Noam Chomsky – intervju


Govorili ste o razlici između Trumpovih klovnovskih ispada, koji dobijaju neograničen prostor u medijima, i stvarnih politika koje on nastoji da sprovede, a koje prolaze gotovo neopaženo. Verujete li da on ima bilo kakve koherentne političke, ekonomske ili spoljnopolitičke ciljeve? Šta su rezultati prvih nekoliko meseci Trumpovog mandata?

Na taj način se skreće pažnja javnosti sa zaista važnih pitanja, što je verovatno očekivano, s obzirom na kvalitete i sklonosti figure koja je zauzela centralno mesto na pozornici i ljude koji rade iza scene. Na jednom nivou, Trump svojim lakrdijama vezuje svu pažnju javnosti za sebe; više nije važno čak ni kako to radi. Ko se još seća tvrdnji da su milioni nelegalnih imigranata glasali za Hillary Clinton i tako oduzeli grandioznu pobedu „običnim ljudima“? Ili optužbi da je Obama naredio da se u Trumpovu kulu instaliraju prislušni uređaji? Same tvrdnje koje on iznosi nisu važne. Bitno je da se time skreće pažnja sa onoga što se zbiva u pozadini. Iza scene, van domašaja svetlosti reflektora, tim najzagriženijih republikanaca vredno radi na sprovođenju politika koje imaju za cilj da još više obogate njihovo pravo biračko telo: one koji poseduju privatno bogatstvo i moć, „gospodare čovečanstva“, da pozajmim frazu Adama Smitha.

Te politike će imati pogubne posledice za najšire slojeve stanovništva i buduće generacije, ali oni su nevažni; republikanci o njima ne razmišljaju. Oni već godinama rade na nametanju tih destruktivnih politika. Paul Ryan, na primer, već dugo predlaže da se federalna administracija praktično ukine, osim onih njenih delova koji služe potrebama interesnih grupa koje on zastupa. Razlika je u tome što je pravu prirodu svojih predloga u prošlosti uvijao u dosadne tabele i brojke, da komentatori ne bi na njih obratili previše pažnje. Pošto je sada sva pažnja javnosti vezana za poslednji Trumpov skandal, Ryanov tim i izvršna grana vlasti mogu da rade na usvajanju zakona koji će ograničiti prava radnika, ukinuti zaštitu potrošača i teško pogoditi ruralne zajednice. Plan je da ugase programe zdravstvene zaštite ukidanjem poreza kojima su ti programi finansirani, da bi tako dodatno obogatili svoje biračko telo, i da demontiraju Dodd-Frankov zakon kojim su bila nametnuta preko potrebna ograničenja predatorskim finansijskim institucijama, koje su nezamislivo ojačale u epohi neoliberalizma.

To je tek mali deo rušilačkog pohoda koji je pokrenula Republikanska partija. Zapravo, to više i nije partija u tradicionalnom smislu te reči. Konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju je kao „radikalni prevratnički pokret“ koji napušta područje uobičajene parlamentarne politike.

Veliki deo tog projekta sprovodi se prikriveno, na zatvorenim sednicama, uz ograničen uvid javnosti. Neke druge republikanske politike su otvorenije, na primer povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimi, čime su se Sjedinjene Države izolovale kao zemlja parija koja ne želi da se pridruži naporima međunarodne zajednice da spreči ekološku katastrofu. Što je još gore, rešeni su da povećaju potrošnju fosilnih goriva, uključujući i ona najopasnija, kao i da ukinu propise o zaštiti životne sredine i dodatno smanje ulaganja u istraživanja i razvoj alternativnih izvora energije koji će nam uskoro biti neophodni za opstanak.

Iza tih politika stoje različiti motivi i razlozi. Jedan od razloga je pružanje usluga njihovom povlašćenom biračkom telu. Neki drugi razlozi nisu naročito važni „gospodarima čovečanstva“, ali su korisni za zadržavanje delova nekada jedinstvenog glasačkog bloka, budući da se partijska politika sada pomerila toliko udesno da samim predlozima politika ne mogu privući glasače. Na primer, ukidanje pomoći za planiranje porodice ne predstavlja uslugu „gospodarima“, koji bi izdvajanje sredstava za planiranje porodice verovatno podržali. Ali ukidanjem takvih programa osigurava se podrška evanđelističkog dela republikanske baze – onih glasača koji nisu svesni da se tako zalažu za veći broj neželjenih trudnoća, što će dovesti do češćeg pribegavanja abortusima pod uslovima koji mogu biti opasni i često smrtonosni.

Sva krivica za nastalu štetu ne može se pripisati prevarantu koji nominalno vrši vlast, pomoćnicima kojima se okružio i silama koje je oslobodio u Kongresu. Neki od najopasnijih trendova koje donosi Trumpov mandat nadovezuju se na inicijative pokrenute u Obaminom mandatu – inicijative iza kojih je, ne smemo zaboraviti, stajao pritisak republikanskog Kongresa.

O najopasnijim trendovima javnost jedva da je obaveštena. Veoma važna studija objavljena u Biltenu atomskih fizičara u martu 2017. otkriva da je program modernizacije nuklearnog arsenala koji je sproveo Obama uvećao „ukupnu razornu moć postojećih nuklearnih projektila približno tri puta – a to je upravo razvoj događaja kakav se može očekivati u zemlji koja želi da razvije sposobnost da povede i dobije nuklearni rat tako što će prvim udarom uništiti arsenal protivnika“. Kao što se ističe u analizi, uvećani nuklearni kapaciteti ugrožavaju stratešku stabilnost od koje zavisi opstanak čovečanstva. A zastrašujući izveštaji o katastrofama koje su za dlaku izbegnute i neodgovorno ponašanje naših lidera u nekoliko poslednjih godina jasno pokazuju koliko nam je opstanak neizvestan. Taj isti program sada sprovodi Trump i to, uz pretnju ekološke katastrofe, zasenjuje sve druge probleme – a gotovo niko ne govori o tome jer je sva pažnja usmerena na klovna pod reflektorima.

Koliko je jasna Trumpova predstava o onome što on i njegovi pomagači zapravo rade – ne možemo znati. Sasvim je moguće da je on autentičan u svojim postupcima, da imamo posla sa nekompetentnim i preosetljivim megalomanijakom čija je jedina ideologija on sam. A šta nam donosi dominacija ekstremističkog krila republikanske organizacije? To je sasvim očigledno.

Ima li bilo kakvih ohrabrujućih znakova promene na strani demokrata? Ili je vreme da razmislimo o trećoj partiji?

Treba da razmislimo o mnogo stvari. Najzanimljiviji deo izbora 2016. godine bila je kampanja Berniea Sandersa koja je napustila okvire uobičajenog obrasca utvrđenog u poslednjih 100 godina američke političke istorije. Brojna istraživanja politikologa pokazuju da se rezultati izbora manje-više kupuju; iznos sredstava uloženih u kampanju dobar je indikator izgleda za pobedu, i na izborima za Kongres i na predsedničkim izborima. To je i dobar indikator za procene kakve će biti buduće odluke izabranih političkih predstavnika. S druge strane, najveći deo biračkog tela – oni koji se nalaze na nižim stupnjevima dohodovne lestvice – praktično nemaju nikakav politički uticaj, jer izabrani predstavnici koji bi trebalo da ih zastupaju zanemaruju njihove interese. Otuda nas ne iznenađuje što je na izborima pobedio kandidat koji je milijarder i TV zvezda, uz značajnu podršku medija: direktnu podršku jednog od vodećih kanala za vesti, Murdochovog Foksa i veoma uticajnih desničarskih radio voditelja, kao i uz indirektnu, ali jednako snažnu podršku svih vodećih medija koji su bili opčinjeni Trumpovim lakrdijama i prihodima od reklama koji su porasli upravo zahvaljujući Trumpu.

