Da li je engleski dostigao svoj maksimum?


Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka(lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

Ono što čitate znači više nego što mislite


Studija objavljena u Međunarodnom časopisu za poslovnu administraciju (International Journal of Business Administration) u maju 2016. godine otkrila je da ono što učenici čitaju na koledžu direktno utiče na nivo kvaliteta pisanja koji ostvaruju. Zapravo, istraživači su otkrili da učestalost čitanja kao i vrsta sadržaja koji se čita može imati značajniji uticaj na spisateljsku sposobnost studenata nego saveti kako pisati ili upražnjavanje pisanja. Studenti koji čitaju akademske časopise, čista književna dela ili spise sa dokumentarističkom tj faktografskom potkom (npr spise naučnog tipa ili naučno-popularne knjige), pisali su s većom sintaktičkom sofisticiranošću (složenijim rečenicama) od onih koji čitaju fantastiku (misterije, fantazije ili naučnu fantastiku) ili isključivo na internetu bazirane agregatore teksta, kao što su Reddit, Tumblr i BuzzFeed. Najbolje ocene pojavile su se kod onih studenata i učenika koji čitaju akademske časopise; najniže ocene dobijali su oni koji su se oslanjali isključivo na veb-sadržaj.

Razlika između dubokog i laganog čitanja

Nedavna istraživanja su takođe otkrila da je “dubinsko čitanje” – definisano kao čitanje koje je sporo, kada ste “uronjeni” u materiju i štivo koje obiluje senzornim tj detaljima koji podstiču naša čula, sadržaje s emocionalnom i moralnom kompleksnošću – da se takvo čitanje razlikuje od neobaveznog, ovlašnog čitanja koje je tek nešto malo više od dešifrovanja tj prepoznavanja značenja reči. Dubinsko ili usredsređeno čitanje nastupa onda kada je jezik bogat detaljima, aluzijama i metaforama i deluje na iste regione mozga koji bi se aktivirali kao kada čitalac/čitateljka doživi događaj. Duboko čitanje je odlična vežba za mozak i pokazalo se da povećava empatiju, jer se čitalac dublje bavi tematikom dodajući joj svoja razmišljanja, analizu i lični stav u odnosu na ono što čita. Ovo, takođe, piscima nudi  da cene sve kvalitete koje velike romane čine tako fascinantnim i značajnim – i da se, na taj način, čitanjem, upuste u sopstvenu sposobnost pisanja na jednom dubljem nivou.

Ovlašno čitanje izjednačava se sa onim što se može čitati na on-line blogovima, ili na “udarnim vestima” ili “zabavnim informacijama” sa veb lokacija, naročito kod onih koji se vešto oslanjaju na raznorazne liste ili bombastične naslove, pa u komunikaciji čak povremeno koriste i imodži (Emoji, na japanskom, ideogram; kod nas poznatije kao “ikonice”, “smajliji” i sličice koje su zadnjih nekoliko godina postale veoma popularne u internet i mobilnoj komunikaciji). Ovim tipovima čitanja nedostaje izvorni glas, gledište ili neka vrsta analize, što su sve činioci koji mogu stimulisati um i razmišljanje. Ovlašno i neobavezno čitanje je ono kada kroz štivo prelazite sasvim lako i “neobavezno), a verovatno ćete ga zaboraviti za nekoliko minuta.

Duboko čitanje sinhronizuje vaš mozak

Duboko čitanje u našem mozgu aktivira centre za govor, vid i sluh a svi oni zajedno rade kako bi nam pomogli u govoru, čitanju i pisanju. Čitanje i pisanje uključuju Brokino područje (Pierre Paul Broca), što nam omogućava da percipiramo ritam i sintaksu; Vernikeova oblast, koja utiče na našu percepciju reči i značenja; i angularni girus, koji je ključan za percepciju i upotrebu jezika. Te su oblasti zajedno povezane opsegom neuronskih vlakana, a ova međusobna povezanost po svemu sudeći pomaže piscima da oponašaju i sinhronizuju jezik i ritmove sa kojima se susreću prilikom čitanja. Vaš mozak, dok se bavi čitanjem, oseća ritam, kadencu koja prati složenije pisanje, a koje vaš mozak pokušava da emulira prilikom pisanja. Evo dva načina na koje možete koristiti duboko čitanje kako biste svoj mozak pripremili i zagrejali za pisanje:

