Foreign Policy: Kada CIA “promeša” izbore

Dejvid Šimer, profesor na Oksfordu i Jejlu nudi interesantan osvrt na savremenu istoriju američkih tajnih operacija. Autor je knjige koja uskoro izlazi iz štampe, „Namešteno: Amerika, Rusija i 100 godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference, Knopf, 2020), iz koje je sam autor iskoristio delove teksta za potrebe ovog članka.

Američki predsednik Džordž Buš i direktor CIA Džordž Tenet u Beloj kući (2001.)

Ruski predsednik Vladimir Putin sklon je da odgovara na pitanja o mešanju svoje vlade u američke predsedničke izbore 2016. kombinacijom odbacivanja i protivoptužbi. Sjedinjene Države, tvrdio je on juna 2017. godine, „aktivno se mešaju  u izborne kampanje svih drugih zemalja“. Svrha ove tvrdnje je izgovor za ruske uzvratne postupke i protivmere, kao i odvraćanje (vlade SAD), od svog delovanja na mnogim mestima širom sveta. Dejvid Šimer, koji je ovaj članak objavio na dnevnom portalu i štampanom dvomesečniku Foreign Policy, kaže da su mu (američki) vladini službenici rekli da pretpostavljaju da se od  Kijeva, preko Brisela, sve do Londona, Centralna obaveštajna agencija (CIA) često i posvuda meša u izbore.

Ova percepcija je razumljiva: decenijama je to i bila istina. Prvi tajni akcioni program CIA-e bio je operacija manipulacije izborima u Italiji 1948. godine. Američki obaveštajci širili su zapaljivu propagandu, finansijski podržavajući kandidata kojeg preferiraju, uz orkestrirane inicijative posvuda na lokalu – a sve u korist italijanskih centrističkih snaga nad svojim levičarskim konkurentima. Nakon što je talijanska Komunistička partija izgubila, operacija 1948. postala je „obrazac“, rekao je Šimeru Dejvid Robardž, glavni interni istoričar CIA, za ono što je agencija tada radila u „mnogim, mnogim zemljama“ nadmećući se tokom narednih decenija sa svojim sovjetskim rivalom, KGB-om. Od Čilea i Gvajane, do El Salvadora i Japana, CIA i KGB su „držale na nišanu“ demokratske izbore širom sveta. Neke od tih operacija direktno su manipulisale glasačkim listićima; drugi su manipulisali javnim mnenjem; a sve ovakve akcije osmišljene su da bi uticale na rezultate izbora.

Zatim se Hladni rat završio, a suprotstavljeni ciljevi izbornih operacija Moskve i Vašingtona – širenje ili suzbijanje komunizma – postaju zastareli. Od tada, pa do danas, ruska obaveštajna služba umešala se u mnoge inostrane izbore, ne da bi promovisala ideologiju već kako bi promovisala podele i autoritarno nastrojene kandidate, posejala haos i konfuziju i delegitimisala demokratski model. Ali, šta je sa CIA-om?

U protekle dve godine, Dejvid Šimer je intervjuisao više od 130 zvaničnika o jednom stoleću dugoj priči i istoriji tajnog izbornog uplitanja, odnosno, prikrivanju svoje „prekogranične“ manipulacije demokratskim glasovima sukcesije. Šimerovii ispitanici su uključivali osam bivših direktora CIA-e i još mnogo njenih službenika, kao i direktore nacionalne obaveštajne službe, državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost, jednog generala KGB-a i jednog bivšeg predsednika SAD. Saznao je da su tokom trećeg milenijuma, najviši zvaničnici nacionalne bezbednosti u Vašingtonu ozbiljno razmatrali upotrebu CIA-e kada se ova agencija umešala u inostrane izbore u najmanje dva navrata. U jednom slučaju – u Srbiji 2000. godine – rasprava se pretvorila u akciju, jer je CIA potrošila milione dolara radeći protiv tiranina Slobodana Miloševića. U drugoj – u Iraku 2005. godine – CIA je odustala. U oba slučaja, američki kreatori politika su odmeravali potencijalne koristi prikrivenih akcija u odnosu na uočene rizike. Ove zakulisne priče otkrivaju zašto se, suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington, za razliku od Moskve, udaljio od prakse tajnog uplitanja u izbore.

“Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”

Prvi slučaj se odvijao 2000. godine, kada je Milošević, predsednik tadašnje Jugoslavije, ponovo ušao u srpsku izbornu trku. Milošević je bio mnogo toga: komunista iz Moskve, srpski nacionalista i težak prekršilac ljudskih prava. Sredinom 1990-ih je omogućio kampanju etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini. Nekoliko godina kasnije je isto to učinio i na Kosovu, jer su njegovi vojnici sistematski terorisali, ubijali i proterivali etničke Albance. Ozbiljnost ovih zločina naterala je NATO da 1999. godine pokretanje međunarodnog suda i vazdušne kampanje protiv Miloševićevih snaga, optuživši ga kao ratnog zločinca. Leon Panetta, šef kabineta američkog predsednika Bila Klintona od 1994. do 1997. je Šimeru rekao da se „Na Miloševića gledalo kao na lošeg momka od uticaja, nekog ko je u stanju da prevrne nebo i zemlju u tom delu sveta (Balkan) ukoliko se ne budu sledili njegovi (politički) koraci i zahtevi.”

Izbori 2000. pružili su takvu priliku. “Ne znam da smo (ikad) javno rekli da je naš cilj promena režima” rekao je Džejms Obrajen (James O’Brien), tada specijalni izaslanik Klintona za Balkan, “mada nismo uočili da je Milošević bio u stanju da vodi jednu normalnu zemlju.” Od sredine 1999. do kraja 2000. godine, javne i privatne američke organizacije potrošile su približno 40 miliona dolara na programe u Srbiji, podržavajući ne samo Miloševićevu opoziciju već i nezavisne medije, građanske organizacije i inicijative koje su birače podsticale da izađu na glasanje. Kroz ovaj otvoreni angažman, objasnio je Obrajen, SAD su imale za cilj da koliko-toliko uspostave nekakvu ravnotežu na izbornom terenu, u izborima kojima je Milošević bio spreman da manipuliše.

I dok su Stejt Department, Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) i nevladine organizacije finansirane od strane SAD uticale na izbore u Srbiji sasvim otvoreno, CIA je to uradila u tajnosti. Džon Sajfer (John Sipher) je rekao Šimeru da je između 1991. i 2014. godine, dok je bio službenik CIA-e, znao za samo jednu „uspešnu“ operaciju mešanja u izbore: u Srbiji 2000. godine. „Bilo je tajnih operacija sa ciljem podrške protivnicima Miloševiću “, rekao je Sajfer, podsećajući da je CIA, nakon što je Klinton o tome prethodno obavestio odabrane članove Kongresa, „radila na podršci, finansiranju i pružanju pomoći konkretnim opozicionim kandidatima – to je bila glavna stvar.”

