Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)


Njih i njihove ideje preuzele su već tradicionalno etablirane stranke

Ledeno januarsko jutro, uz blještava svetla i sjajne iz šik-kafiće koji osvetljavaju uredne ulice Hässleholma. Kancelarija za zapošljavanje otvara svoja vrata ljudima koji čeka – to jest – samo jednom čoveku. Izlozi radnji izlepljeni su pozivima domaćinima da svoju jutarnju kafu ispiju u društvu s imigrantima, uz pitanje: “Šta ćete učiniti da bi Švedska postala otvorenija?” Na prvi pogled, ovaj mali grad ispunjava svaki stereotip o zemlji: prosperitetan, udoban i liberalan. Ali, prošle godine postao je centar političke oluje.

Najuticajniji švedski političari odbijali su da na bilo koji način sarađuju sa švedskim demokratama (SD), desničarskom populističkom partijom sa ekstremističkim korenima, od kada je ova stranka osnovana (pre tri decenije, 1988.). Bivši premijer i tada još uvek lider „Umerenjaka“ (Moderates) iz desnog centra Fredrik Rajnfelt opisao je vođstvo SD-a kao “rasističko i kruto ksenofobično”. Ali, pre godinu dana, Umerenjaci su iskoristili podršku SD-a kako bi u Hasleholmu srušili lokalnu partiju levog centra i izabrali regionalnog lidera SD-a Patrika Jönssona, potpredsednika novog Gradskog odbora. U novembru 2017. ovaj odbor je usvojio SD-ov predlog budžeta, koji je smanjio troškove za imigrantsko obrazovanje i socijalnu zaštitu i, umesto toga, izgradio novi bazen za meštane. “Mi samo želimo da zatvorimo gradska vrata”, najavio je gospodin Jonson. Per Ohlsson, kolumnista u lokalnom listu“Južna Švedska“ (Sydsvenskan) izrazio je uznemirenost: “Sve više imam osećaj da je liberalna demokratija nešto što smo predugo uzimali zdravo za gotovo.”

Neki evropski političari su 2017-tu doživeli kao godinu zaustavljanja rasta populizma širom Starog kontinenta. Nakon 2016. godine, u kojoj je podrška strankama poput SD-a potukla sve rekorde, a Engleska i Vels glasali za Brexit, ankete pokazuju aktuelnu popularnost populista (vidi grafikon). Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta (FN) je na francuskim predsedničkim izborima porazio Emanuel Makron; njena partija je loše prošla i na naknadnim izborima za Narodnu skupštinu. Alternativa za Nemačku (AfD) je po prvi put ušla u Bundestag, ali ne do stepena koji zaista ugrožava umerenu politiku.

Međutim, kontinuirani rast populizma je nešto što se meri decenijama, iz dekade u dekadu a ne iz godine u godinu. Finansijska kriza i veliki priliv izbeglica doprineli su njegovom rastu, ali je evro-populizam postepeno rastao još od 80-tih. Prema novoj studiji Jaše Munka (Yasha Mounk) sa Harvarda i istraživača sa Toni Bler Instituta, populistički glas u državama EU je 2000-te u proseku bio 8,5% . Prošle 2017. godine, on je bio 24,1%. Ovo kvantitativno povećanje za gotovo tru puta proizvodi kvalitativne promene u politici našeg kontinenta. Kao što pokazuje slučaj švedskog Hasleholma, populisti više nisu, sami po sebi naravno, predmet izbegavanja od strane demokratskog mejnstrima; njih sve češće pozivaju u koalicije, kooptirane i kopirane.

Definisanje populizma je u znatnoj meri subjektivne prirode, mada političke nauke pružaju neke smernice. Žan-Verner Miler (Jan-Verner Muller) sa Prinstonskog Univerziteta izdvaja svoju ekskluzivnu tvrdnju da predstavlja “moralno čiste i potpuno jedinstvene ljude”, koje su izdale “elite za koje se smatra da su korumpirane ili na neki drugi način moralno inferiorne”. Populizam napada sudije, novinare i birokrate za koje smatra da „nisu na strani naroda“. Populizam govori jezikom tihih većina, nacionalnog poniženja, posrnulih sistema; “Mi smo ljudi” (nemački anti-islamski pokret PEGIDA), “Povrati kontrolu” (Bregzitovci), “Ovo je naša zemlja” (Nacionalni front, FN) – dok za to vreme, na nekom drugom mestu preko Atlantika, slušamo kako da “Ameriku ponovo učinimo velikom”.

