Tag Archives: Brexit

Tereza Mej u Kini, ili: slabost Britanije na dlanu

I pored pokušaja da privuče kineske investicije, Tereza Mej morala je da „povuče ručnu“ kako bi i dalje ostala na istoj strani sa svojim saveznicima, Amerikom i Evropom, piše londonski The Economist.

Džordž Makartni, vođa prve britanske misije u Kini je 1793. godine odbio da padne ničice pred kineskog cara. Međutim, njegov pokušaj da zadrži britansko dostojanstvo bio je poprilično potkopan porukom napisanom na jedrima britanskih imperijalnih džunki kojima su prevezli svoje diplomate u Kinu, noseći sa sobom robu kojom su želeli da trguju s Pekingom. Na jedrima britanskih brodova je pisalo:  “Ambasador koji nosi poštovane darove iz zemlje Engleske“.

Suočavanje sa kineskim vladajućim strukturama retko kada ide glatko, u šta je i Tereza  mogla da se uveri  tokom nedavne trodnevne posete ovoj zemlji. Premijerka je imala težak zadatak da „ne pukne“, to jest ne izgubi ravnotežu i neprimereno uzvrati domaćinima. Jedna stvar koju je zasigurno želela bila je i potvrda kako Britanija i Kina još uvek uživaju “zlatno doba” koje su 2015. proklamovali kineski predsednik Si Đinping i njen prethodnik u Dauning stritu br. 10,  Dejvid Kameron, koji je nakon odlaska sa premijerske funkcije pokušao da osnuje Kinesko- britanski investicioni fond.

Tereza Mej je, takođe, želela da Britanija postane bliskije uključena u kinesku „Inicijativu za pojas i put“, mrežu infrastrukturnih projekata vrednu četiri hiljade milijardi dolara, inicijative koja je puni odraz Sijeve spoljne politike – one koju će Kina voditi narednih godina i decenija, i koja je bila predmet pažnje Dejvida Kamerona. U tu svrhu, Britanija je već – barem kako to ona vidi – učinila više od drugih bogatih zemalja, ne bi li ugodila kineskim planovima. Njen kancelar Filip Hemond  je u tu svrhu naimenovao “Gradskog izaslanika” (Daglas Flint, bivši predsedavajući HSBC-a) i uspostavio “Gradski odbor”, nastojeći da finansiranje kineskog projekta „Pojas i put“ učini transparentnim po što je moguće višim standardima „bogatog sveta“ (sretno s tim!). Britanska premijerka je, povrh svega, trebalo da pokaže da je put poboljšanja britanskih veza s Kinom moguć kroz razgovor o „globalnoj Britaniji“ – onoj koja je otvorena za poslovanje – a nakon što se pokazalo da Brexit nije tek puka priča i slovo na papiru.

Baš kao i Makartni pre 225 godina, i gospođa Mej bi više volela da dobije sve što želi a da ne padne na kolena i čelom dotakne tle. Ona je, takođe, svesna da su evropske zemlje oprezne zbog neprozirnog finansiranja projekata vezanih za „Pojas i put“, podozrevajući da Kina možda koristi ovu šemu kako bi proširila svoj uticaj u centralnoj i istočnoj Evropi. Američka administracija nazvala je Kinu “strateškim suparnikom”. To znači da se gospođa Mej “saginjati neće” kako bi „kupila“ naklonost domaćina – a da pritom ne uvredi Evropljane i Amerikance.

A ukoliko se nadala da će je kineska vlada „pustiti s udice“ tek tako – ne zahtevajući od nje previše u zamenu za njenu listu želja – ubrzo se razočarala. Kinezi su od nje zvanično zatražili da odobri Inicijativu za Pojas i put, laskavim rečima i uvijanjem suštine u oblande raznih memoranduma o razumevanju. Želeli su, takođe, i da Britanija podrži Sijeva nastojanja da se predstavi kao lider globalizacije – prihvatanjem njegovih reči o “zajedničkoj budućnosti za čovečanstvo“.

Sve je ovo napokon otišlo predaleko. Tereza Mej je neumorno pričala o “britanskom snu”, poput nekog odjeka na Sijev slogan o “kineskom snu”, taktično izbegavajući pitanje ljudskih prava, barem u svojim javnim nastupima. Ona se, ipak, u jednom trenutku okanila lepih priča o “zlatnom dobu”, upozorivši  Kinu da bi trebalo da više poštuje međunarodna pravila trgovanja. Možda je predsednik Si pretpostavio da je gospođa Mej bila toliko slaba na domaćem terenu, pa će biti primorana da se pridruži pritisku na Kinu.

A možda je, međutim, tada bila toliko slaba da čak ni za to nije smogla snage.

 

The Economist

Najteža godina za vino u poslednjih pola veka

Predviđa se da će globalna proizvodnja vina doživeti najveći pad u zadnjih pola stoleća.

Proizvođači vina upozoravaju da će proizvodnja ovog napitka pasti nakon što su Italija, Francuska i Španija ove godine bile pogođene neočekivano lošim vremenskim prilikama, donosi Gardijan.

Ako nemate vinski podrum, vreme je da ga nabavite i započnete skladištenje – jer će globalna proizvodnja vina pasti na najniži nivo u više od 50 godina.

Početkom prošle nedelje je Međunarodna organizacija za vinovu lozu i vina (Organisation of Vine and Wine, OIV), rekla da očekuje smanjenje globalne proizvodnje vina za 8% i da će u 2017. godini globalna proizvodnja pasti na 247 miliona hektolitara.

Prognoza međunarodne grupe proizvođača predvidela je najgoru svetsku berbu grožđa još od 1961. godine a glavni krivac su loši vremenski uslovi, nakon što su zasadi vinove loze u ključnim zemljama u kojima se proizvode vina, poput Italije i Francuske, opustošene izuzetno vrelim ali i hladnim vremenom.

Hektolitar je ekvivalent za 133 standardne boce vina, tako da je pad proizvodnje koji predviđa OIV jednak količini od oko 2,9 milijardi manje boca u 2017. godini.

Najistaknutija procena vodi se užasnom godinom za lozu i grožđe u zapadnoj Evropi (“annus horribilis”), koja već važi za najgoru berbu u poslednjih 36 godina, nakon što su vinogradi bili izloženi nepovoljnim vremenskim uslovima koji uključuju prolećne mrazeve i letnje talase vreline.

OIV je okrivio “ekstremne vremenske uslove” za katastrofalnu godinu tri najveća svetska proizvođača: Italiju, Francusku i Španiju. Žan-Mari Orand (Jean-Marie Aurand), generalni direktor pariskog OIV-a, izjavio je da su njegove projekcije pokazale da je proizvodnja vina u 2017. godini otišla na najniži nivo u zadnjih nekoliko decenija.

“Ovaj pad je posledica klimatskih promena“, rekao je Aurand. “U Evropskoj uniji ekstremni meteorološki događaji – od mraza do suše – značajno su uticali na proizvodnju vina u 2017. godini, koja je bila istorijski niska.”

Vesti su tim gore za sve one koji su ljubitelji kjantija i prošeka (chianti, prosecco), a Italija je od ova tri velika proizvođača najteže pogođena. Očekuje se da će se ovogodišnja proizvodnja sunovratiti za 23%, na 39,3 miliona hektolitara. Njeni vinogradi bukvalno su bivali „ispečeni“ na temperaturama preko 40ºC tokom letošnjih toplotnih talasa nazvanog Lucifer. Ključni regioni u kojima se uzgaja loza i proizvodi vino kao što su Toskana, Sicilija, Pulja i Umbrija bili su među onima koji su pogođene paklenim temperaturama.

Šteta je prisutna i u skladištima francuskih vina, jer OIV predviđa pad proizvodnje od 19% u Francuskoj, na 36,7 miliona hektolitara. U Španiji se takođe očekuje pad proizvodnje – za 15%, na 33,5 miliona hektolitara.

Oštri mrazevi u aprilu, koji su takođe pogodili i britanske uzgajivače, smanjila je proizvodnju u nekim od najpoznatijih vinogradarskih regija Francuske, uključujući Šampanju, Bordo i Burgundiju. Loše vreme je zadalo još jedan udarac francuskoj industriji, koja je takođe pretrpela velike štete i 2016. godinu kada je proizvodnja pala za deset odsto, a sve prouzrokovano nepovoljnim vremenskim uslova.

