Sjajna a jeftina: vinska lista “20 za po $20”

Sledi lista 20 izvrsnih vina čija je cena do 20 dolara po boci – idealnih u večerima tokom radnih dana. Listu sastavio Erik Asimov, vinski kritičar Njujork tajmsa.

Raspored po kojem se kuva krajem dana tokom radne nedelje lako je razumeti, na delu je faktor nedostatka vremena. Pa ipak – vina u večerima tokom radne nedelje? To je nešto „konceptualnija“ stvar.

Poslednja stvar koju neko želi nakon dugog i napornog radnog dana je da još nekoliko sati provede nad daskom za sečenje, ringlom ili u pećnici. Ali, koliko je truda i vremena potrebno za otvaranje jedne flaše crnog, belog ili rozea? I to naročito ako se radi o boci dobrog vina.

Vina koja se piju radnim danima (večerima, uglavnom, naravno) trebalo bi da budu nezahtevna, nalik lakim komedijama a ne poput filmova Ingmara Bergmana (koji su vrhunski, ali ne i „pitki“ u svakoj prilici). Ovakva vina ne treba da od nas zahtevaju preveliku pažnju, već treba da budu ukusna i osvežavajuća. A ukoliko odlučite da se fokusirate na njih, trebalo bi da vam se to i vrati – nečim interesantnim, nekim dobrim susretom sa finim vinskim nijansama ili složenošću, koje bi nagradile vašu posvećenost i vreme odvojeno za njih.

Jesam li spomenuo cenu? Trebalo bi da budu relativno jeftina ali ujedno i  sjajnog kvaliteta (dve kategorije koje se nužno ne podrazumevaju). Mnoštvo je pitkih a po glavu i telo neopterećujućih vina koja možete kupiti već za 10 dolara. Većina će ih biti zdravog ukusa, ali nekako „jednopružna“ i pomalo monotona – vina do 10 dolara obično imaju živahno obojadisane etikete koje su kopije nekih interesantnijih boca. Ova su vina jeftina i dobra, ali u čemu je njihova vrednost koju bi sada trebalo da zagovaramo?

U rasponu od $15 do $20, međutim, nivo zanimljivosti i uzbuđenja eksponencijalno raste u odnosu na vina od 10 dolara. Boce koje sam odabrao koštaju ne više od 20 dolara – odlične su za noćno raspoloženje, lagana su i prijateljska. A ukoliko želite da se samo malo pozabavite njima, uverićete se kako su sva dole pobrojana bila vredna truda  da ih nabavite.

Proteklih godina sam takođe imao prilike da sastavljam liste nalik ovoj. Ako uporedite ovu s nekim drugim listama sličnog tipa, uočićete da se one dosta razlikuju. Nema penušavih vina. Nema pojačanih vina; takođe, ničeg iz Španije; Samo jedna boca s ovog spiska potiče iz čuvene i narečene Kalifornije. Nisam imao nikakvog posebnog razloga što sam uvrstio baš ova vina – izuzev što pokušavam da ne ponovim previše boca sa mojih ranijih lista i tabela (koje su i dalje dobre, kao što su i bile!), poput onih lista s jeseni 2016 ili od jeseni 2015.

Pojačana vina: nastaju dodavanjem vinskog destilata (brendi) vinu tokom procesa fermentacije. Time se prekida taj proces – ubija se kvasac, a zadržava se visok procenat preostalog šećera i samim tim povećava procenat alkohola na oko 18-20 %. Primeri ovih vina su Porto, Šeri, Madera, Marsala, Komendarija, Vermut, kao i neka vina sa juga Francuske.

Da ponovim: boce s mojih ranijih lista i dalje vrede truda da ih se potraži (ukoliko bebre nisu  rasprodate), čak i u slučaju da ste pronašli ta ista vina ali iz skorijih berbi. Ponekad njihove cene porastu i po nekoliko dolara. Poklonici vina iz Španije ili Kalifornije će na tim listama pronaći više onih koja im prijaju. Španija nudi izvanredan odnos između cene vina i njihovog kvaliteta, čak i onda kada se nisu pojavila na mojim nedavnim listama za kupovinu. Kalifornija? Pa – ne toliko privlačna u smislu kvaliteta vs. cena, u odnosu na brojna izvanredna i jeftina, kakva ima Španija.

Većina vina sa ove liste potiče iz Francuske i Italije. Ove kolevke savremene vinske proizvodnje danas su najveći izvori izvanrednog kvaliteta upravo zbog svoje raznolikosti i tradicije. Jednostavno, ove zemlje nude daleko više vrsta zanimljivih vina među kojima možete sa zadovoljstvom probrati.

Ne bih želeo da ikoga uvredim ili naljutim. „Svakonoćna“ vina – ona idealna za obroke ali i solo varijante tokom radnih dana i večeri – namenjena su opuštanju a ne antagonizaciji i uporednom ljutom rivalstvu. Ipak, ukoliko se u vama probudi osećaj da sam u mojim jednogodišnjim listama tipa „20 do $20“ zanemario neka nadasve sjajna i zanimljiva – pozdravljam svaku vašu sugestiju, koja će biti više nego dobrodošla.

De Forville02 Langhe Nebbiolo 2015, $19.96

Ovaj fini proizvođač u regionu Pijemonta na severozapadu Italije specijalizovao se za Barbaresco, a njegova vina su uglavnom odličnog kvaliteta. Langhe Nebbiolo je u velikoj meri spravljen od mladih Barbaresco sorti. Ova vina imaju zemljast i lagano taninski ukus sa čvrstim, dugim završetkom, možda su pre voćnog a ne mineralnog tipa, ali u svakom slučaju dobro izbalansirana i izuzetna. (Rosenthal Wine Merchant, Njujork)

Paul Pernot et ses Fils Bourgogne Aligoté 2015, $19.96

Već sam neko vreme opsednut aligoteom (aligoté), još jednom burgundijskom sortom belog grožđa. Ona je tako podsticajna, tako živahna i – nažalost! – tako pogrešno shvaćena, što je čini odličnom sortom po odnosu „vrednost-cena“ (cenovno potcenjena na tržištu, tako da za male pare dobijate vrhunski kvalitet). Mnogi dobri proizvođači, kao što je Paul Pernot, uzgajaju sjajan aligoté. Ova sorta belog ići će izvanredno sa sveže pripravljenim jelima na bazi paradajza koji je pri kraju sezone, ili pak s oštro naglašenim a uljem dobro natopljenim morskim plodovima, ili jelima od testenine, a fantastično uz, recimo, salatu Niçoise koju krase sveži inćuni, krompir, jaja, vlašac, belo vino i belo vinsko sirće, timijan i zeleni pasulj. (Summit Selections, Staten Island, N.Y.)

Contrà Soarda Veneto Rosso Gaggion 2012, $19.99

Sorta Marzemino danas je praktično nepoznata, iako je u severoistočnoj Italiji već vekovima prisutna. Ova crvena sorta iz oblasti i vinogorja Contrà Soarda (u kojem se takođe uzgaja izvanredno fina ali i izvanredno nepoznata bela sorta Vespaiolo), odlikuje se bogatim ukusom i visokim tonusom. Nakon pet godina ležanja u buradima, moćni tanini ovog crvenog vina se „izravnaju“ i „smekšaju“, omogućavajući da u prvi plan dođu zemljani ukusi maline. Odlično ide sa ćuftama i sličnim jelima od mlevenog mesa, kao i sa pizzama. (Jan D’Amore Wines, Bruklin, Njujork)

Bloomer Creek Vineyard Finger Lakes Tanzen Dame Edelzwicker Black Cap Trocken 2013, $19.99

Za ovo ukusno i pitko vino „krivac“ je jedan od mojih omiljenih proizvođača iz okruga Finger lejks (Finger Lakes). Edelzwicker je termin koji se u Alzasu koristi za jednostavno, „remiksovano“ vino iz kupaža koje se pije naiskap i bez previše vinskog bon-tona. Slično tome i u skladu sa temom tu je i gevirc-traminer (Gewürztraminer, „začinjeni Traminac“) koji nastaje kupažom, ali tako isto nastaje i belo kupažno „Cayuga“, aromatični hibrid više sorti koji se često susreće u Finger lejksu. Rezultat je suvo, bistro i pitko vino, idealno za sve koji su žedni i žele malo da „požure“ s konzumacijom – takođe je i odlično aperitivno vino.

Nicole Chanrion Côte de Brouilly 2014, $19.96

Čini se da je svet konačno razotkrio neverovatne vrednosti koje se mogu iznaći u dobroj berbi božolea (Beaujolais) čija je cena, nažalost, otišla nebu pod oblake. Pa ipak, i ovde je moguće „uloviti“ pokoju još uvek jeftinu a sjajnu bocu božolea. Tu pre svega mislim na Côte de Brouilly, i to ne neki iz najcenjenijih berbi, poput Moulin-à-Venta ili Morgona, iako je, i pored svega, jedan od mojih omiljenih božolea. To je čisto, i ukusom precizno određeno vino sa zemljanom notom i dugotrajnim ukusima crvenih plodova i presovanog cveća. (Kermit Lynch Wine Merchant, Berkli, Kalifornija)

Gai’a Greece Ritinitis Nobilis NV, $14.99

Verovatno ste dosad imali prilike da pročitate i nešto o nesretnim primerima znamenite Recine (Retsina), tradicionalnog grčkog vina „ukrašenog“ aromom borove smole. Uprkos svemu, retsina „Ritinitis Nobilis“ je sjajna, ažurirana verzija, brižljivo i s pažnjom spravljena. Proizvođač Gai’a proizvodi ga na bazi sorte roditis, vrste zaista finog belog grožđa, umesto da ga zasniva na uobičajeno dosadnom savatijanu (Savatiano). Rezultat je potpuno otkrovenje: sjajno, živo i osvežavajuće vino koje divno ide sa grčkim predjelima, čak i s jagnjetinom sa ražnja. (Athenee Importers, Hempsted, Njujork)

Stéphane Magnien Bourgogne Passetoutgrain Cuvée Densité 2015, $17.99

Burgundac Pastugren (Passetoutgrain) je lagano jednostavno crveno vino iz Burgundije koje odlično korespondira s belim aligoté-om kao protivtežom, uglavnom bez tako visoko aromatičnog nivoa. Ovo vino nije nastalo od jedne sorte grožđa već je mešavina nastala od barem jedne trećine pino noara i ne više od dve trećine gamea, fermentiranih zajedno. Ipak, i pored svega, Stéphane Magnien-ov Cuvée Densité predstavlja pravi biser od grožđanih sokova, bogat ukusom, pitko i ukusno – veoma me usrećilo u momentu kada sam ga prvi put probao. (Fruit of the Vines, Long ajlend siti, Njujork)

Tiago Teles Bairrada Maria da Graça 2015, $19.99

Bairrada je neka vrsta skrajnutog i „zaboravljenog“ područja u Portugalu, južno od doline kojom protiče Douro i nedaleko od Atlantika; ovo je oblast, usled svog glineno-krečnjačkog tla, daruje svojim vinima svežinu i energiju koju volim. Baga je najbolje crveno vino iz te oblasti, čija fascinantna crvena boja potiče od mešanja poznate sorte Alfrocheiroa (90%) i bele sorte Bikal (bical), kojeg u ovom kupažu ne sme da bude više od 10%. Osvežavajuće, zemljane i gotovo kamenaste arome, sa ukusima crvenog voća i cveća. (Savio Soares Selections, Bruklin, Njujork)

Lemelson Willamette Valley Pinot Noir Six Vineyards 2014, $19.99

Oregon ima neuobičajene kapacitete među američkim vinskim regionima. Tamo se proizvode izvrsna ambiciozna vina, koja, pored toga što su izuzetno jeftina, zadovoljavaju svojim visokim kvalitetom; oregonske sorte grožđa, tle i način uzgajanja kao i vinarski metodi spravljanja besprekorni su i ponosno stoje uz rame sa ostalim vrhunskim vinima sličnog tipa, cene i kvaliteta. Ovaj Pinot Noir iz Lemelsona je cvetno-voćnog ukusa i mirisa, odlično fokusiranog i izdefinisane arome, zemljane i na jezik jasno prepoznatljive.

