Foreign Policy: Kada CIA “promeša” izbore

Dejvid Šimer, profesor na Oksfordu i Jejlu nudi interesantan osvrt na savremenu istoriju američkih tajnih operacija. Autor je knjige koja uskoro izlazi iz štampe, „Namešteno: Amerika, Rusija i 100 godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference, Knopf, 2020), iz koje je sam autor iskoristio delove teksta za potrebe ovog članka.

Američki predsednik Džordž Buš i direktor CIA Džordž Tenet u Beloj kući (2001.)

Ruski predsednik Vladimir Putin sklon je da odgovara na pitanja o mešanju svoje vlade u američke predsedničke izbore 2016. kombinacijom odbacivanja i protivoptužbi. Sjedinjene Države, tvrdio je on juna 2017. godine, „aktivno se mešaju  u izborne kampanje svih drugih zemalja“. Svrha ove tvrdnje je izgovor za ruske uzvratne postupke i protivmere, kao i odvraćanje (vlade SAD), od svog delovanja na mnogim mestima širom sveta. Dejvid Šimer, koji je ovaj članak objavio na dnevnom portalu i štampanom dvomesečniku Foreign Policy, kaže da su mu (američki) vladini službenici rekli da pretpostavljaju da se od  Kijeva, preko Brisela, sve do Londona, Centralna obaveštajna agencija (CIA) često i posvuda meša u izbore.

Ova percepcija je razumljiva: decenijama je to i bila istina. Prvi tajni akcioni program CIA-e bio je operacija manipulacije izborima u Italiji 1948. godine. Američki obaveštajci širili su zapaljivu propagandu, finansijski podržavajući kandidata kojeg preferiraju, uz orkestrirane inicijative posvuda na lokalu – a sve u korist italijanskih centrističkih snaga nad svojim levičarskim konkurentima. Nakon što je talijanska Komunistička partija izgubila, operacija 1948. postala je „obrazac“, rekao je Šimeru Dejvid Robardž, glavni interni istoričar CIA, za ono što je agencija tada radila u „mnogim, mnogim zemljama“ nadmećući se tokom narednih decenija sa svojim sovjetskim rivalom, KGB-om. Od Čilea i Gvajane, do El Salvadora i Japana, CIA i KGB su „držale na nišanu“ demokratske izbore širom sveta. Neke od tih operacija direktno su manipulisale glasačkim listićima; drugi su manipulisali javnim mnenjem; a sve ovakve akcije osmišljene su da bi uticale na rezultate izbora.

Zatim se Hladni rat završio, a suprotstavljeni ciljevi izbornih operacija Moskve i Vašingtona – širenje ili suzbijanje komunizma – postaju zastareli. Od tada, pa do danas, ruska obaveštajna služba umešala se u mnoge inostrane izbore, ne da bi promovisala ideologiju već kako bi promovisala podele i autoritarno nastrojene kandidate, posejala haos i konfuziju i delegitimisala demokratski model. Ali, šta je sa CIA-om?

U protekle dve godine, Dejvid Šimer je intervjuisao više od 130 zvaničnika o jednom stoleću dugoj priči i istoriji tajnog izbornog uplitanja, odnosno, prikrivanju svoje „prekogranične“ manipulacije demokratskim glasovima sukcesije. Šimerovii ispitanici su uključivali osam bivših direktora CIA-e i još mnogo njenih službenika, kao i direktore nacionalne obaveštajne službe, državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost, jednog generala KGB-a i jednog bivšeg predsednika SAD. Saznao je da su tokom trećeg milenijuma, najviši zvaničnici nacionalne bezbednosti u Vašingtonu ozbiljno razmatrali upotrebu CIA-e kada se ova agencija umešala u inostrane izbore u najmanje dva navrata. U jednom slučaju – u Srbiji 2000. godine – rasprava se pretvorila u akciju, jer je CIA potrošila milione dolara radeći protiv tiranina Slobodana Miloševića. U drugoj – u Iraku 2005. godine – CIA je odustala. U oba slučaja, američki kreatori politika su odmeravali potencijalne koristi prikrivenih akcija u odnosu na uočene rizike. Ove zakulisne priče otkrivaju zašto se, suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington, za razliku od Moskve, udaljio od prakse tajnog uplitanja u izbore.

“Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”

Prvi slučaj se odvijao 2000. godine, kada je Milošević, predsednik tadašnje Jugoslavije, ponovo ušao u srpsku izbornu trku. Milošević je bio mnogo toga: komunista iz Moskve, srpski nacionalista i težak prekršilac ljudskih prava. Sredinom 1990-ih je omogućio kampanju etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini. Nekoliko godina kasnije je isto to učinio i na Kosovu, jer su njegovi vojnici sistematski terorisali, ubijali i proterivali etničke Albance. Ozbiljnost ovih zločina naterala je NATO da 1999. godine pokretanje međunarodnog suda i vazdušne kampanje protiv Miloševićevih snaga, optuživši ga kao ratnog zločinca. Leon Panetta, šef kabineta američkog predsednika Bila Klintona od 1994. do 1997. je Šimeru rekao da se „Na Miloševića gledalo kao na lošeg momka od uticaja, nekog ko je u stanju da prevrne nebo i zemlju u tom delu sveta (Balkan) ukoliko se ne budu sledili njegovi (politički) koraci i zahtevi.”

Izbori 2000. pružili su takvu priliku. “Ne znam da smo (ikad) javno rekli da je naš cilj promena režima” rekao je Džejms Obrajen (James O’Brien), tada specijalni izaslanik Klintona za Balkan, “mada nismo uočili da je Milošević bio u stanju da vodi jednu normalnu zemlju.” Od sredine 1999. do kraja 2000. godine, javne i privatne američke organizacije potrošile su približno 40 miliona dolara na programe u Srbiji, podržavajući ne samo Miloševićevu opoziciju već i nezavisne medije, građanske organizacije i inicijative koje su birače podsticale da izađu na glasanje. Kroz ovaj otvoreni angažman, objasnio je Obrajen, SAD su imale za cilj da koliko-toliko uspostave nekakvu ravnotežu na izbornom terenu, u izborima kojima je Milošević bio spreman da manipuliše.

I dok su Stejt Department, Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) i nevladine organizacije finansirane od strane SAD uticale na izbore u Srbiji sasvim otvoreno, CIA je to uradila u tajnosti. Džon Sajfer (John Sipher) je rekao Šimeru da je između 1991. i 2014. godine, dok je bio službenik CIA-e, znao za samo jednu „uspešnu“ operaciju mešanja u izbore: u Srbiji 2000. godine. „Bilo je tajnih operacija sa ciljem podrške protivnicima Miloševiću “, rekao je Sajfer, podsećajući da je CIA, nakon što je Klinton o tome prethodno obavestio odabrane članove Kongresa, „radila na podršci, finansiranju i pružanju pomoći konkretnim opozicionim kandidatima – to je bila glavna stvar.”

Sajfer, koji je postao šef stanice CIA u Srbiji neposredno nakon izbora je objasnio da je agencija odvojila „sigurno milione i milione dolara“ u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom se sastajući sa ključnim pomoćnicima srpskih lidera opozicije van granica njihove zemlje i „obezbeđujući im gotovinu “na licu mesta.

I dok su Stejt Department i nevladine organizacije koje finansiraju SAD otvoreno uticale na izbore u Srbiji, CIA je to radila u tajnosti.

Klinton je u jednom intervjuu potvrdio da je ovlastio CIA da se umeša u izbore 2000. godine u korist Miloševićevih protivnika. “Nisam imao problema s tim”, ispričavši Šimeru za CIA-in program tajnog delovanja, jer je Milošević “bio hladnokrvni ubica koji je prouzrokovao smrt stotina hiljada ljudi.” Kao što su američki predsednici iz doba Hladnog rata verovali da mogu ojačati strane demokratije potkopavajući komunističke kandidate, Klinton je verovao da može ojačati srpsku demokratiju radeći protiv Miloševića. “Tip je bio ratni zločinac”, rekao je Klinton. „Nisam smatrao Miloševića kandidatom za igrača u transparentnoj demokratiji; Mislio sam da pokušava da je se otarasi. “

U Srbiji se CIA fokusirala na osobe od javnog uticaja, a ne na proveru glasačkih listića i preinačenje (Miloševićevih) izbornih rezultata. „Nismo nameštali niti smo svesno lagali birače da bismo ih naterali da podrže ljude za koje smo se nadali da će odneti izbornu pobedu“, objasnio je Klinton. Umesto toga, CIA je kampanji opozicije obezbedila novac i druge vidove pomoći.

Lideri u Američkom kongresu su znali i podržali ovaj tajni plan. Trent Lott, vođa senatske većine je podsetio da je, pošto je upoznat sa operacijom CIA-e, dotičnu svesrdno podržao. “[Milošević] je bio potpuno van kontrole”, rekao je Lot . “Ne bismo upali s vojskom (na teritoriju Srbije), ali je vladala pometnja i morali smo nešto da učinimo.” Službenici CIA-e, za razliku od ostalih vladinih zvaničnika SAD-a, mogli bi delovati u tajnosti. „Zbog prirode načina na koji poslujemo“, objasnio je Daglas Vajs (Douglas Wise), tadašnji operativac u sedištu CIA-e na Balkanu, „Srbija je bila mnogo prodornija nego što je to trebalo da kažemo onima koji su delovali mnogo otvorenije.“ Učešće američke obaveštajne zajednice u izborima bilo je „značajno“, nastavio je Vajs, dok je Vašington koristio „sva sredstva koja su u našim moćima kako bismo stvorili rezultat koji bi bio zadovoljavajući za Sjedinjene Države“.

Miloševićevo obraćanje masi u Crnoj Gori (Septembar 2000, Reuters)

Ali, da li bi to bilo dovoljno? Kako su se izbori približavali, Klinton je izražavao sve veću zabrinutost da će Milošević varati samo kako bi pobedio. “Ovi izbori će biti važni, ali verovatno neće biti fer”, rekao je Vladimiru Putinu, novom ruskom predsedniku, dve i po nedelje pre glasanja, prema prepisci njihovog razgovora s koje je nedavno skinuta oznaka tajnosti. „Milošević deluje iza birališnih kulisa, pa će ih (izbore) verovatno pokrasti. Bilo bi mu draže da izgubi, ali će se verovatno dogovoriti da to ne učini.” (Putin se, u znak odgovora, žalio na NATO intervenciju prethodne 1999. godine. „Nismo konsultovani u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, rekao je on. „To nije fer.“)

Američke organizacije za unapređenje demokratije, deleći Klintonovu zabrinutost, pokušavale su spreče Miloševića u falsifikovanju tokom prebrojavanja glasova. Jedna nevladina organizacija koju je finansirala SAD obučila je preko 15.000 aktivista koji su pratili stanje na biračkim mestima. Na dan izbora, poslanici opozicije su nadgledali ispravnost glasanja i glasačkih listića, brojeći ih zajedno sa vladinim zvaničnicima. Državno brojanje glasova sugerisalo je da je Milošević imao veoma tanku većinu. Paralelno brojanje od strane opozicionih posmatrača je, međutim, otkrilo istinu: Milošević je izgubio ogromnom većinom. Izbili su veliki protesti a Milošević, nesposoban da uguši bunt i narodnu revoluciju je bio primoran da podnese ostavku.

Tada je ruka CIA-e ostala skrivena. Dve decenije kasnije, sada penzionisani američki obaveštajci izrazili su ne-baš-objašnjivo- uverenje da se njihov rad pokazao ključnim u porazu Miloševića. Sajfer je prokomentarisao „uspeh“ operacije CIA-e, rekavši da su Sjedinjene Države napravile „veliku razliku“ i da je „kombinacija“ prikrivene i otvorene taktike proizvela „pozitivan ishod“. Kao i kod svih prikrivenih odnosno tajnih operacija kojima se utiče na birače, CIA nije mogla proceniti njen tačan uticaj. Sajfer je shvatio da je “to teško izmeriti”, premda je napomenuo da su novi vladini zvaničnici nakon svrgavanja Miloševića priznali da je za njihovu pobedu iza zatvorenih vrata zaslužna CIA. “Mnogi ključni igrači koji su potom postali vodeće figure u postmiloševićevskoj vladi nastavili su da se sastaju sa nama, nastavljajući da nam govore da su naši napori doveli do njihovog uspeha”, rekao je Sajfer, “u smislu da smo im pomagali u svemu, od oglašavanja i finansiranja, pa do načina na koji su radili“ tokom kampanje.

U intervjuima, višim vladinim zvaničnicima bi postajalo neprijatno na bilo kakvo pominjanje CIA-e i Miloševićevog poraza. “Ja znam o tome, ali nisam u mogućnosti da o tome pričam”, rekao je Džon Meklaflin, koji je 2000. godine bio zamenik direktora CIA-e. Ova je nelagodnost imala smisla: uplitanje agencije u srpske izbore 2000-te nije bila reprezentativna stavka u odnosu na druge njene operacije po završetku Hladnog rata. Koliko često, napokon, ratni zločinac može biti svrgnut glasačkim listićem? „Činilo se da postoji viši nivo komfora i lagodnosti koji su postojali ne samo unutar međunarodne obaveštajne zajednice, već je reč pravde zaista u velikoj meri “ablendovala” da se nešto mora uraditi na Balkanu“, rekao je Steven Hall, bivši oficir za operativne poslove CIA-e koji je bio stacioniran u regionu 2000. godine. Za Vašington je „izborna manipulacija“ postala „krajnje sredstvo“, dodao je Vajs, a srpski slučaj je „potpuni izuzetak“, delom zbog Miloševićevih zločina, a delom zbog „prijemčive“, „verodostojne“ i „atraktivne“ prirode ondašnje opozicije. Vajs je, za takve slučajeve, generalno tvrdio “da ciljevi opravdavaju sredstva… rizik je da možda u očima nekih napravite nešto što je po našim merilima ne-američko (nedolično Amerikanca).” Ipak, rezultat je bio da “genocidni manijak više nije na vlasti”.

Na Šimerovo pitanje Klintonu po čemu je baš takva nekakva tajna operacija zaslužila da bude primenjena na Srbiji, on mu je jednostavno odvratio: “Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”.

Kad je CIA bila skrajnuta

Američki predsednik Džordž V. Buš je 2004. bio na ivici da odobri još jednu takvu operaciju. Priča se odigrala u „kriznoj sobi“ Bele kuće, gde su u leto i jesen te godine zvaničnici nacionalne bezbednosti pažljivo vagali dobro poznati predlog: uplitanje CIA-e u izbore, s tim što bi ovog puta meta bio – Irak.

SAD su marta 2003. izvršile invaziju na Irak kako bi uklonile Sadama Huseina, dugogodišnjeg diktatora koji je vladao ovom zemljom, zaposedajući oružje za masovno uništenje koje je on navodno posedovao. Huseinova vlada je pala za nekoliko nedelja, ali takvo oružje nije pronađeno.

Upinjući se da opravda rat, Buš je ponovio obećanje da će transformisati irački politički sistem. On je krajem 2003. izjavio da će “iračka demokratija zaživeti” i da će njeni građani uživati u učešću naroda u vlasti. “U to vreme, bilo je od izuzetne važnosti [za američku vladu] da imaju slobodne i fer izbore, jer bi takvi izbori, zapravo, opravdavali (američku) invaziju”, rekao je Arturo Munjoz, tada viši operativac CIA-e. “Dokle god nismo uspevali da pronađemo oružje za masovno uništenje u Sadamovom posedu, dotle smo očajavali kako da se opravdamo, kako bismo bar stvorili demokratiju na ovom mestu.” Američke organizacije za unapređenje demokratije su u Irak uložile nepojaman novac i resurse. Među njima su se isticali Međunarodni republikanski institut i Nacionalni demokratski institut, koji su tamo pokrenuli značajne programe pomoći za štampanje materijala koji bi služio što solidnijoj izbornoj edukaciji glasača, obučavanju partijskih zvaničnika, olakšavanju sprovođenja društveno-političke debate i naporima da se Iračani inspirišu da masovno izađu na glasanje.

Međutim, svrha izbora je da glasači odrede pravac kojim će njihova zemlja ići. U tom smislu, Buš je imao problem: obaveštajni izveštaji su ukazivali da će njegov omiljeni kandidat, Ajad Alavi, izgubiti iračke parlamentarne izbore, zakazane za januar 2005. godine.

Prelazak iz komunizma u naprednu demokratiju je učinilo da mešanje CIA u iračke izbore postane još rizičnija ideja.

Američka obaveštajna zajednica verovala je da Iran manipuliše izborima u korist Alavijeve opozicije. “Naravno, Iran je bio umešan”, rekao je Meklaflin, tada zamenik direktora CIA. “Zašto ne bi bili? Oni su, napokon, njihovi najbliži susedi, sposobni su za to, a i bili su bliski s nekim ljudima u strukturama iračkog rukovodstva. “Vajs se nalazio u Iraku uoči izbora, a nekoliko godina kasnije postao je šef tamošnje stanice CIA. On je opisao mešanje Irana u iračke izbore kao opsežno: “Govorimo o novcu, aktivistima, pretnjama, iznudi, prisustvu paravojnih snaga.”

Buš i njegovi savetnici raspravljali su da li da odgovore „zakulisnim” operacijama. Džon Negroponte, tada američki ambasador u Iraku je iz Bagdada redovno učestvovao u međuagencijskim telekonferencijama koje su imale jednu jedinu tačku dnevnog reda: mešanje u izbore koje je vodila CIA. “Zaista smo puno, puno razmišljali o tome”, rekao je Negroponte Šimeru, dodajući da je bio “otvoren i za tu mogućnost” u svojim razgovorima sa drugim visokim zvaničnicima administracije.

Rasprave na ovu temu su stigle u dovoljno ozbiljnu fazu da je Bela kuća konačno obavestila kongresno rukovodstvo o svojim planovima. “Vrh američke administracije je bio da se u tom trenutku pružala prilika da se angažuju na način koji bi mogao obezbediti mnogo garantovaniji ishod”, priseća se Tom Dašle, tadašnji predvodnik manjine u Senatu. Zvaničnici s kojima je novinar Dejvid Šimer razgovarao nisu mogli ili nisu želeli da javno podele operativne detalje tog plana CIA, iako je Dašle rekao da su u njih uključene “brojne aktivnosti za koje smo (prethodno) mislili da su jednostavno nepovoljne i nepreporučljive”.

Za CIA, mešanje u izbore u Iraku bio bi poslednji čin jedne veoma dugotrajne operacije, a agencija je s jeseni 2004. godine krenula u akciju. Alavi je očekivao takvu pomoć iz senke. “Prvobitna pozicija Sjedinjenih Država bila je da podrže umerene snage, kako finansijski tako i u medijima”, rekao je 2007. godine. Tada je, neočekivano, ta pomoć “zaustavljena”, dodao je Alavi, “pod izgovorom da Sjedinjene Države ne žele da se mešaju”.

Unutar CIA, Kongresa i Bele kuće je bilo malo verovatno da će se savez zvaničnika ujediniti protiv prikrivenog izbornog uplitanja. A predstavnici CIA-e, podsetio je Negroponte, „najmanje su želeli da budu umešani“ u ovu operaciju, jer bi ona mogla izložiti agenciju kritikama ako bude otkrivena. Meklaflin je kroz smeh prokomentarisao da se „ne bi složio“ sa Negroponteovim sećanjima. “Na kraju smo upali u jednu zemlju da bismo je učinili demokratskom”, rekao je. “Koliko bi, onda, bilo licemerno podrivati njihove izbore?” Uopšteno komentarišući, Munjoz je napomenuo da, “Ako ćete podrivati nečije izbore, a potom to bude obznanjeno – a takve stvari često iscure” – onda će, jednom, „početi da se priča kako je neka politička opcija tako pobedila, jer je CIA uradila X, Y i Z – onda ste jedino postignuće imali u urušavanju celokupne spoljnopolitičke avanture u koju ste se uputili.”

Kongresni čelnici takođe su se protivili planu. Po Dašleu, argumenti protiv tajne operacije bili su dvojake prirode. Prvo je bilo pitanje optike: koliko bi “strašno izgledalo” ukoliko bi tajne operacije CIA bile uočene. Drugi je bio normativne prirode. “To više nije bio Hladni rat”, rekao je. „Raditi ono što smo radili čak dvadeset godina ranije jednostavno nije bilo prikladno; nije bilo u skladu sa onim što bi naša zemlja trebalo da bude.” Dašle je podsetio da je Nensi Pelosi, njegova (još uvek aktivna) koleginica u Predstavničkom domu, bila “vrlo glasna” u suprotstavljanju planu agencije. Pelosijeva je navodno pronašla saveznicu u Kondolizi Rajs (Condoleezza Rice), savetnici za nacionalnu bezbednost. “Kada sam čuo da se rasprava nastavlja”, rekao je Negroponte, “shvatio sam: ’To naprosto ne vredi i ljudi to ne žele’, pa smo ovu ideju odbacili.”

Buš, u pokušaju izgradnje demokratije, nije bio voljan tajno da interveniše u izborima koji bi tamo možda uspostavili demokratiju. „Želeli ste da budete prilično čisti i slobodni kada je reč o mešanju u njihove izborne procese,“ rekao je Meklaflin. „Učestvovao sam u planiranju i odlukama brojnih tajnih operacija, i svakom prilikom biste se morali zapitati: „Koje su nenamerno izazvane posledice onoga što mi predlažemo da uradimo, ili, kako razmišljamo kada je reč o takvim stvarima (kao što j mešanje u izbore)?“

Plan CIA-e je odložen. A onda je januara 2005. Alavijeva koalicija na izborima potučena do nogu u izbornom nadmetanju prožetom nestabilnošću i terorističkim napadima. Tada je vlast preuzela vladajuća koalicija, koja je bila u bliskim vezama s Teheranom.

