Sjaj u tami: Put u središte Zemlje


– Zaspao si, zemljače – reče seljak i osmehnu se noćnim, besanim očima – konj te je jedno pola vrste odvukao…

Isak Babelj, Zamošć (Crvena konjica)

Pošto smo se pre par godina osvrnuli na sjajne „Crvene zvezde nad Rusijom“, postavku u “Tejtu” na temu manipulacije vizuelnim medijima tokom Staljinove ere, evo još nekih zabavnih detalja iz epohe Sovjeta.

O podzemnim bunkerima vam Moskovljani mogu reći puno toga zanimljivog. Pod našim nogama – ispod kolovoza i trotoara, pod zemljom, leži džinovski mrtvi grad stvoren radi – preživljavanja. U svojim višespratnim klimatizovanim objektima, ukopanim duboko pod zemljom, posvuda su prostrti skupoceni tepisi; tu su i elektronski satovi, koji s izvanrednom preciznošću mere vreme, netaknuti tabaci hartije na stolovima i posebni odeljci s krevetima, preko kojih je zategnuta čista posteljina.

“Sklonište na čuvanju” – kažu vojnici na straži koji motre na njega. Pa ipak, ovi objekti izgledaju do te mere jedinstveno da je teško da bi se neko izuzev stražara usudio da ove „podzemne letnjikovce“ nazove skloništima. Jer – skloništa od bombardovanja za obične smrtnike su potpuno drugačija. Elitni kompleks je sagrađen u Staljinovo doba; uz podzemne državne institucije, fabrike i neke vrste prodavnica, taj je kompleks povezan sistemom tunela – dugim podzemnim hodnicima koji počinju na dubini od pet metara, i koji vode u to jedinstveno utočište od atomskog napada.

Zadnje strane prostorija i objekata (one nasuprot ulazima u njih) povezane su kanalima u koje su položene cevi za vodosnabdevanje i kanalizaciju, koje vode do kolektora otpada, i koji će – u slučaju neprijateljske blokade glavnih ulaza ili namernog urušavanja iznutra radi onemogućavanja prodora neprijatelja – poslužiti kao alternativni izlazi. Teoretski, u podzemnu kancelarijsku zgradu moguće je ući kroz „obične“ ulaze neke od državnih ustanova.

Kopanje prvih tajnih izlaza počelo je pre Drugog svetskog rata i aktivno se nastavilo sve do 1953. godine, kada je Staljin umro. Izgrađeni su, kako je i predviđeno, da bi pružili maksimalnu bezbednost, a svi prolazi su i dalje netaknuti. Njihova lokacija je tajna, a kompletna mapa svih objekata postoji jedino u ruskom Ministarstvu za vanredne situacije. Posebno su brojni podzemni hodnici unutar brda na kojima leži Moskva: u Taganki, Kineskom gradu i ispod Vorobjovih Gora (Vrapčevih brda).

Sveobuhvatni, široko razgranati sistem tajnih izlaza-ulaza je onaj prvi, gornji nivo podzemnih utvrđenja Moskve. Njihov drugi nivo počeo je da se gradi nakon 1953. Zgrade Centralnog komiteta, KGB-a (danas FSB, ruska Savezna služba bezbednosti) i Ministarstva odbrane urastale su sve dublje u zemlju – ponekad i do pet spratova. Novca je potrošeno da se i ne zna… A ove komforne „zgrade“ i prostori deluju kao da ste doslovce u pravom gradu; povezani su “ulicama” i “uličicama”. Dakle, iz zloglasne neobarokne Lubjanke vodi direktan podzemni prolaz do neoklasičnog Kremlja, a tunel koji vodi do njega proteže se od zgrade Centralnog komiteta na Starom trgu (Старая Площадь), i toliko je širok da kroz njega možete voziti automobil.

Na kraju vladavine Hruščova, opasnost od nuklearnog rata činila se daleko stvarnijom nego što je to danas slučaj. Zatim su usledili projekti za izgradnju trećeg nivoa podzemnih konstrukcija. Njegovu realizaciju od ideje do stvarnosti započele su sovjetske vlasti početkom 70-ih: Takozvani podzemni “monorejl”, pruga s jednim kolosekom. Njegova prva trasa je između Centralnog komiteta i Kremlja. Do danas se proteže na više od 600 odnosno 800 metara i uglavnom je ispod Kremlja i njegove neposedne blizine… A danas je to savremeno utočište koje prodire u zemlju do dubine između osam i deset spratova, uz nivo komfora koji bi se mogao komotno rangirati kao hotel sa pet zvezdica, i sa nivoom kvaliteta soba u rangu “President”.

Evo šta Vadim Mihajlov, šef kopača, kaže o tajnom metrou:

Naravno, tajni Metro-2 postoji. Naši kopači ne samo da su ga videli stotinama puta, već su istražili i mnoga okolna područja. Ovu tajnu liniju smo po službenoj dužnosti koristili kako bismo nakon radne smene stigli do „regularne“ javne stanice Ramenki. Međutim, danas je jedan deo ove linije “Metro-2”, i to onaj deo koji se nalazi u blizini Trga Arbata, pod dodatnim nivoom obezbeđenja, i sada nema načina da mu se pristupi ili uđe. „Dvojka“ je i danas još uvek „u izgradnji“, ali puževim tempom. Jer, kao i uvek – nedostaje novca.

Međutim, tajni metro predstavlja tek deo moskovskog metroa. Postoji 12 nivoa komunikacije odnosno povezanosti (cevi, kolektori, pećine, itd). Maksimalna dubina stanovanja – 840 metara, a tu su i vojni bunkeri. Kopalo bi se i dublje, ali postoji realna prepreka koju je poprilično teško savladati: sloj granitnog stenja.

P.S. U jednom od ovih bunkera (koje biste mogli da posetite) danas se nalazi Muzej istorije Hladnog rata.

 

Izvor: Подземелья и тайные ходы Москвы.

Aleksandar Železnov, softverski inženjer (Specijalistička primenjena matematika i informacione tehnologije, Državni univerzitet Sankt Peterburg)

 

Quora

Vladimir Prelovac: uspeh dolazi preko noći, ali nakon 28 godina rada i učenja


“How many cares one loses when one decides not to be something but to be someone.”

Kagi.ai je novi startap Vladimira Prelovca koji menja način na koji pretražujemo internet. Vladimir, koji je pre tri godine prodao proizvod ManageWP svoje firme Devana Technologies, poslednjih godina je interesovanja sa WordPress-a usmerio na druge tehnologije. Priču donosi startaperski portal StartIT.

Vladimir Prelovac (eKapija)

Kada poznavaocima domaće startap scene pomenete ime Vladimira Prelovca, većini je verovtno prva asocijacija Devana Technologies i ManageWP koji je pre tri godine kupio jedan od najvećih registara domena na svetu, GoDaddy. Sada, tri godine kasnije Vladimir više nije u WordPress vodama već je pokrenuo novi startap Kagi.ai kojim planira da potpuno preokrene dosadašnji način pretrage na internetu.

Ideja za novi startap nastala je od svesti o tome da se već nekoliko decenija uobičajeni postupak prilikom pretraživanja na internetu svodi na kucanje pojma na pretraživaču koji kada kliknete search prikaže veliki broj linkova povezanih sa traženim pojmom, a na vama je da u moru izvora izaberete onaj najrelevantniji i potrebna informacija je tu. Iako je ovo veoma jednostavno, Vladimir je zamislio da postoji još jednostavnije rešenje — umesto da filtriramo informacije sa više sajtova ili čitamo celokupan tekst samo zbog nekoliko informacija, njegov startap Kagi.ai treba da omogući korisnicima da dobiju direktne odgovore na postavljena pitanja.

Po čemu je ova aplikacija posebna?

