Vuhan, par zanimljivosti (bez korona virusa)

Šta bi trebalo znati o kineskom gradu Vuhanu, izuzev aktuelnog straha od korona virusa? Vladimir Menkov, koji već duže vremena boravi u Kini predlaže da vidite, recimo, kako izgledaju neke građevine nalik pečurkama:

Vuhan je, verovatno, grad koji je najbliži geografskom centru Kine. Nalazi se na ušću Jangcea i reke Han, gde ih prelazi glavna železnička pruga na potezu PekingHong Kong, otprilike na polovini puta između Sečuanskog basena (porečja) i istočne obale.

Zbog svog položaja, Vuhan ima najbolje železničke veze. Iz Vuhana do brojnih velikih kineskih gradova možete stići za 4-6 sati vožnje mega-brzim vozom, ili vozom koji saobraća tokom noći (večera u Vuhanu, sutrašnji ručak u Gujlinu ili Šjamenu, Landžou ili Pekingu). Sa tri glavne železničke stanice u Vuhanu kreću direktne linije do svih provincija i autonomnih regiona kontinentlne Kine, uključujući i one najudaljenije kao što su Hejlonžjan, ostrvo Hajnan, Tibet ili Šinđjan.

Tu je i prilično dobar aerodrom, nedavno proširen i povezan sa gradom kako vozom tako i podzemnom železnicom. Vuhan nije samo jedno od glavnih čvorišta nacionalne železničke mreže, već i čvorište za dobar broj direktnih međunarodnih letova, do mesta kao što su Pariz, Moskva, Tokio i Bangkok. Imaju direktne letove i ka gradovima u Severnoj Americi.

Istorijski gledano, današnji Vuhan je, zapravo, u prošlosti bio prostor na kojem su ponikla tri grada: Vučang – stari, utvrđeni deo grada (južno od reke Jangce), komercijalna rečna luka Henkau koja je pod stranim koncesijama i u kojem se nalaze konzulati i fabrike za pakovanje čaja (severno od Jangcea i Hana), dok je treći deo industrijska oblast Hanjang (na području između obala Jangcea i Hana). Sva tri grada su se objedinila u Vuhan nešto pre Drugog svetskog rata.

(Foto: Umetničko delo u Laboratoriji za vodene resurse Univerziteta Vuhan, prikazuje Jua Velikog koji se bavi posledicama Velikog potopa, potpomognut najboljim predstavnicima kineskog naroda i jednom opismenjenom kornjačom).

Vuhanov prvi most preko Jangcea otvoren je 1957. godine. On je zamenio dotadašnji trajekt, postavši prva ikada fiksna veza između autoputa i železničkih mreža severnog i južnog dela Kine. Drugi most otvoren je 1995. godine. Sada Vuhan ima više od deset mostova preko Jangcea – a uskoro i tunel ispod reke, čija je izgradnja u toku.

A ukoliko ste toliko skloni avanturi, i uz veće doze poleta, zapravo vam nije potreban most ili čak trajekt da biste prešli Jangce kod Vuhana. Istorija je zabeležila i kineskog predsednika, Mao Cedunga, koji je preplivao ovu reku 1966. godine, a neki to rade i danas, uprkos nezamislivo zgusnutom brodskom saobraćaju.

(Foto: Ako sami plivate preko Jangcea, preporučuje se da za nogu zakačite mini-bovu ili da pojas za spasavanje stavite na nanogicu. Ovo se preporučuje iz bezbednosnih razloga – iako ste dobar plivač, brodovi i čamci vas neće lako uočiti bez neke vrste oznake. Ova fotografija je snimljena sa novog, Drugog mosta)

Kada sam prvi put posetio Vuhan 2008. godine, grad je imao jednu podzemnu liniju (zapravo, izdignuti laki šinski voz koji je povremeno išao pod zemljom), što nije bilo naročito korisno (izgrađen je tamo gde je to bilo jednostavno zato što su duž te rute imali staru, „razbarušenu“ odnosno neorganizovanu i razbacanu železničku mrežu). Danas ovaj grad poseduje jedan od najvećih svetskih podzemnih sistema, čija je jedna linija po pravcu dugačka 60 km. Za razliku od Njujorka ili Moskve, velika većina stanica metroa ima mokri čvor i toalete (razumno čiste i besplatne za upotrebu).

Nedavno je izgrađeno i nekoliko tramvajskih tračnica; Ne znam koliko su praktične – ovih dana bi ih trebalo isprobati:

(Foto: tramvaj u Vuhanu. Umesto fiksne nadzemne mreže za trole, tramvaji imaju svoje baterije koje se na svakoj stanici pune iz nadzemne trole, povezane na trafo. Čini se da je to uobičajen način u novim kineskim tramvajskim sistemima).

Vuhan je jedan od prvih gradova u Kini koji je izgradio putničku mrežu prigradskih i međugradskih pruga. Čini se da je ova mreža sada malo iskorišćena (po par desetina vozova dnevno na svakoj od četiri linije), ali pretpostavljam da je izgrađen za budućnost, „onda kada grad bude odrastao“. Tako će se, shodno narastajućem broju stanovnika, dodavati više vozova i vagona, koji će ići učestalije; stambeni objekti duž ove četiri linije u predgrađu se ubrzano podižu, pa je takav urbanistički plan više nego dobro osmišljen.

Kao i kod drugih mega-gradova, tako je i sa Vuhanom: svaka gradska oblast ima neki svoj specifičan karakter, ali i ekonomiju – njihovi privredni profili se razlikuju. Delovi Hanjanga na jugozapadu Vuhana popularno nazivaju „Auto gradom“. Vučang, koji se nalazi na jugoistoku grada je „Dolina optike“ (Guanggu 光, guāng gǔ); pretpostavka je da je ova oblast odgovor provincije Hubej na kalifornijsku Silicijumsku dolinu. Centralni deo Vučanga je sedište ogromnog broja univerziteta. Hankou, oblast koja zahvata rečne obale (reka Han) su staro jezgro ovog grada pa se, shodno tome, obnavlja kao područje od istorijskog značaja.

(Foto: bivša Ruska pravoslavna crkva u Hankouu, kojoj je manje-više vraćen njen prvobitni izgled).

Leta u Vuhanu su notorno vruća (odlična klima za uzgoj kikirikija, kao što se može videti u selima oko Vuhana, ali i za lotose (koren, stabljika i seme), kojih ima na bilo kojem od brojnih jezera i ribnjaka u samom gradu. Čak imaju i spomenik lotosovom korenu (isečen, veoma je dobar u svinjskoj čorbi, a od njega se mogu praviti i razni slatkiši):

Zime su prilično blage; temperatura je obično nekoliko stepeni iznad nule. Zimi, još uvek možete doživeti nekoliko velikih snežnih padavina, što lokalna subtropska flora dobro podnosi.

Sneg u Vuhanu

Vuhan je sinonim za ogromne količine vode i vodenih tokova. Pored svoje dve velike reke, grad ima na desetine jezera, velikih i malih. Ponekad plivam Žutom ili Crvenom rekom, ali se i dalje držim na odstojanju od Jangcea (kao i od Bele reke), iako njima pliva dosta žilavih ljudi iz Vuhana. Istočno jezero u Vuhanu je prilično prijatno za plivanje.

Grad je morao da potroši mnogo novca kako bi se gotovo celokupno područje oko Istočnog jezera pretvorilo u ogroman park (u stvari, nekoliko odvojenih ali međusobno spojenih parkova, od kojih je svaki po površini u rangu Central parka u Njujorku). Nekolikim malim selima u tom kraju bilo je dozvoljeno da prežive, i sada su sa svih strana okruženi ovim parkovima.

Da bi se smanjilo zagušenje u saobraćaju, grad je nedavno pretvorio većinu glavnih saobraćajnica u ulice na dva nivoa, pa lokalni transport i autobusi saobraćaju u „prizemlju“ na donjem nivou, dok je prolazni saobraćaj podignut. Ovo mora da je bilo veoma skupo, i izgleda prilično daleko od lepog. Sa druge strane, ovim konceptom se verovatno zauzima daleko manje prostora. Takođe, izdizanje jednog dela saobraćaja manje smeta žiteljima te oblasti, ali se ublažava i narušavanje građevinskih konstrukcija obližnjih stambenih objekata – efekti vibracije tla usled saobraćaja su daleko manjeg intenziteta nego što su to mreže brzih puteva kakve imaju gradovi poput Indijanapolisa ili Los Anđelesa.

Govoreći o kvartu u kojem stanujem, ovih dana građevinari Vuhana planski ruše čitave kvadratne kilometre šestospratnih stambenih zgrada, izgrađenih u periodu od 1980. do 1990. (da ne govorimo o starijim, manjim zgradama); umesto njih će se izgraditi kvadratni kilometri objekata od 25 ili 30 spratova. Dobra stvar je što će, kada se završe, podzemna železnica već biti tamo, tako da – nadajmo se – više neće biti raskopavanja ulica

Semenare u Vuhanu

Čitav blok oko ulice Džongšan zauzimaju radnje koje prodaju vrtno semenje. Blok je u blizini železničke stanice Vučang i nekih autobuskih stanica, pa je pogodan za pristup posetilaca (radnje sa biljnim semenjem su, naravno, prilično česte u Kini, ali ih nikada nisam video u tolikom broju na jednom mestu).

 

Vladimir Menkov, Quora

Širenje korona virusa: globalna proizvodnja maski iznad maksimalnih mogućnosti

Širenje korona virusa je razlog što je Svetska zdravstvena organizacija naložila kompanijama širom sveta da proizvode medicinske maske “punim kapacitetom”.

Na zapadu Francuske nalazi se pogon jedne kanadske kompanije za proizvodnju medicinskih maski, koji je nenadano prerastao u glavno mesto za borbu protiv korona virusa. To je mesto sa kojeg se pomaže u prevladavanju ozbiljne nestašice, jer su zalihe ovog sanitarnog proizvoda u Kini gotovo presahle.

Provera maski u fabrici Kolmi Hopen, uoči pakovanja (Elliott Verdier/NYT)

Pri ulasku u  jednu fabriku na francuskom zapadu vlada „pećinski ugođaj“: neumorno odjekuju mašine čiji je rad podignut na nivo iznad svih raspoloživih kapaciteta; ovo je neočekivani ishod poslovanja, prouzrokovan smrtonosnim virusom koji je gotovo paralizovao kineske gradove i ostala područja Azije. Kompanija Kolmi Hopen iz Anžea proizvodi jedan artikal koji je nenadano postao među najpopularnijima na svetu: medicinske maske za lice (ili, ako ne najpopularniji, a ono, barem – najtraženiji).

Fabrika u Anžeu obično napravi oko 170 miliona maski godišnje, ali poslednje nedelje su pristigle narudžbine za vrtoglavih pola milijarde, preplavljujući poštansko sanduče odeljenja prodaje brzinom od jedne narudžbine na svake dve minute. Kolmi Hopen se utrkuje kako bi u ovom momentu zaposlio što više novih radnika, i kako bi mašine radile 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.

„Izrađujemo maske što je moguće bržim tempom“, kaže Žijom Laverdur (Guillaume Laverdure), glavni operativni direktor kanadskog Medicom-a, matične kompanije Kolmi-Hopena, dok su se iza njega vozači viljuškara utrkivali u prebacivanju kutija sa tek proizvedenim maskama, koje se iz njihovih magacina tovare u kamione.

„Međutim, i pored svega, potražnja i dalje raste“, dodao je.

Epidemija korona virusa pokrenula je hitnu i preku potrebu za zaštitnim maskama širom Kine, kao i drugih većih gradova sveta. Želeći da što pre i što efikasnije suzbije širenje ovog virusa, kineska vlada je građanima naložila da nose maske svaki put kada izađu napolje. Medicinski radnici kažu da jednom korišćena maska mora biti zamenjena novom, što je po automatizmu pokrenulo eksploziju potražnje. Sumorni su  svakodnevni prizori ljudi koji satima čekaju u redovima, ne bi li se domogli zaštite za svoje i disajne puteve njihovih najbliskijih: redovi koji se razilaze tek pošto ih apotekari obaveste da je „maski ponestalo i da ih za danas više neće biti“… ovo je postala uobičajena slika sa ulica širom Kine.

Kolmi Hopen nastoji da njene mašine rade neprekidno (Elliott Verdier/New York Times)

“Kupila bih masku ali nijednu ne mogu da nađem”, žali se 60-godišnja Sendi Lo iz Hong Konga. „Ne znam više u kojim prodavnicama ih imaju.“ Ona kaže da je, u nedostatku novih, primorana da ponovo koristi stare maske, „jer šta bih drugo mogla da učinim?“

Većina medicinskih maski koje se prodaju u svetu proizvedena je u Kini i Tajvanu. Međutim, tamošnje fabrike, uključujući i one kojima upravlja kanadski Medicom bile su primorane da privremeno zaustave izvoz – u skladu sa zahtevima vlade da ih rezervišu, pre svega, za domicilno stanovništvograđane Kine – kojima su one preko potrebne.

U ponedeljak trećeg februara je kineska vlada – priznajući da su joj hitno potrebne medicinske maske i druga zaštitna oprema – izjavila kako počinje da ih uvozi i iz Evrope, Japana i Sjedinjenih Država, ne bi li tako nadoknadila manjak u sopstvenoj proizvodnji.

Tako je Kolmi Hopen na zapadu Francuske nenadano postao glavna tačka za njihovu proizvodnju izvan Kine. Telefoni u fabrici ne prestaju da zvone a osoblje za rad sa strankama je preplavljeno narudžbinama sanitetskog materijala, kao i klijentima širom sveta kojima je ovih dana najpotrebniji taj proizvođač maski.

Posebno je velika potražnja za respiratornim maskama sa visokim nivoom filtracije, onih koje mogu biti efikasnije protiv širenja virusnih kapljica iz vazduha: one su efikasnije od hirurških maski, rekao Laverdur. Druga Medikomova fabrika za proizvodnju medicinskih maski, u Augusti, Džordžija, takođe drastično povećava proizvodnju. Laverdur je odbio da pruži odgovore o finansijskim detaljima, uključujući i one koji se tiču njihove cene.

 Kina proizvodi oko polovine ukupne svetske količine sanitarnih maski za lice – oko 20 miliona dnevno, ili više od sedam milijardi godišnje (Elliott Verdier za Njujork tajms)

Naučnici kažu kako nema mnogo dokaza da maske zaista štite (Pranje ruku, recimo, može biti važnije od maski). Ipak, kako se korona virus širi, sa hiljadama potvrđenih slučajeva i stotinama smrtnih slučajeva, stručnjaci strahuju da će zalihe maski za lice i drugih sredstava sanitarne zaštite ponestati i u ostalim zemljama – čak i onih za rutinsku medicinsku upotrebu. Apoteke u Sjedinjenim Državama već su počele da prijavljuju nestašice.

Narudžbine iz čitavog sveta koje su poplavile Kolmi Hopen samo su pokazatelj velikog poremećaja koji bi epidemija u Kini mogla stvoriti unutar globalnog lanca snabdevanja, čak i najuže specijalizovanih proizvoda, ako tamošnje fabrike nisu u stanju da čak ni u maksimalnom režimu funkcionisanja zadovolje svoje potrebe.

Izbijanje korona virusa

Za sada je indikovano najmanje više desetina – ako ne i stotina – slučajeva. Američki državljani i kineski građani koji iz Kine stalno lete u Sjedinjene Države sada se podvrgavaju dvonedeljnom karantinu.

Šta učiniti ako putujete?

Nekoliko zemalja, uključujući i Sjedinjene Države odvraćaju od putovanja u Kinu, dok je nekoliko avio-kompanija otkazalo svoje letove ka toj zemlji. Mnogi putnici ostali su zaglavljeni u nekom „međuprostoru“, u međuvremenu otkazujući rezervacije ili tražeći njihovu promenu.

Kina sama proizvodi oko polovine svetskih sanitarnih maski za lice – oko 20 miliona dnevno – ili više od sedam milijardi godišnje – snabdevajući bolnice i medicinske radnike u brojnim zemljama. Maske sa Tajvana čini čak dvadeset odsto svetske ponude.

Proizvodnja je već usporena jer su kineske fabrike početkom januara prekinule s isporukama zbog praznovanja Lunarne Nove godine. Kineska vlada navodi da neke lokacije oko Vuhana, epicentra epidemije korona virusa, još uvek nisu u potpunosti oživele proizvodnju, i da rade sa 60% kapaciteta.

Medikomova fabrika u Vuhanu, koja pravi hirurške mantile, medicinski tekstil i sanitarne prostirke svih vrsta je među onima koje su odložile ponovno otvaranje nakon praznika. Na sajtu kompanije za izradu maski na Tajvanu stoji da, do daljnjeg, više nije dozvoljen izvoz. Laverdur, ispred Kolmi Hopena, izjavio je da je kineska vlada poslala svoje ljude u šangajski pogon Medikoma, koji će biti zaduženi za nadziranje proizvodnje; vlada zahteva da se na dnevnom nivou u njoj proizvede tri miliona maski, koje već sada nepojamnom brzinom i preko svih kapaciteta izlaze sa proizvodnih traka.

“Pravimo maske što je moguće bržim tempom”, kaže Guillaume Laverdure, glavni operativni direktor Kolmi Hopena, filijale kanadskog Medikoma (Elliott Verdier/NYT)

Uz i onako već dovoljno ozbiljnu situaciju, a usled nedovoljnih proizvodnih kapaciteta na globalnom nivou, ona bi se mogla i dodatno zakomplikovati činjenicom da se delovi maski i respiratora proizvode u različitim zemljama: prema podacima Američkog Ministarstva zdravlja, više od 90% hirurških maski koje se prodaju u Sjedinjenim Državama napravljeno je u inostranstvu. Njihovi delovi – ili ponekad i konačni, kao i ukupni sklop – mogu poticati ne samo iz Kine i Tajvana već i iz Japana, Vijetnama, Meksika ili Kolumbije.

„Te bi zemlje lako mogle prekinuti naš lanac snabdevanja“, rekla je Lori Geret (Laurie Garrett), novinarka specijalizovana za nauku, zdravstvo i politiku ali i dobitnica Pulicera za svoje napise o SARS-u, Eboli i drugim epidemijama.

