Pojas i put, nade i bojazni


Kineska inicijativa Pojas i put može da omogući realizaciju velikih infrastrukturnih projekata u evropskim zemljama i poveže ekonomije Zapadnog Balkana, ali vlade u regionu i EU treba da budu oprezne i imaju izbalansiran pristup, rečeno je danas na Beogradskom bezbednosnom forumu, a prenose Tanjug i RTV.rs.

Na panelu o kineskoj inicijativi Pojas i put – evropske perspektive istraživač Centra za proučavanje evropskog susedstva (CENS) Centralnoevropskog univerziteta Hana Semanić je ukazala da je Kina bez sumnje svojim prisustvom dublje ušla u region i da planira tu da ostane duže vreme. Navela je da Kina puno investira u zemlje Zapadnog Balkana koje još nisu postale članice EU i to najčešće u infrastrukturu, telekomunikacije, IT i druge oblasti i da su posebno fokusirani na velike infastrukturne projekte.

pojas, i, put,, beogradski, forumTanjug (Dragan Kujundžić)

“Građani su veoma podeljeni po tom pitanju, da li je to dobro ili ne. Postavlja se, takođe, pitanje da li će to dugoročno biti dobro za zemlje u regionu”, navela je ona.

Semanić je ukazala da bi velika investicija Kine u Crnoj Gori mogla da bude i loša po tu zemlju ako se uzme u obzir koliko se zadužila zbog izgradnje autoputa, kao i da javnost nije dovoljno upoznata sa mogućim posledicama.

Kako je rekla, Kina je tu da ponudi nešto po njihovim uslovima i nije tu zbog altruizma već zbog svojih interesa i potreba.

“Sa druge strane, imate vlasti u Crnoj Gori koje kažu da će to biti uspešan projekat i da je to ono što je potrebno zemlji”, kaže Semanić i upozorava da bi, ipak, to moglo da bude “dužnička zamka” za Crnu Goru.

Isto je i u slučaju BiH koja će sa Kinezima graditi termoelektranu u Tuzli i za koji se dosta zadužila, napomenula je ona i dodala da ni u Crnoj Gorni ni u BiH nema puno nezavisnih medija koji bi mogli da upozore na rizike.

Istakla je da kineske investicije mogu da pomognu zemljama u regionu da realizuju projekte, ali da je zato potreban izbalansiran pristup vlada u regionu po pitanju tih investicija.

Istraživač Novog puta svile iz Velike Britanije Džejkob Mardel je rekao da su kineske investicije i interes u Srbiji verovatno veći problem nego bilo gde i da se upravo po pitanju Srbije najviše postavlja pitanje kineskih investicija u Evropi.

Kaže da je Srbija dobro mesto za kineske investicije pošto ulaže u razvoj infrastrukture, dok Kina ima velika sredstva za ulaganje.

Kako je rekao, ta inicijativa može da donese zemljama kako koristi, ali i neke loše stvari jer se ne poštuje evropska regulativa u realizaciji projekata.

“Takođe, raste politički uticaj Kine na zemlju u regionu. Kinezi nisu došli ovde zato što im je ovde previše fino već zato da bi zaradili novac”.

Mardel ističe da kada je reč o Srbiji postoji prijateljstvo dva naroda, ali i jake veze na relaciji Beograd – Peking.

Podsetio je da kineska kompanija CRBC (Čajna road and bridž korporejšn) ima puno iskustva u Srbiji i Crnoj Gori i da će to iskustvo primeniti u Hrvatskoj gde će izgraditi Pelješki most i dodao da će taj projekt biti finansiran i sredstvima EU.

“CRBC ima mnogo veći obrt nego što je BDP Crne Gore, tako da im je teško da pregovaraju sa tom kompanijom, dok Srbija, sa druge strane, ima tu mnogo bolju situaciju i institucionalne kapacitete za pregovore i realizaciju projekata sa Kinom”, dodao je Mardel.

pojas, i, putTanjug (Dragan Kujundžić)

Istraživač na Poljskoj akademiji nauka Anastas Vangeli smatra da inicijativa Pojas i put ubrzava proces uzrastanja Kine.

“Reč je o široj viziji povezivanja ekonomija u regionu. Jedna od ključnih ideja u ovom procesu je da ukoliko izgradite put, vi ćete razviti i ekonomiju i investicije”, ističe Vangeli.

On objašnjava da se radi o unapređenje integracije lokalnih ekonomija jer, kako navodi, kineski političari zaista veruju u koncept međuzavisnosti.

Ali, reč je o diskursu koji je zaista izazov. Strah od Kine je precenjen, jer već imamo takmičenja u Evropi na više nivoa, kako unutar evrospkog tržišta, tako i ekonomcko takmičenje između EU i Kine”, navodi Vangeli.

U tom smislu, ističe on, teško je da Evropljani govore jednim glasom jer postoje različiti nacionalni ekonomski interesi, što u ovom slučaju nije povezano sa ekonomskim interesima Kine.

“Inicijativa Pojas i put, ipak, nije glavna i jedina opcija u Evropi. Kina ima potrebu da proširi svoje tržiste, da ne radi samo sa SAD, već i sa Evropom, ostatkom Azije i Latinskom Amerikom”, objašnjava Vangel.

Međutim, Vangeli dodaje i to da postizanje trgovinskog sporazuma između SAD i Kine ne bi bilo povoljno za Evropu, jer, kaže on, ukoliko Kina pristane na veliki uvoz iz SAD ili veliki izvoz u SAD to će umanjiti njenu zainteresovanost za proširenje na evropskom tržištu.

Pokretanje 17+1 incijative je samo prikazivanje realnosti u Evropi, koja se kreće u dve brzine. Zapravo deo ove inicijative su zemlje koje imaju niži intenzitet ekonomskih odnosa sa Kinom, jer, uglavnom, zemlje Zapadne Evrope ostvaruju 80 odsto ekonomskih odnosa sa Kinom kada je reč o ekonomskoj saradnji između Kine i Evrope, konstatovao je Vangel.

ChinaMed.it

Šefica Istraživačke grupe za razvoj ekonomije i regionalne studije u Mađarskoj akademiji nauka Agnes Szunoma ocenila je da evropske zemlje nemaju isti pristup po pitanju inicijative Pojas i put.

Takođe, kaže da je Mađarska možda najviše prokineska zemlja u Višegradskoj grupi.

“Mi smo zaista povezani sa Kinom i na političkom i na ekonomskom nivou. Sa druge strane, u okviru Višegradske grupe Slovačka je najmanje povezana sa Pekingom, imajući u vidu da u toj zemlji nema velike kineske investicije, te su oni najviše uzdržani po tom pitanju” –  objašnjava Szunoma.

Na pitanje koju poruku šalje zemljama u regionu Zapadnog Balkana na osnovu mađarskog iskustva saradnje sa Kinom, Szunoma je rekla da države na Zapadnom Balkanu moraju da budu strpljive.

“Morate da poznajete kinesku filozofiju biznisa, jer ako je ne poznajete teško će te uspeti da sarađujete s njima. Vlasti na Zapadnom Balkanu treba da budu striljive pošto Kinezi razmišljaju dugoročno o svojim investicijama, ne razmišljaju samo na period od pet ili četiri godine” –  naglašava ona.

Takođe, dodaje da nije lako pregovarati sa Kinom, jednom od najvećih svetskih ekonomija u ovom slučaju, kada ste mala zapadno-balkanska zemlja.

RTV.rs

Tanjug

Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards)


Nije nepoznato da Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards, SWPA) važi za „malo svetsko prvenstvo“ u ovoj formi vizuelnog izražavanja. Što se tiče kompanije Sony, iako sam konkurs nije “dugovečan” (osnovan pre 12 godina), slovi za možda najzabavniji i najpopularniji, takoreći “pučki”.

„Boje“ (The Colors), Zarni Myo Vin, Mjanmar, otvoreni program, putna fotografija). „Tri žene oslikavaju tradicionalne mjanmarske kišobrane-suncobrane. Ova slika je nastala ciljano, naime, kako bi istakla crvenu, zelenu, plavu i žutu. Kišobrani su neizostavni deo mjanmarske tradicije, a zadatak ovih radnica je da ih svakodnevno oslikavaju. „Kad sam ugledao ove divne kišobrane, inspirisale su me boje i dezeni. Ovu scenu sam snimao u četiri navrata, i bilo je potrebno četiri meseca kako bi se postigao željeni efekat. Ovde u radionici se nalaze i posebno obojeni kišobrani, koji se razlikuju od normalnih kišobrana jer po obodu nisu uokvireni crnom linijom. Na kraju sam dobio idealan kadar – kišobrane, radnice odevene u osnovne boje.” Stranci najviše vole kišobrane od voskiranog pamučnog platna, i pretpostavljaju ih onim tradicionalnim od svile, koji se mahom koriste prilikom lokalnih ceremonija. Svileni kišobrani nisu “šolja čaja” zapadnih turista, jer ih percipiraju kao previše jarke i živopisne.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nakon rekordnog broja prijavljenih u 2018. godini, Sonijev Svetski foto-konkurs je na putu da organizuje još jedno uspešno takmičenje. Ovaj otvoreni foto-konkurs je vodeći u svetu. Postoji 12 godina i podeljen je u četiri kategorije: 1. Profesionalna fotografija, 2. Otvoreni program, 3. Omladinska fotografija, i 4. Studentska fotografija. Kako bi primereno obeležila najavu ovogodišnjeg stručnog žirija, Svetska fotografska organizacija je objavila „prve vesnike“ – one koji su se prvi prijavili za nadmetanje u otvorenom programskom delu; organizator nagrađuje najbolje pojedince i njihove fotografije.

Učesnici su imali prilike da podnesu radove u 10 različitih kategorija, koje obuhvataju široku tematsku paletu. Od nadahnjujućih fotografija sa putovanja, do upečatljivih portreta: nemoguće je ne osetiti talenat ovogodišnjih fotografa. Zapažen je, recimo, rad Christi Lee Rogers, poznate po svojim dinamičnim podvodnim fotografijama koje podsećaju na barokna platna.

Ovom prilikom bira se i fotograf(kinja) godine, nezavisno od kategorije u kojoj je konkurisao. Njoj (njemu) će pripasti nagrada od 5000 dolara i Sony digitalna oprema za obradu slike. Pobednici pojedinačnih kategorija takođe će dobiti foto-opremu ovog proizvođača.

Fotograf i producent Mike Trow, koji predsedava žirijem za ocenu profesionalne fotografije, imao je i par reči za kandidate. „Moj savet učesnicima je da pažljivo odaberu kategoriju, kao i da veruju u svoju priču. Pokažite kako vi izvorno vidite svet i izbegavajte klišee. Tehnike i stilovi fotografije zadobijaju na sve većoj avanturi i dinamici, pa je neophodna i tehnička izvrsnost. Da biste impresionirali ovaj žiri sastavljen od prestižnih poznavalaca fotografije, organizator će vam pružiti najbolje uslove, uz mogućnost da svoj rad uredite tako da on bude koherentan, dinamičan i lep.”

Već prvi nagoveštaji kvaliteta ovogodišnjih fotografija pokazuju kako će žestoka biti ovogodišnja konkurencija.

“Culture” (Hasan Torabi, Iran, otvoreni program, u kategoriji portreta). “Svrha ove fotografije je prikazati iranske žene i iransku kulturu ili tradiciju.”

„Bašta u Brukgrinu“ (Tonino Vikari, SAD, otvoreni program, pejzaž). “Sve što mogu reći je da je magija pejzažnog vrta savršen primer kako čovek i priroda mogu živeti zajedno u harmoniji i miru.”

„Bazen“ (Patrik Selečkei, Mađarska, otvoreni program, arhitektura). “Snimak bazena iz vazduha u Mađarskoj, Budimpešta.”

“Kralj ledenog zamka” (Silvija Mišel, Švajcarska, otvoreni program, putna fotografija). „Volim da sa svojim psom idem u nove avanture. Spavanje u iglou bila je jedna od njih. Kad smo prvi put ušli u iglo, moj pas Rasta je odmah skočio na kože prostrte po patosu i pozirao mi kao da se tu nalazio oduvek. Osećao se vrlo ugodno u eskimskoj kućici.  Tek što smo ušli, a već je skočio na ovčje kože i legao. Delovao mi je tako nekako – kao naslov ove fotografije. U tom trenutku sam škljocnula i slika je snimljena. Putovanje je toliko zabavnije ako je sa dobrim prijateljem. Slika je snimljena 1. januara 2018. u Igludorf Zermattu. “

„Jutarnje svetlo“ (Aleksandar Rešnija), Rusija, otvoreni program, putovanje). „Jutarnja sunčeva svetlost kroz lukove džamije i verskog kompleksa Tadž Mahal u Agri, Indija, mart 2018. Teško je pronaći osobu koja nije čula za Tadž Mahal – najpoznatija i jedna od najposećenijih atrakcija u Indiji. Čak i ako stignete pre zore, iznenadićete se koliko ljudi želi da bude među prvima koji će uhvatiti klasično prepoznatljiv prizor mauzoleja. Međutim, na ogromnoj teritoriji kompleksa možete pronaći ostrvca koja odišu tišinom i spokojem. Ova slika je snimljena u džamiji u zapadnom delu parka. Svideo mi se kontrast između impozantne arhitekture i trenutka u kojem se obavljaju svakodnevni poslovi. Predivno jutarnje svetlo udahnulo je dušu ovoj sceni.”

„Harmonija“ (Kristi Li Rodžers, Sjedinjene Države, otvoreni program, fotografija pokreta). „Snimljena pod vodom na Havajima, ova slika je deo moje Kolekcije Muza. Ono što me je pokrenulo bila je perspektiva dobijena van vode, sa pogledom u nju, uz korišćenje bazena kao „platna“, i uz upotrebu sasvim prirodnih efekata poput prelamanja svetlosti i „uvijene“ stvarnosti, kao i parametara koji se uoptrebljavaju prilikom pravljenja noćne fotografije… sve to kako bih zaista mogla da kontrolišem “svoju svetlost” na fotografiji koju pravim. Slika predstavlja prijatno i mirno mesto (za koje pretpostavljam da postoji), gde se možete slobodno prepustiti i iskusiti lepotu koja vas okružuje… Što i svima drugima želimo.”

„Igra na ledu“ (Marco Marcone, Italija, otvoreni program, kultura). „Jamal (Sibir). Aprila 2018. Neneti su i pre toga morali da se suočavaju sa pretnjom od izumiranja, podnoseći teške izazove kolonijalnih upada, građanskog rata, revolucije i prisilne kolektivizacije. Danas im je pastirski način života ponovo ozbiljno ugrožen. Nenetske zajednice su pod Staljinom podeljene u brigadirske grupe, a potom primorane da žive kolektivno na imanjima i selima koja se nazivaju kolhozi. Svaka brigada bila je dužna da plaća jelenjim mesom, što je bio vid poreza. Deca su bivala odvajana od porodica i slata u internatske škole, gde im je bilo zabranjeno da govore svoj jezik. Raspadom komunizma, mladi punoletni Neneti su počeli da napuštaju svoja sela zarad odlaska u gradove, što je trend prisutan i danas. Kada se već obru u urbanim sredinama, po pravilu osećaju kako je gotovo nemoguće prilagoditi se životu izvan cikličnih ritmova tundre; uz to, među onima Nenetima koji su prešli u gradove je visok procenat onih koji pate od alkoholizma, nezaposlenosti i problema s mentalnim zdravljem.”

„Okovan morskim ledom“ (Marco Gaiotti, Italija, otvoreni program, pejzaž). “Sante u zamrznutom morskom ledu Svalbarda.”

“Zevanje” (Sohail Inzaman, Indija, otvoreni program, fotografije prirode i divljine). „Fotografija je nastala tokom leta, tog dana temperatura je bila oko 40 stepeni Celzijusa. Kretali smo se prema zoni 2 u Nacionalnom parku Đalana u potrazi za hijenama, i tada smo je videli blizu svog brloga. Zatekli smo se baš blizu, mirno smo sedeli i gledali se. Znamo da se pojavljuju i noću a i danju, danju su u svom skloništu, skrivajući se do zalaska sunca. Imao sam sreće što smo susreli odraslog mužjaka, i to u neposrednoj blizini automobila. Želeo sam snimak sa zemlje, a da bih ga dobio morao sam da se nagnem do tog automobila uz podršku svog suvozača. Bilo je to i uz dozu izvesnog rizika, ali bio sam srećan kad sam je uhvatio dok zeva, što je prizor učinilo opčinjavajućim. A bio je tako sjajan osećaj videti ovakvu životinju u svom prirodnom staništu, tako blizu nama.”

„Voz kamila“ (Pang Xiao Zhong, Kina, otvoreni program, fotografija pejzaža). “Pustinjske kamile, u zalazak sunca, fotografisane u Sinđjangu.”

„Mihal Navratil u Bilbau“ (Pedro Luis Ahuriaguera Saiz, Španija, otvoreni program, kategorija slike pokreta. „Češki skakač Mihal Navratil pravi jedan od svojih skokova pokraj Gugenhajmovog muzeja u Bilbau, u sklopu svetskog takmičenja RedBull Cliffdiving 2018. Ova slika prikazuje niz kadrova kompletnog skoka sa platforme. To je slika koja nam nešto govori iz više aspekata. S jedne strane, možemo ceniti prijateljstvo koje postoji između skakača u tako zahtevnom takmičenju s oštrom konkurencijom, a sa druge strane, takođe, možemo uočiti interesovanje sportista za hvatanje i deljenje ovakvih jedinstvenih trenutaka; možda su ovakvi i slični prizori uobičajeni u krugu njihovih prijatelja, na društvenim mrežama i profilima koji imaju milione pratilaca; u svakom slučaju, to je bez sumnje naznaka koliko su životi svih nas uronjeni u digitalno društvo 3.0. Sa druge strane, gledati ovakve skakačke figure, tako savršene i skladne, i to u jedinstvenom okruženju muzeja Gugenhajm Bilbao – teško da ikoga ostavlja ravnodušnim. Ideja o tako spektakularnom „ispucavanju“ kadra mi se vrzmala po glavi, a kada je dan takmičenja konačno došao – nakon što sam obavio nekoliko testova, i kada sam podesio brzinu snimanja i ostale parametre – došao je i taj „trenutak savršenstva“: skok Navratila je odradio sve ostalo.”

„Kaluđerice na putu“ (Poli Rusin, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). „Odlučio sam da fotografišem časne sestre dok sam bio u Rimu, a poslednjeg dana sam naišao na ove dve kaluđerice; izgledale su tako kul s naočarima za sunce, i to u momentu dok razdragano prave selfije. Pozicionirao sam se ispred njih i napravio nekoliko snimaka, uz lagano premeštanje kako bih osigurao da mobilni telefon bude jasno odvojen od zgrada u pozadini. Bio sam uveren da su nesvesne mog prisustva, iako sam bio udaljen samo par metara od njih, ali kako sam pogrešio. Čini se da im to nije smetalo, pa smo uzajamno razmenjivali osmehe i mahanja, koračajući razdvojenim stazama. Obožavam ovaj snimak jer pokazuje da su monahinje tako slične nama, ‘običnim’ ljudima, kada smo na odmoru.”

„Ples u podnožju planine Julong“ (autor Xin Cheng, Kina, otvoreni program, pejzaž). „Četiri dana sam čekao dobar trenutak u podnožju planine Julong. Bilo je prilično lepo kada su lokalci zaplesali na “crvenoj bini”, nasuprot planini u pozadini, na kojoj se videla ledena kapa.”

„Nasuprot suncu“ (autor Gaetano Dario Gargiulo, Australija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Plivanje kroz konope odbačenih mreža je prilično česta pojava u vodama Novog južnog Velsa u Australiji. Mreže su omiljeno mesto za kolonije šarolikih vrsta morskih konjica, i zato mi ronioci ove napuštene ribarske nazivamo „hotelima za morske konjice“. Zaronim u zoru ili sumrak, da bih u blizini tih mreža mogao da, pri najboljem dnevnom osvetljenju, uhvatim morske konjice. Ova slika je snimljena u podnožju mreže (na dubini od tri metra) neposredno pred zalazak sunca. Morski konjic je lebdeo tačno nasuprot suncu, pravo ispred mog objektiva. Tada sam okinuo, jedno 2-3 puta, pre nego što je nalet vode učinio da se nađem preblizu mreži: ove životinjice su primetile moje kretanje pa su se udaljile. Žuta boja ovih morskih konjića nije takva retkost, iako je najrasprostranjenija bela. Obično žive na belim sunđerima. “

„Kružna ploča ili vašarska zabava“ (Nikolas Džons, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). “Pogled odozgo bi na prvi pogled mogao biti pogrešno percipiran kao kružna ploča, ali ovo je ranojutarnji prizor zabave na vestonskoj plaži Super Mare.”

„Tamo gore“ (Kristofer Komezo, Filipini, otvoreni program, portretiranje). „Ovo je snimljeno tokom mog putovanja u Indiju na njihovom festivalu Holi. Video sam ovog indijskog dečaka kako se skriva u sušilici za veš: iskoristio sam priliku da napravim ovu fenomenalnu crno-belu fotografiju.”

„Banket za Purim haver“ (Sebastien Leban, Francuska, otvoreni program, ulična fotografija). „Ova fotografija prikazuje proslavu u jevrejskoj verskoj školi tokom Purim havera, u jednom ultra religioznom jerusalimskom kvartu Mea Širim. Fotografija je nastala drugog marta 2018. Purim obećava spas Jevrejskog naroda iz Hamana, koji je planirao da ubije sve Jevreje. Ovo se događalo u drevnom Perzijskom carstvu Ahemenid. Priča je zapisana u biblijskoj knjizi Ester (Megillat Ester). Na ovaj poseban dan koji se širom Izraela slavio kao ogroman festival (uz nošenje kostima i ulične zabave); tada vernici moraju da ispune nekoliko zadataka, poput dobročinstva za siromašne, organizujući prigodan banket i – dužni su da se napiju do mere  kada više nisu u stanju da razlikuju ispravno od pogrešnog. Mea Shearim je izuzetno izolovani deo grada, kojem nije nimalo lako pristupiti i fotografisati. To je kvart gde vernici žive odvojeno od ostatka izraelskog društva, u jednom veoma snažnom zajedničkom bitisanju. Ultra ortodoksnih jevreja danas u Izraelu ima skoro milion. Većina njih je zaista siromašno jer ne rade i provode čitav dan proučavajući Bibliju. Stopa plodnosti je ogromna: 6,9 dece po ženi, pa je rodno razdvajanje (tj. odvojenost polova) veoma prisutno. Ova verska zajednica je, zahvaljujući svom sve većem broju i desničarskoj vladi, stekla veliku političku moć tokom prethodnih godina, unoseći sve religiozniju perspektivu u izraelsku demokratiju.” (Purim je praznik koji pada u poslednjem mesecu jevrejskog kalendara, 14. dana meseca Adara. Purimske proslave su poznate po velikoj količini radosti, veselja, druženja i maskiranja, što purimskim zabavama daje posebnu čar, a uz to podseća i na jedan od aspekata simbolike praznika.

Reč Purim dolazi od reči pur, što u prevodu znači „kocka“, ili „žreb“. Naziv praznika upućuje na istorijsku podlogu koja stoji iza njega: naime, praznik Purim održava sećanje na čudesno oslobođenje jevrejskog naroda od planiranog progona persijske vlasti u 5. veku pre nove ere).

„Letnje jutro“ (Metju Katel, Britanija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Jelen uhvaćen u cik zore jednog maglovitog letnjeg jutra u parku Bushy u blizini Londona u Britaniji. U poslednje tri godine pratim jelene koji borave u londonskim parkovima, a leto mi je najdraže doba godine za fotografisanje. Jeleni bacaju rogove početkom svake godine, a zatim im se vraćaju tokom letnjih meseci.

Dok rogovi izrastaju, prekriveni su slojem zaštitnog „baršuna“ koji izgleda zadivljujuće pod svetlom ranog jutra. Tokom letnjih meseci, to znači da napuštate kuću u četiri ujutru, kako biste sebi obezbedili dovoljno vremena da nađete jelena pre nego što sunce izađe previsoko. Tog jutra se nad parkom nadvio predivan sloj magle, obogaćujući prizor nečim eteričnim. Nakon što sam pronašao krdo, pratio sam ovog jelena neko vreme, dajući mu vremena da se navikne na moje prisustvo. Zadovoljio se ispašom na još zelenoj travi. S obzirom na spokojstvo kojim je odisala ta scena, odlučio sam da ovaj kadar odaberem za svoju kompoziciju, a ne da „uskočim“ u portretski kadar. Dok se sunce sve više izdizalo nad krošnjama, okrenuo je glavu ka svetlosti i ja sam okinuo. “

Ukoliko želite da učestvujete na narednom 2020 Sony World Photography Awards, osećajte se slobodnim da pošaljete svoj rad.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Profesionalci: nagrade za radove nastale profesionalnim bavljenjem fotografijom

Otvoreni deo:  nagrađivanje izuzetnih slika pojedinaca

Mladi: nagrađivanje najboljih fotografija talentovanih pojedinaca (12-19)

Studentska fotografija – Obezbeđivanje foto-platforme za studente širom sveta uz međusobno umrežavanje/razmenu vizuelnog sadržaja

World Photography Organisation

 

Dečja književnost Istoka i Zapada


“Od svih stvari na svetu, knjige sam voleo najviše.” Tesla

Oktobar je u Srbiji mesec knjige, a na beogradskom Sajmu susret “lepog i korisnog” prođe na obostrano zadovoljstvo – kako čitalaca tako i prodavaca. U tom smislu, a u susret ovom događaju, evo i pokoja reč o prodaji knjiga “na Istoku i Zapadu”: u Sjedinjenim Državama i Kini. Uzgred, možda nije loše napomenuti kako se na ove dve strane sveta najbolje prodaju knjige koje spadaju u – dečju literaturu.

Tokom poslednjih deset godina kinesko tržište knjiga je svake godine raslo za 19%. Izdavaštvo i prodaja su u 2018. godini zabeležili rast od 14,55%, posebno zahvaljujući dinamizmu koji postoji u biznisu pisanja i prodaje dečjih knjiga.

Kina je glavni kupac i ljubitelj inostrane literature. Međutim, neke su knjige veoma uspešne u zemlji u kojoj su stvorene, ali se možda ne „izvoze dobro“, drugim rečima, možda nisu dobro prilagođene drugim kulturama ili kontekstima. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih pažnju pisaca treba usmeriti na trendove čitanja u Kini, uz predstavljanje načina na koji bi trebalo prevesti svoju knjigu, kako bi potom bila uspešno lansirana u prodaju – u knjižare i na internet portale „Srednjeg kraljevstva“.

Koji čitalački trendovi preovlađuju u Kini?

S obzirom na veličinu ove zemlje, i sve ostalo dolazi u velikim razmerama: Kina ima 220 miliona mladih čitalaca koji imaju manje od 14 godina. Prodaja dečjih knjiga između 2016. i 2017 je porasla za više od 20% i sada predstavlja oko četvrtine svih prodatih knjiga.

U 2018. godini je još 30 miliona kineskih čitalaca, uglavnom onih rođenih devedesetih i 2000-ih, kupovalo u proseku po pet štampanih knjiga svake godine, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Naravno, većina njih je mnogo više okrenuto digitalnim knjigama nego što su to stariji čitaoci. I zaista, podaci kažu da je 46% čitalaca digitalnih knjiga rođeno devedesetih godina. Prodaja knjiga se uglavnom vrši putem interneta (porast od 28,82% u 2017. godini), međutim, i prodaja knjiga u knjižarama se takođe povećala za 2,33%.

Žanrovi favorizovani u ovoj kategoriji ostaju uglavnom nepromenjeni: proza (kratke priče, romani), i najprodavaniji su u digitalnoj formi. Sa druge strane, dečja literatura pre svega naginje štampanom formatu.

Ren Djanšun, glavni urednik magazina China Publishers izveštava da je prošle godine u Kini objavljeno 22.834 novih dečijih knjiga, a da je 19.607 naslova ponovo objavljeno (reizdato). Prodaja je u 2017. dostigla promet od 17,55 milijardi juana (2,5 milijarde američkih dolara), što je porast od 3,9 milijardi juana (561 milion američkih dolara) u 2008. godini.

Kina je i dalje glavni kupac inostranih izdanja: 21,68% knjiga na kineskom tržištu jesu prevodi ili se kupuju kao “uvozna roba”, uglavnom iz Sjedinjenih Država i Britanije. Od svih kategorija knjiga, dečja literatura suvereno zauzima prvo mesto.

U Kini dečja literatura preovlađuje u nezavisnim knjižarama u odnosu na distribuciju kroz etablirane knjižarske lance (54,07% kod „indie“ prodavaca, nasuprot 30,38% u knjižarama sa mrežnom distribucijom). Dečje knjige su jedina vrsta literature koja ima ovako dobar prodajni trend.

Drugi aspekt koji je u igri u svim zemljama je to što unutar kineske porodice i dalje istrajava opšti stav da savremene tehnologije nisu uvek dobra stvar za današnje mlade ljude. Roditelji odbijaju da dozvole svojoj deci da ostaju predugo zaokupljena ekranima, monitorima i displejevima mobilnih telefona, pa stoga radije kupuju štampane knjige. Iz tog razloga, knjižarski biznis i izdavaštvo trenutno jednako dobro funkcionišu i u Kini (baš kao i u zapadnim zemljama).

Na Amazonovom vebsajtu na kineskom jeziku je trenutno šest inostranih naslova koji se nalaze na listi 10 najbolje prodavanih izdanja u Kini. Dakle, knjige za decu, i to one iz zapadnih zemalja, imaju značajnog udela u knjižarskom tržišnom kolaču, ali bi uvek trebalo imati u vidu i kakav je značaj prevodilačkog posla, odnosno, koliki je značaj promptnog izdavanja kineskih prevoda aktuelne dečje literature sa zapada.

Evo nekih važnih stavki koje treba uzeti u obzir pri organizaciji prevoda inostrane dečje literature namenjene kineskoj deci.

Inostrana knjiga biva primećena u Kini usled njenog prethodnog uspeha u zemlji porekla, pa joj nije potrebno mnogo reklamiranja. Ali, nemojte biti ni preambiciozni pri proceni potencijala ciljnih kupaca.

Pre nego što razmislite o prevođenju dečje knjige na kineski, ključno je da sami proniknete kako će vaš kineski kupac razumeti ono što treba da mu prevedete.

Važno je koristiti ispravne marketinške kanale i analizirati uobičajene marketinške metode zemlje izvoznice, kako bi se sigurno integrisale na kinesko tržište.

Možda bi bilo korisno posmatrati trendove knjiga konkurenata i analizirati čitaoce na tržištima na kojima vaša knjiga ima dobre rezultate. Takođe, praćenje komentara i pregleda na internetu može doprineti boljem razumevanju sklonosti čitalaca, njihovih očekivanja i ponašanja.

Prevod dečjih knjiga na kineski i limitiranje uvoza štampanih izdanja sa zapada

Iako je potražnja za zapadnim knjigama u Kini prilično obećavajuća u smislu profita, to tako neće ostati još zadugo. Nažalost, usled američko-kineskih trgovinskih trvenja, kineske vlasti prinuđene su da kontinuirano usporavaju prihvatanje strane literature i ograničavaju kvotu uvezenih dečjih knjiga.

Zapadne izdavačke kuće privučene su kineskim tržištem, naime, i zbog toga što je stanovništvo ove zemlje uglavnom pismeno. Velika je potražnja za literaturom iz inostranstva, ali samo najbolji prave one astronomske tiraže. Međutim, uskoro možda neće biti gotovo nikakve šanse da budu objavljivani u Kini – osim ukoliko knjiga ne bude superbestseler i u zemlji iz koje potiče.

Kako objaviti knjigu u Kini

Postoje dva rešenja za nekoga ko želi da „izveze“ svoju knjigu na inostrano tržište (Kinu): ili da radite kao samostalni izdavač, ili ćete to učiniti u saradnji s izdavačkom kućom kako biste uspeli da objavite knjigu u Kini. Druga opcija je češća i za autora najkomfornija.

Po drugom scenariju, izdavač zemlje porekla bira stranu izdavačku kuću (u ovoj situaciji, kinesku). Tada će domaća izdavačka (matična) kuća stvoriti ugovor o partnerstvu koji će uokviriti komercijalni odnos sa kućom zemlje odredišta (Kina). Autor i dve izdavačke kuće zajedno će rešiti ukoliko ima bio kakvih pitanja vezanih za autorska prava.

Za jedan bestseler je uobičajena pojava da nema nekog posebnog uspeha nakon što je preveden i objavljen na drugom mestu. Stoga je od suštinskog značaja da se delo pravilno prevede. Odabir prevodioca jeste onaj glavni korak jer će upravo on(a) garantovati kvalitet izražavanja izvornih ideja prisutnih u originalu, ali predstavljenih na način koji je najprecizniji i najprigodniji za kinesku čitalačku publiku. Iz tog razloga bi prolazak originala kroz profesionalno sertifikovanu prevodilačku firmu bilo idealno rešenje – iz preventivnih razloga – to jest da ne dođe do iskrivljavanja piščeve poruke.

Ključne tačke pri prevodu dečjih knjiga

Više od samo jednog profesionalnog prevodioca, prevodilačka agencija može pružiti grupnu ekspertizu, sastavljenu od više stručnjaka koji rade na istom projektu. Ova vrsta usluge pruža značajnu uštedu vremena i omogućava ljudima da imaju koristi od stručnosti i saveta nekoliko ljudi a ne samo jednog čoveka; na taj se način postiže veća objektivnost pri prevođenju dečjih knjiga, kao i pravilnog značenja izraženog u pojedinim (ključnim) odlomcima.

Sve u svemu, prevođenje knjiga je nešto više od prostog prelaska sa jednog jezika na drugi. Potrebno je vremena, istraživanja i truda da bi se u svemu poštovao autorov stil, kao i da se shvati tržište na koje ulazite, posebno kada je ono namenjeno mladoj publici.

Kejt Černavina iz Hi-Com Asia (autorka ovog teksta) preporučuje da kontaktirate HI-COM ukoliko želite da lansirate svoju knjigu u Kini i potražite pouzdanog partnera za prevođenje. Njen tim je uvek na raspolaganju za konsultacije, besplatnu ponudu i stručni savet.

The Children’s Book market in China: statistics and translation challenges

Inače, istraživanje tržišta pokazuje porast prodaje dečje literature, dok je celokupno tržište ostalo približno nepromenjenog obima i profita.

U nedavnoj prezentaciji o najnovijim trendovima u kupovini knjiga, Kristen Meklin (Kristen McLean), izvršna direktorka za razvoj poslovanja kompanije NPD Books je izjavila da prodaja dečje literature (knjige, priče, pesmarice, slikovnice, bojanke) ostaje stabilna na uglavnom po obimu nepromenjenom tržištu. Iako je prodaja knjiga manja za 3%, što je pokazalo istraživanje tržišta NPD Grupe, prodaja prvih 100 najprodavanijih naslova uvećala se za 23%, otkrivajući da je tržište, iako nepromenjeno po obimu prodaje, najisplativije ukoliko ste pisac koji ulazi u top 100, dakle – isplati se ali tek ako ste u samom vrhu (ovde je reč o Sjedinjenim Državama).

“Čitanje/kupovina knjiga za one najmlađe (u najranijem periodu detinjstva) dobro napreduje”, primetila je Meklinova, iako je ukupna prodaja knjiga, koja iz godine u godinu pokazuje sve veći rast, u poslednjih nekoliko godina biznis sa trenutno “prilično ravnom krivuljom”. Više od 50% anketiranih roditelja redovno čita naglas svojoj deci u dobi do pet godina, iako ovi procenti počinju da opadaju kada deca krenu u školu, a potom počnu i sama da čitaju. Samo 7% roditelja čita naglas  svojim tinejdžerima, deci uzrasta od 12 do 14 godina (što je, u neku ruku, i poprilično normalno, prim. prev.).