Da bi se uopšte rodio Kagi.ai, bilo je potrebno da Vladimir nakon prodaje ManageWP-a svoja interesovanja sa WordPress-a usmeri na druge tehnologije. U tom smislu govori o tome za čime danas gaji zanimanje i na čemu se suštinski temelji njegov novi startap:

Trenutno interesovanje mi je u polju pretraživanja veba i aplikacija koje koriste mašinsko učenje. Prošle godine smo lansirali prototip Kagi.ai tehnologije, koji je prvi web-scale question-answering sistem na svetu koji koristi unstructured data (nestruktuirane podatke, prim. aut.) sa interneta za odgovore na bilo koje pitanje korisnika.

Kako bi u praksi lakše razumeli kako ova aplikacija funkcioniše Vladimir predlaže da se za primer uzme neko jednostavno pitanje, recimo: Koliko je Sunce udaljeno od Zemlje? Kao odgovor na ovo pitanje za manje od jedne sekunde na Google-u dobijamo oko 60.000 rezultata i veliki broj linkova koji vode do članka na Vikipediji i drugim sajtovima o Suncu, objašnjava Vladimir. A ovakav rezultat zatim zahteva ulazak na sajt, listanje i traženje podatka koji nam je potreban.

Za razliku od ovog tradicionalnog načina, Kagi.ai je zamišljen tako da kada korisnik ukuca isto pitanje odmah dobije odgovor. Kada dobije odgovor aplikacija pruža mogućnost da oceni odgovor i pročita nešto više o tome.

Aplikacija koristi podatke sa veb-stranica i pomoću tehnologija koje obrađuju prirodni jezik izvlači odgovore. Predviđeno je da se tehnologija Kagi.ai koristi u bilo kojem scenariju za nalaženje informacija, uključujući pretraživanje dokumenata i baze podataka preduzeća.

Na svemu ovome radi tim koji na čelu sa Prelovcem trenutno broji šest članova, od kojih polovina radi u Srbiji. Pred svima njima je izazov koji se ogleda u pravljenju sledećeg velikog koraka u svetu pretraživanja:

Imamo jako talentovane istraživače i inženjere koji su se uhvatili u koštac sa ovim najambicioznijim izazovom do sada. Cilj nam je razvoj tehnologije koja će pokrenuti narednih hiljadu milijardi pretraga. Prvih hiljadu milijardi pretraga se desilo na desktopu, drugih na mobilnom telefonu i verujem da će narednih doći kroz natural language/voice npr. pitaćete svoj auto da vam preporuči restoran na putu.

Iako ima nezanemarljivo iskustvo u vođenju kompanija Prelovac ističe da je najnoviji projekat nešto sa čime se do sada nije susretao.

Ova kompanija je drugačija od svih ostalih koje sam imao u smislu da se radi o R&D (istraživanje i razvoj) projektu u grani koja se razvija velikom brzinom i proboji se dešavaju gotovo mesečno. Nemamo ciljne grupe, korisnike i trakciju — sve što je važno je kvalitet tehnologije koja se meri tačnošću odgovora. Trenutno imamo bolje rezultate nego AI assitants većine tehnoloških kompanija (Apple, Microsoft, Samsung, Amazon…) i rame uz rame smo sa Google-om za širinu i tačnost odgovora na pitanja.

Kako Vladimir dalje objašnjava, njihov pristup predstavlja paradigmu gde mogući ulazni materijali koji koriste veštačku inteligenciju ostaju što otvoreniji i što opštiji, radeći na poboljšanju kvaliteta i tačnosti rezultata. Kompanija se odlučila za pristup od vrha ka dnu (top-down), koji je suprotan pristupu koji se danas koristi i u okviru koga je korisnik primoran da pamti komande i vrste interakcija.

Zbog razvoja aplikacije i praćenja tačnosti u odgovorima, kompanija vrši i samostalna istraživanja o uspešnosti digitalnih asistenata. Na osnovu njihovih poslednjih rezultata, Kagi.ai je izjednačen sa Google Assistant-om i ima gotovo tri puta bolje rezultate u odnosu na polsednjeplasirani Siri.

Biznis model koji koristimo je licenciranje tehnologije gore pomenutim kompanijama kada tačnost postane dovoljno visoka (više od 85 odsto, trenutno je oko 60 odsto), ili pokretanje vlastite grane prozivoda (pretrazivač, AI assistant) u ovoj industriji.

Nekad i sad

Devana Technologies nastavila je da radi na projektu najvećeg drona za agrikulturu na svetu (nosivosti od 80 kilograma) kroz Devana Aero i nakon prodaje tog biznisa ove godine, Devana će se zatvoriti. Ovo je za Vladimira kraj jedne ere duge devet godina. Međutim, on ne krije da je kroz razvoj Devane dosta naučio i da se veoma raduje novim izazovima.

Za Kagi.ai sam morao da zaboravim sve što sam naučio do sada jer vodim kompaniju koja nema revenue i verovatno ga neće imati dok ne postignemo željeni cilj u razvoju nove tehnologije — koji se možda nikad neće ni desiti. To je novo za mene i opet na neki način zastrašujuće i zanimljivo kao kada smo kreirali i gradili ManageWP iz Srbije pre mnogo godina. Ono sto je zajedničko je upornost, znatiželja i želja za kreiranjem nečega novog.

Iako već tri godine ne živi u Srbiji, u svojoj zemlji je i dalje ostao aktivan kroz udruženje Živojin Mišić koje je osnovano 2013. godine sa ciljem da podstakne preduzetništvo u Srbiji. U toku je konkurs za nagradu šeste generacije „Najboljih edukatora Srbije”, a već nekoliko godina imaju predstavnike i na globalnom takmičenju najboljih nastavnika.

U produžetku je i pregled globalne zastupljenosti najvećih internet-pretraživača, StatCounter Global Stats

Etika, estetika i održivost modne industrije


“Želeo bih da svako nosi ono što želi, i da to kombinuje na svoj način. To je ono što je, po meni, suština modernog.” Karl Lagerfeld

Na fotografijii Dorotee Lange “Majka migrantkinja” je Florens Ovens Tompson (1903-1983), majka sedmoro dece. Ovo je jedan od prizora koji su obeležili 20 vek. Slika je nastala je 6. marta 1936, u jeku Velike depresije u SAD.

Finansijska kriza iz 2008. pokazala je da se dobar deo kreatora u industriji mode poneo koliko časno toliko i angažovano: širom sveta uveli su pocepanu odeću kao nešto sasvim uobičajeno. Stavljanjem pocepanih farmerica u izloge svojih radnji i na modne piste poslali su poruku upravo onima od kojih žive i dobro zarađuju – svojoj superbogatoj klijenteli. Na ulicama ćete nas gledati pocepane i u ritama. Jer, naravno – ne želimo da imitiramo luksuz onih 1% koji su napravili ovaj haos iz kojeg mi moramo da ih vadimo. Nećemo oponašati njihovu skupu odeću. Nećemo nositi fina odela. Nećemo se upinjati da izgledamo poput njih. Nećemo juriti skupe stvari. Jer, za njih ionako nemamo para. Pare su kod njih – a mi ćemo se od njih uvek razlikovati.

Nositi pocepane stvari nije sramota, naročito ako čitav svet odenemo u rite. Napravićemo od superbogatih budale – pa makar na tren. 

Svojom “lumpen-modom” kreatori su od početka krize neumorno slali uvek istu poruku, onu koja se tiče pre svega njihovih bogatih kupaca: tako je bedno u krizi nositi preskupu odeću, to najraširenije a najupadljivije obeležje statusnog simbola; onog statusa koji je iznedrio krizu iz koje se, po mnogima, još uvek nismo do kraja izvukli. Dizajn je odigrao važnu ulogu u percepciji krize, kao i situacije sve bržeg raslojavanja.

