Devon Van Houten Maldonado je za BBC rubriku „Culture“ zamolio neke umetnike i kustose da pokušaju da zamisle kakve će promene i trendovi uticati na svet umetnosti u naredne dve decenije.
Budućnost je možda neizvesna, ali neke su stvari neosporne: klimatske promene, promenljiva demografija, geopolitika. Jedina garancija je da će do promena doći, i predivnih i strašnih. Vredno je razmotriti kako će umetnici odgovoriti na ove promene, kao i u koju svrhu umetnost služi, sada i u budućnosti.
Izveštaji ukazuju da će uticaji klimatskih promena izazvanih čovekom do 2040. biti neizbežni, pa će za dve decenije od danas to postati veliko pitanje u centru umetnosti i života. Umetnici će se u budućnosti suočavati s mogućnostima „post-ljudskog“ i antropocena – veštačke inteligencije, ljudskih kolonija u svemiru i potencijalnog sveopšteg „Armagedona“.
Politika identiteta viđena u umetnosti oko pokreta #MeToo i Black Lives Matter će rasti kako životna sredina, politika granica i migracije budu još oštrije u fokusu. Umetnost će postati sve raznolikija i možda neće „izgledati kao umetnost“ kakvu bismo očekivali. U budućnosti, jednom kada postanemo umorni od toga što su naši životi vidljivi na Mreži, „da bi ih svi videli“, a naša privatnost izgubljena, anonimnost će možda biti poželjnija od slave. Umesto žudnje za hiljadama ili milionima lajkova i pratilaca, žudećemo, po svemu sudeći, za autentičnošću i (ličnom) međupovezanošću. Umetnost bi, zauzvrat, mogla postati kolektivnija i eksperimentalnija, a i ne toliko individualna kao što je to danas slučaj.
Svet umetnosti u budućnosti: inkluzivnost
„Zamišljam da će umetnost za 20 godina biti daleko fluidnija nego što je danas,“ kaže za BBC Culture kustoskinja Džefrin M. Hejs (Jeffreen M. Haies), „u smislu da se granice između medija urušavaju, kao i one između vrsta umetnosti koje su „zvanično označene“ kao umetnost u onom tradicionalnom smislu. Takođe, za dve decenije, zamišljam da će taj trend biti mnogo reprezentativniji za našu rastuću i promenljivu, globalnu demografiju, tako da će u prvom planu biti daleko više umetnika svih rasa i nacija, daleko više umetničkih dela ženskih umetnika, i svega onoga što će se u prostoru između toga pojaviti.“
Njena izložba „AfriCOBRA: Vreme nacije“ (AfriCOBRA: Nation Time) je odabrana kao zvanično noseći „pobočni“ događaj majskog Venecijanskog bijenala 2019, kojom su široj međunarodnoj publici predstavljena neka od malo poznatih i u javnosti do ovogodišnjeg Bijenala nikada objavljivanih dela i radova crnih umetnika, koji su šezdesetih godina prošlog veka individualno i grupno radili na južnim obodima Čikaga.
Jeff Donaldson, Jam Pact Jelly Tite for Jamila
„Nadam se da će za 20 godina, kako se budu dešavale umetničke promene a umetnici davali svoj doprinos u pronalaženju novih puteva, institucije bivati ne samo „namerno fokusirane po agendi“, već će „promišljenije“ razmatrati sve moguće načine-forme na koje se umetnost može predstaviti, a za koje bi bio potreban jedan inkluzivniji pristup u kojem će umetnici, u smislu podrške, moći čak i da preuzimaju inicijativu, koja je dosad bila ekskluzivno pravo kustoskog osoblja“, kaže ona.