Čitajte pesme

U članku objavljenom u časopisu “Proučavanje svesti” (Consciousness Studies), istraživači su prijavili da su identifikovali aktivnosti u “moždanoj mreži čitanja” – području mozga koje reaguje na bilo koji pisani materijal. Osim toga, pisanje snažno natopljeno emocijama izazvalo je nekoliko moždanih regija (prvenstveno onih u desnoj polovini mozga) koja reaguju i aktiviraju se na muziku. U specifičnom poređenju čitanja poezije i proze, istraživači su pronašli dokaze da poezija aktivira zadnji cingulatni korteks i slepoočni moždani režanj, delove mozga povezan sa introspekcijom. Kada volonteri pročitaju svoje omiljene pesme, oblasti mozga povezane sa sećanjem podstaknute su snažnije od “područja čitanja”, što ukazuje na to da su pesmice koje volite poput sećanja koja izazivaju jake emocije – a jake emocije su uvek dobre za kreativno pisanje.

Čitajte prozu

Razumevanje mentalnih stanja drugih ljudi je ključna veština koja omogućava složene društvene odnose koji karakterišu ljudska društva – a to čini pisca odličnim u stvaranju višeslojnih likova i situacija. Nije sprovedeno puno istraživanja o teoriji uma (naša sposobnost da shvatimo da se naši umovi razlikuju od umova drugih ljudi i da se njihove emocije razlikuju od naših), i koje neguje ovu veštinu, ali nedavni eksperimenti su otkrili da čitanje književne fantastike dovodi do boljih performansi na testovima afektivnog uma (razumevanja tuđih emocija) i kognitivnog uma tj mentalnih sposobnosti (razumevanje razmišljanja drugih i njihovih stanja) u poređenju sa čitanjem nefiktivne književnosti, popularne fantastike ili nikakvog čitanja. Konkretno, ovi rezultati pokazuju da čitanje književne fantastike privremeno proširuje delovanje uma i da, šire gledano, um može uticati na veće angažovanje usmereno ka istinski umetničkim delima. Drugim rečima, književna fikcija provocira na “proizvodnju” misli, kontemplaciju, ekspanziju i integraciju. Čitanje književne fantastike stimuliše spoznaju izvan funkcija mozga koje se odnose na čitanje, recimo, članke, časopise, intervjue, ili većinu izveštaja na Mreži.

Umesto na TV, fokusirajte se na duboko čitanje

Vreme provedeno na gledanje televizije je gotovo uvek besmisleno (vaš mozak se “sažima” i gasi gotovo odmah) bez obzira koliko uporno nastojite da opravdate svoj boravak kraj malog ekrana, dok čitanje lakih magazina ili laganih knjiga može biti zabavno, ali oni neće podstaći vaš mozak na pisanje i na dobro pisanje. Ukoliko ste ozbiljni u naumu da postanete bolji pisac, onda znajte da bi trebalo da dosta vremena provoditi u dubokom iščitavanju književne proze, poezije i članaka o nauci ili umetnosti, koji sadrže složeni jezik i koji od vašeg ljubljenog mozga zahtevaju da – razmišlja.

Quartz (Atlantic blog)

What you read matters more than you might think

Kako je španski Planet Toy okrenuo naglavce svet igračaka


 

02

Planeta igračaka (Toy Planet) već drugu godinu za redom objavljuje božićni katalog sa igračkama za decu namerno odbijajući da dečake i devojčice prikaže u ulogama koje im društvo pripisuje – devojčice u ružičastom, okružene šerpama i loncima, i dečake koji se isključivo igraju automobilčićima, replikama oružja ili se zanimaju različitim alatima.

