtavajući u tom smislu određene ciljeve koje treba ispuniti pre izlaska na berzu i prodaje akcija. Iako će investitori morati da sačekaju kraj ove 2017. godine kako bi unovčili ulaganja u AF, vredi obratiti pažnju na Ant Financial, dok maršira na putu ka berzi.

(U trenutku pisanja ovog teksta, jedan američki dolar iznosio je 6.83 juana)

Eva Xiao, Michael Tegos, Neha Margosa:  Tech in Asia

 

Granice ekonomskog optimizma


Nedavno okončani godišnji sastanci Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (koji padaju uvek „nekako s proljeća“), projektuju ekonomsku budućnost sveta koja, po njihovim procenama, izgleda svetlija nego što je doskora bila. Međunarodne finansijske institucije, a da ne pominjemo brojne aktere privatnog sektora, ove godine predviđaju znatno brži rast u odnosu na 2016. Da li su njihovi lepršavo-optimistični izgledi zaista opravdani, pita se Kemal Derviš, bivši UN administrator za razvoj i nekadašnji ministar ekonomije Turske, a njegov stav prenose Brookings Institution i Project Syndicate.

Većina makroekonomskih pokazatelja je donedavno redovno ukazivala na pogoršanja u projekcijama rasta. Sada, se, izgleda, desilo nešto suprotno. Nedavni vodeći izveštaj MMF-a povećao je svoju projekciju svetskog rasta BDP-a u 2017. godini, sa 3,4% na 3,5%, u odnosu na ranije predviđane stope od 3,1% za 2016.

Isto tako, multi-indikator vašingtonskog think-tanka BrookingsFT Tiger indeks ukazuje na “široki i stabilan” oporavak. Prema ovim projekcijama – zasnovanim na modelima, novim podacima kao i prosuđivanju odabranih institucija i prognostičara – Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Japan najviše doprinose ovom trenutnom blagom rastu. Indiji, takođe, ide naročito dobro.

Dešifrovanje različitih komponenti ovih projekcija – od nove informacije do prognozerskih hipoteza – predstavljao bi jedan ogroman zadatak. Ali, kakve god razloge za optimizam prognozeri mogu imati, postoje i jake osnove za oprez, posebno za projekcije na srednji i dugi rok.

Prognozeri, baš kao i tržišta, često su pod uticajem “instinkta stada” tj jedne vrste inercije koja rezultira povođenjem za većinom.  Što je veći broj analitičara – koji svi odreda ukazuju na određeno unisono mišljenje i stav – tim je verovatnije da će i potonji analitičari svoje prognoze „preusmeravati“ u pravcu svojih prethodnika. U ovom slučaju, pogledi i projekcije te početne većine ulivaju optimizam, poduprtih jednim širim osećajem „kolektivnog olakšanja“, usled jednoglasja po pitanju pozitivnih prognoza rasta.

Prošlogodišnji politički potresi – izjašnjavanje za Bregzit u Britaniji i izbor Donalda Trampa za američkog predsednika – proizveli su strahove od moguće ekonomske katastrofe. Pa ipak, ni dosadašnji globalni privredni razvoj ne ostavlja neke posebno teške ekonomske posledice. Naprotiv: tržišno poverenje ostaje visoko među ključnim igračima, osnažujući očekivanja za povećanjem investicija i potrošnje. To govori da Federalne rezerve SAD sada sprovode skromna povećanja kamatnih stopa, bez ikakvog izazivanja nekog neželjenog dejstva; sličan slučaj je čak i na tržištima u razvoju, koja su prošle godine slutila na mogućnost ovakvog poteza.

U tom kontekstu, ekonomski optimizam ima nekog smisla. Ali, globalni privredni rast i dalje je potencijalno ranjiv i može biti pod uticajem još uvek nerešenih pitanja, koja bi mogla da prethodno navedene prognoze obore i smanje.

Jedno od tih pitanja je usporavanje rasta produktivnosti, koja je u protekle dve decenije zadržala globalne ekonomske performanse (u različitoj meri), i to bez naznaka nekog mogućeg preokreta koji bi se pojavio na vidiku. Druga je ekonomska nejednakost, što u velikoj meri može pogoršati sadašnje stanje stvari, jer bogatstvo postaje sve više koncentrisano na vrh distribucije prihoda.

Izgleda da će se trend uvećanja nejednakosti nastaviti, što, s druge strane, može podriti agregatnu tražnju, čak i u slučaju da se rast BDP-a kratkoročno ubrzava. Čak ni pad stope nezaposlenosti neće previše učiniti za podsticanje potražnje, i to ne samo zbog toga što bi takva promena mogla biti dobrano vođena padom učešća radne snage, kao što je počesto bio slučaj u SAD. Ovo ukazuje na još jednu ranjivost: na slabosti unutar tržišta rada, koje su se pokazale posebno štetnima po mlade.

Tu su, zatim, i klimatske promene. Svet još nije odgovorio na ono što je možda najveće pitanje koje utiče na dugoročni rast: kako da se globalna ekonomija i dalje ubrzano razvija a da istovremeno ne dozvoli da se prosečna globalna temperatura popne za više od 2° Celzijusa iznad nivoa koji je bio prisutan u predindustrijskoj eri? Sa Trampovom administracijom, koja je nevoljna da prizna sve prisutne rizike od klimatskih promena – uključujući povećane migracije stanovništva – možda se sada, zapravo, sve više udaljavamo od pronalaska rešenja za problem zagrevanja.

Među ekonomistima postoji širok konsenzus oko stava da dugoročni rast može biti obezbeđen samo ukoliko je i održiv i inkluzivan. Drugim rečima, ako hoćemo da svetska privreda ima moćan rast – što može da znači stope rasta od, recimo, 2,5-3% u SAD i Evropi, zajedno sa rastom 5-6% u privredama u razvoju – moramo preokrenuti neke od danas preovlađujućih trendova.

Kada je reč o nejednakosti, neki budući mogući uspeh zahtevaće snažnija i fleksibilnija tržišta rada. U tom smislu, moramo da razvijamo obrazovne sisteme koji obezbeđuju digitalne i građanske veštine koje zahteva tržište rada dvadeset prvog veka. Mi, takođe, treba da uvedemo moderne i održive sisteme društveno-socijalne zaštite, uključujući potpuno prenosive beneficije. Takođe bi trebalo da sprovodimo uspešne strategije za upravljanje migracijama.

