Rebrendiranje: francuska vina na kineski način


Kineski vlasnik francuskih vinograda uskomešao je francusku javnost svojom pomalo preteranom inventivnošću. On je odlučio da tradicionalna bordoška vina preimenuje u “Azijskim kupcima prihvatljivije” simbole Istoka: životinje – zeca, antilopu.

Kineski vlasnik četiri vinograda u francuskom vinogradarskom regionu Bordoa uzbudio je francuske duhove. On je šatoima, koji su istorijske znamenitosti i zaparavo centralne tačke najvećih bordoških vinograda, dao nova imena po izrazito kineskom ukusu.

Chateau Senilhac, koji je nekada bio najveći proizvođač vina na području Bordoa u Medoku, bio je osam decenija u vlasništvu porodice Grasan (Grassin) već osam decenija, kada je početkom ove godine prodao kineskom preduzetniku Chi Tongu.

Po rečima jednog zaposlenog, osoblju ovog dvorca su pre tri meseca upućene instrukcije iz Hong Konga o rebrendiranju pod novim imenom: „Chateau Antilope Tibetaine“, odnosno Šato Tibetanska antilopa.

“Mislim da je to odlično ime. Pomalo je čudno, ali toliko vina prodamo u Kini, pa mislim da su zbog toga promenili ime”, rekao je zaposlenik koji je govorio anonimno.

Ostala tri vinograda u Bordou – u Čijevom vlasništvu – prošla su slično rebrendiranje.

Nakon tri veka bez promena, znakovi oko Šatoa Larto (Chateau Larteau) sada se čitaju „Chateau Lapin Imperial“ (Šato carski zec).

Chateau La Tour Saint-Pierre, vinograd u oblasti Saint-Emilion u Bordou, menja svoje ime u „Chateau Lapin d’Or“ (Chateau zlatni zec).

Tu je i Chateau Clos Bel-Air, imanje u Pomerolu koje datira s kraja devetnaestog veka, koje će uskoro raditi pod imenom „Chateau Grande Antilope“ (Šato velika antilopa).

Podstaknuti rastućom žeđi za vinom među rastućom srednjom klasom u Kini, kineski investitori su u Francuskoj ušli u više od 100 vinograda, mahom na području Bordoa.

“U Kini je crveno vino sve popularnije i tržište je zaista sazrelo, a tokom poslednjih 10 godina potrošnja uvezenog vina iz Bordoa značajno je porasla”, rekla je Lina Fan, koja upravlja “Vinogradima četiri vetra” (Vignobles des Quatre Vents) u Bordou.

Prema carinskim podacima, Kina je u periodu od januara do marta ove godine uvezla više od 98 miliona litara francuskog vina,  što je rast od 15,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine.

A Kina je od 2011. godina naovamo najveća izvozna destinacija za vina iz Bordoa. Iz ovog regiona je prošle godine u Kinu otpremljeno 74 miliona boca vina, kaže vinarska asocijacija Conseil Inter professionnel du Vin de Bordeax.

“Među kineskim investitorima je prisutan trend kupovine vinove loze u nekim od glavnih vinskih regija, kao što je to Bordo”, izjavio je početkom ove godine Kris Merser (Chris Mercer), onlajn urednik vinskog magazina Decanter. “Oni su zainteresovani za izvoz u Kinu, a neki od njih poseduju imovinu poput hotelskih lanaca, koje snabdevaju ovim vinima.”

Šato vinograda "Četiri vetra", smeštenog u južnom delu Bordoa

Šato vinograda “Četiri vetra”, smeštenog u južnom delu Bordoa

Strano vlasništvo nad francuskim vinogradima nije ništa novo; stotine vinarija nalazi se u vlasništvu inostranih investitora, a posebno jaka finansijska podrška dolazi iz Britanije, Belgije i Holandije.

Međutim, „remont“ imidža ova četiri francuska vinograda u vlasništvu Kine izazvao je zabrinutost među lokalnim stanovništvom.

Žan-Mari Gard (Jean-Marie Garde), predsednik sindikata vinara u Pomerolu, rekao je lokalnom francuskom listu „JugoIstok“ (SudOuest) da bi bilo loše po imidž regiona ukoliko bi “svi veliki šatoi bili pretvoreni u zečeve i antilope”.

Jedna osoba koja je komentarisala članak iz magazina SudOuest nazvao je rebrendiranje “velikom sramotom”.

“Kakvo je razočaranje videti ovakve stvari, prodavca i kupca koji ne poštuju terroir”, napisao je Loïc Lafon (Terroir:  kompletno prirodno okruženje u kojem se proizvodi određeno vino, uključujući faktore kao što su zemlja, topografija i klima).

Ima onih koji sugerišu da bi kinesko vlasništvo nad vinogradima u Francuskoj moglo pomoći u očuvanju zdravlja francuske industrije.

“Ako Francuzi nisu u mogućnosti da kupe ove zamkove, u tom slučaju je u redu da ih Kinezi kupe”, napisao je Damjen Granže (Damien Granger). “Jer, bez njih bi se ovo nasleđe izgubilo.“

Angus McNeice, London (chinadaily.com.cn)

 

Wine Spectator: Najbolje vino na svetu je iz Nape


 

Vino Duckhorn Vineyards (berba 2014, Merlot) iz doline Napa u Sjedinjenim Državama proglašeno je za najbolje u godišnjoj listi magazina Wine Spectator.

Čuveni magazin Wine Spectator objavio je svoju godišnju listu najboljih vina na svetu, po 29. put. U pitanju je lista koja je sastavljena od vina koja su kritičari ove kuće ocenjivali tokom godine koja je na izmaku, a kriterijumi za ovuj listu su kvalitet, dobijena vrednost za novac, dostupnost i uzbudljivost vina. Na prva dva mesta ove liste, koja postoji od 1988. godine, nalaze se vina iz Sjedinjenih Američkih Država, a na prvom mestu nalazi se vino Duckhorn Vineyards Merlot 2014 iz kalifornijske doline Napa.

– Moćno crveno vino sa koncentrisanim ukusima šljive i višnje koji se usložnjavaju mnoštvom bogatih začinskih aroma i mineralnih akcenata. Dodir kardamoma u finišu dodaje na kompleknosti – napisali su za pobedničko vino, koje je dobilo 95 poena, a prodaje po ceni od 98 dolara. Prema rečima kritičara ove kuće, ovo vino je elegantan izraz merloa sa umerenim taninima.

