Gutljaj slobode


Meni se zaista posrećilo. Spadam među srećnike koji žive dovoljno dugo (a i pamet me još uvek dosta dobro služi) da bi me ovi letnji fudbalski dani koji su veselo tekli ulicama mog rodnog grada neizbežno i živo, začuđujuće precizno podsetili na jedno drugo, davno prošlo, uzbudljivo moskovsko leto 1957.

Bilo mi je već punih deset – ne tako mnogo da bih sve razumeo i ne tako malo da ne razumem ništa. Tog leta je građanima prestonice bilo usrdno preporučeno da svoju decu privremeno odvedu van Moskve. Kako se desilo da su mene ostavili – ne znam. Uglavnom, tih dana smo Saša Smirnov i ja, moj drugar i komšija kojeg su iz nekog razloga takođe zaboravili, bezbrižno švrljali po centru grada i blenuli u nama dotad nezamisliva čudesa kao što su živi crni ljudi i Indusi. A oni su veselo šetali ulicama našeg grada, radosno se smejali, pevali na nekim nama nedokučivim jezicima i svirali na nekakvim nama misterioznim instrumentima.

Poklanjali su nam značke i razglednice koje smo dugo brižno čuvali u našim zbirkama egzotičnih predmeta, pre nego što su godine učinile da svi ti čarobni predmeti netragom iščile i nestanu.

Taj VI Svetski festival omladine i studenata je bez preterivanja bio epohalan. Odjednom je postalo očigledno da smo do tada živeli u crno-belom svetu. Duh nezamislive slobode lebdeo je nad specijalno za tu priliku uređenim gradom, nad umivenom i prolepšalom Moskvom.

Ne gvozdena, već čelična zavesa iza koje smo živeli – tih dana je bila otvorena. Tačnije odškrinuta. Ali kroz taj procep je grunula tako moćna bujica svetla i vazduha da je celo pokolenje mojih sunarodnika još mnogo godina ostalo ošamućeno.

Ova dva događaja – tadašnji svetski festival i sadašnje svetsko fudbalsko prvenstvo – i pored očiglednih razlika se ipak negde rimuju. I nisam ja jedini koji je primetio tu očiglednu rimu.

Osim spoljnih sličnosti primetne su i bitne razlike, i to ne samo u epohama i informacionim i tehnološkim okolnostima. Čini mi se da je glavna razlika između ova dva događaja u tome što su oba dohujala i prohujala s vihorima koji duvaju iz dva dijametralno suprotna pravca.

Festival iz daleke 1957. nauk je o tome da sloboda nije apsolutan pojam. Ona je opipljiva samo u kontekstu neslobode. Ona se da opipati isključivo čulima. Sloboda je tek osećaj slobode i ništa više od toga. A taj osećaj smo tada zaista imali. Ne, slobodu nam naravno nisu dali. Samo su nam je kroz odškrinutu zavesu pokazali.

Slobodu nismo imali, ali osećaj jesmo. I mada sam tada bio tek deran, taj osećaj sam snažno doživeo i zapamtio.

Danas, po svim (kako vole da kažu) kvantitativnim pokazateljima slobode ima mnogo više. Toliko da je čak neumesno porediti ta dva vremena. Da je neko tada rekao da će jednoga dana naši građani slobodno putovati u inostranstvo i čitati svaku knjigu koju požele, niko mu ne bi verovao.

Naravno, slobode danas ima neuporedivo više nego tada. Ali osećaja slobode… Ne bih se usudio da tvrdim.

To je sada. A tada…

Mnogi slikari starije generacije su docnije više puta priznali da je francuska izložba u Moskvi potpuno preokrenula njihove predstave o umetnosti i dala prvi snažan impuls svemu što se i danas naziva savremenom ruskom umetnošću. I koliko god se sovjetsko ideološko rukovodstvo kasnije trudilo da se ti „pederasti apstrakcionisti“ stave na svoje mesto, svi ti pokušaji su ostali bez rezultata. Na ideološkom planu je stvar s umetnošću zauvek bila završena.

Posle Festivala su se pojavili šminkeri (стиляги) – prvi estetski disidenti. Posle Festivala su se pojavile i prve predodžbe o modi. Posle Festivala se pojavio i rokenrol. Posle Festivala je naša omladinska subkultura stekla prve, možda plašljive, možda i provincijalne, ali zato veoma izrazite karakterne crte. Na ulicama su se pojavili i prvi muvatori (фарцовщики), svojevrsni kulturni heroji, često vrlo koristoljubivi, no zato odvažni i dosledni posrednici u živoj razmeni koja je tekla između sovjetskih žitelja i predmeta, uglavnom zapadne svetske materijalne kulture. I duhovne – takođe. Ko vam je tada moga prodati ploču Elvisa Prislija ako ne oni? Bili su to Hermesi tog vremena. I Prometeji, a vlast se prema njima otprilike isto tako loše odnosila.

Meni je dopalo da doživim taj moskovski Festival i to i danas smatram velikom srećom u životu.

A ljudi 15 ili 20 godina stariji od mene često su se sećali jednog drugog, kratkog, takođe sjajnog vremena kada su se vratili s fronta, puni priča o tome kako su videli neki drugi svet, sreli nekakve druge ljude, družili se s vojnicima i oficirima savezničkih armija. Njima se činilo da će od tada pa nadalje „sve biti drugačije“. Oni su to takođe smatrali svojom velikom srećom, bez obzira što im je ubrzo bilo objašnjeno kako stvari zaista stoje.

Istorijsko iskustvo nam govori da kada je totalitarna ili autokratska vlast, pod uticajem ovih ili onih – najčešće spoljašnjih – političkih pritisaka prinuđena da svojim građanima ponudi „gutljaj slobode“, to se potom gotovo uvek preokreće u agresivnu reakciju režima. „Gucnuli ste malo – dosta“, kaže vlast građanima koji su se nečemu ponadali.

Kratka posleratna avantura sa časopisom Amerika i gramofonskom pločom na kojoj je s jedne strane Edit Utjosova na engleskom pevala Letimo kroz maglu, a s druge Aleksandra Kovalenko na ruskom Johnny is a boy for me, završena je mrakobesnom državnom kampanjom „borbe protiv kosmopolitizma“.

A direktna posledica sve te festivalske vrtoglavo-ushićene euforije bili su istorijski susreti Hruščova s predstavnicima stvaralačke inteligencije, na kojima im je jasno stavljeno do znanja da prestanu da se zanose.

Šta nam se sprema posle ovog karnevalsko-fudbalskog leta? Nešto će nam se sigurno desiti. U to sam uveren. Ali bolje da ne pogađamo, da ih ne inspirišemo. I da im ne sugerišemo.

InLiberty.ru, 25.06.2018.

Peščanik.net, 19.07.2018.

Lev Rubinštejn 19/07/2018

Kako sam se zaljubila u Šangaj


Šangaj je grad za koji vredi više epiteta, više superlativa. Nekad ribarsko naselje, danas je to grad koji ima najveći broj oblakodera u svetu, njih preko 350. Za regionalni poslovni portal SEEBIZ piše hrvatska profesorka kineskog jezika, Vesna Baćović.

Najprometnija luka na svetu – jednom prisilno otvoren za spoljnu trgovinu, danas je sedište trgovine između Istoka i Zapada. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da je Šangaj još u XII veku bio trgovački centar kao i da je nakon poraza Kine u Prvom opijumskom ratu (1839 – 1842) otvoren je za trgovinu s Evropljanima, što je rezultiralo time da postane jedan od najvažnijih trgovačkih centara Istočne Azije. Nakon Opijumskih ratova, Velika Britanija je 1842. sporazumom iz Nanđinga osigurala otvaranje Šangaja za trgovinu s evropskim trgovcima. Zajedno sa trgovcima, u Šangaj su stigli i hrišćanski misionari – imali su slobodu boravka i politički imunitet. Ubrzo nakon Britanaca, 1847. godine stigli su i Francuzi. Te dve sile su uspostavile prve strane koncesije – Britanci su sebi obezbedili Bund kao i oblast severno od starog grada, dok su Francuzi izabrali jugozapadni deo, deo u kojem su, inače, 200 godina ranije francuski misionari izgradili katedralu. Ipak, Britanci i Francuzi nisu bili jedini koji su želeli i ostvarili koncesije u Šangaju. 1863. su stigli Amerikanci, a 1895. Japanci.

Naselili su se uz britansku koncesiju i tako je nastalo „Međunarodno naselje” (International Settlement). Te privilegovane enklave formirane su na neodređeno vreme. Čak su postojale i posebne policijske snage. U međuvremenu, u gradu je nastala i jevrejska zajednica. Dakle, strane sile su ostvarile suverenitet i čitav niz privilegija što Kinezima, naravno, nije odgovaralo. To je uticalo na razvijanje nacionalističkog i revolucionarnog pokreta. Tako je u XX veku (1927) u njemu ubijen veliki broj komunista; 1937. godine, za vreme japanskog napada na Kinu, grad je teško postradao. Tek je 1949. postao deo NR Kine, mada još od 1930-ih postaje najveće finansijsko, ali i najveće trgovačko središte Kine.

Šangaj je multinacionalni poslovni čvor ne samo Kine već i sveta, posebno nakon 1990. kada je Deng Xiaoping sproveo ekonomske reforme što je rezultiralo intenzivnim razvojem Šangaja i pretvorilo ga u najveću robnu luku sveta. Inače, do 1949. u Šangaju je bila najrazvijenija laka industrija, dok se nakon toga gradska privreda orijentirala na metalurgiju, naftnu, kemijsku, tekstilnu, ali i prehrambenu industriju te na proizvodnju porculana. Zbog povoljnog položaja u blizini glavnih trgovačkih putova svile i čaja, Šangaj se do 1900. razvio u važnu luku i industrijski centar.

To je grad konstantne vreve, ali i potpune organiziranosti. Primjerice, grad ima 25 metro linija. Cijena karte varira od 3 do 6 kn, ovisi o duljini prijevoza. Ne kupuju se na šalteru nego na automatu. Redova je neizmjerno puno, ali se dugo ne čeka. Kad dođete do automata i vidite da prima samo kovanice (ako to unapred ne znate pa niste spremni) postoji rešenje i za taj problem – postoji šalter za usitnjavanje krupnih novčanica. Jako je puno ljudi, ali nema sudaranja, svađa, vikanja – kao u košnici, svako zna šta mu je činiti.

To je grad mode, grad na koji su Šangajci posebno ponosni. Moda je upravo jedan od segmenata koji vole da ističu. Naime, kako se uvek upoređuje s Pekingom koji je politički, kulturni i istorijski centar Kine koji odiše kineskom dugom i bogatom, specifičnom tradicijom, čim dođete u Šangaj reći će vam kako je Šangaj najvažniji, moderni, ekonomski i finansijski centar Kine. Borba severa i juga je, očigledno, svugde i uvek prisutna. Tu su naravno i šale i provokacije, ali i predrasude.

