Tag Archives: muzej

Ko su i kakvi bili originalni anti-vakseri?

Kako je pregalaštvo izumitelja vakcinacije Edvarda Dženera doprinelo današnjim kulturnim sukobima.

Septembra 1798. godine je objavljena knjiga s neobičnim premisama koja je trebalo da promeni svet. Na prvi pogled, „Ispitivanje kravljih boginja“ je pre ličilo na objavljivanje poteklo iz sujete nego na jednu od najvećih prekretnica u istoriji medicine. Njegov autor, lekar po imenu Edvard Džener (Edward Jenner), bio je nepoznat izvan glosterskog seoskog okruga.

U ilustrovanom priručniku na 75 stranica, Džener je objasnio kako bi se ljudi mogli zaštititi od malih boginja, veoma sličnih kravljim samo daleko smrtnonosnijim – užasno svirepe bolesti koja je u vreme do pronalaska vakcine ubijala jednu na 12 zaraženih i ostavljala mnoge preživele s trajnim ožiljcima i zdravstvenim posledicama – primenjujući „pelcovanje“ odnosno jednu vrstu „fiziološkog kalemljenja“ – upravo koristeći uzorak kravljih boginja – ubacujući u ljudsko telo nedovoljno poznatu bolest koja je prevashodno pogađala stoku. Ovaj izvanredni i potpuno revolucionarni postupak nazvan je vakcinacijom, od latinskog naziva za kravu.

“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera

Ova “Istraga” odnosno ispitivanje je odmah postala senzacija. U roku od nekoliko godina, vakcinacija je prerasl u glavne tokove medicinske prakse u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi, dok ju je kralj Španije proglasio “božanskim darom”, uredno prosleđivan svima koji su u ime španske krune hitali ka njenim kolonijama širom sveta. U vreme kada je Džener umro (1823.), milioni su ga smatrali herojem. Njegovi obožavaoci su bili Indijci, ruska carica (koja mu je iz zahvalnosti poslala dijamantski prsten) i Napoleon, koji „ovom čoveku nije mogao ništa da odbije“ iako su Francuska i Engleska u to vreme bile u ratu. Luj Paster (Louis Pasteur) je 1881. predložio da se termin ‘vakcinacija’ koristi za bilo koju vrstu ovog postupka, primenjivanog na različita oboljenja.

Ali, Dženera nisu svi gledali kao sveca. Princ Albert je 1858. godine na Trafalgar Skveru otkrio njegovu statuu, usred mnogo pompe ali, s druge strane i „izvesnih okolnosti“ Negodovanje je bilo toliko da je dve godine kasnije statua bila odneta do odmarališta u „manje istaknut i bitan“ ambijent kraljevskih parkova Kensington Gardens. Dženerovi najraniji i najglasniji protivnici bili su ljudi iz crkve, koji su smatrali da su „boginje Bogom data činjenica života i smrti“. Protivnici vakcinacije su razmišljali ovako: „Ako je Svemogući odlučio da će nekoga pogubiti tako što će na nekoga poslati boginje, onda bi svaki pokušaj da se potkopa ta božanska namera bio bogohuljenje“. Vakcinacija je među nekima takođe bila smatrana za „bestijalnu“, jer su ljudi, navodno, „bivali trovani odvratnim stvarima izvučenim iz inficiranih životinja“. Čak su se i verujući zalagali za stanovište da „boginje predstavljaju Silu dobra, jer imaju tendenciju da umanjuju broj dece među siromašnima“: ako bi se vakcinaciji omogućilo da prevlada kao trend u zdravstvu, društvom bi brzo prevladale niže klase.

Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera

I neki lekari su, takođe, bili brzi i poslovični da „uspuze“ lestvicom lekarske hijerarhije koristeći se gorljivom retorikom protiv vakcinacije. Mnogima od nih je priticao uredan prihod od beskorisnih ali unosnih „lekova“ za male boginje, poput pijavica, purgativa ili srebrnih igala kojima se „oslobađao“ žućkasti gnoj iz hiljada pustula (zagnojenih gnojnih žlezda) koje bi prekrile sve delove pacijentove kože. Za njih je Dženerova „istraga“ predstavljala egzistencijalnu pretnju koju je trebalo neutralizovati po svaku cenu. Jezivi izveštaji o opasnosti od vakcinacije počeli su da se pojavljuju u medicinskim časopisima i popularnoj štampi. Pišući kao “Dr. Veverica”, jedan lekar je tvrdio da vakcinacija može da na čoveka prenese svojstva goveda: pelcovana deca bi mukala i rikala, trčeći na sve četiri i, ako je verovati ovom medicinskom svaštaru, razvijala kod dece izrazito „kravlje“ crte lica. Iznenađujuće ali istinito, uverenje da „vakcinacija može decu pretvoriti u stoku“ je zavladala Engleskom – masovna zabluda koju je svojim satiričnim crtežima ismevao karikaturista Džejms Gilrej.

U manje preterane opasnosti od vakcinacije trebalo je uključiti i tuberkulozu, ludilo, sepsu odnosno trovanje krvi, rak i sifilis. Lora C. Little, vatrena američka aktivistkinja i „terapeutkinja prirodnim sredstvima“ je sačinila opsežnu listu „Zločina (proizvedenih) kravljih boginja“ (1906). Litl je koristila njene novine „The Liberator“ za napade na vakcinaciju (kao i napade na veliki biznis, šećer, ili prisilnu kastraciju počinitelja seksualnih napada). Ona je bila uverena da je vakcinacija „cinična prevara“, koju je javnosti „utrapila“ masovna zavera lekara, proizvođača vakcina i vladinih zvaničnika. „Zločini zaverenika kravljih boginja“ sadržavali su preko 300 grafički prikazanih (nacrtanih) slučajeva teških i često smrtonosnih bolesti za koje je verovala da su uzrokovane vakcinacijom. Slučaj br. 275 je, recimo, bio mladić sa tumorom veličine ljudskog torza koji je „očigledno“ izrastao na mestu gde je pacijentu data vakcina, dok je slučaj br. 30 bio njen sin, koji je umro (od difterije) u dobi od sedam godina, ubrzo nakon što je „izvučen“ iz učionice i prisilno vakcinisan.

Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.

Pristalice vakcinacije istakle su da ovi slučajevi – iako tragični – ne mogu biti definitivna “kruna optužnice” protiv vakcinisanja. Nažalost, tvrdnje anti-vaksera su u sebi imale nekoliko bolnih istina; vakcinisanje može izazvati trovanje krvi; to nije mogao biti prvi čovekov instinkt u doba pre teorije o postojanju zaraznih klica – da čovek pristaje na vakcinu jer mu je od pomoći – ali nas ne iznenađuje danas, kada je ona postala zdravstveni standard. Budući da se gnoj od kravljih boginja sakupljao u uslovima koji su daleko od sterilnih uslova, često u sebi skrivajući bakterije sa farmi, nije ni čudo što se u to vreme vakcina smatrala (i) opasnom. Jedan mrtvozornik je 1865. nevoljno priznao vezu između vakcine i smrti petnaestogodišnje devojčice, ispitivanjem utvrdivši da je umrla od trovanja krvi: „Smrt ne mogu da pripišem bilo čemu drugom osim vakcinaciji“. Sifilis se može proširiti uobičajenom praksom da se u jednoj grupi prvo vakciniše beba, a zatim se za pravljenje vakcine upotrebi tečnost (gnoj) iz bebinog plika – način za „pelcovanje“ sve druge dece. Kongenitalni sifilis, koji je fetus pokupio in utero (tokom boravka u majčinom stomaku pre rođenja), često bi ostao neotkriven kod beba i vakcinacija ga je lako prenosila – što je jasno pokazalo i izbijanje nekoliko epidemija sifilisa nedugo po vakcinaciji.

Kako su „eskadroni“ i buljuci protivnika vakcinacije reagovali na dokaze da bi vakcinisanje moglo biti rizično po zdravlje pa čak i smrtonosno? Jednom rečju, loše. Pet stotina lekara koji su potpisali svoje otvoreno pismo objavljeno u londonskom Tajmsu  su negirali da vakcinacija može proširiti sifilis bili su ili lažljivci ili neoprostive neznalice kada je reč o činjenicama da su žarišta sifilisa prijavljivana upravo kod tek vakcinisane dece. I sam Džener je možda prouzrokovao smrt trovanjem krvi jednog od svojih mladih zamoraca; njegovo “epidemiološko ispitivanje” je ‘nadvisilo’ nezgodnu činjenicu da je dečaka uhvatila “zarazna groznica” ubrzo nakon vakcinacije. Džener je bio uveren da je njegovo otkriće savršeno, insistirajući da jednokratno vakcinisanje u veoma mladom dobu osigurava doživotnu zaštitu. Njegov diktat postao je uobičajena praksa u Engleskoj, čak i nakon što su druge zemlje uvele ponovnu vakcinaciju (re-vakcinaciju) tokom ranog punoletstva jer je bilo jasno da imunitet vremenom nestaje, i da oni koji su vakcinisani samo jednom mogu još uvek da dobiju male boginje.

Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)

Jedno racionalno uverenje javnosti da su zagovornici vakcine (svesno) umanjivali rizike i nuspojave vakcine objašnjava zašto su eksperimenti Engleske sa obaveznom vakcinacijom bili tako nesrećno neuspeli. Od sredine 19. veka, roditelji koji su odbijali da im se deca vakcinišu protiv malih boginja bivali bi novčano kažnjavani ili čak privođeni u zatvor. Zakoni su bili nedorečeni i bez osećaja za stanje stvari. Jedna mlada majka je udavila sebe i svoje dete, kako bi poštedela sebe i dete svih mogućih strahota i nus-efekata vakcine. Širom Engleske su javno spaljivane uredbe o vakcinaciji, pri čemu se ispostavilo da su čitavi gradovi podržavali puštanje zatvorenika koji su robijali zbog kršenja zakona. Došlo je do poplave dobrovoljaca za front otvoren protiv vakcinacije. Jedan od zapaženijih „preobraćenika“ bio je i Džordž Bernard Šo, koji je dobio boginje uprkos vakcinisanju, i koji je vakcinaciju opisao kao „posebno gadno poigravanje čarobnjaštvom“. Uredbe su konačno poništene 1909. godine, nakon što Kraljevska komisija nije uspela da donese jednoglasnu presudu o pozitivnim znanjima i iskustvu nastalim vakcinacijom ili na neki drugi (naučni) način. Ova žalosna epizoda pruža važnu lekciju svima koji veruju da je obavezna („prinudna“) vakcinacija odgovor na urušavanje poverenja javnosti u MMR vakcinu.