Vino Duckhorn Merlot je složena kupaža 86 procenata merloa, 8 procenata kaberne sovinjona, 4 procenta malbeka i dva procenta peti verdoa. Sazrevalo je 18 meseci u buradima od francuskog hrasta.

Pogledajte listu prvih deset vina na godišnjoj listi uglednog magazina:

1. Duckhorn Vineyards 2014 Merlot Napa Valley Three Palms Vineyard, $98, dolina Napa

2. K 2014 Syrah, Walla Walla Valley Powerline Estate, $45, dolina Walla Walla, država Vašington, SAD

3. Château 2014 Coutet Barsac, $37, Bordo, Francuska

4. Casanova di Neri 2012 Brunello di Montalcino, $65, Toskana, Italija

5. Château de St.-Cosme 2015 Gigondas, $43, dolina Rone, Francuska

6. Domaine Huët 2016 Vouvray Demi-Sec Le Mont, $44, dolina Loare, Francuska

7. Château Canon-La Gaffelière 2014 St.-Emilion, $61, Bordo, Francuska

8. Meyer 2014 Cabernet Sauvignon Napa Valley, $70, dolina Napa

9. Pahlmeyer 2015 Chardonnay Napa Valley, $75, dolina Napa

10. Booker 2014 Oublié Paso Robles, $80, Paso Robles

 

Vinoifino.rs

Neobičan svet skupih vina


Kako izgleda kada jedan milijarder poput Vilijema “Bila” Koha, kolekcionara umetnina i vina, prodaje deo svoje vinske kolekcije? Aukcijska kuća Sotbi (Sotheby’s, izgovara se Sodebi ili Sodebiz, a ne Sotbi ili Sotbis, kako je uvreženo u našem jeziku), procenila je da Bilovih 20 hiljada boca vina ima početnu aukcijsku cenu između 10 i 15 miliona dolara.

Razlog za prodaju?

Prema onome što su preneli mediji, Koh se suočio sa izvesnošću kako je i on samo jedan među smrtnicima, te da neće uspeti da sva ta vina isproba za svog života. Od ukupno 43 hiljade staklenki, koliko ih ima u svom vinskom podrumu, ovaj američki multimilijarder prodaje gotovo polovinu boca koje je decenijama pažljivo i predano sakupljao. Njega bi, kako kaže, “nadasve radovalo kada bi i drugi ljubitelji vina širom sveta uživali u vrhunskim vinima”.

Villjem Koh –  koji sa svojom braćom Dejvidom i Čarlsom drži jednu od najvećih poslovnih grupa na svetu, Koch Industries – obilazi svoj vinski podrum s Oliverom Rederom, novinarem i piscem ovih redaka upitavši hostesu: “Da li ste videli moje „vinsko kupatilo?” Pitao je. “Želite li?”

To je bogat i raskošan vinski podrum, ispunjen rimskim mozaicima i tavanicom u guastavinskom stilu, sa pločicama od terakote (i svodovima koji su dominirali Španijom u periodu rane renesanse – koncept Katalonca iz Valensije, arhitekte Rafaela Guastavinoa). Mesto je pravi kutak  boga Dionizija. „Kupatilo“ je, kao što već možete pretpostaviti, nadasve luksuzan i ekrtravagantan prostor gde Koh i njegovi gosti imaju običaj da otkopčaju šliceve svojih luksuznih „Brioni“ pantalona  i bace poslednji pogled na mlaz koji je do malopre bio oličenje dragocene tekućine Burgundca ili Bordoa vrednog od 1.000 dolara pa naviše… čak i takvo vino naš metabolizam preradi u mokraću…

Ali neke od Kohovih boca su se početkom prošle godine našle u drugim delovima sveta. Koh je, u promotivne svrhe i uoči njujorške aukcije, snimio i svoje „vinsko kupatilo“ uz  20.000 boca iz svog podruma. Aukcija, koja se održala u Njujorku tokom tri dana maja 2016. godine dostigla je 21,9 miliona dolara, i u tom smislu se ubraja među najobimnije i najskuplje vinske kolekcije ikada izašle na aukciju.

Gledao sam kako se poslednjeg dana aukcije odvija prodaja, fasciniran – a pomalo i zastrašen – cenom ovih vina koja su dostizala prilično velike sume, odakle su potekla i u kom kutku sveta će se popiti – pitanja koja se po obavezi nameću svakom kome je, poput mene, posao da piše o vinima.

U potrazi za podacima, nabasao sam na gusto otštampanu listu, tabelu koja sadrži 140.000 vina od 10.000 proizvođača iz 33 zemlje, kao i njihove cene. Podatke mi je poslao Piter Krimel (Peter Krimmel), CTO vinarije Vinfolio i inače sjajan prodavac vina. Spisak Vinfolia je obiman, a korišćeni su rezultati i podaci sa prodaja 12 velikih aukcijskih kuća, uključujući i Sotbi, koji predstavlja “ogromnu većinu tržišta finog aukcijskog vina”. Za 140.000 vina obuhvaćenih njihovom aukcijskom ponudom, Sotbi poseduje podatke o proizvođaču, godini tj. berbi, sorti, veličini boce, regiji, podregiji, iz koje je američke vinogradarske oblasti (ukoliko je s teritorije SAD), boji (crvena, bela ili roze) i, naravno – ceni.

Nakon uvida u podatke o Kohovoj kolekciji koja se našla na aukciji, primećivalo se da su boce namenjene vrhunskom tržištu vina i kupcima, da je to, zapravo, „blokbaster“ aukcija, dakle, prodaju se vina po ceni od najmanje 1000 dolara, sa primesama geografije, hemije, ekonomije, kulture i hiljadugodišnje istorije – i s prepoznatljivom aromom sličnih s_anja. Dajte nam da ga probamo!

Francuska

“Počinje u Bordou, s Latour-om”, najavljuje aukcionar Jamie Ritchie, otvarajući treći i zaključni dan prodaje Kohove kolekcije. Ponude su pristizale putem telefona, Sotbijeve internet-stranice i iz aukcijske sale u njujorškom Aper ist sajdu. Bilo je to dobro mesto da počnete svoj dan – nijedno mesto ne pruža bolji uvid u istoriju i ekonomiju vina od Francuske.