Sandersova kampanja, s druge strane, napravila je zaokret u odnosu na taj model. Sanders je bio gotovo nepoznat. Praktično nije imao podršku vodećih finansijera, mediji su ga ignorisali ili mu se podsmevali i još se predstavljao kao „socijalista“, što je ovde reč koja izaziva užas. Uprkos svemu, on je najpopularnija politička figura u zemlji, i to ubedljivo.

Uspeh Sandersove kampanje je pokazao da postoje opcije koje se mogu iskoristiti čak i unutar okoštalog dvopartijskog sistema, uprkos brojnim institucionalnim barijerama koje onemogućuju izlazak iz njega. U Obaminim mandatima, Demokratska partija se praktično raspala na lokalnom i državnom nivou. Ta partija je odavno digla ruke od radničke klase, pre svega u ono doba kada je Clinton svojim trgovinskim i fiskalnim politikama oslabio proizvodni sektor u Sjedinjenim Državama, koji je nekada obezbeđivao relativno stabilne poslove.

Nema nestašice novih predloga za vođenje progresivnih politika. Program koji je razvio Robert Pollin u knjizi Ozelenjavanje globalne ekonomije nudi pristup koji obećava. Gar Alperovitz u svojim radovima posvećenim izgradnji autentične demokratije zasnovane na radničkom samoupravljanju nudi još jedan zanimljiv predlog. Praktična primena takvih pristupa i povezanih ideja javlja se u mnoštvu različitih oblika. Neki od pokreta koji su nastali kao produžetak Sandersove kampanje aktivno rade na korišćenju tih novih mogućnosti.

Takođe, postojeći dvopartijski okvir, mada ima dugu istoriju, nije uklesan u kamenu. Nije tajna da su tradicionalne političke institucije u industrijskim demokratijama poslednjih godina ugrožene naletom nečega što se naziva „populizmom“. Taj termin se koristi prilično neodređeno da bi se opisao talas nezadovoljstva, besa i prezira prema institucijama koje su bile na čelu neoliberalne ofanzive, što je dovelo do stagnacije za većinu i spektakularne koncentracije bogatstva u rukama malobrojnih.

Erozija funkcionalne demokratije je prirodna posledica koncentracije ekonomske moći, koja na dobro poznate načine prerasta u političku moć, ali ovde su važni i neki dublji razlozi i opšta načela. Vladajuća doktrina nas uči da se oduzimanjem nadležnosti za donošenje odluka od javnog sektora i prenošenjem tih nadležnosti na „tržište“ osigurava najefikasnija zaštita ličnih sloboda, ali stvarnost je drugačija. Javnim institucijama na koje glasači u funkcionalnim demokratijama imaju izvestan uticaj oduzete su nadležnosti i prenete na male privatne tiranije – korporacije koje dominiraju današnjom ekonomijom – na koje glasači nemaju baš nikakav uticaj. Demokratija se još direktnije suzbija u Evropi: tamo je donošenje ključnih odluka prepušteno trima institucijama – Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj centralnoj banci i Evropskoj komisiji – čiji predstavnici ne izlaze na izbore, a račune polažu bankama i kreditorima iz severnih zemalja, a ne biračima.

Takve politike imaju za cilj da razgrade društvo, u skladu sa čuvenim diktumom Margaret Thatcher kojim je ona opisala svoje viđenje sveta – ili tačnije, svet kakav želi da stvori: svet u kojem više ne postoji društvo, već samo pojedinci. Margaret Thatcher je tako nesvesno parafrazirala Marxov ogorčeni sud o represiji u Francuskoj koja je francusko društvo pretvorila u „vreću krompira“, u amorfnu i nepovezanu masu u kojoj ništa ne funkcioniše. Pravi tiranin u današnje vreme nije autokratski vladar – bar ne na zapadu – već koncentracija privatne moći.

Kolaps centrističkih vladajućih institucija bio je očigledan na poslednjim izborima, u Francuskoj polovinom 2017. i u SAD nekoliko meseci ranije, gde su dvojica kandidata koji su uspeli da mobilišu široke mase bili Sanders i Trump. Trump nije dugo skrivao koliko je njegov „populizam“ lažan, budući da je odmah zaštitio najštetnije elemente starog establišmenta. Ti procesi mogu dovesti do raspada rigidnog američkog sistema jednopartijske vladavine biznisa u kojoj se u vršenju vlasti smenjuju dve frakcije koje se bore za podršku istog dominantnog biračkog bloka. To bi moglo otvoriti prostor za nastanak jedne istinski „narodne partije“, čiji je birački blok stvarno biračko telo zemlje, sa načelima i vrednostima koje zavređuju poštovanje.

Prva Trumpova poseta stranoj zemlji bila je poseta Saudijskoj Arabiji. Kako to tumačite i kakav je značaj te posete za politike na Bliskom istoku? Šta mislite o Trumpovim oštrim istupima protiv Irana?

Saudijska Arabija je zemlja u kojoj se Trump oseća kao kod kuće: brutalna diktatura, represija (najpoznatiji su primeri kršenja prava žena, ali krše se i mnoga druga prava), vodeći proizvođač nafte (sada tu poziciju preuzimaju SAD), zemlja ogromnog bogatstva. Rezultat te posete je najavljena prodaja velikih količina oružja – čemu se Trumpovi „gospodari“ naravno raduju – a tu su i neka druga, manje izvesna obećanja. Jedan od rezultata je to što su Trumpovi saudijski prijatelji dobili zeleno svetlo da pojačaju sramnu ofanzivu u Jemenu i disciplinuju Katar koji pokazuje za nijansu previše nezavisnosti za ukus saudijskih gospodara. Iran je takođe važan faktor. Katar deli ležišta prirodnog gasa sa Iranom i sa tom zemljom razvija trgovinske i kulturne odnose, što se ne dopada Saudijskoj Arabiji i njenim duboko reakcionarnim saveznicima.

Američki lideri i medijski komentatori već dugo prikazuju Iran kao izuzetno opasnu, možda i najopasniju zemlju na planeti. To seže daleko u prošlost. U doktrinarnom smislu, Iran je dvostruko opasan: ta zemlja podržava terorizam, a njen nuklearni program predstavlja egzistencijalnu pretnju za Izrael, ako ne i za čitav svet. Iran je toliko opasan da je Obama morao da postavi napredni sistem protivvazdušne odbrane uz rusku granicu da bi Evropu zaštitio od iranskog nuklearnog oružja – koje čak i ne postoji – a koje bi iranski lideri u svakom slučaju upotrebili jedino ako ih obuzme želja da zauzvrat istog trenutak budu pretvoreni u prah i pepeo.

To je doktrinarni pogled. U stvarnom svetu, podrška koju Iran pruža teroristima svodi se na podršku Hezbolahu, organizaciji čiji je najveći zločin to što stoji na putu još jednoj razornoj invaziji Izraela na Liban, i Hamasu, koji je odneo pobedu na slobodnim izborima u pojasu Gaze – što je prestup koji je odmah izazvao oštre sankcije i naveo administraciju SAD da razmotri mogućnost državnog udara. Istina je, i jedna i druga pomenuta organizacija mogu se optužiti za terorističke napade, ali to se ne može porediti sa ulogom Saudijske Arabije u izgradnji i održavanju mreža radikalnih islamističkih džihadista.

