Tag Archives: industrija

Kineski sajam međunarodne trgovine (China International Import Expo, CIIE 2020)

Razvojna agencija Srbije i Privredna komora Srbije organizuju nastup srpskih privrednika u okviru nacionalnog štanda Srbije na predstojećem III Kineskom međunarodnom uvoznom sajmu “China International Import Expo” koji će se održati u Šangaju, NR Kina, u periodu od 05. do 10. novembra 2020. godine.

Nastup na međunarodnom sajmu omogućava izlagačima da predstave svoje proizvode i plasiraju ih na nova tržišta, kao i da pospeše postojeće i steknu nove poslovne kontakte.

“China International Import Expo” čiji su organizatori Vlada Narodne Republike Kine i Kineski međunarodni uvozno-izvozni biro (China International Import Expo Bureau) održava se u cilju podsticanja uvoza strane robe i usluga u Kinu, a u skladu sa nastojanjem Kine da promoviše globalizaciju i otvorenost tržišta.

Od ovog sajma se očekuje da bude platforma na kojoj bi zemlje učesnice predstavile svoje ekonomske potencijale i dobile priliku da ostvare kontakte sa kineskim partnerima. Očekuje se učešće predstavnika više od 100 zemalja i regiona, kao i 150.000 profesionalnih kupaca iz Kine i drugih zemalja.

Na sajmu “China International Import Expo” Srbija će se predstaviti sa nacionalnim štandom u hali za prehrambenu industriju.

Razvojna agencija Srbije snosi troškove zakupa prostora i izgradnje štanda dok izlagači snose troškove participacije koja iznosi 50 evra.

Izlagači samostalno organizuju i snose troškove puta, smeštaja i transporta eksponata.

CIIE je jedan od najvažnijih komercijalnih događaja koji se održava u Kini 2020. godine.

Razlozi za učestvovanje su za poslovnu sferu više nego poželjni i tako očigledni.

CIIE pruža dvosmerni kanal za ulazak globalnih kompanija na kinesko tržište, kao i za kineske kompanije, koje na ovom mestu  traže svoje buduće međunarodne partnere.

Cilj je promocija domaćih proizvoda i usluga u okviru sajma međunarodne trgovine u Šangaju, prestonici kineskog poslovanja.

Grad Šangaj i Kineska međunarodna komisija za organizaciju uvoza i izvoza potvrdili su da će se od 5. do 10. novembra 2020. održati treći po redu CIIE. Najava ovog događaja podudara se sa potpisivanjem trgovinskog sporazuma prve faze između Kine i Sjedinjenih Država, obavezujući Kinu da poveća uvoz mnogih proizvoda široke potrošnje i poljoprivrednih proizvoda iz SAD.

CIIE privlači uvoznike iz svih kineskih provincija i iz svih industrijskih grana, koji će se naći u Nacionalnom izložbenom i kongresnom centru tokom ovog sedmodnevnog sajma. Popunjeno je praktično 100% raspoloživih mesta za izlagače. Među potvrđenim izlagačima je i više od 150 američkih kompanija, među kojima su i lideri u granama svog poslovanja.

Organizatori CIIE uspostavili su opširan set planova i priprema da bi osigurali zdravlje prisutnih koji dolaze iz celog sveta, posvetivši javnom zdravstvu čitav jedan pododsek od 10.000 kvadratnih metara, kao i proizvodima i uslugama osmišljenim za borbu protiv pandemije korone.

Ovaj je događaj za Kinu od nacionalnog prioriteta; od 5. do. 10. novembra, ova će zemlja ugostiti, između ostalih, i visoke državne zvaničnike iz Pekinga, uključujući predsednika Sija Đinpinga. Tokom poslednje tri godine, od prve izložbe održane 2018., CIIE je postao glavna prilika za privlačenje pažnje na kinesko domaće tržište, kao i napore kineske vlade da što više intenzivira trgovinu proizvodima i uslugama na međunarodnom nivou.

ZAŠTO CIIE?

→ 400.000 kineskih kupaca

→ 57,8 milijardi dolara transakcija

→ 180 zemalja i regiona koji učestvuju

→ 3.800 preduzeća koja izlažu

→ 250 izlagača kompanija Fortune Global 500 i industrijskih lidera

Očekuje se da će Šangajski sajam međunarodne trgovine ove godine privući više od 150.000 kineskih kupaca, koji će kupovati u poslovne (profesionalne) svrhe

U 2019. godini učestvovalo je preko 120 zemalja i regiona

Zvanične statistike pokazuju da je prvi CIIE zaključen sa vrednošću predviđenih poslova koji prelaze 57,8 milijardi dolara

CIEE važi za jedan od najvažnijih komercijalnih događaja u domaćim i svetskim razmerama.

Izložba je najveći svetski trgovinski sajam i 2019. godine je više od 1.800 preduzeća učestvovalo u drugom CIIE. Preko 180 prijavljenih se ubraja u 500 najboljih, vodećih svetskih preduzeća, a NECC (Nacionalni izložbeni i kongresni centar) pokriva ukupnu izložbenu površinu od 75.000 kvadratnih metara.

China International Import Expo (CIIE) je platforma koja stranim kompanijama obezbeđuje proširenje svog poslovanja na tlu Kine, pružajući čvrstu podršku liberalizaciji trgovine i ekonomskoj globalizaciji, uz aktivno otvaranje kineskog tržišta ka svetu.

Tokom drugog CIIE (2019) potpisano je 53 značajna trgovinska dogovora, a samo u oblasti hrane je potpisano ugovora u vrednosti od 12 milijardi dolara. Održane su i brojne aktivnosti, uključujući i globalno lansiranje 14 novih proizvoda, šest lansiranja novih azijskih proizvoda i 33 lansiranja novih kineskih proizvoda, uz preko 70 novih novoobjavljenih proizvoda.

Prošle je godine pozvano preko 8000 profesionalnih posetilaca, a bilo je prisutno i nekoliko stotina hiljada drugih posetilaca.

Hajlend: Zašto bi Škoti da im pašnjaci izrastu u kosmodrom?

Stanovnici udaljenog škotskog poluostrva suočeni su sa mogućnošću da njihov “atar” preraste u svemirsku luku. Londonski Gardijan piše ko je od tamošnjeg stanovništva tom idejom oduševljen, a ko nešto manje, i zašto.

Žiteljka poluostrva Moin, Doroti Pričard, zagovornica je izgradnje svemirske luke

Ukoliko se vlasti saglase i stigne zvanična dozvola, poluostrvo Moin (A’ Mhòine) u okrugu Saterlend u škotskim Visijama biće prva britanska kosmička rampa.

U naredne dve godine, hiljade turista i svemirskih entuzijasta bi se moglo okupljati na krajnjem severu Škotske da bi promatralo za njih jedinstven događaj: prvi let britanske rakete koja će biti ispaljena sa škotskih tresetišta, na kojima obično pasu jeleni i ovce.

Poluostrvo Moin u Saterlendu, pusto tresetište ispresecano močvarama i sićušnim jezerima koja gledaju na živopisni tesnac Pentlend Firt je izabrano za jedno od najizglednijih lokacija za izgradnju prve britanske svemirske luke – pod uslovom da dobije konačno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo.