Ali, nezavisno čitanje („nenamensko“) je u padu, dodaje Meklinova, spekulišući da je uzrok ovom trendu dominacija mobilnih telefona i druge distrakcije (ometanja) koja “umanjuju količinu vremena koju deca imaju za samostalno čitanje”.

Blagi pad doživljava čitanje-kupovina knjiga za decu uzrasta od osam do 12 godina, uz nepromenjeno stanje u obimu čitanja onih u dobi između 12 i 18 godina. „Milenijumovci“ su generacija trenutno najsolidnijih čitalaca, kaže Meklinova: 53% njih izjavilo je da je posećivalo biblioteke u poslednjih 12 meseci, u poređenju sa 43% bejbi bumera i 45% „Iksera“ („generacija Iks, koja prethodi milenijumovcima; nazivaju je i „generacijom Y“).

Ali, izgleda da svi ovi čitaoci, nevezano od njihovog uzrasta, ne čitaju knjige na „eskapistički“ način, kao sredstvo kojim postižu „bekstvo“ od svakodnevice, pokazuju rezultati NPD-a. Upoređujući procente iz 2018. godine sa godinom pre (2017), ispostavilo se da ljudi radije čitaju kako bi pronikli u svet koji ih okružuje, i u njemu se što bolje orijentisali. Čitanje beletristike je u 2018. godini neznatno smanjeno u odnosu na 2017. godinu, dok je „neknjiževna“ (faktografska) književnost neznatno porasla na tržištu knjiga za decu: čitanje beletristike je smanjeno za 3%, a faktografske knjige za 1% (u oblasti omladinske tj tinejdžerske knjige); što se tiče književnosti za omladinu u dobi od 12 do 18 godina, ona je pala za 2%, ali je i faktografska knjiga (nonfiction) namenjena ovom uzrastu porasla za 2%.

Knjige o društvenim pitanjima, putopisne/ religijske, knjige o igrama i raznim „opuštajućim“ aktivnostima, kao i one edukativne pokreću rast dečije literature sa faktograskom građom (enciklopedije, knjige o prirodi, životinjama, naučno-popularne itd), a prodaja u tim specifičnim kategorijama iznosi između 5% i 10%. Popularne teme u savremenoj dečjoj literaturi uključuju knjige o rodnom osnaživanju, STEAM oblasti (STEM oblasti plus umetnost), velnesa i društvenih tema; tu su još i knjige koje pripadaju klasicima, humoristična literatura, kao i ona koja pripada određenoj (relativno bliskoj) epohi (ovo nisu istorijske knjige već one koje anglosaksonci nazivaju „nostalgičnom“ literaturom, što bi se reklo – „knjige moga zavičaja“).

Paradoksalno je da, iako pada prodaja knjiga iz oblasti fantastike i naučne fantastike, raste prodaja knjiga sa grafičko-slikovnim sadržajem: sveukupno gledano, ova je kategorija narasla za 12%, ali su grafički romani za mališane-čitaoce zabeležili porast od 33%; četrdeset odsto prodaje američkih slikovnih izdanja u 2018. godini bili su naslovi koji pripadaju literaturi za mlade, a pratili su je Manga strip-izdanja (26%) i ona o superherojima (12%).

Kristen Meklin je napomenula da se ovde ne radi samo o najnovijim (frontlist) knjigama kojima dobro ide, već i o klasičnim naslovima, poput knjiga Dr. Seussa, koje su se takođe dobro prodavale u 2018. godini – bolje nego prethodnih godina. U celini uzev, izdavački katalog starijih knjiga koje se još uvek štampaju (backlist) predstavljao je gotovo 62% prodaje knjiga u 2018. godini, što je skok od preko 4% u odnosu na 2015. godinu; u sektoru dečje knjige, starije knjige su 2018. godine iznosile 73% prodaje, što je 6% više od prodaje u 2015. godini (67%). Prodaja najnovijih izdanja za decu je u 2018. godini bila nešto preko 26% ukupne prodaje.

Knjige prilagođene velikom (i malom) ekranu odlično se kotiraju na tržištu. Prema Kristen Meklin, od 10 najbolje prodavanih knjiga za mlade između 12 i 18 godina u 2018. godini, „zvezde koje su zablistale“ – Endži Tomas, Dženi Han i Beki Albertali – sve tri su bile autorke čije su knjige prošle godine doživele i svoju ekranizaciju. Knjige nekoliko drugih pisaca s ove top 10 liste najbolje prodavanih su već ranije ekranizovane (Džon Grin, Kasandra Kler, S.E. Hinton, Lois Lauri i Markus Zusak).

Što se tiče kretanja na ukupnom ABA tržištu (American Booksellers Association, Američka asocijacija prodavaca knjiga), blagi je rast doživela i prodaja broširanih izdanja ali i onih u čvrstom povezu. Prisutan je i kontinuirani pad prodaje e-knjiga, koji je smanjen za 10% u odnosu na 2013. godinu, a samo u prošloj godini taj je pad iznosio četiri odsto. Meklinova, međutim, kaže i da je „tržište digitalnim audio-knjigama upravo eksplodiralo“: U periodu od 2017. do 2018. godine, prihodi od prodaje digitalnih audio-knjiga su uvećani čak za 37%. Meklinova je to pripisala „audio-revoluciji“, misleći tu i na privatna vozila u koja se danas ugrađuje daleko naprednije ozvučenje, dok je akustika enterijera drastično poboljšana; uz to, audio-knjige su kompatibilnije sa pametnim telefonima, pa je sada tako lako imati svoju „audio-biblioteku“ u džepu, to jest u kolima.

Ipak, nezavisne knjižare i dalje rade uspešno – i to uspešnije od ostalih, dodala je ona, otkrivši podatak da od 2.524 prodavnica učlanjenih u Američko udruženje knjižara, 149 ih je potpuno novih, dok je prihod ABA prodavnica u 2018. godini porastao za 5%. ABA prodavnice “dominiraju tržištem”, kaže Meklinova, iako je Amazon i dalje suvereno na vrhu, uz Walmart i Target koji ga slede u stopu.

McLean je porast tržišnog udela ABA knjižara pripisala onim nezavisnim izdavačima koji su se uspešno prilagodili duhu vremena, postajući „hibridni prodavci onlajn knjiga kao i knjiga u konkretnim knjižarama“. Ona je istakla da potrošači žele pogodnosti koje idu pod ruku s kupovinom putem interneta, ali takođe cene i “iskustvo pravih knjižara, pre svega onih na lokalu – u njihovom komšiluku“.

Ona procenjuje da bi u perspektivi knjižari trebalo da očekuju dalje sažimanje tržišta jer bestseleri i dalje dominiraju, premda se čini da ovaj trend više utiče na kategoriju knjiga za odrasle nego na dečje knjige, s obzirom na stalni porast prodaje starijih izdanja dečje literature. Prodaja naslova za mlade uzrasta od osam do 12 godina u svim kategorijama će biti na silaznoj putanji usled nedostatka doštampavanja, uz smanjenje prostora koji će im biti obezbeđen na policama knjižara. Ona, i pored svega, predviđa da će se tržište e-knjiga stabilizovati, jer je prodaja audio-knjiga i dalje u porastu, zahvaljujući boljem digitalnom audio-sadržaju i njegovoj distribuciji.

“Kada je reč o prodaji, opšte uzev sam optimistična; tržište dečje literature zaista pokazuje žilavost”, rekla je ona. “U ovom slučaju, prisutni su snažni dokazi da ljudi još uvek cene dečju literaturu, a ovo tržište će i dalje biti uspešno, posebno literatura namenjena najmlađima. Literatura za uzrast od 8-12 (ili 7-11, nezavisni nivo čitanja) doživljava pad, što izaziva zabrinutost. Potrebno nam je da među decom ovog uzrasta svesrdno podržimo svakodnevno čitanje. Na kraju krajeva, čitanost knjiga namenjenih onima u dobi između osam i 12 godina predstavlja važan pokazatelj budućnosti tržišta knjiga.”

 

Claire Kirch, Publishers Weekly

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti


I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

∗  ∗  ∗

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

∗  ∗  ∗

Vislava Šimborska: „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)

“Dok nas blokčejn ne rastavi…”


“Budućnost leži u dizajnu i prodaji računara za koje ljudi uopšte ne shvataju da su računari.”

Prošla godina je bila u znaku pomame za kriptovalutama. Blokčejn je lanac u kojem ste tek jedna karika u lancu transakcija. Ne postoji zakutak na Zemlji u kojem neko u 2018. nije zaželeo da “majnuje”. U nastavku će biti reči o veoma inovativnim startup firmama koje su se u Aziji već etablirale kao one koje “vuku napred”. Odlično objašnjenje Blokčejna možete pronaći kod Istoka, čiji je post svojevremeno objavljen i na ovom mestu.

Radi lakšeg razumevanja “šta-to-pobogu-petljaju-sa-nepostojećim-novcem”, ponovićemo tek nekoliko stvari iz dotičnog teksta.

Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti. Radi se o “digitalnom lancu” svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok. Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain.

Blockchain je, prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute (bilo koje kriptovalute).

Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain je imao 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada.

Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu – blockchainu.

Ono što je revolucionarno je to što niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija. Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje.

Ovaj “lanac” je (za sada) “beskonačno pouzdan”j jer nijedan haker ne može da prepravi stanje transakcija u računarima svih učesnika.

Tajna je u ovim “karikama lanca” (chain), koje služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”.

Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje: “Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo je tu osnovni princip blockchain tehnologije – u decentralizaciji.

Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije.

Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar.

Kompjuteri svih “rudara” na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li imate dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja (tj. možda vi) ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca.

U ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto.

Dakle, majneri su proverili, Imate sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem.

Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači?

Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca.

Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.

Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.

Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažemo mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.

U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.

Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.

Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.

Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.

Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća?

Majner dobija novac iz dva izvora.

Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera.

Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji.

Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.

A sada i  koja reč o azijskim startup šampionima u pružanju blokčejn usluga.

10 Blockchain kompanija u Aziji na koje treba obratiti pažnju

Područje Azije je 2018. bilo jedno od vodećih po pitanju rasta blockchain aktivnosti ali i radnih mesta, upotrebe kripto-valute, inovacija i opšte otvorenosti. Uprkos nekim početnim „bagovima“ zbog toga što je Kina zabranila ICO-ove, ova zemlja i dalje proizvodi skoro 70% „rudarskih“ aktivnosti „kriptokopa“.

Za korisnike i preduzetnike, azijski ekosistem je opšte uzev prijateljski. Na primer, u Singapuru se Bitcoin oporezuje kao dobro, a ne kao valuta, uspostavljajući paušalni porez od 7% za trgovine ili kupovine pomoću Bitcoina. U Japanu je aplikacioni gigant za poruke LINE upravo dobio dozvolu za kriptovalutnu razmenu od japanskog finansijskog regulatora. U Koreji su se upravo pojavile vesti da će najveća „zabavnjačka“ (neki kažu i “entertejnerska”) kompanija u zemlji lansirati sopstveni token.

Pored kompanija sa zvučnim imenima koje istražuju kripto-rešenja, postoje stotine inovativnih startapa i osnivača koji žele da radikalno unaprede svoju industriju blok-tehnologijom. Na ovoj listi se nalazi deset inovativnih blokčejn startapova sa sedištem u Aziji na koje vredi obratiti pažnju, uključujući razmenu novca, fintech startapove i još mnogo toga.

1. Level01

Ovaj startap je prvi svetski broker za razmenu finansijskih derivata u saradnji sa Thomson Reuters-om. Koristeći blokčejn tehnologiju, ova platforma eliminiše posrednike, istovremeno pružajući decentralizovano iskustvo trgovanja. Korisnici mogu trgovati finansijskim derivatima i opcijama u forexu, kripto-valutama, robama, kroz berze i indeksno, a sve sa platforme Level01 i njene mobilne aplikacije.

Level01 to radi koristeći Tehnologiju distribuiranog knjigovodstva (Distributed Ledger Technology, DLT) za transparentno i automatizovano trgovanje na blokčejnu, uz svoju jedinstvenu AI analitiku „Fairsense“ koja dinamički omogućava fer formiranje cena s ostalim stranama u trgovini, zasnovanih na Tomson-Rojtersovim trenutnim i retrospektivnim podacima sa tržišta. Podaci kompanije Thomson Reuters. Platforma i aplikacija trenutno prolaze strogo beta-testiranje od strane 50 iskusnih blokčejn-trgovaca.

2. Galaxy Pool

Galaxy Pool, takođe poznat kao GPO, potpuno je novi stil izdavanja imovine na blockchainu koji koristi inteligentne ugovore za početno izdavanje digitalne imovine. Generalno, GPO sredstva mogu se najbolje opisati kao „rudarske mašine“ koje se koriste za istraživanje različitih vrsta digitalne „aktive“ tj. imovine koje mogu izdejstvovati dodatnu vrednost GPO-a otkupom i destrukcijom profitnog pula.

Sa ovim potpuno novim stilom izdavanja imovine na blokčejnu, investitorima se mogu pružiti „ljudskije“ mogućnosti ulaganja sa pravom na povlačenje bez ikakve naknade – svi učesnici u blokčejn procesu imaju istu „knjigovodstvenu beležnicu“ pa je samim tim onemogućeno bilo kakvo „pilićarenje“, nameštanje ili korupcija.

3. Biki

Sa sedištem u Singapuru, Biki.com je globalna berza kripto-valuta koja je rangirana kao Top 20 na CoinMarketCap. BiKi nudi platformu za trgovinu digitalnom aktivom više od 150 kripto-valuta i 220 trgovinskih parova (forex). Od službenog otvaranja u avgustu 2018. godine do danas, BiKi.com je prepoznat kao jedno od globalno najbrže rastućih „mesta“ za razmenu kripto-valuta, s akumuliranih 1,5 miliona registrovanih korisnika, 130 000 svakodnevno aktivnih korisnika, preko 2000 partnera u blokčejn-zajednici i 200 hiljada onih koji su u roku od godinu dana postali članovi ove zajednice (trendi je reći da je to „ekosistem“).

Konkurentne prednosti koje odlikuju ovu platformu uključuju pomaganje u projektima kroz primenu marketinga, uticaja svog rada („influenserka“ sfera), osvešćenost brenda tj poboljšanje percepcije sopstvenog poslovanja među potencijalnim klijentima, i rasta zajednice na kineskim tržištima i u inostranstvu. Globalnim pristupom, Biki takođe pomaže kineskim kompanijama da postanu globalne, a međunarodne kompanije da prodru na kinesko tržište.

4. Whitebit

Sa globalnim timom od preko 100 ljudi, Whitebit je profesionalna digitalna platforma za trgovanje aktivom koja se sprovodi putem većih evropskih azijskih servisa u većini glavnih azijskih tržišta. Kriptovalutna razmena obuhvata 95% „virtuelnih“ sredstava u „hladnim novčanicima“ (virtuelnoj valuti koja trenutno nije aktivirana to jest nije u opticaju ali je u nečijem posedu) i nudi intuitivni korisnički interfejs za riltajm naručivanje, grafikone i tehničku analizu, te mogućnostima automatizacije. Glavna prednost Whitebita u odnosu na rivale je brzina obrade: svake sekunde se obavi i do 10.000 trgovinskih transakcija uz milion TCP veza.

Whitebit je takođe najavio izlazak programa S.M.A.R.T. Box, koji korisnicima kripto-platformi omogućava bavljenje „budžetiranjem“ i dodeljivanjem sredstava na osnovu jedinstvenih planova sa različitim periodom trajanja i kamatnim stopama. Sledi i pokretanje trgovanja (planiranog za četvrto tromesečje 2020. godine), baš kao i mobilne aplikacije za iOS i Android, i eventualno dobijanje američke licence.

5. Opu Labs

Opu Labs stvara poslovni model budućnosti za (ove godine možda najlukrativniji) self-care biznis. Trenutno postoji preko 1,2 milijarde onlajn korisnika self-care usluga, čije digitalne usluge iznose oko tri milijarde dolara. Opu Labs olakšava proces donošenja odluka, nudeći besplatne savete kroz svoj AI servis, „nagrađujući“ korisnike za njihove podatke o kupovini korišćenjem blockchain tehnologije, uz upotrebu robusne tehnologije za povezivanje brendova i potrošača.

Pod vođstvom generalnog direktora Marka Bukmana (Marca Bookman), Opu Labs je ušao u top 25 rešenja iz oblasti zdravstva; proizvođač je CIO Applications, firma koja je osvojila start-up „GrandSlam“ u Singapuru. Do danas je na platformi zarađeno dva miliona dolara, a kompanija će uskoro objaviti svoje dugo očekivane aplikacije.

6. Coinsbit.io

Zahvaljujući svojoj velikoj ekspertizi, iskustvu i dobrom osećaju za tržišta, Nikolaj Udijanski je stvorio visokokvalitetnu „kripto-menjačnicu“ pod nazivom Coinsbit.io. Sada, kao vodeći na azijskom tržištu kriptovaluta, Coinsbit je na azijskom „Blockchain Life 2019“ proglašen za najbolji u oblasti razmene-trgovine kriptovalutama u 2018. (inače, Blockchain Life je najveći i najznačajniji susret/forum u oblasti kriptovalutne industrije)

Coinsbit planira da se još više „izdvoji“ od konkurencije kroz niz inovativnih funkcija. Među planovima je i P2P usluga pozajmice u oblasti mikro-finansiranja, koja će korisnicima omogućiti da na ovoj platformi novac daju u zajam ili ga pozajmljuju. Coinsbit će osigurati privatnost za sve korisnike i od zajmoprimca neće tražiti da pokaže svoju kreditnu istoriju. Dodatna planirana karakteristika je „investicioni depozit“ kojim će se nagrađivati korisnici koji deponuju kripto valutu plaćanjem kamata na razne kovanice odnosno „cyber-valutu“ (interesantno investiciono sredstvo kojim je moguće dnevno zarađivati od 0,1 do 10% od depozita u kripto-valutama bez ikakvih napora od strane korisnika, osim što „na stanju“ treba da imaju određeni „virtuelni novac“ u svom „kripto-novčaniku“ .

7. GST Coin

GST je sveobuhvatna platforma za digitalne aplikacije koja objedinjuje šifrovanu valutu plaćanja, blockchain i AI tehnologiju. Ova firma pruža svim svojim korisnicima najdragocenije usluge opsluživanja „inteligentne digitalne imovine“ kao i stvaranju novog GST digitalnog javnog lanca u raznolikoj i već usko specijalizovanoj tržišnoj strukturi. GST projekat je posvećen korišćenju najnaprednije tehnologije za stvaranje najsavršenijeg korisničkog iskustva i uvek je bio na čelu tržišta uslugama pružanja bezbednosti decentralizovanim šering-arhitekturama (kraće rečeno: pružanjem sigurnosnih protokola za zaštitu učesnika koji se nalaze u nekom kriptovalutnom lancu).

GST je proistekao iz korporacije MHC Asset Management Corporation, visokotehnološkog preduzeća koje se bavi istraživanjem, razvojem kao i inoviranjem blokčejn tehnologije. Njihov izvršni tim uključuje generalnu direktorku Žang Kun, uz preduzetnike i vodeće stručnjake u oblasti visokih tehnologija poreklom iz Kine.

8. Columbu

Columbu (CAT) je aktivan od 2017. godine. To je globalni blokčejn projekat sa otvorenim kodom zasnovan na usavršavanju u okviru date zajednice (open-source). Pod Dejvidom Suom, šefom tehnološkog odeljenja ove firme, profilisan je glavni cilj CAT-a: izgradnja razvojne DAPP platforme visokih performansi (kojom se decentralizuje razvoj aplikacija kroz open-source model), podstičući svoj eko-sistem kao autonomni sistem zasnovan na softveru i hardveru kombinovanim kroz računarsku platformu GCloud Everest. Ovo je prvi javni svetski blokčejn (kroz klaud distribuciju), koji koristi CUDA i blockchain tehnologiju.

Projekat će omogućiti globalno distribuiranu i potpuno besplatnu mrežu finansijske saradnje među inteligentnim ekonomijama. To bi trebalo da se ostvari kroz mehanizam podsticaja zajednice i autonomnog sistema koji će se graditi u realnom vremenu. Projekat ima ambiciozan plan za ostvarenje, i uključivaće rastuću globalnu zajednicu programera, uz druge projekte unutar njihovog ekosistema.

9. KBC

Registrovan u Singapuru, KBC je moćan „token“ globalne finansijske infrastrukture i poseduje spektar proizvoda fokusiranih na – zlato. Ovi proizvodi uključuju inovativni, pametni blokčejn-telefon „Voice“ pod nazivom IMpulse K1, svojevrsni mobilni procesor trgovine kriptovalutama „K-Merchant“, kao i platformu za razmenu i trgovanje kripto-valutama. Ovi proizvodi i subjekti zajedno se kombinuju kako bi obrazovali „Gold Imperium“, finansijski ekosistem kompanije.

Kompanija je privukla veliko interesovanje korisnika koji su lično iskusili praktičnost i korisnost posedovanja i zlata i kripto-valuta, kao i izuzetnu jednostavnost korišćenja; moguće je svakodnevno ga upotrebljavati putem tokena kakav je KBC. Kako se oba tržišta budu dalje širila, u budućnosti treba obratiti pažnju na KBC.

10. TEXCENT

TEXCENT je singapurski blockchain i fintech startup usmeren na potpuno integrisana rešenja za promet novca (doznake), isplate i mikro-finansiranje. Koristeći se blockchain tehnologijom u svojim proizvodima i uslugama, ova kompanija želi da Aziji i svetu pruži besprekorna i komforna rešenja za digitalne finansijske usluge. TEXCENT se trenutno fokusira na Filipine, Vijetnam i Tajland jer će u narednih pet godina ta tržišta eksponencijalno rasti.

Njihovi trenutni proizvodi uključuju PAYCENT, aplikaciju i hibridni novčanik, rešenje za slanje doznaka (novčanih pošiljki) bez ikakve naknade. TEXCENT je od singapurske uprave platnog prometa (MAS) već dobio licencu za svoju fintech aplikaciju, i u toku je dobijanje sličnih dozvola za Maleziju i Hong Kong, koja će se realizovati tokom narednih meseci. Kompanija je takođe član Singapurske Fintech asocijacije.

Joresa Blount, Forbes

Najmiroljubiviji rat ikada: slučaj malog Hansa


Evo kako treba voditi svaki rat.

Slučaj “viski-rata” je duhoviti, miroljubivi, dobrim vibracijama vođen sukob koji se tokom 80-ih godina prošlog veka “razbuktao” između Kanade i Danske. Rat je vođen oko malog ostrva Hans, a trajao je čitavih 30 godina. Pitanje na forumu Quora postavila je Ejndžela Braun, koja je želela da zna “koji je rat u istoriji rezultovao najmanjim brojem žrtava i najmanjim razaranjima”.

Teritorijalnost je čudna stvar. Imaju je psi, deca, i neretko čitave države. Vodite kafanicu na starom Smederevskom putu, i mislite da je negde između Ritopeka i Zaklopače “pravo mesto za vas”. Upravo je to lokacija vaših snova – ali, avaj! – lokacija je to na kojoj međumesna međa nije najjasnija. Katastri su konfuzni, svedočanstva meštana još konfuznija, a nikog od lokalaca, zapravo, i ne interesuje da se takva stvar nekako “reši”. Ono što je jedino bitno je da se u toj kafanici uvek sjajno pojede. Vama to uopšte ne smeta – naprotiv… Ovde se radi o “nepostojećem mestu”, neregulisanom mapama i međunarodnim zakonima. A onda ispada da je slučaj kafanice gotovo identičan sa “malim Hansom”.

Tako je i dansko-kanadski “rat”, zapravo, komedija zabune; zaplet prouzrokovan nejasnim razlozima; zaplet u kojem je, zapravo sama pretenzija ta koja izmamljuje osmeh…  pretenzija na “kamen u moru”.

Ostrvo Hans (grenlandski: Tartupaluk; Inuktitut: ᑕᕐᑐᐸᓗᒃ;  fr: Île Hans, denm: Hans Ø) je malo, nenaseljeno područje površine 1,3km² (0,5mi²), 1.290 metara (4.230 ft) dugačko i široko 1,199 metara (3,934 ft²). nalazi se u središtu Kenedijevog kanala i Naresovog moreuza. Ovaj kanal razdvaja ostrvo Elesmere (Elsmir) od severnog Grenlanda i povezuje Bafinov zaliv s Linkolnovim morem. Ostrvo Hans najmanje je od tri ostrva u Kenedijevom kanalu, pokraj obala Vašingtona; ostala dva su Frenklinovo ostrvo i Krozijerovo ostrvo. Tesnac je na ovom mestu širok 35 kilometara, što ostrvo svrstava u teritorijalne vode Kanade i Grenlanda. Teoretska, “papirološka” odnosno kartografska linija prolazi posred tesnaca – pravo kroz ostrvo.

Ostrvce je verovatno bilo deo lovišta Inuita još od 14. veka. To tvrdi Danska u ime vlade Grenlanda ali i – Kanađani. U skladu sa domorodačkim sporazumom, Danska, u ime čitavog Komonvelta, vodi određene spoljne poslove Grenlanda (poput, recimo, nekih graničnih sporova). Najbliža naseljena mesta su Alert u Kanadi (udaljeno 198 km tj. 123 milje, 62 stanovnika), Siorapaluk, na Grenlandu (349km tj. 217 milja, pop. 68) i Kaanaak, Grenland (379 km, 235 milja).

Istorijat i osporavani suverenitet

Počeci…

Kanađani podižu zastavu (2005); Danci podižu svoju (2002) Foto: NYT

Inuiti koji žive na severnom Grenlandu ili Kanadi već stolećima poznaju ovo ostrvce u nigdini. Sredinom 19. veka, moreuz Nares bio je nepoznat Evropljanima. Nije poznato da li su Vikinzi posetili ostrvo tokom vekova u kojima je Grenland bio nastanjen „severnjacima“ (Norse).

Od 1850. do 1880. godine, područje u kome se nalazi ostrvo Hans istraživale su američke i britanske ekspedicije. Ove ekspedicije delom su bile rezultat tada popularne potrage za nestalim britanskim istraživačem Džonom Frenklinom, a delom i zbog potrage za neuhvatljivim severozapadnim prolazom i/ili sigurnim putem do samog Severnog pola.

Danska „Slavljenička ekspedicija“ koja je trajala gotovo tri godine (od 1920. do 1923.) precizno je ocrtala čitav region severne obale Grenlanda, od Kejp Jorka (Kap York) do Danskog moreuza (Danmark fjord).

Međunarodni Stalni sud pravde je 1933. izglasao pravni status Grenlanda u korist Danske. Danska tvrdi da geološki dokazi ukazuju na to da je ostrvo Hans deo Grenlanda, pa stoga Danskoj pripada i u kasnije donetoj, proširenoj presudi ovog Suda.

Od šezdesetih godina prošlog veka, u regionu tesnaca Nares vršena su brojna istraživanja, uključujući seizmičke potrese i pomeranje leda, mapiranje, arheološka i ekonomska istraživanja. Kanadska kompanija Dome Petroleum Ltd. izvršila je istraživanja na i oko ostrva Hans između 1980. i 1983. godine, kako bi proučila kretanje ledenih masa.

1972–73: Ugovor o granici

Tim sačinjen od osoblja iz Kanadske hidrografske službe i danskog osoblja angažovanog u tesnacu Nares je 1972. odredilo geografske koordinate za ostrvo Hans. Tokom pregovora između Kanade i Danske o njihovoj pomorskoj granici 1973. godine, obe države su tvrdile da je ostrvo Hans deo njihove teritorije. O tom pitanju nije postignut nikakav dogovor između dveju vlada.

Pomorska granica odmah severno i južno od ostrva Hans uspostavljena je sporazumom o epikontinentalnom pojasu (odnosno sprudu, delu kopna ispod površine plitkog mora, šelf) koji su ratifikovali Grenland i Kanada, a potom je ovaj sporazum podnet Ujedinjenim nacijama 17. decembra 1973, da bi stupio na snagu 13. marta 1974. U to vreme je ovo bio najduže pregovarani ugovor o epikontinentalnoj granici ikada – a po svemu sudeći je to bila i prva sprudna granična linija razvijena i „razrešena“ pomoću – računara.

Vlada Kanade i Kraljevine Danske odlučile su da na području između Grenlanda i Kanadskog Arktičkog ostrva uspostave razvodnu liniju, iza koje nijedna strana ne ostvaruje svoja prava prema Konvenciji o epikontinentalnom pojasu (Convention on the Continental Shelf) od 29. aprila 1958. godine, niti će moći da proširuje svoja suverena prava u svrhu istraživanja i eksploatacije prirodnih resursa koji postoje u ovom delu kopna netom ispod površine mora…

Ugovor navodi 127 tačaka (širina i dužina) od Dejvisovog tesnaca do kraja Robsonovog kanala, gde Naresov moreuz utiče u Linkolnovo more, da bi između njih granica bila iscrtana geodetskim linijama – rasedima – kako bi formirao granicu. Ugovorom se, međutim, nije povukla linija od tačke 122 (80 ° 49′12 „N, 66 ° 29′00″ W) do tačke 123 (80 ° 49′48 „N, 66 ° 26′18″ W), udaljenost od 1.370 m (4.490 ft), jer se ostrvo Hans nalazi između te dve tačke.

Zajednička administracija

Vikipedija

Ken Harper, istoričar iz Ikaluita je 1984. godine napisao članak o ostrvu Hans koji je objavljen u lokalnom listu Nunatsiak News u mestu Qaanaaq (danski: Thule) na severozapadu Grenlanda. Ovaj članak je preuzeo jedan danski list u Kopenhagenu, kao i kanadski državni radio CBC.

Ovaj članak je nastao nakon slučajnog susreta na ledu u blizini Rezoluta (Resolute), na Kanadskom Arktiku u jesen 1983. Prema Harperovim rečima, sreo je muškarca koji je nosio kapu sa podebljanim slovima “HANS ISLAND, N.W.T. “ Ovaj čovek je bio naučnik iz kanadske naftne kompanije Dome Petroleum, koji je upravo završio svoj letnji provod na ostrvu radeći na ledu. Dome Petroleum je istraživao na i oko ostrva u periodu između 1980. i 1983. godine.

Istovremeno, danska i kanadska vlada su se nalazile u procesu potpisivanja sporazuma o saradnji vezanoj za morsku sredinu i ekologiju u oblasti moreuza Nares. Sporazum je potpisan a potom je stupio na snagu 26. avgusta 1983. Ovaj dogovor se bavi zaštitom pomorskog eko-sistema voda između Kanade i Grenlanda, a posebno se odnosi na mere spremnosti za nepredviđene situacije zagađenja, posebno naftne eksploatacije tokom koje dolazi do oslobađanja ugljovodonika u moru, ali i od brodskih aktivnosti koje mogu uticati na morsku sredinu (uzgred, ugljovodonični molekuli u morskoj vodi su indikator prisustva fosilnih goriva ispod morskog dna – nafte, gasa i uglja).

Jedna od stvari o kojoj su Kanada i Danska takođe razgovarali bila je mogućnost uspostavljanja recipročnog aranžmana za obradu zahteva za istraživanje na ostrvu Hans i oko njega. Ovo nikada nije potpisano; međutim, Kanađanin Džon Manro (John Munro), u to vreme ministar razvoja i unutrašnjih poslova za Severne teritorije Kanade, i Danac Tom Høyem, u to vreme ministar za Grenland, složili su se da je od obostranog interesa da po svaku cenu izbegnu bilo kakve aktivnosti koje bi mogle prejudicirati ishod budućih pregovora.

Međutim, ono što se dešavalo a što je političarima bilo nepoznato, jeste da je kompanija Dome Petroleum vršila istraživanje ostrva.

Danski ministar za Grenland je 1984. pobio dansku zastavu u tle, ostavljajući malu poruku u kojoj je pisalo “Velkommen til den danske ø” (Dobrodošli na dansko ostrvo). Takođe se kaže da je uz cedulju ostavio i flašu rakije (zapravo brendija), ali izgleda da je to bio šnaps, koji je, za razliku od brendija, u duhu danske tradicije. Kanađani su uzvratili gestom: poboli su zastavu Kanade i pored nje ostavili bocu viskija Canadian Club.

Prema Svetskom atlasu, ostrvo Hans nalazi se usred 22 kilometra širokog tesnaca Nares, koji razdvaja Grenland, autonomnu teritoriju Danske, od Kanade. Shodno međunarodnom pravu, sve zemlje imaju pravo da zahtevaju teritoriju u krugu od 20km od obale.

Kao takvo, ostrvo Hans se, tehnički, nalazi i u danskim i u kanadskim vodama: Svetski atlas napominje da je Stalni sud međunarodne pravde Lige nacija 1933. godine odlučilo da je ovo ostrvo danska teritorija.

Međutim, kako se Liga nacija tokom 1930-ih neumitno raspadala, i kako su je potom zamenile Ujedinjene nacije, presuda o statusu ostrva Hans imala nije imala neku veliku pravnu težinu.

Rešavanje pitanja “malog Hansa” je potom izgubilo na zamahu, našavši se ispod radara ove dve nacije – sve to prevashodno usled zabrinutosti kanadske i danske vlade za “neke druge stvari”, zahvaćenih kovitlacom Drugog svetskog rata a potom i otpočinjanjem Hladnog rata… da bi ga se ponovo opsetili 1984. godine…

Od tada, dve zemlje su vodile prilično komičan “rat viskijem” (Whiskey War”) kao i “rat saopštenjima” za ostrvo Hans.

Iako su dve zemlje „složno nastavile da se ne slažu“ oko teritorijalnog statusa ostrva, njihove su vlade uspele da nastave „rat viskijima“, i zadrže dobar smisao za humor.

Peter Takso Jensen, danski ambasador u Sjedinjenim Državama rekao je da “kad danska vojska ode tamo, oni ostave bocu šnapsa. A kad tamo dođu [kanadske] vojne snage, ostave bocu viskija Canadian Club i znak na kojem piše: ‘Dobrodošli u Kanadu.'”

Trenutno se radi na planu za pretvaranje ostrva Hans u zajedničku teritoriju, kojom bi obostrano upravljale pogranične uprave Kanade i Danske.

Tako je sa Kanadom i Danskom, čije su boje na zastavama identične – baš kao što je identičan i njihov miroljubiv i blagonaklon pristup u rešavanju ovog besmislenog i “ničim izazvanog” problema.

Kras u moru iza kraja sveta, bez ikakve stvarne vrednosti i lepote; star poput Zemlje, i potpuno neugledan. Odvratno bezbojan i prazan, jalov i beživotan… itd.

Hans: parče ničega pod arktičkim suncem.

Slate, Business Insider, Vikipedija

Preporuka uz ovu priču: Atlas Obscura: An Explorer’s Guide to the World’s Hidden Wonders

Fintech industrija: Bezbednost kao prioritet


Kako fintech fenomen utiče na banke? Kako teče proces digitalizacije? PC Magazin je odgovore na ova pitanja potražio od Vladimira Vasića, generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije.

Vladimir Vasić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije (Bankar.rs, PC Magazin)

P: Kakva je budućnost banaka u tehnološkom smislu?

Veliki broj banaka je spreman i uveliko hvata korak s digitalnim trendovima, ali digital je pojam koji podrazumeva mnogo više od samog značenja reči. Oni koji budu shvatili da digitalizacija primenjena u tragovima i sporadično nije dovoljna i da je, zapravo, reč o neodvojivom delu biznis strategije, već su na dobrom putu. Uticaj fintech fenomena na banke višestruk je i višeslojan.

Od digitalizacije poslovnih procesa i servisa u bankama, preko ogromnih promena na tržištu koje se potpuno transformiše prema potrebama klijenata, do socijalno‑ekonomskog momenta, kada novčane i druge transakcije obavlja deo stanovništva koji do tada možda nikada nije ni kročio u banku (mlađa populacija, na primer, kojoj je mobilni telefon prvi i često jedini računar). Što se budućnosti tiče, bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili na vreme i u dovoljnoj meri. Budite UBER, a ne KODAK.

P: Da li se u Srbiji naziru globalne promene bankarstva u odnosu na Četvrtu tehnološku revoluciju? Gde je, što se tiče digitalizacije, naš bankarski sistem u odnosu na Evropu i svet?