A onda je industrija odeće otpočela superjeftinu proizvodnju, odeće i obuće koja se kupuje za smešno male pare. Ono što sreću kvari u ovom poslovnom modelu koji je danas najzastupljeniji jeste – ekološka i sirovinska neodrživost.

Konsultantska kuća McKinsey ocenjuje da je današnja industrija odeće zahvaćena talasom popularnosti nekoliko sasvim novih poslovnih modela. Modna industrija ide u korak sa zahtevima održivosti proizvodnje i očuvanja prirodne sredine, kao i resursa. Sve je više renomiranih modnih brendova koji u svojim radnjama ili u svojim e-buticima plasiraju „polovnu“ odeću, nošenu od strane prethodnog vlasnika; takođe, veliku popularnost dostigla je prodaja „prepravljene” i “doterane“ odeće, prekrojene i „stilski preoblikovane“ (koja je ili vaša ili je prethodno bila nečija); treći „modni krik“ u poslovanju modne industrije je model rentiranja – veoma jeftinog iznajmljivanja odeće uz mogućnost njenog vraćanja. Industrija odeće sada treba da povede računa o dugoročnoj održivosti ovih zanimljivih alternativa, jer se ovi modeli i dalje razvijaju.

Životni vek modnih proizvoda se produžava kada su u second-hand lancima, kada se prekrajaju, preprodaju ili iznajmljuju. Ovo je ozbiljan poslovni model za koji su potrošači u mnogim kategorijama pokazali apetit: kupci, jednostavno, žele da pređu sa tradicionalnog vlasništva na novije načine pristupa proizvodima. Treba napomenuti da nipošto nije u pitanju oskudica u novcu (iako su ovi modeli i te kako „nežni“ i „prijateljski nastrojeni“ prema svačijem kućnom budžetu), već se radi o brizi za prirodne resurse.

U modi i industriji odeće je ovo „prestrojavanje“ potrošača  na nove modele poslovanja podstaknuto rastućom željom klijenata za raznolikošću, održivošću i pristupačnošću, a raspoloživi izvori sugerišu da bi u roku od 10 godina „resale“ tržište (preprodaja nošene odeće), na primer, moglo nadmašiti danas aktuelnu, zahuktalu „brzu modu“ koja se pojavljuje i nestaje na kvartalnom ili čak mesečnom nivou. Široko prepoznavši ovaj trend, kao i promenu potrošačkog ukusa i stavova, startup kompanije neće biti jedini igrači koji će utisnuti svoj poslovni pečat  u ovim segmentima – u igri su i etablirani modni brendovi. Oni će takođe ubrzati tempo kojim prihvataju nove modele vlasništva odeće, ne bi li na taj način povećali svoju relevantnost u očima (i novčanicima) potrošača.

U sve većem broju kategorija potrošači se odlučuju da odeću iznajme, a ne da je kupuju kako bi je imali u posedu. Ovde se nameću paralele, naime, razvoj ideje i ovakvih “ekoloških” modela poslovanja koje idu u korak s vremenom: Spotify, koji je prodaju kompakt-diskova istisnuo da bi je zamenio preuzimanjem audio-sadržaja sa interneta; Netflix, koji je istisnuo video-klubove; Zipcar, koji se zalaže za deljenje vlasništva nad vozilom između više vlasnika (uglavnom onih koji pripadaju mlađim generacijama i to pretežno iz urbanih sredina). Ovo je potpuna evolucija u ponašanju potrošača, pa se narednih godina može očekivati da će ovakav duh vremena i dalje snažno uticati na modni biznis (Izveštaj o stanju modnog biznisa, napisan u saradnji sa Business of Fashion, BoF).

Ovaj trend je delimično vođen glađu mladih za novinama, uz istovremeno prihvatanje postulata održivosti. Istraživanja pokazuju da danas prosečni potrošači kupuju 60 odsto više odevnih predmeta nego pre 15 godina. Potrošači, međutim zadržavaju tu odeću samo polovinu vremena u odnosu na to koliko su je nekada koristili. Na primer, istraživanje obavljeno u Britaniji pokazalo je da jedna od tri mlade žene smatra odeću starom nakon što bi je nosila tek jednom ili dva puta. Svaki sedmi ispitanik smatra da je “faux pas” modni promašaj dvaput se fotografisati u istoj odeći.

Jednostavno rečeno, mlada populacija danas žudi za novim kreativnim stvarima (pristupačnijim i jeftinijim no ikada pre), a ukoliko ste u grupi vaših prijatelja – onda je i veća verovatnoća da ćete prihvatiti svo to “šarenilo” koje i vi, za male pare, možete lako imati u svojim ormarima. Istovremeno, mlađe generacije pokazuju veće interesovanje za održivu odeću od starijih potrošača. Modeli iznajmljivanja, preprodaje i preuređenja odeće produžuju životni ciklus proizvoda, izlazeći tako u susret savremenim potrošačima i njihovoj želji za novinama.

U međuvremenu, luksuzni brendovi povećavaju cene, i to znatno. Cene finih satova i nakita su se od 2005. gotovo udvostručile. Primera radi, praćenje globalnih cena jedne istinske modne ikone među ženama – torbe Louis Vuitton, model Speedy 30 – sugeriše na povećanje od oko 19 odsto na godišnjem nivou, počev od 2016. godine. Dakle, čak su i potrošači sa šestocifrenim primanjima u potrazi za popustima i alternativnim modelima akvizicija kako bi (barem donekle, i barem ponekad) umanjili  nepotrebno rasipništvo.

Ankete pokazuju da su prodaja polovne i prepravljene odeće kao i njeno iznajmljivanje postali visoko relevantan poslovni model u 2019. Graf pokazuje rast apetita kupaca za iznošenu kao i odeću koja se može iznajmiti.

Ovi zahtevi ubrzavaju uspešnost modela „rent-a-krpica“, kao i preprodaje onih odevnih predmeta koja su nekada imali drugog vlasnika. Na osnovu svojih procena, analitička agencija Mekinsi očekuje da će sposobnost ovih “igrača” ići ka udovoljenju sve izraženije želje kupaca za novitetima, kao i da će, usled sve zastupljenijeg a neodrživog industrijskog rasta, dovesti ove modele poslovanja u središte pažnje upravo tokom ove 2019. godine. Ovaj trend je oličen u rezultatima Mekinsijevog istraživanja koji su se našli u Izveštaju o modnoj industriji (State of Fashion research).

Klijenti koji kupuju luksuznu odeću mogu, recimo, zaobići povećanje cena torbe Speedy 30, na primer putem kompanije RealReal, koja je osnovana 2011. godine i čija je vrednost maja 2018. godine bila 450 miliona dolara. Tu je i prodaja luksuznih brendova „u blago korišćenom obliku“, putem prodaje pouzećem. Glavni mamac koji je uticao na popularnost firme RealReal može se sažeti u par reči: vrhunski modni brendovi, sniženi i do 90 odsto. Nedavno je ova kompanija prikupila 115 miliona dolara u krugu finansiranja serije G, i sada planira da u Sjedinjenim Državama proširi svoje prisustvo otvaranjem fizičkih radnji.

Kineski Y-Ormar“ (YCloset) koristi jedan drukčiji pristup, naime model iznajmljivanja kroz pretplatu, kako bi kupcima omogućio pristup čitavom „okeanu“ odeće, propratne opreme i modnih detalja, i to bez dodatnih troškova. Kupci koji vole određeni komad imaju mogućnost i da ga odmah kupe.