Jedno novo doba

Kako se, dakle, promenila uloga CIA-e u periodu nakon Hladnog rata? Dok ruska obaveštajna služba ponovo manipuliše izborima širom sveta, CIA je zacrtala suprotan kurs. Prema srpskim zvaničnicima, srpska operacija je bila „vanredna“ mera koja je odražavala vanredne okolnosti. Za iračke izbore, u koje nije bio uključen vladar poput Miloševića, američki kreatori politike procenili su da su rizici prikrivenog delovanja previsoki. U godinama koje su usledile od 2000-te), od kada je Šimer počeo da se bavi ovom temom, na osnovu njegovih intervjua sa sedam direktora CIA-e od jula 2004. do januara 2017., kao i sa bivšim direktorima nacionalnih obaveštajnih službi i zamenicim direktora CIA-e, logika iza iračke odluke postala je norma. Suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington je sve samo ne odustao od prikrivenog izbornog uplitanja.

U intervjuima o CIA-inim aktuelnim tajnim akcionim programima, bivši obaveštajni šefovi Sjedinjenih Država spadaju u dve grupe. Bivši insistiraju na tome da se agencija više ne bavi tajnim izbornim uplitanjem. David Petraeus, koji je rukovodio CIA-om 2011. i 2012. godine je rekao da “nije svestan takvih operacija…“ u skorije vreme.  Džon Brenan, direktor CIA-e od 2013. do 2017., pružio je više uverljivosti: ” Sa predsednikom Obamom i predsednikom Bušom nikada nije bilo pokušaja da se utiče na ishod demokratskih izbora. Verovali smo da takvo činjenje ne bi bilo u etičkom saglasju sa načinom na koji istinska demokratija funkcioniše.“ Jednom je CIA uticala na strane izbore, nastavio je Brenan,” ali u zadnjih oko 18 godina to nije bio slučaj.”

Druga grupa zvaničnika se uopšte ne izjašnjava, i umesto toga sugeriše da se CIA „napustila“ ovaj pristup, mada ne i nužno prestavši da utiče na izbore u drugim zemljama. “Od toga nije bilo neke koristi “Nije nešto što bi obaveštajna služba imala od toga danas, nalik osećaju fleksibilnosti i slobode, odrešenim rukama kakve su mogli imati u ranoj fazi Hladnog rata”, rekao je Meklaflin. On je 2000. godine bio osoba br. 2 u hijerarhiji američke obaveštajne agencije, umešane u operaciju svrgavanja Miloševića. Od tada su takve operacije podignute, u najmanju ruku, na najviše nivoe. Bušova administracija raspravljala je o iračkoj šemi; Obamina administracija je dala slične predloge. “Nisu poput ovih ideja koje se ne pojavljuju na površini, ali bi ih barem odbacile u (Obaminoj) administraciji”, rekao je Toni Blinken, koji je bio na visokom položaju u službi američke nacionalne bezbednosti u vreme predsednika Baraka Obame.

Svedočenje bivšeg direktora CIA-e Džona Brenana pred Obaveštajnim odborom (Vašington, maj 2017.)

Iz ove druge grupe, najuspešniji je bio Leon Panetta, direktor CIA-e od 2009. do 2011. godine. Rekao je da se nikada nije “ubacivao” u operacije prekrajanja glasova direktno ili širenjem dezinformacija. Međutim, u retkim prilikama, CIA je u njegovom mandatu uticala na strane medije u periodu uoči izbora u nekim zemljama, ne bi li tako “promenila stavove građana”. Paneta je, koristeći CIA-inu metodu, nastavila sa „pridobijanjem medija unutar zemlje ili u regionu, koako bi ih mogli vrlo dobro iskoristiti za emitovanje određene poruke ili radnji kojima bi uticali na one koji mogu posedovati neke elemente (tih) medija“, stičući mogućnost da sarađujemo, s vama u slanju te poruke.” Kao u Italiji 1948., ili u Srbiji 2000., programi koje je opisao Paneta nadopunjuju tajne propagandne kampanje. Iako je naš rad bio na tajnoj osnovi”, rekao je, “morali ste da se uverite da će prikriveni metodi pružiti, u najmanju ruku, iste poruke (koje emituju i otvorene kampanje). “Čak je i ova vrsta operacije predstavljala rizik. Nema sumnje da je to bila jedna vrsta kocke”, nastavio je Paneta, zbog čega je takva vrsta delovanja predstavljala krajnju opciju i razlog zbog kojih su agresivnije taktike stavljene po strani.

Svaki intervju ukazivao je na isti zaključak: za CIA je prikriveno mešanje u izbore postao izuzetak, a ne pravilo. Ili agencija više ne želi da utiče na rezultate izbora, kao što su tvrdili Brennan i Petraeus, ili to čini u retkim slučajevima kada, kao što je slučaj sa Miloševićem, tiranin može biti svrgnut glasačkim listićem. Prava istina nije poznata. Ipak, ovaj opšti pomak označava dramatičan odmak od razmišljanja koja su dominirala tokom Hladnog rata, kada se CIA umešala u izbore “mnogih, mnogih” zemalja. U vezi ove evolucije u razmišljanju agencije, Negroponte, nekadašnji direktor nacionalne obaveštajne službe je rekao da “Iskreno, politička akcija ove vrste je zaista prošlost. Irak me je u to uverio. Bio je to naprosto potpuni nedostatak želje za intervencijom (na izborima).”

Skeptici će insistirati na tome da šefovi obaveštajnih snaga SAD lažu. Pa ipak, s obzirom na današnju stvarnost, skeptici su možda ti koji prkose logici. Bilo bi naprosto porazno da CIA manipuliše stranim izborima u svim, osim u izuzetnim, okolnostima. Jedan od razloga je to što je okončanjem Hladnog rata agenciji CIA uskraćena njena dugogodišnja svrha: suprotstavljanje Sovjetskom Savezu. Milošević je, recimo, bio relikvija jedne prohujale epohe. CIA je septembra 2001. našla novi fokus u kontra-terorističkim operacijama, koji su zahtevali bespilotne letelice i paravojne operacije, a ne tajno mešanje u izbore.

Lideri Sjedinjenih Država nakon Hladnog rata proglasili su eru liberalne demokratije definisanu slobodnim i poštenim izborima. Ova tranzicija, od zadržavanja komunizma do promovisanja demokratije je učinila da prikrivena izborna mešanja postanu jedna rizičnija opcija. Kako je objasnio Majkl Hejden, bivši direktor CIA-e, „Uplitanje u tuđe izborne procese zatire samo seme naših osnovnih uverenja. Možda biste želeli da izjednačite pravila izborne igre, možda biste to želeli već samo zbog toga što to zahteva nacionalna bezbednost, ali to ne osećamo ispravnim. “ Meklaflin je detaljno obrazložio kako je evoluirala misao zvaničnog Vašingtona. “Ukoliko se vi mešate u izbore i bude obznanjeno da ste to činili, onda ste vi u tom slučaju daleko licemerniji nego da ste se tako pojavili i radili tokom Hladnog rata – kada bi takva stvar po običaju opravdavana kao deo operativnih troškova.”

Međutim, ovakva forma licemerja nije zaustavila CIA-u. I poslednjih godina, kako se opet pojavio rivalitet među velikim silama, Sjedinjene Države su imale udela u mnogim inostranim izborima. Promene u visokoj politici samo delom objašnjavaju ovaj pomak u aktivnostima CIA-e. Ostatak ove priče odnosi se na globalno širenje Interneta, koji je (i) američke izbore izložio spoljnom uplitanju. Vašingtonski zvaničnici nerado obavljaju takvu vrstu operacije za koju je njihova zemlja postala toliko ranjiva. “Ako ste u staklenoj kući, nemojte bacati kamenje”, rekao je Petraeus. „A mi smo najveća staklena kuća kada je u pitanju svetska povezanost internetom.“

Digitalno doba je, takođe, otežalo održavanje tajnosti ovakvih operacija manipulisanja stranim biračkim snagama. „Veoma je teško sprečiti da se konačno odustane od takvih aktivnosti“, nastavio je Petraeus. A za Vašington su vas . „Ako bi Sjedinjene Države bile identifikovane kao promoteri dezinformacija ili da neovlašćeno prekrajaju glasove na izborima, to bi potkopalo naš kredibilitet i političke napore, s obzirom na to koliko bi takve akcije bile nedosledne i u neskladu s vrednostima koje promovišemo, a koje su u središtu naše meke moći“, rekla je Avril Danica Haines, bivša zamenica direktora CIA u mandatu Baraka Obame. “Isto ne važi za Rusiju.”

 

Dejvid Šimer je gostujući profesor na Jejlu i doktorand međunarodnih odnosa na Okfsordu. Autor je knjige koja će uskoro izaći iz štampe „Namešteno: Amerika, Rusija i sto godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference Knopf, 2020), iz koje su delovi teksta iskorišćeni za ovaj članak.

David Shimer, Foreign Policy (21/06/2020)

∗  ∗  ∗

The Superior Human? Who Do We Think We Are?

Why Pursuit of Superiority Lowers Happiness (and Success)

Do People on the Right Feel Superior to Those on the Left?

Are People Who Act Superior Really Insecure?

Conservative or Liberal? Extreme Views and Feeling Superior

Belief Superiority and Political Discord

Why Some People Think They’re Superior

The symptoms of superiority complex

What Is a Superiority Complex?

Inferiority Superiority Complex

Boisterous Weakling

Superiority complex? People who claim superior beliefs exaggerate their own knowledge

7 Signs Someone May Have A Superiority Complex

17 unique signs you have a deep and complex personality

What Is a Superiority Complex?

Science Says Know-It-All-people Only Exaggerate Their ‘Superior’ Political Knowledge

What’s the Best Way to Handle a Know-It-All?

It’s Never Too Late 
to Repair Damaged Trust

Krv nije vod(k)a: Sovjetska pra-studija kao jedno od potencijalnih rešenja za koronu

Jedna decenijama stara sovjetska studija nagoveštava moguću strategiju protiv koronavirusa.

Bračni par virusologa iz Moskve testirao je vakcinu na sopstvenoj deci 1950-ih. Danas, propratni efekti koji su u SSSR tada uočeni bude novu nadu u odbrani od korone.

Ruski stručnjaci za poliologiju (dečju paralizu), uključujući doktorku Marinu Vorošilovu i dr Mihaila Čumakova (levo); Kenijev Institut u Mineapolisu, par prati terapeuta koji vežba noge trogodišnjeg dečaka (Foto: Bettmann Archive)

MOSKVA – Dečacima je to bila samo poslastica. Za njihove roditelje, ugledne medicinske istraživače, ono što se tog dana dogodilo u njihovom moskovskom stanu 1959. godine je predstavljalo eksperiment od vitalnog značaja, čiji su ulog bili nebrojeni životi širom sveta – uključujući i živote sopstvene dece koja su poslužila kao zamorci.

“Formirali smo neku vrstu linije fronta”, prisetio se dr Petar Čumakov, koji je u to vreme imao sedam godina. U sva dečja usta roditelji su ubacili po kocku šećera natopljenu oslabljenim poliovirusom – probnom verzijom vakcine protiv užasne bolesti zvane dečja paraliza. “Pojeo sam kocku šećera s vakcinom iz majčine ruke.”

Danas ta ista vakcina protiv poliomijelitisa pridobija sve veću pažnju istraživača – uključujući i onu braću koja su u međuvremenu takođe postala virusolozi poput svojih roditelja – stari recept je moguće sredstvo protiv novog korona virusa, a delom je zasnovano na istraživanjima njihove majke, Marine Vorošilove.

Doktorka Vorošilova je ustanovila da od žive vakcine protiv polija (dečje paralize) ima neočekivanih koristi koje, kako se čini, mogu postati relevantna u trenutnoj borbi protiv pandemije: Oni koji su dobili vakcinu nisu oboleli od drugih virusnih bolesti mesec dana, a ni kasnije. Počela je da svojim dečacima daje vakcinu protiv polija svake jeseni, kao zaštitu od gripa.

Sada se neki naučnici iz nekoliko zemalja živo zanimaju za zamenu postojećih vakcina, poput one sa živim polio virusom i druge, recimo, one protiv tuberkuloze, kako bi videli mogu li pružiti bar privremenu rezistenciju na korona-virus. Među njima su i Rusi, koji se oslanjaju na dugu istoriju istraživanja vakcina – i na ruske istraživače, koji nisu zabrinuti zbog toga što bi bili ismevani kao ludi naučnici, koji eksperimentišu na sebi i svojim bližnjima.

Deca u Blekbernu, Britanija, primala su doze oralne polio vakcine 1965 (Associated Newspapers, Shutterstock)

Stručnjaci savetuju da se toj ideji – kao i mnogim drugim predloženim načinima borbe protiv pandemije – mora pristupati s velikim oprezom.

“Mnogo nam je bolje s vakcinom koja indukuje specifični imunitet”, rekao je u telefonskom intervjuu dr Paul A. Offit, ko-izumitelj vakcine protiv rota virusa i profesor Medicinskog fakulteta Perelman na Univerzitetu u Pensilvaniji. Svaka korist od ponovne primene vakcine, kako kaže, “dosta je kraćeg veka i strukturalno nepotpuna” u poređenju sa vakcinama koje su prilagođene, odnosno strogo namenske za specifično oboljenje).

Ipak, dr Robert Gallo, vodeći zagovornik ispitivanja polio-vakcine u rešavanju korona-virusa je rekao da su prenamenjene vakcine „jedno od najinteresantnijih područja imunologije“. Galjo, koji je direktor Instituta za ljudsku virusologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Merilendu je rekao da čak i ako oslabljeni polio virus pruži imunitet na samo mesec dana, „čak je i to period dovoljan da se virusna krivulja izravna i počne da pada, što bi spaslo mnogo života. “

Prisutni su, međutim, i neki rizici.

Milijarde ljudi uzelo je živu poliovirusnu vakcinu, umalo iskorenivši tu bolest. Međutim, u izuzetno retkim slučajevima, oslabljeni virus koji se koristi u vakcini može mutirati u jedan opasniji oblik, izazvati opasniji polio i njime zaraziti druge. Rizik od takve teže forme dečje paralize procenjuje se na jedan slučaj u 2,7 miliona vakcinacija.

Iz tih razloga, javne zdravstvene organizacije poručuju da jednom kada se u nekom području eliminiše poliomijelitis koji se prirodno javlja, tada se mora prestati s rutinskom upotrebom oralne vakcine, kao što su to pre 20 godina učinile SAD.

A ovog juna je američki Nacionalni institut za alergiju i zarazne bolesti (N.I.A.I.D.) odložio studiju koju je osmislio institut dr Galjoa, Klivlendska klinika, Univerzitet u Bafalu i Centar za napredne tretmane protiv raka Roswell Park, kako bi testirali efikasnost žive polio vakcine protiv korona virusa – koristeći zdravstvene radnike kao subjekte odnosno ispitanike. Agencija je izrazila zabrinutost za njihovu zdravstvenu bezbednost, ne isključujući mogućnost da živi poliovirus pređe u vodu i zarazi druge, kažu neki od istraživača upoznatih sa praktičnom primenom ove studije. N.I.A.I.D. je odbio da ovo naknadno komentariše.

Ipak, i druge zemlje napreduju. Ispitivanja sa polio vakcinom započela su u Rusiji, a planirana su u Iranu i Gvineji Bisao.

Dr Robert Gallo, direktor Instituta za humanu virologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Merilendu (Jim Watson / AFP/ Getty)

Specifična vakcina protiv koronavirusa bila bi ona koja „istrenira“ imuni sistem da ciljano koristi taj virus, a u svetu je trenutno više od 125 kandidata za ovakvu primenu vakcine.

Preuređene, odnosno prenamenjene vakcine, za razliku od toga, koriste žive ali oslabljene viruse ili bakterije da bi stimulisale urođeni imuni sistem da se, barem privremeno izbore protiv patogena.

Prva polio vakcina, koju je razvio Džonas Salk (Jonas Salk) nastala je tako što je ovaj američki doktor koristio „inaktivirani“ virus – deliće ubijenog virusa. Vakcina se morala ubrizgati, što je bila prepreka kampanji za imunizaciju u siromašnijim zemljama.

Kada je ta vakcina široko uvedena 1955. godine, dr Albert Sabin je testirao vakcinu koristeći živi ali oslabljeni poliovirus, koji se može uzimati oralno. Ali u Sjedinjenim Državama, pošto je Salkova vakcina već bila u upotrebi, vlasti nisu bile spremne da preuzmu uočeni rizik od sprovođenja ispitivanja sa živim virusima.

Sabin je dao je svoja tri soja atenuiranog (oslabljenog) virusa bračnom paru virusologa u Sovjetskom Savezu, dr. Mihailu Čumakovu, osnivaču instituta za poliološka istraživanja koji sada nosi njegovo ime, i dr Marini Vorošilovoj.

Dr Čumakov se vakcinisao, ali lek namenjen prevashodno deci je iziskivao testove na deci, pa su ga on i dr Vorošilova dali svoj trojici sinova i nekolikim nećacima i nećakama.

Njihov eksperiment omogućio je Čumakovu da ubedi visokog sovjetskog zvaničnika, Anastasa Mikojana, da nastavi sa širim ispitivanjima, što je na kraju dovelo do masovne proizvodnje oralne polio vakcine koja se koristi širom sveta. Sjedinjene Države započele su oralnu vakcinaciju protiv polimijelitisa 1961. godine nakon što se pokazalo da je u SSSR-u bezbedno prošla.

Dr Albert Sabin, koji je razvio oralnu polio vakcinu, u boci sa kulturom tkiva ispituje stepen oštećenosti ćelija usled virusa (Bettmann Archive, Getty Images)

“Neko je tada morao biti prvi”, rekao je doktor Petar Čumakov u intervjuu. „Nikad se nisam ljutio. Mislim da je bilo jako dobro imati takvog oca, koji je bio dovoljno uveren da je ono što radi ispravno i siguran da neće naštetiti svojoj deci.”

On je rekao da je njegova majka, ako ništa drugo, imala još više entuzijazma u pogledu ispitivanja novih vakcina na njihovim dečacima.

“Bila je potpuno uverena da nema razloga za bojazan”, rekao je.

Nešto što je dr Vorošilova primetila pre više decenija je obnovilo trenutno interesovanje za oralnu vakcinu.

Tipično zdravo dete je domaćin za desetak ili više respiratornih virusa koji uzrokuju malo ili nikakvu bolest. Ipak, dr Vorošilova nije mogla da uoči nijedan od ovih virusa, i to ubrzo nakon što su njeni sinovi imunizovani protiv polija.

Izbijanje virusa Korona

• Često postavljana pitanja i saveti

Ažurirano 24. juna 2020

Koji je najbolji materijal za masku?

Naučnici širom zemlje pokušali su da identifikuju svakodnevne materijale koji dobro filtriraju mikroskopske čestice. U nedavnim testovima, HEPA filtri za peći postigli su odličan rezultat, kao i vrećice za usisivač, tkanine slične pidžamama od flanela i ona na jastucima čija je gustina pamučnih niti barem 600. Ostali testirani materijali uključuju slojevite filtere za kafu, šalove i bandane (trake od pamučnog platna). Oni su bili nešto manje efikasni, iako su uhvatili izvestan procenat čestica.

Da li je teže vežbati dok nosite masku?

U junskom komentaru objavljenom na vebsajtu British Journal of Sports Medicine ističe se da pokrivanjem lica tokom vežbanja “dolazi do problema s potencijalnim ograničenjem funkcije disanja, uz nelagodnost”, što je stanje koje zahteva “njihovo uravnoteženije korišćenje u odnosu na moguće štetne efekte”. Maske menjaju samu vežbu, kaže Sedrik Brajant, predsednik i glavni naučni saradnik Američkog saveta za zdravo vežbanje, neprofitne organizacije koja finansira istraživanja i sertifikuje fitnes-stručnjake. „Prema mom ličnom iskustvu,“ kaže on, „otkucaji srca se ubrzavaju pri istom relativnom intenzitetu onda kada nosite masku.“ Tokom izvođenja poznatih vežbi, neki vežbači bi s maskom na licu takođe mogli osetiti i vrtoglavicu, kaže Len Kravic, profesor fitnesa na Univerzitetu u Novom Meksiku.

Čuo sam za lek koji se zove deksametazon. Da li funkcioniše?

Prvi tretman deksametazonom pokazao je da ovaj steroid smanjuje smrtnost kod teško obolelih pacijenata, tvrde britanski naučnici. Čini se da lek smanjuje upalu izazvanu imunološkim sistemom, štiteći zdrava tkiva. U studiji je deksametazon smanjio stopu smrtnosti pacijenata na ventilatorima za jednu trećinu, a procenat fatalnih ishoda kod pacijenata koji su bili na kiseoniku za jednu petinu.

Šta je plaćeno odsustvo za pandemiju i za ko su potencijalni korisnici?

Paket pomoći omogućava mnogim američkim radnicima plaćeno odsustvo ukoliko im je potrebna pauza zbog virusa. Kvalifikovani radnici dobijaju dve nedelje plaćenog bolovanja ako su bolesni, pod karantinom ili traže dijagnozu ili se preventivno zbrinjavaju,  ili ako se brinu o bolesnim članovima porodice. Ovaj paket omogućuje 12 sedmica plaćenog dopusta osobama koje se brinu za decu čije su škole zatvorene ili čiji je pružalac brige o deci nedostupan zbog korona virusa. Ovo je prvi put da su Sjedinjene Države federalnim zakonom uvele opšte plaćeno odsustvo, uključujući u paket i one koji obično ne ostvaruju takve beneficije, kao što su radnici sa skraćenim radnim vremenom i radnici u privredi. Ova mera, ipak, isključuje najmanje polovinu radnika iz privatnog sektora, uključujući i one koje su angažovali najveći poslodavci u zemlji, i time pružajući malim poslodavcima značajan slobodan put da svojim radnicima uskrate odsustva ove vrste.

