Ovo je pomalo komično-melanholična priča o Vulkanu, gradiću u Zapadnoj Virdžiniji čiji su se žitelji, Vulkanci, na svoju ruku i bez pitanja vrhovnih američkih vlasti, svojevremeno prijavili za sovjetsku finansijsku pomoć.
Uklještena unutar izrazito visokih planina oblika potkovice i litica izdignutih ka severu, istoku i jugu, mala zajednica mesta Vulkan na zapadnom obodu Zapadne Virdžinije je sa svih strana okružena mutnim vodama reke Tag (Tug) – jednog od „mitskih“ plovnih puteva u Americi koji je ušao u pesme i legende. Položaj ovog zaseoka, davno ustanovljenog, ostavlja ga u potpunosti izuzetim, odvojenim od svojih suseda, i da nije bilo otkrića uglja u „vulkanskom ataru“, moglo bi se razumno nagađati da ovo područje nikada i ne bi bilo naseljeno.
Međutim, u osvit XX stoleća su na ovom području otkrivena značajna nalazišta uglja, i uskoro je na mestu današnjeg Vulkana nikao rudarski kamp – iz kojeg je potom izraslo ovo mestašce na zapadu Zapadne Virdžinije.
Kamp podignut u svrhe eksploatacije ugljenokopa je na kraju prerastao u naprednu zajednicu, i to je područje vremenom postalo dom brojnih pionira koji su u Vulkanu pronašli stalne poslove uz prihvatljive plate u obližnjim rudnicima uglja.
Nažalost, početkom 1960-ih rudnici koji su služili kao životna snaga tog gradića su bili iscrpljeni – razlog zbog kojeg su sve rudarske operacije obustavljene.
Ubrzo, ono što je nekada predstavljao napredan zaselak svelo se na naselje s nešto preko dvadeset porodica; preostali su tek oni koji su odbili da napuste mesto koje su osećali kao svoj dom.
Opisujući Vulkan u svojoj knjizi „Oni će prekinuti vaš projekat“ (They’ll Cut Off Your Project, 1972.), Hju Peri je napisao da je „Njihov najveći problem bio što je država zaboravila da izgradi put do ove zajednice. I mada su državne karte pokazivale put koji vodi do Vulkana, nigde ga, zapravo, nije bilo. Ući u ovaj zaselak i izaći iz njega bilo je moguće jedino ukoliko vozite duž granice sa Zapadnom Virdžinijom – ali putem sa strane Kentakija, dakle zapadnom obalom reke Tug – da biste se potom usudili na prelazak visećeg mosta koji se ljulja i koji je ujedno bio preuzak za motorna vozila. Most je pre mnogo godina izgradila kompanija koja je držala ugljenokop, i sada je bio na ivici da propadne, a i vi, doslovce, da propadnete kroz njega; iako je nedostajala pokoja daska, deca su morala da sa istočne obale na kojoj je Vulkan pređu preko njega, ne bi li uhvatila školski autobus na strani Kentakija…”
Pritužbe lokalnog stanovništva nisu se ograničavale na državne i okružne zvaničnike. Prema Periju, “mali Vulkanci” ponekad su, na putu do škole i nazad, bili prisiljeni da puze ispod parkiranih železničkih vagona. Staza, koja je išla paralelno sa rekom, blokirala je prilaz mostu koji se ljuljao – jedini izlaz iz ovog gradića – ne ostavljajući školskoj deci drugog izbora osim da puze ispod parkiranih vagona.
Jedan od nekadašnjih školaraca koji je u to vreme odrastao u Vulkanu, Troj Blenkenšip, čak je izgubio deo leve noge kada mu je bilo jedanaest godina, tokom neuspešnog pokušaja da na ranžirnom koloseku ispuzi ispod vagona natovarenog ugljem, koji se iznenada pokrenuo.
Ono što je takođe razljutilo Vulkance je bio potez železničke kompanije Norfolk & Western Railway, čiji se put protezao paralelno sa glavnom prugom u neposrednoj blizini, koja je, gle čuda – prolazila kroz Vulkan. Put je vodio do obližnjeg mestašceta Delmor na otprilike osam kilometara od Vulkana; međutim, kompanija je sa obe strane „zaključala“ prilaze ovom putu, nakačivši na svim pristupima znakove „Zabranjen prolazak“. Oni koji bi bili uhvaćeni u pokušaju prolaska, u želji da se „posluže“ ovom kompanijskom saobraćajnicom bili bi privedeni i novčano kažnjeni.