Manjak u vinogradima i vinskim podrumima predstavlja lošu vest za britanske enofile koji u svoja kolica u samouslugama redovno ubacuju vinske boce, dok, s druge strane, inflacija nagriza životni standard. “Potrošačke cene će neizbežno porasti”, rekao je Majls Bil (Miles Beale), izvršni direktor Udruženja za vino i žestoka pića (WSTA).

“Nije loše podsetiti se činjenice da je proizvodnja vina i dalje prepuštena na milost i nemilost vremenskih uslova. Kao najveći uvoznik vina na međunarodnom tržištu po glavi stanovnika, Britanija je ta koja će, logično, najpre osetiti efekte tržišta koje se bori sa najvećim izazovima.”

I dok ljubitelji vina već doživljavaju „mamurluk“ prouzrokovan Brexit-om, sa cenom prosečne boce “poguranom” usled slabosti funte sterlinga još od prošlogodišnjeg referenduma, kao i ovogodišnjeg povećanja carine od 3,9%. Kao rezultat toga, prosečna cena boce vina koja se prodaje u Britaniji sada iznosi 5,58 funti, što je za četiri odsto više u odnosu na 2016. godinu, dok WSTA poziva britansku kancelarku da zamrzne carine na vino u budžetu za naredni mesec.

“Poslovni ljudi u Britaniji već su bili prisiljeni da se nose s visokom devalvacijom funte, rastućom inflacijom i neizvesnošću nakon izglasavanja Brexita – koji su svaki za sebe povećali troškove vinskih kompanija za oko 30 miliona potrošača”, rekao je Bil. “Poslednje što ostrvskim kompanijama za proizvodnju vina ili britanskim potrošačima sada treba je još jedan porast akcize.

Gardijan

Britanija na raskršću

Kao Amerikanac koji zahuktavanje debate u Britaniji prati s druge strane Atlantika, osećam izvesnu zavist: u Britaniji postoji bar privid vere da je racionalna i argumentovana rasprava moguća. Možda nekoliko probranih lekcija iz ekonomske teorije i prakse zaista može uticati na dalji tok događaja?

Pre nešto više od trećine stoleća, na obe strane Atlantika započet je veliki ekonomski eksperiment. Pre toga, u posleratnim decenijama, rast je bio snažan, a prosperitet su osećali svi. Dohoci u SAD su rasli u svim segmentima distribucije, a rast je bio najbrži na dnu dohodovne lestvice. Konvergencija je bila očigledna. U to doba u SAD su pokrenuti veliki programi javnih investicija u infrastrukturu (izgradnja mreže auto-puteva), obrazovanje, nauku i tehnologiju – lansiranje Sputnjika je bilo veliki podsticaj. Obe partije su bile saglasne da su takvi programi potrebni, kao i državna regulativa, na primer u oblasti zaštite životne sredine. Vazduh se ponovo mogao disati, a u rekama se moglo kupati. Finansijska regulativa usvojena posle Velike depresije osigurala je decenije finansijske stabilnosti: bio je to nezapamćen period kontinuiranog rasta od pola stoleća, bez finansijskih kriza.

Istoričari se još spore oko pravih motiva iza ekonomskog eksperimenta Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, ali nema spora o onome što je sledilo: rast se usporio, a nejednakost je počela da raste. U SAD dohodak je praktično stagnirao za sve slojeve u donjih 90 odsto. Danas je srednji dohodak radnika sa punim radnim vremenom – to su oni srećnici koji imaju posao sa punim radnim vremenom – niži nego pre 42 godine. Nejednakost u Britaniji je bila manja, a i njen sistem javnog zdravstva (NHS) je sprečio neke od teških posledica koje su se osetile u Americi, gde očekivani životni vek opada, naročito za srednje i niže klase. Ali Britanija se 80-ih godina približila SAD i postala društvo naglašene nejednakosti. I tako je do danas.

Ukratko, teorija da niži porezi i deregulacija – otklanjanjem ograničenja za preduzetnike i podsticanjem lične inicijative – vode u novu eru rasta je diskreditovana. Deregulacija je donela umnožavanje novih metoda manipulisanja tržištima i javnim politikama za potrebe stvaranja profita i nezapamćenu nestabilnost koja je Britaniju i Ameriku već koštala trilione funti i dolara. Niži porezi nisu doneli skok kapitalnih investicija ili rast ulaganja u istraživanje i razvoj. Zapravo, takozvane ekonomske reforme su nam suzile ekonomski horizont, a performanse su se pogoršale.

Kao što pokazuje upravo završena sezona partijskih konferencija, Jeremy Corbyn i laburisti sa jedne i Theresa May i njeni konzervativci sa druge strane nude dve različite vizije. Uprkos godinama stagnacije, Theresa May je u svom govoru tvrdila – doduše, uz nekoliko ograda koje se tiču regulacije – da je laissez-faire starog stila i dalje najsigurniji put do višeg životnog standarda. Njen predlog je da se propali eksperiment nastavi sa još više poleta. Laburisti, s druge strane, traže nove vizije i naglasak na investicijama. Saglasni su da treba učiti na primerima iz prošlosti, ali smatraju da ekonomija 21. veka treba da se razlikuje od ekonomije iz prošlog.

Šta je najveći problem sa politikama i merama štednje? To što nikada nisu donele rezultate. Herbert Hoover je pokušao da ih primeni i tako berzansku krizu 1929. pretvorio u Veliku depresiju. Video sam neuspeh tih politika i u istočnoj Aziji kada sam bio glavni ekonomista Svetske banke: periodi opadanja pretvarali su se u duboke recesije, a recesije u depresije. Mere štednje slabe agregatnu tražnju i obaraju rast; smanjuju potražnju za radom, spuštaju nadnice i uvećavaju nejednakost; takođe ugrožavaju javne službe od kojih zavise građani u Britaniji. Rezovi javnih investicija u Britaniji ne slabe ovu zemlju samo danas, već ugrožavaju i njenu budućnost.

Kompanije koje žele da opstanu znaju da moraju investirati. Isto važi za države. Zemlja treba da ulaže u svoje ljude, infrastrukturu i tehnologiju. Ako je potrebno da se zaduži da bi to učinila, njene obaveze i dug će rasti, ali vrednost aktive će rasti još više, pa će bilans biti pozitivan. Imamo dosta prostora za podizanje prihoda na načine koji doprinose efikasnosti i opštem blagostanju. Zajedno sa Nicholasom Sternom predsedavam u međunarodnoj komisiji koja je jednoglasno podržala predlog za uvođenje visokih dažbina za emisije ugljenika – 30 funti po toni ili više; takva taksa bi ubrzala prelazak na zelenu ekonomiju budućnosti. Oporezivanje prihoda od zemlje, uključujući kapitalnu dobit, takođe može osigurati visoke prihode – a zemljište se ne može preseliti u drugu državu. Britanija bi, kao i SAD, mogla imati dosta koristi od progresivnijeg oporezivanja.

Smanjivanje poreza na dobit – i dalje nadmetanje sa Irskom u trci ka dnu – neće privući kompanije i podstaći investicije. Umesto toga, Britanija treba da poveća poreze za one korporacije koje ne investiraju u zemlji i ne otvaraju radna mesta, a smanji ih za one koje to čine. Tako će se poslati jasna poruka multinacionalnim kompanijama kao što su Starbucks i Apple koje se predstavljaju kao dobri poreski rezidenti: plaćanje odgovarajućeg udela u porezu deo je njihove odgovornosti. Ako im se ostave sadašnje poreske olakšice, to će zemlju lišiti potrebnih prihoda i pružiti multinacionalnim kompanijama nepoštenu prednost u odnosu na lokalne.

Ekonomija trojke Reagan/Thatcher/May zasniva se na diskreditovanoj teoriji o prelivanju bogatstva – teoriji da nagrađivanje onih na vrhu donosi brži rast, od čega na kraju svi imaju koristi. Ali to se još nigde nije obistinilo. Zašto bi Britanija očekivala da se to dogodi u godinama koje slede, u teškim godinama prilagođavanja situaciji posle brexita? Sa ukidanjem pristupa istraživačkim fondovima EU, Britanija će morati više da ulaže ukoliko želi da očuva visoki kvalitet svojih slavnih univerziteta – mnogo više.