Da li se dešava asimptomatski prenos Covid-19?

Za sada, čini se da dokazi pokazuju da se ovo dešava. Široko citirani rad objavljen u aprilu ukazuje na to da su oboleli najzarazniji oko dva dana pre pojave očiglednih koronavirusnih simptoma, a procenjuje se da je 44 procenta novih infekcija posledica prenosa od onih koji još nisu pokazali simptome. Nedavno je jedna vrhunska ekspertkinja Svetske zdravstvene organizacije izjavila da se prenošenje koronavirusa sa ljudi koji nisu imali simptome “dešava vrlo retko”, ali je kasnije povukla tu izjavu.

Koliki je rizik od infekcije korona virusom dobijenom sa površine zaraženih predmeta?

Dodirivanje kontaminiranih predmeta i potom inficiranje bakterijama obično nije način na koji se virus širi. Ali, i to se može dogoditi. Brojna istraživanja gripa, rino-virusa, korona virusa i ostalih mikroba pokazala su da se respiratorne bolesti, uključujući novi korona virus, mogu proširiti dodirom zagađenih površina, posebno u mestima kao što su centri za negu, radni prostori, kancelarije i bolnice. Međutim, da bi se bolest proširila na ovaj način, potrebno je da se odigra jedan poduži lanac događaja. Najbolji način da se zaštitite od korona virusa – bilo da se radi o površinskom prenošenju ili bliskom ljudskom kontaktu – i dalje je održavanje međusobne razdaljine („socijalna distanca“), pranje ruku, izbegavanje doticanja lica i nošenje maski.

Kako krvna grupa utiče na korona virus?

Jedna studija naučnika iz Evrope je bila prvi dokaz snažne statističke veze između genetskih varijacija i kovida-19, bolesti uzrokovane korona-virusom. Novo istraživanje je pokazalo da je krvna grupa “A” bila povezana sa 50 procenata porasta verovatnoće da će pacijentu trebati kiseonik ili da će otići na ventilator (veštačka pluća).

Koliko je ljudi izgubilo posao zbog koronavirusa u SAD-u?

Stopa nezaposlenosti je u maju pala na 13,3 odsto, saopštilo je ministarstvo rada 5. juna, što je neočekivano poboljšanje na nacionalnom tržištu rada jer se stopa zaposlenosti vraćala brže nego što su ekonomisti očekivali. Oni su prognozirali i da će stopa nezaposlenosti porasti na čak 20 odsto, nakon što je u aprilu dostigla 14,7 posto, što je najviša stopa otkako je američka vlada počela da vodi službenu statistiku nakon Drugog svetskog rata. Stopa nezaposlenosti je, međutim, pala, a poslodavci su otvorili 2,5 miliona novih radnih mesta, nakon što je u aprilu više od 20 miliona poslova izgubljeno.

Koji su simptomi korone?

Uobičajeni simptomi uključuju temperaturu, suv kašalj, umor i otežano disanje ili nedostatak daha. Neki od ovih simptoma preklapaju se sa simptomima gripa, što otežava otkrivanje, mada su curenje iz nosa i zagušeni sinusi ređa pojava. Američki CDC takođe u simptome dodaje i groznicu, bol u mišićima, grlobolju, glavobolju i novi gubitak osećaja za ukus ili miris kao simptome na koje takođe treba obratiti pažnju. Većina ljudi se razboli pet do sedam dana nakon izlaganja, ali simptomi se mogu pojaviti i u roku od samo dva dana, ili, možda, tek za 14 dana.

o Kako se mogu zaštititi tokom letenja?

Ukoliko putovanje avionom predstavlja neizbežnu varijantu, morate preduzeti neke korake da biste se zaštitili. Najvažnije su dve stvari: Što češće prati ruke i prestati njima dodirivati lice. Ako je moguće, odaberite sedište pokraj prozora. Studija sa Univerziteta Emori otkrila je da je tokom sezone gripa najsigurnije mesto za sedenje blizu prozora, jer su ljudi koji sede na sedištima do prozora tokom leta imali manje kontakta sa potencijalno obolelim osobama. Dezinfikujte tvrde površine. Kada dođete do svog sedišta s rukama koje su vam čiste, koristite maramice za dezinfekciju da biste njima očistili čvrste površine na vašem sedištu, poput naslona za glavu i ruke, kopče sigurnosnog pojasa, daljinac, ekran, džep na poleđini sedišta ispred vas kao i stočić koji se nalazi na njemu. Ako je sedište tvrdo i od neporoznog materijala, od kože ili imitacije kože, možete i njega obrisati (inače, upotreba maramica na tapaciranim sedištima može dovesti do toga da vlažnost sedišta doprinese do boljeg širenja klica, a ne da njihovog suzbijanja).

Šta činiti ukoliko osetimo simptome?

Ako ste bili izloženi korona-virusu ili pretpostavljate da ga imate, ukoliko imate povišenu temperaturu ili simptome poput kašlja ili otežanog disanja, pozovite lekara. Oni bi trebalo da vam daju savete da li treba da se testirate, kako se testirati i kako potražiti medicinski tretman bez potencijalne infekcije drugih osoba ili njihovog izlaganja.

Jedna studija koja je u Sovjetskom Savezu sprovođena u periodu između 1968. i 1975. je obuhvatila izvanrednih 320.000 ispitanika (teško dostižna brojka u sprovođenju medicinskih opita). Ovo istraživanje je nadgledala doktorka Vorošilova, koja je otkrila smanjenu smrtnost od gripa kod ljudi imunizovanih drugim (prenamenjenim) vakcinama, uključujući oralnu polio-vakcinu.

Vorošilova je za ova otkrića osvojila najviša priznanja u Sovjetskom Savezu, jer je pokazala veze između vakcinacije i kolektivne zaštite protiv virusnih bolesti, verovatno podsticanjem imunog sistema.

Rad dr Vorošilove i dr Čumakova je nesumnjivo uticao na razmišljanja i stavove njihovih sinova, kao i na njihovo zdravlje – ne samo da su svi postali virolozi, već su, poput roditelja, prihvatili samotestiranje.

Dr Mihail Čumakov, dr Marina Vorošilova i njihovi sinovi, s leve strane, Petar, Konstantin i Ilija Čumakov, u njihovoj kući blizu Moskve 1960 (Foto: Petar Čumakov)

Danas je dr Petar Čumakov glavni naučnik Instituta za molekularnu biologiju Instituta Engelhardt pri Ruskoj akademiji nauka i koosnivač jedne kompanije u Klivlendu koja se bavi suzbijanjem raka virusima. On je razvio oko 25 virusa kao tretman protiv malignih tumora – i sve ih je, kako kaže, testirao na sebi.

Petar Čumakov sada uzima i polio vakcinu, koju uzgaja u sopstvenoj laboratoriji, kao moguću zaštitu od koronavirusa.

Molekularni biolog dr Ilija Čumakov je u Francuskoj pomogao u sekvenciranju ljudskog genoma.

Dr Aleksej Čumakov, koji nije ni bio rođen kada su njegovi roditelji eksperimentisali na njegovoj braći je veći deo svoje karijere proveo istražujući maligna oboljenja na klinici Sedars-Sinaj u Los Anđelesu. Tokom svog rada u Moskvi, razvio je vakcinu protiv hepatitisa E, koju je prvo testirao na sebi.

“U pitanju je stara tradicija”, kaže Aleksej Čumakov. “Inženjer treba da stane pod svoj most u trenutku kada preko njega po prvi put prelazi neki teži teret.”

Dr Konstantin Čumakov je pomoćnik direktora Kancelarije za istraživanje i kontrolu vakcina Američke Uprave za hranu i lekove, koja bi bila uključena u odobravanje svih koronavirusnih vakcina za upotrebu u SAD. U saradnji sa dr Galjoom i drugim stručnjacima je i koautor nedavno objavljenog članka u časopisu Science, koji zagovara istraživanja čiji bi krajnji cilj bio zamena postojećih vakcina.

Dr Konstantin Čumakov je u jednom intervjuu rekao da se ne seća da je 1959. pojeo kocku šećera sa kulturom blage verzije živog virusa poliomijelitisa- imao je tada pet godina – ali, i pored toga, odobrava eksperiment svojih roditelja kao korak ka spašavanju nebrojenog broja dece od dečje paralize.

“Bilo je to ispravan čin”, rekao je Konstantin tim povodom. „A danas bi odmah iskrsla pitanja poput „Da li ste za ovo dobili dozvolu od etičke komisije?“

Autor: Endrju Kramer

• Objavljeno 24. juna 2020. Ažurirano 25. juna 2020

Oleg Macnev (Moskva)

 

Kodovi pored puta:

Google Developers’ regional accelerators

Google Cloud for Startups

Startup Cities: Why Only a Few Cities Dominate the Global Scene

HubSpot for Startups

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

Serbia’s startup ecosystem at a glance | EU-Startups

Spotlight on 10 kickass female founders from Serbia

The Big Reset: From a Crisis Mode To Entrepreneurial Mindset

Is Remote Work Here to Stay? Find Out From Global Leaders

3 strategic business focuses for the remainder of 2020

Zoom losing to Teams in the video conference race to the top

11 DevOps trends that will matter most in 2020

AI continues to flourish in business despite the pandemic and a turbulent economy

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

60 ways to get the most value from your big data initiatives

5 Ways Artificial Intelligence Revolutionizing the Nightclub Experience

From Tech to Deep Tech

Startups & scale-ups – Communitech

Zašto se korporativni sporovi u Kini još uvek vrte oko pečata

Ko kontroliše upotrebu pečata – kontroliše i kompaniju, barem kada je o Kini reč. Tekst donosi štampano izdanje magazina The Economist.

The Economist

Kina se nalazi u prvim linijama najnovijih tehnoloških proboja, od softvera za prepoznavanje lica do 5G mreže. Brojne kineske firme se, međutim, oslanjaju na nešto što datira iz ranijih vremena: tvrd, solidan pečat, na kojem je obično ugraviran naziv firme; obično se, poput svakog drugog pečata, pritisne o jastuče sa grimiznim mastilom da bi se potom utisnuo na važna dokumenta.

Pečatiranje se smatra nivoom autoritativnijim od pukog potpisa. I dalje opstajuća tradicija stara dva milenijuma može se naoko činiti čudnom. U Kini, međutim, onaj ko kontroliše njegovu upotrebu, kontroliše i samu kompaniju.

Razmotrite tri aktuelna stanja pometnje (od one vrste koji bi obično nastajali sučeljavanjem različitih pogleda). Upravni odbor preduzeća ‘Arm China’, kinesko-japanskog zajedničkog preduzeća za dizajn čipova u vlasništvu japanske SoftBanke je 4. juna glasao za uklanjanje svog šefa, Alena Vua. Uz samo jednu kvaku: Gospodin Vu je odbio da ode. Budući da još uvek drži pečat, nastavio je da deluje u ime ovog preduzeća, zapretivši da će pravnim postupcima odbraniti svoju poziciju. Sedmicu kasnije je Bitmain, koji pravi računare za rudarenje bitkoina objavio da je svoj stari pečat zamenio novim. Izgledali su gotovo identično: Bitmain-ovo kinesko ime u crvenom krugu oko zvezde: osim što je imao novi serijski broj. Bilo je to, ipak, sasvim dovoljno za ukazivanje na to da je jedan od koosnivača upletenih u ovaj konflikt, Majkri Žan (Micree Zhan), sada odneo prevagu.

Najčudnija nedavna „pečatna situacija“ se dogodila u aprilu. Li Guokving, svrgnuti koosnivač kompanije Dangdang, nekada popularne platforme za e-trgovinu je provalio u njeno sedište i, u pokušaju da preuzme kompaniju, uklonio desetine njenih zvaničnih pečata (izuzev glavnog, drugi se koriste za overavanja ugovora i oporezivanje primanja). Dangdang je proglasio oduzete pečate nevažećima. Ali, 13. juna je objavljeno da je policija oslobodila Lija od krivice i bilo kakve sumnje počinjenje prestupa, podrazumevajući da su, zasad, pečati – njegovi.

Pečati su figurirali u poslovnim konfliktima i na drugim mestima. Ruska policija je 2007. godine oduzela pečate investicionoj firmi  Ermitaž, koja je dotad bila u vlasništvu Bila Braudera (Bill Browder), svojevremeno proteranog iz te zemlje, iskoristivši ove pečate za ponovnu registraciju njegovih kompanija pod tuđim imenima. Rusija je, međutim, 2015. eliminisala potrebu za kompanijskim pečatima. U Japanu i Južnoj Koreji, gde se pečati još uvek koriste, trvenja oko njih predstavljaju retku pojavu.

U kineskom poslovnom svetu, kao i svuda uostalom, u kojem su „laktašenje“ i beskrupuloznost ponekad “nužni”, pečati su i dalje prilično uobičajena pojava – baš kao i „raznolikost“ načina njihove upotrebe: ti “načini” i sučeljavanja unutar kompanija su toliko brojna i uglavnom nikad prijavljivana. A menadžeri ponekad zloupotrebljavaju pečate radi sklapanja neki “sporednih” ugovora. Tužbe za povrat štete mogu se nastaviti, kaže Erik Karlson (Eric Carlson) iz advokatske firme Covington & Burling, pa se mnogi slučajevi rešavaju vansudskim putem. Ipak, napominje on, tehnologija ide u korak s tradicijom. Kina počinje da uvodi elektronske pečate koje je lakše nadgledati – a takođe i skinuti sa strana koje su oštećene.

 

Ovaj se članak pojavio u štampanom izdanju magazina The Economist u biznis-rubrici, pod naslovom „Pečatiranje i prevare“

Ben Lam, znatiželja kao pokretač inovacija

Negovanje radoznalosti je ono što pokreće inovaciju, tvrdi osnivač i izvršni direktor startapa ‘Hajperdžajent’ (Hypergiant).  On radi isključivo vođen svojom bezgraničnom željom za znanjem, koju smatra ključem svog poslovnog uspeha.

Radoznalost pokreće inovacije. Ona je podsticaj, impuls za traženje „prave misli“, pronalaženje rešenja, traženje novih mogućnosti ili izgaranja na putu inovativnosti da biste videli šta se dešava iza sledećeg ugla. Vođen mahom neprekidnom potragom, pokretanom znatiželjom, ‘SpaceX’ Ilona Maska je upravo postao prva privatna kompanija koja je svemirskim brodom poslala ljude na Međunarodnu svemirsku stanicu, utirući put kosmičkom turizmu koji postaje stvarnost već za naših života.

Mozak kojim je “razmišljao” SpaceX pripada Benu Lamu: veštačka inteligencija koju je proizveo za ovaj brod za sada je bez premca. Kada je reč o inteligentnom funkcionisanju ovako složenih sistema, njegovi AI moduli obiluju hiper-inovativnim rešenjima.

Prema Mariju Liviju, astrofizičaru i autoru knjige „Why?“ postoje dve vrste radoznalosti. Tokom svog nastupa na podkastu „Knowledge@Wharton“ 2017. godine Livio je izjavio da „Postoji perceptivna radoznalost: ona radoznalost koju osećamo kad nas nešto iznenadi ili kada nešto nije u skladu sa onim što znamo ili mislimo da znamo. To je ono što svi donekle osećamo kao stanje nekakve neprijatnosti… S druge strane, postoji epistemiološka radoznalost, ona koja u znanju pronalazi zadovoljstvo čisto znanja radi, a što je ugodno stanje povezano sa iščekivanjem nagrade, odnosno, postignuća kojim nas radoznalost nagrađuje. To je nivo naših znanja. I to je ono što pokreće sva naučna istraživanja, što pokreće nastanak brojnih umetničkih dela. Znatiželja pokreće obrazovanje i slične oblasti ljudskog duha.”

Ni manje ni više nego Albert Ajnštajn je na veoma sličan način sažeo svoje viđenje ljudske znatiželje:  “Nemam nekih posebnih talenata. Samo sam strastveno radoznao.”

Radoznalost i preduzetništvo

Tokom karijere Bena Lama, generalnog direktora i osnivača Hajperdžajenta, upravo je znatiželja bila ona pokretačka snaga koja ga je dovela do ogromnog uspeha u više različitih disciplina.

Lam je kao dete često putovao u Afriku sa porodicom, pa je još u ranom detinjstvu imao prilike da vidi koliko su krupni kontrasti i razlike u načinu  življenja stanovnika Crnog kontinenta nasuprot, recimo, životnom stilu stanovnika jednog predgrađa u Teksasu, gde je odrastao. Video je da svet funcioniše na brojne i mnogostruke načine, i da se u tim razlikama nalaze skrivene, još neuočene mogućnosti. To ga je nagnalo da dovede u pitanje one stvari koje je većina ljudi, i njegovih sunarodnika, prihvatila, preispitujući ujedno i sopstvene misli i pretpostavke.

Samo-istraživanje, postavljanje pitanja deo su opažajne radoznalosti, nešto što mnogi od nas gube kako postajemo stabilniji i utemeljeniji u svoje životne odluke. Ipak, po Lamu, upravo je  samoistraživanje dovelo do ranih uspeha u vidu ličnog napretka; Postao je bolji student, bolji prijatelj i bolji u predstavljanju svojih ideja.

Sada, sa pet snažnih startup kompanija koje su u igri s velikim poslovnim sistemima, Lam kreće u svoju najambiciozniju startapersku kompaniju, Hypergiant, savremenu organizaciju po principu Stark Industries (Hauard i Toni Stark su poklonicima pop-kulture dobro znani likovi iz Marvelovih stripova i filmova). Ova firma opslužuje Ilonovu kosmo-kompaniju naprednim AI rešenjima, autonomnim satelitskim komandnim i kontrolnim sistemima, „Intergalaktičkim internetom“, prostorom inspirisanim kacigom nalik Marvelovom Ajronmenu, bioreaktorom pokretanim veštačkom inteligencijom, i koji emitovani ugljen-dioksid u kosmičkom brodu (ili na Zemlji) pretvara u hranu za alge, i još mnogo toga.

Bioreaktor algi koristi se za uzgajanje mikro ili makro algi. Alge se mogu uzgajati u svrhu proizvodnje biomase (kao u kultivatoru morske trave), prečišćavanju otpadnih voda, fiksiranju CO2 ili filtriranju akvarijuma / ribnjaka u obliku pilinga alge. Bioreaktori algi se u dizajnu uveliko razlikuju, šire se uglavnom u dve kategorije: otvoreni i zatvoreni reaktori.

Otvoreni reaktori su izloženi atmosferi dok su zatvoreni reaktori, koji se obično nazivaju fotobioreaktori, u različitoj meri izolovani od atmosfere.

Konkretno, bioreaktori algi mogu se koristiti za proizvodnju goriva kao što su biodizel i bioetanol, za proizvodnju hrane za životinje ili za smanjenje zagađivača kao što su oksidi azota, posebno kao zagađivači atmosfere, i CO2 u dimnim gasovima elektrana.

U osnovi, ova vrsta bioreaktora zasniva se na fotosintetskoj reakciji koju izvode same alge koje sadrže hlorofil koristeći rastvoreni ugljen-dioksid i energiju sunčeve svetlosti. Ugljen-dioksid se raspršuje u reaktorsku tečnost da bi bio dostupan algama. Bioreaktor mora biti napravljen od prozirnog materijala. Alge su fotoautotrofni organizmi koji vrše fotosintezu do kiseonika, i zato je njihova uloga u budućem procesiranju CO2 od kritične važnosti.

Za većinu ljudi, ove inovacije zvuče kao da su neposredno preuzete iz nekog naučno-fantastičnog filma, uz stripovski slogan, „Tommorowing Today“ („Sutrašnjica, već danas“), i Lamom na čelu projekta sa nečim takvim na glavi (marvelovska mašta preslikana u realnost: potpuno novi koncept kaciga, koje su se mogle uočiti na astronautima u kabini Spacex-a tokom nedavnog lansiranja). Ove inovacije su prirodni ishodi potekli iz kulture podsticanja strasne potrage, ponikle iz radoznalosti, one koja je pustila korene u svim oblastima života i rada.

Um početnika i prazna tabla

Šošin (Shoshin), takođe poznat kao „um početnika“, koncept je koji potiče iz zen-budizma i odnosi se na nedostatak predrasuda ili unapred stečenih sudova o nekoj temi. Ta otvorenost za nove pojmove je nešto što deca prirodno poseduju: ona iskazuju radoznalost za sve što rade; ona su savršeno otelotvorenje „uma početnika“ odnosno „još neispisane table“, jer još uvek nisu oštećeni ili inhibirani predrasudama, pretpostavkama ili istorijskim kontekstom, koji tako često raspršuju pravi smisao onoga što biva promatrano.

Vežbanje ulaska u „um početnika“, zapravo u prazan um i njegovu „čistu tablu“ na kojoj još ništa nije ispisano, takođe znači da čak i onda kada znamo dovoljno o ​​nekoj temi da bismo sebe smatrali stručnjakom u toj oblasti, neprekidno učimo nove i korisne stvari; one bi u svakom trenutku mogle stvoriti ‘plimni talas’ koji pokreće ono u šta verujemo na neku drugu tačku, menjajući tako i naša saznanja – a time i nas same.

Sam Ben praktikuje Shoshin tokom rada na svim svojim stvarima, idejama i proizvodima, učeći kroz upotrebu svoje duboke znatiželje, da poput detinjeg uma plahovito i intuitivno dospe do novih oblasti a onda se i priupita: “A zašto?”. Pitanje „zašto“ je uvek glavno i prvo u fokusu, bilo da se postavlja pri donošenju specifičnih poslovnih odluka, kada je potrebno utisnuti smislenost odlukama, ili, recimo, „zašto“ ne postoji odgovarajući propis koji bi pratio određene inovacije, ili „zašto“ postoji potreba za određenim alatom i sredstvima pri kreiranju proizvoda. Postavljanje ovih pitanja i večito jednog novog „zašto“, uvek i iznova, jedna je od Lamovih ključnih aktivnosti kojim neguje lične i poslovne stavove.

