Epl vs. Huavej: Kineski uzlet i američko poniranje


Zbog smanjenih isporuka svojih modela na kinesko tržište Epl gubi trku sa Huavejem, donosi Wall Street Journal.

Isporuke Eplovog ajfona Kini znatno su se smanjile u odnosu na ukupne isporuke pametnih telefona ove firme koje je u poslednjem kvartalu isporučila Kinezima, dok je prodaja lokalnog rivala Huaveja porasla na najvećem svetskom tržištu pametnih telefona – u Kini.

Isporuke ajfona Kini opale su znatno više nego što je to slučaj sa pametnim telefonima drugih proizvođača – više od ukupne isporuke pametnih telefona u prošlom kvartalu, što je imalo za posledicu da Apple Inc. dodatno izgubi udeo na kineskom tržištu u odnosu na lokalnog rivala Huawei Technologies Co. na ovom najvećem svetskom tržištu pametnih telefona. Prema podacima International Data Corp, isporuke su pale za 20% u odnosu na prethodnu godinu, stavljajući tačku na „i“ na već prisutan trend gubljenja tržišta koje je Epl iskusio krajem prošle godine. Prošlog meseca, Eplov CEO Tim Kuk je za pad prodaje ajfona u Kini zbog ekonomskog usporavanja.

To usporavanje – uz globalni trend među vlasnicima telefona da ređe kupuju najnovije modele – doprineli su padu ukupnih isporuka pametnih telefona u Kini za 9,7% u ovom kvartalu. Pad Eplove prodaje i isporuka doveo je do pada profita na kineskom tržištu na 11,5% sa 12,9% pre godinu dana, navodi IDC. Epl, koji je sada četvrti najveći proizvođač u Kini, bio je vodeći prodavac pametnih telefona u ovoj zemlji od početka 2015. godine prema podacima IDC-a, koji je objavio da je Huavej takođe dobio udeo na tržištu telefona najviše kategorije kojim su dugo dominirali Epl i kompanije poput njega.

“Visoka cena ajfona X je 2017. produžila korisnički ciklus zamene, dok novi modeli prošle godine nisu imale dovoljno inovacija da bi ih korisnici kupili”, rekao je Si Vong, IDC-jev analitičar za Kinu. „Huavej je, nasuprot tome, preduzeo tehnološke korake koji su njegove uređaje učinili konkurentnijim u fotografiji, igrama i poslovnim aplikacijama, rekao je on.

Prema podacima IDC-a, iako u Sjedinjenim Državama praktično ne postoje telefoni Huaveja, globalne isporuke pametnih telefona ove firme su u četvrtom kvartalu porasle za 44% , prema IDC-u, što ga je prošle godine svrstalo na treće mesto po svetskoj prodaji. I pored ovakvog uspeha, prošlogodišnja svetska prodaja Huaveja i dalje zaostajala za Samsungom i Eplom.

Oštar pad isporuka Eplovih mobilnih uređaja u četvrtom tromesečju u Kini je takođe bio pretočen u povećanje profita ne samo za Huavej već i za druge lokalne brendove, uključujući BBK Electronics Corp. (Oppo) i Vivo. Analitičari kažu da je skorašnji uspeh kineskih proizvođača mobilnih telefona usledio usled ponude jeftinijih modela i unapređene tehnologije, koja je usmerena prema kupcima na lokalnom tržištu.

Međutim, isporuke kineske kompanije Xiaomi Corp. – koja je prošle godine prikupila 4,7 milijardi dolara kroz inicijalnu javnu ponudu na berzi u Hong Kongu – pale su za 35% u četvrtom kvartalu, što, prema IDC-u, ukazuje na premalo novih proizvoda i razočaravajuću prodaju njegovog vodećeg modela pametnog telefona Mi Mix 3.

Uspeh njegovih pametnih telefona je retka dobra vest za Huavej. Kanadske vlasti su decembra 2017. uhapsile njihovog finansijskog direktora pod optužbom koja se odnosi na nepoštovanje američkih sankcija protiv Irana. On se, takođe, bori protiv posebnih krivičnih prijava U SAD-u, koje ga terete da je ukrao intelektualnu svojinu američke firme T-Mobile US Inc. Huavej je negirao sve ove optužbe koje su mu upućene.

U međuvremenu, Sjedinjene Države lobiraju kako bi privukle saveznike koji bi podržale inicijativu da se američkim telekom operaterima zabrani kupovina 5G mrežne opreme od Huaveja, koji je vodeći svetski proizvođač opreme za mobilne telekomunikacije kao što su bazne stanice, ruteri i svičeri.

Huavej je nastavio da lansira seriju vrhunskih telefona koji su mu pomogli da se pozicionira bolje u odnosu na Apple. Otkrivanje preklopnog 5G telefona očekuje se na jednom promotivnom događaju, naime, na sajmu mobilne industrije u Barseloni krajem ovog meseca.

wsj.com

Napuštena čeličana postaje novo obeležje Pekinga


Gradska vlada Pekinga objavila je da će napušteno industrijsko područje u zapadnom predgrađu pretvoriti u novo obeležje grada do 2035. godine, prenosi Kineski internacionalni radio (CRI).

Objavljeni plan predstavlja i deo priprema za Zimske olimpijske igre 2022. godine u Pekingu.

Nova oblast će biti izgrađena na temelju parka Šougang, nekadašnje čeličane koja je 2010. preseljena u susednu provinciju Hebei i prostiraće se na površini od 22,3 kvadratnih kilometara, navodi se u planu koji je predstavila Gradska komisija za razvoj i reforme.

“Gradeći na temelju postojećih objekata, stvorićemo posebnu zajednicu koju će činiti muzeji, biznis inkubatori i objekti za zabavu”, najavio je Hung Đijuan, zamenik direktora Komisije.

U parku se upravo grade sportski objekti za Zimske olimpijske igre, uključujući skijaški centar i centar za trening. Objekti će nakon Olimpijade biti korišćeni za održavanje raznovrsnih međunarodnih događaja, navodi se u planu.

Peking će graditi i jezera, šumske parkove i vodene površine u ovoj oblasti, kako bi je izgradio ekološku zonu za primer.

Kompanija Šougang će sarađivati sa preduzećima u zemlji i inostranstvu u obnovi stare industrijske zone, rekao je Vang Šidžung, zamenik generalnog direktora kompanije, dodajući da će u zoni biti uspostavljena prva gradska mreža 5G i industrijski park veštačke inteligencije.

 

Pripremio: Džao Peng, CRI

Kineska građevinska industrija i oporavak tržišta: zaduživanje i razduživanje


Kineske kompanije koje se bave nekretninama sa džank kreditnim rejtingom požurile su da prodaju dugove denominovane u dolarima i to u finansijskom prometu rekordnom za poslovanje na početku godine.

Prava bujica poslovnih dilova ilustruje kako jedan pomirljiviji stav američkih Federalnih rezervi doprinosi znatnom smanjenju pritiska na zajmoprimce. Nekretnine su ključna komponenta ove druge po veličini svetske ekonomije, dok tržišna vrednost brojnih građevinskih firmi iz Kine – od kojih su mnoge od njih u visokim zaduženjima – spadaju među najvrednije „deonice“ na svetskom tržištu.

Prema podacima Dealogic-a koji se protežu unazad do 1996. godine, građevinske kompanije sa spekulativnim dugom (onim koji je visokog nivoa rizika usled nesolventnosti), su od prvog januara do danas pozajmile 8,4 milijarde dolara, od čega najviše početkom ove godine. U utorak je China Aoyuan Group procenila četvorogodišnje dolarske obveznice na 225 miliona dolara, koje bi trebalo da imaju prinos od 7,95%. Zhenro Properties grupa je saopštila da će u naredne dve godine pozajmiti 230 miliona dolara, uz kamatu od 9,8%. Prema dokumentaciji koju su predali berzi, ove kompanije nameravaju da iskoriste novac prikupljen izdavanjem obveznica za refinansiranje. Kompanije nameravaju da iskoriste sredstva za refinansiranje postojećih dugova. Rivalska firma, Sunac China, takođe je izjavila kako planira da svoj dug plasira na inostrana tržišta.

Prema onima koji su učesnici u ovoj tržišnoj areni, promena tona FED-a pomogla je da se ubrza tempo poslovnih dilova. Moguća pauza u rastu američkih kamatnih stopa dovela je do toga da investitori krenu „u lov“ na veće profite, ulivši svoj novac u obvezničke fondove fokusirane na tržišta u razvoju. Kompanije za nekretnine reagovale su ogromnim ulaganjima na tržištu.

Osim toga, prošlogodišnji pad cena privukao je one koji su u potrazi za visokim prinosima. Uticajni investitor na tržištu američkim obveznicama, Pacific Investment Management Co. (Pimco), izjavio je da će 2019. godine kineske obveznice s visokim prinosom biti atraktivne, navodeći procene i očekivanja samo za umereno visoke iznose novih emisija, bez obveznica koje dospevaju – očekujući relativno malu ponudu novih obveznica kao i obveznica koje dospevaju na naplatu.

Fokus na perspektivi dodatnog fiskalnog stimulusa tj finansijskog podsticaja iz Pekinga, uz manju usredsređenost na razduživanje – dok, za to vreme, kineske vlasti pokušavaju da osnaže svoju usporavajuću ekonomiju – takođe doprinosi jačanju investitorskih apetita. Nastavak trgovinskih razgovora između Sjedinjenih Država i Kine doprineo je da se ponuda rizičnih hartija od vrednosti širom sveta oporavi od prošlogodišnje finansijske stagnacije, uključujući i stanje na svetskim berzama.

“Tržište doživljava apsolutni procvat”, rekao je Konan Tam, kodirektor azijsko-pacifičkog odeljenja za dužnička pitanja u Merrill Lynch, pritom misleći na prodaju obveznica koje izdaju kineske firme za nekretnine.

U svetlu velike potražnje, većina firmi je umanjila ponude u odnosu na njihove početne cene, rekao je on. Ove obveznice su uglavnom kupovane od strane velikih institucionalnih investitora, kako u Kini tako i u inostranstvu, rekao je Tam.

Kineske građevinske firme dominiraju azijskim tržištem obveznica sa visokim prinosom. Ove hartije od vrednosti počele su da se oporavljaju od dugova u kojima su bile veći deo 2018. godine. Zaključno s ovim ponedeljkom, indeks ukupnog povrata dolarskih obveznica s visokim prinosom kineskih kompanija porastao je ove godine za 4,4%, prema ICE indeksima. Sličan indeks američkih korporativnih džank obveznica je, u istom periodu, imao povraćaj od skoro pet odsto.

Vrednost nekih od novoizdatih dolarskih obveznica su takođe naknadno porasle, dok su njihovi prinosi u padu. Mogućnost pristupa fondovima doprinela je umanjenju rizika od neizvršenja obaveza, što je upravo ona vrsta straha koji je prošle godine pogodio tržišta, kaže J.C. Sambor, zamenik šefa odeljenja za operacije sa fiksnim prihodima na rastućim tržištima (londonska filijala BNP Paribas Asset Management). Kineske građevinske firme čije su obveznice rangirane kao džank moraju da refinansiraju dugove od 41,5 milijardi dolara do kraja prve polovine ove godine, navodi CreditSights.

Ipak, investitori su i dalje zabrinuti da bi otvaranja stečajnih postupaka nad takvim preduzećima na kineskom domaćem tržištu mogla anulirati dobitke nastale na inostranim tržištima. Prošlog leta su neizvršenja novčanih obaveza, tj dugovi rudarske kompanije Wintime Energy Co, denominovanih u juanima, stropoštali dolarske obveznice izdate od strane njenog ogranka Huachen Energy Co.

 

WSJ

Privreda Zalivske oblasti Kine: skrivene slabosti i snaga


Kineski zvaničnici su prošlog oktobra proslavili otvaranje mosta Hong Kong-Makao-Džuhaj (Zhuhai), devetogodišnjeg projekta vrednog 20 milijardi dolara koji je postao najnoviji i najveći simbol razvojnih planova tzv. oblasti Većeg Zaliva (Greater Bay Area, GBA, ili, kraće, Zalivske oblasti) – čiji je cilj poboljšanje konkurentnosti u odnosu na slična inovativna čvorišta u San Francisku, Njujorku ili Tokiju.

Ali, baš kao i u slučaju sa izgradnjom arhitektonskog čuda –  zalivskog mosta – koji je izazvao i kritike usled kašnjenja, nezgoda i preglasavanja budžeta, kineske ambicije za daljim integrisanjem svog jekonomskog „motora“ u Kineskom moru nisu uvek uživale u glatkoj plovidbi. Uprkos svojoj proizvodnoj snazi, razlike u propisima i industrijskoj strukturi izdvajaju 11 Zalivskih gradova od ostalih urbanih centara u Kini. Kako bi se ovaj region podigao usred aktuelnih trgovinskih tenzija i usporavanja privrede, propisima će morati da se uklone te barijere, čime se Zalivski gradovi izdvajaju od ostalih u Kini.

Iako je 2016. godine GBA uvrštena u 13. kineski petogodišnji plan, a 2017. postala i predmet sporazuma potpisanog od strane regionalnih lidera, još uvek nije objavljen razvojni plan i okvir. Prošlog proleća je premijer Li Kećjang najavio da će plan biti detaljno formulisan i razrađen, ali je odgađanje potisnulo njegovu realizaciju sve do ovog februara, ili čak nešto kasnije, kažu izvori iz South China Morning Post-a. Razlog je, kako se pretpostavja, zabrinutost da će, baš kao i u slučaju nacrta za projekat „Made in China 2025“, konkretni planovi biti shvaćeni kao izazov američkoj tehnološkoj dominaciji.

Međutim, to takođe znači da vremenski raspored i uticaj ukupne politike razvoja Zalivske oblasti ne ostaju do kraja jasni.

Prikrivene snage

Područje Većeg zaliva ima neslućeni potencijal za privredni rast, i to ne samo zbog uključivanja finansijskih čvorišta poput Hong Konga, Guangdžua i Šenžena, često nazivanog hardverskom prestonicom Kine.

I drugi gradovi u Kini su takođe industrijski „teškaši“: zajedno uzev, 2016. je devet okruga činilo 80% proizvodnje Guangdonga.

Jedan na svakih pet pametnih telefona proizveden je u industrijskom gigantu, Donguanu. Procenjuje se da će BDP ovog grada, baš kao i onaj obližnjeg Fošana, do 2020. godine premašiti 1 bilion (hiljadu milijardi) renminbija (148 milijardi dolara), kao i pomak ka visokotehnološkoj proizvodnji. Zahvaljujući potezima kineske vlade, prošle godine su vlasti ove industrijske zone uspele da privuku 6.000 tehnoloških kompanija da započnu svoj biznis u Nanšuu, malo udaljenijem okrugu Guangdžoua, u kome se sada nalaze sjajne start-up kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom, Pony.ai i CloudWalk.

U kombinaciji sa Hong-Kongom i Makaoom, u 11 zalivskih gradova živi i radi oko 70 miliona ljudi koji učestvuju u ekonomiji vrednoj više od 1,8 biliona dolara – što je, otprilike, veličina brazilskog BDP-a, ili dvostruko veća od BDP-a koji ima Indonezija. U avgustu prošle godine, investiciona kompanija CBRE Group predvidela je porast “najveće svetske ekonomije, kineskog Većeg zaliva”, dok je prema anketi poslovnih ljudi iz 2017. godine koju je podržala Glavna trgovinska komora Hong Konga, 80% ispitanika podržalo je integrisani razvoj Zalivskog regiona (u poslovni sistem Hong-Konga, prim. prev).

Ubrzani razvoj tehnologija je već uveliko u toku, bez obzira na odlaganje zvaničnog master-plana.

Džuhaj je, na primer, specijalna ekonomska zona u kojoj se još od 1992. „ispotiha“ i bez mnogo medijske buke neguju i razvijaju nove, najnaprednije tehnologije; a onda je na nacionalnom nivou uspostavljena industrijska razvojna zona za visoke tehnologije. Prostrani kompleks sada uključuje četiri univerzitetska kampusa, uz poslovne prostorije softverske kompanije Kingsoft ali i Meizua, pekinškog giganta za mobilne tehnologije.

Pored toga, prema rečima zaposlenih u tehnološkom parku “Southern Software Park”, ovaj kompleks je utočište i „lansirna rampa“ za startup firme kao što je Oceanalpha – kompanija iz Džuhaja čija je specijalnost razvoj autonomnih plovnih objekata koji su 2018. bili uključeni u novogodišnji gala-spektakl proslave kineske Nove godine.

Razviti visoko-tehnološki kompleks tj čvorište (hub) nije nimalo lak zadatak. Pa ipak, živopisne i upečatljive softverske zone poput ove, koje podržava kineska vlada dobar su orijentir i za ostale (Foto: Bailey Hu/ TechNode)

Od tada su se pojavile i druge industrijske ili slobodne trgovinske zone koje privlače preduzeća iz susednog Makaoa, Hong Konga i inostranstva. Jao Jišeng, gradonačelnik Džuhaja je izjavio da je januara 2018. godine, visokotehnološka proizvodnja doprinela sa preko 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd), što je gotovo 28% BDP-a ovog grada.

Džordan Čeng, generalni direktor startap firme Med gejz (Mad Gaze) za proizvodnju AR pametnih naočara bio je među onima koje je odmah privukla odlična poslovna politika gradske oblasti Džuhaj. Iako je sedište ove kompanije u Hong Kongu, njegov startap radi na razvoju opreme za javnu bezbednost zajedno sa sa policijskim snagama u provinciji Šanksi, Hefej u provinciji Anhuj, kao i u oblasti Luohu u Šendženu.

Čeng kaže da je gradska uprava Džuhaja ponudila Med gejzu finansijsku potporu, dajući osoblju ove firme prostor i svu potrebnu podršku za njihova istraživanja i razvoj. Ova kompanija planira da u Džuhaju osnuje svoju ekspozituru, a svoju proizvodnju već izmešta i u ostale zalivske gradove, Šenženu i Ujdžou (Huizhou).

Čeng je rekao da privredni planovi zalivske regije “u cilju razvoja proizvodnje, talenata i tržišta”, predstavljaju “dobru priliku za nas”. On očekuje da će njegovom rastućem startapu “i dalje biti potrebna podrška vlade” i u budućnosti, s obzirom na to da želi da svoje poslovanje proširi i na oblast razvojnih programa.

Nedaleko od železničke pruge, u udaljenom distriktu Nanša, nalazi se pilot-zona slobodne trgovine sa velikim ambicijama. Krajem 2018. godine, pored postojeće višegodišnje šeme za promovisanje razvoja veštačke inteligencije, lokalna vlada je objavila da će 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd) investirati u sektore koji uključuju IT, biotehnologiju, kao i AI.

Ovo predstavlja oštar kontrast kada se uporedi s nekim ruralnijim delovima ovog okruga, koji još uvek obiluje pitoresknim kanalima i parcelama poljoprivrednog zemljišta. Ali, kako je istakao Hu Ven, operativni direktor startapa Pony.ai na CNBC konferenciji održanoj prošlog novembra, nedostatak saobraćajnih gužvi i lepo vreme pomažu da Nanši postane “stvarno idealno mesto” za testiranje autonomnih automobila.

Pošto je lane u februaru lansirao vozni park, Hu je rekao da Pony.ai razmišlja o skaliranju “do 1.000 vozila” u Nanšiju u nekom trenutku. A to nije samo zbog čistih puteva; Hu je rekao da je, u poređenju sa drugim oblastima u Kini, nacionalna vlada odobrila okrugu više “dozvola i moći” za eksperimentisanje.

Praznine u planu

Međutim, zapanjujuća statistika može prikriti sve veće razlike koje se isprečuju između gradova i regiona.

Čak i visokoprofilni infrastrukturni projekti, poput mosta na pravcu Hong Kong-Makao-Žuhai koji bi trebalo da zbliži saradnju među zalivskim gradovima, odražavaju se postojeće barijere među gradovima. Da bi to iskoristili, recimo, vozači moraju preskočiti razne birokratske prepreke: u zahteve za započinjanje biznisa uključuju tri različite dozvole, dve vrste osiguranja automobila i registraciju kod uprave gradske prefekture Džuhaja.

U intervjuu za TechNode novembra prošle godine, Toa Čarm iz hongkonške inicijative „Cyberport“pod vladinim pokroviteljstvom izjavio je da razvoj zalivske oblasti predstavlja „zlatni trenutak“ za inovacije, ali samo ukoliko zvaničnici mogu da sarađuju na prevazilaženju regulatornih barijera.

Ključna je podrška kineske vlade, ali i “implementacija, kako bismo mogli da rešimo sve razlike”, rekao je on. Prema Čarmu, ove razlike i dalje postoje: od oblasti razmene kripto-valute pa do usaglašavanja stavova o tome kako i usvajati nove tehnologije.

Osim toga, prekogranični privrednici suočavaju se sa različitim stopama poreza na dohodak i korporativnim porezima, kao i sa neprikladnim transferima između tri različite valute. Markos Čan, šef istraživačkog sektora CBRE-a za Kinu, rekao je za TechNode da klijenti firme “žele bolje mere” kako bi olakšali prekogranične tokove kapitala.

Postoje i značajne razlike kada je u pitanju industrijska struktura. U 2016. godini, Šenženski BDP po glavi stanovnika bio je najviši u Guangdongu, ali je činio samo 56% i 35% Hong Konga, odnosno Makaa. Prosečan BDP po stanovniku u regionu takođe je znatno zaostajao za svojim međunarodnim konkurentima – Njujork, San Francisko i Tokio – kao i procenat ekonomije koju podržava tercijarna industrija.

Ovim se vrši pritisak na kreatore politika da izjednače razvoj regiona, sela i gradova, posebno na mestima kao što su Žaoking, Đjangmen i Žongšan, koji se još uvek fokusiraju na proizvodnju niskog i srednjeg nivoa. Da bi poboljšali region, gradovi poput ovih “više se ne mogu fokusirati na proizvodnju”, kaže Markos Čan.

On priznaje da će faktori kao što su američko-kineski trgovinski rat i pad domaće ekonomije uticati na planove Zalivske oblasti u bliskoj budućnosti. Međutim, dalji razvoj regiona je “dugoročna ambicija” za Kinu, koja će uticati na to područje “još decenijama i decenijama”.

Neki koji imaju bliži uvid u razvoj kineske industrije uzimaju u obzir i tu činjenicu. Na konferenciji u Nanšuu prošlog novembra, međunarodna medijska korporacija CNBC objavila je da će osnovati lokalnu filijalu u Guangdžouu zbog potencijala za inovacije u ovoj oblasti. Rojters je naveo slične razloge nakon što je prošlog maja najavio svoju novu kancelariju – u Šenženu.

Ardžun Karpal, nedavno imenovani dopisnik CNBC-a iz Guandžoua je u Nanšau rekao da razvoj okruga zahteva još vremena. Ipak, imajući u vidu podršku vlade i kompanija visokog profila, on je optimista. Na kraju krajeva, Karpal je rekao: “Ni Silikonska dolina nije izgrađena preko noći.”

China Economic Review

Zašto kineska trgovinska politika nije “neobična”, kako to misle Sjedinjene Države?


Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država je završen. Rezultat: tople reči na obe strane ali bez konkretnog dogovora, uz salvu predsedničkih tvitova koji podsećaju na 1. mart, krajnji rok koji je SAD dala Kini za “kompletan dogovor”.

Uz ovo ide i vest da Sjedinjene Američke Države prete više nego dvostrukim povećanjem tarifa na kineske proizvode vredne 200 milijardi dolara, što je ravno povećanju sa 10% na 25% u carinskim nametima – osim ukoliko Kina ne sprovede „sveobuhvatne promene“ u svojoj trgovinskoj i industrijskoj politici. Stoga, vredi ispitati koliko je Kina „izopštena“ na globalnom i istorijskom planu.

Uz veliki bilateralni trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama, u ključna pitanja koja Vašington neprekidno potcrtava uočljiv je kineski „nedostatak efikasne zaštite“ na prava proistekla iz intelektualne svojine (IP, Intelectual Property), njene industrijske politike koje imaju za cilj da podrže domaće (američke) firme, kao i strategiju „Made in China 2025“ za promovisanje unapređenja i inovacija u visokotehnološkim industrijama.

U svakom od ovih pitanja lako je shvatiti zašto bi Sjedinjene Države smatrale da kineska politika šteti njenim interesima. Međutim, postoje mnogi drugi primeri povećanja moći korišćenjem slične kombinacije mera, a u cilju zaštite svojih domaćih (američkih) firmi od inostrane konkurencije, kao i unapređenja strateških važnih privrednih grana.

Počnimo sa pokušajima Kine da zaštiti lokalne industrije koristeći prepreke za spoljnu trgovinu i investicije. Obrazloženje za ove politike nisu prvi put izneli Si Đinping ili Deng Sjaoping, otac brzog ekonomskog rasta Kine, već je to 1791. godine učinio Aleksander Hamilton, prvi američki sekretar trezora.

U svom osnovnom Izveštaju o proizvodima (Report on Manufactures), Hamilton je tvrdio da, s obzirom na lošu američku tehnologiju u poređenju sa Evropom, američke proizvodne industrije ne bi bile u stanju da se takmiče sa naprednijim stranim firmama a da se prethodno ne zaštite.

U slučaju džina, na primer, Hamilton je primetio da je “cena nekih materijala/poslovnih ideja ovde veća nego u Holandiji… cena rada je znatno veća, dok je količina kapitala prisutnog u poslovanju tamo daleko veći.” Predrasude, u korist uvoznog džina su (bile) jake.”

Pa, kakvo je to bilo Hamiltonovo rešenje? “[Jedan] dodatni namet od dva centa po galonu… na (postojeće) carinske takse na uvezena alkoholna pića dokazano prve klase.”

Manje razvijene ekonomije već stolećima koriste ovu taktiku – uključujući i mlade Sjedinjene Države koje su nastojale da sustignu Evropu. Američke tarife na uvezene proizvode su krajem devetnaestog veka u proseku bile negde oko 50%.

Još jedan izvor frustracije Sjedinjenih Država proizveden je nastojanjima Kine da osigura naprednije tehnologije od onih koje poseduju razvijene zemlje, putem obavezivanja stranih kompanija koje sarađuju sa kineskim firmama na transfer tehnologija, direktnih inostranih investicija kroz akviziciju visokotehnoloških stranih firmi, i, navodno, otvorene, direktne i neprikrivene krađe intelektualne svojine.

A opet, iako je razumljivo zašto je američka vlada odlučna da spreči Kinu u „potkopavanju“ svog vodećeg položaja u ključnim tehnologijama, tu je i duga istorija rivalskih strana koje po tradiciji pokazuju kavaljerski stav prema industrijskim tajnama koje – naravno – međusobno kriju jedna od druge.

Tokom svoje rane istorije, mlade Sjedinjene Države često su kritikovane od nekadašnje supersile, Britanije, zbog svoje neobuzdane krađe britanskih industrijskih proboja.

Najpoznatiji primer toga bio je slučaj Semjuela Slejtera, engleskog radnika u proizvodnji pamuka koji je pomogao u stvaranju američke tekstilne industrije. Rođen u Britaniji 1768. godine, mladi Slejter je radio kao šegrt u pogonu za preradu pamuka u svom rodnom gradu Belperu, okrug Derbišir (Derbyshire).

Britanija je u to vreme zabranila radnicima iz pamukara da putuju u Ameriku jer nije želela da Sjedinjene Države „tek tako“ preuzmu britansku tehnologiju prerade pamuka, koja je u to vreme bila vodeća u svetu.

Osupnut nagradama objavljivanim u američkim novinama za informacije o preradi pamuka, Slejter je odbacio zabranu, otplovio u SAD i postao – kao što je poznato u zemlji koja ga je usvojila – “Otac američkih proizvođača”. On je u Britaniji obeležen kao “Slejter izdajnik”.

A nisu Sjedinjene Države bile jedina zemlja sa labavim stavom prema intelektualnoj svojini. Britanija, Holandija, Francuska, Austrija i Švajcarska su tokom 19. veka omogućile patentiranje stranih pronalazaka u zemlji.

Neke velike evropske kompanije počele su da koriste tehnologije koje su drugi razvili. Holandski proizvodni gigant Filips je tokom 1890-tih počeo da proizvodi sijalice, tehnologiju koju je patentirao Amerikanac Tomas Edison.

U skorije vreme, zemlje u razvoju, uključujući Brazil, Indiju, Južnu Afriku, Maleziju i Nigeriju, koristile su „transfer tehnologija“, lokalne sadržaje, ili pak fondove za razvoj veština kako bi osigurale da strane direktne investicije doprinose izgradnji domaćih kapaciteta.

Čak i kineski plan „Made in China 2025“ – industrijska politika osmišljena da ovu zemlju načini svetskom klasom igrača u industrijskim granama poput proizvodnje električnih automobila, veštačke inteligencije i vazduhoplovne industrije, a koje je Bela kuća opisala kao ključni deo „ekonomske agresije“ Pekinga – daleko je od jedinstvenog u globalnom kontekstu.

Poznato je da su američki saveznici, Koreja i Japan, koristili slične intervencionističke pristupe kako bi se uzdigli od siromašnih, ratom razorenih zemalja do “privrednih čuda” sa vodećim svetskim tehnološkim sektorima. Japansko ministarstvo trgovine i industrije (MITI) usmerilo je svoje pojavljivanje kao globalnog lidera u industriji automobila i kompjutera, dok su korejski vodeći konglomerati poput Hjundaija i Samsunga procvetali upravo usled podrške svoje vlade.

U stvari, ekonomisti u velikoj meri smatraju da je razvojni pristup Kine manje neprijateljski raspoložen prema stranim direktnim investicijama, kao i da je na mnogo načina manje centralizovan od onih u Japanu ili Koreji.

Štaviše, mnoge ekonomije koje se obično posmatraju kao visoko tržišno orijentisane, nastavljaju da koriste industrijsku politiku da bi upravljale svojim ekonomijama, od kojih neke uz značajno učešće države.

I dok američki politički i ekonomski diskurs tipično naglašava slobodna tržišta, američka vlada u stvarnosti ulaže veoma mnogo u istraživanje i razvoj, polažući temelje na kojima su izgrađene velike firme kao što je Apple. CIA ima čak i firmu za rizični kapital koju finansira vlada i koja investira u obećavajuća tehnološka preduzeća.

Naravno, neki mejnstrim ekonomisti tvrde da selektivno učešće države nije pravi način za vođenje trgovinske politike ili razvoja privrede. Ali bez obzira na stav o ekonomskom intervencionizmu, jasno je da Kina nije jedina zemlja u svetu koja se strateški meša sa (slobodnim i otvorenim) tržištem.

Gledano u istorijskom kontekstu, trenutni američko-kineski konflikt nije toliko odraz nespremnosti komunističke Kine da sledi klasične postavke slobodne tržišne ekonomije koliko je klasična priča o tome šta se dešava kada jedna nova ekonomska sila izazove staru.

China Economic Review

Inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom


„Svaka ideologija je jaka koliko su joj potencijali jaki“, govorio je Marks. Da li je neoliberalni kapitalizam sagoreo u svojoj slobodi i da li je „nevidljiva ruka“ samoregulisanog tržišta došla na naplatu ili je samo na redu pauza pred redefinisanje poretka?

Neoliberalizam kao dominantna „izvozna“ ideologija kreće krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina sa teritorije Ujedinjenog Kraljevstva pod vlašću Margaret Tačer i iz Sjedinjenih Američkih Država iz vremena predsednika Ronalda Regana. Uvoznici ideologije nisu morali da budu iz demokratskih poredaka, pa je tako jedan od prvih „uvoznika“ bio vođa čileanskog autoritarnog režima Augusto Pinoče.

Cela „izvozna grana“ svoju ekspanziju dobila je nakon što je spiritus movens ove škole mišljenja Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1976. godine, upravo za kreiranje novonastalog pravca baziranog na idejama Adama Smita još iz 18. veka. Razradivši ideju neoliberalizma, Fridman, inače savetnik Tačerove i Regana, dogmatizovao je principe nove vere — vere samoregulacije tržišta.

Vrhovni zakon ovakvog pravca trebalo je da bude romantična ideja ekonomskog postulata ponude i potražnje, odnosno čisto slobodno tržište bez mešanja države u ekonomiju, protivljenje protekcionizmu (barijerama i taksama) i visokim stopama poreza čime bi se, kako su mnogi verovali, smanjili monopoli na tržištu.

„Globalisti svih zemalja, ujedinite se“

Kreatori ideologije (ni)su računali na surogat proizvod neoliberalnog kapitalizma — pojavu globalnih tržišnih monopolista, koji upravo „nevidljivom rukom“ tržišta kontrolišu nedodirljivu dogmu ponude i tražnje i time pretvaraju slobodno tržište u nadgledano i laboratorisano.

Na prvi pogled, dva potpuno različita principa, dva logički teško spojiva ideološka kraja, kad se dublje sagleda, počivaju, izgleda, na veoma sličnim fundamentalnim smernicama. Nijedna od dve ideologije ne poznaje veru niti naciju.S jedne strane, neoliberalni kapitalizam se manifestuje kroz simfoniju globalizma, demokratije i prosperiteta, dok je za komunizam karakterističan državni intervencionizam (država ulaže i forsira svoje proizvodne procese) i jednostranačje, ali, iz prakse bi se reklo, ne nužno i loš prosperitet svojih građana. Kapitalizam predvode elitistički krugovi sa radnicima kao neiscrpnim resursom snage, dok u komunizmu na čelu pokreta deklarativno stoje radnici kao motor razvitka sa elitizovanim i povlašćenim vrhom u partiji.

Tako dolazimo do čuvene transformacije od komunističko-socijalističke maksime „proleteri svih zemalja, ujedinite se“ do „globalisti svih zemalja, ujedinite se“. Kako to da je jedan suštinski antikomunistički projekat prerastao u sličnu mašineriju koja otkriva sve nedostatke neoliberalnog kapitalizma kao izvorno antipolitičkog projekta?

Fantastična četvorka i Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju

U momentu kada je neoliberalni kapitalizam doživljavao svoj procvat, teško da su njegovi začetnici mogli da zamisle da će 30 godina kasnije neko drugi preuzeti ulogu glavnog igrača i protagoniste ovakve politike.

Do pre samo dve i po godine, na jednom od G7 skupova, zajedno su sedeli i smeškali se etablirani bičevi globalizma Barak Obama, Dejvid Kameron, Angela Merkel i Fransoa Oland, ubeđeni u apsolutnu dominaciju nad svetom i dogovarajući se kako sprovesti u delo dugo najavljivani odgovor kineskom projektu „Jedan pojas — jedan put“. Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju danas postoji na papiru, ali, nakon povlačenja SAD na čelu sa Trampom, ostatak zemalja Grupe 7 je ostao obezglavljen i bez novih ideja u daljem sprovođenju projekta. Udarac ekvivalentan izlasku SAD iz NATO-a.

Treba li spominjati da je, sem Obame, koga je nasledio Tramp, predstavnik sušte suprotnosti celokupne politike prethodnika, i Kameron u Velikoj Britaniji doživeo ogroman poraz nakon izglasavanja „bregzita“. Angeli Merkel, kao neprikosnovenom lideru Evropske unije, sprema se zamena koja će imati težak zadatak da održi takav autoritet, dok u Francuskoj Makron predstavlja možda poslednji trzaj liberalne levice u buktećoj situaciji „žutih prsluka“.

Kineski globalizam i zapadni merkantilizam

Kina, zemlja za koju se vezuje neprikosnoveno jednostranačje ali i prosperitet uprkos odsustvu demokratije zapadnog tipa, pobija nekadašnju tezu direktne povezanosti demokratije sa razvitkom i prosperitetom zemlje. Kapitalističko-komunistička „legura“ sistema kao da je bila dobitna kombinacija dveju suprotstavljenih teorija čija fuzija daje unutrašnju strogu kontrolu resursa i spoljašnji maksimalno liberalni pristup izvozu i investicijama zarad prodora na druga tržišta.

Razlozi uspeha ovakvog projekta su brojni — svakako da su kapaciteti, dobra struktura investicija i plan razvoja najvažniji, a sve pod čvrstom kontrolom neprikosnovenih lidera.

Za razliku od Kine, SAD, kao doskorašnji stub liberalnog ekonomskog projekta, ne samo da neće nastaviti takav vid razvoja, već će biti pionir istupanja iz sopstvenih projekata i organizacija. Pretnje napuštanju STO (Svetske trgovinske organizacije) put su ka novim ekonomskim krizama, dok uvođenjem barijera, kako fizičkih — zid sa Meksikom, tako i ekonomskih — sa EU i Kinom, mogu biti samo kratkoročno rešenje, ali, što je i ključno — znak da se zaista dešavaju tektonska pomeranja u svetskoj trci u ekonomiji.

Tramp i SAD kao da se ugledaju na novovekovni evropski merkantilizam, gde se cilj ogleda isključivo u pozitivnom trgovinskom bilansu sa drugom zemljom i bazira se na većim državnim investicijama u sopstvenu privredu, čak i po cenu uvođenja carina i otežavanju stranoj robi da uđe na lokalno tržište. Međutim, prelaz sa liderske pozicije globaliste ka dominantnom merkantlisti nije lako ostvariv.

Kada, na primer, imate jednu veliku fabriku automobila u zemlji, a uvodite carine na čelik koji morate da uvozite, samim tim povećavate i cenu svoje proizvodnje, što se već na početku nije svidelo kako stranim proizvođačima tako ni domaćim američkim, poput „Harlija Dejvidsona“.