Kas Mad (Cas Mudde) sa Univerziteta u Džordžiji ističe da je populizam “tanka” ideologija. „Domaćini“ unutar kojih će da se “izlegnu” te ideje mogu biti kako s levice tako i sa desnice, pa čak i stvarati sopstvene hibride, poput talijanskog Pokreta pet zvezdica (M5S) koji je na čelu italijanskih sondaža javnog mnjenja u periodu do opštih izbora u martu. Takođe ga mogu praktikovati političari čije stranke nisu javno populističke. Takvi političari mogu se „pretplatiti“ na više ili manje monolitne i ekskluzivne “vizije” naroda; mogu braniti manjinske grupe, pravosuđe i slobodu štampe u većoj ili manjoj meri; mogu, takođe, više ili manje, izabrati iskrenost u vezi sa političkim kompromisima kao i odlučivati ko je pogodan da postane neki naredni “žrtveni jarac”. Njihove partije mogu, polako ali sigurno, tokom dužeg vremenskog perioda “dopuzati” do svojih „domaćina“ u kojima će se začeti. Ili do čitavih društava.

Uzmite, recimo, Mađarsku. Partija Fidesz koju predvodi autoritarni premijer Viktor Orban izrasla je iz antikomunističkog pokreta, vladajući Mađarskom kao prilično konvencionalna konzervativna partija na raskršću dva stoleća. Ali, delimično pod pritiskom Jobbika, ekstremne desničarske partije koja je osnovana 2003. godine – i sve više navodeći “volju naroda”, Orban je preuzeo demonizaciju imigranata i manjina (naročito muslimana), napadajući sudstvo i obespravljenost kao izvor razmirica. On zahteva da mu, na parlamentarnim izborima koji će se održati u aprilu, glasači daju mandat kako bi porazio američkog milijardera Džordža Soroša, rođenog u Mađarskoj, koji je osnovao Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti i koji, po Orbanovim tvrdnjama, ima tajni plan da zemlju preplavi muslimanima.

Većina politikologa sada smatra da je Fideszu potpuno preuzeo populistički „autfit“. Preplitanje glavnih partija sa populističkom politikom i populističkim stilom retorike i vladanja bi se na nekom drugom mestu odvijali na suptilnije načine. Opcije otvorene za švedske Umerenjake ilustruju upravo ovakvu dinamiku koja je sada na delu.

Spori rast SD-a nije bio dovoljan da bi formirao vladu kao što su to učinili Fidesz, Siriza (krajnje leva grčka stranka) ili poljska partija Zakona i pravde u Poljskoj. Međutim, do 2014. godine bilo je dovoljno veliko da otežanim ustanovama uspostavi stabilne koalicije na strani levog ili desnog centra, kako je to već dugo bilo po navici.

Švedski Umerenjaci su se možda pridružili jednoj širokoj vladi desnog i levog centra. Takve vlade postale su daleko zastupljenije širom Starog kontinenta, pošto je rast populističkih partija, zajedno sa jednom širom političkom fragmentacijom, učinio da više ideološki koherentnih koalicija teže uspeju. Danas su Nemačka, Italija, Holandija i Španija ponudile varijacije na ovu temu „smućkanog“ političkog centra. Neke od njih nude formalne koalicije, neke slabije sporazume o toleranciji. Takvi aranžmani su neugodni za ambiciozne političare. Oni takođe ubrizgavaju polet populističkoj retorici, dokazujući da je politička klasa uistinu jedan bućkuriš u kojem su se svi akteri našli „umućkani“.

