Dona Rotuno: pozitivni pokreti (i opasni efekti)

“Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna prava”, rekla je Dona Rotuno (Donna Rotunno), glavna braniteljka Harvija Vajnstina, koja se suočila sa kritikama feministkinja.

Harvi Vajnstin, drugi zdesna, napušta zgradu suda na Menhetnu sa svojom glavnom braniteljkom, advokaticom Donom Rotuno, koja je svoju karijeru gradila odbranom muškaraca optuženih za seksualne prestupe (Foto: Mary Altaffer/ AP)

Prošlo je oko sat vremena od početka suđenja Harviju Vajnstinu po optužbi za silovanje, kada je u napad krenula glavna zastupnica njegove odbrane. Tužiteljka je nedavno nazvala “gadošču” medijske napade sa ciljem diskreditacije žena koje optužuju Vajnstina, zamolivši sudiju da suđenje više ne bude zatvoreno za javnost.

Glavna zastupnica Vajnstinove odbrane, Dona Rotuno (Donna Rotunno), inače advokat bez premca, bacila se na tužiteljku, Džoan Iluzi (Joan Illuzzi).

“Gospođa Iluzi stoji pred nama u ovoj sudnici i mog klijenta naziva predatorom, a onda još ima nerv da uz to kaže kako ne bi trebalo da izađem pred ovaj sud i diskutujem o ovom slučaju”, rekla je gospođa Rotuno. „(Iluzi) Želi da bude osuđen od svih – pre no što ijedan dokaz dođe pred ovaj sud.“

Mnogo pre no što je lavina optužbi protiv gospodina Vajnstina pokrenula “zamajac” globalne reakcije/stava zbog seksualnog uznemiravanja, g-đa Rotuno je u kontinuitetu gradila svoju karijeru advokatice-krivičarke u Čikagu, uz jednu neobičnu specijalnost: branila je muškarce optužene za seksualne prestupe.

Kako je pokret #MeToo postajao globalno prepoznatljiv, ona je prihvatila ulogu oponenta, tvrdeći da javna “užurbanost” presuđivanja muškarcima optuženim za seksualno zlostavljanje i napastvovanje uništava njihovu reputaciju i karijeru bez prethodno dužnožću propisanog postupka, koji uključuje i respekt prema optuženom. Čak i ako je pokret pomogao feminističkoj stvari, rekla je Rotuno, cena tog postignuća je postala previsoka.

“Ako imamo 500 pozitivnih stvari koji potiču iz feminističkog pokreta – ali onaj jedan negativan preraste u situaciju koja vam oduzima pravo na pravični postupak i pošteno suđenje, kao i pretpostavku nevinosti – onda po meni, nijedna od tih (pozitivnih) stvari ne može prevagnuti nad tom jednom lošom“, rekla je ona u intervjuu. “Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna ljudska i građanska prava.”

Gospodin Vajnstin, koji nije krio da za svog glavnog branioca angažuje ženu je maja 2018. zamolio  sud da gospođu Rotuno imenuje za liderku njegovog advokatskog tima, nakon što su se razdvojili od prethodne dve grupe njegovih advokata koje su vodili muškarci.

Gospođa Rotunno se otad pojavila kao paradoksalna i polemična figura, odlučna da brani muškarca koga su brojne žene označile kao oličenje šovinizma i seksualne nedoličnosti.

To joj je priuštilo prezir nekih zagovornika prava žena, koji su sugerisali da bi je vođenje Vajnstinove odbrane moglo motivisati koliko profesionalnim priznanjem i raketnim usponom u budućoj karijeri koji će joj doneti ovaj slučaj, toliko i svojim profesionalno-etičkim principima kojih se drži.

“Njena spremnost da tvrdi kako je #MeToo otišao predaleko samo ide u prilog njenom neprekidnom nizu visokih honorara, ali ne i u prilog činjenicama”, rekla je Džejn Mening, zagovornica žrtava silovanja i bivša tužiteljka za seksualne zločine u Njujorku.

Iako je pokret ohrabrivao žene da govore o seksualnom napastvovanju, ističući neuspehe zakona u sprečavanju nekih muškaraca odgovornih za seksualne prestupe, prema mišljenju gospođe Rotuno, društveno, običajno i kulturno “klatno” je previsoko zamahnuto. Ona je rekla da su mnogi njeni klijenti smatrani krivima – sve dok nije bila dokazana njihova nevinost.

