Dona Rotuno: pozitivni pokreti (i opasni efekti)

“Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna prava”, rekla je Dona Rotuno (Donna Rotunno), glavna braniteljka Harvija Vajnstina, koja se suočila sa kritikama feministkinja.

Harvi Vajnstin, drugi zdesna, napušta zgradu suda na Menhetnu sa svojom glavnom braniteljkom, advokaticom Donom Rotuno, koja je svoju karijeru gradila odbranom muškaraca optuženih za seksualne prestupe (Foto: Mary Altaffer/ AP)

Prošlo je oko sat vremena od početka suđenja Harviju Vajnstinu po optužbi za silovanje, kada je u napad krenula glavna zastupnica njegove odbrane. Tužiteljka je nedavno nazvala “gadošču” medijske napade sa ciljem diskreditacije žena koje optužuju Vajnstina, zamolivši sudiju da suđenje više ne bude zatvoreno za javnost.

Glavna zastupnica Vajnstinove odbrane, Dona Rotuno (Donna Rotunno), inače advokat bez premca, bacila se na tužiteljku, Džoan Iluzi (Joan Illuzzi).

“Gospođa Iluzi stoji pred nama u ovoj sudnici i mog klijenta naziva predatorom, a onda još ima nerv da uz to kaže kako ne bi trebalo da izađem pred ovaj sud i diskutujem o ovom slučaju”, rekla je gospođa Rotuno. „(Iluzi) Želi da bude osuđen od svih – pre no što ijedan dokaz dođe pred ovaj sud.“

Mnogo pre no što je lavina optužbi protiv gospodina Vajnstina pokrenula “zamajac” globalne reakcije/stava zbog seksualnog uznemiravanja, g-đa Rotuno je u kontinuitetu gradila svoju karijeru advokatice-krivičarke u Čikagu, uz jednu neobičnu specijalnost: branila je muškarce optužene za seksualne prestupe.

Kako je pokret #MeToo postajao globalno prepoznatljiv, ona je prihvatila ulogu oponenta, tvrdeći da javna “užurbanost” presuđivanja muškarcima optuženim za seksualno zlostavljanje i napastvovanje uništava njihovu reputaciju i karijeru bez prethodno dužnožću propisanog postupka, koji uključuje i respekt prema optuženom. Čak i ako je pokret pomogao feminističkoj stvari, rekla je Rotuno, cena tog postignuća je postala previsoka.

“Ako imamo 500 pozitivnih stvari koji potiču iz feminističkog pokreta – ali onaj jedan negativan preraste u situaciju koja vam oduzima pravo na pravični postupak i pošteno suđenje, kao i pretpostavku nevinosti – onda po meni, nijedna od tih (pozitivnih) stvari ne može prevagnuti nad tom jednom lošom“, rekla je ona u intervjuu. “Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna ljudska i građanska prava.”

Gospodin Vajnstin, koji nije krio da za svog glavnog branioca angažuje ženu je maja 2018. zamolio  sud da gospođu Rotuno imenuje za liderku njegovog advokatskog tima, nakon što su se razdvojili od prethodne dve grupe njegovih advokata koje su vodili muškarci.

Gospođa Rotunno se otad pojavila kao paradoksalna i polemična figura, odlučna da brani muškarca koga su brojne žene označile kao oličenje šovinizma i seksualne nedoličnosti.

To joj je priuštilo prezir nekih zagovornika prava žena, koji su sugerisali da bi je vođenje Vajnstinove odbrane moglo motivisati koliko profesionalnim priznanjem i raketnim usponom u budućoj karijeri koji će joj doneti ovaj slučaj, toliko i svojim profesionalno-etičkim principima kojih se drži.

“Njena spremnost da tvrdi kako je #MeToo otišao predaleko samo ide u prilog njenom neprekidnom nizu visokih honorara, ali ne i u prilog činjenicama”, rekla je Džejn Mening, zagovornica žrtava silovanja i bivša tužiteljka za seksualne zločine u Njujorku.

Iako je pokret ohrabrivao žene da govore o seksualnom napastvovanju, ističući neuspehe zakona u sprečavanju nekih muškaraca odgovornih za seksualne prestupe, prema mišljenju gospođe Rotuno, društveno, običajno i kulturno “klatno” je previsoko zamahnuto. Ona je rekla da su mnogi njeni klijenti smatrani krivima – sve dok nije bila dokazana njihova nevinost.

Iako žene nikada ne bi trebalo da bivaju prisiljene da čine stvari koje ne žele, Rotuno smatra da i one moraju snositi odgovornost za svoje odluke.

„Ne možete uzurpirati obe strane ovog problema i pritom sebi reći: „Trebalo bi da sam u mogućnosti da radim što god poželim – bez posledica. A mogla bih se (tako) postaviti u bilo kojoj situaciji u kojoj poželim – da igram žrtvu“, navela je gospođa Rotuno. “Imati seks na dobrovoljnoj bazi sa nekim – čak i ako ga imate nerado – činjenično nije krivično delo.“

Ona je još dodala i da „Ono što se dešava sa pokretom #BelieveAllWomen jeste da bi trebalo da vam bespogovorno verujemo, bez ikakve povratne reakcije, pitanja ili unakrsnog ispitivanja. Mislim da je to opasno.”

“Dobrovoljno konzumirati seks sa nekim, čak i ako ga u tom trenutku nerado upražnjavate, činjenično nije zločin: jer, bili ste u intimnom kontaktu svojom voljom”

Gospođa Rotuno je odrasla u predgrađu Čikaga, unuka je policajca a ćerka majke učiteljice i biznismena koji radi u prehrambenoj industriji.

Gospođa Rotuno je još kao dete postala fascinirana sudnicom i dogadajima vezanim za pravo i pravdu, jer je odmalena gledala televizijske serije poput “Papirologije” (The Chase Paper), u kojoj je glavna junakinja bila o studentkinja sa Harvarda, koja je na ovom univerzitetu pohađala prvu godinu prava.

Otišla je na lokalni katolički koledž a diplomirala na pravnom koledžu  Čikago-Kent, da bi se 1997. zaposlila kao “papirolog” odnosno administrativna službenica u kancelariji državnog pravobranilaštva okruga Cook. Tri godine kasnije, postala je pomoćnica državnog pravobranioca u Ilinoisu, radeći na slučajevima nasilja u porodici i krivičnim delima teškog nasilja.

U privatnu praksu prelazi 2003. radeći sa još jednim advokatom, a dve godine kasnije, sa svojih 29. godina, osnovala je sopstvenu advokatsku firmu.

“Odlučila je da uradi nešto što mnoge žene ne rade”, rekao je Dejvid Erikson (David A. Erickson), sudija u penziji, koji je nekada bio njen nadređeni u državnom pravobranilaštvu. “Ona u bitku ide samostalno.”

U Čikagu je postala poznata po svom ličnom stilu i pobedama na suđenjima za krivične prestupe, specijalizujući se za seksualne zločine.

“Posedovala je veliko znanje i umešnost u baratanju činjenicama i zakonima”, rekao je Stenli Stalvort (Stanley Stallworth), advokat iz Čikaga, koju je gđa Rotuno uspešno branila od optužbi za seksualne napade. “Kada je u sudnici, ona je pravi buldog.”

Ulazeći u sud jednog tipičnog jutra, prošlog avgusta, gospođa Rotunno – koja je rekla da veruje da „porotnici cene ljude koji se ponose time kako se oblačite“, nosila je crnu suknju Salvatore Ferragamo sa geometrijskim šarama i bluzu i velikom kožnom torbom na levom ramenu. Njene “Jimmy Choo” visokih potpetica odzvanjale su podom sudnice. Oko vrata je imala zlatni lančić prefinjene izrade na kojem je pisalo: “Not Guilty.”

Gospođa Rotuno, koja sebe opisuje kao “zdravorazumski nezavisnu (osobu)”, rekla je da joj je “odvratno” to što je pokret #MeToo uticao na sinergiju i rutinske razmene, davanja i primanja, koji su oduvek postojali između muškaraca i žena.

“Žalosno je to”, rekla je Rotuno, “što su muškarci zabrinuti da li će biti ugodni i prijatni ženama.”

Dona Rotuno napušta sud sa svojim klijentom Demarkom Vajtlijem (u sredini) i advokatom Dejvidom Jegerom. Tokom godina svoje privatne advokatske prakse je izgubila tek jedan slučaj po osnovi optužbe za seksualne prestupe (Joe Lewnard/Daily Herald)

Kada je reč o slučajevima seksualnih zločina, gospođa Rotuno je na suđenju izgubila samo jednom. Crtež napravljen u sudnici tokom tog slučaja je okačila na zid svoje kancelarije.

Njen klijent Demarko Vajtli (Demarco Whitley), tada sa 19 godina, nekada je u školi bio ragbista, a optužen je za silovanje 15-godišnje devojčice i osuđen na 16 godina zatvora. Gospođa Rotuno veruje da je “pravi počinilac” rođak gospodina Vajtlija, koji je takođe optužen da je učestvovao u nasrtaju, ali koji je pre suđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njen klijent je, kako je rekla, “nasledio njegovu krivicu.”

Ona je tinejdžerku uhvatila u svoj baraž brutalnog unakrsnog ispitivanja, jer “njena priča nije sjajna.” Nakon toga, ona je od tužioca zatražila da devojci pošalje poruku: “Reci joj da moram da obavim posao. Ne želim da je definiše ovo što se događa (u sudnici i medijima).”

Ta spremnost da bude tvrda prema onima koji optužuju joj je poslužila u drugim slučajevima. Rotunova je, recimo, 2014. godine izvojevala oslobađajuću presudu za Elhadžiju „Hadža“ Gueju, poznatog modnog dizajnera optuženog za pokušaj silovanja jedne žene u stambenoj zgradi u kojoj su oboje živeli. Porota je osnovano posumnjala da je zločin uopšte počinjen nakon što je gospođa Rotuno utvrdila da je ta žena bila podmetnuta Gueju – kako bi se od njega iznudilo 50 hiljada dolara.

Advokati odbrane i tužioci koji je znaju kažu da je gospođa Rotuno vešta u pretraživanju dokaza i iznošenju nedoslednosti u svedočenjima. „Kada uđe u sudnicu, zna šta piše na svakom parčencetu papira koji joj je dat“, rekla je Maraja Mekarti (Maria McCarthy, tužiteljka okruga Kuk, koja se ovom prilikom suočila na sudu sa gospođom Rotuno.

Njeno umeće u unakrsnom ispitivanju bilo je očigledno na nedavnom saslušanju u Čikagu, kada je nežno ali ipak odsečno i ironično ispitivala mladu devojku koja je rekla da ju je otac pljunuo i gurnuo.

Gospođa Rotuno je otkrila da je devojčin iskaz u suprotnosti sa njenom ranijom izjavom. Zatim je gospođa Rotunno tvrdoglavo i korak po korak utvrđivala kako je devojčicina majka, zajedno sa ćerkom, skovala osvetu protiv oca, te da je njihovo dete iskoristila kao sredstvo kojim će ovo postići. Sudija je odbacio optužbe iz ovog slučaja.

Veština gospođe Rotuno u podrivanju optužbi svedoka biće testirana i na suđenju Vajnstinu. Kancelarija okružnog tužioca Menhetna planira da pozove šest žena da svedoče o svojim navodima, naime, da je gospodin Vajnstin na njih seksualno nasrnuo, mada je većina tih incidenata prestaro da bi se optuženi mogao teretiti za odvojena krivična dela.

Slučaj tužilaštva skoro u celosti zavisi od toga da li će porota verovati ženama koje svedoče, budući da je veoma malo fizičkih dokaza ili uopšte ne postoje. G. Vajnstin je optužen za silovanje jedne žene u hotelskoj sobi na Menhetnu 2013. godine i prisiljavanje druge na oralni seks u njegovom stanu 2006. godine. Ostale će biti pozvane kako bi demonstrirale obrazac ponašanja optuženika u njihovim slučajevima.

Kao žena, gospođa Rotuno predviđa da može da zauzme oštriji stav u odnosu na optužbe protiv gospodina Vajnstina, a da ne izgleda kao nasilnik. Porota će, kako je izjavila, jednostavno videti dve žene koje razgovaraju.

Glorija Olred (Gloria Allred), koja zastupa dve žene po njihovim optužnim navodima protiv gospodina Vajnstina, nije se složila s njenom izjavom. “Nasilnik je nasilnik, bez obzira na pol”, rekla je gospođa Olred. “Ne verujem da je primereno zaskočiti i otrovati žrtvu na mestu njenog svedočenja.”

Olred je još dodala da “Ukoliko je to njena strategija, možda će otkriti da će se njujorška porota zgaditi tom taktikom.”

