Judora Velti: Iskrena i apolitična


Eudora Welty and the Segregated South | Hunter Museum of American Art

Ivana Rogar

Eudore Welty: Iskrena i apolitična

Njena je proza nekad ozbiljna, nekad komična, nekad je pisana dijalektom, a nekad standardnom varijantom, realistična je ili fantastična, no zajedničko joj je da se uglavnom bavi vidovima života u Mississippiju. Dakako, to i nije čudno ako uzmemo u obzir da je autorka onde provela većinu života: gotovo sve priče Eudore Welty imaju izvor u istom ruralnom predelu, plod su istog podneblja. Zaposlena kao reklamna agentica, Welty je proputovala Mississippi uzduž i popreko; na putovanjima je razgovarala s običnim ljudima, fotografisala ih i prikupljala priče iz svakodnevice. Taj je južnjački način života kojem je neposredno svedočila, kao i geografske karakteristike Mississippija, unela u priče. Kako sama kaže, putujući je spoznala da je Mississippi zapravo pretežno ruralan i to se odrazilo na njeno pripovedanje: veliki deo priča smestila je u seoski krajolik. Provincija, sačinjena od farmi, jezera, gradića, zaselaka, zemljanih puteva, poseduje snažnu atmosferu i, opipljiva, izbija iz redaka. Postojana je i nepokolebljiva, čvrsta kao da je ne bi mogli oduvati ni najjači uragani.

Weltyjini toponimi doista su poput samih likova. Naime, autorka je smatrala da za priču mora postaviti pozornicu na kojoj će se ona odvijati, to jest, mora oblikovati mesto radnje jer će se priča pomoću njega identifikovati. Mesto i njegovi običaji oblikuju likove, štaviše, u stalnoj su interakciji s njima. U igri mesta i likova sudeluju nasleđe, atmosfera, klima, folklor i povest, koji pomažu građenju složenih odnosa između likova kao i između likova i samog mesta. Na toj pozornici koju Welty pažljivo podiže mogu se zatim u nijansama izražavati svi oni osećaji o kojima želi govoriti: osećaji otuđenja, gubitka i privrženosti i ljubavi. Važno je napomenuti da je ljubav jedna od Weltyjinih temeljnih preokupacija u svim svojim verzijama: ljubav žene prema mužu, bake prema unuku, čoveka prema domu, pripovedača prema tekstu. Ljubav je, kako kaže, “središte svih priča, centar bilo kakve narativne strukture.” Okosnica Weltyjinih priča uvek je neki oblik privrženosti, bilo dobar ili nezdrav, kao i njene posledice.

Za Eudoru Welty obično kažu da nije dobila Nobelovu nagradu jer u pisanju nije bila politički angažovana. Nije poput Faulknera pisala o neizbrisivoj krivici belog čoveka za ropstvo, ni poput Hemingwaya o besmislu rata, ni kao Steinbeck o ekonomskoj krizi koja je bacila milione Amerikanaca u siromaštvo. Welty se zaista ne trudi da se bavi političkim pitanjima; štaviše, čini se da zazire od njih. Piše o poznatim temama: o moći zajednice i moći prošlosti kod oblikovanja života pojedinca, moći ljubavi i moći pamćenja i boli usamljenosti. Međutim, ako autor piše o nijansama ljudskih odnosa, teško može zaobići politiku: političko je usko vezano uz odnose i, kako nas je naučio postmodernizam, neslaganje politično/apolitično teško će funkcionisati čak i u svakodnevnom životu.

Weltyjina priča “Pištaljka” možda ne može parirati Plodovima gneva kao prikaz teškoća Južnjaka tokom Depresije, ali uspeva kroz nedostatak događaja da pruži uvid u beznađe koje je snašlo likove. Isto tako “A Worn Path”, priča o duhovnoj snazi jedne Afroamerikanke, nigde eksplicitno ne osuđuje položaj crnaca na američkom Jugu te se u toj misiji ne može i ne treba meriti s Faulknerovim Siđi, Mojsije. Međutim, Welty u priči stvara zaokruženu, slojevitu ličnost za koju je znala da postoji jednako kod diskriminisanih crnaca kao kod belaca. Pripovetka “The Burning” takođe indirektno pokazuje da je upravo Afroamerička robinja ta koja odnosi moralnu pobedu, jer smogne snagu i dostojanstvo da preživi beznadežnu situaciju, za razliku od kukavičkih likova njenih belih vlasnica. Weltyjino zadiranje u područje političkog očigledno je kad, poput Faulknera u Svetlosti u avgustu i Sherwooda Andersona u Winesburg, Ohio, piše o ograničenjima društva koje odbacuje neprilagođene i drukčije. Neprilagođeni su likovi obično fizički, mentalno ili emocionalno zakinuti te su u suprotnosti sa zajednicom pa se priče mogu gledati kao metafora opšte ksenofobije i zaziranja od Drugog: bolesnih, siromašnih, stanovnika drugih država i pripadnika druge rase. U slojevitom diskursu kakav je Weltyjin politička se pitanja, dakle, ipak “očešu” o likove i radnju, pa ustupaju mesto argumentima, zahtevima ili pritiscima određenih stanovišta.

Premda je napisala pet romana, od kojih je The Optimist’s Daughter (1972.) osvojio Pulitzerovu nagradu za pripovednu prozu i veliku naklonost kritike i čitalaca, Welty ostaje zapamćena prvenstveno prema kratkim pričama kojih je napisala više od četrdeset. U tim je pričama uočljivo da su pažljivo konstruisane, da se izuzetna važnost pridaje detaljima i nijansama, a da je rečenica formalno dovedena do savršenstva. I mada je Weltyjina rečenica delikatna poput porculanske šoljice, pripovedanje ni u jednom trenutku ne postaje izveštačeno ni pozersko. Dakako bi se pre moglo reći da ono deluje proživljeno, kao da je pripovedač osetio sve što je izneo pred sebe. Welty kaže da priče sastavlja iz rezervoara osećaja, iz sopstvenih reakcija na stvarne događaje, na odnose koji su joj oblikovali život, na ona iskustva u koja je uložila najviše snage. Možda joj je pisanje toliko uspešno jer je sama verovala da pisac treba biti “iskren”.


