Memovi, Zona 51, Naruto i E.T. (i sve ostalo)


Vanzemaljci, tajna odbrana i humor na Mreži: nemogući projekat “Olujna oblast 51”

Grupa na fejsbuku pod nazivom “Storm Area 51”, nazvana po mitskoj američkoj tajnoj bazi, dostigla je milion i po članova. To je viralni vic sa realnim benefitima. Tekst je objavljen u pariskom Mondu.

Možda ste u zadnje vreme primetili da su na društvenim mrežama prisutne brojne reference na “Zonu 51” i vanzemaljce koji se pojavljuju u svim zamislivim, nesputanim šalama i memovima koji cvetaju na Instagramu, Tviteru ili Reditu. Poput internet verzije Žaka Pradela (Jacques Pradel), samo ne onog iz 70-ih već 2019. godine, Pixel-ovi timovi istražuju i rasvetljavaju poreklo ovog fenomena, rođenog iz šale na fejsbuku, naime, o napadu na američku vojnu bazu.

Šta je zona 51?

Zona 51 je, za one koji možda nisu upoznati sa “problemom”, ogromno pustinjsko prostranstvo u srcu Nevade u kojem je smešteno nekoliko američkih vojnih instalacija. Mesto je postalo svetski poznato 1947. godine, nakon pada aviona u blizini sada mitske varošice Rozvel. Ostatke ove letelice, koje je pronašla i sačuvala posada američke vojske smeštena u ovoj zoni, lokalni mediji opisuju kao ostatke letećeg tanjira, čime su hotimice začeli globalni mit o ovom mestu, radnjama, likovima i svrsi.

Prema nekoj od poznatijih varijanti ove priče, američka vojska je “privela” jednog vanzemaljca čija se letelica srušila usred vojne baze; ili se, u drugoj varijanti, radilo o nesreći aviona kojeg je izgradila vojska, ali prvenstveno inspirisana vanzemaljskim tehnologijama. Šarolika su svedočanstva, više ili manje fantastična, dopirala do nas tokom godina i decenija od “te kobne 1947.”, a 1990-ih je ovu mitologiju dodatno obogatilo objavljivanje lažnog videa u kojem je prikazan jedan od “vanzemljaka”, koji se zatekao u tom području nakon pada NLO.

Američka vojska je oduvek tvrdila – potkrepljujući svoje demantije prigodnim fotografijama – da je NLO u Rozvelu bio naprosto balon s mernom sondom, poput onih koje je vojska u tom trenutku često koristila u tom području. Ali detaljne aktivnosti područja 51 pokrivene su velom “tajne odbrane”: tu je, na kraju krajeva, tokom Hladnog rata razvijen i testiran tajni avion U-2. Ovo objašnjava zašto je postojanje oblasti 51 zvanično priznato od strane američke vlade tek 2013. godine.  Jer, ovo područje i baza zaista poseduju svoje tajne razvojne programe.

Koji su izvorni razlozi za povratak zoni 51?

Tri korisnika Fejsbuka je 27. juna kreiralo grupu “Olujna oblast 51, ne mogu zaustaviti sve nas” (“Stormy Area 51, They Can not Stop All of Us”). Projekat je u suštini jednostavan: okupiti se 20. septembra u što većem broju na parkingu prodavnice suvenira usred pustinje u Nevadi. Odatle, najvatreniji internet-fanovi ove grupe nameravaju da krenu u napad na obližnju vojnu bazu smeštenu u Području 51, “jureći poput Narutoa“, te da napokon “odu da vide te vanzemaljce”.

Od tada, stvari su počele da se ubrzavaju. U četvrtak, 18. jula, 1,6 miliona korisnika fejsbuka izrazilo je svoju spremnost da učestvuje u ovom događaju, dok ih je barem još milion zainteresovano. Inicijativa se poput zaraze prenosi i na druge društvene mreže, uključujući podkategorije “r / tinejdžeri” i “r / dank memovi na Redditu, inače veoma popularne među tinejdžerima. A reference na “zonu 51” su se ovog leta razbuktale poput požara.“Zatočenici Oblasti 51, uskoro na slobodi nakon 70 godina čekanja”, koje je postavio fan/ korisnik Reddita.

Mislim jel’ ovo kao nešto ozbiljno, ovaj projekat?

Ne, u pitanju je šala. Čak bi i najveći zagovornici ufoloških konspiracija imali problema da uoče zdravu logiku ovog plana, koji se, naime, sastoji od trčanja poput manga likova kako bi se izbegli meci, koje će na njih možda ispaljivati američka vojska – dakle, ovo je ništa drugo do neopevana šala.

I dok neki od učesnika verovatno žive u uverenju da američka baza skriva mračne tajne, a možda čak i dokaze o vanzemaljskom životu, ideja o “trčećem napadu” je samo školaračka šala. Poruka koja se nalazi pri vrhu FB stranice “Olujna zona 51” konačno pokazuje da je “ovo šala”: “Stvarno ne nameravam da pokušam izvršenje ovog plana. Samo sam mislio da je smešno ali i da bi zavredelo poneki lajk”.

A to i jeste bila opklada za glavni zgoditak. Čini se da kreatori grupe sada vrlo ozbiljno shvataju potencijalne posledice onoga što je postalo viralni fenomen. “Olujna zona 51” otvorila je svoju “zvaničnu” prodavnicu majica koje se prodaju za 20 dolara po komadu. Uostalom, ovo je pristup koji veoma podseća na tradiciju lokalaca iz Rozvela: sela koja su najbliža zoni 51 uglavnom žive, i to već godinama tj decenijama, od “vanzemaljskog turizma”; nekoliko hotela u okolini igra na kartu “malih zelenih”, dok lokalni vodiči nude noćne ture kako bi posetioci gledali NLO-e (važna napomena sitnim slovima: bez garancije da će ih videti).

Ukoliko bi, kojim slučajem, NLO entuzijasti bili malko previše zagrejani, pa onda u tom zanosu i stvarno pokušali da provale u područje 51, njihove šanse da dopru do “vanzemljaka” više su nego tanke. Smeštena u pustinji, teško dostupna i pristupačna jedino putem 375, poznatim kao “vanzemaljski autoput”, područje je pod stalnim nadzorom američke vojske, koja, tehnički, ima pravo da otvori vatru na moguće uljeze. Portparolka američkog ratnog vazduhoplovstva je ovo i formalno naglasila: u svojim kolumnama za Vašington Post, naime, ona je više puta pisala da bi bilo koji pokušaj “neplaniranog ulaska” u bazu bio tretiran shodno pravilima, pa bi vojni personal rutinski reagovao, s obzirom da su ciljno obučavani da zaustave prodore ovakve vrste.

Otkud takva ludorija na internetu?

Koliko su često ovi fenomeni viralni na Mreži, nemoguće je reći. U Sjedinjenim Državama je, međutim, nedavno emitovan Netfliksov dokumentarac posvećen Području 51, nakon kojeg se, izgleda, nanovo razbuktalo interesovanje za to mesto. Ovo “loženje” je u velikoj meri zasnovano na svedočenju Boba Lazara, koji je krajem 1980-ih tvrdio da je za američku armiju radio na prototipovima koji koriste vanzemaljske tehnologije. Ovaj dokumentarac o zaveri (osuđen od strane sajtova kao što je Conspiracy Watch) podržava njegovu verziju činjenica. To Lazarovo svedočenje iz 1989. godine, bilo je potpuno diskreditovano od strane kako naučnika tako i rezultata istraživanja novinara iz Los Anđeles Tajmsa, kojima je pokazano da je lagao o svojoj karijeri i radu u okruženju sa “vanzemaljcima”.