Snaga svakog društva je u ljudima, pa ima smisla razvijati ekonomiju tako što ćemo poći od osnove ili od sredine naviše. Ekonomija znanja u 21. veku zasniva se na obrazovanju i inovacijama, kao i na prihvatanju nužnosti doživotnog obrazovanja. Budući da se korporacije povlače sa područja obrazovanja, države će morati da čine više, uz primenu novih tehnologija. Univerzitetsko obrazovanje mora biti dostupno svima. Uskraćivanje pristupa obrazovanju velikim delovima stanovništva zbog pretnje dugovima za studentske kredite koji se mere desetinama hiljada po studentu nije samo moralno neprihvatljivo, nego i ekonomski glupo.

Prospect Magazine, 09.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

Kolin Krauč: Mitovi ruše narode i države

Kolin Krauč je ugledni engleski sociolog i politikolog. Nekadašnji je predavač Londonske škole ekonomije i bivši šef odeljenja političkih nauka pri Evropskom univerzitetskom institutu. Krauč je tvorac termina/pojma post-demokratije, a u ovom intervjuu kritikuje svoje sugrađane zbog “katastrofalnog kolektivnog izbora” da izađu iz Evropske unije. Razgovor vodio Alexander Görlach.

U svojoj knjizi Postdemokratija iz 2004. bavite se uzrocima propadanja političkog poretka u zapadnim zemljama. Da li su u tom smislu uspon Donalda Trumpa i Brexit bili očekivani?

U toj knjizi tvrdim da se demokratija pretvorila u neku vrstu igre kojom upravljaju ekonomske i političke elite. Sa slabljenjem osećaja klasnog i verskog pripadanja ljudi su izgubili i politički identitet. Globalizacija je donošenje ključnih odluka prenela na međunarodni nivo, izvan domašaja demokratije koja je ostala vezana uz nacionalnu državu. Današnji uspon desnice širom sveta delimično potvrđuje moju analizu, jer se većina tih grupa poziva na obespravljenost ljudi.

Ipak, u izvesnoj meri sam iznenađen, jer u doba pisanja te knjige nisam shvatao da dok su mnoge istorijske osnove političkog identiteta nestajale, nacionalni identitet je jačao zahvaljujući globalizaciji, imigraciji, izbegličkoj krizi i islamističkom terorizmu. Nastali su novi pokreti zasnovani na mržnji i izolacionizmu, što danas naravno nije održivo, pa su oni utoliko jalovi i veoma opasni.

Jedna od ideja prilikom stvaranja EU bila je da se nacionalna država prevaziđe tako što će se izgraditi nadnacionalni poredak, uz istovremeno jačanje regiona i njihovih posebnosti u svim delovima Evrope. Očekivalo bi se da su regionalni identiteti, na primer katalonski ili bavarski, jače izraženi nego neki apstraktni i isfabrikovani nacionalni narativi. Zašto to nije tako?

U različitim delovima Evrope vladari su kroz istoriju lojalnost stanovništva usmeravali pre svega na teritorije kojima oni vladaju. Pritom su koristili mitove o “naciji” i njenim neprijateljima. Vladari skandinavskih zemalja, Engleske, velikih delova Francuske, Poljske i teritorija koje će postati Holandija bili su u tome veoma uspešni. Ali uvek je bilo izuzetaka i u nekim regijama su opstali lokalni identiteti: u Škotskoj, Kataloniji, Baskiji, Bavarskoj i donekle u Velsu i Bretanji, kao i u mnogi regionima i gradovima u Italiji.

Proces proizvodnje nacionalnih identiteta i pružanja otpora tom procesu na lokalnom nivou odvijao se krajnje arbitrarno. On može biti delotvoran, uz podršku jakih političkih sila kroz duge istorijske periode, a ponekad i uz pomoć velikih mitova. U tom procesu nema mesta racionalnosti.

To znači da se nacionalni narativi uvek grade na mitskim spekulacijama, kao što je Albion kralja Artura ili postojbina Nibelunga? Očigledno je da desničarski pokreti koriste takve motive koji se uvek iznova oživljavaju, na primer u nemačkom kontekstu kao Abendland ili Okcident. Drugi primer je anglosaksonski mit koji je dospeo u Ameriku sa prvim puritanskim doseljenicima i tamo procvetao. To je mit koji podrazumeva da su Englezi i kasnije Amerikanci izabrani narod u biblijskom smislu.

Da, mitska komponenta je uvek prisutna u nacionalnim narativima jer je potrebno izgraditi predstavu o nacionalnoj posebnosti, što je gotovo uvek iluzija, naročito u Evropi, posle svih istorijskih seoba i mešanja naroda. Nacija se ne može definisati ni geografski, jer su se nacionalne granice menjale kroz vekove – čak i u Britaniji, koja polaže pravo na poseban “ostrvski” status, današnja nacionalna granica je utvrđena tek 1922. Više se može postići jezikom, mada ima dosta odstupanja i od nacionalne jezičke posebnosti, a lingvističko jedinstvo se često nameće političkim sredstvima.

Kada su Česi i Slovaci želeli Čehoslovačku nezavisnu od Austrougarske, trudili su se da naglase sličnosti češkog i slovačkog jezika; danas, u zasebnim nacionalnim državama, naglašavaju razlike. Nacije su politički konstrukti. To ne znači da ljudi ne veruju u njih – često to čine veoma zdušno, što može biti i opasno – ali u vreme kao što je naše, kada se nacionalne podele stavljaju u službu ciničnih političkih ciljeva, korisno je podsetiti se na to da su nacije kao takve veštačke tvorevine.

Takvi narativi donekle polažu pravo na potvrđivanje legitimnosti sistema upravljanja. Današnji kritičari demokratije često naglašavaju da politici u EU nedostaje upravo ta vrsta legitimnosti. Zar EU, kao i liberalna demokratija uopšte, ne bi trebalo da razvije i artikuliše neki sopstveni narativ?

Da, tako je. U Evropi imamo toliko zajedničke kulture i istorije – mada je u toj istoriji bilo dosta ratova i sukoba. Ali za to je potrebna podrška političkih lidera spremnih da kažu da današnje probleme možemo rešiti jedino ako nastupamo zajedno, kao Evropa. Umesto toga, oni podležu iskušenju da se ogrnu nacionalnim zastavama i okrive druge za sve što ne valja u njihovim zemljama.

Kao britanski državljanin već godinama sam u prilici da to svakodnevno gledam i zbog toga je moja zemlja završila na ovom besmislenom kursu. Ali takođe je važno da evropske institucije učine sebe relevantnima i privlačnima za građane. Jacques Delors je to umeo, ali veoma mali broj njegovih naslednika razmišlja o tome. Možda je jedina korist od brexita to što će sada naučiti tu lekciju.

Da li su najavljeni opšti izbori u Britaniji trijumf demokratije ili tek jedna od posledica problematičnog referenduma?

Ni jedno ni drugo; to je uobičajena politička manipulacija. Premijerka Theresa May koja je tvrdila da neće ići na prevremene izbore, primetila je dve stvari. Prvo, prednost koju ima u anketama javnog mnjenja u odnosu na lidera laburista Jeremy Corbina postala je veoma velika. Drugo, EU joj je jasno stavila do znanja da ne može biti pregovora o novim odnosima Britanije i EU pre kraja “brakorazvodne parnice”. To znači da bi se u vreme održavanja sledećih redovnih izbora, u maju 2020, osećale samo negativne posledice napuštanja EU. Želela je da izbegne izlazak pred glasače u takvom odnosu snaga.

Retorika koju je koristila u pozivanju na vanredne izbore bila je krajnje nedemokratska, slična maniru turskog predsednika Erdogana. Rekla je da se posle ovih izbora moraju prekinuti rasprave o brexitu u parlamentu i da za vreme izbora ne mogu očekivati od nje da govori o tome šta će pokušati da postigne pregovorima. Na dan kada su najavljeni vanredni izbori, list koji joj je najlojalniji, Dejli mejl, objavio je naslovnu stranu jutarnjeg izdanja sa samo dve reči iznad velike slike gospođe May: Dole saboteri. To je atmosfera u današnjoj Engleskoj.