Što se tiče klimatskih promena, potreban nam je globalni sistem implicitnih ili eksplicitnih cena ugljenika, na čelu sa najuticajnijim učesnicima u svetskoj ekonomiji. U skladu sa Pariskim klimatskim sporazumom od decembra 2015. godine, na određivanje cenovnog opsega ugljenika treba u izvesnoj meri uzeti u obzir i istorijsku odgovornost, kao i nivo tekućih prihoda.

Postoji još jedan preduslov za održivi rast: relativni mir i bezbednost. Ovo zahteva snažan međunarodni okvir upravljanja unutar kojeg će se sukobi rešavati putem pregovora i kompromisa, premda sa snažnom i odlučnom odbranom – kako tradicionalnom tako i netradicionalnom (na primer, sajber-bezbednost) – što će takođe imati važnu ulogu u zaštiti od glavnih pretnji po svetsku ekonomiju.

Ovde će ključni značaj imati ažuriranje multilateralnih institucija, koje su dugo igrale važnu ulogu stabilizatora. To znači da se opiranje trendu koji je u poslednje vreme dobio na zamahu, naime, tendenciji da se zaobilaze ove institucije (MMG, Svetska banka), a u korist bilateralnih ili regionalnih sporazuma. Ovo bi, što je još važnije, značilo odbacivanje staromodnih nacionalizama koji prete da nas vrate unazad, npr. u period 1930-tih, umesto da se pripremamo za 2030-te i četvrtu deceniju ovog stoleća.

Za sada nam ništa ne govori, niti ima dokaza, kako su ove projekcije globalnog rasta BDP-a za 2017. pogrešne. Naprotiv, moguće je da će svet ove godine doživeti rast još brži od očekivanog, uz prognoze ponovno revidiranog rasta koji će ovog leta ponovo krenuti naviše. Ovi će dobici, međutim, verovatno biti kratkog daha, osim ukoliko kreatori politika ne iskoriste ovu priliku kako bi obezbedili ozbiljnu posvećenost radu na duboko ukorenjenim strukturnim izazovima; jer, ovi izazovi bi, ukoliko ostanu nerešeni, potkopali globalni ekonomski rast na duži rok.

 

Brookings.edu

Evropa: neslućeni lider hajtek industrije


Na Stari kontinent često se gledalo kao na mesto gde je razvoj digitalne ere najviše kasnio – i to daleko iza SAD i Azije, za koje je važilo da pomeraju granice. Ali, prvi pogled često vara. U stvari, prema novom izveštaju londonske firme Atomico koja se bavi ulaganjima rizičnog kapitala, evropske startup firme sada preuzimaju vođstvo u oblasti razvoja veštačke inteligencije, izgradnji novih tehnoloških centara i sve više privlačeći investicije iz tradicionalnih industrijskih grana. U evropski tehnološki sektor je prošle godine uloženo rekordnih 13.6 milijardi dolara, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. godini, piše Viljem Ečikson za Project Syndicate.

Prošli su dani kada se “tehno” sektor Evrope uglavnom sastojao od potrošački orijentisanog poslovanja sa akcentom na e-trgovinu, često praveći besramne, jeftine kopije uspešnih američkih kompanija. Evropa je danas utočište autentičnih, pionirskih inovacija, poput onih koje u venčer firmi Atomiko nazivaju “Deep Tech” – od one vrste veštačke inteligencije koju sada razvija Google u svom projektu DeepMind. Deep tech je u 2015. činio 1,3 milijardi dolara evropskih venture investicija isporučenih u 82 runde, kao i više od 289 miliona dolara, koliko je 2011. bilo isporučeno u 55 rundi.

Nova tehnološka čvorišta Evrope pojavljuju se na neočekivanim mestima, daleko izvan nekadašnjih žarišta u Londonu, Berlinu i Stokholmu. Atomico ukazuje na današnji Pariz, Minhen, Cirih i Kopenhagen kao na gradove koji će u narednim godinama preuzeti primat u digitalnoj industriji. Francuska ulaganja u hajtek startapove, kako ističu venčer analitičari u Atomiku, već je „stao na crtu“ Londonu i Berlinu u pogledu broja i obima investicija rizičnog kapitala.

Evropske tradicionalne industrije sada se bude, sve više fokusirajući svoje poslovanje na tehnološki sektor. Dve trećine najvećih evropskih korporacija je svoje tržišne kapitalizacije napravilo upravo direktnim investiranjem u tehnološke kompanije. Od početka 2015. godine, jedna trećina ovih korporativnih grupa je obavilo preuzimanje neke tehnološke kompanije.

Takođe, strane firme se žure da iskoriste evropske tehnološke talente. Google, Facebook i Amazon najavljuju veliku ekspanziju svojih tehnoloških centara u Evropi. Transakcije u tehnološkoj industriji su 2016. vredele više od 88 milijardi dolara – u odnosu na samo 3.3 milijarde u 2014. godini – uključujući HTC koji je kupio ARM, britansku firmu za poluprovodnike, dok je Qualcomm takođe kupio firmu za poluprovodničku tehnologiju, NXP po ceni od 47 milijardi dolara.

Jedna studija, koju je izradio Boston Consulting Group, ističe da se brojne male i izvozno orijentisane zemlje Evropske unije – nordijske, baltičke i zemlje Beneluksa – rangiraju znatno iznad Sjedinjenih Država kada se radi o tzv. “e-intenzitetu”, koji pokriva IT infrastrukturu, pristup internetu, kao i po intenzitetu angažovanosti vlada, kompanija i potrošača u aktivnostima vezanim za Internet.

Ovi “digitalni prvoborci” i „evro-mališani“ stvaraju oko 8% svog BDP-a zahvaljujući Internet poslovanju, u poređenju sa 5% koliko generiše tzv „velika evropska petorka“ (Nemačka, Francuska, Italija, Španija i Britanija). Takođe se očekuje da će između 2015. i 2020. zamah digitalizacije u evropskoj industriji generisati između 1,6 miliona i 2,3 miliona više novih radnih mesta od broja onih koja će se nadolaskom digitalizacije ugasiti.

Naravno, evropski tehnološki sektor i dalje ima svoje slabosti koje se ogledaju u još uvek neuspešnim nastojanjima da stvore takve tehnološke gigante koji bi bili  stanju da konkurišu kolosima iz Silicijumske doline. I dok su sada i evropski tehno-preduzetnici u stanju da prikupe sredstva za pokretanje firmi s lakoćom kojom to već odavno čine njihove američke kolege, američke firme uživaju u investicijama kapitala koje su u kasnijim fazama 14 puta izdašnije od evropskih. Ovakav jaz u visini investicija bio bi neutralisan ako bi, recimo, evropski penzioni fondovi preusmerili još samo 0,6% svog kapitala u upravljanje portfoliom sa venčer investicijama.