Château  Latour, iz Pojaka (Pauillac) na jugozapadu Francuske, vino je čija se istorija proteže u prošlost do 1331. Šato Latur je bilo omiljeno vino američkog predsednika Tomasa Džefersona. Koh je počeo da sakuplja bazičnu “vertikalu” vina – uspevši da dođe u posed najmanje po jedne boce Latura iz svake u prethodnih 100 godina. Danas je Latour, na vrhu ili netom do njega, među 7.000 proizvođača francuske vinske regije Bordeaux. Ovo je u istoriji jedna od regija o kojoj su svi voleli da ostave neki zapis; Rimljani su tamo prvi odnegovali vinovu lozu. Milenijum kasnije, to je mesto zgodno da se pokaže ono što skoro svaki vinopija dobro zna: starije stvari su dragocenije, i skuplje.

U Bordou, kao gotovo bilo gde drugde u svetu finog vina, vina postaju skuplja kako vreme prolazi a ona stare, a taj efekat skupoće eksponencijalno raste kako postaje sve starije. Puno je faktora koji utiču na cenu – starenje i njegova složena hemija, nedostatak tržišta (ljudi, napokon, tek ponekad piju vino), dok se berbe smatraju posebno poželjnim (ili nepoželjnim) kao rezultat vremenskih uslova, a na osnovu prikupljenih meteo-podataka.

Sve veća vrednost starijih vina je suštinski univerzalni fenomen na aukcijskom tržištu. Za bogatog enofila, međutim, stara vina možda nisu uopšte toliko loša investicija. “Iako su stara vina skupa, mislim da je njihova cena realno razumnija nego što je to cena mladih vina”, kaže Robin Goldštajn, urednik vinofilske revije “The Wine Trials”. Vrednost starih vina uslovljena je vremenskim faktorom tj njihovom starošću i verifikovanom istorijom čuvanja, koja zaista utiče na njihov ukus, dok je vrednost novih vina uslovljena ocenama kritičara i hiperinflacijom najskupljih vina – čija cena nikako ne mora biti u korelaciji s njihovim ukusom. “

Lija Hamer (Leah Hammer), direktorka podrumskih akvizicija onlajn portala za prodaju vina, Vinfolio, odraz je ove ideje. Ona kaže da je jedan razlog zbog kojeg je starije vino skuplje „zato što je bilo previše dobro da bi se odmah popilo. Dakle, uzmimo, na primer, 1960. godinu, koja je bila loša godina za Bordoško vino zbog lošeg vremena. Boce iz te godine odmah bi se ispijale, s obzirom da poklonici Bordoa nisu mislili da ga je bilo vredno čuvati. Najbolje stvari – recimo bordo iz 1961 – čuvane su za kasnije. Dva efekta – starenje vina i izbor dobrih vina – dovode do povećanja cene.

Najskuplji Bordo, u proseku, i jedno od najskupljih vina na svetu potiče iz mestašceta po imenu Šato Le Pen (Chateau Le Pin). Dve dvostruke magnum boce iz Kohove zbirke (2x3l  Bordoa iz Le Pena, berba 1995) prodate su za ukupno 30.000 dolara. Vinograd na Desnoj obali Žironde, odakle potiču ovi magnumi, leže na manje od sedam jutara zemlje (nešto preko 2.8ha, “manje od četiri ragbi terena”, kako piše Amerikanac), a proizvodi samo 5.000 do 6.000 boca godišnje. Jedna flaša košta u proseku preko 2.000 dolara. Jedan drugi proizvođač sa Desne obale Žironde, Petrus, na desetak minuta vožnje od Le Pena, takođe proizvodi vina čija je cena četvorocifrena (Za sve nas koji sebi ne možemo priuštiti ovakvu bocu a želimo da ih na neki makar posredan način okusimo: Robert Parker, uticajni kritičar vina, našao je u ovom vinu ukuse “mine iz grafitne olovke, pečenih oraha, dima, začina, voćne torte, crnih trešanja, bele čokolade, kole, višnjevače i kupina…” Bordo je iz Le Pena, a berba iz ​​1995).

Najskuplje boce francuskog Chateaux Bordoeaux

Najskuplje boce francuskog Chateaux Bordoeaux

Pored večite nestašice vina malih proizvođača kao što je Le Pin, postoji i stroga hijerarhija pedigrea, koja utiče na cene u Bordou. Pripremajući se za Univerzalnu izložbu u Parizu, grupa francuskih dvorjana je 1855., a po naređenju Napoleona III, rangirala vina po regijama. Pet šatoa – Lafite, Latour, Margaux, Haut-Brion i Mouton – proglašeni su prvom berbom – grand cru tj vino najbolje vrste, što je bio „Ivy League“ sveta vina iz 19. veka. Ostala pedeset tri proizvođača takođe su rangirana po kategorijama, od „dizjema“ do „senkjema“ tj od druge do pete berbe odnosno roda (deuxièmes cruscinquièmes crus). Ova klasifikacija sastojala se od vina iz oblasti Médoc i Graves na teritoriji Bordoa, obe na Levoj obali Žironde (Kohova prodaja bila je u velikoj meri odraz istinskog frankofila, sa bocama iz prve i druge berbe Bordoa, koje su privlačile najveću pažnju tokom aukcijskog nadmetanja)

Nova klasifikacija Bordeaux vina

Nova klasifikacija Bordeaux vina

Izvanredno je koliko su te klasifikacije precizne – ili samo fenomen kako se one uporno samoobnavljaju –  ili oboje – kao i to da i dalje postoje. U tabeli je originalno rangiranje uspostavljeno 1855. godine, u poređenju sa rangiranjem prosečno skupih vina u istoj podregiji u poslednjih 20 godina berbi. Ako je klasifikacija ponovljena sa cenom kao vodiljom, pet prvih berbi, istaknutih u tabeli, ostalo bi potpuno isto. Bilo je više promena kako se pomerate dalje kroz tabelu, iako prateće druge berbe ostaju baš iste.

Uostalom, sa godinama dolazi i do sticanja znanja o vinskoj kulturi. “Vremenom, i sticanjem iskustva, sve se teže i teže za_ebete, jer ste počeli da shvatate neke stvari. Dobro vam je krenulo. Izgradili ste svoju reputaciju. Izgradili ste svoju reputaciju na sekundarnom tržištu “, kaže Lija Hamer.

Svih pet šatoa iz prve berbe, i veliki deo njih iz druge bili su veoma zastupljeni na njujorškoj aukciji Kohovih vina.

Još jedan poznati vinogradarski region u Francuskoj je Burgundija, koja se nalazi na istoku. Dok je Bordo poznat po svom Kaberneu Sovinjon i crvenom Merlou, Burgundija je poznata po svom crvenom Pino Noaru i belim Šardoneima. Ova dva regiona su “rivalski kolosi” u svetu vina. Malo je verovatno da će bilo kakvi podaci uspeti da reše bilo šta što se tiče vina i njegovog ukusa među enofilima, mada se mogu dati kratki rezimei. U ovom slučaju, očigledno da su ova dva vinska područja, kvantitativno, sasvim slična: starost vina i obim njihove prodaje na aukcijama odraz su velike međusobne sličnosti, kao i rast njihove cene kako, vremenom, postaju sve starija.