Tužioci su nagovestili da će gospodina Vajnstina oslikati kao moćnog filmskog producenta koji je prisiljavao žene i manipulisao njima kako bi od njih iznudio seks.

Gospođa Rotunno rekla je da bi njen posao bio da ubedi porotu ne samo da su seksualni susreti bili izvršavani uz obostranu saglasnost, već i da su žene takođe manipulisale gospodinom Vajnstinom. Ona je istakla da su obe žene održavale odnose sa gospodinom Vajnstinom i nakon navodnih napada.

“Da, on je moćan momak”, izjavila je Dona Rotuno. „Ali mislim da su ga, pošto je on moćan momak, iskorišćavale i iskorišćavale i iskorišćavale za sve što su mogle.“

 

Jan Ransom, Kerry Kasper, New York Times (Jan. 14, 2020)

Posebni čipovi preuzimaju kriptovalute i – deluju nezaustavljivo

Kineska firma Bitmain dominira na tržištu „hardvera-po-meri“ i ne pokazuje znake usporavanja, piše Majk Orkat za MIT Review.

Ako je najveća zajednička imovina kripto-valuta njihova decentralizovana priroda – nemogućnost bilo koje osobe, korporacije ili udružene grupe da kontroliše budućnost kovanice – onda ne postoji egzistencijalna pretnja, poput uspona proizvodnje specifično integrisanih kola: ASIC-a (Application-Specific Integrated Circuit). Inače, kriptovalute upotrebljavaju metodu „proof-of-work“, što je zapravo “komadić” informacije koji je teško stvoriti, ali koji ostalim „igračima“ tj učesnicima u „rudarenju“ obezbeđuje laku proveru i verifikaciju transakcije, u cilju maksimizacije bezbednosti. A tu je i operacija koja se među kripto-rudarima naziva „decentralizacija“.

Integrisana kola specifična za aplikacije jesu čipovi specijalno dizajnirani da obavljaju one vrste proračuna koje su potrebne radi efikasnijeg rukovanja izabranom valutom – daleko efikasnije nego što je to moguće učiniti procesorima opšte namene. To što kripto-rudari mogu koristiti ASIC za dobijanje izvanredne prednosti verovatno neće predstavljati tako veliku pretnju ako jedna kompanija – kineska firma Bitmain – nije ušla u igru kako bi dominirala tržištem. Sada je Dejvid Vorik (David Vorick), osnivač tri godina starog servisa za skladištenje podataka, „Sia“, zasnovanog na „digitalnim blokovima“ tj blokčejnu, a njegov tim počinje da sarađuje sa Bitmain-om, koji je pravi Golijat u kripto-rudarskoj industriji.

Vorikova ASIC kompanija za proizvodnju ASIC-a, zvana Obelisk, predstavlja pokušaj okončanja Bitmejnove neumoljive proizvodnje novih ASIC-a. Međutim, on takođe odgovara na veće potrebe unutar kriptovalutne zajednice kako bi kovanice očuvale kao “otporne na ASIC” tako što su podešavali svoj softver. Treba se nadati da će takvo „petljanje“ značiti snažan uzvratni udar na velike kripto-rudarske igrače kao što je Bitmain.  Vorik, međutim misli da je to napor osuđen na malo ili nimalo uspeha, što mu govori i lično iskustvo.

Bitmain je zapravo pobedio Obelisk na tržištu kripto-valute Siacoin, koja je posebno prilagođena za ASIC ultrabrze čipove, iako novi startup planira da pošalje svoje rudnike prve generacije za oko osam nedelja. Vorik kaže da ga je ovo teško iskušavanje uverilo da ASIC neće uskoro otići. Budući da proizvođači hardvera imaju toliko mnogo fleksibilnosti u dizajnu i osmišljavanju, on kaže da će “uvek postojati putanja” kojom će se kretati razvoj prilagođenih čipova – procesora koji su u stanju da rade oko novih kripto-rudarskih algoritama kojima bi trebalo da se odupru.

„Iskopavanje“ kripto-valute je proces dodavanja skupova ili “blokova” novih transakcija na blokčejn. Rudari koriste velike količine računarskog potencijala kako bi pogodili određeni broj koji kriptografski povezuje novi blok sa prethodnim – ključem za snimanje dokaza otpornih na manipulacije i neovlašćeno „čačkanje“. Pronalaženjem broja, rudar dokazuje da je uradio posao koji je potreban da bi se obezbedio kontinuitet ovog virtuelnog valutnog „lanca“ (chain), da bi potom dobio zasluženu nagradu u kripto-valuti.

Samo nekoliko godina nakon pojavljivanja bitkoina, start-up firme otpočele su žestoku utakmicu za izgradnju ASIC čipova posebno namenjenih kripto-rudarima i njihovom „iskopavanju“ digitalnih valuta. Međutim, skoro sve te kompanije su posrnule – sve izuzev Bitmejna. Procenjuje se da ova start-up firma kontroliše više od 70 odsto tržišta hardvera za Bitcoin-mining. Ona takođe koristi svoj hardver za sopstveno bitkoin rudarenje. I to za puno  bitkoina: prema Blockchain.info, „rudarski baseni“ sa Bitmejnom čine više od 40 procenata ukupne računarske snage dostupne za Bitcoin mining.

Bitmejn je odnedavno počeo da se strahovito razvija, puštajući na tržište nove ASIC čipove dizajnirane za Eter tj itirijum (Ethereum), Zed-keš (Zcash) i Monero, pored Sije (Siacoin). Ovo je među korisnicima i programerima tih novčića izazvalo zabrinutost da bi Bitmain i njegovi partneri mogli zadobiti većinu kapaciteta za rukovanje svojim mrežama, što bi im pružalo dovoljno snage za ometanje ili zlonamerno napadanje mreže. Ova je bojazan inspirisala programere na nadogradnju softvera (koju su, u slučaju kripto-valute Monero, programeri isporučili) zarad otpornosti ASIC čipova.

Međutim, ako je Vorik u pravu, to može biti izgubljeni razlog – argument koji je postavio u podužem blogu ove nedelje o svom iskustvu sa Obeliskom. Kaže da se nada da će post “nagnati ljude da prihvate činjenicu da će snažna kripto-rudarska centralizacija biti prisutna još dugo vremena”. Sledeće pitanje, po Voriku, glasi: “Šta možemo učiniti sa našim protokolima, našim dizajnom i našom zajednicom da bismo se uverili da ovo nije katastrofalna stvar?”

Uzgred:

Na panelu koji je održan u okviru CoinDesk Consensus 2018 konferencije, tri velika imena u rudarenju kriptovaluta našla su se u centru ove debate o implikacijama ASIC-a na bezbednost i decentralizaciju.

Diskusija se u nekoliko situacija vraćala na ulogu države, ponekada kao partnera, a ponekada kao protivnika.

ASIC je posebno napravljen kompjuterski čip koji se koristi za visokoefikasno rudarenje kriptovaluta. Kada se ASIC razvije za rudarenje specifičnog coina, dolazi do istiskivanja GPU-a sa tržišta.

Za neke, uključujući tu i Marko Strenga, izvršnog direktora kompnaije za rudarenje Genesis, to je problem.

– GPU (grafila jedinica za procesuiranje, ili grafička karta) je najdecentralizovaniji hardver za rudarenje, izjavio je.

Deo razloga za njegovu tvrdnju leži u činjenici da je GPU jefitniji i zahteva manje investicije za pokretanje operacije rudarenja.

Za Gidiona Pauela, izvršnog direktora kompanije Crypto Corp, Streng je u pravu:

– Da (ASIC) nije toliko decentralizovan, ali više volim ASIC jer je bezbedniji.

Iako rudarenjem bitcoina dominira ASIC, Pauel nije zabrinut:

– Ne mislim da će pitanje decentralizacije uopšte biti bitno za bitcoin.

Neslaganje među njima dvojicom svodi se na to koja tema je pretnja veća. Dok Streng brine o koncentraciji kripto-rudarske snage u manjem broju ruku, Paula više brine agresivan stav mnogih vladajućih struktura u zemljama širom sveta.

 

Mike Orcutt  May 17, 2018, MIT

 

“A jedan poziv menja sve…”

Ili: Kako je CEO Amazona Džef Bezos bio nesrećan nakon 4,5 minuta čekanja na liniji korisničkog servisa – svoje kompanije.

Pre nekoliko godina, tokom sastanka svojih „egzekutivaca“ , izvršni direktor Amazona Jeff Bezos je u jednom trenutku telefonom pozvao operatere korisničkog servisa svoje firme – Amazona – i bio ostavljen na čekanju četiri i po minuta, prema izvodu iz knjige Breda Stouna, „Prodavnica svega: Džef Bezos i epoha Amazona” (The Everything Store: Jeff Bezos i Age of Amazon, Brad Stone).

Nakon što je Bil Prajs, zamenik direktora Amazonovog globalnog korisničkog servisa  tvrdio da kupci čekaju na vezi manje od jednog minuta, Bezos je rešio da i sam testira svoj korisnički servis – besneći sve više kako su minuti prolazili.

Oko 30 rukovodilaca njegove kompanije gledalo je kako Bezos „stiče korisnička iskustva čekanja na vezi“ dok mu se neko od operatera, nakon 4.5 minuta, konačno nije javio.

A Džef Bezos uzima za ozbiljno svoj korisnički servis.

Ovo je, prema Stounovoj knjizi, lekcija koju je pre nekoliko godina uživo i „unplugged“ dobio Bil Prajs, nekadašnji potpredsednik globalne korisničke službe na sastanku 30 rukovodilaca Amazona.

Kada je Bezos postavio pitanje koliko se dugo čeka na telefonu kada se pozove njegova tele-operaterska služba namenjena kupcima, i to posebno u špicu, tj u vreme praznika i odmora, Prajs je, bez ikakvih dokaza za svoju tvrdnju odgovorio da se „čeka manje od jednog minuta“, tako da je Bezos odlučio da proveri ovu „činjenicu“.

“Stvarno?” upitao je Džef. “Hajde da vidimo.”

Bezos je pozvao Amazonov broj 800 na spikerfon u sobi za sastanke, a svih 30 rukovodilaca je čekalo više od četiri brutalna minuta, slušajući veseli muzički sadržaj sa automata. Bezos se, kako su minuti prolazili, postajao sve uznemireniji, Prajs se nespretno poigravao telefonom, a ostali su se već uzvrpoljili dok se sa druge strane konačno neko nije javio, a Bezos mu rekao: “Samo zovem da proverim”, treskom zalupivši slušalicu.

Prema brojnim izjavama onih koji su ovom sastanku prisustvovali, od kojih su neki ovu zgodu potvrdili Stounu, bilo je potrebno oko četiri i po minuta pre nego što je neko odgovorio, mada je, kako su rekli “to čekanje delovalo beskonačno”.

Priroda samog sastanka trebalo je da Prajsu javno razjasni suštinu (ne)efikasnosti službe koja je u njegovoj nadležnosti: Ovo je svakodnevna pojava tokom sezone praznika, održana isključivo za razmatranje problema na relaciji kompanija-kupac, i nazvana je “salom za ratne operacije” (War room). Ovaj sastanak bio sam početak jednog u nizu sličnih skupova koji su, napokon, priveli kraju Prajsovu karijeru u svojstvu potpredsednika Amazonovog odeljenja korisničkog tele-servisa; njegova je ostavka usledila nakon manje od godinu dana od ovog događaja.

Business Insider

Sjajna a jeftina: vinska lista “20 za po $20”

Sledi lista 20 izvrsnih vina čija je cena do 20 dolara po boci – idealnih u večerima tokom radnih dana. Listu sastavio Erik Asimov, vinski kritičar Njujork tajmsa.

Raspored po kojem se kuva krajem dana tokom radne nedelje lako je razumeti, na delu je faktor nedostatka vremena. Pa ipak – vina u večerima tokom radne nedelje? To je nešto „konceptualnija“ stvar.

Poslednja stvar koju neko želi nakon dugog i napornog radnog dana je da još nekoliko sati provede nad daskom za sečenje, ringlom ili u pećnici. Ali, koliko je truda i vremena potrebno za otvaranje jedne flaše crnog, belog ili rozea? I to naročito ako se radi o boci dobrog vina.

Vina koja se piju radnim danima (večerima, uglavnom, naravno) trebalo bi da budu nezahtevna, nalik lakim komedijama a ne poput filmova Ingmara Bergmana (koji su vrhunski, ali ne i „pitki“ u svakoj prilici). Ovakva vina ne treba da od nas zahtevaju preveliku pažnju, već treba da budu ukusna i osvežavajuća. A ukoliko odlučite da se fokusirate na njih, trebalo bi da vam se to i vrati – nečim interesantnim, nekim dobrim susretom sa finim vinskim nijansama ili složenošću, koje bi nagradile vašu posvećenost i vreme odvojeno za njih.