Još jedna slabost srodna ovoj krije se u nedostatku jednog pravog, jedinstvenog digitalnog EU tržišta. U SAD-u ili, recimo, Kini, tehnološki preduzetnici dobijaju direktan, neposredan i trenutni pristup jedinstvenom masovnom tržištu. U Evropi, tehno-preduzetnici su primorani da i dalje „krstare“ kroz  pravila 28 različitih  tržišta i njihove različite regulatorne režime.

Istine radi, treba reći da je Evropska komisija pre dve godine obećala stvaranje jedinstvenog digitalnog tržišta, procenjujući da bi ono moglo ojačati EU ekonomiju za oko 415 milijardi evra ($448.5mlrd) godišnje. Ali, Hosuk Li-Makijama i Filip Legren iz Otvorene mreže za političku ekonomiju (OPEN, Open Political Economy Network) nedavno su oštro revidirali procenu ovih rezultata. “Jedinstveno digitalno tržište Evrope”, tvrde oni, trenutno izgubljeno luta “kroz gomile zbrkanih i zastarelih, korporativno kontraproduktivnih industrijskih politika koje favorizuju proizvođače a ne potrošače, favorizujući velike a ne male kompanije, stavljajući u prvi plan staromodno uspostavljene činovnike nasuprot digitalnim startapovima, protežirajući EU firme a na štetu inostranih.”

Umesto liberalizacije, EU želi još više regulacije – kada se, na primer, radi o zabrani kompanija koje odbijaju online prodaju (osim ako nisu u pitanju autorska prava), ili uspostavljanje različitih cena robe/usluga zasnovanih na zemlji u kojoj kupac živi i radi. Tu su i ostale rizične opcije – kao što je napor uložen u regulisanje vlasništva nad podacima, pristupa i raspoloživosti  – sve to još uvek leži negde na horizontu.

Uprkos ovakvim rizicima po poslovanje, ukupan trend u tehnološkom sektoru je u Evropi pozitivan. Novi apetiti za upuštanjem u poslovne rizike izgleda da su poput cunamija protutnjali evropskim kontinentom; Atomico izveštava da više od 85% osnivača novih preduzeća drži do stava kako je “uobičajeno prihvatljivo” upustiti se u poduhvat otvaranja sopstvene kompanije. Dodajmo uz to i evropske talente u deep-tech i oblasti fundamentalnih istraživanja: Evropa ima vrhunski nastavni kadar i stoga nije čudo što se pet od prvih deset globalno najjačih IT univerzitetskih garnitura nalazi u EU; pravi bum informatičkih start-up preduzeća će, kako se čini, u Evropi postati dugoročno održivi poslovni model.

I u  sferi politike, takođe, postoji razlog za optimizam. Evropske digitalne stegonoše počinju da se organizuju u jednu moćnu i politički artikulisanu snagu; u 16 malih evro-zemalja, od Danske, preko Irske i Estonije, stvorene su grupe koje rade na tome da što je moguće više olakšaju i učine praktičnijim internet-poslovanje, zalažući se za poboljšanje postojećih regulativa i unifikaciju nacionalnih zakona u jedinstveni evropski Zakon. Sve ove zemlje su zajedno pozvale „velike“ članice EU na zabranu lokalizacije podataka po nacionalnim zakonima, jer bi lokalizacija bespotrebno i štetočinski rasparčala jedinstveno evropsko polje na 30-tak manjih digitalnih “niša”.

U vreme kada Sjedinjene Države sprovode protekcionističku, uskogrudu i nazadnu politiku, Evropa ubrzava kao inovativna ekonomska sila koja gleda napred. Zar ne deluje onda ironično, koliko i s razlogom obećavajuće,  da ta navodno troma EU sa večitog začelja na kraju zauzme čelnu poziciju, prednjačeći u oslobađanju pravih ekonomskih potencijala interneta?

 

Project Syndicate

 

 

Sentiment globalnih investitora: i u teškim vremenima – uvek tipujemo na Kinu


U poslednjih nekoliko meseci, dva stuba globalne ekonomije i finansija – Tramp i Kina – dali su vetar u jedra globalnim portfolio investitorima. Ali, nada koju su investitori polagali u oba igrača sada počinje da bledi, dok je pad vrednosti akcija pomračio prethodno uveliko optimističnu sliku. Za Fajnenšel Tajms pišu Džejms Kindž i Džonatan Vitli.

U slučaju Donalda Trampa, očekivanja da će američki predsednik delovati brzo kako bi pogurao teške poreske reforme, deregulaciju (tj smanjenje upliva države u privatni sektor) i smele infrastrukturne investicije, počela su da kopne, kao nagoveštaj administrativnih kašnjenja koja se sve više umnožavaju.

Kina je iza sebe ostavila uzavreli prvi kvartal u kojem je imala rast BDP-a od 6.9%. Ali, optimizam je ustupio mesto zabrinutosti da je druga po veličini svetska ekonomija možda dostigla, a potom i prošla, kroz svoj vrhunac. Ovo verovanje se već odrazilo na ekonomiju i berzu: cene ključnih sirovina su depresirale tj smanjene su, od čega zavisi i sudbina nekoliko brzorastućih globalnih ekonomija.

Sve ovo zajedno, u kombinaciji s rastom geopolitičkih rizika u Severnoj Koreji i Siriji, uticalo je na prošlonedeljno snižavanje prinosa na američke državne zapise, koji su na najnižem nivou u poslednjih 10 godina. Treba reći da su zapisi američkog Trezora već po tradiciji indikator trendova i svetskih ekonomskih perspektiva, a da su oni sada na  najnižem nivou od novembra prošle godine. Niži prinosi na ove državne zapise indikator su pada poverenja u Sjedinjene Države i, po toj analogiji, globalnog privredn0g rasta.

“Geopolitički rizici šire se svetom; Trampova akcija u Siriji i govor u kojem osuđuje Severnu Koreju zauzimaju udarne naslove. Pa ipak, treba pretpostaviti i da je izostanak jedne proaktivnije „Tramponomije“ razlog što su očekivanja mnogih izneverena”, kaže Džerod Ker, strateški analitičar u Banci Komonvelta iz Australije.