Srbija jeste deo globalne ekonomije i samim tim je moramo posmatrati kroz prizmu tehnološke revolucije koja se trenutno dešava. Nisam sklon mišljenju da smo daleko od svetskih trendova, ali nam svakako predstoji period u kojem ćemo morati da se ubrzano prilagođavamo. Vrlo je važno da država i regulator prepoznaju mehanizme kojima ćemo brže i efikasnije uspevati da regulativni okvir približimo potrebama biznisa i tehnologije. Mislim da je Sandbox pravac u kojem treba ići.

“Bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili. Budite UBER, a ne KODAK”

P: Da li je Blokchain zapravo Bitcoin, ili nešto više?

Iako se često poistovećuje s Bitcoin kriptovalutom, zbog kojeg je nastala, ova platforma danas predstavlja pojam širih razmera. Zbog svojih specifičnih osobina koje se pre svega ogledaju u decentralizaciji podataka i njihovoj sigurnosti, u budućnosti bismo se mogli oslanjati na pouzdan sistem, a ne na treća lica ili organizacije kojima poveravamo integritet određenog sadržaja. Ovu tehnologiju su neke države, poput Malte, prepoznale i uveliko rade na njenoj primeni. Pored finansijskog sektora, tu je tržište nekretnina, registri privrednih subjekata, vođenje matičnih knjiga, medicinskih kartona, informacije o poreklu imovine…

IfsecGlobal

P: Kakva je sajberotpornost finansijskih institucija u Srbiji?

Posmatrajući svetsku sajberscenu i incidente u tom domenu, jasno je da su izazovi s kojima se banke susreću izuzetno ozbiljni i da je finansijska industrija uvek u vrhu meta napada, s obzirom na posao kojim se bavi i vrednostima koje čuva. Otpornost finansijskih organizacija u Republici Srbiji na visokom je nivou uzimajući u obzir sredstva i napore koje banke ulažu u ovu oblast. U ovim naporima, bankama je od ogromne pomoći i veliki broj revizija kojima su izložene i kojima se konstantno proveravaju bezbednosni mehanizmi i spremnost organizacija da reaguju na bezbednosne incidente. Zakonska regulativa koja se odnosi na finansijske institucije poprilično je uređena u ovoj oblasti kroz odluke NBS, Zakon o informacionoj bezbednosti i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Saradnja s relevantnim državnim organima, kao što su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, Narodna banka Srbije i Nacionalni CERT, kao i međusobna saradnja i razmena informacija, preduslov su za brzu reakciju na incidentne situacije, uspostavljanje bezbednog okruženja i preventivno delovanje na različite rizike iz domena informacione bezbednosti. Udruženje je veoma aktivno na poslovima iz ove oblasti kroz rad Odbora za bezbednost, u kojem se nalaze predstavnici banaka zaduženi za poslove informacione bezbednosti.

“Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane”

Jedan od vidova organizovanja i podizanja spremnosti bankarske industrije jeste i kontinuirana edukacija koju Udruženje banaka Srbije zajedno s bankama sprovodi. Primer je i redovno godišnje savetovanje Bankinfo, ove godine na Kopaoniku, od 9. do 11. oktobra, na kome se, između ostalog, raspravlja i o informacionoj i sajber bezbednosti u finansijskim organizacijama.

P: Koji je nivo svesti bankarskih klijenata po pitanju informacione bezbednosti?

Bankarski korisnici nalaze se u veoma izazovnom položaju zajedno sa svim učesnicima u sajberprostoru zbog brzine kojom se stvari menjaju i zbog raznovrsnosti rizika kojima su izloženi. Informisanost o bezbednosnim pitanjima nikada nije dovoljna, pa Udruženje banaka, zajedno s predstavnicima banaka iz Odbora za bezbednost, organizuje različite aktivnosti na promociji informacione bezbednosti bankarskih klijenata, ali i svih građana koji koriste digitalne tehnologije u svakodnevnom radu.

Udruženje banaka preko svog sajta informiše sve bankarske klijente o aktuelnim pretnjama i daje savete za unapređenje bezbednosti bankarskih klijenata dok banke to takođe redovno čine svojim kanalima ka klijentima. Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste i uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane.

Intel

P: Da li je bankarski sektor spreman za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?

Imajući u vidu kratak rok za primenu Zakona, dato vreme banke su maksimalno iskoristile za što bolju adaptaciju i usaglašavanje sa Zakonom. Olakšavajuća okolnost je svakako činjenica da su banke bile usklađene sa starim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, kao i da su aktivno pratile dešavanja u vezi s donošenjem i kasnije primenom evropske Direktive za zaštitu podataka o ličnosti (GDPR).

Banke su napravile značajne promene u proceduralnom i tehničkom smislu u procesu usklađivanja sa zahtevima novog zakona. Tradicionalno prepoznate kao kuće od poverenja i institucije kojima građani poveravaju svoje vrednosti, banke su u kontekstu podataka klijenata uvek u fokusu i visoko na listi prioriteta, zbog čega je i novi zakon našao svoje prirodno mesto u bankarskim sistemima. Prateći kratke rokove i podzakonsku regulativu u vezi sa Zakonom, banke su započele transformaciju svojih sistema i ona će se vremenom prilagođavati i usaglašavati sa zakonskom regulativom koja će pratiti primenu ovog zakona u budućnosti. I u ovom segmentu Udruženje je svesno važnosti pravilne informisanosti i banaka i građana. Projekat GDPR akademije, koji pripremamo u saradnji sa stručnjacima iz Srbije i EU, u završnoj je fazi i očekuje se da uskoro počne s programima edukacije usmerene ka različitim ciljnim grupama.

“Danas smo glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Udruženje je tu da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative”

P: Na koje se sve načine Udruženje banaka Srbije uključuje u proces digitalizacije bankarskog sektora?

Udruženje je uvek bilo u prvim redovima kada je u pitanju osavremenjavanje poslovanja u bankarskoj industriji. Kao što smo to nekada radili formiranjem Kreditnog biroa, sistema za Kliring čekove ili Direktnih zaduženja (Platimatik), kao i video‑identifikacije klijenata u saradnji s Narodnom bankom Srbije, tako smo danas glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Smatram da je Udruženje u idealnoj poziciji da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative. Hakatoni i Sandbox samo su neki od vidova aktivnosti koje organizujemo i podržavamo u cilju promovisanja zanimljivih tehnoloških i poslovnih rešenja.

 

Razgovor vodila: Branislava Milunov, PC Magazin
8. oktobar 2019. PC Press

Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”


Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da su se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

D & G: Ni Hao! (づ。◕‿‿◕。)づ


Iako “Dolce & Gabbana” spada među najelitnije svetske brendove, ova superkompanija se prošlog novembra srušila za tren oka zbog niza rasističkih ispada.

Digital Crew

Ako želite da shvatite uticaj Kine na komercijalnom tržištu, ne morate tražiti dalje od ne tako davnog skandala (nov 2018) kojeg je izazvao čuveni italijanski kreatorski par, Dolče i Gabana.

Ova luksuzna modna kuća se tada našla na udaru kritika, nakon objavljivanja rasno uvredljivih postova na svojim nalozima na društvenim medijima.

Modni dizajneri Stefano Gabana i Domeniko Dolče (Stefano Gabbana, Domenico Dolce) objavili su video u kojem su uputili izvinjenje, ali šteta je izgleda već bila učinjena – njihovi komentari su toliko razljutili najvažnije svetsko tržište luksuznom robom, i sada će, po svemu sudeći, za to morati da plate cenu.

Evo kako je krenulo nizbrdo.

Quartz

Kako su Dolče i Gabana razljutili jednu naciju?

Stefano i Domeniko su planirali najveću modnu reviju u svojoj 33 godine dugoj kreatorskoj karijeri.

Prema magazinu Vogue, takozvani „Veliki šou“ (The Great Show) – koji je trebalo da bude realizovan 21. novembra 2018. u Šangaju – zamišljen je kao jednočasovna revija na kojoj bi bilo prikazano preko 300 komada odeće, uz 140 izvođača – predstava je trebalo da bude upriličena za 1400 osoba iz sveta kineske elite.

Ovaj šou je trebalo da bude velika stvar, pogotovo jer kineski novac u zemlji i inostranstvu čini oko 30 odsto globalne prodaje luksuzne robe.

Prema nedavnom izveštaju konsultantske firme Bain & Company, predviđa se da će tržište luksuzne robe u kontinentalnoj Kini ove godine porasti do 22 procenta.

Ali, jedan niz nesretnih postova i komentara srušili su ovaj italijanski modni brend.

Sve je počelo 17. novembra prošle godine kada je na društvenim mrežama objavljen niz kratkih video-oglasa za ovaj događaj.

U prvom videu kineski model predstavljen je u kombinaciji crvene haljine koja pokušava – i ne uspeva – da pojede pizzu koristeći se – kineskim štapićima.

Stereotipna kineska muzika svira u pozadini dok ova žena bocka štapićima parče pizze, pre nego što narator zazvoni i pokroviteljski kaže „ne pokušavajte da koristite štapiće kao noževe“ i „samo koristite štapiće“.

Priloženi video snimci prikazuju iste modele koji pokušavaju da pojedu kanole i činiju špageta.

U videu s ovim tradicionalnim sicilijanskim slatkišem, muški narator pita manekenku, “Da li je (kanoli) prevelik za tebe?”

U jednom trenutku, činilo se da pripovedač pogrešno izgovara ime marke, što su neki protumačili kao sarkazam za način na koji Kinezi izgovaraju „Dolce & Gabbana“.

Prema pisanju časopisa Jing Daily, korisnici su se žalili jer se u reklami kineski štapići nazivaju „malim štapićima“, dok je italijanska hrana nazvana „sjajnom i ukusnom“, zbog čega je mnogo onih koji osećaju da ovaj brend iskazuje aroganciju zbog svojih kulturnih korena“.

Video-snimci su odmah inicirali hashtag #BoycottDolce, a ljudi su tražili da se njih dvojica izvine na kineskom i engleskom jeziku.

Ipak, da je luksuzna modna kuća odmah uklonila video-snimke i uputila izvinjenje, modna revija bi možda bila spašena od otkazivanja.

Ali, ono što se dogodilo dalje – pogrdni tekstovi na Instagramu, navodno poslati sa Gabaninog naloga – učinili su da stvari odu predaleko.

Podle privatne poruke postale su viralne.

Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post

U jeku kontroverze sa „video-štapićima“, razvila se privatna prepirka između Gabaninog verifikovanog naloga i korisnika Instagrama @michaelatranova.

U porukama na Instagramu, Gabana je odbio da se izvini za video-snimke i čini se da je zapao u besnu rasističku epizodu.

“Izbrisana je iz kineskih društvenih medija jer je moj ofis glup onoliko koliko je to superiornost Kineza… ja svojom voljom nikad ne bih obrisao taj post”, napisao je navodno.

 „I od sada ću u svim intervjuima koji će se emitovati globalno izjavljivati da je ova zemlja [slede ikonice sa ekskrementima]… ali ćutite u vezi jedne stvari, naime, da živimo vrlo dobro i bez vas”.

„Kineska prljava, smrdljiva mafija neznalica.“

Tranova je post postavila na Diet Prada, “anonimni” nalog na Instagramu sa skoro milion sledbenika koji uglavnom prenosi „prljav veš“ iz sveta modne industrije.

Ubrzo nakon toga, Instagram korisnik @anthxnyxo objavio je više snimaka ekrana navodnih poruka sa službenim Instagram nalogom Dolce & Gabbana.

“Oh okej, ti si ona ku_ka koja je već komentarisala na tom glupom modnom blogu”, navodno je napisao „neko iz tima“ ovog modnog brenda. „Blokirali su vas tada, a blokiraće vas i sada.“

“Ni hao, tupavci, zbogom.”

Foto: arhiva Bibermint / Ljepota

Žestoka reakcija je naglo kulminirala na kineskim društvenim medijima, a hiljade korisnika kineske mikroblogerske platforme Weibo izrazilo je svoj revolt jer su reklame ove modne kuće rasističke, kao i da omalovažavaju kinesku kulturu.

Dolče i Gabana ubrzo su javno objavili post tvrdeći da su njihov zvanični Instagram nalog i Gabanin lični nalog hakovani. “Naša pravna služba istražuje ovaj slučaj po hitnom postupku”, navedeno je u postu. „Izuzetno nam je žao zbog bilo kakve moguće neugodnosti prouzrokovane ovim neovlašćenim postovima, komentarima i direktnim porukama.“

 „Ne gajimo ništa drugo do izraza poštovanja prema Kini i njenom narodu.“

Ali, šteta je već pričinjena.

Šangajski biro za kulturna pitanja je nakon tog incidenta otkazao „Veliku predstavu“, nakon što je više od 100 kineskih modela bukiranih za ovu reviju počelo da povlači svoj angažman.

Modeli su na društvenim mrežama objavili svoje fotografije uz natpis „Bez mene“, ispisanim jarko crvenim slovima.

View this post on Instagram

As @dolcegabbana prepares to mount their next runway show in Shanghai this coming evening (7:30PM) and the rest of Instagram fawns over what’s sure to be an overly lavish “love letter” to China, we’ll be wondering if we’ll see chopsticks as hair ornaments, take-out boxes as purses, or even kimonos misappropriated as Chinese costume. Time will tell. For now, we’ll let y’all simmer on this DM between Stefano and Dieter @michaelatranova (chronology is reversed in slides). Word has it that they’re still in the process of model casting (over 200 Asian girls scheduled)…wouldn’t let them walk the show if we were their agents lol. Also, curious what the Chinese government will think of their country being called shit basically…especially considering how strict they are on who to allow to enter the country on work visas based on a thorough social media background checks. • #DGTheGreatShow #DGlovesChina #runway #fashionshow #cancelled #racism #dolceandgabbana #altamoda #rtw #dgmillennials #stefanogabbana #shanghai #chinese #china #wtf #dumb #lame #asianmodel #asian #dietprada

A post shared by Diet Prada ™ (@diet_prada) on

 

U postu na Instagramu koji direktno označava brend i Gabanu, kinesko-francuska manekenka Estelle Chen dovela je u sumnju njihovo izvinjenje.

“Ne voliš ti Kinu, već (naš) novac”, napisala je ona. „Da, Kina je bogata, ali je Kina bogata svojim vrednostima, kulturom i ljudima i neće potrošiti ni jednu paru na brend koji to ne poštuje.“

Žang Ziđi, kineska glumica koja je glumila u filmu Anga Lija, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“, izjavila je u postu na društvenim medijima da se italijanski brend “osramotio”.

“Diet Prada” je kasnije na svojoj Instagram stranici podelio sliku bekstejdža sa celom ali i iscepanom odećom ovog brenda, sa donjim vešom i kesama haotično razbacanim po podu.

Razlog za to su komentari potekli od ovog brenda.

 „Jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji“

Polemika se nije stišavala ni tri dana nakon njihovog javnog izvinjenja.

Kineske veb lokacije za e-trgovinu, uključujući Alibabu, JD.com Inc i Kaola, uklonile su njihove proizvode sa liste luksuznih brendova koje prodaju.

Analitičari kažu da bi takve kontroverze mogle uticati na prodaju jer se kupci sve pažljivije određuju prema robnim markama.

“To je sada jedno sasvim drukčije tržište – kineski kupci su pametniji i imaju daleko više izbora”, rekla je za Rojters Sindi Liju, marketinška savetnica za luksuznu robu sa sedištem u Londonu.

„Mnogi zapadni brendovi ne razumeju Kinu tako dobro kada je u pitanju njihov senzibiitet za sopstvenu kulturu. Međutim, većina brendova je prilično oprezna, i ne rade takve šaljive stvari.”

Kineski državni medijski list “Global Times” je izneo mišljenje u kojem je ovaj skandal opisan kao “jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji”.

Ovaj list napominje da Kina „predstavlja 36 odsto međunarodnog tržišta luksuznom robom i da će u naredne četiri godine postati najveće, sa više od 42 odsto udela u kupovini kvalitetne i skupe robe“ koju će Kinezi kupovati. U tekstu je objavljeno i 10 tačaka kao neka vrsta „mera predostrožnosti“ koje bi zapadnim brendovima trebalo da otklone moguće nesuglasice, kao i da im olakšaju uspostavljanje posla u ovoj zemlji.

Među njima se apeluje na kompanije da “poštuju dugu istoriju Kine i budu otvoreni u pristupu (koji je bez predrasuda prema Kinezima)”, da budu “politički korektni”, kao i “pošteni i transparentni” sa kineskim potrošačima, ali – i da nauče da s Kinezima komuniciraju na “njihovom jeziku” – što su sve načini na koje stranci neće izazvati „trenje“ sa domaćim kulturnim senziblitetom.

Nakon video-poruke s izvinjenjem, Dolče i Gabana nisu se pojavljivali na svojim kanalima na društvenim mrežama (Getty Images)

Ovo nije prvi put da je taj brend pokrenuo kontroverze. Ovaj brend je prošlog aprila objavio kampanju na Veibo-u, u kojoj se prikazuju siromašni u zapuštenim delovima Pekinga. Negativne reakcije Kine izazvane su odlukom ovog brenda da u svom videu ne prikazuju bogatije, modernizovane četvrti kineske prestonice.

Ovaj brend je 2016. takođe izazvao kontroverzu, nakon što je jedan artikl u svojoj prolećno-letnjoj kolekciji opisao kao “robovske sandale”.

Interesantan je nedostatak senzibiliteta upravo kod onih koji i sami pripadaju ranjivim grupama, pa je samim tim nejasno da upravo oni koji takvim grupama pripadaju pokazuju animozitete na nacionalnoj i rasnoj osnovi.

Slučaj sa Stefanom Dolčeom i Domenikom Gabanom podseća na dobro poznati skandal iz 2011. kojeg je britanski kreator Džon Galiano izazvao u Mareu, boemskoj i umetničkoj četvrti Pariza.

Uzgred i za kraj bi se možda dalo primetiti da, kao velike “lokal-patriote”,  D&G pomalo zaboravljaju da je gro njihovih “talijanskih” specijaliteta – kuvana testenina u svakom pojavnom obliku, kao i pizze, ali i još ponešto – upravo poreklom sa tog “prljavog, odvratnog” Dalekog istoka – iz “fornoa” Srednjeg kraljevstva.

“To vam je kao da ste tokom svih decenija pošteno zaradili jedan Maserati – a onda padnete na vanila-jelkicu, jer vam se u trenutku žurbe učinila kao ‘zgodna’ “, zgodno je neko prokomentarisao na Weibo-u.

 

news.com.au

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?


Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News

UN: Svetska ekonomska situacija i izgledi


Sledi septembarski pregled Svetske ekonomske situacije i izgleda:

 Dugotrajne trgovinske tenzije doprinose cikličnom usporavanju globalne ekonomije

Globalni ugovori o proizvodnji automobila – usred viših tarifa i političke nesigurnosti

Dalje usporavanje makroekonomskih politika kao spoljnih uslova za globalni rast

Globalni izazov: Trgovinski sukob kao pretnja globalnom rastu

Trgovinske tenzije između Kine i Sjedinjenih Država ponovo su eskalirale u avgustu, nakon najave Sjedinjenih Država da će uvesti carine na dodatnih 300 milijardi dolara kineskog uvoza. Kina je, u znak odmazde, uvela dodatne tarife na 75 milijardi dolara uvoza iz Sjedinjenih Država. Ovakav razvoj događaja pokrenuo je oštra kretanja na globalnim tržištima akcija, pad globalnih cena nafte i veći odliv kapitala iz ekonomija u razvoju. Kako trgovinski sporovi prete da postanu još rašireniji, izgledi za globalni rast sve su sumorniji (PDF).

Slika 1

Slika 1

Dugotrajno razdoblje velikih trgovinskih tenzija pogoršava svetsku ekonomiju i doprinosi kontinuiranom cikličnom usporavanju globalne ekonomske aktivnosti. U kombinaciji sa usporavanjem industrijske proizvodnje, rast svetske trgovine je tokom prošle godine naglo usporen. U većini razvijenih zemalja regiona i zemalja u razvoju, rast trgovine ne samo da je oslabio u odnosu na 2018. godinu već je opao i ispod prosečne stope rasta prisutne u periodu između 2012. i 2017.

Uporedo sa nedavnim promenama monetarne politike glavnih centralnih banaka, uporna nesigurnost u vezi sa trgovinskim akcijama podstakla je pojačanu averziju investitora prema riziku, kao i nestabilnost finansijskih tržišta. U mnogim zemljama postoje znakovi da je pogoršanje poslovnog poverenja počelo da smanjuje rast investicija.

S obzirom na neizvestan tok aktuelnih trgovinskih pregovora, sve je veći rizik da će se trgovinske tenzije u budućnosti dodatno intenzivirati. Ukoliko Sjedinjene Države prošire svoje restriktivne trgovinske mere, na primer, nametanjem opštih tarifa na uvoz automobila, pogođene zemlje će verovatno odgovoriti uzvratnim merama. Takva spirala daljeg nametanja tarifa i odmazde proširila bi se preko uključenih strana, utičući na ekonomije u razvoju na direktan i indirektan način.

Veće tarife i nedostatak dobre volje mogli bi značajno umanjiti rast domaće potražnje u glavnim ekonomijama, a to su Kina, Sjedinjene Države i Evropa. To će direktno uticati na ekonomije sa velikom izloženošću krajnje potražnje na tim velikim tržištima. Slika 2 (dole desno) pokazuje da je Kina glavni izvor finalne potražnje za mnogim izvoznicima iz istočne Azije danas, uključujući Maleziju, Republiku Koreju i Tajland. Za ove ekonomije je to odraz značajne promene u trgovinskoj strukturi u odnosu na situaciju od pre deset godina, kada je veći deo izvoza namirivan potražnjom u Sjedinjenim Državama i Evropi. Suprotno tome, zemlje poput Kostarike i Meksika i dalje su daleko ranjivije na usporavanje rasta u Sjedinjenim Državama, dok su Ruska Federacija i Turska osetljivije na promene u evropskoj tražnji. Pored toga, sporiji rast u Kini i Sjedinjenim Državama takođe bi uticao na globalnu potražnju robe, što bi se negativno odrazilo na zemlje zavisne od robe, uključujući Afriku i Latinsku Ameriku.

Pojačanje trgovinskih tenzija takođe će indirektno uticati na treće zemlje kroz poremećaje u globalnim lancima vrednosti (GVC). Zemlje koje su duboko integrisane u GVC bile bi najviše pod uticajem smanjenja potražnje za intermedijarnim ulaganjima, jer se nametanjem tarifa ne nanosi šteta samo zemljama umešanim u spor već i dobavljačima duž proizvodnih lanaca. Primetno je da trgovinski sporovi pojačavaju ciklične negativne trendove u elektronskom i automobilskom sektoru, koji poseduju široke proizvodne mreže. U prvoj polovini 2019. godine je realizacija naplata na tržištu svetskih poluprovodnika opala za gotovo 15%, u poređenju s istim periodom prošle godine. U međuvremenu, globalna prodaja automobila je u prvih sedam meseci ove godine doživela pad.

Pored toga, intenziviranje trgovinskog sukoba podstaklo bi veću neizvesnost u globalnom okruženju, što bi dovelo do povećane verovatnoće da kompanije odlažu ili otkažu investicione planove. Zajedno sa usporavanjem globalne potražnje i problemima specifičnim za svaku zemlju pojedinačno, nedavni podaci otkrivaju da je rast investicija naglo usporio u mnogim ekonomijama u razvoju, uključujući Meksiko, Republiku Koreju, Južnu Afriku i Singapur.

Slika 2

Slika 2

Međutim, nekoliko zemalja u razvoju će, kratkoročno, imati koristi od skretanja trgovinskih tokova, jer kompanije žele da dopru do inputa (tj. ulaza – ulaganja, troškove, investicije) iz zemalja na koje tarife direktno ne utiču. Takođe, postoje indikacije da proizvođači žele da svoju proizvodnju presele iz Kine u druge zemlje, posebno one u istočnoazijskom regionu. Ipak, verovatno će se rekonfigurisanje postojećih GVC-a odvijati vrlo postepeno, s obzirom na složenost proizvodnih procesa i neizvesnost u pogledu buduće političke klime. Kompanije bi, takođe, trebalo da procene niz drugih faktora prilikom izbora nove lokacije proizvodnje, kao što su kvalitet infrastrukture, kvalitet veština koje poseduje radna snaga i domaću regulativu.

Štaviše, dok trgovinski sporovi između Kine i Sjedinjenih Država mogu stvoriti mogućnosti za nekoliko zemalja, ukupni efekti po globalnu ekonomiju su – negativni. Ne samo što bi trenutne nerešene trgovinske tenzije produžile krhkost globalne trgovine i potražnje, već rizikuju i da pokrenu širenje protekcionističkih mera u drugim zemljama, „iskakanjem iz koloseka“ globalne ekonomske aktivnosti. Ono što je posebno važno, produženi trgovinski sukob mogao bi naneti dugotrajnu štetu perspektivama globalnog razvoja. Usporavanje ulaganja rezultiralo bi slabijim otvaranjem novih radnih mesta uz ograničavanje rasta produktivnosti.

U mnogim zemljama u razvoju, poremećaji u globalnom GVC lancu vrednosti (roba i usluga) bi takođe mogli značajno da naruše rast, s obzirom na važnu ulogu koju trgovina vezana za GVC igra u povećanju dohotka po glavi stanovnika i produktivnosti. Gubitak prihoda može uticati na deo novca iz budžeta namenjenog socijalnoj politici, dok bi za domaćinstva povećanje cena robe – kao rezultat nametanja tarifa – značilo snižavanje kupovne moći i imovnog stanja potrošača, posebno ako se domaća ili uvozna roba ne mogu lako zameniti.

Usred sužavanja prostora za makroekonomske politike, eskalacija trgovinskog protekcionizma u svetskoj ekonomiji predstavlja glavni rizik po globalni rast i realizaciju „Agende 2030“. Konstitutivni samit o Ciljevima održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG Summit), održan 24-24 septembra, predstavljao je dragocenu priliku za svetske lidere da se uključe u produktivan dijalog i razgovaraju o strategijama za suočavanje sa trenutnim globalnim ekonomskim izazovima, uključujući jačanje multilateralnog trgovinskog sistema zasnovanog na pravilima.

Razvijene ekonomije

Severna Amerika i Evropa: Novi ugovori u auto-industriji usred usporavanja globalne trgovine

Nakon smanjenja za 3,4 posto u 2018. godini, proizvodnja automobila u Sjedinjenim Državama smanjila se za dodatnih dva odsto u prvih sedam meseci 2019. Što se tiče Evropske unije, proizvodnja motornih vozila opala je za preko 10 odsto u prvoj polovini 2019. Ovaj slab učinak automobilskog sektora predstavlja deo širokog globalnog trenda. U 2018. godini je svetska proizvodnja putničkih automobila opala za 0,9 odsto, što je označilo prvu globalnu kontrakciju u ovom sektoru nakon globalne finansijske krize u periodu 2008-09. Dostupni podaci ukazuju na još oštrije smanjenje obima industrijske proizvodnje (kontrakciju) tokom 2019. godine. Automobilska industrija jedan je od najvećih svetskih ekonomskih sektora, najintenzivnijih po uključenosti radne snage i kapitala. Treba napomenuti i da njegova dinamika ima važan uticaj na globalni rast, zaposlenost i ukupni razvoj.

Slaba globalna proizvodnja se u velikoj meri pripisuje padu potražnje u Kini, gde je prodaja automobila u periodu januar-juli 2019. bila za 11,4 procenata niža u odnosu na prošlu godinu. Registracija putničkih automobila takođe je značajno opala u Australiji, Kanadi, Indiji, Sjedinjenim Državama i Evropi. Nemačka je najveći svetski izvoznik automobila, a Evropa je posebno osetljiva na pad svetske potražnje za automobilima.

Globalne trgovinske tenzije značajno su poremetile proizvodnju u automobilskom sektoru, kako direktnim uticajem viših tarifa tako i indirektnim uticajem usled političke nestabilnosti. Kao što je ranije istaknuto, automobilski sektor je duboko ugrađen u globalne i regionalne lance vrednosti, sa složenim i geografski raštrkanim proizvodnim mrežama, te je zbog toga vrlo osetljiv na poremećaje u trgovini. Uvođenje carina na čelik u Sjedinjenim Državama u martu 2018. godine oštro su osetile industrijske auto-mreže povezane sa Severnom Amerikom; dok je produženi period neizvesnosti tokom pregovora oko sporazuma između SAD i Kanade i Meksika takođe poremetio mreže automobilske proizvodnje u Severnoj Americi.

Kina i Sjedinjene Države su u aprilu 2018. povisile tarife na bilateralni uvoz brojnih vrsta vozila i delova za njih, iako je Kina kasnije ukinula određene tarife kao odgovor na poremećaje u tom sektoru. Vlada Sjedinjenih Država je do novembra 2019. godine odgodila odluku o primeni svojih prethodno „zaprećenih“ 25-toprocentnih tarifa na sav uvoz automobila i automobilskih delova, prolongirajući tim potezom dalju političku krhkost situacije, s kojom se suočava automobilski sektor.

Pored trgovinskih tarifa, globalni automobilski sektor prolazi kroz tranziciju koja se odnosi na ekološke standarde. Na primer, pooštreni standardi za emisije gasova u Evropi doveli su do privremenog prekida proizvodnih mreža, dok su finansijski podsticaji za proizvodnju „ekološki prijateljskih“ vozila (New Energy Vehicles, NEV) u Kini uticali na potražnju tradicionalnih vozila sa motorima s unutrašnjim sagorevanjem. U isto vreme, šeme za deljenje automobila kao i deljenja vožnje postaju sve popularnije, što automatski smanjuje potražnju za automobilima u sopstvenom vlasništvu. Može se očekivati da će ovi pritisci – kako sa strane tržišta i trendova, tako i onih čiji je uzrok u američko-kineskim trgovinskim nesuglasicama – i dalje uticati na nove, ekološkim zahtevima diktirane obrasce potražnje za automobilima.

Razvijene zemlje Azije: pad japanskog izvoza tokom prve polovine 2019. godine

Tokom prve polovine 2019. godine, obim izvoza Japana opao je za 5,6% u odnosu na isti period prošle godine. Obim uvoza je takođe opao, ali u manjem obimu, za jedan procenat. S obzirom na brzi pad izvoza, trgovinski bilans Japana ostaje u deficitu. Nedavni pad izvoza odražava izvestan pomak u trgovinskim obrascima. Izvoz u druge azijske zemlje, uključujući Kinu i Republiku Koreju je doživeo proizvodno sažimanje uz oštro smanjenje izvoza čelika, poluprovodničkih komponenti i opreme za proizvodnju poluprovodnika. Tome nasuprot, izvoz automobila i opreme za proizvodnju poluprovodnika u Sjedinjene Države se povećao. Iako se ukupan japanski uvoz energenata i metala smanjio, uvoz tih proizvoda iz Sjedinjenih Država naglo se povećao.

Ekonomije u tranziciji

CIS: Kina kao važno izvozno odredište za region

Ekonomski i politički sporazumi koje su zaključile države u Zajednici nezavisnih država (CIS) doveli su do određene fragmentacije regionalnih trgovinskih obrazaca. S jedne strane, Evroazijska ekonomska unija (EAEU) između Jermenije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Ruske Federacije, osnovana 2015, registrovala je stalni rast svoje unutrašnje trgovine u periodu 2017–2018. Sa druge strane, Gruzija (koja nije članica ZND), Republika Moldavija i Ukrajina su 2014. godine potpisale sporazume o pridruživanju sa EU, koji sadrže čvrste i sveobuhvatne sporazume o slobodnoj trgovini. Istovremeno, EU je postala glavna izvozna destinacija za te zemlje, apsorbujući 65,7% ukupnog izvoza Republike Moldavije u 2017. godini i 42,7% ukrajinskog izvoza u 2018. EAEU je takođe zaključio i druge sporazume, uključujući sporazum o slobodnoj trgovini sa Vijetnamom; tu je i Gruzija, koja je postigla sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom, a koji je stupio na snagu 2018. Međusobna trgovinska ograničenja između Ruske Federacije i većine zemalja OECD, usvojena nakon izbijanja krize na Krimu, kao i trgovinska ograničenja između Ruske Federacije i Ukrajine, ograničavaju potencijal za rast trgovine u regionu.

Direktni uticaj tekućih trgovinskih sporova po azijski region verovatno će biti ograničenog dometa, s obzirom na relativno nizak stepen učešća u svetskim proizvodnim lancima. Međutim, niže cene energenata i usporavanje globalne potražnje, posebno iz Kine, mogu značajno uticati na izvoznike energije u tom području sveta. Za Kazahstan i Rusku Federaciju, Kina je važno izvozno tržište. Sve do nedavne odluke ruskog Gazproma o kupovini prirodnog gasa iz centralne Azije, Kina je bila i jedini uvoznik prirodnog gasa iz Turkmenistana. U julu je Ruska Federacija postigla sporazum s Kinom o značajnom povećanju izvoza soje i pšenice kako bi nadoknadila smanjeni kineski uvoz iz Sjedinjenih Država, a planira se i povećanje izvoza svinjskog mesa u Kinu.

Ekonomije u razvoju

Afrika: Velika ranjivost na trgovinske tenzije usred produbljivanja međuregionalne trgovine

Trgovinske tenzije Sjedinjenih Država i Kine doprinele su usporavanju potražnje među ključnim trgovinskim partnerima Afrike, uključujući Kinu i zemlje evrozone. To je dovelo do snižavanja cena robe i slabije potražnje za izvoznim artiklima iz Afrike, kao i nekih turbulencija na valutnim tržištima. U prvoj avgustovskoj nedelji, usled oštre eskalacije trgovinskog sukoba i povećane averzije investitora na dodatne rizike investitora, valute u nastajanju na tržištu su znatno omekšale. Konkretno, rand, južnoafrička valuta je u poslednjih sedam nedelja skliznuo na najniži nivo u odnosu na dolar.

Afričke zemlje mogle bi biti ozbiljno pogođene daljom eskalacijom trgovinskog sukoba između Kine i Sjedinjenih Država. Kina je, u stvari, najveći pojedinačni trgovinski partner Afrike, dok su Sjedinjene Države na petom mestu. Analiza MMF-a pokazuje da intenzivirane trgovinske tenzije i povećana nestabilnost trgovinske politike u Sjedinjenim Državama, sporiji rast u Kini, niže cene roba i pooštreni finansijski uslovi mogu potencijalno smanjiti rast u podsaharskoj Africi za dva procentna poena ove godina, kao i za 1.5 procentnih poena naredne godine. Najviše bi stradali izvoznici sirovina, zemlje koje imaju značajne veze sa Kinom i globalnim tržištima, kao i zemlje sa velikim potrebama za refinansiranjem svojih kredita.

Međutim, u pozadini ovog daljeg podizanja trgovinskih barijera, afrički kontinent interno spaja najveću zonu slobodne trgovine na svetu. U julu su čelnici Benina i Nigerije potpisali sporazum o slobodnoj trgovini unutar afričkog kontinentalnog područja, zaključenog na sastanku Afričke unije u Njameju, prestonici Nigera. Sporazum je sada potpisalo 54 od 55 država članica Afričke unije.

Istočna Azija: Usporavanje rasta iziskuje političke mere popuštanja

Dugotrajni trgovinski sukob između Kine i Sjedinjenih Država vidljivo utiče na rast izvoza Istočne Azije. U drugom kvartalu 2019. godine, izvoz se smanjio u većini ekonomija tog regiona, a najveći pad su doživeli Indonezija, Republika Koreja i Singapur. Vodeći pokazatelji kao što su nove izvozne narudžbine i poslovna klima su i dalje pogoršani, ukazujući na stalnu slabost spoljnog sektora u narednim mesecima. Daljnja eskalacija trgovinskih tenzija predstavlja značajan, neželjeni rizik po privredni rast istočne Azije, posebno imajući u vidu njen potencijal da ozbiljno poremeti globalne i regionalne proizvodne mreže. Dok kontinuirano širenje carinskih tarifa i dalje podstiče globalnu nestabilnost u politici, perspektive ulaganja u region su takođe – zamrle.

