Kako je propao SSSR

Ekonomista Branko Milanović je na svom blogu napisao prikaz knjige Wisle Suraske “How the Soviet Union disappeared: An essay on the causes of dissolution / Kako je nestao Sovjetski Savez: esej o uzrocima raspada”, Duke University Press, 1998.

Raspad Sovjetskog Saveza je jedan od najneobičnijih događaja u istoriji. Nikada se nije dogodilo da se moćno i veliko carstvo odrekne moći i dopusti raspad jezgra (Sovjetski Savez) i satelitskih država (Istočna Evropa) tako brzo i bez borbe. U Osmanskom carstvu proces dezintegracije je trajao nekoliko vekova i protekao je u znaku ratova sa zapadnim silama i Rusijom, te pokreta za nacionalno oslobođenje (Grčka, Srbija, Bugarska). Habsburško carstvo se raspalo posle četiri godine do tada najvećeg sukoba u istoriji. Isto važi za rusku imperiju i Hoencolerne. Ali sovjetska imperija se raspala praktično bez borbe. Kako je to moguće?

U knjizi nevelikog obima o raspadu Sovjetskog Saveza Wisla Suraska je pokušala da odgovori na to pitanje. Ali prvo treba reći šta njena knjiga nije. To nije knjiga o komunizmu i ekonomiji. Autorka ne pokušava da odgovori (bar ne direktno) na pitanje o uspesima i neuspesima komunizma i ne bavi se ekonomijom. U čitavoj knjizi skoro da nema brojčanih podatka. To je knjiga politikološkinje u čijem fokusu su unutrašnje političke prilike koje su dovele do pada Sovjetskog Saveza.

Knjiga je dobro i jasno napisana. Glavni zaključak naglašen kurzivom u završnom poglavlju jeste to da je raspad bio posledica „presudno važnog neuspeha komunističkih režima – njihove nesposobnosti da izgrade modernu državu“ (str. 134). Upravo „slabost države, a ne njena svemoć, dovela je do propasti komunističkog projekta modernizacije i Gorbačovljeve perestrojke’ (str. 134). Da neko ne bi pomislio da je Suraska zagovornik moćne države, moram naglasiti da kao glavni razlog neuspeha u izgradnji odgovorne i bezlične veberovske birokratije ona vidi u arbitrarnoj prirodi komunističke države pod kontrolom komunističke partije. Državna mašinerija koja poštuje opšte poznata i racionalna pravila ne može se upostaviti ako je postupanje vlasti arbitrarno. A bez takve mašinerije projekat modernizacije je osuđen na propast.

Ipak, to ne objašnjava zašto se zemlja (SSSR) raspala. Do raspada je došlo, tvrdi autorka, zbog Brežnjevljevog ekvilibrijuma, koji je – u odsustvu funkcionalne države kontrolisane iz jednog centra, a nakon odustajanja od vladavine terora – doveo do uspostavljanja teritorijalnih feuda. Moć u centru zavisila je od podrške periferije, a lideri sa periferije su vremenom preuzeli na sebe većinu lokalnih (u slučaju SSSR-a, republičkih) funkcija. Njihovo razvlašćivanje zahtevalo bi pribegavanje masovnom teroru, kao u doba Staljina, kada se centar aktivno odupirao stvaranju lokalnih centara moći, bilo „čistkama“ ili redovnim premeštanjima iz jednog regiona u drugi da bi se sprečila akumulacija moći. Brežnjevljev ekvilibrijum je doneo „decentralizaciju“ i prenošenje moći na lokalne „barone“, koji su potom pružali podršku onim frakcijama u centru koje im nude najveću moć.

U pokušajima da recentralizuje proces odlučivanja i sprovede svoje reforme, Mihail Gorbačov je nailazio na otpor na svim nivoima. Shvatio je da bez podrške republika ne može ništa postići. Zato je, piše Suraska, na poslednjem partijskom kongresu 1991. porazio konkurente (Jegor Ligačev) tako što je regionalne partijske šefove i formalno uključio u Politbiro, čime je zapravo konfederalizovao partiju i zemlju. Ali pokazalo se da je to bilo premalo i da je došlo prekasno, jer su najveća republika Rusija pod Jeljcinovim vođstvom i baltičke zemlje već bile razvile jake secesionističke tendencije.

Drugi važan faktor na koji Suraska ispravno ukazuje, pored vertikalne de-koncentracije, bili su surevnjivost i konkurentski odnos između partije, tajne službe (KGB) i vojske. Ta trojna podela u kojoj su dva člana nastojali da oslabe i stave pod kontrolu trećeg doprinela je kolapsu. Autorka smatra da je početak kraja vodeće uloge vojske u zemlji bila odluka Politbiroa, na kojoj je Jurij Andropov (tadašnji šef KGB-a) insistirao, da se ne izvede intervencija u Poljskoj 1980-81. Andropovljev stav (prema zapisnicima sa sednica Politbiroa) da „intervencije ne sme biti… čak i ako Poljska padne pod kontrolu Solidarnosti“ (str. 70) počivao je na uverenju da je svaka sovjetska intervencija u inostranstvu (Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968) doprinosila rastu moći vojske, zbog čega KGB, ako želi da se izbori za dominantnu poziciju, donošenje odluka ne sme prepustiti vojsci.

Slabljenje pozicija partije, piše Suraska, očigledno je iz ishoda sukoba u Sovjetskom Savezu i Poljskoj: u prvom slučaju na čelo partije je dospeo šef tajne policije, u drugom vrhovni komandant vojske.

Do najoriginalnijih uvida Suraska dolazi u delu posvećenom Gorbačovljevoj ideologiji i generaciji koja je rođena i odrasla u Sovjetskom Savezu, a koja je došla na vlast polovinom osamdesetih godina prošlog veka. Pripadnici te generacije su pod uticajem postmarksističke misli verovali da je demokratija ili njeno odsustvo tek periferni (ne-esencijalni) faktor: demokratija je varka, jer je „istinska vlast“ negde drugde. „Naoružani“ tim uverenjem i idejama o konvergenciji dva sistema koje su bile popularne sedamdesetih godina, te (po mom mišljenju) milenijarističkim marskističkim stavom da budućnost čovečanstva pripada komunizmu, izgubili su iz vida značajne razlike između ova dva sistema i poverovali da čak ni uvođenje demokratije neće ugroziti njihove pozicije. Tako autorka, koja se kritički odnosi prema marksističkim i postmarksističkim teorijama, u ironijskom obrtu zaključuje da su ove druge direktno doprinele kraju režima inspirisanih marksizmom (str. 147).

U pretposlednjem poglavlju Suraska ukratko i veoma kritički ispituje različite teorije kojima je objašnjavano funkcionisanje komunističkih država – teoriju modernizacije, totalitarizam, teoriju o birokratskoj državi – i svima pronalazi mane. Autorkin zaključak s početka ovog prikaza detaljnije se obrazlaže u završnom poglavlju pod naslovom „Despotizam i moderna država“. Tu, u poslednjem izlaganju na koje vredi skrenuti pažnju, Suraska razmatra komunističko odbacivanje države i njenih procedura regulisanih čvrstim pravilima (po čemu su komunisti ideološka braća anarhista) i ubedljivo izlaže svoje tumačenje komplementarnosti „sovjetske“ demokratije i centralnog planiranja. U oba slučaja država se poništava, a njene funkcije se preuzimaju nametanjem arbitrarnog procesa odlučivanja i ukidanjem podele vlasti. Tako se pokazuje da su despotizam i anarhizam ne samo komplementarni, nego i neophodni jedan drugome.

 

globalinequality, 19.02.2017.

Peščanik.net, 14.03.2017.

Alibaba ili kako u prvih 5 minuta zaraditi milijardu dolara na Dan samaca

05

Kineski kolos za e-trgovinu na malo Alibaba je potukao svoj stari rekord na Dan samaca, 11. novembra. Džek Ma i njegova kompanija za internet prodaju su za manje od pet minuta prodali artikala u vrednosti od milijardu dolara, dok je u prvih 16 sati “samačkog kupoholičarstva” prodato robe vredne čak gotovo $14mlrd (13,7 milijardi). Ovo takođe znači i da je za manje od pola dana ostvaren promet veći nego što je bio tokom čitave prošle godine, javljaju američki portal Bloomberg, londonski Fajnenšel tajms i Dejli telegraf, kao i Gadgets NDTV.

Tokom 24 sata ovog istočnjačkog pandana “Crnom petku”, najomiljenijem danu svih kupoholičara Zapada, u Kini je prodato robe u vrednosti od 17.8 milijardi dolara.

08Kinezi obeležavaju “Dan samaca” od 1990-tih godina, kada su kineski studenti, zapravo, ovaj dan izabrali kao pandan – Valentinovu. Ovo je trgovački odgovor na Dan zaljubljenih, kako bi svi oni koji nisu u emotivnoj vezi i koji “soliraju” mogli sebi da priušte da kupuju… ako ne za svog partnera, a ono barem za sebe. Upravo su Džek Ma i njegova e-kompanija Alibaba zdušno podržali ovu inicijativu, prevorivši je 2009. u praznik poklonika (veoma jeftine) kupovine.

Dan samaca je, kada se radi o prodaji, zasenio i Crni petak (koji pada dan nakon novembarskog Dana zahvalnosti), ali i Sajber-ponedeljak (kojim započinje sezona Božićnih kupovina u internet-trgovini), što su dva dana kada se u Sjedinjenim Državama kupuje najintenzivnije.

Danijel Džang, glavni izvršni direktor Alibabe izjavio je da je “Još 2013. godine, Alibaba na dan samaca ostvario promet od 5,14 milijardi dolara (to jest 35 milijardi juana), što je u tom momentu bio najveći profit od bilo koje jednodnevne prodaje u prošlosti”… Sada (2016.), ovakav promet možemo postići za samo 60 minuta.”