Štafeta globalizma

Beskonačna akumulacija problema i kontrolisanje tih istih problema je umetnost politike koja čini najveće sile dominantnim. One rano prepoznaju određene procese i tamo gde nisu na „čelu stola“ neće ni da sede, dok svaku slabost svoju ili druge zemlje, iskoriste i pretvore u sopstvenu korist i moć. Upravo zato su u naprednim zemljama, pokretačima svetske ekonomije, promene stalne.

I u drugim zemljama su neophodne promene i one moraju da prate makroprocese u svojim mikrookruženjima. Mašine globalizma su poput velikih „titanika“ kojima nije lako da ugase motore i izbegnu ledeni breg pred njima, one to čine obično suptilno, dok su ishitreni potezi rizični kako za njih same tako i za okolne „brodiće“ koji plove nadajući se „dobrim talasima“ i koji direktno zavise od snage jačeg. Nekad se i najvećima desi „izliv sopstvene ideologije u mozak“ ili popularno „ideološki suficit“, što ne bi bio prvi put — zaokretanje sopstvenog sistema za 180 stepeni.

Ta inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom, krenula je da izjeda samu sebe i okrenula leđa svom doskorašnjem neprikosnovenom gospodaru. Štafetu neoliberalnog kapitalizma i povezivanja tržišta u svom novokomponovanom ruhu nastavljaju istočne zemlje, predvođene Kinom. Sa novim ambicijama i ideološkim potencijalima koji, čini se, nisu presušili, čak su našli i modus u kome bolje funkcionišu.

 

Sputnik News

Nemati šefa? Ne, hvala


Daleko od toga da su zastarele i nepotrebne, savremenim firmama bez čvrste upravljačke hijerarhije potrebni su menadžeri koji će njima upravljati na neke nove, dosad neisprobane načine.

Promišljanje menadžmenta danas je notorna pomodarija. Ove nedelje će vam gurui, glavni izvršni direktori, stručnjaci i profesori govoriti o smanjenju broja zaposlenih kao rešenju za korporativnu birokratiju i neefikasnost. Već sledeće nedelje, ova putujuća pomodarija je sa svojim zagovornicima prešla na neku drugu temu, recimo – upravljanje znanjem (tzv. menadžment znanja). A onda će tema, veoma moguće, biti „osnaživanje“. I tako dalje – ponekad to ide u ciklusima, tako da se stare ideje oživljavaju, preoblače i preprodaju lakovernoj publici. Oni koji ozbiljnije promišljaju bi mogli da otpljunu na svu tu poplavu gurua, vođenih medijskim hajpom i “vodećim misliocima” (thought leaders), koje nas, po ko zna koji put, vode do (njihovih) najnovijih knjiga. Pa ipak, pomodarije imaju svog značaja. One su često su odraz stvarnih težnji i ukazuju na smislena rešenja. Početkom 90-tih je, recimo, upravljanje kvalitetom (Total Quality Menagement, TQM) sadržalo istinsku vrednost. TQM je bio neverovatno popularan jer su mnoge proizvodne firme preuveličavale obim i smanjenje troškova na račun kvaliteta proizvoda. TQM je sugerisao da bi održavanje višeg i konzistentnijeg nivoa kvaliteta u svim operacijama kompanije bilo bolje za dugoročne performanse. Kompanije i potrošači su imali koristi od smanjenja otpada i povećanja kvaliteta proizvoda i usluga (TQM – Total Quality Management, potpuno upravljanje kvalitetom: orijentacija prema kontinuiranom poboljšanju kvaliteta koji će zadovoljiti očekivanja kupaca. TQM je menadžment koji zahteva učešće svih zaposlenih na svim organizacionim nivoima. Cilj TQM-a je unapređenje kvaliteta iznad očekivanja kupaca, kao i stalna težnja ka poboljšanju).

Ostala pitanja vezana za upravljanje firmom tj menadžment već su upitnija. Na primer, kritičari su tvrdili da je opšte ludilo sažimanja firmi tokom devedesetih godina prošlog veka smanjilo obim američke korporacije učinivši ih manje inovativnim. Kontrola inventara u trenutku (Just-in-time inventory control), koji je izmislila Tojota, neće možda svakoj kompaniji biti od koristi. Preduzetnici se pozivaju da prihvate princip “lean startup” ili da usvoje “razmišljanje o dizajnu”, mada smernice ka cilju često nisu baš jasne (Lean startup je metoda koja se koristi za osnivanje nove kompanije ili kada postojeća kompanija uvodi novi proizvod. Lean startup metoda zagovara razvoj proizvoda za koje se pokazalo da ih potrošači već žele, tako da tržište već postoji čim se proizvod lansira – a ne da se prvo razvije proizvod, a potom jedino preostaje nada da će se za dotičnim pojaviti potražnja).

Danas je među najsnažnijim trendovima “kompanija bez šefova”. Prema zagovornicima ove ideje, menadžment je „passé“, to jest prolazan. Američki guru menadžmenta Geri Hamel je 2011. godine objavio: ‘Prvo, otpustite sve menadžere… i razmislite o svim bezbrojnim satima koje vođe timova, šefovi odeljenja i potpredsednici firmi posvećuju nadzirući rad drugih.’ Hamel, implicitno, kaže da sve što menadžeri rade predstavlja gubljenje vremena i potencijala, baš kao i ‘nadgledanje’ (čuveni supervising) – koji su potkrepljeni vrlo sumnjivim argumentima. Međutim, zagovornici koncepta „kompanije bez šefa“ imaju neke druge argumente. Čini se očiglednim, tvrde oni, da se fabrika ili kancelarija 20. veka sa svojom vojskom radnika-trutova (worker-drones) zamenjuju „horizontalnijim“ organizacijama u kojima neće sve vrveti od posrednika između radnika i kompanijskog vrha, peer-to-peer mrežama, platformama, ekstremnom decentralizacijom, osnaživanjem radnika, nezavisnim ugovaranjem, preduzetništvom, i drugim oblicima demokratije koju vode radnici.

Transakcije između firmi ili između radnika mogu se bez problema obavljati putem elektronskih interfejsa i biti upravljane blokčejnom. Napredne tehnologije svim zaposlenima obezbeđuju pristup u realnom vremenu bilo gde i ka svim informacijama relevantnim za zadatak. Koordinaciju mogu obavljati zaposleni putem naknadnih konsultacija sa saradnicima, a firme mogu da sarađuju putem elektronskih interfejsa. Zašto su nam, onda, menadžeri uopšte potrebni?.

Takvi argumenti i tvrdnje, sa svoje strane, dovode do predviđanja da će sve kompanije jednog dana biti organizovane poput programerske firme Valve i online trgovca Zappos – sadašnje firme koje su uzori modernog narativa o uspešnosti kompanija bez šefova (GitHub, firma za usluge softverskog hostinga, koja je nekada spadala među njih, nedavno je napustila ovaj nehirerahijski model). Kompanije će i dalje postojati kao formalne pravne osobe, ali će biti ravne, a ne piramidalne. Kao što je popularni pisac o menadžmentu Tim Kastel 2013. pisao: Vreme je da počnemo da na menadžment gledamo drugačije. Osposobiti svakog zaposlenog da je u stanju da postane šef bio bi dobar početak. “Kažu nam da su menadžerski autoritet i hijerarhija zastareli, neefikasni načini upravljanja i organizovanja, kažu nam. “Birokratija mora da umre”, napisao je Hamel 2014. godine, nastavljajući da dokumentuje razne metafore i paralele u stilu „Dilberta“, sjajne strip-satire, ali ne govoreći išta o tome kako ljudi, zapravo, međusobno koordiniraju i sarađuju. Baš kao što je enciklopedija Britanika, inače organizovana u stilu odozgo – nadole, rigidna i uštogljena, istisnuta nehijerarhijski organizovanom i fleksibilnom Vikipedijom, tradicionalno organizovane kompanije istisnute su od strane “vikifikovanih” firmi zasnovanih na znanju, s umreženom ekonomijom horizontalne strukture, procenama stručnih ljudi koji su u istom ili bliskom biznisu (peer assessment), spontano organizovanim timovima, vlasništvom u rukama zaposlenih, demokratijom među zaposlenima i mobilizacijom spontanih snaga tržišta unutar hijerarhija.

Ovaj narativ nije potpuna novina. Sedamdesetih godina prošlog veka je Bill Gore, izvršni direktor američke kompanije koja stoji iza poznate tkanine Gore-Tex uveo u igru pojam “rešetkaste organizacije”, koja se sastojala od “direktnih transakcija, lične posvećenosti, prirodom datog liderstva i [ne]dodeljivanja vlasti sebi ili pak preuzimanja iste” . Osamdesetih godina 20. veka, Ricardo Semler, mladi izvršni direktor firme Semco Partners iz Sao Paola je napravio veliku buku u medijima odbacivanjem autokratskog stila vođenja koje je upražnjavao njegov prethodnik (njegov otac!), usvojivši jedan radikalni oblik „industrijske demokratije“. Početkom devedesetih, danski biznismen Lars Kolind postao je poznat po nehijerarhijskoj tj horizontalnoj (flat), osnaženoj i fleksibilnoj “špageti-organizaciji” koju je predstavio kompaniji Oticon u Kopenhagenu.

Ovi eksperimenti su privukli veliku pažnju medija, a gurali su ih američki poslovni gurui kao što je Tom Piters, mada su, opšte uzev, smatrani ekstremima i „čudnovatim fenomenima“. Ne više. Priča o kompanijama bez šefova i vertikalne džstrukture pojavljuje se sa veoma visokom i sve češćom učestalošću u poslovnoj štampi, u popularnom pisanju o menadžmentu, pop-sociologiji i tako dalje, a što se obično ogleda u kompanijama kao što su kalifornijska agrobiznis firma Morning Star ili, recimo, švedska muzička platforma Spotify. Konsultanti podstiču prakse kao što je „vladavina svih zaposlenih“ (Holacracy), koje se usredsređuju na donošenje odluka u samoupravnim timovima, a u svojstvu zamene za top-down tradicionalni koncept, hijerarhiju i upravljačka ovlašćenja. Holakratski model uglavnom su usvojila mala i srednja preduzeća, ali ima i nekoliko većih, kao što su Zappos i digitalna banka „Tochka“ u Rusiji, koji eksperimentišu s horizontalnom strukturom. U međuvremenu, „Agile“ (agilnost), pristup koji naglašava saradnju među samoorganizujućim, međufunkcionalnim timovima, implementiran je od strane banke Barclays, ili kompanij kao što su Ericsson, Microsoft, Google ili Spotify, dok američki internet prodavac Overstock koristi interne sisteme glasanja kako bi odredio sopstvene poslovne prioritete.

Drugim rečima, jedan novi narativ oko organizacije firme nije neka nevažna akademska diskusija ili pak usputni konsultantski razgovor bez ozbiljnih implikacija po realno poslovanje. Naprotiv, to su ideje koje su zaista bitne – i one već preoblikuju poslovanje.

 

Aeon.co

Kako je sendvič „pojeo“ Britaniju


Britanska industrija sendviča koja je pobedila svet danas vredi osam milijardi funti godišnje (9.124 milijardi evra). Sendvič je preobrazio način na koji pristupamo čak i obroku poput ručka, a onda je učinio isto i u osvajanju našeg doručka; sada počinje da dominira i našim navikama u konzumaciji večernjeg obroka.

Pronalazak ohlađenog pakovanog sendviča, danas gotovo neizbežnog saputnika i dodatka modernom britanskom životu je toliko uticajan, toliko raznovrstan i tako nadomak ruke da ga možda baš ovog trenutka jedete; ovaj pronalazak dogodio se tačno pre 37 godina. Kao i mnoge druge stvari koje se tiču sendviča, ovo na prvi pogled može izgledati neverovatno. Ali to je istina. U proleće 1980, Marks & Spencer, najmoćnija robna kuća u Britaniji počela je da u svojim prodavnicama prodaje pakovane sendviče. Ništa preterano „fensi“: Losos i krastavac. Jaje i kres-salata. Trouglovi od belog hleba u plastičnim pakovanjima, pohranjeni u portabl-kutije, kao užina, na poslu… uz sve ostale stvarčice koje stalno držimo uz sebe. Cene sendviča idu već od 43 penija (49 evro-centi odnosno pola evra).

Makar i letimičan pogled na britansku industriju sendviča – vrednu preko devet milijardi evra godišnje – čini se kako je nezamislivo da to i ranije nije bilo isprobano, ali nije.

Ako ništa drugo, izgledalo je čudno. Ko bi platio za nešto što bi se isto tako lako moglo napraviti kod kuće? “Kada je sve to sa sendvičima počelo, svi smo mislili da je to bilo pomalo smešno”, rekao je Endrju Mekenzi, koji je nekada vodio odeljenje za hranu u edinburškoj prodavnici M&S. Međutim, oni su se prodali tako brzo da je eksperiment sa sendvičima odmah uveden i u praksu: sa pet prodavnica pojavili su se u 25, a onda na 105.

Bez svesne namere da postanu simbol savremenog stila, zapakovani sendviči jesu sjajan prikaz novog načina života i rada.

Svaki supermarket je odmah poklekao ovom trendu. Naširoko i nadugačko po zemlji Britaniji, kuvari, pekari i mnoštvo raznovrsnih dilera prestali su sa svojim dotadašnjim biznisom da bi promptno otpočeli sa industrijskom proizvodnjom sendviča. Sendvič je prestao da bude neka usputna misao ili užina kupljena iz očaja, postavši „gorivo“ jednog dinamičnog, preduzetnog postojanja savremenog čoveka.

Mladi diplomirani ekonomista po imenu Rodžer Vajtsajd je tada preuzeo dužnost šefa odseka za sendviče pri lancu M&S prodavnica. Masovno pravljenje sendviča koje biste mogli da, ako je potrebno, otvorite i konzumirate na ulici, transformisalo je ponašanje ljudi. “Trenutno zadovoljstvo i potpuna pogodnost i isporuka”, rekao je Vajtsajd; shvatio je da su Pret a Manger, Starbucks, Costa Coffee i Subway spremni da u ovom poslu odu mnogo dalje. Industrija sendviča se tokom 1990-tih utrostručila. Do kraja 20. veka, više ljudi u Britaniji je proizvodilo i prodavalo sendviče nego što je radilo u poljoprivredi!

Tokom vekova svog postojanja, jedna od najvećih prednosti sendviča je bila kako se on nekako sasvim prirodno ugradio u živote Britanaca, omogućavajući im da ga jedu dok hodaju, čitaju, čekaju autobus, rade, sanjare ili proveravaju svoje mobilne uređaje, istovremeno se neretko služeći i prstima: štrpnuti malo sa ćoška, otresti mrvice sa stola ili odeće.

Pa ipak, to što nešto, eto, deluje jednostavno ili intuitivno ne znači da to i jeste. Uspon britanskog hladnog sendviča je u proteklih 40 godina bio plod smišljene strategije, zapanjujuć i gotovo suludo fenomenalno uspešna niša za zapošljavanje ogromnog broja Britanaca. Karijere muškaraca i žena, poput Rodžera Vajtsajda, poprimile su oblik miliona postepeno uvođenih poslovnih koraka: iznaći sortu paradajza otporniju na gnječenje, ili načina da slanina bude što hrskavija; odvijala su se vrlo opsežna i detaljna istraživanja molekularne strukture hleba, ali i „kompresionih svojstava salate“ (kraće rečeno: kako odgajiti salatu koja se, pritisnuta hlebom, neće sparušiti). Opsednut savršenstvom i osvajanjem što većeg dela tržišnog kolača, svet sendviča je, što ne iznenađuje, odavno prerastao u tržišnu nišu koja je stalno pod pritiskom trajne i nemilosrdne konkurencije. Već je običajena pojava da svake sedmice rivalski sendvič-mejkeri velikih igrača međusobno „razmenjuju“ svoje „fore i fazone“ – kreativne detalje koje „pozajmljuju“ jedni od drugih, da bi potom napravili „svoju, pravu stvar“. Jedan od bivših dobavljača za M&S lanac sendviča rekao je da unutar ove sendvič-arene postoji „apsolutna strast“ među takmacima . “I to među svima njima… tako mora biti.”

Britanski proizvođači sendviča traženi su širom Evrope i rado ih pozivaju u Rusiju ili na Bliski istok u svojstvu „svakolikih savetnika“: od uputstava za ambalažu i proizvodne linije do “osećaja u ustima” i sorti kres salate najboljih za pripremu sendviča. “U Saudijskoj Arabiji apsolutno obožavaju priču o engleskom vojvodi (od Sendviča), ili o podlacu”, kaže jedan vlasnik pogona za sendviče. A tokom nedelja izveštavanja, pisac ove storije kaže da nije naišao ni na jednu osobu koja je makar i posumnjala da ovaj dugotrajni procvat posla sa sendvičima neće trajati i u godinama koje dolaze. „Ovo je ogroman biznis. Svi smo u njemu. I mi to radimo mnogo, to je naš pregled tržišta“, rekao je Martin Džonson, izvršni direktor Adelie Foods, glavnog dobavljača sendvičima za brojne britanske kafiće i univerzitete.

Najočigledniji – i najambiciozniji – plan koji su „skovali“ kreativci iz industrije sendviča je da nas nateraju da ih jedemo tokom čitavog dana. Uočljivo je i da ljudi iz ovog biznisa retko kad govore o doručku, ručku ili večeri. Umesto toga, oni govore o “dnevnim porcijama”, “prilikama” i “misijama”, a svaka od ovih „prilika“ je dobra za – sendvič. U 2016. godini, britanska javnost je procenila da je bilo pet milijardi „sendvič-misija“, a one su vremenski sve ravnomernije raspoređene tokom dana. U poslednjih nekoliko godina, najveći razvoj u poslovanju sa sendvičima je bilo uspešno ciljanje na doručak kao na najbitniji obrok ljubitelja sendviča. A sledeća granica koju treba osvojiti, kako već logika diktira, jeste večera – ili, kako je opisuju u Adelie Foods, “fragmentacija večernje prilike”.

 

Topla preporuka, ovu priču u celosti možete pročitati na sajtu Gardijana

Vrtovi Arkadije – Mozak sa ukusom skroba


Popaj je ostao u neznanju, nije imao ko da mu dojavi. Od halapljivog gutanja spanaća nabubreli su mu jedino mišići. Da je navalio na žitarice, koliku bi mu tek glavu imao. Kako to znamo?

Skorašnje istraživanje pokazalo je da su ugljeni hidrati pospešili porast sive mase u lobanjama naših pradavnih predaka. Šta će na to reći srpski sladokusci koji na sav glas od belosvetskih nasrtaja brane domaće iznutrice i kobasice? Ništa, ugledaće se na snažnog mornara iz crtaća i prionuće više na (suho)mesnate đakonije.

Zašto je priroda to uradila svom dvonožnom prvencu? Em ga je prisilila da se uspravi i da se od tog doba neprestano vajka zbog bolova u leđima, em ga je naterala da izobilno guta skrob. Kudikamo mu je bilo lakše da proviri iz svoje mračne pećine, mlatne toljagom po glavi prvog mamuta koji naiđe i mesecima prehranjuje ženu i čeljad? Čudni li su putevi uspinjanja do razuma.

„Vi ste to što jedete, i što su jeli vaši preci”, podučava jedan naučni iskaz. U pleistocenu, razdoblju koje je potrajalo od pre dva i po (2.588.000) miliona do 11.700 godina, niko nije ispisivao (svi su bili blaženo nepismeni), ni u stenama urezivao jelovnike.

Čuvari vatre

Namirnice bogate skrobom tim Namirnice bogate skrobom, tim “gorivom” zaslužnim za razvoj ljudskog mozga i inteligencije

Otkuda saznanje šta je čovek, koji je tada poprimio sadašnji izgled, svakodnevno jeo? Jednostavno, pažljivo su prosejani tragovi hemikalija u praistorijskim ostacima kostiju.

Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Naučnici su odavno upućeni u to da su navike u ljudskoj ishrani pretrpele duboku promenu, jer se u obrocima iznebuha pojavio novi dodatak – meso. I tako bi ostalo da iznenada nije uskočio drugi prilog, ugljeni hidrati, za koji se nagađa da je odigrao presudnu ulogu. Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Navalite na pahuljice (Vikipedija)

Ugljeni hidrati su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu, sastoje se od atoma ugljenika, vodonika i kiseonika. Poslednja dva su u istoj srazmeri 2:1 (dva vodonikova, jedan kiseonikov) kao u vodi. U biohemijskom smislu razvrstavaju se na šećere, skrob i celulozu.

Skrob (žitarice, hleb i testenine) obiluje složenim ugljenim hidratima, a šećer (voće, džem i slatkiši) jednostavnim. Po količini unosa, skrob je najvažnija čovekova i životinjska hrana, jer čini više od polovine pojedenih ugljenih hidrata.

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje.

Molekul glukoze tj šećeraMolekul glukoze tj šećera

Konačan razlaz s majmunima desio se pre oko sedam miliona godina, a naši čovekoliki prepotopski srodnici nastavili su da naveliko žvaću biljke bogate vlaknima. Na otprilike pola puta do danas dohvatili su se mesa, što potkrepljuju kamene alatke i životinjske kosti: nevešto su ga gulili i usput izvlačili koštanu srž.

Nekako u isto vreme ovladali su kuvanjem, iako otkriće vatre još nije sasvim rasvetljeno: nedvosmisleno je utvrđeno da su u svojim staništima 300.000 godina neprestano održavali oganj da se ne ugasi. Odatle potiču svi potonji čuvari plamena, u doslovnom ili prenesenom značenju. Pojedini istraživači, pak, smatraju da su praljudi čudesnu veštinu naučili znatno ranije: pre milion i 800 hiljada godina!

S kuvanim mesom, kako se pretpostavlja, unosilo se više proteina, masti i energije, pa su hominidi narasli i napredovali. Evolucioni genetičar Mark Tomas, sa Univerziteta Koledž u Londonu, osporava takvo viđenje ističući da se nešto drugo krčkalo na ognjištu: gomolj (krtola ili tuber) i ostale biljke sa zadebljanim podzemnim stablom u obliku grudve bogate skrobom (amylum).

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje. Pljuvačka, naime, sadrži enzim amilazu koja odmah razlaže ovakve namirnice, kudikamo lakše ako su prokuvane. Za poređenje: kuvani krompir se u stomaku 20 puta brže svari od sirovog! Tako su divlje skrobnice većom hranljivošću obogatile ishranu.

Drugi nagoveštaj da se prešlo na takvu hranu nalazi se u DNK. Za razliku od šimpanze, najbližeg živog evolucinog srodnika, koji ima samo dva, čovek nosi 18 umnožaka (kopija) gena za amilazu, što znači da je nekoliko puta ubrzao razgradnju hranljivih sastojaka iz skroba.

Ješniji – pametniji

Kada su geni za amilazu prvi put otkriveni, pohitalo s predviđanjem da su nastali maltene s drevnim zemljoradnicima. I da je unošenje žitarica poguralo prirodno odabiranje (selekcija) pojedinaca koji su brže i lakše prerađivali amilazu. Skorašnje proučavanje, međutim, potvrdilo je da se višak ovih gena pojavio mnogo pre nego obrađivanje zemlje.

Mark Tomas, sa svojim saradnicima, taj događaj je povezao s otkrićem vatre i kuvanjem hrane, zbog čega su ljudi sa suviškom amilaze češće preživljavali i razmožavali se prenoseći ovo svojstvo na svoje potomstvo. To gorivo je, dakle, pospešilo uvećanje mozgova! Nagli porast se dogodio pre 800.000 godina, pa sadašnji čovekov mozak sagori gotovo četvrtinu unetih kalorija.

I skrob u tegli (Vikipedija)

Osporavanja nisu izostala, uprkos mnoštvu prikupljenih činjenica kojima se osnažuje značaj ugljenih hidrata u razvoju ljudske vrste. Evolucioni bilog Greg Rej, sa Univerziteta Djuk, upozorava da još nije valjano obrazloženo kada su geni za amilazu počeli da se umnožavaju.

Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje.

S kojih razloga je čovek obdaren toliko velikim mozgom? U poređenju s gotovo svim životinjama, on u procentima čini popriličan deo ljudske telesne težine. Od pojave prvih izdanaka roda homo (Homo habilis ili vešti čovek), pre dva miliona godina, udvostručio je veličinu. Vratimo li se još dalje u prošlost, u odnosu na najranije pretke, kao što su australopiteci koji su živeli pre četiri do dva miliona godina, trostruko je krupniji.

Otkuda toliko povećanje? Istraživači su godinama mozgali da rasvetle jednu od najgolicavijih evolucionih zagonetki, tako su se iskristalisale tri vodeće prepostavke: klimatske promene, zahtevi sredine i društveno nadmetanje.

Prva pretpostavka, dakle, nagovešćuje da su nepredvidive vremenske prilike i znatna klimatska kolebanja potpomogla usavršavanje sposobnosti naših dalekih preteča da misle unapred i da budu pripravni za svakojake nedaće, što je urodilo većim i vičnijim mozgom.

Druga iznosi da su se naši prapreci, kada su napustili područje ekvatora, suočili sa izazovom opstanka – nedostatkom hrane i drugih potrepština. A da bi to prevazišli, morali su da budu malo bistriji. I manje izlaganje štetočinama (parazitima) moglo je da ima isti ishod. Kako se potonje objašnjava?

Ukoliko je telo prinuđeno da se rve s tim uljezima, ono upošljava celokupnu odbranu (imuni sistem), trošeći kalorije koje bi pospešile porast mozga. U krajevima severno i južno od ekvatora, naime, obitava manje parazita.

I na kraju, treća podrazumeva da je društveno utrkivanje za ovladavanje sve oskudnijim izvorima uticalo na moždanu veličinu. S porastom stanovništva više se pojedinaca borilo za iste sirovine, a to je podstaklo razmišljanje. Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje. Manje vičniji su umirali uvećavajući tako verovatnoću preostalih da opstanu. Iz pokolenja u pokolenje u toj nemilosrdnoj utakmica ljudi su bivali pametniji.

Točak evolucije nije zaustavljen: nadmetanje za veće mozgove nastavlja se i u naše vreme.

I još jedna zanimljivost:

Čovekova porodica – porodica hominida – sastoji se od orangutana, gorila, šimpanzi i čoveka, pod zajedničkim nazivom veliki čovekoliki majmuni.

Ljudi i majmuni su imali istog preteču pre 20-25 miliona, pacovi i majmuni su se razdvojili pre 16-23 miliona godina. A svi zajedno potiču od prethodnika koji je živeo pre, otprilike, 80 miliona godina.

Stanko Stojiljković, Nova Galaksija

Naučni eksperiment dug pola milenijuma


Mikrobiolozi su 2014. godine započeli studiju koja bi, kako se nadaju, trebalo da se nastavi još dugo nakon njihovih života. Ovu interesantnu naučnu avanturu donosi američki magazin Atlantik.

U (ne tako) dalekoj budućnosti, recimo 2514. godine, neki budući naučnici će doći na Univerzitet u Edinburgu (pod pretpostavkom da taj univerzitet još uvek bude postojao), otvoriti drvenu kutiju (pod pretpostavkom da kutija u međuvremenu ne bude izgubljena), i rastaviti set staklenih laboratorijskih bočica unutar kojih su se stare suve bakterije uzgajale 500 godina. Sve ovo pretpostavlja da čitav eksperiment neće u međuvremenu biti zaboravljen, da uputstva do polovine trećeg milenijuma ne budu iskrivljena ili zaboravljena, kao i da će nauka – ili neka njena verzija – još uvek postojati te 2514. godine.

Do tada, naučnici koji su sanjali ovaj 500-godišnji eksperiment – Ralf Meler (Ralf Möller), mikrobiolog iz nemačkog aerokosmičkog centra, i njegovi britanski i američki saradnici – biće već prilično dugo mrtvi. Oni nikada neće doznati odgovore na pitanja o dugovečnosti bakterija, koja su njih zaintrigirala 2014. godine. Melerov saradnik na Univerzitetu u Edinburgu, Čarls Kokel (Charles Cockell), jednom je „zaboravio“ na sušenu Petrijevu posudu cijanobakterije Chroococcidiopsis „samo“ deset godina, da bi hotimice otkrio da su njene ćelije još uvek bile u životu. Naučnici su oživeli bakterije iz mesnih konzervi starih 118 godina i, još kontroverznije, one koje su se milionima godina nalazile „zarobljene“ u kristalima ćilibara i soli.

Sve ovo sugeriše, kaže Meler, da “život na našoj planeti nije ograničen ljudskim standardima”. Razumevanje onoga šta to, zapravo, znači, zahteva rad koji prevazilazi ljudski životni vek.

Fizički, 500-godišnji eksperiment se sastoji od 800 jednostavnih staklenih bočica koje sadrže ili Chroococcidiopsis ili drugu bakteriju, Bacillus subtilis. Staklene bočice su hermetički zatvorene tj zapečaćene plamenom. Polovina ih je zaštićena olovom, kako bi ih zaštitili od zračenja radona i kosmičkih zraka koji mogu izazvati oštećenje DNK (Dupli set bočica se kao rezerva nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Londonu radi podrške održivosti ovog jedinstvenog projekta). Svake druge godine tokom prve 24 godine, a potom na svakih 25 godina u narednih 475, naučnici bi trebalo da testiraju osušene bakterije radi ispitivanja njihove održivosti i oštećenja DNK. Prvi skup podataka iz eksperimenta objavljen je prošlog meseca.

Otvaranje bočica, dodavanje vode i brojanje kolonija koje rastu iz rehidriranih bakterija je onaj lakši deo posla. Onaj teži deo glasi: kako obezbediti da neko, nakon smrti začetnika eksperimenta, nastavi da ga, shodno zacrtanom planu, sprovode i u budućnosti. Tim je ostavio USB memoriju sa instrukcijama, za koje Meler shvata da nije dovoljno solidan način, s obzirom brzinu kojom digitalne tehnologije zastarevaju. Takođe su na papiru ostavili štampanu kopiju sa instrukcijama. “Pa ipak, samo razmislite o stanju tog papira starog 500 godina”, kaže on, kako bi požuteo i raspao se. „Treba li uputstva urezati u kamen? Ili da ih urežemo na metalnu ploču? ”Ali, šta ako neko ko ne može da čita napisano dođe u kontakt i odluči da tu metalnu ploču s uputstvima shvati kao hladnu, sjajnu relikviju, kao što su nekada grobari pljačkali drevne grobnice?

Pola milenijuma od danas – nijedna strategija neće stoprocentno osigurati sprovođenje eksperimenta do kraja. Ovaj tim, stoga, traži da istraživači, na svakih četvrt veka, kopiraju uputstva kako bi ostali jezički i tehnološki ažurirani, tj ostali “u toku” zbivanja.

Meler i njegove kolege su među najambicioznijim naučnicima koji planiraju dugoročni eksperiment, mada postoje i drugi koji su mu prethodili.

Fizičar po imenu Tomas Parnel je 1927. izlio katran u levak i tako počeo da meri viskoznost supstance koja se veoma sporo slivala. Kada je Parnel umro, niz fizičara je ovaj eksperiment s padom, tj gravitacijom i viskoznošću brižljivo održavao u životu, disciplinovano beležeći svaku “kap” tj grumen. Poslednja kap (odnosno grumen) katrana pala je u aprilu 2014. godine, a ovakav eksperiment može trajati dokle god u levku ima katrana.

Nekoliko dugoročnih studija urađeno je i u oblasti biologije biljaka. Na engleskom imanju magnata koji se bavio proizvodnjom poljoprivrednog đubriva, naučnici su proučavali kako različita gnojiva utiču na pojedine kulture koje se uzgajaju na istim poljima, prateći ih iz godine u godinu počev od 1843. godine. U Ilinoisu, poljoprivredni stručnjaci su sprovodili studiju uzgajanja kukuruza od 1896. godine. Jedan botaničar sa Univerziteta u Mičigenu je 1879. godine zakopao 20 staklenih bočica od 50 semenki koje je trebalo redovno iskopavati i testirati na održivost. Položaj bočica čuva se u tajnosti kako bi se sprečila zloupotreba. Poslednja boca će biti iskopana 2020. godine.

Na državnom univerzitetu Mičigen obavlja se i eksperiment s Ešerihijom koji bi mogao da traje vekovima. Od februara 1988, laboratorija mikrobiologa Ričarda Lenskog posmatra kako E. coli mutira i evoluira tokom generacija. Trenutno su na generaciji 70.500. Iz razloga što se E. coli tako brzo replikuje i umnožava, razvoj ove bakterije deluje poput hiper-brze evolucije.

Uprkos prirodi ovog eksperimenta, Lenski nije razmišljao o dalekoj budućnosti. Mislio je da će eksperiment trajati nekoliko godina, i u jednom trenutku, kada je osetio da je prikupio koliko god je mogao informacija, pomislio je da bi mogao da ga okonča. “Međutim, kad god bih svojim kolegama pomenuo da bih uskoro mogao da ga privedem kraju”, priseća se, “odgovorili bi mi da to’ne mogu da učinim’. To me je navelo da shvatim da naučnici cene ovaj eksperiment upravo zbog te njegove dugovečnosti kao i potencijala za neka nova iznenađenja.” Njegova laboratorija je 2003. napravila jedan od najneverovatnijih nalaza. E. coli je odjednom razvila sposobnost da „pojede“ molekul nazvan citrat. Na osnovu posmatranja prethodnih generacija kulture ove bakterije, koje njegova laboratorija redovno zamrzava i arhivira, jedan Lenskijev diplomac je bio u stanju da rekonstruiše niz mutacija koje su postepeno dovele do onoga što je izgledalo kao „brzi prekidač“ ka fazi razvoja u kojem je ova bakterija promenila svoje “navike”.

Svakoga dana, već 30 godina, neko u laboratoriji Lenskog prenosi Ešerihiju koli u novu posudu i to koristeći istu vrstu staklenih posuda i isti medijum. Bakterije su, baš kao i same laboratorijske tehnike za njihovo proučavanje vremenom evoluirale – naučnici sada mogu da, recimo, sekvenciraju čitav genom E. coli – a on će nastaviti da se stalno menja. Lenski je, izgleda, pronašao kolegu spremnog da se obaveže kako će održavati eksperiment kada se njegvo kreator bude povukao.

“Naravno, da bi se ovakav eksperiment nastavio, pretpostavka je da nauka i dalje izgleda kao što izgleda danas, u smislu da će univerziteti postojati, da će biti profesora sa laboratorijama i tako dalje”, kaže Lenski. “Ipak, ako se ne gleda toliko daleko u prošlost, to nikako nije uobičajen način na koji nauka funkcioniše.” Do pre samo nekoliko stotina godina, novac za naučna istraživanja poticao je uglavnom od bogatih pokrovitelja, a ne od vladinih agencija.

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da nije nije nikakva nepoznanica

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da više nije nikakva nepoznanica (phys.org)

Vekovnom eksperimentu je potreban i dugoročni finansijski plan, a Lenski je tražio svog bogatog pokrovitelja. Njegov eksperiment je uživao finansiranje od strane vlade, ali je on bio svestan nepouzdanosti ove finansijske linije, posebno ukoliko u jednom momentu državna podrška nauci erodira. Lenski bi, u idealnom slučaju, želeo da stvori zadužbinu, pa je seo i izračunao: Zadužbina od 2,5 miliona dolara bi obezbedila povrat od oko 100.000 dolara godišnje, što bi trebalo da pokrije troškove za materijal i plate tehničara koji su na eksperimentu zaposleni na dnevnom nivou. “Tako da bih bio izuzetno zahvalan ukoliko bi se odazvao neki veliki donator”.

Molerov 500-godišnji mikrobiološki eksperiment je daleko jeftiniji i zahteva uključenost manje broja stručnog osoblja, jer taj posao može da obavlja samo jedan istraživač na svakih 25 godina. To od ljudi, međutim, zahteva da pamte i vrednuju nauku kao dragocen poduhvat, i, naravno, da poseduju resurse da ga sprovode. S obzirom da je eksperiment počeo 2014. godine – pre nego što su neki svetski događaji učinili da svi shvate kako saradnju između Britanije, Nemačke i Sjedinjenih Država možda ne treba uzeti zdravo za gotovo – pisac ovih redaka je pomenuo Meleru da čak i planiranje eksperimenta koji bi trajao 500 godina zahteva izvesnu količinu optimizma u pogledu stabilnosti sveta u kojem danas živimo.

Zamislite, rekao je, prvog čoveka koji je krenuo da istražuje: “Šta je iza sledećeg brda? Šta je iza sledeće reke? Šta je iza sledećeg okeana? Naša radoznalost je uvek obeležena optimizmom.“ Dakle, za ovakve i slične interesantne eksperimente, koji bi mogli dovesti do velikih otkrića, naučnik, kao radoznalo biće, treba da nastavi da se upušta u nepoznato i pritom stalno bude optimista.

 

The Atlantic

Startap koji zapošljava u ime kanadske vlade


Talent Cloud je pilot-projekat koji pokušava da modernizuje način na koji Kanadska savezna vlada angažuje izvođače radova pod ugovorom, pritom obezbeđujući zaštitu radnih prava zaposlenih. Kraće rečeno, “neki novi klinci” iznašli su način da višestruko brže i efikasnije odaberu prave ljude i angažuju ih na potrebnim pozicijama u javnim službama Kanade.

“Odmetnuta” grupa saveznih državnih službenika sa sedištem u Otavi gradi prvi svetski „motor za regrutaciju“ radnika koji žele da rade u vladi. GC Talent Cloud već privlači međunarodnu pažnju zbog pokušaja da se ponovo zamisli način na koji savezna vlada angažuje za kratkoročne poslove. Ovaj pilot-projekat trenutno je smešten u kancelariji glavnog službenika za informisanje, u Sekretarijatu Odbora za trezor.

