Beleške Džejmsa Džojsa (Foto: The Economist)
U momentu iznenadne inspiracije, pisci, muzičari i naučnici se okreću papiru i stranicama svojih beležaka a ne računarima i mobilnim „podsetnicima“.
Beleške Aleksandera Fleminga
Napisan savršenim rukopisom, sa jednostavnim dijagramom ispod numerisane stranice, list hartije izgleda kao bilo koji dosadan zapis o nekoj ideji za uređenje bašte. Ovo je, međutim, stranica preuzeta iz laboratorijskih beležnica jednog bakteriologa u bolnici decembra 1928. Nekoliko nedelja ranije, istraživač je slučajno otkrio da je obična kožna gljivica kontaminirala njegov eksperiment, ali se činilo da pročišćava bakterije. Ovaj list potvrđuje da je Penicillium, ta gadna stara plesan koja uspeva u vlazi, temeljno zatukla bakterije streptokoke u uzorku krvi. U roku od narednih 15 godina, otkriće Aleksandera Fleminga u bolnici Svete Marije u Londonu je – zahvaljujući biohemičarima Ernstu Čejnu i Hauardu Floriju – dovelo do efikasnog lečenja penicilinom. Ovo otkriće je pokrenulo revoluciju u proizvodnji antibiotika, koji su do danas spasli desetine miliona života, pa su (po nekim izveštajima) čak pomogli pobedi saveznika u Drugom svetskom ratu, nakon što su savezničke snage posle D-dana bile uredno snabdevane penicilinom.
Beleške Florens Najtingejl
U Britanskoj biblioteci (BL), Flemingove skromne ali epohalne beleške leže tik uz drugih znamenitih „žvrljotina“ u okviru izložbe „Pisanje: ostaviti svoj pečat“. Mocart precizno nabraja ono što je upravo napisao i prepisuje prvih nekoliko početnih linija svakog novog komada. Beleške Džejmsa Džojsa za “Uliksa” (slika gore) sjajno ilustruju „kovitlac“ kreativnosti koji briše preko stranica. Florens Najtingejl, nasuprot tome, pažljivo zapisuje svoje susrete, sat po sat, dok je kapetan Robert Falkon Skot (1868-1912), koji je sa članovima svoje ekspedicije pronađen smrznut nadomak jedne od stanica za snabdevanje na Antarktiku uneo u svoju beležnicu drhtavim rukopisom: “Neka Bog pazi na naše ljude”.
„Pisanje: ostaviti svoj pečat“ obuhvata istoriju i tehnologiju pismenosti, abecede, pisama, rukopisa i štampanja u skokovima koji se protežu kroz vekove i kulture. Ipak, ove skromne beleške – izvučene iz rukopisnog blaga pohranjenog u Britanskoj biblioteci – pokazuju kako najjednostavnija pisana beleška može podstaći ideje i zapažanja koja bi na kraju mogla promeniti svet.
Ernest Hemingvej uronjen u beleške
U svim umetničkim i naučnih disciplinama, beležnice velikih ljudi mogu da nas, čitaoce, uz malo mašte, lako prenesu na prve linije fronta njihovih ingenioznih inovacija; spontane beleške nude onu vrstu intimnosti koja se ne nalazi u drugim verzijama njihovih zvanično objavljenih radova. Od poplave inspiracije i misaonih spekulacija – recimo, Leonardovih, koje gabaritom premašuju 13.000 stranica izvrnutog pisanja, kao preslikanog u ogledalu… od takvih beležnica, skica i nacrta jednog renesansnog polimata, pa sve do Hemingvejevih dnevnika što perom “hvataju” oluje Atlantika koje su se nadale u poteru za brodom što nosi ovog pisca – prizori su koji podstiču spisateljsko nadahnuće i avanturističku maštu… spontana beleška je zametak genija. Čak su se i najmoćniji kreativni umovi oslanjali na ovo zgodno parče hartije, koja je uspevala da uhvati svaki zalutali bljesak nadahnute misli.
