Najbolji vinarski sajtovi u ovoj godini


Sajt VinBound marketing na svakih godinu ili dve predstavlja neke od najlepših, funkcionalnih i inspirativnih sajtova vinarija. Ovaj izvor ima za cilj da inspiriše ostale vinarije koja bi želele da izgrade novu veb stranicu, služeći kao referenca za moguće pravce pri dizajniranju vaših sjajnih veb-stranica. Evo nekoliko aktuelnih ključnih trendova u veb-dizajnu vinarskih stranica:

Slike i video-snimci preko celog ekrana: ovo nije novi trend u 2019, ali veb sajtovi vinarija nastavljaju da koriste slike koje vam „napune monitor“, prelepe slike ili video-zapise koji brzo prikazuju vino, vinograd i iskustvo degustacije. Rezultat je zadivljujuće prijatno vizuelno iskustvo, posebno na desktop ekranima.

Asimetrija: rigidna, predvidljiva struktura veb sajta zamenjena je sajtovima koji favorizuju asimetrični dizajn. Slike i tekst se prikazuju u više slučajnih, mozaičkih struktura, sa prostranim razmacima i umetničkim pozicioniranjem.

Jedinstveni fontovi: Google Fontovi i druge veb usluge sada dozvoljavaju brzo učitavanje; kreativni fontovi sada su među ključnim faktorima veb-dizajna. Najbolji sajtovi vinarija ne zaziru da prihvate jedinstvene fontove u svom dizajnu, a povremeno koriste veoma velike frontove za maksimalni učinak (videti ispod sajt vinarije Hannes Reeh).

Cuvaison

Cuvaisonov sajt je odmah primamljiv oku. Toliko je toga što na ovom sajtu dobro funkcioniše: neverovatna fotografija, topla šema boja, suptilne animacije za učitavanje, elegantni razmak sadržaja sa asimetrijom (ključni trend u dizajnu 2019. godine). Pozicioniranje menija sa strane sajta dobro funkcioniše, sa elegantnim izborom fonta. Definitivno jedan od naših omiljenih vinarskih sajtova.

Charbono (Matt Morris Wines)

Sajt za Charbono uopšte nije „vaš tradicionalni sajt“, već iskustvo pripovedanja sa odličnom upotrebom videa i fotografije. To je produkcija na jednoj stranici koja se više percipira kao “mini-dokumentarac” nego kao veb sajt…  Inače, svima nama je poznato da skrolovanje zadržava pažnju na priči, dok se detalji vinarije razvijaju u narativu a ne na više različitih stranica kao što je slučaj na tradicionalnim veb-sajtovima. Tako ovaj sajt koristi dugačke stranice a manje linkova koji vode na druge stranice. Ovaj sajt je takođe dokaz da ne morate da imate prelepo vinogradarsko imanje da bi video mogao efikasno da se učitava i funkcioniše – upravo te autentične slike vinograda, bez mnogo doterivanja, najbolje prenose autentičnost koja stoji iza brenda. Ovako definisane veb-stranice će se ubuduće češće viđati, i nismo mogli biti sretniji što je baš je ovakav trend u veb-dizajnu sve prisutniji.

Garden Creek

Veb sajt Garden Creek Vineyard nije u vrhu (samo) zbog odličnih slika i fontova (obe kategorije su sjajne), već zbog koncepta onoga što je napisano. Sajt je u potpunosti ispričan glasom vinara, kao narativ u stilu intervjua. To je osvežavajući dašak kreativnosti koji čini da se odmah osećate kao da već dugo vremena poznajete vinarski tandem Karinu i Džastina.

Hannes Reeh

Veb stranica austrijske vinarije Hannes Reeh nalazi se na samom vrhu trendova u dizajnu veb stranica: veliki, podebljani fontovi, „pljusak“ boja i asimetrični dizajn. To je impresivan sajt koji je takođe i umetničko delo.

Flâneur Wines

Veb lokacija oregonske vinarije Flâneur je dobro izvedena: video se „razliva“ ekranom, tu su interaktivne karte vinograda, prelepa fotografija i intuitivna navigacija. Ovaj sajt je izgrađen u WordPress-u.

Gallica Wine

Sajt za Gallicu je jednostavan i čist. Manji font ovde dobro funkcioniše, prenoseći eleganciju i ekskluzivnost. Vebsajtovi vinarija ne moraju biti ogromne uvertire u avangardno prezentovani sadržaj već mogu biti čisti, minimalistički i svedeni poput sajta Gallice, koji isto tako radi izvrsno. Izgrađen je na platformi Squarespace.

Zena Crown

Veb stranica Zena Crown se posebno ističe zahvaljujući vrlo intenzivnoj upotrebi boja i filtera. Sve slike su pokrenute kroz neznatno zrnast, smireniji filter (defused), koji doprinosi osobenom stilu sajta. Izbor boja je takođe odličan. Sajt pokazuje da ne morate da imate brda visoko doteranih fotografija: ako je izbor fotografije ograničen, stvaranjem jedinstva sa filterima i minimalizmom postići ćete pun pogodak.

Chamisal Vineyards

Sajt za Chamisal Vineyards je pravi  dragulj. Prisutna je velika upotreba belina, nepravilnih granica na gornjim slikama i video snimcima što daje dobar estetski efekat, sa elementima grafičkog dizajna koji topografski tematizuje i sadržajno ujedinjuje ceo sajt. Ovaj sajt je izgrađen na platformi WordPress.

 

VinBound Marketing

Best Winery Websites 2019

Zašto Amerikanci i Britanci rade tako puno?


Društvo kao celina mora da prosudi ima li života i “nakon radnog vremena“, donosi londonski The Economist.

Godina pred nama će, kao i svaka druga, imati nešto manje od 8,800 sati. Većina ljudi će otprilike trećinu tog vremena potrošiti na spavanje, a drugu trećinu na društvene medije. Veliki deo ostatka će biti potrošen na poslu. Prisutno je povećanje interesa za one aspekte političkog delovanja koje nastoji da se vreme koje ljudi moraju da utroše na posao redukuje. Britanska Laburistička partija saopštila je da će razmotriti uvođenje četvorodnevne radne sedmice kada sledeći put dođe na vlast. Slični podaci potiču i sa američke levice koja je isto tako zaintrigirana ovom idejom. Da bi se procenilo da li takvi potezi za smanjenje radnog vremena imaju bilo kakvu utemeljenost u stvarnom životu, prvo je potrebno razumeti zašto broj radnih sati u tim zemljama dosad već nisu redukovani.

Smanjenje broja radnih sati po radniku spada među najmanje korišćene benefite nastale privrednim razvojem ljudskog društva. Krajem 19. veka, radnici u industrijalizovanim ekonomijama znali su za malo šta drugo izuzev rada. Raditi puno radno vreme je 1870. obično značilo da ćete na poslu provesti između 60 i 70 sati rada nedeljno, ili više od 3.000 sati godišnje. Tokom vekova koji su usledili, rast prihoda bio je praćen stalnim padom nedeljnih sati na poslu, koji su, u proseku, do 1970. godine pali na oko četrdeset. Iako je ova blagodat manje izražena od npr povišice ili povećanja životnog standarda, smanjenje radnih sati na nedeljnom nivou je bio poklon za sve radne ljude – vredan hiljadu ili više sati slobodnog vremena svake godine.