Ima, pak, i onih koji na posustajanje kineske privredne dinamike gledaju kao na pravac odakle duvaju glavni ekonomski vetrovi. Kineski rast BDP-a od 6,9 odsto u prva tri meseca ove godine – najbrži razvoj koji su imali za 18 meseci – doprineli su rastu globalne cene nafte, rude gvožđa, bakra i aluminijuma, da spomenemo samo neke.

U poslednje vreme, međutim, cene većine metala vraćaju se na staro. Cena gvozdene rude, važnog izvoznog artikla za zemlje poput Brazila, Rusije, Australije i Indije, pala je ove nedelje na šestomesečni minimum. Bakar, što je važno za privrede Čilea, Perua, Zambije i Rusije, izgubio je oko 10 odsto svoje vrednosti u proteklih mesec dana. Cena Brent sirove nafte je u protekle dve nedelje takođe skliznula nadole.

Zabrinutost zbog Kine, koja je najveći uvoznik nafte i osnovnih metala, uglavnom se tiče napora koje Peking ulaže ne bi li sputao potencijalni kreditni balon, koji bi postao prenaduvan ukoliko bi kineski privredni rast drastično usporio; ovo bi dovelo do nagomilavanja zaduženja kineskih korporacija i, samim tim, umanjenja zainteresovanosti među investitorima da ulažu u kinesku privredu. Već se u prva tri meseca ove godine dogodilo devet kašnjenja, tj. neispunjavanja obaveza po osnovi otplate zajma na obveznice, što je rekord za prvi kvartal.

“Kreditna ekspanzija, koja je u proteklih devet meseci glavni uzrok boljim performansama, svakako je nedavno usporila usled regulatornog zatezanja u oblasti zvaničnog kreditiranja”, kaže Džordž Magnus (George Magnus), ekonomski konsultant i bivši glavni ekonomista investicione banke UBS.

“Ovo je, po meni, najveći razlog na osnovu kojeg bi se moglo očekivati ekonomsko usporavanje od danas pa sve do ili kraja godine ili do onog trenutka kada će vlada ponovo podići nogu s kreditne kočnice”, dodaje Magnus.

Nagoveštaji globalnog finansijskog stresa nisu ograničeni samo na tržište obveznica. Iznenadni jednodnevni pad od čak 90 procenata – koliko je prošlog meseca pala cena akcija Mlečne industrije Huišan listirane na berzi u Hong Kongu – rezultirao je neuspehom ove kompanije da ispoštuje isplatu dugovanja, i to upravo zbog poslovnog okruženja kojim vlada slabija likvidnost.

Pored toga, analitičari kažu da je održivost donedavno snažne industrijske proizvodnje Kine „malo verovatna“. To je zbog toga što je skok vrednosti industrijske proizvodnje od nekih 14 procentnih poena u prvom kvartalu izveden iz naduvanih cena sirovina, a delom usled oštrog nagomilavanja imovinskog inventara, uglavnom onog na bazi čelika (Finansiranje po inventaru je oblik kreditiranja zasnovan na imovini, čime se preduzećima omogućava da svoju imovinu koriste kao zalog za dobijanje revolving kreditnih linija. Ova kreditna linija može se koristiti za kupovinu dodatne imovine, ili kako bi pomogla biznisu da prebrodi sezonske oscilacije u protoku keša).

I pored svega, većina analitičara naglašava kako je malo verovatno da trenutni vrhunac kineske produktivnosti sluti na posustajanje, posebno u ovoj godini koja je iz političkog aspekta ključna za Kinu. Predsednik Si Đinping, postavljen je da odlučuje o izmenama garniture svog ključnog osoblja na predstojećem kongresu vladajuće Komunističke partije, zakazanog za kraj ove godine.

“Ništa ne sme da uzdrma ciljeve predstojećeg kongresa, dokle god se radi o Si Đinpingu, tako da bi se sa velikom verovatnoćom moglo reći da je ’stabilnost po svaku cenu’ mantra koja će još neko vreme biti operativna”, kaže Magnus. “A ukoliko, recimo, i nakon juna budu prisutni znaci krhkosti privatnih investicija kao i usporavanje krivulje potrošnje, u tom slučaju treba očekivati da će Vlada iznova popustiti uzde i relaksirati svoju kreditnu politiku.”

Od ovakvih pitanja zavisi deo perspektive brzorastućih tržišta. Izuzetno velik agregatni povraćaj na obveznice tokom prvog kvartala ove godine za sve one koji su investirali u obveznice, berzanske akcije i valute u brzorastućim ekonomijama su u novijoj istoriji nezabeleženi i neuobičajeni. Priliv kapitala od 28 milijardi dolara u prvom kvartalu 2017. je najbolji kvartalni neto priliv za više od dve godine, u skladu sa podacima investicione banke NN Investment Partners.

Ali, svakako da Kina nije jedini faktor. Sada se računa i na to da sposobnosti za brzi oporavak od globalnih finansijskih teškoća predstavljaju znak oživljavanja rasta širom onog dela sveta koji ima brz privredni rast, kaže Pjer-Iv Baro (Pierre.Yves Bareau), iz JP Morgan Asset Management.

“Nakon pet godina mršavih prinosa od akcija, njihov rast otpočeo je drugom polovinom prošle godine”, kaže on. “Dobra vest je da se ovaj trend širi po sektorima, tako da rast nije samo u oblasti trgovine robom već i u ostalim granama, kao što su informacione tehnologije i bankarski sektor.”

Slično tome, ekonomski rast će se ove godine vinuti širom brzorastućih ekonomija sveta, od Azije i Latinske Amerike do podsaharske Afrike. Međunarodni monetarni fond očekuje da se ovakav obrazac i ekonomski trend nastave, sa jazom između stope rasta zemalja u usponu i najrazvijenijih zemalja sveta koji će se produbljivati iz godine u godinu, sve do 2022. godine.

Ono što doprinosi takvom optimizmu je izrazit uzlet globalne trgovine. U pogledu obima, i ne računajući uticaj promena cena, globalna trgovina robom u tri meseca, zaključno sa januarom 2017. bila je za 2,4 odsto veća u odnosu na prethodna tri meseca – računajući i tržišta u razvoju, koja prednjače u pogledu privrednog rasta.

Pa ipak, prisutna je zabrinutost da ovaj podstrek u trgovini uglavnom potiče od SAD i kineske potražnje – koja bi sada, ili uskoro, mogla biti u opadanju – a ne usled jačanja potrošnje na brzorastućim tržištima.

