U novembru ove godine američki glasači izabraće između populizma i plutokratije. Izbor je jasno naglašen u tekstu ekonomiste Branka Milanovića o globalnoj nejednakosti (Poglavlje 4) napisanom pre više od godinu dana, iako u to vreme niko nije mogao da predvidi izvanredan rast popularnosti Donalda Trampa.
Ovaj vrtoglavi rast Trampove popularnosti, u kombinaciji sa populističkim reakcijama protiv globalizacije, imigracije i stranaca postao je obeležje medija, novina i članaka u toj meri da su neki, kao što se desilo nedavno u New York Review of Books, tvrdili (naravno sa vremenske distance) da je populizam bio je neminovan i predvidljiv. Ovaj trend je, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama već i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama podstaknut (kao što se uobičajeno tvrdi), veoma sporim ili nultim rastom realnih prihoda kod socijalnih grupa sa srednjim dohotkom u bogatim zemljama. Grafikon ispod, zasnovan na podacima neprofitnog think-tanka LIS (Luxembourg Income Study) to jasno i prikazuje: učešće četiri srednja decila je u opadanju tokom poslednjih 30 godina i to između jednog i četiri BDP poena u ključnim razvijenim zemljama. Stoga ova pojava nije samo američki „brend“: ona je uobičajena za sve bogate zemlje.
Ali dok su počeci populizma na Zapadu izgleda dobro shvaćeni i “razumno promišljani” u smislu da je populizam bio pokretan ekonomskim krizama, sličan proces rasta populizma u Kini izgleda da je teško objasniti, jer ne prati pad već rast srednje klase. Teorija modernizacije nas navodi da verujemo da rastući udeo srednje klase treba da pokreće demokratizaciju. U stvari, to je ono što smo primetili tokom proteklih 40 godina, od Revolucije karanfila u Portugalu do pada komunizma u Istočnoj Evropi ili širenja demokratije u Južnoj Koreji i Tajvanu, kao i u čitavoj Latinskoj Americi.
Može li Kina biti izuzetak od ove “pravilnosti”? To je isto ono pitanje koje sebi verovatno postavljaju i lideri kineske Komunističke partije. A ukoliko bi na njega odgovorili potvrdno, to bi značilo da su bacili peškir u ring kako bi zadržali vlast. Pošto se čini da nisu voljni da to i urade, a postavši svesni da ideologija “BDP-izma”, zasnovana na beskonačnom rastu realnih prihoda izraženom u skoro dvocifrenim brojkama ne može da se održi, pokušali su da svoje javno mnjenje preokrenu u pravcu populizma, bili to blagi Maoisti ili meki nacionalisti. Nijedna od ove dve tendencije još uvek nije dovoljno ojačala, niti je postala toliko pogubna, ali je potencijal za tamošnji preokret prisutan. Tako, u slučaju Kine, rastuća plima populizma nije izazvana ekonomskim neuspehom već, naprotiv, ekonomskim uspehom koji čini održavanje starog političkog sistema sve težim, ili sve nekompatibilnijim s bremenom uspeha. Ovo je kontradikcija između razvoja proizvodnih snaga i neadekvatnosti nadgradnje, koji bi svaki Marksista lako prepoznao.
Treća populistička reakcija odvija se u Rusiji. Ona je podstaknuta nekom drugom, dodatnom i drukčijom silom. Svakako da ta sila nije neki veliki ekonomski uspeh, ali ne potiče ni od ekonomskog neuspeha, već od ogorčenja i revanšizma, dve teške emocije koje potiču s kraja ere Hladnog rata, koji se na Zapadu (pogrešno) tumači kao pobeda nad Rusijom. To je narativ kojeg Putin i ruska srednja klasa smatraju odvratnim, i koji je u osnovi njihovog malignog populizma i nacionalizma. Pogrešno je gledati na njega kao na fenomen proizveden na vrhu političke i društvene lestvice; biće da je pre u pitanju to što je vrh dao sebi za pravo da se izrazi, na način na koji ni Donald Tramp u Sjedinjenim Američkim Državama nije sam po sebi proizveo populizam, već je njegov izraz u narodu protumačen kao prihvatljiviji. I dok su u prošlosti ljudi osećali neku vrstu ksenofobičnih i rasističkih inhibicija koje lebde u vazduhu, ova inhibicija je nestala onog trenutka kada su politički lideri slobodno izrazili takve stavove u javnosti, i, štaviše, pored toga zadobili političku podršku za takvo šta.
Oni koji stoga personalizuju problem i svoj pogled na Trampa, Sija ili Putina kao da ih na neki volšeban način okrivljuju za “stvaranje” populizma i naduvavanje ksenofobije veoma greše. Tramp, Si i Putin ako možda i dozvoljavaju izražavanje populističkih osećanja, u svakom slučaju ih ne izmišljaju sami. Populizam je postojao i daleko pre njih i bio je oduvek zasnovan na realnim i razumljivim razlozima. Dijagnoze obično vide da je uzrok naših problema, pre svega u nekoliko političara, što nas onda vodi do propisivanja pogrešnog leka. Veoma nesavršeni lek se sastoji u pokušaju sprečavanja njihovog dolaska na vlast ili u njihovom obaranju. Takav lek nikako ne doprinosi rešavanju osnovnog problema koji je doveo do toga da oni ili stignu do vlasti, ili do neposredno bliskog preuzimanja vlasti.
Pravi lek mora da započne od postavljanja tačne dijagnoze. A ispravno postavljena dijagnoza je da je u Sjedinjenim Državama populizam ukorenjen u neuspehu globalizacije da ostvari opipljive koristi za svoju radničku klasu. U Rusiji je ovaj neuspeh globalizacije ukorenjen u nemogućnosti (ili nespremnosti) Zapada da Rusiju uključi kao ravnopravnog partnera u odlučivanju, dok je u Kini neuspeh globalizacije ukorenjen u neadekvatnom političkom sistemu (barem za sada još uvek neadekvatnom samo ali u jedino odnosu na trenutne izazove nacionalizma i populizma). Kada uočimo tačan uzrok problema, možemo započeti sa nastojanjima da ga rešimo. U suprotnom, bolest populizma, koji je za sve probleme krivi globalizaciju i strance, u tri velike sile koje kontrolišu 98% svog nuklearnog oružja u svetu, predstavlja zaista dobar razlog za veliku zabrinutost.