Bez obzira na početnu iskru, nije iznenađujuće što je ovaj gaf brzo našao odjeka na društvenim mrežama, s obzirom da je ova obest aktuelna kao i da se očekuje najavljena “septembarska manifestacija – napad na vojnu bazu”. Komični narativ ove šale podrazumeva i “postovanje s_anja” (shitposting), to jest, svojevoljno praktikovanje komične samokritike) koje je tako omiljeno među mlađim korisnicima Interneta. A nije slučajno ni to što  je pseudonim jednog od ko-kreatora grupe “Šit-postovanje jer sam blamantan” (Shitposting cause I’m in shambles)… “Se_em  jer mi je život prava katastrofa”.

Od zavere, preko tajnih ispitivanja do apsurdnog poricanja, jer brojni mladi ljubitelji Mange, poput Davida, biju unapred izgubljenu bitku protiv Golijata, a to je američka vojska, kroz veoma pažljivo ciljanu zabavu i smišljeno duhovitu formulaciju slogana “hajde da ih vidimo, vanzemaljce” (“let’s see them aliens”, gramatički približno i potpuno neprevodljivo). Dakle, tu su svi sastojci za zakuvavanje jedne savršene vragolije.

Pa, jel’ smešno?

Šala je, u svakom slučaju, u obliku mema (“diverzija” od slika ili popularnog videa na koji “lepite” vaš komentar ili gaf), čija se zabava sastoji i u tome što se čitava ova “operacija” širi brzo i posvuda. Konkretno, vidimo da poznate ličnosti navodno pružaju podršku pokretu, kao što je recimo lažna poruka Donalda Trampa, koji je već presretan jer može da izbaci “vanzemaljce” iz zemlje (aliens, termin koji označava i strance i migrante) koji se tamo skrivaju.)

Drugi, pak, razvijaju apsurdne planove, inspirisane bollivudskim filmovima ili drugim memovima koji su u trendu. Ili  pak kroz snohvatice zamišljaju na šta će, recimo, naleteti kad se zateknu na licu mesta, bilo da su to neki futuristički materijali krucijelni za razvoj budućih letelica ili nedužni vanzemaljci.

Međutim, fenomen već pomalo gubi na zamahu: na Guglu je ova tema dostigla vrhunac svoje popularnosti u subotu 13. jula, i od tada se broj zainteresovanih smanjuje. Na društvenim mrežama korisnici pozivaju svoje kolege da nastave dalje. Tu se dolazi do pomalo jeftine poente: dokaz, naime, da pop kultura počinje da obnavlja urbane fenomene. Uz to, i mnogi brendovi se pozivaju na fenomen koji postoji na – internetu.

Do te mere da se nekima više i nije do smejanja, već pomalo žale zbog toga što – umesto organizovanja lažnog marša na zonu 51 – američka omladina nije malo više zabrinuta i zainteresovana za neki mogući marš u Vašingtonu, kako bi zaštitili zdravstveni sistem ili protestovali protiv korupcije.

Izvor: Extraterrestres, secret-défense et humour du Web : l’impossible projet « Storm Area 51 » (Le Monde, 18. 06. 2019 )

 

Damien Leloup, Corentin Lamy

Trgovinski rat pokazao je koliko je malo tehnologija iz SAD potrebno Kini


Trgovinski rat koji su SAD povele protiv Kine pokazuje do koje mere američka tehnologija (ni)je relevantna u novoj globalnoj konstelaciji.

Ovaj sukob između dve najveće svetske ekonomije kulminirao je ove godine, a tehnologija se nalazi u samom središtu sukoba. Predsednik Donald Tramp onemogućio je mrežnog giganta Huawei Technologies Co. da kupi američke komponente, nametnuvši tarife na mnoge kineske proizvode. Kina je odgovorila, preteći da će na crnu listu uvrstiti američke kompanije. Rastuća napetost stavlja na iskušenje jednu složenu relaciju, posebno u tehnologijama u kojima su SAD i Kina čvrsto isprepletene kroz globalne lance snabdevanja i softver koji može da “preleće” preko granica samo na dodir dirke na računaru. Koja će od ove dve zemlje najviše izgubiti? I, kojoj je od njih dve ona druga potrebnija?

Računarski čipovi

Kina se na SAD najviše oslanja u poluprovodnicima. Kineski uvoz poluprovodnika je u porastu:

Američke kompanije Intel Corp. i Nvidia Corp. dominiraju tržištem procesora koji su ključne komponente svih laptopova, desktop i server računara. Jedina održiva alternativa je druga američka firma: Advanced Micro Devices Inc.

Globalni udeo na tržištu računarskih čipova, 2017:

Tri kompanije, smeštene jedna nadomak druge u Silikonskoj dolini, u ovoj zoni rade na osmišljavanju svojih proizvoda.

Procesori se proizvode uglavnom na Tajvanu. Intel ima jednu fabriku u Kini, mada u njoj pravi memorijske čipove koji su komponente za svetsko tržište, a ne (samo) za kinesko. Huavej je predstavio svoj prvi kućni serverski čip ove godine, zasnovan na dizajnu ARM Holdings Inc., čije je sedište u Britaniji. ARM takođe ima poslovne operacije u Sjedinjenim Državama, a kompanija je nedavno izjavila da se njihovi proizvodi nalaze pod američkom izvoznom kontrolom. Bez najnovijih ARM-ovih procesora, Huavej bi se mogao naći u problemu sa svojim čipovima.

Mobilni čipovi

Prema procenama analitičara, kada je reč o pametnim telefonima tu je Huavej nezavisniji jer domaća industrija obezbeđuje najmanje dve trećine sopstvenih procesora i modema,.

Procenat telefona kompanije Huavej koji koristi sopstvene čipove, 2018:

Međutim, drugi kineski proizvođači pametnih telefona, kao što su Xiaomi, Vivo, Oppo i Lenovo, mnogo više se oslanjaju na Qualcomm Inc. iz San Diega u Kaliforniji, najvećeg proizvođača mobilnih čipova na svetu.

Zavisnost od Kvalkoma:

Mobilni čipovi:

Svič čipovi (procesorski prekidači) pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na Sjedinjene Države: mahom je to Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, najveći proizvođač mobilnih čipova.

Udeo na tržištu čipova za Ethernet, 2018:

Huavej, vrhunski dobavljač opreme za umrežavanje, bio je veliki kupac ovih komponenti. Da je kineska kompanija htela da razvije sopstvene svič (mobilne) čipove, ipak bi im trebala i druga američka tehnologija. Synopsis Inc. i Cadence Design Sistems Inc. su glavni dobavljači softvera koji se koristi za dizajniranje čipova – i nedavno su oba smanjila isporuke Huaveju.

Internet svičeri – tržišni udeo

Po pošiljkama, 2018, četvrti kvartal:

Majkrosoft

Majkrosoftov operativni sistem Windows i dalje pokreće većinu personalnih računara, uključujući gotovo sve računare koje kupuje Kina. Windows se i dalje koristi od strane kineske vlade i entiteta u vlasništvu vlade. Majkrosoftov productivity softver je u ovoj zemlji takođe popularan.

Udeo na tržištu operativnih sistema za desktop računare, maj 2019:

Majkrosoft nije davao izjave da li može da nastavi s isporukama paketa Windows i Office kompaniji Huavej i drugim kineskim tehnološkim kompanijama.