Iako žene nikada ne bi trebalo da bivaju prisiljene da čine stvari koje ne žele, Rotuno smatra da i one moraju snositi odgovornost za svoje odluke.

„Ne možete uzurpirati obe strane ovog problema i pritom sebi reći: „Trebalo bi da sam u mogućnosti da radim što god poželim – bez posledica. A mogla bih se (tako) postaviti u bilo kojoj situaciji u kojoj poželim – da igram žrtvu“, navela je gospođa Rotuno. “Imati seks na dobrovoljnoj bazi sa nekim – čak i ako ga imate nerado – činjenično nije krivično delo.“

Ona je još dodala i da „Ono što se dešava sa pokretom #BelieveAllWomen jeste da bi trebalo da vam bespogovorno verujemo, bez ikakve povratne reakcije, pitanja ili unakrsnog ispitivanja. Mislim da je to opasno.”

“Dobrovoljno konzumirati seks sa nekim, čak i ako ga u tom trenutku nerado upražnjavate, činjenično nije zločin: jer, bili ste u intimnom kontaktu svojom voljom”

Gospođa Rotuno je odrasla u predgrađu Čikaga, unuka je policajca a ćerka majke učiteljice i biznismena koji radi u prehrambenoj industriji.

Gospođa Rotuno je još kao dete postala fascinirana sudnicom i dogadajima vezanim za pravo i pravdu, jer je odmalena gledala televizijske serije poput “Papirologije” (The Chase Paper), u kojoj je glavna junakinja bila o studentkinja sa Harvarda, koja je na ovom univerzitetu pohađala prvu godinu prava.

Otišla je na lokalni katolički koledž a diplomirala na pravnom koledžu  Čikago-Kent, da bi se 1997. zaposlila kao “papirolog” odnosno administrativna službenica u kancelariji državnog pravobranilaštva okruga Cook. Tri godine kasnije, postala je pomoćnica državnog pravobranioca u Ilinoisu, radeći na slučajevima nasilja u porodici i krivičnim delima teškog nasilja.

U privatnu praksu prelazi 2003. radeći sa još jednim advokatom, a dve godine kasnije, sa svojih 29. godina, osnovala je sopstvenu advokatsku firmu.

“Odlučila je da uradi nešto što mnoge žene ne rade”, rekao je Dejvid Erikson (David A. Erickson), sudija u penziji, koji je nekada bio njen nadređeni u državnom pravobranilaštvu. “Ona u bitku ide samostalno.”

U Čikagu je postala poznata po svom ličnom stilu i pobedama na suđenjima za krivične prestupe, specijalizujući se za seksualne zločine.

“Posedovala je veliko znanje i umešnost u baratanju činjenicama i zakonima”, rekao je Stenli Stalvort (Stanley Stallworth), advokat iz Čikaga, koju je gđa Rotuno uspešno branila od optužbi za seksualne napade. “Kada je u sudnici, ona je pravi buldog.”

Ulazeći u sud jednog tipičnog jutra, prošlog avgusta, gospođa Rotunno – koja je rekla da veruje da „porotnici cene ljude koji se ponose time kako se oblačite“, nosila je crnu suknju Salvatore Ferragamo sa geometrijskim šarama i bluzu i velikom kožnom torbom na levom ramenu. Njene “Jimmy Choo” visokih potpetica odzvanjale su podom sudnice. Oko vrata je imala zlatni lančić prefinjene izrade na kojem je pisalo: “Not Guilty.”

Gospođa Rotuno, koja sebe opisuje kao “zdravorazumski nezavisnu (osobu)”, rekla je da joj je “odvratno” to što je pokret #MeToo uticao na sinergiju i rutinske razmene, davanja i primanja, koji su oduvek postojali između muškaraca i žena.

“Žalosno je to”, rekla je Rotuno, “što su muškarci zabrinuti da li će biti ugodni i prijatni ženama.”

Dona Rotuno napušta sud sa svojim klijentom Demarkom Vajtlijem (u sredini) i advokatom Dejvidom Jegerom. Tokom godina svoje privatne advokatske prakse je izgubila tek jedan slučaj po osnovi optužbe za seksualne prestupe (Joe Lewnard/Daily Herald)

Kada je reč o slučajevima seksualnih zločina, gospođa Rotuno je na suđenju izgubila samo jednom. Crtež napravljen u sudnici tokom tog slučaja je okačila na zid svoje kancelarije.