Što se tiče iranskog nuklearnog programa, američke obaveštajne službe su potvrdile ono što svako može i sam pretpostaviti: ako uopšte postoji, onda je to deo iranske strategije odvraćanja. Tu je i retko pominjana činjenica da bi se sve brige vezane za iransko oružje za masovno uništavanje mogle rešiti ako bismo prihvatili poziv Irana da Bliski istok postane zona bez oružja za masovno uništavanje. Proglašenje takve zone snažno podržavaju arapske zemlje i najveći deo ostatka sveta, a blokiraju ga pre svih Sjedinjene Države, da bi zaštitile izraelsko oružje za masovno uništenje.

Pošto se doktrinarno tumačenje problema raspada čim ga pobliže ispitamo, ostaje nam zadatak da otkrijemo šta su stvarni razlozi neprijateljstva SAD prema Iranu. Neke mogućnosti se nameću same od sebe. Sjedinjene Države i Izrael ne mogu da tolerišu nezavisnu silu u regionu za koji veruju da im pripada i da u njemu imaju sva prava. Iran koji ima na raspolaganju opciju nuklearnog odvraćanja neprihvatljiv je ovim otpadničkim državama koje žele da na Bliskom istoku rade sve što požele. Ali to nije sve. Iranu nikada nije oprošteno svrgavanje diktatora koga je Vašington instalirao u državnom udaru 1953, kojim je razoren parlamentarni režim u Iranu, kao ni ideja da on ima pravo da raspolaže sopstvenim prirodnim resursima. Svet je previše složen za pojednostavljena tumačenja, ali rekao bih da je to suština problema.

Treba se podsetiti i na to da u proteklih šest decenija Vašington neprekidno napada Iran. Posle državnog udara 1953, Amerika je podržala diktatora koga je organizacija Amnesty International optuživala za najteža kršenja osnovnih ljudskih prava. Ubrzo po njegovom svrgavanju usledila je invazija iz Sadamovog Iraka uz podršku SAD. U sukobu su poginule stotine hiljada Iranaca, a mnogi su ubijeni hemijskim oružjem. Reaganova podrška njegovom savezniku Sadamu bila je takva da kada je Irak napao američki brod USS Stark, na kojem je poginulo 37 američkih mornara, jedina rekacija je bio blagi ukor. Reagan je takođe pokušao da Iranu pripiše odgovornost za užasne Sadamove napade hemijskim oružjem na iračke Kurde.

Konačno, Sjedinjene Države su i direktno intervenisale u ratu između Irana i Iraka, što je dovelo do kapitulacije Irana. Posle toga je George H. W. Bush pozvao iračke nuklearne inženjere u Sjedinjene Države na obuku za proizvodnju najsavremenijeg nuklearnog oružja, što je izuzetno velika pretnja za Iran, da ne govorim o drugim implikacijama. I naravno, Vašington je inicijator oštrih sankcija protiv Irana koje traju do danas.

Ponavljanjem optužbi na račun Irana Trump se pridružio najvećim i najrepresivnijim diktatorima. Igrom slučaja, za vreme njegove bliskoistočne turneje u Iranu su održani izbori – koji bi, koliko god da su manjkavi, bili nezamislivi u zemlji njegovih saudijskih domaćina. Saudijska Arabija je istovremeno rasadnik radikalnog islamizma koji truje čitav region. Ali neprijateljstvo SAD prema Iranu seže u prošlost mnogo dalje od Trumpa i uključuje i one ljude u Trumpovoj administraciji koji se inače smatraju „odraslim osobama“ u njegovom kabinetu, kao što je James „Besni Pas“ Mattis, sekretar za odbranu. Ovaj animozitet ima dugu istoriju.

Šta nam možete reći o strateškim aspektima odnosa sa Korejom? Šta se može preduzeti da se ovaj sve izraženiji sukob stavi pod kontrolu?

Koreja je problem još od kraja Drugog svetskog rata, kada su nade u ujedinjenje zemlje bile blokirane intervencijama velikih sila, za šta SAD snose najveću odgovornost. Severnokorejska diktatura je verovatno najbrutalnija i najrepresivnija diktatura u današnjem svetu, ali evidentno je da tamo pokušavaju i donekle uspevaju da ostvare ekonomski razvoj, uprkos opterećenju koje predstavlja ogroman vojni kompleks. Taj kompleks uključuje, između ostalog, sve veći arsenal nuklearnog oružja i projektila, što predstavlja pretnju za region, a na duži rok i za zemlje izvan regiona. Ipak, primarna funkcija tog asrenala je odvraćanje. Malo je verovatno da će severnokorejski režim odustati od nuklearnog oružja dokle god je suočen sa pretnjom uništenja.

Obaveštavaju nas da je veliki izazov sa kojim se svet danas suočava iznalaženje načina da se Severna Koreja primora da zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Moguće opcije su uvođenje dodatnih sankcija, pojačavanje informatičkog rata, zastrašivanje, instaliranje protivraketnog sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defense), što Kina vidi kao pretnju sopstvenim interesima, pa čak i direktan napad na Severnu Koreju – što bi, podrazumeva se, dovelo do odgovora korišćenjem nagomilane artiljerije i razaranja Seula i Južne Koreje čak i bez korišćenja nuklearnog oružja.

Ali postoji još jedna opcija, koja se uglavnom zanemaruje: mogli bismo jednostavno da prihvatimo ponudu Severne Koreje da učini upravo ono što od nje tražimo. Naime, Kina i Severna Koreja su već predložile da Severna Koreja zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Ali taj predlog je u Vašingtonu odmah odbačen, isto kao pre dve godine, jer podrazumeva i protivuslugu: a to je obustavljanje pretećih vojnih vežbi koje Sjedinjene Države izvode na granicama Severne Koreje, uključujući simulirane nuklearne napade bombarderima B-52.

Predlog Kine i Severne Koreje je prilično razuman: stanovnici Severne Koreje se sećaju da su bili doslovno sravnjeni sa zemljom američkim bombama; mnogi se sećaju i da su američke snage bombardovale velike brane kad im je ponestalo drugih meta. U američkim vojnim časopisima iz onog vremena publikovani su ushićeni prikazi uzbudljivog spektakla ogromnih poplava koje su uništile useve pirinča od kojih zavisi opstanak „Azijata“. To treba pročitati, to je važan deo istorijskog sećanja.

Ponuda zamrzavanja severnokorejskog programa nuklearnog i raketnog naoružanja u zamenu za obustavljanje provokativnih akcija na granicama Severne Koreje mogla bi biti dobra osnova za buduće pregovore koji bi značajno umanjili nuklearnu pretnju i možda okončali severnokorejsku krizu. Uprkos brojnim zapaljivim komentarima, imamo razloga da verujemo da bi takvi pregovori bili uspešni. A ipak, iako se severnokorejski nuklearni program svuda opisuje kao najveća pretnja sa kojom se trenutno suočavamo, predlog Kine i Severne Koreje je za Vašington neprihvatljiv i američki komentatori ga jednoglasno odbacuju. To je još jedno poglavlje u sramnoj i tužnoj istoriji opredeljivanja za silu i onda kada su moguća miroljubiva rešenja.

Izbori u Južnoj Koreji 2017. mogu doneti zračak nade. Izgleda da novoizabrani predsednik Mun Džae In želi da promeni politiku oštre konfrontacije svog prethodnika. On se zalaže za ispitivanje diplomatskih opcija i preduzimanje koraka za pomirenje, što je svakako napredak u odnosu na besne pretnje i mahanje pesnicom, što može voditi u pravu katastrofu.

U prošlosti ste izražavali zabrinutost za Evropsku uniju. Šta mislite da će se dogoditi kada oslabe veze Evrope sa Amerikom i Britanijom?

Evropska unija pati od nekoliko fundamentalnih problema. Prvi problem je jedinstvena valuta bez političke unije. U opticaju je nekoliko solidnih ideja o tome kako bi se moglo sačuvati ono što je u uniji dobro i promeniti ono što je loše. Pristup koji obećava je Varoufakisova inicijativa DiEM25.

