Kako stranci razmišljaju o Kini pošto je posete?


Pre četiri godine sam posetio Kinu kao nezreli 16-godišnji Amerikanac.

Pre nego što sam otišao, nikada nisam razmišljao o Kini. Ona je, naprosto, bila sa druge strane sveta. Bili su komunisti. Imali su puno ljudi i zagađenja. Ako danas pogledam unazad, čini se toliko naivnim ignorisati najveću zemlju sveta. Pretpostavljam da je to uobičajeni američki problem, mada on ne može biti opravdanje.

U avionu za Kinu sedeo sam pored jednog Kineza. U razgovoru smo došli do religije, kada mu rekoh da sam hrišćanin. Rekao mi je da je i on takođe. Otvaraju mi se oči: U Kini ima onih koji su religiozni.

U Šangaju sam se popeo na vrh Svetskog finansijskog centra i odatle, sa visine od gotovo pola kilometra (492m) video najveći grad na planeti. Bio sam zapanjen. Kasnije tog dana otišao sam do pijace u jednom od siromašnijih gradskih okruga grada, gde sam se zapanjio na jedan drugačiji način.

Noćnim vozom otputovao sam u Vuhan. Osećao sam kao da je trebala čitava večnost kako bismo stigli tamo, pa sam pretpostavio da moramo biti negde na pola puta preko zemlje. Nisam bio ni blizu; Kina je ogromna.

Vuhan je glavni industrijski grad i definitivno nije glavna turistička destinacija. Zagađenje je bilo prilično veliko dok sam tamo boravio. Ali, posle nedelju dana ili više provedenih u Vuhanu, otputovali smo u Hangžu, koji je poznat po prelepom Zapadnom jezeru. razlika u odnosu na Vuhan bila je kao noć i dan – ljudi u Hangžuu su poštovali saobraćajne propise, objekti i zgrade su održavani, a osećalo se kao da je grad pun života. Bilo je to za mene još jedno otvaranje očiju – Kina je kao i svaka druga velika zemlja. Ima svoje pobednike i gubitnike, svoje prelepe delove ali i one utilitarne, koji pre svega služe svrsi (bavljenje industrijom). Neki od njih žive ne previše lagodno jer rade u fabrikama. Neki drugi, pak, vode biznise i žive u prelepim penthausima.

Na kraju smo posetili i mali grad (po kineskim standardima) koji se zove Venling, gde sam odseo kod jedne kineske porodice, usput se zabavljajući piratskom verzijom igrice „Fifa 13 sa momkom mojeg godišta. Sa njim sam otišao u školu i sreo se sa studentima koji su se intenzivno pripremali za nacionalni ispit. Video sam engleske nastavnike koji su pokušavali da mlade Kineze podučavaju jeziku kojeg ni sami nisu tečno govorili, kako bi pomogli deci da se jednog dana izbore za dobar posao. Upoznao sam devojku koja je rekla kako bi volela da može da ode do Amerike, jer joj u Kini nije dozvoljeno da bude levoruka (pretpostavljam da je to pitanje pritiska koji na nju vrši porodica).

Putujući kroz Kinu sam upoznao neverovatno ljubazne ljude, ali i one grube, mlade ljude a i one stare, one koji su sanjali o ženi svog života ili o dobrom automobilu; bilo je i onih koji su samo pokušavali da se nekako provuku i „fintom“ izmanevrišu do boljeg života.

A ono što sam shvatio je da je Kina poput Sjedinjenih Država. To je komplikovano mesto, puno kontradikcija i kontrasta. Ali, baš kao i Sjedinjene Države, ali i kao svaka druga zemlja u kojoj sam bio, Kina je zapravo jedno neverovatno mesto sa divnim ljudima koje treba upoznati, sa predivnim mesta koje treba istraživati.

Po povratku u Sjedinjene Države, počeo sam da čitam o Kini. Počeo sam da uzimam časove kineskog ali i časove u kojima sam upoznavao istoriju ove zemlje. I – što sam više učio o njoj, sve sam više uviđao koliko je nemoguće da je ikada do kraja shvatim i zaista razumem. Na kraju krajeva, čitav svoj život možete provesti pokušavajući da razumete jednu osobu… kako tek izgleda „sasvim shvatiti“  1,4 milijarde Kineza.

A moje putovanje u Kinu je učinilo da shvatim koliko su glupi svi nesporazumi i problemi naše (američke) vlade. Hajde da izgradimo prijateljstva umesto da krstarimo razaračima kroz Južno Kino more. Radimo zajedno kako bi svet postao sigurnije mesto. Hajde da učimo i saznajemo o Kini i Aziji i pustimo da najmnogoljudniji kontinent na svetu zadobije veću ulogu, da se probije do svetske kulturne scene i globalnog liderstva.

U suprotnom, garantujem da će naše neznanje biti pogubno po nas.

Bendžamin Kijeta, živi u Americi; posetio Kinu i učio o njoj.

Quora

 

Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu


Predsednik Kine Si Đinping rekao je juče, nekoliko dana posle reizbora u parlamentu, da “samo socijalizam može spasiti Kinu”.

Si, koji se smatra najmoćnijim kineskim liderom u poslednjih četvrt veka, u govoru na zatvaranju godišnje sednice parlamenta utvrdio je vodeću ulogu Komunističke partije Kine.

“Istorija je dokazala i nastaviće da dokazuje da samo socijalizam može spasiti Kinu. Samo razvojem socijalizma s kineskim karakteristikama moći ćemo da postignemo veliku renesansu kineske nacije”, rekao je Si, prenosi Beta pozivajući se na AFP.

Kineski lider, kom je parlament odobrio vremenski neograničenu vlast, naveo je da izuzetni uspon zemlje u poslednje četiri decenije “nije pretnja” ni za koga.

“Kina nikada neće žrtvovati interese drugih zemalja zarad sopstvenog razvoja. Samo oni koji imaju naviku da prete drugima vide druge kao pretnju. Niko ne treba da pogrešno razume ni da iskrivljuje iskrene želje i dela kineskog naroda za doprinos miru i razvoju čovečanstva”, rekao je Si.

U novom upozorenju Tajvanu, ostrvu koje se faktički otcepilo 1949, Si je izjavio da Kina “nikada” neće prihvatiti otcepljenje nijednog dela svoje teritorije.

“Dela i manevri usmereni na podelu zemlje su osuđeni na propast”, izjavio je on.

SAD su nedavno usvojile zakon kojim se visokim funkcionerima dozvoljava da posećuju Tajvan, i obratno. Peking se smatra jedinim legitimnim predstavnikom Tajvana i ne dozvoljava kontakte tajvanske vlade sa stranim zemljama.

Sledeće godine biće obeleženo 70 godina od osnivanja Narodne Republike Kine.

“Ovo je prekretnica u razvoju Kine”, rekao je kineski predsednik Si Đinping otvarajući prošlogodišnji kongres Komunističke partije Kine, i dodao da će zahvaljujući novoj viziji socijalizma sa kineskim karakteristikama Kina od 2020. do 2035. godine ostvariti cilj socijalističke modernizacije da bi do 2050. postala velika, moderna socijalistička zemlja koje je prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna, složna i lepa.

Neupućenima je uvod u Sijev izveštaj pod naslovom “Razmišljanja o socijalizmu sa kineskim karakteristikama” zvučao pretenciozno ali poznavaoci Kine kažu da je ono što je izložio najveća promena u doktrini Komunističke partije u poslednjih 36 godina.

Šta je to Si promenio? Na 11. kongresu, 1981. godine, najveća protivrečnost u kineskom društvu koju Partija treba da reši definisana je kao “protivrečnost sve većeg ljudskog materijala i kulturnih potreba naroda i društvene produkcije”.

Drugim rečima, Kina je suviše siromašna da bi zadovoljila kulturne potrebe sve brojnijeg stanovništva.

Predsednik Si sada je promenio tu definiciju i za najveću protivrečnost označio “nesklad između neadekvatnog i neravnomernog razvoja i sve većih potreba naroda za boljim životom”.

Umesto prosto “kulturnih potreba” pojavio se “bolji život” koji Si konkretizuje kao širok pojam koji ne obuhvata samo potrebu ljudi za materijalnim boljitkom i kulturnim napretkom, već i njihove sve veće zahteve za “demokratijom, vladavinom prava, pravdom i poštenjem, bezbednošću i čistijom životnom sredinom”.

Najprostije rečeno, Si pred Partiju prvi put stavlja činjenicu da Kinezi žele da imaju sve ono u čemu uživaju građani drugih razvijenih zemalja na svetu. Zemalja koje imaju drugačije političke sisteme.

Da socijalistička kineska država ne bi prošla kao sve druge socijalističke utopije u istoriji potrebno je da shvati šta narodu treba i da ima snage to i da isporuči.

Kina je u proteklih 20 godina 700 miliona svojih građana izvukla iz siromaštva, čak 140 miliona njih se našlo u srednjoj klasi, mereno zapadnim standardima.

Zahvaljujući reformama privreda je rasla dvocifreno na godišnjem nivou a i danas, u vreme opšte svetske stagnacije, prosečan godišnji rast je oko 7,5 posto.

Iz toga bi se dalo zaključiti da je Partija i do sada radila na boljem životu, kako ga je opisao Si.

I to je tačno ali je problem što sve to nije postignuto bez gubitaka. Prvobitne reforme počivale su na jeftinoj radnoj snazi, prljavim tehnologijama, teškim uslovima rada, a delovi Partije nisu ostali imuni na ono što se dešavalo i u svim ostalim perestrojkama u kojima su političari odlučivali o novcu – korupciju.