Knebel Mosel Riesling 2015, $18.99

Koga god i zbog čega god odbijaju nemačke vinske etikete ili terminologija, evo jednog sjajnog kontra-primera koji će razvejati uvrežene predrasude. Dizajn ambalaže ovog suvog nemačkog rizlinga, poreklom iz Knebela, vrhunskog Mozelovog proizvođača (Mosel) je jednostavan, čist i lako razumljiv, bez vinskog žargona ili „nerasklopivih“ nemačkih kilometarskih kovanica. Isto važi i za vino. Suvo vino kamenaste arome i čisto, sa upečatljivom mineralnom notom – naprosto sjajnog kvaliteta – i to za samo 19 dolara  (Schatzi Vines, Milano, Njujork)

Luneau-Papin Muscadet Sèvre et Maine sur Lie Terre de Pierre 2015, $19.99

Ako ste ljubitelj ostriga, koje se tradicionalno konzumiraju uglavnom tokom “AR” meseci (u periodu septembar-februar, od jeseni do proleća), možete uz njih piti i vino koje je po tradiciji voćnog ukusa – Muskadet. Da se razumemo: nije da druga vina nisu sjajna sa ostrigama, baš kao što i sam Muskadet pruža daleko više od ispijanja uz „tamo-neke-ostrige“. Dokaz za ovo imaćete ukoliko probate ovo divno osvežavajuće belo, „Terre de Pierre“, iz Luno-Papena (Luneau-Papin). Iako paučinasto tanane boje i svetlo prozirno, konkretne tekstura mu je konkretna a mineralni ukusi zadržavaju se na jeziku i u grlu, uz naglašenu cvetnu aromu. Probajte ga obavezno ukoliko pripremate neku lakšu hranu od morskih plodova, sa sirom ili francuskim kišom, pa čak i sa živinskim mesom. (Louis / Dressner Selections, Njujork)

Château Graville-Lacoste Graves 2016, $16.96

Poput rizlinga, crvenih sorti iz doline Loare ili šerija, bela bordoška vina spadaju među favorite pisca ovih redaka; kao ni pobrojane sorte, tako ni ovaj château nikad ne uspeva da zaokupi maštu šire vinofilske javnosti. Ova situacija ga može učiniti vrlo dobrim izborom ukoliko ko ste kupac koji želi vrhunsko vino za male pare. Prijatno i pikantne arome, sa slankastim akcentom, ovajža kupaža iz Gravij-Lakosta (Graville-Lacoste) spravljen je od 75% Semijona, 20% Sovinjon blana i 5% Muskadela. Bogatog ukusa i herbalne arome; što je duže izloženo vazduhu i oksidaciji, tim je bolje. (Kermit Lynch Wine Merchant)

Brovia Dolcetto d’Alba Vignavillej 2015, $18.99

Dolcetto je jedno od onih vina koja su već mnogo godina unazad „tradicionalno“ i po nekoj inerciji potcenjena, od onih koja nikada nisu osvojila definitivne i stalne simpatije među kupcima. Ipak, kada se grožđe odgaja savesno i na dobrim lokacijama, a vino potom bude pažljivo napravljeno, Dolcetto može biti naprosto divan. Ovaj Dolčeto kojeg sam probao je bogatog mineralnog ukusa i potiče iz Brovije (Brovia), finog proizvođača Barola; delikatno taninski gorko, ali sa voćnom, slatkom aromom i mineralnim ukusima. (Rosenthal Wine Merchant)

Odoardi Savuto 2014, $15.99

Savuto je malo poznato ime poreklom iz Kalabrije, regije smeštene na „prstima“ talijanske čizme i jedne od najslabije istraženih kada su u pitanju hrana i vina Italije. Odoardi je crvena kupaža koja potiče od veoma dobrog proizvođača. Gotovo 50% mešavine sačinjava Galjopo (Gaglioppo), visoko taninsko grožđe sa velikim procentom alkohola, kojem se pridodaju još četiri sorte. Rezultat je fascinantna mešavina zemljasto-prašinastog bukea, oporo i sa notom slatkog voća. (Jan D’Amore Wines)

Huia Marlborough Sauvignon Blanc 2016, $16.99

Opšte uzev, nisam ljubitelj novozelandskog Sovinjon blana, ali je upravo boca jednog takvog bila zvezda moje nedavne kolomne koju sam pisao za Vinsku školu, izazivajući me da nanovo porazmislim o predmetu svog doskorašnjeg animoziteta. Ovo je pravi nektar vinove loze slankasto-mineralnog bukea. Ovo vino je, opšte uzev – vrhunsko. (T. Edward Wines, Njujork)

Royal Tokaji Dry Tokaji Furmint “The Oddity” 2015, $16.99

Šta ovaj Kraljevski tokajac čini „čudesnim“? Teško je reći, pošto Mađarska danas proizvodi više sorti suvog furminta. Možda je, međutim, stvar u tome što se radi o regiji koja već vekovima gaji ne samo dobru lozu već i svoj međunarodni renome, gajeći dobar glas zbog svojih slasnih, slatkih vina. Nisu u Mađarskoj dobra samo slatka, već i suva tokajska vina – ona su takođe solidnog kvalteta, kao što je i ovo o kojem pišem; to je pikantni Tokajac mirišljavo-prijatnog „završnog ukrasa“: nežnim ali upornog kajsijastim bukeom. (Wilson Daniels, Sent Helena, Kalifornija)

Barale Fratelli Barbera d’Alba Superiore Castlé 2015, $19.99

Barbera, uz Dolcetto ili Nebbiolo, sastavni je deo „velikog svetog trojstva“ sorti crvenog grožđa iz italijanske regije Pijemont. Dobro Barbera vino, kao što je to zasigurno „Barale Fratelli“ pruža kiselkastu reskost ukusa koja osvežava i čisti usta i grlo, čineći ga odličnim izborom u kombinaciji s italijanskim kobasicama i masnim mesima, pizzama i čorbastim jelima od povrća i mesa. Ovaj Barbera iz Barale, spravljen od strane odličnog proizvođača Barola nadasve je osvežavajuće, dobro izbalansirano i veoma izdiferenciranog ukusa. (T. Elenteny Imports, Njujork)

Caparzo Rosso di Montalcino 2014, $18.99

Volim Sanđenoveze, crveno grožđe Kjantija i Montalćina, među ostalim manje poznatim uporištima u Toskani. I mada ovaj Rosso di Montalcino ne poseduje dubinu ili složenost jednog dobrog Brunela di Montalćino (Brunello di Montalcino), ima bogat, čist i jasno izražen ukus… a i daleko je jeftiniji od Brunella. Probajte ga sa odreskom zapečenim na žaru. (Vineyard Brands, Birmingem, Alabama)

Muri-Gries Alto Adige Lagrein 2016, $18.96

Lagren (Lagrein) je još jedna talijanska sorta crvenog grožđa koja je prečesto „ispod radara“ običnih kupaca. Ipak, ovo vino poreklom iz Južnog Tirola –  varijetet Teroldega, čiji je potomak – ima toliko toga da ponudi istinskim ljubiteljima vina. Ukoliko zanemarimo romantične konotacije i primisli vezane za lokaciju na kojoj se uzgaja (drevni benediktinski manastir u zabrđu planinskog područja Alto Adige na severoistoku Tirola), ovo je savršeno vino čiji buke iskri začinskim nijansama, solidnog je i gustog pa ipak suptilnog ukusa, uz primese cvetnih nota i tamnog voća. Savršeno za popiti nakon večernje crkvene službe. (Polaner Selections, Mt. Kisco, Njujork)

Ground Effect Santa Ynez Valley Cabernet Sauvignon 2014, $19.99

Dolina Santa Inez (Santa Ynez), apelacija nazvana „Santa Rita“ na zapadnom kraju doline, u Santa Barbari, Kalifornija, najpoznatija je po pino noaru i šardone. Ali, istočni kraj ove vinarske doline, koji se pruža pod imenom Happy Canyon of Santa Barbara, bolje odgovara grožđu kojem pogoduje toplija klima – sortama poput, recimo kaberne sovinjona. Ova boca kabernea pod nazivom “Ground Effect“ nije neko malo vino. Iako začinskih aroma i herbalne završnice, pa ipak nipošto slatko, gusto ili duboko, podseća na sve ono što može biti veličanstveno u Kaliforniji kada pričamo o vinima. Uz ovo vino, pre svega imajte na meso: neki sočan odrezak ili, naprosto, dobar hamburger.

 

Najteža godina za vino u poslednjih pola veka

Predviđa se da će globalna proizvodnja vina doživeti najveći pad u zadnjih pola stoleća.

Proizvođači vina upozoravaju da će proizvodnja ovog napitka pasti nakon što su Italija, Francuska i Španija ove godine bile pogođene neočekivano lošim vremenskim prilikama, donosi Gardijan.

Ako nemate vinski podrum, vreme je da ga nabavite i započnete skladištenje – jer će globalna proizvodnja vina pasti na najniži nivo u više od 50 godina.

Početkom prošle nedelje je Međunarodna organizacija za vinovu lozu i vina (Organisation of Vine and Wine, OIV), rekla da očekuje smanjenje globalne proizvodnje vina za 8% i da će u 2017. godini globalna proizvodnja pasti na 247 miliona hektolitara.

Prognoza međunarodne grupe proizvođača predvidela je najgoru svetsku berbu grožđa još od 1961. godine a glavni krivac su loši vremenski uslovi, nakon što su zasadi vinove loze u ključnim zemljama u kojima se proizvode vina, poput Italije i Francuske, opustošene izuzetno vrelim ali i hladnim vremenom.

Hektolitar je ekvivalent za 133 standardne boce vina, tako da je pad proizvodnje koji predviđa OIV jednak količini od oko 2,9 milijardi manje boca u 2017. godini.

Najistaknutija procena vodi se užasnom godinom za lozu i grožđe u zapadnoj Evropi (“annus horribilis”), koja već važi za najgoru berbu u poslednjih 36 godina, nakon što su vinogradi bili izloženi nepovoljnim vremenskim uslovima koji uključuju prolećne mrazeve i letnje talase vreline.

OIV je okrivio “ekstremne vremenske uslove” za katastrofalnu godinu tri najveća svetska proizvođača: Italiju, Francusku i Španiju. Žan-Mari Orand (Jean-Marie Aurand), generalni direktor pariskog OIV-a, izjavio je da su njegove projekcije pokazale da je proizvodnja vina u 2017. godini otišla na najniži nivo u zadnjih nekoliko decenija.

“Ovaj pad je posledica klimatskih promena“, rekao je Aurand. “U Evropskoj uniji ekstremni meteorološki događaji – od mraza do suše – značajno su uticali na proizvodnju vina u 2017. godini, koja je bila istorijski niska.”

Vesti su tim gore za sve one koji su ljubitelji kjantija i prošeka (chianti, prosecco), a Italija je od ova tri velika proizvođača najteže pogođena. Očekuje se da će se ovogodišnja proizvodnja sunovratiti za 23%, na 39,3 miliona hektolitara. Njeni vinogradi bukvalno su bivali „ispečeni“ na temperaturama preko 40ºC tokom letošnjih toplotnih talasa nazvanog Lucifer. Ključni regioni u kojima se uzgaja loza i proizvodi vino kao što su Toskana, Sicilija, Pulja i Umbrija bili su među onima koji su pogođene paklenim temperaturama.

Šteta je prisutna i u skladištima francuskih vina, jer OIV predviđa pad proizvodnje od 19% u Francuskoj, na 36,7 miliona hektolitara. U Španiji se takođe očekuje pad proizvodnje – za 15%, na 33,5 miliona hektolitara.

Oštri mrazevi u aprilu, koji su takođe pogodili i britanske uzgajivače, smanjila je proizvodnju u nekim od najpoznatijih vinogradarskih regija Francuske, uključujući Šampanju, Bordo i Burgundiju. Loše vreme je zadalo još jedan udarac francuskoj industriji, koja je takođe pretrpela velike štete i 2016. godinu kada je proizvodnja pala za deset odsto, a sve prouzrokovano nepovoljnim vremenskim uslova.