Radno vreme je teško izmeriti. Ipak, najbolje analize ukazuju da su takvi benefiti bili daleko manje velikodušni u potonjim godinama, barem u nekim zemljama (vidi grafikon). U Francuskoj i Nemačkoj, radni sati po osobi nastavili su da padaju u poslednjih nekoliko decenija, premda sporije nego u prošlosti. U Nemačkoj, recimo, gde je jedan od najvećih sindikata nedavno postigao da radnici koji su njegovi članovi dobiju pravo na 28-satnu radnu sedmicu, zaposlenici sada rade manje od 1.400 sati godišnje. Pad broja radnih sati je u Americi i Britaniji bio znatno manji; zapravo, radna satnica je od 2000-te u tim zemljama porasla.

Zašto radna satnica toliko varira? Analize razlika među zemljama fokusiraju se na radnu i nacionalnu kulturu/ mentalitet: naravno, radna satnica nama dragih Evropljana je manja od one koju imaju Amerikanci ili Južni Korejci, koji se trude da postignu standarde nalik evropskim. Takve priče su, međutim, čest odraz neuspeha. Primera radi, Italijani i Grci rade daleko više sati od svojih navodnih severnih suseda. Ekonomisti, sa svoje strane, često razmišljaju o izboru koji ide u prilog većoj ili manjoj radnoj satnici u smislu konkurentnosti koju imaju efekti “supstitucije” i “prihoda”. Sile koje povećavaju povratak na posao (kao što su smanjenje marginalnih poreskih stopa ili viša plata) čine svaki sat rada unosnijim i stoga mogu uzrokovati da radnici izaberu da rade više: da zamene radno vreme za slobodno vreme. S druge strane, kada su ljudi bogatiji, imaju tendenciju da konzumiraju više stvari u kojima uživaju, uključujući i slobodno vreme. Dakle, jedan efikasniji tj plodotvorniji povratak na posao bi, povećanjem prihoda, takođe mogao dovesti do pada.

Većina studija pokazuje da u praksi dominira efekat prihoda: kako se plate povećavaju, ljudi rade manje. Nedavni porast broja radnih sati u Americi i Britaniji, samim tim, deluje čudno, pogotovo što broj radnih sati raste među onim radnicima koji imaju visoka primanja. Uobičajeno je da se ova čudna tendencija objašnjava navođenjem sve ugodnije prirode visokokvalifikovanog rada. Današnji radnici znanja okruženi su pametnim kolegama koji se bave zanimljivim i izazovnim problemima; oni zauzimaju svoje mesto u stvarnom svetu. Zašto bi trebalo da vreme provedeno na tako finansijski isplativ način podrede vremenu provedenom u slobodnim aktivnostima (koje su često manje zadovoljavajuće od samog rada).

To nesumnjivo opisuje okolnosti nekih radnika koji su imali sreće. Ipak, postoji više od jednog načina gledanja na radnu dinamiku. Istraživanje Linde Bel sa Barnard koledža i Ričarda Frimena sa Harvardskog univerziteta, na primer, dovelo je do zaključka da nejednakost predstavlja veliki deo razlike u radnim satima između Amerike i Nemačke. Kada je prihodna lestvica u ekonomiji ili unutar zanimanja „strmija“, ljudi rade duže i jače kako bi povećali svoje šanse da se na toj lestvici prihoda popnu malo više. Nejednakost bi, tako, mogla doprineti većem BDP-u (razlika u autputu po osobi između Amerike i Belgije, na primer, u potpunosti se svodi na razlike u broju radnih sati, a ne na auputu po satu). Ali, kao rezultat toga, uspeh u elitnim profesijama često zavisi od spremnosti da se fokusira na posao, isključujući sve ostalo kao sporedne faktore.

Bolje je zajedno

Štaviše, mnogi radnici mogu smatrati da nemaju kontrolu nad vremenom za koje se očekuje da će ga provesti u radu. Snaga rada, sugerišu Majkl Haberman sa Univerziteta u Montrealu i Kris Mins iz Londonske škole ekonomije, važi jednako kao i nejednakost u određivanju trendova za određivanje radne satnice. Istorijski gledano, organizovani rad je vodio pitanje naplate zbog smanjenog radnog vremena. Sindikati su, kao zakržljala institucija u Americi i Britaniji, bili daleko manje sposobni za postizanje ustupaka kod poslodavaca nego što su to bili u stanju sindikati na tlu Evrope. Slično tome, nedostajalo im je dostizanje većih plata, koje bi siromašnijima omogućile da rade manje – a bez nepodnošljivo nižih prihoda, koji bi išli uz manju radnu satnicu.

Uloga sindikata u ozakonjenju kraćih radnih nedelja nije samo pitanje njihove pregovaračke moći. Na jedan važan način, izbor radne satnice i koliko će ko raditi mora biti nužno kolektivan proces. Profesionalci, bez obzira na to koliko vole svoj posao, mogli bi početi da cene svet u kojem ih podizanje porodice ili korišćenje svih svojih slobodnih dana ne diskvalifikuje od profesionalnog napredovanja. Ali, ukoliko se profesionalci ne slože da kolektivno smanje svoju satnicu, oni koji se odluče da preuzmu više rizika jer žele da koriste više svog slobodnog vremena, jednostavno bivaju istisnuti, ostavljajući da o njihovoj satnici odluči nekolicina radnika opsednutih radom kako bi napredovali do pozicija na kojima će postati donosioci odluka.

Isto tako, važno je da se pojedinačne odluke u vezi sa radnim satima neizbežno razvijaju kao odgovor na izbore koje o slobodnom vremenu donose vaše kolege. Edvard Glejser sa Harvardskog univerziteta, Brus Sakerdot sa Dartmut koledža i Hoze Šenkman sa Kolumbijskog Univerziteta opisuju efekat “socijalnog-multiplikatora”, koji se svodi na ideju da je trošenje vremena na određeni način ugodnije kada drugi čine isto što i vi. Jer, skupo je propustiti posao onda kada su „svi ostali“ tamo,  a zabavnije je prisustvovati slavljima onda kada su i drugi slobodni. Važna je individualna fleksibilnost u izboru radnog vremena i broja sati provedenih na poslu; različiti ljudi imaju različite potrebe i prioritete. Ali, na nekom nivou, društvo kao celina mora da prosudi postoji li život i nakon radnog vremena.

Ovaj članak se pojavio u odeljku Finansija i ekonomije u štampanom izdanju članka pod naslovom “The time off your lives”

The Economist

Drumski transport: Prekid mobilnosti u Istočnoj Evropi


Novi zakoni o drumskom transportu, koji istočnoevropskim kompanijama ograničavaju pristup zapadnoevropskim tržištima, mnogi na Istoku Evropske unije doživljavaju kao još jedan pokušaj zapadnih EU članica da građane novih EU članica spreče u korišćenju prednosti jedinstvenog tržišta.