S obzirom na izazovno spoljno okruženje, kreatori politika (u Aziji) sve više preduzimaju mere za podršku kratkoročnom rastu. U poslednjih nekoliko meseci je nekoliko centralnih banaka u regionu snizilo svoje kamatne stope, uključujući Indoneziju, Filipine, Republiku Koreju i Tajland. Kina je, takođe, nedavno uvela neke reforme u svoju politiku kamatnih stopa, čiji je cilj poboljšanje efikasnosti monetarne politike i smanjenje troškova finansiranja realne ekonomije (kraće rečeno: smanjili su kredite). Nekoliko zemalja je takođe najavilo da planira da usvoji ekspanzivniju fiskalnu politiku. Tajland je u avgustu predstavio paket fiskalne stimulacije „težak“ 10 milijardi dolara (2% BDP-a), koji uključuju mere za podršku poljoprivrednicima i jačanje turističkog sektora.

Južna Azija: preklapanje trgovinskih i političkih tenzija

Globalni trgovinski sporovi preklapaju se sa političkim tenzijama i nerešenim sporovima u Južnoj Aziji. Iran je i dalje u ekonomskoj i valutnoj krizi, usled globalnih političkih pritisaka koji su ozbiljno uticali na njen izvoz nafte. Procene za jul sugerišu da bi izvoz nafte mogao pasti čak na 100.000 barela dnevno, u odnosu na skoro 2,5 miliona barela dnevno koliko je izvezao u aprilu 2018. godine – neposredno pre nego što su se Sjedinjene Države povukle iz nuklearnog sporazuma.

Povećane tenzije između dve najveće ekonomije u regionu, Indije i Pakistana, dovele su do obustave bilateralne trgovine. I dok je bilateralna trgovina između dve zemlje relativno mala (jedan do dva procenta ukupnog izvoza), tekstilna industrija u Pakistanu oslanja se na uvoz hemijskih i pamučnih proizvoda iz Indije. Taj je repro-materijal teško nadomestiti u kratkom roku zbog vremena potrebnog za tehnološka prilagođavanja, a tekstilni sektor će verovatno pretrpeti kratkoročne poremećaje. Međutim, neki deo trgovine bi mogao biti preusmeren kroz Dubai. Procene govore da bi indirektna trgovina preko Dubaija već mogla biti dvostruko veća od direktne bilateralne razmene. Uvozne tarife koje je nametnula SAD takođe imaju mali uticaj na Indiju. Usred političkih i trgovinskih tenzija, neke zemlje mogu imati koristi od pomeranja dosadašnjih trgovinskih ruta  i proizvodnih centara, posebno Bangladeša. Azijska razvojna banka procenjuje da bi preusmeravanje trgovine moglo dodati još oko 400 miliona dolara robnom izvozu iz Bangladeša i povećati BDP ove zemlje za 0,2 odsto. Slično tome, susedni Mjanmar bi mogao povećati svoju radno intenzivnu proizvodnju.

Zapadna Azija: Prošlogodišnja strmoglava valutna devalvacija utiče na turske trgovinske rezultate

U junu je saldo tekućeg računa (tekući bilans, TB) Turske zabeležio dvanaestomesečni tekući suficit u iznosu od 538 miliona dolara. Retko biva u Turskoj da tokom čitave godine beleži značajan višak tekućeg računa. Jedan od pokretača brzog rasta zemlje od početka 2000-ih bili su znatni prilivi stranog kapitala, koji su finansirali tj. popunjavali rastuće deficite tekućeg računa. Međutim, od naglog prošlogodišnjeg zaustavljanja priliva stranog kapitala, turska ekonomija se trudi da se prilagodi novom setu makroekonomskih ograničenja. Dok se očekivalo da će pooštravanje domaće potražnje smanjiti uvoz, očekuje se da će nagla devalvacija turske lire povećati izvoz usred povećanja cenovne konkurentnosti. Zapravo, količina uvoza u Tursku smanjena je u proseku za 20,3% na godišnjoj osnovi od avgusta 2018. godine, dok je količina izvoza porasla za 10,6%.

U istom periodu, indeks vrednosti izvoza roba smanjio se u proseku za 4,3%, dok indeks vrednosti uvoza roba jedva da je promenjen. Pošto su se uslovi trgovanja Turske pogoršavali od devalvacije valute, rast prihoda od izvoza je bio skroman u odnosu na značajan porast obima izvoza. Skroman, ali uporan rast izvoza primećen je u automobilskom sektoru, koji u ukupnom izvozu učestvuje sa 15 procenata. U međuvremenu su prilagođavanja uvoza koncentrisana u sektorima plemenitih metala i potrošnog materijala tj. robe.

Latinska Amerika i Karibi: Trgovinski sukob Sjedinjenih Država i Kine obeshrabruje izglede za rast

Trgovinski sukob Sjedinjenih Država i Kine teret je i za ekonomsku perspektivu Latinske Amerike i Kariba, čak i kad su neke zemlje usled tog sukoba ostvarile kratkoročne koristi od skretanja trgovinskih tokova na njih. Među glavnim korisnicima novostvorene situacije u južnoameričkom regionu su brazilski proizvođači soje i meksički mašinski i automobilski sektor. Nakon što je Kina u julu 2018. uvela 25-procentnu carinu na uvoz soje iz Sjedinjenih Država, ona se sve više okretala Brazilu kako bi zadovoljila svoje potrebe. Kineski uvoz soje iz Brazila porastao je za 37 posto u 2018. godini, nadoknađujući 50-postotni pad uvoza soje iz Sjedinjenih Država. Međutim, u prvoj polovini 2019. godine, izbijanje afričke svinjske groznice dovelo je do naglog pada ukupne kineske  potražnje za sojom, koja se u velikoj meri koristi kao hrana za domaće životinje. Kao rezultat toga, kineski uvoz soje iz Brazila takođe je opao. U međuvremenu, Meksiko je imao koristi od povećanja izvoza svojih vozila, auto delova, elektronike i mašina u Sjedinjene Države. U svim ovim kategorijama, tržišni udeo Meksika u Sjedinjenim Državama porastao je od početka 2018. godine, dok je udeo Kine naglo pao.

Iako određeni sektori profitiraju od kontinuiranog trgovinskog sukoba, ukupni uticaj na region verovatno će biti negativan. Postoji nekoliko kanala preko kojih bi se na ekonomsku aktivnost u Latinskoj Americi i na Karibima moglo dodatno uticati. Prvo, Kina i Sjedinjene Države predstavljaju 55% ​​izvoza u regionu. Sporiji rast potražnje u ove dve države bi na taj način imao značajan uticaj na region. Drugo, trgovinski sukob vrši pritisak na cene sirovina, uključujući naftu i metale. Početkom avgusta su cene bakra pale na najniži nivo u protekle dve godine, usled čega su prihodi od izvoza u Čileu i Peruu znatno opali. Treće, trgovinski sukob pojačava ekonomsku neizvesnost, koja je već porasla u nekoliko zemalja, uključujući Argentinu, Brazil i Meksiko, usled unutar-političkih pitanja. Visoki nivoi neizvesnosti negativno utiču na priliv kapitala u region i investicije, smanjujući izglede za ekonomski oporavak.

 

UN.org

Euractiv: Jugoistočna Evropa ostaje bez stanovnika


Zemljama Jugoistočne Evrope zajednička je bojazan da su, zbog masovnog odlaska njihovih građana u inostranstvo, osuđene na biološki nestanak. Standard i plate u tim zemljama rastu, ali vrlo polako, a njihove stanovnike privlače zemlje poput Nemačke, Austrije, Italije ili Španije. Trend odlaska radnika i odliva mozgova iz regiona izaziva zabrinutost stručnjaka, političara i privrednika, od Budimpešte, do Atine.

euranetplus-inside.eu

Najviše odlaze upravo mladi, visokoobrazovani ljudi, koji su posebno atraktivni za tržište radne snage, tako da se u celom regionu već oseća manjak radne snage, piše nemačka agencija DPA.

“Mi smo država koja nestaje”, ocenio je Rumun Marijan Hanganu povodom masovnog odliva stanovništva iz jedne od najsiromašnijih zemlja EU. “Posledica je da su mnoga multinacionalna preduzeća odlučila da više ne ulažu u Rumuniju, zato što jednostavno nema radne snage”, napisao je Hanganu na sajtu svoje agencije za posredovanje u zapošljavanju.

Slično je i u susednoj Bugarskoj. “Privreda počinje da otkazuje ugovore i nove projekte, pošto nema radne snage”, priznao je na jednoj domaćoj televiziji ministar privrede Emil Karakanov.

Ponegde u regionu egzodus stanovništva je praćen očajničkim pokušajima vlasti da narod ubedi da je sve normalno. U hrvatskom selu Rusevo nedavno je okrečena zgrada škole koja ima svega četiri učenika. Ono što se ne može prefarbati, jeste činjenica da u tom selu nedaleko od Slavonskog Broda, koje je spalo na svega 310 žitelja, polovina kuća zvrji prazno, a pojedine propadaju.

Prema proceni vlade u Bukureštu, u inostranstvu u ovom trenutku živi više od dva miliona Rumuna, uglavnom u Španiji i Italiji. Egzodus iz susednih zemalja je sličan. Novi dom u nekoj od zemalja EU našlo je, prema zvaničnim podacima, više od 700.000 Bugara.

Iz Hrvatske je, prema jednoj studiji Hrvatske centralne banke, samo od 2013. do 2016. godine emigriralo 230.000 ljudi. To odgovara godišnjoj stopi emigracije od dva odsto stanovništva.

Srbiju je od 2000. godine napustilo 654.000 ljudi, pokazuju vladini podaci. Oni su se pridružili broju od pola miliona građana koji su već ranije otišli iz Srbije.

Grčkoj je od izbijanja teške finansijske krize 2010. godine leđa okrenulo najmanje 400.000, uglavnom mladih ljudi, pokazuju sindikalni podaci. Novi konzerativni grčki premijer Kirijakos Micotakis u više navrata je rekao da je njegov cilj da unapredi život svih Grka i da onima koji su se odselili “ponovo pruži perspektivu, kako bi se vratili”.

Foto: About Hungary

Čak i u Mađarskoj, koja je do sada važila za jednu od najrazvijenih zemalja regiona, globalna kriza 2008. bila je okidač za talas emigracije koji se posle 2010. naglo pojačao, ustanovila je u svojoj studiji sociolog iz Budimpešte Agnes Hars.

Samo između 2010. i 2017. iz Mađarske se odselilo 200.000 ljudi, što je najviša dinamika u nekoj od mlađih članica EU.

Jedna od najtežih posledica demografskih kretanja u Jugoistočnoj Evropi je manjak lekara i medicinskog osoblja. U mađarskom gradiću Solnoku zbog toga je privremeno morala da bude zatvorena jedinica za infektivne bolesti. Okružna bolnica u rumunskom gradu Tulčea, u delti Dunava, odnedavno nema anesteziologa od trojice koliko ih je bilo, dvojica su dali otkaz a jedan se i sam razboleo.

Mnogi zdravstveni radnici sa jugoistoka Evrope karijeru nastavljaju u Nemačkoj, koja je zaposlila i kadrove iz zemalja regiona koje nisu deo EU. Anketa u 217 nemačkih bolnica pokazala je jasan trend da među negovateljima koji nisu poreklom Nemci prednjače oni iz BiH. Prema informacijama nemačke asocijacije bolnica, većinu stranaca koje su zaposlile bolnice su angažovale same, ili preko privatnih posrednika.

Rumunki Kristini Mihu nije bilo teško da donese odluku da ode u Nemačku. U školi u gradiću Deva, u Transilvaniji, nemački je učila kao drugi strani jezik. Kasnije su joj roditelji kao studentu medicine u Temišvaru finansirali praksu u Italiji, Španiji i u nemačkom Hajdelbergu. “Htela sam da prikupim međunarodno iskustvo”, kaže Mihu (32), specijalista interne medicine u klinici u Nirnbergu, gde živi već šest godina.

Mihu kaže da je pored bolje zarade, jedan od motiva za odlazak iz Rumunije bila i sveprisutna korupcija, koja joj je smetala, iako je nekada bilo još gore. Ona kaže da nemačko zdravstvo, pored bolje opremljenih bolnica, ima još jednu crtu koja joj se dopada, a to je da se “u Nemačkoj znatno više razgovara sa pacijentima”.

Istovremeno u Rumuniji, zbog problema sa radnom snagom, preduzetnici pokušavaju da dovedu radnike čak i sa Dalekog istoka. Vlada je ove godine odobrila kontingent od 20.000 radnika iz zemalja koje nisu članice EU. To je nedavno bilo i tema bilteralnih razgovora sa Pakistanom. Marijan Hanganu, međutim, smatra da je taj kontingent samo “kap u moru”, pošto je Rumuniji potrebno najmanje 300.000 radnika.

Saradnja sa pečalbarima sa Dalekog istoka često puca zato što mnogi od njih ne podnose rumunsku klimu ili hranu, kaže saradnica Hanganua, Andrea Tartačan. “Sada, barem u građevinarstvu, pokušavamo da angažujemo radnike iz Tadžikistana. Oni su robusniji od Vijetnamaca, pošto Tadžici dolaze iz stepe”, kaže Tartačan.

“Gastarbajtere” zapošljava i Bugarska, iako ne i iz tako egzotičnih krajeva kao Rumunija. U crnomorskim kupalištima kelneri i sobarice su, pored ostalog, iz Ukrajine, Belorusije, i Moldavije.

Čini se da Zapad svojom politikom podstiče iseljavanje. Na krajnje siromašnom Kosovu nemački ministar zdravstva Jens Špan nedavno je posetio srednju medicinsku školu u kojoj se obrazuju kadrovi za Nemačku. I reprezentativna nemačka gimnazija u Prizrenu smatra se lokomotivom za odliv mozgova. U svakoj generaciji do 30 maturanata dobije ponudu da školovanje nastavi u Nemačkoj, a od tih maturanata malo koji se kasnije vratio na Kosovo.

Zemlje Šengena koje su u prvih 6 meseci 2019 podnele više zahteva za azil od Kosova (Graf: Schengen Visa)

Sa stanovišta Instituta za istraživanje tržište rada (IAB) u Nirnbergu, Nemačka ima koristi od doseljenika iz jugoistočne Evrope. Herbert Briker iz tog instituta kaže da bi bez njih u oblastima kao što su građevinarstvo, medicinska nega ili gastronomija bilo problema, pošto kandidata Nemaca za te poslove gotovo da i nema.

Briker tvrdi i da je, prema saznanjima IAB, perspektiva dobrog posla na Zapadu podstakla želju za obrazovanjem u zemljama istočne i jugoistočne Evrope i da je u njima znatno porastao broj akademskih građana.

Takvim ocenama oštro se protivi Tado Jurić, politikolog i stručnjak za demografiju na Katoličkom univerzitetu u Zagrebu. On smatra da Nemačka svoje demografske probleme ne sme da rešava imigracijom sa jugoistoka Evrope. Ocenivši da “nije fer da Nemačka spasava sebe na račun svih nas”, Jurić je zatražio da se problemom “nefer migracija” pozabavi i EU .

‘Mali Šengen’, veliki problemi

“Mali Šengen”, prostor Srbije, Albanije i Severne Makedonije, dobra je inicijativa ali i neizvesna, s obzirom na dosadašnje probleme u regionalnoj saradnji, rekli su za Radio Slobodna Evropa (RSE) ekonomski eksperti iz ovih država. Vlada Srbije saopštila je 25. septembra da će strategija zajedničkog ekonomskog razvoja tri zemlje početkom oktobra biti tema razgovora na najvišem nivou u Beogradu.

Branko Azeski, predsednik Privredne komore Severne Makedonije, rekao je za RSE da veruje da bi nakon formiranja zajedničkih poslovnih institucija biznis procvetao.

“Zajednička arbitraža, zajednički kreditni biro, avionska linija po uzoru na Nordijske zemlje, rekonstrukcija železnice, gasifikacija… Svi ti projekti trebalo bi da budu na agendi jer to je ono što najbrže može da profunkcioniše”, naveo je Azeski.

Slobodan protok roba, kapitala i ljudi i dalje je ideal na Zapadnom Balkanu, na čemu insistira i Evropska unija (EU).

Zef Preci, direktor Centra za ekonomska istraživanja iz Tirane, ideju “Mali Šengen” vidi u korelaciji sa tim i zahtevima Berlinskog procesa.

“Mali Šengen je samo ime za ulazak u taj proces. Siguran sam da bi prevazilaženje trgovinskih barijera, kao što su na primer kosovske carine i slično, trebalo da bude ponovo razmotreno. Samo sa slobodnim protokom kapitala, kulture i ljudi imaćemo bolju budućnost i biti bliži EU”, konstatuje Preci.

On navodi da, na primer, Albanija u Kinu izvozi hiljade tona rude bakra, hroma, gvožđa, a da Srbija u toj oblasti ima prerađivačku industriju.

“To bi bila naša šansa, ukoliko bismo u regionu uspostavili trgovinsku regulativu po standardima EU. Tada bi imali win-win situaciju za sve tri strane”, kaže Preci.

Ocene vlasti u Srbiji su da je svaka od zemalja Zapadnog Balkana mala za privlačenje globalnih investitora bez kojih nije moguće imati konstantan ekonomski rast, ali da bi zajedno mogle da budu konkurentne prema EU i drugim svetskim tržištima.

“To je jasno pokazao slučaj otvaranja nove fabrike “Volkswagen”, rekla je Zorana Mihajlović, ministarka saobraćaja i infrastukture u Vladi Srbije.

Mahmut Bušatlija, konsultant za strana ulaganja iz Beograda, smatra da je navođenje nemačkog auto-giganta, koji je za novu fabriku posle navodnog razmatranja Srbije i Bugarske izabrao lokaciju u Izmiru, u kontekstu “Malog Šengena” neprimereno.

“Mi ne možemo postati konkurentni ukoliko Srbiju sa sedam miliona stanovnika udružimo sa tri ili četiri miliona ljudi u Severnoj Makedoniji i Albaniji. Mi smo daleko od 80 miliona stanovnika koliko ima Turska. To je veoma razvijena industrija koja je na pragu deset najboljih u svetu”, navodi Bušatlija.

Po njegovom mišljenju, vrlo je neizvesno šta bi to zemlje regiona zajedno mogle da proizvode, a da bude konkurentno na svetskom tržištu, s obzirom da ne vladaju novim tehnologijama i da imaju sve manje radne snage.

Petar Gošev, bivši makedonski ministar finansija, rekao je za RSE da iskustvo sa nefunkcionisanjem CEFTA sporazuma pokazuje da bi “Mali Šengen” mogao da uspe samo uz mnogo dobre volje sve tri strane.

“Na Balkanu se nikada ne zna kada i ko može da napravi problem ni iz čega. I to samo da bi na svom bunjištu stekao neke jeftine političke poene koji su mu važni za taj dan, za taj mesec, predizbornu ili izbornu godinu. Sav taj kratkoročni mentalitet bez vizije uvek može da poremeti ovakve dobre inicijative”, smatra Gošev​.

Branko Azeski, prvi čovek severnomakedonskih privrednika, ipak je optimista.

“Na početku CEFTA sporazuma još je iznad nas lebdela prošlost. A na Balkanu je previše istorije a premalo biznisa. Na to treba da zaboravimo i da krenemo u posao. Nove generacije traže baš ovakva rešenja i mislim da će Mali Šengen biti podržan”, kaže Azeski.

Ekonomista Petar Gošev zaključuje da bi ipak, ako se prevaziđu prepreke, šansa mogla da bude u više oblasti:

“Sektori energetike i transporta su vrlo važni. Ubrzanje protoka roba, smanjenje troškova i ukidanje današnjih barijera išli bi u korist boljeg ekonomskog razvoja regiona.”

Za početak, kako je saopštila Vlada Srbije, namera je da se ukinu unutrašnje carinske i granične barijere, da se usaglasi infrastrukturna politika, i da se uvede jedinstvena naplata putarine na autoputevima regiona.

“Možda bi prvi korak u tom pravcu mogao da bude formiranje regionalne mreže punjača za električna vozila”, izjavila je ministarka Zorana Mihajlović.

Predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Marko Čadež ocenio je da bi uspostavljanjem “malog Šengena” na Zapadnom Balkanu, kompanije iz regiona dobile veće, zajedničko tržište sa gotovo 20 miliona potrošača, bez barijera i kočnica za više medjusobne trgovine i ulaganja, što bi im kako je naveo, omogućilo da budu produktivnije, konkurentnije, da više proizvode, izvoze, same više investiraju i privuku više stranih investicija.

“To podrazumeva da naš zajednički prostor uredimo kao zajedničko tržište i jedinstvenu investicionu destinaciju, da harmonizujemo propise unutar regiona i sa evropskim standardima, pojednostavimo procedure, usaglasimo veterinarske i fitosanitarne sertifikate, da medjusobno priznajemo prekograničnu dokumentaciju i uskladimo radno vreme graničnih službi, kako bi roba, ljudi i kapital, što je i ključni zahtev privrednika, neometano prolazili kroz ceo region”, naveo je Čadež a prenela Privredna komora Srbije.

On je dodao da je ta inicijativa “upravo ono na čemu insistira poslovna zajednica i na čemu posvećeno radi zajednička regionalna privredna komora koja predstavlja više od 350.000 kompanija – kroz povezivanje privrednika, predstavljanje privrede regiona u svetu i preporuke vladama za otklanjanje barijera i stvaranje zajedničkog tržišta”.

14Ilustracija: Krstarica

Izrazio je uverenje da će se toj incijativi vrlo brzo priključiti sve zemlje u regionu, jer je reč o, kako je naveo, otvorenoj platformi u interesu svih zapadnobalkanskih ekonomija.

“Čvršće regionalne integracije, uz unutrašnje reforme, zapadnobalkanskim ekonomijama bi u narednim godinama omogućile preko potreban veći rast, od sedam osam odsto godišnje, brži od procenjenog prosečnog 3,7 odsto za ovu i narednu godinu”, naveo je Čadež.

Dodao je da bi vremenom ta inicijativa trebalo da obuhvati “sve elemente budućeg zajedničkog regionalnog prostora, od usaglašavanja propisa, standarda i praksi, preko pitanja investicionih politika, do digitalnog povezivanja i obrazovnih sistema”.

“Ideja je da se formira zajednica regiona po uspešnom modelu evropske ekonomske unije, čime bi se obezbedio i politički okvir za dublje integracione procese izmedju ekonomija Zapadnog Balkana i naše ekonomije na najbolji način pripremile i lakše ušle u Evropsku uniju”, naveo je predsednik PKS.

Čadež je kao primer takvog povezivanja naveo zemlje Višegradske grupe, koju čine Češka, Madjarska, Poljska i Slovačka, i koje danas, kako je rekao, “ne samo zajednički nastupaju u Briselu u ostvarivanju svojih regionalnih interesa, nego su, kroz proces evropskih integracija i kao deo EU, dostigle zavidan nivo ekonomskog razvoja i po nekim parametrima stale rame uz rame sa starim članicama”.

“Posmatrano po stanovniku bruto domaći proizvod višegradske četvorke prošle godine bio je gotovo tri puta a izvozni učinak pet puta veći od zapadnobalkanskog, uz dvostruko veće učešće izvoza u izgradnji BDP-a i višestruko veći priliv investicija iz sveta”, naveo je Čadež.

Inicijativu o stvaranju “malog Šengena”, odnosno ukidanju carinskih i drugih barijera u prometu roba i usluga izmedju Srbije, Severne Makedonije i Albanije pokrenuo je ranije predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

 

Izvori:

EURACTIV.rs

RFE

Beta

Čedargejt: 100% šala (i prstohvat zvezdica)


„Jedina zemlja u kojoj je sasvim nemoguće živeti je ona u kojoj je zabranjena čak i šala na svoj račun.“

 “Kako upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sira?” (Šarl de Gol)

Foto: Slate

Poznati francuski kuvar Mark Vejra (Marc Veyrat, na slici gore) tuži Mišlenov vodič jer je njegov restoran „potpuno nepravedno“ izgubio jednu od tri zvezdice „zato što je u tradicionalni francuski sufle sa sirom stavio čedar“.

Ovaj francuski šef je „zaprepašćen“ i kaže da osoblje koje radi na Mišlenovom vodiču – inače višedecenijskom standardu i simbolu vrhunske kuhinje – „ne shvata šta radi“, i da „ne razume razliku između šafrana i čedara“, pošto je bez objašnjenja „ali zbog čedara“ izgubio jednu od tri njihove zvezdice, simbola vrhunskog gastronomskog kvaliteta jela kao i restorana koji ih poslužuju. Vejraov advokat je u utorak (24. septembar), izjavio da je jedan od njegovih restorana degradiran za jednu zvezdicu zato što je, navodno, „koristio jedan tradicionalni engleski sir u tradicionalno francuskom sufleu“. Ovaj komičan slučaj je francuska javnost nazvala Cheddargate.

Mark Vejra, koji vodi prestižni restoran “La Maison des Bois” u Gornjoj Savoji u francuskim Alpima saznao je početkom 2019. godine da je izgubio jednu od svoje tri zvezdice – što je maksimalna ocena koja se može dodeliti nekom restoranu, i koje je Vejra zaradio godinu dana ranije – kada je, početkom ove godine, objavljeno 110. izdanje ovog uglednog gastronomskog vodiča.

Vejra tvrdi da je do skidanja jedne zvezdice došlo nakon što je jedan Mišlenov inspektor pogrešno pomislio da je „oskrnavio“ francuski sufle od sira stavljajući u njega engleski čedar, umesto da koristi autohtone francuske sorte sireva, Reblošo, Bofor i Tom (Reblochon, Beaufort, Tomme de Savoie).

“Stavio sam u njega šafran, a gospodin koji je došao mislio je da je to čedar, jer je žut. I to je ono što zovete poznavanjem jednog mesta (restorana)? To je naprosto šašavo”, rekao je Vejra za radio France Inter.

Foto: EauGalleCheese

Ovaj poznati francuski kuvar je saznao da je degradiran „bez ikakvog obaveštenja ili prethodnog upozorenja“, izjavio je njegov pravni savetnik Emanuel Ravanas (Emmanuel Ravanas), koji je u ponedeljak dao saopštenje francuskim medijima.

“Mark Vejra je već decenijama naviknut da bude „pod lupom“, kao i da njegova kuhinja bude predmet stručnih ocena, vrednovanja i upoređivanja. On je više nego svestan činjenice da to što Mišlenovi kritičari dodeljuju restoranima zvezdice za kvalitet ne znači automatski i da su one dodeljene „doživotno”, rekao je Ravanas i dodao: “(Mišlenovi ocenjivači) mogu ga kritikovati, pod uslovom da je kritika – tačna.”

Advokat je dodao da je Vejra ljubazno tražio detaljno objašnjenje koje stoji iza ove odluke, „koja je uticala na njega, kako lično tako i profesionalno“, ali je bio suočen samo sa nejasnim odgovorima, uključujući optužbu da je u francuskom sufleu od sira posluživao i čedar.

“Od početka karijere, on strastveno radi na usavršavanju regionalne savojske kuhinje, koristeći isključivo namirnice iz te francuske regije”, izjavio je advokat u sklopu objašnjenja Vejraovog načina rada.

Sasvim je legitimno da vrhunski kuvari koji rade u restoranima „obasjanim“ Mišlenovim zvezdicama svakodnevno prave modifikacije, i da koriste više sastojaka sa strane kako bi „obogatili kulinarsku priču“. Ali, ono što im je zajedničko je to da je svaki deo njihove gastronomske priče potpuno autentičan i nesumnjivo kvalitetan. Slobodno se može reći i da Mišlenov vodič nagrađuje hrabrost imaginacije, kreativnost i inovativnost u primeni postojećih sastojaka. Vejra stoga postavlja pitanje: kako je moguće da je šafran u njegovom sufleu postao razlog za degradaciju njegovog lokala? Postavlja se i pitanje i da li Mišlenov vodič, inače tako otvorenih shvatanja i prijemčiv na eklektičnu kuhinju, ima jedan aršin kada ocenjuje restorane širom sveta, a da su pravila na „domaćem terenu malo drugačija“. Ovo nije prvi put da inovativnost francuskih „mišlenovaca“ bude sankcionisana, jer izgleda da postoji osetljivost na „kreativne ispade“ koji se tiču francuske tradicionalne kuhinje. Nije mali broj onih koji misle da iza svega stoji „nacionalni ponos“, koji ne dozvoljava da se skrnavi jedan Anri-Pol Pelaprat čije su knjige bukvar svakog školovanog kuvara. Šta, uz to, još treba reći i o elitnoj pariskoj školi kulinarstva, „Plavoj traci“ (Cordon Bleu).

Rezigniran saznanjem da je izgubio jednu zvezdicu, Vejra je tražio da se njegov lokal povuče sa liste restorana predstavljenih u Mišlenovom vodiču, premda je njegov advokat rekao da taj zahtev „još uvek nije ispunjen“.

U razgovoru za France Info, ovaj poznati kuvar je rekao da je “obeščašćen ovom degradacijom, koja se pojavila u najnovijem izdanju Mišlenovog vodiča”.

Kažu da je zbog ove Mišlenove odluke Mark Vejra već mesecima u stanju krajnjeg očaja.

“Ovo je gore od uvrede. Ovo je duboko, suštinski uvredljivo. Ta bezobzirna odluka učinila je da već mesecima ne mogu da se izborim sa depresijom. Video sam kako ljudi iz moj tima plaču, ova nepravda im tera suze na oči. Svima je sve preselo, a za mene je ova šteta nepopravljiva“, rekao je on, napomenuvši da bi voleo da Mišlenov vodič detaljnije objasni svoje obrazloženje koje stoji iza degradacije, uz pružanje dokumentovanog dokaza o tome šta je dovelo do ovakve odluke.

Šešir Savojca, tužno nakrivljen…

Ovaj vremešni gastro-mag (69) je svoje ime stekao takozvanom “botaničkom” kuhinjom, jer u svoja jela rado dodaje divlje bilje ubrano na livadama i planinskim obroncima svog rodnog kraja, odmah pokraj svojih restorana, u Gornjoj Savoji (Haute Savoie).

Mišlen je 2018. njegovom restoranu La Maison du Bois dodelio tri zvezdice, čime je krunisan njegov povratak,  pošto je pre deset godina bio prisiljen da odustane od kuvanja nakon jedne ozbiljne nezgode tokom skijanja.

Prethodno su još dva njegova restorana osvojila po tri Mišlenove zvezdice.

Kuvar, koji je u Francuskoj trenutno prepoznatljiv po svom crnom savojskom šeširu sa širokim obodom i zatamnjenim naočarama, pokušao je da „privoli“ osoblje crvenog „Mišlenovog vodiča“ da mu na uvid daju beleške „inspektora“ ili barem fiskalne račune koji dokazuju da su Mišlenovi ljudi zaista obedovali u njegovom lokalu.

Veyrat je takođe tvrdio kako je „nova generacija urednika na čelu ovog gastronomskog vodiča pokušavala da sebi preko noći stvori reputaciju napadanjem nosećih stubova francuske kuhinje“.

Burleska se nastavlja zvaničnim pismenim odgovorom koji su iz Mišlenovog vodiča dali AFP-u.

Vejraov restoran “La Maison des Bois” (Yonder)

U njemu se napominje da Vejra traži informacije koje će mu pomoći da potkrepi svoju tužbu. “Ovaj put naglašava činjenicu da u vreme kada je bio optužen, nije imao nijedan dokaz i do danas ne poseduje bilo kakve dokaze te vrste (da nije koristio čedar)”, saopšteno je iz Mišlena.

„Ja, koji sam čitavog života u svom meniju ponosno isticao Reblošo, Bofor i Tom, da mi neko prikači kako sam za francuski sufle koristio recept za čedar“, na ivici je suza Vejra.

Treba primetiti da je ovakva vrsta „melanholičnih ispada“ potpuno uobičajena za znamenite kuvare koji „paradiraju“ kroz Mišlenov vodič. Svih ovih decenija, početkom svake godine, našao bi se neki uvređeni šef kuhinje da se žali na „mišlenovce“ uz uobičajeno pitanje: zašto mu je neka od zvezdica „skinuta“. Ne treba zaboraviti da je Gordon Remzi 2013. doslovce plakao kao dete kada su Mišlenovi inspektori skinuli zvezdice njegovom njujorškom restoranu „London“, iako ga je, treba i to reći, prethodno prodao. Drugim rečima – on nije jedini koji je bio zadužen za taj restoran nakon njegovog preuzimanja. „To vam je kao kad izgubite devojku“, rekao je pre 6 godina Remzi, čiji su neki od njegovih brojnih lokala i danas okićeni sa po tri Mišlenove zvezdice.

Isto tako, sasvim je uobičajena pojava i da, nakon nekog vremena, isti lokal ponovo zadobije zvezdice koje je prethodno izgubio.

Ali, Vejraovi prigovori samo su vrh ledenog brega. Veoma je veliki broj svetski priznatih kulinarskih magova koji ne žele da se njihovi restorani uopšte nađu u ovom francuskom vodiču – koji, zapravo, insistiraju da njihovi lokali budu ikada predmet Mišlenovih procena i kritike.

Foto: Lyon Capitale

Hulio Bjoska (Julio Biosca) je 2013. vratio svoj “čvarak” tj zvezdicu koju je nosio njegov katalonski restoran Casa Julio u Valensiji – „ne zato što prezirem Mišlen, već zato što želim da radim s manje komplikovanim jelima, na osnovu kojih sam i zaslužio zvezdicu, kaže Bjoska. Naredne godine, belgijanac Fredrik Duge (Frederick Dhooge) iz istočne Flandrije je takođe vratio svoju zvezdicu kojom je bio okićen njegov ” ‘t Huis van Lede” iz Kruishoutema. Dhooge je napomenuo da želi da “bude slobodan” u svojoj kuhinji, a ne vezan onim što klijenti očekuju od mesta sa Mišlenovim zvezdicama. Francuski restoran “Le Lisita” je iz istog razloga 2011. vratio svoju zvezdicu, da bi se ponovo otvorio kao konceptualno opuštenija braserija. Iako je Sébastien Bras prethodno insistirao da ne bude ponovo listiran u Mišlenovom vodiču jer je “njihova lista ravna diktaturi”, on se ponovo našao u Mišlenovom vodiču.

Radi se o moći i uticaju Mišlenovog gastronomskog vodiča. On je razlog zbog kojeg vrhunske šefove kuhinja širom sveta trese groznica i šest meseci uoči objavljivanja. Svim je šefovima elitnih lokala već pomalo preko glave „ova suluda trka bez cilja“ , ali nijedan ne želi da bilo šta javno komentariše.

Paklena pozicija u koju Mišlen stavlja svoje listirane restorane i kuvare  više nije nimalo privlačna. Ko još želi da se obaveže nekim zvezdicama i “nalazima inspektora” ali i njihovih zahteva? Diran se pita i “da li je dobitniku Gonkurove nagrade dozvoljeno da je više nikada ne dobije, ili fudbalerima koji jednom osvoje Svetski šampionat?” On navodi kako je to sasvim normalna stvar,  “da je pisanje stvar inspiracije (kao i fudbal), ali da se zato od zvezdanih kuvara iz Mišlena neprekidno očekuje da budu van svake klase”. To je, dodaje on, i razlog što su neke kulinarske veličine zahtevale da vrate zvezdice koje im je Mišlen dodelio (Olivier Roellinger je to učinio 2008, Sébastien Bras 2017, a skoro i Cyril Lignac). Ovaj “Dow Jones vrsne gastronomije“ priznaje da lokali, njihove kuhinje i osoblje u njima naprosto ne mogu svakodnevno imati vrhunsko nadahnuće i rezultate – „ili, barem ne u svih 500 obroka dnevno“, koje je Sébastien Bras pominjao u svom obrazloženju zbog čega se odriče Mišlenovih “zvezdanih počasti”.