Manjak u vinogradima i vinskim podrumima predstavlja lošu vest za britanske enofile koji u svoja kolica u samouslugama redovno ubacuju vinske boce, dok, s druge strane, inflacija nagriza životni standard. “Potrošačke cene će neizbežno porasti”, rekao je Majls Bil (Miles Beale), izvršni direktor Udruženja za vino i žestoka pića (WSTA).

“Nije loše podsetiti se činjenice da je proizvodnja vina i dalje prepuštena na milost i nemilost vremenskih uslova. Kao najveći uvoznik vina na međunarodnom tržištu po glavi stanovnika, Britanija je ta koja će, logično, najpre osetiti efekte tržišta koje se bori sa najvećim izazovima.”

I dok ljubitelji vina već doživljavaju „mamurluk“ prouzrokovan Brexit-om, sa cenom prosečne boce “poguranom” usled slabosti funte sterlinga još od prošlogodišnjeg referenduma, kao i ovogodišnjeg povećanja carine od 3,9%. Kao rezultat toga, prosečna cena boce vina koja se prodaje u Britaniji sada iznosi 5,58 funti, što je za četiri odsto više u odnosu na 2016. godinu, dok WSTA poziva britansku kancelarku da zamrzne carine na vino u budžetu za naredni mesec.

“Poslovni ljudi u Britaniji već su bili prisiljeni da se nose s visokom devalvacijom funte, rastućom inflacijom i neizvesnošću nakon izglasavanja Brexita – koji su svaki za sebe povećali troškove vinskih kompanija za oko 30 miliona potrošača”, rekao je Bil. “Poslednje što ostrvskim kompanijama za proizvodnju vina ili britanskim potrošačima sada treba je još jedan porast akcize.

Gardijan

Biti genije… poput čoveka od 94 godine

Veteran američke vojske, 23-godišnjak po imenu Džon Gudinaf (John Goodenough) je 1946. krenuo na Čikaški Univerzitet sanjajući da će završiti studije fizike. Kada je tamo stigao, profesor ga je upozorio kako je već bio „previše star da bi uspeo na polju fizike“.

Nedavno je doktor fizike Džon Gudinaf ovu priču ispričao novinarki Njujork Tajmsa, grohotom se smejući. Ignorisao je savet profesora i nije napustio studije; danas, sa 94 godine uzburkao je američku hajtek industriju svojom zapaljivom kreativnošću. On i njegov tim na Univerzitetu u Teksasu podneli su prijavu patenta za novu vrstu baterije koja će, ukoliko radi shodno obećanjima izumitelja, biti tako jeftina, lagana i bezbedna da će uneti revoluciju u pogon električnih automobila i učiniti da vozila na naftni pogon konačno postanu prošlost. Njegova najava izazvala je komešanje, delimično i zbog toga što je Gudinaf bio poznat javnosti i ranije. On je 1980. godine, u dobi od 57, učestvovao u epohalnom otkriću litijum-jonske (tj. ponovo punjive) baterije, koja je veću snagu električne energije “upakovala” u manji format.

Skloni smo da pretpostavimo da kreativnost opada sa godinama. Pa ipak, priča o Džonu Gudinaf sugeriše da neki ljudi, kako postaju stariji, bivaju sve kreativniji. Nažalost, oni čija kreativnost kasnije procveta primorani su da se bore sa snažnim predrasudama uperenim protiv njih.

“Mladi ljudi su naprosto pametniji”, rekao je Mark Zakerberg na univerzitetu Stenfordu 2007. godine, kada je već bio 22-godišnji izvršni direktor Fejsbuka. Ugledni portal za informacije iz sveta hajtek industrije, VentureBeat, je pisao da je Cuk rekao: “Ja sam samo vlasnik dušeka”. A zatim je svojom pretpostavkom izneo „korelaciju koja postoji između mladih i njihovih kreativnih potencijala“. Njegova logika nije baš imala smisla (a kasnije se izvinio), mada  je smisao njegovog iskaza bio sasvim jasan: sredovečni ljudi opterećeni su dosadnim imovinskim pitanjima (popravkom oluka, zubnim koncem, ortopedskim cipelama), i – zastarelim idejama.

Od tog govora od pre deset godina, izgleda da je obožavanje mladih (i što mlađih!) talenata u Silicijumskoj dolini poprimilo oblike virusnog ludila. Nedavno je 12-godišnji pronalazač po imenu Šubam Banerdži (Shubham Banerjee) dobio „obrtna sredstva“ odnosno venčer kapital ni manje ni više od Intela, kako bi otvorio svoju kompaniju.

U takvoj klimi, lako je nama sredovečnima da zaista i poverujemo kako su epohalni skokovi naše imaginacije i kreativnosti odavno iza nas, i da su inovacije nešto što isključivo pripada klincima.

Kada inspiracija proradi  – Tabela desno:

Kada su izumi u pitanju, danas je najšire rasprostranjena zaštita međunarodnih patenata iz oblasti informacionih tehnologija, nauke o materijalima, genetike i antiejdž oblasti. Pronalazači uzrasta između 46 i 60 godina nosioci su većine tih patenata.

Uzrast nosilaca patenata, 2011-2014 – Podaci za trijadne patente (onih zajednički podnetih od istih pronalazača u SAD, u E.U. i Japanu), što je tek jedan mali deo svih američkih patenata. Izvor: Fondacija za informacione tehnologije i inovacije (ITIF), Njujork Tajms.

Dešava se upravo obratna svar: mnogo je dokaza koji ukazuju da okasneli procvat kreativnosti nipošto nije neka anomalija, naprotiv. ITIF je 2016. pokazao da vrhunac kreativnosti među pronalazačima nastupa u kasnim 40-tim, i da u toj dobi pronalazači zadobijaju sve veću produktivnost i kreativnost – to se, dakle, dešava upravo u drugoj polovini njihovih karijera. Slično tome, profesori Instituta za tehnologiju u Džordžiji i japanskog Univerziteta Hitocubaši, koji su proučavali podatke o nosiocima patenata utvrdili su da prosečni pronalazač oba pola u Sjedinjenim Američkim Državama podnosi svoj patent agenciji za zaštitu patenata tek u svojoj 47. godini, a da najvredniji patenti često potiču od najstarijih pronalazača – onih koji su stariji od 55 godina.

Džon S. Volš, jedan od profesora, našalio se na račun američke Kancelarije za patente, „koja bi trebalo da nudi visoke popuste jer postoje jasni dokazi da ljudi u godinama, s velikim radnim stažom, u znatnoj meri doprinose rađanju najznačajnijih pronalazaka.”

Jedna studija koja je proučavala dobitnike Nobelove nagrade iz fizike utvrdio je da su ovi laureati, počev od 1980-ih, svoja otkrića u proseku pravili tek u dobi od 50 godina. Studija je takođe otkrila da vrhunac kreativnosti među dobitnicima Nobelove postaje svake godine nastupa u sve poznijim godinama. Dosta je onih koji već duži niz godina predviđaju da će doktor Gudinaf u jednom trenutku dobiti Nobelovu nagradu, ali iz Stokholma taj poziv dosad nije stigao. Džona bismo možda mogli da nazovemo novom Sjuzan Luči (Susan Lucci) iz oblasti hemije. Ukoliko švedski komitet za dodelu Nobela konačno prelomi, on bi mogao da bude najstarija osoba ikada koja će primiti Nobelovu nagradu – čisto kao predznak nadolazećeg trenda.

Razgovarajući sa Džonom, nameće se i pitanje da li je njegov sjajni i briljantni um direktno vezan za njegov uzrast. Jer on je, na kraju krajeva, imao prilike da razmišlja o energetskim problemima daleko duže nego bilo koje drugo živo biće koje danas hoda ovom planetom.

Odrastao je u povoju nafte ere, na farmi u Konektikatu gde je imao peć na kerozin i kofer s ledom za čuvanje hrane. Kao dete je vozio neke od prvih automobila pionira auto-industrije, Henrija Forda. “Prvi automobil koji smo imali bio je čuveni Fordov model A”, sa pragovima za ulazak kao i akumulatorom koji je struju dobijao iz ćelija potopljenih u olovnu kiselinu.

Energetska kriza tokom 1970-ih inspirisala ga je da zamisli način na koji bi se mogla skladištiti energija u malim pakovanjima. Mi danas i dalje koristimo njegovu litijum-jonsku tehnologiju u našim laptopovima, telefonima i električnim automobilima. Njemu, međutim, već dugo smetaju nedostaci te zamisli, a vođen je potrebom da se uradi nešto bolje od tog izuma, kojeg je patentirao pre gotovo četiri decenije. “Jedna od stvari koje poseduju opštu važnost po društvo jeste i ukidanje naše zavisnosti od fosilnih goriva, a ukoliko bismo bili u stanju da napravimo prikladan električni automobil koji bi bi jeftin kao i  vozila s motorom na unutrašnje sagorevanje, drastično bismo sasekli emisiju ugljen-dioksida u atmosferi, gasa koji je glavni krivac za zagrevanje naše planete”, rekao je on.

On smatra da je današnja litijum-jonka i dalje previše podložna eksploziji, da je preskupa i po svojim performansama nažalost preslaba da bi nas iznela do te nove, bolje budućnosti. Litijum-jonka nije u stanju da nas premosti do boljeg sveta, misli on.

On je zato, pre nekoliko godina, odlučio da stvori čvrstu bateriju koja će biti bezbednija. Naravno, u savršenom svetu, baterija “solid state” tj. stabilna baterija morala bi takođe da bude jeftina i lagana. Zatim je, pre dve godine, otkrio rad Marije Helene Brage, portugalske fizičarke koja je uz pomoć kolege stvorila neku vrstu stakla koja može da zameni današnje tečne elektrolite u baterijama.

Gudinaf je ubedio Bragu da se preseli u Ostin i pridruži mu se radu u njegovoj laboratoriji. “Izvodili smo neke eksperimente kako bismo se uverili da je ova vrsta stakla“ zaista suva. A onda smo ušli u trku “, rekao je on.

Neki od njegovih kolega bili su sumnjičavi da bi on ovo mogao da izvede. Ali to nije odvratilo Džona. “Dovoljno sam star da bih znao da um ne možete zatvoriti za nove ideje. Ukoliko želite nešto korenito novo, morate da testirate svaku mogućnost.”

Upitan o svom uspehu u poznoj životnoj dobi, rekao je da su “Neki od nas su poput kornjača; puzimo i zajedno se borimo, a da to možda nismo ni shvatili sa svojih 30 godina. Ali, kornjače treba da nastave dalje.” Ovo „puzanje“ kroz život može biti korisno, istakao je on, naročito ako meandrirate kroz različite oblasti, kupeći usput tragove i saznanja. Gudinaf je svoje stručno obrazovanje započeo studiranjem fizike, a u hemiju je uskočio „sa boka“, baš kao i u proučavanje materijala, takođe držeći na oku na društvene i političke trendove koji bi mogli da pokrenu zelenu ekonomiju. “Morate da sakupite veoma pristojnu količinu iskustva kako biste sve vaše ideje uspeli da uvežete”, rekao je on.

Svoje uspehe takođe pripisuje veri u pozitivne ishode, što ga je održavalo usredsređenog na svoju misiju pobede nad zagađenjem ili oslobađanja od fosilnih goriva. Na zidu svoje laboratorije ima okačenu tapiseriju s motivom „Poslednje večere“, koji prikazuje apostole u ​​vatrenoj raspravi – nalik savremenim naučnicima koji se na konferencijama prepiru oko kontroverznih teorija. Ta tapiserija ga podseća na božanske sile koje podstiču njegov um. “Zahvalan sam za vrata koja su mi bivala otvarana u različitim periodima svog života”, rekao je. On smatra da je baterija na bazi stakla samo još jedan primer srećnih sudbinskih udesa koji su pronašli svoj način da dopru do aktera: “. U pravom trenutku, onda kada sam bio na putu da pronađem nešto ali mi je to uporno izmicalo, sudbinsko proviđenje uvek mi je otvaralo vrata saznanja”.