Druge dve opcije koje su dostupne Umerenjacima bile su: 1. kooptirati populiste, ili 2. pokušati ukrasti njihove birače. Prošlog marta je Anna Kinberg Batra, Rajnfeltova naslednica na poziciji lidera, naginjala ka kooptiranju, najavljujući da bi septembarskih izbora mogla pokušati da formira vladu sa podrškom SD-a. Ovo je proizvelo žučne rasprave koje su napokon dovele do njene ostavke. Ulf Kristersson, novi lider, pomerio je stranku prema drugoj opciji: “U Švedskoj govorimo švedski”, istakao je u on u svojoj božićnoj poruci. Ali, slobodnjačka vlada podržana SD-om je i dalje moguća opcija.

Ovakve mogućnosti više znače za normalizaciju stranaka kao što je SD. Austrija, Bugarska, Danska, Finska, Letonija, Holandija i Norveška – sve su se one dosad suočavale sa situacijom u kojoj su glavne partije koje upravljaju zemljom imale formalnu ili neformalnu podršku populističkih partija. U Slovačkoj vlada sledi sličan aranžman. Od 2000-te do danas, broj evropskih vlada sa populistima u svojim kabinetima narastao je sa sedam na četrnaest. Njihovim redovima cbi se uskoro mogli pridružiti i Češka i Danska: danska desničarska partija Venstre kaže da bi mogla pozvati desničarsku populističku „Dansku narodnu partiju“ (DPP), koja sada podržava vladu, da postane punopravni partner nakon narednih izbora, koji treba da se održe najkasnije do jula 2019. godine.

Levica je u potrazi za novim savezima. Prošle godine su nemački socijaldemokrati (SPD) po prvi put izašli na opšte izbore, ne isključujući koaliciju sa partijom Die Linke, levičarskom populističkom partijom koja svoje poreklo vuče od istočno-nemačkih komunista. Slično tome, španski socijalisti levog centra, Podemos, flertovali su sporazumom sa Podemosom, pokretom koji je izrastao iz protesta protiv mera štednje, uvedenih po izbijanju svetske finansijske krize 2008.

Ovo ukazuje na to da će populistička plima nastaviti da raste. Kroz analizu 296 evropskih izbora nakon 1945. godine, Joost van Spanje s Univerziteta u Amsterdamu je utvrdio da, opšte uzev, prihvatanje nekada izopštenih partija u glavne političke tokove nema tendenciju smanjenja podrške birača (mejnstrim partijama).

The Economist

 

Katalonija, Lombardija, Škotska… zašto sada?


Woodrow Wilson ga je iskoristio da bi rasparčao carstva stare Evrope; Vladimir Lenjin ga je promovisao u cilju rušenja imperijalizma; Ujedinjene nacije su ga upisale u prvi član svog utemeljujućeg dokumenta. Pravo naroda na samoopredeljenje jedno je od načela međunarodnog prava od Versaja, a potvrđeno je i u brojnim međunarodnim pregovorima, od Kašmira 1948. do Vijetnama 1973, kao i prilikom utvrđivanja državnih granica u istočnoj Evropi 1990.

Od Kirkuka do Barselone, nacionalno pitanje ponovo izbija u prvi plan, zbunjujući lidere modernih demokratija i remeteći tradiciju tehnokratskog centrizma. Dok se Socijalistiška partija Španije sprema da podrži stavljanje Katalonije pod čvršću kontrolu desne vlade u Madridu, a italijanski predsednik Evropskog parlamenta uspaničeno šalje upozorenja autonomistima u severnim regionima Lombardije i Veneta, nosioci vlasti širom Evrope ponovo otvaraju udžbenike međunarodnog prava.

Pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje ponovo je aktuelno i unitarističke države će morati da se nose sa tim. Čini se da je naročito levica psihološki nespremna za erupciju pokreta kojima cilj jeste borba za demokratiju i socijalnu pravdu, ali čiji glavni pokretač više nije klasa, već nacija i etnička pripadnost. Evropska unija je zarobljena u pravnom vakuumu. Njen osnivački sporazum ne uključuje pravo na samoopredeljenje naroda – već to pravo ograničava na već priznate države, kao što je navedeno u članu 50.