Međutim, smatra se da su psihofiziološki efekti vina, navodno, sasvim različiti. Jedna vinska regija obraća se super-egu ljubitelja vina, a druga njegovom Id-u, frojdovskom izvoru neobuzdanih želja koje svi imamo. “Aspekti Bordoa se, prema tome, pozivaju na estetu u nama, dok Burgundac privlači senzualiste”, napisao je Hju Džonson (Hugh Johnson) u “Svetskom atlasu vina” (The World Atlas of Wine).

Kalifornija

Ali vratimo se Sjedinjenim Državama: Podaci koje poseduje onlajn vinoteka „Vinfolio“ uključuje 2.345 proizvođača iz Kalifornije i skoro 43.000 vina. U odnosu na Francusku – i Stare Rimljane – Zapadna obala Sjedinjenih Država je relativni novajlija u svetu vinskih igara.

Takođe, nalik večitom francuskom rivalitetu koji postoji između vina iz Bordoa vs. Burgundije, i u Novom svetu postoji rivalstvo dve kalifornijske vinske oblasti: Napa nasuprot Sonomi. Ova dva regiona su prilično jednaka po površini i imaju zajedničku granicu. Takođe su slični i po godinama postojanja: u oba područja je intenzivno gajenje vinove loze počelo sredinom 19. veka. Ova dva vinska carstva se izdvajaju u nizu od devet kalifornijskih glavnih regiona za proizvodnju vina.

Najskuplja kalifornijska crvena vina

Najskuplja kalifornijska crvena vina

Ali, uprkos svom „juniorskom“ statusu, Kalifornija je „mladac“ koji je postigao velike vinske pobede. Vrhunski francuski Bordoi su se 1976. na vinskom testu naslepo poredili s vrhunskim  buteljkama kalifornijskog Kabernea – možda najčuvenija vinska bitka koja je u istoriji postala poznata kao Pariska Presuda – nešto kao američki Pepsi Čelindž plave krvi. Kalifornijci su Francuze potukli do nogu u praktično svim kategorijama.

Najskuplja boca u Kaliforniji – vino iz Nape „Screaming Eagle“, takozvano kultno vino – odgovara prosečnoj ceni najskupljih francuskih vina. Kao i Le Pin, to je mali vinograd i vinarija, koji svake godine proizvedu tek nekoliko hiljada boca. (Za razliku od Le Pin-a, ovog vina nije bilo u Kohovoj kolekciji).

“To je svojevrsna tajna, ali nije tajnovitost na neki loš način”, rekao je Hamer o „Kreštećem orlu“. “Ne biste mogli da uđete u prodavnicu vina i da ga tek tako pokupite s police. Ne biste mogli da se tek tako odvezete do vinarije i kupite ga. Jedini način da se to postigne jeste biti uvršten na ovu vrlo malu mejling-listu“(Screaming Eagle odbio je da komentariše ovaj članak.)

I negde drugde

Naravno, tu je i vrlo živa vinska kultura koja je i te kako prisutna izvan granica Francuske i SAD. Nemačka ima svoj rizling, Argentina Malbek, Australija svoj Širaz a Južna Afrika svoj „Pinotadž“ (Pinotage). Praktično beskonačne kombinacije tla, klime, botanike, kulture i metoda proizvodnje iznedre i beskonačne varijetete vina. Prodaja dela Kohove kolekcije bila je odraz njegovog frankocentričnog sentimenta, uz veoma malo boca poreklom iz Kalifornije, ali se čak i jedan ovakav milijarder, zaljubljenik u francuska vina, udostojio da prikuplja i španski (katalonski!) Pingus, australijski Penfolds Grange i talijanski Bruno Giacosa. Gle! Vreme, voće i novac širom sveta, tokom prohujalih stoleća…

Ali hej, čekaj malo –  nije li sve ovo jedno neopevano s_anje? Jedna poznata studija je objavila pоdatak da degustatori zapravo čak nisu u stanju ni da prepoznaju razliku između čaše crvenog i belog vina. Druga studija pokazala je da su šanse da prepoznamo da li je vino jeftino ili skupo ravne pogađanju da li će bačeni novčić pokazati pismo ili glavu. Treća studija pokazala je da, kada nismo svesni skupoće vina, u njima uživamo manje nego kada znamo da su ona skupa.

“Zapažamo da su vina koja se enofilima dopadnu pri slepim degustacijama u stvari sasvim obratno u korelaciji s njihovom cenom, odnosno, u proseku, kada ne znaju šta piju, ljudi preferiraju jeftinija vina”, rekao je Goldstin.

Ali možda nije u pitanju vino. Možda možete da probate novac. Jedna studija iz 2008. godine pouzdano je utvrdila da onda kada nam kažu da vino košta više novca nego što mu je realna cena, to rezultira pozitivnijim stavovima i boljim ocenama koje mu pripisujemo. Štaviše, lažna veća cena povećala je, po ovoj studiji “aktivnost zavisne od nivoa kiseonika u medijalnom orbitofrontalnom korteksu, području za koje se smatra da proizvodi iskustvo prijatnosti tokom eksperimentalnih zadataka”. Vino koje je skuplje bi, u stvari, čak možda i moglo imati bolji ukus, doslovce ako ni zbog čega drugog a ono – zbog cene istaknute na nalepnici.

Međutim, aukcijske prodaje vina koja potiču od znamenitih proizvođača i blokbaster-cene nisu neophodan uslov za enološko uživanje. Mnoga, ali mnoga sjajna vina potpuno su “ispod radara” i izvan tih baza podataka koje imaju Sotbi i ostale aukcijske kuće. U istočnoj Ajovi, na primer, u regionu koji se sada pročuo kao vinogradarska oblast doline reke Gornji Misisipi, nadomak mestašceta Boldvin (broj stanovnika: 106), moj ujak pravi vino. Dobro vino. On to čini tamo kao što je to radio moj deda, i njegov deda pre njega, na farmi. Kukuruz i goveda. Vinarstvo je počelo kao hobi u podrumu na farmi, bili su to pra-proizvođači i drevni vinari, moja porodica. Nema na toj farmi ni sorti grožđa koje bi većini vas koji ovo čitate verovatno zazvučale poznato, ništa od Kabernea ili Pinoa. Grožđe na farmi je s debljom opnom, koja je u stanju da odoli oštrim zimama Srednjeg Zapada, a zovu se St. Crox, LaCrosse i Marechal Foch. Staklenke vina mog ujaka idu za oko 14 dolara. Nećete ga naći nigde u gorenavedenim grafikonima. Ali mi ga pijemo. I srećni smo.

