Kina i Rusija sve udaljeniji od dolara, kretanje u pravcu ‘finansijskog saveza’

Učešće dolara u trgovini ova dva istočna suseda je po prvi put pao ispod 50 odsto.

Twitter

Kina i Rusija su u poslednjih pet godina otprilike prepolovile upotrebu dolara u svojim trgovinskim sporazumima, javljaju Fajnenšel tajms i Nikkei Asian Review.

Rusija i Kina sarađuju u cilju smanjenja zavisnosti od dolara – to je razvoj situacije za koju neki stručnjaci kažu da bi mogla voditi ka njihovom ‘finansijskom savezu’.

Udeo dolara u trgovini između Rusije i Kine je u prvom kvartalu 2020. godine prvi put pao ispod 50 procenata, pokazuju nedavni podaci Ruske centralne banke i Savezne carinske službe.

Dolar je korišćen u samo 46% sporazuma između dve zemlje. Istovremeno, transakcije u evru su dostigle svoj najviši nivo (30 odsto), dok su njihove nacionalne valute bile zastupljene u 24% transakcija, što je takođe novi maksimum.

Rusija i Kina su tokom poslednjih nekoliko godina drastično smanjile upotrebu dolara u međusobnoj trgovini. Do 2015. godine je oko 90% bilateralnih transakcija obavljano u dolarima. Nakon izbijanja američko-kineskog trgovinskog rata i zajedničkog nastojanja Moskve i Pekinga da se „odmaknu“ od dolara, međutim, ta cifra je do 2019. pala na 51 odsto.

Aleksej Maslov, direktor Instituta za dalekoistočne studije Ruske akademije nauka je za ’Nikkei Asian’ izjavio da se ruska i kineska „dedolarizacija“ približava „prelomnom trenutku“ koji bi se njihov odnos mogao izdignuti do defakto savezništva.

“Saradnja Rusije i Kine u finansijskoj sferi govori nam da oni konačno pronalaze parametre za novi savez među sobom”, rekao je Maslov. „Mnogi su očekivali da će to biti vojni savez ili trgovački savez, ali sada se taj savez kreće više u bankarskom i finansijskom pravcu i to je ono što može garantovati nezavisnost obe zemlje.“

Dedolarizacija je prioritet za Rusiju i Kinu od 2014. godine, kada su ove dve zemlje započele širenje svoje ekonomske saradnje, a nakon udaljavanja Moskve od zapada usled aneksije Krima. Zamena dolara u trgovinskim sporazumima je postala neophodnost kako bi zaustavile američke sankcije protiv Rusije.

„Svaka elektronska transakcija koja se odvija bilo gde u svetu, a koja uključuje američke dolare se u jednom trenutku ‘provuče’ kroz američku banku“ (koja naplaćuje proviziju za korišćenje dolara u međunarodnim transferima), rekao je Dmitrij Dolgin, glavni ekonomista ING banke za Rusiju. „To znači da američka vlada može, recimo, naložiti toj banci da zamrzne određene transakcije.“

Proces je dodatno dobio na zamahu nakon što je Trampova administracija uvela tarife na stotine milijardi dolara vrednu kinesku robu. I dok je Moskva sve donedavno bila ta koja je preuzimala inicijativu u dedolarizaciji, Peking je na odustajanje od dolarskih transakcija takođe počeo da gleda kao na potez od kritične važnosti.

“Tek su odnedavno kineska država i glavni privredni subjekti počeli da osećaju da bi mogli završiti u sličnoj situaciji kao i naše ruske kolege: biti meta sankcija i potencijalno čak biti isključen iz ’Swift’ sistema”, rekao je Žang Šin, naučni saradnik Centra za ruske studije na prestižnom Šangajskom univerzitetu u Istočnoj Kini.

Rusija i Kina su 2014. potpisale trogodišnji ugovor o deviznom svopu valuta vredan 150 milijardi renminbija ($24,5mlrd). Ovaj sporazum je omogućio da svaka zemlja dobije pristup valuti druge države bez da je kupuje na deviznom tržištu (tzv. svop). U 2017. godini je ovaj sporazum produžen na još tri godine.