Odredbe međunarodnog prava o tom pitanju postoje samo zato što su se pred kraj Prvog svetskog rata neki ljudi žestoko borili za načelo samoopredeljenja: potčinjeni narodi nekadašnjeg Nemačkog, Austrougarskog i Ruskog carstva, predsednik Wilson, koji je izdejstvovao da načelo bude uključeno u utemeljujući dokument Lige naroda, i boljševici. Pošto je pravo na samoopredeljenje prihvatio u teoriji, Lenjin je do leta 1920. godine shvatio da borba za nacionalni suverenitet može srušiti imperijalističke sile koje su napadale Rusiju. Kominterna je naredila komunističkim partijama širom sveta da podrže sve „nacionalne revolucionarne pokrete“, čak i one koje ne predvodi radništvo ili levica.

Pre sto godina, dakle, političari svih profila, od konzervativaca do boljševika, posedovali su razvijeno teorijsko razumevanje nacionalnog pitanja, sukobljenih interesa i opštih načela na osnovu kojih o njima treba suditi. Danas to nije slučaj.

„Načelo“ kojim Pedro Sánchez, lider španskih socijalista, opravdava svoje protivljenje nezavisnosti Katalonije izvodi se iz odredbi ustava njegove zemlje. Ali ako ustav ima apsolutni prioritet, onda bi odredbe 2. stava u članu 1. Povelje Ujedinjenih nacija bile suvišne. Jedino načelo kojeg se drži predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani kada prekoreva autonomiste u Lombardiji i Venetu jeste strah od „umnožavanja malih država“ – a to ne može biti argument u međunarodnom pravu.

Da bismo pošli dalje, moramo razumeti šta se događa: zašto regioni, države i narodi upravo sada ponovo otvaraju pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje? U slučaju Španije i Italije to je jasno: kombinacija mera štednje, korupcije i političke skleroze u centru sputava funkcionisanje regionalne demokratije. Tako su autonomni regioni kao što je Katalonija gurnuti na put nezavisnosti, dok su oblasti kao Lombardija i Veneto podstaknuti da zahtevaju fiskalnu autonomiju od suštinski disfunkcionalnog državnog centra.

Ali u nekim drugim zemljama na delu je dinamika akcije i reakcije: Britanija napušta EU; škotska vlada traži drugačije rešenje, što pojačava tenzije u odnosima sa centrom; republikanci u Irskoj pripremaju teren i vrebaju priliku za referendum o ujedinjenju Irske koji im je obećan devedesetih godina, kada su svi verovali da će ekonomija rešiti sve probleme takve vrste.

Isti proces se na nešto drugačiji način odvija na francuskom Pacifiku, na Novoj Kaledoniji, gde je indigenom narodu Kanak obećano održavanje referenduma o punom suverenitetu 2018. Kada sam razgovarao sa njihovim liderima u januaru, malo ko je verovao da će biti dovoljno podrške za odvajanje od Francuske. A onda, posle predsedničkih izbora, kada su tamošnji doseljenici u velikom broju glasali za Marine Le Pen i njenu radikalno desničarsku i rasističku platformu, dinamika se promenila.

Zahtevi za autonomijom i nezavisnošću se umnožavaju, a vodeće leve partije zaostaju u razumevanju jednog temeljnog principa: pod određenim okolnostima, nacionalno pitanje može biti u skladu sa borbom za socijalnu pravdu. Štaviše, ono se može naći u samoj žiži te borbe. I to je situacija koja se neće uskoro promeniti.

Nezavisno od ekonomskih teškoća i rasne polarizacije, postoji i jedan pozitivan faktor koji pokreće progresivne nacionalizme, od Škotske do Katalonije, a to je tehnološka promena. Društva bogata informacijama nagrađuju razvoj ljudskog kapitala; zato su mogućnosti da se školujete na maternjem jeziku, da učestvujete u bogatoj nacionalnoj kulturi, da stvarate jedinstvene lokalne ponude i prilike za ulazak stranih investicija, danas važnije nego ikad. Ako regioni, narodi i države koji traže više slobode proizvode utisak da iza njihovih zahteva stoji „kulturni nacionalizam“, to je rezultat delovanja tehnoloških promena i globalne konkurencije.

