Svet bez Merkelove


Bez Merkelinog rukovodstva Evropa će teško voditi bitku protiv populizma i izolacionizma, puštenih s lanca nakon Bregzita i uspona Donalda Trampa, piše Mark Čempion, urednik spoljno-političke rubrike na portalu Blumberg.

Nakon kolapsa pregovora o koaliciji, nemačka kancelarka izgleda da je slabija nego ikad.

Kada je reč o pitanju integracije više od milion izbeglica koji su od 2015. godine pridošli u Nemačku, Angela Merkel je Nemcima iznova ponavljala Obamin slogan da „mi to možemo učiniti“ (We can do it). Svojim pragmatičnim stavom i liberalnim pristupom – a u svetlu izbora Donalda Trampa za američkog predsednika i njegove tekuće agende koja se odvija pod sloganom „Prvo Amerika“ (America First) – Merkelova je podstakla brojne političare i stručnjake da nemačku „majčinsku“ kancelarku pozdrave kao de facto liderku slobodnog sveta. Pa ipak, nakon tesne izborne pobede u septembru i raspada koalicionih razgovora od 19. novembra, počinje da deluje kako nemačka savezna kancelarka možda ipak neće moći da to “učini”.

Kancelarka, koja je prvi put izabrana 2005. godine, postoji na političkoj sceni toliko dugo da je bez nje teško zamisliti Nemačku ili Evropu. Nakon septembarskih izbora, u kojima su njen konzervativni blok hrišćanskih demokrata i Hrišćanska socijalistička unija izgubili 65 mesta u nemačkom parlamentu, ona sada ulaže napore ne bi li sastavila „slagalicu“ od većeg broja manjih partija, potrebnih za formiranje većinske vlade; to dokazuje da je, i pored svakolike ekonomske snage koju poseduje, Nemačka podložna istim silama populizma i političke fragmentacije koje su proteklih godina prožimale druge evropske demokratije.

Uprkos Merkelinim legendarnim veštinama kao pregovarača iza kulisa – nakon nebrojenih okupljanja i sastanaka po institucijama Evropske unije i globalnim samitima,  nakon svojih dvanaest godina na vlasti – pregovori o koaliciji propali su zbog gorućih, frustrirajućih problema vezanih za imigraciju i ekonomiju – ovo je prvi put od Drugog svetskog rata da nemački izbori nisu proizveli vladu. I mada ima onoliko načina da se ostane na vlasti koliko ih ima i da se bude istisnut iz nje, kancelarka kaže da je spremna za nove izbore, dok je svet bez kancelarke Merkel postao ostvariva  mogućnost.

“Kada se radi o Evropi, Angela Merkel je bila istorijska figura, ali – kako je njeno vreme došlo, tako je i prošlo”, kaže Ašoka Modi, bivši ekonomista Svetske banke koji je uprao završio knjigu o načinu na koji su se Merkelova i njen tim nosili s krizom evropske valute. Čak i da ostane na mestu kancelarke, Angela Merkel je sada toliko ozbiljno oslabljena da će biti drugačija vrsta lidera. “Ta verzija Merkelove bi se veoma razlikovala od prethodne”, kaže Modi.

Tokom svoja tri mandata u svojstvu nemačke kancelarke, Angela Merkel (63) je rukovodila nemačkim brodom, kojeg je kroz globalnu finansijsku krizu provukla bez ogrebotine, sprečivši urušavanje evra, pridobijajući pobornike posvuda u inostranstvu. Međutim, njena odluka da prihvati poplavni talas izbeglica iz Sirije i drugih nemirnih delova sveta koštala ju je podrške njenih Nemaca kod kuće. Sledeći kancelar Nemačke – bez obzira da li će to biti Merkelova ili neko drugi – suočiće se sa modelom rasta koji je dovodio do previše nejednakosti, previše ljudi koji se osećaju napuštenim i naizgled bezgranične imigracije. Populistička stranka Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila je 12,6 odsto glasova u septembru, dovoljno da bi postala prva žestoko desničarska stranka koja je ušla u Bundestag od pedesetih godina prošlog veka. Primarno pitanje sa kojim se suočava sledeći nemački lider će biti: kako ograničiti rast AfD-a?

Merkelin opadajući uticaj je “vrlo loša vest za Evropsku uniju”, bio je mračan u svojoj uvodnoj reči urednik francuskog Le Monda, osvrnuvši se na kolaps pregovora u Berlinu. Francuski dnevnik je ove godine ukazao na širi i plahoviti narativ koji izbija iz evropskog savremenog populizma. Nada da bi se nemački politički centar mogao održati uzvinula se nakon što je Emanuel Makron pobedio na francuskim predsedničkim izborima, s porukom koja je liberalna i koja se ne stidi svog pro-evropskog sentimenta – ova nada je, međutim, sada „na čekanju“ donosi Le Mond.

Makron je pre francuskih izbora računao na podršku Merkelove sa ciljem da obezbedi sveobuhvatne promene u Evropskoj uniji, predlažući dalju saradnju u oblasti odbrane, poreske politike, imigracije i, što je možda ključno – zajedničkog budžeta za 19  evrozonskih zemalja. To izgleda daleko teže jer kompromisi koje traži od Merkelove  imali bi preveliku političku cenu za bilo kog kancelara, pa tako i za nju. Osim Merkelove, “niko ovde nema razumevanja ili poverenja u narodu kako bi Nemačkoj omogućio da izvrši koncesije”, kaže Jan Tehau (Jan Techau), direktor Foruma Richard C. Holbrooke pri Američkoj akademiji u Berlinu. Jedna primedba Slobodne demokratske stranke u ponoć 19. novembra, kada je ova šartija istupila iz pregovora, bila je da želi promenu EU pravila kako bi države članice mogle da izađu iz evra, a da ne napuste širi blok – što je podrazumevalo političko neučestvovanje Merkelove.