Tim samoproglašenih inovacijskih entuzijasta koja stoji iza startup firme Talent Cloud nemaju nikakvog iskustva u odabiru kadrova, ali imaju ambicije da razreše jedan od najneefikasnijih, najskupljih i najtvrdokornijih problema u kanadskoj vladi – problema s menadžmentom tj upravljanjem. Prema javno dostupnim izveštajima o budžetima i državnim računima, Otava troši 12,9 milijardi dolara godišnje na ugovore sa spoljnim saradnicima. Veliki deo ove sume se troši na konsultante, izvođače radova, zaposlene na određeno vreme i druge privremene radnike – takozvanu javnu službu u senci – jednostavno zato što procedura za trajno dobijanje posla traje predugo.

Dugoročna vizija Talent Cloud-a nije ništa drugo do revolucija u odabiru kadrova, koja je decenijama izbegavala vladine reformatore. Ako bi bio uspešan, ovaj pilot-projekat mogao bi da uspostavi novi sistem odabira kadrova, koji bi zamenio stari i prespori sistem koji je trenutno još uvek aktuelan: sistem trajno zaglavljen u pravila i procedure… toliko da je državi potrebno 197 radnih dana kako bi zaposlila novog radnika.

Ambiciozni cilj ovog tima je da proceduru regrutacije novih uposlenika i njihov puni stalni angažan u državnoj službi smanji na 30 dana, kao i eliminisanje agencija za zapošljavanje i drugih posrednika, ali i da se većem broju vladinih radnika omogući pristup beneficijama i sindikalnoj zastupljenosti (jer, u tom slučaju, sindikati brane radna pravo uposlenika). Stoga, ne iznenađuje da unutar birokratskih struktura kanadske vlade ima onih koji na ovaj projekat gledaju sa skepticizmom.

Tim remetilaca sadašnje kolotečine

Talent Cloud je počeo sa četiri zaposlena iz vladine birokratije koji su radili na raznovrsnim inovativnim projektima u „Prirodnim reusursima Kanade“ (Natural Resources Canada) sa ciljem da javni službenici postanu fleksibilniji u tome kako i gde (tj na kojoj poziciji) rade. Počeli su da se sastaju nakon radnog vremena kako bi razgovarali o tome kako direktno angažovati i bolje upravljati vladinim „letećim radnicima“ tj „ugovorcima“, onima koji dolaze na određeno vreme a onda odlaze – a ne da ih zaposle preko agencija za zapošljavanje.

Tokom naredne tri godine, oni su razvili plan, ali nisu imali prostorije za svoj startup, a ni novac. Pokucali su na vrata zamenika ministra sve dok nisu uspeli da prikupe budžet za pilot projekat. Glavni oficir za informisanje Aleks Benej (Alex Benay), koji je sam sebe smatrao „disruptorom“ tj remetiocem rutine unutar kanadske vlade, obezbedivši im utočište u okviru svoje kancelarije pri Odboru za državni trezor.

Kao rezultat toga, Talent Cloud je počeo da u kanadskoj vladi sprovodi svoj koncept kao tim „čudaka“ koji radi izvan normalne birokratske hijerarhije, nezavisno od Komisije za javne usluge i Kancelarije glavnog odbora za ljudske resurse, organa koji su obično nadležni za donošenje i sprovođenje politike zapošljavanja.

 „Na miru i u tišini smo čitavu stvar postavljali dobre tri godine, gurajući celu stvar do kraja, pre nego što smo bili spremni za Trenutak premijere“, kaže Lorin Hanter (Lauren Hunter), koja je idejni arhitekta projekta.

“Govorimo o promeni paradigme, a dobro izvršena promena paradigme zahteva trajnu predanost. Ponekad vlada nije dobra u istrajnosti za posvećenim ispunjavanjem sopstvenih obaveza, tako da se morate osloniti na „odmetničke“, drukčije vrste timova i one koji nisu deo sistema da biste videli stvari koje vlada ne vidi, a potom da instalira stvari koje vlada tj država nije nije bila u stanju ni da zamisli.

Kako funkcioniše Talent Cloud

Vlada trenutno zapošljava svoju radnu snagu na dva načina. Stalni radnici su uglavnom regrutovani preko Komisije za javne usluge i njene internet stranice GC Jobs, na kojoj se prošle godine prijavilo 325.000 Kanađana. Međutim, više hiljada ljudi – niko ne zna koliko ih je – angažovano je preko agencija za zapošljavanje u okviru kompleksne mreže za regrutovanje radnika u vladi na privremenim poslovima.

Talent Cloud je sada potpisao saradnju sa 12 odeljenja ministarstava, koja su spremna da eksperimentišu s regrutovanjem radnika koji koriste internet-platformu. Isprva je ovaj pilot-projekat počeo samo s realizacijom plana kako da regrutuje visoko-tehnološke radnike, ali sada regrutuje za sve poslove – od naučnih radnika do političkih analitičara.

Ovaj sajt nije ni nalik ijednoj postojećoj veb-stranici kanadske vlade. Nekoliko pozicija za poslove objavljenih na ovoj platformi napisano je jednostavnim jezikom i pruža detalje koji se obično ne nalaze u dosadnim, uštogljenim objavama za već ustanovljene pozicije istaknutim na zvaničnoj vladinoj veb-stranici GC Jobs. Oglašavanje za vladine poslove koje ide kroz stranicu startap firme Talent Cloud uključuje opis radnog okruženja, kulturu i stil rukovođenja, ko će biti vaš menadžer i da li se rad može obaviti na daljinu, to jest da li je vazan ili ne za kancelarije vladinih ustanova. Takođe će vam reći i koliko se njih prijavilo za određenu poziciju.

Hanter kaže da je Talent Cloud dizajniran da promeni ponašanje kako menadžera za zapošljavanje tako i kandidata, kako bi dobili bolja poklapanja sa zahtevima pozicija, odnosno “uklapanja u tim”.

Ne postoje neki bitni zahtevi, premda se tražene veštine i prethodno iskustvo kategorišu kao „lepo bi bilo da ih kandidat(kinja) ima“ ili, pak, da ih „moraju imati“. Ideja je da kandidati ispričaju svoju priču i pokažu svoje sposobnosti, a ne samo da nabrajaju gde su ranije radili. Hanterova je rekla da vlada propušta talente jer ne zna kako da proceni za šta su sve kandidati sposobni, kao i zato što ne mogu da razmišljaju dalje od uskih klasifikacija poslova. Tim iz Talent Cloud-a se odnosi na „stvaranje nevidljivog vidljivog“ tako što dozvoljava kandidatu da pokaže svoje znanje, veštine ili iskustvo stečeno na prethodnim poslovima ili u – njihovim životima.

Tradicionalne vrste akreditiva, kao što su univerzitetske ili fakultetske diplome, ustupaju mesto sposobnostima koje su kandidati pokazali u svom radu u drugim „epizodama“ svog života. Tehnički divovi kao što su Google, Apple ili Shopify od kandidata ne zahtevaju diplome.

 „Na ljudska bića moramo gledati drukčije, baš kao i na njihove kapacitete, koje moramo promatrati na raznovrsne načine“, kaže Hanterova. “Neki od najboljih programera na svetu izašli su iz srednje škole i odmah pokrenuli sopstvene kompanije. Tražeći isključivo univerzitetske diplome, mi bismo sve najbolje talente zanemarili od samog početka.“

Još jedno dugotrajno iritirajuće dejstvo po one koji se prijavljuju za radne pozicije u kanadskom javnom servisu je obaveza da komisiji predoče originalne kopije njihovih diploma ili svedočanstava o stepenu i vrsti stručne spreme. Ova dokumenta moraju biti obezbeđena za svaki posao na koji se prijavljuje, a njihovo pronalaženje često podrazumeva prekopavanje tavana ili podruma roditeljskih kuća. Talent Cloud potvrđuje sve te akreditive i reference tako da ne moraju ponovo da se obrađuju svaki put kada neko podnese zahtev za posao. Tim ovog startapa će, takođe, proveriti rezultate testova koje kandidati za posao preuzimaju za određene pozicije, kako bi ih mogli ponovo koristiti kada se prijave za neki drugi posao.

Promene poput ovih će uštedeti dosta vremena u popunjavanju kadrova. Komisija za zapošljavanje u javnoj službi procenjuje da se oko 112 od 197 dana, koliko je potrebno osoblju da odabere prave kandidate za pozicije, utroši na beskonačni pregled papira, procenu i evaluaciju.

Odbacivanje posrednika

Projekat prati ista pravila za zapošljavanje, uključujući one za službene jezike, privatnost i pristupačnost, ali regrutuje direktno za odeljenja, zaobilazeći agencije i preusmeravajući naknade koje naplaćuju u poboljšanje benefita.

Hanterova je sklona da oslanjanje ministarstava na agencije za privremeno zapošljavanje nazove “tamnom stranom” gig ekonomije (to su radnici s kratkotrajnim ugovorima ili frilenseri, nasuprot stalno zapolenima). Agencije naplaćuju marže na plate isplaćene radnicima, što je jedan dugogodišnji rukovodilac agencije rekao da se kreću od 20% do 60%, ali mogu ići niže ili više u zavisnosti od specifičnosti veština uposlenika i potražnje.

“To je mračna strana jer ljudi koji su najugroženiji završe u tim situacijama”, kaže Hanterova. „Želimo Kanadu da pokaže, kao poslodavac ali i na međunarodnom planu, šta znači stvoriti „tržište frilenserima“ koje štiti prava radnika (tj. frilensera). Novac koji vlada troši na režijske troškove koje joj uzimajuposredničke agencije je novac koji se može direktno pretvoriti u beneficije za radnike – i još uvek može uštedeti novac kanadskih poreskih obveznika.

Hanter naglašava da “ne puca u agencije za privremene poslove”. “Niko nije odlučio da troši stotine miliona dolara godišnje na nabavke koje iziskuju velike režijske troškove. To je samo krajnji rezultat upotrebe zastarelog kadrovskog sistema koji ne funkcioniše. ”

Zaštita prekarnih radnika u javnoj službi

Talent Cloud ispunjava termine u rasponu od tri meseca do tri godine. Nakon tri meseca rada zaposleni imaju pravo na beneficije, a nakon šest meseci ispunjavaju uslove za sticanje penzija.

Kao najveći poslodavac u zemlji, tvrdi Hanterova, kanadska vlada bi trebalo da uspostavi „zlatni standard“ za sve poslodavce koji zavise od privremenih radnika. Kanađani za koje se smatra da su u nesigurnim ili nestalnim, kratkotrajnim i frilenserskim radovima sada čine do 30% ukupne radne snage ove severnoamerčke zemlje.

 „Vlada Kanade je jedan od najvećih korisnika zapošljavanja frilensera u zemlji a mnogi od ovih radnika nemaju mogućnosti da ostvare bilo kakva radna prava, beneficije ili sindikalnu zastupljenost. Način na koji ćemo se ponašati na tržištu će postaviti nacionalnu „lestvicu“ za ono što će ova privremena ekonomija izgledati u Kanadi “, kaže Hanterova.

GC Talent Cloud je nastupio u oktobru prošle godine. Očekuje se da će do početka marta biti popunjeno 25 pozicija, dok još desetine pozicija obrađuju. U roku od pet godina, ovaj startap se nada da će procesirati 20.000 ljudi, od kojih će barem polovina dobiti beneficije koje sada, kao privremeni radnici, ne dobijaju.

Entuzijasti i skeptici

Projekat je privukao pažnju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, koja ga prati kao studiju slučaja za gradnju modela zapošljavanja u javnim službama.

Talent Cloud takođe sarađuje sa Institutom za tehnologiju u Masačusetsu na blokčejnu za prepoznavanje akreditiva koji bi radnicima omogućio da njihovi akademski i radni zapisi budu zaštićeni od neovlašćenog pristupa, a poslodavci će imati obavezu o čuvanju poverljivosti njihovih podataka i osloniti se na validnost njihovih dokumenata.

“Ako bi neko u vladi imao mandat da osmisli budući sistem za frilensere, mi, u tom slučaju, ne bismo radili ovaj posao”, kaže Hanterova. “Mi to radimo zato što je ova teritorija još nije zaposednuta, a naravno od kritične važnosti za budućnost Kanade.”

Ukratko, Talent Cloud radi na riziku i inovacijama koje vlada pokušava da podstakne u javnom servisu. Ali, kao i kod najradikalnijih ideja koje se pojavljuju unutar birokratije, ima onih koji na ovaj projekat gledaju sa skepticizmom.

Dugogodišnji birokrati primećuju da je vlada i ranije išla ovim putem, sarađujući sa agencijama koje nikada nisu radile kao što su se njihovi državni poslodavci nadali. Oni tvrde da je Talent Cloud moderan tvist za konsalting i reviziju Kanade i njegovog prethodnika, Biroa za konsalting u menadžmentu. Vlada je, takođe, 70-tih godina stvorila pul za pomoćnu radnu snagu u okviru javnog servisa, ali je nakon nekoliko godina raspuštena.

“Sve što oni, zapravo rade svodi se na osnivanje sopstvenog aparata za regrutaciju kadrova koji će zameniti posredničke agencije za zapošljavanje”, kaže jedan visoki kanadski birokrata. A ta percepcija i jeste, zapravo, problem za sindikate radnika iz javnih službi, posebno one koji žele da sve manje ugovarača radi u vladi.

Sindikati su godinama protestovali zbog angažovanja „ugovoraca“, jer rade posao koji bi mogli obavljati stalno zaposleni. Tim Talent Cloud-a bi se mogao suočiti sa teškom borbom kako bi privoleli sindikate da podrže njihove napore, jer sada govore i o obezbeđivanju benefita onima koji su zaposleni po ugovoru.

Hanterova ističe da će privremeni radnici koje njihov startap regrutuje biti uglavnom za privremene pozicije, koji su klasifikovani kao sindikalni poslovi (a samim tim i sindikalna prava). Svi poslovi će biti dobijani putem javnih konkursa.

Debi Davijo je predsednica Profesionalnog instituta javne službe Kanade (PIPSC), druge po veličini federalne unije, koja predstavlja profesionalce, od naučnika do revizora za tehnološke radnike. Ona kaže da je veliki problem sa autsorsingom (radom na daljinu, tj putem interneta) to što javni službenici žele da dopru do boljih radnih pozicija – onih koje sada dobijaju radnici po ugovoru sa specifičnim veštinama – ali im država ne daje šansu (tj finansijsku potporu) da se obuče za takve pozicije.

PIPSC je već dugo vremena tvrdio da su prakse ugovaranja produbile veštine IT radnika u vladinom IT sektoru. Vlada koristi ugovarače za najnovije ili napredne tehnološke veštine, ostavljajući javne službenike da obavljaju rutinske ili niže zadatke, bez ikakvog dodatnog finansiranja njihovog usavršavanja na redovnoj osnovi.

Davijo kaže da „Talent Cloud ne utiče na sav pul talenata koji se trenutno u javnom servisu – talente koje kanadska vlada ne obučava, ne usavršava niti priprema za zahteve budućih poslova. Možda je to sve što nam je potrebno kako bismo dobili potrebne profile radne snage.“

Photo: GC Talent Clou, Lorin Hanter. Foto: Fred Chartrand

Ketrin Mej, policyoptions.irpp.org

Zašto Poljaci nisu impresionirani ekonomskim dostignućima Poljske?


Poljska već više od dve decenije doživljava najstabilniji visoki privredni rast u Evropskoj uniji sa prosečnom stopom od 3,7 odsto godišnje, čime je zaradila nadimak „Evropskog tigra“. Ovo dostignuće je tim pre značajnije jer je bilo inkluzivno: povećao se broj poslova kao i zarade, nejednakost unutar prihodnih grupa i regiona je ostala na niskom nivou, a procenat siromašnih je opao.

Međutim, brzi ekonomski uspon Poljske stvorio je i nove izazove. Kreativna destrukcija na kojoj se zasnivao proces privrednog rasta tokom proteklih „zlatnih decenija“rasta takođe je izazvao velike društvene promene koje su stavile na iskušenje otpornost i fleksibilnost građana. Radnici su se preselili sa oranica i imanja u fabrike, a potom i u kancelarije, sa značajnim povećanjem privremenih ili “neželjenih” ugovora i relativno ograničenom socijalnom pomoći. Zajedno sa trendovima automatizacije i negativnim uticajima na nisko kvalifikovane poslove, mnoge porodice radničke klase su se suočile sa povećanom anksioznošću i nesigurnošću u vezi sa svojom budućnošću.

I dok su radnici odgovorili na podsticaje koji dolaze od konkurencije na tržištu povećanjem produktivnosti rada, plate u Poljskoj ostaju među najnižim u Evropskoj uniji. U 2015. godini, prosečna satnica po zaposlenom (izuzev u sektorima poljoprivrede i javne uprave) u Evropskoj uniji iznosili su €25,00, ali samo €8,60  u Poljskoj, što je ovu zemlju svrstalo među šest najniže rangiranih zemalja grupe EU28. A konvergencija (približavanje) poljskih plata onim platama koje imaju radnici u Nemačkoj – njenoj neposrednoj komšinici na zapadu i važnoj destinaciji za svoje radnike – nastupa samo polako; rast produktivnosti i realne zarade znatno više prate jedno drugo u Nemačkoj nego u Poljskoj. Na primer, između 2000. i 2016. godine, poljska produktivnost rada (proizvodnja robe i usluga po radnom satu) porasla je za oko 51 odsto, a naknada za radnike porasla je svega 33 odsto.

Osim toga, postoji i frustracija čak i među onima kojima najviše favorizuju poljske ekonomske trendove. Aspiracije, tj težnje i percepcija Poljaka narastali su paralelno s rastom blagostanja i privrednog rasta: stoga, ​​mnogi danas smatraju da „kopča“ koju poljska ekonomija treba da uhvati sa visoko prihodnim zemljama u EU, a naročito sa Nemačkom, idu frustrirajuće sporo. To podrazumeva ulaganje u upravljanje u javnom sektoru, posebno u efikasnosti vlasti i odgovornosti prema građanima kada je reč o pružanju usluga javnih službi.

I kao da ne pomaže ni to što je u Poljskoj, za razliku od ostatka Evrope, došlo do značajnog gubitka poverenja u EU, ključnog „eksternog sidra“ tj spoljnog oslonca poljskih reformi. Pristupanje i posvećenost evropskim pravilima (acquis communautaire) Evropskoj uniji bili su ključni faktori koji su doveli do reformske vizije i doslednosti koje su Poljsku lansirale u zonu visokih prihoda. Ovo sidro se, međutim, sada suočava sa sopstvenim izazovima.

Uprkos ovom [napretku], mnogi Evropljani smatraju Uniju ili suviše udaljenom ili previše ometajućom u svakodnevnom životu koji vode u svojim državama. Neki drugi se pitaju kakve im je to sve vrednosti Evropska unija dodatno podarila, pitajući se na koji to način Evropa poboljšava njihov životni standard. A previše je onih koji misle da EU nije uspela da ostvari svoja očekivanja jer se bori sa najgorom finansijskom, ekonomskom i socijalnom krizom u svojoj posleratnoj istoriji (Evropska komisija 2017: 2).

Izvori rasta koji su Poljskoj obezbedili status visoko dohodovne zemlje, i koji su joj obezbedili značajno povećanje prosperiteta, sada su manjeg opsega i potencijala – nedovoljnog da bi doveli do daljih velikih poboljšanja u viini prihoda. Mnoge zemlje koje su postigle status visoko dohodovnih su od tada imale relativno spori rast. U periodu od 1960-tih do 90-tih, samo je 10 zemalja ušlo u elitni klub zemalja sa visokim prihodima (HIC) i imalo prosečan godišnji rast BDP-a po glavi stanovnika blizu ili više od dva procenta (videti sliku 1).

Slika 1. Dostizanje statusa visokog dohotka i prosečnog rasta BDP-a, 1965-95:

Napomena: Zemlje u svetlo zelenoj boji imaju godišnji rast BDP-a od oko 2% ili više

Rešavanje ovih izazova u sadašnjem globalnom kontekstu nije mali poduhvat. Kao i ostatak sveta, i Poljska se sada suočava sa drugačijim globalnim kontekstom – jednim nižim rastom i većom neizvesnošću. Proizvodnja je manje radno intenzivna nego ranije. Četvrta industrijska revolucija, koju karakteriše automatizacija proizvodnih procesa, izaziva odliv značajnog broja srednje kvalifikovanih radnika ka razvijenom svetu.

Iskustvo konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima daje sledeće uvide za napredovanje Poljske (pogledajte Sliku 2). Prvo, potrebno je bolje upravljanje kako bi se steklo poverenje u vladu. Ovo bi se moglo postići tako što će javne službe biti orijentisane ka klijentu, transparentnije i efikasnije, i direktnije, kroz uključivanje građana u poboljšanje pružanja javnih usluga.

Drugo, održavanje zdravih makroekonomskih politika sada će morati ds uključit stvaranje fiskalnog prostora za bavljenje rastućim pritiscima usled starenja stanovništva i sve neizvesnijeg globalnog konteksta.

Treće, nastavljajući da povezuje zemlju na međunarodnom nivou kako bi građanima omogućila da nastave da uživaju u benefitima nastalim iz trgovine i integracije podrazumeva povećanje ulaganja u odgovarajuću čvrstu i meku infrastrukturu. A stav o migraciji može biti i unekoliko inkluzivniji.

Četvrto, usredsređivanje na globalne lance vrednosti – uz fokus na kvalitet proizvoda i usluga kroz usaglašenu podršku inovacijama – predstavlja jedan od načina da Poljska postane ključni pokretač privrednog rasta.

Konačno, uključivanje svih građana u proces upravljanja znači nastaviti širenje ulaganja u kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve. To, takođe, podrazumeva uspostavljanje bolje ravnoteže između sigurnosti posla i fleksibilnosti tržišta rada, pružanje podrške radnicima u međuprostoru i pauzi između dva radna mesta, usmeravanje budžetskog novca za socijalna pitanja, pre svega na potrošnju za sve starije Poljake i ugroženih delova stanovništva, kao i osiguravanja napretka u poreskom sistemu.

Slika 2.  Performanse Poljske, na osnovu iskustava konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima:

I, konačno, kako se privredni rast ove zemlje bude usporavao u susretu sa ovim izazovima, Poljska bi trebalo da se pobrine za zajedničku viziju i dugoročni kontinuitet politike, stvari koje su u prošlosti tako dobro služili državi.

Budući razvoj

Ovaj blog je prvi put pokrenut u septembru 2013. godine od strane Svetske banke, u nastojanju da upravljačke strukture učine osetljivijim i prijemčivijim za siromašne ljude, i ponudi rešenja za najizraženije probleme budućeg razvoja. Nastavak ovog cilja, Future Development je ponovo pokrenut u januaru 2015. godine na brookings.edu

 

Za arhivirani sadržaj posetite: worldbank.org

 

Enrique Aldaz-Carroll, Rogier van den Brink, and Emilia SkrokTuesday, December 18, 2018 (Brookings Institute)

Treba li premestiti svoj startup u Silicijumsku dolinu?


Upoređeni su odgovori na to pitanje iz 2009. i 2019 i evo kakav je ishod.

Često je najbolji savet onaj koji zavisi od situacije, a situacija na području zaliva San Franciska (Bay Area) se u poslednjoj deceniji dramatično promenila. Evo malo detaljnijih opisa i osvrta na dva odgovora koja bi jedan startaperski osnivač dobio na pitanje: „Da li da premestim svoju startup firmu u Silikonsku dolinu?“ Pa, zavisi… od toga da li su to pitate 2009. ili 2019. godine.

Da li da se preselite u Silikonsku dolinu – odgovor za 2009. godinu:

Pre 10 godina bilo je lako dati savet kada su osnivači pitali treba li se preseliti u Silikonsku dolinu. Odgovor je bio svesrdno “da!”

Poznata je činjenica da je broj investitora u Silikonskoj dolini, kao i broj talentovanih ljudi na tom mestu veći nego bilo gde drugde..

Startup firmama sa visokim rastom, definisanim kao one koje pokušavaju da ostvare prihod od 100 miliona dolara u periodu manjem od jedne decenije (ono što vam je potrebno da privučete elitne investitore i da postignete status jednoroga), potrebni su talentovani članovi tima i „vagoni keša“.

Ne postoji mesto na svetu na kojima te dve stvari ima u većem izobilju od Zalivske oblasti.

Ukoliko želite da se latite filmskog posla, idete u Los Anđeles jer je to mesto za talente, novac i distribuciju. Ako želite da napravite jednoroga ili dekakorna, dolazite u Zaliv (dekakorn – startap firma koja je postigla 10 milijardi dolara)

Oko ovih stvari nikada nije bilo neke polemike.

Veliki startup osnivači mogu doći praktično sa bilo kog mesta na planeti, ali ovde, u Silicijumskoj dolini, oni grade svoje velike poslove.

Naravno, mogli bismo onda i danas videti kako su svoj život započeli Groupon (Čikago), Tumblr (Njujork) i Snapchat (Los Anđeles), ali bismo u Zalivu uočili i još mnogo Ubera, Airbnbs-a, Fejsbuka, Guglova i Tesli.

Ponuda i potražnja funkcionisali su izuzetno dobro za investitore u zalivu San Franciska, koji nisu osetili bilo kakav FOMO sindrom tako što su se držali startupa u Silicijumskoj dolini. Verovatno većina vi-sijeva (VC, venture capitalist) još uvek ne želi da avionom leti predaleko i da prisustvuje sastacima odbora na mestima udaljenim više od sat-dva od Doline (čitaj: Sijetl – San Dijego).

Ako se preselite sa svojom startap firmom u Silikonsku dolinu – odgovor koji važi za 2019. godinu:

Tokom protekle decenije, „ušće“ na kojem su se slivale preduzetničke, startaperske struje u rasponu od vođenja biznisa na području Zaliva i vođenja tog istog u ostatku sveta se dramatično proširila.

Apartmani u San Francisku i na području zaliva su dva do pet puta veći nego u drugim gradovima. Dođavola, čitali smo o tome da se američki programeri sele u Tokio i Kjoto kako bi radili na daljinu, „outsource“ (izmešteni), dok istovremeno žive svoje epske, njima pristupačne živote u jednom od funkcionalno najboljih gradova na svetu.

Razlika u kompenzaciji tj isplativosti preduzimanja rizika u Zalivu i negde drugde će u mnogim slučajevima biti 2-3 puta. Kombinujte to sa kratkim stažom onih koji su startaperi u Silikonskoj dolini – ovaj rok se obično izračuvava u mesecima ili kvartalima, dok se talenti u drugim gradovima naseljavaju i zadržavaju godinama, pa stoga nije ni čudo da sami venčer ulagači menjaju lokaciju vašeg startapa – smeštajući ga u Silicijumsku dolinu.

Pored toga, “rad na daljinu” je prerastao od čudnog fenomena od pre deset godina, u – barem kada je reč o startaperima – u danas sasvim uobičajenu pojavu.

Dodajte svemu ovome i uobičajene situacije gde venčer ulagači insistiraju da osnivači početničkih firmi presele svoj biznis u Silicijumsku dolinu kako bi dobil finansijska sredstva, istovremeno govoreći osnivačima da je sjajno doći u Silikonsku dolinu, ali i da je, takođe, dobro ostati tamo gde jesu.

Često je najbolji savet podeliti funkcije kancelarijske poslove startapa preko geosa, sa korporativnim i proizvodnim sadržajem u Dolini, a sve ostalo da je „negde drugde, gde god se poslovi ubrzavaju i rastu.“

U Silicijumskoj dolini možete videti da startapovi prikupe tri miliona dolara sa planom da troše po 250.000 dolara mesečno, a zatim se presele u Kanadu i time smanje svoje troškove za 75% – trošeći svoj skupljeni keš nekoliko godina.

Ako izaberete da ostanete u Zalivskom području kao sasvim početnička firma (nascent startup) koja preuzima sve svoje troškove, većina venčer kapitalista će početi da vas shvata ozbiljnije – iako će to poricati. Razmišljanje nekih je da ako ne možete da shvatie kako se to navigira područjem Zaliva, nećete uspeti ni da valjano navigirate svoj posao.

Pričajte o mešovitim signalima!

Zaključak: Prikupljanje novca je još uvek mnogo lakše kada se vaše sedište nalazi u Silicijumskoj dolini, iako će raspoređivanje kapitala širom planete (zahvaljujući internetu) i prihvatanje outsourcing „radnika na daljinu“  taj trend značajno osnažiti. Ponovo proverite kako vam je bilo pre godinu dana – ako dođe do pada privrede i stanogradnje u 2020. godini, i – odgovor iz 2009. godine bi mogao biti onaj koji je ispravan!

 

Calacanis.com

„Tehnološki rat“: Kina prekida investicije u Silicijumskoj dolini


Zvanični Peking bi mogao da obustavi sve investicije u Silicijumskoj dolini posle pritiska Zapada na kinesku kompaniju „Huavej“, izjavio je bivši zamenik guvernera Narodne banke Kine Žu Min na biznis forumu u Davosu.

„Odgovorno tvrdim, posle događanja u vezi sa ’Huavejom‘ prestaće sve kineske investicije u Siliciujumskoj dolini. Takođe, staće i američke investicije u Kini“, izjavio je Žu Min za „Si-En-Bi-Si“ na marginama Svetskog ekonomskog foruma.

On nije objasnio šta bi trebalo da dovede do takvog ishoda, prenosi RT.

„Huavej“, kineski telekomunikacijski gigant koji je prošle godine pobedio američkog rivala „Epl“ u borbi za drugo mesto svetskih proizvođača pametnih telefona, nedavno se našao na meti Zapada zbog navodnog špijuniranja i tvrdnji da predstavlja bezbednosnu pretnju.

Vašington je zabranio državnim agencijama da koriste „Huavej“ tehnologiju, kao i opremu još jedne kineske kompanije — ZTE. Takođe, navodno se razmatra puna zabrana američkim firmama da koriste proizvode kompanije, a veruje se da Vašington primorava saveznike da izvrše veći pritisak na kineske firme.

Pritisak nad „Huavejom“ došao je usred trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije, koji je koštao američku i kinesku privredu nekoliko milijardi dolara nakon uvođenja obostranih ekonomskih sankcija.

Žu, koji je bio i zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda, primetio je da bi trgovinski sukob mogao da preraste u nešto što je nazvao „tehnološkim ratom“.

„Psihologija se zaista promenila, a tehnološki rat je najpovezaniji sa američkim i kineskim kapitalom koji se kreću svuda po svetu“, rekao je Žu.

Zvanični Vašington nije jedini koji je uveo mere protiv kineskih tehnoloških kompanija. „Huavej“ se suočio sa nadzorom u Australiji i Novom Zelandu, koji su mu prošle godine zabranili, zajedno sa ZTE-om, da uvede 5G tehnologiju za njihove mreže, pod izgovorom borbe za nacionalnu bezbednost.

Iako je u više navrata kompanija poricala optužbe za špijunažu i isticala da će poslovati u skladu sa lokalnim zakonima, neke evropske zemlje su zabrinute zbog „Huaveja“. U jednom od poslednjih slučajeva, Norveška je saopštila da razmatra preduzimanje sličnih mera protiv kineskog giganta, poput isključivanja iz 5G telekomunikacione infrastrukture.

 

Sputnik News

Svet se sprema za povratak na Mesec


Kada je 1969. godine Nil Armstrong utisnuo prvu ljudsku stopu na površinu Meseca, nekima se tada učinilo kao da je sve moguće. Bilo šta, šta god to bilo – izuzev onoga što je potom usledilo: Nakon nekoliko putovanja na Mesec, Amerika – ponosna što je čitavom svetu pokazala kako je u stanju da učini ono što nijedna druga zemlja nije mogla – već je ispostavljala neke druge zahteve za iskorišćavanjem svojih resursa, odustavši od trke dok je bila na čelnoj poziciji. A niko drugi nakon nje nije prihvatio izazov.

Chandrayaan-2

Chandrayaan-2

Danas, baš kao i 1969. godine, samo su američki beli muškarci ti kojima se dosad ukazala prilika da iskuse kako je to posmatrati čitavu našu planetu, blistavu i lepu, čije se vanzemaljsko nebo cakli od zvezda, a danas je samo još četvorica njih koji su još uvek živi. Međutim, mlade žene i muškarci iz različitih zemalja širom sveta uskoro će poći stopama američkih lunarnih pionira.

To je delimično i zato što je goli i pusti Mesec bez vazduha, izgleda, privlačniji nego u vreme američke lunarne misije Apolo. Tokom proteklih 20 godina na njegovim polovima otkriveni su led i druga isparljiva jedinjenja, što bi trebalo da olakša postavljanje Mesečevih baza i, možda, olakša tankovanje Mesečevih šatlova, ukoliko ljudi to žele. Pa ipak, više saznanja o svemiru u više zemalja sveta, a ne samo u Americi ili Rusiji, znači da je ne samo prisutan veći interes u privatnom sektoru već i da države gaje nove pristupe – i privatni, baš kao i vladin sektor jednako su važni kao i unapređivanje iskorišćavanja njegovih prirodnih resursa, a veoma moguće da su i važniji.

Do kraja 2018. godine, tri letelice bi trebalo da stignu do Meseca, na koji bi trebalo da slete početkom 2019. godine. Najambiciozniji je kineski Chang’e 4, drugi takav kineski brod i prvi iz bilo koje zemlje koji je pokušao da sleti na Mesečevu stranu koja je uvek nedostupna za posmatranje sa Zemlje. Bez neke strogo formalne izjave, Kina je dala snažne indikacije da namerava da na Mesec pošalje ljude, možda negde tokom 2030-tih.

SPACE-IL

SPACE-IL

Indijskoj letelici Chandrayaan-2, to bi bila druga misija na Mesecu, ali i prvi pokušaj da sleti na površinu Zemljinog satelita.

Još jedna svemirska letelica čija je namena vezana za Mesečevo tle ipak će biti značajnija nego ova indijska: ne samo što će to biti prva izraelska misija, već će to biti i prva misija na Mesecu koju vodi „neko drugi“, a ne država. Iako je lunarni modul zvani “Vrabac“ finansirala izraelska svemirska agencija, mnogo novca potiče od filantropa, a misiju vodi neprofitna organizacija Spejsil (Space-IL).

Space-IL je osnovan kako bi se okušao u trci protiv Guglovog projekta Lunar XPrize, idejno zacrtanom još 2007. godine. Ova kompanija je ponudila 20 miliona dolara prvom timu čiji rover uspešno sleti na Mesec i sa njegove površine pošalje na Zemlju sliku visoke definicije. Ovu nagradu dosad niko nije osvojio, a Google je početkom 2018. povukao ovaj nagradni fond. Pa ipak, neki od timova koje je ovaj konkurs inspirisao još uvek su uključeni u koncipiranje načina da se ode na Mesec. Veoma nalik izraelskom Spejsilu (Space-IL), u Japanu rqazvijaju „iSpace“, projekat čiji je plan da 2020-tih lansira na Mesecsvoju letelicu. U Americi postoje projekti Moon Express i Astrobotics, čiji se idejni tvorci nadaju da će tokom naredne 2019. godine obezbediti nova sredstva od američke svemirske agencije NASA.

NASA planira da se tokom naredne decenije spusti i „odomaći“ na Mesecu – da na našem satelitu primeni sva ona dostignuća do kojih tokom ove decenije došla obavljanjem letova u niskoj orbiti oko Zemlje. Potom, stimulisati privatni sektor za stvaranje novih mogućnosti za odlazak na Mesec sa svim planiranim teretom. Grantovi za razvoj ključnih i revolucionarnih tehnologija kao i ugovori o prenosu tereta sa Zemlje do Međunarodne svemirske stanice (ISS) bili su ključni za razvoj projekta SpaceX, raketne kompanije koju je osnovao Elon Musk i koja je zadominirala u poslovima lansiranja tereta u svemir. Kompanije kao što su Astrobotics i Moon Express sada se nadmeću za grantove, kako bi poboljšale svoju tehnologiju lunarnih modula, a uskoro će to učiniti i kroz potpisivanje ugovora za isporuku naučno-istraživačke opreme na površinu Meseca. Obe firme gaje nadu da će u narednoj deceniji leteti na takvim misijama. Isto tako, NASA se dala u potragu za privatnim sektorskim ponudama kako bi obezbedila prvi modul za jednu novu svemirsku stanicu, poznatu kao „Kapija“ (Gateway) koja bi bila „zakucana“ u orbiti između Zemlje i Meseca, omogućavajući astronautima da odatle daljinski kontrolišu mesečeve rovere, kao i da im ova stanica pomogne da se i sami spuste na površinu.

Chang'e 4

Chang’e 4

Ističući da se nove mogućnosti ne odnose samo na projakte koji su u potpunoj kontroli države, Jusaku Maezava, japanski milijarder i teškaš u oblasti maloprodaje, ugovorio je sa Spejseksom let oko Meseca sa timom od osam ljudi, i to možda već 2023. godine, u jednoj od letelica koju Elonova kompanija trenutno razvija za misije na Mars. I drugi bi mogli da slede ovakav način namene te svemirske letelice ili da ih ona, pak, spusti na samu površinu Meseca – nešto što bi ove letelice lako mogli da izvedu, ukoliko su ambicije gospodina Muska u saglasju sa idejnim i praktičnim dostignućima ovog projekta.

U svom govoru na samom začetku lunarnog programa Apollo, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao da Amerika preuzima izazove kao što je odlazak na Mesec “ne zato što su laki, već zato što su teški”. Oni su i dalje teški. Ali, sa današnjom šire utemeljenom i moćnijom svemirskom industrijom, ova posebna stvar je lakša nego što je to nekada bila. A to bi, uz lične strasti i stremljenja pojedinaca, trebalo da je danas dovoljno za ponavljanje ovog nesvakidašnjeg poduhvata.

