DW: Prevara zvana električni automobil


Da li električni automobili zaista najmanje zagađuju životnu sredinu? Stručnjaci upozoravaju da to nije automatski tako – uprkos činjenici da e-automobili u raznim testovima prolaze najbolje, piše Dojče vele (DW).

Na prvi pogled radi se o uspehu: do kraja ove godine na nemačkim putevima biće čak 50 odsto više elektro-automobila nego prošle godine. Početkom januara 2018, prema zvaničnim podacima Saveznog ureda za motorna vozila, u Nemačkoj je bilo registrirano oko 54.000 automobila na elektro pogon. U prvih devet meseci ove godine registrovano je novih 24.574 vozila.

Ali polako! Kad se pogleda malo detaljnije, brzo postaje jasno da e-automobili u Nemačkoj ne igraju neku važnu ulogu. Njihov udeo u ukupnom broju registrovanih je mikroskopski je mali: u Hamburgu samo 0,18 odsto (što je najviše od svih saveznih pokrajina), u Berlinu i u Bavarskoj po 0,17 procenata, a na trećem mestu je Baden-Virtemberg sa 0,16 odsto. Na samom začelju je Saksnija Anhalt– 0,06 procenata.

Sporovozna elektrifikacija

Električni pogon se veoma sporo probija, ali to itekako “ekološki ima smisla”, naglašava se u analizi firme SEG Automotive. Ta firma iz Štutgarta proizvodi automobilske delove, širom sveta zapošljava više od 8.000 radnika i sarađuje gotovo sa svim velikim proizvođačima automobila. Argumenti iz njene analize su itekako razumljivi.

SEG se poziva na proračune renomiranih saobraćajnih i stručnjaka za klimatska pitanja. Zbog velikih baterija, proizvodnja jednog električnog automobila prouzrokuje naime mnogo više ugljen dioksida nego neko vozilo s motorom s unutrašnjim sagorevanjem. I zato e-auto, kako tvrde u SEG, tokom svog kompletnog životnog ciklusa uštedi više od 50 odsto emisije CO2 samo u zemljama s malim udelom fosilnih energenata. Kao primer se navodi Francuska, koja karte polaže na nuklearnu energiju (pitanjem oko zbrinjavanja radioaktivnog otpada se ne bavi), i Norveška, koja može obilato da koristi prirodne resurse, pre svega vodu.

Ključna tržišta s velikom emisijom CO2

Na brojnim ključnim tržištima, kao u SAD, Indiji, Kini, ali i u Nemačkoj, prilikom proizvodnje električne energije u atmosferu se emituje toliko ugljen dioksida da na duži rok čistokrvni e-automobili, kao i tzv. plug-in hibridi uopšte ne donose nekakvu prednost kada se radi o zaštiti klime. Ili je njihov ekološki bilans čak i negativan u poređenju s vozilima u kojima se nalaze motori s unutrašnjim sagorevanjem.

Na osnovu podataka iz studije najvećeg nemačkog auto-moto kluba ADAC, SEG postavlja sledeću računicu: s obzirom na aktuelni miks u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, jedan mali električni automobil koji pređe više od 50.000 kilometara tokom svog životnog veka proizvede više ugljen dioksida nego neki odgovarajući model vozila koji troši benzin ili dizel. Ekološki bilans e-automobila bi bio bolji od modela s unutrašnjim sagorevanjem samo u slučaju da je kompletna energija, 100 odsto, koju potroši dobijena iz regenerativnih izvora. Stvari su malo drugačije u slučaju da auto pređe više od 150.000 kilometara. Tada e-auto s aktuelnim “strujnim miksom” ima bolji ekološki bilans, a u slučaju da koristi eko-energiju, jedan takav auto tokom svog čitavog životnog veka emituje samo delić CO2 odgovarajućih modela s unutrašnjim sagorevanjem.

Srednji put

Kako do manje emisije CO2 s aktuelnim energetskim miksom? Srednji put, prema mišljenju SEG, je “48-voltni-dizel-blagi-hibrid”. To je relativno mlada tehnologija kod koje se istovremeno pokreće vozilo i proizvodi energija. Ta tehnologija sve je omiljenija kod proizvođača širom sveta – zbog svoje energetske efikasnosti i sve strožih zakonskih odredaba.

U procesu proizvodnje 48-voltni dizel-hibrid pruzrokuje doduše minimalno povećanje emisije ugljen dioksida, ali tokom procesa korišćenja u saobraćaju može da uštedi i do 15 odsto goriva i CO2. I tako u zemljama u kojima se ne proizvodi dovoljno “zelene” električne energije može da postane čak najbolja mobilna varijanta u kontekstu zaštite klime.

Ali u celoj toj kalkulaciji postoji jedna sitnica koju se ne sme prećutati – SEG, već sigurno pogađate, proizvodi upravo takve sisteme.

Trend je u redu

Magazin Edison, publikacija izdavačke kuće Handelsblat koja se bavi područjima e-mobilnosti, održivosti i umreženog života, odmah je izračunala da analiza SEG, uprkos nekim nepreciznostima, ide u pravom smeru. Kod motora s unutrašnjim sagorevanjem bez sumnje još ima velikog potencijala za uštede CO2, ali isto tako ima i potencijala na području razvoja baterija i energetskog miksa.

Jasno je i da s povećanjem broja pređenih kilometara raste prednost e-automobila. Optimalno bi bilo kada bi električni automobili koristili isključivo solarnu energiju. S druge strane, uopšte “nema smisla” zameniti neki e-auto nakon trogodišnjeg lizinga s godišnjom kilometražom od 15.000 kilometara, nekim novim modelom, tvrdi Edison.

“To je saznanje za koje nam u stvari i ne treba nikakva računica, već samo malo razuma utemeljenog na održivosti”.

DW

Kineski tehnološki giganti i e-poslovanje: manje ljubavi a više podela


Deng Šuang, 34-godišnja majka želi da dečije cipele koje je pronašla na portalu Taobao prosledi maminoj prijateljici preko društvene mreže WeChat. Umesto da na WeChat ovu informaciju podeli direktno sa Taobaoa, kineskog giganta za e-trgovinu, Deng mora da prođe kroz prilično nezgodan proces: ona prvo mora da na Taobaou iskopira auto-generisani (već pripremljen) link za ovaj artikl a tek potom ga nalepi („pejstuje“) u WeChat, pre nego što ovu poruku prosledi.

Ova naizgled mala barijera pri razmeni između dve kineske gigantske aplikacije nipošto nije beznačajna prepreka, naročito kada milioni korisnika svakodnevno prolaze kroz ovu istu rutinu. Pa ipak, ovo je nešto više od pukog „tehničkog propusta“  koji se lako može ispraviti naknadnim ažuriranjima:  a to je samo jedan od zidova koji veb-giganti iz Kine grade kako bi čuvali sopstvene sisteme elektronskog i mobilnog poslovanja.

Većina ljudi veruje da je kineski internet jedan sređen i monolitan svet za sebe, premda je samo mali broj onih koji shvataju da u kineskom sajber-svemiru postoji više odvojenih, međusobno labavo povezanih ekosistema. Konkurencija u kineskom svetu interneta više se ne svodi  na individualne tehnološke kompanije, već sve više prerasta u utakmicu među samim eko-sistemima.

Super-aplikacije i ekosistemi

“Američke i evropske internet-kompanije obično se fokusiraju na samo jedan sektor, u kojem potom pokušavaju da budu najbolje. Kineske kompanije, međutim, započinju fokusiranjem i rešavanjem jednog problema ali, vremenom, počinju da rešavaju i sve ostale probleme “, rekao je Vilijem Bao Bin (William Bao Bean) za portal TechNode. Bao Bin je generalni direktor kompanije Chinaccelerator.

Kineske tehnološke kompanije, naročito one koje su se prve pojavile (tzv. BAT kompanije: Baidu, Alibaba i Tencent), započele su sa poslovne „vertikale“, ali sa vizijom da postanu veoma velike, „po horizontali“. Ovaj pristup se postepeno razvio u model “super aplikacije+ekosistem”, gde kineske tehnološke-kompanije pokušavaju da kreiraju proširene onlajn platforme koristeći dominantan status svojih super-aplikacija.

Super-aplikacije, obično u oblasti u kojoj su giganti prvi put započeli svoje uspešne biznise, služe kao „sidrišta“ za dalji razvoj, pre svega korisničkih usluga. Tencent, roditelj kineske nekadašnje QQ aplikacije za razmenu poruka, nastavlja svoju dominaciju u društvenim mrežama aplikacijom WeCha. Alibaba ima svoj „zabran“, i to u elektronskoj trgovini – uz Taobao i Baidu, u svojim aplikacijama za pretraživanje.

Ekosistem koji okružuje jednu tehnološku kompaniju formira se u trenutku dok njeni poslovi rastu; kad god se razvija nova oblast koja prerasta u trend, rađa se i eko-sistem koji tu oblast poslovanja prati (dakle, nove vrste aplikacija su proizvod razvoja, a uz njih dolazi i ekosistem, kojeg zajedno kreiraju korisnici i proizvođači). Naravno, ekspanzije i dalje počinju od povezanih poslova. Alibaba je, na primer, osnovala Alipay kako bi rešila problem plaćanja na tržištu na kojem su korisnici aplikacija Taobao i Cainiao, sa ciljem rešavanja logističkih problema.

Budući da su svi tehnološki giganti u svojim začecima imali svoja područja unutar kojih su delovali, oni su se, samim tim, međusobno manje ili više razlikovali. Ipak, jednom kada bi dovoljno porasli, domeni njihovog poslovanja bi neizbežno započeli da se međusobno preklapaju i to posebno na novim, brzorastućim tržištima da bismo danas, konačno, prisustvovali sveobuhvatnoj bespoštednoj trci tipa svih-protiv-svakog, u svim oblastima.

Kada je usluga deljenja vožnje tipa Uber prvobitno promovisana 2013. godine, Alibaba i Tencent su uložili u Kuaidi i Didi, dve najbrže rastuće kompanije u toj oblasti, uz razvijanje ride-sharing aplikacija proširenih na usluge deljenja bicikala, kombi-prevoza, kamiona ali i dostave hrane. Baidu je ušao na bojno polje investirajući u Uber. Najkompetitivniji rivali su se postepeno preusmeravali sa tržišta kao što je deljenje vožnje, dok je u to vreme glavni cilj njihovog poslovanja bio, zapravo, pridobijanje korisnika da se „ukrcaju“ na njihove platforme za elektronsko i mobilno plaćanje. Oni su pomerali svoje osnovne poslove ka društvenim mrežama, internet i mobilnim plaćanjima, igricama i mobilnoj elektronskoj trgovini. I dok tehnološki centri pretvaraju kinesku hajtek konkurenciju u rivale koji vode međusobnu bitku, oni takođe grade odgovarajuće ekosisteme kojim zadobijaju korisnike.

Kina, „iza Velikog zida“, ima svoje ekvivalente globalnih internet usluga i servisa, koji su blokirani u zemlji. Slično tome, kineske tehnološke kompanije pod svoje okrilje okupljaju kompletne setove vlasničkih aplikacija kako bi pokrili svaki aspekt svakodnevnog života korisnika sa ciljem ispunjavanja njihovih zahteva bez potrebe da napuštaju ekosisteme: elektronska trgovina, sadržaji, plaćanja, društveno umrežavanje, igranje, obrazovanje.

Građenje carstva

Širenje ekosistema se postiže investicijom, akvizicijom ili unutar kompanije. Kineski tehnološki tajkuni su u svojim ranim danima zadobijali ne tako dobru reputaciju zbog svog kopiranja ideja koje su prvobitno pripadale majušnim startup firmama: po preuzimanju njihovih koncepata, IT džinovi bi ih potom srušili snagom svojih ogromnih resursa, iskustvom i brojem korisnika. Tencent je meta brojnih kritika jer njegova moć baca senku na kineske preduzetnike, koji se suočavaju sa dilemom: “A šta ako me Tencent prekopira?”.

S obzirom na brzi rast kineskog internet-preduzetništva i aktivnosti na Mreži, gde trendovi dolaze i prolaze gotovo preko noći, sve ovo je za jednu kompaniju izvanredno težak zadatak, naime, da uspe da dopre u “srce oluje” svakog velikog globalnog uspona – to je čak izvanredno teško čak i za „BAT trijadu“ (Baidu, Alibaba, Tencent). Povrh toga, „duboki zaron“ sa domaćim projektom može kompaniju učiniti podložnijom nestabilnostima tržišnih trendova. Stoga je sticanje ili ulaganje u predstojeće vertikale ili uspešne start-up firme sa pripremljenim timom i proizvodom postalo omiljeniji izbor, uz dodatnu prednost odudaranja od imidža poslovnih predatora koji samo kopiraju tuđe stvari da bi potom proždrali one čije su znanje posisali.

Alibaba i Tencent su dva najzanimljivija trgovca u poslednjih nekoliko godina, zapravo još aktivnija od većine anđela-investitora, venčer kapitalista i privatnog kapitala. Podaci iz ITJuzi-ja pokazuju da je 2017. Tencent na listi potencijalnih investitora pokrio 125 venčer-ponuda, dok je Alibaba na četvrtom mestu prihvatio 77 investitorska ugovora. U poređenju sa Alibabom i Tencentom, Baidu posluje prilično konzervativno.

Efekat ovih velikih preuzimanja je podelio kineske tehnološke firme u različite tabore. Prema podacima pekinške platforme Toutiao koja se bavi obradom internet i mobilnih podataka, BAT je ili osnovao ili uložio u više od polovine kineskih jednoroga, dok je preko 90% kompanija sa tržišnim kapitalom od pet i više milijardi dolara u značajnoj meri povezano s ovim trojcem IT giganata.

Kompanije, i pored svega, mogu posedovati sopstvene investicione stilove. Alibaba teži da preuzme veliki ili kontrolni deo akcija i da se potom duboko uključi u poslovanje preuzetih kompanija. Tencent se usprotivio, ulažući samo malo. Ovo objašnjava zašto Tencent ima više sklopljenih ugovora. Ovaj pristup, međutim, takođe donosi nevolje internet-gigantima koji se u Kini bave društvenim mrežama i platformskim umrežavajućim igrama . WeChat je početkom ove godine okačio post koji je na vebu odmah postao viralan, a u kojem ova firma kritikuje Tencent jer je “izgubio svoje snove”, usled navodnog „gubljenja vremena u traženju aplikacija u koje vredi ulagati“, umesto da radi na sopstvenim proizvodima.

Prednosti za start-up firme

Snaga jedne globalno popularne super-aplikacije kao i važnost učestvovanja u ekosistemu najbolje se ogledaju u slučaju neverovatnog rasta popularnosti platforme Pinduoduo koja je hibrid platforme za e-trgovinu i društvene mreže (po principu kupovine kroz ekosistem tipa „zajedno je lakše“). Pinduoduo je, za manje od tri godine otkako je osnovan, došao do prekretnice zaradivši 100 milijardi renminbija (12.75 milijardi evra), profit za koji je Taobaou bilo potrebno pet a Đingdongu (JD.com) deset godina. Viralni razvoj platforme Pinduoduo je duboko ukorenjen u ekosistemu WeChat, koji nudi čitav niz resursa za podsticaj i angažovanje korisnika, data-usluge u oblaku, kao i efikasna rešenja koja kupci imaju na raspolaganju za obavljanje onlajn i mobilnih plaćanja.

“Ako nam usluge koje nam obezbedi Tencent postanu ograničene, pod restrikcijom i ograničenjima, ograničene ili manje efikasne, ili nam postaju skuplje ili nedostupne iz bilo kog razloga, uključujući i dostupnost mini-programa u okviru Weixin-a, poslovi mogu biti materijalno i štetno pogođeni (Vejksin je kineski izraz za WeChat: 微信; pinyin  Wēixìn; u bukvalnom prevodu: “mikro-poruka”; kineska višenamenska aplikacija koja funkcioniše na različitim platformama. Pored toga što pruža slične mogućnosti kao WhatsApp i Viber, ona je ujedno i društvena merža i aplikacija za plaćanje putem telefona. Nalazi se u upotrebi od 2011. godine. Razvijena je od stranje Tencenta i broji preko milijardu mesečnih aktivnih korisnika).

Eventualni neuspeh Tencenta u održavanju odnosa sa svojim „čedom“, Vejksinom, može materijalno i negativno uticati ne samo na kinesko platformsko već i na svako drugo poslovanje i njegove rezultate”, priznala je ta kompanija u jednom svom javnom osvrtu na kineske internet i mobilne platforme.

Gubitak nekog veoma velikog sponzora može biti štetan. Akcije Kvidana (Quidan), kineskog mikro-kreditora, pale su na najnižu cenu otkad je ova kompanija izašla na berzu, a sve to usled zabrinutosti da Ant Financial neće obnoviti svoje strateško partnerstvo s ovim zajmodavcem keš-kredita, jednom kada se njihov zajednički posao bude okončao (avgust 2019. godine).

Viši zidovi, veće prepreke

Kako se konkurencija zaoštrava, tako i kineski tehnološki behemoti povećavaju zid svog ekosistema blokiranjem usluga za pridošlice sa strane ili pružanjem većeg broja povoljnosti kako bi učvrstila vernost korisnika. WeChat je u maju počeo sa pooštravanjem ograničenja u deljenju eksternih audio-vizuelnih veza u svom Moment feed-u, što je praktično zabranilo veze sa svih popularnih sajtova kao što su Douyin, Kuaishou, Ximalaia, sa izuzetkom onih koji su podržali ili razvili Tencent. Iako je zabrana uklonjena tri dana kasnije, osnovni princip za odobravanje pristupa svom najvrednijem izvoru prometa je prilično jasan: samo onima koji su Tencentovi saveznici.

Alibaba je u avgustu najavio svoj sveobuhvatni 88VIP plan članstva. Korisnici Alibabe sa Taoqi Value sistemom bodovanja kojim se beleži, izračunava i kategoriše istorija kupovine svakog pojedinačnog kupca, uz nagrađivanje onih koji skupe više od 1,000 poena, kada mogu ostvariti godišnje članstvo u RMB 88 za kupovinu u Tmall Supermarketu, Tmall Globalu, Youku-u, Ele.me, Xiami Music-u i Taopiaopiao-u. Korisnici koji skupe manje od 1.000 poena moraju da plate svoje članstvo u „RMB 888“. Više od 1.000% razlike, dakle, više je nego desetostruka razlika između imalaca ove članarine i onih koji je ne poseduju: ovo implicira da je ključno dati klijentima do znanja da im je najbolje da se uključe u ekosistem kao članovi, vezujući veliki deo svojih kupovnih navika za ono što nude Alibaba i Taoqi: najbitnije je da se u ekosistem, takođe,uključe vrhunski kupci ali i oni servisi i popularni pružaoci usluga koji te kupce privlače.

“Misija Alibabe je da onemogući da mi, kineski preduzetnici, uspostavljamo biznis kojim bismo započeli neku novu onlajn imperiju. Verujemo da samo stvaranjem otvorenog, saradničkog i prosperitetnog ekosistema, koji omogućava svojim učesnicima da u potpunosti učestvuju, možemo stvarno pomoći našem malom biznisu i kupcima. Kao oni koji upravljaju ovim ekosistemom, ulažemo svoju pažnju, trud, vreme i energiju na inicijative od kojih će biti većih dobrobiti od ekosistema i onih koji u njemu učestvuju”, rekao je 2014. predsednik Alibabe Džek Ma u otvorenom pismu uoči IPO kompanije i njenog izlaska na berzu.

Maova filozofija govori o tome kako svi tehnološki giganti upravljaju svojim poslovima. Ekosistemi Tencenta i Alibabe su i dalje najrazvijeniji, dok je Baidu odmah iza njih. Nastupajuće visokotehnološke kompanije kao što su Xiaomi, Didi Chuxing, ByteDance i Meituan kreiraju sopstvene ekosisteme u oblasti pametnog hardvera, mobilnosti, sadržaja i O2O (“Online To Offline” način poslovanja koji povezuje tradicionalni biznis sa onlajn marketingom). Pa ipak, još uvek se sprovodi „hvatanje priključka“ između novih i starih načina poslovanja i naplate. Didi i Meituan, iako već sami po sebi startup jednorozi, povezani su sa Alibabom i Tencentom kroz investicije.

Ovaj članak je preuzet sa tehnološkog portala TechNode. Za originalni članak, kliknite ovde.

Emma Lee, China Economic Review

Zaboravite Stenford, Cinghua zove


Nedavno se na programu kineske nacionalne televizije uskomešala grupa kenijskih studenata, pokušavajući da u slede instrukcije svog profesora u studiju-učionici ukrašenoj mandarinskim likovima. Ovi mladi ljudi ne studiraju u Najrobiju već na prestižnom Pekinškom univerzitetu. Kenijski studenti objašnjavaju kako im je Kina pružila punu stipendiju za dobijanje vrsnog visokog obrazovanja čijeg su kvaliteta lišeni kod kuće, te da će sa sobom ponet veštine kojima će doprineti boljitku zemalja iz kojih potiču.

Kina želi da je prepoznaju i kao pokrovitelja stranih studenata. Na drugoj strani Pacifika, u Sjedinjenim Državama – zemlji koja najpametnije i najinteresantnije studente na svetu već generacijama aktivno inspiriše da se u njoj školuju – kreće se, kako se čini, u suprotnom smeru. Kroz niz političkih poteza i akcija, Trampova administracija izgleda da aktivno odvraća strane studente od boravka i školovanja u Sjedinjenim Državama. Sami kineski učenici su za dlaku izbegli da postanu žrtve totalne zabrane koju im je namenio Trampov šef personala, Stiven Miler. Kina gleda na ovaj brzo rastući trend kao na priliku za popunjavanje praznina: U mnogim delovima Afrike i Azije, ova promena je već u toku. I dok inostrani učenici radije biraju kineske nego američke kampuse, ovaj kritično važan element američke „meke moći“ je u opasnosti od gubljenja svoje nekadašnje snage.

Sjedinjene Države su i dalje svetsko središte kada je reč o visokom obrazovanju. U 2016. godini je više od milion inostranih studenata upisano u američke koledže i na univerzitete, dok je nešto manje od pola miliona studiralo u kineskim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, dosadašnji uticaj koji svršeni inostrani studenti imaju po povratku u svoje afričke i azijske zemlje, a posebno u regionima i zemljama u kojima rastu ekonomske veze sa Kinom, dosad je bila veoma uspešna. U 2016. godini, preko 60 afričkih i azijskih zemalja poslalo je više studenata u Kinu nego u Sjedinjene Države. Laos je, na primer, poslao 9.907 učenika u Kinu a samo devedeset jednog u Sjedinjene Države. Disparitet važi i za druge zemlje: Alžir, Mongolija, Kazahstan i Zambija su poslali više nego petostruki broj studenata u Kinu nego u SAD. Ukupan upis afričkih studenata u Kinu je od 2014. do danas prevazišao nivo upisa u američke visokoškolske ustanove. Kina je 2016. godine ugostila više od 60.000 afričkih studenata, što je 44 puta više nego što ih je bilo 2000. godine.

U isto vreme kada je Kina nastojala da globalno proširi svoj sistem visokog obrazovanja, američka vlada SAD napravila budžetski rez. Fulbrajtov program, obeležje američke kulturne diplomatije još od 1946. godine se još od Obamine administracije suočava s apelima za smanjenje sredstava namenjenih stranim stipendijama. Generacije nekadašnjih stipendista – koje je svih ovih decenija sponzorisala američka vlada – širom sveta zauzimaju ključne pozicije u akademskim, političkim, istraživačkim, novinarskim i poslovnim oblastima, baš kao i na polju umetnosti. Uprkos ovom impresivnom nasleđu, Trampova administracija je u nacrtu američkog budžeta za 2019. godinu preporučila rez sredstava za stipendiranje od čak 71 odsto.

Javne univerzitete i koledže širom Sjedinjenih Država takođe je zadesio rez vladinih sredstava. Ovaj potez je podigao troškove školarine i smanjio kvalitet obrazovanja. Između 2005. i 2015. godine, cena do-diplomskog (undergraduate tj bachelor) obrazovanja porasla je za 34 procenta u javnim institucijama, a 26 procenta u privatnim neprofitnim institucijama.

Kako bi održali niže stope školarina za američke studente, mnoge institucije su krenule u potragu za stranim studentima koji mogu platiti veće naknade. Iako je ukupan broj upisanih studenata iz inostranstva u porastu, mogućnosti za obrazovanje su bile usredsređene na strane studente iz porodica koje su više ili srednje klase – što znači da su siromašnije zemlje za koje se interesuje Kina bile zanemarene. U akademskoj godini od 2016-2017 gotovo polovina od milion studenata na koledžima i višim školama u Sjedinjenim Državama potiču iz Kine i Indije. Osim ove dve zemlje, kao i Južne Koreje i Saudijske Arabije, nijedna zemlja ne predstavlja više od tri odsto ukupnog broja međunarodnih studenata u Sjedinjenim Državama.

Američki rastući troškovi školarine i ograničene mogućnosti stipendiranja za međunarodne studente ostavili su američki obrazovni sistem nepristupačnim za mnoge zemlje sveta. Kanada i Australija olakšali su režime za dobijanje radnih viza i smanjuju troškove školarine, ali čak i oni „pucaju“ na mnoge učenike iz zemalja sa niskim ili srednjim dohotkom. Nasuprot tome, Kina je energično razvijala svoju politiku stipendiranja i velikodušnog paketa finansijske pomoći kako bi privukla studente iz Azije i Afrike.

Kina je koristila niz političkih sredstava za promociju svojih ponuda u visokom obrazovanju, sa posebnim osvrtom na privlačenje studenata iz područja gde produbljuju svoje trgovinske i diplomatske veze. Između 2003. i 2016. godine, ukupan upis studenata iz Tajlanda, Laosa, Pakistana i Rusije se povećao za više od deset puta. Studenti iz Kazahstana – ključni cilj kineske „Inicijative za pojas i put“ – umnogostručeni su sa zadivljujućim faktorom od 65.

Kina se tokom protekle decenije fokusirala na poboljšanje kvaliteta svog sistema visokog obrazovanja, a takođe je proširila i svoje državne stipendije za strane studente. Tokom 2017. godine, jedan od devet inostranih studenata je dobijao finansijsku pomoć kineske vlade. Od 2000. do 2017. godine, ukupan broj primalaca grantova se umnožio za gotovo jedanaest puta. Sve je više univerziteta koji nude programe na engleskom jeziku i teže poboljšanju kvaliteta istraživačkog sektora i nastave. Kineski ekspanzivni trgovinski i infrastrukturni projekti širom Afrike i Azije učinili su da kinesko obrazovanje sve više dobija na ceni a svršeni studenti mogu da, po povratku u domovinu, iskoriste priliku i budu zaposleni od strane kineskog poslodavca.

Kineska vlada je poslednjih godina sve više usmeravala svoje stipendije učenicima iz zemalja koje su im partneri u projektu Pojas i put. U 2016. godini, od deset zemalja sa najvećim brojem dobitnika kineskih stipendija osam je dolazilo iz zemalja koje su na trasi infrastrukturnog projekta Pojas i put. Kineska vlada je, takođe, pokrenula širu obrazovnu inicijativu koja je isključivo bila posvećena partnerima uključenim u „Pojas i put“ poput, recimo, osnivanja prve „Škole Puta svile“ (Silk Road School), koja je povezana sa prestižnim Renmin univerzitetom u Kini i koja je ovog septembra primila učenike sa područja projekta Pojas i put. Svim studentima će biti potpuno pokriveni svi troškovi potpuna sredstva ukoliko se odluče za master-program koji pokriva kinesku politiku, ekonomiju i kulturu.

Nekim studentima, naravno, čak i ovakva „besplatna“ kvalitetna diploma koju finansijski pokrivaju kineske državne institucije možda neće biti dovoljno atraktivna u odnosu na obrazovanje i diplomu sa nekog od koledža i univerziteta u Sjedinjenim Državama koji, navodno, podržavaju liberalne vrednosti i politički diskurs. Ali, za neke druge studente, američke vrednosti i ideje ne mogu se porediti s obećavajućim uslovima koje nudi sadašnje kinesko obrazovanje, koja ne samo što nudi velikodušne stipendije već i mogućnost zaposlenja – ili u Kini, ili u svojoj domovini, kada se jednom po dobijanju vrate u svojim kućama.

 

ForeignPolicy.com

Godišnja anketa Ikee: uznemiravajući pogled na život u 21. veku


“Gotovo polovina Amerikanaca (45%) zatvara se u svoje automobile kako bi sebi moglo da priuši poneki privatan trenutak”, navodi se u novom istraživanju na uzorku od 22.000 ispitanika u 22 zemlje sveta.

Svake godine, Ikea grupa i INGKA Holding (kompanija koja kontroliše većinu Ikeinih maloprodajnih objekata) objavljuje istraživački izveštaj o tome kako ljudi žive i odnose se na određeni aspekt svojih domova. Od 2014. godine, istraživale su se jutarnje rutine, hrana i kuhinje, kao i – neslaganja unutar četiri zida. Ove godine, istraživanje je poprimilo jedan egzistencijalni ton – pre svega bio je to osvrt na osećaj usamljenosti i pripadanja, kao i posledice življenja u gradovima.

Ova kompanija je pre dve godine anketirala hiljade ljudi, propitujući ih gde se osećaju “najviše kod kuće”. U to vreme, 20% ispitanika je reklo da to nije prostor u kojem su živeli, dakle, nije bio „dom“ u kojem su stanovali. Dve godine kasnije, ponovo su pitali, otkrivši da se broj ljudi koji se u svojoj kući ne oseća kao u svom domu povećao za 15% (među ljudima koji žive u gradovima). Drugim rečima, 35% ljudi koji žive u gradovima ne oseća se „kao kod kuće“ u svojoj kući ili stanu.

Druge statistike iz ovogodišnjeg izveštaja – kojim je obuhvaćeno i analizirano 22.000 ljudi u 22 zemlje – oslikavaju dve konkurentne verzije “doma”.

S jedne strane, ljudi zadobijaju osećaj pripadnosti izvan konvencionalnih životnih prostora, bilo u parku ili u školi. Zapravo, gotovo četvrtina njih koji žive sa drugima oseća se definitivno udobnije i lagodnije kada su – izvan svojih domova. Istovremeno, životni prostori su sve više povezani sa životnim sredstvima ljudi, često direktno generišući dohodak: jedan od četvoro ispitanika radi više od kuće, a još njih 25% koji žive sa strancima, takođe, izdaje svoj prostor na Airbnb-u.

Sa druge strane, ljudi su u ovom Ikeinom istraživanju izražavali uznemirenost svojim životnim prostorom: 53% mladih porodica nema osećaj pripadnosti svom domu. Samo njih 57% koji žive sa porodicom ili sami poseduje osećaj pripadnosti, a ova brojka pada na 34% ukoliko živite sa prijateljima ili strancima.

Jedna osoba iz Rima prijavila je da izlazi iz svoje kuće i odlazi u kabinu svog automobila na ulici kako bi na sedištu pronašla trenutak “mentalne privatnosti”. Ovakvi ljudi ne predstavljaju usamljen slučaj: “Gotovo polovina Amerikanaca (45%) ide u svoj auto, van kuće , kako bi imalo sopstveni „trenutak za sebe“; automobil prevazilaze još samo spavaća soba (72%) i kupatilo (55%), mnogo tradicionalniji i očekivani prostori da se ima trenutak privatnosti, kada ste sami sa sobom”, pišu autori. Samo njih 45% ima osećaj privatnosti ili sigurnosti. “Život kod kuće se menja, duboko, širom sveta”, zaključuje se u ovogodišnjem Ikeinom izveštaju.

Ova statistika je odraz nekih makro-trendova u Americi: sve smo više rentijeri, a sve manje vlasnici domova, što može pomoći da se objasni zašto se osećamo manje kod kuće u kojoj danas živimo. Kao što je spisateljica Sara Amandolare (Sarah Amandolare) istakla pre nekoliko godina, “dom” je postao manje trajan i privremeniji nego ikada, i, kao rezultat toga – prestajemo da razmišljamo o našim domovima kao “izrazu sebe u privatnom prostoru”.

Ovakav stav je, isto tako, doprineo u pravljenju jeftinog i jednokratnog nameštaja. Ikea je sveobuhvatna „scena“ u domovima miliona i miliona života širom sveta. Ova kompanija poseduje više od 400 prodavnica u 25 zemalja i prošle godine je prijavila 936 miliona poseta svojim prodavnicama. Jedna od omiljenih isprodukovanih vesti, koja se očigledno ne može potvrditi, tvrdi da je jedna od 10 Evropljanki zatrudnela na Ikeinom krevetu.

Ono što je fascinantno u ovom izveštaju je i sama Ikea u njemu ima svoju (veoma bitnu!) ulogu. To je najveći maloprodajni lanac nameštaja na svetu, pa je u interesu ove kompanije da kupci osećaju da u svojim domovima opremljenim Ikeinim nameštajem mogu stvoriti osećaj pripadnosti, bez obzira na to gde se njihov dom nalazi. Pa ipak, umesto da sugeriše novu sofu, izveštaj se završava interaktivnim kvizom koji pita „kako se osećate kod kuće“, mapirajući vaše odgovore na piktogramu i nudeći vam personalizovani “manifest” potvrda o pronalaženju vremena za samog sebe kao i izgradnju veza sa zajednicom oko vas. “Važno je to da svi zaslužuju da iskuse taj osećaj sopstvenog doma”, dodaje se u izveštaju.

Ništa od ovoga iz nove Ikeine ankete nema baš puno veze sa samim nameštajem. Ovo je možda odraz trenutka kada je kupovina stvari i nameštaja kao vida ličnog izraza ustupila mesto brizi potrošača o sebi samima. I mada deluje kao malo sebičniji i pre svega na sebe usmeren osećaj, želja savremenog čoveka za očuvanjem sopstvenog mentalnog, emocionalnog i fizičkog zdravlja ide u pravcu koji se može obuhvatiti maksimom: „ko nije dobar za sebe – nije dobar ni za druge“.

 

Kelsey Campbell-Dollaghan, FastCompany.com

Pohlepa jede fudbal


Bundesliga bez Bajerna? Primera bez Reala i Barselone?! Nedeljnik Špigel je otkrio da najbogatiji klubovi kuju plan za formiranje ekskluzivne lige, a razloga, prema oceni nemačkih medija, ima tri: novac, novac i novac.

Prema informacijama nedeljnika Špigel, sedam velikih fudbalskih klubova (Bajern, Real, Barselona, Juventus, Milan, Mančester junajted i Arsenal) već tri godine tajno, iza leđa UEFA, pregovaraju o formiranju „Evropske Super Lige“ (ESL). U njoj bi, navodno, trebalo da bude 16 klubova, od kojih 11 uopšte ne bi moglo da ispadne iz tog takmičenja. Prva sezona igrala bi se već 2020/21.

„To bi bila smrt fudbala“, ocenjuje tabloid Bild. „Razumljivo je to što u klubovima stalno razmišljaju kako da povećaju prihode. Više novca znači i veće šanse za uspeh. Ali to postaje problem kad prevagne pohlepa, kada moćnici izgube osećaj za to šta je dobro za fudbal. (…) Predsednik Nadzornog odbora Bajerna Uli Henes svojevremeno je dobro objasnio zašto natpis ’FC Bajern’ na dresu uvek stoji iznad imena fudbalera: ’Klub je veći od bilo kog igrača’. Isto važi i za Bundesligu: veća je od bilo kog kluba.“

„Biznis sa fudbalom raste, ali ipak ne dovoljno brzo. Trebalo bi, dakle, da se uključi turbo modus“, piše Joša Veber za DW sport. „Rešenje bi trebalo da bude Super liga – koja bi svojim članovima donela daleko više prihoda od zlatne koke zvane Liga šampiona. Čarobni model mogao bi se nazvati ’totalni marketing’ – u njemu nema podele profita.“

„A sa druge strane – prevareni navijači“, piše Veber. „Pričaju im o ’tradiciji’, kažu da ’osluškuju glas naroda‘, pominju čak ’pravu ljubav’ – a sve iz jednog razloga: navijač bi trebalo da nastavi da navija i pre svega – da plaća.“

„Zašto plaćati članarinu Bundesligi ili UEFA, kad možete privatno da se organizujete i tako zaradite deset puta više?“, postavlja retoričko pitanje nemačka agencija dpa. „Svetsko prvenstvo sa 48 umesto sa 32 učesnika, Liga nacija, još jedno, treće takmičenje UEFA, pored Lige šampiona i Lige Evrope – a sada još i izveštaj Špigela o Super ligi. Motiv: novac, novac i još više novca.“

„Zamislite, jednoga dana nećete za vikend ići vozom do Frankfurta ili do Majnca, već avionom do Mančestera ili Madrida. Sigurno je da će ljubitelj fudbal sutrašnjice morati da ima dobro pokriće za svoju kreditnu karticu“, dodaje pa i zaključuje: „Super ligu bi trebalo shvatiti kao poslednji poziv za buđenje. To je jedina pozitivna stvar u vezi sa tom idejom.“

S tim da ideja o formiranju Super lige ima i svoju dobru stranu slaže se i komentator Frankfurter algemajne cajtunga. „Postavlja se pitanje zašto ne razbiti monopol koji imaju udruženja kao što su UEFA ili FIFA? Sa kojim pravom ti sportski karteli ometaju konkurenciju? FIFA je poznata po mahinacijama, nepotizmu i korupciji. Sigurno da nije dobra stvar štititi takve sisteme. Doduše, pod krovom tih saveza funkcioniše i solidarnost. Liga šampiona, na primer, jedan deo svojih prihoda preusmerava klubovima koji igraju u Ligi Evrope.“

„Sigurno da bi podela koju bi izazvala Super liga, teško pogodila nacionalna takmičenja“, dodaje ovaj list. „Ako Bundesliga želi da izbegne tu opasnost, ona bi morala marketinški da postane još atraktivnija i da bude otvorena za više konkurencije. Najveći deo publike i ne očekuje ništa više od vrhunskih utakmica i dobre zabave. Zato klubovi moraju da ubrzaju svoj ekonomski rast. I zato je taj ’fantom Super lige’ korisna stvar.“

 

Ivan Đerković (DW)

Šta je Društvo 5.0?