Kinezi otvoreno govore da su do pre pet godina za svakog zvaničnika bili gotovo sigurni da je korumpiran.

Pre pet godina, na prošlom, 18. kongresu KP Kine, Si Đinping je preuzeo kormilo od Hu Đintaoa i ubrzo zatim izrazio sumnju da će Partija, takva kakva je, imati snage da dovede Kinu do toga da postane svetski lider u privredi, vladavini prava i demokratiji.

Si vidi “socijalizam sa kineskim karakteristikama” kao istinsku demokratiju, ali elitističku. Da bi bila elitistička, Partija mora da bude prava elita, intelektualna i moralna.

Tokom njegovog prethodnog mandata stotine disciplinskih komisija pročešljalo je Partiju uzduž i popreko. Kažnjene su stotine hiljada članova, smenjene i uhapšene desetine hiljada, mahom zbog korupcije.

Od zvaničnika se danas više ne traži samo da budu ideološki potkovani, čak nije dovoljno ni da samo budu moralni. Pre svega se cene organizaciona sposobnost i razumevanje ekonomije.

“Da bi vodila veliku socijalističku zemlju sa više od milijadu i trista miliona ljudi, Partija mora da bude kako politički jaka, tako i vrlo kompetentna. Moramo da sačuvamo sposobnost da učimo”, rekao je Si u izveštaju pred Kongresom.

Za 90 miliona članova koliko ih ukupno ima Partija, organizovano je sto miliona obuka i obrazovnih kurseva. Svi zvaničnici višeg ranga podvrgnuti su revizijama rezultata, najviše BDP-a u gradovima ili provincijama kojima upravljaju i testiranju.

Na svim nivoima smenjeno je 17.000 zvaničnika jer testove nisu prošli. Čak 9.500 nije dobilo unapređenje. Kad se tome doda nekoliko desetina hiljada koji su smenjeni zbog plagijata, falsifikata i drugih prekršaja, otvorilo se mnogo mesta za novu klasu upravljača.

O tome govori i deo izveštaja Si Đinpinga koji kaže da će “produbiti reforme u poslovnom sektoru, rasturiti administrativne monopole, ubrzati reforme tržišnog formiranja cena faktora proizvodnje, olabaviti kontrolu pristupa tržištu u sektoru usluga i poboljšati mehanizme kontrole tržišta… Obezbediti da se vrednost valute i kamate formiraju tržišno i poboljšati sistem regulacije finansijskog sektora tako da se izbegnu sistemski finansijski rizici.”

Doslovno sve od navedenog nalazi se, u nekakvom obliku, negde u zakonima slobodnog tržišta zapadnih razvijenih zemalja.

Ekologija ne samo da nikada nije figurirala u izveštajima lidera Partije, već je Kina i na svetskoj sceni bila, s opravdanjem, dežurni loš momak kad je reč o brizi o životnoj sredini.

I ne samo u svetu, sami Kinezi su izvršili pritisak na vlasti da misle na zagađenje.

Aplikacije za praćenje zagađenosti su među najprodavanijim u velikim gradovima Kine, a neki Kinezi su čak i emigrirali jer ne žele da im deca rastu u vazduhu koji štipa za oči u grlo.

Si Đinping je shvatio da mora da obrati pažnju i na taj zahtev naroda pa je obećao da će “ova generacije odraditi svoj deo posla da bi korist imale buduće generacije”.

Kina je pristupila sporazumima o sprečavanju globalnog zagrevanja, neke od novoizgrađenih termoelektrana na ugalj smatraju se najčistijim tog tipa na svetu, a 24 odsto energije sada dolazi iz obnovljivih izvora.

Dakle, “socijalizam sa kineskim karakteristikama” može se posmatrati kao vrsta elitističke demokratije gde najmoralniji, pošteni, obrazovani i oprobano ekonomski sposobni pojedinci koji žele da se bave politikom, vode državni aparat koji brine o potrebama naroda i ne stoji na putu privrednicima – iako nikada neće biti opštenarodna demokratija zapadnog tipa, već “marskistička partija koja uči”.

Kina, digitalni gigant


Kina se čvrsto uspostavila kao globalni lider u digitalnim tehnologijama usmerenim ka potrošnji. Ona je najveća svetska „tezga“ za e-trgovinu, koju čini više od 40% globalnih transakcija a uvrstila se i među tri zemlje najpogodnije za ulaganje u rizične investicije: u oblasti razvoja autonomnih vozila, 3D štampanje, robotiku, bespilotne letelice i veštačku inteligenciju (AI). Jedan na svaka tri svetska jednoroga (start-up kompanije vredne više od milijardu dolara) potiče iz Kine, a njeni provajderi za cloud pohranjivanje podataka drže svetski rekord u računarskoj efikasnosti. Iako, opšte uzev, Kina ima trgovinski deficit, u poslednje vreme je trgovinski suficit u digitalnim uslugama donosi 15 milijardi dolara godišnje.

Impresivan napredak Kine u digitalnoj ekonomiji ogleda se u sjajnom funkcionisanju njenih internet giganata kao što su Alibaba, Baidu i Tencent, koji uspevaju da u ogromnom obimu utrže svoje usluge, a uz to i demonstrirajući svetu nove poslovne modele. Svakog meseca, ove tri kompanije zajedno imaju 500-900 miliona aktivnih korisnika u svojim sektorima. Njihovom rastu doprineli su pojednostavljeni – ili, možda, tačnije rečeno, odskora doneseni i usavršeni – propisi. Regulatori, na primer, postavljaju ograničenje na vrednost transfera onlajn novca nakon više od 11 godina pošto je Alipay predstavio svoj internet finansijski servis.

Vodeći svetski mozgovi i kreatori politika razmatraju šta se to sve dešavalo tokom ove (već protekle) godine, predviđajući šta je to što bi moglo definisati narednu godinu.

Navedene internet-kompanije koriste svoje pozicije kako bi investirale u kineski digitalni ekosistem – a brzo nastajući kadrovi ovih snažnih preduzetnika sve ga više definišu. Alibaba, Baidu i Tencent zajedno finansiraju 30% kineskih vrhunskih start-up firmi, kao što su Didi Chuxing (50 milijardi dolara), Meituan-Dianping (30 milijardi dolara) i JD.com Inc. (56 milijardi dolara).

Sa najvećim domaćim tržištem u svetu i obiljem rizičnog kapitala, stari kineski “copy-cat” preduzetnici transformisali su se u inovacione centre. Borili su se kao gladijatori na najkonkurentnijim tržištima sveta, u areni u kojoj su naučili da razvijaju sofisticirane poslovne modele (poput „freemium“ modela kompanije Taobao), prokopavši neosvojive „rovove“ iz kojih štite svoje kompanije; Meituan-Dianping je, recimo, stvorio prehrambenu mobilnu aplikaciju po principu „od kraja do kraja“ (end-to-end), uključujući isporuku.

Kao rezultat toga, procena vrednosti kineskih inovatora i njihovih izuma mnogostruko premašuje vrednosti njihovih zapadnih kolega. Štaviše, Kina je svetski lider u nekim sektorima, od striminga uživo (jedan dobar primer je Musical.ly, aplikacija za sinhronizaciju zvuka i video-sharing), pa sve do bajk-šeringa, aplikacije za deljenje bicikala. Uzgred, Mobike i Ofo mobilne aplikacije premašuju 50 miliona vožnji dnevno –  i to samo u Kini – a sada se šire i preko granice, u inostranstvu.

Ono što je najvažnije je to da je Kina na granici da postane zemlja sveprisutnog mobilnog plaćanja, sa više od 600 miliona kineskih mobilnih korisnika sposobnih da vrše peer-to-peer transakcije i to gotovo bez naknade. Kineska infrastruktura mobilnog plaćanja – koja već obrađuje daleko više transakcija nego tržište mobilnih plaćanja trećih strana u Sjedinjenim Državama – postaće platforma za mnoge nove inovacije.

Kako kineske kompanije postaju tehnički sve sposobnije, dosadašnje tržišne prednosti zemlje transformišu se u prednosti prikupljanja i baratanja podacima – ove su prednosti ključne za podršku razvoju veštačke inteligencije. Kineska firma Face++ nedavno je prikupila 460 miliona dolara, najveći iznos ikada namenjen za jednu AI kompaniju. Kompanija  DJI – koja proizvodi dronove – vredi 14 milijardi dolara, iFlyTek – kompanija za opremu i softver prepoznavanja glasa – procenjena je na 14 milijardi dolara, dok je kompanija Hikvision – koja se bavi proizvodnjom opreme za video nadzor – vredna 50 milijardi dolara. Sve su ove firme najvrednije na svetu u svojim oblastima.

Još jedan važan razvojni trend u Kini je “onlajn i oflajn povezivanje” (online merging with offline, OMO) – trend na koji svoje nade – a naročito novac – zajedno s AI, polaže Sinovation Ventures, kineska firma za tehnološke i hajtek investicije. Fizički svet postaje digitalizovan, a kompanije otkrivaju lokaciju osobe, njeno kretanje i identitet, da bi potom emitovale ove podatke tako da mogu pomoći pri oblikovanju onlajn iskustava na Mreži.