Sajfer, koji je postao šef stanice CIA u Srbiji neposredno nakon izbora je objasnio da je agencija odvojila „sigurno milione i milione dolara“ u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom se sastajući sa ključnim pomoćnicima srpskih lidera opozicije van granica njihove zemlje i „obezbeđujući im gotovinu “na licu mesta.

I dok su Stejt Department i nevladine organizacije koje finansiraju SAD otvoreno uticale na izbore u Srbiji, CIA je to radila u tajnosti.

Klinton je u jednom intervjuu potvrdio da je ovlastio CIA da se umeša u izbore 2000. godine u korist Miloševićevih protivnika. “Nisam imao problema s tim”, ispričavši Šimeru za CIA-in program tajnog delovanja, jer je Milošević “bio hladnokrvni ubica koji je prouzrokovao smrt stotina hiljada ljudi.” Kao što su američki predsednici iz doba Hladnog rata verovali da mogu ojačati strane demokratije potkopavajući komunističke kandidate, Klinton je verovao da može ojačati srpsku demokratiju radeći protiv Miloševića. “Tip je bio ratni zločinac”, rekao je Klinton. „Nisam smatrao Miloševića kandidatom za igrača u transparentnoj demokratiji; Mislio sam da pokušava da je se otarasi. “

U Srbiji se CIA fokusirala na osobe od javnog uticaja, a ne na proveru glasačkih listića i preinačenje (Miloševićevih) izbornih rezultata. „Nismo nameštali niti smo svesno lagali birače da bismo ih naterali da podrže ljude za koje smo se nadali da će odneti izbornu pobedu“, objasnio je Klinton. Umesto toga, CIA je kampanji opozicije obezbedila novac i druge vidove pomoći.

Lideri u Američkom kongresu su znali i podržali ovaj tajni plan. Trent Lott, vođa senatske većine je podsetio da je, pošto je upoznat sa operacijom CIA-e, dotičnu svesrdno podržao. “[Milošević] je bio potpuno van kontrole”, rekao je Lot . “Ne bismo upali s vojskom (na teritoriju Srbije), ali je vladala pometnja i morali smo nešto da učinimo.” Službenici CIA-e, za razliku od ostalih vladinih zvaničnika SAD-a, mogli bi delovati u tajnosti. „Zbog prirode načina na koji poslujemo“, objasnio je Daglas Vajs (Douglas Wise), tadašnji operativac u sedištu CIA-e na Balkanu, „Srbija je bila mnogo prodornija nego što je to trebalo da kažemo onima koji su delovali mnogo otvorenije.“ Učešće američke obaveštajne zajednice u izborima bilo je „značajno“, nastavio je Vajs, dok je Vašington koristio „sva sredstva koja su u našim moćima kako bismo stvorili rezultat koji bi bio zadovoljavajući za Sjedinjene Države“.

Miloševićevo obraćanje masi u Crnoj Gori (Septembar 2000, Reuters)

Ali, da li bi to bilo dovoljno? Kako su se izbori približavali, Klinton je izražavao sve veću zabrinutost da će Milošević varati samo kako bi pobedio. “Ovi izbori će biti važni, ali verovatno neće biti fer”, rekao je Vladimiru Putinu, novom ruskom predsedniku, dve i po nedelje pre glasanja, prema prepisci njihovog razgovora s koje je nedavno skinuta oznaka tajnosti. „Milošević deluje iza birališnih kulisa, pa će ih (izbore) verovatno pokrasti. Bilo bi mu draže da izgubi, ali će se verovatno dogovoriti da to ne učini.” (Putin se, u znak odgovora, žalio na NATO intervenciju prethodne 1999. godine. „Nismo konsultovani u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, rekao je on. „To nije fer.“)

Američke organizacije za unapređenje demokratije, deleći Klintonovu zabrinutost, pokušavale su spreče Miloševića u falsifikovanju tokom prebrojavanja glasova. Jedna nevladina organizacija koju je finansirala SAD obučila je preko 15.000 aktivista koji su pratili stanje na biračkim mestima. Na dan izbora, poslanici opozicije su nadgledali ispravnost glasanja i glasačkih listića, brojeći ih zajedno sa vladinim zvaničnicima. Državno brojanje glasova sugerisalo je da je Milošević imao veoma tanku većinu. Paralelno brojanje od strane opozicionih posmatrača je, međutim, otkrilo istinu: Milošević je izgubio ogromnom većinom. Izbili su veliki protesti a Milošević, nesposoban da uguši bunt i narodnu revoluciju je bio primoran da podnese ostavku.

Tada je ruka CIA-e ostala skrivena. Dve decenije kasnije, sada penzionisani američki obaveštajci izrazili su ne-baš-objašnjivo- uverenje da se njihov rad pokazao ključnim u porazu Miloševića. Sajfer je prokomentarisao „uspeh“ operacije CIA-e, rekavši da su Sjedinjene Države napravile „veliku razliku“ i da je „kombinacija“ prikrivene i otvorene taktike proizvela „pozitivan ishod“. Kao i kod svih prikrivenih odnosno tajnih operacija kojima se utiče na birače, CIA nije mogla proceniti njen tačan uticaj. Sajfer je shvatio da je “to teško izmeriti”, premda je napomenuo da su novi vladini zvaničnici nakon svrgavanja Miloševića priznali da je za njihovu pobedu iza zatvorenih vrata zaslužna CIA. “Mnogi ključni igrači koji su potom postali vodeće figure u postmiloševićevskoj vladi nastavili su da se sastaju sa nama, nastavljajući da nam govore da su naši napori doveli do njihovog uspeha”, rekao je Sajfer, “u smislu da smo im pomagali u svemu, od oglašavanja i finansiranja, pa do načina na koji su radili“ tokom kampanje.

U intervjuima, višim vladinim zvaničnicima bi postajalo neprijatno na bilo kakvo pominjanje CIA-e i Miloševićevog poraza. “Ja znam o tome, ali nisam u mogućnosti da o tome pričam”, rekao je Džon Meklaflin, koji je 2000. godine bio zamenik direktora CIA-e. Ova je nelagodnost imala smisla: uplitanje agencije u srpske izbore 2000-te nije bila reprezentativna stavka u odnosu na druge njene operacije po završetku Hladnog rata. Koliko često, napokon, ratni zločinac može biti svrgnut glasačkim listićem? „Činilo se da postoji viši nivo komfora i lagodnosti koji su postojali ne samo unutar međunarodne obaveštajne zajednice, već je reč pravde zaista u velikoj meri “ablendovala” da se nešto mora uraditi na Balkanu“, rekao je Steven Hall, bivši oficir za operativne poslove CIA-e koji je bio stacioniran u regionu 2000. godine. Za Vašington je „izborna manipulacija“ postala „krajnje sredstvo“, dodao je Vajs, a srpski slučaj je „potpuni izuzetak“, delom zbog Miloševićevih zločina, a delom zbog „prijemčive“, „verodostojne“ i „atraktivne“ prirode ondašnje opozicije. Vajs je, za takve slučajeve, generalno tvrdio “da ciljevi opravdavaju sredstva… rizik je da možda u očima nekih napravite nešto što je po našim merilima ne-američko (nedolično Amerikanca).” Ipak, rezultat je bio da “genocidni manijak više nije na vlasti”.