Radioaktivne beleške Marije Kiri
Vilhelm fon Lenc, poznat kao Betovenov rani biograf izjavio je da dok je ovaj kompozitor (inače neizlečivo „navučen“ na pisanje po skican-blokovima) “uživao u pivu, običavao je da iznenada izvuče svoju beležnicu i napiše nešto u njoj. “Nešto mi je upravo palo na pamet”, rekao bi on, vraćajući ih u džep. “U nekim slučajevima, uzbudljiva bliskost trenutka otkrića koje je pred vama, a koje nalazite u beležnicama velikana, nije samo metafora. Ukoliko želite da konsultujete laboratorijske dnevnike u Parizu, koji dokumentuju pionirski rad Marije Kiri o radioaktivnom zračenju, moraćete da potpišete potvrdu o odricanju od svake odgovornosti i nosite zaštitno odelo: Pohranjene u nedrima obloženim olovnim prslukom, ove će beleške i dalje biti opasno radioaktivne i to tokom narednih 1500 godina.
Beleške Brusa Četvina
Beleške su mesto za prve i grube, a pre svega epohalne, nacrte uzastopnih intelektualnih revolucija. Ne čudi, dakle, što je ovaj džepni pratilac brojnih genijalaca uspevao da uhvati čaroliju epohalnih proboja. Svaka pametna knjižara će nastojati da vam proda neku od skupih beležnica talijanskog „Moleskina“. U stvari, kako je priznala Marija Sebregondi koja je 1997. u Milanu osnovala ovaj brend, Moleskine ima za cilj samo da “vrati u život” onu vrstu stvari koju su Hemingvej i njegovi prijatelji jednom kupili u nekoj od pariskih knjižara. Inspiracija Marije Sebregondi potiče od putopisa Brusa Četvina “The Songlines”: i dok gubitak pasoša predstavlja nezgodu, piše Četvin u svojoj knjizi o pesmama Aboridžina, “izgubiti beležnicu predstavljalo je katastrofu”. Autentična ili ne, čvrsti mali Moleskine osvojio je horde fanatičnih poklonika. Horacio Kler (Horatio Clare), još jedan putopisac, čak tvrdi da je ova beležnica neprobojna za metke (ali samo kada je reč o municiji od devet milimetara).
Pećinske beleške Roberta Mekferlejna
Ovih dana postoje mnoge druge opcije za beleženje. Pametni telefoni i tableti, zajedno sa digitalnim pisaljkom, omogućavaju trenutni zapis događaja i ideja u skripti, audio i video zapisima. Ipak, za mnoge, ručni napor olovke protiv papira još uvek najbolje “inkubuje” izum. Za “Underland”, njegovu novu knjigu speleoloških putovanja kroz “ponore vremena”, Robert Mekferlejn (Robert MacFarlane) je popunio brdo raznih beležnica, “od malog Moleskina boje jorgovana” sve do “robusnih tvrdih listova, dovoljno čvrstih da izdrže moje zavlačenje u krečnjačke tunelske sisteme i natopljenih rudnika škriljca”. Ljudi su ga pitali zašto ne koristi mobilni telefon da bi zabeležio svoje misli. “Odgovor, između ostalog, treba potražiti u činjenici da se telefoni razbijaju, dok se beležnice mogu savijati, prelamati, bacati i gaziti a da se pritom ne oštete”, piše on.
Osim toga, sve je više dokaza da pisanje može samo po sebi produbiti razumevanje. U knjizi koja prati ovu izložbu u Britanskoj biblioteci, psihološkinja Ejndžela Veb istražuje nedavna istraživanja koja porede studentske rukom pisane zadatke sa tipiziranim i usmenim izveštajima o istoj temi. Većina podataka “je u velikoj meri išla u korist rukopisa iz zabeleški kao načina koji će najverovatnije podržati učenje”.
Izvadite svoju omiljenu beležnicu i zabeležite to.