Rođen za preduzetnika

Iskustvo stečeno susretima s ogromnim spektrom kultura i običaja širom sveta podarili su mu percepciju gledanja na stvari na način koji se razlikuje od percepcije većine, oslobađajući instinktivnu sposobnost da uoči tržišne mogućnosti. Ben veruje da je neobično važno sagledati različite običaje, kulture i ideje kako biste bili sigurni da ćete uspeti u sagledavanju što više strana svake situacije, i tako uočiti mogućnosti tamo gde ih drugi ne vide.

Kao neko s prirodnom sklonošću za preispitivanjem utvrđenih normi, Benov preduzetni duh nije bio samo put već  i njegova sudbina. Kako sam kaže, „uistinu verujem da se preduzetnici rađaju i da se preduzetnik ne može postati naknadnim naporima. Čini mi se da sam oduvek bio predodređen da to postanem.“ Kao srednjoškolac bi prilično brzo napuštao svaki posao, ili se u njih ne bi uklapao, pa je odlučio da svoju prvu kompaniju pokrene sa svojim profesorom na fakultetu, još kao junior (brucoš) na koledžu. Sada, kada je trenutno preokupiran svojim petim startapom, a nakon četiri uspešna (od kojih su tri i prodata kompanijama javno listiranim na svetskim berzama), onda bi se sa izvesnošću moglo reći da mu je preduzetništvo u krvi.

Počinjući nanovo i nanovo

I mada njegova karijerna putanja može delovati “neadekvatno” ili „pogrešno” ako se uporedi s uobičajenim načinima za napredovanje, njegovo oslanjanje na svoju znatiželju i fluidno razmišljanje podrazumeva da je stalno inspirisan pomeranjem svoje percepcije i zapažanja o svetu, okruženju i kako “sve to“ u njemu funkcioniše. „Svaki put kada iznova krenem,“ objašnjava on, „radim to kao neko ko u glavi ima ‘praznu tablu’, gledajući na svet „očima početnika“, uvek se iznova pitajući kako to želim da vidim svet oko sebe. Rado i često volim da kažem da je jedna od mojih ‘supersila’ to što rado pristajem na stav „novajlije koji priznaje da ne zna“, što je u ovom svetu čudno. Sasvim se lepo osećam u vezi toga, kada sebi kažem da ne znam ili da ne razumem nešto, sa ciljem da budem otvoren i nastavim da učim.“

Ta nazovimo je „ranjivost“, odnosno „prepuštenost radoznalosti“ omogućila mu je da postane otvoren za nove uvide i da mu njegovi vršnjaci, njegove kolege i zaposleni, stručnjaci, prijatelji i svet budu neprekidan izvor uvida u nešto što bi ga moglo podučiti, a u vezi raznih, praktično svih zamislivih tema. Lam upražnjava tu „praznu tablu“ tako što se nikad ne plaši da započne iznova, i otvoren je da mu se pokažu drugi načini. To se manifestuje kroz još jedan princip budizma koji Lam nastoji da primeni u poslu i privatno, a to je nedostatak posesivne vezanosti za bilo koju od svojih ideja.

On se priseća jedne replike iz filma “Vrelina” (The Heat) kojeg je gledao kao dete, a u kojem se Robert De Niro poetski izražava na temu kako se postaviti tokom poslovanja pod pritiskom: “Trebalo bi da ste u stanju da se udaljite od bilo čega za manje od 30 sekundi ukoliko osetite ‘vrelinu’ koja nailazi” (“You should be able to walk away from anything in less than 30 seconds if you feel the heat coming on”); fraza je to koja označava da je u odsudnim trenucima nužno odmaći se brzo i nakratko od nekog problema ili velike ideje, kako bi se ona sagledala bez suvišnih emocija, uznemirenosti, uzbuđenja, besa ili egzaltiranosti.

Ben, doduše, nije ni u kakvom bekstvu od zakona, niko mu ne ‘podiže temperaturu’, kao u „Vrelini“: pa ipak, njegova vežba nesvrstavanja i “neprijanjanja”, tako što ne stvara previše veza s bilo kojom idejom, znači da može preusmeriti načine i smerove razmišljanja kada mu one predoče neverovatne ali utemeljene dokaze – a koji su do tog trenutka bili u suprotnosti s onim u šta je verovao da je istina. Sposobnost prihvatanja sopstvene zablude u kojoj smo bili do pre par trenutaka, a koja dolazi sa radoznalim umom, takođe propagira duh hrabrosti i neustrašivosti.

Neustrašivost kroz radoznalost

Sa godinama i usput sticanom mudrošću, dolazi do verovanja-samouverenosti „da smo već smislili sve stvari i postavili ih na svoje mesto“. Taj osećaj sigurnosti obično umanjuje našu radoznalost o načinima kako stvari funkcionišu ili bi mogle još bolje funkcionisati. Radoznalost je delom biološki odgovor na – strah. Imati spremnost da se upitate o stvarima koje ne znate ili ne razumete u potpunosti može biti neki vid hrabrosti. Za Lama, taj strah, odnosno oprez i bojazan u primeni novih još neisprobanih rešenja ga inspirišu da traži dublje odgovore, da sebe gurne u ta područja „nelagodnosti“ i voljno se upusti u, recimo, neke teže poslovne razgovore ili u delikatnu komunikaciju.

„Negovati znatiželjni način razmišljanja znači živeti sa prijatnom količinom opreza i stvaralačke strepnje. Verujem da radoznalost živi negde u prostoru između strepnje i čuda.“

Lamova sposobnost da živi u delimičnoj „bojazni“ i „poželjnoj strepnji“ od nepoznate teritorije inovacija, sposoban da uživa u onome što je čudno ili nepoznato, uravnotežujući svoja uočavanja sa svojom radoznalošću kao željom za saznanjem – sve to je moćno potencijalno sredstvo za jednog preduzetnika, sredstvo koje smatra jednim od najvažnijih aspekata svog uspeha u karijeri.

Ništa nije bez svojih granica

Lam jednoga dana može zaroniti duboko u „drevne vanzemaljce“, a već narednog u vrhunska istraživanja na području nano-tehnologija. Provešće čitav dan učeći o NASA-inim planovima za pravljenje uslova pogodnih za život u lunarnoj bazi, da bi se sutradan sasvim udubio u teoriju o načinima na koje u Škotskoj nastoje da zemlju oštećenu čovekovim delovanjem ponovo vrate u prirodno, prvobitno nekultivisano stanje, uz ponovno unošenje onih divljih vrsta koje su po dolasku čoveka nestale sa svojih staništa. Poznavanje puno stvari i uvid u mnoštvo informacija doprinosi dodatnom razbuktavanju znatiželje. Tada je moguće postavljati pitanja koja se, primera radi, tiču načina na koji u mesečevim bazama možemo gajiti osećaj za svet divljine (radoznalost u vezi škotskih rešenja za regeneraciju tla, koje bi se barem donekle mogli primeniti na Mesecu). Ili, recimo, kako da koristimo nanotehnologiju da bismo razvili ideju o drevnim vanzemaljcima na Zemlji?

Njegova neutoljiva radoznalost znači da nikad ne prestaje da uči i prihvata nove ideje. Lam veruje da bi inspiraciju trebalo crpeti iz što više izvora. Potraga za znanjima nikada ne biva zadovoljena; stoga on zdušno upija nebrojene dokumentarne i naučno-fantastične filmove, ali i “nefantastičnu literaturu” (naučnu i dokumentarističku), baš kao i umetnost, filozofiju, muziku ili pop-kulturu. Neki od vizionara kojima je posebno privučen je Matti Suuronen, čovek koji je tvorio ‘Futuro’ kuće, ili fotograf Dejvida Jeroua (David Yarrow), koji stvara neke kompleksne i „pomerene“ svetove.

“Zaista me privlači ta neka estetska perspektiva”, potvrđuje Ben. „Smatram da je rad Kanye Westa izuzetno zanimljiv i da zapanjuje svojom raznolikošću i porivima iz kojih nastaje (za svoj brend sportske obuće, Kanye upotrebljava tehnologiju kojom se ugljen-dioksid pretvara u komponente od kojih se prave đonovi patika). Ali me, isto tako, veoma intrigiraju i radovi ljudi kao što je Mario Livio, koji ispituje kako i zašto čovečanstvo funkcioniše baš na ovakav način, a ne na neki drukčiji.”

Podsticati znatiželju uma

Iako je nesumnjivo da je znatiželja njegova pokretačka snaga, on jasno uočava da nije u stanju da u jednom dahu osmisli sve ideje potrebne za izgradnju jedne uspešne kompanije. Benu je negovanje radoznalosti u poslu, na radnom mestu, najvažnija stvar; Oslanja se na tim ljudi kojima je okružen, a koji su takođe ne manje pametni, znatiželjni i sposobni za pružanje novih uvida u svet. Da bi se gajila takva znatiželja, on aktivno podstiče svoje kolege i prijatelje da se uključe i istraju u svojim poslovnim i kreatorskim strastima. Hypergiant često zapošljava one koji imaju šta da kažu, “dobro misleće jedinke”, aktivno ohrabrujući njihovu predanost određenoj strategiji ili toku delovanja, obično onom koji je potencijalno rizičan. Ideja je stvoriti što veći pul novih i dobrih ideja, priča, verovanja i uvida, koji će prirodno podstaći znatiželju: ono „zašto“ i „kako“ te ideje utiču na njihov rad. Stvaranjem radnog prostora u kojem kancelarije i radna mesta više nisu odeljeni zidovima, čak ni paravanima, omogućava se vizuelni simbol slobodnog protoka novih zamisli, a kompanija unosi u prostor razne stvari nastale ovakvom kulturom rada i saradnje, uz saznanje da će presek tih ideja rezultirati nečim novim: inovacijama; ili, ako ništa drugo, još više osnažujući inovativan način razmišljanja.

Vreme provedeno u traganju podstaknutom radoznalošću, uz otvorenost za prijem nadahnuća i novih ideja iz bilo kojeg da su izvora – uvezanih sa sposobnošću da se usled te otvorenosti ostane delimično „ranjiv“ ali  i empatičan predvodnik – sve je to podstaklo njegov uspeh u približavanju budućnosti ka današnjici. Još samo ostaje pitanje kuda će vas odvesti vaša znatiželja.

Teksaški startup Hypergiant Industries nedavno je predstavio inovativni uređaj koji bi mogao postati vrlo korisno sredstvo u našoj borbi protiv klimatskih promena – bioreaktor zasnovan na algama. Bioreaktor Eos, kako se ovaj uređaj naziva, koristi alge uzgajane uz pomoć veštačke inteligencije za uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere i prečišćavanje vazduha. On bi u bliskoj budućnosti trebalo da bude instaliran i na Međunarodnoj svemirskoj stanici, baš kao i u svim kosmičkim letelicama SpaceX. NASA je odabrala Hypergiant kao ekskluzivnog proizvođača/dobavljača ove tehnologije, uz dalje usavršavanje kako bi se u bliskoj budućnosti odmah primenila u prvim lunarnim bazama. Eos je u stanju da “proguta” odnosno apsorbuje CO2 iz atmosfere 400 puta većom brzinom od drveća.

Sarah Austin, Entrepreneur.com

 

Srodni linkovi:

The ‘Why’ Behind Asking Why: The Science of Curiosity

ResearchGate: CO2 free bioreactor – what are some ways to remove CO2?

Understanding the Role of Dissolved O2 & CO2 on Cell Culture in Bioreactors

Bioreactor for Mars Converts CO2 into Organic Building Blocks

The Machine That Uses Algae to Eat Carbon Dioxide

This ‘personal carbon sequestration’ device uses algae to remove CO2 from the air

Is carbon capture technology our best bet to prevent climate catastrophe?

Kanye West’s yeezy sneaker will be made using algae in new ‘seed to sole’ concept

Empatija kao motor inovativnog poslovanja

Empatija, a ne metrika, imaju snagu da podstaknu kretanje dobrih ideja u pravom smeru. Za magazin ‘The Entrepreneur’ govori Idris Sandu.

Iddris Sandu

Arhitektonski tehnolog i bivši „klinac“ koji se nekada bavio programerstvom u Guglu, Iddris Sandu, govori za poslovni magazin-portal The Entrepreneur o važnosti intuicije u donošenju odluka.

U vremenu koje je još uvek pod uticajem pandemije, uz rastuće društvene nejednakosti i buran globalni politički pejzaž, jedna bolja budućnost bi se već mogla uočiti nad horizontom, ali samo ukoliko budemo voljni da gledamo, osećamo i radimo na drukčiji način. Promena neće „doći“; ona je već ovde. Ona je, takođe, i zahtev sveta u kojem živimo. I to već duže vreme.

Preduzetništvo i poslovni modeli zasnovani na empatiji deo su ovog budućeg odgovora, tačnije, korekcije onoga što je bilo naše dosadašnje uobičajeno poslovanje. Ulažući se u emocije, osećanja drugih ljudi, ali i u nedostatke i neprilike našeg sveta, u stanju smo da stvorimo mogućnosti koje neguju višestruka rešenja i kolaboracije što daleko prevazilaze tradicionalne hiper-fokusirane strategije rasta, koje, pak, rezultiraju ili nekim nestručnim rešenjima, ili dovode do toga da tim „pregori“ pri rešavanju stvari na tradicionalan način.

Kada  u naše poslovne odluke krenemo da ulažemo empatiju, to nas primorava da budemo prisutniji i pažljiviji. Zauzvrat, ova povećana pažnja deluje poput efekta talasa. Naše akcije više nisu samo sredstvo za postizanje konačnog rezultata već, umesto toga, postaju dijalog u cilju dostignuća, razumevanja istih i promena koje bi ta dostignuća mogla postići. Uspeh nije toliko definisan pukim nizom brojeva koliko kao kulturni pomak i pozitivan doprinos društvu. Taj pomak ima snagu da se desi nakon novog talasa preduzetničkog procesa – ako budemo posvećeni vođenju poslovanja i stvaranju proizvoda/usluge kroz – empatiju.

Naša sposobnost da uđemo u iskustvo druge osobe ili zajednice i pokušamo da osetimo probleme i izazove sa kojima se susreću je put ka razvoju i širenju budućih tehnologija.

Nedostatak razumevanja i iskustava u procesu poslovanja ili, još gore, neshvatanje značaja ili njihove vrednosti, zadržava i preduzetništvo a i napredak u celini. „Ovo je generacija u kojoj vidimo da ljudi brinu jedni o drugima više nego ikad ranije“, objašnjava Iddris Sandu, vodeći arhitektonski tehnolog koji je započeo kodiranje u Guglu sa samo 13 godina. I u tome leži problem, kaže on, dodajući da „Pojedinci brinu o ljudima dok korporacije i kompanije to baš i nisu u stanju.“

Jer, mnoga preduzeća opsednuta kvartalnim brojkama ignorišu ljude koji ih predstavljaju. “Zastupanje (neke kompanije) je jednostavno omogućavanje vašeg pristupa njenim platformama, koje nisu stvorene “tek tako”, samo za vas ili bilo koga pojedinačno, već postoje od samog početka (osnivanja firme)”, kaže Sandu (23), osnivač ethosDNA. „Borim se za različita mišljenja, za to da budem prepoznat u nečemu što, tehnički, ne treba da me uključi od samog početka, tradicionalno etablirane poslovne baze (kao što je to slučaj u tradicionalnoj kompanijskoj strukturi)“. Sada je, više nego ikada, primetan ovaj prekid sa klasičnim pristupom poslovanju.

Sandu važi za jednog od najdarovitijih futurista našeg vremena, pošto je u Beloj kući dobio nagradu za svoja dostignuća pre 15 godina još kao tinejdžer nakon stažiranja u Lokid-Martinu a pre toga godinu dana u Boingu. I, dok su se mnogi srednjoškolci po pravilu provodili (što je, uostalom, i potpuno normalno generacijsko obeležje), Sandu je kasniju fazu svojih tinejdžerskih godina proveo razvijajući STEM programe u Los Anđelesu, usput kreirajući algoritme za Instagram.

Sandu objašnjava da su empatija i duhovnost uvek vodeća snaga u njegovim nastojanjima koje su ga, na kraju, dovele do pokretanja SpatiaLABS-a, imerzivne kreativne agencije koja je poznata po svojim široko poznatim saradnjama, uključujući nedavnu inicijativu Fejsbuka i Lebrona Džejmsa „I Promise School for Black History Month“ (Obećavam školu u kojoj će se jedan mesec govoriti o afro-američkoj istoriji“).

„Brojke ne lažu“, nastavlja Sandu, s obzirom na važnost intuicije u donošenju odluka. „Ali vrednost brojeva fluktuira, i to ljudi ne razumeju.“ Drukčije rečeno, oslanjajući se samo na podatke, brojeve i metriku u sticanju okvira-predstave i donošenje odluka vas neminovno otuđuju od ljudskosti, tako suštinski svojstvene vašem (i svačijem) radu.

Instinkt „iz stomaka“ je lepo i nedovoljno korišćeno sredstvo prisutno u svima nama. Intuicija je možda nama najbliža stvar za postizanje „čarolije“, a uspeh se često može pripisati tome koliko mnogo i koliko često smo spremni da se na nju oslonimo i poslušamo je, čak i onda kada, možda, ponekad ta intuicija nije u skladu s onim što  vas drugi savetuju. I baš kao što empatija doprinosi jednom dubljem nivou razumevanja, a saosećanje poslovanju ili razvijanju proizvoda, tako intuicija pruža uvid i smernice specifične za iskustvo u procesu kreiranja proizvoda.

“Preduzetnici žele da prouče metriku i stave u zapećak glavnu tačku duhovnosti”, naglašava Sandu. „Samim tim, ograničavate svoje unutrašnje vrednosti, onda kada ne dozvolite da u vama ‘proradi’ empatija.”

Moramo biti u stanju da postojimo u prostoru u kojem se nalazimo, da smo duhom prisutni u njemu pred onima koji nas gledaju i slušaju, da sebi dozvolimo nešto vremena kako bismo u kreiranju usluge ili proizvoda zaista osetili koji su to „mentalni i emocionalni molekuli“ – kakva to “hemija” neprekidno vibrira unutar ovog prostora, i iz te formule za nastanak vašeg proizvoda aktivno delujemo i primenimo ih na unapređenju tog poslovno-stvaralačkog iskustva. Upravo tu postoji veza; ona koja povezuje empatiju i preduzetništvo.

Naš svet, kako se čini, pati od nepreglednog niza problema, neravnoteža i nepravdi koje su predugo bivale zanemarene, a glas onih koji su njima najviše pogođeni se mora čuti da bismo ih razumeli. I oni moraju biti deo dijaloga. I to je, između ostalog, razlog što moramo biti ne samo spremni na prilagođavanje i promene svojih poslovnih i ličnih filozofija, već da to svi činimo, odmah i bez oklevanja, uz postojanu doslednost kako bismo izneli jednu istinsku, stvarnu promenu.

Od ideje do prototipa, a potom i do upražnjavanja te prakse, pa sve do predstavljanja i prodaje konačnog proizvoda – ovo je poslovno ‘putovanje’ dosad  slepo praćeno dobro utabanom stazom. Međutim, postojanje empatije i način na koji funkcioniše u nama i ohrabruje nas da se osvrnemo i pogledamo oko sebe jednu širu sliku, obogaćujući filozofiju na kojoj počivaju sve odluke koje se dešavaju tokom radno-poslovnih procesa. A ako je empatija temelj na kojem se pravi jedan zdrav put, onda je ona nešto više puke od metrike, a istovremeno i snaga koja vaše ideje pokreće napred.

 

The Entrepreneur (Danielle Sabrina, CEO of Tribe Builder Media, 09/06/2020)

Kako je Velika izolacija spasila nebrojene živote

Otkako je epidemija COVID-19 prvi put prijavljena u Vuhanu u Kini krajem decembra 2019. godine, bolest se proširila na više od 200 država i teritorija. U nedostatku vakcine ili efikasnog izlečenja, vlade širom sveta reagovale su sprovodeći do tada neviđene mere zaštite i ublažavanja posledica – takozvanu ‘Veliku izolaciju’ (Great Lockdown). To je, zauzvrat, rezultiralo velikim kratkoročnim ekonomskim gubicima i padom globalne ekonomske aktivnosti koji nije viđen još od Velike depresije. Da li su mere (finansijsko „nalivanje“ novcem u privredu iz državnih kasa), bile dobre i da li su funkcionisale? Za blog Međunarodnog monetarnog fonda pišu Pragyan Deb, Davide Furceri, Jonathan D. Ostry i Nour Tawk.

Velika izolacija, uprkos ogromnim kratkoročnim ekonomskim troškovima je spasla stotine hiljada života.

Naša analiza (IMF), zasnovana na globalnom uzorku, sugeriše da su mere obuzdavanja pandemije smanjivanjem mobilnosti građana bile veoma efikasne u „poravnavanju pandemijske krivulje“. Na primer, na Novom Zelandu su promptno uvedene stroge mere – ograničenja okupljanja i javnih događaja sprovedena su još kada su slučajevi bili jednocifrena brojka, praćeni zatvaranjem škola i radnih mesta, kao i nalozima za boravak kod kuće samo nekoliko dana po izbijanju korone u ovoj ostrvskoj državi. Ove su mere, po svemu sudeći, smanjile broj smrtnih slučajeva za preko 90 procenata u odnosu na početnu krivulju (bez mera zaštite, na samom početku). Drugim rečima, rezultati sugerišu da bi u zemlji poput Novog Zelanda broj potvrđenih smrti od COVID-19 bio najmanje deset puta veći nego da strogih mera izolacije nije bilo.