Na Šimerovo pitanje Klintonu po čemu je baš takva nekakva tajna operacija zaslužila da bude primenjena na Srbiji, on mu je jednostavno odvratio: “Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”.

Kad je CIA bila skrajnuta

Američki predsednik Džordž V. Buš je 2004. bio na ivici da odobri još jednu takvu operaciju. Priča se odigrala u „kriznoj sobi“ Bele kuće, gde su u leto i jesen te godine zvaničnici nacionalne bezbednosti pažljivo vagali dobro poznati predlog: uplitanje CIA-e u izbore, s tim što bi ovog puta meta bio – Irak.

SAD su marta 2003. izvršile invaziju na Irak kako bi uklonile Sadama Huseina, dugogodišnjeg diktatora koji je vladao ovom zemljom, zaposedajući oružje za masovno uništenje koje je on navodno posedovao. Huseinova vlada je pala za nekoliko nedelja, ali takvo oružje nije pronađeno.

Upinjući se da opravda rat, Buš je ponovio obećanje da će transformisati irački politički sistem. On je krajem 2003. izjavio da će “iračka demokratija zaživeti” i da će njeni građani uživati u učešću naroda u vlasti. “U to vreme, bilo je od izuzetne važnosti [za američku vladu] da imaju slobodne i fer izbore, jer bi takvi izbori, zapravo, opravdavali (američku) invaziju”, rekao je Arturo Munjoz, tada viši operativac CIA-e. “Dokle god nismo uspevali da pronađemo oružje za masovno uništenje u Sadamovom posedu, dotle smo očajavali kako da se opravdamo, kako bismo bar stvorili demokratiju na ovom mestu.” Američke organizacije za unapređenje demokratije su u Irak uložile nepojaman novac i resurse. Među njima su se isticali Međunarodni republikanski institut i Nacionalni demokratski institut, koji su tamo pokrenuli značajne programe pomoći za štampanje materijala koji bi služio što solidnijoj izbornoj edukaciji glasača, obučavanju partijskih zvaničnika, olakšavanju sprovođenja društveno-političke debate i naporima da se Iračani inspirišu da masovno izađu na glasanje.

Međutim, svrha izbora je da glasači odrede pravac kojim će njihova zemlja ići. U tom smislu, Buš je imao problem: obaveštajni izveštaji su ukazivali da će njegov omiljeni kandidat, Ajad Alavi, izgubiti iračke parlamentarne izbore, zakazane za januar 2005. godine.

Prelazak iz komunizma u naprednu demokratiju je učinilo da mešanje CIA u iračke izbore postane još rizičnija ideja.

Američka obaveštajna zajednica verovala je da Iran manipuliše izborima u korist Alavijeve opozicije. “Naravno, Iran je bio umešan”, rekao je Meklaflin, tada zamenik direktora CIA. “Zašto ne bi bili? Oni su, napokon, njihovi najbliži susedi, sposobni su za to, a i bili su bliski s nekim ljudima u strukturama iračkog rukovodstva. “Vajs se nalazio u Iraku uoči izbora, a nekoliko godina kasnije postao je šef tamošnje stanice CIA. On je opisao mešanje Irana u iračke izbore kao opsežno: “Govorimo o novcu, aktivistima, pretnjama, iznudi, prisustvu paravojnih snaga.”

Buš i njegovi savetnici raspravljali su da li da odgovore „zakulisnim” operacijama. Džon Negroponte, tada američki ambasador u Iraku je iz Bagdada redovno učestvovao u međuagencijskim telekonferencijama koje su imale jednu jedinu tačku dnevnog reda: mešanje u izbore koje je vodila CIA. “Zaista smo puno, puno razmišljali o tome”, rekao je Negroponte Šimeru, dodajući da je bio “otvoren i za tu mogućnost” u svojim razgovorima sa drugim visokim zvaničnicima administracije.

Rasprave na ovu temu su stigle u dovoljno ozbiljnu fazu da je Bela kuća konačno obavestila kongresno rukovodstvo o svojim planovima. “Vrh američke administracije je bio da se u tom trenutku pružala prilika da se angažuju na način koji bi mogao obezbediti mnogo garantovaniji ishod”, priseća se Tom Dašle, tadašnji predvodnik manjine u Senatu. Zvaničnici s kojima je novinar Dejvid Šimer razgovarao nisu mogli ili nisu želeli da javno podele operativne detalje tog plana CIA, iako je Dašle rekao da su u njih uključene “brojne aktivnosti za koje smo (prethodno) mislili da su jednostavno nepovoljne i nepreporučljive”.

Za CIA, mešanje u izbore u Iraku bio bi poslednji čin jedne veoma dugotrajne operacije, a agencija je s jeseni 2004. godine krenula u akciju. Alavi je očekivao takvu pomoć iz senke. “Prvobitna pozicija Sjedinjenih Država bila je da podrže umerene snage, kako finansijski tako i u medijima”, rekao je 2007. godine. Tada je, neočekivano, ta pomoć “zaustavljena”, dodao je Alavi, “pod izgovorom da Sjedinjene Države ne žele da se mešaju”.

Unutar CIA, Kongresa i Bele kuće je bilo malo verovatno da će se savez zvaničnika ujediniti protiv prikrivenog izbornog uplitanja. A predstavnici CIA-e, podsetio je Negroponte, „najmanje su želeli da budu umešani“ u ovu operaciju, jer bi ona mogla izložiti agenciju kritikama ako bude otkrivena. Meklaflin je kroz smeh prokomentarisao da se „ne bi složio“ sa Negroponteovim sećanjima. “Na kraju smo upali u jednu zemlju da bismo je učinili demokratskom”, rekao je. “Koliko bi, onda, bilo licemerno podrivati njihove izbore?” Uopšteno komentarišući, Munjoz je napomenuo da, “Ako ćete podrivati nečije izbore, a potom to bude obznanjeno – a takve stvari često iscure” – onda će, jednom, „početi da se priča kako je neka politička opcija tako pobedila, jer je CIA uradila X, Y i Z – onda ste jedino postignuće imali u urušavanju celokupne spoljnopolitičke avanture u koju ste se uputili.”

Kongresni čelnici takođe su se protivili planu. Po Dašleu, argumenti protiv tajne operacije bili su dvojake prirode. Prvo je bilo pitanje optike: koliko bi “strašno izgledalo” ukoliko bi tajne operacije CIA bile uočene. Drugi je bio normativne prirode. “To više nije bio Hladni rat”, rekao je. „Raditi ono što smo radili čak dvadeset godina ranije jednostavno nije bilo prikladno; nije bilo u skladu sa onim što bi naša zemlja trebalo da bude.” Dašle je podsetio da je Nensi Pelosi, njegova (još uvek aktivna) koleginica u Predstavničkom domu, bila “vrlo glasna” u suprotstavljanju planu agencije. Pelosijeva je navodno pronašla saveznicu u Kondolizi Rajs (Condoleezza Rice), savetnici za nacionalnu bezbednost. “Kada sam čuo da se rasprava nastavlja”, rekao je Negroponte, “shvatio sam: ’To naprosto ne vredi i ljudi to ne žele’, pa smo ovu ideju odbacili.”