Da li očekujete rezultat koji bi mogao da spreči brexit?

Ne. Brexit može biti zaustavljen jedino ukoliko na kraju pregovora vlada zaključi da su posledice izlaska neprihvatljivo teške i predloži javnosti da odluku promeni na novom referendumu. To bi mogla da uradi i Theresa May, jer ona očigledno želi da brexit donese dobre rezultate. Ipak, mislim da je to malo verovatno.

Trijumfalni optimizam zagovornika brexita proističe iz vere da je moguće uspešno rekonstruisati britanski komonvelt kao trgovinsku zonu u čijem centru će biti Britanija. Ti ljudi su u zabludi. Romantično krilo Konzervativne partije pati od duboke nostalgije za starom imperijom, kao i deo stanovništva, bez obzira na klasnu pripadnost. Bojim se da će nas tek potpuni krah osloboditi od te tlapnje.

 

Save Liberal Democracy, 21.04.2017.
Social Europe, 19.05.2017.
Peščanik.net, 31.05.2017.

Negativne kamatne stope: svetogrđe koje skupo košta

Sledi intervju sa Dr. Đorđem Đukićem, profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu i vodećim srpskim stručnjakom za monetarna pitanja. Intervju je dao za makedonski magazin “Ekonomija & Biznis”

“Negativne kamatne stope su svetogrđe koje će nas skupo koštati”

Odluke građana da masovno povlače novac sa bankarskih računa i stavljaju u sefove, guraju u nekretnine i zemljište, i kompanija da sede na kešu ili otkupljuju svoje akcije i zatvaraju se u uslovima konfliktnih odnosa centralnih banaka, sekularne stagnacije, velikog raslojavanja stanovništva i rapidnog propadanja srednje klase, na dugi rok „izvlače tepih“ ispod očekivanja o većem privrednom rastu kaže profesor Đorđe Đukić, vodeći srpski stručnjak za monetarna pitanja.

Nakon svetske finansijske krize koja faktički i dalje traje, arhitektura finansijskog sistema se toliko izmenila da je sve ono što se smatra klasičnim klišeima poput blagotvornog dejstva opadajućih kamatnih stopa na rast realnog BDP-a na srednji rok, sada relativizovano i mora se tragati za novim rešenjima, kaže dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta to praktično znači, pitamo našeg sagovornika.

To znači da je koncept ciljane inflacije koji se primenjuje čitave tri decenije potpuno uzdrman, zahvaljujući paradoksima koji je izrodila kriza. Preciznije rečeno, monetarna politika se pokazala neefikasnom uprkos niza godina kvantitativnih olakšica koje su poprimile najrazličitije modalitete, a koji se nekada nisu smeli ni pominjati na stručnim a još manje na naučnim skupovima. Tu između ostalog mislim na otkup od strane centralnih banaka ne samo državnih nego i korporativnih obveznica na tržištu, što je ranije bilo nezamislivo i kosilo se sa temeljnim principima vođenja efikasne monetarne politike. Pritom, ni danas se ne nazire kraj upumpavanja novca, ovog puta od strane Evropske centralne banke, jer FED, nakon što je američka privreda, barem naoko, izašla iz problema koje je imala, najavljuje povećanje referentne kamatne stope, ovog puta za kraj 2016.

11

ECB je pak dotakla dno kada su u pitanju kvantitativne olakšice štampajući prosečno mesečno dodatnih 80 mlrd evra, ali tržište ne reaguje. Banke žele da pojačaju kreditnu aktivnost, ali ni korporacije niti stanovništvo ne žele da se zadužuju, dok  jedino to žele države, prezadužene članica evrozone, poput Grčke, Italije, itd. Korporacije ne reaguju jer ne vide izlazak na putanju ubrzanog privrednog rasta, obrnuto, gro njih ima očekivanja da će to faktički biti sekularna stagnacija, pri čemu to sekularno znači da one ne vide koja je to inicijalna kapisla koja bi značila novi talas inovacija, novi talas produktivnosti, i kreaciju novih proizvoda i rastuće tražnje. Stanovništvo se kreće u sasvim suprotnom smeru. Zbog starosne strukture Evrope štednja se povećava, a ako pogledamo istorijski nivo štednje u zemljama kao što su Nemačka, Švajcarska,  i druge u kojima su domaćinstva tradicionalno sklona štednji, vidimo da je kriza tu sklonost povećala. U takvom kontekstu, koncept ciljane inflacije nema validnu argumentaciju da opstane jer je ostvarena stopa inflacije već godinama ispod ciljane, kod većine zemalja, a evrozona pati od hronične deflacije. Osim toga  „prirodna realna kamatna stopa“ je pala na nivo od svega 1%.

14

Čime zameniti tu alatku kamatnih stopa i režima targetirane inflacije?  

Centralne banke više ne uživaju autonomiju kakvu su uživale niti će je uživati, jer su one same sebi oduzele prostor i kaznile sebe takvim besomučnim štampanjem novca. Bilansi centralnih banaka poput FED-a, poput Centralne banke Engleske su u BDP dostigle preko 22%. U Japanu je to i preko 45 %, šo samo govori o tome kako se došlo do apsurdnog stanja: ekspanzivna monetarna politika koja je trebalo da posluži za kupovinu vremena, nije iskorišćeno od strane političkih struktura i nosilaca ekonomske politike da se aktiviraju sasvim druge alatke koje bi bile u fukciji poželjne dugoročne stope ekonomskog rasta.

Svedoci smo testiranja različitih mikseva monetarne, fiskalne i drugih politika i njihove (ne)mogućnosti da produkuju abijent u kojem bi stopa privrednog rasta krenula uzlaznom putanjom – ne vraćanjem na istorijske stope jer je vrlo malo verovatno, već zavisno od regije – jedna priča je SAD, druga je Evropa, treća Japan a četvrto zemlje sa tržištima u usponu – vrate na nešto više nivoe od onih kriznih. Za SAD to znači da izađe na stopu rasta od preko 2%, dok je malo verovatno da će Evropa, koja je pod teretom prošlih strukturnih poremećaja koje nije rešavala ni pre krize, brzo izaći na tu putanju, iz napred navedenih razloga – korporacije ne žele da se zadužuju uprkos kamatnim stopama koje prevazilaze svačiju imaginaciju uključujući i tu, do pre samo koju godinu nezamisliv, negativni Euribor. Stanovništvo kaže, ne, ne, ne, korporacije takođe.

12

Stavovi ekonomista u vezi sa efektom negativnih kamatnih stopa drastično se razlikuju. Neki smatraju da je to korisna politika, neki upozoravaju na dugoročne štetne posledice dovođenja u pitanje alfe i omege stabilnog privrednog rasta – visoke domicilne štednje?

Iz jedne negativne turbulencije produkuje se naredna rastuća negativnost – kažnjavaju se štediše, to se smatra tzv. normalnim ponašanjem, a ekonomska nauka kaže da nema dugoročnih investicija bez dugoročne stabilne funkcije štednje što znači da će neka naredna generacija platiti visoku cenu za ovu igranku političara koja nije viđena u monetarnoj istoriji – da se negativnim kamatnim stopama kažnjavaju štediše koje štednjom kupuju svoju buduću sigurnost.

To je, posebno za male otvorene ekonomije, ekonomski suicidno ponašanje, jer ako nema kvalitetne domaće štednje, postavlja se pitanje na čemu će se bazirati rast? Kakva je reakcija građana? Domaćinstva uglavnom racionalno reaguju, neki povlače novac u slamarice, dok drugi, što je zapravo ekonomski suicidno – idu u kupovinu nekretnina ili zemljišta misleći da će time sačuvati realnu kupovnu moć štednje. U stvari, stvoriće se samo novi balon koji će jednog trenutka, kada eksplodira, mnoge koji se oslanjaju na intuiciju bez znanja, zateći na način na koji se to već dogodilo u Španiji. Svi kreatori ekonomske politike biće surovo kažnjeni zbog toga što nisu vodili računa da štedišama koje su godinama štedele,  ponude bolje rešenje.

18Ima li ga?