U Indiji pod britanskom vladavinom su vlasti bile toliko prilježno prionule na masovnu vakcinaciju da su, zarad nje, pribegavale prevarama. Kada su pobožni Hindusi odbili da im „ubrizgavaju“ ono što su nazivali „proizvodima govečeta“, zastoj u vakcinaciji je bio otklonjen srećnim “otkrićem” drevnog sanskritskog teksta koji je pokazao da su, sasvim neverovatno, hinduistički lekari otkrili vakcinaciju još mnogo vekova ranije. Tek nakon što je kampanja vakcinacije bezbedno započela, istina je otkrivena: stručnjak Britanskog muzeja zadužen za sanskrit falsifikovao je „drevni“ rukopis u hotelskoj sobi u Madrasu. Da li se može prihvatiti jedno takvo „izneveravanje nečije pobožnosti“, iako je, na kraju, bilo dobro i urađeno iz plemenitih pobuda?

Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku

Već se u sam osvit vakcinacije rasplamsao rat dezinformacijama, kojeg su propagirale i zagovarale obe strane. Anti-vakseri su lagali, spinovali tj. izvrtali statistiku, izmišljajući zastrašujuće priče i zatomljavajući gole naučne činjenice koje su delovale pogubno po njihovu teoriju. Oni su, na neki način, veoma konkretan, počinili zločin protiv fakata medicine, nauke i samog čovečanstva, izlažući milione ljudi opasnostima od infekcija koje su se mogle sprečiti. Druga strana je, pak, možda kriva za daleko manje teške zločine, ali nije bez neke krivice: “Preobraćenički impuls” i želja pro-vakserski nastrojenih naučnika da se vakcina koristi u što je moguće većoj meri ih je naterala da potcene postojeće rizike, dajući time „municiju“ za argumente protiv vakcinacije. Dženerov pronalazak je do danas spasao bezbroj života, ali je beskompromisna zadrtost njega i njegovih sledbenika iznedrila kulturu nepoverenja, koja traje sve do danas.

 

Geret Vilijems je profesor na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige “Anđeo smrti: priča o malim boginjama” (Angel of Death: the story of smallpox). Njegova najnovija knjiga zove se „Razbijanje dvostruke spirale: izgubljeni junaci DNK“ (Unravelling the Double Helix: the lost heroes of DNA).

The first vaccination of Edward Jenner: photo by Christophel Fine Art/Universal Images Group via Getty Images

James Gillray and photo of two schoolboys: Images reproduced by kind permission of Dr Jenner’s House, Berkeley

Portait of Edward Jenner and title page of the Inquiry: IDS / Science photo Library

Gareth Williams | August 30th 2019

 

1843 Magazine

Ostrvo van Zemlje – Island

“Stvar najbliža Mesecu” ili nordijska Odiseja u svemiru: Gardijan donosi priču o Islandu kao magnetu koji privlači ljubitelje zvezda, filmske stvaraoce i – astronaute.

Glavna fantazija svih nas u detinjstvu, zar ne, jeste da na neki način doživimo svemir”, kaže škotski fotograf Robert Ormerod. “Mislim da sam želeo da budem astronaut, a onda sam taj entuzijazam zamenio nekim drugim stvarima. Ali tu su i oni koji ovu strast nikada ne izgube, a mene jako zanima šta oni rade sa tom strašću. Tako je zanemarljiv broj onih koji su dosad otišli u svemir i “vinuli se do zvezda” naspram svih nas ostalih. Pa, s obzirom na to, kako ti zaljubljenici u svoje snove iz detinjstva žive sa tim snovima kada odrastu? “

Ovo je pitanje koje je poslednjih godina vodilo Ormeroda uzduž i popreko zemaljske kugle u potrazi za svemirskim entuzijastima, foto-lovcima na NLO u Americi i amaterskih raketara na festivalu u visijama Škotske. Njegova najnovija foto-ekspedicija, prikazana na ovim fotografijama koje je objavio londonski dnevnik Gardijan, odvela ga je na Island. Želeo je da pronađe lovce na aurore, ljude koji provode besane noći u nastojanjima da kamerom “ulove” najlepše i najfascinantnije prizore Aurore borealis tj polarnog svetla. Potom je postojala prilika da se snimi i jedinstvena topografija ove ostrvske zemlje, njeni čudni i divni mesečevi pejzaži.

Ako ste tokom poslednjih nekoliko godina voleli da u bioskopu gledate sci-fi blokbastere, onda je gotovo izvesno da ste videli i Island a da toga i niste bili svesni. Od glečera Vatnajökull do vulkana Krafla, Island je savršen ambijent kad god je potreban ogroman, i neki drugačiji set. Scenu koja otvara “Prometeja” Ridlija Skota karakteriše spektakularni vodopad Dettifoss. Više nego jedna od planeta ekranizovanih u filmu “Interstellar” stvoreno je na islandskom tlu i vodi; Ledena planeta, koja bila je dom doktora Mana – lika kojeg je igrao Met Dejmon – deo je ogromnog glečera Svínafellsjökull.

Fascinantni prizori Vodene planete iz dotičnog filma, sa svojim ogromnim, zastrašujućim talasima, snimljene su sa 16 metara dugom replikom svemirskog broda u islandskim nizijama u Máfabót-u; Kvalitet vazduha je takav da je holandsko-švedski snimatelj Hoyte van Hoytema snimio te scene koristeći samo prirodno svetlo. Islandske pozadine pojavljuju se u filmovima Batman Begins, Star Trek, Tomb Raider i, naravno, u mnogim nastavcima Ratova zvezda (crne peskovite plaže oblasti Mýrdalssandur predstavljale su skrivenu planetu-utočište Jyn Erso u početnim scenama  američke epske spejs-opere Rogue One, pridruženom izdanju Ratova zvezda). Kada se Džon Snou (Jon Snow) uputio severno od Zida u seriji “Igra prestola” (Game of Thrones), on se, naravno, uputio na Island.

Sva ova izloženost filmskoj industriji nije nanela nikakvu štetu turističkoj industriji Islanda. U 2010. godini, Island je već dobrano bio “post-kreppa” (izašao iz svetske ekonomske krize), pravazilazeći globalnu finansijsku havariju nakon što je grupa bankara pod nadimkom “Vikinzi napadači” (Viking Raiders) sahranio islandske banke koje su mešetarile. Broj međunarodnih turista bio je tada oko gotovo pola miliona (490.000), ali je tokom prošle godine skočio na gotovo dva miliona (1,8mln). Turizam je sada pretekao ribolov i proizvodnju aluminijuma kao glavni izvor prihoda. Posetioci se pridružuju kulturnim događajima kao što je Međunarodni književni festival u Rejkjaviku (Island je nacija ponosna na svoju tradiciju besedništva i pripovedača; Islanđani kažu da je svaki deseti Islanđanin bio barem jednom u životu u ulozi pisca koji je objavio nešto svoje).

Ali, za mnoge, ovaj je krajolik prava atrakcija. Iznajmljivanje auta kako bi se prošao tzv. Zlatni krug je sve popularnije, to je prstenasti put dužine oko 190 kilometara u oblasti koja okružuje Rejkjavik i koja se nalazi u blizini znamenitosti kao što su vodopad Gullfoss, nacionalni park Þingvellir i ogroman izvor vrele vode, Gejzir.

Ormerod je krenuo putem kojim se ređe ide, prema jednom još većem obilaznom putu od Zlatog kruga – to je prsten koji po svom obimu zahvata čitavo ostrvo, u potrazi za “mesečevim prizorima”. I – nije se razočarao. “Island je neverovatno mesto. Mogao sam da vozim satima bez da vidim drugu osobu na putu, što je čitavo ostrvo činilo još nadrealnijim. Island je sirov i tako izvoran, “prvobitan”, carstvo užarenog Zemljinog jezgra koje kulja iz tla. “Neki od njegovih najosjetljivijih snimaka uhvaćeni su na obalama jezera Mývatn, gde obližnji topli izvori konkurišu onim daleko poznatijim u već  čuvenoj Plavoj laguni. “Čudno i smešno – to je mesto tako divno, tiho i mirno, ali zbog sumpornih isparenja sve smrdi na jaja.”

Nije samo prirodna geologija ta koja Island kandiduje za “vanzemaljsko” mesto; Objekti kao što je geodetska kupola (na slici ispod) nikli su širom zemlje i koriste se da zauzdaju i prirodnu snagu Zemlje u vidu vodene pare. Ormerodov otac, koji je planirao da mu se pridruži na putovanju, upoznao je svog sina s lokacijama koje bi mogle biti interesantne, uključujući i ogromni satelitski tanjir (na slici ispod).

Već je ugovorio susret sa Örlygur Hnefill Örlygssonom, vlasnikom gostionice-pansiona i osnivačem Istraživačkog muzeja u Húsavíku. Zapravo, opisivati Örlygura kao vlasnika pansiona je pomalo pogrešno, to jest nedovoljno: on je takođe bio novinar, glumac, reditelj i političar. “Ovde sam rođen, ali sam se preselio kao tinejdžer”, kaže on. “Ostavio sam malo ribarsko selo i vratio se 10 godina kasnije u grad koji je postao svetska turistička destinacija.”

Gledanje kitova postalo je veliki posao u turističkoj branši. “Sada postoje četiri kompanije koje vode na ture, istraživački centar za kitove kao i muzej kitova. Ljudi iz celog sveta sele se na Island. Island je tokom leta svet u malom.”