Još jedna prekretnica dogodila se tokom posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Rusiji u junu 2019. Moskva i Peking su tada postigli dogovor o početku zamene dolara nacionalnim valutama za međunarodne transakcije koje se vrše između njih. Aranžman je takođe obavezivao dve strane na razvijanje alternativnih mehanizama plaćanja umesto svift mreže, kojom dominiraju SAD, te da se, po toj logici, njihova dalja međusobna trgovina obavlja kroz rublju i renminbi.

Vladimir Putin je juna 2019. bio domaćin svom kineskom kolegi Siju Đinpingu © AFP

Pored trgovanja u nacionalnim valutama, Rusija ubrzano akumulira rezerve renminbija na račun dolara. Ruska centralna banka je početkom 2019. obznanila da je smanjila svoje dolarske uloge za 101 milijardu dolara – preko polovine svoje postojeće dolarske imovine. Među valutama koje su imale najveće koristi od ovog poteza bio je renminbi, koji je doživeo da njegov udeo u ruskim deviznim rezervama skoči sa pet na 15 procenata, nakon što je Ruska centralna banka uložila 44 milijarde dolara u kinesku valutu.

Kao rezultat ove promene, Rusija je stekla četvrtinu svetskih rezervi renminbija.

Kremlj je početkom ove godine dao dozvolu svom Državnom investicionom fondu da započne ulaganje u renminbi i kineske državne obveznice.

Nastojanja Rusije da akumuliraju renminbi ne tiče se samo diverzifikacije deviznih rezervi, objasnio je Maslov. Moskva, takođe, želi da ohrabri Peking u sticanju većeg samopouzdanja u trci sa Vašingtonom kao svetskim ekonomski liderom. “Rusija ima znatno odlučniju poziciju prema Sjedinjenim Državama (nego Kina),” rekao je Maslov.

„Rusija je navikla da se bori, a ne da vodi pregovore. Jedan od načina da Rusija učini Kinu i njen stav odlučnijim i spremnijim za borbu je da joj pokaže da podržava Peking u sferi finansija.”

Međutim, svrgavanje dolara sa trona neće ići tako lako.

Harvardski ekonomista Džefri Frenkel (Jeffrey Frankel) je za Nikkei izjavio da je dolar dosad uživao tri glavne prednosti: 1. sposobnost da održi svoju vrednost u formi ograničene inflacije i deprecijacije, 2. ogroman obim američke domaće ekonomije, i 3. sopstvena finansijska tržišta koja su duboka, likvidna i otvorena. Do sada se, tvrdi on, nije pojavila konkurentna valuta koja bi po sve tri ove tačke mogla nadmašiti američki dolar.

Frenkel je, međutim, takođe upozorio da bi – iako je za sada položaj dolara siguran – spirala sve većih dugovanja i preterano agresivna politika sankcija mogle dugoročno narušiti njegovu nadmoć.

“Sankcije su veoma moćan instrument Sjedinjenih Država (prema drugima), ali kao što je slučaj sa svakom primenom nekog takvog sredstva, i ovde reskirate da, ukoliko preterate, drugi učesnici u svetskim finansijama potraže alternative”, rekao je. “Mislim da bi bilo glupo pretpostaviti da je u kamen uklesano da će dolar zauvek ostati neupitan kao međunarodna valuta broj jedan.”