Umesto toga, katalog španskog proizvođača pokazuje dečaka koji gura lutku u kolicima i devojčice koje voze motocikle i igraju se sa “uradi sam” dečjim kompletima.

01Kompanija je po prvi put pokrenula ovu inicijativu na svom Fejsbuk i Tviter nalogu postujući fotografije dece koja se igraju “neortodoksnim” igračkama pre tri godine, kaže direktor Planete igračaka Ignacio Gaspar. Reakcija je bila tako pozitivna da su izvršni direktori odlučili da stave ovu ideju na papir i tako je nastao božićni katalog Planete igračaka za 2014. godinu.

„Nadali smo se da će nam se pridružiti i drugi proizvođači, ali za sada, nismo primetili da je neko to zaista i učinio“, kaže Gaspar.

U stvari, zapazili su samo jednu fotografiju dečaka koji se igra gvozdenom peglom – igračkom u katalogu Korte Ingles (), vodećeg španskog lanca robnih kuća.

“To je još uvek nerešeno pitanje u industriji. Voleli bi smo da vidimo više kompanija koje bi nam se pridružile, kaže Gaspar koji namerava da i sledeće godine objavi katalog po istom antiseksističkom principu.

03Ali ove rodno neutralne fotografije odnose se samo na igračke koje proizvodi ovaj lanac i reklamira ih pod oznakom Planeta igračaka. Ostali proizvođači oklevaju da svoje igračke reklamiraju u novom kontekstu.

„Mnogi su nam čestitali, ali njihova podrška završava se na izraženim stavovima ali se ne reflektuje na njihovo ponašanje“, kaže Gaspar, koji ipak primećuje da su stvari polako počele da se menjaju.

“To i dalje ide teško. Ako se ovakva komunikacija ne podstiče, onda je stisnuti petlju i preuzeti inicijativu”, kaže on. “Ko to treba da uradi? Porodice? Kompanije? To je kao kada pas juri svoj rep”.

Ipak neke promene se vide. Na primer kuhinje – igračke su sada najčešće u uniseks izdanju i predstavljaju uobičajen element mnogih proizvođača, tim pre što danas mnogi očevi kuvaju kod kuće i mnogo više dečaka traži ovakve igračke. Isto vredi za igračke za male konstruktore, koje stiču sve više ljubitelja među devojčicama.

04Neke studije pokazuju da su devojčice sve zainteresovanije za superheroje, što je sve donedavno smatrano isključivo teritorijom dečaka. A zahvaljujući lobističkim grupama kao što je „Neka Igračke budu igračke“ (Let Toys Be Toys), sve veći broj radnji sa dečjim igračkama i robnih kuća uklanja nazive “za devojčice” i “za dečake” sa rafova sa igračkama.

Poslednji veliki lanac trgovina koji se priključio ovom klubu je američki diskontni lanac Target. Kako piše Vašington post (The Washington Post) Target je, zapravo, jednostavno organizovao igračke koje deca vole po temama, a ne po tome da li su namenjene devojčicama ili dečacima.

U stvari, primećuje Njujork Tajms, danas su “igračke znatno strože podeljene na ženske i muške nego pre 50 godina, kada su uloge odraslih žena i muškaraca bile mnogo oštrije razdvojene, kako navodi istraživač Elizabeta Svit (Elizabeth Sweet) , sociolog sa Kalifornijskog univerziteta Dejvis (University of California, Davis).

05Prema njenoj studiji, katalog Sirsa (Sears) imao je 1975. godine svega 2% svih igračaka katalogizovanih “za devojčice” i “dečake”, dok je, na primer, u katalogu za 2012. goidnu gotovo svaka igračka u Diznijevoj radnji bila striktno obeležena -“za dečake” i “za devojčice”.