Buš, u pokušaju izgradnje demokratije, nije bio voljan tajno da interveniše u izborima koji bi tamo možda uspostavili demokratiju. „Želeli ste da budete prilično čisti i slobodni kada je reč o mešanju u njihove izborne procese,“ rekao je Meklaflin. „Učestvovao sam u planiranju i odlukama brojnih tajnih operacija, i svakom prilikom biste se morali zapitati: „Koje su nenamerno izazvane posledice onoga što mi predlažemo da uradimo, ili, kako razmišljamo kada je reč o takvim stvarima (kao što j mešanje u izbore)?“

Plan CIA-e je odložen. A onda je januara 2005. Alavijeva koalicija na izborima potučena do nogu u izbornom nadmetanju prožetom nestabilnošću i terorističkim napadima. Tada je vlast preuzela vladajuća koalicija, koja je bila u bliskim vezama s Teheranom.

Jedno novo doba

Kako se, dakle, promenila uloga CIA-e u periodu nakon Hladnog rata? Dok ruska obaveštajna služba ponovo manipuliše izborima širom sveta, CIA je zacrtala suprotan kurs. Prema srpskim zvaničnicima, srpska operacija je bila „vanredna“ mera koja je odražavala vanredne okolnosti. Za iračke izbore, u koje nije bio uključen vladar poput Miloševića, američki kreatori politike procenili su da su rizici prikrivenog delovanja previsoki. U godinama koje su usledile od 2000-te), od kada je Šimer počeo da se bavi ovom temom, na osnovu njegovih intervjua sa sedam direktora CIA-e od jula 2004. do januara 2017., kao i sa bivšim direktorima nacionalnih obaveštajnih službi i zamenicim direktora CIA-e, logika iza iračke odluke postala je norma. Suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington je sve samo ne odustao od prikrivenog izbornog uplitanja.

U intervjuima o CIA-inim aktuelnim tajnim akcionim programima, bivši obaveštajni šefovi Sjedinjenih Država spadaju u dve grupe. Bivši insistiraju na tome da se agencija više ne bavi tajnim izbornim uplitanjem. David Petraeus, koji je rukovodio CIA-om 2011. i 2012. godine je rekao da “nije svestan takvih operacija…“ u skorije vreme.  Džon Brenan, direktor CIA-e od 2013. do 2017., pružio je više uverljivosti: ” Sa predsednikom Obamom i predsednikom Bušom nikada nije bilo pokušaja da se utiče na ishod demokratskih izbora. Verovali smo da takvo činjenje ne bi bilo u etičkom saglasju sa načinom na koji istinska demokratija funkcioniše.“ Jednom je CIA uticala na strane izbore, nastavio je Brenan,” ali u zadnjih oko 18 godina to nije bio slučaj.”

Druga grupa zvaničnika se uopšte ne izjašnjava, i umesto toga sugeriše da se CIA „napustila“ ovaj pristup, mada ne i nužno prestavši da utiče na izbore u drugim zemljama. “Od toga nije bilo neke koristi “Nije nešto što bi obaveštajna služba imala od toga danas, nalik osećaju fleksibilnosti i slobode, odrešenim rukama kakve su mogli imati u ranoj fazi Hladnog rata”, rekao je Meklaflin. On je 2000. godine bio osoba br. 2 u hijerarhiji američke obaveštajne agencije, umešane u operaciju svrgavanja Miloševića. Od tada su takve operacije podignute, u najmanju ruku, na najviše nivoe. Bušova administracija raspravljala je o iračkoj šemi; Obamina administracija je dala slične predloge. “Nisu poput ovih ideja koje se ne pojavljuju na površini, ali bi ih barem odbacile u (Obaminoj) administraciji”, rekao je Toni Blinken, koji je bio na visokom položaju u službi američke nacionalne bezbednosti u vreme predsednika Baraka Obame.

Svedočenje bivšeg direktora CIA-e Džona Brenana pred Obaveštajnim odborom (Vašington, maj 2017.)

Iz ove druge grupe, najuspešniji je bio Leon Panetta, direktor CIA-e od 2009. do 2011. godine. Rekao je da se nikada nije “ubacivao” u operacije prekrajanja glasova direktno ili širenjem dezinformacija. Međutim, u retkim prilikama, CIA je u njegovom mandatu uticala na strane medije u periodu uoči izbora u nekim zemljama, ne bi li tako “promenila stavove građana”. Paneta je, koristeći CIA-inu metodu, nastavila sa „pridobijanjem medija unutar zemlje ili u regionu, koako bi ih mogli vrlo dobro iskoristiti za emitovanje određene poruke ili radnji kojima bi uticali na one koji mogu posedovati neke elemente (tih) medija“, stičući mogućnost da sarađujemo, s vama u slanju te poruke.” Kao u Italiji 1948., ili u Srbiji 2000., programi koje je opisao Paneta nadopunjuju tajne propagandne kampanje. Iako je naš rad bio na tajnoj osnovi”, rekao je, “morali ste da se uverite da će prikriveni metodi pružiti, u najmanju ruku, iste poruke (koje emituju i otvorene kampanje). “Čak je i ova vrsta operacije predstavljala rizik. Nema sumnje da je to bila jedna vrsta kocke”, nastavio je Paneta, zbog čega je takva vrsta delovanja predstavljala krajnju opciju i razlog zbog kojih su agresivnije taktike stavljene po strani.

Svaki intervju ukazivao je na isti zaključak: za CIA je prikriveno mešanje u izbore postao izuzetak, a ne pravilo. Ili agencija više ne želi da utiče na rezultate izbora, kao što su tvrdili Brennan i Petraeus, ili to čini u retkim slučajevima kada, kao što je slučaj sa Miloševićem, tiranin može biti svrgnut glasačkim listićem. Prava istina nije poznata. Ipak, ovaj opšti pomak označava dramatičan odmak od razmišljanja koja su dominirala tokom Hladnog rata, kada se CIA umešala u izbore “mnogih, mnogih” zemalja. U vezi ove evolucije u razmišljanju agencije, Negroponte, nekadašnji direktor nacionalne obaveštajne službe je rekao da “Iskreno, politička akcija ove vrste je zaista prošlost. Irak me je u to uverio. Bio je to naprosto potpuni nedostatak želje za intervencijom (na izborima).”

Skeptici će insistirati na tome da šefovi obaveštajnih snaga SAD lažu. Pa ipak, s obzirom na današnju stvarnost, skeptici su možda ti koji prkose logici. Bilo bi naprosto porazno da CIA manipuliše stranim izborima u svim, osim u izuzetnim, okolnostima. Jedan od razloga je to što je okončanjem Hladnog rata agenciji CIA uskraćena njena dugogodišnja svrha: suprotstavljanje Sovjetskom Savezu. Milošević je, recimo, bio relikvija jedne prohujale epohe. CIA je septembra 2001. našla novi fokus u kontra-terorističkim operacijama, koji su zahtevali bespilotne letelice i paravojne operacije, a ne tajno mešanje u izbore.