 

Nikkei Asian Review

Dimitri Simes, Financial Times

 

Srodni Linkovi:

US, China and Russia lock horns over weaponisation of space

China’s ride-hailing king DiDi faces uphill battle in Russia

Russian lawmaker on US-China power game: Don’t play us ‘as a card’

China-Russia alliance on horizon as nuclear arms treaties crumble

Romansa između Zapada i renminbija

Kinezi gube poverenje u svoju valutu. Suočena sa posustalim ekonomskim rastom, Narodna banka Kine (PBOC) je pojačala napore da uspostavi stabilnost svog renminbija, koristeći svoje ogromne devizne rezerve kako bi podržala postojanost deviznog kursa i zaustavljanje odliva sredstava koja su počela da odlaze iz zemlje. Guverner PBOC, Džou Sjaočuan (Zhou Xiaochuan), je više puta ponovio da nema osnova za nastavak depresijacije, ali malo ga u zemlji, izgleda, malo ko sluša. Samo u poslednjem kvartalu 2015. godine, neto odliv kapitala iz Kine iznosio je 367 milijardi dolara.

Pa ipak, poljuljano poverenje u Kinu nije sprečilo Zapad – a Evropu posebno – da udvostruči svoje uloge u baratanju kineskom valutom. Kada je prošlog decembra Međunarodni monetarni fond saopštio da će se renminbi pridružiti dolaru, britanskoj funti, evru i japanskom jenu u valutnoj korpi koja leži u osnovi vrednovanja valutnih jedinica ove svetske finansijske organizacije, takozvana “Korpa na Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights, SDR)”, svakako da je ova odluka bila politička.

06Sporazumom članica Međunarodnog monetarnog fonda iz 1974. godine, zlato je prestalo da se koristi kao merilo vrednosti jer je zbog krize na berzama izgubilo svojstvo sigurnog i stabilnog merila vrednosti. Umesto zlata uveden je SDR. SDR služi kao mera veličine nacionalne ekonomije i količina do koje MMF može privremeno da otkupi nacionalnu valutu radi uravnoteženja bilansa plaćanja pojedine članice. SDR se koristi i u trgovačkom i pomorskom pravu a određuje se na temelju dnevnog proseka srednjih vrednosti četiri – a odnedavno, s Kinom i njenim renminbijem, pet svetskih valuta – to je tzv. valutna korpa (eng. “currency basket”): USD, EUR, JPY, GBP, RMB

Malo je onih koji bi mogli da tvrde da renminbi (renminbi: na kineskom “domaća valuta”, u svetu poznatija pod nazivom juan), ispunjava kriterijume MMF-a za uključivanje u korpu valuta SDR. On, pre svega, nije u slobodnoj razmeni niti je u globalnom slobodnom opticaju, a pristup njemu je ograničen i unutar a i izvan Kine. Neke filijale kineskih banaka u inostranstvu nude štedne uloge u kineskoj valuti, dok kvalifikovani investitori mogu da otkupe dužničke instrumente vezane za renminbi. Ali, je obim je ograničen.

07

Pojašnjenja radi, treba reći da se vrednost renminbija pokazala solidnom – barem u statistici vezanoj za trgovinu. Prema podacima svetske finansijske mreže SWIFT, ovo je druga najkorišćenija valuta u finansijskoj trgovini, ispred je evra a na petom je mestu u smislu međunarodnih plaćanja. Ovi podaci su, međutim, naduvani transakcijama Hong Konga, koje čine približno 70% međunarodnih trgovinskih plaćanja u kojima se trgovalo renminbijem. Kada je u pitanju renminbi, tek je nekoliko ugovora realizovano trgovinom ovom valutom; ostalo je, mahom, dolarsko plaćanje u finansijskim transakcijama. Dolar i dalje ostaje kralj u fakturisanju, sa evrom koji ga sledi ali daleko iza. Čak su i akcije u japanskom jenu i britanskoj funti, iako veoma skromne po obimu, i dalje većeg obima nego deonice u renminbiju.