Ove godine je u prvih sat vremena oko 83 odsto transakcija obavljeno posredstvom mobilnih uređaja; ovaj podatak ilustruje da potrošači iz Kine, “naoružani” pametnim telefonima, s puno entuzijazma pohode onlajn trgovce, mada na veliku štetu tradicionalnih prodavnica koje gube dah u trci s internetom.

25

E-portal Alibaba potukao sve rekorde, i to uprkos usporavanju rasta prodaje.

Bruto obim robne trgovine popeo se za 32 odsto, na 17,8 milijardi dolara.

24-časovna konzumerska egzaltacija otpočela je pompezno, a usred privrednog usporavanja Kine

Holding grupa Alibaba d.o.o. uspela je da postavi još jedan rekord u Danu samaca, čak i pored toga što je rast prodaje zaostajao prošle godine, u trenutku kada je ekonomsko usporavanje Kine nagnalo najmnogoljudniju naciju na smanjenje potrošačkog apetita.

14Prodaja na ovoj platformi za e-trgovinu popela se 32 odsto, na 120,7 milijardi juana (17,8 milijardi dolara), lako prevazišavši ukupni prošlogodišnji promet od 91,2 milijardi juana. Ipak, ovaj tempo rasta uveliko se smanjio sa prošlogodišnjih 60 odsto, obim koji je ovaj najvažniji trgovački dan u Kini dostigao 2015-te, u trenutku dok kineska ekonomija doživljava najsporiji tempo rasta u proteklih četvrt veka.

Patuljasti i gotovo neprimetni rast prometa kako tokom američkog Sajber ponedeljka tako i u Crnom petku, 24-časovna promocija na Mreži je pažljivo pratila indikatore zdravlja kineske privrede i njenog najvećeg online maloprodajnog lanca. Milijarder Jack Ma je 2009. na Alibabi pokrenuo veliku godišnju rasprodaju u vreme kada se to čini i na Zapadu, a od tada je ovaj dan prerastao u autentični društveni fenomen, kopirajući svoje ne samo zapadne rivale već i najveću kinesku kompaniju za internet trgovinu, JD.com Inc. uključujući tu i na hiljade poznatih brendova širom sveta.

00

Gigant za e-trgovinu je ove godine obeležio Dan samaca  tako što je angažovao glumicu Skarlet Johanson, Dejvida Bekama, košarkašku legendu Kobija Brajanta i pop-rok bend One Republic, sve u gala-ugođaju i raskošno, svojski se potrudivši da pobudi međunarodnu pažnju. Pop zvezda Keti Peri se u poslednjem trenutku povukla iz privatnih razloga.

16Rukovodioci ovog “praznika konzumerizma” su ove godine postavili lestvicu jako visoko, samouvereno predviđajući još jedan poduhvat za rekord, pa čak i slabljenje juana nije zaustavilo entuzijazam i raspoloženje Kineza za kupovinu inostrane robe.

“Potrošački potencijal težak 1,3 milijarde ljudi u Kini je upravo otkriven”, rekao je Džek Ma, govoreći na konferenciji za novinare. “Možemo da jasno uočimo ogroman potencijal kineskog tržišta.”

Kineska ekonomija sve više zavisi od svojih više od milijardu potrošača u momentu dok globalni rast usporava. Prošle godine je na krajnju potrošnju otišlo više od polovine privrednog autputa. Kupci su do sada zanemarivali usporavanje u drugom po veličini svetskoj ekonomiji, sa rastom u maloprodaji od 10,7 odsto u septembru, što je rekord za ovu godinu. Rastuća srednja klasa sada traži bolji kvalitet proizvoda, kao i inovativne načine kupovine.

“Mnogi strani brendovi, onih kojih ima i onih kojih nema na kineskom tržištu, iskoristiće ovaj trgovački događaj kako bi dodatno uvećali profil svojih brendova pred kineskim potrošačima”, rekao je Andrija Čeng, analitičar u firmi eMarketer.12

Dan samaca su 1990. izmislili kineski studenti kao odgovor na Dan zaljubljenih, u skladu s informacijama iz “Narodnog dnevnika”, javnog štampanog glasila kineske Komunističke partije. Jedanaesti novembar, kao brojka po sebi, u vizuelnom smislu, podseća na “gole grane”, što je lokalni izraz za neženje i usedelice. Otkad je taj datum pretvoren u svojevrsni potrošački fenomen koji podrazumeva mesece provedene u brižljivom planiranju, milione ljudi kao osoblja zaduženog za logistiku i tehničko-tehnološku podršku, kao i nacionalni medijski “slapovi” reklama i promotivnih operacija.

U petak 11. novembra najbolje se prodavala roba kompanija Epl, Najki i Adidas, kao i uređaji kineske fabrike potrošačke elektronike Haier, saopštila je kompanija Alibaba na svom zvaničnom blogu. Alibabine akcije kojima se trguje u SAD su u Njujorku u četvrtak pale za 4,6 odsto. To je nastavak pada od srede kada su akcije Alibabe pale za 3,2 odsto kao posledica zabrinutosti zbog uticaja politike Donalda Trampa na ekspanziju kompanije na prekomorskim tržištima.

Oko 14.000 brendova nudilo je u petak svoje proizvode. Alibaba je pokrenuo virtuelni servis kako bi kineskim kupcima obezbedio kupovinu zapadne robe, od Mejsisa u Njujorku do Otaku Mode u Tokiju. Uz sve to, bio je i streaming uživo, pa je čak mobilna igrica Pokemon-Go, bazirana na kretanju ka određenim lokacijama, pokušala da pobudi interesovanje kupaca.

“Ponašanje potrošača se vremenom menja”, rekao je Alibabin izvršni direktor Danijel Džang tokom gala otvaranja. “Kupovina je postala zabava.”

Tokom prvih šest godina, rezultati su bili tabelirani u Alibabom rodnom gradu, Hangžuu, u istočnoj Kini. Ove godine, Ma je premestio svoj komandni centar u južni grad Šenžen na samoj granici sa Hong Kongom, u pokušaju da zadobije što širu međunarodnu pažnju. Ma, koji ima za cilj da do 2025. polovinu prihoda svoje kompanije ostvaruje preko granice tj u inostranstvu, rekao je da želi da uvede Festival kupovine u Sjedinjene Države i Veliku Britaniju.

15

“Možda bismo mogli da na našu desetu, petnaestu ili dvadesetu godišnjicu 11. novembra odemo u SAD, Evropu ili Japan, možda ćemo ovaj naš Praznik kupovine uvesti širom sveta”, rekao je Evans.

Prošle godine, jedna trećina kupaca je kupovala u inostranstvu tokom manifestacije – Nike patike i Levi’s farmerke bili su među najtraženijim artiklima. Očekuje se da će globalna e-trgovina na malo porasti za 24 odsto, a ove godine je na 1,91 biliona dolara u transakcijama, prema firmi eMarketer. Navodi se da će se, samo u Kini, taj broj povećati za 36 odsto, na 899 milijardi dolara.

Alibabin Dan samaca je ipak izazvao i neke kontroverze, oko izveštaja o obavljenoj trgovini, odnosno bruto obimu trgovine. Američka Komisija za hartije od vrednosti je, pregledajući podatke prošlogodišnje promocije, delimično odgovorivši na zabrinutost da je brojka o ukupnoj trgovini mogla uključivati i prodaju koju su napravili trgovci iz “treće ruke” ili da su u tu brojku uključene transakcije za koje, do kraja, nije bilo plaćeno. Alibabin potpredsednik Džozef Cai je rekao da kompanija sarađuje sa regulatorom, dobrovoljno obelodanivši i podelivši činjenice vezane za istragu.

Navodi o napumpanim ciframa su i na lokalu izašle na svetlo dana. U utorak, Državna uprava za industriju i trgovinu rekla je da je pozvala najveće online prodavce na sastanak – uključujući Alibabu, JD, Tencent Holdings Ltd. i Amazon.com Inc., upozoravajući ih na naduvane brojke o prodajama, podmećući lažnu robu ili se koristeći predatorskim taktikama.

“Postoji dosta nejasnoća i rasplinutosti oko te cifre”, rekao je Pol Svini (Paul Sweeney), analitičar na Blumberg televiziji. Ipak, “mnogi investitori pažljivo će nadgledati bruto vrednost robe, koja je više usmerena na golu priču koja treba da usmeri potrošače.”

Bloomberg

Kako postići preduzetnički uspeh (bez prijatelja, novca ili stručnosti)

Saradnik magazina Entrepreneur Skot Hansen je za podkast Success Hackers intervjuisao Lionarda Kima (Leonard Kim), koji je upravljao u partnerskoj kompaniji Influence Tree. Kimov startup je dobar primer kako pristupiti izgradnji svog ličnog brenda, pročuti se kroz startup ekosistem svojim publikacijama, te kako na najbolji način iskoristiti alternativnu klasičnom oglašavanju, i to kroz društvene mreže i viralni marketing.

01

Kim, kao mlad, bukvalno je gladovao. Danas, on se bavi i digitalnim marketingom na Univerzitetu Južne Kalifornije (USC) i oglašavanjem u svrhe poslovanja medicinskim materijalom i uslugama medicinskih preduzeća, Keck medicine, pri USC.

Kim je, u velikoj meri doživeo pad u karijeri. Počeo je da piše sadržaj na sajtu koji se zove Quora, na osnovu preporuke jednog virtuelnog mentora. Njegovo onlajn prisustvo uzburkalo je čitaoce, pridobivši milione njih, kao i novac ovom vebsajtu – daleko  više nego što je mogao i da zamisli.

A Kim je osvojio izuzetno veliku pažnju: Njegovi su tekstovi pokupili preko 10 miliona čitanja, koji su distribuirani i deljeni naširoko, pojavljujući se u glavnim medijskim poslovnim publikacijama kao što Entrepreneur, Inc., Forbes, Fortune, Huffington Post itd, za koje je Kim uradio mnoštvo kolumni, zadobivši preko 100.000 sledbenika na društvenim mrežama.