Na primer, prodavnice OMO-a će biti opremljene senzorima koji mogu identifikovati kupce, prepoznajući njihovo verovatno ponašanje, kao i veb lokacije e-trgovine. Slično tome, OMO učenje jezika kombinuje domaće nastavnike koji predaju daljinski, lokalne asistente koji se brinu da atmosfera ostane zabavna, autonomni softver koji ispravlja izgovor, i autonomno ocenjivanje domaćih zadataka i testova. Kina, koja je u poziciji da ponovo izgradi svoju offline infrastrukturu, ova zemlja osigurala je vodeću poziciju u OMO oblasti.

Ipak, čak i da Kina predvodi digitalizaciju u sferi industrije potrošačke robe/ usluga, poslovno usvajanje digitalnih tehnologija je u svojevrsnom zaostatku. Ovaj trend mogao bi se uskoro promeniti. Istraživanje Globalnog instituta Mekinsi utvrdilo je da bi tri digitalne sile – disintermediacija (izbacivanje posrednika), disagregacija (razdvajanje procesa u komponente) i dematerijalizacija (prebacivanje iz fizičke u elektronsku formu) mogli da stvore 10-45% prihoda u ovoj industrije do 2030.

Oni akteri koji budu uspešno kapitalizovali ovu smenu (matrice poslovanja) verovatno će biti dovoljno veliki da utiču na globalni digitalni pejzaž, inspirišući digitalne preduzetnike daleko izvan granica Kine. Doći će do pomaka vrednosti: sa usporavajućih operatera na brze digitalne napadače, naoružane novim poslovnim modelima, kao i pomak od jednog kraja vrednosnog lanca ka drugom. Kreativno „razaranje“ velikih razmera iskoreniće neefikasnost, svrstavajući Kinu u novi ešelon globalne konkurentnosti.

Kineska vlada ima velike planove za budućnost zemlje kao digitalne svetske velesile. Projekat masovnog preduzetništva i inovacija pod vođstvom Državnog saveta rezultirao je sa više od 8.000 inkubatora i akceleratora. Program vladinog Upravljačkog Fonda obezbedio je ukupno 27,4 milijardi dolara za ulagače koji se bave rizičnim i privatnim kapitalom – svojevrsnoj pasivnoj investiciji, ali sa posebnim podsticajima za otkup. Vlasti sada mobilišu investitorske resurse od 180 milijardi dolara kako bi u narednih sedam godina podržala razvoj 5G mobilne mreže, a tu je i finansijska podrška razvoju kvantne tehnologije.

Takođe, kineski Državni savet izdao je smernice za razvoj AI tehnologija s ciljem da Kina do 2030. postane svetski centar za razvoj inovacija. Siongan (Xiongan), koji je u trenutno izgradnji, mogao bi biti prvi “pametni grad” namenjen saobraćaju autonomnih vozila. Kineska vlada je postavila ambiciozan cilj da u provinciji Guangdong, automatizuje 80% proizvodnih procesa.

Ovakve težnje će neminovno narušiti tržište rada, počev od rutinskih poslova (kao što su usluge za klijente i telemarketing), nakon čega sledi rutinski profili poslova (kao što je rad na montažnoj liniji) i, konačno, utičući na ne-rutinske poslove (npr. kao vožnja ili čak radiologija). Nedavna istraživanja MGI-a pokazala su da bi u ubrzanom automatizacijskom scenariju nekih 82-102 miliona kineskih radnika bilo prinuđeno da promeni poslove i prebaci se na neke druge profile zanimanja.

Prekvalifikacija onih koji će biti prinuđeni da se premeste na neke druge poslove biće veliki izazov za kinesku vladu, kao što će izazov biti i sprečavanje velikih digitalnih igrača da se dokopaju monopola koji, po svojoj prirodi, ugrožavaju inovacije. Međutim, spremnost kineske vlade da prihvati novo digitalno doba, sprovodeći politiku podrške i izbegavanja prekomerne regulacije tj. uvođenja previše propisa, već je ovu zemlju postavilo u poziciju sa koje ima značajnu prednost.

Kai-Fu Lee, Jonathan Woetzel

Project Syndicate

 

Onlajn obrazovanje: (r)evolucija u IT zanimanjima


Kako su usklađeni tržište rada i školovanje? Koliko je današnje obrazovanje sposobno da prati zahteve tržišta, koje je u neraskidivoj sprezi s izvanredno brzim razvojem tehnologije i informatike? Kako razvoj IT-a i tehnologija pravi veliki jaz između postojećih obrazovnih profila, i kako rešiti ovaj problem? Ovo je globalni izazov za sve velike industrije, a odgovora i dalje nema.

Ili je rešenje, ipak na pomolu?

Sebastijan Trun (Sebastian Thrun) ima svetski doprinos u omasovljavanju besplatnih onlajn fakultetskih kurseva – ali je, umesto daljeg rada na toj ideji, svoj startup usmerio na stručnu obuku i nove metode obučavanja kadrova za poslove 21. veka.

Na ovo pitanje o sopstvenoj promeni kursa, Sebastijan se pomalo nespretno nasmeši dok objašnjava zašto više ne veruje u obrazovnu revoluciju koju je pre samo nekoliko godina “prodao” čitavom svetu.

Ovaj mršavi, proćelavi pionir robotike odigrao je presudnu ulogu u ubeđivanju investitora, državnih i univerziteskih struktura, da “izlopataju” milione dolara na online platforme za koledž obrazovanje (tzv. MOOC) kao i za globalne mreže namenjene onlajn obrazovnim kursevima, naplativši svoju ideju pod sloganom “omogućimo kvalitetno obrazovanje bilo kome na planeti Zemlji” (videti članak pod nazivom “Kriza visokog obrazovanja”). Trun, profesor na univerzitetu u Stenfordu doprineo je “sveopštem ludilu” kada je 2011. svoj kurs Uvoda u veštačku inteligenciju stavio na svetsku računarsku mrežu, čime je sasvim slučajno privukao 160.000 polaznika.

Oduševljen tako masovnim odzivom, odlučio je da privremeno pauzira sa svojom profesurom na Stenfordu kao i s radom na Guglovim autonomnim automobilima i drugim istraživanjima, odlučivši da se posveti osnivanju Judasitija (Udacity), kompanije koja nudi onlajn MOOC obrazovanje u informatici, matematici i fizici.

07

Ovako je uspeo da privuče jake investitore, koji su u ovu ideju uložili kapitalne investicije vredne 160 miliona dolara, usput se udruživši i sa Državnim univerzitetom u San Hozeu (San Jose State University) kako bi ponudili kurseve validne za koledže (a i za podizanje kredita kod banaka po osnovu pohađanja onlajn kurseva). Ali, u roku od dve godine od pokretanja Judasitija, Thrun je počeo da se pita da li je, kako i koliko MOOC u sadašnjem obliku ostavio pozitivnog traga u svetu.

Stopa završavanja Judasiti kurseva bila je tada niska: samo dva odsto. Oni koji su u tome uspeli uglavnom su bili neka vrsta dobro motivisanih učenika koji su već pohađali nešto slično u konvencionalnim institucijama. U međuvremenu, postalo je jasno da je mnoštvo polaznika MOOC-a želelo da na ovaj način poboljša svoje izglede za buduće zapošljavanje, iako se činilo da su oni koji su osmislili ove onlajn kurseve pre bili fokusirani na softver koji oponaša tradicionalne fakultetske kurseve nego što su služili praktičnoj svrsi obučavanja.

Trun, koji je i aktuelni predsednik Judasitija, nije gubio vreme. Uočivši problem, sasvim je preokrenuo strategiju svoje kompanije u pravcu drukčijem od njegovih početnih ideja, još iz vremena kada je osnivao Udacity: on danas reklamira svoju kompaniju kao “uspešnu kapiju kroz koju se prolazi na putu ka novom poslu u IT industriji”. Judasiti je sada u partnerstvu s kompanijama-poslodavcima kao što su Amazon i Facebook, nudeći “nano-stepene” obuke (nanodegrees) koji su čvrsto vezani za određenu struku i profil. “Srećni smo što smo se pomerili iz MOOC-a”, kaže on. “Sada smo u stanju da svojim kurikulumom “preteknemo” univerzitete; dakle, naš nastavni plan i progam ne biste mogli da pronađete ni na jednom univerzitetu, iako su naši nanostepeni stručne obuke izrazito uspešni, jer studentima omogućavaju da za veoma kratko vreme po završetku kursa pronađu posao.”

02

Judasiti i njegovi korporativni partneri zajednički rade na stvaranju kurseva namenjenih kandidatima koji će biti osposobljeni praktičnim veštinama za rad u kompanijama-poslodavcima; ovim kompanijama, naime, konstantno nedostaju određeni profili, kao što su programeri za podučavanje mašina (Machine learning: programi pomoću sami računari “uče” da “shvataju” problem na nelinearan tj intuitivan način) ili, recimo, za razvoj mobilnih aplikacija. Više od 30 kompanija, među kojima su npr. Intel i Samsung, potpisalo je sa Judasitijem ugovore oko “partnerstva u zapošljavanju”, pa samim tim dobijaju pristup apsolventima pre nego što ovi, nakon diplome, krenu na šire tržište rada.