Oliver Roeder, FiveThirtyEight.com

 

Rosé: “šampanjac” Millenijumovaca i hit među klaberima


I dok se u Francuskoj na ružičasta vina gleda kao na “staromodni napitak”, ovo vino je doživelo procvat popularnosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Pjerik Buke (Pierrick Bouquet) primetio je ovaj trend kao uspešnu poslovnu priliku, pa je u tu svrhu i osnovao dve popularne manifestacije: „La Nuit en Rosé“, koja se odigrava od 18. do 20. maja, i „Pinknic“, od 24. do 25. juna.

U intervjuu za dvojezični mesečnik France-Amérique, ovaj 34-godišnji Parižanin objašnjava kako je roze postao “šampanjac Milenijumovaca”, i kakve su sve inovacije Francuzi uveli u vinarstvo, proizvodnju vina i načine da pridobiju nove generacije enofila.

France-Amérique: Kako je roze postao zvezda američkih zabava i prigodnih okupljanja?

Pierrick Bouquet: U oblasti ProvansaAlpiAzurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) pokrenuta je velika inicijativa za promenom imidža roze vina. Vinarija/ vinograd Chateau d’Esclans i njen vlasnik Saša Lašen (Sacha Lachine) dali su neprocenjiv doprinos popularizaciji i poboljšanju ovog vinskog napitka. U međuvremenu, s druge strane Atlantskog okeana, takođe je poboljšan i američki roze. Nekada je ovo vino bilo slatko i jedva nešto svetlije od crnog vina, sasvim se uočljivo ne poklapajući sa roze vinima napravljenim na Azurnoj obali. Ali, američki proizvođači su pre pet godina iznajmili usluge francuskih enologa ne bi li savladali provansalske tehnike vinogradarstva. Zahvaljujući njihovom radu, prodaja rozea je u Sjedinjenim Američkim Državama doživela veliki i nagli rast. Ovo vino u SAD sada poseduje divnu pastelnu boju, uz laki, voćni ukus. Neka američke ružice danas poseduju isti kvalitet kao i ona koja su napravili njihovi francuski učitelji i„vinske kolege“.

F. A. : Zašto francuska ružičasta vina uživaju daleko bolji imidž i reputaciju u Sjedinjenim Državama nego u Francuskoj?

P. B. : Zaista dobru ružicu možete pronaći u u francuskoj regiji LangdokRusijon (Languedoc-Roussillon), gde košta između 11 i 15 evra (cena u Francuskoj). U Njujorku, pak, boca odličnog francuskog rozea trenutno košta između 30 i 35 dolara. U marketingu to nazivamo „strateškim pozicioniranjem cena“ (price positioning strategy): Francuska ružica je već u startu skupa, što je čini „šik pićem“. Amerikanci, naime, povezuju francuska ružičasta vina s nečim što se naziva „provansalski glamur“. Ružice iz vinograda na Provansalskoj obali (Côtes de Provence) se odlično prodaju ovde (u SAD). Vino iz berbe „Šapat Anđela“, nastalo od grožđa iz vinograda Šato Deklan (Chateau d’Esclans) u departmanu Var bilo je najbolje prodavano francusko vino u Sjedinjenim Američkim Državama u 2016. (ne računajući šampanjac i penušava vina).

F. A. : Kako je roze postao centralna tema vaših vinskih događaja u Sjedinjenim Državama?

P. B. : Pre pet godina smo pokrenuli festival hrane i vina „La Nuit en Rosé“, upriličen na brodu koji krstari rekom Hadson. Tom prilikom, naši gosti na brodu otkrili su svu raskoš ružičastih vina koje su im tada predstavili somelijeri i kuvari. Njujork je otvorio oči za sve boje „ružičastog“. Naš cilj je tada imao edukativni karakter: poučiti Amerikance, i uvesti ih u svu raznolikost gamea ružičastih vina. Dopalo im se, i ubrzo je ružica postala „trendi“ piće, dok je njegova konzumacija u restoranima i noćnim klubovima eksplodirala. Roze je postao „šampanjac“ među pripadnicima tzv. Milenijumske generacije – posebno žena koje su u 30-im; ružicu su počeli da piju oni koji su već bili “smoreni” crvenim i belim vinima omiljenim u prethodnim generacijama vinofila. Ove godine, festival „Noć u ružičastom“ ponudiće skoro 125 vrsta ružičastih vina iz devet zemalja.

F. A. : Da li je uspeh rozea proizvod odlične marketinške kampanje ili iza ovog uspeha stoji još nešto?

P. B. : Rezultat skoka popularnosti i prodaje ružičastih vina nije tek neki marketinški trik. Već i sama nagla potrošnja rozea doprinela stvaranju čitave jedne paralelne industrije koja „igra“ poslovnu igru zasnovanu na istim kodovima – time je, takođe, uvećana popularnost ružice u SAD. Prošle godine smo pokrenuli prvo izdanje festivala „Pinknic“, džinovskog tematskog „piknikafestivala“ u ružičasto-belim bojama održanom na Guvernerskom ostrvu u Njujorku. Ideja je bila da se stvori svečani događaj čija je potka u ružičastim vinima, i, u skladu s njima, probrane festivalske kuhinje, uz sve to prodavali smo i prigodnu odeću-suvenire a festival obeležava i plesna elektronska muzika (takođe prepoznatljiv afinitet među Milenijumovcima). U prošloj 2016. godini, imali smo 8.000 posetilaca, a u ovoj 2017. dočekujemo barem njih 12.000 . Proizvodi povezani i inspirisani roze vinima tada se pojavljuju posvuda. Dve devojke iz Kalifornije otvorile su nalog na Instagramu pod nazivom @YesWayRosé, i uspešno generišu zajednicu od skoro 40.000 ljudi, pravu komunu ispletenu oko ružičastih vina. Njih dve su, takođe, uspostavile i prodaju „ružičastih“ proizvoda, uključujući tu i majice na bretele, bejzbol kape i “Eau de rosé” sveće.