Jesam li spomenuo cenu? Trebalo bi da budu relativno jeftina ali ujedno i  sjajnog kvaliteta (dve kategorije koje se nužno ne podrazumevaju). Mnoštvo je pitkih a po glavu i telo neopterećujućih vina koja možete kupiti već za 10 dolara. Većina će ih biti zdravog ukusa, ali nekako „jednopružna“ i pomalo monotona – vina do 10 dolara obično imaju živahno obojadisane etikete koje su kopije nekih interesantnijih boca. Ova su vina jeftina i dobra, ali u čemu je njihova vrednost koju bi sada trebalo da zagovaramo?

U rasponu od $15 do $20, međutim, nivo zanimljivosti i uzbuđenja eksponencijalno raste u odnosu na vina od 10 dolara. Boce koje sam odabrao koštaju ne više od 20 dolara – odlične su za noćno raspoloženje, lagana su i prijateljska. A ukoliko želite da se samo malo pozabavite njima, uverićete se kako su sva dole pobrojana bila vredna truda  da ih nabavite.

Proteklih godina sam takođe imao prilike da sastavljam liste nalik ovoj. Ako uporedite ovu s nekim drugim listama sličnog tipa, uočićete da se one dosta razlikuju. Nema penušavih vina. Nema pojačanih vina; takođe, ničeg iz Španije; Samo jedna boca s ovog spiska potiče iz čuvene i narečene Kalifornije. Nisam imao nikakvog posebnog razloga što sam uvrstio baš ova vina – izuzev što pokušavam da ne ponovim previše boca sa mojih ranijih lista i tabela (koje su i dalje dobre, kao što su i bile!), poput onih lista s jeseni 2016 ili od jeseni 2015.

Pojačana vina: nastaju dodavanjem vinskog destilata (brendi) vinu tokom procesa fermentacije. Time se prekida taj proces – ubija se kvasac, a zadržava se visok procenat preostalog šećera i samim tim povećava procenat alkohola na oko 18-20 %. Primeri ovih vina su Porto, Šeri, Madera, Marsala, Komendarija, Vermut, kao i neka vina sa juga Francuske.

Da ponovim: boce s mojih ranijih lista i dalje vrede truda da ih se potraži (ukoliko bebre nisu  rasprodate), čak i u slučaju da ste pronašli ta ista vina ali iz skorijih berbi. Ponekad njihove cene porastu i po nekoliko dolara. Poklonici vina iz Španije ili Kalifornije će na tim listama pronaći više onih koja im prijaju. Španija nudi izvanredan odnos između cene vina i njihovog kvaliteta, čak i onda kada se nisu pojavila na mojim nedavnim listama za kupovinu. Kalifornija? Pa – ne toliko privlačna u smislu kvaliteta vs. cena, u odnosu na brojna izvanredna i jeftina, kakva ima Španija.

Većina vina sa ove liste potiče iz Francuske i Italije. Ove kolevke savremene vinske proizvodnje danas su najveći izvori izvanrednog kvaliteta upravo zbog svoje raznolikosti i tradicije. Jednostavno, ove zemlje nude daleko više vrsta zanimljivih vina među kojima možete sa zadovoljstvom probrati.

Ne bih želeo da ikoga uvredim ili naljutim. „Svakonoćna“ vina – ona idealna za obroke ali i solo varijante tokom radnih dana i večeri – namenjena su opuštanju a ne antagonizaciji i uporednom ljutom rivalstvu. Ipak, ukoliko se u vama probudi osećaj da sam u mojim jednogodišnjim listama tipa „20 do $20“ zanemario neka nadasve sjajna i zanimljiva – pozdravljam svaku vašu sugestiju, koja će biti više nego dobrodošla.

De Forville02 Langhe Nebbiolo 2015, $19.96

Ovaj fini proizvođač u regionu Pijemonta na severozapadu Italije specijalizovao se za Barbaresco, a njegova vina su uglavnom odličnog kvaliteta. Langhe Nebbiolo je u velikoj meri spravljen od mladih Barbaresco sorti. Ova vina imaju zemljast i lagano taninski ukus sa čvrstim, dugim završetkom, možda su pre voćnog a ne mineralnog tipa, ali u svakom slučaju dobro izbalansirana i izuzetna. (Rosenthal Wine Merchant, Njujork)

Paul Pernot et ses Fils Bourgogne Aligoté 2015, $19.96

Već sam neko vreme opsednut aligoteom (aligoté), još jednom burgundijskom sortom belog grožđa. Ona je tako podsticajna, tako živahna i – nažalost! – tako pogrešno shvaćena, što je čini odličnom sortom po odnosu „vrednost-cena“ (cenovno potcenjena na tržištu, tako da za male pare dobijate vrhunski kvalitet). Mnogi dobri proizvođači, kao što je Paul Pernot, uzgajaju sjajan aligoté. Ova sorta belog ići će izvanredno sa sveže pripravljenim jelima na bazi paradajza koji je pri kraju sezone, ili pak s oštro naglašenim a uljem dobro natopljenim morskim plodovima, ili jelima od testenine, a fantastično uz, recimo, salatu Niçoise koju krase sveži inćuni, krompir, jaja, vlašac, belo vino i belo vinsko sirće, timijan i zeleni pasulj. (Summit Selections, Staten Island, N.Y.)

Contrà Soarda Veneto Rosso Gaggion 2012, $19.99

Sorta Marzemino danas je praktično nepoznata, iako je u severoistočnoj Italiji već vekovima prisutna. Ova crvena sorta iz oblasti i vinogorja Contrà Soarda (u kojem se takođe uzgaja izvanredno fina ali i izvanredno nepoznata bela sorta Vespaiolo), odlikuje se bogatim ukusom i visokim tonusom. Nakon pet godina ležanja u buradima, moćni tanini ovog crvenog vina se „izravnaju“ i „smekšaju“, omogućavajući da u prvi plan dođu zemljani ukusi maline. Odlično ide sa ćuftama i sličnim jelima od mlevenog mesa, kao i sa pizzama. (Jan D’Amore Wines, Bruklin, Njujork)

Bloomer Creek Vineyard Finger Lakes Tanzen Dame Edelzwicker Black Cap Trocken 2013, $19.99

Za ovo ukusno i pitko vino „krivac“ je jedan od mojih omiljenih proizvođača iz okruga Finger lejks (Finger Lakes). Edelzwicker je termin koji se u Alzasu koristi za jednostavno, „remiksovano“ vino iz kupaža koje se pije naiskap i bez previše vinskog bon-tona. Slično tome i u skladu sa temom tu je i gevirc-traminer (Gewürztraminer, „začinjeni Traminac“) koji nastaje kupažom, ali tako isto nastaje i belo kupažno „Cayuga“, aromatični hibrid više sorti koji se često susreće u Finger lejksu. Rezultat je suvo, bistro i pitko vino, idealno za sve koji su žedni i žele malo da „požure“ s konzumacijom – takođe je i odlično aperitivno vino.

Nicole Chanrion Côte de Brouilly 2014, $19.96

Čini se da je svet konačno razotkrio neverovatne vrednosti koje se mogu iznaći u dobroj berbi božolea (Beaujolais) čija je cena, nažalost, otišla nebu pod oblake. Pa ipak, i ovde je moguće „uloviti“ pokoju još uvek jeftinu a sjajnu bocu božolea. Tu pre svega mislim na Côte de Brouilly, i to ne neki iz najcenjenijih berbi, poput Moulin-à-Venta ili Morgona, iako je, i pored svega, jedan od mojih omiljenih božolea. To je čisto, i ukusom precizno određeno vino sa zemljanom notom i dugotrajnim ukusima crvenih plodova i presovanog cveća. (Kermit Lynch Wine Merchant, Berkli, Kalifornija)

Gai’a Greece Ritinitis Nobilis NV, $14.99

Verovatno ste dosad imali prilike da pročitate i nešto o nesretnim primerima znamenite Recine (Retsina), tradicionalnog grčkog vina „ukrašenog“ aromom borove smole. Uprkos svemu, retsina „Ritinitis Nobilis“ je sjajna, ažurirana verzija, brižljivo i s pažnjom spravljena. Proizvođač Gai’a proizvodi ga na bazi sorte roditis, vrste zaista finog belog grožđa, umesto da ga zasniva na uobičajeno dosadnom savatijanu (Savatiano). Rezultat je potpuno otkrovenje: sjajno, živo i osvežavajuće vino koje divno ide sa grčkim predjelima, čak i s jagnjetinom sa ražnja. (Athenee Importers, Hempsted, Njujork)

Stéphane Magnien Bourgogne Passetoutgrain Cuvée Densité 2015, $17.99

Burgundac Pastugren (Passetoutgrain) je lagano jednostavno crveno vino iz Burgundije koje odlično korespondira s belim aligoté-om kao protivtežom, uglavnom bez tako visoko aromatičnog nivoa. Ovo vino nije nastalo od jedne sorte grožđa već je mešavina nastala od barem jedne trećine pino noara i ne više od dve trećine gamea, fermentiranih zajedno. Ipak, i pored svega, Stéphane Magnien-ov Cuvée Densité predstavlja pravi biser od grožđanih sokova, bogat ukusom, pitko i ukusno – veoma me usrećilo u momentu kada sam ga prvi put probao. (Fruit of the Vines, Long ajlend siti, Njujork)

Tiago Teles Bairrada Maria da Graça 2015, $19.99

Bairrada je neka vrsta skrajnutog i „zaboravljenog“ područja u Portugalu, južno od doline kojom protiče Douro i nedaleko od Atlantika; ovo je oblast, usled svog glineno-krečnjačkog tla, daruje svojim vinima svežinu i energiju koju volim. Baga je najbolje crveno vino iz te oblasti, čija fascinantna crvena boja potiče od mešanja poznate sorte Alfrocheiroa (90%) i bele sorte Bikal (bical), kojeg u ovom kupažu ne sme da bude više od 10%. Osvežavajuće, zemljane i gotovo kamenaste arome, sa ukusima crvenog voća i cveća. (Savio Soares Selections, Bruklin, Njujork)

Lemelson Willamette Valley Pinot Noir Six Vineyards 2014, $19.99

Oregon ima neuobičajene kapacitete među američkim vinskim regionima. Tamo se proizvode izvrsna ambiciozna vina, koja, pored toga što su izuzetno jeftina, zadovoljavaju svojim visokim kvalitetom; oregonske sorte grožđa, tle i način uzgajanja kao i vinarski metodi spravljanja besprekorni su i ponosno stoje uz rame sa ostalim vrhunskim vinima sličnog tipa, cene i kvaliteta. Ovaj Pinot Noir iz Lemelsona je cvetno-voćnog ukusa i mirisa, odlično fokusiranog i izdefinisane arome, zemljane i na jezik jasno prepoznatljive.

Knebel Mosel Riesling 2015, $18.99

Koga god i zbog čega god odbijaju nemačke vinske etikete ili terminologija, evo jednog sjajnog kontra-primera koji će razvejati uvrežene predrasude. Dizajn ambalaže ovog suvog nemačkog rizlinga, poreklom iz Knebela, vrhunskog Mozelovog proizvođača (Mosel) je jednostavan, čist i lako razumljiv, bez vinskog žargona ili „nerasklopivih“ nemačkih kilometarskih kovanica. Isto važi i za vino. Suvo vino kamenaste arome i čisto, sa upečatljivom mineralnom notom – naprosto sjajnog kvaliteta – i to za samo 19 dolara  (Schatzi Vines, Milano, Njujork)

Luneau-Papin Muscadet Sèvre et Maine sur Lie Terre de Pierre 2015, $19.99

Ako ste ljubitelj ostriga, koje se tradicionalno konzumiraju uglavnom tokom “AR” meseci (u periodu septembar-februar, od jeseni do proleća), možete uz njih piti i vino koje je po tradiciji voćnog ukusa – Muskadet. Da se razumemo: nije da druga vina nisu sjajna sa ostrigama, baš kao što i sam Muskadet pruža daleko više od ispijanja uz „tamo-neke-ostrige“. Dokaz za ovo imaćete ukoliko probate ovo divno osvežavajuće belo, „Terre de Pierre“, iz Luno-Papena (Luneau-Papin). Iako paučinasto tanane boje i svetlo prozirno, konkretne tekstura mu je konkretna a mineralni ukusi zadržavaju se na jeziku i u grlu, uz naglašenu cvetnu aromu. Probajte ga obavezno ukoliko pripremate neku lakšu hranu od morskih plodova, sa sirom ili francuskim kišom, pa čak i sa živinskim mesom. (Louis / Dressner Selections, Njujork)