Rana intervencija i obuzdavanje korone, mereni brojem dana koliko je zemlji trebalo da primeni mere zaštite nakon izbijanja – „vreme odziva“ zdravstvenog sistema u epidemiološkom žargonu – igralo je značajnu ulogu u poravnavanju krivulje. Zemlje poput Vijetnama, koje su brže izvele mere suzbijanja imale su smanjenje prosečnog broja infekcija i smrtnih slučajeva za 95 odnosno 98 odsto. To je, zauzvrat, postavilo temelje za rast na srednji rok.

Uticaj mera ublažavanja pandemije (samo)izolacijom je takođe varirao i u zavisnosti od „varijante“ koju bi neka država primenila, i shodno njenim društvenim karakteristikama. Uticaji su bili jači u zemljama gde je hladnije vreme u trenutku izbijanja izazvalo veće stope zaraze, a gde je stanovništvo bilo starije pa, prema tome, i ranjivije na efekte infekcije. Sa druge strane, snažan zdravstveni sistem i niža gustina populacije povećali su efikasnost strategija suzbijanja i ublažavanja, olakšavajući njihovu primenu i sprovođenje. Kako je civilno društvo reagovalo na de jure ograničenja je takođe bilo od velike važnosti. Zemlje u kojima su mere karantina dovele do manje mobilnosti, a samim tim i do uspostavljanja veće međusobne distance među građanima su iskusile primetniju redukciju broja infekcija i smrtnih ishoda od COVID-19.

Konačno, istražili smo (IMF) da li uticaj mera obuzdavanja korone varira u zavisnosti od vrsta različitih primenjenih mera. Mnoge od ovih mera uvedene su istovremeno kao deo reakcije države sa ciljem ograničavanja raspona širenja virusa, što je otežalo identifikovanje najefikasnije mere (ili više njih). Ipak, naši rezultati ukazuju da su, iako su sve mere doprinele značajnom smanjenju broja slučajeva i smrti od korone, ukazi vlasti kojima se stanovništvu nalaže boravak kod kuće su bile relativno efikasnije.

Empirijske procene Međunarodnog monetarnog fonda pružaju razumnu procenu uzročno-posledičnih efekata koje je primena politika izolacije imala na redukciju infekcije i smrtnih slučajeva, pružajući nam utehu da je Velika izolacija, uprkos ogromnim kratkoročnim finasijskim troškovima, spasila stotine hiljada života. Konačno, tok globalne zdravstvene krize i sudbina globalne ekonomije neraskidivo su povezani – borba protiv pandemije je neophodna da bi se oporavila i – privreda.

 

Pragyan Deb, Davide Furceri, Jonathan D. Ostry and Nour Tawk (IMF Blog)

Blog Međunarodmog monetarnog fonda

How the Great Lockdown Saved Lives

Ko su i kakvi bili originalni anti-vakseri?

Kako je pregalaštvo izumitelja vakcinacije Edvarda Dženera doprinelo današnjim kulturnim sukobima.

Septembra 1798. godine je objavljena knjiga s neobičnim premisama koja je trebalo da promeni svet. Na prvi pogled, „Ispitivanje kravljih boginja“ je pre ličilo na objavljivanje poteklo iz sujete nego na jednu od najvećih prekretnica u istoriji medicine. Njegov autor, lekar po imenu Edvard Džener (Edward Jenner), bio je nepoznat izvan glosterskog seoskog okruga.

U ilustrovanom priručniku na 75 stranica, Džener je objasnio kako bi se ljudi mogli zaštititi od malih boginja, veoma sličnih kravljim samo daleko smrtnonosnijim – užasno svirepe bolesti koja je u vreme do pronalaska vakcine ubijala jednu na 12 zaraženih i ostavljala mnoge preživele s trajnim ožiljcima i zdravstvenim posledicama – primenjujući „pelcovanje“ odnosno jednu vrstu „fiziološkog kalemljenja“ – upravo koristeći uzorak kravljih boginja – ubacujući u ljudsko telo nedovoljno poznatu bolest koja je prevashodno pogađala stoku. Ovaj izvanredni i potpuno revolucionarni postupak nazvan je vakcinacijom, od latinskog naziva za kravu.

“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera

Ova “Istraga” odnosno ispitivanje je odmah postala senzacija. U roku od nekoliko godina, vakcinacija je prerasl u glavne tokove medicinske prakse u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi, dok ju je kralj Španije proglasio “božanskim darom”, uredno prosleđivan svima koji su u ime španske krune hitali ka njenim kolonijama širom sveta. U vreme kada je Džener umro (1823.), milioni su ga smatrali herojem. Njegovi obožavaoci su bili Indijci, ruska carica (koja mu je iz zahvalnosti poslala dijamantski prsten) i Napoleon, koji „ovom čoveku nije mogao ništa da odbije“ iako su Francuska i Engleska u to vreme bile u ratu. Luj Paster (Louis Pasteur) je 1881. predložio da se termin ‘vakcinacija’ koristi za bilo koju vrstu ovog postupka, primenjivanog na različita oboljenja.

Ali, Dženera nisu svi gledali kao sveca. Princ Albert je 1858. godine na Trafalgar Skveru otkrio njegovu statuu, usred mnogo pompe ali, s druge strane i „izvesnih okolnosti“ Negodovanje je bilo toliko da je dve godine kasnije statua bila odneta do odmarališta u „manje istaknut i bitan“ ambijent kraljevskih parkova Kensington Gardens. Dženerovi najraniji i najglasniji protivnici bili su ljudi iz crkve, koji su smatrali da su „boginje Bogom data činjenica života i smrti“. Protivnici vakcinacije su razmišljali ovako: „Ako je Svemogući odlučio da će nekoga pogubiti tako što će na nekoga poslati boginje, onda bi svaki pokušaj da se potkopa ta božanska namera bio bogohuljenje“. Vakcinacija je među nekima takođe bila smatrana za „bestijalnu“, jer su ljudi, navodno, „bivali trovani odvratnim stvarima izvučenim iz inficiranih životinja“. Čak su se i verujući zalagali za stanovište da „boginje predstavljaju Silu dobra, jer imaju tendenciju da umanjuju broj dece među siromašnima“: ako bi se vakcinaciji omogućilo da prevlada kao trend u zdravstvu, društvom bi brzo prevladale niže klase.

Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera

I neki lekari su, takođe, bili brzi i poslovični da „uspuze“ lestvicom lekarske hijerarhije koristeći se gorljivom retorikom protiv vakcinacije. Mnogima od nih je priticao uredan prihod od beskorisnih ali unosnih „lekova“ za male boginje, poput pijavica, purgativa ili srebrnih igala kojima se „oslobađao“ žućkasti gnoj iz hiljada pustula (zagnojenih gnojnih žlezda) koje bi prekrile sve delove pacijentove kože. Za njih je Dženerova „istraga“ predstavljala egzistencijalnu pretnju koju je trebalo neutralizovati po svaku cenu. Jezivi izveštaji o opasnosti od vakcinacije počeli su da se pojavljuju u medicinskim časopisima i popularnoj štampi. Pišući kao “Dr. Veverica”, jedan lekar je tvrdio da vakcinacija može da na čoveka prenese svojstva goveda: pelcovana deca bi mukala i rikala, trčeći na sve četiri i, ako je verovati ovom medicinskom svaštaru, razvijala kod dece izrazito „kravlje“ crte lica. Iznenađujuće ali istinito, uverenje da „vakcinacija može decu pretvoriti u stoku“ je zavladala Engleskom – masovna zabluda koju je svojim satiričnim crtežima ismevao karikaturista Džejms Gilrej.

U manje preterane opasnosti od vakcinacije trebalo je uključiti i tuberkulozu, ludilo, sepsu odnosno trovanje krvi, rak i sifilis. Lora C. Little, vatrena američka aktivistkinja i „terapeutkinja prirodnim sredstvima“ je sačinila opsežnu listu „Zločina (proizvedenih) kravljih boginja“ (1906). Litl je koristila njene novine „The Liberator“ za napade na vakcinaciju (kao i napade na veliki biznis, šećer, ili prisilnu kastraciju počinitelja seksualnih napada). Ona je bila uverena da je vakcinacija „cinična prevara“, koju je javnosti „utrapila“ masovna zavera lekara, proizvođača vakcina i vladinih zvaničnika. „Zločini zaverenika kravljih boginja“ sadržavali su preko 300 grafički prikazanih (nacrtanih) slučajeva teških i često smrtonosnih bolesti za koje je verovala da su uzrokovane vakcinacijom. Slučaj br. 275 je, recimo, bio mladić sa tumorom veličine ljudskog torza koji je „očigledno“ izrastao na mestu gde je pacijentu data vakcina, dok je slučaj br. 30 bio njen sin, koji je umro (od difterije) u dobi od sedam godina, ubrzo nakon što je „izvučen“ iz učionice i prisilno vakcinisan.

Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.

Pristalice vakcinacije istakle su da ovi slučajevi – iako tragični – ne mogu biti definitivna “kruna optužnice” protiv vakcinisanja. Nažalost, tvrdnje anti-vaksera su u sebi imale nekoliko bolnih istina; vakcinisanje može izazvati trovanje krvi; to nije mogao biti prvi čovekov instinkt u doba pre teorije o postojanju zaraznih klica – da čovek pristaje na vakcinu jer mu je od pomoći – ali nas ne iznenađuje danas, kada je ona postala zdravstveni standard. Budući da se gnoj od kravljih boginja sakupljao u uslovima koji su daleko od sterilnih uslova, često u sebi skrivajući bakterije sa farmi, nije ni čudo što se u to vreme vakcina smatrala (i) opasnom. Jedan mrtvozornik je 1865. nevoljno priznao vezu između vakcine i smrti petnaestogodišnje devojčice, ispitivanjem utvrdivši da je umrla od trovanja krvi: „Smrt ne mogu da pripišem bilo čemu drugom osim vakcinaciji“. Sifilis se može proširiti uobičajenom praksom da se u jednoj grupi prvo vakciniše beba, a zatim se za pravljenje vakcine upotrebi tečnost (gnoj) iz bebinog plika – način za „pelcovanje“ sve druge dece. Kongenitalni sifilis, koji je fetus pokupio in utero (tokom boravka u majčinom stomaku pre rođenja), često bi ostao neotkriven kod beba i vakcinacija ga je lako prenosila – što je jasno pokazalo i izbijanje nekoliko epidemija sifilisa nedugo po vakcinaciji.

Kako su „eskadroni“ i buljuci protivnika vakcinacije reagovali na dokaze da bi vakcinisanje moglo biti rizično po zdravlje pa čak i smrtonosno? Jednom rečju, loše. Pet stotina lekara koji su potpisali svoje otvoreno pismo objavljeno u londonskom Tajmsu  su negirali da vakcinacija može proširiti sifilis bili su ili lažljivci ili neoprostive neznalice kada je reč o činjenicama da su žarišta sifilisa prijavljivana upravo kod tek vakcinisane dece. I sam Džener je možda prouzrokovao smrt trovanjem krvi jednog od svojih mladih zamoraca; njegovo “epidemiološko ispitivanje” je ‘nadvisilo’ nezgodnu činjenicu da je dečaka uhvatila “zarazna groznica” ubrzo nakon vakcinacije. Džener je bio uveren da je njegovo otkriće savršeno, insistirajući da jednokratno vakcinisanje u veoma mladom dobu osigurava doživotnu zaštitu. Njegov diktat postao je uobičajena praksa u Engleskoj, čak i nakon što su druge zemlje uvele ponovnu vakcinaciju (re-vakcinaciju) tokom ranog punoletstva jer je bilo jasno da imunitet vremenom nestaje, i da oni koji su vakcinisani samo jednom mogu još uvek da dobiju male boginje.

Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)

Jedno racionalno uverenje javnosti da su zagovornici vakcine (svesno) umanjivali rizike i nuspojave vakcine objašnjava zašto su eksperimenti Engleske sa obaveznom vakcinacijom bili tako nesrećno neuspeli. Od sredine 19. veka, roditelji koji su odbijali da im se deca vakcinišu protiv malih boginja bivali bi novčano kažnjavani ili čak privođeni u zatvor. Zakoni su bili nedorečeni i bez osećaja za stanje stvari. Jedna mlada majka je udavila sebe i svoje dete, kako bi poštedela sebe i dete svih mogućih strahota i nus-efekata vakcine. Širom Engleske su javno spaljivane uredbe o vakcinaciji, pri čemu se ispostavilo da su čitavi gradovi podržavali puštanje zatvorenika koji su robijali zbog kršenja zakona. Došlo je do poplave dobrovoljaca za front otvoren protiv vakcinacije. Jedan od zapaženijih „preobraćenika“ bio je i Džordž Bernard Šo, koji je dobio boginje uprkos vakcinisanju, i koji je vakcinaciju opisao kao „posebno gadno poigravanje čarobnjaštvom“. Uredbe su konačno poništene 1909. godine, nakon što Kraljevska komisija nije uspela da donese jednoglasnu presudu o pozitivnim znanjima i iskustvu nastalim vakcinacijom ili na neki drugi (naučni) način. Ova žalosna epizoda pruža važnu lekciju svima koji veruju da je obavezna („prinudna“) vakcinacija odgovor na urušavanje poverenja javnosti u MMR vakcinu.

U Indiji pod britanskom vladavinom su vlasti bile toliko prilježno prionule na masovnu vakcinaciju da su, zarad nje, pribegavale prevarama. Kada su pobožni Hindusi odbili da im „ubrizgavaju“ ono što su nazivali „proizvodima govečeta“, zastoj u vakcinaciji je bio otklonjen srećnim “otkrićem” drevnog sanskritskog teksta koji je pokazao da su, sasvim neverovatno, hinduistički lekari otkrili vakcinaciju još mnogo vekova ranije. Tek nakon što je kampanja vakcinacije bezbedno započela, istina je otkrivena: stručnjak Britanskog muzeja zadužen za sanskrit falsifikovao je „drevni“ rukopis u hotelskoj sobi u Madrasu. Da li se može prihvatiti jedno takvo „izneveravanje nečije pobožnosti“, iako je, na kraju, bilo dobro i urađeno iz plemenitih pobuda?

Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku

Već se u sam osvit vakcinacije rasplamsao rat dezinformacijama, kojeg su propagirale i zagovarale obe strane. Anti-vakseri su lagali, spinovali tj. izvrtali statistiku, izmišljajući zastrašujuće priče i zatomljavajući gole naučne činjenice koje su delovale pogubno po njihovu teoriju. Oni su, na neki način, veoma konkretan, počinili zločin protiv fakata medicine, nauke i samog čovečanstva, izlažući milione ljudi opasnostima od infekcija koje su se mogle sprečiti. Druga strana je, pak, možda kriva za daleko manje teške zločine, ali nije bez neke krivice: “Preobraćenički impuls” i želja pro-vakserski nastrojenih naučnika da se vakcina koristi u što je moguće većoj meri ih je naterala da potcene postojeće rizike, dajući time „municiju“ za argumente protiv vakcinacije. Dženerov pronalazak je do danas spasao bezbroj života, ali je beskompromisna zadrtost njega i njegovih sledbenika iznedrila kulturu nepoverenja, koja traje sve do danas.

 

Geret Vilijems je profesor na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige “Anđeo smrti: priča o malim boginjama” (Angel of Death: the story of smallpox). Njegova najnovija knjiga zove se „Razbijanje dvostruke spirale: izgubljeni junaci DNK“ (Unravelling the Double Helix: the lost heroes of DNA).

The first vaccination of Edward Jenner: photo by Christophel Fine Art/Universal Images Group via Getty Images

James Gillray and photo of two schoolboys: Images reproduced by kind permission of Dr Jenner’s House, Berkeley

Portait of Edward Jenner and title page of the Inquiry: IDS / Science photo Library

Gareth Williams | August 30th 2019

 

1843 Magazine

Japan okončao vanredno stanje uzrokovano virusom COVID-19

Putnici u metrou, Kjoto 13. mart 2020. (REUTERS/Edgard Garrido/ Newscom)

Japan je juče proglasio bar privremenu pobedu u svojoj borbi sa virusom COVID-19, a trijumf je usledio nakon što je sproveo sopstveni scenario za rešavanje pandemije. Zemlja izlazećeg sunca je broj novonastalih slučajeva svela na ciljne nivoe bliske prethodno zacrtanim: od 0,5 slučajeva na 100 000 ljudi, uz dobrovoljno i ne baš restriktivno međusobno distanciranje, i bez obimnijeg testiranja stanovništa. Umesto toga, ova se zemlja fokusirala na pronalaženje žarišta infekcija i delovala je na potencijalne osnovne uzročnike, za koje se često ispostavljalo da su mesta na kojima se okuplja veći broj lica, kao što su fitnes-sales ili noćni klubovi.

„Zahvaljujući ovom jedinstvenom japanskom pristupu, uspeli smo da za samo mesec i po dana stavimo pod kontrolu ovaj trend rasta epidemije; Mislim da je ovo pokazalo snagu japanskog modela“, izjavio je premijer Šinzo Abe na konferenciji za štampu u ponedeljak uveče (25. maj), najavivši ukidanje vanrednog stanja.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, broj novih slučajeva na dnevnom nivou je 12. aprila dosegao vrhunac, kada je zabeleženo 743 slučaja zaraženih, ali se tokom prošle sedmice kretao između 90 i 14. Na konferenciji za štampu pre četiri dana, Abe je primetio da je broj hospitalizovanih pacijenata zaraženih Kovidom-19 opao sa deset hiljada, koliko ih je bilo pre oko mesec dana, na sadašnje dve hiljade.

Pozitivan ishod je čak uverio neke skeptike u nacionalnu „klaster-strategiju“, odnosno, pronalaženje začetaka ili „grozdova“ mogućih žarišta. Japan je sprečio epidemiju “koja je po svojim razmerama već viđena i u mnogim zapadnim zemljama”, kaže Kenđi Šibuja, globalni zdravstveni specijalista sa londonskog Kings koledža (King’s College London), i koji je već ranije upozoravao na neotkrivena žarišta pomoću kojih se korona širila na veći broj građana. On je posebno pohvalio saradnju javnosti u vezi sa prihvatanjem i primenom vladinih direktiva o ostanku kod kuće kao i pridržavanjem vladinih ad hok uredbi izdavanih na dnevnoj bazi, a shodno trenutnoj-dnevnoj situaciji sa širenjem infekcije.

Uprkos ukidanju vanrednog stanja i karantina, epidemija “još uvek nije gotova”, kaže Hitoši Ošitani, virusolog i ekspert za javno zdravstvo, higijenu, epidemiologiju i prevenciju bolesti sa Univerziteta Tohoku. „Očekujem s vremena na vreme samo mala žarišta epidemije“, kaže on. Iako će vlada možda razmotriti ponovno uspostavljanje ograničenja, on veruje da “možemo upravljati i kontrolisati ove manje.”

Japan se na početku rđavo nosio s pandemijom, kada je u Jokohami stavljen u dvonedeljnu izolaciju turistički brod ’Diamond Princess’, nakon što se ispostavilo da su neki putnici bili zaraženi koronom. Na kraju se ispostavilo da je 712 od njih 3711 bilo pozitivno na  koronavirus; četrnaestoro njih je preminulo.

Tokijski distrikt Sugamo, 24. maj 2020. (Edgard Garrido/Reuters/Newscom)

Potom, dok je veći deo ostatka sveta svoj odgovor na pandemiju zasnivao na široko rasprostranjenom traganju za prethodnim kontaktima, na izolaciji i testiranju, Japan je usvojio “sasvim drugačiju” strategiju, kaže Ošitani. „Pokušavamo da identifikujemo žarišta i [odredimo] njihove zajedničke, srodne karakteristike.“

Nije iznenađujuće što su otkrili da je većina žarišta poniklo u fitnes salama i teretanama, pabovima, koncertnim prostorima kao i onima za živu muziku, karaoke i slične objekte u kojima se ljudi okupljaju, jedu i piju, razgovaraju, pevaju i rade ili plešu, uspostavljajući fizički kontakt relativno dugačak period vremena. Oni su, takođe, zaključili da je većina primarnih slučajeva koji su prouzrokovali veća žarišta bila asimptomatska ili su imala vrlo blage simptome. “Nemoguće je zaustaviti pojavu žarišta isključivo putem testiranja većeg broja lica”, kaže Ošitani. To ih je nagnalo da podstiču građanstvo da se klone boravka i zadržavanja u zatvorenim prostorima, gužvi i situacija pogodnih za bliski kontakt, u kojima ljudi razgovaraju licem u lice. Zvuči jednostavno. Ali, „ovo je bila najvažnija komponenta strategije“, kaže Ošitani.

(Već je po sebi uverljiv i podatak da nisu pronašli nikakva žarišta u japanskim vozovima, poznatim po tome da su uvek krcati putnicima. Ošitani je spomenuo i da su vozači obično sami u kabini, i da i inače ne razgovaraju sa drugim putnicima. A u poslednje vreme, kaže, svi nose maske. „Zaražena osoba može zaraziti druge u jednom takvom okruženju, ali je to, sasvim izvesno, retkost”, kaže on. Kaže da bi Japan uočio velika infektivna žarišta u vagonima da je prenos virusnih kapljica kroz vazduh bio moguć).

Međutim, tokom marta se broj slučajeva povećavao, dok su vlasti pojačavale napore da objasne važnost tri prethodno navedena činioca; istraživači veruju da su rast epidemijske krivulje delom podstakli i oni građani koji su se iz inostranstva vraćali kući, a i putnici koji su iz drugih delova sveta pristigli u Japan. Tada je (7. aprila) porasla zabrinutost zbog pritiska koji su inficirani nametnuli klinikama, bolnicama i zdravstvenom sistemu, što je podstaklo vladu da u nekoliko ključnih prefektura proglasi vanredno stanje. A onda je 16. aprila proširila nalog za uspostavljanje vanrednog stanja u celoj zemlji.