Kako je to uradio? Iz razgovora kojeg je “Entrepreneur” upriličio sa Lionardom, u tekstu ovog magazina je naglašeno pet najznačajnijih faktora na osnovu kojih je proistekla njegova uspešnost:

03

1. Kreirajte ‘društveno priznanje’ 

Kim je 2013. godine želeo da napusti svoj posao koji je zašao u ćorsokak radeći kao uposlenik u jednoj kompaniji koja je u Fortune 100. Nije stigao da sazda pristojan CV rezime jer je svaki startup s kojim je radio bankrotirao, a s njim i njegova reputacija. Na stotine biografija koje je poslao, niko se nije odazvao.

Rešen da ne bude zauvek zaglavljen u mestu, krenuo je da izgrađuje “društveno priznanje”. Pokupio je sve pismene preporuke i akreditive koje je dotad sticao, izborivši se da njegov saržaj bude prisutan i prepoznat u vodećim medijima i publikacijama, takođe razvijajući svoje kanale u društvenim medijima, na kojima trenutno ima preko 100.000 sledbenika. Kada je sve to uradio, svet je postao njegovo “igralište”. Budite, dakle, kao Kim: Pitajte i tražite od svojih aktuelnih i bivših klijenata da li su voljni da vam daju pismene preporuke. Verovali ili ne, ovo je daleko lakše nego što mislite.

2. Budite autentični

Ljudi su pametni (ili, u najmanju ruku, nisu baš toliko glupi kako vam se to možda ponekad čini). Shodno tome, budite svesni da mogu da vas prozru. Radeći sa svojim klijentima, najvažnija stvar kojom sam ih poučavao tokom treninga je da njihova sposobnost treba da bude stoprocentno autentična u svemu što rade. Čitaoci su umorni od “ćurlikanja”, i hvalisavosti kojom neki jedino žele da pokažu šta poseduju.

Umesto toga, vaš sadržaj treba da bude koncipiran za lako povezivanje s potencijalnom publikom. Ukoliko zaista želite da postignete uspeh, vaš glas treba da bude što “siroviji” tj spontaniji i neposredniji, a samim tim će vam biti lakše da se povezujete sa vašim čitaocima.

04

3. Koristite platformu za content marketing i sindikaciju na internetu

Vaš sadržaj zaslužuje da bude pročitan. Kada je “parkiran” na samo jednom mestu, kao što su, recimo, vaša kompanija ili lični blog, samo će ograničen broj ljudi moći da ih vidi i pročita. Kim preporučuje korišćenje platformi za deljenje sadržaja, i to one koje su prethodno stekle svoju publiku, kao što je Quora, sajt Alexa Top 150, i Medium, platforma za obavljivanje isključivo probranih i zanimljivih (pre svega ličnih!) sadržaja.

Ovakve platforme za sindikaciju tekstualnog sadržaja na internetu imaju jake veze sa medijima, tako da postoje dobre i realne šanse da vaši sadržaji budu objavljeni u vodećim časopisima, listovima i magazinima – kako onim štampanim tako i onim na Svetskoj računarskoj mreži.

4. Obezbedite potražnju za vašim sadržajem

Proverite da li potencijalni čitaoci žele ono što imate da ponudite. Kim skoro da je izgradio platformu za e-trgovinu kao što su Volusion i Shopify. Tu je iskrsao ključni problem s tom strategijom, a uz to i mnogi nepredviđeni troškovi. Njegovo ciljno tržište i sledbenici nisu osećali potrebu za ovakvom vrstom platforme.

Umesto toga, oni su nastavili da od njega traže da im bude mentor. Stara izreka, “Trud se na kraju isplati” ne odnosi se na biznis. Ovde je jednostavna formula prilikom odlučivanja koji posao treba započeti da bi se isplatio a zatim i utemeljio kao stabilan: Pronađite za njim potrebu na tržištu, shvatite u čemu je rešenje, postanite ključ za rešenje tog problema, i, onda – stvorite uspešan  biznis.

5. ‘Defragmentujte’ vašu aktivnost – napravite je probojnom i praktičnom, bez rasipanja na beznačajnosti

Jednom kada budete uspešno prepoznali onu vrstu željenog biznisa za koji postoji potražnja, krenite u njega i “defragmentujte” ga – isecite mu sve viškove i nepotrebne repove, ćorsokake i jalova teoretisanja (tzv. “loose ends”). Kim je to učinio s obrazovanjem. On je uočio da postoji velika prisutnost kurseva na kojima bi polaznici od kursa napravili terevenku, ali ne preduzimajući bilo kakve konkretne korake jer bi se sve po pravilu završavalo “paralizom usled analize” – puno priče ni oko čega. Kim je uočio druge kurseve koji polaznike nisu uspeli da učine odgovornim, ne trudeći se da ih preusmere na praktične zadatke koje treba obaviti.

Kim je uočio da ima dosta onih koji su naučili obilje informacija na drugim kursevima, ali nisu bili spremni na akciju. Zašto? Jer, u fragmentiranoj tj usitnjenoj formi sadržaja, ljudi imaju tendnciju da se zaglave. Kim je počeo da rešava sve ove probleme tako  što je kreirao kurs “Drvo uticaja” (Influence tree), u kojem se sve vrti oko iniciranja polaznika na preduzimanje akcije. Kimov koncept su “domaći zadaci” koji su obavezni za polaznike, a koje treba raditi svake nedelje. Ovakav pristup će direktno rezultati kreiranjem sopstvenog, ličnog – uspešnog –  brenda.

02Kimovo viralno marketinško, odnosno “content” hakovanje je proces brzog eksperimentisanja preko kanala marketinga i razvoja proizvoda za identifikaciju najefikasnijeg načina za rast poslovanja. Ovakvi hakeri poslovnog rasta su korisni trgovcima, inženjerima i menadžerima proizvoda koji se posebno fokusiraju na izgradnju i korišćenje baze korisnika nekog posla. [1] Hakeri rasta često se fokusiraju na low-cost tj niskobudžetne alternative tradicionalnom marketingu; oni, recimo, koriste društvene medije, viralni marketing ili ciljano oglašavanje [2], umesto kupovine oglašavanja putem tradicionalnih medija, kao što su radio, novine i televizija. [3]

Rast marketinškog hakovanja ne vebu je posebno izražena kod novoosnovanih firmi tj startup reduzeća, kada je cilj brz rast u prvoj fazi lansiranja biznisa. [4] Intenziviranjem content-hakovanja možete se fokusirati na smanjenje troškova po konverziji kupaca, mada je fokus na dugoročnoj održivosti, kao što je 2015.  istakao Mejson Pelt: “Cilj svakog marketinga treba da bude dugoročno održiv rast a ne samo kratkoročna dobit rasta. “Hakerisanje je zapravo optimizacija. Zamislite vaš posao kao kofu, a da su vaši kontakti voda – vi nipošto ne želite da sipate vodu u nešto što je bušno i curi… to je bacanje para; a pravi content-haker treba da kao vrhunski prioritet poslovnog rasta ima unapređenje znanja o tome kako zadržati kupca. Kako da kofa ne bude bušna,”

Poslušajte Lionarda Kima u podkastu, u njegovoj uzbudljivoj polusatnoj priči o gladi, nemaštini usponu i uspehu.

 

Entrepreneur

 

Skoro sve što poželiš

Prikaz knjige: The boy who could change the world: The writings of Aaron Swartz / Dečak koji je mogao da promeni svet: Tekstovi Aarona Swartza, Verso 2016.

01

U januaru 2011. Aaron Swartz je uhapšen zato što je daunlodovao 4,8 miliona akademskih članaka iz digitalnog arhiva JSTOR (skraćenica od Journal Storage) koristeći laptop sakriven u ormariću za metle na kampusu MIT-a. Tada je imao 24 godine i već bio ugledan i uticajan programer. Kao tinejdžer doprineo je razvoju RSS-a, formata za distribuciju sadržaja preko interneta i doveo do nagle popularnosti blogova, i alata Markdown za konvertovanje tekstova u HTML. Napisao je kod za licencu međunarodne neprofitne organizacije Creative Commons, koja omogućuje slobodniju distribuciju sadržaja na internetu. Bio je i uspešan preduzetnik. Mogao je da napravi karijeru u tehnološkoj industriji i zaradi milione, ali je umesto toga postao politički aktivista i zapao u nevolje. Zbog JSTOR epizode suočio se sa 4 optužnice za prevaru, sa maksimalnom kaznom zatvora od 35 godina; dve godine posle hapšenja obesio se u svom stanu u Bruklinu.

Swartz je tužen da je iskoristio mrežu MIT-a da „ukrade“ radove iz JSTOR-a, ali Dečak koji je mogao da promeni svet, zbornik eseja i blogova koje je napisao između svoje 14. i 25. godine, pokazuje da su Swartzu te optužbe bile smešne. „Daunlodovanje nije krađa“, napisao je u svojoj 17. godini. „Ako ukradem CD iz prodavnice, niko drugi neće moći da ga kupi. Ali ako daunlodujem pesmu, ništa se ne gubi i može da je dobije i neko drugi“. Jasno je šta on kaže, ali ako daunlodujem knjigu ili film, zar nisam opljačkao samog umetnika? Za Swartza je i to budalaština. Loše kritike, zemljotresi, ljubavna veza: sve to smanjuje potencijalnu prodaju ili tako što nas odvlači od rada ili tako što troši naše vreme i sredstva. Ako hoćemo da zabranimo daunlodovanje zato što smanjuje potencijalnu prodaju, onda iz istog razloga možemo tražiti i zabranu seksa. Mnogima ovakvo rezonovanje izgleda nategnuto. Swartzova argumentacija o korišćenju biblioteka je uverljivija.