(Fotografije su prikaz “Delte Misisipija po Judori Velti”. Vizuelna, naturalistička pripovest o svetu u kojem je boravila – isključivo ih i jedino tako treba “čitati”. Priče su  foknerovski “fotografski isečci”, pa je u Veltijevoj uspešno spojeno literarno – koje nam dočarava vizuelno – i obratno. prim. prev)


ivana rogar, kartica1

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef


Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

8 najboljih opcija za uspešno poslovanje u Kini


Današnja Kina je za strane kompanije jedno od najzanimljivijih tržišta, sa neverovatnim nizom mogućnosti i prilika. Ovo nas podseća na Japan 90-ih, na jednoj drugoj skali, gde se dinamična ekonomija kombinuje sa rastućom srednjom klasom spremnom da „potroši plodove svog rada“.

Uporedo sa razvojem kineske ekonomije, savladavanje engleskog jezika postalo je neophodnost i uzus za sve starosne uzraste (iako su mahom mlade generacije te koje prvo žele da ga uče). Engleski je sada obavezan u svim kineskim školama (od devete godine života). Ovo je rezultiralo procvatom, recimo, engleske industrije širom kineskih gradova prvog ranga, a sada ovim trendom bivaju zahvaćeni i gradovi drugog i trećeg ranga.

Ne samo da građani Kine danas imaju više finansijske snage za potrošnju, već su i roditelji spremni da potroše dobar novac kako bi deci obezbedili uspeh. Roditelji su takođe svesni da obavezna nastava na engleskom nije dovoljna da bi ga njihovo dete tečno govorilo, što dovodi do razvoja sve većeg broja privatnih škola, kao i sve veće potražnje za profesorskim kadrom koji kineskim đacima predaje na svom maternjem jeziku.

Prezauzetost obavezama današnjih kineskih klinaca, uz opštu sklonost prema servisima koji se mogu koristiti internetom ili preko mobilnog uređaja – u kombinaciji sa nedostatkom nastavnog kadra i centara za obuku – sve je ovo podsticaj za rast „obrazovnog biznisa“ i tržišta učenja stranih jezika preko interneta, gde učenje jezika može, u nedostatku profesora „na terenu“ da nastavi svoj rast. Stručnjaci u ovoj godini očekuju rast od 20% godišnje i dostizanje obrta od 270 milijardi juana prihoda.

Ne samo što su časovi engleskog na internetu posao koji samo može imati dalji veliki rast već je na pomolu i novi trend: očekuje se da će 2020. doći do velikog buma u obukama putem interneta (STEM tj. „prirodnjačke“ discipline), sa oko 50 miliona roditelja koji će biti spremni da za svoje dete izdvoje finansijska sredstva za onlajn kurseve. Čas obično košta 200 juana ($30).

(Inače, Srbija je uveliko uspešna u ovoj poslovnoj niši, pa sasvim izvezno poznajete barem nekog ko kineskoj deci drži onlajn časove engleskog ili nekog drugog jezika; uz japanski i korejski, koji su tradicionalno, geografski i poslovno najomiljeniji među starijim generacijama, najviše se, pored engleskog, uče francuski, nemački, španski i talijanski – ovakav je trenutni redosled).

Onlajn obuka

Upravo rečeno, ne samo što svoj procvat ima mrežno učenje engleskog već i roditelji postaju zahtevniji u odnosu na obrazovanje svoje dece: upisati ih u najbolje škole, imati najbolje ocene, pohađati večernju nastavu… Naravno, sva su ova nastojanja da bi se njihovoj deci obezbedila što bolja budućnost u zemlji koja je blago rečeno, veoma konkurentna na svakom polju.

Tržište uvek ima odgovor na zahteve potrošača, a u ovom slučaju su onlajn kursevi ti koji odnose pobedu. Samo je u 2013. godini, prihod od internet tržišta obrazovanja u Kini dostigao 84 milijarde juana (10.7 milijardi evra) sa 19,9% u poređenju sa prethodnim godinama (izveštaj o internet-edukaciji „China Online Education Report – iResearch“)

3 glavne onlajn edukativne oblasti su osnovno obrazovanje, stručno usavršavanje i visoko obrazovanje, s tim da je rast poslednje navedene oblasti u blagom padu.

E-trgovina: uvozna hrana

Kineski standardi srednje klase evoluirali su ne samo kada je reč o obrazovanju već i kada se radi o zdravlju, uz značajnu ulogu koju ima hrana i promena obrasca u konzumaciji iste. Navike u ishrani se menjaju, kao i kupovne navike. Nakon godina koje su obeležavali skandali sa hranom, današnji potrošači traže kvalitetnu hranu i pridaju veliki značaj ugledu brenda koji kupuju. Ukratko, oni su spremni da za bolje opcije plate više. Na primer, 88% kineskih potrošača u gradovima prvog i drugog nivoa protive se aditivima u hrani.

Dva preovlađujuća trenda u navikama konzumiranja hrane

Promena u ishrani: ranije potpuno van radara i dometa, danas su mlečni proizvodi i grickalice proizvodi koji se najčešće kupuju – u čemu se izvesno ogleda uticaj zapada.

Kineski potrošači traže „zdravu hranu“, a uvozni brendovi često zvuče kao zdravija verzija kineskih brendova.

Povećanje potrošnje uvezenih proizvoda takođe je podstaknuto smanjenjem poreza tokom proteklih godina što je proizvode učinilo pristupačnijima, kao i da reputacija brenda i/ili zemlje ima veću vidljivost na mreži. Šezdeset odsto kineskih potrošača koji konzumiraju uvoznu hranu je kupuju putem interneta jer je to „komforna i brza opcija“, a uz to postoji mnogo više izbora i ponuda.