Drugi efekat delovanja ovih sila je širenje uspešnih velikih gradova i brzo propadanje manjih mesta. U velikim gradovima sa gustim informacionim i kulturnim mrežama možete preživeti globalizaciju. U manjim mestima to je teže. Zato se kao logična ekonomska strategija nameće formiranje „regiona“ ili manjih država koncentrisanih oko jednog velikog grada, uz razvoj suburbane i ruralne ekonomije u sinergiji sa velikim gradskim centrom, a ne velikih unitarnih država. Da Barselona nije bila toliko globalno uspešna, podrška za katalonski nacionalizam bila bi znatno manja.

Jedan dablinski finansijski savetnik mi je rekao da irske kompanije često imaju problem kada kineskim investitorima treba da objasne šta je „Irska“: Ginis, James Connolly i James Joyce nisu dovoljni. Koliko teže mora biti predstaviti im Lombardiju ili Veneto kao legitimne globalne destinacije za investiranje, uz sve negativne efekte prisustva korumpirane i polufunkcionalne italijanske države?

Razumeti zahteve za secesiju i autonomiju ne znači automatski i pristati na njih: međunarodno pravo predviđa zakonite i legitimne referendume kao sredstvo provere takvih zahteva – utoliko je to što su EU i Španija uskratile Kataloniji pravo na takav referendum sramno.

Evropski sud pravde je u decembru objavio tumačenje prema kojem se primena odredbi člana 1. Povelje Ujedinjenih nacija, koji državama koje još nisu stekle nezavisnost garantuje pravo na samoopredeljenje, može nametnuti primenom zakonskih mera. To tumačenje još nije testirano u Kataloniji, Flandriji ili Škotskoj, ali i to će se uskoro dogoditi.

The Guardian, 23.10.2017.

Peščanik.net, 26.10.2017.

Investitori u panici


I dalje vladaju strahovanja od potencijalnog sloma kineske berze, jer će EU berze u tom slučaju biti “olakšane” za 270 milijardi evra.

04

Cene deonica na evro-bezama su se u ponedeljak spustile do najnižeg nivoa u proteklih sedam meseci, pri čemu je samo tokom ovog prepodneva “skinuto” 270mlrd evra na vrednosti evrodeonica, dok uspaničeni investitori ubrzano povlače svoj novac u strahu od posledica još jednog pada kineske ekonomije, kao i sloma njihovog tržišta kapitala.

Oko podneva je panevropski indeks FTSEurofirst 300 bio u minusu 3,2 odsto, odnosno na 1.382 poena, što samo pokazuje kako je od ovog jutra “izbrisano” oko 270 milijardi evra na vrednosti akcija na evropskim berzama. Trenutno je taj indeks na januarskom nivou.

Istovremeno, londonski FTSE je bio na gubitku 2,85%, na 6.011 poena, CAC u Parizu od 2,94 odsto, na 9.826 poena, a DAX u Frankfurtu od 2,94 odsto, na 9.826 poena. I drugi EU indeksi beleže oštar pad, pri čemu su španski IBEX i talijanski FTSE MIB pali za dva odsto.

Od početka ovog avgusta, pošto je Kina devalvirala svoju valutu juan, istovremeno pokrenuvši strah od globalnog ekonomskog usporavanja, na evro-berzama je izbrisano više od 1.000 milijardi evra na vrednosti berzanskih akcija.

“Imamo velika strahovanja u vezi posustajanja svetske ekonomije, čiji je epicentar Kina”, javljaju strateški analitičari JP Morgan Cazenove u poruci svojim klijentima.

Uprkos najavama kineskih vlasti o uvođenju novih mera stabilizacije tržišta, jutros su cene šangajskih akcija potonule za još osam odsto, pošto su se već prošle sedmice strmoglavile za više od jedanaest odsto. Jutros su na svim azijskim berzama cene akcija doživele oštar pad, tako da je indeks azijsko-pacifičkih deonica MSCI, bez japanskih, bio danas u minusu 5,1 odsto, zaronivši tako na najnižu tačku u poslednje tri godine.