Jedna od definicija glasi da je to “Društvo u čijem je središtu čovek, i u kojem se održava ravnoteža između ekonomskog napretka i rešavanja društvenih problema, kroz sistem koji visoko integriše sajber-prostor i fizički prostor”.

Društvo 5.0 je predloženo u petom Osnovnom planu za nauku i tehnologiju budućeg japanskog društva, planu kojem zvanični Japan danas teži. Društvo 5.0 usledilo bi nakon društva lovaca i sakupljača (Društvo 1.0), poljoprivrednog društva (Društvo 2.0), industrijskog društva (Društvo 3.0) i informacionog društva (društvo 4.0).

Dostići društvo 5.0

U informatičkom društvu (Društvo 4.0), razmena znanja i informacija nije bila dovoljna, a kooperacija je bila otežana.

S obzirom da postoji ograničenje onoga što su ljudi u stanju da urade – jer ljudske moći imaju svojih granica – zadatak pronalaženja i analize današnje poplave informacija predstavlja veliki teret i prepreku, a rad i obim delovanja su ograničeni usled starosti i različitih stepena stručne sposobnosti. Takođe, zbog različitih ograničenja u vezi sa pitanjima poput smanjenja stope nataliteta, starenja stanovništva i lokalne depopulacije, dosad je bilo teško adekvatno reagovati.

Društvena reforma (inovacije) u društvu 5.0 trebalo bi da u budućnosti ostvari ono društvo koje će prekinuti s postojećim osećajem stagnacije; pripadnici društva 5.0 međusobno će poštovati jedni druge, nadjačavajući generacijski jaz – biće to društvo u kojem svaka osoba može voditi aktivan i ugodan život.

Kako Društvo 5.0 funkcioniše

Društvo 5.0 postiže visok stepen konvergencije između sajber-prostora (virtuelnog prostora) i fizičkog prostora (realnog prostora). U prošlosti (koja je još uvek naša sadašnjost), u informacionom društvu 4.0, ljudi bi pristupali cloud uslugama (bazama podataka) u sajber-prostoru putem interneta i vršili pretragu, preuzimali i analizirali informacije ili podatke.

U društvu 5.0, veliki broj informacija poteklih od senzora u fizičkom prostoru se akumulira u sajber-prostoru. U sajber-prostoru, ove velike grupe podataka (big data, BD) analizira veštačka inteligencija (AI), a rezultati analize se vraćaju ljudima u fizičkom prostoru – u različitim oblicima.

U (uskoro već) prošlom informacionom društvu 4.0, uobičajena praksa je bila prikupljanje informacija preko mreže i njihova analiza od strane ljudi. Međutim, u društvu 5.0, ljudi, stvari i sistemi su povezani u sajber-prostoru, a optimalni rezultati dobijeni od strane veštačke inteligencije – koji premašuju aktuelne ljudske sposobnosti analize „pešice“ – vraćaju se u fizički prostor. Ovaj proces donosi novu vrednost industriji i društvu na način koji ranije nije bio moguć.

Društvo 5.0 ili: balans između ekonomskog razvoja i rešavanja društvenih pitanja

Može se reći da je svet, u kojem se nalazi i Japan, usred epohe drastičnih promena. Kako je svetska privreda sve bolja, život post0aje sve prosperitetniji i ugodniji, povećava se potražnja za energijom i hranom, životni vek postaje duži ali i starenje društva napreduje. Pored toga, globalizacija ekonomije napreduje, međunarodna konkurencija postaje sve veća i oštrija, a problemi kao što su koncentracija bogatstva i regionalna nejednakost rastu. Društveni problemi, koji moraju biti rešeni barem kroz pronalaženje kompromisa za ove negativne ekonomske trendove, postaju sve složeniji.

Ovde je neophodan čitav spektar mera, kao što je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (Green House Gases, GHG), povećanje proizvodnje i istovremeno smanjenje gubitaka prehrambenih proizvoda, ublažavanje troškova države povezanih sa starenjem društva, podrška održivoj industrijalizaciji, preraspodela bogatstva i ispravljanje regionalnih nejednakosti, ali istovremeno i postizanje povoljnog ekonomskog razvoja i rešenja za društvene probleme – sve se ovo pokazalo teškim u sadašnjem društvenom sistemu.

S obzirom na ove velike globalne promene, nove tehnologije poput IoT-a (internet stvari, tj industrijski internet), robotike, veštačke inteligencije i big date, koji svi mogu uticati na tok razvoja društva, nastavljaju da napreduju. Japan nastoji da društvo 5.0 postane realnost, kao novo društvo koje uključuje ove nove tehnologije u svim industrijama i društvenim aktivnostima, paralelno ostvarujući ekonomski razvoj i rešenja za goruće društvene probleme na lokalnom i globalnom nivou (koji su, praktično, gotovo izjednačeni).

Ekonomski razvoj i rešenja društvenih problema u društvu 5.0

U društvu 5.0, nova vrednost stvorena kroz inovacije će eliminisati regionalne, starosne, rodne i jezičke praznine i omogućiti pružanje proizvoda i usluga fino prilagođenim, međusobno različitim, kako individualnim tako i latentnim potrebama. Na ovaj način biće moguće ostvariti društvo koje istovremeno može unapređivati privredni razvoj i pronalaziti rešenja za goruće probleme društva – lokalno i globalno.

Međutim, postizanje takvog društva neće biti bez teškoća, a Japan namerava da se suoči sa njima, sa ciljem da bude prva zemlja koja će, u suočavanju sa izazovnim pitanjima današnjice, upotrebiti svoj model budućeg društva.

Primeri nove vrednosti u svakom polju ljudske delatnosti

Primeri novih vrednosti u svakom polju su na ovom linku.

Mobilnost / Zdravstvo i nega / Proizvodnja / Poljoprivreda / Prehrambena industrija / Prevencija katastrofa i  kataklizmi / Energija

Društvo 5.0 kao društvo usredsređeno na sreću svakog pojedinca

U današnjim društvima, prioritet je generalno stavljen na društvene, ekonomske i organizacione sisteme, rezultirajući širenjem jaza u proizvodima i uslugama koje pojedinci dobijaju na osnovu individualnih sposobnosti i drugih razloga. Nasuprot tome, Društvo 5.0 postiže naprednu konvergenciju između sajber-spejsa i fizičkog prostora, omogućavajući veštačkoj inteligenciji zasnovanoj na big dati i robotima da učestvuje ili podržava čoveka u ulozi posrednika sa onim što je ljudska rasa dosad postigla. Ovo oslobađa ljude od svakodnevnog ogromnog rada i zadataka u kojima nisu posebno dobri, a kreiranjem nove vrednosti omogućava se „prolaz“ samo onim proizvodima i uslugama koji su potrebni ljudima – i to u vreme kada su im te vrednosti potrebne, čime se optimizuje čitav društveni i organizacioni sistem.

Ovo je društvo usredsređeno na blagostanje i bezbednost svakog pojedinca, a ne na nekakvoj budućoj kontroli i nadgledanju od strane veštačke inteligencije i robota.

Ostvarivanje društva 5.0 sa ovim atributima omogućilo bi ne samo Japanu već i svetu da ostvaruje ekonomski razvoj, istovremeno rešavajući ključne društvene probleme. To bi, takođe, doprinelo ispunjenju ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG) koje su uspostavile Ujedinjene nacije.

Japan ima za cilj da postane prva zemlja sveta koja će uobličiti i ostvariti društvo usredsređeno na čoveka i njegove realne potrebe (Društvo 5.0), u kome svako može da uživa u visokom kvalitetu života punom elana i energije. Japan to namerava da postigne kroz inkorporiranje naprednih tehnologija u različite oblasti industrije i društvene aktivnosti, kao i podsticanjem onih inovacija koje su u stanju da stvore te nove vrednosti.

Japanski kabinet Ministarstva za nauku i tehnologiju

Nekada je bolje ne oprati posuđe…


… jer i prljavo prastaro posuđe može biti izvor izvanrednih naučnih otkrića. Arheolozi su na lokaciji jednog neolitskog naselja u Turskoj otkrili proteine na krhotinama grnčarije… i tako je neoprano suđe otkrilo kako se hranila jedna izgubljena civilizacija.

Ostaci hrane uzeti sa ostataka keramičkog posuđa obelodanili su omiljene namirnice stanovnika osam milenijuma starog grada Čatalhojuk (Çatalhöyük) u Turskoj.

Nemačka arheološkinja Eva Rozenštok (Eva Rosenstock) nikada nije bila tip koji koji voli da ispituje komade grnčarije iz Starog doba. Radije se bavila stratigrafijom: sortirala je slojeve artefakata sa nalazišta na kojima su ljudi nekada živeli, saznajući o promenama nastalim tokom vremena i epoha. Kada je u pitanju keramika, Eva kaže: “ili je voliš ili ne.”

Ta podela na 1. ljubitelje ostataka grnčarije, i 2. one koji zaziru i ne vole prikupljanje „krhotina“  posebno je značajna u Čatalhojuku, poznatom neolitskom gradu u Anadoliji. Rozenštokova je angažovana kao jedna od glavnih istraživača na području naseobine Zapadne padine pokraj Čatalhojuka, gde je, kako se čini, stanovništvo vremenom opadalo a potom i nestalo oko 5700 p.n.e. U poređenju sa Istočnom padinom – takođe poznatom praistorijskom naseobinom u neposrednoj blizini – Zapadna padina je tek možda „na nivou grnčarije“.

“Imate jednu krhotinu po kanti iskopane zemlje [na Istočnoj padini]”, kaže Eva Rozenštok. Stanovništvo se, zatim, prebacilo da živi na Zapadnoj padini “oko 6000. godine pre Nove ere”, gde količina ostataka keramike na malom prostoru “dostiže i po nekoliko kilograma – ili, čak, desetine kilograma”.

Delovi boca i spremnika u obliku „tegli“ ležali su u zemlji sve do danas, a neki od njih bili su ukrašeni živahnim crvenim prugama. Ali, Eva bi u većini slučajeva ostajala poprilično indiferentna za sve te razbacane krhotine – sve dok jedan drugi istraživač nije primetio nešto čudno. U keramičkim sudovima pronađeni su kalcifikovani ostaci, i to samo na ovoj lokaciji i nigde više. Ukoliko se ovi depoziti (naslage) pojave i na drugim artefaktima, poput kostiju ili alata napravljenih ljudskom rukom, verovatno da bi bili proizvod okruženja u kojem su bili sahranjeni. Ali, depoziti tj nanosi pronađeni isključivo na unutrašnjosti keramike sa te lokacije ukazivali su na neko drugo, alternativno objašnjenje.

“Bilo je tako jasno da ovi nalazi mora da se odnose na stvari koje su bile u ovoj posudi”, kaže Eva Rozenštok. Ona je, istini za volju, bila u nedoumici šta da radi  sa tim čudnim nalazom, sve dok za njega nije doznala Džesika Hendi (Jessica Hendy), arheološkinja sa Univerziteta u Jorku. Istraživanja i specijalnost Hendijeve, između ostalog, uključuju i ekstrakciju proteina iz kamenca (calculus) fosilizovanih zuba, kao i analizu prikupljenih molekula u cilju dobijanja podataka o ishrani drevnih ljudi. Kada se Eva susrela sa Džesikom Hendi kako bi raspravljale o primeni ove iste metode na debelom materijalu unutarnjih zidova keramičkog posuđa iz Čatalhojuka, Hendijeva je odmah poželela da „uroni“ u celu stvar.

A) Primeri kalcifikovanih naslaga savremenog i drevnog posuđa u Čatalhojuku. Primeri nagomilanog kalcijum-karbonata (CaCO3) iz današnjeg čajnika sa ekstenzivnim naslagama kalcifikata u posudi korišćenoj pokraj istraživačkog kompleksa u Čatalhojuku, B) obližnje kalcifikovane naslage sa nalazišta, C) naslage iz relativno neoštećenog posuđa (koje nije analizirano u ovoj studiji) koje pokazuju oblik čaše i obim kalcifikovanih naslaga), i D) odabir od četiri krhotine keramičkog posuđa analiziranog u ovoj studiji, koja prikazuju naslage nastale s unutrašnje površine keramičkih zidova. (Jessica Hendy et al.)

Rezultati ove višegodišnje saradnje opisani su u novom naučnom članku naučnog časopisa „Nature Communication“, u kojem se otkriva kako prljavština može efikasno pomoći arheologima da „dekodiraju“ prošlost i „uklope postojeće kockice“.

“Ovo, koliko sam upoznata, važi za dosad najstariji identifikovani protein iz hrane nađen u keramičkom posuđu”, kaže Hendijeva u e-mailu. “Ono što je posebno značajno jeste nivo detalja koje smo mogli da uočimo iz kulinarskih praksi ove rane poljoprivredne zajednice”.

Ispostavilo se da su krhotine s ove lokacije dali laboratorijama proteine iz brojnih drevnih biljaka, pšenice, graška i jare grahorice (danas korišćene kao krmno bilje), uz ostatke krvi i mleka nekoliko vrsta životinja, uključujući krave, ovce i koze. Još veći interes među istraživačima izazvala je precizna identifikacija skupljenih proteina. Naslage nisu samo sadržale ostatke ječma već su se mogli identifikovati specifični biološki „potpisi“ endosperme tj jestivog dela biljaka. Materijal uskladišten u keramičkim spremnicima bio je pohranjen na način koji ukazuje na to da se verovatno koristio za spravljanje neke vrste (mahom) ovsene kaše.

Mleko je, čak, ponudilo još veći naučni uvid u drevni režim ishrane, pošto su istraživači mogli da razluče surutku od drugih delova tečnosti – a u jednoj tegli pronašli su samo surutku, što ukazuje da su starodrevni Anadolci aktivno pretvarali mleko u nešto poput sira ili jogurta. “Zahvaljujući ovim nalazima, sada imamo najraniji uvid u ljudske zajednice koje su se bavile ovakvom vrstom prerade mleka”, kaže Hendi. “Istraživači su i ranije otkrivali naslage starog mleka u keramičkom posuđu, ali ono što je uzbudljivo u vezi s ovim otkrićem i ovom tehnikom jeste da smo, zapravo, tek sada u stanju da uočimo način na koji su ovdašnji ljudi obrađivali svoju mlečnu hranu – a ne samo da otkrivamo prisustvo ili odsustvo (neke hrane)”.

Francuski molekularni biolog Karolin Solaco (Caroline Solazzo), koja radi na analizi proteina iz tekstila pri muzeološkom odeljenju za konzervaciju Instituta Smitsonijan, impresionirana je studijom. “Ovaj rad je sačinio veoma dobar tim stručnjaka u antičkim studijama proteomike”, kaže Solaco. “Čini se da se proteini mogu bolje izvući iz akumulacije vidljivih ostataka vidljivog taloga nego iz keramičkih zidova, što je zanimljiv rezultat za buduće studije ove vrste.”

Da bi identifikovali proteine, Džesika Hendi i njen tim uzimali su uzorke iz krhotina i stavljali ih u mašinu za masovnu spektrometriju. Ovaj “analitički pištolj” se razlikuje od dosadašnjih proteinskih analiza, što je uključivalo i traženje specifičnih proteina, a ne ispitivanje celokupnog sadržaja naslaga po sistemu „analizirati sve – pa šta ispadne“. Proteini pronađeni u spektrometru su sačinjeni od specifičnih lanaca amino-kiselina. Neki proteini, poput osteokalcina (koji se nalaze u kostima), napravljeni su od samo nekoliko desetina amino-kiselina, dok su neki druge sačinjeni od lanace hiljada gradivnih blokova (building blocks). Hendi i njen tim su, u cilju dešifrovanja ove „proteinske slagalice“ pohranjene u posuđu iz Čatalhojuka, upoređivali svoje rezultate sa bazom podataka dosad poznatih proteina.

Oslanjanje na referentni katalog je jedna od prepreka ovakvog istraživanja, jer je analiza jednako dobra kao i baza podataka. Ovakve arhive obično sadrže dosta podataka o komercijalno značajnim vrstama poput pšenice, kaže Džesika Hendi, dok su manje uobičajene biljke i dalje nedovoljno zastupljene. Usled ovakvih nedostataka u podacima, istraživači nisu mogli da identifikuju sve protinske lance u seriji – ali su, i pored svega, i dalje uspeli da otkriju mnoštvo nadasve dragocenih informacija.

Mapa Čatalhojuka: A) lokacija nalazišta, i B) plan odnosno tlocrt neolitskog Čatalhojuka kojeg je sačinio poznati britanski arheolog i savremenik, Jan Hoder (Ian Hodder). Čatalhojuk se sastoji od dva različita korita, odnosno dva nasipa ili padine; Istočno naselje je, logično, na istočnoj padini, a datira između 7100-5900 godina pre nove ere; tu je u naselje Zapadne padine, koje datira oko 6000-5600 p.n.e. (Jessica Hendy et al.)

Džesika i Eva nisu prve koje koriste proteine kao „prozore“ kroz koje dobijaju uvide u život drevnih ljudi i civilizacija. Istraživači su 2008. godine istražili proteine zarobljene u glinenom posuđu koje je pripadalo pripadnicima plemena Inupijata sa Aljaske, a koji su datirali oko 1200 n.e. Pronašli su tragove mišićnih vlakana foke, koji su im pružili dragocene podatke o ishrani ljudi na Aljasci. Bioarhaeolog Pegi Ostrom (Peggy Ostrom) je čak uspela da izvucče proteine iz 42.000 godina stare kosti noge konja, otkrivene u Džaniper kejvu u američkoj državi Vajoming (Juniper Cave, Wyoming).

Na pitanje koliko dugo takvi proteini mogu da opstanu je u ovom trenutku teško odgovoriti, jer je ova tehnika potpuno nova. Eva Rozenštok i Džesika Hendi špekulišu da su proteini preživeli unutar naslaga na zidovima posuđa zahvaljujući rastojanju kamencu nataloženom na grnčariju (bele naslage oko vaših slavina ili kuvala za čaj). Pa ipak, naučnici neće imati jasnu predstavu i saznanja koliko dugo proteini mogu preživeti sve dok ne uzmu i uzorke sa mnogo više lokacija različite starosti i iz različitog okruženja.

“Voleli bismo da koristimo ovu tehniku kako bismo identifikovali raznolikost kuhinja i „kulinarskih favorita“ drevnih društava, kao i način na koji su se kulinarske tradicije širile širom sveta”, kaže Džesika Hendi.

Što se tiče Eve Rozenštok, ona bi želela više saznanja o tome da li je određena hrana u Čatalhojuku bila konzumirana u nekoj stalnoj, tradicionalno „uparenoj“ kombinaciji, i to zbog svoje hranljivosti – način na koji se, recimo uparuju pirinač i pasulj kako bi zajedno stvorili hranljiviji obrok zbog kombinacije svojih amino-kiselina. Ona, takođe, kaže da se, nakon ovog uzbudljivog otkrića, njen stav prema „krhotinama i komadićima“ radikalno preokrenuo. “Grnčarija me sada, konačno, zaista počela da interesuje.”

 

Lorraine Boissoneault, smithsonian.com, Oct8, 2018

Otvara se CIIE, predsednik Kine poziva na izgradnju otvorene svetske ekonomije


Šangaj, 5. novembar (Ksinhua) – Kineski predsednik Ši Đinping najavio je u ponedeljak prvu svetsku trgovinsku izložbu, nazvavši je “revolucionarnim” potezom u istoriji razvoja međunarodne trgovine.

Na prvom po redu Kineskom međunarodnom sajmu izvoza (CIIE, China International Import Expo) prisutno je ukupno 172 države, regiona i međunarodnih organizacija sa pet kontinenata koji će predstaviti razvojna postignuća i svoj međunarodni imidž.

Više od 3600 kompanija iz čitavog sveta našlo se u Šangaju kako bi razgovarali o putu zajedničkog svetskog razvoja; na CIIE-u je prisutno više od 400.000 kupaca iz Kine i inostranstva.

CIIE je “glavna osa kineske politike podsticanja novog kruga otvaranja na visokom nivou i glavna mera koju Kina preuzima u svojoj inicijativi otvaranja svog tržišta ka svetu”, rekao je Ši u svom uvodnom govoru na Svečanom otvaranju.

On je još jednom naglasio ulogu ekonomske globalizacije, rekavši da je to “nepovratan istorijski trend” koji daje snažan zamah svetskom ekonomskom razvoju.

“Sve zemlje bi trebalo da se na jasan način posvete trgovinskom otvaranju ali i zaštiti od protekcionizma i unilateralizma”, rekao je Ši, pozivajući na ulaganje zajedničkih napora u izgradnji otvorene svetske ekonomije.

U vremenu kada talasi protekcionizma i unilateralizma ugrožavaju svetski rast, očekuje se da će ovaj možda najveći svetski trgovinski sajam dobiti globalnu podršku za slobodnu trgovinu i uliti sigurnost u svetsku ekonomiju.

Sajam će biti ovaploćenje globalne ekonomije, uz širok spektar kvalitetnih izlagača: od nemačkih mašina i japanskih robota, preko američke medicinske opreme i australijskih vina, do brazilskih poljoprivrednih proizvoda i rukotvorina iz Južnog Sudana.

Pod sloganom “Nova era, zajednička budućnost”, ovaj ekspo je bio, zapravo, Šijeva  ideja o uspostavljanju međunarodne platforme za win-win ekonomsku saradnju u kojoj svi dobijaju; ovo je značajan projekat kojim se Kina otvara na jednom višem nivou.

Kina će stimulisati potencijale za povećanje svog uvoza uz nastavak šireg pristupa tržištima, podsticanje poslovnog okruženja svetske klase, istraživanje novih horizonata i perspektiva trgovinskog otvaranja i promocije međunarodne saradnje na multilateralnom i bilateralnom nivou, rekao je Ši.

“Ohrabreni smo da od predsednika Šija čujemo potvrdu o podršci Kine reafirmaciji globalne trgovine i planovima ove zemlje za dalje otvaranje ka svetu”, izjavio je Robert Aspel, predsednik američke agrobiznis kompanije Cargill koja izlaže na ovogodišnjem CIIE u Šangaju; on je naglasio da je već odlučio da učestvuje i na narednom izdanju ovog sajma.

“Ovo je odličan početak prvog CIIE-a”, rekao je Aspel, koji je inače predsednik azijsko-pacifičkog holdinga za trgovinu hartijama od vrednosti.

Otvaranje sajma dešava se u trenutku tranzicije, momentu u kojem Kina prelazi na kvalitetan razvoj i od „svetske radionice“ prerasta u igrača na svetskom tržištu, sa najvećom svetskom populacijom koja po svojim prihodima pripada srednjoj klasi; samim tim, i ovakva situacija zahteva kvalitetnije proizvode namenjene ovoj klasi potrošača.

Ši je u ponedeljak saopštio procenu da će robe i usluge koje će Kina uvoziti narednih 15 godina premašiti 30 biliona američkih dolara u robi i 10 biliona dolara za usluge. Kina je već devetu godinu zaredom drugi najveći svetski uvoznik robe.

Džozef Boahen Ajdu (Joseph Boahen Aidoo), izvršni direktor državnog odbora Gane za industriju kakaa, izrazio je nadu da će ovaj sajam otvoriti novo poglavlje u izvozu kakaa iz zapadne Afrike u svet.

“Verujemo da možemo proširiti tržišni horizont Kine, govorimo o zemlji od 1,3 milijardi ljudi, pa čak i ako možemo dobiti jedan procenat tog tržišta, to je ogroman pul klijenata, tako da je čitav svet s očima uprtim u Kinu”, rekao je Ajdu.

Ove godine se obeležava 40-togodišnjica od kineske reforme i otvaranja, decenije u kojima je svet imapo prilike da vidi niz konkretnih mera koje je ova zemlja preduzela kako bi šire otvorila svoja vrata.

“Kina neće zatvarati svoja vrata ka svetu i samo će u budućnosti postajati sve otvorenija “, rekao je Ši.

 

Wang Xiuqiong, Xu Xiaoqing, Li Zhihui (Xinhua)

Nobelovski optimizam u borbi protiv klimatskih promena


Nobelova nagrada za ekonomiju je ove godine dodeljena Viljemu Nordhausu sa Jejla i doskora glavnom ekonomisti Svetske banke, Polu Romeru, koji su pronašli način kako da inovacije i održivost integrišu u glavne makroekonomske modele.

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: "postoje dve vrste optimizma"

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: “postoje dve vrste optimizma”

Viljem Nordhaus sa Univerziteta Jejl smatra se ocem „klimatske ekonomije“. I, kako se to već u životu puno stvari dešava po „Marfijevom zakonu“, Nordhaus je, istog dana kada i Nobelovu, osvojio nagradu koju mu je Međudržavna komisija Ujedinjenih nacija za klimatske promene dodelila uz upozoravajuće saopštenje da čovečanstvu ističe vreme za pravovremenu borbu protiv globalnog zagrevanja. “Gotovo svakog dana se u novinama, naučnim i ekonomskim časopisima objavljuju priče o klimatskim promenama kao i uticajima koje ove promene donose”, rekao je on. “Ove priče su znak sveprisutnog problema koji je zahvatio čitavu prirodu”.

Jedna od najjasnijih poruka koja proizlazi iz njegovog rada jeste da je globalni porez na emisiju ugljenika najefikasniji način za zauzdavanje klimatskih promena. Međutim, sam Nordhaus nije optimističan u pogledu toga, s obzirom na to da bi, po njegovoj zamisli, vladajuće strukture na globalnom nivou trebalo da nametnu cenu emisije ugljenika.

Pol Romer (Paul Romer) sa Njujorškog univerziteta je ove godine drugi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; on sa više optimizma gleda na ishode globalne borbe protiv klimatskih promena. Njegov rad se fokusira na razumevanje načina na koji tehnološke inovacije i širenje ideja poboljšavaju ekonomski rast.

Viljem Nordhaus

Viljem Nordhaus

Nakon što su dobitnici objavljeni, Romera su na konferenciji za novinare upitali šta misli o izveštaju o klimatskim promenama, kao i da li je prekasno bilo šta učiniti. “Sasvim je moguće da ljudi počnu da proizvode manje ugljenika”, rekao je. “U igri je nekoliko kompromisnih rešenja s kojima se moramo suočiti, ali – kad jednom započnemo da proizvodimo manje emisije ugljenika – iznenadićemo se kada shvatimo da to i nije bilo tako teško kao što se pretpostavljalo.”

Ekonomska teorija prepostavlja da, pošto se potroše konačni prirodni resursi, njihova cena treba da raste. Pa ipak, Romer ističe da su privrede u globalnim okvirima tokom proteklih 200 godina rasle, dok su cene većine proizvoda – uključujući aluminijum, bakar, olovo, kalaj, cink i sirovu naftu – ostajali u relativno istom cenovnom razredu. Produktivnije, efikasnije i inovativnije ekonomije su vremenom uspevale da „izvuku“ više privrednog rasta uz isti input tj količinu utrošene energije i materijala.

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas. Grafikon: Paul Romer

I Nordhaus i Romer su istaknuti akademski stručnjaci koji imaju pristup istim informacijama o svetu u kojem danas živimo. Pa ipak, zbog čega se čini da njih dvojica imaju gaje različite poglede na sposobnost čoveka da se uspešno uhvati u koštac sa klimatskim promenama?

Romer se 2016. godine, na neki način, osvrnuo na ovo. “Praktičan uvid je da postoje dva veoma različita tipa optimizma”, napisao je on tada. “Postoji jedna vrsta prostosrdačnog, samozadovoljnog optimizma, poput osećaja koji ima dete koje očekuje poklone. Uslovni optimizam je osećaj deteta koje razmišlja o izgradnji kućice na drvetu. “Ako nabavim drvo i eksere – i ubedim još neku drugu decu da pomognu da izgradimo ono što je zamišljeno, možemo napraviti nešto zaista kul.”

Romerov rad, sumiran u onome što je postalo poznato kao „endogena teorija rasta“, sugeriše da nam je ljudska genijalnost omogućila da izvlačimo sve više vrednosti iz ograničene količine resursa. “Napredujemo kao civilizacija upravo zbog stvari koje ljudi svakodnevno čine”, napisao je on. “Trebalo bi podsticati ljude da čine daleko više od onog što čine u ovom trenutku kako bismo ostvarili stvarni, opšti napredak”.

U isto vreme, međutim, trebalo bi da nađemo načine da ih obeshrabrujemo da čine stvari koje nanose štetu planeti, kao što je emitovanje gasova nastalih sagorevanjem fosilnih goriva. Jedno rešenje, piše Romer, bilo bi u nametanju “veoma niske” takse na ovakve štetne ugljenične emisije koje će se vremenom postepeno povećavati. On, potom, predlaže i još par stvari:

Inovatori će početi da ulažu u inovacije na način da ljudi dobiju ono što žele bez plaćanja taksi. Prestaće da ulažu u inovacije na dosadašnji način, koji danas još uvek podrazumeva ekstrakciju veće količine fosilnog goriva koje bi bilo na udaru taksi. Sami inovatori će, dakle, ubrzo prestati da razmišljaju na „fosilni“ način i preći će na zeleni, samoodrživi način shvatanja svojih budućih inovacija.

Posle svog straha s kojim smo suočeni kada pričamo o ovoj temi, kao i „zavrtanja ruku“ – jednom kada se obavežemo na ovu vrstu poreza, napredak će se nastaviti ali u nešto drugačijem i mnogo boljem pravcu. I dalje će izgledati kao da nam je ovaj progres nastupio – besplatno.

Naša intuicija nam govori da rešavanje ovog problema ne može biti tako lako. Međutim, intuicija nam već dve stotine godina govori i da se cena prirodnih resursa mora povećavati kako se povećava stopa ekstrakcije resursa. U šta verovati, postavlja se pitanje. Vašoj intuiciji ili logici i dokazima?

Romer nema previše strpljenja za „bedake“ i pesimističke prognoze. “Opasnosti koje nastupaju uz plasiranje veoma alarmantne slike – za koju inače postoji stvarna osnova – leži u tome da će ovakva bezizgledna, mračna slika učiniti da se ljudi osećaju apatično i beznadežno”, rekao je on na pres-konferenciji povodom vesti o Nobelovoj nagradi. “Moj osećaj je da je optimizam neizbežan i sastavni deo onoga što pomaže u motivisanju ljudi da napreduju dok rešavaju težak problem. Mnogi ljudi misle da će zaštita životne sredine biti toliko skupa i tako teška da jednostavno žele da ignorišu problem, odbijajući njegovo postojanje.”

Romer, kao dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za svoj rad je konstatovao da će Nobel “pomoći svima da uoče za kakva su sve neverovatna dostignuća ljudi sposobni samo kada iskreno nastoje da nešto urade”. On je dodao i da, “Ukoliko se odlučimo da sprovodimo tako potrebne promene u sferi politike, bićemo apsolutno u stanju da činimo značajne pomake u pravcu zaštite životne sredine… a to ćemo činiti bez odustajanja od šansi za održivim ekonomskim rastom. Nadam se da će optimizam biti taj koji će prevladati pri preduzimanju koraka koje neizbežno treba načiniti.”

 

Akšat Rati, Atlantik, Oct8, 2018

Evropa: ideološke linije podele


Zid koji je do 1989. godine delio Evropu odavno je pao. Fizički. Ali u kulturološkom smislu i dalje je tu. Barem neki njegovi delovi. To pokazuje i novo istraživanje koje je sproveo „Pew Research Center“.

Prema studiji Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), najveći razdor između zapadne i istočne Evrope uočava se u stavovima prema muslimanima. Najveću spremnost da „priznaju u sopstvenoj porodici nekog ko je musliman“ (na primer sklapanjem braka), izrazili su Norvežani. Čak 82 procenta njih na to pitanje odgovorilo je potvrdno. Za njima slede Šveđani sa 80 odsto. Nešto ispod tog procenta su Finci – 66 odsto ispitanika u toj zemlji reklo je „da“. Slično su otvoreni i Holanđani i Belgijanci, 88 i 77 odsto. I Španci i Francuzi pokazuju visoku stopu tolerancije – 74 i 66 procenata.

Nemačka je „u zlatnoj sredini“, sa 55 odsto onih koji bi mogli da zamisle muslimanku odnosno muslimana u sopstvenoj porodici. I kod nemačkih susjeda, Austrije i Švajcarske, situacija je slična.

Ali u istočnim zemljama spremnost na tako nešto je u padu. Tako bi samo trećina Poljaka (33 procenta) prihvatilo muslimanku odnosno muslimana u porodici. Među Mađarima –njih samo petina (21 odsto). I samo 12 procenata Čeha.

Belgien als Durchgangsland für Migranten | Muslimische Frauen mit Kind in Brüssel
Različit odnos: muslimani u Evropi

Dalje na jugoistoku i istoku kontinenta taj procenat ponovo raste: 57 procenata Hrvata i skoro polovina Slovaka (47 odsto) ne bi imalo ništa protiv muslimana u porodici. Sliöno razmišlja i 43 odsto Srba. Uzdržani po tom pitanju bili su Bugari, Rumuni, Grci i Rusi. U tim zemljama oko trećina ispitanika odgovorila je sa „da“.

Sopstvena kultura

Ispitanici u navedenim zemljama bili su otvoreniji kada su govorili o Jevrejima. Njih bi u porodici prihvatilo 96 odsto Holanđana, za njima slede Norvežani sa 95 procenata i Danci sa 92. U Nemačkoj, zemlji koja je odgovorna za pogrom nad evropskim Jevrejima, dobre dve trećine (69 odsto) moglo bi da zamisli da imaju Jevreje za rođake. Kada je o Srbiji reč, 61 procenat građana prihvatilo bi Jevreja u porodici, a najmanji procenat je u većinski muslimanskoj Bosni i Hercegovini – 37 odsto.

Razlike između zapadnih i istočnih evropskih zemalja postoje i kada je u pitanju vrednovanje sopstvene kulture. Najviše pozitivnih odgovora na pitanje da li je njihova sopstvena kultura nadmoćnija nad stranim kulturama, dali su ispitanici u Rusiji (69 odsto), zatim u Rumuniji (66), Bugarskoj (69) i Srbiji (65). Ali još samosvesniji su Grci: 89 procenata odgovorilo je pozitivno.

Osećaj da sopstvena kultura nije iznad drugih najizraženija je kod Španaca i Belgijanaca. Samo 20 odsto Španaca smatra da je njihova kultura nadmoćnija u odnosu na druge, i 21 odsto Belgijanaca. Zatim slede Holađani sa 31 odsto. Ni Francuzi ne misle da je njihova kultura mnogo nadmoćnija – 36 odsto je glasalo sa „da“. Kada je pak reč o Nemačkoj, 45 odsto ispitanih Nemaca smatra nemačku kulturu nadmoćnijom u odnosu na druge svetske kulture. U Poljskoj i Češkoj taj procenat je 55 odsto. Slovaci i Mađari su tu negdje kao i Nemci, sa 44 i 46 procenata.

Veliki ideološki razdor

Veoma velika razlika između istoka i zapada Evrope uočava se i kada je reč o venčanjima istopolnih partnera: 86 do 88 odsto ispitanika u Švedskoj, Danskoj i Holandiji je za, zatim slede druge zapadne zemlje, kao na primer Nemačka sa 75 odsto, Francuska sa 73 i Španija sa 77 odsto ispitanika koji su se izjasnili pozitivno o istopolnim zajednicama.

Među istočnoevropskim zemljama najveći procenat onih koji su za istopolne zajednice je u Češkoj – 65 odsto. Znatno manje je u susednoj Poljskoj, naime 59 procenata ispitanih odbacuje istopolni brak. Još veći procenat onih koji odbacuju istopolni brak je u Rumuniji – 74 odsto i Bugarskoj 79 odsto. Najveći procenat ispitanih građana koji su protiv istopolnog braka je u Srbiji 83 odsto, Bosni i Hercegovini 84, Litvaniji 85 i Rusiji čak 90 procenata.