Kao i škotski “hajlender”, foto-snimatelj Ormerod, i Orligur se kao dete strasno zanimao za istraživanje svemira (ali, za razliku od Škota, u Islanđaninu ta strast ipak nije izbledela). “Pre nekoliko godina sam u jednoj knjižari pronašao stare novine koje datiraju iz 1965., sa naslovom koji glasi: “Danas na Island dolaze astronauti američke lunarne misije Apolo, u sklopu svoje obuke”. Nisam imao pojma da su se obučavali u mom dvorištu.”

Američki astronauti obavili su dve ekspedicije na Islandu – prva je bila 1965. a druga 1967. godine, kada je ostrvo posetio i Nil Armstrong. “Mnogi ljudi misle da su se američki astronauti ovde obučavali jer pejzaž podseća na Mesec, ali to nije pravi razlog. Pravi razlog je stenje i geološka struktura Islanda”, objašnjava Orligur. “Island poseduje široku geološku paletu sedimenata, tako da je poseta nama bio sjajan način da kosmonauti steknu uvid u to koji su uzorci mesečevog stenja najbolji za uzimanje i donošenje na Zemlju.”

Čak i da je tako, polja od lave Askja ostavljaju snažan utisak. “Askja je bila maglovito, nadrealno mesto, toliko različito od bilo čega što sam ikada video tokom mojih putovanja”, priseća se jedan od astronauta programa Apollo, Edgar Mitchell. “Impresiju je pojačalo i to što smo na Islandu bili tokom leta, kada Sunce nikada ne zalazi.” Prvi čovek koji je kročio na Mesec, Nil Armstrong (Neil Armstrong) se šalio kako je zapadao u iskušenje da parčiće islandskog krečnjaka ponese na lunarnu misiju i vrati ih na Zemlju kao “autentično Mesečevo kamenje”.

Orligur je počeo da skuplja spomen-predmete s misije Apollo tako što je pratio prodaju autentičnih artefakata na sajtu e-Bay kao i na tržištima antikviteta. Ova pasija i hobi omogućili su mu da otvori Istraživački muzej (posvećen ne samo astronautima, već i Vikinzima i polarnim istraživačima). Stupio je u kontakt s brojnim astronautima koji su 60-tih godina prošlog stoleća posetili Island, od kojih je njih šestorica posetilo muzej i obišlo Askju na čijem tlu su nekada prolazili trenažni program za uzorkovanje pravog Meseca.

“Mislim da je to pre svega emocionalno iskustvo”, kaže Orligur. “Ne možete dopreti do Meseca, barem u ovom istorijskom trenutku, pa je ovo možda stvar koja najvernije dočarava autentično iskustvo lunarnih kosmonauta. Ovo je takođe i vrlo emocionalno iskustvo za njihove porodice koje su s njima dolazile ovde, upijajući delić onog neizrecivog i nama nedosežnog osećaja boravka na Mesečevom tlu. Dva sina i unuci Nila Armstronga posetili su ostrvo i moj muzej, i mislim da je za njih ovo ostrvo takođe predstavlja nešto posebno.”

Pre neki dan je ostrvo posetio i  astronaut Čarli Djuk (Charlie Duke) kako bi doprineo nastavku islandske astro-avanture: Orligur se nada da će Djuk uspeti da na ostrvo postavi repliku lunarnog modula. Sarađuje i sa Institutom Smitsonijan u Vašingtonu, a takođe se nada da će pripremiti izložbu naučnih artefakata, namenjenih islandskoj deci. Njegova kćerka Anita ima samo tri godine, a Orligur je i te kako svestan uticaja koji njegova strast za kosmos može imati na mlađe naraštaje.

“U akciju smo uključili i lokalne škole, i rekao bih da sada imamo puno mladih astro-naučnika”, kaže on. Nije baš uveren da deca znaju koliko su srećna što imaju prilike da upoznaju “astronaute s Meseca”. “Smešno je, znate, u Sjedinjenim Državama je mislim veoma velika stvar ako astronaut poseti vašu školu. Ali ovde deca počinju da sve uzimaju zdravo za gotovo, mislim… da li vam znači da upoznate nekoga ko je hodao Mesecom?”

I dok u Húsavíku ture za gledanje kitova ostaju veliki turistički posao, šira ostrvska zajednica obnavlja svoj interes za veliku svemirsku trku iz šezdesetih. “Brojni Islanđani učestvuju u ostvarivanju ove zamisli”, kaže Ormerod. “Bio sam veoma zahvalan Orliju (Örly) što sam se upoznao sa nekima od njih – uključujući i nekoliko lokalnih lovaca na aurore”. Nakon nedelju dana provedenih na Islandu – u strahotnim vremenskim uslovima – Ormerod gotovo da je digao ruke od posmatranja i snimanja aurore, kada su ga braća pokupila ogromnim 4×4 vozilom sa gumama veličine prosečne osobe i odvezli se do plaže izvan grada. “Na šlemu mi je još uvek svetlela speleološka lampa kada smo krenuli niz  stenovitu liticu… a onda, iznenada – eto polarnog svetla. I to kakvog! Čitav pejzaž je izgledao potpuno ludo, kao da je u toku invazija vanzemaljaca. Nisam siguran da se takvo šta ikada može uhvatiti na slici.”

Rosie Ifould, The Guardian (1. jul 2017.)

Njujork tajms i godina u koferima: najbolji putopisi u 2016. 

Od Majorke Do Velikih jezera, američki list Njujork tajms napravio je listu svojih priča o putovanjima koje su u 2016. naišle na najveći odziv čitalaca. Evo tek nekoliko najbolje rangiranih. Napomena: ovog puta – bez Barselone i Pariza, bez Rima i Londona, bez Tokija i Njujorka. Daćemo priliku ostalima – a vi pogledajte i jednu i drugu listu – sigurno će se i za vas naći barem nekoliko sjajnih putopisa.

Neostvarena ljubav

Deborah Levy

Bila sam zaljubljena u svog dečka; otišla sam s njim u ostrvski raj, uzbuđena što ću ga tamo bolje upoznati… ali, ispostavilo se da je bilo pametnije ne doznati toliku i takvu istinu.

00

Od Montreala do Minesote morskim rukavcem

Porter Fox

Toliko sam, kao i ostali Amerikanci, navikao da Severnu Ameriku prelazim avionom i kolima, uzduž i popreko, da je ona postala samo jedna iskrivljena slika pravog stanja stvari. A onda sam preduzeo jednu laganu plovidbu kroz “unutrašnje more”, kako bih u miru i bez žurbe prošao kroz oblast četiri Velika jezera, upijajući svaki pedalj ove vode i tla.

01

Sedam evropskih mesta – (kao) kod kuće

Porter Fox

Od Madrida do Istanbula, putnici pričaju za Njujork tajms o svojim iskustvima i skrivenim lepotama ovog kontinenta čije su obeležje velika nacionalna, geografska i klimatska šarolikost.

02

Pola milenijuma jevrejske zajednice u Veneciji

David Laskin

Put kroz jedno od najstarijih geta na svetu, koje je 20. marta 2016. obeležilo 500-tu godinu svog postojanja

03

Opčinjena Sicilijom… ponovo

Francine Prose

Putovala sam na Siciliju s tri generacije svoje porodice: Prvo, 1992. sa svojom majkom, mužem i dva sina (tada 10 i 14). Potom sam tamo pisala knjigu 2002. godine. Ove 2016., nakon skoro četvrt veka, vratila sam se na Siciliju s mužem, našim sinovima, i – njihovim unučićima…

04

Ćinkve Tere, Italija

Ingrid K. Williams

Ovo veoma krševito i strmo parče obale Ligurijskog zaliva utočište je za žitelje pet mestašaca koja danonoćno opsedaju turisti iz čitavog sveta: Ćinkve Tere (Cinque Terre)

05

Amsterdam

Ingrid K. Williams

Ovaj grad je potpuno drukčiji nego pre nkoliko godina: sa obiljem novih restorana i kafea, uz obnovljeni Rijksmuseum ali i Stedelijk, Amsterdam je u središtu “velikog renoviranja”. Kao takav, sa svojim novim licem gleda u turiste koji imaju samo reči hvale za sve ono što je u proteklih desetak godina urađeno u ovom gradu.

06

Porto, Portugal

Nell McShane Wulfhart

Porto sa svojom nestvarno lepom stanicom koja važi za remek-delo arhitekture, katedralom i gvozdenim mostom Dom Luiš I, kul barovima u kojima se toči – naravno, a šta drugo?! – porto – ovaj šarmantni grad je kombinacija onog što je najbolje od novog i starog.

07

Ešvil, Severna Karolina

Jeremy Egner

Okružen planinama i “s vetrom u leđa”, žitelji Ešvila svoj grad nazivaju “Zemljom neba”. Ubrajaju ga među najinteresantnija mesta na planeti – bez ikakve šale. Već neko vreme slovi za stecište velike kreativne energije, sa snažnom intelektualnom scenom i dobrim biznisima. Mesto dobrog života u SAD.

08

Kvebek (grad)

Ingrid K. Williams

U ovoj prestonici istoimene kanadske provincije, najnoviji trendovi sjajno se uklapaju u vć postojeću istoriju grada. Carstvo vrhunskih kulinara, mesto u kojem će sve sve vrste i tipovi putnika naći “svoju šolju čaja” i osećati se u njemu kao kod svoje kuće.

09

Puerto Valjarta

Ondine Cohane

Sa svojom nadasve inventivnom kulinarskom scenom, neprevaziđenim plažama i mistikom a la “Noć iguane”, ova meksička turistička Meka je savršeno utočište za vikend bekstvo i city-break posetu (ako ste Amerikanac!)

10

Najrobi, Kenija

Jeffrey Gentleman

Džungla na asfaltu bez kraja i konca: saobraćajne gužve, čvorište globalnog  biznisa, kontinenata i kultura (Azija, Afrika i Evropa obeležavaju Najrobi svako na svoj način)… uz žirafe i slonove koji pretrčavaju ulice i raskrsnice.