 

The Economist

Kada vas je restoran sa Mišlenovom zvezdicom razočarao?


„Svako malo ćete imati tako dobar obrok da ćete se zabrinuti. Ili da je bio tako dobar da se upitate: „’Da li bi to mogli izvesti iznova i iznova na tako visokom nivou performansi“? Ili se pitate: ’Da li je to bio niz srećnih ali slučajnih okolnosti? Da li ću se ovde vratiti i sledeći put, a onda zbog nečega postati veoma razočaran’? Svi smo imali isti strah od gastronomskog kritičara Džona Rouzena (John Rossen), kojeg je proslavio njegov prvi, onaj čuveni ugostiteljski osvrt o prašnjavo ružičastom restoranu poniklom na ostacima jedne napuštene benzinske stanice poznate kao “The Inn” u Litl Vašingtonu. Amerika 1981. godine nije imala niti poznatih kuvara a ni kulinarsku istoriju koju bi bilo vredno javno pominjati, a tek nije imala osnivače neke znamenite kulinarske tradicije jer ona naprosto nije ni postojala; bili su to začeci američkog kulinarskog puberteta.

Patrik Okonel (Patrick O’Connell) (na slici kako proslavlja 90. rođendan Julie Child u The Innu) bio je samouki “šef kuhinje” koji je u mladosti maštao da će biti plesač ili glumac pre nego što postane kuvar, ali kada vas svet koji poznajete odbaci jer ste homoseksualac, onda želite da pobegnete; u njegovom slučaju, bio je to odlazak u šumske predele, sve dok nije otkrio sebe u okruženju planina i zanesenjaka. Počeo je da živi u seoskoj zajednici 100km od praga Bele kuće, više kao hipik a manje kao vizionar. Ipak, bio je toliko naivan da je mislio da će ljudi, zapravo, imati želju da voze dva sata kako bi dobro pojeli. Peć na drva na kojoj je naučio da kuva još uvek se može videti na uglu Srednje i Glavne ulice u Vašingtonu. Ovaj grad bi prethodio onom većem Vašingtonu za oko pola veka, da je mladi Džordž Vašington u ona vremena istraživao njegove ulice. U to su vreme revolucije bile popularne, ali te 1978. godine revolucija u spravljanju hrane još nije bila šik i „trendi“. Naplaćivanje preterane svote od 4,95 dolara za pun obrok bi u to vreme bilo nešto nalik izdaji u toj kulinarskoj revoluciji.

Njegov talenat, tvrdoglavost i nemilosrdna potraga za savršenstvom danas se može osetiti, jer ćete verovatno videti njegovu sada povijenu figuru kako hoda vijugavom stazom kroz svoj kampus, poznatiji kao Mali Vašington. Prošlo je 40 godina, a otad je njegovo oko sa afinitetom za savršenstvo postalo daleko oštrije, njegova nepca prefinjenija, a njegove ideje o stvaranju Utopije u domašaju Mogućeg. Upravo je to čovek koji će vam verovatno reći da ovde vidi više nesavršenosti nego bilo ko na svetu.

Ovo je mesto gde je rođen jedan od najboljih američkih restorana, a koji svoj procvat doživljava i danas. A ovde se, na mestu na kojem je njegov uspeh naslagan u slojevima poput sedimenata u steni, krije tajna za koju je malo ko čuo. Ne, nije u pitanju neko prokletstvo ili zle čini; naprotiv, iza ove tajne krije krije se puno malih brđana s obližnjih visija, kao i srednjoškolaca koji su idealna slika onoga što nazivamo “normalnim” – samo s jednim izuzetkom: oni se međusobno nadmeću kako bi postali najbolji na svetu. To je jedna gomila „neprilagođenih omladinaca“ koji se zapravo stapaju u jednu kohezivnu silu što pomera planine svojom snažno usmerenom verom i voljom. Bio sam jedan od takvih skoro 17 godina, sve dok nisam prestao da budem koristan  svojstvu samoproglašenog pape Američke kuhinje.

Oni koji večeraju u njegovoj kuhinji dočekuje miomirisni tamjan, gregorijanske pesme koje vibriraju prostorom i uvod u „Papu američke kuhinje“ – naslov koji se, navodno, pripisuje vinskom pioniru Robertu Mondaviju. Zatim sledi pranje ruku ružinom vodicom, a onda i ispijanje vode iz srebrnih čaša. Sve to u cilju dobre zabave – barem za većinu ljudi.

Da li su ljudi bili razočarani svojim posetama? Pa, naravno da jesu. Na skali prošlogodišnjih kritičkih osvrta Pita Vela (Pete Well), da li je ovo razočaranje nalikovalo topljenju Mišlenovog broja dva, restorana Per Se čiji je vlasnik Tomas Keler? Oh, ne, ne baš tako. Ili, na skali nedavnog pregleda Le Cinq u pariskom hotelu Four Seasons George V? Ne, hvala Bogu.

Savršenstvo je problem svima onima koji su perfekcionisti zato što nju nikada neće dostići. Dovoljno blizu savršenstvu je bogohjenje tipa: “Drugi put napravite bolje”: ovo nikada niste čuli tokom tih 17 godina. Razočaranje je glavni akord u svirci koja teži savršenstvu jer to je ono što dolazi iznutra, a ne spolja. Recenzenti, kritičari i „inspektori za kvalitet ugostiteljske usluge“ samo potvrđuju da se tom idealu savršenstva približavate, mada su i oni sami tek obični smrtnici koji jedino mogu pisati o onima koji ka tom savršenstvu teže; oni se nipodaštavaju i prekorevaju sve do objavljivanja kritike.

Prvo, niste restoran kojeg je Mišlen posetio i dodelio zvezdice jer ste bolji od većine drugih (dobro, ne baš). Morate da živite u jednom od četiri američka grada koji su stekli „zasluge vredne Mišlenove pažnje“ da bi vas Mišlenovci smatrali vrednim titule „grada hrane“. Trenutno, u Sjedinjenim Državama takav status imaju Njujork, Napa/ San Francisko, Čikago i Vašington Di-Si. Možda ste najbolji na svetu, ali ako Michelin ne dođe u vaš grad, vi naprosto nećete imati nikakav rejting, niti ćete uopšte biti uzeti u obzir. Bićete ispod radara.

Restoran u kojem sam radio je osvojio sva moguća najviša priznanja, da navedemo samo neka od njih: 46. u svetu po časopisu La Liste, 2016 (izvedeno od strane francuske vlade), najbolji hotelski restoran na svetu (Conde Naste 2004), najbolje rangirani restoran za hranu u istoriji Zagata – savršenih 30 poena – zajedno sa 29–29–29 posle toga; Nagrada za najbolji restoran po Fondaciji Džejmsa Berda (James Beard Foundation); Top 100 u svetu (na osnovu glasanja čitalaca u anketi magazina Travel & Leisure), i tako dalje, i tako dalje.

Stvar je u tome što postoji samo nekoliko restorana na svetu koji imaju tako slavno i tako veličanstveno iskustvo da će vas ili naterati da plačete, da zauvek promenite svoj život ili gledišta koja imate o hrani. Biti “toliko dobar” nije samo stvar same hrane. Međutim, probati je tako majstorski spremljenu predstavlja uzvišeno iskustvo. To je ono što letenje zmajem razlikuje od letenja borbenim avionom. Uobičajeno pripremljena hrana nije samo hrana koja poseduje samo dobar ukus; to je sveobuhvatno iskustvo složenosti, tajminga, drame i napetosti, ukusa, arome, teksture, eksplozivnih boja, humora (da, hrana bi trebalo da bude smešna i zabavna), a sve to da vam bude servirano u najdramatičnijem okruženju. Onda, ono što vam promeni život je – kvalitet posluge i način na koji vas poslužuju.

Više od isporuke hrane ili pića, nivo usluge predstavlja ples brojnih igrača, uz fino podešenu i prilagođenu koreografiju u kojoj su svi odeveni veoma prikladno, fantastično pribrani i oštroumni; Usluga je savršeni vodič ka veličanstvenosti jer ona predstavlja jestivu umetnost i jednako postaje deo iskustva. Fantastična usluga ne može da zaseni fenomenalnu hranu, kao što ni neverovatna orkestracija pri kreiranju menija može zaseniti kulinarski šou ukoliko je  usluga magična. Dekor, hrana, usluga – u savršenoj harmoniji sa ravnotežom, ujednačenim rasporedom snaga i usklađenošću – sve se ove stvari stapaju u jednu – poput duge, u kojoj svaka svetlosna linija ističe sjaj one druge.

Koliko je teško ovo izvesti, naročiti ako treba biti ovakav – gotovo savršen – svake noći? Pa, to je gotovo nemoguće. Velika tajna restorana svetske klase, Mišlenovih restorana je u tome što postoji takva simfonija tehničkog i umetničkog izvođenja u mnogostrukim i razrađenim načinima da oni NAMERNO I PO PRAVILU nadjačavaju naša čula tako da svakodnevne sitne nedostatke gastro-kritičari ili ne primećuju ili ih namerno previđaju… u svom namernom, smišljenom ukidanju i potiskivanju neverice.

„Odstupanje od teme“ se tokom večeri dogodi onda kada ima više grešaka nego senzacionalnih trenutaka; kada osrednjost postane uočljiva. To može biti “slamka koja je slomila leđa kamile”, kada se samo jedna osoba nije nasmešila gostu, ili kada se za nokat poslužitelja uhvatila mrlja prljavštine, ili kada skaredna larma, smeh, podrigivanje ili nešto još gore prekinu trenutak divote i veličanstvenosti. Usred savršenstva, odjednom ono što je odvratno počinje da izranja, da se ističe i privlači pažnju. Tada, u tom trenutku, haos postaje ono što preuzima glavnu ulogu, svojom tupom silinom mediokritetstva, kada majstorstvo postane tek izbledela slika u pozadini skarednosti koja je na sceni. To mogu biti najmanje stvari – ne u jednini već u množini, jer je broj nastradalih uvećan otkad su tokom večeri tri stvari pošle naopako: onda kada haos počne da okreće kormilo, i kada brod krene da se naginje i okreće naopako.

U tom se momentu sve na brodu čini neuobičajenim i neadekvatnim; restoran sa Michelinovom zvezdicom, sa svim svojim inače uobičajenim i prepoznatljivim sjajem može praktično bilo kog dana delovati kao čudesna gomila morona koji su se zadesili na tom jednom mestu, isključenih iz one opšte gastronomske fantazije i prebačenih u paralelni univerzum ludila. To se može desiti u trenutku i zato plaćate veliki novac: da biste otišli ​​u restoran okićen Mišlenovim zvezdicama, jer, činjenica je da se to može dogoditi – ali se, ipak, ne dešava – ključna. Potrebni su majstorstvo, disciplina, prefinjenost, veština, strast, umeće, sreća i izdržljivost samo da bi se plesalo kroz to minsko polje: da bi se savršeno plesalo, bez izazivanja niza eksplozija od kojih i najveći brodovi lako potonu.

Tokom bezbrojnih noći imao sam prilike da vidim kada su, iz moje perspektive, kulinarska predstava i njene performanse izgledali kao da imaju više neugodnih neuspeha od herojskih uspeha, a ipak, nekako, na neki način ovaj gastronomski ples bio je tako lep da gost jednostavno ne bi primetio pukotine u oklopu. Kako je to moguće, kako to uopšte može biti? Zato što žudimo da ljudi uspeju u majstorstvu. Obožavamo, hvalimo i opraštamo neuspehe dok ne vidimo previše simbola nedostatka majstorstva i izvagamo ga nasuprot našoj ličnoj žrtvi; pa ipak, isto tako brzo zavapimo da je “odvratno!”, i nastojimo da ovakvo iskustvo što pre zatomimo i izbrišemo iz sećanja. Možda je vaše iskustvo nesretan početak kraja kada restoran u nesigurnim, rizičnim situacijama izgubi fokus – kada kritičar mora da ga „oplevi“, pre nego što to učine vizionari pošto se probude iz svojih panegirika. Ili je, možda, samo možda, vaše iskustvo bilo tek niz nepotpunih događaja, dok će tek neka vaša naredna poseta biti sazvučje nebeskih tonova.

Iako su moji dani u ovom restoranu sa Mišlenovim zvezdicama odavno prohujali, otad vidim svet drugačijim očima, a svaki dan provodim uočavajući kako je osrednjost uobičajena, kako nedostaje majstorstvo, dok su ljudi sa strašću malobrojni ili gotovo da ih nema. Nadam se da ću jednog dana nabasati na grupu nekih novih „neprilagođenih“ koji će se usuditi da poveruju da mogu plesati do savršenstva, kao i osetiti svu slatkoću ove nagrade i osvetiti se osrednjosti… pa makar to bilo samo na trenutak.

Chris Castle

Quora

Kineska ekonomija u 2019. godini: fokus na investicije i rast


U skladu sa fokusom Centralne komisije Komunističke partije Kine na privredna pitanja, decembarska Centralna konferencija o ekonomiji (CEWC) se u fokusirala na pet glavnih aspekata ekonomije.

Prvo, tokom CEWC je indikovano da će makro politika u 2019. godini biti relativno labava u poređenju sa prošlom godinom, te će se budući aranžmani ticati fiskalne politike u odnosu na finansijski dug i deficit. Rečeno je da je monetarna politika u prvoj polovini 2018. godine bila stabilna i neutralna, ali je, uklanjanjem neutralnosti, koristi se samo izraz “stabilan” za opisivanje monetarne politike za 2019. godinu.

Kineka centralna banka je prošle godine u četiri navrata smanjivala stopu obavezne rezerve i, osim što je uvela instrumente finansijske kontrole kredita takođe je obezbedila likvidnost tj pustila u opticaj dodatnih šest biliona juana (884,15 milijarde dolara). Makro politika će slediti isti put i ove godine, jer se očekuje da će takva politika ojačati ekonomiju u vreme kontinuiranog silaznog trenda.

Drugo, obim investicija bi u određenoj meri trebalo da odredi zamah ekonomskog rasta u 2019. Prošle godine je bilo mnogo argumenata o dinamici ekonomskog rasta ali je sada, u osnovi, postignut konsenzus po tom pitanju.

Kinesko-američke trgovinske nesuglasice uticale su na spoljnu trgovinu. Ne može se očekivati da sama potrošnja pokreće ekonomski rast, posebno zbog ekonomskog pada kao i pada rasta prihoda. Dakle, na investicionom frontu, više pažnje treba posvetiti oblastima kao što su komercijalizacija 5G tehnologije, infrastruktura interneta stvari (IoT), međugradske železnice i urbane infrastrukture.

Osim toga, problemi vezani za finansijski sistem su ometali investicije i odlagali ili zaustavljali građevinske projekte, uprkos činjenici da postoji realna potražnja. Nestabilni novčani tokovi smatraju se za najveću prepreku za izgradnju infrastrukture, posebno zato što ovaj sektor dugoročno zahteva velike količine kapitala. Mnogi investicioni projekti danas zahtevaju dugoročno ubrizgavanje sredstava, a neki od njih mogu ostvariti profit, recimo, tek nakon četiri decenije. S obzirom da je finansijski sistem uvek fokusiran na kratkoročne prinose, to možda neće moći da finansira takve projekte.

Neusklađenost između zahtevnosti situacije i trenutne zrelosti, odnosno rešavanja najbitnijih izazova je postala veliki, ako ne i glavni problem finansijskog sistema.

Zbog toga se CEWC fokusirao više na investicije, dok kineski donsioci odluka preduzimaju zajedničke napore na uspostavljanju efektivnog mehanizma za investiranje i finansiranje podrške izgradnji velikih i dugoročnih infrastrukturnih projekata.

Treće, politika razduživanja je u protekloj 2018. pretrpela velike promene. Razduživanje se u početku smatralo velikim problemom i različita ministarstva preduzimala su različite mere za njegovo rešavanje. Sada, međutim, kada se razduživanje preklapa sa nekim drugim ekonomskim problemima i kada može dovesti do finansijskih rizika, sveukupno razduživanje promenilo se u strukturalno razduživanje.

CEWC je takođe odlučio da koristi makro politiku za strukturalno razduživanje, potvrđujući da je razduživanje najbolji način za sprečavanje i rešavanje finansijskih rizika.

Četvrto, CEWC je odlučio da ove godine dodatno promoviše politiku konkurencije. Politika konkurencije, generalno, osigurava da konkurencija nije ograničena ili pak potkopana na načine koji su štetni po ekonomiju ili društvo. Ona je zasnovana na konceptu da su konkurentna tržišta vitalna za investicije, efikasnost, inovacije i rast. To znači da preduzeća u državnom vlasništvu, privatna preduzeća i strana preduzeća treba da zadobiju jednak tretman kada je reč o poslovanju, oporezivanju, dugu i administrativnim postupcima (tj papirologiji).

U stvari, fer korišćenje resursa i ravnopravna konkurencija bili su u fokusu još u novembru 2013. godine, od Trećeg plenarnog zasedanja 18. Centralnog komiteta KPK. Dodatni naglasak na politici konkurencije pokazuje da je Kina napravila veliki korak napred u reformi socijalističke tržišne ekonomije, što je takođe pogodan odgovor na one strane elemente koji zagovaraju stav kako je Kina netržišna ekonomija.

I peto, CEWC je odlučio da izgradi jedno standardizovano, transparentno, otvoreno, energično i otporno tržište kapitala, koje je u skladu sa njegovim naglaskom na investicije. Uostalom, neophodno je obezbediti dovoljno solidno i dugoročno finansiranje preduzeća, jer stabilan ekonomski rast zavisi od investicija.

 

Li Yang | China Daily | 2019-01-14 07:50

Li Kećijang: Kina u stanju da održi ekonomski rast u razumnom opsegu


Premijer Kine Li Kećijang izjavio je juče da je Kina u stanju da inovacijama i poboljšanjem makrokontrole održi ekonomski rast u razumnom opsegu, uprkos većim teškoćama sa kojima će se ekonomija suočavala u toku ove godine

Li Kećijang, koji je i član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, taj stav je izneo na simpozijumu posvećenom prikupljanju mišljenja i sugestija o nacrtu izveštaja o radu Vlade.

Na simpozijumu učestvuju lideri nekomunističkih partija, zvaničnici Svekineske federacije industrije i trgovine i nestranačke ličnosti.

Simpozijumu je prisustvovao i Han Dženg, član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta KPK-a i potpredsednik Vlade.

„Kina je već naučila kako da održava ekonomski rast u razumnom opsegu bez usvajanja snažnih stimulativnih mera koje bi imale uticaj na ekonomiju“, rekao je Li „Zahvaljujući inovacijama i poboljšanju makrokontrole, zemlja će biti u stanju da ostvari relativno visok nivo zaposlenosti, održiv rast prihoda i poboljšanje životnog okruženja“.

Kina će se više fokusirati na povećanje vitalnosti tržišnih subjekata produbljivanje reformi i otvaranja, poboljšanje poslovnog okruženja i pružanje pomoći kompanijama, posebno malim kompanijama, u značajnom smanjivanju njihovih opterećenja“.

Premijer je istakao da će Kina ubrzati i razvoj novih pokretača rasta i unaprediti tradicionalne motore rasta, povećanjem podrške rastućim kompanijama i inovacijama.

Priredio: Džao Peng

China Radio International, 18-01-2019

Evropa ima talenat: kako evropska meka diplomatija utiče na dešavanja u Silicijumskoj dolini


Na novom otvorenom skupu LinkedIn-ovog upravnog kora (outdoor patio) u Mauntin Vjuu, Kalifornija, Silicijumska dolin, a koji se nalazi na oko sat vožnje od centra San Franciska, grupa zaposlenih na Facebook-u, Google-u i skauti iz drugih orijaških tehnoloških kompanija trude se da pokupe prisutne talente: jedan muškarac svojoj publici demonstrira smislenost i profitabilnost svoje zamisli za osnivanje startup kompanije. Ubrzo nakon toga, mladić u u kožnim bavarskim pantalonicama s tregerima (lederhosen) pridružuje se gomili.

Ovaj momak tek je samo jedan od gostiju koji su prisustvovali prošlom letošnjem događaju koji je organizovala Open Austria, organizacija koja povezuje austrijske preduzetnike sa IT poslovnom zajednicom iz Silicijumske doline. Njegov ulazak u ovaj mali region zalivskog područja (Bay Area), koje je kolevka nekih od najmoćnijih startup firmi i tehnoloških kompanija na svetu, nije nikakva novina ili kuriozitet. Prema izveštaju Ekonomskog instituta Saveta za Zalivskog područja, uz Austrijance je prisutno još najmanje 35 drugih evropskih vladinih organizacija, kao i 18 evropskih poslovnih čvorišta, koji već žestoko  rade u toj oblasti Kalifornije. Većina njih se fokusirala na startup talente. Najnoviji primer ovog trenda je prva inauguracija “tehnološkog ambasadora” u Silikonskoj dolini, koju je upriličila Danska.

Nije ni čudo što evropske javne ili polu-javne organizacije puštaju korene u području zaliva san Franciska. Evropski startup pejzaž poslednjih godina beleži značajan rast – u 2016. godini 13,6 milijardi dolara je uloženo u evropski tehnološki sektor, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma – ovo ukazuje na dovoljno razloga za optimizam.

U tom smislu, ono što Open Austria radi je slično onome što i sama Silikonska dolina radi, naime, kada se uglavnom fokusira na umrežavanje. Poslovni subjekti, na primer, povezuju potencijalne investitore sa preduzetnicima i pomažu im da dobiju pristup konkurentnom američkom tehnološkom tržištu. Koliko god to zvučalo dobro, i dalje ostaje pitanje: da li smislene i dobre veze mogu biti istinski skovane preko pereca i štrudli od jabuke koje se nude na ovakvim i sličnim zabavama? Možda je to čak moguće, pogotovo ako se upari sa umrežavanjem čitavog događaja, pa ga uživo ili on-demand isprati veliki broj gledalaca.

„Želimo da budemo deo međunarodnog ekosistema“, kaže Martin Rauchbauer, ko-direktor Open Austria, dok u pozadini svira jazz bend predvođen austrijskim muzičarem. Njihovo prisustvo u Dolini smatra se “digitalnom diplomatijom”, što znači da je njihov cilj da utiču na dobro raspoloženje i „zagrevanje atmosfere“ tokom potencijalnih pregovora. Najbolji scenario bi bio profit koji će kroz ove pregovore isposlovati država Austrija ili neki talent poreklom iz te zemlje, dakle isplativost investicije, ali to nije njihov glavni cilj. Za većinu evropskih organizacija nije reč samo o postizanju određenih ciljeva – privlačenju kapitala ili stvaranju radnih mesta – oni nastupaju tek nakon uspešnih priča, kao što se dogodilo u Estoniji sa Skajpom. “Mi u Austriji nemamo “jednoroge”tj startape čije su vrednosti barem milijardu dolara, tako da ovo (delovanje u Silicijumskoj dolini) pomaže brendiranju naših (startup) firmi”, tvrdi Rauchbauer, pozivajući se na startup firme vredne prek  milijardu dolara.

Uprkos nedavnim poboljšanjima u evropskom startup okruženju, tehnološke kompanije na Starom kontinentu se i dalje suočavaju sa velikim izazovima. Iako postoji organizovana i institucionalna podrška za njihov razvoj u ranoj fazi, pristup kasnijem finansiranju je još uvek ograničen u odnosu na situaciju s finansiranjem kasnijih faza u Sjedinjenim Državama. Kada pokrenete biznis u SAD-u, postoji direktan pristup tržištu od 320 miliona ljudi, dok u Evropskoj uniji ta brojka postaje pristupačna samo nakon savladavanja ne samo fizičkih granica, već i 28 različitih kultura, jezika i regulatornih režima.

Ove raznovrsne barijere “sprečavaju sposobnost startup kompanija za rast na panevropskom nivou”, navodi se u izveštaju Veća Zalivske oblasti (Bay Area Council). I dok Evropska strategija za digitalno jedinstveno tržište ima za cilj da kombinuje digitalna tržišta Evrope, mnogi od predloženih alata i dalje su blokirani u unutrašnjim pregovorima sa Evropskom unijom. Rezultat, ukazuje se u ovom izveštaju, je da mnoge evropske startup firme često dolaze na područje Zaliva uz podršku javnih i privatnih kompanija, organizacija i institucija. Upravo je to slučaj sa čovekom koji je malopre stajao na podijumu dok je kalifonijskim investitorima predstavljao svoju ideju za perspektivnu startup firmu, Janu Jedlinskom, izvršnom direktoru Gustav-a, pretraživačkoj platformi koja pronalazi kandidate za objavljene tj listirane poslove. Njegova kompanija je prvobitno dobila javni grant od Austrije, ali je odlučila da „zaroni“ u poslovni ekosiste, Silicijumske doline uz podršku velikog američkog akceleratora Y Combinator (jedan od inicijalnih investitora Airbnb-a ali i Dropbox-a).

Drugi to rade samostalno, koristeći samo pomoć od sopstvene mreže kontakata. Italijanka Marija Skarcelja Torpe (Maria Scarzella Thorpe) i njen poslovni partner, Gijom De Dorlodo (Guillaume De Dorlodot) iz Belgije su 2016. pokrenuli NomadPass, koji pomaže digitalnim nomadima da pronađu svoje mesto na kojem će raditi tj zaposliti se. “Voleli bismo da imamo podršku Evropske unije, ali nismo znali odakle da počnemo”, kaže De Dorlodo. Prema iskustvu Scarzelje Torpe, stvari su još uvek previše birokratske kada se radi u Evropi, barem je tako u njenoj rodnoj Italiji.

Kompanije se stoga odlučuju za Silikonsku dolinu s jedne strane i Evropu s druge strane. Gustav, kompanija koja je imala svoj javni nastup na događaju Open Austria u Silicijumskoj dolini nedavno je prodala većinu svojih deonica, što je rezultiralo gubitkom akcijama prethodno uspostavljenog evropskog vlasništva. Ovo baš i nije idealna situacija, kaže Eric Thelen, direktor EIT Digital-a, panevropske organizacije koju je inicijalno finansirala Evropska komisija, koja je pre dve godine u Dolini otvorila svoj hub tj čvorište. Ovaj centar pomaže evropskim preduzetnicima pružanjem edukacije, poslovnih veza i kao i pomoći pri uspostavljanja biznisa. Gubljenje evropskog vlasništva nije ono što bi oni želeli, kaže on: kada kompanija postane američka, takva situacija neće biti od koristi evropskoj ekonomiji. Oni bi, umesto toga, više voleli da se usredsrede na pristup američkom tržištu, “jer kada evropski pokretač prodaje svoje usluge u Sjedinjenim Državama, onda se rqadi o američkom novcu koji ide u Evropu”, kaže on. Pratiti tokove novca (iz SAD ka EU) je ono što je Evropi, zapravo, najvažnije.

EuropaAndMe.eu

Las Vegas: softveraši vs. auto-industrija  


Softverski giganti poput Gugla žele da razbiju nemačku dominaciju u globalnoj automobilskoj industriji. Međutim, očigledno je da Dajmler, BMW i Audi odlučno uzvraćaju udarac.

Za to je trebalo vremena, ali su se ove tri nemačke kompanije za proizvodnju luksuznih automobila trgle iz sna i sada spremno odgovaraju na izazove sa kojima se suočavaju pri susretu s američkim internet-gigantima.

Oni su poslušali upozorenja da je infotainment nova tržišna arena, pa su odgovorili novim sistemima koji nude širok spektar usluga – iako se ne upuštaju u brzu i „opuštenu“ igru s podacima vozača njihovih modela.

Jagma za osvajanjem čelne pozicije u mobilnoj auto-elektronici bila je ove godine tako očigledna na još jednom sajmu Consumer Electronics Show, čuvenom CES-u u Las Vegasu, gde su se Nemci prošle sedmice utrkivali sa Guglom i njemu sličnim kompanijama i njihovim modelima. Nema nikakve sumnje da svako pokušava da „uhvati kopču“ oko svih najbitnijih razvojnih stvari, pa je CES ujedno i najveće borilište za buduće kupce; stoga proizvođači, svesni uloga i značaja ovog sajma, početkom svake godine na tom istom mestu vode među sobom ogorčenu borbu.

 „Google, Apple, kao i ostali, već imaju postojeće ekosisteme koji se samo moraju proširiti i na automobile“, izjavio je Štefan Bracel (Stefan Bratzel), šef Centra za automobilski menadžment.

Praviti softver, a ne automobile

Foto: Audi MediaCenter

Foto: Audi MediaCenter

Kao što je i očekivano, Google je imao najekskluzivniju lokaciju u blizini glavnog ulaza, gde je priredio audio-vizuelni šou u kojem je prikazao svoju viziju budućnosti vožnje: pametnu, interaktivnu i, naravno, pokretanu Guglovim softverom. Njegova usluga u odeljku satelitskih Mapa, koja je dostupna korisnicima kroz Guglov Android operativni sistem, kao i preko Eplovog iOS-a, nudi glasovnu navigaciju. Tokom putovanja, Google nudi mogućnost obaveštavanja rođaka ili prijatelja o predviđenom vremenu dolaska, kao i razmenu poruka koje se tiču samog putovanja.

Ovo je još uvek poprilično nepoznata teritorija za proizvođače automobila, koji su bili primorani da se odvoje od svog tradicionalnog fokusa na luksuzni dizajn, 12-cilindarske motore i performanse postizanja visokih brzina.

Pre nekoliko godina bilo bi nezamislivo da bi razvojni tim Audija posvetio vreme osmišljavanju kompjuterske igre, kako bi se putnici zabavljali njom koristeći naočari za virtuelnu stvarnost. Samo, kako su se brzo vremena promenila.

Na CES-u, pokazao je proizvod svoje saradnje sa Diznijem: VR okruženje sa asteroidima i neprijateljskim svemirskim brodovim o likovima iz stripova kao što je Iron Man, u kojem je kretanje automobila u realnom vremenu ugrađeno u samu igricu. Ako automobil ubrza, i igra postaje brža. Ako vozilo skreće ulevo ili udesno, sledi akcija koja trenutno prati smer vožnje i pejzaž.

Moje repersko ime je MBUX

To je još uvek prototip, ali bi u naredne tri godine mogao ući u serijsku proizvodnju.

Dajmlerov Mercedes-Benc predstavio je svoj unapređeni MBUX multimedijalni sistem, upravljan glasovnim komandama i pokretima ruku u vazduhu (nalik onima u filmu „Minority Report“). Kompanija je pre tri godine otpočela redizajniranje celokupne softverske arhitekture, i sada nudi bežične cloud nadogradnje tj „apdejte“.

“Mi smo, takođe, neka vrsta softverske kompanije”, rekao je šef istraživanja Ola Källenius. Ovaj švedski izvršni direktor, koji u maju treba da nasledi Ditera Zečea (Dieter Zetsche), naglasio je da je MBUX otvoren sistem. “Ne možete na svakom polju invencija ponovo i svuda izmišljati točak, pogotovo tamo gde već postoje prokleto dobri točkovi”, rekao je on. Tako, recimo, MBUX ima integrisane servise kao što su Yelp, Tripadvisor, WeChat, Amazon, Alibaba i Spotify.

Po ceni od €2.500  (2.880 USD), MBUX ne spada u jeftine proizvode. Međutim, i pored svega, 65 od 100 kupaca vozila A-klase, dakle dve trećine njih odlučilo se za MBUX. To je rast od 10 procenata u odnosu na Dajmlerov prethodni infotainment sistem.

Njegovov arhi-neprijatelj, BMW, planira da ga najkasnije do marta dostigne Dajmler. Lični asistent će biti aktiviran glasovnom komandom “Hej BMW”.

 „Automobilska industrija je pre nekoliko godina morala da se trgne iz sna, kako bi sprečila da prpusti prebacivanje na digitalne usluge“, rekao je Gabrijel Zajbert (Gabriel Seiberth), auto-ekspert za konsultantske usluge pri firmi Accenture. „Proizvođači vozila danas u sve većem broju prerastaju u tehnološke kompanije. Brojni rivali koji imaju bučni marketing će u narednim godina biti zbrisani .

Vaši podaci su kod nas bezbedni

Dario Gill, glavni operativni direktor istraživačkog odeljenja u IBM-u ima za proizvođače par sjajnih, besplatnih saveta. “Podaci predstavljaju novu intelektualnu svojinu savremenog doba”, rekao je on, dodajući kako bi firme trebalo da ih pažljivo i predano čuvaju.

Nemci rade upravo to. “Kupac BMW-a zahteva da zaštitimo njegove tj. njene podatke”, rekao je Holger Hamf (Holger Hampf), potpredsednik firme Designworks (što je, zapravo, interni razvojno tehnološki centar BMW-a).

Niko od njih ne vidi da bi Guglovi podaci mogli biti  realan partner u opštpj trci za pridobijanje klijenata. Kada je reč o Majkrosoftu, s ovom kompanijom je druga priča. “Oni se ne guraju u prve linije fronta”, kaže Hampf. “Dok je Microsoft nama prepustio interakciju s klijentima.”

Proizvođači su se, takođe, povezali i s Amazonom. Maloprodajni gigant  i njegov glasovni servis Alexa’s voice već je ugrađen u nekoliko BMW i Folksvagenovih modela. “Alexa Auto” je predstavljen septembra 2018. godine, i pomoću njega se navigira i skladište sve rute vozača, prebacujući prednja svetla kada se automobil približi garaži ili reprodukujući audio-knjige.

Sajbert je rekao da IT giganti ne predstavljaju veliku pretnju proizvođačima automobila, kao što bi se isprva moglo pomisliti.

„Velike tehnološke kompanije takođe imaju svoje slabosti. Osim kompanije Apple, nijedna kompanija iz Silikonske doline nije uspela da stekne adekvatno uporište u hardverskom poslovanju ”, rekao je on.

 

Handelsblatt

Pozitivni znaci za Kinu u 2019. godini


Iako je Kina u prošloj godini pretrpela izvesno usporavanje, početak ove nove 2019. godine pokazuje pozitivne znakove, kako na globalnom tako i na domaćem nivou, rekao je Šen Đjanguang (Shen Jianguang), glavni ekonomista u JD Finance, u Pekingu, u utorak (8. januar).

Trgovinske tenzije između dve najveće privrede sveta su prošle godine izazvale neizvesnost kod obe supersile – kako u Kini tako i Sjedinjenim Državama. Vodeći kineski i američki lideri dogovorili su se u decembru da nastave pregovore, kao i da prestanu s međusobnim nametanjem novih tarifa, kao i da ustale redovnu razmenu iskustava i radnih poseta – kad god se ukaže potreba za to.

“Ponovni početak tj „restart“  trgovinskih pregovora između Kine i SAD ublažio je rizike intenziviranja trgovinskih trzavica, izbegavajući direktnu konfrontaciju i eskalaciju između dveju zemalja”, rekao je Šen pri svojoj objavi izveštaja “Šanse i rizici kineske ekonomije” u 2019“.

“U domaćem sektoru, kineska vlada je povećala kontraciklično prilagođavanje kroz makro-politiku, na Centralnoj godišnjoj ekonomskoj konferenciji o pitanjima rada (Central Economic Work Conference) u organizaciji KPK su, takođe, objavljeni pozitivni reformski signali za 2019. godinu. Ukoliko bude moguće sprovesti ih, to će pomoći stabilizaciji tržišnih očekivanja”, rekao je Šen.

Pored ovih pozitivnih faktora, a u cilju održavanja nivoa zaposlenosti i stabilnosti investiranja u finansijski, spoljnotrgovinski, inostrani i domaći sektor, od kineske vlade se očekuje da ispolji i osvedoči značajnije reformske politike, uz prilagođavanje makroekonomskoj politici, izjavio je on.

“Ukoliko bude ostvaren veći napredak u reformi ekonomskog sistema, reformi zemljišnog fiskalnog i poreskog sistema, ukoliko dođe do (finansijskog) otvaranja ka svetu i nastavka s praksom dugoročnog razvoja i istraživanja najboljeg sistema za funkcionisanje domaće ekonomije, Kina može odskočiti protivno svim očekivanjima i stabilizovati svoju privredu”, rekao je on.

Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država, koji su održani na nivou potpredsednika, završen je u Pekingu u sredu (9jan).

Obe zemlje imale su “opsežnu, dubinsku i detaljnu komunikaciju” u vezi trgovinskih i strukturnih pitanja i dogovorile su se da održavaju bliske kontakte nakon ovog sastanka, navodi se u saopštenju koje je objavilo kinesko ministarstvo trgovine.

Kineski premijer: pozdravljamo strane investitore i našu saradnju s njima

Kina će i dalje biti dugoročno popularna destinacija za inostrane investicije, dok će inostrane kompanije u Kini biti i nadalje dobrodošle, uz podsticanje i proširivanje saradnje i ulaganja, izjavio je Li Kećjang sredu 9. januara.

Kineski premijer je to izjavio tokom sastanka s Elonom Maskom, izvršnim direktorom američke kompanije Tesla Inc, na susretu globalnih lidera u Žongnanhaju u Pekingu.

Na otvaranju nove fabrike „Tesla“ u ponedeljak 7. januara, premijer je čestitao Masku na „probijanju leda“ jer se Mask odlučio da svoj novi pogon smesti u šangajsku  industrijsku zonu. Ovo će biti prvi potpuno inostrani pogon za proizvodnju novih vozila na električni pogon, čija je realizacija omogućena nakon što je Kina uklonila svoj limit na učešće u deonicama u stranom vlasništvu. Li je rekao da se očekuje da ova američka kompanija i dalje aktivno učestvuje i doprinosi kineskim reformama i otvaranju, i doprineti stabilnom razvoju kinesko-američkih odnosa.