Kada se radi o odnosu države i religije razdori između zapada i istoka nisu toliko duboki. Najviše građana koji su za to da se odvoje država i religija je u Švedskoj i Finskoj, 80 i 77 procenata. Sledi Bosna i Hercegovina, gde se 76 odsto građana izjasnilo za odvajanje, Hrvatska (69) i Srbija (59). Ukupno gledano, sve evropske zemlje podržavaju odvajanje religije od države. Samo je u Rusiji, Belorusiji i Bugarskoj 50 odsto građana neodlučno. A jedino su u zemljama na obodu Evrope za to da država podržava religiju, kao na primer u Gruziji (52 odsto) i Jermeniji (59 odsto).

Studija Pew Research Center ne ostavlja prostora za sumnju. Ideološki razdor podelio je Evropu na zapadnu i istočnu. Ali tu je i veliki broj drugih razdora koji dele Stari kontinent. Jer, pitanja iz studije sporna su i unutar samih zemalja, a ne samo na evropskom nivou.

DW

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji


Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Zašto bi Kina trebalo da zahvali Trampu


Kina bi trebalo da je zahvalna američkom predsedniku i prestane da koristi njegovo nametanje trgovinskog rata kao izgovor za ono što se mora popraviti u u domaćoj ekonomiji i standardima.

Kineski lideri trebalo bi da razveju tamni oblak neizvesnosti u kom se pravcu Kina kreće. Pomešani signali u privatnom sektoru, i mešovita reakcija na njenu poruku o “samopouzdanju” ukazuju na potrebu za akcijom.

Stanovnici mnogih delova Kine su se u proteklih pola godine budili uz prizor za koji se dugo mislilo da je nestao: čisto, plavo nebo i čist vazduh.

Trebalo bi, ipak, reći i to da se i dalje povremeno dešava da ima smoga, poput onih dana u Pekingu prošle sedmice, mada su se takvi momenti pokazali kao izuzetak. Prilično iznenađujuća promena usledila je nakon što je predsednik Si Đinping jasno stavio do znanja da je borba protiv zagađenja vazduha bila jedan od njegovih prioriteta u ovom mandatu, dok su inspektori za životnu sredinu krenuli u poteru za izgrednicima.

Pokazuje se da, kada se kinesko rukovodstvo zaista potrudi oko nečega, a lokalni zvaničnici shvate da lideri više ne plaćaju samo prazne reči sa bina i konferencija, uslede i konkretne promene – ma kako teške one bile.

Sada je pravi trenutak da kineski lideri preduzmu delotvorne korake kako bi među svojim građanima razvejali tamni oblak neizvesnosti i strepnje oko smera kojim bi njihova zemlja trebalo da krene. Puno je pisano o neprijateljskom stavu američkog predsednika Trampa, uključujući njegov trgovinski rat protiv Kine koji negativno utiče na kinesku ekonomiju.

Kineski lideri su, takođe, više puta upozoravali da su složeni spoljni faktori doprineli usporavanju rasta ekonomije.

Međutim, ukoliko se o tome samo malo porazmisli, ovde se ne radi o Trampu i njegovoj nameri da kroz nametanje trgovinskog rata ili nečrg drugog suspregne ekonomski rast Kine.

Kao što je više puta i na mnogo načina rečeno, puno je razloga radi kojih bi Kinezi trebalo da budu iskreno zahvalni Trampu zbog svega onog što je učinio za njihovu zemlju. Da nije bilo tih njegovih poteza, ni kineska vlada ne bi suspregla svoj medijski rečnik, dotad vrcav od pohvala i pozitivnih primera, niti bi bila prisiljena da porazmisli o sopstvenim ograničenjima i zamkama. Niti bi se, što je za kineske potrošače još značajnije, Kina u ovolikoj meri otvorila za smanjenje ili čak uklanjanje uvoznih tarifa, uključujući robu široke potrošnje i lekove, a što je u proteklih godinu dana učinila u tri navrata.

Ovde se radi o samoj Kini i pravcu koji će u budućnosti zauzeti, kao i šta bi Kina trebalo da učini kako bi se suprotstavila nepovoljnim vetrovima s kojima se suočava.

Slušajući zvaničnu retoriku, to uopšte ne bi trebalo da bude problem. Na kraju krajeva, ove godine obeležava se 40 godina od početka kineske reforme i otvaranja, na čelu sa, kasnije glavnim liderom ove zemlje, Dengom Sjaopingom.

Tokom protekle dve godine, Si i drugi kineski lideri često su pokušavali da ponude uveravanja da Kina neće ići unazad i da će, umesto toga, odvažno preduzimati suštinske reforme uz široko otvaranje svojih vrata za strane investicije.

Si je prošle sedmice napravio dugo pripremanu turneju kroz provinciju Guangdong, gde su kineske ekonomske reforme i započele. Državni mediji su ga u četvrtak (25. oktobar) citirali, naime, kako je njegovo prisustvo u Šenzenu imalo za cilj da međunarodnoj zajednici pošalje poruku da se kineske reforme i njeno otvaranje ka svetu nikada neće zaustaviti.

Početkom ovog meseca, na dan kada je Kina najavila da je njena ekonomija zabeležila najmanju stopu rasta u zadnjih skoro 10 godina, u periodu od tri meseca do septembra, zamenik premijera Liu He, inače Sijev čovek od najvećeg poverenja, dao je neobičan intervju odabranim državnim medijima.

Pokušavajući da povrati poverenje u usporu domaću privredu i nesigurna berzanska tržišta, a usred eskalacije trgovinskih napetosti sa Sjedinjenim Državama, Liu je minorizovao uticaj trgovinskog rata obećavši da će vlada kanalisati više sredstava ka berzama, ujedno apelujući na investitore da ostanu smireni i ne gube poverenje u bolje sutra. On, međutim, nije uspeo da precizira konkretne mere.

Za kinesku vladu je tipično da razgovara o tržištima kad god su neaktivna ili u stagnaciji, ali izgleda da je ovaj trik delotvoran samo na kratke staze. Narednog dana, deonice su doživele snažan uspon, ali su nakon toga nastavile da slabe. Zapravo, zvanična retorika o reformi i otvaranju zvuči isuviše poznato, ali akcije lidera su ukazvale na nešto drugo. Razumljivo je da ljudi u Kini i izvan nje bivaju pomalo zatečeni ovim pomešanim i naoko konfuznim signalima vlade.

S jedne strane, recimo, kineski lideri su napravili snažnu odbranu svoje privatne ekonomije, koja u ovoj zemlji doprinosi sa oko 80 odsto novih radnih mesta.

Sa druge strane, međutim, vlasti su vrlo jasno i glasno rekle da Kina treba da se oseća “pravedno i sigurno”u podsticanju jačih i većih preduzeća koja su u državnom vlasništvu.

Ovo je dovelo do zabrinutosti da bi ta državna preduzeća – koja imaju bolji pristup kreditiranju i zvaničnoj podršci – istisnula privatne firme ili ih čak i preuzele.

Nekoliko tajkuna se u protekle dve godine našlo pod istragom i u pritvoru zbog optužbi za korupciju, a njihovi visokokvalitetni privatni konglomerati bivali su razbijeni i često prodavani državnim entitetima.

Iako vlada vodi veliku medijsku kampanju o smanjivanju poreza i naknadama za pomoć privatnim firmama, stvarni benefiti se u privatnm sektoru sporo sprovode jer su vlasti još uvek neodlučne u smanjivanju poreza na dodatu vrednost i doprinosa za socijalno osiguranje, koji su u velikoj meri „pojeli“ tj umanjili profitne marže tih privatnih firmi.

Iako vlada obećava da će smanjiti birokratiju i olakšati privatnim firmama dobijanje saglasnosti i poslovnih dozvola, ona je prisilila te iste privatne firme, zajedno sa rizičnim ulaganjima venčer kapitalista iz inostranstva, da se podešavaju shodno zahtevima komunističke partije; tu su i naimenovanja partijskih sekretara u sklopu napora da se osnaži partijska kontrola nad preduzećima, kako onim velikim tako i malim.

Što se tiče trgovinskog rata kojeg je Tramp nametnuo Kini, iako vlada obećava da će raditi prave stvari uprkos tome što ovi potezi neće biti popularni – ona sebe predstavlja kao šampiona svetske trgovine, a takođe je otpočela da kroz medije plasira “samopouzdanje”, uz priču o izgradnji sopstvenih naprednih tehnologija, sa ciljem umanjenja svoje zavisnosti od Sjedinjenih Država.

Ta podešavanje i prilagođavanje mogu izgledati prikladni jer su Sjedinjene Države nagovestile da će pokušati da ograniče kineski tehnološki napredak, ali je pokušaj naglašavanja samopouzdanje mnoge podsetilo na brojne prepreke koje su ovu zemlju zatvorile za spoljni svet, dok je to samopouzdanje, tada, bilo samo opcija.

Kineski lideri već dugo naglašavaju da bi vlada, s obzirom na složene spoljne pritiske, trebalo da odbije da igra kako drugi sviraju i umesto toga se usredsredi na svoj pravičan i dobar rad.

Kao što se kaže: pustimo priče – pređimo na dela.

 

(Vang Sjangvej je bivši glavni i odgovorni urednik South China Morning Posta. Sada se nalazi u Pekingu kao savetnik pri redakciji ovog lista)

 

Wang Xiangwei, SCMP

Američka industrija: krah posleratnog modela i novi početak


Napori koji preduzeti da bi se Sjedinjene Američke Države naoružale a potom i uzele svog učešća u borbama tokom Drugog svetskog rata skoro da ne podležu nikakvoj kritici onih koji vode američku politiku. Možda je zato, za mnoge od nas, iznenađujuće što politika i ekonomska pregnuća potekla pre 70 godina još uvek utiču na našu (pre svega američku) industriju danas, i da su, na mnogo načina, u srcu trenutnih slabosti koje plaše američku vazduhoplovnu industriju.

Nakon Prvog svetskog rata, američka vojska je želela da brzo demobiliše svoje snage, kao što se to činilo nakon svakog rata u prošlosti. Do 1920. godine, mnogi Amerikanci su očigledno tražili povratak u mirnija vremena i tradicionalnije vrednosti. Političari su, takođe, bili umorni, iznoseći svoje mišljenje na nivou Predstavničkog doma (United States House of Representatives). Rezultat: dve decenije malih, nedovoljnih ulaganja u vojsku i njenu tehnologiju. Tokom ovog perioda, vojska Sjedinjenih Država se u celini oslanjala na napredak u komercijalnoj industriji, usvajajući njene napretke u avijaciji i elektronici kako bi ispunila zacrtane zahteve u pogledu razvoja malog razvojnog fonda finansiranog od strane vojske.

Uoči uzimanja učešća SAD-a u Drugom svetskom ratu, sa ratom koji se već rasplamsao u Evropi, američka vojska započela je rekultivaciju i snabdevanje svojih saveznika u Evropi kako bi ostvarila pobedu nad, u tom trenutku, tehnološki superiornim nemačkim vojnim i vazduhoplovnim snagama. Prioritet vojnog finansiranja početkom 40-ih godina prošlog veka bio je izgradnja dovoljne količine naoružanja kako bi se izašlo u susret vojnom izazovu nacističke Nemačke. Kako je rat napredovao, pojavio se novi način vojnog razmišljanja, čiji je cilj bio razvijanje tehnologija koje bi valjano odgovorile na nemačke ratne tehnologije i njenu efikasnost na bojnom polju. Iako su rat na tlu Evrope dobili brojni tenkovi, vojnici, avioni i logistika, razvoj atomske bombe, radara, mlaznog motora, balističkih raketa i supersoničnih aviona predstavljaju nasleđe u razvoju tehnologija iz Drugog svetskog rata – razvoju koji će oblikovati sledećih 65 godina budžetskih troškova američke namenjenih razvoju vojnih tehnologija.

Teško je danas zamisliti ondašnje saglasje svih industrijskih grana Amerike, zajedno upregnutih u proizvodnju naoružanja kako bi zadovoljili potrebe svoje armije na poprištu Drugog svetskog rata. Auto-fabrike su prekinule proizvodnju putničkih automobila kako bi oslobodile kapacitete za proizvodnju tenkova, aviona i oružja u ime federalne vlade. Svaki industrijski kapacitet koji je američka vlada koristila za proizvodnju ratnih materijala bio je upregnut u zajednički cilj. Sve namere i ciljevi američkih vlasti odnosili su se na komandovanje američkom industrijom kako bi izvojevala rat protiv fašizma u Evropi i Aziji. S obzirom na Veliku depresiju koja je prethodila ovoj ratnoj eri, niko se nije požalio na to što su imali posla i primanja kojima su mogli da prehrane svoje porodice dok je američki narod bila u ratu. Državni dug je porastao, kao deo bruto domaćeg proizvoda, na istorijske nivoe kako bi finansirao ovu proizvodnju koja je uvećana do nivoa uporedivih sa onima koje imamo danas.

Po završetku rata, industrijski kapaciteti su se vratili na koloseke civilne proizvodnje. Međutim, riznica naučnih znanja – koja je otkupila nacističku Nemačku kod saveznika – u kombinaciji sa usponom geopolitičkih pretnji iz Sovjetskog Saveza, podstakli su razvoj vojne tehnologije. Ovo je uticalo da (barem) deo industrijskog preobražaja bude stalno prisutan. Kompanije kao što su Hughes i General Electric održale su veliku posleratnu razvojno-istraživačku bazu za razvoj novih oružanih sistema kako bi uvek bili korak ispred Sovjeta. U tom smislu, industrijska politika američke vojske iz Drugog svetskog rata se nikada nije zaista okončala, već se razvila na način koji je odgovarao Hladnom ratu. NASA je, shodno situaciji na terenu, i nastala kako bi osporila dominaciju Sovjeta u svemirskim istraživanjima.

Ovakav dotad nezabeležen nivo budžetskog finansiranja američke armije nastavio je i dalje istim tempom, neprekidno, tokom još tri decenije. Njegov konačni krešendo bio je Reganov vojni program iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je razvijena raketna odbrana a Amerika ponovo naoružana na način koji je uveliko podsećao na onaj u osvit Drugog svetskog rata.

Konačnom propašću Sovjetskog Saveza je 1991. godine, zapravo, okončana i svrha postojanja američkog industrijskog modela prisutnog još od Drugog svetskog rata, koji je u Reganovoj eri bio „restartovan“ tj. ponovo pokrenut. Sadam Husein i njegova iračka armija postali su, u konačnom ishodu, i nesretni „domaćini“ koji su „ugostili“ upravo ovu generaciju američkog oružja čiji je cilj bio uništavanje sovjetske vojne sile i tehnologije,  stavljajući time tačku na ovaj istorijski period.

Tokom dve decenije po raspadu Sovjetskog Saveza, državna sredstva su se trudila da pronađu opravdanje bez jasne ili prisutne opasnosti od neprijatelja kao što su Sovjeti. Neprijatelja su, konačno, našli 11. septembra 2001. godine, kada je pokrenuta i nova runda budžetske potrošnje. Sjedinjene Američke Države su, međutim, već u ovom istorijskom trenutku istovremeno imale ogroman javni dug, a dva istovremena rata na Bliskom istoku trebalo je namiriti dodatnim hiljadama milijardi dolara duga koji američki narod teško da bi mogao da priušti. Nastavljeno je sa sprovođenjem finansiranja iračkog i afganistanskog rata, a nova sredstva za finansiranje tehnologija davala su se nesmanjenim obimom sve do kraja 2008. godine, kada je eksplodirala kriza privatnog duga. Ova kriza je bila jezivi odraz situacije nastale zaduživanjem američkih vlasti, čime je vladajuća elita gurnula Amerikance u ekonomsku krizu neviđenu još od Velike depresije. Mnogi koji su radili u istraživačko-razvojnom sektoru osetili su da će se nešto bitno promeniti u trenutku kada kriza bude probila sve društvene i finansijske brane, iako je malo njih uspelo da valjano proceni širinu i dubinu promena koje je kriza iz 2008. godine donela sa sobom.

Ekonomskom krizom, koja je pet godina pustošila Sjedinjene Države, konačno je prekinut industrijski model posleratne saradnje između države i komercijalnog sektora. Američka vlada počinje tada da doživljava budžetske deficite bez presedana u svojoj istoriji, i sebi ne može da priušti da nastavi da troši neshvatljive količine novca – kojeg nema – na razvoj novih tehnologija. Strašni izraz “sekvestracija” – druga reč za konfiskaciju – kao i budžetska štednja koju ona podrazumeva predstavljale su dominantnu ekonomsku silu prisutnu najmanje deset godina.

Prirodne društveno-ekonomske sile primoravaju NASA-u i kompleks odbrambenih tehnologija da se vrate na model koji su imali pre Drugog svetskog rata, u kojem su istraživanja i razvoj, koji je finansiran od strane vlade, bio retkost. Kao i pre Drugog svetskog rata, američka će vlada biti primorana da se osloni na pronalazače i tehnologiju razvijenu u privatnom sektoru, usvajajući je za državne i vojne potrebe.

Ne izričući osude na račun američke politike u prošlosti, Drugi svetski rat i dužina trajanja Hladnog rata koji je potom usledio izvrnuli su naglavačke prirodni ekonomski poredak i industrijski model SAD-a, pretvarajući čitave grane industrije u oruđe za proizvodnju oružja, kao i oruđe u rukama same vlade Sjedinjenih Država. Iako je takav model bilo potreban za pobedu u nekom ratu, povratna transformacija ili demobilizacija ovih „ratnih snaga u mirnodopsko vreme“ nikada nije postignuta. Tokom hladnog rata, američka posleratna globalna ekonomska dominacija bila je zatečena ovom činjenicom: da smo uništili većinu industrijskih kapaciteta u svetu, kao i da smo mogli da dominiramo industrijskim ekonomskim sferama i u narednih 50 godina.

Hladni rat je bio neka vrsta jemstva za dalje sprovođenje ove vrste ekonomske dominacije, omogućujući da industrijski model iz Drugog svetskog rata i dalje ostane netaknut. Ekonomski kolaps iz septembra 2008. godine bio je neizbežan, upravo u momentu kada se prekomerna potrošnja Sjedinjenih Država  uvezala sa svetskom reindustrijalizacijom. Stalni gubitak poreskih prihoda sa tržišta nekretninama koje kolabiralo vršilo je pritisak na obim potrošnje, dok je servisiranje dugova višestruko pojačalo ovaj pritisak. Vlada Sjedinjenih Država nije imala drugog načina i izbora osim da smanji troškove.

Šta, dakle, treba očekivati u narednih 10 godina?

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Pisac ovih redaka, Jim Cantrell, koji je predsednik i CEO “Svemirskog strateškog razvoja” (Strategic Space Development) je optimista koji veruje u duh i moć kapitalizma, kao i njegovu sposobnost da efikasno „uposli“ kapital, inovirajući i proizvodeći vrednost. Američka vazduhoplovna industrija će se preobrazitii i prilagoditi ovoj novoj stvarnosti, dok će vlada Sjedinjenih Država iznaći nove načine za efikasniju preraspodelu i angažovanje kapitala privatnog sektora.

Osvrnimo se na jedan izvrstan primer: Elonov SpacEx (Space Exploration Technologies Corp). Od svog osnivanja 2001. godine do danas, SpacEx je potrošio manje od milijardu dolara kapitala kojima je pokrenuto pet uspešnih projekata: Falkon 9, pet Falkona 1 i četiri kapsule sa ljudskom posadom tipa Dragon, a pritom su sagrađena i tri lansera. Deo ovog kapitala potekao je od američke vlade (oko 600 miliona dolara) iako ga je sprovodio privatni sektor; njegovo razvijanje je, bez svake sumnje, bilo čist školski primer operisanja rizičnim kapitalom.

Bez ulaska u sve argumente o bezbednosti posade i standardima, teško je tvrditi da ovakav model nije predstavljao efikasnije angažovanje kapitala nego što je to bio slučaj u programu Constellation kojeg je razvijala NASA. Visina troškova tog projekta je višestruko nadmašila Spacex: NASA je „slupala“ preko 12 milijardi dolara na razvijanje sistema za lansiranje i posadu, postigavši samo da lansira jednu suborbitalnu raketu.

Iskustvo sa SpacEx-om je na mnogo načina model kako treba gledati na svemirski razvoj u narednoj deceniji. “Novi prostor” (New space), kako ga neki zovu, predstavljaće nade, genijalnost i kapital investitora da se usude da rade u oblasti koje je doskora smatrana područjem delovanja isključivo američke vlade. Kompanije kao što su Moon Express, Skybox Imaging i Iridium Communications – sve su ovo sjajni primeri šta se može učiniti.

„Budućnost je svetla i vodiće je oni koji žele da preuzmu rizik u ovoj „igri“, kao što to, recimo, sada čine tzv. „New space“ kompanije. U međuvremenu, oni koji rade u državnom R&D sektoru preuzimaju inicijativu, dok posleratni industrijski model odlazi na smetlište istorije.

 

Jim Cantrell, Space News

Utaja poreza porodice Tramp: simptom postojanja jednog većeg problema


Američki predsednik, koji neumorno govori da je njegova zemlja „zakinuta“ i „oštećena“ postojećim međunarodnim trgovinskim dogovorima, pre svega onim dilovima koji se tiču američko-kineske trgovine ima, najblaže rečeno, prilično čudan stav kada se radi o namirivanju sopstvenih obaveza koje ima prema zemlji na čijem je čelu.

Američki nedeljnik Tajms tvrdi da Tramp ne samo što je u utaji poreza dobio podršku od strane svoje porodice, već je primio i ogromno bogatstvo – dok su neki od tih porodičnih planova su bili “totalna prevara”.

Revnosni finansijski i istraživački novinari koji su pre nekoliko decenija pokrivali Donalda Trampa odbacili su njegovu tvrdnju da je postao milijarder „zahvaljujući svojim urođenim sposobnostima“, nazivajući ovaj njegov stav „sebičnim medijskim splačinama koje imaju u vidu jedino sopstvenu dobrobit i interese, a zanemarujući sve ostale“. Poznato je da je pokojni Trampov otac, Fred Tramp, bio jedan od najvećih vlasnika nekretnina u Njujorku i da je pomagao u finansiranju nekih od ranih ugovora o nekretninama svog drugog sina, kasnije ga povremeno izvlačeći iz dugova. Tu je i jedna dosad mnogo puta ispričana priča: početkom devetnaestog veka kada se Tramp Castle, jedan od Trampovih kasina u Atlantik sitiju, mučio pri otplati kamata na svoj dug, stariji Tramp poslao je svog advokata da kupi kockarske žetone u vrednosti od gotovo 3,5 miliona dolara, čime je kasino produžio prikriveni kredit.

Međutim, nijedna od ovih preliminarnih informacija ne može uticati na monumentalnu istragu o finansijama porodice Tramp koju je Times objavio u utorak 2. oktobra. Na više od trinaest hiljada reči, ovaj Tajmsov članak otkriva da Tramp od svoje porodice ne samo što je dobijao konstantnu podršku već i – ogromno bogatstvo kojem je “danas ekvivalent od najmanje 413 miliona dolara poteklih od carstva njegovog oca, počev još od najmanjih nogu, a nastavljajući sve do danas. “

Tramp je tvrdio da mu je otac, koji je umro 1999. godine, pomogao samo jednom, prolongirajući kredit od milion dolara. U Tajmsovom članku stoji i da je Tramp senior produžio kredit i kreditne linije svog sina u vrednosti od “najmanje 60,7 miliona dolara ili 140 miliona dolara u današnjim dolarima.” Tramp je postepeno primio i „ostatak“ od 413 miliona dolara u vidu plata, profita, poklona i zaostavštine. “Još kao trogodišnjak, gospodinTramp počeo je da od svog oca prima po 200.000 dolara godišnje u današnjim dolarima”, kaže ova priča. “Do svoje osme godine, on je već bio milioner… Ubrzo nakon što je Tramp završio fakultet, počeo je da od svog oca prima po milion dolara godišnje“. Novac se tokom godina uvećavao, na više od pet miliona dolara godišnje u 40-im i 50-im godinama. “Tramp je kada su on i njegova braća i sestre 2004. prodali preostala porodična preduzeća, dobio 177,3 miliona dolara.

Ova otkrića trebalo bi da počivaju na ostacima onoga što je preostalo od mita o Donaldu Trampu kao oličenju likova iz romana američkog pisca Horasija Aldžera (Horatio Alger), čija su omiljena tema bila deca potekla u siromaštvu koja su, sopstvenim znojem i trudom, postala imućna. Tajmsov članak se, međutim, nije tu zaustavio. U njemu se tvrdi da je “puno ovog (nasledstvom stečenog) novca otišlo u ruke baš gospodina Donalda Trampa jer je svojim roditeljima pomagao da izbegnu poreze”, a posebno porez na imovinu. “On i njegova braća i sestre postavili su lažnu korporaciju, kako bi se prikrili milioni dolara u poklonima svojih roditelja…“, stoji u ovom Tajmsovom članku.

Činenice ukazuju na to da je Tramp pomogao svom ocu da, mimo pravila i na neregularan način, umanji porez u vrednosti od preko milion dolara. On je, takođe, pomogao pri formulisanju strategije kojom bi se umanjila vrednost nekretnina merena stotinama miliona dolara u poreskim olakšicama, što je uveliko smanjilo poreske obaveze ove porodice, naročito u trenutku kada je ta imovina preneta na njega i njegovu braću i sestre. “Mnoge bogate porodice nadugačko i naširoko „razbacuju“ svoj kapital na brojne pripadnike familije, čak i one podosta daleke rođake, ne bi li na taj način smanjile poreska opterećenja na svoje nekretnine i imovinu. U Tajmsovom članku se, međutim, tvrdi da su neke od ovih „poreskih šema“ kojima se služila porodica Tramp bile “primeri čiste i potpune prevare”.

U jednom slučaju, Trampovi su tvrdili da je grupa objekata u njihovom posedu imala vrednost od 90,4 miliona dolara u momentu kada su ih prebacivali na finansijsku kooperativu (co-op, u Americi: finansijska institucija u kojoj imovinom upravljaju članovi kooperative), ali da je na jednoj od poreskih prijava Freda Trampa ta imovina vredela gotovo sedam puta manje, to jest samo 13,2 miliona dolara – i to na poreskoj prijavi koju je uz Freda potpisao i Donald. Još jednom prilikom se desilo nešto veoma slično, naime, Tramp i njegova braća i sestre procenili su svoju zgradu u Kvinsu (koju su prethodno takođe prebacili u finansijsku kooperativu) na 17,1 miliona dolara, da bi potom u poreskoj prijavi naveli da je njena vrednost gotovo šest puta manja, odnosno, po poreskoj prijavi, samo 2,9 miliona dolara.

Kao odgovor na Tajmsova pitanja postavljena u ovom članku, Trampov advokat Čarls Harder dao je za medije izjavu u kojoj se kaže da su “Tajmsovi navodi o prevari i poreskoj utaji stoprocentna laž i teška kleveta. Nije bilo nikakve prevare ili utaje poreza od strane bilo koga (iz porodice Tramp).” Ali, umesto da osporava detalje o različitim šemama koje je Tajms opisao u svojoj priči, Harder je pokušao da svog klijenta distancira od njih. “Predsednik Tramp praktično nije imao nikakvog učešća u ovim stvarima”, izjavio je Harder. “Poslove su vodili drugi članovi porodice Tramp od kojih niko nije stručnjak za poreze, pa su se stoga u potpunosti oslanjali na… licencirane profesionalce kako bi osigurali puno poštovanje i zakona.”

Možda nije iznenađujuće to što Harder nije osporio pojedinosti navedene u priči objavljenoj u Tajmsu. Uz pročešljavanje bezbrojnih javnih podnesaka i sudskih dokumenata, novinari Tajmsa prikupili su i “desetine hiljada stranica poverljivih podataka – bankovnih izjava, finansijskih revizija, izvoda iz računovodstvenih knjiga, izveštaja o isplati gotovine, faktura i poništenih čekova”, navodi se u članku. “Ono što je najznačajnije je to da dokumenti uključuju više od 200 poreskih prijava Freda Trampa, njegovih kompanija i različitih partnera i trastova poslovno vezanih za familiju Tramp.”

U budućnosti će se neizbežno špekulisati o tome kako je Tajms dobio ova dokumenta i papire, kao i da li im je pomogao neko ko je povezan sa Trampovima. Priča se odnosi na izjave Freda Trampa, uzete u porodičnom sporu oko Fredovog testamenta, spora koji je na kraju rešen. Takođe se pominje i “Džon Volter (John Valter), omiljeni Fredov nećak… koji je umro u januaru”, a koji je” bio nezvanični čuvar ličnih i poslovnih finansijskih papira Freda Trampa, koje je čuvao u svom podrumu pretrpanom kutijama starih Trampovih finansijskih zapisa, beležaka i evidencije”.

Bez obzira na to gde je, odakle i od koga Tajms dobio informacije za ovu svoju ekskluzivu, članak sadrži nove informacije o predsedniku, od kojih većina potvrđuje ono što već znamo ili smo već podozrevali. On je sramotni prevarant (flim-flam) koji se praktično ne obazire na istinu ili „čudnu i staromodnu“ ideju da bogati ljudi poput njega imaju građansku dužnost, naime – da plaćaju svoje poreze. I madaTramp još uvek nije obelodanio svoje poreske prijave, prethodno izloženi dokazi pokazali su da 1978, 1979, 1992 i 1994. godine nije platio nikakve poreze na dohodak.

Tajmsova priča iz 2016. godine osvetljava i momenat kada je početkom 90-tih Donald Tramp imao ogroman poreski gubitak – više od devetsto miliona dolara – što je u velikoj meri smanjio „peglanjem“ svojih poreskih obaveza u narednim godinama. “Uz svoju oštroumnost i umeće poslovanja, uspeo sam da iskoristim i poreske zakone ove zemlje kako bih se izdigao iz rasula u kojem se nalazio (moj) posao s nekretninama”, rekao je Tramp tokom predizborne kampanje 2016. godine. “Malo je onih koji su mogli da učine ono što sam ja tada učinio.”

Šta bi, u ovom konkretnom slučaju, valjalo činiti? U Tajmsovom članku istaknuto je kako je “malo verovatno da će gospodin Tramp biti osetljiv i ranjiv na potencijalno krivično gonjenje jer je svojim roditeljima pomagao da izbegavaju plaćanje poreza, a i zato što su se ova dela događala previše davno, pa je ovaj slučaj već u samom startu zastareo.” Nadalje, utaja poreza pokrenula je sumnje u vrednost zgrada i objekata Freda Trampa u vreme prenosa vlasništva s njega na svoju decu, što je njegove naslednike navelo da plaćaju više nego skromne poreze. Ali, čak i u tom slučaju, koji je na ivici legalnog, članovi ove porodice platili su “stotine miliona dolara manje nego što bi platili na osnovu tržišne vrednosti imperije”, navodi se u članku.

Ovo iskustvo ukazuje na neprekinuti niz skandala koji se nižu daleko iza familije Tramp. “Ključni fakat iz članka Njujork tajmsa… jeste to da bogati i moćni poštuju drugačiji skup pravila nego svi ostali “, izjavio je Alan Esig, izvršni direktor Instituta za oporezivanje i ekonomsku politiku, nepartijsku istraživačku grupu. “Ne samo što poreski sistem omogućava bogatima da iskoriste prednosti zakonskih praznina, već im omogućava da zamagle liniju između legalne „eskivaže“ i ilegalne poreske utaje, i to sa malo posledica po njih… Moramo reformisati poreski sistem kako bismo zatvorili rupe koje bogati iskorišćavaju kako bi izbegli poreze… time bismo značajno povećali sredstva koju idu Američkoj poreskoj službi (IRS), čime bismo osigurali da se zakoni koje imamo odlučno i efikasno sprovode.”

Ali, naravno da Trampova administracija i Republikanska stranka intenzivno ignorišu ovaj Esigov savet. Republikanski zakon o reformi poreza koji je prošao kroz Senat krajem prošle godine nije praktično nimalo sprečio bogate u njihovom izbegavanju poreza na imovinu i druge takse. U reakciji na smanjenje budžeta koje je uspostavio Kongres pod kontrolom Republikanaca, američka poreska služba smanjila je svoje osoblje za primenu poreskih regulativa i to za oko trećinu, smanjivši na taj način i broj slučajeva na kojima radi – i to za oko četvrtinu. “Usled smanjenja budžeta, dolazi do osipanja i iscrpljivanja osoblja kao i njihovog pomaka u fokusu, što je dovelo do urušavanja posvećenosti koju poreski službenici treba da imaju u prevenciji poreskih prevara”, izjavio je Čak Pajn za američki neprofitni medij “ProPublica”, koji je donedavno bio poreski konsultant i viši službenik za istragu krivičnih dela u I.R.S.-u “Verujem da ima na hiljade onih koji, iako imaju poreske obaveze u SAD, ne poštuju poreske zakone ove zemlje…”

…Jer, svi oni vode se primerom sa samog vrha zemlje – primerom Donalda Trampa.

 

John Cassidy, New Yorker 3okt 2018

Održan novi panel iz serije „Velike žene malog biznisa“


Drugi po redu panel o ženskom preduzetništvu u Srbiji, na kojem su preduzetnice govorile o izvorima i načinima finansiranja poslovanja, tome šta su njihove tajne uspeha, ali i koje su prepreke i izazove prevazišle, održan je danas u Privrednoj komori Srbije (PKS).

Panel je organizovan u cilju podrške i promocije ženskog preduzetništva u Srbiji, a u okviru projekta „Velike žene malog biznisa“.

Tema današnjeg panela bila je finansiranje poslovanja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji, uz poređenje kako to funkcioniše u svetu.

Rukovodilac odeljenja marketinga i komunikacija i rukovodilac Programa EY preduzetnik godine kompanije EY Srbija, Mila Dimitrijević rekla je novinarima da je istraživanje “EY preduzetnički barometar” pokazalo da svega 25 odsto žena vodi kompanije u sektoru malih i srednjih preduzeća.

“To ukazuje na razne probleme, a jedna je baš i ova o kojoj je današnji panel – finansiranje malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih poduhvata. Ono što nedostaje su dodatni alternativni izvori, što nije slučaj samo kod nas već svuda u svetu”, ocenila je Dimitrijević.

Prema njenim rečima, statistika pokazuje da žene u većem procentu ulaze u poslovanje, ali da to ne postaju veliki “biznisi”, na čemu je neophodno raditi kako bi se upravo takvo poslovaje unapredilo.

“Ova tribina je pokrenuta sa trostranom podrškom – Privredne Komore Srbije, medijske kuće BIZLife i organizacije Life in Harmony baš da bi se stavila u fokus potreba za većom podrškom ženama koje bi se potencijalno ‘otisnule’ u sektor preduzetništva ili da se unapredi poslovanje njihovih kompanija”, objasnila je Dimitrijević.

Kako je dodala, preduzetnice u okviru tih panela dobijaju podstrek da budu istrajne ali i ohrabrenje da uđu u preduzetničke vode, a zatim i institucionalnu podršku PKS.

“Suština je da ohrabrimo žene i da čuju primere dobre prakse kako bi same mogle dalje da delaju”, istakla je ona.

Organizatori projekta su magazin BIZLIFE i agencija Life in Harmony. Projekat je podržala Privredna komora Srbije, a pokrovitelj projekta je EY Srbija.

Izvor: BIZLife

Jesen u slici


01. Članovi grupe “Colla Vella dels Xiquets de Valls” formiraju ljudski toranj pod nazivom “castell” (zamak) tokom bijenalnog takmičenja u pravljenju kula od ljudi u Taragoni, Španija 7. oktobra 2018. godine. [Foto: agencije]

02. Oči prisutnih uperene su ka džinovskoj bundevi tokom vaganja težine ovih „tikava“ na vašaru u Lengliju u Kanadi 6. oktobra 2018. godine. [Foto: Xinhua]

03. Učenici obučeni poput Mahatme Gandija učestvuju na događaju u znak obeležavanja 150. godišnjice Gandijevog rođenja u školi u indijskom gradu Ahmedabadu, 1. oktobra 2018. godine. [Foto: VCG]

04. Rika divljeg jelena u sezoni parenja u zoološkom vrtu u Hanoveru, 2. oktobra 2018  [Foto: VCG]

05. Žena sa koferom kreće se duž uništenog puta u Paluu, u centralnom delu Sulavezija u Indoneziji 2. oktobra 2018. godine, nakon što su zemljotres i cunami pogodili ovo područje 28. septembra 2018. godine. [Foto: VCG]

06. Britanska premijerka Tereza Mej pleše dok se penje na podijum kako bi se obratila delegatima tokom govora na konferenciji Konzervativne partije u ICC-u, u Birmingemu, Britanija 3. ​​oktobra 2018. godine. [Foto: IC]

07. Čivava obučena u stilu Elizabet Tejlor iz filma Kleopatra pozira sa svojim vlasnikom tokom događaja koji se održava uoči Svetskog dana životinja na Istvudu, glavnom šetalištu i Promenadi poznatih (Walk of fame) u gradu Kvezon, Manila, Filipini 3. oktobra 2018. godine. [Foto: VCG]

08. Žena plače dok priča mobilnim telefonom svoje mrtve kćerke nakon što su je zvaničnici obavestili da su njeno telo pronašli u pod ruševinama nastalim u zemljotresu u Paluu, Centralni Sulavezi, Indonezija 4. oktobra 2018. [Foto: IC]

09. Plesačica u tradicionalnoj gruzijskoj haljini priprema se za svoj nastup u Moskvi na festivalu koji promoviše gruzijsku kulturu i kuhinju, 6. oktobra 2018. godine. [Foto: VCG]]

10. Vojni lovci tipa Suhoj Su-30SM, akro-grupa „Russkye Vityazi“ (ruski vitezovi) tokom izvođenja demonstracionog leta u Krasnojarsku, Rusija 6. oktobra 2018. godine. [Foto: agencije]

11. Lider Demokratske Narodne Republike Koreje Kim Džong-un sastao se sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom u Pjongjangu, fotografija napravljena 7. oktobra 2018. (korejska Centralna novinska agencija KCNA. [Foto: agencije]

12. Podržavaoci Žaira Bolsonara (Jair Bolsonaro), krajnje desnog poslanika i predsedničkog kandidata Socijalno liberalne partije reagovali su tokom izbora u Sao Paulu, Brazil 7. oktobra 2018. [Foto: VCG]

Izvor: China Daily

Kina kao lider industrije 4.0


Bez obzira na aktuelni trgovinski rat protiv SAD, Kina je u prvom redu i „za volanom“ u vožnji ka četvrtoj industrijskoj revoluciji: od veštačke inteligencije, preko blokčejna, do nove generacije vozila koja pokreću nova, čistija goriva.