11

Ženeva

Hannah Selginson

Ko nije čuo za Ženevu, Kosmičku prestonicu svakolike neutralnosti i bankarstva, tačnog vremena i sjajnih čokolada? Ipak, ovaj grad nemojte propustiti, niti ga potceniti, jer među neupućenima slovi za “dosadan”. Kakva fatalna greška! Muzeji, aktivnosti na otvorenom, simpaične pijace i – šoping: sve su to sinonimi za Ženevu danas.

12

Delhi

Justin Bergman

Nema šansi ni da zagrebete po onome što ovaj grad sadrži. Nebrojeno šarmantnih izdanaka, sjajna umetnička scena, najrazličitije regionalne kuhinje… i neprevaziđene vibracije.

13

San Sebastián

Ingrid K. Williams

Ovaj primorski grad na severu Španije (Baskijci bi se razbesneli da čuju kako se ovaj grad pominje u rečenici odmah do Španije) privredno je najnaprednija regija. San Sebastijan je privredni, gastronomski, turistički i kulturni centar, ne samo zbog svog filmskog festivala već i zato što je, uz poljski Vroclav, bio evropski Grad kulture za 2016. Arhitektura, autohtona kultura i sjajni pintxo barovi u kojima se poslužuje baskijska verzija španskog tapasa

14

Bombaj

Sarah Khan

Sinonim za “trnje i zvezde”, blato i glamur, ovaj poslovni centar Indije i obalska metropola fascinacija su sve većeg broja zapadnih turista, a ne samo biznismena

15

Edinburg

Nell McShane Wulfhart

Tamo gde se staro i novo neprimetno spajaju; srednjovekovne uličice, savremena arhitektura, i, naravno, “nova” škotska kuhinja.

16

Seul

Justin Bergman

Zahvaljujući talasu pop-kulture koji je iz Južne Koreje zapljusnuo svet, ovaj nadasve privlačan grad postao je i svetski poznat. Veoma potcenjen od strane turističkih operatera, verovatno je jedna od najinteresantnijih planetarnih destinacija. Sjajna kuhinja, arhitektura i muzeji – ovo je samo početak.

Helsinki

Ingrid K. Williams

Svaki ćošak ovog superkul nordijskog grada je priča za sebe, obalski pojas potpuno je preuređen baš kao i muzeji – indistrijski prostori renovirani su i pretvoreni u mesta kulturnih zbivanja. Finci – priča za sebe!

18

Burgonja

Seth Sherwood

Oblast u Francuskoj koja je sinonim za gurmanluke (ne samo zbog bifteka u vinu s pečurkama a la Burginjon), vrhunska vina i slikovite predele

Ho Ši Min

Naomi Lindt

Vožnja starom vespom ili mopedom, jeftina hrana, odličan provod – vijetnamska prestonica Ho Ši Min je pandan i rival Bangkoku. Fantastičan procvat ekonomije i politička stabilnost učinili su ga nadasve privlačnim – sinonim za jeftin i sjajan provod, i, naravno – vrhunsku kuhinju.

20

Valensija

Ingrid K. Williams

Umetničke i gastronomske inovacije, rodni grad Santjaga Kalatrave, večito sunce nad isušenim koritom reke Turije od kojeg su gradske vlasti naravile fantastično spotrko-kulturno-umetničko-muzičko čvorište. sa dna nekadašnje Turije izdiže se nekoliko Kalatravinih zdanja – sva u vrhu moderne arhitekture. Spoj srednjovekovnog, renesansnog i radničkog, ribarskog i buržujskog – Valensija je možda najveći centar sporta kojim se bave oni sa dosta novca: trke jedrenjacima.

21

Amalfi

Ingrid K. Williams

Raj za uživanje u pronalaženju svih manje poznatih mesta na obali Amalfija, dugoj 50 kilometara.

23

Tanger
Seth Sherwood

Ova jedinstvena marokanska metropola opsedala je Žana Ženea (Jean Jenet) i Pola Boulza (Paul Bowles), ali i jednog Vilijema Barouza (William S. Burroughs), koji je u ovm gradu našao nadahnuće za svoj najpoznatiji roman, “Goli ručak”. Dugačke,čiste plaže, vrhunska kuhinja i veoma neobični lokali – Tanger je bio i ostao inspiracija za umetnike i avanturiste.

Gelvej

Nell McShane Wulfhart

Irci za njega kažu da je “verovatno najšarmantniji irski grad”. Krcat starvremskim pabovima i restoranima s nenadmašnom morskom hranom, Gelvej je čuven po svojim jedinstvenim pejzažima. Mesto druida i trubadura, zamkova i fjordova, zelenila i plavetnila.

28

Hong Kong

Justin Bergman

Umetnost, biznis, hrana, zabava. Hong Kong je sinonim za konstantno previranje.

30

Beograd

Seth Sherwood

Već naširoko i nadaleko poznat po svom noćnom životu, sjajnim kafeima, izdašnim obrocima, srpska prestonica je mesto u kojem fabričke hale prerastaju u mesta vrhunske zabave i lokacije namenjene alternativnim umetničkim događajima – Beograd poseduje jedinstvenu privlačnost.

31

Skandinavska tajna usred Indije

I dok je Pondišeri (Pondicherry) naširoko poznat kao parče Francuske u Indiji, Trankebar, sa bogatim danskim nasleđem, mirno leži van centra pažnje.

Na ivici Bengalskog zaliva u Južnoj Indiji nalazi se grad čije ime na lokalnom jeziku zvuči milozvučno kao i njegovo značenje: Tharangambadi, ili “zemlja raspevanih talasa”.

Ali, tokom ranog 17. veka, ovaj jezički tornado u imenu pokazao se previše teškim za tada nadolazeće Dance, koji je su ga izmenili u Trankebar (Tranquebar), koji je još uvek poznat i zadržan do današnjeg dana.

Iako je većina ljudi čulo za francusku koloniju u Indiji po imenu Pondicherri, malo je poznato da su i Danci kolonizovali deo Indije – posebno jedan „ćošak“ koji leži daleko od velikih trgovačkih centara kao što su Čenaj (Chennai), Kalkuta (Kolkata) i Bombaj (Mumbai).

Dansko-istočnoindijska kompanija (Danish East India company), stvorena je 1616. pod kraljem Kristijanom IV u svrhu trgovine s Indijom i Cejlonom, koji je bacio oko na obalu Koromandel na jugoistoku zbog njenih bogatih plantaža bibera i kardamona.

Danski brodovi uplovili su u Tharangambadi 1620., a Ragunata Najak, vladar okolnog carstva Tandžavur dobrovoljno je sklopio trgovinski sporazum sa Dancima, dajući im ovaj grad u posed uz godišnji zakup od 3.111 rupija, omogućavajući im da izvoze biber u Dansku.

Uprkos što su ovim regionom prethodno vladale uticajne tamilske dinastije Čola i Panđja, a kasnije i Britanci – kojima su 1845. Danci prodali Trankebar za 1,25 miliona rupija (oko 16 i po hiljada evra) – ovaj priobalni grad je upravo pod Dancima stasao u moćnu lokalnu prestonicu.

U izveštaju koji je o Trankebaru objavio Dansko-indijski kulturni centar tvrdi se da je “Dug period pod danskom vlašću transformisao Tharangambadi od indijskog sela u hibridni danski grad okružen zidom, rešetkastog obrasca za izgradnju ulica i  veoma robusna utvrđenja na obali okeana.”

U stvari, jedna od prvih stvari koje su Danci uradili po svom dolasku bila je izgradnja impozantne tvrđave Dansborg kao svog komercijalnog čvorišta. Na svom vrhuncu, Dansborg je predstavljao drugi po veličini danski dvorac na svetu, posle Kronborga (takođe poznatog kao Elsinor), koji je bio scena za Šekspirovog Hamleta. Oni su sa sobom takođe doneli protestantizam, nakon kojeg je usledila i prva štamparija u Indiji koja je Bibliju štampala na tamilskom.

I mada je ovaj grad od 24.000 stanovnika zvanično Tamilski, ostaci njegove danske prošlosti su i dalje primetni posvuda.

Glavni ulaz u grad je kroz Landporten (Gradska kapija), deo originalnog zida utvrđenja oko danskog Trankebara, koji je ofarban u belo i simbolizuje danski kraljevski pečat.

Putokazi iz tih davnih dana – sa nazivima kao što su Kraljevska ulica (prevedeno od Kongensgade na danskom, King Street na engleskom) – i dalje postoje u ovoj savremenoj Indiji, vizuelno ističući kolonijalne zgrade koje se naslanjaju tik uz malene indijske kućerke.

Obrazovni sistem koji je vladao u Trankebaru takođe je u potpunosti predstavljao nasleđe Danaca: većinom škola upravljao je Katolički konvent Sv. Tereze i Tamilska evangelističko-luteranska crkva.

Marta 2016. muzej je posedovao zanimljiva dokumenta koja datiraju sa vrhunca uspeha danske vladavine, uključujući i brižljivo očuvani primerak prodaje grada sklopljene između Danaca i Britanaca, stare gradske mape i zbirke minijaturnih danskih brodova koji su prvi pristali u Trankebar.

Međutim, neka od ključnih područja ovog utvrđenja bila su blokirana za restauraciju. Za razliku od mnogih drugih kolonijalnih gradova, u kojima su ostaci prošlosti ostavljeni da izblede, jaka vezanost Danske u svojoj prvoj trgovačkoj ispostavi se još uvek može uočiti u strukturi Trankebara.

Danski Savez za Trankebar, koji sprovodi renoviranje tvrđave, predstavlja volontersku agencija koju od 2002. drže četiri prijatelja, a sada ima više od 200 članova.

Paul-Petersen, potpredsednik udruženja i jedan od njegovih osnivača kaže da je fasciniran Trankebarom još od vremena kada je studirao u školi u Danskoj. Penzionisani upravnik posećuje ga dvaput godišnje, dovodeći u njega učenike iz svoje škole kako bi obezbedio da priča o zajedničkoj Dansko-indijskoj istoriji i dalje opstaje.

“Nakon tog prvog kruga obnove tvrđave Dansborg podigli smo na vrh jarbola indijsku i dansku zastavu”, rekao je on.