Trun kaže da ovaj model omogućava Judasitiju da popuni jedan važan – a i unosan – obrazovni jaz kojeg MOOC koledži nisu u stanju da ispune. On tvrdi da je tehnologija stvorila nova radna mesta, ujedno promenivši ova postojeća brže nego što je visoko školstvo to u stanju da prati, kao i da je mnogo onih koji ne mogu da priušte trošak vremena i novca koje, u svakom slučaju, nameće konvencionalno obrazovanje. Jer, tradicionalno školovanje ipak važi za “kabasto”, jer zavisi od fizičke lokacije na kojoj se predavanja odvijaju, takođe i od (ne)mogućnosti predavača da određenog dana bude sposoban za predavanje i uz, naravno – velike troškove za školarinu.

“Sve su veća neslaganja i neuklapanja između onoga što su realne obrazovne potrebe, koje bi trebalo da su uklopive u poslovne procese savremenog informatičkog društva, i ideje o pohađanju tradicionalnog visokog školstva kao studiranju-jednom-za-svagda”, kaže on. “To nekadašnje obrazovanje tipa “sad i nikad više” je imalo nekog smisla kada su ljudi u prošlosti imali jedan posao za ceo život. Sada se tehnologija kreće napred fantastičnom brzinom, pa smo primorani da se brzo prilagođavamo/edukujemo shodno zahtevima novih vrsta radnih mesta.”

03

Judasiti trenutno nudi 12 stručnih nanostepena u rasponu od front-end veb developera (profila kreiranog uz pomoć kompanija kao što su AT&T i Google) do profila inženjera za autonomno navođene automobile (profila stvorenog partnerstvom Mercedes-Benca i ogranka kompanije Uber za kamionski prevoz, Otto). U protekle dve godine, oko 3.000 ljudi završilo je nanodegree programe dok je još 13.000 onih koji trenutno pohađaju Judasitijeve onlajn kurseve. Oko 900 svršenih polaznika dobilo je posao vezan upravo s programom koji su studirali.

Studenti plaćaju $199 mesečno za većinu nano-stepena, i prolaze kroz kurseve u svom ritmu, bez pritiska od strane organizatora kursa. Obično je potrebno oko šest meseci da bi se završio jedan ovakav kurs, a kako bi se studenti dodatno motivisali, za većinu predmeta Judasiti refundira pola školarine ako završe u roku od godinu dana. Za neke kurseve koji se plaćaju $299 mesečno, studenti imaju pravo na punu naknadu ako ne dobiju posao u roku od šest meseci od diplomiranja (dosad je samo jedna osoba pristala na ovakvu pogodnost). Školarine obezbeđuju većinu prihoda koje ima Judasiti, mada ga i neke partnerske kompanije takođe finansijski podržavaju. Nasuprot tome, mnoštvo kampova za obuku u programerstvu i drugim tehnologijama zahtevaju od studenata da, ukoliko upišu njihov kurs, budu prisutni na njima sve vreme – a školarine mogu biti daleko veće od onlajn kurseva.

Den Hadigen (Dan Haddigan) se krajem 2014. prijavio na Judasitijev nano-kurs za zvanje front-end veb developera, u nadi da će steći bolju poslovnu perspektivu nego dok je radio kao prodavac umetnina – posao kojeg je dobio nakon što je diplomirao likovne umetnosti. On ima samo reči hvale za sva znanja i veštine koje mu je Judasiti pružio: vežbajući rad na projektima, uz, naravno, programiranje, kao i stičući znanja za savetodavnu podršku – mesto koje mu je ponuđeno odmah po završetku kursa.

12

Hadigen je kurs završio za pet meseci, pohađajući ga pre i posle svog radnog dana. Zabrinutost da će ga njegovo atipično obrazovanje možda kočiti u daljem napretku nestala je čim je dobio prvu poziciju na koju je konkurisao odmah po završetku Judasiti kursa. Danas radi kao veb developer u IntuitSolutions, filadelfijskoj kompaniji čija je specijalnost pravljenje sajtova za e-trgovinu.

Hadigen smatra da je rastuća potreba za IT i visokotehnološkim veštinama učinila kompanije otvorenijim za alternativne vrste obrazovanja i obuke – poput njegovog. “Kompanije su spremne da sasvim zanemare dosad neizbežne uslove, kao što je npr posedovanje formalne diplome neke od tradicionalnih visokoškolskih institucija – sve dok imate znanja za poslove koji su im potrebni”, kaže on.

Ta vrsta razmišljanja doprinela je da Watson grupa kompanije IBM započne saradnju sa Judasitijem kako bi zajedno stvorili nano-profil inženjera za veštačku inteligenciju (Amazon i kineska ride-sharing kompanija DiDi takođe su učestvovali u razvijanju ovog profila). Rob Haj, tehnološki direktor Watson grupe kaže da će dalji razvoj novih AI metoda i ubuduće poticati od ljudi obrazovanih na konvencionalni, elitni način. Ipak, veliki broj manje elitnih programera i menadžera takođe treba da shvate novu, inovatorsku tehnologiju i proboje u ovoj oblasti ukoliko kompanije poput IBM-a žele da ih ubacuju u svoj radni proces i široko raspoređuju “po horizontali”.

14

Način na koji Judasitijev novi model obuke odgovara kako profesionalnoj motivaciji učenika tako i potrebama tehnoloških kompanija sugeriše na mogućnost uspostavljanja ovakvog obrazovnog modela čak i izvan oblasti tehnologija, kaže Dejvid Pasmor (David Passmore), profesor obrazovanja na Penn State University.

Kompanijska razumna cena školarine – zahvaljujući finansijskom učešću zainteresovanih poslovnih partnera – i oštar fokus na praktičnost u obavljanju sasvim specijalizovanih poslova dragoceni su u eri kada je obrazovanje skuplje nego ikada, kaže on. Način na koji Judasiti sarađuje sa kompanijama u cilju stvaranja novih, strogo namenskih nano-kurseva i profila obezbeđuje kompanijama relativno lak i direktan način za oblikovanje deficitarnih hajtek veština na tržištu rada, kaže Pasmor, koji smatra da je ovakav model obuke izuzetno lako prilagodljiv u industriji, recimo u proizvodnji.

Sebastijan Trun ne planira proširenje nano-kurseva izvan informatike i tehnologije, oblasti u kojima su Judasiti i njegova mreža najjači. Ipak, Erik Brinjolfsson, direktor MIT-ove Inicijative za digitalnu ekonomiju” kaže da se radi o ogromnom potencijalnom tržištu, jer su tehnološke veštine sada potrebne u doslovce svakoj industriji (videti članak “Kako tehnologija uništava poslove”).

Tom Simonite, MIT Technology Review (Dec. 14, 2016)

Džozef Stiglic: Evro kao uzrok evropskih problema


U svom osvrtu na sadašnju situaciju u kojoj se Evropska unija nalazi, poznati američki ekonomista Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz) iznosi ne tako novu, a nažalost i velikim delom u praksi potvrđenu tezu da je evro uzrok brojnim problemima s kojima se Stari kontinent susreće danas.

00

Evropa, postojbina prosvetiteljstva i kolevka moderne nauke, nalazi se u krizi. Kontinent na kojem je počela industrijska revolucija, koja je donela nezapamćeni rast životnog standarda u protekla dva veka, prolazi kroz dugotrajni period gotovo potpune stagnacije. Procenjuje se da je 2015. BDP po glavi stanovnika u evrozoni (prilagođen za stopu inflacije) bio jedva nešto viši nego 2007. Neke zemlje su već godinama u depresiji.

Kada je u oktobru 2009. stopa nezaposlenosti u SAD dostigla 10%, većina Amerikanaca je smatrala da je to neprihvatljivo. Nezaposlenost je u međuvremenu smanjena na 5%. Stopa nezaposlenosti u evrozoni 2009. takođe je bila 10%. Ali za razliku od Amerike, još se nije spustila ispod te brojke. U proseku, više od jednog među pet mladih ljudi danas nema posao. U najteže pogođenim zemljama gotovo svaki drugi je nezaposlen. Suvoparni statistički podaci o nezaposlenosti kriju srušene snove i ambicije miliona mladih Evropljana. Mnogi od njih su naporno učili i radili. Statistika ništa ne govori o podeljenim porodicama, o ljudima koji su u potrazi za poslom napustili zemlju. Ti podaci takođe najavljuju budućnost nižeg rasta i nižeg životnog standarda, koja bi u Evropi mogla potrajati i nekoliko decenija.

Ekonomske činjenice proizvode političke posledice. Uzdrmani su temelji posthladnoratovske Evrope. U usponu su partije krajnje desnice i levice i grupe koje traže rasparčavanje nacionalnih država, naročito u Španiji i Italiji. Britanija je u junu glasala za brexit, izlazak iz EU. Nešto što je izgledalo kao nužnost istorijskog razvoja – formiranje nacionalnih država u 19. veku – sada se dovodi u pitanje. Postavljaju se pitanja i o najvećem dostignuću Evrope posle Drugog svetskog rata – o stvaranju Evropske unije.

Produbljivanju problema u Evropi doprinosi više faktora, ali većina njenih nevolja ima zajednički izvor: stvaranje jedinstvene valute – evra. Tačnije, stvaranje jedinstvene valute bez uspostavljanja mehanizama koji bi osigurali efikasno funkcionisanje tako raznolikog regiona kao što je Evropa.