[*SWIFT (skr. od engl. Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) je glavna tehnološka i komunikaciona mreža deviznih transakcija u svetu, osnovana 1977. godine SWIFT omogućava formiranje globalnog deviznog tržišta u pravom smislu reči. SWIFT – svetsko udruženje međubankarskih finansijskih telekomunikacija je osnovano 1970. u formi neprofitnog akcionarskog društva, a od 1977. počinje da obavlja poslove u mnogo većem obimu nego do tada. SWIFT se sastoji iz tri bazična dela, i to: mreže, zajedničkog (standardnog) jezika i koordinisanja sistema]

Odluka MMF-a da kinesku valutu pridoda SDR valutnoj korpi uveliko duguje odlukama Sjedinjenih Država da napravi ustupke Evropi. SAD su godinama tvrdile da bi renminbi mogao biti uključen u SDR samo ukoliko je Kina otvorila svoj kapitalni račun, dozvoljavajući time da njena valuta pluta slobodno, kao i samo ukoliko bi imala jednu nezavisniju centralnu banku. Ništa od ovoga nije se desilo.

Međutim, nakon što je Kina osnovala Azijsku infrastrukturno-investicionu banku uz podršku Evrope, Sjedinjene Američke Države pristale su da odustanu od svojih primedbi. Na kraju krajeva, SDR korpa ima sporednu ulogu u globalnim finansijama, a na priznavanje vrednosti renminbija (što znači juana) gleda se kao na malu cenu koju treba platiti kako bi se Kina “ugradila” u već postojeće institucije Breton Vudsa (Bretton Woods).

Ulaganje Evrope u renminbi, međutim, daleko prevazilazi političku simboliku. Lideri evropskog kontinenta bili su veliki zagovornici internacionalizacije juana, podržavajući napore reformski orijentisanih zvaničnika kao što je Džou. Uključivanje kineske valute u SDR bi, kako se mnogi nadaju, moglo ohrabriti Kinu da dodatno liberalizuje svoj kapitalni račun.

01

Evropske vlade i centralne banke takođe aktivno rade na tome da renminbi postane održiva rezervna valuta, kao i da se poveća trgovina sa Kinom. Britanski kancelar Džordž Ozborn (George Osborne) je jasno i glasno izrekao kako bi voleo da London bude najvažnije off-shore tržište za trgovinu i usluge kroz renminbi. Stoga nije slučajno što je, tokom državničke posete predsednika Si Đinpinga (Xi Jinping) Velikoj Britaniji u oktobru 2015. Kina izabrala upravo London za  emitovanje svojih državnih obveznica.

Ostatak Evrope je pojednako oduševljen. Danas, Stari kontinent predstavlja sigurnu luku za najveći broj bankarskih kliringa* u renminbiju. Ofšor renminbi čvorišta su se pojavila i zaživela u Frankfurtu, Parizu, Milanu, Luksemburgu, Pragu i Cirihu (Zürich), a većina centralnih banaka u Evropi je dodalo – ili upravo dodaju –  kinesku valutu u svoj portfolio. Kineska Narodna banka i Evropska centralna banka su oktobra 2013. potpisale bilateralni sporazum o valutnoj razmeni (svopu) za 45 milijardi evra (50 milijardi američkih dolara), što je dosad najveći kineski svop izvan Azije.

09[* Kliring (engl. clearing), obračun međusobnih dugovanja i potraživanja njihovim prebijanjem (kompenzacijom) tako što se podmiruje samo potražni saldo. Danas se primenjuje i pri obračunavanju dugovanja i potraživanja između dveju zemalja. **Svop (Swap), oblik osiguranja zbog kursnog kamatnog ili kreditnog rizika. istovremena kupovina i prodaja odredjene valute s tim da se jedna od radnji (bilo kupovina bilo prodaja) odvija sa valutom SPOT a druga radnja sa valutom FORWARD (videti ovde i ovde)].

Podizanjem juana kao rezervne valute, Evropa se nada podršci liberalnih struja unutar Kine i pozdravljaju pridruživanje ove zemlje jezgru najvećih svetskih sila, kojoj je odsad omogućeno da i ona odlučuje I ima svoj glas o globalnim monetarnim pitanjima. Nažalost, međutim, jer ovo je učinjeno u trenutku kada je renminbi na udaru spekulacija pa i sami Kinezi počinju da u nju gube poverenje. Evropski napori bi mogli uroditi plodom. Ipak, sve dotle dok Kina svoju valutu ne učini široko dostupnom svetu i nastavi da dalje otvara svoje tržište, skoro je izvesno da će se ovi napori izjaloviti.