Železnička kompanija je branila svoje postupke izjavljujući kako je „put previše opasan za civilna vozila“, pritom tvrdeći da će “otvaranje ove saobraćajnice za lokalne stanovnike ugroziti prugu, a onda će železnica biti odgovorna ukoliko dođe do nesreće“.
Iz kompanije Norfolk & Western Railway su tvrdili da je problem „lokalne prirode“, i da nisu odgovorni za pružanje prevoza lokalcima ove više nego skromne zajednice.
Uprkos mnogobrojnim pokušajima da ubede vladine donosioce odluka da im poprave most, ništa nije preduzeto, a tokom naredne decenije uslovi su se značajno pogoršali. Prema izveštajima, taj se dotrajali most na kraju srušio 1975. godine, ostavivši stanovnike Vulkana zarobljene između rukavca reke Tug na zapadu i neprohodnih planina na njihovom istoku.
Tada su stanovnici počeli da ilegalno koriste makadamski put koji je bio u vlasništvu železnice, što bi se, ponekad, pokazalo kao i te kako opasan poduhvat.
Ipak, zvaničnici Zapadne Virdžinije oklevali su da obnove urušeni most, navodeći da na toj lokaciji “ionako nema nikakvog saobraćaja” a da su troškovi izgradnje novog visoki – za razliku od drugih „realnih potreba“ na nekim drugim mestima u SAD.
Izbor guvernera Džeja Rokfelera je malo toga promenio u privredi i ekonomiji juga Zapadne Virdžinije, ostavivši na cedilu brojne stanovnike u široj oblasti oko ugljenokopa. Vulkanci su bili ljuti jer od svoje planinske države („Mountain State“) ne dobijaju ništa, kao i zbog toga što lokalna mesta ovog okruga ne dobijaju fer svotu novca iz državne blagajne.
Ubrzo su na branicima vozila širom naselja oko ugljenokopa počele da se pojavljuju popularne nalepnice sa natpisom: „Ovi putevi bi mogli da smene Rokfelera“ (“These roads could Rock-a-Feller”).
Osetivši da ih je napustila i njihova vlada za koju su svojevremeno glasali, nakon beskrajnog niza molbi da se izgradi novi most, ljudi ove zajednice napravili su neviđeni potez koji se ubrzo našao na naslovnim stranama svetske štampe i medija. U jeku Hladnog rata, stanovnici Vulkana pisali su sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu, kao i komunističkim zvaničnicima u Istočnoj Nemačkoj, detaljno im „objašnjavajući“ u kakvoj su se neprilici našli, uz to i tražeći pomoć od njih.
Osetivši priliku da osramoti američku vladu, Kremlj je odmah poslao svoje novinare u Sjedinjene Države.
Propitujući stanovnike Vulkana o situaciji, i u javnost prenoseći njihove jade i nevolje, vlada u Moskvi učinila je ono što su „Vulkanci“ već godinama pokušavali: da skrenu pažnju svetske javnosti na njihovu noćnu moru usled nedostatka transportnih veza s ostatkom sveta.
Sredinom decembra 1977., novine širom Sjedinjenih Država su na svojim naslovnim stranama dugo objavljivale ovu vest, kako „Američka varošica traži rusku pomoć“ (članak objavljen u “Spokane Daily Chronicle”).
Vašingtonski list Spoken dejli kronikl je još napisao i kako su se “Sovjetski zvaničnici danas zabavljali izveštajima da je gradić Vulkan, (W. Va) uputio apel Kremlju za novčanu podršku… Grad sa dvestotinjak stanovnika tražio je od sovjetske vlade finansijsku pomoć za izgradnju mosta, nakon što je ovo mestašce skrajnuto od strane kako vlasti Zapadne Virdžinije tako i vlade Sjedinjenih Država.”
Lokalne radio-stanice počele su da obaveštavaju kako njihovi slušaoci priprećuju bombama „svakome ko bi želeo da američki most izgradi uz pomoć komunista“.
Osramoćena pozornošću svetske javnosti koja je bacila svetlo na ovaj slučaj – javljajući kako „američka vlada uskraćuje pomoć Vulkancima“ – državni zvaničnici nisu časili ni trena kako bi što pre u Vulkan „nasuli“ u za to vreme izuzetnih 1,3 miliona dolara (što je danas preko osam miliona dolara), konačno izgradivši most ovoj malenoj zajednici.
I mada jedini legalni način za pristup Vulkancima i njihovoj zajednici i dalje vodi preko okruga Pajk u Kentakiju, stanovnici nekadašnje rudarske varošice sada uživaju u mostu s jednom trakom, išaranom grafitima, koji ih, napokon, povezuje sa „spoljnim svetom”