Ona je, takođe, bila centralna figura u usklađivanju EU odnosa sa Putinovom Rusijom. Ruski predsednik koji je odrastao u komunističkoj istočnoj Nemačkoj, i ona, koja je preuzela vođstvo u uveravanju Austrije, Grčke, Italije i drugih članova EU da protiv svoje volje nametnu ekonomske sankcije Rusiji u 2014. godini, sa ciljem kažnjavanja Kremlja zbog destabilizacije Ukrajine. Sankcije su koštale obe strane, a Merkelova ih je dosledno podržavala na svakih šest meseci, u trenutku kada bi se one obnavljale. Njen poraz na izborima stvorio bi za Putina”okruženje bogato ciljevima”, u slučaju da se sankcije podigle bez prethodnog povlačenja njegovih trupa i naoružanje iz istočne Ukrajine, kaže Frederik Kempe, predsednik vašingtonskog think-tanka Atlantsko veće (Atlantic Council). “Posle Merkelove, imaćemo Nemačku koja je nešto više okrenuta sebi”, kaže on. “Makron je odvažno nastupio čim je počeo, ali nemojmo da se zavaravamo: kada je reč o ekonomiji i geopolitičkim pitanjima, niko u Evropi ne može da nadomesti ulogu koju ima Nemačka”.

Merkelova je delom zaslužila ono što su joj kritičari spočitavali, a postoji i drugi način da se baci pogled na dolazak kraja njenog doba. Njeno doba je bilo “vođstvo bez vizije”, kaže Josef Janning, koji rukovodi kancelarijom Evropskog saveta za međunarodne odnose u Berlinu. I pored sve snage i energije koju je imala pri upravljanju krizama, retko kad se vodila principima, ne trudeći se da oblikuje budućnost. Čak i odluka Merkelove da prihvati, a ne da se bori protiv iznenadne poplave izbeglica bila je plod taktičkog proračuna – uostalom, malo je toga bilo što je realno mogla učiniti da bi ih zaustavila, dok su Nemci na prvi pogled odgovorili s entuzijazmom, bez pravljenja moralnih dilema ili strateških planova, kaže Janing.

Na međunarodnim samitima, Nemačka je postizala više od onog što bi bilo očekivano spram njene važnosti zbog toga što je Merkelova doživljavana kao uzor stabilnosti i autoriteta. Ali ona nikada nije bila privržena odgovarajućim resursima neophodnim da preuzme vodeću ulogu u preoblikovanju sveta, delom zato što je znala da Nemci ne žele tu ulogu, kaže Džening. Ukoliko ona ode, malo je verovatno da će neko moći da nastavi tamo gde je ona stala. Politički ustupci koji bi bili neophodni da bi se održao red zasnovan na pravilima, koji je Angela Merkel promovisala, ne može se napraviti ukoliko su društva fragmentisana – kao što jesu – i ako njihovi lideri stalno moraju da se ulaguju svojoj izbornoj bazi.

Posle septembarskih izbora, u kojima su obe tradicionalno dominantne, centrističke stranke izgubile udeo od manjih partija sa ruba, ta fragmentisanost je postala i karakteristika Nemačke. “Ako Merkel više ne bude tu postaće jasnije da zapravo živimo u svetu bez lidera”, kaže Janning. A niko – ni novi nemački lider, ni Makron, niti bilo ko drugi – ne bi mogao da to promeni.

 

Marc Champion, Bloomberg

Prednosti fiskalnog novca


Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada, piše ekonomista Janis Varufakis.

Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost. Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.

Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar zemlje – na primer, državnim ili korporativnim obveznicama koje se kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja. Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).

Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije, komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.

U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.

U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.

Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer, restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu „bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.

Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će garancija biti buduće poreske obaveze.

Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez. Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite godinu pre dospeća.

U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.

U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.

Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti danas plaćaju bankama.

Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u njemu učestvuju.

Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.

Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji, Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju. Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.

Yanis Varoufakis, Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Peščanik.net, 09.09.2017.

Pol Manafort: život kao filmski triler (2/2)


Uspon i pad Pola Manaforta je pravi triler kojeg u ovim trenucima uživo prati čitav svet. Nakon prvog, evo i drugog dela priče iz stvarnosti koja često nadilazi maštu najbojih scenarista filmskih krimića.

Pol Manafort (drugi sleva nadesno)

Pol Manafort (drugi sleva nadesno)

Narandžasta revolucija

Pažnja Manafortove konsultantske kuće DMP okrenula se ka Ukrajini, gde je ova firma ponovo radila s Olegom Deripaskom – ovog puta radi prikupljanja obaveštajnih podataka za ovog ruskog oligarha i političku stranku naklonjenu Rusiji, rekao je politički konsultant.

Premijer Ukrajine Viktor Janukovič je 21. novembra 2004. godine pobedio na predsedničkim izborima, potukavši svog takmaca, Viktora Juščenka, koji je favorizovao evropske integracije. Podržavaoci poraženog parlamentarca, zajedno sa SAD i EU, smatrali su da je reč o izbornoj prevari, podstičući nemire i proteste koji su kasnije dobili svoje ime: „Narandžasta revolucija“.

Filip Grifin (Philip Griffin), konsultant koji je sa DMP-om radio u Gruziji, rekao je da je iz Tbilisija upravo pošao kući u Sjedinjene Države kada ga je nazvao Dejvis, preusmeravajući ga u Ukrajinu kako bi pomogao Deripaski i Rotšildu. Grifin, koji je ranije radio u kancelariji Međunarodnog republikanskog instituta u Moskvi, pro-demokratske grupe koju je finansirao američki Kongres, rekao je: “Misija je za mene ovog puta bila jasna: prikupljati obaveštajne podatke”.

Ovaj projekat je vodio Manafort. Između Dana zahvalnosti i Božića 2004. godine, on i Grifin su se sastajali u Vašingtonu, gde su se susreli sa svojim političkim kontaktima i pružajući svoju ocenu odnosa kojeg Sjedinjene Države imaju prema događajima u Ukrajini, rekao je Grifin.

Grifin je potrvdio da je krajem decembra te godine Deripaska poslao Manaforta u Donjeck, grad u istočnoj Ukrajini sa snažnim poslovnim i kulturnim vezama u Moskvi. Tamo je Deripaska ugovorio da se on i Manafort sastanu sa ukrajinskim biznismenom i oligarhom Rinatom Ahmetovim (Rinat Akhmetov), magnatom u industrijama uglja i čelika. Ahmetov je održavao bliske odnose sa Kremljom, rekao je bivši ukrajinski šef za borbu protiv organizovanog kriminala.

Julija Timošenko i Viktor Janukovič u duhovitom rembrantovskom kolažu

Julija Timošenko i Viktor Janukovič u duhovitom rembrantovskom kolažu

“Rekli smo im kakvo je raspoloženje u Vašingtonu, da SAD neće ništa učiniti kako bi se suprotstavile Narandžastoj revoluciji“, kazao je Grifin, sada slobodni politički konsultant. “Rekli smo im da ovaj voz neće biti zaustavljen.”

Portparol Ahmetova Džok Mendoza-Vilson (Jock Mendoza-Wilson) odbio je da komentariše ovo, dok je Maloni potvrdio detalje vezane za ovaj sastanak.

Rinat Ahmetov i patrijarh ruski, Kiril

Juščenko, kandidat koji je favorizovao bliske veze sa EU, osvojio je naredne predsedničke izbore održane u januaru 2005. godine.

Ahmetov je intenzivirao kampanju za „vesternizaciju“ imidža svoje holding kompanije, System Capital Management (SCM), angažujući Manafortov DMP koji je trebalo da mu pomogne u strategiji brendiranja SCM-a, kako bi ova firma preživela u novoj političkoj atmosferi koja je zavladala u Kijevu, rekao je Grifin.

Ahmetov se složio da DMP-u plati 10 miliona evra (oko $12mil), izjavio je politički konsultant upoznat sa radom DMP-a. Maloni nije odgovorio na medijske zahteve da prokomentariše ovu pogodbu.

Manafort je nastavio da radi s Ahmetovim na još jednom projektu, ovog puta za jednu ukrajinsku političku stranku koju je podržavala Rusija. Deripaska nije bio uključen u ovaj dil, rekao je konsultant.

Oleg Deripaska, u formi kolaža

Oleg Deripaska, u formi kolaža

U leto 2005. godine, uoči parlamentarnih izbora u Ukrajini koji su trebali da se održe sledeće godine, Manafort i Grifin otputovali su u hotel “Baltschug Kempinski”, preko reke Moskve iz pravca Kremlja, rekao je konsultant. Tamo su se sastali sa Ahmetovim, Janukovičem i uticajnim ukrajinskim privrednicima i zvaničnicima iz Janukovičeve Partije regiona.

Ahmetov je za ovu grupu želeo Manafortove usluge u oblasti političkog konsaltinga, rekao je Grifin, dodavši da je Manafort za ovaj projekat angažovao više od 40 konsultanata, od kojih su mnogi bili iz Vašingtona. DMP je Ahmetovu pružao svakovrsne usluge: beleženje i prepoznavanje ukrajinskih glasača preko kojih bi se identifikovala kritična ekonomska i socijalna pitanja Ukrajine (što je bio put za osvajanje simpatija onih Ukrajinaca koje su ova pitanja najviše interesovala i pogađala), pružanje smernica u političkoj reklami i oglašavanju, kao i pomoć pri formulisanju sveobuhvatne strategije za prorusku Janukovičevu Partiju regiona.

Grupa se složila da plati DMP-u 20 miliona dolara za njihov angažman u parlamentarnoj kampanji, rekao je konsultant. Maloni nije odgovorio na zahteve za komentarom o ovom dilu.

Janukovičeva Stranka regiona je 2006. osvojila 32,1% glasova, a Janukovič je ponovo imenovan za premijera. Zapadu naklonjena Narandžasta revolucija time je bila efikasno poništena.

Janukovičev portparol, Jurij Kirasir, nije odgovarao na pitanja medija.

Manafort je posetio američku ambasadu u Kijevu kako bi obavestio tadašnjeg ambasadora Džona Herbsta (Johna Herbst) o poslovnim obavezama koje je, sklapajući dil sa Janukovičem, preuzeo za njega i u njegovo ime. “Kazao je da bi to bilo u skladu sa američkim interesima”, rekao je Herbst, danas direktor Centra za evroazijske studije Dinu Patriciu pri Atlantskom savetu (Atlantic Council), američkom think-tanku za međunarodne odnose. Maloni je potvrdio da je do ovog sastanka došlo.

Manafortov odnos sa Janukovičem nastavio je da se razvija. Po rečima konsultanta, Manafort, njegovi saradnici i Janukovič bili su bili obostrano zadovoljni jedni s drugima, rekao je konsultant. Manafort je Janukoviču išao u posete, a u tim zgodama neretko su zajedno sedeli u sauni ili bi igrali tenis, rekao je konsultant, dok su Janukovičevi telohranitelji skupljali loptice po terenu.

Janukovič se oslanjao na Manaforta i kada se radilo o uspostavljanju i kontroli njegovog javnog profila, kao i o iznalaženju ključnih tačaka koje je u medijima trebalo prenositi usmeno, rekao je Grifin. Manafort je, u saradnji sa drugim političkim stratezima, takođe bio i savetnik u kampanji Janukoviča, savetujući ga da podstiče i u prvi plan stavlja pitanja koja su interesovala i podsticala njegovu izbornu bazu na Ukrajinskom istoku, teritoriji koja je kroz istoriju imala snažne prijateljske veze sa Rusijom… a sve to u skladu sa moskovskom političkom linijom. To je uključivalo protivljenje predloženoj deklaraciji o ukrajinskom jeziku kao nacionalnom jeziku, kao i neodobravanje Juščenkovog flertovanja sa NATO-om.

Kako su odnosi Vašingtona sa Moskvom postajali sve teži, neki američki zvaničnici su izrazili zabrinutost zbog Manafortove podrške kandidatu u Ukrajini koji je, izgleda, delovao suprotno američkim interesima. “Nismo ga smatrali korisnim”, rekao je Viljem Tejlor (William Taylor), tadašnji američki ambasador u Ukrajini a sada izvršni potpredsednik Američkog mirovnog instituta (United States Institute of Peace), američkog federalnog tela posvećenog smanjenju nasilnog rešavanja sukoba.

Manafort je prilagodio svoj pristup, predstavljajući Janukoviča kao kandidata naklonjenog Zapadu, rekao je bivši zvaničnik američke vlade. “Pokušavao je da uglača nebrušeni kamen.”

Maloni je rekao: “Ukrajina se godinama nalazila zaglavljena u ratu između Zapada i Rusije. Manafortov rad za Janukovičevu Partiju regiona imao je za cilj da premosti ovu podelu, približavajući Ukrajinu Zapadu, kao i da obezbedi veću ekonomsku stabilnost i sigurnost.”

Deripaska je 2005. godine angažovao DMP da „obavi posao“ i u Crnoj Gori, koja je napredovala u smeru ka nezavisnosti od Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Deripaska je tada upravo završio kupovinu topionice i rudnika boksita u toj zemlji.

Deripaskina kupovina crnogorskih resursa i topionice “bila je deo šire akcije uspostavljanja budućnosti Crne Gore (shodno ruskim interesima), kao i ljudi koji bi u tom sistemu držali ključne ekonomske i političke poluge”, rekao je Majkl Polt (Michael Polt), američki ambasador u Srbiji i Crnoj Gori od 2004. do 2007 a sada viši direktor Mekejn Instituta za međunarodno liderstvo pri državnom univerzitetu Arizona.

Maloni je rekao da se Manafortov angažman kod Olega Deripaske „sastojao u unapređivanju trgovinskih interesa njegovog klijenta“, kao i da je “Jedan od projekata uključivao podršku crnogorskom referendumu, koji je ovoj zemlji otvarao put za članstvo u EU – meru kojoj se Rusija snažno protivila.”

Kada je maja 2006. referendum o nezavisnosti Crne Gore prošao tek s tanušnom marginom u korist proevropske opcije, Rusija je odmah priznala crnogorski suverenitet. Deripaska je na kraju napustio Crnu Goru, u trenutku kada su proevropske političke snage preuzele kontrolu nad polugama vlasti, smanjivši Deripaski subvencije za njegovo poslovanje, rekao je bivši ambasador Polt.

Deripaska je 2007. obećao 19 miliona dolara Dejvisovom i Manafortovom fondu za privatni kapital registrovanom na Kajmanskim ostrvima, Pericles Emerging Market Partners (PEMP), kako bi investirali u ukrajinsku telekomunikacionu kompaniju. Deripaska je njima dvojici i njihovim saradnicima, takođe, isplatio 7,3 miliona dolara u svrhu „troškova upravljanja fondom“.

Ovi detalji i podaci deo su zahteva koji je Deripaska podneo 2014. godine Velikom sudu Kajmanskih ostrva protiv PEMP-a, tražeći povraćaj sredstava koje je uložio. Na pitanje da li bi prokomentarisao ovaj Deripaskin zahtev/molbu upućenu Kajmanskom sudu, Maloni nije odgovorio. Advokatska kuća Ogier, koja Deripasku predstavlja na Kajmanima, baš kao i Kajmanski sud, odbili su da ovo komentarišu.

Maloni je potvrdio da je Manafort tokom ukrajinskih protesta 2014. savetovao Janukoviča, čiju je smenu jedan deo građana tražio na ulici. Nakon što je Janukovič pobegao u Rusiju, Manafort je ostao u Kijevu, pružajući savetodavne usluge njegovoj Partiji regiona radi ponovnog formiranja opozicionog bloka u parlamentu. Nastavio je da odlazi u Kijev sve do kraja 2015. godine.

Manafort se juna 2017. retroaktivno registrovao u SAD po Zakonu o registraciji stranih poslovnih agenata, za svoje aktivnosti u Ukrajini u periodu od 2012. do 2014. godine.

 

Brett Forrest, Michael Rothfeld, Shane Harris 30.avg 2017. (WSJ)

Makron: Evropa nije supermarket


U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti , a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

Makron je na terasi u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za  srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim lidera jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljen u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.”. Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska cu tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskog populizma: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

Angelique Chrisafis, Lwe Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Neoliberalizam


Ili, na srpskom, radikalno nazadnjaštvo. Reč mi je potrebna kao suprotnost neoliberalizmu. Šta bi bio neoiliberalizam?

04

Uzmimo da Sjedinjene Države napuste Svetsku trgovinsku organizaciju. I, čak, Ujedinjene nacije. I da se raspadne Evropska unija. Kako bi svet izgledao?

Najpre, zašto bi do nestajanja multilateralnih i univerzalnih međunarodnih ustanova i organizacija došlo? Ideološki, i na njemu zasnovan politički, podsticaj dao bi nacionalizam. Svet bi bio skup nacionalnih država. Kako bi on delovao?

Pođimo od trgovine. Nema trgovačkih sporazuma već svaka zemlja ima onakvu trgovačku politiku koja njoj najviše odgovara. Svetsko tržište bi bilo anarhično, dakle bilo bi, u odnosu na postojeće stanje, deregulisano i liberalizovano. Svaka bi zemlja izabrala sopstveni oblik i nivo zaštite. To bi, dakle, bio protekcionistički sistem međunarodne trgovine.

Protekcionizam je zasnovan na nacionalizmu, što bi, u nedostatku međunarodnih ustanova, bio sistem suverenih država u svetskoj anarhiji. Drugačije rečeno, suverenost ne bi bila definisana u odnosu na međunarodno pravo jer njega ne bi ni bilo. Države bi bile odgovorne prema samima sebi, dakle odgovornost bi bila definisana domaćim pravom, dok bi međunarodna odgovornost bila realna. Ako, recimo, neka zemlja ne poštuje obaveze po stranom dugu, njenu bi imovinu zemlje poverioci konfiskovale ukoliko bi imale potrebnu moć ili silu da to učine.

Ili, da uzmem savremen primer, ako Meksiko ne želi da plati zid koji Amerika namerava da izgradi na njihovoj zajedničkoj granici, Sjedinjene Države bi mogle da se naplate fiskalnim i drugim jednostranim merama svake vrste (na primer, carinama ili ukidanjem trgovačkog sporazuma). U meri u kojoj bi to imalo negativne posledice po Meksiko, ta bi zemlja mogla da odluči da učestvuje u finansiranju zida, u celini ili delimično.

Ili, uzmimo primer iz srpske istorije: Miloševićev bojkot uvoza slovenačke robe. Nezavisno od slova Ustava i zakona, ako Slovenija ne promeni odnos prema Kosovu, neće više imati kupce u Srbiji. To bi bila realna odgovornost jer pravne nema. Naravno, srpski izvoz u Sloveniju takođe je trpeo, ali se računalo da su ti troškovi sasvim asimetrični i na štetu Slovenije. Izgubilo se iz vida da postoje treća tržišta, koja su slovenačkoj robi postala dostupnija posle raspada zemlje. Ovo je opštiji problem jer je veoma retko da su neki trgovački odnosi isključivo bilateralni. U slučaju bojkota slovenačke robe pošlo se od pretpostavke da ona neće biti konkurentna na svetskom tržištu jer se i inače verovalo da Slovenija iskorišćava Srbiju na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu. Račun je ispao pogrešan, ali to je bila mala šteta u odnosu na onu koja je proizašla iz ukupnog nazadnjačkog projekta.01

Uopšte govoreći, kada je reč o trgovini, neoiliberali su za protekcionizam i anarhično svetsko tržište.

Anarhija, međutim, ne proizvodi javna dobra. Recimo, bezbednost. U sistemu nacionalnih država i međunarodne anarhije interesi mogu da obezbede određeni nivo trgovine i realne odgovornosti u međudržavnim odnosima, ali ne i bezbednost tim državama i njihovim građanima. Neoiliberali, to jest nazadnjaci, zato su za sistem u kojem velike sile brinu o svetskoj bezbednosti.

Opet, u skorašnjoj srpskoj istoriji nacionalisti su računali s ravnotežom moći Amerike i Sovjetskog Saveza, koja je, prema njihovoj računici, omogućavala preraspodelu moći u Jugoslaviji u korist Srbije i srpskog naroda. Ovaj proračun još uvek se smatra tačnim, odnosno smatra se da će se pokazati tačnim čim se promeni svetski odnos snaga. Naravno, raspodela moći u svetu nije data, usled čega su sistemi zasnovani na ravnoteži sila nestabilni. Za šta bi raspad Sovjetskog Saveza trebalo da bude dovoljna pouka. No, istorijsko iskustvo se na tome ne iscrpljuje jer se jedan sistem ravnoteže evropskih i svetskih sila raspao pred Prvi svetski rat, a drugi, iliberalni, pred Drugi svetski rat. I, zapravo, neoiliberalizam jeste obnova radikalnog nazadnjaštva iz vremena uspona totalitarnih sistema.

Neoiliberalizam se, dakle, sastoji od nacionalizma, protekcionizma i realizma (u međunarodnim odnosima) i alternativa je univerzalizmu (ili multilateralizmu), trgovinskim sporazumima i međunarodnom pravu. Da li bi ovaj sistem, ako bi bio uspostavljen, bio stabilan? Može se tvrditi da protekcionizmu eventualni trgovinski ratovi ne prestavljaju problem jer bi se našao zajednički interes, koji bi onda obezbedio stabilnost. Teorijski, to nije lako pokazati, a istorija uči drukčije, ali, recimo da je, primera radi, uzajamna pretnja carinama republika i pokrajina u Jugoslaviji mogla da uspostavi realni politički sistem koji bi bio usklađen sa interesima svih. Ili da, recimo, sadašnji zahtevi za reciprocitet (ili slični zahtevi nacionalista pred Drugi svetski rat, ne samo srpskih već i hrvatskih i svih drugih) mogu da obezbede stabilnost usklađenu sa svačijim interesima. Ovo je prilično nerealistična pretpostavka ako se ne bi uzeli u obzir i odnosi sa trećim zemljama, to jest čitav svet.

Zašto je nacionalistički svetski poredak nestabilan? Iz istog razloga iz kojeg je nestabilan sistem država nastalih iz bivše Jugoslavije. Jer su lokalni i svetski odnos snaga promenljivi. Usled čega niti su ostvarivi nacionalistički interesi, niti je koristan protekcionistički privredni sistem. Znamo iz jugoslovenske istorije, a nije nemoguće da ćemo još jednom to naučiti i na svetskoj jer je radikalno nazadnjaštvo u usponu ne samo u Rusiji, već i u Evropi i u SAD.

Vladimir Gligorov, Novi magazin, 23.01.2017.

 

Globalna elita i opasnosti od populističkog nezadovoljstva


Najduži period stagnacije realnih prihoda od Drugog svetskog rata naovamo, stagnacije kojoj smo danas na udaru, predstavlja fundamentalnu političku činjenicu.

“Za svaki kompleksan problem postoji odgovor koji je jasan, jednostavan i – pogrešan.” Henry Louis Mencken je ova svoja razmišljanja mogao da uputi na račun današnje politike. Zapadni svet se nesumnjivo suočava sa složenim problemima, pre svega sa nezadovoljstvom mnogih svojih građana. Isto tako, kandidati za glavne u piramidi moći, kao što je Donald Tramp u Sjedinjenim Državama i Marin Le Pen u Francuskoj, nude jasna, jednostavna i – pogrešna rešenja – a to su, pre svega, nacionalizam, protekcionizam i izolacionizam.

Pravni i politički lekovi koje oni nude su lažni. Ali, bolesti su stvarne. Ukoliko vladajuće elite i dalje ne nude ubedljive i prave lekove, one veoma skoro mogu biti zbrisani, a uz njih i napor da se demokratska samouprava spoji sa otvorenim i kooperativnim svetskim poretkom.

Kakvo je objašnjenje za ovu reakciju? Veliki deo odgovora mora da je ekonomske prirode. Rast prosperiteta je već po sebi dobra stvar. Ali, takođe, on stvara i mogućnost pozitivnog zbira politika, u kojoj sve strane imaju koristi (čak i one koje ne bi trebalo da ih imaju). Ovo je duboko inherentno svakoj demokratiji, jer je onda, u takvom sistemu, moguće da, istovremeno, svako od nas napreduje. Rastući prosperitet čini da ljudi pozitivno gledaju na nagle ekonomske i društvene promene. Nedostatak prosperiteta, pak, u ljudima podstiče bes i nezadovoljstvo. I, zato, ne treba dozvoliti da oni kojima je rođenjem zapalo da žive u siromaštvu ostanu bez ikakvih šansi da napreduju. Kapitalizam to ne sme da dozvoli.

McKinsey Global Insitute je ova dešavanja osvetlio u svom izveštaju s upečatljivim naslovom “Siromašniji od svojih roditelja?” (Poorer than their Parents?), koji pokazuje koliko je zapravo mnogo onih domaćinstava koja pate od stagnacije ili od pada realnih prihoda. U proseku, između 65 i 70 odsto domaćinstava u 25 svetskih ekonomija sa visokim prihodima iskusilo je pad plata između 2005. i 2014. U periodu između 1993. i 2005. godine, međutim, samo je dva odsto domaćinstava pretrpelo stagnaciju ili opadanje realnih prihoda. Ovo se odnosi na tržišne prihode. Zbog fiskalne preraspodele, procenat onih koji pate od stagnacije realnih raspoloživih prihoda bio je između 20 i 25 odsto. (Videti grafikon)

McKinsey je ispitao zadovoljstvo građana Zapadne i severne hemisfere kroz anketu sprovedenu na 6.000 ispitanika iz Francuske, Britanije i Severne Amerike. Konsultanti Mekinsija otkrili su da je lično zadovoljstvo zavisilo od toga da li su ljudi njihovog staleža napredovali u odnosu na njih u prošlosti (u odnosu na svooje rođake, pretke i porodicu), nego kakav je njihov status u odnosu na njihove savremenike, koji su u ovom trenutku bogatiji od njih. Tako, ljudi više cene poboljšanje sopstvenog statusa u odnosu na svoje pretke, čak i pored toga što nisu u stanju da sustignu svoje savremenike. Takođe, stagnacija prihoda ljudima smeta više nego rast nejednakosti.

Glavno objašnjenje za ovakvu produženu stagnaciju realnih prihoda je finansijska kriza i, potom, slabašan i neubedljiv proces oporavka. Ova iskustva uništila su široko uvreženo poverenje građana Zapada u kompetencije i ispravnost ne samo poslovanja, takođe narušivši poverenje u kompetencije i ispravnost administrativnih i političkih elita. Tu su, međutim i druge, takođe štetne promene. Među njima su generacije starih (što je posebno ispoljeno u Italiji) i opadanju udela plata u nacionalnom dohotku (posebno važno za SAD, Britaniju i Holandiju).

Stagnacija realnih dohodaka danas traje duže nego što je trajala u bilo kom drugom periodu od kraja Drugog svetskog rata naovamo, i to je fundamentalna politička činjenica. Ovo, ipak, ne može biti jedini pokretač opšteg nezadovoljstva. Za mnoge koji imaju srednje prihode, kulturna previranja kao posledica dolazaka imigranata “sa strane” vide se kao pretnja po zapadna društva. Tako stoje stvari, dakle, i s imigracijom – globalizacijom koja na Zapad dovodi useljenike. Državljanstvo onih koji su rođeni i žive na Zapadu je najveća vrednost u vlasništvu većine ljudi u tim bogatim zemljama. Oni osećaju da je uvredljivo deliti to državljanstvo sa strancima. Upravo je britanska želja da napusti EU bilo upozorenje za ovakav trend, kojem se zdušno priklanjaju građani Zapada; Brexit je najbolji primer reakcije koje “starosedeoci” Zapada imaju prema novopridošlima.Šta, dakle, treba učiniti?

Ako bi Donald Tramp trebalo da postane predsednik SAD, možda će već biti kasno da se bilo šta preduzme. Pretpostavimo, ipak, da se to neće desiti, ili, ukoliko se to desi, da ishod neće biti tako loš kao što se mnogi pribojavaju. Šta se, onda, može da uraditi?

Prvo, shvatiti da naš prosperitet zavisi jedino od nas a ne od drugih. Od suštinskog je značaja izbalansirati tvrdnje suvereniteta sa zahtevima koje nameće globalna saradnja. Globalno upravljanje, suštinski, mora biti orijentisano ka onome što države pojedinačno nisu u stanju da ostvare za sebe. Tu je fokus na obezbeđivanje opšteg ljudskog dobra na globalnom nivou. Danas bi to značilo da su klimatske promene prioritetniji problem od daljeg otvaranja svetske trgovine ili tokova kapitala.

Drugo, reforma kapitalizma. Uloga finansija je prekomerna. Stabilnost finansijskog sistema je poboljšana. On je, međutim, ostao “rafalno izrešetan” pervertiranim podsticajima, ponašajući se na način koji je nerazuman i neprihvatljiv, često uprkos posledicama. Interesi velikih akcionara utisnuli su prekomernu težinu, odnoseći prevagu nad ostalim, “malim” deoničarima.

Treće, potreban je fokus na međunarodnu saradnju, koja će vladajućim strukturama pomoći u osvajanju značajnijih i većih ciljeva. Možda je najvažnije od svega (efikasnije) oporezivanje. Vlasnici bogatstva, koji zavise od bezbednosti i stabilnog sistema, stvorenih zahvaljujući legitimnim demokratijama, ne bi trebalo da izbegavaju oporezivanje.

05

Četvrto, ubrzati ekonomski rast i poboljšati poslovne mogućnosti i prilike na globalnom nivou. Deo odgovora leži u snažnijoj podršci agregatnoj potražnji, posebno u evrozoni. Ali, isto je tako bitno podsticati investicije i inovacije. Može biti, ili izgledati kao nemoguće transformisati ekonomske prilike i sistem. Ipak, veće minimalne plate i izdašniji poreski uslovi za “obične” radne ljude predstavljaju efikasno sredstvo za podizanje prihoda onih koji se nalaze pri dnu platne lestvice, a time ibi se stekli uslovi za ustanovljavanje jednog pravednijeg sistema.

Peto, boriti se protiv šarlatana i prevaranata. Izgleda kao da je nemoguće odoleti pritisku za kontrolom tokova nekvalifikovanih radnika u razvijenim ekonomijama. Ovo, međutim, neće transformisati platni sistem, platnu lestvicu niti će povećati dohotke. Isto tako, zaštita od uvoza (protekcionizam i izolacionizam) je mera koja je izuzetno skupa, a takođe nec bi imal značajnijeg uspeha pri podizanju udela proizvodnih radnika u strukturi zaposlenih. Istina, taj je udeo daleko veći u Nemačkoj nego u Americi ili Britaniji. Nemačka, međutim, ima ogroman trgovinski suficit i poseduje jake komparativne prednosti u proizvodnim granama. Ovde se, pritom, ne radi o generalizaciji skupa okolnosti, kako pokazuju podaci Instituta Mekinsi

I, povrh svega navedenog, treba prepoznati gde je to i šta je to pravi izazov. Produžena stagnacija, kulturni i civilizacijski potresi i neuspesi dosadašnjih politika su narušili ravnotežu između demokratskog legitimiteta i globalnog poretka. Trampova kandidatura se, u tom smislu, može smatrati posledicom ovih procesa. Oni koji odbijaju da private Trampovu šovinističku logiku, mora izaći s maštovitim i ambicioznim idejama koje imaju za cilj ponovno uspostavljanje te narušene ravnoteže. Ovo neće biti lak zadatak. Neuspeh, međutim, ne sme biti prihvaćen: Jer, i sama naša civilizacija već je dovedena u pitanje.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Nemačka vs. Mario Dragi: gužva na evropskom finansijskom kormilu


U nemačkim se medijima sve glasnije čuju kritike na račun prve glave Evropske centralne banke, Marija Dragija. Neki idu dotle da jedva čekaju da okonča svoj mandat, koji ističe 2019.

Markus Zoder, ministar finansija nemačke pokrajine Bavarske iz sindikalne partije CSU se, potom, javio saopštenjem da sebi “nikako ne možemo da priuštimo još jednog ministra kao što je Mario Dragi (Mario Draghi)“. Zoder još traži, u intervjuu za nemački Bild, da “njegov naslednik mora da bude Nemac, koji će osećati obavezu privrženosti “nemačkim tradicionalnim vrednostima” a to je, naime, održavanje stabilnosti valute, kako je njom upravljala Nemačka savezna banka u periodu dok je u Nemačkoj koš uvek u opticaju bila nemačka marka.

Čak i teži kritički tonovi, pa i pretnje, čule su se i od nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea (CDU), “kako ova politika jeftinog novca u Nemačkoj podstiče skepsu prema evropskoj valuti, evru. Najglasnije kritike potiču upravo iz Nemačke, jer se stiče utisak da ova zemlja i najviše trpi od takvog ponašanja ECB-a. Sada gotovo da je i besmisleno stavljati bilo šta na štednu knjižicu. Razlog tome su praktično nikakve kamate, koje su veoma blizu 0%, pa ispada da Nemce, kao naciju štediša, više nema ko da “nagradi” za svoju tako čuvenu vrlinu štedljivosti. Banke se već žale kako su Nemci, na ovaj način, već izgubili milijarde evra, jer ni nemačkim bankama ne ide bolje.

Klasičan izvor prihoda banaka su ulozi građana, a banke, onda kada uzmu novac od svojih klijenata, dele kredite i finasiraju ekonomiju. Međutim, ovaj sistem je praktično gotovo prestao da funkcioniše, jer dokle god ECB zasipa tržište novcem sa 0% kamate, tu, onda, nema ničega što bi na kraju dana ostalo samoj banci. Situacija je još lošija kada se radi o osiguravajućim društvima, kao i kod dodatnih penzija od poslodavca (tzv.Betreibsrente), i to upravo stoga što zavise od dobiti na uloge u svojim blagajnama. Drugim rečima, ukoliko u nekoj bliskoj budućnosti i u Nemačkoj bude više siromašnih penzionera, jedan od krivaca za to biće, po mišljenju brojnih Nemaca – Mario Dragi.

I prošlog četvrtka 21.aprila se, kao po pravilu svake druge nedelje i uvek četvrtkom, u Frankfurtu sastaje Veće Evropske centralne banke, koje okuplja sve šefove centralnih banaka zemalja u zoni opticaja evro-valute. Međutim, uprkos oštrim kritičkim tonovima koji potiču iz Nemačke, jedva da iko očekuje da će se bilo šta promeniti u politici ECB-a. Napokon, tek je ovog marta osnovna kamatna stopa određena na 0%, a uz to je još povećana i “kaznena” kamata, to jest kamata na novac kojeg banke skladište u ECB-u, za šta čak moraju da plaćaju 0.4%. Takođe, određeno je da će se povećati obim otkupa državnih obveznica.

Uz sve to, Mario Dragi je sasvim jasno stavio do znanja da će se takva finansijska politika “poplave novca” sasvim izvesno nastaviti, i tvrdi kako “nisu zabrinuti da će im ponestati metaka”. sasvim sigurno da je ovo bio povod za kritike koje dolaze iz Nemačke, mada je problem i to što sve te mere ECB-a jedva da deluju. Ekonomija se u čitavom nizu zemalja evrozone presporo oporavlja, i to uprkos aktuelnoj poplavi novca, ne izgleda ni da postoji opasnost od inflacije. U toj kalkulaciji, doduše, pomaže i trenutno izvanredno jeftina nafta, ali inflacija je duboko ispod unapred zacrtane granice od dva odsto.

Treba reći da taj jeftin novac naravno da prouzrokuje čak i veće probleme nego što su štedni ulozi i profiti penzionih fondova: novac “beži” tamo gde se čini da može da ostvari veću dobit. Tako su se u Nemačkoj i cene nekretnina uzvinule do nebeskh visina, iako Dragija jedva da i interesuje šta bi se moglo dogoditi ukoliko bi taj “balon” pukao. To je zato što je njegova jedina briga usmerena ka još uvek problematičnim članicama evrozone, a ne ekonomski i privredno snažna Nemačka. Još je njegov prethodnik, Žan-Klod Triše, vodio drugačiju politiku: u to doba, pre desetak godina, upravo su Nemačkoj – koja je tada bila u ekonomskim problemima – pritrebale povoljne kreditne linije, pa makar i da se tim potezom još dodatno pogorša ionako teška kriza s nekretninama u tzv “slabim” zemljama evrozone, koje se nalaze na jugu Evrope.

Postoji izreka koja kaže da majka, pre svega, voli onu svoju decu koja su najslabija – a upravo je ta poslovica odlična ilustracija politike koju trenutno vodi Evropska centralna banka, i to kao “urođena mana”, koju je stekla već po rođenju. Jer, onda kada se desi da ministar finansija Bavarske traži da naredni predsednik ECB-a od 2019. godine bude Nemac, izgledi i šanse za takvo šta su, zapravo – minimalni. I to ne zbog toga što među nekim članicama evrozone izostaju simpatije za želje i aspiracije Nemačke po ovom pitanju – i čitav špalir guvernera nacionalnih centralnih banaka bi takođe želeli da ECB “ipak malo jače stegne pojas”.

Ipak, brojne male zemlje koje pripadaju evrozoni gaje strahovanja da najveća privreda Evropske unije može zadominirati politikom evropskog novca. U veću Evropske centralne banke važi načelo “jedan član – jedan glas”, ma koliko da je ta EU članica mala, odnosno velika. Nekadašnji predsednik instituta ifo Hans-Verner Sin je pokušavao da progura svoj predlog da i u ECB-u na snagu stupi isto načelo koje važi, recimo, i u Međunarodnom monetarnom fondu: nečiji glas ima onoliku težinu koliko je i njegovo učešće u ukupnom obimu MMF-a. U tom bi slučaju i težina izjave predsednika Nemačke centralne banke Jensa Vajdemana u Veću ECB-a imala jedno sasvim drugo značenje. U ovom trenutku, Vajdemanov glas je potpuno ravnopravan sa glasovima predsednika centralnih banaka Malte ili jednog Kipra.

0000

Nemačka: sigurno utočište za pranje novca

Kada smo već kod kontrole novčanih tokova unutar EU i evrozone, treba primetiti da su krivične radnje povezane sa pranjem para u Nemačkoj daleko obimnije nego što bi iko mogao očekivati. Procenjuje se da se na godišnjem nivou kreću na nivou od oko sto milijardi evra, kaže se u izveštaju Nemačkog ministarstva finansija objavljenom 21. aprila.

“Ukupan obim transakcija kojima se u nemačkom finansijskom sektoru, a i van njega, pere novac na godišnjem nivou kreće se oko sto milijardi evra, što je dvaput više od svote od koje se dosad polazilo”, nalazi su jedne studije sa univerziteta Hale-Vitenberg, sačinjene na traženje nemačkog Ministarstva finansija.

Ako se u obzir uzme samo oblast trgovine nekretninama i umetničkim delima, broj delikata na godišnjem nivou procenjuje sa na petnaest do 28 hiljada slučajeva.

“Naročito su osetljive one oblasti u kojima se obrće velika količina keša, kao što je gastronomija (ugostiteljstvo) i hotelijerstvo“, izjavio je Kai Busman sa univerziteta Hale-Vitenberg. Ova studija pokazuje da je Nemačka, kao tržište atraktivno za ulagače, posebno pogodno tle za operacije pranja novca. Dobar deo ovog “opranog” novca potiče iz inostranstva.

Ova studija izvodi i preporuku, predlog da se bolje koordinira finansijskim kontrolnim mehanizmima. Promet novčanih sredstava koji ne potpada u finansijski sektor je, za razliku od finansijskog sektora odnosno banaka i kreditnih institucija koje su kontrolisane od strane ustanova na saveznom nivou, u rukama i nemačkih saveznih pokrajina. Eksperti i upućeni u problematiku smatraju da bi, na tom nivou, trebalo uvesti daleko bolju kontrolu.