Lično, nikad mi Šangaj nije bio na listi “Must see” gradova. Kao dete sam živela do ulice koja se zvala Šangajska, pa se još tada rodila želja da vidim grad na drugom kraju sveta koji se zove kao ulica za koju me vežu najranije uspomene iz detinjstva. Ali, kad sam odrasla, doživljavala sam ga kao grad betona što svakako nije nešto bez čega ne mogu živeti. Ali, onda se prošle godine pružila prilika. Vodila sam polaznike na turističko-edukativno putovanje, htela sam da vidim kakva je zaista razlika između Pekinga i Šangaja, šta je to što privlači toliki broj ljudi i zbog čega se toliko priča o njemu. Pomislila sam: “Otići, videti i vratiti se. Nemam zašto da se bunim”. Nisam očekivala ono što se desilo. Zaljubila sam se u Šangaj.

Kasnije, kad sam po povratku sređivala utiske, bilo mi je neverovatno da samo nakon četiri dana boravka u njemu možeš zavoleti neki grad, disati u njegovom ritmu, odmarati se kao retko gde, uprkos činjenici da nam je u 9 ujutro kad smo izašli iz voza dobrodošlicu poželelo oko 35 stepeni i vlažnost vazduha od oko 80%. Tada sam samo htela da uđem u aklimatizovani autobus, ali čim sam došla na prvo mesto posete znala sam da želim da se ponovno vratim u Šangaj. Naravno da nisam znala hoću li u tome uspeti, ali sam po povratku s putovanja plan koji sam imala za naše turističko-edukativno putovanje 2018. stavila sa strane i radila na novom planu koji je uključivao Šangaj. Htela sam da naši polaznici koji nisu bili u Kini dožive Šangaj, posebno zato što sam im mogla “iz prve ruke” pričati o njemu… Htela sam da i oni vide koliko je divan. Htela sam još jednom da budem deo svega toga što Šangaj predstavlja.

Rekla bih da su Šangaj i Peking neuporedivi, potpuno različiti a na svoj način predivni, iako dijametralno različiti. Koliko je Peking stari grad tradicije (makar danas ni po čemu ne zaostaje za svetskim, modernim gradovima – svakako!), toliko je Šangaj ne moderan nego grad van našeg vremena (makar i danas nije izgubio tradicionalnu, kinesku crtu). To je ono što me “kupilo”. Kao da sam došla u neki grad budućnosti, ali s kineskim karakteristikama, što je svakako za moj ukus dobitna kombinacija. Ljudi su skloni da kažu da je Šangaj kopija zapada. Ne bih se složila. Ako je poznajete, kineska crta se u svemu oseti. Šangaj odiše nekim specifičnim dostojanstvom. Ne briše istoriju koju su kolonijalne sile nekada ostavile, ne briše ono što je ostavilo pečat na sam grad. Ne briše ni stranu, ali ne briše ni svoju prošlost. Gradi budućnost. Ide dalje. Više. To je, po meni, Šangaj danas. Mladi grad u kom osetite lakoću života, nema crtu koju daje duga istorija – kao što je pekinška – jer Šangaj se prvi put pojavljuje 960. i to kao selo – razvijao se s ekonomskim razvojem delte Duge reke. Podaci govore da su u XI veku povezana tri sela, i da je odatle sve krenulo.

Dakle, od sela do ogromnog grada svetala, posebno ako uzmemo u obzir ogroman broj neonskih reklama koje noću ostavljaju jak utisak – spoj zapadnog uticaja koji nije sporan ali bez istočnog, kineskog pečata, mislim da danas ne bi bio toliko lep, neobičan, drugačiji, i noću i danju.

Šangaj je turistička destinacija čuvena po istorijskim znamenitostima kao što su Bund i hram Grad Božji (Chenghuang Miao), ali čuven i po modernim znamenitostima u poslovnoj četvrti Pudong.

Prvo mesto na koje smo došli (i koje preporučujem da nikako ne propustite da prvo vidite) bio je upravo čuveni Bund, najpoznatiji deo grada koji je u stvari šetalište na zapadnoj obali reke Huangpo Huang-pu na kojoj se Šangaj i nalazi. To je i mesto okupljanja lokalnog stanovništva i stranaca, turista. Tu se u biti najviše i vidi uticaj zapadnih zemalja (Engleska, Francuska, SAD, Rusija…) jer su upravo tu smeštena 24 istorijska objekta izgrađena u različitim stilovima, zavisno od toga kojoj zemlji je zgrada pripadala. U pitanju su nekadašnje banke, trgovačke kuće među kojima svakako posebno mesto zauzima Carinska kuća sa svojim “Big Ching” zvonom, kao i Hotel mira, Kineska a i banka Hong Konga. Kao mesto bogatstva arhitekture koja stvara predivan spoj različitosti, Bund se nalazi nasuprot Pudongu, od koga se upravo i razlikuje po svojim građevinama.

A kažu da je Pudong još pre pedesetak godina bio polje na kojem su se uzgajale poljoprivredne kulture. Danas je četvrt s poslovnim zgradama od kojih su mnoge gigantski oblakoderi čija je izgradnja započeta tek 90-ih godina, a koja ni dan danas ne staje. Izgleda kao da se svaka zgrada nadmeće s onom koja se gradi nakon nje. Tako je, neko kratko vreme, Oriental Pearl Tower, televizijski toranj visok 468 metara, takođe popunjen poslovnim prostorima, hotelom, restoranima kao i opservatorijom sa staklenim podom (naša ciljana tačka ovogodišnjeg putovanja 😉 ), jednom bio najviša zgrada Šangaja. Već od kraja 2015. godine, Shanghai Tower postao je druga zgrada po visini na svetu, zgrada koja nosi naziv “mega-tall” što znači da prelazi visinu od 600 m – visoka je 632m, ima 128 spratova do kojih vozi lift brzinom 20.5 m u sekundi. Ona je, ujedno, prema standardima propisanim po “Council’s Height Criteria”, među 20 najviših zgrada sveta.

Njen oblik je spiralan a fasada zaobljena – simbol dinamičnog razvoja moderne Kine. Štaviše, zaobljena forma objekta doprinosi održivosti istog – pokazalo se da zaobljenost za 24% doprinosi strukturalnoj stabilnosti objekta, za razliku od objekta iste visine koji imaju pravougaone fasade, a vezano uz uticaj vetrova na zgrade uopšte.

Pogled iz ptičje perspektive naprosto je veličanstven! To, međutim, nije obična panorama jednog lepog i velikog grada. To je panorama koja je, da mene pitaju, i svojevrstan šok. Desetak sekundi potrebno je da liftom dođete na 118. sprat (koji je na visini od 546m), gde je smeštena najveća opservatorija na svetu. Jedino što ispred sebe vidite je nepregledan broj kvartova poređanih jedan do drugog, bez prostora između, kvartova kojima nema kraja.

Doslovno je 30-tak kilometara udaljena delta reke i okean koji se nazire – jedina tačka koja ne završava zgradama.

U tom trenutku sam pomislila da samo jednim pogledom gledam na hiljade zgrada. A onda sam pomislila na sve ljude koji u tim zgradama žive. Pomislila sam koliko ih se u tom trenutku smeje, koliko plače, koliko ih je dobro, koliko nije, koliko njih spava, koliko ih je budnih, koliko zadovoljnih, koliko ne, koliko sretnih, koliko usamljenih… Niz u nabrajanju je nepregledan, a ukupno 25 miliona ljudi. To je najveći grad u Kini. Zanemite. Zaista zanemite.

Od ukupnog broja stanovnika u Šangaju, 20 miliona su Šangajci a pet oni koji nemaju ni taj status, pa samim tim ni povlastice koje taj položaj podrazumeva. Prosečna plata je nešto manje od 1100 evra. Da bi ograničili priliv stranaca iz svih krajeva Kine i sveta koji nisu dobre platežne moći, a koji žele da u Šangaju nastave život ili se dosele, uvedena je mera kojom se povećava cena najma stanova – ko to sebi neće moći da priušti, hteo ne hteo, moraće da ode…

A Šangaj je najpopularniji grad u Kini, i daleko je više onih koji žele da dođu, ostanu…

Budući da je Kina među najvažnijim svetskim silama koja je to postala najviše zahvaljujući trgovini, odlazak u šoping predstavlja neizostavni deo posete i u Šangaju. On vrvi trgovačkim centrima u kojima su smeštene trgovine svetskih ali i kineskih brendova koji ponosno nose oznaku “Made in China”, oznaku koja iz godine u godinu sve više simbolizuje naročiti kvalitet – a ne nešto što je i jeftino i loše.

Iako upravo Pudong obiluje mnogobrojnim trgovačkim centrima od kojih su mnogi povezani prolazima, a redovno se protežu na veći broj spratova, ipak turistički najpoznatija ulica za, između ostalog, i kupovinu je Nanđinglu. Posebnu draž joj daje upravo veliki broj tradicionalnih ali i ekskluzivnih radnji i velikih robnih kuća. On je središte modnih događanja.

Kako smo prošle godine (a bićemo i ove) bili smešteni na dva minuta od te ulice, a kako nam je metro koji do Bunda vozi jednu stanicu a do Pudonga 2 stanice bio preko puta hotela, sva ta mesta su nam bila, slikovito rečeno, dnevni boravak.

Odlazak u Nanđing ulicu je uvek dobar izbor, posebno ako sednete u jedan od turističkih autobusa koji su namenjeni za razgledanju same ulice. Svakako, ništa manje lepo nije šetati u bilo koje doba dana. Dakako. Možda je čak najlepše pred spavanje. Ako uzmete u obzir da se u obližnjem parku uveče skupljaju Kinezi koji pevaju i igraju, onda sve dobija dodatnu, lepšu dimenziju. To su, inače, scene kojima odišu mnogi kvartovi, i mnogi gradovi Kine.

Ali to svakako nije sve što se u Šangaju može i treba videti. Još jedna turistička atrakcija koju svakako treba izdvojiti, a koja je simbol Šangaja su Yuyuan vrtovi i market, skup živopisnih trgovina, restorana i bifea koji se nalaze u istorijskom gradskom jezgru.

Ono po čemu se svakako izdvajaju je to što odudaraju od buke koja, logično, karakteriše grad veličine Šangaja. Vrtove krase tuneli, pećine, tradicionalni kineski paviljoni, cveće i drveće a i naročito poznata stena od žada visoka tri metra, koja ima 72 rupe: ako pored nje zapalite mirisni štapić, dim izlazi kroz svaku od njih.

Naići ćete i na McDonalds i razne druge lance u vlasništvu stranih kompanija ali ako se prepustite šetnji, iz kineskog ugla gledanja, uskim i kratkim ulicama uživajući u pogledu na prekrasne kineske krovove, ubrzo ćete ući u jedan drugi svet koji je potpuno drugačiji od onoga što danas po definiciji Šangaj jeste.