03

Uznemirenost na svetskim tržištima je rezultat usporavanja kineskog ekonomskog rasta, što je nedavno navelo tamošnje vlasti na devalvaciju juana u pokušaju da se poveća konkurentnost kineskih izvoznih proizvoda i tako podstakne rast druge po veličini svetske ekonomije.

Investitori su gajili nadu da će kineska centralna banka tokom vikenda smanjiti stopu izdvajanja obavezne rezerve banaka, ne bi li se time povećala likvidnost na finansijskim tržištima. Ovo, ipak, nije učinjeno, dok vlasti poručuju da će ulaganje u deonice omogućiti i državnom penzionom fondu, što, po svemu sudeći, nije nimalo umirilo investitore.

VSTOXX odnosno “indeks straha”, kojim se meri volatilnost cena usled nervoze ulagača, porastao je danas za još četiri poena, dosegavši svoj najviši nivo od oktobra 2012.

Sve akcije u indeksu FTSEurofirst 300 danas beleže pad, pri tom je najviše proizvođača sirovina. STOXX 500, što je indeks proizvođača osnovnih sirovina, koji uglavnom sadrži akcije rudarskih preduzeća, potonuo je 5,5%, dok je indeks naftnih i gasnih kompanija pao 3,2 odsto, pod uticajem pada cena sirovina na nove najniže nivoe u poslednjih nekoliko godina, s obzirom da je Kina vodeći svetski uvoznik sirovina.

“Jasno je da je kineski berzansko-finansijski kolaps vrlo ozbiljan, pokazujući da se razvojni model ove zemlje hvata ukoštac s održavanjem ekonomskog rasta”, izjavio je fond menadžer u firmi Taube Hodson Stonex Partners, Mark Evans.

05

Najveće potonuće svetskih berzi u zadnje četiri godine

Prošle nedelje su cene akcija na svetskim berzama zabeležile najveći sedmični pad u skoro četiri godine, s obzirom da se ulagači povlače s tržišta, strahujući od posledica daljeg slabljenja kineske privrede. Prošle sedmice je na Volstritu Dau Džons potonuo 5,8 odsto, na 16.459 poena, koliko je pao i S&P 500, zaronivši na 1.970 poena. Tu je i survavanje Nasdaq indeksa na 6,8 odsto, na 4.706 poena.

Ovo je bio najveći sedmični pad tih indeksa još od septembra 2011. godine. Pritom su Nasdaq 100 i Dow Jones, kao i gro evropskih indeksa, skliznuli u zonu korekcije, odnosno 10 odsto ispod njihovog pređašnjeg najvišeg nivoa.

Ovo je posledica novih nagoveštaja usporavanja kineskog privrednog rasta usled pada domaćeg izvoza i potražnje. Uprkos tome što su kineske vlasti uvele niz podsticajnih mera, narednih meseci se, zbog slabosti inostrane tražnje, može očekivati dalji pad izvoza, koji je glavni motor druge po veličini svetske privrede.

Skorašnji pad šangajskih akcija od polovine godine za više od 30 odsto kao i neočekivana devalvacija kineskog juana podstakli su snažne strahove da bi problemi kineske ekonomije mogli da izazovu usporavanje rasta celokupne svetske privrede, što bi, onda, iniciralo pad kompanijskih zarada i prihoda.

‘Razloga za povlačenje s tržišta uopšte ne nedostaje – od kretanja valutnih kurseva do slabosti Kine i pada cena na tržištima sirovina. Ukoliko investitori žele da umanje svoje poslovne rizike, logično je i to što, samim tim, smanjuju svoje pozicije u deonicama’, kaže Tomas Li (Thomas Lee), partner u kompaniji Fundstrat Global Advisors.

Usporavanje rasta kineske privrede, koja je najveći svetski potrošač sirovina, moglo bi proizvesti pad potražnje za njima, pa se cene industrijskih metala i nafte kreću na najnižim nivoima za zadnjih barem šest godina.