Edvard Tse kaže da se Kina – nakon osetljive faze „hvatanja kopče“ sa svojim, domaćim tehnološkim probojima i pronalascima – brzo pretvara u narastajući centar inovacija u naprednim tehnologijama te da, na kraju krajeva, ovaj razvojni trend neće biti sprečen ni trgovinskim ratom sa Sjedinjenim Državama.

Prošlog meseca je u Tjanđinu, na Svetskom ekonomskom forumu poznatijem kao “Letnji Davos“, glavna tema bila četvrta industrijska revolucija. Tom se prilikom okupilo više od 2.000 najviših predstavnika iz oblasti politike, biznisa, umetnosti, kao i uglednih ličnosti sa velikim uticajem u kineskom društvu.

Kinu, jednu od vodećih zemalja u ovoj predstojećoj revoluciji, karakterišu najnovije nove tehnologije koje “zamagljuju redove između fizičkih, digitalnih i bioloških sfera”, rekao je predsedavajući foruma Klaus Švab (Klaus Schwab). Primera radi, inicijativa „Made in China 2025“ postavila je viziju Kine koja preuzima globalno vođstvo u naprednim industrijskim i hi-tech industrijama.

Kina se oslobodila svoje “copycat” stigme, kako bi se na današnjoj biznis-sceni pojavila u ulozi globalnog inovacionog čvorišta. Kineska novinska agencija Sinhua je navela da su prošle godine internet i sektor tehnologije – od autonomne vožnje, preko elektronske trgovine i robotike, do veštačke inteligencije – porasli na 18 odsto, što je značajno prevazišlo ukupnu kinesku ekonomiju, koja je doživela rat od 6,9 odsto.

U svom nedavno objavljenom komentaru za Njujork tajms, novinar Tomas Fridman citirao je Meri Miker (Mary Meeker), analitičarku internet i IT tehnologija, koja je rekla da je “Kina, do pre samo pet godina, imala samo dve najveće svetske tehnološke kompanije čijim se akcijama na svetskim berzama javno trgovalo, dok ih Sjedinjene Države uopšte nisu imale. Danas, Kina ih ima devet, koje se svrstavaju u 20 najboljih, dok ih SAD ima jedanaest. Pre dvadeset godina, Kina ih uopšte nije imala. “

U svom nedavnom komentaru, ekonomski novinar Džon Moldin (John Mauldin) je istakao da Kina gradi najveću inovacijsku ekonomiju na svetu, kao i da je područje Velikog zaliva (Greater Bay), koje obuhvata Hong Kong, Makao i devet gradova u Guangdongu „nešto poput Silikonske doline na steroidima” i to zbog svoje veličine, podrške države inovacijama i globalne konkurentnosti.

Kinezi u potpunosti prihvataju nove kao i tehnologije u povoju, pre svega one koje su vezane za veštačku inteligenciju, internet stvari i blokčejn kao i 5G, kako bi omogućili dalje cikluse inovacija. Upravljačke strukture na centralnom i lokalnim nivoima, kao i privatni sektor, značajno ulažu u revolucionarne oblasti. Ovi tehnološki prodori će omogućiti veći nivo automatizacije, povezanosti i razmene informacija (ali i obaveštajnih podataka), kao i veći broj poslovnih modela koji menjaju pravila igre.

Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (International Federation of Robotics) Kina je 2016. godine snažno pokrenula automatizovanu proizvodnju, dodavši ukupno 87.000 industrijskih robota, tek za nijansu manje nego što ih imaju Evropa i Sjedinjene Države zajedn. Švab karakteriše ovakvu inicijativu Kine u naprednoj proizvodnji kao “čudo na strani ponude, sa dugoročnim povećanjem efikasnosti i produktivnosti”  (“a supply-side miracle, with long-term gains in efficiency and productivity”).

Prema skorašnjim istraživanjima sa Univerziteta Cinghua, sve trećine svetskih investicija u veštačkoj inteligenciji otpadaju na Kinu, koja je samo u protekloj godini omogućila privredni rast od 67% u ovoj industriji.

Izveštaj ABI Research-a kaže da su kineske start-up firme iz AI sektora preuzele vođstvo od svojih američkih kolega, tako što su prikupili blizu pet „svežih“ milijardi dolara rizičnog kapitala za svoje finansiranje u 2017. godini. Prema podacima CB Insights, Kinezi su, isto tako, podneli najveći broj domaćih patenata vezanih za AI, pritom nadmašivši za sedam puta svoje takmace iz Silicijumske doline. Šangajske vlasti su prošlog novembra najavile novi razvojni plan, u kome se navodi mapa puta kako da ova oblast postane glavni nacionalni centar za razvoj veštačke inteligencije.

U Kini su se pojavili novi sistemi i mreže vrednosti. Prema podacima Ministarstva industrije i informacionih tehnologija, u Kini je registrovano oko 450 kompanija koje koriste blokčejn tehnologiju. Regulatorni stav se od skepticizma preokrenuo u prihvatanje, da bi država sada pokazala ohrabrujući stav prema ovom inovacijskom trendu.

Kineska vlada je ove godine finansirala inicijative vredne više milijardi dolara za razvoj mreža zasnovanih na blokčejnu, a gradska vlada u Hangžuu je aprila ove godine uložila ukupno 1,6 milijardi američkih dolara u Globalni blokčejn inovacioni fond (Global Blockchain Innovation Fund).

U automobilskom sektoru, zahuktavaju se inovacije u vozila pokretana novim izvorima energije, pored autonomne vožnje i “mobilnosti kao servisa”, koja ima za cilj promenu načina kretanja i transporta stanovnika u gradovima. Tradicionalni proizvođači automobila, kako strani tako i domaći, pokušavaju da se ponovo pozicioniraju kao budući proizvođači nove generacije “zelenih“ vozila, takmičeći se ili, pak, sarađujući sa desetinama novih, nedržavnih igrača kao što je, recimo, Nio, koji je nedavno listiran na Njujorškoj berzi.

Kina će biti „na prednjem sedištu i za volanom“, svedočeći iz prve ruke o prekretnici koju nazivamo Četvrtom industrijskom revolucijom – doživljavajući to iskustvo možda i pre većine ostalih (ali ne i svih drugih zemalja). Inovacija će nastaviti da bude globalna i preovlađujuća tema, a budućnost blagostanja bilo koje zemlje zavisiće od volje države tj donosilaca odluka, kao i od sposobnosti igrača da prihvate ovaj trend.

Mnoge inostrane kompanije i njihovi lobisti dugo su imali pritužbi zbog nedostatka pristupa kineskom tržištu, tražeći “reciprocitet pristupa”. I mada još uvek postoje oni koji su „zaglavljeni“ u ovakvim pitanjima, u međuvremenu su u velikoj meri ignorisali glavnu promenu: nalet kineskih inovacija. S obzirom da su im promakle glavne stvari koje su se desile u veoma kratkom periodu, takvi su tek slučajni posmatrači.

Uprkos trgovinskom ratu sa Sjedinjenim Državama, Kina upravo izrasta kao veća i sposobnija inovativna ekonomija. Putevi biznisa i inovacija će u Kini u budućnosti neizbežno uključivati mnoštvo uspona i padova: neki eksperimenti možda neće funkcionisati kako je planirano, dok će neki resursi  verovatno biti protraćeni.

Nedostatak ključnih tehnologija, kao što su najsavremeniji mikročipovi, otkrili su skorašnje slabosti Kine ali je to, takođe, Kinezima dalo i podsticaj da ovaj nedostatak brzo nadoknade. U blisko budućnosti, mnoge start-up firme će propasti ali će jedan (mali) procenat uspeti. Svako ko potceni volju i sposobnost Kine da ostvari ove ciljeve trebalo bi da oseća nelagodnost.

Sasvim je izvesno da će inovacije proizvesti društvene izazove poput dislokacije radnih mesta (izmeštanja radnika van svojih dosadašnjih domicilnih mesta i gradova, kao i nestajanje velikog broja zanimanja), uz uvek nove i neprestane konfiguracije procesa obrazovanja; tu je i povećani disparitet u stečenom bogatstvu, dakle, sve veće društveno i ekonomsko raslojavanje. Inovacije i tehnološke promene će, međutim, dovesti i do narednog opšteg napretka čovečanstva, uz obezbeđivanje dosad neviđenih i sve širih mogućnosti za kompanije i pojedince koji mogu predvideti poslovne šanse i pronaći načine da ih iskoriste. Oni koji to ne budu mogli, ili neće, rizikuju da budu marginalizovani ili čak da prođu još gore.

Vreme je da se zapitamo: na kojoj bismo strani istorije radije želeli da budemo: na strani dobitnika ili gubitnika?

Edvard Ce je osnivač i direktor firme Gao Feng Advisory Company, globalne konsultantske kompanije za strategiju i menadžment. On je, takođe, autor knjige „Kineski remetioci“ (Chinese Disruptors)

 

South China Morning Post (SCMP)

Najveće evropske banke prevarile građane EU za preko 55 milijardi evra


Nemački državni tužilac je okrivio glavnog španskog zajmodavca, banku Santander, zbog “teške poreske utaje”.

Poreske šeme kojima su upravljale najveće EU banke koštaju državne trezore država članica 55,2 milijarde evra (po onome što je dosad otkriveno i dokazano), pokazala je opšta međunarodna istraga.

Ove prevare, več sada nazvane “najvećom poreskom pljačkom u evropskoj istoriji”, uključivale su Deutsche Bank i Santander – najveće kreditne banke u Nemačkoj i Španiji.

U ove poreske šeme bile su umešane najbolje globalne banke na svetu, apsolutni crème de la crème: nemački Commerzbank, Hipovereinsbank, Landesbanken i Warburg Bank, britanski kreditor Barclays, francuska banka BNP Paribas, kao i globalne banke JPMorgan, Merill Lynch, Morgan Stanley i UBS.

Ove šeme radile su se putem takozvanih “cum-ex” kupovina akcija i obveznica.

Ovaj latinski termin, koji znači „sa-bez“, predstavlja žargon za neku vrstu trgovine koja omogućava bankama da prikrivaju identitete svojih klijenata.

Bankarsko prikrivanje identiteta po sistemu cum-ex, pak, pomaže klijentima da poreskim organima podnose lažne, dvostruke ili višestruke zahteve za poreske povlastice kod državnih organa, tj poreza na kapitalne dobitke plaćene po anonimnim poslovima i transakcijama. Ove poreske povlastice odnosile su se na rabate tj delimične povraćaje onima koji su platili previše novca za porez, najam ili korišćenje sredstava. Tu, međutim, u ovoj cum-ex šemi, postoji i kvaka 22: ona se sastoji u tome da su se banke prema državi – koja treba da odobrava povraćaje bankama – ponašale poput, recimo, nesavesnih roditelja. Roditelji bi državi prijavili svoja tri ili četiri deteta, pa i više njih, ne bi li bi od države dobili povlastice, tj povraćaj novca na broj dece u porodici – što više dece, to veći povraćaj.

U stvarnosti – roditelji imaju samo jedno dete. To „jedno dete“ je, zapravo onaj jedan jedini – autentični – subjekat na kojeg bi povraćaj jedino i mogao da se odnosi – sva ostala „prijavljena deca“ – bila su lažna tj nepostojeća – u slučaju lažnih bankarskih prijava na povraćaj, ta „lažna deca“ bila su nepostojeći korisnički identiteti. Tako su banke od 2000-te do danas izvlačile novac iz evropskih državnih trezora, oštetivši evropske poreske obveznike za preko 55 milijardi evra… za sada.

Tako je doskora bilo i sa registrovanim lažnim identitetima, koje su banke prijavljivale domicilnim poreskim organima kao autentične, odnosno postojeće.

Izveštaji objavljeni u četvrtak ujutro (18.okt) kažu da je praksa poreske prevare – osim što je uticala na građane Nemačke i njenu finansijsku industriju – takođe pogodili i još najmanje 10 drugih evropskih zemalja, kao i da prouzrokovana šteta u državnim trezorima može biti čak 55,2 milijarde evra (63,4 milijarde dolara).

Istraga procenjuje da je između 2001. i 2016. godine ova prevara koštala nemačke poreske obveznike 31,8 milijardi evra. Kostariku je koštala 17 milijardi evra, Italiju 4,5 milijardi a Dansku 1,7 milijardi. Ova poreska šema lažnih prijava je, takođe, ugrozila građane Austrije, Belgije, Finske, Holandije i Španije.

Prve vesti koje su nagoveštavale prirodu i obim problema najpre su se pojavile u Nemačkoj 2016. godine.

Međutim, pune razmere ove šeme umnožavanja lažnih identiteta akcionara bile su shvaćene tek kada je počela međunarodna istraga predvođena medijima i vrsnim istraživačkim novinarima; ova istraga je obuhvatila 19 medija u 12 zemalja, koji su konsultovali više od 180.000 stranica dokaza, uključujući pisma nemačkih tužilaca. Novinari su svoje nalaze objavili u četvrtak, 18. oktobra.

Krištof Špengl (Cristoph Spengel), poreski ekspert sa Univerziteta u Manhajmu je nemačkom listu Cajt (Zeit) izjavio da je”Ovo najveća poreska pljačka u evropskoj istoriji”.

Vest je u četvrtak izašla i s otkrićima da je najveći danski kreditor, Danske Bank, na udaru najvećeg skandala pranja novca u evropskoj istoriji.

Ova istraga je pokazala da je ova banka, preko Estonije, uplatila oko 200 milijardi evra “sumnjivog” ruskog novca kroz druge jurisdikcije tj nadležnosti.

Dojče banka (Deutsche Bank) je, pre toga, priznala da nezakonito rukuje sa oko 10 milijardi evra u ruskim trgovinskim operacijama.

Ova sramota evropskog bankarskog sektora nije odvratila EU lidere na samitu u Briselu koji su se, takođe u četvrtak, dogovorili oko daljeg napretka evropske bankarske unije.

“Svi su odlučni da do decembarskog samita imaju na stolu pripremljen paket mera kojim se opisuje evropska bankarska unija u budućnosti, a takođe će biti reči i o mapi puta – u koji se, recimo, može uvrstiti i način za uvođenje boljih garantija za bankarske depozite, uz opis konkretnih koraka i napretka u stvaranju zdravih zajednica na tržištu kapitalom”, rekla je nakon sastanka nemačka kancelarka Angela Merkel.

Merkelova je izjavila da bi ova bankarska unija mogla da stvori stabilnije regulatorno okruženje.

Skandal oko Danske Bank je, međutim, podstakao i raspravu o meritumu EU bankarske šeme u Danskoj.

Slučaj pranja novca “zahteva potrebu sagledavanja onog što možemo dobiti od toga kada jednom, u bankarskoj uniji, postanemo još jači”, rekao je u petak danski ministar finansija Kristijan Jensen.

“Još uvek nismo razmišljali o svim pozitivnim i negativnim elementima bankarske unije”, dodao je on.

Finance Denmark, bankarski lobi, izjavio je da skandal vezan za Danske Bank ne bi trebalo da bude “od ključne važnosti” pri donošenju konačne odluke danske vlade.

Ali, opoziciona Socijaldemokratska partija rekla je da u EU paketu o uspostavljanju bankarske unije nema ničeg čime bi se eventualno mogle sprečavati one vrste zloupotreba kakve je već načinila danska kreditna banka.

“Pranje novca prevazilazi državne granice. Skandal sa Danske bank je ogroman, ali je u stvarnosti on tek simptom sve rasprostranjenijih problema vezanih za međunarodne novčane tokove”, rekao je Beni Engelbreht (Benny Engelbrecht), PR danskih Socijaldemokrata za oblast finansija.

Istraživanje cum-ex šeme je takođe pokazalo da, i pored svakodnevne razmene poreskih podataka među članicama EU, dotične zemlje nisu ništa učinile kako bi sprečile prevaru tešku više desetina milijardi evra.

U četvrtak je objavljeno i pismo koje je tužilac u Kelnu poslao španskoj banci Santander, u kojem je izjavio da se ova banka osnovano sumnjiči za “kako planirane tako i obavljene poslove”, koji su olakšali izvršavanje “teških utaja poreza”.

Takođe je objavljeno i da su nemački poreski inspektori pretresali kuće šefova Warburg banke.

Većina banaka je negirala umešanost u ova krivična dela.

“U pitanjima morala, M.M. Varburg & Co… ne snosi nikakvu krivicu”, stoji u zvaničnom saopštenju ove banke. Santander je samo rekao da je “u potpunosti sarađivao” sa nemačkim vlastima.

Šemu cum-ex je organizovao Hanno Berger, bivši nemački poreski inspektor koji danas živi u Švajcarskoj.

On je novinarskoj agenciji Rojters rekao da je ovu svoju ideju prvi put dao australijskoj banci Mackqaurie (takođe uključenu u ovu vrstu finansijske prevare), ali da je čitav trik zasnovan na legitimnoj rupi koja postoji u poreskim zakonima.

“Oni [nemačka država] ne mogu kazniti ostale zbog svojih grešaka”, rekao je Berger.

 

EU Observer

Startup lavovi Stokholma: najinteresantniji projekti


Inicijalna javna ponuda švedske firme Spotify dala je veliki podsticaj već renomiranoj start-up sceni Stokholma, koji je oduvek bio stecište startapera najviše svetske klase.

U ovom momentu, evropska startup scena je uveliko sinonim za – Stokholm. Iako je u protekloj deceniji švedska prestonica izgradila reputaciju pravog konkurenta startaperima iz Silicijumske doline, aprilski IPO švedskog startapa Spotify od 26,5 milijardi dolara mnogi su osetili kao prekretnicu. “Veliki uspeh Spotifaja je u Švedskoj pokrenuo talas samouverenosti i ponosa”, kaže Natalija Bžežinski (Natalia Brzezinski), generalna direktorka u „Brilliant Minds“, firme koja u švedskoj prestonici organizuje redovna godišnja okupljanja „Simpozijum Stoholm“ (Symposium Stockholm). Prethodni izlazak švedskih startup firmi na berzu, pre svega  Mojang-a, King.com-a i Skajpa podarili su ovom gradu bogato iskustvo preduzetnika i investitora: iZettle je nedavno preuzet od strane PayPal-a, a očekuje se da startap Klarna ove godine izađe na berzu, uz IPO koji se takođe procenjuje na više milijardi dolara.

“Čak je i švedska vlada, uz one starije generacije Šveđana , tek sada po prvi put otvoreno prigrlili činjenicu koliko je njihova zemlja snažna u inovatorskom smislu, kao i kakve su ukupne kulturne vrednosti Švedske”, kaže Bžežinski. “Ovo među mlađim Šveđanima obezbeđuje ogroman ponos i hrabrost da probaju nove stvari, da – čak i ako propadnu – pokušavaju ponovo, što je od ključne važnosti za jak tehnološki ekosistem”.

NA-KD

Jarno Vanhatapio je dobar poznavalac e-trgovine: njegov prethodni poduhvat, Nelly.com spada među najveće švedske onlajn maloprodajne. Sada je od Jarnoa usledio i „NA-KD“ (“Naked”) koji je osnovan 2015. godine; ovo je ženski modni brend idealno „skockan“za Instagram: nema fizičkih prodavnica već radi samo u virtuelnoj stvarnosti, savladavši „mudrosti“ marketinških influensera – već je dostigao 1,6 miliona sledbenika, brojku koja i sve brže raste. U januaru 2018. godine ovaj startap je prikupio 45 miliona dolara kako bi se ove godine proširio na devet novih teritorija. na-kd.com

Hedvig

Hedvig želi da osiguranja domaćinstava učini jednostavnijim, i to kroz automatizaciju. Osnovan 2016. od strane Lukasa Karlsena i Fredrika Forsa, ovaj startap omogućava svojim korisnicima da se prijave na osiguranje koristeći chatbot; čitav proces koristi mašinsko učenje, kako bi pomogao u bržem procesuiranju potraživanja a uz niže stope prevare. Poput startapa Lemonade iz Tel Aviva, i Hedvig će će višak novca od sklopljenih polisa uložiti u dobre i korisne svrhe. hedvig.com

Sana Labs

Kao tinejdžer, Joel Hellermark naučio je da programira zahvaljujući onlajn kursevima Univerziteta Stenford. Joel je imao 21 godinu kada je osnovao  Sana Labs: obrazovanje u kojem veštačka inteligencija pomaže da se gradivo prilagodi svakom učeniku. “Nijedna osoba ne uči niti nauči na isti način”, kaže on. “Sana evaluira odgovore studenata, vreme za koje daju odgovore i kontekstualne informacije, kako bi se precizno shvatilo šta je to što oni znaju, kako najbolje uče, ali i kako zaboravljaju.” Hellermark kaže da njegov API (Application programming interfaceAplikacioni programski interfejs) koristi više velikih obrazovnih kompanija. Njegov krajnji cilj? “Masovna personalizacija obrazovanja.” Sanalabs.com

Amuse

Amuse je naziv “prve svetske muzičke kuće za vašu mobilnu muziku”. Spotify, Warner Music i Universal Music su je osnovali 2015 godine (iako se 2017. will.i.am pridružio kao “koosnivač”). Ova aplikacija omogućava samostalnim izdavačima da sami izdaju svoje snimke na Spotifaju, u Apple Music Store, na YouTube kao i drugde putem besplatne aplikacije; pratite njihove podatke o korišćenju i – ubirajte novac od tantijema tj. prodaje svojih snimaka. Amuse, potom, upotrebljava te podatke i vašu muziku kako bi vas – ukoliko vaša muzika postane popularna i zadobije veliki broj slušalaca – „prosledio“ do potpisivanja potpunog i pravog muzičkog  ugovora. amuse.io

Karma

Ostaci hrane su jedna od sjajnih ideja koje bi se mogle poslovno razraditi. U tom smislu, švedski startap Karma daje priliku restoranima da prodaju svoje jestive ostatke hrane onima koji sebi mogu priuštiti da kupuju uglavnom po nižim cenama; njihov biznis, potom, može koristiti Karmine podatke o prikupljanju obroka kako bi prilagodili svoje narudžbine i, u skladu s tim, smanjili ukupan otpad u formi spremljenih obroka. Ponovni ušavši „u igru“ 2017. godine, Karma je proteklih 12 meseci bila veoma zauzeta: upravo sada radi sa više od 1.000 firmi, a u februaru 2019. lansira i svoju filijalu u Londonu, u partnerstvu sa restoranima Aquavit, Hummus Bros i Detox Kitchen. karma.life

Anyfin

Anyfin može refinansirati vaš kredit uz – samo jednu fotografiju. Ovaj startup su 2016. godine pokrenuli Filip Polhem, Mikael Hiussain i Sven Perkmann, veterani švedskih uspešnih priča Klarna i iZettle: ovaj virtuelni-aplikativni-finansijski startup traži da mu pošaljete fotografiju izveštaja o otplati vašeg kredita ili fotos računa po kreditnoj kartici, zatim koristi svoj AI modul kako bi ustanovio rizičnost vaših kredita i zaduženja (aplikacija sugeriše da je istorija otplate rata, a ne vaš kreditni rejting, bolji pokazatelj) i, ukoliko je taj rizik prihvatljiv, ponudi alternativu sa nižim kamatama. Accel je februara 2018.  uložio u Anyfin 4,8 miliona evra, kako bi ova firma nastavila širenje, iako je za sada dostupan samo u Švedskoj za sada. anyfin.com

Tink

Ovaj stokholmski startap od 2012. omogućava svojim korisnicima da upravljaju ličnim finansijskim detaljima sa više bankovnih računa i to sve kroz jednu izuzetno korisnu aplikaciju za pametne telefone. Ali, osnivači Daniel Kjellén i Fredrik Hedberg imali su veće planove. Ovog aprila Tink je pokrenuo svoj Aplikacioni programski interfejs koji pruža pristup podacima iz više od 300 evropskih banaka i institucija – anticipirajući uspostavljanje propisa iz evropske Direktive o revidiranom platnom prometu EU (PSD2) “Open Banking”. Danijelov i Fredrikov plan: postati osnova za sledeći talas fintech platformi. tink.se

Sniph

Lisa Kjellkvist i Tara Derakshan menjaju način na koji razmišljate o parfemu. Ako vam se desi da jednom odaberete miris i „zaglavite“ s njim do u nedogled, tu na scenu stupa aplikacija Sniph koja želi da o mirisima razmišljate kao o još jednoj stvari u vašoj garderobi – tako da oni budu pomešani i upareni sa stvarima koje nosite. Pretplatom na ovu aplikaciju, dobijate jednu bočicu od 8ml novog mirisa svakog meseca, uz mogućnost kupovine velikih bočica po sniženim cenama za one parfeme koji vam se svide. Nakon što je septembra 2017. lansirana u Britaniji. sniph.co.uk

Racefox

Racefox je AI trener i to za jedan u Švedskoj veoma omiljeni sport: ski-trčanje (kros-kantri). Aplikacija koristi senzore vašeg telefona kao i senzorski pojas za merenje položaja, hodanja, brzine rada srca i drugih bio-indikatora, a zatim i svoju veštačku inteligenciju za prilagođavanje režima treninga vašem zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji, dajući analizu najverovatnijih rizika od povreda i još mnogo toga. Racefox je nedavno pokrenuo trening koji je trenutno fokusiran na švedske kros-kantri rute, mada osnivači planiraju poslovnu ekspanziju i na još neke sportove, uz izlazak preko granica Švedske. racefox.se

DPOrganizer

Uredba Evropske unije o zaštiti podataka – razlog što su nam ovog proleća gotovo uznemiravajuće pristizali e-mailovi s obaveštenjem da se odsad radi po novim principima bezbednosti ličnih podataka – pružila je priliku ovom „regtech startupu“ da pomogne kompanijama u ispunjavanju novih obaveza iz oblasti evropske zaštite ličnih i poslovnih podataka. DPOrganizer, osnovan 2015. godine, predstavlja onlajn „kontrolnu tablu“ koja omogućava kompanijama da vizuelizuju, upravljaju i izveštavaju o ličnim podacima koje obrađuju, uz istovremeno obezbeđivanje usklađenosti sa zakonima i propisima. Sve je bliži krajnji rok da poslovni subjekti na teritoriji EU uvedu zaštitu shodno propisima GDPR-a  (The EU General Data Protection Regulation – Opšte odredbe Evropske unije o zaštiti podataka). To znači da, kako se ovaj datum približava, posao koji DPOrganizer obavlja doživljava veoma brz i nagli rast. Ova aplikacija sada služi klijentima u 16 ​​zemalja, a prošlog novembra im je Industrifonden, švedski državni fond za razvoj tehnoloških i bio-nauka, uložio je u nju tri miliona evra kako bi krenula u osvajanje međunarodnog tržišta. dporganizer.com

 

Oliver Franklin-Wallis, wired.co.uk

Amerikanci gube bitku u trgovinskom ratu


Disbalans u trgovini između Amerike i Kine je dosegao rekordne cifre, a prema podacima za septembar ove godine, suficit Pekinga iznosi 34,13 milijardi dolara, što je za tri milijarde više nego u avgustu.

Sa druge strane, deficit trgovinskog balansa SAD sa Kinom je za devet meseci ove godine iznosio 225,79 milijarde dolara, dok je za isti period prošle godine iznosio 196.

Američki stručnjaci ovu situaciju objašnjavaju time što američke kompanije povećavaju svoje zalihe i užurbano kupuju kineske proizvode jer se plaše da bi Vašington mogao još više da zaoštri odnose sa Pekingom i da uvede dodatne dažbine na uvoz kineske robe.

Međutim, nije to jedini faktor koji je uticao na povećanje disbalansa. Peking uspeo da pronađe način kako da mimoiđe namete Vašingtona, pa su kineski proizvođači počeli da izvoze preko Malezije i Singapura, i to po starim cenama. Iz tog razloga Kinezi su formirali čitav niz kompanija-posrednika u južnoazijskim lukama sa centrom na malezijskom ostrvu Penang.

Primera radi, pošto je Tramp uveo carinu na kineski čelik, odjednom se u Americi pojavila singapurska alternativa tom proizvodu, i to po starim kineskim cenama. Kako su utvrdili američki carinici, reč je o falsifikaciji kodova i o proizvodima bez oznake “napravljeno u Kini”.

Upravo takva shema umanjuje šanse Amerike da ostvari pobedu u ovom trgovinskom ratu između Vašingtona i Pekinga. Sa druge strane, Kinezi užurbano rade na tome da zamene uvoz iz Amerike na proizvode iz drugih zemalja.

Tome u prilog ide i najavljena nova mera kojom će se umanjiti uvozne dažbine za sve zemlje koje učestvuju u takozvanom “režimu favorizovane trgovine“, a to su pre svega Rusija, Nemačka, Australija, Brazil, Malezija, Južna Koreja i Japan.

To se, naravno, nimalo ne dopada američkim kompanijama, stoga su i pokrenuli kampanju pod nazivom “Tarife udaraju u srce zemlje”, koja za cilj ima da obelodani šta sve sa sobom nosi ovaj trgovinski rat i koliko će to po džepu osetiti upravo američki potrošači.

Aleksandar Mijailović, bizlife.rs
22:13 Vašington/Peking, 16/10/2018

(Izvor: Sputnik.rs)

Procvat kineskog dot-com biznisa: do potpune pobede ili poraza (2/2)


U kineskoj tržišnoj utakmici je uobičajena pojava da ključne startup firme nastupaju protiv čak sto ili više konkurenata u određenoj grani. Neke od ovih firmi idu do svojih krajnjih mogućnosti, piše Wall Street Journal.

Ben Kavender, analitičar u šangajskoj analitičarskoj firmi China Market Research Group kaže da se na vrhuncu prošlogodišnje pomame za bajk-šeringom svakodnevno dešavalo da su radnici iz bike-share firme Ofo postavljali bicikle na način da bi potpuno okružili one rivalske rent-a-bicikle firme Mobike. Iz Ofo-a poručuju da nikom od radnika koji rade na organizovanju bicikala po lokacijama nikada nije bilo naloženo da blokiraju rivalske bicikle parkirane u neposrednoj blizini.

Kjan Žja, CEO jednoroga Luckin Coffee

Kjan Žja, CEO jednoroga Luckin Coffee

Luckin Coffee, startup čija je vrednost premašila milijardu dolara i to samo sedam meseci nakon lansiranja u januaru 2018, furiozno je potrošio na otvaranje 2.000 mesta, uz subvencionisanje poklonima kao što su, recimo, grickalice upola cene. S obzirom da je Starbucks Corp odgovorio svojom uslugom isporuke na kineskom tržištu, Luckin Coffee ponovo pokreće prikupljanje sredstva ne bi li dodatnim svežim kešom poboljšao svoju konkurentnost u odnosu na američkog i globalnog rivala.

Njena koosnivačica Kjan Žja je rekla da Luckin još uvek gubi novac, ali da je tržišni potencijal odličan (Uzgred, žena koja je među osnivačima Luckin-a je čudesno nazvana „Kjan Žja“, qián zhì yà 钱治亚 ; njeno prezime „Kjan“ bukvalno znači “novac”, dok „Žja“ znači “vladaj Azijom”). Najveći deo protekle decenije provela je kao glavna operativna direktorka (COO) u firmi Šenžu, koji ima svoju aplikaciju za iznajmljivanje automobila, kao i veb stranicu iste namene. Kjan je, takođe, koosnivač UCAR-a, taksi-službe proistekle iz Šenžua.

Postoje, zatim kompanije kao što je Didi Chuxing, koje su tokom proteklih šest godina prikupile oko 24 milijarde dolara u nameri da ovim sredstvima svoju konkurenciju potuku do nogu. Čak i nakon što je pre dve godine došla na vrh u borbi sa Uberom, ova kompanija tek treba da svoj posao pretvori u profit i „pozitivnu nulu“. Didi je trenutno usred borbe protiv novih igrača, uključujući Meituan, koji se prošle godine proširio i na usluge vožnje.

Didi Chuxing potukao je svoje kineske rivale nakon što je u poslednjih šest godina prikupio oko 24 milijarde dolara – ali,  pored svega – i dalje ostaje neprofitabilan

U martu je Meituan počeo da nudi kratke vožnje po Šangaju za manje od jednog američkog centa (!!!), što je rezultiralo porastom korisnika koji su uzimali automobile kako bi prevalili razdaljine koje bi obično savladali pešice. Firma Didi je odgovorila sopstvenim subvencijama tj popustima, ne bi li tako primamila veći broj korisnika nego što ih ima Meituan.

Stiven Žu (Stephen Zhu), glavni strateg kompanije Didi kaže da je konkurencija u Kini pojačana delom i zato što je tržište manje razvijeno. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, usluge poput vožnje su “više nalik dezertu”, kaže on, dok je u Kini, gde je stopa vlasništva nad privatnim vozilima i dalje relativno niska, “ova usluga vaše glavno jelo”.

Didi se u poslednje vreme prebacio na isporuku hrane – što je glavni izvor prihoda za Meituan, kao i za firmu Ele.me, kompaniju koju je Alibaba kupila ovog maja.

Didijevi vozači skutera su u aprilu preplavili ulice Vuksija, grada u Centralnoj Kini; Didi im je u startu dao mesečne plate i bonuse ponekad veće nego što je dvostruka​ ​prosečna zarada zaposlenih u ovom gradu, pritom dajući gradskim restoranima obilje popusta i bonusa ukoliko su voljni da naručuju putem Didijeve aplikacije.

I Didi je subvencionisao obroke, uključujući jednokratni kupon od 25 juana (3,67 dolara) za svakog ko naručuje kroz njihovu aplikaciju. Meituan i Ele.me su uzvratili svojim velikim popustima, dok su fotosi s prizorima finih obroka pretrpali društvene mreže.

Gigant za isporuku hranu Meituan Dianping proširio se i na isporuku bicikala kao i na isporuku prehrambenih proizvoda, dok se zahuktava konkurencija na kineskoj start-up sceni.

Gigant za isporuku hranu Meituan Dianping proširio se i na isporuku bicikala kao i na isporuku prehrambenih proizvoda, dok se zahuktava konkurencija na kineskoj start-up sceni.

“Šteta što niste u Vuksiju, hahahahahaha”, napisao je jedan korisnik kineske verzije tvitera, Vejbo (Weibo), koji je priložio sličicu narudžbine iz Meituana: divna pržena piletina, sok od narandže i čaj s mlekom, koji, nakon više nego predusretljivih popusta, košta tek 0,01 juan – oko 10 američkih centi.

Song Junji (Song Yunyi), šef kuhinje u Mr. Bento čija je specijalnost takeout-ručak u kutiji, kaže da ga je osoblje iz marketinga firme Meituan upozorilo da ne radi sa Didijem. Nakon što je, i pored upozorenja uzeo u obzir i Didi, Song kaže da je aplikacija Meituan počela da opisuje Mr. Bento kao „radnju koja je zatvorena“. I drugi restorateri iz Vuksija su se žalili gradskim vlastima da je Meituan blokirao njihove aplikacije nakon što su se pojavili u igri i sa Didijem. Meituan je odbio da komentariše ove navode.

Nakon što su gradski oci Vuksija naredili kompanijama da zaustave čitavo to „ludilo“, stvari su se smirile – barem na neko vreme.

Didi je od tada „pogurao“ svoje usluge dostave hrane u još najmanje tri grada, zabasavši u neverovatna ulaganja u bike-sharing i automatizovanu vožnju. Epilog: Izgubio je više od 580 miliona dolara, samo u prvoj polovini ove godine.

Didi sada traži još više novca, nadajući se da će dogodine izaći na berzu uz priželjivanu procenu vrednosti od čak 80 milijardi dolara, kažu ljudi koji su upoznati sa planovima kompanije Didi.