Sve su to razlozi zašto je Šangaj tako lagano, a neočekivano postao moj “Must see” grad. Na kraju, ostaje mi da i vama poželim jedan Šangaj kakav je meni ostao u sećanju, Šangaj koji pleni i osvaja, Šangaj kome se tako jako veselim, a kome u susret, zajedno s polaznicima, krećem danas.

Svi čitatoci portala SEEBIZ ostvaruju 10% popusta

Popust vredi za:

Večernju školu kineskog jezika – odrasli

Haohan za osnovnoškolce – deca od 8 do 13 godina

Fun Chinese – deca od 5 do 7 godina

Celokupnu ponudu pogledajte na www.haohan.hr
Dodatni upiti: info@haohan.hr / 099 58 567 35

seebiz.eu (19.07.2018.)

Kako lanac brze hrane može ikada da zaradi na hamburgerima od 1 dolara?


U Britaniji je sredinom februara 2018. zatvoreno više od polovine od 900 restorana brze hrane Kentucky Fried Chicken, što je izazvalo paniku “da će nastupiti nestašica piletine”. Londonska policija je u jednom tvitu „zamolila gladne sugrađane da prestanu da ih zovu u vezi sa problemima #KFCcrisis”.

Jasno je da su klijenti iritirani glađu (“hangry”) ozbiljno zabrinuti za svoje obroke brze hrane – s obzirom na to, nova strategija prodaje koju su usvojili najveći lanci u Sjedinjenim Državama možda bi stvarno uspela da ih oraspoloži.

U januaru ove godine, najveća imena u biznisu su uveliko i širom Amerike izbacila nove jelovnike, čineći svoju brzu hranu još jeftinijom – jeftinijom od hleba ili tetrapak-sokova.

Londonska policija je u svom tvitu zamolila sugrađane da ih ne zovu zbog nestašice piletine usled masovnog zatvaranja KFC restorana u Britaniji.

Prošlog decembra su finansijski analitičari iz banke Credit Suisse objavili izveštaj u kojem se sugeriše da se u Sjedinjenim Američkim Državama ubrzano zahuktava tzv. “rat cena” među lancima brze hrane. McDonalds je 2018. uveo novu liniju pod nazivom “$1 $2 $3 Dollar Menu”, koja kupcima omogućava da kombinuju i „uklapaju“ tri cenovna razreda.

Rivali su veoma brzo sledili ovaj Mekdonaldsov potez. Lanac brzih burgera Wendy’s je takođe stavio 20 novih stvari u svoj meni po ceni od samo jednog dolara, a ubrzo je usledila i ponuda lanca brze hrane Tex-Mex, koji je počeo da prodaje „naćose za dolar”.

://pavlebasic.me/?attachment_id=22914″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22914″>Matt Cardy/ Getty Images[/caption]

U slučaju McDonalds-a, Credit Suisse procenjuje da je poseta u SAD pala za oko 11% u periodu od 2012. do 2016. godine, tako da bi januarski pad cena mogao biti dodatni pokušaj da se taj promet klijenata povrati.

Ali, kako je moguće zaraditi novac od hamburgera koji koštaju samo jedan dolar, naročito kada osoba koja  ih poslužuje verovatno zarađuje oko 10 dolara na sat?

Odgovor je u velikom obimu prodaje; prodaja hamburgera, piletine ili pomfrita treba da bude ostvarena u – velikim količinama.

Sa vrlo malo kompanija na vrhu – jer je fast fud  biznis sinonim za tržište oligopola – kompanije naporno rade kako bi se njihovi proizvodi razlikovali od konkurencije; na primer, brendiranje hrane pečene na plamenu, pečene ili pržene, ili dodavanje igračaka obrocima namenjenim deci.

basic.me/?attachment_id=22915″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22915″>Matt Cardy/ Getty Images[/caption]

Na kraju, rivali počinju da bivaju što je moguće jeftiniji u odnosu na druge, takmičeći se sve dok ne dotaknu cenovno dno odnosno – minimum zarade. Ovo je danas slučaj sa fast fud lancima i restoranima tvrdi Patriša Smit, profesorka na Univerzitetu Mičigen, specijalizovana za ekonomiju brze hrane.

Koji je ključ ove strategije? Nada da će kupci kupovati velike količine artikala po diskontnim cenama.

“McDonalds će zarađivati novac prodajući hamburgere od po dolar samo ukoliko je u stanju da napravi hamburger za manje od jednog dolara i ukoliko postigne da konstantno prodaje puno, puno njih”, kaže Smitova, koja tvrdi da je prodaja „dodataka” takođe ključna. “Deo ove strategije je u tome privuče potrošače u prodavnicu a potom ih „navuče“ da kupe više od od jednog hamburgera – uz pomfrit, piće i desert”.

Sniženje cena radi privlačenja kupaca može se vratiti kao bumerang, pokazujući se kao loša ideja i koncept, ako smanjenje premaši troškove hrane i proizvodnje i smanji profit. Neki vlasnici franšize Burger King su 2009. godine tužili tu kompaniju jer je korporativna promocija zahtevala od franšizera da prodaju dvostruki čizburger za 1 dolar, čije pravljenje košta 1,10 dolara. Sud je presudio u korist Burger Kinga.

Hoće li ova runda smanjivanja cena uspeti ili ne, može zavisiti od puno faktora – uključujući promenu samog izgleda industrije brze hrane.

tachment_id=22916″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22916″>Foto.: Oli Scarf / AFP / Getty Images[/caption]

Milenijumovci menjaju način na koji ručamo

Ovaj pad kupaca može biti  pokazatelj naše promene u ukusima. Klijentela ispod 40 godina – Milenijumska generacija, današnji tinejdžeri i partneri, Generacija Z – izbegavaju kaloričnu hranu koja možda nije organska ili iz slobodnog uzgoja. Prema globalnom izveštaju Nielsena za 2015. godinu, 41% generacije Z i 32% milenijumovaca bi “platilo skuplje za obrok sastavljen od namirnica iz organskog, održivog uzgoja”, u poređenju sa 21% bejbi bumera.

Iz perspektive današnje milenijumske generacije, tradicionalne kompanije za brzu hranu izgledaju zastarelo i otrcano.

“Tradicionalne kompanije za brzu hranu izgledaju zastarelo i otrcano u očima Milenijumovaca, pogotovo kada ih uporede s onima koji prodaju obroke u kojima mogu izabrati, recimo, svoju svežu salatu. (Etablirani lanci brze hrane) očajnički pokušavaju da kupce privuku u svoje restorane”, kaže Marion Nestle, profesorka nutricionizma, ishrane, prehrambenih proizvoda i zdravstva na Njujorškom univerzitetu.

Zato su kompanije kao što je McDonald’s partneri sa kompanijom Uber, pa pred klijentima iz Sjedinjenih Država, Britanije i Australije nastupaju pod imenom Uber Eats (kao što je poznato, osobe ispod 40 godina važe za najuticajnije korisnike aplikacija za podelu vožnje poput Ubera – dakle, milenijumovci)

“Lanci brze hrane su pre pet godina imali taktitu tipa „izvucite ih (iz kuće) i ubacite ih (u restoran)”, kaže Martin Karaher, nutricionista na Gradskom univerzitetu u Londonu. “Sada im je strategija tipa ‘zadržite ih po svaku cenu (da ostanu u restoranu)’.” U prvoj deceniji 2000-tih, od tinejdžera je često traženo da se ne zadržavaju u restoranima nakon što kupe hranu. Danas, međutim, oni koji upravljaju lancima brze hrane žele da ih na svaki način privole na druženje u njihovim restoranima posle škole, da sede na udobnim sofama kako bi radili domaće zadatke i koristili Wi-Fi – a potom potrošili i nešto dodatnog novca na kafu ili grickalice.

d=22917″ target=”_blank” rel=”attachment noopener wp-att-22917″>Foto: Randy Shropshire/ Getty Images za Taco Bell[/caption]

<

Obaranje cena: Koliko se nisko može ići?

Međutim, s obzirom da cene hrane za menije padaju ispod troškova sastojaka koji se koriste za obroke, kako ovo uopšte može biti održiva poslovna strategija?

Da bi ovako agresivni popusti uspeli, kompanije se oslanjaju na veliki obim prodaje. Marion Nestle sa Njujorškog univerziteta kaže da se ekonomija brze hrane oslanja na obim posla. “Cilj je potencijalne kupce uvući u radnje – što ih je više, tim bolje”, kaže ona.

Ove taktike mogu izgraditi lojalnost brenda i „preoteti“ kupce od drugih lanaca. Ako je Burger King iznenada snizio svoje cene, onda bi i lanac Wendy’s, željan da opstane na tržištu,  mogao biti „privoljen“ rivalskom taktikom da ih spusti, kako bi pratio trend pojeftinjenja.

“Sve industrije su zainteresovane za ovakav razvoj stvari”, kaže Patriša Smit u vezi sa sinhronim smanjivanjem cena koje dovode do donjeg cenovnog praga. “Svi žele da znaju jednu stvar:” Da li da podignem svoju cenu i vidim da li mogu da se izvučem s tim? Ili treba da smanjim svoje cene i zaradim manje [ali možda i da prodam više]?”

Ako firma snižava cenu za 5%, a prodata količina poraste za 10%, onda je potražnja elastična, a ukupni prihodi će porasti.

Ovo je ekonomski princip koji se zove elastičnost potražnje. “Firma može povećati svoj ukupan prihod smanjenjem cene ukoliko je potražnja za proizvodom elastična – osetljiva na cenu. Na primer, ako firma snižava cenu od 5%, a prodata količina raste za 10%, onda je potražnja elastična i ukupni prihodi će porasti. “

Smitova naglašava da je industrija brze hrane dobro mesto za proučavanje ove teorije u akciji, jer se ovakvi cenovni ratovi često odigravaju na tržištima koja su oligopoli, gde postoji samo nekoliko velikih firmi koje nastoje da postanu br. 1.

Ona kaže da je u SAD oko 40% oblasti biznisa brze hrane zauzeto tek nekolicinom proizvođača, “tako da nije iznenađujuće što ćemo na ovakvom tržištu prisustvovati cenovnim ratovima”. U Americi, tih 40% već predstavlja skoro 80 ​​milijardi dolara prihoda. A gledajući kako će do 2022. godine globalna industrija brze hrane dobaciti do 700 milijardi dolara, posmatrati ishode bilo kakvih “ratova cenama” ili novih ekonomskih strategija biće zaista interesantno.

2018: godina jeftinog obroka?

Trenutno, ove nove (umanjene) vrednosti obroka u velikim lancima brze hrane prisutne su samo u Sjedinjenim Državama, mada postepeno smanjenje troškova za brzu hranu nije trend koji je prisutan samo u Severnoj Americi.