Njen klijent Demarko Vajtli (Demarco Whitley), tada sa 19 godina, nekada je u školi bio ragbista, a optužen je za silovanje 15-godišnje devojčice i osuđen na 16 godina zatvora. Gospođa Rotuno veruje da je “pravi počinilac” rođak gospodina Vajtlija, koji je takođe optužen da je učestvovao u nasrtaju, ali koji je pre suđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njen klijent je, kako je rekla, “nasledio njegovu krivicu.”

Ona je tinejdžerku uhvatila u svoj baraž brutalnog unakrsnog ispitivanja, jer “njena priča nije sjajna.” Nakon toga, ona je od tužioca zatražila da devojci pošalje poruku: “Reci joj da moram da obavim posao. Ne želim da je definiše ovo što se događa (u sudnici i medijima).”

Ta spremnost da bude tvrda prema onima koji optužuju joj je poslužila u drugim slučajevima. Rotunova je, recimo, 2014. godine izvojevala oslobađajuću presudu za Elhadžiju „Hadža“ Gueju, poznatog modnog dizajnera optuženog za pokušaj silovanja jedne žene u stambenoj zgradi u kojoj su oboje živeli. Porota je osnovano posumnjala da je zločin uopšte počinjen nakon što je gospođa Rotuno utvrdila da je ta žena bila podmetnuta Gueju – kako bi se od njega iznudilo 50 hiljada dolara.

Advokati odbrane i tužioci koji je znaju kažu da je gospođa Rotuno vešta u pretraživanju dokaza i iznošenju nedoslednosti u svedočenjima. „Kada uđe u sudnicu, zna šta piše na svakom parčencetu papira koji joj je dat“, rekla je Maraja Mekarti (Maria McCarthy, tužiteljka okruga Kuk, koja se ovom prilikom suočila na sudu sa gospođom Rotuno.

Njeno umeće u unakrsnom ispitivanju bilo je očigledno na nedavnom saslušanju u Čikagu, kada je nežno ali ipak odsečno i ironično ispitivala mladu devojku koja je rekla da ju je otac pljunuo i gurnuo.

Gospođa Rotuno je otkrila da je devojčin iskaz u suprotnosti sa njenom ranijom izjavom. Zatim je gospođa Rotunno tvrdoglavo i korak po korak utvrđivala kako je devojčicina majka, zajedno sa ćerkom, skovala osvetu protiv oca, te da je njihovo dete iskoristila kao sredstvo kojim će ovo postići. Sudija je odbacio optužbe iz ovog slučaja.

Veština gospođe Rotuno u podrivanju optužbi svedoka biće testirana i na suđenju Vajnstinu. Kancelarija okružnog tužioca Menhetna planira da pozove šest žena da svedoče o svojim navodima, naime, da je gospodin Vajnstin na njih seksualno nasrnuo, mada je većina tih incidenata prestaro da bi se optuženi mogao teretiti za odvojena krivična dela.

Slučaj tužilaštva skoro u celosti zavisi od toga da li će porota verovati ženama koje svedoče, budući da je veoma malo fizičkih dokaza ili uopšte ne postoje. G. Vajnstin je optužen za silovanje jedne žene u hotelskoj sobi na Menhetnu 2013. godine i prisiljavanje druge na oralni seks u njegovom stanu 2006. godine. Ostale će biti pozvane kako bi demonstrirale obrazac ponašanja optuženika u njihovim slučajevima.

Kao žena, gospođa Rotuno predviđa da može da zauzme oštriji stav u odnosu na optužbe protiv gospodina Vajnstina, a da ne izgleda kao nasilnik. Porota će, kako je izjavila, jednostavno videti dve žene koje razgovaraju.

Glorija Olred (Gloria Allred), koja zastupa dve žene po njihovim optužnim navodima protiv gospodina Vajnstina, nije se složila s njenom izjavom. “Nasilnik je nasilnik, bez obzira na pol”, rekla je gospođa Olred. “Ne verujem da je primereno zaskočiti i otrovati žrtvu na mestu njenog svedočenja.”