Imajući u vidu da je, usled korona virusa, trenutno „presušilo“ kinesko snabdevanje sveta ovim maskama, globalni dobavljači medicinsko-sanitarnog materijala – uključujući i divove poput kompanija Hanivel i 3M (Honeywell, 3M), pokušavaju da pronađu alternativne izvore. Obe kompanije su izjavile da imaju porast potražnje, kao i da uvećavaju svoju proizvodnju gde god je to moguće.

Teksaški proizvođač maski ‘Prestige Ameritech’ je među onim kompanijama koje su u proteklih nekoliko nedelja primile nezamisliv broj međunarodnih porudžbina: bio je to period tokom kojeg se korona virus proširio na 24 zemlje. Među glavnim naručiocima su vlade Hong Konga, Singapura i Tajvana.

„Svakodnevno primam hiljade poruka od naručilaca iz Azije,“ rekao je Majk Bauen (Mike Bowen), izvršni potpredsednik ove kompanije iz  Nort Ričlend Hilsa. „Prošle nedelje sam u Kinu poslao preko milion maski. Ovo je jedna od stvari koje u poslovanju naše kompanije nikada ne bih mogao da zamislim ni u mašti: da ću američke maske slati u Kinu. “

Čak su i najmanji proizvođači zahvaćeni poplavom porudžbina.

Pardam, češki proizvođač sanitarnog materijala od nano-vlakana koja zaustavljaju mikročestice, umalo da iz svog poslovnog plana ukloni prototip sanitarne maske koju je testirao prošle godine: želeli se da je odbace usled – male potražnje. Ali, po izbijanju epidemije korona virusa, Pardam je pretprošle nedelje u roku od dva dana prodao svoje zalihe od 2.000 maski, da bi se promptno okrenuo automatizaciji i povećanju proizvodnje, izjavio je Jirži Kus, predsednik češke Asocijacije za nanotehnološku industriju, a u ime Pardam-a.

Zvaničnici kompanije Medicom izradili su prošle nedelje plan za vanredne situacije, kako bi fabrika u Anžeu angažovala 30 novih radnika u ovoj poslovnoj operaciji koja uključuje ukupno stotinu ljudi; cilj je da se u ovom pogonu pokrene non-stop proizvodnja. Kompanija sa svojih proizvodnih traka izbacuje preko milion maski dnevno, dvostruko više od doskorašnje uobičajene količine, rekao je Laverdur.

Telefoni ne prestaju da  zvone: fabrika je zasuta narudžbinama iz čitavog sveta

U fabrici bez prestanka radi više od deset mašina, od kojih svaka izbaci 80 maski u minuti. Mašine „usisavaju“ sintetičko vlakno koje se odmotava sa džinovskih kalemova, da bi od ovih niti istkale sve delove za maske. Pet mašina pravi hirurške maske, tanke pravougaone „jastučiće“ koji pokrivaju nos i usta, dok ostalih pet spajaju delove od kojih se sastoje respiratorne maske grublje izrade (a koje se razlikuju od hirurških).

Četiri radnika – među kojima i dva tek pridošla koji su prošle nedelje započeli obuku – pregledaju valjanost serije naručenih respiratornih maski, da bi ih potom slagali u kutije, koje premeštaju u skladište radi otpreme u Hong Kong i druga odredišta širom sveta.

Medicom se i ranije suočavao sa uvećanom potražnjom, recimo, usled globalnih epidemija  SARS-a, H1N1 i Ebole. Kako su izveštaji o korona virusu počeli da se tokom decembra sve češće pojavljuju, tako su rukovodioci odlučili da organizuju „ratni štab“ u sedištu ove kompanije u Montrealu, ne bi li što efikasnije nadgledali razvoj događaja, i planirajući predstojeću proizvodnju za svoje lokacije u Evropi i Severnoj Americi, kao i u svojim fabrikama u Vuhanu, Šangaju i Tajvanu.

Laverdur navodi da, „Kada smo u decembru (2019) uočili sanitarno ‘zatvaranje obruča’ oko gradova u Kini – a onda i poteze kineske vlade, koja je produžila kinesku Novu godinu i zaustavila izvoz maski jer su svi njeni kapaciteti bili preusmereni na domaću potražnju koja se razbuktala – tada smo pozvali sve naše fabrike i rekli im da se epidemija u Kini ubrzano razvija, kao i da učine sve što je u njihovoj moći kako bi se osigurala što veća pokrivenost.’ “

Kolmi Hopen je uspeo da brzo i u izuzetno kratkom roku poveća proizvodnju, upravo jer se sedišta njenih dobavljača sirovina nalaze u Francuskoj i okolnim evropskim zemljama. Ipak, i ove kompanije su se borile sa uklapanjem i realizacijom vanredne proizvodnje u već zacrtane rasporede i planove, produžavajući radno vreme svojih pogona i užurbano angažujući još radnika kako bi išli ukorak sa trenutnom potražnjom, rekao je Laverdur, dodavši da „Ovo stvara veliki stres u lancu snabdevanja, pa nije nimalo lako upravljati (ovom situacijom)”.

Fabrika pravi oko 170 miliona maski godišnje – brojka za koju su sigurni da će je ove godine brzo nadmašiti (Elliott Verdier/NYT)

Dok se kineska vlada prošle nedelje hitro bacila na izgradnju masovnih karantinskih kampova oko epicentra epidemije, ova kanadsko-francuska kompanija nastoji da, uporedo sa takvom strategijom kineske vlade, što više ubrza tempo svoje proizvodnje.

“Potražnja ne prestaje”, rekao je Laverdur. „Situacija se menja rapidnom brzinom.“

 

Članak je nastao od izveštaja koje su napisali Knvul Šeik i Dejvid Jafe-Belani iz Njujorka, Cao Li i Tifani Mej iz Hong Konga, i Hana de Goeij iz Praga.

Liz Alderman je glavna evropska dopisnica iz oblasti biznisa, sa sedištem u Parizu; pokriva ekonomske i društvene nejednakosti u zemljama Evrope. Ranije je bila pomoćnica urednika poslovne rubrike i provela je pet godina kao urednica biznis-rubrike u časopisu The International Herald Tribune.

@LizAldermanNYT

Liz Alderman, NYT

Ruka & rukopis vs. moderne tehnologije

Krasnopis se još opire modernim tehnologijama, a o prednostima pisanja rukom i moći koju imaju beleške nad računarima je na ovom mestu već bilo reči. Ovo je tekst preuzet sa portala Slobodne Evrope.

Decenijama je vežbanje rukopisa bio jedan od ključnih, mada ne uvek omiljeni, predmet u školama širom planete. Međutim, sa sve rasprostranjenijom upotrebom kompjutera, u pojedinim zemljama pisanje rukom počinje da se izostavlja iz redovnih školskih programa, sa obrazloženjem da deca, a naročito buduće generacije – mogu da funkcionišu i bez ove veštine.

Tajler Mider ima 13 godina i ide u osmi razred u školu u blizini Čikaga. Odličan je đak. Priseća se da je u trećem razredu bio veoma uzbuđen kada je učitelj počeo da uči njega i njegove vršnjake pisanju rukom:

„To mi se veoma sviđalo jer volim da pišem brzo, a pisana slova su veoma pogodna za to”.

Međutim, problem je bio u tome što su ti časovi trajali samo pola godine. Nakon toga, Tajler nikada više nije imao časove na kojima se vežbao rukopis. Nakon izvesnog vremena, počeo je da piše velikim, štampanim slovima.

„I njima pišem veoma brzo, ali tekst je u estetskom smislu veoma ružan. Kada bih imao više časova za vežbanje rukopisa, to bi izgledalo malo lepše”.

Njegova majka Meredit (Meredith) setno se seća kada je u školi vežbala rukopis. Ti časovi su trajali nekoliko godina, što je podrazumevalo vežbanje pojedinih slova u nedogled, pre nego što se pređe na jednostavne reči, a potom rečenice. Zbog toga je njen rukopis danas elegantan i čitak, za razliku od njenog sina. Meredit kaže da je nedavno uvidela problem kada je ostavila poruku Tajleru pisanu rukom, pre nego što je otišla na posao:

„Čak se i ne sećam šta sam napisala. Verovatno nešto u stilu – Želim ti prijatan dan, zovni me kada se vratiš. Nakon mog odlaska, pozvao me je i kazao – Mama, zovem te da ti kažem da sam video tvoju poruku, ali ne mogu da pročitam šta si napisala. Razaznao sam nekoliko reči, ali ne mogu da utvrdim šta piše. Očito je da sam bez razmišljanja ostavila poruku pisanim slovima, a on nije mogao da pročita čak ni deo. Zbog toga sam bila malo tužna”.

To je sve češća dilema mnogih generacija u meri u kojoj globalni razvoj tehnologije omogućava kontakt dece pre sa tastaturom kompjutera nego sa perom i papirom.

U SAD je lepo pisanje bilo važan deo osnovnog obrazovanja. Sada su u više od 80 odsto javnih škola ukinuti časovi na kojima se vežbao rukopis. To vreme se sada koristi za učenje kucanja i druge tehnološke veštine.

Ovaj trend zabrinjava mnoge pristalice lepog pisanja, ili, narodski rečeno, krasnopisa.

Barbara Geti (Getty), koautorka je knjige „Piši sada”, priručnika čiji je cilj da pomogne u popravljanju aljkavog rukopisa. Ona je provela više od četiri decenije u državi Oregon, učeći decu i odrasle radnike lepom pisanju.

Geti je uverena, na osnovu svog iskustva, da su đaci imali veliku korist od sporog ali upornog učenja pisanja rukom.

„Mislim da deca vole da pišu. Oni obožavaju da prave razne znakove na papiru. No, ljudi smatraju da pisanje rukom nije bitno. Tome se posvećuje veoma mala pažnja, osim nekolicine učitelja, entuzijasta koji su zainteresovani da njihovi đaci čitko pišu. Stoga sam veoma tužna što se u javnim školama jedva pominje vežbanje rukopisa”.

Sve je očigledniji trend u mnogim zapadnim zemljama da škole stavljaju naglasak na kvalitet sadržaja tekstova đaka, a ne na osnovne veštine kao što su lepo pisanje, izgovor, ili čak gramatika.

Tradicija očuvanja pisma

Takva logika je u suprotnosti sa tradicionalnim razmišljanjem u sredinama kao što je Avganistan, gde je, prema narodnoj izreci, „lep rukopis – polovina znanja”. U Avganistanu, deca još uvek vežbaju da pišu veoma složenim Dari i Paštu pismom, koje počiva na arapskom.

U Rusiji deca počinju da uče da pišu ćirilicu sa šest godina i ti časovi traju tri do četiri godine, tako da nemaju problem da čitaju tuđe rukopise i dokumente.

Pojedini zapadni stručnjaci se pribojavaju da će mlađim generacijama uskoro biti teško da čitaju pisane tekstove i druge oblike ortografije, kao da je reč o srednjovekovnim rukopisima.

Stiv Grejem (Steve Graham), profesor obrazovanja na državnom Univerzitetu u Arizoni priznaje da ima „užasan” rukopis i da nije nostalgičan zbog nestanka umetnosti lepog pisanja.

Mnogi aktivisti, koji se zalažu da deca i dalje vežbaju rukopis, smatraju da će buduće generacije biti toliko neupućene u pisane tekstove da neće biti u stanju da se potpišu, čitaju istorijske dokumente ili pismo od bake.

Grejem, međutim, smatra da je pomenuti argument previše izdramatizovan:

„Ljudi navode kao primer da deca neće moći da pročitaju Ustav SAD. Kao kontraargument se može navesti: a koliko zaista često čitate američki Ustav? Drugo, ovaj dokument postoji i kao štampani tekst. Time nije izmenjena njegova sadržina. Sa druge strane, ne mislim da će rukopis izumreti. To je, za sada, najeftinije sredstvo za pisanje.”

Mada većina ljudi piše dovoljno čitko da se može razumeti, oni sa lepšim rukopisom imaju veće izglede da se njihovo napisano mišljenje ozbiljno shvati. S druge strane, „aljkava škrabala” mogu da se suoče sa neprijatnim iskustvom da se njihove tako napisane ideje ne poštuju previše.

Slično tome i deca mogu da osećaju veće samopouzdanje prilikom skiciranja teksta, ako su ovladala veštinom držanja pera i brzog i čitkog pisanja.

Profesorka Geti, koja je učila pisanju ne samo decu već i policajce, radnike, advokate i lekare – koji su poznati po najgorem rukopisu – kaže da je videla na stotine ljudi koji imaju probleme na poslu i u školi zbog nesposobnosti da pišu uredno.

No, ona ističe da osim profesionalne vrednosti lepog pisanja, postoji i emocionalna strana. Kao profesionalni kaligraf, koji i dalje piše rukom pisma i zahvalnice svakog dana, Geti kaže da će postepeno nestajanje lepog rukopisa imati i cenu na emotivnom planu:

„Reč je o nečemu veoma ličnom. Naš korak je osoben, naš govor je ličan. Kada dobijete pismo u poštanskom sandučetu, možete da zaključite od koga je, ako znate osobu jer se ona identifikuje svojim rukopisom. Nadam se da će ljudi uvideti da je pisanje rukom od suštinskog značaja za njih”.

Važna informatička pismenost, ali i tradicija lepog pisanja

Klasično pisanje olovkom svakodnevna je praksa u školama Srbije i čini najznačajniji deo nastave, uprkos ubrzanoj kompjuterizaciji društva. Iako je informatička pismenost sve važnija u školi i svakodnevnom životu, svi obrazovni programi od prvog razreda bazirani su na pisanju rukom.

Pisanje u mlađim razredima osnovnih škola u Srbiji svakodnevna je praksa, pa đaci u prva dva razreda nauče pisana i štampana slova ćirilice i latinice.

Vasilije Savić, učitelj sa 15 godina staža, kaže da je danas, kao i pre nekoliko decenija, pisanje jedna od najvažnijih stvari u nastavi:

„Pisanje je zastupljeno u svakoj aktivnosti, svaki nastavni čas. Svodi se na dečji ručni rad. Bez pisanja i čitanja nemoguće je pratiti nastavni plan i program. Kompjuteri će sigurno uticati na kvalitet nastave i ubrzati edukaciju dece, ali ne verujem da je moguće zameniti ovu praksu nekom drugom.“

Informatika kao nastavni predmet u programu je tek od sedmog razreda, pa se kompjuterskoj pismenosti u školama deca uče od 13. godine ili prethodnim radom kod kuće, što im u školskim klupama pruža više šansi za klasično pisanje.

Vesna Fila iz Ministarstva prosvete Srbije kaže da će ono u dosadašnjem obimu i ubuduće ostati neizostavan deo obrazovanja, i da će teći paralelno sa informatičkom pismenošću:

„Pisanje neće nikada izgubiti bitku, kao što nikada neće film izgubiti bitku pred televizijom. Pisana reč je sve i mi učimo decu pisanju rukom. Ona pišu dobro. U svim školama u svetu je pisanje osnov, ali vrlo brzo se prelazi na informatičku pismenost. U većini zemalja sveta deca uče samo jedno pismo, a kod nas dva – i latinicu ćirilicu. To je teže, te deca brže odustaju i prelaze na kompjuter.“

Istraživanja u Srbiji pokazala su da je sve manje odraslih koji koriste pisana slova, jer se u eri interneta, e-mailova, facebook-a, i ostalih pogodnosti modernog života smanjila potreba za pisanjem.

Najviše ih koriste mlađi osnovci koji još uvek uživaju da, nakon što na časovima nauče šta su „kosa tanka”, „uspravna debela”, „kvačice” i ostali detalji, upotrebe stečeno znanje:

„Meni je to zabavno.“

„Najviše volim da pišem na slobodnu temu.“

„Najteža su mi slova koja sam zaboravila. Zaboravila sam kako se piše veliko J.“

„Više volim pisanje jer mi se sviđa.“

Kaligrafija gotovo nestala

Oblike pisma đaci u Srbiji uče iz bukvara, koji su uzor učenicima u najmlađim razredima osnovnih škola, dok klasično pisanje kasnije, manje ili više, svako koristi na svoj način.

Profesorka Olivera Stojadinović, koja na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti predaje pismo, kaže da je još uvek, bez obzira na kompjutere, savremeni život nezamisliv bez znanja pisanja:

„U Srbiji, u svetu, svuda pisanje ima budućnost. To je kulturna tekovina bez koje se ne može. Kao što ne možete da funkcionišete ako ne razgovarate. To je jedan vid komunikacije, bez obzira na sve računare, SMS, mobilne telefone. Ako nestane struje, moraćemo da pišemo opet. Uvek ćete morati nešto da popunite i napišete. Ne možete sve da radite na kompjuteru na času u školu. Brže je da se napiše, nego da se kuca na računaru.“

U vremenu novih tehnologija u Srbiji skoro da se izgubila umetnost lepog pisanja. Kaligrafijom se bave retki pojedinci koji su vezani za udruženja za očuvanje ćiriličnog pisma i neki umetnički fakulteti i škole, dok se ona u svakodnevnom životu i trci za novcem svela na slovni kompjuterski dizajn u pravljenju pozivnica za venčanja, rođendane i poslovne prijeme.

Vlada Vučinić, direktor beogradske Osnovne škole „Starina Novak”, kaže da postoji i šira potreba učenja lepog pisanja:

„Nemamo poseban predmet kaligrafiju i slično, ali knjige i dokumenti koji nam ostaju kao kulturna baština još uvek su pisani rukom. Ono što predstavlja izvor za određivanje identiteta određene kulture i naroda, zapravo su takvi predmeti i artifakti koji su pisani rukom.“

Tinejdžeri u Srbiji sve više su okrenuti novim tehnologijama, a sve je manje onih koje zanima pisanje:

„Pisanje je dosadno.“

„Od pisanja me boli ruka.“

Iako nove tehnologije osvajaju sve veći prostor u srpskom društvu, Vlada Vučinić zaključuje da je pisanje rukom tekovina koja se ne sme izgubiti:

„Digitalna tehnologija i primena digitalne tehnologije u raznim informacijama je tekovina koju ne smemo izgubiti. Ako bilo koje od ove dve tekovine zanemarimo i potisnemo mi smo na gubitku.“

 

Zoran Glavonjić, RFE

I

II

 

Vuhan, ili kakav je razlog za opštu paniku od korona virusa?