Podržavaoci gradnje ove lansirne baze nadomak moreuza Pentlend Firt nadaju se da će 2023. male škotske rakete – izgrađene od ugljeničnih vlakana i grafena, sa motorima napravljenim najnovijim 3D štampačima – uspostaviti rutinu ispaljivanja iz svemirske luke Moin. Ovo bi bila jedna vrsta prethodnice rastuće svemirske industrije, posebno grane koja se bavi lansiranjem mikrosatelita. kada je o Saterlendu reč, ti će sateliti biti lansirani u polarnu orbitu iznad Zemlje.

Vekovima su na tlu ovog veoma pitoresknog dela škotskih visija šetale i pasle ovce u vlasništvu lokalnih sitnih farmera. Pejzaž je to koji nudi pogled na Orkni koji se prostire na istoku i arhipelag manjih ostrva bližih obalskom pojasu. Na jugu, izvan plimnog ušća i talasastog prostranstva tresetišta, leže impozantni vrhovi i grebeni Ben Loyal i Ben Hope.

Predlog za izgradnju svemirske luke potiče od škotske Agencije za regionalni razvoj, posebno program razvoja lokalnih zajednica (Highlands & Islands Enterprise, HIE); ovaj predlog – uredba u najavi – zatekao je sve lokalne meštane, pokrenuvši među njima intenzivnu debatu o pozitivnim i negativnim aspektima ovog plana, o mogućnostima za razvoj novih poslova ali i o mogućim rizicima koji se mogu isprečiti već postojećim poslovima – onim koje već vekovima imaju „krofteri“ – sitni stočari i farmeri.

“Zastao nam je dah od iznenađenja”, rekla je Doroti Pričard, majordomka imanja Melness, koje je inače i vlasnik poluostrva Moin u ime 59 kroftera.

„Svi smo održali sastanak, i onda smo pomislili ‘U redu, za to smo, uzbudljivo je, ali ne po svaku cenu’, i to je bila naša mantra“, rekla je Pričard. „Pregovarali smo čitavu večnost. Mislim da smo ljude iz razvojne agencije (HIE) doterali do ivice ludila. Želeli smo da zaštitimo prava lokalnih poljoprivrednih proizvođača.“

Nakon dugog i povremeno vatrenog nadmetanja između konkurentskih lokalnih kampanja – kako onih koji su za tako i onih koji su protiv izgradnje svemirske baze na pašnjacima i močvarama što se prostiru u nedogled – ovaj projekat vredan 17 miliona funti je u junu 2020. dobio građevinsku dozvolu od Saveta Hajlenda (Highland council), koji je za sada odobrio 12 lansiranja godišnje sa ove lokacije.

Odbornici ovog Saveta su podigli rampu za izgradnju lansirnog centra kao i pristupnih puteva, kontrolne sobe i zgrada za pohranjivanje raketa, okruženih damper-zonom širine 3,6 km. Za prva lansiranja, Pričard očekuje “navalu” izletnika-poklonika svemirskih dogodovština, i dodaje da „To ipak nije rt Kanaveral, mada ćete ovde imati one (posetioce) koji su stvarno zainteresovani za lansiranje raketa. Mislim da će ljudi doći da to gledaju, naročito u početku. Definitivno.“

Na iznenađenje svojih oponenata, građevinska dozvola nije dobijena zahvaljujući bilo kakvoj intervenciji od strane škotskih ministara, iako je njegova budućnost daleko od zagarantovane, i zavisi od lokalaca (koji su gotovo listom za građenje lansirne rampe).

HIE prvo treba da dobije odobrenje škotskog Suda za zemljišna pitanja (Land court), tela koje donosi odluku o promenama u nameni zemljišta koje je zakonski već opredeljeno, a radi dobijanja dozvole za izgradnju na određenoj lokaciji. To bi trebalo da bude formalnost, mada se čini da se nekoliko kroftera izostalih sa javne debate usprotivilo stavu većine.

Džon Vilijems, protivnik izgradnje; iza njega je lokacija buduće svemirske luke Saterlend

HIE takođe treba da finalizuje svoj ugovor sa Orbeksom, raketaškom kompanijom sa sedištem u Foresu blizu Invernesa, koja je usko povezana sa projektom. Ova firma gradi male rakete visine do 19 metara. HIE se nada da će desetine mikrosatelita biti lansirano iz Moina, i da će ove rakete biti na biopropan, ekološki veoma pogodno gorivo sa izrazito malim ugljeničnim tragom.

Ser Martin Sviting, predsednik poverenika Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru i stručnjak za male satelite je rekao da će severna i priobalna mesta poput Moina ovog igrati centralnu ulogu u britanskoj brzoširećoj industriji mikrosatelita. Mikrosateliti se uglavnom koriste za komunikaciju ili, recimo, pružanja usluga pokrivenosti Internetom ili GPS-om.

Oni osiguravaju sigurno lansiranje daleko od naseljenih područja, i mnogo su bliži polarnim orbitama koje će sateliti koristiti kao svoje putanje. „Nema sumnje da postoji nagli porast interesovanja za uslugama lansiranja malih raketa (usled zaostale potražnje u proteklom periodu)“, rekao je Sviting. „Ima još dosta posla, ali je zasigurno izvodljivo i svakako vredno truda.“

Izvođač koji na kraju upravlja ovom svemirskom lukom mora da se kod britanskog CAA prijavi za dobijanje licence lansirnog operatera: britanska vlada, međutim, tek treba da donese zakonske propise o komercijalnim letovima u svemir, a ovi propisi bi trebalo da budu na snazi do sledećeg leta.

Zbog svojih retkih i ugroženih divljih vrsta flore i faune, Moin je uvršten u jedan od najosetljivijih prirodnih rezervata u Britaniji i područje je pod posebnom zaštitom; očekuje se da će postavljanje lansirne rampe za rakete pokrenuti novu bitku sa zagovornicima zaštite životne sredine – bitke o smislenosti ove lokacije. Anders Povlsen, danski milijarder koji poseduje zemljište u blizini, takođe razmatra šanse za vođenje pravne bitke protiv “zvezdanih planova” škotskih vlasti.

Moin i Saterlend su zaštićeni Ramsarskom konvencijom, međunarodnim ugovorom koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ratifikovalo 1976. godine i koji pokriva međunarodno močvarne predele od globalne ekološke važnosti. Poluostrvo uključuje dva posebna mesta od naučnog značaja (SSSI) koja je odredila britanska vlada i nalazi se unutar područja posebne zaštite prirode (SPA), koje je odredila EU.

Smešten na severozapadnoj granici Flou kantrija, ogromnog močvarnog prostranstva koje pokriva veći deo Kajtnesa i Saterlenda, njegovo stanište štiti ptice poput sivih gusaka, zlatnih orlova i crnotrbih sprutki; njegove retke biljne vrste, koje zavise od vode, patuljasto grmlje i alpski vres; njegova geologija, ali i sama tresetišta.

Džon Vilijems, predsjedavajući kampanje protiv svemirske luke ‘Zaštitite Moin’ (Protect the Mhoine), veruje da postupak izdavanja dozvola raketnim operaterima daje kritičarima još jednu šansu da zaustave gradnju. On je dodao da „Bitka još uvek nije gotova, a kamoli izgubljena“.