Château Graville-Lacoste Graves 2016, $16.96

Poput rizlinga, crvenih sorti iz doline Loare ili šerija, bela bordoška vina spadaju među favorite pisca ovih redaka; kao ni pobrojane sorte, tako ni ovaj château nikad ne uspeva da zaokupi maštu šire vinofilske javnosti. Ova situacija ga može učiniti vrlo dobrim izborom ukoliko ko ste kupac koji želi vrhunsko vino za male pare. Prijatno i pikantne arome, sa slankastim akcentom, ovajža kupaža iz Gravij-Lakosta (Graville-Lacoste) spravljen je od 75% Semijona, 20% Sovinjon blana i 5% Muskadela. Bogatog ukusa i herbalne arome; što je duže izloženo vazduhu i oksidaciji, tim je bolje. (Kermit Lynch Wine Merchant)

Brovia Dolcetto d’Alba Vignavillej 2015, $18.99

Dolcetto je jedno od onih vina koja su već mnogo godina unazad „tradicionalno“ i po nekoj inerciji potcenjena, od onih koja nikada nisu osvojila definitivne i stalne simpatije među kupcima. Ipak, kada se grožđe odgaja savesno i na dobrim lokacijama, a vino potom bude pažljivo napravljeno, Dolcetto može biti naprosto divan. Ovaj Dolčeto kojeg sam probao je bogatog mineralnog ukusa i potiče iz Brovije (Brovia), finog proizvođača Barola; delikatno taninski gorko, ali sa voćnom, slatkom aromom i mineralnim ukusima. (Rosenthal Wine Merchant)

Odoardi Savuto 2014, $15.99

Savuto je malo poznato ime poreklom iz Kalabrije, regije smeštene na „prstima“ talijanske čizme i jedne od najslabije istraženih kada su u pitanju hrana i vina Italije. Odoardi je crvena kupaža koja potiče od veoma dobrog proizvođača. Gotovo 50% mešavine sačinjava Galjopo (Gaglioppo), visoko taninsko grožđe sa velikim procentom alkohola, kojem se pridodaju još četiri sorte. Rezultat je fascinantna mešavina zemljasto-prašinastog bukea, oporo i sa notom slatkog voća. (Jan D’Amore Wines)

Huia Marlborough Sauvignon Blanc 2016, $16.99

Opšte uzev, nisam ljubitelj novozelandskog Sovinjon blana, ali je upravo boca jednog takvog bila zvezda moje nedavne kolomne koju sam pisao za Vinsku školu, izazivajući me da nanovo porazmislim o predmetu svog doskorašnjeg animoziteta. Ovo je pravi nektar vinove loze slankasto-mineralnog bukea. Ovo vino je, opšte uzev – vrhunsko. (T. Edward Wines, Njujork)

Royal Tokaji Dry Tokaji Furmint “The Oddity” 2015, $16.99

Šta ovaj Kraljevski tokajac čini „čudesnim“? Teško je reći, pošto Mađarska danas proizvodi više sorti suvog furminta. Možda je, međutim, stvar u tome što se radi o regiji koja već vekovima gaji ne samo dobru lozu već i svoj međunarodni renome, gajeći dobar glas zbog svojih slasnih, slatkih vina. Nisu u Mađarskoj dobra samo slatka, već i suva tokajska vina – ona su takođe solidnog kvalteta, kao što je i ovo o kojem pišem; to je pikantni Tokajac mirišljavo-prijatnog „završnog ukrasa“: nežnim ali upornog kajsijastim bukeom. (Wilson Daniels, Sent Helena, Kalifornija)

Barale Fratelli Barbera d’Alba Superiore Castlé 2015, $19.99

Barbera, uz Dolcetto ili Nebbiolo, sastavni je deo „velikog svetog trojstva“ sorti crvenog grožđa iz italijanske regije Pijemont. Dobro Barbera vino, kao što je to zasigurno „Barale Fratelli“ pruža kiselkastu reskost ukusa koja osvežava i čisti usta i grlo, čineći ga odličnim izborom u kombinaciji s italijanskim kobasicama i masnim mesima, pizzama i čorbastim jelima od povrća i mesa. Ovaj Barbera iz Barale, spravljen od strane odličnog proizvođača Barola nadasve je osvežavajuće, dobro izbalansirano i veoma izdiferenciranog ukusa. (T. Elenteny Imports, Njujork)

Caparzo Rosso di Montalcino 2014, $18.99

Volim Sanđenoveze, crveno grožđe Kjantija i Montalćina, među ostalim manje poznatim uporištima u Toskani. I mada ovaj Rosso di Montalcino ne poseduje dubinu ili složenost jednog dobrog Brunela di Montalćino (Brunello di Montalcino), ima bogat, čist i jasno izražen ukus… a i daleko je jeftiniji od Brunella. Probajte ga sa odreskom zapečenim na žaru. (Vineyard Brands, Birmingem, Alabama)

Muri-Gries Alto Adige Lagrein 2016, $18.96

Lagren (Lagrein) je još jedna talijanska sorta crvenog grožđa koja je prečesto „ispod radara“ običnih kupaca. Ipak, ovo vino poreklom iz Južnog Tirola –  varijetet Teroldega, čiji je potomak – ima toliko toga da ponudi istinskim ljubiteljima vina. Ukoliko zanemarimo romantične konotacije i primisli vezane za lokaciju na kojoj se uzgaja (drevni benediktinski manastir u zabrđu planinskog područja Alto Adige na severoistoku Tirola), ovo je savršeno vino čiji buke iskri začinskim nijansama, solidnog je i gustog pa ipak suptilnog ukusa, uz primese cvetnih nota i tamnog voća. Savršeno za popiti nakon večernje crkvene službe. (Polaner Selections, Mt. Kisco, Njujork)

Ground Effect Santa Ynez Valley Cabernet Sauvignon 2014, $19.99

Dolina Santa Inez (Santa Ynez), apelacija nazvana „Santa Rita“ na zapadnom kraju doline, u Santa Barbari, Kalifornija, najpoznatija je po pino noaru i šardone. Ali, istočni kraj ove vinarske doline, koji se pruža pod imenom Happy Canyon of Santa Barbara, bolje odgovara grožđu kojem pogoduje toplija klima – sortama poput, recimo kaberne sovinjona. Ova boca kabernea pod nazivom “Ground Effect“ nije neko malo vino. Iako začinskih aroma i herbalne završnice, pa ipak nipošto slatko, gusto ili duboko, podseća na sve ono što može biti veličanstveno u Kaliforniji kada pričamo o vinima. Uz ovo vino, pre svega imajte na meso: neki sočan odrezak ili, naprosto, dobar hamburger.

 

AI: 4+4 ključne uloge veštačke inteligencije u preduzetništvu i prodaji

Funkcionisanje “bez napora” je suština veštačke inteligencije, bilo da se koristi u međuljudskim relacijama, načinu raspolaganja radnim vremenom, korisničkom servisu ili menadžmentu tj upravljanju portfoliom. Magazin “Preduzetnik” (Entrepreneur) objavio je dve sretne priče o 4 elementa koja veštačku inteligenciju danas čine neizostavnim sastojkom poslovanja, kao i 4 načina na koji AI može doprineti boljoj prodaji.

Veštačka inteligencija (AI) je polje koje danas zadobija  sve više i više pažnje. Uprkos ovoj činjenici, međutim, i dalje postoje pogrešni stavovi o AI.

U ne malom broju slučajeva,  inovacije koje je uveo AI zadobijaju negativnu konotaciju i smatraju se skoro pa lošim. Ova zabluda proizilazi iz sadržaja koji proističu iz holivudskih filmova i filmskih industrija drugih zemalja koje vole da prikazuju AI kroz antiutopijsku optiku: kao robote koji će nas izbaciti sa naših poslova, zameniti naše prijatelje i porodice i, najzad, uništiti čitavu ljudsku rasu. Taj prikaz nije tačan i možda je čak i pomalo patetičan.

Umesto toga, dobra vest je da AI nije nužno negativna tehnološka novina; postoje oblasti primene koje obećavaju da će posao učiniti boljim i manje stresnim iskustvom. Razmislite o sledećim oblastima dokaza kako je AI postao moćan alat, a ne  upozoravajuća pretnja iz sfere naučne fantastike.

1. Veštačka inteligencija u oblasti ljudskih resursa

Odgovornosti kadrovskih odeljenja uključuju nadzor nad regrutovanjem, obukom i razvojem, nadoknade i beneficije, usaglašenost i niz drugih srodnih obaveza.

Zapošljavanje radnika, koje može biti izazovno i stresno, posebno je područje gde HR može imati koristi od veštačke inteligencije. Kada na hiljade aplikacija dođu na tek jedno otvaranje radnog mesta, HR osoblju može biti (i zapravo već jeste) posebno teško da solidno prouče sve podnosioce zahteva do u detalje, kako bi videli je li njihov potencijal prekoračuje granice njihovih podnesaka za zaposlenje.

Ali primena AI tehnologije van svake sumnje štedi vreme i čini posao manje mučnim. Ako je AI program dizajniran da preispita i razdvoji aplikacije na osnovu utvrđenih kriterijuma, zaposleni u HR-u mogu obaviti preostali posao kada se smanji ukupan broj pristiglih aplikacija. Ovo štedi vreme i smanjuje radna opterećenja.

2. Veštačka inteligencija u upravljanju radnim vremenom

Vreme i dobar tajming  predstavljaju jedan  od najvažnijih faktora koji stoji iza uspeha svake kompanije. Ona, zapravo, čini 42 odsto razlike između neuspeha i uspeha. Nije, dakle, iznenađenje što mnoge kompanije traže način integrisanja veštačke inteligencije u upravljanje vremenom kao i poboljšanju njihovih izgleda za davanje precizne prognoze na osnovu raspoloživih i istorijskih podataka.

Cilj veštačke inteligencije je, stoga, da pomogne takvim organizacijama da naprave najbolja vremenska predviđanja, maksimiziraju resurse onda kada su im najviše potrebni i pomažući im da minimiziraju gubitak vremena. Potpuna implementacija veštačke inteligencije  u ovom ključnom području imaće veliki pozitivan uticaj na vaš posao.

3. Veštačka inteligencija u korisničkoj službi

Reputacija bilo kog biznisa može se napraviti ili oštetiti reputacijom službe za kupce. To je ono što servis za korisnike čini tako važnim delom poslovanja. Ipak, s obzirom na ogroman broj poziva, svakodnevne žalbe i upiti mogu biti dugotrajni i opterećujući.

Danas, vaše preduzeće više ne mora da prelazi tradicionalni put koji obično prelazi svaki biznis; Umesto toga, poboljšana je AI efikasnost, kojom je moguće ukloniti taj teret i stres. Tipičan primer poboljšanja performansi usluga klijenata je četbot (chatbots) tj softverski posrednik (agent),  korisnički chatbot. Sa čet botom, (softverom za komunikaciju sa kupcima), možete jednostavno i efikasno upravljati svojim klijentima, pošto ova tehnologija omogućava ostvarivanje smislenih razgovora sa velikim brojem klijenata.

Rezultat je poboljšanje reputacije kompanije, pošto ljudi po običaju cene brzu reakciju na svoje zahteve od odeljenja za korisničke usluge kompanije.

4. AI u upravljanju portfeljima

Upravljanje portfeljem je još jedna oblast primene sa direktnim uticajem na preduzetništvo. Ako ste zainteresovani za upravljanje investicijama, možete računati na takve aplikacije AI kao savetnike za pružanje pouzdanih finansijskih saveta. Ove aplikacije mogu pomoći pri upravljanju portfeljima sa malim ljudskim faktorom inputa – i često sa manjim troškovima provizije.

Ove aplikacije rade koristeći algoritme dizajnirane da kreiraju finansijski portfolio koji odgovara ciljevima koje je postavio investitor. Veštačka inteligencija, takođe, ustanovljava klijentovu toleranciju na rizike kao deo svog koncepta za pravi „portfolio miks“. Prema Robu Berdžeru, koji piše za magazin Forbs, “robo-savetnici… čine da investiranje bude bez muke i napora”.

A raditi stvari “bez napora” i jeste poenta uvođenja veštačke inteligencije – bez obzira na oblast na koju se primenjuje.

4 načina na koje AI poboljšava prodaju

Ne možete zameniti ljudsku interakciju, ali je možete dopuniti ovim savetima.

Postoje dve jasno podeljene i u tabore razvrstane strane kada je u pitanju veštačka inteligencija (AI): oni koji su uzbuđeni zbog njenih mogućnosti, i oni uplašeni njenim potencijalom. Voleli je mi ili je mrzeli, AI je već prisutan u našem svakodnevnom životu.