Zajednička valuta je izdanak projekta započetog polovinom 20. veka, dok se Evropa još oporavljala od klanica i razaranja dva svetska rata. Evropski lideri su se složili da je za bezbedniju budućnost potrebna temeljna reorganizacija politike, ekonomije, pa čak i nacionalnih identiteta na kontinentu. Njihova vizija se približila ostvarenju potpisivanjem Rimskog ugovora 1957. godine i osnivanjem Evropske ekonomske zajednice (EEZ) koju su činili Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka. U narednim decenijama, obeleženim Hladnim ratom, nove zapadnoevropske zemlje su se priključivale EEZ. Korak po korak, ukidana su ograničenja za rad, putovanje i trgovinu između sve većeg broja zemalja članica EEZ.

05

Sa okončanjem hladnog rata evropske integracije su se ubrzale. Pad Berlinskog zida 1989. pokazao je da je došlo vreme za uspostavljanje bližih i čvršćih veza unutar Evrope. Nade polagane u mirnu i prosperitetnu budućnost nikada nisu bile veće, i među liderima i među građanima. To je dovelo do potpisivanja Mastrihtskog ugovora kojim je Evropska unija zvanično uspostavljena 1993. i kojim je ustanovljen veći deo njenih ekonomskih struktura i institucija – uključujući i pokretanje procesa za uvođenje zajedničke valute – evra.

Zagovornici evra su ispravno naglašavali da evro nije samo ekonomski projekat koji treba da doprinese višem životnom standardu kroz podizanje efikasnosti alokacije resursa, poštovanje načela komparativne prednosti, jačanje konkurentnosti, korišćenje ekonomija obima i obezbeđivanje ekonomske stabilnosti. Još važnije je bilo to što je zajednička valuta takođe zamišljena i kao politički projekat koji će doprineti daljoj integraciji Evrope, približiti ljude i države jedne drugima i osigurati miroljubivu koegzistenciju.

Ali evro nije ostvario nijedan od svoja dva cilja – ni prosperitet ni političku integraciju. Danas se čini da su ti ciljevi dalji nego u vreme stvaranja evrozone. Umesto da žive u miru i slozi, evropske zemlje posmatraju jedne druge s nepoverenjem i besom. Stari stereotipi oživljavaju, stanovnici severa Evrope optužuju južnjake da su lenji i neodgovorni, a ovi odgovaraju evociranjem sećanja na postupke Nemačke u dva svetska rata.

Evrozona je rođena s greškom. Struktura evrozone, njena pravila, propisi i upravljačke institucije glavni su krivac za loše ekonomske performanse regiona, uključujući i nekoliko ekonomskih kriza. Snaga Evrope je bila u njenoj raznolikosti. Sigurno nije lako osigurati funkcionisanje jedinstvene valute u regionu sa tako velikim ekonomskim i političkim razlikama. Jedinstvena valuta podrazumeva fiksni kurs razmene između zemalja i jedinstvenu kamatnu stopu. Čak i kada su ti parametri podešeni tako da odgovaraju okolnostima u najvećem broju zemalja članica, zbog veoma velikih ekonomskih razlika potreban je dodatni skup mehanizama koji će pomoći onim zemljama kojima zajedničke politike nisu prilagođene. Evropa takve mehanizme nije izgradila.

Što je još gore, u strukturu evrozone su ugrađene već gotove ideje o tome šta je potrebno za ekonomski uspeh – na primer, ideja da centralne banke treba da se fokusiraju isključivo na inflaciju, za razlliku od sistema federalnih rezervi u Sjedinjenim Državama koji je zadužen da vodi računa i o nezaposlenosti, ekonomskom rastu i stabilnosti. Problem nije samo u tome što struktura evrozone ne uzima u obzir ekonomsku raznolikost Evrope, već i to što njena organizacija i temeljna pravila i propisi nisu projektovani tako da promovišu rast, zaposlenost i stabilnost.

07

Kako su dobronamerni državnici u pokušaju da stvore jaku i jedinstvenu Evropu izgradili nešto što daje upravo suprotne rezultate? Kreatori jedinstvene valute su se rukovodili skupom ideja o funkcionisanju ekonomije koje su u njihovo vreme bile veoma popularne, ali su pogrešne. Verovali su u tržište, ali nisu razumeli ograničenja tržišta i sve ono što je neophodno da bi tržište funkcionisalo. Slepa vera u tržište se ponekad opisuje kao tržišni fundamentalizam, ponekad kao neoliberalizam. Tržišni fundamentalisti su verovali da je jedini zadatak države da osigura da stopa inflacije bude niska i stabilna, a tržište će se samo pobrinuti za rast i prosperitet za sve. Posle globalne finansijske krize 2008, tržišni fundamentalizam je izgubio kredibilitet u većem delu sveta, ali i dalje opstaje i cveta u Nemačkoj, dominantnoj zemlji unutar evrozone. Uprkos brojnim novim činjenicama koje govore drugačije, njegovi zagovornici insistiraju na starim stavovima sa toliko samouverenosti da se njihova vera s pravom može opisati kao ideologija. Slične ideje koje su MMF i Svetska banka nametali čitavom svetu imale su za rezultat izgubljenih četvrt veka u Africi, izgubljenu deceniju u Južnoj Americi i tranziciju u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi čiji su rezultati bili, najblaže rečeno, razočaravajući.

Nemačka se predstavlja svetu kao primer uspeha i uzor koji svi treba da slede. Od 2007. do danas njena ekonomija je porasla 6,7%, što daje prosečan godišnji rast od svega 0,8% – u normalnijim okolnostima to bi se smatralo neuspehom. (Poređenja radi, godišnja stopa rasta u SAD je u istom periodu iznosila 1,2%.) Takođe treba imati na umu da su reforme sprovedene u Nemačkoj pre krize, početkom dvehiljaditih – kada je redukovan sistem socijalne zaštite – najviše pogodile radnike, naročito one najsiromašnije. Dok su realne nadnice stagnirale (prema nekim izveštajima i opadale), jaz između ljudi na dnu i na sredini lestvice se uvećavao – za oko 9% tokom samo jedne decenije. U prvim godinama novog veka siromaštvo i nejednakost su takođe porasli. Nemačka je uspešna samo u poređenju sa drugim zemljama evrozone.

Možda je prirodno to što lideri evrozone za sadašnje stanje krive žrtve – zemlje u recesiji ili depresiji. Možda je prirodno što odbijaju da prihvate odgovornost za velike institucije koje su izgradili, a na čijem se čelu sada nalaze. Ali, osim što nije fer, prebacivanje krivice na žrtve nimalo ne doprinosi rešavanju problema.

Ne treba da nas iznenadi to što je na rezultat referenduma o brexitu u Velikoj Britaniji Evropa odgovorila istim onim oštrim tonom kojim je dočekala rezultat referenduma u Grčkoj 2015. Herman Van Rompuy, bivši predsednik Evropskog saveta, izražava široko rasprostranjeno uverenje kada kaže da je Kameronova odluka o održavanju referenduma bila “najgora politička odluka u nekoliko poslednjih decenija”. Tom izjavom on pokazuje duboki prezir prema ideji demokratskog pozivanja na odgovornost. To je i očekivano: kad god im se pruži prilika, glasači se izjašnjavaju protiv evra, Evropske unije i evropskog ustava. Štaviše, ankete organizovane u vreme brexita pokazale su da i u ostalim zemljama većina glasača ima negativan stav prema EU (uključujući Grčku, Francusku i Španiju).

Naravno, ekonomske i političke posledice brexita će u velikoj meri zavisiti od odgovora Evrope. Većina posmatrača pretpostavlja da u Evropi ipak neće prevagnuti samodestrukcija. Verovatno je u najboljem interesu obe strane da se što pre pronađe najpovoljniji modus ekonomske saradnje u skladu sa demokratski izraženom voljom glasača sa obe strane Lamanša. Koristi od trgovinske i ekonomske integracije su obostrane. Ako EU ne odustane od stava da je bliža ekonomska integracija uvek poželjna, može se očekivati da će pokušati da uspostavi najtešnje veze koje su u sadašnjim okolnostima moguće. Sve što bi EU mogla preduzeti da kazni Veliku Britaniju imalo bi jednako snažan kontraefekat, pa bi tako i sebi napravila veliku štetu. To što su evropske berze zabeležile pad, a evropske banke razne poremećaje, pokazuje da je brexit loša vest i za Evropu.

09

Ali, Žan-Klod Junker (Jean-Claude Juncker), ponosni arhitekta luksemburškog mehanizma za izbegavanje plaćanja korporativnih poreza, sada šef EU komisije, izabrao je tvrdu liniju, što je donekle razumljivo – verovatno ne želi da bude zapamćen u istoriji kao čovek u čijem mandatu je počeo raspad Evropske unije. Juncker zastupa stav da Evropa mora biti nepopustljiva u kažnjavanju i da ne sme ponuditi Velikoj Britaniji ništa više od onoga na šta ona ima pravo na osnovu globalnih sporazuma (kao što je Svetska trgovinska organizacija), jer će u protivnom i drugi požuriti da izađu iz EU. Kakav odgovor! Po Junckerovom mišljenju Evropu ne treba da drže na okupu prednosti članstva u zajednici – korist koja premašuje gubitke, ekonomski prosperitet, solidarnost, ponos na evropski identitet. Ne, Evropu treba spasavati pretnjama i širenjem straha od onoga što sledi ako neka zemlja napusti zajednicu.