Na kraju, ali ne i najmanje važno: Džon upravo svojoj starosti pripisuje zasluge za osvajanje jedne nove vrste intelektualne slobode. „U svojoj 94. godini, više se ne sekirate da li ćete zadržati svoj posao – vaš um je slobodan”.

Pagan Kennedy je kolumnistkinja Njujork tajmsa i autorka knjige “Inventology: How We Dream Up Things That Change the World”.

Monopoli: štetniji nego što smo mislili

Ekonomisti sve više usmeravaju svoju pažnju na problem monopola. Ne klasičnih monopola – kao kada jedno komunalno preduzeće isporučuje struju celom gradu, već tržišnih koncentracija u celini – kada se broj igrača u industriji sa 20 spusti na samo 10, ili kada četiri najveće kompanije u industriji počnu da uzimaju sve veći i veći udeo prodaje. Ova vrsta oligopola deluje slično kao klasični monopoli – utiče na podizanje cena, ograničava veličinu tržišta i dovodi do manje efikasnosti privredepiše profesor ekonomije Noa Smit u svojoj redovnoj kolumni za portal Blumberg.

Sada imamo nove dokaze da ovakve koncentracije na tržištu takođe utiču na umanjenje prava radnika kroz smanjenje njihovog učešća u nacionalnom dohotku. Verovatno čine nejednakost još izraženijom. Takođe pretpostavljam da će se dokazati da su ovakvi monopoli jedan od glavnih razloga za smanjenje poslovne dinamike. Oni bi čak mogli biti krivci za usporavanje rasta produktivnosti. Drugim rečima, mnoge bolesti u našoj privredi verovatno možemo, bar delom, pripisati problemu tržišne koncentracije. A ona je sve gora.

Dobro je biti velik (i što veći)

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Pa ipak, pre nego što razvijemo strategiju za borbu protiv plimskog talasa monopola, potrebna nam je još kompletnija dijagnostika. Zašto se snaga monopola povećava? Najbolji umovi u ekonomskoj struci su fokusirani na ovo, ali nemaju definitivan odgovor.

U prethodnom postu, pomenuo sam nekoliko potencijalnih uzroka. Očigledan krivac je svakako bio labavi odnos prema zaštiti konkurencije. Ako je fundamentalizam slobodnog tržišta izazvao prijateljskiji stav prema spajanjima u SAD od 1990-ih, to je moglo ohrabriti koncentraciju svuda. Jedan problem sa ovom teorijom je da su antimonopolske kazne u stvari bile u porastu.

Monopoli: svesrdno nepoželjni

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Regulacija može da poveća snagu monopola time što uvećava granice za ulazak na tržište. Ako novi startapi treba da gaze kroz okean birokratije, plaćaju milione dolara za troškove usklađivanja i razvijaju čitavu infrastrukturu samo da bi uopšte mogli da započnu nadmetanje na tržištu, onda veliki igrači imaju veliku i dugoročnu prednost. Velike kompanije su u stanju da snose troškove regulacije mnogo bolje nego mali. Ako se ispostavi da je regulacija glavni razlog povećane koncentracije na tržištu, moraću da postanem daleko veći libertarijanac, piše Noa Smit.

Knjiga za “laku noć”

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Postoje, međutim, neki problemi sa ovom pričom oko regulacije. Većina negativnih trendova koji zabrinjavaju profesionalne ekonomiste – smanjeni prihod radnika, spori rast produktivnosti, nejednakost i smanjenje dinamike poslovanja – sve su ovo, zapravo, skorašnji događaji. Mnogi od njih postali su značajni tek od 2000-tih. Ali federalni propisi konstatno su rasli po svom obimu  u decenijama iza nas. U stvari, najveći porast zabeležen je tokom 1960-ih. Postoje, isto tako, dokazi da pad dinamike poslovanja nije povezan sa povećanjem broja federalnih propisa. Trebalo bi, dakle, biti oprezan pre donošenja zaključka da je problem u birokratiji.

To nas dovodi do objašnjenja vezanih za tehnologiju. U nedavnom radu Dejvida Otora (David Autor), Dejvida Dorna (David Dorn), Lorensa Kaca (Lawrence Katz), Kristine Paterson (Christina Patterson) i Džona van Rinena ( John van Reenen)  iznosi se teza da je tek tehnološki napredak omogućio izrastanje nekoliko superstar kompanija u svakoj industriji. Činjenica da lideri u industrijama sa većom koncentracijom takođe imaju tendenciju da imaju veću produktivnost podržava ovu hipotezu. Tehnologija je možda jednostavno promenila prirodu tržišta, tako da pobednici odnose veći deo profita.

To se možda dogodilo jer su porasli efekti umrežavanja. Ajfoni su, recimo, deo svoje popularnosti stekli delom i zbog velike prodavnice i Eplovih aplikacija, a prodavnica je velika jer developeri vole da razvijaju aplikacije za popularne telefone. Ili, na primer, u finansijama, gde oni koji imaju veću mrežu partnera mogu biti važniji bankama u doba interneta.05

Druga mogućnost je da su kompanije kojima se bolje upravlja inovativnije. Kako je tehnologija napredovala a konkurencija postala globalna, kontinuirane inovacije su postale mnogo važnije za korporativni uspeh nego što je to bio slučaj u prošlosti. To bi moglo obezbeđivati veću prednost onim preduzećima čiji su menadžeri usredsređeniji na inovacije. Ove kompanije mogle su prosto nadigrati svoje rivale.

Treća mogućnost je da su informacione tehnologije jednostavno uvećale arenu konkurencije, „poprište bitke“ u biznisu sada je, u eri globalizacije, globalnih komunikacija i interneta veće nego ikada ranije. Prestižni brendovi sada su u mogućnosti da prodru na lokalna tržišta širom sveta kao nikada ranije, zahvaljujući internet oglašavanju. A zahvaljujući onlajn upravljanju mrežom snabdevanja, velike korporacije mogu još efikasnije da istisnu regionalne rivale i mala preduzeća.

Ako tehnologija stoji iza povećanja monopola, biće to problem koji je teško rešiv. Stari lekovi vođenja antimonopolskih mera i politika i povećanja konkurencije neće davati rezultate – superstarovi će pobeđivati i zauzimati sve veći deo tržišta, i to će nas stalno vraćati na početak. Izazov tehnološki podstaknutog rasta monopola bi zahtevao radikalno nove ideje o javnim politikama. Nemam još odgovor na to pitanje ali mislim da bi ekonomisti trebalo da počnu da razmišljaju u tom smeru.

Noah Smith, Bloomberg

Nemačka vs. Mario Dragi: gužva na evropskom finansijskom kormilu

U nemačkim se medijima sve glasnije čuju kritike na račun prve glave Evropske centralne banke, Marija Dragija. Neki idu dotle da jedva čekaju da okonča svoj mandat, koji ističe 2019.

Markus Zoder, ministar finansija nemačke pokrajine Bavarske iz sindikalne partije CSU se, potom, javio saopštenjem da sebi “nikako ne možemo da priuštimo još jednog ministra kao što je Mario Dragi (Mario Draghi)“. Zoder još traži, u intervjuu za nemački Bild, da “njegov naslednik mora da bude Nemac, koji će osećati obavezu privrženosti “nemačkim tradicionalnim vrednostima” a to je, naime, održavanje stabilnosti valute, kako je njom upravljala Nemačka savezna banka u periodu dok je u Nemačkoj koš uvek u opticaju bila nemačka marka.

Čak i teži kritički tonovi, pa i pretnje, čule su se i od nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea (CDU), “kako ova politika jeftinog novca u Nemačkoj podstiče skepsu prema evropskoj valuti, evru. Najglasnije kritike potiču upravo iz Nemačke, jer se stiče utisak da ova zemlja i najviše trpi od takvog ponašanja ECB-a. Sada gotovo da je i besmisleno stavljati bilo šta na štednu knjižicu. Razlog tome su praktično nikakve kamate, koje su veoma blizu 0%, pa ispada da Nemce, kao naciju štediša, više nema ko da “nagradi” za svoju tako čuvenu vrlinu štedljivosti. Banke se već žale kako su Nemci, na ovaj način, već izgubili milijarde evra, jer ni nemačkim bankama ne ide bolje.

Klasičan izvor prihoda banaka su ulozi građana, a banke, onda kada uzmu novac od svojih klijenata, dele kredite i finasiraju ekonomiju. Međutim, ovaj sistem je praktično gotovo prestao da funkcioniše, jer dokle god ECB zasipa tržište novcem sa 0% kamate, tu, onda, nema ničega što bi na kraju dana ostalo samoj banci. Situacija je još lošija kada se radi o osiguravajućim društvima, kao i kod dodatnih penzija od poslodavca (tzv.Betreibsrente), i to upravo stoga što zavise od dobiti na uloge u svojim blagajnama. Drugim rečima, ukoliko u nekoj bliskoj budućnosti i u Nemačkoj bude više siromašnih penzionera, jedan od krivaca za to biće, po mišljenju brojnih Nemaca – Mario Dragi.

I prošlog četvrtka 21.aprila se, kao po pravilu svake druge nedelje i uvek četvrtkom, u Frankfurtu sastaje Veće Evropske centralne banke, koje okuplja sve šefove centralnih banaka zemalja u zoni opticaja evro-valute. Međutim, uprkos oštrim kritičkim tonovima koji potiču iz Nemačke, jedva da iko očekuje da će se bilo šta promeniti u politici ECB-a. Napokon, tek je ovog marta osnovna kamatna stopa određena na 0%, a uz to je još povećana i “kaznena” kamata, to jest kamata na novac kojeg banke skladište u ECB-u, za šta čak moraju da plaćaju 0.4%. Takođe, određeno je da će se povećati obim otkupa državnih obveznica.

Uz sve to, Mario Dragi je sasvim jasno stavio do znanja da će se takva finansijska politika “poplave novca” sasvim izvesno nastaviti, i tvrdi kako “nisu zabrinuti da će im ponestati metaka”. sasvim sigurno da je ovo bio povod za kritike koje dolaze iz Nemačke, mada je problem i to što sve te mere ECB-a jedva da deluju. Ekonomija se u čitavom nizu zemalja evrozone presporo oporavlja, i to uprkos aktuelnoj poplavi novca, ne izgleda ni da postoji opasnost od inflacije. U toj kalkulaciji, doduše, pomaže i trenutno izvanredno jeftina nafta, ali inflacija je duboko ispod unapred zacrtane granice od dva odsto.

Treba reći da taj jeftin novac naravno da prouzrokuje čak i veće probleme nego što su štedni ulozi i profiti penzionih fondova: novac “beži” tamo gde se čini da može da ostvari veću dobit. Tako su se u Nemačkoj i cene nekretnina uzvinule do nebeskh visina, iako Dragija jedva da i interesuje šta bi se moglo dogoditi ukoliko bi taj “balon” pukao. To je zato što je njegova jedina briga usmerena ka još uvek problematičnim članicama evrozone, a ne ekonomski i privredno snažna Nemačka. Još je njegov prethodnik, Žan-Klod Triše, vodio drugačiju politiku: u to doba, pre desetak godina, upravo su Nemačkoj – koja je tada bila u ekonomskim problemima – pritrebale povoljne kreditne linije, pa makar i da se tim potezom još dodatno pogorša ionako teška kriza s nekretninama u tzv “slabim” zemljama evrozone, koje se nalaze na jugu Evrope.

Postoji izreka koja kaže da majka, pre svega, voli onu svoju decu koja su najslabija – a upravo je ta poslovica odlična ilustracija politike koju trenutno vodi Evropska centralna banka, i to kao “urođena mana”, koju je stekla već po rođenju. Jer, onda kada se desi da ministar finansija Bavarske traži da naredni predsednik ECB-a od 2019. godine bude Nemac, izgledi i šanse za takvo šta su, zapravo – minimalni. I to ne zbog toga što među nekim članicama evrozone izostaju simpatije za želje i aspiracije Nemačke po ovom pitanju – i čitav špalir guvernera nacionalnih centralnih banaka bi takođe želeli da ECB “ipak malo jače stegne pojas”.