Taj Damoklov mač visi nad svima, a ja ne želim da budem pod pritiskom, izjavio je on za La Depeche. Ne poričem kvalitet vodiča, ali on ne pripada meni, kao što ni ja nisam njegovo vlasništvo. Treba napomenuti i to da je u trenutku kada je Sebastjen podneo molbu da ga uklone iz vodiča (20sept 2017), njegov restoran imao tri Mišlenove zvezdice (doduše, napisao je da „ni po cenu života“ ne želi da se više pojavljuje u njemu). Godinu dana kasnije, ponovo se pojavio u Mišlenovom vodiču ali sa – jednom zvezdicom manje. Sebastjen za La Depeche kaže da je njegova odluka o povlačenju uzrokovala da na neki način bude „kažnjen“, i da je to bio cilj oduzimanja jedne zvezdice. Benžamen Žirar kaže da je činom degradacije poslata poruka drugim kuvarima, da će isto proći ukoliko zažele da istupe sa Mišlenove liste najprestižnijih gastro-destinacija. „Permanentno rivalstvo nije moja igra. Svi koji žele da budu u vodiču jako dobro osećaju kakav je pritisak održavati i ispunjavati nečija očekivanja“, kaže on.

Urednik Mišlenovog vodiča Gwendal Poullennec (inače Britanac) izjavio je povodom slučaja Marka Vejraa da “zvezdice ne pripadaju kuvarima, pa (zato oni) i ne mogu da ih vrate na svoj zahtev”. Ova se izjava odnosi, zapravo, i na sve one šefove kuhinja koji su pokazali želju da budu izbrisani iz njihovog vodiča.

Neki prigovaraju da se Mišlenova lista top-restorana “može satima iščitavati, i da je uočljivo kako je homocentrična, ali i previše upućena na zapadno kulinarstvo. Postavljaju se pitanja krize identiteta i oportunizma. Majkl Elis iz Mišlena je svojevremeno priznao da se ne može zanemariti azijsko tržište, prepuno turista od kojih takođe živi i Mišlenov vodič, i da mesta poput Južne Koreje, Tajlanda itd zaslužuju daleko veću zastupljenost. Ipak, oportunizam zarad profita odražava se i u nebrojeno puta napravljenom osvrtu, naime: zar nije tako “ljupko” dodeliti jednu zvezdicu prodavcu pečene piletine sa kolica u Singapuru… ali je, usput, i ne dodeliti nekom zaista vrhunskom restoranu na zapadu?

Ali, naravno, iskušenje je ne primetiti i to da kuvari ne pripadaju nikakvim Vodičima, listama i metodama rangiranja, kao ni kupcima dotičnih vodiča čija prodaja cveta, konstatuje Žeki Diran iz Liberasjona (Marc Veyrat, otage de sa propre renommée, Mark Vejra, talac sopstvenog renomea).

“Lepo su me sredili. Koristio sam, čini se po njihovoj oceni, recept koji je destabilizovao kuću, recept za cheddar. Ja, koji sam čitavog života branio Tomme de Savoie, Reblochon, Beaufort. U svoj preliv za sufle stavljam šafran. Gospodin koji je došao mislio je da je to cheddar, jer je žut. I vi takvog inspektora treba da nazovete poznavaocem odlika jedne oblasti, onoga što je terroir? Sve se okrenulo naglavce…

Iz Mišlena još dodaju da „niko ne dovodi u pitanje njegov (Vejraov) talenat“, premda je, poručuju iz Vodiča, „glavni zadatak ovog francuskog vodiča da informiše potrošače“.

“Pažljivo ćemo razmotriti njegove zahteve i u staloženom maniru odgovoriti na njih”, rekli su u Mišlenu.

Slučaj po Vejraovoj tužbi će 27. novembra biti razmotren na sudu u Nanteru, obodnoj oblasti na zapadu Pariza.

Fakat je da Vejra insistira na autentičnosti sastojaka, „kako god da ih je kombinovao“. Fakat je i da vrhunski kuvari imaju sve manju želju da budu zastupljeni u Vodiču. Fakat je i da se jedan Gordon Remzi iz sve snage obrušio na one koji se odriču Mišlenovih zvezdica, komentarišući takav njihov „licemeran“ stav kao „živo s_anje“ (bullshit).

Gde je tu istina? da li vrhunski šefovi mogu da iskoriste svoje „pravo da budu zaboravljeni“ od strane vrhunskog gastro-vodiča, i ko je uopšte nominovao „te ljude“ da kuvare i restorane stavlja u trku koju ne žele.

Da li je ova rezignacija prisutna među vrhunskim šefovima „ozvezdanih“ restorana principijelna ili je njen uzrok povređena sujeta? I, napokon, imaju li vrhunski kuvari pravo da sebe opozovu na sopstveni zahtev, zahtev kojeg stalno nanovo upućuju?

I šta ako kuvari, zapravo, jedino žele da rade svoj posao – bez ikakve medijske reklame i bez ikakve larme, bez “inspekcije” i rivalstava, bez navijača ili kritizera?

Poznato je da su neki vrhunski kuvari, u trenutku kada bi saznali da je njihov lokal izgubio Mišlenovu zvezdicu, to veoma teško primali k srcu. Tu je i skorašnji primer francuskog šefa Benoa Vjolijea (Benoît Violier), čiji je „Restaurant de l’Hôtel de Ville“ u Krisjeu kod Lozane svojevremeno degradiran (Benoa je, saznavši za odluku, stavio cev svog lovačkog karabina u usta i presudio sebi).

Za kraj ove priče o objektivnosti ocena koje dodeljuju Mišlenovi inspektori, ali i stavovima onih kuvara i restorana o kojima Vodič piše, treba završiti Sebastjenovim rečima. Najbolji restorani nisu oni o kojima čitate u Mišlenovom vodiču, i koji se nalaze na njihovoj čuvenoj „La Liste“: To su oni koje vi obožavate, dobro znajući razloge zbog kojih ih volite.

 

Linkovi 1, 2, 3, 4, 5, 6

Greta, The Great.


Obraćanje Grete Tanberg na godišnjem skupu UN, 24 septembar (La Liberation)

Greta Tanberg kreće u okršaj, donosi prekjučerašnji Liberation. U svetlu neuspelog Trampovog sarkazma kojim je “pohvalio” Gretu Tunberg jer će postati “veoma uspešna mlada žena” (koja se na srpskom tržištu slovi kao Tanberg), i veoma uspešnog sarkazma kojim mu je ona odvratila upotrebljavajući u svom tvitu doslovce svaku njegovu reč ali u “kontri”, nameću se neka veoma zabrinjavajuća pitanja.

Svi već znaju šta je Tramp tvitovao o Greti na godišnjem skupu UN u Njujorku početkom ove sedmice. Svi već znaju i njen briljantan odgovor. Ali, možda još više zabrinjava kada francuska politička elita počne da joj se podsmeva. Najviše zabrinjava kada njom počnu da se sprdaju najveći francuski intelektualci, filozofi čija je prva “antička” dužnost da uvek i sve drže pod sumnjom i preispituju. A radi se o ne makar kojim misliocima, već lumenima koji decenijama suvereno vladaju globalnom intelektualnom scenom.

Desni republikanac Gijom Lariv (Guillaume Larrive) je u Senatu rekao da nam “nije potreban još jedan guru Apokalipse”, dok je još jedan desni političar, Žorden Barela, poslanik “Nacionalnog ujedinjenja” Marin Le Pen, podsmešljivo opisao Gretu kao “Jovanku Orleanku klimatskih promena”… francuski parlamentarci uputili su na njen račun još par nezaboravnih “vickastih osvrta”, kako, eto, “za govornicom upravo treba da im se obrati Džastin Biber ekologije”, ali joj je prikačen i epitet “Proročice u kratkim pantalonicama”. Iako je poznato da su ironija, cinizam i sarkazam utisnuti u francuski DNK, ovog puta je taj “gen” prouzrokovao katastrofalno blamantne reakcije koje su izvesno obrukale čitavu ovu naciju.

Ipak, bilo je i pokušaja da im se barem nekako reterira: “Greta ili CETA, izbor je na vama” (CETA, Evropsko-kanadski ekonomsko-trgovinski sporazum; EU-Canada Comprehensive Economic and Trade Agreement), rekao je François Ruffin, sineasta, novinar i poslanik ekstremno leve “La France Insoumise”

“Oni koji se prave gluvi na upozorenja mladih čine grešku”, rekao je nezavisni poslanik Matthieu Orphelin, koji je i organizovao njenu posetu Francuskoj.

Zabrinjava to što su se francuski političari našli ugroženima od strane jedne devojčice (u januaru puni 17), “koja je našla da postrojava čitav svet, kao da mi ne znamo u čemu je problem”, kažu oni. Još više zabrinjava to što sličan posprdni ton već duže vreme pedantno održavaju i neki od najeminentnijih francuskih intelektualaca – onih čija je dužnost da sve stavljaju pod lupu, da sve preispituju. Ovog puta, izgleda da pripadnici “galskog intelektualnog Olimpa” promašuju čitavu metu, po svemu sudeći zaslepljeni nekim iracionalnim resentimanom, ne želeći da čuju vapaj samo jednog mladog čoveka. Uostalom, Greta i ne govori kao pojedinac. Ona nije stručnjak. Ona je, međutim, predstavnica onih koji dolaze: svih onih što će nakon nas boraviti na ovoj poprilično uništenoj planeti. Onih koji, ni krivi ni dužni, treba da ispravljaju katastrofalne greške dosadašnjih generacija. A šanse su već sada prilično klimave.

Kakva su opravdanja za napade na ovu mladu Šveđanku? Napadi Finkelkrauta, Bruknera i Onfrea na Gretu Tunberg izraz su okrutne ljubomore. Ako neko može da izrazi određene rezerve protiv ovakvog unisonog napada, onda je to nesporno sumnja da su ovi napadi na nju usledili „zarad ekološke stvari“, piše profesor Olivije Estevez za Libération.

Greta kao tribunka – zaštitnica ljudi.

Pascal Bruckner, Michel Onfray, a sada i Alain Finkielkraut su prošlog petka u France Inter-u pokazali šta misle o njoj: trojica eminentnih francuskih “filozofa” koji krase savremenu intelektualnu scenu „heksagona“ (nadimak koji su Francuzi nadenuli svojoj zemlji  jer podseća na šestougaonik) poslednjih meseci su omalovažavali i vređali ovu mladu heroinu globalne borbe protiv globalnog zagrevanja. A ta učestala stigmatizacija ne može da prođe bez postavljanja određenih pitanja, čak i u slučaju da Francuska nema (a nema!) monopol da sprovodi elitističku osvetu nad takvom planetarnom ikonom – jednom potpuno običnom devojčicom iz Švedske.

Prljava ljubomora

Problematičnost stava prema klimatskim promenama su u svetskim medijima dobrim delom generisali upravo oni koji su nahrupili na Grenland, u Amazoniju, na Veliki koralni greben nadomak Australije, zanemarujući permanentno ponavljanje toplotnih talasa u Evropi i drugim mestima. Ovo su i problemi o kojima pokušavaju da pričaju Onfre, Finkelkraut, Brukner „et al“. Pa ipak, gospoda intelektualci su, misli Estevez, “ispod radara“ za svetsku javnost zato što su mahom nepoznati izvan naših granica (izuzev Finkelkrauta u Izraelu), ali i zato što pitanje opstanka planete u uslovima koje smo do sada poznavali uopšte nije „na radaru“, i ne postoji u njihovim glavama – jer nikada i nije bilo u središtu njihovih „intelektualnih preispitivanja“. Na najjednostavnijem i najpristupačnijem nivou, postoji ovde ta ljubomora, koja objašnjava svu gorčinu i osornost tri naše (francuske) intelektualne pojave: uzrok za „dobacivanja iz ćoška“ koja upućuju ovoj devojčici, mnogo mlađoj od „naših velikih francuskih filozofa“, njihovih veličanstvenih intervjua za Le Point, ili za Figaro, ili u emisijama na France Culture ili France Inter.

Ovakav vid najšašavije zavisti često se manifestuje prilično iracionalno, i unekoliko podseća na dečicu koja su se skupila na dečjem igralištu da bi nešto nekom „dobacila“. Ali, čini se da je to slučaj i sa neprekidnim detinjastim ponavljanjem ovog nipodaštavanja, odlepljeno i neumorno prizivajući uvrede; u Finkelkrautu, Brukneru i Onfreu očigledno se veoma dobro ukorenio specifičan poremećaj koji sada pogađa i njihovu metu – Gretu Tunberg. To je njihova borba sa Aspergerovim sindromom od kojeg boluju. Međutim, ako švedska tinejdžerka „paradira u medijima tvrdeći da je zemlja ravna“, zaista bismo mogli ozbiljno posumnjati u njeno mentalno zdravlje, ali u ovom slučaju to je samo čini da bude još probitačnija i popularnija; a tu su i rezultati izveštaja Međunarodnog panela o klimatskim promenama (IPCC). U čemu je, onda, problem?

S pravom možemo izraziti određene rezerve, uz osvrte satiričnog lista „Okovani patak“ (le Canard enchaîné, «Greta rame sec» od 7. avgusta; «Autiste dramatique», “Autistično dramatično”, hronika Anne-Sophie Mercier od 17. aprila), na nekim prikazima u TV medijima i načinom na koji je „ova tinejdžerka instrumentalizovana interesima koji je nesumnjivo premašuju“. Bilo kako bilo, kritika ovog satiričnog nedeljnika, koji je ipak i najposle fundamentalno ekološki usmeren (programski protiv GMO-a, za organsku poljoprivredu, protiv plastike i poljoprivredno-prehrambenih lobija, protiv ideologije „sveprisutnosti automobila“), odnose se “na elemente o kojima ljudi iz njene zemlje razmišljaju tek periferno” (Švedska prednjači u ekološkom pristupu). Estevez u nastavku jadikuje što Okovani patak insistira na uvek istom ironičnom pristupu prema njoj – stavu koje će potom ponoviti neki reakcionarni francuski mediji. Okovani patak je uprkos svojoj sjajnoj prošlosti i časnom držanju, ovom prilikom postao delimični saveznik Onfrea, Finkelkrauta i Bruknera. Čak i ako Anne-Sophie Mercier sugeriše da je Tunberg „idol Davosa, pa čak i pramac njihove gondole“, najveći deo ideja koje ona iznosi ujedno su i stavovi koje deli uredništvo „Okovanog patka“.

Neznanje, izvesno locirano…

Feministički sociolozi ili novije studije na temu artikulacije između klasne, rasne, polne i etničke pripadnosti u određenim društvenim grupama, kroz takozvani „intersekcionistički“ pristup, u velikoj su meri naglasili način na koji „proizvodnja znanja“ mora uvek biti locirana. Ukratko, znanje nikada ne proizvodimo ispočetka, pa smo stoga pod uticajem svih ovih ovde navedenih identiteta. Isto se odnosi i na ove napade na Tunbergovu, pa otuda ideja da se samo poznavanje ekoloških i klimatskih pitanja kod Onfrea, Finkelkrauta i Bruknera mora po sebi ispitati i staviti pod sumnju: u ogromnoj većini slučajeva, ove kritike su kritike muškaraca prema ženi, muškaraca starih barem 60 godina prema jednoj tinejdžerki, jer se radi o odijumu koje su sveprisutne javne ličnosti „Heksagona“ uperili protiv veoma mlade i svetski poznate devojke, napokon – muškarci čiji je glavni predmet interesovanja potpuno „izvan igre“ u odnosu na ono što je Gretu Tunberg učinilo uspešnom u čitavom svetu.

Konačno, uprkos stavovima Anne-Sophie Mercier, Okovanim patkom su takođe dugo dominirali muškarci određene starosti, koji su se iz petnih žila protivili ideji sponzorstva u časopisu bez oglašivača. Da se ​​i ne spominje da ove hegemonske figure francuske javne rasprave imaju “trideset slavnih” katetera, živeći u periodu istorije u kojem je plastika nužno i „po difoltu“ bila fantastična, gde su se automobili mogli predstavljati jedino kao značajan napredak i gde bi se političke debate mogle artikulisati jedino oko ose koja upućuje na levo i desno, bilo da je reč o Hladnom ratu, Trećem svetu, maoizmu, gevarizmu, reganizmu, tačerizmu, itd.

Poštenja radi, Greta Tunberg je mogla da s odabranim američkim zvaničnicima i prisutnima u UN komunicira i putem video-linka, bez potrebe da se svetu obraća sa broda sa „nultom emisijom“- ali sagrađenim od materijala koji nesumnjivo veoma zagađuju, i čiji izvori finansiranja idu „uzvodno do Monaka“ – što je možda najbolja potvrda da je borba protiv globalnog zagrevanja trik bogatih ili onih „imućnih, a ranjivih na ekološke priče“. “Pričaju nam o kraju sveta, ali za početak hajde da mislimo o kraju ovog meseca”, kako rezignirano poručuju “žuti prsluci” na francuskim raskrsnicama.

Ipak, njen izbor da u Njujork ne ide avionom – usput, sve je veći broj Šveđana koji odbija da leti – poziva nas kao pojedince i kolektivno na preispitivanje onoga što činimo, preispitivanje načina na koji nešto činimo: ovog vikenda letimo za Barselonu ili Prag jer se, eto, ukazala sjajna kombinacija za jeftine karte, pa… je li to dobra ideja? Ovo su pitanja koja – zajedno sa reputacijom koju je Greta Tunberg već stekla u svetu – moraju odjekivati i u Londonu, Parizu, Berlinu, a i daleko šire. Uzmimo, recimo, nas akademike: da li je baš tako dobra ideja da (iz Francuske) idemo na konferencije u Sjedinjene Države ili Kanadu, gde ćemo „popričati“ sa dvadesetak ljudi, od kojih je dvoje ili troje uvek na svojim mobilnim telefonima ili laptopovima i pouzdano vas ne slušaju, dok još dvoje ili troje, računajući i vas, spava, jer su smlavljeni džet-legom? Velika zasluga Grete Tunberg je u tome što nas primorava da porazmislimo o ovim pitanjima. Konačno, urgentnost rešavanja klimatskih izazova primorava nas na određeno manihejstvo – manihejstvo za koje naši francuski “filozofi”, inače veoma zaljubljenih u zapažanja složenih nijansi koje oni jedini uočavaju – ovom prilikom nisu osetljivi: ekologiju i posledice dosadašnjeg višedecenijskog ponašanja donosilaca odluka, odnosno, ekologije kao osnovnog uzroka svih najvećih problema tokom narednih decenija, pa… da li nam ga Greta Tunberg servira ili je i njoj ovaj problem serviran? Nesumnjivo da ovaj problem nadilazi sve nas, ali i to da se o njemu mora pričati.

 

Olivier Estèves, Liberation (Sept 25, 2019)

Povezani tekstovi: Greta Tanberg, ili gravitacija Zemlje

Gradovi Kine i Zapada: foto-piknik


Kako i koliko je izgled naših gradova “odraz u ogledalu” onih koji su ih sagradili? Šta nam urbanistički koncepti i prostorno planiranje govore o duhu i stavovima onih koji u njima stanuju? Šta nam njihov izgled kazuje o brizi (ili nebrizi) za kvalitet “topografije življenja”, i koliko je briga za održavanje mesta u kojem provodimo svoje dane i godine značajno za pojedinca i čitavu zajednicu?

Ovom prilikom, u “ležernom, turističkom osvrtu”, Martin Endrjuz dobacuje “zen-koan” i konstatuje razliku između urbanih struktura Zapada i Istoka: Zapadni gradovi razvijaju se po horizontali, istočni – u visine. Istok voli da se “napumpa” pri vrhu svojih struktura, i takav je slučaj sa svim većim azijskim gradovima. Ovo, uz “estetski dojam”, ima i svoju nadasve praktičnu funkciju: Azija je dom za barem 60% svetskog stanovništva, dok se gradovi zapada odlikuju brigom njihovih žitelja za “sadržaje i teme” koje idu “preko horizonta”. Azijski konglomerati su, stoga, usled svoje izuzetno guste naseljenosti, prinuđeni da idu u visinu i razvijaju se “po vertikali”. Cena kvadrata u najvećim gradovima Istoka više nimalo ne zaostaje za onima na Zapadu.

∗  ∗  ∗

Postoje zapadni gradovi koji me zapravo impresioniraju, na primer Vankuver, piše Martin Endrjuz, poznavalac istočno-azijske ekonomije i istorije:

To je prilično uredan grad, pogledajmo ga još malo:

Ako dolazite iz tipične zemlje u razvoju, zapadni gradovi će vam delovati vrlo impresivno i to zato što su izgrađena infrastruktura i urbanističko planiranje daleko superiorniji od bilo koje zemlje u razvoju (izuzev njih nekoliko). Vankuver ima 2,4 miliona stanovnika, a postoje 64 kineska grada sa preko milion stanovnika, što stvari stavlja u jednu zaista širu perspektivu.

Ono što Kinezi obično misle kada kažu da je grad “mali” je da (za kineske standarde) ima (relativno) mali radijus područja s kompletnom urbanom infrastrukturom. A jedini grad zapadnog sveta čije je gradsko područje iole uporedivo sa kineskim standardima jeste

Njujork:

Ovaj grad je impresivan čak i po kineskim standardima.

∗  ∗  ∗

Dolazim iz zemlje brzog privrednog razvoja, i kada sam prvi put video zapadne gradove bio sam prilično impresioniran… sve dok nisam video kineske gradove.

Ovo je izgrađeno područje Šangaja, koje je zaista ogromnih razmera:

Pudong je gore desno (“preko reke”).

On se nezadrživo i neprekidno širi, svakodnevno, a više od 20 miliona ljudi živi u Njujorku i Šangaju.

Šangaj i većina kineskih gradova su veoma gusto naseljeni usled oskudice zemljišta i pomanjkanja u efikasnosti njihove održivosti.

Danas mnogi žive u zabludi, misleći da se tu radi samo o Šangaju ili Pekingu. Ali, čak i kada u obzir uzmemo manje kineske gradove, oni su ne manje impresivni – kako po obimu i rasprostranjenosti urbanih struktura i područja, tako i po mahom visokom kvalitetu infrastrukture:

Gradi se nešto novo, kao i uvek:

Svetla se pale:

A šta je sa gradovima prve kategorije? Bacimo pogled na njih.

Šangaj:

Peking:

Šenžen:

Tjanđin:

Čengdu:

Hangdžou:

Vuhan:

Čongkćin:

Nanđing:

Šiđou:

Ši’an:

Čangša:

Šenjang:

Ćingdao:

Džengđou:

Dalijan:

Donghua:

Ningbo:

Jedan od mojih učenika je urbanista iz Sjedinjenih Država koji sada radi u Kini. Oduševljen je koliko su kineski gradovi bolje isplanirani, koliko su bezbedniji i komforniji od američkih.

Kao učitelj kineskog mandarinskog jezika u Kini, takođe putujem i za Sjedinjene Države, gde živim šest meseci godišnje. I te kako sam svestan razlike između naših i kineskih gradova.

Verujem da se Amerikanci jako ponose svojim kućama i automobilima, dok se Kinezi svakodnevno integrišu u svoje – gradove.

Evo nekoliko razlika u gradovima Sjedinjenih Država i Kine o kojima (mi) razgovaramo i oko kojih se slažemo:

Javni prevoz

Čak i „manji“ gradovi kao što su Šiđou ili Čangša imaju sisteme podzemne železnice koji su čisti, efikasni i rastu iz godine u godinu. Svi gradovi u Kini, takođe, imaju opsežne sisteme javnog autobuskog prevoza, koji uredno stižu na svakih nekoliko minuta. On uvek govori o tome kako je sjajno ne posedovati automobil, već ih obilaziti pešice ili javnim prevozom – širom zemlje.

Šangaj sada ima najveći metro-sistem na svetu.

Izgleda da mi smeta što su zapadni gradovi napravljeni za automobile i što je kroz njih teško prolaziti, pa je teško biti bez sopstvenog vozila. Da sam i sam duže živeo i putovao po Sjedinjenim Državama, morao bih da se složim. Od onih mesta u kojima sam boravio u SAD, činilo se da je tek nekoliko gradova u kojima je moguće živeti bez automobila.

“Digitalno slikarstvo”. Šangaj 2114 (Nikolay Razuev)

Ljudi na ulici

Stanovništvo svi kineskih gradova se “preliva“. Postoje otvorene pijace, javni parkovi i trotoari punih ljudi u svako doba dana i noći.

Nemoguće za poređenje (Apples & Oranges)

Kada sam posetio SAD, sećam se da je u Njujorku i San Francisku bilo mnogo ljudi napolju, ali neki gradovi poput Atlante bili su gotovo prazni u svako doba dana. Amerikanci imaju velike automobile i velike kuće, i obično borave u njima.

Bezbednost

Kao što sam već napomenuo, kineski gradovi su krcati stanovništvom. U Sjedinjenim Državama, ljudi često pretpostavljaju razmišljanje tipa „više ljudi + manje prostora = više konfrontacije“. Pošto je statistiku geografskog kriminala često teško odrediti, takav stav je diskutabilan.

“Piramidalni oblakoder” na 18 spratova, sagrađen u Kunšanu gradu pokraj Šangaja

Spisateljica Džejn Džejkobs koristila je frazu “budne oči na ulicama” da opiše zašto su prepune i aktivne urbane ulice bezbednije; jer, znatno je manja verovatnoća da će se dogoditi neki incident, prekršaj ili zločin kada, kao u gradovima, uvek imate potencijalne svedoke ali i „svakodnevne heroje“ koji bi mogli da priteknu u pomoć.

Budući da su azijski i kineski gradovi prepuni prodavnica, izloga i prodavaca ulične hrane, na ulicama kineskih gradova uvek je “mnogo očiju” koje svojim prisustvom doprinose da budete bezbedni na gradskom asfaltu.

Puno je onih koji se u Sjedinjenim Državama kući vraćaju noću, a gradovi kada padne mrak postaju tihi, sa malo prolaznika koji su u vašoj neposrednoj blizini. Zbog toga je osećaj koji imate prilikom boravka u američkim gradovima definitivno preteći u odnosu na kineske gradove… u američkim često nema nikoga.

Kineski gradovi su vertikalni.

Američki su horizontalni.

Naravno, ako ste sa zapada, trebalo bi da dođete u Kinu i iskusite ovo na licu mesta. Isto tako, ukoliko ste iz Kine, isplati se posetiti Sjedinjene Države i doznati nešto više o kvalitetima američkih gradova. Ono što ih međusobno razlikuje naprosto nije za poređenje.

 

Quora

Zašto ljudi veruju da je Zemlja ravna?


Rat protiv neke strane zemlje dogodiće se jedino ako imućne klase zaključe da će iz njega moći da izvuku profit. George Orwell

Mapa Zemlje Orlanda Fergusona iz 1893. godine ismevala je „one koji veruju da je Zemlja okrugla“ što se vidi i na detaljima sa margina mape (gore desno).

Na putu u 21. vek dogodila se smešna stvar: Iako su stare teorije zavere postale sve neverovatnije, one su ujedno postale i – popularnije, sa dosta duha i duhovitosti piše Kori Doktorov, pomoćnik urednika portala Boing Boing i pisac knjige „Information Doesn’t Want To Be Free“. On je od 23. do 25. septembra u Torontu na globalnom forumu 6 Degrees.

Uzmimo Zemlju kao ravnu ploču: Nikada ranije u ljudskoj istoriji nije bilo više ljudi koji su svojim očima mogli da se uvere da je okrugla.

Od poricanja klimatskih promena do pokreta protiv vakcinacije dece i renesanse pokreta koji zagovara eugeniku – nalazimo se usred zlatnog doba jednog užasnog, konspirativnog načina razmišljanja, sa realnim posledicama po nastavak opstanka naše vrste na našoj (odlučno okrugloj) planeti.

Ovakve se ideje šire usled nekakve kombinacije ideologije i materijalnih okolnosti. Bilo koja od ovih ideja je uverljivo argumentovana i/ ili se isporučuje ljudima čije ih okolnosti čine podložnim tim idejama.

Teorije zavera nisu u porastu jer su argumenti protiv njih postali bolji. Argumenti koji idu u prilog „alternativnoj medicini“ ili protiv prihvaćene, zvanične klimatologije nisu bolji od onih koji su generacijama „vrebali“ u nekom graničnom području. Ako se prisetimo skeptika iz 19. veka koji su osuđivali vakcinu protiv malih boginja, lako se može uočiti da su argumenti protiv vakcinacije napredovali vrlo malo tokom perioda dužeg od jednog veka.

Ljudi koji paniče na ova dešavanja imaju objašnjenje za ovu novu, snažnu silu obnovljenih teorija zavere: oni, naime, kažu da su velike tehnološke platforme „razvile ekvivalent zracima koji kontrolišu um”, i koji nam „emituju“ čak i osrednje ideje… mimo naše sposobnosti da se mentalno odbranimo na racionalnom nivou.

Teoretičari zavere zagovaraju stav da su kompanije koje se bave oglasima, poput Googlea i Facebooka, bacile toliko novca na istraživanja i razvoj korišćenja naših podataka, kako bi ubedile ljude („kupce“) da kupuju frižidere, loše kredite sa ogromnim kamatama ili fidžet-spinere jer su slučajno shvatili kako da nam otmu našu slobodnu volju. Ovi sistemi “provlače” našu onlajn istoriju kroz bazu psiholoških testova, automatski birajući pristup koji će nas “uveriti”, a zatim nas bombardovati sve ekstremnijim i sve prilagođenijim nizom raznoraznih „poruka“… sve dok nas ne ubede da „strahotni šerijat“ ili „strahotni Džordž Soroš” dolaze po našu decu da ih odvedu.

Ovo uverenje je ukorenjeno u dubokom i potpuno opravdanom nepoverenju prema Big tech kompanijama, koje su se iznova i iznova neslavno dokazivale; od lažiranja poreza i politike zapošljavanja, preko saučesništva u državnom nadzoru, do ugnjetavanja i narušavanja privatnosti.

Ali ovaj dobro utemeljeni skepticizam isključen je kada je u pitanju procena sopstvenih tvrdnji koje velike tehnološke (Big Tech) kompanije imaju o efikasnosti svojih proizvoda. Primer „A“ za teoriju konspirativnog razmišljanja u vezi kontrole uma je, zapravo, „literatura“ koju prodaje sama ta kompanija, u kojoj se oni hvale potencijalnim kupcima upravo podacima o pogubnom uticaju svojih proizvoda, koji su, kako kažu, toliko strašni koliko se to kritičari pribojavaju da jesu.

Nazovite me cinikom, ali ne znam zašto bismo posumnjali u to da je svaka njihova izjava ništa drugo do njihov marketinški potez.

Ja samo, izvinićete me zbog toga, naprosto ne verujem u kontrolu uma. Istraživački psiholozi žestoko osporavaju nauku koja stoji iza klasifikacije „raspoloženja“ i „pet osnovnih tipova ličnosti“. I dok tehnološke firme – bez naše saglasnosti – prave dosijee o ogromnom broju ljudi, ono što je izvesno je da im ovi pomažu da nas „targetuju“ (to jest, prikazuju oglase onima koji su na internetu pretraživali recenzije frižidera, ili sugerišući da oni koji su ljubitelji foruma tipa White Supremacy žele da svoj novac pošalju na račun Fejt Goldi, ili da, recimo, „skoknu“ do Šarlotsvila i kao beli suprematisti počnu da rasteruju one koji demonstriraju protiv rasizma)… nema, zapravo, previše dokaza da velike tehnološke firme koje su upletene u internet biznis postižu bilo kakav značajniji napredak u promeni uverenja ljudi. Big Tech vam možda može pomoći da nađete one koji bi mogli biti pristupačni i otvoreni za komunikaciju na osnovu koje će – možda, nekad – postati vaši istomišljenici, a možda i mogu da automatizuju veći deo evidencije povezane sa vašim interesovanjima? Ali šta je sa vašim interesovanjima, vašim domenom afiniteta!? Pa, to je već tvrdoglavo nenaučna rabota.

Ako se zavere ne mogu pripisati ideologiji ili zracima za kontrolu uma, onda nam je na raspolaganju još jedna preostala mogućnost: da su materijalne okolnosti onih koji veruju u zavere učinile da takvi postanu ranjivi na neke loše ideje, čak i one koje su isto tako neverovatne kao i eugenika, pokret protiv emancipacije ili ravna Zemlja.

Primamljivo je misliti da zavere predstavljaju neslaganje oko toga šta je istina, ali u osnovi to je neslaganje oko toga kako znamo da li je nešto istina ili ne. Kada raspravljamo o ravnoj Zemlji, mi ne raspravljamo samo o obliku naše planete: mi raspravljamo o metodi po kojoj možemo znati njen oblik.

Savremeni način saznavanja stvari sigurno se stiče kroz formalne vežbe traženja istine. U njima, službeno telo saziva formalnu, transparentnu istragu nekih pitanja: kako izračunati otpornost armature naših zgrada na opterećenje; da li treba da jedemo više biljaka a manje životinja; da li je lek bezbedan. Slušamo stručnjake koji iznose najbolje dokaze (ili pobijanja). Ta tela smišljaju i donose odluku, objavljuju tu odluku i iznose svoja obrazloženja.

Ovi sistemi funkcionišu jer kad ne uspeju, oni ne uspeju na bezbedan način. Ljudi koji su uključeni u ovo obavezani su etičkim pravilima koja ih sprečavaju da padaju u iskušenje; njihov rad je prikazan, tako da treće strane mogu otkriti bilo kakve manjkavosti i greške; sistem je podložan žalbi i ukidanju, kako se otkrivaju nove činjenice.

Da bi ovi sistemi funkcionisali, oni moraju biti fer i pošteni.

Ali 40 godina rastuće nejednakosti i konsolidacije industrije (odnosno biznisa) pretvorili su naše traganje za istinom u aukcijsku rabotu, u kojoj su zakonodavci, regulatori i administratori “susreli” malu grupu sve bogatijih ljudi koji u svojim rukama drže budućnost finansija i karijere svih ostalih. Konsolidacija industrije čini zapanjujuće jeftinom „kupovinu istine“: Jednom kada se industrija bude svela na veoma mali broj ljudi, na šačicu igrača, pa… oni se lako mogu dogovoriti oko toga kako će igrati, a jedini ljudi kvalifikovani da budu u ulozi sudija potiču iz izvršnih struktura kompanija u posedu upravo onih koji dogovaraju pravila igre, odakle će se vratiti nakon što opet prođu kroz pokretna vrata na ulazu u zdanje Uprave.

Zašto se ne slažemo oko hitnosti i preke potrebe za rešavanje problema klimatskih promena? Zbog  zavere, koja nas mami da posumnjamo u to. Zašto smo dopustili da jedna porodica skupi bogatstvo veće od Rokfelerovog dok smo branili OxyContin i tvrdili da nije zarazan? Zbog zavere bogatih. Zašto se neki Boing 737 srušio? Zašto je otkriveno da su bočice za bebe obložene kancerogenom plastikom? Zašto korumpirane kompanije ostvaruju profit „konsolidujući“ se sa najomraženijim diktatorima na svetu? Zavere.

Drugim rečima, ipak i uz neminovnu šalu: tehnološke firme nemaju zrake za kontrolu uma, ali – i to nije nikakva magična, mistična ili zlokobna rabota – nažalost poseduju neverovatno sofisticiranu mašineriju za pronalaženje ljudi; a ako tražite osobe koji mogu da poveruju u vašu „zaveru“, onda je od koristi ukoliko postoji ogroman pul onih koji su bili na udaru „zavereničkog modela“, i čiji su životi bili nepopravljivo oštećeni nekim “zaverama”.

