Evo i nalaza instituta Brookings o tome kako nas nove tehnologije nisu napravile produktivnijima, kao i o još 3 nova otkrića u ekonomiji.
Početkom marta ove godine, institut Brukings ugostio je desetine ekonomista koji su tom prilikom diskutovali o novim radovima dostavljenim ovoj instituciji, a na temu Brukingsovih radova o ekonomskoj aktivnosti (BPEA). BPEA je, da podsetimo, akademski časopis koji od 1970. godine objavljuje uticajne ekonomske studije uz poseban akcenat na na javne politike.
Ova konferencija se pročula po svetu upravo zbog zbog predstavljanja revolucionarnih istraživanja. Ovog proleća, na BPEA konferenciji mogli smo da saznamo četiri glavne stvari koje su sažete i predstavljene u grafikonima ispod. Za više informacija, pročitajte svih šest novih radova ovde.
1. Tehnološke inovacije nas nisu učinile produktivnijima
Ovo je još jedan rad o kome će ekonomisti pričati u godinama koje su pred nama. Brukings je bio možda prvi koji je u svojoj studiji najavio da dolazi vreme kada će se rast produktivnosti u SAD bitno usporiti, što je bitno jer visoka produktivnost često prerasta u viši životni standard i blagostanje.
Mnogi se pitaju da se li ovo privredno usporavanje može pripisati nesposobnosti za merenje uticaja tehnoloških inovacija na strukturu radne snage i njena primanja, premda nam nova istraživanja govore da to, nažalost, nije slučaj.
Ova tabela nam pokazuje da je u periodu od 1995. do 2004. godine rast produktivnosti bio neobično brz. Iako je od tada znatno usporen, ipak nije znatno sporiji od krivulje koja pokazuje “normalno”: Pored usporavanja u IT proizvodnji i ostalim granama industrije čiji je uticaj i obim teško meriti, ovde je prisutno i veliko usporavanje u granama industrije koje su valjano merene. Teškoće u merenju postajale su sve veći problem tokom kasnih 1990-ih, kada je produktivnost bila neuobičajeno visoka, viša nego što je to danas.
Sadašnja stopa produktivnosti slična je prethodnim periodima
2. Studenti koji potiču iz porodica s niskim primanjima i žive u državama sa visokom stopom nejednakosti imaju veće šanse da odustanu od srednje škole.
Autori ove nove studije otkrili su jednu od prvih direktnih veza između nejednakosti i smanjena stope brzina pokretljivosti radne snage naviše: momci čije majke nise završile srednju školu još češće napuštaju srednju školu sami i bez roditeljskog podsticaja da odustanu – ukoliko žive u područjima sa visokom prihodnom nejednakošću.
U mnogim državama na američkog Juga sa višim nivoima prihodne nejednakosti – uključujući Lujzijanu, Misisipi, Džordžiju, i D.C. – procenat napuštanja srednje škole skoro je 30 odsto.
Ovi novi nalazi se kose sa konvencionalnom razmišljanju među ekonomistima – naime, da bi nejednakost prihoda mogla obezbediti podsticaje pojedincima da investiraju u svoju “ljudski kapital” kao što je pohađanje škole sve do samog završetka školovanja – kako bi se popeli na prihodnoj lestvici, uz pojačavanje potrebe za intervencije čija je svrha potpora deci iz porodica s niskim primanjima, prevashodno omogućiti im da percepciraju šta bi sve mogli da postignu u životu ukoliko nastave sa školovanjem i diplomiraju.
Momci iz niskoprihodnih porodica koje žive u oblastima visoke stope nejednakosti napuštaju školu češće nego dečaci sa niskim primanjima ali koji žive u zonama u kojima je stopa nejednakosti manja.
3. Jedan procenat najbogatijih ne živi niti radi kao što su to ekonomisti dosad mislili, što može uticati na način na koji se tretira nejednakost
Nekoliko ekonomista FED–a utvrdilo je da je koncentracija bogatstva i prihoda u famoznih “jedan odsto” najbogatijih ljudi rasla daleko manjim tempom nego što su to sugerisale najčešće citirane naučne studije (uključujući i one ekonomiste kao što su Toma Piketi i Emanuel Saez (Emmanuel Saez).
Tom “jednom procentu” još uvek ide prilično dobro ako je suditi po većini indikatora, iako se i tu mogu otkriti metodološke slabosti i propusti u merenju, što je naročito važno za napore kojima se želi postizanje bolje redistribucije prihoda. Kada su prihodi i bogatstvo na vrhu nedovoljno dobro izmereni – a naročito kada su precenjeni – valjane analize troškova i koristi od politike preraspodele (odnosno redistribucije) kao što su socijalno osiguranje i državne investicije postaju veliki i težak izazov.
Ili, recimo to na drugi način: što više znamo o nejednakosti, tim pre imamo veće mogućnosti da se efikasno pozabavimo ovim problemom. Pogledajmo plavu liniju ispod za ono što su nove prihodne procene, u poređenju s prethodnim procenama (Procene bogatstva pogledajte ovde)
4. Preraspodela kolača najbogatijih (1989-2013)
Uočeno je da američki radnici imaju sve manju pokretljivost na tržištu rada; uzrok tome nije u ključnim tehnološkim probojima koji bi menjali strukturu radne snage.
Detektovana manja “fluidnost” ili dinamika na tržištu rada je loša vest za radnike, jer to znači da imaju manje mogućnosti da iznova pregovaraju o svojem trenutnom položaju ili promeni posla, što, dakako, ima uticaja na njihove plate.
Ovo je jedan od razloga što najnoviji nalazi, koji ukazuju na postojanje značajnih implikacija – pre svega onih koje su vezane za pad fluidnosti i mobilnosti američke radne snage u protekle tri decenije – bivaju prisutni u većem broju dimenzija. Nalazi su u suprotnosti sa zajedničkom percepcijom da su promena posla i karijerno manevrisanje danas češći nego tokom poslednjih nekoliko decenija.
Još jedna interesantna stvar: Pad u fluidnosti bio je manji u državama koje su imale veći broj radnika u rutinskim poslovima, a koji su ukinutii usled tehnoloških dostignuća koja su promenila strukturu poslova. Evo grafa koji prikazuje pad fluidnosti svake američke države pojedinačno:
Trend na tržištu rada fluidnosti širom SAD, period 1980-2013