Živim u Kini (Sudžou, Đjangsu). Danas (3. februara 2020.) sam upravo izašao napolje kako bih kupio povrće u lokalnom supermarketu. Ako mi dozvolite samo trenutak, kako bih vam preneo čemu sam bio svedok upravo ovog jutra.

Pijaca u Vuhanu: izvor epidemije virusa

Neposredno pre nego što je trebalo da napustim svoj stan, neko je pokucao na vrata. Otvorio sam i „neko“ mi je odmah proverio telesnu temperaturu. Bila je 36.8ºC. Dakle, bio sam dobro. Sve iznad 37.2ºC podrazumeva odlazak u karantin i trenutnu izolaciju. Ovo je svakodnevna rutina.

Prolazeći kroz glavnu kapiju svoje zgrade, primetio sam okačeno sledeće obaveštenje:

U osnovi, od vas se traži da sami proveravate telesnu temperaturu.

Tada sam izašao, a onda me je zaustavio još jedan čuvar, u ulici udaljenoj oko 200m od moje zgrade. I on je isto uradio: proverio temperaturu. Bio sam dobro. Shvatio sam da svakome ko je prolazio tom ulicom mora biti proverena telesna temperatura.

U stvari, bilo je dosta takvih „sanitaraca“ i sanitarnih kordona (zapravo, lokalnih čuvara), međusobno raspoređenih na relativno maloj udaljenosti, a svaki od njih imao je – toplomer.

Kada sam otišao malo dalje, na glavnim ulazima svakog kompleksa zgrada mogao se videti dobar broj čuvara.

Svakome ko dolazi / ide iz / ili u bilo koju zgradu ovog građevinskog kompleksa mora se obavezno izmeriti temperatura. Izuzeci nisu dozvoljeni.

Takođe, bez maske ne možete da uđete ni u supermarket.

Pa, takva je situacija u Sudžouu, udaljenom više od 800 km od Vuhana?

I, kakvi su razlozi? Zašto su vlasti tako ozbiljne?

Pa, s obzirom da još uvek nemamo pouzdanu vakcinu za izlečenje pacijenata pogođenih ovim novim koronavirusom, zato se svi plaše ovog njegovog oblika koji potiče iz Vuhana.

U stvari, možda će biti potrebno nekoliko meseci da se vakcine pripreme za široku populaciju. Što će reći, prevencija je i dalje najbolji lek.

Ovo je vreme vanredne situacije, i zato budimo oprezni, uz saradnju sa vladom.

Stanimo uz Kinu.

Uzgred, prošle godine sam bio u provinciji Hubej (čiji je glavni grad Vuhan). Evo nekih fotografija sa tog puta, koje makar malo mogu dočarati kako izgleda ova oblast:

Three Gorges Dam

Three Gorges Dam Power Station Project, Yichang City| Hubei, China Travel Review

Three Gorges Dam Travelling to Yichang City

Yichang City Travel Attractions & Top Things to Do | Hubei, China Review

Puno ljubavi,

Jurij Barron, žitelj Kine, pisac udžbenika kineskog mandarinskog jezika

Quora

Knjižarstvo u doba Amazona

Nezavisna platforma BookShoop vs. Amazon: David koji se uhvatio u koštac sa pozno-kapitalističkim Golijatom

Foto: Jorg Greuel/Getty Images

Kada razmišljamo o najvećim svetskim onlajn prodavcima, pitanje koje često postavljamo je da li bi neko – izuzev decenijama prisutnog Amazona – mogao da sebi sačini iole neki prostor, odnosno „tržišnu nišu“, unutar koje bi mogao da postavi svoju „tezgu“ i prodaje knjige po modelu različitom od Bezosovog (prvenstveno se razlikuje po tome što značajno veći procenat od prodaje knjiga ide autorima i nezavisnim izdavačima). Ovo je priča o startapu koji želi da pomogne nezavisnim prodavcima knjiga da se nose sa takvim gigantom kakav je Amazon.

Knjige se sve češće kupuju preko interneta: par klikova na njihove „sličice“, mahom na veb lokaciji Amazona. Kliknuvši na sličicu sa „naslovkom“ željene knjige, ona se istog momenta “uparkira“ u vašu e-biblioteku, ili se, nakon nekoliko dana, pojavi u paketu na vašem kućnom pragu. Što bi se reklo, „laganica“. Prema BookStat-u, ovaj onlajn prodavac je danas (a zapravo već jako dugo) najdominantnija sila u američkoj prodaji knjiga – i ne samo njih. Amazonova prodaja literature zahvata preko 90 odsto e-knjiga i audio-knjiga, i oko 42-45% prodaje štampanih primeraka. U ovu surovu Amazonovu arenu (koju su mnogi već iskusili) uskočio je jedan novi, nezavisni internet-prodavac: Bookshop. Ovaj mala mrežna „Knjigoteka“ nada se da će ljubitelji literature prepoznati njihovu vrednost onda kada zažele da kupe neku – a kako bi bilo da ih, možda, i ne kupe na Amazonu, već na nekom drugom mestu? Cilj je da se nezavisnim prodavcima pruži šansa da uzmu jedan (doduše prilično mali) deo tržišnog kolača. „Ovde se, zapravo, ne radi o rušenju (Amazonove) trgovačke mreže i modela“, kaže izvršni direktor Bukšopa, Endi Hanter. „Radi se o jačanju ove, nešto drukčije, vrste poslovanja s knjigama. A spremni smo da naš biznis što više odaljimo od razarajućeg uticaja Amazona.”

Ovo je kao neka „anti-prekretnica“, ili „navodni preokret“, koji će se pokazati kao veliki poslovni izazov. Za početak, Amazon se u navikama potrošača uvrežio kao prvi izbor. Uprkos nedavnim pokretima koji zagovaraju „nešto što je drugo i drukčije“ od Amazona, većina kupaca u Sjedinjenim Državama gaji pozitivan stav o Džefu Bezosu i njegovoj mrežnoj „radnji u kojoj se sve prodaje.“ Piter Hildik-Smit, predsednik kompanije „Codex“ za istraživanje tržišta knjigama i njihovih kupaca, kaže da je u ovu brojku kupaca na Amazonu uključena i većina onih koji često posećuju nezavisne prodavnice; prema istraživanju iz 2019. godine, nešto više od tri četvrtine ove grupe ljubitelja „indie“ knjiga takođe koristi i usluge Amazona, i to u proseku pet puta mesečno. Hildik-Smit kaže da čak i među bibliofilima, „Nije baš kao da svi govore u smislu ‘Jao, Bože, stvarno ne volim taj Amazon. Ne kupujem tamo.’ ” Rezultat? Po njegovim rečima, “ishod je veoma varirajuće tržište.“

Ako ništa drugo, barem je to tržište Hanteru dobro poznato. On je i osnivač neprofitnog digitalnog izdavača „Električna literatura“ (Electric Literature), a isto tako osnivač i izdavač veb-stranice LitHub, kao i koosnivač i izdavač „Katapulta“ (Catapult), tako da je imao prilike da aktivno učestvuje u industriji prodaje knjiga, svedočeći i o borbi klasičnih izdanja u eri uspona e-trgovine. To je takođe ideja koja je u njemu dugo sazrevala: 2010. godine započeo je izdavaštvo u jednom obliku veoma nalik današnjem Bukšopu: kao organizaciji nezavisnih književnih izdavača. U to vreme je većina ljudi još uvek lično kupovala knjige, odlazeći do knjižara, ali Hanter je naslutio nadolazeće promene. “Čak i tada, na samom startu Amazonovog pohoda, ozbiljno sam se zamislio nad njegovim brzim usponom i onim što će taj proces (prodaje e-knjiga) učiniti tradicionalnoj knjižarskoj kulturi”, kaže on. Nakon što je pre godinu i po dana uspeo da Američkom udruženju knjižara napokon „proda“  svoj koncept za ’Bookshop’, Hanter je otpočeo sa radom. U početku je predložio da ABA „remontuje“ svoj onlajn marketinški centar za nezavisne knjižare, ’IndieBound’,  i pretvori ga u ovu vrstu platforme za elektronsku trgovinu. Pošto ABA nije bila spremna da postane mesto za maloprodaju, umesto toga je odlučila da sarađuje sa Hanterovim Bukšopom.

Evo kako to funkcioniše: Za nekoga ko kupuje knjige, Bukšop se neće mnogo razlikovati od Amazona (Budući da je platforma još uvek u beta verziji sklopljenoj za šest meseci, ipak neće biti tako besprekorno „sašivena“ kao Amazonova). Kliknete na sličicu s knjigom, skinu vam pare s kartice, a vi dobijete ono što ste odabrali. Prava razlika je u tome kako se deli zarada, kao i kako kupci otkrivaju knjige koje kupuju. Svakih šest meseci, deset odsto ukupnog profita biće podeljeno između nezavisnih knjižara; u zamenu za ovaj fer poslovni model, te će prodavnice pružati podršku ovom poslovnom poduhvatu – tako što će Bukšop promovisati svojim kupcima. Mnoge nezavisne knjižare su izuzetno naklonjene „pravim“, tradicionalnim knjižarama i ne veruju partnerima koji su isključivo u e-trgovini. “Sa dobrim razlogom”, kaže Hanter. Pridobijanje njihove podrške će, ipak, biti od presudne važnosti. „Nadamo se da ćemo im za nekoliko meseci poslati ček od prodaje njihovih izdanja, a sa njim u džepu će se osećati poprilično dobro“. Hanter, takođe, naglašava da bi svi koji žele da podrže internetprodavnicu lokalne nezavisne knjižare trebalo da nastave u tom pravcu.

Ovi prodavci (čije se knjige iz tradicionalnih knjižara naručuju i prodaju onlajn) takođe imaju mogućnost da se prijave za partnerski program kompanije BookShop, koja (fizičkim) prodavnicama nudi proviziju od 25% (svoje elektronske prodaje njihovih papirnih izdanja). Ako, recimo, prodavac knjiga ne želi da se bavi e-trgovinom, može se prijaviti za ovaj program i tada će, u suštini, prodavati svoje knjige putem Interneta kroz platformu Bookshop, koja svoje narudžbine realizuje uz pomoć velikog knjižarskog giganta, ‘Ingrama’.

Partnerski program je dostupan kako velikim tako i malim medijima, od najtiražnijih časopisa pa do uticajnih mikro-blogova o literaturi, uz proviziju od 10 procenata. Kada dođe vreme da se objave sezonski pregledi, vodiči za poklone i povoljne dilove, ili za književne kritike ili druge informacije o knjigama, ove medijske kompanije moći će da se povežu na Bookshop i dobiju novac za sve ono što su onlajn interesenti kliknuli na „kupi“ (inače, magazin Wired, iz kojeg je preuzet ovaj članak, učestvuje u takvim partnerskim programima koje ima BookStore). Trenutno je ovo uobičajena medijska praksa, ali velika većina prodajnih mesta se – na kraju, ipak! – povezuje, i “kači” na Amazon. „Bez obzira na to koliko se žalili na to što je prodaja zapaženih i popularnih izdanja na kraju „lanca ishrane“ povezana s Amazonom, njihovi izdavači, na sreću, ne mogu tek tako okrenuti leđa ni od značajnih prihoda koji im obezbeđuju i pridružene filijale (nezavisnih knjižara)“, kaže Deni Kejn iz svetski poznate knjižare iz Lorensa u Kanzasu, Raven Book Store.

Nudeći mnogo veću proviziju onima koji joj se pridruže, nezavisna platforma Bookshop se nada da će privoleti kako mikro-blogere tako i poznate institucije i organizacije, uz podrazumevani način na koji funkcionišu poslovni ekosistemi partnerske veze. “Imate sve te blogove o knjigama i najtiražnije časopise i uticajne vebsajtove koji se povezuju s Amazonom, jer im Amazon daje četiri i po procenta partnerske naknade za svaku knjigu koju prodaju”, kaže Hanter. „Trebalo je da imamo rešenje koje će prekinuti taj ciklus i stvoriti nešto što bi koristilo nezavisnima, koji oponašaju (Amazon).“

Do sada, čini se da je zavisnost od velikodušnog partnerskog sporazuma stvorila međusobnu sinergiju, i da je u vazduhu uzbuđenje usled širenja još jednog modela poslovanja sa dobrom svrhom (izuzev profita, koji je, prirodno, glavni i prvi razlog). “Izgleda da će Njujork tajms ući u upravni odbor kao pridruženi član, što je za nas ogroman pomak i od izuzetne važnosti”, kaže Hanter.

Autori koji su dobili pozitivne kritike, poput Malkolma Herisa ili Vijet Tan Ngujena (Malcolm Harris, Viet Thanh Nguyen) su na Tviteru već izrazili podršku projektu, a u planu je da dobiju širu podršku prodavaca knjiga. “Isplovili smo”, kaže Kolin Koleri (Colleen Calleri), koja radi u marketinškom odeljenju knjižare ‘Brooklin’s Books Are Magic’. „Knjižarstvu i prodaji knjiga je već tako dugo potrebna alternativa Amazonu, i srećna sam što je jedna takva napokon „porinuta“!“

Sve ovo izgleda obećavajuće, ali opet – obećava uz upozorenje da će zadatak koji stoji pred osnivačima Bukšopa biti neizmerno težak. Budući da Bookshop ne želi da snizi cene nezavisnih knjižara, moraće da ubedi potencijalne kupce da se prebace na njihovu plaformu čak i kada Amazon ili druga već opštepoznata mesta za e-trgovinu nude znatno bolje ponude. “U onlajn trgovini se sve vrti oko najniže cene “, kaže Hildik-Smit. “Zvuči veoma izazovno, i stavlja na iskušenje naše sposobnosti.”

U skladu sa narativom „Davida protiv pozno-kapitalističkog Golijata“, mali petočlani tim Bukšopa funkcioniše s jednog iznajmljenog mesta čije prostorije deli sa redakcijom uticajnog levo orijentisanog časopisa ‘The Baffler’s Manhattan’. Budući da planiraju da se odreknu tako zamašnog dela svog profita, verovatno će to biti poduhvat sa nevelikom, takoreći provizornom profitnom marginom. „Teško je pridobiti ljude koji će uložiti u ovaj projekat jer po svojoj prirodi on „prosledi dalje“ između  60 i 80 procenata svoje profitne marže, u zavisnosti od prodaje“, kaže on. BookShop će morati da proda knjige u vrednosti od oko šest miliona dolara kako bi postigao prihvatljiv poslovni model. Ukoliko uspe da zaradi i nešto više od toga, u tom će slučaju razmotriti dodatne načine za raspodelu tog profita nezavisnim knjižarima.

Možda će ove reči čuti i neko iz Bezosovog onlajn giganta.

 

Kate Knibbs, wired.com

Poruka EU Britaniji po izlasku: ‘Veličina je važna’

Predsednik Saveta EU Šarl Mišel Charles Michel (l), predsednik EU parlamenta David Sassoli i šefica EU komisije Ursula von der Leyen su obećali jednu snažniju Evropu po izlasku Britanije iz Evropske unije.

Dok se Britanija pripremala da sinoć napusti EU u ponoć u petak 31. januara 2019 (preciznije, u petak u 23h), nakon 47 godina članstva, troje najviših zvaničnika EU je obećalo da će osnažiti ulogu Evropske unije u “sve glasnijoj kakofoniji sveta” (tekst kojeg je EU Observer objavio na svom sajtu: ‘Size matters’, EU warns UK as it leaves)

U izdanju objavljenom na dan kada je Britanija okončala svoje članstvo, predsednica Evropske komisije Ursula von der Lajen, predsednik EU parlamenta David Sasoli i predsednik Saveta EU Šarl Mišel rekli su da će period posle Bregzita biti obeležen “novim osvitom za Evropu”.

“[…] Države članice Evrope nastaviće da udružuju svoje snage i grade zajedničku budućnost. U doba velike (globalne) borbe za zaposedanjem što veće moći, i burne geopolitike, veličina je bitna”, rekli su nakon povratka iz Francuske, gde su razgovarali o budućnosti Evropske unije.

“Nijedna zemlja sama ne može suzbiti nadolazeću plimu klimatskih promena, pronaći rešenja predstojeće globalne digitalizacije ili imati snažan glas u sve glasnijoj kakofoniji sveta. Ali, zajedno, Evropska unija to može”, rekli su novopostavljeni predsednici vrhovnih EU institucija.

“Poslednjih nekoliko godina nas je zbližilo – kao nacije, institucije i ljude”, rekli su predsednici tri krovne evropske institucije – tri i po godine nakon britanskog referenduma.

“Koliko smo jači kada smo zajedno,” dodali su.

Jedinstvena unija

Troje lidera EU je izjavilo i da je “Bregzit ojačao jedinstvo EU” (Ovde ispred muzeja Žana Monea u Francuskoj, gde su u četvrtak 30. januara razgovarali o budućnosti EU i njenim ciljevima)

EU je odlazak Britanaca obeležila u neveselom tonu. Pažnja će se, međutim, u budućnosti okrenuti uglavnom pitanjima oko kojih u EU postoje duboke podele, pregovorima o narednom dugoročnom budžetu, kao i kako upravljati migracijama i kako stvoriti jednu Evropsku uniju koja će pred svetom odavati više samopouzdanja.

Razgovori sa Britancima o budućim odnosima takođe će testirati jedinstvo preostalih 27 država članica, dok će nova dinamika moći u eri nakon Bregzita među državama EU još uvek iziskivati da se situacija bolje iskristalizuje i postane što jasnija.

Na konferenciji za štampu o danu Bregzita, Šarl Mišel je rekao da će zemlje članice “svu našu energiju posvetiti jačoj i ambicioznijoj Evropskoj uniji”.

Fon der Lajen je primetila da je tokom skoro 50 godina svog članstva, EU “stekla političko ubrzanje i podsticaj, postavši globalna ekonomska sila”.

“Naše iskustvo nas je naučilo da snaga ne leži u sjajnoj izolaciji, već u našem jedinstvenom savezu (Uniji)”, rekla je šefica EU Komisije.

“Ne treba ni sumnjati da se izazovi s kojima se EU suočava – i mogućnosti koje ona može da shvati kao svoju šansu i priliku – nisu  promenili zbog Bregzita”, rekla je fon der Lajen.