Iako „obroci od jedne funte“ nisu uobičajeni u Britaniji, „jeftini obroci“ jesu rastući trend i to čak u meri da i kvalitetniji supermarketi ulažu u ovakve operacije; tu je prisutna Marks i Spenserova ponuda “Obed za dvoje za £10”. Supermarket Tesco takođe nudi ručak za četiri funte koji uključuje sendvič, piće i paket čipsa. Jeftini artikli po ceni od £1,99 ili £2,99 funti poboljšali su prodaju u prodavnicama sendviča poput Greggs-a, najvećeg pekarskog lanca u Britaniji, koji će u narednih pet godina otvoriti više od 100 novih lokala.

Ovaj lanac u Britaniji koristi samo britansku i irsku govedinu a takođe će do 2020. reciklirati u biodizel svoje staro ulje za kuvanje i ljuske od jaja, snabdevajući se isključivo kafom čiji je uzgoj “etički korektan”.

Karaher, međutim, gaji sumnju da američke cenovne strategije ne moraju nužno biti prevedene na druga nacionalna tržišta. Mekdonalds u Evropi, na primer, primenjuje drugačiji pravac i taktiku, pozitivno reagujući na potražnju za proizvodima iz održivih izvora. Smanjivanje cena bi značilo žrtvovati tu reputaciju, kaže Karaher, a to sigurno neće pokrenuti savesne milenijumske kupce da odjednom počnu da posećuju tradicionalne lance brze hrane.

“Da bi snizili svoje cene, morali bi da prekinu mnoge svoje marketinške inicijative koje su implementirali ovde u Evropi”, kaže Karaher. “Oni su se (već) pozicionirali na drugom nivou tržišta.”

Budućnost brze hrane

U komentarima za BBC-jevu rubriku „Capital“, McDonald’s, Wendy’s i Taco Bell nisu proširivali niti ulagali u ono što ih je motivisalo da sada uvedu nove menije sa jeftinim obrocima, osim što kažu da je to bio potez kojim se izašlo u susret potrebama kupaca.

“Od kupaca smo čuli da imaju tj da su spremni da izdvoje oko 5 dolara za ručak, što meni tipa ‘4 za 4 dolara’ čini toliko atraktivnim”, kaže portparol lanca Wendy’s.

“Pretpostavljam da pokušavaju da se zadrže na svojim [postojećim] kupcima”, kaže Patriša Smit sa Univerziteta u Mičigenu – da zadrži ljude koji već jedu brzu hranu, umesto da se udvaraju mlađoj populaciji koja želi da jede svinjetinu iz slobodnog uzgoja i organsko povrće.

Još uvek je nejasno šta će se desiti sa ovom industrijom ako bi brza hrana postajala sve jeftinija i jeftinija.

Eksperti iz oblasti zdravstva takođe podstiču zabrinutost. Marion Nestle kaže da za ljude koji tradicionalno jedu na mestima brze hrane, veća vrednost obroka može značiti da češće jedu veće količine. To bi bio problem za Ameriku, koja već spada među najgojaznije nacije na svetu.

Ali, opet – ko zna? Ukoliko „Generacija Z“ i Milenijumovci nastave da pokazuju sklonosti ka zdravijoj hrani, i ako lokali za obedovanje izvan hamburgerskih lanaca budu pratili Mekdonaldsovo vođstvo, verovatno će efekat „rata cenama“ postati daleko rasprostranjeniji u biznisu hrane.

Marion Nestle ukazuje na tekuću diverzifikaciju restorana brze hrane, koja je daleko prevazišla već tradicionalnu duboko prženu piletinu i gazirana pića. Ona je pomenula američke lance Sweetgreen i Fresh, čiji su svi proizvodi sveži i „zeleni“, a Smit takođe spominje porast supermarketa zdrave hrane, kao što je to, naravno, market-lanac Whole Foods.

“Tamo odakle dolazim, brza hrana preobražava se u nešto mnogo zdravije”, kaže Nestle.

Brajen Lafkin, BBC

Iza maske


Prikazi knjiga: 1. Yascha Mounk – „Narod protiv demokratije: zašto je sloboda ugrožena i kako je spasti / The people v. democracy: Why our freedom is in danger and how to save it“; 2. Samuel Moyn – „Nedovoljno: ljudska prava u svetu nejednakosti / Not enough: Human rights in an unequal world“

Semjuel Mojn je prošle godine u časopisu Dissent pisao o tome kako američki liberali nikada nisu odustali od „američke izuzetnosti koja podrazumeva da su SAD jedinstvene u svetu po svojim vrlinama” i da je tek Trampov dolazak na mesto predsednika razotkrio „koliko smo zastrašujuće obična nacija rukovođena populističkim šovinizmom i agresivnom spoljnom politikom”. Ali činjenica da su predsednikove odluke o raketnim napadima na strane ciljeve zadobile dvopartijsku podršku pokazuje da se malo toga zapravo promenilo. Kada je Tramp u aprilu prošle godine naredio raketne udare na Siriju, Farid Zakarija je pozdravio ovaj „veličanstveni trenutak”: „Donald Tramp je sinoć postao predsednik SAD”. Dok su Trampovi „sjajni i novi” projektili leteli prema Siriji, En-Meri Sloter, bivša službenica u Obaminoj administraciji i predsednica fondacije Nova Amerika, tvitovala je da je predsednik uradio „pravu stvar… mada bombardovanje neće spasiti sirijske građane od mnogih drugih užasa i protivzakonito je po međunarodnom pravu”.

Artur Kesler je pisao da je „srozavanje intelektualaca jedan od simptoma bolesti, baš kao i korupcija vladajuće klase i uspavanost proletarijata. Sve su to simptomi istog fundamentalnog procesa”. Jasan znak intelektualne slabosti može se prepoznati u očajanju sa kojim centristi i liberali, uklonjeni sa kormila američke moći, tragaju za idejama i inspiracijom na lumpenskoj desnici. Stranica za gostujuće kolumniste u Njujork tajmsu dala je prostor poznatom poricatelju klimatskih promena Bretu Stivensu i univerzitetskoj agitatorki poznatoj po progonu arapskih profesora Beriji Vajs (koja inače piše za Mardokov Vol strit džurnal). Magazin Atlantik je zaposlio, a svega nekoliko dana kasnije i otpustio Kevina Vilijemsona, kolumnistu konzervativnog časopisa Nešnal rivju, poznatog po predlogu da se žene koje su izvršile abortus kažnjavaju vešanjem. U ovakvom haosu „intelektualni lideri” se uzdižu preko noći, bez jasne putanje i sa malo iskustva. Džordan Piterson, evanđelista sa Jutjuba, koji veruje da feministkinje imaju „nesvesnu želju za brutalnom muškom dominacijom”, proglašen je na stranicama Njujork tajmsa za „najuticajnijeg zapadnog javnog intelektualca”, a pobrao je pohvale i od Njujork magazina, Atlantika i Eskvajera.

Ali najbesramniji surferi na ovoj plimi pomodnih opštih mesta ipak su bogati i uticajni čuvari „liberalnog poretka”, čije dijagnoze i recepti dominiraju komentarima u Fajnenšel tajmsu, Njujork tajmsu i Ekonomistu. Oni diletanta iz Bele kuće prikazuju kao nepogodu bez presedana, opasniju od ekonomske nejednakosti, blokirane vlade, nenaplativih dugova, poslova koji su otišli preko okeana, nezauzdane moći korporacija i kompromitovane zakonodavne moći koja je dovela do toga da Tramp milionima Amerikanaca postane prihvatljiv kandidat. U pokušaju da očuvaju liberalni poredak novinari, političari, bivši državni funkcioneri i politički angažovani biznismeni s obe strane Atlantika grebu noktima i zubima u obnoviteljskom zanosu. Ubrzo nakon Trampove pobede, „Treći put”, think-tank pod vođstvom bivšeg savetnika Bila Klintona, lansirao je Nju blu, 20 miliona dolara vrednu kampanju sa ciljem oživljavanja „vitalnog centra”. U aprilu je otkriveno da „Patriote i pragmatiste”, privatnu debatnu grupu političkih komentatora bliskih administracijama Baraka Obame i Džordža Buša Mlađeg, finansiraju milijarderi. U Britaniji je isplivala centristička politička partija sa 50 miliona funti u kasi. Jedan od njenih donatora, Toni Bler, objasnio je prošlog marta u Njujork tajmsu da „u cilju spasavanja i napretka liberalne demokratije treba sastaviti koaliciju koja će biti popularna, a ne populistička”.

Ponovo ojačani centrizam, napisao je Bler, treba da prepozna „autentične kulturalne strahove”, između ostalog i one od imigracije. Istog meseca, Bler je donirao 10 miliona funti za „Oživljavanje centra”, „nepartijsku platformu” pod kontrolom „Instituta za globalne promene” i zaposlio Jašu Munka, predavača sa Harvarda, da povede borbu protiv „lažnog populizma”. U svojoj knjizi Narod protiv demokratije Munk uporno ponavlja Blerov refren: „Branitelji liberalne demokratije samo će dalje pojačati populistički požar ako zanemare strah ljudi od propusnih granica i njihov gnev zbog imigracije”. Baš kao što Bler tvrdi da nema svrhe u „opsesivnom bavljenju pitanjima poput rodnog identiteta” jer to povređuje „belu radničku klasu”, novu svetu kravu poraženih elita – Munk optužuje „levicu” zbog štetne opsesije identitetskom politikom, kulturalnom aproprijacijom i gušenjem slobode govora.

Mojn je još 2006. upozoravao na „anti-totalitarni liberalizam” koji je u doba rata protiv „islamo-fašizma postao omiljeni pristup mnogih političkih elita u zapadnim demokratijama”. Ovo je izgleda neiskorenjiv intelektualni refleks koji se prepoznaje i u Munkovom oživljavanju suprotnosti popularnih u doba Hladnog rata i rata protiv terorizma: liberalna demokratija protiv autoritarizma, sloboda protiv njenih neprijatelja. Predstavljajući ove manihejske podele ne kao geopolitičke izazove, već kao unutrašnji problem zapada on predlaže i odgovarajuće kvazi-rešenje: „inkluzivni nacionalizam”, koji su Obama i Makron već artikulisali u svojim govorima. Treba da se fokusiramo „na ono što nas spaja, a ne razdvaja”; pritom je levica kriva za „radikalno odbacivanje nacije i svega što uz nju ide“. Ali kako ponovo izgraditi „kolektivni oblik pripadanja” na rasno i etnički heterogenom zapadu? Munk priznaje da „ne možemo ponovo stvoriti pretnju komunizma ili fašizma”. Pa ipak, „možemo se podsetiti da je građansko obrazovanje glavna linija odbrane pred izazovima autoritarizma”. Đake koji trenutno uče kako da „preziru naše tradicionalne političke institucije” i kod kojih se podriva duh prosvetiteljstva treba obučavati da budu „ponosni branioci liberalne demokratije”. „Retorika je bitna”, insistira on. Hilari Klinton je na primer „trebalo da ubedi birače da je odlučna u nameri da promeni status quo”.