“Danas smo svedoci velike tragedije”, kaže Peter Lundgren, član Evropskog parlamenta iz Švedske, koji na ovom mestu nije govorio o strašnim posledicama Bregzita, trenutne evropske „blokbaster“ drame. Niti je njegova izjava izazvana nemogućnošću Evrope da interveniše i spreči krvavi građanski rat u Siriji.

Lundgrenovo razočarenje bilo je motivisano nečim sasvim drugim: neuspelim glasanjem 27. marta za usvajanje amandmana na takozvani Paket mobilnosti 1, koji je trebalo da bude deo EU zakonodavstva kojim se reguliše radno vreme i naknade vozača. Amandmani su, na kraju, usvojeni – nedelju dana kasnije.

Na prvi pogled, čini se da ova tema ne zahteva tako dramatičan ton. Međutim, paket 1 za mobilnost je u poslednje vreme bio jedan od najkontroverznijih delova zakonodavstva EU. Ovaj događaj nije privukao svetsku pažnju na način koji je to zadobila reforma autorskih prava, jer je to uključivalo pokušaj Brisela da obuzda globalne gigante kao što su Google i Facebook; a sporovi nikada nisu dostigli onaj krešendo koji je poprimala evropska debata o migraciji. Ali, u poslednje dve godine, od kada ih je predložila Evropska komisija, nova pravila za drumski transport približila su Istok Evropske unije njenom Zapadu, još jednom otkrivajući raskol između bogatih zemalja koje pokušavaju da zaštite svoje dobro plaćene poslove i zemalja bivšeg sovjetskog bloka koje nastoje da po svaku cenu „uhvate kopču“ i neutrališu višedecenijski nedostatak u odnosu na stare EU članice iz Zapadne Evrope.

O čemu se radi u EU paketu propisa Mobilnost 1

Ukratko, novo zakonodavstvo ograničava pristup istočnoevropskim kompanijama ka dobro plaćenim zapadnoevropskim tržištima. Prevoznici će morati da se postaraju da se njihovi vozači vrate kući i u svojim domicilnim zemljama odmaraju najmanje jednom u svake četiri sedmice (Evropski parlament je podržao amandman koji će zahtevati da se kamioni vrate u svoju matičnu bazu), što znači da kompanije iz perifernih zemalja poput Bugarske ili Letonije mogu da na profitabilnim francuskim ili holandskim tržištima neprekidno rade ne više od dve nedelje. Osim toga, vozačima se mora platiti lokalna minimalna zarada (ako je viša od one u njihovim matičnim zemljama) čim pređu granicu, lišavajući prevoznike i vozače iz Istočne Evrope prednosti u pogledu troškova.

Istočnoevropske kompanije imaju koristi od zaposlenika koji su relativno jeftini, uglavnom zato što zahtevaju nižu isplatu socijalnog osiguranja u svojim matičnim zemljama i voljni su da utroše duge sate na putu, ponekad i do tri meseca. Uz troškovne prednosti, naravno, ide i jedan neugodni kontra-efekat: vozači kamiona retko kada provedu noć u hotelu, spavajući u svojim kamionskim kabinama i često se vraćajući svojim porodicama samo jednom u tri meseca, kada bi po njihovom postojećem zakonodavstvu trebalo da uzmu ovo obavezno odsustvo. Međutim, mnogi zaposleni obavljaju ove poslove jer ih plaćaju dobro – barem po standardima njihovih domicilnih zemalja.

Godišnji troškovi međunarodnog vozača kamiona:

Sastav godišnjih troškova vozača u međunarodnom transportnom preduzeću (2016).

Plata koja podleže socijalnim doprinosima,

Socijalni doprinosi poslodavaca,

Ostale komponente koje nisu predmet socijalnog doprinosa

Pitanje koje se nameće glasi: da li neko treba da zaustavi radnike koji rado preuzimaju teže i neugodnije poslove?

Zapadnoevropske vlade, sindikati i kompanije kažu “da”. Prema njima, vozače eksploatišu njihovi poslodavci koji odbijaju da se pridržavaju viših socijalnih standarda koji se primenjuju na zapadu EU.

Istočnoevropske vlade i transportne kompanije kažu „ne“, tvrdeći da slobodno tržište omogućava svima da ostvare svoje najbolje interese, pledirajući da se vozačima iz istočne Evrope pruži šansa da postignu zarade na nivou svojih zapadnoevropskih kolega.

Mesečna plata vozača

Bruto mesečna plata međunarodnih vozača, uključujući razne bonuse, sa socijalnim doprinosima (2016).

Za takozvanu “Putničku alijansu” (Austrija, Belgija, Danska, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Švedska i Norveška), Paket za mobilnost 1 će sprečiti nelojalnu konkurenciju prouzrokovanu socijalnim dampingom, tj. urušavanje postojećih socijalnih standarda prisutnih u zapadnim EU članicama. U svom skorašnjem pismu građanima Evrope, Emanuel Makron je opisao jednu snažniju, obnovljenu Evropsku uniju, ali je umanjio značaj jedinstvenog tržišnog bloka. “(Jedinstveno) Tržište je prilično korisna stvar (za sve građane EU), ali ne smemo zaboraviti potrebu za zaštitom (svojih nacionalnih) granica i ujedinjenjem (zapadnih bogatih EU zemalja) kroz (postojeće) vrednosti”, napisao je francuski predsednik.

Savez takozvanih “sličnih zemalja” (plutajuća koalicija zemalja na čelu sa Poljskom, Bugarskom, Letonijom, Litvanijom, Estonijom, Mađarskom i Rumunijom) zauzima suprotan stav. Prema njihovom mišljenju, novi zakon je još jedan primer protekcionističkih politika zamaskiranih kroz zabrinutost za socijalna prava, čiji je cilj da zaustave istočnoevropske kompanije koje se ravnopravno takmiče sa svojim zapadnoevropskim kolegama. “Imam osećaj da se – kada kompanije iz velikih zemalja zapada EU posluju u istočnoj Evropi – to naziva slobodnim tržištem. Ali, ako istočnoevropske kompanije posluju na Zapadu, to je onda nelojalna konkurencija i socijalni damping”, izjavio je bugarski socijalistički poslanik Petar Kurumbašev, izražavajući osećaje koji dele brojni građani zemalja istoka EU.

I pored svega, čini se da će paket mobilnosti 1 uskoro biti pretočen u zakon, uprkos protivljenju istočnoevropskih zemalja. On je usvojen na prvom predstavljanju u Evropskom parlamentu i Evropskom savetu. Obe institucije moraju iznaći kompromis nakon majskih izbora, kada se uspostavlja novi Evropski parlament.

Zapad Evropske unije protiv njenog Istoka

Strasti, međutim, nikako da se stišaju. Sporovi će i dalje bacati senku na odnose između zapadnih i istočnoevropskih članica EU.