Troje lidera najviših tela Evropske unije je izjavilo da se imalo šta naučiti od Bregzita, a Mišel je dodao kako bi trebalo posvetiti daleko više pažnje vrednostima EU ali i onome što građani EU žele, kao i da ovo pridodavanje vrednosti iz dana u dan (kao rezultat ujedinjenosti evropskih nacija)  treba da preraste u nešto opipljivo.

Njih troje je provelo četvrtak u Francuskoj, u muzeju Žana Monea (Jean Monnet), kako bi tamo razgovarali o „razradi planirane dvogodišnje reforme“, o kojoj će biti reči na Konferenciji o budućnosti Evrope, zakazanoj za Dan Evrope, 9. maja 2020., i čije su intenzivne pripreme u toku.

Njih troje su, takođe, uputili upozorenje odlazećoj Britaniji.

Ursula fon der Lajen, Šarl Mišel i Mišel Barnije na ratifikaciji sporazuma o Bregzitu (Foto: EU Observer)

“Želimo da imamo najbolji mogući odnos sa Britanijom, ali on nikad neće biti tako dobar kao (što je to bilo njeno) članstvo,” rekla je fon der Lajen.

Mišel je ponovio ranija upozorenja Londonu da što Ujedinjeno Kraljevstvo bude više odudaralo od EU standarda, to će joj manje biti pristupačno jedinstveno evropsko tržište.

U njihovom zajednički napisanom kominikeu stoji da “bez slobodnog kretanja ljudi ne može biti slobodnog kretanja kapitala, dobara i usluga. Bez ravnopravnog i podjednakog angažmana koji se tiče unisonog rešavanja problema zaštite životne sredine, rada i zapošljavanja, oporezivanja i državne pomoći, ne može biti ni onog najkvalitetnijeg pristupa njenom jedinstvenom tržištu.“

Očekuje se da će razgovori sa Britanijom o budućim odnosima startovati početkom marta, dok su Lajen, Sasoli i Mišel ovu zemlju opisali kao “prirodnog saveznika” Evropske unije.

 

Džon Le Kare, engleski pisac krimi i špijunskih romana je izjavio da mu je Bregzit “slomio srce” (John le Carré on Brexit: ‘It’s breaking my heart’), dok je njegov zemljak, romansijer i scenarista Ijan Mekjuan, rekao kako je Bregzitom “Ostvarena najbesmislenija, mazohistička ambicija u istoriji naše zemlje” (Ian McEwan: Brexit, the most pointless, masochistic ambition in our country’s history, is done)

 

 

Ester Zalan, Brisel, 31. Jan, 16:12 (EU Observer)

Živimo li u simuliranom svetu?

Po svemu sudeći – ne, ali je ideja dovoljno luda da je vredna ozbiljnijeg razmatranja.

Kijanu Rivs, scena iz “Matriksa” (Foto: Warner Bros, Everett Collection/ WSJ)

Ideja da je svet koji doživljavamo tek “iluzija” koju napajaju moćni računari, popularizovani filmovima poput „Matriksa“, jeste upravo dovoljno “otkačena” da bi zavredela da se ozbiljno shvata. Ali, ako ćemo joj pristupiti iole ozbiljno, važno je razlikovati dva vrlo različita pitanja. Prvo: Da lije moguće postojanje tako bogato iskustvenog mentalnog sveta koji nije sačinjen od materije, kao što se čini, već od apstraktnih podataka? I, drugo: Da li je svet koji svakodnevno doživljavamo – univerzum kako ga opisuju postojeći zakoni fizike i činjenice kosmologije – jedan takav svet?

Odgovor na prvo pitanje je sasvim sigurno potvrdan. U stvari, ljudi svakodnevno, na sat ili dva “provode” u takvim svetovima koji su proizvod pojedinačnog uma, recimo onda kada sanjamo tokom REM faze. Predmeti i “stvari” koje vidimo u snu samo su obrasci neuro-električne pobuđenosti našeg mozga. Analogno tome, virtuelna stvarnost nas usmerava u takve “predmete”.

Snovi su prolazni, a trenutna virtuelna stvarnost nije sveobuhvatno iskustvo. Mi, kao ljudi, i dalje većinu svojih života proživljavamo u zajedničkoj stvarnosti, gde jedemo, pijemo i starimo. Ali mnogi stručnjaci smatraju da će jednog dana biti moguće sazdati veštački um, u potpunosti zasnovan na elektronskom (veštačkom) sklopu, koji će simulirati ljudske misaone procese, uključujući i samosvest. Takvi veštački umovi, koji bi „nastanjivali“ programirane svetove, mogli da u velikoj meri „zaborave“ na fizičku stvarnost, uprkos tome što su ugrađeni u nju.

Na naše drugo pitanje – da li je naš sopstveni percipirani svet, zapravo, „proizveden“ iz takvih apstraktnih podataka – najbolji odgovor je – zasigurno ne. Pre svega, ideja da je fizički svet koji doživljavamo kompjuterska simulacija postavlja osnovno pitanje: Od čega se sastoji računar?

Ostavljajući ovaj detalj po strani, u našem svetu su prisutni mnogi aspekti fizike koji ne izgledaju kao rezultat efikasnog „simulatora sveta“. Na primer, naša trenutno najtačnija formulacija zakona fizike zavisi od ideje da su prostor i vreme „glatki i kontinuirani“. Kada radite sa rednim brojevima, umesto samo sa brojevima 0 i 1, onda će u simulaciji postati daleko teže održavati preciznost.

Još opštije, naš svet se sastoji od izvanredno brojnih skrivenih složenosti. Možemo izračunati osobine protona na osnovu osnovnih zakona, ali ta su izračunavanja izuzetno komplikovana. Stoga bi bila loša strategija sazdati neki „simulirani svet“ iz tako teško izračunljivih sastojaka.

Osnovna magija „Matriksa“ nije neka novina. To je svojevrsna kompjuterska varijacija filozofskog pojma idealizma, prema kojem je takozvana fizička stvarnost u osnovi mentalna, a ne materijalna. Prema filozofu iz 18. veka, biskupu Džordžu Berkliju, svet je odraz aktivnosti u Božjem umu. Ali, Semjuel Džonson nije bio impresioniran ovom teorijom, jer priča koju je ispričao njegov biograf Džejms Bozvel kaže:

„Neko vreme smo zajedno razgovarali o genijalnoj sofisteriji biskupa Berklija kojom je nastojao da dokaže nepostojanje materije, kao i da je svaka stvar u univerzumu samo u sferi ideja. Nikada neću zaboraviti odvažnost sa kojom mu je Džonson odgovorio, snažno udarajući nogom o krupni kamen, sve dok mu se noga nije odbila o njega – ‘Ovim pobijam (Berklijev koncept)’. “

Taj udarac vredi kao hiljadu reči. Sasvim je moguće zamisliti simulirani svet. Ali ako je naš svet takav, onda um koji ga stvara, stvoren od Bog-zna-čega, deluje na načine nama vrlo tajanstvene i nedokučive.

 

Frank Wilczek, WSJ

Svetosavski fiskulturni recepti, uz Jutjub (SFRJ)

Najbolje vežbe za vaše 50-te, 60-te, 70-te, 80-te i “iza duge”. A i inače, usred zime, u jeku slava, jubileja i obletnica. I uz mali detalj: fizička aktivnost ne uvećava samo mišićnu, već i moždanu masu (maksimalni razvitak svih grupa se, uvek, po pravilu, realizuje na mestima koja nisu fitnes sale ili teretane, a potrebno je možda tek nešto malo ili nimalo opreme i plivanje u hektolitrima znoja). Priču donosi Volstrit žurnal.

Ovo su vežbe koje preporučuju vrhunski sportski stručnjaci i fizijatri, sa ciljem angažovanja većeg broja mišićnih grupa i poboljšanje ravnoteže.

Svi znaju da je vežbanje “blagotvorno po zdravlje”. Iako ne može da zaustavi proces starenja, ono može produžiti očekivani životni vek i zadržati stanja koja mogu telesno onesposobiti  – od srčanih bolesti do depresije.

Pa ipak, kako starimo, tako više nije dovoljno radimo samo omiljenu vežbu ili set vežbi – bilo da je to igranje tenisa, trčanje, joga ili Tai či. To je zato što se aerobni kapacitet, mišićna masa, gustina kostiju, vid i ravnoteža tokom vremena umanjuju – a svaki aspekt zahteva određenu pažnju.

“Tek kad po dostizanju u svoju petu deceniju, počinjemo da shvatamo da je u našem rutinskom vežbanju potrebno više ravnoteže, mišićne sposobnosti i fleksibilnosti”, kaže Sedrik Brajant, predsednik i glavni naučni saradnik Američkog saveta za telesno vežbanje. „One su toliko važne da nam dozvoljavaju da na duge staze zadržimo svoje funkcionalne sposobnosti i nezavisnost.“

Sledi nekoliko vežbi za ljude u 50-im, 60-im, 70-im, 80-im godinama i “iza duge”, plus bonus aktivnosti za svaku deceniju koje preporučuju sportski lekari, fiziolozi vežbi i fizikalni terapeuti. Neke od njih – uključujući čučnjeve, daske i iskorake – pojavljuju se u različitim oblicima tokom svake decenije.

Sve ove vežbe mogu se raditi bez ili uz vrlo malo opreme a osmišljene su tako da angažuju više mišićnih grupa i poboljšavaju ravnotežu. Kada se kombinuju sa aerobnim aktivnostima, približavaju se programu total-fitnesa i ukupne telesne spremnosti. Bonus aktivnosti predstavljaju „podsetnik“ da povremeno treba dodati nešto novo i zabavno u svoju rutinu. Ovo može podstaći kako fizičke tako i kognitivne sposobnosti.

Ukoliko niste sigurni u svoj nivo zdravlja, počnite s preporučenim rutinama za “zlatno doba” i postepeno ih nadograđujte shodno svojoj dobi. „Česta greška je prebrzo pojačavanje (intenziteta) treninga“, kaže Džordan Mecl (Jordan Metzl), doktor sportske medicine iz njujorške Bolnice za specijalnu hirurgiju.

Svaka rutina se preporučuje dva do tri puta nedeljno, sa barem jednim slobodnim danom između seta vežbi. Mogu se dopuniti aerobnim treningom i već istog dana, ili ga naizmenično upražnjavati, u danima kada se ne radi uobičajen set vežbi. Američko Ministarstvo zdravlja preporučuje najmanje 150 minuta umerenog vežbanja ili 75 minuta intenzivne vežbe nedeljno, a poželjno je da se ovo vreme raspodeli na pet ili više dana (Uz umereno vežbanje, pojedinac nije „ne može da bude previše pričljiv, ali je u stanju da kratko odgovara na osnovna pitanja“, kaže Brajant; uz intenzivan i brz trening, razgovor postaje težak i kontraproduktivan).

Ukoliko vodite sedentarni život ili imate hronične zdravstvene probleme, pre nego što započnete novi program vežbanja posavetujte se sa lekarom. Forma je, takođe, važna za sprečavanje povreda, i osigurava da vežbama aktivirate prave grupe mišića, kaže Tom Baford, vanredni profesor medicine na Univerzitetu Alabama u Birmingemu (UAB) i saradnik direktora UAB Centra za medicinu vežbanja. Stoga se posavetujte sa stručnjakom ukoliko smatrate da su vam potrebna uputstva.

Kada dođete do preporučenog broja ponavljanja, „trebalo bi da osećate onda kada ste stvarno gotovi (umorni do tačke kada bi svaki dalji trening bio kontraproduktivan)“, kaže Sara Berd, fizikalna terapeutkinja i specijalista za vežbe snage i kondicije. „Ako osećate da možete da nastavite dalje, onda je došlo vreme da vaše vežbanje učinite zahtevnijim.”

50

Mnogi u periodu svojih pedesetih možda ne trče ili ne plivaju tako brzo kao nekada, a možda će i vreme oporavka od napornog vežbanja duže potrajati. Cilj vežbanja često se kreće od „postavljanja rekorda“ u ličnim performansama do – možda najvažnije u svakoj dobi i bilo kom sportu – stvaranja dobrog osećaja kojeg nakon vežbanja imate, uz motiv za održavanje zdravlja i fizičkih funkcija u normali, kaže Samer Kuk (Summer Cook), vanredna profesorka odeljenja za kineziologiju na Univerzitetu u Nju Hempširu.

Da bi održali snagu mišića i kostiju, stručnjaci preporučuju i dodavanje vežbi visokog intenziteta, poput čučnjeva sa poskocima, koji zahtevaju kratke ali intenzivne nalete energije. Prema Američkom fakultetu za sportsku medicinu, ove vežbe su efikasnije od mnogih drugih programa u fazi lečenja i rehabilitacije, uključujući dijabetes tipa 2, depresiju i gubitak mišićne mase.

“Nemojte se plašiti intenziteta”, kaže Mecl, koji svojim pacijentima preporučuje da dva dana u nedelji rade barem neke od vežbi visokog intenziteta.

1. Čučnjevi sa poskocima (Jump Squats)

Za zgradnju mišića bedara, kukova, zglobova i gluteusa. Stoj sa nogama u širini ramena i rukama na temenu ili ispruženih ravno ispred vas. Spuštati telo u čučanj, idealno će biti u tački kad bedra budu paralelna s podlogom. Držati grudni koš uspravno i paziti da kolena budu direktno iznad stopala. Nakon pauze – skok, a pri doskoku započeti sledeći čučanj. Ponavljanja: Početi sa tri serije od pet ponavljanja, i raditi do tri serije od 15 ponavljanja.

2. Daske jednom nogom i bočne daske (Single leg and side planks)

Povećanje čvrstoće abdomena i poboljšanje ravnoteže. Ući u položaj za sklek sa težinom na rukama ili podlakticama. Držati telo u pravoj liniji od stopala do glave. Podići desnu nogu 8-10 centimetara od poda. Držati ovu pozu između 15 i 30 sekundi, a tokom vremena produžiti držanje ovog stava na do minut. Prebaciti se i učiniti isto s levom nogom.

Za bočnu dasku, postavite se na levu podlakticu ili ruku u bočni položaj daske na levoj strani. Podići kukove i držati telo u pravoj liniji od stopala do glave. Držati je 15 do 30 sekundi, a vremenom produžiti na do minut. Prebaciti se na desnu stranu i uraditi istu vežbu, samo nadesno (desna bočna daska).

3. Skokovi s iskorakom (Jumping lunges)

Jača noge, abdomen i leđa, i poboljšava ravnotežu. Stav na podlozi s nogama u širini kukova. Desnu nogu postaviti prema napred u ležeći položaj sa desnim kolenom savijenim pod uglom od 90 stepeni, a desnom nogom direktno ispod kolena. Saviti levi lakat i dodirnuti njim desno koleno. Leva noga treba da bude savijena iza, i izdignuta iznad podloge. Skočiti i prebaciti noge na pola puta kako bi se doskočilo u položaj  s levom ispred a desnom nogom pozadi. Početi sa tri serije od po tri ponavljanja i raditi do tri serije od po 10 ponavljanja.

4. Poskoci sa sklekovima (Burpees with push-ups)

Izgradnja ukupne i kardio-pulmonalne snage. Stav nogu u širini ramena, s rukama na bokovima. Ići u čučanj. Staviti ruke na pod ispred sebe. Odskočiti tako da se nađete u položaju za sklek. Uraditi sklek, potom doskok, ponovo u čučanj. Podići se u početni stoj. Početi sa tri serije od po pet i raditi do tri serije od po deset ponavljanja.

5. Presežni potisci sa čučnjevima (Overhead push presses with squats)

Ojačavanje ruku i gornji deo tela, butina, kukova i gluteusa. Stati sa nogama u širini ramena. Držati par bučica ispred sebe, dlanovima okrenutim jedan prema drugom. Čučnuti i dodirnuti utegama podlogu pod sobom, ispravljajući leđa. Dok se iz čučnjeva podižete u stojeći položaj, podignite ruke s utegama iznad glave. Ponovo s tegovima idite kroz čučanj do poda i – sledi sklek. Ponavljanja: Počnite sa tri serije od po pet ponavljanja i radite do 3X10.

Bonus: Pilates za mišiće abdomena.

60

Kako starimo, raznolikost vežbi postaje ključni faktor, kaže profesorka Summer Cook. Aerobni fitnes smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti. Trening snage i otpornosti (izdržljivosti), može dodati mišićnu masu i podstaći rast gustine kostiju.

Mišel Segar (Michelle Segar), direktorka sportsko-zdravstvenog centra Univerziteta u Mičigenu, preporučuje osnovne vežbe poput pilatesa i joge za jačanje ravnoteže – mnogo pre nego što rizici od potencijalnih padova postanu sve verovatniji.

1. Čučnjevi (Squats)

Izgradnja mišića bedara, kukova, zglobova i gluteusa. Stav s nogama u širini ramena, ruku položenih na teme ili ispred vas. Telo se spušta u čučanj, sve dok vam bedra ne budu paralelna s podlogom. Držati prsa uspravno i paziti da kolena budu u poziciji direktno iznad vaših stopala. Nakon pauze se vratiti u u početni, stojeći položaj. Ponavljanja: Početi sa tri serije od po pet, a raditi dok ne postignete do tri serije od po 15 ponavljanja (samo ukoliko ste zdravstveno i fizički sposobni) .

2. Daske (Planks)

Povećava čvrstoću abdomena i poboljšava ravnotežu. Ući u položaj skleka sa težinom prebačenom na ruke ili podlaktice. Držati telo u pravoj liniji od stopala do glave. Sačekati 15 do 30 sekundi i vremenom povećavati na do jednog minuta. Ponoviti ovu vežbu još dvaput.

3. Iskoraci (Lunges)

Jačajj noge, abdomen, leđa i poboljšavaju ravnotežu. Stojte sa nogama u širini kukova. Desnom nogom iskoraknite sa desnim kolenom savijenim pod uglom od 90 stepeni, desnog stopala direktno ispod kolena, a levog kolena na podlozi. Zadržite taj položaj nekoliko sekundi. Vratite se u početni položaj. Promena nogu. Ponavljanja: u početku, radeći tri serije od po tri ponavljanja, pokušati do tri serije od po deset ponavljanja.