Lideri Sjedinjenih Država nakon Hladnog rata proglasili su eru liberalne demokratije definisanu slobodnim i poštenim izborima. Ova tranzicija, od zadržavanja komunizma do promovisanja demokratije je učinila da prikrivena izborna mešanja postanu jedna rizičnija opcija. Kako je objasnio Majkl Hejden, bivši direktor CIA-e, „Uplitanje u tuđe izborne procese zatire samo seme naših osnovnih uverenja. Možda biste želeli da izjednačite pravila izborne igre, možda biste to želeli već samo zbog toga što to zahteva nacionalna bezbednost, ali to ne osećamo ispravnim. “ Meklaflin je detaljno obrazložio kako je evoluirala misao zvaničnog Vašingtona. “Ukoliko se vi mešate u izbore i bude obznanjeno da ste to činili, onda ste vi u tom slučaju daleko licemerniji nego da ste se tako pojavili i radili tokom Hladnog rata – kada bi takva stvar po običaju opravdavana kao deo operativnih troškova.”

Međutim, ovakva forma licemerja nije zaustavila CIA-u. I poslednjih godina, kako se opet pojavio rivalitet među velikim silama, Sjedinjene Države su imale udela u mnogim inostranim izborima. Promene u visokoj politici samo delom objašnjavaju ovaj pomak u aktivnostima CIA-e. Ostatak ove priče odnosi se na globalno širenje Interneta, koji je (i) američke izbore izložio spoljnom uplitanju. Vašingtonski zvaničnici nerado obavljaju takvu vrstu operacije za koju je njihova zemlja postala toliko ranjiva. “Ako ste u staklenoj kući, nemojte bacati kamenje”, rekao je Petraeus. „A mi smo najveća staklena kuća kada je u pitanju svetska povezanost internetom.“

Digitalno doba je, takođe, otežalo održavanje tajnosti ovakvih operacija manipulisanja stranim biračkim snagama. „Veoma je teško sprečiti da se konačno odustane od takvih aktivnosti“, nastavio je Petraeus. A za Vašington su vas . „Ako bi Sjedinjene Države bile identifikovane kao promoteri dezinformacija ili da neovlašćeno prekrajaju glasove na izborima, to bi potkopalo naš kredibilitet i političke napore, s obzirom na to koliko bi takve akcije bile nedosledne i u neskladu s vrednostima koje promovišemo, a koje su u središtu naše meke moći“, rekla je Avril Danica Haines, bivša zamenica direktora CIA u mandatu Baraka Obame. “Isto ne važi za Rusiju.”

 

Dejvid Šimer je gostujući profesor na Jejlu i doktorand međunarodnih odnosa na Okfsordu. Autor je knjige koja će uskoro izaći iz štampe „Namešteno: Amerika, Rusija i sto godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference Knopf, 2020), iz koje su delovi teksta iskorišćeni za ovaj članak.

David Shimer, Foreign Policy (21/06/2020)

∗  ∗  ∗

The Superior Human? Who Do We Think We Are?

Why Pursuit of Superiority Lowers Happiness (and Success)

Do People on the Right Feel Superior to Those on the Left?

Are People Who Act Superior Really Insecure?

Conservative or Liberal? Extreme Views and Feeling Superior

Belief Superiority and Political Discord

Why Some People Think They’re Superior

The symptoms of superiority complex

What Is a Superiority Complex?

Inferiority Superiority Complex

Boisterous Weakling

Superiority complex? People who claim superior beliefs exaggerate their own knowledge

7 Signs Someone May Have A Superiority Complex

17 unique signs you have a deep and complex personality

What Is a Superiority Complex?

Science Says Know-It-All-people Only Exaggerate Their ‘Superior’ Political Knowledge

What’s the Best Way to Handle a Know-It-All?

It’s Never Too Late 
to Repair Damaged Trust

Novi ‘dobri poslovi’ za Amerikance

Poslovi koji se dobro plaćaju a ne zahtevaju diplomu bačelora danas su predmet želja mnogih Amerikanaca – a ovih dana ti se poslovi ne nalaze na pokretnoj traci i prostoj proizvodnoj montaži proizvoda. Ova iskustva su i dobra pouka za naše političare, poslodavce, naš sistem obrazovanja i zapošljavanja.

“Vratiću u SAD poslove koje dosad niko nije uspeo da vrati.”

Ove reči, koje je novoizabrani predsednik Donald Tramp izgovarao tokom svoje kampanje bile su muzika za uši mnogih njegovih birača iz redova radničke klase – svih onih koji  nisu uključeni u prekograničnu, međunarodnu ekonomiju. Ovim radnicima i njihovim zajednicama naneti su teški finansijski udarci usled sve većeg nedostatka dobrih poslova na tržištu rada, posebno u proizvodnji, u kojoj se uglavnom traži samo srednja stručna sprema.

Ogromne gubitke u domenu ovih poslova novoizabrani predsednik Tramp pripisuje dosadašnjim trgovinskim sporazumima, kao što je, recimo, Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) kojeg je 1993. zakonom i svojim potpisom ozvaničio tadašnji američki predsednik Bil Klinton. Pa ipak, prisutna je realnost, naime, da je 88 odsto radnih mesta u proizvodnji izgubljeno jer su ta mesta bolje iskoristile mašine koje prave automobile, kućne aparate i računare.

Toliko su bolje da se, u stvari, sa robotima proizvodi dva puta onoliko koliko su Amerikanci “od krvi i mesa” proizvodili tokom 1980. godine – i to danas sa 7 miliona manje radnika u proizvodnji.

Fabrike su svoje radnike s višom ili srednjom stručnom spremom zamenile novim kadrom: visokoškolski obučenim tehničarima koji rade na moćnim informatičkim tehnologijama. Tako je radna snaga od “plavih kragni” i montaže preusmerena ka stručnjacima iz industrijskog dizajna, logistike, marketinga i drugih administrativnih funkcija “belih kragni”, koje proizvodima dodaju vrednost.

Outsourcing i rivalitet sa zemljama poput Kine i Meksika samo su mali deo priče o američkom padu proizvodnje i smanjenju čisto proizvodnih zanimanja. Srećom, postoji nada zasnovana na činjenicama, naime, da se današnji svet nalazi usred preporoda proizvodnje; međutim, ono što je malo verovatno je da će ovaj preporod proizvodnje povratiti njenu nekadašnju slavu kao generatora poslova i novih radnih mesta. Od 2,7 miliona proizvodnih radnih mesta u SAD izgubljenih od početka Velike recesije, ponovo je obnovljeno “samo” 1,7 miliona – što je još uvek milion radnih mesta manje od situacije kakva je bila pre pojave recesije.

A ti novi proizvodni poslovi nisu isti kao oni koji su izgubljeni. Tokom recesije je izgubljeno 1,6 miliona proizvodnih radnih mesta na kojima su bili radnici sa srednjom školskom spremom; tokom oporavka, na njih se vratilo samo 200.000 radnika. U međuvremenu je pridodato 1,5 miliona proizvodnih radnih mesta za radnike sa barem nekim obrazovanjem i obukom, a koji ne idu preko nivoa srednje škole.