Ovakvi i slični usputni uvidi koje Njujorker smatra „pronicljivima”, a Gardijan „izuzetnima” korisni su pre svega kao potvrda istrajnosti ancien regimea u uredničkim odborima, odeljenjima političkih nauka, think-tank-ovima i televizijiskim studijima sa obe strane Atlantika. Bler, koji za velike pare deli savete despotima i plutokratima po svetu, dok kod kuće izbegava hapšenje, više nije pogodan za lidera svetskih promena. Ali njegov projekat obnove vitalnog centra privlačan je antitotalitarnim liberalima na instinktivnom nivou. Njima je pad Berlinskog zida jednom zauvek potvrdio da alternativa ne postoji. To su ljudi koje je Tramp uhvatio na spavanju. Upravo su ovi zastupnici deregulacije, privatizacije i preventivnih ratova najpodložniji Munkovim bajkama, u kojima se Amerika kretala ka „realizaciji svoje uzvišene koncepcije” pre nego što joj je put preprečilo zlo čudovište. „A onda se pojavio Donald Tramp”, piše Munk, „predsednik koji otvoreno odbacuje ustavne norme”.

Prilog „otvoreno” sugeriše da je najproblematičnija stvar u vezi sa Trampom to što je on skinuo veo koji je prikrivao borbu za moć i bogatstvo među tradicionalnim vladajućim klasama. Munk ne razmatra mogućnost da je možda laganje zvaničnika u vezi sa ilegalno vođenim ratovima i njihovi napadi na građanske slobode to što je kod ljudi produbilo skepsu prema liberalnoj demokratiji. On taktički ćuti o činjenici da su mnogi vodeći liberalni demokrati – Bler, ali i Klinton, Lagard, Šreder, Oland, Rahoj, Renci, Kameron i Ozborn – stalno iznova hvatani u rotacionim vratima između biznisa i politike. Isto tako, on ne pominje da je upravo Obama bio taj koji je, kako piše Mojn, “uvećao predsednička ovlašćenja koja su sada dospela u ruke jednog šarlatana”, niti da je u pokušaju da podmiri ekstremne desničare iz redova republikanaca, Obama deportovao imigrante ekspeditivnije nego Tramp. Makron, još jedan od Munkovih ljubljenih liberalnih demokrata, ne samo da sprovodi temeljnu privatizaciju, već istovremeno uvodi antiimigrantske i antiizbegličke mere koje čak i Nacionalni front slavi kao „političku pobedu”.

Ovo nije prvi pokušaj pragmatičnih patriota da pobede desničare na njihovom terenu. Suprotno Munkovoj poučnoj priči o liberalnoj demokratiji, mejnstrim partije levog centra su takođe sprovodile metode onoga što Stjuart Hol naziva „autoritarnim populizmom”, i to još od naftnih udara i recesija 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Hol je skovao ovaj termin kasnih 70-ih kako bi opisao „uspon radikalne desnice pod pokroviteljstvom tačerizma” iz ruševina „socijaldemokratskog konsenzusa”. Pošto je kapitalizam bio pogođen nerazrešivom strukturalnom krizom, bilo je neophodno mobilisati svežu populističku podršku – neretko izazivanjem moralne panike u vezi sa imigrantima – za sprovođenje strogih neoliberalnih mera. Trideset godina kasnije i novi laburisti su pred kraj svog mandata pribegli autoritarnom populizmu. Kako se ističe u jednom tekstu iz američkog internet-magazina Utopian, Bler je „uvukao Britaniju u rat u Iraku” služeći se presnim lažima, nakon čega je „usvojio najrestriktivnije antiterorističke zakone u Evropi”. „Autoritarna crta” je prisutna i kod Blera i kod Brauna i obojica su „pribegli merama prisile” zato što „nisu bili u stanju da ostvare pravi ekonomski napredak”. Ekonomski rast „izrazito koncentrisan u finansijskoj industriji” bio je „postignut po cenu sve većih ustupaka bankarima i super-bogatašima”. Kao rezultat ovog procesa „klasa najsiromašnijih je nastavila da raste”, a mnogi pripadnici „razočarane bele radničke klase” su se povukli iz izborne politike ili su se okrenuli radikalnoj desnici. „Laburistički populizam”, piše u zaključku ovog teksta, „bio je očajnički pokušaj da se ponovo pridobiju ovi glasači”.

Autor ove polemičke i dalekovide analize – o centru koji je popustio mnogo pre Trampove kandidature – bio je niko drugi do Jaša Munk. Godine 2010. on je prezirao Blerovo „očajničko podilaženje” ekstremnoj desnici i „super-bogatašima” i činilo se da se slaže sa delovima britanske levice koja „smatra da je vreme da se ‘novi laburisti’ pošalju u penziju”. Radeći danas na projektu oživljavanja blerizma Munk ponavlja greh svog poslodavca i mnogih drugih ocvalih centrista krajnjom relativizacijom svojih osnovnih principa.

***

Karijera Semujela Mojna obeležena je preokretom u suprotnom smeru: od mladalačke očaranosti sladunjavim hitom „trećeg puta” do ponovnog otkrivanja Internacionale, od entuzijastičnog podržavaoca moći do njenog nemilosrdnog kritičara. Godine 1999. tokom NATO bombardovanja Jugoslavije Mojn je otišao u Vašington da radi kao stažista u Klintonovom Savetu za nacionalnu bezbednost. Danas je jedan od najistaknutijih intelektualnih glasova američke levice koja je, budući da joj je uskraćen pristup mejnstrim medijima prezauzetim pljuvanjem po Trampu i veličanjem njegovih ostrašćenih protivnika – iznenada procvetala u novoj periodici (Džekobin, Vjuopoint, Los Anđeles rivju ov buks), i na oživljenim stranicama Beflera, Boston rivjua, Disenta, n+1, Nju ripablika i Nejšna. Skeptičan prema ostrašćenom antitrampizmu, Mojn je odlučio da u trenutku „tranzicije iz perioda liberalnog uspona u period liberalne krize” obnovi „egalitarističke ideale i prakse” koje je neoliberalni kapitalizam ukinuo u svom pobedničkom naletu.

Godine 1999. Mojn je bio očaran idejom Amerike koja donosi pravdu očajnim i neprosvećenim narodima sveta. U tome nije bio sam. Devedesete su obilovale iluzijama proisteklim iz sloma komunističkih režima, povlačenja socijaldemokratije u Evropi i napuštanja socijalističkih ideala u postkolonijalnoj Aziji i Africi. Etički vakuum koji su proizveli ovi događaji bio je popunjen ideologijom ljudskih prava kojima je poverena, kako piše Mojn, „veličanstvena politička misija stvaranja globalnog okvira za ostvarivanje slobode, identiteta i prosperiteta”. Te 1999. Bler je u Čikagu izjavio: „Sviđalo nam se to ili ne, danas smo svi internacionalisti”. Zapadne vrednosti i zapadni interesi su se stopili, a „širenje vrednosti slobode, vladavine zakona, ljudskih prava i otvorenog društva” – ako je neophodno i silom – postalo je novi imperativ. Prvi Zalivski rat, vođen navodno zbog ljudskih prava građana Kuvajta, pomogao je da se iskristališe uverenje po kojem nacionalni suverenitet više nije neprikosnoven. Ljudska prava, budući univerzalna, postala su korisno sredstvo u omalovažavanju principa koji su malim državama tokom Hladnog rata garantovali zaštitu od supersila.

Intelektualna, moralna i pravna podrška „novom svetskom poretku” poticala je iz različitih izvora. Hjuman rajts voč je podržao katastrofalnu vojnu intervenciju Vašingtona u Somaliji 1992. Jirgen Habermas je nakratko ubedio sebe da bi SAD mogle stvoriti kosmopolis u kantovskom duhu. Džon Rols je prenoseći svoju teoriju pravde u domen međunarodnih odnosa 1999. izjavio da društva koja krše ljudska prava mogu s pravom biti izložena ekonomskim sankcijama i vojnoj intervenciji. Liberalne države, koje su po prirodi nezainteresovane za imperijalnu slavu, mogu opravdano voditi samoodbrambene ratove protiv „odmetničkih” država. Sinergija ciljeva Stejt dipartmenta, zagovornika ljudskih prava i militarističkih humanista postala je još izraženija posle napada na SAD 11. septembra 2001. Filip Bobit, savetnik u nekoliko američkih administracija i Blerova i Kameronova muza, tvrdio je u knjizi Ahilov štit: rat, mir i tok istorije / The shield of Achilles: War, peace and the course of history (2002) da „nijedna država ne može da računa na neprikosnovenost svog suvereniteta ako uporno odbacuje parlamentarne institucije i garancije ljudskih prava”. U knjizi Pakleni problem: Amerika i doba genocida / A problem from hell: America and the age of genocide, takođe objavljenoj 2002, Samanta Pauer je ponudila recept za izlaženje na kraj sa svetskim zločincima: američki unilateralizam nesputan međunarodnim institucijama. Hvaleći Bušov preventivni napad na Irak Majkl Ignatijef je 2003. preporučivao osnivanje nove američke imperije zasnovane na „vrlinama slobodnog tržišta, ljudskih prava i demokratije nametnutih pomoću najjače vojne sile koju je svet ikada video”.

Kao Obamina kandidatkinja za ambasadora u UN Pauer je pisala da su SAD „najbolja zemlja na svetu” i zaklela se da će „zastupati interese Izraela i neumorno raditi na njegovoj odbrani”. Naredne godine tvitnula je svoju sliku sa stadiona Jenki na kojoj se vidi kako uživa u bejzbol utakmici u društvu Henrija Kisindžera. U intervjuu za Njujorker Pauer je izjavila da „kako vreme prolazi sve više gravitira ka ljudima ‘koji završavaju posao’”. Slično važi i za Ignatijefa, njenog bivšeg kolegu sa harvardskog „Kar centra za ljudska prava“, koji je u Njujork tajmsu skicirao „dopustive” oblike mučenja; njegove preporuke (koje su uključivale „držanje zatvorenika sa kukuljicama na glavi”) pojavile su se u nezgodnom trenutku – upravo u vreme kada su iz Abu Graiba isplivale prve slike zatvorenika sa kukuljicama na glavama. Ovakvi ambiciozni akademski radnici spremno su podržali američku odlučnost i odgovarajuće vrline kao rešenje za najteže svetske probleme. Naravno, ljudska prava lišena sigurnog zakonskog i filozofskog temelja lako bivaju prisvojena od strane imperijalističkih režima. Jednom kada je bilo definisano kao neodvojivo od širenja slobodnog tržišta i drugih stvari neophodnih za stvaranje Pax Americanae, širenje ljudskih prava je moglo biti predstavljeno kao deo Pentagonove misije i prirodni izvod vašingtonskog konsenzusa – način da se završi svaki posao. Pomoglo je i to što ljudska prava nude i zavodljivi „anti-politički” element kraja istorije. Ova anti-politika, sa žaljenjem je konstatovao Toni Džad u svojoj knjizi Teško zemlji, „navela je generacije mladih aktivista da poveruju kako u situaciji u kojoj su uobičajeni putevi za promenu beznadežno neprohodni, treba napustiti političko organizovanje u korist nevladinih organizacija posvećenih jednoj temi, i neuprljanih kompromisima”.