Svi ekonomisti od SAD na dalje, konstatovali su da je inicijalna kapisla rast ulaganje u infrastrukturu: obnovu puteva, hidro i termoelektrana, ali nema pomaka. Zašto? Zato što je javni sektor udario u plafon što se tiče zaduženosti. Svi pokazatelji kažu da je, prema istorijskim standardima, reč o ekstremnim nivoima duga i onda se postavlja pitanje, a ko će da investira? Može se investirati samo na bazi čvrste saradnje privatnog i državnog sektora pod uslovom da privatni želi da uđe u taj aražman. Zašto, pod uslovom? Zato što se privatni sektor dvostruko kažnjava, jedno je već pomenuti primer štediša, a drugo je da država pomenutom monetarnom politikom stvara iluziju da će se izaći iz krize bez velikih fundamentalnih istraživanja koja tek dugoročno daju rezultate, kroz primenjena istraživanja i kreacijom proizvoda sa niskom cenom koštanja.

Kreatori ovih javnih politika su smatrali da će niskim kamatnim stopama naterati stanovništvo da razmišlja o bavljenju preduzetništvom jer se novac u slamarici samo topi. Zašto to taktika nije dala rezultate?

U razvijenim zemljama mala i srednja preduzeća od Nemačke pa na dalje ne žele da se zadužuju. Onima koji su zakačeni za velike korporacije  jasno da te potencijalne tražnje u bližoj budućnosti neće biti i da nije vreme za investiranje u novu opremu, tehnologiju i nova znanja. U strahu od geopolitičkih lomova ona teže da se začaure i odlože odluke za bolja vremena kada i ako dođu.

Što se tiče Balkana, iluzionistička je tvrdnja koju čujemo na našim prostorima da banke (uglavnom sa stranim kapitalom), nudeći povoljne kredite mogu podstaći privrednu aktivnost. To su zapravo zamenjene teze: tvrdim vam na bazi empiriskih istraživanja da će banke to činiti kada stopa ekonomskog rasta krene da ide uzlaznom linijom, a to je za ovaj naš region, po stopi od bar 4 do 5 odsto… jer tek u takvim uslovima, kako to kaže bankarska logika, imate dovoljno široku bazu klijenata koji su ne samo kreditno sposobni nego se vidi da imaju perspektivu  u pogledu tražnje za refinansiranjem i finansiranjem novih poslova. Inicijalna kapisla ne može nastupiti iz finansijske sfere već obrnuto, ona mora doći od strane države i njene rezolutne odluke da garantuje finansijsku disciplinu.

Ako se sada vratimo na globalnu sceni pitanje štednje, imamo relativno široko rasprostranjeni fenomen da velike kompanije sede na velikim količinama keša i takođe sa tim novcem ne rade ništa.

Mnogi od tih investitora tragajući za prinosnom moći idu ka hartijama od vrednosti koje se emituju u zemljama sa tržištima u usponu od strane solidnih kompanija. Gde je u tome uslovno interes našeg regiona? Kod nas je situacija od zemlje do zemlje vrlo različita, ali na nesreću, zajednički delimo tu lošu sudbinu da će interes ovih kompanija koje imaju te viškove likvidnosti, za naš prostor biti vrlo mali, izuzev na bazi bilateralnih aranžmana. Ovo zbog visokog rizika pripisanog našim zemaljama jer smo još uvek trusno područje na kome se ukrštaju najrazličitiji interesi velikih svetskih sila.

Ima li smisla u ovoj eri negativnih kamatnih stopa uopšte raspravljati o inflaciji koja je u malim dozama smatrana poželjnom za podsticanje privrednog rasta?

Vratimo se ovde opet na FED koji je najavio još krajem prošle godine podizanje kamatnih stopa, ali je i dalje suzdržan, jer po prvi put u istoriji ne razmišlja samo o domaćoj ekonomiji nego i o globalnim posledicama takve odluke. FED je podeljen, neki članovi Odbora guvernera kažu: „sada, mora, treba“ jer su na dugi rok inflatorna žarišta nedvosmislena i biće utoliko veća ukoliko faktori kao što su inovacije, rast produktivnosti zataje. S druge strane imate obrnuti rezon, gde se gleda na okruženje i evrozonu koja i dalje štampa novac. Dokle ide ta divergencija? Guverner ECB Mario Draghi kaže da će biti učinjeno sve što je još potrebno, a pritom treba da imamo u vidu da je u poslednjem kvartalu stopa ekonomskog rasta u EU opet pala. Imate Japan koji besomučno upumpava novac i tamo nema željenih efekata; imate Englesku posle Brexita koja ima dobre fundamentalne faktore u odnosu na okruženje ali ne zna se kakve će biti reperkusije izlaska iz EU. Sve u svemu, inicijalna kapisla će krenuti od FED-a kad tržište bude zaista progutalo informaciju da će oni zaista krenuti sa povećanjem referentne stope i onda ćete kao posledicu imati strahovite oscilacije kursa dolar versus evro i dolar versus jen. Najveći problem za zemlje u našem okruženju biće za one koje su se zadužile na dugi rok u dolarskom iznosu, kako za države tako i kompanije i građane. Tu se ponovo vraćamo na teren štednje. S obzirom da evro dominira u regionu, ceh će platiti štediše kroz intervalutarne promene. Zavisno od režima kursa koje primenjuju to će za zemlje u regionu značiti iscrpljivanje deviznih rezervi silnim intervencijama koje će zbog tih šokova morati da uslede, i ona monetarna vlast koja bude imala najviše hrabrosti prva će se okrenuti, ako već nije, slobodno plivajućem kursu svoje valute. Upravo je kriza potvrdila da je to apsolutno najbolji režim deviznog kursa koji štiti od svih mogućih udara. Zašto? Zato što svim akterima daje jasan signal o zbivanjima na tržištu i dovodi ih u ravnotežu – da troše koliko im guber dozvoljava i što je najvažnije, štiti postojeće i podstiče nove izvoznike koji su jedini viđeni motor privrednog rasta.

Illustration of money tree

Mnogi će, ako do toga zaista dođe platiti visoku cenu?

Oni koji su ulagali u nekretnine i zemljište će biti izloženi enormnom riziku. U malim otvorenim ekonomijama, ceh će biti najveći. Srednja klasa koja već nestaje i koja je imala štednju do oko 50 000 evra, dodatno će izgubiti sigurnost. Ni u državi ni kod stanovništva neće biti dovoljno novca za školovanje visokoobrazovnog kadra koji može da zadovolji standarde Evrope. To je ta cena koja će se platiti jer država nije vodila računa o mogućim reperkusijama, nije imala sluha za diskusiju sa akademskom zajednicom i za traženje alternativnih rešenja pred talasom koji dolazi.

Volim i ja vas

00

CETA, Sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Kanade nije potpisan jer se tome usprotivila Valonija, jedna od tri belgijske pokrajine. Niko ne zna šta je CETA, ali smo zato svi saznali za Valoniju. Stručnjaci kažu da je ovo odličan sporazum, ali ljudi više ne veruju stručnjacima. U međuvremenu je Belgija odlučila da će ipak glasati za CETA. Privremena pobuna Valonije je ipak bila veliki udarac, ne samo za Evropu već i za zapadni način vođenja politike – gde se lobisti i političari dogovaraju iza zatvorenih vrata. Kada će shvatiti da takva politika nema budućnost?

Valonija je mala, a Evropa velika. Mala zajednica koja naseljava par šumovitih brežuljaka ne bi trebalo da ima moć da ometa poslove čitavog kontinenta. Tako govore ljudi koji još uvek nisu shvatili da je Evropsku uniju zahvatio ubrzani proces političke delegitimizacije. Trump, Alterantiva za Nemačku, brexit i Valonija: u toku je erozija, razgradnja zapadne demokratije. Pustite Valoniju – u krizi je čitav sistem zapadne politike.