Swartz se slaže da će kreativni rad biti podstaknut ako se ljudima omogući da od njega profitiraju. Ali on smatra da se to ne odnosi na akademske tekstove. Časopisi ne plaćaju prava; univerzitetski nastavnici dobijaju platu i grantove. Kada ne platite za daunlodovane članke, ne oštećujete ljude koji su ih napisali, već izdavače kao što su Elsevier i Sage, i arhive kao što je JSTOR, koji ne proizvode ništa od tog sadržaja i ne plaćaju ni istraživanja ni recenzije. A pošto se akademska istraživanja često finansiraju javnim novcem, zar nije previše tražiti od ljudi da još jednom plate za privilegiju da pročitaju rezultate? Naravno, digitalizovanje akademskog časopisa, njegovo postavljanje na mrežu i održavanje nije besplatno. Čak i stari tekstovi za koje su istekla prava moraju biti skenirani i postavljeni na mrežu, mora se uraditi korektura i obezbediti pretraživost. Štampani časopisi se moraju odštampati i distribuirati. Možda recenzenti i urednici časopisa nisu plaćeni, ali dizajneri, prelamači i korektori jesu. Elsevier, najveći izdavač časopisa na svetu, zapošljava 16.000 urednika. Ali koliko god čovek bio dobronameran, brojevi govore za sebe: Elsevier je prijavio profite od 760 miliona funti na prihod koji je nešto veći od dve milijarde funti – sumnjivo sočna margina od 37% u svetu koji, navodno, cedi izdavače (poređenja radi, Apple, poznat po velikim profitnim stopama, prošle godine je objavio najveće profite u korporativnoj istoriji sa stopom od 23 odsto).

Swartzu se to nije dopalo, ali još više ga je uznemirilo to što takve cene onemogućuju ljudima bez mnogo novca da pristupe akademskom istraživanju. Ako niste pretplaćeni, možda ćete morati da platite više od 30 dolara po tekstu. JSTOR nije neprofitna organizacija i zaslužuje pohvale zato što je proširio pristup istraživanju – na primer, 2006. godine je afričkim institucijama omogućio da besplatno pristupe njegovim sadržajima – ali i dalje od većine institucija zahteva pretplatu. Godine 2012. univerzitetska biblioteka na Harvardu je saopštila da više ne može da plaća pretplate za akademske časopise i preporučila univerzitetskim radnicima da objavljuju radove u časopisima koji ne naplaćuju pristup i da se povuku iz publikacija koje traže pretplatu. „Ako Harvard ne može da kupi sve časopise koji su potrebni njegovim istraživačima, čemu da se nadaju ostali?“, to pitanje je Guardianu postavio David Prosser, direktor naučno-istraživačkih biblioteka Velike Britanije.

Kada je Swartz imao 21 godinu, napisao je, s još dvoje neidentifikovanih autora, „Gerilski manifest besplatnog pristupa“, tekst uvršćen u knjigu Dečak koji je mogao da promeni svet. „Skandalozno je i neprihvatljivo“, napisali su Swartz i njegovi prijatelji, što naučnici moraju da plate da bi pročitali radove svojih kolega, i ružno je što studenti elitnih univerziteta imaju pristup znanju dok studenti iz zemalja u razvoju nemaju ništa. „Treba da uzimamo informacije“, napisali su, „gde god da su pohranjene, da ih kopiramo i delimo celom svetu. Treba da uzimamo tekstove za koje su istekla autorska prava i da ih stavljamo u arhive. Treba da kupujemo tajne baze podataka i da ih postavljamo na mrežu. Treba da skidamo naučne časopise i da ih postavljamo na mreže za distribuciju fajlova.“

03

Tužioci su iskoristili ovaj manifest da Swartza predstave kao izdajnika, borca za preveliku slobodu informacija koji je planirao da izruči svetu ceo arhiv JSTOR-a. Mnoge Swartzove pristalice to pobijaju: možda je nameravao da iskoristi podatke za sopstvena istraživanja – jednom je daunloudovao 400.000 tekstova iz baze podataka Vestloua da bi pronašao postoji li veza između finansijera pravnih istraživanja i rezultata istraživanja (čik pogodite šta je utvrdio). JSTOR je odlučio da uzme u obzir Swartzove pobude. „Ima mnogo zakonitih razloga i argumenata u prilog daunlodovanju velikih paketa podataka za sopstveno istraživanje“, stajalo je u njihovoj izjavi. Kad je Swartz vratio dokumente i pristao da plati JSTOR-u sudske troškove, arhiv je povukao tužbu i stavio do znanja tužilaštvu da bi više voleo da se proces obustavi. Ali ni tužilaštvo ni MIT nisu bili spremni da poveruju u Swartzove dobre namere. Posle prve optužnice, užasnut i zgađen što se suočava s tako teškim optužbama zbog nečega što su njegove pristalice nazvale „pozajmljivanjem prevelikog broja knjiga iz biblioteke“ i daunlodovanjem „gomile stvari poput botaničkog časopisa iz 1942. godine“, Swartz je postavio nove tvitove o procesu. Glavni tužilac Stephen Heymann je to opisao kao „obesnu internet kampanju“ koja je pomerila slučaj „na institucionalni nivo“. U novembru 2011. dodato je još 9 optužbi za prevaru.

Usledilo je nekoliko rundi žalbi i pregovora: za priznanje krivice Swartzu je ponuđeno smanjenje zatvorske kazne na 3-13 meseci. Ali on nije hteo da prihvati nijednu nagodbu koja je povlačila odlazak u zatvor i optužbu za prevaru. Heymann je „ostao bez reči“. Smatrao je „uznemirujućim“ to što Swartz „sistematski viktimizuje MIT povlačeći ga po saslušanjima i suđenjima“. Devetog januara 2013. Swartzovi advokati su dobili poslednji predlog: ako Swartz prizna krivicu po svim optužbama, dobiće zatvorsku kaznu od 6 meseci, ali ako ode na sud i promeni izjavu, država će tražiti 7 godina. Dva dana posle toga, suočen sa optužbama koje je njegova porodica opisala kao „izvanredno surove“, Swartz se obesio.

***

Swartz se rodio 1986. u Hajlend Parku, otmenom pregrađu Čikaga. Napustio je školu – „mučno i nekorisno teško iskušenje“ – sa 14 godina i otad pratio sopstvena interesovanja. Rana zrelost je bila ključni element njegove slike o sebi. Sa 12 godina napravio je Info Network, onlajn enciklopediju koja se pojavila dve godine pre Vikipedije, a ubrzo potom je postao deo RSS radne grupe, gde mesecima nisu znali da imaju posla s tinejdžerom. Činjenica da nije imao strah od autoriteta mu je otvorila mnoga vrata. U 15. godini je poslao elektronsku poruku profesoru prava na Stenfordu Lawrenceu Lessigu sa spiskom predloga za pisanje zakona za Creative Commons. „Dobra ideja“, odgovorio je Lessig. „Zašto vi to ne biste uradili za nas?“ Swartz je želeo da se priključi kulturnom pokretu koji se zalagao za slobodni internet, a ovo je bila karta za ulazak: „Creative Commons… me je slao na razne konferencije i zabave… Ljudi su počeli da me prepoznaju.“

Iako je napustio školu, primljen je na Stenford, gde je studirao računarstvo i sociologiju. Odmah je osetio odbojnost: “Cela ta stvar je džinovska privatna zajednica nalik na Disney World. Oni imaju upravu, policiju, restorane, knjižare, tržne centre, prevoz, zabavu itd. Još gore, prate te dok sve to koristiš. Svako dobija identifikacionu kartu i mora da je provuče da bi jeo, koristio biblioteku i kompjuterski terminal, proveravao poštu. Štaviše, ona na sebi ima RFID odašiljač, pa mogu da nas prate dok šetamo… Kao da sam ušao u košmarni libertarijanski svet, u kome je jedna kompanija kupila sve i sada svima govori šta da rade.”

To razmišljanje je dobrim delom odražavalo neprijateljstvo prema korporativnom, ali njegov doživljaj Stenforda je svakakao povezan i sa njegovom nesposobnošću da komunicira sa vršnjacima. „Tinejdžerska kultura mi je potpuno strana“, napisao je na svom blogu. „Ipak, iz želje da vam pomognem, odlučio sam da još istražujem posećujući skupove poznate kao ‘žurke’“. Umesto da stiče prijatelje, „prikupljao je podatke“ prateći i prisluškujući studente. Kada su ga proglasili za kvariigru, rekao je da ne nipodaštava vršnjake, ali je dodao u grandioznom maniru: „Zabrinut sam zbog načina na koji nas koriste; nastaviću da se borim protiv toga i po cenu da budem nesrećan i usamljen. Od nekih stvari čovek ne može da odustane jer bi to značilo odricanje od samoga sebe.“

Posle godinu dana Swartz je napustio i Stenford. Pridružio se prvoj grupi u Y Combinatoru, start-up inkubatoru koji obezbeđuje novac i savete u zamenu za udeo u kompaniji. Njegov projekat Infogami, alat za pravljenje veb stranica, nije zaživeo i uskoro je zamenjen Redditom, onlajn oglasnom tablom na koju korisnici mogu da postavljaju sadržaje popot linkova za veb stranice i da ih glasanjem uklanjaju. Napredak je bio spor. „Nismo imali pojma šta radimo“, napisao je Swartz. „Nismo imali iskustva u biznisu. Jedva da smo imali iskustva u razvoju proizvodnog softvera. I nismo imali pojma da li to što radimo funkcioniše i zašto“. Ali s malo sreće i mnogo pokušaja i pogreški, publika sajta je počela da raste i na kraju je dostigla više od milion posetilaca mesečno. Ubrzo je postalo jasno da Reddit može da usmerava ogromni promet prema drugim sajtovima i 2006. ga je kupio Konde Nest. Swartz je proverio svoj račun u banci: „Brojevi su bili veliki; novac je bio tu. Počeo sam da se smeškam.“

U skladu sa ugovorom, Swartz i njegove kolege su odleteli u San Francisko da rade na Redditu u kancelarijama magazina Wired, ali on se opet našao u okruženju koje nije mogao da podnese. „Otkad sam se preselio u San Francisko doslovno ništa nisam uradio“, napisao je na svom blogu. Stalno su ga prekidali ljudi koji su želeli da sa njima igra video igrice ili da rešava njihove tehničke probleme. Od kompanije je dobio laptop sa instaliranim praćenjem. To je prelilo čašu. Počeo je da kasni na posao i zakazuje sastanke van kancelarije. Za božić je uzeo duže odsustvo da bi posetio devojku u Berlinu. Patio je od napada ulcerativnog kolitisa i na svoj blog je postavio priču o Aaronu (ime je kasnije promenio u Alex), mladiću koji je izvršio samoubistvo zbog nepodnošljivog bola u stomaku. Za vreme jednog njegovog odsustva, kolega u Redditu se tako zabrinuo da je pozvao policiju, koja je našla Swartza u kafiću na Harvard skveru, gde je pisao svoj blog. Kad se vratio u San Francisko, zatražili su od njega da se povuče.