Svič čipovi pokreću mašine koje usmeravaju protok informacija preko računarskih mreža, uključujući internet. Ovo je još jedna oblast tehnologije u kojoj se Kina oslanja na SAD Broadcom Inc., sa sedištem u San Hozeu, Kalifornija, inače najvećem proizvođačem čipova.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvo tromesečje 2019:

Produžena zabrana snabdevanja kineskih proizvođača računara paketima Vindouz i Ofis nagnala bi ih da izgrade alternative koje još ne postoje. Prema Blumbergovoj analizi lanca nabavke, Lenovo, koji je najveći proizvođač personalnih računara na svetu, važi za najvećeg Majkrosoftovog klijenta.

Udeo na tržištu PC računara širom sveta, prvi kvartal 2019

Apple

Kineski potrošači sve više prihvataju alternative ajfonu jer su Eplovi uređaji postali skuplji, dok su domaći pametni telefoni značajni unapređeni.

Pošiljke smart telefona po vrsti proizvođača:

Huavej je prešao dug put: od malog pametnog telefona do glavnog Eplovog takmaca koji je počeo da mu preuzima tržište, zasnovano uglavnom na velikoj potražnji u Kini, što su osetili još neki domaći proizvođači telefona Xiaomi, Oppo i Vivo.

Udeo na tržištu kineskih pametnih telefona po pošiljkama:

Epl u Kini nudi neke usluge kao što je Apple Music, ali noviji proizvodi – najavljene Apple kreditne kartice, Apple News+, i Apple TV+, ili se neće pojaviti u Kini ili tamo neće biti odmah dostupni. Kineski potrošači već su prihvatili lokalne alternative. Mesečni korisnici Tencent Music-a lako premašuju ukupnu populaciju Sjedinjenih Država.

Mobilni aktivni korisnici za Tencent Music:

Glavni razlog zašto je Kini potreban Apple odražava se i brojem novih radnih mesta. Američki tehnološki gigant ima većinu svojih uređaja napravljenih u Kini, podržavajući na taj način oko tri miliona kineskih radnika.

Eplovi proizvođači opreme Apple prema zemljama, 2019

Mobilni Softver

Guglov operativni sistem Android pametnih telefona je sveprisutan u Kini, a koristi se na telefonima Huawei, Oppo, Vivo i Lenovo. Ali za kineske potrošače, ovi proizvođači koriste “skeletnu” tj osnovnu verziju softvera koji u sebi nema Google usluge.

Globalne isporuke pametnih telefona

Android operativni sistem, po kompanijama:

Izvan Kine, ipak im je potrebna Guglova podrška. Kada je američki internet gigant nedavno izjavio da će Huaveju odseći pristup punom Android softveru, bio je to u jednom momentu veliki zastoj za ovok kineskog giganta.

Pošiljke pametnih telefona po operativnim sistemima, 2018. godine:

Veštačka inteligencija

Kina ulaže ogroman novac u AI razvoj. Novac pristiže od kineskih investitora, velikih internet kompanija kao i kineske vlade, uverena da tehnologija može da obnovi i “renovira” čitave sektore njene ekonomije, kao i nacionalnu bezbednost. Slična su nastojanja i u Sjedinjenim Državama, ali u ovoj novoj globalnoj trci u naoružanju Kina ima tri prednosti: ogroman pul inženjera koji prave nove softvere, masivnu bazu od 751 miliona korisnika interneta koji taj softver mogu da testiraju, i što je najvažnije, čvrstu vladinu podršku koja uključuje predaju podataka o građanima – nešto što čini da se zapadni zvaničnici izmiče.

Start-upovi koji se bave razvojem veštačke imteligencije (po prikupljenim sredstvima u akcijskim fondovima):

Klaud servisi

Amazon.com Inc., Microsoft Corp. i Google su najveći nosioci američke računarske industrije i usluga vezanih za internet.

Projekcija Amazonovih prihoda od klaud usluga:

Ali, u Kini, ove kompanije čak ne ulaze ni u prvih šest. Alibaba Group Holding Ltd, Tencent Holdings Ltd. i firme koje poseduju njihovi sunarodnici dominiraju na domaćem tržištu, a rastu i u drugim delovima azijsko-pacifičkog regiona, navodi Sinergy Research Group.

Udeo kineskih kompanija

Tržište klaud uslugama u APAC-u (Asia Pacific Accreditation Cooperation), prvo tromesečje 2019:Online pretraga

Baidu vodi najveći internet pretraživač u Kini. Gugl je 2010. izašao iz Kine i njegovi nedavni napori da se vrati do sada nisu urodili plodom.

Onlajn kupovina

Kineskim potrošačima nisu potrebne američke kompanije za potrebe onlajn kupovine. Amazon planira da u julu zatvori svoje poslovanje na kineskom tržištu i prodavaće robu samo kupcima na koji traže proizvode iz drugih zemalja.

Pad prihoda Amazona, geografski:

Alibaba i JD.com dominiraju na tržištu, a Amazon nikada nije dostigao više od jednog procenta tržišnog udela, prema iResearch-u.

10 najvećih maloprodajnih lanaca e-trgovine u Kini po udelu u prodaji:

Društvene mreže

Američke društvene mreže takođe nisu deo svakodnevnog života u Kini. Fejsbuk i Tviter ne posluju tamo – a to se neće uskoro promeniti.

WeChat, usluga za razmenu poruka čiji je vlasnik Tencent, vodeće je čvorište za komunikaciju i druge svakodnevne zadatke u Kini, kao što je mobilno plaćanje.

Korisnici servisa WeChat:

QQ, još jedan servis za razmenu poruka koji je takođe u vlasništvu Tencenta popularan je među mlađim korisnicima interneta, mesečno ima 823 miliona korisnika.

QQ, aktivni korisnici na mesečnom nivou, mart 2019:

Što je oko desetine globalnog stanovništva (823 miliona)

Weibo, kineska društvena mreža slična Tviteru ima više od 203 miliona aktivnih korisnika dnevno – gotovo 70 miliona više nego što ima Tviter.

Aktivni korisnici servisa Weibo i Twitter na mesečnom nivou (Zelena – Weibo, Crna – Tviter)

Ijan King, Mira Rodžanasakul, Adrijen Leung, Blumberg

50 godina od misije Apolo 11, CBS specijal: vodič kroz 16. jul 1969.


Pre pedeset godina, milioni ljudi širom sveta bili su bukvalno slepljeni za svoje TV aparate dok je Amerika započinjala svoj let ka Mesecu; na današnji dan 1969. lansirana je raketa sa astronautima obučenim za misiju Apollo 11, prvoj takvoj koja je trebalo da sleti na naš prirodni satelit. Trojica astronauta – Neil Armstrong, Edwin “Buzz” Aldrin i Michael Collins postali su nacionalni heroji već dok su se tog jutra 16. jula 1969. ukrcavali na letelicu da bi krenuli u nepoznato. Četiri dana kasnije, Armstrong i Oldrin su hodali po Mesecu, čineći “jedan ogroman korak za čovečanstvo”, dok je Kolins kružio oko Meseca u svom modulu, koji će ih bezbedno vratiti kući.

Čuveni voditelj CBS News-a Volter Kronkajt vodio je prenos misije uživo sa nepoljuljanim entuzijazmom i zadivljenošću. U utorak uveče (danas) CBS News proslavlja 50. godišnjicu svog prenosa posebnim spotom “Čovek na Mesecu”, čiji je domaćin voditeljka “CBS Evening News” Nora Odonel (Norah O’Donnell).

Kako gledati CBS News Apollo 11 special

Šta: “Čovek na Mesecu” – Specijalni CBS Nevs

Datum: utorak, 16. jul

Kada: 10 p.m. ET / PT; 9 p.m. CT

TV kanal: Vaša lokalna CBS stanica

Live stream: CBS All Access

Računari i kocka: svet bez ljudi


Kompjuteri danas lako mogu da blefiraju poput istinskih šampiona u pokeru – zapravo, nesagledivo bolje od svih njih. Tekst donosi Wall Street Journal.