Mnogi se prave da se ništa ne događa, ali i to je znak posrnulog sistema. Liderka Zelenih Katrin Göring-Eckardt nam je u susretu sa liderkom Die Linkea Sahrom Wagenknecht pružila primer ovakvog razmišljanja kada je rekla: „Wagenknecht kritikuje mejnstrim medije jer građani gube poverenje u njih. Ona insistira na neuspesima države i sistema. Ona ne kritikuje, već sumnja u nemačku demokratiju.“

Bankarska kriza, evrokriza, izbeglička kriza – svi uviđamo da smo u poslednjih nekoliko godina doživeli višestruke neuspehe države i sistema. Zašto o tome ne bi smelo da se govori i zašto stvari ne smeju da se nazovu svojim pravim imenom? Zašto je pojam demokratije nedodiriv? Tako je nekada bilo i u socijalizmu, kada je ta reč davno pre sloma sistema bila obesmišljena do praznih slova bez sadržaja. Demokratiji preti slična sudbina prazne floskule.

000

Ko želi da zaštiti demokratiju treba da se suprotstavi sporazumima o slobodnoj trgovini koji uspostavljaju sudove posebne nadležnosti za kompanije i investitore. CETA predviđa takve stvari. I slobodna trgovina su takođe samo reči. One bude prijatne asocijacije na otvoreno more i duga putovanja sa hrabrim kapetanima. Ali u stvarnosti je slobodna trgovina odavno postala sinonim za tajne dogovore kompanija i političara. Ne treba biti stručnjak za slobodnu trgovinu da bi se razumelo da ona ukida takozvane „necarinske prepreke“, kao što su socijalni, ekološki i pravni standardi na kojima počivaju naša društva. Ti standardi štite interese građana. Ako budu bili žrtvovani zbog slobodne trgovine, sloboda će pripasti kompanijama, a ne ljudima.

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Schulz, Evropljanin i demokrata, vajkao se posle valonskog odbijanja: „Dvadeset sedam zemalja je pristalo, a sve koči neka pokrajina koja iz unutrašnje-političkih razloga odbija sporazum. Rešenje je zajedništvo, a ne partikularni interesi“. Schulz je u pravu, ali zapadna politika je u velikoj krizi ako smo stigli dotle da se ideja Evrope koristi za sitna ucenjivanja umesto za rešavanje ozbiljnih problema.

Već u vrtićima učimo našu decu da je super kada zemlje sarađuju – zbog poreza, terorizma, klimatskih promena. Tu počinje začarani krug: što ljudi više gube poverenje u demokratiju u unutrašnjim pitanjima, to će teže odustajati od nje u spoljnoj politici. Šteta je što u Nemačkoj više nikoga ne zanima istorija Istočne Nemačke, iz koje bismo mogli mnogo toga da naučimo o gubitku nade, obesmišljavanju pojmova, lažima, samozavaravanju i odumiranju ideja. I ideja demokratije može odumreti. Kada je propala Istočna Nemačka, šef Štazija Erich Mielke je doviknuo: „Volim i ja vas“. Šta će reći poslednji demokrata?

Peščanik 29. 10. 2016.
Spiegel, 27.10.2016.

CETA: Stoji li Brexit, a ne Valonci, iza potpisivanja trgovinskog sporazuma?

011

Ima nagoveštaja da je CETA, kanadski trgovinski sporazum sa EU, uspela da se vrati na pravi put. Prevaziđen je najnoviji kamen spoticanja, veto od strane belgijske regije Valone, a sada mora biti odobren od strane ostalih 27 članica EU.

Trnovit i nepredvidljiv put do obostranog izglasavanja ovog sporazuma će nesumnjivo biti upotrebljen kako od strane brexit-ovaca tako i od strane njihovih oponenata, tj. onih koji su želeli da Britanija ostane u EU, sa željom da potkrepe svoje ranije argumente u prilog jednoj ili drugoj opciji. Njihova podrška je predstavlja deo jednog prethodnog narativa. Za Brexitovce, nastojanja EU da s Kanadom dogovori trgovinski sporazum biće samo još jedan dokaz da je Britaniji bolje izvan EU. Za one koji se protive odlasku Britanije iz EU, na teškoće u finalizaciji trgovinskog  dogovora Kanada-EU verovatno će se gledati kao na dokaz kako će Britaniji biti teško da sa EU na zadovoljavajući način okonča pregovore o trgovinskom sporazumu u roku od dve godine, shodno famoznom članu 50.

Mi imamo drugačiji stav. Na osnovu teorije međunarodnih odnosa, tumačimo dogovor EU i Kanade kao nešto što će Britaniji pojasniti da će pregovori o Sporazumu o slobodnoj trgovini biti veoma dugi i teški. Ovo je naknadno podiglo već očekivano veliku cenu koju će Brexit imati po Britance. CETA i kanadski ministar trgovine su samo kolateralna šteta.

Slanje signala

02Postoji obimna literatura u oblasti međunarodnih odnosa o temama zastrašivanja i slanja poruka. Ovo se odnosi na to kako države međusobno interaguju i nastoje da ispregovaraju zarad svojih interesa.

Najpoznatiji od njih je “uzajamno osigurano uništenje”. Ova teorija, razvijena tokom Hladnog rata, govori da bi opasnost od nuklearnog napada bila već po sebi dovoljno strašna, a samim tim dovoljan razlog koji bi drugu stranu odvratio od nuklearnog udara – jer bi to dovelo do uništenja obe strane. Iako ova konkretna teorija odvraćanja/zastrašivanja nije toliko relevantna za shvatanje suštine trgovinskih pregovora u kapitalističkoj demokratiji, na delu je jedan mekši oblik zastrašivanja i slanja poruka drugoj strani.

Verodostojna opredeljenost i posvećenost su ključni deo odvraćanja. Ovo ne znači da je Evropska komisija u Briselu naložila Valonskoj regionalnoj vladi da pruži otpor sporazumu CETA, sa ciljem odvraćanja Britanije od napuštanja jedinstvenog tržišta. Ali, tajming o ovoj odluci da se ozvaniči CETA kao takozvani “mešoviti sporazum” (tj. da se mora složiti ne samo vrh evropske vlade već i sve pojedinačne vlade zemalja koje su članice EU) – i davanje Valoniji moći da odbije ovaj sporazum – podržava ideju o nastojanju da se pošalje poruka britanskoj vladi, koja upravo pregovara o post-Brexitovskom EU-UK trgovinskom sporazumu: poruka da je ovaj trgovinski dogovor još daleko od potpunog razjašnjenja. Na taj način, postoji izvesna nada da bi EU mogla odvratiti Britaniju od izlaska iz jedinstvenog tržišta ili iz EU.00

U slučaju da je EU imala da se opredeli za “nepomešani sporazum”, dovoljno bi bilo samo odobrenje Evropskog parlamenta, što je proces koji uključuje daleko manji broj potencijalnih učesnika koji mogu da stave veto na (bilo koji) predlog. O ovome se veoma živo raspravljalo tokom prve polovine 2016. Zatim je 5. jula, nedugo nakon britanskog referenduma, saopštenje Žana-Kloda Junkera (Jean-Claude Juncker), predsednika Evropske komisije, bila najava da će se sporazum CETA smatrati “pomešanim”, pa će se stoga zahtevati odobrenje svih zemalja EU – i, kao u slučaju Belgije, pod-nacionalnih zakonodavstava.

03Prilikom izglasavanja CETA sporazuma kao mešovitog, Evropska komisija mora da je bila svesna toga da su brojne stavke na koje se može staviti veto širom Starog kontinenta pod kontrolom političara koji postaju sve svesniji da je širom razvijenog sveta u toku porast antiglobalističkog raspoloženja  kao i protivljenje ovakvim trgovinskim sporazumima.

To je nešto čega je kanadska ministarka za međunarodnu trgovinu Kristija Frilend (Chrystia Freeland) bila svesna. Ona je naširoko i intenzivno putovala po Evropi, gde se sastajala sa raznim uticajnim ličnostima ili s onima koji imaju moć da kontrolišu tačke na koje mogu staviti veto. Ona je, recimo, prisustvovala konferenciji nemačke levo orijentisane Socijaldemokratske partije, konstatujući njihovu zabrinutost i obezbeđujući da nemačke socijaldemokrate daju zeleno svetlo za Sporazum.