Iako su etablirani brendovi tradicionalno slepi (ili zatvaraju oči) na prodaju polovne odeće, oni se upravo sada agresivno probijaju na tržište polovne odeće za iznajmljivanje. Stella McCartney je 2017. godine, recimo, pokrenula partnerstvo sa firmom RealReal, nudeći potrošačima kredit od 100 dolara ukoliko se „ukače“ na kompanijsku e-platformu. Ovo može proizvesti „kružno cirkulisanje finansija“ koje je u stanju da podstakne ulazak novih klijenata u radnje Stele Mekartni, istovremeno gradeći poverenje u kvalitet i dugovečnost njenih proizvoda. Uz to, zbog kružne prirode finansijskog protoka u ovom partnerstvu, osnažuje se korporativna i društvena odgovornost modnog brenda (Model kružnog toka ekonomije je kretanje novca između tri sektora – biznisa, domaćinstava i države – i tri tržišta – faktora proizvodnje, proizvoda i finansijskog tržišta. Kružni tok je kontinuirani protok novca između ovih sektora i tržišta, što garantuje razmenu proizvoda i usluga između potrošača i proizvođača, omogućavajući da oba sektora – i biznisi a i domaćinstva  plaćaju poreze koje im je država propisala).

Ostali igrači u sektoru proizvodnje luksuzne odeće, poput Rišmona (Richemont), vlasnika brojnih kompanija koje proizvode isključivo luksuznu robu, kupili su kompaniju za preprodaju i iznajmljivanje odeće RealReal, kako bi preuzeli kontrolu nad prodajom svojih proizvoda i brendova na sekundarnom tržištu.

Neki igrači u ovom biznisu su se upustili u prepravku odeće, koristeći svoje prednosti usmerena na održivu proizvodnju. Ajlin Fišer (Eileen Fisher) kroz svoj program „Obnove“ (Renew) vraća u prodaju tek blago istrošene proizvode, ili ih prepravlja, ili pak koristi materijale iz stare odeće kako bi od nje sašila novu. Kompanija „Patagonia“ je pokrenula model prepravke i preprodaje uz – kupovinu sopstvenih proizvoda i prodaju korišćene odeće po diskontnim cenama. Patagonija na svojoj veb-stranici iznosi stav da je „Najbolja stvar koja se može učiniti za planetu produžavanje veka upotrebe svojoj opremi (odeći), uz smanjivanje potrošnje (hrane, energije materijala, sirovina).“

Kompanija Express je svoja poslovna stremljenja usmerila na tržišnu nišu iznajmljivanja odeće. Ona je lansirala “Express Style Trial”, koji potrošačima omogućava da u bilo kom trenutku iznajme do tri artikla mesečno. U intervjuu za CNBC, Džim Hilt, šef sektora za odnose sa potrošačima kaže da „Kupac koji je više zainteresovan za pristup i stav prema proizvodu nego za vlasništvo nad njim ulazi na velika vrata u mnoge biznise. Gledali smo ovu evoluciju i pitali se: ‘Kako možemo učestvovati u ovome‘?“. U Njujorku, francuski brend za iznajmljivanje odeće Ba & sh nudi tokom vikenda odevne artikle potpuno besplatno, što je deo njihove strategije širenja u Severnoj Americi.

Što se tiče predstojećih meseci, Mekinsi očekuje da će u ovoj 2019. biti posebno uočljiva tri trenda. Prvo, broj brendova koji se bave iznajmljivanjem, preprodajom i preuređivanjem znatno će se povećati; etablirani igrači će posebno pomno posmatrati alternativne oblike vlasništva kao „tržišnu silu“ koja im je potrebna da bi ovaj trend prihvatili (startup firme) ili u najmanju ruku testiraju kroz nove modele saradnje sa trgovcima ili startap firmama koje posluju u ovom sektoru. Ovo će iziskivati pažljiva razmatranja poslovnih modela i jasnih izbora između partnerstva, internog razvoja ili M&A (Mergers and acquisitions, spajanja i kupovine drugih firmi). Drugo, prognoziramo značajan porast brendova čiji se isključivi poslovni model ogleda u iznajmljivanju odeće ili pretplati na njeno korišćenje. Takođe, ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako bismo u ovoj poslovnoj niši uskoro videli i „jednoroge“, startup firme čija će vrednost na tržištu biti najmanje milijardu dolara. Konačno, sve više potrošača će u svojim ormarima imati iznajmljenu odeću ili onu koja je „pozajmljena“ na pretplatu, što se posebno odnosi na inače veoma skupe odevne predmete i modne detalje [ali “modni detalj” možda ne zvuči dovoljno fensi i urbano, pa se umesto njega koristi termin “asesoar“, a ponekad i aksesoar].

Iako ova kretanja još uvek nisu „zvono za uzbunu“ koje bi trebalo da zabrine tradicionalne igrače u svetu mode, od ključnog je značaja imati potpuno razumevanje novih signala i promene u stavovima kupca: šta je to što će potrošači više voleti da imaju, a ne da iznajmljuju – ovo je pitanje za ljude koji stvaraju veoma skupe komade odeće u oblasti visoke mode.

Više o svih deset poslovnih trendova koji će definisati modnu agendu u 2019. godini, Stanje mode 2019: Godina buđenja (The State of Fashion 2019: A year of awakening).

Anita Balchandani je partnerka u londonskoj kancelariji Mekinsija, gde je Marco Beltrami konsultant; Achim Berg je stariji partner u frankfurtskoj kancelariji pomenute firme, Saskia Hedrich je viši stručnjak u minhenskoj kancelariji Mekinsija, a Felix Rölkens je pridruženi partner u kancelariji u Berlinu. Imran Amed je osnivač, glavni urednik i izvršni direktor konsultatske kuće specijalizovane za globalnu industriju odeće, Business of Fashion.

 

McKinsey

Evropski zaokret od prostora ka vremenu


Evropska unija, kao princip i ideja, preko sedam decenija prolazi kroz teorijski i praktični ispit. O njenoj budućnosti, kao i o univerzalnoj, dugoročnoj globalnoj perspektivi ponekad dopre i glas onih koji su poreklom iz – Grčke: Domovine, majke i kolevke Starog kontinenta.

Kalypso Nicolaïdis, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford i kopredsedavajuća oksfordske Radne grupe za Bregzit nudi svoje zaključke u okviru tematskog serijala „Euro 2025“ na portalu Social Europe, sa pogledom uprtim u vreme nakon mandata novoizabrane garniture Evropskog parlamenta; ova serija tekstova ima u fokusu dugoročnu budućnost evropskog kontinenta.

Iako Evropa nikada nije prestala da samu sebe izmišlja i otkriva, mi, narodi Evrope, volimo da objavljujemo svetu da mir, poput dijamanata, traje zauvek. To je lepa misao. Ali, mir nikad nije završen posao. Svaka generacija treba da temelje mira uvek nanovo izumi, baš kao i svaka politika, svaka epoha. Duboko ustanovljeni mir nije pitanje nasleđa, već način života. Kod mira se ne radi o harmoniji, već o borbi. Da bi se mir odbranio, potrebne su mu armije onih koji će ustati u njegovu odbranu, svi vidovi pametnih strategija, sve vrste ingenioznog naoružanja, ali i sve vrste uskog, lokalnog načina shvatanja stvari: isključivosti u isticanju karakteristika, posebno onih koje su povezane sa određenom nacijom, lokalitetom ili društvenom klasom.

Svođenje računa često ima veze s ponovnom spoznajom nečega što smo gotovo zaboravili. Možemo li, uvek iznova, spoznavati mir?

Ovo možemo učiniti na mnogo različitih načina. Jedan je i ovaj: evropski zaokret od prostora ka vremenu. EU i njeni kritičari fokusirali su se na politiku prostora, prostor koji čine jedinstveno tržište, regulatori i sudovi, jedan prostor u kojem vlada sloboda kretanja i unutar kojeg možemo birati koga i kako isključiti. Šta ako bi se EU preusmerila na politiku „vremena“, vremena kada razmišljamo unazad i gledamo unapred, vremena koje se može „usporiti“, kako bismo se bolje angažovali na rešavanju potreba novih generacija, vremena koje bi nam dozvoljavalo stotinu neodlučnosti i premišljanja, uz stotinu vizija i revizija.