Brendiranje i ugled robne marke su Kinezima izuzetno važni, a u zemlje koje su im  najinteresantnije spadaju SAD, Japan i Francuska, poznate po kvalitetu svoje hrane.

Uvozna hrana takođe igra svojevrsnu društvenu ulogu i često se nudi kao poklon. Kupovina uvozne hrane može biti skupa i ne mogu je baš svi priuštiti, pa je to način da se neko impresionira.

Vredno je primetiti da Kinezi vole nove vrste hrane sa svih meridijana, kao i da 53% potrošača uživa da proba nešto što dosad nisu imali prilike.

Onlajn distribucija: Organski proizvodi

Još jedan trend u velikom zamahu je tržište organskom hranom. Tržište hrane organskog porekla kupcu obezbeđuje kvalitet. Malopre rečeno, naime, da kineski građani sve više vode brigu za svoje zdravlje i kvalitet hrane koju stavljaju u tanjir odražava se i kroz podatak da se sve češće okreću uvoznim (organskim) proizvodima.

Tržište organskom hranom u Kini je od 2007. do danas eksponencijalno raslo i trenutno predstavlja šest odsto ukupne potrošnje hrane, čineći je sada četvrtim potrošačem organskih proizvoda u svetu. Prema izveštaju globalnih tržišta za 2013. godinu („Izveštaj o razvoju organske industrije Kine“), blizu 10 miliona tona organske robe proizvedeno je u Kini, od čega je oko sedam miliona bilo namenjeno domaćem tržištu.

Očekuje se da će i potrošnja i proizvodnja rasti s organskom hranom koja će predstavljati tri odsto udela u tržišnom kolaču na domaćem tržištu hrane do 2020.

Stručnjaci za tržište taj rast pripisuju obrazovanijoj populaciji, koja posvećuje veću pažnju i brigu bezbednosti hrane i stabilnijoj finansijskoj situaciji.

Pored toga, kineski potrošači se masovno okreću kupovini putem interneta, tražeći informacije o robnim markama, što se može ilustrovati višestrukom uvećanju mrežnih platformi za isporuke, prisutnih u više od 200 kineskih gradova.

Nega dece: Uvozni proizvodi i usluge

Ako se građani Kine danas više brinu o obrazovanju svoje dece i hrani koju jedu, oni se takođe veoma brinu za negu dece. Što se tiče hrane, ugled kineske industrije dečje hrane je u jednom momentu bio poljuljan skandalima, koji su primoravali roditelje da se okrenu uvoznoj hrani, u cilju zdravstvene bezbednosti.

Ukoliko se pogledaju brojke, jasno je da ova industrija raste, sa stopom od 15% u 2018. godini, a usled odbacivanja „politike jednog deteta“ i stabilnijih prihoda očekuje se da će ova grana nastaviti svoj rast kako na Mreži tako i van nje. Prodaja uvezenih proizvoda za negu beba na Mreži je jedna od najpopularnijih stavki među kineskim onlajn kupcima, a trgovački internet-kanali sada predstavljaju 50% tržišne vrednosti proizvoda za majke i bebe.

Među stranim brendovima vlada izuzetno žestok rivalitet, a 10 do 20% potrošača smatra da je zemlja porekla presudni kriterijum za konverziju. Slično kao i hrana, kvalitet i reputacija su najvažniji faktor prilikom odlučivanja o kupovini.

Zdravstveni proizvodi i usluge

Možda zvuči iznenađujuće, ali  30% ukupne pretrage na trgovačkoj e-plaformi Baidu tiče se proizvoda vezanih za zdravlje.

Kinesko tržište zdravstvenim proizvodima i uslugama je potencijalni benefit za investitore. Postoje mogućnosti i prilike u prodaji proizvoda-usluga u ovom sektoru, koji su uvek podstaknuti boljem stanju u privredi i ekonomiji, kao i potražnjom za vrhunskom opremom. To može biti izazovno zbog brzog i učestalog menjanja zakona i propisa, ali je definitivno vredno ulaganja.

I dok većina medicinskih proizvoda u Kini potiče od lokalnih proizvođača, kineske bolnice i zdravstveni radnici više vole uvozne uređaje i opremu. To se naročito odnosi na kupovinu inovativnih i visokotehnoloških uređaja koji su nadmašili lokalni proizvod. Ovi trendovi dobijaju na zamahu uporedo sa starenjem stanovništva kao i naporima države koja teži ka praktičnim poboljšanjima kvaliteta medicinske nege.

Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, ovde je kvalitet apsolutno ključna komponenta. Kineski potrošači sada su u mogućnosti da plaćaju više za bolje zdravstvo, a BDP i dalje raste po godišnjoj stopi od sedam odsto. To ukazuje da na ovom tržištu neće biti usporavanja, jer Kinezi svesrdno prihvataju inostrane zdravstvene proizvode na nove i zanimljive načine. I zaista, i sam vicepremijer Li Kećjang rekao je da je zdravstvena industrija sada ušla u “neispitane vode”.

Putne agencije, putovanja i turizam

Uz bolji kvalitet potrepština kao što su hrana, zdravlje i obrazovanje, kineska srednja klasa željna je da što bolje utroši svoje slobodno vreme, tokom kojeg će trošiti svoj ne baš lako zarađeni novac. Šta je bolje od reči – otkrivanje novog? Putovanja ka novim destinacijama pristupačna su Kinezima već barem dve decenije.

Kineskom stanovništvu nikada nije bilo lakše da negde otputuje. Obim međunarodnih putovanja kineskih putnika porastao je sa 10 miliona u 2000. godini na gotovo 100 miliona u 2013. godini na 68 miliona 2016. godine, a očekuje se da će ova brojka do 2021. dostići 100 miliona.