Villijems, penzionisani nastavnik fizike koji se iz Kenta preselio u to područje pre šest godina, veruje da je projekat izgradnje svemirske luke ima prevelike ekološke troškove: izgradnju pristupnih puteva, zgrada i lansirne rampe degradiraće tresetište, oslobađajući tim zarobljeni ugljenik u vazduh.

Povećani saobraćaj će, uz to, preopteretiti lokalne puteve i mostove koji su već preopterećeni ogromnim porastom turizma u Saterlendu; jer, od pokretanja automobilske rute ’North Coast 500’ preko koje je dosad prešlo desetine hiljada dodatnih, vanlokalnih putovanja automobilima, motociklima i kamperskim vozilima.

Vilijems, takođe, osporava verovanje škotske razvojne agencije HIE da će raketna luka privući nova visokotehnološka radna mesta u Saterlend. „Mislim da neće postati „beli slon biznisa“: to je već beli slon. Ako se budu pridržavali ograničenja koja im nameću dozvole za planiranje malih raketa i 12 lansiranja godišnje, ne verujem da će svemirska luka dati neke značajnije ekonomske rezultate“, rekao je.

Pričard je uporna u zastupanju stava da je ovom području potreban svemirski centar. Poput mnogih izolovanih brdskih i ostrvskih zajednica, i njihova stari i opada, kako ekonomski tako i demografski. Lokalna škola, nekada puna đaka, sada ima samo 18 učenika. Renta od svemirske luke, i deo njenih prihoda, namenjeni su sitnim farmerima Melnesa, kojima će taj novac pomoći da obnove svoje tresetište i ulože u poslove lokalne zajednice, rekla je ona.

„Ne želimo štetu i ne želimo gubitke. Dugo smo i naporno pregovarali oko toga“, rekla je Pričard.

Gardijan

Rad na daljinu i novi koncepti poslovnih prostora

Naše dosadašnje iskustvo rada na daljinu je bio svojevrsni globalni eksperiment. To će nam iskustvo, takođe, omogućiti uvide u najefikasnije radne prakse. Šta smo dosad naučili?

Ilustracije: ‘Work Design’ magazin

WorkDesign, magazin za arhitekturu namenjen projektantima radnih prostora piše da je “Dizajnerima svojstveno rešavanje problema. Tako je i sa dizajnerima enterijera, koji stalno nastoje da za klijente stvore i izgrade najotpornije okruženje, pomažući u gradnji jednog novog, zdravijeg, produktivnijeg okruženja, a uz primenu svojih iskustava iz kulture kancelarijskog rada koja bi se razlikovala od konkurentskih. Znamo da jednoličnost i uniformnost ne odgovaraju svima, što je postalo još očiglednije otkad se bavimo pandemijom. Naše kolektivno radno iskustvo na daljinu je bio eksperiment u kojem smo se našli svi mi, i to nam je iskustvo pružalo uvid u ono što bi trebalo da radimo na najefikasniji način.”

Šta smo naučili?

Nebrojene kompanije i čitave industrije su dosad naučile da njihovi zaposleni, ako im se omoguće optimalni uslovi, mogu bolje upravljati svojim „fokusiranim radom“ od kuće (što je obično oko 50% vremena većine zaposlenih na ovaj način). Iako je individualna produktivnost ključna briga, potreba čoveka da kao društveno biće bude u društvu sa drugima je oduvek bilo od podjednako ključne važnosti; cilj je, između ostalog u osnaživanju radnih timova u kompanijskim kancelarijama, učvršćivanju društvenih odnosa i osiguravanju nesmetanog odvijanja kompanijske filozofije i njene poslovne misije. Srećom, alati za virtuelnu saradnju su obogatili  izgradnju virtuelnog tima među raštrkanim osobljem, donekle ublaživši nedostatak ličnog kontakta.

Sve navedeno pokreće brojna pitanja o tome kako bi radno mesto moglo i trebalo da izgleda sledeće godine, ali i u budućnosti. Ona zaista kritično važna radna mesta promovišu veze između celokupnog osoblja, bilo da razmenjuju ideje na radnoj tabli u sobi za sastanke, ili da čavrljaju pokraj aparata za kafu… ili su na video-pozivu sa kolegom koji radi na daljinu.

U budućnosti su izvesni novi pristupi i prakse za one organizacije koje traže smislenije i svrhovitije lične susrete, i zaposlenih koji traže isključivo međuljudsku povezanost i grupnu aktivnost. Radno mesto bi trebalo da daje veću vrednost pristupu tipa „We Space“; oživljavanje prostora za udruživanje, što će omogućiti da, recimo, kompanijski kafei prerastu u lokacije za neposredne susrete, uz druge vrste mesta posebno osmišljenih za okupljanje zaposlenih, itd.

Danas, dok procenjujemo efekat COVID-19 na naše radno okruženje, moramo razmišljati o tome kako rad svakodnevno doprinosi ključnim ciljevima poslovne strukture čiji ste sastavni deo, ali i na koji način dobijate energiju i motiv koji podstiču vaš rad. Baš kao i ovaj virus – koji se ne može videti – tako je sveprisutna i kultura poslovanja. U budućnosti će fizičko radno mesto služiti za negovanje poslovne kulture, istovremeno imajući u vidu i ovu novu koja pripada “virtuelnim delatnostima”, i koja je od uvođenja proletnjeg karantina do danas znatno uznapredovala. U međuvremenu se pojavljuju i nove grupe kompanijskih lidera. Spretni i izdržljivi zaposleni uspevaju da ostaju fokusirani, kreativni i inovativni. Oni pomažu u deljenju svog prostora sa drugima u svojim virtuelnim krugovima, imajući konkretne koristi od “kulture digitalnog radnog mesta”.

S obzirom na ove značajne promene u kulturi i ponašanju tokom poslednjih šest meseci, dizajneri moraju svojim klijentima da postavljaju neka kritično važna pitanja. Šta je nova kancelarija nakon COVID-19 i šta je zaista najvažnije za zaposlene danas? Da li u budućem „proređenom“ i poslovno „raspršenom“ svetu nakon izbijanja pandemije još uvek ima smisla tradicionalni odnos tipa „jedan radni računar po osobi“? Da li bi, umesto toga, trebalo osmisliti fizička mesta za sastanke, saradnju i druženje? Kako bi se na najbolji način mogla osnažiti misija i ciljevi vaše kompanije? I, kako zaposlenima možemo pružiti alate i okruženje potrebne da bismo bili efikasni kod kuće ili u kancelariji?

Stvaranje fluidnog (neometanog) radnog okruženja kao “nova normala” u poslovanju

Godinama su dizajneri govorili o „trećem prostoru“ ili nekom dodatnom (“ne-poslovnom”, ili kućnom) izboru, poput okruženja za kooperaciju ili kafea. Da li je vreme da tradicionalna kancelarija postane taj treći prostor? Da li bi kancelarija trebalo da se odrekne davanja računara zaposlenicima kako bi ih upotrebljavali u privatnim prostorima ili će se, umesto toga, osloniti na svoju ulogu „prostora za sastanke“ – odnosno, prostora koji je osmišljen za podršku saradnji i povezivanju?