Ipak, brojne male zemlje koje pripadaju evrozoni gaje strahovanja da najveća privreda Evropske unije može zadominirati politikom evropskog novca. U veću Evropske centralne banke važi načelo “jedan član – jedan glas”, ma koliko da je ta EU članica mala, odnosno velika. Nekadašnji predsednik instituta ifo Hans-Verner Sin je pokušavao da progura svoj predlog da i u ECB-u na snagu stupi isto načelo koje važi, recimo, i u Međunarodnom monetarnom fondu: nečiji glas ima onoliku težinu koliko je i njegovo učešće u ukupnom obimu MMF-a. U tom bi slučaju i težina izjave predsednika Nemačke centralne banke Jensa Vajdemana u Veću ECB-a imala jedno sasvim drugo značenje. U ovom trenutku, Vajdemanov glas je potpuno ravnopravan sa glasovima predsednika centralnih banaka Malte ili jednog Kipra.

0000

Nemačka: sigurno utočište za pranje novca

Kada smo već kod kontrole novčanih tokova unutar EU i evrozone, treba primetiti da su krivične radnje povezane sa pranjem para u Nemačkoj daleko obimnije nego što bi iko mogao očekivati. Procenjuje se da se na godišnjem nivou kreću na nivou od oko sto milijardi evra, kaže se u izveštaju Nemačkog ministarstva finansija objavljenom 21. aprila.

“Ukupan obim transakcija kojima se u nemačkom finansijskom sektoru, a i van njega, pere novac na godišnjem nivou kreće se oko sto milijardi evra, što je dvaput više od svote od koje se dosad polazilo”, nalazi su jedne studije sa univerziteta Hale-Vitenberg, sačinjene na traženje nemačkog Ministarstva finansija.

Ako se u obzir uzme samo oblast trgovine nekretninama i umetničkim delima, broj delikata na godišnjem nivou procenjuje sa na petnaest do 28 hiljada slučajeva.

“Naročito su osetljive one oblasti u kojima se obrće velika količina keša, kao što je gastronomija (ugostiteljstvo) i hotelijerstvo“, izjavio je Kai Busman sa univerziteta Hale-Vitenberg. Ova studija pokazuje da je Nemačka, kao tržište atraktivno za ulagače, posebno pogodno tle za operacije pranja novca. Dobar deo ovog “opranog” novca potiče iz inostranstva.

Ova studija izvodi i preporuku, predlog da se bolje koordinira finansijskim kontrolnim mehanizmima. Promet novčanih sredstava koji ne potpada u finansijski sektor je, za razliku od finansijskog sektora odnosno banaka i kreditnih institucija koje su kontrolisane od strane ustanova na saveznom nivou, u rukama i nemačkih saveznih pokrajina. Eksperti i upućeni u problematiku smatraju da bi, na tom nivou, trebalo uvesti daleko bolju kontrolu.

Amerika: kraj nacije startapova?

Već godinama, ekonomisti upozoravaju da nešto izgleda nije u redu sa samim osnovama američke ekonomije. Mislimo o Sjedinjenim Državama kao o dinamičnoj zemlji preduzetnika i samostalnih poslovnih ljudi, ali ovo je mnogo manje istinito nego što je to nekada bilo. Kako su ekonomisti Rajan Deker (Ryan Decker) sada u Upravnom odboru Federalnih rezervi, i drugi pokazali, stopa po kojoj se pokreću nova preduzeća u SAD je u opadanju. Do 2000. godine, najveći deo tog pada je bio rezultat pritiska velikih lanaca i restorana koji su istiskivali lokalne porodične biznise. Ali od početka ovog veka, i brzorastuće kompanije se takođe formiraju po nižim stopama. Bum u Silikonskoj dolini o kojem čitamo u vestima je izuzetak, a ne pravilo, piše analitičar Noa Smit za poslovni portal Blumberg.

Šta je razlog za ovaj zabrinjavajući trend? Mnoga objašnjenja su predložena, ali omiljena teorija desnice o slobodnom tržištu je da je vlada  ugušila preduzetništvo gomilanjem regulative. Na primer, Rajan Striter (Ryan Streeter), direktor Centra za politiku i upravljanje na Teksas-Ostin Univerzitetu, (the Center for Politics and Governance at the University of Texas-Austin), piše:

Jedno od mogućih objašnjenja [za pad dinamike] je da stalan rast broja pravila i propisa već godinama uspešno eliminiše generaciju preduzetnika, jer troškovi pokretanja novih preduzeća prevazilaze njegove prednosti. Dobra vest je da postoji protivotrov: povećanje ekonomskih sloboda… Propisi koji su usvojeni samo u proteklih sedam godina opteretili su ekonomiju sa novih 100 milijardi dolara poreza… Vlasnici malih preduzeća sada rangiraju propise rame uz rame sa porezima kao najveću pojedinačnu pretnju njihovom rastu.

Ova priča je zavodljiva, jer se uklapa u libertarijansko i konzervativno nepoverenje prema vladi. Regulatorni okviri  lako mogu biti okrivljeni jer ima toliko mnogo vrsta propisa, a mnogi propisi koje vlada donosi su rezultat lobiranja i odluka donetih pod političkim pritiskom. U stvari, ako oni koji zagovaraju slobodno tržište ikada pomere svoj fokus sa smanjenja poreza na deregulaciju, to će me učiniti više nego srećnim.

Evo i zašto: postoji razlog za sumnju da su propisi glavni krivac opadanja dinamike formiranja novih preduzeća. Istraživanje objavljeno 2014. čiji su autori Nejtan Goldšlag (Nathan Goldschlag) i Aleks Tabrok (Alex Tabarrok) sa Univerziteta Džordž Mejson (George Mason University) pruža dokaze koji pobijaju tezu Stritera.

Strogost regulacije je teško izmeriti, pa Goldšag i Tabrok koriste RegData, relativno novu bazu regulatornog pritiska koju je stvorio Merkatus Centar (the Mercatus Center), libertarijanski orijentisani think tank. RegData se stvara na osnovu analize Kodeksa saveznih propisa, brojanjem koliko puta se ponavljaju reči kao što su “mora”, “ne može” i “zabranjeno”. Ove restriktivno zvečeće reči se zatim uparuju sa različitim industrijama na koje se odnose, korišćenjem tehnike mašinskog učenja. To je genijalan način da se nešto kvalitativno (savezni zakoni) i kvantitativno meri.

Goldšag i Tabarok smatraju da je regulativa znatno porasla u većini industrija, posebno u proizvodnji.

Ali korelacija nije isto što i uzročnost. Ako povećanje broja propisa uzrokuje smanjenje privredne dinamike, očekivali bismo da privredne grane u kojima je manje regulacije beleže veći broj kreiranih preduzeća.

Kada su Goldšag i Tabarok analizirali ove brojeve i korelacije, oni međutim nisu našli nikakav merljiv odnos između porasta regulacije i pada dinamike na nivou industrija. Sektori u kojima su pravila postajala sve strožija imaju pad pokretanja novih preduzeća po stopama koje nisu veće od onih u sektorima u kojima je nivo regulacije bezmalo nepromenjen.

Autori su analizirali i one proizvodne sektore gde je zabeležen najviši rast regulative i došli do stog zaključka. U industrijama koje su u većoj meri regulisane nego što je to bio slučaj proteklih godina stope rasta broja novih preduzeća bile su približno iste kao i u drugim industrijama gde to nije bio slučaj.

Niti su promene u otvaranju novih radnih mesta i njihovom ukidanju – što je druga mera dinamičnosti industrije – u korelaciji sa promenama u regulatornoj strogosti.

Važno je napomenuti da je Tabarok sam izrazito libertarijanski orijentisan ekonomista, a Mekatus Centar je ideološki naklonjen slobodnom tržištu. Dakle, ovaj rad nije samo primer rada ekonomista koji su naklonjeni regulaciji i guraju svoju agendu. Goldšlagov i Tabarokov papir predstavlja snažno pobijanje onih koji tvrde da rezultate ekonomista pokreću njihove ideologije.

Ipak, ovaj rad ne dokazuje da propisi nisu uzrok smanjenja dinamike formiranja novih preduzeća. RegData baza podataka analizira samo savezne propise, a ne državne i lokalne. Osim toga, metod merenja strogosti propisa RegData može da bude pogrešan; isto bi se moglo reći i za njihov algoritam koji uparuje propise sa industrijama. Biće potrebno uraditi još istraživanja na istu temu pre nego što odlučno odbacimo ideju da je snažna regulativa kriva za ovaj fenomen. Ali, u međuvremenu, stručnjaci bi verovatno trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da sa sigurnošću tvrde da je vlada glavni krivac što su Amerikanci izgleda izgubili preduzetničku iskru.

 

Noah Smith, Bloomberg

 

 

Naučna disciplina koja proučava – neznanje

Često smo skloni da razmišljamo o neznanju kao o nečemu što bi trebalo da se prevaziđe ili nekako iskoreni mada je, zapravo, baš neznanje onaj glavni pokretač koji podstiče, prvo radoznalost, a samim tim i – razvoj nauke, donosi NYT.

07

Negde sredinom 80-ih godina prošlog veka, profesorka hirurgije sa Univerziteta u Arizoni, Marlis Vit (Marlys H. Witte) je predložila da se počne s uvođenjem predmeta “Uvod u medicinsko i drugo neznanje”.

Mora se reći da ova njena ideja nije bila baš najbolje prihvaćena; službenik izvesne fondacije kojoj se profesorka Marlis obratila kao potencijalnom finansijeru ovog predmeta joj je odgovorio kako će radije podneti ostavku nego što bi podržavai predmet iz oblasti – neznanja.

Prijateljski su joj napominjali da makar promeni naziv “predmeta”, kako bi bila “probojnija” za moguće finasijere ali ona, ipak, nije htela da odustane od koncepta da to ipak bude “predmet o neznanju”. Pedagozi i nastavni sloj prečesto propuštaju da naglase koliko, zapravo, ima nepoznanica u okviru nekog klasičnog školskog predmeta, discipline ili zadate teme. Marlis Vit je nekoliko godina kasnije napominjala da “Današnji tradicionalni udžbenici posvećuju najviše osam do deset stranica raku pankreasa”, a da pritom nikada ne kažu svojim učenicima i studentima kako, zapravo znamo jako malo o ovome.” Marlis je pre svega želela da njeni studenti počnu da shvataju granice (ne)znanja, kao i da razumeju da dobra i prava pitanja po pravilu zaslužuju podjednaku pažnju kao i odgovori. Napokon se pojavio i finansijer: bio je to Američki medicinski Savez – asocijacija koja je prva učinila da njena zamisao postane stvarnost… pa se njeni studenti rado prisećaju tog predmeta pod nazivom “(Ne)znanje stotinu i jedan”.

Predmeti egzotični poput ovog su i dalje su retki, zapravo gotovo da ih i nema, mada su poslednjih godina naučnici ubedljivi u svojim tvrdnjama da usredsređivanje na nepoznato može da pobudi latentni, skriveni poriv radoznalosti, dok isključivo isticanje samo onog što nam je poznato može dovesti do iskrivljenog razumevanja jedne bitne stvari, a to je: kakva je prava priroda znanja?

02

Stručnjak za neurologiju s Univerziteta Kolumbija, Stjuart Firstejn (Stuart J. Firestein) je 2006. godine započeo da drži predavanja iz “predmeta o naučnom neznanju”, pošto je, na svoje zaprepašćenje, otkrio da mnogi njegovi studenti veruju i gaje iluziju kako se danas zna gotovo sve o mozgu (duhovitost u vezi ovoga je njegov komentar: “Posumnjao sam da bi udžbenik-knjižurina od 1414 strana iz neurologije mogla da bude glavni krivac za ovu masovnu studentsku samoobmanu”).