Britanija je često bila surogat Sjedinjenih Država u evropskoj politici. Brexit bi mogao podstaći Evropu da pokuša da se izbori za nezavisniju ulogu u međunarodnim odnosima, a Trumpove politike koje nas sve više izoluju od sveta će ubrzati taj proces. Dok on glasno preti i maše velikom batinom, Kina bi mogla preuzeti vodeću ulogu u kreiranju globalnih energetskih politika, šireći svoj uticaj dalje na zapad, pa konačno i na samu Evropu, zahvaljujući Šangajskoj organizaciji za saradnju i Novom svilenom putu.

Mogućnost da Evropa postane nezavisna „treća sila“ zabrinjava američke stratege još od kraja Drugog svetskog rata. Već dugo su u opticaju ideje kao što je degolistički koncept Evrope od Atlantika do Urala, ili, kasnije, Gorbačovljeva vizija jedinstvene Evrope od Brisela do Vladivostoka.

Šta god da se dogodi, Nemačka će sigurno zadržati dominantnu poziciju u evropskim poslovima. Neobično je videti nemačku kancelarku, Angelu Merkel kako svom američkom kolegi drži predavanja o ljudskim pravima i preuzima inicijativu, bar nakratko, u rešavanju problema izbeglica dok ostatak Evropa prolazi kroz duboku moralnu krizu. S druge strane, insistiranjem na politikama štednje i paranoičnim strahom od inflacije, kao i politikama podsticanja izvoza ograničavanjem domaće potrošnje, Nemačka zanemaruje evropske ekonomske probleme i naročito tešku situaciju perifernih ekonomija. Ipak, u najboljem scenariju, koji nije nezamisliv, Evropa bi zahvaljujući nemačkom uticaju mogla postati pozitivna sila na svetskoj sceni.

Šta mislite o sukobu između Trumpove administracije i obaveštajne zajednice u Sjedinjenim Državama? Da li verujete u „duboku državu“?

Birokratija zadužena za nacionalnu bezbednost je veoma snažna u Americi od Drugog svetskog rata. Analitičari koji se bave nacionalnom bezbednošću bili su zapanjeni mnogim Trumpovim ispadima. Njihovu zabrinutost dele i veoma kredibilni eksperti koji podešavaju vreme na Satu sudnjeg dana, a kazaljke su postavili na dva i po minuta do ponoći čim je Trump stupio na dužnost. Nismo bili bliže katastrofi od 1953. godine kada su SAD i Sovjetski Savez testirali termonuklearno oružje. Ali ne vidim znakove da bismo mogli otići dalje od toga, da je na delu nekakva zavera „duboke države“.

Na kraju, dok čekamo vaš 89. rođendan, moram da vas pitam da li imate neki recept za dugovečnost?

Imam. Recept je jednostavan. Ako ste na biciklu i ne želite da padnete, morate uvek ići napred – i to brzo.

Ovo je intervju iz knjige „Globalno nezadovoljstvo: razgovori o rastućim pretnjama demokratiji / Global discontents: Conversations on the rising threats to democracy“, zbirke razgovora koju će Noam Chomsky i David Barsamian objaviti u decembru 2017. David Barsamian je nagrađivani autor i urednik radijskog programa Alternative Radio. Pored 10 knjiga koje su priredili on i Noam Chomsky, objavio je i knjige sa autorima kao što su Tariq Ali, Howard Zinn, Edward Said, Arundhati Roy i Richard Wolff. Živi u Bolderu, Kolorado.

Razgovor vodio David Barsamian, TomDispatch, 03.10.2017.

Peščanik.net, 10.10.2017.

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (1/2)


Istraživanja sugerišu da, dok raste zavisnost mozga od mobilne tehnologije, istovremeno naš intelekt slabi.

I tako ste konačno kupili i taj novi iPhone. Ukoliko spadate u tipičnog vlasnika dotičnog mobilnog uređaja, izvlačićete ga i koristiti 80 puta dnevno, prema podacima koje prikuplja Apple, kompanija koja proizvodi ajfon. To znači da ćete se s ovim svetlucavim malim pravougaonikom konsultovati skoro 30.000 puta tokom naredne godine. Vaš novi pametni telefon, kao i vaš stari, postaće vaš stalni saputnik, pouzdana desna ruka i pomagalo – vaš učitelj, sekretar, ispovednik, guru. Vi i vaši mobilni uređaji bićete nerazdvojni.

Pametni telefon predstavlja jedinstven slučaj u analizama lične tehnologije. Brinemo se o ovom gadžetu manje-više  24 sata dnevno a koristimo ga na bezbroj načina, konsultujemo svoje aplikacije, proveravamo njegove poruke i obaveštenja koja neprekidno pristižu. Pametni telefon postao je svojevrsno spremište u kojem čuvamo a potom i delimo snimke, muziku, slike i sve ono što definiše način na koji razmišljamo, šta doživljavamo i ko smo. U istraživanju Galupa iz 2015. godine, više od polovine vlasnika ajfona izjavilo je da ne mogu da zamisle život bez svog „mobilnog ljubimca“.

Što se nas samih tiče, imamo dobre razloge zbog čega volimo naše telefone. Teško je zamisliti drugi proizvod koji nam je pružio toliko korisnih funkcija u tako zgodnom obliku. Pa ipak, dok naši telefoni nude udobnost i razbibrigu, oni s druge strane takođe „neguju“ i našu anksioznost. Njihova izvanredna korisnost obezbeđuje im da ih gledamo kao na jedinstveni oslonac, koji u ogromnoj meri utiče na naše razmišljanje i ponašanje. Pa, s obzirom na sve ovo, šta se dešava sa našim umovima kada dozvolimo jednoj alatki da na ovakav način uspostavi dominaciju nad našom percepcijom i spoznajom?

To su pitanje počeli da istražuju naučnici – a ono što otkrivaju je koliko fascinantno toliko i zabrinjavajuće. Ne samo da naši telefoni oblikuju naše misli na dubok i komplikovan način, već posledice ostaju čak i onda kada ne koristimo naše mobilne uređaje. Onoliko koliko raste zavisnost našeg mozga od tehnologije, kako ovo  istraživanje sugeriše, toliko u isto vreme slabi naš intelekt.

Edrijen Vord (Adrian Ward), kognitivni psiholog i profesor marketinga na Teksaškom Univerzitetu u Ostinu već deceniju proučava način na koji pametni telefoni i internet utiču na naše misli i prosuđivanje. U svom radu, kao i radovima drugih istraživača, on se suočio sa sve većim brojem dokaza da korišćenje pametnog telefona – ili čak kada samo čujete jedan signal njegovog zvona ili zujanje kada vibrira – stvara pravi nalet distrakcija tj ometanja koje otežavaju koncentraciju na težak problem ili posao. Podeljenost pažnje je, u tom slučaju, ono što ometa razmišljanje i performanse.

Jedna studija iz eksperimentalne psihologije od januara 2015. godine, u kojoj je učestvovalo 166 ispitanika, otkrila je da kada nam telefon zazvoni ili zazuji u trenutku kada smo usredsređeni na neki izazovan radni zadatak, naša se usredsređenost smanjuje a naš rad postaje nemaran, neuredan i aljkav – bez obzira da li proveravamo telefon ili ne. Još jedna studija iz 2015. godine, u kojoj je učestvovao 41 korisnika ajfona, a koji se pojavio u publikaciji „Journal of Computer-Mediated Communication“ pokazao je da kada ljudi čuju zvono svog telefona, ali nisu u mogućnosti da odgovore, raste njihov krvni pritisak, puls im se ubrzava a sposobnosti rešavanja problema opadaju.