Evro se često opisuje kao loš brak. Loš brak je zajednica dvoje ljudi koje verovatno nije ni trebalo vezivati zavetima koji navodno treba da važe zauvek. Slučaj evra je mnogo složeniji: to je zajednica 19 veoma različitih zemalja. Kada bi par završio kod bračnog savetnika, savetnici stare škole bi pokušavali da otkriju kako da brak učine funkcionalnim. Današnji savetnici prvo pitaju: Je li ovaj brak vredan spasavanja? Troškovi razvoda finansijski i emocionalni – mogu biti veliki. Ali, troškovi ostajanja u zajednici mogu biti još veći.

Jedna od prvih lekcija u ekonomiji glasi da ne vredi plakati nad prolivenim mlekom. Što je bilo, bilo je. U ovom trenutku pravo pitanje je šta se sad može učiniti, imajući u vidu situaciju u kojoj smo se našli. Političari na obe strane Lamanša treba da se fokusiraju na skrivene izvore besa; kako je moguće da u jednom demokratskom sistemu politički establišment čini tako malo da reši probleme tako velikog broja ljudi, i kako se to može promeniti; kako unutar svake zemlje, uz podršku potrebnih prekograničnih aranžmana, stvoriti novu i demokratičniju Evropu čiji će cilj biti da obezbedi blagostanje građana. Neoliberalna ideologija koja vlada već trećinu stoleća i odigrala je važnu ulogu u izgradnji evrozone to ne može učiniti. To ne možemo postići ni ako zaboravimo na razliku između sredstava i ciljeva – evro nije cilj po sebi, već samo sredstvo koje će doneti više zajedničkog prosperiteta ako se njim dobro upravlja, i niži životni standard za mnoge ili možda većinu građana ako se njim loše upravlja.

Imamo dosta razloga za pesimizam, ali sada su nam važniji razlozi za nadu: činjenica da toliko ljudi širom Evrope još uvek veruje u evropski projekat, da čak i u zemljama u kojima vlada očaj još postoji nada da se EU može reformisati i da će se to dogoditi. Širom Evrope ima političkih lidera koji su u politiku ušli jer još veruju da demokratske politike mogu osigurati promene koje donose prosperitet. Širom Evrope ima ljudi, mnogi od njih su mladi, koji su u desetinama hiljada izlazili na ulice da zahtevaju jednu drugačiju Evropu, u kojoj novi trgovinski sporazumi neće služiti samo korporativnim, već i širim društvenim interesima.

Alternativna rešenja koja mogu doneti istinski zajednički prosperitet postoje: pred nama je izazov da izvučemo pouke iz prošlosti i naučimo kako da izgradimo novu ekonomiju i politiku budućnosti. Nadam se da će ovaj šok proizvesti talase na obe strane Lamanša i otvoriti put do nove, refromisane Evropske unije.

Tekst je preuzet iz autorove knjige “Evro i pretnje budućnosti Evrope”, koju će izdavačka kuća Allen Lane objaviti 16. avgusta ove godine.

The Guardian, 10.08.2016.

Peščanik.net, 14.08.2016.

Šta nemački ekonomisti stvarno misle o svojim američkim kolegama?


01

Istraživanje nemačkog dnevnika Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) pokazuje da su nemački ekonomisti u svom razmišljanju daleko sličniji svojim američkim kolegama nego što se pretpostavlja – i to uporedo s trendom privrednog rasta.

Dosad je veći broj ekonomista verovalo da strategija za smanjenje duga bolje funkcioniše onda kada je ekonomija u dobrom stanju – ovaj pogled nemački ekonomisti preuzeli su od svojih američkih kolega, ubrajajući tu Pola Krugmana i Džozefa Stiglica (Paul Krugman, Joseph Stiglitz)

Većina nemačkih ekonomista podržava Evropsku centralnu banku u kupovini državnih obveznica nasuprot otvorenom otporu Bundesbanke i vodećih ortodoksnih ekonomista Nemačke. Na rast kamatnih stopa se ne gleda kao na dobar instrument za borbu protiv špekulativnih mehura.

Kad god je bio zamoljen da prokomentariše stavove američkih ekonomista, Volfgang Šojble (Wolfgang Schäuble) odmah reaguje kiselim tonom. Ovaj osećaj je uzajaman. Nemački Federalni ministar finansija nije izvukao nikakve pouke iz krize, žali se Pol Krugman – dakle, dobitnik Nobelove nagrade izgleda da je predstavnik većinskog dela svoje branše s druge strane Atlantika i Engleskog kanala: Amerikanci u odnosu Nemce; Nemci u odnosu na Britance.

Od početka finansijske krize rovovi su se postepeno ukopavali sve dublje, barem se tako čini. Tu nalazimo na Anglo-Amerikance, koji uvek daju prednost obezbeđivanju jeftinog novca kako bi privredu otrgli od krize. Ovde nailazimo na čuvare stroge monetarne i fiskalne politike, koje rade u odbranu nemačkog ministra finansija, a koji je svoje nade povezao s višim kamatnim stopama i brzim i odlučnim budžetskim rezovima: to su stručnjaci kakve ima Nemačka federalna banka, Dojče Bundesbank (Deutsche Bundesbank), njen predsednik Jens Weidmann, direktor minhenskog instituta “Ifo” Hans Verner Sin (Hans Werner Sinn) i predsedavajući nemačkog Saveta ekonomskih eksperata Christoph Schmidt.

02

Misle li nemački ekonomisti poput nemačke vlade?

To je ono što tvrdi uobičajeni cliché. Stvarnost je, ipak, drukčija : u najmanju ruku, barem ne postoje jasno određena mišljenja među stručnjacima u Nemačkoj. Ovo je rezultat ankete više od 1.000 nemačkih ekonomista. Prema ovom istraživanju, brojne navodno tipično nemačke ekonomske pozicije i stavovi su u Nemačkoj sve sporniji  – a prosuđivanja i mišljenja nekih starih stručnjaka više nisu u stanju da osvoje većinu njihovih mlađih kolega. Nemački profesori su u svom ekonomskom promišljanju uveliko nalik Amerikancima – daleko više  nego što bi se moglo očekivati. Štaviše, ova je tendencija u porastu, kako pokazuje obimno istraživanje koje je sproveo internet-portala WirtschaftsWunder u saradnji s Nemačkim ekonomskim savezom (Verein für Socialpolitik).

Mesecima su najugledniji američki ekonomisti javno kritikovali navodnu nemačku “maniju” podsticanja zemalja u krizi da prave teške rezove budžeta i oštra povećanja poreza – da se samo podsetimo emotivnog odjeka koje nezgodne reči “oštra štednja” imaju po obične građane širom sveta. Ovu optužbu su stoički odbacili Nemačka savezna vlada i drugi zvanični organi ove najveće evro-ekonomije, iako se sa suštinom američkog kriticizma slagao najmanje jedan od pet nemačkih kolega. A još jedna petina nemačkih ekonomista smatralo je opravdanom  uzdržanost Amerikanaca po pitanju nemačkih mera štednje, ali da, “ipak, Evropa nije imala drugog izbora”. Samo 12.6% smatra da zvanična nemačka politika mora biti korigovana u svakom pogledu.

Pre samo pet godina, u jednom prethodnom istraživanju, tek je jedva 18% nemačkih ekonomista percipiralo je da bi nemačka vlada mogla da fundamentalno stabiliše privredu većom potrošnjom jeftinijeg novca, u zavisnosti od stanja ekonomije kao i, u izvesnoj meri, (dotad samo po američkim kolegama preporučljivog) dodatnog zaduživanja. Od tada je procenat onih koji zastupaju ovaj stav udvostručen, dostigavši 36%. Više od polovine nemačkih stručnjaka veruje da jačanje ekonomije ima smisla (a ne mere oštre štednje, koje zastupa zvanična nemačka politika), barem u izuzetnim slučajevima poput globalne recesije, nakon kraha Lehman Brothers iz 2008. Čak se ni jedan u deset nemačkih ekonomista danas strogo ne protivi ovom pristupu. U prvom istraživanju 2006. godine – pre početka finansijske krize – skoro jedan od troje nemačkih ekonomista gajilo je ubeđenje da bi osnaživanje privrede bio uzaludan poduhvat. U to vreme, učešće pristalica američke škole mišljenja (pojeftinjenje novca, dakle pokretanje privrede, a što znači i ulazak u nove cikluse zaduživanja) iznosio je nešto preko 12%.

07

Gotovo 70% nemačkih ekonomista sada se slaže sa Krugmanom

Ono što je jasno poraslo među nemačkim ekonomistima jeste procenat onih koji kažu da bi se vladini dugovi bolje i brže smanjivali onda kada i ekonomija funkcioniše prilično dobro, kao što su Krugman i ostali ugledni američki ekonomisti stalno i žustro branili i isticali. U međuvremenu, skoro 70% nemačkih ekonomista složilo se s ovim Krugmanovim stavom; tokom 2010.godine, stopa onih koji su tako mislili bila je nešto preko 60%. Ovo se ne slaže dobro sa švapskom krutom doktrinom, prema kojoj se potrošnja mora smanjiti, a porezi povećati, bez obzira koliko se dobro ili loše ekonomija razvija. Goruće pitanje – upravo ovo pitanje – zadnjih je sedmica podelilo stručnjake kada se radilo o problemu spašavanja Grčke iz dužničke krize. Da li je bolje da se prvo naprave ozbiljni budžetski i finansijski rezovi, da li prvo žestoko smanjiti potrošnju, ili bi, nasuprot tome, privredu trebalo finansijski stimulisati (ulivanjem jeftinijeg novca u sistem), premda kao prateću meru, kroz obezbeđivanje nesmetanih novčanih tokova?