„Na taj način“, kako kaže Maarten-Jan Bakkum, viši strateg za brzorastuća tržišta u NN Investment Partners, „preovlađujuće raspoloženje investitora se na kraju ipak okreće ka Kini. A onda kada Kina počne da razočarava po pitanju privrednog rasta, ta se atmosfera može veoma brzo preokrenuti (u suprotan trend)”, kaže on.

 

FT

Hong Kong 1950-tih ili najlepše boje crno-bele fotografije


Slede zadivljujuće scene Hong Konga iz 50-tih godina prošlog veka, koje je svojim Rolleiflex aparatom uhvatio Fan Ho. On je tada bio tinejdžer koji je u ovaj grad stigao iz Šangaja 1949. Zabeleženi su neponovljivi prizori ulica ispunjenih prodavcima, kulijima i vozačima rikši, što je bio predmet Hoove fascinacije. Studijske fotografije su u to vreme bile čvrsto uspostavljena norma ali je Ho, za razliku od studijskih fotografija pokazao više interesovanja za slučajne, spontane i nepatvorene slike nepoznatih ljudi i slučajnih prolaznika. Objektiv njegovog dvookog nemačkog Rolajfleksa nije uvek hvatao osmehe; Ho je pravio veličanstvenu uličnu fotografiju zahvaljujući kojoj i mi možemo da zavirimo u svakodnevni život Hong Konga tog vremena. Ove fotografije su deo njegove knjige “Autobiografija Hong Konga”.

 

 

 

Radivoj Raša Popov: Život je sladak, brate


Dositeji našeg doba su dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Novaka treba propisivati kao lek. Kupujem stare stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca – priča Raša Popov u svom poslednjem intervjuu za Večernje novosti.

Iako je više voleo istoriju, Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu “Mladost”, u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće “Matica srpska”. Oženjen Radojkom, profesorkom književnosti. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, najskorija nagrada za životno delo “Dositej Obradović”.

“Popov P. Radivoj – Raša”

Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017). U vreme prikazivanja serijala “Fazoni i fore” bio je pomalo svačiji deda. Danas, kad uveliko gazi devetu deceniju i dalje je nenadmašni pripovedač i humorista, kome ne nedostaje ni lucidnosti ni elana.

Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju “Sveznanje”, a sa devet prvi put pročitao Dositejev “Život i priključenija”. Danas, mnogo decenija kasnije, ovenčan je nagradom koja nosi ime ovog prosvetitelja.

Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je “selektor” bio Vasko Popa u “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu “Neven”, “Šešir bez dna”, “Radost saznanja”.

Čika Raša, koji je voljom za lepotom života dva puta uspeo da savlada kancer, koji se trudi da ignoriše dijabetes, a da smehom i perom napaja dušu, za „Bilje i Zdravlje“ otkriva deo svojih životnih priča…

* Kakav je bio osećaj primiti nagradu koja nosi ime Dositeja Obradovića?

– To je bilo neobično laskavo, bio sam iznenađen, nisam očekivao tako veliko priznanje. Do sada sam dobijao male nagrade za dečiju literaturu, ovo je prva kapitalna nagrada koja me čini javnom ličnošću.

* Ko su Dositeji našeg doba?

– Dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Nisu iz književnosti, ali su iz carstva inteligentnih ljudi.

* Šta je starije: vaše druženje sa knjigom ili sa decom?

– Sa decom, jer sam imao dva starija brata. Nisam bio tip vođe, čak ni kada sam bio urednik, nisam se dobro osećao kao zapovednik, kontrolor.

* Kojoj knjizi iz detinjstva i danas volite da se vratite?

– Imam šezdesetak knjiga iz tog perioda…Draga mi je uvek bila “Knjiga o sportu” Ljubomira Vukadinovića, sportskog novinara. Izdata je 1936. godine, otac mi je kupio, a ja sam je pročitao najmanje 15 puta. Kada sam pisao svoju knjigu o sportu “Neobične priče o sportistima sveta i Srbije” posvetio sam je Vukadinoviću, jer je bio moj učitelj i inspirator.

* Jedno poglavlje knjige posvećeno je i Novaku Đokoviću…

– U knjizi sam o Đokoviću rekao: “Kad Novak pobeđuje, bolesnici ozdravljaju. “Kada sam dva puta operisao rak, najveću radost mi je pričinjavala Novakova pobeda. Novaka treba propisivati kao lek u svakoj terapiji.”

* Bili ste junak detinjstva mnogih generacija. Ko je bio “heroj” vašeg doba?

– Heroj moga doba, apsolutni uzor i idol bio je mamin stric Radivoj Ubović. Po njemu sam dobio ime. Bio je plemenita, genijalna osoba, govorio je 16 jezika, čak i kečua i guarani. Pred Prvi svetski rat napustio je Prag, gde je diplomirao gradnju železnica i brodom otišao u Argentinu. 1916. godine bio je u postojbini Inka, gde su ga smatrali božanstvom.

* Verujete li da je ime sudbina?

– Apsolutno, čudna je i nepogrešiva psihologija imena. Ja se ponašam kako ime kaže: radujem se, rad sam da radim, dajem.

* Rođeni ste u vreme velike ekonomske krize 1933. godine. Je li bilo lakše preživeti tada ili danas u krizi morala?

– Tada je dinar bio veliki kao točak, kriza se nije rešavala inflacijom. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi. Sada se svet vratio veri i to daje nadu da ćemo o(p)stati…

* U supruzi ste imali veliku, iskrenu, duboku ljubav “za ceo život”. Kako danas gledate na opšti sunovrat porodičnih vrednosti?

– Kad vidim na ulici oca kako nosi bebu, nasmešim se od radosti i blaženstva. To su pravi ljudi. Oni čuvaju svetinju porodice, jer su dobri očevi. Kad majka nosi bebu, to se podrazumeva. Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.

* Učili su nas da je važno biti bogat duhom. Šta mislite ko je danas bogat čovek?

– Po mom osećanju bogatstvo se stiče uzurpiranjem para od drugih ljudi i od društva. Često iza bogatstva stoji prevara i podvala, tako da ja ne mogu da uvažavam bogataše. Duhovna bogatstva više mi vrede od materijalnih, što se vidi po mojoj modi “apa drapa”: kupujem u prodavnici starih stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca.

* Da li nam se i nacija zagubila negde u tranziciji?