4. Naskok, čučanj, sklek, čučanj, naskok (Burpees)

Izgrađuje ukupnu snagu i kardiopulmonalnu snagu. Stojeći stav, s nogama u širini ramena, a rukama na bokovima. Čučnite. Stavite ruke na pod ispred sebe. Skok nogama unatrag, tako da se nađete u položaju za sklek. Prikupiti noge iz sklek-poze natrag u čučanj. Ustati u početni, stojeći stav. Ponavljanja: Početak uz tri serije od po pet ponavljanja, rad do tri serije od po 10 ponavljanja.

5. Vežbanje bicepsa sa bučicama ili ruskim zvonom (Dumbbell curl & press)

Ojačava ruke i gornji deo tela. Započinje se u stojećem položaju sa razmaknutim nogama. Držati par bučica u svakoj ruci uz bok, sa dlanovima okrenutim jedan ka drugom. Podizati utege, istovremeno ih uvijati do ramena.

Podignite bučice iznad glave, a potom, istim pravcem, u drugom smeru – nadole. Ponavljati u tri serije od po pet i raditi najviše tri serije od po deset ponavljanja.

Bonus: Unapređenje ravnoteže postiže se upražnjavanjem joge, pilatesa ili Tai čija.

70

Američki sportski lekari i fizijatri kažu kako je uvrežena ideja, da tokom svake naredne decenije treba upražnjavati sve manje sportskih aktivnosti, „pogrešna“. Ako treba išta činiti, dodaju stručnjaci, „to je upravo suprotno od ove tradicionalne zablude“.

Na primer, vežbe ravnoteže, s godinama, postaju sve važnije. Isto je i sa isprobavanjem novih stvari. “Učenje novih veština – kao što je novi plesni korak, pilates ili golf definitivno poboljšavaju kognitivno i fizičko zdravlje”, kaže dr Brajant. „Ovim se aktivnostima razvijaju nove neuronske ’magistrale’ i, naposletku, smanjuju rizici od razvoja demencije, povezane sa starenjem.“

1. Zidni čučnjevi (1. Wall squats)

Izgrađuju mišiće bedara, kukova, zglobova i gluteusa. Stati uza zid nogu razmaknutih nogu u širini ramena a ruku spojenih iza potiljka. Postepeno spuštati trup kroz čučanj, idealno dok vam bedra ne budu paralelna s podom. Držati grudni koš uspravno i paziti da kolena budu direktno iznad vaših stopala. Nakon pauze se vratiti u stojeći položaj. Početi sa tri serije od po pet ponavljanja, a raditi do tri serije od po 15 ponavljanja.

2. Modifikovane daske (Modified planks)

Povećavaju čvrstoću abdomena i poboljšavaju ravnotežu. Ulazak u položaj skleka, ali s kolenima spuštenim na podlogu, uz prebacivanje težine na ruke ili podlaktice. Držati telo u pravoj liniji od glave do kolena. Sačekati 15 do 30 sekundi, a vremenom produžiti do 60 sekundi. Ponoviti vežbu još dvaput.

3. Čučnjevi us podizanje i iskorak (Split squats)

Povećava snagu nogu, abdomena i leđa, uz unapređenje ravnoteže i fleksibilnosti bokova i gležnjeva. Kleknuti desnom nogom, postavljenom u položaj ispred sebe. Proveriti da li je vaše desno koleno savijeno pod uglom od 90 stepeni i iznad desnog stopala, kao i da li je leva potkolenica savijena pod 90 stepeni u odnosu na levu butinu. Upreti nožnim prstima leve noge, uz simultano podizanje obe noge, to jest kolena, u stojeći položaj. Noge su, nakon ove vežbe, pomalo nestabilne (usled iznenadnog prestanka mišićnog rigora). Spustiti se nadole sada levim kolenom, sve dok ono ne dotakne pod, i ponoviti vežbu. Zatim je izvesti desnom. Početi sa tri serije od po tri ponavljanja i raditi do 3X10.

4. Zamasi bučicama ili ruskim zvonom (Kettlebell Swings)

Za bedrene i mišiće bokova, abdomena i ramenskog dela (i još ponečeg). Radi se sa bučicama ili uz lakši tip ruskog zvona, čiji se rukohvat drži s obe ruke, ispružen – pravo ispred vas. Noge u širini kukova, ravnih leđa. Saviti kolena u blagi čučanj i istovremeno zamahnite tegom unazad, između nogu. Dižite utegu do visine ramena, držeći ruke ravno ispružene. Tegove spustiti između vaših nogu, održavajući kontrolu nad težinom. Ponavljanja: tri serije od po pet ponavljanja, raditi do tri serije od po deset.

5. Dosezi iznad glave (Overhead reaches)

Za istezanje bočnih mišića, doprinosi njihovoj definiciji i ukupnom držanju. Stati s nogama u širini kukova, početi s malom težinom u desnoj ruci, ispravljenoj u visini ramena. Saviti telo ulevo, preko boka, dižući utegu pravo uvis, ka najvišoj tački. Vratiti se u početni položaj. Ponoviti sa bučicom na levoj strani, pri savijanju udesno i dosezima iznad glave. Po pet ponavljanja sa ​​svake strane odnosno boka.

Bonus: Naučite golf ili neku novu plesnu rutinu, ili se zabavljati uz Zumbu (onu Gold verziju, za “starije odrasle”).

80 (i posle, “s one strane duge”)

Iako mnogi smatraju kako nema smisla vežbati ukoliko ne mogu da se upražnjavaju barem svih tih zvanično preporučenih 150 minuta nedeljno, nove smernice američkog Ministarstva zdravlja pojašnjavaju da se „sve računa, pa čak i jedan do dva minuta“. Stariji bi trebalo da pronađu neki oblik aktivnosti koji doprinosi osećaju igre, i koji podstiče osećaj „zadovoljstva u kretanju“, a koje bi upražnjavali najmanje jednom nedeljno.

1. Čučnjevi sa stolice (Chair squats)

Izgradite mišiće bedara, kukova, zgloba i gluteusa. Sedite u stolicu. Ustanite u stojeći položaj, a zatim ponovo sedite. Da biste je učinili zahtevnijom, izvedite je s rukama prekrštenim na grudima ili se prebacite na nižu stolicu. Ponavljanja: Početi sa tri serije od po pet ponavljanja i raditi do tri serije od po 15 ponavljanja.

2. Zidne daske (Wall planks)

Povećavaju čvrstoći abdomena i poboljšavaju ravnotežu. Stati oko pola metra od zida, s licem ka njemu. Potisak ka zidu, dok se težina prebacuje na podlaktice. Telo treba da formira trougao tako naslonjeno uza zid, s nogama u širokom raskoraku i podlaktica naslonjenih o zid. Držati telo ravno, od glave do stopala. Sačekati 15 do 30 sekundi, a vremenom produžavati ostanak u ovom stavu do jednog minuta. Ponoviti ovo još dvaput. Ukoliko ste raspoloženi za malo veći izazov, držite zidnu dasku 30 do 60 sekundi, a zatim okreniti desnu ruku od zida, polako uvijajući trup i glavu u desnu stranu i balansirajući težinu na levoj ruci. Vratiti se na položaj daske. Zakrenuti levu ruku od zida, lagano se okrećući ulevo.

3. Modifikovani iskoraci (Modified lunges)

Ojačavaju noge, abdomen i leđa i poboljšavaju ravnotežu, smanjujući pritisak na kolenima. Počinje od stava s nogama raširenim u širini kukova. Iskoračiti napred desnom nogom i spustiti telo za oko četvrtinu ukupne visine (od vrha temena do podloge) prema dole, tako da se levo koleno savija do podloge, ali ne dolazeći s njom u kontakt. Započnite kraćim iskorakom i graditi ga vremenom na većoj udaljenosti.

Pauza, a potom povratak u početni položaj. Promena nogu. Ponavljanja: Početi sa tri serije i raditi do 3X10.

4. Bočne vetrenjače, ležeći stav (Side-lying windmills)

Poboljšavaju fleksibilnost bokova, ramenog i leđnog pojasa. Najbolje je konsultovati i video ispod, koji brže i preciznije objašnjava ovu vežbu. Ponoviti 10 puta, sa oba boka.

5. Dosezi iznad glave (Overhead reaches)

Za istezanje bočnih mišića i poboljšanje definicije i njihovog držanja. Stati nogama u širini kukova, i početi s malom težinom utege (opciono) u desnoj ruci u visini ramena. Saviti telo ulevo, uz istovremeno podizanje utege pravo ka plafonu. Vratiti se u početni položaj. Ponoviti sa levom rukom uz torziju udesno. Nešto izazovniji vid ove vežbe podrazumeva lagano povećavanje težine utega. Ponavljati po pet puta, sa oba boka.

Bonus: Održavanje gipkosti uz vodeni aerobik ili klasične vežbe istezanja.

 

En Tergesen (Volstrit žurnal)

Uspon koreografije intime: inscenacija seksa u #MeToo eri

Studiji i pozorišta zapošljavaju koordinatore intimnosti kako bi glumci bili bezbedni i zaštićeni od mogućih hotimičnih činova na snimanju ili u pozorištu. Tu je i pomalo neočekivani obrt: Koordinatori, takođe, čine da ove scene publici deluju više “seksi”.

Koordinatorka intimnosti Čelzi Pejs tokom rada sa Rajanom Mejerom (na leđima) i Džošom Fultonom (preko njega) tokom probe kratkog filma “1781” u Osajninu, Njujork (Jackie Molloy/NYT)

Jednog subotnjeg popodneva prošlog novembra, koordinatorka intimnih scena Čelzi Pejs (Chelsea Pace) se probijala kroz gusto šumovito područje parka u Osajninu, država Njujork (Ossining), prema dvojici glumaca obučenim u odeću iz epohe Američke revolucije (1775-1783), koji su sedeli na hrpi lišća. Snimali su kratak film mladog režisera po imenu Itan Fjurst (Ethan Fuirst), o vojnicima koji se slučajno susreću u šumi i koji u njoj nastoje da prežive. Pejs je koordinatorka intimnih scena: profesionalna moderatorka simuliranog seksa i scena s obnaženim izvođačima na pozorišnim daskama i pred filmskim kamerama. Ona i njene kolege – ima ih najmanje četrdeset petoro koji sada rade širom Sjedinjenih Država, Kanade i Britanije – često objašnjavaju neupućenima da je ono što rade „borba protiv (loše) koreografije seksualnih scena.“

Uoči dolaska na set je na parkiralištu položila jedan dlan na drugi, ispreplevši prste i rukama uvežbavajući koreografiju scene, okrenuvši jastučiće dlanova i priljubivši pete. „Stvar koju želimo da izbegnemo je ono što nazivamo “G.P.M.”, ili „stenajnje po potezima“ (grunts per move)”. Posvećeno, i prilično precizno, Pejsova je izvela tri suzdržana šoto-vočea (sotto-voce) uz stenjanje: ”Ono, kad tek stigneš na set, ‘uhh…”

Poziv koordinatora intimnih scena donedavno praktično nije ni postojao. Ali, u vremenskom rasponu od oko dve godine, uporedo sa evolucijom pokreta #MeToo, ova je profesija postala veoma tražena u granama industrije zabave koje su postajale odgovorne za ranjivost svojih izvođača, kao i, čak često, sasvim hotimičnu (zlo)upotrebu njihovih hijerarhija. HBO je s jeseni 2018. godine počeo da zahteva prisustvo koordinatora intimnosti na bilo kom setu u kojem ima obnaženosti glumaca ili intimnih radnji, a prošlog leta je reditelj koreo-intime (u teatru se ta profesija naziva ”režiser”, a ne ”koordinator”) započeo sa postavljanjem takvih scena u komadima brodvejskih pozorišta. Ovaj poziv uključuje aspekte savetnika ali i koreografa, uvodeći prakse prihvatanja/usvajanja novog umetničkog procesa, jednog sasvim novog područja tehničke stručnosti u pozorištu, na filmu i televiziji.

I dok je direktor fotografije bio usredsređen na svoj objektiv, glumci su polegali na pod kako bi vežbali. Čelzi Pejs je početkom te nedelje izvela probu sa Fjurstom i dva glumca putem video-linka. Sada, na probi, jedan je grickao ruku koja se nalazila oko bedara drugog; drugi se okrenuo. Njihove oči su se srele. Usledio je zagrljaj. Nekoliko okreta u jednoj poziciji, grubi manevri kotrljanja, a zatim još nekoliko okreta na drugu stranu. Pejsova je glasno štopovala dužinu trajanja svake pozicije glumaca.

Improvizovana ili “lako koreografisana” intimna scena je nekada bila norma i na filmu i na televiziji, gde se očekivalo da glumci zajedno isprobavaju, eksperimentišu i potom vide šta je to što funkcioniše i kako da se u trenutku prebace na nove smernice, određene zahtevima scene (praktično, kada bi trebalo da “povuku ručnu” i u kom trenutku da se “prešaltuju” i otpočnu izvođenje sasvim različite scene, koja nije po pravilu i intimne prirode). Za to vreme su režiser i ekipa zajedno radili na rešavanju neizbežnih “tehničkih  neobičnosti” koje su prateći deo ovakvih scena: dvoje ljudi koji se pretvaraju, koji glume da imaju seks. “Snimio sam fotografije iz svakog mogućeg ugla u kojem biste ga mogli imati”, rekao je 2015. režiser Džad Ejpatau (Judd Apatow) u intervjuu za Njujork tajms. “Tog dana (snimanja) sve to ‘ide kroz prozor’ ” dodaje on. “Izvesno je da ovo nije najprijatnija stvar na svetu”, kaže glumica Ketrin Han (Kathrin Hahn), koja je nedavno radila sa koordinatorom za prisnost na setu HBO-ove serije ‘Gospođa Flečer’, u kojoj glumi roditelja čija su deca napustila ‘porodično gnezdo’ (“empty-nester”), i koja počinje da širi svoje seksualne horizonte. “A u vezi scena seksa, želite da ih naprosto obavite“.

Kate Weare Dance Company

Čelzi Pejs se ohrabrujuće sagla, s rukama na kolenima. Kao i većina koordinatora za prisnost, i ona je nosila tamnu, praktičnu a funkcionalnu odeću koja ju je “spojila” s ostatkom filmske ekipe, mada je izgledalo i da je njena fizička prisutnost osmišljena kako bi u trupi pobudila radoznalost, gledajući je priljubljenih stopala i neposrednog kontakta očima prema svima. Jedan glumac se oprezno pozicionirao iznad drugog, ka licu i vratu svog partnera. „Hoćeš li da malo spustiš koleno unazad, još iza sebe“, naložila mu je. ”Dalje. Još. Izgledaće sasvim dobro sa mesta gde je kamera, tamo iza tebe. “Dok je glumac ispružio nogu, telo mu je bilo istegnuto a karlica spuštena; iako nije legao direktno preko partnera, počelo je da znatno više deluje kao da, zapravo, jeste.

“Moramo da postignemo verodostojnost (intimnih kontakata)”, dovikuje asistent producenta, gledajući zalazak sunca. Pejsova je podsetila glumce da dišu kao da upražnjavaju tehniku Kundalini disanja na časovima joge (ili “carsku ljuljašku”, udisajem od dijafragme odozdo-naviše i obrnutim redosledom: sve do rezidualnog dela pluća koji se kratkim udisajim retko kada koristi). Prigušenog glasa, namerno prilagođenog da ga čuje samo dvoje ljudi s kojima je u tom trenutku razgovarala, a zatim, kada je osetila, podižući ga. „Ubrzajte sve više na vrhu svakog kruženja, tako da postoji naglasak“, rekla je, rotirajući prst. (Pejsova koristi ‘krugove’ kako bi opisala šta jedan partner može da uradi sa karlicom dok opkoračuje drugog). ”Sad sve ide glatko.”

Direktor fotografije je prišao. Može li Pejsova da zarotira čitavu scenu za 90 stepeni? Fjurst je izrazio blagu paniku, ali je Čelzi Pejs već u hodu napravila korekciju ugla, koreografišući scenu kao fluidan niz gestova umesto da je “razbije” u različite poze i za različite kadrove. Čitava sekvenca se brzo pomerala, bivajući na “jednoj osovini”: ugao nije nikakav problem za uspešno uvežbanu koreografiju.

Pejsova i Fjurst nadvili su se nad monitor, pregledajući prvi od nekoliko snimaka. Suvo lišće na šumskom tlu je glasno pucketalo pod nogama i telima, zahtevajući od svih da budu potpuno nepomični tokom kretanja kamere. Jednom kada je Fjurst osetio da je postigao ono što je zamislio u toj sceni, ekipi bi se istovremeno oteo uzdah olakšanja, uz čestitke i živahnu larmu. Pejsova je uzela grejače za ruke. „Bilo je fascinantno“, rekao joj je jedan glumac. Drugi se nacerio, izvadivši iz kose nekoliko suvih listova.

The Deuce, sezona 2: Megi Gilenhal (Paul Schiraldi/HBO)

Praksa oslanjanja na stručnjake koji će svojom glumom doprineti verodostojnosti scena seksa toliko je nova u industriji zabave da čak i prilično mladi glumci s autoritetom govore o tome koliko je ova “koreografska niša” nekada bila drugačija. Glumica Hamberli Gonzales (Humberly González, 27), koja je baš nedavno završila rad sa “koordinatorom za intimne scene” na setu Netfliksove serije „Jupiterovo nasleđe“ (Jupiter’s Legacy) je opisala jednu drukčiju, prilično tipičnu scenu tokom rada na ovoj TV sagi. Ona i njen partner na sceni, koga je upoznala tog prepodneva, snimali su kako se ljube u šatoru, dok je kamera sa spoljne strane “hvatala” njihove siluete.

Nije bilo proba niti bilo kakve posebne koreografije. Kad je došlo vreme za snimanje scene, dvoje glumaca ušlo je u šator, prethodno dobivši uputstva da ”samo krenu”, priseća se Gonzaleova, dok je režiser posmatrao sa strane, izvikujući dodatne instrukcije. Glumci su improvizovali sve, ”u fulu” (full on) dok se ekipa na setu trudila da ih najbolje instruira gde da se postave kako bi njihove siluete delovale što izražajnije.