Još je upadljiviji veliki jaz između nemačko-američkih klišea o koncepcijskim razlikama i istraživanja vezanih za krizne strategije centralnih bankara. U poslednjih nekoliko godina, nemački direktori centralne banke imali su prostora i vremena za korekcije – umesto da smanje kamatne stope ili da kupuju državne obveznice, kao što su to učinile njihove američke i britanske kolege još na samom početku finansijske krize. Axel Weber i Juergen Stark čak su podneli ostavke u znak neslaganja po ovom pitanju.

Čak je i po ovom pitanju većina nemačkih ekonomista usvojila pragmatičan američki pristup. U ovom istraživanju, oko dve trećine njih reklo je da monetarni nadzornici-čuvari u krajnjoj instanci moraju da intervenišu kao zajmodavci, a u cilju sprečavanja panične rasprodaje na tržištima. Čak jedan od pet nemačkih ekonomista bezrezervno smatra ovu meru dobrom; skoro polovina njih je po ovom pitanju uzdržano. Bundesbanka, sa 27% onih koji zagovaraju njene mera, dakle manjinom, potpuno odbacuje takvu meru.

08

1002 Istraživača

Samo je nekoliko istraživača dobro poznato javnosti, kao što je to slučaj sa direktorom Ifo Hansom-Vernerom Sinom (Hans-Werner Sinn), ili Jensom Vajdmanom iz Bundesbanke. Šta je sa ostalima? Šta nemački ekonomisti smatraju o krupnim aktuelnim kontroverzi u svojoj disciplini, kakvi su im stavovi kada je reč o finansijskoj krizi, ili šta misle o opadanju ugleda svog esnafa? Neki od 1,002 nemačka ekonomista dali su odgovore na ova pitanja.

Istraživanje je inicirano i evaluirano od strane internet portala WirtschaftsWunder u saradnji sa Nemačkim udruženjem ekonomista (Deutsche Ökonomenvereinigung), Udruženja za socijalnu politiku (Verein für Socialpolitik) i bilo je je zasnovano na prethodna dva istraživanja koje je sproveo nemački Financial Times u 2006. i 2010. Oni su, zauzvrat, takođe uključili neka pitanja vezana za zaposlene,  na osnovu nemačkog istraživanja iz 1982. kao i neka pitanja iz uporednih istraživanja sprovedenih u Sjedinjenim Američkim Državama. Između 28. aprila i 27. maja; svoje odgovore dala je skoro trećina članova Nemačkog udruženja ekonomista, onih koji su prvenstveno zaposleni na univerzitetima, u istraživačkim institutima i u bankama.

Isto važi i za veoma osetljivo pitanje kupovine državnih obveznica od strane Evropske centralne banke (ECB) i kompatibilnosti ove finansijske opearacije sa njenim mandatom. Kritičari poput Ifo direktora Hansa Vernera Sina su mesecima lupali glavu pokušavajući da reše ovaj problem. Ovde, takođe, ortodoksni zagovornici “švapske škole mišljenja” koja zagovara oštre mere štednje, ne bi imali većinu. Samo 36% Sinovih kolega ekonomista misli da direktor ECB-a Mario Draghi ne bi trebalo ni da započinje kupovinu državnih hartija od vrednosti. Više od polovine njih slaže se sa mišljenjem vodećih američkih ekonomista: Dragijeva odluka je bila primerena – iako centralni bankari, prema mišljenju svakog trećeg ispitanika, premašuju formalne uslove svojih mandata. Ali, retko gde se bolje može upotrebiti ona izreka da cilj opravdava sredstva.

Rezultat ankete je po ovom pitanju indikativan. Ove nedelje Evropski sud proglasio je intervenciju ECB-a legalnom. Sledeća odluka je na nemačkom Saveznom ustavnom sudu. Do danas je velika većina najviših nemačkih sudija, kada je reč o njihovim sudskim pretresima na ovu temu, obavljalo konsultacije sa ekonomistima bliskim direktoru Ifo i onima koji se priklanjaju njegovom negativnom stavu. Prema ovom najnovijem istraživanju, izgleda da je  zvanično kategoričko NE u manjini. Na sudskom saslušanju iz 2013. postojala je samo jedna osoba koja je nastojala da odbrani stav ECB-a: Marsel Fracšer (Marcel Fratzscher), direktor nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (DIW) u Berlinu.

10

Ali, zašto je baš u ovom trenutku došlo do priklanjanja nemačkih ekonomista  američkom stavu?

Čak i kada imaju u vidu jednu od omiljenih tema Amerikanaca, nemački ekonomski stručnjaci ne nastupaju toliko “germanofilski” kao što bi se prema klišeu moglo očekivati: ne ističu nemačke enormno velike izvozne viškove. Već godinama, ekonomisti poput Pola Krugman i Džozefa Stiglica prigovaraju Nemcima zbog obima njihovog izvoza u odnosu na njihove kupovine u drugim zemljama, odnosno na premali uvoz iz dotičnih država. U 2014. godini, ti su izvozni viškovi dostigli rekordnih 220 milijardi evra – umesto da jačaju privredu, pojeftine novac, ukinu strogu štednju i povećaju uvoz iz drugih zemalja. Ova kritika je pobijena od strane federalne vlade i nemačkog Saveta stručnjaka, i to u atmosferi velike napetosti I revanšizma. Prema istraživanju, samo solidna petina nemačkih stručnjaka smatra da bi se trgovinski suficit mogao ispostaviti kao problematičan po Nemce. Oko 30% njih priznaje da bi ovaj suficit mogao da predstavlja problem, ali da se on mora rešiti. Njega pre svega treba da reše oni koji izvoze previše a uvoze premalo: zemlje sa deficitom.

Jedan od tri nemačka ekonomska stručnjaka veruje, poput mnogih američkih kolega, da je ova neravnoteža problematična i da je na nemačkoj Federalnoj vladi odgovornost i dužnost da došrinesu smanjivanju svojih viškova odnosno suficita, na primer, da obezbede da građani mogu da potroše više svog novca, što će, potom, dovesti do povećanja uvoza – a ovo dovodi do suzbijanja nedovoljnog uvoza. Skoro 40% nemačkih ekonomista kaže da bi domaći podsticaji morali da budu ojačani, i to na trajnoj osnovi.

I dalje ostaje pitanje: zbog čega su nemački ekonomisti toliko naklonjeni anglo-američkom stavu o potrebi za većom potorošnjom? Za to vreme široka javnost veruje u suprotno: u “urbani mit”, odnosno da nemački stručnjaci stoje nasuprot američkih. A to nije tačno.

09

Naravno, realnost se često razlikuje od pojava. Samo je nekoliko ekonomista, zapravo, poznato široj javnosti, a oni su ti koji oblikuju sliku i “pojavnost”. Drugo objašnjenje je da Amerika i dalje postavlja standarde na akademski način. Od svakog ko ima karijerne ambicije očekuje se da svoje članke objavljuje u američkim časopisima. I to je razlog zašto se profesori često sele, barem privremeno. Pre samo nekoliko godina, u 2010. godini, skoro 45% ispitanika, kako se navodi u istraživanju, nikada nisu radili u inostranstvu. Od tada je stopa pala za skoro deset procentnih poena. U međuvremenu dve trećine naučnika je napustilo domovinu na duži vremenski period.

Ko god je boravio u Sjedinjenim Državama, izgleda da je počeo da ceni jednu određenu, specifičnu prednost: profesor ekonomije će u SAD daleko lakše ući u politiku a potom se vratiti akademskom životu, nego što je to slučaj u Nemačkoj, zbog komplikovanih zakona o javnoj službi. Više od polovine nemačkih ekonomista priželjkuje da u Nemačkoj, kao sada u Americi, takođe bude lako prebacivati se iz akademskog u politički život i obratno. Naravno, zaključuje svoj članak Tomas Frike u Zidojče Cajtungu, velike su šanse da nemački ministar finansija neće ceniti takav obim američkog uticaja.

Thomas Fricke (InetEconomics)

 

Da li su Transatlantski trgovinski sporazum i CETA „pretnja demokratiji“?


Postoji još jedan trgovinski sporazum koji je već potpisan, a koji je verovatno daleko upitniji nego što je TTIP.

Ako je potreban ikakav dokaz da su trgovinski sporazumi samo puki izgovor kako bi korporativni biznisi zavladali svetom – a na naš račun i štetu – ne tražite dalje: tu je „CETA“, sporazum između EU i Kanade, piše u svojoj kolumni Nick Dearden za londonski dnevnik The Guardian.

I dok su se velike sile iz grupe G7 okupile prošle sedmice u Japanu na svom redovnom samitu, na čitav niz trgovinskih sporazuma presečen je rafalom kritika koje dolaze sa svih strana. Pa ipak, od Donalda Trampa pa do Džeremija Korbina, postoji prepoznavanje “trgovine” kao nečeg što je postalo nešto više od pukog sinonima za krupan biznis koji želi da preuzme još veću kontrolu od društva.

TTIP (Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, the Transatlantic Trade and Investment Partnership) koji je potpisan između SAD i Evrope predstavlja najpoznatiji u nizu ovih trgovinskih dilova takozvane “Nove Generacije”: ovaj je trgovinski sporazum inače inspirisao pokret u tom pravcu sveopšteg „trgovinskog sporazumevanja“, ali i sve veće negodovanje. Više od tri miliona Evropljana je potpisalo dosad najmasovniju evropsku peticiju, suprotstavljajući se TTIP-u, dok je 250.000 Nemaca prošle jeseni izašlo na ulice Berlina u pokušaju rušenja ovog dila. Nova ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da samo 18% Amerikanaca i 17% Nemaca podržava TTIP, što je manje od 53% , odnosno 55%, koliko je podrška američke i evropske  javnosti iznosila pre samo dve godine.