Senegalski umetnik i kustos Modou Dieng kaže za BBC Culture da „budućnost umetnosti pripada crnoj populaciji“. Danas su afrička, afroamerička, afroevropska i latino-afrička umetnost globalno u trendu, a tržište se otvara ka afričkim umetnicima u dijaspori, čiji umetnički diskurs prelazi dosad etablirane granice koje se tematski tiču crnog tela, crne kože i kolonijalizma. Crna apstrakcija, kustoska aktivnost u „grundiranju“ sadržaja i performansi ovih novih umetnika sada su u centru pažnje globalne umetničke pozornice. Odrastajući u jednom novom, nezavisnom Senegalu, koji je na nacionalnom nivou u potrazi za identitetom, „Imali smo prilike da iskusimo da su doseljenici i migracija rešenje, a ne problem“, kaže Dieng, čija su dela uključena u stalnu kolekciju američkog Stejt departmenta.
Promena koju su predvideli Hejsova i Dieng ne znači nekakvo „novo“ nastajanje crne, latino, LGBT, autsajderske, feminističke ili neke „druge“ umetnosti, jer ovi pokreti već imaju dugu istoriju. To, zapravo, samo znači da će i te nove pokrete/ pravce/ grupe/ tendencije i dalje biti „prigrljene“ i široko prihvaćene od strane tržišta i institucija, koje će i same postati raznovrsnije, razgranatije i u toku sa narativom-istorijskom pozadinom, koje će za 20 godina biti izvan današnjeg dominantnog, evrocentričnog, zapadnog kanona.
Aktivizam
Aktivizam i umetničke kampanje ukazuju na trendove čiji je pomak ka (globalnoj i društvenoj) odgovornosti, takođe razotkrivajući ukorenjenu dinamiku moći i „prljavi novac“ u svetu umetnosti („entrenched power dynamics and dirty money in the art world“). „Dekolonizujte ovo mesto“, odnosno to mesto je, između ostalih – umetnost (Decolonize This Place, DTP), amorfna grupa umetnika i aktivista koja sebe opisuje kao „pokret sa fokusom na akciju orijentisanu oko borbe u korist autohtonih naroda, oslobođenja crnih i obojenih, slobodne Palestine, radnika sa globalno izjednačenim platama i de-gentrifikacije“. Krajem aprila su u njujorškom Vitniju organizovali proteste protiv Vorena Kendersa, potpredsednika ovog muzeja, koji poseduje kompaniju za proizvodnju suzavca (Kenders je, kao rezultat ovih protesta, odstupio sa te fukcije).
Umetnici-aktivisti pokreta Decolonize This Place nisu prvi u istoriji koji su „ustalasali ustajale vode“ – obično na užas etabliranih institucija. Tokom Prvog svetskog rata, svima znana grupa umetnika koja je sebe nazivala Dadaistima počela je da izvodi u ono vreme razorne, eksperimentalne umetničke intervencije, a u znak protesta protiv besmislenog nasilja izazvanog Velikim ratom. Dada se početkom XX veka smatrala najradikalnijim avangardnim pokretom, a slede ih umetnici Fluxusa 1960-ih, koji su na sličan način želeli da iskoriste šok i besmislenost zaparložene umetničke tradicije, ciljajući na promene umetničkih i društvenih shvatanja („umetnost pročistiti od buržoaske bolesti i pretvoriti je u život, a ovaj u umetnost…. anti-umetnost, u odnosu na sve dosad postojeće u umetnosti“). Nasleđe ovih performativnih pokreta nastavlja se u delima umetnika poput Pola Mekartija i Roberta Mepltorpa (Paul McCarthy, Robert Mapplethorpe). “Šok funkcioniše kao deo pokušaja pokreta da promeni društvo”, piše Dorotea Bril (Dorothée Brill) u svojoj knjizi “Šok i besmisao u Dadi i Fluxusu“ (Shock and the Senseless in Dada and Fluxus). “Pokazaće se da će ovo nastojanje biti povezano sa umetnikovim odbijanjem ideje da umetnička produkcija mora imati (etablirani) smisao i značenje.”