Japanske nacionalne i lokalne vlasti nemaju zakonsku moć da nameću mere karantina. Pa ipak, vlasti su pozvale građane da ostanu kod kuće što je duže moguće, a kompanijama preporučile da svojim zaposlenima dozvole rad od kuće, naloživši barovima i restoranima da se zatvore ili da hranu isključivo razvoze, ili je poslužuju„sa šaltera“ lokala i bez ulaska u ugostiteljske objekte. Na osnovu modeliranja, članovi savetodavnog odbora apelovali su na ljude da smanje interakciju sa drugima za 80% kako bi epidemijsku krivulju “savili” nadole.

Ošitani sumnja da je postignuta ciljana redukcija kontakta od osamdeset odsto. Bilo je, međutim, prilično opsežnog poštovanja propisanih mera na dobrovoljnoj bazi. „Iznenađujuće, čini se da je blaga forma izolacije Japana imala efikasan ishod (zabeležen tokom strožih karantinskih mera primenjivanih u drugim zemljama)“, kaže Šibuja.

Ono što je najvažnije, uvođenjem varednog stanja se kupilo vreme da se javnost edukuje o rizičnom ponašanju i okruženju. Maske su sada gotovo sveprisutne. Bilo je kafića i restorana koji su ignorisali zahteve za satnicu svog zatvaranja ili ograničenja međusobnih kontakata, ali, sada, obično nisu tolike gužve kao nekada. „Građani danas daleko bolje poznaju moguće rizike i načine prenošenja virusa“, ​​kaže Ošitani.

Iako priznaje da je broj zaraženih i preminulih daleko manji, Šibuja i dalje drži u fokusu „klastere“ – mesta na kojima se poput „grozdova“ okupljaju stanovnici: u većim gradskim sredinama nisu dobro funkcionisali, a epidemije nisu sprečene ni u u bolnicama ili staračkim domovima. On je dodao i da je „Zdravstveni sistem ovoga puta uspeo da se nosi sa epidemijom“ iako je, po njegovom mišljenju, skorašnja situacija dovela zdravstvene ustanove do tačke pucanja.

U međuvremenu, tokom vanrednog stanja, japanskoj vladi masovno testiranje stanovništva nikada nije bio prioritet, kao što je to bio u nekim drugim zemljama. Japan je obavio tek 2,2 testa na hiljadu građana. Poređenja radi, stopa u susednoj Južnoj Koreji je 16; a u Sjedinjenim Državama 43 testiranih na uzorku od hiljadu ljudi.

Sve manji broj novih slučajeva doveo je do toga da je vlada 14. maja počela da ukida vanredno stanje u većem delu Japana, pre planiranog rasporeda kojim je trebalo da ga ukine tek 31. maja. Jučerašnjim saopštenjem je vanredno stanje potpuno ukinuto, a „rampe“ spuštene na Tokio i četiri druge prefekture je podignuta.

Iako je vanredno stanje ukinuto, još uvek su prisutne opsežne i detaljne vladine smernice za različite sektore ekonomije. Japanski premijer Abe je na konferenciji za štampu rekao da će vlada postepeno ublažiti ograničenja nametnuta pandemijom. Sledećeg meseca započinje profesionalna bejzbol liga, doduše  još uvek na praznim tribinama, postepeno omogućavajući sve veći broj gledalaca. Koncerti i kulturni događaji biće dozvoljeni, za početak, za 100 posetilaca, da bi se njihov broj, vremenom, povećavao, korak po korak, do 50% kapaciteta sada postojećih mesta.

Abe je upozorio da ovi koraci neće svesti rizik od infekcije do potpune nule. „Moramo biti spremni na pokušaje i pogreške, i trebaće mnogo vremena da se potpuno obnovi svakodnevni život,“ rekao je japanski premijer.

 

Dennis Normile (dopisnik ScienceMag-a iz Šangaja)

(Izveštavanje magazina ScienceMag o pandemiji virusa COVID-19 podržana je od strane Pulicerovog centra)

Istorija kupatila i higijene: Arhitekturom i urbanizmom protiv zaraze (i kako će pandemija oblikovati naše gradove u budućnosti)

Ranker

Najnovija pandemija samo izdaleka podseća na Veliku epidemiju kuge, koja je nominalno trajala “samo” četiri godine (1347-1351), a u stvari – vekovima – i koja, zapravo, nije prestajala sve do XX veka, kada je (nominalno) iskorenjena (preciznije – trajno suzbijena, uz sporadične pojave tokom 1990-ih). “Samo izdaleka”, jer je u te četiri godine od nje nastradalo oko 200 miliona ljudi (50+150), što je u to vreme bilo oko 60% stanovništva Starog kontinenta.

Za karantin se znalo i u to doba, znalo se i da vatra “tera” od sebe kugu, a znalo se i da se, za razliku od korone, kuga ne prenosi fizičkim putem – iako se, poput korone, mogla preneti aerosolnim kapljicama iskašljanim u vazduh. Istorijska scena Kamijeve Kuge je postavljena u njegovom rodnom Oranu u Alžiru, gde je u blizini kvarta Mondovija izbila jedna oveća epidemija – inspiracija za ovu knjigu, uz opis nagle promene načina organizovanja zajednice i življenja u takvim uslovima. Ovde je pisac oslikao ljudske karaktere u trenucima velike kataklizme, prikazujući raznovrsnost prirode pojedinca u zajednici (“…Tokom velikih katastrofa čovek otvrdne na svaku istinu, drugim rečima – zaćuti i ne izgovara ih… Glupost je talentovana i vešta da iznađe svoj put; što bi trebalo i da uočimo, da nismo povazdan tako zapreteni u sebe…“). Sve se ovo ponavljalo unazad kroz vreme; načini na koje reagujemo u odnosu na Nepoznato (epidemija), i raznovrsni načini razmišljanja/ponašanja u trenucima neposredne opasnosti – identični su u bilo kojoj epohi. Naravno, današnji čovek ima taj “luksuz” da uživa u rezultatima sveopšteg napretka. A medicina, higijena, arhitektura i urbanizam tu nisu izuzetak: ove discipline evoluirale su u meri nezamislivoj čoveku s početka ili čak sredine 20. stoleća.

Zaraze i epidemije su takođe igrale ulogu u osmišljavanju mesta na kojima su ljudi živeli – gradovi su podizani i organizovani sa ciljem održavanja higijene, nužnog uslova za opstanak većeg broja ljudi na gusto naseljenim mestima poput gradova (koliko god ta higijena u ranijim vremenima nije bila na nivou današnje, urbanistička rešenja su bila i te kako efikasna). Na ovu temu slede tri zanimljive priče sa portala gradnja.rs, koje su potpisali Anđela Aleksić i Marko Stojanović.

Izbijanja kolere i tuberkuloze preobrazila su dizajn i opremu kupatila. Da li će i pandemija virusa Covid-19 imati sličan higijenski uticaj?

Lojd Alter, arhitekta i istoričar dizajna, koji sada predaje održivi dizajn na Rajersonu, mišljenja je da bi postojanje lavaboa u ulaznoj zoni kuće sada bilo idealno. Na ovom mestu, koje je prelazna zona iz spoljašnjosti u unutrašnjost našeg doma, trenutno vršimo dezinfekciju i uklanjamo stvari da bi zatim otišli do kupatila da operemo ruke. Alter misli da bi bilo idealno da u ovoj zoni možemo da operemo i ruke, piše Citylab.

Naime, koliko god nam pomenuta konstatacija sada zvučala pomalo čudno, sadašnje moderno kupatilo se zaista razvijalo zajedno sa epidemijama tuberkuloze, kolere i gripa, a njegova standardna oprema, zidne i podne obloge, kao i sanitarije, realizovani su između ostalog i kako bi promovisali zdravlje i higijenu u kući u vreme pojačane brige o javnom zdravlju.

Bilo bi idealno da sada u predsoblju imamo lavabo jer upravo tamo vršimo dezinfekciju i skidamo stvari sa sebe.

Sada, u trenutku kada smo toliko usmereni da detaljno pranje ruku i dezinfekciju svakog dela našeg doma, nije teško zamisliti uspostavljanje novog fokusa na inovacije u kupatilu.

Dok razmišljamo kako će se kupatila oblikovati u budućnosti, možemo nešto naučiti i iz prošlosti. Doduše, nećemo otići toliko daleko, kada se prvi put u istoriji pojavio toalet s tekućom vodom, već ćemo zagrebati po maloj skorijoj istoriji.

Početak razvoja kupatila

Do kasnih 1800ih u SAD je postojalo 136 vodovoda, a u razvoju je bio sve veći broj mreža sanitarnih i kanalizacionih sistema u urbanim područjima širom zemlje.

Ovakav razvoj usledio je nakon što je teorija klica bila masovno prihvaćena, zahvaljujući javnim zdravstvenim kampanjama. Sve veća naseljenost gradova i loš kvalitet vode i sanitarne zaštite doprineli su da oni postanu plodno tlo za niz patogena. U to doba samo su bogati imali unutrašnje vodovodne instalacije, prvo u formi slavine u kupatilu a zatim i malog lavaboa u spavaćoj sobi. Čak ni kod bogatih nije postojalo namensko kupatilo, usled uverenja da „kanalizacioni gasovi“ šire bolesti.

„Kada su bogati izgradili svoja prva kupatila, sve su upakovali u drvo. Ukrasno rezbareno tamno drvo maskiralo je toalet, umivaonik i kadu, tako da su se svi prvobitno pojavili kao komadi nameštaja, maskirajući svoju pravu svrhu.“, objasnio je Alter.

Kupatilo obloženo drvetom iz 1884. godine; Foto: New York Public Library

Fokus na materijale

Početkom 20. veka medicinski stručnjaci shvatili su, a zatim i uverili javnost, da je čvrsta veza kupatila sa sistemom javne kanalizacije izuzetno bitna kako bi se zaustavilo širenje zaraznih bolesti. To je bilo vreme kada je španska groznica u Evropi odnela više života nego Prvi svetski rat.

I tako, dok su tuberkuloza i grip odnosili živote, ne birajući klasu stanovništva, dizajn kupatila je nastavio da se razvija kako bi pomogao u zaustavljanju epidemija. Tokom razvoja dizajna drvo je prva stavka koja je morala da se eliminiše, kako bi se stvorio prostor koji će se lako čistiti. Kade su prvobitno bile izgrađene od drveta i obložene cinkom ili bakrom, da bi zatim bile izlivene od gvožđa i obložene emajlom. Emajl, kao materijal koji se jednostavno čisti, našao je i primarnu upotrebu za izradu svih elemenata u kupatilima, kako u privatnim domovima tako i u bolnicama.

Dovođenje bolnica u domove

U vremenu pre nego što su izmišljeni antibiotici, odmor, sunčeva svetlost i svež vazduh bili su najbolji lek za respiratorna oboljenja poput tuberkuloze i gripa. Osim ovoga, sobe za pacijente su uglavnom bile potpuno bele, ne samo da bi se što bolje održavale, već i da bi njihova belina činila da one izgledaju besprekorno čiste, što je bilo okarakterisano kao snažan vizuelni simbol higijene i zdravlja, koji se i do danas održao.

Vlasnici kuća ubrzo su usvojili ova načela, posebno pri oblikovanju kupatila i kuhinja. Skučena i zagušljiva viktorijanska kupatila postala su prošlost, a pojačana higijena i sanitarna briga postali su budućnost. Ovo je značilo da se se ljudi oslobađali svega što nije bilo lako za obrisati i oprati i što potencijalno može da prikupi prljavštinu i klice. Drvene podove su zamenile pločice, a teške zastore lagani laneni materijali, koji ne samo da su se lakše prali već su i propuštali više sunčeve svetlosti.

Sledeće „na tapeti“ su se našle upravo tapete. Prvobitno, javila se sve veća svest da arsen koji se nalazio u sastavu tapeta može biti otrovan za korisnike prostora. Pored toga, sve veći fokus se stavljao na često prljave i vlažne slojeve tapeta koje se nisu mogle čistiti. Gotovo svuda tapete se skidaju i zamenjene su čisto belim zidovima, koja između ostalog i reflektuje sunčevu svetlost, što je bila još jedna pozitivna stavka jer se svetlost smatrala najboljom dezinfekcijom.

Niklovana oprema za kupatilo iz 1920. godine; Foto: Bo Sullivan, Arcalus Archive

Ljudi su oslobađali svega što nije bilo lako za obrisati i oprati i što potencijalno može da prikupi prljavštinu i klice.

Oprema za kupatilo, poput držača za sapun, četkicu za zube ili peškir još je jedna odlika idealnog sterilnog izgleda kupatila u kući. Niklovani mesing bio je poželjan materijal, koji se uklapao u „laboratorijski“ željeni izgled.

Zabrinutost zbog higijene i širenja zaraznih bolesti odvela je građane i još jedan korak dalje. Posebno u kućama koje su bile na više nivoa javila se potreba za dodatnim kupatilom koje je obično bilo formirano uz spavaće sobe. Početkom 20. veka neki vlasnici kuća dodali su  prizemlju kuće, blizu ulaza, i toalet, odnosno, čuveni powder room. U vremenu kada je bilo sve više svakodnevne isporuke uglja, leda ili namirnica, vlasnici kuća su mogli da ponude posetiocima mesto za pranje ruku na samom ulazu, kako se klice iz spoljašnjeg sveta ne bi unele u njihov dom.

Bolest i dizajn

Kada su arhitekte projektovale kuće nakon pandemije gripa 1918. godine i nakon Prvog svetskog rata, obično su se koristili jednim od dva pristupa nedavnim traumama. Prvi pristup bio je da se svaki aspekt pozove na preispitivanje, što su i činili modernisti i pripadnici Bauhausa 1920ih. Drugi pristup, daleko češće zastupljen, podrazumevao je pokušaj zaboravljanja traume i oblikovanje ugodnog i udobnog prostora.

U kupatilima je ovakav pristup doveo do stvaranja prostora namenjenog za relaksaciju i uživanje, iako su se u međuratnom periodu, još neko vreme održala kupatila minimalističkog dizajna koje je bilo lagano očistiti.

Šljašteća oprema za kupatilo i blistavo beli zidovi u drugoj polovini 20. veka. Foto: Sasha/Getty Images

Udobnije i lakše za održavanje?

Velika promena došla je kada su antibiotici postali uobičajeni i tada dizajn više nije bio jedini odgovoran za suzbijanje zaraznih bolesti, što je dovelo do apsurdnih trendova. Tako su se na primer, u kupatilima iz 70ih mogle videti tapacirane WC šolje.

Kakav nas razvoj očekuje nakon koronavirusa ostaje nam da vidimo. Neki nagađaju da će se čak upotreba bidea povećati, obzirom na zanimljivi problem sa nestašicom toalet papira tokom pandemije. Svakako, kada se život vrati u normalu biće zanimljivo videti da li ćemo na ovu traumu delovati tako što ćemo prostor učiniti udobnijim ili efikasnijim za čišćenje, ili će doći do kombinacije. A možda ćemo i početi da ugrađujemo lavaboe usred ulaznog hodnika…

Anđela Aleksić,  gradnja.rs

Arhitekturom i urbanizmom protiv zaraze – istorija higijene gradova


Baron Osman je za 17 godina probio 80 bulevara omogućivši građanima saobraćajnice, vodovod i kanalizacijui; foto: Monica Abarca (Unsplash)

Ideje koje su zastupali vizionari poput barona Osmana i Le Korbizjea su i danas prisutni u savremenim gradovima u cilju lakše borbe protiv zaraza.

Kada pogledamo higijenske probleme naših gradova, možemo videti da se oni nisu mnogo promenili svih ovih vekova i da se najviše svode na dva ključna problema – rešavanje dovođenja čiste/pitke vode i odvođenja otpadne.

Izgradnja vodovoda i kanalizacije, kojima se stanovništvu omogućava da održavaju preko potrebnu ličnu i kolektivnu higijenu, na prvom je mestu sprečavanja širenja zaraznih bolesti. Poznata je činjenica da jedna od većih epidemija kolere pogodila London sredinom 19. veka, a da je Pariz tih decenija i dalje kilometrima zaudarao usled nedostatka kvalitetne kanalizacije.

Ovi i drugi veći evropski gradovi posebno su bili u problemu jer su se rapidno širili, a gradski čelnici nisu znali kako da što brže i efikasnije reše problem održavanja, naročito radničkih i sirotinjskih kvartova. Da li možemo da zamislimo da je moderni WC (wather closet) u drugoj polovini 19. veka bio privilegija isključivo ekskluzivnih kuća i zgrada, luksuznih hotela i modernih poslovnih zgrada, a da je prisustvo tekuće tople vode u nekim krajevima Evrope rešeno tek od polovine 20. veka?

Sve ovo je uticalo na opštu higijenu i (ne)funkcionisanje gradova. Međutim, neka revolucionarna arhitektonsko-urbanistička rešenja su dobila bitku za čiste gradove u kojima mi sada živimo.

Antički Rim i rađanje urbane higijene

Za Antičke Rimljane često kažemo da su kompletnu arhitekturu preuzeli od Antičkih Grka, ali ta tvrdnja ne stoji u potpunosti. Oni su zasigurno od Grka preuzeli arhitektonsku estetiku (stilske redove stubova), ali su u nekim segmentima arhitekture i urbanizma izveli pravu revoluciju.

O ovim stvarima u svojoj knjizi „Deset knjiga o arhitekturi“ piše i rimski pisac, inženjer-arhitekta Marko Vitruvije Polio, posebno u 8. knjizi stavljajući naglasak na vodosnabdevanje gradova. Ono se pre svega manifestovalo u izgradnji kompleksnih sistema akvadukta, kojima je voda sa većih razdaljina dovođena u veće urbane centre, snabdevajući ponekad stotine hiljada stanovnika pijaćom vodom. Delom te vode su se snabdevale i gradske česme i fontane, čime je pristup pijaćoj vodi postalo javno dobro rimskih građana.

Rimska kanalizacija

Glavni kanalizacioni odvod zvao se Cloaca Maxima, a u njega su se slivali pojedinačni odvodi, obezbeđujući time čistoću u Rimu.

Međutim, ono što Vitruvije iz nekog razloga nije spomenuo jeste sistem kanalizacionog sistema, koji je možda i više bio važan za opstanak i razvoj rimskih gradova. Po uzoru na dve glavne gradske ulice, Cardo i Decumanus, koje su se pod pravim uglom ukrštale u centru grada, povezujući sve druge manje ulice, tako je se ispod ulične mreže nalazila slična šema kanalizacionih odvoda. Glavni kanalizacioni odvod zvao se Cloaca Maxima, a u njega su se slivali pojedinačni odvodi privatnih kuća i javnih zgrada, obezbeđujući time čistoću čak i u najvećim gradovima Carstva.

Srednjovekovna degradacija do sredine 19. veka

Sve ovo nestaje raspadom zapadnorimske civilizacije i rađanjem novih srednjovekovnih gradova. Mnogi antički gradovi, pogođeni čestim upadima varvara i drugih stranih zavojevača, napuštaju svoje nekadašnje urbane prostore i povlače se u nešto veće utvrđene varoši, blede senke nekadašnjih metropola, prenatrpane privatnim kućama, sakralnim i vojnim objektima i pokojom vladarskom palatom, a sve to bez ikakvog prisustva tekuće vode ili kanalizacije.

Na gravirama koje su nastale u poznom srednjem veku, primećujemo da su stanovnici svoje otpadne vode jednostavno prosipali kroz prozor, pa su ulice svih gradova nesnošljivo zaudarale na ljudske izlučevine. A tako je, sa manjim izmenama, Evropa funkcionisala do prve polovine 19. veka. Naročito su ovakvim stanjem bile pogođene metropole poput Londona i Pariza.

Nije ni čudo što su manje ili veće epidemije izbijale svakih deset do dvadeset godina, u kojima je život gubilo nekada i do trećine gradskog stanovništva.

Baron Osman – urbanizmom protiv zaraze

Francuski imperator Napoleon III Bonaparta, tokom svoje skoro dvodecenijske vladavine, podario je Parizu izgled kakav danas uglavnom poznajemo. Kada je 1852. godine okončao mandat predsednika Republike i postao imperator Drugog Francuskog carstva, iskoristio je svoju apsolutnu moć da nesmetano krene u rešavanje socijalnih, infrastrukturnih i urbanističkih problema imperijalne prestonice.

Po njegovim rečima, Pariz je polovinom 19. veka i dalje bio prljav, zagušljiv, sa konstantnim smradom koji se širio duž mnogih naselja. Takođe, uske, neuređene ulice bile su pogodne za barikadiranje buntovnih grupa, s obzirom da su tada revolucije izbijale na svakih par decenija.

Da bi rešio ove probleme, Napoleon III naređuje da se grad potpuno rekonstruiše, da se izgrade široki bulevari koji će biti pogodni za nastupanje vojske i sprečavanje barikadiranja, ali što je najvažnije da se izgradi potrebna infrastruktura koja će omogućiti da grad prodiše saobraćajno, higijenski i estetski.

Centralni deo Pariza čini čuvena Axe Historique, to jest, Istorijska osovina ili Trijumfalni put, dužine oko osam kilometara

Sve nove zgrade u Parizu imale su ugrađenu vodovodno-kanalizacionu mrežu, sa sistemom vertikala kakav i danas postoji.

Za ovaj posao unajmljuje barona Žorž-Ežen Osmana, koji i pored toga što nije bio arhitekta već političar, imao vizionarske ideje po pitanju preuređenja Pariza. Ovi poduhvati su iz nekoliko razloga osporavani, na prvom mestu zbog sveobuhvatnosti i radikalnosti projekta, a na drugom zato što su sami radovi bili povezani sa finansijskim malverzacijama.

Naime, po Osmanovom projektu, bilo je potrebno srušiti preko 19.000 objekata i izgraditi duplo više novih na teritoriji centralne zone Pariza, a za sve to je car Napoleon III obezbedio dva pozamašna zajma od 250 i 260 miliona franaka. Ove činjenice su bile predmet velikih kritika, koje su uslovile 1870. godine povlačenje Osmana sa čela projekta, koji je dovršavan nekoliko decenija posle njegovog odlaska. Rezultati su bili zapanjujući.