Project Syndicate

Znaci upozorenja: globalna trgovinska stagnacija

Svi podaci ukazuju na to da je došlo do usporavanja tempa novih investicija uz ograničavajući proces oporavka, piše Stephanie Flanders za Fajnenšel tajms.

03

Sa Grčkom koja (barem trenutno) nije u žiži interesovanja svetske javnosti, briga globalnih investitora preusmerila se ka budućem rastu američkih kamatnih stopa, kao i nestabilnosti tržišta do koje bi ovaj trend mogao dovesti. Izgleda da su ove godine ulagači vrhunski nezainteresovani za stagnaciju svetske trgovine. Ovo se, međutim, može ispostaviti kao greška koja bi nas skupo stajala.

Najnoviji Svetski trgovinski pregled (World Trade Monitor) ukazuje kako je obim globalne trgovine opao u maju za 1,2 odsto. To je četvrto iskliznuće u pet meseci ove godine, uz porast od samo 1,5 odsto u proteklih 12 meseci – manje od rasta globalne proizvodnje i daleko ispod dugoročnog proseka od oko 7 odsto godišnje.

Problem se već neko vreme pogoršava. Trgovina je imala prilično dobre povraćaje u 2010. godini, nakon globalne recesije, ali je otad razočaravajući trend uz rast od jedva 3 odsto u 2012. i 2013. Sada se čini da se globalno ne može računati ni na to.

Preovladava mišljenje da “ne moramo da brinemo” o ovoj slabosti jer je ona u velikoj meri “strukturna” to jest sistemske prirode. Prema ovom argumentu, izuzetne snage koje su dogovorile da trgovinski rast bude intenzivan tokom 1990-ih i 2000-ih, sada su se primakle svom prirodnom kraju.

Te dve decenije su nam donele istorijski pad trgovinskih barijera i globalnih transportnih troškova, zajedno sa dramatičnim ulaskom novonastalih tržišnih privreda u svetski trgovinski sistem – ovo naročito važi za Kinu. Sve to je, zauzvrat, doprinelo kreiranju mnogo dublje podele međunarodne radne snage, koja je uspostavila svakovrsne poslovne veze, od jednog jedinstvenog proizvodnog lanca, koji se prosire sve do udaljenih krajeva sveta.

01

Nedavna studija Međunarodnog monetarnog fonda objavila je proračun da je 1990. godine svakih 1 odsto rasta globalnog prihoda generisao 2,5 odsto u globalnoj trgovini, što je daleko više nego u prošlosti. Ali to više nije slučaj. Očigledno da globalni trgovinski rast nije mogao da zauvek ostane ovako intenzivan. U stvari, obim trgovine i usluga i dalje se kreće naviše. Ali, u proizvodnji, podizanje troškova i veća samodovoljnost na tržištima u razvoju, uz promenu proizvodnih rutina i procesa širom sveta, dovele su do toga da veliki deo tih komplikovanih globalnih lanaca vrednosti nije bio opšti poslovni izbor – naprotiv. Od 2013. godine, svakih 1 odsto globalnog rasta proizveo “trgovinsku rupu” od samo 0,7 odsto.

Kina već sama po sebi predstavlja veliku studiju slučaja. Sredinom 1990-ih je čak 60 odsto vrednosti kineske izvozne robe poticalo od uvoznih delova i materijala. Procenat stranih komponenti u kineskoj robi za izvoz je sada pao na oko 35 odsto. Za razliku od Kine, u Sjedinjenim Državama, proizvodnja uvoznih komponenti uopšte nije porasla kao udeo u bruto domaćem proizvodu još od 2000-te. U deceniji koja je prethodila, ona je bio skoro udvostručena.

Po nekima, ovo je sasvim prirodno i nema razloga za brigu. Strukturne sile, međutim, mogu objasniti razloge zbog kojih trgovina ima sve sporiji rast – iako nije u stanju i da objasni zašto uopšte jedva da raste.