Evropska komisija je 2017. predložila Paket za mobilnost 1 kao odjek raspoloženja prisutnog u nekoliko zemalja – među kojima su Francuska i Nemačka – uvođenjem zakonodavstva koje će ograničiti istočnoevropske kompanije da posluju na svojim tržištima. Komisija je, u ulozi „Čuvara socijalnog kolektivnog ugovora“, prvobitno odgovorila preduzimanjem zakonskih mera tokom 2016. protiv obe zemlje, tvrdeći da “sistematska primena zakonodavstva o minimalnoj plati u Francuskoj i Nemačkoj na sve transportne operacije koje imaju veze s njihovom teritorijom neproporcionalno ograničava slobode pružanja usluga i slobodno kretanje roba i usluga“. Kasnije je, međutim, Evropska komisija u velikoj meri stala na stranu ove “Putne alijanse”, usvojivši sve mere koje je predložilo osam država članica. Iznenada, novi zakoni postali su deo EU agende pod nazivom „Evropa koja štiti“ (Europe that Protects”).

Promena „pulsa“ Evropske komisije ovog maja je u velikoj meri podstaknuta Bregzitom. Britanski referendum o napuštanju EU održan je nekoliko sedmica nakon što su, po ovom pitanju, protiv Francuske i Nemačke pokrenute prekršajne ​​procedure, a što je bio poziv na buđenje briselskim institucijama koje su se borile da spreče bilo kakve stvarne ili pak opažene izvore britanskog nezadovoljstva Evropskom unijom. Jedno od tih pitanja bila je imigracija, a drugo se ticalo konkurentnosti istočnoevropskih radnika na navodno jedinstvenom evropskom tržištu rada.

Suočena sa sve većim anti-evropskim raspoloženjem u Francuskoj i Nemačkoj, Evropska komisija je požurila da ublaži sve glasine o „Fregzitu“ tako što je Makronu predala snažno oružje protiv svojih protivnika na predsedničkim izborima 2017. godine. Umesto borbe protiv odredbi u takozvanom „Makronovom zakonu“ (Loi Macron), čija je administracija uvela niz mera koje se mogu smatrati suprotnima slovu i duhu jedinstvenog tržišta, Evropska komisija je odlučila da ih prihvati – samo nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u Francuskoj (što je prilično zgodan detalj). Upravo je taj zakon obezbedio Makronu dobre početne pozicije za buduće razgovore o socijalnom dampingu tokom svoje predizborne kampanje, kao i rani trijumf kao novoizabranog predsednika.

Ovakav razvoj događaja nije na istoku Evropske unije dočekan s oduševljenjem. Trenutno, manje ili više liberalna pravila jedinstvenog EU tržišta omogućila su da se BDP Rumunije po glavi stanovnika poveća za više od 60% od 2006. godine, dok je Češka Republika već bogatija od Portugala. Većina istočnoevropskih vlada smatra uvredljivom svaku meru koja sprečava ovaj proces njihovog „hvatanja kopče“ sa zapadnim EU članicama. I dok politike poput Mobilnog paketa 1 mogu pomoći u smirivanju strasti građana zapadnih zemalja Evropske unije, građane na njenom Istoku ovaj paket sve primorava da pokažu svojevrsno antievropsko raspoloženje.

Tokom protekle decenije, sve bogatije zemlje su sve glasnije i češće potezale priču o nižim porezima i platama u novim državama članicama, okrivljavanim za svojevrsno dampingovanje standarda socijalne politike građana na zapadu EU. Vlade novih EU država članica strahuju da će novi niz zakonodavnih predloga o pitanjima kao što su poreska harmonizacija i minimalna plata, koji bi se u teoriji mogli činiti dobrim, slediti regulativu propisanu Paketom mobilnosti 1, gušeći time njihov potencijal rasta i proizvodeći još jedan talas emigracija kvalifikovanih radnika.

 

Vox Europ (izvorni link: Capital, Bucharest)

Zašto je Kina uverena da može pobediti Trampa u trgovinskom ratu


Uvezena soja u luci u Nantongu, Kina. Najnovije kineske tarife imale su za cilj da upozore da će američki proizvođači i potrošači platiti cenu Trampovog trgovinskog rata (Chinatopix via Associated Press)

Ovo je aprilski članak Njujork tajmsa koji se pojavio u naknadno priređenoj, majskoj verziji

PEKING – Kineski lideri su krajnje uvereni da mogu da pobede u trgovinskom ratu protiv američkog predsednika Trampa.

Kineski državni mediji prikazali su Trampa kao bezobzirnog zlostavljača čija je namera da podrije globalni trgovinski sistem, dok je kineska vlada predstavljena kao pravedni izdanak slobodne globalne trgovine. Kineski lider, Si Đinping, iskoristio je protivljenje da bi pojačao poruku Komunističke partije da su Sjedinjene Države odlučne da zaustave uspon Kine – ali da to više nisu u stanju. Kina je već prejaka, a njena ekonomija prevelika da bi bila suzbijena.

“Kina se ne plaši trgovinskog rata”, izjavio je na konferenciji za novinare potpredsednik finansija Žu Guangđao kako bi razgovarao o mogućim protimerama. Više nego jednom, on je navodio istoriju “nove Kine” – koja je počela svoj izvanredni ekonomski oporavak pre četiri decenije – kao dokaz da “nikada neće podleći spoljnom pritisku”.

Ono što u ovakvim vestima nedostaje jesu kontroverzne metode koje je Kina usvojila kako bi istisnula strane kompanije sa ključnih tehnoloških tržišta – i činjenicu da je, u trezvenoj ekonomskoj, Kina možda ranjivija na trgovinski rat nego što njeni zvaničnici to priznaju.

Izvoz čini veliki deo kineskog ekonomskog rasta. Pošto Sjedinjene Države toliko kupuju od Kine, Vašington ima mnogo više načina da negativno utiče na kineske proizvođače. Nasuprot tome, carinske kontra-tarife, koje je u znak odmazde Peking predložio već pokrivaju više od jedne trećine onoga što Kina kupuje od Sjedinjenih Država, ostavljajući manje mogućnosti za uzvratni udarac.

U političkoj sferi, međutim, gospodin Si uživa u prednostima koje mu mogu omogućiti da se nosi sa ekonomskim padovima daleko bolje nego što je to u stanju gospodin Tramp. Njegov autoritarni stav prema medijima i ljudima iz stranke kojoj pripada znači da ima malo prostora za kritiku njegove politike, čak i kada se mora suočiti sa žalbama američkih kompanija i potrošača pre važnih srednjoročnih (midterm) izbora u novembru.

Kineska vlada takođe ima mnogo veću kontrolu nad ekonomijom, što joj dozvoljava da zaštiti javnost od smanjenja broja radnih mesta ili zatvaranja fabrika – tako što će narediti bankama da podrže industrije koje najviše pate od američkih tarifa. Kina je u stanju da zada veći broj bolnih udaraca u ovom trgovinskom ratu jer je u stanju i da toleriše višegodišnje minuse nekih državnih kompanija koje dominiraju glavnim sektorima njene ekonomije. Jer – strateška važnost tih kompanija pokriva ove gubitke, stav je i procena Kine.