Ovaj ponos ide sve do vrha. Prema SB Prabhakaru Raou, počasnom vicekonzulu Danske u Čenaju, danska vlada bila je počastvovana što dele ovu zajedničku istoriju.

“Danska vlada veruje da bi njihova istorija bila nepotpuna bez razvijanja odnosa koji se tiče ovog značajnog perioda danske istorije. Tako su ovi istorijski spisi i zapisi pažljivo pohranjeni u muzeje i arhive u Kopenhagenu, a Danci i dalje žele da posećuju Trankebar kako bi identifikovali grobove svojih predaka na mesnom groblju “, rekao je on.

Dansko Udruženje Trankebar tako je obnovilo Dansk, jedno od najstarijih groblja ovog grada na kojem su mnogobrojni Danci sahranjeni, a odnedavno su obnovili i Danski guvernerski bungalov. Njihov trenutni projekat tiče se obnove Danskog komandantskog doma, koji će na kraju postati muzej, biblioteka i Dansko-indijski kulturni centar. Oni su, međutim, od samog početka osvojili poverenje lokalnog stanovništva pomažući mu posle užasnog cunamija iz 2004. godine i darujući ribolovcima nove čamce, takođe izgradivši zaštitne grantne zidove duž obale.

Prema školskoj nastavnici S. Marini, “žitelji Tharangambadija, pružaju toplu dobrodošlicu i pozdravljaju [Dance], jer ne možemo zaboraviti njihovu pomoć nakon cunamija. Čak i pre nego što je vlada intervenisala, oni su nam pomogli da obnovimo svoje domove i kupimo nove čamce.”

Za lokalno stanovništvo, oživljavanje danskog nasleđa znači još više posetilaca, što zauzvrat znači više šansi za profit. R. Sankar, Marinin suprug doterao je jednu od prostorija u svojojoj kući, planirajući da na vrhu pridoda još dve otvorene terase, kao opciju radnog prostora unutar kuće.

“Mnogi stranci sada dolaze u Tharangambadi, iako ovde ne postoje niskobudžetni jeftini hoteli”, objasnio je on.

Uprkos interesu turista, Pondišeri, koji je nešto više od 100km udaljen i naširoko slavljen kao parče Francuske u Indiji, Trankebar, sa svojom bogatom evropskom baštinom mirno leži van centra turističke i medijske pažnje. Trankebar, međutim, još i danas gaji i održava međusobno srdačne i bliske odnose sa Danskom.

Kao što je rekao Petersen, “Žitelji Trankebara gledaju na danski period ovog grada kao na dobar provod, a na nas gledaju kao na prijatelje.”

Charukesi Ramadurai (BBC, 30 Sept. 2016)

Lepota iz kante

Slede fascinantne fotografije iz tajne kolekcije otpada od kojeg je nastao muzej u garaži njujorške Gradske čistoće.

01

Smeće može da bude lepo, zabavno i interesantno, ukoliko je dovitljivo i kreativno razvrstano.

Na drugom spratu monotonog skladišta u vlasništvu komunalnih službi grada Njujorka, u Istočnom Harlemu, skrivena je prava riznica dragulja do vrha ispunjena smećem Njujorčana.

Najveći deo zgrade koristi se kao depo za kamione za smeće, ali tu je, takođe, i tajna kolekcija koja zauzima čitav jedan sprat. Taj je prostor naseljen širokom lepezom najčudnijih, najzabavnijih i najluckastijih predmeta koji, po pravilu, razvesele svakog posetioca ovog muzeja: pravi “zverinjak” kojeg su naselili Tamagoči i Furbiji; desetine držača za Pez bombone; trofeji u ženskom dizanju tegova; osmotračna audio-traka iz 60-tih i 70-tih; ploče, slike, sportska oprema i još mnogo toga.

Ovo su samo neki primerci stalne muzejske kolekcije čiji je zvanični naziv “Blago iz đubreta”. Sve ove “eksponate” je pronašao Nelson Molina, danas penzionisani radnik njujorške Gradske čistoće, koji je i idejni tvorac i kreator čitavog muzeja – a počeo je od ukrašavanja svojeg ormarića. Prikupljajući zanimljive predmete tokom više od 30 godina, Molina je stvorio vizuelni spektakl od živopisnih “stvarčica”, koje bi pronalazio tokom svojih smena na ulici. Svi su predmeti organizovani po vrsti, boji i veličini. Nedavno je Atlas Obscura imao priliku da poseti ovu kolekciju, načinivši neke fotografije koje su pravi praznik za oči iznikao iz ogromnih kreativnih mogućnosti koje su se Nelsonu Molini ukazale iz – smeća.

Ovo, nažalost, nije kolekcija koji ima svoje redovne termine za javnost, niti je organizovana kao regularna muzejska kolekcija; isto tako, iznenadni upadi u depo nisu dozvoljeni jer je lokacija “muzeja” zvanična gradska služba čišćenja. Za više informacija o povremenim organizovanim turama, ipak, nije zgoreg ukoliko biste pokušali da direktno kontaktirate ovu službu.

02

Gitare, uključujući i originalne Fendere, okružuju muzičko “svetilište” posvećeno Majklu Džeksonu (Michael Jackson).

03

Izgleda da Njujorčani baš mrze kalajisano posuđe, s obzirom na to u kojim količinama ga bacaju u smeće.

04

Umetnost i umetnine, umetnički predmeti, poseban su specijalitet muzeja. Nelson Molina je tokom decenija provedenih na ulici uzimao svako delo koje bi mu privuklo pažnju.

05

Čak ni Supermen nije bio pošteđen sudbine ostalih odbačenih predmeta koji bi, napokon, završavali na smetlištima i deponijama. Jer, budimo iskreni: Njujorčani zaista poseduju tek malo životnog prostora i svaki centimetar dotičnog im je neprocenjiv.

06

Opuštajući “baštenski kutak”, izdvojen i namenjen samo za sanitarne radnike.

07

Svaki objekat u muzeju predstavlja jedinstvenu, neispričanu priču – ne samo onu o tri žene koje su osvojile trofeje u bodi bildingu: svaki predmet bačen je iz razloga koje nikada nećemo saznati.

08

Božić, što nije iznenađujuće, ima svoje mesto kako na smetlištu tako i u ovoj riznici muzeja Blago iz smeća.

09

Izvanredan smisao za humor prožima čitav muzej i ove eksponate.

10

Neki od predmeta odloženih u smeće poseduju duboko lične priče.

11

Igračke su glavna tema ovog muzeja.

12

Ništa nije toliko sveto da ne bi, kad-tad, moglo da skonča u – kanti za đubre. Mesta za odlaganje smeća, po Molininim rečima, između ostalog, uvek obiluju verskim simbolima.

13

14

15

16

17

Tanjiri za voće s voćnim motivima dobili su svoju drugu šansu i novi život u Muzeju đubreta.

 

Sve fotografije i priču priredio Dylan Thuras, Atlas opskurnih predmeta, 17. 03. 2016

 

Ulazak mladih u biznis pre studija? Da!

Kada su naše dve ćerke završile srednju školu, moja supruga i ja napravili smo dogovor: platili bismo im školovanje, ali prvo uz uslov da svaka od njih pokrene sopstveni biznis u roku od najmanje godinu dana. Preduzetnički duh i sposobnosti zadobijene kroz jednogodišnje iskustvo na podizanju sopstvene firme bi, po našem mišljenju, trebalo da su više nego važan gradivni element za njihovo dalje obrazovanje. Hteli smo da njih dve spoznaju kako to ovaj svet funkcioniše, i to pre nego što spoznaju šta je to što žele od koledža., piše za Harvard Business Review guru projektnog menadžmenta Ray Sheen.

Bila je to ozbiljna lekcija koju je trebalo naučiti. Nismo ih poslali na jednogodišnji put po Evropi ili drugde, kako to već rade naši sveži diplomci na Zapadu – bili smo daleko voljniji da im “pomognemo” da zavrnu rukave i shvate šta je sve potrebno da bi se jedan posao vodio. Nažalost, tipičan zapadnjački visokoobrazovni kurikulum ne pokriva tu temu, premda smo žena i ja smatrali kako je poželjno i potrebno da naše ćerke komuniciraju sa ljudima na način kako firme i poslovni ljudi trguju i dogovaraju se među sobom. Ćerke su sada u 30-im godinama, i kada danas sagledaju tu fazu u svojim životima, zdušno se slažu kako im je ovo iskustvo pomoglo da postanu pametnije u svom poslovanju i zadovoljnije svojim karijerama.

Pokrenuti i voditi svoj biznis može izgledati zastrašujuće za jednog 18-godišnjaka, iako smo moja supruga i ja osetili da smo u stanju da im u tom procesu budemo mentori i pomažemo im svakodnevnim savetima. S njima smo, uostalom, dotad već 15 godina prorađivali njihove domaće zadatke, pa se njih dve nisu prestrašile idejom da im pomognemo uvođenjem u jedno drugačije iskustvo učenja. Nekada sam kao inženjer radio u Dženeral Elektriku (GE), a moja struka uključivala  je upravljanje projektima, inventarom i finansijama, od kojih je našoj deci svaki segment pojedinačno bio od velike pomoći. Osim toga, od njih dve nismo očekivali da započnu da prave neki novi Fejsbuk ili Tumblr (iako su osnivači tih kompanija, u trenutku kada su počeli da postaju ono što su danas, bili mladi koliko i naše dve tinejdžerke). One bi, po našem mišljenju, trebalo da nauče sve što je potrebno kako bi isplanirali svoje aktivnosti, upravljali svojim vremenom, u interakciji sa klijentima i dobavljačima, upravljali finansijama, i tako dalje. I, što je možda najvažnije, mislili smo da će im poslovno iskustvo pomoći da shvate ključno pitanje za sve nas: Šta je to što želim da radim u životu? – i to pre nego što budu stavljeni pred neminovnost izbora pravog fakulteta i konačno odrastu.