Ranija istraživanja nisu objasnila da li i kako se pametni telefoni razlikuju od mnogih drugih izvora ometanja koji nas guše u životu. Vord je podozrevao da je veza koju imamo s našim telefonima postala tako intenzivna da već samo njihovo prisustvo može smanjiti našu inteligenciju. Pre dve godine je, sa svojim kolegama – Kristen Djuk i Ajlet Gnizi sa Kalifornijskog i univerziteta u San Dijegu i Martenom Bosom, bihejvioristom sa instituta Disney Research – otpočeo genijalni eksperiment kako bi testirao svoje pretpostavke.

Istraživači su regrutovali 520 studenata na UCSD-u i dali im dva standardna testa za procenu intelektualne britkosti. Jedan test ispitivao je “raspoložive kognitivne kapacitete”, meru kako se čovek može u potpunosti usredsrediti na određeni zadatak. Drugi je procenjivao “fluidnu inteligenciju”, sposobnost osobe da tumači i reši nepoznat problem. Jedina varijabla tj promenljiva u eksperimentu bila je lokacija pametnih telefona ispitanika. Neki od studenata su zamoljeni da svoje telefone stave pred sebe na sto; drugima je rečeno da ih stave u džepove ili torbice; ostali su morali da ih odlože u drugu prostoriju.

Rezultati su bili frapantni. U oba testa, ispitanici čiji su telefoni bili u njihovoj neposrednoj blizini, ispred njih na stolu, ispostavili su najgore rezultate, dok su oni koji odložili svoje telefone u drugu prostoriju napravili najbolje rezultate. Studenti koji su držali svoje telefone u džepovima ili torbama bili su sredini.

Zaključak: Što su mobilni uređaji bili bliži subjektima, to su njihove mentalne sposobnosti više opadale.

U naknadnim intervjuima, skoro svi učesnici su izjavljivali da ih njihovi mobilni telefoni nisu odvraćali niti su ih ometali – da zapravo nisu ni razmišljali o mobilnim uređajima tokom eksperimenta. Ostali bi nesvesni njihovog prisustva čak i pošto bi im telefoni, zapravo, evidentno poremetili pažnju i razmišljanje.

Drugi eksperiment koji su istraživači sproveli dao je slične rezultate, istovremeno otkrivajući da što su se učenici više oslanjali na svoje telefone u svakodnevnom životu, tim je veća bila šteta po kognitivne funkcije koju bi pretrpeli.

U aprilskom izdanju publikacije „Journal of the Association for Consumer Research“, pojavio se članak u kojem su dr. Vord i njegove kolege napisali da “integracija pametnih telefona u svakodnevni život”, čini se, dovodi do “odliva mozgova” koja može da umanji takve vitalne mentalne veštine kao što su “učenje, logičko razmišljanje, apstraktna misao, rešavanje problema i kreativnost“. Pametni telefoni postali su toliko isprepletani s našim postojanjem da, čak i kada ne kuckamo ili piljimo u njih oni, ipak, privlače našu pažnju, preusmeravajući dragocene kognitivne resurse. Samo suzbijanje želje da proverimo naš telefon, što rutinski i podsvesno činimo tokom dana, već samo po sebi može oslabiti i iznuriti naše razmišljanje. Činjenica da većina nas sada obično drži mobilne telefone “u blizini“ i „na vidiku”, kako ističu istraživači, samo uvećava gubitke naših mentalnih sposobnosti.

Nalazi dr. Vorda su u skladu sa drugim nedavno objavljenim istraživanjima. U sličnoj ali manji studiji iz 2014. godine (koja uključuje 47 ispitanika) u časopisu „Socijalna psihologija“, psiholozi sa Univerziteta Južni Mejn utvrdili su da su ispitanici koji su imali svoje telefone u vidokrugu, iako su ovi bili isključeni, tokom dva zahtevna testa ispitivanja saznajnih i sposobnosti usredsređivanja, pravili su znatno više grešaka nego što je to činila kontrolna grupa čiji su telefoni ostali izvan njihovog vidokruga. (Obe grupe su imale približno iste rezultate na setu lakših testova).

U drugoj studiji, objavljenoj u aprilskom izdanju publikacije „Applied Cognitive Psychology“, istraživači su ispitivali kako pametni telefoni utiču na učenje u klasi sa 160 učenika na Univerzitetu Arkanzas u Montičelu. Otkrili su da su studenti koji nisu uneli svoje telefone u učionicu postigli bolji uspeh za čitavo jedno slovo (ili ocenu, kada se ocenjuje brojevima) na testu prikazanog materijala od onih koji su doneli svoje telefone. Nije bilo važno da li su učenici koji su imali telefone koristili te iste ili ne: svi su postigli jednako loše rezultate. Studija koja je ispitivala 91 srednju školu u Britaniji, i koja je prošle godine objavljena u časopisu „Labor Economics“, utvrdila je da kada škole zabrane pametne telefone, rezultati ispitivanja učenika znatno porastu, dok najslabiji učenici imaju najviše koristi.

Ne radi se samo o načinu na koji rezonujemo onda kada kada su naši mobilni telefoni u blizini. Izgleda da trpe naše društvene sposobnosti i veze. Zbog toga što pametni telefoni služe kao konstantni podsetnik na sve prijatelje s kojima možemo da ćaskamo elektronskim putem, oni se uvlače u naše umove u ličnoj komunikaciji sa ljudima, čineći našu konverzaciju površnijom i manje zadovoljavajućom.

Katalonija i pitanje otcepljenja


Ekonomista Vladimir Gligorov je za portal Peščanik.net izneo svoj pogled na Kataloniju i njeno otcepljenje od Španije, upoređujući sličnosti i razlike ovog slučaja sa raspadom Jugoslavije.

– Otcepljenje unutar EU podrazumeva fiskalnu devoluciju, to jest prenos fiskalnih nadležnosti naniže

Španija je već sada fiskalno visoko decentralizovana, pa otcepljenje Katalonije u tom smislu ne bi imalo ozbiljnije posledice

– S obzirom na snažno protivljenje centralnih vlasti, otcepljenje Katalonije, ukoliko se dogodi, bilo bi jednostrano, a ne sporazumno

– Ako ishod referenduma bude pozitivan i ako vlada Katalonije odluči da odluku sprovede, to će verovatno dovesti do ispita ili krize legitimiteta, tačnije do sukoba centralne i secesionističke vlasti

– Secesija je dugotrajan proces i ustavna rešenja su uvek moguća, osim ako zahtev za secesijom ne dovede do represije i sukoba sa dugoročnim posledicama

Katalonija će na referendumu odlučiti da li da se odvoji od Španije. Nameće se poređenje s pokušajem Kvebeka da napusti Kanadu. Međutim, za razliku od Španije, gde je vrhovni sud referendum o otcepljenju proglasio neustavnim, u Kanadi je vrhovni sud objavio da je savezna vlada dužna da poštuje odlučno izraženu demokratsku odluku Kvebeka i uđe u pregovore o odvajanju, iako Kvebek ni po kanadskom ni po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje. Slučaj Katalonije razlikuje se i od slučaja Škotske koja ima ustavno pravo da se otcepi ukoliko tako odluči. Katalonski scenario nije blizak ni odluci Britanije da napusti EU, jer Ugovor o EU dopušta takvu odluku. Uz volju i pravo na otcepljenje, moraju biti zadovoljena još tri najšire prihvaćena kriterijuma: odluka ne sme biti doneta preko noći; ona mora biti rezultat čina samoopredeljenja, bez intervencija spolja; u državi koja se osamostaljuje ne sme doći do sužavanja postojećih građanskih prava ni u jednom segmentu populacije.