Olred je još dodala da “Ukoliko je to njena strategija, možda će otkriti da će se njujorška porota zgaditi tom taktikom.”

Tužioci su nagovestili da će gospodina Vajnstina oslikati kao moćnog filmskog producenta koji je prisiljavao žene i manipulisao njima kako bi od njih iznudio seks.

Gospođa Rotunno rekla je da bi njen posao bio da ubedi porotu ne samo da su seksualni susreti bili izvršavani uz obostranu saglasnost, već i da su žene takođe manipulisale gospodinom Vajnstinom. Ona je istakla da su obe žene održavale odnose sa gospodinom Vajnstinom i nakon navodnih napada.

“Da, on je moćan momak”, izjavila je Dona Rotuno. „Ali mislim da su ga, pošto je on moćan momak, iskorišćavale i iskorišćavale i iskorišćavale za sve što su mogle.“

 

Jan Ransom, Kerry Kasper, New York Times (Jan. 14, 2020)

Kako da ubedim svoju decu da je Bog stvaran i da nauka greši?

Hmmm. Prvo bi trebalo da ste u stanju da jednog ovakvog tipa ubedite u pogrešnost nauke i njenih postavki:

Ovo je Žorž Lemetr (Georges Lemaître), katolički sveštenik, i nekada učenik iz redova jezuita. Lemetr se takođe, “zadesio” u ulozi vrhunskog fizičara i jednog od tvoraca i danas preovlađujućeg kosmološkog modela poznatog kao “Veliki prasak” (Big Bang).

Ili, možda, ovako: kako ubediti ovog tipa da je nauka pogrešna?

Abdus Salam

Abdus Salam

Ovaj gospodin je Abdus Salam, pobožni musliman iz Pakistana. Slučajno, on je takođe jedini Pakistanski dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i jedan od kreatora dosad najuspešnije teorije ujedinjenja u fizici čestica: Teorije elektroslabog međudelovanja.

Ili, hm, šta kažete za ovog tipa?

Izuzetno religiozan, Isak Njutn je dosta svog životnog vremena proveo u teološkim istraživanjima. Na sreću (po sve nas), u slobodno vreme je “pomalo” radio i u oblasti matematike i fizike, izmišljajući tako neke stvari kao što su diferencijalni i integralni račun, mehanika ili gravitaciona teorija.

Istina je da su mnogi naučnici u našim modernim vremenima agnostici ili ateisti. Ali ne svi. A prilično je veliki broj naučnika u istoriji bio duboko religiozan.

Kako to može, pitamo se mi. Sve što je potrebno je malo poniznosti. Priznanje da je priroda stvarno istinska “Božja knjiga”, a učenje kako je čitati može biti jedan od najuzvišenijih životnih poziva kojem jedna religiozna osoba može da teži.

Naravno da je tačno da proučavanje naučnih disciplina podrazumeva sposobnost kritičkog razmišljanja kao i preispitivanje postojećih autoriteta (a to su svi već uspostavljeni naučni zakoni i teorije). Dakle, ukoliko mislite da će religija isprati mozgove vašoj deci, onda ih, naravno, morate držati podalje od nauke koliko god možete, da ne bi naučili kako razmišljati samostalno.

Ali, kao što primeri ovih naučnika pokazuju, ispada da je religija ipak nešto više od tek slepog praćenja i povlađivanja učenjima sveštenika i proroka.

Viktor Tot, IT pro i pasionirani ljubitelj fizike

Quora

 

Radivoj Raša Popov: Život je sladak, brate

Dositeji našeg doba su dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Novaka treba propisivati kao lek. Kupujem stare stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca – priča Raša Popov u svom poslednjem intervjuu za Večernje novosti.

Iako je više voleo istoriju, Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu “Mladost”, u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće “Matica srpska”. Oženjen Radojkom, profesorkom književnosti. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, najskorija nagrada za životno delo “Dositej Obradović”.

“Popov P. Radivoj – Raša”

Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017). U vreme prikazivanja serijala “Fazoni i fore” bio je pomalo svačiji deda. Danas, kad uveliko gazi devetu deceniju i dalje je nenadmašni pripovedač i humorista, kome ne nedostaje ni lucidnosti ni elana.

Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju “Sveznanje”, a sa devet prvi put pročitao Dositejev “Život i priključenija”. Danas, mnogo decenija kasnije, ovenčan je nagradom koja nosi ime ovog prosvetitelja.

Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je “selektor” bio Vasko Popa u “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu “Neven”, “Šešir bez dna”, “Radost saznanja”.

Čika Raša, koji je voljom za lepotom života dva puta uspeo da savlada kancer, koji se trudi da ignoriše dijabetes, a da smehom i perom napaja dušu, za „Bilje i Zdravlje“ otkriva deo svojih životnih priča…

* Kakav je bio osećaj primiti nagradu koja nosi ime Dositeja Obradovića?

– To je bilo neobično laskavo, bio sam iznenađen, nisam očekivao tako veliko priznanje. Do sada sam dobijao male nagrade za dečiju literaturu, ovo je prva kapitalna nagrada koja me čini javnom ličnošću.

* Ko su Dositeji našeg doba?

– Dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Nisu iz književnosti, ali su iz carstva inteligentnih ljudi.

* Šta je starije: vaše druženje sa knjigom ili sa decom?

– Sa decom, jer sam imao dva starija brata. Nisam bio tip vođe, čak ni kada sam bio urednik, nisam se dobro osećao kao zapovednik, kontrolor.

* Kojoj knjizi iz detinjstva i danas volite da se vratite?

– Imam šezdesetak knjiga iz tog perioda…Draga mi je uvek bila “Knjiga o sportu” Ljubomira Vukadinovića, sportskog novinara. Izdata je 1936. godine, otac mi je kupio, a ja sam je pročitao najmanje 15 puta. Kada sam pisao svoju knjigu o sportu “Neobične priče o sportistima sveta i Srbije” posvetio sam je Vukadinoviću, jer je bio moj učitelj i inspirator.

* Jedno poglavlje knjige posvećeno je i Novaku Đokoviću…

– U knjizi sam o Đokoviću rekao: “Kad Novak pobeđuje, bolesnici ozdravljaju. “Kada sam dva puta operisao rak, najveću radost mi je pričinjavala Novakova pobeda. Novaka treba propisivati kao lek u svakoj terapiji.”

* Bili ste junak detinjstva mnogih generacija. Ko je bio “heroj” vašeg doba?

– Heroj moga doba, apsolutni uzor i idol bio je mamin stric Radivoj Ubović. Po njemu sam dobio ime. Bio je plemenita, genijalna osoba, govorio je 16 jezika, čak i kečua i guarani. Pred Prvi svetski rat napustio je Prag, gde je diplomirao gradnju železnica i brodom otišao u Argentinu. 1916. godine bio je u postojbini Inka, gde su ga smatrali božanstvom.

* Verujete li da je ime sudbina?

– Apsolutno, čudna je i nepogrešiva psihologija imena. Ja se ponašam kako ime kaže: radujem se, rad sam da radim, dajem.

* Rođeni ste u vreme velike ekonomske krize 1933. godine. Je li bilo lakše preživeti tada ili danas u krizi morala?

– Tada je dinar bio veliki kao točak, kriza se nije rešavala inflacijom. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi. Sada se svet vratio veri i to daje nadu da ćemo o(p)stati…

* U supruzi ste imali veliku, iskrenu, duboku ljubav “za ceo život”. Kako danas gledate na opšti sunovrat porodičnih vrednosti?

– Kad vidim na ulici oca kako nosi bebu, nasmešim se od radosti i blaženstva. To su pravi ljudi. Oni čuvaju svetinju porodice, jer su dobri očevi. Kad majka nosi bebu, to se podrazumeva. Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.

* Učili su nas da je važno biti bogat duhom. Šta mislite ko je danas bogat čovek?

– Po mom osećanju bogatstvo se stiče uzurpiranjem para od drugih ljudi i od društva. Često iza bogatstva stoji prevara i podvala, tako da ja ne mogu da uvažavam bogataše. Duhovna bogatstva više mi vrede od materijalnih, što se vidi po mojoj modi “apa drapa”: kupujem u prodavnici starih stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca.

* Da li nam se i nacija zagubila negde u tranziciji?