Naučiti kako se vodi biznis je nešto što bi svi trebalo da učine. Previše je lako izgraditi (ali i upropastiti) karijeru u nekoj kompaniji ili na nekom položaju ili u timu saradnika, i to bez da ikada doznamo kako, zapravo, jedna kompanija funkcioniše u celini, a ne samo u segmentu u kojem smo mi bli aktivni. Koliko zaposleni u pojedinačnim odeljenjima zaista razumeju šta je sve potrebno kako bi se dobro vodili finansijski ili, recimo, sektor ljudskih resursa, i obrnuto? Biti preduzetnik, ili biti prinuđen na vođenje poslova na održiv način tokom određenog vremenskog perioda predstavlja poučno iskustvo. Ne mogu, uostalom, ni zamisliti bolji način za proširenje sopstvenih vidika i unapređivanje svojih sposobnosti.

Ja, naravno, ne zagovaram da sad svi treba da napustimo svoja radna mesta kako bismo započeli sopstvene biznise. Ali, verujem da bi ljudi trebalo da steknu i neka iskustva u različitim segmentima poslovne organizacije – interakcija sa kupcima, upravljanje finansijama, kako se baviti pitanjima ljudskih resursa – kako bi smo svi stekli dužno poštovanje za ono što druge kolege rade, kao i kako preduzeća uopšte funkcionišu. Ne morate da započinjete sopstveni biznis – možete da radite sa strane ili da volontirate uz  svoj glavni posao. Pre petnaestak godina sam osnovao malu građevinsku firmu kako bih 30 jutara ledine (12 hektara) podelio na manje parcele, a na njima potom gradio objekte za prodaju. Ovo praktično iskustvo me je naučio kako da radim i sarađujem s lokalnim vladinim agencijama – nešto što ne bih nikada saznao da sam samo obavljao svoj svakodnevni posao konsultanta za razvoj proizvoda.

Postoje i drugi, vremenski i resursno manje intenzivni načini za sticanje perspektive i predstave o vašoj poslovnoj organizaciji ili biznisu. Možda se pridružite “multifunkcionalnom” timu gde ćete sarađivati s ljudima iz proizvodnje ili nabavne službe. Ili ćete možda tražiti mogućnosti za prodaju svojih usluga u zajednici. Na primer, ukoliko nikada niste radili u sektoru prijema kupaca, sigurno bi vašem poslovnom iskustvu jako koristila neka ponuda da radite na recepciji nekog malog muzeja ili legata u vašem kraju, ili da putem telefonskih poziva prikupljate sredstva u lokalne dobrotvorne svrhe. Ukoliko želite da steknete više iskustva u istovremenom upravljanju većim brojem zainteresovanih strana, razmislite malo o ponudi da budete trener u timu vašeg deteta. I, naravno, uvek možete pomisliti da pokrenete neki biznis sa strane. Taj poslić ne mora da bude nešto veliko. Upotrebite svoje strasti i uočite postoji li iole neki način da ih unovčite.

02

Bilo je to upravo ono što su naše ćerke uradile. I one su, nalik pametnim preduzetnicima, započele biznis za koji su imale interesovanja. Moja starija ćerka, Heder, vodila je posao pravljenja zanimljivih rokovnika, podsetnika i spomenara, držeći časove na koje su dolazili oni koji su želeli da nauče kako da kreiraju personalno prilagođene, posebne beležnice.  Takođe je vodila i poslić digitalizacije starih fotografija, koje bi u obliku digitalnih kopija preuređivala kako bi izgledale bolje. Moja mlađa ćerka, Rakel, pridružila se Heder u pravljenju spomenara, takođe dajući i časove klavira za desetak učenika iz našeg kraja.

Nijedna nije napravila gomilu novca od tih svojih početničkih poslovnih poduhvata, ali poenta i nije bila u novcu. Stekavši ova iskustva, obe su naučile kako da javno nastupaju tokom poslovnih susreta, kako izgleda interakcija sa kupcem, kako se prodaje i raspolaže zalihama, kako upravljati finansijama i kako kreirati sopstveni marketing.

Obe su se suočavale s dosta prepreka ali smo ih moja supruga i ja, u ulozi njihovih mentora, obučili kako da se nose s  uobičajenim, svakodnevnim poslovnim izazovima kao što je upravljanje vremenom i teškim klijentima, optimizacija novčanih tokova i slično. Najvrednija stvar koju su stekle, kako nam danas kažu, jeste što im se pružila prilika da smisle šta je to što bi želele da rade u svojim životima. Iskusile su svaki mogući aspekt osnovnog vođenja biznisa, a potom shvatile šta je to u čemu su, radeći, mogle da uživaju.

Obe ćerke su završile fakultete, a moja mlađa ćerka je takođe dobila i master diplomu, iako još uvek vode sopstvene biznise. Rakel je proširila svoj muzički studio na oko 40 polaznika za klavir i violinu. Ona i Heder takođe zajedno nastupaju kao duet svirajući na Keltskim harfama i već su snimili nekoliko diskova sa svojom muzikom. Heder je, zahvajujući svom izvrsnom poznavanju američke istorije, pokrenula biznis proizvodnje i prodaje istorijskog znamenja, znački, bedževa i kokardi. U stvari, ona je jedna od vodećih svetskih stručnjaka na tu temu. Njene kokarde se redovno naručuju i nose, a koriste se i u istorijskim filmovima.

Moguće je da vas roditelji neće upitati da ste raspoloženi da pokrenete neki svoj poslić pre nego što odete ​​na koledž (i završite ga), ali bih se usudio da ohrabrim svakoga, bez obzira na starost, da što pre zapliva poslovnim vodama. U najmanju ruku ćete zadobiti znanja koja se ne tiču vase struke, doživljavajući svet biznisa drukčijim očima i iz različitog ugla. Uopšte ne morate da napustite svoj posao – samo obogatite i povećajte iskustvo radeći “uzgredne poslove” ili volontirajući. Koristite svoje afinitete, talente i strasti kao putokaz, stvarajući “portfolio ličnih iskustava i poduhvata” koji vas duboko uzbuđuju.

 

 

Rej Šin, Harvard Business Review (hbr.org) Jan 22, 2016

 

Analogni pozdrav iz budućnosti

Zaboravimo hoverboarde, frižidere koji komuniciraju na Internetu, i samonavodeće automobile. Tri najpopularnije stavke na godišnjem Sajmu potrošačke elektronike (Consumer Electronics Show, CES) u Las Vegasu  su klasična filmska kamera, gramofon i novi Polaroid. Ovo sugeriše da pokret “Povratak u budućnost” odražava rastući zamor od virtuelnog sveta digitalnih proizvoda, kao i novi entuzijazam za staromodna analogna iskustva, piše Mark Gilbert za blog poslovnog portala Bloomberg.

09

To je debata koja besni u mojoj kući. Moja partnerka miriše knjige kad ih lista; kaže da joj “prave knjige” prizivaju sećanja na biblioteku iz detinjstva koja je obećavala ulazak u svet znanja i uživanja u literaturi nadomak ruke. Za nju, najnovije avanture Bridget Jones u mekom povezu imaju svu evokativnu moć Prustove (Marcel Proust) madlene. Vlasnik sam e-čitača Kindle otkada je prvi put postao dostupan pre skoro deset godina; i… ne mogu da se setim kada sam poslednji put kupio fizički opipljivu knjigu.

Isto je i sa muzikom. Predao sam svoje CD-ove potomstvu čim sam proveo sate potrebne da ih učitam u iTunes i da ih prenesem na iPod; kolekcija vinila moje partnerke smeštena je na polici, neprikosnovena iako zanemarena. Ali u Vegasu, Panasonic je otkrio vaskrsli Technics SL-1200 gramofon koji je nestao u 2010. godini, a ipak je bio toliko vitalan za uspon superstarova DJ-va da londonski Muzej nauke ima dva takva gramofona u svojoj kolekciji.

Panasonic kaže da je ovaj potez odgovor na tzv rivajvl vinila; Gigant japanske elektronike Sony je gramofon učinio zvezdom svog štanda u Las Vegasu. Prodaja sjajnih crnih diskova je porasla za 56 odsto u Velikoj Britaniji tokom prošle godine, prema podacima Britanske fonografske industrije (the British Phonographic Industry), ponavljajući trend iz SAD, gde prema rezultatima kompanije Nilsen (Nielsen Media Research) taj trend ima uzlazni rast:

Sklonost ka staroj školi analognih uređaja je rasprostranjena u snimanju muzike godinama; YouTube je pun filmova koji prikazuju Dejva Grola (Dave Grohl) iz benda Foo Fighters koji se hvali kako je spasao jedna prastari Neve miks pult. “I mada je oprema za snimanje koju koristi moj bend u potpunosti digitalna, nedavno smo kupili mali kompjuterski program koji podražava magnetofonsko snimanje koje su  koristili Bitlsi u tonskim studijima Abbey Road za snimanje svojih vokala – i to je super. Potez kompanije Panasonic ukazuje da strana slušanja u muzičkom biznisu sve više ide u prošlost, namamljena onim što kompanija naziva “jedinstveno toplim kvalitetom zvuka analognih vinil ploča.”

Takođe trebalo bi možda ponešto reći o “arhitekturi doživljaja” slušanja ploča u odnosu na skidanje tj.preuzimanje (dowloads) fajlova. Proveo sam happy hour slušajući listu numera generisanih na Amazonu po imenu najbolje pop premijere ili nešto slično. Ne mogu da se setim naziva nijedne pesme koju  sam čuo, a još uvek se sećam svakog stiha na prvom albumu koji sam kupio – “Tonic for the Troops” Boba Geldofa i Boomtown Rats – i mislim da to nije samo stvar mog starenja. David Bowie, koji je preminuo 10. januara ove godine, predvideo je davne 2002. da bi muzika mogla postati komunalni servis “kao tekuća voda ili struja.” To izgleda da sumarno definiše streaming muzičke servise kao što je Spotify.