Nešto slično dogodilo se i sa upotrebom ružičaste i plave boje. Do početka Prvog svetskog rata bela boja se koristila za oba pola, a ružičasto je izvorno bila boja koja je pre svega bila namenjena dečacima, dok se plava boja smatrala ženstvenijom, primećuje istoričar Džo Paoleti (Jo B. Paoletti) u knjizi “Roza i Plavo: Šta dečaci kažu devojčicama u Americi” (Pink and Blue: Telling the Girls from the Boys in America). Roza je počelo da vlada proizvodima za devojčice u 1980-im kada je diferencijacija polova po bojama postala mnogo izraženija.

Pre Planete igračaka jedan drugi proizvođač igračaka pokrenuo je sličnu inicijativu: pre tri godine Top Toys franšiza, “Igračke, to smo mi” (Toys ‘R’ Us) u severnoj Evropi objavio je katalog dečjih igračaka za švedsko tržište koji je takođe uobičajene polne uloge okrenuo naglavce, prikazujući dečake kako češljaju kosu lutaka i devojčice koje okidaju strele iz igračke – samostrela.

 

JAIME RUBIO HANCOCK (El Pais Madrid 3 NOV 2015)

Američki apelacioni sud: “Guglovo skeniranje knjiga je legalno”


01

Skenirati knjige je legalno – čak i ako ne posedujete autorska prava – odlučio je Američki apelacioni sud u drugom krugu suđenja Guglu koji je bio pod optužbom zbog navodnog kršenja autorskih i izdavačkih prava.

Udruženje autora je, naime, tužilo Google, napominjući da se služenjem rezultatima internet-pretrage skeniranih knjiga krše autorska prava izdavača, iako su rezultati pretrage ovog net-giganta samo ograničenog dometa: prikazuju jedino odlomke iz dela. Grupa autora je, u prilog svojoj tužbi, izjavila da Guglova pretraga knjiga “nije transformativne prirode”, tj ne može se tek tako preobražavati niti preinačavati u “ograničenu pretragu”; da delovi knjiga obezbeđuju besplatnu nelegalnu zamenu za integralna autorska dela; i da Google Books krši autorska “prava na izvode” kroz prihode koji može dobiti sa tržišta “licencirane pretrage” (jednostavnije, klijenti će želeti da se reklamiraju na Guglu kroz sadržaje izvoda iz knjiga”.

U svom mišljenju, tročlano sudsko veće odbacilo je sva potraživanja Udruženja autora – svojom presudom oni su proširili obim fer upotrebe autorskih dela u digitalnoj eri. Neposredni efekat ove presude prvo će se odraziti na Google Books, koji neće morati da zatvori svoju “radnju”, niti će imati obavezu da izdavače pita za dozvolu radi skeniranja i prenošenja odlomaka. Na dugi rok, ova presuda bi mogla biti ključna inspiracija i drugim zamašnim projektima digitalizacije.

Guglove digitalne kopije čine javnima “informacije o knjigama onih koji tuže” ističu sudije, mada pritom ne obezbeđuju i “suštinsku zamenu” za dotična autorska dela. Što se tržišta licencama tiče, Udruženje autora “pogrešno tumači način na koji ono funkcioniše”. Autorova prava ne uključuju i “ekskluzivno pravo na pribavljanje-snabdevanje informacijama… o njegovim delima”.

Ovo, sada već istorijsko sudsko mišljenje započinje kratkim opisom Guglovog projekta skeniranja knjiga koja je počela 2004. godine. Gugl je pre više od deceniju započeo saradnju s velikim bibliotekama kao što su one bilioteke Stenfordskog, Kolumbijskog ili univerziteta Kalifornije, a tu je i Njujorška javna biblioteka. Google je skenirao i za elektronsko čitanje priredio više od 20 miliona knjiga. Većina ih ne pripada čistoj književnosti već su “dokumentarističke” (non-fiction) i više se ne štampaju.