“Moj utisak je da u Vašingtonu prisutan preuveličani osećaj koliko bolne mogu biti ove tarife” u Kini, rekao je Arthur R. Kroeber, izvršni direktor Gavekal Dragonomics, istraživačke kompanije u Pekingu.

Visoko centralizovana vlada pod predsednikom Sijem Đinpingom i sveprisutna državna kontrola nad medijima mogli bi omogućiti da Kina izdrži ekonomske šokove nastalih trgovinskim ratom.

U najgorem slučaju, procenjuje on, akcije SAD mogle bi smanjiti jednu desetinu ekonomskog rasta Kine – što je jedva dovoljno da izazove drastičnu promenu u politici, s obzirom na ogromne koristi koje kineski lideri vide u svom modelu državne ekonomije, na koji se ova zemlja oslanja poslednjih decenija.

Istovremeno, izgleda da kineski zvaničnici veruju kako mogu da iskoriste ono što smatraju da su ranjive tačke u američkom političkom sistemu.

“Poljoprivredni sektor SAD-a je prilično uticajan u Kongresu”, rekao je Vang Jong, profesor ekonomije na Univerzitetu u Pekingu, objašnjavajući zašto je Kina targetovala poljoprivredne proizvode kao što je soja kao proizvod podložan uzvratnim, ‘carinskim stopama odmazde’. “Kina želi da američki domaći politički sistem obavi taj posao *umesto nje(.”

Nekoliko sati nakon što je Kina u aprilu dala zvaničnu izjavu povodom trgovinskog sukoba, pripadnici aktuelne administracije su nastojali da primire strahove od eskalacije sukoba, sugerišući da oni možda neće pokrenuti plan o nametanju carine na 50 milijardi dolara u kineskim dobrima.

Međutim, Tramp je tada rekao da će razmotriti mogućnost prikupljanja i dodatnih 100 milijardi dolara carinskih dažbina na kinesku robu kao odgovor na “nepoštenu odmazdu”. U izjavi je rekao: “Umesto da popravi svoje neprikladno ponašanje, Kina je odlučila da našteti našim farmerima i proizvođačima.”

Žu, kineski potpredsednik za finansije, zahvalio se američkim uzgajivačima soje i njihovom krovnom udruženju jer su se decidno izjasnili da se protive planu Trampove administracije.

Pored soje, Kina je zapretila povraćajem carina na američke automobile, hemikalije i druge proizvode. 106 vrsta robe, od kojih su brojne bile proizvedene u delovima SAD koji su podržavali Trampa, odabrane su da pošalju upozorenje da će američki radnici i potrošači trpeti ukoliko se ispostavi da će ovaj zastoj biti na duge staze.

“Ako neko želi da se bori (protiv Trampovih taksi) tamo (u SAD), mi ćemo biti uz njega”, rekao je Žu, manje-više naglašavajući uslove za američku predaju: uklanjanje jednostranih tarifa i rešavanje svih žalbi kroz mehanizme koje ima Svetska trgovinska organizacija (STO). “Ako (SAD) želi da pregovara, vrata su joj otvorena.”

Globalno, kineska strategija je bila da izoluje Sjedinjene Države, razdvajajući je od saveznika u Evropi i Aziji, koji inače dele američku zabrinutost zbog teško pokretljive i „čvrstorukaške“ trgovinske politike Kine, čiji je cilj, misle oni, zaštita ključnih tržišta i sticanje tehnologija koje su u posedu stranih firmi.

Fordovi automobili u auto-radnji u Šangaju. Američka vozila mogla bi se suočiti i sa novim, dodatnim tarifama Aly Song/Reuters

Foto: Fordovi automobili u automobilskoj trgovini u Šangaju u četvrtak. Američki automobili mogli bi se suočiti i sa novim tarifama. CreditAli Song / Reuters

Kroeber je rekao da će ujedinjeni front protiv Kine biti efikasniji od samih američkih tarifa, ali do sadaTramp nije uspeo da ga izgradi.

Umesto toga, Si je u velikoj meri uspeo da zauzme visoku moralnu poziciju na svetskoj sceni, projektujući Kinu kao trezvenog partnera u svim međunarodnim sporazumima, i to po raznim o pitanjima – od globalne trgovine do klimatskih promena – dakle, u svim pitanjima od kojih je sam Tramp zazirao.

“Američka strana je spremna da pokrene trgovinski rat za  koji bi joj izgovor bio i najmanja sitnica”, napisao je vodeći list stranke, Narodni dnevnik, u žestokom uvodniku, osuđujući Trampove tarife kao “trend koji ide potpuno pogrešnim smerom u odnosu na ekonomsku globalizaciju planete”.

“On danas cilja na Kinu, a sutra može biti usmeren na druge zemlje”, navodi se u saopštenju.

Kineska komunistička partija je, takođe, iskoristila trgovinski spor kao još jedan dokaz da Sjedinjene Države namerno potkopavaju uspon Kine kao globalne sile, centralnog narativa kojim se opravdavaju postupci KPK i gospodina Sija.

U decembru su državni mediji takođe istakli novu strategiju nacionalne bezbednosti koju je obelodanila Trampova administracija, koja je izjavila da je Kina “pokušala da istisne Sjedinjene Države u Indo-Pacifičkom regionu, proširujući doseg njenog državnog ekonomskog modela, i preuređujući region u svoju korist. “

Dokument je ukazao na dvopartijski pomak u stavu Vašingtona prema Kini nakon decenija ekonomske saradnje i koncesija. KPK tvrdi da Sjedinjene Države tek sada izazivaju Kinu, jer strahuju da će izgubiti svoje privilegovano mesto u svetskom poretku.

“Najnovije američke mere protiv Kine su u nekom smislu s osećajem suzdržanosti i obuzdavanja, koji su navodno uobičajeni među američkim političarima”, rečeno je u uvodniku kineskog dnevnog lista Global Times. “Oni su, međutim, prevideli činjenicu da je Kina prerasla u još jedan ekonomski centar sveta.”

U nastavku je konstatovano da je kinesko tržište sada “ni manje a ni više privlačno” od američkog – možda zvuči preterano ali ne toliko preuveličano koliko bi bilo do pre deset godina. A to čini ovu zemlju opasnijim protivnikom nego što je gospodin Tramp mogao očekivati.

“Rušenje Kine”, napisala je urednica ovog kineskog dnevnika, “značilo bi bitku koja bi po Sjedinjene Države bila nezamislivo okrutna.”

Steven Lee Myers, New York Times

Pšenična super sila


Kako je Rusija postala pšenična super sila i da li je realno da joj izvoz hrane postane važniji od izvoza nafte?