Mojn je postao jedan od ovih aktivista, ali se u međuvremenu odrekao svog mladalačkog romantizma. Njegova dela se mogu čitati i kao dugačko pojašnjenje načina na koji je odgovornost da se pomogne postala nerazlučiva od prava da se bombarduju ili izoluju navodni neprijatelji (Jugoslavija, Avganistan, Irak, Sirija), prava da se tetoše „prijatelji” (Saudijska Arabija, Egipat, Izrael) i prava da se bude pasivan prema „tržišnim fundamentalistima” koji su razliku između globalnih bogataša i svih ostalih učinili „većom nego ikada”. U knjizi Poslednja utopija / The last utopia (2011) Mojn je napao samozadovoljnu pretpostavku jednog Ignatijefa i njemu sličnih da je svest o užasima Holokausta pomogla da nakon rata dođe do „revolucije moralnih obzira” oličene u svetosti ljudskih prava. Pre svega, ističe Mojn, „u posleratnom periodu nije bilo raširene svesti o Holokaustu”, a tokom 50-ih i 60-ih malo ko je bio u stanju da navede ljudska prava iz deklaracije UN. Diskurs ljudskih prava postao je popularan tek 70-ih. Intelektualci, naročito u Francuskoj, iskoristili su ih kao zamenu za svoju veru u socijalizam i treći svet, i kao moralnu potporu svom antitotalitarnom liberalizmu. Političari poput Džimija Kartera iskoristili su ljudska prava kao oružje za novu ideološku i moralnu ofanzivu protiv Sovjetskog Saveza.

Mojnova nova knjiga pokazuje i kako su ljudska prava, pored toga što su omogućila američki militarizam kao „nemoćnog pratioca tržišnog fundamentalizma”, doprinela globalnoj „eksploziji nejednakosti”. Upravo se tokom 70-ih pokret za ljudska prava ustalio u onome što Dejvid Kenedi u svojim zajedljivim memoarima o ljudskopravaškom aktivizmu u Urugvaju 1984, Rituali proleća / The rights of spring (2009), naziva „mehaničkim i ustaljenim rutinama profesionalnog zagovaranja”. Prisećajući se vremena koje je proveo u kancelarijama Hjuman rajts voča u Empajer stejt bildingu, Kenedi opisuje kako su 80-ih i 90-ih zapadne grupe za ljudska prava oblikovale svoju strategiju „snishodljivog imenovanja i posramljivanja krivaca”. Ovaj model ljudskih prava je postao preovlađujući, iako je bio daleko od univerzalnog. U Južnoj Africi, na primer, levičarski aktivisti koji su se borili protiv aparthejda koristili su jezik ljudskih prava ne samo kako bi odbranili žrtve državnog nasilja, već i kako bi zahtevali širu demokratsku transformaciju.

Ono što je izdvajalo zapadni model od mnogih azijskih, afričkih i latinoameričkih mreža ženskih grupa i domorodačkih naroda, ili od alternativnih razvojnih i ekoloških organizacija, bila je njegova nezainteresovanost za „ekonomska i socijalna prava”: ono što Mojn definiše kao „pravo na rad, obrazovanje, socijalnu pomoć, zdravstvo, stan, hranu i vodu”. Fokusirajući se na kršenje invidualnih prava od strane država, grupe koje su promovisale ljudska prava obavile su vredan posao dokumentovanja zločina koje su činile vlasti u Argentini, odredi smrti u El Salvadoru i državni teroristi u Gvatemali. Ali ove grupe su ostale uglavnom nezainteresovane za zloupotrebu moći od strane nedržavnih aktera, poput kleptokratskih oligarhija koje su se pojavile u Aziji, Africi i Latinskoj Americi tokom 90-ih i 2000-ih. Isto tako, one nisu imale puno toga da kažu o stravičnim posledicama programa strukturalnog prilagođavanja koje su tokom 80-ih i 90-ih sprovodili MMF i Svetska banka. Kako tvrdi Mojn, ljudska prava, politika i zakon možda jesu bili osetljivi na „očigledne slučajeve bede i nemaštine, kao i zastrašujuću represivnost autoritarnih i totalitarnih država, ali ne i na krizu nacionalnog blagostanja, stagnaciju srednje klase i okoštalost globalne hijerarhije“.

***

Mojnova britka analiza možda neće biti naročito nova dugogodišnjim kritičarima zapadne moralne retorike na globalnom Jugu. Antikolonijalne vođe i mislioci znali su da zapadni imperijalizam mora biti radikalno restruktuiran kako bi se barem delimično ispunilo obećanje nacionalnog samoopredeljenja, a kamoli socijalizma. Kako je pisao Konor Kruz O’Brajen u svojim izveštajima iz Afrike, percepcija zapadnih liberala kao „lažnih prijatelja“ bila je vrlo rasprostranjena, a sâm liberalizam se percipirao kao „umilna moralna maska koju društvo zasnovano na surovoj gramzivosti nosi pred ljudima koje pljačka“. Nepoverenje u zapadni diskurs ljudskih prava takođe je bilo duboko i konstantno. Indonezijski mislilac Seđatmoko doveo je u pitanje pretpostavku univerzalnog morala na kojoj se ovoj diskurs zasniva, ukazujući na globalne nejednakosti koje se održavaju zahvaljujući borcima za ljudska prava. Arundati Roj je 2004. govorila o „uznemirujućoj promeni paradigme“: „Čak i među najdobronamernijima, sveobuhvatan i veličanstven pojam pravde polako se zamenjuje redukovanim i daleko slabijim diskursom ‘ljudskih prava’“ – u osnovi, minimalističkim zahtevom da se ne bude ubijen, mučen ili nepravedno bačen u zatvor. Zbog ove promene, tvrdila je Roj, „pokreti otpora u siromašnim zemljama… ljudskopravaške NVO vide kao savremene misionare“, saučesnike u pokušaju zapada da „svetu nametne nepravednu političku i ekonomsku strukturu“.

Neki afro-američki aktivisti su od početka videli da ljudska prava, u njihovoj hegemonističkoj američkoj formulaciji, nemaju za cilj da omoguće „politiku pravične raspodele“. Čak i u vreme sastavljanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, V. E. B. Duboa je primetio da su, kako piše Mojn, „ljudska prava neizbežno povezana sa mestima moći“. Kao što je opisala Kerol Anderson u knjigama Bez nagrade / Eyes off the prize (2003) i Buržoaski radikali / Bourgeois radicals (2014), Nacionalna asocijacija za unapređenje položaja crnih ljudi (NAACP) je uz Duboaovu pomoć 1947. uputila zahtev novoosnovanim Ujedinjenim nacijama da priznaju Afro-amerikance kao žrtve kršenja ljudskih prava – ne samo zbog ropstva, segregacije i uskraćivanja prava glasa, već i zbog diskriminacije u sudskom sistemu, obrazovanju, stanovanju, zapošljavanju i pristupu zdravstvu. Duboa i drugi predvodnici pokreta za građanska prava ponavljali su argumente mnogih antikolonijalističkih aktivista da zakonska i politička prava nije moguće postići bez ekonomske sigurnosti i da puka zabrana diskriminacije ne može ispraviti vekove nepravde. Njihov zahtev je naišao na žestoko protivljenje, ne samo belih suprematista među južnjačkim demokratima i konzervativnim republikancima, već i onih koje su smatrali saveznicima: na primer pripadnika Trumanove administracije i Elanor Ruzvelt, koja je rekla Duboau da je ovim zahtevom osramotio SAD pred Sovjetskim Savezom. Bilo je i onih koji su tvrdili da ovaj zahtev miriše na socijalizam. Niko od njih nije želeo da UN ima bilo kakvog uticaja na unutrašnje uređenje u SAD. NAACP je popustio pred braniocima bele supremacije i Duboa je bio skrajnut. Napuštajući svoju široku definiciju ljudskih prava NAACP se zadovoljio uskim ciljem jednakosti pred zakonom. Nije nimalo iznenađujuće da duboke nejednakosti u obrazovanju, zdravstvu i stambenim uslovima istrajavaju do danas: to je logika pokreta za ljudska prava, rođenog i odgajanog pod okriljem američke imperije.

U Poslednjoj utopiji Mojn pominje Duboaov pokušaj da internacionalizuje pitanje položaja Afro-amerikanaca i definiše institucionalni rasizam kao kršenje ljudskih prava, ali ne prepoznaje značaj Duboaovog neuspeha da postigne ove ciljeve, baš kao ni mnoge druge hrabre i na propast osuđene pokušaje da se prevaziđu rasistička politika i ekonomske hijerarhije na globalnom Jugu. Mojn sada priznaje da je njegova ranija analiza bila nepotpuna. U Nedovoljnom on još efektnije ukazuje na provincijalni karakter nedelotvornog i prevaziđenog zapadnog modela ljudskih prava. On piše da „lokalna i globalna ekonomska pravda zahteva redizajniranje tržišta ili barem preraspodelu sredstava – a snishodljivo imenovanje i posramljivanje krivaca to nikada neće moći da postignu“. Pošto se, kako on tvrdi, pokret za ljudska prava ne može „napraviti iz početka, sa potpuno novim idealima i alatkama“, najbolje bi bilo da se „drži onoga što radi najbolje: obogaćivanja pojma građanskog i stigmatizovanja zla, bez pokušaja da se predstavi kao zastupnik celovite ‘globalne pravde’“.

Mojnova knjiga je primer obnovljenog interesovanja za političko i intelektualno nasleđe dekolonijalizacije i sve oštrijeg preispitivanja liberalnog poretka i institucija globalnog upravljanja, stvorenih od strane i, kako se tvrdi, zbog Pax Americane. U knjizi Svet borbe: kako moć, zakon i ekspertiza oblikuju globalnu političku ekonomiju / A world of struggle: How power, law and expertise shape global political economy Dejvid Kenedi krivi humanitarne intervencioniste i međunarodne advokate, kao i druge globaliste za stvaranje sveta koji je „zastrašujuće nepravedan, podložan krizama, ekološki neodrživ i politički i ekonomski u vlasništvu nekolicine ljudi“. Marta Nusbaum je nedavno „sistem“ Ujedinjenih nacija nazvala „groteskno manjkavim i korumpiranim, potpuno lišenim demokratske odgovornosti, pa samim tim i bilo kakve proceduralne legitimnosti u nametanju zakona ljudima“. Gubitak legitimnosti se čini mnogo ozbiljnijom primedbom u slučaju zapadnog pokreta za ljudska prava, koji će pre ili kasnije neizbežno morati da se suoči sa sopstvenim nedostacima.