Razvili smo koncept za novi hibridni model koji bi podstakao fluidno radno okruženje u kojem radno iskustvo fizički i virtuelno ko-egzistiraju. Timovi bi mogli da nastave da inoviraju na obe platforme, podržavajući individualne stilove rada izborom i autonomijom, a istovremeno omogućavaju zaposlenima da odluče da li žele da se povežu sa kolegama u sobi za sastanke… ili bi da rade na daljinu? Napokon, jedna od bitnih stavki je stvaranje mesta za međusobno povezivanje, lokacija koja pružaju značenje radnom mestu i energiju potrebnu za napredovanje i obavljanje važnih poslova. U kancelariji će ovo biti olakšano prostorima za sastanke i „tribinama“, odnosno „govornicama“  (Host Stands).

Ukoliko se za to ukaže potreba, novi, hibridni modeli radnog prostora se takođe mogu “razdeliti” na nekoliko relativno intimnih, zatvorenijih prostora (koliko to dozvoljavaju zdravstveni i bezbednosni protokoli), namenjenih uglavnom manjim timovima sastavljenim od najviše četiri osobe. Ovo olakšava kako individualni rad tako i sastanke. Razvoj malih timskih prostora, koji uravnotežuju sastanke sa fokusiranim radom podstakao bi fluidan, nesmetan tok poslovanja i svestrane saradnje.

Kancelarija kao destinacija, a ne zadatak

Nastojeći da uvek idu napred, dizajneri su podstaknuti na preispitivanje načina na koje radno mesto zaista podržava pojedinačne radne stilove, fizičko i mentalno zdravlje, istovremeno nudeći upečatljiv lični doživljaj. Prostor za sastanke je zamišljen kao zaista mobilan: sa fleksibilnom infrastrukturom, kao što je demontažno-sklopivi zidni sistem, u kombinaciji sa nameštajem na točkićima, mobilnim površinama za pisanje i komfornom beskontaktnom tehnologijom. Takva fluidnost funkcija omogućila bi zaposlenima da na sedmičnom – čak i na svakodnevnom nivou – konfigurišu raznolike privremene radne prostore. Njihovom modifikacijom bi se moglo upravljati, a moglo bi se čak i “zakazivati” putem korporativne aplikacije; „sobe“ bi bile opremljene mobilnim „gostinskim“ kolicima, opskrbljenim odeljenim priborom, umotanim i zaštićenim, uz “odeljene” grickalice i pića – sve bi ovo omogućavalo da zaposleni budu fokusirani na zadatke, kako bi na najbolji način radili svoj posao – bez brige o zdravstvenoj bezbednosti radnih prostorija.

Na kraju, kako prelazimo u jednu novu eru “radnih stilova”, tradicionalna kancelarija se mora prilagoditi aktuelnoj situaciji, odustajući od privatnih (izmeštenih) radnih stanica da bi se, umesto toga, prihvatila uloga „Prostora za sastanke“ – onih koji su dizajnirani da podrže međusobnu saradnju i povezivanje – odredište koje nudi nešto što rad na daljinu ne može.

Kancelarijski pregled rada na daljinu

Održavanje kompanijske poslovne kulture – prva stvar o kojoj treba misliti

Uloga našeg fizičkog radnog okruženja u podršci i jačanju kompanijske poslovne kulture nikada nije bila važnija. Da bi se doprinelo tom trendu, predviđa se da na samom ulazu u kancelarije bude napravljen „Host Stand“ (govornica, pult za prezentacije), koji bi omogućio očuvanje atmosfere dobrodošlice; nova kultura poslovanja podrazumeva, recimo, i video-panele koji prikazuju tekući rad, predstojeće događaje i podatke o kompaniji – svi brendirani i vezani za kompanijsku misiju. Ovaj “domaćinski štand” bi, takođe, sadržao beskontaktne aparate za kafu i vodu, najmanje dve široko raspoređene sudopere za pranje ruku i dugačak pult oko kojeg bi se udobno mogli okupiti daljinski saradnici. Kancelarija započinje da preuzima ulogu „centralnog izvora“ za svoje zaposlene; ono je postalo neizbežno čvorište idealno za prikazivanje ciljeva i poslovnih zadataka na video-panelima ili projekcijama, pa čak i sa mestom za kupovinu kompanijskih promotivnih materijala (majice, duksevi, torbe, kačketi, fascikle, olovke itd).

Rad na daljinu biće zamenjen novim dizajnom poslovnih prostora

U prisećajući se donskorašnjeg načina rada, koje nikada dosad nije bilo neizvesnije, a na neki način ni uzbudljivije, ovo je pomeranje ka globalnom načinu rada i poslovnom ponašanju. Dizajnerima će ovakva situacija, sada, a i ubuduće, biti izazovna po pitanju brojnih novih praksi, ali i uz istovremeno otvaranje brojnih mogućnosti. Ovo je prilika za inovacije i pomeranje granica onoga što mislimo da „radimo“, kao i načina na koji definišemo „kancelariju.“ Sve oko nas podržavaće naše, svačije lično iskustvo, a mi smo u mogućnosti da u ovom post-pandemijskom svetu razvijemo, zamislimo, osmislimo i primenimo ove nove načine rada. Uobičajeno je da je koncept poslovnih prostora usmeren ka podršci fizičkog i mentalnog zdravlja. Uz ovaj dublji uvid o prostornoj svesti i senzornim komponentama – poput čula dodira i vida – dizajnerima je omogućeno da iniciraju veće značenje prostora koje kreiraju; jer, ova okruženja pružaju psihološku sigurnost, i biće mesta u kojima želimo da živimo, radimo i igramo se. Ravnoteža fizičkih i virtuelnih radnih iskustava postaće norma za mnoge poslovne strukture, a članovi tima – bez obzira gde se nalaze – nastaviće da sarađuju i inoviraju. Pa ipak, uprkos ovoj „novoj normali“, jedno ostaje sigurno: značajna lična iskustva i fizičko okruženje koje ih podržava su presudni za kompanije, kako bi se osiguralo da njihovi zaposleni ne samo što rade, već i napreduju.

Ilustracije: Work Design

WorkDesign.com 

In A Remote World, We Are Still Designing For Social Creatures

Pavle Bašić: “Ekonomske veze s Kinom jačaju otpornost na COVID-19”

U intervjuu za novinsku agenciju Sinhua, ovaj poznavalac kinesko-srpskih relacija ističe da ekonomske veze s Kinom jačaju otpornost na koronu.

tech.china.cn

(Beograd, 26. avgusta) Kinesko-srpsko ekonomsko partnerstvo ne samo što je Srbiji omogućilo da se bolje nosi sa uticajem pandemije COVID-19 već je otvorilo i nove mogućnosti saradnje u oblastima visoke tehnologije i poljoprivrede, rekao je Pavle Bašić, član Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom u Srbiji.

Ohrabreni solidarnošću dveju zemalja tokom pandemije, kineske kompanije u Srbiji su nastavile sa svojim ulaganjima i projektima dok se i dalje razgovara o novim poljima saradnje, izjavio je za on za Sinhua.

Saglasivši se sa percepcijom da je pandemija preoblikovala globalne ekonomske odnose, on je još dodao i da je sveobuhvatno strateško partnerstvo između Kine i Srbije učinilo da odnosi dveju zemalja postanu otporniji na uticaj pandemije.