Nije samo zvuk taj koji toliko vuče u prošlost. Slika takođe doživljava digitalni sudar, sa zamislima korporacije Polaroid, koja je smatrala da sveprisutnost pametnih mobilnih telefona sa ugrađenim fotoaparatima otvara prostor za “samoštampajući” fotoaparat od $99 po imenu Snap. Magazin Wired je to nazvao “najslađom, najzabavnijom igračkom na CES–u.” Čini se da su ljudi koji prave selfije (selfies) spremni da čekaju minut ili malo više da hemikalije urade svoj posao i izbace fotografiju koju možete držati u ruci.

Kodak, sa svoje strane, naziva svoju filmsku kameru Super 8  “renesansom analognog”, a bar jednom marketinško odeljenje možda nije krivo zbog hiperbole. “Postoje trenuci u kojima digitalno jednostavno ne može da pruži ono što priželjkujemo jer nema onu neuporedivu dubinu i lepotu filma“. Oživljavanje dolazi posle više od tri decenije nakon što je Kodak napustio taj format.

Prikaz "analognih stvari"

Prikaz “analognih stvari”

Impresivna parada filmskih stvaralaca sa A-liste uzdiže u nebo vrline Super 8, u rasponu od Stivena Spilberga (Steven Spielberg) do Kristofera Nolana (Christopher Nolan). Ali Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je bio taj koji je pružio ubedljiv argument zašto čak i amateri favorizuju film u odnosu na digitalni otisak, tvrdeći da to govore iz tehničke i estetske perspektive, a ne iz čiste nostalgije:

Kada snimate nešto na filmu vi ne snimate kretanje, već pravite niz nepokretnih slika koje se prikazuju u 24 frejma u sekundi kroz sijalicu, i to stvara iluziju kretanja. Ta je iluzija povezana sa magijom snimanja filmova.

Za neke ljude, opterećivanje kičme držanjem fizički opipljive knjige ili slušanje pucketanja igle kada dodirne vinil uvek će biti nezamenljiv doživljaj. Možda je za nas ostale, usavršeni brak između analognog i digitalnog, budućnost. Sony gramofon omogućava vam da „skinete“ vinile da bi ste stvorili audiofilski kvalitet digitalnih fajlova. Prototip Kodakove kamere poseduje zaseban LCD ekran koji vam omogućava da gledate snimke dok ih snimate. I Polaroid planira skuplju verziju svog Snapa koji se može povezati na vaš telefon da bi postao prenosni foto-štampač.

Što se mene tiče ja sam odan digitalnom – i ignorišem to što je moj omiljeni božićni poklon ove godine bio predivan New York Times putni vodič kojeg je otštampao Taschen, uvezan u tkaninu čije taktilno zadovoljstvo ne može da replicira nijedna publikacija skinuta na elektronskom čitaču Kindle.

Bloomberg

Budizam i biznis: Kazuo Inamori

Ovo je priča o budističkom svešteniku koji je postao milijarder ignorišući investitore.

04

Ako je ovaj 83-godišnji milijarder u pravu, jedna od najvažnijih lekcija u zapadnim poslovnim školama je prilično pogrešna.

Održivo investiranje

Slušate li sve te priče o fokusiranju na akcionare? Zaboravite ih, kaže Kazuo Inamori, preduzetnik, guru savremenog menadžmenta i budistički sveštenik. Umesto toga, posvetite svoje vreme tome da svoje zaposlene učinite srećnim. Inamori je ovu svoju poslovnu filozofiju iskoristio da pre više od pet decenija stvori giganta u elektronici, kompaniju Kjosera (Kyocera Corp), danas 64 milijarde dolara vrednog provajdera telekomunikacionih usluga poznatog kao KDDI Corp., spašavajući Japan Airlines Co. od stečaja 2010.

Iz sedišta Kjocere, s pogledom na brda i hramove nekadašnje prestonice Kjoto, Inamori neuvijeno izražava sumnjičavost prema zapadnim kapitalističkim metodama. Njegovi stavovi su podsetnik da mnogi bastioni japanskog poslovanja ne kupuju priču premijera Šinzo Abea da kompanije treba da budu mnogo posvećenije akcionarima.

“Ako hoćete jaja, morate voditi računa o koki nosilji”, rekao je Inamori u jednom intervjuu od 23. oktobra. “Ako zlostavljate ili ubijete koku, ona neće moći da nadalje radi za vas”.

To je stav koji ima svoju težinu, jer je Inamori veoma uspešan. KDDI i Kjosera zajedno vrede oko 82 milijarde dolara. Kada je Inamori imenovan za izvršnog direktora Japan Airlines 2010. godini, Inamori je imao 77 godina i nikakvo iskustvo u industriji. Već naredne godine, vratio je ovog avio-prevoznika na staze profita izvukavši ga iz stečaja. Tokom 2012. godine, Japan Airlines je ponovo listiran na Tokijskoj berzi.

02

Promena mentaliteta

Tajna je, kako Inamori to objašnjava, bila u tome da se promeni mentalitet zaposlenih. Nakon što je zauzeo mesto CEO odrekavši se plate, odštampao je malu „knjigu“ sa osnovnim postavkama svoje filozofije za svakog člana osoblja. U njoj je objasnio da će kompanija biti posvećena rastu. Takođe, dao je tu i širok osvrt na društveni značaj njihovog rada, izloživši budizmom inspirisane principe kako treba da žive zaposleni, a to je da budu skromni i rade pravu stvar. Ovo je zaposlene učinilo ponosnim na svoju kompaniju i spremnim da rade više kako bi njihova kompanija postigla uspeh, rekao je Inamori.

Ameba upravljanje

Ova doktrina se dobro primila u preduzeću, delom i zato što je linija između nečijeg rada i ličnog života zamagljenija u Japanu nego u SAD. Nisu sve Inamorijeve taktike ovako spiritualne. Njegov sistem “ameba menadžmenta” podrazumeva deljenje zaposlenih u veoma male jedinice koje same prave svoje planove i, iz sata u sat, prate svoj stepen efikasnosti koristeći originalni računovodstveni sistem. Njegov plan preporoda Japan Airlines je takođe podrazumevao i otpuštanje trećine zaposlenih, ili oko 16.000 ljudi.

“Lideri kompanija treba da teže tome da njihovi zaposleni budu srećni i materijalno i intelektualno”, rekao je Inamori. “To je njihova svrha, a ne da rade za akcionare.”

Iako to možda ne bi impresioniralo neke investitore, on u tome ne vidi ništa što bi moglo biti konfliktno. Ako su zaposleni zadovoljni, oni će raditi bolje i zarada će se poboljšati, rekao je on. Kompanije ne treba da se stide svog profita ako je on zarađen tako da doprinosi društvu i društvenom blagostanju, kaže Inamori. On je drugi sin u porodici sa sedmoro dece, i odrastao je u Kagošimi (Kagoshima), rodnom mestu poslednje pobune japanskih samuraja.

01

Inamorijev muzej

Iako Inamorijeve lekcije nisu uvek tipične za školske tekstove poslovnih škola, on se ne susreće sa manjkom ljudi koji su zainteresovani da od njega nešto nauče. Više od 4.500 vlasnika kompanija prisustvovalo je godišnjoj konvenciji njegove škole Sejvađjuku (Seiwajyuku) u Jokohami u poslednjem kvartalu. Inamori je tom prilikom izjavio kako volontira da bi posvetio vreme razgovoru sa ljudima, sve to kao dela svojih filantropskih aktivnosti koje takođe uključuju i Nagradu Kjota – japansku verziju Nobelove nagrade. Pored sedišta Kjosere u Kjotu, tu je i petospratni muzej posvećen Inamorijevom životu i filozofiji.

Kompanije koje je Inamori vodio povezane su i još nečim, a ne samo njegovim pristupom menadžmentu. Prema sajtu ove kompanije, Samsung je od 30. septembra ove godine postao najveći akcionar u KDDI sa 13.7 odsto glasačkih prava. Ulog je vredan $8.2 milijarde, što je skoro polovina Kjoserine tržišne vrednosti. Kjosera poseduje 2.1 odsto Japan Airlines, prema podacima koje prikuplja Blumberg (Bloomberg).

Neto vrednost imovine Inamorija i njegove porodice je 1,1 milijarda dolara, što ga je ove godine dovelo na 32. mesto 50 najbogatijih ljudi u Japanu, prema listi Forbsa (Forbes).

Oazis Menidžment (Oasis Management), čije je sedište u Hong Kongu, pozvao je ovog proizvođača elektronske opreme da kešira investitore tako što će prodati svoj udeo u japanskoj avio-kompaniji i smanjiti svoj udeo u KDDI. Zaključno sa sredom, Kjoserine akcije su porasle za 48% od dolaska Abea na čelo vlade u 2012, u poređenju sa benčmarkom od 84 odsto Topix indeksa (Tokyo Stock Price Index, indeksa Tokijske berze). Kjosera je (u danu pisanja ovog teksta) dodala još 1.4 odsto na tokijskoj berzi prema Topix-u, koji je porastao za jedan odsto. Stopa prinosa na sopstveni kapital, mera profita kojeg kompanije ostvaruju koristeći novac investitora bila je krajem septembra na 5.8, prema proseku Topix od 8.6%.

03

Najviši prinosi

Investitori “žele najveći mogući povraćaj novca i ja to razumem”, rekao je Inamori, govoreći u globalu o akcionarima. On kaže da njegov ulog u KDDI donosi dobru dividendu i služi kao tampon u teškim vremenima. “S vremena na vreme oni koji upravljaju kompanijom moraju da kažu ‘ne’ sebičnim zahtevima akcionara.”

Set Fišer, koji je načelu investicionog odeljenja Oazisa kaže da je to jedan način razmišljanja koji je zastareo, i ignoriše rizik koji poslovanje KDDI može da pričini svom osnivaču. Njegov fond je deo rastućeg talasa aktivista ohrabrenih naporima japanskog premijera Abea da firme učini odgovornijima prema akcionarima.

08“Mi smo akcionari, a ne ‘sebični akcionari’, rekao je Fišer putem e-maila. “Stav da menadžment ima obavezu da štiti poslovanje od akcionara je upravo ponašanje koje Abenomics želi da menja.”