Swartzu to nije suviše teško palo. Kad je počeo da radi u Y Combinatoru, svidela mu se ideja da zarađuje novac, ali sad je bio bogat i to mu više nije bilo posebno važno. Na posao programera gledao je „s priličnim užasavanjem“. Želeo je da se usredsredi na pisanje i politički aktivizam, a gubitak posla mu je to omogućio. Ali i dalje je imao um programera: politika mu je izgledala kao problem koji možeš da rešiš ako imaš prave informacije. Bio je opsednut efikasnošću, pitanjem kako postići najveću promenu – učiniti najviše dobra – sa datom količinom truda. Jedna od ironija njegovog života je bila to što je su tada autorska prava otišla na dno liste njegovih prioriteta. „Briga me za zakon o autorskom pravu“, rekao je svom prijatelju Peteru Eckersleyu 2010. godine. „Zdravstvo, finansijska reforma – to su pitanja na kojima radim, a ne nešto opskurno kao zakon o autorskim pravima“. Uopšte, promenio je mišljenje o slobodi informacija: počeo je da primećuje da transparentnost vlasti i korporacija, za koju se borio, često funkcioniše kao smokvin list za onu vrstu ponašanja koju je, po njegovom mišljenju, trebalo sprečiti.

Uzmimo finansiranje kampanje. Početkom 70-ih, piše Swartz, „ljude je uznemiravalo to što političari dobijaju milione dolara od velikih korporacija. Ali s druge strane, činilo se da korporacije vole da plaćaju političare. Zato je kongres, umesto da to zabrani, prosto zahtevao da političari podnesu izveštaj o svakome ko im daje novac i da taj izveštaj bude dostupan javnosti“. Ideja je bila, kao što je Nixon rekao 1972, sledeća: „Kad se američkoj javnosti omogući potpuni pristup činjenicama o finansiranju politike, taj zakon će nas čuvati od zloupotreba predizbornih kampanja“. Swartz nije bio ubeđen. Naravno, oduvek smo znali da su političari skloni korupciji. Kongres je samo zamaglio problem i ugasio želju ljudi za političkom akcijom. Trošimo suviše vremena, smatrao je Swartz, na dobijanje odgovora, a nedovoljno za akciju.

07

Deo rešenja je bio korišćenje interneta ne samo za pružanje podataka već i za organizovanje. Godine 2010. Swartz je osnovao grupu Tražimo napredak, što je dovelo do jedne od njegovih najuspelijih kampanja: borbe protiv zakona o onlajn pirateriji koji omogućuje uklanjanje sadržaja sa interneta na zahtev vlasnika intelektualnih prava. Zahvaljujući ovom onlajn protestu ovaj zakon nije izglasan 2012. Po Swartzovom mišljenju, ovo je pokazalo da je onlajn organizovanje moćno oruđe protiv političkih i korporativnih zloupotreba i nedela. Ali je istovremeno počeo da uviđa širi problem: bez obzira na to koliko su ljudi organizovani i na stepen transparentnosti, građani nemaju zakonodavnu moć, kao ni moć da nametnu sprovođenje već donetih zakona.

Godine 2009. Swartz je volontirao u kancelariji poslanika Alana Graysona da bi naučio kako zakoni dolaze do kongresa (knjiga Dečak koji je mogao da promeni svet sadrži koristan esej o tome). Sve više ga je zaokupljao uticaj novca na američku politiku, pa je inspirisao Lessiga da započne svoj Majski pak („superpak za ukidanje svih superpakova“), koji daje novac samo onim političarima koji se zalažu za reformu finansiranja kampanje. Počeo je da se distancira od sklonosti levice da nipodaštava izbore, kao da je „dovoljno izgraditi jak društveni pokret kako bi se političari naterali da rade ono što želiš“. Swartz je mislio da je važno ko je izabran, a ne samo koliko se predsednik može pritisnuti ili kojim se snagama pokorava. Citirao je napomenu Berniea Sandersa u Velikom haosu Matta Taibibija:

“Stalno se vraćao na priču o prvom sastanku Komisije za zdravstvo, obrazovanje, radnička prava i penzije. Tu je iskrsnula tema programa Hard start / Težak početak. Ted Kennedy, koji je bio na čelu Komisije, predložio je skromno povećanje. Sanders je želeo više – pa je posle sastanka otišao da porazgovara sa Kennedyjem: „Na kraju smo dobili povećanje od 6 umesto od 4 odsto“, rekao je. „Tokom 3 godine to je 500 miliona dolara više.“

Za Swartza je to bio simbol razlike između autsajdera i insajdera: teško je iz daleka zamisliti kako se organizovanjem uspešno postiže merljivo bolji rezultat. Neki njegovi prijatelji mislili su da bi on mogao otići predaleko u tom pravcu. „Ponekad smo se stvarno ljutili jedan na drugog“, napisao je Matt Stoller, prijatelj i politički strateg. „Smatrao sam da je suviše blagonaklon prema normama establišmenta, a on je smatrao da ja ne mogu da se pomirim sa time da tehnokrati mogu reći korisne stvari“. Swartz je imao sve manje primedbi na establišment, a sve više vere da bi stvari krenule nabolje kada bi u establišmentu bilo više Berniea. Ima naznaka da je i sam hteo da se kandiduje za javnu funkciju; možda ga je zato toliko pogodila optužnica sa kojom se suočio. U jednom članku za Atlantic njegova bivša devojka Quinn Norton ispričala je priču o putovanju u Vašington posle Swartzovog hapšenja. Gledajući travnjak pred Belom kućom, Swartz je rekao: „Ovde ne puštaju prevarante.“

08

Swartzova smrt je postala politički događaj. Njegova porodica je umanjila značaj njegove depresije i izdala saopštenje da je njegova smrt „rezultat kriminalnog pravosuđa udruženog sa zastrašivanjem i preteranim merama tužilaštva“. U sledećim mesecima Anonymous je izveo niz osvetničkih hakerskih napada na sajtove MIT-a i američku Komisiju za kaznenu politiku. Zakon poznat pod imenom Aaronov zakon dospeo je pred Kongres da popravi Zakon o kompjuterskoj prevari i zloupotrebi, koji je Swartz osudio. Ali Aaronov zakon je zaustavljen, dve godine kasnije ponovo uveden u proceduru, a sada trune bez naznaka da će se o njemu ikada glasati.

Dakle, u nekim važnim aspektima ništa se nije promenilo. Ali u oblasti slobode informisanja Swartzov rad je imao znatan uticaj. Posle hapšenja 2011. godine počeo je da gradi DeadDrop (danas SecureDrop), besplatni softver koji omogućava anonimno dostavljanje dokumenata medijskim organizacijama. Danas taj softver koriste New Yorker, Guardian, Washington Post i Intercept. Dva dana pre Swartzove smrti JSTOR je ponudio besplatan pristup (78 članaka godišnje) za 1.200 od svojih oko 2.400 časopisa. Godine 2013. Obamina administracija je zatražila od svih federalnih agencija da ulože više od 100 miliona dolara u razvijanje plana za obebeđivanje besplatnog onlajn pristupa rezultatima naučnih istraživanja u godini objavljivanja. Zasad izdavačka delatnost odoleva plimi lobirajući da se Zakonom o istraživačkim radovima zabrani obavezan besplatni pristup federalno finansiranim istraživanjima. Više od 10.000 univerzitetskih radnika bojkotovalo je Elsevier i on je 2012. obustavio svoju podršku tom zakonu.

Besplatan pristup nije čarobni štapić. I dalje treba pokriti troškove objavljivanja, pa najpoznatiji besplatni časopisi prebacuju teret s čitaoca na autora uvođenjem „troškova za obradu članka“. Akademski radnici su prijavljivali da ih predatorski besplatni časopisi bombarduju ponudama. Da bi povećali prihod, neki od tih časopisa prihvataju veliki broj rukopisa i na taj način smanjuju kriterijume recenzija. Ali gerilska borba se nastavlja. Swartzov ponos je možda bio povređen kada je, dok se on borio sa optužbama, neko drugi izneo elegantnije rešenje za besplatan pristup akademskim radovima. Petog septembra 2011. Alexandra Elbakyan je pokrenula Sci-Hub, vebsajt koji omogućuje pristup akademskim časopisima. Samo se priključiš na URL članka i zaobiđeš platni zid izdavača koristeći pristupne podatke akademskih radnika u dobro finansiranim institucijama. Pošto su tu kombinovani podaci više univerziteta, pristup je možda bolji od onog koji ima bilo koja institucija na svetu. Prošle godine Elsevier je tužio Sci-Hub za štetu od 75 do 150.000 dolara po „ukradenom“ članku; Sci-Hub tvrdi da je daunlodovao više od 50 miliona članaka, što znači da potraživanja Elseviera mogu dostići milijarde. Koliko god njegova tužba bila potkrepljena, Elsevier nema mnogo izgleda da išta dobije, delom i zato što Alexandra Elbakyan živi u Rusiji i što je odbila da otputuje u SAD da se brani. Njujorški oblasni sud je na kraju izdao nalog protiv tog sajta i pristup prvobitnom veb domenu je bio zatvoren, ali za nekoliko dana opet se pojavio onlajn – s novom živopisnom naslovnom stranom i međunarodnom medijskom pokrivenošću. Izgleda da sa skromnim tehničkim znanjem skoro svako na internetu može da se dočepa skoro svega što ga zanima.