Barak Obama je opisivao Rusiju kao zemlju koja ne proizvodi bilo šta vredno kupovine i čija je privreda manja od italijanske. Ovaj omalovažavajući opis je deo klišea po kojem najveća zemlja sveta ostatku čovečanstva pored sirovina i energenata nudi samo još oružje. A nakon aneksije Krima 2014. godine, stanje joj otežavaju još i sankcije zapadnih zemalja i sabotiranje izvoza nafte i gasa. Rusija je na to odgovorila zabranom uvoza njihovih prehrambenih i nekih drugih proizvoda, strateškim okretanjem Kini i drugim, naročito azijskim tržištima, kao i jačanjem upliva na svetsku energetiku paktiranjem sa OPEK-om. Na unutrašnjem planu, prioritet je dat razvoju visokih tehnologija i dostizanju poljoprivredne samodovoljnosti.

U ovom geostrateškom nadgornjavanju poljoprivreda je bila najmanje u fokusu, pa je mnoge zatekla Putinova trijumfalna objava kako je agrarni izvoz 2017. godine dostigao 28,8 milijardi dolara i za trećinu nadmašio sve veći izvoz naoružanja. Od tada se ne dovodi u pitanje da li će Rusija 2020. postati prehrambeno samodovoljna, jer će vrednost izvoza premašiti uvoz agroindustrijskog sektora, nego da li će produkcijom i izvozom hrane postati onoliko nezaobilazan svetski igrač koliko je to u oblasti nafte. Za sada, izvoz hrane i dalje ima jednocifreno procentualno učešće u ukupnom izvozu zemlje, mada je planirano da 2024. njegova vrednost skoči na 45 milijardi dolara.

Ispostavlja se da je ova zemlja više od stereotipa o nepreglednim, zamrznutim divljinama Sibira i da u Kazanjskoj i drugim oblastima raspolaže ogromnim površinama obradivog zemljišta izloženog sve blažim klimatskim uslovima. Tačnije, sa 123 miliona hektara, što je više nego što ima cela Evropa i manje samo od površina u SAD i Indiji. Od toga je 45 miliona hektara pod žitaricama, a procenjuje se da one mogu brzo da se uvećaju za dodatnih 10 miliona hektara.

Odgovor na pitanje: zašto zemlja od 140 miliona ljudi namerena da povrati status supersile tek sada otkriva potencijale poljoprivrede – nije lak. Deo krivice leži u dugogodišnjem nasleđu marksističkih predrasuda prema seljaštvu koje su vodile nesrećnim eksperimentima sa sovhozima, kolhozima i prinudnim otkupom, što je dovodilo do masovne gladi. Za razliku od carske Rusije koja je bila izvoznik žita, SSSR je početkom 1980-ih spao na godišnji uvoz 30 miliona tona, pretežno iz SAD. A kada se on raspao, Rusija je uvidela da se previše oslanjala na poljoprivredne kapacitete Ukrajine, Belorusije i drugih republika. Sledile su haotična tranzicija i privatizacija, kada je 56 miliona hektara zaraslo u korov. Iako je sa novim vekom počela stabilizacija prilika, okolnosti su nametnule prioritetni oporavak sektora nafte, gasa i drugih sirovina za kojima je vapila pregrejana svetska privreda.

Povećanje standarda i nova srednja klasa od tada utiču na rast unutrašnjeg tržišta prehrane i menjanje strukture potrošnje na koje domaća ponuda ne može da odgovori, pa se oko 40% potreba zadovoljavalo uvozom. Podsticanje poljoprivrede krenulo je od 2005, a ubrzano je uvoznim ograničenjima 2014. koja su pogodila dotadašnje najveće inostrane dobavljače, a dale šansu zemljama koje se nisu pridružile sankcijama, poput Srbije, kao i domaćim preduzetnicima. Istovremeno, država sredstvima merenim milijardama dolara sistematično podstiče agrar subvencionisanjem namenskih kredita, povlašćenim tarifama prevoza i drugim podsticajima. Vrše se i zamašne revitalizacije i proširenja lučkih kapaciteta, železničke mreže, skladišnog prostora i ostale logističke i infrastrukturne mreže. Posrećilo se i nekoliko rodnih godina, dok su suše i druge vremenske neprilike desetkovale žitnice Severne Amerike i Evrope.

Ruski agrar je tokom pet godina povećao proizvodnju za 20%, najviše ekspanzijom proizvodnje žitarica čiji je rekordni rod 2017. dostigao 135,4 miliona tona. Pšenice je bilo 85 miliona tona, od čega je čak 52 miliona izveženo, što je i dalje manje od zacrtanog izvoznog cilja od 80 miliona tona. Ali i ovo je bilo dovoljno da Rusija zauzme 22% globalnog tržišta pšenice i približi se iznosu od 27% kolika je zbirna vrednost izvoza SAD i EU. Zapadne konkurente posebno iritira potiskivanje sa tradicionalnih tržišta Egipta (najveći svetski uvoznik sa 12 miliona tona godišnje) i drugih severnoafričkih i bliskoistočnih zemalja. Agroindustrijski sektor postao je zamajac ruske privrede, čiji su sadašnji glavni aduti još uvek riba, suncokret, šećerna repa, krompir, mleko i piletina. Raste i proizvodnja voća i povrća, drugih vrsta mesa i prerađevina, iako se tu tek najavljuju pravi prodori. A među ambicijama je i podmirivanje 1/4 svetskih potreba za organskim i GMO netretiranim proizvodima.

Donekle je apsurd što ruski energenti uveliko doprinose globalnom zagrevanju, a da je Rusija među retkim zemljama gde to neće imati samo negativne efekte. Pored otvaranja novih plovnih puteva u području Arktika, procenjuje se da će u narednim decenijama za poljoprivredu postati pogodna ogromna područja južnog Sibira koja su na dohvat najmnogoljudnijim azijskim tržištima. Nobelovac Rikardo Valentini savetovao je Rusiji da već sada krene sa planiranjem i izgradnjom odgovarajuće infrastrukture. Da se pritom računa na strateška partnerstva i zajednička ulaganja pokazuje kinesko-ruska kompanija „Zoje Resourses Investment“ koja se sa 100.000 krava muzara i koncesijom na stotinama hiljada hektara zemljišta u području Zabajkalja smatra najvećom farmom na svetu. Iako je zakonom iz 2005. ukinuto ranije pravo stranaca da poseduju zemljiše, oni ga mogu koristiti u vidu višegodišnjih koncesija, dok je zabrana GMO proizvoda uvedena 2016. godine.

Uz poboljašanje opštih uslova poslovanja, na delu se ponovo pokazala umešnost ruske države da strateški isplanira i finansijski podrži velike proizvodne i logističke lance. Međutim, i ovaj put je to išlo pod ruku sa uspostavljanjem dominacije uskog kruga krupnih kapitalista bliskih sa vlašću i njihovim lavovskim učešćem u korišćenju podsticaja. Tamošnje komercijalno poljoprivredno preduzeće raspolaže prosečno sa 5-6.000 hektara, dvadeset puta više od proseka EU, a pet najvećih kompanija gazduje petinom obradivog zemljišta. Suvlasnik jednog od njih doskora je bio ministar poljoprivrede. Ovi diversifikovani giganti koriste najnapredniju tehnologiju, neretko angažuju vrhunske zapadne menadžere, a kao pikanterija neka posluži da su uvoženi i pravi američki kauboji, sa sve prilagođenim rodeo nadmetanjima! Iako je savremena poljoprivreda nezamisliva bez sličnih konglomerata, za dugoročnu živost i raznovrsnost tržišta, podizanje kvaliteta proizvoda i inovativnost neophodno je istovremeno jačanje što više malih i srednjih preduzetnika i konkurencije koju oni donose.