U međuvremenu, Meituan je „pogurao“ svoju isporuku bicikala kao i isporuku namirnica. “Tržište morate da zaskočite”, i da ponekad puno potrošite na podsticaje, kaže Wang Xing, generalni direktor Meituana.

Mr. Bento

Mr. Bento

Alibaba, majka-firma kompanije Ele.me, spaja ovu kompaniju sa jednom svojom filijalom, podigavši vrednost na tri milijarde dolara za ovo kombinovano preduzeće na moguću vrednost od 25 milijardi dolara, delimično od investitora poput japanskog SoftBank Group Corp. Ovog leta je firma Ele.me potrošila0 440 miliona dolara – što je bio najveći deo njenih prihoda u prethodnom kvartalu – sve to utrošeno je na popuste klijentima i partnerima, kao i na druge podsticaje.

“Na početku – da: vi praktično pridobijate potrošače nudeći im besplatne obroke”, kaže Vang Lej (Wang Lei), izvršni direktor kompanije Ele.me. Međutim, dodaje on, potrošnja će u određenom trenutku “često postati logičnija”. Kada? “Teško je reći”, kaže Vang.

Oni koji podržavaju kineski tehnološki bum kažu da je trošenje para na mamljenje kupaca  vredno rizika.

“Mnogi autsajderi misle da kineske kompanije prebrzo prikupljaju novac, a da je procena njihove vrednosti veoma visoka”, kaže Ričard Peng, bivši izvršni direktor Tencent-a čiji je fond, Genesis Capital, uložio u najnoviji krug dokapitalizacije Manbang grupe, kineske verzije Ubera ali za kamione.

“Ipak, prva stvar je da je potencijal za profitabilno poslovanje ogroman. Druga važna stvar bi bio rast kineskih kompanija, koji je mnogo brži od rasta njihovih takmaca izvan Kine.“

Ele. me

Ele. me

Zlatni standard je Alibaba, čija je inicijalna javna ponuda u 2014. bila najveća u istoriji, čineći ga veoma lukrativnim za investitore poput američke venture kompanije za ulaganje rizičnog kapitala, GGV Capital. Kada je 2003. GGV investirala u Alibabu, ova je kompanija procenjena na oko 180 miliona dolara, kaže menadžer Hans Tung. Od tada se vrednost Alibabe povećala za više od 2000 puta.

“Alibaba je bio skup u svakom krugu”, kaže on. “Ali je postao kompanija vredna nezamislivih 500 milijardi dolara i ubrzo će dogurati do biliona ($1000mlrd).”

Iz Alibabe je u medije stiglo obaveštenje da e-poslovanje i dalje nastavlja da ostvaruje povećanje prodaje, i to od 61% u poslednjem kvartalu, uprkos zabrinutosti zbog kineskog ekonomskog usporavanja. Kompanija je, međutim, upozorila da će njen profit biti pod pritiskom jer nastavlja  sa velikim troškovima za svoja nova preduzeća i poslove.

U Kini sada ima toliko kompanija koje jure svež novac da ponekad postaje teško opravdati vrednovanje po tradicionalnim aršinima. Neki startupi računaju potencijalne prihode sa tržišta koja se još nisu razvila, kažu bankari.

Nedostatak investicionih opcija na još uvek ograničenim finansijskim tržištima u Kini verovatno dovodi taj neuloženi novac do startup firmi – pare koje bi, u nekoj otvorenijoj ekonomiji, možda imale i neka druga odredišta.

Džek Ma, CEO Alibabe

Džek Ma, CEO Alibabe

Nedavne akcije Pekinga za pooštravanje kontrole nad udarnim kompanijama poput Alibabe i Tencenta pokazuju da se poslovne perspektive tehnoloških kompanija mogu brzo promeniti, u zavisnosti od toga kako se njihova tehnologija usaglašava sa širim vladinim ambicijama, bilo da je to ambicija izrastanja u svetskog lidera u najmodernijim tehnologijama, recimo veštačkoj inteligenciji, ili da prednjače u izgradnji mreže digitalnog kućnog nadzora. Tencentova aplikacija za društvene poruke, WeChat se, primera radi, koristi za kontrolisanje onog što se govori u javnom prostoru, ili za opšti nadzor stanovništva.

Analitičari procenjuju da je Tencent izgubio 1,5 milijardi dolara usled smanjene prodaje u drugom tromesečju, nakon što su državni regulatori odložili odobravanje nekih njihovih video igrica. Pre toga, vlasti su prisilile Alibabinu filijalu Ant Financial da preusmeri potencijalno unosni kreditni posao u korist sistema podržanog od strane vlade.

Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko preduzeća za iznajmljivaje tj deljenje bicikala sada se suočava sa problemima protoka gotovine

Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko preduzeća za iznajmljivaje tj deljenje bicikala sada se suočava sa problemima protoka gotovine

Bajtdens (Bytedance Ltd.), jednorog vredan 30 milijardi dolara pod većinskim pokroviteljstvom Sequoia Capital-a se nedavnonašao na nišanu regulatora. Vlasti su naložile gašenje njegove aplikacije za viceve Neihan Duanzi zbog toga što „ima previše vulgarnosti; tu je i privremeno uklanjanje najpoznatijeg Bajtdensovog agregatora za vesti, Jinri Toutiao-a, koji svakodnevno ima 120 miliona korisnika; agregator je uklonjen iz prodavnice aplikacija, jer se regulatorima nije dopao sadržaj.

Bez obzira na to, Bajtdens je upravo u pregovorima za prikupljanje dodatne tri milijarde dolara od investitora poput japanske SoftBank i američke privatne akcionarske kompanije KKR, koje „pucaju“ na podizanje vrednosti na čak 75 milijardi dolara, kažu ljudi koji su upoznati sa ovim pitanjem. Ovo bi ih rangiralo čak iznad Ubera ali i njegove kineske verzije, Didi Chuxing Technology Co, kao jedne od najvrednijih tehnoloških firmi u svetu.

 

Fred Dvoržak, Liza Lin, Wall Street Journal

Procvat kineskog dot-com biznisa: do potpune pobede ili poraza (1/2)


Dobrodošli u zemlju ‘jednoroga’ i super-jeftinih obroka. U kineskoj biznis areni, nagrade za one uspešne su ogromne. A rizici su sve veći. Kako će se u budućnosti stvari odigravati – to već zavisi od toga koga pitate.Ovo smo već viđali: razuzdano trošenje, stratosferske procene. Dvadeset godina kasnije, izgleda kao da ponovo nastupa još jedan procvat dot-com ekonomije, samo što su ovog puta igrači daleko veći i nisu iz Amerike već – iz Kine.

Startup firma sa sedištem u Pekingu omogućuje potrošačima da naruče kafu putem pametnih telefona – tako su kročili na „Unicorn“ teritoriju – to znači da je vrednost ove „početničke“ tj startup firme dostigla milijardu dolara – i to nakon samo sedam meseci od lansiranja. Vrednost prihoda druge firme, koja je zapravo “Uber za kamione” je u 2017. narasla za čitavih 300 puta; poređenja radi, Uber Technologies Inc. prihodno vredi „samo“ oko 10 puta više od novca uloženog u nju.

Međutim, tamo gde neki investitori vide dinamiku i finansijsko izobilje, drugi vide tržište koje je sve više ugroženije usled „sudara sila“ tegobne unutrašnje regulative i tenzija poteklih iz globalne trgovine. Najveći rizik? To je naredni, drugi globalni dot-com procvat, čiji račun tek treba da stigne na naplatu: ovo je kineska verzija dotkom finansijskog ciklusa koji je protraćio milijarde dolara iz američkog tehnološkog sektora tokom 2000-tih godina, uz istovremeno „hlađenje“ i usporavanje ulaganja u tehnološke startape, koji su usledili u godinama nakon pucanja američkog dot-com finansijskog balona.

Već postoje znakovi takvog preterivanja i u Kini, jer su se pretprošle sedmice kineske kompanije – čije je tržište u javnim preduzećima – obogatile globalnom rasprodajom akcija tehnoloških firmi listiranih na berzama, a sve to je propraćeno nervozom usled eskalacije trgovinskog sukoba na potezu Peking-Vašington. Bilo je upadljivo i to što je „Shanghai Composite“ pretprošle sedmice pao za 7.6%, dok je tržište akcijama tech-firmi u kineskoj prestonici visokih tehnologija, Šenženu, izgubilo 10.1% svoje doskorašnje vrednosti.

Takođe, Vašington je nedavno optužio Peking za tehnološku špijunažu, izražavajući „zabrinutost zbog kršenja ljudskih prava“. Potencijalne sankcije Sjedinjenih Država, uperene protiv kineskih tehnoloških kompanija, mogle bi dovesti do nestanka glavnog tržišta za njihove proizvode.

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Uklještenost između pritisaka svoje vlade i postojećih tenzija sa Amerikom u inostranstvu – uz pad cena akcija – dovela je do toga da se kineski internet-giganti, koji podržavaju dobar deo tehnološkog rasta u zemlji, “sada odjednom nalaze između dve podjednako nepoželjne alternative”, kaže Pol Trijolo (Paul Triolo), tehnološki analitičar u think-tanku Eurasia Group. “Ovi problemi će se vremenom samo još više pogoršavati.”

Za sada, vreme procvata se u startup areni nastavlja. Ne samo da je 109 kineskih jednoroga vredno više od 127 milijardi američkih dolara, od ukupno 557 milijardi dolara – u poređenju sa američkih 478 milijardi dolara – već je činjenica da su kineske strt-up kompanije takođe znatno brže prerastale u unicorn-firme od njihovih američkih kolega, pokazuju berzanski podaci iz Dow Jones VentureSource.

Inače, sve je više kineskih start-up jednoroga, u odnosu na veličinu zemlje i broj stanovnika.

Valuacija privatnih kompanija vrednih milijardu i više dolara:

Hvatanje kopče

Takođe, indikovano da su rizična ulaganja u Kini prisutnija nego u Sjedinjenim Državama, zahvaljujući ubrzanom povećanju priliva novca od američkih investitora.

† Da bi utvrdio odakle potiču investicije, WSJ je pogledao sedište kompanije ili kompanija koje su vodile svaki rundu IPO. Onda kada se ne pronađe nijedan vodeći investitor, WSJ vodeću ulogu dodeljuje zemlji čiji su investitori sačinjavali većinu onih koje su učestvovale u rundi prikupljanja sredstava.

Sekvoja Kapital (Sequoia Capital), među najprestižnijim firmama u oblasti Silicijumske doline, prvi put može uložiti najveći deo svog najnovijeg globalnog fonda u Kinu, i to do 60% visine sredstava kojima fond raspolaže, kažu izvori upoznati sa fondom. Očekuje se da će taj fond iznositi osam milijardi dolara, najveći koji je Sequoia Capital ikada uspostavila.

Kineske startup firme po prvi put dobijaju više novca nego njihovi američki partneri – 71 milijarda dolara (u odnosu na 70 milijardi dolara u SAD) ove godine, što pokazuju podaci kompanije VentureSource. Tempo, uz investicioni obim koji je 18 puta veći nego što je bio pre pet godina, nije viđen još od dotkom mehura iz 2000. godine, pothranjujući percepciju da se Kina nalazi na putu da pretekne Silicijumsku dolinu u ulozi svetskog tehnološkog centra.

Pa ipak, raste „zabrinutost usled pretnji“ zbog moguće kineske dominacije u tehnologiji, pošto je Peking postao oprezan u pogledu učešća privatnih tehnoloških firmi, a mnogi od najvećih kineskih igrača brzo potroše sav svoj novac u „ratu cenama“ – gde se svako trudi da ih spušta sve dok ne doživi poslovni slom – rat u kojem se skupo plaćaju greške i rizici, uz slabašne i nejasne nagoveštaje da bi ovakve firme i u ovakvoj situaciji mogle postati profitabilne.

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Troškovi koje kao preduzetnik imate ukoliko „pecate na mamac s popustima“, a radi zadobijanja tržišnog učešća, može se isplatiti samo na tržištu koje je veliko poput kineskog. Tu, međutim, čak i pobednike u trci mogu da zadese mamurluk i glavobolja: Potrošači koji dobijaju robu i artikle besplatno u vidu „gratis ponude“ imaju tendenciju da „odlepršaju“ čim se ove subvencije to jest „mamci“ okončaju.

Ovakvi procesi poslovanja u Kini bi mogli imati odjeka i na svetskoj biznis sceni jer je oko 45% investicija u kineske startupove ove godine došlo sa strane to jest izvan Kine – a neki investitori su već „izgoreli“.

Da bismo sagledali potencijalne teškoće, osvrnimo se na kineske kompanije za deljenje bicikala. Prošla godina je indikativna, kada ove firme nisu uspele da dovoljno brzo nadoknade svoje prebrzo širenje, jer tržište nije kupovalo njihovu rent-a-bike uslugu tempom potrebnim da bi se „zatvorio“ kreditni ciklus. Nakon što su u Pekingu, Šangaju i drugim kineskim gradovima postavili milione svojih bicikala, nekoliko ovih kompanija počelo je da razmatra osvajanje američkog i evropskog tržišta.

Sada se ispostavljaju problemi sa protokom gotovine. Vlasnici firme Mobike su je nedavno prodali za gotovo milijardu dolara manje nego što je ona vredela nakon poslednje finansijske runde, po tvrdnjama onih koji su upoznati s ovom tematikom. Firma Ofo je ustuknula u svojoj međunarodnoj ekspanziji, dok se kompanija Bluegogo krajem prošle godine urušila.

Još jedana nepredvidljivi i nedovoljno dokazani proces koji bi mogao uticati na pojavu finansijskog mehura tiče se oblasti poslovnih propisa u Pekingu. Napredak kineskih tehnoloških giganata je dugo bio u samoj suštini nacionalnog ponosa. I dok vodeći kineski lideri još uvek podstiču oblast inovacija, oni su sa druge strane pojačali kontrolu nad mnogim najvećim igračima u zemlji, uključujući Tencent Holdings Ltd. i Alibaba Group Holding Ltd. – odjednom zaustavljajući ili blokirajući proizvode koji im se ne dopadaju.

U junu je „Narodni dnevnik“,zvanično glasilo Komunističke partije Kine objavilo upozorenje investitorima da ne reaguju ishitreno pri ulaganju svog kapitala u tehnološke startapove, jer bi na taj način takva ulaganja mogli pretvoriti u “rizično kockanje”. Proizvođač Xiaomi Corp je morao da redukuje svoju ambicioznu listu planova i poslovnih želja, izašavši napokon na berzu ovog jula, kada je procenjen na 54 milijarde dolara – samo oko polovine onoga čemu su se u početku nadali.

I pored svega, intenzivan protok novca se nastavlja. U septembru je kineska investiciona firma Hillhouse Capital Group otkrila svoj novi fond od 10,6 milijardi dolara – najveći do sada uvećani kapital od strane jedne privatne kompanije u Aziji, prikupivši tom prilikom 9,3 milijarde dolara težak fond, koji je prošle godine osnovao KKR & Co. Fond je, kako se govorilo, bio “u velikoj meri prepisan”.

slika za potpis: Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko firmi za sharing-bike je naprosto nestalo. Bluegogo bicikli čekaju na popravku u Pekingu početkom ove godine.

Nekoliko dana uoči toga, gigant za isporuku hrane Meituan Dianping, koji je izgubio najmanje 8,5 milijardi dolara od 2015. godine do danas, objavio je u Hong Kongu svoju tržišnu dokapitalizaciju u vrednosti od oko 53 milijarde dolara.

Meituan Dianping

Meituan Dianping

Jedna od kompanija koja je doživela da njena vrednost bude procenjena kao unicorn, dakle na barem miljardu dolara, jeste i Manbang Group. Ova firma iznajmljuje kamione, a njene su aplikacije obezbedile kineskim kamiondžijama da neposredno sklapaju kargo-ugovore sa špediterima.

Kompanija se ove godine „približila“ investitorima, tražeći od njih oko 300 miliona dolara za dofinansiranje. Mnogi od njih su do pokazali veliko interesovanje: kako je to Manbang uopšte prikupio skoro dve milijarde dolara, ambiciozno šireći svoje planove na flotu električnih, samonavodećih kamiona – dok je njegova vrednost procenjena na oko 6 milijardi dolara.

Manbang ima više od šest miliona korisnika i oko 3.000 mladih ljudi angažovanih širom Kine kako bi pridobili što više novih klijenata.

Jedne sedmice, u nedelju, i to baš skoro, dvoje prodavaca pohodilo je prašnjavi kamionski parking na periferiji Pekinga, nudeći kamiondžijama korpe sa šamponom i zubnom pastom samo kako bi ih pridobili da preuzmu njihovu aplikaciju. Vozači kamiona kažu da svakog dana uočavaju ovakve i slične timove koji na sličan način vrbuju nove klijente.

“Momci, zbog vas sam gotovo premro na smrt”, rekao im je jedan kamiondžija.

Većina korisnika Manbanga, međutim, ne biva „potkupljena“ šamponima i sličnim mamcima. Manbang je pridobio oko 200.000 špeditera koji uplaćuju godišnju članarinu od 250 dolara. Manbang ima za cilj da se potuče svoje rekorde i naredne godine, rekla je jedna osoba koja je upućena u poslovanje ove firme. Ovo se, međutim, još uvek ne isplati kamiondžijama, dok se mnogi već žale zbog toga što aplikacije guraju „nadole“ (tj pojeftinjuju) cene isporuke.

Manbang se nedavno dao u potragu za dodatnih milijardu dolara, kako bi svoju IPO vrednost na berzi „zaokružio“ na 10 milijardi dolara. Investitori su ovog puta bili skeptični, kažu ljudi bliski ovim poslovnim krugovima. Manbang, uzgred, nije odgovorio na zahteve za komentar.

Kineski studenti u SAD kao meta nepravičnih napada


U svom nedavnom govoru (4. okt), američki potpredsednik Majk Pens (Mike Pence) optužio je američko udruženje Kineskih studenata i stipendista (CSSA) da upozoravaju konzulate i ambasade kad god bi studenti ili njihove američke škole “skrajnuli s linije Komunističke partije”. Međutim, kineski studenti igraju važnu ulogu u unapređivanju odnosa između Sjedinjenih Država i Kine. Nažalost, američka vlada ignoriše ovakve činjenice.

U Kenedijevoj školi na Harvardu, CSSA pomaže kineskim studentima u razvijanju svojih kontakata; oni se prilagođavaju američkom načinu života i ličnim primerom doprinose približavanju kulture svoje zemlje stranim prijateljima. Prošle godine su organizovali krstarenje brodom povodom Jesenjeg festivala, kada su učenici iz različitih zemalja igrali tradicionalne kineske igre pogađanja. Tokom Prolećnog festivala, organizovali su i kinesku manifestaciju kulturne razmene u Kenedijevoj školi. Mnogi strani studenti uživali su u tradicionalnim kineskim pesmama, plesovima, kaligrafiji, slikarstvu i kulturi čaja. Ovo su aktivnosti kulturne razmene bez ikakvih političkih programa. Takvi događaji otvorili su oči onima koji su prema Kini gajili predrasude – pritom im se ukazala šansa da ostave po strani svoje političke razlike,  i da zatim pokušaju da uoče svu lepotu kineske kulture.

Ne samo studentske i naučne asocijacije već i brojni kineski studenti pojedinačno takođe nastoje da promovišu kinesku kulturu. Ono što kineski đaci u Americi rade nije pod diktatom kineske vlade već proizlazi iz ljubavi prema sopstvenoj kulturi. Ovog leta, Čen Đje (Chen Jie) nova učenica iz Mejsonovog programa pri Harvardovoj školi Kenedi, inače istaknuta kineska pijanistkinja, održala je klavirski koncert u Harvardovoj Memorijalnoj Crkvi. Ona je povodom ovog događaja izjavila da je svrha koncerta bila njen „pokušaj da promeni tradicionalno američko nerazumevanje Kine“. U Kenedijevoj školi, Čen se tokom školovanja naslušala raznih priča o svojim sunarodnicima i zemlji iz koje potiču, dok su na društvenim mrežama neki strani studenti unutar njihove grupe na „fejsu“ delili anti-kineske članke; bilo je čak i profesora koji su njenim vršnjacima pričali o pretnjama koje ekonomski uspon Kine predstavlja za svet i – Ameriku.

Kao umetnica, Čen veruje da je muzika univerzalni jezik ljudske duše koji prevazilazi razlike i granice. Ona je sve svoje prijatelje na Harvardu – bilo da vole ili ne vole Kinu – pozvala na svoj koncert. Ono što je bilo veoma iznenađujuće je da je, tokom izvođenja tradicionalne „Priče o Lijangu i Žu“  (Liang Zhu,梁祝), stotine studenata iz celog sveta ustalo na noge, kako bi ovacijama propratilo njenu svirku.

Nepoverenje, nesuglasice i pogrešno shvatanje kineskih studenata su u Americi u porastu. Pre dva meseca – nekoliko dana nakon što je predsednik Donald Tramp okarakterisao ogromnu većinu kineskih studenata u Sjedinjenim Američkim Državama kao „špijune“ – Deng Jingđing, pisac ovog članka i kolega pijanistkinje Jen Đje sa Mejsonovog programa u Kenedijevoj školi prošao je kroz tročasovne dodatne provere koje mu je „priredila“ telefonska kompanija. Razlog za ovakvo isleđivanje bio je njegov zahtev da mu se dodeli novi telefonski broj. „Sedeo sam u holu njihove poslovnice sa hrpom dokumenata koji dokazuju moj identitet; svako odeljenje telefonske kompanije bi me iznova propitivalo, insistirajući da im nebrojeno puta objašnjavam detalje zašto sam došao u Sjedinjene Države, šta sam radio pre nego što sam došao u SAD kao i šta planiram po završetku studija. Čitav proces provere je bio veoma frustrirajući“.

On, takođe, dodaje da napadi na kineske studente danas u Americi nipošto nisu neuobičajena pojava: „Pretprošle nedelje me je u Los Anđelesu napala jedna američka gospođa, koja me laktovima odgurivala sa blagajne na kojoj sam upravo nešto plaćao. Bila je vrlo gruba”. Šokiran, odgovorio sam joj ljutito, na šta mi je ona grubo odvratila: “Vi Kinezi ste to zaslužili.” Mnogi kineski studenti imaju slična iskustva. Neki su u metrou bivali fizički napadnuti, dok neke na ulici prate povicima tipa “Vratite se u Kinu!”. Ovakvi incidenti mogu da povrede osećanja kineskih studenata u Sjedinjenim Državama. Mnogi od njih se plaše da što ih više američkih građana bude smatralo neprijateljima, to su veće šanse da napuste Sjedinjene Države.

Broj studenata iz Kine je već deceniju u stalnom porastu. U SAD ima više od 350.000 kineskih studenata, što čini oko jednu trećinu svih inostranih studenata u Americi. Ukoliko se broj kineskih studenata smanji, to će uticati na američku ekonomiju.

Kako je zamenica izvršnog direktora za javne politike Džil Velč (Jill Welch) rekla, “Oni koji već generacijama vode američku spoljnu politiku jednoglasni su u stavu da inostrani studenti i stručnjaci koji u Americi završe školu predstavljaju najveće preimućstvo koju američka spoljna politika ima na raspolaganju… Kineski studenti doprinose američkoj ekonomiji sa 12 milijardi dolara godišnje, uz brojne druge prednosti… pa bi čak i skromno smanjenje kvote za kineske studente koji se upisuju na američke škole imalo razarajuće posledice… a praktično svaka zajednica u Americi osetila bi štetan uticaj njihovog izostanka, naime, ukoliko bi kineski studenti odlučili da više ne studiraju u Sjedinjenim Državama.“

Ako ništa drugo, barem se ne može zanemariti pozitivna uloga kineskih studenata u odnosima između ove dve zemlje. Oni ne bi trebalo da budu žrtve zapaljivih političkih komentara.

 

Autor je saradnik Kenedijeve škole pri Univerzitetu Harvard

 

Deng Yingjing, Global Times

Opsada digitalnih duhova: kako „ubiti“ vaše stare internet-naloge


Suočavamo se sa neprestanim podsećanjem na bolnu činjenicu da su naši lični podaci rasuti posvuda po internetu. Evo kako da smanjite svoju izloženost istom i tako poboljšate privatnost.

Google isključuje verziju svoje društvene mreže Google Plus nakon što je Wall Street Journal objavio curenje podataka o stotinama hiljada korisnika. Evo kako da proverite da li imate neki „zaostali“ ili „skrajnuti“ nalog na društvenim mrežama, kao i šta valja učiniti ukoliko vas zadese „duhovi prošlosti“.

Nedavna otkrića o hakerskoj provali u podatke korisnika društvene mreže Google+ koji su bili izloženi „trećim licima“, kao i ugrožena bezbednost ličnih podataka na Fejsbuku služe nam kao stalni podsetnik da se iza mnogih od nas na ovim mrežama vuče dugačak digitalni trag informacija, i to često na nalozima na koje smo ili potpuno zaboravili ili ih više gotovo uopšte ne koristimo, od kojih za neke čak nismo ni znali da uopšte postoje.

Sigurno da i vi imate bar neku zastarelu, davno zaboravljenu ali ne i ugašenu e-poštu iz „prohujalih vremena“, recimo, onu koju ste kreirali kod AOL-a, Yahoo-a i Hotmail-a. Postoje i te „eksplozije zvezda“ kada ste ostavili neki od svojih naloga na društvenim mrežama kojih se retko ko i seća: Da li, recimo, znate da Myspace i dalje postoji? A onda postoje i ti neki nalozi koje ste kreirali samo za jednokratnu upotrebu – možda ste kupili nešto na Craigslist-u, ili ste se pridružili programu nagrađivanja za hotelski lanac, kako biste dobili besplatni Wi-Fi (koji se nekada dodatno plaćao – danas je to retkost).

Stari internet-nalozi su poput digitalnih duhova: oni se mogu vratiti da bi vas progonili. Na nekima od njih mogu, na primer, imati pohranjen vaš datum rođenja i broj(eve) telefona; drugi mogu imati informacije o vašoj banci ili kreditnoj kartici. “Zašto da vas boli glava usled izloženosti nepotrebnim rizicima?”, pitanje je koje postavlja ekspert za informatičku bezbednost Kenet Vajt (Kenneth White). “Nekoliko minuta da biste “pokupili” nekoliko starih stvari verovatno ne deluje previše nerazumno.”

To znači da je vreme za – veliko čišćenje. Evo kako da to uspešno sprovedete u delo.

Google+

Prvo što bi trebalo da proverite je Google+, jer nas je ovaj servis započeo i nagnao nas na „premotavanje filma“, ulivajući bojazan za prodor u vašu provatnost. Možda mislite da „nema šanse“ da tu imate ikakav profil, ali Google se pre izvesnog vremena pobrinuo da korisnici kreiraju svoje profile kako bi mogli da rade stvari poput „lajkovanja“, komentarisanja, kačenja posta, ili da nekog zaprate na Jutjubu.

Da biste videli da li i gde uopšte imate neki nalog koji je „zaturen u internet-šipražju“, kliknite na mali krug sa vašom fotografijom profila. Ako postoji veza koja kaže “Google+ profil”, to znači da već imate neki nalog (kojeg niste svesni, ili ste ga zaboravili). Kliknite na taj link, i otvoriće se vaš profil. Pronađite podešavanja na levoj strani, kliknite na taj link i potom skrolujte do kraja, sve do mesta gde piše “Obrišite vaš profil Google+” (Pogledajte video za više informacija.)

Zatvaranje vašeg naloga može potrajati neko vreme – i do mesec dana u slučaju portala eBay, pa i duže, naročito ukoliko ste nedavno kupili ili prodali nešto. Kada se brisanje naloga završi, ukoliko želite da se ponovo prijavite, moraćete da sve krenete – ispočetka. Foto: Ketrin Bindey/ WSJ

Lov na duhove

Postoji mnogo sajtova koji su u nekom momentu bili dovoljno popularni da bi bilo vredno proveriti da li i vi na njemu imate neki „skrajnuti“, prašnjavi internet-nalog. Postoje i drugi koji su i dalje popularni, ali su oni možda nestali iz vašeg vidokruga interesovanja. Evo spiska direktnih linkovima za pomoć oko brisanja naloga na nekim od najfrekventnijih servisa u prošlosti i danas:

• Airbnb

• AOL

• eBay

• Facebook

• Google/YouTube

• Hotmail/Outlook.com/MSN/Skype

• Instagram

• Myspace

• PayPal

• Pinterest

• Snapchat

• Twitter

• Venmo

• Yahoo

Upravljanje šiframa

Da biste svoje memorijske sposobnosti poštedeli „amnezije“ u vezi vaših starih, prašnjavih, ostavljenih i zaboravljenih naloga, obratite se „menadžeru lozinki“, to jest nekom od laganih softvera koji vam olakšavaju pohranjivanje korisničkih imena, mejlova, naloga i šifri. Ako već koristite neku od zaštita/podsetnika, kao što je to, recimo, Dashlane, verovatno ste na njemu imali uvezen spisak logova koji su sačuvani u vašem pregledaču (brauzeru) u svakom trenutku kada ste se prijavljivali na dotične. Otvaranjem menadžera lozinke, videćete sve svoje naloge.

Ukoliko ste ikada sačuvali barem neku od lozinki u vašem pretraživaču, kliknite na „preferences“ kako biste videli listu onoh šifara koje ste dotad sačuvali. Ako koristite Chrome brauzer, kliknite na “Postavke” (settings) u meniju u gornjem desnom uglu, zatim potražite segment „People“, a potom “Passwords”. U brauzeru Safari odaberite “Preferences”, a zatim kliknite na “Passwords”.

Pretraga e-pošte

Još jedan trik: idite na vaše naloge za e-poštu koje ste najčešće koristili da biste se prijavili i upišite reči „Welcome to“ (Dobrodošli).

Veb-lokacije će vam često poslati e-poštu nakon što se prijavite, a ukoliko niste od onih kojima inbox „hvata prašinu“ tj gotovo da vam i ne pristižu e-pisma i elektronske poruke, ta će pretraga proizvesti ekvivalent šetnje kroz „digitalno groblje“.

Ako se ne sećate lozinke, nastojte da se ponovo prijavite-kako-god-znate-i-umete, a zatim je resetujte.

Kada odete da izbrišete svoj nalog na Fejsbuk, ova društvena mreža vam predlaže da ga deaktivirate, umesto da ga „potpuno ubijete“. Ako je vaš nalog isključen, možete i dalje koristiti Facebook Messenger. Foto: Katherine Bindley/ Wall Street Journal

Čitajte „sitna slova“

Otklanjanje naloga u nekim slučajevima neće biti baš toliko jednostavno kao sam klik na brisanje tj poništenje naloga (delete). Kompanije ponekad otežavaju pronalaženje dugmeta za brisanje i već se poslovično svojski trude kako bi vas odvratili od gašenja, time što će vas često vraćati unazad „dok vam ne proradi savest“ a vi se eventualno predomislite pa ga i ne ugasite… ili će vas, naprosto, ponovo navoditi na jednostavan proces reaktivacije (Facebook nudi alternativnu “deaktivaciju”: opciju koja je po svojoj efikasnosti ista kao i „delete“, ali zadržava i dalje sve vaše podatke, fotose, postove itd u slučaju da odlučite da se vratite).

Na nekim veb-lokacijama i aplikacijama opcija za brisanje biće „zakopana“ negde-tamo-u-podešavanjima, i uključivaće „tretman“ klikom na probaj-ponovo-jer-si-opet-pogrešio… sve dok napokon ne dignete ruke od gašenja ili deaktivacije naloga. Jedan dobar trik da zaskočite ovu omiljenu lukavštinu internet-servisa je u pronalaženju polja za pretragu unutar aplikacije, pa u polje „search“ ukucate “brisanje naloga”. Onda ćete, uglavnom, i dobiti praktične instrukcije.

Neke stranice vam omogućavaju da zadržite kopiju svojih podataka pre nego što odete, recimo, sa Fejsbuka, pa je dobra ideja da napravite i ovaj dodatni korak.

Sakrijte svoje podatke

IT stručnjak Kenet Vajt predlaže da – pre nego što izbrišete nalog koji sadrži vašu pravu kućnu adresu, datum rođenja, broj telefona ili druge osetljive informacije – pokušate da ih promenite, unoseći lažne podatke. Ako je to mesto na kome ste koristili lozinku koja se ponavlja, promenite i nju.

Na taj način, kaže on, kada kompanije koje ne čiste uredno podatke zaostale na zatvorenim internet-nalozima podlegnu hakerskom upadu, vaše informacije neće imati neku preveliku vrednost.

Dugačak oproštaj

Nakon što ste izbrisali svoj nalog na „fejsu“, usluga vam daje vremena da se predomislite. To znači da, ako se slučajno prijavite u roku od 30 dana od gašenja, vaš će se nalog ponovo aktivirati. Kompanija, takođe, kaže da vaše informacije ostaju na serveru do 90 dana od datuma kada ste kliknuli „delete“ kako biste obrisali vaš nalog.

Snapchat vam, takođe, omogućava preuzimanje vaših podataka, olakšavajući ponovno aktiviranje naloga tako što ćete se prijaviti u roku od 30 dana.

Sa AOL-om, čuvanje vaših podataka traje isti vremenski period: na sajtu stoji da čuvanje vaših podataka traje do 30 dana, rok u kojem možete izvršiti njihovo preuzimanje.

Obrisana aplikacija nije isto što i obrisan nalog

Da budemo jasni: „Ubijanjem“ aplikacije na vašem telefonu, zapravo, ne brišete i vaš nalog povezan s tom aplikacijom. Pre nego što „očistite“ telefon, otvorite aplikaciju i pronađite opciju brisanja naloga. Neke aplikacije, kao što je Venmo, zahtevaju da izbrišete svoj nalog sa računara, a ne s mobilnog uređaja.

Ukoliko ste aplikaciju već izbrisali, možda ćete morati ponovo da je preuzmete ili da odete na njenu veb-lokaciju kako biste pokušali da se ponovo prijavite. U svakom slučaju, želite da konačno vidite neku vrstu poruke u kojoj se kaže da više ne postoji  e-pošta i/ili korisničko ime vezano za ono što ukucavate.

 

Katherine Bindley, Wall Street Journal

Hajekovski komunizam


Mislite da je naslov kontradikcija, oksimoron, paradoks? Niste u pravu: navikli smo da razmišljamo u čistim kategorijama, iako je život neuporedivo složeniji od toga. Stvarnost obiluje paradoksima, a Kina jeste zemlja hajekovskog komunizma.

Rekao bih da se nigde na svetu bogatstvo i materijalni uspeh ne slave tako otvoreno kao u današnjoj Kini. Možda je povod 40-ogodišnjica otvaranja zemlje koja se obeležava ove godine, ali verujem da je glavni razlog za slavlje sam spektakl najuspešnijeg ekonomskog razvoja ostvarenog u istoriji. Bogati preduzetnici se slave u novinama, na televiziji, na konferencijama. Njihovo bogatstvo i priče o usponu iz najdubljeg siromaštva nude se kao primer koji bi svi trebalo da slede. Ayn Rand bi se ovde osećala kao kod kuće. Kao i Hayek: neverovatna količina energije i inovacija rezultat je promena koje su transformisale život 1,4 milijarde ljudi, dva puta više od sabranog broja stanovnika „stare“ EU-15 i SAD. Ljudi su otkrili ekonomske informacije koje su ranije bile nedostupne ili nepoznate, uspostavili nov odnos kapitala i rada u šumpeterovskom maniru i stvorili nezamislivo bogatstvo (svakako nezamislivo za ljude koji pamte Kinu iz 1978).

Na velikom banketu u Pekingu smo slušali životne priče petorice kineskih kapitalista koji su 80-ih godina prošlog veka krenuli od nule (zero! nada!) i postali dolarski milijarderi. Jedan je proveo više godina na selu za vreme Kulturne revolucije, drugi je 7 godina robijao zbog „špekulisanja“, a treći nije krio da je zanat kapitalizma učio varajući ljude u Istočnoj Aziji („posle sam shvatio da ako želim da postanem zaista bogat ne smem varati; varanje je za gubitnike“). Hayek bi bio opčinjen njihovim pričama. I nema te vesti koja bi mu više prijala od one u današnjem Fajnenšal tajmsu o raspuštanju Društva marksista na Univerzitetu u Pekingu zbog pružanja podrške štrajku radnika u Specijalnoj ekonomskoj zoni u Šenženu.

Ali Hayek je u jednoj stvari pogrešio. Taj neverovatni lični (i društveni) uspon ostvaren je pod vladavinom jedne partije, Komunističke partije Kine. Slavljenje bogatstva nije strano marksistima. Razvoj, širenje obrazovnog sistema, rodna jednakost, urbanizacija i ekonomski rast koji će biti brži od rasta u kapitalizmu – to je bilo opravdanje i izvor legitimnosti komunističkih revolucija u manje razvijenim delovima sveta. Tako je govorio Lenjin; to je potvrdio i Trocki zalažući se za masovnu industrijalizaciju, a Staljin je njihove planove sproveo u delo: „Zaostajemo 50 ili 100 godina za razvijenim zemljama. Tu razliku moramo nadoknaditi za 10 godina. Ako u tome ne uspemo, bićemo uništeni“.