– Imena su odgovor. U vreme monopolskog društva i takozvanog prisilnog internacionalizma mi novinari kad pišemo “napisano srpskim jezikom”, morali smo da stavimo, “našim jezikom.” Sada se imenuje srpska zastava, srpski grb, srpski teniser…

*Vaša deca nisu se latila pera: sin Bojan je sveštenik u Moskvi, ćerka Dijana ikonopisac…

– Bojan je sveštenik, ali i čovek od pera, veoma mudar. Po kanonima pravoslavne crkve umesto on meni, ja njemu moram da se obratim sa “Oče”. Ćerka je u Beogradu, voli ikonopis i divno ga radi, a moj dom krasi ikona Svetog Stefana, kog slavimo. Imam troje unučadi i najstarija Maša (Marija Popova Filips), koja živi u Melburnu, uneta je u knjigu srpskih pisaca u rasejanju. Priznajem, poezija joj je bolja od dedine.

* Kada vas sećanja vrate u detinjstvo, šta vas prvo tamo sačeka? Koje slike rodnog Mokrina?

– Ležim bolestan od difterije, a dve glave, krupniji i sitniji dečak zaviruju kroz odškrinuta vrata. Ne smeju da uđu, ni da mi priđu, da se ne zaraze. Moja braća Duško i Laza, radoznali, a ja očajavam. Pamtim kao da je juče bilo.

* Dugo ste radili informativni i dečiji program na televiziji. Danas smo, čini se, uskraćeni za takve vrednosti.

– U ona prosvetoiteljska vremena, 1980. godine, Bajford je snimio “Neven”, a Biserka Pejović po strogoj instrukciji stvorila obrazovni program za decu “Kockica”. Ršum je prošle godine obnovio “Fazone i fore”. Nije sve propalo, ima mnogo više malih sveznalica nego što mislimo.

* Može li se stalna potraga za srpskim političkim mesijom uporediti sa vašim davno napisanim “Novim čovekom sa Cvetnog trga”? Postaje li se “nov” i drugačiji preko noći?

– Bio sam koautor Dušana Makavejeva. Rugali smo se zamisli ultralevičara da se revolucijom stvara novi čovek, koji nije zavidljiv, pakostan i sebičan, već milosrdan, kao hrišćanin. Trebalo je iz kolevke ateizma stvoriti darežljivog dobroćudnog čoveka. To je bilo nemoguće: prvo, kolevka mu je bila pogrešna, a i nemoguće je izmeniti prirodu čoveka datu rođenjem. I danas ima mnogo dobrih, plemenitih ljudi, kojima se po glasu i po intonaciji pozna da su – novi ljudi.

* Makavejev ima upečatljivo mesto u vašem životu…

– Bio je najbolji student psihologije, čitao je celokupnu modernu psihologiju, a voleo je da pročitanu knjigu priča prijateljima. Ja sam bio taj kome je pričao i kad sam rekapitulirao svoj život, shvatio sam da sam uz književnost završio i fakultet – Dušan Makavejev, fakultet ekskluzivne egzistencijalne psihoanalize i psihologije. Dobro je imati druga koji čita vredne knjige i pripoveda ih. To je veliko blago.

* Koji vas moto vodi kroz život?

– Trebalo bi da bude: “Manje brbljaj”, ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživeo sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.

* Po čemu je čika Raša pravi “Lala”?

– Moja pokojna žena Radojka, u vreme dok smo živeli sa mojom porodicom, otkrila je šta je glavno lalinsko: kada im preti opasnost skreću pažnju na nešto sasvim sporedno.

* Jednom prilikom ste mi rekli da ste u četvrtoj fazi svog bitisanja na planeti. U čemu je lepota života?

– Moja najnovija knjiga pesama zove se “Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate.” U Londonu sam video taj natpis. Treba naći zadovoljstvo u malim stvarima.

* Imate li omiljenu biljku, čaj, zdrave navike?

– Od lekovitih cvetova najviše mi se dopao dragoljub. O toj biljci više sam saznao za svoju seriju “Šešir bez dna”, da je doneta iz Amerike, a da smo joj mi dali ovo lepo ime. Ne pijem čajeve, pijem sodu bikarbonu koju dobijam iz Brisela.

* Je li danas usud biti intelektualac u Srbiji?

– Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.

*Kada ste se i gde osećali ponosno, uzvišeno?

– U Studenici kada sam video sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima. Nedavno, u 83. godini konačno sam pročitao Ćopićev “Prolom” i plakao kao kiša, jer sam bio fasciniran veličinom tog dela i autora.

 

Novosti.rs

Restoran Le Cinq, Pariz: “Petica” za keca


Pisac, publicista i gastronomski kritičar Džej Rajner piše za Gardijan kako je poseta čuvenoj pariskoj “Petici” (Le Cinq) trebalo da bude slavlje za čula; ovaj svetski čuveni restoran deo je hotela Žorž Peti iz lanca Four Seasons i jedan od najelitnijih i najskupljih. “Trebalo je da ovo bude radosno putovanje u jednu od najznamenitijih francuskih palata gastronomije – ali, šta je to pošlo naopako?

Le Cinq, Four Seasons Hotel “George V” Avenija Žorž Peti, Pariz (00 331 49 52 71 54). Obrok za dvoje, uključujući i usluge i vina skromnijeg cenovnog razreda: €600

Samo je jedna stvar gora od toga da vam posluže užasan obrok: biti poslužen od strane ozbiljnih konobara svesrdno ubeđenih da vam poslužuju apsolutno fantastična jela, pritom nemajući svest ili ideju koliko je to što vam serviraju grozno i koliko vam grozote pričinjavaju.

I tako se uputismo do restorana “Petica” (Le Cinq) u sklopu hotela “Žorž Peti” na preporuku Mišlenovog vodiča, koji je ovaj pariski restoran “okitio” sa tri svoje zvezdice, to jest do “mesta zločina” kako sada volim da ga zovem. U pogledu vrednosti onoga što dobijete – za gomilu para koje ćete u tom restoranu sasvim izvesno ostaviti – kao i prethodno pobuđenih očekivanja, Le Cinq pruža ono što je daleko najčemernije od svih iskustava koja sam pregurao tokom 18 godina koliko sam u poslu gastronomskog kritičara. A to već samo po sebi, mora se reći, predstavlja dostignuće svoje vrste.