Po njegovim tvrdnjama koje se pojavljuju u njegovoj knjizi koja datira iz 2012. o tome na koje sve načine neznanje podstiče razvoj nauke – mnogobrojni naučni fakti i “dokazi”, jednostavno, nisu dovoljno čvrsti da bi bili “večito nepromenjivi”, već im je, u stvari” suđeno da nailaze na žestoko osporavanje i revidiranje od strane generacija koje tek dolaze.

Firstejn piše i da otkrića u nauci nikada nisu bila rezultat nekakvo linearnog, urednog i pedantnog “procesa” – kako to mnogi njegovi studenti u svojim glavama zamišljaju – već najčešće podrazumevaju, prema njegovim rečima, “tapkanje u prostoriji u kojoj vlada mrkli mrak, kada počinjete da se sudarate s neidentifikovanim objektima dok tražite jedva uočljiva prikazanja”. Doktor Firstejn, potom, poziva svoje kolege naučnike iz različitih disciplina da svoje studente podučavaju onome što ih zaista uzbuđuje — ne, u svakom slučaju o hladno i neosetljivo predstavljenim činjenicama već o intrigirajućim, sasvim nepoznatim, nazovimo ih tek predosećajima — čime ovaj eminentni neurolog pokušava da uspostavi novu relaciju između studenata, učenika i mladih naučnika i istraživačkog procesa.

Predstaviti nesaglediva područja neznanja manjima nego što ona zaista jesu, a “čvrsta i ustanovljena saznanja” stabilnijim i solidnijim, studente često navodi da počnu da se navikavaju na pogrešno shvatanje odnosa između pitanja i odgovora na njega.15Mi, u stvari, o neznanju (pre)često razmišljamo kao o nečemu što bi trebalo prevazići ili iskoreniti, kao da je neznanje, naprosto, tek nedostatak tj odsustvo znanja. Ali, treba biti svestan da odgovori na trenutna pitanja nikako ne predstavljaju kraj zapitavanja; naprotiv – trenutni “odgovori” trebalo bi da posluže tek kao provokacija za neka nova pitanja.

Majkl Smitson (Michael Smithson), profesor sociologije sa Državnog Univerziteta u Australiji koji je svojim studentima ovog leta održao onlajn kurs iz “neznanja”, voli da upotrebljava analogiju koja sledi: Što više bude raslo “ostrvo znanja”, tim će pre njegova obala biti sve duža i duža. Prostije rečeno: što se više budemo uljuljkivali da je u srcu našeg malog ostrva znanja sve veće područje izvesnosti, tim pre će obale neznanja našeg ostrva postajati sve veće.

A upravo je to prostor u kojem se neznanje i znanje dodiruju. Bolje rečeno, što je više onih stvari koje navodno “znamo”, tim se pre više možemo dalje upitivati. Naravno da odgovori ne treba i ne mogu da pobeđuju pitanja, već se pitanja, upravo suprotno, međusobno umnožavaju. Odgovori po pravilu kreiraju neka nova pitanja.

Treba napomenuti, takođe, kako radoznalost nije tek neko “duševno raspoloženje”, stvar dobre volje da se za nešto zainteresujemo, niti je naročita sposobnost za nešto (npr. za nauku, istraživanja) statični nacrt, dispozicija; radoznalost je strast ljudskog uma koja treba i mora da se neprekidno širi.

Mapirati ove obale koje treba da pripadnu “ostrvu znanja” (sjajna metafora koja veoma slikovito i tačno prikazuje sićušnost našeg znanja naspram ogromnog prostranstva koje je i nadalje neizmerni “okean neznanja”) zahteva od nas shvatanje šta je to “psihologija nepoznatog”: to je Obala koja neprekidno raste, i gde odgovori samo rađaju neka nova pitanja. To je teren koji je karakterističan po tome što su u njemu kontradiktorne, suprotne i nejasne informacije. Ishod naše samoupitanosti je stanje u kojem se osećamo nesigurnima, kako su pokazali psiholozi, doprinoseći da naše emocije budu još intenzivnije: ne samo osećanja iznenađenosti i uzbuđenosti, već i osećanja frustracije i konfuzije.

21

Granično područje između onog što je potpuna nepoznanica poznata teritorija predstavlja ono mesto na kojem započinjemo borbu protiv sopstveniih predrasuda, kako bismo istražili i prihvatili sve one podatke koji odstupaju. Ovo je, u stvari, borba koju je 1962. fizičar, istoričar i filozof nauke Tomas Kun (Thomas S. Kuhn) opisao 1962. godine u svom klasiku pod nazivom “Struktura naučnih revolucija.” Nasuprot tome, u središtu našeg “ostrva” je utešno i sigurno, “bezbedna zavetrina” čime bi se mogli objasniti razlozi zbog kojih se biznisi žilavo bore kako bi uvek ostali inovativni – a samim tim i konkurentni na tržištu. Onda kad stvari idu dobro, firme započinju da “izostaju iz prakse učenja novih stvari, i potom se neminovno uparlože”, kaže prof. Geri Pizano (Gary P. Pisano) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School). Oni tada počinju da beže od neizvesnosti, tražeći bezbedno utočište u unutrašnjosti ostrva.

“Nauka o (ne)znanju — ili kako se zove agnotologija jeste termin koji je postao popularan i široj javnosti zahvaljujući Robertu Proktoru (Robert N. Proctor), istoričar nauke na Univerzitetu Stenford. Ova “naučna disciplina je tek u svom nastajanju. Ova nova istraživačka je rasuta u komadiće i još uve nije sistematično povezana jer je još uvek relativno mlada i zbog toga što prevazilazi tradicionalno zacrtane granice naučnih disciplina. Ipak, pridavanje pažnje nepoznatom, uz predstavljanje i osvetljavanje onih slučajeva koji mogu da sjajno ilustruju plodotvoran odnos između pitanja i odgovora koji na njega usledi, uz istraživanje “psihologije nepoznatih oblasti” predstavlja neophodnost današnje ozbiljne nauke.

Stoga bi svi koji se bave obrazovanjem – profesori i nastavnici – trebalo da dužnu pažnju posvete odnosu koji postoji između neznanja i kreativnosti koju ona proizvodi, uz “strateško kreiranje neizvesnosti” koja bi buduće naučnike uvek iznova podsticala na istraživački proces.

Izgleda da je došao trenutak da “na neznanje gledamo kao na uobičajenu pojavu, a ne kao na nekakvu devijaciju,” odvažno izjavljuju sociolozi Linzi Mekgoj (Linsey McGoey i Matijas Gros (Matthias Gross). U tom slučaju će naši studenti postati inteligentniji i radoznaliji: ukoliko, uz sve dosadašnje “naučne dokaze i činjenice”, budu upoznati i s teorijama koje barataju nepreglednom teritorijom našeg naučnog neznanja.

 

nytimes.com

Fizičari danas: ambicioznost bez pokrića, ili…

…ili je ambicioznost koja je majka velikih i ingenioznih stvari: čak i da ne uspete u dokazivanju svoje teorije, nešto će od vašeg nauma i ideja ipak ostati u glavama drugih naučnika, pokrećući stvari ka konačnom razrešenju. Nauka je razbarušena rabota, carstvo naseljeno likovima spremnim da rizikuju sve kako bi, nažalost srozali svoju dotadašnju dobru reputaciju. O rizicima preuranjenog objavljivanja naučnih rezultata piše Fajnenšel tajms.

(Foto: FABRICE COFFRINI/AFP/GettyImages)

Velike ideje u fizici poseduju neku samo njoj specifičnu romansu, glamur koji neke druge naučne oblasti ne mogu da zadobiju. Tamna materija, navodno, čini najveći deo materije u svemiru, premda i dalje ostaje nevidljiva našem oku i savremenim instrumentima, a njena suštinska privlačnost istovremeno je u njenoj sveprisutnosti i nevidljivosti.

Ti kvaliteti su ovu naučnu disciplinu uzdigli gotovo do statusa božanskog – još jedna asocijacija, pri pomenu na fiziku, kao što je već dobro poznato, jeste Higsov bozon, takođe prozvan i Božjom česticom, čije je postojanje konačno potvrđeno 2012. godine. Ovi monumentalni misaoni koncepti lako su osvojili ljudsku maštu upravo zbog toga što nas primoravaju da razmišljamo o našem mestu u kosmičkom poretku stvari, gomilajući hektare i hektare novinske hartije i globalne medijske pokrivenosti. Fizika, naročito fizika fundamentalnih čestica, neprestano je u žiži javnog mnjenja i svetskih medija, iako nisu sva “reklamirana” otkrića doživela svoje zvezdane trenutke: “nalaz” da neutrini putuju brže od svetlosti, koji je pretio da obori kamen temeljac fizike, je povučen; ispostavilo se kako su “gravitacioni odjeciVelikog praska”, za koji se iskreno verovalo da je gotovo izvestan dokaz za aktuelnu teoriju nastanka Vasione, tek samo “buka” izazvana galaktičkom prašinom.

Sada neki naučnici tvrde da bi lestvicu za nove proboje i koncepte u domenu fizike trebalo daleko više podići. Jan Konrad (Jan Konrad), profesor fizike astročestica na Kraljevskom Univerzitetu za tehnologiju u Stockholmu je ovog meseca u naučnom časopisu Nature tvrdio kako bi trebalo preispitati valjanost sve prisutnije prakse otvorenog puštanja u javnost zamisli i koncepata koji su tek u svojoj ranoj fazi – kako bi se naznačili zanimljivi rezultati, koji bi se, potom, mogli proveravati u saradnji sa ostalim naučnicima. Statistička strogost bi trebalo da je neprestano na “dnevnom redu”, a fizičari ne bi trebalo da objavljuju izvanredne rezultate jednog eksperimenta pre nego što se sprovedu paralelni eksperimenti, koji bi potvrdili ili demantovali određene sumnje i naznake.

Takvi predlozi bi mogli da nauku učine netaknutim zabranom, nedodirljivim onima koji nisu “izabrani”, ali bi se pojavio i rizik da se ona autsajderima učini sterilnom – uključujući i poreske obveznike koji nauku, u velikoj meri, i finansiraju. Nauka je “razbarušena”, strastvena rabota koju naseljavaju likovi spremni da rizikuju sve ne bi li postigli svoj cilj – ugrožavajući, ujedno, i svoju dobru reputaciju. Pogled na neke opovrgnute “dokaze” može biti dosta bolan, prethodno zagovarani “rezultati” se obaraju i sve to nanosi dosta bola vrhunskim naučnicima koji su se usudili da u javnost izađu sa nekompletnim proverama. Time pada i javni ugled naučnika koji se usudio da kroči u ovu “kulu u oblacima”, iako je sigurno poštenije predstaviti nauku takvu kakva zaista jeste: ona je pre jedan neprestano zamršeni proces nego gotova stvar. Stoga, i naučnici koji požure s objavljivanjem svojih rezultata nisu prevaranti, već samo željni da objave Novu Stvar.

Antonio Ereditato

Profesor Antonio Ereditato je proživeo svu buku i bes tog procesa. On je nekada vodio eksperiment “Opera” sa sedištem u podzemnoj laboratoriji Grand Sasso u Italiji, koja je beležila dolazak-prolazak neutrina generisan u CERN-u u Ženevi, udaljenom 732km . Neutrini su praktično čestice bez mase koje mogu da putuju brzinom svetlosti, ali ne i brže od toga – to je fizička granica koju je 1905. prvi put postavio Albert Ajnštajn (Albert Einstein) u svojoj specijalnoj teoriji relativnosti. Profesor Ereditato izračunao je da neutrini koji u njegovu laboratoriju dolaze iz laboratorije u Cernu prkose Ajnštajnu jer, “putuju brže od svetlosti”. On je svoje uvide u podatke proveravao u više navrata – i u dobroj ih veri objavio 2011, postavši udarna vest širom sveta.

Šta bi bilo da je Ereditato imao samo malo više strpljenja? ‘Ajnštajn je opet bio u pravu’ je, nažalost, naslov kojeg mediji i naslovne strane, kao ni čitaoci, nisu mogli da olako progutaju.