Šta se dešava ako se – kao što je slučaj s Katalonijom – savezna vlada protivi otcepljenju, a najviši sud odluči da je secesija u suprotnosti sa zakonom, to jest da je ustav ne dopušta? U tom slučaju secesija se mora sprovoditi suprotno volji savezne vlade i suprotno zakonu. Na koji način se to može izvesti?

Proteklih decenija dogodilo se nekoliko postupaka otcepljenja. Neki od njih su protekli pod nadzorom Saveta bezbednosti, a neki pod nadzorom Međunarodnog suda pravde ili međunarodnih savetodavnih komisija (poput Badinterove komisije). Neka otcepljenja su obavljena uz posredovanje Ujedinjenih nacija ili Evropske unije (uloga Martija Ahtisarija na Kosovu i Miroslava Lajčaka u Crnoj Gori najznačajniji su primeri te dve vrste posredništva), dok su druga – u onim slučajevima kad se nije radilo o aneksiji (kao što se dogodilo na Krimu) – bila unilateralna. U slučaju Katalonije je malo verovatno međunarodno učešće, tako da će Katalonci i njihova vlada, ako to odluče, morati da sprovedu jednostrano otcepljenje. Na koji način bi to mogli da učine?

Pogledajmo primer otcepljenja Slovenije, u to vreme republike u okviru Jugoslavije. Jugoslovenski vrhovni sud bio je protiv otcepljenja i jugoslovenska vlada poslala je vojsku da spreči slovenačke vlasti u preuzimanju kontrole nad državnim granicama. Slovenačke vlasti prestale su da plaćaju poreze, zapravo doprinose saveznim vlastima. Badinterova komisija, koja je osnovana da bi savetovala Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), dala je mišljenje da je otcepljenje zasnovano na referendumu opravdano ukoliko se država, u ovom slučaju savezna država Jugoslavija, nalazi u poodmaklom stadijumu raspadanja. Referendum je bio prvi korak ka izgradnji slovenačke države i osnova za njeno priznanje od strane EEZ, a kasnije EU.

Države su stvarni entiteti, a ne pravne tvorevine – to je prihvaćeno tumačenje međunarodnog prava koje je Međunarodni sud pravde potvrdio u slučaju Kosova. Drugim rečima – unutrašnji suverenitet prethodi spoljašnjem, a ne obrnuto.

I Crna Gora se odlučila za jednostrano preuzimanje fiskalnih nadležnosti, ali obrnutim redosledom (Jugoslavija je tada već bila federacija samo dve države – Srbije i Crne Gore). U prvom koraku Crna Gora je stekla finansijsku nezavisnost, to jest nije više slala doprinose u savezni budžet niti je iz njega primala sredstva; umesto toga je živela od sopstvenog novca. Olakšavajuća okolnost je bilo to što se savezna vlada nije protivila: primanja Crne Gore iz saveznog budžeta bila su veća od njenih doprinosa. U sledećem koraku Crna Gora je kao valutu usvojila nemačku marku, uz objašnjenje da je jugoslovenski (srpski) dinar inflatoran i da je praktično fiskalni instrument savezne vlasti. Tek tada – uz posredovanje i nadzor EU – Crna Gora je održala referendum i postala samostalna država.

U više slučajeva – ne samo u Jugoslaviji – otcepljenja su bila praćena teritorijalnim sukobima. Otcepljenje Makedonije je bilo izuzetak, jer niko nije osporavao njene teritorije. Makedonija je napravila dogovor sa krnjom Jugoslavijom (nakon secesije Slovenije i Hrvatske) o izmirenju nerešenih imovinskih sporova, prvenstveno u vezi sa imovinom Jugoslovenske narodne armije, nakon čega je usledio pun prenos fiskalne i monetarne vlasti. U drugim slučajevima – u Jugoslaviji i drugde – dolazilo je do sukoba oko teritorija. Zbog vojnih i civilnih sukoba i nasilja, međunarodna zajednica je u većini takvih slučajeva bila primorana da se umeša. U većini takvih slučajeva, kao u slučaju Krima i istočne Ukrajine, dolazi do spoljnog mešanja, naročito vojnog, što često za rezultat ima legitimisanje secesije koju takva intervencija treba da spreči i delegitimisanja spoljne aneksije.

Slučaj Španije uporediv je sa slučajem Jugoslavije zbog asimetričnog federalizma dve države. Za razliku od binarnih federacija kao što su bile Čehoslovačka ili državna unija Srbije i Crne Gore, otcepljenje Katalonije dovodi u pitanje ustavni poredak i stabilnost preostalog dela federalne Španije. Jugoslavija nije bila u stanju da se nosi sa otcepljenjem Slovenije, a da se pritom ne raspadne. To brine i centralnu špansku vlast – da će otcepljenje Katalonije voditi drugim otcepljenjima i potencijalnom raspadu Španije.

Posebno je zanimljiv slučaj otcepljenja Kosova od Srbije gde je 1991. godine sproveden referendum o otcepljenju koji je vrhovni sud Srbije proglasio nezakonitim. Nakon što je ubedljiva većina građana glasala za otcepljenje, kosovske vlasti su se fiskalno odvojile od Srbije i upravljale Kosovom kao paralelnom državom, iz senke. Srbija je na to odgovorila proglašavanjem vanrednog stanja u pokrajini. Naposletku je došlo do nasilne pobune i međunarodne vojne intervencije. Savet bezbednosti je dobio zadatak da nadzire proces izgradnje države, kontroliše granice i nadgleda pravni sistem. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a Međunarodni sud pravde je 2010. presudio da u tom procesu nije bilo kršenja zakona.

Finansijska nezavisnost i kontrola nad teritorijom ključni su u svim slučajevima otcepljenja, dok međunarodna zajednica zahteva ispunjenje prethodno navedenih dodatnih uslova. U slučaju Katalonije, kao i u slučajevima Kvebeka i Škotske, granice su jasne i neupitne, a pitanje kontrole nad teritorijom je rešeno. Preostaje pitanje ko će tom teritorijom upravljati.

To je pravno pitanje, i pre svega pitanje ko ubira poreze i pruža javne usluge. Nakon otcepljenja u okviru EU pravni standardi ne bi smeli da se pogoršaju. Spoljna intervencija je malo verovatna i ne igra važnu ulogu u slučaju Katalonije. Dakle, ključno je pitanje fiskalnog otcepljenja, posebno s obzirom na članstvo u evropskoj monetarnoj uniji.

Zapravo, unutar EU secesija se svodi na potpuno preuzimanje fiskalne vlasti na lokalnom nivou, sa izuzetkom fiskalnih obaveza prema Evropskoj uniji. Dobar primer za to je raspad Čehoslovačke koji se dogodio dok je država bila van Evropske unije, ali se očekivalo da će se u budućnosti pridružiti Uniji. Sve što je preostalo da se uradi bilo je da dve države naslednice stvore zasebne fiskalne sisteme.

Kontrola granica sa zemljama van EU je značajna; ona predstavlja tačku u kojoj se može otvoriti pitanje o kontroli nad teritorijom. Ako Katalonija izlaskom iz Španije izlazi i iz EU, ona onda mora uspostaviti kontrolu nad svim svojim granicama, uključujući i onu prema Španiji. To nije moguće bez saglasnosti Španije i EU, ukoliko se žele izbeći sukobi oko granica, to jest oko kontrole nad teritorijom. Šta preostaje Kataloniji ako taj pristanak izostane?

Katalonija se može odlučiti na preuzimanje fiskalne vlasti. To je uobičajena strategija otcepljenja – uspostavljanje unutrašnjeg suvereniteta pre osvajanja spoljašnjeg.