Pravac budućeg kretanja američke radničke klase, uključujući i proizvodne radnike ne ide ka Staroj srednjoj klasi. Od 1970-ih naovamo, udeo radnih mesta za one sa srednjim obrazovanjem (ili manje) opao je sa 72 odsto na 38 odsto, a plate radnika u ovoj grupi opale su za 15 odsto. Ne postoji način na koji bi se u fabrike vratila mnogobrojna dobra proizvodna radna mesta koja od radnika iziskuju samo srednju školu.

Budući pravac kojim se trenutno kreće američka radnička klasa je – Nova srednja klasa: karijerne oblasti koje su plaćene a ne zahtevaju diplomu bačelora (koja se dobija nakon 3god univerziteta), mada zahtevaju obrazovanje ili obuku koja je barem u rangu srednje škole. Postoje milioni dobrih poslova za koje su potrebne srednje zahtevne veštine a za koje nije potrebna diploma bačelora, ali koja traže da radnik ima više od srednje škole. Do 2024. godine, američka privreda stvoriće više od 16 miliona radnih mesta za srednje zahtevna zanimanja, uključujući tri miliona novonastalih radnih mesta kao i 13 miliona Bejbi bumera koji će se penzionisati. Trampov kontroverzni predlog za budući infrastrukturni program može stvoriti i nove, dodatne milione radnih mesta za koja se od ogromne većine američkih radnika ne bi zahtevale diplome.

Mnogo je poslova na kojima su pripadnici Nove srednje klase dobro plaćeni: 40 odsto plata veće je od $55,000 godišnje, dok ih je 14 odsto veće od $80,000 godišnje. Poređenja radi, prosečni nosilac bačelor diplome zarađuje $61,000 godišnje. Pa ipak, sve je prisutniji trend da zarade američkog radnika pre zavise od pametnog izbora obuke nego od stepena obrazovanja i diplome. Gotovo trećina dvogodišnjih koledž ili univerzitetskih kurseva tzv “associate degree” (što je kod nas donedavno odgovaralo pogonskom inženjeru), kao i većina sertifikata jednogodišnjih kurseva – a posebno oni koncentrisani na tražene struke u npr zdravstvu i STEM zanimanjima – plaćeni su više od onih sa diplomom bačelora (bačelori su diplomci po završetku tri godine univerziteta; američka “high school” je ono što je kod nas diploma srednje škole; američki koledž je u rangu visoke škole a van Amerike je često na nivou srednješkolske ustanove, dok je tzv “associate degree”, stepen o kojem je u tekstu reč, diploma za struke koje su ispod diplome bačelora a iznad diplome srednje škole).

Gde se u Sjedinjenim Državama mogu naći ovi novi, dobri poslovi koji ne iziskuju univerzitetsko obrazovanje?

Ova zanimanja počela su da niču širom Amerike, iako u mnogim državama Južnog pojasa kao i na severoistoku i Srednjem zapadu (Rust Belt) – gde je pobedio novoizabrani predsednik Tramp i u kojima privreda stalno stagnira – poslovi za srednje zahtevnim veštinama čine veći deo baze zapošljavanja; ovde se struktura zaposlenih razlikuje od obalskih država krajnjeg američkog istoka i zapada, kojima uglavnom dominiraju high-end (sofisticirani) poslovi i usluge za koje se uglavnom zahteva diploma bačelora ili postoji takva tendencija. U Ohaju, na primer, 30 odsto radnih mesta pripada srednje zahtevnim poslovima, u poređenju sa samo 18 odsto, koliko ih je zastupljeno u Virdžiniji.

Međutim, čak  i u državama koje je dobio Tramp, poslovi su se iz fabrika u malim gradovima preselili u gredske kancelarije i bolnice, zahtevajući od radnike da imaju veću obrazovaost i bolju obučenost od radnika na poslovima koje su zamenili. Za mnoge Amerikance koji potiču iz radničke klase, ova nova radna mesta mogu biti nedostižna, često upravo zato jer ne poseduju potrebno obrazovanje i obuku, ili nisu povezani sa lokacijama gde se ta radna mesta stvaraju.

03

Treba reći kako među studentima vlada trend da upisuju i završavaju sertifikacione programe ili studijske saradničke programe (tj malopre pominjan “associate degree”), što su dva najčešća i najomiljenija puta do sticanja izgledne karijere sa srednje zahtevnim veštinama; ovi programi popularniji su nego u B.A. (bačelor) programi.

B.A. je još uvek zlatni standard za dobro formirano obrazovanje zasnovano na opštim znanjima i veštinama, ali je za roditelje i učenike važno da shvate kako postoje alternativni putevi na putu ka diplomi bačelora – a ti su putevi ne samo pristupačni (ili čak pristupačniji od bačelora) več i finansijski lukrativni.

Možda o ovome nećete saznati čitajući vesti, iako ovi putevi predstavljaju znatan deo američke radne snage i uticajan su i čak preovlađujući trend u rastućem procvatu visokoškolskog obrazovanja i sistema obučavanja. Danas, više studenata, zapravo, želi associate degree diplomu (pogonskog inženjera) ili diplomu nekog od programa za sertifikovanje posebnih veština; ovo su sada dva najčešća puta u građenju karijere na poslovima sa srednje zahtevnim veštinama, dok popularnost pohađanja B.A. programa zaostaje.

U naredne četiri godine, Trampova administracija imaće priliku da rešava ekonomske i obrazovne izazove s kojima se suočavaju svi oni koji su ostali “zaglavljeni” u starom proizvodnom sektoru. Stoga je potrebno ulagati u obrazovne sisteme koji osposobljavaju za srednje zahtevne poslove, uključujući tu i obuku koju nude poslodavci kao i programe koie mogu obezbediti lokalni, tzvjunior” ili mesni koledži: dvogodišnju specijalizaciju posle koje ne samo da se stiču posebna srednje zahtevna znanja, već su otvorena vrata i za sticanje bačelor ili master diplome.

Pa ipak, rešenje ne leži u nostalgiji. Nemoguće je postići privredni i ekonomski uspeh ukoliko se i dalje bude insistiralo na bespotrebnom nošenju balasta – kojeg su, začudo, napravili raniji privredni uspesi: Nemoguće je počivati na nekada uspešnoj organizacionoj strukturi poslovanja i obrazovanju – oni su zastareli i danas predstavljaju teret.

ANTHONY P. CARNEVALE Dec 1, 2016 CITY LAB

Teroristi i ekonomisti

Šumi ekonomske literature o povezanosti siromaštva, nivoa obrazovanja i sklonosti ka učešću u terorističkim napadima, koja sugeriše oprečne rezultate, novija praksa Al Qaeda i ISIS dodala je još jednu zagonetku – open source terorizam.