Biti u svetu u kojem je istina na aukcijskoj prodaji znači unapred se odmaći od racionalnosti i zdravog razuma. Niko nije kvalifikovan da proceni sve strogo tehničke istine potrebne za opstanak: čak i u slučaju da ste u stanju da savladate medijsku pismenost i razdvojite ugledne naučne časopise od onoga što je za smeće (koje nekoga može da na trenutak zabavi); čak i ako možete steći statističku pismenost za procenu onoga šta ta „studija“ predstavlja, a zarad poštene strogosti; čak i ako možete da steknete stručnost za procenu tvrdnji o bezbednosti opijata (ili nečega sličnog gde naše znanje prestaje), ne možete to činiti iznova i iznova u nedogled: jer, građevinski standardi brinu o našoj bezbednosti i kvalitetu života u prostoru koji zovemo domom; vazduhoplovni bezbednosni standardi regulišu bezbednost vašeg predstojećeg leta, a standardi bezbednosti hrane obezbeđuju da je hrana u večeri koju ste upravo naručili bezbedna po zdravlje.

U takvom svetu oslanjate se na odabrane stručnjake od kojih će vam svaki reći koje su tvrdnje tačne, a koje nisu – ali samo u onoj oblasti za koju poseduju znanje. Verujem u reč zvanične medicine o vakcinama zbog pouzdanih prijatelja koji su naučnici, i pre svega dokaza koje su izneli; Iz istog razloga ne verujem (u sve klimavije) medicinske tvrdnje o bezbednosti opijata. Ali moj prijatelji epidemiolozi nemaju stručno znanje kada je reč o konstrukcijskom čeliku, emisijama dizel goriva ili klimatologiji.

U pluralističkom, višestranom svetu možemo težiti vladavini zakona, u kojoj rigorozni sistemi kontrolišu i proveravaju fragilnost, krhkost svih nas. U oligarhijskom svetu, ostavili smo ljude koji „zvuče kao da znaju o čemu pričaju“ i verujemo u njih. Ako vam ljudi kažu da vas opijati ubijaju (i verovatno vam tim rečima spašavaju život), a zatim se na to nadovežu govoreći vam da je Zemlja ravna ili da Džordž Soroš želi da razori tkivo vašeg društva finansiranjem azilanata i plaćenih demonstranata, pa…na osnovu čega možete meriti istinitost tih izjava?

Big Tech je deo ovog problema, ali ne zato što tehnološke kompanije imaju zrake za kontrolu uma. Umesto toga, problem sa njima je to što imaju monopole, zahvaljujući decenijama provedenim u kupovini i preuzimanjima tek novonastalih konkurenata, kao i spajanja sa svojim najvećim konkurentima, zahvaljujući postavljanju vertikalnih tržišta na kojem prodavci nude robu i usluge specifične za industriju, tržišta koja se prilagođavaju kupcima u dobro definisanom segmentu…. tržištima u kojima se ruše rivali koji neće da se prodaju. Big Tech znači da je jedna kompanija zadužena za društveni život 2,3 milijarde ljudi; to znači da druga kompanija kontroliše način na koji odgovaramo na svako pitanje koje nam padne na pamet. To znači da kompanije mogu zahtevati pravo da kontrolišu koji softver mogu da koriste vaši uređaji, ko može da ih popravi i kada ih mora poslati na deponiju.

Ove kompanije – svojim utajama poreza, zloupotrebama radnog procesa i profesije, „kavaljerskim“ odnosom prema našoj privatnosti i njihovom sasvim običnom, ljudskom krhkošću i samoobmanom – nisu u mogućnosti da upravljaju našim životima. Ali, niko, zapravo, i nije podoban da bude naš vladar. Zaslužujemo da imamo tehnološko samoodređenje, a ne korporatizovani internet koji se sastoji od pet gigantskih servisa – od kojih je svaki krcat prikazima sa ostala četiri.

Teško je ovde koristiti se računom i matematikom, ali prvi korak je okončanje oligarhijskih kontrola. Potreban nam je raskid sa svim konsolidovanim industrijama-biznisima: energetikom, transportom, računovodstvom i revizijom, zabavom, telekomunikacijom, medijima, vestima, tehnologijom – sa svim stvarima. Od naočara i profesionalnih rvača do filmskih studija i apoteka (da ovom prilikom ne potežemo priču o farmaceutskim kompanijama).

Nikad ne možemo biti sigurni da li su naša uverenja ta koja su odista istinita; ali sve dok ne uspemo da uočimo gde nas to vode dokazi – čak i kad  potiču od milijardera – naša verovanja će se kretati ka katastrofalnoj lažnosti.

 

Kori Doktorow, The Globe & Mail (20sept 2019)

KORI DOKTOROV je SF pisac, bloger i tek-aktivista. Jedan je od urednika popularnog bloga Boing Boing (boingboing.net) i saradnik mnogih novina, magazina i vebsajtova. Wired, Popular Science, Make, the New York Times su samo neki od mnogih. Bivši je direktor evropskog ogranka Electronic Frontier Foundation (eff.org), neprofitne organizacije za građanska prava koja se bavi slobodama u sferama tehnologije i interneta. “Mali brat”, objavljen u maju 2008. godine, bio je bestseler Njujork tajmsa.

Entertainment Weekly je 2007. godine Doktorova nazvao “Vilijemom Gibsonom svoje generacije”, dok ga je poslovni magazin Forbes stavio na listu Web Celebrities za 2007/08. Jedan je od “Mladih globalnih lidera” (Young Global Leaders) Svetskog ekonomskog Foruma 2007.

Osim Malog brata, koji je jedini preveden na naš jezik, objavio je romane: Down and Out in the Magic Kingdom, Eastern Standard Tribe, Someone Comes to Town, Someone Leaves Town, Makers.

Stvarno stvarna stvar


Sci-fi art, Simon Stålenhag (simonstalenhag.se)

Da NLO ne postoji, trebalo bi ga izmisliti. Ali  – on naprosto postoji, i stoga ga, na sreću, više ne treba izmišljati. A jedna spektakularna, zabavna i ujedno “smrtno ozbiljna” vest je tokom prošlog vikenda obišla svet.

Simon Stålenhag

Mičio Kaku, profesor teorijske fizike na Njujorškom gradskom koledžu kaže da je “teret dokazivanja da NLO-i ne postoje sada prebačen na američku vladu, kao i na najveće svetske zemlje, “kojima sada nedostaju dokazi da NLO-i ne postoje”.

U duhovitom ali realnom obrtu, Kaku je izjavio da je sada potrebno da države dokazuju nepostojanje NLO-a i inteligencije koja ovu tehnologiju opslužuje. On je kazao da se orkestrirano, sa više strana sveta, već neko vreme puštaju informacije o postojanju vanzemaljske tehnologije [Neidentifikovani leteći sistemi – “Unidentified Aerial Systems” (UAS), tu su i atipična leteća vozila “Anomalous Aerial Vehicles” (AAV), neidentifikovani vazdušni fenomeni – Unidentified Aerial Phenomenas (UAP), i, naravno, dobri stari neidentifikovani leteći objekti – Unidentified Flying Objects (UFO)]

Simon Stålenhag

Američka mornarica je prekjuče priznala da je nekoliko NLO video-zapisa “autentično” i da su na njima pojave tj. fenomeni koje trenutno ne mogu objasniti; evo i osvrta Mičija Kakua, profesora teorijske fizike i autora bestselera „Budućnost ljudskog roda“ (Future of Humanity), u kojem izražava nadu da će do kraja ovog stoleća čovek konačno uspeti da uspostavi kontakt s “nekom vrstom vanzemaljske inteligencije”.

Simon Stålenhag (simonstalenhag.se)

On je dodao da prisustvujemo “prekretnici” u shvatanju onoga što je na našoj planeti već odavno prisutno, kao i da sve strane – bilo da je reč o zapadu, Sjedinjenim Državama, Kini ili Rusiji – rade na primeni i usavršavanju hiper-soničnih letelica, za koja su saznanja dobili “od izvora koji nije zemaljski”.

Simon Stålenhag

On kaže da su “vojne snage širom sveta već dugo vremena veoma precizno beležile podatke o ovim objektima – njihove dimenzije, brzinu i sposobnost manevrisanja, koji su barem 20 puta brži od zvuka i postižu visinu od sedam hiljada metara u tren oka”. Po Kakuu, njihovo prisustvo na Zemlji sada je nemoguće poreći, jer američke snage “i drugi faktori” poseduju fizičke dokaze o kojima sada već otvoreno govore.

Simon Stålenhag

Sjaj u tami: Put u središte Zemlje


– Zaspao si, zemljače – reče seljak i osmehnu se noćnim, besanim očima – konj te je jedno pola vrste odvukao…

Isak Babelj, Zamošć (Crvena konjica)

Pošto smo se pre par godina osvrnuli na sjajne „Crvene zvezde nad Rusijom“, postavku u “Tejtu” na temu manipulacije vizuelnim medijima tokom Staljinove ere, evo još nekih zabavnih detalja iz epohe Sovjeta.

O podzemnim bunkerima vam Moskovljani mogu reći puno toga zanimljivog. Pod našim nogama – ispod kolovoza i trotoara, pod zemljom, leži džinovski mrtvi grad stvoren radi – preživljavanja. U svojim višespratnim klimatizovanim objektima, ukopanim duboko pod zemljom, posvuda su prostrti skupoceni tepisi; tu su i elektronski satovi, koji s izvanrednom preciznošću mere vreme, netaknuti tabaci hartije na stolovima i posebni odeljci s krevetima, preko kojih je zategnuta čista posteljina.

“Sklonište na čuvanju” – kažu vojnici na straži koji motre na njega. Pa ipak, ovi objekti izgledaju do te mere jedinstveno da je teško da bi se neko izuzev stražara usudio da ove „podzemne letnjikovce“ nazove skloništima. Jer – skloništa od bombardovanja za obične smrtnike su potpuno drugačija. Elitni kompleks je sagrađen u Staljinovo doba; uz podzemne državne institucije, fabrike i neke vrste prodavnica, taj je kompleks povezan sistemom tunela – dugim podzemnim hodnicima koji počinju na dubini od pet metara, i koji vode u to jedinstveno utočište od atomskog napada.

Zadnje strane prostorija i objekata (one nasuprot ulazima u njih) povezane su kanalima u koje su položene cevi za vodosnabdevanje i kanalizaciju, koje vode do kolektora otpada, i koji će – u slučaju neprijateljske blokade glavnih ulaza ili namernog urušavanja iznutra radi onemogućavanja prodora neprijatelja – poslužiti kao alternativni izlazi. Teoretski, u podzemnu kancelarijsku zgradu moguće je ući kroz „obične“ ulaze neke od državnih ustanova.

Kopanje prvih tajnih izlaza počelo je pre Drugog svetskog rata i aktivno se nastavilo sve do 1953. godine, kada je Staljin umro. Izgrađeni su, kako je i predviđeno, da bi pružili maksimalnu bezbednost, a svi prolazi su i dalje netaknuti. Njihova lokacija je tajna, a kompletna mapa svih objekata postoji jedino u ruskom Ministarstvu za vanredne situacije. Posebno su brojni podzemni hodnici unutar brda na kojima leži Moskva: u Taganki, Kineskom gradu i ispod Vorobjovih Gora (Vrapčevih brda).

Sveobuhvatni, široko razgranati sistem tajnih izlaza-ulaza je onaj prvi, gornji nivo podzemnih utvrđenja Moskve. Njihov drugi nivo počeo je da se gradi nakon 1953. Zgrade Centralnog komiteta, KGB-a (danas FSB, Savezna služba bezbednosti) i Ministarstva odbrane urastale su sve dublje u zemlju – ponekad i do pet spratova. Novca je potrošeno da se i ne zna… A ove komforne „zgrade“ i prostori deluju kao da ste doslovce u pravom gradu; povezani su “ulicama” i “uličicama”. Dakle, iz zloglasne neobarokne Lubjanke vodi direktan podzemni prolaz do neoklasičnog Kremlja, a tunel koji vodi do njega proteže se od zgrade Centralnog komiteta na Starom trgu (Старая Площадь), i toliko je širok da kroz njega možete voziti automobil.

Na kraju vladavine Hruščova, opasnost od nuklearnog rata činila se daleko stvarnijom nego što je to danas slučaj. Zatim su usledili projekti za izgradnju trećeg nivoa podzemnih konstrukcija. Njegovu realizaciju od ideje do stvarnosti započele su sovjetske vlasti početkom 70-ih: pre svega, podzemni “monorejl”, pruga s jednim kolosekom. Njegova prva trasa je između Centralnog komiteta i Kremlja. Do danas se proteže na više od 600 odnosno 800 metara i uglavnom je ispod Kremlja i njegove neposredne blizine… A danas je to savremeno utočište koje prodire u zemlju do dubine između osam i deset spratova, uz nivo komfora koji bi se mogao komotno rangirati kao hotel sa pet zvezdica, i sa nivoom kvaliteta soba u rangu “President”.

Evo šta Vadim Mihajlov, šef kopača, kaže o tajnom metrou:

Naravno, tajni Metro-2 postoji. Naši kopači ne samo da su ga videli stotinama puta, već su istražili i mnoga okolna područja. Ovu tajnu liniju smo po službenoj dužnosti koristili kako bismo nakon radne smene stigli do „regularne“ javne stanice Ramenki. Međutim, danas je jedan deo ove linije “Metro-2”, i to onaj deo koji se nalazi u blizini Trga Arbata, pod dodatnim nivoom obezbeđenja, i sada nema načina da mu se pristupi ili uđe. „Dvojka“ je i danas još uvek „u izgradnji“, ali puževim tempom. Jer, kao i uvek – nedostaje novca.

Međutim, tajni metro predstavlja tek deo moskovskog metroa. Postoji 12 nivoa komunikacije odnosno povezanosti (cevi, kolektori, pećine, itd). Maksimalna dubina stanovanja – 840 metara, a tu su i vojni bunkeri. Kopalo bi se i dublje, ali postoji realna prepreka koju je poprilično teško savladati: sloj granitnog stenja.

P.S. U jednom od ovih bunkera (koje biste mogli da posetite) danas se nalazi Muzej istorije Hladnog rata.

 

Izvor: Подземелья и тайные ходы Москвы.

Aleksandar Železnov, softverski inženjer (Specijalistička primenjena matematika i informacione tehnologije, Državni univerzitet Sankt Peterburg)

 

Quora

Vladimir Prelovac: uspeh dolazi preko noći, ali nakon 28 godina rada i učenja


“How many cares one loses when one decides not to be something but to be someone.”

Kagi.ai je novi startap Vladimira Prelovca koji menja način na koji pretražujemo internet. Vladimir, koji je pre tri godine prodao proizvod ManageWP svoje firme Devana Technologies, poslednjih godina je interesovanja sa WordPress-a usmerio na druge tehnologije. Priču donosi startaperski portal StartIT.

Vladimir Prelovac (eKapija)

Kada poznavaocima domaće startap scene pomenete ime Vladimira Prelovca, većini je verovtno prva asocijacija Devana Technologies i ManageWP koji je pre tri godine kupio jedan od najvećih registara domena na svetu, GoDaddy. Sada, tri godine kasnije Vladimir više nije u WordPress vodama već je pokrenuo novi startap Kagi.ai kojim planira da potpuno preokrene dosadašnji način pretrage na internetu.

Ideja za novi startap nastala je od svesti o tome da se već nekoliko decenija uobičajeni postupak prilikom pretraživanja na internetu svodi na kucanje pojma na pretraživaču koji kada kliknete search prikaže veliki broj linkova povezanih sa traženim pojmom, a na vama je da u moru izvora izaberete onaj najrelevantniji i potrebna informacija je tu. Iako je ovo veoma jednostavno, Vladimir je zamislio da postoji još jednostavnije rešenje — umesto da filtriramo informacije sa više sajtova ili čitamo celokupan tekst samo zbog nekoliko informacija, njegov startap Kagi.ai treba da omogući korisnicima da dobiju direktne odgovore na postavljena pitanja.

Po čemu je ova aplikacija posebna?

Da bi se uopšte rodio Kagi.ai, bilo je potrebno da Vladimir nakon prodaje ManageWP-a svoja interesovanja sa WordPress-a usmeri na druge tehnologije. U tom smislu govori o tome za čime danas gaji zanimanje i na čemu se suštinski temelji njegov novi startap:

Trenutno interesovanje mi je u polju pretraživanja veba i aplikacija koje koriste mašinsko učenje. Prošle godine smo lansirali prototip Kagi.ai tehnologije, koji je prvi web-scale question-answering sistem na svetu koji koristi unstructured data (nestruktuirane podatke, prim. aut.) sa interneta za odgovore na bilo koje pitanje korisnika.

Kako bi u praksi lakše razumeli kako ova aplikacija funkcioniše Vladimir predlaže da se za primer uzme neko jednostavno pitanje, recimo: Koliko je Sunce udaljeno od Zemlje? Kao odgovor na ovo pitanje za manje od jedne sekunde na Google-u dobijamo oko 60.000 rezultata i veliki broj linkova koji vode do članka na Vikipediji i drugim sajtovima o Suncu, objašnjava Vladimir. A ovakav rezultat zatim zahteva ulazak na sajt, listanje i traženje podatka koji nam je potreban.

Za razliku od ovog tradicionalnog načina, Kagi.ai je zamišljen tako da kada korisnik ukuca isto pitanje odmah dobije odgovor. Kada dobije odgovor aplikacija pruža mogućnost da oceni odgovor i pročita nešto više o tome.

Aplikacija koristi podatke sa veb-stranica i pomoću tehnologija koje obrađuju prirodni jezik izvlači odgovore. Predviđeno je da se tehnologija Kagi.ai koristi u bilo kojem scenariju za nalaženje informacija, uključujući pretraživanje dokumenata i baze podataka preduzeća.

Na svemu ovome radi tim koji na čelu sa Prelovcem trenutno broji šest članova, od kojih polovina radi u Srbiji. Pred svima njima je izazov koji se ogleda u pravljenju sledećeg velikog koraka u svetu pretraživanja:

Imamo jako talentovane istraživače i inženjere koji su se uhvatili u koštac sa ovim najambicioznijim izazovom do sada. Cilj nam je razvoj tehnologije koja će pokrenuti narednih hiljadu milijardi pretraga. Prvih hiljadu milijardi pretraga se desilo na desktopu, drugih na mobilnom telefonu i verujem da će narednih doći kroz natural language/voice npr. pitaćete svoj auto da vam preporuči restoran na putu.

Iako ima nezanemarljivo iskustvo u vođenju kompanija Prelovac ističe da je najnoviji projekat nešto sa čime se do sada nije susretao.

Ova kompanija je drugačija od svih ostalih koje sam imao u smislu da se radi o R&D (istraživanje i razvoj) projektu u grani koja se razvija velikom brzinom i proboji se dešavaju gotovo mesečno. Nemamo ciljne grupe, korisnike i trakciju — sve što je važno je kvalitet tehnologije koja se meri tačnošću odgovora. Trenutno imamo bolje rezultate nego AI assitants većine tehnoloških kompanija (Apple, Microsoft, Samsung, Amazon…) i rame uz rame smo sa Google-om za širinu i tačnost odgovora na pitanja.

Kako Vladimir dalje objašnjava, njihov pristup predstavlja paradigmu gde mogući ulazni materijali koji koriste veštačku inteligenciju ostaju što otvoreniji i što opštiji, radeći na poboljšanju kvaliteta i tačnosti rezultata. Kompanija se odlučila za pristup od vrha ka dnu (top-down), koji je suprotan pristupu koji se danas koristi i u okviru koga je korisnik primoran da pamti komande i vrste interakcija.

Zbog razvoja aplikacije i praćenja tačnosti u odgovorima, kompanija vrši i samostalna istraživanja o uspešnosti digitalnih asistenata. Na osnovu njihovih poslednjih rezultata, Kagi.ai je izjednačen sa Google Assistant-om i ima gotovo tri puta bolje rezultate u odnosu na polsednjeplasirani Siri.

Biznis model koji koristimo je licenciranje tehnologije gore pomenutim kompanijama kada tačnost postane dovoljno visoka (više od 85 odsto, trenutno je oko 60 odsto), ili pokretanje vlastite grane prozivoda (pretrazivač, AI assistant) u ovoj industriji.

Nekad i sad

Devana Technologies nastavila je da radi na projektu najvećeg drona za agrikulturu na svetu (nosivosti od 80 kilograma) kroz Devana Aero i nakon prodaje tog biznisa ove godine, Devana će se zatvoriti. Ovo je za Vladimira kraj jedne ere duge devet godina. Međutim, on ne krije da je kroz razvoj Devane dosta naučio i da se veoma raduje novim izazovima.

Za Kagi.ai sam morao da zaboravim sve što sam naučio do sada jer vodim kompaniju koja nema revenue i verovatno ga neće imati dok ne postignemo željeni cilj u razvoju nove tehnologije — koji se možda nikad neće ni desiti. To je novo za mene i opet na neki način zastrašujuće i zanimljivo kao kada smo kreirali i gradili ManageWP iz Srbije pre mnogo godina. Ono sto je zajedničko je upornost, znatiželja i želja za kreiranjem nečega novog.

Iako već tri godine ne živi u Srbiji, u svojoj zemlji je i dalje ostao aktivan kroz udruženje Živojin Mišić koje je osnovano 2013. godine sa ciljem da podstakne preduzetništvo u Srbiji. U toku je konkurs za nagradu šeste generacije „Najboljih edukatora Srbije”, a već nekoliko godina imaju predstavnike i na globalnom takmičenju najboljih nastavnika.

U produžetku je i pregled globalne zastupljenosti najvećih internet-pretraživača, StatCounter Global Stats

Budućnost startup firmi je u Evropi


Međusobno povezivanje tehnoloških čvorišta se širom EU rapidno povećava (Pixabay)

Evropska startap scena dugo je postojala u senci Silicijumske doline, koja godinama važi za nesporno najbolji svetski startup ekosistem. Teško je ne zavideti sposobnosti Doline da privlači brda novca, usisava talente svetske klase, i sa svoje startaperske  „proizvodne trake“ izbacuje svetske kompanije koje je teško nadmašiti. Ali, usudimo se to reći, ova ravnoteža i odnos snaga vremenom počinju da se menjaju, s mnoštvom novih i uzbudljivih tehnoloških čvorišta koja nastaju širom Evrope, u vreme kada se globalni trendovi konačno preokreću u našu (evropsku) korist.

Prva polovina ove godine oborila je rekord u oblasti ulaganja u evropske tehnološke firme, sa 19,2 milijardi evra uloženih u prvom i drugom kvartalu. “Mega runde” – nekada rezervisane za Sjedinjene Države i neke zemlje Azije – takođe su u porastu u Evropi, s tim da su runde veće od 100 miliona evra pokrenule većinu nedavnog rasta – 26% u prvom i obimnih 45% u drugom tromesečju ove godine. I dok su evropske brojke još uvek u senci američkih, jaz se brzo smanjuje a investitorske mega-runde u SAD opadaju – bar za sada. U međuvremenu, EU se gotovo poklapala sa Sjedinjenim Državama u pogledu izlazaka kompanija koje podržavaju rizični kapital venčer ulagača tokom prošle godine – od 107 milijardi do 136 milijardi dolara.

Najveće svetsko tržište…

Ova je procena uzela u obzir da je Silicijumska dolina svetska prestonica za startapove, ali nema dobrog razloga zašto bi to trebalo biti. EU startapi imaju direktan pristup najvećoj svetskoj ekonomiji: to je tržište koje ima 500 miliona ljudi i BDP od 25 000 evra po glavi stanovnika. Evropa je ujedno i bolja platforma za dostizanje drugih tržišta širom sveta, uključujući brzo rastuća tržišta u Africi i Aziji. EU je vodeći trgovinski partner za neverovatnih 80 zemalja, u poređenju sa samo 20 za SAD.

… I fond talenata kojeg treba uskladiti sa zahtevima poslovanja

Preovlađujući trend današnjice: Inovacije

Kompanije svetske klase stvorene su kombinacijom mozga i tehnologije, a Evropa ima više nego dovoljno potencijala da bi se takmičila na globalnom nivou. Na Starom kontinentu se nalaze neki od vodećih svetskih tehnoloških i inženjerskih univerziteta, uključujući Oksford, Kembridž i Imperijalni koledž u Britaniji, prestižni ciriški ETH i Tehnološki univerzitet Delft u Holandiji. Takođe, EU ima više programera (5,7 miliona), u poređenju sa Sjedinjenim Državama (4,4 miliona, mada, doduše, treba primetiti da SAD imaju oko 150 miliona ljudi manje nego EU); u poslednje dve godine, ovaj stručni profil je uvećan za 200 hiljada novih IT uposlenika.

Preduzetništvo se ovde sve više prepoznaje kao legitimni karijerni izbor, sa sjajnim MBA-ima koji biraju da nakon diplome pokrenu svoj posao, a ne da se penju uobičajenim korporativnim lestvicama. Pored toga, kako se ekosistem sve više uspostavlja, to počinjemo da uviđamo sve veći broj preduzetnika i pravu „bujicu“ startapova, sa iskustvom i sredstvima za dalju izgradnju još većih i boljih preduzeća u drugoj investicionoj rundi.

EU startup mreža – napredniji vid početničkog poslovanja

A kad je u pitanju stvaranje tima, Evropa takođe poseduje prednosti u pristupu talentima i njihovom privlačenju – posebno nakon nedavne Trampove akcije sprečavanja imigranata da uđu u SAD; ne samo što zemlje EU imaju koristi od slobode kretanja širom kontinenta, već su u njoj i „opuštenija“ pravila za regrutovanje veštih talenata, i to iz širih oblasti. Manja konkurencija znači da su plate obično znatno niže od američkih, posebno u startup centrima koji su u nastajanju, a evropski zaposlenici su često lojalniji, što olakšava brzo uspostavljanje tima i timske kulture.

Nova i postojeća čvorišta u porastu

The Verge

Silicijumska dolina nema monopol na rešavanje ogromnih izazova digitalizacije, koji utiču na sve industrije i sve vrste kompanija, i to širom sveta. Shodno tome, tehnološka rešenja se izmišljaju i grade na sve većem broju evropskih lokacija, što je olakšano širenjem informacija i ideja i padom troškova izgradnje neke kompanije.

Ranije su dominirali London, Pariz, Berlin i Stokholm, a sada start-ap firme niču širom Evrope, stvarajući snažan međusobno povezan ekosistem. Centri koji su u snažnom zamahu uključuju gradove kao što su Kopenhagen, Barselona, Dablin, Lisabon, Oslo i Talin – svi oni veoma brzo rastu i počinju da privlače investicije, uz puno prostora za dalji razvoj. Zapravo, trenutno postoji 15 evropskih gradova sa više od 50 hiljada profesionalnih programera koji su od 2013. namakli oko milijardu dolara ukupnih kapitalnih investicija, što predstavlja ogromne mogućnosti u narednim godinama.

Otklanjanje praznina

Uz sav ovaj potencijal, nema razloga zašto evropski startupi ne bi mogli da „stanu na crtu“ onima iz Silicijumske doline. Ali, Evropskoj uniji je i dalje potrebno više osnivača, da bi se uskladile ambicije onih koji teže da ostvare uspeh „preko bare“, u Sjedinjenim Državama. U Evropi smo već prečesto viđali osnivače koji se prodaju američkim ili azijskim kompanijama, umesto da sopstvenim snagama dovedu svoje poslovanje na novi, viši nivo. Stvari se menjaju: nova generacija osnivača i unekoliko drukčiji preduzetnički koncept doveo je nivo ambicija iznad onog što smo imali prilike da vidimo u proteklim godinama. Sada je potrebno da ovo postane uobičajena norma, tako da je razumljiva želja za izgradnjom „globalnih startap asova“ i brzim širenjem evropskih startup firmi u inostranstvu.

Finansiranje je takođe problem jer, iako se njihov broj povećava, evropski VC sektor (Venture Capital, oni koji kao ulagači rizičnog kapitala daju novac za razvoj perspektivnih startup firmi) još uvek ne privlači velike institucije, kao što su penzioni fondovi, zadužbine i korporacije – u svakom slučaju ne na isti način kao što se to radi u Sjedinjenim Državama. U Evropskoj uniji, ogroman udeo startup finansiranja i dalje dolazi od učešća vlade odnosno državnog novca, kroz grantove, povoljne zajmove i venture ulaganja. Ovo je sjajan investitorski model, ali je očajnički potrebno što veće učešće privatnog kapitala, posebno u ranijim investitorskim rundama, od „Seed+“ do „Series B“.

Suprotno tome, američki institucionalni LP-i imaju veću sklonost za preuzimanjem rizika i lakše se uklapaju u profitni profil koji nude američki ulagači rizičnog kapitala. Bolje razumevanje sektora znači da su spremniji da obezbede „strpljivi kapital“ rizičnim fondovima, kao i da čekaju i do 10 godina pa i više pre nego što ostvare povrat. To je jedan od primarnih razloga zašto je još uvek ogroman jaz između američkog i evropskog finansiranja i evaluacije (procene vrednosti, tj isplativosti ulaganja). Istraživanje GP Bullhound-a je utvrdilo da se startap jednorozi u Evropi obično vrednuju 18 puta više od njihovih prihoda, u poređenju sa 46 puta u Sjedinjenim Državama.

Američki investitori: pogled uprt u Evropu

Onda možda i ne čudi što ovaj ogroman „procep“ u finansiranju pokreće sve američke venčer ulagače da se u većem broju uključe u evropske investicije, privučenih nižim troškovima poslovanja u kombinaciji sa velikim potencijalom za rast. U 2018. godini, sedam procenata rizičnog kapitala uloženo je u evropske startape koji uključuju najmanje jednu venčer kapital firmu iz Silicijumske doline, što je predstavljao petoprocentni rast u odnosu na 2013. godinu, kada je učešće bilo tri procenta. A tamo gde američki venčer ulagači odluče da ozbiljno investiraju, to znači da investiraju puno: ušli su u Evropu sa 22% ukupnog rizičnog kapitala uloženog u 2018. godini iz dilova koji uključuju najmanje jednu VC firmu iz Silicijumske doline, što je značajno više nego u npr. 2013. godini, kada su američki venčer ulagači učestvovali sa 12%, odnosno 2008. godinu, u kojoj je njihovo učešće na EU startup tlu iznosilo osam odsto.

Američki venčer-investitori shvataju da ulaganja u Evropi ne samo što bi im pružala šansu da diverzifikuju svoj portfelj već bi im takođe obezbedila da ne propuste neke od najistaknutijih EU startup firmi sledeće generacije. Nedavni primer je Checkout.com sa sedištem u Britaniji, svetska kompanija za novčane transfere, koja je upravo okončala najveću dosadašnju fintech seriju A u Evropi – 230 miliona dolara – u rundi koja uključuje „Insight Venture Capital“ sa sedištem u SAD i „Endeavour Catalyst“. Insight Venture Partners su takođe nedavno uložili u nemačku startup kompaniju N26, malu komercijalnu banku, kroz investitorsku rundu serije D „tešku“ 300 miliona dolara.

A keš nije jedini benefit koji EU startapi imaju od dilova s američkim venčer ulagačima, jer Amerikanci takođe pružaju dragoceno znanje i stručnost u osvajanju po svemu presudno važnog američkog tržišta, što je evropskim startapima često teško da ostvare. Američki venčer kapitalisti takođe dolaze sa nenadmašnim znanjem o tome kako napraviti startup jednoroge, kao i načine za uspešno dovršavanje izlaska na berzu (IPO). Ovakva iskustva ne postoje u Evropi, ali je do njih i teže dopreti, posebno u manje razvijenim startaperskim čvorištima. Ulazak veće količine američkog novca na evropsku startap scenu znači i da će se evropskim preduzetnicima ukazivati brojnije prilike da raspolažu s više novca nego ikada pre.

Ono što nije previše pozitivan aspekt ovog trenda, za EU startape koji su predmet američkih ulaganja, jeste što ponekad to može značiti premeštanje svog posla u inostranstvo (u ovom slučaju izvan EU) ili predstavlja „meko“ preuzimanje putem investicija u kasnijoj fazi. U tom slučaju, vlasništvo je prestalo da bude u evropskim rukama. Ono što je od presudnog značaja je da je američko ulaganje trenutno ograničeno na startapove sa smanjenim rizikom ulaganja u seriji C pa nadalje, što znači da i dalje postoji veliki jaz u finansiranju od faze Seed+ do Serije B. To smanjuje sposobnost Evrope za prolaznost-protok američkih investicija do obećavajućih ideja u ranijoj fazi.

Venčer kapital kao pokretačka snaga

Evropi se ukazala dosad neviđena prilika da se istakne na svetskoj tehnološkoj sceni i izazove hegemoniju Sjedinjenih Država i Kine. Evropa ima talenat, ima tržište, ima ambiciju i na korak do rešenja za kvalitetnija i stabilnija, dugoročnija finansiranja. Da bi se to postiglo, ključan je rizični kapital i venčer ulagači, pa stoga EU ohrabruje institucionalne investitore da se uključe u što većem broju, osiguravajući da u ranoj fazi finansiranja već postoji podrška venčer investitora – kako bi što ranije primetili, ohrabrili, mentorisali, podržali i pokrenuli evropske tehnološke preduzetnike. Jednom kada se popuni ta praznina – Silicijumska dolina imaće još jednog globalnog takmaca.

 

Kjartan Rist, Forbes

Najpopularnije startup-destinacije u 2019.


Ilustracija: WeWork

„Najpopularnije startup-zemlje na svetu“ (“Most startup friendly countries in the world”) je segment poslovnog magazina CeoWorld u kojem se vrši rangiranje, godišnja procena konkurentnosti kao i “privredne sposobnosti neke zemlje da koristi proboje u nauci i tehnologiji“.

Sjedinjene Države osigurale su svoje prvo mesto iz više razloga, uključujući ključne mogućnosti istraživanja i razvoja (Research & development, R&D). Snaga i potencijal SAD proističe iz veoma visoke stope startupa, robusnih anđela-investitora i venčer investicija. Važno je napomenuti da Sjedinjene Države dobijaju visoke ocene za „izgradnju svoje ekonomije znanja“. SAD su utočište za 119 institucija od 500 najboljih svetskih univerziteta u 2019. godini, uz MIT (Massachusetts Institute of Technology), koja je proglašen za najbolju obrazovnu ustanovu na svetu.

Startup Ekosistem, rubrika magazina CEOWORLD je obuhvatila 62 zemlje u pet kategorija: 1. ulaganja u ljudski kapital; 2. Istraživanje i razvoj; 3. preduzetnička infrastruktura; 4. tehnički obrazovana radna snaga, i 5. dinamika politike.

Prvih pet zemalja s najpogodnijim uslovima za osnivanje startup firmi je i dalje, već treću godinu zaredom, nepromenjena (počev od 2017. godine), mada je njihov međusobni redosled drukčiji. Poljska je novajlija u prvih deset, skočivši za šest mesta od 2018. Švedska je pala za dva i sada je na 9. mestu, dok je Malezija skliznula za jednu poziciju, na 8. mesto.

Deset zemalja koji nude najbolji ambijent za osnivanje početničkih firmi su Sjedinjene Države, Britanija, Kanada, Izrael, Indija, Nemačka, Poljska, Malezija, Švedska i Danska.

Kada je reč o zemljama Jugoistočne Evrope, Srbija je na 57. mestu, Slovenci su četiri mesta iznad (53) dok je Hrvatska na 40. poziciji. Bugari su na 48. mestu, Mađari su rangirani kao 49-ti, a Rumuni su na 30-tom.

Evo tabele najpopularnijih destinacija za startapere u 2019. :

Etika, estetika i održivost modne industrije


“Želeo bih da svako nosi ono što želi, i da to kombinuje na svoj način. To je ono što je, po meni, suština modernog.” Karl Lagerfeld

Na fotografijii Dorotee Lange “Majka migrantkinja” je Florens Ovens Tompson (1903-1983), majka sedmoro dece. Ovo je jedan od prizora koji su obeležili 20 vek. Slika je nastala je 6. marta 1936, u jeku Velike depresije u SAD.

Finansijska kriza iz 2008. pokazala je da se dobar deo kreatora u industriji mode poneo koliko časno toliko i angažovano: širom sveta uveli su pocepanu odeću kao nešto sasvim uobičajeno. Stavljanjem pocepanih farmerica u izloge svojih radnji i na modne piste poslali su poruku upravo onima od kojih žive i dobro zarađuju – svojoj superbogatoj klijenteli. Na ulicama ćete nas gledati pocepane i u ritama. Jer, naravno – ne želimo da imitiramo luksuz onih 1% koji su napravili ovaj haos iz kojeg mi moramo da ih vadimo. Nećemo oponašati njihovu skupu odeću. Nećemo nositi fina odela. Nećemo se upinjati da izgledamo poput njih. Nećemo juriti skupe stvari. Jer, za njih ionako nemamo para. Pare su kod njih – a mi ćemo se od njih uvek razlikovati.