000

Poruka Londonu, a ne Otavi

Neki su Kanađani, naravno, donekle zatečeni odlukom Evropske komisije da u “pet do dvanaest” promeni procedure za ratifikaciju, posebno jer je na kanadskoj federalnoj vladi bilo dugo očekivano okončanje teškog zadatka obezbeđenja saglasnosti za CETA dil od strane svih provincijskih pod-nacionalnih vlada. Dva veoma renomirana kanadska stručnjaka, naučnici Armand De Mestral i Markus Gehrin, izjavili su da je “EU trebalo da Kanadi još pre mnogo godina objavi koji su ciljevi CETA sporazuma” – time što je još odavno trebalo da se izjasni da je Sporazum mešovite prirode, i da je za njega potrebno da se slože sve EU članice, a ne samo briselska vlada.

04Ono što bi nekim posmatračima u Kanadi moglo da promakne je to da je nedavnom odlukom o postizanju CETA mešovitog sporazuma poslata jasna poruka ka Londonu, a ne ka Otavi. Kanađani ne bi trebalo da uzimaju previše lično posledice julske odluke Evropske komisije – jer, ne radi se o njima, već o Brexit-u.

Pa, kako bi onda Britanija trebalo da odgovori na ovaj signal poslat od strane Evropske komisije? Jasno je da će, gledano u budućoj perspektivi, svi sporazumi između Britanije i EU biti mešoviti sporazumi: O NJIMA ĆE MORATI DA SE JEDNOGLASNO SLOŽE SVE EU ČLANICE, ILI, U PROTIVNOM, NIKAKVIH DOGOVORA NEĆE NI BITI. Pošto izgleda da Velika Britanija namerava da napusti EU i jedinstveno tržište, možda bi trebalo porazmisliti o tome kako će se ovo odraziti na zabrinutost nosilaca veta širom EU. Šarmantna junska ofanziva Kristije Frilend u najmanju ruku može biti sasvim na mestu – iako ovaj potez može doprineti da potpuno novi odsek britanske vlade za izlazak iz EU proradi punom parom.

The Conversation.com 28. oktobar, 2016

 

Sadik Kan: Brexit ugrožava UK, Antonio Kosta: Portugalci i Britanci – viševekovni prijatelji

Gradonačelnik Londona Sadik Kan (Sadiq Khan) je britanskim poslovnim liderima obznanio  da će se boriti protiv svakog pokušaja da Britanija bude izuzeta iz jedinstvenog tržišta Evropske unije, što bi bio potez koji bi, kako kaže, “mogao da osiromaši Britaniju”.

On je za portal Bloomberg izjavio da, “Ukoliko napuštamo jedinstveno tržište bez dogovora koji bi uredio privilegovani pristup za britanske biznise (unutar EU), posledice mogu biti katastrofalne”. Kan je ovo rekao na skupu Konfederacije Britanske industrije koja se održava svake druge godine, a prema izvodima govora koje je objavila njegova kancelarija.

Kanova intervencija usledila je nakon što je Tajms izvestio da se britanski Trezor, držeći se svog pre-referendumskog stava – naime, da bi napuštanje EU i evropskog jedinstvenog tržišta ugrozilo britansku ekonomiju. U navodima jednog internog izveštaja rečeno je da će kompletan odlazak sa jedinstvenog EU tržišta umanjiti britansku ekonomiju za čak 9,5 odsto nakon 15 godina; iste brojke koje je naveo Trezor u svojoj prognozi pre glasanja Britanaca o izlasku, i to u analizi koju su pristalice Brexita u to vreme – uoči junskog refrenduma – odbacile kao propagandu.

Londonski gradonačelnik, član opozicione Laburističke partije kaže da će “jasna motivacija” vlade da odustane od bescarinskog pristupa jedinstvenom tržištu “imati političke svrsishodnosti, a u nastojanju da se izuzetno složen argument pretvori u jedan jednostavan.” On kaže da takav pristup “ne samo što bi bio duboko neodgovoran, već bi mogao izazvati i značajnu ekonomsku štetu.”

U govoru povodom istog događaja, generalna direktorka CBI-ja (Konfederacija britanskih industrija, Confederation Of British Industry),  Kerolajn Ferbern (Carolyn Fairbairn) apelovaće na vladu da ne bude previše rigorozna prema imigrantima, a nakon poteza ministarke unutrašnjih poslova Amber Rudd da useljenicima oteža ulazak u Veliku Britaniju.

“Brojne vrhunske firme za finansijske usluge – u osiguranju, na primer – dolaze u London jer znaju da u tom gradu mogu da pristupe onom što je najbolje i najpametnije iz čitavog sveta,” rekla je Ferbernova. “Ako razgovarate sa kompanijama koje svoje biznise obavljaju zahvaljujući niže kvalifikovanim sektorima tj radnoj snazi bez visokog obrazovanja, uverićete se da bi mnoge od njih volele da angažuju što više lokalnih (domaćih) aplikanata, ali – sada – oni jednostavno ne mogu da ih dobiju. Bez niže kvalifikovanih radnika iz EU, Britanija će se suočiti sa ozbiljnim nedostatkom radne snage,  stavljajući pred ključne britanske sektore prepreke i teškoće. “

Portugalski premijer: britanske veze sa EU i svetom neutralisaće loše efekte brexita

Portugalski premijer Antonio Kosta (Antonio Costa) izrazio je uverenost da će vekovima negovani odnosi između njegove zemlje i Britanije ostati snažni i nakon Brexita.

“Želimo da radimo na konstruktivan način, da i dalje negujemo otvoren i blizak odnos sa Britanijom, kako bilateralno tako i u pogledu odnosa Britanije sa Evropskom unijom u celini”, rekao je Kosta za televiziju Blumberg tokom svog gostovanja u nekadašnjoj portugalskoj koloniji na teritoriji Kine, Makau, velikom centru za kocku i igre na sreću. “Britanija može da napusti Evropsku uniju, ali Ujedinjeno Kraljevstvo ne prestaje da bude veliki evropski partner.”

Kostina ostrvska koleginica, britanska premijerka Tereza Mej, je ove nedelje započela diplomatsku ofanzivu, u trenutku kada se suočava s pritiscima na domaćem i međunarodnom terenu kako bi što više učvrstila ono što je njena vizija budućeg britanskog odnosa sa Evropskom unijom.

Funta je prošle sedmice pala na najniži nivo za poslednju 31 godinu, što je posledica rasta zabrinutosti; jer, njeno obećanje da će ograničiti broj useljenika nije u skladu sa nastavljanjem slobodnog pristupa jedinstvenom (evropskom) tržištu.

Mej je izjavila da će pokrenuti član 50 Lisabonskog sporazuma do kraja marta 2017. Danski premijer Lars Lokke Rasmusen (Lars Løkke Rasmussen) – prvi strani lider koji je susreo novopečenu premijerku Mej od trenutka kada je definisala vremenski okvir za početak i sprovođenje Brexita – rekao je u ponedeljak da partneri Britanije u EU još uvek nemaju konkretnu predstavu o tome kakav to “odnos” Britanci nakon referenduma žele da stvore sa EU blokom.

Prijatelji od 1386

Kosta je u posetu bivšoj portugalskoj koloniji Makau krenuo u društvu kineskog premijera Lija Kećjanga, nakon vikenda provedenog u Pekingu. On je tom prilikom naveo da dugovečnost saveza između Portugalije i Ujedinjenog Kraljevstva datira još od Vindzorskog sporazuma iz 1386. – koji je “dokaz da se dugotrajnim odnosima mogu prebroditi trenutne neizvesnosti (između EU i Britanije)”.

“Ovo je (prijateljstvo) počelo daleko pre nego što je Evropska unija stvorena, i nastaviće se dugo nakon tog (začetka EU). Imamo veoma prijateljski odnos sa Ujedinjenim Kraljevstvom”, rekao je Kosta. “Dakle, nadamo se da će i razdvajanje takođe biti onakvo kakvo i naliči prijateljima: zasnivajući ga na poštovanju suverene odluke britanskog naroda.”

Portugalija je prošle nedelje potvrdila da nema govora ni o kakvim pregovorima oko Brexita i britanskog načina na koji će izaći iz EU pre no što se aktivira član 50, rekla je portugalska državna sekretarka za evropske poslove Margarida Markes (Margarida Marques). Ona je za Bloomberg rekla da Portugalija insistira da nastavak britanskog pristupa jedinstvenom evropskom tržištu mora da direktno zavisi od pristanka i prihvatanja Ostrvljana na slobodno kretanje radne snage.