Pretvorivši se, kako je to nedavno rekao Dejvid Rif u časopisu Foreign Policy, u „sekularnu crkvu liberalnog globalizma“, pokret za ljudska prava je postao žrtva protivudara usmerenog ka liberalnim globalistima. Principijelnoj manjini koja je dugo bila sumnjičava prema zapadnim NVO danas se pridružuju oportunističke poglavice većinskih pokreta. Erdogan je zatvorio predsednika turskog ogranka Amnesti internešnela. Amnesti internešnel Indija je morao da privremeno zatvori svoje kancelarije u Bangaloru, nakon što su bile napadnute 2016. od strane indijskih nacionalista koji su optuživali ovu organizaciju za dizanje pobune. Netanjahu je nedavno deportovao direktora Hjuman rajts voča za Izrael i Palestinu. U Mađarskoj, Orban je odlučan u nameri da protera Soroševo Otvoreno društvo. A imajući u vidu Trampovo divljenje autokratima, pokret za ljudska prava očekuje „najteži test od svog nastanka“, piše Rif.

Izgleda da su odbrojani dani kada su mladi ljudi svoj politički idealizam prevodili na jezik liberalnog internacionalizma. Mladi muškarci i žene će se danas verovatnije pridružiti političkim pobunama protiv neoliberalizma nego progutati priču o ljudskopravaškoj anti-politici, čudesno izmeštenoj van domena političke ekonomije. Oni teško mogu da ne primete ogroman jaz koji danas postoji između zvanične odanosti politici ljudskih prava i njihovog besramnog kršenja u svim odnosima između bogatih i siromašnih, moćnih i slabih. Mojnova knjiga, koja je verovatno njegova poslednja reč na temu utopije, bavi se demokratskim perspektivama s onu stranu ljudskih prava i liberalizma koji parazitira na različitim vrstama zla – komunizmu, islamofašizmu, trampizmu. Mojnov tajming je perfektan. „Glavni problemi liberalne demokratije su izgleda samo njeni neprijatelji“, pisao je on 2006. u uvodu za zbirku tekstova Pjera Rozvalona, „kao da nema nikakve potrebe da razmišljamo o istorijskim varijacijama i neisprobanim varijantama demokratije“. Dvanaest godina kasnije Tramp je nenamerno doveo do otvaranja političkih i ekonomskih mogućnosti širom političkog spektra; tačeristička pretpostavka da alternativa ne postoji postala je neodrživa. U Nedovoljnom Mojn predoseća da je kriza neoliberalizma intelektualna i politička šansa. On oživljava zaboravljene trenutke iz dugotrajnog postkolonijalnog napora da se princip jednakosti, koji liberali smatraju legitimnim samo u domenu politike, proširi na domene ekonomije i geopolitike. On takođe razmatra predloge koje su 70-ih godina iznosile siromašne zemlje, o međunarodnom ekonomskom poretku koji bi ih zaštitio od predatorskog ponašanja bogatih zemalja i multinacionalnih korporacija. Ovo nije nostalgija, poput one koju je Toni Džad iskazivao prema socijaldemokratiji svoje mladosti. Nije u pitanju ni trećesvetizam, kako je to napisao osetljivi kritičar Njujork tajmsa u prikazu Mojnove knjige. Zapravo, Mojn zagovara povratak socijalizma – koji je globalno smatran „centralnim jezikom pravde“, pre nego što su tu ulogu preuzela ljudska prava – kao etički i politički cilj.

***

Ovo može izgledati kao donkihotovski projekat. Razmere poraza levice u poslednjih par decenija – koje se ogledaju u umirućem radničkom pokretu, privatizaciji osnovnih usluga, ekonomskoj nejednakosti kakva nije viđena vekovima, rasnoj segregaciji i antifeminističkom protivudaru – ne mogu se sakriti. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ideali jednakosti i preraspodele nikada nisu izgledali tako privlačno kao kada se liberalizam, nakon što je prvo obećao univerzalni prosperitet i više demokratije, survao u klanicu Prvog svetskog rata. Šanse za socijalizam sada ponovo rastu, u trenuku kada strukturalni nedostaci kapitalizma postaju sve jasniji njegovim žrtvama, a svesna kolektivna ruka treba da zameni nevidljivu ruku tržišta kao jedino moguće rešenje za klimatsku katastrofu koja je u toku.

„Socijalizam“, nervozno je prošle godine izveštavao Vol strit džurnal, „više nije tabu zbog svojih asocijacija sa Hladnim ratom i ubrzano postaje sve popularniji“. Predvidivo, ideološka policija liberalnog poretka ulaže veliki napor da obnovi ovaj stari tabu. Denuncijacije navodno svemoćne i fanatične levice stižu sa jednakom učestalošću sa stranica Njujork tajmsa, Vašington posta, Boston globa, Njujork magazina i Atlantika, kao i sa Brajtbarta, a prezir prema „borcima za socijalnu pravdu“ ujedinjuje na prvi pogled vrlo različite figure kao što su Mark Lila, Ilon Mask, Stiven Pinker, Nil Ferguson i Džordan Piterson. Međutim, iznenađujuće uspešna kampanja Bernija Sandersa potvrdila je da socijalistički ideali još uvek postoje, s onu stranu iskustva komunističke tiranije, kao ono što je Džon Stjuart Mil nazvao „jednim od najvrednijih elemenata ljudskog usavršavanja“. U svakom slučaju, ona čudna globalna konjuktura u kojoj su neoliberalni kapitalizam i tehnološki uspon garantovali beskonačni napredak zauvek je postala prošlost. Pozivanje na jednakost kao zakonski princip i demokratsku normu sve više se širi – što se paradoksalno ogleda i u anti-establišmentskim pobunama koje se odbacuju kao „populističke“ pretnje liberalnoj demokratiji. Nije izgledno da će ovi zahtevi za jednakošću moći da budu podmireni rekonstrukcijom liberalnog poretka na osnovama makronovskog japi-populizma, inkluzivnog nacionalizma, pragamtičnog patriotizma ili neke druge vrste intelektualno bankrotiranog (mada materijalno još uvek imućnog) centrizma. Mojnova knjiga ne nudi alternativan program institucionalne rekonstrukcije ili masovne mobilizacije. Ali njena kritička i samokritička energija svakako je preduslov oživljavanja potrage za jednakošću i pravdom kao nezamenjivim tekovinama moderne tradicije.

Pankaj Mishra

London Review of Books, 21.06.2018.

Peščanik.net, 29.06.2018.

Mundijal 2018: Zašto je fudbal “najdemokratskija” igra


Lako na lake teme: sledi “opuštena” i veoma jednostavna ekonomska analiza Svetskog prvenstva.

Kao i ekonomija, i fudbal je polje ljutog okršaja dijametralno suprotnih mišljenja i stavova, osporavana i u nebo uzdizana sportska igra koja prkosi čak i najrelevantnijim predviđanjima – sport kojem je očajnički potrebna korenita reforma institucija koje taj sport reprezentuju u svetu. U nastavku, INET-ov ekonomista i viši fudbalski analitičar Džek Gao nudi svoj je viđenje ovogodišnjeg Svetskog kupa u fudbalu.

Najpopularniji sportski turnir na svetu koji se odvija u Rusiji ulazi u završnu fazu – ostalo je još finale između reprezentacija Francuske i Hrvatske. Ovogodišnji Mundijal je okupio 32 nacionalna tima, privukavši pažnju više od polovine svetske populacije. Prognoze o timu koji će sa ovog SP-a izaći kao pobednik nakon 64 odigrane utakmice bile su užasno teške, s obzirom na ulogu pukog slučaja i suštinska ograničenja bilo kakvih kvantitativnih modela. Bez obzira na to, i ovo prvenstvo je bila zanimljiva intelektualna vežba „izoštravanja čula“ na širi ekonomski kontekst u kojem se nalaze zemlje koje su učestvovale u kvalifikacijama za ovogodišnji Svetski kup – njih 210, što je dosadašnji apsolutni rekord. U ovom duhu, evo jedne simpatične analize Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.

“Ne i tvoje društvance iz bogate zemlje”

Većina rasprava o međunarodnoj ekonomiji je usredsređena na nivo prihoda – premda je ovo samo delimičan slučaj kada je reč o ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Iako se na listi nalaze brojne najbogatije zemlje, uključujući Švajcarsku, Island, Dansku i Švedsku, nijedna od njih nije bila favorit za osvajanje titule, niti je pak realno reprezentovala jedan prosečan tim ovogodišnjeg Mundijala. Na primer, šanse Španije i Nemačke da osvoje Kup bile su manje od onih koje je imao Brazil, čiji je BDP po glavi stanovnika znatno niži. Preklapanje zemalja OECD-a i timova Svetskog kupa takođe pruža ograničenu sliku: Od 35 zemalja u takozvanom “klubu bogatih”, samo ih je 15 u igri ove godine, čineći 47 odsto ukupnih učesnika.

Prosečni nivo primanja zemalja učesnica Mundijala iznosi oko 26.000 dolara po osobi, što je negde između globalnog proseka svih zemalja (10.000 dolara po osobi) i proseka za napredne zemlje (45.000 dolara po osobi). Neke od najsiromašnijih zemalja na svetu – kao što su Senegal, Maroko i Tunis su stoga u Rusiji da bi, između ostalog, prikazali svoju kreativnost i solidarnost, doprinoseći popularnosti ove igre širom sveta.

Globalne sportske igre: loš primer za proveru zastupljenosti demokratije u svetu

Magazin The Economist objavio je početkom ovog meseca članak u kojem se tvrdi da Svetsko prvenstvo u fudbalu “nagrađuje vlade koja dobro upravljaju”. Za razliku od sportova vezanih za trku na stazama ili za gimnastičke dvorane, fudbal zahteva “više kreativnosti i talenta”, dok “diktaturski režimi predstavljaju smeće iz kojeg ne izrasta ništa dobro” po napredak nacionalnog fudbala, navodi se u ovom članku.

Ovo važi samo u najboljem slučaju. Jednostavna logika – koja nalaže da bogate zemlje sveta danas imaju tendenciju da budu demokratije i da će verovatno obezbediti ulaganja koja proizvode dobre fudbalske timove – već je po sebi dovoljna za konfuziju odnosa između demokratije i fudbalskih performansi per se. Štaviše, odnos između demokratije i ekonomskih performansi, potencijalno kraćeg lanca uzročnosti, sama je i dalje podložna brojnim akademskim debatama. Ako Kina zaista postigne da se značajnije podigne u fudbalu putem inicijative pod vodstvom države –  a ne uspostavi demokratizaciju, recimo, do 2050. godine – odnos između demokratije i fudbala samo će biti slabiji, kaže se u magazinu The Economist.