Mask je rekao da je impresioniran brzim razvojem Kine i efikasnošću u završavanju svih procedura za otvaranje fabrike automobila u Šangaju. On je rekao da će fabrika Tesla biti jedna od najnaprednijih u svetu i da će proizvodi iz ovog pogona biti prilagođeni kineskom tržištu, kako bi obe strane bile „win-win“ tj u dobitku.

Fabrika Tesla bila je jedna od sedam stranih projekata započetih u proteklih nekoliko meseci, izjavio je Ning Điže (Ning Jizhe), zamenik šefa Nacionalne komisije za razvoj i reforme. Uz Elonovu fabriku, ostali projekti uključuju novu fabriku nemačkog auto-proizvođača BMW u Šenjangu, glavnom gradu provincije Lijaoning, i dva petrohemijska postrojenja u provinciji Guangdong, jednu u vlasništvu nemačke kompanije BASF SE, a drugu u posedu američkog Exxon-Mobila.

Ning je izjavio da će druga serija velikih projekata, koja će se fokusirati na iskorišćavanje novih izvora energije biti promovisana u prvom kvartalu ove godine, pri čemu će svaki prokat koštati od milijardu do nekoliko desetina milijardi američkih dolara.

Što se tiče narednih koraka u budućnosti, Ning je rekao da će se biti primenjena i nedavno ažurirana, negativna  lista stranih investicija za 2018. godinu, kao i pilot zone slobodne trgovine, dok će ostale prepreke za strane investitore biti eliminisane. Negativna lista prikazuje područja u kojima je investiranje zabranjeno; pretpostavka je da su sva ostala područja koja nisu na ovoj listi otvorena za inostrani biznis.

China also is accelerating revisions on the catalog for guidance on industries for foreign investment and a catalog of industries advantageous for foreign investment in central and western China. Both will further encourage foreign investment, he said.

Kina takođe ubrzava reviziju svog kataloga industrijskih smernica i uputstava za strane investitore, kao i katalog onih privrednih grana koje su povoljne za strana ulaganja u centralnoj i zapadnoj Kini. Oba kataloga će i dalje podsticati strane investicije, rekao je Ning.

 

China Daily

Nemačka vraća opljačkana umetnička dela


U umetničkoj kolekciji nemačke vlade se, kako se smatra, nalazi još oko 2.500 dela koja su nacisti oteli njihovim vlasnicima – najčešće Jevrejima. To je preneo tabloid „Bild“ pozivajući se na Ministarstvo finansija.

Veliki deo umetničkih dela koja su opljačkali nacisti nalazi se u muzejima, a ponešto i u zgradama federalnih vlasti ili umetničkom depou u Berlinu, piše tabloid „Bild“ pozivajući se na informaciju Ministarstva finansija.

Nemačka se 1998. tzv. „Vašingtonskom izjavom“ obavezala da će naći vlasnike opljačkanih dela i da će ih vratiti naslednicima. U 20 godina, to je uspelo samo u slučaju 54 slika i umetničkih predmeta. Trenutno su, prema „Bildu“, u toku pregovori o vraćanju još dvanaest umetničkih objekata opljačkanih u Drugom svetskom ratu.

Umetnička dela biće vraćena

U posedu vlade se nalazi oko 48.000 dela: pored slika i skulptura, tu su i instrumenti, nameštaj, porcelan, stare knjige, kovanice i poštanske marke. Više od 10.000 tih umetničkih dela potiče iz vremena nemačkog Rajha, a oko 6.000 njih je bilo u posedu DDR. Najviše umetničkih dela je u vlasništvu ministarstava finansija i spoljnih poslova. List piše da 588 dela, među kojima su slike Maksa Libermana, Marka Šagala, Emila Noldea i Pabla Pikasa, pripada kancelarskom uredu.

„U principu, umetnička dela koja su opljačkali nacisti bi u svakom slučaju trebalo da budu vraćena“, naglasilo je državno Ministarstvo kulture. Dodavši da to važi posebno za „institucije federacije“, jer ministarstva predstavljaju „posebne uzore“.

Državna ministarka za kulturu Monika Griters je pre nekoliko dana vratila još jednu sliku iz zbirke Kornelijusa Gurlita porodičnim naslednicima bivšeg jevrejskog vlasnika (naslovna fotografija). Ona je u Berlinu predala sliku francuskog slikara Tomasa Kutira „Portret mlade žene koja sedi“ porodici političara i antinaciste Žorža Mandela – kako je to saopštila nemačka vlada. Slika je još 2017. identifikovana kao Mandelovo vlasništvo na osnovu mikroskopski male rupe na platnu koja je popravljena.

Imovina Jevreja sa teritorije Srbije

Kornelijus Gurlit je veliku zbirku slika godinama krio u svom stanu u Minhenu i kući u Salcburgu. Njegov otac Hildebrand Gurlit je u vreme nacionalsocijalističkog režima u Nemačkoj, bio jedan od četiri poznata trgovca umetničkim predmetima koji su u čitavoj Evropi i okupiranim područjima kupovali, ali i vršili plenidbe umetnička dela za planirani „Firerov muzej“ u Lincu, u Austriji.

Nacisti su između 1933. i 1945. oteli umetnička blaga mnogobrojnim, uglavnom jevrejskim vlasnicima. Procenjuje se da ima oko 600.000 takvih objekata. Mnogi se još uvek nalaze u muzejima i privatnim zbirkama.

Među opljačkanim delima su i umetnički predmeti čiji vlasnici su bili Jevreji sa teritorije Srbije. Do proleća 1942. je ubijeno više od 80 odsto takvih Jevreja (njih oko 13.000). Sva njihova imovina – pokretna i nepokretna – bila im je oduzeta.

 

Dojče vele

Ako ste tako pametni zašto niste bogati? Jer nemate – sreće


Ispada da su za uspeh važni samo – dobra šansa i sreća.

Najuspješniji ljudi nisu najtalentovaniji već su samo imali najviše sreće, potvrđuje novi kompjuterski model stvaranja bogatstva. Uzimajući to u obzir može se maksimizovati povraćaj tj profit na mnoge vrste investicija.

Raspodela bogatstva sledi dobro poznati obrazac koji se ponekad naziva „pravilo 80:20“: 80 odsto bogatstva je u vlasništvu 20 odsto ljudi. Uistinu, izveštaj od prošle godine zaključio je da je samo osam muškaraca imalo ukupno bogatstvo ekvivalentno bogatstvu onih najsiromašnijih 3,8 milijardi ljudi na planeti.

Čini se da se to dešava u svim društvima na svim nivoima. To je dobro proučen obrazac koji se naziva „zakon o moći“ (power law), koji se pojavljuje u širokom spektru društvenih fenomena. Ali, raspodela bogatstva je među najkontroverznijima zbog pitanja koje postavlja o pravednosti i zaslugama. Zašto bi tako malo ljudi imalo toliko bogatstva?

Konvencionalni odgovor je da živimo u meritokratiji u kojoj su ljudi nagrađeni za svoj talent, inteligenciju, trud i tako dalje. Tokom vremena, kako mnogi ljudi misle, ova „nagrada za telentovanost“ se pretvara u raspodelu bogatstva koju posmatramo, iako jedna zdrava doza sreće može igrati značajnu ulogu.

Ali, postoji problem sa ovom idejom: dok raspodela bogatstva sledi zakon o moći, raspodela ljudskih veština i znanja uglavnom sledi normalnu distribuciju koja je simetrično raspoređena oko prosečne vrednosti. Na primer, inteligencija, merena IQ testovima, sledi ovaj obrazac. Prosečan IQ je 100, ali niko nema IQ od 1.000 ili 10.000.

Isto važi i za trud, meren radnim satima. Neki ljudi rade više sati od proseka, a neki rade manje, ali niko ne radi milijardu puta više sati više od bilo kog drugog.

Pa ipak, kada je reč o nagradama za ovaj posao, neki ljudi imaju milijarde puta više bogatstva od drugih. Štaviše, prema ostalim merilima brojnih studija, pokazuje se da najbogatiji ljudi uopšte nisu najtalentovaniji.

Koji faktori, dakle, određuju kako pojedinci postaju bogati? Može li biti da taj sticaj srećnih okolnosti, ukazana šansa koja je neočekivano iskrsla, igra veću ulogu nego što je iko očekivao? I kako se ovi faktori, šta god oni bili, mogu iskoristiti da bi svet učinili boljim i pravednijim mestom?

Danas dobijamo odgovor zahvaljujući radu Alesandra Plukina i nekoliko njegovih kolega (Alessandro Pluchino) sa italijanskog Univerziteta u Kataniji. Ovi momci su napravili kompjuterski model ljudskog talenta i način na koji ga ljudi koriste da iskoriste svoje mogućnosti koje im se ukazuju u životu. Ovaj model omogućava timu da prouči ulogu šanse u ovom procesu.

Rezultati Plukina i njegovog tima su nešto što nam otvara oči. Njihove simulacije precizno reprodukuju distribuciju bogatstva u stvarnom svetu. Ali najbogatiji pojedinci nisu i najtalentovaniji (premda moraju da poseduju i određeni nivo talenta). Oni su najsrećniji. I to ima značajne implikacije na način na koji društva mogu optimizovati profite koje dobijaju iz uloženog u sve oblasti – od biznisa do nauke.

Model Plukina i njegovog tima je jednostavan. U jegovoj formuli za izračunavane, postoji „N“ ljudi, svaki sa određenim nivoom talenta (veština, inteligencija, sposobnost i tako dalje). Taj talenat se uobičajeno raspodeljuje oko nekog prosečnog nivoa, uz neku standardnu devijaciju. Tako su neki ljudi talentovaniji od proseka, a neki manje, ali niko nije toliko talentovaniji od bilo koga drugog da bi važio za „čudo neviđeno i neshvaćeno“.

To je ista ona vrsta distribucije koja se uočava kod raznovrsnih ljudskih veština, ili čak karakteristika kao što su visina ili težina. Neki ljudi su viši ili manji od proseka, ali niko nije veličine mrava ili oblakodera. I zaista, svi smo više slični i ne razlikujemo se toliko.

Računarski model prikazuje svakog pojedinca kroz radni vek od 40 godina. Za to vreme, pojedinci doživljavaju srećne događaje, koje mogu iskoristiti kako bi povećali svoje bogatstvo ukoliko su dovoljno talentovani.

Međutim, oni takođe doživljavaju i nesretne događaje koji smanjuju njihovo bogatstvo. Ovi događaji se dešavaju – slučajno.

Na kraju radnog veka dugog 40 godina, Plukino i njegov tim rangiraju pojedince po bogatstvu i proučavaju karakteristike najuspešnijih. Oni takođe izračunavaju raspodelu bogatstva. Zatim više puta ponavljaju simulaciju kako bi proverili punovažnost i opravdanost simuliranih ishoda.

Kada tim rangira pojedince po bogatstvu, distribucija je upravo onakva kakva je viđena u stvarnim društvima. “Poštuje se pravilo” 80 – 20 “, jer 80 odsto stanovništva poseduje samo 20 odsto ukupnog kapitala, dok preostalih 20 odsto poseduje 80 odsto (od ukupnog) kapitala”, navode u svom izveštaju Pluchino i saradnici.

Ovo ne mora biti iznenađujuće, ili nepošteno, ukoliko se najbogatijih 20% iskažu kao najtalentovaniji. Ali – to se ne dešava. Najbogatiji pojedinci obično nisu najtalentovaniji, čak ni blizu toga da to budu. „Maksimalni uspeh se nikada ne poklapa sa maksimalnim talentom i obrnuto“, kažu istraživači.

Dakle, ako ne talenat, koji drugi faktor uzrokuje ovu iskrivljenu distribuciju bogatstva? “Naša simulacija jasno pokazuje da je takav faktor samo – čista sreća”, kažu Pluchino i njegov tim.

Tim to pokazuje rangiranjem pojedinaca prema broju sretnih i nesretnih događaja koje su doživeli tokom 40 godina svojih karijera. “Očigledno je da su najuspešniji pojedinci i najsretniji”, kaže naučni tim iz Katanije. “A manje uspešni pojedinci su oni koji su imali najmanje sreće.”

Ovo ima značajne implikacije po društvo. Koja je najefikasnija strategija za iskorišćavanje uloge sreće u poslovnom uspehu pojedinca?

Plukino i saradnici zajedno proučavaju dobru sreću i „taličnost“ sa stanovišta finansiranja naučnoistraživačkih projekata, što je očigledno nešto što je blisko njihovom srcu. Agencije za finansiranje širom sveta su zainteresovane da maksimiziraju svoj povraćaj uloženog u svet nauke. I zaista, Evropski istraživački savet je nedavno uložio 1,7 miliona dolara u program za proučavanje slučajnosti – uloge sreće u naučnim otkrićima – i kako se ovaj srećni sticaj okolnosti može iskoristiti u cilju poboljšanje rezultata finansiranja.

Ispostavilo se da su Plukino i tim bili dobro pripremljeni da odgovore na ovo pitanje. Oni svoj model koriste kako bi istražili različite modele finansiranja, te kako bi osvetlili šta je to što proizvodi najbolji povraćaj uloženog kapitala… kada se uzme u obzir i – sreća.

Tim je proučio tri modela, u kojima je finansiranje istraživanja podjednako raspoređeno na sve naučnike; kapital distribuiran nasumično u podskupinu naučnika; ili ga dati preferencijalno onima koji su bili najuspešniji u prošlosti i imaju iza sebe najbolje rezultate minulog rada. Koja od ovih strategija je najbolja?

Strategija koja donosi najbolje rezultate, kako se ispostavilo na osnovu sačinjenih modela simulacija, u tome da se sredstva za projekte podjednako raspodele među svim istraživačima. Druge i treće najbolje strategije uključuju nasumičnu distribuciju na 10 do 20 odsto onih najboljih naučnika.

U ovim slučajevima, istraživači mogu najbolje iskoristiti slučajna otkrića koja prave s vremena na vreme. Gledajući unazad, očigledno je da je činjenica da je naučnik u prošlosti napravio važno otkriće na osnovu puke slučajnosti ne znači da će on ili ona imati veće šanse da ga napravi i u budućnosti.

Sličan pristup bi se mogao primeniti i na ulaganja u druge vrste preduzetništva, kao što su mala ili velika preduzeća, tehnološki startapi, obrazovanje kojim se ojačavaju i ispoljavaju talenti ili, čak namerno stvaranje situacija u kojima će se indukovati „slučajne sretne okolnosti“.

Veoma je očigledno da je potrebno uložiti više napora kako bi još više sposobnih i talentovanih dobilo priliku da im se „posreći“, pa da i njihove ideje i invencije uspešno zažive.

Formula je, dakle u ovome: pružiti svakome jednake šanse u procesu finansiranja – bilo da se ulaže u nauku, biznis, start-up ili već postojeće firmefirme

Ref: arxiv.org/abs/1802.07068: Talent vs. Luck: The Role of Randomness in Success and Failure

 

MIT Technology Review

Evropska valuta 20 godina kasnije – nedovršeni posao


Fajnenšel tajms piše da je evropska valuta, evro, u proteklih 20 godina bila uspešna, iako su je kočile strukturne mane i sporost finansijskih reformi.

Jedanaest evropskih zemalja je 1. januara 1999, istovrsno podesilo svoje devizne kurseve, stvorivši  na taj način jednu novu valutu: evro. Tri godine kasnije, kovanice i novčanice evra puštene su u opticaj. U narednih nekoliko godina valuti je pristupilo još osam zemalja, dok im se još sedam pridružilo onda kada su ispunile sve kriterijume za održavanje.

Nakon 20 godina, evro je bio uspešan projekat meren njegovim usvajanjem i podrškom od strane zemalja Evropske unije. Tri četvrtine ljudi u evrozoni danas su za evro, što je statistički najviša stopa od 2004. godine: ovo je očigledno podacima potkrepljen utisak koji, razvejava rastući sentiment protiv evra koji je prisutan u mnogim zemljama.

Rast podrške evru:

Pa ipak, i pored svega, sa evrom nije baš sve kako treba – što priznaju čak i njegovi najracionalniji zagovornici. Kriza EU valute u protekloj deceniji otkrila je nedostatke u njenoj arhitekturi, koju zemlje članice pokušavaju da reše. Reforma je spora – a jaz između bogatih i siromašnih država članica i dalje je velik.

GLOBALNA VALUTA

Evro je postao druga najvažnija valuta u svetu. Na njega otpada 36 odsto globalnih plaćanja i 20 odsto deviznih rezervi svih centralnih banaka, odmah iza dolara.

Evro koristi 340 miliona ljudi u 19 zemalja. Još 175 miliona ljudi izvan evrozone ga koristi ili ga vezuje za svoju valutu.

Oko 38% stanovništva evrozone nije znalo ni za jednu drugu valutu u svom životu. Proces „mentalne konverzije“ iz nekad nacionalne u današnju evro-valutu već je odavno stvar prošlosti.

U svim zemljama evrozone većina je za evro:

OBEĆAVAJUĆA PRVA  DECENIJA

U skladu sa očekivanjima, stvaranje evra povećalo je tokove kapitala unutar evrozone. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja, prekogranična potraživanja banaka u evrozoni porasla su sa manje od jednog biliona evra u 1998. godini na blizu 10 biliona u 2008. godini.

Detaljni podaci ECB-a pokazuju da je kreditiranje banaka drugim bankama u evrozoni poraslo na oko jednu četvrtinu svih bankovnih kredita u 2008. godini. Bankarsko kreditiranje preduzeća u ostalimim zemljama evrozone je u martu 2009.  poraslo do vrha svoje amplitude od 5,3 odsto svih bankarskih kredita preduzetnicima u EU.

U periodu od 1999. do 2008. godine, trgovina u evrozoni se više nego udvostručila, ali je i dalje uglavnom stabilna kao udeo u ukupnoj trgovini, uglavnom zbog rastućih trgovinskih tokova sa Azijom.

KRIZA KAO IZAZOV ZA OPSTANAK

Kada je došlo do krize u evrozoni, tokovi kapitala su se preokrenuli, dok je na tržištima rasla zabrinutost oko toga da li će se evrozona početi početi da se raspada. “Mnogi investitori su došli do zaključka da bi jedini izlaz za zemlje pogođene krizom bio da izađu iz nje”, rekao je u maju 2018. predsednik Evropske centralne banke (ECB), Mario Draghi. “Strahujući od redenominacije u valutama niže vrednosti, investitori su nastojali da rasprodaju imovinu na svojim domicilnim EU tržištima”.

Ali države članice evrozone preduzele su set raznovrsnih mera kako bi ostale zajedno. U 2010. godini je stvoren Evropski fond za finansijsku stabilnost, i to kao privremeno sredstvo za pružanje finansijske pomoći Irskoj, Portugalu i Grčkoj, brinući se za ukupne kreditne obaveze od 175 milijardi evra. Kasnije je stvoren stalni krovni fond za spasavanje, sa maksimalnim kreditnim kapacitetom od 500 milijardi evra, fond čiji je naziv Evropski mehanizmom za stabilnost (European Stability Mechanism).

EVRO DANAS: VELIKI JAZ IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH

Oporavak je doneo konvergenciju tj ujednačavanje stopama inflacije i kamatnim stopama – mada je to bilo manje u opštem ekonomskom i socijalnom smislu, posebno među starim evro-članicama.

Daniel Gros, direktor evropskog političkog istraživačkog centra CEPS je u svom nedavnom radu pokazao da su nove članice evrozone iz centralne i istočne Evrope uspele da „uhvate stalnu kopču“ u smislu prihoda po glavi stanovnika, premda se “od početka finansijske krize sever dosta udaljio od juga”.

Ista divergencija tj ujednačavanje može se primetiti za indikatore kao što su realne plate, investicije i produktivnost. Prema podacima OECD-a prošle godine, radnik u Nemačkoj ili Belgiji je u jednom satu mogao da proizvede oko 70 dolara autputa: ovo je otprilike dvostruka vrednost od autputa produktivnosti u Grčkoj i Portugalu, nakon korekcije za razlike u cenama.

Nivo produktivnosti u evrozoni i dalje ostaje na neujednačenim, različitim nivoima:

 „Zemlje sa niskom početnom produktivnošću su dosledno smanjivale rast ukupne faktorske produktivnosti, doživljavajući oštrije usporavanje poslednjih godina“, navodi se u izveštaju MMF-a o približavanju evrozoni.

NEDOVRŠEN POSAO

Od svog osnivanja, države članice evrozone su preduzele brojne korake kako bi poboljšale otpornost EU valute na krize, uključujući stvaranje bankarske unije i unije tržišta kapitala. Pa ipak, i pored svega, obe unije su donekle ostale nepotpune

Nedostatak dublje finansijske integracije ostavlja manje banke u velikoj meri izložene svojoj domaćoj privredi – ali ujedno postaju sklone i smanjenju moći za uzimanje kredita, ometajući na taj način bilo kakav oporavak tokom ekonomske krize. “Međutim, ukoliko postoje prekogranične banke koje deluju u svim delovima evrozonske unije, one mogu nadoknaditi sve gubitke u regiji pogođenoj recesijom svoji, dobicima u drugoj (evrozonskoj regiji), i na taj način mogu nastaviti s pružanjem kredita dobrim zajmoprimcima”, rekao je Mario Dragi u maju prošle godine.

Predlozi Brisela o produbljivanju evropske monetarne unije kreću se od stvaranja Evropskog monetarnog fonda do uspostavljanja efikasne institucionalne funkcije Evropskog ministra ekonomije i finansija. EU se u decembru 2018. usaglasila da ojača ESM fond (European Stability Mechanism) i kreira budžet evrozone – barem u principu, ako još uvek ne i u pojedinostima.

Ovo je predznak promena koje će nastupiti u naredne dve decenije evra.

Budžetski plan je bio “malen po veličini i još uvek potpuno neadekvatan”, rekao je u jednoj svojoj napomeni Erik Nielsen, glavni ekonomista u UniCredit. “Ali Rim nije izgrađen za jedan dan, i dokle god budemo pravili (makar i najmanje) korake koji vode u pravom smeru, postojaće i nada za opstanak i dobro zdravlje evro-valute.”

 

Valentina Romei, London, 30. dec 2018. (Financial Times)

Mini-železnice, svetski superhit


Industrija proizvodnje mini vozova u opadanju je već decenijama, ali upravo sada Marklin, evropski lider na tržištu železnica igračaka, ne može da odgovori na rastuću potražnju.

U Gupingenu, sedištu kompanije smeštenom blizu Štutgarta, Marklin se trka u privlačenju kvalifikovane radne snage s Daijmlerom i drugim auto-dobavljačima. U Đeru u Mađarskoj, Audi je ubrzao proizvodnju, ostavljajući Marklin bez kandidata za otvorene pozicije.

Oko 300 specijalizovanih prodavnica u Nemačkoj prodaje mini-železnice. Železničke šine, koje su bile postavljene u mnogim posleratnim podrumima, odavno su spakovane na tavane, zaboravljene zbog blještavijih stvari. Ali, Marklin još uvek tvrdi da se dva od svak tri modela vozića proda u Nemačkoj. “Marklin je verovatno poznat koliko i Coca-Cola”, kaže Hal Miler, glavni urednik časopisa “Modeli železnica” iz Viskonsina.

Pojedinačni vozići koštaju stotine evra po komadu i mogu stajati u vitrinama mesecima, zbog čega su za prodavce roba koja se teška za prodaju – oni prodaju na stotine Lego setova dnevno. Ali, narasta plimni talas ka mini-železnicama. „Deca žele klasične igračke više nego išta drugo“, kaže Štefen Kan iz nemačkog Udruženja trgovaca igračkama.

Sa svojim ručno rađenim, visokokvalitetnim proizvodima, “Marklin ima dugu, dugu istoriju i jedna je od ključnih kompanija u proizvodnji modela železničkih pruga širom sveta”, kaže Miler.

Marklin je 1859. godine osnovao Teodor Fridrih Vilhelm Marklin, i najpre proizvodio kuhinje za lutke. Proširio je svoju ponudu na modele karusela i brodova. Braća Eugen i Karl Marklin preuzimaju posao 1888. i proširuju ga 1881. kupovinom proizvođača limenih igračaka “Ludvig Luc”. Te ​​iste godine kompanija je pokazala svoj prvi model voza, a narednih nekoliko godina vozovi igračke sa satnim mehanizmom postali su njihov vodeći proizvod. Marklinove inovacije postale su industrijski standardi. Krajem 1800-tih, došli su do koncepta merača, standardne širine koloseka koji omogućava proizvođačima interkompatibilnost. Marklin je 1971. godine je uveo “Z” skalu, 1:220 vozove koji se mogu koristiti u vrlo malim prostorima.

Ali usred opadajućeg interesa u novom milenijumu, kompanija je prodata Kingsbridž kapitalu 2006. godine a bankrot je proglašen 2009. godine. Kompanija je izašla iz stečaja u 2010. sa 400 zaposlenih manje.

Godine 2013. otac i sin Majkl i Florijan Siber, iz grupe Simba Diki, kupili su kompaniju. Simba Diki je poznata po tome što se zanima za brendove igračaka koji su imale bolje dane. Zapošljava 3.000 ljudi širom sveta i poseduje 20 brendova igračaka, uključujući Smobi, Čuko i Noris.

Florijan Ziber je bio Marklinov upravnik u proteklih pet godina, modernizujući fabrike u Nemačkoj i Češkoj Republici i kreirajući marketinške inicijative kao što je bonus za trgovinu oštećenim vozovima i besplatna zamena za stare šine. Strategija koja je, po prvi put u nekoliko decenija, uključila kupovinu televizijskih reklama, bila je ponovno aktiviranje kolekcionara koji su se uspavali, kao i regrutacija novih generacija fanatika za vozove-igračke na početnim nivoima, onim koji su pogodni za decu.

U fiskalnoj godini 2016. do 2017. godine, kompanija Marklin je prijavila 108 miliona evra prodaje, pri čemu je najveći deo toga bio u svojoj osnovnoj poslovnoj delatnosti; na svom vrhuncu, mogao bi se računati profit do 150 miliona evra godišnje (shodno sadašnjem obimu poslovanja). Ali, Florijan Ziber je ponovo učinio Marklin profitabilnim, a otac i sin vide svoje angažman kao dugoročnu investiciju. Simba Diki Group je izdvojila Marklin i 1.200 zaposlenih, mada je Florian Siber ostao na poziciji direktora.

Fanovi na forumima razmenjuju informacije i glasine o tome koliko se Marklinovih vozova proizvodi u Kini. Investiciona firma koja je kupila Marklin 2006. godine zatvorila je nemački proizvodni pogon, preselivši model proizvodnje vozića u Kinu, izveštava Heise, ali su razlike u kvalitetu dovele do toga da je kompanija, posle bankrota,0 ponovo pokrenula automatizovanu proizvodnju u Nemačkoj i Češkoj.

Marklinovi vozovi su možda skuplji od drugih proizvoda, ali su i naplativost i vrednost u preprodaji takođe viši, kaže Miler. Posedovanje modela mini-železnica je hobi koji traži stalne dopune, pa iako čitav raspored sa šinama, vozovima, kontrolnim sistemom i pejzažom može koštati nekoliko hiljada evra, ti troškovi se raspodeljuju na mesece ili čak godine. Cena čini Marklin uglavnom brendom odraslih, koji deca mogu gledati, ali ne i dirati.

Ali entuzijasti i kupci moraće da postanu i oni koji su mlađi, ukoliko industrija mini-železnica želi da opstane. Nacionalna asocijacija mini-železnica je 2017. imal oko 18.000 članova širom sveta, dok se prosečna starost njenih članova popela na 64 godine, u odnosu na 39 godina, kolika je bila pre nekoliko decenija. Modeli železnica igračaka mogli bi biti najvažniji hobi bejbi bumera- u stvari, Rod Stjuart, navodno, uvek rezerviše dve hotelske sobe kada putuje; jednu za sebe i jednu za svoju mini-železnicu.

 

Handelsblatt

CEO Fejsbuka Mark Zakerberg: “Problemi će trajati još godinama”


Glavni izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg, kojeg zakonodavci sa svih meridijana kritikuju već mesecima, baš kao i zagovornici privatnosti i neki investitori, izjavio je da je „ponosan na napredak koji smo postigli (u Fejsbuku)“, boreći se protiv dezinformacija kao i za što bolju zaštitu ličnih podataka korisnika, a sve to u jednoj od najturbulentnijih godina koje je ova kompanija imala.

“Da budemo sasvim jasni, rešavanje ovih pitanja predstavljaće izazov koji će trajati daleko duže od samo jedne godine (kako su neki prognozirali)”, rekao je Zakerberg na Fejsbuku. “U vezi nekih od ovih pitanja, kao što je mešanje u američki izborni proces ili društveno štetni nastupi u javnosti, to su problemi koji se nikada ne mogu u potpunosti rešiti.”

Ova godina je bila jedna od onih u kojoj se ova društvena mreža gotovo svakodnevno izvinjavala javnosti i svima koji imaju nalog na Fejsbuku, a nakon višestrukog izigravanja poverenja svojih korisnika. Zakerberg je u aprilu prvi put svedočio pred američkim Kongresom, objašnjavajući zašto je Fejsbuk dozvolio da podaci korisnika padnu u ruke neovlašćenih trećih lica. U svojoj izjavi u petka (28. dec), Zak je izneo stav da je „Fejsbuk sada drugačija kompanija“, koja se promenila, i da će biti proaktivnija u pogledu rešavanja realnih problema korisnika ali i legislative.

“U osnovi smo promenili svoj DNK kako bismo se više fokusirali na sprečavanje štete pri pružanju svih naših usluga”, napisao je on.

Udari na reputaciju Fejsbuka takođe su pogodili i cenu deonica, koje su ove godine pale za 24 posto do zatvaranja u četvrtak (27. dec 2018), dok je njegov indeks u S&P 500 pao za 6,9 odsto. Akcije su u petak u Njujorku (13:32) pale za oko jedan odsto, na 133,28 dolara.

Na Zakerbergovoj listi stvari koje je Fejsbuk ostvario 2018. godine, neke ostaju nedorečene, ili već uveliko kritikovane. On, na primer, piše da Fejsbuk automatski ruši 99 odsto terorističkih sadržaja pre nego što neko i pokuša da ga prosledi dalje, kroz opciju deljenja na ovoj društvenoj mreži, ali se ne kaže da se ova statistika odnosi samo na sadržaj Islamske države i Al Kaide. On, takođe, ukazuje na alate i mogućnost brisanja svakog beleženja prethodno objavljenog sadržaja (opcija „clear history”), koju je kompanija tek počela da gradi. Fejsbuk je u maju najavio ovo novo sredstvo za poboljšanje korisničke privatnosti, ali će i dalje biti potreban dugi niz meseci pre nego što bude spreman za korisnike.

 

Bloomberg

Kompanija “Zijin Mining” nakon RTB Bor-a kupila i “Nevsun”


Kompanije “Nevsun Resources” Ltd. i “Zijin Mining Group” Ltd. objavile su da je ponuda “Zijina” za kupovinu svih emitovanih akcija kompanije “Nevsun” po ceni od šest kanadskih dolara po akciji bila uspešna.

Kako se navodi u saopštenju “Nevsuna”, akcionari ove kompanije su do isteka roka, 28. decembra godine prodali ukupno 276.820.575 akcija, što predstavlja 89,37% od ukupnog broja akcija kompanije “Nevsun”.

“Zijin” je, putem svoje podružnice, preuzeo sve deponovane akcije i platiće ih ukupno 1,66 milijardi kanadskih dolara u roku od tri radna dana. “Nevsun” je, inače, kompanija srednjeg obima, bavi se rudarstvom i preradom obojenih metala, a u Srbiji posluje posredstvom kompanije “Rakita” i trenutno razvija projekat Čukaru Peki u Boru, nalazište bakra svetske klase u Srbiji, koje je od izuzetne vrednosti i potencijala za Srbiju. Ova kanadska kompanija upravlja i rudnikom bakra i cinka Biša u Eritreji, prenosi Blic.

“Zijin” je u skladu sa važećim kanadskim zakonima o hartijama od vrednosti, produžio period koji je na raspolaganju akcionarima “Nevsuna” da ponude sve svoje preostale akcije do krajnjeg roka koji ističe 7. januara 2019. godine. Ova kineska kompanija, koja je odnedavno većinski vlasnik RTB Bor (“ZiJin Copper Serbia” d.o.o. – Bor) vodeća je globalna rudarska kompanija specijalizovana za istraživanje i ekstrakciju zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala. Upravlja širokim portfolijom, koji se prvenstveno sastoji od rudnika zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala u Kini i u devet drugih zemalja. Kompanija je listirana na berzama u Šangaju i Hong Kongu sa tržišnom kapitalizacijom od približno 12 milijardi američkih dolara.

Kompanija “Nevsun Risorsiz” je vlasnik 100 odsto prava na istraživanje visoko rangiranog nalazišta bakra i zlata “Čukaru Peki – Gornja zona” i vlasnik je 60,4 odsto prava na istraživanje “Čukaru Peki – Donja zona” u Srbiji. “Čukaru Peki – Donja zona” je zajednički poduhvat sa američkom rudarskom kompanijom “Friport”, koja trenutno poseduje 39,6 odsto prava na istraživanje, a nakon završetka studije izvodljivosti “Nevsun Risorsiz” Ltd će posedovati 46 odsto prava na istraživanje, a “Friport” 54 odsto. “Nevsun” trenutno generiše većinu svojih prihoda u rudniku bakra i cinka Biša u Eritreji, koji je 60 odsto u vlasništvu te kompanije.

ekonomski.net

Mračna istorija Deda Mrazovog grada: kako je Rovaniemi vaskrsao iz pepela


Nakon što je nemačka vojska srušila ovaj finski grad u Drugom svetskom ratu, čuveni svetski arhitekta Alvar Aalto ga je obnovio, oblikujući ga u uličnu rešetku u obliku jelena. A onda je Deda Mraz stigao u grad…

Čim sletite na aerodrom u Rovanijemiju u Laponiji, ugledate – irvasa. Ovo, doduše, nije baš sasvim istinito, iako neko odeven u jelena (ili irvasa) veselo pozdravlja putnike koji tek što su pristigli. Nekoliko kilometara od „zvaničnog aerodroma Deda Mraza“ nalazi se selo Santa Claus (Deda Mraz), zabavni park sa vilenjacima, pravim irvasima, haskijima, prodavnicama i restoranima, a koji na ovo izolovano mesto na rubu Arktičkog kruga svake godine privuče više od 600.000 posetilaca.

Posvuda u Rovanijemiju iskrsnuće pred vas poneki irvas: ljudi obučeni baš kao i oni na aerodromu, oni pravi – koji vuku saonice do Deda Mrazovog sela, ali i njihove statue od leda u centru grada.

Međutim, najvećeg irvasa u Rovanijemiju najveći broj turistane primećuje: glava irvasa je doslovce ugrađena tj ucrtana u plan ovog finskog grada. Rovanijemi je delo najvećeg finskog arhitekte, Alvara Aalta, kada je obnovio ovaj glavni grad Laponije, nakon što ga je nemačka vojska spalila za vreme Drugog svetskog rata.

Rovanijemi je tridesetih godina prošlog veka bio tihi trgovački grad od oko 6.000 stanovnka, sve dok ga 1939. nije napala Rusija. Finci su se borili protiv svojih agresora u brutalnom zimskom ratu 1939.-40., A zatim se udružili sa Njemačkom radi zaštite od daljnjih ruskih upada.

Nemci su stvorili svoju vojnu bazu u Rovanijemiju, udvostručujući broj stanovnika ovog grada. Luftvafe je tada izgradio aerodrom – koji je danas “zvanični aerodrom Deda Mraza” – kao i kasarnu, koja je vremenom postala „zvanično sedište Deda Mraza“ u Rovanijemiju.

Kada se plimski talas Drugog svetskog rata okrenuo protiv sila Osovine, Rusija je naložila Fincima da proteraju Nemce;  nemačka vojska napustila ga je u oktobru 1944. godine, spalivši ga do temelja. Stanovnici su već bili evakuisani, mnogi u Švedsku, što je bio mučna i naporna operacija tokom koje je poginulo 279 ljudi. Još 200 meštana Rovanijemija umrlo nakon povratka u svoj grad, raznesenih minama koje su Nemci položili kako bi zaštitili svoje povlačenje.

Meštani se prisećaju kako su Nemci uništili 90% njihovog grada. Nakon što su ga spalili, stanovnici su se vratili na zgarišta na kojima su stajali još samo dimnjaci od cigle. Pekka Ojala, koji vodi saunu „B & B“ u blizini centra grada, još uvek u svojoj bašti pronalazi spaljene ostatke drveta i metala. Na obodu Rovanijemija nalazi se groblje nemačkih vojnika, na kojem je sahranjeno 2.500 tela.

Scena pustoši dočekala je Alvara Aalta kada ga je 1945. godine Udruženje finskih arhitekata zadužilo za rekonstrukciju ovog grada. “Alvar je grad spaljen do temelja video kao priliku”, kaže Jussi Rautsi, koji je radio kao planer i istraživač u Fondaciji Alvars Aalts. Delimično inspirisana američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom i njegovim ukazom koji je 1933. godine ugrađen u američki zakon poznatijim kao Tennessee Valley Authority (TVA). Ovim ukazom se nalaže planski državni nadzor i pomoć svakom američkom regionu pogođenom krizom ili prirodnom katastrofom. Aalto je, po uzoru na Ruzveltov TVA, nacrtao plan za celu Laponiju – kopnenu masu veliku kao Holandija i Belgija zajedno.

Aalto je započeo sa ponovnom izgradnjom grada i pojedinačnim stambenim jedinicama dizajniranim posebno za klimu koja vlada u Rovaniemiju i Laponiji; tako su njegove laponske kuće imale su što je moguće manju fasadu okrenutu ka severu i maksimalnu spoljnu izloženost suncu na jugozapadu. Pedesetih godina prošlog veka njegov plan se proširio izvan grada i uključio čitav region.