Nositi pocepane stvari nije sramota, naročito ako čitav svet odenemo u rite. Napravićemo od superbogatih budale – pa makar na tren. 

Svojom “lumpen-modom” kreatori su od početka krize neumorno slali uvek istu poruku, onu koja se tiče pre svega njihovih bogatih kupaca: tako je bedno u krizi nositi preskupu odeću, to najraširenije a najupadljivije obeležje statusnog simbola; onog statusa koji je iznedrio krizu iz koje se, po mnogima, još uvek nismo do kraja izvukli. Dizajn je odigrao važnu ulogu u percepciji krize, kao i situacije sve bržeg raslojavanja.

A onda je industrija odeće otpočela superjeftinu proizvodnju, odeće i obuće koja se kupuje za smešno male pare. Ono što sreću kvari u ovom poslovnom modelu koji je danas najzastupljeniji jeste – ekološka i sirovinska neodrživost.

Konsultantska kuća McKinsey ocenjuje da je današnja industrija odeće zahvaćena talasom popularnosti nekoliko sasvim novih poslovnih modela. Modna industrija ide u korak sa zahtevima održivosti proizvodnje i očuvanja prirodne sredine, kao i resursa. Sve je više renomiranih modnih brendova koji u svojim radnjama ili u svojim e-buticima plasiraju „polovnu“ odeću, nošenu od strane prethodnog vlasnika; takođe, veliku popularnost dostigla je prodaja „prepravljene” i “doterane“ odeće, prekrojene i „stilski preoblikovane“ (koja je ili vaša ili je prethodno bila nečija); treći „modni krik“ u poslovanju modne industrije je model rentiranja – veoma jeftinog iznajmljivanja odeće uz mogućnost njenog vraćanja. Industrija odeće sada treba da povede računa o dugoročnoj održivosti ovih zanimljivih alternativa, jer se ovi modeli i dalje razvijaju.

Životni vek modnih proizvoda se produžava kada su u second-hand lancima, kada se prekrajaju, preprodaju ili iznajmljuju. Ovo je ozbiljan poslovni model za koji su potrošači u mnogim kategorijama pokazali apetit: kupci, jednostavno, žele da pređu sa tradicionalnog vlasništva na novije načine pristupa proizvodima. Treba napomenuti da nipošto nije u pitanju oskudica u novcu (iako su ovi modeli i te kako „nežni“ i „prijateljski nastrojeni“ prema svačijem kućnom budžetu), već se radi o brizi za prirodne resurse.

U modi i industriji odeće je ovo „prestrojavanje“ potrošača  na nove modele poslovanja podstaknuto rastućom željom klijenata za raznolikošću, održivošću i pristupačnošću, a raspoloživi izvori sugerišu da bi u roku od 10 godina „resale“ tržište (preprodaja nošene odeće), na primer, moglo nadmašiti danas aktuelnu, zahuktalu „brzu modu“ koja se pojavljuje i nestaje na kvartalnom ili čak mesečnom nivou. Široko prepoznavši ovaj trend, kao i promenu potrošačkog ukusa i stavova, startup kompanije neće biti jedini igrači koji će utisnuti svoj poslovni pečat  u ovim segmentima – u igri su i etablirani modni brendovi. Oni će takođe ubrzati tempo kojim prihvataju nove modele vlasništva odeće, ne bi li na taj način povećali svoju relevantnost u očima (i novčanicima) potrošača.

U sve većem broju kategorija potrošači se odlučuju da odeću iznajme, a ne da je kupuju kako bi je imali u posedu. Ovde se nameću paralele, naime, razvoj ideje i ovakvih “ekoloških” modela poslovanja koje idu u korak s vremenom: Spotify, koji je prodaju kompakt-diskova istisnuo da bi je zamenio preuzimanjem audio-sadržaja sa interneta; Netflix, koji je istisnuo video-klubove; Zipcar, koji se zalaže za deljenje vlasništva nad vozilom između više vlasnika (uglavnom onih koji pripadaju mlađim generacijama i to pretežno iz urbanih sredina). Ovo je potpuna evolucija u ponašanju potrošača, pa se narednih godina može očekivati da će ovakav duh vremena i dalje snažno uticati na modni biznis (Izveštaj o stanju modnog biznisa, napisan u saradnji sa Business of Fashion, BoF).

Ovaj trend je delimično vođen glađu mladih za novinama, uz istovremeno prihvatanje postulata održivosti. Istraživanja pokazuju da danas prosečni potrošači kupuju 60 odsto više odevnih predmeta nego pre 15 godina. Potrošači, međutim zadržavaju tu odeću samo polovinu vremena u odnosu na to koliko su je nekada koristili. Na primer, istraživanje obavljeno u Britaniji pokazalo je da jedna od tri mlade žene smatra odeću starom nakon što bi je nosila tek jednom ili dva puta. Svaki sedmi ispitanik smatra da je “faux pas” modni promašaj dvaput se fotografisati u istoj odeći.

Jednostavno rečeno, mlada populacija danas žudi za novim kreativnim stvarima (pristupačnijim i jeftinijim no ikada pre), a ukoliko ste u grupi vaših prijatelja – onda je i veća verovatnoća da ćete prihvatiti svo to “šarenilo” koje i vi, za male pare, možete lako imati u svojim ormarima. Istovremeno, mlađe generacije pokazuju veće interesovanje za održivu odeću od starijih potrošača. Modeli iznajmljivanja, preprodaje i preuređenja odeće produžuju životni ciklus proizvoda, izlazeći tako u susret savremenim potrošačima i njihovoj želji za novinama.

U međuvremenu, luksuzni brendovi povećavaju cene, i to znatno. Cene finih satova i nakita su se od 2005. gotovo udvostručile. Primera radi, praćenje globalnih cena jedne istinske modne ikone među ženama – torbe Louis Vuitton, model Speedy 30 – sugeriše na povećanje od oko 19 odsto na godišnjem nivou, počev od 2016. godine. Dakle, čak su i potrošači sa šestocifrenim primanjima u potrazi za popustima i alternativnim modelima akvizicija kako bi (barem donekle, i barem ponekad) umanjili  nepotrebno rasipništvo.

Ankete pokazuju da su prodaja polovne i prepravljene odeće kao i njeno iznajmljivanje postali visoko relevantan poslovni model u 2019. Graf pokazuje rast apetita kupaca za iznošenu kao i odeću koja se može iznajmiti.

Ovi zahtevi ubrzavaju uspešnost modela „rent-a-krpica“, kao i preprodaje onih odevnih predmeta koja su nekada imali drugog vlasnika. Na osnovu svojih procena, analitička agencija Mekinsi očekuje da će sposobnost ovih “igrača” ići ka udovoljenju sve izraženije želje kupaca za novitetima, kao i da će, usled sve zastupljenijeg a neodrživog industrijskog rasta, dovesti ove modele poslovanja u središte pažnje upravo tokom ove 2019. godine. Ovaj trend je oličen u rezultatima Mekinsijevog istraživanja koji su se našli u Izveštaju o modnoj industriji (State of Fashion research).

Klijenti koji kupuju luksuznu odeću mogu, recimo, zaobići povećanje cena torbe Speedy 30, na primer putem kompanije RealReal, koja je osnovana 2011. godine i čija je vrednost maja 2018. godine bila 450 miliona dolara. Tu je i prodaja luksuznih brendova „u blago korišćenom obliku“, putem prodaje pouzećem. Glavni mamac koji je uticao na popularnost firme RealReal može se sažeti u par reči: vrhunski modni brendovi, sniženi i do 90 odsto. Nedavno je ova kompanija prikupila 115 miliona dolara u krugu finansiranja serije G, i sada planira da u Sjedinjenim Državama proširi svoje prisustvo otvaranjem fizičkih radnji.

Kineski Y-Ormar“ (YCloset) koristi jedan drukčiji pristup, naime model iznajmljivanja kroz pretplatu, kako bi kupcima omogućio pristup čitavom „okeanu“ odeće, propratne opreme i modnih detalja, i to bez dodatnih troškova. Kupci koji vole određeni komad imaju mogućnost i da ga odmah kupe.

Iako su etablirani brendovi tradicionalno slepi (ili zatvaraju oči) na prodaju polovne odeće, oni se upravo sada agresivno probijaju na tržište polovne odeće za iznajmljivanje. Stella McCartney je 2017. godine, recimo, pokrenula partnerstvo sa firmom RealReal, nudeći potrošačima kredit od 100 dolara ukoliko se „ukače“ na kompanijsku e-platformu. Ovo može proizvesti „kružno cirkulisanje finansija“ koje je u stanju da podstakne ulazak novih klijenata u radnje Stele Mekartni, istovremeno gradeći poverenje u kvalitet i dugovečnost njenih proizvoda. Uz to, zbog kružne prirode finansijskog protoka u ovom partnerstvu, osnažuje se korporativna i društvena odgovornost modnog brenda (Model kružnog toka ekonomije je kretanje novca između tri sektora – biznisa, domaćinstava i države – i tri tržišta – faktora proizvodnje, proizvoda i finansijskog tržišta. Kružni tok je kontinuirani protok novca između ovih sektora i tržišta, što garantuje razmenu proizvoda i usluga između potrošača i proizvođača, omogućavajući da oba sektora – i biznisi a i domaćinstva  plaćaju poreze koje im je država propisala).

Ostali igrači u sektoru proizvodnje luksuzne odeće, poput Rišmona (Richemont), vlasnika brojnih kompanija koje proizvode isključivo luksuznu robu, kupili su kompaniju za preprodaju i iznajmljivanje odeće RealReal, kako bi preuzeli kontrolu nad prodajom svojih proizvoda i brendova na sekundarnom tržištu.

Neki igrači u ovom biznisu su se upustili u prepravku odeće, koristeći svoje prednosti usmerena na održivu proizvodnju. Ajlin Fišer (Eileen Fisher) kroz svoj program „Obnove“ (Renew) vraća u prodaju tek blago istrošene proizvode, ili ih prepravlja, ili pak koristi materijale iz stare odeće kako bi od nje sašila novu. Kompanija „Patagonia“ je pokrenula model prepravke i preprodaje uz – kupovinu sopstvenih proizvoda i prodaju korišćene odeće po diskontnim cenama. Patagonija na svojoj veb-stranici iznosi stav da je „Najbolja stvar koja se može učiniti za planetu produžavanje veka upotrebe svojoj opremi (odeći), uz smanjivanje potrošnje (hrane, energije materijala, sirovina).“

Kompanija Express je svoja poslovna stremljenja usmerila na tržišnu nišu iznajmljivanja odeće. Ona je lansirala “Express Style Trial”, koji potrošačima omogućava da u bilo kom trenutku iznajme do tri artikla mesečno. U intervjuu za CNBC, Džim Hilt, šef sektora za odnose sa potrošačima kaže da „Kupac koji je više zainteresovan za pristup i stav prema proizvodu nego za vlasništvo nad njim ulazi na velika vrata u mnoge biznise. Gledali smo ovu evoluciju i pitali se: ‘Kako možemo učestvovati u ovome‘?“. U Njujorku, francuski brend za iznajmljivanje odeće Ba & sh nudi tokom vikenda odevne artikle potpuno besplatno, što je deo njihove strategije širenja u Severnoj Americi.

Što se tiče predstojećih meseci, Mekinsi očekuje da će u ovoj 2019. biti posebno uočljiva tri trenda. Prvo, broj brendova koji se bave iznajmljivanjem, preprodajom i preuređivanjem znatno će se povećati; etablirani igrači će posebno pomno posmatrati alternativne oblike vlasništva kao „tržišnu silu“ koja im je potrebna da bi ovaj trend prihvatili (startup firme) ili u najmanju ruku testiraju kroz nove modele saradnje sa trgovcima ili startap firmama koje posluju u ovom sektoru. Ovo će iziskivati pažljiva razmatranja poslovnih modela i jasnih izbora između partnerstva, internog razvoja ili M&A (Mergers and acquisitions, spajanja i kupovine drugih firmi). Drugo, prognoziramo značajan porast brendova čiji se isključivi poslovni model ogleda u iznajmljivanju odeće ili pretplati na njeno korišćenje. Takođe, ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako bismo u ovoj poslovnoj niši uskoro videli i „jednoroge“, startup firme čija će vrednost na tržištu biti najmanje milijardu dolara. Konačno, sve više potrošača će u svojim ormarima imati iznajmljenu odeću ili onu koja je „pozajmljena“ na pretplatu, što se posebno odnosi na inače veoma skupe odevne predmete i modne detalje [ali “modni detalj” možda ne zvuči dovoljno fensi i urbano, pa se umesto njega koristi termin “asesoar“, a ponekad i aksesoar].

Iako ova kretanja još uvek nisu „zvono za uzbunu“ koje bi trebalo da zabrine tradicionalne igrače u svetu mode, od ključnog je značaja imati potpuno razumevanje novih signala i promene u stavovima kupca: šta je to što će potrošači više voleti da imaju, a ne da iznajmljuju – ovo je pitanje za ljude koji stvaraju veoma skupe komade odeće u oblasti visoke mode.

Više o svih deset poslovnih trendova koji će definisati modnu agendu u 2019. godini, Stanje mode 2019: Godina buđenja (The State of Fashion 2019: A year of awakening).

Anita Balchandani je partnerka u londonskoj kancelariji Mekinsija, gde je Marco Beltrami konsultant; Achim Berg je stariji partner u frankfurtskoj kancelariji pomenute firme, Saskia Heidrich je viši stručnjak u minhenskoj kancelariji Mekinsija, a Felix Rölkens je pridruženi partner u kancelariji u Berlinu. Imran Amed je osnivač, glavni urednik i izvršni direktor konsultatske kuće specijalizovane za globalnu industriju odeće, Business of Fashion.

 

McKinsey

Evropski zaokret od prostora ka vremenu


Evropska unija, kao princip i ideja, preko sedam decenija prolazi kroz teorijski i praktični ispit. O njenoj budućnosti, kao i o univerzalnoj, dugoročnoj globalnoj perspektivi ponekad dopre i glas onih koji su poreklom iz – Grčke: Domovine, majke i kolevke Starog kontinenta.

Kalypso Nicolaïdis, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford i kopredsedavajuća oksfordske Radne grupe za Bregzit nudi svoje zaključke u okviru tematskog serijala „Euro 2025“ na portalu Social Europe, sa pogledom uprtim u vreme nakon mandata novoizabrane garniture Evropskog parlamenta; ova serija tekstova ima u fokusu dugoročnu budućnost evropskog kontinenta.

Iako Evropa nikada nije prestala da samu sebe izmišlja i otkriva, mi, narodi Evrope, volimo da objavljujemo svetu da mir, poput dijamanata, traje zauvek. To je lepa misao. Ali, mir nikad nije završen posao. Svaka generacija treba da temelje mira uvek nanovo izumi, baš kao i svaka politika, svaka epoha. Duboko ustanovljeni mir nije pitanje nasleđa, već način života. Kod mira se ne radi o harmoniji, već o borbi. Da bi se mir odbranio, potrebne su mu armije onih koji će ustati u njegovu odbranu, svi vidovi pametnih strategija, sve vrste ingenioznog naoružanja, ali i sve vrste uskog, lokalnog načina shvatanja stvari: isključivosti u isticanju karakteristika, posebno onih koje su povezane sa određenom nacijom, lokalitetom ili društvenom klasom.

Svođenje računa često ima veze s ponovnom spoznajom nečega što smo gotovo zaboravili. Možemo li, uvek iznova, spoznavati mir?

Ovo možemo učiniti na mnogo različitih načina. Jedan je i ovaj: evropski zaokret od prostora ka vremenu. EU i njeni kritičari fokusirali su se na politiku prostora, prostor koji čine jedinstveno tržište, regulatori i sudovi, jedan prostor u kojem vlada sloboda kretanja i unutar kojeg možemo birati koga i kako isključiti. Šta ako bi se EU preusmerila na politiku „vremena“, vremena kada razmišljamo unazad i gledamo unapred, vremena koje se može „usporiti“, kako bismo se bolje angažovali na rešavanju potreba novih generacija, vremena koje bi nam dozvoljavalo stotinu neodlučnosti i premišljanja, uz stotinu vizija i revizija.

Vrline

Uzgred, zar ne bi bilo okej da malo renacionalizujemo prostor, kako bismo mogli da radikalno evropeizujemo vreme? Inspirisani putovanjem Era, koji se na kraju Platonove „Države“ vraća iz mrtvih, možemo li sadašnji život oblikovati tako da služi budućim životima, primenjujući vrline kojih se držimo?

Ovo nije izjava koja se izriče s lakoćom, na šta nas upozorava i Er. U evropskoj psihi izgleda da su Lachesis prošlosti i Atropos budućnosti zamenili svoja mesta. Evropski građani su nekada bivali pokretani strahom od svoje prošlosti i poverenjem u ono što donosi budućnost, ali sada su nostalgični za prošlošću i najviše se boje budućnosti. Bili su svedoci uspona „politike vanrednog stanja“ kao novouspostavljenog standarda, sa zemljama koje očajnički pokušavaju da se usklade sa tempom tržišta. Tradicionalna politika, ona između izbornih ritmova i ispitivanja javnog mnjenja, tako ostaje jedna neumoljivo kratkotrajna afera.

Tokvil je u svoje vreme već prizivao popularnu opsesiju sadašnjošću. Video je kako je dugovečnost luksuz, zabava za one koji ne moraju brinuti o krovu nad glavom i hrani za svoju decu. A sada znamo da je potrebno dugoročno delovati. Jer, radi se o budućnosti planete i nas samih.

U Evropi nije problem nepotpuna integracija: problem je u njenoj neodrživosti. Pretpostavimo, recimo, da je 2012. godine Evropska centralna banka zaustavila krizu evra tako što je „političko vreme“ odnosno trajanje iznova potvrdila sudbonosnim glasom o „svemu što treba učiniti (kako bi se održala)“. Potreban nam je kvantni skok. Danas, EU kao celina mora biti čuvarka sopstvene dugovečnosti.

Demokratsko iskupljenje

Možda je ovo ohrabrenje za naizgled bezizglednu prirodu nedostataka demokratije s kojima Evropska unija pokušava da izađe na kraj. Ako je nedostatak poverenja u ljude bio deo njene DNK, dugoročnost Evropske Unije može biti njeno demokratsko iskupljenje. Jedna EU, koja je kroz demokratske mehanizme neprestano iskušavana kroz kratkoročnu odgovornost, može se demokratskim putem poboljšati zarad uspostavljanja dugoročne odgovornosti.

Usudimo se da ovaj trenutak smatramo trećom demokratskom transformacijom. Robert Dahl, najpoznatiji analitičar demokratije nakon Drugog svetskog rata opisao je dve velike istorijske transformacije: rođenje demokratskih gradova-država u drevnoj Grčkoj i Rimu i pojavu velikih reprezentativnih demokratija u 18. veku. Čini se kao da je razvoj reprezentativnosti – sa ciljem što veće inkluzivnosti tj. uključenosti u pomenutu demokratiju – možda dostigao svoje limite.

Nakon polisa (države) i nacije, treća demokratska transformacija biće transnacionalnost, kao jedini način da osiguramo našu planetarnu budućnost. A ona će u tolikoj meri biti inkluzivna da će njena „demokratska oročenost“ i „demokratsko trajanje“ dobacivati daleko više i daleko iza, nakon što prođu životi današnjih birača. Izumećemo transnacionalnu demokratiju, uz stručna predviđanja i analitiku, kako bismo se uklopili sa dugoročnim planerima sa dalekog istoka i drugih mesta, koja prete da nas potuku u majstorstvu upotrebe i raspolaganja vremenom.

Prestaćemo sa nastojanjima da transformišemo zatvorene i egocentrične demokratije kroz vertikalno restrukturisanje izvan države. Umesto toga, vežbaćemo umetnost upravljanja demokratskom međuzavisnošću – kroz horizontalne veze i reciprocitet ranjivosti, slabih tačaka podjednako rasprostranjenih između lokalnih sfera; veze i reciprocitet postojanja pametnih gradova, gradova, regiona i država. Možemo biti posvećeni usavršavanju naših nacionalnih demokratija i istovremeno gajiti kosmopolitski pogled zarad dobrobiti i autonomije drugih, uključujući i one koji tek treba da se rode.

Živimo u svetu u kojem postoje brojne prilike i šanse, a ne samo neka “poslednja, sudbonosna presuda“. Nemojmo trivijalizovati ovu priliku nizovima susreta koji su uvek „poslednje šanse“. Umesto toga, pretvorimo naše javne prostore, naše škole, ekrane i monitore, parlamente, u vremenske mašine – vremeplove koje naša deca zaslužuju.

Povratiti kontrolu

Šta ako je Bregzit, kao geslo i način razmišljanja, napokon, dao čovečanstvu opciju koja će se protezati do kraja ovog stoleća? Moramo povratiti kontrolu nad našom budućnošću, da bismo sprečili katastrofu koju je načinio čovek, prema kojoj je kiseonička apokalipsa od pre dve i po milijarde godina mačji kašalj. Naš univerzum je kreativan samo zato što je krhak. Antropocen, ili „čovekovo doba“, trajaće (barem, možda, i nakratko) samo ukoliko povratimo svoju poniznost: u svetu koji je sazdan i veličanstveno preobražavan milijardama godina – apsolutno bez nas, apsolutno u našem odsustvu – preobražavan od strane… kometa i bakterija.

Kako će se ovaj proces uspešno završiti u svetu grabežljivih super-država kojima upravljaju manični Supermeni? Možemo li i danas da utičemo na primenu vrhunskih graničnih tehnologija, možemo li sami stvarati nove oblike života koji bi jednog dana mogli da zbrišu ovaj veoma poseban „grumen zvezdane prašine” sazdan u obliku čoveka? Koliko će se beznačajnim činiti sve ovo stolećima u budućnosti od današnjeg dana, i od nas – tako strastveno usredsređenih na prolazne ljudske zaplete – ali još uvek slepih za prave probleme života i opstanka, onih koji su odavno trebali da odrede naše dalje postojanje i opstanak.

 

Ovaj odlomak je preuzet iz autorkine knjige objavljene sredinom maja: Egzodus, obračun, žrtve: Tri značenja Bregzita (Exodus, Reckoning, Sacrifice: Three Meanings of Brexit)

 

Kalypso Nicolaïdis, SocialEurope (11sept 2019)

EU startup Inicijativa: smernice u novom sazivu EP


Jedan od glavnih izazova tokom protekle decenije bio je neslućeno ubrzanje naučno-tehnološkog razvoja koji gotovo nijedna zemlja nije u stanju da prati. Stoga su zemlje razvijenog severa i zapada, kako se ispostavilo, doslovce u istoj situaciji u kojoj se nalaze zemlje juga i istoka: posvuda je prisutan nedostatak kvalifikovane radne snage za nove profile tehnoloških zanimanja, ali i nesposobnost/nedostatak kapaciteta da nova znanja i tehnologije budu pravovremeno savladani kroz obrazovni kurikulum. Zato je široko primenjivo rešenje – metod kojim se od školovanih mladih generacija u relativno kratkom roku može “iskovati” relativno uspešni poslovni sloj – zahtev koji se postavlja u svakom vremenu i u svakoj zemlji. Razvoj evropske mreže tehnoloških startup firmi, planski potpomognuta EU fondovima – a pre svega programom Erasmus – biće jedan od prioriteta do 2030.

Evropski digitalni forum

Ideja o Evropskom digitalnom forumu prvi put je izneta u Startup Manifestu, akcionom planu za preduzetništvo i inovacije u cilju pokretanja privrednog rasta u EU kojeg je izradio Club Leaders, neformalna grupa vodećih evropskih tehnoloških preduzetnika.

Evropski digitalni forum (EDF) je nezavisni think-tank namenjen osnaživanju tehnoloških preduzetnika i rastućoj evropskoj digitalnoj ekonomiji.

Kao otvorena platforma, Evropski digitalni forum će na godišnjem nivou praviti Evropski startap-indeks koji će pomoći da se glas javnosti u javnim politikama upozna sa najnaprednijim i najinovativnijim lokacijama za tehno-startapere iz Evropske unije.

Osnivački partneri uključuju kompanije kao što su Telefonica, Orange, Banco Bilbao Vizcaya Argentaria (BBVA) i Evropski investicioni fond (EIF), koji je deo Evropske investicione banke (EIB). Sekretarijatom će rukovoditi Lisabonski savet u saradnji sa Fondom za inovacije Nesta.

Startup Europe

Startup Europe proširuje povezivanje Evrope u jedinstveno digitalno tržište kroz niz inicijativa Evropske unije za povećanje mogućnosti umrežavanja, s posebnim osvrtom na umrežavanje startapova, investitora i akceleratora. Ovaj napredni ekosistem brine o povećanju ekonomskog rasta, investicija i obezbeđivanju većeg broja radnih mesta.

Startup Europe je inicijativa Evropske komisije osmišljena radi povezivanja startup firmi, investitora, akceleratora, preduzetnika, korporativnih mreža, univerziteta i medija kroz niz posebnih mreža. Startup Europe je telo pod vođstvom savetodavne grupe visoko priznatih tehničkih lidera iz grupe savetnika na visokom EU nivou. Pored toga, namera mu je da poveže lokalne startup ekosisteme širom Evrope i poveća njihov kapacitet za ulaganje na druga tržišta, kao što su Silicijumska dolina ili Indija.

Ne manje važno je i da ovo telo svesrdno podržava uspehe i rezultate evropskih preduzetnika, čineći ih vidljivim i nagrađujući ih (npr. Startup Europe Awards).

Inicijativa za osnaživanje EU startapova

Inicijativa za osnaživanje evropskih startap firmi zasniva se na komunikaciji Evropske komisije iz 2016. godine (“Evropski lideri koji dolaze: Inicijativa za startapove i njihovo osnaživanje”, Europe’s next leaders: Startup and Scaleup Initiative), i u njoj su istaknuta dva glavna cilja:

1. Ukloniti prepreke za dalje povećanje i jačanje jedinstvenog tržišta projektima izgradnje ekosistema;

2. Razvijanje daljih mogućnosti umrežavanja, poboljšanje startup ekosistema kroz povezivanje klastera, ljudi i lokalnih ekosistema širom Evrope.

Pored toga, reaguje na zahteve osnivača tehnoloških startup firmi adresiranih u okviru Startup Manifesta i Scaleup Manifesta.

Inicijativa takođe uključuje aktivnosti koje startap firmama pomažu u iznalaženju međunarodnog dosega. Kroz „One Stop Shop“, startapovi i graditelji ekosistema imaju lak pristup svim uslugama finansiranja i drugoj podršci koja se nudi na nivou EU.

Uz inicijative „Startup Scaleup“, Evropska komisija dalje istražuje mere za:

– Olakšavanje uvođenja novih tehnologija;

– Stvaranje boljih mogućnosti u pristupu finansijama i ključnim poslovnim veštinama;

– Maksimiziranje efikasnosti evropskih ekosistema.

Startup Europe i Evropska komisija sarađuju kako bi povećali uticaj svojih inicijativa i ubrzali rast evropske startup scene.

Inicijativa za digitalne inovacije i njihovo jačanje (Digital Innovation and Scale-up Initiative, DISC)

Pokrenuta 2019. godine, Digitalna skupština (Digital Assembly) je plod zajedničke inicijative Evropske komisije, Evropske investicione banke, Evropskog investicionog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj kao i Svetske banke i Međunarodne finansijske korporacije. Digitalna skupština bavi se rešavanjem problema nedovoljnih ulaganja u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi (CESEE) kao i digitalnom ekonomijom Jugoistočne Evrope (CESEE), uspostavljajući prvi regionalni instrument za ulaganja čiji je glavni cilj podsticanje i finansiranje digitalnih inovacija, kao i osnaživanje evropske digitalne startap scene u navedenom regionu.

Startup Europe: izgradnja ekosistema

Startup Europe koordinira rad EU na povezivanju klastera i ekosistema širom Evrope i ima za cilj jačanje koherencije između različitih EU inicijativa. Povezuje nacionalna i regionalna ministarstva, agencije za inovacije i ostale zainteresovane strane.

Projekti „Startup Europe H2020“

U poslednje dve godine finansirano je 14 projekata za izgradnju spona između startup igrača u okviru evropskih ekosistema. Ovi projekti su direktno uključili više od 700 startup firmi, spajajući ih sa investitorima, akceleratorima, preduzetnicima, korporativnim mrežama, univerzitetima i medijima. Konsolidovane mreže i ekosistemi pružaju idealno tle za strukturirani i efikasni rast evropskih startupa i preduzetnika.

Aktivnosti na povezivanju ekosistema

Da bi se ekosistemi povezali u široko rasprostranjenom „univerzumu“ sačinjenom od evropskih regija, bilo je potrebno kreirati događaje na kojima bi se mogli prikazati kroz rad na lokalu, uz demonstraciju metoda za kreiranje lokalnih politika, upravljene na digitalne startup preduzetnike. Lokalni ekosistemi su ključni za jačanje mreža i skraćivanje udaljenosti između zainteresovanih strana. Pored toga,  podstiče otvorene inovacije (unapređenje tehnologije kao javnog dobra), i kroz saradnju. Mere podsticaja čine i sistem kao i metodologija nagrađivanja, koji se usvajaju na pet različitih nivoa (lokalnom – selo, manje mesto, grad; na nivou okruga; regionalnom; nacionalnom; evropskom). Neki primeri aktivnosti su navedeni u nastavku:

Startup Europe Week – 250 gradova povezanih jednim događajem širom EU sa 400 akcija koordinisanih u isto vreme.

Startup Europe Awards – Evropska vizija za razvoj startapova i njihovu dugoročnu uspešnost.

Nedelja evropskih proizvođača (European Maker Week): sajam EU startapova.

Za više informacija o dešavanjima u evropskom startup ekosistemu, posetite sledeće veb-lokacije:

EDCIEvropski digitalni indeks gradova, koji meri zastupljenost IT startup firmi u gradovima Evropske unije.

Startup Hubs (startaperska čvorišta) – Dinamičko mapiranje tehnoloških startapova (Dynamic Mapping of Tech startups): 20 startup ekosistema koji se dinamički analiziraju pomoću API-ja, mapa i zvaničnih kompanijskih podataka.

Startup mapa Evrope (Startup Europe Map) – Mapa graditelja ekosistema: akceleratori, investitori, korporativni programi, javni programi, prostori za saradnju.

Digital education action plan: Komisija je usvojila Akcioni plan za digitalno obrazovanje, koji uključuje 11 aktivnosti za podršku korišćenju tehnologije i razvoju digitalnih kompetencija kroz obrazovanje.

Ostale aktivnosti Evropske komisije za poslovno povezivanje EU građana

Evropska komisija razvija još neke aktivnosti i programe za povezivanje Evropljana i promovisanje inovacija u različitim oblastima povezanim sa inovacijama i startapovima. Primeri za to su EU inicijative Women in ICT, Gateway for women’s entrepreneurship, EU Prize for Women Innovators, i Erasmus for Young Entrepreneurs.

Ursula fon der Lajen je u svojoj agendi za Evropu rekla da, “kao majka sedmoro dece, jako dobro znam šta je potrebno generacijama koje dolaze. Zato je jedan od glavnih ciljeva EU 2019-2024-2030 što bolje i što stabilnije finasiranje evropskog obrazovnog programa Erasmus, kako bismo podigli kompetitivnost Evropljana u odnosu na svet”.

Evropa – uključujući i onaj njen deo koja ne pripada Evropskoj uniji – izgleda da po ovom pitanju deli ista gledišta. Pre nekoliko dana je iz britanskog ministarstva obrazovanja stigla eksplicitna i neuvijena poruka: “Molimo mlade generacije koje treba da odluče šta će da upišu da ne upisuju društvene i umetničke smerove, jer će njihova karijera obilovati bolnim trenucima”.

Zvuči pomalo zastrašujuće, ali i tužno; da li će strukovni model obrazovanja uskoro zadominirati evropskim obrazovnim institucijama i da li će se, u tom slučaju, vremenom izgubiti širina obrazovanja mladih naraštaja Evropljana? da li će Evropa postati “radionica” i “pogon”, ma koliko da se u tom pogonu vešto barata visokim tehnologijama?

Ostaje nada da će se ustanoviti jedan dobar balans, i da kvalitet evropskog obrazovanja neće (previše) trpeti na uštrb specijalizovanih strukovnih profila.

Carinski rat SAD vs. Kina: plima bez oseke


Kineske carinske protivmere: Nalaganje američkim kompanijama da odu iz Kine je nerealno razmišljanje.

Newsweek

Kineske carinske protivmere su bile neophodne nakon što su Sjedinjene Američke Države nametnule 10-procentne carine na još 300 milijardi američkih dolara vredan uvoz iz Kine.

Neki američki političari su odgovorili nalaganjem kompanijama iz SAD-a koje posluju u Kini da odu i pronađu alternativu ili presele investicije i proizvodnju kući.

Postoji stabilna globalna mreža koja se sastoji od lanaca vrednosti (roba i usluga), lanaca snabdevanja i industrije. Multinacionalne kompanije se trude da ostvare maksimalan profit raspodeljujući resurse širom sveta prema pravilima tržišne ekonomije, pa zbog toga primedbe da posluju protiv ekonomskih zakona „određenih ljudi“ iz Sjedinjenih Država nisu dobrodošle.

Američki Nacionalni maloprodajni savez je nedavno dao izjavu kako je pronalazak alternativnih nabavnih baza (prostije: zamena dosadašnjih dobavljača novima) “skup i dugotrajan proces” i kako je “nerealno” za američke maloprodajne kompanije da se odsele iz Kine, druge najveće svetske ekonomije. “Naša prisutnost u Kini nam omogućava da dospemo do kineskih potrošača i razvijemo inostrana tržišta,” rekao je Dejvid Frenč (David French), viši potpredsednik Nacionalnog maloprodajnog saveza za odnose s vladom. “To nam, zauzvrat, omogućava prilike za rast i širenje koje mogu iskoristiti američki radnici, ljudi iz poslovne sfere i potrošači,” rekao je French.

Američka privredna komora je takođe u izjavi istakla da su “kompanije iz Sjedinjenih Država ambasadori pozitivnih promena u kineskoj ekonomiji, koje nastavljaju da donose dobrobit za oba naroda.” U izjavi se takođe pozivaju “uprava i vlada Kine da se vrate za pregovarački sto kako bi dovršile sporazum”. (Njujork tajms je 1. septembra objavio članak o najnovijim Trampovim potezima, koji SAD i Kinu još više udaljavaju od rešenja.)

Wall Street Journal je objavio članak u kojem stoji da su neki globalni proizvođači koji su mislili da odustanu od kineskog tržišta konačno shvatile da se zemlje poput Vijetnama ne mogu uporediti s Kinom kao proizvodna odredišta. Seljenje njihovih proizvodnih centara iz Kine je nemoguće.

Ekonomski rast Kine postaje sve snažnije orijentisan na kvalitet. Kako se transformiše ekonomski i nadograđuje uz benefite koji potiču od politike reformi i otvaranja, ukupna konkurentnost Kine kao odredišta za investicije će i nadalje biti bez premca.

Kina ima ogromno tržište od 1,4 milijardi ljudi, rastuću srednju klasu, radnu snagu koja se meri stotinama miliona ljudi i mrežu moderne infrastrukture, kao i najsveobuhvatnije proizvodne industrije na svetu. Sve ovo uzeto zajedno daje kineskom tržištu veliki potencijal i vitalnost. U 2017. je obim prodaje američkih kompanija u Kini dostigao 700 milijardi američkih dolara, a profit im je prešao 50 milijardi.