Sećam se kako sam kao nadobudni gimnazijalac u Jugoslaviji prelistavao novine tražeći pokazatelje industrijskog rasta. Pošto je Jugoslavija tada bila među zemljama sa najvišim stopama rasta, bio sam duboko razočaran kada bi mesečna stopa pala ispod 10 odsto (na godišnjem nivou). Verovao sam da je rast od 10 odsto uobičajen u komunističkim ekonomijama: zašto bi neko poželeo komunizam ako tako neće dobiti brži rast nego u kapitalizmu?

Slavljenje rasta – novih puteva, novih super brzih vozova, novih stambenih naselja, novih dobro osvetljenih avenija i urednih škola – to je za komuniste prirodna stvar. Ništa manje nego za hajekovske preduzetnike. (Kao ilustraciju predlažem Nerudine divno napisane memoare Confeso Que He Vivido gde on opisuje svoje ogromno zadovoljstvo pred prizorom brana koje je izgradio Sovjetski Savez). Razlika je u tome što Hayekovi preduzetnici slave lični uspeh, koji usput pomaže ostatku društva da krene napred, dok je komunizam podrazumevao podruštvljenje ličnog uspeha.

Ali to se nije dogodilo. Kolektivistički projekat izgradnje je funkcionisao deceniju ili dve da bi rast opao, a razvoj stao. Zavladao je cinizam. Tek Kina i Deng Sjaoping su „natrapali“ (besmrtnim rečima Adama Fergusona) na kombinaciju u kojoj vladavina komunističke partije opstaje, dok se individualnim kapitalistima istovremeno pruža puna sloboda delovanja, pa i sama ekonomija društva. Oni će raditi, bogatiti se, usput bogateći i druge, ali poluge političke moći za to vreme moraju ostati čvrsto u rukama komunističke partije. Kapitalisti su sagradili lokomotivu i obezbedili gorivo, ali za upravljačkom tablom i dalje stoji partija.

Da li bi situacija u Kini bila bolja da je i politička moć u rukama kapitalista? To je složeno pitanje. Možda bi je iskoristili da naprave novu verziju vlade iz Nankinga iz 30-ih godina 20. veka, potkupljivu, slabu i nekompetentnu. U tom slučaju ne bi morali naporno da rade. Bilo bi dovoljno da održavaju stečene ekonomske privilegije. Jedan od najvećih problema američkog kapitalizma danas je to što bogati u sve većoj meri kontrolišu politički proces i tako preusmeravaju ekonomske podsticaje sa proizvodnje i konkurencije na stvaranje i održavanje monopola. U Kini bi situacija verovatno bila mnogo gora. Upravo zahvaljujući tome što je politička sfera uglavnom izolovana od ekonomske sfere, kapitalisti su se bezbedno mogli posvetiti proizvodnji na dovoljnoj udaljenosti od politike (što većoj to bolje, jer je partija izložena rastućoj korupciji).

Kako je Kina otkrila i prigrlila ovu kombinaciju? Postoji više razloga uključujući hiljadugodišnju tradiciju imperijalne birokratije, kao i novi istorijski savez između Komunističke partije i Sun Jat-senovog Kuomintanga (savez kakav nije postajao nigde u ostatku komunističkog sveta). Ali pravo pitanje koje se ovde nameće glasi: da li se to moglo dogoditi i na drugim mestima? Možda. Lenjinova Nova ekonomska politika nije se mnogo razlikovala od kineskih politika iz 80-ih godina. Ali Lenjin je NEP video kao privremeni ustupak kapitalizmu – jer je verovao da je socijalizam progresivniji, pa otuda „naučno“ mora generisati veći rast. Možda su tek neuspesi Velikog skoka napred i Kulturne revolucije uzdrmali kinesko rukovodstvo i uverili Denga i ostale da je privatna inicijativa „progresivnija“ od društvenog planiranja i državnih preduzeća. Lenjin to nije mogao uvideti. Još je bilo prerano.

Pitao sam se šta bi Staljin rekao da vidi današnju Kinu. Verovatno bi mu bilo drago što njegovo ime i dalje čini deo zvaničnog panteona. (U velikoj knjižari u centru Pekinga na prvim policama kod ulaza nalaze se prevodi marksističkih klasika: Marx, Engels, Lenjin… i Staljin. Mali broj ljudi obraća pažnju na njih. Iza su knjige o upravljanju bogatstvom, finansijskoj ekonomiji, investiranju na berze i tako dalje koje su mnogo popularnije.) Staljin bi bio zadivljen kineskim rastom, ogromnim moćima državne uprave i zemlje (u koju više ne mora da šalje savetnike da podstiču tehnološki razvoj), kao i sposobnošću partije da kontroliše stanovništvo na veoma sofisticiran i nenametljiv način.

Staljinu bi se dopao ekonomski uspeh i vojna moć koja ide uz to, ali verovatno bi se zapanjio pred privatnim bogatstvom. Teško je zamisliti da bi on i Jack Ma mogli da opstanu u istoj zemlji. Hayekova reakcija bi bila suprotna: oduševio bi se zato što su njegove tvrdnje o spontanom uređivanju tržišta dobile tako uverljivu potvrdu, ali ne bi razumeo da je to bilo moguće samo zahvaljujući vlasti komunističke partije.

Mada priču o najvećem ekonomskom uspehu svih vremena – koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim – još niko nije sasvim razumeo.

 

Branko Milanović, Global inequality, 24.09.2018.

Peščanik.net, 03.10.2018.

Kompletan vodič za slušanje muzike na poslu


Ukoliko ovaj članak čitate na poslu, dobre su šanse da su vam slušalice već u ušima. Ova lista nije preporuka izvođača, već pre uvod u način na koji se muzika može slušati na radnom mestu a da vam ne odvlači pažnju i slabi produktivnost. Evo kako slušati „svoj zvuk“, radovati mu se, i, ujedno – raditi a „da posao ne trpi“. Priču i preporuke dali novinari magazina Atlantic (blog Quartz)

Nikada nije bilo lakše „ukačiti“ se na sopstveni muzički sadržaj – ili pak neophodnije – da na nju ukačite saradnike koji su pokraj vas u otvorenim kancelarijama – drugare iz popularnih „kockica“(cubicles) i druge kolege „sa lica mesta“. Ali, nije sva muzika po svojoj prirodi jednako dobra za posao, pogotovo kada je posao potrebno uraditi na vreme. Kako bi trebalo da izaberete najbolju „zvučnu zavesu“ i podlogu za određeni zadatak? Koje pesme će vam pomoći da i dalje ostanete puni energije, fokusirani i kreativni – ili, čak, samo da vam pripomogne da prođete kroz još jedan veoma dugačak dan kojem nikad kraja?

Počnimo od osnovnog.

Slušanje muzike utiče na vaš mozak

Stavljanje slušalica na glavu pruža direktan „protok“ od Ajtjunsa (iTunes) ili Spotifaja (Spotify) do vašeg slušnog (auditornog) korteksa. Dok se u slušalicama „vrti“ vaša muzika, ona kroz uho može aktivirati različite centre u mozgu, u zavisnosti od toga da li je muzika poznata ili nova, srećna ili tužna, u velikom ili malom ključu, molu ili duru, ili – što je možda još i najvažnije za radne svrhe – da li ima tekst ili ne.

Neki zadaci su lakši uz slušanje muzike…

Istraživanja pokazuju da muzika za rad ima najbolje dejstvo na zadacima koji zahtevaju ponavljanje i – mada zahteva izvestan fokus – ne zahteva previše kognitivnih funkcija višeg nivoa. Jedna za psihologiju rada istorijski važna studija iz 1972. godine iz oblasti Primenjene ergonomije otkrila je da su fabrički radnici imali bolji učinak dok su u pozadini svirale razigrane (ali ne prebrze), vedre melodije.

…a neki su teži.

Nemojte se zavaravati: Slušanje muzike znači da imate mozak koji je „multitasking“ tj da možete raditi više od jedne operacije istovremeno. Svi kognitivni resursi koje vaš mozak troši – na razumevanje pročitanog, obrade emocija koje dotična pesma pokreće, ili se na prisećanje „kada ste je ono beše čuli po prvi put…” sve to vam neće biti od pomoći dok radite.

Studije su pokazale da razumevanje teksta, baš kao i memorisanje, nalaze na udaru, recimo, baš muzike. Samo pokušajte da unesete brojeve u tabelu dok slušate ovo:

Pronađite pravi balans

Loša strana slušanja muzike na poslu je to što zahteva vašu pažnju. Dobra strana je to što ona može učiniti da osećate daleko više energije kao i da vam poboljša raspoloženje. Vaša omiljena (ali ne svaka!) muzika će, takođe, biti od velike koristi u prigušivanju i neutralizaciji pozadinskih zvukova koji vam ne prijaju. Trik je u tome da pažljivo odaberete svoju muziku, kao i da svoje omiljene melodije podesite prema aktuelnom zadatku koji trenutno obavljate.

Za kognitivnu podršku, izaberite muziku koja nema teksta…

Ovo čini da se, intuitivno i kroz melodiju, lako shvati smisao svih nas koji na poslu slušamo muziku, posebno ukoliko je naš zadatak povezan sa procesiranjem velike količine reči. Jezički centri našeg mozga ne mogu funkcionisati u „dešifrovanju“ reči koje čujemo u pesmi, što otežava koncentraciju na, recimo, pisanje poslovnog e-maila.

Ili, ukoliko naprosto ne možete pronaći muziku bez teksta, možete odabrati nešto na jeziku koji ne razumete – poput izmišljenog „houplandskog“ – islandskog jezika koji koristi bend Sigur Rós:

…a to je muzika koja ima postojan ritam i raspoloženje

Vaš mozak je mašina za predviđanje koja svakog trenutka pravi beskrajne serije pretpostavki o tome šta je to što će se desiti sledeće. Kada je reč o muzici na poslu, ne želite da vaš mozak traći kognitivne resurse neprekidno predviđajući šta je to što će čuti.

Istraživanja su pokazala da slušanje ujednačenih, melodijski i vokalno relativno nepromenljivih pesama koje nemaju puno emocionalnih „vrhova i dolina“ ili promena muzičkog ključa/raspoloženja poboljšavaju neke jednostavne kognitivne veštine. Druga istraživanja pokazala su da “muzički jednostavne melodije” sa malim opterećenjem u informacijama i bez mnogo složenosti imaju najjači pozitivan efekat po zaposlene.

Poslušajmo, na primer, stalno, fazno ponavljanje “Muzike za aerodrome 1/1” Brajana Inoa (Brian Eno):

Neke studije sugerišu da muzika glavnog ključa (danas uglavnom Ge-ključ, pesma koja zvuči vedrije a sa manje tužnih melodija) čini da vreme prolazi – sporije. Da li je to dobra stvar ili ne – zavisi od toga koliko morate da uradite pre nego što odete kući.

Ne puštajte muziku stalno – pravite pauze

Široko citirana studija iz 1972. godine otkrila je da su koristi muzike na poslu nestajale onda kada se dotična stalno „vrtela“. Jer, ponekad su vašem mozgu potrebni svi kognitivni resursi koji su mu na raspolaganju. Jedan od članaka na tu temu iz 1989. godine je izveo eksplicitno zapažanje da se “složeni menadžerski zadaci verovatno najbolje izvode u tišini.”

Muzika tipa „povedi me“ (pick-me-up music)

Na radnom mestu postoji jedna kategorija slušanja i preslušavanja muzike koja ima potpuno drukčiji skup pravila: to je sam žanr/ vrsta onoga što se sluša tokom obavljanja radnih zadataka, kada u svoj posao maksimalno uključujete i moć muzike da biste se  pokrenuli upravo emocionalno. Pokušajte da vrtite neku rok-himnu ili muziku iz omiljenih akcionih filmova kako biste podigli i održali dobro raspoloženje, ili zavrtite omiljenu pesmu kao nagradu za dobro obavljen posao. Ova strategija će vam pružiti brojne kognitivne prednosti koju muzika nosi sa sobom, i to bez ikakvih nedostataka vezanih za odvraćanje pažnje od radnih zadataka ili dekoncentraciju.

Evo jedne koja se može vrteti uoči nekog velikog sastanka:

Pritisnite „shuffle“ na vašem plejeru…

…a potom će mašina nasumice „promešati“ to jest sama „promućkati“ vašu plej-listu; ovakav metod garantuje slapove dopamina u vašem organizmu, kao i navalu dobrog raspoloženja.

Kao što je već pomenuto, vaš mozak uspeva da predvidi budućnost, tako da vas ubacivanje izvesne „slučajnosti“ u vaš „muzički miks“ može nagraditi uzbranom navalom prijatnosti nastale dopaminom koji je „poplavio“ vaše neurotransmitere. Kako biste što bolje iskoristili ovu „neurološku apoteku“ sopstvenog mozga, koristite uslugu striming muzike kao što su Spotify, Pandora ili Rdio za automatsko servisiranje pesama koje vam se dopadaju, ili bi mogle da vam budu prijatne (predictable songs).

Najbolji žanrovi za slušanje na radnom mestu

Ako ste spremni da eksperimentišete sa muzičkim stilovima koji najbolje odgovaraju vašem radnim stilom, evo nekoliko sugestija (linkovi za pesme preko servisa Spotify):

Džez: Dostupan je velikom rasponu tempa i raspoloženja, uglavnom bez tekstova. Pokušajte Majlsa Dejvisa (Miles Davis), Alis Koltrejn (Alice Coltrane) ili Telonijusa Monka (Thelonious Monk).

Klasična muzika: ovde su varijeteti i raznovrsnost još veći. Mnogi zaposleni zaklinju se u Bahovu muziku zbog njegovih elegantnih, matematički izvedenik kompzicija i toka, kao i varijacija koje ne idu u ekstremne promene tempa i melodije.

Minimalistički kompozitori: po svom konceptu repetitivni to jest ponavljajući muzički sadržaju mogu, u najboljem slučaju, izazvati samo „pozitivan radni trans“ koji tražite. Pokušajte da zavrtite Stiva Rajha (Steve Reich) ili Filipa Glasa (Philip Glass).

Chill-out: opuštajuća pozadina bez previše varijacija i ekstrema: već samo ime sve objašnjava. Pokušajte da slušate Bonobo ili Cinematic Orchestra.

Ambijentalna muzika: Jedva da ćete je biti svesni, dakle maksimalno „prijateljski“ nastrojena prema vašem mozgu tokom obavljanja radnih zadataka… pokušajte uz muziku koju stvara Brian Eno ili, recimo Aphex Twin.

Filmska muzika: Koristite je da biste ubrzali rad srca i „poleteli“, kao što je, recimo, naslovna tema iz filma Top Gun (ili, naravno, neka vama omiljena tema koja vas odmah „podiže“); ili, recimo, iznađite posebno raspoloženje uz muziku tandema Daft Punk za film Tron, ili Trenta Reznora koji je komponovao muziku za film „Društvena mreža“ (The Social Network).

Muzika iz video-igrica: Kao što je neko već upozorio na Reddit-u, zvukovi igrica osmišljeni su tako da vam što duže drže pažnju, ali bez previše odvraćanja. Londonski simfonijski orkestar je nedavno snimio dvadesetak melodija koje su kaveri poznatih video-igrica; a tu je i ova „rezervna opcija“: raskošnadivna muzika iz video-igre Minecraft:

Probajte listu po ukusima i ušima novinara Quartz-a, bloga američkog magazina Atlantik:

Evo liste pesama, ponovo preko Spotifaja, koje je osoblje redakcije američkog magazina Atlantik (blog Quartz) odabralo kao neke od svojih favorita za slušanje tokom posla (verzija liste pesama u programu Rdio može se naći ovde.

 

Adam Pasik, magazin Atlantic (blog Quartz)

Prvi crnogorski autoput: put ka uspehu ili ka bespuću?


Kineska novinska agencija Xinhua bavila se temom o kojoj pišu i najveće svetske agencije: da li je crnogorska magistrala “trojanski konj” Kine na njenom putu “osvajanja Evrope”, kao i da li je kredit koji je crnogorska vlada uzela od ove zemlje dužnička zamka ili put ka uspehu?

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Fotografija snimljena 22. septembra 2018. godine pokazuje gradilište mosta „Moračica“ na trasi prvog crnogorskog autoputa, oko 14 km severno od glavnog grada Podgorice. (Sinhua / Vang Hujđuan)

Kada je u vestima čuo da će prvi crnogorski auto-put biti izgrađen nadomak njegove kuće, Vukašin Petrović, seljak iz sela Jelin Dub oko 14 km severno od glavnog grada Podgorice bio je toliko uzbuđen da se šalio kako bi skočio sa mosta planiranog da bude tu sagrađen.

San sigurnog i brzog putovanja bio je predalek da bi se realizovao u ovom malom i nedovoljno razvijenom uglu Balkana, sve dok na horizontu nisu iskrsli impresivni stubovi, visoki čak i do 160 metara.

Autoput je deo projekta koji preseca ovu valovitu planinsku zemlju.

Petrovića (69) počesto možete susresti kako sedi na velikoj, drvenoj stolici ispred svoje kuće, samo kako bi promatrao napredak u izgradnji, prizivajući trenutak kada će baš on biti jedan od prvih koji će se voziti ovim autoputem… jednom kada on bude dovršen.

A nije Petrović jedini koji je od samog početka gajio sumnju u izglede za realizaciju autoputa. Kada ga je crnogorska vlada pokrenula, ovaj je projekat je na domaćem ali i međunarodnom nivou odmah doživeo kritike kao “prazna priča“  i politički marketing, rekao je Vatroslav Belan, savetnik u crnogorskoj vladi.

“Sada smo pod različitim vrstama pritisaka naših građana da se autoput što je pre moguće izgradi”, dodao je Belan.

Put u izgradnji dugačak 41 kilometar, koji je podržan kineskim kreditima i inženjerskom ekspertizom, gradi se u okviru kineske „Inicijative za pojas i put“ (IPP) i predstavlja prvu fazu autoputa ukupne dužine od 180 kilometara koji će povezati jadransku luku Bar sa Srbijom, koja je kopnena zemlja. To je najveći infrastrukturni poduhvat ikada započet u Crnoj Gori, zemlji poznatoj po teškom terenu – zemlji koja, i pored svoje nepristupačnosti,  privlači sve veći broj inostranih turista.

Da li je autoput fiskalno (ne)održiv?

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Uprkos svom potencijalnom značaju i popularnosti u velikom delu domaće javnosti, autoput je privukao pažnju brojnih zapadnih medija koji su njegovu izgradnju nazvali “dužničkom zamkom”, tvrdeći da će ovaj projekat, podržan od strane Kine, ovu balkansku zemlju oterati u bankrot.

U izveštaju Reutersa rečeno je da je kineski zajam za autoput “uveo Crnu Goru u galopirajuću zaduženost”.

U medijski široko citiranom dokumentu vašingtonskog Centra za globalni razvoj, navodi se da je “problem duga Crne Gore ogroman”, a u prilog ovoj tezi navodeći studiju Svetske banke objavljenu februara 2017. U njoj se procenjuje da će, ukoliko izostane fiskalno prilagođavanje, učešće javnog duga ove zemlje u BDP-u (bruto domaćem proizvodu) ove godine porasti na 83 odsto.”

Pa ipak, istraživanjima i razgovorima na tu temu, koje je sačinila kineska agencija Sinhua, došlo se do sasvim drukčijih nalaza i mogućih ishoda.

Uslovi kineskih zajmova – dvoprocentna kamatna stopa, 20-godišnji program otplate i šestogodišnji grejs period se, po međunarodnim standardima, smatraju izuzetno povoljnim.

U stvarnosti, dug vlade Crne Gore je sredinom ove godine iznosio 70,1 odsto BDP-a, prema zvaničnom izveštaju crnogorskog Ministarstva finansija.

Međutim, čak i 83-procentni iznos duga je sličan dugovanjima koje imaju EU članice, pa, stoga, i nije alarmantan u poređenju sa evropskim prosecima.

Eurostat, statistički biro Evropske unije (EU) izjavio je da je crnogorski državni dug u prvom kvartalu 2018. godine iznosio 86,8 odsto nacionalnog BDP-a u 19-članskoj evrozoni, uz 81,5 odsto koliko je u „kompletnoj“ 28-članoj EU grupi.

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

U izveštajima nedovoljno informisanih zapadnih medija koji pišu o prvoj CG magistrali najviše kategorije, stoji da su aktivnosti crnogorske vlade za uvođenjem efikasne fiskalne konsolidacije prepoznate i priznate od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

“(Crnogorska) Vlada je 2017. pokrenula ambiciozni program fiskalne konsolidacije”, napominje se u izveštaju Svetske banke iz aprila 2018. godine, dodajući da je “nakon inicijalnih napora za efikasnijom fiskalnom konsolidacijom izgledi za kreditni rejting B+ poboljšani na status stabilnog, što je omogućilo lakši pristup ove zemlje tržištima kapitala – uz redovno refinansiranje obaveza.”

Prema podacima Svetske banke, fiskalni deficit će se 2018. smanjiti na 3,2 odsto, čime će se polako do 2020. postići višak, a državna kasa dospeti u „plus“.

MMF je u izveštaju iz maja 2018. rekao da je “većina fiskalnih mera već sprovedeno, dok se 2017. godine osnovna fiskalna pozicija poboljšala. Ukoliko se potpuno sprovede, ova će strategija znatno ojačati crnogorsku fiskalnu poziciju, stvarajući primarni fiskalni višak 4,5% BDP-a do 2020. godine, dozvoljavajući da državni dug pada na 53 procenta BDP-a do 2020. godine.”

Povrh toga, vodeći crnogorski ekonomista i rektor privatnog Univerziteta u Donjoj Gorici, Veselin Vukotić, rekao je da “vezivanje zdravlja ekonomije samo za jedan kvantitativni indikator, a to je javni dug BDP-a, predstavlja apsolutno birokratski pristup”.

Važno je, obratiti i pažnju na “način na koji se ulažu ova pozajmljena sredstva”, rekao je on, i onda će, „u tom slučaju, novac uložen u izgradnju dugoročne infrastrukture biti novac koji je svrsishodno i dobro potrošen.“

Ekonomska blagodat

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Izgradnja autoputa i kineska „kreditna injekcija“ već deluju stimulišuče na ovu malu zemlju, kažu iz MMF-a, “jer je nakon rasta od 2,9% u 2016. godini, privredni rast u 2017. bio 4,4 posto, podstaknut izgradnjom autoputa kao i uspešnom turističkom sezonom”.

“Snažan ekonomski rast trebalo bi da se nastavi i u 2018. godini, bez obzira na fiskalno prilagođavanje… s tim da novac koji će se potrošiti na autoput ostane približno na nivou iz 2017. godine, dok bi upravo privatne investicije – a ne javne investicije – kao i potrošnja – trebalo da podstiču dalji rast”, kaže se u izveštaju MMF-a.

“S obzirom da će se rast investicija usporiti kako se izgradnja autoputa bude privodila kraju, njen doprinos rastu će i dalje biti jak u 2018. godini”, rekla je Svetska banka u svojim ekonomskim predviđanjima za Crnu Goru.

Za Bemax, vodeću crnogorsku građevinsku kompaniju, učestvovanje u izgradnji znači da će ostvariti promet u visini od oko 200 miliona evra (232,2 miliona američkih dolara). U ovom trenutku, graditi taj autoput znači zaposliti oko 700 ljudi, od kojih su njih oko 600 lokalni radnici sa „domaćeg terena“, izjavio je za kinesku agenciju Sinhua izvršni direktor ove firme, Veselin Kovačević.

Branislav Becerović, 39-godišnji radnik na gvozdenoj armaturi za 160 metara visike stubova koji će nositi ovaj autoput, rekao je da mu je ovaj ugovoreni posao podario daleko bolji prihod – bolji nego ikada pre.

Crnogorci, koji nisu direktno uključeni u ovaj projekat, takođe žele da ovaj projekat bude uspešno okončan.

Vidić Bogić, seljak iz okoline Vilaca, severno od Podgorice rekao je da su kineski radnici već pozitivno uticali na lokalnu zajednicu: redovno snabdevanje vodom i strujom, koji dotad nisu bili dostupni, uvedeni su i u njihovo susedstvo upravo kao podrška aktuelnim građevinskim radovima.

“Ne smemo smetnuti s uma da se gradnjom obližnjeg autoputa ujedno obavlja i razmena na obostranu korist; nadamo se da će izgradnja biti uspešno privedena kraju, čime će se poboljšati i životi ovdašnjeg stanovništva, koji će konačno prestati da napuštaju ovo područje”, rekao je Bogić agenciji Sinhua.

Milena Tešić, monahinja pri crkvi Svetog Nikole rekla je da ona i njena crkva gledaju na ovaj projekat s entuzijazmom. Do nje, takođe, kontinuirano dopiru informacije o tome kakve će sve koristi Crnogorci imati od ovog autoputa, uz mogućnost bržeg putovanja, transporta i smanjenja troškova prevoza.

Na pitanje o bojazni da će mlađe generacije biti preopterećene zajmom za autoput, ova 59-godišnjakinja je rekla da “ukoliko mladi ljudi počnu da rade više i imaju bolje radne navike, onda neće biti problema”.

Šira slika

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Crnogorska vlada veruje da će se izgradnjom autoputa premostiti postojeće „praznine“ i infrastrukturni nedostaci između severnih i južnih delova, kao i između ove zemlje i Evrope.

Imajući u vidu da se njen krševiti planinski sever nadvija nad lepom i doteranom obalom Jadrana, nedostatak odgovarajućih puteva usporava razvoj turizma koji je verovatno najveći ekonomski potencijal ove zemlje, ali i poljoprivredu i druge industrijske grane.

“Regionalne razlike u ekonomskom razvoju su prilično značajne”, navedeno je 2013. u Izveštaju UN programa za nacionalni razvoj, sa “severom Crne Gore koji se nalazi u najnepovoljnijem položaju”.

“Primorska oblast je, recimo, imala najmanju stopu nezaposlenosti (11,4%), dok je u na području severnog regiona ona dostigla gotovo 33% među radno aktivnim stanovništvom, koje je u velikoj meri bilo nezaposleno”, navodi se u ovom izveštaju, dodajući i to da je neadekvatna infrastruktura jedna od prepreka koje Crna Gora mora otkloniti na svom putu integracije u EU.

Uprkos tome, autoput kojim se poboljšava povezanost Crne Gore sa EU – koji se potom na severu priključuje putevima Srbije, sve do centralne Evrope, a na jugu do Jadranskog mora i Mediterana – usledile su i brojne optužbe sa Zapada, naime, da Kina, ovakvim i sličnim infrastrukturnim projektima, sprovodi neku svoju „tajnu agendu“ u Evropi.

Iskazi poput “zadnjih vrata” ili “trojanskog konja” na Balkanu (kojeg Kina navodno instalira) ne skidaju se s naslovnih strana Evropskog izdanja vebsajta Politico, dok u Rojtersovim izveštajima i pričama stoji da bi Crna Gora mogla da Pekingu bude “ulazna luka ka Evropi sa Jadrana”.

“Ovakva strahovanja Evrope, naime, da će Kina “preuzeti” Crnu Goru i/ili istočnu Evropu, zasnivaju se na potpunom nepoznavanju istorije”, izjavio je rektor Veselin Vukotić.

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Liju Zuokuj, direktor Odeljenja za centralne i istočne evropske studije pri Institutu za evropske studije Kineske akademije društvenih nauka rekao je da je strah neopravdan i preteran, s obzirom da je Crna Gora već deo NATO-a, a da bi Evropskoj uniji mogla da se pridruži već 2025. godine… uz činjenicu da je Kina 7000 kilometara daleko od EU i Crne Gore.

“Zahvaljujući kineskom učešću u projektu, Crna Gora sada doslovce postaje bliža Evropi”, rekao je on.

Posmatrano iz druge perspektive, smatra Liju, izgradnju autoputa treba pozdraviti jer ovaj region ima očigledne koristi od kineskog finansiranja i stručne podrške, čime će se, ujedno, uštedeti i finansijski resursi koje Evropska unija izdvaja za Balkan, tog tradicionalno „siromašnog rođaka“ Zapadne Evrope.

Za Crnu Goru, izgradnja autoputa uliva nade da će ova zemlja “još zadugo u budućnosti koračati putem nepromenjene političke agende”, rekao je Vatroslav Belan koji je ekonomski savetnik u crnogorskoj vladi, dodajući da ta dugoročna politička agenda jeste, zapravo, “put ka Evropi i zajednici najrazvijenijih zemalja”.

Lu Hui, Xinhua (2018-04-10-04-2018)

Bitkoin: prva decenija 


Ovog meseca pre tačno deset godina, Satoši Nakamoto objavio je onlajn dokument koji je predstavljao koncept “čiste peer-to-peer verzije elektronske gotovine” pod nazivom Bitcoin. Međutim, bitkoin nije stvarno i pušten u promet, sve do maja 2010. godine kada je programer Laslo Hanjec zamenio 10.000 bitkoina za dve pizze: virtuelna valuta postala je sredstvo za kupovinu stvari iz stvarnog sveta.

Dovoljno je reći da, ovih dana, za 10.000 bitkoina možete dobiti mnogo više od dve pizze.

Sledi pregled načina na koji se kupovna moć te originalne transakcije menjala tokom proteklih osam godina, pokrećući kupovnu lestvicu od Ajpeda do Lamborginija dok su se u međuvremenu u taj „voz“ kačili oni koji su najranije usvojili bitkoin, uz prave entuzijaste, finansijere sa Volstrita i maloprodajne investitore – svi su oni uskočili u bitkoinov „tobogan“.

Rastuća (i umanjujuća) kupovna moć od 10.000 bitkoina:

Kako je Bitcoin rastao, tako je narastala i njegova baza korisnika. Dnevne transakcije su aprila 2011. godine premašile milijardu dolara, otprilike godinu dana nakon prve kupoprododajne transakcije sa pizzama.

Dolarska vrednost dnevnih transakcija na Bitkoin blokčejnu:

Naravno, danas je univerzalni kripto-valutni Univerzum daleko veći od Bitkoina. Postoji preko 1.000 digitalnih valuta kojima se trguje na berzama širom sveta, uključujući sve (ne)zamislivo: od onih koje ozbiljno konkurišu bitkoinu – kao što je to Eter (Ether), do nesumnjivih „šala“, kao što je to DogeCoin. A kada je januara 2018. kriptomanija dostigla svoj vrhunac, tržišna vrednost kripto-valuta koje prati CoinMarketCap.com premašila je nestvarnih 835 milijardi dolara.

Broj novih kripto-valuta u opticaju, pregled po mesecima:

Maj 2013-te, do maja 2018.

Izvor: CoinMarketCap.com

Izračunavanje vrednosti svake pojedinačne digitalne valute ocenjivana je od prvog dana kada su registrovane u nultom obimu trgovanja na bilo kojoj od više od 200 javnih menjačnica, na kojima se vrši razmena digitalnih valuta koje je ovaj vebsajt pratio.

Digitalni „novčići“ su od januara do danas izbrisali oko 600 milijardi dolara svoje vrednosti pošto su regulatorni organi počeli da strože kažnjavaju, dok su nade polagane u široko usvajanje kripto-novca iščilele. I dok se uskoro navršava decenija od pojave Bitkoina, još je uvek veoma nejasno da li će u skorije doba kripto-valute transformisati globalna plaćanja, ili će postati svojevrsno “digitalno zlato” – ili će, pak, postati irelevantne, takoreći beznačajne.

Ako ništa drugo, barem je Hanyecz dobio svoje pizze.

Eric Lam, Lauren Leatherby, Bloomberg

I bogati plaču (barem ponekad)


Kineska zvezda Fan Bingbing kažnjena je sa 70 miliona dolara zbog utaje poreza.

Fan Bingbing na Kanskom festivalu 2018. FOTO: Franck Robinchon/ Rex/ Shutterstock/ European Presphoto Agency

Fan Bingbing na Kanskom festivalu 2018. FOTO: Franck Robinchon/ Rex/ Shutterstock/ European Presphoto Agency/ Wall Street Journal

Njeni problemi počeli su maja ove godine kada je u javnost procurio njen filmski ugovor. Prema pisanju državnog tabloida Global Tajmsa (Global Times), Fan je imala dva različita ugovora: jedan službeni u kojem je pisalo da je plaćena oko 1,5 miliona dolara – i drugi privatni, prema kojem je dobila 7,5 miliona dolara. Ova praksa rada na crno je u Kini poznata kao “jin-jang ugovor”.

Kineska filmska zvezda Fan Bingbing, koja se već tri meseca ne pojavljuje u javnosti, pristala je da plati 70 miliona dolara kazne kako bi izbegla krivične optužbe za utaju poreza, javili su kineski državni mediji.

Ova 37-godišnja glumica je koristila jin-jang šemu pod nazivom „podeljeni ugovor“ (split contract), u kojem je jedan, zvaničan honorar prijavljen poreskoj službi, dok je onaj mnogo viši deo isplaćen u tajnosti, javila je državna novinska agencija Sinhua.

Fan, koja se 2014-te pojavila u filmu “X-Men: Days of Future Past” je izuzetno poznata ličnost u Kini, sa 62 miliona sledbenika na društvenoj mreži Weibo. Mlade Kineskinje koje žele „poboljšanja“ plastičnom hirurgijom često traže da njihova lica budu oblikovana po crtama lica koje ima Fan.

Upućujući javnost na slučaj gospođe Fan, vlasti su jasno poslale poruku ostalim ličnostima iz industrije zabave, sa estrade, filma i televizije, rekao je Stenli Rozen, profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije, koji je specijalizovan za politiku Kine i njenu filmsku industriju.

“Jedan aspekt njenog slučaja bio je ovaj: dati do znanja poznatim ličnostima – uključujući i one sa međunarodnom reputacijom – da im slavu i sveprisutnost u medijima država može oduzeti u bilo kom trenutku”, rekao je Rozen.

Fan, koja je poslednji put viđena 1.jula prilikom javne posete dečijoj bolnici u Šangaju, izvinila se u poruci objavljenoj na njenom Weibo nalogu.

“Duboko se stidim zbog svojih dela i ponašanja”, rekla je gospođa Fan. “Moglo bi se reći da čak ni najmanje svoje dostignuće ne bih mogla ostvariti bez podrške svoje zemlje i naroda. Bez [komunističke] partije i dobre politike zemlje, bez narodne ljubavi, ne bi bilo ni Fan Bingbing.”

U predstojećem filmu “Vazdušni napad” (Air Strike), glumi i Brus Vilis, koji je zapravo i isplatio gospođu Fan kroz split-ugovor; tom prilikom je za honorar isplaćeno 10 miliona juana (1,5 miliona dolara), objavila je Sinhua, mada je stvarno plaćena trostuko od prijavljene sume. Fan je „eskivirala“ da plati 6,18 miliona juana kroz porez na dohodak građana, kao i 1,12 miliona juana u porezima na poslovanje.

Pored 70 miliona dolara kazne koju je gospođa Fan platila, ona i njena kompanija moraju da plate i 42 miliona dolara, a grupa drugih povezanih kompanija mora da plati i dodatnih 17 miliona dolara, izveštava Sinhua. Kineska državna agencija je javila da osoba koja je povezana sa ovom „ugovornom šemom“ – osoba koja nije identifikovana – privedena zbog opstrukcije istrage.

Skandal je obelodanjen u junu, kada je televizijski voditelj Cui Jongjuan optužio g-đicu Fan da koristi ugovor tipa „jin-jang“ kako bi izbegla poreze (jin-jang simbol izvrsno ilustruje ovu šemu podeljenog ugovora: belo polje u simbolu je „vidljivi“ novac u transkaciji, dok je crno polje simbol skrivenih operacija, kojima se od poslovnog partnera dobija neprijavljeni, a samim tim i neoporezovani novac, koji je „ispod radara“ poreskih organa).

Glavni kineski medijski regulator je 2016. obećao da će se pozabaviti “platama čiji vrhovi paraju nebo”, za koje je rečeno da su iscrpljivale filmske budžete, istovremeno ohrabrujući glavne televizijske i filmske producente na izradu smernica za samodisciplinu, kako bi smanjile plate poznatih ličnosti.

Magazin Forbs je te 2016. proglasio Fan za petu najbolje plaćenu glumicu na svetu, sa zarađenih 17 miliona dolara (pre odbijanja poreza i troškova poslovanja). Dženifer Lorens je tada bila na vrhu, ušavši na listu sa 46 miliona dolara.

Neki osuđujući komentari na kineskim društvenim mrežama su kaznu gospođe Fan ocenili kao preblagu meru za utajenih 36 miliona dolara poreza. Bilo je onih koji su izražavali stav da bi je trebalo odstraniti iz industrije zabave: “U suprotnom, današnje kazne i sankcionisanje svojih grehova zvezde i poznati će sutra moći da otplate upravo zahvaljujući svojim nestvarno visokim honorarima (kao i skrivenim delom honorara).”