Kineskim turizmom već dugo dominiraju turing-operateri, ali najnoviji trend pokazuje prelazak sa grupnog na turizam usmeren ka pojedincu, koji u proseku preferira da otputuje na egzotičnije destinacije poput Tajlanda, Kambodže, Filipina, Maroka ili Vijetnama. Oni ne samo što putuju na nove destinacije već nastavljaju da putuju i do njima već dobro poznatih i omiljenih destinacija poput Francuske, Sjedinjenih Država, Britanije, Južne Koreje i Japana.

Očekuje se da će 100 miliona Kineza putovati u inostranstvo do 2021. godine. Prema istraživanju sajtova za turističke rezervacije Hotels.com i Ipsos, kupovina više nije glavni razlog međunarodnih putovanja među kineskim turistima. Umesto toga, tu su ručavanje, razgledanje-posete i istraživanje lokalne kulture, koji postaju sve privlačniji.

Ova promena u turističkim trendovima je pravi „rudnik zlata“ za one koji drže turističke agencije. Industrija i biznisi još nisu usaglašeni sa tempom promena u ponašanju kineskog turiste i tu treba da „uhvate kopču“, a ovo je odlična prilika za razvoj jedinstvenih usluga i servisa.

Dizajnerska i odeća modnih brendova

Zbog svoje veličine, kinesko tržište modne odeće predstavlja veliku priliku za strane brendove. Dobro je imati na umu da je konkurencija veoma oštra, i da će za uspeh biti potrebno dobro isplanirana marketinška strategija.

Navedeni podaci Euromonitor-a pokazuju da je kinesko tržište odeće za odrasle u 2017. godini vredelo oko 457,8 milijardi juana (€58.3mlrd), uz povećanje od 5,2% u poređenju sa istim mesecom retrospektivno. Očekuje se da će tržišna vrednost do kraja 2019. godine dostići 1,592 milijarde renminbija (dvesta miliona evra).

Kinesko tržište ženskom odećom je u 2017. godini vredelo oko 923,2 milijarde renminbija (juana), što je plus od 5,7% u odnosu na prethodnu godinu, dok je tržište muškom odećom zabeležilo rast od 4,4% sa 534,6 milijardi renminbija (€68mlrd) u 2017. godini.

Tržište donjim rubljem je pokazalo najbrži rast, sa povećanjem od 7,8%. Očekuje se da će tržišna vrednost do 2021. dostići  gotovo hiljadu milijardi juana ili 140 milijardi evra (!!), što je plus od 6,5% godišnjeg rasta tekstilne industrije za muškarce).

Raste i potražnja za ograničenijim i jedinstvenim serijama proizvoda, pa ovaj trend pruža priliku dizajnerima odeće da svoj brend proširuju unutar ove tržišne niše. Takođe možemo videti sve veću potražnju za odećom visokog kvaliteta.

Drugi trend koji je vredan izlaska na kinesko tržište je potražnja za svakodnevnom odećom (casual wears). Ovo tržište je manje zasićeno i ima puno mogućnosti za one koji bi imali šta da ponude.

Uprkos usporavanju tržišta, internet-prodaja nastavlja svoj rast. Na B2C tržištu modnim brendovima, Tmall, JD.com i vip.com figuriraju kao glavne platforme. E-trgovina je idealan način poslovanja za bilo koji brend, i to iz nekoliko razloga: 1. ušteda troškova, 2. lako praćenje potrošačkih navika kupaca, i 3. jednostavan način „čišćenja“ skladišta od neprodatih zaliha.

Umesto zaključka

Kina je puna mogućnosti za strane brendove, uvozne proizvode i usluge na koje se gleda kao na vrhunske, dok je za kineske kupce kvalitet presudna stavka. Da bi inostrana firma uspela u Kini, ne samo da će morati da ima odličnu uslugu, već i da sebi (ponovo) stvori ime (kraće: da se na kineskom tržištu iznova dokazuje da je vrhunski brend). Za uspeh u Kini je od izuzetne važnosti brendiranje, koje je ogroman posao, ali, ukoliko uspe – rezultati će biti od koristi na duge staze.

MTC

Top 8 Businesses Opportunities in China

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma


Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Američko-kineski tehnološki kompromisi


NextBigFuture.com

Čini se da se Trampova administracija danas uveliko premišlja, upitavajući se pritom o “mudrosti” američkog uvođenja najnovijih tarifa u trgovinskom ratu koji su svojevoljno povele protiv Kine. Fajnenšel tajms donosi izjavu Džejmsa Politija, koji iz Vašingtona izveštava da Bela kuća razmatra ukidanje nameta na kineski uvoz od 112 milijardi dolara – uključujući monitore s ravnim ekranom – namete koji su prvog septembra uvedeni po stopi od 15 odsto.

Preko noći je Erik Šmit, bivši izvršni direktor Gugla pozvao SAD da ponovo razmisle o pitanjima nacionalne bezbednosti koji su neraskidivo utkani u poslovanje s Kinom. Šmit, koji predsedava Komisijom za nacionalnu bezbednost veštačke inteligencije je upozorio da će „Sjedinjene Države naštetiti sopstvenoj oblasti inovacija ukoliko se zabrani saradnja s kineskim istraživačima“.