„Veliki broj kineskih kompanija koje trenutno posluju u Srbiji je angažovano na važnim projektima u transportnoj i energetskoj infrastrukturi, rudarstvu, metalurgiji, IT industriji, telekomunikacijama, poljoprivredi i drugim sektorima.“, rekao je Bašić.

On je napomenuo da u našoj zemlji nema većih rizika po kineske kompanije jer im Srbija posvećuje veliki značaj, dajući tako svoj doprinos „Inicijativi Pojas i put“.

On je dodao i da Srbija može mnogo da ponudi svojim kineskim partnerima. “Srpsko tržište je najveće u regionu zapadnog Balkana jer se nalazi na glavnom putu koji povezuje Aziju i Evropu, i dobro se uklapa u kinesku inicijativu ‘Pojas i put’ “.

Beogradski sajam je proletos bio prijemni centar za obolele od korone (IntelliNews) 

“Smatramo da je ovo jedna od najznačajnijih inicijativa na globalnoj sceni, koja će doprineti globalnom partnerstvu u svim oblastima”, izjavio je Bašić.

U cilju prevazilaženja negativnih efekata Kovida-19, on je dodao da su, uz podsticaje koje je srpska vlada već uvela, prisutne i dodatne subvencije za građane i preduzeća, uključujući kineske kompanije.

Bašić je izjavio da će se, po okončanju pandemije, kineskim kompanijama u Srbiji otvoriti prostor za velike mogućnosti u oblastima visoke tehnologije i telekomunikacija, ali i za ubrzanu digitalizaciju, predviđajući njihovo veće angažovanje kod nas.

“Voleli bismo da vidimo jednu dublju uključenost kineskih kompanija u oblasti obnovljivih izvora energije i elektrifikovanih vozila”, napomenuo je Bašić.

 

Xinhua | English.news.cn

Kako Kina postaje hajtek sila broj jedan

Kina već danas ulaže najviše novca u istraživanje. Planeri u Pekingu su zamislili da ta zemlja kroz nekoliko decenija preuzme svetski primat u nizu modernih industrija, od veštačke inteligencije do letova u svemir, donosi Dojče vele.

Rukovodstvo u Pekingu se, tokom aktuelne razmene carinskih udaraca sa Sjedinjenim Državama, često poziva na međunarodna pravila. Poruka glasi: hej, mi smo jedan običan fer učesnik globalne trgovine. To nije sasvim tačno – tehnokrate u Pekingu i dalje često posežu za instrumentima planske privrede. Među velikim planovima izdvaja se onaj pod imenom „Made in China 2025“.

U tom strateškom papiru je 2015. zapisano u kojim oblastima Kina želi da postane vodeća svetska sila. Lepeza je široka, od vazduhoplovstva i svemirskih letova preko industrijskih robota i softvera, sve do proizvodnje i izvoza brzih vozova. Tu su još i elektromobilnost, modernizacija električne mreže i proizvodnja čipova.

U mnogima od industrija na koje je Kina prionula trenutno prednjači Nemačka ili je do skoro prednjačila. U Pekingu su dobro prostudirali nemački koncept takozvane Industrije 4.0. No za razliku od Nemačke, kineske inicijative ne dolaze iz slobodne privrede već od rukovodstva partije odnosno države. Na svake dve godine se secira šta je sve urađeno i planovi se prilagođavaju.

Problem sa čipovima

Na polju telekomunikacija, brzih vozova i proizvodnje struje planeri u Pekingu su ubeđeni da će do 2025. zbilja biti bez premca na svetu. „Kine je nešto slabija, ali ipak veoma uspešna na polju robotske tehnike i vozila na alternativni pogon. Veliki problem su im i dalje industrija poluprovodnika i softvera“, kaže Žaklin Iv iz Merkatorovog instituta za kineske studije u Berlinu.

Najveći otpori dolaze iz Sjedinjenih Država. Sredinom aprila je Vašington uveo sedmogodišnju zabranu usmerenu protiv koncerna koji proizvodi mobilne telefone ZTE. Tako je američkim firmama zabranjeno da tom koncernu isporučuju čipove.

Neslavno su propali i pokušaji singapursko-kineskog koncerna Broadcom da za 146 milijardi dolara preuzme američkog proizvođača čipova Qualcomm. Ručnu kočnicu povukao je lično predsednik Donald Tramp, ubeđen da bi prelazak takvog tehnološkog znanja u ruke Azijaca narušio bezbednosne interese SAD. U međuvremenu je sedište Broadcoma prebačeno u SAD kako bi firma važila kao američka i mogla da kupuje druge kompanije.

Na polju poluprovodnika se pokazuje način na koji Kina planira. Kako piše agencija Bloomberg, državni Kineski integrisani fond za investicije u industriju bi za ovu godinu trebalo da dobije dodatnih 25 milijardi evra kako bi lakše gutao manje firme iz oblasti proizvodnje čipova. Žaklin Iv nam kaže da su Kinezi, suočeni sa zabranom nabavke američkih čipova za ZTE, snizili poreze za domaće proizvođače čipova kako bi podstakli proizvodnju.

Poluprovodnici su međutim osetljivo polje za zapadne vlade jer igraju bitnu ulogu i u industriji naoružanja. Bez njih razvoj novih oružanih sistema ne može ići očekivano, a isto važi za kineske snove o liderskoj ulozi u vazduhoplovstvu i svemirskim letovima. Kina teži razvoju moderne 5G mreže koja bi omogućila autonomnu vožnju i umrežavanje pametnih fabrika – i tu je i dalje upućena na poluprovodnike iz inostranstva. Propalo preuzimanje Qualcomma bilo je težak udarac.

Međunarodno znanje

Peking je pomalo promenio kurs kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Centralna vlast je planirala da ova tehnologija dostigne tržišnu težinu od 20 milijardi evra godišnje, no prilježni planeri pojedinih kineskih provincija i metropola bili su još brži – kažu da će do 2022. dostići 40 milijardi.

To je ujedno slaba tačka državno rukovođene industrije: kako bi se dopali ključnim ljudima partije u Pekingu, lideri u provincijama često prebace cilj. Posledica su kapaciteti koji nikome ne trebaju pa novoformirane firme teraju u propast. Upravo to se desilo kineskoj industriji solarnih panela.

Koncern za telekomunikacije Huawei uspešno drži korak sa američkim i južnokorejskim proizvođačima. Deo razloga je u tome što ima desetinu istraživačkih centara po svetu, gde je moguć kontakt sa međunarodnim stručnjacima za razvoj softvera i hardvera. NIO, mlada firma koja proizvodi električne automobile, na 30 mesta u svetu istražuje na polju tehnologije baterija – to zajedno rade kineski i strani stručnjaci.

IT-koncerni kao što su Baidu, Tencent i Didi, u Silicijumskoj dolini imaju istraživačke centre za veštačku inteligenciju. A gigantski koncern Alibaba – jednom napravljen kao kineski hibridni klon Amazona i Ebaya – narednih godina će uložiti deset milijardi evra u istraživački rad zajedno sa najboljim ljudima sa elitnih američkih unvierziteta. Alibaba širom sveta upošljava 25.000 inženjera i naučnika.