Ovim je javnosti omogućeno da traga za određenim pojmovima koji se u knjizi pojavljuju (ili ne pojavljuju). Time su omogućeni novi oblici pretrage, dok se desetine miliona knjiga u digitalnoj eri mogu istražiti, i o njima više doznati, preko podataka o učestalosti specifičnih reči i pojmova, njihovoj nomenklaturi, lingvističkoj upotrebi, kao i drugim temama. Za razliku od drugih oblika Guglove pretrage, Google ne prikazuje reklame onima koji pretražuju njihove knjige to jest e-biblioteku, niti primaju uplate ukoliko se internet-tragač koristio Guglovim linkom radi potencijalne kupovine primerka.

02

Četiri faktora

Sud je, zatim, krenuo u razmatranje četiri faktora fer korišćenja. Guglovo skeniranje i upotreba knjiga je zapravo “transformativna”, pri čemu su se sudije oslanjale na navođenje primera iz dosadašnje sudske prakse koje su u svojim predmetima imale uključene ostale “pretrage baza podataka sa integralnim tekstovima” kao “suštinski transformativnoj upotrebi”. Sud još ukazuje i na Guglov alat za pretragu takozvanih “engrama” (ngrams) – ovo je digitalni alat koji omogućava pretraživanje učestalosti korišćenja izabranih reči – nešto što se ne može sprovesti u manuelnom pretraživanju, čak omogućavajući pristup milionima knjiga u bibliotekama s kojima je Google sarađivao. Takozvani “Pregled isečka” (snippet view) koji Google nudi je takođe transformativan, “identifikujući knjige od interesa za pretraživača”, ali to je i dalje samo isečak – samim tim on nije u stanju da bude odgovarajuća zamena bilo kom integralnom pisanom delu.

Sudije su, kada su razmatrali drugi faktor, pridale malu težinu, a on se tiče “prirode autorskog dela”, kvalitet koji “retko kada igra neku značajniju ulogu” u odlučivanju o fer upotrebi autorskih prava i dela.

Treći faktor je uspon koji je Gugl trebalo da prevali kako bi nešto postigao: količina korišćenih radova zaštićenih autorskim pravima. Google je skenirao čitavu knjigu. Ali ovo nije ubio svoju argumentaciju. Članovi sudskog veća odbacili su bilo kakvo “kategoričko pravilo” da primerak čitave knjige ne može biti predmet poštenog korišćenja. “Dok Google pravi neovlašćenu, tj. neautorizovanu digitalnu kopiju cele knjige, on pritom tu kopiju ne otkriva, niti obznanjuje u javnosti”, stav je ovog sudskog veća. “Primerak je napravljen kako bi omogućio funkcije ključne za pretragu, da bi se na taj način otkrile ograničene, važne informacije o knjigama.”

Sudije su takođe pažljivo analizirale Guglovo korišćenje “Pregleda isečka”. Ovi “tekstualni komadići” su mali, obično samo osminu jedne stranice; ne više od tri isečka prikazuje se tokom svake pretrage koja polazi od određenog pojma ili izraza, a ne više od jednog po stranici; sam Gugl “zacrni” neke delove sa svake stranice, a jednu punu stranicu na svakih deset, u celosti ih isključujući iz funkcije “Pregleda isečka”. Napokon, funkcija “Pregled isečka” nije dostupna u slučajevima u kojima bi fragment u potpunosti zadovoljavao potrebe čitalaca, kao što su rečnici i kuvari.

Četvrti faktor je posledica koje ova Guglova aktivnost ima po tržište radova zaštićenih autorskim pravima; i ovde su, opet, sudije presudile u korist Gugla. Funkcija čitanja fragmenta “može izazvati određeni gubitak tokom prodaje”, kao što i sudije priznaju. Ukoliko su potrebe čitaoca-pretraživača zadovoljene malim fragmentom knjige, oni je, u tom slučaju, možda neće kupiti niti je dalje tražiti u biblioteci (što bi izazvalo dodatnu potencijalnu kupovinu knjige u fondu Guglove e-biblioteke). “Ali mogućnost, ili čak verovatnoća ili izvesnost određenog gubitka u prodaji, nisu dovoljni da bi od tog primerka načinili delotvornu konkurentnu zamenu, koja bi doprinela težini i relevantnosti četvrtog faktora, koji ide u u korist nosioca prava originala“, zaključuju sudije.