Postojala je samo jedna mana: njegovi nalazi nisu bili verodostojni. Važni projekti često se vode po principu paralelnog eksperimentisanja u potrazi za istim rezultatom, ali koristeći različite tehnologije, u cilju dobijanja validnih, utemeljenih podataka – a Opera je imala svoj projekat paralelnog eksperimentisanja pod nazivom Ikar, koji je nešto kasnije pokazao da se neutrini i dalje nezgodno drže Ajnštajnovih postavki iz 1905. godine. Sumnja je pala na “labave kablove za sinhronizaciju satova u CERN-u i laboratoriji Gran Sasso”, a profesor Ereditato je ubrzo potom podneo ostavku.

Šta bi se desilo da je imao samo malo više strpljenja? “Ajnštajn opet bio u pravu” bio je u tom trenutku naslov kojeg je bilo teško prodati kao naslovnu vest. Pa ipak, bez ove drame mnogi ljudi ne bi, zapravo, ni znali šta je neutrino, niti bi znali da naučnici naporno rade u podzemnim laboratorijama, u kojima se teorije stare stolećima testiraju do svojih krajnjih granica. Ovi skorašnji izveštaji o neslavnoj “neutrino sagi” podsetio je čitaoce širom sveta da je nauka jedna dinamična potera za istinom; a to je, zapravo, jedna nadasve važna – možda i najvažnija – poruka koju jedan pedantan i besprekoran naučni dokaz ne bi uspeo da prenese čitaocu. Kraće rečeno, jedino nas je neslavan kraj ovog ekperimenta iznova podsetio na količinu neizvesnosti s kojom su vrhunski naučnici svakodnevno suočeni.

Naučnici su prošle godine javili da su “čuli” odjeke Velikog praska, i to u obliku gravitacionih talasa. O ovom eksperimentu “Biceps 2” se tada dosta pisalo; podaci iz satelita Planck, kako se kasnije pokazalo, predstavljali su lažnu uzbunu. Galaktička prašina je bila “krivac” za stvaranje lažnog signala (ili, bolje rečeno, lažno protumačenog signala), mogućnost koja je uzgred, u jednom trenutku, bila i pomenuta pre nego što su dodatne provere oborile ovaj “dokaz”. pa ipak, i pored neslavnog “izletanja” u javnost, ignorisati projekat Biceps 2, kada su svi fizičari jedino mogli da pričaju o tome, bio bi “propust na dužnosti”. Uostalom, moglo bi se postaviti pitanje: Zašto isključiti nas laike i autsajdere iz drame? Ovako, s nama, je daleko uzbudljivije, i zabavnije.

06Džon Pendri

Od naučnika se iziskuje velika hrabrost da bi se uopšte usudio da objavi neki neobičan rezultat, kao što je pre dve godine u intervjuu učinio ser Džon Pendri (John Pendri). I pored svega – i pored prisutnih rizika po reputaciju – ipak je ovo način koji, takođe, i pokreće nauku i naučnike da idu dalje. Londonski Imperijal koledž (Imperial College) na kojem Pendri predaje je u akademskim krugovima bio najpoznatiji po izmišljanju ogrtača za nevidljivost (sačinjenog od materijala koji savija svetlost oko objekta), mada je najveća opasnost po reputaciju bilo objavljivanje matematičkog izvoda koji “dokazuje” savršeni objektiv. Takav objektiv nikada potom nije viđen; pa ipak, uprkos svom skepticizmu i povikama na njega, Pendri je ipak dokazao kako je ovo, teoretski, moguće.

“Kada uočite neku anomaliju, nešto što iskače iz uobičajenih naučnih zakona, obrazaca i teorija, možda to može biti tek zrnce prašine u ozbiljnoj naučnoj diskusiji, a zapravo je božji dar”, kaže Pendri. “Jer, to će zrno prašine ili poboljšati vaše razumevanje ili će dovesti do nečeg novog.” Drukčije rečeno: ipak objavi – i primi na sebe svo prokletstvo sveta.

Anjana Ahuja, Financial Times

Umalo uhapšen, sada prognan, Snouden ipak šeta Amerikom – zahvaljujući robotu

Edvard Snouden (Edward Snowden) pojavljuje se preko Bim-bota (Beam bot) u ACLU-ovim njujorškim kancelarijama, sa novinarkom Lorom Poitras, direktorom Fondacije Freedom of the Press, Trevorom Timom i stručnjakom za bezbednosne tehnologije Mikom Lijem. I tu nije kraj njegovom ‘švrljanju unaokolo’, prenose BBC i The Guardian.

Otkad je pre oko godinu dana prvo postao ime poznato u svakoj kući na našoj planeti, Edvard Snouden je kao ‘dežurni virtuelni krivac‘ postao moderna verzija Maksa Hedruma: njegovo se lice na ekranu emituje iz egzila u Rusiji ili Hong Kongu, gde mu je pretila opasnost da bude uhapšen. Ali, u doba TelePresence robota, pojavljivanje čak i njegovog lica na ekranu nije toliko pravno problematično i restriktivno kao što bi to nekada bilo. Hi-tech špijunaža više nije nikakva novost.

 

Edward Snowden Appears At TED Conference

(Edvard Snowden na TED-u, kurator je bio Chris Andersonfoto: Steven Rosenbaum/Getty/WIRED.com)

 

Tokom najmanje poslednja tri meseca, Snowden i njegove pristalice eksperimentisali su sa upotrebom Beam Pro sistema za daljinsko prisustvo; ekran i kamera sa Wi-Fi vezom, na stalku koji se kreće na točkovima, a kojeg Snouden može koristiti za komunikaciju s osobljem u njujorškoj kancelariji Američke Unije za građanske slobode (ACLU), kako kaže njegov ACLU advokat Ben Vizner. S jednog računara u Moskvi, Snouden može da uključi video-bota i koji se kotrlja uzduž i popreko ACLU kancelarije. I Snoudenove pristalice nadaju se da bi Beam-bot sistem mogao biti prvi od nekoliko koji bi omogućio da ovog dojavljivača dovedu u prostorije u kojima bi se nalazili njegovi poklonici širom sveta, delimično neutrališući izolaciju na koju je prinuđen zbog optužbi za špijunažu, kao i eventualnih konsekvenci ako bi napustio relativnu bezbednost pod okriljem Rusije.

“Koristi ga da bi se npr. otkotrljao u hodnik i velikodušno interaguje sa velikim brojem zaposlenih u ACLU”, kaže Vizner. “Mislim da to može da bude razložan odgovor na njegov egzil.”

Snoudenova široka upotreba Beam bota u ACLU kancelarijama započela je još pre njegovog martovskog govora na TED-u, kada je koristio istog robota na točkiće vrednosti $16,000 da bi nastupio na bini. Vizner kaže da su organizatori želeli da testiraju TED robota u Njujorku pre nego što je korišćen na konferenciji u Vankuveru. “Doneli su nekoliko modela u kancelariju, i tu smo ih priključili”, kaže Vizner. “Utvrdili smo da su radili zaista dobro.”

Snowden, kome Sjedinjene Države i dalje prete hapšenjem, u prilici je da shvati kako njegov slučaj nije beznadežan, naprotiv, i da je pravna priroda njegovog slučaja takva da bi mogao čak  i da dokaže kako nije kriv. I pored svega, zvaničnici Bele Kuće i dalje žle da Snowden bude priveden. A do tada, Snouden se nalazi na slobodi: Rusi i ne pomišljaju da on treba da bude priveden.

Snouden može da svog robota “vozi” tokom svoje kancelarijske ‘teleprezentacije’ , krećući se pomoću sistema strelica na svojoj tastaturi. Brzina mu je sasvim dovoljna: dve milje (3km) na sat. Ima bateriju koja traje osam sati pre nego što treba da pristane na stanici za punjenje po ceni od $950, pa čak i postoji i “žurka stil” (party mode), kada se aktivira više ambijentalnih mikrofona i podiže nivo jačine ugrađenih zvučnika.

Od svog prvog pojavljivanja na TED-u, Snoudenov Beam bot došao je u centar pažnje ponovo u sredu 11. juna 2014. u priči za nemački list Tagesspiegel. Međutim, dok je Tagesspiegel opisao Snoudena kao nekog ko koristi Beam bot sistem redovno i stalno, Vizner kaže da je ‘Snoudenbot’ tek povremeni posetilac ACLU kancelarije. Jednom prilikom je izvršni direktor neprofitnog sektora Entoni Romero je ‘poršetao sa ovom mašinom kroz zgradu. Drugi put, Vizner je morao da brzo skoči na nešto drugo i javi se na telefon u vezi sastanka sa jednim svojim klijentom – takođe dojavljivačem. Kada je sišao s telefona, otkrio je da je Snouden upravljao ‘Snoudenbotom’ svuda unaokolo, naročito se zadržavši u razgovoru sa advokatom za građanske slobode Džamilom Džaferom u njegovoj kancelariji, gde su raspravljali o zakonskoj odredbi 702 Zakona o spoljnom tj inostranom obaveštajnom nadzoru. “Bilo je to veoma kul”, kaže Vizner. U svakom slučaju, još je u avgustu 2013. BBC pisao o povredama pravila privatnosti koje je počinila američka beznednosna agencija NSA, pa bi se na Snoudena moglo gledati i kao na čoveka koji nije kriv, već, zapravo zaslužnog branioca građanskih sloboda na globalnom nivou.

 

snow 00

(Snowden se javlja preko Beam bota, u kancelarijama ACLU, Njujork. S leva: Lora Poitras, Trevor Timm i Micah Lee.  foto: Freedom of the Press Foundation)

Trevor Tim, direktor Fondacije Freedom of the Press (Sloboda štampe), u čijem odboru sedi i Snouden, kaže da je “Edvard bio zainteresovan da isproba TelePresence robota i pre njegovog nastupa na TED-u. “Govorio je ljudima da bi ovaj robot mogao da promeni pravila igre na polju tehnologije”, kaže Tim. “Ne mislim da je iko poverovao u njegove reči sve dok dok ga nismo videli u akciji… Sve što mu je potrebno jesu ruke da bi otvorio vrata, a onda može da ide kuda god želi.” Inače, Edvarda Snoudena je intervjuisao i TED kustos Kris Anderson preko BEAM daljinskog sistema. Tada je Kris ‘priveo‘ Edvarda na ‘ispitivanje’, na koje je Snouden veoma rado pristao. Inače, Snouden ne pristaje na često ‘druženje’ s medijima, i ne daje izjave za štampu baš tako lako.

Tim se susreo sa Snoudenom-kao-robotom u aprilu 2014., zajedno sa Lorom Poitras, novinarkom i sineastom koja snima dokumentarac o njemu. “Njegova pojava na monitoru je tada obasjala sve prisutne”, opisuje Tim. “Kada je krenuo ka nama, svi smo nekako mahinalno odstupili unazad.”

Ove i slične scene već su izrodile žanr tviterskog humora koji se zove “Snoudenbot”. “Bip Bup, verujem u transparentnost”, navodi jedan tvit sa naloga koji se zove ‘Robot Snouden’. Glen Grinvald, osoba koja je prva dobila Snoudenovu informaciju o curenju podataka, napisao je da bi voleo da vidi ‘Snoudenbota’ kako se kotrlja preko parkinga Američke bezbednosne agencije NSA.

Ali šalu na stranu, Tim i Vizner kažu kako se nadaju da će pokušati da nekako postave više Beam botova na druge lokacije, na kojima bi bi želeli da ljudi imaju interakciju sa Snoudenom, kao što sada imaju u kancelariji Fondacije za slobodu štampe u San Francisku i na škotskom Univerzitetu Glazgov, gde je Snouden u februaru 2014. izabran za rektora. “Nadam se da će jednog dana postojati čitava flota ‘Snoudenbotova’ širom sveta,” kaže Tim.