Novi program veštačke inteligencije nazvan Pluribus je toliko napredan u ključnoj ljudskoj veštini – obmanjivanju – da je bukvalno zbrisao pet pokeraša i to u samo jednoj, zapravo prilično lošoj ruci, ni sa kakvim kartama. “Protiv mašine? Nema šansi”.

Jedan super-računar izvodi trilione kalkulacija ne bi li usavršio jednu nedostižnu veštinu: blefiranje.

„Bilo je (za nas pokeraše) veoma beznadežno. Ne osećate kao da postoji išta što biste mogli da učinite kako biste pobedili mašinu”, rekao je Džejson Les koji profesionalno igra poker već 15 godina, a koji je u nadmetanju s veštačkom inteligencijom uvek nanovo  nasedao na blefove robota za poker.

Istraživači na Fejsbuku i Univerzitetu Karnegi Melon do sada su izgradili najefikasnijeg “neljudskog” blefera. Bot, nazvan Pluribus, predstavlja nesaglediv skok u sposobnostima veštačke inteligencije – a takođe i u lukavosti vrhunskih igrača pokera.

Sistemi za veštačku inteligenciju razvijeni u akademskim i korporativnim laboratorijama imaju zabrinjavajuće dobre rezultate dok se nadmeću protiv ljudi u igranju njihovih igara. Pluribus, opisan u radu objavljenom u časopisu Science, prati digitalne korake nadljudskih AI koji su potukli ljude u igrama kao što su dame, šah, Jeopardy, Dota-2 i Go. Pre dve godine, još jedan AI sistem razvijen na Karnegi Melonu, nazvan Libratus, čak je nadmudrio veliku pokerašku zvezdu. Ali Libratus je tada pobedio samo jednog čoveka – u igri s dva igrača – u borbi “jedan na jedan”. Pluribus je pobedio pet protivnika istovremeno – bez i kapi znoja.

PokerNewsPokerNews

Prema rečima njegovih kreatora, novi bot koristi manje od 128 gigabajta memorije dok igra a funcionisao je samo na dva čipa. Za razliku od toga, Libratus je koristio 100 čipova u svojim poker mečevima jedan na jedan. AlphaGo, razvijen od strane kompanije Google DeepMind Alphabet, koristio je 1.920 čipova (!) u odnosu na ljudskog Go igrača. Deep Blue, računar korporacije International Business Machines koristio je 480 prilagođenih čipova protiv šahovskog prvaka Garija Kasparova. DeepMind je odbio da komentariše. IBM nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Pluribus nije pokušavao da predvidi kraj igre; igranje pokera protiv više protivnika značilo je da mora da bude u stanju da razmišlja u realnom vremenu, rekao je Noam Braun, naučnik angažovan na odeljenju za razvoj veštačke inteligencije u Fejsbuku i jedan od kreatora Pluribusa.

Igranje pokera protiv više igrača smatra se manje igrom a više jednom vrstom umetnosti koja zahteva mnoštvo veština, a posebno sposobnost prepoznavanja ljudskih interakcija i iskorišćavanja tog znanja u cilju pronalaženja čovekovih grešaka i slabosti. Pluribus je u pokeru razvio svoju pobedničku strategiju i veštine blefiranja bez premca, igrajući trilione ruku protiv još pet drugih klonova, rekao je dr Braun. Ako bi ovo rezultiralo pobedama, bot bi se verovatno odlučio za takve poteze u budućnosti. Digitalni mozak Pluribusa je shvatio da može da pobedi tako što će napraviti opkladu kada je imao slabu ruku, prisiljavajući svog protivnika da odustane – što ga je, takođe, naučilo da bi i u budućim partijama trebalo da blefira, rekao je dr Braun. Zatim je koristio te lekcije da bi donosio odluke u realnom vremenu tokom nadmetanja protiv vrhunskih “ljudskih” igrača, od kojih je svako od njih u svojoj profesionalnoj karijeri zaradio više od milion dolara.

“Ljudi gaje predstavu kako je [blefiranje] vrlo ljudska sposobnost – da se tu radi o nekom unakrsnom ‘streljanju očima’ među kockarima za stolom”, rekao je Braun. „A radi se, zapravo, o matematici, i to je ono o čemu se i ovde radi (u pokeru između AI i ljudi). Možemo da napravimo AI algoritam koji je sposoban da blefira bolje od bilo kog čoveka. ”U jednoj partiji protiv pet pokeraša “od krvi i mesa”, Pluribus je dobio asa i dvojku tref, dakle daleko od neke iole solidne ruke. Počelo je podizanjem uloga na $250, što je standardni potez. Dva čoveka su platila i zvala dalje, preostala dvojica su bacila karte, na ukupan ulog koji je tada u potu iznosio 800 dolara. Razdeljene su sledeće tri zajedničke karte, dečko pik, petica karo i pop tref. (U Teksas Hold ’em verziji pokera igračima budu podeljene dve karte, a sledeće karte dele svi igrači zajedno). Jedan od “živih” igrača je tražio dalje, a Pluribus je blefirao i podigao ulog za 800$ (Hold ’em je vrsta pokera u kojoj igrač koristi bilo koju kombinaciju pet karata na stolu koje su zajedničke svim igračima, tzv, “community cards” board, i dve u posedu igrača – hole cards, pocket cards – za razliku od drugih vrsta pokera u kojima svaki igrač dobija samo sopstvene karte).

Gambling.comGambling.com

Sledeći igrač je sklopio svoje karte i odustao, dok je onaj naredni platio. Sledeća karta je bila trojka herc, što je ubilo šanse bota da dobije fleš. Još uvek je imao tanku šansu ako bude imao sreće sa poslednjom kartom. Bot je išao na blef podižući ulog u potu na $2,400, a poslednji čovek u partiji, Linus Loelidžer je pratio podizanje uloga i platio. Konačna zajednička karta bila je osmica pik. Po svemu sudeći, izgledalo je kao da će Pluribus najverovatnije izgubiti tu ruku, ali je AI tada uložio sav novac, pozivajući Loelidžera sa svim svojim čipovima u vrednosti od $6,550. Loelidžer je odustao i sklopio svoje karte. Imao je desetku karo i kralja karo, što važi za jaku ruku. Po teoriji verovatnoće – on bi pobedio.

Loelidžer nije bio dostupan za komentar. Profesionalni igrači pokera kažu da je “nepredvidljivost ono što je igranje protiv Pluribusa učinilo toliko teškim. A tu je, takođe, i suština napretka, kažu stručnjaci. Mašina je u stanju da koristi samu suštinu pokera – neizvesnost – tako što pritom upotrebljava i – matematiku. Les, drugi profi pokeraš koji je izgubio od Pluribusa i koji je takođe bio “ispresavijan” i od njegovog prethodnika, Libratusa, rekao je da su potezi novog bota bili agresivni. Razvoj veštačke inteligancije “napreduje bržim tempom nego što su ljudi u stanju da shvate.”

Naučnici su zainteresovani za stvaranje veštačke inteligencije koja je u stanju da suvereno igra igre poput pokera ili, recimo, StarCrafa, koje vrcaju od neizvesnosti jer su, na neki način, odraz “mikrokosmosa” onoga što predstavlja realni svet – onoga što je nepredvidivo. Tradicionalno, AI je doskora imala problem sa situacijama u kojima je prevladavala neizvesnost, ograničavajući raspon primena, tvrde AI stručnjaci.