Aalto je učestvovao u izgradnji hidroelektrana na velikim rekama u Laponiji, a naručio je i procene uticaja kako bi se videlo kakav će biti učinak izgradnje na prirodnu sredinu, autohtone Samije, stada irvasa, bazene i mikroklimu. “Dotad niko u svetu nije uradio takav plan”, kaže Rautsi. “razradio ga je na svim prostornim nivoima: regionalnom, na nivou čitavog grada, njegove delove, susedstva, čak i periferna imanja. Bio je to jedini plan ove veličine u svetu.”

Aalto je 1945. godine osmislio plan ulica Rovanijemija koje su u tlocrtu predstavljale “rogove irvasa”: on je postojećoj topografiji jednostavno nametnuo tlocrt na kojem se pojavljuje irvasova glava, naglašavajući prirodni oblik zemljišta i način na koji su oni prelazili glavne puteve i železnicu. Fudbalski stadion postao je irvasovo „oko“ i tako je rođen irvas.

Rovanijemi, za razliku od drugih evropskih gradova koji su u ratu bili opljačkani nije imao pristup finansijskoj pomoći, jer je pritisak SSSR-a primorao Finsku da odbaci Maršalov plan. Od Finaca je takođe traženo da  Rusiji plate “reparacije“. Međutim, određena finansijska podrška došla je od administracije Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju (UNRA), i njenog zaštitnog znaka, Eleonor Ruzvelt.

Ruzveltova je juna 1950. godine poželela da poseti Arktički krug, tako da su Finci nedelju dana gradili brvnaru za nju, smeštenu u blizini aerodroma Rovanjiemi i opremljenu stolicama koje je dizajnirao Alvar Aalto. Rekli su joj da se nalazi u Arktičkom krugu – iako je ovaj grad, zapravo, bio malo južnije. Ona je iz ove brvnare poslala pismo na adresu kabineta predsednika Trumana – pismo za koje se kaže da je prvo koje je ikada poslato iz Arktičkog kruga. Ova drvena kuća je kasnije postala turistička atrakcija koju su posetili brojni svetski lideri, uključujući sovjetskog premijera Leonida Brežnjeva i izraelsku premijerku Goldu Meir.

Kako je turizam počeo da se razvija, tako se razvijao i rastao Rovanijemi. Aspekt zoniranja, onakav kakav je postojao u Aaltovom planu – sa različitim područjima za trgovinu, stambene i administrativne poslove unutar linija tlocrta oblika irvasa – nikada nije u potpunosti ostvaren. Aalto je, međutim, dizajnirao tri zgrade za gradski opštinski centar: talasastu koncertnu dvoranu, gradsku većnicu (koju je njegova supruga dovršila nakon njegove smrti 1976) i biblioteku koja važi za jedno od Aaltovih najboljih dela. Tu je bio i Aaltov privatni dom u stilu Frenka Lojda Rajta kao i trgovački blok, a po njegovom konceptu sagrađen je manji stambeni kvart u predgrađu nazvan Korkalorinne, sa kućama u nizu i dva velika stambena bloka, po uzoru na arhitektonske ideje britanskog pokreta „vrtnih gradova“.

 „Bili su to stanovi po pristupačnim cenama, što je bilo po uzoru na društveno orijentisane i zdrave ideje britanskih vrtnih gradova“, kaže Rautsi. „Aalto je ostao veran ovim principima do čitavog svog života. Budući da je ovaj kvart izuzetno solidno sagrađen, Korkalorinne i danas predstavlja popularno mesto za život u Rovanijemiju. Što se tiče veličine kuća, Aaltova glavna ideja bila je lako razumljiva: ljudima je potrebno više prostora unutra na mračnom i hladnom severu nego na sunčanom jugu.“

Supersonični konkord je do 1984. godine u Rovanijemi dovodio posetioce koji su želeli da iskuse kako je to živeti unutar Arktičkog kruga. Tada su lokalni preduzetnici i došli na ideju da stvore Deda Mrazovo selo. Prema finskom mitu, Deda Mraz je zapravo došao iz Korvatunturija (“Padina uha”), stene formirane u obluku uha tako da Deda Mraz može da čuje želje svakog deteta na svetu. Međutim, Korvatunturi je vaoma udaljen i gotovo nepristupačan: nalazi se na više od 320 kilometara severno od Rovanijemija, kraj kojeg već postoji aerodrom.

Selo od drvenih kuća u rustičnom stilu nastalo je oko brvnare u kojoj je nekada boravila Eleonor Ruzvelt, a uz kuće tu su i prodavnice, vožnja irvasima, Deda Mraz i pošt, tako da posetioci mogu da šalju razglednice i pisma iz Arktičkog kruga. Ovo je mesto gde doslovce završi svako pismo upućeno Ocu Božiću – njih oko 700.000 godišnje.

Mit o postojbini Deda Mraza je devedesetih godina prošlog veka zavladao svetom. Čak je i izvestan broj gradskih atomskih skloništa – izgrađen za lokalno stanovništvo od strane finskog ministarstva unutrašnjih poslova – pretvoren u podzemni park sa vizuelnom temom Deda Mraza. Turisti – pogotovo oni iz Kine, Izraela i Britanije, koji čine većinu posetilaca – uneli su finsku verziju Deda Mraza u svoja srca.

• Ovaj članak je dopunjen 20. decembra 2018. godine kako bi se pojasnio razlog zbog kojeg Finska nije primila pomoć iz Maršalovog plana. Ranija verzija pogrešno je koristila i sliku Finske gradske kuće u Helsinkiju, koju je dizajnirao Alvar Aalto, umesto Laponsko gradske kuće (Lappia).

Gardijan

32 jednoroga koja su se 2018. veselo propinjala Silicijumskom dolinom


Silicijumska dolina je ove godine uzgojila jedinstvenu biljku: Usred živahne američke ekonomije, venčer kapitalisti su iskovali 32 startupa u vrednosti od po najmanje milijardu dolara u Zalivskom području (Bay Area), izveštava Silicon Valley Business Journal.

Delatnosti ovih kompanija kreću se od usluga dostave hrane DoorDash do kompanije Allbirds čije patike sada obožavaju svi IT štreberi.

Evo 10 najvrednijih jednoroga koje je Silicijumska dolina iznedrila tokom 2018:

Dok dolazak novih jednoroga doživljava značajan rast, tempo inicijalnih javnih ponuda (IPO) nije se nastavio na ovaj trend. U upravo okočanoj 2018. godini je u Silicijumskoj dolini četiri puta više startapova ostvarilo status jednoroga nego što je to bilo objavljeno. Startup kompanije moraju na kraju da izađu na berzu, ili pak biti preuzeti, kako bi opravdali stratosferske procene njihove vrednosti.

To stvara neku vrstu „saobraćajne zbrke i zastoja“ među samim jednorozima. Rennaiscance Capital je objavio da je u 2018. godini 190 kompanija izašlo na berzu, što je najveći broj od 2014. godine. U 2019. godini bi ih moglo biti još više, jer su Uber, Lift i Palantir, za koje se očekuje da će se pojaviti na berzama.

CBI Insight procenjuje da u Sjedinjenim Državama već ima 150 startup firmi vrednih milijardu dolara ili više, a na međunarodnom planu još njih 144. Pa ipak, previše je onih startapova čije će finansije i nedovoljno rastuće brojke biti prepreka u očekivanjima investitora da ostvare inicijalnu javnu ponudu (IPO) a potom i listirane na berzama.

Tehnološki giganti nastavljaju da „pecaju“ manje kompanije, često po veoma visokim cenama za preuzimanje, pre nego što ih listiraju na berzi. Workday je u 2018. kupio fintech firmu Adaptive Insights samo dva dana pre nego što je imala IPO. U novembru je SAP kupio Qualtrics za osam milijardi dolara u gotovini, što je dvostruko više od očekivane javne procene njene vrednosti, a takođe samo nekoliko dana od sopstvenog izlaska a berzu.

 

Michael J. Coren, Quartz.com (December 27, 2018)

Mirko Ilić, dizajner: To za koga odlučite da radite delimično pokazuje ko ste ili koliko ste očajni


„Čovjek se spašava od srčanog udara tako što pamti lijepe stvari, a ne ružne“, rekao je na početku pulskog susreta sigurno jedan od najuspješnijih umjetnika u svijetu porijeklom iz Bosne i Hercegovine, dizajner, ilustrator i strip autor Mirko Ilić.

U Zagrebu se školovao i napravio prve uspješne profesionalne korake. U Ameriku je otišao zato što bi na svakom drugom mjestu bio gastarbajter. Tamo je Amerikanac. I to vanserijski uspješan. Danas njegovi radovi iz različitih kreativnih perioda čine stalne postavke u najreprezentativnijim svjetskim muzejima.

Povod dolasku na Sa(n)jam knjige u Istri gdje smo se sreli bio je predstavljanje knjige o aktu u grafičkom dizajnu.

S obzirom na to da se nalazimo na pulskom Sa(n)jam knjige u Istri, među piscima i urednicima, sjetila sam se kako ste rekli da su pisci i urednici veći megalomani nego umjetnici.

Gdje sam to rekao?

U jednom intervjuu.

Moram vam reći jednu važnu stvar, ja u intervjuima često lažem.  Zato što mi je dosadno, a uz to novinari često sve pogrešno napišu. Stoga kad citirate moj intervju postoji mogućnost da ja to nisam rekao.

U svakom slučaju meni se dopalo zbog toga što književnici/e često zanemare vlastite propuste u tekstu, ali su vrlo spremni korigovati rad dizajnera i sugerisati izmjene.

Svi loši pisci bi trebali imati knjigu stripa jer je potrebno puno sličica da se to korigira.

Što znači da je ljudima poput vas, koji su formirani na temelju stripa, bilo kasnije sve drugo lakše raditi.

Ne znam da li je olakšalo. Možda.

Kad smo kod olakšanja, ovaj dio sigurno niste izmislili niti su novinari krivo interpretirali, a tiče se vašeg citiranja Wima Wendersa koji je rekao kako se „sreća čudnovato dogodi samo talentovanim“.

Da, da, to je Wim Wenders rekao, nisam ja tako pametan.

To je pretpostavljam i vaš odgovor kad vas pitaju da li je bila potrebna sreća za svjetski uspjeh.

To je jedna „koincidencija slučaja“ (smijeh). Ako nikada niste ništa napisali, najčešće ne dobijete nagradu za pisanje.

Da se još malo vratimo na pisce, urednike i dizajnere.

Je li vi imate neki problem s njima pa ga rješavate preko mene? Izgleda da sam ja ovdje samo nevina žrtva.

Ponekad imam. Ali bih voljela da se podsjetimo kako ste uvijek govorili da ste imali sreću što ste ilustrovali pametnije od sebe, poput Slavenke Drakulić i Veselka Tenžere. Koliko dizajneri i ilustratori mogu naučiti iz „pametnog teksta“ i koliko je važno da ga zaista i pročitaju?

To je izuzetno važno. Zato što svi imamo nekakve šablone i nekakve ideje. Ako sad kažete kava i ponovite to nekoliko puta, svaki put ilustrator ima sličnu ideju o kavi. Međutim, ako je to tekst o kavi u kojem ima puno rečenica, onda vam te rečenice daju drugačiju perspektivu koja vam do tada nije pala na pamet. Ta drugačija rečenica napravi drugačiji način razmišljanja, a on rezultira drugačijim radom. Često jedna mala rečenica, mali sklop riječi može proizvesti vizual koji je puno dramatičniji. Ili završite na istom mjestu. Vi najčešće kad idete ulicom i pjevušite nešto, to su uglavnom dvije-tri iste pjesme. Osim ako niste nešto ulovili usput. Pjesma koju ste čuli sinoć prvi put i koja vam je ostala u glavi, ona vam je promijenila perspektivu.

Da ne kompliciram, hoću reći da se svi rodimo glupi i prazni i svi se punimo. Jedino što se neki odustanu puniti, a neki nastave. Pjesme, tekstovi i sve oko nas nam stvara nove ideje. I to je važno. Misliti da sve znate je kraj. Praviti se da sve znate je nešto drugo, onda ste iskompleksirani pa je to obrambeni sistem.

Da li nakon toliko godina rada i rezultata postoji nešto u profesiji što danas ne znate?

Svaki dan ima nešto. To je ljepota profesije. Zašto raditi ako mislite da sve znate? Ako ste napravili danas svoj najbolji tekst, zašto raditi drugi osim za plaću? Ako znate da vam je to najbolji tekst, zašto živjeti? Kako za deset godina reći – ja sam svoj najbolji tekst napisala prije deset godina. Užas.

Reći ću vam nešto, ja sam crtao stripove za Polet koji je bio najlošije otisnuta stvar na svijetu. I meni su rekli da crtam stripove koji se ne mogu otisnuti, odnosno da nisam prilagodio mediju. Onda je Polet nestao, a ti stripovi koje sam crtao neprilagođen mediju su po raznim muzejima i institucijama. Jedan od tih loše otisnutih stripova danas se nalazi u Muzeju moderne umjetnosti (MoMA) u New Yorku. Šta bi bilo da sam onda razmišljao kako se to ne tiska i kako je loše i kako me ne plaćaju i rekao da su im dvije crte dovoljne… Kad radite za to kakav je medij, kakav je urednik i uvjeti, to je vaš problem. A ako radite zato što volite, to je nešto sasvim drugo i nema nikakve veze s tim.

Ali to i dalje nije garancija da će rad na kraju biti u MoMA-i.

Zašto biste imali garanciju. Vama je lijepo dok radite. Ostalo je dodatak jelu. Vi dok radite uživate u onome što radite i u tome kako ono što radite izgleda. Sad bi vi da radite i da znate da će to na kraju završiti u muzeju. E onda morate biti kćerka nekog od poznatih političara.

Vaše iskustvo pokazuje da se najbolje uradi onda kada se ne radi ni za novac ni sa opterećenjem da će urađeno jednoga dana da se nalazi u Muzeju moderne umjetnosti, kao što su vaši stripovi, dizajn omota ploča, plakata za film, a sve je uglavnom nastajalo u osamdesetim kada baš i niste bili previše plaćeni za to.

Da li je s novcem ili ne, to sad više nije važno. Da li vi znate koliko je Michelangelo dobio za Sikstinsku kapelu? Postoji jedan predivan umjetnik za kojeg nitko ne zna zato što je bio dobar. Zvao se Morandi, talijanski slikar. Kada biste došli kod njega kupiti sliku, niste mogli kupiti ono što je već naslikao, morali ste kupiti unaprijed. On bi na naličju platna napisao vaše ime, i uzeo bi prvo platno, neovisno o tome za koliku cijenu slike se dogovorio. I kad mu dođe trenutak, a to se može desiti i za šest mjeseci, on zgrabi to platno i tek nakon što naslika i to se osuši, on okrene i pogleda čije je. Trenutno se Morandi, ako već govorite o novcu, prodaje za 100, 200 i 300 tisuća dolara. Ovi koji su plaćali tisuću na neviđeno su dobro prošli.

Ne mislim ja da je novac kriterij za bilo šta, ali s obzirom na to da vi živite u dijelu svijeta gdje se ne može živjeti bez novca…

A ovdje se može?

Lakše je.

Mislite da je ovdje lakše umirati bez novca nego tamo?

Kako god, zanima me na koji način mladim ljudima koji rade u vašem studiju, a formirani su na drugačijim vrijednostima, približavate ovo o čemu ste pričali meni?

Ko god odluči raditi za mene, vjerojatno ima ideju za koga radi. To za koga odlučite raditi djelomično pokazuje ko ste ili koliko ste očajni.

Da se malo uozbiljimo i posvetimo temi vašeg dolaska u Pulu na San(j)am knjige u Istri.

Ja nisam neozbiljan, vi ste neozbiljni.

Sad ću biti ozbiljna i posvetiti se jednom od povoda dolaska, knjizi „Head to Toe: The Nude in Graphic Design“ koju ste predstavili i u Puli, a uradili sa Stevenom Hellerom. Shvatila sam da kad ne postoji knjiga o nečemu, vi sjednete i napravite je.

Da, povremeno, ako su vizuali interesantni, naravno.

Šta je bilo presudno za posvećivanje temi obnaženosti u grafičkom dizajnu?

Ta me je tema uvijek interesirala. Unatoč tome što sam vizualni tip, ja sam toliko zainteresiran za to da povremeno i kad ne vidim idem po opip.

Živimo u eri…

Kojoj eri da prvo to definiramo?

U onoj do koje je konačno došla svijest o zloupotrebama ženskog tijela u različite svrhe.

Zašto ženskog? U mojoj knjizi ima i golih muškaraca.

Ali uz golo muško tijelo neće ići slogan „prianja za svaku podlogu“ kao što je to bio slučaj sa reklamom za automobilske gume.

To je bilo prije osam godina. Pamtite oglase od prije osam godina?

Hoćete reći da je dizajner napravio dobar posao?

Zapravo vi opravdavate taj dizajn zato što ste ga zapamtili, a onih tisuću dobrih niste zapamtili.

Pamtim i dobre.

Kažite mi jedan od prije osam godina.

Sve što je radio pokojni Anur Hadžiomerspahić je dobro.

Tu se ja ne bih složio. Nitko ne radi sve dobro, ali je jako puno toga dobrog napravio.

Da ste njega pitali dok je bio živ sigurno bi vam rekao da nešto nije dobro napravio. Ima i njegovih radova u knjizi „Head to Toe: The Nude in Graphic Design“.

Kad dizajner zna da li je nešto dobro ili nije?

Ako je kasno navečer i ima potrebu nekoga probuditi da mu to pokaže, kad mu se odjednom iz nepoznatog razloga piški, kad mu dođe da poljubi ekran… i to je predivan trenutak koji traje deset minuta, a onda sve ispočetka.

Osim što pamtim dizajn od prije osam godina, pamtim i vaš intervju od prije 18 kada ste rekli kako vjerujete u kreativnu lijenost. Je li tako još uvijek?

Naravno, zato s vama pričam umjesto da radim.

A da li još uvijek kad nemate ideju odmah, sačekate sa realizacijom do posljednjeg časa pred rok za predaju dizajna?

Da, mada mi se sad desilo, nakon što sam dobio popis teatarskih predstava za koje trebam raditi plakate, da sam odmah uradio dva, a onda su mi javili kako se moram strpjeti sa ostalim jer još uvijek ne znaju ni ko će u njima glumiti ni ko će ih režirati. Meni se svidjela ideja i ja sam, prije nego što su uopće počele probe, napravio plakate.

Kad smo kod pozorišta, na istom principu spoznaje da nešto ne postoji, napravili ste knjigu sa plakatima predstava nastalih prema dramskim tekstovima Shakespearea. Kako se niko ranije tim nije bavio?

Zašto mene pitate i meni je izgledalo nemoguće. Pazite, u cijeloj Engleskoj to nitko nije napravio.

Jesu li vam se zahvalili?

Neke predivne stvari su se desile. Ja volim da u svojim knjigama imam puno stranaca, kad kažem stranaca mislim neamerikanaca. I otkrio sam da u Gruziji postoje nevjerojatno dobri plakati za Shakespearea. Malo sam se namučio dok do toga nisam došao. Oni su bili jako zahvalni i iznenađeni da ih je netko našao. Ta knjiga se dosta dobro prodala. Relativna je stvar šta je dobra prodaja, ali se dosta dobro prodala u Engleskoj. U Engleskoj je to neko vidio i onda su mi se ovi iz Gruzije javili osam mjeseci kasnije kako su ih kontaktirali iz Victoria and Albert Museuma i kako žele organizirati izložbu u Victoria and Albert Museumu. Neke plakate sam imao od prije, onda sam za knjigu skupio originale jer sam želio napraviti popratnu izložbu koja se u Americi desila na dva mjesta i u cijelom procesu sam shvatio da imam ogromnu količinu tih plakata.

Postoji nešto što se zove Folger Library, to je vjerojatno najveća američka institucija za Shakespearea i ja sam ih pitao da im plakate doniram, naravno da su to oni objeručke prihvatili, dao sam im nekih 380 plakata i onda se ispostavilo da sam im dao najveću privatnu kolekciju Shakespeareovih plakata. Sve to je dobro.

Očigledno ste jako nesebični. Vidi se to i na primjerima podrške kolegama koje preporučujete muzejima koji imaju vaše radove u stalnim postavkama.

Uvijek to spominjem i postalo je dosadno, ali odrastao sam na Mladenu Stilinoviću koji je rekao: „An Artist Who Cannot Speak English Is No Artist“ (ako umjetnik ne govori engleski, umjetnik nije umjetnik), i to je mene uvijek živciralo i mislim da samo zato što su neki ljudi iz Francuske ili Bosne, da nije fer da nisu u nekim muzejima. Jer svatko iz nepoznatih razloga gura samo svoje. Vi ste iz Bosne, vi to nikada ne biste shvatili.

Znam da ste u tom kontekstu spominjali Bućana koji bi bio sigurno poznatiji vani da ne potiče iz male kulture.

On je nevjerojatno poznat vani, manje je poznat ovdje, ali da je vani, bio bi još deset puta poznatiji.

Ali zaboravio sam vam reći jedan podatak kada smo razgovarali o plakatima iz Gruzije. Gruzija je bila u ratu ali je meni bilo lakše dobiti plakate za Shakespeara iz Gruzije nego ih dobiti iz Sarajeva. Jer vaši su negdje u nekim podrumima koji prokišnjavaju i gdje se raspadaju. Tako da vi koji se busate u svoju nacionalnu kulturu, puštate da ona propada.

Ja sam bio skupio kolekciju od 20 plakata za Olimpijske igre u Sarajevu. Ne znam da li znate ko je radio plakate za Olimpijske igre u Sarajevu.

Ismar Mujezinović.

Mislim iz vana. Radio ih je Andy Warhol naprimjer. Dvadeset najpoznatijih umjetnika svijeta su radili plakate za Olimpijske igre u Sarajevu. Ja sam ih sve skupio i htio sam ih pokloniti Sarajevu.

I onda sam nakon tri-četiri mjeseca shvatio da vi nemate instituciju kojoj ja to mogu pokloniti.

Iz jedne institucije su mi čak rekli da će to, ako dam, na kraju završiti na eBay-u, da će netko prodati.

Tako da sam ja kroz fondaciju u kojoj sam direktor to pokloni MoMA-i i bili su jako sretni jer su to dobili. A vi ih nemate sve u Sarajevu. Prema tome, ako neko iz Sarajeva bude studirao Olimpijske igre i plakat, može otići u MoMA-u i studirati. O tome treba razmišljati, o tome treba brinuti.

Potpuno se slažem i bez namjere da amnestiram Bosnu i Hercegovinu i Sarajevo, kada se posjeti MoMA stiče se utisak da mnogo više Amerikanci vode računa o ukupnom evropskom kulturnom nasljeđu.

Nemojte sad Europa, maloprije smo bili Balkan.

Govorim i za ozbiljne zemlje, ne samo za nas.

Koje ozbiljne zemlje?

Holandija naprimjer.

I Crna Gora.

Dobro, samo još kratko da se vratimo na onaj dio da je besmisleno biti zadovoljan onim što smo uradili prije deset godina. Šta vam danas može predstavljati izazov u radu?

Sve je izazov. Ja da sad dobijem da nacrtam malu ilustraciju za nepoznate novine, meni bi bio izazov. Mene nije briga za koga je, koliko je plaćeno i tako dalje nego da li ja to mogu napraviti drugačije nego juče, da li to mogu napraviti bolje nego juče. Kada govorimo o teatru, ja upravo radim plakate za teatar u Beogradu.

Za Jugoslovensko dramsko pozorište?

Da. Da li mislite da ja to radim za novac?

Vjerujem da ne.

Da li mislite da ja to radim da mi cijeli svijet vidi plakate?

Nema potrebe.

Ja radim zato što to mene veseli, jer smo napravili dobar dogovor. Ja svake sezone radim nešto potpuno drugačije, ovo je sad druga sezona. Odlučim što radim, oni kažu sviđa mi se-ne sviđa mi se i to je sve.

Mogu reći da im se ne sviđa?

Mogu, ali onda moraju naći nekoga drugog i meni je to sasvim u redu. Mene su odbijali i prije, i ljepše i mlađe i mene ne zanima napraviti nešto što se njima ne sviđa. To je glupo. Mene zanima napraviti nešto što će mene veseliti, a njima odgovarati. Da ja sad izmišljam neke gluposti, trošim puno više vremena. U ovom slučaju sam ja protiv sebe, a ja sam dosta velika stoka i nije me lako zadovoljiti.

Pretpostavljam da više vremena trošite na pozorišne plakate nego kad dizajnirate za kruzere i luksuzne hotele čiji su vlasnici su sigurno bolje platiše.

Ne, na sve trošim onoliko vremena koliko mislim da je potrebno da napravim nešto dobro. Neke stvari se dese preko noći, neke se dešavaju mjesec dana. Meni je to nebitno.

Kada ste u Sarajevu imali predavanje o neofašističkim simbolima, nisam još uvijek imala svijest o tome koliko se desnica radikalizira kod nas. Da li to znači da se sa distance bolje vidi?

Ne, nego je mene zanimalo a vas nije.

Ali ste mislili da Trump neće pobijediti.

On i nije pobijedio. Prevarili su vas. Jeste li čuli za Ruse koji su utjecali na izbore? Trump još uvijek misli da je pobijedio a svi mislimo da je tu netko nešto varao.

Ali je sad tu.

To ne znači da je pobijedio, samo je tu.

Kada su vas pitali ko će pobijediti, a vaše prognoze su bile drugačije, rekli ste i da vam je drago što ga Amerika ima te tako pokazuje da ni velike zemlje nisu imune na glupost.

To je u jednom trenutku bilo dobro za Ameriku, to je još uvijek dobro za Ameriku, da ne misle da su posebni. U svim zemljama je jednak postotak kretena, pametnih, lijepih i ružnih… Za vas ima u nekim zemljama više ružnih nego ovdje zato što mjerite po svojim mjerilima. U principu, isti je postotak svugdje. Što znači ako zemlja ima tri i pol stanovnika, ima jednog glupog. Odnosi su uvijek manje-više isti. Postoji u jednoj mjeri zaglupljivanje sredine. To su Kardashians i slični. Ali zaglupljivanje ne može biti trajno uspješno, osim u slučaju nekih diktatura.

Koliko se Amerika danas razlikuje u odnosu na onu u koju ste otišli da ne biste bili gastarbajter nego Amerikanac?

Ja sam još uvijek Amerikanac i nisam gastarbajter.

A koliko se Amerika promijenila?

Amerika se dosta promijenila, na ružnije, ali Amerika nije izolirano mjesto. Sve se promijenilo na ružnije. Koju god zemlju pogledate promijenila se na ružnije. U nekim zemljama barem ne pucaju (smijeh) ali to nije neminovno dobro.

Prije tri godine, isto na Sa(n)jam knjige u Istri, promovisana je knjiga o Poletu za koju ste radili naslovnicu. Kako vam iz današnje perspektive izgledaju osamdesete koje pomalo idealiziramo?

Meni izgledaju izvrsno jer sam tada bio mlad. Prvo godište je Poleta je u MoMA-i što je dosta simpatično – najlošije otisnuta novina na svijetu…

Nažalost ova sredina za sada nije stvorila ništa bolje pa se mora sjećati toga. U nekim drugim sredinama to bi bilo djelomično zaboravljeno ili svedeno na pravu mjeru. Ali ako ja odem u pet pristojnijih kafića ovdje, u Bosni ili Srbiji, a još uvijek moram čuti Azru i Džonija Štulića, onda pokazuje da vi niste napravili novog Džonija Štulića i novu Azru. Što ne znači da je Džoni bio dobar, nego vi niste izmislili ništa bolje.

Imali smo Feral.

Nisam ga slušao.

Ali imam jednu malu priču. Moj studio je na 32. ulici između Druge i Treće avenije, a moj Subway je na 32. ulici i parku. I ja idem predveče subwayom i odmah pored subwaya parkiran je jedan od onih tour autobusa. I ekipa stoji pored autobusa i puši. I ja pogledam i kažem: „Zdravo.“ I tako se ja pozdravim sa Dubiozom koji imaju koncert u mojoj ulici, izašli su iz autobusa jer ne mogu pušiti u njemu. I sviraju u mojoj ulici povremeno.

 

Kristina Ljevak, buka.com

Kako investira 0.001% ulagača?


Porodične „filijale“ i njihove poslovne „ekspoziture“, preko kojih 0.001% najbogatijih ulaže širom sveta predstavljaju novu silu u globalnim finansijama za koje je malo ko čuo.

Razmislite o gornjim ešelonima biznisa upravljanja novcem; prva slika koja vam pada na pamet jesu ogromne privatne banke u Ženevi ili na londonskom Mejferu (Mayfair), sa mramornim holovima na ulazu i lažnim „kantrihaus“ prostorijama u rustičnom stilu namenjenim samo za  njihove probrane super-bogate klijente, kako bi se osetili ušuškani i kao kod kuće. Ali, ta slika je zastarela. Tačnije bi bilo predstaviti sebi stotine zastakljenih „kockica“ (cubicles), kancelarija u Kaliforniji i Singapuru iz kojih se ulaže u kanadske obveznice, evropske nekretnine i perspektivne kineske startup firme – a čiji zlatom optočeni patroni zabludelo i poput mesečara učestvuju u brojnim političkim olujama.

Globalne finansije se transformišu kako milijarderi postaju bogatiji i odbacuju posrednike, stvarajući svoje sopstvene “porodične kancelarije”, lične investicione firme koje se bave globalnim tržištima u potrazi za izglednim i utrživim prilikama. U velikoj meri nezapažene, ove porodične kancelarije su postale značajna investitorska sila sa do četiri triliona (evropskih biliona – hiljadu milijardi) dolara – više od hedž fondova i ekvivalemt od 6% ukupne vrednosti svetskih berzi. Pošto ovakve „porodične investicione kancelarije“ ubrzano rastu u doba populizma, ove porodične investicije predodređene su da se suoče sa neprijatnim pitanjima, naime, kako koncentrišu moć i, samim tim, podstiču nejednakost.

Ovaj koncept teško da je nov i inovativan; John D. Rockefeller je još 1822. godine osnovao svoju porodičnu kancelariju. Ovaj broj porodičnih investitorskih ofisa je u osvit trećeg milenijuma eksplodirao. Negde između 5.000 i 10.000 njih smešteno je u Americi i Evropi, kao i u glavnim poslovnim čvorištima Azije, u gradovima kao što su Singapur i Hong Kong. Iako je njihov glavni zadatak upravljanje finansijskim sredstvima, najveće kancelarije – neke od njih sa stotinama zaposlenih –  ne bave se samo prepoznavanjem dobrih investitorskih prilika već obavljaju doslovce sve zadatke: od rešavanja poreskih i pravnih problema, pa do uloge „moćnih batlera“, koji rezervišu lir-džetove ili se brinu o kućnim ljubimcima.

Troškovi donošenja ovakve ekspertize „iz palate“ znači da oni uglavnom imaju smisla samo za investicije vredne preko 100 miliona dolara, što je luksuz namenjen samo klubu najvećih investitora; to je novac koji poseduje tek 0.001% globalnog pula ulagača. Azijski tajkuni kao što je Džek Ma iz Alibabe već su stvorili prava carstva. Najveće zapadne porodične kancelarije, poput one koju je uspostavio investitor i filantrop Džordž Soros nadgledaju poslovanje nad desetinama milijardi dolara i podjednako su „mišićave“ i snažne kao i kompanije koje posluju pod kišobranom Volstrita, utrkujući se sa bankama i privatnim venčer-grupama u kupovini najvećih svetskih kompanija.

Svaki investicioni bum odraz je društva koje ga je stvorilo. Uzajamni (mutual) fond počeo je da živi sedamdesetih godina prošlog veka, posle dve decenije prosperiteta srednje klase u Americi. Rast porodičnih kancelarija odražava veliku nejednakost u (ne)posedovanju bogatstva. Od 1980. godine, udeo svetskog bogatstva u vlasništvu najvećih „teškaša“, kojih je 0.01%, porastao je satri na osam odsto. Kako osnivači porodičnih firmi dobijaju dividende ili prihode od inicijalnih javnih ponuda, oni obično preraspoređuju/ uvek nanovo azmeštaju svoju gotovinu. Međutim, od finansijske krize do danas, došlo je do gubitka poverenja u menadžere koji se bave upravljanjem eksternog novca. Bogati klijenti su detaljnije razmotrili visoke naknade privatnih banaka, a i neke prlično mračne finansijske podsticaje, i – odbacili ih.

Ovi trendovi verovatno neće tek tako nestati. Broj milijardera još uvek raste – zabeleženo je da je prošle godine na globalnu investitorsku scenu stupilo 199 novih milijardera. U zemljama brzog ekonomskog razvoja, stariji preduzetnici koji su svoje firme stvorili tokom privrednog buma nakon 1990. godine se spremaju da ova svoja poslovna ulaganja danas dobro naplate, dok u Americi i Kini mlađi tehnološki preduzetnici uskoro mogu da pokrenu svoje kompanije, oslobađajući novi talas gotovine namenjene reinvestiranju. Zbog toga, težina porodičnih investitorskih kancelarija u finansijskom sistemu će se verovatno dodatno povećati. I, kao što je to po pravilu slučaj, prigovori na njih će eksponencijalno rasti. Najočigledniji među ovima su ujedno i najmanje ubedljivi: porodične kancelarije su te koje su stvorile nejednakost. One su posledica (nejednakosti), a ne njen uzrok. Ipak, i pored svega, prisutna je zabrinutost – a posebno u vezi razloga zbog koji se valja zabrinuti.

Prvi prigovor je da porodične kancelarije mogu ugroziti stabilnost finansijskog sistema. Kombinacija veoma bogatih ljudi, uz teško raspoznatljiv smer ulaganja i netransparentnost tržišta mogu, zajedno smešani, biti i te kako eksplozivni. LTCM, hedž fond od 100 milijardi dolara podržan od super bogatih – a pritom i nobelovaca iz ekonomije! – urušio se 1998. i gotovo da je srušio Volstrit pre 20 godina. Procenat bogatih ljudi spao je na neslavnu i sramnu piramidalnu Ponzijevu šemu koju je vodio Bernie Madoff, koja se srušila 2008. godine. Ipak, kako stvari stoje, porodične kancelarije trenutno ne izgledaju kao sledeća katastrofa koja iza ugla čeka da se desi. Trenutna dugovanja ovih kancelarija odgovara brojki od 17% njihove imovine, što ih čini jednim od najmanjih učesnika na globalnim tržištima. U ukupnom bilansu, ove kancelarije i njihov ulagački kapital čak mogu da predstavljaju stabilizujući uticaj na globalna tržišta. Njihova sredstva obično se raspoređuju tokom decenija, čineći ih daleko otpornijim na napade panike na finansijskim tržištima od banaka i brojnih hedž fondova.

Tu je i bojazan da bi snaga porodičnih kancelarija bogatih mogla prevagnuti nad ostatkom ekonomije i privredno-finansijskih potencijala. A ova opcija predstavlja realnu mogućnost: da je Bil Gejts ulagao isključivo u Tursku, sada bi držao 65% berzanskih akcija ove zemlje. Pa ipak, obično je cilj diverzifikovati poslovne rizike (po starom dobrom principu „ne stavljaj sva jaja u jednu korpu“), a ne koncentrisati moć samo na jednu kartu: ulagački kapital od prvobitnog porodičnog biznisa se po običaju raspoređuje u široko rasprostranjen portfolio. Ulaganja porodičnih kancelarija su manje koncentrisana nego što je to slučaj sa uobičajenim upravljanjem investitorskim portfoliom, kojim dominira nekoliko firmi (kao što je BlackRock). U poređenju sa većinom fond-menadžera, porodične kancelarije su za sada dobrodošle, uključujući njihov dugoročni investitorski horizont, kao i izraziti apetit za startup kompanije.

Tu je i treća opasnost, ona čiji je uticaj najpogubniji: porodične kancelarije mogu imati privilegovan pristup informacijama, poslovima i poreskim šemama, omogućavajući im da prevaziđu obične investitore. Za sada nema dovoljno dokaza (za zloupotrebu nastalu pristupom osetljivim informacijama). Prosečna porodična kancelarija imala je finansijski povraćaj od 16% u 2017. godini, u poređenju da 7% u 2016. godini, prema podacima analitičke firme Campden Wealth – po ovim performansama, njihov povraćaj uloženog blago zaostaje za povraćajem prisutnim na svetskim berzama. Bez obzira na sve, tajkuni su u globalnim okvirima dobro povezani. Porodične kancelarije postaju sve složenije – uzgred, trećina njih operiše sa bar dve poreske rutine radi što boljeg „eskiviranja“ istog. A nezajažljivi brokeri i banke odmotavaju crveni tepih kojeg podastiru za ovakve povlašćene pojedince i njihov kapital – za pokretanje, recimo, poslova sa nekretninama koji nisu dostupni običnim investitorima. Ukoliko bi ovakve prakse pustile preduboke korene, utirući put nepošteno stečenim prednostima usled zloupotreba „iza zatvorenih vrata“, njihov bi efekat, kumulativno tokom decenija, učinio da nejednakost u (ne)posedovanju bogatstva poprimi katastrofalne razmere.