Na ovogodišnjem turniru prisutna su i četiri tima iz zemalja koje su ocjenjene kao “neslobodne” od strane organizacije za zaštitu ljudskih prava Freedom House, a još četiri su ocenjene kao “delimično slobodne”. I mada je nedovoljno zastupljeno više od polovine svetskih zemalja koje se smatraju „nedovoljno slobodnim”, ovih osam timova uspelo je da se kvalifikuje na završni turnir uprkos velikom nedostatku koji mali dohoci u njihovim državama imaju po glavi stanovnika (BDP per capita), uzrokujući i izostanak visokih kvaliteta u sportu. Svetsko prvenstvo još uvek nije, voleli to ili ne, verna slika zastupljenosti demokratije u svetu.

Sport kao nijedan drugi

Delimičan razlog zbog kojeg je Svetsko prvenstvo tako popularno (iako još uvek nedovoljno u Sjedinjenim Državama) jeste što je fudbal odista igra sui generis, odnosno “sport za sebe”: jedinstven u svojim karakteristikama.

Prirodno je porediti Mundijal sa Olimpijadom: Svetski kup nas nekako po pravilu i uporedo asocira sa atletskim turnirom koji se zove – Olimpijske letnje igre. Iz razloga što iziskuje stalne profesionalne timove i značajna ulaganja u sportske objekte, Olimpijada je postala mnogo bliskije povezana sa jednom širom definicijom nacionalne moći. Nivo prihoda i veličina zemlje su dominantni faktori u predviđanju rangiranja po osvojenim medaljama, a igra blisko podseća na situaciju „pobedniku pripada sve“. Istorijski gledano, samo je mali broj zemalja uspevao da na najvećim svetskim turnirima prikupi ogromnu većinu olimpijskih medalja pa je, u celini uzev, svaki veliki sportski turnir na globalnom nivou postao lišen iznenađenja i zastupljenosti „malih“.

Svetsko prvenstvo se u ovom pogledu razlikuje. Osim za Rusiju (koja se automatski kvalifikuje jer je domaćin) i nekih evropskih država koje su osvojile više od ili blizu 1.000 olimpijskih medalja, prosečni tim na Mundijalu je savršen gubitnik na Olimpijskim igrama. Za one koji su imali prilike da svoje sportiste vide kako se penju na pobednički podijum samo jednom u u čitavoj olimpijskoj istoriji, Senegalci su svakako bili oduševljeni što vide da njihov nacionalni tim igra protiv Kolumbije, Japana i Poljske u početnoj tj grupnoj fazi Svetskog prvenstva, ako već neće napredovati u nokaut-fazi protiv Engleske (koja je sinoć izgubila od Hrvatske u polufinalu). A veliki broj zemalja koje učestvuju na Mundijalu – ako već možda nije moguće da sa Velikima ukrste koplja na polju ekonomije – nalazi se, doslovce, na „ravnopravnom terenu“ koji važi za sve učesnike. Zato je fudbal najdemokratskija igra.

 

Jack Gao, Ineteconomics.org

Brexit i (zlo)upotreba naziva brendova


Endrju Džeford za vinski portal Decanter u kratkim crtama razmatra implikacije tretiranja šampanjca i drugih zaštićenih termina naprosto kao “proizvoda sa zajedničkim imenom”.

Nedavni intervju sa Šonom Moris (Shawna Morris), potpredsednicom američkog Saveta za trgovinsku politiku izvoza mlečnih proizvoda učinio je da se zagrcnem pijući svoj čaj (bio je to Twinings Vintage Darjeeling, 92 poena).

Ona je sjajno sugerisala da bi jedna od prednosti Britanaca nakon izlaska iz EU mogla biti iskorišćena; naime, radi se o šansi da napusti evropski zakon o zaštiti imena. “Naš problem je, iskreno, preterivanje”, izjavila je Morisova, žaleći se na postojeći (EU) sistem.

Šampanjac i konjak (kao i šunka iz Parme i ono što je nazvala “Parmiđano”) jesu, kako sugeriše Morisova, primeri “proizvoda sa zajedničkim nazivom”. Ili, kraće rečeno, produkti čija bi imena svi trebalo da slobodno koriste. Ona, ujedno, tvrdi da bi zaštita takvih imena od strane EU bila nalik nekome ko bi “zaštitio nazive kao što su ‘kobasica’ ili ’ostriga’ “.

Nakon Brexita, proizvođači penušavih vina iz Engleske bi, drugim rečima, mogli neka svoja vina nazivati „šampanjcem“. Džulijen Temperli možda razmišlja o preimenovanju svog Somerset Cider brendija u Somerset Cider – konjak.

Skoro zastrašujuća kao i njen argument bila je činjenica da je osoba koja je sa Morisovom radila intervju neuspešno propustila da ospori ove sugestije ili da je upita prihvata li postojanje razlike između zajedničke imenice i imena mesta.

U godini u kojoj je zacrtani izlazak Britanije iz Evrope pokrenuo druge političke izazove – recimo, u neistraženoj oblasti u kojoj se američki predsednik Tramp razmetao nametanjem tarifa drugim zemljama, zagovarajući protekcionizam kao sredstvo za otklanjanje trgovinskih neravnoteža – vredi uzeti u obzir vrednost zaštite geografskog imena pod EU legislativom (ZOP ili zaštićena oznaka porekla, kao i ZGP ili zaštićena geografska oznaka:  PDO – Protected Designation of Origin, PGI – Protected Geographical Indication).

Ovaj pojam je pre svega ponikao u svetu vina – nakon decenija zloupotrebe i uništavanja životnih uslova prouzrokovanih predstavljanjem jednog proizvoda  kao nekog drugog sa njemu prirođenom, na kvalitetnu zasnovanom reputacijom. Ako biste u prvoj deceniji 20. veka kupili bocu “šampanjca”, možda biste konzumirali fermentirani sok presovan u francuskoj oblasti Langedok, i to od – nemačkog ili španskog grožđa – čak i ako se šire glasine da je taj šampanj spravljen od – engleske rabarbare. Neredi koji su proistekli iz ove prevare, u mestu Aÿ u Šampanji koje je i dalje bilo jadno i siromašno područje Francuske, zapaljeno je 1911. Pronalazak pravnog okvira za Apelaciju kontrolisanog porekla (Appellation d’Origine Contrôlée, AOC) bio je predmet mnogih neistinitih započinjanja i revizija; prvi (A za Arbois) nagrađen je maja 1936. godine.

Sistem je bio toliko uspešan da je, u smislu osnovnih načela geografske indikacije (a ne zakonodavstva i pravne regulative o načinu proizvodnje), sada u svetu vina skoro univerzalno, i svuda u svetu kreator vrednosti za proizvođače. Proizvodnja hrane je, takođe, doživela revoluciju, pomažući kvalitetnim proizvođačima da održe svoje profitne margine radi sopstvenog opstanka i zaštite ugroženih lokalnih specijaliteta.

Dovoljno sam star da bih se prisetio kako je britanska trgovina vinom izgledala pre nego što je 1973. Britanija ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu. Još uvek imam etiketu vina sa jedne od ondašnjih boca koje sam 1972. pun vere kupio u Norviču. Na njoj piše ‘Châteauneuf-du-Pape. Grand Vin de Bourgogne‘ “- a to, najverovatnije, niti je bio Šatonef, niti mu je poreklo bilo iz Burgonje. Današnji kineski potrošači pate na isti način, mada se u ovom slučaju kod njih ponekad mogu naći čudniji brendovi.

U početku, ovo pitanje tiče se (ne)izgovaranja istine u trgovini. Jedini način za vrednovanje (za proizvođača, za potrošača, vrednost kako novčana, tako i moralna, objektivna ali i ona afektivna) leži u istini, pravno i politički podržanoj. Kada jednom počnete da pričate laži o flašama vina ili komadu sira, ta vrednost počinje da se osipa, i pre ili kasnije će biti potpuno izgubljena.

Zbog toga je sir koji se uobičajeno naziva “Cheddar” širom sveta često stvar grozne kupovine: tako davno smo propustili da zaštitimo ovo geografsko ime, pa je ovaj artikal izgubio svako značenje i vrednost (Nije baš tako i za farmu West Country Cheddar, čiji je ZOP doprineo održavanju originalne arome i mirisa).

Umesto da se ti originalni nazivi „oslobode“ i „otključaju“, kako je predložila Šona Moris, Britanija bi 2018. trebalo da poradi na zaštiti svojih brendova (umesto da ih prepusti svakome na korišćenje).

Da li će to i učiniti?

 

Decanter.com

Priuštiti svoj dom – štedeći na doručku


Indeks tost-avokada: Koliko se fensi doručaka milenijumovac mora odreći da bi kupio svoju kuću? BBC je istražio kakva je situacija u neoliko svetskih gradova.

Ako su mladi prestali da svoj novac troše na raskošne stvari poput tosta, da li bi taj novac koji su uštedeli mogli da iskoriste da kupe kuću? Evo šta je BBC saznao.

Ako ste ispod 35 godina, vi ste milenijumovac. Skorašnjii kulinarski trendovi sugerišu da ćete, dok čitate ovo, možda  imati prekomerno skup espreso  s mlekom u jednoj ruci, a u drugoj tosta namazanog avokadom. A neki sugerišu da biste kao tipični Milenijumovac svoj novac radije potrošili na „Instagramisani“ doručak nego što biste napravili razumne investicije kao što je, recimo – kupovina kuće.

Pa, tako barem kaže „mudrost opšteg smera“, koju je nedavno artikulisao australijski tajkun Tim Gurner, koji je ovog meseca izbio na naslovne strane širom sveta zbog razobličavanja potrošačkih navika mladih kupaca kao što su to – milenijumovci.

Ovaj 35-godišnji investitor u nekretnine je za australijsko izdanje emisije „60 minuta“ izjavio da, u danima kada je štedeo za svoj prvi dom, “nije kupovao namaz od avokada za 19 dolara a ni četiri kafe od kojih je svaka koštala četiri dolara svaka”.

On je izazvao lavinu diskusija i debata, ali i jedno interesantno pitanje: od koliko bi otprilike tostova od avokada zaista trebalo odustati da bi se priuštio svoj dom? BBC je u kalkulaciju uzeo 10 gradova sveta, i dobila neke relevantne brojke (korišćena metodologija je na dnu teksta u linku).

Istraživanje je sprovela Miriam Quick, dok je ilustracije napravio Piero Zagami. Uzeti su Meksiko siti vs Johanesburg, Berlin vs Tokio, Sidnej vs Njujork, San Francisko vs Vankuver i Hong Kong vs London.

Cene su izražene u američkim dolarima.

BBC je uzimao prosečnu cenu za tost i avokado namaz u nekoliko kafića u svakom od navedenih gradova, i potom računao od koliko bi takvih doručaka trebalo odustati da biste priuštili depozit od 20% za vašu prvu kuću. Cene kuća zasnivaju se na prosjčnoj cijeni za stan veličine 90m2 izvan centra grada, a prijavljeni su od strane korisničkog veb sajta Numbeo.

BBC