Govoreći prilikom objavljivanja privremenog izveštaja ove Komisije koji je Kongres naložio povodom načina na koji Amerika treba da pristupi veštačkoj inteligenciji, Šmit je rekao da se Sjedinjene Države oslanjaju na kineske stručnjake za tehnologiju, i da bi trebalo da budu sigurni da su „ostali u igri“ u ovom istraživačkom lancu. „Jedna od stvari koju je komisija prilično pažljivo istražila je „kako stojimo danas u vezi Kini? A odgovor koji neki možda ne žele da čuju je da smo zavisni od kineskih istraživača i kineskih postdiplomaca“, rekao je Erik Šmit. „Raskid dosad uspostavljenih odnosa među ljudima bi štetilo Sjedinjenim Državama.“

axios.com

Ključni paragraf u izveštaju kaže: „Izazov sa kojim se suočavaju SAD je kako ponovo uskladiti elemente koji čine odnos između SAD i Kine u vezi visokih tehnologija, kako bi više pogodovali američkim interesima i očuvali američke prednosti, uzimajući u obzir realistične procene postupaka zvanične Kine.“

Čini se da je „realističan“ pridev koji je ovde varljive prirode. Koliko je, uopšte, ozbiljna pretnja špijunaže od strane kineskih istraživača u SAD-u i da li je ta pretnja zaista velika u tolikoj meri da bi Sjedinjene Države bile prinuđene na rizik od zaostajanja u ovom ključnom području tehnologije – tako što će potiskivati Kinu (taksama)? SAD su već odustale od liderstva u drugim oblastima kao što je 5G, gde su pokušale da iz svojih mreža isključe superiorne proizvode Huaveija, uz to obesmišljavajući značajne istraživačke napore koje kineski Futurewei Technologies Inc pravi na američkom tlu. Sjedinjene Države i Kina mogu mnogo da nauče jedna od druge, ali izgleda da su percipirani kompromisi trenutno „ipak malo previše“ za Trampovu Belu kuću.

 

Financial Times 

Pekinška liberalizacija poslovne regulative


Kineski potezi u jačanju stranih biznisa na svom tlu takođe pomažu kineskim kompanijama.

Peterson Institute for International Economics

Kina čini istorijske korake ka povećanju pristupa inostranom biznisu na lokalnim kineskim tržištima, što, po tvrdnjama nekih analitičara, povlači za sobom i one promene koje su potrebne kineskim kompanijama u sopstvenom razvoju kako bi postale globalni igrači.

„Za mene je ključna stvar u vezi sa najnovijim kineskim otvaranjem za strane kompanije ono odakle to otvaranje potiče: Kina teži da globalizuje svoje tržište, a ne nužno i da ga liberalizuje“, izjavila je Šantal Grinderslev (Chantal Grinderslev), partnerka u konsultantskoj firmi Z-Ben sa sedištem u Šangaju. Ona je dodala da će taj drukčiji sistem uticati na to da li će se i kako kompanije – u njenom slučaju, finansijske kompanije – odlučivati za širenje na kinesko tržište.

Najnovija nastojanja kineske vlade da stranim preduzećima olakša poslovanje na lokalu potiču od želje da kineske kompanije postanu globalni igrači.

Kina je prošlog meseca napravila pomak u realizaciji dugo očekivanih najava za uklanjanje limita stranog vlasništva u većini sektora finansijske industrije. Neke strane poslovne organizacije su u oktobru takođe izjavile kako su ohrabrene nacrtom pravila za sprovođenje novog kineskog zakona o stranim ulaganjima, koji stupa na snagu 1. januara 2020.

Iako su ovi potezi usledili mahom zbog trgovinskog pritiska SAD, neki analitičari ističu kako takve promene pomažu Kini u postizanju sopstvenih razvojnih ciljeva, što se možda ne mora uklapati sa vizijom brojnih inostranih kompanija, naime, o jednom sistemu koji je više tržišno orijentisan (uzgred, postoje i ozbiljne “insajderske analize” ne malog broja stručnjaka u samoj Kini, koji tvrde da je trgovinski zastoj sa SAD samo dodatno ubrzao suštinske reforme koje je Kina u svakom slučaju imala u svojoj agendi. Tramp je u ovom trenutku, po njima, samo odličan izgovor za ono što je trebalo da usledi i bez njegovih nametnutih tarifa; otvaranje domaćeg tržišta za strane biznise, banke i finansijski sektor bili su neminovnost koja ionako sledi u dugoročnoj strategiji “azijskog tigra”).

Takođe postoje ograničenja u obimu inostranog poslovanja na kineskom tržištu, sada kada je ova azijska zemlja prerasla u drugu najveću svetsku ekonomiju. Što se tiče trgovine, tehnologije i kapitala, svet je između 2000. i 2017 povećao svoju izloženost Kini, dok je azijski industrijski gigant od 2007. godine do danas smanjivao svoju izloženost ostatku sveta, navodi se u letošnjem izveštaju Mekinsijevog globalnog instituta.

Strane banke i dalje su zastupljene sa manje od dva odsto kineskog tržišta, uprkos tome što su u Kini imale priliku da posluju duže od jedne decenije, ukazali su analitičari.

Lester Ros, predsedavajući političkog odbora Američke privredne komore u Kini je izrazio očekivanja da bi „strane kompanije verovatno mogle da pridobiju između 10% i 20% kineskog tržišta, ali je već upitno da li bi kompanije mogle osvojiti nešto mnogo više od toga“.

U međuvremenu, ulazak stranih finansijskih institucija mogao bi pomoći pojedincima iz Kine i kompanijama da zadobiju bolji pristup na svetska tržišta, rekao je Ros, koji je i partner u advokatskoj firmi Wilmer-Hale. On je, na primer, primetio da “Postojeće slabosti kineskih regulatornih sistema štete ambicijama kineskih finansijskih institucija u Sjedinjenim Državama.”

Kinezi, takođe, žele bolju zaštitu patentnih prava

Ilustracija: Pinterest

Druga oblast u kojoj Kina reaguje na žalbe stranih kompanija je zaštita intelektualne svojine (IP, intellectual property).

„Jedan od razloga za tu promenu je taj što kineske kompanije počinju da nabavljaju-kupuju i svetske brendove,“ rekao je Endrju Mekginti (Andrew McGinty), partner u advokatskoj firmi Hogan Lovells iz Hong Konga.