F. A. : Koji su najnoviji trendovi u industriji rozea?

Planirano je da “Ružičasti ribnjak (Rosé Piscine) svoju premijeru ima na ovogodišnjem izdanju festivala „La Nuit en Rosé“ – radi se o vinu dizajniranom da zadrži svoj ukus čak i onda kada se služi sa ledom. Vinograd „La Grande Sieste“ nedavno je otpočeo marketinšku kampanju u kojoj promoviše svoje „ledene kocke” rozea. Kocke se prodaju za 1.50 evro po komadu, među Milenijumskim klaberima poznate su pod nazivom “Rose Stone”. Ove dve Amerikanke su osmislile još jedan vinsko-klaberski hit: savremeno i naočito dizajniranu konzervu rozea “Una Lou”. Moj tim i ja smo upravo lansirali “Rosé S’il Vous Plaît”, novu paletu koktela napravljenih s ružičastim vinima. Ovog juna će biti dostupne tri različite boce: Rosé Mimosa, Rosé Sangria i Rosé Bellini. “Želimo da Amerikancima između 21 i 29 godina predstavimo koncept konzumacije rozea kroz koktele koje već poznaju i vole.

 

France-Amerique

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina


Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Ljubav Milenijumaca za vino


Preduzetnici pokušavaju da prodru do nove generacije ljubitelja vina: milenijumaca.

Impresionirati goste nekim sjajnim vinom na večeri nije uvek lako. Ovo je utoliko teže ako ste mladi i tek što ste započeli s ozbiljnom fermentacijom grožđa u vino.

10

Na sreću, pomoć je nadomak nas.

IT i tehnološki preduzetnici širom sveta stvaraju aplikacije i veb sajtove kako bi pomogli mladima da se uče vinima i uzgajanju, ujedno se nadajući da će uspeti da svojim kompanijama donesu profit.

Mnogi milenijumci – izraz za one koji su rođeni u periodu između 1980. i 2000. godine – tradicionalno pribegavaju kupovini vina koja su u ponudi u nekom od njihovih lokalnih supermarketa, ili njima najbližoj radnji specijalizovanoj za prodaju vina. Ali, prema istraživanju agencije Wine Intelligence, postoje nagoveštaji da su milenijumci danas spremni da na vino potroše značajno više nego nekada. Ova agencija utvrdila je da vino piju osobe starosti od 18 do 35 godina, kao i da imaju natprosečna primanja – takvi, a to su milenijumci, sada u Britaniji čine 31% svih potrošača vina, u odnosu na 24% koliko ih je bilo u 2013. godini.13

Kaspar Bous (Caspar Bowes), GrapePip

Kaspar Bous, preduzetnik sa strašću za vino koje seže decenijama unazad, jedan je od preduzetnika koji se nadaju da će iskoristiti vinski entuzijazam mladih.

On i tim programera u Lesteru napravili su sajt pod nazivom GrapePip, koji se može opisati kao “e-Bay za vino”.

Govoreći za Business Insider na adresi 67 Pall Mall, odmah pored londonske palate Sent Džejms  – mesto na kojem uživaju članovi jednog privatnog kluba ljubitelja vina – Bous je u intervjuu rekao: “Ono što pokušavamo je da stvorimo potpuno novo tržište.”

GrapePip je osmišljen kako bi pomogao proizvođačima vina da povećaju svoju prodaju, dajući potrošačima pristup visoko kvalitetnim vinima – i to po cenama nižim nego što tržištu nameću trgovci, koji kupuju pa preprodaju njihova vina.

Bous kaže da mnogi današnji proizvođači vina prodaju svoje akcije upravo vinskim trgovcima koji ta vina, pre no što ih preprodaju, pogrešno skladište – a kupcima ih veoma često prodaju po naduvanim cenama. “Zašto [vinari] dozvoljavaju da trgovci njihovim vinima licitiraju sa cenom, pri tom prodajući vina veoma različitog kvaliteta i porekla – i da, na kraju, dopuštaju da im (preprodavci) kažu koliko ona vrede? Iznesite vaša vina direktno na tržište, i pustite da ona iznađu i ispostave sopstveni nivo tržišne cene.”

“To vam je baš kao i kad licitirate cenu robe na vebsajtu e-Bay“, nastavlja Bous. “Počnete nadmetanje sa, ukoliko želite, približnom najmanjom cenom, a sami određujete vreme učestvovanja u licitaciji, kao i maksimalnu cenu koju biste želeli da date za određeni artikl u ovom slučaju vino). Čim, kao na i-Beju, odredite svoju maksimalnu cenu koju ste spremni da platite, to zapravo znači: „okej, platiću za to najviše toliko i toliko“. Potom ukucate ove repere u internetmodul, a automatizovani sistem licitacije uradiće umesto vas sve ostalo.”

14Ono što je u ovom postupku veoma praktično i korisno jeste da ne morate obitavati nad računarom tokom čitave licitacije, već automatizovani proces licitiranja to čini umesto vas. Time uštedite na dragocenom vremenu.

Većina vina navedena na GrapePip prodaje se na sanduke, a njihova cena u proseku uglavnom ide do 480-500 evra. Bous, ipak, insistira “da tu ima ponečeg za svakoga.”

Da bi zaradio novac, GrapePip uzima 10% provizije na cenu svake transakcije (5% od prodavca i 5% od kupca).

Kompanija ima oko “50 ili 60 vinskih entuzijasta koji se uredno vraćaju” na vinske licitacije, a ukupno 850 korisnika. U poslednja dva meseca, preko GrapePip aplikacije prodato je vina u vrednosti od 72 hiljade evra, a ta brojka konstantno se povećava, kaže Bous.

Ovaj preduzetnik, na čije se ime vode još dva vinska biznisa, sada traži način kako da GrapePip poveća korisničku bazu, pa je stoga potražio pomoć kroz reklamnu kampanju u jednoj od najpoznatijih svetskih poslovnih novina.

Hajni Zakarijasen (Heini Zachariassen), Vivino

Još jedan vinski startup koji traži način da usluži milenijumovce vične računarima, mobilnim uređajima i tabletima je Vivino, mala firma iz San Franciska, koja je stvorila aplikaciju sa ciljem da kupcima olakša pristup i informacije o vinima i njihovim cenama. Ova aplikacija je do sada imala 17 miliona preuzimanja.

Ova šest godina stara kompanija tvrdi da je tehnologija za prepoznavanje slika ugrađena u njihovoj aplikaciji sposobna za brzu identifikaciju 6,6 miliona vinskih etiketa, pružajući korisnicima ocene, recenzije, i prosečne cene. Klijenti, takođe, kroz Vivino aplikaciju vina mogu i kupovati.