Bilo je potrebno nekoliko sati mukotrpnog ponavljanja po sistemu pokušaja i pogrešaka kako bi se utvrdio sasvim jednostavan sled prostih pokreta. Na osnovu onoga što je Gonzalesova opisala, novinarki Njujork tajmsa Lizi Fajdelson, inače profesionalnoj plesačici, nije delovalo baš najjasnije da li glumci “čak” treba i da se poljube: “odmah sam pomislila na dužinu produkcije filma ‘Kosa’ iz 2000-ih kojeg sam nedavno videla na Jutjubu, a u kojem su glumci stvarali neki vid seksualne igre kroz igru senki, koristeći se rukama. U slučaju Gonzalesove i njene trenutne situacije, ona i njen partner na sceni su se sve vreme dodirivali, a on se nehotice uzbudio. „Bilo je tako neprijatno“, rekla je Gonzalesova.

Kao i kod drugih intimnih prizora koje je radila, potencijalne posledice i mogući izgovori nadvladali su bilo kakve neprijatnosti koje je Gonzalez mogla imati. Bila je dobrovoljna učesnica u snimanju i pitala se retrospektivno, naime, da li bi to mogla shvatiti kao problem ili čak „izgubiti posao“, kako je rekla, ukoliko bi tražila da se na sceni uradi nešto drugačije. Rešavanje emocionalnih potreba glumca, znala je dobro, moglo bi biti teže i sporije od brzog pronalaženja zamene za onoga ko podnosi bilo kakvu žalbu vezanu za ovakve scene.

Kao glumac, „Uvek postoji taj vrlo zastrašujući osećaj: Ako javno podelim-ispoljim svoja iskrena osećanja, da li ću ponovo biti angažovan?“ Pored toga, izazovno okruženje izvođača je oduvek bio deo onoga što bi iznova osnaživalo njenu želju da postane glumica. Izgledalo je nejasno kako tačno navesti ono što je doživela kao problem. U tom trenutku je, kako je objasnila, sa partnerom u toj sceni podelila svoja osećanja i unutrašnju teskobu – dok je njen partner na sceni, takođe, bio potpuno iznuren usled nastojanja da savlada ove ‘delikatne’ scene. ”Samo sam pomislio, ‘Čoveče, naš posao je potpuno sumanut!’“

Triple Dog Dare

Uprkos prirođenoj nespretnosti prilikom snimanja ovakvih scena, „nikada nisam mislila da je u tome bilo ičeg što bi još bilo potrebno (dodavati, oduzimati ili korigovati)“, rekla je Ketrin Han (Katherine Hahn), koja je uglavnom radila sa rediteljkama. Smatrala je da je nedostatak posredovanja između nje i njenog režisera toliko ugrađen u njihovu „svetu povezanost“ kao i u samu profesionalnu kulturu snimanja filmova. Glumci često kažu – kao što je to činila i Hanova – da se scene seksa uopšte ne osećaju kao da su „u vezi seksa” – ili čak, povremeno, da posmatračima sa strane baš i ne deluju kao da su odglumljene.

Seksualnu intimu za pozornicu ili ekran odjednom je neprirodno izvesti i “fizički doslovno”, na način na koji drugi prizori to nisu. Glumci i publika imaju drugačiju “fizičku i psihološku barijeru” sa drugim vrstama fizičkog kontakta – naročito kada je reč o nasilju – nego kada se radi o prikazima seksa, kaže koordinatorka za intimne scene Šivon Ričardson (Siobhan Richardson). Naime, svi znaju da je nasilje lažno i inscenirano: ”U stvari nikada nikoga ne gušim ili pridavljujem”, rekla je. Činjenica da je penetracija simulirana u scenama seksa gotovo da promašuje suštinu: Intimna bliskost, blizina između samih glumaca gotovo nikada to nije… Svaki poljubac, u svakom filmu…“, piše teoretičarka filma Linda Vilijems u svojoj knjizi “Snimanje seksa” (Screening Sex), „već je, po sebi, jedna vrsta dokumentarca.“

Nekoreografski prizor seksa nije uvek i neodgovoran, a neki režiseri se svojski trude da koreografski simuliraju seks. Ali scene seksa koji se “izmakao” kontroli posledica su kako neuspeha u međusobnoj detaljnijoj i jasnijoj komunikaciji, tako i mogući ishod namerne “zloupotrebe moći”, što bi se, u nedostatku jasnog scenskog protokola za seks na sceni moglo teško razaznati. U decembru je magazin Hollywood Reporter izvestio da je Rut Vilson (Ruth Wilson) napustila snimanje serije ”Afera”, delimično i zbog načina na koji su obrađivane scene seksa; izvori su tvrdili da se na setu osećala pod pritiskom koji je išao preko njenog praga, i da je ignorisana kada je uložila prigovor zbog učestalosti scena obnaženosti u seriji. Za poslednju (petu) sezonu serije, ove godine je mreža Showtime angažovala koordinatora za intimne scene.

Nakon što je 2013 objavljen film Abdelatifa Kečiče „Plava je najtoplija boja“ (Abdellatif Kechicha, Blue Is the Warmest Color), vodeće glumice filma Lea Sejdu i Adel Eksarhopulos (Léa Seydoux, Adèle Exarchopoulos) ispričale su kako su se osećale „užasno“ i „izmanipulisano“ tokom iscrpljujućeg snimanja – što je tako tipično za metod koji je najviše odgovarao Kečičinom rediteljskom stilu: dani i dani provedeni u posvećenom izvlačenju zadovoljavajućih performansi iz koreografisanog, simuliranog seksa.

Idući dalje u prošlost, a na ovom fonu, Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu“ iz 1972 –  skoro sedam godina nakon što je Marija Šnajder izjavila za Dejli Mejl da se „osećala kao da je pomalo silovana“ na setu, Bertoluči je decenijama kasnije (u intervjuu iz 2013.) priznao da su se on i Marlon Brando dogovorili (kao profesionalci) da Brando “iznenadi” svoju mnogo mlađu i daleko manje poznatu koleginicu seksualnim kontaktom kojeg nije bilo u scenariju – kako bi iz nje za tu scenu izvukli kvalitet „autentičnog besa“, za koji on (Bertoluči) verovatno nije mislio da je bilo moguće proizvesti na neki drugi način. Slični problemi pojavljivali su se i u svetu teatra: ugledna ne-sindikalna teatarska kompanija ‘Profiles’ se 2016. zatvorila se nakon što je Chicago Reader otkrio široko poznat, 20-godišnji obrazac zlostavljanja od strane umetničkog direktora, koji je uključivao seksualno uznemiravanje glumaca tokom izvođenja intimnih scena.

Ovo su incidenti koje su mediji svojevremeno zdušno pokrivali, ali praktično da nema nijednog glumca-glumice kojem-kojoj nedostaje „priča o nečemu što se dogodilo, ili čemu su bili svedoci“, onda kada intimna scena krene naopako, kaže rediteljka ovakvih scena Kler Vorden (Claire Warden); može se činiti teškim izbeći ovakve situacije i neprilike ne samo zbog granice kada performans možda prelazi granice društvenim normama zacrtanog ponašanja – zalazeći time na područje “pogrdnog i uvredljivog” – već i zbog nedostatka predstave, percepcije – a samim tim i stava – o fizičkim granicama, ugrađenim u tradicionalnu “telesnu mehaniku” tih scena. Pre nekoliko godina, dok je gostovala u emisiji “Šou Hauarda Sterna”, glumica i komičarka Sara Silverman je samo kratko spomenula ”brutalnu scenu seksa” koju je doživela na komičarskom setu, a tokom koje je ”gledala oko sebe kako se stvari odvijaju pitajući se, ‘Hoćemo li se zaustaviti, ili će između nas biti i još ponečeg?’ “

U januaru 2018. godine, dok se pripremao za snimanje druge sezone serije u režiji Dejvida Sajmona “Dvojka” (The Deuce, sleng za njujoršku 42. ulicu, kod nas prevedenoj kao “Hronike sa Tajms skvera”), o procvatu porno-industrije u Njujorku 1970-ih, glumica Emily Meade, koja je tumačila rolu seksualne radnice i porno glumice po imenu Lori je odlučila da decidno i promptno izmoli od kuće HBO da angažuje nekoga ko bi joj olakšao te delove svoje role, u kojima su prikazane scene seksa. Slušajući priče drugih glumica o uznemirenosti, odnosno, uznemirujućoj dozi intime na snimanjima, te jeseni je Midova uočila koliko je „počela da razvija oklop“, kao i da je „nekako potpuno odvojila svoje telo“ od simuliranja seksa i golotinje. „Nisam htela da se isključujem, ograđujem ili distanciram kako bih obavljala svoj (glumački) posao.“

HBO je angažovao Ališu Rodis (Alicia Rodis), osnivačicu sada vodeće organizacije za koordinaciju intimnih scena “Intimacy Directors International”, koja će biti angažovana na njihovim setovima. Nakon završetka sezone, Rodisova je “aterirala” u tu mrežu, ali i u niz drugih TV mreža, uključujući Netflix, Showtime, FX i TNT, koji su po prvi put u istoriji svojih produkcija počeli da angažuju koordinatore-koreografe intimnih scena.

Veza Emily Mead je uz Ališu Rodis “potpuno transformisala” sopstveno glumačko iskustvo i praksu. Ona i Ališa trenutno se konsultuju sa Američkim udruženjem filmskih, TV i radio-izvođača (SAG-AFTRA) o prvom setu uputstava kojim će ovaj profesionalni esnaf definisati aktivnosti koordinatora intimnih scena. Pre nego što je počela da radi sa koordinatorkom za intimu, „jedina moć koju sam po tom pitanju ikada posedovala u karijeri je bilo to što bih na snimanju scene seksa naprosto smogla tek toliko snage da kažem ‘ne’, Dodaje Mid. “Uvek je postojao taj vrlo komplikovan odnos, komplikovan način kojim komunicirate (s partnerom u tim scenama), a da li i kakvu snagu imate kad jednom kažete ‘da’? “Imati profesionalca s kojim bih mogla da porazgovaram o onome što me je u svim takvim scenama zabrinjavalo donelo mi je neku vrstu oslobođenja, uvida, pozornosti, ali i svrhovitosti ovih scena koje nikad ranije nisam radila”, rekla je. Emili se stoga obratila HBO-u, iz bojazni zbog toga što su to bile scene seksa koje je lično preuzela na sebe; sada je shvatila i da je to, takođe, cena koju istinski umetnici moraju da plate.

Glumica, po pravilu, treba da se ogluši o bilo kakva “ometanja” koja potiču od telesnog – činjenicu da je možda gladna, ili da joj je hladno, da je fizički zastrašena ili da kipti od adrenalina – iako je reditelj taj koji “premerava” i procenjuje izvođača – ili, ako ništa drugo, ono barem delimično – upravo onaj aspekt i tačka u kojoj će pokazati nivo spretnosti i veštine delikatnog “prepuštanja roli” u trenucima kada nastupa. Jedna definicija izvođačke (glumačke) umetnosti kaže da je to mera sofisticiranosti kojom glumac označava prostor između umetnosti i svakodnevnice odnosno realnosti. Ipak, još uvek je prilična novina i nepoznanica tvrditi da su uslovi umetnikovog telesnog prisustva od fundamentalnog značaja za suštinsko pitanje: kako i da li može izvući iz sebe ono najbolje? Radeći sa koordinatorkom scenske intime, „otkrila sam toliko raznovrsnih unutrašnih slojeva u scenama seksa koje sam izvodila”, rekla je Mid. Govoreći o ovom otkriću, ona je zvučala i odsečno i živahno – na način na koji to čine oni koji su napokon rešili šta je izvor dugogodišnje zaraze insektima, ili uzrok neke alergijske reakcije.

Na svoje iznenađenje, rekla je glumica Ketrin Han, i ona je koordinatore intimnosti počela da smatra neophodnim, kao profesionalce od vitalne i suštinske važnosti za uspešnu i kvalitetnu inscenaciju seksa. Ketrin Han se priseća da ”Obično, nakon što bih stigla na snimanje scene seksa”, s partnerom bih pomalo ‘lažirala’, praveći zajedničke spontane incenacije, sve dok vam osoba za kamerom ne bi rekla šta je to što je ispalo dobro, a šta nije.” Sa koordinatorkom pokraj sebe tokom snimanja, koja bi joj govorila kako će tačno određena scena/snimak/kadar biti konstruisani i kako će sve to izgledati, scene seksa su išle daleko brže, imajući manje „sjaja“, uostalom tako irelevantnog u istinskom umetničkom stvaralaštvu glumca. „U stvari biste, (uz koordinatora) nesagledivo brže stigli do tog ‘mesa’, do svega onog što je pod njim i duboko u njemu“, rekla je Han. Kad je prvi put čula izraz “koordinator intimnosti”, našalila se da joj je on zvučao potpuno otkačeno; podsećao ju je na donje rublje. „Bila sam sigurna da ću u budućnosti izvoditi scene bez njih (koordinatora)“, rekla je. „Ali, nadajmo se da neću.“

Lizzie Feidelson, New York Times

∗ ∗ ∗ 

Koreografkinja Kler Vorden odobrava scenu u kojoj su Blenkson-Vud i Kusati-Mojer.

Nekoliko minuta kasnije grupa se zaglavila u maloj blokadi: Pre nego što će se on (Cusati-Moier) i Blenkson-Vud “navatati” i ispreplesti u poljskim kolicima, sledilo je nekoliko replika u sparing-dijalogu, a Mojer je smatrao da bi bilo prirodno suprotstaviti se Blenkson-Vudu jednim korakom u njegovom pravcu tokom jedne od njegovih replika. Vordenova je mislila da Mojer treba da stoji, bez pravljenja dodatnog koraka. Odluka bi pomogla postavci ostatka ove scene, u kojoj je ispričana priča o tome kako se rasne hijerarhije, usled međusobne privlačnosti, mogu “rasklimati”, potom ponovo očvrsnuti i “zamrznuti” a onda se čudovišno povratiti tokom samo jednog seksualnog susreta. „Svaki pojedinačni preokret (u komadu), ili suptilno kretanje, utiču na sve (ostale elemente predstave i njene aktere)“, komentarisao je po završetku scene Cusati-Moier.

Suzan Zontag se 1967. u svom eseju “Pornografska mašta” pozabavila književnom pornografijom iz vremena Britanske restauracije, tokom druge polovine XVII veka. U njemu je pisala kako je opscena književnost sve samo ne nepristojna: umesto toga, eksplicitni prizori “nose sa sobom sve ono što dodiruje celokupno čitaočevo iskustvo i suštinu svačije ljudskosti – njenih mentalnih i fizičkih granica: kao ličnosti, i kao tela. I, dok scena između Gerija i Dastina ulazi u krešendo, Dastin liže Gerijeve čizme. Ovaj zvuk prenosi zadovoljstvo i energiju partnera koji izvodi scenu uživanja. Taj specifični ton, izgled ličnog ispunjenja ovakvim zadovoljstvima, “to je ono za šta mislim da nikada ranije nisam videla na pozornici. Veliki je deo onoga što čini da, kao gledateljka u publici, osećam da Dastin voli Gerija, želeći da se i on oseća zadovoljenim”, piše autorka ovog članka, Lizzie Feidelson.

Snimljene scene seksa mogu biti suptilnije od pozorišnih, jer se od pozorišnih glumaca zahteva prenaglašavanje gestova, kako bi tim motoričkom afektom privukli pažnju gledalaca – iako Kusati-Mojer takođe izjavljuje i kako se na pozorišnim daskama oseća “sposobnijim” za proizvođenje traženog efekta. On kaže i da u pozorištu ”kontrolišeš taj trenutak”, ne brinući se o tome kako će biti percipiran tokom ponavljanja. Ipak, na pozorišnoj sceni je ključna mogućnost ponavljanja, “ponovljivost” trenutka; kada se dinamika između glumaca oseća previše zacrtanom u scenariju ili na sceni, reakcije publike mogu zapretiti destabilizacijom njihove veze. „Ja sam osoba kojoj je potrebno ponavljanje“, kaže Blankson-Wood. „Moram znati da mi svaki put, u svakom navratu, ruka ide baš tu – tako da kada to učinim u datom trenutku pokret bude proizvod moje emocije, a ne glumačke tehnike.“

Susan Sontag (Foto: Annie Leibovitz)

Robert O’Hara, reditelj ove produkcije je poznat po tome što spretno “kormilari” kroz hrabar, seksualno provokativni dramski materijal, a pre nego što je radio sa režiserkom za intimu je stvorio naviku da se sa glumcima “razgovara o našim telima, kao i o poštovanju koje se prema njemu mora imati” tokom izvođenja dodeljenih uloga; tu je i izjava o odricanju od odgovornosti tokom audicija, uz upozoravanje glumaca koji su odabrani za ulogu – ali koji u takvim scenama osećaju veliku nelagodnost – da ulaze u rizik od ponovnog razmatranja audicije za novog glumca-glumicu u toj roli. Sada je, međutim sve svoje  napore smatrao nepotpunim; Posao Kler Vorden izgledao mu je različit od njegovog onoliko koliko je to, recimo, i posao kostimografa ili dizajnera rasvete. „Ne znam šta da kažem kada su u pitanju određene stvari – kako, recimo, sašiti majicu ili kako usmeriti svetlo“, kaže O’Hara. Tokom druge probe ”Igranja roba” (Slave Play) u septembru 2019., Vordenova i Kusati-Mojer su dugačku providnu traku nalepili duž Gerijeve kožne čizme tako da je Kusati-Mojer, zapravo, nije odista lizao. Kao neko ko gaji drukčiji odnos prema hijerarhiji moći u pozorišnoj (ili filmskoj ili televizijskoj) produkciji, O’Hara kaže da je shvatio da glumci “osećaju kao da se “u vezi određenih stvari” pre mogu poveriti Kler Vorden… stvari koje možda ne bi želeli da kažu preda mnom.”