Kina bi još uvek mogla učiniti više da pokaže koliko je ozbiljna u zaštiti intelektualne svojine, rekao je Mekginti. On je, međutim, primetio napore u pravcu promena i kroz klauzulu pridodatu nacrtu uredbe koja je u sklopu novog zakona o stranim ulaganjima, kojom se zahteva uklanjanje poslovnih tajni kada službenici razmenjuju dokumente interno.

Zakon o stranim ulaganjima usvojen je u martu  2019. i ima za cilj da poboljša zaštitu intelektualne svojine, spreči prinudni transfer tehnologija i stavi inostrane kompanije u izjednačen položaj sa lokalnim igračima.

“Ovo je verovatno najveći skok u otvaranju otkako su u Kini dozvoljene strane investicije (otprilike 1980-ih)”, rekao je Mekginti.

Nakon što je Komunistička partija Kine preuzela kontrolu nad zemljom 1949. godine, ekonomija je bila u suštini zatvorena za strance do 1978. godine, kada je bivši kineski lider Deng Sjaoping krenuo u restrukturiranje zemlje, poznato u lokalnim okvirima i kao “reforma i otvaranje”. Obim kineskog međunarodnog biznisa se takođe povećao kako se zemlja pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine, uprkos kritikama da Peking presporo sledi preuzete obaveze o smanjenju državne kontrole nad privredom i tržištem.

Ilustracija: Live Trading News

Američki predsednik Donald Tramp pojačao je pritisak na Kinu da kupuje više američkih proizvoda i počne da rešava dugogodišnje pritužbe koje je poslovni svet iskazao usled nejednakog pristupa kineskom tržištu. Trampova administracija je prošlog leta počela da primenjuje visoke carine na kinesku robu u vrednosti koja se meri milijardama dolara, dok je nekoliko istaknutih kineskih tehnoloških kompanija stavljeno na američku „crnu listu“, čime im se, u suštini, onemogućava da kupuju od svojih američkih dobavljača. Kina je uzvratila nametanjem sopstvenih tarifa na američku robu, zapretivši objavljivanjem svoje „liste nepouzdanih entiteta“.

Nekoliko sati pre nego što su Tramp i Liu He, glavni kineski trgovinski pregovarač, održali svoju konferenciju za novinare po završetku trgovinskih pregovora na visokom nivou početkom oktobra, Kineska regulatorna komisija za vrednosne papire najavila je da bi strani entiteti mogli steći puno vlasništvo nad budućim kompanijama počev od 1. januara. Strane kompanije takođe mogu preuzeti kontrolu nad kompanijama za upravljanje investicionim fondovima od 1. aprila, a nad kompanijama koje posluju hartijama od vrednosti od 1. decembra 2020. godine.

Između ostalih mera, Kina je pre desetak dana takođe najavila nove propise za poboljšanje poslovnog okruženja.

„Kina je danas toliko bolja nego što je bila pre 30 do 40 godina“, rekao je Sjaodong Li, osnivač i izvršni direktor konsultantske kuće Fuši za razvoj interneta u Kini kojim se unapređuju kineske prekogranične veze.

Li je ohrabrio strance da dođu u Kinu i iskoriste novo poslovno okruženje koje se i dalje razvija, uprkos razlikama u odnosu na stav koji trenutno zauzimaju Sjedinjene Države.

“U Kini (strana preduzeća) mogu da zarade novac, a Kina se takođe nada da će strane kompanije zarađivati još više novca”, rekao je Li.

Američke kompanije i njihove pridružene firme zarađuju daleko više novca u Kini nego što njihove kineske kolege zarađuju u Sjedinjenim Državama, izjavila je u avgustovskom izveštaju istraživačka kompanija Gavekal Dragonomics, Podatak koji govori sam za sebe, i više od bilo kakvih priča: Analiza ove firme je pokazala da je tokom 2016. američka prodaja u Kini premašila 450 milijardi dolara, dok je kineska prodaja u Sjedinjenim Državama iznosila manje od 50 milijardi dolara.

 

Evelyn Cheng, CNBC

3 in 1: Tri putopisa i predlog za posetu


U nastavku slede tri sjajne i nadasve zabavne priče iz Majusovih putopisa. Verovatno je najbolja preporuka zapravo savet-predlog da “svratite kod nje” i uživate u Majinim kao i impresijama njenih prijatelja, Ljubana i Goluba.

(Napomena, ovo je samo jedan simpatičan putopis-puta-tri, i kao takvog ga treba čitati: “Iz keca u kec”, bez nekakvog “izvrnutog čitanja u ogledalu”. Put kroz zemlju koju bi neki voleli da obiđu možda baš na takav, ne uvek najkomforniji način – u aranžmanu tipa “pristupačno narodno veselje”. I mada je izvesno da ovakvo putovanje nije baš za svakoga, izvesno je da bi Rusiju trebalo posetiti – na ovaj ili neki drugi način).

Kroz Rusiju Transsibirskom železnicom – nulta faza

Ovaj tekst pišem ravno dva meseca pre nego što ćemo krenuti na moje putovanje snova, a prepravljam ga pred sam polazak i nemam predstavu šta nas sve čeka. Toliko sam uzbuđena da svakog dana osećam blagu vrtoglavicu, a pošto aktivno maštam o ovom putovanju poslednjih godinu dana, sada, kada treba da krenem, mislim se, ko će da se cima toliko, jer sam mrtva umorna. Takođe, ovo je prvi tekst na blogu koji pišem pre putovanja i tako istrčavam pred rudu, ali to je jedini način da vam prenesem sve pojedinosti u vezi sa organizacijom puta i tako svoju memoriju ispraznim od zamornih podataka i napravim mesta za sve ovo što nam dolazi u narednom periodu.

Upozoravam vas još jednom da će ovaj tekst biti prepun detalja organizacione prirode, pa ukoliko vas takvi podaci zamaraju i ne planirate put u Rusiju Transsibirskom železnicom, odustanite odmah, ali ako nastavite da ga čitate, možda vaše sledeće putovanje bude baš ovo.