– Imena su odgovor. U vreme monopolskog društva i takozvanog prisilnog internacionalizma mi novinari kad pišemo “napisano srpskim jezikom”, morali smo da stavimo, “našim jezikom.” Sada se imenuje srpska zastava, srpski grb, srpski teniser…

*Vaša deca nisu se latila pera: sin Bojan je sveštenik u Moskvi, ćerka Dijana ikonopisac…

– Bojan je sveštenik, ali i čovek od pera, veoma mudar. Po kanonima pravoslavne crkve umesto on meni, ja njemu moram da se obratim sa “Oče”. Ćerka je u Beogradu, voli ikonopis i divno ga radi, a moj dom krasi ikona Svetog Stefana, kog slavimo. Imam troje unučadi i najstarija Maša (Marija Popova Filips), koja živi u Melburnu, uneta je u knjigu srpskih pisaca u rasejanju. Priznajem, poezija joj je bolja od dedine.

* Kada vas sećanja vrate u detinjstvo, šta vas prvo tamo sačeka? Koje slike rodnog Mokrina?

– Ležim bolestan od difterije, a dve glave, krupniji i sitniji dečak zaviruju kroz odškrinuta vrata. Ne smeju da uđu, ni da mi priđu, da se ne zaraze. Moja braća Duško i Laza, radoznali, a ja očajavam. Pamtim kao da je juče bilo.

* Dugo ste radili informativni i dečiji program na televiziji. Danas smo, čini se, uskraćeni za takve vrednosti.

– U ona prosvetoiteljska vremena, 1980. godine, Bajford je snimio “Neven”, a Biserka Pejović po strogoj instrukciji stvorila obrazovni program za decu “Kockica”. Ršum je prošle godine obnovio “Fazone i fore”. Nije sve propalo, ima mnogo više malih sveznalica nego što mislimo.

* Može li se stalna potraga za srpskim političkim mesijom uporediti sa vašim davno napisanim “Novim čovekom sa Cvetnog trga”? Postaje li se “nov” i drugačiji preko noći?

– Bio sam koautor Dušana Makavejeva. Rugali smo se zamisli ultralevičara da se revolucijom stvara novi čovek, koji nije zavidljiv, pakostan i sebičan, već milosrdan, kao hrišćanin. Trebalo je iz kolevke ateizma stvoriti darežljivog dobroćudnog čoveka. To je bilo nemoguće: prvo, kolevka mu je bila pogrešna, a i nemoguće je izmeniti prirodu čoveka datu rođenjem. I danas ima mnogo dobrih, plemenitih ljudi, kojima se po glasu i po intonaciji pozna da su – novi ljudi.

* Makavejev ima upečatljivo mesto u vašem životu…

– Bio je najbolji student psihologije, čitao je celokupnu modernu psihologiju, a voleo je da pročitanu knjigu priča prijateljima. Ja sam bio taj kome je pričao i kad sam rekapitulirao svoj život, shvatio sam da sam uz književnost završio i fakultet – Dušan Makavejev, fakultet ekskluzivne egzistencijalne psihoanalize i psihologije. Dobro je imati druga koji čita vredne knjige i pripoveda ih. To je veliko blago.

* Koji vas moto vodi kroz život?

– Trebalo bi da bude: “Manje brbljaj”, ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživeo sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.

* Po čemu je čika Raša pravi “Lala”?

– Moja pokojna žena Radojka, u vreme dok smo živeli sa mojom porodicom, otkrila je šta je glavno lalinsko: kada im preti opasnost skreću pažnju na nešto sasvim sporedno.

* Jednom prilikom ste mi rekli da ste u četvrtoj fazi svog bitisanja na planeti. U čemu je lepota života?

– Moja najnovija knjiga pesama zove se “Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate.” U Londonu sam video taj natpis. Treba naći zadovoljstvo u malim stvarima.

* Imate li omiljenu biljku, čaj, zdrave navike?

– Od lekovitih cvetova najviše mi se dopao dragoljub. O toj biljci više sam saznao za svoju seriju “Šešir bez dna”, da je doneta iz Amerike, a da smo joj mi dali ovo lepo ime. Ne pijem čajeve, pijem sodu bikarbonu koju dobijam iz Brisela.

* Je li danas usud biti intelektualac u Srbiji?

– Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.

*Kada ste se i gde osećali ponosno, uzvišeno?

– U Studenici kada sam video sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima. Nedavno, u 83. godini konačno sam pročitao Ćopićev “Prolom” i plakao kao kiša, jer sam bio fasciniran veličinom tog dela i autora.

 

Novosti.rs