A nije trebalo da tako ispadne. Iritiran pritužbama svojih čitalaca na nestvarne cene ovog restorana kao i uslugom koju za tu cenu nude, odlučio sam da posetim ovu potpuno klasičnu parisku gastro-palatu, kako bih na licu mesta proverio utemeljenost tih tvrdnji. Zamislio sam ga ne toliko kao standardnu kritiku, već više kao neku vrstu zapažanja ispunjenog trenucima radosti i blaženstva, i to od one vrste koje vam može priuštiti samo stupidno velika količina keša kojim se to blaženstvo može kupiti. Svi bismo se nakon ove posete, kako sam isprva mislio, dobro nasmejali bogatima, a onda se vratili našim poslovima i svakodnevici, samo možda koje zrno mudriji. Izabrao sam Le Cinq, restoran Kristijana Le Skera (Christian Le Squer) kojeg su njegove kolege 2016. proglasili kuvarom godine. Nagađao sam da bi ova poseta mogla biti unekoliko ćudljiva i kapriciozna, a možda i nečuvena. Nikada ne bih ni pretpostavio da ću na ovakvom mestu zinuti od čuda usled sramno lošeg kuvanja; – zblanut i zaprepašćen, pitajući se šta me je to zadesilo.

Trpezarija, smeštena u dubini hotela, predstavlja širok prostor s visokim, ukrašenim plafonima i debelim tepisima koji su u stanju da sjajno priguše krike gostiju. Dekorisana je raznolikim sivo-braon, biskvitnim i živo-mi-se-jebe-kakvim-još-nijansama. Tu i tamo je nešto malo pozlate, čisto da nas podseti kako je ovo prostor za klijentelu kojoj je krivica nepoznata reč. Čitav prostor je, poput fudbalskih navijača koji izvikuju refren klupske himne, vrisak za lovom. Tu je i stolica za damsku torbu. Pa, normalno da će, za ove pare koje im ostavljamo, tu biti i stolica za žensku tašnu.

Dali su nam menije visine jednog Ričarda Osmana. Mojoj prijateljici koja je rezervisala sto dat je jedan – ali bez upisanih cena. Kad smo protestovali zbog toga, konobari su delovali zapanjeno, ali su ga najposle ipak zamenili. A opet, gledajući te cene, sumnjam da bi mnogi od nas ikada poželeli da ga ponovo vidimo. Cene startera i glavnih jela su približno iste, od 70 do 140 evra. Trenutno je kurs 0,86 funti za evro. Dakle, to je to: 145 evra  (£121) za tanjir jednog jela – ili predjela.

Ovaj amuse-bouche, predjelo koje je poslovično “gratis” i po izboru šefa kuhinje, uključivao je kanapee i ordever-zalogajčiće, mini-poslastice, hleb, i – jako ozbiljan stav.  Skoro sve prijatne stvari koje smo tada probali bile su od testa. Bio je tu taj neodoljivi brijoš koji se jede sa hladnim slanim puterom. Postojao je među kanapeima tart od izuzetno tankog testa, punjen musom od pileće džigerice i posut naseckanim kornišonima. Voleo bih da to ponovo probam. Za kraj su usledila zadovoljstva nastala obilnim količinama čokolade u svim oblicima. Prirodno je, jelte, i to da, sa ovakvim cenama, na jednom ovakvom mestu, bude i čokolade.

Druge stvari sa menija spadale su u “terapeutski tretman”. Kanapei koje su nam predložili da jedemo na samom početku bili su u obliku providnih loptica serviranih na  kašici. Izgledali su kao silikonski grudni implantati namenjeni Barbikama, a tu su i “sferoidne žele-oblice”, nastale tehnikom koju je pre dvadesetak godina usavršio Ferran Adrià u restoranu El Bulli. I tako, dok smo ih žvakali, ti implantati su nam pucketali u ustima, oslobađajući iz njih ustajali zadah sa primesama đumbira. Moja saputnica je odjednom poskočila: “Ovo je kao da žvaćeš kondom s prašnjavog patosa piljarnice”, prokomenarisala je. Takozvane kulinarske “sferifikacije” u svojim bezbrojnim izdanjima – nastalih posebnim kulinarskim procesom formiranja želatinoznih oblika od kalcijum laktata ili kalcijum laktat glukonata – rasprskavali su se, iskakali, izduvavali – i to uvek na pomalo tupav način – a pojavljivali su se volšebno u mnogim jelima. To je, dakle, bio njihov glavni trik, njihov kec iz rukava, njihova grandiozna ideja. To je, dakle, sve što imaju od gastro-argumenata. Nastupajući ešelon kanapea, sitne biskvitne pločice s namazom od mesa školjki Kapica bili su uvod u afinitet koji je kuhinja ovog restorana gajila za kisele stvari. Laka aromatična kiselost od one vrste koju ima, recimo, japanska verzija grejpfruta – yuzu, ili sirće ovog voća. Zatupasta kiselost bez šmeka, od one vrste koja je sjajna za poliranje oksidisanih mesinganih novčića.

Ponovo smo pikirali na startere koji to, zapravo, nisu: bila je to napola presečena marakuja punjena pireom od salate potočarke, čiji je ukus sugerisao na najgorče partije ove biljke. Usta su mi se nabrala poput mačje guzice ožarene koprivom.

Najjeftiniji od svih startera bio je gratinirani luk “na pariski način”. Rečeno nam je da ima ukus francuske supe od luka. Ova napomena nas je nagnala da zaželimo po činiju francuske supe od crnog luka. Luk je uglavnom ispao zift, crn poput noćne more, lepljiv poput patosa nakon tinejdžerske žurke. Postojala je tu neka izvorna tekstura luka, ali ono što je iz njega provirivalo bile su nijanse nečega što je spaljeno, uz neizbežne “sferoide” tj. kuglice želatiniranog pirea od luka, koje su nam uznemirantno palile nepca. Jelo spravljeno od sirovih mariniranih školjki sa sladoledom od morskog ježa ošamarilo nas je količinom joda koji smo progutali. Bilo je ovo najinovativnije jelo koje smo naručili, pa ipak teško da je bilo revolucionarno; sladoled od morskog ježa se još 90-tih pojavio na kulinarskom TV takmičenju Iron Chef America.