Na put idemo Ljuban, Golub i ja. Ko prati ovaj blog, zna ko je ko, a ko sam ja. Ne sećam se kada smo Ljuban i ja sklopili dogovor da idemo na Transsibirsku, verovatno je on rekao: Hajmo Majus, a ja sam rekla: Hajde, i to je bilo to, jer smo oboje odavno oboleli. Ali Golub je uvek problematičan oko tih dogovora i sećam se da je insistirao da idemo na neku svirku, a ja sam ga ucenila da ću ići ako pristane da idemo u Rusiju. Fair enough.

Izabrali smo septembar iz nekoliko razloga: van je sezone i karte vozom su jeftinije; nije više toliko toplo, ali nije ni toliko hladno, onako, taman; priroda i boje u jesen u Sibiru nešto su što ne treba propustiti, ako se već kreće na ovakav put, a i imamo dovoljno vremena da se finansijski spremimo do tada. U međuvremenu, u Sibiru su počeli da divljaju neviđeni požari, tako da se iskreno nadam da su i ugašeni i pitanje je kakvu ćemo sliku zateći.

Do same organizacije puta, imali smo preambiciozne planove kako ćemo od Moskve do Vladivostoka, na putu koji broji 9288 km i podrazumeva sedam dana putovanja u cugu, posetiti svaki veći grad. Nekoliko dana Moskva, pa po dva dana u Kazanu, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Krasnojarsku, Irkutsku odakle ćemo do Bajkalskog jezera, pa do Ulan Udea i konačno stižemo u Vladivostok. E onda, kada smo već tamo, šteta bi bilo da ne ,,skoknemo’’ do Seula u Južnu Koreju ili do Pekinga, bar da vidimo Kineski zid, kada smo toliko blizu. Međutim kada smo stavili sve na papir, shvatili smo da toliko para nikada nećemo skupiti, a više od dve nedelje odmora niko nije mogao dobiti. Dok smo kupovali karte, shvatićemo da nam je i dve nedelje knap, planove ćemo menjati na dnevnom nivou, a luckaste ideje iz prethodnih redova odbijaćemo kao najveće gluposti, jer se izazov krio u svakom koraku onlajn rezervacije i  kupovine i vrebao je iza svakog klika.

Krajnji plan je bio:

Beograd – Moskva, pa nekoliko dana u Moskvi;

Moskva – Kazan, putovanje vozom pola dana i dva dana u Kazanu;

Kazan – Irkutsk, putovanje vozom tri dana, tri dana Irkutsk i Bajkalsko jezero;

Irkutsk – Vladivostok, putovanje vozom tri dana i dva dana u Vladivostoku;

Vladivostok – Moskva, avionom, pa još jedan dan u Moskvi i sutradan se vraćamo za Beograd.

Po tom planu kupili smo avionske karte. Tada sam shvatila koliko je ta zemlja ZAISTA velika jer nem je let iz Vladivostoka zakazan u 12h popodne, a dolazak u Moskvu predviđen je u 14h. Let traje skoro devet sati. To je zato što Rusija ima JEDANAEST vremenskih zona. 

Međutim, plan smo još jednom promenili kada smo shvatili da voz na ruti Moskva – Vladivostok kreće svakog drugog dana. Planirali smo da u Kazanu provedemo samo jedno noćenje, ali ako bismo npr. danas stigli u Kazan, sledeći voz nam je tek za dva cela dana. Na taj način nam se sve pomera i remeti i trebalo je vreme u gradovima svesti na minimum, odnosno kombinovati sa polascima vozova na dva ili četiri dana. Imali smo izbor da preskočimo ili Kazan, ili Irkutsk, ali to nam se nikako nije radilo, jer smo se toliko radovali obilascima i to je bilo jedino rešenje kako bismo uopšte stigli na letove iz Vladivostoka i iz Moskve do Srbije, tj. Nemačke, u Ljubanovom slučaju.

I onda smo presekli. Nećemo žrtvovati posete gradovima, ali umesto da tri dana putujemo vozom od Irkutska do Vladivostoka, preletećemo. Kupili smo avionsku kartu između ova dva grada i letećemo samo četiri sata. I da, žao nam je zbog toga. Nadali smo se tom sedmodnevnom putu vozom, ali nije bilo moguće uklopiti. Zadovoljićemo se sa četiri – pet dana u vozu i imaćemo više vremena za obilaske, a time smo u svakom gradu produžili boravak za po dva do tri dana.

* * *

Cene koje ću navesti u nastavku su iz jula 2019. godine i dok ovo budete čitali već će biti stare, ali pomoći će vam da stvorite okvirnu sliku koliko bi moglo da vas košta ovo putovanje.

AVIO

Povratna karta iz Beograda do Moskve – 160 evra;

Avionska karta od Irkutska do Vladivostoka (jedan smer) – 159 evra;

Avionska karta od Vladivostoka do Moskve (jedan smer) – 186 evra;

*Sve avionske karte tražili smo preko sajta www.skyscanner.com i birali opciju od najjeftinije do najskuplje, a onda po tome birali letove, da li su direktni ili ne, i ako nisu, koliko presedanja podrazumevaju. Po tome kreirate cenu koju ćete platiti. Savetujem da nakon pretrage, karte kupujete direktno sa sajta te avio kompanije, jer se dešava da ako nemate ,,adekvatnu’’ platnu karticu, cena koju vam sajt ponudi, povećava se unosom neke druge kartice koju posedujete, a koja nije baš ta – adekvatna.

VOZ

Od Moskve do Kazana vožnja traje skoro 14 sati i karta je koštala 21 evro po osobi. Ovde smo birali samo regularna mesta za sedenje, bez spavanja, jer je kratka relacija. Kupili smo karte preko sajta: https://www.transsiberianexpress.net/.