Od pozivanja Siri da izvrši Google pretragu i zatraži od Alekse (Alexa) da vrti vašu omiljenu pesmu, AI se svakodnevno koristi. Ima nekoliko primena, kako na ličnom tako i poslovnom planu. Facebook Messenger chatbotovi su samo jedan primer kako brzo AI koriste kompanije za pojednostavljivanje usluga za klijente i svakodnevne zadatke. Veštačka inteligencija, takođe, ima potencijal da poboljša generisanje vaših B2B lidova tj kvalifikovanih kontakata (u marketingu, generisanje lida podrazumeva iniciranje interesovanja potrošača ili ispitivanje proizvoda ili usluga nekog biznisa; Lidovi se mogu kreirati za svrhe kao što su izgradnja liste, akvizicija listova e-biltena ili prodaja. Metode generisanja lidova obično potpadaju pod okrilje oglašavanja, ali mogu uključiti i nenaplative izvore – rezultate organske net pretrage ili upućivanje od postojećih kupaca. Pojašnjenja radi – jer B2B marketing nije nimalo jednostavna rabota – generisanje lidova je kreiranje procesa i aktivnosti koje omogućavajuju dolazak do kvalifikovanih kontakata, tj (potom i, nadaju se prodavci) potencijalnih kupaca.

Evo (za početak) barem četiri dobra razloga za primenu AI u prodaji

1. Pruža tačnije informacije o mogućim klijentima

Potencijalni lidovi tj kvalifikovani kontakti  potiču iz različitih kanala – LinkedIn, Google, itd. – kada unesete AI u proces, on može da potvrdi vaše podatke u odnosu na nekoliko izvora, pomažući vam da sakupite što tačnije podatke.

Kada kontaktirate potencijalne klijenta na osnovu tačnih i validnih podataka iz prve faze procesa istraživanja, drastično poboljšavate i vašu ukupnu uspešnost u prodaji. Ne zovete isključene telefonske brojeve, mrtve adrese e-pošte, niti kontaktirate ljude koji su promenili pozicije ili kompanije. Vaš uspeh i blizak odnos se nadovezuju kada već od samog početka radite radite sa tačnim podacima.

2. Poboljšava produktivnost

AI je u stanju da radi i bude aktivan 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i 365 dana godišnje. Nikada se ne razboli niti je na bolovanju, nije mu potrebna pauza usred dana, ne traži vam nedelju dana potrebnih za odmor i nikada ne napušta kancelariju.

AI ne može da zameni vrednost koju zaposleni isporučuje u smislu izgradnje odnosa i veština komuniciranja među ljudima „od krvi i mesa“, ali može biti ogromna pomoć u stvaranju većeg poslovnog potencijala i povišavanja interesovanja – na čemu radi neprekidno i bez prestanka –  dok vaš prodajni tim nije na poslu, čime se poboljšava ukupna produktivnost. Zaposleni mogu svakodnevno da budu efikasni, zahvaljujući ultra-kvalifikovanim lidovima – zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.

3. Omogućava da se automatizovane poruke čine humanijim

Automatizovani marketing nije ništa novo – od automatskog objavljivanja društvenih medija do epidemiranja „dripovanja“ e-pošte (automatizovana imejl kampanja), postoji puno alata za automatizaciju, dostupnih za pomoć pri generisanju potencijalnih lidova. AI ide korak više, što vam omogućava da pokažete specifične marketinške poruke relevantne za specifične potrebe lidova. Ove ciljane poruke povećavaju stopu konverzije jer vam šalju automatizovani marketing, za koji je verovatnije da će ih konvertovati na osnovu podataka koje AI može identifikovati. Prodajni proces počinje dolaskom do kvalifikovanog kontakta (Lead Generation), koji bi dalje trebalo da se usmerava prema realizaciji prodaje (ili tzv. konverziji). Proces usmeravanja prema zatvaranju prodaje se naziva Sales Funneling ili Sales Pipeline.

Prodajni “levak” (funnel) ili prodajni “cevovod” (pipeline) predstavljaju termine koji bi trebalo da opišu mogućnost da se sama prodaja svede na uspostavljanje i vođenje prodaje na nivou definisanja poslovnih procesa i procedura. Ideja koja “leži” iza ovakve postavke prodajnog procesa je u činjenici da, ukoliko postoji osoba koja je potencijalno zainteresovana za kupovinu, takva se osoba može “prirodno” usmeravati ka samom zatvaranju prodaje, gde nema “iskakanja iz levka kada je počelo sipanje”, ili “neće pući cev proverenog cevovoda”.

U svetu prodaje i automatizovanog kao i AI marketinga, „pipeline“ predstavlja popis svih aktivnih prodajnih prilika u jednom trenutku. Bez obzira generiše li se u nekom CRM softveru, ili ga vodimo u Excell-u ili ručno ispisujemo na listu papira.

Prodavac bi trebalo da odvoji vreme kako bi kreirao personalizovanu e-poštu i napiše je u određenom tonu, a u zavisnosti od nekoliko faktora. Jedan od najvećih nedostataka kada je reč o stvarima poput automatske e-pošte, bilo je to što je bila previše generična. Danas je AI u stanju da vašoj automatizaciji u oglašavanju utisne više ljudskosti.

“AI stvara „nadljudske“ prodavce. Njih mašine ne mogu zameniti, naprotiv: mašina ih sigurno može učiniti pametnijima i snažnijima, ukazuje Olin Hajd (Olin Hyde), izvršni direktor i osnivač LeadCrunch-a, vodeće B2B kompanije koja se oslanja na AI i mašinsko učenje. Da podsetimo, B2B znači „Business to business“, tj elektronsko poslovanje koje se odnosi na korišćenje Interneta i veb tehnologija za kupovinu, prodaju, jeftiniju, bržu i bolju saradnju poslovnih subjekata.

4. Smanjuje propuštene mogućnosti

Potrebno je šest do osam „kontakata“ ili koraka, kako bi se ostvario održivi prodajni potencijal, a poželjno je da se kontaktiraju lidovi, kao i vreme odziva tokom kojeg svi ulaze u igru. B2B lidovi moraju biti brzo praćeni, a AI može pojednostaviti proces.

Evo podataka iz jedne ranije  studije Harvardskog poslovnog pregleda (Harvard Business Review) o odzivu interesenata/potencijalnih kupaca:

Prosečno vreme prvog odziva koji B2B firme imaju od svojih potencijalnih kupaca je bilo 42 sata

Samo je 37% kompanija odgovorilo na njihove zahteve u roku od sat vremena.

16 odsto kompanija je odgovorilo u roku od jednog do 24 sata

24 procenta preduzeća odazvalo se tek nakon više od 24 sata

23% kompanija nikada nije odgovorilo.

Veštačka inteligencija  vam dozvoljava da odmah dosegnete do kvalifikovanih kupaca i pratite prodajne tj „linije“ klijenata u svom pajplajnu – do onih koji pokazuju interesovanje za kupovinu vaše usluge ili proizvoda, i to precizno, eliminišući propuštene mogućnosti. Zamislite da  je u vašem „prodajnom levku“ tj uzorku kvalifikovanih kupaca otpočel akcija u 3 ujutro, što je signal za visok nivo interesovanja – a vi biste morali da čekate barem šest sati (do 9 ujutro) dok vaš prodajni tim ne stigne u kancelariju… ili, naprosto možete implementirati AI kako biste ih kontaktirali odmah, što u velikoj meri povećava verovatnoću realizacije prodaje (konverzija, ili, narodski, sretan termin, „prelomiti“; kada interesent za neki proizvod/uslugu „prelomi“ i konačno se odluči da ga kupi).

Jonathan Long 

 

Čarolija brojeva: lepota skrivena u matematici

00

Koncept lepote u nauci i matematičkim formulama pojava je koju su zapazili još prvi matematičari. Lepotu i nauku, recimo, jako lepo ilustruje metod pomoću kojeg  matematičari rešavaju kvantnu teoriju ili opisuju gravitaciju. Od formule E = mc² do teorije struna, matematička lepota je hiljadama godina inspirisala fizičare da sastave neke od najzanimljivijih opisa stvarnosti. “Lepota je baklja koju držite u uverenju da će vas napokon dovesti do istine”, kaže ser Majkl Atijah (Michael Atiyah).

Francuski fizičar Pol Dirak

Francuski fizičar Pol Dirak

Pol Dirak (Paul Dirac) je imao oko za lepotu. U jednom eseju iz maja 1963. ovaj britanski nobelovac je devet puta pomenuo lepotu. To je učinio u četiri maha, i to u četiri uzastopne rečenice, dakle „s predumišljajem“. U tom članku, Dirak je predstavio način na koji fizičari vide prirodu. Rečju „lepota“, međutim, nikada nije definisan jedan zalazak sunca, niti jedan cvet, ili priroda u bilo kom tradicionalnom smislu. Dirak je govorio o kvantnoj teoriji i gravitaciji. Lepota leži u matematici.

001Šta to u matematici znači „biti lep“? Ne radi se o izgledu simbola na stranici. To je, u najboljem slučaju, od sekundarne važnosti. Matematika postaje lepa snagom i elegancijom svojih argumenata i formulama; kroz mostove koje gradi između prethodno nepovezanih svetova. Onda kada iznenađuje. Za one koji uče jezik, matematika ima isti kapacitet za lepotu kao umetnosti, muzika, nebo ispunjeno zvezdama u najtamnijoj noći.

“Lagani razvoj Mocartovog koncerta za klarinet je zaista divno muzičko delo, ali ne bismo zbog toga otštampali stranicu s notama i stavili je na zid. Ne radi se o tome da delo nije lepo: Radi se o muzici i idejama, kao i o emocionalnoj reakciji”, kaže Viki Nil (Vicky Neale), matematičarka sa Univerziteta u Oksfordu. “Ista je stvar i s jednim matematičkim delom. Nije u pitanju kako ono vizuelno izgleda, već je u osnovi svega estetika misaonih procesa.”

Skeniranje mozga matematičara pokazuje da njihovo posmatranje formula koje smatraju lepima izaziva u njima aktivnost u istoj emocionalnoj regiji mozga kao i kada se uživa u nekom velikom umetničkom ili muzičkom delu. Što je formula lepša, to je veća aktivnost u medijalnom orbito-frontalnom korteksu. “Što se tiče reakcije našeg mozga, matematika za njega ima istu lepotu kao i umetnosti. Postoji zajednička neurofiziološka osnova”, kaže ser Majkl Atijah (Michael Atiyah), počasni profesor matematike univerziteta u Edinburgu.

01

Pitajte matematičare o najlepšoj jednačini: veoma često bi vam kao iz topa mnogi od njih dali isti odgovor: nju je u 18. veku napisao švajcarski matematičar Leonard Ojler (Leonhard Euler). Ona je kratka i jednostavna: eiπ+1=0. Ona je po mnogim matematičarima savršen uzor urednosti i kompaktnosti, a to je čak i za oko laika koji se ne razume u brojeve i matematičke nauke. Njena lepota, međutim, dolazi iz dubljeg razumevanja postavljenih odnosa: ovde je pet najvažnijih matematičkih konstanti zajedno uvezano u jednu. Ojlerova formula spaja svet kružnica, imaginarne brojeve i eksponencijale.

Lepota zapretena u drugim formulama može biti i očiglednija. Svojom epohalnom formulom E=mc2, Albert Ajnštajn izgradio je most između energije i mase, dva koncepta koja su ranije bila Odvojeni Svetovi. Kosmolog Megi Ejdrin-Pokok (Maggie Aderin-Pocock), ju je prozvala ’najlepšom’. “Zašto je tako lepa? Jer je u pitanju sasvim životna stvar. Od ove formule pa ubuduće,  energija će imati masu, a masa se može pretvoriti u energiju. Ova četiri simbola karakterišu čitav Svet i Svemir. Teško je zamisliti kraću formulu koja poseduje više snage”, kaže Robbert Dijkgraaf, direktor Instituta za napredne studije u Prinstonu, gde je, uzgred, i Ajnštajn takođe predavao, i to među prvima u svojoj oblasti.022

Ajnštajn je bio, takođe, možda i najveći pobornik lepote i estetike matematičkih i fizičkih formula. Večito u sukobu s „kvantašima“, tj pobornicima kvantne fizike, jedan od njegovih argumenata kojeg je neprekidno ponavljao je i taj da „formule kvantnih fizičara nisu lepe“. A to je već po sebi, po njegovom ubeđenju, bio indikator njihove netačnosti (ispostavilo se da nije bio u pravu).