Španija je već fiskalno decentralizovana, i to na asimetričan način. Provincije, poput Katalonije, ubiru većinu poreza i šalju ih centralnim vlastima. Katalonski doprinos španskom budžetu veći je od primanja iz budžeta. Centralna vlast ubira i socijalne i zdravstvene doprinose, kao i doprinose za fond za nezaposlene. U slučaju Jugoslavije, socijalni fondovi su bili lokalni (kao i u EU). Za razliku od Španije, u Jugoslaviji nisu postojale službe i korporacije pod kontrolom centralnih vlasti, osim u slučaju proizvodnje oružja i municije. Federalnu vlast činile su vojska, centralna banka i zaposleni u federalnoj vladi (međusobne obaveze u pogledu zajedničkog duga prema inostranstvu bile su dogovorene nekoliko godina pre raspada države).

Katalonska zakonodavna tela morala bi da ustanove fiskalni sistem nove države. Španija bi prestala da prima poreze i doprinose iz Katalonije. To bi najverovatnije dovelo do konfrontacije zato što centralna vlast očigledno namerava da nastavi s pravnim i ostalim merama u pokušaju da opovrgne odluke katalonske vlade. Vrlo je verovatno da će centralna vlast direktno preuzeti neke od fiskalnih i budžetskih nadležnosti, a malo je verovatno da će Katalonija stvarati paralelnu državu, kao što je to učinilo Kosovo nakon što je centralna vlast osujetila zahtev za otcepljenjem.

Razlika između jugoslovenskih država i većine drugih slučajeva otcepljenja je u tome što se savezni budžet Jugoslavije, kao i budžet EU, uglavnom oslanjao na doprinose iz republika, a ne na porez (sa izuzetkom carina). Ni socijalno osiguranje nije bilo centralizovano. Zato su jugoslovenske republike mogle da se otcepe na način koji je sličan britanskom odvajanju od EU. Stvari stoje drugačije s federalnom državom sa centralizovanim sistemom poreza i socijalnog osiguranja. Da bi postala zaista fiskalno nezavisna, država koja želi otcepljenje mora preuzeti fiskalnu vlast i sistem socijalnog osiguranja.

Za razliku od EU, Jugoslavija je imala zajedničku vojsku. Španija takođe ima vojsku, kao i centralnu upravu nad policijom i drugim službama bezbednosti. Centralna vlast ih može iskoristiti da nametne svoju volju provincijama. To može dovesti do krize legitimiteta i ispita legitimnosti ne samo centralne vlasti nego i države koja se otcepljuje. U velikom broju istorijskih slučajeva, upravo je to bio uzrok nasilnih sukoba za kontrolu nad teritorijom otcepljene države.

Ukoliko se ispit legitimiteta – tačnije, utvrđivanje prava na prinudu i prava na upravljanje Katalonijom – ne može izbeći, za centralnu vlast bi bilo povoljnije da proizvede utisak da sledi oštar, dugotrajan i skup pravni i fizički sukob nego da u takav sukob zaista uđe. Efekat odvraćanja proizveden konkretnim ispoljavanjem sile nestaje ako se kosi sa osećajem za pravdu onih koji su podvrgnuti prinudi. Međutim, bez obzira na pretnje sukobom, secesionisti prvo moraju održati referendum da bi uopšte izazvali krizu legitimiteta. Prenos fiskalne vlasti, pogotovo kada je postepen, umanjuje budući rizik za centralnu vlast: kada jednom dođe do pravog ispita legitimiteta, država će se manje oslanjati na upotrebu sile da bi odnela prevagu.

Iako je Španija decentralizovana i predstavlja, slično Kanadi, labavu federaciju, Katalonija bi o otcepljenju prvo morala da pregovara sa španskim centralnim vlastima, da bi izgradila sopstveni budžet i fondove socijalnog osiguranja. Nije lako sprovesti unilateralno preuzimanje fiskalne vlasti ukoliko joj se centralna vlast snažno protivi. Legalitet centralne vlasti teže je osporiti kada njene intervencije nisu nasilne već su administrativne prirode. Da bi se ostatak Španije ubedio da dozvoli Kataloniji da se postepeno otcepi, potrebna je dugoročna i nepokolebljiva posvećenost Katalonije ostvarivanju samostalnosti. Ta posvećenost zavisi od dugoročnih prednosti koje samostalnost ima u odnosu na savez sa Španijom – prednosti koje možda i ne postoje.

Secesije su uglavnom dugotrajni procesi. U slučaju Jugoslavije, može se tvrditi da je kampanja za samostalnost Hrvatske počela osnivanjem Jugoslavije. Čak i kada postoji dugotrajna politička volja za samostalnošću, to ne znači da je otcepljenje neizbežno. U nekim slučajevima, poput već pomenutog Kvebeka, demokratska i ustavna rešenja mogu zaustaviti secesionističke trendove. Federalizacija Španije izvršena posle Frankove diktature otvara mogućnost za takvo rešenje. Članstvo u EU takođe bi trebalo da doprinese stabilnosti država članica, kao što je bio slučaj u velikom broju centralnoevropskih i balkanskih zemalja, s brojnim unutrašnjim etničkim i ostalim podelama. Dakle, u većini slučajeva se može pronaći ustavno rešenje koje će oslabiti podršku ideji otcepljenja. Pravo pitanje je kako pronaći takvo rešenje onda kada je država već stavljena na ispit legitimiteta secesionističkim referendumom.

Tekst na engleskom

Peščanik.net, 06.10.2017.

Srodni link:

Knjiga Vladimira Gligorova „Zašto se zemlje raspadaju – slučaj Jugoslavija“

Katalonija: šta nakon referenduma?


Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

5 rastućih industrija za pasionirane milenijumovce


Svi smo već čuli kako se generacija bebi-bumera (i, u suštini, svi ostali) žale na milenijumovce. Oni kažu da se milenijumovci, navodno, ponašaju kao da polažu prava na sve, da su lenji, „navučeni“ na svoje mobilne telefone i, što je po njima najgore od svega, da žele nagradu već samim tim što su se pojavili u nekoj trci, bez obzira da li su pobedili ili izgubili.

Ono što često nećete čuti, međutim, jeste da su milenijumovci uglavnom dobro obrazovani i generacija koja je već neko vreme potencijalno najpreduzetnija generacija. Iako nije pametno – a i nemoguće je – da naslikate celu generaciju u jednom ili dva široka poteza, sa sigurnošću se može reći ima i onih koji uspešno traže i pronalaze nove, jedinstvene i zanimljive industrije u kojima mogu naći priliku za razvijanje svog posla.

Milenijumovci, u stvari, brzo menjaju perspektive u pogledu zapošljavanja uopšte. Kako je sve više milenijumovaca koji, nakon što diplomiraju, postaju aktivna radna snaga, dugoročni ideali poput rigidnih rasporeda i čvrsto uspostavljene korporativne hijerarhije gledaju se u jednom novom svetlu.

Napokon, baš kao i svaka nova generacija pre njih, tako će i milenijumovci oblikovati ekonomiju shodno svojim predstavama. To se, zapravo, već dešava. Ako ste milenijumovac u potrazi za novom potencijalnom karijerom, obratite pažnju na sledeće industrije koje bi mogle odgovarati vašim ukusima i strastima.

1. Nekonvencionalno ulaganje

Odrastajući tokom Velike recesije tokom koje su iskusili otpuštanja i finansijska spasavanja od potonuća, milenijumovci su postali veoma skeptični prema tržištu akcijama tj berzi. Ukoliko ste milenijumovac koji bi da nađe načina kako i gde da investirate, ali ste oprezni usled nestabilne prirode berze, na raspolaganju su i neke druge opcije.