Vrline

Uzgred, zar ne bi bilo okej da malo renacionalizujemo prostor, kako bismo mogli da radikalno evropeizujemo vreme? Inspirisani putovanjem Era, koji se na kraju Platonove „Države“ vraća iz mrtvih, možemo li sadašnji život oblikovati tako da služi budućim životima, primenjujući vrline kojih se držimo?

Ovo nije izjava koja se izriče s lakoćom, na šta nas upozorava i Er. U evropskoj psihi izgleda da su Lachesis prošlosti i Atropos budućnosti zamenili svoja mesta. Evropski građani su nekada bivali pokretani strahom od svoje prošlosti i poverenjem u ono što donosi budućnost, ali sada su nostalgični za prošlošću i najviše se boje budućnosti. Bili su svedoci uspona „politike vanrednog stanja“ kao novouspostavljenog standarda, sa zemljama koje očajnički pokušavaju da se usklade sa tempom tržišta. Tradicionalna politika, ona između izbornih ritmova i ispitivanja javnog mnjenja, tako ostaje jedna neumoljivo kratkotrajna afera.

Tokvil je u svoje vreme već prizivao popularnu opsesiju sadašnjošću. Video je kako je dugovečnost luksuz, zabava za one koji ne moraju brinuti o krovu nad glavom i hrani za svoju decu. A sada znamo da je potrebno dugoročno delovati. Jer, radi se o budućnosti planete i nas samih.

U Evropi nije problem nepotpuna integracija: problem je u njenoj neodrživosti. Pretpostavimo, recimo, da je 2012. godine Evropska centralna banka zaustavila krizu evra tako što je „političko vreme“ odnosno trajanje iznova potvrdila sudbonosnim glasom o „svemu što treba učiniti (kako bi se održala)“. Potreban nam je kvantni skok. Danas, EU kao celina mora biti čuvarka sopstvene dugovečnosti.

Demokratsko iskupljenje

Možda je ovo ohrabrenje za naizgled bezizglednu prirodu nedostataka demokratije s kojima Evropska unija pokušava da izađe na kraj. Ako je nedostatak poverenja u ljude bio deo njene DNK, dugoročnost Evropske Unije može biti njeno demokratsko iskupljenje. Jedna EU, koja je kroz demokratske mehanizme neprestano iskušavana kroz kratkoročnu odgovornost, može se demokratskim putem poboljšati zarad uspostavljanja dugoročne odgovornosti.

Usudimo se da ovaj trenutak smatramo trećom demokratskom transformacijom. Robert Dahl, najpoznatiji analitičar demokratije nakon Drugog svetskog rata opisao je dve velike istorijske transformacije: rođenje demokratskih gradova-država u drevnoj Grčkoj i Rimu i pojavu velikih reprezentativnih demokratija u 18. veku. Čini se kao da je razvoj reprezentativnosti – sa ciljem što veće inkluzivnosti tj. uključenosti u pomenutu demokratiju – možda dostigao svoje limite.

Nakon polisa (države) i nacije, treća demokratska transformacija biće transnacionalnost, kao jedini način da osiguramo našu planetarnu budućnost. A ona će u tolikoj meri biti inkluzivna da će njena „demokratska oročenost“ i „demokratsko trajanje“ dobacivati daleko više i daleko iza, nakon što prođu životi današnjih birača. Izumećemo transnacionalnu demokratiju, uz stručna predviđanja i analitiku, kako bismo se uklopili sa dugoročnim planerima sa dalekog istoka i drugih mesta, koja prete da nas potuku u majstorstvu upotrebe i raspolaganja vremenom.

Prestaćemo sa nastojanjima da transformišemo zatvorene i egocentrične demokratije kroz vertikalno restrukturisanje izvan države. Umesto toga, vežbaćemo umetnost upravljanja demokratskom međuzavisnošću – kroz horizontalne veze i reciprocitet ranjivosti, slabih tačaka podjednako rasprostranjenih između lokalnih sfera; veze i reciprocitet postojanja pametnih gradova, gradova, regiona i država. Možemo biti posvećeni usavršavanju naših nacionalnih demokratija i istovremeno gajiti kosmopolitski pogled zarad dobrobiti i autonomije drugih, uključujući i one koji tek treba da se rode.

Živimo u svetu u kojem postoje brojne prilike i šanse, a ne samo neka “poslednja, sudbonosna presuda“. Nemojmo trivijalizovati ovu priliku nizovima susreta koji su uvek „poslednje šanse“. Umesto toga, pretvorimo naše javne prostore, naše škole, ekrane i monitore, parlamente, u vremenske mašine – vremeplove koje naša deca zaslužuju.

Povratiti kontrolu

Šta ako je Bregzit, kao geslo i način razmišljanja, napokon, dao čovečanstvu opciju koja će se protezati do kraja ovog stoleća? Moramo povratiti kontrolu nad našom budućnošću, da bismo sprečili katastrofu koju je načinio čovek, prema kojoj je kiseonička apokalipsa od pre dve i po milijarde godina mačji kašalj. Naš univerzum je kreativan samo zato što je krhak. Antropocen, ili „čovekovo doba“, trajaće (barem, možda, i nakratko) samo ukoliko povratimo svoju poniznost: u svetu koji je sazdan i veličanstveno preobražavan milijardama godina – apsolutno bez nas, apsolutno u našem odsustvu – preobražavan od strane… kometa i bakterija.

Kako će se ovaj proces uspešno završiti u svetu grabežljivih super-država kojima upravljaju manični Supermeni? Možemo li i danas da utičemo na primenu vrhunskih graničnih tehnologija, možemo li sami stvarati nove oblike života koji bi jednog dana mogli da zbrišu ovaj veoma poseban „grumen zvezdane prašine” sazdan u obliku čoveka? Koliko će se beznačajnim činiti sve ovo stolećima u budućnosti od današnjeg dana, i od nas – tako strastveno usredsređenih na prolazne ljudske zaplete – ali još uvek slepih za prave probleme života i opstanka, onih koji su odavno trebali da odrede naše dalje postojanje i opstanak.

 

Ovaj odlomak je preuzet iz autorkine knjige objavljene sredinom maja: Egzodus, obračun, žrtve: Tri značenja Bregzita (Exodus, Reckoning, Sacrifice: Three Meanings of Brexit)

 

Kalypso Nicolaïdis, SocialEurope (11sept 2019)

EU startup Inicijativa: smernice u novom sazivu EP


Jedan od glavnih izazova tokom protekle decenije bio je neslućeno ubrzanje naučno-tehnološkog razvoja koji gotovo nijedna zemlja nije u stanju da prati. Stoga su zemlje razvijenog severa i zapada, kako se ispostavilo, doslovce u istoj situaciji u kojoj se nalaze zemlje juga i istoka: posvuda je prisutan nedostatak kvalifikovane radne snage za nove profile tehnoloških zanimanja, ali i nesposobnost/nedostatak kapaciteta da nova znanja i tehnologije budu pravovremeno savladani kroz obrazovni kurikulum. Zato je široko primenjivo rešenje – metod kojim se od školovanih mladih generacija u relativno kratkom roku može “iskovati” relativno uspešni poslovni sloj – zahtev koji se postavlja u svakom vremenu i u svakoj zemlji. Razvoj evropske mreže tehnoloških startup firmi, planski potpomognuta EU fondovima – a pre svega programom Erasmus – biće jedan od prioriteta do 2030.