Od Kazana do Irkutska vožnja traje tri dana i cena karte za drugu klasu koštala je 152 evra, odnosno 183 evra po osobi. Karte smo kupili preko sajta: https://www.russiantrain.com/

*Karte za voz obično prodaje agencija, ali mi smo kupovali preko ovih sajtova jer su tako jeftinije. Preko zvaničnih sajtova državne železnice, karte po povoljnijim cenama mogu kupovati samo Rusi. A budući da je obavezno uneti podatke iz pasoša, ne možete proći kao Rus, kao na primer onomad kada nam je Ljuban kupovao karte za muzej Ermitaž u St. Peterburgu, kada je svoje ime i prezime napisao na ruskom i označio rusku nacionalnost. Preko ruske železnice to je njet.

Međutim, ispostaviće se kasnije da nismo bili u pravu oko nekoliko stvari, a na šta mi je ukazao Goran Gasparović i iako smo njegov tekst o organizaciji putovanja pročitali više puta, bilo je grešaka u koracima. Sa zvaničnog sajta ruske železnice mogu se kupovati karte po istoj ceni kao i za Ruse, samo je neophodno prethodno se registrovati. Takođe, vozovi na ovoj relaciji saobraćaju nekoliko puta dnevno, a ne na dva dana kao što smo mislili. Šta je tu je, možda smo neke odluke doneli ishitreno, pod naletom ushićenja i usijanja mozgova, ali zato vi sada imate na raspolaganju sve informacije. Goranovu priču sa svim detaljnim informacijama možete pročitati na ovom linku.

U vozovima postoje tri klase. Prva klasa nije dolazila u obzir, što zbog visoke cene, što zbog broja ležaja u kupeu – dva, a nas je troje. Druga klasa podrazumeva četiri kreveta. Zato sam napisala da nas je koštalo 152 evra, odnosno 183, jer su ovi na spratu jeftiniji od ovih u prizemlju. Druga klasa podrazumeva i mali toalet sa wc šoljom i lavaboom, ali ne i tuš. Koliko sam uspela da saznam do sada, tuš postoji samo u prvoj klasi i možda može da se doplati, ali to moram još da proverim. Uostalom, videćemo tamo, najgore što može da se desi je da se nećemo kupati tri dana, ali avaj. Odlučili smo se za drugu jer je cena viša za 20 evra u odnosu na treću klasu koja podrazumeva nekoliko desetina kreveta po vagonu. Ali sve ovo ćemo tek videti.

SMEŠTAJ

Preko sajta www.booking.com, rezervisali smo smeštaj u svim gradovima koje ćemo posetiti. Ispostaviće se da je čak i u Moskvi jeftino iznajmiti hotel, hostel ili apartman ocenjen ocenama gostiju između 8 i 9, pa čak i preko 9, a u neposrednoj blizini Kremlja. Tako su nas 12 noćenja u 4 velika ruska grada, koštala po 113 evra. Moram samo da napomenem da sam korisnik ovog sajta veoma dugo zbog čega imam popuste između 15 – 20%, tako da je to svakako uticalo na ovu krajnju cenu, ali čak i kada dodate taj procenat na iznos koji ćemo mi platiti, složićete se da je ovo i više nego korektno. Ono što nam je bilo važno jeste da je u centru, blizu železničke stanice, kako bismo izbegli duga točkićanja i kako bi nam sve bilo na dohvat ruke, jer kao što napisah gore – knap smo sa vremenom. Takođe, bilo nam je bitno da smo zajedno u sobi i da je čisto.

U nastavku prilažem linkove, broj noćenja i cene smeštaja, po osobi.

Moskva – Cheers Hotel – 4 noćenja, 64 evra

Kazanj – Mironov Apart – 2 noćenja, 10 evra

Irkutsk – Montana hostel – 4 noćenja, 19 evra

Vladivostok – Dream Catcher – 2 noćenja, 20 evra

VIZA

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak do 30 dana, računajući i dan ulaska u Rusku Federaciju. Prilikom ulaska, na graničnom prelazu obavezno je popunjavanje migracione karte koju treba nositi sa sobom i koja se, prilikom izlaska iz Ruske Federacije, vraća pograničnom službeniku. Po dolasku, obavezna je prijava boravka u roku od 7 dana (za boravak kraći od 7 dana prijava nije potrebna).

Prilažem linkove za HrvatskuBosnu i HercegovinuMakedonijuSloveniju i Crnu Goru.

AVIO, VOZ I SMEŠTAJ

Po ovoj računici, kompletna organizacija puta koštala nas je po 791 ili 822 evra ako su vam zapali donji kreveti u vozu, za sedam letova, dve vožnje železnicom u drugoj klasi i dvanaest noćenja u Moskvi, Kazanu, Irkutsku i Vladivostoku. Tamo će svako od nas trošiti i trošiti i potrošiti jedva nešto preko 300 evra i vratiće pare kući.

* * *

I za kraj, podsetila bih da u Rusiji ne postoji samo ova ruta Transsibirskom železnicom. Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891 – 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang.

Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Sve što ja nisam napisala, neko drugi jeste, pa prilažem još nekoliko sajtova i priča na ovu temu, a koji su nam pomogli u planiranju našeg puta:

Miloš Janković – Pustolovi

Goran Gasparović – Putoholičari

The Man in Seat 61

* * *

Ono najvažnije tek nam dolazi da iskusimo i doživimo. Adrenalin nas trese, lupa, udara, uskoro krećemo u ostvarivanje našeg sna. I da, ako imate neke predloge šta ne treba propustiti u navedenim gradovima, a da ih već nisam našla na netu, pišite.

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta Nezavisne novine.

 

Transsibirska železnica

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.

Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.

Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.

Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

* * *

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta

Irkutsk i Bajkalsko jezero

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.

Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.

Bajkalsko jezero

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih kilometara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.

Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.