Jedna od ovakvih investicionih opcija leži u nekretninama. One obezbeđuju opipljiv izvor rada, dosta lične slobode, a ono što je možda i najzanimljivije za mnoge novopečene diplomce, ne uzima u obzir koliko ste duboko u dugovima, nastalim dizanjem studentske pozajmice kod banaka.

2. Uzrok kapitalizma

Više nego bilo koja druga generacija, milenijumovci izlaze u susret kompanijama koje vraćaju zajednici, ili koje iskreno učestvuju u značajnim dobrovoljnim davanjima. Iz toga proizilazi da milenijumovci traže zaposlenje kod kompanija koje, kao i oni, neguju iste vrednosti, poput dobrotvornih davanja i akcija.

Millenijumovci imaju tendenciju da svoju sreću u zapošljavanju potraže u biznisima koji su posvećeni svojim principima kao i industrijama koje rade na isti način. Sve veći broj kompanija nastoji da učestvuje u dobrotvornom poklanjanju, bilo da se radi kroz dobrotvorne organizacije ili kroz donacije i partnerstva sa spoljnim organizacijama.

3. Snimanje zvezda (bukvalno)

Do pre samo nekoliko godina, izjava da bi svako ko ne radi za NASA (ili neku od njenih stranih ekvivalenata) šetati Mesecom nije ni mogla da se čuje. Ovih dana, i taj „plod mašte“ približio se stvarnosti, a kompanije kao što su SpaceX i Blue Origin ulažu milijarde u privatna kosmička putovanja, koja su rezultat sasvim nove vrste preduzetništva.

Iako takve kompanije neće tek tako zaposliti nekoga sa ulice ko sanjari da postane astronaut, brzorastuća vazduhoplovna industrija bi mogla biti savršeno „sletno mesto“ i „pristajalište“, za posao i preduzetništvo dobro obrazovanog milenijumovca. Ko zna? Možda bi ste, u veoma bliskoj budućnosti, kao milenijumvac mogli postati, recimo, istraživač koji radi na novim konceptima raketnog pogona.

4. Uticaji potekli s vašeg – mobilnog uređaja

Mnogobrojni milenijumovci vični društvenim medijima otkrili su da je najbolji način da zarađuju za život tako što kače na Mrežu svoje selfije ili pročešljavaju internet ne bi li iznašli najposećenije mimove (memes) koje će potom – u svom videu preporučivati drugima. I dok starije generacije može uznemiravati pojam “slavne ličnosti u društvenim medijima”, činjenica je da je danas ovo izvesno uspešan karijerni put za nemali broj milenijumovaca.

Očigledno da nisu svi milenijumovci (a ni ostali, mlađi ili stariji od njih) predodređeni da ih milionske mase zaprate na Instagramu. Zapravo, vaše šanse da postanete senzacija u društvenim medijima verovatno su iste kao i verovatnoća da ćete postati astronaut. Imajući ovo u vidu, kao i prikladne okolnosti i (ne svakom) urođeni talenat za biznis i okretnost, mogli biste se potruditi pa da se izveštite u ovakvom „osvajanju“ društvenih medija; tako ćete uspešno plaćati svoje račune i izdržavati se: sa nekoliko dobro napisanih/snimljenih postova mesečno.

5. Čišćenje planete

Biti ekološki svestan nije više ekskluzivna teritorija onih koje su vaši roditelji verovatno voleli da nazivaju “hipicima koji grle drveće“. Milenijumovci, zapravo, pritiskaju velike korporacije da postanu ekološki svesne na isti način kao što ih pritiskaju na intenzivniji angažman u dobrotvornim aktivnostima.

Nove industrije, ili nove adaptacije starih industrija, usklađuju se danas sa izričitim normama o zaštiti životne sredine. Industrija solarne opreme ima veliki rast, kao i industrija električnih vozila. Zaštita životne sredine i očuvanje prirode, dobrotvorni angažman – sve ovde navedeno jesu ciljevi milenijumovaca – generacije koja u narednih nekoliko godina ne bi trebalo da ima problema s pomanjkanjem mogućnosti zapošljavanja.

Milenijumovci će, napokon, biti pozvani da preuzmu odgovornost za budućnost radne snage na isti način na koji su to nekad činili bejbi bumeri i drugi. Ono čemu sada prisustvujemo jeste otvaranje novog pristupa biznisu, usredsređen na fleksibilnost, slobodu i svest o Zemlji i onima koji je nastanjuju.

I dok pronalaženje dobrog posla nikada neće biti lako, milenijumovci mogu biti sigurni da postoje radna mesta koja su savršena za njih.

The Entrepreneur

Kina do 2050. najrazvijenija zemlja sveta


Kompanija PwC, čija je specijalnost istraživanje i prognoze privrednog rasta i razvoja, sačinila je analizu i projekciju globalnog ekonomskog poretka do 2050. godine.

PwC je na osnovu makroekonomskih indikatora, nivoa produktivnosti, životnog i opšteg standarda, razvoja tehnologije i medicine sačinio listu najrazvijenijih zemalja do 2050.

Prema predviđanjima ove kompanije, Kina će za nešto više od tri decenije (33 godine) biti najrazvijenija zemlja sveta, dok će najznačajniji napredak napraviti Indonezija, Indija, Meksiko i Brazil.

Današnje privredne supersile poput Japana i Nemačke doživeće veliki pad, baš kao i Sjedinjene Države, koje će s aktuelnog prvog mesta u svetu pasti na treću poziciju.

Interesantno je i to da će, prema ovoj prognozi, ispred Nemačke i Japana biti zemlje kao što su Indonezija, Brazil, Rusija i Meksiko.

Ukoliko se obistine prognoze PwC-a, među 32 najrazvijenije zemlje sveta 2050. godine neće biti nijedne skandinavske zemlje, kao ni iz Švajcarske, Novog Zelanda, Austrije, Belgije, Luksemburga, dok će Holandija biti tek na 32. mestu.

Glavni uzrok ekonomskog pada današnjih velikih sila krije se u izmeštanju velikih međunarodnih kompanija u zemlje s jeftinom radnom snagom, pa će iz tog razloga najveći razvoj doživeti azijske zemlje kao što su Bangladeš, Vijetnam, Filipini, Iran, Pakistan, Indonezija i Indija.

Evo kako izgleda tabela prognoze razvoja zemalja po prognozama kompanije PwC:

32. Holandija — $1.08 triliona

31. Kolumbija — $1.111 triliona

30. Južna Afrika — $1.148 triliona

29. Vijetnam — $1.303 triliona

28. Bangladeš — $1.324 triliona

27. Argentina — $1.342 triliona

26. Poljska — $1.505 triliona

Reuters

Reuters

25. Malezija — $1.506 triliona

24. Filipini — $1.615 triliona

REUTERS/Romeo Ranoco

REUTERS/Romeo Ranoco

23. Australija — $1.663 triliona

22. Tajland — $1.732 triliona

21. Nigerija — $1.794 triliona

Akintunde Akinleye/REUTERS

Akintunde Akinleye/REUTERS

20. Pakistan — $1.868 triliona

19. Egipat — $2.049 triliona

18. Kanada — $2.141 triliona

17. Španija — $2.159 triliona

16. Iran — $2.354 triliona

15. Italija — $2.541 triliona

14. Južna Koreja — $2.651 triliona

13. Saudijska Arabija — $2.755 triliona

12. Turska — $2.996 triliona

11. Francuska — $3.377 triliona

10. Britanija — $3.638 triliona

09. Meksiko — $3.661 triliona

08. Brazil — $4.439 triliona

07. Nemačka — $4.707 triliona

06. Rusija — $4.736 triliona

05. Indonezija — $5.424 triliona

04. Japan — $5.606 triliona

03. Indija — $19.511 triliona

02. Sjedinjene Države — $23.475 triliona

01. Kina — $38.008 triliona

Business Insider