Evropski digitalni forum

Ideja o Evropskom digitalnom forumu prvi put je izneta u Startup Manifestu, akcionom planu za preduzetništvo i inovacije u cilju pokretanja privrednog rasta u EU kojeg je izradio Club Leaders, neformalna grupa vodećih evropskih tehnoloških preduzetnika.

Evropski digitalni forum (EDF) je nezavisni think-tank namenjen osnaživanju tehnoloških preduzetnika i rastućoj evropskoj digitalnoj ekonomiji.

Kao otvorena platforma, Evropski digitalni forum će na godišnjem nivou praviti Evropski startap-indeks koji će pomoći da se glas javnosti u javnim politikama upozna sa najnaprednijim i najinovativnijim lokacijama za tehno-startapere iz Evropske unije.

Osnivački partneri uključuju kompanije kao što su Telefonica, Orange, Banco Bilbao Vizcaya Argentaria (BBVA) i Evropski investicioni fond (EIF), koji je deo Evropske investicione banke (EIB). Sekretarijatom će rukovoditi Lisabonski savet u saradnji sa Fondom za inovacije Nesta.

Startup Europe

Startup Europe proširuje povezivanje Evrope u jedinstveno digitalno tržište kroz niz inicijativa Evropske unije za povećanje mogućnosti umrežavanja, s posebnim osvrtom na umrežavanje startapova, investitora i akceleratora. Ovaj napredni ekosistem brine o povećanju ekonomskog rasta, investicija i obezbeđivanju većeg broja radnih mesta.

Startup Europe je inicijativa Evropske komisije osmišljena radi povezivanja startup firmi, investitora, akceleratora, preduzetnika, korporativnih mreža, univerziteta i medija kroz niz posebnih mreža. Startup Europe je telo pod vođstvom savetodavne grupe visoko priznatih tehničkih lidera iz grupe savetnika na visokom EU nivou. Pored toga, namera mu je da poveže lokalne startup ekosisteme širom Evrope i poveća njihov kapacitet za ulaganje na druga tržišta, kao što su Silicijumska dolina ili Indija.

Ne manje važno je i da ovo telo svesrdno podržava uspehe i rezultate evropskih preduzetnika, čineći ih vidljivim i nagrađujući ih (npr. Startup Europe Awards).

Inicijativa za osnaživanje EU startapova

Inicijativa za osnaživanje evropskih startap firmi zasniva se na komunikaciji Evropske komisije iz 2016. godine (“Evropski lideri koji dolaze: Inicijativa za startapove i njihovo osnaživanje”, Europe’s next leaders: Startup and Scaleup Initiative), i u njoj su istaknuta dva glavna cilja:

1. Ukloniti prepreke za dalje povećanje i jačanje jedinstvenog tržišta projektima izgradnje ekosistema;

2. Razvijanje daljih mogućnosti umrežavanja, poboljšanje startup ekosistema kroz povezivanje klastera, ljudi i lokalnih ekosistema širom Evrope.

Pored toga, reaguje na zahteve osnivača tehnoloških startup firmi adresiranih u okviru Startup Manifesta i Scaleup Manifesta.

Inicijativa takođe uključuje aktivnosti koje startap firmama pomažu u iznalaženju međunarodnog dosega. Kroz „One Stop Shop“, startapovi i graditelji ekosistema imaju lak pristup svim uslugama finansiranja i drugoj podršci koja se nudi na nivou EU.

Uz inicijative „Startup Scaleup“, Evropska komisija dalje istražuje mere za:

– Olakšavanje uvođenja novih tehnologija;

– Stvaranje boljih mogućnosti u pristupu finansijama i ključnim poslovnim veštinama;

– Maksimiziranje efikasnosti evropskih ekosistema.

Startup Europe i Evropska komisija sarađuju kako bi povećali uticaj svojih inicijativa i ubrzali rast evropske startup scene.

Inicijativa za digitalne inovacije i njihovo jačanje (Digital Innovation and Scale-up Initiative, DISC)

Pokrenuta 2019. godine, Digitalna skupština (Digital Assembly) je plod zajedničke inicijative Evropske komisije, Evropske investicione banke, Evropskog investicionog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj kao i Svetske banke i Međunarodne finansijske korporacije. Digitalna skupština bavi se rešavanjem problema nedovoljnih ulaganja u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi (CESEE) kao i digitalnom ekonomijom Jugoistočne Evrope (CESEE), uspostavljajući prvi regionalni instrument za ulaganja čiji je glavni cilj podsticanje i finansiranje digitalnih inovacija, kao i osnaživanje evropske digitalne startap scene u navedenom regionu.

Startup Europe: izgradnja ekosistema

Startup Europe koordinira rad EU na povezivanju klastera i ekosistema širom Evrope i ima za cilj jačanje koherencije između različitih EU inicijativa. Povezuje nacionalna i regionalna ministarstva, agencije za inovacije i ostale zainteresovane strane.

Projekti „Startup Europe H2020“

U poslednje dve godine finansirano je 14 projekata za izgradnju spona između startup igrača u okviru evropskih ekosistema. Ovi projekti su direktno uključili više od 700 startup firmi, spajajući ih sa investitorima, akceleratorima, preduzetnicima, korporativnim mrežama, univerzitetima i medijima. Konsolidovane mreže i ekosistemi pružaju idealno tle za strukturirani i efikasni rast evropskih startupa i preduzetnika.

Aktivnosti na povezivanju ekosistema

Da bi se ekosistemi povezali u široko rasprostranjenom „univerzumu“ sačinjenom od evropskih regija, bilo je potrebno kreirati događaje na kojima bi se mogli prikazati kroz rad na lokalu, uz demonstraciju metoda za kreiranje lokalnih politika, upravljene na digitalne startup preduzetnike. Lokalni ekosistemi su ključni za jačanje mreža i skraćivanje udaljenosti između zainteresovanih strana. Pored toga,  podstiče otvorene inovacije (unapređenje tehnologije kao javnog dobra), i kroz saradnju. Mere podsticaja čine i sistem kao i metodologija nagrađivanja, koji se usvajaju na pet različitih nivoa (lokalnom – selo, manje mesto, grad; na nivou okruga; regionalnom; nacionalnom; evropskom). Neki primeri aktivnosti su navedeni u nastavku:

Startup Europe Week – 250 gradova povezanih jednim događajem širom EU sa 400 akcija koordinisanih u isto vreme.

Startup Europe Awards – Evropska vizija za razvoj startapova i njihovu dugoročnu uspešnost.

Nedelja evropskih proizvođača (European Maker Week): sajam EU startapova.

Za više informacija o dešavanjima u evropskom startup ekosistemu, posetite sledeće veb-lokacije:

EDCIEvropski digitalni indeks gradova, koji meri zastupljenost IT startup firmi u gradovima Evropske unije.

Startup Hubs (startaperska čvorišta) – Dinamičko mapiranje tehnoloških startapova (Dynamic Mapping of Tech startups): 20 startup ekosistema koji se dinamički analiziraju pomoću API-ja, mapa i zvaničnih kompanijskih podataka.

Startup mapa Evrope (Startup Europe Map) – Mapa graditelja ekosistema: akceleratori, investitori, korporativni programi, javni programi, prostori za saradnju.

Digital education action plan: Komisija je usvojila Akcioni plan za digitalno obrazovanje, koji uključuje 11 aktivnosti za podršku korišćenju tehnologije i razvoju digitalnih kompetencija kroz obrazovanje.

Ostale aktivnosti Evropske komisije za poslovno povezivanje EU građana

Evropska komisija razvija još neke aktivnosti i programe za povezivanje Evropljana i promovisanje inovacija u različitim oblastima povezanim sa inovacijama i startapovima. Primeri za to su EU inicijative Women in ICT, Gateway for women’s entrepreneurship, EU Prize for Women Innovators, i Erasmus for Young Entrepreneurs.