Uz to se sa Zapada sve češće vraćaju naučnici kineskih korena koji donose pozamašno znanje. Većini, kaže Iv, nije samo do novca. „Mnogi veruju da u Kini mogu svojoj kreativnosti da daju više oduška jer tamo nema toliko restrikcija.“ To, dodaje naša sagovornica, važi i za brojne zapadne stručnjake koji novi život započinju u Kini.

Nije sve ružičasto

U proleće prošle godine je Erik Šmit, šef krovnog koncerna Alphabet u kojem je Google, upozorio da će Kinezi dominirati na polju veštačke inteligencije. Zemlja bi na tom polju mogla da preuzme primat do 2030. godine, rekao je on. „Verujete mi, ti Kinezi su odlični“, dodao je Šmit na jednoj konferenciji u Vašingtonu koju su pratili važni ljudi iz američke politike, privrede i vojske.

Nema zemlje na svetu koja više ulaže u istraživanje od Kine. Prema navodima Merkatorovog instituta za kineske studije, Kina je 2016. uložila 2,1 odsto svog BDP-a u istraživanje što je više od 230 milijardi dolara. Za 2020. je planirano povećanje tog udela na 2,5 odsto.

No Žaklin Iv kaže da čak ni Kina ne može da ostvari sve što je zacrtano u Pekingu. „Veoma, veoma je ambiciozna namera da se čitava kineska privreda automatizuje i digitalizuje. Ali kada se ode tamo i zađe u fabrike, mnoge su i dalje na nivou Industrije 2.0. Ništa tu ne pomaže ako u pogon stavite jednog industrijskog robota. Postoji raskorak između ambicioznih ciljeva Vlade i stanja na terenu.“

 

DW

Ima li Kina demokratiju? (2/2)

Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Ima li Kina demokratiju? (1/2)

‌„Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)

Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?

Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.

Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.

Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.

Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.

Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.

Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).

Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.

Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.

Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:

“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.

Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.

Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”

Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.

Čovek i robot kao kolege

Fabrika budućnosti je umrežena i inteligentna. Na najvećem sajmu industrije na svetu, sa 5.000 izlagača iz 75 zemalja, koji je u Hanoveru otvorila Angela Merkel, publika će moći da vidi najnovije tehnologije.

Dobre vesti su se čule još pre zvaničnog početka sajma: EU i Meksiko se u velikoj meri slažu oko novog sporazuma o slobodnoj trgovini. Novi trgovinski paket predviđa da se gotovo svim robama može trgovati bez carina. Vreme ne može biti bolje: Meksiko je zemlja-partner ovogodišnjeg sajma u Hanoveru. Meksikanci žele da se pokažu u najboljem svetlu i traže nova tržišta – nakon što sa severa duva prilično hladan vetar, zbog protekcionističkih mera američkog predsednika Donalda Trampa.

„Meksiko želi da pokaže da je vrlo zanimljiva industrijska lokacija, a takođe i izvoznik – i to ne samo u SAD, nego i u druge delove sveta“, rekao je direktor sajma Johen Kekler za DW. Najveća ekonomija u Latinskoj Americi hrli na svetska tržišta i veliki je pobornik slobodne trgovine.

Na otvaranju sajma, u nedelju uveče u Hanoveru, nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Meksika Enrike Penja Nieto takođe su istakli značaj slobodne trgovine. Nieto je u Hanover doveo delegaciju od oko 450 ljudi, uključujući pet ministara i šefove 30 vodećih firmi. Na samom sajmu izlaže 150 meksičkih kompanija.

Čovek u središtu moderne fabrike

Svi žele da pokažu šta je novo kada je reč o najsavremenijim proizvodnim metodama. Reč je o mašinama koje samostalno uče koristeći veštačku inteligenciju. Radi se o dronovima ili robotima asistentima koji će promeniti logističke procese. I radi se o ljudima, ističu svi važni ljudi iz Hanovera: Fabrika budućnosti nije bez ljudi.

„Osnovna poruka ovogodišnjeg sajma jeste da su ljudi u središtu moderne fabrike“, kaže Kekler. U narednim danima može da se vidi „da se robotom na radnom mestu bavimo kao što privatno rukujemo svojim pametnim telefonom, tako da danas ne moram biti stručnjak za IT da bih mogao da koristim najmoderniju tehnologiju“.

Kekler misli na takozvane kolaborativne robote koji pomažu radniku u fabrici, robote koji više ne rade ograđeni, već takoreći – ruku pod ruku sa ljudima. Čelični momci su sada toliko osetljivi da percipiraju svoje okruženje. Pametne mašine su prepune elektronike, izveštavaju o tome kada ih treba servisirati ili kada su oštećene.

Sad IT dolazi na sajam industrije

Gde ima toliko softvera i podataka, nisu daleko ni velike IT kompanije: U međuvremenu, Majkrosoft, Orakl, SAP i čak Amazon imaju velike štandove na industrijskom sajmu. Klaus Mitelbah, direktor Udruženja elektronike ZVEI kaže: „Svedoci smo toga da velike IT kompanije iz SAD dolaze na industrijski sajam, a ne – kao što je to bilo u prošlosti – da smo mi (industrija) odlazili na sajmove IT. To je novo“.

Dakle, digitalna transformacija je stigla u preduzeća i reč koja to označava je kreirana na sajmu u Hanoveru pre nekoliko godina: Industrija 4.0.

U dizajniranju umrežene industrije je „Nemačka prilično dobra“, rekla je kancelarka. A nemačke firme sada žele sledeći korak: „Sada je uzbudljivo, jer se radi o poslovnim modelima koji su postali mogući kroz digitalizaciju“, kaže Tilo Brodtman, generalni direktor inženjerskog udruženja VDMA u razgovoru za DW.

U Hanoveru su vidljivi prvi znaci u kom pravcu će to ići. Sledeći korak bi bio da komunicira sa svojim partnerima na tržištu: „Ne moraju svi koji žele da budu uspešni za deset godina da pevaju pesmu digitalizacije, ali 80 odsto srednjih preduzeća to radi zato što se nečemu nadaju – i zato što to mogu da oblikuju.“

Jer, i druge nacije umeju da se digitalizuju. Prema sadašnjoj prognozi, 40 odsto svih prodatih robota otići će u Kinu 2020. godine. Zbog toga pre svega preduzeća srednje veličine koja se bave proizvodnjom mašina i postrojenja moraju se potruditi ako se žele da odbrane svoju poziciju najboljih na svetu. To bi trebalo da bude moguće imajući u vidu tehnologije koje se narednih dana pokazuju u Hanoveru.

DW

Da li je ski-industrija na klizavoj padini?

Sa još jednom zimom i turističko-takmičarskom ski-sezonom koja nas zahuktalo očekuje na padinama planinskih centara, i predstojećom Zimskom olimpijadom u Južnoj Koreji koja je tu, „iza ćoška“, skijanje je u ovom trenutku sport koji uživa izuzetnu medijsku pokrivenost.

Skijanje je više nego samo uzbudljiv sport; na njega se gleda i kao na glamuroznu industriju koja ispunjava i troši naše slobodno vreme (a i novac), pružajući nam zdrave sportske aktivnosti, turističke ugođaje i gostoprimstvo.