Ben Jackson, London Review of Books, 06.10.2016.

Peščanik.net, 18.10.2016.

 

Prestanak dominacije SAD nad internetom

Desio se istorijski pomak: U subotu prvog oktobra 2016. i zvanično prestaje američka dominacija u kontroli globalnog sistema dodele internetadresa, piše londonski The Economist

Jedan svet. Jedan internet.

01

Ovo je slogan Internet korporacije za dodelu imena i brojeva, ICANN. Vlada Sjedinjenih Država priprema se da preseče poslednju nit kojom još kontroliše svetsku računarsku mrežu, odričući se u korist ove organizacije, većim delom simbolične ali ipak važne uloge u upravljanju globalnim sistemom internet-adresa.

Ukoliko se ne dogodi da u poslednji tren iskrsne neka komplikacija, ova tranzicija biće sprovedena u subotu u pet sati ujutro po srednjeevropskom vremenu. Ova tranzicija rezultat je isteka ugovora koji je dosad postojao između američke vlade i Internet korporacije za dodelu imena i brojeva (ICANN), a koja upravlja takozvanom osnovnom ili “korenskom zonom” Interneta. DNS, na taj način, prelazi iz ruku američke vlade u nedležnost ICANN-a.

Po isteku ugovora s ministarstvom trgovine SAD, organizacija ICANN prerašće u neprofitnu i samostalnu međunarodnu organizaciju koja će upravljati Internet-agencijom za dodelu imena, naziva i brojeva, sistemom za internet-domene kao što je ‘.com-a’.

Zvaničnici ICANN-a i SAD posebno ističu kako je ova promena sastavni deo starog koncepta i plana o tzv ‘privatizaciji’ ovih funkcija, dok neki kritičari tvrde da je pre svega posredi ‘poklon’, koji bi mogao da ugrozi integritet svetske računarske mreže.

Potpredsednik ICANN-a Kris Mondini (Christopher Mondini) naglasio je da promena ne bi trebalo da utiče na uobičajenu, svakodnevnu upotrebu Interneta, i da će nastojati da globalnu cyber-zajednicu uveri da sistem neće biti podložan uticaju ili regulativi ijedne pojedinačne države sveta. “Posredi je novi model upravljanja Internetom”, izjavio je Mondini.

04

Upravljanje sistemom zasnivaće se po modelu višečlane strukture, u kojoj bi nevladine grupe, inženjeri, vladina tela i kompanije bile u stanju da onemogućavaju prevlast bilo kojih i bilo čijih pojedinačnih interesa.

Ukoliko neka od grupacija koje se nalaze u sastavu ICANN-a oceni da se ova organizacija udaljava od svog smisla i primarnih zadataka, kako kaže, “ona će imati moći da pokrene mere za autokorekciju”.

Neki od predstavnika američkog Kongresa pokušali su da zaustave ovu tranziciju, nudeći argument da će ova promena “omogućiti da autoritarni režimi zadobiju još veću kontrolu nad Internetom”. U tom duhu je i američki senator Ted Kruz (Ted Cruz) zatražio blokadu ovog, kako je rekao, “radikalnog plana” o ustupanju kontrole nad globalnom kompjuterskom mrežom.

ICANN, kako je ovog meseca upozorio američki senator, “ne predstavlja demokratsko telo” već je “posredi korporacija s vizantijskom strukturom upravljanja kako bi se zamutile linije odgovornosti. Njom sada upravljaju globalne birokrate koje navodno odgovaraju nekim multinacionalnim kompanijama i vladama, kao i tehnokratama uključujući tu i neke od najrepresivnijih režima na svetu, kao što su to Kina, Iran i Rusija“, ljutito je izjavio Kruz.

Pristalice plana tranzicije na ove optužbe uzvraćaju argumentom da ovakvi prigovori ne uzimaju u obzir napredovanje i funkcionisanje Interneta u godinama koje su za nama.

05

“Ova tranzicija građena je skoro punih 20 godina i počiva na dvopartijskom konsenzusu (demokrata i republikanaca), dakle zasniva se na jednoglasju po ovom pitanju koje je bilo prisutno tokom mandata više američkih kabineta”, poručila je Ketrin Braun (Kathryn Brown), predsednica Internet-društva koje su osnovali neki od utemeljivača Interneta.

“Ova tranzicija dodatno će osnažiti Internet kao siguran, stabilan i robustan alat koji će milijardama ljudi širom sveta omogućiti veći uticaj na svoje živote, na društva čiji su deo kao i na čitav svet”, rekla je Braunova.

Tranzicija bi trebalo da se nastavi uprkos tome što nije savršena, mišljenje je i Danijela Kastra (Daniel Castro), potpredsednika Fondacije za IT i inovacije. “Uplitanje američke vlade bi u u ovom momentu potkopalo međunarodni konsenzus, ali i smanjilo poverenje u model višečlane strukture, i to u trenutku kada su te funkcije najpotrebnije”, upozorio je Kastro u belešci na svom blogu.

Tranzicija sistema dodele internet domena bi trebalo da “označava ključni ‘konstitutivni trenutak’ za sistem upravljanja Internetom”, dodao je on, “a Sjedinjene Države trebalo bi da se pobrinu da budu na pravoj strani u tom istorijskom trenutku”.

The Economist

Digitalni nomadi: kako je kod kuće, nakon godina lutanja? 

Kada se Ana Vikam (Anna Wickham, 28), vratila kući nakon 14 meseci provedenih na poslu “digitalnog nomada” na Filipinima i u Vijetnamu, očekivala je da će se lako vratiti svom starom životu.

Ali, šest meseci kasnije, ova devojka iz Oklahoma Sitija još uvek pokušava da se prilagodi nekad njoj tako svojstvenom američkom stilu življenja.

“Potrebno je vreme korene iskopate iz rodnog tla, ali ponovno usađivanje sebe u društveni ekosistem koji sam nekada napustila je još teže – i dalje pokušavam da to savladam”, rekla je Vikamova, koji vodi odeljenje digitalnog marketinga pri kompaniji Charm House, i koja danas živi u svom rodnom gradu u SAD.

Nakon boravka u Vijetnamu, Ana Vikam ima velike teškoće da se prilagodi životu na povratku kući u SAD. (Kredit: Euvie Ivanova)

Nakon godina provedenih na putu, najnovija generacija digitalnih nomada – ljudi koji rade i istovremeno putuju zahvaljujući sve brojnijim mogućnostima obavljanja posla na daljinu i preko interneta – vraćaju se kući s porukom: Nije uvek baš divno i lepo godinama raditi i putovati, a onda imati problema ponovo se integrisati u jednu zajednicu – obično onu iz koje ste krenuli na put.

“Kada je dobro, onda može biti neverovatno lepo, ali – onda kada je teško – onda može biti veoma, veoma naporno” rekao je Šon Truman (Sean Truman), direktor Truman Grupe iz Minesote, klinike čije su terapijske prakse specijalizovane za mentalno zdravlje iseljenika.

Početno uzbuđenje jer niste vezani za jedno mesto može vrlo brzo splasnuti.

U poslednjih nekoliko godina, nomadski način života je postao još popularniji. Skoro polovina svih digitalnih nomada koji su 2014 učestvovali u istraživanju globalne frilenserske mreže Upwork reklo je da je ovakav način života prihvatilo tokom poslednjih godinu dana. Sa procvatom omiljenih radnih destinacija za digitalne nomade, kao najinteresantnije zemlje u prvi plan izbijaju one koje već imaju vrhunsku turističku reputaciju, kao što su Tajland i Indonezija. Samim tim, nomadi, čiji poslovi ne zavise od lokacije, mogu sklapati prijateljstva na nekim za iseljenike inače “nezgodnim” lokacijama.

Pa ipak, “stižete u neku zemlju potpuno sami, onda u njoj stičete prijateljstva, a potom je napuštate kao da nikada niste živeli u njoj, bez obzira koga ste, koliko i kako dobro upoznali”, kaže Ana Vikam. A to je jedna stvar koju gotovo svi nomadi-povratnici pominju: ta “raskorenjenost” dok su radili u inostranstvu nagnala ih je da se vrate kući i tamo pokušaju da ponovo puste korene.

Jedna tipična putanja, jedna tipična priča

Na putu, početno uzbuđenje jer niste vezani za jedno mesto može brzo splasnuti. Kada nomadi krenu na put, samo njih nekolicina shvata da će im jednog dana verovatno zatrebati društvena podrška koju su ostavili iza sebe, kazao je Truman. Iako je neprekidno putovanje isprva uzbudljivo, neki stepen neminovne izolacije isprečava im se na putu, a ona može dovesti do ozbiljnih epizoda depresije. Čak je i video-ćaskanje preko interneta nedovoljno jer je samo fizičko prisustvo drugih osoba ključno za suzbijanje usamljenosti, kazao je Truman.

“Kada se krećete unaokolo po svetu, onda nemate priliku da razvijate odnose na način kao kada ste kod kuće”, rekao je on. “Ta vrsta kontinuiteta vaših događaja iz prošlosti obezbeđuje stabilnu platformu.”

Počinjete da cenite sve stvari koje vam se u početku ne sviđaju

Mnogi digitalni nomadi završavaju tako što usporavaju svoj tempo putovanja iposla i – nakon perioda intenzivnog i zamornog putovanja – napokon se vrate kući. Evo šta o tome misli Tejlor Pirson (Tailor Pearson, 27) digitalni marketer i pisac koji trenutno stanuje u Njujorku, a koji je proveo skoro tri godine putujući svetom, uglavnom u Brazilu, Vijetnamu i Tajlandu.