Cardschat.com

U pokeru, “postoji informacija koja je skrivena, a da stvar bude gora, vaš protivnik zna stvari koje ne poznajete”, rekao je Tomas Sandholm, profesor Univerziteta Karnegi Melon i programer Pluribusa. “Morate da strašno dobro porazmislite o tome da li vaš protivnik pokušava da vas prevari ili vas može potući adutima.”

Što je više protivnika, to je više skrivenih informacija s kojima AI treba da se suoči. U nekim ranijim pokeraškim susretima čoveka sa mašinom, igrači koji su igrali poker takođe su imali mogućnost da blefiraju, rekao je Sandholm, ali je (kako čoveku tako i mašini) daleko teže da uspešno blefira kada žonglira sa više protivnika.

Poker omogućava istraživačima da testiraju algoritamske strategije za rad sa nepoznatim i da izgrade temelje za softver koji može “nanjušiti” prevaru i obmanu u stvarnom okruženju. Sandholm je uključen u dva startupa, Strategy Robot Inc. i Optimized Markets Inc., koji koriste tehnologiju sličnu onoj koja je ugrađena u Pluribus za svrhe odbrane, finansijskih usluga, igranje igrica ili zdravstvenu zaštitu. U Fejsbuku kažu da nemaju bilo kakve neposredne planove da tu tehnologiju komercijalizaciju.

Engadget.comEngadget.com

„Jedna solidna AI ima smešno nepoštenu prednost u odnosu na ljude: ona se ne umara. Nije gladna, i nema emocija“, rekao je Majkl Galjano, profesionalni poker igrač sa 11 godina iskustva koji je takođe izgubio od Pluribusa. Uspešno igranje zavisi od veštine, ali i od toga kako se igrači nose sa umorom i stresom, rekao je Galjano.

Veliki deo igre sastoji se od sposobnosti veštačke inteligencije da iskorišćava manjak čovekove mentalne i fizičke izdržljivosti, neprestano ih prisiljavajući da prave greške. “Algoritam to ne radi. Samo sedi i čeka”, kaže Galjano. “Svaki put kada se okliznete… mašina će vam pokupiti novac.” Galjano je rekao da ga je iskustvo učinilo svesnijim da poker, kao i ostatak naših života, postaje sve više “utopljen” u okean podataka.

“To me je nagnalo da razmišljam o teoriji pokera i matematici u svakodnevnim situacijama”, rekao je Galjano. “Umesto da igrate protiv igrača, držite se statistika.”

 

Daniela Hernandez, Wall Street Journal

Šta to izvršni direktori rade po ceo dan?


Pa, šta li to svakog-dana-po-čitav-dan rade neki tamo Voren Bafet, Stiv Voznijak, Džef Bezos ili Ričard Brenson?!?!

Jeste li se ikada zapitali šta oni, zapravo, rade i u čemu im prođe radno vreme, za razliku od nas, “običnih smrtnika”? Studija koju je objavio Harvardski poslovni pregled (HBR, Harvard Business Review) baca svetlo na to kako ga oni uglavnom koriste.

Studija, koju su inicirali profesori sa Harvarda Majkl Porter i Nitin Norija pratila je kako to i na šta 27 direktora kompanija (samo dve žene i 25 muškaraca) sa prosečnim godišnjim prihodom od 13,1 milijarde dolara troši svoje radne dane. Podaci su prikupljeni od izvršnih direktora u razmacima od 15 minuta, prateći njihovu rutinu 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji tokom tri meseca. Sveukupno, studija je prikupila 60.000 sati “egzekutivaca”.

Pokazalo se da su lideri u proseku radili 9,7 sati po danu u nedelji, što iznosi “samo” 48,5 sati po radnoj nedelji. Oni su takođe radili 79 procenata svih vikend-dana tokom tri meseca, u proseku 3,9 sati dnevno, i 70% dana odmora sa prosekom od 2,4 sata tih dana. Sveukupno, studija je pokazala da su izvršni direktori radili u proseku 62,5 sati nedeljno.

Prosečni Amerikanac radi 44 sata nedeljno, ili 8,8 sati dnevno, prema američkom Zavodu za statistiku rada (Bureau of Labor Statistics), dok skoro trećina njih navodno radi vikendom.

“Otkrili smo da je, vreme (za nas izvršne direktore) zaista najdeficitarniji resurs u kojem uvek oskudevamo”, rekao je Porter za CNBC.

Sedamdeset pet procenata vremena generalnog direktora, u proseku, bilo je unapred zakazano, dok je 25 procenata, odnosno četvrtina ukupnog radnog vremena bilo spontano organizovano.

Ali, ako se posmatra šira slika, izgleda da su izvršni direktori postigli ravnotežu između posla i ličnog vremena: 31 procenat njihovog vremena je utrošeno na rad, 10 odsto na posao, 25 odsto na lično vreme (budni, ali ne rade, uključujući porodicu i neaktivnost tj poslovnu neaktivnost), 29 procenata je bilo utrošeno na spavanje (u proseku su svake noći spavali po 6.9 sati, što je ispod proseka), dok je pet odsto njih vreme trošilo na svoj odmor/putovanja.

Šta to, zapravo, direktori rade sa svojim radnim danom?

Studija je pokazala da je rad izvršnog direktora raznolik: 25% svog radnog vremena utroše na ljude i odnose među zaposlenima, 25% na funkcionalne i poslovne provere, 16% na poboljšanje organizacije i kulturu, a 21% vremena ode na strategiju. Samo tri odsto njihovog rada utroši se na profesionalni razvoj, a samo 1% na upravljanje krizama (krizni menadžment). U međuvremenu, 4% njihovog rada je na spajanjima i akvizicijama, dok se još 4% troši na operativne planove.

Čak su i direktori pogođeni ne tako efikasnim sastancima.

Sastanci čine veliki deo dana izvršnog direktora; 72% svog radnog vremena provode na sastancima, u poređenju sa samo 28% vremena kada ne sastanče. Trideset i dva odsto sastanaka generalnih direktora trajalo je sat vremena, 38 procenata njih bilo je duže od toga, a 30 procenata bilo je kraće.

„U našim izveštajima, izvršni direktori su priznali da se sastanci koji traju jedan sat često mogu skratiti na 30 ili čak 15 minuta“, napisali su Porter i Norija za Harvard Business Review.

Studija je takodje utvrdila da su direktori vrednovali lični tj neposredni kontakt: 61% njihove komunikacije se odvijao licem u lice, dok je samo 24% bilo u elektronskoj formi (kao e-mail), i 15% putem telefona i pisma.

„Interakcija„ licem u lice “je najbolji način da izvršni direktori vrše uticaj, saznaju šta se zaista dešava i delegiraju da se krene napred sa višestrukim planovima koji se moraju unaprediti. Neposredna komunikacija, takođe, omogućava izvršnim direktorima da najbolje podržavaju i treniraju ljude sa kojima blisko sarađuju “, napisali su u svojoj studiji ova dva istraživača.

“Kako i koliko jedan CEO provodi vreme licem u lice sa sagovornikom smatra se signalom onoga što je važno i relevantno; ljudi na to gledaju s više pažnje nego što to prepoznaje većina direktora.”

Eto zbog čega mi, “obični smrtnici” ne pripadamo Panteonu slavnih egzekutivaca; jer, vreme koje oni provode na poslu, a ne u odmoru, jedan je od bitnih faktora uspešnosti njihovog poslovanja.