Postoje, zapravo, još tri kratkoročna objašnjenja za ove slabe trgovinske brojke, na koja bi pažnja kreatora politika trebalo da se fokusira.

Prvo kratkoročno objašnjenje je da globalna investiciona potražnja nastavlja da pada. Tokom nekoliko proteklih godina, razvoj tržišne privrede brzorastućih zemalja je uspostavljao trend, mada je kapitalna potrošnja sada usporena i u takvim zemljama. Ovo se pretvara tj. prevodi u niži trgovinski rast jer su kapitalna dobra i proizvodi po svojoj prirodi trgovinski intenzivni. Ovo je bitno jer ne samo da se time “prigušuje” današnji rast, već se time, takođe, može ograničiti rast u budućnosti, i to dodatnim usporavanjem rasta produktivnosti.

02

Još jedan od opominjućih trgovinskih podataka je da, ako se ove godine ne vidi oporavak domaće tražnje u SAD i Evropi, onda se on neće videti ni bilo gde drugde. Izgleda da je Latinska Amerika doživela privrednu kontrakciju to jest smanjenje obima proizvodnje u periodu između kraja marta i početka jula, a JP Morgan procenjuje da su azijske ekonomije, posebno brzorastuća tržišta – bez Kine – doživele rast od samo 1,4 odsto. Kina je nešto bolja, ali ni približno kakva je donedavno bila. Ova slabost je zabrinjavajuća u trenutku kada mnoge vlade ovih zemalja imaju manje prostora za ublažavanje i manevrisanje u sferi svojih privredno-ekonomskih i finansijskih politika nego što je to bio slučaj u prošlosti, i već se hvataju u koštac sa slabim cenama robe i jačim dolarom.

Peking je prošlog vikenda najavio nove mere oživljavanja tražnje kroz snažniji izvoz – uključujući i nešto fleksibilniji kurs svoje valute. Prisutna je sumnja da će kineske vlasti uspeti da odrade veliku depresijaciju u renminbi, kada u isto vreme takođe pokušava da razvije svoju ulogu kao rezervne valute, a kineske kompanije imaju toliko zamašne dolarske pozajmice. Ipak, pritisci na rastuće azijske ekonomije više su nego očigledni.

Sve ovo ukazuje na završnu lekciju i zaključak: u današnjoj globalnoj ekonomiji, vlade i njihove politike ne bi trebalo da pokušavaju reflaciju svojih ekonomija na uštrb slabe valute. Od dolaska na vlast 2012. godine, japanski premijer Šinzo Abe je učinio mnogo kako bi pomogao ekonomiji svoje zemlje, iako postoji jedna stvar koju njegova “Abenomika” (Abenomics) nije postigla: nije uspela da poveća japanski izvoz. Mnogi evropski donosioci odluka misle da bi slab evro bio pravi put oporavka evrozone. Ali, ovaj recept još uvek nije upalio. Neto trgovinski bilans napravio je negativan doprinos rastu evrozone u prva tri meseca 2015. godine, dok će EU trgovinski bilans verovatno biti jedva pozitivan do kraja 2015. godine.

Uz sve priče o evru i njegovim perspektivama, jedan ohrabrujući aspekt evropskog oporavka na prelazu iz prošle u ovu godinu bila je snaga domaće tražnje. Međutim, privatni investicioni kapital u evrozoni je i dalje je bez uzlazne krivulje, pa je je čak bio i slabiji nego u SAD od 2010. godine.

Ukoliko se podignu potrošnja i investicione firme s obe strane Atlantika, trebalo bi da počnemo da uočavamo i uzlazne trendove u globalnoj trgovini. Ali političari ne bi trebalo da se detinjasto zavaravaju kako će ih “trgovina po sebi” spasti njihovih domaćih ekonomskih agonija, kao što je to bio slučaj u prošlosti.

 

(Stephanie Flanders je glavni strateg pri JPMorgan Asset Management za evropsko tržište)

Financial Times