Hajni Zakarijasen, osnivač i izvršni direktor Vivina rekao je za poslovni portal Business Insider da “Jednostavno rečeno, naša tehnologija omogućava korisnicima da daju svoje viđenje, ocenu i recenziju svakog potojećeg vina na svetu. Sistem ocenjivanja primenjen u Vivino aplikaciji prvi je i za sada jedini koji vinski rejting zasniva na mišljenju ljubitelja vina na svakom nivou stručnosti.”

Zakarijasen je rekao da milenijumci imaju značajan uticaj kako na njegov biznis tako i na vinsku industriju u celini.

15“Razlog za ovakav trend leži u načinu na koji (milenijumci) konzumiraju i vino a i informacije“, kaže on. “Oni ga više piju a i probaju veći broj sorti od bilo koje druge generacije; nisu posvećeni specifičnim vinskim brendovima već više vole da istražuju i uvek probaju nešto različito.”

Tehnologija i javno ocenjivanje svega što probaju duboko su ukorenjeni u njihovu svakodnevicu. Milenijumci su na taj način prirodno otvoreni za korišćenje obe stvari: tehnologije i tuđih ocena – kako bi otkrili koje bi vino želeli u svojoj sledećoj čaši.”

A potom žele da opštoj oceni doprinesu i svojim osvrtom na kvalitet (vina).

Da bi ocenio svest, percepciju i podatke o potrošnji i kupovnim navikama koji se tiču kupovine vina, Vivino je sproveo nekoliko istraživanja. Jedno od najnovijih uključilo je 1.526 ispitanika uzrasta od 21 do 59 godina. Tom je prilikom utvrđeno da 72% milenijumaca planira da u narednih šest meseci preuzme jednu od trenutno raspoloživih i popularnih vinskih aplikacija.

Aleks Fišman (Alex Fishman), Delectable

Delectable (“slasno”) je firma koju je 2011. osnovao Aleks Fišmen, a aplikacija ovog startapa omogućava korisnicima da direktno pronalaze i kupuju vino, pivo i žestoka pića.

“Postoji nešto magično u tome da neki restoran napiše šta želi, tipa ’želim sanduk ovoga [vina] i da naredne sedmice bude dostavljen na moju adresu’ “, rekao je Fišman tokom intervjua za VentureBeat.

Prema portalu Crunchbase, Fišman je za svoju kompaniju  Delectable skupio sedam miliona dolara, dok je za startup Vivino, preko crowd fundinga, skupljeno 36 miliona dolara.

Uz pomoć ovih aplikacija, zaista nema opravdanja da sada uzimate bocu nekakvog neproverenog Širaza čija je akcijska cena skresana upola – sa npr. 8 na 4 evra – kada je bolje da po toj akcijskoj ceni uzmete neko od provereno dobrih vina.

I, kako to Bous iz startapa GrapePip voli da kaže, “vreme je da vas opiju neke bolje stvari”.

16

Sam Shead UK Business Insider

Pobediti (sa) vinom


Nova generacija preduzetnika otkriva u čemu je privlačnost posla vezanog za – grožđe.

02

Pri pomisli na raznovrsnost biznisa koje preduzetnici otvaraju svake godine, šanse da postanete “vinar” ne bi bile na vrhu ove vaše liste. Pa ipak, iznenađujuće je veliki broj početnika koji su ušli u veoma konkurentnu arenu vinara, pritom uspevši da pronađu svoje tržišno mesto a i profit.

Šta je u igri?

Ukoliko se radi o već tradicionalnom putu vinara – gde kupujete zemljište, postrojenja, berete grožđe, pravite od njega vino i na kraju ga flaširate – izazovi su ogromni. Između cene zemljišta i berbe je Hirovitost Majke Prirode, uz vreme potrebno da vino sazri i bude spremno za prodaju – vinarstvo, u najboljem slučaju, predstavlja rizičan posao. Čak i ako grožđe ne uzgajate sami već ga kupujete, pridodajući tom izdatku i troškove marketinga, rizike od globalne konkurencije, uz strogo pridržavanje stabilnoj mreži kanala distribucije – uverićete se koliko je ovaj posao nepredvidiv a ishod poslovanja varljiv.

Svako ko želi da vodi uspešan vinarski biznis mora da ima veliki broj unapred osmišljenih koraka koji, između ostalog, uključuju: profesionalno realizovanje ulaganja, dubok džep, dugoročnu viziju, debelu kožu (tj sposobnost da primite udarac) i nepokolebljivu veru u krajnji ishod.

“Morate biti i pomalo ludi [ako želite da ste u ovom poslu], ali to je sasvim okej”, kaže Keti Korison (Cathy Corison), jedna od prvih žena koje su još sredinom 1970-tih imale svoj vinski podrum u dolini Napa u Kaliforniji (a na podsmeh njenih “muških” kolega koji nisu želeli da joj pomognu, ubeđeni da vinarstvom ne može da se bavi “žensko”). Keti je vlasnik malog ali unosnog biznisa: vodi svoju vinariju “Corison” koja ima petoro zaposlenih. Njen Cabernet Sauvignon uspostavio je sjajnu tržišnu nišu u rangu “majstorskih” i maloserijskih vina (artisan), koje je traženo kako na američkom tako i na svetskom tržištu.

Iako kaže da su njeni poslovni počeci bili jedna “uzbudljiva vožnja”, Korison tvrdi da nema ničeg logičnog u poslu malih vinarija jer je u pitanju biznis koji neprekidno iziskuje puno novca i konstantna ulaganja (Keti svoj čuveni Kaberne čuva da odleži u buradima tri godine pre nego što ga pusti na tržište).

“Takođe, stavljeni ste na milost i nemilost odnosa koji vladaju međunarodnom razmenom valuta i stanja u svetskoj privredi, koji vam mogu srezati unapred projektovane profite”, dodaje Korison.

I mada se njeni vinogradi i vinski podrum nalaze u jednom od najvećih vinogradarskih regija na svetu, a ona sama drži poslovni fokus na vrhunski kvalitet malih serija a ne na količinu, Keti je u proteklih četrdesetak godina pokazala da je i jedna žena sposobna da stvori globalni vinski brend, kao i da uspešno napreduje u složenom i teškom poslu vinara.

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Pronalaženje tržišne niše

Džejson Grizanti (Jason Grizzanti) i Džeremi Kid (Jeremy Kidde), obojica 30-togodišnjaci, sprijateljili su se još u sedmom razredu osnovne škole. Kid je 2002. godine ostavio svoju poziciju u banci Credit Suisse kako bi sa Džejsonom započeo posao u vinariji Grizantijevog oca u Vorviku, država Njujork, Warwick Valley Vinery & Distillery.