Nakon nekoliko meseci putovanja, Tejlor je poželeo da na svakom mestu duže boravi jer je usled čestih promena destinacija imao problema sa obavljanjem posla. “Na kraju, shvatite da ništa ne dobijate time što putujete tako često a onda završite na jednom mestu”, rekao je on.

Nakon godina provedenih na putu, Pirson je bio željan da započne romantičnu vezu i možda stekne nešto više od tek nekoliko kofera sa stvarima. “Kada intenzivno putujete, kada ste daleko od doma, počnete da cenite sve stvari koje vam se (dok ste živeli na samo jednom mestu) tada nisu sviđale”, rekao je on. “Bilo je mnogo stvari u Americi koje sada cenim ali koje nisam cenio dok sam tamo odrastao.”

Raditi u Sjedinjenim Državama znači lakše naći nove poslovne mogućnosti, dodaje Pirson, koji sada piše knjige o biznisu namenjene ambicioznim preduzetnicima.

Trnovita tranzicija

S obzirom da mnogi od digitalnih nomada-povratnika nikada nije ni planiralo da se vrati – ili se vratilo mnogo ranije nego što su planirali – taj proces ponovnog ulaska u društvo koje su ostavili može biti i dugotrajan i u početku mentalno iscrpljujući, kažu stručnjaci. Za Vikamovu, čak i najobičniji zadaci izgledali su komplikovano posle godina putovanja. Bili su joj potrebni meseci da bi dobila vozačku dozvolu, auto-osiguranje, kao i da opremi svoj stan u SAD. “Nikada nisam pomišljala da ću se vratiti”, rekla je ona.

Ne trudite se da vas razumeju – samo ćete učiniti da se osećate izolovano

Vikamova procenjuje da je potrošila skoro $10,000 više od onog što je prvobitno planirala (otprilike je to bila cena njenog šestomesečnog života u inostranstvu). Morala je da proda sve svoje stvari pre nego što je napustila zemlju.

Sklapanjem prijateljstava u inostranstvu možete biti na dobitku po povratku, tvrdi Ana Vikam. Ona se nije previše naprezala kako bi ta prijateljstva održavala pa je po povratku morala da ponovo uloži napore kako bi stvarala nove prijateljske odnose. Sada pokušava da bude prisutna u svom gradu kako bi vikendima mogla da se susreće s prijateljima. Ona, takođe, nastoji da ide u korak s ostalima koji su se, kao i ona, vratili iz života digitalnih nomada – prateći njihove blogove i forume, na kojima je ovoj populaciji daleko lakše da podele iskustva ponovnog uklapanja u društvo koje su nekada ostavili.

Prestala je da se trudi da od onih koje je srela po  povratku kući naiđe na razumevanje tog jedinstvenog uzbuđenja koje ima svaki digitalni nomad. “Pokušavati da vas drugi razumeju samo će učiniti da se osećate još izolovanije”, mišljenja je Vikamova.

Dođete u neku  daleku zemlji sasvim sami, steknete u njoj prijateljstva, a onda je napustite kao da nikad u njoj niste bili, bez obzira na sva sklopljena prijateljstva.

Mnogi digitalni nomadi završe tako što stvore neki svoj hibridni život, nešto između putovanja i “domaće baze”, kaže Viktorija Vots Kenedi (Victoria Watts Kennedy, 32), autorka bloga Mostovi i baloni (Bridges and Baloons) koji se fokusira na njena skorašnja putovanja i adaptaciju pri povratku kući.

Viktorija je sa svojim suprugom više od tri godine provela kao digitalni nomad, za to vreme posetivši više od deset zemalja. Sada je kod kuće, u Londonu, trudeći se da nastavi sa istim životnim stilom: jedan deo vremena je u britanskoj prestonici, ali uz fleksibilni raspored – drugi deo provodi u putovanju i radu, što može potrajati nedeljama pa i mesecima. Samo ove godine, ona i suprug proveli su dva meseca na Novom Zelandu.

“Na sreću, ovakav nomadski stil ne mora da bude po principu sve-ili-ništa”, iskustvo je Kenedijeve.

BBC

Analogni pozdrav iz budućnosti

Zaboravimo hoverboarde, frižidere koji komuniciraju na Internetu, i samonavodeće automobile. Tri najpopularnije stavke na godišnjem Sajmu potrošačke elektronike (Consumer Electronics Show, CES) u Las Vegasu  su klasična filmska kamera, gramofon i novi Polaroid. Ovo sugeriše da pokret “Povratak u budućnost” odražava rastući zamor od virtuelnog sveta digitalnih proizvoda, kao i novi entuzijazam za staromodna analogna iskustva, piše Mark Gilbert za blog poslovnog portala Bloomberg.

09

To je debata koja besni u mojoj kući. Moja partnerka miriše knjige kad ih lista; kaže da joj “prave knjige” prizivaju sećanja na biblioteku iz detinjstva koja je obećavala ulazak u svet znanja i uživanja u literaturi nadomak ruke. Za nju, najnovije avanture Bridget Jones u mekom povezu imaju svu evokativnu moć Prustove (Marcel Proust) madlene. Vlasnik sam e-čitača Kindle otkada je prvi put postao dostupan pre skoro deset godina; i… ne mogu da se setim kada sam poslednji put kupio fizički opipljivu knjigu.

Isto je i sa muzikom. Predao sam svoje CD-ove potomstvu čim sam proveo sate potrebne da ih učitam u iTunes i da ih prenesem na iPod; kolekcija vinila moje partnerke smeštena je na polici, neprikosnovena iako zanemarena. Ali u Vegasu, Panasonic je otkrio vaskrsli Technics SL-1200 gramofon koji je nestao u 2010. godini, a ipak je bio toliko vitalan za uspon superstarova DJ-va da londonski Muzej nauke ima dva takva gramofona u svojoj kolekciji.

Panasonic kaže da je ovaj potez odgovor na tzv rivajvl vinila; Gigant japanske elektronike Sony je gramofon učinio zvezdom svog štanda u Las Vegasu. Prodaja sjajnih crnih diskova je porasla za 56 odsto u Velikoj Britaniji tokom prošle godine, prema podacima Britanske fonografske industrije (the British Phonographic Industry), ponavljajući trend iz SAD, gde prema rezultatima kompanije Nilsen (Nielsen Media Research) taj trend ima uzlazni rast:

Sklonost ka staroj školi analognih uređaja je rasprostranjena u snimanju muzike godinama; YouTube je pun filmova koji prikazuju Dejva Grola (Dave Grohl) iz benda Foo Fighters koji se hvali kako je spasao jedna prastari Neve miks pult. “I mada je oprema za snimanje koju koristi moj bend u potpunosti digitalna, nedavno smo kupili mali kompjuterski program koji podražava magnetofonsko snimanje koje su  koristili Bitlsi u tonskim studijima Abbey Road za snimanje svojih vokala – i to je super. Potez kompanije Panasonic ukazuje da strana slušanja u muzičkom biznisu sve više ide u prošlost, namamljena onim što kompanija naziva “jedinstveno toplim kvalitetom zvuka analognih vinil ploča.”

Takođe trebalo bi možda ponešto reći o “arhitekturi doživljaja” slušanja ploča u odnosu na skidanje tj.preuzimanje (dowloads) fajlova. Proveo sam happy hour slušajući listu numera generisanih na Amazonu po imenu najbolje pop premijere ili nešto slično. Ne mogu da se setim naziva nijedne pesme koju  sam čuo, a još uvek se sećam svakog stiha na prvom albumu koji sam kupio – “Tonic for the Troops” Boba Geldofa i Boomtown Rats – i mislim da to nije samo stvar mog starenja. David Bowie, koji je preminuo 10. januara ove godine, predvideo je davne 2002. da bi muzika mogla postati komunalni servis “kao tekuća voda ili struja.” To izgleda da sumarno definiše streaming muzičke servise kao što je Spotify.

Nije samo zvuk taj koji toliko vuče u prošlost. Slika takođe doživljava digitalni sudar, sa zamislima korporacije Polaroid, koja je smatrala da sveprisutnost pametnih mobilnih telefona sa ugrađenim fotoaparatima otvara prostor za “samoštampajući” fotoaparat od $99 po imenu Snap. Magazin Wired je to nazvao “najslađom, najzabavnijom igračkom na CESu.” Čini se da su ljudi koji prave selfije (selfies) spremni da čekaju minut ili malo više da hemikalije urade svoj posao i izbace fotografiju koju možete držati u ruci.

Kodak, sa svoje strane, naziva svoju filmsku kameru Super 8  “renesansom analognog”, a bar jednom marketinško odeljenje možda nije krivo zbog hiperbole. “Postoje trenuci u kojima digitalno jednostavno ne može da pruži ono što priželjkujemo jer nema onu neuporedivu dubinu i lepotu filma“. Oživljavanje dolazi posle više od tri decenije nakon što je Kodak napustio taj format.

Prikaz "analognih stvari"

Prikaz “analognih stvari”

Impresivna parada filmskih stvaralaca sa A-liste uzdiže u nebo vrline Super 8, u rasponu od Stivena Spilberga (Steven Spielberg) do Kristofera Nolana (Christopher Nolan). Ali Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je bio taj koji je pružio ubedljiv argument zašto čak i amateri favorizuju film u odnosu na digitalni otisak, tvrdeći da to govore iz tehničke i estetske perspektive, a ne iz čiste nostalgije:

Kada snimate nešto na filmu vi ne snimate kretanje, već pravite niz nepokretnih slika koje se prikazuju u 24 frejma u sekundi kroz sijalicu, i to stvara iluziju kretanja. Ta je iluzija povezana sa magijom snimanja filmova.

Za neke ljude, opterećivanje kičme držanjem fizički opipljive knjige ili slušanje pucketanja igle kada dodirne vinil uvek će biti nezamenljiv doživljaj. Možda je za nas ostale, usavršeni brak između analognog i digitalnog, budućnost. Sony gramofon omogućava vam da „skinete“ vinile da bi ste stvorili audiofilski kvalitet digitalnih fajlova. Prototip Kodakove kamere poseduje zaseban LCD ekran koji vam omogućava da gledate snimke dok ih snimate. I Polaroid planira skuplju verziju svog Snapa koji se može povezati na vaš telefon da bi postao prenosni foto-štampač.