Pariz je dobio prostrane avenije i bulevare, sa po nekoliko traka, pešačkim trotoarima sa obaveznim drvoredima, koji su štitile zgrade od prašine, buke i drugog zagađenja. Izgrađeni su prostrani trgovi, sa ulicama koje se od njih pružaju zrakasto, uređeni parkovi i šetališta duž Sene.

Projekat barona Osmana: Crnom bojom su ucrtani novi bulevari

Posebno značajno je bila izgradnja najsavremenije mreže vodovodnih, gasnih i kanalizacionih instalacija, koje su omogućile nesmetano snabdevanje građana pijaćom vodom, osvetljenjem i naravno izbacivanje otpadnih voda. Sve novoizgrađene zgrade, bilo stambene ili javne namene, imale su ugrađenu vodovodno-kanalizacionu mrežu, sa sistemom vertikala kakav i danas postoji, koja se ulivala u centralne kolektore koji su se protezali ispod svih ulica. Stanovnici Pariza su konačno mogli da održavaju pristojnu higijenu, čime se stalo na put čestim zarazama, što se nije dogodilo od vremena Antičkog Rima.

Le Korbizje – korak dalje ka rešavanju problema

Ako su Parižani uspeli da prebole Osmana i dobiju Grad svetlosti po meri čoveka kakav i danas poznajemo, to se nije dogodilo sa arhitektom Le Korbizjeom, čije ideje su išle korak dalje i još radikalnije nastupale protiv urbanih i komunalnih problema prenaseljenih metropola. On je želeo još prostranije ulice, ali i slobodno stojeće zgrade, koje su dobro osunčane i provetrene, sa puno parkovskih površina i parking mesta koji ih okružuju.

Projekti poput „Grada za 3 miliona stanovnika“ i „Ozareni grad“ su na sličan način rešavali različite infrastrukturne probleme. Za početak, saobraćajnice su bile još prostranije, ali i bile odvojene od pešačke zone sistemom pasarela i uzdignutih ulica i trgova, kojima su građani mogli slobodno da šetaju, ne dolazeći u kontakt sa automobilima.

Le Korbizjeov projekat radikalne rekonstrukcije Pariza

Korbizjeovo rešenje predviđalo je visoku spratnost solitera čime se garantovalo njihovo distanciranje jedne od drugih.

Vodovod, kanalizacija i druge instalacije su bile predviđene da prolaze kroz oblakodere duž jedne ili više zajedničkih vertikala, što je u mnogome olakšavalo izgradnju i održavanje. Spratnost solitera je garantovala njihovo distanciranje jedne od drugih, ali i od smoga i buke saobraćaja, a veliki trakasti prozori mnogo veću osunčanost tokom cele godine.

Možda je i on bio vizionar, daleko veći od Osmana (za Korbizjea je i Osmanov plan bio zastareo, a Pariz i dalje prenatrpan ljudima i saobraćajem), ali su njegovi projekti bili isuviše radikalni, isključivi i neaktivno nastrojeni prema istorijskom nasleđu. Takođe, dimenzije koje je arhitekta Korbizje predviđao daleko su premašivale meru čoveka, pa su samim tim u startu bile odbojne mnogima.

U jednom od svojih projekata slavni arhitekta se pomalo neslavno „obračunao“ sa Parizom, po kojem bi centralna zona grada bila potpuno srušena, a na njeno mesto bi došli njegovi krstasti oblakoderi. Ovo je bilo isuviše za političare, ali i za građane, koji srećom nisu prihvatili njegovo rešenje. Međutim, Le Korbizjeove ideje su nastavile da žive, doduše  u nešto skromnijem obliku, kroz sve nove stambene četvrti ili čitave gradove koji su zidani posle Drugog svetskog rata, poput Novog Beograda kod nas.

Le Korbizje: Centralna zona Pariza bila bi potpuno srušena, a na njeno mesto bi došli krstasti oblakoderi… kao sada na Novom Beogradu

Što više svežeg vazduha i osunčanosti

Ideje koje su zastupali vizionari poput Osmana i Le Korbizjea su i danas prisutni u savremenim gradovima ili u gradovima koji se tek planiraju i grade. Ako se izuzme zidanje u starim istorijskim jezgrima, svaki nova urbana celina planira se, projektuje i gradi po ovim principima – što više svežeg vazduha i osunčanosti, što prohodnije saobraćajnice (nadzemne i podzemne) koje bi sprečile zastoje u saobraćaju i naravno što efikasniji sistem instalacija, koje olakšavaju funkcionisanje i držanje višeg nivoa higijene, što je ključno za održavanje višeg zdravstvenog nivoa stanovništva.

Kako će pandemija oblikovati naše gradove u budućnosti

Ovo svakako neće biti prvi put u istoriji da će izgrađeno okruženje biti adaptirano nakon novih saznanja o zaraznim bolestima.

Zaista je teško ne obratiti pažnju na naše fizičko okruženje ovih dana kada je većina izolovana u svojim domovima. Uočavamo stvari koje bi mogle da se promene, poprave, pa su verovatno raspremanje garderobera i uradi-sam projekti veoma aktuelni. Međutim, za mnoge u arhitektonskoj zajednici širenje korona virusa dovelo je do stanja preispitivanja i ponovnog vrednovanja njihovog posla i radova koje su do sada izveli.

Novonastala situacija, kao i slične kroz istoriju, mogla bi da dovede do promene u načinu projektovanja i dizajniranja, posebno mesta javnog okupljanja, poput aerodroma, hotela, bolnica, kancelarija, pa i teretana, piše Architectual Digest.

Očekuje se da će javni objekti, poput stadiona imati više opcija za pranje i dezinfekciju ruku. Foto: MEIS Studio

Arhitekte su često inspirisane da osmisle nove ideje u onim trenucima kada nemaju šta drugo da rade.

Kako objašnjava Rami el Samahy, direktor bostonske arhitektonske i dizajnerske firme OverUnder i gostujući profesor na MIT-u, neće biti prvi put u istoriji da će gradovi i zgrade biti preuređeni ili redizajnirani kao odgovor na povećano razumevanje nastale bolesti. On ističe da bi trebalo da se osvrnemo na obnovu Pariza 1800-ih od strane Osmana, na rekonfigurisanu infrastrukturu Londona usled epidemije kolere u tom gradu 1854. godine, kao i na reakciju Njujorka tokom 19. veka na stanje oronulih stambenih zgrada. Iako se kraj pandemije Covid-19 ne nazire, nekoliko ideja se već pojavilo, jer kako je jednom rekao arhitekta David Dewane: “Arhitekte su često inspirisane da osmisle nove ideje u onim trenucima kada nemaju šta drugo da rade.“

Koncept otvorenih radnih prostora izumire?

Popularnost koncepta otvorenih kancelarija svakako je počela da opada i pre trenutne pandemije, a upravo Dewane koji je možda i najpoznatiji u zalaganju protiv ovog koncepta, nada se da će poslodavci iskoristiti najbolje od onoga što su naučili od virtuelnog načina rada, te pri oblikovanju budućih radnih prostora omogućiti ravnotežu između prostora za izolovanu koncentraciju i produktivne i smislene saradnje zaposlenih.

Lionel Ohayon, osnivač i izvršni direktor njujorškog studija ICRAVE, ističe da je život u gradovima sve popularniji, ljudi koriste velike količine papira, a komercijalne nekretnine na tržištu su u procvatu. On kaže i da će nas sve ovo testirati, jer smo primorani da radimo odvojeno. Dolazi do zaključka, da ako je virtuelni rad uspešan i ako smo zapravo čak i produktivniji, to može da promeni način vrednovanja radnog prostora. „Ne žele svi da budu deo velikog društvenog igrališta.“, kaže Ohayon.

Veća automatizacija i bez fizičkog kontakta

Gotovo svi predviđaju da će se javni prostori kretati ka većoj automatizaciji kako bi se izbegle zaraze, pri čemu će pojava Covid-19 ubrzati razvoj svih vrsta tehnologija na rad bez dodira, poput automatskih vrata, liftova koji se aktiviraju glasom, ulaz u hotelsku sobu pomoću mobilnog telefona, kontrola svetla i temperature bez fizičkog dodira i sl. Takođe, predviđa se i uvođenje daleko više mogućnosti za pranje i dezinfekciju ruku u javnim prostorima.

Predviđa se sve veća primena automatizacije, kako ne bi bilo fizičkog kontakta pri regulisanju rasvete, roletni ili temperature. Foto: Robert Benson/Amenta Emma

Na vidiku je smanjivanje broja ravnih površina na kojima se klice mogu zadržati, i obavezno uvođenje ventilacionih sistema.

Toaletni prostori sa vratima u javnim prostorima već su i bili na izlasku iz upotrebe, a sada će verovatno biti eliminisana gde god je to moguće, ističe Craig Scully iz Fort Wayne. Dizajneri će se sve više pozivati da koriste antibakterijske tkanine i završne materijale, poput bakra, kao i one koji će svakako u narednom periodu biti razvijeni. Scully ističe da je ovakve predloge tokom poslednjih godina nudio mnogim vlasnicima hotela, ali da većina nije želela da ulazi u dodatne troškove. Međutim, on pretpostavlja da će se situacija sada promeniti.

Određeni građevinski elementi i principi, koji su već standardni u zdravstvenim objektima, moguće je da će biti primenjivani i u drugim vrstama zgrada. Pa je tako moguće smanjenje broja ravnih površina na kojima se klice mogu zadržati, kao i uvođenje ventilacionih sistema, koji omogućavaju uklanjanje eventualnog kontaminiranog vazduha.

Svojim projektom iz 2016. arhitekta Dan Meis je predvideo odumiranje modernog stadiona i predložio alternativna rešenja za budućnost. Foto: MEIS Studio

Reorganizacija zdravstvenih objekata

Sa druge strane, moguće je da će zdravstveni sistem dobiti nadogradnju u ovom segmentu. Scully opaža da se kao najveći problem u trenutnoj situaciji registruje nemogućnost bolnica da primi povećani broj obolelih ljudi. On ističe da bi bilo poželjno da se u budućnosti standardna soba za pacijente može učiniti fleksibilnijom, kada postoji potreba za povećanim brojem pacijenata, kao i da te sobe mogu da postanu prostorije intenzivne nege.

Ranella Hirsch, dermatolog iz Bostona ističe da mnoge postojeće bolnice, a pogotovo one van urbanih sredina nisu u skladu sa savremenim problemima. „Kao glavni primer tu je odeljenje za hitne slučajeve, koje je gotovo prvi prostor pri ulasku u objekat bolnice, što može biti osnovni propust kada imamo situaciju sa zaraznim oboljenjima. Hitna služba je namenjena za organizovanje i trijažu i uvek sadrži čekaonicu, gde zapravo želite da izbegnete da vam se nađu zaraženi ljudi.“, rekla je Hirsch.

Tim arhitekte Ohayon, nazvan ICRAVE, radio je na projektu eliminisanja tradicionalnih čekaonica i na formiranju „čvorova čekanja“ koji su raspoređeni po bolnici gde će pacijenti biti informisani o svom prijemu. „Ovo omogućava pacijentima da budu negde drugo u objektu, u biblioteci ili da prate neko predavanje, umesto da sede u istom prostoru sa obolelima. Osim toga, na ovaj način bi arhitekte i dizajneri pomogli pacijentima da počnu da misle o javnim prostorima više kao o jednom domu , a manje kao o nečijem tuđem prostoru, te bi tako mogli da postanu voljniji da postupaju pravilno, a ne da bacaju prljave maramice na pod.“, ističe Ohayon.

Međusobno širenje

Iako se čini da je socijalno distanciranje neophodna i nadamo se ne tako dugoročna mera, razumno je misliti da bi zabrinutost zbog budućih virusa mogla da podstakne arhitekte da stvaraju prostore koji će podstaći ljude da se međusobno rašire. Mišljenja struke su različita, a na nama je da vidimo kako će javnost u budućnosti funkcionisati.

 

Marko Stojanović, gradnja.rs

∗   ∗   ∗

Nekoliko sajtova za besplatno preuzimanje audio-knjiga na engleskom:

 

LibriVox – free public domain audiobooks

Free eBooks – Project Gutenberg

Open Library

Internet Archive: Digital Library of Free & Borrowable Books

OverDrive, Inc

Bookboon

Learn Out Loud

1,000 Free Audio Books: Download Great Books for Free

11 Websites To Find Free Audiobooks Online

19 Best Places to Download Free Audiobooks

10 free audiobook sites for discovering your next literary obsession

What are some good websites to download free audio books?

22 Sites to Download Free Audio Books – Best Of

15 Cool Sites to Get Audiobooks & Listen on the Go

Sapiens: A Brief History of Humankind (free audio)

Homo Deus: A Brief History of Tomorrow (free audio)

Profit i nestručnost kao prepreka nabavci i isporuci N95 maski

 Istraživački novinar Dejvid Meksvejn je za portal ProPublica napisao priču kako su profit i nestručnost usporili proizvodnju i isporuku N95 maski, dok su veterani izdisali.

N95 respiratorne maske kompanije 3M. (Cal Sport Media via AP)

Američke federalne agencije angažovale su ugovarače bez iskustva da pronađu respiratore i maske, što je razbuktalo aspiracije na crnom tržištu, dovodeći napokon do nameštanja cena i formiranja lanaca međuposrednika. Jedan od ugovarača nazvao ih je „otimačima i piratima“.

Pre nego što se upustio u 36-satnu turneju kroz “podzemni” svet ugovarača i posrednika, koji su pokušavali da ućare od Amerikanaca zauzetih očajničkom poterom za maskama, preduzetnik Robert Stjuart Džunior nas je upozorio da postoji jedno ograničenje.

“Razgovaram s vama protiv saveta svog advokata”, rekao je čovek u sjajnom sivom odelu i značkom s ugraviranom američkom zastavom i rečju “veteran” okačenom o rever sakoa, dok smo se prošle subote ukrcavali u privatni avion preko biznis terminala Međunarodnog aerodroma Dalis (Dulles) u Vašingtonu Di-Si.

Ostaje misterija zašto me izvršni direktor ’Eksperata savezne vlade d.o.o.’ (Federal Government Experts LLC) dozvolio da imam uvid u njegove frenetične napore u iznalaženju šest miliona respiratornih maski N95, da bi napokon razmrsio petljavinu oko njegovog 34,5 miliona dolara vrednog ugovora, ne bi li njima opskrbio Odeljenje za snabdevanje klinika za veterane, gde je 20 njih preminulo od korone, dok je Agencija čekala da stignu maske.

Takođe nije jasno zašto je Kancelarija za veterane dala ovaj posao neiskusnom Stjuartu – koji nije imao nikakvog prethodnog iskustva u poslovima sa prodajom medicinske opreme, niti ikakvog znanja o tome kako funkcionišu lanci snabdevanja, uz veoma malo kompetentnosti za ovako važan ugovor. Ili, recimo, zašto je Agencija za pitanja veterana pristala da plati skoro $5,75 USD po maski. Na kraju, nakon što je portal ProPublica prošle sedmice postavio pitanja u vezi sa ovim sporazumom, VA je ubrzo raskinuo taj ugovor i prosledio ga svom inspektoru na dalju istragu.

Stjuart je ostao pri tome da je pokušavao da obavi posao koji mu je država poverila i da planira da objasni istražiteljima kako su ga izradili „otimači i pirati“, mnogobrojni posrednici, ugovarači i advokati koji su stajali između proizvođača maski i medicinskih radnika, kao i drugog osoblja u javnim službama koje je umiralo usled nedostatka opreme.

Prvi put sam kontaktirao Stjuarta nakon što je analiza novinara ’ProPublice’ o saveznim ugovorima pokazala da je veliki deo ovog zamašnog dila bio prvi posao koji je njegova firma dobila – i da mu je bio dodeljen bez uobičajenog tendera, procedure čiji je cilj da eliminiše kompanije koje nisu u stanju da obave takav posao.

Stjuart nije bio usamljen slučaj. Pandemija korona virusa bio je rudnik zlata za neproverene ugovarače koji su “surfovali” na talasu dotad neviđene potražnje ali i oskudice u svemu: od sredstava za dezinfekciju ruku do kreveta za intenzivnu negu. Dosad je Trampova administracija podelila najmanje 5,1 milijardi dolara kroz ugovore koji nisu prošli tenderske procedure za kompanije čije je poslovanje bilo upravljeno u borbu protiv pandemiju, pokazuju podaci o kupovinama federalne vlade. Čini se da je Agencija za veterane, daleko više od bilo koje druge agencije, dodeljivala velike ugovore malo poznatim dobavljačima, a u potrazi za ličnom zaštitnom opremom koja lokalne i državne savezne agencije stavlja u situaciju da se bore između sebe.

Želeo sam da znam kako je kompanija koju je 34-godišnji Stjuart osnovao dve godine ranije dobila jedan od najvećih ugovora bez tendera. I, što je još važnije, da li je on uopšte mogao da takav posao i obavi?

Bilo je razloga za takvu dilemu. Brza Google pretraga pokazala je da su veliki delovi teksta na veb lokaciji kompanije FGE doslovce preuzeti iz članka koji se pojavio u ‘Harvard Business Review’ iz 1982. godine. Kompanija je prvenstveno reklamirala svoje usluge savetovanja u oblasti informacionih tehnologija, nudeći „blokčejn“ A.I. rešenja za javne nabavke – šta god to značilo. Ali nisam našao ništa što bi sugerisalo da je kompanija u stanju da kupi i isporuči medicinsku opremu koja bi spašavala živote – i to po hitnoj proceduri.

Stjuart je u telefonskom razgovoru pokušavao da se odbrani od onoga što je izneto u članku o saveznim ugovorima objavljenom u The Wall Street Journal, za koji veruje da ga je potpuno nepravedno opisao kao varalicu. Njegova majka bila je toliko uznemirena da je napisala pismo uredništvu. “Moji majka i otac su me odgajali kao čoveka od integriteta”, rekao je Stjuart.

Tada smo stigli do prve nedoslednosti. WSJ citira Stjuarta koji je rekao da je bio u losanđeleskoj luci, „u potrazi za nekoliko miliona maski“, i da je „upravo na ulasku u Boeing 737 kojim će dopremiti maske do Federalne agencije za veterane“.

Meni je, međutim, rekao da je bio u samoizolaciji i da od Božića nije nigde putovao.

On  mi je, međutim, potvrdio da u luci u Los Anđelesu ima šest miliona respiratornih maski N95, i da će dobiti „video dokaz“ u vidu snimaka sa mobilnog telefona koji pokazuju da postoji gomila kutija sa 3M nalepnicama, koje je poslao neidentifikovani pošiljalac. Sledećeg dana je planirao da privatnim avionom ode u distributivni centar VA nadomak Čikaga, kako bi se lično uverio da je isporuka realizovana. Zamolio sam da pošiljku ispratimo zajedno, piše Meksvejn iz ‘Propublike’.

I tako smo se, dakle, ukrcali na mlaznjak ‘Legacy 450 Flexjet’ prepun kožnih kapetanskih stolica, s nekoliko desetina flaša alkoholnih pića i dva pilota znatiželjnih zašto smo usput, pre Čikaga sleteli baš na aerodrom u Kolambusu u Džordžiji. Bio je to “pit-stop” kako bismo pokupili Stjuartove roditelje, da ih povede na put koji je trebalo da bude jedan trenutak ponosa za njih.

“Ovde se radi o pomaganju ljudima, o tome da mogu da roditeljima kažem: “Hvala vam”, rekao je Stjuart. “Sav posao koji ste uradili znači da ćemo sada ukazati pomoć za šest miliona ljudi – šest miliona maski.”

“Neka vrsta vere”

Za čoveka koji je rekao da je proveo nedelje neprospavanih noći u potrazi za maskama i učenju transportne logistike, Stjuart je pokazivao uverenost mađioničara koji će izvesti trik koji će odrediti njegovu karijeru. Ali, već njegov naredni potez bi se raspadao.

Bili smo usred leta kada je Stjuart otkrio da mu je šest miliona maski koje su navodno bile u Los Anđelesu “izmaklo za dlaku” i da su prodate drugom kupcu, jer nije dovoljno brzo poslao potrebni novac. Dakle, nije imao nijednu masku.

Ovo je bio drugi put da je Stjuart rekao da je izgubio zalihu maski koje su mu bile gotovo nadohvat ruke, pre nego što je uspeo da ih se domogne.. Početkom aprila ih je potražio u Kini ali taj pokušaj nije uspeo; njegovi napori nastupili su u trenutku kada je kineska vlada preuzela kontrolu nad svojim kompanijama za proizvodnju maski, ograničivši izvoz.

Robert Stjuart, proverava svoj telefon tokom leta za Kolambus (McSwane/ ProPublica)

Pitao sam ga zašto onda, pobogu, letimo za Čikago i pokušavamo da ispunimo taj rok, naime, da do ponoći isporučimo maske Kancelariji za veterane, kada ih već dosad nije mogao nabaviti.

Bila je to “neka vrsta vere” rekao je on.

Tokom narednih 24 sata Stjuart je frenetično posezao za kontaktima koje je uspostavio kao bivši Pentagonov službenik za ugovaranje poslova. A onda, u petak rano ujutro, samo dan pre nego što je njegova pošiljka trebalo da stigne u Federalnu agenciju za boračka pitanja, Stjuart je s olakšanjem izjavio da se povezao sa jednim domaćim posrednikom koji posluje u Sjedinjenim Državama.