Bogati otkrivaju svoj stil ulaganja: „sam svoj majstor“

Odgovor treba potražiti u dodatnom oprezu i predostrožnosti, kao i transparentnosti. Većina regulatora, trezora i poreskih organa su početnici kada se radi o porodičnim kancelarijama, ali se, na kraju krajeva, mora obezbediti poštovanje pravila o trgovanju putem interneta, kao i jednakom i nepristrasnom servisiranju klijenata od strane dilera i pravednom paritetu u tretmanu oporezivanja. A oni bi trebalo da podstiču porodične kancelarije sa imovinom od preko, recimo, 10 milijardi dolara za objavljivanje izveštaja o svom radu. U svetu koji je nakon 2008. godine postao izrazito sumnjičav za privilegije ma koje vrste, velike porodične kancelarije imaju i te kakav interes da povećaju sopstvenu transparentnost. One bi, zauzvrat, trebalo da rade bez uznemiravanja sa strane.

Ove kancelarije bi, možda, čak, imale čemu da poduče sve te horde menadžera koje na finansijskim tržištima rade za uobičajene, „obične“ investitore od kojih bi mnogi, kad uporede svoje mesečne zarade sa platama menadžera privatnih kancelarija, poželeli da, poput njih, otkače sve finansijske posrednike).

 

The Economist

Vina koje ćemo piti 2019. godine


Lettie Teague, vinski entuzijasta u Volstrit džornaluLettie Teague, vinski entuzijasta u Volstrit džornalu

Vino u limenkama? To je bilo tako uobičajeno ove 2018… a sada je trenutak da se radujemo onome što je predstoji. Lettie Teague, vinski entuzijasta i kolumnistkinja Volstrit džornala podelila je sa čitaocima svoje osvrte kako optimalno „upijati“ dobra vina u narednoj godini: tu je pozamašna lista boca koje treba uzeti u obzir i tokom ovogodišnjih prazničnih proslava.

Ponovo je došao trenutak za rekapitulacije, tako uobičajene na izmaku stare a u osvit nove godine. Tada i vinski znalci u svim medijima sastavljaju liste vina koja su u poslednjih 12 meseci konzumirali s najvećim zadovoljstvom ili, pak, najizraženijim žaljenjem, praveći vinske preporuke za narednu godinu. Možda će enofili odlučiti da piju više (ili manje) vina proizvedenih u određenim regionima ili od određenog grožđa; možda će se limenke, koje su se dosad činile kao toliko pametan način za pakovanje vina sada bolje uklapati u Bud Light.

Tokom pisanja svoje nedeljne kolumne “O vinu“ (On Vine) za rubriku „Off Duty“, navela sam koliko sam uživala u brojnim nezaboravnim bocama tokom ove 2018. godine – nedavno sam bila u poseti italijanskom Pijemontu, domu Barola i Barbareska. Proletos, putovanje u nemačku dolinu Mozel bilo je oličeno obiljem boca sjajnog rizlinga. Otkrila sam sjajna čileanska vina koja se uklapaju u razumni kućni budžet (kvalitetni Kaberne po niskim cenama), italijanski region Marke (Marche), gde se vratio Verdicchio) i francuski Makonez (Mâconnais, dragulj iz Burgundije koji je dosad bio ispod radara). Bilo je, naravno, nekoliko vina koja bih volela da što pre zaboravim – uključujući i neka preterano ružičasta, ili preterano slatka, ili pak neka sa smešnim imenima koja sam probala samo zbog onih priča naštampanih na etiketama, a koje su bile namenjene pre svega ženama (ali ne i ovoj!). Na osnovu lekcija i pouka od prošle godine, došla sam do liste onih vina koja više-manje planiram da pijem naredne godine (spojler: ružičasta vina su na oba spiska!). Naravno da ne morate da čekate januar kako biste uživali u preporučenim bocama. Ima li, na kraju krajeva, boljeg načina da priredite prazničnu gozbu ili nazdravite novoj godini?

Pijte manje Kaberne Sovinjon a više Kaberne Frank

Ove dve sorte crvenog grožđa su usko povezane – jedna je, zapravo, genetski roditelj drugog – i oba su prilično rasprostranjena. Ali, samo je Cabernet Sauvignon postao svetski poznat, dok je Cabernet Franc postao… pa, poštovan. I Kaberne frank (roditelj) i Kaberne sovinjon su poreklom iz bordoških vinogorja u Francuskoj, a obe sorte posebno dobro rade u hladnijim, marginalnijim i „skrajnutim“ klimatskim područjima kao što su dolina Loare, u Virdžiniji ili Nort Forku na Long Ajlendu. Kaberne Frank iz tih oblasti takođe se posebno dobro uparuje sa hranom, zahvaljujući harmoničnoj ravnoteži između kiselosti i voćne komponente.

Bio sam u posedu nekih boca sjajnog Kaberne franka iz države Vašington (vinogorje Sevidž Grejs), Virdžinije (vinogradi Kezvik) i Nort Forka (podrumi Bedel), i radujem se što ću u narednoj godini imati više Kaberne franka poreklom i iz drugih američkih država.

Najbolja boca: Cabernet Franc, Bedell Cellars, North Fork Long Island, berba 2016. Cena: $24

Vinar Ričard Olsen-Harbič je poklonik Kaberne franka. “Sazreva ranije i po svemu ima dosledniju liniju od Kaberne sovinjona”, objašnjava Harbič. On posebno voli ovu sortu grožđa u hladnijim godinama, kao što je to bila pretprošla (2016). Ovo vino je obeleženo notama tamnog voća i začina, živahnom kiselinom i mineralnom završnicom.

Pijte manje svetlu provansalsku ružicu a više tamnije ružice

Ako vina mogu da zarade poene na čistu popularnost, onda bi sorte svetlog rozea lako osvojile 100 poena. Leti gotovo da je nemoguće izbeći ispijanje vrsne, svetle ružice bukea koji asocira na ukus breskve i lososa. Provansalski vinari su usavršili ovu svetlu nijansu, a vinari u drugim delovima sveta su je prihvatili kao svoju. Kao rezultat toga, na ružičasta vina koja su različita po boji – to jest, od tamno ružičaste do skoro crvene – gleda se sumnjičavo i čak se izbegavaju. Jedan od razloga je ta uvek nanovo obnavljana predrasuda – naime, da njihova tamna boja znači da takve sorte poseduju veći procenat alkohola (što nije istina) ili da će biti pretežno taninska, tj oporija (što je ponekad istinito, a ponekad ne), ili da su manje svestrana u kombinaciji sa hranom (što definitivno nije istina, posebno u zimskom periodu i uz jela za hladniji period godine).

Tamne ružice su savršene za ovo doba godine; Zašto se ne odlučite za jedno takvo umesto za crveno? Regija Tavel u južnoj Francuskoj je poznata po tamnim ružicama napravljenim od Grenaša i Siraa, ali Španija, Južna Afrika, Kalifornija i Oregon – što su samo neka od mnogih drugih mesta gde se mogu naći sjajne sorte tamnog rozea. Jedna od mojih skorašnjih favorita je Tavelova ružica koja se prodaje po skromnoj ceni, a koju proizvodi dobro poznata lokalna zadruga.

Najbolja boca: Tavel ružica,  Les Lauzeraies, Les Vignerons, berba 2017. Cena: $14

Vinska regija Tavel u južnoj Roni ima dugu istoriju proizvodnjeo, suvih ružica punog ukusa, duboke tj tamne boje – ružice za koje se kaže da su ih voleli kraljevi ali i Onore de Balzak. Ovo “Lauzeraies” punjenje iz Tavelove vinske kooperative je sočno, sa mineralno-zemljanom završnicom – sjajan rosé za topli letnji dan ili hladnu zimsku noć.

Pijte manje Prosecco, a više engleskih penušavih vina

Nisam toliko lično protiv proseka koliko me njegova sveprisutnost smara. Sa svojom sve većom popularnošću, Prosek je jednostavno previše prisutan za moj ukus. Svaki vlasnik restorana, ugostitelj i poznatiji vinski domaćin kojeg poznajem je čini mi se preterano zaljubljen u talijanske iskre iz Veneta. Želim da popijem nešto neobično, nešto novo i stvarno posebno, kao što je penušavo vino iz južne Engleske.

Englesko penušavo vino je lakše naći nego ikada ranije u velikim prodavnicama vina. Ne znam da li je to zahvaljujući dobrom marketingu ili dobrom kursu, ali vina koja sam do sada probala su zaista dobra, mada možda malo skupa: oko 40-60 dolara po boci. Ali, kao što je engleski uvoznik penušavih vina Jan Primrouz naglasio, “Engleska nije jeftino mesto za proizvodnju vina.” Engleska penušava vina su proizvedena od istog grožđa kao i većina penušavih vina iz Šampanje (Šardone, Pino noar…) i potiču  uglavnom iz južne Engleske (uglavnom iz vinograda u okolini Kenta), ona su tokom godina postajala sve bolja i bolja, čak privukavši pažnju i investicije poznatih francuskih kuća koje se bave proizvodnjom šampanjaca kao što su Pommery i Taittinger.

Najbolja boca: Exton Park Brut (proizvedena od razlčitih berbi). Cena: $45

Mešavina Pinoa noar i Šardonea, ovo bujnog, kremastog vina jednog od vodećih proizvođača penušavih vina u Engleskoj je ukusno i lako klizi niz grlo. Ovo vino nije sasvim suvo već je divan, voćni aperitiv – a da ne spominjem kako odlično ide uz „čašicu razgovora“.

Pijte manje vina iz limenki a više iz velikih (magnum) staklenki

Ako ne verujete da je vino u magnumu daleko intrigantnije od vina u konzervi, mogu li vam predložiti sledeći eksperiment: Donesite na zabavu paket od šest limenki vina i jednu magnum bocu i pogledajte šta je prisutnim zvanicama privlačnije. Naravno, magnum (boca dvostruke veličine) mora biti kvalitetno vino, a ne velika, preglomazna staklenka jeftinog kiseljaka iz nekog supermarketa. Da bi se postigao maksimalan vizuelni i čulni efekat, posavetovala bih vas svoju sreću okušate sa magnum staklenkom rizlinga. Duga, konusna boca rizlinga zagarantovano privlači pažnju svakog pravog sladokusca, a vino će zadovoljiti i ako je od tako dobrog proizvođača kao što je Eva Frike, jedna od zvezda nemačke regije Rajngau (Rheingau).

Najbolja boca: 2016 Eva Fricke Riesling, Mellifluous Elements, berba 2016. Regija Rajngau, Nemačka. Cena: $50

Laganog do srednjeg tela, suvo, sa pikantnom, sočnom notom limete, ovaj rizling možda nije složen ali je svakako ukusan. Eva Fricke je, pre svog povratka u rodnu Nemačku, radila na prestižnim vinskim imanjima širom sveta.

Pijte manje Sovinjon blan a više Šenin blan

Volim Sovinjon blan sa svih meridijana – sa Novog Zelanda, iz kalifornijske doline Napa, ili iz Sancerea – ali ga je, naprosto, previše. A ponekad sorte Sovinjon blana iz ovih krajnje različitih mesta imaju neverovatno sličan ukus. Osim toga, ova sorta grožđa nema neki posebno raznolik profil ukusa. U osnovi postoji jedna verzija vina – za razliku od Šenin blana (Chenin Blanc), sorta koja može biti slatka ili suva, mirna ili iskričava, ili negde između. Obe sorte grožđa su poreklom iz doline Loare u Francuskoj, gdje je Chenin Blanc posebno lep u regijama poput Vovreja (Vouvray), Somura (Saumur) ili Anžua (Anjou). Chenin Blanc se, međutim uzgaja i u drugim delovima sveta, uključujući i Južnu Afriku, gde je najzastupljenija sorta belog grožđa.

Holandski doseljenici su još u 17. veku zasadili grožđe oko Rta dobre nade, i dali su mu nadimak Steen; sve do 60tih godina prošlog veka, potonje generacije južnoafričkih vinogradara nisu shvatile da je to, zapravo, Šenin blan. Iako je zadnjih decenija Sovinjon blan bio sve intenzivnije sađen, u Južnoj Africi je na sreću još uvek značajno zastupljen i Chenin – a cena mu je odlična.

Najbolja boca: Tania & Vincent Carême, Terre Brûlée Chenin Blanc, Blanc Swartland Južna Afrika. Berba 2017. Cena: $14

Ovo je sveža, dobro izbalansirana, srednje jaka, suva bela sorta s notama kruške i limete i čvrste zemljane note. Divan izdanak sorte grožđa koju odgaja južnoafrički bračni par. Više informacija o ovom vinu možete pročitati u magazinu Food & Drink.

WSJ

Top 20 vinskih blogova koje svaki ljubitelj vina treba da ima u vidu


Kako bi se u nekom idealnom svetu završio vaš dan? Uz čašu vašeg omiljenog vina i neku finu muziku? Ušuškani pod toplim pokrivačima nakon što provedete dan istražujući – vinograde? Prekopavajući po gomili knjiga i sajtova kako biste na vaš veb-sajt okačili neku novu, dobru, interesantnu sortu vina?

Ukoliko ste tiho i više sebi u bradu prošaptali jedno nečujno „da“, verovatno ćete uživati u čitanju onoga što sledi. Vodimo vas na putovanje koje uključuje fermentisano grožđe i sve ostalo što je u vezi s njim.

Na ovom veb-sajtu već smo priredili top-listu najboljih blogova o hrani i putovanjima; Pokušali smo nešto slično i sada, mada je ovoga puta centar pažnje na vinskim entuzijastima, stručnjacima, konosjeima i somelijerima, piscima i putnicima.

Blogeri na ovom spisku govore nam mnogo više od recenzija vina. Oni nam pričaju o putovanjima i dobrom zalogaju, izluđuju nas svojim sjajnim slikama, dele svoje znanje o vinu i pružaju insajderski pogled na vinsku industriju.

1. Tim Atkin

Autor – Tim Etkin i saradnici

Timova lokacija je jedinstvena po tome što uparuje vino i – muziku. Osim toga, ovaj Vinski majstor i njegovi gostujući pisci razmatraju i proučavaju nova vina, proizvođače i regione. Takođe ćete naći mišljenja vezana za degustaciju i vinarske investicije, specijalne izveštaje, video zapise i recepte.

2. Reversewinesnob.com

Autor-Jon Thorsen

Uz predloge o pronalaženju vina prihvatljivih prosečnom kućnom budžetu, ovaj vinar i bloger objavljuju vinske kritike i priče o avanturama sa svojih putovanja.

3. Matt Walls

Autor – Met Vols

Ovaj britanski ljubitelj vina želi vas da vas edukuje o izboru najboljeg vina za svaku priliku, ili, recimo, kako da vina isprobavate kao pravi vinski stručnjak. Met pravi sjajne vinske i vinarske preglede i recenzije za one koji vole takve stvari.

4. Vinography.com

Autori – Alder Yarrow i saradnici

Vinski stručnjak Alder, je pravi „multipraktik“: on je autor priča, kolumnista i pi-ar. Alder Jerou i njegov tim pišu sjajne vinske članke, uključujućipreglede, kritike, osvrte, ocene komentare, vesti iz vinske industrije, mesta za objedovanje i dobre knjige o vinima.

5. Wineanorak.com

Autor – Jamie Goode

Ovaj nagrađivani vinarski novinar iz Britanije otkriva svoju ljubav i poznavanje vina ukrštene s vinskim putopisima i beleškama sa „restoranskog astala“, uz odlične slike i prezentaciju interesantnih knjiga. Jedan od najboljih blogova za vino kako za vinske znalce tako i ta one koji tek počinju.

6. Nataliemaclean.com

Autor – Natalie Maclean

Ovaj kanadski bloger ocenjuje i razmatra vina koja je probao, pomažući čitaocima da upare najbolja vina sa zanimljivim receptima.

7. Grape Wall Of China

Autor – Jim Boyce

Džim Bojs pokriva kinesku vinarsku scenu još od 2007. godine, a njegov sajt uključuje prikaze, kritike i degustatorske ocene, uz vesti iz vinarske industrije i intervjue sa ekspertima.

8. The Wine Doctor

Autor – Chris Kissack

Ukoliko želite da da pročitate insajderski pogled na veliku vinarsku regiju Francuske – poput Bordoa ili doline Loare, proeporučujemo vam da obavezno imate u vidu ovaj blog. Na njemu postoji ponešto za svakoga – od profila proizvođača, odličnih osvrta na dobar zalogaj, uz recenzije vinskih knjiga i dobre restorane sa još boljim vinima.

9. Sipnzwine.com

Autori – Caro Jensen & Emily Camblin

Sipnzwine pokriva novozelandsku vinarsku scenu. Ovde ćete naći relevantne informacije – od vinskih vodiča, vinograda i vinogorja, preko najboljih regija i vinarskih događaja, sve do informacija o interesantnim vinskim barovima.

10. Wine Explorers

Autor – Jean-Baptiste Ancelot

Ovaj veb-magazin Anselota i njegovog tima obuhvata vinske putopise kojima su pokrivene 92 zemlje i 250 vinorodnih regija. Na ovom blogu ćete uživati u anegdota iz vinskih putopisa, iskustva sa vinskih degustacija i odlične preglede vinogorja i vinarija, koji su vredni pažnje i vašeg vremena provedenog u čitanju.

11. Ozwinereviev.com

Autor – Andrew Graham

Na stranu to što je i profesionalni vinski sudija, Endrju piše s posebnim akcentom na australijska vina; pa ipak, njegov blog vrvi od priča i osvrta o vinima i pivu koji su poreklom iz drugih regija sveta, a ne samo Australije.

12. The Wine Siren

Autor – Kelly Mitchell

Znatiželjni ste da doznate nešto više o kompleksnim procesima koji uključuju proizvodnju vina ali i sjajne gastronomske „detalje“ koji su izvrsno upareni uz dobra vina? Keli Mičel je vrhunski istraživač sveta vina, a njene priče idu „od njive do trpeze“, uz osvrt na one ljude koji stoje iza svega.

13. Wine Peeps

Autori – Kori & Colby Woorhees, John & La Gayle Sosnowy

Ovo je mesto za čitaoce koji žele da saznaju više o jeftinim a kvalitetnim  vinima, njihovom ukusu i bukeu kao i gde da ih pronađu. Autori objavljuju rezultate vinskih degustacija naslepo, zajedno sa putopisnim napomenama koje se sve vrte oko jedne teme –  vina.

14. Ilovegreekwine.com

Autor – Ted Lelekas

Tedov cilj je pretvoriti ovu lokaciju u krajnju destinaciju za grčka vina i vinarije. Ovde ćete pronaći vinske recenzije, vesti, savete i poslovne listinge.

15. Around The World in 80 Harvests 

Autor – Amanda Barnes

Kako izgleda put kroz svet vina iz vaše udobne fotelje? Pridružite se Amandi i njenom timu dok putuju širom sveta istražujući vinarije, vinograde i, naravno, degustirajući jedinstvena vina koja su im „pokraj puta“.

16. Vindulge

Autor – Mary Cressler

Pored toga što se profesionalno bavi keteringom i organizacijom događaja, ova spisateljka i somelijerka objavljuje na svom blogu zanimljive recepte, uparujući ih sa vinima. Kod Meri Kresler ćete naći i neke zabavne turističko-putopisne priče.

17. Provence Wine Zine

Autori – Susan Newman Manfull i saradnici

Ovaj vinski blog je zamisao jedne američke novinarke koja je u potrazi za najboljim vinima – pre svega kroz svoju ljubav prema Provansi i vina francuskog porekla. Suzan Njumen Menful fokusira se na vina s juga Francuske, pre svega provansalska vina, uz obilje dobrih i korisnih saveta za njihovo uparivanje sa hranom; tu su i vesti, kritike i vodiči.

18. Wine Terroirs

Autor – Bertrand Celce

Francuski fotograf Bertran Selse piše o vinskim putevima svoje zemlje, restoranima a sve to bojeći sa vinskom trivijom. Kod njega na blogu po pravilu nalazite zanimljive slike i priče o vinogradima i vinarijama, prikazujući i interesantne ličnosti uključene u vinsku veštinu i biznis.

19. Wine Wankers

Autori – Conrad & Drew

Ukoliko tražite relevantne i dobre virtuelne beleške koje se tiču vina i vinarstva, obavezno posetite ovu veb-stranicu. Australijski tandem poseduje duhovit ugao i stil pisanja vinskih priča, koji se ogleda u njihovim pričama s putovanja, savetima, vodičima i kritikama.

20. Wine Camp

Autor – Craig Camp

Ovaj blog je o Krejgovom životu kao proizvođaču vina. Uz brojne fotografije vinograda, ovaj znameniti vinski bloger priča svoju priču o pravljenju prirodnih vina u svom rodnom – Oregonu.

 

Meri Kresler, HappyBellyFish

Facebook razvija svoju kriptovalutu za prebacivanje novca preko WhatsAppa


Facebook Inc. radi na izradi kriptovalute koja će omogućiti korisnicima prenos novca pomoću WhatsAppa, aplikacije za razmenu poruka, objavio je Bloomberg nakon razgovora s osobama upoznatima s planom.

Facebook ovim proizvodom cilja na indijsko tržište. Kompanija razvija “stablecoin”, tip digitalne valute vezan za američki dolar, kako bi se smanjila njena volatilnost, odnosno oscilacija vrednosti. Bloombergu su to ispričali zaposlenici koji su tražili anonimnost.

Facebook je daleko od puštanja stablecoina na tržište, jer još radi na razvoju zaštite njegove vrednosti, prenosi Seebiz.

Očekivalo se da će Facebook ponuditi finansijske usluge nakon što je 2014. godine zaposlio predsednika PayPala Davida Marcusa kao menadžera aplikacije Messenger. Marcus je u maju postao menadžer blockchain inicijativa kompanije, o čemu se nije raspravljalo u javnosti. Facebook sada ima oko 40 ljudi u grupi za blockchain, prema naslovima zaposlenih na LinkedInu, zaključio je Bloomberg.

“Kao i mnoge druge kompanije, i Facebook istražuje načine iskorišćavanja snage blockchain tehnologije. Ovaj novi mali tim istražuje za šta se sve može primeniti. Ništa više ne možemo (javno) da podelimo”, izjavio je portparol kompanije u saopštenju.

WhatsApp, šifrirana aplikacija uza mobilne poruke koja je u vlasništvu Facebooka, popularna je u Indiji, gde ima više od 200 miliona njenih korisnika. Indija ima 480 miliona korisnika interneta, a više ih ima jedino Kina. Očekuje se da će taj broj porasti na 737 miliona do 2022. godine.

Spomenuta država je i među vodećima po broju doznaka iz inostranstva. Prema podacima Svetske banke, u Indiju je 2017. godine poslato iz inostranstva 69 milijardi dolara.

Tokom protekle godine pojavilo se puno projekata vezanih za stablecoin. U jednom trenutku bilo ih je više od 120, prema podacima web stranice Stable.Report. Koncept stablecoina je stvaranje digitalnih valuta koje će biti stabilnije od, na primer, bitcoina, a time i jednostavnije za čestu kupovinu.

Ideja se pokazala teško ostvarivom, što potvrđuje i nedavna propast jednog od projekata visokog profila. Projekt stablecoina pod imenom Basis nedavno je ukinut, a nakon osam meseci rada na pokretanju te digitalne valute.

U izveštaju Bloomberga se spominje i da je najslavniji stablecoin Tether, takođe, okružen kontroverzama. Njegovi tvorci tvrde da je svaki Tether vezan za američki dolar. Međutim, kompanija odbija sprovođenje revizije, što pojačava sumnje u istinitost tih tvrdnji.

Facebook koji ima 2,5 milijardi globalnih korisnika, više od 40 milijardi dolara godišnjeg prihoda i veće iskustvo u pravnim pitanjima, može imati i veći uspeh u izradi stablecoina.

 

ekonomski.net

Svetskih top 10 u veštačkoj inteligenciji


Prema kineskom izdanju Harvard Business Review, Robin Li Janhong, izvršni direktor kineskog internet pretraživača Baidu ušao je na listu Global Top 10 AI Figures kao trećeplasirani, odmah iza Eplovog CEO-a Tima Kuka i CEO-a kompanije Majkrosoft, Satje Nadele.

Robin Li je u prvom planu, kao i arhitekta kineske industrije veštačke inteligencije, piše u izveštaju HBR-a. On je prvi u svetu sačinio otvorenu internet-platformu za autonomnu vožnju, promovišući razvoj sektora pametne vožnje u Kini ali i globalno.

Evo 10 najvećih u svetu u domenu veštačke inteligencije.

10 Demis Hassabis, osnivač kompanije DeepMind

09 Elon Musk, CEO kompanije Tesla CEO

08 Jensen Huang, CEO kompanije Nvidia

07 Mark Zuckerberg, CEO kompanij Facebook

06 Marc Benioff, CEO kompanije Salesforce

05 Sundar Pichai, CEO kompanije Google CEO

04 Jeff Bezos, CEO kompanije Amazon

03 Robin Li Yanhong

02 Satia Nadella, CEO kompanije Microsoft

01 Tim Cook, CEO kompanije Apple

China Daily

Šta definiše Englesku u doba Bregzita?


Šta definiše Englesku u doba Bregzita? Njeno samosažaljenje.

Engleski pisci su jednom opisali čitav svet. Sada je onima koji nas gledaju sa strane lakše da uoče šta je to što je ovu ostrvsku zemlju dovelo u sadašnji haos.

Voleo bih da prestanete da pričate o “engleskom”, rekla je moja žena, koja je Engleskinja. “Postoje razne vrste Engleza. Nismo svi kao Jacob Rees-Mogg. Ponovo sam iznela ideju da se svi mogu složiti, da smo svi na neki način krivi.” Naravno, bila je u pravu. Tek nedavno sam počeo da pričam o “Englezima”. Pedeset godina živeo sam u Engleskoj – u Londonu, tom najmanje reprezentativnom mestu na Ostrvu – i većina ljudi koje znam i volim su Englezi; Niko od njih nije Džejkob Ris-Mog (Jacob Rees-Mogg).

Aktuelna kriza nam je sa sobom donela i ovu lošu naviku. Među nekim od uzroka Bregzita najizraženiji je engleski nacionalizam, i lako je – mada pogrešno – iz te apstrakcije preći na konkretnije ideje ljudi koji veruju u njega i označiti ih „Englezima“. Irski pisac Fintan O’Toole to je učinio u svojoj knjizi o Bregzitu, „Heroic Failure“, u kojoj se u samom uvodu izvinjava zbog svog lapsusa. Frazama “Englez“ i „engleski“, piše O’Toole, namera pisca nije bila da opisuje “složene, kontradiktorne i duboko podeljene ljude”, već samo nastojanje da se “istraži mentalitet… čudnovat osećaj (mnogih Engleza), o imaginarnom ugnjetavanju (od strane drugih), koji je u osnovi Bregzita”.

Kako jedna nacija započinje da razume samu sebe? Ko građanima „obezbeđuje“ takvu vrstu „razumevanja“? U prošlosti se dešavalo da su neka društva koja su se upravo oslobodila stega kolonijalizma, još uvek razvijajući snažnu tradiciju pisanja i objavljivanja, često preuzimala svoje analize i uvide „sa strane“, iz drugih delova sveta. Na primer, posetilac Indije tokom 1960-ih, čak i više nego u Pakistanu – trudio bi se da pronađe dobar savremeni prikaz zemlje koju je opisao gotovo svako ko je u njoj živeo. Umesto toga (odnosno sopstvenog uvida), mnogo njih bi se oslanjalo na druge pisce koji su živeli ili dugo boravili na nekom mestu – pisaca kao što su V.S. Najpol ili Džefri Murhaus, čiji su sudovi i osvrti često osporavani u zemljama o kojima su pisali, deklarišući njihove uvide kao manjkave ili površne, ali koje su ipak, i pored svega, uticale na to kako lokalno stanovništvo, ali i posetioci, vide to mesto.

Poznato je da je Viđadhar Suradžprasad Najpol posmatrao „uobičajen prizor“ javne defekacije. “Indijci se olašavaju posvuda”, pisao je, u ritmu koji odjekuje kroz najpoznatiji govor Vinstona Čerčila: “Oni bi se uglavnom, olakšavali pokraj pruga. Oni, međutim, to rade i po plažama; olakšavaju se na padinama brda; na obalama reka; na ulicama; i za to nikada ne nalaze neki izgovor ili pokriće.” Pa ipak, figure ljudi koji čuče (“večni i simbolični poput Rodenovog mislioca”) nikada se nisu pojavljivale u romanima, igranim filmovima ili dokumentarcima. Najpol je osećao da su ovi prizori bili „nevidljivi“ za oko Indijaca, ali da je, možda, istina da su oni prihvaćeni kao neizbežni – kao činjenica koja odražava siromašan život.

Pedeset godina kasnije, jedna daleko bogatija Indija započela je veliku ekspanziju gradnje javnih toaleta, koji su ukazivali da ovi prizori Indijscima uopšte nisu bili tako nevidljivi.

Najpol je pripadao jednoj posebnoj engleskoj tradiciji spisatelja, „književnih putnika“, koji su gajili ubeđenje da je čitav svet izvan Engleske „dohvatljiv“ njihovoj literarnoj „dijagnozi“ i da, shodno toj tradiciji „svevidećig kritičara“, nikada ne oklevaju da otvoreno prosuđuju i opisuju zemlje koje posećuju. Sama Engleska, međutim, nije imala niti osećala potrebu da bude viđena očima onih koji je posmatraju sa strane, „autsajdera“. Od Viljema Kobeta, preko Fridriha Engelsa do Dž.B. Pristlija i Džordža Orvela, engleskim piscima – ili oni kojima je engleski domicilna zemlja – ukazivalo se poverenje da svojim sunarodnicima ispravno prikazuju i objašnjavaju mesta u kojima su boraviji. Asimilovani stranci na u Ujedinjenom Kraljevstvu – stranci kao što su Mađar Džordž Majks (George Mikes – Đerđ Mikeš) a u skorije vreme američki pisac Bil Brajson – uživali su u prijatnom humoru, kojim su uzdizali život Engleza. “Kontinentalci imaju seksualni život; Englezi imaju bočice i termose sa toplom vodom “, kako je Mikeš primećivao. Njegove bi knjige često na koricama imale crtež crtani film osobe (Engleza) sa polucilindrom na glavi.

Bilo je, naravno, i drugih vrsta knjiga o Engleskoj – knjiga koje su pisali oni koji su posećivali britansko Ostrvo: tokom 19 veka, ova kolevka industrijskog napretka i najveće carstvo sveta nije moglo biti ništa drugo osim predmeta fascinacije. Nemački romanopisac Teodor Fontane objavio je nekoliko interesantnih studija o Engleskoj i Škotskoj tokom pedesetih godina 19. stoleća, dok je muslimanski lingvista i aristokrata Mirza Abu Taleb Kan iza sebe ostavio čudesan spis o putovanju kroz Englesku i Irsku 1800. godine. U jednom od najranijih opisa Evrope od strane nekog Indijca, Kan je pisao o parnim motorima, ukusnom zalogaju,, izvrsnim vinima i ženama čija lepota i graciozno plesanje “oduševljavaju moju maštu”.

U Engleskoj, izuzev akademskom krugu, ovi su pisci i knjige ostali uglavnom nepoznati; sve donedavno, poslednje izdanje Kanovih putovanja bilo je 1814. godine. Uobičajena engleska polica za knjige je, umesto knjiga o engleskim okruzima, bila popunjena knjigama koje su napisali putopisci, koji su ih 20-tih godina prošlog veka pisali zahvaljujući tome što su bili u posedu – automobila, koji im je bio dragocena pomoć i „sredstvo za rad“; ili slavni štampani serijali poput „Britanije u slikama“, u kojima su reprodukcije lepih otisaka i slika pričali slikovitu priču o britanskim pomorcima, britanskom vremenu i meteo-uslovima na Ostrvu, britanskim satovima i časovničarima, britanskim insektima… i tako dalje, u serijalima od po nekoliko desetina knjiga. Englesku ili Britanija? Razlika koja se pojavila tokom 1940-ih, kada su se pojavile ove knjige, jedva da se činila važnom. U toj konfuziji je ipak postojala stabilnost. Potreba da sebe pogledamo onako kako drugi gledaju na nas bila je neuroza prepuštena zemljama manje sigurnim i stabilnim od nas samih.

I, odjednom, sve se to promenilo. Posetilac britanskog ostrva je, u svojstvu analitičara, zadobio više i dublje uvide od nas, insajdera, o tome kako je Engleska dostigla sadašnje stanje nestabilnosti: naciju koja je u razmaku od dve godine uspela da uništi reputaciju  pragmatičnosti i praktičnosti koju je vekovima gradila.

U „Herojskom propustu“ (Heroic Failure), O’Tul nudi centralnu, seksualnu metaforu za pad Engleza, situaciju kojom Engleska alternativno dominira ali joj se i povinuje: “mazohistička želja za traženjem poniženja, u kombinaciji s grandioznim osećanjem da je takvo ponižavanje predstavljalo uvredu uperenu protiv izuzetno finih ljudi” . Ovo je možda pomalo komplikovano, i uključuje Englesku koja sebe zamišlja kao imperijalnu moć (u svetu), koloniju (u EU), pobednicu (u Drugom svetskom ratu) ali i pobeđenu (ekonomskim performansama svojih evropskih komšija u godinama nakon Drugog svetskog rata). Sve ovo možda deluje previše fiktivno ili izmaštano, ali se radi o mnoštvu tačaka o kojima valja razmišljati.

Nevil Čemberlen ostaje premijer kojim ondašnji i ovdašnji ostrvski anti-evropljani najviše vole da se pozabave. Terezu Mej, Dejvida Kamerona i Teda Hita danas upoređuju s njim, što, naravno, podstiče još jedno poređenje: da je EU ekvivalentna nekadašnjim silama osovine. Boris Džonson je samo najsvežija pojava u toj dugoj liniji antievropskog kursa među Englezima. “Iskreno, ostrvski suverenitet je pitanje koje se proteže sve do Adolfa Hitlera”, rekao je konzervativni ministar Nikolas Ridli koji je 1990. bio angažovan u izgradnji evropskog monetarnog sistema… A nisam baš siguran da ne bih više voleo skloništa od Hitlerovih vazdušnih napada, uz šanse da se odupremo nacistima, od prostog preuzimanja (Britanije) putem ekonomije i finansija.”

Inok Pauel (Inoch Powell) je pre trideset godina izrazio žaljenje što zakoni uvedeni engleskim učešćem na zajedničkom evropskom tržištu podrazumevaju da Britanci uskoro “ne bi preostalo ništa (od ideala) za koje vredi umreti… Patriotizam znači imati naciju za koju ćete umreti, da vam bude drago što zbog te nacije umirete – i to svakog dana vašeg života.”

O’Tul piše da izjave Ridlija i Pauela proizveli su „mučeništvo“ do “novih nivoa samo-uništavajuće fantazije”, ali je, takođe, zaliveni samosažaljenjem da je odvojeno obaveštenje učinilo značajan doprinos angažmanu Engleske. “Od svih prijatnih emocija, samosažaljenje je ona koja u najvećoj meri čini da ostanemo sami na vetrometini… Bregzit, stoga, ima smisla za (ovakvu) naciju, koja obožava da oseća i emituje sažaljenje prema samoj sebi.” Od Dablina do Londona, to je mala mudrost koju valja imati na umu – pre no što padne mrak.

 

Ian Jack, The Guardian

Španija, useljenici i poreklo: bašta šarolikog cveća


Kako druga generacija emigranata transformiše pejzaž španskog društva? Priču napisala Juli Hara za englesko izdanje El paisa.

Deca rođena među strancima u Španiji održavaju kulturne veze svojih roditelja i traže reference koje će im pomoći da kreiraju svoj identitet.

Što se mene tiče, ovo (u Španiji) funkcioniše “, kaže Fatima J. (23), koja je rođena u Almeriji od oca Marokanca i majke Španjolke. “Ako treba da komentarišem nešto (u vezi nas doseljenika u Španiju), onda bi to bilo pozitivno. Istina je da kada ste mali, onda vas zadesi puno stvari, a takođe ima puno stvari za koje niste sigurni u novoj sredini (kao što je za nas Španija). Jer, pristup podizanju dece se može toliko razlikovati: postoje stvari uvrežene u kulturi svakog naroda koje drugi narodi odista ne mogu razumeti.”

Deca rođena u Španiji od strane imigrantskih roditelja nisu morala da prolaze kroz tipična iskušenja i stradanja migranata, mada moraju da žive u prostoru između dve kulture. Ona pripadaju novoj generaciji Španaca odgajanoj na Iberijskom poluostrvu, a čiji roditelji potiču mahom iz zemalja sa juga (uglavnom Afrike).

Prema izveštaju o rastu imigracije u Španiji, španski useljenici i njihova deca često su bilingvalni (dvojezični), dok im njihov mešoviti identitet omogućava da uživaju u kulturnim vezama svojih roditelja, istovremeno nastojeći da se pozicioniraju u španskom društvu: ovo su Podaci o integraciji dece imigranata, objavljenim 2014 godine od strane fondacije La Caixa.

U Španiji, 20% rođenih beba potiče od (barem jednog) stranog roditelja

Fátima J., koja je diplomirala na odseku kriminologije Univerziteta Pablo de Olavide u Sevilji objašnjava da je odrastala na dva veoma različita načina razmišljanja, što joj je pomoglo da bude tolerantnija. Fátima gaji dva pristupa životu, i kaže da su je posete Maroku tokom praznika naučile da poštuje vrednost gostoprimstva naroda iz kojeg potiče i njen otac. “Uvek ste dobrodošli u nečiju kuću”, kaže ona. “U Španiji je ovo čudno jer morate biti pozvani od strane rodbine kako biste kod njih obedovali. Međutim, u Maroku su vam vrata otvorena u bilo koje doba dana.”

U prošlosti (2005. godine), nije bilo sasvim jasno da li će imigracija u Španiji nastaviti da raste ili će se taj trend promeniti. U zemlji je registrovano četiri miliona stranaca, što je 10% od 46,7 miliona stanovnika Španije, a podaci iz Nacionalnog zavoda za statistiku (INE) pokazuju da je nova generacija Španaca najbrojnija do sada.