Što se mene tiče ja sam odan digitalnom – i ignorišem to što je moj omiljeni božićni poklon ove godine bio predivan New York Times putni vodič kojeg je otštampao Taschen, uvezan u tkaninu čije taktilno zadovoljstvo ne može da replicira nijedna publikacija skinuta na elektronskom čitaču Kindle.

Bloomberg

Oprostimo Fajnenšel tajmsu što je juče pocrveneo

(Preuzimanje FT-a kao vest dana u Japanu. Foto: QZ, The Atlantic)

Verovatno najspektakularnija medijska vest godine, kada je u pitanju poslovanje samih medija, jeste prodaja uglednog poslovno-ekonomskog dnevnika Fajnenšel tajms Japancima. Ovaj list kupio je poznati japanski izdavač Nikkei za 844 miliona funti (1.3 milijarde dolara, 1.19 milijardi evra). Preuzimanje po ovako astronomskoj ceni je, po rečima japanskog kupca, rezultat nečuvene reputacije koju ovaj finansijski dnevnik uživa u čitavom svetu. Kraće rečeno, globalni ugled FT-a je diktirao njegovu prodajnu cenu. Ovaj list ostaje jedan od najvećih svetskih brendova, svuda praćenog i naširoko citiranog, s prepoznatljivim vestima čak i usred prezasićenosti tržišta i neviđene konkurencije, a uprkos značajnom padu prodaje štampanih izdanja, piše američki magazin Atlantik. Brojni su razlozi koji FT ističu u moru ostalih štampanih medija specijalizovanih za finansije i biznis. Njegov koncizan stil pisanja, vrhunsko izveštavanje, neobično rezervisan pogled na svet – ali, možda ništa od malopre pobrojanog nije uočljivije od neobične, ovoj novini svojstvene bledoružičaste boje njegovog papira.

FT je osnovan 1888. godine kao konkurentno glasilo Vestima iz finansija i rudarstva (the Financial and Mining News) namenjenog londonskoj čitalačkoj publici koju je činila rastuća klasa bankara. FT je debitovao na svojim tako lako prepoznatljivim ružičastim stranicama drugog januara 1893. godine, uz njemu karakteristično, jezgrovito, objašnjenje za ovaj potez:

“U cilju pružanja spoljašnjih karakteristika po kojima bi se Financial Times izdvajao od drugih novina, uveden je novi način biranja i obeležavanja zaglavlja i naslova, dok je papir bio obojen u blago ružičastu nijansu.”

Ovo nije bila prva novina koja je u Londonu oprobala ovaj trik. Godinu dana ranije, Sporting Tajms je takođe izlazio na ružičastoj hartiji, kako bi se odmah na prvi pogled razlikovao od svojih rivala. Potez je bio toliko uspešan da su ove sportske novine postale poznate kao “Pink ‘Un” – u početku nezvanično, a zatim i zvanično, u sklopu krilatice po kojoj je taj list prepoznavan.

Postojao je još jedan, kupcima možda i inspirativniji razlog koji je prouzrokovao naglu eksploziju popularnosti ovog lista boje fuksije na londonskim kioscima: bio je jeftiniji od konkurencije, jer je ružičasta nijansa, zapravo, postignuta kraćim – i stoga jeftinijim – procesom beljenja roto-papira.

“Ružičasta” je, u stvari, donekle sporan vizuelni opis FT stranica iz tog doba. Iz samog lista su poručivali da je hartija “blago zatamnjena”, a njegova prava boja je, u bukvalnom smislu, izbledela, nepovratno otišavši u u istoriju.

Od tada, FT je svakako postao ružičastiji. Vremenom je ta boja postala neizoistavni i možda čak najvažniji deo njegovog brenda, koji je vremenom postao usko povezan sa ovom bojom. Neki su, uključujući i zaposlene u ovim novinama, voleli da se, objašnjavajući tu nijansu, pozovu na trenutnu verziju koja je bila “losos-roze”. Na molbu da opišu ovu boju, Institut za boje Pantone je pre nekoliko godina, predložio “čorbastu” nijansu – zapravo svetlobraon (“Bisque”), kao prikladniji opis dotadašnje “ružičaste”.

FT.com, internet stranica novina, ima pozadinu čija je magična digitalna formula bila šestoznačni zapis: “# fff1e0 █ “, i koja se najpreciznije mogla prepoznati kao “zagasito narandžasta”. Ova veoma specifična boja nema svog imena u specifikacijama za HTML, mada su neki bili veoma blizu kada su je okarakterisali kao “blanširani badem”, ili “staru čipku”, dok je ubedljivo najživopisnija kvalifikacija FT stranice bila “ulupani šlag sa papajom“.

ft 02

Preuzimanje Fajnenšel tajmsa je deo globalnog pozicioniranja kompanije Nikkei, ali i samog Japana

Već odavno cirkulišu glasine da će Fajnenšel tajms, poznat po svojoj uočljivoj i intrigantnoj ružičastoj nijansi, biti prodat. Ipak, preuzimanje vredno čak 1.3 milijarde dolara, kako je juče (23. jul) saopštio japanski kupac izdavačka kuća Nikkei je mnoge iznenadila, kako u japanskim tako i zapadnim medijskim krugovima.

A možda ne bi trebalo, niti ima razloga za iščuđavanje. Nikkei, čija poslovna tradicija seže kroz istoriju sve do sredine 1800-ih, tiho se širi na globalnom nivou i to naročito u poslednjih nekoliko godina, naročito povećaši broj svog osoblja u Aziji, uključujući i pokretanje poslovanja na engleskom jeziku tokom 2013. godine, Nikkei Asian Review.

Potezi koje čini Nikkei odražavaju ne samo sopstveno već i strateško širenje drugih japanskih kompanija u poslednjih nekoliko godina – koje šire svoju poslovnu ponudu na globalnom planu, kako bi nadoknadile spori ekonomski rast i smanjenje broja kupaca kod kuće, kako iznosi Volstrit Džornal. U stvari, japanske kompanije su od 2005. godine do danas sklopile više od 5.000 poslova u inostranstvu, prema podacima Dealogic a u koje je uvid imao Quartz, blog američkog magazina The Atlantic.

Preuzimanje Fajnenšel tajmsa nije samo strateški potez za Nikkei i korporativni Japan, već je pre svega deo šire političke strategije Japana prema ostatku sveta. Premijer Šinzo Abe je 2013. izjavio u parlamentu da su “ideje naše zemlje” bile neshvaćene od stranaca. On je pozvao na hitne mere ka “aktivnom prikupljanju i širenju informacija, kako bismo se (sa strancima) što bolje razumeli.”

Iz Fajnenšel tajmsa su, povodom preuzimanja, izjavili kako je ovim potezom ujedno stvorena i najveća medijska kuća na svetu za vesti iz oblasti biznisa, pozivajući se na broj čitalaca ovog lista, a da će Nikkei koristiti svoj uticaj kako bi proširio njenu globalnu pokrivenost. Sa 3,1 miliona pretplatnika na svoje jutarnje izdanje, Nikkei već ima više čitalaca nego Volstrit Džornal, barem prema proračunima koje je objavio Nikkei. FT im je pridodao još 737.000 svojih čitalaca.

ft 03

Reakcija na ovu kupovinu je u Japanu mešovita. Evo nekih (minimalno izmenjenih) komentara sa interneta i društvenih medija:

“Ako ovo preuzimanje uporedimo sa sportom, ono je šokantno kao kada bi tokijski bejzbol tim Yomiuri Giants kupio britanski fudbalski klub Mančester Junajted.”, komentar je na veb-stranici Yahoo Japan, a prenosi Wall Street Journal.

“Očigledno (da je ovo) ‘trofejni otkup’, koji će kupcu uliti još više snage ali i FT-u. Mada nisam siguran da će ovo biti potez od posebnog strateškog značaja”, izjavio je za Atlantik Teri Lojd (Terrie Lloyd), direktor firme JapanTravel i dugogodišnji preduzetnik koji posluje na japanskom tlu.

Neki od onih koji su pratili ovo preuzimanje se takođe pitaju hoće li Nikkei donekle otupiti oštricu FT izveštavanja, imajući u vidu nekoliko incidenata u kojima se ovaj japanski medijski gigant, u svom izveštavanju, poneo previše mekano i zaštitnički tokom medijskog pokrivanja poslovnih skandala koje su činile japanske kompanije, kao što je bio Olimpusov računovodstveni skandal iz 2011. godine:

“Ovo ima prilično finansijskog smisla za FT, mada je Nikkei u osnovi PR mašina za japanski biznis – stoga Nikkei svojevremeno i nije bio voljan da 2011. nepristrasno izveštava o Olimpusu (vest koju je upravo prvi preneo FT!). Tu je i više nego zakasnelo izveštavanje koje je Japan Today sproveo povodom smrtonosnih, sigurnosnih vazdušnih jastuka “igloobuyer” u avionima, proizvedenih u Japanu.”

“Kako pridobiti strane medije da pišu ono što želiš da kažeš? Tako što ćeš ih otkupiti” – ‘Harvi’, na sajtu Japan Today

Takođe rastu i sumnje u kompatibilnost ove dve korporativne kulture:

“Sa korporativnom kulturom kakvu gaji jedan Nikkei, da li će Japanci stvarno dobro upravljati FT-om? Ovo će biti test sposobnosti Japana da kontroliše inostrana preduzeća u industriji uslužnih delatnosti” -@hongokucho Na Tviteru, a prenosi Volstrit Džornal.

I dok se japanske kompanije ubrzano šire van granica Japana, verovatno će biti još puno prilika za raspirivanje ovih sumnji.

 

QZ.com