Jedan od razloga za postojanje gotovo objektivne lepote u matematici jeste i to što koristimo reč „lepo“ kako bismo takođe ukazali na njenu sirovu snagu u ideju. Jednačine ili rezultate proizašle iz matematike koji se smatraju lepim, skoro su kao napisane pesme. Snaga svake varijable (tj. promenljive) nešto je što je deo iskustva. Ukoliko se osvrnemo na matematiku ili, recimo, na prirodu, one se po pravilu opisuju sa samo nekoliko simbola – a upravo im to daje grandiozni osećaj elegancije i lepote”, dodaje Dijkgraaf. “Drugi element je osećaj da njena lepota odražava stvarnost. Ona je odraz osećaja za red i uređenost koji su deo zakona prirode. “

017Moć jedne jednačine da poveže domene matematike koji nam izgledaju potpuno neuklopivo i nepovezano je prilično česta pojava. Profesor Markus Du Sotoj (Marcus Du Sautoy) koji na Univerzitetu Oksford predaje matematiku gaji veliki sentiment za Rimanovu formulu koja mu je „slaba tačka“. Bernhard Riman (Bernhard Riemann) je 1859. (iste godine kada je Čarls Darvin zapanjio svet svojom knjigom „O poreklu vrsta“, u kojoj je izložio svoju teoriju evolucije), objavio formulu koja otkriva koliko prostih brojeva (tzv. prim-brojeva ili primova) postoji unutar skupa prirodnih brojeva, gde su primovi celi brojevi deljivi samo sa samim sobom i jedinicom (kao što su 2 , 3, 5, 7 i 11). Dok jedna strana jednačine opisuje proste brojeve, druga je kontrolisana nulom (tj. nulama).004“Ova formula pretvara ove nedeljive proste brojeve, u nešto sasvim drugo”, kaže Du Sotoj. “S jedne strane, imate te nedeljive proste brojeve i onda te Riman vodi na taj svoj put koji vas odvodi negde potpuno neočekivano, do onih stvari koje danas zovemo Rimanovim nulama. Svaka od ovih nula dovodi do zapisa – i to je, onda, kombinacija svih ovih zapisa zajedno, koja nam kazuje kako su prosti sa druge strane raspoređeni po svim brojevima “.

015Pre više od 2.000 godina, drevni grčki matematičar Euklid rešio je numeričku zagonetku na tako divan način da i danas izmamljuje osmeh divljenja – recimo matematičarki Viki Nil, i to svaki put kad joj ova Euklidova padne na pamet. “Kada mislim o lepoti u matematici, moje prve misli nisu vezane za jednačine. Za mene je to mnogo više od prostog argumenta; to je način razmišljanja, specifičan, jedinstveni način na koji se neki dokaz izvodi”, dodaje ona.

Euklid je dokazao da postoji beskonačno mnogo prostih brojeva. Kako je to postigao? Počeo je tako što je zamišljao univerzum u kojem količina prostih brojeva nije beskonačna (kada bi, dakle, postojala dovoljno velika tabla, oni bi svi mogli da se popišu kredom).

On se, potom, upitao šta bi se desilo kada bi se svi ovi prosti brojevi zajedno pomnožili: 2x3x5, i tako dalje, sve do kraja liste, a rezultat bi pridodao na broj 1. Ovaj ogroman novi broj nam daje odgovor. Ili je on već sam po sebi prost broj – pa bi tako i inicijalna lista prostih brojeva bila nepotpuna – ili je deljiv sa manjim prostim brojem. Ali, ukoliko Euklidov broj podelimo bilo kojim primom koji je zabeležen na ogromnoj-a-konačnoj-tabli, uvek bi preostala jedinica. Ovaj broj nije deljiv s bilo kojim primom s liste. “Ispostavilo se da u ovoj kalulaciji stvar doterujete do apsurda, kontradikcije”, kaže Nilova. Dakle, početna pretpostavka – da je količina prostih brojeva konačna – mora biti pogrešna.

“Ovaj je dokaz za mene stvarno predivan.Potrebno je samo malko više porazmisliti kako biste se udubili u suštinu, ali, zapravo, ne podrazumeva niti iziskuje godine proučavanja nekih teških matematičkih koncepata. Iznenađujuće je da možeš da dokažeš nešto tako teško na ovako elegantan način”, dodaje Nilova.

008

Evo tog briljantnog Euklidovog rezonovanja samo na blago „zafelširan“ način:

Uzmimo, na primer, da smo se uzjogunili i tvrdimo da su 3 i 5 “jedini prosti brojevi”. OK, kaže Euklid, pomnožimo onda 3 i 5 i rezultatu dodajmo jedinicu, tj., 3×5+1=16.  Ha, broj 16 nije deljiv sa 3 ili 5, ali je deljiv sa 2, a 2 nije deljiv nijednim drugim brojem osim samim sobom, dakle prost je. Sada moramo popustiti i priznati da naš novi skup prostih brojeva mora da sadrži i dvojku, tj. prosti brojevi su sada 2, 3 i 5.

Odlično, pomnožimo sada sve te proste brojeve i dodajmo rezultatu jedinicu, tj., 2x3x5+1=31. Aha, 31 je broj koji je deljiv jedino samim sobom, prema tome prost je. Naš skup “jedinih prostih brojeva” mora da uključi i broj 31, tj. on sada sadrži brojeve 2, 3, 5 i 31. Ovakvim postupkom možemo od bilo kog konačnog skupa prostih brojeva generisati nove i nove proste brojeve i to tako da je, množenjem “svih prostih brojeva” i dodavanjem jedinice, dobijen ili novi prost broj (kao što je broj 31 u gornjem primeru) ili složen broj koji je deljiv nekim prostim brojem koji se ne nalazi u našem polaznom skupu (kao što je bio slučaj sa brojem 2 u gornjem primeru). I tako do beskonačnosti. Dakle, prostih brojeva ima beskonačno mnogo. Koliko god daleko išli po brojnoj osi, uveć ćemo naići na neki prost broj. Phew.

19Da pogledamo ponovo našu listu prostih brojeva manjih od sto: 2, 3, 5, 7, 11, 13, 17, 19, 23, 29, 31, 37, 41, 43, 47, 53, 59, 61, 67, 71, 73, 79, 83, 89, 97… Primetimo odmah da prostih brojeva manjih od 100 ima manje nego prirodnih brojeva  manjih od 100,  te da se “razređuju” na neki način:  recimo, u dekadi od 10 do 20 ima ih četiri (11, 13, 17, 19), dok ih u dekadi od 20 do 30 ima samo dva (23 i 29), itd. Bez obzira što su prosti brojevi “ređi” od prirodnih brojeva – ili od parnih brojeva, svejedno – njih ipak ima podjednako “beskonačno mnogo” koliko i prirodnih brojeva.

Ipak, postoji beskonačno i postoji beskonačno. Na primer stepena broja 2 ima takođe beskonačno mnogo na brojnoj osi, ali između brojeva 1 i 1000 njih ima tačno deset: 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64, 128, 256, 512. Prostih brojeva u istom intervalu ima 72 komada.

U teoriji brojeva, i u matematici uopšte, prosti brojevi su izuzetno značajni zbog sledeće ognjene teoreme: Svaki prirodan broj može da se na jedinstven način napiše kao proizvod prostih brojeva. Fundamentalna stvar. Imam bilo koji broj i on može da se jednoznačno razloži na proizvod svojih faktora. Na primer, 15=3×5, ili 60=2x2x3x5, itd.

08

Iza estetski izuzetno prijatnih tj lepih procesa nalazi se izuzetno lepa matematika. Pa, barem ponekad, ako ništa drugo. Hana Fraj (Hannah Fry), predavačica egzotičnog predmeta pod nazivom „matematika gradova“ na UCL godinama je kvarila vid zureći u Navje-Stouksove jednačine (Navier-Stokes). “One su jedna posebna matematička rečenica koja je u stanju da opiše čudesno lepo i raznoliko ponašanje gotovo svih tečnosti na planeti Zemlji”, kaže ona. Shvatanjem ove formule, možemo potom razumeti ponašanje svih fluida, svih elemenata u tečnom agregatnom stanju: protok krvi u telu, kako brodovi klize kroz vodu, ili kako da napravimo sjajne čokoladne prelive.

17U svom eseju iz 1963. godine, Dirak je uzdigao lepotu sa estetskog nivoa na nešto daleko više (ili, možda, dublje): na put ka Istini. “Daleko je važnije imati lepotu u jednoj jednačini nego je primeniti u eksperimentu”, napisao je on, nastavljajući: “Čini se da, ako se deluje i razmišlja sa stanovišta kreiranja lepote u jednačinama, i ukoliko se sluša sopstveni unutarnji glas, onda tu sigurno postoji linija napretka.” Na prvi pogled šokantna izjava, Dirak je njom definisao ono što je danas postalo uobičajeno matematičko razmišljanje: kada neka lepa jednačina izgleda u suprotnosti sa prirodom, krivica leži ne na matematici već na njenoj primeni na pogrešni aspekt prirode.

“Istina i lepota su usko povezani, ali nisu isto”, kaže Atijah. “Nikada niste sigurni da li imate istinu „u rukavu“. Sve što možemo da učinimo je da neprekidno težimo ka sve boljim i savršenijim istinama, a svetlost koja vas na tom putu vodi je – lepota. Lepota je baklja koju držite pred sobom i pratite stazu koju ona osvetljava, u uverenju da će vas napokon dovesti do istine.”

Nešto što je blisko veri u matematičkoj lepoti je fizičare konačno dovelo do osmišljavanja dva najzanimljivija opisa stvarnosti: prvi je supersimetrija, a drugi teorija struna (a potom na nju nadograđena i teorija superstruna). U Supersimetričnom svemiru, svaki poznati tip čestice ima svog težeg, nevidljivog blizanca. Po teoriji struna, realnost ima 10 dimenzija, ali je njih šest „sklupčano“ tako čvrsto da su (za sada) skriveni od nas i naše tehnologije. Matematika koja stoji iza obe teorije se veoma često opisuje kao lepa, ali uopšte nije jasno da li je to tačno – u svakom slučaju, ima mnogo onih koji misle da ove teorije poseduju ogromnu matematičku lepotu.006Ovde matematičare neprekidno vreba opasnost. Lepota je nepouzdan vodič. “Možete, bukvalno, biti zavedeni nečim što nije tačno. I to je rizik koji preuzimate”, kaže Dijkgraaf koji radi u institutu čiji je moto “Istina i lepota”, dok su na grbu iscrtane jedna naga i jedna obučena žena. “Ponekad pomislim da fizičari, kao nekada Odisej, moraju da se privežu za brodski jarbol kako ih ne bi zavele zavodljive sirene matematike.”

Može biti da su matematičari i naučnici još jedini koji bez oklevanja koriste reč “lepo”. Nju retko koriste i književni, umetnički ili muzički kritičari, koji možda strahuju da će zvučati previše „prostosrdačno“, odnosno da će ovaj pojam biti shvaćen kao površan, ili, čak, kao – kič.

“Veoma sam ponosan što je u matematici i nauci još uvek prisutan koncept lepote. Mislim da je to neverovatno važan koncept u našim životima”, kaže Dijkgraaf. “Osećaj lepote koji doživljavamo u matematici i nauci je višedimenzionalni osećaj lepote. Ne razmišljamo da li je u bilo kakvom sukobu s onim što je duboko, ili zanimljivo, ili moćno, ili značajno i sa smislom. Za matematičara, sve je obuhvaćeno ovom jednom rečju: lepota.”

Gardijan

(Skoro) svemoguća nauka i naša budućnost

“Nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja”: Ričard Dokins, Margaret Etvud i drugi predviđaju budućnost.

Danas se otvara Londonski festival knjige, a ovogodišnja manifestacija ima za temu “Život u budućim vremenima”; ličnosti iz sveta nauke ali i sci-fi pisci podelili su sa posetiocima svoje vizije budućnosti čovečanstva.

Evo šta kaže Ričard Dokins, autor knjiga Sebični gen” i “Zabluda o bogu” (Richard Dawkins: The Selfish Gene, The God Delusion)

01

Postoji ozbiljan rizik od klimatske katastrofe koja se može uskoro dogoditi. Još jedna alarmantno verodostojna mogućnost u ovom veku je ta da će oružje za masovno uništenje – koje je osmišljeno upravo s ciljem da ga spreči – doći u posed zabludelih ljudi za koje “odvraćanje” ne znači ništa. Pod pretpostavkom da preživimo tako stvorenu katastrofu, spoljne opasnosti mogu se izbeći nekom novom tehnologijom poniklom iz briljantnih poduhvata sletanja na komete. Svet dinosaurusa okončao se onog trenutka kada je kometa ili veliki meteorit, udarom o površinu Zemlje, oslobodio ogromnu snagu koja je razorila gotovo sav tadašnji kopneni život na Zemlji. Ovo će se, najzad, u svoje vreme, i dogoditi. Manji ali i dalje opasni udari iz kosmosa predstavljaju stalnu opasnost, iz stoleća u stoleće, bez prekida. Budući teleskopi poboljšaće naš opseg detekcije, produžiti vreme od upozorenja do trenutka katastrofe, a inženjere daleko ranije upozoriti na opasnost od asteroida, kako bi se što bolje pripremili za presretanje gromade i njeno skretanje u bezopasnu orbitu.