Ali, kao i drugi sportovi koji su tradicionalno povezani s određenim nivoom ekonomskog statusa i količine novca – poput golfa, recimo – i skijanje se nalazi pred brojnim izazovima – ali i izglednim šansama za razvoj.

Izgleda da je učešće novih ski-turista ujednačenije nego pre, pa je u ekspanziji – ili je, barem, u konstantnom održavanju blagog rasta; ovo je slučaj sa tradicionalnim područjima kontinentalne Evrope i Sjedinjenih Država i Britanije, a sve veći interes postoji među građanima zemalja kao što su Rusija i Kina.

Brojni su faktori koji utiču na ski-industriju: tu treba uzeti u obzir starosni profil skijaša, konsolidaciju poslovanja, tehnološke i klimatske promene – pa čak i Bregzit.

“Industrija ’zimskih radosti’ se gotovo posvuda suočava s izazovom stvaranja dugoročnog rasta”, kaže švajcarski istraživač Loran Vana (Laurent Vanat). On svake godine objavljuje Međunarodni izveštaj o snegu i planinskom turizmu, koji predstavlja detaljan pregled ključnih faktora u ski-industriji.

“Ovo tržište je na mnogim mestima više nego zrelo i u potpunosti razvijeno, a bejbi-bumeri danas još uvek predstavljaju većinu učesnika-klijenata. Ova generacija će se progresivno povlačiti sa nekih zrelih tržišta, bez adekvatne zamene – a sve usled nedostatka ski-entuzijazma među budućim generacijama”.

Bogati u mehuru

I zaista, u Britaniji – gde je – prema turističkoj firmi SkiWeekends.com – ski tržište vredno blizu 3.4 milijarde evra, odnosno tri milijarde funti – više od dve trećine onih koji skijaju stari su između 43 i 65 godina.

A ovu neumoljivu statistiku potvrđuje i Čarls Oven, generalni direktor kompanije European Pubs Ltd koja posluje u barovima i restoranima u francuskim odmaralištima čiji su posetioci iz Britanije ali i drugih zemalja.

“Kao ni golf, ni skijanje nije jeftin sport, a postoji i „mehur bogatstva“ odnosno kritična masa finansijskih sredstava koje treba dostići – to je, uglavnom, moguće tek kako postajemo stariji”, kaže on. “Lako mogu zamisliti situaciju na budućem tržištu skijanja, na kojem, ukoliko ne budemo pažljivi, možda nećemo imati dovoljno mladih ljudi za skijanje, baš kao ni regularne skijaše koji iz sezone u sezonu redovno odlaze na skijanje.”

Oven kaže da se, naročito za britanske ski-operatere, postavlja izazov osvajanja tržišta evro-kontinentalnog skijanja, usled potencijalniih nus-efekata Bregzita i izlaska Britanaca iz Evropske unije.

Sa padom vrednosti britanske funte nakon britanskog referenduma o ostanku u Evropskoj uniji – to jest po izlasku iz nje – britanskim skijašima je sve skuplje da odu na skijanje do nekog od zimskih centara zemalja evro-zone.

“Zapravo, sve je više ljudi iz ski-industrije koji su doslovce prestravljeni razvojem događaja”, kaže on. “Nema nikakve garancije da će Britanci i dalje nastaviti da pohode planine u ovakvom broju. U Francuskoj su zabrinuti ako kompanije iz Britanije prestanu da prodaju praznične ski-pakete, tamo će, stoga, biti potrebno restrukturisati tržište”.

On kaže da je u nekim “britanskim” odmaralištima u Francuskoj već došlo do demografskih promena, u skijalištima kao što su Val-d’Isere ili Meribel, gde se sve više pojavljuju skijaši iz kopnene Evrope. On, takođe, kaže da je sve više ruskih skijaša koji ulaze na francusko tržište, naročito u okolini Kuršvela (Courchevel).

I mada priznaje probleme s kojima se ova industrija suočava,  Oven kaže da je ski-tehnologija značajno napredovala – sa udobnijim pancericama i paraboličnim, zakrivljenim skijama – što početnicima potencijalno olakšava savladavanje osnova ovog sporta.

U međuvremenu, niskobudžetne avio-kompanije posetiocima takođe olakšavaju dolazak u zimska odmarališta, a neki od značajnih anticipatora novih formi poslovanja, poput firme AirBnB, kažu da bi skijaši sada, uz pomoć njihove platforme, mogli sa sklapaju sopstvene turističko-putne pakete, bez daljnje potrebe za boravkom u skupim hotelima i kućama.

Vreme uživanja

U tradicionalnim alpskim ski-utočištima srednje Evrope su se, za to vreme, odvijale neke druge promene, kako bi ova industrija ostala relevantna i privlačna i u 21. veku.

Zapravo, podaci za prethodnu zimsku sezonu 2016-2017 iz Statističkog zavoda Austrije prikazuju da je bilo porasta posete: 68,57 miliona noćenja (više za 0,1%), dok je broj dolazaka bio 18,82 miliona (povećan za 2,5%).

Dr Robert Kaspar sa Univerziteta Schloss Seeburg u Austriji kaže da posetioci sada dolaze na kraće odmore, obično na produžene vikende, a takođe zahtevaju da u njihove planinarske boravke budu uključene drukčije, raznovrsnije aktivnosti.

“Danas ljudi žele da u planinama imaju drukčija iskustva, na primer jahanje konja, a tu je i razvoj kulinarskih ‘čarolija’. Iako sada dolaze na kratko, ljudi žele da imaju ugodno vreme kao i da dobro pojedu”, kaže on.

“Uloženi su napori da se celo iskustvo postane intenzivnije i atraktivnije. U trenutnoj atmosferi koja vlada, vezanoj za terorističke napade širom planete, ljudi takođe žele da posećuju zemlje koje se smatraju sigurnim, a takođe žele i da budu fizički aktivniji nego što su nekada bili.”

Pored toga, Kaspar kaže da je veći obim trgovine i razmene posetilaca među susednim ski-centrima takođe doprineo da se skijališta međusobno spajaju. Tako je došlo i do ukrupnjavanja skijaških regiona, a time i do osnaživanja ski-biznisa.

“To je dobro, jer je skijašu na austrijskim stazama obezbeđeno da, tokom jednog dana, može da prokrstari daleko širim područjem, posećujući veći broj staza nego što je to mogao ranije”, kaže Kaspar.

Ključni posetioci austrijskih Alpa su Nemci, a drugo tržište koje je zaljubljenicima u ski-sportove dovoljno zanimljivo jeste – Holandija; tamo još uvek ima dovoljno posetilaca iz Britanije. “Uvek postoje mogućnosti za nove posetioce, a sada su u značajnijem broju počeli da pristižu i naši ruski posetioci”, dodaje on.

Na onom žilavom ali sve ranjivijem tržištu, kaže Kaspar, postoji nekoliko nedostataka: sklonost ljudi da unajmljuju skije a ne da ih kupuju, što negativno deluje na proizvođače opreme, a i dalje je uporno prisutna i opasnost od klimatskih promena, odnosno od globalnog otopljavanja, koje utiče na dostupnost snega u zimskim odmaralištima smeštenim na ispod 1.000 metara nadmorske visine.