Najveća mana Snoudenovih TelePresence robota mogla bi, zapravo, biti njihova bezbednosna strana – što bi bila i glavna prepreka za nekadašnjeg američkog obaveštajca poznatog po svojim gotovo paranoidnim merama kojima nastoji da spreči nadzor svojih komunikacijskih linija. Snoudenov Beam bot koristi standardnu TLS i AES 256-bitnu enkripciju za obezbeđivanje privatnih razgovora. Ali, vodič kroz mrežu sigurnosnih administratora upozorava da kompanijske “infrastrukture uspostavlja odnos poverenja između uređaja i pilot stanice”, kao i da bi “ugrožena infrastruktura bitla u stanju da sprovede napad na posrednika u komunikaciji”. To znači da bi neko mogao da upadne usred Snoudenove komunikacije sa auditorijumom, i predstavlja se kao on, dajući lažne odgovore za koje bi publika mislila da su autentični; zapravo, posrednik koji bi zauzeo Snoudenovu liniju, i umesto njega vodio razgovor). Sa pravom upotrebom hakerskih znanja i veština ili na pravni zahtev, drugim rečima, onaj koji prisluškuje komunikaciju možda bi moći da zna sve ono što robot čuje, vidi ili kaže. Ovo bi verovatno moglo ograničiti Snoudenovu upotrebu te tehnologije samo na razgovore za koje bi bio voljan da ih imaju samo sa širokom javnošću.

 

snow 02

(“Snowdenbot” u ćaskanju sa prisutnima na TED-u 2014. foto: Bret Hartman/TED)

Suitable Technologies, tehnološka kompanija iz Palo Alta koja je načinila ovog robota za komunikaciju, takođe se čini pomalo ‘ćudljivom’ kada je u pitanju otvorena podrška Snoudenu. Neki od njenih klijenata “nisu baš najveći ljubitelji Snoudena”, kaže marketinški direktor ove kompanije, Erin Rapacki. Oni čak i imaju klijente koji su i sami iz NSA, kako je The Forbes objavio u ovog januara.

Ali, Rapacki kaže da je “veoma srećna što nekome ko nije u mogućnosti da putuje omogući da kroz ovog Beam bota ide tamo gde želi da bude.” Ona poredi Snoudena sa drugim mušterijama, koji ove botove koriste kako bi posetili fabrike u Kini ili prisustvovali sastancima i tele-konferencijama. (Pogledajte zaista čudnije-od-fantastičnog marketinški video koji prikazuje ove navedene funkcije robota).

Rapacki smatra da je Snoudenova prva javna upotreba njihove tehnologije na TED konferenciji u Vankuveru predstavljao upečatljiv uspeh. Ona ističe da je dijapazon Snoudenove uporebe ovog robota prilikom svog govora na bini bio u rangu ljudskog bića. Nasuprot tome, kada je zamenik direktora NSA Ričard Ledžet odgovorio Snoudenu, on je to učinio putem video-veze na pozamašnom ekranu iznad bine. “Skoro da ste imali osećaj da vam se obraća Veliki Brat”, kaže Rapacki. “Ledžetov nastup nije delovao tako prisno. Sa Beam botom, moguće je stupiti u ontakt sa nekim kao da pričate licem u lice.

“Posle njegovog govora na TED-u, Snouden je koristio Beam bot da bi nakratko prolutao konferens salom, ćaskajući sa ACLU-ovim pravnikom Entonijem Romerom, pozdravljajući ostale članove iz publike, uključujući i Sergeja Brina iz Google-a, i pozirajući za one koji su želeli da s njim naprave fotografije. Kako Vizner kaže, “Svako je želeo da s njim povede razgovor i ima selfie sa Snoudenbotom”

Robot ili ne, izgledalo je kao da je to bio neki od njegovih najčovečnijih momenata u životu.

JORDAN GOLSON 12.06.2014, WIRED.com

JACOB KASTRENAKES 12. 06. 2014, THEVERGE.com

Virtuelni 13-to godišnjak prevario čoveka, prošavši prvi u istoriji Tjuringov test

“Judžin Gustmen” uspeo je da prevari 33% onih koji su ga ispitivali na Tjuringovom testu– mislili su da je Judžin čovek. Oni koji su o njemu davali sud – i koji su mislili da je ljudsko biće – bila je čitava trećina; ova se brojka može smatrati prekretnicom u razvoju veštačke inteligencije, jer sugeriše da veštačka inteligencija nije prevara,već da zadobija odlike ljudske, biološke inteligencije. O ovom kompjuteru i softveru iscrpno je pisao londonski dnevnik The Guardian.

Kako je u međuvremenu stigao i demanti od strane jednog dela naučne javnosti, da Judžin nije prava veštačka inteligencija već “samo” razvijeni softver kojim je moguće komunicirati sa ljudskim bićima – jedna stvar je jasna: iako četbot, a ne AI, ovaj softver je uspešno komunicirao sa ljudima.

Usuđujem se da primetim da smo mi, ljudska bića, više nego često na nivou ništa boljem od “ručnog mlina za kafu” i to češće nego što bismo ikada želeli da priznamo. Iako se možda i prečesto oslanjamo na mašine, koje nam pomažu u svakodnevnom radu, skloni smo da sebi pripisujemo sve zasluge, smatrajući sebe nekim briljantnim ‘mudricama’. Naša nas sujeta, prosto, sprečava da o sebi ne mislimo kao o superiornim formama postojanja.

Tako da smo sada egal: mi vs. mašine smo u nerešenoj poziciji… a rezultat je 1:1. Kao što naš mozak ima odlike fantastično razvijenog kompjuterskog softvera, tako i računari i računarski programi već poprimaju odlike “ljudskog neuro-softvera”.

Niti smo mi toliko pametni, niti su mašine toliko glupe. Ono što nam je zajedničko jeste to da su računari – baš kao i mi – tek samo nešto malo više od “ručnog mlina za kafu” 😉

Alan Turing, source: The Guardian(Bista Alana Tjuringa, vajara Alana Ketla,  u obaveštajnom centru Blečli park, Milton Kejnz, UK . foto: The Guardian

Alan Tjuring (Alan Turing) je bio svetski poznati matematičar i čovek koji je uspeo da prevari Treći Rajh svojim sistemom za šifriranje i razbijanje šifara. Svoj test osmislio je 1950. godine, rekavši tada da “ako mašinu kroz ovaj test mi kao ljudska bića ne uspemo da ‘optužimo’ kako se razlikuje od čoveka, onda je u pitanju ‘razmišljanje’ “.

Super kompjuter je prevario ljude koji su ga ispitivali, pa su pomislili kako je u pitanju 13-godišnji dečak; time je ovo postala prva mašina koja je uspela da prođe Tjuringov test, kažu stručnjaci. U Kraljevskom društvu u Londonu testirano je pet mašina kako bi se ispitalo da li su one u stanju da prevare ljude, koji bi tokom pismene konverzacije “s njim” procenjivali “o kome” se odnosno, “o čemu” se radi.

Test je 1950. osmislio pionir informatike i računarskih nauka i jedan od najvećih stručnjaka za razbijanje (ali i kreiranje) kodova u drugom svetskom ratu, Alan Tjuring. Pošto je osmislio ovaj test, izjavio je da “ako se mašina u svojim odgovorima ne razlikuje od čoveka, onda je to “istiniti i verodostojni proces razmišljanja”.

Nijedan kompjuter do sada nikada nije položio Tjuringov test, koji zahteva da barem 30% ljudskih ispitivača bude prevareno tokom serije petominutnih “razgovora”, to jest virtuelne konverzacije putem tastature i pisanog sadržaja, saopštili su organizatori ovog testa sa Univerziteta u Redingu.

turing test                     (foto: The Guardian)

Ipak, “Judžin Goostman”, koji nije ljudsko biće već računarski program razvijen tako da simulira 13-godišnjeg dečaka, uspeo je da ubedi 33% sudija da je čovek, saopšteno je sa ovog univerziteta.

Profesor Kevin Vorvik sa Univerziteta u Redingu rekao je da “U oblasti veštačke inteligencije, nema stvari koja je toliko ikonička ili toliko kontroverzna od ove AI prekretnice – Tjuringovog testa. Kao takav, ovaj test je izdržao sve provere, da bi ga, napokon, stručnjaci tako važne institucije poput Kraljevskog društva u Londonu, doma britanske nauke i poprišta mnogih velikih naučnih dostignuća tokom vekova, priznali. Ova prekretnica će ući u istoriju kao jedna od najuzbudljivijih.”

Za uspeh ove mašine “krivac” je američki naučnik ruskog porekla, Vladimir Veselov, koji živi u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ukrajinac Jevgenij Demčenko (Eugene Demchenko), koji živi u Rusiji.

Veselov je, povodom uspeha svojeg računara s karakteristikama ljudskog razmišljanja, izjavio: “Ovo je izuzetan uspeh za nas, i nadamo se da će se ovim povećati i interesovanje za veštačke inteligencije i čet-botove” (chatbots, “roboti za ćaskanje”, softver koji je u stanju da simulira razgovor s ljudskim bićima, naročito putem Interneta).

Vorvik je rekao da je i ranije bilo potvrda kako je ovaj test prošao proveru nekih računara u sličnim takmičenjima širom sveta. “Pravi Tjuringov test ne postavlja pitanja niti zacrtava specifične teme pre razgovora i ispitivanja”, rekao je on. “Zbog toga, ponosno možemo objaviti da je ova naša mašina – bez ikakve prethodne pripreme, bez prevare i dosluha sa onima koji računar ispituju – uspešno prošla test Alana Tjuringa, i to po prvi put u istoriji.”

Vorvik je rekao da bi računar sa takvom veštačkom inteligencijom nalik našoj, ljudskoj, imala “implikacije po društvo”, i da će poslužiti kao ozbiljno “upozorenje kriminalcima, naročito onima koji plivaju u vodama sajber-kriminala“.

alan 02(foto: Mashable)

Ispitivanje je obavljeno u subotu 7. juna 2014, i bilo je utoliko dirljivije jer je održano na 60-togodišnjicu smrti Alana Tjuringa, koji je postavio temelje moderne informatike. Tokom Drugog svetskog rata, njegov rad na razbijanju šifara u čuvenom britanskom obaveštajnom centru blizu Londona, Blečli parku (Bletchley Park), zaslužan je što je ovaj najkrvaviji rat rat u istoriji uveliko skraćen, spašavajući time i nebrojene hiljade ljudskih života.

Umesto da bude slavljen kao heroj, Tjuring je progonjen zbog svoje homoseksualnosti. Nakon što je podignuta lažna optužba, po izricanju presude za blud nad 19-togodišnjakom u Mančesteru 1952, bio je hemijski kastriran. Dve godine kasnije, umro je od trovanja cijanidom, počinivši očigledno samoubistvo, iako je bilo lažnih sugestija kako je njegova smrt bila nesreća. Istina je, nasuprot nekim pričama, da je Alan Tjuring, kao veliki ljubitelj vina, enologije i užitaka iz vinarija, naiskap ispio vinsku čašu ovog napitka – ali prethodno pomešanog sa cijanidom. Istina je izašla na videlo, nakon šest decenija, da bi tek 2013. godine Alan Tjuring bio proglašen nevinim. Sud vremena pokazao se, istina zakasnelo, ipak pravednim.

Prošlog decembra, nakon duge kampanje protiv lažnih optužbi na njegov račun, Tjuring je konačno posthumno pomilovan od strane Britanske kraljevske porodice.

Godine 2011, na festivalu tehnike u indijskom gradu Guvahata, aplikacija po imenu Cleverbot učestvovala je u jednom testu Tjuringovog tipa; tada je ovaj program bio doživljen kao čovek od strane od 59,3% svojih sagovornika – sudija (u poređenju sa rezultatom od 63,3%, koliko istinski čovek bude u proseku prepoznat kao ljudsko biće na Tjuringovom testu). Međutim, pošto se program oslanjao na bazu podataka stvarnih razgovora, mnogi osporavaju to da li ova mašina tj. program, u stvari, pokazuje istinsku “inteligenciju”. Na ovaj način, takozvani “Judžin Gustmen” – zapravo program za konverzaciju s ljudima – uspešno je počinio pljačku identiteta, nagnavši sudije da pomisle kako se reč o čoveku, a ne o mašini.

Pročitajte kako je Judžin prevario čoveka

Šta je, zapravo, Tjuringov test?

 

The Guardian, 09. 06. 2014