Protest aktivista pokreta “Dekolonizujte ovo mesto” u njujorškom muzeju Vitni (Getty/BBC)
„Nadam se da će umetnost i dalje biti prostor za inovacije u formi, radikalno eksperimentisanje i prostor u kojem neće vladati (uvreženi) zakoni“, rekao je kustos Kris Šarp za BBC Culture, „a sve to kako bismo nastavili da izbegavamo instrumentalizaciju kapitalizma, politike i ideologije, stvarajući prostor koji nije ni za ispravno a niti za pogrešno razmišljanje, već misao koja se ne može ni kvalifikovati ni kvantifikovati“, rekao je Šarp za BBC na milanskom sajmu umetnosti tokom promocije svoje galerije „Lulu“ koja se nalazi u Meksiko Sitiju (pre no što je otputovao na Venecijansko bijenale, gde je bio angažovan kao ko-kustos novozelandskog paviljona, uz Zaru Stenhoup i Dejna Mičela).
Oni koji veruju u „umetnost radi umetnosti“ mogli bi reći da umetnost kao neizreciva sila mora ostati izvan društvenih ili ideoloških normi, ili reskirati da postane, preraste, izrodi se u nešto drugo. Neki stručnjaci poput Šarpa tvrde da se, kada umetnost počne da naginje aktivizmu, ona nalazi na „klizavoj padini“, jer to (aktivizam), jednostavno nije poenta (iako kustos, takođe, tvrdi i da je, zapravo, nemoguće da umetnost bude apolitična). To je Šarpovo gledište o umetnosti samo kao sili, procesu radikalnog eksperimentisanja koji rezultira umetničkim delom, i koje je tek jedno od mnogih duž linije umetničkih ispitivanja i istraživanja, a ne sredstvo za ilustraciju „kraja“ ili impregnaciju nekog objekta “značenjem”. O umetnosti, sadašnjoj ili budućoj ne treba donositi “zaključke” jer (zaključivanje) uništava univerzalizam dela, onaj univerzalizam koji umetniku služi kako bi svetu poručio da „treba da se probudi.“
Slikarstvo (ni)je mrtvo
Za dve decenije biće puna dva stoleća od kada je Pol Delaroš (Paul Delaroche) uzviknuo da je „slikarstvo mrtvo!“; postoje razumni argumenti protiv teze o relevantnosti umetničkog medija (slike, skulpture, knjige, muzike itd) kao sredstva avangarde. Originalna ideja Delaroša ponavljana je i reciklirana do u nedogled, jer su nove forme uspevale da se upuste u medijum i uđu na scenu, a potom i odstupe sa nje, premda slikarstvo verovatno neće „netragom nestati“, kako je to prizivao Delaroš.
Prodaja slika je i dalje glavni pokretač aukcijskih kuća, sajmova umetnosti i galerijskih prodaja, neprevaziđeno dominirajući u celokupnoj prodaji umetničkih dela. Savremene slike nastale u prvoj polovini 20. veka i dalje se smatraju najpoželjnijim i najskupljim umetničkim delima na tržištu. Devet od 10 najskupljih slika ikad prodatih urađeno je u periodu između 1892. i 1955., a jedini izuzetak bio je novootkriveni Leonardo da Vinči, platno “Salvator Mundi” (nastalo između 1490. i 1519.), koje je na aukciji postiglo dosad nezamislivih 450,3 miliona dolara, što ga čini najskupljim umetničkim delom ikada prodatim. Svaku sliku sa spiska najskuplje prodatih je, međutim, napravio beli umetnik(ca), podatak je koji nikako ne „oslikava“ da u skorije vreme treba gajiti previše nade u jednakost među umetnicima (u odnosu na njihovo rasno i etničko poreklo).