Njihov broj je nesumnjivo u povećanju, ali je reč o procesima koji zahtevaju više vremena, dodatno i pristupačnije podsticanje, posebno kada u mnogim segmentima nedostaju iskustvo i tradicija proizvodnje. Do tada, dežurni kritičari ruskih dostignuća mogu da primete da se ni ovo mnogo ne razlikuje od karakterističnog izvoza sirovina ili proizvoda najnižeg nivoa prerade i da je daleko ne samo Amerika koja izvozi hrane za oko 80 milijardi dolara, već i omalena Holandija. Objektivnost ovih primedbi donekle dovodi u sumnju činjenica da se one retko daju privredama Brazila, Australije ili Južne Afrike, kod kojih je možda još izraženiji rast zasnovan na sličnoj izvoznoj strukturi.

Vreme će pokazati ko je u pravu, ali ako je suditi po trendovima reklo bi se da je našim izvoznicima jabuka i ostalog voća bolje da se što pre sa Rusije prebace na alternativna tržišta. Možda baš Azije, pre nego što Rusija stigne i tamo.

 

Vladan Žarković, ekonomista 

Peščanik.net, 08.05.2019.

Kineski odgovor Trampu: veće carine na američku robu i usluge


Ovaj potez ukazuje da je Peking odlučan da zaštiti svoje interese, što su njena legitimna prava, kažu stručnjaci.

Kina je kasno u ponedeljak 13. maja saopštila da će povećati carine na glavni deo od 60 milijardi dolara uvoza iz SAD-a, primenjujući tri kategorije carinskih stopa u rasponu od 10 do 25 posto.

Za ostatak američkog uvoza, stopa carine ostaje na pet procenata, navodi se u saopštenju Komisije za carinsku tarifu kineskog Državnog saveta.

Tarife će pogoditi oko 5.000 proizvoda, kao što su hrana, hemikalije i auto-delovi, a treba da stupe na snagu 1. juna, saopštila je komisija.

U odvojenoj izjavi od ponedeljka, komisija je saopštila da će biti otvorena za zahteve za izuzeće od tarifa na jedan deo kvalifikovanog američkog uvoza.

Ovo je najnoviji odgovor Kine na dodatne američke tarife na 200 milijardi dolara kineske robe, koje su sprovedene u petak ujutro (10. maja).

Taj potez u potpunosti pokazuje čvrstu odlučnost Pekinga da brani svoje globalnim regulativama priznate interese i legitimna prava u međunarodnoj trgovini i ekonomskoj saradnji, smatraju analitičari.

Sjedinjene Američke Države su potpuno ignorisale činjenicu da je Kina voljna da reši trgovinska i ekonomska pitanja kroz zvanične razgovore na visokom nivou i obećala da će dodatno proširiti pristup tržištu za globalne kompanije, rekao je Lijang Ming, viši istraživač na Kineskoj akademiji za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju.

Kina je naglasila da SAD ne bi trebalo da koriste tarifni metod. Ova mera ne ide u korist samo Kini; to je racionalan izbor koji bi bilo koja zemlja napravila kada bi se suočila s nerazumnim zahtevima u trgovini, rekao je Dong Jan, direktor međunarodne kancelarije za trgovinu pri Institutu za svetsku ekonomiju i politiku Kineske akademije društvenih nauka.

Ako eskalacija bilateralnog trgovinskog spora ne bude tek neka „kratka zaobilaznica“ pre no što se pre ili kasnije postigne dogovor – onda će se ekonomski učinak za potrošače u Kini i SAD-u, kao i drugim delovima sveta, pokazati kao prilično skupa varijanta, rekao je Čen Venling, glavni ekonomista u Kineskom centru za međunarodnu trgovinu.

Bilo da kupuju gotove proizvode ili robu proizvedenu od sirovina i komponenti – tarife i dalje postoje, rekao je Čen.

Eskalacija trgovinskog sukoba će robu proizvedenu u obe zemlje učiniti manje konkurentnom, a uzrokovaće i velike gubitke radnih mesta, rekao je Čen.

Vej Đjanguo, bivši zamenik ministra trgovine, izjavio je da će se ekonomski konflikti i trgovinske nesuglasice između Kine i Sjedinjenih Država, koje privlače globalnu pažnju, povremeno odvijati u budućnosti, i stoga bi ovu njegovu izjavu trebalo prihvatiti racionalno – i za nju se blagovremeno pripremiti.

Chen Jia, Zhong Nan, China Daily | Updated: 2019-05-14 02:45

Da li će Kina biti nova supersila br.1?


U proteklih petnaestak godina nesumnjivo da je najinteresantnije geopolitičko pitanje  ono koje se tiče, naravno – Kine. Ovaj poprilično “amerikanizovani” pogled i perspektiva sa portala The Perspective mogu nam koristiti za bliži uvid u stavove i sudove uvrežene u nekim delovima američke javnosti.

Istina je da Kina čini velike korake ka globalizaciji, sa naglim razvojem tehnologije i privrede. Ipak, izgleda da njen svetski položaj i problemi vezani za domaća pitanja ukazuju na to da ona još uvek nije spremna za dominaciju u svetu. Nameće se pitanje, naime, da li biste se opkladili da će Kina biti sledeća supersila na svetu?

Nekoliko zapažanja idu u prilog ali i protiv ove teze.

Supersila je definisana kao zemlja koja ima globalni uticaj na druge u kulturnim, tehnološkim, vojnim i političkim sferama, a Kina se danas pojavljuje kao snažan kandidat za tu poziciju. Dok su Sjedinjene Države decenijama bile svetska supersila, eskalacija političkih tenzija između Sjedinjenih Država i Kine a posebno opet aktuelizovanog trgovinskog rata i nedavnih krivičnih prijava protiv kineske kompanije Huavej navodi mnoge da se zapitaju: da li će Kina moći da izraste u narednu supersilu.

Evo tri argumenta koji sugerišu da Kina postaje sledeća svetska supersila, kao i tri argumenta protiv ove tvrdnje.

Teza: Kina će zameniti Sjedinjene države kao supersilu

01. Kina prihvata globalizaciju

Retko da ćete se u Americi danas dohvatiti neke „stvarčice“ a da na etiketi nije istaknuta etiketa “Made in China”. To je zato što je Kina najveća izvozno-trgovinska zemlja, koja je 2017. godine u Sjedinjene Američke Države izvezla robu vrednu 430,3 milijardi dolara. Zapravo, Amerika je glavni trgovinski partner Kine jer američki proizvodi i usluge čine 19% njenog ukupnog uvoza na godišnjem nivou. Kina je, takođe, preduzela odlučne mere za uspostavljanjem snažnih veza na globalnom nivou, pokušavajući da učvrsti i odnose sa nekom od nekadašnjih američkih saveznica. Ona, takođe, vodi efikasnu igru u sferi globalnih odnosa s javnošću, i u svetskim medijima odavno slovi za globalna svetsku silu. Kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” (Belt-Road Initiative, BRI) nastoji da stimuliše ekonomski rast širom Azije ulaganjem milijardi dolara u izgradnju ambiciozno planirane infrastrukture koja bi  povezivala Kinu sa ostatkom sveta.