‘Najbliži susedi’

“Te su ‘crvene linije’ dobro definisane, i oko toga postoji širok konsenzus na evropskom nivou”, rekla je ona. “U scenariju odnosa po kojem je sloboda kretanja ljudi zabranjena, to bi značilo (Britanci) nemaju pristup unutrašnjem evro-tržištu.”

I dok je Brexit opšte uzev gubitak za Evropsku uniju, Portugalija ipak želi da privuče britanske kompanije zbog svog geografskog položaja, portugalskih talenata koji pripadaju engleskom govornom pulu kao i blizini Londona, rekao je Kosta.

“Mi ćemo biti najbliži susedi Ujedinjenom Kraljevstvu u okviru Evropske unije”, rekao je portugalski premijer.

Bloomberg

Brexit unatrag

03

„Nikad ne bacajte dobru krizu“ je stara evropska izreka. Ali šta činiti sa 5 istovremenih kriza? Evropska unija se suočava sa onim što Frans Timmermans, potpredsednik Evropske komisije, naziva multi-krizom: brexit, migranti, štednja, geopolitičke pretnje sa istoka i juga, i ne-liberalne demokratije u centralnoj Evropi. Reklo bi se da EU ne preti propadanje kriza, već njoj samoj preti propast od njih.

07Ako je tako, brexit će biti detonator te propasti. On je legalizovao koncept raspada EU i fantazije raznih ekstremista pretvorio u realnu opciju mejnstrim evropske politike. Brexit bi mogao biti početak nezaustavljivog procesa dezintegracije Evrope. On će uticati i na njenu ekonomiju tako što će paralisati Evropsku centralnu banku (ECB) u sledećoj krizi evra. ECB može da izađe na kraj sa tržišnim spekulacijama, ali će podleći pritisku glasača koji žele raspad evropske zajednice.

Zato duh dezintegracije treba pod hitno vratiti u bocu. Nekako treba ubediti Britaniju da promeni svoj stav o Evropi, što je po opštem mišljenju sa obe strane Lamanša nemoguće. Ali u politici su uvek moguće „nemoguće“ stvari. Referendumska većina 23. juna bila je mnogo manja od one na škotskom referendumu o nezavisnosti iz 2014. ili od negativnih glasova o sporazumima EU u Irskoj, Danskoj i Holandiji, a sve te odluke su kasnije bile opozvane. Što je još važnije, ciljevi 52 odsto glasača za brexit bili su vrlo podeljeni – neki su bili spremni da prihvate ekonomske žrtve tvrdog brexita (potpunog odvajanja od Evrope), a drugi su se nadali mekom brexitu, koji bi imao minimalan uticaj na britansku ekonomiju.

Prema post-referendumskim anketama, tri četvrtine glasača za brexit očekuju jačanje britanske ekonomije, a 80 odsto njih veruje da će javni sektor od sada dobijati više novca. Glasači brexita su optimistični jer im je rečeno (na tome je posebno insistirao sadašnji ministar spoljnih poslova Boris Johnson) da je moguć novi sporazum koji bi očuvao sve ekonomske koristi članstva u EU, bez obaveza i troškova koje ono povlači.

Kada se ta očekivanja izjalove, javno mnjenje će se promeniti. Već danas 66 odsto glasača smatra da je očuvanje pristupa zajedničkom tržištu važnije od ograničavanja imigracije, ako Britanija već ne može da ima i jedno i drugo. To je direktno protivrečno prioritetima koje je istakla premijerka Theresa May – čime se verovatno može objasniti njeno ćutanje o strategiji brexita.

02

Budući da očekivanja ekonomski neškodljivog mekog brexita neće moći da se pomire sa odbacivanjem evropskih obaveza koje zahteva frakcija pristalica tvrdog brexita u Konzervativnoj partiji, premijerka ne može da pobedi. Koji god kurs da izabere, imaće protiv sebe polovinu svoje stranke i veliki postotak pristalica brexita, da ne pominjemo 48 odsto glasača koji žele da ostanu u EU.

11Kada započne obrnuti proces, mnogi ambiciozni političari iz Konzervativne stranke pohitaće da ga iskoriste. Na primer, George Osborne, koji je morao da napusti položaj ministra finansija čim je Theresa May stupila na dužnost, već dovodi u pitanje njen demokratski mandat: „Brexit je osvojio većinu. Tvrdi brexit nije“. Čak i slabost britanskih opozicionih stranaka radi protiv premijerke: on dopušta protivnicima da se urote protiv nje, svesni da nemaju šta da izgube.

Sve to znači da će britanska politika postati vrlo fluidna kada se promene ekonomski uslovi, a glasači počnu da se predomišljaju. EU bi trebalo da podstiče ove naknadne reakcije, što znači da ne tretira brexit kao neizbežan ishod i da ponudi mogućnost kompromisa koji bi umirio britanske glasače, ali samo pod uslovom da Britanija ostane u EU.

Očigledan način da se to postigne bio bi sklapanje sporazuma na nivou EU o većoj nacionalnoj kontroli nad imigracijom i drugim simboličkim pitanjima vezanim za nacionalni suverenitet. Takav sporazum ne bi bio shvaćen kao ustupak britanskoj uceni ako bi se proširio na sve zemlje EU i predstavio kao odgovor na javno mnjenje širom Unije.

Ako bi svoj odgovor na demokratske pritiske pretvorila u vrlinu, EU bi mogla da pridobije podršku širom Evrope. Ali da bi glasačima poslali pozitivnu poruku, evropski lideri bi morali da obnove veštinu sklapanja pragmatičnih kompromisa i pregovaranja između vlada, koja je nekada bila zaštitni znak evropske diplomatije.05Za početak, primirivanje brexita i izbegličke krize zahtevaće neke skromne promene imigracionih zakona, kao i promene u oblasti socijalne zaštite. Takve reforme, koje bi bile popularne u gotovo svim zemljama članicama, ne bi morale da budu u sukobu sa osnivačkim principima EU ako bi se očuvalo pravo na rad širom Evrope, a deo kontrole nad ne-ekonomskom migracijom i socijalnim davanjima vratio nacionalnim vladama.

01Drugo, interakcija izbegličke krize i krize evra zahteva nova fiskalna pravila. Bavljenje imigrantima je skupo i bilo bi idealno da se finansira uzajamno garantovanim obveznicama EU. Druga mogućnost je da se mediteranskim zemljama ponudi izvesna budžetska sloboda u zamenu za prihvatanje odgovornosti za kontrolu imigracije.

Treće, potreba za imigracionom reformom, u kombinaciji sa „ne-liberalnom demokratijom“ u centralnoj Evropi, zahteva promene u prioritetima budžeta i spoljne politike EU. Poljska i druge zemlje će prihvatiti da se njihovim građanima ograniči kretanje samo ako im se ponude dodatni strukturni fondovi i tešnja saradnja u oblasti bezbednosti. Takvi podsticaji bi zauzvrat mogli da rezultiraju većim brojem poluga za obezbeđivanje poštovanja ljudskih prava.

Na kraju, obnavljanje demokratskog legitimiteta EU znači okončavanje institucionalnih tenzija između evrozone i šire EU. Vlasti EU moraju priznati da mnoge države članice nikada neće prihvatiti evro, dakle moraju napustiti retoriku o „Evropi sa dve brzine“ u kojoj se svi kreću – brže ili sporije – ka „sve čvršće integrisanoj Uniji“ kakvu podrazumeva jedinstvena valuta. Umesto toga, EU treba da dobije oblik dva koncentrična kruga: unutrašnje jezgro privrženo dubljoj integraciji i spoljašnji prsten, čiji glasači ne žele jedinstvenu valutu i zajednički fiskalni prostor.

Takve reforme možda se čine nemogućima, ali i dezintegracija EU se činila nemogućom pre glasanja za brexit. U revolucionarnim periodima nemoguće može postati neizbežno za nekoliko meseci. Bivši francuski predsednik Nicolas Sarkozy neočekivano je zatražio novi evropski sporazum i drugi britanski referendum o članstvu u EU. Evropa možda ulazi u revolucionarni period svoga razvoja.

Project Syndicate 

Anatole Kaletsky, Social Europe, 04.10.2016.

Peščanik.net, 08.10.2016.

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima

05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg