Korona-Vavilon

Kako izvući smisao iz pandemijskog info-haosa, dok nam svakodnevno pristižu izjave, tekstovi, osvrti, mišljenja, teorije, i, ukratko, jedan “narativni Potop” na svim jezicima sveta? Odgovor na ovo pitanje pokušao je da pruži Džon Evans, šef tehničkog odseka pri softversko-konsultantskoj firmi HappyFunCorp.

Anna Goodson Illustration Company

Na sve strane, svakodnevno ako već ne i iz sata u sat bivamo zasuti podacima o „situaciji“, stanju“, „merama“ i COVID-19 hipotezama, spekulacijama ali i svakovrsnim i teorijama zavere. Čak i ako ste te sreće da vam priroda podari matematički um, uz nekakvo solidnije utemeljenje u kritičkom razmišljanju, onda, kako bi trebalo da se krećemo i orijentišemo u ovoj nesvakidašnjoj info-džungli?

Pod pretpostavkom, naravno, da uopšte želite da proniknete kroz sav taj haos; a i pod pretpostavkom da se dosad već niste odlučili za jednu komfornu, čvrsto ustanovljenu perspektivu i kruto postavljenu tačku gledišta. Pretpostavljajući da odolevanje bilo kakvoj promeni u vašem razmišljanju – bez obzira na to kakve sve nove informacije pritiču iz časa u čas – da svi ti uvidi u novopristigle informacije nisu postali temelj vašeg identiteta. Tužno je koliko često izgleda da je baš tako. To se odnosi na sve koji objavljuju informacije u stilu „Bil Gejts je…“, ili, pak, „mi smo virus“, pa i zabavnih, „to je samo grip“, ili, recimo „svako usporavanje pandemijske krivulje jasno pokazuje kako je nastupio trenutak za prekid masovne izolacije“… i brojne druge izjave sličnog tipa.

Uz svo to, možda s razlogom krajnje nevoljno ukazivanje korektnosti koju moramo imati i prema takvim stavovima, živimo u svetu u kojem vesti ili „vesti“ često iskaču i zaskaču sa svake grane i grančice društvenih medija, bez ikakvog korisnog konteksta ili razmišljanja. Sada smo u situaciji da moramo sebi obezbediti sopstveni neutralni kontekst i ostati što je moguće realističniji u ovom medijskom „vrlom novom svetu“. A učenje kako to postići, izgleda, postaje jedna od najvažnijih veština, potrebna da bismo izvukli smisao iz svega onoga što nas sustiže iz sata u sat.

Čak i da vam je priroda podarila veštinu razabiranja bitnog od nebitnog, prepoznavanja korisnog i važnog nasuprot pukim nagađanjima – pa, sada svi imamo prilike da uživo pratimo naučne pomake u borbi protiv virusa. Izvanredan posao se svakodnevno odrađuje, i to zadivljujućom brzinom. Živimo u čudesnoj eri. Ipak, ovaj proces može biti daleko neprozirniji nego što smo u stanju i zamisliti. Moramo znati kako razabrati preliminarne rezultate u odnosu na konačne naučne i faktima potkrepljene ocene i recenzije; razlučivati šta su teorijski modeli, koje treba posmatrati isključivo u odnosu na realne podatke, analizirajući i svo to obilje hipotetičkih spekulacija u odnosu na realnu sliku stvari, koja je prilično sumorna.

Ovo se odnosi koliko na inoviranje tretmana lečenja toliko i na fundamentalna istraživanja. Ako je vaše mišljenje o tome da efikasnost potencijalnog „leka X“ proističe pripadnosti vašem „političkom plemenu“ i narativu koji pristiže s vama omiljene političke strane – podržavajući neki pristup shodno nenaučnim afinitetima – onda ne samo što pogrešno interpretirate nauku već i plasirate loše podatke kao „validna saznanja“. A u međuvremenu – sam virus nema baš mnogo sluha za politiku, kao ni za bilo čije političke afinitete.

Moramo, takođe biti spremni da prihvatamo neizbežne ali esencijalno važne nijanse u razmišljanjima. Porazmislite o, recimo – plućnim ventilatorima. Na početku korona-sage, sa svih strana smo slušali kako nam je „očajnički potrebno što više ventilatora“, da bi se, nešto kasnije, plasiralo nešto kao pseudo-preteća objava, nagoveštaj da „ventilatori koji se preterano koriste ponekad mogu naneti više štete nego koristi“. Postoji mogućnost da obe ove stvari budu istovremeno istinite. Stoga, pokušajte se odupreti iskušenju da tu info-džunglu rešavate masovnom „sečom“ i cenzurom – i da pritom ne zapadate u drastična mentalna pojednostavljenja.

Dobar način za shvatanje i prevazilaženje globalne informativne „buke“ je u jednoj vrsti logičkog razvrstavanja onoga što nam pristiže; s tim u vezi, trebalo bi razlikovati tri kategorije informacija: A) ono za šta znamo da je istinito, B) ono što mislimo da je istinito, zaključci izvedeni iz srazmerno čvrsto utemeljenih dokaza i C) mišljenja i nagađanja.

Postoji puno C) izuzetno ograničenih polja dokaza koji se maskiraju kao B). Postoji, takođe, obilje sumornih činjenica koje su sada čvrsto utemeljene u kategoriji A), kao što su, recimo, izuzetno jasni i očigledni dokazi da je ovaj virus u stanju da zavlada bolnicama i klinikama – što i jeste realno stanje stvari – te da će još jedno vreme ostati neprepoznat ili kasno identifikovan a usled trenutnog nedostatka validnih testova (jer, oni sasvim pouzdani još uvek ne postoje). Ovo se iznova i iznova može primetiti širom sveta: u Vuhanu, u Lombardiji, Španiji, ili Njujorku.

Ranije je, recimo bilo pogrešnih, „low-grade“ spekulacija da bi „stopa smrtnosti prouzrokovana korona virusom mogla ići do 0,025%“. Sada, kada je ~15.000 Njujorčana već preminulo ili će se ubrzo pokazati da su preminuli, u gradu sa 8,5 miliona stanovnika – stopa smrtnosti od 0,15% za ceo grad, a ne samo među onima koji su zaraženi – izgleda da je krajnje vreme da se uz kategorije informacija A, B i C ovakve i slične špekulacije podvedu pod D): “pokazalo se potpuno pogrešnim”.

Važno je biti spreman da i sopstvena ubeđenja/verovanja, ukoliko se ispostave netačnim, „lako“ izmestimo u kategoriju D. Postoji mnogo toga što još uvek ne znamo, jer, mi još uvek učimo šta je to COVID-19. A ukoliko mislite da su vam danas poznati svi odgovori, uzmite u obzir izvesnost činjenice da ste u neverovatnoj zabludi. Možete biti ubeđeni u to da nikada nećete dobiti priliku da raspravljate s virusom i ubedite ga u ispravnost svojih uverenja. I zato, pokušajte ne samo da budete spremni već i željni da svoje stavove „menjate u hodu“, suočeni sa svakodnevno novopristiglim dokazima, koji neretko pobijaju ove sadašnje, u koje „čvrsto verujemo“.

 

(Nizvodno od izvora)

Johns Hopkins Coronavirus Resource Center

NYT: Tracking the True Toll of the Coronavirus Crisis

The Weirdest (Covid-19) Shit to Come Out of Silicon Valley

Can Gordon Ramsay Cook a Burger in 10 Minutes for a Front-Line Workers Charity? | Ramsay In 10 (#StayHome)

The Globe Theater Is Streaming Free Shakespeare Plays Through June

Stream productions from the comfort of your home

The ancient art of self-quarantine

 

Džon Evans, Tech Crunch

How to make sense of the coronavirus chaos

Caj Ći: “Boljševik” u Pekingu

Si Đinping je izabrao jednu neobičnu osobu da vodi kinesku prestonicu. To je Caj Ći (Cai Qi), koji se kroz KP Kine raketnom brzinom vinuo do kineske političke orbite, piše londonski The Economist.

U kineskom slengu se za službenika koji se neuobičajeno brzo uspinje kroz birokratske pozicije govorilo da se “vozio helikopterom”. Danas se češće kaže da takva osoba uživa u “raketnom unapređenju”. Caj Ći je upečatljiv primer nekoga čija je karijera, upravo ovako, išla mimo uobičajenih političkih konvencija. Ovog maja 2017. postavljen je na mesto šefa KP za Peking, postavši tako najviši zvaničnik kineske prestonice, a gotovo je sigurno da će krajem godine biti direktno unapređen u člana vrhovnog vladajućeg tela – kineskog Politbiroa, bez da se prvo zadržava na nižim lestvicama Centralnog komiteta. Cajev uspon je znak da kineski predsednik Si Đinping pojačava svoju kontrolu nad gradom. U toj nameri, Si je odabrao neobičnu ličnost koja će mu pomagati.

Prestonička politika je od ogromne važnosti za centralno rukovodstvo. Šef KP za Peking je između ostalog odgovoran za bezbednost grada, što kineska vlada smatra kritično važnim za stabilnost na drugim mestima (1989. godine je protest na Trgu Tjenanmen izazvao nemire u zemlji). Ko god bio na toj poziciji, upravlja gradom koji u očima Partije igra ključnu ulogu u oblikovanju kineskog imidža u inostranstvu i projekciji kineske “meke moći”. Zbog toga najviši kineski zvaničnici smatraju da su smanjivanje koncentracije zloglasnog smoga i smanjivanje saobraćajnih gužvi izazovi od vrhunskog nacionalnog – a ne samo lokalnog – značaja.

Nema sumnje da je Caj (61) predsednikov čovek. Veliki deo svog radnog veka proveo je u senci predsednika Sija. Bio je visoki zvaničnik u primorskim provincijama Fuđijan i Džeđang kada je Si tamo bio partijski šef. Tokom 2014., dve godine nakon što je Si preuzeo rukovođenje Kinom, Caj je doveden u Peking da radi u novoosnovanoj Komisiji za nacionalnu bezbednost (KNB), telu koje je osnovao i kojim upravlja predsednik Si.

Oktobra 2016. godine, Cajeva partijska “ raketa” probila je zvučni zid. Brzo se kretao kroz svoja zaduženja u glavnom gradu – od vršioca dužnosti gradonačelnika, preko izabranog gradonačelnika, pa do šefa gradskog odbora KP – i sve to za samo osam meseci. Podjednako upečatljivo će biti i njegovo uzdizanje do Politbiroa, koje se očekuje nakon što se krajem ove godine bude održao kongres KP Kine.

Nema sumnje da se predsednik Si oseća daleko ugodnije sa Cajem zaduženim za Peking. Prethodni šef gradskog odbora KP, Guo Đinlong, predstavljao je “preživeli relikt” iz vremena Sijovog prethodnika, Hua Đintaoa. Zamena bivših partijskih saboraca i saveznika Hua Đintaoa i Đijanga Cemina izgleda da predstavlja jedan od glavnih ciljeva predsednika Sija na predstojećem kongresu. Guo sada ima 70 godina, što, prema nekoj konvenciji, znači da će morati da se povuče iz Politbiroa na ovom skupu. Njegova zamena na mestu šefa KP za grad Peking snažna je sugestija da to i jeste u planu.

Stavljanje Caja za svog prvog saveznika – unapređenjem na poziciju šefa partijskog odbora za grad Peking – Siju će pomoći da neutrališe i, zapravo, izbegne problem koji je ponekad (zapravo veoma često) gušio taj grad (a sa kojim bi se i Si suočio da je bio u prilici da i nadalje radi sa Guom na gradskom nivou). Dakle, lokalna, gradska vlada koju vodi neko ko ne ide ukorak s razmišljanjem centralnog rukovodstva. Peng Žen, prvi šef stranke za Peking nakon preuzimanja komunista 1949. godine bio je bliski poverenik Mao Cedunga, ali ga je Mao “počistio” 1966. godine jer je postao previše kritičan prema politici predsednika. Čen Šitong, koji je upravljao Pekingom u godinama pre i posle nemira na Tjenanmenu, “počišćen” je 1995. godine – navodno zbog korupcije, ali je verovatnija informacija to što je “negovao” sopstvenu, nezavisnu bazu političke moći u glavnom gradu.

Ali, izbor Caja izazvao je čuđenje. Na tom nivou rukovodstva, zvaničnici obično ulažu sve svoje napore kako bi se prilagodili. Caj je, međutim, oličenje ličnosti koja misli nezavisno. On se uzdržava od strasti za održavanjem svoje crne sjajne kose (farbanje muškaraca u godinama je u Kini uobičajena etikecija za muškarce njegovog uzrasta i ranga). Umesto toga, on nosi kratku, prosedu kosu. I mada nekolicina onih koji su s njim imali prilike da komuniciraju kažu da se Caj na sastancima trudi mnogo više da sluša nego da priča, svojevremeno je bio strastveni mikrobloger pre nego što se pridružio KNB-u.

Neki od stavova i pogleda koje je Caj plasirao na mikroblogerskom portalu Tencent Weibo (platforma koja je kineska verzija američkog Tvitera), tokom svojih karijernih dana provedenih u primorskoj pokrajini Džeđang, daleko iskaču izvan opreznih i “umerenih” limita koje nalaže stranački govor kineskog KP. Caj je 2011. negodovao usled činjenice da kineski cenzori blokiraju pristup Fejsbuku, a takođe i Tviteru. Nešto manje kontroverzna je njegova intervencija iz 2012. kada je jednog dečaka u Džeđangu napao i teško povredio pas. Ova ga je vest zatekla na godišnjoj sednici kineskog parlamenta – porodica je objavila slike krvavog dečaka. Caj je na svom mikroblogu potvrdio optužbu porodice, naime, da je pas pripadao vladinoj službi. Potom je organizovao da dečak i njegovi roditelji dobiju obeštećenje.

To što je Caj tvitovao bilo je neuobičajeno za visokog zvaničnika u Kini. A to što je tvitovao veoma angažovano i srčano – to je već bilo zaista izuzetno. Sa milionima sledbenika na kineskom sajtu za mikroblogere, Tencent Weibo, Caj postaje jedan od najvećih svetskih selebritija u društvenim medijima (na svom blogu sebe naziva “boljševikom”). Među njegovim najbriljantnijim postovima, mogao bi se izdvojiti onaj upućen ženi koja se požalila da je njen sin, poreski službenik, bio “prisiljavan da previše pije na službenim banketima”. “Recite mi u kom se poreskom odeljenju nalazi vaš sin”, odgovorio je Caj. “Neće više morati da pije.”

Tokom četiri godine mikroblogovanja, Caj je u proseku imao više od šest postova dnevno. Objedinio ih je u knjigu koju je nazvao “Soba od stakla”. Rekao je da je izabrao ovakav naslov jer društveni mediji promovišu transparentnost i javni nadzor. Ovo bi moglo biti u koliziji sa sve većom cenzurom. Međutim, unapređenje Caja ukazuje na to da je predsednik Si zainteresovan za nekoga ko bi mogao da dobije podršku stanovnika Pekinga, koji se beskrajno žale na propuste gradskih vlasti, od zagađenosti vazduha do visokih troškova stanovanja.

Caju za sada pomaže Čen Đining, koji je u maju preuzeo mesto V.D. gradonačelnika. Sa svoje 53 godine, Čen, koji je studirao u Britaniji jeste neko koga treba posmatrati kao mogućeg pripadnika kineske “šeste generacije” lidera koji će preuzeti kormilo kada se Si povuče. Redukcija količine smoga biće jedan od Čenovih prioriteta, iako je u svojoj dosadašnjoj ulozi ministra za ekologiju ostvario mali napredak u borbi protiv zagađenja vazduha. Neki analitičari veruju da će sledeće godine biti unapređen u zamenika premijera Kine.

Cajeve godine – mlađi je skoro tri godine od predsednika Sija – znače da najverovatnije neće biti viđen kao mogući Sijev naslednik kada se ovaj bude povukao 2022. godine (pod pretpostavkom da sledi primer svojih prethodnika). Ali, Caj ima pune ruke posla u Pekingu. Jedan od njegovih zadataka biće sprovođenje Sijevih planova za poboljšanje životne sredine Pekinga tako što će doslovce smanjiti veličinu ovog grada: Caj želi da izgradi jedan novi grad relativno nadomak kineske prestonice, u susednoj provinciji Hebei, koji će preuzeti neke od “neprestoničkih” uloga Pekinga. Ovaj novi grad će, između ostalog, služiti i kao centar za biznis, poslovanje i visoko obrazovanje.

Još jedan posao očekuje Caja u Pekingu, a to je selidba sopstvene kancelarije: kako bi se olakšalo saobraćajno zagušenje u centru Pekinga, gradska uprava bi trebalo ove godine da se preseli u Tongdžu, satelitski grad na oko 20km istočno od Pekinga. Tongdžu je danas uglavnom spavaonica sa visokim stambenim zgradama gde stanuju radnici koji putuju na posao do centra Pekinga. Gunđanju i prigovorima hiljada izmeštenih zvaničnika javnih službi pridružiće se i velike političke zverke, već dovoljno iziritirane munjevitom karijernom putanjom Caj Ćija.

 

Ovaj članak pojavio se u rubrici o Kini štampanog izdanja magazina Ekonomist, pod naslovom “Boljševik u Pekingu”

 

The Economist