Za 20 godina, tržište možda neće biti nešto bitno drukčije nego što je danas – dominiraće moderno slikarstvo – ali će, možda, umetnička dela iz druge polovine 20. veka – uključujući više umetnica i „manjinskih“ umetnika – početi da značajnije zadobijaju na vrednosti: Slika „Bez naslova“ Žan-Mišela Baskijata (Jean-Michel Basquiat, Untitled, 1984), je 2017. postavila novi rekord u krugu najskupljih savremenih umetničkih dela: prodata je na aukciji za 110,4 miliona dolara. Prošle godine (2018), tržište delima savremenih umetnika Afrike kao i afričke dijaspore je takođe dostizalo rekordne sume, pa je platno Kerija Džejmsa Maršala (Kerry James Marshall) pod nazivom „Prošla vremena“ (Past Times,1997), dostigla novi rekord za jednog živog afroameričkog umetnika: kupljena je za impresivnih 21,1 milion dolara.
Multi-futurizam
Maite Borjabad, kustoskinja za arhitekturu i dizajn na Čikaškom institutu za umetnost (The Art Institute of Chicago) kaže da bi trebalo da budemo “spremni za stvari koje ne možete ni da predvidite.” Drugim rečima, “ne možemo očekivati da predviđamo (samo) jednu budućnost, već se, umesto toga, pripremite za mnoge njene varijante i alternative.“
Muzej nije samo mesto za stvari koje postoje, već je i jedna vrsta platforme na kojoj treba da se čuju i drugi glasovi. Prema rečima Maite Borjabad, kustos(kinja) je jedna vrsta posrednika. Na primer, kroz dela koja kupuje, naručuje i postavlja u svoj prostor, muzej nije tek mesto za prikazivanje umetnosti, već i „inkubator ideja“ za proizvodnju novog dela. “Mislim da je budućnost višestruka i mnogostrana, da ih ima više, i da to neće biti samo ’jedna budućnost’.”
„Institucije kulture i zbirke su visokopolitičke prirode, i uvećale su i učvrstile vrlo dogmatsko razumevanje istorije“, nastavlja ona. “Zato su kolekcije poput Čikaškog instituta za umetnost savršen materijal koji će nam pomoći da ponovo napišemo istorije (a ne jednu istoriju), mnoštvo njih, a ne samo jednu istorijsku priču.”
Godine 2040. umetnost možda neće izgledati kao umetnost (osim ako nije slika to jest platno), ali će „izgledati kao sve drugo“, odražavajući zeitgeist odnosno duh vremena, i to ne samo jedan već zeitgeist mnogostruk i raznolik kao što su i sami umetnici. Biće umetnika-aktivista vođenih političkim previranjima; biće formalnih eksperimentatora koji će istraživati nove medijume i prostore (čak i u svemiru), a biće prisutna i solidno utemeljena umetnička tržišta u Latinskoj Americi, Aziji i Africi. Tako će, ako ništa drugo, a ono barem u svetu kulture, zapad za dve decenije možda pronaći sebe kako „hvata kopču“ s ostalima.
Za one koje možda interesuje srodna tematika, naime, budućnost kreativnih industrija “u novom poretku stvari”, BBC je doneo zabavan članak o budućnosti modne industrije i ulozi kreatora za dve decenije.
(Prema fondaciji Ellen MacArthur, svake godine se protraći 500 milijardi dolara u slabo ili nikako nošenoj odeći koju kupimo, uz troškove prerade ovog “tekstilnog otpada”; 87% ukupne količine modne odnosno dizajnerske odeće odlazi na – deponije. Pa, recimo, šta bi se desilo kada bismo samo uspeli da napravimo odeću koju ljudi-kupci zaista žele? To je noseći koncept koji stoji iza najnovijeg rada njujorške digitalne agencije Neuro Studio, Solventus 2019, kolekcije za koju su ljudski modeli skenirani trodimenzionalno kako bi se dobile precizne mere pre nego što odeća bude dizajnirana-skrojena neposredno na vaš digitalni avatar… sasvim nalik vama).