Ugovarač je bio Troj King, bivši državni tužilac Alabame koji je upravo izgubio kandidaturu za Kongres u drugom okrugu te države. Stjuart je rekao da ga je King povezao s neidentifikovanim distributerom, koji bi ga potom mogao povezati sa kompanijom 3M, proizvođačem maski N95, koje blokiraju 95% mikročestica poput virusa COVID-19. Stjuart je rekao da je King takođe obećao da će organizovati plaćanje kako bi FGE mogao da što hitnije odradi ovaj posao.

„Kad ste siromašno dete iz Alabame,“ rekao je Stjuart, „radite ono sve što je potrebno da  biste obavili posao.“

Dosta toga što mi je Stjuart rekao bila je činjenično neizvesno ili je pak bilo nemoguće potvrditi jer su ga, kako kaže, lagali mešetari i posrednici. Tvrdio je, na primer, da ima kontakt u okviru Radne grupe Bele kuće za koronavirus, telo koje je vodio potpredsednik Majk Pens, i koji je radio na tome da mu pomogne u rešavanju dogovora sa sekretarom agencije za veterane, Robertom Vilkijem. Ali, kada sam spoksmene radne grupe i VA pitao o imenu koje je naveo, niko za nju nikada nije čuo niti je imao evidenciju o angažmanu ikoga ko bi bio pod tim imenom.

Stjuart je rekao da je King taj koji je tvrdio da ima veze u Pensovoj radnoj grupu i da će posredovati u dogovoru preko firme Alabama LLC, Bear Mountain Development Company. King bi naplatio brokersku naknadu za povezivanje FGE s distributerom, rekao je Stjuart, a isplata bi zavisila od veličine pošiljke. Međutim, cena po maski se stalno menjala. King je rekao Stjuartu da je cena 4,90 dolara po maski – bez isporuke ili režijskih troškova – direktna “osnovna” cena od distributera, navodi se u SMS tekstovima koje je Stjuart podelio novinarima.

King nije odgovarao na moje pozive ili mejlove, ali je njegov portparol rekao da je razgovarao sa Stjuartom jer je imao problema sa maskama.

„Radio sam ceo vikend da bih pronašao 3M maske koje su bile dostupne za prodaju i slanje. Jedine 3M maske koje smo mu mogli nabaviti koštale su 4,90 dolara po komadu, što je cena koju nam je naplatio dobavljač.“

King je rekao da do primopredaje odnosno razmene novca nije došlo, i da misli da bi mogao odustati od posredničke naknade.

“Zbog činjenice da su ovi proizvodi bili namenjeni bolnicama za veterane, složili smo se da bi naše usluge mogle biti neplaćeni javni rad (dakle, dobrotvorna aktivnost, za opštu dobrobit američke nacije)”, pisalo je u saopštenju.

Sumnjiva priroda posla – posrednik koga Stjuart nije znao, kupovina od prodavca kojeg nije poznavao, a finansiran od strane nekoga koga nije poznavao –ličila je na veoma skup “pucanj u prazno”. Ali, Stjuart je bio uveren da je “Kancelariji za veterane nabavio dobru stvar po dobroj ceni”.

Osetio se pozvanim da nešto preduzme, kako je rekao, nakon što je video jedan snimak na CNN-a gde je medicinska sestra opisala kako lice štiti plastičnom folijom. Kao bivši oficir Ratnog vazduhoplovstva, izjavio je je da je smatrao da mu je dužnost da pomogne.

„Ovde nije bio cilj da se neko obogati na nečiji račun“, rekao je Stjuart. FGE bi bio srećan da je mogao da zaradi 10 centi po jednoj maski, što bi bilo negde oko 600 000 dolara, koje bi mu agencija isplatila tek onda kada dobije maske.

Pa ipak, poleteli smo raskošnim avionom, u trenutku kada su nam bili dostupni komercijalni letovi za koju je cena karta bila jedan stoti deo prosečne cene komercijalne karte.

Stjuart je potrošio više od $22 000 za let privatnim avionom. (McSwane / ProPublica)

Na pitanje zašto je potrošio više od 22 000 dolara na privatni avion, rekao je da je to dokaz da nije neko ko lovi u mutnom nego, već je ugovarač koji ovako brani ugled vlade”.

“To je zbog mene I mog kredibiliteta”, rekao je on. „Zašto bi neko platio 22.000 dolara da bi organizovao nepostojeću isporuku kutija sa maskama? To nema nikakvog smisla.”

Ovaj novac koji ide iz džepa FGE-a. Vlada obično ne plaća prodavce poput Stjuarta dok roba ne bude isporučena. (ProPublica je, inače, nadoknadila FGE-u troškove u visini cene jedne komercijalne karte.)

Stjuart je iz torbe izvadio izbledelu Bibliju i pričao o čudima. Rekao je da je njegova šansa da dokaže da je dorastao ovom poslu, jedno, po njemu, “malo čudo”.

„Dodeliti ugovor od 34,5 miliona dolara maloj kompaniji bez ikakvog iskustva u ovakvom poslu? “, razmišljao je. “Zašto bi to iko uradio?”

Prenaduvana cena?

Zašto bi Kancelarija za boračka pitanja (Federalna agencija za ratne veteran, VA) to uradila – to je već pitanje na koje za sada nema odgovora. I dok Federalna agencija za upravljanje kriznim situacijama zvanično rukovodi naporima da se nabavi lična zaštitna oprema LZO (Personal Protecting Equipment, PPE), navodno uzimajući pošiljke koje su naručile američke države i drugi sektori izvršne vlasti, VA je svoje nabavke obavila u martu i aprilu.

Međutim, uprkos potpisivanju 1.100 ugovora vrednih 591 milion dolara samo za LZO, Kancelarija za veterane se nedeljama suočavala sa ogromnim nestašicama. Medicinske sestre i lekari koristili su iste maske po nekoliko puta, izbegavajući pacijente i štedeći na opremi. Kako je 7. aprila objavio BuzzFeed News, uprkos javnim uveravanjima VA da lanac snabdevanja “funkcioniše punim kapacitetom”, čelnici jedne bolnice rekli su da je medicinskim sestrama i lekarima dozvoljena samo jedna hirurška maska u smeni. Za onim efikasnijim maskama, tipa N95, zbog kojih je VA tri dana kasnije unajmila Stjuarta i njegovu kompaniju da ih nabavi je vladala tolika nestašica da su se mogle koristiti samo ako postoji velika verovatnoća infekcije putem vazduha – što znači da se verovalo kako se virus prenosi kroz vazduh, u kojem je mogao ostati nekoliko sati (oko tri sata). A to, kraće rečeno, znači, da su sve bolnice zaražene jer nema dovoljno zaštitnih i sredstava za dezinfekciju.

Iako je Stjuart više puta obećao da će mi pokazati svoj originalni VA ugovor, na kraju je odbio da ga pokaže. Ono što je bilo jasno jeste da je FGE, koji je označen kao mala kompanija za pružanje usluga veteranima sa invaliditetom, imao konkurentsku prednost u obezbeđivanju poslova za VA, čime se stavljaju po strani određeni ugovori za male kompanije u vlasništvu veterana. Stjuart je odbio da govori o tome kako se njegova firma to jest on sam kvalifikovao kao invalid, s firmom u rangu s onima koje su držali ratni invalidi.

Stjuart je rekao da je na visoke troškove njegovog posla uticala velika potražnja i posrednici koji su pokušavali da naplate veliki novac za svoju uslugu. S obzirom da je rekao da King nikada nije otkrio svoje honorare, pokazao mi je još jedan ugovor sa drugim brokerom. Ta ponuda, koju je FGE odbila, važio je za dil u kojem bi cena maske bila pet centi – što je oko 300.000 dolara za šest miliona komada – i to brokeru koji je posredovao u sklapanju posla.

Ken Karlej, pukovnik u penziji čija firma sarađuje sa lokalnim samoupravama i bolnicama, u nabavci maske izvan ovog crnog tržišta, nazvao je FGE sporazum „neporecivim“ slučajem napumpavanja cena. „Znači, imate masku od 4,90 dolara pre nego što je utovarite u kamion?“ rekao je. “Pa, to je suludo.”

Karlejeva kompanija, Raymond Associates LLC je izradila dokument o najboljim praksama za kupce poput lokalnih bolnica, ističući da je cena za maske koje proizvodi 3M poput onih koje je Stjuart pokušao da kupi bila 1,27 dolara. Nakon troškova prevoza i režijskih troškova, krajnja cena bi realno trebalo da bude oko dva dolara po maski, rekao je Karlej.

“Znači, svako ko ide iznad te cene – naduvava cenu”, rekao je Karlej. “I oni to znaju.”

Karlej je rekao da je imao uvida u brojne ponude za respiratorne maske – od kojih mnoge u stvari i ne postoje – te je odmah stavio po strani sve posrednike koji rade preko lanaca drugih posrednika, tzv. međuposrednika. Da bi se to izbeglo, on preporučuje „jednu pravu liniju“ između A) distributera i B) vladine agencije koja kupuje proizvod, što znači da treba da postoji samo jedan posrednik (facilitator).

Serđo Fernandez de Kordova, koji predsedava medijskom neprofitnom organizacijom sa sedištem u Njujorku, sarađuje s Karlejem kako bi pomogao vladinim agencijama da dobiju provereno dobre maske po povoljnijim cenama. Vladine agencije su delimično krive, rekao je, jer u očaju i cajtnotu ponude zamašne ugovore nepoznatim kompanijama, plaćajući prenaduvane troškove za sve što se vraća nazad. Na primer, u sporazumu o FGE, Agencija za veterane je suštinski postavila svoju visoku cenu kada je pristala na šest miliona komada po ukupnoj ceni od 34,5 miliona dolara.

“Oni sami to odobravaju”, rekao je. „Zato ljudi u tome ne vide problem.“

Iako nekoliko američkih država ima jasne zakone o sprečavanju potencijalnog napumpavanja cena, ta pravila se ne odnose na kupovine koje sprovodi savezna vlada.

“U pitanju je svojevrsni ‘Divlji zapad’ i jedna zakonska rupa: Ovde je reč o jednoj nejasnoći, ili o neadekvatnosti zakona i skupa pravila – zato je uključeno toliko mnogo advokata”, rekao je Fernandez de Kordova. „Viđali smo in eke dogovore s advokatima koji su kroz ovakve ugovore pribavljali sume od više stotina hiljada dolara.“

Kompanija 3M podnela je tužbe u najmanje pet država protiv ljudi koji prodaju respiratorne N95 i obične hirurške maske po nepristojno visokim cenama. Ministarstvo pravde istražuje i navodne prevare, poput one koju su pokušala dva muškarca iz Kalifornije, privedena zbog prodaje kineskih verzija respiratora N95, KN95 koje, u stvari, nisu imali.

Stjuart je čitao o tim slučajevima, dobivši primerak Karlejevog memoranduma o najboljim praksama, i to ga je očigledno zabrinulo.

“Samo pokušavam da ispunim svoju obavezu i da ne idem u zatvor”, rekao je.

Prazan Hotel, prazna obećanja

U subotu u 11 sati prepodne, N407FX se odlepio od zagrejanog asfalta piste u Kolambusu.

Stjuartova majka i otac čekali su s prtljagom, dok je još nekoliko članova porodice došlo da se slika.

Takođe nam se pridružio i Don Lokhart (Dawn Lockhart), Stjuartova prijateljica iz srednje škole koju je angažovao na poziciji direktorke FGE za ljudske resurse (FGE, Federal Government Experts, LLC). Stjuart je i njoj, kao i meni, rekao da će svi na po ukrcavanju imati pristup N95 maski radi zaštite tokom leta. Ali, nije “iskrsla” nijedna.

Uprkos nazivu svoje kompanije, nije se činilo da stoji išta od stručnosti kojom bi se kvalifikovao za ovu operaciju. Stjuart je rekao da je advokat njegove kompanije propustio let jer se uspavao. Lokhartova, koja se našalila da je prvi put u tri godine nosila suknju i cipele sa potpeticom, prelistavala je priručnik pod nazivom “Strateško planiranje osoblja”.

Stjuart je svoju firmu, poput ovog posla, gradio tokom samog leta.

Jednom kada smo poleteli, Stjuart je rekao da je u Atlanti pronašao novog dobavljača maski koji bi mogao brzo da ih isporuči u Čikago.

Rekao je da ćemo, nakon što smo sleteli, odbaciti svoje ljude u odmaralište Hilton Oak Brook Hills Resort tik do Čikaga, a onda ćemo se on i ja odvesti taksijem do distributivnog centra VA i čekati isporuku maski „čak i ako moramo da čekamo do tri ujutro“.

Međutim, nismo uopšte napustili granice ogromnog i praznog Hiltona, gde su se dvojica zaposlenih dosađivala iza improvizovanih barijera od pleksiglasa.

U predvorju je Stjuart bio na telefonskim vezama. Trebao mu je VA ne da odjavi svoj novi aranžman, već da bi dobio odobrenje, za koje su mu bile potrebne fakture i druga dokumentacija za koju je rekao da ih King nije poslao.

Nešto pre dva sata popodne, King je poslao video, “ključni dokaz” za koji je Stjuart rekao da ga traži, navodi se u tekstualnim porukama koje je Stjuart kasnije podelio. Zrnasta slika sa „snegom“ koja se pojavila na mobilnom telefonu prikazivala je ono što je trebalo da predstavlja stotine kutija sa oznakom 3M, ali nije bilo jasno čega ima u tim kutijama kao ni gde se one nalaze.

Stjuartu se do tri popodne pridružilo nekoliko prijatelja i saradnika, uključujući Ruzvelta „Trej“ Denijelsa iz kuće za medicinski konsalting Frontline Recovery, kompanije iz Hjustona za akcione procedure oporavka nakon prirodnih katastrofa. Denijels je povezao FGE s Kingom.

Stjuart i Denijels su obavili desetine poziva – ka Kingu, kamionskim kompanijama, vlasnicima teretnih aviona… “Hej, Frenk”, razgovarao je Denijels mobilnim, „Koja je dobra kompanija za prevoz tereta?“ A onda bi ga ta informacija odvela do sledećeg, a ovaj do nekog narednog poziva.

Denijels je do 5:20 predložio da deo pošiljke kamionom pošalju u Ilinois, dok su smišljali kako da ostatak prebace avionom. Stjuart je insistirao na tome da želi da celu pošiljku odveze odjednom.

Tada mu je sinula nova ideja. Možda bi mogli da kupe još nešto vremena tako što bi VA pristala na produžetak roka. Denijels je radila za oblasnu direktorku Šilu Džekson Li, članicu teksaških demokrata, i kontaktirala je njenu kancelariju kako bi sastavila pismo u znak podrške FGE.

“Možete li udeliti svoj glas, i zauzeti se za ovaj afroamerički poslovni poduhvat kojeg pokušavaju da obave ratni veterani?”, pitala je Denijelsova ovu ženu iz Američkog Kongresa. „Ona je rekla da može. UŠila Džekson Li je rekla kako je voljna da se uvek založi za ljude koji pokušavaju da učine stvari na pravi način.”

Stjuart je sastavio formalni zahtev za produženje pozivajući se na odredbe zakona o saveznim ugovorima. Kako je veče odmicalo, ono što je u početku predstavljalo frenetičnu odlučnost da napravi čudo se na kraju završilo rezignacijom, a zatim i upiranjem prstom – na Kinga, birokratiju u VA, samo tržište.

Denijels kaže da je dogovor „otišao na jug“ jer su se King i Stjuart suočili sa izazovnim tržištem, pokušavajući da prebrzo transferišu gotovinu, dok, sa druge strane, savezna vlada ne daje prodavcima dovoljno konkretnih smernica.

Ova situacija sa Trojem Kingom i Robom Stjuartom svodi se na to da zaista imate dva dobra momka koja su imali mnogo grešaka u komunikaciji”, rekao je. „Jedan od njih nije dovoljno komunicirao. Drugi je držao leđa uza zid.”

„Robert Stjuart je jedan dobar momak“, rekao je Denijels. „On je vrlo iskren momak.“

Grupa je naručila takose za ono što je Stjuart rekao da je “zadnja kompanijska večera”. “Učinio sam sve što mogu”, rekao je Stjuart. “Pozvao sam svakoga ko bi mogao ići u prilog rešavanju situacije.”

Federalna istraga

Sledećeg jutra, dok su se utučeni “slavljenici” ukrcavali na povratni let, pilot je upitao imaju li nešto što bi trebalo da preuzmem uoči poletanja.

„da, šest miliona maski N95“, odvratio je Stjuart.

Sleteli smo u Džordžiju sat i po kasnije, Stjuart se fotografisao sa porodicom ispred aviona, a nas dvoje smo krenuli ka aerodoromu Dulles.

Generalni direktor bio je u istom sivom odelu kao prethodnog dana, sada malo izgužvanijem. Kako su otišli njegovi prijatelji i porodica, njegova veselost ustupila je mesto iscrpljenosti i saznanju da ovaj članak verovatno neće biti takav da bi mu se dopao. Osvrt na privatni mlaznjak, rekao je, ne bi bio baš dobar.

“Jedini razlog zbog kojeg sam uzeo avion bio je zbog mojih roditelja,” rekao je. “Oni su stari i nisam hteo da se razbole, a hteo sam da to vide. Hteo sam da vam se zahvalim.”

Stjuart je rekao da je prekinuo veze s Kingom prethodne noći. Stjuart je napomenuo i da on i njegov tim ne mogu da pronađu nijednu “Huanitu Ramos”, navodnu vezu koju je King trebalo da ima sa Pensovom radnom grupom. A ni King nije poslao fakturu koja mu je potrebna za Kancelariju za pitanja veterana.

“Apsolutno verujem da ju je izmislio”, rekao je Stjuart u sredu. King nije odgovorio na pitanje o dotičnoj “Huaniti Ramos”.

“On je taj koji je sastavio ovu Ramosovu damu”, dodao je Stjuart. “Nisam ja to izmislio.”

“Nakon nekoliko razgovora tokom vikenda, Stjuart nas je obavestio da je obezbedio ove maske iz drugog izvora i da mu neće trebati naše usluge u nabavci istih”, rekao je Kingov portparol. „Više nije bilo naknadnih razgovora između gospodina Stjuarta i mene. Nikada nije sklopljen nikakav ugovor, nikad nije sklopljen bilo kakav ugovor, niti je bilo kakav novac ikada razmenjen. “

Stjuart veruje da u Los Anđelesu ili Atlanti tih maski nikada i nije bilo.

„Svaki put kada se spremite da preduzmete dubinsku istragu ili bilo šta drugo – tražite da ključni dokaz – ljudi odlaze:„ Oh, pa nemamo tu. Imamo ovu vrstu. Ili, ne možemo to da uradimo do kraja ove nedelje ili do tog i tog datuma. “Stvari se jednostavno nikada ne ostvaruju. To je prodavanje magle, mnoštvo odraza u ogledalima i duhova.”

Do kraja, Stjuart je našao načina da nabavi maske za Kancelariju veterana. Sledio je VA, nudeći ugovor da sa proizvodne linije fabrike 3M stigne direktno do njih, po jeftinijoj ceni, za samo 3,77 dolara po komadu.

Ali, Kancelarija za veterane je sporazum raskinula u sredu, nakon što se Meksvejn raspitao konsultovao s Kancelarijom za veteran i portparolom Pensove radne grupe. Agencija nije direktno rekla Stjuartu, iako je rečeno da je upoznat sa istragom državnog inspektora.

„Priča je da smo pokušavali da uradimo najbolje za zemlju“, rekao je Stjuart. “Konačno – nisam uspeo.”

Meksvejn je u Di-Siju pitao portparola VA zašto je bilo šta od ovoga, ugovor i posrednici FGE-a uopšte bilo potrebno: Zar VA nije mogao da direktno kupi maske?

Agencija čeka, zajedno s većinom savezne vlade, na Federalnu agenciju za upravljanje u hitnim situacijama (FEMA, Federal Emergency Management Agency), rekla je portparolka Kristina Noel. Prema Zakonu o odbrambenoj proizvodnji, u narednih nekoliko meseci kompanija 3M treba da proizvodi respiratore tipa N95, „od kojih se neki dostavljaju na adresu VA“.

U međuvremenu, VA je angažovala izvođače radova koji bi tražili dodatne maske.

“Agencija za pitanja veterana je, da bi zadovoljila ostatak svojih potreba za respiratorima N95, sprovodila dodatne aktivnosti nabavke u dogovoru sa drugim dobavljačima”, rekla je Noel.

Na kraju je VA završio sa tačno nula dodatnih N95 maski iz svog ugovora sa Stjuartom.

Dobra strana je to što VA nije uplatila novac FGE-u, rekla je Noel.

Od pretprošle srede, više od 2200 zaposlenih u VA bilo je pozitivno testirano na COVID-19.

David McSwane , Derek Willis, Lydia DePillis, ProPublica (May 1, 12:30 p.m. EDT)

 

Ovlaš i u prolazu…

Xi: China to share vaccine with world

Courage and sanity of speaking up against hate speech targeted at China

Cracking the ‘hummus code’ in a healthy tradition at home

“Just a gut feeling.”

A Better Way to Stop COVID-19

Cops Around the World Are Scanning for Fevers With Helmet Cams

US Space Force Launches Secretive Spacecraft

How Should We Respond to People Who Spread Conspiracy Theories?

How Consumer Behavior Will Change After the Pandemic

36 Instagram Story Captions For Friends & Posting Sweet Shoutouts

40 Captions For Instagram Stories With Your Partner That Are Clever & Sweet

36 Instagram Story Captions For Selfies & Serving The Sweetest #Looks

Rachel McAdams & Will Ferrell’s ‘Eurovision’ Music Video Is Weirdly Good

Memory: Science (Non-)Fiction

This is why the billionaires have all of the money and you do not

The Guardian view on Italy’s cappuccino moment: now for the long haul

For a happy family life, think free-form jazz

Copper masks are the latest craze. Should you buy one?

This biotech company says its coronavirus antibody treatment blocked 100% of infections in lab tests

7 totally normal ways to set boundaries with your work friends

Listening to this type of music may improve your work performance