Na setu, koordinatori intime zauzdavaju se u simuliranoj sceni seksa nakon što se pokazala previše prisnom, ili stopiraju određeni potez ukoliko prethodno nije detaljno razrađen i proveren, a potom se o njemu razgovara sa izvođačem. Koordinator intimnosti je osoba koja osigurava da se set “zatvori” odnosno uspešno realizuje i pre nego što scena uopšte započne, ponekad upućujući glumcima iz trupe predlog da “ne zure u daljinu niti kolutaju očima kao da su smoreni”, što je nekada uobičajena nesvesna reakcija. Rodisova kaže da su, do pojave koreografa intimnih scena, kostimografi i šminkeri bili ti koji su de facto često služili kao koordinatori intime – oni su, uostalom, po prirodi svog posla, ti koji i dalje glumicama lepe “stidne perike” (merkin) i drže im odeću s kojom izlaze na scenu. Ona je izjavila da joj profesionalci iz tih branši često prilaze kako bi joj se zahvalili jer je niz “neobaveznih-ali-izvesno-prisutnih-obaveza” koje su dugi niz decenija obavljali “u hodu” – poput povlačenja glumaca u stranu kad im je očigledno neprijatno, uz savetovanje šta da rade, ili čak navodeći slučaj da se, nakon razgovora sa rediteljima, jedan kostimograf “prekvalifikovao” u koordinatora scenske intimnosti, a koji je režiserima oduvek bio preko potrebna ali sve doskora nepostojeća profesija – konačno formalizovana, i da sada ima i svoje ime.

Tehnički aspekti forme su najviše nalik onima koji su prisutni u koreografijama borbe, a koja se takođe vrti oko dekonstruisanja to jest “razlaganja” jedinstvenog pokreta na delove-faze, uz savladavanje tehnika kojim pokreti dva tela izgledaju strasno i spontano. Umesto da se osmišljava koreografija seksualnog kontakta, tako da izgleda mučno – ali da to nije – koordinacija intime može uključivati izvođenje dogovorenih fizičkih “igrokaza” koji nisu tako intimni koliko isprva deluju – često koristeći posebno razvijene, penaste pregrade ili navlake od janjeće vune, i koje su sofisticiranije od obične odeće (uključujući i onu lepršavu najlonsku stvar koja se zove “Shibue”, a koja se prodaje kao donje rublje, među kozmetičarima poznatoj i kao sredstvo za depilaciju intimnih delova tela).

Bahantkinje (Bakkhai), Pozorišni festival u Stratfordu

Radionice takođe podučavaju specifične tehnike i veštine povezane sa realističnim prikazima nežnog dodira: Mitchell McCoy, koji je sve doskora pohađao obuku za koordinatora i jedan od šačice muških koordinatora intimnosti “na terenu” kojim dominiraju uglavnom žene – i to mahom belkinje – izrekao je jednu upečatljivu rečenicu, a ticala se toga kako se emocije obično manifestuju kroz ruke, prste, dlanove i šake. “Ukoliko ne znate kako da se odnosite prema nekome u smislu telesnih dodira i osobina vašeg i tuđeg tela u specifičnoj funkciji vaših rola”, rekao je, “dodir ima tendenciju da bude ograničen na jastučiće prstiju”. Demonstrirao je jednu “nepristojnost” mazeći  vrhovima prstiju ivicu stola. Ako je gluma motivisana „sa više srca“, dodir ima tendenciju da uz vrhove prstiju uključi i dlan. Ukoliko je seksualno motivisan, dodir može uključivati kontakt do zglavka ruke.

Međutim, specifičnosti svake scene toliko se razlikuju od projekta do projekta, pa je uobičajenije upotrebiti fleksibilniji pristup rešavanju problema nego uvesti izolovanu seriju već “izlizanih” pokreta koji su prethodno više puta “apsolvirani” i igrani. Ono što je najuže specijalizovana veština koordinatora za intimnost ne tiče se toliko nekog “tehničkog trika” koji biste mogli da naučite za sat vremena, koliko je pre svega način na koji razgovarate, kojim komunicirate sa glumcima, uz sposobnost opisivanja prisnih pokreta na način da postignete određeni kvalitet potonje reakcije glumaca na sceni ili na setu, odnosno shvatanje onoga o čemu je zapravo reč u određenoj sceni, da bi se tek potom prihvatao sled pokreta u funkciji. Ovo je izuzetno teško učiniti na dobar način: pomalo podseća na napredne učitelje plesa ili joge u kombinaciji sa pronicljivošću i praktičnim razumevanjem situacije “na terenu” – svojstvima koja poseduju vrhunski sportski treneri. Šta je, recimo, ono što treba da kažete igraču usred igre, u trenutku njegove maksimalne napetosti ili nesigurnosti, kako biste ga motivisali da svoje telo “upotrebi” na drukčiji način, da se kreće drugačije, bolje, i uz više nijansi pokreta?

Pejsova za svoja uputstva koristi jednostavne pojmove i rečnik – poput “krugova”, što je reč koju upotrebljava za torziju kukovima i karlicom, ili “vidljivi pomak u (prikazivanju) snage”, tokom promena intimnih položaja u sceni. Ispostavlja se da se telo u sceni kreće realističnije onda kada odreaguje na opisni jezik i u “opuštenijem izdanju”, nego kada pokušavamo da rečima opisujemo instrukcije za doslovne položaje u seksu. Ako vam ovo zvuči kontrainuitivno, zamislite režisera koji glumcu govori da „postane malo seksepilniji“ – a to je ono što reditelj vidi, ali ne i ono što glumac oseća – nasuprot intimnosti sprovođene po uputstvu kordinatorke intime, koja, recimo, nekoj glumici nalaže da hoda sporije i teatralnije, ili da “zatvori” to jest premosti udaljenost između svog i tela i partnera u toj sceni.

Kada je u pitanju sam prikaz, koordinacija seksualne intimnosti vizuelno ne “odvodi” gledaoca do nekih izrazito različitih tretmana to jest pristupa seksu: Vizija režisera, i ograničenja zadata ugovorom sa koreografima intime i dalje su najvažniji, a koordinacija intimnosti osmišljena je tako da pomogne ostvarivanju svih vizuelnih i dramaturških zahteva reditelja/scenariste koji nastoji da željenu scenu snimi ili postavi na pozorišne daske. Na primer, u “Euforiji”, seriji HBO-a o tinejdžerima koji pokušavaju da izađu na kraj sa različitim oblicima zavisnosti i zlostavljanja, koordinatori intimnosti su ove sezone pomagali vrlo mladim glumcima kako bi im olakšali prolazak kroz intimne scene zadate knjigom snimanja: vizuelno ne sasvim jasnih i bez do kraja razrađenih detalja, a u kojima se prikazuje seks između vrlo mladih glumaca; produkcijska kuća FX ima svoju „Pozu” (The Pose): seriju o afroameričkoj i latinoameričkoj LGBT zajednici tokom 80tih (druga sezona zahvata 90-te), i u kojoj se oživljava gej “balska kultura” s početka 1920tih. Koreografi intime su mladim izvođačima omogućili da snime ljubavni prizor između dva HIV-pozitivna lika, što je po svojoj tematici tokom 80tih bio potpuno revolucionarno, ali je snimljeno na “jestivo” banalan način – onaj kojim se snima većina polnih odnosa na filmu, uz brzu seču kadrova i montažerske “vratolomije”.

Ponekad se nameće pitanje da li bi osoba koja ima pozitivan stav prema radu na seksualno eksplicitnim scenama – ona koja rado pristaje da nauči nešto o ovoj nepoznatoj oblasti, na dobrovoljnoj bazi i lično inspirisana, nadahnuta a ničim uplašena jer u sceni, recimo, “obrađuje” pokrivke za bradavice koje se proizvode u mnogim nijansama kože – da li bi takva osoba, na kraju dana, bila u stanju da stekne iole neki uvid u “opipljivost rezultata” scene intimnosti na kojoj je predano radila, onda kada je izvodi – u trenutku kada je uhvaćena okom gledaoca? Koordinacija intimnosti stvara koreografiju koje nipošto nije isključivo namenjena viziji režisera, već i kao lako uklopivi element u glumačkim rolama, uzimajući u obzir kako se izvođači mogu osećati u liku kojeg tumače. Ako je fakat da današnje holivudske priče zaista prave otklon od onih koje su doskora uglavnom pisali beli muškarci, ta promena izgleda kao da će se neizbežno ubrzati prisustvom profesionalaca, čiji je posao da predlažu suptilnije uvide u fizička i psihološka iskustva seksa.

Katja Blichfeld i njen suprug Ben Sinkler su idejni tvorci HBO-ove komične serije “Na visini zadatka” (High Maintenance) koja (u moderiranoj vizuelnoj formi) krši društvene i moralne norme: ovo je priča o trgovcu “travom”, i Njujorčanima koji čine njegovu klijentelu. Katja kaže da su ove sezone ona i aktuelni koscenarista Ajzak Oliver u početku napisali scene sa uputstvima koja glase: „nešto nekako pojede, a onda se nekako smesti na terasu“, priseća se uz smeh. Njen odabir glumaca je prvenstveno prilagođen načinu na koji sami glumci definišu scene koje se od njih zahtevaju, a kao rezultat ovakvog pristupa, kaže Katja, ona prilazi pisanju priče veoma labavo i elastično: ”Moja prva misao je bila: šta je zabavno, šta je smešno?” Pre snimanja, Ališa Rodis, novopridošla u ekipu kao koordinatorka intime za ovu seriju je pregledala scenario. Pitanja koja je postavljala u vezi priče – a kako bi pomogla što realističnijem prikazu scena – bila su tipa: „Kako ovaj dodir ili fizički čin produbljuju već postojeći narativ?“. Pitala je Katju Blichfeld zašto joj je u tritmentu potreban baš taj seksualni čin. Šta on otkriva u vezi likova? Konačno je, kaže, Blihfeld, shvatila da joj više takvih scena nije potrebno: Bila je to svakako, sa ili bez seksa, potpuno vanserijska priča, pa je smislila nešto drugo: vrlo kratak prizor seksualne scene – pre nego što su glumci čak bili postavljeni. Neki koordinatori seksualne intime se čak nadaju da će u budućnosti možda učestvovati i u pisanju scenarija; uostalom, TV mreže se intenzivno konsultuju sa Pejsovom onda kada serija ili fil uđu u fazu postprodukcije.

Koordinator intimnosti Mičel Mekoj (Mitchell McCoy) je krajem prošlog septembra stigao u Novu školu drame na Menhetnu kako bi realizovao scenu između dvojice studenata B.F.A. programa – koji su tek započeli probe adaptacije “Fuenteovehune”, predstave Lope de Vege iz 1619. o španskim seljanima koji su u dotičnom selu u Kastilji svrgli zlog vojnog zapovednika (zasnovano na istinitom događaju iz 1476). Programi poput onih koji se predaju u Školi drame univerziteta Jejl, Novoj školi ili Džulijardu urednije i redovnije integrišu koordinaciju intimnih scena u svoje nastavne programe; oba aktera na ovoj probi upoznala su se sa tom novom glumačkom disciplinom tokom radionica na njihovoj prvoj godini. Ipak, nijedno od njih dvoje dosad nije direktno imalo prilike da radi sa rediteljem intimnih scena. Dok su ih fakultetski pedagozi promatrali sa sklopivih stolica, Mekoj i glumci su prekrštenih nogu sedeli na patosu. Mekoj je objasno da je tog dana trebalo da “probije led” za njihov prvi poljubac, i ono što je nazvao ”okvirnim skeletom strukture”.

Scenu su izvodili dvadesetogodišnji glumci, Čejs Čester i Malaika Vilson (Chace Chester, Malaika Wilson), uglovi usana su im se trzali dok su stajali uspravno, u pozi koja prethodi njihovom zagrljaju. Čester, koji je ranije studirao glumu na prestižnoj Baltimorskoj umetničkoj školi (Baltimore School of the Arts) je nakon probe izjavio da nikada ranije nije poljubio nikoga na pozornici. Kad je prvi put čuo za “koreografiju intime”, rekao je kako je bio ‘zbunjen’. ”Mislio sam, znaš, samo poljubiš nekoga – i to je to.” Nakon što ga je produkcijski tim komada odabrao za ulogu, ”Mislio sam da će mi biti ugodno”, rekao je. Ali, ta ugodnost nekako “nikako nije nailazila” kada je stao pred Malaiku Vilson… momentalno shvativši da ne shvata neke stvari, recimo, da nema pojma šta bi sa svojim – rukama.

PlayME – Bunny Episode III

„Trebalo bi da vam se obe ruke približe u visini donjeg rebra“, rekao mu je Mekoj. Vilsonovoj je rekao: “Ako ste oboje O.K. s ovim (tehnikama), prebacite desne ruke preko levog trapezoida (leđni mišić ispod vrata i ramena, bliže kičmi), i dlanom idite do podnožja vrata.” Mekoj ih je zamolio da pokušaju da se u ovoj pozi zadrže 10 sekundi. ”Ovo je u osnovi nešto poput nespretnog zagrljaja tokom plesa srednjoškolaca.” Stajali su zagrljeni a potom su se razmakli. „Fenomenalno!“, prokomentarisao je Mekoj.

Čester je izgledao zamišljeno. „Koliko traje tih deset sekundi?“, pitao se naglas. Mekoj je klimnuo, shvativši njegovu dilemu. „Moramo nekako da to osetimo – potpuno je prirodno da (na početku glumačkih proba) utisak o scenskoj dužini varira, kao i da nemate osećaj (za dužinu sekvence).“

Zatim su probali zvukove tokom ljubljenja, zamahujući glavama napred-nazad, karikirano poput lutaka što se lepe na kontrolne table u auto-kabinama. Smejali su se. “Sjajno!”, Rekao je Mekoj. „Ovo je bilo zaista nešto posebno.“

Pola sata su vežbali, ljuljajući se poput figurica napred-nazad dok su vežbali ovaj pokret, dolazeći u poziciju za poljubac da bi potom ponovo izlazili iz njega. Proces je lagano prerastao u komičan, ali je postepeni i sigurni napredak imao umirujući efekat po glumce. Muzika je dopirala niz hodnik, a atmosfera je odisala mirom i lakoćom. Raspoloženje među glumcima je odjednom odisalo smirenošću i energijom, nalik onoj kakva postoji i u intimnom ponašanju u realnosti. „A ako ste u fazonu „Hej, ovo je čudno, pa ljudi to ne rade tako često!“, pa, to je potpuno O.K.“, rekao je Mekoj.

„Čudno“, priznao je Čester slegnuvši ramenima. „ali se osećam ugodnije.“

Sa probe komada Slave Play

Donedavno koordinacija intimnih scena praktično nije postojala. Međutim, u rasponu od oko samo dve godine, uporedo sa evolucijom pokreta #MeToo, ova je profesija postala veoma tražena u industriji zabave, koji je postala odgovorna za potencijalnu ranjivost svojih glumaca u intimnim scenama, kao i iskorišćavanje hijerarhije u nametanju knjige snimanja i instrukcija za rad na scenskom seksu. Mreža HBO je u jesen 2018. počela da zahteva prisustvo koordinatora intimnosti na bilo kom setu koji je pozivao na golotinju ili intimu, a od prošlog leta reditelji intime (u pozorištu se ta profesija zove ”režiser”, a ne ”koordinator”) započeli su prvo da ga primenjuju u radu s jednom trupom na Brodveju. Uloga koordinatora uključuje aspekte kako savetnika tako i koreografa, uvodeći prakse pristajanja na novi umetnički proces, i jedno sasvim novo područje tehničke ekspertize koja se već primenjuje u pozorištu, filmu i na televiziji.

U septembru prošle godine, nekoliko nedelja uoči pretpremijere brodvejskog komada Džeremija Herisa, „Igranje roba” (Slave Play), koreografkinja Kler Vorden (Claire Warden) je stigla na set kako bi “zategla finese” jedne intimne scene u studiju za probe u Midtaunu (Midtown). Glumac Ato Blenkson-Vud u ovoj tročinki glumi lika koga publika isprva upoznaje kao roba na plantaži u Virdžiniji, u vreme pre američkog Građanskog rata – Gerija – koji ponosno naskače na ivicu poljske dvokolice, s rukama na bokovima i isturenih laktova i kukova.

Iako su scenske smernice, naročito u ambicioznim predstavama, često jedva opisivale šta će se dogoditi na pozornici, Kler Vorden, koja je bila jedna od prvih članica organizacije “Intimacy Directors International”, rekla je da se pita “kako ćemo to da izvedemo”, kada je prvi put pročitala „Igranje roba”. „Ova scena je pozivala na sve erotičniju “uskomešanost u plesu udvoje” (meleed pas-de-deux), između muškog i “ženskog” lika, plesu u kojem „krvavih lica, počinju da se međusobno sudaraju, otvorenih usta, međusobno u nekontrolisanom koškanju “gutajući” brade, noseve i uši i potpuno nestajući u francuskom poljupcu. “Ljudi koji glume u ovoj erotskoj sceni su Dastin, belac “bez rasnih predsrasuda” čija krv nije čisto belačka (off-white), i „plavo-crni” Geri (čija krv nije čisto crnog porekla, već je u njoj i pokoja robovlasnička kap), i jedan je od tri “međurasna” para koje susrećemo na plantaži u doba američke segregacije (sve do 1861. ali i mnogo decenija nakon Građanskog rata, uglavnom u državama američkog Juga). U prvom činu komada, tek druge brodvejske predstave čija je produkcija angažovala “koreografe seksualne intime”  – prva je odigrana letos: osvežena verzija čuvenog komada za dvoje ”Frenki i Džoni na mesečini” Terensa Meknalija (Frankie and Johnny in the Clair de Lune, praizvedba 1987), na kojem je Vordenova takođe radila koreografiju intimnih scena – sve se vrti oko seksualnih tabua pri susretima tako tipičnim za svaki par. A onda – eto i spojlera – saznajemo da su  ove scene, zapravo, odigrane uloge koje praktikuju savremeni parovi podvrgnuti ekspanzionoj eksperimentalnoj terapiji. Drugi deo predstave “secira” rasnu i seksualnu dinamiku prikazanu u prvom delu komada. Bilo je dosta reakcija i kritika u javnosti, nekih zaista burnih, a zbog upotrebe reči kao što su “crnčuga”, ili “rakun” (coon), uz, mnogi misle, bespotrebnu eksplicitnost scena, kao i upitnost o svrsi i realnoj potrebi scenariste-reditelja da nas na ovaj način informiše o dubokim porivima koji se “usput, ali neizbežno” vrte oko seksa, ili pak maštanja o istom – a gde je međurasni momenat bio oduvek prisutan na nivou instinkta).