Evo i par saveta koji bi nam zgodno došli u poslovnom ekosistemu:

Toma Žorijon: prostori uzeti vremenom


Crkva Svetog srca u Vijetnamu, iz serije "Ostaci carstva"

Crkva Svetog srca, Vijetnam (iz serijala “Ostaci carstva”)

Parižanin Toma Žorijon (Thomas Jorion, 1976.) specijalizovao se za fotografisanje ruševnih urbanih zdanja i zgrada osuđenih na propadanje, prostora koji više ne služe svrsi zbog koje su sazdani. Njegov rad istražuje građevine u stanju entropije, pozivajući posmatrača da razmisli o odnosu između materijala i njegove prolaznosti. Žorijon je sinonim za poetiku nestajanja.

Ćedri, Italija

Ćedri, Italija

Žorijon kaže da se njegov rad “zasniva na našoj percepciji vremena, način na koji ono protiče, a posebno na nedostatku linearnosti. Neka mesta izgledaju kao “zamrznuta u vremenu”. I dok se naše društvo razvija i menja velikom brzinom, ova mesta su podvrgnuta jednom “iskrivljenom”, drukčijem proticanju vremena: Čini se da su beživotna ili u stanju buđenja, iako u stvarnosti imaju svoju “kopču” s vremenom.

Simulacra, Poetika nestajanja

“Putujem svetom sa jednom idejom na umu, naime, da pronađem i pokažem ostrva van vremena (kroz serijal fotografija ‘Ilots Intemporels’). Odlučio sam da uđem u zatvorena i napuštena mesta koja su ranije bila živa, a često i mesta odmora ili prestiža, da ih uhvatim a onda i podelim sa posmatračem.”

Fukacu, Japan

“Moja fascinacija estetikom napuštenih prostora je nastavak jedne starije tradicije. Romantičari su uživali šetajući kroz ruševine davno izgubljenih civilizacija. Vekovima pre toga, slikari kao što su Fransoa Denom (François de Nomé, 1592 – 1623), Đovani Batista Piranezi (Giovanni Battista Piranesi, 1720-1778) i Iber Rober (Hubert Robert, 1733 – 1808) su deo svog opusa posvetili ovim zaboravljenim mestima. Moje fotografije su nekako deo ovog istog procesa. Postojanje “bezvremenih ostrva” – tačaka u kojima se percipira kao da je vreme stalo – potiče od raznih savremenih fenomena. Iako svako od ovih “ostrva” ima određeno poreklo u zavisnosti od njegove lokacije, sve to na kraju simbolizuje nestanak čoveka.

Napuštena kuglana Kanagawa Toyo, Jokohama

Napuštena kuglana Kanagava Tojo, Jokohama

U Japanu je granica između odmora i potrošnje često zamućena i nejasna. Slobodne aktivnosti koje se smatraju staromodnim uklanjaju se – slično onim “nuigiši” maramicama koje prilično mlade dame besplatno dele na ulicama. Primer ove pojave je trospratna kuglana sa 108 kuglaških staza u predgrađu Tokija, ali i Jokohame: Budući da je neko vreme van upotrebe, uskoro će biti uništena. Širenje novih oblika slobodnih aktivnosti dovelo je i do naglog rasta hotelske industrije.

Ilots temporels: prizor napuštenog odmarališta, poluostrvo Izu, Japan

Bolja i jeftinija povezanost međunarodnim letovima i rastuća mobilnost globalnih građana učinili su svet jednim selom, u kojem nam je lako dostupna svaka destinacija. Provincija Izu, koja je nekada bila popularna letnja destinacija za Japance, sada se utrkuje sa već renomiranim međunarodnim destinacijama poput Kine ili Koreje. Hotelski kompleksi ili zabavni parkovi sada se otvaraju u nadi da će dobro poslovati – ili pak zatvaraju svoja vrata, shodno kratkoročnim trendovima u turističkoj industriji.

Ilôts Intemporels

Ilôts Intemporels

U Americi su, kako se ispostavilo, posledice ekonomske krize bile pogubnije nego što je iko mogao i da zamisli. Sjedinjene Države su ogroman prostor, i sinonim su za državu u kojoj se gradnja na netaknutom zemljištu smatra neograničenim resursom. Navika podizanja novih zgrada i “kratkoročnost” njihovog funkcionisanja – umesto obnove starih – pokazala se prilično lošom po ovu zemlju. Dramatične posledice mogu se uočiti u gradovima poput Detroita, gde je fenomen „bele zastave“ još više pogoršao stvari.

Silencio (La Calzona)

Silencio (La Calzona)

Neke druge gradove, poput Memfisa ili Bridžporta, snašla je sudbina Detroita. Celokupni njihovi kulturni i društveni identiteti su urušeni. Prva mesta koja su postala beskorisna po društvo bila su pozorišta, bioskopi, sportski centri, škole i crkve. Uz njih, i zdravstvene ustanove, a potom i javne i pravosudne institucije. Neuspeh američkih utopija, koje je Džoel Sternfeld (Joel Sternfeld) snimao kasnih 70-ih, već je ukazivao na dublje fenomene koje je danas lako uočiti. Na starom kontinentu, razlozi su višestruki, dok su posledice često istovetne. Usled velike strukturne transformacije – od industrijskih ka postmodernim društvima – brojne zemlje su bile primorane da okrenu leđa teškoj industriji. To je značilo napuštanje pogona i objekata u kojima se ova industrija obavljala. Napuštanje ovih prostora znači i njihovo lagano nestajanje u vremenu.

Fotos iz Žorijonovog serijala "Bezvremena ostrva"

Fotos iz Žorijonovog serijala “Bezvremena ostrva”

Gigantske tekstilne fabrike u severnoj Italiji potpuno su nestale, čak su i raskošne vile industrijalaca bivale napuštene i prepuštene propadanju. Nakon tri decenije od ponovnog ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, ovi se procesi mogu uočiti i u današnjoj jedinstvenoj Nemačkoj, gde su fabrike postale potpuno neprikladne za globalnu ekonomiju a čitave oblasti i regije bivale napuštane zbog migracije – usled preseljenja stanovništva na mesta  boljeg života.

Sognare, Švajcarska

“Ne može se poreći da su ova napuštena mesta danas prisutna na svim kontinentima, i da ovaj fenomen teži da se, zarad profita, još više intenzivira.”

“Što se tiče moje fotografske prakse”, Kaže Žorijon, “Želim da sačuvam sirovost mesta koja posmatram. Ovo predstavlja izazov. Kadar, ono što u njega ulazi, mora biti u skladu sa elementima i njihovim rasporedom u prostoru, kao i raspoloživom svetlošću. Za mene to pojačava čistotu, izvornost i bezvremenost mesta.”

Katedrala Svetog srca u Alžiru

“Moja upotreba kamere velikog formata mi omogućava da napravim oštre i detaljne slike koje sadrže različite fokalne tačke, teksture i dubine. Uhvatiti svojim slikama svo bogatstvo tih prostora iziskuje mnogo vremena, što zauzvrat umanjuje broj fotografija koje sam u stanju da napravim. Izbor filma u boji je važan zato što od njega zavisi i način na koji ćemo uspeti (ili nećemo uspeti) da to mesto uhvatimo i zadržimo u trenutku kada naša fotografija nastaje.”

“Ovo omogućava verno prikazivanje stvari koje promatramo kroz objektiv. Time se eliminiše uniformni, šturi kvalitet određenih prostora. Na primer, u Pijemontskom teatru, plava, žuta i smeđa su prigušene i meke boje ali se sve one zajedno, u ovom ambijentu, dobro slažu, otkrivajući jednu novu lepotu ovog prostora.”