U svetu nauke, DNK sekvenciranje postaće sve brže i jeftinije što će uneti revoluciju u medicini, taksonomiji (klasifikaciji vrsta i tipova) kao i u oblasti kojom se bavim – evoluciji, a da ne pominjemo forenzičke dokaze na sudu. Embriologija i biologija matičnih ćelija napredovaće divovskim koracima. Nove tehnike snimanja omogućile bi da paleontolozi i arheolozi dobiju uvid šta je pod zemljom i to bez kopanja. Razvoj kompjuterske grafike u kreiranju virtuelne stvarnosti napredovaće do tačke gde će se zamagliti granica između virtuelne i spoljašnje realnosti. Očekujem nastavak bespilotnog istraživanja svemira, mada sa ekonomski nametnutim prekidima. Za nešto više od 50 godina biće moguće i uspostavljanje samoodrživih kolonija na Marsu. Čovekov put ka drugim zvezdanim sistemima očekuje nas tek mnogo dalje u budućnosti, mada je izvesna radio-veza sa vanzemaljskim naučnicima veoma prisutna mogućnost. Međutim, ova komunikacija može biti osujećena vekovima koji su potrebni da brzina svetlosti radio-signala stigne do njih, a potom i njihov odgovor do nas; time će komunikacija (za neko vreme, ili večito?) biti isključena.

Margaret Etvud (Margaret Atwood), kanadska spisateljica i eko-aktivista

00

Da li ćemo za pola veka imati planetu iole podnošljivu za život? Ako ubijemo okeane – igra je gotova. Onda više neće biti kiseonika za disanje srednje klase sisara. Okeani proizvode 60%-80% našeg kiseonika. Njihovo pregrevanje i pretvaranje u deponije pune plastike mogli bi zapečatiti našu propast. Nadam se da ćemo biti dovoljno pametni kako bismo izbegli takvu sudbinu. U mojim knjigama postoji obilje podjednako strašnih ideja, mada deluje da ubedljivo prednjači upotreba krvi mladih ljudi za podmlađivanje bogatih staraca – o čemu sam pisala u knjizi Srce poslednje umire (The Heart Goes Last). Ovo se već uveliko dešava. Nastojim da izbegnem predviđanje “budućnosti”, jer ima toliko promenljivih opcija i mogućnosti; samim tim, i toliko mogućih budućnosti. Ali u nešto se mogu opkladiti: za 25 godina neću biti na planeti – osim ukoliko, naravno, ne izbacim pipke i posisam krv kako bih se podmladila.

Marcus Dusutoj (Marcus du Sautoy), profesor Javnog razumevanja nauke na Univerzitetu Oksford i autor knjige “Ono što ne možemo znati” (What We Cannot Know)

03

Ako bih bio u stanju da komuniciram 100 godina u budućnosti počev od danas, i tada razgovarati sa budućim profesorom za Javno razumevanje nauke na Oksfordu – katedru koju je 1995. ustanovio Ričard Dokins, i na kojoj zasigurno tada neće biti mene, iako već neko vreme najavljuju konačno rešenje protiv starosti – pitam se da li će on/ona/ono imati sve odgovore koje mi danas nemamo. Hoćemo li dobiti odgovore na sva velika pitanja nauke koja su sada otvorena? Mislim da ćemo shvatili šta je to tamna materija kao i šta je uzrok ubrzanom širenju svemira. Postoje li, međutim, i pitanja na koja nikada nećemo znati odgovor, bez obzira koliko na njih budemo dugo čekali? Da li ćemo ikada saznati da li je svemir beskonačan? Možemo li definitivno saznati šta se desilo pre Velikog praska? Predviđam da nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja. Jer – bilo bi strašno kada bismo to bili u stanju. Nauka je živa, a njeno disanje zavisi od ovakvih pitanja na koja nemamo odgovor. Ali, može li biti takvih nedokučivih pitanja na koje nikada nećemo imati odgovore? Ovo je pomalo zastrašujuća enigma koja visi nad glavom svakog naučnika.

Loren Bukas, autorka knjiga “Blistave devojke” i  “Isklizavanje” (Lauren Beukes: The Shining Girls, Slipping)

05

Za 10 godina, naš mobilni telefon (ili, možda bolje rečeno, lični mobilni uređaji) postaće nam, doslovce, sve; lična karta, pasoš, skladište za lozinke – neraskidivo povezan sa našim identitetom i onim što proživljavamo od rođenja. Vlasti će biti u stanju da im pristupe u svakom trenutku, a takođe da ga koriste kako bi nas kontrolisali. Seks sa robotima ili u virtuelnom prostoru biće za 25 godina uobičajena stvar, a u nekim slučajevima i poželjna – pogotovo ako i naša inteligencija bude dizajnirana “onako kako nam odgovara”. Ovo će učiniti da osetimo žudnju i nostalgiju za “dobrim starim vremenima” pravog zavođenja i vatre koja bukne u istinskom susretu dva ljudska bića – čak i ako ta veza ne bi imala smisla. U toj virtuelnoj realnosti, putovaćemo na mesta koja su čuda prirode, i to uglavnom zbog toga što će ta mesta biti uništena globalnim zagrevanjem. Onda će te lokacije postojati još samo u virtuelnoj realnosti, a razlog tome biće i vazdušni saobraćaj, koji će postati pakleno nepodnošljiviji, pa niko neće želeti da preduzima daleka i dugotrajna putovanja. Nadam se da ćemo u tom budućem svetu još uvek posedovati građanske slobode. Za 50 godina od danas, priželjkujem ostvarivanje potpune emancipacije svih žena, slobodu ličnog izbora kao i informisanje i obrazovanje za sve ljude, kako bi živeli svoje živote onako kako oni žele. Mislim da ima velikih šansi da se to i ostvari.

Etgar Keret, autor knjige “Sedam dobrih godina” (Seven Good Years)

10

Kao roditelj, mislim da je najveći izazov –a uvek će to i biti – da mi, kao roditelji, i dalje služimo kao “interfejs” tj spona između deteta i sveta koji nas okružuje, a koji je veoma često skoro besmislen. Tehnologija može napredovati divovskim koracima ali će ljudsko ponašanje ostati nepredvidivo i često veoma teško objašnjivo. Mislim da je sadašnji trenutak već dovoljno težak i takoreći van kontrole. Stvari ćemo morati rešavati postepeno, jednu po jednu – ali, uopšteno govoreći, stvari će prvo ići nabolje, potom će postati još gore, da bi ponovo postale bolje.

Gardijan

 

Ekonomistova ljubavnica

01

U poslednjih nekoliko decenija, ekonomija kolonizuje studije ljudskih aktivnosti za koje se do sada, bespogovorno smatralo da su izuzete iz strogog kalkulisanja. Ono što kritičari zovu “ekonomski imperijalizam” proizveo je ekonomiju ljubavi, umetnosti, muzike, jezika, književnosti, i mnogo toga drugog – piše čuveni ekonomski istoričar, baron Robert Skidelsky za portal Project Syndicate.

Opšta ideja u osnovi ovog proširenja ekonomije je da u svemu što ljudi rade, bilo da je to vođenje ljubavi ili pravljenje aplikacija, oni imaju za cilj da ostvare najbolje rezultate po najnižoj ceni. Ove prednosti i troškovi mogu se svesti na novac. Dakle, ljudi su uvek u potrazi za najboljom finansijskom dobiti po osnovu svojih transakcija.

Ovo je u suprotnosti sa prihvaćenim razdvajanem aktivnosti na one gde je ispravno (i racionalno) računati troškove, i one u kojima ljudi to ne čine (i ne treba) da računaju troškove. Reći da su stvari srca podložne hladnom obračunu je, kažu kritičari, nerazumevanje suštine. Ali obračun hladnog srca, odgovoriće ekonomisti, je upravo poenta.

Pionir ekonomskog pristupa ljubavi je nobelovac Geri Beker, koji je veći deo karijere proveo na Univerzitetu u Čikagu (gde drugde?). U svom čuvenom radu, “Teorija braka”, objavljenom 1973. godine, Beker tvrdi da izbor partnera predstavlja svojevrsno tržište, a brakovi se javljaju tek kada oba partnera očekuju da će u tome imati dobit. To je vrlo sofisticirana teorija, oslanja se na komplementarne prirode muškog i ženskog rada, a koji teže da vide ljubav kao mehanizam za smanjenje troškova.

03

U skorije vreme, ekonomisti kao što su Lena Edlund sa Kolumbija univerziteta i Evelin Korn sa Univerziteta u Marburgu, kao i Marina Della Giusta sa Univerziteta Reding, Maria Laura di Tommaso sa Univerziteta u Torinu, i Steiner Strom sa Univerziteta u Oslu, primenili su isti pristup na prostituciju. Ovde, ekonomski pristup može izgledati racionalnije, s obzirom da je novac, doduše, jedina relevantna valuta. Edlund i Korn tretiraju žene i prostitutke kao zamenu. Treća alternativa, rad na redovnom poslu, isključena je kao pretpostavka.

Prema podacima, prostitutke zarađuju mnogo više novca nego žene koje rade na običnim poslovima. Dakle, pitanje je: zašto postoji toliko visoka premija za takve niske kvalifikacije?

Na strani tražnje je muškarac, često u tranzitu, koji vaga prednosti da ide sa prostitutkama protiv troškova da bude uhvaćen. Na strani ponude prostitutka će zahtevati veću zarade za kompenzaciju za njen veći rizik od bolesti, nasilja, i ugroženu perspektivu braka. “Ako je brak izvor prihoda za žene,” pišu Edlund i Korn “onda prostitutka mora da nadoknadi propuštene prilike braka na tržištu.” Tako profit odražava oportunitetne troškove za prostitutku da obavlja seksualni rad.

Postoji spreman odgovor na pitanje zašto konkurencija ne dovodi do spuštanja cena usluga seksualnih radnica. One imaju “rezervnu platu”: Ako im se nudi manje, one će izabrati manje rizičan delokrug rada.

Kakav razlog država ima da se umeša u ovo tržište gde se sklapaju dogovori između voljnih kupaca i prodavaca? Zašto ne dekriminalizovati tržište u potpunosti, jer mnogi seksualni radnici to žele? Kao i svako tržište, i tržište seksa traži regulaciju, posebno u zaštiti zdravlja i bezbednosti svojih radnika. I, kao i na svim tržištima, kriminalna aktivnost, uključujući i nasilje, već je ilegalno.

Ali, sa druge strane, postoji jak pokret za potpunu zabranu kupovine seksa. Takozvani Zakon o kupovini seksa, koji kriminalizuje kupovinu, ali ne i prodaju seksualnih usluga se sprovodi u Švedskoj, Norveškoj, Islandu, i Severnoj Irskoj. Očekuje se da prisilno smanjenje potražnje smanji snabdevanje, bez potrebe da se kriminalizuju dobavljači. Postoje neki dokazi da je to imalo željeni efekat. (Iako pristalice tzv. nordijskog sistema ignorišu efekat kriminalizovanja kupovine seksa na zarade onih koji su snabdevači seksa, ili bi ga isporučivali.)

07

Pokret za zabranu kupovine seksa je dobio na važnosti sa porastom svetske trgovine ženama (kao i lekovima). To se može smatrati troškom globalizacije, posebno kada se radi o prilivu iz zemalja u kojima se veoma razlikuju stavovi prema ženama, na Zapad.

Ali predloženi lek je suviše ekstreman. Pretpostavka Zakona o kupovini seksa je da je prostitucija uvek prinudna za žene – da je organski oblik nasilja nad ženama i devojčicama. Ali ne vidim razlog da verujemo da je to tako. Ključno pitanje odnosi se na definiciju reči “dobrovoljno.”

08Zaista, neke prostitutke su u raljama makroa, a ljude koji koriste njihove usluge treba kažnjavati. Ali već postoje zakoni koji zabranjuju robovski rad. Pretpostavljam da je većina prostitutki odabrala svoj posao nerado, pod pritiskom potrebe, ne nevoljno. Ako budu kažnjavani ljudi koji koriste njihove usluge, onda bi trebalo da na isti način budu kažnjeni ljudi koji koriste usluge drugih ljudi da ih čekiraju na kasama, radnike u kol centrima i druge.

Onda postoje neke prostitutke (manjina, svakako) koji tvrde da uživaju u svom radu. I, naravno, postoje muške prostitutke, gej i strejt, koji su uglavnom ignorisani od strane feminističke kritike prostitucije. Ukratko, pogled na ljudsku prirodu onih koji traže da se zabrani kupovina seksa je ograničen kao i pogled ekonomiste. Kao što kaže sveti Avgustin: “Ako si daleko od bludnica, svet će biti uspaljen od požude.”

Na kraju krajeva, svi argumenti protiv prostitucije na osnovu pojmova nejednakosti i prinude su površni. Postoji, naravno, jak etički argument protiv prostitucije. Ali ako nismo spremni da se uhvatimo u koštac sa tim – a naša liberalna civilizacija nije – najbolje što možemo da uradimo je da regulišemo tu trgovinu.