Annie McNamara, Sullivan Jones (“Slave Play” – New York Theatre Workshop)

Blenkson-Vud bio je za vreme proba u sportskom izdanju, ali tokom predstave nosi sjajne crne čizme uvučene u ‘Kelvin Klajn’ pantalone, prsa orošenih znojem. Naskočivši na kolica, Vud vežba tekst: „Kleknite i otvorite usta, zatvorite oči i pustite jezik da palaca“, naloživši ovo glasnim tonom. Dok ovo izgovara, spušta se u sugestivni čučanj.

Zastao je a potom se ispravio: „Je li ovo glupo?“, pitao je.

„Sviđa mi se ta izloženost ovde, u ovoj sceni“, zamišljeno mu odgovara Kler Vorden, pomerajući karlicu po kvadratnoj formi, baš kao što je prethodno radio i Blekson-Vud dok je stajao na plantažnim kolicima. ”Ali čim počnete, ako je prisutna karlica (sa tim pokretima), tada će to postati vizuelna sugestija za oralni seks… kojeg ne želim (u sceni).”

Ovaj prizor kulminira erotskom inscenacijom lizanja čizama, s tim što bi Geri jednom nogom bio na tlu a drugom na dvokolicama, u položaju koji dočarava njegovu dominaciju nad Dastinom: Heris je kasnije objasnio kako je ovo bila ‘seksualno najneobičnija” scena komada. Opisao je to kao pokušaj da se „homoseksualizaciju očekivanja publike”, odudarajući od tradicionalne dinamike seksualne moći, pokazujući prisnost između istopolnih aktera, intimne odnose u kojima penetracija nije centralna osa seksualnog čina. Heris je, takođe, želeo da ta scena bude i veoma seksi: „neuroni publike koji očekuju uobičajenu reakciju bi trebalo da se (u ovoj sceni) rasprsnu.“

Blenkson-Vud se premestio. Glumac Džejms Kusati-Mojer, u ulozi Dastina, pada na kolena i puzi napred, zatvorenih očiju. „Možete li ga malo voditi?“, pripitala je Kler Vorden. Vud improvizuje zvuk na način na koji biste pozvali mačku. Bilo je delikatno, “primamljivo bezobrazno”, dok je ekipa iz produkcije koja je sedela duž ivica scene instinktivno odobravala. ‘Ooh! Da!’, rekla je Vordenova.

„Neko me je na ulicama Londona zaista tako i pozvao“, odvratio je Vud. Na ove reči se prostorijom oteo uzdah prisutnih.

Glumci angažovani u pozorišnoj predstavi “Slave Play”

Kler Vorden je kao koordinatorka započela obuku glumaca 2017. godine, nakon što je pročitala priču o Tonji Sini (Tonia Sina) koreografkinji koja je poslednjih 14 godina provela razvijajući set protokola za ono što je nazivala scenskom intimom. “Sina je počela da o tome razmišlja pri kraju svojih postdiplomskih studija za zvanje pedagoga za pozorišne pokrete, u čemu se usavršavala tokom svih narednih godina, radeći sa studentima na univerzitetskim programima i kao konsultantkinja za profesionalne pozorišne kompanije. Ona i Ališa Rodis, takođe koordinatorka scenske intimnosti, sada “trejdovana” za HBO, su 2015. osnovale “Intimacy Directors International”, koji se bavio instruktažom, odnosno podučavanjem scenske intime na filmu, u teatru i medijima.

“Sina mi je rekla da je provela deceniju u nastojanjima da pristup zasnovan na dobrovoljnom pristanku aktera što više približi klasičnom teatarskom obrazovanju glumaca, a za koji je iz prve ruke znala da je skopčan sa širokim spektrom problema vezanih za postavljanje intimnih scena. Jezgro koreo-intime njene organizacije je “pet nosećih stubova“: tekst i pravila koje je napisala s Ališom i ostalim kolegama, sada je svima dostupan na njihovoj veb-lokaciji. Ona i Rodisova izgradili su se na sopstvenim iskustvima, intenzivno ispitujući one koji imaju bogato iskustvo u ovoj oblasti: savetnike za osobe koje su preživele seksualne traume kao i osobe uključene u BDSM – koje su po Ališinim tvrdnjama “bile od neprocenjive pomoći jer oni rade i žive i vole u ​​skladu sa smernicama koje moraju biti vrlo eksplicitne“. Započele su jednonedeljne obuke za potencijalne koordinatore tokom 2017, iako se obuka za ovu disciplinu pre svega sastoji od dugotrajnog procesa izuzetno pažljivog promatranja i učenja, kroz praćenje vizuelnih instrukcija (‘shadowing’). „To (koordiniranje intimnih scena) nigde nije uklesano u kamenu, već je vrlo individualna disciplina“ i stvar pojedinca, kaže Vordenova. „Način na koji radim i moja estetika razlikuju se od načina na koji rade moje koleginice i kolege“. Način na koji radi Tonja Sina je vrlo suzdržan, elegantan i „mekši“. Moja estetika naginje pre svega “epskom realizmu”; Često je mračna, a scenski deluje veoma moćno, pomalo na ivici ljudskosti.”

 

Link na srodnu temu: Is Broadway Ready for ‘Slave Play’?

Dona Rotuno: pozitivni pokreti (i opasni efekti)

“Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna prava”, rekla je Dona Rotuno (Donna Rotunno), glavna braniteljka Harvija Vajnstina, koja se suočila sa kritikama feministkinja.

Harvi Vajnstin, drugi zdesna, napušta zgradu suda na Menhetnu sa svojom glavnom braniteljkom, advokaticom Donom Rotuno, koja je svoju karijeru gradila odbranom muškaraca optuženih za seksualne prestupe (Foto: Mary Altaffer/ AP)

Prošlo je oko sat vremena od početka suđenja Harviju Vajnstinu po optužbi za silovanje, kada je u napad krenula glavna zastupnica njegove odbrane. Tužiteljka je nedavno nazvala “gadošču” medijske napade sa ciljem diskreditacije žena koje optužuju Vajnstina, zamolivši sudiju da suđenje više ne bude zatvoreno za javnost.

Glavna zastupnica Vajnstinove odbrane, Dona Rotuno (Donna Rotunno), inače advokat bez premca, bacila se na tužiteljku, Džoan Iluzi (Joan Illuzzi).

“Gospođa Iluzi stoji pred nama u ovoj sudnici i mog klijenta naziva predatorom, a onda još ima nerv da uz to kaže kako ne bi trebalo da izađem pred ovaj sud i diskutujem o ovom slučaju”, rekla je gospođa Rotuno. „(Iluzi) Želi da bude osuđen od svih – pre no što ijedan dokaz dođe pred ovaj sud.“

Mnogo pre no što je lavina optužbi protiv gospodina Vajnstina pokrenula “zamajac” globalne reakcije/stava zbog seksualnog uznemiravanja, g-đa Rotuno je u kontinuitetu gradila svoju karijeru advokatice-krivičarke u Čikagu, uz jednu neobičnu specijalnost: branila je muškarce optužene za seksualne prestupe.

Kako je pokret #MeToo postajao globalno prepoznatljiv, ona je prihvatila ulogu oponenta, tvrdeći da javna “užurbanost” presuđivanja muškarcima optuženim za seksualno zlostavljanje i napastvovanje uništava njihovu reputaciju i karijeru bez prethodno dužnožću propisanog postupka, koji uključuje i respekt prema optuženom. Čak i ako je pokret pomogao feminističkoj stvari, rekla je Rotuno, cena tog postignuća je postala previsoka.

“Ako imamo 500 pozitivnih stvari koji potiču iz feminističkog pokreta – ali onaj jedan negativan preraste u situaciju koja vam oduzima pravo na pravični postupak i pošteno suđenje, kao i pretpostavku nevinosti – onda po meni, nijedna od tih (pozitivnih) stvari ne može prevagnuti nad tom jednom lošom“, rekla je ona u intervjuu. “Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna ljudska i građanska prava.”

Gospodin Vajnstin, koji nije krio da za svog glavnog branioca angažuje ženu je maja 2018. zamolio  sud da gospođu Rotuno imenuje za liderku njegovog advokatskog tima, nakon što su se razdvojili od prethodne dve grupe njegovih advokata koje su vodili muškarci.

Gospođa Rotunno se otad pojavila kao paradoksalna i polemična figura, odlučna da brani muškarca koga su brojne žene označile kao oličenje šovinizma i seksualne nedoličnosti.

To joj je priuštilo prezir nekih zagovornika prava žena, koji su sugerisali da bi je vođenje Vajnstinove odbrane moglo motivisati koliko profesionalnim priznanjem i raketnim usponom u budućoj karijeri koji će joj doneti ovaj slučaj, toliko i svojim profesionalno-etičkim principima kojih se drži.

“Njena spremnost da tvrdi kako je #MeToo otišao predaleko samo ide u prilog njenom neprekidnom nizu visokih honorara, ali ne i u prilog činjenicama”, rekla je Džejn Mening, zagovornica žrtava silovanja i bivša tužiteljka za seksualne zločine u Njujorku.

Iako je pokret ohrabrivao žene da govore o seksualnom napastvovanju, ističući neuspehe zakona u sprečavanju nekih muškaraca odgovornih za seksualne prestupe, prema mišljenju gospođe Rotuno, društveno, običajno i kulturno “klatno” je previsoko zamahnuto. Ona je rekla da su mnogi njeni klijenti smatrani krivima – sve dok nije bila dokazana njihova nevinost.

Iako žene nikada ne bi trebalo da bivaju prisiljene da čine stvari koje ne žele, Rotuno smatra da i one moraju snositi odgovornost za svoje odluke.

„Ne možete uzurpirati obe strane ovog problema i pritom sebi reći: „Trebalo bi da sam u mogućnosti da radim što god poželim – bez posledica. A mogla bih se (tako) postaviti u bilo kojoj situaciji u kojoj poželim – da igram žrtvu“, navela je gospođa Rotuno. “Imati seks na dobrovoljnoj bazi sa nekim – čak i ako ga imate nerado – činjenično nije krivično delo.“

Ona je još dodala i da „Ono što se dešava sa pokretom #BelieveAllWomen jeste da bi trebalo da vam bespogovorno verujemo, bez ikakve povratne reakcije, pitanja ili unakrsnog ispitivanja. Mislim da je to opasno.”

“Dobrovoljno konzumirati seks sa nekim, čak i ako ga u tom trenutku nerado upražnjavate, činjenično nije zločin: jer, bili ste u intimnom kontaktu svojom voljom”

Gospođa Rotuno je odrasla u predgrađu Čikaga, unuka je policajca a ćerka majke učiteljice i biznismena koji radi u prehrambenoj industriji.

Gospođa Rotuno je još kao dete postala fascinirana sudnicom i dogadajima vezanim za pravo i pravdu, jer je odmalena gledala televizijske serije poput “Papirologije” (The Chase Paper), u kojoj je glavna junakinja bila o studentkinja sa Harvarda, koja je na ovom univerzitetu pohađala prvu godinu prava.

Otišla je na lokalni katolički koledž a diplomirala na pravnom koledžu  Čikago-Kent, da bi se 1997. zaposlila kao “papirolog” odnosno administrativna službenica u kancelariji državnog pravobranilaštva okruga Cook. Tri godine kasnije, postala je pomoćnica državnog pravobranioca u Ilinoisu, radeći na slučajevima nasilja u porodici i krivičnim delima teškog nasilja.

U privatnu praksu prelazi 2003. radeći sa još jednim advokatom, a dve godine kasnije, sa svojih 29. godina, osnovala je sopstvenu advokatsku firmu.

“Odlučila je da uradi nešto što mnoge žene ne rade”, rekao je Dejvid Erikson (David A. Erickson), sudija u penziji, koji je nekada bio njen nadređeni u državnom pravobranilaštvu. “Ona u bitku ide samostalno.”

U Čikagu je postala poznata po svom ličnom stilu i pobedama na suđenjima za krivične prestupe, specijalizujući se za seksualne zločine.

“Posedovala je veliko znanje i umešnost u baratanju činjenicama i zakonima”, rekao je Stenli Stalvort (Stanley Stallworth), advokat iz Čikaga, koju je gđa Rotuno uspešno branila od optužbi za seksualne napade. “Kada je u sudnici, ona je pravi buldog.”

Ulazeći u sud jednog tipičnog jutra, prošlog avgusta, gospođa Rotunno – koja je rekla da veruje da „porotnici cene ljude koji se ponose time kako se oblačite“, nosila je crnu suknju Salvatore Ferragamo sa geometrijskim šarama i bluzu i velikom kožnom torbom na levom ramenu. Njene “Jimmy Choo” visokih potpetica odzvanjale su podom sudnice. Oko vrata je imala zlatni lančić prefinjene izrade na kojem je pisalo: “Not Guilty.”

Gospođa Rotuno, koja sebe opisuje kao “zdravorazumski nezavisnu (osobu)”, rekla je da joj je “odvratno” to što je pokret #MeToo uticao na sinergiju i rutinske razmene, davanja i primanja, koji su oduvek postojali između muškaraca i žena.

“Žalosno je to”, rekla je Rotuno, “što su muškarci zabrinuti da li će biti ugodni i prijatni ženama.”

Dona Rotuno napušta sud sa svojim klijentom Demarkom Vajtlijem (u sredini) i advokatom Dejvidom Jegerom. Tokom godina svoje privatne advokatske prakse je izgubila tek jedan slučaj po osnovi optužbe za seksualne prestupe (Joe Lewnard/Daily Herald)

Kada je reč o slučajevima seksualnih zločina, gospođa Rotuno je na suđenju izgubila samo jednom. Crtež napravljen u sudnici tokom tog slučaja je okačila na zid svoje kancelarije.

Njen klijent Demarko Vajtli (Demarco Whitley), tada sa 19 godina, nekada je u školi bio ragbista, a optužen je za silovanje 15-godišnje devojčice i osuđen na 16 godina zatvora. Gospođa Rotuno veruje da je “pravi počinilac” rođak gospodina Vajtlija, koji je takođe optužen da je učestvovao u nasrtaju, ali koji je pre suđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njen klijent je, kako je rekla, “nasledio njegovu krivicu.”

Ona je tinejdžerku uhvatila u svoj baraž brutalnog unakrsnog ispitivanja, jer “njena priča nije sjajna.” Nakon toga, ona je od tužioca zatražila da devojci pošalje poruku: “Reci joj da moram da obavim posao. Ne želim da je definiše ovo što se događa (u sudnici i medijima).”

Ta spremnost da bude tvrda prema onima koji optužuju joj je poslužila u drugim slučajevima. Rotunova je, recimo, 2014. godine izvojevala oslobađajuću presudu za Elhadžiju „Hadža“ Gueju, poznatog modnog dizajnera optuženog za pokušaj silovanja jedne žene u stambenoj zgradi u kojoj su oboje živeli. Porota je osnovano posumnjala da je zločin uopšte počinjen nakon što je gospođa Rotuno utvrdila da je ta žena bila podmetnuta Gueju – kako bi se od njega iznudilo 50 hiljada dolara.

Advokati odbrane i tužioci koji je znaju kažu da je gospođa Rotuno vešta u pretraživanju dokaza i iznošenju nedoslednosti u svedočenjima. „Kada uđe u sudnicu, zna šta piše na svakom parčencetu papira koji joj je dat“, rekla je Maraja Mekarti (Maria McCarthy, tužiteljka okruga Kuk, koja se ovom prilikom suočila na sudu sa gospođom Rotuno.

Njeno umeće u unakrsnom ispitivanju bilo je očigledno na nedavnom saslušanju u Čikagu, kada je nežno ali ipak odsečno i ironično ispitivala mladu devojku koja je rekla da ju je otac pljunuo i gurnuo.

Gospođa Rotuno je otkrila da je devojčin iskaz u suprotnosti sa njenom ranijom izjavom. Zatim je gospođa Rotunno tvrdoglavo i korak po korak utvrđivala kako je devojčicina majka, zajedno sa ćerkom, skovala osvetu protiv oca, te da je njihovo dete iskoristila kao sredstvo kojim će ovo postići. Sudija je odbacio optužbe iz ovog slučaja.

Veština gospođe Rotuno u podrivanju optužbi svedoka biće testirana i na suđenju Vajnstinu. Kancelarija okružnog tužioca Menhetna planira da pozove šest žena da svedoče o svojim navodima, naime, da je gospodin Vajnstin na njih seksualno nasrnuo, mada je većina tih incidenata prestaro da bi se optuženi mogao teretiti za odvojena krivična dela.

Slučaj tužilaštva skoro u celosti zavisi od toga da li će porota verovati ženama koje svedoče, budući da je veoma malo fizičkih dokaza ili uopšte ne postoje. G. Vajnstin je optužen za silovanje jedne žene u hotelskoj sobi na Menhetnu 2013. godine i prisiljavanje druge na oralni seks u njegovom stanu 2006. godine. Ostale će biti pozvane kako bi demonstrirale obrazac ponašanja optuženika u njihovim slučajevima.

Kao žena, gospođa Rotuno predviđa da može da zauzme oštriji stav u odnosu na optužbe protiv gospodina Vajnstina, a da ne izgleda kao nasilnik. Porota će, kako je izjavila, jednostavno videti dve žene koje razgovaraju.

Glorija Olred (Gloria Allred), koja zastupa dve žene po njihovim optužnim navodima protiv gospodina Vajnstina, nije se složila s njenom izjavom. “Nasilnik je nasilnik, bez obzira na pol”, rekla je gospođa Olred. “Ne verujem da je primereno zaskočiti i otrovati žrtvu na mestu njenog svedočenja.”

Olred je još dodala da “Ukoliko je to njena strategija, možda će otkriti da će se njujorška porota zgaditi tom taktikom.”

Tužioci su nagovestili da će gospodina Vajnstina oslikati kao moćnog filmskog producenta koji je prisiljavao žene i manipulisao njima kako bi od njih iznudio seks.

Gospođa Rotunno rekla je da bi njen posao bio da ubedi porotu ne samo da su seksualni susreti bili izvršavani uz obostranu saglasnost, već i da su žene takođe manipulisale gospodinom Vajnstinom. Ona je istakla da su obe žene održavale odnose sa gospodinom Vajnstinom i nakon navodnih napada.

“Da, on je moćan momak”, izjavila je Dona Rotuno. „Ali mislim da su ga, pošto je on moćan momak, iskorišćavale i iskorišćavale i iskorišćavale za sve što su mogle.“

 

Jan Ransom, Kerry Kasper, New York Times (Jan. 14, 2020)