Bilo je i komentara tipa: “Oh, znači tako, neki koji vrše utaju poreza ne moraju da idu u zatvor? Isplata novčane kazne je dovoljna?”

Međutim, s obzirom da Kina nastoji da razvije sopstvenu filmsku industriju, na status gospođe Fan u međunarodnim okvirima gleda se kao na dragocenu svojinu, rekao je Rozen.

“Kini je Fan potrebna jer je u svetskoj javnosti prepoznata kao trenutno najzanimljivija zvezda koju njihova nacionalna industrija ima”, rekao je Rozen. „Kineska filmska industrija želi da ‘izađe napolje’ i pridobije međunarodno priznanje, a Fan je u ovu svrhu najpogodnija.”

 

Dominique Fong, WSJ

Vladimir Gligorov: Trgovina na udaru


Ovde nema prostora za detaljniju analizu mogućih posledica tragovačkog rata. U jednom prethodnom napisu sam objasnio strategiju trgovačke politike trenutne američke administracije. Za Novi magazin piše ekonomista Vladimir Gligorov.

Ukratko, polazi se od ocene da je sistem zaštite, u koji ne spadaju samo carine, već i takozvane necarinske barijere, ali i nekomercijalne prepreke, uključujući i privrednu politiku u meri u kojoj utiče na spoljnu trgovinu, da je taj sistem nepovoljan za Ameriku, što se ogleda u njenom trajnom deficitu u razmeni posebno sa Kinom i zemljama članicama evro zone, posebno sa Nemačkom. Prigovor je upućen i drugim azijskim zemljama, poput Japana i Južne Koreje, a i susedima, Kanadi i Meksiku, ali to ovde ostavljam po strani. Argumentacija je ista, uastalom kao i sredstva trgovačke politike koja se koriste.

Cilj jeste da se promene sporazumi, bilaterlani ili multilateralni, kako bi razmena bila uravnoteženija. Pod tim se podrazumeva sistem u kojem su ili uklonjene sve prepreke spoljnoj trgovini ili je nivo zaštite usklađen tako što bi bio više protekcionistički u SAD, a manje u Kini i Evropskoj uniji. Sredstvo da se do tog cilja dođe jeste pretnja prekidom postojećih trgovačkih ugovora, njihovim stavljanjem van snage, i uvođenje viših carinskih stopa, za pojedinu osetljivu robu i usluge. Ceni se da eventualni trgovački ili carinski rat ne bi bio lišen troškova za američku privredu, ali bi bio mnogo skuplji za Kinu, pre svega, a i za Evropsku uniju. Na čemu se zasniva ovakvo očekivanje?

Slika 1: Izvoz, robe i usluge, %BDP

Na Slici 1 vidi se udeo izvoza robe i usluga u bruto domaćem proizvodu Kine, evro zone, i Amerike (podaci su Svetske banke). Jasno je da su SAD mnogo zatvorenija privreda od ove druge dve. Kinaeska privreda, međutim, nije mnogo otvorenija, jer zapravo sve manje zavisi od izvoza. Znčajno otvorenija je privreda evro zone. Zapravo za privredu te veličine, udeo izvoza u ukupnoj proizvodnji je izuzetno veliki. Jasno je da bi značajnije smanjenje izvoza usled carinskog ili trgovačkog rata posebno jako pogodilo evropske zemlje članice novčane unije.

Na Slici 2 vide spoljnotrgovinski bilansi. Amerika ima deficit od blizu 3 posto ukupne proizvodnje, gde je robni deficit veći, ali je zato bilans usluga pozitivan. Imajući u vidu da se spoljna trgovina bar u nekoj meri zasniva na specijalizaciji, nije neočekivano da je SAD konkurentnija u uslugama nego u robnoj razmeni.

Zemlje evro zone imaju značajan suficit u razmeni sa svetom, negde oko 4 posto ukupne proizvodnje u poslednjih nekoliko godina. Pre 2012, taj je suficit bio značajno manji, oko 2 posto. Kina, opet, ima u poslednjih nekoliko godina suficit koji je negde oko 2 postonjenog bruto domaćeg proizvoda. Ovo su sve bilansi sa ostatkom sveta, ne tek između ove tri trgovačke sile.

Slika 2: Spoljnotrgovinski bilans, robe i usluge, %BDP

Slika 3 daje stanja na tekućim računima bilansa plaćanja ovih triju trgovačkih parnera. Opet, to je bilans tekućih transakcija sa ostatkom sveta, a ne tek unutar ovog trija. Deficiti i suficiti na tekućem računu su uglavnom sličnih veličina kao i spoljnotrgovinski, što znači da bilansi dohodaka ne igraju neku veliku ulogu ili su uravnoteženi.

Slika 3: Tekući račun, %BDP

Iz uvida u bilanse se može zaključiti da su tpoljnotrgovinske i neravnoteže u tekućim transakcijama relativno mali i kreću se ka uravnoteženju, bar kada je reč o Kini i SAD. Evrozona ima veće suficite jer izvozi značajno više, u odnosu na svoj BDP, ali pre svega zbog toga što ima značajno sporiji privredni rast od 2008. do danas. Tako da je očekivano da izvozi više, dok zemlje sa bržim rastom, SAD i Kina u ovom slučaju, uvoze više i imaju deficite odnosno suficit koji se smanjuje.

Dakle, najveću štetu eventualnog trgovinskog rata bi pretrpela evro zona, ali bi ukupni troškovi bili nepotrebno veliki da bi uravnotežila već gotovo uravnotežene svetska trgovina.

Novi magazin

Okeane i plaže najviše zagađuju – pikavci


Zabrana plastičnih slamki? Ah, pa to je sasvim „demode“. Evo i najnovijih podataka: opušci cigareta su ubedljivo najveći izvor smeća na svetskim plažama, u morima i okeanima.

Opušci od cigareta već dugo vremena važe za otpadak  koji se u protekle 32 godine najviše prikupljao na plažama širom sveta – dosad je prikupljeno više od 60 miliona pikavaca.

Ekolozi su sistematski nastojali da uoče glavne „mete“, pokušavajući da ih eliminišu ili izoluju kao velike izvore okeanskog zagađenja – prvo plastičnih kesa a potom i plastičnog pribora za jelo, uz slamke za napitke. Oko 15 priobalnih gradova je ove godine zabranilo plastične slamke, dok mnogi ozbiljno razmišljaju o njihovoj zabrani, uključujući Kaliforniju i Havaje.

Pa ipak, najveći zagađivač svetskih okeana je mali ali sveprisutni – pikavac. Uz to, ovaj je otpadak uglavnom izmicao tokom saniranja plaža, mora i okeana. Iako je dosad bio ispod radar, to bi se uskoro moglo promeniti, ukoliko grupa predanih aktivista bude našla načina kako.

Vodeći stručnjaci za duvan i duvansku industriju, kalifornijski zakonodavci ali i surferske organizacije širom sveta samo su neki od sve glasnijih zagovornika koji tvrde da bi trebalo zabraniti filtere cigareta. Nastupajuća kampanja pokrenuta je s nadom da će biti podstaći povezivanje aktivista koji se fokusiraju na ljudsko zdravlje sa onima koji su fokusirani na životnu sredinu.

“Prilično je jasno da od filtera i opušaka nema nikakve koristi po zdravlje. Oni su samo marketinški alat, a konzumentima duvana samo olakšavaju produžavanje njihovih pušačkih navika”, rekao je Tomas Novotni (Thomas Novotny), profesor javnog zdravstva na Državnom univerzitetu u San Dijegu. “Opušak je, takođe, glavni zagađivač, uz  već postojeći plastični otpad. Čini mi se nedopustivim da i dalje dozvoljavamo ovo (zanemarivanje opušaka kao najvećeg zagađivača)”, dodaje Novotni.

Skupština Kalifornije predložila je zabranu cigareta sa filterima, ali nije mogla da dobije i konkretan predlog po kojem bi se delovalo „na  terenu“, izvan skupštinskog odbora. Senator iz države Njujork napisao je ovaj zakonodavni akt po kojem bi se uvelo refundiranje tj delimični povraćaj novca , mada je ta ideja takođe zaustavljena. San Francisko je napravio najveći potez – 60 centi po paketu, što je na godišnjem nivou oko tri miliona dolara, u svrhu smanjenja troškova čišćenja opušaka sa plaža i iz okeana.

„Otpadak koji najviše zagađuje svet”

Pikavci su sada, takođe, postali i predmet pažnje jedne od najvećih američkih anti-pušačkih organizacija, „Truth“. Ova organizacija koristi sredstva dobijena zakonskim rešenjem koje postoji između državnih advokata i duvanskih kompanija o vansudskom poravnavanju kroz odštetu koja se plaća žrtvama pušenja. Grupa je prošle sedmice iskoristila dodelu američke nacionalne televizijske nagrade, Video Music, promovišući svojim klipom pokretanje nove kampanje za borbu protiv opušaka. Kao i u nekoliko ranijih reklama kojima se dotična kampanja emituje preko društvenih medija, organizacija Truth kreće u potragu za “predmetom koji najviše zagađuje svet”.

Nije ni čudo što su baš filteri cigareta i opušci privukli pažnju javnosti. Uz ogromnu većinu od 5,6 milijardi cigareta, koliko se svake godine proizvede širom sveta, idu i filteri od celuloznog acetata. Ovo je jedan oblik plastike čiji raspad u prirodi može trajati deceniju ili čak više. Prema Novotniju, koji je i pokrenuo ovaj projekat (Cigarette Butt Pollution Project), svake godine biva odbačeno čak dve trećine ovakvog filter-smeća.

Svake godine, još od 1986-te, dakle 32 godine uzastopno, organizacija Zaštita okeana“ (Ocean Conservancy) sponzoriše čišćenje plaža širom sveta; njihovo zapažanje je da su opušci cigareta najčešće prikupljani otpadak sa svetskih plaža, sa dosad ukupno više od 60 miliona sakupljenih pikavaca. To iznosi oko jedne trećine svih prikupljenih otpadaka, a i više od čitave količine prikupljene plastične ambalaže, kutija, poklopaca za boce, plastičnog posuđa i samih boca.

Ljudi ponekad ostavljaju ovakav otpad direktno na plaže, ali se češće dogodi da ih talasi „speru” s obala u okeane – naravno, i na druge načine: kroz bezbrojne odvodne cevi, vodene struje i reke širom sveta. Filterski otpad se često raspada do nivoa mikroplastike koju divlje životinje, nažalost, mogu lako uneti u svoj organizam. Istraživači su pronašli detritus u oko nezamislivih 70 odsto morskih ptica, dok je njegovo prisustvo uočeno i među 30 odsto morskih kornjača.

Ovi odbačeni filteri obično sadrže sintetička vlakna i stotine hemikalija koje se koriste za lečenje i zaštitu duvana, rekao je Novotni, koji sprovodi dalja istraživanja o tome koje vrste otpada cigaret-smeća odlazi u tle, potoke, reke i okeane.

“Potrebno je više ovakvih i sličnih istraživanja kako bismo tačno utvrdili šta se dešava sa veštačkim materijama prisutnim u filterima duvanskih cigareta”, rekao je Nik Malos (Nick Mallos), direktor kampanje „Mora bez smeća“ (Trash Free Seas) koju sprovodi organizacija Ocean Conservancy. “Krajnje pitanje glasi: kakav je uticaj mikroplastike iz opušaka i sličnog otpada na zdravlje ljudi”.

James Rainey, NBC News

Dan kada se svetska privreda (umalo) upokojila


Najpogubniji trenutak finansijske krize iz 2008. godine nije bio gromoglasan tresak Lehman Brothersa, već jedan još nejasniji, opskurniji događaj: zamrzavanje tržišta komercijalnih hartija od vrednosti. Magazin Njujorker donosi priču svog ekonomskog novinara, Adama Dejvidsona.

Pre deset godina, celokupna američka ekonomija bila je gotovo na izdisaju. To se nije desilo tog kobnog 15. septembra 2008., u trenutku kada se stropoštao Liman Braders. Nije se desilo ni dan kasnije, pre no što su Vlada i Federalne rezerve spasli osiguravajućeg giganta A.I.G. od bankrotstva, upumpavajući mu finansijsku injekciju, usred gotovo izvesno tačnih upozorenja da bi, ukoliko to ne učine, mogli da čitavu globalnu ekonomiju gurnu u još dublju recesiju.

Gotovo samrtni ropac američke privrede došao je krajem te sudbonosne nedelje, kada se zbio jedan još uvek ne do kraja jasan događaj: Tržište komercijalnim hartijama od vrednosti je u tom momentu doživelo trenutno zamrzavanje. Većina ljudi, verovatno, nikad nije čula za tržište hartijama od vrednosti, ali oni koji jesu bili su sablaznuti. “Mislim da nikada u svojoj karijeri nisam bio toliko nervozan koliko tada”, rekao je novinaru Njujorkera finansijski ekspert Pol Balika (Paul Balika) iz firme Daiwa Securities, “jer je tog momenta finansijski sistem bio tako blizu totalne blokade. Mislim da smo bili na ivici ambisa.“

Baliikin posao u to vreme bio je da olakša kratkoročno zaduživanje korporacija. Ovakav posao, u normalnim vremenima, uopšte nije uzbudljiv. To je deo tihih, rutinskih operacija koje omogućavaju da privredni sistem funkcioniše. Svakog dana dešava se isto, naime, da neke kompanije mogu u tom momentu imati malo dodatnog novca na svom računu, dok bi nekim drugim kompanijama možda, u tom istom momentu, bilo potrebno nešto malo para. Tako se posao ljudi poput Balike sastojao u pomaganju onima koji imaju neki dodatni novac pri sebi da ga pozajme (uz kamatu, plus troškove trgovine ovim novcem koju realizuju ljudi poput Balike, koji pronalazi klijente tj one koji kupuju novac na kratak rok), na jednu noć ili nedelju ili mesec dana – onima kojima je potrebna kratkotrajna finansijska potpora. Tog septembra 2008. godine, ovaj proces je bio na korak od potpunog kraha. “A kako funkcioniše kapitalizam ukoliko niste u stanju da pozajmite novac? Pa, mahom tako što se vratite na dobri, stari bartering”, kaže Balika. “Proširenje kapitala gotovo se zaustavilo – upravo pred gašenje, i tačka.” Barter (poslovi) je sistem razmene kojom se roba ili usluge direktno razmenjuju za druge robe ili usluga bez upotrebe sredstva razmene, kao što je novac. To je obično bilateralni odnos, ali može biti multilateralni posredovanjem putem barter organizacija i obično postoji paralelno sa monetarnim sistemima u većini razvijenih zemalja, iako u veoma ograničenom obimu. Barter obično zamenjuje novac kao metod razmene u vremenima monetarnih kriza. Takav je slučaj, kada su valute nestabilne (na primer: hiperinflacija ili deflatorna spirala) ili kada su novčana sredstva jednostavno nedostupna za obavljanje trgovine.

“Vrebalo nas je čudovište na lancu”, rekao mi je tada Mark Piterson. On je u to vreme bio blagajnik u ServiceMaster-u, kompaniji koja poseduje nekoliko firmi za kućne usluge, kao što su Terminix, Merry Maids i druge. On mi je objasnio da vrednosne hartije nisu ni nalik hipotekarnim kreditima, u kojima se obmanjujući dugoročni krediti izdaju ljudima koji sebi ne mogu priuštiti da ih vrate.

Vrednosna hartija, u principu, ne bi trebalo da bude rizična. Piterson mi je rekao da na tren porazmislim o Terminix-u. Njih zovete kako biste se pobrinuli za mrave i bubašvabe koji su vam se pojavili u kući, a istrebljivač dolazi u vaš dom i vi  mu napišete ček za uslugu. Postoji vremensko ograničenje između vaše predaje čeka istrebljivaču i novca koji se prikazuje na njegovom računu. Zbog vremena, ili sezone, ili jednostavno usled nasumične fluktuacije, u nekim danima Terminiksu pristiže puno čekova pa u tom momentu ima više novca nego što mu je potrebno; nekim drugim danima, u Terminix-u čekaju da se čekovi realizuju, pa će ovoj firmi tada možda biti potrebno nekoliko nedostajućih miliona kako bi isplatila ono što drugi potražuju od nje, recimo, namirivanje duga za troškove otrova kojeg su kupili od nabavljača.

Vrednosna hartija je specijalizovani oblik izuzetno niskorizičnih, kratkoročnih obveznica – u osnovi, to je neka vrsta dužničke hartije (u slengu I.O.U., I owe you – dugujem ti).  Ljudi koji su poput Balike trgovci obveznicama organizuju transfer novca od onih koji trenutno imaju nekog viška para ka onima kojima privremeno nedostaje. Kada ServiceMaster-u pritreba nešto novca, on nazove trgovca obveznicama i nudi prodaju svoje dužničke hartije nekoj drugoj kompaniji, koja ima dodatni novac. Zatim, kada se ServiceMaster ponovo pokrene, on taj I.O.U. papir može otkupiti natrag i, uz to, potom nešto od svoje dodatne gotovine dati firmi kojoj je novac hitno potreban (Malo je zbunjujuće to što zajmoprimac prodaje obveznicu a zajmodavac ga kupuje, ali takav je sistem). U normalnim vremenima, ovaj proces se dešava brzo – tek onoliko koliko je brokeru potrebno da udari nekoliko dirki računara.

Ova razmena vrednosnih hartija se između velikih kompanija dešava svakodnevno. Ukoliko radite za veliku firmu, vaša plata će, s vremena na vreme, verovatno biti isplaćena zahvaljujući ovom sistemu. Mnogim velikim trgovcima na malo potrebno je da pozajmljuju novac tokom cele godine, a tek u decembru izvlače se iz trenutnog deficita tj manjka, uz božićne troškove. A ovaj sistem funkioniše, zapravo, na neki čudesan način – jednostavani finansijski alat kojeg nam je podario savremeni svet. Da nema mehanizma vrednosnih hartija, svaka bi kompanija bila daleko štedljivija i skromnija, zadržavajući pri sebi dovoljno novca tako da uvek može platiti svoje račune – svojim novcem. Ali, u tom slučaju koji je „skromnija varijanta“ poslovanja, kompanije bi zapošljavale daleko manje ljudi, ujedno proizvodeći daleko manje robe koju bi prodavali po većim cenama; u tom slučaju, Sjedinjene Države i svet bili bi – daleko siromašniji.

Tokom te grozne nedelje pre deset godina, mnoge kompanije želele su da prodaju obveznice – brzo im je bila potrebna gotovina – ali praktično niko nije bio spreman da ih kupi, strahujući da obveznice već sledećeg dana ne bi vredele ništa. Upravo je ovaj razlog – snažnije od bilo kakvog propadanja na višim nivoima – inspirisao tadašnjeg predsednika Fed-a Bena Bernankea i sekretara trezora Henrija Polsona da upozore na eventualni neuspeh čitavog američkog ekonomskog sistema. Uskoro je i sam Fed počeo da kupuje obveznice, a tržište se „zaverglalo“ i počelo da se vraća u život, iako još uvek nije dostizalo onaj vrhunac koji je postojao pre krize.

Finansijska kriza usmerila je pažnju na gromoglasni kolaps investicionih banaka i osiguravajućih kuća, kao i na bedu koja je pogodila milione vlasnika kuća i nekretnina. To, međutim, više nije bila egzistencijalna kriza. Berze su osmišljene da budu rizične. Kapitalizam zahteva da se kompanije – i oni koji ih poseduju – ne osećaju nelagodno zbog mogućnosti gubitka novca kojeg su uložili, možda čak i svog novca, u zamenu za priliku ostvarivanja značajne dobiti. Kada kompanije ne uspeju, a berza trpi, to može biti uznemirujuće, a mnogi ljudi, posebno bogati i penzioneri, mogu pretrpeti velike gubitke. Sredstva kao što su vrednosne hartije i druge visoko rangirane obveznice projektovane su tako da budu što je moguće bezbednije to jest što manje rizične. Onda kada vrednosne hartije počnu da se urušavaju, ili prestane trgovina ovim finansijskim proizvodom, naši životi bivaju izloženi opasnosti. Elektrane i benzinske pumpe ne mogu da kupuju gorivo; supermarketi ne mogu da kupuju hranu; banke nemaju gotovinu u svojim bankomatima; a bolnice ne mogu da kupuju lekove.

Mnoge od lekcija koje su izdržale sva iskušenja zadnje finansijske krize jesu od velike važnosti za one koji su spremni da ih čuju. Velike banke bile su prevelike i stoga su morale da budu spašene. Hipoteke i ostali finansijski proizvodi su osmišljeni da nas nasamare. Naš finansijski sistem je bio previše glomazan, a upregnut u korist i za račun bogatih, istovremeno radeći protiv srednje klase i siromašnih. To su lekcije koje moramo poštovati, posebno sa trenutnim napadom na Biro za zaštitu potrošačkih finansija kao i druge reforme koje su trebale da pomognu onima koji su u tom trenutku preko noći ostali finansijski nemoćni, istovremeno se boreći za makar malo umanjenje moći onih koji čuvaju svoje finansijske interese (bogati).

Ovu tužnu lekciju, ipak, ne bi trebalo da izgubimo iz vida. Između otprilike 1880. i 1980. godine, u Sjedinjenim Državama, Britaniji i nekolicini drugih zemalja rastao je finansijski sistem koji je omogućio daleko bolje živote nego što ih je većina dotad imala. Ta promena nije bila samo rezultat naučnih proboja kao što su parni motor, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i telefon. Niz naizgled dosadnih finansijskih inovacija išao je ruku pod ruku sa tim i sličnim herojskim pronalascima koji su menjali svet.

Niskorizična tržišta koja dobro funkcionišu ključna su za naš savremeni život – ključna baš kao što su to i antibiotici, struja ili internet.

New Yorker

Privatni avioni – prvi put „in“ od krize iz 2008.


Letovi privatnim avionima se, po prvi put od početka svetske ekonomske krize, pojavljuju kao zamena za sve skuplje i nepouzdanije komercijalne avio-letove.

Povećanje kašnjenja, tarife i čekanja na sigurnosnim proverama aerodroma dovode do toga da poslovni putnici počinju da odustaju od redovnih letova i okreću se privatnim avionima. Ali, problemi sa imidžom u ovom sektoru i dalje kaskaju, zaostajući za pravim rešenjem.

Nakon finansijske krize 2008. godine, korišćenje privatnih aviona doživelo je poslovni sunovrat. Mediji su, u jeku finansijskog kolapsa, prikazali nekoliko „sretnih ljudi“ i njihov „leteći zabran“ kao skup i prekomeran luksuz, koji je svetske poslovne lidere i milijardere prikazivao u lošem svetlu. Šefovi potekli iz detroitske automobilske industrije, koji su na početku krize leteli privatnim lir-džetovima u Vašington ne bi li kod političara osigurali „otkup“ – tj pare za koje bi se zadužili kako bi spasli svoje biznise – bila je kap koja je prelila čašu. Leteti lir-džetom po pare kojima se namiruju sopstveni dugovi.

Ali, 10 godina nakon tih turbulentnih dana, privatni avioni ponovo rulaju pistama. Uz „planirana“ kašnjenja i otkazivanja letova, kao i sada prečeste i predugačke redove pred aerodromskim obezbeđenjem radi „uobičajenih sigurnosnih provera“, kompanije u ovom biznisu sve jasnije prepoznaju šta bi mogle biti prednosti nekih alternativnih poslovnih rešenja.

“(Letenjem privatnim avionom) obezbeđuje se velika fleksibilnost, posebno za poslovna putovanja, kada često znate precizno koliko dugo želite da ostanete”, rekao je Sajmon Ebert iz kompanije Air Hamburg Private Jets koja poseduje flotu od 24 poslovna mlaznjaka. “Avio-kompanije nisu uvek pouzdane u tom pogledu.”

Privatni džetovi su oduvek bili korisni za dosezanje mesta izvan dometa uobičajenih komercijalnih linija, i uz to ne iziskuju dugačke aerodromske transfere. Ovo je jedan od razloga zašto su mnoge velike firme držale svoje flote malih letelica. Danas se broj takvih kompanija smanjio. U Nemačkoj, recimo, samo Folksvagen, BMW i Boš i dalje poseduju sopstvene avione.

Umesto toga, procvetale su čarter-usluge, posebno kada je u pitanju potražnja za kratkim rutama sa visokom frekventnošću saobraćaja, recimo od nemačkih poslovnih centara do evropskih prestonica.

Visoka, a ne stočna klasa

Kada su u pitanju poslovni interesi, matematika i računica počesto zapnu. Pošto uska grla i gužve, uz aerodromske provere, kao i nedostatak konkurencije podstiču rast cena avionskih karata, zakup letova u Evropi bi se uskoro mogao takmičiti sa avio-tarifama poslovne klase, naročito ukoliko putuje mala grupa a ne pojedinac. Avio-karte za kratko putovanje iz Nemačke za Brisel ili Ženevu, na primer, mogu se kretati do 500 evra po osobi, ili 2.000 evra za četiri. Ovo se poredi sa €1.800 na sat za najmanju kategoriju privatnih aviona. Povrh toga, treba uzeti u obzir i druge troškove, kao što su aerodromske naknade.

“Ono što trenutno pokreće avio-tržište jeste rast čarter-tržišta”, rekao je Kristof Koler (Christoph Kohler), generalni direktor u „WINGX Advance, konsultant za poslovnu avijaciju. Letovi u ovoj kategoriji su do juna ove godine činili gotovo 60 odsto polazaka na teritoriji Evrope.

Let privatnim avionima je u Evropi doživeo  rast od 3,3 odsto u periodu od 12 meseci zaključno sa junom, dok je u Nemačkoj taj rast bio 4,1 odsto. Letovi unutar Evrope porasli su za 3,5 odsto (statistika zaključno sa junom), dok su privatni letovi za Severnu Ameriku u padu za 7,8 odsto.

U prvoj polovini ove godine, Air Hamburg Private Jets zabeležio je porast od skoro 20 odsto, kao i povećanje broja sati letenja. To je kompanijama iz Hamburga omogućilo da ove godine naruče sedam potpuno novih mlaznih plovila tipa Embraer Legacy 650E.

Još jedan faktor procvata je u nedavnoj pojavi tržišta deljenih poslovnih letova. Prema ovom modelu, brokerske kompanije naplaćuju pretplatu koja članovima daje pravo na određeni broj putovanja na već zakazanim poslovnim letovima. Članovi američkog JetSmarter-a, na primer, plaćaju 15.000 dolara godišnje kako bi pristupili svojoj listi više od 150 američkih letova na domaćem i međunarodnom nivou. Letovi ispod tri sata dužine su besplatni, a sedište za one koja traju preko tri sata košta 300 dolara. Firma je nedavno počela sa radom u Evropi, gde joj je partner Air Hamburg Private Jets.

Iako je rast u sektoru bio zdrav, Nemačko udruženje za poslovno vazduhoplovstvo zapravo je očekivalo veći porast zbog ekonomije koja je bila u fazi rasta. “Preduzeća su i dalje oprezna”, rekao je nedavno šef Andreas Mundsinger na sajtu Airliner.de.

Međutim, možda su privatni poslovni letovi, tek sada, u potpunosti odstranili svoj elitistički imidž. Mundsinger je rekao da mnoge kompanije već shvataju prednosti privatnog aviona ali se uzdržavaju od korišćenja jer u široj javnosti izgledaju dekadentno.

Handelsblatt Global

Tramp i trgovinske tarife: velike laži zasnovane na malim istinama


Predsednik SAD tvrdi kako želi da podrži „plave kragne“, odnosno proizvodne radnike – ali ta ideja uskoro je zabasala u more iskaza bez valjane potpore u realnosti.

Američki predsednik Donald Tramp verovatno je dosad najbolje upućena prva glava Amerike kada je reč o “veštinama” uz pomoć kojih se postiže da neki lični poslovni grehovi prerastu u pobedu, dok svi drugi, kao gubitnici, veličanstveno padaju.

Njegov lični poslovni plan je oduvek uključivao gomilanje ogromnih deficita i dugova, pre nego što je pronašao način da ih istovari na leđa drugih – uglavnom na svoje zaposlene i poverioce.

Američki predsednik je polovinom marta uveo tarife na uvoz čelika i aluminijuma. Zapažanje, da je to učinio zato što je zabrinut zbog američkog trgovinskog deficita, potopivši se u moru izjava koja ne prikazuju istinito stanje stvari, uz manjak kredibiliteta za davanje takvih izjava – izjava jednog biznismena, a danas predsednikana biznismena tako, uzgred, intenzivno opuštenog zbog svog bankovnog računa koji je zabrazdio „u crveno“.

Činjenica je da se Donald Tramp samo pretvara kako brine o trgovinskom deficitu. A istorija ekonomije je na njegovoj strani. Od sredine sedamdesetih, Sjedinjene Države prerastaju u prvu supersilu u istoriji koja je uspela da masovno podstakne svoju globalnu hegemoniju nad… sopstvenim, rastućim trgovinskim deficitima A kako je, usotalom, Amerika plaćala i danas plaća ovakve svoje sve veće deficite? Pa, tako što održava kapacitet Volstrita i određenih visoko-tehnoloških industrija da deluju kao magnet koji ovoj zemlji donosi znatan deo inostranih zakupa i profita.

Tramp tvrdi da je Amerika žrtva nepravične trgovine i da su njegove tarife neophodne za podršku industrijskim radnicima. Njegovi kritičari sa liberalnog krila očajavaju, ukazujući na gubitak težine „mrtvog tereta“ i pretnju trgovinskim ratom, koji ove tarife predskazuju. Još jednom, na obe strane američke politike dominira javna rasprava o velikim lažima zasnovanim na malim istinama. (Dead weight, u finansijama: Stepen u kojem je neposredni uticaj povećanja ili smanjenja poreza (ili subvencija) smanjen njegovim posrednim efektom. Na primer, korigovanjem poreza kojim će vlada povećati svoje prihode; ovo, međutim, takođe može dovesti i do osipanja kompanija i biznisa, što bi, opet, kao povratni udarac, moglo imati negativan uticaj po državne finansije).

Mala istina je to što se – ah, pa da – neki poslovi u nekoliko američkih livnica koje budu opstale – mogu sačuvati samo na neko (kratko) vreme; tačno je da će za američke potrošače postojati neki gubici, koji će sada, po uvođenju tarifa, više plaćati za automobile i druge proizvode od metala; tačno je i da je porasla verovatnoća za rasplamsavanje trgovinskog rata. Pa ipak, velika je laž je da su to problemi zbog kojih bi trebalo izgubiti dobar san.

Ako se baci pogled na 375 milijardi dolara – što je kineski trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama – može se uočiti neugodna činjenica, naime, da više od polovine ovog kineskog suficita potiče upravo od profita – američkih korporacija (spomenimo samo Apple kao jedan od mnogih) – koji je trenutno možda najslavnija američka robna marka čiji se proizvodi napravljeni u Kini prebacuju „na tezgu“ svojim kupcima u Americi – dok kanališu svoj profit kroz mrežu poreskih rajeva. Takođe, većina preostalog kineskog viška potiče od vlastitih ograničenja Vašingtona o prodaji hi-tech opreme kineskim kompanijama koje su spremne da učine sve kako bi je se domogli. I dok je “nacionalna bezbednost” tek jedan izgovor, pravi razlog, u većini slučajeva, leži u težnji da se kineski inženjeri i tehnolozi spreče u kopiranju dotičnih patenata.

Tramp je tako očigledan. Međutim, ovde je u pitanju jedna igra koja traje već poduže: američki tehnološki giganti, farmaceutski giganti i, naravno, Volstrit, žele daTrampove tarife na čelik i aluminijum budu „prvi udarac“ u dugoj kampanji za rušenje „Kineskih zidova“, u okviru kojih se kineske kompanije pojavljuju kao pravi konkurenti u industrijama u kojima se ostvaruju stvarni profiti: veštačka inteligencija, prava bazirana na intelektualnoj svojini i finansijske usluge.

Antagonizacija i zauzimanje neprijateljskog stava prema najboljem poveriocu koji garantuje za američke dugove – a to je Kina – prerasta, međutim, u opasan potez. Naročito ako se to uradi u ime najbogatijih američkih korporacija i to u momentu kada su masovna smanjenja poreza u njihovu korist zahtevala proizvodnju daleko većeg federalnog duga. Ali, opet, s druge strane treba li uopšte da budemo iznenađeni ako predsednik, koji se toliko uzdigao na krilima svojih grehova, bude srušen upravo sopstvenom ohološću?

Juna ove godine, ekonomista Janis Varufakis objasnio je kako Trampov trgovinski rat ima za cilj podizanje Volstrita i radi daljeg ostanka Amerike u globalnoj finansijskoj “igri”. Čitav video ovog govora možete pogledati ovde:

Gardijan

Nomofobija – bolest modernog doba


Zašto smo zavisni od smartfonova?


Kada nam mobilni telefon nije u rukama, osećamo se kao da deo nas nedostaje; kada nemamo pristup internet mreži, postajemo nervozni, a ukoliko nešto ne postavimo na društvene mreže, deluje kao da se nije ni dogodilo. Prema podacima Ujedinjenih nacija, više ljudi na planeti ima mobilni telefon nego pristup vodi, struji ili toaletu.

Ovakvoj opsednutosti mobilnim telefonima psiholozi su još pre deset godina u Velikoj Britaniji dali i zvaničan naziv: nomofobija. Ali šta nas to gotovo magnetski privlači kod pametnih telefona?

Tristan Haris, insajder kompanija iz Silicijumske doline, opisao je brojne tehnike koje koristi industrija novih tehnologija da bi zadržala naš pogled što duže usmeren ka pametnom telefonu.

„Smartfon je, u stvari, kao slot mašina! Kad god proveravam svoj telefon, govorim u sebi isto što bih rekao da gledam u slot mašinu: Šta sam sad dobio?”, objašnjava Haris i dodaje da je to način da se okupira ljudski mozak i učvrsti navika. „Skoro kao kad neko povuče ručicu na slot mašini, pa dobije manju ili veću nagradu. Ova vrsta tehnike je ugrađena u sve te proizvode”, tvrdi Haris.

Ovo su reči koje opisuju upravo ono što nas privlači kod pametnih telefona. To je slično želji da se dobiju lajkovi na Fejsbuku ili Instagramu, ili novi pratioci na Tviteru. Postoji cela „zbirka” tehnika koje su usmerene na to da se naviknemo da upotrebljavamo telefon što je duže moguće.

Postavlja se pitanje da li su dodatni elementi proizvoda, aplikacije, dizajnirani s namerom da služe ljudima ili da ljudi služe njima, upravo zato što navode na konstantno korišćenje proizvoda.

Da li, onda, Silicijumska dolina programira aplikacije ili ljude?

„Bilo da im je to bila namera ili ne, te aplikacije oblikuju misli, osećanja i akcije ljudi. Često slušamo priču da je tehnologija neutralna i da samo od nas zavisi kako i koliko ćemo je koristiti, ali to jednostavno nije istina. Nije neutralna, jer oni koji su je napravili žele da je mi koristimo na određeni način i tokom što dužeg perioda. Upravo tako oni prave novac”, zaključuje Tristan Haris.

Nova ekonomija

Kineska trgovinska deklaracija: osvrt stručnjaka


Američki pristup u trgovini s Kinom odražava pokušaj Sjedinjenih Država da globalne ekonomske poluge drže pod svojom kontrolom, kako je jedan ekspert prekjuče (ponedeljak 25. septembar) reagovao na pekinšku objavu o budućim trgovinskim odnosima sa Amerikom.

“Američka strategija prema Kini je zapravo revidirani oblik „kontrole štete“ kroz ekonomski rat, koji je sada izraženiji nego što je to bio u prošlosti”, rekao je Kliford Kirakof (Clifford A. Kiracofe), pedagog i bivši viši stručni saradnik američkog Komiteta za odnose s inostranstvom u Senatu.

Ovaj dokument, sastavljen od 36 hiljada znakova kineskog pisma, predstavlja ekspertsku obradu teme koliko je u oblasti trgovinskih i ekonomskih odnosa korisna i dobitna međusobna podrška Kine i Sjedinjenih Država; u njemu je, takođe, razjašnjenje o predstojećim trgovinskim i ekonomskim odnosima između Kine i Amerike; iscrpno je predstavljena praksa dosadašnjeg trgovinskog protekcionizma i “siledžijstvo“ (bullyism) američke administracije; ovaj dokument govori i o šteti koju od nepriličnih administrativnih praksi američke administracije trpi čitava globalna ekonomija; u dokumentu se, takođe, baca svetlo i na trgovinski položaj ove dve zemlje u prošlosti, a još više u budućnosti.

“Američke investicije u proizvodni sektor u Kini su u opadanju, a sve zahvaljujući troškovima rada i drugim faktorima. Izgleda da Trampov trgovinski rat ima veze sa idejom da Volstrit prodre u kineski finansijski sektor”, rekao je Kirakof, koji je ovu kinesku „Belu knjigu“ nazvao pravovremenom i važnom. “Tako smo, očigledno, u prilici da pratimo ovu novu američku strategiju ekonomskog ratovanja, koja pokušava da promoviše hegemoniju finansijskog kapitalizma.