Kada Inamori govori o tome da zaposleni treba da budu srećni, on onda ne misli kako oni treba da podignu „sve četiri u vis“ i planduju. Njegovo viđenje sreće je ono koje potiče od istrajnijeg rada, vrednoće veće od bilo koga drugog. Ovaj je stav kompletno je prožet budističkom idejom “Šođin” (Shojin), o uzdizanju duše kroz posvećenost zadatku. U knjizi iz 2004. godine, u kojoj je izložena njegova radna i životna filozofija, on se bavio rastućom tendencijom Japanaca da cene svoje vreme odmora i slobodnog vremena.

Inamorijev manje-ekstreman-kapitalizam je proizvod japanskog društva, za koje on kaže da je manje spremno da prihvati jaz između imanja i nemanja nego što su to zapadna društva. Rukovodioci to moraju uzeti u obzir, rekao je on.

“Kompanije ne pripadaju akcionarima, ali stotine ili hiljade zaposlenih su takođe uključeni”, rekao je Inamori. ” Koka mora da bude zdrava“.

 

Tom Redmond, Blumberg

Kako je tehnologija omogućila uvid u jednu od najvećih slikarskih misterija

Zahvaljujući “mašinskoj viziji” rešena je jedna od najvećih misterija 20. veka u nadrealističkoj umetnosti.

03

Znameniti nadrealista belgijskog porekla Rene Magrit (René Magritte) naslikao je dve verzije jednog od svojih najvećih remek-dela, mada niko nije bio u stanju da razluči koje je platno original a koje kopija. Sve do sada, piše MIT Technology Review, pri tom navodeći da su “uspešnu identifikaciju sprovela dvojica srpskih naučnika”.

Na jednoj njujorškoj aukciji se 1983. godine pojavila slika ovog belgijskog nadrealiste, vrhunsko umetničko delo naslikano 1948. godine, na kojoj je prikazan preobražaj ptice grabljivice u list kojeg jede gusenica – možda izraz tuge, zbog upravo završenog Drugog svetskog rata, kojeg je Magrit proveo u okupiranoj Belgiji.

Stručnjaci su, međutim, vrlo brzo uočili jedan problem – skoro identična “kopija” ove slike već je visila u jednoj evropskoj galeriji, pa se odmah nametnulo pitanje: koja je od ove dve falsifikat? Nakon opsežne analize, eksperti za umetnička dela su se složili kako su obe slike – gotovo sigurno – potekle od ruke, četkice i boje samog Magrita, što je on možda uradio kao svojevrsnu “šalu”: jer, napokon, ipak je on bio nadrealista – ili, što je još verovatnije, uradio ih je kao identična dela jer je za njih imao dva kolekcionara zainteresovana za istu sliku… dakle dva kupca zainteresovana za istu tematiku, pa je Magrit želeo da im proda “dve iste”.

Danas su ove slike okačene u Muzeju likovnih umetnosti Barber u Birmingemu, kao i u Kraljevskom Muzeju (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu. Zajedno u paru su postavljane na mnogobrojne izložbe, omogućivši dalje proučavanje njihovih sličnosti. Za sada nema dovoljno dokaza o autentičnosti platna koje se nalazi kod Škota, odnosno, Flamanaca.

Pa ipak, ostalo je još jedno pitanje koje je trebalo rešiti: Koja od ovih slika je original a koja je “prevara” to jest kopija? Kraće rečeno, koja je od ove dve slike prva naslikana?

Zahvaljujući radu Milana Rajkovića sa Univerziteta u Beogradu i Miloša Milovanovića sa Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Srbiji, danas smo dobili svojevrstan odgovor na ovu zagonetku.

Miloš i Milan kažu da se proces stvaranja originalnog umetničkog dela razlikuje od procesa kopiranja, što ostavlja suptilne naznake i tragove prilikom same izrade slike. Uz pomoć analitičih tehnika i mašinske vizije, njih dvojica navode kako su sada u mogućnosti da kažu koja je od njih dve bila prva naslikana.

00

Njihova tehnika zasniva se na analizi rada savremene holandske umetnice Šarlot Kaspers (Charlotte Caspers), od koje je pre nekoliko godina naručilac tražio da napravi niz od sedam identičnih umetničkih dela koristeći se različitim metodama, a zatim da, nekoliko dana kasnije, uradi što je moguće vernije kopije istih.

Ovaj zadatak je Kaspersova pedantno obavila, ističući kako je proces kopiranja sasvim drugačije prirode od poduhvata vezanog za proces stvaranja originalnog umetničkog dela. Kopiranje je, kako navodi, najmanje duplo dugotrajniji postupak od rada na originalu. Ali ona je, i pored svega, bila uverena kako bi bilo nemoguće utvrditi šta je kopija a šta original.

Ove njene originalne slike kao i njihove kopije, ukupno četrnaest platna, čine “zlatni standard” po kojem su se Rajković i Milovanović upravljali tokom testiranja svoje ideje. Njihova osnovna hipoteza je da akcija stvaranja originalnog umetničkog dela predstavlja deo procesa samoorganizovanja, orkestriranog od strane mozga. Kao takvo, stvaranje dovodi do jedinstvenog nivoa složenosti u načinu na koji se boje koriste i nanose na platno.

Nasuprot tome, za proces kopiranja je potrebna daleko veća metodičnost, što dovodi do nižih nivoa složenosti. A ta razlika bi trebalo da omogući razlikovanje kopije od originala.

Kako, međutim, uočiti razliku? Rajković i Milovanović tvrde da je to moguće zahvaljujući analizi koja dvodimenzionalnu sliku transformiše u  predstavu o vremensko-frekventnom prikazu (Time–frequency representation, TFR) koji snima podatke o slici u različitim nivoima, njenim slojevima i razmerama. Na ove slojeve i razmere može se gledati kao na postepeno sve zamućenije predstave o slikama. RGB sistem boja znači da je svaki piksel definisan sa 3 podatka koji predstavljaju vrednost 3 osnovne boje.

Ovaj sistem je zasnovan na aditivnom mešanju boja (princip po kome se svetlost različitih boja kombinuje). Osnovne 3 boje ovog sistema su crvena, zelena i plava (engleski Red, Green, Blue – skraćenica RGB). Ovaj sistem boja koristi se kad je krajnji cilj dizajna prikazivanje na monitoru ili TV ekranu. Rajković i Milovanović su sprovodili ove analize koristeći crvene, zelene i plave kanale za prikazivanje uobičajene RGB za svaku sliku pojedinačno, ponavljajući ovu analizu na “zakrpama” to jest paternima obe ove slike.

Sabiranjem osnovnih boja dobija se bela boja. Jedna boja se opisuje kroz tri vrednosti: deo crvene, deo zelene i deo plave boje. Svaki deo boje varira između 0% i 100%, odnosno između 0 i 255.

Prostor RGB-boja se šematizuje u obliku kocke:

01 RGB_farbwuerfel

Mešanjem i menjanjem intenziteta ove tri boje moguće je dobiti mnoštvo boja iz običnog spektra. TV aparati i računarski monitori koriste RGB kako bi na ekranu prikazali boje. Pikseli u crvenoj, zelenoj i plavoj boji pojedinačno se osvetljavaju da bi se izmešale boje. Njihovim mešanjem nastaju sve ostale boje na ekranu. Svaka boja na web strani ima svoju heksadecimalnu kodnu oznaku u obliku aabbcc, gde aa znači stepen prisutnosti crvene boje, bb zelene i cc plave. Intenzitet boje može biti od do FF (2 nivoa). Čista crvena boja je FF00 (nema zelene i plave). Kodna oznaka bele boje je FFFFFF, a crne 000000.

Sasvim je izvesno, kako tvrde njih dvojica, uočiti razlike u kompleksnosti koje su jasno vidljive između svih 7 originala i 7 kopija Kaspersove. “Za sve pečeve to jest slojeve slike, srednja globalna složenost originalne slike je veća od odgovarajuće vrednosti kopija”, kažu oni.

Rajković i Milovanović nastavili da istu tehniku prepoznavanje primenjuju na obe verzije Magritovog “Mirisa suza” (The Flavour of Tears). Njihova analiza je svakako otkrila jedan viši nivo kompleksnosti, kako to oni definišu, u jednoj od dve slike.
Oni smatraju da su rezultati nesporni. “S najvećom sigurnošću tvrdimo da je samo jedna od njih rezultat samoregulatornog, svesnog kreativnog rada”, kažu oni. “Druga slika je izvesno kopija originala, koju je napravio isti umetnik.”

Ovo je, u svakom slučaju veoma uzbudljiv zaključak, i pored toga što postoji nepredviđena poteškoća koja “sreću kvari”. Rajković i Milovanović, pri tom, ovde igraju svoju igru. Oni slike identifikuju kao “The Flavour of Tears 1” i “Flavour of Tears 2”, pri čemu je prva nesumnjivo originalna.

04 autoportret

Njih dvojica, međutim, ne kažu da li je originalna slika okačena u Birmingemu ili u Briselu. Ako su njihovi pobrojani argumenti u skladu sa načinom na koji su analizirali slike, onda je, po svemu sudeći Birmingem vlasnik originala. proces utvrđivanja istine je bio težak, ali ne i neizvodljiv, tvrde njih dvojica, i zato sa sigurnošću objavljuju da znaju koja je od njih original – iako ne kažu gde se on nalazi.

Rajković i Milovanović se ipak u ovom trenutku nisu do kraja precizno izjasnili – možda, pre svega, jer je to izraz poštovanja i omaž ovom poznatom belgijskom slikaru, ili možda kako bi izbegli kontroverzu – ili kako bi, možda, imali prostora da se izvuku u slučaju da se pojave neki drugi dokazi kojim se osporava njihov zaključak. Ko zna!

Pa hajde da im sada odavde, ovom prilikom, uputimo izazov. Ako su zaista sigurni u svoj zaključak, neka nam ga izlože jasno i bez dvoumljenja. Mi ćemo i dalje biti zainteresovani da doznamo istinu, kao što bi to, bez sumnje, želeli i vlasnici ovih slika.

Technology Review