16

U dokumentarcu o legendarnom automobilu DeLorean DMC-12 proizvedenom 1976. godine, koji se ovih dana „vrti“ na kanalu History, važno mesto zauzima podatak da je britanska vlada koja je subvencionisala otvaranje fabrike insistirala da ona bude izgrađena na samoj granici dva zaraćena fronta – katoličkog i protestantskog – u predgrađu Belfasta. Kako u filmu svedoče neki od tadašnjih radnika, „politika je ostajala iza fabričkih vrata“, a otvaranje značajnog broja radnih mesta doprinelo je smanjenju tenzija i posredno naklonjenosti stanovništva Irskoj Republikanskoj armiji. Dok fanovi ovog ikoničkog automobila čekaju da iz fabrike u Teksasu iduće godine izađe njegova nova verzija, političari, pre nego ekonomisti, ovaj severnoirski primer citiraju kao još jedan dokaz u prilog uverenju da ekonomski prosperitet predstavlja dugoročno rešenje za suzbijanje terorizma.

Nosioci javnih politika imaju snažne razloge da podstiču studiranje uzroka terorizma uključujući i njegove potencijalne ekonomske korene.

Broj smrtnih slučajeva u svetu kao posledica terorističkih napada porastao je sa 3.329 u 2000 na 32.685 u 2014, objavio je Institut za ekonomiju i mir u novembru prošle godine. Najveći gubici u ljudskim životima u 2014, 78% nastali su u pet zemalja: Iraku, Nigeriji, Avganistanu, Pakistanu i Siriji.  Za oko 50% ovih smrtnih ishoda odgovornim se smatraju Boko Haram i ISIS. Teroristički napadi zabeleženi su u 93 zemlje od Francuske do Austrije i Australije, a izveštaji za 2015. i 2016. godinu verovatno će biti  i daleko nepovoljniji.

Istraživanje povezanosti socio ekonomskog okruženja i predispozicija grupacija ili individua unutar jednog društva ka terorizmu,  nije nova oblast, ali je, posebno u angloameričkoj literaturi, kulminirala posle serije terorističkih napada u SAD, 11. septembra 2001. Uporedo sa rastom broja studija na ovu temu, snažno je ustoličena i politička doktrina od Buša do Kolina Pauela, od Obame do Džona Kerija, da će se SAD boriti protiv siromaštva u zemljama iz kojih se regrutuju teroristi, jer veruje da nada u bolju budućnost trijumfuje nad sklonosti ka nasilju. Ukratko ljudi koji svoje vreme i resurse mogu da posvete lagodnijim i po njihov društveni status unosnijim zanimanjima, biće manje skloni da tako nešto stave na kocku. Ili, kako je to još 2002, godine rekao tadašnji američki predsednik Bil Klinton „Morate da imate pozitivnu strategiju da biste imali više partnera i manje terorista. Hari Truman i Džordž Maršal (George Marshall) su iskoristili malo našeg novca kako bi izgradili svet koji je imao više prijatelja i bolje neprijatelje. Strana pomoć je nacionalna bezbednost – ne milostinja. Maršalov plan je to razumeo na ovaj način, i mi moramo da uradimo isto to i danas.“000

Maršalov plan za Bliski istok je mantra koja se od tada konstantno ponavlja, i, kad se pogledaju razorene zemlje u kojima teroristi regrutuju svoje sledbenike, deluje samorazumljivo. Ogorčeni siromašni ljudi koji nemaju nikakve mogućnosti za normalan život i ne mogu da obezbede sigurnu budućnost svojoj deci, bivaju radikalizovani i, posebno, ako su uz to i loše obrazovani, spremni su da postanu bombaši samoubice. Mučenici vere, imaju i snažan ekonomski motiv za to, jer svojoj porodici osiguravaju istaknuto mesto u društvu, koje im inače po njihovom položaju na dnu lestvice ne bi pripadalo, i doživotnu finansijsku potporu zajednice.

11Veliki deo ekonomske literature, protivreči svakom od podsegmenata ove linije razmišljanja.  Alan B. Krueger i Jitka Malecková profesori sa Prinstona i Karlovog univerziteta u Pragu nisu prvi ali su svakako jedni od najuticajnijih autora koji su 2002. izneli tvrdnju da pomaganje siromašnim i ratom razorenim zemljama predstavlja hvale vredan napor sam po sebi, ali da između siromaštva, nivoa obrazovanja i terorizma nema značajnije povezanosti. Do tog zaključka došli su između ostalog proučavanjem biografija bombaša samoubica u redovima Hezbolaha u Libanu, i Hamasa u Palestini, njihovih porodica i onih koji su ih podržavali: i jedni i drugi dolazili su iz manje siromašnih i bolje obrazovanih slojeva društva. Do sličnih rezultata došli su i istraživači Rand korporacije: „Lideri terorističkih organizacija ne dolaze ni iz siromašnih slojeva niti su manje obrazovani niti imaju mentalne probleme“. Štaviše, u nekim istraživanjima posebno se insistira na gotovo bizarnom podatku da se oko 40%  terorista regrutuje iz redova inženjera. Dobro je poznato da neki od najistaknutijih terorističkih vođa dolaze iz izuzetno bogatih porodica i obrazovali su se na zapadnim univerzitetima.

Ekonomisti prave i razliku između toga da li se teroristi regrutuju da izvrše terorističke akte unutar njima poznate zajednice ili nepoznate. Oni prvi, posledično mogu posedovati niže obrazovanje i životni standard, dok bavljenje međunarodnim terorizmom i više košta i traži daleko širi dijapazon različitih znanja i veština. Ipak, i kada se gotovo sve ove ekonomske komponente uzmu u obzir, i dalje nivo političkih sloboda i mikrospecifičnosti zemlje, kao na primer snažne etničke podele,  prema gore citiranim autorima predstavljaju znatno važnije faktore koji određuju sklonost ka terorizmu.

Paletta InterviewOva i slična istraživanja ispitivala su direktnu vezu rasta BDP i BDP per capita i sklonosti ka učešću u terorističkim akcijama, a zatim su uvodila različite varijable, kao što je odnos ekonomskih faktora prema učestalosti terorizma u zemljama iz kojih dolaze teroristi, iz kojih vrše operacije ili onih u kojima sprovode svoje akcije. Potom je ispitivana veza ekonomskih faktora i međunarodnog i domicilnog terorizma i nelinearne relacije prema BDP. Karakteristike ljudi koji su učestvovali u terorističkim napadima poređene su sa prosekom ostatka stanovništva – po socio ekonomskom položaju i nivou obrazovanja i tipu obrazovanja i sadržaju (obrazovanje u sekularnim školama versus medresama na primer), a potom i unutar različitih grupacija – ljudi koji učestvuju u nenasilnim protestima, pristalicama nasilnih akcija i unutar samih terorističkih grupa, između rukovodstva i neposrednih izvršilaca napada. Takođe ispitivani su i ekonomski motivi pojedinaca, odnosno oportunitetni troškovi bavljenja terorizmom za ljude različitog imovnog i obrazovnog stanja unutar različitih širih društvenih konstelacija – odnosno života u zemljama koje pružaju više ili manje mogućnosti za društveni i ekonomski prosperitet.

Konačno, i ne na kraju, ispitivan je i odnos ekonomskih faktora i političke orijentacije terorista – levičarskih i desno orijentisanih nacionalističkih grupacija i njihova evolucija.