Studija koju je „Verne“ sproveo o rođenjima, nacionalnosti i populaciji otkriva da je 20% od skoro pet miliona rođenih u poslednjoj deceniji – )dakle gotovo milion novorođenih, što je 1.150.629 građana – poticalo od najmanje jednog stranog roditelja, prema podacima INE-a od 2007. do 2017. godine.

“Mislim da se još više osećam Špancem jer sam u ovoj zemlji odrastao, premda se isto tako identifikujem i sa japanskim vrednostima” (Kinue Tsubata, Španac čiji je otac poreklom iz Japana)

Podaci prikupljeni između 2006. i 2016. godine ukazuju na to da su roditelji imigranata koji su stigli u Španiju tokom poslednje decenije pretežno marokanskog porekla (njih oko 26%), uz Rumune (12%), Ekvadorce (6%) i Kineze (4%). Njihova deca jesu ta koja danas transformišu pejzaž španskog društva.

Iker E., student elektronike, takođe živi i proživljava dve različite kulture koje dele jedan jezik. Zahvaljujući naporima svojih roditelja, on takođe gaji snažnu vezu sa Ekvadorom, uprkos činjenici da su ga njegovi roditelji napustili još ​​tokom devedesetih. “Oni (Ekvadorci) su vrlo orijentisani na porodicu”, kaže on. “Svi oni veoma mnogo pomažu kod kuće i to se vidi.”

Rođen 2000. godine, Iker voli ekvadorsku kuhinju iako kaže da su sastojci za te srednjeameričke recepte skupi u Španiji, tako da ih često nemaju. „Međutim, ja isto tako jedem i uživam u španskoj tortiliji, paelji i kokidu [cocido, kuvani obrok na bazi leblebija) koje tako mnogo volim”, kaže on. “Stvarno smo srećni što u kući kuvamo različita jela koja potiču iz različitih kultura.”

Longitudinalna studija o drugoj generaciji (koju je izradila La Caica), koja je trajala tokom perioda od 10 godina, i uz 7.000 obavljenih intervjua, sugeriše da su identiteti dece imigranata fluidni, da laviraju, i da se menjaju tokom vremena i shodno kontekstu u kojem se nalaze, posebno tokom adolescencije.

“Deca imigranata biraju vrednosti iz svake kulture koja vredi sačuvati”, kaže Natali Hadž Handrim (Nathalie Hadj Handrim), koja je na univerzitetu u Barseloni doktorirala na predmetu španske i latinoameričkih civilizacija.

Mónika Sosa (28), rođena je u Havani na Kubi. Sada ima dvojno državljanstvo i ponosna je na svoje kulturno nasleđe. “Moji baba i deda bili su Španci koji su emigrirali na Kubu”, kaže ona. “Tamo su pustili svoje nove korene, i tamo se rodila moja majka”.

Mónika, koja na Sorboni u Parizu trenutno radi na svom masteru na predmetu Primenjenog francuskog jezika, dodaje da su ona i njeni roditelji došli u Španiju i nastanili se u Mazarrónu, u Mursiji, kada joj je bilo četiri godine. Iza zatvorenih vrata, porodica je i dalje veoma „kubanska“. “Nikada nisam imao osećaj da sam neko koji je emigrirao”, kaže ona. “Istovremeno osećam da sam sa Kube; Odrastala sam slušajući salsu, Huana Gabrijela, Marka Entonija, i priče mog oca koji je stalno pričao o komunističkoj diktaturi. Imam dvostruko nasleđe.” Njeni omiljeni kubanski pisac je, kako kaže, Leonardo Padura.

Rođeni u Španiji, ali ne i sa španskim državljanstvom

Nisu sva deca stranaca rođena u Španiji dobila špansko državljanstvo. To zavisi od pravnog statusa njihovih roditelja. Ukoliko nijedan roditelj ne poseduje špansko državljanstvo, u tom slučaju njihova deca uzimaju državljanstvo svojih roditelja – osim ukoliko nisu apatridi.

U pravnom smislu, ovo je poznato kao pravo na državljanstvo po krvi, nasuprot pravu na državljanstvo prema mestu rođenja. Prema španskom zakkonu o građanskim pravima, da bi se deca priznala kao Španci na papiru, bilo koji od njihovih roditelja mora da ima špansko državljanstvo – ili njihovo dete mora da barem godinu dana boravi u Španiji.

Između 2013. i 2017. je 108.074 imigrantske dece dobilo špansko državljanstvo

Fátima A., rođena u Madridu od roditelja poreklom iz Maroka, prekinula je s nasleđem svojih roditelja kada je odrasla. Pre podnošenja zahteva za svoju ličnu kartu, njeni roditelji su morali da čekaju 10 godina do konačnog, zakonskog odobrenja njihovog boravka u Španiji. Ovaj 10-godišnji uslov boravka važi za sve strance, osim za Latinoamerikance i izbeglice koji u ovoj zemlji zvanično moraju da provedu samo dve godine. U 2013. godini, nakon što je uspela da „preskoči“ brojne birokratske prepreke, čitava Fatimina porodica je i zvanično proizvedena u Špance, došavši napokon u posed ličnih dokumenata ove zemlje.

“Moji roditelji su želeli da dobijem špansko državljanstvo kako se ne bih razlikovala [od Španaca], da bih imala jednak tretman kao i oni”, kaže Fatima (20), koja nosi tradicionalnu marokansku maramu. “Posle toga, shvatate da, iako na papiru imate špansko državljanstvo, i dalje se smatrate drugačijim na nacionalnoj osnovi.”

Adrian N. (18), koji je rođen u Madridu, kaže da nema veze sa Ekvatorijalnom Gvinejom odakle potiči roditelji njegovih roditelja. Njegov otac je rođen u Španiji. Asrian studira za inžinjera elektronike i igra fudbal za Rajo Valjekano, aktivan je na Jutjub kanalima poput The Grefg i Pro Gadget.

Prema riječima alžirskog sociologa Abdelmaleka Sajeda, koji je devedesetih proučavao decu imigranata u Francuskoj, administrativna i društvena stvarnost čine da se ova deca uvek nalaze na sredokraći između dva sveta.

“S jedne strane, postoji administracija – papirološka realnost koja određuje nacionalnost […], dok, sa druge strane, postoji društveni kontekst koji čini da ova deca žive između dve države, dve nacionalnosti i dva društva – izvan jasnih pravnih dimenzija […] tako da postaju proizvod ali i žrtve iste priče”, piše Sajed u svom radu  „Dvostruka prisutnost“ (The Double Absence). To je priča koja opisuje emigantski put od njihovih snova do njihovih patnji.

Pogled na podatke INE-a u periodu od 2013. do 2017. godine pokazuje da je bilo 108.074 imigrantske dece koja su u tom periodu stekla špansko državljanstvo, od kojih je njih 46.700 prethodno imalo Marokansko državljanstvo, 8.556 su bili Ekvadorci, 5.818 Bolivijci i 4.318 Nigerijaca.

Roza Aparisio iz istraživačkog instituta José Ortega i Gasset i koautor Longitudinalne studije o drugoj generaciji imigranata, ukazuje na nedavni skok među marokanskim useljenicima koji postaju državljani Španije, nakon što u Španiji provedu 10 godina neprekidnog boravka.

To je zato što je, prema podacima INE, marokanska imigracija, dolaskom 70.000 migranata, dostigla istu tačku na kojoj je bila i pre 10 godina. Prošle godine je iz Maroka u Španiju stiglo 39.000 migranata, sličan broju onih koji su iz te zemlje ušli 2009. godine.

Četiri miliona ljudi, ili oko 10% španskog stanovništva, trenutno su registrovani kao strani državljani, od kojij su većina ili Marokanci ili Rumuni. prema izveštaju Ministarstva za zapošljavanje i socijalna pitanja, ovaj procenat je u 2001. iznosio 3,85%.

Kovanje identiteta kroz umetnost

Kinue Cubata (Kinue Tsubata) je rođena 1995. godine u Španiji, i danas održava bliske veze sa svojim japanskim poreklom i korenima. Iako njena majka potiče iz Alikantea, oba roditelja – njen je otac iz Nagaoke u Japanu – imaju u sebi japanske krvi a i usađene japanske vrednosti, kao što su tačnost, upornost i polaganje pažnje na detalje.

“Mislim da se definitivno više osećam Španjolkom jer sam odrasla u Španiji, ali se takođe prepoznajem i u japanskim vrednostima”, objašnjava Kinue, koja trenutno radi u Londonu na svojoj magistraturi iz japansko-internacionalne administracije u Školi orijentalne i afričke studije. “Imam jake veze sa japanskom kulturom i gledam serije i filmove na japanskom jeziku, tako da neću zaboraviti (japanski) jezik.”Ona kaže da su joj omiljeni japanski animirani filmovi kao što je „Haulov pokretni zamak“ i „Odlučni“, oba nastala u čuvenom japanskom studiju Ghibli.

Otkad je bila mala, bila je primorana da pronađe svoje kulturne odrednice jer su svi na španskoj televiziji i u crtanim filmovima bili – belci. “Bila sam privučena filmovima poput Mulana, a kao mala sam imala japansku Barbiku koja je nosila kimono”, kaže ona. Cubata sada pokušava da što intenzivnije učestvuje u kulturnim događajima koje u Španiji priređuje japanska zajednica.

“Deca imigranata biraju za sebe vrednosti svake kulture iz koje potiču” (Natali Hadž Handrim, doktorka hispanologije i španskog jezika)

Prema rečima majki dece afričkog porekla, kao  što su to Sara Plaza i Kenija Ramos, deci druge generacije useljenika potrebne su odrednice koje bi im pomogle u građenju sopstvenog identiteta, “kako u medijima tako i u okviru institucija”, kaže Sara, majka dvogodišnjeg deteta čiji je otac Senegalac.

“Sve do čega nastoje da dopru (u španskom društvu) sadrži kulturno nasleđe isključivo belih ljudi, a posebno tipične su plavuše sa plavim očima”, kaže Kenija, koja ima sedmogodišnju ćerku.

U cilju izgrađivanja identiteta svoje dece, obe žene pokušavaju da pronađu relevantne kulturne reference u hrani, pričama i igračkama. “Teško je jer u našem okruženju ne postoje informacije”, kaže Kenija; ona ističe da na engleskom postoji daleko više knjiga nego na španskom jeziku, knjige kao što su „Mali Lideri: hrabre žene u crnačkoj istoriji“, ili pak „Kirikú i čarobnjaci“.

Pozorišna trupa „Projekat granice“ (Cross Border Project), koji je začet u Njujorku i koja je od tada pustio korene i u Španiji, radi na komadu „Fiesta, fiesta, fiesta“, koji govori o sedam tinejdžera rođenih u Španiji čiji su roditelji useljenici.

Predstava pokriva teme poput nošenja marama, sukoba među kulturama između roditelja i njihove dece, kao i snovima i strahovima tinejdžera. “Ono što se dešava u učionici na pozorišnim daskama je zapravo ono što se dešava u Španiji”, kaže dramatičarka Lusija Miranda, koja je svoj komad zasnovala na svojim, autentičnim razgovorima i intervjuima sa imigrantima i njihovom decom.

“Pitanje identiteta je veoma važno i sa njim se suočava ne samo Španija već i čitava Evropa, a to nije ono što promovišu nacionalisti. Mislim da se ovo pitanje u javnim debatama skoro i ne pominje. Ljudi koji su mi veoma bliski i dalje govore o Španiji na način koji je potpuno zastareo. Španija više nije bela i katolička. Ona je danas veoma raznolika.”

 

Yuly Jara, El Pais (englesko izdanje)

Azijski e-samit: svetski centar za više od 1.400 e-trgovaca


Drugi azijski e-samit održao se 5. i 6. decembra u Kongresno-izložbenom centru u Hong Kongu (HKCEC). Jednodnevni događaj, organizovan od strane Saveta za razvoj trgovine Hong Konga (HKTDC) nudi jednu platformu za istraživanje budućeg razvoja e-trgovine, a prisustvovalo je preko 1.400 poslovnih profesionalaca iz različitih sektora, i e-tailora (relativno nova fraza, miks reči retailer i tailor).

Na samitu su održane dve plenarne sednice, od kojih je prvom predsedavao Ju Hong Koh (Yew Hong Koh), generalni direktor i trgovac na veliko u Kini angažovan od strane kompanije Accenture. Kohu se pridružila grupa eksperata sa panela, stručnjaka za „i-tejlere“ iz čitave Azije, kako bi razgovarali o tome kako onlajn maloprodajni ekosistem može podstaći rast poslovanja, ali i pomoći malim i srednjim preduzećima (MSP) da izgrade svoje brendove.

Šta je to „i-tejlerski ekosistem“?

Sesija je započela tako što je svaki govornik objašnjavao onu ulogu koju njihova kompanija igra u ekosistemu e-tailinga. Kasandra Džirard (Cassandra Girard), potrpedsednica Global Vice-a i šef SAP-ovog odeljenja za korisničko iskustvo u potrošačkoj i turističkoj industriji, objasnila je da SAP ima dugu istoriju pomaganja preduzećima da se tranformišu iz fizičkih prodavnica u „e-radnje“. “To zahteva temeljnu transformaciju, a ne samo korak ka Mreži i da tek tako, odjednom, postanete onlajn”, rekla je Džirard. Njena glavna tema na ovom skupu bila je poboljšanje korisničkog iskustva, što je novo „bojno polje“ na tržištu. Njen cilj: postaviti klijenta kao prioritet i u žižu pažnje – prvo se gleda klijent i sve ono što radi. “Ovo će rezultirati poboljšanim marketingom, prodajom i uslugom”, rekla je ona.

Dženi Čong (Jenny Cheung), šefica korporativnog marketinga za Majkrosoftovu filijalu u Hong Kongu fokusirala se na to kako dobiti jasnu sliku o korisničkim uvidima, njihovim potrebama i problemima, kako bi e-kreatori mogli ponuditi odgovarajuća rešenja. “Ključna je identifikacija uvida kupaca, a to se radi pomoću tehnologije i inovacija”, rekla je ona.

Klej Lijao (Clay Liao), savetnik za mobilna tehnička rešenja u Guglu objasnio je da je Guglova uloga bila most između Guglovih klijenata i njihovih klijenata, bez obzira na region, jezik ili kulturu. “Google koristi veb tehnologiju iza scene kako bi svojim klijentima rešio probleme”, rekao je on.

Džozefina Čou (Josephine Chow), koosnivač i šefica Expansion-a u koncept-servisu ShopBack, objasnila je šta je to ShopBack koncept, koji podrazumeva pomoć kompanijama na tržištu da bolje utrže i više cene svoje proizvode, kao i da svojim uslugama raspolažu ekonomično. Oni ShopBack-u plaćaju proviziju samo onda kada postoji uspešna transakcija. ShopBack tada daje deo provizije korisnicima kako bi ih ohrabrili da se vraćaju u ShopBack zarad koristi koju će imati svih 1.500 partnera na njihovoj platformi. Čou je koristila analogiju tržnog centra, pri čemu je ShopBack operater tržnog centra koji pruža stručne usluge prodavnicama i dovodi im kupce uz 10% provizije, da bi zatim pola provizije vratila kupcima kako bi ih ohrabrila da se opet vrate u njihov ekosistem, tj u korist svih „zakupaca“ – korisnika ove platforme za elektronsku trgovinu.

Još jedna govornica na sesiji bio je Šeri Zer (Sherry Zehr), koja predvodi regionalno odeljenje za modu i igračke u kompaniji Shopee, brzo rastućem onlajn maloprodajnom kanalu u jugoistočnoj Aziji i Tajvanu, koji pruža platformu i malim preduzećima a i velikim fizičkim prodavnicama koje žele da svom biznisu pridodaju prisustvo na mreži. “Shopee pruža punu uslugu”, objasnila je Šeri Zer. “To je tržište sa elementima društvenih mreža.” To je, takođe, i kanal za e-kreatore koji privlače masovni internet saobraćaj, obezbeđujući im broj poseta njihovim onlajn prodavnicama u obimu koji oni sami nisu u stanju da postignu. Platforma nudi različite funkcije, pri čemu e-kreatori razgovaraju s kupcima u realnom vremenu. “Ova platforma se dobro prenosi iz domena društvenih medija”, rekla je Zer.

Promene i trendovi na onlajn tržištu

Razgovarajući o promenama koje se dešavaju na online tržištu, Zer je rekla da je ključni trend bio prelazak na mobilne uređaje. U jugoistočnoj Aziji, mnogi klijenti su preskočili eru personalnih računara i otišli ​​direktno na mobilne platforme. “Dostupnost i pristupačnost pametnih telefona pomerila je tržište ka mobilnom upravljanju”, rekla je ona. Shopee je lider u regionu jer je na svoju platformu pridodao funkcije kao što su igre, kvizovi, programi lojalnosti i interakcija kako bi se izgradila lojalnost kupaca, kazala je ona, dodajući da će “trend mobilnosti nastaviti da raste”. Shopee, takođe, pomaže kompanijama u na teritoriji čitave Kine, Hong Konga, Koreje i Japana da ulaze na tržišta jugoistočne Azije sa potpunom logističkom podrškom od tipa „end-to-end“, što je posebno važno u zemljama kao što su Indonezija i Filipini.

Džozefina Čou je razgovarala o zanimljivim trendovima koji se mogu očitati iz dosad prikupljenih podataka u različitim zemljama, a kojih e-prodavci moraju biti svesni. Na primer, najveći obim dnevnih transakcija u Maleziji se odigrava upravo tokom pauze za ručak; u Indoneziji je to između tri i četiri sata popodne, jer je u to vreme pristup internetu na poslu bolji na poslu; u Singapuru, veći broj transakcija odvija se kasno uveče.

Dženi Čong je na skupu u Hong Kongu rekla da su upotreba veštačke inteligencije (AI) i analiza podataka zarad razumevanja prohteva potrošača trendovi koji su u velikom porastu. Ovi trendovi su prava revolucija u načinu pretraživanja na Mreži, rekla je Čong. Na primer, klijentu je potrebno samo otpremanje (upload) slike onoga što žele, a kompjuter će pronaći prodavca tog proizvoda. “Ovo olakšava iskustvo kupovine na Mreži”, rekla je ona.

Usredsređivanje na korisničko iskustvo

Džirardova je naglasila važnost fokusiranja na iskustvo kupaca. E-trgovina je danas posvuda, tako da je važno izgraditi temelj za razumevanje kupca i njegovih prohteva, a onda ta saznanja iskoristiti za pravilno angažovanje, upravljeno u cilju odgovora na njihove potrebe i želje, rekla je ona. Cilj je transformisati iskustvo kupca”, kaže ona. „Fokus na kupca treba da predstavlja kulturu pristupa u modernoj e-trgovini”, rekla je Džirardova. “To nije tek naprosto pitanje korišćenja tehnologije. Preduzeća moraju transformisati svoje metode organizacije. “

U odgovoru na pitanje kako pokrenuti rast, Čong je rekla da je ključ rasta u “Stvarnom razumevanju klijenta”. Upotreba veštačke inteligencije i velikih grupa podataka (big data) omogućava i-tejlerima da poboljšaju stopu konverzije. “Kada kompanije mogu predvideti šta je to što potrošač želi, one tada mogu povećati svoj promet i ujedno smanjiti inventar svoje fizičke imovine.”

Džozefina Čou je rekla da su podaci korisni, iako bi izvlačenje smisla iz njih mogao predstavljati veliki izazov. Čitanje big date zahteva inovativni pristup. “Kompanije treba da iznalaze proizvode koji rešavaju probleme potrošača”, rekla je ona. Takođe je važno da fizičke prodavnice integrišu svoja online i offline iskustva, pošto mnogi ljudi i dalje vole da posete fizičku prodavnicu. Dakle, ShopBack nudi i „cashback“ to jest povratak novca „oflajn“ – u samoj fizičkoj prodavnici.

Šeri Zer je rekla da online kanali mogu pomoći trgovcima da ciljaju i segmentiraju kupce, pa je važno integrisati online i offline iskustvo. “Shopee pomaže maloprodajnim kompanijama da postanu mesta za fokus na kupcima”, objasnila je ona. Sa uslugom koju nudi Shopee, oni se pridružuju tržištu umesto da budu samo jedna izolovana trgovina na mreži. Svaki prodavac koristi druge kako bi izgradio i proširio svoju bazu kupaca. Ovo omogućava vrlo malim i-tejlerima da se pridruže platformi i iskoriste popularnost većih i-tejlera.

Klej Lijao, savetnik za mobilna tehnička rešenja u Guglu je na ovom skupu podelio s prisutnima neke veoma važne podatke o značaju trenutnog, takoreći riltajm privlačenja pažnje kupaaca. Prema Guglovim nalazima, 53% korisnika mobilne telefonije gubi strpljenje nakon samo tri sekunde ukoliko ih ono što oni vide ne interesuje, a svaki period od tri sekunde podrazumeva da trgovci imaju potencijalni pad prihoda od 70 odsto. “Važno je učiniti sajtove i mobilne aplikacije što zanimljivijim”, rekao je Liao. Prema njegovim rečima, internet giganti već uveliko traže veliki trend koji će tek nastupiti: na primer, koristeći Google Asistent ne samo da kupuju i prodaju stvari online, već i da ga koriste za upravljanje kućnim aparatima.

Jedno od pitanja iz publike je uključivalo zabrinutost usled velike količine podataka koje kompanije prikupljaju od onlajn kupaca. Dženi Čong je rekla da poverenja treba izgraditi na sistemu poverenja i privatnosti. “Mi smo odgovorni za zaštitu ovih informacija, a ako zloupotrebimo ovo poverenje sada, onda ga više na dugi rok nećemo uspeti da nadoknadimo”, rekla je Čong.

… A ostali događaji usmereni na tehnologiju stvaraju sinergiju

HKTDC održao je ukupno pet događaja u Kongresno-izložbenom centru Hong Kong: azijski E-tailing samit, HKTDC SmartBiz Ekspo (5-7 Dec), HKTDC Hong Kong International Franchising Show (5-7 Dec) i Biznis i IP Azija forum (6-7 Dec), kao i DesignInspire (6-8 Dec). Ovi događaji su se fokusirali na nove tehnologije i pokrivaju različite faze lanca snabdevanja, uključujući istraživanje i razvoj, dizajn, proizvodnju, prodaju i marketing. Oni imaju za cilj da pomognu malim i srednjim preduzećima da povećaju svoju konkurentnost i ekonomičnost, kao i da razvijaju nove poslovne oblasti i tržišta kako bi se prilagodili promenljivom ekonomskom okruženju.

 

Asia Today

Srodni sajtovi:

HKTDC SmartBiz Expo 

Asian E-tailing Summit 

Business of IP Asia Forum

HKTDC Hong Kong International Franchising Show

DesignInspire 

The Global Competitiveness Report 2018


Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) je objavio da je Srbija napredovala za 5 mesta, i rangirana je na 65. mestu na Globalnoj listi konkurenosti prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2018. godinu.

Srbija je ostvarila poboljšanje i napredak skoro u svim stubovima konkurentnosti, a poboljšanju naše pozicije najviše su doprineli: Makroekonomska stabilnost, Obrazovanje i veštine, Tržište proizvoda i Finansijski sistem. Jedino pogoršanje faktora konkurentnosti zabeleženo je u stubu koji prati razvijenost i kvalitet institucija.

„Od svih stubova koji mere konkurentnost Srbija ima najbolji rang u okviru stubova koji prate obrazovanje i veštine i sposobnost za stvaranje inovacija. Svetski ekonomski forum u ovogodišnjem izdanju Indeksa konkurentnosti posebnu pažnju posvećuje inovacijama i ukazuje na njihov značaj za dugoročni ekonomski rast. S obzirom da su obrazovanje i inovacije blisko povezani, dobri rezultati u ovim poljima daju optimizam u pogledu sposobnosti naše privrede da generiše ekonomski rast u narednom periodu“, izjavila je Jelena Žarković, direktorka FREN-a.

„Čestitam svim građanima Srbije, na sjajnom rezultatu za 21018. godinu. Srbija je napredovala pet mesta na indeksu koji je veoma važan za konkurentnost i atraktivnost naše zemlje za potencijalne investitore. Ono što me još više ohrabruje je što imamo veći rast u odnosu na sve zemlje u regionu i kad posmatrate sve zemlje koje su u ovom indeksu, njih 140, imamo rast iznad proseka. To dokazuje da smo na pravom putu reformi našeg sistema i da iz godine u godinu povećavamo kvalitet života i životni standard građana Srbije. Kad imate dobre rezultate u obavezi ste da imate još bolje i ukoliko nastavimo ovim tempom brzo ćemo ući u top 50. To je naš cilj. Nadam se da ćemo sledeće godine predstaviti još bolje rezultate“, izjavio je ministra finansija Siniša Mali.

Najveći napredak u odnosu na vrednost iz prethodne godine, ostvaren je unutar stuba Makroekonomska stabilnost. Takođe, najveći doprinos poboljšanju pozicije doneo je stub koji prati razvijenost i stabilnost Finansijskog sistema.

„Gledajući iz ugla privrede, možemo da kažemo da smo svedoci da se dešavaju pozitivni pomaci, da se administracija pokrenula, da je uvođenje e-uprave dovelo do pomaka u smanjenju državne birokratije, kao i poboljšanje percepcije privrednika o pozitivnim efektima iste. Ima puno prostora za unapređenje konkurentnosti Srbije, od doslednog sprovođenje reformi do fokusa ulaganja u tehnološku spremnost i sofisticiranost proizvodnih procesa. Mi se kao udruženje menadžera fokusiramo na razvoj menadžerskih kadrova i njihovo osnaživanje, da se pripreme i razvijaju i sebe i svoje kompanije za budućnost poslovanja koju donosi digitalna transformacija. To ćemo nastaviti i u narednom periodu, jer je to izuzetno bitno za konkurentnost naše zemlje, za koju se nadamo da će nastaviti da jača, a time i da ćemo napredovati na ovoj listi“, rekla je Jelena Bulatović, izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera.

*U novom globalnom izveštaju o kretanju konkurentnosti u 2018. godini izvršena je značajna revizija dosadašnje metodologije koja se koristila za procenu konkurentske pozicije privreda. Konkurentnost se i dalje prati na osnovu 12 stubova, ali su njihova pozicija, struktura i način kalkulacije promenjeni, kao i nazivi. U skladu sa promenom metodologije Izveštaja o globalnoj konkurentnosti, kao i ranga, rezultati mogu biti uporedivi samo sa preračunatom vrednošću IGK koju je Svetski eknomski forum sproveo za podatke iz 2017. godine i objavio zajedno sa ovogodišnjim izveštajem.

Pozivamo Vas da preuzmete najnoviju rang listu zemalja prema ostvarenom nivou konkurentnosti za 2018. godinu. U prilogu, uz rang listu, biće Vam dostupna analiza položaja Srbije u odnosu na zemlje iz okruženja koja se zasniva na podacima iz Izveštaja Svetskog ekonomskog foruma.

FREN je 2011. godine postao lokalni partner Svetskog ekonomskog foruma na projektu „Global Competitiveness Report“, na trajnoj osnovi. Projekat se sastoji u prikupljanju informacija od direktora domaćih firmi u formi ankete. Na osnovu sistematizovanih rezultata ankete i podataka međunarodno uporedivih baza formira se Globalni indeks konkurentnosti (Global Competitiveness Index) koji predstavlja meru nacionalne konkurentnosti.

Indeks globalne konkurentnosti, smatra se jednim od najvažnijih indikatora prilikom rangiranja zemalja kod kreditora i potencijalnih investitora koji bi mogli da se odluče na poslovanje u jednoj zemlji, a vrednost indeksa dobija se kombinovanjem podataka iz međunarodnih baza i rezultata iz ankete koja se sprovodi među privrednicima.

Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2018

Serbia – The Global Competitiveness Report 2018.pdf

KONKURENTNOST SRBIJE ZA 2018. GODINU.pdf

 

FREN

Amerika i Kina: ključni trenutak


Odnosi između SAD i Kine sada su u ključnoj fazi, a obe strane moraju jasno da porazmisle jedna o drugoj, kako bi pokušali da razluče bitno od nebitnog kroz zamagljene percepcije i pogrešna tumačenja, izjavio je bivši premijer Australije prošle srede, dodajući da je sastankom lidera dvaju zemalja na marginama samita G20 kupljeno još malo dragocenog vremena za obe strane kako bi rešile sve razlike koje ih sučeljavaju.

“Da li smo sada, kako nas je Grejem Alison upozorio,”predodređeni za rat”, ili je sada na delu neka nova strateška ravnoteža između njih?” Kevin Rudd, predsednik Azijskog društva upitao je prisutne zvanice tokom svoje diskusije, za vreme večere koju je ovo društvo priredilo u Njujorku.

On je rekao da, zarad odgovora na ova zaista teška pitanja, ljudi sa obe strane pregovaračkog stola moraju “jasno porazmisliti o našim vrednostima, našim interesima i našem identitetu”.

“Oni nas teraju da pažljivo razmišljamo o onome što je esencijalno, kao i o onome šta nije neophodno, gde treba da postoji kompromis, a šta bi trebalo da ostane sporno”, dodao je on.

Rud je apeluje na to da se pitanje “mora analizirati i što skorije na njega uskoro odgovori”, jer su odnosi između SAD i Kine sada na “potencijalno opasnom terenu – neka vrsta ‘ničije zemlje’ između jednog skupa strateških pretpostavki koje jedni imaju o drugima, i koje stoje poput balasta već nekoliko decenija – a tu je i Hrabri novi svet u kojem se sve može prigrabiti.”

Rud je ovo rekao uoči pokretanja debate o perspektivama budućih američko-kineskih odnosa, stoga je važno da pogledamo stanje njihovih međusobnih odnosa na kraju godine, nakon samita u Buenos Airesu.

Rud je rekao da su sastanak između američkog predsednika Donalda Trampa i kineskog predsednika Ši Đinpinga prošlog vikenda u Buenos Airesu “kupili dragoceno, iako ograničeno, vreme za sebe ali i za svet”.

Na sastanku tokom prošlonedeljne večere u Argentini, predsednici su pristali da suspenduju planirano povećanje tarifa kineskoj robi vrednoj 200 milijardi dolara, u visini od 10 do 25 odsto.

Što se tiče kineske strane, Ministarstvo trgovine saopštilo je na svojoj veb stranici u sredu da će Kina početi da hitro sprovodi specifične stavke iz pregovora i to tamo gde postoji saglasnost sa Sjedinjenim Državama, uz dalju podršku trgovinskim pregovorima u okviru 90-dnevnog rasporeda i mape puta.

Rud je rekao da postoji pet složenih političkih pitanja oko kojih postoje velike nesuglasice, i koje treba rešiti do isteka roka za postizanje dogovora (1. mart 2019. godine), uključujući bilateralni trgovinski disbalans, ograničenje pristupa tržištu, zaštitu intelektualne svojine, transfer tehnologije i konkurenciju u oblastima tehnologije.

On je rekao da, i pored postavljanja roka za rešavanje tih problema, 90-dnevna pauza bi dvojici lidera obezbedila neko vreme za rešavanje problema njihove domaće ekonomije.

“Tramp će do marta imati potpuniju ideju o položaju njegovog domaćeg ekonomskog i političkog pejzaža, a potom će znati i kakav je stepen bilo kakvog značajnijeg omekšavanja u ekonomiji na koju već utiče monetarna politika, koju je pooštrio Fed”, rekao je Rud.

On je rekao da smatra da postoji mogućnost da će Kina zagovarati globalnu slobodnu trgovinu i ujedno privući pažnju globalni trend prema protekcionizmu koji trenutno ugrožava šire svetske ekonomije s hrabrim najavama o liberalizaciji trgovine u celom svetu.

Kineski ekonomski reformatori su već prisustvovali većem uvođenju u poslove koji su u potpunosti u vlasništvu inostranih finansijskih institucija na svom domaćem tržištu—što predstavlja novi način preplitanja ovih tržišnih kretanja i trendova na kineski sistem, dodao je on.

“Ove godine, na primer, imali smo prilike da vidimo veliku limitiranost stranih ulaganja, pritom „olakšanih“ za ulazak u sektor kineskih finansijskih usluga za 45 milijardi dolara”, rekao je Rud.

Rud je izjavio da je upravo sada zabrinut, a da se ta zabrinutost tiče nesporazuma i pogrešnog tumačenja pripadnika oba ova naroda.

“Moramo biti oprezni na način na koji se ova rasprava – u kojoj svaka strana priča i kritikuje onu drugu – odvija u obe naše zemlje”, rekao je Rud.

Žang Ruinan, Njujork (China Daily, američko izdanje)

Huawei: Brzi rast kineskog poslovnog šampiona u pet grafikona


Huawei je prava „pokazna vežba“ koliko je, zapravo, dinamičan savremeni kineski tehnološki sektor. Poslednjih godina on je imao fenomenalan uspon: od male firme koja proizvodi prekidače za telefonske centrale, do globalnog lidera u tehnološkoj industriji.

Iako je ovaj brend mnogima poznat po mobilnim telefonima, Huawei je svoje prste umešao i u još neke druge poslove: od cloud-usluga, do veštačke inteligencije.

Uprkos rastućoj kontroverzi oko toga da li korišćenje Huaveijeve telekomunikacione opreme predstavlja bezbednosni rizik – čak i „rampe“ na poslovanje ove firme koja je u nekim zemljama nedavno spuštena – pa čak i nedavno hapšenje Mengove  u Kanadi, koja spada među najviše rukovodioce ove firme – ova kompanija je nastavila da korača stabilnom putanjom globalnog rasta.

Taj rast je nastao u pozadini jedne privredno brzorastuće Kine, na svom putu da postane druga po veličini ekonomija sveta, pružajući joj ogromnu bazu na kojoj bi gradila svoje početno tržište, što je odskočna daska za dalju, međunarodnu ekspanziju.

Ono što je za potrošače ovde najznačajnije, Huawei je ušao na tržište potrošačke elektronike, a posebno na tržište pametnih telefona.

Huawei je početkom ove godine nadmašio Apple po broju prodatih mobilnih telefona na globalnom planu. Ova prodaja se statistički ne odražava baš uvek kroz broj telefona koji su stigli do svojih kupaca, mada je ovakav i ovoliki prodor u proizvodnji i distribuciji još uvek dobar pokazatelj porasta popularnosti Huaveija, uključujući i one najskuplje, flagship i premium modele ali i one čija je cena u rangu Honor modela ili niža.

Porast prodaje pametnih telefona dolazi uprkos politički obojenom neprijateljstvu prema brendu u nekim delovima sveta, posebno u Sjedinjenim Državama. Tamo, nijedan telekom-operater ne podržava Huawei, pa dok Amerikanci mogu kupiti Huawei mobilne telefone, oni se u SAD ne prodaju na veliko.

Ali, kada je reč o telekomunikacionoj mrežnoj opremi, koja čini najveći deo Huaveijevog poslovanja, zvanični Vašington ima najvećie i najžešće prigovore.

Sjedinjene Države su zabranile upotrebu Huaveijeve opreme u svojim telekomunikacionim mrežama, upozoravajući na bezbednosne rizike i ujedno pozivajući i druge zemlje da je slede. Ipak, širom sveta, pa čak i na američkom kontinentu, tržište za Huaveijeve proizvode je u poslednje tri godine poraslo.

Odluka Vašingtona da blokira upotrebu Huaveijeve opreme u telekomunikacionoj infrastrukturi temelji se na zabrinutosti za nacionalnu bezbednost, premda ke ova situacija presilkana i na neka druga mesta: na Novom Zelandu, u Australiji i Japanu.

Uz aktuelni američki pritisak na druge zemlje da je slede na isti način, pokreće se i pitanje da li će u bliskoj budućnosti globalna ekspanzija ove firme biti uskraćena u nekim delovima sveta.

Trenutno, međutim, Huawei uspeva da se drži u jednom od najvećih sektora svog poslovanja – prodaji opreme za mobilne telekomunikacione infrastrukture, što je pre svega potrebno kao podrška uvođenju bržih 5G mreža u budućnosti.

Ali, Huaveijev  dalji rast neće zavisiti samo od političkih stavova u zapadnim prestonicama.

Njegov rast će zavisiti i od toga kako će se proizvodi ovog kineskog tehnološkog giganta nositi sa svojim konkurentima. U prošlosti je ova firma, kao i mnoge kineske kompanije, bivala optuživana zbog kopiranja tehnologija razvijenih na zapadu, da bi, potom, svoje zapadne konkurente podrivala niskim cenama.

Međutim, Huawei trenutno ulaže i podržava mnoge druge globalne aktere u istraživanju i razvoju, nastojeći da stekne prednosti koje će ovoj firmi pomoći u budućnosti.

Sadašnji izgledi za Huawei možda ne izgledaju toliko blistavo – onako kako je blistavo kao što je to bilo nekada – s obzirom na trenutne političke pritiske sa Zapada.

I pored svega, ova je kompanija ipak prebrodila finansijsku krizu koja je zapravo i nije zahvatila, a sve to zahvaljujući moćnom domaćem tržištu u Kini, ističe Stephane Teral, industrijski analitičar u IHS Markit.

Isto bi se moglo ponoviti ukoliko na zapadu izgubi još poslovnih ugovora.

“Huawei je bez problema prošao kroz ovo, jer je bio u mogućnosti da diverzifikuje svoj portfolio u trenutku kada se Kina u privrednom smislu tek uzvinula, uključujući i restrukturisanje telekomunikacija, što je stvarno pomoglo Huaveiju”, rekao je on.

 

Lucy Hooker & Daniele Palumbo (BBC News)