Ursula fon der Lajen je u svojoj agendi za Evropu rekla da, “kao majka sedmoro dece, jako dobro znam šta je potrebno generacijama koje dolaze. Zato je jedan od glavnih ciljeva EU 2019-2024-2030 što bolje i što stabilnije finasiranje evropskog obrazovnog programa Erasmus, kako bismo podigli kompetitivnost Evropljana u odnosu na svet”.

Evropa – uključujući i onaj njen deo koja ne pripada Evropskoj uniji – izgleda da po ovom pitanju deli ista gledišta. Pre nekoliko dana je iz britanskog ministarstva obrazovanja stigla eksplicitna i neuvijena poruka: “Molimo mlade generacije koje treba da odluče šta će da upišu da ne upisuju društvene i umetničke smerove, jer će njihova karijera obilovati bolnim trenucima”.

Zvuči pomalo zastrašujuće, ali i tužno; da li će strukovni model obrazovanja uskoro zadominirati evropskim obrazovnim institucijama i da li će se, u tom slučaju, vremenom izgubiti širina obrazovanja mladih naraštaja Evropljana? da li će Evropa postati “radionica” i “pogon”, ma koliko da se u tom pogonu vešto barata visokim tehnologijama?

Ostaje nada da će se ustanoviti jedan dobar balans, i da kvalitet evropskog obrazovanja neće (previše) trpeti na uštrb specijalizovanih strukovnih profila.

Carinski rat SAD vs. Kina: plima bez oseke


Kineske carinske protivmere: Nalaganje američkim kompanijama da odu iz Kine je nerealno razmišljanje.

Newsweek

Kineske carinske protivmere su bile neophodne nakon što su Sjedinjene Američke Države nametnule 10-procentne carine na još 300 milijardi američkih dolara vredan uvoz iz Kine.

Neki američki političari su odgovorili nalaganjem kompanijama iz SAD-a koje posluju u Kini da odu i pronađu alternativu ili presele investicije i proizvodnju kući.

Postoji stabilna globalna mreža koja se sastoji od lanaca vrednosti (roba i usluga), lanaca snabdevanja i industrije. Multinacionalne kompanije se trude da ostvare maksimalan profit raspodeljujući resurse širom sveta prema pravilima tržišne ekonomije, pa zbog toga primedbe da posluju protiv ekonomskih zakona „određenih ljudi“ iz Sjedinjenih Država nisu dobrodošle.

Američki Nacionalni maloprodajni savez je nedavno dao izjavu kako je pronalazak alternativnih nabavnih baza (prostije: zamena dosadašnjih dobavljača novima) “skup i dugotrajan proces” i kako je “nerealno” za američke maloprodajne kompanije da se odsele iz Kine, druge najveće svetske ekonomije. “Naša prisutnost u Kini nam omogućava da dospemo do kineskih potrošača i razvijemo inostrana tržišta,” rekao je Dejvid Frenč (David French), viši potpredsednik Nacionalnog maloprodajnog saveza za odnose s vladom. “To nam, zauzvrat, omogućava prilike za rast i širenje koje mogu iskoristiti američki radnici, ljudi iz poslovne sfere i potrošači,” rekao je French.

Američka privredna komora je takođe u izjavi istakla da su “kompanije iz Sjedinjenih Država ambasadori pozitivnih promena u kineskoj ekonomiji, koje nastavljaju da donose dobrobit za oba naroda.” U izjavi se takođe pozivaju “uprava i vlada Kine da se vrate za pregovarački sto kako bi dovršile sporazum”. (Njujork tajms je 1. septembra objavio članak o najnovijim Trampovim potezima, koji SAD i Kinu još više udaljavaju od rešenja.)

Wall Street Journal je objavio članak u kojem stoji da su neki globalni proizvođači koji su mislili da odustanu od kineskog tržišta konačno shvatile da se zemlje poput Vijetnama ne mogu uporediti s Kinom kao proizvodna odredišta. Seljenje njihovih proizvodnih centara iz Kine je nemoguće.

Ekonomski rast Kine postaje sve snažnije orijentisan na kvalitet. Kako se transformiše ekonomski i nadograđuje uz benefite koji potiču od politike reformi i otvaranja, ukupna konkurentnost Kine kao odredišta za investicije će i nadalje biti bez premca.

Kina ima ogromno tržište od 1,4 milijardi ljudi, rastuću srednju klasu, radnu snagu koja se meri stotinama miliona ljudi i mrežu moderne infrastrukture, kao i najsveobuhvatnije proizvodne industrije na svetu. Sve ovo uzeto zajedno daje kineskom tržištu veliki potencijal i vitalnost. U 2017. je obim prodaje američkih kompanija u Kini dostigao 700 milijardi američkih dolara, a profit im je prešao 50 milijardi.

Martin Jacques o Kini kao velikoj sili

Foreign Policy

Na nedavnoj Konferenciji „Camden“ u Mejnu u Sjedinjenim Američkim Državama s ovogodišnjim fokusom na pitanje “da li je ovo stoleće Kine?”, Martin Jacques, viši saradnik na Univerzitetu Kembridž i gostujući saradnik na univerzitetima Cinghua i Fudan, održao je govor pod nazivom “Kakva će Kina biti kao velika sila?”.

Kakva će Kina biti kao velika sila?

Jacques je u svom govoru postavio to pitanje, oblikovano u kontekstu dve velike promene koje su se odigrale u protekloj deceniji. “Prvo, odvijao se pad Sjedinjenih Američkih Država, izazvan ili naglašen zapadnom finansijskom krizom. I drugo, dogodio se rast Kine, ponovo nakon zapadne finansijske krize, uz udvostručavanje veličine Kine odnosno njene ekonomije i privrede u narednih 10 godina, upoređujući je s američkim privredom i ekonomijom, uz rast od otprilike 10% u tom razdoblju.”

Kina je prerasla u “proizvođača i oblikovaoca globalizacije”

Pod novim vođstvom, rekao je Žak, “dogodila se promena u kineskoj spoljnoj politici, a Kina se pomakla s uloge “primaoca globalizacije” u “proizvođača i oblikovaoca globalizacije.”

On je rekao da je promena stavila u iskušenje zapadno razumevanje Kine, jer “nismo verovali da je održiva, a sad mislim da bi trebalo da se suočimo s činjenicom da je ovo značajna promena koja se odvija i treba da joj nekako damo smisao, da je shvatimo.”

Kina se mora razumeti prvenstveno kao civilizacijska država

Žak je govorio o četiri ključne razlike, od kojih je prva vezana uz temeljni princip nacionalne države. “Kina nije nacionalna država na jednostavan način” rekao je. “Da bi je razumeli, moramo je shvatiti, po mom mišljenju, ne kao primarno nacionalnu već kao civilizacijsku državu.”

Decentralizacija upravljanja, sistem ima veliku podršku i legitimaciju, razlika između koncepta države u Kini i na zapadu

Druga ključna razlika koju Žak prepoznaje je kineska decentralizacija upravljanja. Istakao je „dugačko razdoblje carske vladavine kada je država konsolidovana kao jedinstvena na temelju onog što je nazvao “jedna civilizacija, mnogo sistema,” Treće, ističući istraživanje Pew Global Attitudes-a o nivou zadovoljstva Kineza po pitanju kineskog upravljanja, Žak je rekao da sistem “uživa u velikom nivou podrške i legitimacije.” Poslednja od četiri ključne razlike između koncepta države u Kini i na zapadu je vezana za način na koji oni vide svoju ulogu u svetu.