00

Tako je na primer jedna studija iz 1977. godine pokazala da, uprkos činjenici da se teroristi najčešće regrutuju iz srednjih i viših slojeva društva, Irska republikanska partija predstavlja izuzetak i u smislu klasne pripadnosti i u smislu obrazovanja dok je baskijska ETA evoluirala od organizacije koju su prvenstveno podržavale više klase, ka tome da je prigrle radnici. Istovremeno, teroristi leve orijentacije bili su skloniji da minimizuju broj nasumičnih žrtava što delom objašnjava i manji broj mrtvih u terorističkim napadima u nekim ranijim periodima, suprotno sadašnjem rastućem trendu broja slučajnih žrtava.

0000Sekularne levičarske terorističke grupe iz 70 tih i 80 tih godina prošlog veka uglavnom su bile negativno nastrojene prema bogatim zemljama koje su po njihovom  mišljenju vodile neprihvatljivu spoljnu politiku (rat u Vijetnamu, podrška Izraelcima u borbama sa Palestincima), ili su, ako je bila reč o anarhistima i komunistima bili specijalizovani za terorizam u sopstvenim zemljama, i sa padom Berlinskog zida uglavnom  su nestali ili bili trajno potisnuti.

Mnogi današnji komentatori sa desnice pak smatraju da nasilni Islam nije reakcija na siromaštvo pa čak ni na zapadne politike na Bliskom istoku, već ideološki izazov zapadnoj civilizaciji i principima koji se zasnivaju na slobodnoj štampi i slobodi veroispovesti. Ekonomisti pak ideološke motive smatraju uglavnom naivnim ili bar malim delom ukupne slike.

18Walter Enders i Gary A. Hoover profesori sa univerziteta u Alabami i Teksasu, su u American Economic Review 2012. godine izneli hipotezu da nivo siromaštva ima snažan uticaj na terorizam u domicilnoj zemlji i mali ali značajan efekat na međunarodni terorizam. Tako na primer Somalijci koji žive u SAD, a od kojih 82% živi na ivici ili ispod nivoa siromaštva, prema popisu iz 2008, predstavljaju najbrojniju grupu američkih građana koja odlazi da bi se borila sa grupama džihadista. Prema podacima Njujork Tajmsa, građani Minesote, od kojih su mnogi Somalijci koji se priključuju Al Šababu, predstavljaju najveću grupu američkih građana koji se priključuje ekstremističkom pokretu tesno povezanim sa Al Kaidom. Od objavljivanja ovog izveštaja, smatra se da se iste zajednice pridružuju i ratu u Siriji.

Al Kaida je dovela u pitanje još jedan obrazac koji je prethodno ustanovljen ekonomskim istraživanjima. Naime, neki ekonomisti smatrali su da terorističke organizacije imaju unutrašnju podelu u kojoj su oni obrazovaniji i bogatiji, lideri pokreta dok su relativno siromašniji unutar same organizacije viđeni za terenski rad. Razlog zbog koga su i terenci odskakali od proseka stanovništva bio je u tome što su terorističke organizacije mogle da biraju svoje sledbenike iz velikog pula ljudi koji je želeo da im se pridruži. Al Kaida i naročito ISIS su međutim postavili niske standarde za one koji žele da im se pridruže. Kako primećuje Peter Neumann, direktor Međunarodnog centra za proučavanje političkog nasilja, Islamska država je znatno manje selektivna od drugih grupa. „I ako dolazite sa zapada, ne govorite arapski, niste naročito dobar borac i nemate nekih naročitih veština, ISIS će vas vrlo verovatno, prihvatiti“.22

Ukratko, različiti ekonomski faktori, predstavljaju neke od determinanti koje mogu delimično da pomognu u razumevanju prirode terorizma. Priroda terorizma, počevši od toga da ni analitičari ni međunarodne organizacije i dalje ne mogu da se dogovore oko same definicije pojma,  i okolnosti u kojima živimo se konstantno menjaju, i uvode nove faktore konflikta, na primer, klimatske promene koje se smatraju važnim faktorom koji će u budućnosti određivati prirodu terorizma. Otuda i ustanovljene ekonomske zakonitosti uglavnom opisuju pređašnje forme terorizma i zakone koji su ih na grupnom ili individualnom planu vodili.

Poslednji primeri terorističkih napada u kojima su glavni akteri bili pojedinci koji nisu institucionalno povezani sa islamističkim terorističkim organizacijama, već deluju samostalno, predstavljaju još jednu novu fazu – open source terorizam.

Al Kaida je inicirala ovaj trend objavljujući uputstva za pravljenje bombi, i metode napada, podstičući tako potencijalne „mučenike“ da deluju u sredinama u kojima imaju teškoća da ubace borce čvršće povezane sa njihovom organizacijom, a pridružio im se i ISIS.

Ovaj najnoviji obrt u regrutaciji terorista stavlja, ne samo ekonomiste, pred još teži izazov da među nasumičnim teroristima pronađu obrazac koji bi mogao da ukaže ima li uopšte ekonomskih politika koje bi mogle proaktivno da deluju na suzbijanje terorizma.

Američki izbori: važan je novac

Hilari Klinton (Hillary Clinton) je u svojoj predsedničkoj kampanji dosad prikupila znatno više novca od Donalda Trampa. Ipak, da li je „količina keša“ ikada u američkoj istoriji značajnije uticala na izborne rezultate? Iznos donacija i sredstava prikupljenih otišao je nebu pod oblake počev od 1960. i izborne trke između Kenedija i Niksona. Tada su oba kandidata skupila oko 10 miliona dolara. Kenedi je tada pobedio, mada je imao jedva nešto tanji budžet od Niksonovog. Prema podacima koje je nemački dnevnik Handelsblatt prikupio o finansijama i darodavcima u dosadašnjim američkim kampanjama (sume su u međuvremenu konvertovane iz evra u dolare), Barak Obama je u 2012. prikupio preko 700 miliona dolara, dok je Mit Romni (Mitt Romney) tada prikupio tek nešto manje od $500 miliona. U ovom slučaju, kandidat Demokratske stranke je pobedio na izborima, nešto što je Obama učinio i u trci za predsednika 2008. godine, kada je finansijski istisnuo republikanskog kandidata Džona Mekejna (John McCain ).

Ta se priča proteklih godina i decenija mnogo puta ponavljala. Džordž V. Buš (George W. Bush) prikupio je više od svojih konkurenata 2004. i 2008. godine, i u oba slučaja je ušao u Belu kuću. Isto tako, kampanja Bila Klintona (Bill Clinton) prikupila je više novca nego kampanje Boba Dola (Bob Dole) i Džordža Buša starijeg (George Bush Snr.), kako 1996. tako i 1992. godine, pa je i on takođe trijumfovao u oba navrata. Na osnovu tih podataka, da li će Tramp biti prvi “budžetski gubitnik” koji će ući u Belu kuću još od Džimija Kartera (Jimmy Carter) 1976. godine?

us_elections_money_matters_n

Statista