08

Početak haosa na svetskim tržištima novcem

Nakon relativno mirnog leta na finansijskim tržištima, poslednjih nekoliko dana je došlo do neuobičajeno velikih pomeranja u valutnim kursevima, kao i vrednosti nafte i deonica.

Najveći pad se dogodio na kineskom akcionarskom tržištu. Zasnovan na strahu od naglog kočenja rasta kineske ekonomije, ovog ponedeljka je referentni indeks berze u Šangaju pao dodatnih 8,5 odsto, pa će se sada nalaziti čak 37,8% ispod rekordnog nivoa dosegnutog ovog juna.

Panika je zavladala i na većini ostalih berzi, pa je FTSE100 u Britaniji u poslednje dve sedmice pao 11%, dok je nemački DAX posrnuo 15%. Pad američkih berzi je bio nešto manji: SP500 indeks je, u istom periodu, doživeo pad od 7,3% a NASDAQ 10,6%.

Svoj pad nastavija je i cena nafte. U ovom trenutku, cena WTI nafte je 39,30 dolara po barelu, što je čak 19 odsto ispod nivoa na kojem je bila pre mesec dana.

Isto tako, i na valutnom tržištu je došlo do neuobičajeno velikih promena kursnih vrednosti najvažnijih svetskih valuta. U poslednja četiri radna dana, evro je u odnosu na američki dolar ojačao više od pet odsto pa se u ovom momentu nalazi na najvišem nivou od februara ove godine. Japanski jen je ojačao četiri odsto, dok su “švajcarac” i britanska funta ostali na približno istom nivou kao i prošle nedelje.

Smatra se da pad vrednosti akcija može da se nastavi, pa najkurentniji američki i evropski indeksi lako mogu doživeti potonuće za još dodatnih pet do deset odsto. Nakon enormnog rasta vrednosti indeksa koji su poslednjih godina porasli preko dvesta odsto, i korekcija koja je trenutno u toku, isto tako može biti dugotrajna i procentualno značajna. Kada se radi o valutama, jačanje evra je privremeno i verovatno neće dugo potrajati. Razlog naglom jačanju evra je tzv. „short squeeze“, u kom svi oni koji su prodavali evro poslednjih godinu dana sada zatvaraju svoje pozicije, i na taj način doprinose potražnji  za evrom.

Drugi razlog za privremeno jačanje evropske valute i slabljenje dolara je spekulacija da će FED tj. američka centralna banka možda odložiti podizanje kamatnih stopa do decembra, pa će na taj način još nekoliko meseci cenu novca na tržištu održati izuzetno nisko. Ipak, uprkos svemu ovome i bez obzira na tačan momenat podizanja kamatnih stopa, ovaj potez će pre ili kasnije prouzrokovati još jedan talas jačanja američke valute od 10-15 odsto.

09

Veliku krizu najavljuje i Rupert Mardok, jedan od najuticajnijih medijskih magnata. On je izjavio da smo na pragu velike svetske krize, podsećajući da je u zadnjih nekoliko dana tržište bilo veoma turbulentno. Standard&Poor’s 500 je pao za pet odsto, mada već tri godine nije padao ispod četiri odsto, a potom je i glavni kineski berzanski indeks, onaj iz Šangaja, pao za 4,3%.

I dalje se ruše tržišta širom Evrope. Izgleda da su trgovci sada veoma zabrinuti, pa su se našli kupci čak i za zlato, što je ovom dragocenom metalu podiglo vrednost na 1.150 dolara po unci.

Zabrinutost za ekonomsku situaciju u Grčkoj i  Kini je uznemirila berze širom sveta, koje su pretrpele velike padove prouzrokovane neizvesnošću povodom stanja kineske privrede.

Rupert Mardok je sumirao zabrinutost ulagača i kolebanja tržišta u svoje dve poruke na Tviteru. Ne padaju samo cene akcija, upozorava on, već i padaju cene uopšte. Mardok se još pita i da li je ova situacija na svetskim berzama tek privremena korekcija ili prethodnica velike globalne krize.

Prema njegovim rečima, neki narodi će posedovati instrumente za rešavanje onoga što dolazi, iako primećuje da keša ima svuda, ali da niko ne ulaže.