“Još jedna karakteristika ove američke strategije ekonomskog ratovanja, kako se čini, jeste i namera da se ograniče kineske tehnološke inovacije i razvoj”, rekao je Kirakof.

“Izgleda da Vašington odbija ideju o mirnoj koegzistenciji različitih ekonomskih sistema. Njegova ideja o globalizmu je jednostrana i računa na ekonomiju nultog zbira, po kojoj pobedniku pripada sve (tzv zero-sum model). Međutim, umesto toga, globalizam ne bi trebalo da je trampovska ekonomija nultog zbira, već igra u kojoj će svaki učesnik ponešto dobiti”, rekao je Kirakof.

Frenk Vu, počasni profesor pravnog koledža Hejstings pri univerzitetu u Kaliforniji i predsednik C-100 rekao je da je “trgovina (korisna za sve strane) bila na dobrobit ljudskog društva tokom čitave istorije”.

“Trgovinski ratovi su skoro uvek bili loši, bez obzira kojoj strani pripadate. U američkoj istoriji na ovakve ratove podseća Smut-Holijev Zakon iz 1930. (Smoot-Hawley), koji je ubrzao Veliku depresiju. Gledano iz današnje perspektive, skoro svi se slažu da su te tarife pogoršale stvari “, rekao je on.

Roger Vong (Roger Wang), predsedavajući C-100, izjavio je da trenutno „trgovinsko sučeljavanje“ zahteva strpljenje, otvoren pristup i komunikaciju, jer, “tada ćemo videti postepene promene”. Njegova grupa je nevladina organizacija koja ima za cilj izgradnju mostova za američko-kinesko razumevanje i prijateljstvo.

Evo šta o tome misli Kevin Liju, direktor Advokatske kancelarije DHH sa sedištem u Vašingtonu, čija je firma uključena u pitanja bilateralne trgovine.

“Objavljivanje bele knjige otkrilo je javnosti istinsku svrhu SAD u prošlogodišnjem trgovinskom ratu”, rekao je Liju. “Trgovinske sankcije Sjedinjenih Država ozbiljno su narušile ekonomske interese Kine i Sjedinjenih Država.

“Bilo kakva odstupanja u okviru Svetske trgovinske organizacije (WTO) trebalo je da budu rešena kroz konsultacije i pregovore”, rekao je on. “Jednostrane američke sankcije učinile su nas svesnijim činjenice da se, uz prigovor na sankcije koje nam se nameću, moramo napraviti plan za strateški transfer domaćih izvoznih industrija”.

Nova tarifa od 10 odsto na 200 milijardi dolara kineske robe stupila je na snagu u ponedeljak 27. septembra.

Kina je uzvratila tarifama od pet do 10 odsto na 60 milijardi američkih dolara i to na artikle kao što su meso, hemikalije, odeća i auto-delovi. U ovom članku tj dokumentu se navodi i da se te dve zemlje nalaze u različitim fazama razvoja, kao i da imaju različite ekonomske sisteme, pa je stoga određeni nivo trgovinskog „trenja“ sasvim prirodan.

Međutim, od dolaska Trampove administracije na vlast 2017. godine, nova administracija američke vlade zagovarala je isključivo strategiju tipa “America First”, odustajući od bazičnih normi uzajamnog poštovanja i ravnopravno vrednovanih reči i stavova kojima se i inače rukovode međunarodni odnosi, navodi se u dokumentu.

“Umesto toga, on je nespretno propovedao jednostranost, protekcionizam i ekonomsku hegemoniju, praveći lažne optužbe protiv mnogih zemalja i regiona, naročito Kine, zastrašujući i druge zemlje kroz ekonomske mere kao što su nametanje tarifa, uz pokušaj da se Kinezima nametnu sopstveni interesi putem ekstremnog pritiska”, navodi se u tekstu.

China Daily

Oni kojima je engleski maternji jezik se globalno najlošije sporazumevaju


Anglofoni su najčešće predmet nerazumevanja prilikom svojih susreta sa svima onima koji ne pripadaju engleskom govornom području. Štaviše, i sami anglofoni se slabije razumeju među sobom nego kada komuniciraju sa ljudima kojima engleski nije maternji jezik, prenosi BBC.

Iako se radilo o samo jednoj reči u jednom imejlu, ona je postala uzrok ogromnih finansijskih gubitaka za jednu multinacionalnu kompaniju.

Poruku napisanu na engleskom jeziku je svom kolegi poslala jedna osoba čiji je maternji jezik bio engleski – s tim da engleski nije bio i maternji jezik kolege koji je tu poruku primio. Ne prepoznajući značenje reči u kontekstu poruke, primalac je u svom rečniku pronašao dva kontradiktorna značenja. A onda je, nažalost, pribegao – pogrešnom.

Mesec dana kasnije, viši menadžment ove firme istraživao je zašto je projekat pretrpeo neuspeh, koštajući ih stotine hiljada dolara. “Sve je u istrazi navodilo baš na tu, dvoznačnu i dvosmislenu reč”, kaže Čija Suan Čong, britanski ekspert za komunikacione veštine i trener veština interkulturalnih odnosa, koja nije otkrila o kojoj se to „nezgodnoj reči“ radi, a tek nagoveštavajući da je za ovu vrstu industrije ta reč vrlo specifična i eventualno prepoznatljiva. “Stvari su se otele kontroli jer, obe strane imaju suprotna mišljenja”.

Iznenada, Amerikanac ili Britanac ulazi u prostoriju – i niko ih ne može razumeti – uobičajena pojava, kaže Čija Suan Čong.

Kada se takvi nesporazumi dogode, obično se okrivljavaju oni koji govore svojim maternjim jezikom. Prema njenim rečima, ironično je to što su oni još gori i neefikasniji u prenošenju svoje „maternje“ poruke nego oni kojima je engleski drugi ili treći jezik.

“Mnogi izvorni govornici engleskog sretni su što je engleski postao jezik globalnog sporazumevanja. Osećaju da ne moraju da gube vreme na učenje drugog jezika”, kaže Čong. “Pa ipak… često se dogodi da je sastanak prepun prisutnih koji potiču iz različitih zemalja i koji tom prilikom komuniciraju na engleskom pa se svi međusobno razumeju, a onda, odjednom, u prostoriju uđu Amerikanac ili Britanac – i niko ih može razumeti.”

Oni koji se služe engleskim kao drugim ili trećim jezikom, kako se ispostavlja, govore usmerenije i i pažljivije.  Za razliku od njih, s druge strane, Anglofoni često govore prebrzo da bi ih drugi pratili, koristeći šale, sleng i reference specifične za svoju kulturu, kaže Čong. U pisanju svojih imejlova oni koriste skraćenice kao što je npr “OOO”, umesto da jednostavno kažu da će biti van kancelarije (out of the office).

“Izvorni engleski govornici… jesu jedini koji možda ne osećaju bilo kakvu potrebu pristupanja ili prilagođavanja drugima”, dodaje ona.

Oslanjanje Anglofona na svoje slušaoce

Uzimajući u obzir koliko su u svetu brojniji oni čiji prvi jezik nije engleski, anglofoni bi možda trebalo da prihvate realnost.

Anglofoni ugavnom 90% vremena dominiraju tokom sastanaka, kaže Majkl Blatner (Michael Blattner)

“Anglofoni su u nepovoljnom položaju kada ste u situaciji lingua franca”, gde se engleski koristi kao zajednički imenitelj, kaže Dženifer Dženkins, profesorka globalnog Engliskog (dominantnih varijeteta istog) na Univerzitetu u Sautemptonu u Britaniji. “Sami anglofoni su ti koji imaju poteškoća u razumevanju među sobom.”

(Lingua franca – izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori. Termin franka je preuzet iz arapskog jezika koji su tako nazivali sve evropske jezike, tj. jezike krstaša. Arapi su u doba Krstaških ratova sve ljude zapadne Evrope nazivali Francima. Da li će neki jezik postati lingva franka ili ne, zavisi prevashodno od političke, ekonomske ili druge vrste moći zemlje gde se taj jezik govori. Engleski jezik je lingva franka kraja 20. i početka 21. veka).

Ne-anglofoni govornici generalno koriste rečnik koji je ograničeniji, uz jednostavnije izraze, bez one rascvetanosti jezika ili slenga. Zbog toga, oni shvataju jedni druge po nominalnoj vrednosti. Dženkins je, na primer, otkrio da se međunarodni studenti na jednom britanskom univerzitetu dobro razumeju na engleskom i u svakoj grupi brzo prilagođavaju ulozi pomogača onima koji engleski najslabije govore.

“Šta je, dođavola, ETA?”

Maternji jezik Majkla Blatnera koji živi Cirihu je švajcarsko-nemački jezik, ali profesionalno uglavnom radi na engleskom jeziku. “Često čujem od ne-anglofonih kolega da moj engleski bolje razumeju kada slušaju mene nego kada ga govore anglofoni, kaže Blatner, koji je šef treninga ciriške osiguravajuće grupe.

Skraćenice kao ogroman problem

“Prvi put kada sam radio u okruženju internacionalaca, neko je rekao nešto tipa “Eta 16:53″, kada sam pomislio:” Šta je, dođavola, ETA?”, Kaže Blatner. “Da bi zabuna bila još veća, neke od skraćenica u britanskom engleskom jeziku se veoma razlikuju od onih koje potiču iz američkog engleskog.”

A tu je i stil koji potiče iz određene kulture, kaže Blatner. Kada Britanac reaguje na neki predlog, rečima “Ovo je zanimljivo”, njegov zemljak bi ovaj iskaz mogao prepoznati kao potcenjivanje, kojim se samo na drukčiji, uglađeniji način iskazuje stav “To je glupost”. Neke druge nacionalnosti bi, recimo, reč “zanimljivo” shvatili kao očiglednu vrednost, kaže on.

Neobične reči, brzina govora i „mumlanje“ ne pomažu, dodao je on – pogotovo ako su telefonska ili video veza lošeg kvaliteta. “Počinjete da se razdvajate od trenutnog posla i prelazite da radite nešto drugo, jer nema šanse da razumete”, kaže on.

Na sastancima, dodao je on, “tipično, domaći engleski zvaničnici, anglofoni, dominiraju oko 90% vremena. Ali, i drugi ljudi su na isto mesto i istom prilikom pozvani iz istog razloga kao i anglofoni.”

Oni kojima je engleski maternji i ne govore druge jezike često nemaju svest o tome kako da govore engleski na međunarodnom nivou, kaže Dejl Koulter (Dale Coulter)

Koulter, koji je rukovodilac kurseva engleskog u badenskoj školi TLC International House u Švajcarskoj slaže se sa Blatnerovim stavom da “Oni kojima je engleski maternji jezik – često u međunarodnoj komunikaciji nisu svesni prisustva sagovornika kojima su maternji neki drugi jezici – često nema dovoljno svesti o tome kako govoriti engleski na međunarodnom nivou i sa ostalima, koji su gotovo uvek u većini.”

Poslanici EP glasaju za zabranu ‘robota ubica’ na bojnom polju


Evropski parlament je usvojio rezoluciju kojom se poziva na međunarodnu zabranu takozvanih robo-ubica.

Cilj ove inicijative je da predupredi razvoj i upotrebu autonomnih sistema oružja kojima je moguće ubijati tj „neutralisati živu silu“ bez ljudske intervencije.

Prošlog meseca razgovori u UN nisu uspeli da postignu konsenzus po tom pitanju, a neke zemlje kažu da bi trebalo istražiti prednosti autonomnog oružja.

Uz to, neki poslanici u Evropskom parlamentu mogli bi da uspostave granice na naučni napredak u oblasti veštačke inteligencije.

Ima onih koji kažu da bi ovo (uvođenje robota u rat) moglo postati vrhunsko bezbednosno pitanje ukoliko bi neke zemlje dozvolile takvo oružje, dok ga druge pak ne bi odobrile.

“Znam da bi ovo moglo izgledati kao debata o nekoj dalekoj budućnosti ili u sferi naučne fantastike, ali nije to”, rekla je Federika Mogherini, šefica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku tokom debate u Evropskom parlamentu.

‘Trka u naoružanju’

“Sistemi autonomnog naoružanja moraju biti zabranjeni u međunarodnim okvirima”, rekla je Bodil Valero, portparolka za bezbednodnu politiku stranke Zelenih i grupe EFA u Evropskom parlamentu.

“Snaga odlučivanja o životu i smrti nikada ne bi trebalo da izmakne iz ljudskih ruku i bude predata mašinama.”

Rezolucija izlazi uoči pregovora zakazanih u Ujedinjenim nacijama u novembru, gde se nadaju da će se postići sporazum o međunarodnoj zabrani.

U avgustu su se eksperti iz različitih zemalja sastali u sedištu UN-a u Ženevi kako bi razgovarali o načinima kojima bi definisali računarsko oružje, kao i o načinima postizanja kontrole nad istim.

“Od veštački inteligentnih bespilotnih letelica do „pametnih“ automatizovanih pištolja koji mogu odabrati svoje ciljeve – tehnološki napredak u naoružanju daleko prevazilazi međunarodni zakon”, rekla je Raša Abdul Rahim, istraživač veštačke inteligencije u Amnesti Internešenelu.

Još nije kasno za promenu kursa. Zabrana potpuno autonomnih sistema naoružanja mogla bi sprečiti neke istinski anti-utopističke scenarije, poput nove visokotehnološke trke o naoružanju koja se vodi između svetskih velesila, i kojom bi se prouzrokovala široka globalna rasprostranjenost autonomnog oružja”, dodao je on.

Međutim, neke zemlje – uključujući Izrael, Rusiju, Južnu Koreju i Sjedinjene Države – usprotivile su se novim merama na sastanku u avgustu, rekavši da žele da istraže potencijalne “prednosti” sistema autonomnog oružja.

 

BBC

Avio-kompanija decenije: Emirati i Etihad


Emiratska avio-kompanija iz Dubaija i Etihad iz Abu Dabija mogao bi biti poslovni dil decenije u oblasti avio saobraćaja – samo ukoliko uspeju da se dogovore, objavljuju televizija i portal Blumberg.

Sudeći po insajderskim informacijama onih koji su uključeni u pregovore, rukovodioci ove dve kompanije su ispotiha razrađivali planove za stvaranje onoga što bi bila najveća svetska avio-kompanija u civilnom putničkom saobraćaju. Ova avio-grupacija bi kombinovala prihod od 29,3 milijarde dolara, a kontrolisala bi gotovo pet odsto svetskih avio-linija.

Dotični izvori kažu da, iako „Etihad“ i „Emirati“ javno odbijaju postojanje pregovora o spajanju, na stolu i dalje ostaje jedan analitički pristup kojim se Emirati koriste u mogućem preuzimanju Etihadovih vazduhoplovnih operacija kompanije. Upućeni tvrde da se razgovori o spajanju odvijaju, promenljivim intenzitetom, već neko vreme, a bilo koji dogovor bi se suočio sa ocenama anti-trust komisija širom sveta kao i sa političkim izazovima.

Evo pet posledica koje bi ovo povezivanje imalo za globalnu industriju avionskog prevoza:

Skuplje karte

Putnici u Evropi i Aziji mogu očekivati rast cena karata, kažu Blumbergovi analitičari, s obzirom da partneri u integraciji preuzimaju kapacitete van tržišta. To bi smanjilo pritisak na konkurente kao što su Dojče Lufthanza (Deutsche Lufthansa AG) i Er Frans-KLM (Air France-KLM) koji leti na sličnoj ruti. Gotovo svaku Etihadovu liniju i rutu deli i kompanija Emirates, a više od polovine njenih ruta „duplirane“ su Etihadovim.

Mega-Hub: divovsko vazduhoplovno čvorište

Mogući dogovor bi doslovce uneo život u model „Zalivskog avio-centra“, dajući ovoj kombinovanoj grupi kontrolu nad dva glavna hub-a na području Arabijskog poluostrva.

“Avio-kompanije bi između sebe mogle dogovorno raspodeliti fokus svaka na svoj aerodrom u globalnim regionima: Abu Dabi bi se koncentrisao na putnike iz Sjedinjenih Država, jer već ima odobren sporazum sa SAD kojim putnici po skraćenom postupku prolaze bezbednosne procedure za ulazak u avion, što znatno ubrzava ceo postupak”, rekao je Blumbergov analitičar Džordž Ferguson. “Dubai bi mogao da se fokusira na evropske putnike.”

Emirati iz Dubaija koristili su koncept čvorišnog centra kako bi prerasli u najvećeg svetskog dugolinijskog avio-prevoznika. Oni se sada, međutim, suočavaju sa rastom konkurentskih aerodroma u Aziji i malim, ali sve brojnijim i brzo rastućim, niskotarifnim direktnim linijama na velike daljine.

Planeri „u stisci“

„Etihad“ bi, uz podršku „Emirata“, još više dobio na zamahu ukoliko se ove dve kompanije dogovore sa Erbasom i Boingom (Airbus SE, Boeing Co) za otkazivanje dela ugovorenih narudžbina, dela koji sada iznosi 174 aviona ukupne vrednosti 46 milijardi dolara. Emirates su veći i bolji kupac aviona od Etihada i kritično bitan klijent za one koji u Erbasu i Boingu planiraju konstrukciju najvećih putničkih džetova. Veliki potencijal za postizanje efikasnosti u spajanju ove dve arapske kompanije dolazi od smanjenja preklapanja na rutama, što bi smanjilo potrebu za pribavljanjem većeg broja aviona.

“Izvesno je postojanje komplementarnosti ali i postojanje dosta prepreka u tim strukturama”, rekao je Piter Herbison, predsednik CAPA Centra za vazduhoplovstvo u intervjuu za TV Bloomberg. “Dakle, ako počnete da racionalizujete, vi, tada, pričate o tome da ćete na početku ukloniti puno aviona iz flote.”

Nevolje i jadi borbe protiv trastova

Jedan razlog za oprez kod povezivanja avio-poslovanja je preklapanje firmi na svojim dosadašnjim rutama. Emirates je već dominantni prevoznik za mnoge destinacije na Bliskom istoku, u Indiji i Australiji. Prema kolumnisti Blumberga Dejvidu Fiklingu, to znači da će prevoznici verovatno biti prisiljeni da odustanu od nekih svojih ruta i slotova u glavnim vazduhoplovnim čvorištima širom sveta.

Tržišna dominacija

Kombinovani u jednu kompaniju tj avio-grupaciju, Emirates i Etihad zaposeli bi oko 60 procenata sadašnjeg kapaciteta avionskog saobraćaja koji se odvija između Australije ka Evropi, Bliskom istoku i Africi.

Politika

Abu Dabi, bogat naftom, pomogao je spasavanju Dubaija po izbijanju finansijske krize 2008. godine, i ostaje osnova za naftne rezerve Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ipak, Dubai je bolje obavio razvoj turističke industrije i ima jaču avio-kompaniju. Iako su dva šeikata u prošlosti sarađivala na konsolidaciji preduzeća, bilo koji sporazum bi zahtevao delikatne kompromise.

Zatim, tu su i Sjedinjene Države, čiji su prevoznici konstantno protestovali zbog navoda o milijardama dolara državnih subvencija Emiratima i Etihadu. Dogovor koji obezbeđuje veću transparentnost u finansijskom izveštavanju od strane vladinih prevoznika postignut je ove godine, ali bi se spajanje ova dva zalivska prevoznika moglo posmatrati i kao finansijska pomoć posrnulom Etihadu.

Benjamin D Katz, Sept21, 2018 (Bloomberg)

Rostek-Bueti: Trampova „ekonomska zabluda“


Predsednik SAD Donald Tramp u trgovinskom sporu sa Kinom preti batinom zvanom povećanje carine. Ako se njome zbilja i razmaše, udarcima će pogoditi ne samo Kinu, već i SAD, a i druge. Za Dojče vele svoj stav iznosi Andreas Rostek-Bueti.

Nisu potrebne velike analize da bi se najnovija eskalacija Donalda Trampa i njegovih carinskih napada na Kinu okarakterisali kao „ekonomska zabluda“. Dovoljno je da se samo pročita obaveštenje Bele kuće o najnovijem povećanju kamata na uvezenu kinesku robu. „Nadam se da ćemo ovu situaciju na kraju rešiti ja i predsednik Kine Si“, citira se u tom obaveštenju predsednik Tramp, uz dodatak da on gaji veliko poštovanje i naklonost prema Siju.

U tim delirijumskim rečenicama se gotovo klinički čisto vidi jezgro problema. Situacija može biti kompleksna, može biti da će problemi dovesti do krize, tu je i međunarodni sistem pravila koji je nastajao decenijama, u kojem učestvuju sve moguće međunarodne institucije, kako bi ovakvi problemi i krize bili rešeni. No, sve to je bullshit. Stvari sada treba da reši muško prijateljstvo, pa makar svet propao.

Šteta će se osetiti

„Ekonomska zabluda“ je izraz koji potiče od potpredsednika Trgovinske komore EU u Kini Matsa Harborna. Sve i kada bi Tramp uveo carine od 25 odsto na svu kinesku robu, to bi smanjilo rast kineske privrede za samo 0,3 do 0,5 odsto. Proteklih godina je kineska privreda beležila rast od šest do sedam procenata godišnje. Pad koji bi prouzrokovale kaznene carine bio bi osetan, ali ne bi predstavljao stvarnu opasnost.

Kina poseduje državne obveznice Sjedinjenih Država u vrednosti većoj od hiljadu milijardi dolara. Dug SAD Kini je nešto veći – pominje se brojka od 1,2 biliona dolara. Naravno da Peking taj dug ne želi da upotrebi kao oružje, jer bi vrednost dolara a i obveznica mogla da dosta brzo padne. No, taj dug je neka vrsta dodatnog osiguranja.

Jer, Peking na sve veće carine Vašingtona ne može da odgovori istom merom, jer vrednost kineske uvozne robe u SAD iznosi 505 milijardi dolara, dok vrednost robe iz SAD koju uvozi Kina iznosi 130 milijardi.

Ne treba misliti samo na privredu

No, o čemu se ovde zapravo radi? Šta je ovde bitno za Evropu? Iza kineskih investitora se krije ruka države, a iz izveštaja trgovinske komore EU u Pekingu je jasno da se preduzeća iz EU žale da se u Kini stalno daje prednost državnim firmama, da je tamo slaba zaštita duhovne svojine i da je prodiranje na kinesko tržište izuzetno teško.

Kineska država je partijska diktatura. Tu i tamo nije naodmet setiti se toga. To je kompleksan sistem pun protivrečnosti, i sigurno je da nije „čista demokratija“. Evropa mora da utiče na sprovođenje potrebnih reformi u Kini, a to je dug i naporan put. On mora biti popločan međunarodno važećim pravnim normama, sve uz pomoć Svetske trgovinske organizacije. U to spada i oprezno i tiho jačanje onih snaga u zemlji kojima je važnija unutrašnja demokratija od privrednih sloboda. Nema potreba da se na to troše reči. To treba jednostavno činiti.

Ali to se ne radi u kaubojskom maniru. Zato će spor oko carina još više suziti prostor kineskim reformistima. To će biti prava šteta koju će Kina pretrpeti. A nju će osetiti i Evropa.

Taj spor će prouzrokovati dovoljno ekonomske kolateralne štete. Jer, ona neće pogoditi samo zemlje u razvoju. Ako između Trampa i kineskog vođstva dođe do trgovinskog rata, to će dovesti do povećanja vrednosti dolara, što je najavio nemački institut IFO. Evropljani i Nemci će osetiti posledice, ali će moći da ih amortizuju. No, siromašne zemlje, ili zemlje poput Argentine ili Turske, moraće da razrade scenarije spasa od propasti.

 

DW

Robert Rajh: dugovi Amerikanaca kao žarište nove ekonomske krize


U ponedeljak 15. septembra 2008. godine, investiciona banka Lehman Brothers” podnela je zahtev za zaštitu od bankrota shodno sada već čuvenom američkom finansijskom propisu poznatom kao Poglavlje 11.

Ovog septembra navršava se deset godina od bankrota gigantske investicione banke Liman Braders, a samim tim i početka svetske finansijske krize. Ono što je tu najviše zabrinjavajuće je da bi se scenariji iz 1929, odnosno iz 2008. godine, lako mogali ponoviti upravo danas – sada, piše Robert Rajh, profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli u svojoj kolumni za nedeljnik Njuzvik.

“Svi ekonomski indikatori ukazuju na to da se u zadnjih deset godina, od početka ekonomske krize do danas, životni standard većine američkih građana nije popravio. On je, zapravo, postao još lošiji. Iako se veliki broj Amerikanaca može pohvaliti svojim stabilnim radnim mestima, plata je kod većine stagnirala ili se umanjila. Mnogo je onih koji sve teže podmiruju troškove stanovanja koji su u proteklih 10 godina samo rasli, zdravstvenog osiguranja i nege kao i obrazovanja – sve su ovo razlozi zbog kojih se Amerikanci neprestano zadužuju, dok je vrednost njihove imovine manja nego što je bila pre deset godina.

Prema jednom skorašnjem istraživanju, gotovo 40 odsto američkih porodica je u prošloj 2017. godini sebi jedva moglo da obezbedi najmanje jednu od osnovnih životnih potreba – zdravstvenu negu, hranu, komunalne usluge ili krov nad glavom. Upravo zbog toga je mnogo onih koji strahuju da Sjedinjenim Državama preti ponavljanje „paklenih“ scenarija iz 1929-te, odnosno 2008. godine.

Stručnjaci u ovom trenutku upozoravaju na to da američka ekonomija zavisi od aktivnosti potrošača koji je pokreću i „vrte mašinu“, dok je dug domaćinstava u prvom tromesečju ove godine iznosio rekordnih 13,2 hiljade milijardi (biliona) dolara. Gotovo 80 odsto Amerikanaca živi od plate do plate. Skorašnje istraživanje FED-a (američkih Federalnih rezervi, tj američke Centralne banke) pokazalo je da 40% Amerikanaca ne bi moglo da plati neki iznenadni tj neplanirani trošak od 400 dolara.

“Nakon Velike depresije i međuratne ekonomske krize iz 1929. godine, američka vlada je otpočela s uvođenjem novih metoda povećanja plata – u njoj je bilo“mesta“ da „uđu“ i troškovi poput socijalnog osiguranja, osiguranja u slučaju nezaposlenosti, isplate prekovremenih sati, minimalnog dohotka, propisima i zakonom regulisane obavezne pregovore između sindikata i radnika i, na kraju, program zapošljavanja za sve američke građane  koji se zvao – Drugi svetski rat. Po izbijanju krize 2008. godine, američka je vlada posegla za drukčijim merama – pozajmila je od banaka dovoljnu količinu novca da bi zaustavila dalji pad ekonomije.

Pa ipak, osim izglasavanja Zakona o opšte dostupnom zdravstvenom osiguranju i zaštiti pacijenata, ništa se konkretno nije učinilo kako bi se rešio problem plata koje i dalje stagniraju.

Američki predsednik, takođe, snosi deo odgovornosti za postojeću ekonomsku situaciju. Njegovo postepeno ukidanje Zakona o opšte dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, smanjenje naknade za prekovremeni rad, sprečavanje sindikalnog organizovanja i okupljanja, rezovi u budžetu za socijalnu pomoći kao i umanjenje poreza kako bogatima tako i korporacijama samo dodatno otežavaju stanje u kojem se nalazi američka ekonomija.

Jednu deceniju od bankrota banke Liman Braders zaista je važno shvatiti da uzrok velike ekonomske recesije nije bila bankarska kriza. Za sve jedalekoo zaslužnija prezaduženost (američkih!) građana, pre svega prouzrokovana rastućim imovinskim i socijalnim nejednakostima, zaključuje Rajh na kraju svoje kolumne u Njuzviku.

Newsweek

Šta sve možeš na Novom Zelandu na Sudnji dan (ako si prebogat)


Super bogataši iz  Silicijumske doline imaju plan za bekstvo ukoliko nastupi Sudnji dan.

Poslednjih meseci, dva bunkera težine 150 tona, pripremljena za opstanak ukoliko dođe do Konačnog rata putovali su kopnom i morem od skladišta u Teksasu do obala Novog Zelanda, gde su zakopani 11 metara ispod zemlje.

Sedam preduzetnika iz Silikonske doline kupilo je bunkere od kompanije Rising S Co. i ukopalo ih na Novom Zelandu u poslednje dve godine, izjavio je Geri Linč, generalni menadžer teksaškog proizvođača. Na prvi znak apokalipse – nuklearni rat, smrtonosni virus, pobune u stilu francuske revolucije, koji ciljaju na jedan procenat bogatih –  ovi stanovnici Kalifornije planiraju da uskoče u avione i odlete na krajnji jug naše planete gde će se zabunkerisati, kaže Linč.“Novi Zeland nije ni na jednoj listi neprijateljskih zemalja”, rekao je Linč u intervjuu iz svoje kancelarije u Marčisonu (Murchison) u Teksasu, jugoistočno od Dalasa. “Ovo ostrvo nije nuklearna meta. Novi Zeland nije meta ukoliko počne Konačni rat. To je mesto gde ljudi traže utočište.”

Ova udaljena ostrvska zemlja, koja je i krajnja naseljena tačka na jugu planete, nekih 2500 kilometara udaljena od Australije, ima 4.8 miliona ljudi i šest puta više ovaca. Ima reputaciju da je krase prirodne lepote, lako umrežavanje, opuštene bicikliste kojima se masovno ide na posao i cenama najma nekretnina upola nižih od onih u San Francisku. Ovo ga čini sve popularnijom destinacijom i to ne samo za one koji su opsednuti  traženjem „utopističkog utočišta“, već i za preduzetnike iz IT sektora koji traže inkubatore za razvoj svojih startup firmi.

“Ovo ostrvo je postalo jedno od mesta za ljude u Silicijumskoj dolini i to uglavnom jer uopšte nije nalik Silicijumskoj dolini”, kaže Regi Lutke (Reggie Luedtke), američki inženjer biomedicine koji se prošlog oktobra preselio na Novi Zeland kao dobitnik stipendije „Ser Edmund Hilari“, programa stvorenog za privlačenje visokotehnoloških inovatora.

Lutke (37) kaže da su ga ljudi u Kaliforniji pitali da li je njegova selidba povezana sa traženjem utočišta za slučaj sudnjeg dana jer je Novi Zeland  “prepoznat kao takva destinacija”.

Ovakva današnja „slava“ – proistekla usled dobro poznate „zabačenosti“ ostrva koje „pluta“ pokraj Južnog pola – doprinela je svojevrsnoj izolaciji Novog Zelanda, nekada ekonomski hendikepiranog; danas je ta geografska (a i geopolitička) izolacija upravo najveći potencijal ove zemlje. Novi Zeland dozvoljava useljenicima da obezbede svoje permanentno boravište kroz kupovinu „investitorskih viza“ dok bogati Amerikanci ulažu ogroman novac, veoma često kroz kupovinu raskošnih imanja.

Džulijan Robertson, vlasnik uticajnih hedž fondova i milijarder čiji se glas i odluke čuju, poseduje kuću koja gleda na jezero Vakatipu (Wakatipu) u Kvinstaunu, luksuznom turističkom odredištu na jugu ostrva. Predsednik kompanije Fidelity National Financial Inc, Bil Foli, ima kuću u regionu Vajrarapa (Wairarapa) severno od Velingtona, dok je režiser Titanika Džems Kameron kupio vilu kraj jezera Pounui.

Više od 10 Amerikanaca sa Zapadne obaleje u poslednje dve godine kupilo nekretnine u višemilionskim dolarskim iznosima u okolini Kvinstauna, izjavio je Mark Haris, direktor „Sotbijeve“ lokalne agencije za nekretnine.

U avgustu, delom kao odgovor na to što su Amerikanci navalili na veliki broj najboljih nekretnina, novozelandska vlada je zabranila strancima kupovinu kuća, a to ograničenje će stupiti na snagu narednih meseci.

Peter Til (Peter Thiel), milijarder i jedan od osnivača kompanije Pejpal, izazvao je pravu buru nezadovoljstva kada dobio državljanstvo pošto je proveo samo 12 dana na Novom Zelandu, što ga je suočilo sa osudama lokalnog stanovništva da je „novozelandski pasoš na prodaju“. Til (50), poseduje kuću od 13,8 miliona dolara na 477 jutra (193 hektara) u gradu Vanaka na obali jezera, s pogledom na planine čije vrhove krasi sneg – a kupio je jednu nekretninu i u Kvinstaunu, opremljenu „sigurnom sobom“.

“Ako ste osoba koja kaže “Imaću alternativni plan kada nas pogodi globalni Armagedon”, onda biste izabrali najdalju lokaciju i najsigurnije okruženje – a to je, po svim specifikacijama, ako guglate, ostrvo Novi Zeland”, rekao je nekadašnji premijer ove zemlje Džon Kej (John Key) u telefonskom intervjuu.

“Ostrvo je poznato kao geografski ‘poslednja autobuska stanica’ pre nego što odete na Antarktik”, rekao je on. “Puno je onih koji su mi rekli kako bi voleli da poseduju imovinu na Novom Zelandu ukoliko svet pođe ekspresnom linijom ka paklu”.

Kiviji – kako sebe nazivaju stanovnici Novog Zelanda – smatraju da je ovo ludo i zabavno, rekao je Kej, ali kako god ovo ima smisla za neke od najbogatijih ljudi na planeti.

“Živimo u svetu u kojem neki ljudi imaju izvanredne količine bogatstva i u nekom trenutku stižu do tačke u kojoj, kada imate toliko novca, odvojiti sasvim malo od njega za” Plan B “nije tako ludo kao što zvuči.”

Prema izjavama onih koji su bili prisutni (a žele da ostanu anonimni), zvanice su tokom tri nedavne večernje zabave u Silicijumskoj dolini razgovarale o odlasku na Novi Zeland u slučaju neprilika. Svedoci su tražili da ne budu identifikovani jer su događaji bili zatvoreni za javnost.

Tokom jedne od tih zabava, izvesni dobro poznati vlasnik venčer fondova rekao je svojim kolegama da ima izrađene planove za slučaj bekstva. U garaži svoje kuće u San Francisku, rekao je gostima, nalazi se vreća sa pištoljima koja visi o upravljaču motocikla. Motor će mu, kako veruje, omogućiti da se probije kroz saobraćaj na putu do svog privatnog aviona, a pištolji su za odbranu od zombija koji bi mogli da ugrozie njegovo bekstvo.

On namerava da odleti do poletne staze u Nevadi, gde ga u hangaru čeka avion čija je jedina svrha da njega i još četvoro suvlasnika u zajedničkom biznisu odbaci do bezbednog utočišta. Njihova destinacija: Novi Zeland – ili Aotearoa, što na jeziku Maora znači “Zemlja dugačkog belog oblaka”.

Magazin Njujorker je 2016. objavio da Sem Altman (33), predsednik startap inkubatora Y Combinator planira da zajedno sa Piterom Tilom (Peter Thiel) pobegne na Novi Zeland – danas kaže da se samo šalio.

“Svet je tako snažno međusobno povezan da bismo, ukoliko se bilo šta desi, svi mi nažalost bili u prilično lošem stanju”, rekao je Altman u telefonskom intervjuu. “Mislim da ne možete tek tako pobeći, to jest pokušati da se sakrijete u nekom zabitom ćošku naše planete.”

Pa ipak, Altman je u ovom intervjuu rekao i da biološki rat predstavlja najveću pretnju civilizaciji, kao i da „ljudi nisu dovoljno uplašeni time koliko bi trebalo da budu”.

Altman ima  vreću punu lakog naoružanja, antibiotika, baterija, vode, ćebadi, šatora i gas-maski.

Fantazije u sudnjem danu duboko su ukorenjene u američkoj kulturi.

Samo za trenutak porazmislite o školarcima koji su u doba Hladnog rata uvežbavali manevar „zaroni-i-pritaji-se“. Apokaliptični religiozni kultovi nikada se ne završavaju dobro, još  od Džim Džonsovog Narodnog hrama 1970-ih (Peoples Temple) do Nebeske kapije (Heaven’s Gate)  i Ogranka Davidovaca  (Branch Davidians ) tokom devedesetih godina prošlog veka. Brojni Amerikanci su pre samo šest godina poverovali u smak sveta usled navodnog proročanstva Maja.

Ono što je drugačije kad govorimo o današnjim „rešenjima za Apokalipsu“ koja se razmatraju na otmenim žurkama u Silicijumskoj dolini je to da oni koji gaje stalne strahove od pogroma poseduju i sredstva a i načine za razradu planova delovanja.

Robert Visino (Robert Vicino), osnivač projekta Vivos i graditelj brojnih podzemnih bunkera rekao je da se u elitnim krugovima Silicijumske doline razgovaralo o detaljnim planovima za beg na Novi Zeland  i tokom poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u Švajcarskoj.  On kaže da oni predviđaju “revoluciju ili promenu koja će dovesti do toga da se većina stanovništva konfrontira sa najbogatijih jedan odsto”. Drugim rečima – sa njima.

Novi Zeland nije najbolje rešenje, rekao je on, jer bi cunami izazvan napadom asteroida u Pacifiku mogao da prekrije najvišu tačku ostrva.