Glavno jelo bio je golub kojeg smo tražili srednje pečenog: Međutim, poslužen nam je toliko sirov da smo pomislili kako bi se uz par elektro-šokova povratio u život i poleteo. Golubovi su nam servirani uz brutalno kisele japanske kruške i još onog narečenog a bezukusnog pirea od potočarke. Među gomilama kus-kusa ležali su zapreteni parčići jagnjetine, sve to za €95. Baš kao i pire od potočarke, bila je gotovo bljutava i gotovo bez ikakvog ukusa. Poslužen nam je sa “gumiranim” pireom, tim neprijatnim želatinoznim oblicama od jagnjećeg bujona i kašastim, jednoličnim “merguez” pikantnim, severnoafričkim jagnjećim  kobasičicama koje nisu ličile ni na šta što bi inače potpadalo pod merguez kobasicu. Tužno je delovalo i ono malo sosa što se skorilo na dnu tanjira.

Desert, ledene cigare od čokoladnog musa umotane u listiće od badema bile su zaista fine – ukoliko previdimo kajmak skinut s mleka i razvučen preko njih, kao neki uvrnuti oblog za opekotine. Čiz-kejk sa gromuljicama nastalim mešavinom praha od zamrznutog peršuna i odmrznute vode nije bio dobar. Pitam konobaricu kakva je to zelena materija u čiz-kejku. Ona mi vedro odvrati: “Zar nije sjajna!” Ne, kažem. Ovo je jedna od najgorih stvari koje sam ikada jeo. Ima ukus trave. Peršun je sjajan sa ribom. Ali u kolač od sira? Nakon ove opaske, skinuli su nam ga s računa. Sa našim tj. britanskim čajem od nane, poslužili su nam sada veoma trendi Kouign amann – Bretonski puter kolač od lisnatog karamelizovanog testa, prava zimska poslastica koja se jede dok je još topla: ovaj naš je bio spaljenih ivica.

Oboje smo, uz sve to, popili po jednu čašu šampanjca, po jednu čašu belog i crnog vina koje je za nas odabrao somelijer (iz vinske karte na kojoj postoje buteljke čija cena dostiže i 15.000 evra). Račun za ovaj naš cug izašao je na 170 evra. Završni račun izašao nas je 600 evra. Svaku stvar koju sam jeo u čuvenom restoranu “Skosh” bio je tek šestinu cene ovih jela i pića, a uz to je sve sa menija iz Skoša bilo bolje od ovoga. To je zaista bizarno. Nije izgledalo da bi starija gospoda sa svojim nećacima i unučićima za nekoliko drugih stolova imalo stalo do ovakvih naših zapažanja i primedbi. Restoran nikada nije više od dopola pun. Fotografije su nastale kradomice i ispotiha. Za razliku od zvaničnih i “jedino dozvoljenih” fotosa koje Le Cinq ustupa medijima i javnosti, moje su nastale u maniru policajca koji metodično fotografiše mesto zločina.

I ranije sam trošio ovakve iznose na restoranska iskustva, pa nikada nisam bio ni kivan a ni zlovoljan. Svako od nas gradi svoje najlepše uspomene na različite načine, a neka od mojih najlepših iskustava uključuju ovakve skupe restorane. Oni, međutim, moraju da budu dobri. I ovaj će mi ostati u uspomeni. Ta će uspomena biti su sumorna i uznemirujuća. Ako se budem svojski potrudio jednog dana ću, uz malo sreće, možda uspeti da je zaboravim.

Uočite razliku

Neki čitaoci mogu primetiti razliku između mog opisa jela od luka – “skoro crn, kao noćna mora” – i iznad komentara videti zvaničnu sliku press službe restorana Le Cinq; luk u zlatnim prelivima, što stvara veoma naočit utisak.

Postoji razlog za to.

Le Cinq nam, u svakom slučaju, ne bi dozvolio da fotografišemo njihova jela (kao što to obično radimo), insistirajući na tome da koristimo samo fotose koje su već pripremili za medije. Ovo je, inače, veoma neobično. Međutim, uspeo sam da svojim ajfonom sedmicom uslikam jela o kojima sam pisao, koristeći samo raspoloživo osvetljenje. A to doprinosi malo boljem razjašnjenju čitave stvari, u šta se i sami možete uveriti. Evo kako su jela, zapravo izgledala, kroz objektiv mobilnog telefona… primetno se razlikuju od gore okačenih press-fotografija…

Pored toga, Le Cinq ima veoma ograničen izbor fotografija svojih jela. Ali, uspeo sam da nekako ispotiha fotografišem naše obroke.

Ukoliko želite da pročitate više o ovome možete Posetite Rajnerov sajt: jayrayner.co.uk/news/.

Džejevi novi zalogaji

Ako u Parizu želite da uradite nešto glupo i rastrošno, ali ne možete da priuštite restoran sa tri Mišlenove zvezdice, probajte da odete do hotela Ric na Plas Vendomu. Svratite do bara “Hemingvej” smeštenog sa zadnje strane hotela, koji je prošle godine ponovo otvoren, nakon četvorogodišnje pauze. Sačekaće vas udoban prostor opremljen pozlatom drvenarije, lovačkim trofejima u obliku životinjskih glava kao i slikama Papa Hemingveja, koji je na ovom mestu skucao mnoga popodneva svog života. Kokteli koje spravlja legendarni šef bara, Kolin Piter Fild (Colin Peter Field) su fenomenalni. Oni su, takođe, po interesantnoj ceni od 30 evra po koktelu.

Vrhunski kuvari, među kojima će biti Li Vestkot iz restorana Typing Room i Robin Gil iz restorana The Dairy će se 26. aprila u istočnom Londonu susresti sa bivšim prestupnicima kako bi zajedno kuvali u dobrotvornoj akciji Key4Life, akciji koja se bavi uzrocima ponovnog pravljenja kriminalnih prestupa. Ulaznice su 50 funti po osobi. Posetite designmynight.com i potražite akciju pod nazivom Key4Life.

Šef Ernst Van Zil (Ernst Van Zyl) u svom češirskom pabu Hanging Gate pokreće “Utorke bez menija”. Na “meniju-bez-izbora” nalaze se jela koja Van Zil trenutno razvija, ili koja će servirati samo te noći i nikada više. Zil od gostiju “Utorkom”, takođe, traži povratne informacije – zauzvrat ćete o ceni njegove večere odlučivati vi. Vi procenjujete koliko za nju treba platiti (thehanginggate.co.uk).

Izdavačka kuća “Penguin” izdala je novu knjigu Džeja Rajnera, “Deset (jestivih) zapovesti”, The Ten (Food) Commandments, po ceni od 5 funti (7.2 evra). Naručite je po povoljnijoj ceni od 5,10£ (6.1 evro) na: bookshop.theguardian.com

 

Džej Rajner, Gardijan