Martin Jacques o Kini kao velikoj sili

Foreign Policy

Na nedavnoj Konferenciji „Camden“ u Mejnu u Sjedinjenim Američkim Državama s ovogodišnjim fokusom na pitanje “da li je ovo stoleće Kine?”, Martin Jacques, viši saradnik na Univerzitetu Kembridž i gostujući saradnik na univerzitetima Cinghua i Fudan, održao je govor pod nazivom “Kakva će Kina biti kao velika sila?”.

Kakva će Kina biti kao velika sila?

Jacques je u svom govoru postavio to pitanje, oblikovano u kontekstu dve velike promene koje su se odigrale u protekloj deceniji. “Prvo, odvijao se pad Sjedinjenih Američkih Država, izazvan ili naglašen zapadnom finansijskom krizom. I drugo, dogodio se rast Kine, ponovo nakon zapadne finansijske krize, uz udvostručavanje veličine Kine odnosno njene ekonomije i privrede u narednih 10 godina, upoređujući je s američkim privredom i ekonomijom, uz rast od otprilike 10% u tom razdoblju.”

Kina je prerasla u “proizvođača i oblikovaoca globalizacije”

Pod novim vođstvom, rekao je Žak, “dogodila se promena u kineskoj spoljnoj politici, a Kina se pomakla s uloge “primaoca globalizacije” u “proizvođača i oblikovaoca globalizacije.”

On je rekao da je promena stavila u iskušenje zapadno razumevanje Kine, jer “nismo verovali da je održiva, a sad mislim da bi trebalo da se suočimo s činjenicom da je ovo značajna promena koja se odvija i treba da joj nekako damo smisao, da je shvatimo.”

Kina se mora razumeti prvenstveno kao civilizacijska država

Žak je govorio o četiri ključne razlike, od kojih je prva vezana uz temeljni princip nacionalne države. “Kina nije nacionalna država na jednostavan način” rekao je. “Da bi je razumeli, moramo je shvatiti, po mom mišljenju, ne kao primarno nacionalnu već kao civilizacijsku državu.”

Decentralizacija upravljanja, sistem ima veliku podršku i legitimaciju, razlika između koncepta države u Kini i na zapadu

Druga ključna razlika koju Žak prepoznaje je kineska decentralizacija upravljanja. Istakao je „dugačko razdoblje carske vladavine kada je država konsolidovana kao jedinstvena na temelju onog što je nazvao “jedna civilizacija, mnogo sistema,” Treće, ističući istraživanje Pew Global Attitudes-a o nivou zadovoljstva Kineza po pitanju kineskog upravljanja, Žak je rekao da sistem “uživa u velikom nivou podrške i legitimacije.” Poslednja od četiri ključne razlike između koncepta države u Kini i na zapadu je vezana za način na koji oni vide svoju ulogu u svetu.

Veze Kine sa svetom u razvoju će je činiti velikom silom, istaknuta uloga Pojasa i puta

Govoreći o odnosima Kine sa svetom u razvoju, Jacques je rekao da je to veći strateški prioritet za Kinu od bilateralnih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama. Rekao je da, uzevši u obzir da će do 2030. godine globalni jug činiti 67% BDP-a, veze Kine sa svetom u razvoju jesu deo onog što će je činiti velikom silom u godinama koje dolaze. Takođe je istakao ulogu inicijative ‘Pojas i put’ u preobražaju globalnog upravljanja.”

Problemi oko Pojasa i puta ne mogu ugroziti inicijativu

Takođe misli da je Kina “naučila mnogo baveći se sa svetom u razvoju.” Entuzijazam zemalja duž Pojasa i puta dolazi iz prepoznavanja mogućnosti za preobražaj koje nudi. Žak je priznao da se Kina susrela s problemima kod sprovođenja Pojasa i puta, premda ti problemi nisu toliko teški da bi ugrozili inicijativu.

SAD treba da živi u svetu u kojem je i Kina njen takmac

Jacques je završio s jasnom porukom Sjedinjenim Američkim Državama. Kada je reč o tehnološkoj inovaciji, Sjedinjene Američke Države će morati da žive u svetu u kojem je Kina rival. Uspon Kine kao velike sile će zahtevati od zapada i Sjedinjenih Američkih država da se nose s novim oblicima saradnje, ali i suparništva.

Ivona Lađevac: Sijev govor pokazao smer razvoja svetske ekonomije

South China Morning Post

Ivona Lađevac, šefica Centra za istraživanje „Pojasa i puta“ pri srpskom Institutu za međunarodnu politiku i ekonomiju, smatra da je govor predsednika Sija obrazložio kineski stav i pokazao smer razvoja svetske ekonomije.

Kineski predsednik Si Đinping nedavno je na 14. liderskom samitu G20 održao govor sa temom „Zajedno ulažemo napore u visokokvalitetnu svetsku ekonomiju“. Sijev govor je privukao široku pažnju međunarodne zajednice.

„Govor predsednika Sija na samitu G20 u Osaki je pokazao neophodnost saradnje u međunarodnim odnosima i u međunarodnoj ekonomiji, pošto je to bitan preduslov za dalje prosperitet ne samo Kine i G20, već i svih zemalja sveta,“ rekla je Lađevac.

Lađevac je navela da je cilj Inicijative „Pojas i put“ jačanje komunikacije i povezivanje tržišta, kako bi više zemalja i regiona podelilo rezultate privredne globalizacije.

„Do sada smo videli da Inicijativu ’Pojas i put’ prihvata sve veći broja zemalja. Ova inicijativa zapravo predstavlja način multinacionalne saradnje između svih država. Svako od tih država ostvaruje korist za sebe. To je promenilo stav nekih institucija koje su u početku bile prilično kritičke prema inicijativi. Inicijativa će doprineti stabilnosti međunarodne ekonomije“, zaključila je Lađevac.

 

Izvori:

Martin Jacques o Kini kao velikoj sili

Bloomberg: Kini i Americi treba saradnja ne trgovinski ratovi

Ivona Lađevac: Sijev govor pokazao smer razvoja svetske ekonomije

Lagard: EU članice bi trebalo da troše više


Plivajte ako želite da ostanete zdravi, rekla je Kristin Lagard pre tačno godinu dana u jednom intervjuu. Ovo bi bio primeren pot-pourri, i “recept” u trenutku kada od Marija Dragija preuzima kormilo Evropske centralne banke, sa ciljem da održi “zdravlje” evropskih finansija.

Ova 63-godišnja Francuskinja vodila je MMF od 2011. (Foto: WEF / EU Observer)

Bogate nacije Evropske Unije trebalo bi da troše više kako bi pomogle centralnim bankama da zaštite ekonomiju, izjavila je (po svemu sudeći) sledeća šefica Evropske centralne banke (ECB) a prenosi EU Observer.

“Nisam baš neka vila sa čarobnim štapićem (pa neće biti ni finansijskih čuda)…”, rekla je Christine Lagarde povodom briselske rasprave o ograničenjima i ovlašćenjima koja bi ECB mogla imati u narednom periodu.

“…A centralne banke nisu jedina igra u gradu (tj. nisu jedina postojeća opcija)”, rekla je ona u svom obraćanju poslanicima iz Odbora za ekonomska pitanja.

“Većina zemalja evrozone” imala je “kapacitet da koristi fiskalni prostor koji im je na raspolaganju” za ulaganje u sektore poput infrastrukture, rekla je Lagardova.

A saradnja nacionalnih vlada i ECB bila je i ostala nadasve potrebna “ukoliko sve institucije u Evropi – a posebno u evrozoni – žele da efikasno odgovore na pretnju koja dolazi od populizma”, dodala je.

Saslušanje Lagardove bilo je tek prvo u nizu od mnogih novoizabranih lica, u ovoj dugoj briselskoj rundi kojom se vrši i zvanično postavljenje naredne generacije najviših zvaničnika EU, a nakon završenih izbora za Evropski parlament.

Poslanici su sada u prilici da izraze svoje političko mišljenje, ali za razliku od većine najviših radnih mesta u EU, o imenovanju ECB će odlučivati same države članice.

Ova 63-godišnja bivša šefica Međunarodnog monetarnog fonda i nekadašnja francuska ministarka finansija podsetila je na najgore godine nedavne finansijske krize u Evropi.

Njen prethodnik na položaju u ECB, Mario Dragi, rekao je da je 2012. godine „učinio sve što je potrebno“ da bi spasao evro, što je dovelo do plana kupovine obveznica u vrednosti od bilion evra.

“Nadam se da nikada neću morati tako nešto da kažem – stvarno to mislim – jer ako to učinim to će značiti da i drugi kreatori ekonomske politike nisu uradili ono što moraju”, rekla je Lagardova u sredu 4, septembra.

Ona je govorila u jeku zabrinutosti zbog nove recesije u Nemačkoj i dalje ka zemljama na koje će se recesija preliti, u vreme kada su centralne banke već snizile kamatne stope kako bi podstakle potrošnju.

Očekuje se da će Dragi dodatno smanjiti stope i možda ponovo pokrenuti kupovinu obveznica pre nego što Lagarde preuzme dužnost 1. novembra.

Ona je naglasila da će nastaviti njegovu “visoko prilagodljivu monetarnu politiku”.

Međutim, čak i u slučaju da je najgore prošlo, „embrionalni“ tj inicijalni budžet evrozone nije bio dovoljno jak da stabilizuje finansije evro-bloka, upozorila je buduća šefica ECB-a.

Njeno spominjanje “populizma” odnosilo se na zabrinutost da bi populistički i nacionalistički političari mogli profitirati od velikog ekonomskog pada u Evropi.

Evropska centralna banka bi, po njenim rečima, takođe učinila nešto zarad stabilnijeg evra.

BBC

“Želim da vratim u upotrebu običan, kolokvijalni jezik, i da ga koristim bez preteranog tehnokratskog žargona kako bih građanima Evropske Unije omogućila … da shvate čemu služi ECB”, kazala je Kristin Lagard.

ECB bi tokom njenog mandata postavila klimatske promene daleko većim prioritetom nego što je to učinio Dragi, dodala je ova francuska pravnica, ekonomistkinja i političarka.

“Primarni cilj mandata je održavanje stabilnosti cena, naravno. Ali… klimatske promene i rizik po životnu sredinu su kritični za misiju,” rekla je Lagardova, pomenuvši potencijalna ulaganja u „zelene obveznice“.

“Nema te institucije koja ne bi morala da rizik od klimatskih promena i zaštitu životne sredine ima u srži razumevanja svoje misije,” rekla je ona poslanicima Evropskog parlamenta.

Endrju Retman, Brisel (EU Observer)

UN: SAD i Kina predvode digitalnu ekonomiju


Ujedinjene nacije u svom prvom Izveštaju o digitalnoj ekonomiji navode da SAD i Kina generišu ogromnu većinu svetskog bogatstva u oblasti digitalne ekonomije.

The Economist

Šamika Sirimane (Shamika Sirimanne), direktorka Odeljenja za tehnologiju i logistiku Konferencije UN o trgovini i razvoju (UNCTAD), rekla je medijima da istraživanje za potrebe ovog Izveštaja otkriva da ekonomska geografija digitalne ekonomije ne pokazuje tradicionalnu podelu sever-jug. Stalno je vođena jednom razvijenom i jednom zemljom u razvoju, a to su – Sjedinjene Države i Kina.

Ona je na konferenciji za novinare govorila o pokretanju Izveštaja o digitalnoj ekonomiji 2019. godine u sedištu UN u Njujorku.

Prema ovom izveštaju, SAD i Kina “drže 75 procenata svih patenata vezanih za blokčejn tehnologije, 50 procenata globalne potrošnje na industrijskom tj. „internetu stvari“ (Internet of Things, IoT) i više od 75 procenata svetskog tržišta za rad na računarima po principu otvorenog korišćenja klauda (public cloud computing).

Takođe je naglašen interesantan podatak da ove dve zemlje predstavljaju čak 90 procenata vrednosti tržišne kapitalizacije 70 najvećih svetskih kompanija na digitalnoj platformi.

Sedam “super platformi” – Microsoft, Apple, Amazon, Google, Facebook, Tencent i Alibaba – čine dve trećine ukupne tržišne vrednosti, navodi se u izveštaju.

UNCTAD je isto tako predstavio podatak da Gugl, kada je reč o internet-pretrazi odnosno „surfovanju“ u cilju kupovine/prodaje čini oko 90 procenata globalnog tržišta, a da je Fejsbuk vodeća platforma za društvene mreže u više od 90 procenata zemalja.

Što se tiče Kine, “WeChat (u vlasništvu Tencenta) ima više od milijardu aktivnih korisnika, a zajedno sa servisom Alipay, kompanijom pod okriljem Alibabe, njegovo rešenje za promet novcem obuhvatalo je praktično celokupno kinesko tržište mobilnih plaćanja. U međuvremenu, procenjeno je da će Alibaba imati blizu 60 odsto kineskog tržišta e-trgovine“, navodi se u izveštaju.

Izveštaj je takođe naglasio da se te kompanije agresivno takmiče kako bi ostale u vrhu.

MIT Technology Review

Ovo trgovinsko telo UN-a upozorilo je da dominacija tih platformi vodi koncentraciji i konsolidaciji digitalne vrednosti, a ne smanjenju nejednakosti između i unutar zemalja, apostrofirajući zemlje u razvoju koje tavore na dnu.

Izveštaj ističe ogromne potencijalne koristi od sve veće povezanosti globalne ekonomije, ali poziva i na „usklađene globalne napore na širenju potencijala bogatstva na mnoge ljude koji od toga trenutno imaju malo koristi“.

Rečeno je i da ostatak sveta, posebno zemlje Afrike i Latinske Amerike, znatno zaostaju.

Prema sadašnjim politikama i propisima, takav će se pravac verovatno nastaviti, dodatno doprinoseći porastu nejednakosti, rekao je generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš u uvodnom govoru prilikom predstavljanja ovog izveštaja.

“Moramo raditi na prevazilaženju jaza između zemalja sa razvijenom digitalnom ekonomijom i onih kod kojih je ova grana tek u povoju ili, čak, i ne postoji,” izjavila je Šamika Sirimane, “gde je više od pola sveta ograničeno ili nema pristup internetu. Inkluzivnost je od suštinske važnosti za izgradnju digitalne ekonomije koja je svima od koristi.”

Generalni sekretar UNCTAD-a Mukisa Kituji je rekao da “Moramo odgovoriti na želju ljudi u zemljama u razvoju da učestvuju u novom digitalnom svetu ne samo kao korisnici i potrošači već i kao proizvođači, izvoznici i inovatori, a radi generisanja i zadobijanja većeg obima vrednosti, što je put ka njihovom inkluzivnom prosperitetu. “

On je napomenuo da vlade imaju kritičnu ulogu u oblikovanju digitalne ekonomije definisanjem pravila igre, prilagođavanjem postojećih zakona i donošenjem novih u mnogim oblastima.

“Potrebno je prigrliti nove tehnologije ali na pametan način, poboljšati partnerstva i veće intelektualno liderstvo kako bi se redefinisale strategije digitalnog razvoja i buduće obrise procesa globalizacije”, rekao je prvi čovek UNCTAD-a.

“Moramo raditi na popunjavanju jaza u prisutnosti digitalne ekonomije i visokih tehnologija” napisao je, “gde je više od pola sveta ograničeno ili nema pristup internetu. Strukovna inkluzivnost je od suštinske važnosti za izgradnju digitalne ekonomije, koja donosi dobrobiti svima.”

Kathmandu Post

On je naglasio i da višegodišnje globalno usporavanje u direktnim investicijama, trend uzrokovan finansijskom krizom iz 2008. godine, ne treba da brine jedino Afriku jer ona može da očekuje stabilan i konstantan porast ulaganja upravo iz – Kine. Ova dalekoistočna zemlja ne vidi kao prioritet Sjedinjene Države već afrički i latinoamerički kontinent. On je za “Sahara Tribune” rekao da “Afrika treba da iskoristi izvanrednu šansu koja joj se ukazuje i pametno usmeri nove investicione injekcije, “ulaganja koja treba iskoristiti za razvoj trgovine, digitalizacije i obuku u STEM oblastima”.

Kao Generalni sekretar UNCTAD-a, tela UN čiji je glavni zadatak poštena, “fair share” podela znanja, Kituji već godinama zagovara ravnomerno, pravedno i globalno širenje trgovine, znanja i tehnologija – ne samo u teritorijalnom već i u rodnom smislu (UNCTAD OnLine)

On je napomenuo i da današnji profili poslova ali i zahtevi novog doba postavljaju izuzetno velike izazove pred zemlje razvijenog Zapada i Severa, koje takođe shvataju da je rešenje u “promeni navika” njenih građana i svesrdnom prihvatanju lifetime tj. celoživotne obuke/ školovanja, što je jedan od primarnih globalnih ciljeva zacrtanih UN Agendom 2030.

Povodom dokumenta UNCTAD-a „Izveštaj o tehnologiji i inovacijama: Korišćenje graničnih tehnologija za održivi razvoj“ (‘Technology and Innovation Report: Harnessing Frontier Technologies for Sustainable Development’), on  je primetio da „Živimo u vremenu tehnoloških promena koje su bez presedana po svom tempu, obimu i dubini uticaja. Iskorišćavanje tog napretka je najsigurniji put kojim će međunarodna zajednica uspeti da ispuni ciljeve UNDP Agende za održivi razvoj 2030 (Sustainable Development Goals SDI 2030), a radi dobrobiti svih ljudi, svetskog mira i prosperiteta.“

 

Hong Xiao (at United Nations | China Daily Global 

FES, UNCTAD, UN, Tagesschau

Međunarodni sajam investicija i privredne saradnje „CIFIT“


Sutra se otvara Međunarodni sajam investicija i privredne saradnje „CIFIT“

date

NEDELJA, 08. SEPTEMBAR 2019. 08:00

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i Nacionalnim savetom za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i NR Kinom organizuje Nacionalni paviljon Republike Srbije na Međunarodnom sajmu investicija i privredne saradnje „CIFIT“ (China International Fair for Investment & Trade).

„CIFIT“ je jedan od vodećih svetskih sajmova za bilateralnu, regionalnu i multilateralnu promociju investicija, koji se od 08. do 11. septembra 2019. održava u Sjamenu (Xiamen), provincija Fudžijen, NR Kina. U 2018. godini, „CIFIT“ je privukao nacionalne institucije iz preko 50 zemalja, učestvovalo je više od 107 zemalja i regiona, sa 5.000 preduzeća, a sajam je posetilo preko 120.000 profesionalaca.

Ove godine Republika Srbija nastupiće u svojstvu zemlje počasnog gosta i predstaviće se na Nacionalnom paviljonu površine 810m².

Uz podršku kineske strane, Republika Srbija će predstaviti mogućnosti investiranja, ključne investicione projekte u oblasti informacione-komunikacione tehnologije, energetike, infrastrukture, poljoprivrede, automobilske industrije kao i u drugim oblastima u kojima postoje mogućnosti saradnje.

Privredna komora Srbije je pozvala sve zainteresovane kompanije da uzmu učešće u okviru Nacionalnog paviljona Srbije i predstave svoje investicione projekte ili primere dobre prakse koji će privući potencijalne investitore ili poslovne partnere.

Ovogodišnji CIFIT ima pet nosećih temata: 1. Forum o međunarodnoj kooperaciji i izgradnji pomorskog Puta svile, 2. Forum o međunarodnim investicijama vezanim za projekat Pojas i put (BRI), 3. Digitalni Put svile, temat o daljoj digitalizaciji zemalja vezanih za projekat BRI, 5G tehnologiji, sigurnosti i privatnosti podataka, unapređenje saradnje u telekom-industrijama 4.  Zeleni Put svile: izložba/panel o trenutnom stanju i napretku u zelenim tehnologijama, problemima industrije i ekologije, alternativama i rešenjima za ekološki održivi međunarodni razvoj, 5. Put svile – trgovinski paviljon,  izložba poljoprivrednih proizvoda i interakcija s prekograničnom e-trgovinom; načini za unapređenje elektronske trgovine a samim tim i privredno-trgovinskog rasta.

Srbija je ove godine počasni gost Međunarodnog sajma inovacija i trgovine (CIFIT 2019) u Kini koji se održava od 8. do 11. septembra u Sjamenu, a delegaciju srpskih državnih zvaničnika i privrednika na toj manifestaciji predvodiće potpredsednik Vlade i ministar turizma, trgovine i telekomunikacija Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnig saveta Tomislav Nikolić i ministri Aleksandar Antić i Goran Trivan.

Na prostoru od 50.000 kvadratnih metara u gradu Sjamen u provinciji Fudžijen predstaviće se više od 8.000 izlagača iz celog sveta, među kojima i kompanije iz Srbije.

Fokus ovogodišnjeg CIFIT-a je na dve glavne teme: uvođenju direktnih stranih investicija i na to kako ići u korak sa globalizacijom.

Ministar Ljajić će u nedelju, 8. septembra, otvoriti Srpski paviljon na sajmu, a u okviru CIFIT-a, koji je postao sastavni deo Inicijative „Pojas i put“, biće održano oko 20 konferencija, od kojih će Srbija imati učešće na čak trinaest.

Jedna od najvažnijih konferencija biće Investicioni kongres „Pojas i put“ na kojem će, osim ministra Ljajića, govoriti i Tomislav Nikolić, ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, ministar zaštite životne sredine Goran Trivan, predstavnici Privredne komore Srbije i Razvojne agencije Srbije.

Takođe, na kongresu će učestvovati i predstavnici kineskih kompanija Ziđin, HBIS, Linglong i CRBC, kao najvećih kineskih investitora u Srbiji, koji će govoriti o investicionim potencijalima Srbije i zašto su je izabrali za ulaganje.

Sajam organizuju Ministarstvo trgovine NR Kine, Vlada provincije Fudžijen i grad Sjamen uz podršku kineske vlade, Svetskog udruženja sajmova i Svetske trgovinske organizacije.

Manifestacija se održava 22. put, a pre Srbije počasni gosti sajma bile su zemlje poput Češke, Bahreina, Italije, Gruzije…

CIFIT se od 1997. godine tradicionalno održava u istočnoj kineskoj provinciji Fudžijen i jedan je od najvećih investicionih i trgovinskih sajmova svetu.

Prošle godine sajam je posetilo oko 120. 000 ljudi.

Srpska programerska scena: Dobar vetar i mirno more


Rezultati istraživanja programerske scene u Srbiji jasno pokazuju da je sve više žena u struci, da je JavaScript najpopularnija tehnologija, a da su plate seniora porasle, donosi vebsajt StartIt.

“Informatičarke bez granica”: grupu Code4Mitrovica sačinjava 10 srpskih i 10 albanskih devojaka (na slici: Aleksandra Saška Lazarević). Organizatori: Girls Coding Kosovo. Foto: GCK.

Pred vama su dugo očekivani rezultati istraživanja srpske programerske scene. U narednim redovima pišemo o tome u kojim tehnologijama rade domaći programeri, gde su se obrazovali, koliko zarađuju, šta planiraju…

Završeno je i treće istraživanje domaće programerske scene koju sprovodi Startit. Ove godine je 1.108 srpskih programerki i programera odgovaralo na niz pitanja o uslovima u kojima rade, obrazovanju, iskustvima i planovima. U ovom tekstu ćemo predstaviti rezultate koji će dati najširu sliku o našoj programerskoj zajednici.

Ukoliko vas zanimaju rezultati prvog istraživanja iz 2015. godine možete ih naći ovde, a ovde rezultate iz 2017.

Ko čini srpsku programersku scenu?

Za početak, lepa vest je da je i ove godine zabeležen rast procenta žena u ovoj grani — čak 14,5% u odnosu na 12% u 2017. i 11% u 2015. godini. To znači da je Srbija blizu svetskog proseka, a poređenja radi, po istraživanju koje sprovodi Stack Overflow, u SAD developerke čine 11,7% ispitanih.

Što se tiče mesta iz kojih programeri dolaze Beograd je, naravno, prvi. Međutim, primećuje se da se njihov udeo ozbiljno smanjio u odnosu na prethodne ankete — sa 56% na sadašnjih 39,9%. Ove godine čak petina ispitanika zbirno dolazi iz mesta koja pojedinačno ne čine ni 1% scene, što govori o decentralizaciji čitave industrije.Odakle su srpski programeri

Po obrazovanju, ispitanici sa master diplomom su pretekli broj ljudi u industriji koji imaju diplomu srednje škole. Uopšte, ukupan procenat onih sa šestim ili višim stepenom obrazovanja je na prošlom istraživanju iznosio 70,9%, a ove godine se popeo na 73%.

Poslednji stečeni stepen obrazovanja

Naravno, nisu svi završili fakultete i škole „iz struke”. Ipak, od takvih fakulteta, četiri najpopularnija su zadržala svoje pozicije od pre dve godine, s tim što je FTN bitno poboljšao svoj uspeh — za skoro 6%.

  1. Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu — 19,34%
  2. Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu — 13,13%
  3. Fakultet organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu — 9,85%
  4. Prirodno matematički fakultet, Beograd — 6,21%

Visoka škola elektrotehnike i računarstva je pala na šesto mesto sa 4,69%, a za malo ju je pretekao:

  1. Elektronski fakultet Univerziteta u Nišu — 4,81%

Po senioritetu, postoji gotovo ravnomerna raspodela — 33,2% juniora, 30,4%mediora i 36,4% seniora. Pritom, juniori u proseku imaju 28 godina, mediori su stariji samo godinu dana, a seniori imaju 35. Srpski seniori u proseku rade nešto više od 11 godina, mediori 4 godine i 4 meseca, a juniori su u industriji godinu i po dana.

Ono što stoji kao mračan oblak nad programerskom scenom Srbije i dalje je podatak o tome koliko njih planira da je napusti — 29,6%. Čak 6,6% je već počelo da vuče poteze zbog kojih se verovatno neće naći u našoj sledećoj anketi.

Procenat programera koji je razmišljao da napusti Srbiju

Šta tačno rade naši programeri?

Back-end programeri i dalje čine najveći deo ispitanika sa 46,31%, a slede ih front-end sa 25,22%mobile sa 7,48% i data processing sa 6,9%. Ove godine kao opciju nismo ponudili full-stack developer, jer smo želeli da saznamo šta je primarni posao naših programera. Ipak, njih 4,7% se naknadno izjasnilo upravo kao full-stack, što predstavlja procenat onih koji de facto nemaju samo jedan, primarni zadatak.

Udeo po programerskom profilu

Razvijanje za web dominira u Srbiji sa 71,6%. Ove godine standalone čini 19,6%, a razvijanje za mobilne platforme 8,8%, čime je povećana razlika između ove dve vrste platformi u odnosu na prethodno istraživanje.

Naši developeri postaju disciplinovaniji i sa verzionisanjem koda, pošto ove godine samo 8,5% ništa ne koristi, u odnosu na prethodnih 10%. Od onih koji verzionišu, 81,5% je na Gitu.

Ono gde se razlikujemo od svetskog proseka je omiljeni operativni sistem za razvoj. Dok je Linux u svetu izbio na prvo mesto, kod nas je on i dalje treći sa 23.7%, iza Mac OSa sa 25,1% i Windowsa sa 51,2%.

Prethodno istraživanje je pokazalo da su Java, PHP i JavaScript najpopularnije tehnologije među našim developerima. Međutim, i tada su razlike između ove tri tehnologije bile veoma male.

Ove godine raspored je promenjen. Najpopularniji je JavaScript sa 21% ispitanika koji pretežno rade u njemu, a na drugom mestu Java sa 18.2%. Skok je napravio C#, koji je sa 16,5% pretekao PHP za koji se izjasnilo 12,5% ispitanika. Python i kod nas, kao i u svetu, beleži kontinuiran rast, pa se sada nalazi na petom mestu sa 8,9%.

Dominantan programski jezik u kome rade srpski programeri

Ubedljivo najveći deo ispitanika želi da nastavi da se usavršava u svom dominantnom programskom jeziku. Svejedno, zanimljivo je da su Python, Go, Kotlin i Swift za domaće developere mnogo češće želja nego okruženje u kome zapravo rade.

Dominantan vs željeni programski jezik

Na koji način su zaposleni domaći developeri?

Tradicionalni vid zapošljavanja (u firmama) beleži pad. Umesto 86% iz 2017. godine, sada se 81% zapošljava na taj način. Isključivo frilensingom se bavi skoro 8% ispitanika. Vlasnici firmi koje zapošljavaju druge ljude čine 5,5%, a isti procenat je i onih koji u trenutku popunjavanja upitnika nisu imali posao.

Naravno, među tradicionalno zaposlenima postoji i nezanemarljiv broj onih koji rade „sa strane”. Čak trećina ispitanika je odgovorila da frilensuje pored redovnog posla. U proseku, 42% njih tome posvećuje manje od pet sati na nedeljnom nivou, 25% između pet i deset, a 5% više od dvadeset sati.

Što se tiče planova za budućnost, nešto manje od 30% ispitanika bi želelo da pokrene sopstveni biznis. Skoro duplo veći procenat frilensera već radi na tome nego tradicionalno zaposlenih.

Da li planiraju da pokrenu sopstveni biznis

Najveći broj današnjih preduzetnika, skoro 60%, pre osamostaljenja radio je u nekoj drugoj firmi, a nešto više od petine je pravo sa studija uletelo u preduzetničke vode.

Čime su se naši preduzetnici bavili pre preduzetništva

Primećuje se mali porast broja onih koji rade u firmama stranog porekla — sa 38% na 40% — nauštrb onih koji rade u firmama domaćeg porekla —n sa 49% na 47%. Ostalih 13% čine firme koje se nalaze u mešovitom vlasništvu.

Dve trećine programera ne radi prekovremeno, ali ono što bi svakako moglo da se popravi je činjenica da je samo 56% onih koji rade kompenzovano na bilo koji način.

Koliko su naši programeri zadovoljni na poslu?

Čak 72,7% srpskih programera svoje zadovoljstvo na poslu ocenjuje sa najmanje 8. Prosečno, ocena za čitavu granu iznosi 7,66.

Ocena zadovoljstva na poslu

Sličan prosek se održava i kada posmatramo zadovoljstvo na poslu u odnosu na mesto rada, kao i zadovoljstvo u odnosu na tehnologiju. Od većih centara, najzadovoljniji su programeri koji rade u Subotici sa prosečnom ocenom 8,07. Za njima slede programeri u Nišu sa 7,79Novom Sadu sa 7,76Beogradu sa 7,64 i Kragujevcu sa 7,5. Od tehnologija najzadovoljniji su oni koji rade u C++ sa 8,62Pythonu sa 8,05JavaScriptu sa 7,92SQLu sa 7,91 i Javi sa 7,58.

Ne treba biti preterano mudar i zaključiti da oni koji su kompenzovani za prekovremeni rad osećaju veće zadovoljstvo od onih koji nisu. Ipak, nije na odmet napomenuti da je njihova prosečna ocena 7,85, nasuprot 7,05 od njihovih kolega koji imaju manje sreće sa svojim poslodavcima.

Od pogodnosti na poslu, naši programeri najčešće imaju fleksibilno radno vreme — čak 77% ispitanika. Od kuće može da radi nešto više od dve trećine njih, a polovina ima službena putovanja. Ne zaostaju mnogo ni dodatno zdravstveno i penziono osiguranje, kao ni plaćene obuke i treninzi.

Pogodnosti na poslu

Kako poslodavci i radnici pronalaze jedni druge?

Na sledećem grafiku se može videti da poslodavci najčešće kontaktiraju potencijalne zaposlene preko specijalizovanih platformi, poput LinkedIna, i to u 73% slučajeva. Juniore kontaktiraju i preko emaila, a pametan korak je i da se prijave na neko dešavanje u organizaciji poslodavca, posle čega ponekad mogu da očekuju poziv. Naravno, sa porastom senioriteta raste i šansa da će ih neko prvi kontakirati, umesto da oni to sami rade.

Na koje načine poslodavci prilaze potencijalnim zaposlenima

Ipak, iako su platforme poput LinkedIna daleko najpopularnije za stupanje u kontakt sa potencijalnim zaposlenima, oni koji trenutno imaju posao su do njega najčešće dolazili preko preporuke. Za juniore, koji još uvek nisu uspeli da steknu kontakte u industriji, najsigurnije je da se prijavljuju na oglase.

Kako su naši programeri došli do trenutnog posla

Ukoliko poslodavci žele da postanu privlačniji za potencijalne zaposlene, mogu da im pruže neke od uslova koje su ispitanici izdvojili kao glavne razloge zašto su prihvatili trenutne poslove:

  1. Zanimljivi projekti — 33%
  2. Dobar odnos količine posla i plate — 25%
  3. Viša plata — 18%
  4. Kvalitetniji odnos sa poslodavcem — 12%
  5. Bolji tim — 10%
  6. Bolje radno vreme — 2%

Plate

Stigli smo i do dela koji verovatno sve najviše zanima. Naše istraživanje iz 2017. godine je pokazalo da juniori u proseku zarađuju 700€, mediori 1.299€, a seniori 2.261€.

Najnoviji rezultati pokazuju da je prosečna neto plata juniora ostala praktično ista — 696€. Međutim, prosečna neto plata mediora je porasla na 1.444€, a seniora na 2.619€.

Ako uzmemo u obzir tehnologiju u kojoj rade, u proseku najviše zarađuju programeri koji koriste Elixir, Go, Objective-C, C++ i Kotlin. Za juniore je najisplativiji C++, za mediore Elixir i C++, a za seniore Go.

Formalno obrazovanje je dobar pokazatelj visine plate kojoj programeri mogu da se nadaju: viši stepen – više para.

Prosečna plata u odnosu na stepen stručne spreme

Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u ovoj anketi, a onima koji su zainteresovani na sajtu OpenData inicijative dostupni su podaci u otvorenom i mašinski čitljivom formatu. Ove godine smo prvi put otvorili podatke uz pomoć Heapspace zajednice, i to ne samo za ovu već i za prethodne dve ankete.

Napomena: Za potrebe ovog istraživanja iz originalnih podataka su izbačeni outlier-i (tj. neobične vrednosti), ali smo otvorili netaknute podatke jer smatramo da je fer prema zajednici da dobije sve podatke koje smo prikupili.

Raspolućena duša Nemačke: 30 godina od pada Berlinskog zida


Nemačka će ovog novembra proslaviti 30. godišnjicu pada Berlinskog zida. Ovom zemljom, međutim, preovladava mračno raspoloženje, a “navijača” koji danas zagovaraju ujedinjenje dve Nemačke će biti tek šačica i tek sporadično – posebno na istoku, donosi New Europe.

Kandidatkinja AfD-a, Spring-Raeumschuessel sa bivšeg komunističkog Istoka rekla je da nemačka kancelarka Angela Merkel “ništa nije razumela”

Danas se više od trećine stanovnika bivše Istočne Nemačke opisuje kao građani druge klase. Suprotno njihovim očekivanjima – u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine – istočni deo zemlje (bivši DDR) nije postao tako bogat kao zapad. Iznenađujuće je što Istočni Nemci danas razmišljaju, osećaju i glasaju drukčije nego Zapadni Nemci. U stvari, Nemačka je jedna zemlja sa dve duše.

Poslednji dokazi za to stigli su 1. septembra, kada je ksenofobična desničarska Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland, AfD) obezbedila čvrsto drugo mesto na regionalnim izborima u istočnonemačkim pokrajinama Saksoniji i Brandenburgu, sa 27,5% odnosno 23,5% glasova. U zapadnonemačkim “državama” (samostalnim federalnim jedinicama) izborni udeo AfD-a je obično polovina od procenta dobijenog na istoku.

Politička podela Nemačke na istok i zapad odražava oštre ekonomske razlike. Između 1991. i 1996. godine, prihod po glavi stanovnika u Istočnoj Nemačkoj povećao se sa 42% na 67% nivoa primanja radnika iz zapadne Nemačke. Ali i 20 godina nakon 1996. godine, ova brojka se popela samo na 74% (tj. za sedam odsto). Drugim rečima, proces ekonomske konvergencije između Istočne i Zapadne Nemačke posle 1989. godine u velikoj meri se zaustavio pre oko 25 godina. Prognoza bivšeg kancelara Nemačke Helmuta Kola iz 1990. godine o „cvetajućim krajolicima“ na Istoku još uvek se nije ostvarila.