Veze Kine sa svetom u razvoju će je činiti velikom silom, istaknuta uloga Pojasa i puta

Govoreći o odnosima Kine sa svetom u razvoju, Jacques je rekao da je to veći strateški prioritet za Kinu od bilateralnih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama. Rekao je da, uzevši u obzir da će do 2030. godine globalni jug činiti 67% BDP-a, veze Kine sa svetom u razvoju jesu deo onog što će je činiti velikom silom u godinama koje dolaze. Takođe je istakao ulogu inicijative ‘Pojas i put’ u preobražaju globalnog upravljanja.”

Problemi oko Pojasa i puta ne mogu ugroziti inicijativu

Takođe misli da je Kina “naučila mnogo baveći se sa svetom u razvoju.” Entuzijazam zemalja duž Pojasa i puta dolazi iz prepoznavanja mogućnosti za preobražaj koje nudi. Žak je priznao da se Kina susrela s problemima kod sprovođenja Pojasa i puta, premda ti problemi nisu toliko teški da bi ugrozili inicijativu.

SAD treba da živi u svetu u kojem je i Kina njen takmac

Jacques je završio s jasnom porukom Sjedinjenim Američkim Državama. Kada je reč o tehnološkoj inovaciji, Sjedinjene Američke Države će morati da žive u svetu u kojem je Kina rival. Uspon Kine kao velike sile će zahtevati od zapada i Sjedinjenih Američkih država da se nose s novim oblicima saradnje, ali i suparništva.

Ivona Lađevac: Sijev govor pokazao smer razvoja svetske ekonomije

South China Morning Post

Ivona Lađevac, šefica Centra za istraživanje „Pojasa i puta“ pri srpskom Institutu za međunarodnu politiku i ekonomiju, smatra da je govor predsednika Sija obrazložio kineski stav i pokazao smer razvoja svetske ekonomije.

Kineski predsednik Si Đinping nedavno je na 14. liderskom samitu G20 održao govor sa temom „Zajedno ulažemo napore u visokokvalitetnu svetsku ekonomiju“. Sijev govor je privukao široku pažnju međunarodne zajednice.

„Govor predsednika Sija na samitu G20 u Osaki je pokazao neophodnost saradnje u međunarodnim odnosima i u međunarodnoj ekonomiji, pošto je to bitan preduslov za dalje prosperitet ne samo Kine i G20, već i svih zemalja sveta,“ rekla je Lađevac.

Lađevac je navela da je cilj Inicijative „Pojas i put“ jačanje komunikacije i povezivanje tržišta, kako bi više zemalja i regiona podelilo rezultate privredne globalizacije.

„Do sada smo videli da Inicijativu ’Pojas i put’ prihvata sve veći broja zemalja. Ova inicijativa zapravo predstavlja način multinacionalne saradnje između svih država. Svako od tih država ostvaruje korist za sebe. To je promenilo stav nekih institucija koje su u početku bile prilično kritičke prema inicijativi. Inicijativa će doprineti stabilnosti međunarodne ekonomije“, zaključila je Lađevac.

 

Izvori:

Martin Jacques o Kini kao velikoj sili

Bloomberg: Kini i Americi treba saradnja ne trgovinski ratovi

Ivona Lađevac: Sijev govor pokazao smer razvoja svetske ekonomije

Lagard: EU članice bi trebalo da troše više


Plivajte ako želite da ostanete zdravi, rekla je Kristin Lagard pre tačno godinu dana u jednom intervjuu. Ovo bi bio primeren pot-pourri, i “recept” u trenutku kada od Marija Dragija preuzima kormilo Evropske centralne banke, sa ciljem da održi “zdravlje” evropskih finansija.

Ova 63-godišnja Francuskinja vodila je MMF od 2011. (Foto: WEF / EU Observer)

Bogate nacije Evropske Unije trebalo bi da troše više kako bi pomogle centralnim bankama da zaštite ekonomiju, izjavila je (po svemu sudeći) sledeća šefica Evropske centralne banke (ECB) a prenosi EU Observer.

“Nisam baš neka vila sa čarobnim štapićem (pa neće biti ni finansijskih čuda)…”, rekla je Christine Lagarde povodom briselske rasprave o ograničenjima i ovlašćenjima koja bi ECB mogla imati u narednom periodu.

“…A centralne banke nisu jedina igra u gradu (tj. nisu jedina postojeća opcija)”, rekla je ona u svom obraćanju poslanicima iz Odbora za ekonomska pitanja.

“Većina zemalja evrozone” imala je “kapacitet da koristi fiskalni prostor koji im je na raspolaganju” za ulaganje u sektore poput infrastrukture, rekla je Lagardova.

A saradnja nacionalnih vlada i ECB bila je i ostala nadasve potrebna “ukoliko sve institucije u Evropi – a posebno u evrozoni – žele da efikasno odgovore na pretnju koja dolazi od populizma”, dodala je.

Saslušanje Lagardove bilo je tek prvo u nizu od mnogih novoizabranih lica, u ovoj dugoj briselskoj rundi kojom se vrši i zvanično postavljenje naredne generacije najviših zvaničnika EU, a nakon završenih izbora za Evropski parlament.

Poslanici su sada u prilici da izraze svoje političko mišljenje, ali za razliku od većine najviših radnih mesta u EU, o imenovanju ECB će odlučivati same države članice.

Ova 63-godišnja bivša šefica Međunarodnog monetarnog fonda i nekadašnja francuska ministarka finansija podsetila je na najgore godine nedavne finansijske krize u Evropi.

Njen prethodnik na položaju u ECB, Mario Dragi, rekao je da je 2012. godine „učinio sve što je potrebno“ da bi spasao evro, što je dovelo do plana kupovine obveznica u vrednosti od bilion evra.

“Nadam se da nikada neću morati tako nešto da kažem – stvarno to mislim – jer ako to učinim to će značiti da i drugi kreatori ekonomske politike nisu uradili ono što moraju”, rekla je Lagardova u sredu 4, septembra.

Ona je govorila u jeku zabrinutosti zbog nove recesije u Nemačkoj i dalje ka zemljama na koje će se recesija preliti, u vreme kada su centralne banke već snizile kamatne stope kako bi podstakle potrošnju.

Očekuje se da će Dragi dodatno smanjiti stope i možda ponovo pokrenuti kupovinu obveznica pre nego što Lagarde preuzme dužnost 1. novembra.

Ona je naglasila da će nastaviti njegovu “visoko prilagodljivu monetarnu politiku”.

Međutim, čak i u slučaju da je najgore prošlo, „embrionalni“ tj inicijalni budžet evrozone nije bio dovoljno jak da stabilizuje finansije evro-bloka, upozorila je buduća šefica ECB-a.

Njeno spominjanje “populizma” odnosilo se na zabrinutost da bi populistički i nacionalistički političari mogli profitirati od velikog ekonomskog pada u Evropi.

Evropska centralna banka bi, po njenim rečima, takođe učinila nešto zarad stabilnijeg evra.

BBC

“Želim da vratim u upotrebu običan, kolokvijalni jezik, i da ga koristim bez preteranog tehnokratskog žargona kako bih građanima Evropske Unije omogućila … da shvate čemu služi ECB”, kazala je Kristin Lagard.

ECB bi tokom njenog mandata postavila klimatske promene daleko većim prioritetom nego što je to učinio Dragi, dodala je ova francuska pravnica, ekonomistkinja i političarka.

“Primarni cilj mandata je održavanje stabilnosti cena, naravno. Ali… klimatske promene i rizik po životnu sredinu su kritični za misiju,” rekla je Lagardova, pomenuvši potencijalna ulaganja u „zelene obveznice“.

“Nema te institucije koja ne bi morala da rizik od klimatskih promena i zaštitu životne sredine ima u srži razumevanja svoje misije,” rekla je ona poslanicima Evropskog parlamenta.

Endrju Retman, Brisel (EU Observer)