Pored toga, Kina je veliki investitor u SAD, u kojoj poseduje preko bilion dolara (hiljadu milijardi dolara) američkog duga, (što je oko 5%), a već duže vremena rado i efikasno sarađuje sa perspektivnim američkim startap firmama. Činjenica je da predsednik Tramp – samo godinu dana nakon što se povukao iz TPP-a (Trans-pacifičkog partnerstva), stavljajući tada svoju zemlju na ivicu trgovinskog rata  – sada smatra da se ovom partnerstvu treba ponovo pridružiti. Ovo su ujedno i dva dovoljno kontradiktorna-suprotna stava, način promišljanja inače prepoznatljiv za jednog Trampa: Povratak u TPP (čemu uopšte prethodni izlazak iz partnerstva?) uz stav da Kina predstavlja “stratešku pretnju” po Sjedinjene Države.

02. Zapad želi u igru

Nije samo izvoz taj koji Kinu izdvaja od ostalih; Kina se može pohvaliti tržištem na kojem svaka zemlja Zapada pojedinačno želi što veći deo i učešće. Njen ekonomski rast je nadmašio sve druge zemlje u proseku od oko 10% godišnje; Sama veličina populacije (preko milijardu ljudi), u kombinaciji sa rastućom srednjom klasom, dala je zemlji kupovnu moć koja je bez premca. Shodno tome, nema te američke kompanije koja svesrdno ne stremi da „štrpne“ svoj deo tržišnog kolača ove zemlje. Facebook i Google su u više navrata pokušavali da uđu u Kinu, a svaki put su se obe ove kompanije upinjale da „naprave primerene promene“ svoje poslovne politike u nadi da će stvoriti nove proizvode i usluge kojima bi ušli u kinesku igru. Neki od najvećih holivudskih filmova su takođe prerađeni samo zbog moguće šanse da im Kina dozvoli ulaz na svoje tržište.

03. Tehnološki dominantna

Kina testira svoje pozicije u tehnološkoj dominaciji, što bi je još više kvalifikovalo za poziciju vrhunske supersile. Nekada na ne baš dobrom glasu po tome što je slovila za naciju koja”kopira i oponaša” druge, danas se može pohvaliti snažnim preduzetničkim duhom gotovo identičnom onome u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini. Tržište digitalnih plaćanja je 50 puta veće od američkog tržišta, a dve najveće internet kompanije – Alibaba Group i Tencent Holdings (čija je maloprodajna grana, Aliexpress, dolarska “zlatna koka” za e-trgovinu, plus besplatna dostava) – sada su lideri u onlajn gejmingu, društvenim medijima i e-trgovini. Od superlaganog drona vrhunske izrade i kvaliteta čiji je proizvođač Mavic Pro (koji kontroliše preko 70% komercijalnog tržišta dronovima), pa sve do bajk-šering industrije i all-inclusive aplikacije WeChat – na tehnološke inovacije iz Kine na koju je Zapad nekad gledao s poprilično skepticizma, danas se gleda s dužnim poštovanjem.

Slede tri argumenta protiv teze o Kini kao vodećoj velesili u bliskoj budućnosti: Neki glasovi u SAD, naime, tvrde da ova zemlja nije sazdana od onoga što bi neku zemlju činilo supersilom.

01. Intervencija vlade guši potencijal

Visoki ekonomski rast nije dovoljan da bi ovu zemlju izdigao do statusa supersile. Kako misle na Zapadu, kineskom finansijskom sistemu nedostaje kredibilitet jer je u velikoj meri nerazvijen i podložan mešanju vlade. Pored toga, finansijski sektor retko pruža investitorima konkretne, profitabilne prinose, uz to bivajući optužen za ograničavanje konkurencije. Uber je, recimo, propao u Kini nakon što su vladini preferencijali za državna preduzeća pružili kineskoj kompaniji Didi konkurentnu prednost. Iako je Kina obećala da će uskoro omogućiti više stranih investicija ne bi li se suprotstavile navedenim optužbama, nivo uključenosti države u ukupnu ekonomiju, navodno, izuzima Kinu iz utrke za svetsku supersilu br. 1.

02. Još uvek nedovoljna podrška sveta

Kini je potrebna globalna podrška da bi postala supersila, što joj nedostaje u trenutnoj političkoj klimi. Dokle god američko ministarstvo pravde optužuje kineski Huavej za pokušaj krađe poslovnih tajni od T-Mobilea i protivljenja američkim sankcijama protiv Irana, svet će biti oprezan u interakciji/saradnji s kineskim firmama.

Pored toga, uzmimo aktuelni “valutni rat”: deo američkog uspona do svetske dominacije bio je rezultat Sporazuma iz Breton Vudsa, konferencije održane 1944. godine na zalasku Drugog svetskog rata, tokom koje su se delegati iz celog sveta složili da će devizni kursevi imati svoju bazu odnosno „podlogu“ u zlatu, dok će američki dolar biti rezervna valuta. To je pre 75 godina učinilo dolar najvažnijom valutom u svetu, a kao rezultat toga Sjedinjene Države su postale svetska „zadužbina“ i osnovica za ekonomske stabilnosti. Kina, međutim, nema poverenja koje je svet ukazao Amerikancima nakon Drugog svetskog rata, o čemu svedoči činjenica da je Kina još uvek neodlučna da svoj juan kandiduje za svetsku rezervnu valutu; njena istrajna privrženost idealima koji se razlikuju od zapadnih će, po mišljenju Amerikanaca, u velikoj meri biti prepreka daljem približavanju Zapada.

03. Problemi kod kuće i globalne perspektive

Sadašnja kineska populacija od preko milijardu ljudi vrši veliki pritisak na njene prirodne resurse. Napori za suzbijanjem eksplozivnog priraštaja – kao što je politika jednog deteta, koja je prisutna već više od 30 godina – napokon su se izjalovili. Tto je rezultiralo starenjem stanovništva koje je pretežno muško. Veliki deo kineske omladine otišao je u inostranstvo u potrazi za drukčijim prilikama, dok kineska radna snaga nastavlja da se smanjuje.

Iako njihova srednja klasa može imati ubrzan rast, nejednakost dohodaka izvan velikih gradova rasprostranjena je u meri neuporedivoj s postojećim standardima. Dokle god se kineska demografija ne prilagodi ciljevima koji odražavaju jedno uravnoteženije društvo po starosnoj dobi, polu i društveno-ekonomskom statusu, njen uspon do statusa dominantne velesile verovatno neće biti izvodljiv.

The Perspective