TTIP simbolizuje ono najgore od globalnog kapitalizma. A Kameron pokušava da ga progura uz ogroman rizik.

06

Ali, TTIP nije jedini sporazum koji je neomiljen. Tu je i njegova „manja sestra“, sporazum između EU i Kanade koji se zove CETA (Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum, the Comprehensive Economic and Trade Agreement). CETA  je podjednako opasna kao i TTIP; zapravo, CETA je na čelu niza trgovinskih ugovora nalik TTIP-u, jer je već potpisan od strane i Evropske komisije i kanadske vlade. Sada čeka na ratifikaciju u narednih 12 meseci.

Ona pozitivna stvar u vezi sa CETA sporazumom je to što je već potpisan, što znači da nam je dozvoljeno da ga vidimo. Njegovih 1,500 gusto ispisanih strana pokazuju da je CETA svojevrsna pretnja ne samo standardima za proizvodnju hrane već je u suprotnosti i sa borbom protiv klimatskih promena, a takođe je i protiv naše sposobnosti i ingerencija koje su nam dosad omogućavale da regulišemo poslove i transakcije velikih banaka, kako bi se sprečio još jedan finansijski sunovrat poput onog iz 2008. CETA udara na našu moć da renacionalizujemo industriju, kada je  jednom budemo otuđili, odnosno predali u ruke strancima.

Kao i dogovor sa Sjedinjenim državama, CETA sadrži novi pravni sistem i legislativu koja je prvenstveno otvorena za strane korporacije i investitore. Britanska vlada treba da donese odluku, recimo, o zabrani opasnih hemikalija čija se upotreba ovim sporazumom „podrazumeva“, da poboljša bezbednost prehrambenih proizvoda i stavi cigarete u obična, neprivlačna pakovanja, pa je, teoretski, moguće da kanadska kompanija tuži britansku vladu zbog “nepravednog tretmana”. Pod „nepravdom“ se naprosto podrazumeva da ne mogu da naprave onoliki profit kolika su im bila očekivanja. “Suđenje” će, ipak, biti održano u formi za to posebno formiranog tribunala, kojeg će nadzirati korporativni advokati.

07

Evropska komisija je napravila izmene u ovom sistemu “Korporativnog sudstva”, u nadi da će biti pravedniji. Međutim, istraživači su otkrili da praktično ne bi bilo razlike barem u nekoliko desetina slučajeva pokrenutih protiv nekih zemalja u poslednjih nekoliko godina, koje su pod sličnim pravno-sporazumnim ustrojstvom. Sama Kanada je, recimo, vodila i izgubila brojne slučajeve od američkih korporacija upravo zbog Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) – na primer, da se zabrane kancerogene hemikalije koje sadrže benzen, rušeći pokušaje reinvestiranja u lokalnim zajednicama i zaustavljanje devastacije kamenoloma. Ratifikacijom CETA i TTIP sporazuma, mogu se očekivati sve brojniji sporovi ovakvog tipa.

Čitav smisao CETA sporazuma je u redukovanju propisa o poslovanju, pa je ideja bila da će se time olakšati izvoz za sve strane. Ali, sporazum će biti i daleko više od smanjenja birokratije i papirologije. Kroz frazu koja prijatno zvuči, kroz “regulatornu saradnju”, standardi bi se smanjivali preko odbora, a na osnovu toga što standardi predstavljaju “prepreke za trgovinu”. U ovo možemo da uključimo i bezbednost hrane, prava radnika i zaštitu životne sredine.

Zastanimo ovde samo na tren i porazmislimo o „finansijskoj regulaciji“. Sposobnost nacionalnih vlada da kontrolišu banke i finansijska tržišta će biti dodatno umanjena. Ograničavanje rasta banaka koje su postale “prevelike da bi propale” može da svaku vladu oteraju pred „tajni“ korporativni tribunal. Na kojem će korporacije, naravno, dobiti bitku.

I zaista, najezda je već počela. Katransko ulje je jedno od najdestruktivnijih i po prirodu najpogubnijih fosilnih goriva na svetu, a većina ovog ulja se vadi u oblasti oko Alberte u Kanadi. Trenutno se malo ovakvog ulja upotrebljava u EU, ali se i taj trend menja. Kada je EU predložila nove propise za efikasno zaustavljanje isticanja katranskog ulja, Kanada je iskoristila CETA sporazum kao adut, pa je blokirala ovaj evropski predlog. Ako CETA do kraja prođe i bude ratifikovana, tom će se odlukom ratifikovati i potencijalna katastrofa po klimu i ekosisteme.

Aktuelni nivoi privatizacije onih segmenata koji su dosad bili briga vlade i društva zadaće završni udarac nečim što se zove “Klauzula o nepovratnim promenama”, ili, popularnije, „Klauzula gedore“ (vrsta nasadnog ključa kojim je moguće samo zavrtati u u jednom smeru, ali ne i odvrtati) ‘ukoliko ova klauzula profunkcioniše, sadašnji nivo privatizacije biće “zaključan” i „pritegnut“, bez šansi da se promeni, a od ove klauzule nijedna roba ili usluga neće biti izuzeta. Ukoliko vlade Kanade ili EU žele da neke ingerencije iz CETA dila ponovo stave pod državnu kontrolu, u svojstvu javnog vlasništva – kao što je to bilo dosad, odnosno pre ustanovljavanja CETA ugovora – ovo nastojanje nacionalnih vlada moglo bi se protumačiti kao kršenje uslova ugovora.

Pa, nakon što su ovakve „sporazumne situacije“ takve kakve jesu, zbog čega je tako malo ljudi čulo za CETA ugovor?

05

Razlog za to je uglavnom zbog toga što Kanađani i Evropljani misle da su prilično slični. Nijedna strana se ne plaši od „preuzimanja privrede u tuđe ruke“ na način na koji se plaše prilikom potpisivanja trgovinskih sporazuma sa SAD. Ali ovo je Velika Greška, jer ovi trgovinski sporazumi nisu postavljeni tako da Evropljani budu protiv Amerikanaca, ovi protiv Kanađana, a Kanađani protiv Evropljana, ili Amerikanaca protiv obe strane, ili… Ne. Ovde se radi o ogromnim, korporativnim biznisima, postavljenim protiv građana svake zemlje-potpisnice.

Ako je potreban još neki dodatni dokaz da su moderni trgovinski sporazumi, u stvari, ništa drugo do puki izgovor za primopredaju moći iz ruku nacionalnih vlada u ruke velikih biznisa i korporacija  – sve to na naš račun i štetu – moramo tražiti malo iza i malo šire od CETA ugovora. Nije ni čudo što negodovanje javnosti zemalja-potpisnica raste, dok se protivljenje TTIP-u preliva i na evropsko-kanadski dogovor.

Kada CETA krajem juna ode na ratifikaciju u Evropski savet (Savet svih EU vlada), Rumunija – koja je u sporu sa Kanadom oko pitanja viza – ima da sasvim izvesno zapreti stavljanjem veta na ovaj trgovinski sprorazum. Valonski parlament je veoma oštro upozorio da će se ratifikacijom ovog ugovora belgijskoj vladi vezati ruke, primoravajući Valonce da budu ili protiv ili uzdržani po pitanju CETA ugovora. Holandski parlament je takođe usvojio predlog kojim se privremeno odbija primena ovog dogovora – „na određeno vreme“ – čime se holandskom parlamentu ukida mogućnost da se ovaj ugovor uopšte i pojavi pred poslanicima. Samim tim, oni neće imati ni prilike da o ovom sporazumu glasaju.

Najagresivniju podršku CETA sporazumu pruža britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron) – ne samo što ga u potpunosti podržava već se trudi da isposluje njegovu privremenu (i prevremenu!) primenu u Velikoj Britaniji. Po toj osnovi, CETA bi u na Britanskom ostrvu mogla da stupi na snagu već početkom naredne godine, i to bez glasanja poslanika u palati Vestminster. U stvari, čak i ako se britanski parlament  ne bi složio sa CETA dilom, tu je još uvek korporativni sudski sistem, pa će sporazum i dalje ostati na snazi još naredne tri godine. A to je upravo ono što svi koji su Kameronovi oponenti po pitanju Brexita ne bi previše voleli. Ovaj potez bi dodatno dolio ulje na vatru u korist Brexitovaca, a uoči referenduma koji će se sprovesti za nekoliko dana

Problemi sa odlukama koje donosi G7 pokazuju da su mnogi od nas prepoznali kako se ovakvim trgovinskim sporazumima od sveta pravi igralište za superbogate – a oni su upravo ti koji su sastavni deo našeg zapanjujuće nepravične globalne ekonomije. Međutim, G7 nije u stanju da misli „izvan fioke“ i izvan interesa svetske elite. Stoga je na nama da povratimo našu demokratiju koja nam, kao građanima, pripada. Zato i treba da kao građani ustanemo protiv takvih dogovora, da idemo na barikade i razvijemo liniju fronta kako bismo zaustavili nepravdu koja nam se protura kroz sporazume kao što su TTIP ili CETA, zaklučuje Nik Dirden svoj tekst u Gardijanu.