Sa više od 200 vinarija koliko ih radi u dolini Hadson, Kid i Grizani veoma su brzo uvideli da treba da što pre razviju sopstvenu tržišnu nišu. Tako su počeli da razvijaju brend American Fruits, liniju voćnih rakija i likera.

“U industriji vina je tako oštra konkurencija da je izuzetno teško uspeti ukoliko ne napravite nešto jedinstveno” kaže Kid, čiji je ulazak u posao s lokalno proizvedenim voćnim rakijama i sajderima pokazao kao dobitna kombinacija.

Tokom narednih šest godina, ovi drugari iz detinjstva učetvorostručili su prodaju, povećavši broj zaposlenih sa četiri na dvadeset. Grizanti je glavni vinar i COO (direktor operative), i trenutno drži predavanja iz oblasti vrenja i destilacije na škotskom univerzitetu Heriot-Watt University. Kid je direktor prodaje i CFO (finansijski direktor).

Sa kombinacijom svojih znanja i poslovnih veština, njihova su vina osvojala nekoliko značajnih nagrada – uključujući i zlatnu medalju za svoju kruškovaču (Bartlett Pear) na Međunarodnom vinskom sajmu u Finger Lejksu, i srebrnu (takođe za svoju famoznu rakiju od kruške), koju su dobili na Međunarodnom vinskom sajmu u Riversajdu.

03Od “korporativca” do vinskog poznavaoca

Dženifer Meklaud (Jennifer McCloud), koja je osnovala Vinograde Krisalis (Chrysalis Vineyards) zna kakvu vrednost ima tržišna niša koju uspete da osvojite. Meklaudova je izabrala da njena vinarija bude u Virdžiniji (Midlburg), a ne u Napi, i to iz jednog specifičnog razloga:

“U našem vinogradu imamo najveći zasad ove loze na svetu i aktivno učestvujemo u obnovi ovog nasleđenog dragulja”, kaže ona. “Radije bih pravila najbolji Norton nego da uzgajam 40. najbolji Merlo na svetu.”

Ovo je, verovali ili ne, već 14. poslovni poduhvat ove “masovne preduzetnice”. Dženifer Meklaud radila je u softverskom biznisu pre nego što je kupila 412 hektara, seljačku zemlju nadomak Vašington Di-Sija.

Svake godine, Dženifer zapošljava između 25 i 40 ljudi, i na preko 70 hektara proizvodi 15 vina; u proizvodnju je uključila i domaću, američku sortu – Norton, kao i francuski Vjonje (Viognier). U ovom poslovnom poduhvatu, Meklaudova se suočila s nekoliko prepreka, od kojih nije bila najmanja ona koja se ticala prilagođavanja sporijem tempu seoskog života.

Da bi svoj vinski posao postavila na put uspeha, “bilo je potrebno motivisati ljude da ostvare sve što je potrebno kako bi se čitava stvar pokrenula”, kaže Dženifer, koja smatra da “brzina kojom možete ostvariti svoje ciljeve određuje i snagu vađe kompanije”.

Meklaudova takođe vrši pozitivan uticaj na životnu sredinu kroz “nove” oblike poljoprivrednog uzgajanja, i to na mestu koje je po tradiciji glavni generator robne proizvodnje Virdžinije (ova američka država je značajan proizvođač pšenice, kukuruza i mlečnih proizvoda).

Preokret

Kada joj je iznenadni razvod preokrenuo život naopačke, Debora Brener (Deborah Brenner) počela je da ga korenito menja.

“Razvod je bio moj katalizator”, kaže Brenerova, koji je napustila svoj unosan posao uspešnog egzekutivca u marketingu i razvoju poslovanja, postavši proizvođač vrhunskih vina. “Znala sam da ravnotežu u svom životu i karijeri ne mogu postići ako ne siđem s ‘pokretne trake’, na kojoj sam se  dotad nalazila u svom svakodnevnom poslu.”

Strast za dobrim zalogajem i sjajnim vinom podstakli su je na putovanje do doline Napa, američkog vinarskog carstva, kao i na slučajan i veoma srećan susret: dogodio joj se “nepredviđeni” ručak sa Karen Kejkbred (Karen Cakebread), koja je vlasnica Podruma Kejkbred. Razgovor sa Karen je, po rečima Brenerove, “razbistrio” dosta toga što je za Deboru bilo od ključne važnosti, uključujući tu i sličnosti koje su njih dve imale: rad u granama kojima dominiraju – muškarci.

Njena urođena radoznalost i potkovanost u novinarstvu podstakli su Brenerovu da se pozabavi istraživanjem na temu žena u biznisu proizvodnje vina. Ideja za  osnivanje udruženja “Žene od vina” (Women of Vine) je rođena, a Debora je ubrzo zatim krenula put Kalifornije kako bi intervjuisala pasionirane (i poznate) “vinarske preduzetnice”.

Radeći ove intervjue, shvatila je da – pored knjige koju je pisala o uspešnim vinarkama – može još neposrednije da dokaže tezu o uspešnosti žena u vinarstvu tako što će i sama ući u vinski posao; tako je rođen brend pod nazivom “Podrumi žena od vina” (Women of the Vine Cellars).

05

Brenerova je u početku imala želju da vina kupuje od vinarki i potom ih preprodaje. A onda je ideja je evoluirala: želela je da i sama postane deo kreativnog procesa i da proizvede ono što Debora naziva “umetničkom galerijom vinarstva”, praveći ograničene serije nekoliko ručno proizvedenih vina, a koristeći se talentima isključivo vinarki – žena koje su uspešne i umešne u veštini pravljenja dobrih vina.

Za razliku od vinara koji žive na ili u blizini vinarije koju su pokrenuli, Debora Brener radi od svoje kuće smeštene u Roklend Kauntiju, u državi Njujork.

Dakle, ukoliko imate dovoljno duboke džepove za skupu investiciju – da kupite već postojeću ili iz temelja uspostavite potpuno novu, funkcionalnu vinariju – ukoliko ste zainteresovani da razvijete tržišnu nišu za vaš proizvod i ako strasno želite da svoju etiketu ponosno stavite na proizvod napravljen u vašem kraju – možda će vam priče o ovim istinskim, tvrdokornim i tvrdovernim enofilima biti dobar putokaz za pronalaženje sopstvenog, uspešnog poslovnog modela u vinarstvu.

Pattie Simone, The Entrepreneur