04

Bez prava na tržište za “licenciranu pretragu”

Drugi argument autora je da jedno tržište licenciranim delima i autorskim digitalnim radovima postoji, “ili bi postojalo”, da ga Google nije “nepravedno prigrabio za sebe”. Oni, delimično, konstituišu ovaj argument navođenjem početnih (odbijenih) nagodbi, u kojim bi Google bio u obavezi da autorima plaća za korišćenje njihovih digitalizovanih kopija.

Sud je, takođe, istakao da raniji sporazumi – koji su korisnicima omogućavali “da čitaju zamašne delove knjiga”, kako se navodi, “nemaju uticaja na Guglove današnje programe i aktivnosti”. Oni, takođe, ukazuju na njihovo “neplaćeno tržište u oblasti licenci” (naglasak u odluci), kao što je licenca data Amazonu za njihov “traži u knjzi” (“Search Inside the Book”) funkciju. I ovde, sudije ne prihvataju poređenje. Google širi informacije “o originalnim delima, što izlazi izvan oblasti zaštite autorskih prava.”

Konačno, udruženje autora iznelo je zanimljivu tezu da ih projekat Google Books izlaže opasnosti da njihove digitalizovane knjige mogu biti hakovane i ukradene i zatim deljene, što bi uništilo “vrednost njihovih autorskih prava”. Sudije su zaključile da Google bezbednosne mere, uključujući i držanje digitalnih skenera na računarima “koji ih dele od javnog pristupa Internetu,” dovoljno dobra zaštita.

Tužba je prvobitno podneta 2005. godine kao grupna tužba. Stranke su postigle sporazum, ali ga je sudija odbacio 2011 godine. Novi spor se ticao “fer upotrebe” (“fair use” doktrina propisuje korišćenje materijala i radova za svrhe komentara, kritike, izveštavanja, obrazovanja i studiranja i ne smatra se kršenjem autorskih prava pod izvesnim već specifikovanim uslovima) i Gugl je u tom procesu pobedio u okružnom sudu 2013. godine. sada je tu presudu potvrdio i Apelacioni sud. S obzirom na važnost slučaja Google Books naredni – i poslednji stepenik – mogao bi biti Vrhovni sud.

07

Ishod “fer upotrebe” (“fair use”) upotrebe trebalo bi da zadovolji kritičare prethodnog sporazuma koji su smatrali da je on otvorio vrata Guglovom monopolu nad digitalizovanim knjigama. Uklanjanjem obaveze pribavljanja licence, svaki učesnik koji skupi dovoljno sredstava i izgradi veze sa bibliotekama može napraviti alternativu Google Books.

Google u vreme pisanja ovog teksta nije odgovorio na zahtev za komentar ove odluke. Udruženje autora izdalo je zvanično saopštenje u kojem kaže da je ova odluka ostavila pisce “na suvom” i da će se oni žaliti Vrhovnom sudu.

“Udruženje autora je razočaran0 jer sud nije uspeo da preokrene manjkavo tumačenje Okružnog suda o doktrini fer upotrebe”, rekla je izvršna direktorka Udruženja autora, Meri Rasenberger (Mary Rasenberger). “Kao što je pokazalo naše nedavno istraživanje, većina autora sa punim radnim vremenom živi na ivici mogućnosti bavljenja pisanjem kao svojom profesijom, a gubitak prihoda od davanja dozvola za preštampavanje mogao bi biti onaj elemenat koji bi odneo prevagu… Veoma smo obeshrabreni time što sud nije bio u stanju da razume negativan uticaj koji će ova odluka, ukoliko bude potvrđena, imati na podsticanje zaštite autorskih prava i, u krajnjoj liniji, naše književne baštine.”

 

Joe Mullin, arstechnica.co.uk (16.10. 2015)