Project Syndicate

Teroristi i ekonomisti

Šumi ekonomske literature o povezanosti siromaštva, nivoa obrazovanja i sklonosti ka učešću u terorističkim napadima, koja sugeriše oprečne rezultate, novija praksa Al Qaeda i ISIS dodala je još jednu zagonetku – open source terorizam.

16

U dokumentarcu o legendarnom automobilu DeLorean DMC-12 proizvedenom 1976. godine, koji se ovih dana „vrti“ na kanalu History, važno mesto zauzima podatak da je britanska vlada koja je subvencionisala otvaranje fabrike insistirala da ona bude izgrađena na samoj granici dva zaraćena fronta – katoličkog i protestantskog – u predgrađu Belfasta. Kako u filmu svedoče neki od tadašnjih radnika, „politika je ostajala iza fabričkih vrata“, a otvaranje značajnog broja radnih mesta doprinelo je smanjenju tenzija i posredno naklonjenosti stanovništva Irskoj Republikanskoj armiji. Dok fanovi ovog ikoničkog automobila čekaju da iz fabrike u Teksasu iduće godine izađe njegova nova verzija, političari, pre nego ekonomisti, ovaj severnoirski primer citiraju kao još jedan dokaz u prilog uverenju da ekonomski prosperitet predstavlja dugoročno rešenje za suzbijanje terorizma.

Nosioci javnih politika imaju snažne razloge da podstiču studiranje uzroka terorizma uključujući i njegove potencijalne ekonomske korene.

Broj smrtnih slučajeva u svetu kao posledica terorističkih napada porastao je sa 3.329 u 2000 na 32.685 u 2014, objavio je Institut za ekonomiju i mir u novembru prošle godine. Najveći gubici u ljudskim životima u 2014, 78% nastali su u pet zemalja: Iraku, Nigeriji, Avganistanu, Pakistanu i Siriji.  Za oko 50% ovih smrtnih ishoda odgovornim se smatraju Boko Haram i ISIS. Teroristički napadi zabeleženi su u 93 zemlje od Francuske do Austrije i Australije, a izveštaji za 2015. i 2016. godinu verovatno će biti  i daleko nepovoljniji.

Istraživanje povezanosti socio ekonomskog okruženja i predispozicija grupacija ili individua unutar jednog društva ka terorizmu,  nije nova oblast, ali je, posebno u angloameričkoj literaturi, kulminirala posle serije terorističkih napada u SAD, 11. septembra 2001. Uporedo sa rastom broja studija na ovu temu, snažno je ustoličena i politička doktrina od Buša do Kolina Pauela, od Obame do Džona Kerija, da će se SAD boriti protiv siromaštva u zemljama iz kojih se regrutuju teroristi, jer veruje da nada u bolju budućnost trijumfuje nad sklonosti ka nasilju. Ukratko ljudi koji svoje vreme i resurse mogu da posvete lagodnijim i po njihov društveni status unosnijim zanimanjima, biće manje skloni da tako nešto stave na kocku. Ili, kako je to još 2002, godine rekao tadašnji američki predsednik Bil Klinton „Morate da imate pozitivnu strategiju da biste imali više partnera i manje terorista. Hari Truman i Džordž Maršal (George Marshall) su iskoristili malo našeg novca kako bi izgradili svet koji je imao više prijatelja i bolje neprijatelje. Strana pomoć je nacionalna bezbednost – ne milostinja. Maršalov plan je to razumeo na ovaj način, i mi moramo da uradimo isto to i danas.“000

Maršalov plan za Bliski istok je mantra koja se od tada konstantno ponavlja, i, kad se pogledaju razorene zemlje u kojima teroristi regrutuju svoje sledbenike, deluje samorazumljivo. Ogorčeni siromašni ljudi koji nemaju nikakve mogućnosti za normalan život i ne mogu da obezbede sigurnu budućnost svojoj deci, bivaju radikalizovani i, posebno, ako su uz to i loše obrazovani, spremni su da postanu bombaši samoubice. Mučenici vere, imaju i snažan ekonomski motiv za to, jer svojoj porodici osiguravaju istaknuto mesto u društvu, koje im inače po njihovom položaju na dnu lestvice ne bi pripadalo, i doživotnu finansijsku potporu zajednice.

11Veliki deo ekonomske literature, protivreči svakom od podsegmenata ove linije razmišljanja.  Alan B. Krueger i Jitka Malecková profesori sa Prinstona i Karlovog univerziteta u Pragu nisu prvi ali su svakako jedni od najuticajnijih autora koji su 2002. izneli tvrdnju da pomaganje siromašnim i ratom razorenim zemljama predstavlja hvale vredan napor sam po sebi, ali da između siromaštva, nivoa obrazovanja i terorizma nema značajnije povezanosti. Do tog zaključka došli su između ostalog proučavanjem biografija bombaša samoubica u redovima Hezbolaha u Libanu, i Hamasa u Palestini, njihovih porodica i onih koji su ih podržavali: i jedni i drugi dolazili su iz manje siromašnih i bolje obrazovanih slojeva društva. Do sličnih rezultata došli su i istraživači Rand korporacije: „Lideri terorističkih organizacija ne dolaze ni iz siromašnih slojeva niti su manje obrazovani niti imaju mentalne probleme“. Štaviše, u nekim istraživanjima posebno se insistira na gotovo bizarnom podatku da se oko 40%  terorista regrutuje iz redova inženjera. Dobro je poznato da neki od najistaknutijih terorističkih vođa dolaze iz izuzetno bogatih porodica i obrazovali su se na zapadnim univerzitetima.

Ekonomisti prave i razliku između toga da li se teroristi regrutuju da izvrše terorističke akte unutar njima poznate zajednice ili nepoznate. Oni prvi, posledično mogu posedovati niže obrazovanje i životni standard, dok bavljenje međunarodnim terorizmom i više košta i traži daleko širi dijapazon različitih znanja i veština. Ipak, i kada se gotovo sve ove ekonomske komponente uzmu u obzir, i dalje nivo političkih sloboda i mikrospecifičnosti zemlje, kao na primer snažne etničke podele,  prema gore citiranim autorima predstavljaju znatno važnije faktore koji određuju sklonost ka terorizmu.

Paletta InterviewOva i slična istraživanja ispitivala su direktnu vezu rasta BDP i BDP per capita i sklonosti ka učešću u terorističkim akcijama, a zatim su uvodila različite varijable, kao što je odnos ekonomskih faktora prema učestalosti terorizma u zemljama iz kojih dolaze teroristi, iz kojih vrše operacije ili onih u kojima sprovode svoje akcije. Potom je ispitivana veza ekonomskih faktora i međunarodnog i domicilnog terorizma i nelinearne relacije prema BDP. Karakteristike ljudi koji su učestvovali u terorističkim napadima poređene su sa prosekom ostatka stanovništva – po socio ekonomskom položaju i nivou obrazovanja i tipu obrazovanja i sadržaju (obrazovanje u sekularnim školama versus medresama na primer), a potom i unutar različitih grupacija – ljudi koji učestvuju u nenasilnim protestima, pristalicama nasilnih akcija i unutar samih terorističkih grupa, između rukovodstva i neposrednih izvršilaca napada. Takođe ispitivani su i ekonomski motivi pojedinaca, odnosno oportunitetni troškovi bavljenja terorizmom za ljude različitog imovnog i obrazovnog stanja unutar različitih širih društvenih konstelacija – odnosno života u zemljama koje pružaju više ili manje mogućnosti za društveni i ekonomski prosperitet.

Konačno, i ne na kraju, ispitivan je i odnos ekonomskih faktora i političke orijentacije terorista – levičarskih i desno orijentisanih nacionalističkih grupacija i njihova evolucija.

00

Tako je na primer jedna studija iz 1977. godine pokazala da, uprkos činjenici da se teroristi najčešće regrutuju iz srednjih i viših slojeva društva, Irska republikanska partija predstavlja izuzetak i u smislu klasne pripadnosti i u smislu obrazovanja dok je baskijska ETA evoluirala od organizacije koju su prvenstveno podržavale više klase, ka tome da je prigrle radnici. Istovremeno, teroristi leve orijentacije bili su skloniji da minimizuju broj nasumičnih žrtava što delom objašnjava i manji broj mrtvih u terorističkim napadima u nekim ranijim periodima, suprotno sadašnjem rastućem trendu broja slučajnih žrtava.

0000Sekularne levičarske terorističke grupe iz 70 tih i 80 tih godina prošlog veka uglavnom su bile negativno nastrojene prema bogatim zemljama koje su po njihovom  mišljenju vodile neprihvatljivu spoljnu politiku (rat u Vijetnamu, podrška Izraelcima u borbama sa Palestincima), ili su, ako je bila reč o anarhistima i komunistima bili specijalizovani za terorizam u sopstvenim zemljama, i sa padom Berlinskog zida uglavnom  su nestali ili bili trajno potisnuti.

Mnogi današnji komentatori sa desnice pak smatraju da nasilni Islam nije reakcija na siromaštvo pa čak ni na zapadne politike na Bliskom istoku, već ideološki izazov zapadnoj civilizaciji i principima koji se zasnivaju na slobodnoj štampi i slobodi veroispovesti. Ekonomisti pak ideološke motive smatraju uglavnom naivnim ili bar malim delom ukupne slike.

18Walter Enders i Gary A. Hoover profesori sa univerziteta u Alabami i Teksasu, su u American Economic Review 2012. godine izneli hipotezu da nivo siromaštva ima snažan uticaj na terorizam u domicilnoj zemlji i mali ali značajan efekat na međunarodni terorizam. Tako na primer Somalijci koji žive u SAD, a od kojih 82% živi na ivici ili ispod nivoa siromaštva, prema popisu iz 2008, predstavljaju najbrojniju grupu američkih građana koja odlazi da bi se borila sa grupama džihadista. Prema podacima Njujork Tajmsa, građani Minesote, od kojih su mnogi Somalijci koji se priključuju Al Šababu, predstavljaju najveću grupu američkih građana koji se priključuje ekstremističkom pokretu tesno povezanim sa Al Kaidom. Od objavljivanja ovog izveštaja, smatra se da se iste zajednice pridružuju i ratu u Siriji.

Al Kaida je dovela u pitanje još jedan obrazac koji je prethodno ustanovljen ekonomskim istraživanjima. Naime, neki ekonomisti smatrali su da terorističke organizacije imaju unutrašnju podelu u kojoj su oni obrazovaniji i bogatiji, lideri pokreta dok su relativno siromašniji unutar same organizacije viđeni za terenski rad. Razlog zbog koga su i terenci odskakali od proseka stanovništva bio je u tome što su terorističke organizacije mogle da biraju svoje sledbenike iz velikog pula ljudi koji je želeo da im se pridruži. Al Kaida i naročito ISIS su međutim postavili niske standarde za one koji žele da im se pridruže. Kako primećuje Peter Neumann, direktor Međunarodnog centra za proučavanje političkog nasilja, Islamska država je znatno manje selektivna od drugih grupa. „I ako dolazite sa zapada, ne govorite arapski, niste naročito dobar borac i nemate nekih naročitih veština, ISIS će vas vrlo verovatno, prihvatiti“.22

Ukratko, različiti ekonomski faktori, predstavljaju neke od determinanti koje mogu delimično da pomognu u razumevanju prirode terorizma. Priroda terorizma, počevši od toga da ni analitičari ni međunarodne organizacije i dalje ne mogu da se dogovore oko same definicije pojma,  i okolnosti u kojima živimo se konstantno menjaju, i uvode nove faktore konflikta, na primer, klimatske promene koje se smatraju važnim faktorom koji će u budućnosti određivati prirodu terorizma. Otuda i ustanovljene ekonomske zakonitosti uglavnom opisuju pređašnje forme terorizma i zakone koji su ih na grupnom ili individualnom planu vodili.

Poslednji primeri terorističkih napada u kojima su glavni akteri bili pojedinci koji nisu institucionalno povezani sa islamističkim terorističkim organizacijama, već deluju samostalno, predstavljaju još jednu novu fazu – open source terorizam.

Al Kaida je inicirala ovaj trend objavljujući uputstva za pravljenje bombi, i metode napada, podstičući tako potencijalne „mučenike“ da deluju u sredinama u kojima imaju teškoća da ubace borce čvršće povezane sa njihovom organizacijom, a pridružio im se i ISIS.

Ovaj najnoviji obrt u regrutaciji terorista stavlja, ne samo ekonomiste, pred još teži izazov da među nasumičnim teroristima pronađu obrazac koji bi mogao da ukaže ima li uopšte ekonomskih politika koje bi mogle proaktivno da deluju na suzbijanje terorizma.

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.