Kinezi, potpuno fokusirani

I dok razvijene ski lokacije gostima nude inovacije, kako bi ih posetio što veći broj posetilaca, jedna narastajuća nacija skijaša gaji nadu da će se njihova velika zemlja pretvoriti u globalno čvorište zimskih sportova.

“Zimski sportovi su zaista postali veoma važni u Kini”, kaže Sajmon Čedvik (Simon Chadwick), profesor sportskog preduzetništva u Poslovnoj školi u Salfordu.

“Sport kao što  skijanje, kao i razvoj industrije opreme za zimske sportove, definitivno postaju prioritet. Postoji veliki interes, a on se odnosi na rast kineske srednje klase kao i činjenicu da je Peking za četiri godine (početkom 2022.) domaćin Zimskih olimpijskih igara.

“U Pekingu se priča da se novac uzima od letnjih olimpijskih sportova i preusmerava na zimske (sportove i takmičenja).”

Čedvik kaže da je na Univerzitetu Cinghua u toku istraživanje koje bi trebalo da im pomogne da razviju sve aspekte ključne za podizanje zdrave industrije zimskih sportova.

“Kinezi su potpuno fokusirani na sve aspekte: od otvaranja i pokretanja skijaških centara, do komercijalizacije i prodaje skijaške opreme i odeće”, kaže Čedvik.

“Što se tiče tržišta, Kina je značajna prilika za industriju kao celinu, a ova grana može tamo da raste, dok u Britaniji, Sjedinjenim Državama i Evropi postoji konstantna pretnja od pomanjkanja interesa”.

Loran Vana, međutim, upozorava da – ukoliko se što pre ne iznađu brži načini podučavanja mlađih naraštaja kako da skijaju, uključujući i Kineze, industrija će se veoma uskoro suočiti sa neizvesnom budućnošću.

“U suprotnom, može se dogoditi da mladima postane dosadno, pa onda započnu da se bave nečim drugim. A ukoliko ne uspostavimo nove metode podučavanja mladih generacija – razvijajući tehnike obuke koje će im oduzeti nekoliko sati a ne nedelju dana pa i više – osnovni strukturni problemi ski-industrije ostaće zauvek prisutni”.

Bill Wilson, novinar biznis rubrike, BBC News

 

Rebrendiranje: francuska vina na kineski način

Kineski vlasnik francuskih vinograda uskomešao je francusku javnost svojom pomalo preteranom inventivnošću. On je odlučio da tradicionalna bordoška vina preimenuje u “Azijskim kupcima prihvatljivije” simbole Istoka: životinje – zeca, antilopu.

Kineski vlasnik četiri vinograda u francuskom vinogradarskom regionu Bordoa uzbudio je francuske duhove. On je šatoima, koji su istorijske znamenitosti i zaparavo centralne tačke najvećih bordoških vinograda, dao nova imena po izrazito kineskom ukusu.

Chateau Senilhac, koji je nekada bio najveći proizvođač vina na području Bordoa u Medoku, bio je osam decenija u vlasništvu porodice Grasan (Grassin) kada je početkom ove godine prodat kineskom preduzetniku Chi Tongu.

Po rečima jednog zaposlenog, osoblju ovog dvorca su pre tri meseca upućene instrukcije iz Hong Konga o rebrendiranju pod novim imenom: „Chateau Antilope Tibetaine“, odnosno Šato Tibetanska antilopa.

“Mislim da je to odlično ime. Pomalo je čudno, ali toliko vina prodamo u Kini, pa mislim da su zbog toga promenili ime”, rekao je zaposlenik koji je govorio anonimno.

Ostala tri vinograda u Bordou – u Čijevom vlasništvu – prošla su slično rebrendiranje.

Nakon tri veka bez promena, znakovi oko Šatoa Larto (Chateau Larteau) sada se čitaju „Chateau Lapin Imperial“ (Šato carski zec).

Chateau La Tour Saint-Pierre, vinograd u oblasti Saint-Emilion u Bordou, menja svoje ime u „Chateau Lapin d’Or“ (Chateau zlatni zec).

Tu je i Chateau Clos Bel-Air, imanje u Pomerolu koje datira s kraja devetnaestog veka, koje će uskoro raditi pod imenom „Chateau Grande Antilope“ (Šato velika antilopa).

Podstaknuti rastućom potražnjom za vinom među rastućom srednjom klasom u Kini, kineski investitori su u Francuskoj ušli u više od 100 vinograda, mahom na području Bordoa.

“U Kini je crveno vino sve popularnije i tržište je zaista sazrelo, a tokom poslednjih 10 godina potrošnja uvezenog vina iz Bordoa značajno je porasla”, rekla je Lina Fan, koja upravlja “Vinogradima četiri vetra” (Vignobles des Quatre Vents) u Bordou.

Prema carinskim podacima, Kina je u periodu od januara do marta ove godine uvezla više od 98 miliona litara francuskog vina,  što je rast od 15,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine.

A Kina je od 2011. godina naovamo najveća izvozna destinacija za vina iz Bordoa. Iz ovog regiona je prošle godine u Kinu otpremljeno 74 miliona boca vina, kaže vinarska asocijacija Conseil Inter professionnel du Vin de Bordeax.

“Među kineskim investitorima je prisutan trend kupovine vinove loze u nekim od glavnih vinskih regija, kao što je to Bordo”, izjavio je početkom ove godine Kris Merser (Chris Mercer), onlajn urednik vinskog magazina Decanter. “Oni su zainteresovani za izvoz u Kinu, a neki od njih poseduju imovinu poput hotelskih lanaca, koje snabdevaju ovim vinima.”

Šato vinograda "Četiri vetra", smeštenog u južnom delu Bordoa

Šato vinograda “Četiri vetra”, smeštenog u južnom delu Bordoa

Strano vlasništvo nad francuskim vinogradima nije ništa novo; stotine vinarija nalazi se u vlasništvu inostranih investitora, a posebno jaka finansijska podrška dolazi iz Britanije, Belgije i Holandije.

Međutim, „remont“ imidža ova četiri francuska vinograda u vlasništvu Kine izazvao je zabrinutost među lokalnim stanovništvom.

Žan-Mari Gard (Jean-Marie Garde), predsednik sindikata vinara u Pomerolu, rekao je lokalnom francuskom listu „JugoIstok“ (SudOuest) da bi bilo loše po imidž regiona ukoliko bi “svi veliki šatoi bili pretvoreni u zečeve i antilope”.

Jedna osoba koja je komentarisala članak iz magazina SudOuest nazvao je rebrendiranje “velikom sramotom”.

“Kakvo je razočaranje videti ovakve stvari, prodavca i kupca koji ne poštuju terroir”, napisao je Loïc Lafon (Terroir:  kompletno prirodno okruženje u kojem se proizvodi određeno vino, uključujući faktore kao što su zemlja, topografija i klima).

Ima onih koji sugerišu da bi kinesko vlasništvo nad vinogradima u Francuskoj moglo pomoći u očuvanju zdravlja francuske industrije.

“Ako Francuzi nisu u mogućnosti da kupe ove zamkove, u tom slučaju je u redu da ih Kinezi kupe”, napisao je Damjen Granže (Damien Granger). “Jer, bez njih bi se ovo nasleđe izgubilo.“

Angus McNeice, London (chinadaily.com.cn)