 

Jodi Dean: Ili komunizam ili neofeudalizam


S američkom filozofkinjom Jodi Dean razgovarali su novinari portala Buka, nakon njenog izlaganja na zagrebačkom Subversive Festivalu. Ono što je interesantno je to da sadašnja globalna kriza ispoljena kao višedimenzionalna. Današnjim svetom vlada čitav spektar kriza: ličnog i kolektivnog identiteta, kriza nacija ali i globalizacije, uz bezbednosnu i političku, društvenu i ekonomsku, kao i krizu porodice i pojedinca. Ah, da ne zaboravimo klimatsku i ekološku krizu.

U takvoj situaciji, ljudi traže izlaz u ekstremima, za koje misle da će ih “efikasno izvući iz sveopšte krize”. Da li je baš tako? Da li krajnje leve ili krajnje desne – retrogradne – ideje mogu uopšte biti u igri nakon svih dosadašnjih istorijskih lekcija koje smo osetili i na svojoj koži – baš kao i naši preci – kao što će možda iskusiti i buduće generacije. Džodi Din odgovara na neka od ovih pitanja, a model koji zagovara najbliži je nama već dobro poznatom “skandinavskom socijalizmu”.

BUKA PORTAL / 08. Juli 2019

Otkuda vam ideja o opoziciji između komunizma i neofeudalizma?

Razlog za ovu opoziciju je taj što mislim kako je socijalizam u defanzivi postao uporediv s nekom vrstom kapitalističkog društva. Poraženi socijalistički projekt činio je previše ustupaka kapitalističkom tržištu. Zato mislim da socijalizam više nije horizont jedne emancipatorske budućnosti, već je ime tog horizonta komunizam. To je stav nepomirljivosti s bilo kojom verzijom kapitalizma. S druge strane, neofeudalizam je druga strana varvarizma. Tako da je moja paralela između komunizma i neofeudalizma varijacija na poklič Rose Luxemburg ‘Socijalizam ili varvarstvo!’ Na mesto varvarizma stavila sam neofeudalizam zato što je kapitalizam po sebi oduvek varvarski, a sada se radi o specifičnoj formi koju karakterišu ekstremna hijerarhičnost, parcijalizacija suverenosti, razdvojenost između gradova i provincije. Neofeudalizam vidim kao strukturu tog varvarizma koji sada živimo.

Pojasnimo ova četiri osnovna momenta: parcijalizacija suverenosti, hijerarhija i eksproprijacija s novim gospodarima i slugama, provincija koja propada i privilegovani gradovi, te osećaj nesigurnosti, iscrpljenosti i s time povezan katastrofizam.

Počnimo s prvim. Parcijalizacija suverenosti je izraz koji poznaju historičari srednjeg veka. Specifičnost feudalizma je istovremeno postojanje različitih pravnih sistema, različitih pravdi. Nije postojala jedna natkriljujuća, “krovna” suverenost, već samo one fragmentirane, fragmentirane situacije prava i pravde: jedna pravda za bogate, druga za siromašne. Crte političkog razdvajanja bile su lične. Umesto apstraktnog sistema građanskog prava, gde bi sve trebalo biti neutralno, jednako i nepodeljeno, nekoga ste poznavali i napravili ste mu uslugu. Linija legalnog i ilegalnog je zamućena. To naročito vredi za bogate, dok siromašni mogu da nastradaju i završie u zatvoru zbog svake sitnice. Imamo situaciju u kojoj nema uniformnog sistema pravde. Ona je parcijalizovana, fragmentirana.

Tako danas superbogataši žive u svom odvojenom, privatnom svetu?

Apsolutno, i ne moraju imati ništa zajedničko s nama ostalima. Imaju privatne avione, privatne škole, ograđene kvartove grada. Čak imaju i svoje privatne bezbednosne sisteme, telesne čuvare, pa nisu u istom položaju ni spram policije.

Ekstremne hijerarhije

Drugo svojstvo neofeudalizma nazvali ste odnosom novih gospodara i slugu?

Možemo reći da su na delu ekstremne hijerarhije. Neki ljudi žive iznad nas ostalih. To se vrlo jasno pokazuje na raznim medijskim platformama. Globalne medijske platforme kao Google, Amazon, Microsoft ili Apple sakupljaju naše podatke, mi ih proizvodimo za njih i onda kada to nećemo. A od njih zavisimo u svojoj svakodnevnoj komunikaciji. U situaciji smo sličnoj onoj u kojoj su živeli seljaci u srednjem veku. Nismo vezani za zemlju, ali radi se o našoj životnoj infrastrukturi, naši međusobni odnosi danas zavise od podataka. Te kompanije su novo plemstvo. Interesantno je da je tech guru iz Silikonske doline Jaron Lanier govorio o gospodarima i slugama interneta još u svojoj knjizi ‘You Are Not a Gadget’ iz 2010. godine. Prepoznao je kako korporacije i umreženo društvo proizvode klasu gospodara i tretiraju sve nas ostale kao sluge.

Kada govorimo o istorijskim socijalizmima, obično mislimo na po jedan pokušaj i neuspeh i nakon toga na odbacivanje socijalizma kao istorije. Kao da pokušaji ne mogu da se uvek iznova obnavljaju?

Pre svega treba da pokušavamo, a ne da budemo rezignirani spoznajom kako će biti sve gore. Druga stvar je da su postojale stvarne pobede istorijskih socijalizama. Opismenjavanje – velika stvar! Elektrifikacija – veliko postignuće! Svemirski program u Sovjetskom Savezu – takođe. Činjenica da radnici mogu upravljati fabrikama u kojima rade – poput pokušaja socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji – sve su to velika postignuća. Praviti se kako je svo to nasleđe negativno je desničarski pokušaj da se kapitalizam prikaže kao društvo bez alternative. Moramo slaviti pobede iz prošlosti i učiti iz njih.

U čemu je korist ideje govorenja o neofeudalizmu?

Ona nam omogućuje da vidimo šta je ulog u današnjem neograničenom kapitalističkom razvoju. To nema veze s profinjenošću, inovacijom, proizvodnjom sve više dobara, podizanjem nivoa života. Umesto toga, svedoci smo zaokreta u sebi, kreiranja nečega što sve više liči na feudalizam iz kojeg je kapitalizam i ponikao. A to se postiže proizvodnjom ove ekstremne nejednakosti, koja odvaja bogatašku kastu od nas ostalih. To je proizvod nesputanog tržišta. Ne samo tržišni monopol, nego i monopol moći: politički, društveno i kulturno. Zato bi trebalo da ga se rešimo.

Kažete da postojanje neofeudalizma ne smemo shvatiti kao puku paralelu, već kao deskripciju postojećih tendencija. Pa ipak, mi još uvek živimo u kapitalizmu?

I da i ne; hoću i svoj kolač, a i da ga pojedem. Na sreću, marksistička tradicija daje nam rečnik za to. Možemo prepoznati kombinovan i nejednak razvoj, istovremeno postojanje različitih političkih i ekonomskih oblika. Kapitalizam se oslanja na resurse i odnose strane proizvodnji viška vrednosti – najočigledniji primeri su porodice i države. Pitanje je možemo li kombinaciju ličnih tendencija prema monopolu i oslanjanja na ekstrakciju i silu misliti kao nekapitalistički oblik i što takvo mišljenje može doprineti našem razumevanju politike. Moja teza je da nam, ako savremenost vidimo kao neofeudalizam, to otvara oči za izazove organizovanja velikog dela stanovništva kao kmetova, servisera, slugu. Tercijarni sektor pokazuje se oko internacionalne dominacije preopterećenih platformi u kontekstu podeljene suverenosti.

Savremenom kapitalizmu potrebni su pretkapitalistički društveni modeli u mnogim sferama života. Pa ipak, to nije jednostavan povratak tradiciji, retradicionalizacija društva o kojoj se ponekad govori. To su novi oblici porobljavanja?

Naravno, još je Rosa Luxemburg govorila o tome kako se kapitalizam oslanja na pretkapitalističke odnose. Ali sada sam kapitalizam u sebi proizvodi odnose koji nisu striktno kapitalistički, poput nekih novih oblika primoravanja. Ali ako ste primorani na automobilsku uslugu, to nije problem samo kapitalizma već i državne moći i eksproprijacije. Sve više mogućnosti progona daje se kapitalističkim preduzetnicima u kapitalističkim zemljama. Ako vas banka goni jer ste pogrešno ispisali ček, ako neka osoba može da vas novčano kazni jer niste došli na sastanak ili vas kompanija vaše kreditne kartice može kazniti ako niste platili kreditni račun, dok mi moje osiguravajuće društvo može poništiti osiguranje čak i kada platim dug – što sve to znači? Nekapitalistički odnosi proizvedeni su pomoću kapitalizma, za kapitalizam i njegove mogućnosti eksproprijacije.

Agencijsko iznajmljivanje radnika primer je kada oni nisu na tržištu radne snage, već su ‘predmet kupoprodaje’ u celini, kao osobe?

Mislite na ‘sekundarna’ i ‘tercijarna’ tržišta? Kao i seljaci u feudalizmu koji obrađuju gospodarevu zemlju, i oni moraju da koriste sopstvena sredstva. Primera radi, vozači Ubera koriste sopstvena vozila kako bi pomogli Uberu da zaradi. Oni, u stvari, poseduju sopstvena sredstva za proizvodnju, ali su inače eksploatisani. To je drugačiji oblik eksploatacije od uobičajene klasne eksploatacije. Ona je kapitalistička, proizvode je kapitalisti, ali je i neofeudalna.

Tako različite zemlje poput Kine, Egipta, Ukrajine i SAD-a imaju nešto zajedničko u svom odnosu između gradova i provincije?

Sve su to mesta s očajno zapuštenim delovima i preopterećenim gradovima na rubovima. Knjiga Phila A. Neela Hinterland odlično govori o tome. On skicira istovremenu tendenciju urbanizacije i urbanog propadanja, zaboravljenih krajeva, ekološki žrtvovanih zona i razmrvljenih predgrađa, koja postaju jednoobrazna naselja i stambene navike širem planete.

Kompleksne mreže – digitalne, komunikacijske i informatičke – primer su moderne kapitalističke koncentracije, monopola i finansijske oligarhije?

One slede logiku moći, a to znači da pobedniku pripada gotovo sve, a gubitnicima skoro ništa. Gubitnici su ‘dugi rep’ distribucijske krivulje. Preciznije, kompleksne mreže karakterišu sloboda izbora, rast i preferencijalno dodavanje; ljudi vole stvari koje drugi ljudi vole. Dobar primer je Twitter: najpopularniji par ljudi na Twitteru ima preko sto hiljada sledbenika, dok prosečan korisnik ima oko dve stotine. Ili filmovi: hiljade ih se pravi svake godine širom sveta, ali samo dva-tri prerastaju u globalne fenomene. Većinu će i dalje videti tek nekolicina ljudi. Ova distribucija logike moći rezultira iz slobodnih izbora i rasta. Hijerarhije nastaju ‘prirodno’. To nam govori o stanju umreženog društva: ne mitsko poravnato, horizontalno, egalitarno društvo koje nam se obećava, već njegova zastrašujuća, neofeudalna suprotnost.

Nove mogućnosti borbe

Da li se pod neofeudalizmom civilno društvo direktno politizuje? I libertarijanci vole da govore o ekonomskom feudalizmu.

Društveni pokreti dugo su naglašavali politizaciju civilnog društva. Feministkinje su npr. istakne slogan da je lično ujedno i političko. A tu su i kritike rasnih i rodnih aspekata buržoaskih pravnih subjekata. Sada je jasno da liberalni pravni subjekt nikada nije bio neutralan, kakvim je prikazivan. Subjekt prava u stvari je razlikovni. U SAD-u pravo drugačije funkcioniše npr. za crne i bele ljude, bogate i siromašne, muškarce i žene itd. Ideja o posebnom neutralnom okviru prava i dužnosti, koju je zastupalo buržoasko pravo, sada je naširoko odbačena. Tako smo skončali u situaciji u kojoj dominiraju dve institucije koje je Hegel povezao s civilnim društvom – korporacije i policija. U libertarijanskom imaginarijumu, pak, feudalizam zauzima mesto neprijatelja, koje je pre bilo rezervirano za komunizam. Opasnost centralizacije – monopola i jake države – opasnost je za privatno vlasništvo i tu ideološki elementi ostaju nepromenjeni.

Kako se komunizam, kao aktivni pokret, može suprotstaviti ovakvim tendencijama?

U terminima moje analize vidimo parcijalizaciju kao slabljenje nacionalne države, što je nužno i za komunistički univerzalizam. Umesto da je razumemo samo kao fragmentaciju i separaciju, parcijalizaciju možemo shvatiti kao kanal prema novom internacionalizmu. Transnacionalne organizacije – od finansijskih institucija, korporacija, platformi društvenih medija, do stranaka, alijansi i političkih formacija – sugerišu mogućnost zajedničkih struktura širom ali i onkraj nacionalnih država, dakle korak iza njih. Jedini je problem što one trenutno služe kapitalističkim, a ne komunističkim ciljevima. No nije ih teško zamisliti s promenjenim svrhama, kao komponente raznolikog komunističkog eko-sistema, posvećenog ne kapitalističkoj akumulaciji i zaštiti privilegija milionera već emancipatorskom egalitarnom procvatu većine.

Komunistički način prepoznaje podele u društvu kao klasni konflikt u kojem sudeluje i zauzima stranu seljaka i onih proletarizovanih. Takav prelaz već postoji npr. u seoskim organizacijama okupljenim u pokret Via Campesina, da spomenemo samo jedan primer. Eliminišući gospodare, odbacujemo privatno vlasništvo, a sredstva komunikacije, proizvodnje i transporta stavljamo u službu ljudskih potreba. Nije teško razdeliti milione dolara fiktivnog kapitala – kapitalistički sistem to redovno čini. Mi ćemo to učiniti namenski. Dokrajčivanje ekonomije kapitalističke akumulacije čini mogućim i razrešenje podele na ruralno i urbano, pa i same podele rada koja je pokreće. Pomoću vizije komunizma, koja ima na pameti provinciju, otvaramo nove mogućnosti organizovane borbe, a na osnovu već postojećih tendencija. Intenziviranje politike oko problema migracija i izbeglica, klasna borba u svojim različitim pojavnim oblicima na rubovima gradova, rastuće nezadovoljstvo razvlašćenih u provinciji, što veoma živo uočavamo u Francuskoj i u izbornoj politici koja je napravila pomak udesno u SAD-u, Mađarskoj, Poljskoj, Kanadi i drugde – sve je to okvir stvarnih borbi koje još nisu odlučene. Nema ničega neizbežnog u pomaku udesno. To je pitanje organiziranja, nuđenja politike koja govori širokim prostorima ljudskih potreba i briga, koja pruža mogućnost procvata. Umesto da se prepustimo nesigurnosti i atmosferi apokalipse, možemo i moramo kultivisati komunističke vrline solidarnosti, hrabrosti, discipline i poverenja. Vrline koje nastaju iz drugarstva i podstiču ga. Sve drugo osuđuje nas na neofeudalizam.

 

Portal Novosti